Komparativni Politicki Sistemi Skripta

KOMPARATIVNI EKONOMSKI SISTEMI 1. POJAM I PREDMET KOMPARATIVNE ANALIZE SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA Do prvih uporednih analiza dolazi U SAD-u, posle I svetskog rata. Analizira se i zaključuje superiornost kapitalstičkog u odnosu na socijalistički sistem. Ova ocena se ublažava posle krize ’20. i ’30. Promene na političkoj i ekonomskoj karti sveta su proširile mogućnosti izučavanja i upoređivanja različitih sistema. ’70. i ’80. tražila se veća usaglašenost u pristupu uporednog istraživanja savremenih privrednih sistema. Veći je naglasak dat na različitu uspešnost zbog razlika u njihovom funkcionisanju, u celini i pojedinačno. Veća se pažnja poklanja i praktičnim iskustvima i komparaciji pojedinih delova privrednog sistem (a ne da se posmatra u globalu). Komparativna analiza: 1) 2) 3) 4)

razvija opštu teoriju privrednog sistema utvrđuje opšte karakteristike pojedinačnih sistema i njihove varijetete razvija metodologiju za njihovo upoređenje i vrednovanje vrednuje uspešnost privrednih sistema 5) objašnjava način rešavanja osnovnih ekonomskih problema, u zavisnosti od tipa sistema

Cilj je, dakle: na osnovu što egzaktnijih pokazatelja utvrđuje u kojoj meri je svaki sistem u stanju da realizuje ciljeve (ekonomske, socijalne...) koje posatavlja za svoje civilizacijsko opredeljenje. Uporedno istraživanje omogućava realnije sagledavanje prednosti i mana sistema, i daje sugestije o organizacionim i operativnim promenama, u cilju poboljšanja njegovog funkcionisanja i efikasnosti. Zahvaljujući tehnološkom napretku, dolazi do efikasnog prilagođavanja i prestruktuiranja privrede, pa se i menjaju stepeni razvijenosti i društveno-ekonomska efikasnost. Naravno, neki sistemi su nefleksibini, stoga ne napreduju. Tranzicija: Krajem ’80. i početkom ’90. Bivši SSSR i zemlje CIE ukida se komunistički monopol, državna svojina, i centralno-planski sistem upravljanja privredom. U ovoj knjizi se ukazuje na neodrživost tradicionalne tipologije privrednih sistema Na osnovu izabranih odrednica upoređuju se: kapitalistički i centralno-planski i samoupravno-tržišni privredni sistem.

2. OSNOVNO ODREĐENJE I DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA Prema opštoj teoriji sistema, svaki sistem se sastoji: 1) od skupa delova koji formiraju neku funkcionalnu celinu 2) od načina povezivanja i intenziteta između pojedinih delova 3) od principa (pravila) na osnovu kojih se ti delovi povezuju

1

To važi i za privredni sistem. On se sastoji iz još nekoliko podsistema (pravni, politički...). Tu je privredni sistem dominantan. 1) Definicija: Privredni sistem je skup institucija i mehanizama za donošenje i implemenaciju odluka koje se tiču proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnjeu jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu. To podrazumeva i regulisanje svih odnosa koji iz tih aktivnsoti proističu. (te komponente nisu krute, već su podložne manjim ili većim, sporijim ili bržim promenama.) 2) Privredni sistem je društveno određen mehanizam za donošenje ekonomskih odluka (šta, kako, gde, kada i za koga) u tri osnovna područja: proizvodnja (razmena?), raspodela i potrošnja. Kod donošenja odluka je bitan stepen centralizacije u sistemu. Privredni sistem je sastavljen od 4 međusobno povezane komponente: sistem donošenja odluka, sistem motivacija, informacioni sistem i kordinacioni mehanizam. a)

sistem donošenja odluka je raspoređen na razne donosioce odluka b) motivacija se menja u zavisnosti od stepena razvijenosti, političkih, ideoloških i ekonomskih ciljeva pojedinih privrednih sistema c) Informacioni sistem uključuje mehanizme i kanale za prikupljanje, prenos, obradu, skladištenje i analizu ekonomskih informacija. d) Kordinacioni mehanizam može da se zasniva: snagom tradicije, tržištem i planom (karakteristike su poznate).

3) ne piše ništa o principima

3. GRUPISANJE (TIPOLOGIJA) PRIVREDNIH SISTEMA Ključne komponente svakog privrednog sistema, i kriterijumi za grupisanje sistema: 1) prema karakteru vlasništva nad sredstvima za prizvodnju i oblicima prisvajanja (privatna, državna i društvena svojina) 2) prema sistemu donošenja odluka – osnovna razlika je u nivou njihove centralizacije: pretežno centralizovani i pretežno decentralizovani (odlučuju i niži nivoi po osnovu prava svojine ili zakona) 3) prema motivacionom sistemu, u savremenim sistemima je materijalne prirode najjači motiv. Sistem nagrađivanja može prilično da motiviše, javno priznanje ili promocija. 4) Prema načinu alokacije proizvodnih resursa i ekonomskih aktivnosti, tj. prema načinu organizacije i povezanosti ekonomskih učesnika u procesu društvene reprodukcije. Tu se razlikuju 2 strane privrednog sistema: tržišnu i plansku. Na osnovu ovih kriterijuma je izvršena tipologija privrednih sistema: •

Kapitalistički privredni sistem – privatna svojina nad faktorima proizvodnje, decentralizovan sistem donošenja odluka (u rukama vlasnika proizvodnje). Proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja kordinisane su putem tržišnog mehanizma, a učesnike motivišu materijalni podsticaji

•

Socijalistički samoupravni privredni sistem – društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, sistem donošenja odluka je u osnovi decentralizovan, tržište je osnovni koordinacioni mehanizam, motivacija materijalne prirode. • Socijalistički centralno-planski privredni sistem – državna svojina nad sredstvima za proizvodnju, centralizovano donošenje odluka. Podsticaji su materijalni i moralni. 2

Nova tipologija obuhvata 4 grupe: o Socijalno tržišne i participativne privrede -- širenje radničkog akcionarstva i drugih oblika svojine (preraspodele), decentralizovan sistem odlučivanja + uključivanje zaposlenih na svim nivoima odlučivanja – aktivno preduzetništvo. o Ostale razvijene zemlje – ekonomski liberalizam, sa slabijim delovanjem redistributivnih mehanizama i socijalno-zaštitne funkcije države. o ZUT – težnja ka modernoj tržišnoj privredi, privatizaciji, liberalizaciji, makroekonomskoj stabilizaciji. o Socijalističke reformske privrede – pored promena dominira državna svojina. Poseban problem je klasifikacija nerazvijenih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike. Veoma je heterogena grupa, teritorijalno i po broju stanovnika. Tu spada 80% stanovništva, a samo 20% svetskog dohotka. Postoje velike razlike u društveno-političkom uređenju. Najvažnije, sada, za tipologiju ZUR je njihova dalja razvojna polarizacija. Treba biti oprezan kod tipologije, mnogo su heterogene zemlje(u 60 najsiiromašnijih zemalja živi 3 mlrd stanovnika).

4. VREDNOVANJE USPEŠNOSTI PRIVREDNIH SISTEMA Ukupna uspešnost jedne zemlje, kao i njeni ciljevi su: o o o o o o

ostvareni privredni rast, efikasnost privređivanja, ekonomska stabilnost, otvorenost tržišta, raspodela i nivo standarda.

Oni su rezultat delovanja brojnih heterogenih faktora: o o o o

primarni razvojni faktori socio-istorijski faktori privredno-sistematski faktori ekonomska i razvojna politika.

Ciljevi i faktori uspešnosti nisu direktno merljive veličine, ali ih je moguće izmeriti, posredno, pomoću skupa različitih indikatora. Prilikom operacionalizacije i komparacije je bolje koristiti samo kvantitativne pokazatelje: statističke informacije, popise, GDP (mada, ovaj pokazatelj ima niz manjkavosti), GDP per capita... na osnovu kojih se prave rang-liste. Kod kvalitativnih indikatora se ispoljava subjektivnost u njihovom definisanju i načinu merenja. Vrednovanje uspešnosti ne može da se vrši na čisto objektivnoj osnovi, jer takav postupak nije kompletan. Prilikom izbora zemalja i vremenskog perioda treba voditi računa o ograničenosti uporedivosti bivših centralnoplanskih privreda i ZUR. Treba ići na izbor zemalja sa približno istim nivoom razvijenosti, veličine, strukturnih i socio-istorijskih sličnosti. 3

Iz specifičnosti različitih privrednih sistema proizilaze i različite norme i prioriteti, mada se oni mogu menjati i u okviru istog sistema i time uticati na promenu njega samog. Kod selekcije kriterijuma uspešnosti privrednih sistema postoje 2 mogućnosti, ko dizbora za empirijsku analizu: a) izbor jednog „najboljeg“ kriterijuma uspešnosti, koji bi bio u stanju da celovito predstavi ukupnu uspešnost jedne privrede i njenog sistema (reprezentativni kriterijum). Ali, treba biti oprezan u izboru onog koji bi sintetički iskazao sve bitne aspekte uspešnosti jedne privrede b) izbor većeg broja kriterijuma pomoću kojih bi moglo da se formira „profil privredne uspešnosti“. Kod višekriterijumskog pristupa se menjaju prioriteti kriterijuma u zavisnosti od specifičnosti privrednog sistema. Kriterijumi mogu biti komplementarni, ali i konfliktni. Ostvarivanje jednog kriterijuma često zahteva žrtvovanje nekog drugog cilja. Ako je zemlja uspešna u odnosu na svoj najvažniji cilj, to znači da raspolaže i uspešnim privrednim sistemom. Najčešće korišćeni kriterijumi uspešnosti: 1) 2) 3) 4) 5) 6)

dinamika privrednog rasta efikasnost stabilnost otvorenost raspodela standard i kvalitet života

5. METODI KOMPARATIVNE ANALIZE PRIVREDNIH SISTEMA Metod = postupak (put) za otkrivanje suštine neke stvari ili pojave. Uporedni metod = nastojanje da se celokupno društvo ili pojedine vrste društvenih pojava, proučavaju u svim svojim različitim oblicima. To zahteva ispitivanje kvalitativnih i kvantitativnih karakteristika – sistematsko ispitivanje globalnih društava ili nekih njenih pojava, njihovo objašnjavanje, njihove veze, uzroci, posledice i istorijska dimenzija promena. Treba imati u vidu da su ovi sistemi uvek dvostrani, i materijalni i društveni, a to služi za otkrivanje suštine jednog sistema. Postoje 2 metoda uporedne analize privrednih sistema: • Vertikalni – vrši se poređenje u celini tzv. case by case pristup • Horizontalni – poređenje se vrši parcijalno. Na osnovu ovakvog metodološkog pristupa mogu se porediti: a) teorijski modeli (idealni tipovi) privrednih sistema, b) konkretni, stvarni, privredni sistemi. Na kraju se u celini može porediti funkcionisanje stvarnih privrednih sistema i njihova stvarna uspešnost sa odgovarajućim teorijskim rešenjima u pogledu funkcionisanja i ostvarivanja rezultata.

