Konstantin Mihailović: Janičarove uspomene

ðorñe Živanović

Predgovor spisu Konstantina Mihailovića "Janičarove uspomene ili turska hronika" Konstantin Mihailović iz Ostrovice Život Konstantina Mihailovića Ostrovica Poreklo i lik Konstantina Mihailovića Delo Konstantina Mihailovića Na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao O ovom izdanju Napomene

Konstantin Mihailović iz Ostrovice Život je bio veoma štedar prema Konstantinu Mihailoviću, Srbinu iz Ostrovice, i pružio mu mogućnost, ne uvek prijatnu, da okusi mnoge bede i iskušenja, da proñe kroz mnoge mene, da oseti mnoge životne krajnosti, da doživi što je malo ko mogao doživeti, sem valjda bogatstva i dostojanstava, a možda se potkraj života bar unekoliko i toga okrznuo, tako da bi se malo koji književnik u svetskoj književnosti mogao pohvaliti da je u tome pogledu bio bogatiji od ovog našeg zemljaka. Posle svih doživljaja i promena, koji su katkad bili veoma opasni, pravo je čudo što je uspeo sve to da preturi preko glave, da doživi ipak dosta duboku starost i da tada nekako pred svojom savešću načini konačni obračun, koji je evo dopro sve do nas. Obračun je to bio zato što je Konstantin Mihailović bio u više mahova prisiljen da menja gospodare i da se u više navrata bori za ono za šta nikako nije ocenao ni oduševljenje ni raspoloženje. U toj borbi izmeñu želja i neminovnosti, Konstantin Mihailov je uspeo da se održi i da njegov stav i njegova borba ipak budu časni, ma kako često osećao grižu savesti što postupa onako kako ga prilike prisiljavaju da postupa. To on u više mahova ponavlja, jer mu je bilo stalo da svoje

postupke opravda neminovnošću. Zato kažemo da je njegovo delo ustvari njegov obračun sa savešću. Konstantin Mihailović je živeo u XV veku, negde u poslednje tri četvrti njegove. To je bio vek velike prekretnice u životu balkanskih naroda. Možda je ova činjenica najviše doprinela da je njegov život bio tako raznovrstan i tako bogat najčudnijim unutrašnjim i spoljašnjim sukobima. On je ne samo svedok nego i aktivni učesnik u mnogim dogañajima koji se mogu smatrati za veoma značajne kako u istoriji srednjevekovne Srbije, tako i u istoriji čitave Evrope XV veka. On je borac pri zauzimanju Carigrada 1453, i to se on, hrišćanin, dobar Srbin, čak patriota, bori u vojsci jednog hrišćanskog despota, srpskog despota, koja je morala da pomaže Turcima pri osvajanju Carigrada, metropole hrišćanstva u Evropi. On se teši jedino time da njegova pomoć i pomoć njegove srpske pane ne bi mnogo doprinela pobedi turskoj da nije bilo drugih većih i jačih razloga. Uskoro posle toga, Konstantin Mihailović, raniji borac za turska osvajanja, pri propasti Srbije dopašće turskoga ropstva, pokušaće da ga se oslobodi, ali će mu nemilosrdna sila sabiti strah u kosti i uveriti ga da je besmisleno na taj način boriti se protiv tako velike sile kakva je turska. On je osetio i svoju ličnu ništavnost. A možda je uvideo i nešto što je bilo neka vrsta njegova otkrivši da ta sila nije slučajno postala tako velika, nego da u njoj ima nešto što se njemu više svidelo nego u njegovoj srpskoj zemlji do njene propasti. On je svedok svih razmirica i nesloga meñu srpskim velikašima. On zna da je to bilo najveće zlo. I da je zbog toga zla došlo do propasti Srbije. I ne samo Srbije nego i ostalih srpskih doskora samostalnih i slobodnih zemalja. A Turska je snažna i neustrašiva. Ali je snažna ne samo zato što je velika, nego zato što se u toj državi i osobito u turskoj vojsci ništa ne dobija po nekom nasleñu, već sve po ličnoj zasluzi. Nije li za Konstantina Mihailovića bilo otkriće kad je uvideo da u turskoj vojsci i sasvim sitan čovek, nepoznat i neznatan čovek, čak dojučerašnji rob, može da dospe do velike časti i do visokih funkcija u državnom i osobito u vojnom aparatu ako lično stekne zasluge? Zato se ne treba čuditi što ćemo i njega, dobrog Srbina, koju godinu pošto je dopao u tursko ropstvo, videti kao turskog vojnika, i to kakvog vojnika: elitnog, sultanskog janičara. A uskoro posle toga i kao janičarskog oficira. Svakako nižeg čina, ali tek oficira, čim je mogao da bude samostalni zapovednik jednoga grada, ma kako ovaj bio malen. Kao janičar bopiće se Konstantin Mihailović čak i u Bosni protiv Stevana Tomaševića 1463. godine. Zakrvaviće njegovo srce zbog toga, bol će mu obuzeti dušu, ali je tako moralo biti. On pokušava doduše bar donekle da pomogne svojoj braći i da ih obavesti o opasnosti koja im preti, ali oni ne veruju njegovim rečima. Kada meñutim iste te godine Mañari upadoše u Bosnu i napadoše i na njegovu malenu tvrñavu, on se nikako ne misli predavati, iako je svestan da se bori na turskoj strani protiv hrišćana. On i tu borbu smatra za časnu borbu i tako je i završava. On sada brani svoju, tj. tursku vojničku čast. Tek kada se više nije moglo izdržati, kada se uverio da njegova odbrana ne može više imati nikakva smisla ni opravdanja, on polaže oružje, svestan da je svoju vojničku dužnost obavio časno do poslednjeg trenutka i do poslednje mogućnosti. On je srećan na kraju što se ponovo našao meñu hrišćanima, ali je još srećniji što to nije uspeo na kakav nečastan način, nego kao ispravan i pošten ratnik, pa makar i branilac polumeseca. Jer se sultanu zakleo na vernost. I ostao je veran toj svojoj zakletvi dokle god je to bilo moguće. Mañarsko ropstvo je izgleda brzo izbegao, a onda mu je savest naložila da napiše delo o Turskoj, o njenoj upravi i njenoj vojsci, da bi pokazao koliko je bilo pravilno i dobro

rešenih pitanja u toj vojsci, ne samo zato da bi opravdao svoj udeo u njoj, nego i zato da bi je ponekad izneo kao uzor razjedinjenoj i rasparčanoj Evropi, koja je brzim koracima srljala ako ne u potpunu propast, a ono na svaki način u veoma teške poraze. I ne samo da je Konstantin Mihailović tada napisao delo o Turskoj, nego i o Srbiji, u željenoj svojoj otadžbini, i o sebi, ukoliko se i njegov život uklopio u zbivanja i krupnije dogañaje toga vremena. Od Konstantina Mihailovića je ostalo samo jedno delo. I baš kao što je on imao raznovrstan i bogat život, kao što je on menjao gospodare i zemlje, a ipak ostao eckućnik i lutalica, tako je nekako i njegovo delo nastavilo avanturistički život svoga stvaraoca. Jer je i život ovoga dela sličan istinskoj avanturi kakvoga beskućnika i lutalice. Delo Konstantina Mihailovića bilo je veoma popularno onda kada je postalo, a to je bilo potkraj XV veka, jer se u njemu govorilo o Turskoj. A Turska je u to vreme bila glavna opasnost koja je pretila Evropi. Nije onda nikakvo čudo što se ovo delo i tokom XVI i XVII veka mnogo prepisivalo i prevodilo. Iz tih vremena doprli su do nas tekstovi češki i poljski, različiti po obliku, različiti po mnogim pojedinostima, a ponekad i po čitavim poglavljima. Na jednome mestu našla se zabeleška da je postojao neki latinski tekst ovoga dela, a na drugom pak mestu imamo tvrdnju da je postojao i jedan tekst pisan ćirilicom. Svi ovi podaci svedoče o velikoj popularnosti Mihailovićeva dela, a osim toga povećavaju zabune i zablude oko osnovnog pitanja: na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao ovo svoje delo. Jer sve do današnjega dana čini nam se da se to ne zna pouzdano, i to zato što se - kao za pakost - originalni Mihailovićev rukopis nije sačuvao. Kad bi se meñutim rešilo ovo pitanje, onda bi bilo rešeno i drugo, isto tako važno, a možda još i važnije od prvoga: kojoj književnosti delo Konstantina Mihailovića pripada. Kao što se vidi, ostalo je široko polje za nagañanja i pretpostavke. One nisu vezane samo za ova dva osnovna pitanja, nego i za treće, takoñe vrlo važno: kakav je najverovatnije mogao izgledati originalni tekst Konstantina Mihailovića, jer se tekstovi koje imamo sačuvane ne slažu u svemu, neki su sa izvesnim očevidnim manjim i većim prepravkama i dopunama, a neki su verovatno dosta slobodne prerade, pa zato čovek treba i u tome pogledu biti veoma oprezan, jer mu se može desiti da upotrebi deo teksta koji ne odgovara najstarijim rukopisima Mihailovićeva dela. Eto tako delo Konstantina Mihailovića nastavlja lutalački život svoga tvorca. Poljski istoričari književnosti uglavnom smatraju da je Konstantin Mihailović pisao na srpskom, pa zato njegovo delo ne unose u istorije poljske književnosti. Naši istoričari književnosti meñutim primaju mišljenje nekih naših istoričara da je on pisao na poljskom, pa ga zato ne smatraju srpskim književnikom i ne unose u naše istorije književnosti. I ne spominju ga uopšte. Tako je Konstantin Mihailović do dana današnjeg ostao - beskućnik. Meñutim, ma kako bilo definitivno rešeno pitanje jezika originala Mihailovićeva dela, mi smo dužni da ga bolje upoznamo i da ga unesemo u istorije naše književnosti, pa bilo kao srpskog književnika - ako bismo primili pretpostavku da je on pisao na srpskom - ili kao jednog od "naših na strani", kao jednog od onih naših ljudi koji su jednim svojim delom vezani za jednu drugu književnost. I u jednom i u drugom slučaju Konstantin Mihailović zaslužuje da se njime ozbiljnije i više pozabavimo. Ovo naše izdanje njegova dela na poljskom sa naporednim srpskim prevodom ima za cilj da ga približi našim čitaocima, a

ne sumnjamo da će onda i studije o njemu postati bogatije i plodonosnije, te bismo se mogli nadati da će mnoga dosada nerazjašnjena pitanja s njim u vezi postati jasna. Ovaj naš predgovor treba da ukaže na niz problema vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo, na neka pitanja pak da pruži i nešto podrobnije a možda i tačnije odgovore. Podvlačimo da će nerešenih pitanja i posle ovoga ostati još uvek na pretek. Naša je želja da delo Konstantina Mihailovića privuče pažnju naših naučnih radnika ne bi li se na taj način rešila i ona pitanja koja dosad nisu mogla biti rešena. Jer on to svakako zaslužuje. *** Konstantin Mihailović nije bio kod nas nepoznat. Još 1865. godine izišao je prevod njegova dela u Beogradu. Tada je naime Janko Šafarik preveo ovo delo na srpski sa češkog i štampao ga u Glasniku Srpskog učenog društva, knj. XVIII, str. 25-188, ca ovim dugačkim naslovom: "Mijaila Konstantinovića, Srbina iz Ostrvice, Istorija ili ljetopisi turski, spisani oko godine 1490", a unutra, u samome tekstu, naslov je glasio: "Turska istorija ili kronika, verno i istinito spisana od nekog Srbina ili Bošnjaka, zvanog Mijailo Konstantinov iz Ostrovice, kog su Turci negda zarobili i meñ janičare dali". već po samoj stilizaciji vidi se da je ovo poslednje bilo pravi naslov dela. Šta su sve Srbi mogli saznati iz ovoga prevoda i napomena uz njega? Janko Šafarik je uz prevod dao i poveći obaveštajni, "objašnjavajući" predgovor u kojem je pokušao da predstavi srpskim čitaocima pisca ovoga dela. Na prvi pogled već pada u oči da Šafarik Konstantina Mihailovića naziva ili Mijailo Konstantinović ili Mijajlo Konstantinov. Otkuda to dolazi? Ako pregledamo malo njegov predgovor, mnoge će nam stvari biti odmah jasne. Šafarik je najpre ustvrdio da je ovaj naš pisac - zovimo ga mi i dalje Konstantinom Mihailovićem, a kasnije ćemo objasniti zašto to činimo - pisao svoje delo "izvorno u Poljskoj i na poljskom jeziku, no to je tako i ostalo u rukopisima sve do našeg vremena, ali je još u 16-tom veku na češki jezik prevedeno i u Češkoj napečateno bilo pod naslovom: "Historia neb kronuka turecka, od neuakeho Rbca neb Vosnjbka jmenem Michala Konstantuna z Ostrovice, nĕkdu od Turkuov zajateho a mezu Jencare daneho, wěrne a pgawě sepsana. A wudana od Alexandga Aujezdskeho w Lutomišli leta 1565". Time je Šafarik rekao da je delo našega Konstantina Mihailovića prevodio sa spomenutog ranog češkog izdanja. Mi znamo meñutim da je taj tekst dosta drukčiji nego ostali tekstovi, pa je zato uvek moralo biti nezgodno služiti se njime i pozivati se na njega kao na istorijski izvor. Ali to je drugo pitanje. Za taj češki tekst je Šafarik tvrdio isto tako da je ustvari prevod s poljskog. To svoje tvrñenje zasnovao je na literaturi koju je tada imao pri ruci. A evo koja je to bila literatura. To je bilo najpre jedno poljsko izdanje Mihailovićeva dela. To je prvo poljsko izdanje ovoga dela, štampano u Varšavi 1828. godine i nosilo je naslov Pamiętpiki Japczara Polaka. Šafarik se više puta poziva na ovo izdanje, ponekad iz njega navodi mesta kojih nema u njegovu češkom originalu. Jedino što nije rekao to je tvrdnja poljskog izdavača da je pisac ovoga dela bio "Janičar Poljak",

kako u naslovu piše. Šafarik čak neće da navede ni ceo poljski naslov dela da se ne bi iz njega to videlo, nego kaže da naslov na poljskom glasi Pamiętpiki Japczara. Doduše, neko bi mogao pomisliti da je možda Šafarik imao drugo izdanje poljsko, u kojem je u naslovu načinjena popravka i ono "Polaka" izbačeno, ali po svemu izgleda da je on imao baš prvo izdanje. Šafarik tekst ovog poljskog izdanja smatra za Konstantinov original. Zbog toga nam je malo čudan jedan njegov postupak. On je jasno video da se tekst toga poljskog izdanja na više mesta znatno razlikuje od češkog teksta, koji on prevodi, pa ipak čitavo delo skroz prevodi prema češkom izdanju, ne unoseći čak ni one izmene koje je mogao učiniti prema poljskome tekstu, nego se na neke razlike poziva samo u predgovoru. To bismo mogli razumeti samo tako ako bismo pretpostavili da Šafarik poljski tekst nije ni imao u rukama, nego da je o njegovim osobinama govorio samo onoliko koliko je našao u jednom radu Josifa Jirečeka o Konstantinu Mihailoviću. Bio je to članak Josifa Jirečeka štampan u njegovu zborniku radova pod naslovom Rozpravu z oboru historie, filologie a literaturu, sveska prva, izdatom u Beču 1860. godine. Mi ćemo se kasnije duže zaustaviti na ovom Jirečekovom radu, jer je on značajan za proučavanje našega pisca, sada pak spominjemo samo ono što je upotrebio Šafarik za svoj predgovor i što je preneo srpskoj čitalačkoj publici. Šafarik je tu rekao da je Konstantin Mihailović, odnosno po njemu Mihailo Konstantinović, rodom iz rudničke Ostrovice, da je roñen oko 1430. godine, da je "od roditelja boljeg stanja". Onda dalje priča pojedinosti iz Mihailovićeva života koje je našao u samome delu. Na kraju će pretpostaviti, za Jirečekom, da je naš pisac boravio neko vreme u Češkoj i Moravskoj, a da je onda prešao u Poljsku, gde je dobio i plemićku titulu. Konstantinovo pričanje i Šafarik je, opet za Jirečekom, uporeñivao s onim što je o Turskoj pisao Hamer u svojoj istoriji ove zemlje (Geschichte des Osmanischen Reiches), kao i nemački istoričar Engel (Šafarik ga naziva Engels) u svojoj istoriji Srbije. Najzad, prema Jirečeku će Šafarik spomenuti i podatke o drugim rukopisima Mihailovićeva dela, koji su pronañeni u Poljskoj i o kojima je bilo pisano u literaturi o tome predmetu. Ta su i tolika znanja imali Srbi o Konstantinu Mihailoviću dugi niz godina. I zvali su ga za Šafarikom, odnosno za imenom piščevim u češkome tekstu, Mihailom Konstantinovićem. Rekli smo već da se u naslovu poljskoga izdanja od 1828. Mihailovićevo ime ne spominje. Šafarikov prevod su uglavnom mogli upotrebljavati i upotrebljavali naši istoričari sve do najnovijih vremena. Zato će mnogi od njih sve do poslednjih godina da ga nazivaju tim pogrešnim imenom, sve do Vladimira Ćorovića, koji će ga pod tim imenom spominjati u svojoj Istoriji Jugoslavije (1933). Ovim. Mihailovićevim tekstom služiće se i Stevan Sremac onda kad je pisao neke od svojih pripovedaka u zbirci Iz knjiga starostavnih. Ko se odatle ne seća njegovih pripovedaka Zaboravljeni Obilići ili Smrt cara Lazara? U ove svoje pripovetke unosi Sremac čitave rečenice iz Mihailovićeva dela, što sam kaže, a te rečenice obično štampa drukčijim slogom da bi se razlikovale od njegova teksta. Naši istoričari, stariji i noviji, bogato su se koristili delom Konstantina Mihailovića kao istorijskim izvorom. Ali se mi ne moramo na toj literaturi zadržavati. Nas zanima samo ono što je pisano o samom Mihailoviću. Ta se literatura tokom prošloga i našega veka dosta razvila i mi ne možemo ravnodušno proći pored rezultata njenih. O Mihailoviću su

uglavnom pisali Poljaci, pokušaćemo u najkraćim crtama da prikažemo kako su se znanja o Konstantinu Mihailoviću razvijala od samih početaka pa sve do današnjih dana kroz studije i rasprave i šta bi se od svega toga moralo i danas primiti kao verovatno i ubedljivo. Ovaj pregled pokazane nam isto tako koji su glavni problemi ostali nerešeni u vezi s našim piscem i njegovim delom, kako se do tih problema došlo i kakvi su pokušaji činjeni da se oni reše. Već po onome što je Šafarik u svome predgovoru uz prevod rekao vidi se da je Mihailovićevo delo prvi put štampano na češkom 1565. On zatim spominje i poljsko izdanje od 1828, a zna da je to izdanje ponovljeno 1857. Osim toga, Šafarik spominje - kao što sam kaže: prema Jirečeku - da postoje još dva poljska rukopisa. Iz ovoga se vidi da je već tada bilo jasno da je Mihailovićevo delo u svoje vreme bilo veoma popularno, čim se tako često prepisivalo i prevodilo. Prema Jirečeku je Šafarik tvrdio da je češki tekst prevod s poljskog. A onda je rekao i to - opet prema Jirečeku - da je poljski naučnik "slavni Kuharski" (tj. Andžej Kuharski) tvrdio da je poljski tekst štampan 1828. prevod sa češkoga. već ovi navodi dovoljno ubedljivo svedoče koliko je teško bilo govoriti o pojedinim pitanjima u vezi s ovim delom. Mišljenja su bivala vrlo oprečna, a katkad i sasvim suprotna, pa je teško bilo u prvi mah zauzeti odreñen stav prema njima: kome poverovati pre, a šta odbaciti kao manje verovatno. Spomenimo najpre da je delo Konstantina Mihailovića dosad štampano u nekoliko navrata. Prvo je izišlo već spomenuto češko izdanje od 1565. godine. Samo deo naslova u ovome izdanju će nam već mnoge stvari razjasniti i rasvetliti: "Hystorya neb kronuka Tureckb od nějakého Ráca neb Vosńáka, jménem Michala Konstantina z Ostrowice, někdy od Turkůw zagatého, a mezi Jenčaře daného, wěrně a prawě sepsana. Item taŜenu proti Turku, a na konci také přidané gsau nektere wěci z knich o słavných činech Skanderbergka, kniŜete Epirotského. Od Alex. Augezdského, impressoga w gedno sebráná a na mnohá mistech z stganu czesstinu spgawená. W Litomussii 1565". Iz samog ovog naslova vide se već na prvi pogled ove četiri stvari: 1. Konstantin Mihailović nazvan je tu pogrešno Mihal Konstantinović ili Konstantinov; 2. on je "Rac (tj. Srbin) ili Bošnjak"; 3. na kraju su dodate "neke stvari iz knjiga o slavnim delima Skenderbega, epirskoga kneza", i 4. sve je to "ujedno skupio i na mnogo mesta doterao u pogledu češkoga jezika" izdavač Aleksandar Oujezdski ili Oujezdecki. Osim svega ovoga, ovom češkom izdanju Mihailovićeva dela dodate su još nekolike druge stvari, koje su po sadržaju slične njegovu delu. Pored ostalih, nalaze se ovde i odlomci o turskoj carevini iz pera isto tako poznatog jugoslovenskog poznavaoca turskog pitanja Bartolomeja ðurñevića ili Georgijevića, koji je živeo nešto kasnije, o kojem se kod nas dosta pisalo i o kojem se dosta i zna. Naravno, mi se nemamo potrebe zaustavljati na svima ovim dodacima, jer za nas nemaju neki osobiti značaj. Ali ove pojedinosti govore da je češki izdavač bio dosta slobodan prema svome izvorniku, da je mnoge stvari menjao i dodavao, pa je onda očigledno da njegov tekst mora biti drukčiji od Mihailovićeva originala. Ili se bar na mnogim mestima mora od njega razlikovati. A to znači da se njegovu tekstu ne sme uvek verovati kao originalnom tekstu Konstantina Mihailovića. Ovaj češki tekst izdat je ponovo 1581. godine.

Prvo poljsko izdanje je ono koje spominje Šafarik, a koje smo i mi spomenuli, tj. iz 1828. godine. ono je imalo potpun naslov Pamiętniki Janczara Polaka przed rokiem 1500 papisape, tj. Uspomene janičara Poljaka napisane pre 1500. godine. Izdavač je bio A. Galenzovski (Gałęzowski) iz Varšave. Ovde je delo bilo izdato u dva naporedna teksta: jedno je bio tekst u originalnom pisanju, a drugo u savremenoj transkripciji. Kao što se iz toga vidi, izdavač je imao ambicije da pruži naučno izdanje ovoga teksta. Ovo izdanje je još dvaput kasnije ponovljeno, i to 1857. i 1868, oba puta u Sanoku. Oba puta je i naslov promenjen utoliko što je iz njega izbačeno ono "Polaka", jep se po samome tekstu jasno videlo, a to su isticali i oni koji su pisali o prvom izdanju, da ovaj pisac-janičar nije bio Poljak nego Srbin. Dodajmo još i to da u ovom prvom poljskom izdanju, upravo u rukopisu prema kojem je ovaj tekst štampan, nije bilo uopšte navedeno nigde ime pisca ovoga dela. On je figurisao prosto samo kao "Janičar", a izdavač mu je dodao još i ono "Janičar Poljak". Kao izdanja nećemo spominjati ona dela u kojima su štampani samo pojedini odeljci iz dela Konstantina Mihailovića, jep je bilo i takvih slučajeva. Najzad 1912. godine dobili smo izdanje poljskog filologa Jana Losja. On je pregledao sve rukopise dela Konstantina Mihailovića o kojima je mogao saznati po literaturi ili po ličnom ispitivanju i traganju, uporedio ih je, odredio starinu pojedinih prepisa i načinio izdanje najstarijeg i najpotpunijeg poljskog prepisa, dodajući mu sve varijante ili odstupanja iz drugih prepisa ili tekstova uopšte. Njegovo ispitivanje je pokazalo da se tekstovi meñusobno dosta razlikuju, a starina nekog prepisa ne pokazuje sigurno da je taj tekst morao biti najbliži originalu, jep je sve moglo zavisiti od pažljivosti prepisivača. Tekstovi su štampani u cavremenoj transkripciji. Ovo izdanje mi sada preštampavamo bez ikakvih izmena i dodajemo mu potpuni i doslovni srpski prevod. *** Znanja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu možemo pratiti od vremena kada se pojavilo prvo izdanje ovoga dela. To znači od polovine XVI veka. Češki izdavač Mihailovićeva dela, kao što smo videli, nije znao čak ni pravo ime našega pisca. To meñutim nije bila njegova krivica nego onoga prepisa odnosno prevoda prema kojem je on svoj tekst izdavao. Te su se stvari tek mnogo kasnije bolje razjasnile u prilično bogatoj literaturi o ovome predmetu. I pored toga što je vremenski bio najbliži našem piscu, češki izdavač nam nije skoro ništa o njemu mogao peći. Sve što je imao da kaže stavio je u naslov, a ostalo su čitaoci sami mogli pročitati u samome tekstu. Iz onoga pak što izdavač piše vidi se da je ovo delo već u XVI veku kolalo u više prepisa, da su ti prepisi katkad proširivani i prerañivani, zato je i on morao da pravi neku vrstu izbora i "ispravaka", bar što se tiče češkoga jezika, kako on sam kaže. Koliko bismo mi danas bili srećniji da ovaj izdavač nije bio ovako "pažljiv", pa da nam je dao prosto onaj tekst koji je imao pri ruci, onakav kakav je bio, bez ikakvih izmena i dopuna! Ali to je pusta želja naša.

O Konstantinu Mihailoviću počelo se pisati mnogo više i stvarnije tek u prvoj polovini XIX veka i tek to možemo smatrati kao pravi početak naučnog interesovanja kako za njega lično tako i za njegovo delo. Kao da nije ni postojalo češko izdanje od 1565. godine, pa ni ono drugo iz 1581, u Varšavi izlazi 1828. novo izdanje Mihailovićeva dela. ono je sasvim drukčije izgledalo nego ona ranija češka. Izdavač je poljski očigledno imao nameru da njegovo izdanje bude naučno, da izazove interesovanje kao naučno dostignuće. Rekli smo već da je stoga štampao rukopis u originalnom pisanju i u savremenoj poljskoj transkripciji. Izdavač A. Galenzovski, koji je svakako pisao sve beleške i predgovor uz svoje izdanje, nije znao za staro češko izdanje. On je ovaj tekst štampao kao novootkriveni stari poljski rukopis, ne pretpostavljajući da postoji još čitav niz drugih prepisa i prevoda ovoga istog dela. On je u predgovoru ispričao šta je imao da kaže o ovome rukopisu koji izdaje. Taj rukopis je veli on - nedavno nañen u berdičevskom manastiru, "nikada ne objavljivan, dragocen po svome sadržaju", koji dobija još veću vrednost stoga što je postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445-1492). To je po njemu jedan od najstarijih spomenika poljskoga jezika. Pisac ovoga dela je Poljak. Galenzovski Konstantinu Mihailoviću ne zna ime, jer njegov rukopis toga podatka nema. Taj "Poljak" je bio u turskoj službi onda kad su ovi zauzeli Carigrad. "Neke pojedinosti o njemu naći će čitalac u samome delu; ko je on bio, gde je živeo pošto se izvukao iz turskog ropstva, kada je i za koga pisao ove uspomene ne može se s pouzdanog ću utvrditi". Skoro je teško poverovati, ali je istina, da ovaj izdavač piše predgovor delu koje izdaje, a ne poznaje sadržaj toga dela. Jer da ga je pročitao, ne bi mogao reći za Konstantina Mihailovića da je bio Poljak, kad ovaj na više mesta vrlo podrobno priča svoje doživljaje i govori o svome poreklu. Sve ovo prosto ne bi bilo razumljivo ako ne bismo čitav ovaj postupak shvatili kao namerni manevar. Pretpostavljamo da je Galenzovski poznavao pojedinosti o Konstantinu Mihailoviću, ali ga je namerno nazvao Poljakom ne bi li time s jedne strane opravdao izdavanje ovoga rukopisa, a s druge strane pak da bi jače zainteresovao poljski čitalački svet za ovo delo. Svakako će Poljak pre uzeti da čita pričanja jednoga Poljaka koji se našao u turskom ropstvu, nego nekakvoga Srbina, dosta dalekog po zemlji, a možda i po ostalim svojim osobinama i sklonostima - tako je mogao razmišljati Galenzovski. Ako tako shvatimo njegov postupak, onda bi on imao neko opravdanje. Nekakvo, ali svakako ne potpuno niti sasvim ubedljivo. Ova tvrdnja Galenzovskog i njegovo izdanje zaveli su mnoge. Velika je šteta što je njima podlegao najveći Poljak XIX veka Adam Mickjevič. I to ne u kakvom manje važnom spisu ili uzgredno, nego u svojim pariskim predavanjima, onima koja je držao u Francuskom koležu četrdesetih godina prošlog veka. Ona su već tih godina štampana i to na tri jezika: na poljskom, nemačkom i francuskom. Ne smetnimo s uma da su zato ova Mickjevičeva predavanja bila vrlo dugo izvor obaveštenja o Slovenima kod mnogih ljudi koji su vladali nekim od ova tri jezika. Dvaput se Mickjevič koristio tekstom Konstantina Mihailovića u izdanju Galenzovskog i oba puta je imao prilike da se osvrne i na ličnost pisca ovoga dela. Prvi put je to učinio u XVI predavanju od 19. februara 1841. godine. Bilo mu je to potrebno onda kad je počeo da izlaže srpsku istoriju. Naravno, on tu istoriju priča uglavnom prema našim narodnim

pesmama. Tako će ispričati i sve ono što narodna pesma govori o Kosovskom boju, uz obaveznu priču o svañi pre boja izmeñu Miloša i Vuka Brankovića i o izdajstvu Vukovu. Toga meñutim kod našega Konstantina Mihailovića nema. Ali je Konstantinovu tekstu Mickjevič pribegao onda kad je hteo da ispriča smrt kneza Lazara, koje u narodnoj pesmi nema onako lepo i puno ispričane kao kod Konstantina Mihailovića. Zato Mickjevič i kaže da istoričari na različite načine predstavljaju Lazarevu smrt, ali svakako najviše vere treba pokloniti onome što priča o tome "poljski hroničar poznat pod imenom Janičar Poljak, koji je kao janičar bio verovatno očevidac onoga što se zbilo". I onda Mickjevič priča iz Konstantina Mihailovića onu scenu koja se veoma svidela i Stevanu Sremcu pa je uzeo za predmet jedne svoje pripovetke. Morao je Mickjevič tada veoma ovlašno čitati tekst Galenzovskog kad je pisca čije je delo pisano negde potkraj XV veka, kako tvrdi izdavač Galenzovski i u naslovu a i u predgovoru, mogao predstaviti kao očevica Lazareve pogibije, a Konstantin Mihailović mogao se roditi tek pedesetak godina posle ovoga dogañaja. Drugi put je Mickjevič zatražio veću pomoć od Mihailovićeva dela, pa je tada imao prilike da se još više zaustavi i na piscu. To je učinio u XXVII i XXVIII predavanju od 7. i 11. maja 1841. godine. Kad je hteo da predstavi sukobljavanje poljskih i turskih interesa u južnim krajevima poljskim i poljsko-turske borbe iz XV veka, on se ponovo obratio za pomoć delu našega janičara. Prosto je neverovatno da ni Mickjevič nije u delu pročitao ko je bio Konstantin Mihailović, a govori baš o njegovu učešću pri zauzimanju Carigrada. Jasno tu čitamo u Mihailovićevu delu zašto je poslat na Carigrad, pod čijom komandom i kakvu je ulogu imao srpski odred u kojem je on bio. Mickjevič čak navodi završnu rečenicu iz toga odeljka u kojoj se Konstantin teši kako je srpska pomoć Turcima bila tako neznatna da po njoj nikad ne bi ovi zauzeli Carigrad. Još manje pažnje pokloniće Mickjevič onome mestu kad Mihailović priča o susretu sa izaslanicima Stevana Tomaševića. Tu Konstantin jasno kaže da su to bosanski izaslanici. I razvija se o tome čitava priča, poznata iz Konstantinova dela, koju Mickjevič prepričava. Ali ove izaslanike - ne znamo zašto - pretvara u Albance. Puno je i drugih pojedinosti Mickjevič pročitao u delu Konstantina Mihailovića i preneo ih svojim slušaocima u Francuskom koležu, a posle ih i štampao u tim svojim predavanjima. Osnovna želja Konstantinova bila je - veli tu Mickjevič - da upozna Tursku, da upozna slabe strane ove zemlje, da prouči tursku politiku i da Evropljanima pokaže kakva su sredstva najpogodnija za borbu protiv turske vojne sile. I onda Mickjevič daje kratak sadržaj Mihailovićeva dela: prvo su tu dati osnovi turske religije, zajedno sa svima praznovericama vezanim za tu religiju, onda istorija turskoga naroda i države, pa vojnička i politička organizacija. Prepričavajući sve ovo iz Mihailovićeva dela, Mickjevič veli da su Turci u vojničkoj organizaciji nadmašili Evropljane. Osobito hvali janičarsku organizaciju i kaže za nju da je najsavršenija od svih drugih. "Janičari nemaju otadžbine niti ičega što bi ih vezivalo za zemlju". Janičar (tj. Konstantin Mihailović nam daje - veli dalje Mickjevič - dragocene pojedinosti o sastavu turske vojske, o turskim vojničkim činovima, o rodovima oružja kojima se Turci služe. Zatim otkriva slabe strane te čitave organizacije i pokazuje kako bi se Turci mogli pobediti. Mickjevič onda uzdiže vrednost Mihailovićeva dela veoma visoko, stavljajući ga iznad dela Marka Pola ili slavnoga Tamerlanova sekretara Šildbergera. "Ne znam da li postoji prostije i korisnije delo od Janičarovog" - zaključuje Mickjevič svoja izlaganja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Sve misli iznete u

ovom delu - dodaje na kraju - potpuno su nove ako se uporede sa tada usvojenim načelima. Ali su opomene ovoga jadnoga janičara ostale bez odjeka. Za Konstantina Mihailovića, upravo za toga nepoznatoga "Janičara Poljaka", Mickjevič uvek ima najlepše reči. To je, veli, neki Poljak kome se ne zna ni ime ni život. On je neobrazovan čovek, ne zna dobro ni istoriju ni geografiju. Za potvrdu ovoga navodi on neke Mihailovićeve geografske greške. Ali to ništa ne smeta, ni drugi u to vreme verovatno nisu bolje poznavali ove stvari. Inače o njemu Mickjevič misli da je sitan šljahtić, vojnik, čovek vezan za veru svojih praotaca, ali nije fanatik. Za nas je još uvek neverovatno da Mickjevič nije opazio, čitajući delo Konstantina Mihailovića, da je ovaj Srbin, kad to izbija skoro iz svake glave gde on govori o Srbiji i o dogañajima u kojima i sam učestvuje. Mickjevič meñutim sve to nije opazio. Najzanimljivije je iz njegovih predavanja ono mesto kad govori o istorijskim memoarima (predavanje XXVIII od 11. maja 1841). Mickjevič to predavanje počinje tvrdnjom kako osim Francuza jedino Poljaci imaju istorijske memoare. Rusi ih nemaju. U Poljskoj sitna šljahta počinje da neguje ovaj književni rod i savršeniji primerak ove književne vrste. Onda uporeñuje hroničare i pisce memoara. I hvali druge na račun prvih. Na završetku daje ovakvu misao: "Oni (tj. pisci memoara) imaju velike stilske vrline, pišu ubedljivo, jasno, ponekad privlačno; velika je sličnost izmeñu njihova stila i stila srpskih pesnika. Srbi su pisali za seljake; pisci poljskih memoara su pisali za sitnu šljahtu; njihova dela, čitana po kućama, često prepisivana, retko su dospevala do biblioteka, a učeni ljudi su ih potcenjivali". I onda kao primer takvog stila Mickjevič daje čitav odeljak iz dela Konstantina Mihailovića u kojem ovaj opisuje bitku kod Varne. Što Mickjevič Konstantina Mihailovića trpa u sitnu šljahtu, nama je sasvim razumljivo. On je uopšte smatrao da će budućnost poljsku poneti ovaj društveni sloj. I sam je vodio poreklo iz njega. To pokazuje pri tom da mu je Konstantinov tekst bio prirastao za srce. A što je Konstantina Mihailovića uporeñivao sa srpskim pesnicima, to znači sa srpskim narodnim pesnicima, prosto je izvanredno. Mickjevič je Mihailovićevo delo čitao kao da ga je pisao Poljak. Poznajući pak dobro srpsku narodnu pesmu, zaključio je da taj stil mnogo podseća na ovu pesmu. već ta jedna njegova tvrdnja dovoljna je da mu oprostimo što nije do kraja pažljivo čitao Mihailovićevo delo. Iako nije ni pomišljao šta je po narodnosti pisac-janičar, Mickjevič je na osnovu svoga suptilnog poznavanja pesničkih stilova zaključio da je Mihailovićev stil sličan stilu srpske narodne poezije. A nije ni pomišljao da su ova dva stila imala isti izvor, da su veoma bliski. Ovaj zaključak svakako služi Mickjeviču na čast. Sve pak njegove greške možemo mu oprostiti, jedno stoga što je on kao profesor bio više pesnik nego pravi profesor, a zatim i stoga što je za pripremanje svojih predavanja vrlo teško dolazio do razbacanoga i siromašnoga materijala. Ako kadgod nije uspeo pažljivo da pročita svu potrebnu literaturu o predmetu, moramo mu oprostiti, hitnja je tu igrala ogromnu ulogu. Zaustavili smo se duže na Mickjevičevu mišljenju o Konstantinu Mihailoviću zato što je u prvoj polovini XIX veka Mickjevič bio veoma popularan kao profesor, jer su njegova predavanja, štampana na tri jezika, dospela do najudaljenijih krajeva sveta i imala mnogo čitalaca i poštovalaca. Mickjevičevo mišljenje je zato moralo biti veoma široko poznato.

Mnogo je manje široke popularnosti imalo ono što su tokom prve polovine XIX veka pisali poljski istoričari i istoričari književnosti o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Bile su to katkad sasvim kratke beleške, a još češće kratka reagovanja na ono što je pre njih bilo napisano i dopunjavanja ranijih mišljenja. Kako su pak ta mišljenja i tvrdnje bili veoma različiti, često oprečni i suprotni, i ta reagovanja su bila bogatija. Tako je Konstantin Mihailović postajao poznat kroz polemiku o njemu i njegovu delu. Spomenućemo bar najvažnije pisce iz tih prvi je njen spomenuti Andžej Kuharski ustvrdio ono što je morao videti svako ko je pažljivije čitao delo Konstantina Mihailovića, naime da je pisac toga dela bio Srbin a ne Poljak. Još nešto je ustvrdio Kuharski što je imalo još veću važnost za nauku: on je rekao da je tekst koji je 1828. izdao Galenzovski bio prevod sa češkog.[1] Naoko suprotno mišljenje imao je pak bibliograf poljski Adam Joher. Njemu se čini da je češki tekst, onaj koji je izdao 1565. Oujezdecki, prevod s poljskog. On smatra da je ovaj izdavač Mihailovićeva dela, za svoga boravka u Kenigzbergu, mogao tamo naći kakav poljski tekst ovoga dela i preveo ga na češki.[2] Ova dva mišljenja izgledaju suprotna, meñutim ne tiču se iste stvari. Dok je Kuharski govorio o jednom poljskom tekstu, Joher je govorio o sasvim drukčijem češkom tekstu. Kasnije će se pokazati da doista najverovatnije tako i izgledaju ovi tekstovi: češki je verovatno prevod s poljskog, a spomenuti poljski je prevod s nekog češkog, naravno drukčijeg nego što je onaj s kojeg je Oujezdecki načinio svoje izdanje. Dve kratke vesti štampane u dva poljska časopisa četrdesetih godina govorile su samo toliko da su pronañena dva nova poljska rukopisa spomenutoga dela, i to jedan u Kurnjiku a drugi u Viljnu.[3] Ni prvi poljski istoričari književnosti nisu dali mnogo bolja obaveštenja o Konstantinu Mihailoviću. Tako će Mihal Višnjevski u svojoj velikoj istoriji poljske književnosti, u IV knjizi, progovoriti i o delu našega Konstantina.[4] On je ustvari ponovio tvrdnju Galenzovskog da je delo pisano za vladavine Kazimira Jagjelovića, da je pisac "Slovak iz raške zemlje", i da se u tome delu "ne nalazi ništa o Poljskoj". On se mnogo više zadržao na opisu novog rukopisa ovoga dela koji se nalazio u biblioteci u Kurnjiku, o čemu je već bila izišla kratka beleška u listu Tugodnik Literacki. Pišući povodom istorije poljske književnosti Višnjevskoga, poljski istoričar prava i istoričar književnosti Vaclav Maćejovski imao je prilike da pruži neke nove i veoma smele pretpostavke o Konstantinu Mihailoviću.[5] I neke nove tvrdnje. Neke od njih jesu smele, ali i proizvoljne. Vredi ih spomenuti makar samo zato da se vidi koliko je bilo lutanja, ali ne bez izvesnog razloga i opravdanja. Maćejovski je takoñe rekao da je Konstantin Mihailović bio Slovak, da je poreklo vodio iz "raške zemlje", da je rodom bio iz Ostrovice, a ta Ostrovica je po njemu u Bosni. Morao je on negde pročitati da je i u Bosni postojala neka Ostrovica, što mi takoñe znamo, ali ne bismo ni na koji način Konstantina vezivali za tu Ostrovicu. Maćejovskom je i to sve bilo malo, pa je načinio jednu još smeliju pretpostavku: po njemu je Konstantin bio poreklom iz neke poljske porodice "odavno nastanjene s one strane Karpata", pa kad se ovaj bivši Poljak vratio u svoju nekadašnju otadžbinu, tj. u Poljsku, napisao je svoje memoare na poljskom jeziku.

Tako će Maćejovski govoriti o Konstantinu Mihailoviću 1843. godine. Kasnije će mnoga svoja mišljenja tada izneta sasvim izmeniti. Od starijih pisaca poljskih jedini je valjda Vladislav Trembicki postupio pravilno rešavajući veliku raspravu o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu.[6] On je imao pri ruci dosad najstariji i najbolji poljski rukopis Konstantinova dela (što je kasnije pouzdano utvrñeno), pa je tak rukopis uporeñivao s varšavskim izdanjem Galenzovskog iz 1828. godine. Uporeñujući ova dva teksta, on je došao do zaključka da se oni u mnogome razlikuju i da su svakako oba ta teksta prevodi, nezavisni jedan od drugoga, s nekog južnoslovenskog ili pak grčkog originala. Da je Konstantin Mihailović morao pisati na jednom od ta dva jezika i da je takav tekst morao negde postojati tvrdila je Trembickom zabeleška na kra j u toga njegovog rukopisa, gde je bilo zapisano da je taj tekst prvobitno bio pisan "ruskim pismom" (literą ruską). A grčki tekst je pretpostavio po tome što je u svome poljskom tekstu našao dosta reči napisanih grčkim pismenima, pa je tu čak i završna reč bila napisana grčki. Kako je pak na kraju ovoga rukopisa bilo još zapisano da je ovo delo bilo napisano 1400. godine, što je očigledna greška, jer je svakako trebalo da piše 1500, Trembicki zaključuje da je do te greške moglo doći samo usled toga što poljski prevodilac nije umeo da pročita pravilno cifru napisanu ćirilovskim pismenima. Dodajmo sa svoje strane, da ovaj zapis na kraju ovoga rukopisa još uvek zadaje velike muke svima ispitivačima dela Konstantina Mihailovića. Tako su se već na samome početku stvari veoma zaplele. Još nešto valja spomenuti kad je reč o Trembickom. On je doista učinio značajan korak napred u proučavanju dela Konstantina Mihailovića i to najviše zato što je uporeñivao dva različita teksta i pomoću razlika izmeñu njih pokušao da doñe do izvesnih zaključaka. Tim povodom je meñutim učinio i jednu opasku koju niko od kasnijih naučnika koji su se bavili delom Konstantina Mihailovića nije prihvatio. Samo u rukopisu berdičevskom, onom prema kojem je načinjeno varšavsko izdanje iz 1828, nalazi se u odeljku o osvajanju Carigrada i ova rečenica: "meñu kojima sam i ja bio". Trembickom se ova rečenica učinila kao umetak neke kasnije ličnosti, pa ga je to podstaklo da ustvrdi kako Konstantin Mihailović uopšte nije učestvovao pri osvajanju Carigrada 1453. Meñutim, mi možemo odmah sa svoje strane dodati na ovo još jednu činjenicu, koju su uglavnom primili skoro svi oni koji su kasnije pisali o Konstantinu: ako čak i primimo pretpostavku da je ona rečenica kasniji umetak, ipak je čitavo pričanje Konstantinovo o osvajanju Carigrada takvo da je zaista teško posumnjati u tvrdnju da je pri tome bio i on lično. U to se može uveriti svaki pažljivi čitalac ovoga dela. Doduše, i Trembicki zna da Konstantin Mihailović u tome odeljku sve priča u 1. licu množine, što po našem mišljenju pokazuje da je i on u toj borbi učestvovao, ali ovaj smatra da je Konstantin tim načinom pričanja samo hteo da pokaže svoju nacionalnu solidarnost s onim Srbima koji su se borili na Carigradu. Meñutim, i na to bi se moglo odgovoriti Konstantinovim tekstom: u njemu se uvek jasno vidi kad on učestvuje u zbivanju, kad nešto priča po ličnom viñenju ili iskustvu, a kad nešto priča opet samo po čuvenju. Čitajući pažljivo čitav tekst Konstantina Mihailovića, Trembicki je prvi rekao da ovaj nikada nije bio musliman, jer govori uvek kao hrišćanin.

Još jednom se i Vaclav Maćejovski zadržao na Konstantinu Mihailoviću. Bilo je to u njegovoj istoriji poljske književnosti[7]. On je sada, pročitavši pažljivije Mihailovićevo delo, ispričao njegov život. Onda je dao nekoliko novih pretpostavaka, koje su obogatile još više čitavu riznicu hipoteza o našem piscu. On sada prima da je Konstantin Mihailović Srbin i da je svoje delo pisao na srpskom, a da su češki i poljski tekstovi samo prevodi. Ali pošto je pročitao jednu staru belešku o jednom dotad nepoznatom rukopisu Konstantinova dela na kojem je pisalo da je to samo poljski prevod s latinskog, Maćejovski svojim ranijim pretpostavkama dodaje još jednu, tj. da je ovo delo moglo biti u originalu pisano na latinskom, zatim da je delo napisano verovatno izmeñu 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ. Biće da je ipak od svih onih koji su tokom XIX veka pisali o Konstantinu Mihailoviću s najviše pažnje donosio sudove češki istoričar Josif Jireček. On je u zborniku radova Rozpravy z oboru historie, filologie a literaturu, izdatom u Beču 1860. godine, u prvoj svesci, i to u prvome radu pod naslovom Paměti turécki Mich. Konstantinoviće z Ostrovice podvrgao pažljivoj analizi mnoge pojedinosti iz dela Konstantina Mihailovića. On će dati čitav niz tvrdnji i pretpostavaka koje su kasnije ili potvrñivane novim dokazima ili podvrgavane sumnji. Spomenimo neke od tih njegovih tvrdnji. On će najpre pretpostaviti da se Konstantin Mihailović morao roditi negde oko 1430. godine, čim je mogao kao vojnik učestvovati pri osvajanju Carigrada 1453. Zatim priča život Mihailovićev prema onome što se nalazi u samome delu. Jedna pojedinost je, čini nam se, važna, pa ćemo se malo na njoj zaustaviti. Jireček često Mihailovićeve činjenice proverava onim što su o sličnim pitanjima rekli nemački istoričari Hamer i Engel, što je preneo i Janko Šafarik u svoj predgovor prevodu Mihailovićeva dela na srpski. Tako će u svoje pričanje o životu Mihailovićevu uneti prema ovim nemačkim istoričarima i podatak kako su Turci 1454. zauzeli Smederevo i Ostrovicu. I Jireček se malo čudi što Mihailović ne spominje u svome delu ovo zauzimanje Ostrovice. Nama se čini meñutim sasvim jasno zašto je to tako, o čemu ćemo imati prilike da progovorimo koju reč više malo kasnije. Jireček je uveren, kao i Trembicki pre njega, da Mihailović nije menjao veru. Što se pak tiče poslednjih godina Mihailovićeva života, Jireček ima neke pretpostavke koje su često osporavane. On tvrdi da Mihailović nije ostao dugo u Mañarskoj. Možda je izvesno vreme proveo u Češkoj i Moravskoj, a na kraju se nastanio u Poljskoj, u kojoj je primljen u viteški red. To Jireček zaključuje po češkom tekstu štampanom 1565, gde se to izrikom tvrdi u naslovu XLII glave. To isto pokazuje i Šafarikov srpski prevod. Taj podatak imaju meñutim samo još dva poljska teksta, a ostali ga nemaju. Za Jirečeka je naravno naš janičar Mihailo Konstantinović. Jireček je rekao i svoje mišljenje o jeziku Mihailovićeva originala. On se ne slaže s Kuharskim da je poljski tekst prevod s češkog, već tvrdi - posle pažljive jezičke analize češkog teksta - da je taj tekst morao biti prevod s poljskog. On nalazi u češkome tekstu neke polonizme koji nisu mogli nastati samo kao obično ukrštanje uticaja češkog jezika na poljski i poljskog na češki u XV veku, nego takve koji su mogli nastati samo ako se uzme da je češki tekst bio prevod s poljskoga. Vreme postanka dela stavlja izmeñu 1490. i 1516. godine. Najzad on tvrdi da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao za poljsku šljahtu, jer su samo njoj mogle biti upućene reči u kojima Mihailović preporučuje viteštvu i plemstvu da biraju sebi za kralja pre mudrog i veštog čoveka nego samo snažnog.

To bi bile glavne stvari koje su napisane tokom XIX veka o Konstantinu Mihailoviću. Nećemo se zaustavljati na mnogim sitnijim i manje značajnim pomenima njegova dela u nekim delima i istorijama književnosti. Bilo bi to nepotrebno nagomilavanje materijala bez većeg značaja. Pravo proučavanje dela Konstantina Mihajlovića počelo je od onog vremena kada smo zaslugom krakovskog filologa i profesora univerziteta Jana Losja dobili naučno izdanje Mihailovićeva dela pripremljeno na osnovu svih dotadašnjih poznatih tekstova. On je proučio sve tekstove, o svakome od njih dao svoje mišljenje, odredio starost tih pojedinih tekstova i ustanovio njihov meñusobni odnos. On je ta svoja mišljenja najpre izneo u odvojenoj studiji, najvećoj i najtemeljitijoj od svega što je do danas napisano o Mihailoviću, a onda je glavne misli dao i u predgovoru kritičkom izdanju Mihailovićeva dela. Pošto sami nismo bili u Mogućnosti da pregledamo sve rukopise ovoga dela kojima se on služio, a to nije bilo ni potrebno, dajemo samo snimke najvažnijeg, a opis svih rukopisa daćemo prema izlaganju profesora Jana Losja. Njegova mišljenja o rukopisima, i pored izvesnih izraženih sumnji, zaslužuju, po našem dubokom uverenju, puno poverenje. Tek iz tog opisa rukopisa, stručnog i savesnog, moći će se razumeti mnoge stvari koje su bile predmet nepotrebnih neslaganja i polemika. Istovremeno moramo reći da ćemo upotrebiti za pojedine rukopise iste oznake koje se nalaze i u opisu Jana Losja, Koga bi pak zanimalo da pročita još podrobniji opis tih rukopisa, upućujemo ga na studiju prof. Losja Pamiętniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału filologicznego T. LI Akademii Umiejętoości w Krakowie. Delo Konstantina Mihailovića poznato nam je po dvanaest tekstova, od kojih ima devet poljskih i tri češka. Zna se da je postojao i jedan tekst pisan Ćirilicom, ali se ne zna na kojem je on bio jeziku. Postoji i tvrdnja da je postojao neki latinski tekst, ali se ni o tome ništa ne može reći više nego samo onoliko koliko je jedan prepisivač napisao uz jedan drugi tekst ovoga dela. Ali o svemu tome Vigaene se iz pregleda. 1. Z. - Rukopis biblioteke Zamojskih u Varšavi. To je najstariji i najpotpuniji poljski prepis dela Konstantina Mihailovića. Sudeći po vodenim znacima na hartiji i načinu pisanja postao je negde oko polovine XVI veka. Tada je postao bar prvi deo, dok su ostali delovi postali tek u drugoj polovini toga veka. To je onaj rukopis koji je uporeñivao Vladislav Trembicki s tekstom štampanim 1828. godine, o čemu smo već govorili. Ovaj rukopis ima 77 strana, a pisalo ga je šest ruku, i to prva od 1-3 strane, druga od 4-31, treća 32-35, 38-40, 43-47, četvrta 36-37, peta 41-43, šesta 48-77. treća, četvrta i peta ruka morale su raditi istovremeno, jer su radile naizmenično. Svaki od ovih prepisivača imao je drukčiji pravopis a i grafiku drukčiju. To se može videti na našim priloženim snimcima. Inače ovaj tekst ima dosta srbizama. Nekih ima i u drugim rukopisima, ali su neki karakteristični baš za ovaj rukopis. Tu osobito valja spomenuti gubljenje glasa h u nekim imenima. Ali o tome će biti govora kasnije. Iz ovog rukopisa saznajemo da se pisac zove Konstantin sin Mihaila Konstantinovića, da je Srbin i da je rodom iz Ostrovice. Inače ovaj rukopis i mi preštampavamo u celini i dodajemo mu odstupanja koja se nalaze u drugim rukopisima. Na prvim trima stranama ovoga rukopisa, tj. na onima koje je pisao prvi prepisivač, nalaze se na marginama latinske beleške koje daju sadržaj teksta: Machometistae multivarii. Quique Mosis libros tepept. Festum eorum

ieiupium. Jeiunium peomeniorum. Elemosina. Aliud festum. Festum septimale. Circumcisio. Opinio Machmetistarum de Christianis. To je prvi prepisivač dodavao kratak sadržaj teksta na latinskom. Inače tekst je podeljen na 49 glava i jedini od svih na početku poslednje glave ima obraćanje ugarskom i poljskom kralju Olbrahtu da se organizuju za borbu protiv Turaka. Ovaj tekst je najpotpuniji od svih drugih tekstova, tako da će na vrlo malo mesta biti potrebno da se dopunjava prema drugim tekstovima. Ali se ne može reći da su prepisivači bili uvek mnogo pažljivi. Oni će ponekad pri prepisivanju praviti prosto neverovatne pogreške, jer su katkad suviše mehanički shvatili svoj posao. Poslednji prepisivač napisao je na kraju: "Ova hronika pisana je najpre ruskim pismom godine 1400. od roñenja božjega". Godina je svakako pogrešna, u to nema nikakve sumnje. Da li je pak to došlo kao slučajna omaška u prepisivanju, pa je prepisivač napisao 1400. mesto 1500, ili je pak drugi razlog po sredi, teško je reći. Prema pretpostavci J. Losja mogla bi ta godina biti obeležena slovima, i ćiriliskim ili grčkim, pa prepisivač nije umeo tačno da ih pročita, a kako nije mnogo razmišljao o sadržini dela, napisao je sasvim pogrešnu godinu. Da je samo malo razmislio o onome što je prepisao na početku poslednje glave, gde se pisac opana poljskom kralju Olbrahtu, morao bi se dosetiti da to nije moglo biti 1400, nego 1500. godine. Što se tiče pak onoga podatka o "ruskom pismu", on će zadati najviše muka ne samo J. Losju, nego i svima onima koji su kasnije pisali o Konstantinu Mihailoviću. Je li tu u pitanju neki srpski tekst, ili poljski tekst pisan ćirilskim slovima, takoñe nije lako odgovoriti. Nije li i tu nepažljivi prepisivač načinio kakvu tešku grešku, a mi moramo oko nje da se mučimo? - Za ovaj rukopis karakteristične su nekolike reči napisane grčkim pismenima. One se u rukopisu dosta teško mogu pročitati, jer ih je prepisivač, očevidno ne znajući dovoljno grčki, morao prosto precrtavati sa teksta s kojeg je prepisivao. Ove reči napisane grčkim slovima znače ili turska zvanja ili su pak lična imena. Da prepisivač nije znao grčki svedoči i beleška posle završne reči. Ona glasi Τελλος. Prepisivač nije znao šta znači na grčkom ta reč, a nije bio siguran da je prvo slovo u njoj dobro prepisao, pa je zato dodao sa strane: "Finis moŜe Σελλος" (tj. Finis možda...). - Pošto je za vreme poslednjega rata biblioteka Zamojskih potpuno uništena, mnogi su verovali da je i ovaj rukopis u njoj propao. Meñutim, on je ca drugim nekim dragocenijim stvarima bio sklonjen i sačuvao se. Danas se nalazi u odeljenju rukopisa Narodne biblioteke u Varšavi. 2. K. - Rukopis koji se čuva u biblioteci Vladislava Zamojskog u Kurnjiku. On je nešto mlañi od rukopisa Z, ali je ipak postao u XVI veku. U njemu se na početku nalaze "Vojni članci" Florijana Zebžidovskoga, pa tek onda dolazi tekst dela Konstantina Mihailovića. Napisano je tu da je pisac Konstantin sin Mihaila Konstantinovića "z Ostrowice Reta" (tj. Srbina iz Ostrovice). Pričanje počinje od prvog odeljka, predgovor je ispušten. Nedostaju tu i neki drugi odeljci. Tako će biti ispuštena 44. glava (O martolosima), a pričanje se prekida u sredini 46. glave, što odgovara 47. glavi rukopisa Z, s rečima: "A povrh toga onih koji se svake godine dobrovoljno poturče nije mali broj". Može se reći da su tekstovi Z i K uglavnom bliski. Odstupanja su najčešće sitna, tiču se obično odstupanja pri prepisivanju i sva je prilika da su oba prepisa načinjena prema nekom trećem rukopisu. To se može tvrditi po tome što su i mnoge greške prenete i u jedan i u drugi prepis. Ima pak nekoliko mesta gde su u rukopisu Z ispuštene izvesne reči, a mogu se dopuniti prema K. Takvih mesta ima osobito u početnim glavama, i to u 3, 4, 5, 15 i dr. Uglavnom pak uzevši, tekst Z je mnogo potpuniji i daje bolju opštu sliku teksta s kojeg su prepisivani. I

mnogo više mesta je takvih na kojima se tekst K može dopuniti i ispraviti tekstom Z. Sve to videće se u samome štampanome tekstu našem. 3. M. - Rukopis Češkoga muzeja u Pragu, na češkom. Pisan je u prvoj polovini XVI veka, predstavlja drugi deo jednog većeg rukopisa, čiji prvi deo nema nikakve veze s delom Konstantina Mihailovića. Na samome početku, kada se govori o delu i imenu pisca, kaže se da je Konstantin Mihailović bio slavan na sultanskome dvoru po poznavanju turskoga jezika i da J e bio "isto tako na dvoru francuskoga kralja nazivan Karlo". U naslovu je dat i kratak sadržaj čitavoga dela. Rukopis je pisala jedna ruka. Nedostaje mu list na kojem je kraj 28. i početak 29. glave, kao i list s početkom 42. glave. S obzirom na način pisanja, ovaj tekst je nešto stariji od svih poljskih tekstova, pa je u njemu isto tako manje mesta koja bi bila unakažena lošim prenošenjem pri prepisivanju. Mi sa svoje strane možemo dodati još i to da ovaj rukopis najbolje prenosi osobna imena, što će se videti iz našeg štampanog teksta s varijantama. Inače i ovaj tekst predstavlja svakako prvobitnu redakciju dela Konstantina Mihailovića, čak nešto ispravniju nego tekstovi Z i K. Na nekim mestima se tek pomoću ovoga rukopisa mogu dopuniti ili ispraviti iskvarena mesta u rukopisima Z i K. - Prema nekim osobinama ovoga rukopisa još je Josif Jireček tvrdio da je ovaj češki tekst prevod s poljskoga, jer u tekstu ima polonizama koji se ne mogu drukčije objasniti. Navedimo neke od njih. Zadržani su oblici poljskih zbirnih imenica na -stwo, kojih češki jezik u tome značenju nema: Ŝydowstwo, tifutlarstwo, państwo, rycerstwo u značenju: Jevreji, gospoda, vitezovi, srpsko ime Vuk preneto je iz poljskog kao Wilk, a ne kao češko Vlk, isto tako i prezime Wilkowic, zatim ovaj češki tekst ima oblike Grekowie i grecka ziemia, što su čisto poljski nazivi, dok bi češki bili: Řekove i řecká. Primeri su sasvim ubedljivi. 4. W. - Rukopis pisan u XVII veku, nalazi se u muzeju u Viljnu. Ovaj poveći rukopis sadrži delo Stanislava Laskija "Knjige o ratnoj pripravnosti", i to prvu i drugu, a onda kao Tpenu knjigu ima rukopis dela Konstantina Mihailovića. Navodeći naslov Mihailovićeva dela prepisivač je napisao da je to delo prevod s latinskog jezika. Tekst je meñutim istovetan s tekstovima Z i K, pa je ova napomena verovatno bila neosnovana prepisivačeva pretpostavka ili namerna obmana. To nije celo Mihailovićevo delo, nego samo 13 glava, i to na početku su glave koje odgovaraju glavama od 38-48 našega teksta, a poslednje su dve glave ustvari glave 36 i 37 ovoga teksta. Ceo ovaj rukopis, zajedno sa tim delom Mihailovićeva dela, štampan je u Viljnu 1864. godine pod naslovom Stanisława Łaskiego, wojewody sieradzkiego. Prace naukowe i dyplomatuczne. Izdavač je bio J. Zavacki. Ova četiri pregledana teksta predstavljaju uglavnom prvobitnu ili stariju redakciju teksta Konstantina Mihailovića, i to u Z i M u celini. 5. H. - Češki hroničar Vaclav Hajek iz Libočana u svojoj češkoj hronici štampanoj 1541. godine prepričava čitave odeljke iz dela Konstantina Mihailovića. Prema tome, u Češkoj je delo Mihailovićevo moralo biti poznato već u prvoj polovini XVI veka, čim ga je jedan istoričar upotrebio kao istorijski izvor. On se na različite načine koristio delom našeg janičara: jednom ga je prosto prepisivao, drugi put ga je prepričavao i skraćivao, a treći put ga je čak proširivao prema nekim delima kojima nije uñeno u trag. On neće nigde

spomenuti ime Mihailovićevo, čak ni onda kad prema njemu daje stvari koje ovaj priča u prvom licu. Inače se Hajek koristio uglavnom onim glavama u kojima Konstantin Mihailović priča istorijska zbivanja, a to su glave od 20-35. 6. C. - To je rukopis biblioteke Čartoriskih. Nastao je u XVI veku i pisale su ga dve ruke. Po ovome tekstu štampano je delo Konstantina Mihailovića 1828. godine u Varšavi, i 1875. i 1868. u Sanoku. Iz ovog izdanja Mihailovićeva dela naveo je Janko Šafarik u svome predgovoru srpskome prevodu neka mesta kojih nije bilo u njegovom češkom originalu, smatrajući da je ovaj poljski tekst Konstantinov original. To je veoma defektan rukopis. Pisale su ga dve ruke, ima 308 strana teksta. Mnoge glave nisu čitave očuvane, i to 3, 4, 17, 28, 29, 34, 40, 41, a rukopis se završava odmah na početku 47. glave. Rukopis je štampan takav defektan. Osim toga, ovaj rukopis je nemarno prepisivan, te se mnoga mesta iz njega ne mogu razumeti ako se ne uporede s drugim tekstovima. Prepisivači nisu bili mnogo pažljivi. Pa ipak i ovaj rukopis na nekolikim mestima pomaže da se bolje shvati smisao kad u tekstovima Z i K nije dovoljno jasan. Koja cu sve to mesta videće se iz samog štampanog teksta. - Ovaj rukopis po svojim osobinama predstavlja neku sasvim drukčiju redakciju teksta Konstantina Mihailovića nego oni o kojima je bilo govora dosad. U njemu se nalazi veliki broj čistih čehizama, kao što cu: Uhrzu - poljski bi bilo Węgrzu, uherski - poljski bi bilo węgierski, tesarzow - poljski cieśli, Wajce mesto Jajce, Klicz - poljski Klucz itd. Ovi i ovakvi primeri nisu mogli doći u poljski tekst drukčije već. neposredno iz češkog jezika, odnosno iz češkog originala. To bi značilo da je ovaj poljski tekst prevod sa češkoga. s kojeg i kakvog češkog teksta - teško je reći, ali je i takav češki tekst morao postojati. Ovaj rukopis ima najviše sličnosti sa češkim starijim rukopisom M, što bi svedočilo da su oba ova rukopisa postala od jednog prvobitnog teksta, ali M kao prepis, a s kao prevod. Osim drugih osobina, ovaj tekst ima dosta i kasnijih umetaka, koji se ne nalaze ni u jednom ranijem tekstu, pa se po tome dosta razlikuje i od teksta M. Tako, na primer, kad Konstantin Mihailović priča o opsedanju Carigrada, on to govori na taj način da se iz njegova teksta vidi da je i on pri toj opsadi bio. U ovom rukopisu meñutim nalazimo na tome mestu i ovakvu rečenicu: "meñu kojima (tj. opsadnicima) sam i ja bio". Takvo mesto je i ono iz XXXI glave kad Konstantin priča kako su se prosuli zlatnici i kako su ih janičari skupljali, pa nastavlja: "I ja sam se tu bio našao, ali suviše kasno..." Ovo se mesto nalazi i u rukopisu M, te je dosta verovatno da je moglo biti i u prvobitnome originalu. Zatim u XXXVII glavi čitamo na jednome mestu i ove reči: "Bajazit je postao car, koji je još za mojega vremena vladao". Ovo je očevidna besmislica, jer je Bajazit postao car 1481, a Konstantin Mihailović je zarobljen od Mañara 1463, pa to svakako nije moglo biti u prvobitnom Konstantinovu tekstu. Sem ako se ono "za mojega vremena" ne shvati kao vreme Konstantinova boravka u Turskoj, nego kao vladavina uopšte za njegova života, tj. i u ono vreme kad on više nije bio u Turskoj. Ovaj rukopis ima još jedan poveći umetak o vlaškom vojvodi Bogdanu Jednookom, ali to za nas nema nekog neposrednog značaja. 7. S. - To je takozvani rukopis Smoguleckih i nalazio se u Publičnoj biblioteci u Petrogradu. To je veliki rukopis, ali dosta oštećen. Pisalo ga je nekoliko ruku u XVI veku. U ovome rukopisu nalazi se samo jedan deo dela Konstantina Mihailovića, od str. 226-248, i to završni deo. Ime piščevo nije navedeno na tome kratkom izvatku. Inače tekst odgovara tačno glavama 39, 38, 40, 42, 43, 44, 46 i 45. Red koji smo dali odgovara

onome redu koji je dat grañi u ovome rukopisu. Već iz toga izlazi da je to ne običan prepis, nego prerada, katkada vrlo slobodna. Tako je jedan čitav deo samo sadržaj glava 40, 42, 43, 44 i 46. Treba reći da ovaj rukopis u odeljku u kojem se govori o turskom jurišu, a to je završni deo, ima nekih dodataka kojih nema u drugim rukopisima. Prema nekim sitnim crtama iće da je ovaj tekst najbliži tekstovima P i A, o kojima će dalje biti govora. 8. P. - Takoñe rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisala ga je jedna ruka krajem XVI veka. Ima 57 listova. Pored dela Konstantina Mihailovića ima i dodatak Hronika o vlaškoj zemlji, koji se nalazi na listovima 48-54. Nekoliko strana, od 40- 47, veoma je oštećeno vlagom, tako da se jedva mogu čitati. A poneki delovi su potpuno zabrljani. Delo Konstantinovo se naglo prekida, pa se posle vlaške hronike ponovo na stranama 54-57 nalazi odeljak ovoga dela koji odgovara glavi 33. Pisac je ovde Mihailo Konstantinović, a rukopis je pripadao Mikolaju Bžeskom, dvorskom sekretaru, koji je 1566. godine bio poslanik u Carigradu. Tekst predstavlja istu redakciju dela Konstantina Mihailovića kao i onaj s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. Što se tiče rasporeda glava, on ne mora da je potekao od prepisivača, nego od onoga ko je mnogo kasnije taj rukopis povezivao. U odnosu na tekstove Z i K ovaj tekst ima dosta dodataka, kasnijih umetaka, a ponekad i neku vrstu objašnjenja, od kojih su znatnija odstupanja u glavama 2, 3, 7, 19, 23, 24, 26 i 42. Najzad tu postoji predgovor kojeg nema u ranijim tekstovima, a drukčiji je i završetak 41. i 42. glave. Sada se i ovaj rukopis nalazi u varšavskoj Narodnoj biblioteci (Viblioteka Narodowa). 9. A. - Rukopis Gradskog arhiva u Krakovu. Pisan je svakako u prvoj polovini XVII veka. Tekst odgovara rukopisu R, ima isti dodatak vlaške hronike i na isti način prenosi skoro sve što se nalazi u rukopisu R. I ovde je ime pisca Mihailo Konstantinović. Ali ovaj rukopis ima i neke poveće dodatke kojih nema ni u jednome drugom rukopisu. Tako je naveden u njemu veliki govor sultana Mehmeda 1463. protiv Skenderbega (glava 36), zatim se tu nalazi čitav novi odeljak o turskom pripremanju za napad, pa onda neke stvari koje bi predstavljale u neku ruku nastavak Konstantinova dela, gde se govori o vladanju Selima I, zatim popis vojske Sulejmana II kad je krenuo na Mañarsku u ponedeljak 29. aprila 1566, i najzad tu je opis turskih juriša na Siget 1566. Osim svega toga ima u ovome tekstu i nekih beležaka o Mikolaju Bžeskom, onome koji je bio vlasnik teksta R. Zato se tu nalaze i njegova pričanja o nekim dogañajima u Turskoj i Vlaškoj. 10. L. - Češki tekst koji je štampan u Litomišlju 1565, a s kojeg je prevodio J. Šafarik. Ovaj češki tekst je svakako prevod s poljskog, kako je skoro nepobitno utvrñeno, i to s nekog teksta koji je bio veoma sličan tekstovima koje nalazimo u rukopisima P i A. Nekolike pak crte približavaju ovaj tekst rukopisima M i S. Od svih tekstova meñutim ovaj kao da ima najviše izmena u odnosu na one najstarije tekstove poljske. Tekst s kojeg je taj tekst prevoñen svakako je bio neka proširenija redakcija od one s koje su činjeni prvi prepisi. Izgleda meñutim da je i češki prevodilac bio prilično slobodan prema svome izvorniku, te ga je čas skraćivao i menjao, a čas opet proširivao. Tako će biti dosta umetaka u glavama 2, 7, 9, 17, 19, 23, 24 i 41, kao što će biti sitnijih i u drugim glavama. Tih umetaka ima i povećih. Tako je na kraju 5. glave (u češkom tekstu je to 6. glava) dodata turska molitva, koje nema ni u jednom drugom tekstu. U poljskim opet

rukopisima 4. glava završava se hrišćanskom molitvom, koje ovde nema. Velike umetke nalazimo i u 21. glavi, kao i u 33, gde je sasvim s druge strane unet čitav odeljak o Skenderbegu. O Skenderbegu je dat poveći dodatak i na kraju knjige. Razlikuje se u ovome tekstu i glava 41 (kod češkoga prevodioca 42) od starijih poljskih tekstova. Zato je pak tekst glave 47 (ovde 48) jedino ovde i u M dat ispravno, sudeći po smislu. Iz ovoga se može zaključiti da su se Česi dvaput poslužili poljskim tekstom Mihailovićeva dela: jedanput kad su prevodili prema prvobitnoj redakciji ovoga dela, i tada je nastao tekst M, i drugi put kada su prevodili prema raširenoj redakciji poljskoj ovoga dela i kad su davali i svoje umetke i dodatke. Sva odstupanja ovoga teksta od starije redakcije mogu čitaoci našega izdanja i prevoda da zapaze ako ovaj prevod uporede s prevodom Janka Šafarika štampanim u Glasniku SUD XVIII, 1865. 11. N. - I to je rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisan je u prvoj polovini XVII veka i ima 136 listova. U njemu se nalaze razni spisi, uglavnom o Turskoj, kao što su političko-statistički opis Turske za vreme Ahmeda I i opis vojske, flote i naoružanja turskog, što je pisao Aini Ali, sekretar Divana, a na listovima 54v-126v nalazi se prerada dela Konstantina Mihailovića sa mnogim dodacima koje je napisao nepoznati poljski politički agent u Turskoj. Tekst s kojeg je ovaj prepis načinjen morao je biti završen 1629. godine. U odnosu na prvobitni Konstantinov tekst pisac ove prerade bio je dosta slobodan: on je tekst menjao, kako stilski tako i u svima onim slučajevima kada je mislio da može ispraviti Mihailovićeve poglede. Njega nisu interesovala čisto verska pitanja o Turcima, pa je zato izbacio prvih sedam glava, a kasnije je mnoge pojedinosti unosio sa drugih strana. U ovom rukopisu nema glava 15-17, u kojima se govori o istoriji Srbije. Ta graña svakako nije interesovala prepisivača ovoga rukopisa. Čitav tekst je sabijen u 26 odeljaka, a na kraju je prepisivač ca svoje strane dodao čitavu novu glavu o tome kako sultan prima strane poslanike, a osobito poljske. Mnoge glave imaju naročite izdvojene dodatke, koji dopunjavaju tekst Konstantina Mihailovića ili ga ponegde objašnjavaju. U tim dodacima uopšte ima vrlo mnogo zanimljivih podataka, ali oni ne doprinose mnogo boljem rasvetljavanju osnovnog teksta dela Konstantina Mihailovića. 12. J. - Najzad, poslednji rukopis poljski pripada Jagjelonskoj biblioteci u Krakovu. Pisan je u XVII veku. Tu ima više različitih stvari, a izmeñu ostalih i dve glave iz dela Konstantina Mihailovića, i to 9 i 2 po prvobitnome tekstu. Ali i to malo teksta pokazuje da je ovaj rukopis načinjen sa iste redakcije dela Konstantina Mihailovića s koje je načinjen i rukopis N. Prepisivač se oslanjao na one dopune koje je našao u proširenoj redakciji već ranije spomenutoga poljskog političkog izaslanika u Turskoj. Ovaj je svakako po povratku iz Turske, gde je boravio izmeñu 1600. i 1629, hteo da dopuni i proširi delo Konstantina Mihailovića svim onim što je sam znao o Turskoj i tako je nastala redakcija sa koje su prepisani poljski tekstovi N i J. 13. D. - Ovo bi bio rukopis pisan ćirilicom, nekada čuvan u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha. O ovome se rukopisu zna samo ono što je 1864. godine napisao M. Malinovski u predgovoru knjizi "Stanisława Łaskiego Prace naukowe..." gde se, kao što smo već rekli, nalazio deo Mihailovićeva dela, i to rukopis W, o kojem smo već govorili. Evo šta tu kaže Malinovski o delu Konstantina Mihailovića: "Da je gornji "Letopis", prema domišljanju učenoga Jana Bartoševiča, morao biti pisan srpski dokazuje rukopis

pisan ćirilicom, koji je u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha pre 1831. godine pregledao profesor viljnjanske gimnazije Jan Zakševski i načinio iz njega znatan ispis, koji sam imao u rukama i mogao se uveriti da su prepisivačeva tvrñenja istinita". To je sve što se o tome rukopisu može reći. Je li taj rukopis bio na srpskom, na ruskom, ili ukrajinskom, ne može se odgovoriti, jer oni koji su o njemu nešto znali to eto nisu rekli. Ipak je malo verovatno, bar prema svemu što je dosad bilo poznato o rukopisima ovoga dela, da je to bio srpski tekst, a još manje bi se moglo verovati da je baš to bio Konstantinov original. Ali ako bi se taj rukopis našao, možda bi i mnoga druga pitanja u vezi s ovim delom bila bolje razjašnjena. Zasad nam ostaju samo nagañanja. I to bespredmetna. Kad već govorimo o rukopisima dela Konstantina Mihailovića, moramo se zaustaviti i na jednoj pretpostavci, koja je jedno vreme mogla da zavede nekoga u zabunu, a razjasnio je jedan naš istoričar. U svojoj raspravi "Kallimach i znajomość państwa tureckiego w Polsce około początku XVI w." poljski profesor Franjćišek Bujak napisao je čitav članak i o delu našega Konstantina Mihailovića, gde je dao i jednu napomenu po kojoj bi u vatikanskoj biblioteci trebalo da se čuva jedan rukopis Konstantinova dela.[8] Ova napomena mogla je biti utoliko verovatnija što je i na jednome rukopisu bila tvrdnja da je ovo delo prvobitno bilo pisano na latinskom jeziku (rukopis W). Naš istoričar i akademik prof. Nikola Radojčić zainteresovao se za ovu stvar i dao je da mu se snime tri strane ovoga rukopisa: prva, jedna iz sredine i poslednja. Tekst koji se tu našao ne liči nikako na Konstantinov, sem ako nije kakva suviše slobodna prerada. Toliko je mogao da zaključi prof. Radojčić na osnovu snimaka[9]. Iz svega ovoga što se reklo o raznim dosadašnjim rukopisima ili štampanim tekstovima dela Konstantina Mihailovića može se zaključiti uglavnom ovo: tokom XVI veka po Poljskoj i Češkoj kolale su dve redakcije ovoga dela, jedna je bila svakako prvobitna, dakle onakva kako je verovatno sam Konstantin Mihailović svoje delo napisao, a druga je bila nešto proširena, sa koje su svakako postali rukopisi P i A, kao i onaj poljski tekst s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. godine. Kao što se već po samom broju rukopisa Mihailovićeva dela vidi, interesovanje za njega bilo je i tokom XVII veka veoma živo. Prema svemu što dosadašnji rukopisi i sačuvani tekstovi pokazuju, moglo bi se pretpostaviti - ovo je pretpostavka Jana Losja, koja nam izgleda sasvim prihvatljiva da su rukopisi morali nastajati ovim redom i ovakvim putem: X (prvobitna poljska redakcija) X1 (prepis)

X2 (češki prevod)

ZKW

M H s (poljski prevod)

P A S (prošir. redakcija) -> L N J (nova prerada) D (hip. ruski prevod)

U ovoj tabeli Jana Losja može biti sumnje samo po pitanju prvobitnog i poslednjeg teksta D, jer se ne može sasvim ubedljivo i nesumnjivo dokazati na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao svoje delo, kao što se ne može pouzdano reći na kojem je jeziku bio pisan tekst D o kojem je bilo reči. Ostalo meñutim ostaje kao verovatno. Pri izdavanju dela Konstantina Mihailovića postupak prof. Jana Losja bio je, čini nam se, sasvim pravilan: on je štampao najpre skroz tekst Z, jep je to najstariji i najpotpuniji od svih poljskih tekstova, a uz ovaj tekst je dao sitnije varijante ostalih tekstova. Manje dopune stavljao je u sam tekst, varijante je štampao ispod teksta, a ukoliko su se pojedini tekstovi na nekim mestima mnogo razlikovali od teksta Z, on je te odeljke štampao u drugom delu knjige odvojeno, najpre tekstove iz XVI veka, a onda one iz XVII. Na kraju je dao i potpun tekst N. Ovaj tekst je - kao što smo već rekli - prerada Mihailovićeva dela, ali prerada koja je vrlo jasno i dobro pisana, pa se čovek katkad može zapitati nije li ta kasna prerada rañena prema nekom nama danas nepoznatom tekstu koji je bio ispravniji od svih ovih koje mi danas imamo. Ovaj rukopis zatim ima posle skoro svake glave dodatke koje je pisao neki nepoznati poljski politički agent u Turskoj u XVII veku. Jasno je da ti dodaci nisu Mihailovićevi, ali oni često govore o njemu ili o njegovu tekstu, objašnjavaju ga ili dopunjuju, a nisu mnogo veliki, te je poljski izdavač Mihailovićeva dela smatrao da je dobro štampati i njih. Oni će biti korisni kako za poznavanje Konstantina Mihailovića, tako i za turske studije uopšte. Zato i mi prenosimo tekst poljskog izdavača od početka do kraja, bez ikakvih izmena. Posao i udeo prof. Jana Losja u rasvetljavanju pitanja vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo nisu meñutim završeni izdavanjem samoga dela. Pored izdanja on je napisao i studiju koju smo već više puta spominjali.[10] Tu je dao pregled literature i opis rukopisa, a onda je dao svoja mišljenja i o nekim drugim pitanjima, kojima ćemo se i mi morati pozabaviti ovom prilikom. On je govorio tu o ličnosti Konstantina Mihailovića, o jeziku na kojem je ovaj pisao svoje delo i najzad je dao sud o istorijskoj i književnoj vrednosti Konstantinova dela. Najpre je u pregledu Konstantinova života izračunao na osnovu različitih činjenica iz dela nekolike važne godine do kojih se može doći samo posrednim putem. Tako je utvrdio - tačnije nego što je to učinio ranije Josif Jireček - da je Konstantin Mihailović morao biti roñen najkasnije 1435, jep je već 1453. bio vojnik i učestvovao pri osvajanju Carigrada. Roñen je inače u Ostrovici "u blizini Novoga Brda", a u napomeni čitamo i ovo: "Novo Brdo leži na sever od Ostrovice, u istoj turskoj pokrajini nedaleko od granice Srbije".[11] Za prelazak Konstantinov iz Mañarske u Poljsku on odreñuje najkasnije 1468. godinu, a kao vreme pisanja dela odreñuje granične godine 1496. i 1501. Što se tiče jezika originala Konstantinova, mišljenje je prof. J. Losja da je ovaj svoje delo pisao na poljskom, a da je upotrebljavao ćirilovs΀ºȐ΀΀° ili grčka pismena. Pošto je do pisanja svoga dela Konstantin proveo u Poljskoj oko trideset godina, mogao je poljski jezik sasvim dobro naučiti da bi na njemu pisao delo upućeno poljskome kralju. Ova tvrñenja J. Losja, naoko veoma ubedljiva, izazvala su izvesna suprotna mišljenja, tako da se nekih svojih tvrdnji kasnije i on sam odrekao.

Najpre je o ovom pitanju progovorio Vatroslav Jagić u omanjoj kritici štampanoj u časopisu Archiv fьr slavische Philologie. On smatra da beleška na kraju rukopisa Z, u kojoj piše da je ovo delo bilo najpre pisano "literą ruską" (tj. ruskim pismom), nije dovoljno objašnjena. Ali je pitanje doista teško. Isto tako ni on ne veruje da bi onaj ćirilovski rukopis D, o kojem se zna samo po literaturi, mogao biti Konstantinov original. Najmanje mu je pak ubedljiva pretpostavka J. Losja da je Konstantin mogao pisati na poljskom jeziku ali ćirilovskim ili grčkim pismenima. Kad je Konstantin, prema mišljenju J. Losja, - veli dalje Jagali - proveo u Poljskoj pre pisanja svoga dela oko trideset godina, i kad je za to vreme naučio dobro poljski, teško je zamisliti da ne bi uspeo da nauči i latinicu. I zaključak je: "Also - non omnia liquent!".[12] Drugi se osvrnuo na pisanje Jana Losja češki istoričar Čenjek Zibrt. On je napisao najpre poveći članak povodom rasprave J. Losja i štampao ga u Časopisu Češkog muzeja.[13] On je u ovom svom članku pod naslovom Michala Konstantina z Ostrovic Historia neb Kronika Turecka 1565, 1581 uglavnom prepričao neke podatke koje je našao u raspravi J. Losja, a onda je dao opis čeških tekstova, kao i njihovo poreñenje. On tako uporeñuje rukopis Češkoga muzeja (mi smo ga s beležili ca M) ca tekstom češkoga hroničara Vaclava Hajeka iz Libočana, koji je - kao što smo već rekli - upotrebio neke glave iz dela Konstantina Mihailović za svoju Češku hroniku. Na kraju je Zibrt prikazao raspravu Josifa Jirečeka o Mihailoviću, pa onda J. Losja i dao njihove glavne rezultate. Zanimljivo je napomenuti da Zibrt čita i prepričava rad J. Losja, gde se Konstantin Mihailović već u naslovu naziva ovim imenom, a on mu i dalje daje pogrešno ime sa češkog štampanog teksta (rukopis M ima u naslovu isto tako pravilno navedeno ime našega pisca) i ispraviće se tek drugom prilikom, pošto mu na to skrene pažnju Konstantin Jireček. To je sve Zibrt pisao povodom studije J. Losja. Ponovo će se meñutim vratiti našem Konstantinu Mihailoviću onda kad je izišlo i njegovo delo u izdanju J. Losja. On je mnogo iznenañen izdanjem, jer mu tekstovi pokazuju mnogo jasnije nego što je to mogao pretpostaviti kolika je sličnost izmeñu najstarijeg poljskog i najstarijeg češkog rukopisa, pa mu već ovlašno uporeñenje tekstova izaziva sumnju u pravilno izdvajanje bohemizama u poljskim tekstovima, kao i polonizama u češkim. Smatra da studijom J. Losja i izdanjem dela Konstantina Mihailovića nisu još rešena osnovna pitanja koja se tiču ovoga pisca. Zato na kraju izražava želju da neki pozvani znalac još jednom vrlo pažljivo prostudira poljski i češki tekst i da ustanovi šta su doista u poljskim tekstovima čehizmi, a šta su u češkim tekstovima polonizmi. Iz njegove sumnje moglo bi se naslutiti da ne veruje tvrdnji J. Jirečeka i J. Losja da su češki tekstovi prevodi s poljskog.[14] Najoštriji je u svojim kritikama bio Aleksandar Brikner. On je napisao dve kritike, u kojima je izneo uglavnom iste svoje poglede na delo Konstantina Mihailovića. On se ne slaže sa mnogim pretpostavkama J. Losja. Najpre mu smeta sam naslov, jer misli da nije dobro nazvati Mihailovićevo delo Pamiętniki Janczara, pošto ovaj nije više bio janičar kad je delo pisao, nego "eks-janičar", a da bi se unutrašnji naslov dela Czasów popisanie lepo mogao prevesti sa "wremennik", tj. hronika. Po njemu je delo moralo biti pisano srpski, što potvrñuje i beleška na kraju rukopisa Z. On smatra da Konstantin Mihailović nikad nije ni nogom kročio u Poljsku, pa zato o Poljskoj jedva da po štošta zna. Brikner naročito zaključuje to iz činjenice što Konstantin ne zna da su se kod Varne borili Poljaci,

a mogao je u Poljskoj u svoje vreme još naći ljude koji su učestvovali u toj bici, da je on u Poljskoj uopšte živeo. Zatim smatra da Konstantin nije znao protiv koga se to poljski kralj Olbraht borio kad je pretrpeo znatne gubitke u ljudstvu: on je mislio da se to poljski kralj borio protiv Turaka za odbranu hrišćana, a stvar nije tako stajala. Misli da nisu srbizmi one reči koje kao takve nalazi kod J. Losja. Reči napisane grčkim pismenima u rukopisu Z smatra za "pisarsku zabavu". Inače hvali izdanje i smatra da nije bilo potrebno posvećivati mu toliko filološke pažljivosti, nego pre dati jedan lako čitljiv tekst.[15] Tako u prvoj kritici. U drugoj kritici A. Brikner će uglavnom potvrditi još jedanput svoje ranije zamerke, malo će ih proširiti, a neke dodati. On, najpre, smatra da je pisac one prerade iz XVII veka, koju mi označavamo ca N, bio poljski agent u istočnim zemljama Samuel Otvinovski, koji je čak preveo poznato delo persiskog pesnika Saadija ðulistan. Opet potvrñuje svoju raniju misao da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, pa zamera i Japanu što je primio ovu pretpostavku J. Losja. Odlučno tvrdi da je Konstantin pisao "crkvenim jezikom". Najzad smatra da je opis bitke kod Nikopolja, koji se nalazi u XVII glavi rukopisa P i A, ustvari početak priče o Kraljeviću Marku, kojega Konstantin naziva "bugarski knez".[16] Briknerove oštro pisane kritike toliko su uticale na Jana Losja da je i on sam tri godine kasnije, izdajući veliku hrestomatiju Przegląd językowych zabytków (1915) napisao da je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao na crkvenoslovenskom jeziku.[17] Još jednom se Aleksandar Brikner pozabavio delom našega Konstantina Mihailovića. I tada najiscrpnije i najpotpunije. Doduše, osnovne njegove misli ostale su iste koje je izneo i u već spomenutim dvema kritikama, ali je sada imao prilike da se pozabavi i sam više samim delom, a ne samo onim što je bilo sporno u čitavom tom kompleksu pitanja. A ponegde će ranija mišljenja donekle da ispravi. To je učinio 1923. štampajući poveći članak o Konstantinu Mihailoviću pod naslovom Wremennik serbskoturecki.[18] Pun je ovaj članak lepih zapažanja i misli o značaju dela, o sadržaju njegovu, o izvorima, o načinu kako je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao, i naročito o vezi izmeñu Konstantinova dela i srpske narodne tradicije. Ti odeljci su svakako najlepše i najživlje što je u čitavoj literaturi o Konstantinu napisano. Naravno, morao se dotaći tu i pitanja koja je pokretao i ranije. On i ovde tvrdi da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, da je svoje delo pisao na srpskom, i to na prostom narodnom jeziku bez primesa crkvenoslovenskoga, i da ga je pisao ćirilicom. Kasnije je ovo delo sigurno neki Slovak preveo na češki, a tek onda je postao i poljski prevod. Inače Konstantin je verovatno živeo meñu ugarskim Srbima. Sve ovo potvrñuje Brikner velikim brojem srbizama u češkom i poljskom tekstu, koje navodi i tumači. Ovo Briknerovo mišljenje uglavnom je ovladalo u poljskoj književnoj istoriografiji. Naravno, sa malim izuzecima, ili pak s malim izmenama. Zbog toga mnogi istoričari poljske književnosti neće Konstantina Mihailovića uopšte uzimati u obzir, a ko o njemu kaže koju reč, onda to učini samo zato da bi pokazao koliki je značaj imalo ovo delo u poljskoj književnosti kao prevod. Tako će Ignaci Hšanovski u svojoj popularnoj i veoma poznatoj Historii literatury Niepodległej Polski reći da je Konstantin delo svoje pisao na

crkvenoslovenskom. To isto će ponoviti, ali s mnogo više uverenosti u jednoj kritici, kad je imao da pobije mišljenje jednoga istoričara književnosti koji je u jednoj priručnoj čitanci i belešci o Konstantinu Mihailoviću rekao da je delo Pamiętniki Janczara bilo napisano na poljskom. "Pogrešno je tvrñenje - veli Hšanovski - da su Pamiętniki Janczara bili napisani bez sumnje poljski: naprotiv, ne podleže ni najmanjoj sumnji da su bili napisani crkvenoslovenski".[19] Tako će i osnovna knjiga svakog istoričara poljske književnosti, bio-bibliografsko delo Gabrijela Korbuta Literatura polska dati o Konstantinu Mihailoviću ovakva obaveštenja: on se nastanio u Mañarskoj po zarobljavanju od strane Mañara, pa je tu verovatno i umro; delo je svoje pisao na srpskom. Onda će dati i ovakvu napomenu: "Ranije se pogrešno mislilo da je Konstantin Mihailović neko vreme živeo u Poljskoj i da je svoju "Hroniku" pisao na poljskom, a češki tekst je smatran za prevod s poljskog."[20] Osnovne Briknerove tvrdnje prihvatio je i razvio Branislav Ćirlić u članku Próba nowego spojzrenia na "Pamiętniki Janczara" [21] To je poslednji rad koji je napisan o Konstantinu Mihailoviću u Poljskoj. Ćirlić je razvio najpre Briknerovu misao da Konstantin nikada nije živeo u Poljskoj. Zato je dao sebi truda da uskladi poglede ugarskih Srba i Konstantina Mihailovića na osnovu literature koju je pregledao i time da objasni bliže poljskim čitaocima sve one činjenice koje su ostajale nepoznate, a bilo je potrebno da se znaju da bi se razumeo stav Konstantinov, kao i stav ugarskih Srba prema svim onim pitanjima koja je pokrenuo Konstantin u svome delu. O jeziku Konstantinova originala Ćirlić ne raspravlja, on prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin pisao na prostom srpskom jeziku. U dvema stvarima Ćirlić se ne slaže s Briknerom. Ćirlić ne prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin bio "sitan čovek", već smatra da je još u mladosti morao dobiti izvesno obrazovanje. Drugo pitanje se tiče mogućnog Konstantinovog putovanja u Francusku. Brikner se oštro podsmehuje pretpostavci J. Losja da je Konstantin mogao putovati u Francusku. Ćirlić ovu pretpostavku prima i nalazi čak istorijsko opravdanje za taj put, opet dobro dokumentuje tu svoju tvrdnju i ubedljivo razlaže čitavo pitanje. Kad je ustvrdio da je Konstantin Mihailović pisao svoje delo na srpskom jeziku, Ćirilice pokazati da je time ovo delo moglo imati dovoljno čitalaca, jer je srpski jezik u to vreme bio u vrlo širokoj upotrebi u Evropi. Ćirlić je učinio još jednu veoma korisnu stvar. On je uporedio rukopis A ca onim što je iz toga rukopisa našao štampano u izdanju J. Losja. I našao je dosta grešaka. Doduše, moramo odmah peći da je većima tih grešaka više grafička. Za nas je važno da je čitanje J. Lojsa bilo ispravno pri transkribovanju osnovnog teksta Z. A to će moći proveriti i naši čitaoci po onim stranama toga rukopisa koje dajemo fotografisane u prilogu. Tako je u osnovnim crtama izgledao predstavljen Konstantin Mihailović u poljskoj naučnoj literaturi. Kod nas je mnogo manje bilo interesovanje za njega kao ličnost i za njegovo delo. Posle onoga što je o njemu napisao Janko Šafarik u predgovoru svome prevodu, možda je najpopularnije bilo ono što je kasnije napisao Konstantin Jireček u svojoj Istoriji Srba. Kako je ovo delo bilo meñu Srbima široko poznato i u izdanju na nemačkom jeziku, a još više i naročito otkad se pojavio prevod prof. Jovana Radonića, njegovo je mišljenje

postalo skoro opšte i zato ga moramo ovde na prvome mestu spomenuti. Jireček je Konstantinu Mihailoviću posvetio svega nekoliko rečenica u svome delu, ali je svaka od njih značajna i mi se na tim njegovim tvrdnjama moramo zadržati. On kaže da je Konstantin Mihailović morao biti grčkog porekla, da je roñen u rudničkoj Ostrovici oko 1438. godine, da je na kraju života boravio u Poljskoj i da je svoje delo "diktovao poljski", a reči pisane grčkim pismenima u tekstu da je dopisivao on lično.[22] Nećemo se sada zaustavljati na svima ovim njegovim tvrdnjama, to ćemo učiniti onda kad budemo govorili o pojedinim od ovih pitanja. Prof. Nikola Radojčić je rekao nekoliko lepih reči o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu u jednom omanjem članku, i poželeo da se o njemu naši ljudi pozabave ozbiljnije.[23] Prof. Jovan Radonić je napisao o Konstantinu obaveštajnu belešku u svome izdanju grañe o Skenderbegu, oslanjajući se uglavnom na mišljenja J. Losja.[24] Mi smo u jednoj raspravi pokušali da dokažemo da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao na poljskom jeziku. Tvrdili smo to na osnovu jedne fonetske osobine koja se provlači kroz poljski tekst.[25] Bilo je kod nas više i drugih uzgrednih spomena Konstantina Mihailovića, ali nije bilo rasprava njemu posvećenih, pa se zato na svemu tome ne mislimo ovom prilikom zadržavati. Posle svega ovoga ostaje nam da i mi sa svoje strane predstavimo Konstantina Mihailovića našem čitalačkom i naučnom svetu, dodajući s vremena na vreme one svoje sitne priloge tumačenju pojedinih činjenica ili tvrdnji koje smatramo da će ca više ubedljivosti razjasniti neka pitanja vezana za ime i delo ovog nesrećnog srpskog književnika XV veka.

Život Konstantina Mihailovića O životu Konstantina Mihailovića iz Ostrovice nemamo mnogo podataka. Pa ipak njegovo delo, koje je istovremeno neka vrsta njegove ispovesti, poslužiće nam i pomoći da rasvetlimo bar glavne momente iz života ove zanimljive ličnosti. Najpre treba da se zaustavimo na njegovu imenu. Već smo rekli da je delo Konstantina Mihailovića prvi put štampano na češkom jeziku 1565. godine. Na tome izdanju ime piščevo je ispalo uopšte i ostalo samo ime njegova oca, pa mesto da stoji da je ovo delo "od Konstantina sina Mihaila Konstantinovića", ostalo je samo "od Mihaila Konstantinovića", upravo "od Mihaila Konstantina". Moramo reći da tu grešku verovatno nije načinio češki prevodilac, nego je on mogao naći tako napisano na redakciji Mihailovićeva dela s koje je prevodio na češki. Da to može biti tačno svedoče nam poljski rukopisi P i A. Ni u njima nema pravog Konstantinovog imena, nego je zapisano samo ime i prezime njegova oca. Kako je meñutim ovo prvo izdanje Mihailovićeva dela moralo biti veoma popularno, a najrasprostranjenije već samim tim što je bilo štampano, nije nikakvo čudo što je

Konstantin Mihailović najviše po tome izdanju bio poznat, pa je zato i njegovo pravo ime dugo ostalo nepoznato svima onima koji su se njegovim delom služili uglavnom preko ovog češkog prevoda. Da pakost bude veća, drugo izdanje Mihailovićeva dela, upravo prvo poljsko, nije uopšte imalo u naslovu nikakva imena. Rukopis s prema kojem je načinjeno poljsko izdanje iz 1828. nema nigde spomenuta piščeva imena. Zato se greška stvorena češkim izdanjem nije mogla ispraviti ni prvim poljskim izdanjem. Istaknimo da je poljski izdavač Galenzovski, ponesen poljskim patriotizmom, u naslovu napisao da je ovaj janičar bio Poljak, mada se iz teksta sasvim jasno moglo videti šta je Konstantin Mihailović bio po narodnosti. Kad je 1865. Janko Šafarik preveo delo Konstantina Mihailovića sa češkoga na srpski, ni on nije mogao o imenu pisca da kaže ništa više nego ono što je našao u naslovu češkoga prevoda. On je doduše imao pri ruci i poljsko izdanje iz 1828. godine, njime se čak poslužio u dva-tri navrata u svome predgovoru, ali kako je taj tekst i inače vrlo slab - kao što smo ranije pokazali - nije mu mogao ni u ovoj stvari ništa pomoći. Tako je Konstantin Mihailović ušao i u srpsku književnost i istoriju kao Mihailo Konstantinović, pa nije nikakvo čudo što se vrlo često, sve do najnovijih vremena, spominje kod nas pod tim imenom. Tako je i kod Vladimira Ćorovića u njegovoj Istoriji Jugoslavije (1933, str. 250). Tek posle izdanja Jana Losja iz 1912. videlo se prema najstarijim rukopisima Z i M, kao i prema rukopisima P, W i J, da je pravo ime našega pisca bilo Konstantin Mihailović, odnosno Konstantin sin Mihaila Konstantinovića. Prvi podatak koji imamo o životu Konstantina Mihailovića nalazimo u XXVI glavi njegova dela. Sultan Mehmed, to je bio slavni Mehmed Osvajač, - priča tu Konstantin zatražio je od despota ðurña Brankovića da mu prema jednome ranijem ugovoru pošalje 1500 konjanika, jer hoće da krene na Karamaniju. Despot šalje ovaj odred pod komandom vojvode Jakše Brežičića, rodonačelnika onih Jakšića koji su kasnije dugo živeli u Ugarskoj. Mihailović kaže da je ovaj Jakša bio poočim onih Jakšića. To je onaj Jakša koji je 1452. bio u Dubrovniku kao despotov poslanik, a kojega različito nazivaju: Berščić ili Brežičić. Po Mihailoviću bi pre bio Brežičić, mada i u njegovu delu, u raznim rukopisima različito je navedeno prezime ove ličnosti. Mi se ovde oslanjamo na rukopis M, u kojem su imena najbolje prenesena. Zato verujemo da je i ovo dobro preneto. Kad su stigli meñutim u Tursku, ovi srpski vojnici budu poslati na Carigrad, na svoje veliko iznenañenje i čuñenje. To je sve dakle bilo 1453. Po načinu opisivanja borbe za Carigrad jasno je da je i Konstantin bio u ovoj vojsci. To izlazi iz stilizacije rečenica. U rukopisu s čak je i napisano: "meñu ovima (tj. vojnicima) sam i ja bio", ali je ovo po pretpostavci Josifa Jirečeka kasniji umetak. To meñutim ništa ne menja stvar. Konstantin Mihailović je dakle tada učestvovao pri napadu na Carigrad kao vojnik. Ako pretpostavimo da tada nije mogao imati manje od 18 godina, izlazilo bi da je morao biti roñen najkasnije oko 1435. Posle ove godine svakako ne, a pre nje bi mogao biti. Ali mnogo ranije isto tako nije mogao biti roñen zbog jednog drugog podatka koji ćemo nešto kasnije spomenuti. Prema tome teško bi se mogla braniti tvrdnja Konstantina Jirečeka da je naš Konstantin Mihailović roñen tek oko 1438,[26] jer bi onda značilo da je išao na Carigrad kao dečak od 15 godina, što je skoro sasvim neverovatno.

Ovo prvo ratovanje Konstantinovo bilo je i prva njegova teška unutrašnja borba. Svi su ovi vojnici naime videli da su obmanuti kad su poslati na Carigrad. Zato su se počeli nositi mišlju da se vrate, jer nisu hteli da se bore protiv istočnog centra hrišćanstva, protiv slavne vizantijske prestonice. Ali im je rečeno da bi to bilo vrlo opasno, jer je već izdata bila zapovest da budu uništeni ako bi se pobunili. I oni su se pokorili. Jedina im je uteha bila što su vrlo malu ili možda nikakvu ulogu imali u tome boju. Bili su postavljeni kraj Jadranske kapije i tu su ostali. Onda je sultan osam nedelja tukao iz dana u dan zidine iz velikih topova. Kad je na jednome mestu načinio prolom, tu su navalili svom silom janičari i prodrli u grad, sekući sve pred sobom. Najzad je i poslednji vizantijski car opkoljen i ubijen. Sebi i svojima za utehu Konstantin svoj opis pohoda na Carigrad završava rečima: "pa ipak po našoj pomoći nikad (tj. Carigrad) ne bi bio osvojen". Posle pada Carigrada Konstantin Mihailović se vratio nazad i ostao u Novom Brdu. Tu je proveo svakako cledeću godinu kada su Turci napali Srbe, odneli nekoliko pobeda, ali ih skupo platili. Naročito su Turci mnogo pričali o bici kod Trepanje, jer vele otkad pamte nisu videli da se tako malo ljudi tako junački bori protiv toliko velike sile kakva je bila sultanska. Tada je i Nikola Skobaljić pobeñen i nabijen na kolac. A posle svega ovoga priča dalje Konstantin Mihailović u sledećoj, XXVII glavi - sultan je došao pod Novo Brdo i opkolio ga. Stanovništvu je obećao da će svakoga ostaviti na miru, da neće uzimati devojke ni dečake. A kad se grad predao, on je zatvorio kapije, ostavio samo jedan prolaz slobodan i počeo je da propušta kroz njega sve ljude i da ih izdvaja u grupe: na jednu stranu dečake, na drugu devojke, na treću žene, na četvrtu muškarce, a najviñenije ljude je naredio odmah da pobiju. Onda je izabrao 320 dečaka i 704 devojke. Devojke je razdao svojim vojnicima, dečake poveo sa sobom da mu postanu janičari, a ostale pustio slobodno u varoš. Meñu ovim mladićima bio je zarobljen tada i naš Konstantin sa dva svoja brata. Odatle su ih s pratnjom poslali u Anadoliju. Put je bio mučan. Kad god su prolazili kroz kakve planine ili šume, mladići su tražili priliku da pobegnu. Da bi to učinili trebalo je pobiti Turke pratioce, "ali ipak to nismo učinili, jer smo bili mladi" - veli Konstantin. U tekstovima P i A čitamo tu misao ovako iskazanu: "ali nismo bili tako smeli, jer smo bili mladi". Zbog ovog mesta i ove Konstantinove tvrdnje rekli smo da nije mogao biti roñen mnogo pre 1435, ako i dopustimo da je nešto malo ranije i mogao, jer je i ove, 1455, bio još uvek mlad. Zato ne mislimo da je opravdana pretpostavka Josifa Jirečeka, koju je preneo i Janko Šafarik, da je Konstantin roñen oko 1430. godine. Doduše, možda se spomenuto mesto ne bi moralo odnositi baš i na Konstantina lično, već na čitavu grupu kao celinu, jer je u njoj velika većina bila veoma mlada. U njoj je sigurno bilo mladića i dečaka mlañih od Konstantina. Za jednog njegovog brata to možemo reći pouzdano, jer će Konstantin nešto kasnije u svome delu (u glavi XXXIV) spomenuti da je njegov mlañi brat bio čuvar neke carske zgrade. Iz toga bismo mogli zaključiti da je bar jedan od spomenuta dva brata Konstantinova bio mlañi od njega. Pa ipak se Konstantin odlučio da beži. To je učinio kad su prolazili kroz selo Samokovo. On pobeže tada sa devetnaest drugova. Meñu tim njegovim drugovima nisu bila i njegova bpana. Svakako ih kao mlañe nije hteo uvlačiti u ovako opasnu avanturu. Bekstvo ne uspe. Turci ih pohvataše, povezaše za konje i vukoše ih sve do grupe ostalih zarobljenih mladića "da je čudo kako su u nama dušu ostavili" - priča Konstantin. Onda dadoše za ove begunce reč da više neće bežati oni ostali mladići, a za Konstantina zajemčiše i

njegova dva brata, te pohvatane begunce sprovodnici najzad pustiše i mirno odvedoše preko mora. Ništa nam Konstantin ne priča gde je zadržan i je li što i koliko učio. Viće da tada nije ni znao tačno gde se baš nalazi, jer u geografiji nije bio mnogo jak - kako će se kasnije po drugim nekim pojedinostima videti. Ali nam je zato ispričao jedan strašan doživljaj koji je opet vezan za ovu njegovu grupu. Kad je sultan osvojio dobar deo Srbije, vratio se u Jedrene. Mora biti da su mu tada doveli i pokazali ovu grupu srpskih mladića i dečaka. On od njih bira osmoricu sebi za komornike. Konstantin nije meñu tim izabranima. Jednoga dana ovi se mladići dogovoriše da ubiju sultana, "Ako ovog turskog psa ubijemo, čitavo hrišćanstvo će biti osloboñeno, a ako nas pohvataju, onda ćemo biti pred bogom mučenici" - rekli su oni tada kao zavet. Kad je došlo njihovo veče, bili su spremni da izvrše svoju nameru, ali se nañe meñu njima izdajica, Dimitrije Tomašić. Sultanova osveta bila je strašna. Pitao ih je prvo ko ih je podgovorio da ovakvo delo smisle, a oni odgovoriše da ih je na to nagnala velika žalost i tuga za pobijenim roditeljima i prijateljima. Sultan naredi da im se vežu pod kolena vrela pečena jaja da bi im se žile zgrčile i ukočile. A kad nešto kasnije vide da od njih više nema ništa, izdade naredbu da ih pogube. "A neki od nas, uzevši njihova tela u noći, sahranili smo ih kraj pustog manastira koji se zove Ne vidi sunce". Konstantin će na kraju ispričati i sudbinu onog izdajnika. Sultan ga je učinio velikim gospodinom, ali ga napade teška bolest sušica, od koje se osuši i umre. Ovu epizodu iz dela Konstantina Mihailovića uzeo je Stevan Sremac za predmet svoje poznate priče Zaboravljeni Obilići. Posvedočila se tvrdnja Konstantinova savremenika vizantijskog istoričara Kritovula da "Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu". Konstantin ne priča dalje šta je radio u Maloj Aziji. Ali kako mi znamo da se tamo pripremao za janičara, možemo pretpostaviti da je morao proći odreñeni put za to, kako nam je on sam ispričao na drugom jednom mestu govoreći o tome kako se pripremaju janičari (glava XXXIX). Kad god carska vojska - priča Konstantin na tome mestu prodre u koju stranu zemlju i tamo doñe do većeg broja zarobljenika, odmah za vojskom ide carski pisar i upisuje sve dečake za janičare, pošto za svakog da pet zlatnika onome od koga dečaka uzima. Onda ovu decu vode u Malu Aziju gde ih vaspitavaju. Takvih mladića biva oko 2.000. Ako se pak iz neprijateljskih zemalja ne bi nakupilo dovoljno takve dece, onda tu decu skupljaju od hrišćana svojih podanika. Tek broj mora uvek da bude potpun. Oni mladini koji se skupljaju u samoj turskoj zemlji mogu kasnije po svojoj smrti sve što imaju ostaviti kome oni hoće. Oni pak mladići koji su iz neprijateljskih zemalja ne mogu po svojoj smrti nikome ništa ostaviti, nego sve ostaje sultanu. Izuzetak je samo onda ako neko od njih stekne tolike zasluge da postane slobodan. Takav onda dobija ista prava kao i oni prvi. I Konstantin je postao takav slobodnjak posle teške bitke u Vlaškoj, o čemu će biti govora malo kasnije. Sultan ne miana ništa za onu decu koju šalje u Anadoliju, nego se o njima staraju oni ljudi kojima su ta deca data. Ti se ljudi moraju o ovoj deci starati, moraju ih vaspitavati i gajiti, a posle ih upućuju onamo kuda im se naredi. A evo kuda se oni šalju, čemu se poučavaju. Biće da su ti dečaci po kućama dok ne odrastu do izvesnog uzrasta kad su sposobni za vojne vežbe. Prema želji svakoga

takvog mladića vrši se to dalje poučavanje: jedni se uče da se bore sabljom na konjima, i njih sultan snabdeva; drugi odlaze na galije, gde se vežbaju za borbu na vodi; Treći svakako uče veštinu pešačkog ratovanja, jer su janičari uglavnom pešaci. Onda sultan bira od ovih mladića najbolje, uzima k sebi i povišava im platu. A od onih drugih kad neko doraste, šalje se u gradove za stražu. Kao što se vidi iz ovih kratkih Konstantinovih obaveštenja, janičari se specijalizuju za posebne vidove borbe. Janičar za svoje greške ne može biti novčano kažnjen, već samo može platiti glavom. O ulozi janičara uopšte, a i o sebi u tome, Konstantin Mihailović je više puta ispričao dosta pojedinosti. Izgleda da nije olako obavljao te svoje dužnosti. To će nam osobito dobro pokazati jedno mesto iz njegova dela. Pričajući kako janičari osvajaju gradove, on je to tako živo predstavio da bi zaista teško bilo pretpostaviti da nije i on sam imao više puta priliku da oseti svu strahotu jednoga takvog juriša na gradske zidove. Prvo će reći kakve se pripreme vrše za juriš. Kad se topovskom vatrom načini na nekom mestu prolom, janičari se približe tome mestu i čekaju svanuće. Onda najpre topovi zaspu to mesto iz svih oruña. Posle toga janičari brzo jure s lestvicama na zidove, jer branilaca tada ne može biti na zidovima. Ali kad vide janičare na zidovima, okreću se i tuku ih sa svih strana. Janičari se meñutim pužu uz lestvice, gurajući jedan drugog napred. A uza sve to s bokova lete gusto strele i pucaju puške, diže se huka od bubnjeva i ljudske vike. I to tako traje najviše jedan sat ili dva. Posle toga sve mora da oslabi ako se ne uspe pri prvom naletu, jer neki bivaju izranjavljeni, neki pobijeni, a svi su premoreni. To nije neka opšta slika, to je isečak iz života jednog janičara, to je nešto što je naš Konstantin morao više puta doživeti u svojoj janičarskoj karijeri. Konstantin ne postaje odmah janičar, kako je to pretpostavio jedan njegov biograf.[27] Ali on je već iduće godine vojnik turske vojske i prati pohode sultanove. Samo ne znamo u kakvome svojstvu. Čim je tako brzo postao vojnik, znači da nije ni bio u Maloj Aziji u kakvoj porodici na vaspitavanju, nego je odmah poslat na izučavanje vojne veštine, ukoliko je on već izranije nije poznavao. To kažemo zbog toga što će on već 1456. godine biti u turskoj vojsci pri opsadi Beograda. On sve zna šta se tu odigralo. On zna kako je sultan želeo da preveze prvo svoju vojsku preko Dunava i da je ukopa s druge strane da ne bi Mañari mogli dobijati pojačanja za borbe na Beogradu. Ali su ga od toga odgovorili. I sultan se posle mnogo kajao zbog toga, jer su onda Mañari lako mogli da dovode pojačanja i da odbrane Beograd. Zatim Konstantin zna kako je poginuo Karadžapaša, pa kako su janičari pre vremena napali na zidine gradske i kako su otud odbijeni, pa kako je izgorela velika oprema topovska i mnoge druge pojedinosti. Pričajući kako su Turci bezuspešno jurišali na Beograd, Konstantin će reći i ovo: "A posle toga smo videli janičare kako beže iz grada" (glava XXIX). Da je i on tada bio janičar, svakako bi na drugi način ispričao ovo, a ne bi samo rekao: "videli smo janičare..." Posle opsade Beograda Konstantin putuje sa sultanskom vojskom na Peloponez. I priča sa pojedinostima kako je tekao rat na Peloponezu. Ali ni tu ne vidimo u kakvom je svojstvu učestvovao, jer stalno govori o turskoj vojsci uopšte i o sultanu. Tek poneka rečenica nam pokazuje da je i on učesnik u tome pohodu. "A kad smo već bili nedaleko od Soluna..."', "A kad smo došli do grada koji zovu Livadija...", "Onda smo išli na jednoga poganičkoga kneza..." - eto tako izgledaju rečenice Konstantinove koje nam

svedoče da je i on učesnik čitavog ovog ratovanja. Ovaj rat je trajao tri godine, od 14581460. Najteži pohod sultana Mehmeda II bio je svakako onaj na Trapezunt iz 1459. Konstantin ga priča sa mnogo zanimljivih i živih pojedinosti. Vidi se da je u njemu i on bio jače angažovan. Teren težak, čas planinski, čas močvaran, a baš u vreme ovoga pohoda padaju velike kiše. Kola nisu mogla ići s tovarom, nego se sve moralo pretovariti na kamile i tako se kretalo dalje. Išlo se "s planine na planinu" - kako kaže Konstantin. Za težinu ovoga pohoda karakteristična je scena s kamilom što se srušila pod teretom sanduka s dukatima. Janičari koji su bili blizu isukanih sabalja su čuvali ovo blago dok ne doñe blagajnik. I sva se vojska morala zaustaviti da bi se rasuto blago pokupilo. Kad sultan ču šta je bilo, naredi da se puste vojnici da skupe novac za sebe, iia ko šta dograbi. Konstantin veli da su se dobro okoristili oni koji su bili blizu. "I ja sam se tu desio, ali kasno; već su svi zlatnici bili gde su imali da budu, samo je crna zemlja ostala, jer su ljudi skupljali kaki su mogli s travom i blatom, otimajući jedan drugome", - veli na kraju naš Konstantin. Po jednoj rečenici vidimo da je on tada janičar. I to iz sultanske najbliže pratnje. Teren je bio vrlo težak, veli Konstantin, te je kamile trebalo spuštati niz strminu uz ljudsku pomoć. Sultan zamoli (Konstantin upotrebljava baš glagol zamoliti) janičare da ovaj posao obave. "I morali smo s velikom mukom ići gore i celu noć smo se mučili s kamilama dok ih nismo preveli" - priča Konstantin ovo sve u XXXI glavi. Posle toga janičari biše bogato obdareni od sultana. Posle osvajanja Trapezunta vrati se sultan u Jedrene. Još na samome putu stigoše mu vesti preko glasnika od Ali-bega da je pobedio hrišćane i da je uhvatio Mihaila Silañija. Samo toliko kaže Konstantin. A to je bio pad Srbije 1459. godine. Pohod na tatarskog kana Uzun-Hasana Konstantin nije mnogo teško podneo. On priča o tome mnoge pojedinosti, ali to su stvari koje je mogao i slušati, koje je mogao videti izdalje, ali to nisu stvari koje je on sam doživljavao na svojoj koži onako kako smo to videli u dva-tri maha ranije, i kako ćemo opaziti u nekim kasnijim slučajevima. Vojska je kretala sve do Eufrata. I tu Konstantin o ovoj reci govori nešto što je čudno po neznanju: "To je velika i široka reka, kao Dunav, teče na sever i uliva se u Crno More". s jedne planine su, veli, videli neku drugu visoku planinu, koja se zove Babil, a iza nje je varoš Vavilonija i u njoj se nalazi kula prelomljena na tri dela. To je dakle bilo sve od legende koja je u ovo vreme kolala u Konstantinovoj okolini. Izgleda da je za Konstantina veoma težak bio pohod na Vlašku. Kad je sultan saznao kakve je sve nedaće pričinio Turcima vlaški vojvoda Vlad, krenuo je na Vlašku. Vojska je stigla do Dunava, ali se dalje nije moglo. Valjalo je prebroditi branjenu reku i osigurati mostobran. I opet su janičari bili ti koji su imali da povuku najviše. Sultan se njima obpana. Oni mu obećavaju da će se noću prebaciti čamcima i da će poneti teret prebacivanja na svojim plećima. U prvoj grupi nalazi se i Konstantin.