6. POREĐENJE STVARNIH PRIVREDNIH SISTEMA I NJIHOVIH MODELA Treba razlikovati: 4

1) opšte tipove, grupe i modele privrednih sistema 2) privredne sisteme pojedinih zemalja 3) nacionalne ekonomije sa svim specifičnostima i detaljima (ovo ne važi za komparativnu analizu privrednih sistema) Uporedna analiza idealnih tipova privrednih sistema podleže kritici jer se bavi pojednostavljenim apstrakcijama koje su suviše udaljene od stvarnosti. Savremene privrede i njihovi sistemi su previše udaljeni od svojih modelskih rešenja. Čak je i teže upoređivati idealne nego realne tipove. Prilikom poređenja stvarnih privrednih sistema, mora da se ima u vidu da je svaki pojedinačni slučaj specifičan. Tako da, kada se izabere jedan sistem kao predstavnik cele grupe privrednih sistema, treba uzeti sa rezervom. Poređenje stvarnih privreda sa odgovarajućim modelima omogućava da se preispitaju i, eventualno, pronalaze nova teorijska rešenja. Vertikalni vs horizontalni model – bez sagledavanje celine ne možemo da razumemo način funkcionisanja njenih delova. Primer: da bismo razumeli ulogu osnovne proizvodne ćelije (preduzeća) u jednom privrednom sistemu, moramo da znamo na koji način ono donosi odluke, na osnovu kakvih i čijih motivacija i u okviru kojih raspoloživih opcija. Kod vertikalnog metoda se smanjuje mogućnost neposredne komparativne analize, a time i praktične koristi koje takav metod nudi. Horizontalnim metodom se gubi celina sistema i međuzavisnost ključnih sistemskih odrednica. Dakle, u ovom slučaju treba ići na kombinovanje primene vertikalnog i horizontalnog metoda. Da bismo mogli da vršimo poređenje pojedinih tipičnih problema u okviru raznih privrednih sistema, prethodno moramo da poznajemo bar osnovne konture ovih sistema. Tek kada izvršimo vertikalnu podelu privrednih sistema na njihove osnovne tipove i opišemo njihove osnovne karakteristike (kako se pojedine institucije, mehanizmi, rešenja i problemi ponašaju u okviru različitih privrednih sistema), primena horizontalnog metoda može dati pozitivne rezultate.

7. POREĐENJE PRIVREDNIH SISTEMA I NJIHOVE USPEŠNOSTI Osnovni cilj sadašnjih transformacija CIE je preobražaj neuspešnih u uspešne privredne sisteme -- usmeravanje i pretvaranje ljudskih i materijalnih resursa u konkretne razvojne rezultate. Bitan preduslov je napuštanje partijskog i svojinskog monopola i birokratskog upravljanja privredom i društvom. Komparacija ovih zemalja i privrednih sistema ima, prvenstveno, za cilj sagledavanje njihove ekonomske, društvene i političke osposobljenosti za nove izazove (tehnološka revolucija, globalizacija, integracioni procesi...). Za ovakvu tipologiju je neophodno da se definiše i operacionalizuje društveno-ekonomska uspešnost. Odabrani kriterijumi uspešnosti su gore pomenuti, a mogu se i povećati ili raščlaniti. Takođe, rezultati izabranih kriterijuma su posledica delovanja više faktora: privrednog sistema, ekonomske i razvojne politike, primarnih, razvojnih i socio-istorijskih faktora. Razlike u ekonomskim performansama između posmatranih zemalja mogu da se pripišu delovanju privrednog sistema, kad je reč o zemljama koje su slične sa stanovišta stepena razvijenosti i raspoloživih ljudskih i materijalnih potencijala. Zato je za konkretnu komparaciju veoma važno pitanje izbora „jedinica posmatranja“ tj. zemalja koje zadovoljavaju navedene zahteve.

5

8. SVOJINA Svojina i kontrola nad sredstvima za proizvodnju je ključna privredno-sistemska komponenta. Svojina je osnova za ekonomsku i društvenu moć. Ona predodređuje karakter društvene proizvodnje i način prisvajanja i upotrebe ekonomskog viška. Svojina znači pravo pojedinca, grupe ili klase da donosi odluke o načinima korišćenja objekta svojine. Kada su ti načini društveno sankcionisani i zaštićeni, oni postaju „pravo“.

Razlikuju se 3 osnovna svojinska prava: 1) pravo kontrole (pravo donošenja odluke nad korišćenjem objekta svojine) 2) pravo prisvajanja (pravo nad rezultatima korišćenja objekta svojine) 3) pravo otuđenja. Dakle, svojina je skup određenih prava. Onaj ko je nosilac tih prava je i vlasnik svojine. Kod društveno-ekonomskih sistema treba govoriti o dominantnom obliku svojine, koji određuje rang i uticaj svim drugim svojinskim oblicima. Prema tradicionalnoj tipologiji u: • kapitalstičkim privrednim sistemima -- privatna svojina • socijalističkim centralno-planskim privredama – državna svojina • samoupravnom tržišnom sistemu – društvena svojina. U kapitalizmu dolazi do težnje za maksimalnom oplodnjom kapitala, i u ključnim oblicima prozvodnje nastaje privatni kapitalista (koji je i vlasnik i preduzetnik). Tu je najvažnije da se ne osporava svojinsko pravo – pravo prisvajanja stvorenog viška od strane vlasnika svojine. Jačanje i veća direktivnost državnog regulisanja ugrožava i deformiše privatno-kapitalističke odnose. Ali tu se ne ukida gore pomenuti način proizvodnje, već država ima rastuću ulogu u domenu ekonomske, socijalne i razvojne politike. Danas, sama svojina nad sredstvima za proizvodnju (u užem smislu) nije više jedini faktor dominacije, i sve veći značaj dobijaju kontrola nad informacijama, i tehnološka i finansijska kontrola. U kapitalizmu se znanje vrlo uspešno pretvara u kapital. Privatizacija: Ona se mnogo lakše sprovodi i u kraćem vremenskom periodu u malim preduzećima, jer za nju postoji izražen interes domaćeg i stranog kapitala. Drugo, privatizacije se, takođe, brzo sprovodi u poljoprivredi. Najveći ekonomski i socijalni problemi se javljaju kod privatizacije najkrupnijih industrijskih preduzeća, koja stvaraju većinu društvenog proizvoda i zapošljavaju najveći deo radne snage. Nije lako naći kupce za preduzeća koja su nerentabilna, tehnološki zastarela i bez tržišno aktivnih programa. Tu se otvara pitanje i otpuštanja velikih ekonomskih i tehnoloških viškova zaposlenih. Društvena svojina i njen “nesvojinski” karakter su doveli u veliku ekonomsku, socijalnu i političku krizu SFRJ, ’70-tih godina (80% GDP je stvarao društveni sektor).

6

9. DONOŠENJE ODLUKA Ekonomski učesnici donose odluke vezane za proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Te odluke se donose na različitim nivoima, s tim što svakom nivou odlučivanja odgovara određeni stepen centralizacije/decentralizacije. Načelno, u decentralizovanim privrednim sistemima se odluke donose na nižim nivoima, u centralizovanim na višim nivoima. U realnom životu je moć donošenja odluka disperzirana kroz različite i brojne nivoe konkretne organizacije društveno-ekonomskog i privrednog sistema, koji nisu dati jednom za uvek. Na određivanje nivoa donošenja odluka najviše utiču 2 faktora: 1) način na koji je distribuirana moć (pravo) donošenja odluka 2) kontrola nad korišćenjem informacija. 1) Moć donošenja odluka – moć uticaja jednog učesnika da ponašanje i aktivnost drugog učesnika podredi svojim ciljevima. Učesnik koji donosi odluku ne mora da poseduje i kompletan autoritet nad tom odlukom, već samo da je nominalni autoritet. Ekonomsko i političko odlučivanje su tesno međusobno povezani – političke odluke jednog društvenoekonomskog sistema odnose se na definisanje i formulisanje njihovih društveno-ekonomskih ciljeva, i rezultat su odnosa snaga vodećih društvenih grupa, dok su ekonomske odluke one kojima se društvenoekonomski ciljevi ostvaruju. Političko odlučivanje je više decentralizovano ukoliko više različitih delova i članova društva ima svoj glas u definisanju ključnih ciljeva. 2) Nivo donošenja odluka zavisi i od nivoa koncentracije relevantnih informacija. Totalna centralizacija znači da samo jedan donosilac odluka raspolaže svim informacijama o svim učesnicima, njihovim aktivnostima i o celokupnom okruženju. U modernim privredama sve značajniji izvor postaje kontrola nad informacijama. Informacije su most, povratna sprega, između odluka i akcija, u ekonomskom smislu. Prednosti decentralizacije u odlučivanju su: • • • • • •

veće slobode ekonomskih učesnika zaštita od krupnih grešaka koje može da izazove centralizovano odlučivanje veća fleksibilnost i sposobnost bržeg prilagođavanja promenama u tehnologiji i tražnji odluke mogu da se baziraju više na ekonomskim nego političkim argumentima stvara se veći prostor za inicijative i inovacije ekonomskih učesnika troškovi informacija su niži, a njihov kvalitet viši, jer se mnoge odluke donose tamo gde se informacije stvaraju.

Prednosti centralizovanog odlučivanja: • mogućnost bržeg sprovođenja globalnih strukturnih promena u privredi • centralni autoritet može lakše da sagleda sve koristi i sve troškove za svaku dugoročnu odluku • veća je mogućnost internalizacije efekata eksterne ekonomije • postoji bolji informacioni sistem o međuzavisnostima različitih odluka na nivou cele privrede • lakša koncentracija resursa • moguća je veća uniformnost i standardizacija proizvoda.

7

Stvaranje ogromnih korporacija, ukidanje klasičnog tržišta i administratiranje cenama od strane krupnih monopola su doveli do faktičkog seljenja suvereniteta u donošenju odluka od potrošača ka proizvođačima. Upravljački sloj krupnih proizvodnih sistema donosi ključne poslovne odluke bez značajnog učešća formalnog vlasnika, akcionara. I dok se, sa jedne strane, sve više isključuju vlasnici kapitala, u odlučivanje se sve više uključuju proizvođači (participacija radnika u upravljanju). Time su se, istorijski, stvarali uslovi da se (sa)odlučivanje radnika postepeno širi izvan granica proizvodnih pogona i preduzeća. U klasičnom modelu centralno-planske privrede postoji potpuna centralizacija u donošenju odluka. U jednom centru su koncentrisane sve potrebne informacije i sredstva za ostvarivanje planskih ciljeva, i tu se donose sve odluke. Preduzeća su obične proizvodno-tehničke ekspoziture čiji je zadatak striktno izvršavanje zadataka viših nivoa odlučivanja. Negativne posledice krutog centralizovanog odlučivanja: • investicioni promašaji • raskorak između zadataka viših nivoa odlučivanja i načina kako se oni ostvaruju na nižim nivoima • neracionalnost i ekstenzivnost privređivanja • nezainteresovanost neposrednih proizvođača za rezultate poslovanja

10. MOTIVACIJE Bitna komponenta motivacija je sistem podsticanja (stimulacije). Svaki sistem podsticanja ima za cilj da motiviše ekonomske učesnike na nižem nivou odlučivanja da ostvaruju odluke učesnika sa višeg nivoa. Motivacija se uglavnom svodi na moralnu i materijalnu. U savremenim privredama, osnovni faktor motivacije su materijalni podsticaji. Pozitivni podsitcaji: profit, premija po učinku, povišica, beneficije, napredovanje… Negativni podsticaji: otpuštanje sa posla, premeštaj na niže i manje plaćeno mesto, novčane kazne… Moralni podsticaji: lojalnost prema društvu, domovini, partiji (prisutno u centralno-planskim sistemima), ili prema kompaniji (japanske korporacije). Umesto novčanih bonusa sledi javno priznanje, publicitet… Jako bitan podsticaj za budući razvoj u svim sistemima je želja za uspehom i dokazivanjem u svom profesionalnom poslu. Krupna korporacija ima i “društvenu odgovornost” i tome mora da podredi svoje (uže) profitne interese (maksimizaciju profita). Uspeh preduzeća se i dalje najbolje izražava kroz dugoročnu maksimizaciju profita. To je uslov redovnih isplata dividendi sitnim akcionarima i najbolja reklama za nove kupce. Novi oblici podsticanja radnika da se čvršće povezuju sa preduzećem i više interesuju za ukupnu uspešnost poslovanja, pored učešća u upravljanju i donošenju odluka, su: -

učešće radnika u vlasništvu učešće u ostvarenom profitu garantovanje radnog mesta do odlaska u penziju nagrađivanje po dužini radnog staža stimulativne penzione šeme različiti oblici stimulisanja za inovacije, uštede, bolji kvalitet, poboljšanje u organizaciji….

8

Preduzeća sa takvim stimulacijama ostvaruju bolje profite i postoje manje zategnuti odnosi između radnika i uprave. Socijalističke centralno-planske privrede nikad nisu uspele da reše pitanje motivacija niti da na konzistentan način usklade različite ciljeve i interese ekonomskih učesnika.

11. KOORDINACIONI MEHANIZMI Plan i tržište su suštinski različiti koordinacioni mehanizmi. Ali, oba pretenduju da na optimalan način rešavaju osnovne probleme: • • • •

usklađivanje individualnih i zajedničkih interesa optimalnu alokaciju ekonomskih aktivnosti adekvatnu raspodelu ekonomskih rezultata privredni rast (optimalni odnos sadašnje i buduće potrošnje)

⇒ U perfektnom kapitalizmu – faktori proizvodnje su u privatnoj svojini, država nema bitnih funkcija kojima bi uticala na tržišne transakcije. Sistem je decentralizovan, a u međusobne transakcije ulaze 2 osnovne grupe učesnika: proizvođači (firme) i potrošači (domaćinstva). Svaki učesnik teži da maksimizira svoju ciljnu funkciju nezavisno od postupaka drugih učesnika. Kada je ciljna funkcija svakog učesnika definisana, onda tržište svojim lančanim promenama prisiljava sve učesnike da se ponašaju u skladu sa željama ostalih učesnika. Ova koordinacija se uspostavlja prilagođavanjem učsnika promenama cena. Problemi: Koordinacioni mehanizam savremenih kapitalističkih zemalja se dosta razlikuje od teorijskog modela. Proces koncentracije, centralizacije i internacionalizacije proizvodnje i kapitala je stvorio monopolističku strukturu, gde otkazuje tradicionalni tržišni mehanizam. Cene su postale izraz pojedinih ekonomskih učesnika. Umesto slobodnih, korporacije formiraju administrativne cene, propaganda i reklame utiču na potrošače… organizovani su radnički sindikati i organizacije poslodavaca. U takvim uslovima, maksimizacija individualnih ciljeva ne vodi i maksimizaciji zajedničkih društvenih ciljeva. Tržišni mehanizam ne može više da uskladi odluke u mikro-ekonomskoj sferi sa rešenjima u makro-ekonomskoj. ⇒Perfektno

centralizovani planski model predstavlja mehanizam u kojem centralno-plansko telo donosi sve važne odluke: formuliše ciljeve, obezbeđuje sve informacije neophodne za optimalnu alokaciju resursa… Definisanje plana uključuje ciljeve koje treba maksimizirati i ograničenja pod kojima ti ciljevi mogu da se ostvare. 2 osnovna ograničenja su obim raspoloživih resursa i raspoloživi nivo tehnologije. Po tome se usklađuju ciljevi sa raspoloživim sredstvima. Problemi: Formiranje plana i njegovo sprovodjenje stvara niz metodoloških i praktičnih problema. 1. Prvo, problem je u potpunoj podređenosti svih ekonomskih učesnika ciljevima i preferencijama centralnoplanskog tela. 2. čak i pod uslovom potpunog suvereniteta centralno-planskog tela, javlja se problem izbora pojedinačnih ciljeva koji formiraju globalnu ciljnu funkciju. 3. pošto je pokušaj da se utiče na performanse u budućnosti, pitanje je da li planeri mogu dobro da procene investicione, alokativne i druge dimenzije. 4. poteškoće u obezbeđivanju i pravovremenoj obradi informacija za potrebe formulisanja i sprovođenje plana. 9

5. svaka detaljnija i ažurna formulacija i implementacija plana zahteva ogromna izračunavanja, čak i za sadašnje kapacitete računara. 6. i ako se sve to prevaziđe, sotaje pitanje poznavanja svih relevantnih varijabli, parametara, funkcionalnih veza između odluka. 7. motivacija i podsticaj da se sve završi na vreme. ⇒ U socijalističkim samoupravnim privrednim sistemima, u teoriji, tržište bi trebalo da bude osnovni koordinacio ni mehanizam. Međutim, u ovom sistemu nema mesta ni tržištu niti planu: tržište faktora proizvodnje (rada, kapitala i znanja) se ne priznaje, dok se tržište roba i usluga supstituiše dohodovnim povezivanjem ekonomskih učesnika i “dogovorenim cenama”, pri čemu se napuštaju klasični kupoprodajni odnosi. 12. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA Ekonomska politika – aktivnost države kojom ona, u skladu sa zadatim ciljevima, utiče na ekonomsku aktivnost, na ponašanja ekonomskih učesnika u željenom pravcu. Na taj način, ekonomska politika predstavlja sastavni deo koordinacionog mehanizma. Ekonomska politika je određena i ostalim odrednicama privrednog sistema: dominirajućim oblikom svojine, načinom donošenja odluka i motivacionim sistemom. Osnovni koncept ekonomske politike koju vodi jedna zemlja uvek odražava međuzavisnost između ekonomske i političke sfere života. Dakle, izborom osnovnog koncepta ekonomske politike konkretizuje se i usaglašava “politička ponuda” i “politička tražnja” u oblasti ekonomske aktivnosti države. Na taj način se može govoriti o suštinskoj razlici koja postoji između ekonomske politike koja se oslanja na: • •

tržišni sistemi i parlamentarnu demokratiju, i one koja je izraz komandne privrede i jednopartijskog političkog sistema. ⇒ U prvom slučaju, država putem ekonomske politike konkretizuje svoju „političku ponudu“ čime pokušava da zadovolji „političku tražnju“ za ostvarenjem određenih ekonomskih ciljeva koja se ispoljava kroz zahteve birača, političkih stranaka, interesnih grupa, raznih udruženja...U parlamentarnom sistemu, nosioci ekonomske politike su pod stalnom kontrolom i proverom i pritiskom da se stalno prilagođavaju i po potrebi menjaju svoju „političku ponudu“. ⇒ U slučaju komandne privrede i društva tog mehanizma demokratske kontrole izbora koncepta i vođenja ekonomske politike nema. Ona se sprovodi direktivama uz ideološku argumentaciju izabranih ciljeva i instrumenata.