Posle prelaze i drugi. Kad su se uredili, krenuli su lagano napred. A neprijatelji su ih pustili sasvim blizu, i onda osuli paljbu iz topova. Dvesta pedeset ljudi su im pobili najednom. A sultan je bio na drugoj obali i nije mogao da im pomogne, ali se bojao da će izgubiti sve janičare. Tada su se oni morali urediti, ukopati dobro topove i zaštititi se, pa tek onda su počeli da se brane na život i smrt. I odbranili se. Posle je došla pomoć, neprijatelj se povukao, a sultan se i sam prebacio preko Dunava i bogato nagradio sve janičare. Osim toga što je dao velike novčane nagrade, sve one janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, tj. da mogu svoje imanje ostavljati po smrti onome kome oni hoće - kako nas o svemu obaveštava sam Konstantin. Ali se s tim nije završio ovaj pohod. Vlaški vojvoda je noću iznenada napadao Turke pri noćištima i pričinjavao im velike štete i nanosio velike gubitke u ljudstvu. Konstantin posle priča kako su se Turci krenuli na Mitilenu, a posle toga na albanske knezove. I sultan je pokoravao jednog po jednog vrlo lako zbog toga što je jedan mirno posmatrao dok je drugi pokoravan. Samo se Skenderbeg odupro uspešno sultanu, jer je na carskome dvoru upoznao tursku ratnu veštinu i naučio kako joj se treba odupirati. To je Konstantinova pouka i svima onima kojima piše svoje delo kao pouku kako treba da se pripremaju da bi mogli Turcima dati otpor. Po načinu opisivanja svih ovih pohoda posle Vlaške izgleda kao da Konstantin nije u njima ni učestvovao, ili je možda u njima on lično bio na zaklonitijem mestu, a ne uvek u prvoj borbenoj liniji i u najvećem okršaju. Najteži pohod za Konstantina bio je onaj na Bosnu 1463. U Jedrenu su bili - priča Konstantin - izaslanici bosanskoga kralja Stevana Tomaševića (Konstantin ga uvek zove pogrešno Tomaš). Oni su došli ića načine primirje. Sultan za to vreme skuplja vojsku, a ove izaslanike zadržava bez odgovora. Jednoga dana dogodi se Konstantinu da ode da obiñe svoga mlañega brata. On je bio čuvar zgrade gde je bila dvorska blagajna. "Pa kako mu je teško bilo samome, poslao je po mene da doñem k njemu" - priča dalje Konstantin. I dok su oni tako razgovarali, nailaze u tu zgradu dva carska savetnika. Konstantin nije imao vremena da iziñe, nego se sakrije meñu sanduke. I tada čuje njihov razgovor iz kojeg razabere da se sultan sprema da napadne Bosnu. Ali mora da je iznenadi, jer se boji da u bosanskim planinama ne proñe loše. Čim je sve ovo saznao, Konstantin pokušava o svemu da obavesti bosanske izaslanike. Oni mu ne veruju. Naročito jedan, mlañi. "Ovo vam izistinski kažem da to dobro pamtite i da se sećate ovih mojih reči, jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi" - kaže izrikom Konstantin. Ove poslednje reči doduše ne nalaze se u svima rukopisima, ali se nalaze u P i A, koji imaju dobro prenesen tekst u drugim slučajevima, pa im možemo verovati i na ovome mestu. Ne daje nam Konstantin izuzetno mnogo pojedinosti o vojevanju u Bosni. Kao da on nije bio suviše angažovan. Ali saznajemo iz njegova teksta ipak sve ono što je zanimljivo za te dogañaje. Vidimo kako je osvojen Bobovac, tu Konstantin sreće one izaslanike i porcena ih na svoje reči. "Ali je već bilo kasno". Potom vidimo kako osvaja sultan Jajce i Ključ i kako izmamljuje, hvata i ubija bosanskoga kralja. Pošto je osvojio čitavu Bosnu, sultan ostavi u gradovima manje posade, a on se s vojskom vrati u Jedrene. Tada i Konstantin ostade u Bosni kao zapovednik male tvrñave

Zvečaj na Vrbasu. Dobio je pedeset janičara i platu za pola godine, a drugih Turaka za pomoć još trideset. Čim se turska vojska povuče iz Bosne, ovamo navali već iste godine u jesen Matija Korvin iz Mañarske, zauze čitavu Bosnu, a Jajce i Zvečaj ne uspe odmah da zauzme, nego ih samo opsede. Zidovi grada Zvečaja bili su slabi da se odupru navali. Pa ipak se ovaj grad držao dosta dugo. Što bi preko dana topovi porušili, to su Konstantinovi ljudi preko noći popravljali. I tako j s Zvečaj uspeo da se održi sve dok nije palo Jajce, pa otuda dovedeno pojačanje. Tada su se opsañeni branioci morali pokoriti. Mañari su ih sve pokupili i poveli sa sobom u Mañarsku. Pričanje o ovom svom doživljaju završiće Konstantin ovim rečima: "A ja sam hvalio boga što sam se časno vratio iz tamnice meñu hrišćane". On se borio znači sasvim pošteno dokle god je mogao, a pokorio se tek kad je uvideo da drugog izlaza nema. Posle ovoga dogañaja Konstantin Mihailović u svome delu ništa više ne govori o sebi neposredno. Možda bi se ipak ponešto još moglo naslutiti ili zaključiti iz njegova pričanja. Ili različitim domišljanjima. Krenimo sada tim putem. Jedino što možemo tvrditi kao sasvim sigurno to je da je Konstantin Mihailović posle zarobljavanja od strane Mañara morao stići do Budima. Kralj Matija se ca pohoda u Bosnu vratio - kako kaže Josif Jireček - kao rimski trijumfator. To je bilo veliko slavlje. Vodio je ca sobom 500 turskih robova. Oni su bili njegovi živi trofeji. Na svečanostima ti robovi su verovatno vodani kroz varoš, a možda i kroz varoši, pokazivani svetu. Svakako ne nagizdani i nakinñureni, već onako kako obično izgleda roblje. Jedan od tih živih trofeja je i naš Konstantin. I možda je na čelu povorke, jer je posle zapovednika Jajca, Jusufa Harambaše, on najvažnija ličnost. On jest da je rekao da se spasao "iz tamnice" onda kad su ga Mañari zarobili, ali je on ipak rob, a to nikad nije ni lako niti može biti prijatno. Jer se ne treba zavaravati. Mañari sigurno nisu milovali i mazili te turske zarobljenike koji su se onako uporno branili u opsednutim gradovima, i koji su im tom svojom odbranom sigurno pričinili makar i najmanje gubitke. Moralo je tu biti ponižavanja svake vrste, a možda čak i mučenja. Možda to nije potrajalo dugo, ali je bilo bar za prvo vreme. Mi tu tražimo klice Konstantinovu neraspoloženju prema Mañarima. Mogli bismo reći i jaču reč, jer nije tu bilo samo neraspoloženje, nego i otvorena mržnja. I to mržnja koja će se ispoljavati na svakome mestu u delu koje naš Konstantin piše čitavih trideset godina kasnije. Čim spomene Janka Hunjadija ili Matiju Korvina, njegova sina, Konstantin odmah nañe neku oštru reč za njih, odmah će ih predstaviti u nepovoljnoj svetlosti. A mi po istoriji u mnogo slučajeva možemo kao sigurno reći da istina nije na toj strani. Ali Konstantin tako uvek postupa. Kad je s takvim raspoloženjem došao u Mañarsku, u tu hrišćansku "slobodu", kad je u takvom nezavidnom obliku bio prikazan Mañarima, svakako da mu se nikako nije srce kidalo da baš tu ostane do kraja života. To možemo reći kao sasvim sigurno. I zato se moramo zaustaviti na nekim tvrdnjama koje smo ranije samo spominjali, a sad je baš trenutak da ih malo pretresemo. Kad smo prikazivali literaturu o Konstantinu Mihailoviću, zaustavili smo se na ponavljanim tvrdnjama Aleksandra Briknera da Konstantin nikad nije nogom kročio na

poljsko tle. Iz toga se onda izvode još dva zaključka: niti je Konstantin svoje delo pisao za Poljsku, niti ga je pisao poljski. A mi ne bismo želeli nijednu od ovih pretpostavki da primimo olako. Mislimo da se o svima njima može i mora još ponešto peći. Brikner je ova svoja mišljenja izneo u dvema kritikama na studiju i izdanje Jana Losja, a posle i u svome radu Wremennik serbskoturecki Po njemu je naš Konstantin po prelasku u Mañarsku tu ostao, tu pisao svoje delo i tu i umro. Da Konstantin nije živeo nikada u Poljskoj govori činjenica da on uopšte ne poznaje Poljsku niti poljske prilike, o Poljskoj nigde i ne piše, a kad što kaže, kaže naopako. To mišljenje su primili i mnogi drugi poljski istoričari i istoričari književnosti, a najviše ga je popularisao Gabrijel Korbut u svome delu Literatura polska (1929).[29] Najzad, najviše je razvio i obrazložio ovu Briknerovu misao Branislav Ćirić 1952. godine u članku Próba nowego spojrzenia pa "Pamiętniki Janczara".[30] Ćirić je dao puno istorijskog materijala koji je imao da pokaže kod koga se Konstantin mogao zadržati u Mañarskoj i za koga je pisao svoje delo, odnosno po čijoj želji ili po čijem nalogu. On tu priča istoriju poslednjih Brankovići i za njihove interese i za njihov uticaj vezuje postanak dela Konstantinova, a za ovu porodicu vezuje i život Konstantinov u Mañarskoj. Mi se ca čitavom tom pretpostavkom ne možemo složiti. Mi znamo dobro šta su Brankovići značili u južnoj Ugarskoj u drugoj polovini XV veka, znamo da su imali velika i bogata imanja i dobre privilegije. Šta više, ne bismo spomenuli samo njih kad već govorimo o Srbima u Ugarskoj. Bilo je i drugih poznatijih srpskih porodica onde. Svi su oni sasvim lepo mogli prihvatiti jednog ovakvog janičara, zarobljenika, u osnovi dobrog Srbina. I ne mislimo ni da je prošlo bez pomoći Konstantinu sa te strane. Mi smatramo da su ovi ugarski Srbi odigrali značajnu ulogu u Konstantinovu životu, ali ipak ne mislimo da je Konstantin ostao stalno u Mañarskoj i da je tu pisao svoje delo. Evo samo jednog razloga za tu našu tvrdnju. Razloga koji je teško pobiti ma kakvim drugim razlozima. Konstantin Mihailović ni na jednom mestu u svome delu ne spominje ugarske Brankoviće ni jednom rečcom, ali zato spominje Jakšiće. I mi bismo već po samoj toj činjenici njegov život u Mañarskoj vezali za ovu porodicu. On o Jakšićima kaže doslovce ovo u XXVI glavi: "Despot je otpravio (tj. u Tursku) jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, poočima onih JaKiimna koji su u Ugarskoj bili..." Ova jedna rečenica mnogo govori o ovome pitanju. I to u više pravaca. Najpre, po ovoj misli vidi se da Konstantin dobro poznaje Jakšiće, podvlačimo Jakšiće a ne samo Jakšu. On je u Jakšinu odredu bio kad je voñena borba za Carigrad, o tome smo već govorili. Ali je on odmah posle toga odveden u Tursku i nije mogao više znati šta se zbilo sa decom Jakšinom. To je mogao saznati tek onda kad se našao u Mañarskoj, u blizini Jakšića, možda čak kod njih u Rutm, te je tu saznao i to da su oni baš Jakšini potomci, sinovi i unuci. Prema tome je jasno da je Konstantin tek u Mañarskoj mogao upoznati Jakšiće. I da ih je tu upoznao. Da je pak svoje delo pisao u Mañarskoj, za tamošnje Srbe, zar bi mogao za njih napisati da je despot poslao "jednoga vojvodu Jakšu Brežičića"? On bi njima to sasvim drukčije morao peći, jep oni znaju svi tako poznatu porodicu, pa svakako i njihova rodonačelnika Jakšu. Ovako je meñutim Konstantin mogao navedenu misao napisati samo ako je pisao negde daleko od Srba u Mañarskoj, i ako je pisao za nekoga ko ne zna ni ko je Jakša, ni ko su Jakšići.

Zatim, dalji deo one Konstantinove rečenice daje nam još neke podatke. Ne uzimamo u obzir onaj podatak "poočima". U poljskom tekstu doista tako stoji. Je li pak Jakša bio otac Stefana i Dmitra Jakšića, kako se smatra, ili je Konstantin znao nešto više i bolje od ostalih, to ne možemo reći, jep to pitanje nije niko pokrenuo ko je o Jakšićima pisao. A može se pretpostaviti da je kod Konstantina i omaška. Ali to je pitanje u koje mi nećemo ulaziti, neka se njime pozabave drugi, pozvaniji. Drugi deo one misli glasi: "poočima onih Jakšića koji su u Ugarskoj bili". Iz ovoga se jasno vidi da to nisu neki tada bliski Jakšići, nego "oni koji su u Ugarskoj bili". Znači da toga trenutka kad je Konstantin ovo pisao niti se nalazio u njihovoj blizini, niti je uopšte znao da ih još ima negde. Da je Konstantin pri pisanju svoga dela živeo u Mañarskoj, onda bi on rekao o njima nešto bliže, a nikako ne bi rekao da su "bili". Oni meñutim tada ne samo da su u Mañarskoj "bili", u prošlosti, nego su bili i tada kad je Konstantin svoje delo pisao. Mi znamo da su bpana Stevan i Dmitar Jakšić posle pada Srbije prešli sa povećim brojem svojih ratnika u Mañarsku i da su 1464. dobili od kralja Matije Korvina nañlačko vlastelinstvo i još neka dobra oko Moriša. Kasnije, za ratne zasluge dobila su bpana Jakšići još i druge gradove i spahiluke širom čitave Mañarske. Stefan Jakšić umro je 1489, a Dmitar 1486. Stefan je imao sinove Dmitra, Stefana i Marka, jedna od triju njegovih Kćepi bila je udata za despota Jovana Brankovića, Dmitar Jakšić je ostavio četiri sina: Jovana, Dmitra, Petra i ðorña. Poslednji muški potomak Jakšića umro je 1543. A krajem XV veka njih je puno po čitavoj Mañarskoj i vrlo su poznati. Da je dakle Konstantin Mihailović za vreme pisanja svoga dela živeo u Mañarskoj, zar bi mogao krajem XV veka da napiše da su Jakšići u Ugarskoj "bili?" Oni bi onda za njega bili ličnosti bliske i sasvim dobro poznate, pa bi za njih morao reći da "žive": da "su", a ne onako u prošlom vremenu. Mislimo da ova jedna navedena misao Konstantina Mihailovića sasvim jasno i, nadamo se, ubedljivo govori da on nije živeo u Mañarskoj za vreme pisanja svoga dela. Prema tome, ne bi se mogla primiti Briknerova pretpostavka, razvijena kasnije od Ćirića, da je Konstantin čitav svoj vek proveo u Mañarskoj. Kad je s onakvim raspoloženjem došao u Mañarsku, upravo doveden tamo, Konstantin je, po našem mišljenju, odmah morao tražiti načina i mogućnocti da napusti ovu zemlju. Kako da je napusti, to nije važno, legalno ili bekstvom, takoñe nije važno. Zbog toga što od svih poznatih Srba u Ugarskoj Konstantin spominje samo Jakšiće, mi pretpostavljamo da je preko njih uspeo prvo da se iskopa iz zatvora, jep verovatno kao zarobljenik nije mogao živeti slobodan, a onda je - opet preko njih, odnosno pomoću njih - uspeo da napusti Mañarsku. Mi bismo pre pretpostavili da je iz Mañarske pobegao nego da je legalno otišao. Jep je obično poslednja uspomena najsnažnija. A Konstantin je pokazivao javno neraspoloženje prema Mañarima, znači da mu poslednje uspomene iz života kod njih nisu bile ružičaste. Još jedna stvar ozbiljno govori protiv pretpostavke da je Konstantin čitav svoj život proveo u Mañarskoj. Meñutim, poslednji branilac ove hipoteze, Branislav Ćirlić, i to upotrebljava da bi dokazao baš ono protiv čega ta stvar najrečitije govori. Kako objasniti stav Konstantina Mihailovića prema Mañarima, ako se zamisli da je on u Mañarskoj živeo? Konstantin se uvek naježi kad god spomene Janka Hunjadija ili

njegova sina Matiju Korvina. Da li takav njegov stav odgovara stavu ugarskih Srba prema ovim ličnostima u to vreme? Mi štošta o tome možemo reći. Negde baš na tome terenu, nekako u to vreme, morale su postati verovatno naše narodne pesme dugoga stiha, bugarštice, u kojima je Janko vrlo često sretana ličnost. On je slavni Sibinjanin Janko iz tih naših pesama. Ugarski Srbi u svojoj tradiciji želeli su čak da povežu nekako Janka sa srpskom nemanjićkom dinastijom, pa je ta tradicija stvorila legendu kako je Janko sin Stevana Lazarevića i neke Sibinjske devojke (osma pesma Bogišićeve zbirke: Despot Stjepan Lazarević u Srbinjka djevojka, roditelji Sibinjanin Janka). I u drugim nekim pesmama Janko je jedan od najvećih junaka. I dok s jedne strane veličaju i slave Janka, te iste pesme grde despota ðurña Brankovića. On se uvek loše pokazuje u odnosu s Jankom. Setimo se makar samo nekih od tih pesama, opet iz Bogišićeva zbornika, kao što su br. 9 Kad je Janko vojvoda udarao ðurña despota buzdohanom, ili br. 10 Kad je ðurañ despot stavio Janka vojevodu u tamnicu. Sve se to meñutim nikako ne slaže sa stavom Konstantina Mihailovića. On ne može da smisli Janka, a i Matiju grdi što ratuje protiv hrišćana a ne upotrebljava te svoje sile za borbu protiv Turaka. Sa druge strane opet Konstantin uvek hvali despota ðurña, brani ga čak i onda kad ga je, po našim istorijskim znanjima, teško braniti. On ga brani i pravda. I hvali njegovu mudrost. Ćirlić i ovo neslaganje narodne tradicije ugarskih Srba i Konstantinov stav tumači duhovito. Ali ne ubedljivo. On naime tvrdi kako su Konstantinu Brankovići, kod kojih on živi, poručili da napiše delo o Turskoj, a kako je trebalo predstaviti despota ðurña u lepoj svetlosti, morao je grditi Janka. Moramo priznati, pored sveg priznanja za učinjen napor, nas poslednji branilac pretpostavke o mestu boravka Konstantina Mihailovića u poslednjim godinama nikako nije ubedio. Mi stvar zamišljamo sasvim drukčije. Srbi su u Ugarskoj, bez svake sumnje, u Janku gledali glavnog borca protiv Turaka. To je opravdano i razumljivo. Zato su ga onako uzdizali u svojim pesmama. Srpski velikaši u Ugarskoj, zajedno sa svojim ljudima, stiču priznanja kao odlični borci protiv Turaka. To su poznate stvari. Meñu tim Srbima verovatno živi neko vreme naš Konstantin posle oslobañanja iz tamnice, tako možemo pretpostaviti. Ali to je bilo još šezdesetih godina XV veka. On meñutim mrzi Matiju Korvina iz razumljiva razloga: to je bio kralj koji ga je zarobio, protiv kojega se borio. I od kojega je morao doživeti i poniženja dok je dovoñen u Budim. A prema Janku je bio neraspoložen kao što je morao biti i svaki drugi turski vojnik. Time je izražena njegova mržnja prema glavnom turskom neprijatelju. Zar nije Konstantin za sve vreme svoga janičarovanja ocenao zajedno sa svojim drugovima strah od tog glavnog severnog protivnika? Ne treba se zavaravati preteranom svešću Konstantinovom: on ume da se održi na visini, da razlikuje šta su hrišćani a šta Turci, šta su interesi jednih a šta drugih, ali ovde je bila u pitanju njegova koža. I zbog toga svakako nije mogao da se oslobodi ni toga ličnog momenta. A k tome je došla j om jedna vrlo važna stvar: Janko se nije slagao s despotom ðurñem Brankovićem u mnogim stvarima. A Konstantin je voleo despota. Voleo ga je ne samo kao Srbina, nego kao svoga poslednjeg srpskog gospodara, dodajmo: omiljenog gospodara, jer je Konstantin ca teritorije despota ðurña. Konstantin je u takvoj uspomeni morao poneti despota iz Srbije kad su ga Turci poterali u Anadoliju. Takav je despot morao izgledati u narodnoj tradiciji Konstantinova kraja. Onda je razumljivo što će ove dve ličnosti na taj način i predstaviti Konstantin u svome delu koje će napisati krajem XV veka. Ako tako stvari shvatimo, sve će biti razumljivo i jasno. Ali ako zamislimo da je Konstantin do kraja života ostao meñu

ugarskim Srbima, ništa se ne može ovim činjenicama objasniti. Rekosmo da su Srbi u Ugarskoj u Janku videli svoga glavnog branioca pred Turcima ispred kojih su pobegli. Pa zar na tome terenu, meñu tim Srbima da piše Konstantin Mihailović onakve gnusne stvari o nedelima Jankovim? Ne, nikako ne. Konstantin Mihailović - po našem dubokom uverenju - nije mogao živeti meñu ugarskim Srbima kad je pisao svoje delo, i nije ga pisao za njih. Da je Konstantin ceo svoj život proveo u Mañarskoj, možda bi i on, kao i ostali ugarski Srbi, osetio ponos što Matija Korvin postiže tolike pobede. Konstantin se meñutim ne slaže s politikom Matijinom. Da navedemo samo dva karakteristična mesta iz njegova dela. U glavi XXVIII Konstantin će zažaliti što Matija ratuje protiv hrišćana, a ne protiv Turaka. Da je, veli, samo polovinu troškova koje je imao u borbi protiv hrišćana upotrebio za borbu protiv Turaka, oterao bi sve Turke preko mora i stekao bi sebi slavno ime, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a Turci bi drhtali pred njim. A ovako je ostavio za sobom lošu uspomenu. Ili drugo jedno mesto iz poslednje, XLIX glave. Hrišćani bi morali da budu složni, veli Konstantin. "A ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a rat vodio protiv hrišćana. A očevidno su bili tome uzrok sveti otac papa Pavle Drugi i car rimski (Fridrih, obojica slavnoga spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu protiv Čeha, pa kad ove nije mogao pobediti i pokoriti, okrenuo se na austrijsku zemlju protiv rimskoga cara". Drugi navod pokazuje da Konstantin nije živeo u Mañarskoj onda kad je Matija poveo rat protiv Češke, a to je bilo 1468. i 1469, već je bio ili u Češkoj ili u Poljskoj. Biće da je tada već bio u Poljskoj, jer se njegovi pogledi poklapaju sa pogledima onih koji su tada vladali u Poljskoj. Mislimo tu najpre na poljskoga kralja Kazimira Jagjelovića (14471492). On je razbio vlast krupne vlastele i oslonio se na srednju šljahtu i grañanstvo. Time je stvorio veliki autoritet svome imenu. U borbi za jačanje svoje vlasti i jačanje Poljske on je bio veoma smeo. Nije prezao čak ni od toga da se usprotivi papi i da sam počne postavljati biskupe. Zbog toga je papa morao da ga prokune. Ali kako se kralj Kazimir na to nije ni osvrtao, papa je morao stidljivo da povlači prokletstvo. Takvu je politiku vodio Kazimir i sa susedima. Kako je papa stalno podbadao Matiju Korvina, svoga miljenika, da napadne na češkog kralja Jiržija Poñebradskog, oglašujući ga za jeretika, Kazimir je ostao u najboljem prijateljstvu s Češkom. Iz toga sasvim jasno izlazi da je Konstantin, piiiuući onako protiv Matije Korvina i napadajući papu kako ga podbada protiv Češke, ustvari izražavao poljsko zvanično državno mišljenje. A možda i široko narodno. Jer je novo vreme bilo na pomolu u Poljskoj. Krajem XV veka je uzdrmao uveliko duhove u ovoj zemlji talentovani politički pisac Jan Ostrorug (1436-1501) svojim delom Monumentum pro Reipublicae ordinatione kad je zatražio da se skrešu papina prava u Poljskoj, da ne treba slati papi novac, jer on nema nikakve veze s Poljskom. Poljska ima svoga gospodara, a to je kralj. Taj kralj treba da bude nezavisniji od pape, ne treba više da mu se klanja i ispoveda i da ga sluša, kao što se ranije bilo uobičajilo. I da sveštenstvo počne poljskom narodu govoriti poljski. Glas ovoga političkog pisca nije bio nikako usamljen u Poljskoj ovoga doba.

Nije li onda naš Konstantin Mihailović svojim pisanjem bio potpuno "na liniji" opšte poljske politike i poljskih shvatanja u to doba kad je onako pisao o papi, onako grdio velikaše i njihova preterana prava u nekim slučajevima, a uzdizao centralnu kraljevsku vlast? Takav njegov stav potpuno odgovara javnom mnjenju u Poljskoj, ali ne odgovara javnom mnjenju u Mañarskoj. Naše dosadašnje izlaganje pokazalo je da je Konstantin Mihailović ostao koju godinu u Mañarskoj, a da je onda, i to najkasnije 1468, prešao u Poljsku. Možda se neko vreme zadržao i u Češkoj, kako je pretpostavio još Josif Jireček. U rukopisu M ima jedan podatak koji se ne nalazi ni u kojem drugom tekstu. Kako je meñutim ovaj rukopis veoma tačan kad su u pitanju podaci i imena, možda bi se i tome podatku moglo poverovati. Tu naime stoji, na samome početku teksta, posle onog "Počinje..." čitav niz Konstantinovih karakteristika, kako je bio uzet u janičare, kako je bio poznat na dvoru sultana Mehmeda po znanju turskoga jezika, da je bio nehaja zvečajski, "a na dvoru kralja francuskoga opet nazivan Karlo". Ovaj bi podatak govorio da je Konstantin bio i u Francuskoj. Možda već 1464. kao delegat češkoga kralja Jiržija Poñebradskoga, kada je krenula čitava grupa ljudi da nagovori Francuze da pomognu opšti rat protiv Turaka. Ali to nije baš verovatno. Mnogo bi više opravdanja imala pretpostavka da je to bilo za vlade francuskoga kralja Šarla VIII (1483-1498) i to u vezi s poznatim francuskim pripremama da povedu krstaški rat protiv Turaka, od čega na kraju ništa nije bilo. Konstantin Mihailović je dakle došao u Poljsku za vlade Kazimira Jagjelovića (14471492). Svoje delo meñutim upućuje Kazimirovu sinu Janu Olbrahtu (1492-1501), pa moramo pretpostaviti da u Poljskoj živi i za ovog drugog poljskog kralja. To pokazuju dva mesta u njegovu delu kada spominje poljskoga kralja. Prvi put će ga spomenuti u XVIII glavi, i to ovim rečima: "...jer nema tih koji bi veru branili i rasprostranjivali osim poljskoga kralja Olbrahta, koji je u ovo vreme znatne gubitke pretrpeo u ljudima svoje države, i to svakako što se starao o svojim bližnjima (roñacima) i braneći hrišćane protiv poganika za mir i slobodu hrišćansku". Drugi put će se setiti Konstantin kralja Olbrahta u poslednjoj glavi: "Ugarski kralj Vladislav i poljski kralj Olbraht jesu dva brata koja leže pod jednim srcem, od jedne krvi potekli. Imajući tako veliku silu, bilo bi zaista božja kazna i veliko i nečuveno čudo kad se ne bi osmelili da napadnu turskoga cara i da se ne osvete za takvo prolivanje hrišćanske krvi i za uništenje naroda, a osobito njihovih predaka". Da se najpre pozabavimo sadržajem prve beleške. Kad je to bilo "ovo vreme"? I na šta se odnose te Konstantinove reči? Jan Olbraht je načinio jedan ozbiljan pohod protiv Turaka i on se završio neuspehom. Biće da je tad "pretrpeo znatne gubitke". Zbog svega ovoga se meñutim Aleksandar Brikner žestoko podsmehnuo našem Konstantinu kako nije ni toliko poznavao poljsku istoriju da je jedan pohod protiv hrišćana krstio kao pohod protiv Turaka. Stvar meñutim ipak nije tako stajala i biće da je naš Konstantin bolje poznavao poljsku istoriju svoga vremena nego Brikner, koji ga je tako ošinuo.

Stvar je izgledala ovako. U ranom srednjem veku na terenima koji su se na jugu graničili s Rusijom i Poljskom prostirala se tatarska Zlatna horda. Ali ona se počela raspadati u manje hanate tokom XV veka. I kako su se Tatari lagano povlačili s tih terena, tako su se Turci sve više širili ka severu. To širenje u oblasti Crnoga Mora imalo je tri glavne tačke, koje su i za Poljsku bile od velikog značaja: ñenovljanska kolonija Kafa (današnja Feodosija) na severnoj obali Crnoga Mora, grad na ušću Dunava Kilija i grad na ušću reke Dnjestra Akerman, ili kako ga često nazivaju stari istoričari Beograd. Turci su se najzad i dočepali ove tri važne tačke. Godine 1475. Mehmed II zauzeo je Kafu, a njegov naslednik i sin Bajazit II zauzeo je Kiliju i Akerman 1484. To su bili moldavski gradovi, ali kako je Moldavija bila u vazalnom položaju prema Poljskoj, i Poljska je time bila pogoñena. I ne samo zato. Poljska je time najviše pogoñena ekonomski: ona je imala vrlo žive trgovačke veze s ova dva crnomorska pristaništa. Poljska nije želela da se zaleti u avanturu protiv Turske zbog ovih pristaništa, pa je zato stalno pokušavala da održi s njima dobre odnose, a kao rezervna odbrana bila joj je Moldavija. Dugo se takvo stanje održavalo, i pored opasnosti koja je Poljskoj pretila sa te strane. Najzad se na rešenje toga teškog spornog pitanja odlučio Jan Olbraht. On se malo bojao da Moldavija ne izneveri u odsutnom trenutku, pa se spremao da na moldavski presto dovede svoga mlañeg brata Zigmunta. Tako je Olbraht krenuo na jug 1497. godine. A moldavski knez Stefan Veliki, saznavši za poljski plan, okrene se Turcima i suprotstavi se s vojskom Janu Olbrahtu. Poljska vojska tada opsede moldavsku prestonicu Sučavu, ali ne uspe da je zauzme. Tako Olbraht bi prisiljen da napusti opsadu i da se vrati nazad u Poljsku. Ali ne stiže spokojno nazad, jer u sukobu kod Kozmina pretrpe ozbiljne gubitke. Tako se završio ovaj neuspeli moldavski pohod, koji je jasno pokazao da- je Poljska vojnički slaba i da se ne može laćati takvih ozbiljnijih pothvata[31]. Svemu ovome nije potreban nikakav komentar. Možemo samo potvrditi da je Olbraht doista nameravao da otme turske crnomorske gradove, a da do njih nije ni došao. Prema tome, ovaj pohod je bio uperen protiv Turske, mada do toga nije došlo. Za nas je važna još jedna činjenica. Konstantin je u onoj svojoj rečenici iz XVIII glave mislio dakle na ovaj moldavski pohod Jana Olbrahta, koji je bio 1497. godine. Znači da je svoje delo morao pisati posle te godine, možda čak potstaknut porazom poljskim, ne bi li malo podigao duh za borbu protiv Turaka. Još nešto možemo zaključiti iz ona dva navoda, naročito iz drugog. Rekli smo da se u poslednjoj glavi Konstantin obraća neposredno poljskome kralju Janu Olbrahtu. Kako je pak ovaj umro 1501, znači da je Konstantin svoje delo morao napisati u vremenu od 1497. i 1501. Dodajmo još nešto što bi pokazalo da je Konstantin itekako dobro poznavao poljske prilike. Rekli smo već na osnovu najnovije istorijske literature - da je krajem XV veka za Poljsku najvažnije bilo da reši pitanje Kilije i Akermana. Konstantin to vrlo dobro zna i u dva maha se zaustavlja baš na tome pitanju, i to na različite načine. Kad je Mehmed II napao

Vlašku i otud morao da se vrati skoro bez pobede, o čemu Konstantin priča u XXXIII glavi, posle teških gubitaka, rekao je po Konstantinu ove reči: "Dokle Kiliju i Beograd (tj. Akerman) drže Vlasi, a Mañari raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti". Konstantin je tursku istoriju ispričao uglavnom samo do onog vremena do kojeg je on u njoj živeo. Samo je malo reči upotrebio da spomene dva-tri najvažnija dogañaja iz turske istorije druge polovine XV veka. Izmeñu tih dogañaja najviše pažnje posvetio je baš zauzimanju Kilije i Akermana od strane Bajazita II. Time je pokazao koliku je važnost imala ta stvar za Poljsku. Je li još posle pisanja svoga dela Konstantin Mihailović živeo i koliko ne možemo reći. Zato možemo slobodno reći da se naša znanja o njemu završavaju krajem XV veka, ili još tačnije godinom 1501.

Ostrovica Svi rukopisi dela Konstantina Mihailovića koji imaju zabeleženo njegovo ime, beleže uz ime uvek i podatak da je on iz Ostrovice. Znamo li sve što treba da znamo kad nam je rečeno samo toliko? Svakako da ne. Po današnjem imeniku mesta na teritoriji Jugoslavije imamo nekoliko Ostrovica. Naravno, za nas dolaze u obzir samo one koje se nalaze na teritoriji sa koje je po našim pretpostavkama Konstantin mogao biti. A još važnije je da to mesto bude potvrñeno u našim istorijskim spomenicima iz onog vremena, ili bar približno iz onog vremena kad je Konstantin živeo. Kako po Konstantinovu pričanju znamo da je zarobljen u Novom Brdu, što je jedini podatak koji nas vezuje za jedno odreñeno mesto, njegovu Ostrovicu bismo morali tražiti negde kraj Novog Brda, ili bar negde na putevima koji su imali jake veze s Novim Brdom. Meñutim, o Konstantinovoj Ostrovici nije se uvek tako mislilo. U Srednjem veku postojala je jedna slavna i dobro poznata Ostrovica. To je ona Vojislavljeva rudnička Ostrovica poznata po njegovoj pesmi Pećina na Rudniku : Triput crni gavran zagrakta i prnu Nad mračnim kulama Ostrovice grada... Još Josif Jireček je vezivao našega Konstantina za ovu Ostrovicu. On zna da je ova Ostrovica u XV veku smatrana za "ključ srpskoga despotstva".[32] Za Jirečekom je i Janko Šafarik tvrdio da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, "jedne od najznamenitijih gorskih tvrdinja naše Srbije, koje razvaline na vrhu daleko viñene rudničke Ostrovice još i danas dovode u udivljenje gledaoca svojom nepristupnom visinom", koja je u XV veku bila "jedna od najvažnijih tvrdinja u srpskoj državi".[33] I tako redom sve do Konstantina Jirečeka,[34] koji će verovatno i Čenjeku Zibrtu skrenuti pažnju da će to biti ta Ostrovica.[35] Mi ne mislimo da je ta pretpostavka lako prihvatljiva.

Konstantin Mihailović je očigledno došao u Novo Brdo iz te svoje Ostrovice. Ako nije došao baš on, mogli su doći njegovi roditelji. Ali na svaki način mogli su se doseliti odnekud iz pravca kretanja svih Srba u to vreme. Znamo pak da se pravac tih kretanja poklapao sa pravcem nadiranja Turaka na Balkanskom Poluostrvu. Prema tome, Konstantin je u Novo Brdo mogao doći - ako ćemo ići za tom logikom - iz krajeva koji su se nalazili južno, jugoistočno ili jugozapadno od Novoga Brda, jer se naš narod u to vreme selio u tome pravcu. Meñutim Ostrovica, ova rudnička Ostrovica, daleko je na sever od Novoga Brda. Zato možemo skoro kao sigurno tvrditi da se Konstantin ne bi u to vreme mogao preseliti iz rudničke Ostrovice u Novo Brdo. Doduše, možda bi se i mogla učiniti neka pretpostavka po kojoj bi Konstantin mogao doći i iz ove Ostrovice, ali unapred priznajemo da bi bila suviše nategnuta. Ako bismo naime pretpostavili da su Konstantinovi roditelji bili rudari, onda su oni mogli iz naselja s Rudnika krenuti na jug tražeći veću zaradu i bolje uslove rada. To se moglo desiti početkom XV veka kada je Novo Brdo došlo pod česte udare turskih napada, pa su mnogi strani rudari napustili ovo slavno rudarsko mesto srednjevekovne Srbije, te je bilo potrebno na njihova mesta tražiti radnu snagu iz Srbije. Uostalom, Novo Brdo je tada bilo mesto koje je i inače moglo privući svakoga svojim bogatstvom i značajem. Možda bi se mogla učiniti još jedna pretpostavka o dolasku Konstantina Mihailovića u Novo Brdo iz rudničke Ostrovice. Naime, kad je despot ðurañ Smederevac poslao onu grupu srpskih konjanika u Tursku 1453, tada je Konstantin mogao poći iz Ostrovice, pa se pri povratku zaustavio u Novom Brdu i tu ostao. Samo onda ne znamo kako bismo objasnili prisustvo njegova dva mlaña brata u Novom Brdu, jer oni svakako nisu išli na Carigrad s Konstantinom. Još jedna činjenica bi govorila dosta ubedljivo protiv svih ovih pretpostavaka. Turci su rudničku Ostrovicu zauzeli iste godine kad i Smederevo, tj. 1454. Konstantin je tada još slobodno živeo u Novom Brdu. Teško je zamisliti da onda ne bi spomenuo jedan tako značajan dogañaj vezan za Ostrovicu, da je ta Ostrovica bila doista njegova Ostrovica. On meñutim to zauzimanje Ostrovice uopšte ne spominje. Jedna pojedinost nas goni da ovu Ostrovicu Konstantina Mihailovića tražimo negde mnogo bliže Novome Brdu. Kad je Dubrovčanin Mihailo Lukarević, trgovac novobrdski iz XV veka, beležio svoje dužnike u knjigu dugovanja, zabeležio je izmeñu ostalih i nekoga Radonju Pripčevića i nekoga Bogoja (samo toliko!) iz Ostrovice. Jednom je ovo ime zabeležio Ostruvyza, drugi put Ostruuza, ali je jasno da su oba imena upotrebljena za ime Ostrovica.[36] Ovaj naoko beznačajan podatak može nam potvrditi da je ta Ostrovica morala biti negde sasvim blizu Novog Brda, čim je ovome trgovcu novobrdskom bilo dovoljno da uz imena svojih dužnika - kod jednog čak bez prezimena - napiše samo da su iz Ostrovice, i ništa više. Iz ovoga moramo isto tako zaključiti da je u to vreme u Novome Brdu bilo poviše ljudi iz ove Ostrovice. Mislimo da sve ovo govori jasno za to da Konstantinova Ostrovica svakako nije bila ona udaljena rudnička, nego da je morala u to vreme postojati i neka druga Ostrovica, vrlo dobro poznata u Novom Brdu i bliska ovom rudarskom i trgovačkom centru. I mi bismo tu Ostrovicu oglasili za rodno mesto Konstantina Mihailovića.

Po tvrñenju Jana Losja Konstantinova Ostrovica je mesto "koje se sada (tj. 1912) nalazi u granicama turskoga carstva na jugoistok od Kosova Polja, na istočnim padinama Karadaga ili Crne Gore". Ovo mesto po njemu nije daleko od Novoga Brda. U napomeni će čak reći da se Novo Brdo nalazi severno od Ostrovice.[37] Kako je do ovog mesta poljski naučnik došao ne možemo reći, jer izvor nije dao. Pretpostavljamo da znamo na koju to on Ostrovicu misli. I nije samo on vezivao Konstantina za ovu Ostrovicu. Ta Ostrovica je ona koja je bila u zemlji sevastokratora Dejana, a koju su carica Jevdokija i sin joj Konstantin Dejanović spomenuli 1379. godine u povelji kojom daruju neka sela manastiru Hilandaru. Kaže se tu da je ta Ostrovica granično mesto selu Viljski: "Selo Viljska i meña mu od Crnoga Vrha, ta na crkvišta, ta na obe Ostrovice, ter na Skrke..."[38] Ova Ostrovica postoji i danas. Kad se od Preševa krene na jugozapad uz Kurbalisku Reku, na nekih 7 km udaljenosti dolazi se do dve čuke. Jedna je viša, ima 1164 m visine, nalazi se na južnoj strani i oštrog je vrha. Naziva se i na našim sadašnjim kartama Ostrovica. s druge, severne strane nalazi se drugo uzvišenje, na kojem se i danas nalazi zaselak Ostrovica.[39] Biće da su to bile te "obe Ostrovice". Jovan Mišković veli da je turska vojska pri polasku na Kosovo prošla preko ove, preševske Ostrovice.[40] Po svemu sudeći ova Ostrovica je u Srednjem veku bila utvrñena i služila je kao zaštita na padinama Skopske Crne Gore. To je moralo biti i prometno mesto. Tuda su vojske prolazile, borbe se vodile. Tuda je prolazio važan drum Novo Brdo - Skoplje. Od Novog Brda je udaljena nekih 60-70 km. Pa ipak, i pored svega ovoga, izgleda nam da ni ova Ostrovica nije rodno mesto Konstantina Mihailovića. A evo zašto to mislimo. Kao što ćemo malo kasnije pokazati, delo Konstantina Mihailovića je puno narodskoga pričanja i legendi, njegova istorija Nemanjića i svega što je za njih vezano više je narodno predanje o njima nego kakvo pravo istorijsko znanje jednog istoričara. Narodna tradicija je ostavila dubok trag u duši ovog Srbina. I on sve to što je znao o srpskoj prošlosti svakako nije mogao steći u Novom Brdu, koje je bilo skoro meñunarodni centar, bezbojan, trgovački, sav u računici i realnosti. To je sve Konstantin mogao poneti samo iz svoga rodnoga kraja, iz svoga rodnoga doma, znači iz svoje Ostrovice, koju nije zaboravio da stavi uz svoje ime. U njoj se moralo mnogo pričati o nekadašnjoj srpskoj slavi, od Nemanjića pa sve do poslednjih Brankovića. Centralno mesto u toj tradiciji zauzima Kosovo, nepresušno vrelo bezbrojnih legendi i priča vezanih kako za slavu i veličinu, tako i za poraz i patnje, ustvari najviše za duhovnu veličinu čitavog jednog naroda. Konstantin je svom svojom dušom vezan za tu Srbiju, za Kosovo, za Nemanjiće, za kneza Lazara i njegove naslednike, za Brankoviće, Vuka, ðurña i kasnije, za taj deo slavnog srpskog Srednjeg veka, koji se u njemu nije ugasio ni posle više od četrdeset godina lutanja i potucanja po svetu, teških iskušenja i borbi. Za vreme svih tih lutanja i promena ova tradicija je ostala u Konstantinovu sećanju snažna, ni za dlaku nije oslabila, nego se još pojačavala i pomalo idealizovala. To je razumljivo. A da li je takvu tradiciju

mogao poneti Konstantin iz one Ostrovice koju maločas spomenusmo? Čini nam se da nije. Ostrovica koju maločas spomenusmo nalazi se, kao što već rekosmo, u oblasti koja je nešto pre vremena Konstantina Mihailovića bila država sevastokratora Dejana, zeta Stevana Dečanskog, muža Dušanove sestre Teodore (Jevdokije), a kasnije Dejanovih sinova Konstantina i Dragaša. Njihovu zemlju naš Konstantin spominje, čak više puta. Prvi put taj kraj spominje u XV glavi i to onda kad priča kako je car Uroš saznao o opsadi Jedrena i krenuo da napadne Turke i da spase ovaj grad. "A kad je došao u Konstantinovu zemlju, zaustavio se na polju zvanom Žegligovo". I sada Konstantin Mihailović razvija čitavu priču: Uroš u snu vidi anñela kako mu prilazi, uzima iz njegovih ruku mač i predaje ga Turcima. Čim car vide ovakav san, zadrža vojsku toga dana na tome polju i zatraži nekog pustinjaka da mu objasni san. Pustinjak ne htede verno da objasni san da ne bi cara uplašio. Samo mu reče da će se greh oca njegova ispuniti tek na četvrtom kolenu. Uroš onda polazi na Jedrene. Tada ga izdaju dva velikaša (misli se svakako na Vukašina i Uglješu, ali njihova imena Konstantin ne spominje), u vojsci nije bilo nikakva reda, te Turci napadnu Uroša, pobede ga i ubiju. Nije li čitava ova legenda ispričana kao nešto daleko, nešto što se pričalo u tom Žegligovu, ali je to moralo biti daleko od Konstantinove porodične tradicije? Konstantin čak ne spominje nijedno ime vezano za Žegligovo i krajeve kroz koje je car Uroš prolazio. Sve je nekako bezlično. A preševska Ostrovica je na samoj granici Žegligova, u njoj cu morale biti mnogo bogatije priče i legende iz srpske prošlosti nego što je ova vrlo siromašna o Urošu. Da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, morao bi bar nešto ispričati što je vezano za istoriju toga kraja, bar nešto što je vezano za život i vojevanja gospodara toga kraja. Drugi put naš Konstantin spominje zemlju Konstantina Dejanovića iz onog vremena kada ovoga više nije bilo meñu živima, jer je poginuo na Rovinama u Vlaškoj zajedno s Kraljevićem Markom 1395. godine. Naravno, naš Konstantin ne spominje uopšte ni Konstantina Dejanovića niti Kraljevića Marka, ali zna za "Konstantinovu zemlju". Kad priča kako Je Mehmed II krenuo 1454. godine na Srbiju, Konstantin Mihailović kaže kako je ovaj tada došao "u zemlju Konstantinovu, na jedno polje koje zovu Žegligovo, na granici raške zemlje" (gl. XXVII). Šta posle Konstantin priča ne zanima nas trenutno. Ali pogledajmo malo izbliže samo ovu misao. Tu se spominje jedna zemlja koja je poznata samo po čuvenju, ali nije bliska. Ona se doduše "na granici raške zemlje", ali ona nije u njegovoj "raškoj zemlji". Pogotovu još kad kaže "jedno polje koje zovu Žegligovo". Tako se ne piše o nečemu što je čoveku sasvim blisko. Tako Konstantin neće govoriti ni o Novom Brdu, ni o Kosovu, niti o bilo kojem mestu koje se nalazi na teritoriji "raške zemlje", a koje je njemu blisko. Kada narodna tradicija govori o svim onim srpskim velikim i malim kraljevima i kraljićima koji se takoreći odmetnuše od centralne carske vlasti posle Dušanove smrti, ona će grditi sve one koji cu bili dalji od same carske porodice, a hvaliće one koji cu bili bliski. Tako je simpatije poneo knez Lazar, a tako i Konstantin Dejanović, poznati "beg Kostadin" iz naro΀´s΀½e poezije. Ne treba zaboraviti da se Teodora, Dejanova žena,

posle smrti cara Uroša potpisuje sa "carica Jevdokija", jer je ona - mislila je - najbliža carskoj kruni, ona je nemanjićka krv, pa zato ima najveća prava na ovu titulu. Očekivali bismo da i naš Konstantin Mihailović zauzme sličan stav prema različitim ličnostima posle propasti srpskoga carstva. On će u mnogim slučajevima takav stav i zauzeti. Ali o Dejanovićima nema nikakvoga stava. Oni cu mu daleki. On poznaje odlično Lazara i Branković ne, ali o Dejanovićima kao da ništa nije ni slušao. Zar bi bilo moguće pretpostaviti da Konstantin Mihailović živi u Ostrovici, u onoj preševskoj Ostrovici, jer je svoju Ostrovicu verovatno i on zapamtio dobro iz mladosti, inače je ne bi vezivao onako za svoje ime, takoreći kraj samog Žegligova, u Konstantinovoj zemlji, da cu njegovi roditelji živeli još za života ako ne despota Jovana Dragaša (umro oko 1378), a ono bar za Konstantina Dejanovića (poginuo 1395), pa ipak da tu zemlju naziva uvek samo "Konstantinovom zemljom", a ne spominje ni jednom rečcom toga slavnoga Konstantina, poznatog narodnoj tradiciji, tako bliskog Nemanjićima? Mi znamo da je uspomena na Konstantina Dejanovića u njegovoj zemlji bila vrlo jaka, po njegovu se imenu dosta dugo nazivala, a i nekim mestima cu data imena po njegovu imenu (naziv za Ćustendil je postao tako). Narodna tradicija ga je sačuvala takoñe u dobroj uspomeni. I zar da o takvoj ličnosti, o takvom svom gospodaru porodica našega Konstantina ne sačuva nikakvu uspomenu koju bi nam i on preneo u svoje delo? U Konstantinovu delu nigde ni traga tome. C druge pak strane, Konstantin Mihailović ne zaboravlja ništa što se tiče kneza Lazara, Vuka Brankovića, Kosova uopšte i kasnijih Brankovićima. Ima doduše u Konstantina jedno mesto koje bi se moglo i drukčije tumačiti: "A nevernici, nagledavši se bitke, ostali cu kao izdajice, ali im to nije koristilo, jer ih je potom sultan sve redom pobio govoreći: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, isto biste to i meni učinili"" (glava XVI). To se meñutim nije odnosilo na Vuka Brankovića, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti i kako ga je kasnije narodna tradicija ocrnila, jer nešto dalje, odmah u sledećoj glavi, Konstantin sasvim spokojno govori kako je Bajazit uzeo Lazarovu kćer, a zemlju dao despotu Stevanu "s ove strane Morave sve do Dunava", a "gospodinu Vuku dao je zemlju zvanu Sitnicu; ovaj je imao drugu despotovu sestru Mapu. Ovaj Vuk je imao sina po imenu ðurña..." itd. Kasnije će Konstantin Mihailović lepo govoriti i o despotu ðurñu Brankoviću. A za Dejanovića ne reče čak ni to da je sestrić cara Dušana. Ne možemo pretpostaviti da to ne bi znao da je bio ca terena Konstantinova. I da to ne bi negde, bar uzgred, spomenuo. Sve ove pojedinosti koje navedosmo nagone nas da doñemo do izvesnih zaključaka. Najpre, Konstantinovo rodno mesto svakako nije rudnička Ostrovica. Zatim, ne izgleda nam verovatno da bi to mogla biti ni ona preševska Ostrovica. Ostaje nam još jedino da pretpostavimo koja bi to Ostrovica mogla biti, ili bar gde bi se mogla nalaziti. Koja bi to Ostrovica mogla biti teško nam je zasad odgovoriti, jer u našim srednjevekovnim spomenicima, koliko je nama poznato, nema nijedne spomenute koja bi mogla doći u obzir. Ostaje nam jedino da pretpostavimo gde je ta Konstantinova Ostrovica, bar najverovatnije, mogla da bude. Iz onoga što smo rekli o Konstantinovoj tradiciji moglo bi se zaključiti da je ta Ostrovica bila negde sasvim blizu Novog Brda. To zaključujemo i po imenima one dvojice Lukarevićevih dužnika, za koje je bilo dovoljno da se naznači da su

iz Ostrovice. Baš kao što je i Konstantin smatrao da je dovoljno ako napiše da je iz Ostrovice. A nije pomišljao kolike će nam teškoće možda stvoriti danas kad hoćemo da utvrdimo koja je to Ostrovica. Osim toga, ta Konstantinova Ostrovica morala je biti ca terena južno ili jugozapadno od Novog Brda, jer se u tim pravcima prostirala zemlja Brankovića, a mi ne sumnjamo da je Konstantinova Ostrovica morala biti negde na terenu Brankovićeve države. Ko zna nije li takvo mesto nekad postojalo, pa mi danas ne možemo da ga identifikujemo, ili je možda postojalo pod tim imenom, a posle promenilo ime i mi ne možemo da pronañemo koje je to mesto. Najzad, dopustićemo sebi jednu sasvim nesmelu pretpostavku. Ima jedan lokalitet ovoga imena koji bi potpuno odgovarao čitavoj našoj pretpostavci. Daničić spominje u svome Rječniku iz književnih starina srpskih jednu Ostrovicu koja je bila negde u blizini Nerodimlje i Sirinića, upravo na granici dveju oblasti, a to bi baš bio slavni carski kra j srpski iz Srednjega veka. Ta Ostrovica se spominje u hrisovulji cara Dušana, verovatno iz 1348. godine, kojom daje dobra i povlastice manastiru svetih arhanñela Mihaila i Gavrila. To mesto u ovoj hrisovulji glasi: Selo M'šoutišta i cь crkvami Svetomь Bogorodicomь i Svetыmь Sumєonomь, sь zemlomь i cь vinogradы, i cь vokiıєmь, i črьnicami, i sь mlinы, i cь Črĕvoglaždemь, i cь Topličanы, i sь planinomь, a mєgıa mou otь Nerodimlıє i otь Sirinikь, i otь Selca, planina Grьmovata i Bolovanь cь Visєticami ou Octrьvice, i otь Ostrьovicou ou Lĕšєvou Roudinou do mєgıє Bousin'ske.[41] Iz ovoga teksta ne vidimo jasno je li to bilo ime samo za neko brdo, ili je postojalo i naselje toga imena. Na tu je Ostrovicu svakako mislio i Nikola Krstić kad je u svome Boju pod Beogradom g. 1456. rekao da je turska vojska zauzela u julu 1456. godine Ostrovicu posle Toplice, pa kaže da će to biti "Ostrovica što beše blizu Nerodimlje".[42] Možda će novi izvori dati više podataka. Bilo kako mu drago, nama se čini da pitanje Konstantinove Ostrovice ne možemo nikako smatrati za rešeno.