U jednom pluralističkom društvu u kojem se ekonomija i politika međusobno prepliću i utiču jedno na drugo, realno je očekivati da će svaki program ekonomske politike naići na probleme i otpore koji zahtevaju kompromise kojima se može značajno smanjiti željena efikasnost. Ciljevi: U načelu se može govoriti o dugoročnim i kratkoročnim ciljevima.

1

o Dugoročni: ekspanzija proizvodnje, poboljšanje u alokaciji faktora proizvodnje, poboljšanje u raspodeli nacionalnog dohotka, zadovoljavanje zajedničkih potreba, efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu i povećanje međunarodne konkurentnosti. o Kratkoročni: puna zaposlenost, stabilnost cena i poboljšanje u platnom bilansu zemlje. Tipični konfliktni ciljevi su: o puna zaposlenost – stabilnost cena (ravnoteža platnog bilansa), o stabilnost cena – ekspanzija proizvodnje o zadovoljenje zajedničkih potreba – preraspodela nacionalnog dohotka o uravnoteženje platnog bilansa – ekspanzija proizvodnje, kolektivna potrošnja i preraspodela nacionalnog dohotka. (Instrumenti i mere ekonomske politike uglavnom ne deluju pojedinačno na ostvarenje željenih ciljeva već u paketu. Neki su više neki manje značajni. Takođe, pojedini instrumenti izabrani za ostvarenje jednog cilja mogu uticati pozitivno ili negativno, na ostvarenje drugih ciljeva.)

13. MONOPOLI I NJIHOVO REGULISANJE Glavna karakteristika monopola je u tome što oni u cilju maksimizacije profita održavaju obim proizvodnje ispod optimalnog nivoa, a cene iznad onih koje se ostvaruju u uslovima potpune konkurencije. On dovodi do neoptimalne alokacije resursa i do gubitka potencijalnog društvenog prozvoda. Ovaj gubitak se može iskazati razlikom koja nastaje u odnosu na obim proizvodnje i cene koje bi se postizale u uslovima perfektne konkurencije. Realna tržišna stanja se uvek nalaze između slučaja idealne konkurencije i čistog monopola. Postojanje malog broja preduzeća ne znači da nužno da mogu da se ponašaju monopolski. Stepen monopolisanosti/konkurentnosti se meri koeficijentom koncentracije koji pokazuje koliko procenata ukupnog tržišta nekog proizvoda kontrolišu 2, 4 ili 8 najvećih firmi. Smisao regulacije je da u monopolskim oblastima proizvodnje obezbedi visok kvalitet roba i usluga i „prihvatljive“ cene. Regulacijom se kontroliše pristup na određena tržišta (izdavanjem dozvola) ili se određuju cene (minimalne za opljoprivredne proizvode), troškovi proizvodnje i sami profiti. Problemi: Regulisana preduzeća su uvek zainteresovana da naduvaju svoje troškove da bi državna agencija odobrila višu cenu. Ne smanjuju troškove proizvodnje jer bi to uticalo na unapred utvrđeni profit…. Dakle, potrebna je glomazna i skupa državna kontrola troškova proizvodnje, kvaliteta robe i usluga, stalna provera da li regulisana preduzeća uvode nova tehnološka rešenja, a sve to umanjuje efikasnost regulacije. Kontrola: Jedan od tradicionalnih načina kontrole monopola je nacionalizacija. Državni sektor je najviše prisutan u saobraćaju, proizvodnji čelika, energetici, komunalnoj privredi, komunikacijama, bankarstvu i osiguranju... Osnovni cilj državnog sektora u privredi je da eliminiše monopolska ponašanja i prisvajanje velikih ekstraprofita na toj osnovi, kao i da putem cena (koje određuje država) i drugim aktivnostima poveća opštedruštvenu efikasnost. ⇒ Antimonopolsko zakonodavstvo – ovde se navodi kao manje uspešan sistem kontrole monopola, jer su sankcije preblage, i samo novčane, zakoni su suviše neodređeni i neprecizni. ⇒ Antitrustovska politika – cilj je da odgovarajućim merama stvara pretpostavke za tržišnu konkurenciju: 1

Blaža politika nalaže pojačanje konkurencije uvođenjem novih firmi na tržište, uklanjanjem zakonskih i drugih ograničenja, poreskim stimulacijama, subvencijama... strožija politika podrazumeva sprečavanje monopolskog ponašanja preduzeća, još strožija zabranjuje sva ograničenja koja bi se odnosila na ponudu nekog proizvoda ili usluge, najstrožija politika podrazumeva zabranu svih oblika integrisanja koji bi mogli da dovedu do dominacije samo jednog učesnika na tržištu. I pored evidentnih slabosti regulacije i već sprovedene deregulacije smatra se da je u nekim oblastima, pre svega, kod prirodnih monopola (električna energija, gas, PTT...) koje je teško organizovati na konkurentskim osnovama treba i dalje zadržati određen stepen regulacije.

14. EKSTERNI EFEKTI I AKTIVNOST DRŽAVE Prisustvo eksternih indirektnih efekata u proizvodnji i potrošnji je tipičan slučaj neracionalnog delovanja tržišnog sistema. Ovakvi efekti nastaju kada ekonomska aktivnost jednog učesnika neposredno utiče na dopunske troškove, ili dodatne koristi drugog učesnika. Mogu biti negativni i pozitivni: • negativni – proizvodnja prljavih industrija koja za druge učesnike stvara niz eksternih troškova neophodnih za očuvanje čistog vazduha i vode • pozitivni – kada su privatni troškovi veći od ukupnih privatnih i državnih troškova (npr. izgradnja elektrana, sistema navodnajvanja, ulaganja u nerazvijena područja…). Neutralizacija eksternih efekata: a) Internalizacija eksternih efekata – uključivanje eksternih efekata u troškove proizvodnje i samim tim u mehanizam tržišnih odnosa. - Pristup neutralizaciji po nobelovcu Ronaldu Koazu – smatra da stvaralac i korisnik eksternih efekata mogu da dođu do zadovoljavajućeg međusobnog sporazuma koji će ponovo obezbediti optimalnu alokaciju resursa. b) Bolja zaštita svojinskih prava ekonomskih učesnika, u cilju eliminisanja neželjenih eksternalija. Privatna svojina daje pravo vlasnicima da kontrolišu i uživaju plodove od svojine dokle god njihova aktivnost ne ugrožava ostale učesnike. c) Intervencije države – intervencija putem poreza i subvencija kojima se izjednačavaju privatni i društveni troškovi, odnosno koristi (opterećenje porezom u visini efekata, gde nova cena obezbeđuje efikasniju alokaciju proizvodnih resursa; subvencioniranje do visine vrednosti efekata, što stimuliše povećanje proizvodnje do društveno optimalnog nivoa). d) Normativni pristup – standardi koje propisuje država (npr. o maksimalno dozvoljenoj emisliji zagađivača na nekoj teritoriji). - Tu se može javiti problem prodaje i kupovine prava dozvoljene polucije do određenog nivoa.

15. JAVNA DOBRA I JAVNA POTROŠNJA Postojanje javnih dobara i javne potrošnje utiču na manjkavost tržišta kao uspešnog alokatora dobara i proizvodnih resursa. Postoje 2 osnovne karakteristike javnih dobara: Da je raspoloživost javnog dobra za jednog učesnika istovremeno podjednako raspoloživo i za sve učesnike Da je iz zajedničke potrošnje javnog dobra veoma teško isključiti određene aspekte javnog dobra (nacionalna odbrana, zaštita života...). 1)

2)

1

Neko dobro se definiše kao neisključivo ako su troškovi isključenj atoliko visoki da nije moguće (ili praktično) da se neki korisnik isključi iz njegovog korišćenja (narodna odbrana, državna TV, zaštita od poplava). Ne treba mešati nerivalna i neisključiva dobra. U načelu, javna dobra, odnosno, javna potrošnja se može obezbediti ili privatno, putem pojačanih dobrovoljnih plaćanja ili javno, putem državnog budžeta. Javna potrošnja se finansira iz poreskih prihoda, preko državnog budžeta, jer pojedinci nisu motivisani da plaćaju za javno dobro, tržišnim putem (problem “besplatnog korisnika”), i onda je nemoguće formirati dovoljnu platežnu tražnju za javnim dobrima (neću ja da platim, platiće svi ostali…). Najbolji teorijski primer za “čisto” javno dobro je nacionalna odbrana. Dobra: • Čista privatna dobra / niski troškovi isključivanja: dobra kupljena u prodavnici • Čista privatna dobra / visoki troškovi isključivanja: ribe u moru, vazduh • Čista javna dobra / niski troškovi isključenja: vremenska prognoza, osnovno obrazovanje, voda, struja, kanalizacija • Čista javna dobra / visoki troškovi isključenja: nacionalna odbrana, državna TV...