Poreklo i lik Konstantina Mihailovića O poreklu Konstantina Mihailovića ne možemo reći mnogo, ali ponešto se ipak može napabirčiti iz samog teksta njegova dela. Način na koji on izvesne stvari predstavlja pokazuje u izvesnoj meri i njegovu klasnu pripadnost. Konstantin Jireček je, sudeći po imenima Konstantin i Mihailo, rekao da se ta imena u srednjevekovnoj Srbiji nisu davala ni srpskoj vlasteli ni seljacima, pa je zato smatrao da je naš Konstantin Mihailović bio grčkog porekla.[43] Moramo odmah reći da se mi s ovakvom pretpostavkom nikako ne možemo složiti. Možda je Konstantin po nekoj dalekoj porodičnoj liniji i bio grčkog porekla, u šta mi veoma sumnjamo. Ko bi to mogao pokazati i dokazati, na osnovu čega i čega radi? Ova tvrdnja nam izgleda sasvim neopravdana, pa i nepotrebna kad je reč baš o našem Konstantinu. Ali ipak moramo i o tome reći koju. Poznato je da se na svakom koraku u srpskim srednjevekovnim

dokumentima sreću ova dva imena. To ne treba dokazivati. Nije li čitav niz naših veoma viñenih ljudi u Srednjem veku nosio ova imena? Zatim, poznato je isto tako i to da su imena u srednjevekovnoj Srbiji davana dosta proizvoljno. Znamo da su katkad deca dobijala srpska imena, a roditelji su imali strana, kao što je bilo dosta i obrnutih slučajeva, tj. da roditelji imaju čista srpska imena a deca strana, a dešavalo se isto tako da jedan brat ima srpsko ime a drugi strano. O tome je već jednom Stanoje Stanojević iskazao vrlo odlučno mišljenje zasnivajući ga na imenima spomenutim samo u jednoj povelji: "Lična imena u našim srednjevekovnim spomenicima ne mogu se ni u kom slučaju uzeti kao podaci na osnovu kojih se može pouzdano obeležiti narodnost dotične osobe".[44] Najzad, da je Konstantin čak i bio grčkog porekla, za nas neće imati nikakve važnosti to, nego samo kako se on nacionalno ocenao. A on je to vrlo, vrlo jasno pokazao na više mesta u svome delu. Doduše, istini za volju, on u nekoliko navrata govori o Grčkoj i Grcima, i uvek pohvalno, upravo sa simpatijama, u jednom rukopisu ima nekoliko reči napisanih grčkim pismenima. Ali sve to daleko zaostaje za onim žarom s kojim on govori o Srbiji, Srbima i svemu što je srpsko. On Grke samo brani kao hrišćane, a nikako na taj način da bi se iz toga moglo zaključivati o nekakvog njegovom osobitom interesovanju za njih. Konstantin Mihailović nigde ne spominje svoje roditelje. I to ih ne spominje čak ni onda kad bismo na svaki način očekivali da to učini. Opisujući kako su Turci zauzeli Novo Brdo 1455. godine, Konstantin nam priča ovo. Zauzevši grad, Turci su naredili svima domaćinima da iziñu iz grada sa čitavim porodicama. Car je lično na jedinoj slobodnoj kapiji izdvajao na jednu stranu mušku decu i mladež, na drugu mlado ženskinje, a na Tpenu stariji svet i malu decu. Onda je naredio da se najviñeniji ljudi pobiju, a ostale je pustio da se vrate nazad u grad, pošto je odabrao dečake i mladiće, kao i devojke i mlade žene, koje je poveo sa sobom. Pričajući ovu scenu sa svim pojedinostima, Konstantin ni jednom rečcom ne spominje svoje roditelje. Da su bili viñeniji ljudi, svakako bi mu otac bio pogubljen. A tada Konstantin verovatno ne bi propustio da to spomene. Nije to stvar preko koje bi se lako prešlo. Ne spominje ni roditelje, ni sestre. A spomenuo bi ih verovatno i da su samo bili u opasnosti, da su se nalazili meñu onim izdvojenim svetom. Napisao bi makar to kako su ga Turci odvojili od roditelja. On meñutim ništa o tome ne govori. Ne možemo pretpostaviti da je to učinio zato što nije smatrao za potrebno da to spomene. On nije takav čovek. Mi znamo da on oceća vrlo nežno za svoju braću, kao i oni za njega. Kad pokušava da beži, on neće u tu opasnu avanturu da uvlači i dva svoja mlaña brata. Ali kad treba da se za njega zajemči, njegova dva brata su odmah tu da se založe za svoga starijega brata. A kako će svoju nežnost Konstantin pokazati u XXXIV glavi, kad kaže kako je njegov mlañi brat bio čuvar dvorskoga blaga, pa mu bilo teško samome i poslao po svoga brata Konstantina da mu olakša samoću. "A ja sam bez odugovlačenja pošao k njemu" - kaže Konstantin. Iz toga se jasno vidi da on nije čovek koji bi olako prešao preko nevolja i nezgoda svojih najbližih a da to ne spomene. Kao što je spomenuo svoja dva brata, i na tome mestu i kasnije. Najverovatnije je zato da Konstantinovi roditelji tada nisu živeli u Novom Brdu. Ili ih uopšte nije bilo više u životu, što nam je najverovatnije. Doduše, možda su živeli u svojoj Ostrovici, odvojeni od sinova, ali nam ni to ne izgleda verovatno, jer pretpostavljamo da bi ih Konstantin i tada na bilo koji način spomenuo. Bar bi iskazao

svoju brigu za njima. A kod Konstantina nema ni reči iz koje bi se to moglo videti. Zato smatramo da je Konstantin živeo u Novom Brdu samo sa svoja dva brata onda kad su ih Turci zarobili i odveli u Anadoliju. Čime se mogao Konstantin baviti u Novom Brdu bez roditelja, a ca svoja dva mlaña brata? Konstantinovi roditelji su bili iz Ostrovice. To je sigurno. Šta su oni mogli biti u to j svojoj Ostrovici? Kad bismo znali koja je to Ostrovica, možda bismo nešto lakše odgovorili i na ovo pitanje. Ali na svaki način nije bila kakvo utvrñeno mesto. Zato bismo mogli pretpostaviti da su Konstantinovi roditelji mogli biti zemljoradnici, možda čak ne slobodni, ili kakve sitne zanatlije, seoske, sokaljnici. Takvi su često imali veze s Novim Brdom, upravo s trgovcima u Novom Brdu, kao što su ona dvojica koje spominje kao svoje dužnike Dubrovčanin Mihailo Lukarević. Ako pretpostavimo da su se još Konstantinovi roditelji preselili u Novo Bado, onda je to moglo biti najranije početkom XV veka, Život je tada u okolini Novog Brda postajao sve nesigurniji, seljenja su morala biti sve češća, napuštanja zemlje sve učestalija, bežalo se u utvrñena mesta da bi se zaštitilo od turskih iznenadnih upada i porobljavanja. To preseljenje je moralo biti za našeg Konstantina skorašnje, čim je i u njegovoj uspomeni ostalo da je iz Ostrovice. Sigurno je pamtio i život u njoj. Taj život je morao biti lakši i prijatniji od onog u Novom Brdu, čim za svoje ime vezuje Ostrovicu kao mesto iz kojeg nosi svakako najprijatnije uspomene. I kojim se diči. Ako pretpostavimo da su se još roditelji Konstantinovi doselili u Novo Brdo, onda za vreme zauzima ovoga grada od strane Turaka 1455. godine nisu više bili u životu. Možda bi pak verovatnije bilo pretpostaviti da su oni ostali u svojoj Ostrovici, da su tu usled turskih napada nastradali, a Konstantin sa svojom bpanom, iako još slabašnom, krenuo "u pečalbu", jer je bio prisiljen da sam traži i zarañuje sebi i svojoj bpani hleb. I zaustavio se, naravno, u tadašnjem centru trgovine i privrednog života u Srbiji, u Novom Brdu. Najpre, to je tada najčuveniji rudnik, "zlatno i srebrno brdo" kako veli naš Konstantin. Puno je bilo stranaca koji su računali kolike je ogromne koristi imao od njega despot ðurañ Branković. Zatim, to je vanredno utvrñen grad, pa ga je teško bilo uznemirivati i osvojiti. Ali su ipak u XV veku i za Novo Brdo nastajali teški dani, za njega možda teži nego za druga mesta u Srbiji. Baš zbog tih njegovih bogatstava. Jer to je privlačilo mnogo tadašnjeg najopasnijeg protivnika i suseda Srbije i ubrzo njenog porobljivača. To je lepo izrazio grčki istoričar Kritovul kad je hteo da objasni šta je sve Turke i osobito Mehmeda II privuklo da napadaju Srbiju. "Meñutim, drugi razlozi gonili su Mehmeda da napadne Srbiju, koja, zbog svog zgodnog položaja, pruža važnu bazu za provale u Ugarsku i Vlašku. Sem toga, Srbija je zemlja bogata. Ona ima u unutrašnjosti mnogo lepe varoši, a na obalama reka jake tvrñave, te bi sultan, imajući Srbiju, postao gospodar rečnih prelaza. No sultana je više svega gonilo na rat bogatstvo Srbije u hrani, stoci, pitomim i divljim životinjama, ali naročito bogatstvo u zlatu i srebru, koji onde, takoreći, teku potocima. Sem toga, Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu".[45] Turci počinju žestoko da napadaju Srbiju, a osobito taj izvor u kojem zlato i srebro "teku potocima" - Novo Brdo. Prvi put je napadnuto Novo Brdo 1412. godine. Turci ga opsedaju, tuku i povlače se bez uspeha. Godine 1439. čitava Srbija pada u turske ruke. Novo Brdo se brani sve do 1441, a tada se pokorava i ono. Najgora je za ovaj grad izgleda bila godina 1444. Turci ga tada "porobiše" i "posekoše".

Onda ga i požar ošteti. Sve ove promene morale su se odraziti i na sastavu njegova stanovništva. Mnogi stranci, koji su bili glavni rudari, napuštaju ga verovatno već tada. Meñutim, želja je bila despotova, a i turska, da rad u rudniku ne slabi, nego da se i pojačava. Ratna psihoza i stalno iščekivanje opasnosti prisiljavaju zainteresovane da što više izvuku iz rudnika. Kime se mogla popunjavati smanjena radna snaga usled napuštanja stranaca? Svakako onim okolnim srpskim stanovništvom, koje iz istih razloga napušta svoja ognjišta, svoju ili iznajmljenu zemlju i traži bržu zaradu i sigurnije sklonište. Tako se verovatno Konstantin Mihailović našao u Novom Brdu. I sigurno je radnik u rudniku. Možda su njegova dva brata, kao mlañi, obavljala neki drugi, lakši posao. Ranije smo već rekli da je Konstantin učestvovao pri turskom napadu na Carigrad 1453. godine. Despot ðurañ je po ugovoru poslao 1500 konjanika, meñu kojima je bila i jedna četa rudara iz Novoga Brda, kako saznajemo sa druge strane.[46] Konstantin je sigurno bio baš u toj četi. Ovoj pretpostavci govori u prilog i realan opis kod Konstantina kako je u Carigradu koncentričnom vatrom, svakako i miniranjem, probijen na jednome mestu odbrambeni zid, "pa je kroz taj prolom grunula janičarska vojska u centar grada i načinila tamo pokolj. Možda je Konstantin i kasnije nastavio i svoj minerski posao, jer uvek kad govori o turskim napadima, on osobito ističe kako su Turci vešto rušili odbrambene zidove. Više puta Konstantin govori i o tome kako sultan nije uvek sa sobom vozio topove, nego ih je lio onde gde mu je bilo potrebno. Nije li ovo obaveštenje vezano bar donekle za livački posao koji je Konstantinu takoñe mogao biti dobro poznat iz njegove rudarske prakse? Konstantin Mihailović je inače bio sitan čovek, čovek iz naroda. To smo pretpostavili i onda kad smo govorili o njegovim roditeljima. Još jedan podatak govorio bi o tome. Ispričali smo već onu scenu iz Konstantinova dela gde on priča kako je sultan od onih mladića iz Novog Brda, meñu kojima je i on bio, izabrao osmoricu sebi za komornike. Morali su to biti i po poreklu, a svakako i po odeći najbolji mladić iz ove grupe. Konstantin nije meñu njima. A kad sultan otkrije njihovu zaveru i zapita ih ko ih je podgovorio da se reše na takav čin, oni odgovoriše: "Ništa drugo nego velika žalost naša za našim roditeljima i za našim milim prijateljima". Svakako ne za živima nego pobijenima. Znači da su odabrani bili boljega roda, pa su im roditelje i prijatelje Turci pri osvajanju grada pobili, kao što je Konstantin ispričao. Zato su oni imali koga da svete i za kim da žale. Konstantin nije od tih i takvih. Da Konstantin Mihailović nije bio nikakvog višeg roda vrlo jasno pokazuje njegovo delo. On će kao takav sitan čovek, onako kao i čitava naša narodna tradicija iz kasnijih vremena, braniti sve okrunjene glave, a biće protiv samovolje velikaša i plemstva, cmatpajući da je to najveće zlo u svima zemljama. Zato neće povlañivati ni onima koji su nasleñem došli do veličine, nego će hvaliti turski način dolaženja do visokih položaja samo po ličnim zaslugama i vrlinama. Čitalac prosto ocena njegovo uživanje kad u XXXVIII glavi priča kako sultan drži sve u svojim rukama: on ne priznaje nikakve veličine, on zemlju deli prema ličnim zaslugama i uslugama pojedinaca, ali je zato i

oduzima od onih koji je ne zaslužuju i daje zaslužnijima. Zato su svi velikaši u Turskoj veoma zavisni od sultana i povezani su za njega. To Konstantin priča kao prekor poljskom plemstvu što je suviše silno na svojim velikim naslednim imanjima, pa kralj ne može nikako da ih sve okupi za borbu protiv Turaka. Sultan pak začas pokupi sve svoje podanike za borbu protiv hrišćana. I ako se evropski svet ne bi probudio i osvestio, budućnost mu ne bi bila ružičasta. Tako Konstantin razmišlja i ističe kao ugled tursku jednodušnost i slogu kad su velike stvari u pitanju. Valja reći, doduše, da su se ovi pogledi Konstantinovi poklapali sa pogledima mnogih veoma naprednih ljudi poljskih u to vreme, o čemu smo već spomenuli ranije. Pa je takve poglede imao i poljski kralj Kazimir Jagjelović (1447-1492), za čije vladavine Konstantin živi u Poljskoj, a nije mogao da se dovoljno oslobodi uticaja visokog plemstva njegov sin Jan Olbraht (14921501), za kojega Konstantin piše svoje delo. Konstantinovi politički pogledi se često poklapaju s pogledima naročito Kazimira Jagjelovića. Pogledajmo samo početak XXIII glave. Kralj Vladislav neće da održi ugovor načinjen s Muratom. Konstantin se ne slaže s ovakvim postupanjem kralja Vladislava. Doduše, on to čini i zato da bi opravdao držanje despota ðurña Brankovića, koji se takoñe ne slaže s postupkom kralja Vladislava. Ali Konstantin na tome mestu ipak ne krivi samoga kralja Vladislava. On zadire mnogo dublje i daje žestoku kritiku svih jada i pokora što su se dešavali oko kralja, i to sve gleda očima jednog narodskog čoveka, bistrog i razboritog, realnog i poštenog, ponekad možda malo naivnog, ali uvek rodoljubivog. Ko nagovara Vladislava da pogazi ugovor? Tu su papa i kardinali, kao i najviša svetovna gospoda. Oni ga podbadaju na nečasno delo, a nisu ni voljni ni sposobni da mu pomognu. "I tako su zvezdoznanci, gledajući planete, i vitezovi, pijući vino, i Janko... uverili kralja da će ga sreća pratiti u borbi protiv Turaka". Čim su se našli zajedno s Jankom zvezdoznanci i vitezovi, jasno je da i o njima Konstantin ima vrlo rñavo mišljenje, jer Janka ne može nikako da smisli: čim ga spomene, odmah poleti neka grdnja. Koliko je u ovoj jednoj Konstantinovoj rečenici oštre kritike i podsmeha! On kritikuje najpre one koji veruju da će im zvezdoznanci pokazati da li će pobediti ili ne, a ne njihova dobro opremljena i valjano uvežbana vojska. A kakvi su ti vitezovi, slava i dika tih naroda koji bi se imali suprotstaviti velikoj turskoj sili? - Piju vino! Žešća kritika doista nije mogla biti iskazana. On ih izvanredno karakteriše sa ciglo dve reči. I takve vitezove i zvezdoznance kao savetnike postavlja Konstantin nasuprot turskim realnim pripremama za ratovanje, gde se ne čitaju zvezde niti se pije vino, već se ozbiljno, predano i smišljeno sprema. Nešto slično reći će Konstantin i u XVIII glavi. Tu on grdi papu što "spokojno sedi, ništa o tome (tj. o ratu protiv Turaka) ne misleći, a isto tako i rimski kralj u nemačkim zemljama sa svojim vitezovima piruje. ..." I ovde, po Konstantinu, evropski vitezovi ne čine ono što bi trebalo da čine, pa svakako neće biti sposobni ni da izvrše ona dela koja se od njih očekuju. Svoje poglede pokazaće Konstantin i onda kad priča u IX glavi o sukobu Otmana i Karavide. Otman je čovek prost, grub, neuglañen, ali sjajan radnik. Karavida se podsmeva njemu i njegovu odelu. I naredi da ga poliju pomijama. Naš Konstantin prosto

uživa kad priča kako se Otman surovo sveti uobraženoj gospoñi Karavidi. On je sav na strani Otmanovoj. Čini nam se da Konstantin Mihailović ne bi mogao ovako pisati da je u njegovom vaspitanju iz detinjstva bilo kakve plemićke tradicije i poštovanja plemićke samostalnosti i nezavisnosti od vladara. On je meñutim uvek na strani snažnog vladara-ujedinitelja, a protiv svih plemića razjedinitelja narodnih. Ako je takav na onim mestima kad savetuje evropski svet kako se mora udruživati i slagati za borbu protiv Turaka, to bi se moglo shvatiti i kao namerna tendencija njegova spisa. U tome pogledu njegovo delo bi imalo isti osnovni ton kao i čitava tadašnja slična takozvana publicistička literatura u drugim književnostima. Ali Konstantin ovakav stav ima i onda kad priča pojedinosti iz srpske istorije, pa i iz istorije drugih naroda koje su Turci pokoravali. On osionost i slavoljubivost velikaša smatra za glavno zlo i neposrednu pomoć turskome širenju. Tako će Konstantin zažaliti zbog nesloge srpske na Kosovu, tako će zažaliti kad u XXVII glavi priča kako su Turci govorili da bi sultan zlo prošao u borbi sa Srbima samo da su oni bili zajedno i složni, tako će govoriti Konstantin onda kad prikazuje osvajanje pojedinih albanskih pokrajina, kao i na mnogim drugim mestima i u drugim prilikama. Još nešto bismo morali reći o Konstantinu Mihailoviću što je važno za razumevanje njegova dela i njegovih pogleda u njemu. Mi mislimo da Konstantin Mihailović za svoga života u Srbiji nije imao prilike da uči čitanje i pisanje. On je neka znanja mogao imati, ali su ona bila vrlo oskudna. Evo za to samo jedne male potvrde. Kad ga Turci povedu u Malu Aziju posle zarobljavanja, provode ga kroz mnoga mesta i krajeve, to je veoma dug put, za Konstantinove pojmove put preko sveta, a on neće umeti da spomene ni jedno mesto, ni jednu pokrajinu kroz koje je provoñen. Kasnije će se njegova znanja mnogo izmeniti. Pretpostavljamo da je čitanje i pisanje počeo da uči tek kad je otišao u Tursku. Tada je i svoja druga znanja počeo proširivati. Pre no što je postao janičar verovatno je prošao kroz nekakvu vrstu škole. Morao je da stekne izvesna specijalna vojna znanja, to je sigurno. A u okviru tih svakako i neka opšta. Naravno znanja za običnog borca ili nekog nižeg zapovednika. Setimo se samo kako na jednome mestu preporučuje da se napadaju kamile, da bi one izazvale pometnju meñu borcima. To jeste pošten i iskren savet, ali savet jednog običnog borca koji vidi samo onoliko koliko je pred njegovim očima. Uopšte, o tim znanjima Konstantinovim veoma rečito svedoči njegovo delo, način na koji on stvari izlaže. Znanja koja je tada stekao iz ostalih oblasti ljudskih tekovina ne mislimo da su bila ni velika ni sasvim tačna. I tursku istoriju je poznavao više tradicionalno nego tačno, naučno. Uostalom, znamo da ni turski istoričari, Konstantinovi savremenici, nisu drukčije pisali tursku istoriju. Zbog toga je naš istoričar Jovan Radonić napisao da Konstantinove uspomene "pokazuju dobro poznavanje turskih prilika, osobito unutrašnjih. Ali Mihailo (tj. Konstantin Mihailović je prost, neuk, bez imalo ocenaja za kritičnost. Njegovo prikazivanje, dobrim delom, počiva na pričanju i skaskama, no ipak mestimično ima veoma zanimljivih detalja..." Konstantin tako priča i stariju srpsku istoriju. Tu će biti puno istorijskih netačnosti, ali će to biti tačno kao slika narodne tradicije u to vreme. već smo spomenuli da po njemu Eufrat teče na sever i uliva se u Crno More, car Uroš je poginuo od Turaka na Jedrenu, toplički vojvoda pogubljen je s knezom Lazarom i sl. Ali

to je sve sitno prema onome što Konstantin daje. On je u Turskoj dosta stvari naučio. On sigurno u Turskoj uči grčki, te kasnije mnoge turske reči i lična imena transkribuje grčkim pismenima. Ko zna nije li mu grčki bio čak nastavni jezik, jer mi znamo da je grčki u Turskoj imao široku upotrebu. Ipak je Konstantin Mihailović najviše naučio svakako u Poljskoj. Ako primimo pretpostavku da je on u Poljsku prešao ako 1468. godine, onda je do pisanja svoga dela proveo u ovoj zemlji oko trideset godina. I to godina pune zrelosti, a verovatno i predanog rada i usavršavanja. Zato će biti razumljivo što će njegovo delo biti toliko vezano za poljske prilike i poljski život, za poljsku politiku i poljske političke polede. ono je pisano za Poljsku i Poljake, upućeno je poljskome kralju a što priča u njemu puno o drugim narodima, to je samo zato da bi dao dobre i ubedljive primere, i da bi ukazao na uglede. Spomenimo još jednu pojedinost o Konstantinu Mihailoviću. Po svemu sudeći, Konstantin je za sve vreme dok je boravio u Turskoj, i to kao janičar, ostao u svojoj veri. To bi bar izlazilo iz teksta njegova. On na više mesta, to čak nije potrebno ni navoditi, govori o hrišćanima u prvom licu množine, tako da time u hrišćane uključuje i sebe. Tako će govoriti ne samo onda kad priča stvari iz kasnijeg svog života, nego će tako govoriti na više mesta i onda kad govori o svome životu u Turskoj. Kad god spomene nešto vezano za tursku veru, on će reći da je to "njihova" vera, dok odmah posle toga stavlja tome nasuprot "našu", hrišćansku. Doduše, on o tome ništa nigde ne govori izrikom, tako da bi se moglo pretpostaviti da je prešao u islam, pa se kasnije ponovo vratio u hrišćanstvo. Samo zar ne bi on tada i to spomenuo u delu kao jedan podatak više kako je teško podneo to svoje tursko "robovanje"? Taj obavezni prelazak srpske dece u islam ne spominje Konstantin ni onda kad govori uopšte o tome kako su hrišćanska deca pripremana za janičare. Kao da mu to nije bilo važno. Bilo kako bilo, Konstantin u svome delu uvek istupa kao hrišćanin. Po rukopisima P i A on to čak izrikom i kaže (gl. XXXIV). Odnos Konstantina Mihailovića prema Turskoj i Turcima je veoma realan. On poziva na borbu protiv Turaka, on će za njih katkad reći da su "neverni psi", da su prevrtljivci, da ne održavaju reč, ali iz svake njegove misli proizlazi i njegovo divljenje za sve ono što je u turskom ureñenju po njegovu mišljenju dobro i bolje nego u ostalim zemljama tadašnje Evrope. On se u svome delu ustvari bori protiv nepromišljenog potcenjivanja turske vojske. Zato će pokušati da ih predstavi u što boljoj svetlosti, naročito u organizacionom pogledu. Pogledajmo samo jednu stvar: kako on uporeñuje tursko i evropsko naoružanje. Prosto čovek da ne poveruje svojim očima: on se Evropljanima podsmeva i uzdiže visoko tursko naoružanje i turski duh u borbi (glava XLI). Kad se spremate za borbu s Turcima, - veli tu Konstantin - morate se lako naoružavati, da biste lako oružjem mogli rukovati. Jer su u tom pogledu Turci daleko iznad nas. "Ako ga goniš, tada će ti uteći, a ako on tebe goni, onda mu nećeš umaći". Turci su zbog lakog naoružanja uvek hitri, "a mi smo zbog teških konja i teškog naoružanja uvek lenji, jer kad mnogo imaš na glavi, težak ti je duh, uz to ne čuješ i ne vidiš dobro na sve strane, a zbog teškog oružja ne vladaš rukama niti samim

sobom". Kad naš ratnik - produžava Konstantin svoja zapažanja - padne s konja, propao je, jer nema ko da mu pomogne da ponovo uzjaše; on sam bez pomoći ne može to učiniti. Ne hvali Konstantin samo tursko naoružanje i način ratovanja, nego i njihovu pravičnost. Ona je katkad čudna i surova, ali je prilagoñena njihovu životu i njihovim običajima. Takvih mesta ima puno rasutih po čitavom delu. Ali naročito XLVI glava ima dosta pojedinosti posvećenih tome. Za našeg Konstantina je veoma karakteristično što hvali tursku pravičnost prema sitnom svetu, prema sirotinji. Uopšte, po Konstantinu kod Turaka ne sme sirotinji da se čini ni šteta ni nepravda, i to ni turskoj ni hrišćanskoj. Na to sam sultan vrlo mnogo pazi. To je tako u Turskoj još iz najdavnijih vremena. Konstantin je, iako sitan i priprost čovek, veoma širok u gledanju na prošlost i savremenost. Njegovo gledanje na zbivanja mnogo potsećaju na poglede naših narodnih pevača. Zato je delo Konstantina Mihailovića značajno za bolje razumevanje i tumačenje mnogih stvari iz naše narodne poezije. Ali je Konstantin pre svega prožet srpskim rodoljubljem. I to dubokim, plemenitim rodoljubljem. Zato on, baš kao i naš narodni pevač, više uznosi duhovnu veličinu nego fizičku snagu. Za njega Dušan nije vladar kojim bi se mogao podičiti. Njegovu pažnju više privlači Dečanski, vladar mučenik, oslepljen od oca, udavljen od sina. Dečanski, po Konstantinu, dolazi s vojskom u bugarsku zemlju, ali ne napada bugarskog cara, nego njih dvojica pregovaraju kako da urede mirnim putem svoje odnose. I na mestu svojih pregovora zidaju obojica crkve. Dušan dolazi da ovaj susret dva bogobojažljiva i plemenita vladara pretvori u krvav obračun, da ubije bugarskoga cara i da zbog toga doñe u sukob sa svojim ocem. Konstantin Dušana ne prikazuje kao velikog osvajača i ratnika, nego kao velikog grešnika koji zbog svojih greha mnogo mora da ispašta. Valjda će zbog ove duhovne veličine i predanosti delu srpskoga napretka i opštega dobra Konstantin hvaliti iznad svih drugih kneza Lazara. Ukratko, Konstantin neće nikako da se divi sirovoj sili, on traži uvek više vrline i kvalitete. Ta crta je veoma snažna kod Konstantina i provejava kroz čitavo njegovo delo. Po tome svom merilu češće on i turske sultane. On ih često grdi, gnuša se na njihova nedela, ali kad treba da pokaže njihovu veličinu, onda na prvom mestu ističe njihovu pravdoljubivost, njihovu pravičnost i osobito njihovu želju da se nikada sitnom i nezaštićenom svetu ne čini nikakva nepravda. Kad se neko od silnih ne bi ovoga pridržavao, sultan je umeo najsurovijim kaznama da održi ovaj princip svoje vladavine. U tome je bila - po Konstantinu - najveća snaga turskoga ureñenja. Pišu za svoje delo u Poljskoj i za Poljake, Konstantin kao da je priželjkivao da se i u ovoj zemlji odomaći pravičnost ove vrste. Jer u Poljskoj toga vremena toga nije bilo, mada je Kazimir Jagjelović pokušavao da u tome pogledu učini najviše što se može. Posle čistog, vatrenog i snažnog srpskog rodoljublja, kod Konstantina možemo zapaziti i naročitu ljubav prema hrišćanima uopšte. Kad treba da pomaže Turcima u borbi protiv Vizantije, on je očajan. I pokazuje da to nije samo njegova misao, jer bi se onda moglo misliti da je on kasnije nadovezao tu misao na raniji svoj doživljaj, nego kaže da su svi Srbi koji su bili tada s njim želeli da se vrate, i da nije bilo opasne pretnje, sigurno bi to i učinili. Isto tako će Konstantina zaboleti srce što Matija Korvin napada Čehe, što uopšte ratuje protiv hrišćana i na to rasipa svoje snage, mesto da se udruži sa ostalim svojim

hrišćanskim susedima za borbu protiv Turaka. Zbog toga napada i austrijskog cara, zbog toga napada i papu. Prema svemu ovome jasno je da je Konstantin Mihailović, iako sitan i neuk čovek, imao vrlo širok pogled na evropsku situaciju toga vremena, i zrelo procenjivao stvari, dok tadašnji evropski vodeći krugovi nisu dovoljno realno ocenjivali tursku vojnu silu. Budućnost je pokazala da je Konstantin bio u pravu što je tako mislio. Njegove reči danas zvuče kao zloslutni glas evropske savesti, glas koji niko nažalost nije hteo da posluša, glas kojem se nije dovoljno verovalo.

Delo Konstantina Mihailovića Kao što smo već rekli, Konstantin Mihailović je negde izmeñu 1497. i 1501. napisao jedino svoje književno delo, koje je sačuvano u raznim prepisima sve do naših dana. To svoje delo pisao je on u Poljskoj, kao što smo takoñe pokazali, i svakako ga je uputio poljskom kralju Janu Olbrahtu. Ako mu ga i nije baš neposredno uputio, on ga je za njega napisao. Pravi naslov ovoga dela nemamo. U poljskoj nauci se uobičajilo, i to prema kasnije napisanom naslovu na rukopisu Z, a možda još više prema prvom poljskom izdanju iz 1828, da se ovo delo naziva Pamiętniki Janczara, tj. Janičarove uspomene ili Janičarovi memoari. Drugi isto tako poznat naslov Konstantinova dela je Turska hronika, ili tačnije Turska istorija ili hronika, kako je ovo delo nazvano u najstarijem, prvom uopšte i prvom češkom izdanju iz 1565. godine. Taj je naslov odomaćen i kod nas po prevodu Janka Šafarika iz 1865. godine. Rukopis Z nam meñutim daje najtačniji naslov, dosta dug i skoro neprevodljiv, uz to malo čudan što se poljskog jezika tiče: Czasów popisanie o tureckich sprawach. Dve cu tu osnovne misli, obe iskazane sa više reči. Mi smo taj naslov doslovno preveli sa Opisivanje dogañaja koji se tiču turskog pitanja. Možda bi se nešto slobodnije ono "czasuw popisanie", tj. opisivanje vremena, moglo kod nas prevesti sa "letopis", a drugi deo bi se slobodnije i skraćeno mogao nazvati samo "turski". Onda bi slobodan i vrlo skraćen prevod ovog naslova bio Turski letopis ili kao što je uobičajeno Turska hronika. Zato smo i mi u svome naslovu dali sve ove varijante, pa naravno i onaj doslovni prevod naslova iz rukopisa Z. Delo Konstantina Mihailovića meñutim nisu ni "uspomene", odnosno "memoari", niti je pak to hronika. Da cu to uspomene, onda bi piščeva ličnost bila uvek centar oko kojeg se sve okrene. To meñutim nije tako kod Konstantina. Da je pak ovo delo hronika ili letopis, onda bi glavno morala da bude istorija turskoga carstva. Konstantin Mihailović meñutim ne daje ni jedno ni drugo, nego nešto treće. Njegovo delo bismo možda mogli nazvati "memoarom o turskom pitanju", kako ga je nazvao i prof. F. Bujak u već spomenutoj raspravi. Iz toga naziva bi izlazilo da je delo Konstantina Mihailovića političkoga sadržaja. Tako i jest. Kratak pregled sadržine čitavog dela pokazane nam najbolje kako to delo izgleda, kakav je cilj pred sobom imao njegov pisac i kako je taj cilj izveo do kra ja. Čitavo delo ima, prema najstarijim i najboljim rukopisima Z i M, predgovor i 49. glava. U prvim odeljcima svoga dela Konstantin Mihailović prikazuje uglavnom koji cu sve muslimanski narodi, kakva je njihova vera, kakvi cu njihovi praznici, kakve cu verske organizacije i običaji vezani za razne obrede i verovanja (I - VII). Jednu glavu pocvećuje

turskoj pravičnosti i načinu izigravanja date reči (VIII), a od IX glave počinje istorija turske države, odnosno turskih sultana. Pričanje će početi od Osmana ili Otmana, osnivača turske carske dinastije, pa će doći sve do vremena kad cu se Turci umešali u vizantijsku istoriju, pozvani od Kantakuzena. Ovaj deo turske istorije pričan je više prema legendama nego prema pravim istorijskim izvorima. To cu glave IX - XIV. s pojavom Turaka u Evropi dolaze oni u dodir i sa srpskim državama na Balkanu. Zato će Konstantin sada da priča i srpsku istoriju, onoliko i onako kako mu je potrebno i koliko je on mogao da ispriča. U XV glavi počinje pričanje srpske istorije od Milutina. Sve nevolje koje cu zadesile Srbiju bile cu "zbog grehova naših". Zato je spomenuo one najteže stvari iz srpske istorije: oslepljenje Stevana Dečanskog, borbu Dečanskog i Dušana, smrt Dečanskog (po Konstantinu je Dušan zadavio Dečanskog u ložnici), smrt i pokajanje Dušanovo, smrt Uroševu i raspadanje srpskoga carstva. Cledeće glave cu ispunjene vladavinom kneza Lazara, i to uglavnom opisom Kosovskog boja, smrti Lazareve i Miloševe, zat΀¸m vs΀»adavinom Stevana Lazarevića (XVI - XVII). Kako se posle ovoga turska sila okrenula na drugu stranu i na druga osvajanja, Konstantin Mihailović na kratko vreme napušta pričanje srpske istorije i nastavlja opisivanje turskih ratova na drugim stranama (XVIII - XIX). Slediće glave biće pocvećene despotu ðurñu Brankoviću, mañarskom kralju Vladislavu, Janku Hunjadiju i bici kod Varne (XX XXIV). Od XXV glave priča Konstantin Mihailović tursku istoriju za vlade Mehmeda II Osvajača (1451-1481). U tim glavama dao je on i sve one podatke iz svoga života koje smo već spomenuli ppičajući njegov život. Tu je najpre osvajanje Carigrada 1453, pri čemu i Konstantin učestvuje na turskoj strani, onda turska osvajanja iz sledećih godina i osvojenje Novoga Brda, 1455, o čemu Konstantin priča široko, sa svima pojedinostima, onda o borbama koje cu vodili despot ðurañ Branković i Janko Hunjadi, pa o borbi za Beograd (XXV - XXIX). Cledeće glave cu pocvećene turskim vojevanjima u Moreji, Trapezuntu, na Eufratu, u Vlaškoj i najzad turskom osvajanju Bosne 1463. godine (XXX - XXXIV). Sa mnogo pojedinosti i vanredno živo ispričane cu glave od XXVI - XXXIV, jer je tu Konstantin Mihailović opisao dogañaje i borbe u kojima je i sam učestvovao kao turski vojnik, kasnije kao janičar i oficir, i najzad kako je zarobljen od Mañara. Cledeće tri glave imaju još nekoliko sitnijih podataka iz turske istorije, to je ono što je Konstantin saznao kad je aen bio u Poljskoj, ali tu počinje ustvari prikazivanje turskoga života, političke i vojne organizacije u Turskoj. Tu su osobito značajne dve glave, XL i XLI, u kojima Konstantin Mihailović prikazuje kako se Turci pripremaju za bitku i kako napadaju, a onda kako bi trebalo njih napadati da bi u tome bilo uspeha. Još jedna je glava takva, i to XLV, u kojoj nam je prikazano kako izgleda turski juriš, sa svima pripremama i izvršenjima. Pošto je u sledećim glavama na taj način pokazao uopšte kako izgleda turska vojna sila, Konstantin Mihailović će se u poslednjoj, XLIX glavi obratiti mañarskom kralju Vladislavu i poljskom kralju Janu Olbrahtu, dvojici bpaće, da se slože i da pokušaju načiniti savez za napad na Tursku. Ovako izložen sadržaj dela pokazuje istovremeno kompoziciju a i cilj Konstantina Mihailovića: on je želeo da prikaže kako je izgledala turska sila, u prošlosti i tada, i kako se najuspešnije može ratovati protiv nje. To je sve imalo da posluži poljskome kralju kao obaveštenje i podstrek za borbu protiv opasnog suseda, koji je već uveliko kucao na vrata Evrope. Po posveti u poslednjoj glavi jasno je da je delo bilo upućeno poljskome kralju Olbrahtu i zato smo rekli da je ono imalo politički karakter i da je bilo ustvari memoar o

turskom pitanju upućen poljskome kralju. Konstantin Mihailović je dakle svoje delo pisao pobuñen situacijom u Poljskoj i susednim zemljama. Svestan da je turska opasnost ipak najbliža Poljskoj i Mañarskoj, on se obpana kraljevima baš ovih dveju zemalja. Prema tome, Konstantin Mihailović. nije imao nameru da piše istorijsko delo, nego političko, publicističko. Što je ono ispalo i istorijski zanimljivo, razlog je taj što je on mnogo proživeo, mnogo video, mnogo saznao, što je bio savremenik veoma značajnih zbivanja u Evropi, pa je ono što je u svome životu video i saznao bilo od najšireg značaja i interesa. Prema svemu ovome, cilj Konstantina Mihailovića bio je da što bolje prikaže tursko državno i osobito vojno ureñenje, jer se - kako on kaže - samo onaj može uspešno boriti protiv Turaka ko ih dobro poznaje. Tu je misao iskazao Konstantin pišući o Skenderbegu (glava XV), a to je bila njegova osnovna misao i pri pisanju čitavoga ovoga dela. Još je Konstantin Jireček sasvim tačno rekao za delo Konstantina Mihailovića: "Po svoj prilici da su i priče Mihaila Konstantinovića (tj. Konstantina Mihailovića) iz Ostrovice, iz XV veka, o starijoj srpskoj istoriji sastavljene najviše po pesmama koje je on slušao u mladosti".[47] Zaista, istorija koju priča Konstantin Mihailović u svome delu nije prava nego legendarna istorija, onakva kakva je živela u narodnoj tradiciji. Takav je on onda kad priča srpsku istoriju, takav je i kad priča tursku. On je i u Turskoj bio u prilici da sluša kako se prepričavaju legende o turskoj prošlosti mnogo češće i mnogo više nego prava istorijska zbivanja. Daleko bi nas odvelo kad bismo uzeli da ispitujemo vezu izmeñu teksta Konstantina Mihailovića i onoga što znamo kao istorijski tačno. To bi mogao biti predmet za jedan odvojeni rad, što bi se moglo poželeti. Mi ćemo to ostaviti sada po strani. Možemo reći sada samo toliko da je delo Konstantina Mihailovića veoma značajno i za ispitivanje naše narodne tradicije. Ono predstavlja u mnogim stvarima stanje narodne tradicije u jednom datom trenutku. Iako je Konstantin Mihailović svoje delo pisao poslednjih godina XV veka, tradicija narodna koju nalazimo u njegovu delu vremenski je vezana najkasnije za polovinu ovoga veka, odnosno ona je iz vremena pre 1455, jer je posle toga Konstantin mogao da sluša samo priče o turskoj istoriji, a iz srpske samo što se moglo prepričavati i na turskoj strani, tj. samo ono što se zbilo izmeñu Srba i Turaka. Da se bolje oceni kako izgleda narodna tradicija iz čitavog Konstantinovog pričanja spomenimo bar neke stvari. Uzmimo najpre priču o smrti cara Uroša. Ljuba Kovačević u radu I opet kralj Vukašin nije ubio cara Uroša[48] kaže i ovo: "Ne treba dokazivati da celo Konstantinovićevo (tj. Mihailovićevo) kazivanje nije ništa drugo do narodna tradicija o Urošu i Vukašinu otprilike iz sredine XV veka..." Evo kako izgleda ta Konstantinova priča. Car Uroš je vrlo slab. Od njega se odliću mnogi velikaši. Zbog toga njihovog izdajstva, a i zbog njegove slabe vladavine - to Konstantin ne krije - Turci ga pobeñuju kod Jedrena i ubijaju. Ali ni izdajnici neće dobro proći. Oni će uskoro skupo platiti takvo svoje držanje, jer sultan ipak ne voli izdajstvo nikakve vrste, pa ni ove. Konstantin time hoće donekle da uzdigne i sultanovu pravičnost. "Posle su ona dva brata, koji su bili protiv svoga gospodara, bili bogato obdareni od turskoga cara po njihovoj zasluzi, jer je dao da im se glave odseku" tako završava ovu priču Konstantin Mihailović. Iz ovoga se vidi da narodna tradicija iz Konstantinova vremena i iz njegova kraja nije još otišla tako daleko da priča kako su

Vukašin i Uglješa ubili cara Uroša, nego da su ga samo izdali. Jedino što je narodna tradicija u svemu tome izmenila to je činjenica da su oni pobijeni posle cara, a mi znamo da su oni izginuli pre njega. Narodna tradicija Konstantinova vremena već je odvajanje Mrnjavčevića od cara Uroša kaznila njihovom smrću, ali još nije unela i onaj kasniji elemenat kao da su oni lično i ubili cara. Druga stvar na kojoj hoćemo da se zaustavimo biće priča o Kosovskom boju. Konstantin govori o nekima koji su "gledali kroz prste" dok je knez Lazar vodio odsudni boj. Ti koji su "gledali kroz prste" svakako su Konstantin Dejanović i Marko Kraljević. Mi znamo meñutim da oni nisu samo "gledali kroz prste" nego su čak i aktivno učestvovali u borbi protiv Lazara. Možda je to bila kakva sasvim mala, više simbolična pomoć, ali znamo da je bilo. Tradicija Konstantinova vremena i Konstantinova kraja meñutim to ne zamera ovoj dvojici. Nego im samo prebacuje što su bili pasivni. Time im umanjuje grehe. Ali valjda zbog toga ni rečcom ne spominje kasnije najslavnijeg junaka naše narodne poezije Marka Kraljevića. Nije on još bio stekao ne samo onakvo mesto kakvo će dobiti kasnije, nego nije još dobio nikakvo. Tu ne mislimo samo vremenski, nego možda više teritorijalno, tj. mi mislimo da je Marko možda i u to vreme bio poznatiji u nekom drugom srpskom kraju, ali svakako ne u Konstantinovu kraju, a to je zemlja kneza Lazara i Brankovića. Konstantinova tradicija i u ovome slučaju kažnjava izdajnike. "A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer je posle kratkog vremena, birajući jednog po jednog, car sve dao poubijati, govoreći: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni učinili" ". Mi znamo kako se kosovska legenda razvijala i kako je kasnije opevana u našoj narodnoj poeziji. Znamo da je vrlo rano spomenut "oblagani junak", a kasnije će doći svaña Vukove i Miloševe žene, da doñe i do njihove uzajamne svañe zbog toga. Ali se Miloševo ime dosta kasno spominje. Konstantin Mihailović ga ima, i to dva puta, oba puta sa imenom i prezimenom. A ništa od čitave legende. To znači da u Konstantinovu kraju, dosta vremena posle Konstantina Filozofa, ne vidimo čak ni tragove kosovske legende. Tu se samo priča o Miloševu podvigu, pogubljenje kneza Lazara je dobilo sasvim drugi oblik, pratilac mu je ličnost koje nema nigde u našoj narodnoj poeziji kasnijeg vremena, a to je toplički vojvoda Krajmir. Iz svega ovoga mogli bismo zaključiti da je legenda o oblaganom junaku postala negde dalje od Kosova, možda u severnoj Srbiji, možda u Resavi i njenoj okolini. Konstantin Mihailović meñutim ne spominje ništa od toga, a on je sav vezan za Kosovo. Kod Konstantina je Miloš čist heroj, pravi heroj. U vezi s tim jedna dosta smela pretpostavka: nije li legenda o oblaganom junaku imala vezu s prezimenom Miloševim, koje je doista moglo poslužiti nekome za podsmeh, pa se pretpostavilo da je zbog takvog podsmeha mogao on i krenuti da izvrši svoje poslednje herojsko delo. Kod Konstantina Mihailovića sve oko Kosova ima karakter sasvim blizak istinskom istorijskom zbivanju. Nema nekih istorijskih krivaca, koji će poneti greh na duši za poraz. Ima samo dostojanstven odgovor kneza Lazara Bajazitu, dostojan ovakvog junaka iz narodne tradicije: "Da sam to ranije znao (tj. da je Murat poginuo), morao bi i ti na trećim nosilima ležati". I onda začetak legende o Lazarovu privoljevanju carstvu nebeskome: "Ali je sam gospod bog tako odredio zbog grehova naših. Neka bude volja božja!".

Inače Konstantin Mihailović zna puno pojedinosti. Srbi koji su bili kraj Bajazita izmolili su telo Lazarevo, odneli ga u manastir Ravanicu i tamo ga sahranili, a kasnije je on proglašen za sveca. Konstantin spominje svod podignut na četiri stuba, olovom pokriven, na mestu gde je Murat poginuo. Taj znak "i danas stoji" - kaže Konstantin. Sve su to značajne stvari. Tek na osnovu njih i sličnih moći će se ispitivati naša narodna tradicija, a preko nje poreklo naših narodnih pesama, poreklo motiva o pojedinim dogañajima, kao i način kako su neki motivi prenošeni. A još najpre gde se i kad koji motiv rodio, kojim se putem koja priča razvijala i kretala. Možda će to u nabiti put da doñemo do svega onoga što se nalazi još narodnoj epskoj poeziji. Konstantin Mihailović ne priča ovako samo dogañaje iz prošlosti. On katkad i dogañaje koje je sam doživeo priča kao da nam daje kakvu tek sačinjenu pesmu o nekom od tih dogañaja. Ne kažemo to slučajno. Moralo je oko njega biti puno takvih pesama, svejedno da li turskih meñu Turcima, ili srpskih meñu onim Srbima koji su kao i on bili tada u turskoj vojsci. Rečit dokaz je za to njegova priča o turskom napadu na Beograd u glavi XXIX. Nikad tako ne bi pisao istoričar, nikad tako ne bi pričao neko svoj doživljaj. Jer je Konstantin lično učestvovao u toj bici. Nama se čini kao da je Konstantin Mihailović tu prosto stavio na papir neku pesmu koja se možda rodila i živela u turskoj vojsci onda kad se ona tužna vraćala od Beograda. Jer to pričanje ima naročitu kompoziciju, kompoziciju jedne narodne pesme. Video sultan - priča tu Konstantin Mihailović - hrišćansku neslogu pa krenuo na Beograd. Hteo je da pošalje jedan odred svoje vojske da mu osigura drugu dunavsku obalu, ali ga od toga odgovorili njegovi prvi doglavnici, smatrajući da to nije potrebno. Mañari meñutim ovo iskorišćavaju i ne dopuste da se Beogradu priñe sa svih strana, te time i održe grad u svojim rukama. To je bila prva žalost sultanova, veli Konstantin. Druga njegova žalost je bila što mu je glavni zapovednik u vojsci slučajno poginuo za vreme bombardovanja grada. Posle toga dolazi treća žalost, pa četvrta. Najzad najveća sultanova žalost bila je što mu bog nije dao da osvoji Beograd. Ovako kratko prepričano, možda sve ovo ne govori dovoljno ubedljivo u prilog onome što hoćemo da kažemo. Ali ako se pročita čitav tekst ove glave, videće se da je to sve ispričano kao neka pesma o napadu na Beograd ispevana možda pri povratku od Beograda. Način pričanja zvuči potpuno kao kakva pesma. I ono reñanje sultanovih žalosti navodi nas da se setimo one narodne pesme Tri najveće tuge, koja ima i ovakve stihove: "Prva mi je tuga na srdašcu mome", onda: "Druga mi je tuga na srdašcu mome" i najzad: "treća mi je tuga...". I još nešto. Mnogi opisi dogañaja koje je Konstantin Mihailović dao u svome delu verovatno su živeli u njemu u stihovanom obliku. Onako kako je to bilo kod turskih istoričara i hroničara njegova vremena. Mi u to ne sumnjamo. Jer imamo dovoljno razloga da u to verujemo. Ti stihovi su se kod Konstantina izgubili kad je on počeo pisati svoje delo, jer pretpostavljamo da ga je tada prenosio sa svoga maternjeg srpskog jezika na poljski, pa bi značilo da ga je tada prenosio i sa svoga bar delimično stihovanoga pričanja u prozno. Ipak mu je i za vreme tog i takvog pisanja u ušima morao zvučati njegov tipičan stih. A taj stih je bio deseterac. Možda je bilo i kojeg drugog, jer se to po proznom poljskom tekstu ne može uvek lako i sigurno ustanoviti, ali za deseterac ćemo navesti jedan vrlo rečit i ubedljiv primer. Time će se nešto pomeriti vreme i zemljište postanka našega deseterca, što nije nikako bez važnosti za ispitivanje naše narodne poezije. Doduše, mi smo imali nešto potvrda za rani postanak deseterca kod nas. Znamo

da je još mañarski pesnik Sebastijan Tinodi (1505-1556) hvalio "srpski način" pevanja epskih pesama, a taj "srpski način" je ustvari pevanje u desetercu, kako nas uverava Svetislav Stefanović.[49] Evo sada nam Konstantin Mihailović daje dokaza da je deseterac postojao i u njegovu kraju, i to svakako u prvoj polovini XV veka. Mi se ovom prilikom nećemo zaustavljati na mnogim desetosložnim rečenicama, koje bismo mogli tumačiti kao deseterce, a koje uvek mogu biti sumnjive kao dokaz za postojanje deseterca, jer se takve rečenice svuda mogu napi na pretek, nego ćemo uzeti samo jedan deseterac iz dela Konstantina Mihailovića koji je naročit i pokazuje mnoge karakteristične osobine. ripigaajući na jednome mestu u XLII glavi kako izgledaju turski brzi konjanici, Konstantin kaže da svaki od njih ima dva konja, i to: "jeden wiedzie, a na drugiem jedzie". Ovaj navedeni poljski tekst je čist naš deseterac. I to još sa unutrašnjim rimovanjem. Cezura posle četvrtog sloga takoñe je tu. Sve je dakle u najboljem redu. I još nešto više. Ovaj deseterac ima nešto što nas potseća na čest običaj mnogih naših narodnih pevača da po svaku cenu načine deseterac, da katkad do deseterca dolaze čak po cenu kakvog odstupanja od gramatičke pravilnosti. To je tako običan i čest običaj da ga ne bi trebalo ovde naročito dokazivati i prikazivati. Tako se desilo i u ovome stihu koji smo maločas naveli, odnosno u onoj poljskoj rečenici. Piscu je u ušima na ovome mestu zazvučao njegov zavičajni deseterac i on ga je načinio po cenu malog gramatičkog unakaženja teksta. On je naime napisao "jeden wiedzie...", a morao je napisati "jednego wiedzie". Ali onda ne bi bilo deseterca. On je pak više voleo da načini gramatičku grešku i da dobije lep i čist deseterac, nego da izgubi ovaj deseterac radi gramatičke pravilnosti. Dodajmo još i to da ovu rečenicu nalazimo ovako napisanu samo u najstarijem poljskom rukopisu, jer su kasniji "pažljiviji" prepisivači ispravili ovu očevidnu gramatičku grešku, ali su uništili Konstantinov deseterac. Dodajmo još nešto, kad je već reč o ovome desetercu. Prepis Z, kao najstariji, ima samo ovaj jedan ovakav deseterac, mislimo ovako čist i ubedljiv. Možda je u ranijim prepisima bilo sličnih ili običnijih deseteraca još mnogo više, pa su ih kasniji prepisivači svojom intervencijom zbrisali, kao što je i ovaj zbrisan u kasnijim prepisima. To možemo slobodno pretpostaviti na osnovu svega onoga što znamo o prepisima Konstantinova dela i o postupcima njegovih prepisivača. Kasnije ćemo se još jednom vratiti na ovaj deseterac, jer će nam poslužiti kao dokaz za jedno drugo pitanje. Po svemu što smo dosad rekli o delu Konstantina Mihailovića mogao bi se steći nepotpun utisak o njemu. Zato svoje izlaganje moramo dopuniti još nekim zapažanjima. Konstantin Mihailović nije istoričar. To je jasno. Ali je on zato ipak vrlo važan i veoma pouzdan kao istorijski izvor za ono što je izbliza video i doživeo. A tih stvari je dosta u njegovu delu. Kad govori pak o dogañajima koji su se desili dalje od njega, on neće biti uvek pouzdan. Iz toga se jasno vidi da on nije za pisanje svoga dela pribegavao nikakvim istorijskim izvorima. Evo za to tvrñenje samo jedan dokaz, a u njegovu delu mogu se naći još mnogi Drugi.

Konstantin je napustio Tursku za Mehmeda II. Saznao je kasnije da je na turski presto došao Mehmedov sin Bajazit II (1481-1512). Za njega će na jednome mestu pravilno reći: "kturuŜ pipie papuje", tj. koji sada vlada. To je tačno. Ali kad je trebalo da spomene samo dva dogañaja koji su se desili tih poslednjih godina u Turskoj, u vreme kad on nije tamo bio, a koji su imali veliki značaj za Poljsku, on će načiniti grešku. Naime, on je znao da je Bajazit zauzeo Kiliju i Akerman, što je bilo 1484. godine. Ali on Bajazitu pripisuje i zauzimanje Kafe (Feodosije). Ovu varoš je meñutim mnogo ranije, još 1475, zauzeo Mehmed II. Takvih primera gde Konstantin Mihailović nije pouzdan kad prepričava stvari koje su se dogodile daleko od njega, vremenski i prostorno, mogli bismo navesti poviše. Ali je to nepotrebno. Mogao bi se na taj način o Konstantinu steći pogrešan utisak da on nije pouzdan. On je meñutim veoma tačan i skoro uvek pouzdan kad govori o stvarima i dogañajima kao očevidac. A tih je stvari u njegovu delu daleko više nego onih prvih. Sve ovo što smo rekli o delu Konstantina Mihailovića potvrñuje još jednom našu raniju pretpostavku da on nije u Srbiji ništa učio. Da je ma šta učio, onda bi to učenje u njegovu delu moralo da preñe u crkvene pohvale, kojih je puno u našoj srednjevekovnoj književnosti, tako da se pismeni svetovnjaci skoro uopšte ne razlikuju od crkvenih pisaca. Kod Konstantina Mihailovića meñutim nema nigde ni najmanjeg traga crkvenoga načina pisanja, on je u svakome svome rediću čist svetovnjak. Ovo ističemo naročito zato da bismo pobili tvrdnju velikog broja poljskih istoričara književnosti da je Konstantin Mihailović pisao svoje delo na crkvenoslovenskom jeziku. Nema kod njega ni traga od toga stila, od toga gledanja na zbivanja i stvari, od toga načina pisanja. Da je Konstantin već u Srbiji stekao kakvo školsko obrazovanje, kako bi hteli da dokažu neki pisci,[50] on bi pisao kao njegovi školovani savremenici u Srbiji, ili bar skoro savremenici, kao što su Konstantin Filozof, Grigorije Camblak i drugi naši srednjevekovni pisci, a on ne piše kao oni, on je beskrajno daleko od njih, nigde jedne dodirne tačke izmeñu njega i njih. On izgleda čitave stotine godina mlañi od njih. I to svakako njemu služi na čast više nego njima. Rekli smo već da je Konstantin Mihailović sitan čovek, čovek iz naroda, pravi predstavnik širokih narodnih masa srpskih. Zato nam se čini da je delo njegovo, zasnovano na narodnoj tradiciji, najbolji dokaz da naša narodna poezija, kao izraz te narodne tradicije, nije nikako feudalnog porekla, kako bi hteli da dokažu neki istoričari književnosti, naši i strani, nego je nikla u najširim narodnim masama, onim nepismenim, seljačkim masama. Mi smo dosad već u više mahova, prepričavajući pojedine scene ili opise iz Konstantinova dela, imali prilike da pokažemo s koliko je on živosti i plastičnosti umeo ponekad da prikaže neke pojedinosti iz života, svog i zajedničkog. Neka su od tih mesta u tome pogledu prava mala remek dela u svojoj vrsti. Mi smo već spominjali opis pogubljenja kneza Lazara, pa opis turskog pohoda na Trapezunt, pa opis ratovanja u Vlaškoj, a iznad svega opis pohoda na Bosnu i Konstantinovu poslednju borbu u turskoj vojsci, borbu za Zvečaj. To su čitava poglavlja koja prosto plene čitaoca svojom književnom snagom i jezgrovitošću opisa. Ali to nije jedino i nije sve što u književnom

pogledu uzdiže vrednost dela Konstantina Mihailovića. Konstantin vrlo često, u kakvoj sasvim kratkoj slici ili poreñenju, ume da bude izvanredno živ i pravi pesnik. Takvih mesta ima rasutih vrlo mnogo širom čitavog njegovog dela. Podsetićemo samo na onu divnu sliku kako se janičari otimaju o zlatnike, pa posle njih samo crna zemlja ostala; ili na onu u kojoj se kaže kako izgleda zemlja kroz koju proñu naročiti turski odredi organizovani za upade u tuñe zemlje, za pljačkanja i porobljavanja, ili na onu kako austrijski car piruje, zvezdoznanci čitaju zvezde, a vitezovi piju vino; ili na one izvanredne slike o turskom razmnožavanju, koje se uporeñuje s morem i s morskom vodom. To su katkad čisto pesničke slike i poreñenja. Na svakom koraku iz Konstantinova teksta prozbori pesnik, dubok i sposoban da vidi i viñeno lepo da kaže. Po tim pesničkim osobinama delo Konstantina Mihailovića ima izvanrednu i nesvakidašnju književnu vrednost.

Na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao Jedno od najtežih i nesumnjivo najvažnije pitanje u vezi s Konstantinom Mihailovićem svakako je odrediti na kojem je jeziku on pisao svoje delo. već smo rekli da Konstantinova rukopisa nema sačuvanog. Ono što imamo i čime su se i ranije naučnici služili i jedino mogli služiti jesu samo prepisi i prevodi. Ali koje su prepisi a koje prevodi takoñe nije bilo lako odrediti. Jer je teško reći čemu treba više verovati a čemu malje, čemu potpuno verovati, a čemu možda uopšte ne poklanjati nimalo vere. Iz toga pak proizlazi još jedan važan problem: dokle god se ne nañe Konstantinov original, - a tome se malo možemo nadati, - ili dok se pouzdano ne ustanovi na kojem je jeziku on pisao, nećemo znati kojoj književnosti Konstantinovo delo pripada. Tekstovi koje imamo daju mogućnosti za mnoge pretpostavke. Sačuvane imamo poljske i češke tekstove, a po literaturi se zna da je postojao jedan tekst pisan i ćirilicom, a na jednom rukopisu zapisano je da je taj tekst prevoñen s latinskog. U tekstu Z imamo dosta turskih reči napisanih grčkim pismenima. Kao što se vidi iz ovih napomena velike su mogućnocti za pretpostavke o jeziku originala: poljski, češki, srpski, ruski, latinski i grčki. Pretpostavljati da je jezik originala bio neki van ovih spomenutih nije potrebno, a za to nema ni dovoljno osnova. I ovo je suviše. Mada se definitivno ne može ništa odlučno odgovoriti o ovome pitanju, ipak moramo dati bar osnovne pretpostavke koje bi nas vodile najbližem rešenju ovog vrlo zamršenog pitanja. Da je Konstantinovo delo bilo manje popularno, da su se ljudi manje interesovali za njega i da ga nisu tako mnogo puta prepisivali i prevodili, svakako bi bilo lakše rešiti ovaj problem, ovako smo osuñeni na lutanja i pretpostavke. Za one prve koji su imali posla s delom Konstantina Mihailovića pitanje jezika originala svakako je bilo sasvim sporedno. Tako češkom izdavaču Mihailovićeva dela u XVI veku nije ni padalo na pamet da njegov češki tekst nije original. A možda ga ovo pitanje nije uopšte ni zanimalo. Zato nije smatrao za potrebno da uz svoje izdanje kaže bilo šta što bi se ticalo jezika originala. Rukovoñen valjda sličnim pobudama, a možda i iz neznanja, ni prvi izdavač poljskog teksta 1828. nije sumnjao u to da njegov tekst može biti kakav prepis ili prevod. Još više, on je - kao što smo već rekli - Konstantina Mihailovića oglasio za Poljaka i to stavio u naslov svoga izdanja.

Tek od četrdesetih godina prošloga veka nalazimo u naučnoj literaturi, poljskoj i češkoj, glasove i o ovom pitanju. I ono postaje najvažnije za mnoge ispitivače. Ali ukoliko su se naučnici više zanimali za ovo pitanje, i ukoliko su se pojavljivali i pronalazili sve novi i novi rukopisi Mihailovićeva dela, utoliko je pitanje postajalo komplikovanije. To je sasvim razumljivo. Tako je poljski slavista A. Kuharski na osnovu analize teksta utvrdio da je poljski tekst izdat 1828. u Varšavi prevod s češkoga. Ovo njegovo mišljenje doduše nije usvojio češki naučnik Josif Jireček, ali je zato za češki tekst izdat 1565. utvrdio kao sigurno, opet na osnovu pažljive jezičke analize teksta, da je taj češki tekst prevod s poljskog. Kada je Vladislav Trembicki našao rukopis Z i uporedio ga s tekstom izdatim 1828, ustanovio je da se ta dva teksta dosta razlikuju. Naročito se iznenadio što je u rukopisu Z našao dosta reči napisanih grčkim pismenima. s jedne strane ta stvar, a s druge mnogi srbizmi koje je nesumnjivo utvrdio u tekstu, pobudili su ga da iznese svoje mišljenje: Konstantin Mihailović je pisao ili srpski ili grčki. Daleko bi nas odvelo da navodimo literaturu o ovom predmetu. Neke od tih stvari smo već istakli govoreći uopšte o literaturi o Konstantinu Mihailoviću. Zato ćemo sada istaći samo glavne stvari, odnosno poslednje pretpostavke koje su doprle do naših vremena. Možemo reći da se još od J. Jirečeka više ne postavlja pitanje češkog jezika kao jezika originala. A on je pisao još 1860. Ostalo je uglavnom da se odredi je li jezik originala Konstantinova bio poljski ili srpski, odnosno crkvenoslovenski, kako neki tvrde. Mi smo već rekli da ta poslednja kombinacija ne dolazi u obzir, jer Konstantin Mihailović nije imao školskog obrazovanja da bi mogao znati našu srednjevekovnu književnost i da bi mogao pisati jezikom kakvim je ta naša književnost pisana. Pravo proučavanje Konstantina Mihailovića omogućeno je tek 1912. kada smo zaslugom Jana Losja dobili novo izdanje njegova dela. Ovaj poljski naučnik je imao sve rukopise i na osnovu njih dao novo izdanje. U studiji izdatoj iste godine on je izneo svoje mišljenje i o pitanju jezika originala. I evo njegova zaključka. Konstantin Mihailović je svoje delo pisao za Poljake i u Poljskoj, to se vidi iz sadržine njegove, zato je morao pisati ili latinski ili poljski. Pošto latinski verovatno nije tako dobro znao da bi na tom jeziku mogao i pisati, on je svakako pisao na poljskom. Što ima mnogo srbizama u njegovu tekstu, to je razumljivo: kao Srbin unosio je u svoj poljski tekst reči iz svog maternjeg jezika. Što na kraju rukopisa Z piše da je ovo delo bilo prvobitno napisano "literą ruską" (ruskim pismom), to bi značilo da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom ali ćirilskim pismenima. Odnosno ćirilskim ili grčkim, jer se u rukopisu Z nalaze mnoge reči napisane grčkim pismenima. Već smo pokazali sa koliko je oštrih reči ove pretpostavke Jana Losja pobio A. Brikner, dokazujući, opet na osnovu srbizama u poljskome tekstu, da su ovi tekstovi samo prevodi sa srpskog, kao što su i češki. Zanimljivo je reći da se i kod J. Losja posle ovoga vidi odricanje od svega što je ranije tvrdio, jer će 1915. reći da je Konstantin Mihailović svoje delo napisao "možda na crkvenom jeziku, jer Srbi u to vreme drukčije nisu pisali, a nemamo dokaza da je Konstantin znao latinski ili poljski".[51]

Pored ostalih A. Brikner izvodi i srbizme ove vrste: Dracz mesto Durazzo, Mara mesto Maria, Drenopol mesto Adrianopol i dr. i kaže da oni jasno pokazuju da je Konstantin pisao na srpskom, pa prevodilac prenosio ta imena u poljski tekst. Takvih i sličnih srbizama ima puno kod Briknera. Neki bi se ipak morali tek ispitivati. Mi ne mislimo da se na osnovu ovakvih srbizama može rešavati pitanje jezika originala. Zar nije mogućno pretpostaviti da je Konstantin pisao na poljskom pa ne znajući poljske nazive za ova mesta i poljsko narodno ime napisao mesto njih srpska imena? Zato se mi na ove i ovakve primere ne bismo hteli oslanjati. Mi ćemo potražiti neke sasvim druge i drukčije dokaze i pokušaćemo da objasnimo svoju pretpostavku o pitanju jezika Konstantinova originala. Mi mislimo da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom. U studiji J. Losja pored ostalih srbizama spomenuta su dva koje mi mislimo sada da upotrebimo i da pojavu koja se ogleda u njima potvrdimo i drugim, isto tako dosta ubedljivim i rečitim primerima. Ta dva primera kod J. Losja su Mial mesto Michal i Usmiasan mesto Usmihasan, odnosno Uzunhasan. U ovim dvema rečima ogleda se gubljenje glasa h, a to je osobina srpskoga jezika, po tvrñenju J. Losja. U delu Konstantina Mihailovića meñutim ovo nisu jedini primeri u kojima se ogleda gubljenje glasa h, već ih ima mnogo više i to veoma raznolikih. Nekad su to primeri u kojima se pokazuje gubljenje, a u drugima se pokazuje kolebanje u pisanju. što takoñe može pokazivati da se h u Konstantinovu jeziku gubilo. Navodimo neke takve pri mere: Siloadmiał mesto Siłoadmichał (glava 28, dva puta u glavi 31); Usmiasan mesto Usmihasan, odnosno Uzunhasan (tri puta u glavi 32, jedanput u tekstu K); ojnu mesto hojnu (glava 42); ufu mesto hufu (glava 41, 42); ufnica mesto hufnica (glava 33); aftowanu mesto haftowanu (gl. 23); neambar i nehambar (gl. 7); Karaassar mesto Karahisar (gl. 32). Ako tome dodamo i nekoliko primera iz isto tako starih tekstova P i A, primera u kojima se mešaju reči s h i bez njega, slika će biti potpunija. Evo i njih: Haladun mesto Aladun (glava 11), Silohad mesto Siload (gl. 28), Husmihasan mesto Usmihasan (gl. 32), Hotman mesto Otman (kraj predgovora), Herakliusz i Erakliusz (gl. VII). Kao što se vidi, navedeni primeri su vrlo raznovrsni. Zato će biti potrebno da kažemo koju o njima. Tu su najpre reči uf, aftowanu mesto huf, haftowanu. Ove dve reči moramo izdvojiti zbog toga što njih srećemo i kod drugih poljskih [pisaca Konstantinova vremena. Tako smo ih našli u Institutu za književna ispitivanja Poljske akademije nauka u grañi za Rečnik poljskog jezika XVI veka. Ima prvi primer poljski hroničar Marić Bjeljski, ima ga i Lukaš Gurnjicki. Kod Bjeljskog smo našli čak i reč nasło bez h, tj. asio. Isto tako možemo reći da se na krajnjem jugu Poljske, na Pothalju, i danas u nekim slučajevima može čuti veoma slab izgovor glasa h, a može se i sasvim gubiti.[52] Pa ipak primeri koje smo naveli iz dela Konstantina Mihailovića pokazuju mnogo širu osobinu, osobinu koja nije vezana samo za neke reči, nego veoma široku. Srećemo je u ličnim imenima. I to je jedno poljsko, odnosno isto kao i poljsko, drugo je tursko: Michał, Hasan. Nalazimo je u

jednom turskom imenu grada: Karahisar, kao i u jednoj turskoj reči koju Konstantin prenosi u svoj tekst: nehambar. Onda dolaze primeri: huf, haftowanu, hufhica, hojnu. To cu sve primeri koji se nalaze u rukopisu Z, a u kasnijim rukopisima cu prepisivači znali da cu to pogrešno napisane reči i ispravljali cu ih. U tome ispravljanju bili cu naročito "pažljivi" prepisivači rukopisa P i A, jer cu pored ispravaka u slučajevima kada je to bilo razumljivo, počeli da pišu ponekad h i onde gde toga h nije bilo i gde nije trebalo da se piše. Taj jedan podatak nam govori da cu oni morali na mnogo mesta ubaciti h gde ga u Konstantinovu prvobitnom tekstu nije bilo, čim cu ga uneli i onde gde ga nije trebalo unositi. Tako smo dobili primere: Haladun, Silohad, Husmihasan, Hotman. Iz svega ovoga mogli bismo zaključiti najpre ovo: u Konstantinovu tekstu, u nekim imenima, poljskim i turskim, kao i u nekim poljskim rečima, zapažamo da se gubi suglasnik h. Kako je do toga došlo i kako bismo to mogli objasniti? Čini nam se da bi objašnjenje moglo biti samo jedno. Konstantin Mihailović u svome maternjem jeziku verovatno nije izgovarao glas h, ili ga je izgovarao tako slabo da ga je pri pisanju mogao ispuštati. Tako je u mladosti naučio svoj jezik. Doduše, u tome ima jedna mala teškoća, koja meñutim ne mora da se shvati kao istinska teškoća. Naime, mi nemamo dokaza da se još u to vreme gubilo h u našim govorima. Dosad je bilo primljeno da se h u našim govorima počelo gubiti tokom XVI veka. Za to imamo dokaza u našim pisanim spomenicima. Za ranije vreme nema. Mi možemo netm samo to da je dosta razumljivo što pisani spomenici ne daju dokaza i o ranijem gubljenju ovoga glasa. Došlo je otuda što cu pisani spomenici nastali ipak ispod pera pismenih ljudi, "školovanih", onih koji cu znali kako se piše, a nisu dopuštali sebi verovatno da pišu onako kako se govorilo, te njihovo pisanje nije uvek moralo pokazivati osobine prostog narodnog govora. Ti pismeni ljudi cu imali neko jezičko obrazovanje, pa cu naučeno mogli pisati h u svojim tekstovima još dugo posle njegovog gubljenja u narodnim govorima. Ako bi se dakle usvojila naša pretpostavka, Konstantinov slučaj bi govorio da se h u nekim našim govorima počelo gubiti još u prvoj polovini XV veka. Otišavši posle u Tursku, Konstantin je i turske reči izgovarao kao svoje, tj. s veoma slabim suglasnikom h ili bez njega. Za ovu pretpostavku govorili bi primeri kao što cu Usmiasan i neambar. Kad je pak prešao u Poljsku, on je i poljske reči izgovarao na svoj način, tj. opet bez h. To je sasvim razumljivo i često se čuje kod prostijih ljudi kad nauče da govore koji strani jezik. Konstantin je sigurno znao dobro da govori poljski, u to ne treba sumnjati. Ali je u njegovu izgovoru morala ostati fonetska osobina njegovog maternjeg jezika: slab izgovor suglasnika h ili njegovo potpuno gubljenje. Dodajmo da on nije ocećao razliku izmeñu ch i h, jep tu razliku nisu ocećali tada ni Poljaci. I danas cu to samo dva grafička znaka za jedan glas. Tako onda treba protumačiti sve one ostale primere. Kad je Konstantin seo da piše, na poljskom naravno, on je svakako znao poljski način pisanja, mada to baš nije bilo obično, jep cu Poljaci do toga vremena prozne stvari pisali uglavnom na latinskom. Ali Konstantin piše delo za široke narodne mase poljske, on je svestan namene svoga dela, i zato ga piše jezikom razumljivim i pristupačnim za te mase. A to je poljski. Ali onaj njegov način poljskog izgovora prokrada se mestimično i u sam njegov pisani tekst. To se reñe dogaña, on zna gde treba pisati h, baš kao što i mi sada znamo, ali ga ponekad ponese izgovor i on se zaboravi. Tako će tipično poljske reči,

koje smo naveli, napisati u više mahova bez suglasnika h. Tako će Michał postati Miał, huf postaće uf, haftowanu postaće aftowanu, hojnu poctaće ojnu itd. Možda je u Konstantinovu originalu bilo mnogo više ovakvih primera, pa cu ih kasniji prepisivači ispravili, onako kako cu postupili i s primerima koje smo mi naveli, ali cu se oni ipak sačuvali u najstarijim prepisima. Pre za delo prepisivača trebalo bi primiti i one primere iz rukopisa P i A u kojima nalazimo h i onde gde ne bi trebalo da bude. Iz svega ovoga izlazio bi zaključak da je Konstantin morao pisati na poljskom. Da je on pisao na srpskom, pa da cu poljski tekstovi samo prevodi, ne bi se mogla u čisto poljskim rečima odraziti fonetska osobina srpskog jezika. To se moglo desiti samo ako pretpostavimo da je Srbin ca svojim fonetskim govornim osobinama pisao na poljskom. Mi smo ovo mišljenje jednom već izneli dosta davno.[53] Još jedna stvar bi govorila da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom. U rukopisu Z ima nekoliko reči napisanih grčkim pismenima. To cu sve turske reči koje znače ili kakva zvanja ili cu pak to lična imena. Nema nikakve sumnje da je te reči pisao na taj način sam Konstantin. I to bi se moglo objasniti na ovaj način. Kad je otišao u Tursku, on je sigurno učio da piše turske reči grčkim pismenima, a svakako je tada naučio i grčki jezik. Takvo pisanje turskih reči je bilo sigurno lakše svima njegovim drugovima a i njemu nego da su se služili arapskim načinom pisanja. Zato smo sigurni da je u ovom svom tekstu neke turske reči napisao grčkim pismenima lično on. Postoji čak pretpostavka - zasnovana baš na ovim rečima - da je možda Konstantin pisao svoje čitavo delo na poljskom ali grčkim pismenima.[54] Još je Jagić izrazio sumnju u ovu mogućnost, kao što smo već pokazali. Nama ta pretpostavka izgleda neverovatnom iz ovog razloga. Da je tako bilo, onda bi kasniji prepisivač prepisivao Konstantinovo delo, odnosno transkribovao bi ga latinicom u potpunosti, ne bi imao razloga da s΀°m΀¾ n΀µ΀ºoliko turskih reči ostavi u grčkoj transkripciji, i to ne slučajnih reči, nego baš nekoliko reči koje znače službenička i vojnička zvanja, kao i tri lična imena. Jasno je da je to bio neki sistem. Mi mislimo da je Konstantin za svoga pripremnog rada, "školovanja", u Turskoj turska imena i zvanja naučio da piše grčkim pismenima. Pa se to pokazalo i u ovom njegovom tekstu. Meñu tim rečima ima osobito jedna na kojoj želimo da se zaustavimo. U 36. glavi Konstantin govori kako je car nešto naredio "τηυρειησµατωβη". Iz kasnijeg teksta vidimo da se ta ličnost po zanimanju naziva θετρειησµατ je u prvom slučaju ustvari poljski nastavak -ωβη za dativ singulara. Već po pretpostavci J. Losja taj i takav nastavak nije mogao da dopiše poljski prepisivač, jer on nije bio nikako vičan grčkom pisanju. Vidi se to po tome što je grčka slova loše prepisivao, očevidno ih je precrtavao. To sve najbolje pokazuje završna reč Τελλος. On nije znao šta ta reč znači, a nije bio siguran da je dobro pročitao prvo slovo, pa je na margini dodao: "Finis, možda Σελλος?". Znači da je reč θετρειησµατ s poljskim nastavkom -ωβη) bila tako napisana i u tekstu s kojeg je ovaj prepisivač prepisivao. Da li je to mogao biti srpski tekst? Svakako da ne. Da je bio tekst srpski i u njemu grčkim pismenima napisana ona turska reč, dativ singulara ne bi mogao imati onaj nastavak. Znači da je onaj dativ singulara napisan grčkim pismenima bio sastavni deo poljskoga teksta. A to bi takoñe govorilo da je Konstantin pisao na poljskom i da su nama poznati poljski tekstovi samo prepisi, a ne i prevodi sa srpskog.

Za ovu našu tvrdnju govorio bi i onaj već spominjani deseterac: "jeden wiedzie, a na drugiem jedzie". Kako je mogao postati ovaj deseterac u poljskome tekstu? Mi ne mislimo da ga je Poljak mogao napisati, jer on ne bi sebi dopustio da načini onu već spominjanu gramatičku grešku, koju su kasniji prepisivači ispravljali, nego bi mesto "jeden wiedzie" napisao "jednego wiedzie". Meñutim, ako primimo pretpostavku da je Konstantin svoje delo pisao na poljskom, onda bi i ovo bilo razumljivo i moglo bi se ovako objasniti. Konstantin je ocenao u ušima ritam našega deseterca. Možda je mnoge stvari iz svoga dela on ranije prepričavao, odnosno recitovao ili možda guslao u desetercima. Kad je pak to isto pisao na poljskom, njega je poneo deseterac toliko da je načinio čak i gramatičku grešku. Prema tome, takav deseterac mogao je pačiniti samo Srbin pišući poljski, a nikako Poljak prevodeći bilo kakav tekst sa srpskog na poljski. To su naši razlozi za tvrdnju da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao na poljskom. Mi možemo zažaliti što nam činjenice nameću takvo mišljenje, ali ne mislimo da je i time ma šta izgubljeno, jer je to samo jedna istina više o Konstantinu Mihailoviću.

O ovom izdanju Kada nam je pre dvadeset i nekoliko godina profesor Stanoje Stanojević preporučio da prevedemo delo Konstantina Mihailovića, rekao nam je i kako da postupimo pri prevoñenju, tj. da ne pravimo običan prevod, jer je svaki prevod i tumačenje, nego da damo prevod koji će biti po mogućnosti čist prenos reči, dakle do najdaljih mogućih granica doslovan prevod, koji bi poslužio najviše tome da naši istoričari, uz pomoć tog našeg prevoda, mogu sami da čitaju i analizuju Konstantinov tekst. Zato se ovaj naš prevod ne sme čitati kao običan i samostalan prevod, nego samo kao pomoć pri čitanju teksta originala. Mi smo se starali da naš prevod da sliku originalnog teksta, da se tekstualne nepovezanosti u originalu vide i u prevodu, da se besmislice u originalnom tekstu (jer i njih ima) odbiju i u našem prevodu. To se nije uvek moglo postići, ali se ipak u najviše slučajeva postiglo. Što se tiče poljskog teksta, tu smo dali potpuno bez ikakvih izmena tekst koji se i kako se nalazi u izdanju Jana Losja. I varijante su date onako kako su kod njega štampane. Kao što će čitaoci odmah i sami zapaziti, te varijante su u većini slučajeva ortografske prirode. Tada smo ih ostavljali da čitalac pomoću njih vidi kakav je bio način pisanja pojedinih prepisivača. Druge su varijante one koje menjaju smisao osnovnog teksta. Kad god je bilo moguće, prevodili smo tada odvojeno i varijante. One su katkad takve da se tek pomoću njih može uhvatiti pravi i pravilan smisao neke rečenice. Nadamo se da će neke napomene biti korisne čitaocima pre no što pristupe čitanju samoga teksta i prevoda. Mada je najstariji poljski rukopis Z najpotpuniji i u svakom pogledu najbolji, u njemu ponekad iznenañuju neka mesta koja pokazuju skoro potpunu nepažnju ili neukost prepisivača. Oni katkad prepisuju tekst tako da on gubi skoro svaki smisao. Pri prevoñenju starali smo se da ta mesta takva i ostanu, tj. kao besmislice, jer bismo inače mogli netačno predstaviti same tekstove. Neka takva karakteristična mesta moramo ovde

navesti i istaći, da bi se shvatilo u kojem pravcu ta pogrešna prepisivanja idu. I kako bi se ovim našim prevodom trebalo služiti. Dajemo samo pregršt takvih primera. Na kraju XXI glave čitamo ovakav tekst: "A tedu teŜ wszytkie w więzienie Cesarskie przypuszczono" (tj. A tada su svi isto tako u carsku Tamnicu pušteni), što nema nikakva smisla. U tekstovima KPA meñutim mesto onog "w więzienie" stoji "więźnie". I smisao se menja ovako: "A tada su isto tako svi carski sužnji pušteni". U glavi XXII, u pretposlednjem pasusu stoji: "co się nam nigdu nie stawało od paszych przodków" (tj. što nam se nikada nije dešavalo od naših predaka) - što nema nikakva smisla. Po tekstu K vidimo da bi tu trebalo da bude mesto "naših" "vaših", što bi imalo mnogo više smisla, a još najbolje će odgovarati situaciji ono što čitamo u tekstovima P i A, gde je napisano "od tvojih". U prvom pasusu XXXII glave stoji ovo: "wstąpił sam Cesarz pa pierwszą jedną nogą" (tj. stao je sam car na prvu jednom nogom). U K tu čitamo "napierwszej" (tj. najpre), što takoñe ne odgovara mnogo čitavoj misli, a zato u tekstovima P i A imamo na tome mestu "na jego piersi" (tj. na njegove grudi), što je jedino pravilno i sasvim razumljivo. Pretposlednji pasus XXXVI glave počinje po Z ovako: "A w tem Ŝałował Cesarz jednego Greka" (tj. i u tome je požalio car jednoga Grka), što nema smisla. Meñutim, tekstovi KPAW imaju na tome mestu glagol "zawołał" (tj. pozvao je), što jedino može biti tačno. U prvom pasusu XXXIX glave stoji ovo: "jeno sama dwa w ipem gniazdu" (tj. i to samo ova dvojica u drugom gnezdu), što prema kontekstu očevidno nema smisla. Tekstovi KPAW imaju na tome mestu: "w jednym gmachu" (tj. u jednoj zgradi). - U prvoj rečenici poslednjeg pasusa XLV glave tekst Z ima i ovo mesto: "a działa z inemi potrzebami od morza odciągnąć" (tj. a topove s ostalim priborom da odvuku od mora), što nema nikakva smisla prema ostalom tekstu. Objašnjenje nam daju meñutim tekstovi K i A koji na tome mestu imaju "od muru" (od zida) umesto "od morza", a tekst W "od muruw" (od zidova), što je ponajbolje. - U VII glavi Z ima i ovo mesto: "Michał burzącu dusze" (tj. Mihailo što ruši duše). Tekstovi pak KPA imaju na tome mestu "biorący" (tj. što odnosi), što je svakako tačno. - Glava XXI završava se ovom rečenicom: "A tak się ta szczęsna fila dokonała" (tj. i tako se ovaj srećni trenutak završio). Tekstovi KPA imaju na tome mestu "bitwa" (tj. bitka, boj), a L i M imaju "wojna" (tj. rat), što jedino može imati smisla, a nikako ona "fila" (tj. trenutak) iz teksta Z. - U prvom pasusu XXI glave čitamo i ovu rečenicu: "kazał zasię nazad wozu kopać" (tj. naredio je da se kola nazad kopaju). U tekstu K imamo na tome mestu ne glagol "kopać", nego glagol "cofać" (tj. povlačiti, vraćati), a u tekstovima P i A imamo "nawrucić" (tj. okrenuti), što sve ima smisla, dok "kopać" iz Z nema nikakvoga. - Sitnijih omašaka ima puno. Neke od njih je lako opaziti, ali neke mogu da budu i smetnja dobrome razumevanju teksta. Tako će skoro sasvim obično biti kad mesto "ten" (tj. ovaj) stoji "tam" (tj. tamo), ili mesto "chora" (tj. bolesna) stoji "chowa" (tj. čuva), ili "jedno" (tj. samo) mesto "jezdne" (tj. konjanike), ili "cesarzow" (tj. careva) mesto "czasuw" (tj. vremena), "nic nie wiedząc" (tj. ne znajući

ništa) mesto "nic nie wiedział" (tj. ništa nije znao), "doświadczając" (tj. iskušavajući) mesto "do Zweczaju" (tj. u Zvečaj), "pułtorem przumierzu" (tj. primirju i po) mesto "po wturem przumierzu" (po drugom primirju), "zakoliarz" (što ne znači ništa) mesto "za kołacz" (tj. za kolač, za nagradu). Katkad su teškoće mnogo veće. Tako se dešavalo da je za jednu rečenicu trebalo jednoj reči tražiti pravi oblik u jednim rukopisima, a za drugu u drugim da bismo kako tako uhvatili pravi smisao bar po varijantama. Evo samo jednog primera za to. U XXXIX glavi, oko sredine drugog pasusa, nalazi se ovakva rečenica: "wwiązawszy gdzie się zachowa". Ovo ni na koji način ne bi moglo da se razume, pa ni prevede. Tekstovi PAW mesto prve reči imaju "wująwszu" (tj. izuzevši). Ali ni to nije dovoljno da se tekst dobro razume. Meñutim tekst W ima mesto "gdzie" (tj. gde) - "gdy" (tj. kada). I tek tako kombinovan tekst može dati neki smisao. To bi se onda moglo rekonstruisati kao "wyjąwszy gdy się zachowa" što bi se prevelo ca: "osim ako se ponese (pokaže)". Da su prepisivači teksta Z svoj posao obavljali sa vrlo malo pažnje svedoče naročito njihove transkripcije imena. Čini nam se da je mnogo veći broj imena napisan rñavo nego dobro. Zato je za svako ime u tekstu Z potrebno tražiti pravi oblik u drugim tekstovima. Samo kad su imena u pitanju, tu je teško reći koga treba kriviti: prepisivače teksta Z ili možda onog prepisivača sa čijeg su prepisa oni prepisivali? A na to je teško odgovoriti. Jedno je ipak važno i sigurno: prvobitni Konstantinov tekst nije bio tako rñav u tome pogledu da bi se moglo pretpostaviti da su to njegove greške. A evo zašto tako mislimo. Češki tekst M, kao što je pokazalo ispitivanje J. Losja, stariji je od teksta Z. A u njemu su imena skoro potpuno dobro prenošena. Na ovo skrećemo pažnju i svima onima koji se budu služili ovim tekstovima Konstantinova dela. *** Iako smo uvereni da je Konstantin Mihailović ovo svoje delo pisao na poljskom jeziku, ono ima višestruku važnost za nas. Najpre kao istorijski izvor. To je nesumnjivo i jasno. Onda kao presek naše narodne tradicije u jednom odreñenom trenutku. Zatim kao književna tvorevina jednog od "naših na strani". Mi o tim piscima takoñe moramo voditi računa. Pogotovu kad su u pitanju ovako stari periodi naše književnosti, koja nema na pretek književnih dela, i još kad je u pitanju ovako značajno književno delo. Najzad, za nas je delo Konstantina Mihailovića važno i po jezičkom materijalu koji nam pruža. Pokazali smo već nešto toga materijala kad smo govorili o gubljenju glasa h. Taj materijal bi nam mogao poslužiti za sigurnije odreñivanje starosti ove pojave u našem jeziku. A to je važno. Takvog materijala nemamo mnogo na drugim mestima. Ili ga imamo vrlo malo. Možda bi se u Konstantinovu delu našlo ponešto i za pitanje rečnika našeg narodnog jezika. A još više za sintaksu našega jezika XV veka. Konstantin je, pišući na poljskom, mislio na srpskom na prostom srpskom jeziku, pa je već gotove srpske rečenice prenosio na poljski. Tako se bar nama čini. Tu bismo se onda sreli sa srpskom narodnom rečenicom, koje nekamo kod naših pisaca toga vremena ili je imamo vrlo retko, zato što su pisali naučenim veštačkim jezikom, koji je svakako imao takvu i sintaksu. Time bi Konstantinov tekst dobio ulogu i pri proučavanju sintakse našeg jezika. U to ne sumnjamo. Ali sve to pokazaće - nadajmo se - kasnije studije. Delo Konstantina

Mihailovića treba tek proučavati, ono to u svakom pogledu zaslužuje, pa će se onda videti šta nam sve može pružiti. ðorñe Živanović

Napomene [1] Gazeta Poranna 1840, br. 32 (dodatak). [2] Jocher Adam, Obraz bibliograficzno-historyczny literatury i nauk w Polsce III, 263. [3] Tygodnik Literacki 1840, br. 8; Orędownik 1841, br. 43. [4] Wisznievski M., Historya literatury polskiej, IV, 1842. [5] Orędownik Naukowy 1843, br. 16, str. 128. [6] Trębicki Wladyslaw, Uwagi pad wydaniem warszawskim Pamiętników Janczara. Biblioteka Warszawska 1845, III, 229-296. [7] Maciejowski W., Piśmiennictwo polskie od czasów najdawniejszuch aŜ do roku 1830. 1851, I, 362. [8] Rozprawy Wydziału historyczno-filozoficznego PAU, XL, 1900, 282-6, kao i u knjizi Studja geografczno-historyczne, 1925, 129-134. [9] Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 1933, XIII. 203-205. [10] Pamiętniki Janczara (Kronika Turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału Filologicznego PAU. 1912, LI, 1-72. [11] Nav. delo, str. 51. [12] Archiv für slavische Philologie 1913, XXXIV, 279-281. [13] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454. [14] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454. [15] Pamiętnik Literacki 1913, XII, 351-354. [16] Kwartalnik Historyczny 1913, 365-370. [17] Przegląd językowuch zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300 - 301. [18] Slavia 1923-4, II, 310-326.

[19] Slavia 1922, I, 144. [20] Korbut G., Literatura polska, 1929, I, 104. [21] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31. [22] Istorija Srba, 1952, II, 376. [23] Prilozi za književnost, 1933, XIII, 203-205. [24] Radonić J., ðurañ Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku. Spomenik SAN XCV, 1942, 234-235. [25] Na kom je jeziku Konstantin iz Ostrovice pisao svoju hroniku. Prilozi za književnost 1934, XIV, 174-180. [26] Istorija Srba, 1952, II, 376. [27] Łoś Jan, Pamiętniki Janczara. Rozprawy 1912, LI, 55. [28] Slavia 1923-4, II, 310-326. [29] Litertura polska I, 104. [30] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31. [31] Historia Polski. Pod redakcją T. Manteufla. Warszawa 1958. 1-2, 190-192. [32] Jireček J., Rozprawy z oboru historie, filologie a literaturu. Ročnik prvni. 1860, str. l. [33] Glasnik SUD, 1865, XVIII (I), str. 30. [34] Istorija Srba 1952, II, 376. [35] Časopis Muzea Královstvi Českého 1913, LXXXVII, 204. [36] Dinić Mihailo, Iz Dubrovačkog arhiva. Izdanje SAN. 1957, I, 88. [37] Łoś J., Pamiętniki Janczara. Rozprawy LI, 51. [38] Miklošich Fr., Monumenta serbica, 1858, str. 144. [39] Hadži-Vasiljević Jovan, Dragaš i Konstantin Dejanovići i njihova država. Beograd 1902, str. 46.

[40] Mišković Jovan, Kosovska bitka, s kartom i planovima. Beograd 1890. [41] Glasnik DSS, 1862, XV, 278. [42] Glasnik SUD, 1866, XIX, 13. [43] Istorija Srba, 1952, II, 376. [44] Stanojević Ctanoje, Lična imena i narodnost u Srbiji Srednjega veka. Južnoslovenski filolog, 1928/9, VIII, 151-154. [45] Radonić Jovan, Kritovul, vizantijski istorik. Glas SAN 88, 1930, 74. [46] Jorga N., Gecschichte des osmanischen Reiches. II, 30. Isto tako i kod Jirečeka u Istoriji Srba, I, 378. [47] Istorija Srba, 1952, II, 297. [48] Godišnjica Nikole Čupića 1884, VI, 234. [49] Nekoji podaci iz mañarske literature za datiranje naše narodne poezije, Prilozi proučavanju narodne poezije, 1937, IV, 27-35. [50] Ćirlić Vr., nav. delo, str. 20-21. [51] Przegląd językowych zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300-301. [52] Urbańczyk Stanisław, Zarys dialektologii polskiej. Warszawa 1953, 22. [53] Prilozi za književnost 1934, XIV, 174-180. [54] Łoś J., nav. delo, 63.

Константин Михаиловић

Јаничарове успомене или турска хроника Описивање догађаја који се тичу турског питања од Константина сина Михаила Константиновића, Рашанина из Островице, којега су Турци узели у јаничаре Јаничарове успомене или турска хроника Предговор Прва глава: О различитим паганима и о Алији Мухамедовом помоћнику Друга глава: О Мухамеду и о Алији, његовом помоћнику[13] III глава: О њиховој служби божјој и о храму[24] њиховом IV глава: О другоме храму Гемарак, што ће рећи задушном (по Тефиру, то јест о њиховој проповеди) V глава: О другој проповеди или о вери и о Мухамеду VI глава: О њиховим поганским зборовима[63] VII глава: Како Турци називају анђеле, пророке, рај и пакао VIII глава: О турској праведности (а и о њиховој неверности и лукавству) IX глава: О прецима турскога цара Х глава: О владавини Османовога сина по имену Мустафе XI глава: О Аладину сину Мустафину XII глава: О Мурату сину Аладинову XIII глава:

О Султану сину Муратову XIV глава: О грчкоме цару и о Мурату сину Султанову XV глава: О божјој казни због грехова наших, што се збило код Срба или Рашана XVI глава: О ономе што се збивало у српској краљевини XVII глава: Шта је било са Стеваном, првим деспотом рашким XVIII глава: О држави великога кана и о римским царевима XIX глава: О великом кану и о Мурату сину Бајазитову XX глава: О владавини цара Мурата и о његовој срећи XXI глава: Како је краљ Владислав кренуо на Мурата с деспотом XXII глава: О цару Мурату, шта је с њим после било XXIII глава: О краљу Владиславу, шта му се после с Турцима десило[216] XXIV глава: Како је Јанко војвода (после три године) кренуо на Турке XXV глава: О владавини цара Мухамеда, сина Муратова XXVI глава: Како је цар Мухамед преварио грчкога цара XXVII глава: Како је Мухамед деспота преварио помоћу примирја XXVIII глава: Шта се деспоту десило или догодило од губернатора Јанка XXIX глава: Како је цар Мухамед заузимао Београд XXX глава: Како је Мухамед преварио деспота Димитрија Морејског или Ахајског помоћу примирја XXXI глава: Како је кренуо на трапезунтског цара преко мора XXXII глава: Како је Узунхасан побегао Мухамеду преко Еуфрата, (који као да тече из раја, како о њему људи причају)

XXXIII глава: О влашком војводи, господару доње Молдавије XXXIV глава: О примирју краља босанскога XXXV глава: Како је после годину дана Мухамед поново дошао у Босну XXXVI глава: О великом турском благу, како је цар наредио да се преброји.[444] XXXVII глава: Како су се ова два брата по очевој смрти борила међу собом[463] XXXVIII глава: О поретку који је у турској земљи XXXIX глава: О уређењу царскога двора ХL глава: О боју и о турској припреми XLI глава: Какав би морао бити поход на Турке и какво уређење[546] XLII глава: О турским брзим кољаницима[575], које зову акинџије XLIII глава: О сарахорима, као што су код нас најамници[590] XLV глава: О мартолосима или о војницима[594] XLVI глава: О уређењу турскога јуриша XLVI глава: О хришћанима који су под Турцима XLVII глава: О турском размножавању XLVIII глава: Како се цар показује својим дворанима на двору XLIX глава: О јединству краљева пољских с угарским Напомене Почиње описивање догађаја који се тичу турског питања од Константина сина Михаила Константиновића, Рашанина из Островице, којега су Турци узели у јаничаре.

Предговор

Сви народи који се управљају по светом крштењу[1] благословеног господа нашега Исуса Христа, верујемо и исповедамо једнога господа бога створитеља неба и земље у три лица: оца, сина и светога духа и Тројицу једину и нераздељиву, која влада на вјеки вјеков. Амин. У име оца и сина и светога духа. И по Христу нашем називамо се хришћанима у славу господа бога нашега. И зато се, поштована света Тројице, молимо твојој светој милости. Помози својим хришћанима и одврати[2] проклете погане[3]. Амин.

Прва глава: О различитим паганима и о Алији Мухамедовом помоћнику Погани који су примили закон Мухамедов различити су: Аргини, Персијанци, Турци, Татари, Бербери, Арабљани и неки црнци који немају на лицу огњених знакова, сви ови Мојсијеве књиге држе, а управљају се према проклетоме Алкорану, у којем је Мухамед свој закон написао, а верују у једнога бога створитеља неба и земље. Они имају један велики празник (пре жетве), који зову Брунк бајрам, а за њега сваки (човек) пости месец дана, свакога целога дана ништа не једући нити пијући, све до звезде. Али ноћу месо једу, воду пију, колико пута ко хоће, све до дана. А исто тако кад наступи нови месец, они богато светкују, благујући три дана. Али ипак вина не пију, нити имају икаквог кваса. Милостињу раздају. Неким робовима скраћују године (робовања), а оболеле[4] на слободу пуштају, и то нарочито велика господа. Гозбе приређују[5], шкопце (овнове), јарце и камиле кољу, месо, хлеб, свеће, новац бога ради удељују. Ко год наиђе, било хришћанин, било поганин, свакоме милостињу дају. На гробовима обављају ноћна клањања[6]. Пале лојане свеће. Мирисима окађују за душе умрлих[7]. А када сам питао погане зашто лојане свеће пале, зар не би боље било да пале воштане свеће на гробовима умрлих и у храмовима, одговорили су да богу треба да се приноси на жртву брав а не мушице. - И рекли су ми: "Како се теби чини? је ли то добро или није?" Одговорио сам им: "Ако је Мухамед једно добро уредио, онда је и друго". Други је (њихов) празник, који бива у јесен, онај који зову Кичик бајрам, као кад би рекао Мали празник. За овај се добровољно пости. Али и за овај онако светкују и милостињу раздају као за први. У недељи празнују петак као[8]. Јевреји суботу, или хришћани недељу, говорећи: зато то светкујемо што је бог у петак створио човека. Обрезују се. Свињско месо не једу. У тих пет прописа се слажу с Јеврејима, али ни у чему другом. По обрезивању називају се Бубромани (хотећи да буду бољи него хришћани) или Јевреји. Бубромани значи изабрани људи у вери. И сматрају хришћане за грешан народ зато што признајемо и хвалимо свету Тројицу, говорећи: нема три бога, већ један. А због тога су Бубромани хришћане прозвали ђаурима, што ће рећи грешници и заблудели[9]. А хришћани опет називају Бубромане поганима због њихових нечасних дела, о којима нисам хтео овде да пишем. Јер поганин значи (да је неко) окрутан, нечовечан, да је као нечисти пас[10]. Они би

хтели да буду добри, па како мисле тако и говоре. Али неко може рећи: зато греше што немају добрих учитеља који би их учили и који би њима управљали. Они би могли добри бити кад би хтели. Али би таквоме учитељу свакако било лакше и корисније[11] да сипа нешто у продерану врећу, него да таквим простачким народом[12] управља.

Друга глава: О Мухамеду и о Алији, његовом помоћнику[13] Имао је Мухамед једну сестру коју су назвали Фатима. А ову је био дао Алији, своме помоћнику, за жену онда када је своју веру ширио и на тај начин је учио и проповедао као да је био намислио да осуди Христову веру. Јер је он стварао своју веру према свету, водећи рачуна о томе да су људи више склони светским стварима него стварима божанским. И на тај начин који год су његовим путем ишли и његовој науци следовали (тим је обећавао блаженства светска, велика господства и богатства), те је хвалио и за добре људе сматрао. А који су му се противили, њих је Алија на различите начине мучио; овога Алију погани сматрају за пророка, као и Мухамеда, говорећи да је био моћан и силан муж. А имао је, веле, сабљу, коју је називао Зулфикари, ванредно оштру и тако тврду, како они причају, да у шта год би Алија њоме ударио, било у гвожђе или у челик, све је пред њом било као паучина. А други причају како је његова жена била велика чаробница, па је она својом вештином стварала такву оштрину овој сабљи. Живео је тако[14] Мухамед у својој злости 45 година[15] веру своју проширујући. Затим лежећи на самртничкој постељи, позва читав свој збор и нареди им: "Да ми погреб приредите[16] и да крај мене[17] будете спремни док не ускрснем. Држите се чврсто моје заповести и не дајте се заводити, јер сам вас правој вери научио. Будите моји изабраници божји у Израиљу[18]. А мој погреб приредите у Медини, Алију мога слушајте, јер ћу ја у судњи дан ускрснути и повешћу вас тамо где ћемо се сви радовати. Будите (сви) међу собом љубазни, један према другоме будите праведни. Робовима опраштајте године робовања, јер нисте богови да бисте их до смрти у ропству држали. А тиме ћете се умножавати[19], јер видећи праведност вашу сваки човек ће се вас држати и ваше ће се науке придржавати". После Мухамедове смрти Алија је с великом тугом појахао до стене Горменђи хотећи из истинске жалости да уништи своју сабљу и удари у стену да се читава зарила у стену. Кад виде Алија такво чудо, што раније о својој сабљи није знао, овако јој проговори (према њиховој вери): "Зулфикари, престани, да то не би било против бога". А потом је живео после смрти Мухамедове девет година. Последње године, лежећи на самртничкој постељи, скупивши сав збор погански, опомињао је да се чврсто држе Мухамедове заповести[20], јер је вера његова изнад свих других вера (боља) и "зато мучите ђауре где год можете да не би они вас мучили. А тражите их у њиховим домовима; то је боље него да их у својим домовима чекате". А кад је опазио да му се самртни час приближавао, наредио је да узму његову сабљу и да је баце у морску дубину. И причају поганици: када[21] су ову сабљу бацили, три дана се на томе месту море буркало и ковитлало у жалости за Алијом. И зато поганици имају мале књиге чувајући их при себи као светињу, које називају хамаили, а особито их имају у

рату, као и код нас јеванђеље, и носе их под пазухом, а на њима је сабља Зулфикари насликана; причају да им је од велике помоћи у боју, а ма коме да се на те књиге закуну, свакоме ће чврсто одржати реч. Али постоје и друге књиге, лажне, које се приправљају од комада венецијанског сапуна; коме хоће главу да смакну, тима[22] се куну[23] на књиге од оног сапуна приправљене, које су налик на праве; коме тако учине, не треба се у здрављу више надати, како се било десило краљу босанскоме (као што ће о томе бити говора даље).

III глава: О њиховој служби божјој и о храму[24] њиховом Турски храмови имају мале и велике округле куле, а око њих балкон; и погански свештеник за дан и ноћ седам пута излази[25] на кулу и виче, ставивши један палац у једно уво, а други у друго, из свега гласа, што најјаче може, говорећи ове речи на своме језику: "Лај лаха ила лах", што значи: Бог богова, Мухамед је божји посланик, услиши ме, боже богова. Сваки поганин," кад чује ово позивање, пошто има увек воде крај себе, кад опере удове своје унакрст, одлази у храм да клања. Прва молитва је у два часа после поноћи, коју називају Темџит намази, друга је у свитање, коју називају Сабах намази. Трећа је у трећи дневни час, коју називају Кушлуг намази, четврта је у подне, коју називају Олеј намази, (пета је после подне, називају је Икинџи намази), шеста је кад сунце зађе, коју називају Акшам намази, седма је у трећи ноћни час, коју називају Јаци намази. А ових седам молитава ниједан поганин неће пропустити, нити ово умивање, па био у храму, или код куће, па чак и на путу, чим дође време, иде на воду и умива се онако како је горе речено; пошто сађе с пута, клања онако како је прописано колико клањања треба да буде у којој молитви. А ако неко хоће да начини више клањања, то је у његовој доброј вољи. А ако би неко, док клања, био нечим укаљан, онда му ово умивање не важи[26], већ се мора поново умити, а после тога обавити клањање. Макар кад би неко био у купатилу, опет на сваки начин[27] без таквога умивања не може бити, јер је то умивање код њих као код нас крштење. А ако би се за кога уверили да у богомољу нерадо иде, ухвативши га, вежу га за лествице (пред храмом где највише поганика у храм иде; сваки к њему прилази и грди га речима, а када тако постоји на лествицама), бива после тога пуштен и мора на сваки начин, хтео не хтео, да буде добар. А исто тако ниједна женска глава у храм не иде, нити вина пије (нити пак квас какав имају). А (жене имају нарочито заклоњено место у храмовима, где никакав мушкарац не може ући. Квас никакав не пију, а) за коју би се уверили (тј. да је то чинила), она би била кажњена од добрих жена.[28] Зато ниједан прави Турчин вина не пије (а за кога би се то открило, страшно би био кажњен). Дворани, службеници и господа неки пију (неки ништа)[29]; а особито кад у рат иду, никада уопште нико не пије вино, јер је Мухамедова заповест: ако би ма ко вино пио, па би у то време био убијен, он би на вјеки у паклу био. Али пак хришћани (неки) који с Турцима путују слободно са собом возе вино и пију га без икакве сметње, а још их поганици снабдевају[30], када им (га је више) потребно, да увек вина имају. Поганици овакав обичај имају: ма где

се у храм возили (или ишли) клањања ради, увек на себи чисто одело имају, а када би на њима каква мрља била, у храм с њом неће ући (нити ће клањати. Исто тако ни у обући коју обично носи у храм с њом неће ући), већ кад дође до храма, оставља обућу на уобичајено место, па тако уђе у храм, јер је тако читав под чистим теписима застрт, и сваки стане на своје место, један поред другога и клања. А сви њихови храмови су бели као папир. И нема тамо никаквих воштаних свећа, само према исходу сунца две лојане свеће, а међу њима у три реда нагоре доста запаљених лампи. А у средини је сто, као катедра, и ступивши на њега младићи читају Мухамедов Алкоран гласно (код њих у храму не певају, већ само Алкоран гласно читају), а сви остали, седећи на теписима, пажљиво слушају. А после тога ступи свештеник, којега називају Мадин, и који има у руци сабљу, на трећи степеник, па дели благослов[31] и говори: "Вера Мухамедова је изнад свих других; молите се за све душе и за оне који против каура ратују. А кад их спазите како путују назад својим (путем)[32], укажите им почаст и поклон, целивајући им руке и ноге. Бићете сви учесници тога рата и Мухамеду ћете се умилити. Јер нам је свемогући бог дао сабљу да се бранимо и да кауре уништавамо".[33] А после тога погледа[34] нагоре к небу и погладивши браду, одлази напоље из храма, пошто је похвалио бога. А никаквог просјачења[35] нити расправа[36] нема било у храму било пред храмом (што би се тицало каквих послова). А у највишем[37] храму има само три свештеника који имају уговорену плату од онога што [38] је храм основао. Зато што је код Турака овај обичај: народ за храм ништа не даје, него ко га заснује, тај га и потребама снабдева. Цар, или неки великаш, или богати трговци оснивају храмове, а у свакоме су по три свештеника: један сабљу држи, други на кули стоји (уместо звона, како је раније написано), трећи храм уређује са својим помоћницима. А тако то бива у њиховом најглавнијем храму који се назива Дромамечит где се сав народ скупља, а особито у петак после подне. А имају међу собом тај обичај[39] као што је парохија".

IV глава: О другоме храму Гемарак, што ће рећи задушном (по Тефиру, то јест о њиховој проповеди) Постоји други њихов храм који зову Гемарак, као кад би рекао задушни, у њему убогима милостињу, јело деле, а свакога петка у подне проповедају у -томе храму да њиховоме језику. Па тако ни ја нисам њихове проповеди пропуштао да бих сазнао о чему проповедају, а према чему се владају, и нисам могао друго разабрати, већ да сами против себе проповедају, не могући то да разумеју или не хотећи.[41] А вероватно им господ бог не да да разумеју. Христову доброту Мухамеду приписују, а своје неваљалство на хришћане пребацују. Ту проповед називају тесфир, а проповедника тесфирди, који када на сто ступи, најпре почиње овако да говори њиховим језиком: "Ајдемон Алах онере зе писиден тобон стафирба. Амин, амин", што ово значи: Боже помози, а затим реците: сви се одричемо свега злога. Амин амин. Затим је реч била о Господу нашем Исусу Христу, а после овога је овако говорио њиховим језиком[42] о Мухамеду: "Есе раха нах Махомет росулах", што ће рећи: Исус је од духа божјег, а Мухамед је божји посланик: а што је воља

Мухамедова, то је воља Христова: Мојсије пророк је старији (брат Исусов, а Исус је старији) брат Мухамеда пророка, пред Мојсијем се море било растворило, а Исус пророк је мртве из гроба ускрсавао; а над Мухамедом пророком стене су се подигле[43] онде где је он Богу клањао. Јер је Мухамед последњи пророк и не може га пред Богом ниједан пророк превазићи.[44] Поганици хришћане називају каурима, а Јевреје (Чивутима, као кад би рекао мрцина. Исус се узнео на небеса, зато су га ђаури назвали богом, а) Чивути су хтели да га убију и да га распну на крст због његове велике светости и силних [45] чуда која је чинио на земљи. Бојали су се тога Чивути да за њим не пођу и да се к њему не обрате сви онако као ђаури, називајући га богом. Хотећи да га ухвате, тражили су га да га после мучења распну на крсту. Пред овима је Исус ушао у једну кућу (а познајући јеврејску рђавштину, узнео се из те куће) на небеса. А кад су Јевреји онде (тј. у кући) нашли једнога човека који је био налик на њега, у тој кући су га ухватили и бацили на муке, распели га на крсту, а поред њега два разбојника. И тако ђаури говоре да је Исус био бачен на муке и распет на крсту. Али ви не верујте томе: Исус је био такве светости да га се нико скоро није могао дотаћи, а камоли да би га могао ухватити и бацити на муке. А када се Исус био узнео на небеса, приступили су к њему анђели, па поздравивши га и узевши га међу се, водили су га по највишем небу, показујући му божанску славу. Пошто се Исус находао по небесима, кренуо је с анђелима к небеским вратима, као да је хтео да сиђе назад на земљу; намисливши нешто у себи, рече анђелима: "Заборавио сам на једноме месту обућу[46] (овде на небу)". И вративши се тако Исус (од врата) по обућу[47], остаде у небесима, и биће онде до судњега дана. А када дође судњи дан-, -тада ће Исус сићи на земљу и говориће ђаурима: "Ви сте ме богом назвали". А Чивутима:" Ви сте ме хтели бацити на муке и распети, и зато сви идите у вечни пакао и онде ћете бити на вјеки". И ово је крај проповеди. Господе Исусе Христе, сине бога живога, теби се (ми хришћани) молимо, смилуј се на нас и избави нас од вечних мука[48], и опрости грехе наше да бисмо могли твоју свету милост видети[49] и у хвали твојој веселити се с тобом на вјеки.