16. PROIZVODNJA SA OPADAJUĆIM TROŠKOVIMA I RASTUĆIM PRINOSIMA U realnim tržišnim privredama postoje situacije i sektori u kojima se obavlja proizvodnja sa opadajućim troškovima (gde svaka dodajna jedinica nekog proizvoda ili usluga zahteva sve manje dodajnih troškova). U takvim slučajevima se javlja potreba da se tržišni alokativni mehanizam zameni državnim. Razlozi: Pravilo o maksimizaciji profita u uslovima perfektne konkurencije navodi pojedinačnog proizvođača da svoj obim proizvodnje zaustavi u tački kada su marginalni troškovi od proizvodnje dodajne jedinice proizvodnje jednake ceni (marginalni troškovi = marginalni prihodi). Ali, u uslovima kada se vrši proizvodnja sa opadajućim troškovima (pri čemu marginalni troškovi opadaju brže od prosečnih troškova) pravilo o maksimizaciji profita ne važi jer on u toj tački ostvaruje gubitak, a ne maksimizira profit.

17. MODERNA TRŽIŠNA PRIVREDA I NOVA ULOGA DRŽAVE Konkurencija postoji ako potrošači mogu da ispolje svoje preferencije, odnosno ako se ponuda prilagođava tražnji nezavisno od broja tržišnih učesnika. Konkurencija se meri nivoom ostvarene faktorske produktivnosti, brzinom uvođenja novih proizvoda i proizvodnih procesa, asortimanom i kvalitetom ponuđenih roba i sl. Savremeno tržište se sastoji, pored uobičajenih tržišnih parametara (cene roba i faktora proizvodnje isl.) od: moderne tržišne institucije (razvjen bankarski i finansijski sistem, moderna trgovinska mreža…) moderne tržišne infrastrukture (saobraćajna mreža, skladišta…) razvijenog pravnog sistema koji garantuje punu sigurnost poslovanja i ulaganja domaćih i inostranih učesnika informacione baze, koja omogućava tržišnim učesnicima da raspolažu ogromnom količinom informacija neophodnim za donošenje kupo-prodajnih, investicionih i drugih odluka. Stvaraju se potpuno nova tržišta informacija, znanja i inovacija. Povećava se fleksibilnost tržišta radne snage podsticajima u pravcu njihovog obrazovnog i kvalifikacionog prilagođavanja novim zahtevima proizvodnje. Dakle, tržišni mehanizam se razvija i prilagođava zahtevima moderne privrede, zadržavajući osnovnu progresivnu funkciju – da neprestano vrši selekciju između sposobnih i nesposobnih tržišnih učesnika. 1

Na sličan način je i država vremenom razvijala i obogaćivala svoje mehanizme, institucije i instrumente. Suština tih promena je da država sve manje nastupa kao supstitut tržišnog mehanizma, a sve više deluje komplementarno. Tome su prilagođeni tradicionalni fiskalni i kreditno-monetarni instrumenti i definisane nove oblasti ekonomske i razvojne politike. Primeri nove politike su: a) jačanje uloge potrošača b) strukturna politika Razvoj moderne robne proizvodnje ukida oštru podelu između tržišnog mehanizma i države kao alternativnog koordinatora i alokatora kao i između makroekonomskog i mikroekonomskog pristupa rešavanju najvažnijih ekonomskih pitanja. Na taj način izbor konkretnog mehanizma postaje stvar stručne procene, a glavni kriterijum je koliko se brzo i efikasno oni mogu rešavati.

19. RAZVIJENE TRŽIŠNE PRIVREDE NA PRELASKU U NOVI VEK Centri razvijene privrede (SAD, Japan, Zapadna Evropa), su krajem 20. veka prešle iz industrijskog ka postindustrijskom načinu proizvodnje. Procesom globalizacije se suštinski i trajnije menja raspored ekonomske i političke moći u svetu u korist najefikasnijih tržišta i privreda. Ove promene se ostvaruju: • • •

kroz promene u tehnološkim osnovama tehnoloških procesa, čija najvažnija supstanca postaje znanje, informacije i inovacije kroz sisteme međunarodnih ekonomskih odnosa, strukturisanih zatečenim rasporedom finansijske i tehnološke moći kroz sisteme informacija i komunikacija.

Sa stanovišta sistemskih i institucionalnih promena, kao i promena u ekonomskim politikama ovih zemalja treba istaći sledeće: a) Osamdesete i devedesete su karakteristične po primeni tzv. nove makroekonomske politike u regulisanju ekonomske aktivnosti većine razvijenih tržišnih privreda. Postavilo se pitanje kako da se brzo tržišni mehanizam prilagođava stalnim promenama i novim uslovima privređivanja. Jedni su smatrali da se prilagođavanje odvija sporo – zalažu se za primenu kratkoročnih fiskalnih i kreditno-monetarnih mera, drugi da baš zbog toga nastaju još veće makroekonomske nestabilnosti – zalažu se čvrsta fiskalna i monetarna pravila (konstantno povećanje novca u opticaju, uravnoteženi budžet i sl). Te dve struje, aktivista i pristalica diskrecione politike kejnzijanskog tipa se sve više slažu, razlike se smanjuju. Osnovna neslaganje se odnosi na stepen fleskibilnosti 2 tipa ekonomske politike. Ali, i jedni i drugi su svesni teškoća vezanih za pravilan tajming makroekonomske politike, pa se i aktivisti sve više uveravaju da učestala reagovanja na svaki poremećaj mogu više štetiti nego koristiti, pa se zalažu za aktivističku ekonomsku politiku samo kod zaista velikih poremećaja. b)

Na makroekonomskom planu je naglašen proces deregulacije ekonomske aktivnosti. U cilju veće efikasnosti privređivanja dolazi do značajne denacionalizacije, odnosno privatizacije državnog sektora u privredi. To je deo opštih napora usmerenih na stabilizaciju i liberalizaciju privrede.

c)

Država i dalje značajan deo poreskih prihoda transferiše u razne vidove socijalne sigurnosti (penzije, zdravstvenu zaštitu, školstvo, subvencije farmerima...). Raspodela novostvorene vrednosti i politika dohodaka predstavlja jednu od najvažnijih oblasti pregovaranja između sindikata, poslodavaca i same države.

d)

Na makroekonomskom nivou dolazi do sve većeg učešća zaposlenih u odlučivanju, raspodeli profita i 1

vlasništvu. Stimulišu se preduzetnička ponašanja neposrednih učesnika u procesu proizvodnje. Na taj način maksimizacija profita postaje stvarni sintetički pokazatelj ukupne preduzetničke sposobnosti svih zaposlenih, a ne samo menadžersko-upravljačkog sloja. e)

Globalizacija, pre svega, internacionalizacija kapitala i proizvodnje se odvija kroz: sve intenzivnije povezivanje proizvodnih, komercijalnih, finansijskih i informaciono-tehnoloških centara u SAD, Japana i Evrope kroz multinacionalne kompanije, bankarske i druge finansijske institucije. Svetski giganti se međusobno povezuju na strateškim pitanjima uz jačanje konkurenstskih odnosa unutar tih novih celina. f) U okvirima razvijenog sveta i globalizacije, najvažnije je sagledati međusobne odnose 3 ekonomska, tehnološka, finansijska, politička i vojna centra: SAD, EU i Japan.Ova 3 centra poseduju različite institucionalne, socio-kulturne i šire civilizacijske karakteristike od kojih svaka može da ima značajne efekte na globalne procese i međusobni odnos snaga.

20. VELIKA DEPRESIJA, KEJNZIJANSKI KONCEPT I REZULTATI Velika depresija svetske privrede iz 30-tih godina je događaj koje je uslovio prilagođavanja i promene većine institucija u privredi i promene u makroekonomiji. Ono što je spoecifično za taj period: -

-

pad realnog GDP-a, pad zaposlenosti pad proizvodnje smanjenje novčane mase, kao posledica masovnih bankrotstava banaka (ostajale su bez rezervi kojima bi udovoljile podizanju gotovine, time su uništile depozite i tako smanjile novčanu masu, takođe je opalo poverenje ulagača) institucionalne promene kriza svetskih razmera politika visokih carina od strane velikog broja zemalja.

Kejnz 1936. god objavljuje „Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca“. Ovde on dokazuje da privrede mogu da postignu prilično stabilnu ravnotežu, od koje će se pomerati sporo i pri daleko manjoj zaposlenosti od pune. Smatrao je da ciklična nestabilnost investicione potražnje obično ima uvećano dejstvo na ostali deo privrede. Suština kejnzijanskog objašnjenja velike depresije bazira se na jednostavnom modelu agregatne tražnje. Rast u 20-im bazirao se na masovnoj proizvodnji automobila i bumu u stambenoj izgradnji. Slom rasta u 30-im godinama uslovljen je usahnućem investicionih mogućnosti i opadanjem investicione tražnje. Na povećanje depresije je uticala i neadekvatna fiskalna politika, od 1931. do 1933. Uloga fiskalne politike, a preko nje uloga vlade u privredi se može sagledati na sledeći način: smanjenje poreza ili povećanje vladinih rashoda uvećava dohodak individualnih subjekata i otuda je veća ukupna potrošnja. Kejnzijansko naglašavanje fiskalne politike i potcenjivanje uloge novca u ekonomskom životu sve je izrazitije osporavano tokom 50-ih godina od strane Fridmana i njegovih saradnika. Tokom tog perioda Fridman je razvio dobar deo analize i pružio dokazni materijal koji su sačinili osnovu za monetarizam. Glavni proboj je bio u jakom naglašavanju uloge monetarne politike u određivanju kretanja proizvodnje i cena. I kejnzijanska i monetaristička objašnjenja velike depresije odgovaraju činjenicama i obe pružaju odgovore na pitanje zašto se ona dogodila i kako sprečiti da se ona ponovo desi. Neadekvatna fiskalna i monetarna politika su zajedno učinile da velika depresija bude onoliko oštra koliko je bila. Kejnzijanska politika i uspeh 50-ih i 60-ih godina: 1

Većina ekonomista je brzo prihvatila kejnzijansku ekonomiju, dok je njen uticaj na ekonomsku politiku bio sporiji. Dolaskom Kenedija na vlast, 60-tih, administracija je počela otvoreno da sledi kejnzijansku ekonomsku politiku – „nova ekonomija“. Filozofija ovakvog pristupa je mešavina aktivizma i optimizma: • nedovoljna tražnja znači nezaposlenost, neuposlene kapacitete, izgubljenu proizvodnju. Prevelika tražnja znači inflaciju. Cilj stabilizacionih politika je da minimizira ova odstupanja, tj. da ukupna tražnja ide u korak sa osnovnim proizvodnim potencijalom privrede. Stabilizacija znači minimiziranje odstupanja od rastućeg trenda. Ako proizvodnja ne raste toliko brzo koliko njen potencijal, povećaće se nezaposlenost i neuposleni kapaciteti. • Nova ekonomija je isticala cilj ponovnog postizanja pune zaposlenosti posle visokih nivoa nezaposlenosti krajem 50-ih godina. Za razliku od 30-ih, u 60-im godinama nosioci ekonomske politike imaju na raspolaganju dobro razrađene teorije i politike za praktične akcije. Nova ekonomija je isticala cilj ponovnog postizanja pune zaposlenosti posle visokih nivoa zaposlenosti krajem 50-ih godina. Novina je bila u aktivnoj i uspešnoj upotrebi ove analize u sprovođenju fiskalne politike. Njeni osnovni analitički koncepti su: • Potencijalni output – autput uz punu zaposlenost određuje nivo realnog GDP-a koji privreda može da ostvari sa punom zaposlenošću. Jaz GDP-a jeste jaz između ostvarenog i potencijalnog GDP-a. Prema kejnzijanskom stanovištu jaz GDP-a je cena koju društvo mora da plati dok čeka na delovanje samokorigujućeg mehanizma. Sa kejnzijanskog stanovišta, bolje je da se koriste aktivističke politike kako bi se ubrzalo kretanje prema punoj zaposlenosti. • Budžetski višak uz punu zaposlenost – predstavlja višak uz punu zaposlenost u odnosu na onaj državni budžet koji je imala na nivou prirodne stope nezaposlenosti. • Privredni rast – nepohodno je da agregatna tražnja raste kako bi se postigla puna zaposlenost i njeno održavanje. • Kretanje zarada – ekonomisti kejnzijanske ekonomije su naglašavali značaj promena radnih dohodaka u odnosu na produktivnost i njihov uticaj na inflaciju. Rezultati kejnzijanske ekonomske politike: Kejnzijanska politika je počela da se koristi 60-ih, za vreme Kenedijeve i Džonsonove administracije. Kejnzijanci su zahtevali aktivnu fiskalnu politiku kako bi se smanjila nezaposlenost (5-7%) i povećao rast realnog GDP-a. Zakon o prihodu iz 1964. godine je smanjio poreze na dohotke stanovništva za oko 20% i poreze korporacija za oko 8%. Ovakva politika je dala sledeće rezultate: GDP je porastao za 36,2 mlrd $ Nezaposlenost opada sa 5,2% na 3,8% Realni GDP za 15,4%, u petoj deceniji za 38%, u šestoj za 47% Brz rast reproduktivnosti Niska stopa inflacije Krajem 60-ih je stanje počelo da se pogoršava, delom zbog politike (Vijetnam i troškovi ratovanja). Zbog toga je povećan porez – raste stopa inflacije na preko 5%... rastuća inflacija je bila praćena stopom monetarnog rasta, skretalo se ka monetarizmu, a poverenje u kejnzijansku ekonomsku politiku je opadalo.

1

21. MONETARIZAM I REZULTATI EKONOMSKIH POLITIKA ZASNOVANIH NA NJEMU Monetarizam naglašava značaj ponude novca u određivanju: a) b)

stope inflacije na dugi rok kretanje realnog GDP-a na kratak rok.

Monetaristi tvrde da je inflacija monetarni fenomen – trajno visoke stope monetarnog rasta produkuju visoku inflaciju, i niske stope monetarnog rasta eventualno produkuju niske stope inflacije. Stav da je inflacija monetarni fenomen je implikacija kvantitativne teorije novca koja je kičma monetarističke makroekonomije. Važan deo monetarizma je insistiranje da promene stope rasta ponude novca – ubrzavanje i usporavanje – objašnjavaju promene realne aktivnosti. Nestabilnost monetarnog rasta se ogleda u promenljivosti ekonomske aktivnosti. Period stabilnosti stope monetarnog rasta su bili period i stabilnosti ekonomske aktivosti u SAD i drugim zemljama, i obrnuto, period kolebanja monetarnog rasta su period kolebanja ekonomske aktivnosti. Određujući stabilan kurs i održavajući ga, monetarne vlasti mogu u velikoj meri doprineti promovisanju ekonomske stabilnosti (izbegavaju se inflacija i deflacija). Efekti promena stope rasta ponude na kretanje GDP-a dolaze i sa dugim i promenljivim vremenskim kašnjenjima (legovima). U proseku, potrebno je dugo vremena da promena u stopi rasta ponude novca ostvari svoj uticaj na GDP. Vremenska kašnjenja variraju od 9 do 14 meseci. Mada, zbog poboljšanja u komunikacijama i informacijama, moguće je da su se legovi smanjili. Iako ima snažno dejstvo na GDP, monetarnu politiku ne bi trebalo aktivno koristiti da ne bi dovela do destabilizacije privrede. Kejnzijanska monetarna politika: Bazira se na indirektnoj vezi između ponude novca i realnog GDP-a. Cene obveznica i kamatne stope se kreću inverzno, stoga povećaanje ponude novca (na kratak rok) obara kamatne stope. Pad kamatnih stopa povećava investicije. U principu, inflatorni i deflatorni gepovi se mogu otkloniti menjanjem ponude novca. Ciljna kamatna stopa se postiže preko monetarne politike. Fridman ima 2 zamerke ovakvom vođenju politike: 1) kretanje nominalnih kamatnih stopa nije dobar orijentir za usmeravanje monetarne politike. Da bi stopa bila relevantna za određivanje nivoa investicija, treba računati ovako: realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa – očekivana stopa inflacije 2) pokušaj kontrole nominalne kamatne stope može da se pokaže kao faktor destabilizacije. Ako bi se snizila kamatna stopa u cilju ekspanzije, dolazi do kupovine obveznica, povećava se ponuda novca. Ekspanzivna politika sama po sebi ima tendenciju da poveća inflaciju. Monetaristi smatraju da je privreda, prepuštena samoj sebi, stabilnija nego kad vlada njome upravlja putem diskrecione politike i da glavni uzrok ekonomskih fluktuacija leži u neodgovarajućim vladinim akcijama. Privatni sektor je po sebi stabilan, pa se ukupan ekonomski sistem automatski vraća u ravnotežu sa punom zaposlenošću tj. stopa nezaposlenosti se vraća na prirodnu stopu. Monetarizam je prihvaćen kada su Fridman i Švarc objavili knjigu „Monetarna istorija SAD“ u kojoj su dokazali da velika depresija je bila posledica loše monetarne politike, a ne nestabilnosti privatnog sektora (autonomne promene u potrošnji, ili investona tražnja). Rezultati ekonomskih politika baziranih na monetarizmu: 1

Gotovo sve razvijene zemlje 80-ih godina utvrđuju ciljne stope monetarnog rasta. Usvajanje ciljnih monetarnih agregata je rezultat monetarističkog naglašavanja važnosti novca. Dakle, monetarizam je imao snažan uticaj na način na koji se ostvaruje monetarna politika. Mada, ni jedna centralna banka se ne drži toliko svog ciljnog monetarnog agregata. Kada kamatne stope počnu brzo da se povećavaju, centralna banka obično kompromisno rešava svoj zadati monetarni agregat, dopuštajući da novčana masa ide iznad ciljne stope kako bi se izbeglo da kamatne stope isuviše porastu. Periodi kada je politika bila preciznije monetaristička: • •

1969-1971, u SAD, stopa inflacije smanjena na 5% 1979, Britanija, smanjivanje stope inflacije

Monetarna politika smanjuje stopu inflacije tako što proizvodi recesiju. Samo posle snažnog porasta nezaposlenosti, inflacija je počela da se smanjuje (Britanija 1980-1983, SAD 1981-1983).

22. TEORIJA POLITIKE RACIONALNIH OČEKIVANJA I REZULTATI Teorija racionalnih očekivanja = nova klasična makroekonomija, formulisana je u 70-im godinama i predstavlja alternativu kejnzijanskom modelu. Osnovna ideja je da ekonomski subjekti nisu samo pasivni posmatrači, već su aktivni. Donoseći ekonomsku odluku, pojedinac uzima u obzir ne samo objektivne ekonomske podatke, već formira racionalna očekivanja u budućem toku ekonomske aktivnosti i vladinoj politici. Anticipiranje: ⇒ Domaćinstva i preduzeća pokušavaju da anticipiraju šta će se desiti koristeći najbolje raspoložive informacije. Kod donošenja odluka se u obzir uzimaju i racionalna očekivanja u budućnosti u toj oblasti. Preduzeća i radnički sindikati unajmljuju za sebe ekonomiste koji izrađuju prognoze za varijable koje su od najvećeg interesa za njih. Rezultati se najčešće objavljuju u televizijskim vestima. ⇒ Iznenađenje nivoom cena nastaje kada je stvarna cena različita od očekivane. Nivo cena je ponderisan prosek cena svih pojedinačnih roba i usluga koje potrošač ili firma kupuje i može se meriti indeksom cena. Kada su cene više nego što potrošač očekuje, aktuelni nivo cena je viši nego nivo cena koje ljudi očekuju. ⇒ Iznenađenje nivoom cena može biti prouzrokovano šokom na strani tražnje ili šokom na strani ponude. Šok na strani tražnje je neanticipirana (predviđena) promena agregatne tražnje koja nastaje usled neanticipirane promene monetarne ili fiskalne politike ili iznenadne promene privatne potrošnje i investicija. Ako su ljudi zainteresovani da predvide inflaciju, oni moraju da pokušaju da predvide promene agregatne tražnje. ⇒ Iznenađenja izazvana politikom: Potrošači, radnici, sindikati, korporacije formiraju očekivanja koja se odnose na vladinu monetarnu i fiskalnu politiku. Oni nastoje da predvide promene ponude novca, budžetske potrošnje i poreza. Anticipirana monetarna i fiskalna politika: Monetarna politika je anticipirana kada javnost tačno predviđa stopu rasta nominalne novčane ponude. Iako novčana masa u rukama javnosti se povećava, generalno se zna da će cene rasti po istoj stopi kao i ponuda novca. Ako se stopa monetarnog rasta povećala i javnost je to očekivala, očekivana stopa inflacije se povećava. Nominalne kamatne stope će se povećati tačno za onoliko koliko je povećanje anticipirane stope inflacije. Realna kamatna stopa je definisana kao nominalna stopa minus anticipirana stopa infacije.