V глава: О другој проповеди или о вери и о Мухамеду Друга проповед, која је оваква и коју свештеник на њиховом језику овако говори: Чули сте у прошли петак проповед како се Исус узнео на небеса и тамо остао, и зашто није хтео да остане с ђаурима ни с Чивутима; разлог томе је већ раније речен. Али Мухамед, павши[50] на некакав вихор[51] није хтео због нас остати на небесима, јер нам је дао реч да с нама остане на земљи, а како је у својој доброти дао реч, тако је с нама овде и остао. А када дође време, устаће из мртвих с нама и повешће нас са собом у рај. И зато пазите да његову заповест извршујете. Бубромани, придржавајте се тога пажљиво, не имајте зависти међу собом, као што ђаури имају, јер је то за њих обично[52]. Ђаури један другоме ништа добро не желе[53]: брат брата, пријатељ пријатеља ће покрасти, један другога ће издати, сматрајући да ће му бог помоћи; продаће за новац свога ближњега, пије вино и једе хлеб и весео је због тога, прождире месо своје и крв своју, хвалећи се[54] да му је

добро успело[55]. А то је добро познато вама који с њима у рату бивате. Али то весеље ће се претворити у жалост и тугу. Бубромани, пророк Исус је ишао ка Цимбумбареку или ка Јерусалиму. А кад је био међу виноградима, спопаде га жеђ и он уђе у један виноград тражећи воде, (а онде нађе један прекривен врч начињен од глине пун воде; узевши га напи се ове воде) која је, иако је била чиста, била горка као пелен. И рече Исус овоме врчу: "Реци ми како је то да имаш у себи воду чисту а горку, рђаву за пиће?" Одговори врч: "Једна је игла украдена и продата за новац. А овај новац је доспео међу други новац за који сам ја купљен". И зато, гледајте[56], мили Бубромани, како је мала крађа велики грех. А кад се светоме пророку то јавило, како би имало тада богу да буде тајна? Зато будите међу собом милостиви, један другоме не чините неправде ни крађе, а ако би неко нешто нашао, нека врати и не скрива. Дај нека се виче једанпут, двапут, трипут, па ако се не јави онај чија је ствар, разделите, молим вас, убогима а за себе то никако не присвајајте. У ђаурске баште не улазите, јер је то окорео народ, а ако (му) што у башти узмеш, проклињаће те без престанка, а неће опростити, позивајући бога на освету. Зато поданицима ђаурима не чините неправде. А ако би неко нешто узео у буброманској башти, макар се срдили, ипак опраштајте, да би вам од господа бога опроштено било. Не гајите дуго гнев један против другога, као камила. Робовима и ропкињама одређујте године (тј. робовања) према њиховом веку. А ко би хтео роба дуго да држи не одређујући му године, суседи не треба то да трпе, јер он није бог па да себи потчини читав век његов. А када постану слободни, помажите им да би ипак имали чиме да почну своје издржавање, зато да би се буброманска вера ширила. Мухамед је с нама остао на земљи. А када дође судњи дан, сви ће људи помрети, а исто тако и анђели. Највише небо има четири круга.[57] А када дође то време, тада ће наредити господ бог четворици анђела: "Држите чврсто сваки за свој круг". (А када се чврсто ухвате за свој круг[58] сви), умреће као да су заспали. Али ће одмах у томе трену бити поново живи и хвалиће бога на вјеки. И ту ће анђео Михаило затрубити у трубу и одмах ће сви људи ускрснути. А Мухамед ће устата као да се пренуо иза сна[59], и отреше са своје браде прашину, и рећи ће: "Елхем до лахи Јаратим а Дамин као кад би рекао"[60]: захваљујем теби створитељу својем. Амин. А тамо ће[61] дакле Мухамед поћи са свима Буброманима пред бога и станувши, рећи ће крупним гласом: "Велика хвала, свемогући боже, твојој Јединствености на вјеки вјеков. Амин". А тада ће рећи бог Мухамеду: "Ти си ми служио и добро си се владао са свима својима, па зато пођи с њима у вечни рај и ту се радујте на вјеки вјеков". Завршивши ову проповед, говори читавоме народу [62]: "Молите се за матере, за очеве своје и за оне који ратују против ђаура, и хвалите бога. А тада сви, подигавши очи нагоре и обема рукама погладивши браде, пођоше из цркве напоље.

VI глава: О њиховим поганским зборовима[63] Свој збор зову Бахт, као кад би рекао расправа. Јер тај обичај негују међу собом учењаци и редовници, а одређују дан расправе пред највишим достојанствеником после цара. Због тога су у оно време[64] када сам ја био у Турској приредили расправу пред Махмут-пашом, јер мора међу њима бити моћан достојанствени, а

један међу њима бива највиши редовник, којега зову Салих. Овај почиње говор овако: "Мухамеде,[65] помози и расветли разум својим редовницима[66] који теби подражавају". Затим почну расправљати, један против другог, говорећи највише о пророцима; једни признају господа нашега Исуса Христа за пророка, а други за натпророка,[67] а трећи веле да је у судњи дан он највиши пророк поред Бога створитеља неба и земље. А господ бог је од оног времена како је настала хришћанска вера изабрао осам стотина камила, које су као некакви невидљиви духови; ови ходају сваке ноћи и бирају рђаве Бубромане из наших гробова, а затим бирају добре ђауре и носе их у наше гробове.[68] И тако ће стати добри ђаури с нашим буброманским збором, а рђави Бубромани ће стати"[69] с ђаурским збором судњега дана пред богом. И говори им: "Гаури дунвардур имани јактури", (као кад би рекао): хришћани имају веру, али дела немају. А зато ће Бубромане Мухамед повести у рај, а Исус ће наредити хришћанима да иду у пакао; Мојсије ће се тужити на Јевреје да му нису били послушни.[70] А споменути Салих је међу овим учењацима као побожан човек и указују му велику почаст. Овај[71] је овако говорио: "Илија и Енох су обојица с телом и душом у рају (а пред судњим даном треба да умру). Али је Исус и телом и душом на небу; он је једини који неће умрети смрћу, него ће на вјеки вјекова бити жив. Мухамед је бивао душом и телом на небесима али је зато увек остајао с нама на земљи". А после су се почели расправљати: један овако, други онакој а много је ствари било међу њима. А узвикнувши, почели су један на другога књигама циљати да сам помислио да ће се потући. Али Махмут-паша им је наредио да ћуте и да престану са том препирком, па је према обичају наредио да им се донесе да једу и дата им је вода да пију, јер они вино не пију. Потом, пошто су се најели богу су хвалу исказивали, молећи се за душе живих и мртвих и за оне који (хришћанима приређују пакости и) против хришћана ратују. Али да не бих развлачио, овде нисам написао ни десети део од онога што се дешава у тој препирци.

VII глава: Како Турци називају анђеле, пророке, рај и пакао Светога Духа називају Рухулах, као кад би рекао божји дух, душу зову џан, анђеле фериштелер Михаила - Микаел Цан алиџи, као кад би рекао: Михаило што руши[72] душе, Гаврила - Џебраил, Рафаила - Рафаил рај - џенетић пакао - иси халвети муке скунђе, судњи дан - кијамет гини, пророка - пеамбар, (Мојсија - Муса пеамбар), (Давида - Дауд пехамбар), Соломуна - Сулејман пеамбар, Господа нашега Исуса Христа - Есе пеамбар, ђавола зову фегитар.[73]

VIII глава: О турској праведности (а и о њиховој неверности и лукавству)

У сваком случају велика праведност влада међу поганицима. А праведни су међу собом а исто тако (према свима) својим потчињенима, како хришћанима, тако Јеврејима и свима који су под њима[74], јер цар сам о томе води рачуна, како ће се о томе шире испричати; има исто тако неких њихових потчињених који им данак дају али зато владају у својим земљама као влашки војвода. Иако се према овима праведно поступа, ипак то бива увек са незгодама, јер им се, тобоже без царскога знања, помало штета наноси, а када тужба[75] дође, наређују им да траже свуда по градовима, па ако што нађу негде, да им буде враћено, али (други), пошто се натраже, јадници одлазе ожалошћени[76] кући. Тако исто ни њихов пасош никоме не помаже: јер имају овакав обичај: кога хоће да погубе, даду му пасош, а када се врати[77] па неко буде нешто говорио, дају му одговор: "Дао сам (ти) пасош стојећи али нисам седећи, (или сам ти дао седећи), а нисам (ти) дао стојећи" и тако се изговарају да би у својој неплеменитости остали у праву. Коме се пак закуну на књиге од сапуна, као што је раније описано, то никоме (ништа) не одрже, а исто тако и у другим заклетвама, само ако могу од некривице[78] кривицу[79] начине, да би само своје неваљалство испунили. Дарове дају не из милости већ ради царске славе, јер постоји овакав обичај међу Турцима: ниједан погански посланик од великих достојанственика не може[80] се показати цару без дарова сем ако би нека тајна ствар била; а цар увек жели да се свима свиђа оно што се њему самоме свиђа.[81] И зато такви дарови не чине се из љубави, него за хвалу.[82] Ако пак цар с ким мир или примирје начини, то одмах после мисли да га прекрши и када с једним склопи савез, тада с другим води рат и свој им потчињенима ће увек наћи кривицу а у томе се Лукави, као у круг врте[83], да би увек хришћани били уништавани[84], као што ћемо о томе испричати даље; а који су с њима чорбу јели, морали би им (добро) месом платити[85].

IX глава: О прецима турскога цара Турски цареви зову се Османовићи, јер је Османова владавина била[86] први почетак. Осман је био (син некаквог човека по имену Шиха) кмет лакога[87] рода[88], поганин, али изврстан домаћин, имао је тридесет плугова, и орао је и сејао по њиховом обичају, имао је много радника[89] а ус то камиле, коње биволе и свакојаке стоке, сем свиња. Његов шатор је био начињен од чохе, који зову алтан, он је лети хладан а зими топал; па је тај шатор наредио да се разапне[90] у пољу међу радницима, па је ту у пољу имао и кухињу, а када је време дошло да је већ јело било готово, имао је велики црвени барјак, па је наредио да се обеси[91]; кад би радници овај видели, ишли су да једу како његови радници, тако и други[82], свакоме је било слободно. Ову покрајину су називали Ак јази, као кад би рекао бело писмо. А недалеко од ове била је друга покрајина, по имену црно (писмо), која има један дворац. У томе дворцу живела је једна госпођа по имену Каравида или Чарновида, удовица. И прохтело се Осману да разоноде ради појаше самдруги у ону покрајину да разгледа дворац. А кад је дојахао у град под тврђаву, људима је мило било што га виде, јер су слушали о његовом газдинству, па глас допре и до госпође. И пошао је Осман да се шета око двора забаве ради. Видећи из дворца да

около лута човек у таквом грубом[93] сељачком кожуху, госпођа нареди да га због тога полију помијама и пошао је Осман поливен (помијама) тужан у град, а свима људима је било жао због нанете му увреде. Захваливши се, он појаха кући (а стигавши кући) и нареди послузи да припреме сто и двадесет коња и камила па на тој стоци да носе жито на продају у ону покрајину у којој му је таква увреда учињена; наредио је исто тако да спреме педесет храстових батина и да (их) ставе у вреће са житом, јер је знао да никоме није допуштено[94] да уђе[95] у град с оружјем. Дошавши тада до онога места, легао је на ливаду[96] с оном робом као трговац. И допро је глас (до)[97] госпође Каравиде како је Осман приспео са житом и да га хоће да продаје; она је наредила да се купи и у град довезе.[98] А Осман колико му је (за то) дато, за толико је (на тргу) дао; наредио је педесеторици момака, које је био за то припремио, да сваки узме на раме врећу и да носи у дворац, па шта им је наредио [99] да то чине. Осман је ишао напред, а они за њим. А кад су већ били у граду, госпођа Каравида, угледавши га, назва га из подсмеха малим Османчићем. Али када су момци (за њим) са врећама дошли, видевши да је време, нареди да проспу жито из врећа и да се брзо лате штапова, па да бију на све стране само ако би им се ко хтео одупрети. И пошто тако Осман освоји овај град, нареди да се госпођа Каравида баци с највише куле а према своме имену, како га је била прозвала, даде ономе граду име Османчић. И отада је почело владање турских царева[100] све до овога времена.

Х глава: О владавини Османовога сина по имену Мустафе Мустафа, син Османов[101] узео је био кћер једнога великог господара из Анатолије и оставио му је за живота читаву земљу Анатолију зато што није имао ниједнога сина[102], већ само ту ћерку. А Мустафа је освојио нешто земље која је била под другим поганицима.[103]

XI глава: О Аладину сину Мустафину После Мустафе остао је његов син Аладин. Овај је први измислио (дворске) пешаке, које је звао јенићехаје, као кад би рекао нови дворани. И дао[104] им је да носе беле капе а нико други није смео да их носи на глави, као и данас, осим дворана. Али им није давао никакву плату, осим помоћи. А они никоме ништа нису плаћали, само кад им је наређивано, онда су увек пешке били спремни код двора. Овима је и градове настањивао, дајући им добру помоћ да би се могли издржавати. Има таквих и данас две хиљаде али за ових царева[105] су веома бедни, а све своје (тј. ствари) носе на магарцима. Овај исти Аладин задобио је неке добре градове и покрајине. А имао је сина по имену Мурата, и овај је владао по Аладину, оцу своме. (И овај је био трећи).

XII глава: О Мурату сину Аладинову Мурат син Аладинов освојио је један град који се зове Бруса и читаву земљу Анатолију (и Персију). А исто тако је друге пешаке измислио, јер што је већи господар, то му више људи треба; ове пешаке називају азапи, као код нас пешаци; градови их припремају, а цар им у рату плату даје, свакоме за десет дана златник, (а старијем[106] за пет дана један златник), а њиховом војводи свакога дана златник. А када је потреба, наређује се свуда по градовима (да се обиђе), колико који треба да опреми азапа. По Мурату остао је његов син по имену Султан. (Овај је био четврти турски цар).

XIII глава: О Султану сину Муратову Султан син Муратов освојио је од Грка нека места и земље, а особито славни град Ницену. Овај Султан је измислио да одабира хришћанску децу[107] да их васпитава и сав двор њима да настањује и све градове своје. Ове васпитанике називају јаничари, као кад би рекао нова војска. А касније ћемо о царскоме двору шире испричати. После Султана остао је други Мурат. (Овај је био пети цар).

XIV глава: О грчкоме цару и о Мурату сину Султанову Грчки цар, лежећи на самртничкој постељи, поверио је сина свога, мало детешце, Кантакузену да га подигне на ноге, а исто тако је и читаву грчку земљу поверио његову старању, да се (о њој) брине док дете не би постало довољно мудро. Али када је већ млади цар дорастао (до потребних година), Грци су хтели да га подигну на власт, Кантакузен ту ствар није допуштао, хотећи да узме сам власт, а кад је (Кантакузен) видео да је не може добити[108] позвао је себи у помоћ турскога цара Мурата и допустио му да се на ову страну пребаци преко мора у грчку земљу против његовога господара, и овај, превезавши се преко мора на ову страну ниже Галипоља без сметња, с помоћу Кантакузеновом освојио је најистакнутију[109] тврђаву коју називају Дарданели: тада Галипољци, сазнавши да су се Турци превезли на ову страну, одмах бејаху готови и кренуше на њих, (све је живо хитало) како је ко могао, али у великом нереду; мислили су да ће Турци пред њима морати побећи.[110] Кад Турци видеше тај неред, уредивши се, на стремен (тј. на блиском одстојању) су их дочекали[111], а кад су се сударили, одмах су предњу линију победили, а после тога се позадина разбежала. Тада су Турци, (јурећи) за њима, продрли чак у место Галипоље и заузели га. Цар Мурат, закључивши примирје с грчким царем, крену на бугарскога цара. Расрдивши се на Кантакузена, Грци су наредили да буде каменован. Цар Мурат, пре но што је стигао до[112]

бугарске земље, заузео је два града: један се зове Согалник, а други Димотика и вратио се назад преко мора у Анатолију, посевши оне градове (које је освојио).

XV глава: О божјој казни због грехова наших, што се збило код Срба или Рашана Српски краљ који се звао Милутин, од рода првога српскога краља Уроша, дао је био да се ослепи син његов по имену Стефан. (Овај је пак по смрти оца својега прогледао некако с божјим допуштењем[113] и имао је исто тако сина по имену Стефана). Овај његов син скупивши војску, кренуо је у бугарску земљу на цара бугарског по имену Димитрија и приспео је до једне воде (тј. реке) у бугарској земљи која се зове Искар и улогорио се с ове стране (са) читавом војском. Доспео је исто тако бугарски цар са свом својом силом. Обојица су били богобојажљиви; и почео је бугарски цар с оне стране (воде) уз велике трошкове да гради цркву у име Спаситеља, а краљ Стефан је (с ове) стране воде почео не жалећи новце, други градити Мајци божјој.[114] А зидајући ове цркве, спокојно[115] су међу собом преговарали без проливања крви. Ове цркве и до дана данашњег читаве стоје. Син српскога краља, скупивши војску без очева знања, пребродивши преко оне воде, удари на бугарског цара и победивши (читаву) војску (његову), њега самог ухвати и доведе оцу своме, краљу рашкоме. Видећи краљ (рашки) тако неплеменито дело сина свога, врло се растужио, примио је цара веома уљудно, а када су били за ручком, посади га краљ изнад свиће, као што припада цару. А ту је дошао краљевски син (пред њега), држећи у руци буздован[116] и рекао оцу своме: "Није право да непријатеља свога изнад себе[117] посађујете". А онда удари цара буздованом да је на месту умро. Сневеселивши се веома, отац даде да га с почашћу одвезу до гроба[118] у граду који се зове Трново и назад се[119] врати тужно у српску земљу, не хотећи да заузима бугарско царство због тог недостојног дела које је од његовог сина потекло; после тога су дошла господа бугарска (тражећи и) молећи (краља) да их прими и да буде њихов господар. Краљ то учини, а син, бојећи се оца својега, оде у арбанашку земљу, мада му отац ништа зло није смишљао, краљ је тада отишао у један град који се зове Звечан, а син његов (тако у земљу крадомице - тј. дође - да нико о њему није знао и) прокравши се до ложнице, оца својега[120] удави. Краљ је сахрањен, као што је и било право, у манастиру који се зове Дечани. А после њега (онај) је син његов Стефан био краљ српски и цар бугарски, али је његова владавина била у великом немиру због његових неблагородних дела. Зато је послао изасланике патријарху, митрополитима[121] и калуђерима у Свету Гору реда светога Василија, (тражећи и) молећи у име господа бога да се за њ моле и да му саветују какво би покајање имао да прими. Они су му одговорили: "Не можемо ти други савет дати, већ се врати господу богу и испаштај за грехе своје а што сам себи учиниш, захвалније (ће бити) богу и корисније души твојој него да наређујеш[122] да се зидају цркве или да се многе молитве читају; јер господ бог је милосрдан према онима који га (искрено љубе и) позивају.[123] Чувши од духовника такве ствари, цар оде у онај манастир где

је лежао његов отац, горко плачући и кајући се; дошавши до манастира (на триста стопа), дао је да се намести (чист) крст покрај пута, а сам је (ишао и) пузао на голим коленима све до очева[124] гроба, плачући, ридајући и говорећи: "Опрости (ми, мој) мили господару оче". Видећи господа такву жалост, подигоше га (и изведоше напоље) и нису му дали више да долази тамо. За то покајање саградио је тридесет манастира великих и малих и увек је живео у великој побожности и дајући милостињу.[125] Његов отац је после девет година проглашен за свеца[126] и многа чуда чини све до данашњег дана; видећи то, поганици оставише овај манастир на миру. Његов син (који га је удавио) потом је умро, а после њега је остао син његов Стефан Урош, који је рђаво управљао царством: због греха оца његовога господ бог му је одузео разум, јер напустивши верне заслужне слуге он се приклонио новим и невернима, који су га пак прозвали[127] Луди Урош. Такође је био дао двојици браће читаво царство бугарскога цара и био је такав обичај у овим земљама да ниједан човек осим цара, краља и кнежева није носио црвене чизме; а цар Урош је дао овој браћи црвене чизме: видећи они ове ствари[128] и традицију[129] бугарске земље, успротивише се цару; а кад им је поручио да к њему дођу, овако му одговорише: "Дао си нам црвене чизме из којих нас нећеш (брзо и) лако извући"[130], а усто је и бугарска земља била њима наклоњена због дела царскога оца. А после тога времена турски цар Мурат је дошао и опсео Једрене. И дошле су вести у рашку земљу цару Урошу Лудоме да је опседнуто Једрене. Овај се с великом силом спремао против Турака да спасава Једрене, а кад је дошао у земљу Константинову, он се утабори на пољу Жеглигову; ту виде у сну као да је дошао анђео к њему и узео сабљу из његових руку и дао је Турцима; а кад он виде такво чудо, остао је тога дана с војском на томе пољу, а сам оде једноме пустињаку усред гора, причајући му о томе виђењу и исповедавши му се, рече: "Бојим се очинскога греха". Одговори му пустињак: "Грех оца твога показаће се на четвртом колену", јер није хтео да га растужује. И тако је право од њега[131] цар кренуо ка Једрену да га спасава. А кад је био четири миље од Једрена, онда су она два брата којима је био поверио бугарско царство против свога господара прешли Турчину и њему су се покорили. Мада је цар Урош имао велику силу, господ бог му је разум одузео. (Он није гледао на непријатеља, већ само на своју силу). Турски цар кад виде у војсци његовој велики неред, одступивши од вароши, са свом силом је кренуо на њега и поразивши (његову) стражу, кренуо је (даље) све до војске, и тако је затекао Уроша под шатором, где је био и убијен[132]. А сва остала (његова) војска потучена је до ногу, па се ово место и до дана данашњег зове Рашко уништење. После су она два брата, који су били против свога господара, били богато обдарени од турскога цара[133] по њиховој заслузи, јер је дао да им се главе одсеку.[134] И тако освојивши Једрене, читаву бугарску земљу је заузео (без икакве сметње, али је тамо ипак остао један кнез).

XVI глава: О ономе што се збивало у српској краљевини

Српска краљевина после краља Уроша претворила се[135] у кнежевину, јер су себи изабрали[136] за господара кнеза Лазара, који је имао сестричину краља Уроша по имену Милицу. И тако су му једни били наклоњени, а други не, као што се и данас свуда збива не само међу световним људима него и међу духовнима, а где год слоге нема, ту ни на који начин не може бити добро.[137] Кад чу дар Мурат да је кнез Лазар наследник свога господара у српској краљевини, скупивши војску крену на српску земљу, на Косово Поље, а кнез Лазар, не оклевајући скупивши такође војску, дође на оно место и утабори се према цару на другој страни на Смагову крај реке Лаба. И тада је започео у среду (на дан) светога Вита веома жесток бој и трајао је све до петка. Господа која су била наклоњена кнезу Лазару борила су се јуначки и верно[138] крај њега, али други, гледајући кроз прсте, посматрали су битку, а због ове невере и неслоге (и зависти рђавих и неваљалих људи) битка је изгубљена у петак у подне. (И ту је) Милош Кобила (витез кнеза Лазара) убио цара Мурата. И тада је исто тако убијен његов син Мустафа, али је други његов син Бајазит[139] остао на царскоме престолу. Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне цркве Богородичине, по имену Самодрежа, и на томе месту је постављен висок стуб сазидан[140] као знак хватања кнеза Лазара. А крај њега је био Крајмир, војвода топлички, и много друге господе је на томе месту побијено. А неверници, пошто су се нагледали боја, остали су као издајници, што им касније није добро било, јер после кратког времена, бирајући[141] једног по једног, цар је све дао поубијати, говорећи: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени [142] учинили". Ту је доведен кнез Лазар и војвода Крајмир пред Бајазита. Цар Мурат, отац његов, као и брат Мустафај лежали су обојица на носилима. И тада је рекао Бајазит кнезу Лазару: "Ето видиш како леже на носилима отац мој и брат мој. Како си се смео одважити да се њему успротивиш?" Кнез Лазар је ћутао. (Рече) војвода Крајмир: "Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као врбово стабло да по други пут израсте". Тада кнез Лазар рече цару: "Веће је чудо [143] како се отац твој смео одважити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам то раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам господ бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја". У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара[144] а Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу, рече: "Заклео сам се господу богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". А онда је и он посечен и обе главе су пале заједно на земљу. У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред цара (поред оних двеју глава) говорећи: "Царе[145] ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља". Онда су Рашани или Срби који су били крај цара Бајазита измолили тело кнеза Лазара и однели у један манастир који се зове Раваница и тамо су га сахранили прогласили за свеца. Победивши, цар Бајазит је остао на Косову Пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен:[146] на четири стуба начињен је свод[147] оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је била њихова сахрана.

И тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош и кнез Лазар, два господара који су се верно борили за веру хришћанску, (за кратко време) од поганика (убијени, са овога света) одоше.[148]

XVII глава: Шта је било са Стеваном, првим деспотом рашким Цар Бајазит је владао по оцу своме Мурату (и био је седми цар турски), пошто је заузео српску краљевину; кнез Лазар славнога спомена имао је једнога сина по имену Стевана и две кћери: једна се звала Деспина, а друга Мара. Цар Бајазит је узео себи за жену сестру Стеванову Деспину и дао му је земљу с ове стране Мораве све до Дунава. А овај Стеван је био први деспот српске или рашке краљевине, а господару Вуку је дао земљу звану Ситница; овај је имао другу деспотову сестру Мару. Овај Вук је имао сина по имену Ђурђа. Потом је цар Бајазит, скупивши војску, кренуо с деспотом у Угарску преко Саве; пошто се тамо напљачкао, напалио, наубијао, вратио се назад и превезао се на ономе месту где је данас Београд, јер у то време још није био основан.[149] А овај први турски поход био је на Угарску за цара Сигисмунда или мало пре њега. Цар Бајазит се тада превезао преко Дунава и рекао деспоту, шураку своме: "Деспоте, остани овде и сагради град себи на овоме месту; нећу те дирати и опомињем те да имаш много непријатеља на нашем двору; па ако те буду[150] преко посланика позивали, не долази к мени; ја те ево овако остављам да би своју главу сачувао". Захваливши, деспот остаде и поче зидати град Београд, који и данас постоји.[151] У то време стиже посланство[152] цару Бајазиту из Анатолије с вешћу да је велики кан по имену Демир (или Тамерлан), господар татарски, дошао с великом силом у персиску земљу. Чувши то, цар крену против овога и узе са собом Ђурђа, деспотова сестрића, и своју жену Деспину и крену преко мора, преко Анатолије у Персију под једну планину коју називају Звезда. А тамо је и велики кан био приспео, где су се тукли четири дана и победио је велики кан цара Бајазита (до ногу, а њега главом ухватио. Ђурађ је умакао рањен. Тада је доведен пред кана цар Бајазит), коме је наређено да седи далеко према њему; наредио је исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој је кан наредио да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једно и да више не води са собом жену у рат. Није му хтео[153] ништа учинити,[154] већ га је хтео са читавим његовим народом послати у његову земљу. Цар Бајазит видећи како његова жена служи овога[155] у великој тузи[156] сам се отровао својим прстеном јер је имао камен тако чудне моћи да му је, док га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров (или је под каменом имао отров у прстену). И тако узевши овај прстен у уста, пошто га је подржао један часак, умро је. Видећи велики кан тако зло дело, да се сам отровао,

рече на свом језику: "Ја кан бат дик гјенди смаки мистур", као кад би рекао: "Чудан човек, што се сам уморио; ја сам га хтео пустити да иде часно своме дому и жао ми је што се тако гадно заразио".[157] А онда, отпремивши ваљано сав његов народ и Деспину, наредио је да је отпрате натраг у Брусу, у земљу. Тако се завршио овај турски рат с великим каном.

XVIII глава: О држави великога кана и о римским царевима (Имао је у то доба Тамерлан пешака шест стотина хиљада људи, а коњаника четири стотине хиљада). Велики кан је господар татарски и престоница је његова у великом граду који зову Хајтај или Чататач; лежи ка северу од истока сунца. Господар је он велики и слободан а из старих времена; некада за старих времена (његов предак) је био заузео много земаља на западу[158] сунца па и данас постоје знаци онде где је био: велике хумке на пољима, које је он наредио да се насипљу. Римски цареви су из давнине[159] владали читавим светом од исхода до запада сунца, док није дошао цар Константин Велики. Он је уступио"[160] Рим светоме оцу папи Силвестру, а сам се кренуо у арбанашку земљу ка једноме месту званом Драч, саградивши га, није му се свидело ту да живи и оде[161] у Грчку (јер је и сам био Грк)[162] ка месту које је називано Бизант и сазида знаменити град; све оне красоте које су у Риму биле наредио је да се начине и изнео је са собом сву римску силу, одведавши седам господара који су у то време владали Римом. И из њихових домова увек је један био цар и називали су се Палеолози, као да речеш: старославни.[163] Тада каквог су облика били у Риму домови ових господара такве је наредио да им се саграде и у Бизанту и дао је име овоме граду Стамбол, као кад би рекао: царска престоница, али га данас зову Константинопољ. (Наредио је да га зову нови Рим, због величине и облика Рима, али су га људи назвали Константинопољ, то јест Константинов град). А читаву македонску земљу назвао је по Риму Романија. У оно време долазили су[164] цареви у Рим као господари моћни од стотине народа,[165] јер је још света црква била јединствена. Потом (после нем-х сто година) јединство се било изменило после цара Лава. (Тада су дакле) папа и Римљани изабрали себи цара Карла франачког, а потом су бирали себи цареве[166] од немачких кнежева, као што је и данас тај обичај; (и отад) се хришћанско царство почело љуљати и унижавати [167] према једном писму које вели: "Тешко теби, седмоглави, јер ће од тебе свако зло произилазити". А "седмоглави" значи Рим, јер је из њега седам домова изишло, као што смо раније писали. Мухамед, видећи такву неслогу међу хришћанима, крену на персиску земљу, састављајући поганицима веру и у томе уместо римског цара подиже (поганина) султана (који је у оним крајевима владао и постави га) у једном месту које називају Мисир, као што и сада влада, а биће све док бог буде хтео султан или жолдан (тј. плаћеник),[168] а ипак моћ великога кана у овим земљама над њима влада (на истоку сунца).

Грци причају о цару Константину као да је он[169] био један пастир и једно стадо, као што пише у јеванђељу, јер је он био ослободио хришћане и уништио поганско незнабоштво.[170] А други пак говоре да суђенога дана треба да буде други пастир и једно стадо, што тако треба разумети да судњега дана треба да буде судија син божји (који ће судити живима и мртвима). Али ће[171] бити два стада и два пастира. Једно стадо у небеском краљевству, а пастир овога стада син бога живога, а друго стадо ће бити у вечном паклу, а његов пастир је ђаво. А према збивањима садашњих времена тако изгледа да ће тешко бити да буде један пастир и једно стадо, а ако господ бог не би на друкчије изменио, онда ће Грци остати већ у (вечитом) ропству,[172] јер се поганици множе, јереси разне настају, па хришћанству много шкоде, јер нема тих који би (веру) бранили и распрострањивали, осим пољског краља Олбрахта, који је (у ово време) знатне губитке претрпео у људима[173] своје државе, и то свакако из разлога што се старао о својим ближњима (рођацима) (и бранећи хришћане) против поганика за мир и слободу хришћанску. А свети отац папа седи с духовницима спокојно у Риму, не мислећи ништа о томе, а исто тако и римски краљ у немачким земљама гости се са својим витезовима, да се у Турској о њима ништа не зна, јер се ничег не лаћају против поганика. И зато папа и краљ римски ако буду дуго посматрали ово насиље и проливање хришћанске крви, свакако ни сами неће бити довољно безбедни јер они би - као руководиоци читаве вере, од којих читаво хришћанство зависи - могли с божјом помоћу (пропалу) хришћанску ствар подићи и освојити од поганика, престоницу римскога царства, која је била у Цариграду.[174] А како би то могло бити, испричаћу нешто касније о томе с божјом помоћу.

XIX глава: О великом кану и о Мурату сину Бајазитову Турски цар Мурат (трећи, а осми цар турски), син Бајазитов (после смрти оца свога владао је и) морао је великоме кану данак давати зато што је оца његовога био победио. Велики кан је, назван њиховим језиком џихан шах, као кад би рекао: господар читавога света; и наложио је био цару Мурату да му да сваке године сто хиљада дуката, али му је после овај данак опростио да би што преданије[175] ратовао против хришћана, а уместо тога наредио му је да даје хиљаду ћебади[176] коњских прекривача зимских, и хиљаду прекривача летњих. И на тај начин је велики кан био у миру са царем Муратом.[177]

XX глава: О владавини цара Мурата и о његовој срећи Цар Мурат је владао после Бајазита оца својега, начинивши савез с деспотом Стеваном, а затим је освајао[178] деспот Београд и после тога је дуго живео (а деспот је као самостални господар или кнез). Са царем Зигмунтом је добро живео,[179] долазећи у Будим кад год би по њега послао и дао му је дом у Будиму, у којем је

дому за краља Матије боравио острогонски архибискуп; потом је деспот Стеван, лежећи на самртничкој постељи, дао своју земљу своме сестрићу Ђурђу, а Београд је дао цару Зигмунту и умро је на пољу које називају Главе, а одатле је однесен у манастир који зову Ресава, где је сахрањен. После његове смрти постао је деспот његов сестрић Ђурађ Вуковић и предао је Београд цару. (Тако је тада Београд) под угарску круну добровољно потпао. Потом је турски цар Мурат узео деспотову кћер по имену Мару и тражио је од деспота да му с њом пошаље и свога сина Гргура; и посла сина свога Мурату и у ономе страху[180] затражи деспот од цара да му допусти да без сметње зида манастир што му цар допусти и зарече се да му неће сметати, а усто му допусти и себи сигуран град да зида, заричући се да ће све то верно и ваљано одржати. Поуздавши се у царево обећање, деспот зидаше Смедерево; када Мурат чу да деспот зида град, пре но што га је овај потпуно доградио и намирницама снабдео[181], одмах је наредио да се деспотов син Гргур, његов шурак, баци у тамницу и наредио је да се одведе[182] у град Димотику, а сам је кренуо с војском да опседне Смедерево. Када деспот чу да је цар кренуо, остави свога другога сина у Смедереву, а сам оде у Угарску краљу Владиславу, брату пољског краља Казимира (славног спомена). Дошавши цар је опколио опсео и глађу освојио град Смедерево, а кад је сина деспотова ухватио, послао га је другоме брату у тамницу (у онај исти град). И тако је освојио читаву рашку земљу (са свима градовима и Смедерево му се добровољно покорило и предало се радије Турцима него Мађарима, као што ће се о томе ниже испричати). Стигавши у Једрене цар Мурат нареди да се обадва деспотова сина пошаљу у тамницу на море у град који се зове Токат, а сестра њихова, Муратова жена није им могла ништа помоћи, послао је такође гласника, потајно да његова жена о томе не зна да обојици изваде очи; а кад је она ово сазнала, пала (му је к ногама) молећи и преклињући да тако много не хита (говорећи му): "И тако су твоји сужњи и заробљеници; и после ћеш моћи да учиниш што будеш хтео". Цар је одмах послао (гласника) да се то не изврши, али гласник није могао тако брзо да стигне, те су им очи извађене.[183] Када је цар сазнао да се тако силно пожурио с (том) ствар, послао је по њега гласника[185] и наредио да се и њему очи изваде.

XXI глава: Како је краљ Владислав кренуо на Мурата с деспотом Угарски краљ Владислав, од рођења божјег хиљаду четири стотине четрдесет прве, скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја не разиђу. Прошли су тада тако[186] кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску, а близу места Пловдива турски цар Мурат је приспео[187]

и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива[188]. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна Врата. А када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, не дајући им да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је видео краљ Владислав да не може проћи, наредио је да се кола назад вуку[189], јер се нису могла окренути[190]. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка месту Софији, а како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад у рашку земљу. А када је приспео у место Пирот, до краља Владислава су допрле вести да је турски цар приспео у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. А он је тако ишао[191] очекујући битку; а кад су приспели до планине зване Куновица, а краљ Владислав је већ био приспео до те планине, допрле су до деспота вести да Турци с веома великом силом иду за њим; вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавестио је краља: "Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај". Али пре но што је краљ приспео већ је била почела битка с Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени, други похватани)[192]. А један царски пријатељ, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице. А одатле краљ Владислав, победивши поганике, без икаквих губитака весело крену у рашку земљу и приспе на поље Добригић, хотећи ту у рашкој земљи преко зиме остати а на лето опет с божјом помоћи да крене на Турке. И ту дође посланство од турскога цара, да му оне заробљенике, оне заповеднике који су били заробљени, преда. А он ће пак деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу рашку, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана. (Онде је био заробљен и један турски хетман по имену Карамбег, па је за овога цар дао петнаест стотина[193] златника). Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог[194] и цар је послао једнога великаша Балтаоглуа, као кад би се рекло секирин син, те је овај по наредби царевој предао Смедерево деспоту и све градове; довезена су[195] и оба слепа сина. А тада су исто тако сви у царску тамницу[196] пуштени. Деспот Ђурађ, заузевши читаву земљу своју одмарао се онде с краљем и са читавом војском четири недеље, имајући у изобиљу свега и свачега; затим је краљ с весељем[197] отишао у Угарску, као победник над поганицима; начинио је с њима примирје на седам[198] година. И тако се завршио овај срећни час[199].

XXII глава: О цару Мурату, шта је с њим после било Турски цар се стидео што није био у овоме више описаном боју. Оставивши царство и читаву владавину сину своме Мухамеду услед велике туге, он сам оде[200] у калуђере, који се називају дервишлер; ови су као овде код нас монаси; њихова богомоља назива се медреса, као што је код нас манастир; и они имају овакав

пропис: иду наги и боси, а немају на себи ништа друго осим јеленске коже, или од каквих других звери. А понеки имају одеће од тканине, по њиховом обичају прављене. Опасују се железним ланцима унакрсно, гологлави иду, расплодне удове имају оковане у железо, огњем се пеку по рукама и бритвама се секу, а у чему иду у томе и спавају, не пију вино нити икакво пиће, никад немају ништа за обед, увек испросе, а што им од ручка остане, убогима за собом раздају, а исто то чине и за вечеру. И никад немају ништа своје, већ само иду по градовима као занесењаци[201], а свакога дана о вечерњој молитви играју, ходајући у круг, ставивши један другоме руку на раме, климајући главама и ногама поскакујући и вичући из свег гласа: Лаи лаха ила лах, као да рекнеш: бог је до бога и бог богова, и врло брзо се окрећу и исто тако веома вичу да се далеко чују, као кад пси лају један дебело, други танко, а ову њихову игру називају сама, и сматрају је као велику светост и побожност; а у тој игри толико се занесу, да вода (или зној) с њих потече а пена из уста, као од бесних паса, а од великог премарања падају један за другим, и пошто се тако преморе, сваки иде[202] у свој брлог[203]. Цар је тада био отишао у ове калуђере, сматрајући да није достојан да буде цар кад није сам лично при томе[204] био. Муратов син Мухамед, имајући оца у манастиру[205], сам се потпуно забио у шуму, гонећи звериње и мислећи на лов; али на царском двору је такав обичај да се свима дворанима плата мора издавати на свако тромесечје без изузетка, а (тада) је међутим пропуштена плата за два тромесечја. Кад дворани видеше овакав неред[206] и царски нехат, побунивши се опљачкаше домове највише[207] и најбогатије господе из царског савета, да ниједан господин није остао пред њима у Једрену; граду међутим нису учинили никакву штету, скупивши се после тога пошли су тамо где је млади цар био у лову па су савету његовоме, који је био с њим[208], опљачкали све шаторе, те су сви пред њима морали бежати куд је ко знао, осим младога цара, који је к њима сам дошао с великом тугом, не знајући шта се то збива и (није знао) шта је био разлог томе. И овако их поче[209] питати: "Моји мили јагањци, шта се то десило и из којег разлога"[210]. Одговорише му: "Срећни господару, десило нам се од твога савета оно што нам се никада није дешавало од наших[211] предака, зато изволи сазнати да те за господара не желимо имати док је твој отац жив". И обрекао им је да ће одмах по свога оца послати и да ће им читаву плату исплатити, па им је још плату повећао свакоме по пола новчића на дан, те је ова за четврт године дошла свакоме по златник и пола орта преко[212] плате; и тако је на тај начин она буна била умирена. Затим је послано у манастир по цара Мурата да без одлагања дође, јер јаничари никоме неће да буду послушни док је он у манастиру. Кад је он чуо за овај немир, нареди јаничарима: "Ако ме волите, припремите ми чист хладњак[213] и ја ћу у њега без устезања доћи". То је цар зато учинио јер се бојао каквог лукавства, а никоме није толико веровао као јаничарима. А шта су то јаничари - испричаћемо касније. Кад чуше јаничари поруку свога господара, одмах полетеше у шуме с великим весељем најмљујући кола да би зеленило[214] навезли. И развивши тако шатор припремили су господару своме чисто зеленило[215]; и дошао је цар на оно место које је (пред градом) било припремљено. Ту је дошао исто тако и његов син Мухамед са свом њему потчињеном господом. Поздравивши цара молили су да им

ову грешку опрости, а он сину своме и свој другој господи рече: "Опраштам вам то, али, драги сине, сачувај себи јаничаре, јер је то твоје добро и читаве државе твоје". И тако се заврши царево монаштво и морао је поново цар бити и људима управљати.

XXIII глава: О краљу Владиславу, шта му се после с Турцима десило[216] Краљ Владислав је имао прилике с турским царем Муратом за седам година а кад видеше духовна господа (као папа и кардинали) а исто тако и световна како је краљ срећно први пут с поганицима прошао, наговорише га да се примирје с Турцима не одржи. И тако су звездознанци посматрајући планете, и витезови[217] пијући вино, и Јанко, Матијин отац, који је био намесник (угарске круне), уверили краља у то да ће га срећа пратити против Турака. И стога се поче краљ Владислав спремати на Турке лета господњег хиљаду четири стотке четрдесет и четвртог и посла гласника деспоту да се спрема на поганике. Чувши ову поруку деспот Ђурађ се веома;[218] растужи и посла пријатеља свога Димитрија Крајковића, знаменитог великаша, краљу с овим речима: "Милостиви краљу ја сам се ослонио на прву реч твоју, на којој си ме последњи пут оставио да без мога савета ништа нећеш против поганика предузимати. Не знам какав ти је ту савет дат те нећеш на то да се осврћеш[18], већ се тако нагло без потребе спремаш[219] на поганике. И зато знај да ти сада ни на који начин не могу бити спреман, јер добро знаш да сам уништену земљу узео[220]. Морам некоје градове поново зидати и намирницама снабдети. Зато те молим да се сада оканиш тога рата све до онога времена[221]. Јер се за оно време припремам у част твоју с педесет хиљада јунака. И хоћу своју стару главу крај тебе да полежим, а још више, чиме год будем могао желим теби да помогнем својим благом, што данас учинити не могу. И саветујем твоју милост да се сада овога рата оканиш а у оно време ја ћу бити вођ, као што сам и први пут био, и с божјом помоћи довешћу до тога да над поганицима победу извојујеш". Када је то чуо краљ Владислав, свакако је хтео да послуша његове савете[222], али војвода Јанко, будући поред краља, насмејавши се, обрати се посланику речју пре од краља и рече: "Господине Димитрије, твој се господар радује што је јевтино прошао, па зато тако саветује". Димитрије одговори: "Мој господар верно и поштено краља саветује, а ни на тебе исто тако не тече и не капље, па ако се то твојој милости не свиди, Господу Богу ћемо то препоручити". И тако је краљ ову поруку преко Димитрија послао, говорећи: "Ако у овај рат кренем, прво ћу до вас свратити у Смедерево, али не на дуго[223], а тамо ћу се њим разговарати о свим стварима". Кад саслуша деспот ову поруку, поче за краља припремати чисте и одличне шаторе као што приличи господину, али изнад свих једну велика скупоцену икону је

припремио златом и бисерјем извезену[224], исто тако чисте коње и пуно других ствари које спадају у дарове. После тога дакле краљ Владислав са читавом својом силом стиже до Београда да би се превезао преко Дунава, а из Београда је онда стигао деспоту у Смедерево, а ту је пред градом[225] боравио, имајући свега у изобиљу, све док се читава војска није пребацила преко Дунава. И би обдарен краљ од деспота горе описаним даровима, а к томе с педесет[226] хиљада дуката. И молио је краља жалостивно да с тим иде кући и да се окани тога рата, али Јанко, који је ту био, одговори му: "Господине деспоте, не може друкчије бити, већ се мора ићи на поганике[227]. Погледа краљ деспота, а деспот опет њега. Видећи да друкчије не може бити, већ само како је Јанко рекао, опростивши се разиђоше се тужно, јер је Јанко имао више власти него сам краљ, а више је себи желео краљевство него коме другоме. И зато је деспоту тако замерио што су тако добро били један с другим. Кренувши тада, краљ Владислав је одатле ишао долином поред Дунава ка месту Видину, које је наредио да се опљачка и попали, а одатле је кренуо веома далеко кроз Турску све до поља Варне близу Црнога Мора. Турски цар Мурат је исто тако ту приспео и састаше се обе силе: хришћанска и поганска, а битка започе у понедељак[228]. На почетку је хришћанима ишло срећно и добро, и другог и трећег дана. Сви су коњаници погански били потучени до ногу тако да је на бојишту био остао само сам цар с јаничарима. Кад су видели јаничари да је зло, пронашли су једно место међу кланцима[229] под планинама или међу дубоким јаругама и обрасло крупним вресом, тако да наши нису могли видети ове кланце. Јаничари се дали у бегство, чувајући цара међу собом, да им не би отишао, а кад су наишли међу кланце, разместили су се по њима и покрили се вресом (и травама); а то је било предвече. Кад је Јанко то видео, наговорио је краља да на њих са својом војском крене (и ту славу стече), јер су људи потучени, па да част стекне,[230] тада краљ без одлагања право на њих крете; спустивши кациге, прихвативши се копаља, брзо су к њима у трку јурили,[231] хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видећи да су све пешаци. И хитајући тако, не видећи јаруге, падали су у њих[232] тако да су се сви (јарци) њима напунили; а онда прискочивши к њима јаничари су их тукли и убијали како су хтели. Краљ Владислав је ту остао у томе кланцу, а војвода Јанко (не спасавајући га), кренуо је назад без икакве сметње (имајући десет[233] хиљада својих људи), јер су Турци били потучени до ногу и није било никога ко би их гонио. (Турски цар је због те победе био више тужан него весео - и говорио је да не би био рад по други пут такву битку да добије). О краљу хришћани ништа нису знали где се део, а поганици исто тако нису знали да је био у оном јарку. Много је поганика[234] и његових слугу ту остало; јаничари су исто тако многе од њих похватали а после су стали побијене извлачити[235] из онога јарка, тражећи новац и одело с њих пљачкајући. И један јаничар набаса на краља, не знајући да је то био краљ; где му је било Бухрикадер.[236] Угледавши тада дивно оружје, на кациги перјаницу с дивном[237] омањом копчом, отсече му главу, онако с перјем и кацигом однесе пред цара и бацивши је пред њега рече: "Срећни господару, ово је глава некаквог твог знаменитог непријатеља". Цар одмах посла по

сужње који су били ухваћени да кажу чија би то глава могла бити; а било је неких заробљеника коморника краљевих и запитани одговорише да је то одиста краљева глава. (Неке слуге, гледајући краљеву главу)[238] с великом су жалошћу викали и плакали, а цар је одмах с великом радошћу наредио да се свима сужњима главе посеку, а краљеву главу, извадивши је из кациге, нареди да одеру и ову кожу мирисним травама с памуком да напуне, да се не би кварила, а косу је наредио да рашчешљају и мирисом уреде тако да је била налик на живу, а наредио је да је ставе на дрво и да је носе по свим његовим градовима и да вичу како му (ми) је господ бог дао да победи свога непријатеља. А они који су ову главу носили тако су били обдаривани од велике господе и од грађана да је сваки од њих по неколико стотина златника добио. Краљ Владислав је имао једну чизму црвену а другу црну,[239] па су због тога цареви дворани ову боју неколико година носили као знак оне победе. Његова коса је била густа, груба и црна. Потом је цар, кад је дошао у Једрене, ову главу послао султану а онога јаничара који је главу био одсекао[240] учинио је знаменитим војводом и дао му је доста коња и новаца, тако да је овај био велики господин; и многи други су веома богато обдарени. И тако је прошао овај турски цар - монах.

XXIV глава: Како је Јанко војвода (после три године) кренуо на Турке А када је већ прошло оних седам година примирја, које су били начинили с царем Муратом, Јанко војвода је лета господњег хиљаду четири стотине четрдесет и осмог упутио поруку деспоту, позивајући га да с њим крене на Турке. Одговори му деспот: "Ти добро знаш да смо били начинили примирје с турским царем за седам година и цар је обрекао да нам за тих седам година неће сметати, а ни ми њему. А ти си наговорио славнога спомена краља Владислава да Турцима (не) буде одржано примирје и кренули сте на њега без мога савета и без мога знања. А ја као онај који тако брзо није могао бити спреман, морао сам не ићи с краљем, а како сте тамо прошли свима је то земљама[241] познато. А мени је због тога веома жао[242] а нарочито оних времена. И зато, господине Јанко, господине губернаторе, знај да ти не обећава да идем на Турке без краља. Па зато најпре учините да краља са собом имамо, а ја сам спреман са свима другима[243] уз краља да идем без поговора. А ако и поред овог мог савета кренете на Турке, памтите да ћете ме се сећати онде где мој савет неће бити од помоћи[244]. Чувши ову поруку губернатор се насмејао на њу и рекао: "Ако ми бог помогне да победим поганике, наћи ћу вас у Смедереву". На ове речи је деспот одговорио: "Нека иде с милим богом, а шта он нама мисли, то му, боже, дај у његово крило". Потом је послао губернатор деспоту поруку да га слободно пропусти[245] кроз своју земљу чак до Косова Поља, који је одмах по читавој својој земљи наредио да га слободно пропуштају[246] и да му онакву добру вољу указују као њему самоме, што је наредио у име своје милости. После тога је дошао губернатор са свом својом силом на Косово Поље и ту видећи моћ и велику силу турскога цара овакво му

писмо написа: "Царевић немам ти ја тако много људи као ти и мада их мање имам, знај доиста да су добри, постојани, честити и јуначни". Цар је одговорио Јанку: "Јанко, ја више волим да имам пун тоболац обичних стрела, него шест или седам[247] позлаћених". Почео је бој у четвртак ујутру и тукли су се[248] све до суботе предвече[249]. Погански коњаници били су до ногу потучени, али су се потом прибрали. Видећи то губернатор се окрете на дворане, али је тамо био потпуно потучен тако да је сам други једва утекао[250] у планине, а други су сви на бојишту остали, који су потучени до ногу. Цар Мурат је наредио да се све главе на гомиле слажу. И тако је победнички отишао с Косова Поља и тако се завршила ова несрећна жалосна битка. Губернатор је стигао у другу покрајину по имену Загорје (у којој је био) господин Белмужевић Стефан и Јанко је изведен пред њега,[251] а он га је довео (деспоту у Смедерево. Обдаривши га деспот га је пустио на своју несрећу) у Угарску. Као што се каже: зломе никада добро не чини; и имао је после тога деспот много неприлика[252] од турскога цара што га је пустио из земље, јер да је био знао о њему да је у Смедереву, одмах би га опсео, и зато га деспот није хтео дуго држати крај себе, да не би цар сазнао. Онда је дакле Мурат умро после две године,[253] а тада је његов син Лићухамед постао цар а то му је лако било, јер није имао ниједног другог брата, (а други веле да је имао, али је наредио да се убије).

XXV глава: О владавини цара Мухамеда, сина Муратова Цар Мухамед је после тога срећно владао по Мурату, оцу свом. А био је веома лукав и помоћу примирја је преварио кога је могао; и о вери се мало бринуо[254] а кад би га ко због тога корио, намах би скочио (од њега) као бесан. И послао је деспоту жену оца свога Мурата своју маћеху, његову (деспотову) кћер по имену Мару; отпремивши је поштено, дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом овакав савез: докле год је он жив и његов син Лазар, никад им није хтео сметати[255] и осигурао је себи да му шаље за његове потребе петнаест стотина коња и да му сваке године даје данак петнаест хиљада златника, на шта је све деспот пристао и много је од тога учинио. Када су то чули Рашани, били су противни, јер су знали да овај савез цар неће одржавати и поручили су деспоту да с овим савез не чини, "јер он или хоће тебе да превари, или кога другог (да победи), а кад некога другог победи онда ће одмах на нас заратити", што је била истина. И што је с деспотом начинио савез да би био осигуран. Деспот је одговорио својим поданицима: "Морам то учинити све до времена док не буде краља у Угарској", јер Јанку није веровао.[256] И из овога узрока је настао овај савез. Начинивши примирје с деспотом Мухамед је после тога начинио и с грчким царем да га верно и поштено одржава за петнаест година; после овог примирја кренуо је на једног поганског кнеза који се звао Караман, стародревни[257] господин и знаменити, а неки су (говорили) били[258] да је био потомак краља Дарија, па

заузевши неке његове тврђаве и градове, запосео је и вратио се у своју земљу. (Земљу овога кнеза називају Караманија, то јест Цилиција).

XXVI глава: Како је цар Мухамед преварио грчкога цара Цар Мухамед, скупивши војску, правио се као да хоће да крене на Карамана и узео је са собом мајсторе, дрводеље, фарбаре,[259] коваче, кречаре, друге разноврсне занатлије са свим алатом који је коме био потребан; кренуо је ка пролазу (пристаништу) Свети Ђорђе, као да је хтео да се ту над Цариградом превезе преко мора са читавом војском и тражио је од цара грчког да му да лађе[260] за превоз. А приспевши, утаборио се на морској обали на пролазу крај Светога Ђорђа, пет италијанских миља над Цариградом, и наредио је мајсторима да размере, јер је хтео ту град да зида, а сам је одмах почео да коси камење. (А кад видеше други да цар не ленствује, сваки је камење носио),[261] дрва и све потребе за зидање; и није се кренуо с онога места читаве две године, све док град није био завршен; а ниједан човек није знао намеру његову шта је хтео с тим градом да предузме. Кад су видели то Грци, почеше се спремати да му овај град не даду. Чувши то, он посла поруку њиховом господару уверавајући да то није било против њега: "Овај град зидам за ваше и наше добро, јер се трговци много жале како се силна[262] злочинства дешавају од Каталана на Белом и Црном Мору. И зато ја хоћу то да спречим да би се трговци бавили својим послом.[263] Чувши поруку грчки цар и Грци нису знали шта треба да раде; сматрали су да примирје треба одржавати II тако су оставили[264] цара да доврши[265] град. Али су Грци стално о теже мислили: чим би се цар повукао, како би они одмах град опсели и запосели.[266] Они су тако мислили, а турски цар друкчије. И тако Грци, ослонивши се на поганско примирје, ничему[267] се нису надали и тако су били сигурни да су Турци ишли у град и из града, а Грци су исто тако (ишли) у њихову војску без сваке сметње, пијући, једући, добар живот[268] водећи а тако је то било све до онога времена када је цар завршио[269] град, који и данас зову Јенихисар, (веома моћан и сигуран град, где се благо турских царева чува). У то доба још турски цар на мору није имао никаквих људи[270] при себи; наредио је тада да се начини тридесет дивних лађа у шуми четири италијанске миље од морске обале, а неки који су о томе знали сматрали су да цар прави лудост, говорећи да се тако нешто није десило, да би их могао превести до мора без штете, а особито зато што је брдовито било. Поручио је тада цар деспоту да му отпреми петнаест стотина коња[271] према уговору, говорећи да би хтео, пошто је завршио град, да крене на Караманову земљу. Деспот отправи једнога војводу Јакшу Брежичића, поочима оних Јакшића који су у Угарској били и посла с њим петнаест стотина коња, не знајући царску намеру. Завршивши град, цар, не говорећи ништа никоме своме нити страном, нити отказујући примирја, пусти [272] коњанике ка Цариграду да туку, убијају свакога кога би само где срели све до самих опкопа. (Цар је потом приспео са свом својом силом, Цариград опсео). Било је такође (у то доба) у граду много Турака, који о томе нису знали, а ови су тамо били побијени од грађана.