1

Prema teoriji racionalnih očekivanja, kada je fiskalna politika u potpunosti anticipirana tzv. deficitarno finansiranje je nevažan detalj jer racionalni poreski obveznik uzima u obzir dugoročne implikacije finansiranja povećane budžetske potrošnje. Neanticipirana monetarna i fiskalna politika: Ako je javnost iznenađena monetarnom i fiskalnom politikom, teorija racionalnih očekivanja predviđa rezultate slične kejnzijanskom modelu. Javnost uočava da su njeni novčani fondovi porasli, ali ne prepoznaje da će uvećanja cena veoma brzo da ponište sve realne dobitke. Realna potrošnja se, stoga, povećava. Porast ponude novca počinje da obara kamatne stope, i štediše neće tražiti dodatnu inflacionu premiju na kamatne stope. Kamatne stope opadaju i realne privredne investicije se povećavaju. Zato što postoji iznenađenje cenom, kratkoročna agregatna ponuda se ne smanjuje odmah, da neutrališe porast agregatne tražnje. ─ Ne možete obmanjivati sve ljude svo vreme ─ javnost uči na osnovu iskustva.

23. TEORIJA EKONOMIJE PONUDE I REZULTATI EKONOMSKIH PROGRAMA Osnovni stavovi: Po tumačenju ekonomista koji su zastupali radikalni pravac teorije ekonomije ponude, smanjenje graničnih poreskih stopa na dohodak ne samo da poddstiče ljude da više rade već dovodi i do toga da ukupni poreski prihodi porastu, jer će se ostvariti veći radni učinak. Ovo se može pokazati jednostavnom formulom: Prihod od poreza na dohodak = stopa poreza na dohodak x dohodak Ako u privredi postoji poreska stopa iznad one koja daje maksimalne prihode, onda je moguće otkloniti inflaciju smanjenjem poreske stope. Ako se poreske stope smanje, privreda će pokazivati veći realni output zbog poboljšanih ekonomskih podsticaja, vlada će dobiti poreske prihode iz niže poreske stope. Državna aktivnost, proizvodnja i zaposlenost: 1) Država utvrđuje svojinska prava i primenu ugovora. Ona je ekonomski učesnik koji ima monopol na legitimnu upotrebu ponude. Pojedinci moraju da se ponašaju na jasno definisane načine. Neizvršenje može da rezultira time da povređena strana traži zadovoljavajuće poravnanje obraćajući se sudu. 2) Druga aktivnost koja ne bi bila prisutna bez države je obezbeđenje zdravstvene zaštite – obezbeđenje čiste pijaće vode, đubretare, čišćenje kanalizacije, programa protiv širenja zaraznih bolesti... njih mogu da koriste svi bez obzira na individualni doprinos. 3) Javna bezbednost Pretpostavljeni i verovatni rezultati ekonomskih programa baziranih na teoriji ekonomije ponude ⇒ Pretpostavljeni – redukcija domaćih programa se tumači kao smanjenje nisko produktivne ili neproduktivne državne aktivnosti. Smanjenje marginalnih poreskih stopa se posmatra kao povećanje ponude radne snage i ušteda što dovodi do porasta ravnotežnih veličina zaposlenosti i akumulacije kapitala. Slično se odnosi i na deregulaciju i privatizaciju. ⇒ Verovatni – pokazalo se verovatnim da, na kratak rok, reagovanja ponude radne snage i ušteda na promene u porezima će biti neznatne. Razlog tome je da je ljudima skupo da menjaju svoje ponašanje. Ako postoji neizvesnost oko trajnosti promene u politici, biće još odbojniji prema promeni ponašanja. Efekti promena državne aktivnosti na ukupnu produktivnost privrede verovatno će biti neznatni na kratak rok. Dugoročni efekti trajnog vođenja politike niskih poreza 1

i niskog nivoa neproduktivnih državnih aktivnosti će dovesti do povećanja outputa, zaposlenosti i uštede. (podrazumeva se da je kratak rok reakcija na šok, dok osnovna sredstva ostaju nepromenjena, dugi rok predstavlja prilagođavanje koje će se odvijati pošto se kapitali (fizički i ljudski) prilagode datom šoku).

24. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALONO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA I KONTROLA Opravdano se može tvrditi da čvrsta fiskalna i kreditna politika smanjuju inflaciju i deficit tekućeg bilansa plaćanja u socijalističkim kao i u tržišnim privredama. Postoje, međutim, izvesne razlike koje odražavaju ustvari različite sisteme makroekonomske inicijative između socijalističkog i kapitalističkog sistema. U sferi mikro jedinica sa mekanim budžetskim ograničenjem stabilizacione politike ne mogu proizvesti iste reakcije kao što su one u tržišnim privredama. Mikro jedinice neće reagovati na monetarna ograničenja smanjenjem svoje tražnje kad nisu uverene u opasnosti finansijskog neuspeha. Upravljanje tražnjom funkcioniše samo ako je povezano sa čvrstim budžetskim ograničenjima. Stoga, niz direktnih mera je potrebno da bi se podržale indirektne mere. One mogu da uključuju: ukidanje ex post subvencija pojedinim preduzećima, direktnu kontrolu centralne banke nad količinom kredita, kontrolu plata u državnom sektoru i sl. Praksa monetarne restrikcije ukazuje na neophodnost simultanog implementiranja različitih delova stabilizacionog programa. Politika dohodaka je najteži i politički najosetljiviji deo u stabilizacionom programu. Mora se osigurati da ukupan iznos plata državnih preduzeća ne premaši limit stabilizacionog programa. Plate mogu da se stabilizuju izdvajanjem iz sektora koja su relativno najefektivnija. Na duži rok, uspeh makroekonomske restrikcije zavisi od političke odluke i ekonomske sposobnosti vlade. Ona je izložena stalnim pritiscima kad preduzeća zapadnu u nepremostive finansijske teškoće i zapreti im bankrotstvo. Ona će, takođe, morati da uvede mere za zaštitu životnog standarda onih koji su najnepovoljnije pogođeni ekonomskom transformacijom, posebno, onih koji dobijaju otkaze zbog zatvaranja i restruktuiranja preduzeća. Potreba smanjenja javnih prihoda je najistaknutiji problem u diskusijama o balansiranom budžetu. To može da se izvede eliminacijom subvencija, i usklađivanjem poreza i rashoda države. Mada, poreski sistem ne treba da deluje kontraproduktivno na povećanje investicija, proizvodnju, i poboljšanje ekonomske performanse. Nakon preduzimanja mera za očvršćavanje budžetskih ograničenja i obuzdavanje domaće tražnje – devalvacija bi mogla da bude delotvorna u socijalističkim privredama. Uspešnim devalviranjem se povećavaju cene razmenljivih dobara u odnosu na cene nerazmenljivih dobara. Devalvacija će okrenuti tražnju od izvoznih ka domaćim dobrima, čak i povećati tražnju. Restriktivna monetarna i fiskalna politika treba da obuzdavaju domaću tražnju i oslobađaju resurse za proizvodnju razmenljivih dobara. Ukratko: Stabilizacione mere ukoliko su pravilno dozirane mogu biti delotvorne u socijalističkim privredama. Institucionalne promene: Pravne, regulatorne i informacione sisteme je nužno reformisati da bi se podržala tržišta. Pouzdano i stabilno zakonodavstvo mora da se formira radi zaštite svojinskih prava i regulacije komercijalnih odnosa. Sistemi računovodstva i sistemi revizije neophodni su radi organizacije i kontrole toka informacija. Kompletiranje ovih sistema zahteva investicije u ljudski kapital.