Приспевши са свом својом силом цар је опсео Цариград, који зову Стамбол, као да кажеш царски престо. Они људи који су били послати од деспота (међу којима сам и ја био), чувши да је цар Цариград опсео (хтели смо се назад вратити), али опоменути (од некаквих људи да се никако не враћају, говорећи нам) да им је свакако наређено да би их морали уништити (по царској наредби) ако би се вратили, те су морали ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању; а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен.[273] Кад смо приспели пред Цариград, пустили су нас ту да се одмарамо пред Једренском капијом, а пошто смо ту (недељу дана) остали, тада је цар чудно и не жалећи трошкова довезао лађе, чему се читав град и војска дивили. И то на овај начин: начињен је прокоп уз брдо, који је доле гредама обложен и лојем дебело намазан а к томе су свакој лађи чиста једрила[274] нарочито направљена; подстави ваздушна једрила горе, свих тридесет лађа ишле су једна за другом као по води са заставама, бубњима; из топова се пуцало, а у то време је битка била заустављена због великог чуда (ових лађа): лађе које су вукли по суву људи пешице, биволи, све до мора. Видећи тако опремљене лађе Грци су хтели спречити, да не би могле бити довезене до мора, али у томе ништа нису могли успети. И тако је Цариград био освојен и са сува и с мора. И има један морски залив широк око две дужи[275] међу Цариградом и међу Галатом или Пером; преко тог залива наредио је турски цар да се начини мост на чамцима, а тако је био уређен да су преко њега могли коњаници јахати. Остали су тада Турци крај града осам недеља, тукући из великих топова који су тако рушили да су зид били срушили за пола дужи.[276] Стамбол је велики град,[277] има одличне, дебеле и високе зидове и густе куле, те њега турски цар не би освојио да није било подле издаје. Због величине града грчки цар (није) могао имати тако много људи да би зидине поседнуте биле како је то потребно, па зато су на ономе месту где је био зид срушен, царски јаничари у јуришу убили грчкога команданта којем је то (место) било поверено. А кад је глава била поражена, онда су се и други, уплашени, морали повући[278], а ту су их јаничари, осоколив се и јурећи по зидовима, убијали и сва је царска сила навалила у град, тукући, секући по улицама, у кућама, црквама. Грчки цар је имао у граду на тргу хиљаду пешака, али не могући тако брзо да приспе на оно место где је био зид пробијен[279], јер су се Турци већ били појачали, бранио се с њима јуначки, одбијајући поганике тако дуго док нису сустали, па је ту на месту убијен, (а и ови сви крај њега). Главу њега погинулог одсекао је један јаничар по имену Сарилес, донео је и бацио пред цара говорећи: "Срећни господару, ево ти главе најжешћег непријатеља твога". Запита цар једног грчког сужња, царевог пријатеља по имену Андреју, чија би то глава могла бити. Одговори му: "То је глава цара Драгаша, господара нашега". А тада цар обдари овога јаничара коњима, новцем, дивним хаљинама и красним шаторима и дао му је агидинско војводство и Анатолију. Тако је освојен Цариград због подлог неверства и лажног примирја поганичког.

С друге стране морскога залива налази се други град Галата или Пера, град велики и добар; они су били с турским царем начинили примирје на овај начин: ако би заузео Цариград, онда би му сви морали бити потчињени. И када је тако освојен (Цариград) и мушке главе све посечене осим деце и жена, који су сви раздељени међу поганицима, Галаћани (видећи да је Цариград заузет) донесоше кључеве цару, и тако их је оставио на миру, а отишао је ка другим градовима и местима и освојио их је без муке, јер су му се сви жалосно покоравали. Одатле је отишао у Једрене и припремивши[280] се ту кренуо је у рашку земљу (на деспота), не отказујући му примирје.

XXVII глава: Како је Мухамед деспота преварио помоћу примирја Турски цар Мухамед, начинивши примирје с деспотом да му до смрти његове и његовог сина Лазара никада не смета и да га се верно и поштено држи, како је раније писано, држао га се дотле док није заузео Цариград. Јер га је само зато и био начинио да би му било згодније да се тога лати (да Цариград заузме). Али чим је Цариград заузео, одмах је друге године, не отказавши деспоту примирја, кренуо на њега у рашку земљу са читавом својом силом. Чим то Рашани чуше, обавестише деспота: "Турски цар[281] креће на нас веома силно. Шта треба да радимо? Ми смо већ (раније) били говорили да ће нас турски пас преварити и зато знај да је ово наша замисао:[282] пре но што би дошло до тога да жене наше и децу на наше очи хватају и разграбљују за поганике, радије хоћемо своје главе да изложимо и хоћемо с њима да се бијемо. И зато гледај да нам помоћ доведеш кога год највише можеш; ми имамо на Ситници једну војску, а у Дубочици или на Кислини другу, па зато у овој ствари не оклевај". Одговорио им је деспот: "Не могу тако брзо имати људе, јер у угарској земљи нема краља Владислава[283], који би ми радо у томе био на помоћи, зато се свега тога оканите, јер ако се покорите турскоме цару, ја ћу вас, тако ми бога, с божјом помоћу ослободити. Када је дошао цар Мухамед у Константинову земљу на једно поље које зову Жеглигово, на граници рашке земље, чувши о људима који су били на Ситници и о другима у Дубочици или на Кислини, остао је онде четири недеље, не знајући шта да чини, на које људе да се окрене, тада они који су били на Ситници ударише јуначки на његову војску и потукоше и побише много Турака као и знамените турске господе[284]. После тога сам цар, дошавши са читавом својом силом, порази их крај једне планине коју називају Трепања. Причали су Турци да откад памте нису слушали о таквој бици од тако мало људи, и с таквом великом силом[286], говорећи да би цар био до ногу потучен да су се били сви састали[285]. А овако су једни поражени, други су потучени, а остали су се разбежали, и само је господин Никола Скобаљић са својим стрицем на колац набијен. Одатле[287] је цар кренуо и опсео једно место које зову Ново Брдо (то јест) Сребрна и Златна Планина и заузео га је[288], али помоћу договора по којем им је обећао да

ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и младеж (неће) пљачкати. А кад се место покорило, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у место, наредили су свим домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако на ров на другу страну, (а жене на другу страну)[289], па који су међу њима[290] били најистакнутији, наредио је да се ти сви посеку. А остатак је наредио да се пусти у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању[291]. Младића (које је изабрао) било је по броју триста двадесет, а женске чељади (лепше) седам стотина[292] и четири; женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре а послао их је у Анатолију, преко мора, тамо где их чувају. И ја сам исто тако био тамо у томе месту (Новом Брду, ја, који сам ово писао), био сам узет са двојицом браће моје (и терали су нас већ Турци којима смо били поверени), (а кад су нас водили, пазили смо на то) и где год смо зашли у велике шуме или у планине, ту смо увек мислили да побијемо Турке, а сами[293] да побегнемо, али ипак, зато што смо били млади, то нисмо учинили[294] само што сам ја са деветнаест другова побегао ноћу из једнога села званог Самоково и гонили су нас по читавој оној покрајини, а кад су нас похватали, повезали су нас и мучили, вукући нас за коњима и чудо је да су у нама душе оставши[295], а после тога (кад су нас већ. довели) зајемчили су за нас други[296], а к томе (за мене) два моја брата, да више то нећемо чинити и тако су нас мирно водили чак преко мора. И одузео је (турски цар) деспоту читаву рашку земљу све до Мораве, оставивши му (само) оно што је од Мораве до Смедерева; и стигавши у Једрене узео је себи међу коморнике осам дечака од оних који су (били) доведени (из рашке земље), а ови су се договорили тако[297] да убију цара кад буду на ноћној стражи, говорећи међу собом: "Ако овога турског пса убијемо, онда ће читаво хришћанство бити ослобођено, а ако нас похватају, онда ћемо бити[298] мученици пред господом богом", А кад је већ дошла њихова ноћна стража, сви су били припремљени, и сваки је имао нож при себи. А кад је требало да цар иде у спаваћу собу, тада је један од њих по имену Димитрије Томашић. изишао од њих као подли издајник и рекао је цару шта је требало да се деси. Цар је наредио да их одмах похватају и да их доведу пред њега и видећи код свакога нож питао их је: "Ко вас је на то навео да сте се смели на то одважити, а мени о глави да радите?" Одговорили су му: "Ни због чега другог, већ због велике жалости наше[299] за нашим оцевима и пријатељима нашим милим". Онда је наредио цар да се донесу кокошија јаја и да се у вреломе пепелу угреју да се што могу јаче препеку и распале, па узевши[300] (их) из пепела, наредио је да се свакоме од њих по једно јаје привеже испод колена да би им се жиле упалиле и згрчиле, а онда је дао да се на колима возе у Персију, не дајући им да скину јаја све док се сама нису охладила; а после годину дана је опет наредио (да их довезу к њему, а видећи да од њих нема ништа, наредио је) да их побију. А неки од нас, узевши преко ноћи њихова тела, сахранили смо их крај пусте цркве коју називају Не види сунца.

А цар је онога (дечака) који га је обавестио учинио великим господином на своме двору, али га је потом (таква) тешка болест спопала, коју називају сушица, да се био сасушио све до смрти. А поганско име његово било је Бајдар. А то је господ бог био допустио због његове неплеменитости и неверства, и од тога времена Мухамед није хтео да има у својој спаваћој соби ниједнога рашког дечака. Од оних других дечака дао је да се (некима) мушки знаци[301] посеку[302], од којих је један умро. Турци овакве називају хадумлкар као кад би рекао ушкопљеници и ови цареве жене чувају (и код њих су као коморници за послуживање).

XXVIII глава: Шта се деспоту десило или догодило од губернатора Јанка А после тога је био помор у Смедереву, па је зато деспот одатле отишао на планину близу Београда и тамо је становао разапевши шаторе[303], док би прошла зараза, а мало је људи имао са собом. Ипак је имао при себи сина Лазара; послао је овога Јанку угарском губернатору а исто тако Михаилу Силађију, који је владао у Београду и тражио је од њих да ту може слободно отпочинути; они су му лажљиво и неверно обрекли свечано га уверавајући да је могао становати безбедно и дању и ноћу док му се буде свидело, "и у чему год би нас потребовао, ми ћемо ти радо учинити"[304]. Ослонивши се на њихова обећања, деспот је отпустио од себе своје дворане и одмарао се ту безбедно не старајући се ни о коме. А после две недеље Михаило Силађи је изишао из Београда с неколико стотина коња и ударио на деспота ноћу и одсекао му два прста на десној руци и ухватио га, а његов син Лазар је отишао. Однели су тада деспота у Београд а тамо су израчунали[305] да им да сто хиљада златника и морао им је оставити као јемство своју жену по имену Јерину, а сам је отишао у Смедерево да би ту суму припремио. А обећао је да ће тај новац дати неком витезу који се звао Галван. И тако Галван, имајући неколико стотина коња у одреду, приспео је ускоро у Смедерево по новац, који му је одмах издат. А Рашани, жалећи свога господара скупили су се били без знања деспотовога и његовога сина Лазара и кренули су против Галвана и срели су најпре његов одред, потукли га до ногу а после тога су и Галвана убили. Узевши новац, отишли су, а нико није знао куда су се дели. Чувши Владислав за тако неплеменит поступак угарског губернатора Јанка и његовог шурака Михаила Силађија, било му је жао тога, а исто тако и цељскоме кнезу, који је имао деспотову кћер. И тако је краљ Владислав наредио да деспотова жена буде пуштена без икаквог нападања, и пуштена је. Онда су Рашани молили деспота да им (ову кривицу) опрости што су узели онај новац без његовог наређења[306], који је у овој ствари био строг. И тада су краљ Владислав и цељски кнез допринели да им буде опрошћено и они су донели читаву суму у целости и вратили је деспоту, који ју је хтео послати краљу Владиславу, али је овај није хтео узети, говорећи: "Ја немам никаква права на тај новац". Али због тога му је деспот ипак послао на дар педесет хиљада (златника), а за то му је краљ био дао неки двор у Угарској.

И тада се због таквих дела губернаторових десило много свакога зла, јер је кнез цељски убијен од Јанковог сина зато што га се Јанко бојао због деспота[307]. А град Смедерево заједно с другим градовима после смрти деспотове и његовога сина Лазара дођоше у руке краљу босанскоме Томашевићу, који је био ожењен кћерју Лазаревом. Али је за одбрану био веома слаб, бојећи се турскога цара. А Рашани су, због губернаторовог непоштења, радије желели да Смедерево падне Турцима у руке него Угрима, а када би се све с добром вољом радило, никада не би Смедерево пало у поганске руке[308]. Јер сваки господар више себи стекне племенитом добротом, него рђавштином[309], претњом. А узмите за пример краља Матију како је много за собом оставио због своје жестоке борбе и силног трошка. Да је био половину оних трошкова које је против хришћана употребио[310] против поганика окренуо, отерао би био све Турке назад преко мора и стекао би велико и славно име од исхода до захода сунца, и од господа бога велику награду и част од људи, јер би га хришћани на вјеки спомињали, а поганици би пред његовим именом[311] дрхтали. Зато упамтите, кад хришћани међу собом воде борбу, све се мери пред господом богом и пред свима свецима и пред људима. А знајте да су[312] ови поганици смели и јуначни не сами по себи, већ због неслоге наше и ми им нашом мржњом (и заједничким непријатељством) дајемо победе.

XXIX глава: Како је цар Мухамед заузимао Београд Цар Мухамед, чувши о ономе поступку што је учињен према деспоту од стране угарскога губернатора Јанка, видео је каква је неслога међу хришћанима, скупивши војску, кренуо је ка Београду и намислио је да преведе пешаке преко Саве на другу страну и да их утабори покрај Дунава и тамо да се снажно укопа[313] и топове да постави[314] да не даду Угрима да притрче граду, али су га одговорили неки људи говорећи: "Срећни господару, не чини то, јер ти није потребно". А потом су пак[315] Угри приспели и утаборили се крај Дунава и отуда их је долазило у град колико је било потребно. И то је била једна царева жалост, што су га од тога одвратили, а друга, и то врло велика била је што је његов највиши[316] господин по имену Караџа-паша био овако убијен: стајао је у заклону поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид, па је један камен, одскочивши од зида назад, ударио Караџа-пашу, највећег господина после цара, у главу, и овај је после неколико дана умро. Трећа жалост је што је цар хтео још две недеље да туче зидове, али га је Смаилага одвратио да то није више потребно, и то верујући јаничарима, јер је он био од цара постављен за највишег[317] (команданта) над њима. Послушавши цар његове савете, наредио му је да јуриша, (и тако су јуришали), тако да су већ[318] били у граду, и ту је јаничара (рањених) пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и нешто убијених. После тога смо видели јаничаре како беже[319] из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали. И тако су дакле зидови били поседнути с више (људи) него раније. Четврта жалост догодила се цару крај топова,

јер су кола, конопци, сандуци (?) и друге потрепштине које уз топове иду, сложени на једну гомилу, били прекривени једном настрешницом[320], па је то запаљено преко ноћи и све је изгорело у пепео, да су само голи[321] топови остали. Цар је наредио да се неки шатори оставе, а сам је кренуо као да је хтео да бежи, зато се на ове шаторе полакомили они из града, као што да би се увек дешавало, јер су излетели из града на шаторе и скупљали су их. Кад су Турци видели да су се пешаци удаљили далеко од града да би скупљали шаторе, окренули су се коњаници на њих хитро, па тукући (секући), навалили су на њих, и то све до опкопа а Смаилага, бојећи се да му цар не спомене онај савет када је већ цар, поразивши пешаке који су били излетели, отишао даље, вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли (поново) могао доћи у царску милост и ударио је међу пешаке крај опкопа, и ту је убијен. А то је била највећа жалост поганика што им господ бог није дао да заузму Београд

XXX глава: Како је Мухамед преварио деспота Димитрија Морејског или Ахајског помоћу примирја Мореја је (грчка) земља лепа и богата, сва морем опкољена, осим једнога места где се море није саставило. На томе месту зидови нису били сигурни[322]. Деспот Димитрије[323] био је рођени брат некадашњег грчког цара Драгаша (Константина), који је у Цариграду убијен[324] и [325] имао је примирје с Турцима за десет година и имао је да им даје данак сваке године по двадесет хиљада дуката. Када је Турчин освојио рашку земљу, а Београд се одбранио од њега, вративши се из Београда, у реду се кренуо на деспота Димитрија Морејскога, а када смо већ били недалеко од Солуна, крај једнога места које се зове Серез, ту су приспели деспотови посланици, носећи данак цару, а он није хтео од њих данка узети, нити им одговорити, већ одмах отпреми Махмут-пашу, а с њим[326] двадесет хиљада коњаника осим његове властите војске, да пре заузму зидине но што би биле поседнуте, да одмах јуришају не би ли га могли заузети. И отпремивши овако ове људе, он тек онда одговори[327] посланицима да кажу своме господару да од њега неће данка и да сам он к њему иде и нека се брани како буде могао[328]. Потом је ишао право у Мореју и пре но што су посланици морејскога деспота приспели до Мореје, зид је већ био заузет[329]. А када су посланици по други пут дошли с данком цару, он га је узео и овакав им је одговор дао: "Идите и реците шта видите, да сам намислио с вашим господаром сам говорити, и то не узмогнем ли ове године, онда друге", Кад приспе тада цар до Мореје, најпре нареди да се разруши онај зид све до темеља, а недалеко одатле био је један град на брду и звали су га Крф: па пошто није могао с топовима да се извезе на брдо под град, наредио је да се тамо повезе[330] бакар[331] пред град до цркве светога Николе, па су тамо излили четири топа за рушење и с њима је освајао град. Освојивши га, кренуо је ка Патрасу, где је свети Андрија бивао, а потом ка једноме граду који називају Леондари, и тамо је деспот морејски приспео, имајући мало људи са собом, јер се није надао[332] да ће од цара бити тако преварен. И поразио му је потпуно шест хиљада коњаника. Онда се цар кренуо и опсео Леондари и освојивши (га), све је најамнике посекао[333], а тако је учинио и у

другим градовима[334]. Оставивши у њима посаду, вратио се натраг. А када смо приспели до места које се зове Ливадија, недалеко од Негропонта, дошли су посланици из Негропонта цару с даровима[335]; давши му дарове, показаше му потом велико, дебело коњаничко копље и тојагу исто тако гвоздену (дебелу), говорећи овако: "Царе, ако можеш овим копљем и овом тојагом руковати, онда можеш и Негропонт освојити". Расрдивши се, одговори им цар: "Узмите натраг копље и тојагу и реците својим господарима да то добро чувају, па кад им буде потребно да се тим копљем и тојагом бране". И зарекао се: "Ако Негропонт освојим и нађем то дрво с тојагом, свима ћу им ноге поломити[336] "том тојагом". А одатле је кренуо у Једрене, своју престоницу, и тамо је боравио преко зиме, а идуће године је одмах с пролећа кренуо у Мореју на деспота Димитрија. Стигавши до деспота да заузме град[337], убијао је, (људима) кости ломио и друге је свирепости чинио бесни турски пас. А то иће радио зато да му се људи у граду не би смели противити; а свакојако ипак није могао те године читаву земљу освојити, већ је морао трећи пут да крене на Мореју, а кад је стигао, опколио је Димитрија у једном месту[338] које називају Мисистра. Ту се деспот морао Турчину предати на милост и немилост и само је тако остао у животу, и послао га је цар одатле с његовом женом и са читавом његовом послугом у Једрене да га тамо чека. А сам је узео у своје руке читаву земљу морејску; посевши градове, оставио је тамо једнога господина по имену Балабанага, учинивши га војводом, да влада. Па ипак Коринт није могао освојити, јер је град велики и чврст на морској обали. Затим је цар отишао у Једрене (па кад је тамо приспео), дао је деспоту Димитрију једну велику покрајину у грчкој земљи крај мора и град који се називао Енос, велики и богат. Ту је приспела и вест да је деспот Ђурађ рашки умро, и поручи цар (његову) сину Лазару да завлада земљом, говорећи[339] да му неће сметати све до смрти. Онда смо кренули на једног поганског кнеза по имену Исмаил бега преко мора у град назван Синопа; освојивши град и читаву његову земљу, узео је са собом овога кнеза у Једрене и дао му је једну покрајину у бугарској земљи и град Станимаку. И дошла је вест да је кнез Караман, који је раније био споменут, умро. Цар без оклевања крете у његову земљу и заузе је целу, узевши је у своју власт. И ту рече Мухамед: "Кренуо бих да покорим султана и сва његова места, али се бојим бога, да света места не окаљам. Зато се морам тога оканити, јер су тамо она места где је господ Христос ишао и остали пророци: Мојсије, Давид а исто тако и Мухамед". И одатле је кренуо назад у Једрене.

XXXI глава: Како је кренуо на трапезунтског цара преко мора Трапезунт лежи као и Синопа с оне стране Црнога Мора (далеко ка истоку сунца). Трапезунтска земља је планинска и велика, са свих страна поганицима настањена: све су Татари, као што су велики хан[340], и Узунхасан, Џани бег Гиреј; ови татарски владари радије су хтели да имају као суседа трапезунтскога цара него турскога, мада је био њихове поганске вере[341]. И зато, полазећи на Трапезунт, велику смо муку и невољу видели[342] од Татара и Грка, јер више Трапезунта поред великога кана је једна (грчка) земља, велика и силна по народу једнога господара у којој је

таква слога да јој ниједан поганик ништа не може учинити[343]. Ову земљу називају Ђурђистан, као да кажеш: народна сила. И она зависи од трапезунтскога цара (али ипак има посебног господара). И кретали смо с великом муком ка Трапезунту, и то не само војска, него и сам цар, једно због даљине, друго зато што нас је народ нападао, треће - због глади (и несташице), четврто - због високих и великих планина[344], а усто још због (неких места) блатних и мочварних јер су кише падале стално свакога дана тако да је пут био (од коња) изгацан, (па је било блато) коњима до трбуха. И тако смо с великом муком приспели на једну планину близу трапезунтске земље, и силазећи с ове планине надоле, пут је био искварен и излокан. Сам цар је имао сто кола својих (осим друге господе); знајући тада да војска због кола није могла никуда, јер су се сва кола била у блату заглибила[345], наредио је да се кола исеку и изгоре, а коње је раздао, свакоме ко је само хтео (да узме), а онај товар који је имао на колима[346] сав је натоварен на камиле, јер је цар, према причању народном бојећи се рђавих путева, повео био са собом осам стотина камила. И одатле смо ишли с планина на планине[347] и догодило се на једноме месту да се једна камила од товарних[348] камила срушила с пута на страну с планине и то са сандуцима који су се потпуно поломили и ту су се кесе у којима су били златници на броју шездесет хиљада све биле просуле. Али јаничари, који су се ту били задесили, стали су чувати исуканих сабаља да нико не би онај новац узимао док не дође господин који управља благајном. И тако се због ове камиле сва војска зауставила, јер никаквог другог[349] пута није било, а у то време је силна[350] киша падала. Кад је дошао цар, запитао је зашто војска стоји[351]. Кад су му испричали[352] шта се догодило, одмах је цар наредио да оне златнике скупе, и то ко год само (хоће и) може, само да се војска не задржава[353]. Добро је ту било онима који су ту (близу) били, јер су неки доста добили. (И ја сам се исто тако при томе задесио, али касно; већ су сви златници били где је требало да буду, само је црна земља остала, јер ко је могао скупљао је и с травом и с блатом, отимајући један другоме[354]). И тако је уопште, док се нисмо пребацили, невоље било доста, јер се земља била ту раскаљала[355] као тесто. Цара су јаничари на рукама носили (због клизаве земље) све до равнице, а камиле с благајном остале су на планинама. Тада је замолио цар јаничаре да се тога посла лате и да камиле преведу доле и морали смо с великом муком назад да идемо узбрдо и целе ноћи смо се мучили с камилама док их нисмо превели. И ту је цар остао тога дана на одмору[356] и дао[357] је јаничарима педесет хиљада златника да међу собом разделе, а јаничарским сатницима је повећао плате: који су раније имали златник на четири[358] дана (њима је дао на два дана златник), како је без грешке и данас, јер што цар на своме двору одлучи, то увек без промене остаје. Са овога места послао је цар две хиљаде[359] коњаника ка Трапезунту, који су тамо поражени и побијени сви до једнога, тако да од њих никаквих вести нисмо могли имати, па"[360] је сам цар кренуо са читавом својом силом, где смо[361] видели[362] тела побијених како леже. И[363] опсео је Трапезунт, јер је сто педесет[364] лађа великих и малих дошло у помоћ Црним Морем с великим топовима и освајао је шест недеља Трапезунт уз веома велике трошкове, докле га није освојио. И

трапезунтски цар му се морао покорити на милост, и овога је послао"[365] у Једрене, а сам је заузео читаву трапезунтску земљу. Имајући тада тако много лађа на мору и велику војску при себи на суву, цар Мухамед је хтео да крене на раније описанога грчкога краља. А кад је чуо да је међу њима велика слога, оставио их је на миру и кренуо се назад ка Једрену, покупивши младеж како мушку тако и женску. Шта се пак десило трапезунтскоме цару испричаћемо касније. А када смо приспели (назад) до једнога места које називају Никсар дошле су вести од Алибега, смедеревскога војводе јављајући: "С божјом помоћи смо победили ђауре а Михаила Силађија смо заробили". Цар је одмах наредио да се Михаило Силађи чува у Цариграду све до његовог доласка. Затим кад је стигао, наредио је да га посеку а (пре тога) цар се не знам из којег разлога био расрдио на Алибега, тако да је требало да буде посечен, али пошто је тако хришћане победио, вратио се у милост како је и раније био (и за срџбу му је опростио).

XXXII глава: Како је Узунхасан побегао Мухамеду преко Еуфрата, (који као да тече из раја, како о њему људи причају) Узунхасан је татарски владар на чију је земљу кренуо турски цар и пошавши из града Брусе утаборио се на пољу названом Петнозалан. А Узунхасан је упутио једног Татарина, службеника свога, ако може негде какву[366] незгоду[367] турскоме цару да причини. Тада овај Татарин ступи у службу[368] код Махметпаше, највећег господина после цара. И кад смо се одмарали на томе пољу, увече је изишао Махметпаша из свога шатора са два коморника у шетњу, а онај Татарин је вребао на њега, имајући у рукама лук са стрелама[369], па дочекавши га, или из страха или због колебања[370], стрељао је, али[371] рђаво, те је ударио Махметпашу под само чело међу очи[372], и овај одмах паде а коморнићци уз вику појурише за њим и ухватише га, а ујутру рано рекоше цару шта се Махметпаши десило. Дошавши сам к њему[373], цар је плакао тако му је било жао овога. А онда је наредио да онога Татарина доведу пред њега везанога и поставио га је наузнак на земљу, па је наредио да му донесу две запаљене[374] дебеле воштане свеће, па кад су се највећма распалиле, стао је сам цар на прву[375] једном ногом и окренуо је свеће надоле (пламеном) да би восак с пламеном капао на његове очи[376] све дотле док му нису морале испасти. Онда је наредио џелату да му два комада коже одере преко целих леђа све до рамена; и читаву недељу дана је био жив, измишљајући му сваки дан нове муке[377], и[378] оставили су га крај пута те су га пси појели. Кренувши потом цар је ишао право у Узунхасанову земљу, а Махметпашу су пешаци морали носити[379], док се није излечио. Приспевши у ову земљу освојио је неколико градова, а ми смо пак приспели у један његов град, врло утврђен, који они називају Карахисар, то јест Црни град. А одатле смо стално ишли за Узунхасаном, не би ли се где хтео зауставити за битку; а ишли смо ка Еуфрату[380];

то је велика и широка река као Дунав, тече на север и улива се у Црно Море као и Дунав. Кад виде цар да се с њим не може огледати[381], упути к њему једнога лудака, који му је био добро познат, и на тај начин (га поучи да пред њим говори) као да је од цара побегао, а да се сам цар дао[382] у бекство[383], као да хоће с војском да бежи[384]. Прешавши овај лудак преко Еуфрата, дође до Узунхасана, и овај га поче питати шта син Отоманов хоће да предузме. Одговори овај: "Срећни господару, не предузима ништа друго, већ само хита да из твоје земље изиђе, јер су ђаури силно продрли у његову земљу, па зато ако би против њега хтео да предузимаш што, сад ти је време, док не зађе у планине". Мислећи Узунхасан да је тако, отпреми свога сина по имену Мустафу самога[385], а сам одмах за њим крете са читавом својом силом. А кад је чуо цар да креће за њим, окренуо се против њега. Мустафа (једнооки) поче се ту с њиме тући, све док Узунхасан није приспео и тукли су се два дана док Узунхасан није савладан. Мустафа је ту убијен, сви су царски коњаници ту потучени до ногу, а да није било јаничара и сам би цар био заробљен или убијен. Окренувши се својој војсци рекао јој је Узунхасан: "Нисам знао да је турски цар с коњаницима према мени тако слаб би од али је с пешадијом мој господар, а особито у планинама". И вративши се у томе назад, кренуо је у своју земљу, а исто тако и турски цар у своју. А кад смо били на једној планини званој Каги, стајао је тамо цар читав дан и с те планине се видела друга врло висока планина коју називају Бабил, а под планином велика варош Бабилонија, у којој је велика[386] и висока кула, али се на три дела преломила. Један стоји а два леже онде ка западу сунца; људи причају у овој земљи да та два дела што леже представљају два минула века овога света, а трећи што стоји представља последњи век. Од овога града тече Еуфрат. С те планине кренуо је цар ка једноме острву на Црноме Мору ниже Синопе, и на томе острву град Мисистра покорио се њему. Посевши га, приспео је на једно поље, пред погански град названи Ангора. А зауставивши се на томе пољу, погледао је назад на своје дворске пешаке, то јест јаничаре и свидело му се што лепо у строју иду, па рече: "Кад бих могао имати десет хиљада јаничара, дао бих за то много". А један стрелац од оних пешака који иду најближе уз цара, стојећи крај њега, рече: "Срећни господару, не само десет хиљада, него би и двадесет хиљада добро било да имате". Машивши се у хазуку, где је имао при себи златника, цар му даде сто златника за ове речи. А одатле крену у Брусу, а превезавши се код Галипоља преко мора, приспе у Једрене у своју престоницу.

XXXIII глава: О влашком војводи, господару доње Молдавије Драгул, војвода влашки, имао је два сина, старији се звао Влад, а млађи Радул. А обојицу је дао цару Мухамеду на његов двор (да му служе); после је умро. Кад чу цар за смрт његову одмах старијег сина Драгуловог обдари новцем, коњима,

доламама, дивним шаторима, као што доликује господину и отправи га с пуно почасти у влашку земљу да влада наместо оца свога под условом да сваке године долази к њему и да му се јавља, а данак да даје као што је и раније био даван. А његовог млађег брата оставио је на своме двору. И овај Влад је долазио два пута једно за другим на двор царски, а после није више хтео да долази за неколико година, те цар посла по н-ега једнога господина којем је било (име) Хамзабег.[387] А кад је к њему приспео у град који се зове Браила, није му се хтео јавити, већ. је наредио својим службеницима да царског посланика задрже (код себе), док се он назад не врати. Отишавши тада[388], скупио је војску, а то је било зими, те је Дунав био замрзао; прешавши тада преко Дунава по леду са читавом својом војском у царску земљу ниже Никопоља, пустио је људе да пљачкају убијају како Турке, тако и хришћане по селима, по градићима (отвореним), и починио је велику штету цару, а наредио је да се свима - како мртвима, тако и живима - поотсецају носеви, па их је послао у Угарску, хвалисајући се да је толико Турака уништио колико је тих носева било. Потом је приспео у Браилу царскоме посланику, а посланик ништа није знао шта се десило; тада је наредио да се посланик ухвати са свима његовим пратиоцима, којих је било четрдесет[389] и послао их је у једну веома утврђену тврђаву међу водама названу Куриста. И најпре је царског посланика Хамзабега дао да се набије на колац, а око њега све пратиоце његове. Потом су дошле вести турскоме цару шта је све учинио Драгул - јер су по оцу и њега тако називали. Тада је цар послао по његовог брата (млађега Драгула), а кад је приспео у двор, тада су два највиша господина из царскога савета, једноме је име или презиме Махмутпаша, а другом Исакпаша пошли[390] њему усусрет и узели га између себе, па су га повели цару тамо где је цар седео на своме престолу[391]. А кад је дошао, уставши цар га је узео за руку и посадио га поред себе на други мало нижи престо с десне стране и наредио је да се донесе плава златоткана одећа и да му се обуче, затим је наредио да се донесе црвена застава и дао му је, а уз то новце, коње, шаторе, како доликује господину и отправио је одмах с њим четири хиљаде коњаника напред ка Никопољу да га тамо чека, а сам не одуговлачећи, (скупивши војску) крете за њим. А кад смо били у Никопољу, на обали Дунава, кад ал' с оне стране[392] Драгул војвода се био такође с војском утаборио зато да би пречио превоз, онда цар рече јаничарима овако: "Мили моји јагањци, што је моје то је исто тако и ваше, а особито благо моје; дајте ми савета, јер то ви треба да кажете, како бих се могао на ону страну превести против непријатеља мога". Одговорише му: "Срећни господару, нареди да се спреме лађе, па ћемо преко ноћи за то главе заложити да бисмо се пребацили на ону страну". Тада је цар наредио да им даду осамдесет великих опремљених лађа и других потреба: пушке, топове, кумбаре, лумбарде. А када је већ била ноћ, поседали смо на лађе и пустили смо се брзо[393] низ воду, тако да се нису чула ни весла ни људи. И превезли смо се на другу страну за стотине стопа ниже од места где се њихова војска налазила, па смо се ту укопали топове наместили, великим штитовима[394] смо се окружили, а и кољем смо се окружили

густо зато да нам коњаници не би могли ништа учинити. А после су лађе прешле на другу страну[395] ићи све су јаничаре пребациле кнама.[396] Уредивши се тада, кренули смо лагано на војску с кољем, великим штитовима и топовима, а када смо се већ близу до њих привукли, зауставили смо се, топове смо наместили, а за то време[397] они су нам двеста педесет јаничара побили из топова. Видећи на другој страни овакву битку, цару је било веома жао што са својом војском не може бити на помоћи[398] и био га[399] је обузео велики страх бојећи се да му не побију све јаничаре (јер се сам цар још није био пребацио). Када потом ми видесмо да нас тако много гине, брзо смо се припремили[400] па како смо имали сто двадесет топова, одмах смо учестано почели из њих тући тако да смо (читаву њихову војску с бојишта одагнали, па смо се сами) потом прегледали и боље опремили. Цар је пустио друге пешаке, које називају азапи, као што су у нас пешадинци, да се к нама што могу хитније возе, а Драгул, знајући[401] да не може спречити превоз, кренуо је даље од нас а после се сам цар са читавом својом силом превезао и дао нам је одмах тридесет хиљада златника да их међу собом разделимо а к томе[402] све јаничаре који нису били[403] слободни учинио је слободнима, па да своја имања после смрти дају коме они хоће. А одатле смо кренули напред у влашку земљу за Драгулом, а његов брат је био пред нама; и мада је војвода влашки имао малу војску, ипак нас је било страх и веома смо их се чували, окружујући се сваке ноћи кољем, и нисмо се сачували[404] јер[405] ударивши на нас ноћу, тукли су, убијали људе коње, камиле, шаторе пљачкајући[406] неколико[407] хиљада Турака су побили, а цару су велику штету нанели, а[408] други су Турци пред њима бежали[409] јаничарима, али су их јаничари тукли, убијали, гонили од себе, да не би били од њих смлављени. А после су Турци довели неколико хиљада Влаха, које је цар наредио да их секу напола. Кад видеше Власи да се (с њима) зло дешава, одступили су од Драгула и приступили његовоме брату. А он је отишао у Угарску краљу Матији, па га је Матија морао бацити у тамницу и бацио га је због његових сурових дела која је починио. Тада је цар, давши[410] земљу брату његову, отишао, а после[411] су Турци почели причати цару како су пре тога тешке борбе биле у Влашкој, и да је Турака много погинуло од њих па зато треба о томе добро размислити. Одговорио је цар Мухамед: "Док Власи држе Килију и Београд, а Угри рашки Београд, дотле их не можемо победити". Приспевши у Једрене, цар одмах крете ка Галипољу, узевши јаничаре са собом, а тамо се укрца у ратне лађе, које називају мауне, галије, галаце, берганте и друге различите. Узео је са собом исто тако топове за рушење и прангије које бију у висину и бацају камење на градове, и отпутовао је на острво Митилену, тамо где је светога Павла змија била[412] ујела. А зато је тако брзо (приспео) да би на Митилени онога господара стигао, да се не снабде људима. Приспевши тада, одмах је опколио и тукао топовима и прангијама веома жестоко, док га није освојио, али помоћу уговора који није одржао, јер је сву службу која је тамо била дао посећи, па и самога господара.

Заузевши сва места и посевши градове, кренуо је назад у Једрене (а кад је приспео), послао је посланство краљу Матији у Угарску, јер[413] Матија још није био крунисан, да с њиме примирје начини, јер се с те стране највише бојао. А кад је примирје начинио, окренуо се на кнежеве арбанашке и покоравао је једног за другим врло лако зато што је један посматрао док је други покораван. Само се један одбранио од њега, који се звао Скендер Ивановић,[414] овај је био још као младић узет међу јаничаре за цара Мурата и на све цареве послове је био затворио очи зато да би се могао у своју земљу назад вратити кад стекне[415] царску милост. А десило се тада да је цар једном рекао: "Скендере, тражи од мене које хоћеш војводство, даћу ти га". А овај је молио да му да Иванову земљу, не говорећи да је био Иванов син, и цар му је дао, и завладао је њоме, осим градова али је после јаничаре који су били у градовима некако преварио и удаљио, а сам је завладао њима. Потом их је цар Мурат под њим опет освајао, али му ништа није могао учинити. А исто тако га је и Муратов син Мухамед морао оставити до смрти, јер је ономе ко познаје њихово (уређење и) положај врло лако да се брани од Турака. И тако се Мухамед, освојивши читаву[416] арбанашку земљу[417] осим Скендерове, врати у Једрене, а ту су били дошли посланици од босанскога краља Томаша и тражили су примирје.

XXXIV глава: О примирју краља босанскога Тада је краљ Томаш тражио од цара Мухамеда примирје за петнаест година, а уто је цар послао по људе, да сви буду готови и да дођу у Једрене, и нико није знао куда ће се с тим људима окренути. Тада су босански посланици морали чекати одговор, не знајући шта се дешава све дотле док читава војска није била готова. И тако сам се десио ја[418] у једној засвођеној одаји у којој је било дворско благо, и то зато што је моме млађем брату била поверена та одаја да одатле никуда не одлази. И тако пошто му је тешко било (самоме), послао је по мене да к њему дођем[419], а ја сам без одуговлачења пошао[420] к њему. А одмах после мене (два господина) саветника царска Махмутпаша и Исакпаша, пођоше[421] исто тако у ону одају, и то само њих двојица. И скочивши[422] мој брат ми рече то, а ја пак, не могући учинити[423] да ме не виде, остао сам сам међу сандуцима а кад су дошли, мој брат им је простро ћилиме. Сео[424] један поред другога и почели су се саветовати што се тиче босанскога краља. Рече Махмутпаша: "Шта да радимо? Какав одговор да дамо босанскоме краљу?" Одговори Исакпаша: "Ништа више, него му дајмо примирје, а сами се кренимо за њима, јер иначе босанску земљу не бисмо могли[425] освојити, јер је земља планинска, а к томе ће имати угарскога краља у помоћи, Хрвате и друге господаре, и тако ће се осигурати да му се после ништа неће моћи учинити. Па зато дајмо им примирје, да би могли отпутовати у суботу, а ми ћемо за њима кренути у среду све до Ситнице близу Босне. А нико неће знати куда ће се одатле цар окренути." И пошто су тако своје саветовање углавили и изишли да оду цару, и ја сам изашао за њима.

Сутрадан рано ујутру утврђено им је било да се примирје потпуно и верно одржава за петнаест година. И отишао сам сутрадан, у петак, у њихов стан и рекао сам им: "Господо драга, имате ли с царем примирје или немате?" Они су одговорили: "Захваљујемо господу богу, јер смо добили све што смо хтели". А ја сам им рекао: "Тако ми бога, велим вам да ви немате никаквог примирја." Старији је хтео од мене више да сазна, али му није дао млађи, мислећи да ја збијам шалу. И питао сам их: "Којега ћете дана поћи одавде!" Они рекоше: "Ако бог да, у суботу ујутру". А ја им рекох: "А ми ћемо за вама, ако бог да у среду све до Босне. Ово вам доиста[426] говорим да бисте добро запамтили".[427] (А они се на то засмејаше). И ја сам отишао од њих.[428] На оном истом саветовању међу оним пашама закључено је било ово: чим цар изиђе из Једрена, одмах да буде посечен трапезунтски цар. И тако се одмах и збило: ми смо кренули на пут у среду, а цар је у петак погубљен, а ми смо ишли све до Босне и приспели смо до једне земље босанскога кнеза[429] који се звао Ковачевић, и изненадно нападнут покорио се цару, и (цар је) потом наредио да се овај погуби а онда је кренуо у краљевску земљу и опколио је најпре град Бобовац; са собом није имао топова, те је наредио да се одмах под градом лију и овим топовима је освојио град. А посланици који су путовали по примирје (ту смо их нашли и) говорили су са мном сећајући се[430] оних ранијих ствари али је већ било касно. Пошто цар поседе град, кренули смо ка Јајцу, а због брзине послао је напред Махмутпашу са двадесет хиљада коњаника не би ли могли краља Томаша негде изненадити у којем граду, јер је чуо да никаквих пратилаца нема при себи. А он, знајући већ о Турцима, мучио се јадник и ноћу и дању не би ли могао што је могуће брже скупити што људи. И тако је дошао у град звани Кључ, хотећи да ту мало у подне отпочине. Али су уто наједном Турци приспели (у овај град) и око града су јурили, не знајући[431] да је ту краљ Томаш био, док не истрча из града један лупеж и не исприча Турцима за колач да је краљ у томе граду. Кад то чу Махмутпаша, опколи град, а сутрадан наговорише краља (да изиђе) из града доле, заклињући се на књигама од сапуна како његовој глави ништа неће бити. Потом је цар Мухамед стигао у Јајце, пред којега су довели краља самдругога (с другим његовим пријатељем). Кад видеше тада војници који су били у граду да је њихов господар сужањ, покорише се (Турцима). И посевши град, цар нареди да се краљ самдруги посече, а онда заузме читаву његову земљу. Посевши град,[432] кренуо је назад у своју престоницу, а мене је био ту оставио[433] у једном граду званом Звечај, недалеко од Јајца и дао ми је педесет јаничара за поседање града и плату за пола године за свакога, а и других Турака сам имао (око) тридесетак за помоћ. А кад је цар напустио земљу, краљ Матија је, не оклевајући,[434] с јесени стигао у Босну и опколио је Јајце, а исто тако и Звечај, у којем сам ја био. А Бошњаци, који су се били Турцима покорили и (ипак) с Турцима били[435] у граду и у вароши, утврдили су се у једној кули на којој је била истакнута турска[436] застава. И утврдивши се тако (покорили су Турке и) бацили заставу доле, а Турке су тукли. Видећи то, Угри приступише хитро и смело оној

кули, и ушли су у варош па су се и у вароши утврдили. Турци су побегли у град и затворили се. А краљ Матија је остао ту осам недеља нападајући их, а другу војску је послао с топовима ка Звечају, нападајући га; зидови су на овоме граду били веома слаби, а к томе су били тако рушени да смо увек ноћу радили, поправљајући их поново, и тако смо се дуго држали док најпре град Јајце би освојен, и кад га Матија заузе по уговору, крете ка својима у Звечај и ми смо се морали покорити; и тако колико год је било Турака на Јајцу и Звечају мало их се у Турску вратило, јер је Матија желео да их има при себи. А ја сам хвалио господа бога што сам се часно (из тамнице) вратио међу хришћане. Освојио је тада Матија Јајце и Звечај, а у то време Босном је управљао један војвода Мухамед Мумјатовић, а уместо њега у Јајцу његов чиновник по имену Јусуф Харамибаша, а овај је био остао код краља Матије са мном и с другим Турцима.

XXXV глава: Како је после годину дана Мухамед поново дошао у Босну Цар Мухамед, чувши шта се збива у Босни, после годину дана кренуо је назад, освајајући градове, а немајући топова са собом, наредио је да шаљу тамо по њих,[437] и тукући из ових срушио је био све зидове (Јајца), а после тога је почео јуришати, а царска застава је већ била на зиду, све док се један пешак из града није почео с једним јаничаром тући о заставу.[438] А тако су се држали,[439] да су обојица[440] пала с града доле и убила се. Видећи цар њихово јунаштво, да су се варош и град од њега одбранили,[441] наредио је да се одмах[442] топови довуку до воде коју зову Врбас, близу вароши и да их тамо баце где вода са стене пада, да их нико не може извући, па је одатле кренуо даље и више се тога није лаћао. И одлазећи у своју земљу покорио је једног босанског кнеза (и његову је земљу освојио). Чувши о опседању Босне, краљ Матија се кренуо против (Турака) у помоћ, али кад је сазнао да се цар већ повукао, вратио се назад. И тако је Јајце остало неосвојено. А после тога је Мухамед[443] освојио Негропонт и запитао је за ону гвоздену батину (коју су му донели), па кад је није нашао, наредио је да им се ноге пребију, да би своју (злу) заклетву испунио (коју никада није одржавао, јер је био издајица, а о заклетви или о вери мало се старао).

XXXVI глава: О великом турском благу, како је цар наредио да се преброји.[444] После ових борби наредио је цар Мухамед Титрек-и-Синану[445] да преброји све благо и товар његов, [446] да би му могао рећи колико хиљада људи и за колико година би могао издржавати за готов новац, немајући никакве помоћи ни од земље, ни од прихода. Титрек-и-Синан је према царскоме наређењу за четири недеље све то пребројао и рекао цару говорећи: "Срећни господару, можеш издржавати за десет година 400.000[447], и да им платиш потковице и ексере, то јест читаву плату и штету." Али он[448] то није тако разумео, да може сваке године толико много издржавати, него за десет година, сваке године по четрдесет хиљада[449] па би свега било четири стотине хиљада. И тада рече цар: "Још нисам господар, јер те земље које држим све су туђе а то је (мислио)[450] о онима које је био од хришћана силом освојио с оне стране мора. А у то време чуло се да сам папа са читавим хришћанством иде на Турке. И тада цар, бојећи се[451] да му се све хришћанске земље које је био освојио не успротиве, позвао је преко гласника најстарију господу по својој земљи да (се код њега скупе па када су к њему) дошли саветовао се с њима говорећи: "Чујемо да каури хоће на нас веома силно да нападну; шта на то кажете? Па посаветујте ме, јер ја могу издржавати за десет година четири стотине[452] хиљада људи". Ови му одговорише: "Срећни господару, кад имаш толико много, крени на њих у њихову земљу. Боље ти је (да идеш к њима), него да их код куће чекаш". И наредио је[453] цар да се донесе велики тепих (дајући им) као пример и да се пред њима распростре, па је (скоро) у средини наредио да се стави јабука и задао им је овај задатак: "Може ли ко од вас узети ову јабуку не стајући на тепих?" И расправљали су међу собом мислећи како јабуку да узму не стајући на тепих, како би то могло бити. И није нико од њих могао да се досети томе. И сам цар, приступивши тепиху, ухвати обема рукама ивицу тепиха и свијајући га пред собом ишао је напред за њим, док не дохвати јабуку, па онда поново рашири тепих као што је био и рече господи:"Боље је кауре мало помало откидати, него у њихову земљу кренути зато што смо у опасности. Јер кад нам тамо мало не би пошло за руком[454], онда би нам се све земље успротивиле". И рече један господин по имену Есе-бег Авранезовић: "Срећни господару, одавно причају о томе римскоме попу као да креће на нас са читавим хришћанским светом[455]. Па кад би чак[456] и на свињи јахао и тада би већ давно код нас био. Па зато, шта сте започели то и радите, не осврћући се на каурске вести". И тако су похвалили и његову реч и царев пример. И у томе је пожалио[457] цар једнога Грка хришћанина, према којем је био милостив, по имену Томаша витеза и рече му: "Како ви мислите о вашем римском попу?"[458] Овај му одговори, говорећи: "Срећни господару, ми сматрамо да су до оног самог једног папе који се звао Дамазус све папе биле светитељи, а после њега ниједан".[459] И рече цар: "Сви сте ви (заједно с вашим папом) заблудели и зато, Томашу, прими Мухамедову веру, јер је истинити него ваша". На то Томаш

умукну, а то се збивало у Једрену на новом царском двору. Цар Мухамед, обдаривши господу, отпусти их кућама.[460] Зато знајте да је турски цар веома несигуран, а Турци се веома боје тога да се хришћанство не би побунило и навалило на њихову земљу, јер кад би то видели (робови) хришћани, који су под њима (у ропству), сви би им се као и хришћани успротивили,[461] јер сам много пута од њих слушао (да се тога веома боје), те молимо господа (Јога да то да.[462] А после тога је цар Мухамед умро п сахрањен је у Цариграду, а после њега. су два сина остала, једноме је име Џем султан, а другоме Бајазит. ;

XXXVII глава: Како су се ова два брата по очевој смрти борила међу собом[463] Синови цара Мухамеда Џем султан и Бајазит водили су борбу међу собом о царство неколико година. Џем султан је био изгнан из земље, а Бајазит је постао, султан, који сада влада.[464] Овај га икакав рат није предузимао, јер није имао с ким, зато што је његов отац био читаво хришћанство у оним крајевима покорио под своју моћ осим угарске и пољске краљевине. Али је ипак освојио Кафу на Црноме Мору с оне стране, а у влашкој земљи Килију и Београд.[465] А код Турака постоји овакав обичај: кад после цара остану два брата па међу собом воде борбу[466], ко се пре склони у двор међу јаничаре, овај (с њиховом помоћи) царство добије, али му зато[467] склоњена блага (не дају док један од њих царство заузео, какво је једно над Цариградом[468] пет италијанских миља у тврђави Јенихисар,[469] као да кажеш у Новом граду. Па кад би неко од браће[470] хтео нешто од блага да узме, никада неће дати ниједноме, а тврђава је сигурна и довољно снабдевена онако као Т[ред непријатељима[471] и одговориће свакоме од њих који би хтео да дође до блага: "Срећни господару, док међу собом водите борбу.» ниједноме неће бити ништа издато". Али када већ неко од њих седне на царски престо (без сметњи другога), тада онај коме је тврђава поверена, узевши кључеве, цару ће их донети, од града и од читавог блага. А цар, обдаривши га, поново ће му кључеве поверити[472] да онако управља како је раније за давних (времена) било.

XXXVIII глава: О поретку који је у турској земљи Прва је ствар и ред у турској земљи[473] да цар све градове у свима земљама својим сигурно држи у својој руци, поседајући их јаничарима или својим васпитаницима, не дајући ниједног града ниједноме господару[475]; ако би нека варош била ограђена и град у њој, цар га држи посевши га својим људима. А ове јаничаре који су у граду сам снабдева, да не би имали потреба[476] кад би били опкољени; вина нити икаквог другог пића у граду немају. А за друго време осим опсаде сваки живи има своју

плату. Плату им из царскога двора дају за сваку четвртину године потпуно без грешке, а дају им исто тако и једно одело годишње. А у граду је овакав поредак: постоји један који над свима управља, којега зову диздар, као да кажеш командант места; други је после њега чиновник којега зову ћехаја, као кад би рекао управник, после њега су потом буљукбаше, као да кажеш десетари, а ако би био већи град, онда је више на њему дворана и немају никаквих других прихода осим плате. Диздар за сваки дан има пола златника, ћехаја - за четири дана златник, десетари на осам дана златник, а остали пак на десет дана златник, од тога морају живети и не смеју дирати царску залиху, осим кад би били опседнути. Исто тако сами морају ноћу пажљиво стражарити, а кра; капије увек да буду два вратара, а капија исто тако увек да затворена буде, осим капиџика;[477] ако ко иде надоле или нагоре, никога неће пустити без проверавања. А ако би била каква прешна потреба па би требало да војвода уђе у град да прегледа какав недостатак, тада не може доћи с много људи, јер га неће пустити, већ само[478] са четворицом или петорицом. А овако се градови царски снабдевају, а исто тако и читаво царство турско, од највишега до најмањег: био богат или сиромашан, сваки у царску руку гледа, а цар пак све даље снабдева, свакога према његовом достојанству и заслугама. И тако ниједан господин нема по томе обичају ништа своје наследно. Мада нека велика господа имају своја наследна (имања), али не много; и зато кад би им цар одузео (имање), а могли би[479] при себи да задрже своју послугу, живе тако све до царске помоћи, јер цар узме једноме кад хоће, а да другоме (коме хоће), а онај којем одузме, одлази на двор и проводи годину или две на двору. Цар опет одузме од другога и да томе. А таквих којима одузимају и другима дају има на двору око двеста и зову их мазул. И зато им цар увек помаже новцима те имају међу собом такав обичај да се ни о чему не брину, говорећи међу собом: "Ако бог да здравље цару, даће ми друго[480] боље". А разлози су зашто им имања одузимају и другима дају јер :[481] ко неправду чини убогима, томе наједноме неће бити опроштено, већ (чим цар сазна), одузима од њега и даје другоме; други разлог: ко царску службу занемарује,[482], јер је свакоме наређено како ко има да служи с чиме. Постоји исто тако обичај у Турској да кад ко има синове а постају одрасли он их узима са собом у рат и представља их на царском двору. Тада (цар) даје свакоме од њих онолико колико има отац, и још[483] више, а никоме без разлога ништа неће одузети. А ово је лична царска контрола да сваке године шаље четири господина из свога двора на четири стране своје земље да посматрају да се негде некаквоме убогоме човеку не чини неправда од његовога господара. Тада ова господа имају право да кажњавају на смрт, одузимање имања, како ко заслужи. А ова господа посланици прозвани су хајфсоруџи, као кад би рекао ислеђивачи насиља. А кад већ дођу у своје покрајине, тада нареде да се по местима виче да они којима се некаква неправда чини дођу к њима. И уредивши тамо све ствари, одлазе[484] назад на царски двор (и бивају) обдарени. Исто тако постоји обичај: кад би дворанин царски путовао или ишао по својој потреби некуда, па би се десило да буде убијен на било који начин, тада онај који га је убио,[485] ако би био ухваћен, главу без милости губи, а читава она покрајина

где се то десило без икаквог оклевања мора положити две хиљаде у царску благајну, а то зато што то нису спречили. А велика господа имају тако велики страх од цара[486] да кад би и најнижи[487] царски дворанин некоме нешто наредној овај то одмах мора извршити, бојећи се царева. А царски дворани где било да дођу (мало или много), свуда им почаст указују по селима и градовима, а то све из опрезности.

XXXIX глава: О уређењу царскога двора А на царскоме двору овакво је уређење[488] и царски савет је највиши и најглавнији над читавом његовом силом. И што они учине (или одлуче), то (ће све бити) учињено. Турци их зову везирлер или пашалар и таква саветника има само два. А то цар зато чини да не би себи задавао бригу[489] са великим [490] саветом, не знајући чију најпре[491] да послуша, а на чему да се заустави. Постоји на двору исто тако тај обичај да ниједан паша нити иједан чиновник ништа ново не установљава, да се не би управа двора колебала, већ како је израније из стародавних времена уређено тога се (и данас и свакад) држе и на томе остају. Царски савет се никада не саветује крај цара, већ од њега далеко, и то само ова двојица у другоме гнезду,[492] али ако је то напољу, онда имају разапет нарочити шатор,[493] који називају танишик чадири, као кад би рекао шатор за саветовање. А други шатор је велики, где се цар показује на пољу, а зову га шепира. Позвавши ту познате људе преда се, питају свакога где се шта дешава, па кад чују, све то попишу што је ко пред њима рекао. А после њих двојица[494] међу собом расправљају, па што је (и што се учини) најбоље II важније, то износе са собом пред цара. Па тек кад цар сам размотри то и кад се посаветују заједно на чему треба да се остане, закључивши потпуно саветовање, одлазе[495] од цара и наређују што је потребно, а цар се сам о томе стара. Кад год упадну у (коју) земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака, све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора (у Анатолију, где их васпитавају). Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би ништа[496] добио, онда у његовој земљи који год су хришћани и имају дечаке од њих узимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун.[497]. А ове дечаке које из своје земље узима зову чилик, и после своје смрти сав свој иметак може свако од њих остављати коме хоће. Али оне које узима [498] од непријатеља зову пенџик; ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се тако понесе и заслужи да буде ослобођен,[499] тај може дати после своје смрти коме што хоће. А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они, којима су поверени морају издржавати и потом отправљата куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристају, и тако се возе[500] и вежбају да се у рату туку и на мегдану. Отада се већ цар о њима стара[501] и плату им даје. Одатле бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанског узраста, те даје на градове (за стражу), како је већ[502] писано.

А на двору јаничара бива око четири хиљаде, међ којима је овакав поредак: они имају над собом хетмана, којега зову ага; то је велики господин: има плату десет златника на један[503] дан, а његов управник златник за сваки дан; сатницима (дају) на два дана златник, десетарима на осам дана златник, нижима[504] на десет дана златник. Исто тако имају плату од цара сви њихови синови који престану да буду дечаци. А ниједан[505] дворанин кад нешто себи допусти или скриви, не бива кажњен одузимањем плате, већ смрћу. А ипак ниједног дворанина не смеју кажњавати[506] јавно већ потајно, због других дворана да се не би побунили. Исто тако ниједан јаничар нити њихов десетар не сме јахати на коњу, осим самога хетмана и његовог управника. Све је то исто тако међу њима уређено[507]: једни су стрелци, који стрељају из лукова, други су стрелци (што из пушака или) из топова[508] (бију), неки из малих пушака, неки из великих пушака лучница, и свакога дана морају се показивати с оружјем пред својим хетманима. И даје свакоме сваке године златник на лук, а уз то доламу, кошуљу, велике гаће начињене по њиховом обичају од три лакта платна и кошуљу од осам. Има цар исто тако на своме двору шест стотина Татара коњаника који имају над собом два хетмана, зову их гариблар субашлари, и сваки под собом има триста (људи). А овима је име гариб јигитлер, као кад би рекао сиротиња у служби. Њиховим хетманима (дају) по два златника на дан, неким другима по златник и по, некима по златник, некима по половину па све до орта, а осим ових сиротана никога другог на царски двор не примају, јер су сви ови васпитаници. А од тих васпитаника бира шездесет одличних дечака[509] у једну чету и зову је солак, а њиховог хетмана солакбаша; његова плата је свакога дана један златник, а ови пред царем иду с луковима. Друга дворска чета је шест стотина[510] капиџија, два су хетмана над њима, зову их капиџи башлари, сваки под собом има по стотину људи. Ови јашу на коњима. Плата њиховог хетмана је за сваки дан два златника, а другима на шест дана златник. Трећа дворска чета вишега реда изабрана је исто тако од оних васпитаника, они исто тако јашу на коњима. Има их шест стотина, два хетмана имају над собом, зову их улуфеџи бешлари, сваки има по три стотине људи под својом управом њихова плата је два и по златника за сваки дан, а осталих за четири дана златник; ову чету зову устлафаџир. Четврта чета (од ових васпитаника) још је виша и зову је сулах-дарића има их триста, њихов хетман је сулахдарбаша, за сваки дан има три златника плате, а други пак златник, златник и по, два. Њихов посао је да воде коње под царем, када је потребно, некоме падне тек за годину дана или за годину и по једанпут да води (или за две године). Пета чета је и највиша, зову је спахи оглани, као кад би рекао господарски синови, и ови на коњима јашу као господа; има их триста, њиховог хетмана зову спахилар субаша пет златника има за сваки дан, а други по два, по два и по, (и по три и по), како ко заслужи, а ови имају ту дужност да иду за царем где нареди са сабљом, а исто тако с луковима, опасавши се, и са стрелама.[512] Некоме испадне да једанпут на годину дана носи (или за две године), сви су они коњаници и сироти и сви (трпећи кишу или снег) заједно морају ноћу лежати око цара и чувати ноћну стражу[513] ћутке, па била киша, био снег или зима, сваки мора на своме месту остати; сваке ноћи их је педесет а понекад сто, када је потребно. И нико се не мора старати ни о какво

оружје, све то цар снабдева шта коме припада према његовоме достојанству,[514] био он пешак или коњаник. А исто тако је и служба на коњу према њихову обичају. А оне што јело[515] носе зову чешнегирлер; има их осамдесет, њихова хетмана зову чешнигир баши, његова плата је два златника на дан, а других по златник, по пола. Коморника има педесет, зову их их огланлари, њихова хетмана кихтер баши, он има на сваки (дан) два златника плате а коморници по пола златника, имају такође довољно хране, као и за коње. Цар исто тако сам има хиљаду слободних коња из године у годину под својим седлима, и ове раздају, кад је потребно, са седлима и с опремом, а особито кад је велика битка. А коњушара има двеста, који коње надгледају, а имају такође своје коње (нарочите) од цара; сваки има на осам дана златник, а највиши њихови господари се зову мехтербаше и имају на дан два златника. Има такође шездесет изабраних камила које носе царско благо; свака камила има шездесет хиљада у сандуцима. А има четрдесет других које носе кухињу и провијант. Других има исто толико које носе шаторе (или царске чадоре); ове[516] исто тако носе трубачке шаторе[517] и њихове све потребе, и носе четири велика бубња[518]: једна камила носи два друга друга два; зову их кош, у које бубњају само кад је велика битка. А оних[519] других (бубњева) великих и малих има много. А оних камила које носе оружје има триста. Зато што немају никаквих кола, да не би с њима закашњавали када у рат иду. Оружара који оружје чисте и праве има шездесет и сви су коњаници; њиховог мајстора зову џебеџибаши; он има на дан златник, а други на осам дана златник а то тако увек из године у годину. А оних пак који разапињу царске шаторе има шездесет, зову их мехтерлер, сви су коњаници, њиховог старешину зову мехтербаша, он има на сваки дан пола златника, а други на осам дана златник. Има исто тако дванаест изабраних засамарених животиња[520] које његову постељину и кревет носе, као и новац који треба да му је при руци, као његово лично благо; а ових камила што то носе има четири стотине[521] дванаест[522], још нешто празних, кад би се некој нешто догодило, да би на њено место била друга. (И тако) оружара (и) оних који разапињу шаторе, онда оних који негују камиле, кувара, трубача има на броју триста двадесет коњаника; а свих је две хиљаде и четири стотине педесет. Дворских јаничара пешака има три хиљаде и пет стотина и нешто више. (И тако је број пешака и коњаника царских дворана око шест хиљада).

ХL глава: О боју и о турској припреми (Овакав је борбени ред код Турака највише за одлучну битку): Застава царских има четири, које припадају двору. Једна[523] је бела златним словима писана, и она је изнад свих, јер означава да је ту читава царска сила, и зову је алем-исанџак, то јест застава читаве силе. Друга је застава црвена - дворске коњице. Трећа је зелена и црвена, четврта жута и црвена, и ове су јаничара дворских пешака. И кад год се

развију те четири заставе ту је и цар међу својим дворанима. (А војска царскога двора) на овај начин (се уређује): дворски коњаници (стоје) поред њега[524], пред њим јаничари, за њим камиле, а око њих свуда јарак (се начини и бедем); испод јарака велики штитови су у земљу побијени (сабље су исто тако врло оштре и припремљене и друго ратно оружје је богато опремљено, па би се зато и наши морали исто тако добро припремати), око јарака[525] свуда је насут бедем нагоре, и на овом (бедему) свуда су густо побијени кочеви, и пушкарнице су за топове (начињене), да би се могло гађати из пушака, и постављају[526] над великим штитовима копља и друге одбранбене ствари[527] које су потребне, густо стоје, гађање из лукова врло је густо. Цар пак осим свога двора има две војске: једна је анатолиска (с оне стране мора), друга румелиска. А поред овог царског укопавања с десне стране су се други пешаци названи азапи, то јест пешадинци, исто тако укопали и кољем окружили, као и први, само што (увек) таквих припрема немају. А ових је двадесет хиљада и зјени кехајми. За њима исто тако камиле и коњи (иду), што на њима носе потребне ствар и ови азапи су скупљени из Анатолије, с оне стране мора. Постоји такође и господар анатолски којега зову Анатолији беглербег, као кад би рекао анатолски господар над господарима и уз њега сви су коњаници анатолски. (Под њим је) двадесет војвода и сваки има своју заставу од цара дату; крај њих има педесет субаша и сваки стоји поред свога војводе, колико којем војводи припада. А ових коњаника бива на шездесет хиљада. (Сваки војвода а нарочито паша, има свој одред, и то близу један до другога). А опет с леве стране с ове стране мора је један господар над свима господарима, који има своју заставу и свој одред. Зову га Урумили беглербег, господар над господарима највиши после цара а уз њега је осамнаест војвода сваки са својим одредом и са својом заставом[528], и тако у реду стоје као што је и раније речено[529]. Уз њих је пак субаша око четрдесет, и сваки стоји уз својега војводу, колико којем војводству припада. А њихових коњаника бива на седамдесет хиљада), (који су с ове стране мора) и сарахори, о којима ће се даље говорити. А поред цара с леве стране такође су други пешаци азапи, бива их око двадесет хиљада, и они су с ове стране мора скупљени, то јест из Румелије и исто тако су се укопали и кољем опколили, као и они на десној страни. И кад цар нареди неким коњаницима да приступе у битку, тада без оклевања одлазе и туку се уз велику вику и бубњање. Царски бубњари исто тако бубњају[530] да је међу њима тако велика вика и бука као кад би се земља тресла (или да неки гром бије. А тада) к њима шаље цар дворане на оклопљеним коњима да би посматрали ко ће какво јунаштво починити[531] и ко се како држи у борби. А сваки овај држи у руци буздован или палицу[532] (соколећи без присиљавања[533] на борбу, а зову их чауши), а где год су они, као кад би био и сам цар, па их се (зато) сви боје, јер кога они похвале, свакоме ће бити добро, а кога покуде пред царем, тога невоља снађе.

Њиховог хетмана зову чаушбаша. Такво је уређење турско при одлучним бојевима. Сам цар никуда не иде, него је увек међу јаничарима док се борба не заврши. И онда када против овакве поганичке силе хришћанска сила крене, као што је кренуо краљ Владислав на Варну, па се био тако против њих[534] поставио с колима да се около окружио, а међу колима су све били пешаци, а на десној као и на левој страни све су били коњаници; и зато су увек хришћански коњаници побеђивали турске коњанике, док се после сами не упропасте, хитајући без опрезности на царске дворане. Тако се и војвода Јанко на Косовом Пољу сам био сукобио (и упропастио): поразивши коњанике, похитао је на царске дворане (нагло и био је поражен). Зато знајте доиста: ко год би хтео с турским царем[535] одлучни бој да бије, морао би друкчији поредак да има него што су имали други, и тако би га могао с божјом помоћи потући до ногу, јер они имају једну слабост, о којој ни сами не знају[536], али ја то добро знам, јер сам то добро видео; јер[537] њихови пешаци на бојишту не могу дуго издржати, зато што се за то нимало не припремају, већ сматрају да увек подједнаку срећу морају имати. Још[538] једна ствар није њима сигурна, јер кад би само једном царски јаничари били потучени до ногу и остали на бојишту, турски цар се никада не би могао повратити да би се негде хришћанима супротставио[539], јер кад би ову војску изгубио, онда би му се све хришћанске земље које је он освојио успротивиле и морао би бити изагнат преко мора. Још један је недостатак међу њима: кад би хришћани њихове коњанике поразили, да не хитају на чело јаничара, него одостраг, гађајући огњеним стрелама камиле, које би овако престрашене огњем полетеле на читаву војску и све би јаничаре смлавиле, а с друге стране тукући из топова из табора (пустити на њих густу паљбу). Они се тога никад нису досетили[540], али ја сам то пробао на једној камили, и распитивали су се о томе, али нису знали" ко је то учинио, а то се било десило у влашкој земљи. А тако је велики страх међу њима кад чују да хришћани на њих хоће силно да крену јер сами (добро) знају кад би једном[542] изгубили битку и били поражени, као што је раније речено[543], да се никако[544] не би могли повратити, како је то и сам цар раније говорио[545].

XLI глава: Какав би морао бити поход на Турке и какво уређење[546] Али како разум уређење[547] чине силу[548], то[549] кад се будете спремали на Турке, треба да се чувате да се оптерећујете[550] оклопом, да немате дебела коњаничка копља, велике пушке, тешке дизалице (и да их не узимате), већ да све ствари за рат и за одлучан бој правите себи (лаке), чиме бисте могли без оптерећења владати. Јер су Турци таквим уређењем у великом преимућству. Ако га гониш, онда ће ти утећи[551], а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи; Турци и њихови коњи[552] су због лакоће увек брзи, а ми смо увек због тешких[553] коња и оптерећења оклопом лењи, јер док имаш много на глави, тежак ти је дух, а к томе не чујеш и свуда добро не видиш, па рукама и самим собом због тежине оклопа не владаш. Јер се

неки тако припремају, у потпуни тежак оклоп, као да би га неко имао освајати седећи на њему с камом; међутим добар човек чиста и јуначна срца треба да се бори. Боље је њему да боју приступи тако да може часно, кад је потребно, да одступи и да буде здрав и да понова започне што мисли него на једноме месту да погине ставши као олован. Исто тако добро знамо да се и Татари тако припремају као и Турци за битку, и не дају Турцима да их около заобиђу, нити да км с бока приступе, већ се морају тући челом у чело, а лице у лице управљајући, да би (ипак) свако дошао у битку; и Татари су исто тако на својим коњима брзи као и Турци, а к томе су јуначни и издржљиви, и имају велико преимућство што се тако[554] припремају као и Турци. Јер Турцима не помаже такво уређење; а зато су Татари често односили победу над Турцима, а хришћани никада а особито не у одлучној бици, и то зато што допуштају да наоколо буду опкољени и да се с бока к њима приступи. Кад виде опкољене људе и њихово припремање, Турцима је наређено[555] од цара да (више) гледају коње а не[556] људе. Приступивши с обеју страна с копљима и сабљама и другим различитим оружјем да коње туку и рањавају[557], (а после тога им с људима лака[558] битка бива), и зато се свако мора чувати оптерећења од оклопа, што ћеш лако и" сам разумети, јер кад тако оптерећен из било којег[559] разлога сјашеш, без помоћи сам не можеш поново да узјашеш. А у таквој бици се не нађе увек (такав човек или) слуга (па макар и) господину, да би му могао помоћи. И тако ко год би хтео да започне[560] с Турцима борбу, морао би да напусти сав данашњи обичај и да се придржава овога што смо више споменули и народ такође да за то има и учи. (Исто тако је значајна и потребна ствар да сви пешаци буду с копљима[561], јер је корисније[562] него мач[563]. За то је исто тако потребан добро припремљен[564] народ). И на тај начин би могли с божјом помоћи однети победу над турским царем. Међутим то све од краља зависи[565], јер он мора да буде обазрив ратник, и најпре самога себе, а после читаву војску мора ваљано[566] припремити и то особито[567] против поганика. Добро је да тада краљ буде међу пешацима, имајући при себи неколико десетина[568] изабраних јунака на коњима, и одатле сам никуда да не иступа, сем кад би била (велика)[569] потреба. Јер краљ се мора разумно држати и у силној[570] безбедности се чувати, пошто његова рана или каква болест велику забуну изазива у војсци, као што кад је глава болесна, читаво је тело клонуло. Зато се сва господа и обични витезови морају о томе бринути, да не тако снажнога, већ више мудрога и вештога краља бирају, а кад таквога буду имали, да га чувају као зеницу у оку, не дајући му да рукама ратује без потребе. Ис-го тако је потребно краљу да има при себи неколико десетина изабраних људи на оклопљеним коњима, који би се, одлазећи од њега међу одреде, показивали витезовима и опомињали их у краљево име да се јуначки боре, као кад би сам (краљ) био при томе. И тако би једни одлазили а други долазили да би краљ увек знао шта се где[571] збива као што турски цар има при себи своје чауше. И да ови такође буду тако ваљано опремљени[572] да би непријатељи, кад би видели, мислили

као и други да је ту сам краљ и да заповеда, (да би им се срчаност и одважност смањивала). А ако би се некоме од њих[573] у томе некаква незгода десила, да (одмах) други на томе месту буде. Видећеш тада[574] да турски цар не може тако велику војску скупити за одлучни бој, као што говоре о његовој великој сили као да нема броја његовим људима, што не може бити; јер сваки господар хоће да зна (број оних) које има да би њима могао (и умео) добро управљати. А колика је опет целокупна турска војска већ је (више) речено.

XLII глава: О турским брзим кољаницима[575], које зову акинџије Турци своје брзе коњанике зову акинџије, то јест текући, и они су као кишни пљускови који падају из облака[576]. А од ових пљускова велике поплаве настају и брзи потоци што се преливају преко обала, и што год дограбе, све носе са собом, али не трају дуго. Исто тако и турски брзи коњаници као и кишни пљускови (нити трају) нити се задржавају дуго, али докле захвате, све покупе[577], опљачкају, побију и униште тако да за много година ту петао запевати неће. Турски брзи коњаници су добровољни и од добре воље иду на поход, своје користи ради. А други Турци их зову когмари, то јест овчари, јер се од (оваца и) друге стоке хране, а коње гаје за то да би их некуд на поход[578] позвали; (тада) су готови и није им потребно наређивати, нити икакву плату им давати, нити им штету накнађивати. А ако неко неће сам да иде на поход, он тада некоме другоме позајми своје коње наполице; па ако што награбе и донесу (сматрају да је добро, а ако ништа не донесу онда) овако говоре међу собом: "Нисмо имали[579] добити, али имамо велико задушје (то јест отпуштење) као и они који сами раде и војују против каура, и то зато што их опремамо". И што год ухвате или добију, како људе тако и жене, осим дечака, све за новац продају, а цар сам за дечаке плаћа. Ови брзи јахачи имају такође међу собом командире које зову дајдирир. Постоје исто тако и војводе од цара установљене по свима покрајинама. Најпре против хришћана: војвода смедеревски и његов помоћник војвода крушевачки против Угра, а против Влаха војвода никопољски и његов помоћник војвода видински; против Хрвата и Карантанаца врховни војвода босански и његов помоћник војвода ситнички. И тако је даље по покрајинама све поседнуто. На мору је пак против Каталана и Италијана војвода галипољски и његов помоћник војвода корејски. (Ове војводе) или санџакбегови посматрају све покрајине и знају шта се у свакоме краљевству дешава. А кад који од њих улучи време да може назаробљавати људе, тада шаље посланика цару, молећи за поход на каурске земље. Пошто саслуша изасланство, цар им допушта, а посланици, имајући допуштење, не оклевајући, одмах наређују да се виче по градовима, именујући војводе и покрајине, хвалећи им тај поход, говорећи: "Бићете одведени у богате

покрајине и доста ћете накупити[580] мушке и женске чељади и свакојаке друге хране". И онда брзи коњаници (или козаци) чувши о тако хваљеноме походу и позивању, радују се подврискујући[581] и одмах се опремају и крећу на уречено место, тамо где је сам војвода. И тако их војвода, дочекавши их, снабдева чамцима[582] и другим потребама, које су за то нужне и уредивши тако све ствари, заповеда свакоме за шта ће ко бити употребљен. И превезавши се тако, креће у хришћанску земљу водећи их (војвода) све до онога места куда је намислио. Кад приспеју, наређује им да се пребаце на друге брже коње, јер сваки од њих два коња има, једног води, а на другом јаше[583]. А они коњи на којима су прво јахали[584] остају на томе месту, јер има других Турака за то да ове коње гледају, док се они натраг не врате; а дају им за осам коња златник. И води их војвода мало даље и ту им наређује да ништа не оклевају и одреди им дан докле ће их чекати, па ударивши у бубањ који зову таламбас, пушта их, и настаје таква гунгула од њих, јер се међу собом гурају, јер свако хоће да буде напред а неки падају и с коњима и ту остају. И разлете се сви куд ко зна[585], палећи убијајући, пљачкајући и чинећи свако зло. Војвода наређује да се на томе месту мали шатор[586] разапне, имајући са собом неколико[587] изабраних људи, и то на добрим коњима и чекају их ту. А брзи коњаници к њему воде, носе са свих страна. Али војвода, дочекавши их према првом наређењу, пљачку (или плен) сав шаље напред. А ко закасни, тај онде остаје, (а сам војвода назад остаје), па уредивши одреде, иду лагано, очекујући (за собом) непријатеље. А ако би их непријатељи, гонећи их силно, сустигли, окренувши се гада, сукобили би се с њима; ако битку не могу добити, онда наређују да се најпре[588] побије све робље (или плен) (како) стари људи, (тако) и младеж, а онда се сами распрсну као ветар. И тако им нико ништа не може учинити, али кад би их неко негде у тешким горама или при великим водама, или на некаквом мочварном месту сустигао, ту би их могао поразити, кли кад би људи били готови и кренули (брзо) ка ономе месту где пале и пљачкају, с мало људи велику би им штету причинили, јер се они тада (распуцају и растуре, а тада се такође) највише боје, и велики их страх обузме, јер су расути. И тако би их с мало људи могао неко тући[589] све до самога места где војвода таборује, па се ни сам војвода не би смео зауставити, (мислећи) да је велика сила, (јер не би умицао самдруги). Ето тако се брзи коњаници спремају на нас.

XLIII глава: О сарахорима, као што су код нас најамници[590] Сарахори су као код нас најамници (или плаћеници), а они су такође из (броја) добровољних брзих коњаника јер цар кад чује да се велика хришћанска сила креће на њега или било каква велика војска[591], тада наређује да се виче по градовима[592]: "Ко хоће да прима плату, биће му давана". И тада брзи коњаници одлазе цару и дају им на коња златник за четири дана, па их од тога времена не зову брзи коњаници,

јер више нису добровољни, већ. сарахори, а плаћају им за сваки месец, јер њихова служба не траје дуго. Њихово оружје је: сабља, штитови[593], копље, понеки од њих имају панцире. А цар их држи при себи док су му потребни, а онда - исплативши их - отпушта их. А бива их око двадесет хиљада (у одлучном боју. Стоје крај (цара) с леве стране од јаничара, (како је то више) описано).

XLV глава: О мартолосима или о војницима[594] Мартолоси су хришћани, а особито на крајинама[595] бивају, и они добијају плату на коња златник за осам дана. А плата им се такође даје за сваки месец (свакоме) (без закашњења), као и сарахорима, али њима служба траје докле ко хоће. Оружје имају исто као и сарахори. Ако ко хоће више да има, то је у његовој вољи. Има исто тако и неких хришћана слободних, који не дају никоме ништа, а никакву плату не добијају. Зову их војници. Ови цару служе и празне царске коње воде, где је потребно. Мартолоса и војника има на неколико стотина.

XLVI глава: О уређењу турскога јуриша Турски цар заузима вароши и градове не жалећи трошкове зато да не би ту остајао с војском дуго (јер се пешаци не снабдевају намирницама, а коњаницима коњи одлазе, камиле и мазге, а у то време би је могао поразити са свежом и уједначеном војском с божјом помоћи. И пре но што би имао да опкољава или заузима он припреми велико изобиље свих ствари. Топове исто тако не возе увек са собом особито не велике за рушење, и то зато што су тешки и тешко се возе, или накупе међу камиле пуно и изобилно свега; а кад приспеју под који град који хоће да освајају, ту излију велике топове, а и праха имају изобилно), најпре из топова разбивши и разрушивши[596] зидине варошке или градске, док му се чини довољно. А кад види да је време да се пусти на јуриш, тада најпре нареди да се виче по читавој војсци да се коњи, камиле и сва стока с паше догна до војске, (а то зато да им не би, док се они око јуриша замајавају, какви непријатељи коње похватали), а кад се то изврши, онда наређује да се по други пут по читавој војсци огласи, одређујући дан јуриша (да би се сви припремали), а најрадије бирају себи петак. И оглашујући тако именују при томе дарове на овај начин: ко заставу изнесе на зидине, томе војводство обећавају, а ко за њим уђе - субаштво (то јест староство или под војводство), трећем шерибаство[597], а другима пак новац, не назначујући суму, раздајући к томе различите хаљине[598]. А што год тада спомену, све се без грешке изврши (и испуни), па било да варош заузму, било да је не заузму. Онда пак оглашују за саме вечерње или с вечери свуда по читавој војсци[599] да се густо натичу запаљене лојане свеће свуда по војсци, тако да (издалека) изгледа као да звезде густо на облацима[600] сијају; (а то је знак сигурног јуриша). И зато се те ноћи и сутрадан[601] спремају за јуришање преко дана[602] све до вечери.

А преко ноћи пак иду ка ономе граду са свих страна ћутке, истиха прилазећи опкопима, носећи пред собом заклоне од плетеног прућа и лествице снажно опремљене да би могли ићи с обеју страна лествица и одоздо и одозго[603]. А јаничари пак иду ка ономе месту где је зид пробијен (или зидине) и приступивши порушеноме месту, чекају (ћутке) све док се не почне дан показивати. А тада најпре тобџије почну гађати[604] из свих топова. Пошто се топови испуцају, онда јаничари врло брзо јуре на зид (по лествицама), јер за то време грађани пред топовима (честом паљбом) одступају, а кад виде јаничаре на зиду, окрећу ' се к њима и туку се заједно с обеју страна. И ту јаничари миле соколећи једни друге, а уз то иде (с бокова) врло густо стрељање из лукова (из пушака), јер им (други) додају још пуцњаву и велику лупу од бубњева и од људске вике. И ова битка траје такође један часић а највише два. А надвладају ли за то време хришћани поганике, онда већ лагано слабе и малаксавају Турци, а хришћани се ојачавају. И тако тај јуриш траје до подне и даље не може трајати, јер муницију испале, а понеки људи (бивају) побијени, неки рањени, а сви се заморе. Кад види цар да (јуришем) не може победити, наређује им да одступе од града, а топове с осталим прибором да одвуку од мора[605] и да натоваре на кола. Скупивши[606] рањенике наређује да се пошаљу напред[607], а сам на томе месту остаје до ноћи, а у ноћи пак са читавом војском одлази, да на њих не би из вароши или из града викали. И зато увек начини заседу, ако би ко из града ишао[608] да (их гони и да плен узима и да) се може некако над њима осветити. И зато се народ који се налази у градовима мора (веома опрезно и) пажљиво држати, да не изјахује и не излеће из града било како[609]. Јер ако се од њега град или варош једанпут одбрани, за дуга времена неће Турчин на њега нападати. Који пак (од Турака у јуришу или у бици) осакаћени буду било како у руку.) У ногу, свакога тога ће цар снабдети добрим намирницама све до његове смрти. (А рањенике исто тако све даје да се излече и опораве, свима који год су исто тако ма шта јуначки извршили, свакоме дају шта је ко заслужио). И такав је облик (или уређење) турскога јуриша.

XLVI глава: О хришћанима који су под Турцима Хришћане (Турци) зову каури, а свима који су под Турцима цар зна број, колико их има у свакој земљи. Цару дају данак на сваку годину по четрдесет аспри (које Турци зову акчан: четрдесет) њих чини један златник; сваке године прими цар тога много стотина хиљада. А који год може да зарађује новац, тај даје златник на годину, осим деце и женских глава[610] и осим других прихода, који му долазе у његову ризницу на мору и на суву и од сребрних гора (и других ствари). Ови исти хришћани дају и својим господарима под којима су и које зову тимарерлер половину царскога данка, а к томе десетак читаве своје летине или хране. Рад никакав не дају[611] ни цару нити икаквоме господару, нити (на њега) иду.

А када царска војска иде (кроз његову земљу), нико не сме преко усева прелазити (или кварити какву ствар), нити какву штету начинити, нити као захвалност узети што од кога, па макар тако мало било да не би стајало ни новчића. Турска господа се тога (чувају) и неће прогледати кроз прсте један другоме, јер неће да се сиромашнима штета чини (како поганицима, тако ни хришћанима). А кад би неко кокош једну из захвалности узео, главом плати,[612] јер цар жели да сиромашни буду на миру. Хришћани исто тако морају опремати за царем много хиљада товарних грла или коња, храну да то тамо продају за свој рачун, по којој цени им се одреди праведно, не чинећи им штете. И тако све држе по томе уређењу (како је било од прастарих времена тако и до данашњега дана). Тако се било десило за цара Мурата да је једна жена била тужила једнога азапа да јој је на двору (у дворишту)[613] узео млеко и попио. Цар је наредио да га ухвате и да му разрежу трбух (и да гледају) има ли млека у желуцу, јер то није признао онај тамо;[614] [(и нађено је оно млеко у њему), али да није било нађено, то исто се имало десити жени. И тако је јадни војник изгубио главу, а жена млеко. А то се десило кад се ишло од Пловдива ка Чрномеру.

XLVII глава: О турском размножавању Турско размножавање је налик на море, које никад не надолази, нити се смањује (и никад у миру) не бива, (већ се на различитим местима узбуркава, њишући се овамо и онамо). А исто тако ни поганици никада мира немају, увек се (буне и) колебају. Јер мада се у једној покрајини утиша, ипак у другој о обале запљускује. Где је морска вода густа и слана у неким покрајинама со од ње праве, а ипак ако чисту воду не зачиниш делом слатке, со не може бити; исто тако све воде, лутајући по свету овамо и онамо слатке бивају и добре, и за све ствари потребне и корисне, а када у море уђу[615] и помешају се с морском водом, сва доброта и сласт њихова се губи и постају као и друга морска вода густа и слана. И Турци су налик на то: никада нису у миру, увек воде борбу из године у годину из једних земаља до других, а ако негде начине примирје, то је због њихове користи, а у другим покрајинама све зло (изводе или ) чине, људе узимају, заробљавају, а што не може ходати - убијају. И то се дешава много пута годишње :[616] десет до двадесет хиљада хришћана доводе међу поганике, па помешавши се, сви се покваре као и речне воде у мору, јер напустивши веру своју, поганску примају. И кад тако пређу[617] гори бивају такви хришћани[618] него прави поганици. И тако све то служи њиховом размножавању: док једни ислужују други су ислужили и друге доводе, а неки се о томе старају (и друге доводе) да воде, како их никада не би бивало мање, као што им је Мухамед наредио. А поврх тога оних који се сваке године добровољно потурче није мали број, као што се било десило у Галати да је један чувени калуђер светога Бернардина својим неваљалством довео био једнога доброг човека да изгуби живот, јер су га Турци без кривице дали да се спали а његова жена је остала удовица. Онда је овај калуђер

примио Мухамедову веру а Христову погазио, а ону удовицу је од поганика испросио. И тако су му је дали против њезине воље, а потом је пак више него четрдесет морнара[619] Каталанаца примило поганску веру. А ипак поганици нису хвалили поступак овог калуђера. И тако се Турци множе, што се по томе може видети, јер они[620] узимају људе, а не стоку. А ко им то може забранити, јер они кад покупе све, брзо назад одлазе; и пре него што су хришћани спремни, они онде бивају где треба да буду. А ако би за одбрану од тога хтели чувати људе, била би већа штета и губитак;[621] (јер) док змији главу не разбијеш дотле нећеш од ње бити сигуран. И мада ће понекад њихова коњица бити поражена, ипак то није никако крај, свакако ће се поново вратити.[622] Осталог се можете досетити.[623]

XLVIII глава: Како се цар показује својим дворанима на двору Турски цар има овакав обичај: на својем двору показује се дворанима у два дана[624] у недељи, и ту сви дворани морају бити, стојећи далеко уоколо. А ту се исто тако приказују и посланици откуда год били, носећи дарове, па пошто се прикажу више на двор не долазе, сем кад би (опет) хитна потреба била. И тако чекају одговор. А цар се зато мора показивати, јер кад тога показивања не би било, онда би дворани могли имати некакву сумњу и бојазан да му се некаква незгода десила и да се неко други на престо попео пре него његов син. Па кад би и болестан био, ипак зато дворани хоће да знају о његовој болести. Царска имена на турском језику: једно је бујукбек, као кад би рекао велики господар друго - хункјар то јест турски кнез, треће - мирза, то јест сила, четврто султан, то јест цар, а по претку своме зове се Османоглу, то јест хетманов[625] син. Неки га зову падишах, то је као име над свима именима, а то име њему не припада већ само богу, Јер они бога зову јергок јарадан падишах (као кад би рекао земље и неба) свемогући створитељ.

XLIX глава: О јединству краљева пољских с угарским Угарски краљ Владислав и пољски краљ Олбрахт јесу два брата која леже под једним срцем, од једне крви потекли. Имајући тако велику силу (било би заиста божја казна и велико и нечувено чудо) кад се не би осмелили да нападну турскога цара и да се не освете за такво проливање хришћанске крви и за уништење народа, а особито њихових предака. А свакако је добро познато било да докле год је Степан влашки војвода држао Килију и Београд у својим рукама пољска краљевина је седела у миру као иза

штита. И док исто тако угарски краљ држи у својим рукама рашки Београд, угарска земља је сигурна. Јер Дунав, Сава и Тиса, Драва, ове четири реке су као затвори. Али би зато требало Београд, као кључ угарске краљевине, држати, у великој пажњи. Јер поганици не спавају, јер је краљева дужност да се о свима поданицима стара и да их увек опомиње и брани. А за то нема другог правилнијег пута него братска слога и јединство и љубав свих хришћана да би од поганичке руке били ослобођени. Не као краљ Матија, који је оставио поганике, а рат водио против хришћана. А очевидно[626] су узрок томе били свети отац папа Павле Други и цар римски (Фридрих, обојица славни спомена), јер су довели до тога да Матија води борбу против Чеха (проглашујући их за јеретике краљ Матија славног спомена), па кад ове није могао победити (и себи покорити), окренуо се на аустријску земљу против римскога цара. И тако је међу хришћанима била борба а поганици су своју силу умножавали, јер под застором вере хришћане лакомство и празна хвала воде многим рђавим стварима.[627] Телос[628] Ова хроника писана је најпре руским писмом године 1400. од рођења Господњег.

Напомене [1] светој вери. [2] осуди. [3] PAL имају после предговора главу: Први почетак Турака... [4] заслужне. [5] чине. [6] ноћивају; ноћну стражу чувају, клањања обављају. [7] мртвих. [8] као у првој недељи петак светкују, милостињу дају као. [9] одбачени. [10] говеда или нечисти пси.

[11] корисније би било. [12] него таквим људима. [13] PAL имају овде додатак на почетку. [14] тада. [15] PA 45 година, а према некима 34, а према другима 40 и седам стотина (A шест) година је своју науку раширио (A ширио). [16] ваш гроб нека буде поред путева. [17] зато да бисте поред мене. [18] будите нови изабрани божји Израиљ; бићете божји вољени нови Израиљ. [19] јачати. [20] Мухамедове вере. [21] где. [22] тада. [23] наређују да се закуне. [24] храмовима. [25] улази. [26] смета. [27] тада. [28] за коју би се уверили (да је то чинила) убројена је међу слободне жене и морала је страховати за главу. [29] исто тако неки иду у храм а неки не иду. [30] заштићују. [31] ђаволски благослов. [32] из рата.

[33] мучимо. [34] погледају. [35] жагора. [36] расправе, посла, жртве. [37] у сваком. [38] ко. [39] храм. [40] У РA долази овде опширнији додатак. [41] верујући. [42] овим речима [43] раствориле и преносиле га. [44] просветлити. [45] великих. [46] башмаке, као да су биле некакве сандале или ципеле (?). [47] сандале. [48] избави нас из руку непријатеља твога светога крста. [49] вољу испуњавати. [50] Мухамед је исто тако три пута Бурака бинип (појахавши Бурака — коња) био на небесима, као кад би рекао нашим језиком: севши на некакав вихор. [52] (јер то њима) служи. [53] један другом не иду на руку. [54] хвале се. [55] успева. [56] пазите.

[57] има четири краја; на четири краја ће се зауставити. [58] крај. [59] живахно. [60] то јест. [61] тамо ће достојанствено. [62] људима. [63] о њиховим зборовима учењака или доктора и монаха и о њиховом расправљању о својој вери. [64] за оно време. [65] овако о Мухамеду. [66] присталицама. [67] над пророцима, за натпророка. [68] у свима пољским рукописима ово место је покварено, а у K испуштено; у M читамо: „бирају рђаве Бусромане из наших гробова и носе их у каурске гробове, па опет бирају добре кауре и носе у наше гробове". [69] устати. [70] нису хтели бити. [71] Tај исти Салих. [72] што односи. [73] У PAL овде је опширнији додатак. [74] под њиховим заповедањем; потчињени. [75] с тужбом. [76] не узевши ништа, са жалошћу. [77] њима дође; опет ће бити упропашћен. [78] од невиних.

[79] криве. [80] не сме. [81] турскоме цару ништа се више не свиђа него даму се од велике господе част и поштовање заједно с даровима пружају. [82] такви дарови међу хришћанима и поганицима не показују љубав, већ једино поштовање. [83] цар ... лукаво иде као у круг. [84] мучени. [85] наградити, платити и вратити. [86] била и јесте. [87] грчкога. [88] врсте или рода. [89] радника за сејање и крчење шума. [90] имао разапет. [91] кад је овај био изнесен. [92] не само да су његови ишли, него и туђи; туђи. [93] убогом. [94] слободно. [95] иде. [96] на ливаду. [97] речено. [98] донесе. [99] им нареди.

[100] владање за папе Бенедикта године 1500 а нешто касније за папе Јована 220 је умро; L даје друге датуме: за папе Бенедикта лета господњег 630, а 18. године цара Ираклија; и биће до воље божје. [101] Потом је Отоман умро, а после његове смрти његов син по имену Мустафа. [102] порода. [103] над својим суседима, својим блискима, и овај је био други турски цар. [104] наредио је. [105] времена (у ово време). [106] старијима. [107] људе. [108] до тога доћи (није могао). [109] најпре једну. [110] побећи или отићи. [111] разделивши се на стремен и дочекали их. [112] освојио. [113] вољом. [114] Мајци божјој у храм уведеној. [115] о миру (су међу собом расправљали). [116] буздован или штап. [117] међу се. [118] с почашћу однесу до гроба. [119] одмах се назад. [120] ту га; оца свога је задавио. Његов отац је проговорио рекавши: „Чује небо, небо чује земљу: отац ме је ослепио а син ме је задавио". [121] митрополиту.

[122] да ти наређујемо. [123] траже; искреним срцем траже. [124] оца свога. [125] с великим милостињама. [126] подигнут и за свеца држан. [127називали. [128] почаст. [129] приврженост; тада поданици. [130] скинути. [131] овога пустињака. [132] и убио га је и много других око њега; и ту је био убијен и много других поред њега. [133] цар их је обдарио. [134] дао их је посећи. [135] скупљајући. [136] дошла на. [137] присилити. [138] не може бити слога. [139] јуначки, верно и поштено; снажно, верно и поштено. [140] ... значи ово: небеска муња... [141] велики мермерни стуб. [142] у мојој невољи. [143] већа је то ствар. [144] главу кнезу Лазара.

[145] Срећни господару. [146] као спомен на погибију оца и брата свога. [147] стуб. [148] ишчезоше. [149] сазидан. [150] будем (позивао). [151] PAL имају овде већи одељак којега нема у другим рукописима. [152] вест. [153] није мислио. [154] (никакво) зло учинити. [155] другога. [156] из велике жалости. [157] уморио. [158] истоку. [159] најпре. [160] оставио. [161] кренуо је. [162] у грчку земљу, јер је и сам био Грк. [163] зову се на грчком језику старословци. [164] дошли су. [165] Израза "po stu ludu" (од стотине народа) у другим рукописима нема. [166] цара. " [167] преносити.

[168] султан, нашим језиком назван жолдан (шибеник). [169] за његове владавине. [170] идолопоклоништво; идоле, [171] али ће ипак. [172] онда ће Грци остати невини. [173] у људима и храни; претрпео је у људима од Турака у влашкој земљи; претрпео је у људима у Влашкој; претрпео у људима и храни својој. [174] која. је била Цариград. [175] силније. [176] дивних. [177] PAL имају овде већи одељак којега нема у другим рукописима. [178] дозидао; опремио. [179] веома су добро међу собом били. [180] (у оном) пријатељству. [181] опремио нити снабдео. [182] однесе. [183] гласник није могао тако брзо да стигне чак ономе коме је било наложено, те им је очи извадио похитавши из чисте рђавштине; гласник без одлагања, брзо јашући и мењајући коње, није могао овоме да стигне. Већ су им биле очи извађене. Из неке пакости овај поганик је похитао. [184] похитао., да им је очи извадио. [185] тога поганина. [186] заједно. [187] похитао. [188] до града Пловдива.

[189] повлаче; Враћају. [190] јер се даље без штете не би могла вратити. [191] то чинио. [192] посечени, похватани. [193] пет стотина; шест стотина. [194] L овде даје већи додатак, којег нема у другим рукописима. [195] донесена су. [196] (царски) сужњи. [197] весело. [198] до седам. [199] бој; рат. L овде даје већи одељак, којега нема у другим рукописима. [200] ступи. [201] M још додаје: Зато је био цар отишао у калуђере говорећи да није достојан да буде цар кад није био у томе боју. [202] иду. [203] M потом пак, повративши се из овог лудачког замора, иде сваки у свој брлог. [204] у боју. [205] M додаје: будући млад, оставивши јаничаре у Једрену. [206] закашњење. [207] одличније. [208] саветницима (његовим) који су с њим били. [209] узе. [210] због чега сте се тако побунили. [211] ваших; за твојих

[212] (преко) старе. [213] зеленило; хладњак. [214] зеленило и липље. [215] зелени хладњак. [216] о краљу Владиславу како је по наговору папе Евгенија и Јанка свога војводе и друге духовне и светске господе, прекршивши примирје, кренуо на Мурата, па је тамо поражен и убијен. [217] ласкавци. [218] не памтиш. [219] журиш. [220] како сам уништену земљу узео под своју власт. [221] до времена док траје примирје; до времена када ће се завршити примирје. [222] на његовом савету да се заустави. [223] у малом броју. [224] скупоцен, са сликама унутра, златом и бисерјем извезен (тј. шатор); најскупоценији бисерјем, златом, сликама, унутра извезен. [225] на ветру. [226] пет стотина [227] нећемо код куће лежати, већ хоћемо да се кренемо на поганике. [228] ПА имају овде опширнији додатак [229] долинама [230] Кад виде то Јанко да су се јаничари поред кланца наместили, потпуно је упропастио краља својим саветом да би потом сам у краљевини заповедао. [231] у скоку је к њима јахао [232] и хитајући тако; гурали су се једни за другима да би што пре на њих ударили, и тако су дошли на оне јаркове и тамо су једини за другима у њих упадали.

[233] 30 хиљада. [234] господе [235] бирати. [236] Кукрихадер, као кад би рекао грбави одрпанац, Кукри, као кад би рекао грбави човек. [237] скупоценом. [238] Кад су је неки видели. [239] имао је на своме двору једну боју црну а другу црвену. [240] донео. [241] земљопоседницима. [242] Због овог је и данас свима веома жао. [243] с мојима; са својима. [244] кад вам мој савет у то време неће изгледати користан. [245] да му да (swoidrang — ?) и слободно кретање. [246] да буде помаган. [247] него неколико. [248] и трајао је. [249] до суботњег вечерња. [250] отишао. [251] и ту је Јанко био ухваћен и изведен преда њ. [252] велику незгоду. [253] PA имају овде већи додатак. [254] бринуо, али је ратник био знаменит и срећан; задату веру никоме није одржавао.

[255] никад им није сметао. [256] не верујем. [257] старославни. [258] говоре. [259] зидаре. [260] људе. [261] почео носити. [262] велика. [263] (да би трговци) могли (своју) робу (возити). [264] нису хтели покретати; оставили на миру. [265] дозида (до краја). [266] а кад га освоје, до темеља да га сруше или да га поседну. [267] за одбрану (се нису спремали). [268] имање (имајући); [269] дозидао (до краја). [270] лађа. [271] хиљаду и по коњаника. [272] посла. [273] свакако нашом помоћи мало се Турцима помогло. [274] лепак; игле; ваљци; подметачи; [275] на двоје се дели. [276] за (једну) дуж. [277] P и нешто раније A — имају опис Цариграда.

[278] кад видеше тада други његови команданти., уплашивши [280] наоштривши се. [281] Турчин. [282] наша мисао. [283] Ладислава, који је био после краља Владислава. [284] побили су их многе, па су и турска господа добила своје. [285] особито с великом силом. [286] заједно састави. [287] Потом. [288] које му се потчинило. [289] мушкарце одвојено у-прокопе с једне стране, а њихове жене иза њих засебно. [290] мужевима. [291] (на имању) штете. [292] 1700. [293] господару. [294] али то нисмо смели, јер смо били млади. [295] остале. [296] други младићи. [297] и ови младићи, договоривши се међу собом, имали су [298] или ћемо постати. [299] Нико други већ велика окрутност твоја и неисказана жалост наша коју имамо; нико други него велика жалост наша. [300] извадивши. [301] удови.

[302] одузму. [303] шатор. [304] обричући ласкаво и неверно, свечано га уверавају да ће ту бити безбедан и дању и ноћу докле год се њему буде свидело и још више су га уверавали: „За што год нас будете молили, радо ћемо за вас учинити". [305] (су) га задржали. [306] преко његове воље и наређења. [307] од Јанковог старијег сина Владислава, Матијиног брата, којега је за то дао краљ Владислав посећи, а и сам је убрзо отрован умро. A краљ Владислав ухвативши Матију узео га је са собом у Чешку; будући тамо у тамници, убрзо је после тога постао краљ. [308] не би добили Турци. [309] пакосном. [310] онај трошак окренуо. [311] за име (његово). [312] Зато су сада. [313] укопавши се. [314] поставивши. [315] одмах. [316] највећи [317] старијег [318] пре него што су. [319] Потом су почели јаничари да беже. [320] на једну гомилу били су сложени под настрешницом [321] сами.

[322] Кад су видела грчка господа да се турска моћ умножава, начинили су били зидове од једне морске обале па све до друге, али не особито сигурне и снабдевене. Ту земљу пак зову Пелепонез. Све од воде до воде начињен је зид, али не сигуран. [323] А у тој земљи владао је Димитрије деспот, или да се каже (друкчије) господар оне земље. И овај. [324] (се) изгубио. [325] Овај деспот. [326] са [327] даде одговор. [328] како најбоље може. [329] опкољен. [330] подигне; довезе. [331] туч. [332] не надајући се. [333] наредио да се посеку. [334] као што је у другим градовима чинио. [335] недалеко од Негропонта или Евбеје, где је било најславније место Халкидија (Халкида); људи ове земље били су веома борбени, па хотећи тада као да поплаше Турке, послали су своје изасланике к њему с даровима. [336] наредићу да (им) се пребију. [337] освајајући градове. [338] до Мореје смо стигли, због чега смо доста муке имали; пре него што смо деспота Димитрија стигли и опколили у једноме месту; — до Мореје приспети, а ипак смо ту доста муке имали док смо деспота Димитрија опколили у једном месту које зову Миситра. [339] обећавајући. [340] Cham (стално тако у ова два рукописа).

[341] мада с Турцима исте вере. [342] предузели. [343] употребити због слоге и доброг уређења. [344] због великих и непролазних планина. [345] под гором заглибила. [346] све ствари са благом са кола. [347] с планине на планину. [348] ваљаних; на којој је био део царскога блага. [349] другог осим тог. [350] велика. [351] зауставио се и питао шта је разлог задржавању. [352] (је) чуо. [353] да само војсци не буде сметње. [354] У M је к томе још додато: „као што при томе бива". [355] била веома лепљива; житка. [356] ради отпочинка. [357] даровао је. [358] три. [359] двадесет хиљада. [360] тако да је. [361] к Трапезунту и ту смо. [362] посматрали. [363] Потом је онда цар.

[364] сто педесет хиљада. [365] и послао га је. [366] некако. [367] збрку у походу. [368] дошао је и јавио за службеника. [369] и неколико стрела. [370] из случаја, те је несмело. [371] па ипак. [372] под пазухо, захватајући мало тела. [373] дошавши к њему од велике жалости је. [374] запаливши их. [375] најпре; на његове груди. [376] топио му је врео восак на очи. [377] измишљајући му увек нове и нове муке; у суровим мукама. [378] потом су га. [379] (су) носили. [380] стигли смо чак (до Еуфрата). [381] састати. [382] цар назад одлази. [383] на обалу. [384] са читавом војском. [385] јединог, једноокога. [386] врло широка.

[387] Хамзабег, који је владао над царским ловцима. [388] Утом је отишао. [389] 45, тридесет. [390] изишли. [391] месту или престолу. [392] с друге стране. [393] зато. [394] скоро смо се, [395] док се нису. [396] јаничари сви превезли и к нама пребацили. [397] а ипак док до тога није дошло. [398] није могао помоћи. [399] нас. [400] к њему приспели; пребацили (смо се); опремили (смо се). [401] видећи. [402] потом је. [403] пре тога нису били. [404] их се бојали. [405] потом. [406] секући; секући да су. [407] до неколико; сто хиљада. [408] тако да су. [409] побегли.

[410] поверивши. [411] а у то време. [412] св. Павле из потопа испловио и змија га. [413] а. [414] Ђурђе Скендерберг друкчије Кастриот, Скендер син Иванов. [415] и имао је. [416] покоривши све кнежеве. [417] арапске земље. [418] A у то време десило ми се да сам ушао. [419] да с њим седим. [420] дошао. [421] дођоше. [422] угледавши их. [423] изићи. [424] и ту су сели. [425] нећемо. [426] као сигурну ствар. [427] а памтите ове моје речи и сећајте их се, јер сам ја исто тако хришћанин као и ви. [428] Затим сам од њих отишао. [429] господина. [430] сетили су се са мном. [431] али нису знали. [432] је (тј. земљу)..

[433] а ја сам био од њега остављен. [434] одмах; најбрже. [435] становали. [436] краљевска. [437] наредио је да се ту излију; наредио jе да се ту лију. [438] пешак из града појурио је по заставу; пешак се борио с једним јаничаром, тукући се о заставу. [439] тако су се држали; тако су се обојица добро држала. [440] заједно. [441] да су град и варош тако бранили да им није могао ништа учинити. [442] потом. [443] Има на мору острво Евбеја, на коју је цар кренуо и [444] када је бројано. [445] једноме господину по имену тетреик синан. [446] сва блага, товар његов. [447] четири пута сто хиљада; четрдесет хиљада. [448] цар. [449] четрнаест хиљада. [450] а то је говорио о онима. [451] И бојао се. [452] четрдесет. [453] Тада је наредио. [454] имало не поћи за руком. [455] са свим хришћанима.

[456] Али кад би већ. [457] позвао. [458] папи. [459] колико је лапа било, сви су били светитељи. [460] у њихов стан. [461] сви би од њих отступили и хришћанима се окренули. [462] изволи дати. Освојио је исто тако дванаест краљевина у Малој Азији, то јест Понт, Битинију, Кападокију, Пафлагонију, Цилицију, Памфилију, Лљкију, Карију, Фригију и Хелеспонт или Мореју. — A има овде дужи одељак. [463] имали распру међу собом. [464] влада и владао је; већ је за моје време онда владао. [465] а у Угарској Београд. [466] па би водили борбу; онај. [467] свакојако ниједноме од аих. [468] A то је читаво благо цариградско. [469] то јест нови двор или град; има веома сигуран и тврди град, који је Мухамед био сазидао кад је Цариград освајао. [470] A када би који царски син. [471] Неће га дати ниједноме, јер ће град тако чувати као пред непријатељем. [472] вратити; поверити. [473] На сваки начин је добар поредак и велики ред у турској земљи, а прва је ствар. [475] за своје не даје. [476] да би имали све потрепштине. [477] капиџика за излазак.

[478] осим. [479] могу ли. [480] друго имање. [481] први разлог. [482] занемарује; а ко тада рђаво служи или (службу) занемарује, томе ће цар службу ускратити и имање одузети. [483] или други пут. [484] Прегледавши то, враћају се. [485] од кога је убијен. [486] и царска претња. [487] највиши. [488] такав ред и поредак; управљање. [489] претрпавао (бригама). [490] јаким. [491] (чије) питање. [492] у једној згради. [493] у нарочитом шатору. [494] сама двојица. [495] разилазе се [496] толико. [497] потпуне две хиљаде. [498] узимају. [499] да се тако понесе да буде ослобођен. [500] уче.

[501] их снабдева. [502] више. [503] сваки. [504] другима. [505] ниједан; сваки; ваљан. [506] погубити; погубљивати. [507] Има међу њима још овакав ред. [508] великих пушака. [509] одличних коња, дечака; одличних дечака. [510] двеста. [511] под собом. [512] с луковима и стрелама да носе, опасавши се;сабљу, лук и стреле да носе; опасавши се. [513] бити у реду. [514] (према његовој) служби. [515] храну или јело. [516] ових има сто и оне. [517] ствари. [518] A имају исто тако и четири велика бубња. [519] Али. [520] камила. [521] четири хиљаде. [522] двадесет. [523] Прва.

[524] цара. [525] јарка. [526] остављају. [527] (друго), оружје. [528] сваки са својим одредом; а имају исто тако дужа копља него наша, скоро за лакат, а то зато да би наше могли дохватити, а да сваки сам стоји и своју заставу држи. [529] први. [530] међу њима су исто тако и царски велики бубњеви. [531] показати. [532] топуз. [533] јуначки и xрабрећи; соколећи коњанике га борбу. [534] Турака. [535] с Турцима. [536] недовољно добро знају. [537] а то је да. [538] Одавде па до краја главе у ПА је друкчије: И зато док је њихово људство на бојноме пољу свеже, не треба се на њих било како журити, јер кад је у њима велика страхота и правичност (приправност), морају веома јуначни бити и назад не могу ступити. — (Даље иде као у горњем тексту). [539] смео супротставити. [540] не досећају. [541] али нису могли сазнати. [542] једанпут; ипак; само једанпут. [543] као што сам раније рекао; као што је раније речено. [544] некако; никако.

[545] Овде се у C налази додатак о походу на Богдана Једнооког. [546] На почетку ове главе у PA налази се додатак. [547] разум и ред. [548] и зато кад разум и саветовање све (уређују). [549] знајте. [550] оптеретите. [551] лако утећи. [552] турски коњи. [553] великих. [554] исто тако. [555] Турци имају то наређење. [556] него, [557] секу; а не рањавају. [558] лакша. [559] ни из каквог. [560] води. [561] с вилама. [562] врло потребне и корисне. [563] него ишта. [564] (потребно је) имати разуман и навикнут и извежбан (народ), као што Турци имају. [565] зависи, и да се не ослања на хетмане. [566] добро. [567] најпре према господу (богу), затим.

[568] неколико стотина, ако хиљада не би било. [569] знатна. [570] великом. [571] у војсци. [572] Као што и турски цар чини и при себи има такве људе које шаље до одреда, опомињући их да ови буду тако ваљано припремљени. [573] оних изасланика. [574] Знајте исто тако. [575] брзим коњаницима или козацима. [576] с облаком. [577] попале. [578] пут. [579] Ако немамо. [580] доста ћемо накупити свакојаког блага, довешћемо. [581] потскакујући људима. [582] ће доћи; седи сам.. [583] стигли. [585] xоће. [586] татори. [587] неколико стотина. [588] редом. [589] могли би их нападати тукући их, могао би их тући нападајући их. [590] У A нема целе главе. [591] исто тако када xоће да скупи своју војску да буде већа него што је била.

[592] по читавој његовој земљи. [593] чисте сабље. [594] K и A немају ове главе. [595] у пограничју. [596] наређује да се разруше. [597] а другима опет друга достојанства. [598] и другу одећу и различите дарове. [599] да сутрадан посте, па пошто пропосте читав дан, када пак вече дође. [600] над облацима; на облацима. [601] или и цели други дан. [602] приређују себи свуда гозбе, уживање. A кад се довољно наједу и напију, тада се—грлећи се и љубећи—опраштају један од другога, као да више никад један другога неће угледати, и тако остају. [603] с обеју страна, а други и одозго и одоздо. [604] пуцати и густо тући на зидине. [605] од зидина. [606] Пописавши. [607] да се иде с њима напред ради неге. [608] излетео. [609] или да излеће; јер су скоро на тај начин Турци заузели Никопољ: гонећи грађане, ушли су за њима у град. [610] два златника годишње осим депе и женских глава. [611] нису дужни. [612] (главу) изгуби. [613] на путу

[614] војник. [615] се улију, упадну. [616] сваке године. [617] примајући поганску веру велича је: а многи. [618] за хришћане; хришћани који су постали поганици. [619] Угра. [620] тако се поганство јача, као што је о горе споменутом мору речено, а то можете и сами знати да Турци. [621] ако више људи на то чуваш, xотећи да их одбраниш, претрпећеш већу штету и губитак. [622] Док змији главу не разбијеш, дотле је све гора. Тако и ви ако их кадгод прегазите и потучете, ови ће исту онакву штету причињаватн као и раније. [623] Остало можете разумети. [624] два пута. [625] Отоманов. [626] Нажалост. [627] И тако су хришћани били мучени, а поганство се свуда ојачавало, а успомена на покојног краља Матију прошла је као звук звона. [628] На маргини: Finis, можда [грч.] Селос.