2

25. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALONO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: FORMIRANJE RACIONALNIH CENA I TRŽIŠTE Za uspešan proces transformacije je nužno promeniti sistem neracionalnih cena sistemom racionalnih tržišnih cena u kome cene nose značajne tržišne informacije. Taj proces je opsežan i složen. Sistem racionalnnih cena = svetske cene. Dakle, poređenje treba vršiti otvaranjem prema spoljnoj trgovini. Izlaganjem inostranoj konkurenciji se otvara mogućnost bržeg povećanja kvaliteta. Može se očekivati značajan rast trgovine sa tržišnim privredama. Slobodna spoljna trgovina pruža sistem racionalnih cena za dobra koja su predmet međunarodne trgovine. Trgovinska liberalizacija u ranim fazama obično uključuje uklanjanje kvantitativnih restrikcija i njihovu zamenu carinama (STO). Proces sprovođenja liberalizacije uključuje dve vrste troškova: 1) Distribucioni troškovi – gubitak zbog uklanjanja zaštite, raste i nezaposlenost. 2) Bilans plaćanja – raste uvoz nejednako izvozu. Deo zadatka je i da se dopusti da se cene svih transakcija u već postojećem privatnom sektoru određuju slobodno, bez intervencije države. Trgovina i promene u domaćoj privredi su uzajamno zavisne. Unutrašnja deregulacija u poljoprivredi, industriji i uslugama i prestruktuiranje preduzeća moraju se ostvariti da bi preduzeća na odgovarajući način reagovala na cenovne signale. Preduzeća se ne mogu smatrati odgovornim za svoju profitabilnost ako vlada određuje cene. Liberalizacija cena je takođe neophodna radi dugoročnog očvršćavanja budžetskih ograničenja. Ono što još treba ostvariti je: primena jedinstvenog kursa valute konvertibilnost domaće valute liberalizaciju svih uvoznih i izvoznih aktivnosti

-

26. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALONO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: TRANSFORMACIJA PREDUZEĆA DRŽAVNOG SEKTORA Cilj programa transformacije je prestrojavanje privrede na viši nivo performanse karakterističan za tržišnu privredu. Nepohodna je radikalna intervencija u vlasničkoj strukturi, prelaz sa jednodimenzionalne na mešovitu vlasničku strukturu. Transformacija glomaznih, neefikasnih i tehnološki zastarelih preduzeća državnog sektora iziskuje nametanje čvrstih budžetskih ograničenja, definisanje i transformaciju vlasništva, transformaciju upravljačkih struktura. Postoje 2 bitna zadatka u uspostavljanju efektivnog upravljanja proizvodnim kapitalom koji je u rukama države: 1) uvođenje privremenog sistema korporativnog upravljanja kojim se mogu kontrolisati rukovodioci preduzeća i sprečiti rastakanje imovine preduzeća dok ne počne privatizacija 2) dugoročniji zadatak je stvaranje takve strukture vlasništva u kojoj će novi privatni vlasnici biti u snažnoj poziciji da upravljaju novostečenom imovinom. ⇒

Prvi korak ka privatizaciji je transformacija velikih državnih preduzeća u korporativnu formu kako bi se izvršila koncentracija vlasničkih prava preduzeća u korporativnom telu direktora koje imenuju vlasnici. 2

⇒

Drugi korak je restruktuiranje. Promena svojinskih odnosa ne povećava, automatski efikasnost preduzeća.

⇒ Treći korak je privatizacija. Mada, često se dovodi u pitanje restruktuiranja i privaatizacije. Postoje zagovornici brze i spore privatizacije, u zavisnosti od toga da li smatraju da ona treba da adođe pre ili posle restruktuiranja. • U razvijenim tržišnim privredama, privatizacija se svodila na prodaju državnih preduzeća privatnim vlasnicima putem licitacija i podnete ponude. • Privatizacija u socijalističkim zemljama je drugačija, jer se tu radi o ogromnoj masi kapitala koji treba transformisati u privatna ili mešovita preduzeća, i to u uslovima gde ne postoje bazične institucije tržišnog finansijskog sistema (berze, stabilan pravni sistem...).

27. VRSTE PRIVATIZACIJE: INTERNA PRIVATIZACIJA Interna privatizacija – prodaja preduzeća radnicima koji u njemu rade može se obaviti na nekoliko načina, npr. raspodela deonica u odnosu na staž ili visinu plate. Raspodelu je moguće kombinovati sa prodajom deonica radnicima, koje se prodaju onim radnicima koji najviše za njih ponude. ⇒ Pozitivne strane interne privatizacije se ogledaju u tome što je ona jednostavna. Dobijajući deonice po povlašćenoj ceni ili besplatno, radnici se pojavljuju kao najveći dobitnici, pogotovo ako je preduzeće uspešno. Ovaj metod je jednostavan i zato što ostavlj adržavu po strani. Novac ne ide nikuda van preduzeća. ⇒ Najveći nedostatak potiče iz najveće prednosti – spontanog karaktera. Kod interne privatizacije je nepohodno da se obezbedi da većina deonica bude razdeljena kako vlasništvo ne bi bilo koncentrisano. Da se ovo ne bi dešavalo, nužno je propisati da deonice ne mogu da se otuđuju (npr. 1 godinu). Suština problema nije koncentracija vlasništva već onemogućavanje realizacije ogromnih dobitaka, otkupom preduzeća po ceni daleko nižoj od realne i buduće (tržišne), onih pojedinaca koji na početku imaju više novca.

28. VRSTE PRIVATIZACIJE: EKSTERNA PRIVATIZACIJA Eksterna privatizacija – forma privatizacije kojom se omogućava svim građanima da učestvuju u kupovini deonica preduzeća. Deonice se prodaju na javnim licitacijama i otkupljuju ih oni koji ponude višu cenu. Novac odlazi državi koja se pojavljuje kao pravi vlasnik preduzeća. Licitacija se može održati u jednoj formi, ili u 2 kruga, ako se pokaže izuzetno interesovanje jedne grupe, npr. stranaca. • Kada je tražnja veća od broja ponuđenih akcija, u cilju zaštite malih investitora, koristi se pravilo da najpre svi investitori dobiju jednak broj deonica. Preostale deonice se prodaju onim investitorima koji traže veći broj. • U slučaju nedovoljne tražnje za otkup svih deonica po ceni jednakoj ili većoj od minimalne, neprodate deonice ostaju privremeno u vlasništvu države i tretiraju se kao tzv. preferencijalne deonice (koje ne daju pravo glasa, ali donose dividendu). Aukcije se nastavljaju sve dok preduzeće ne bude prodato privatnim invesitorima. Procesom eksterne privatizacije se omogućava državi da prodajom preduzeća prikupi sredstva. Sam proces je relativno jednostavan za administriranje. Ova forma privatizacije je najbolja sa stanovišta alokacija (kupuju oni koji su najviše zainteresovani). 2

Osnovni problem kod otvorene licitacije jeste cena. U socijalističkim je zemljama to komplikovano zbog nepostojanja tržišta kapitala i svega ostalog što sa njim ide (pouzdani podaci, profili poslodavaca, radnika, revizorskih firmi).

29. VRSTE PRIVATIZACIJE: DELJENJE DEONICA Kod ove vrste privatizacije država se odlučuje da sve akcije u preduzećima, koje želi da privatizuje, podeli ili proda po veoma niskoj ceni svim građanima zemlje. – Ideja se u suštini obrazlaže tvrdnjom da sadašnja društvena svojina faktički pripada narodu, da je u koncepciji vlasničke transformacije najvažniji kriterijum pravednost i brzina odvijanja čitavog procesa – ⇒ Mnogi ističu da je prednost ove forme u egalitarnosti jer dobijajući podjednako učešće u imetku zemlje, svi startuju sa istih pozicija. ⇒ 3 nedostatka: 1) Finansijske prirode – državni prihod će biti mali ili nulti. Troškovi administracije su veći nego kod interne i eksterne privatizacije, i moguće je da državna kasa bude na velikom gubitku. 2) Nedostatak koji se odnosi na egalitarnost – nisu svi građani jednako zaslužni za društvenu akumulaciju kapitala. 3) U slučaju raspodele državnog imetka, ne uspostavlja se jasna veza između rezultata poslovanja preduzeća i imovine titulara čiji nedostatak je jedan od osnovnih razloga za loše poslovanje. Osnovni problem pri raspodeli akcija proističe iz činjenice da pojedinci dobijaju istovetne pakete akcija svih preduzeća. Zato, ukoliko je pojedinac zainteresovan da investira u preduzeće A on bi trebalo da od drugih građana otkupljuje njihove pakete akcija i na taj način poveća svoj uticaj u preduzeću A. Međutim, pošto su akcije u paketima, on bi morao da kupuje akcije preduzeća B, C, i D za koje nije zainteresovan. Zato je za privatizaciju nužno da se ti paketi „odvežu“.

30. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALONO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: REDOSLED MERA ZA PRELAZ SA PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU Linearno nizanje promena pojedinih politika nije ispravan koncept. Ispravnije je da se prelazni period usmerava na osnovu celovitog, dobro osmišljenog i usklađenog paketa promena koji, pre svega, podrazumevaju uvođenje grupa komplementarnih promena politika u određenom nizu. ⇒ Nova vlada, ili vlada koja ima podršku za radikalne promene ima veće manevarske mogućnosti i treba da ih iskoristi jer je teže nametnuti čvrste mere kasnije. Redosled: • Za zemlje sa visokom inflacijom i velikim deficitima u platnim bilansima, makroekonomska stabilizacija je prioritet. • Donošenje mera za eliminisanje diskriminatornih propisa naspram privatnog sektora • Izrada programa socijalne politike kojim će se: - amortizovati evidentan i velik višak zaposlenih u državnom sektoru i u hipertrofiranoj administraciji na svim nivoima - zaštititi stanovništvo sa niskim primanjima od neizbežnog skoka cena osnovnih prehrambenih proizvoda, stanarina i drugih oblasti potrošnje • primena stabilizacione politike u obaranju inflacije, što traje više godina, • reforma cena dobara, odvija se na početku kao preduslov za decentralizaciju i očvršćavanje budžetskih ograničenja, pri čemu je reforma trgovine važan element. 2

• Određivanje plata – u državnim preduzećima ovo ne može biti prepušteno tržištu na početku procesa jer preduzeća ne posluju u skladu sa korektnim cenama. U isto vreme, plate moraju da budu osetljive na inflaciju i promenu relativniih cena. • Realne kamatne stope – one su nepohodne zbog privlačenja ulagača u bankarski sistem, i da bi se obezbedio pravi pokazatelj cene finansijskih sredstava za preduzeća. ⇒ Prelaz na tržišne cene i međunarodno otvaranje dovešće odmah do razvoja određenih aktivnosti, dok će druge naići na teškoće. To obavezuje državu da postavi ekonomsku i socijalnu dijagnozu sa ciljem da identifikuje: nekorisne aktivnosti, aktivnosti koje su korisne ali kojima se slabo upravlja, aktivnosti koje nisu konkurentne. ⇒ U ovoj fazi upravljanja neravnotežama postoji potreba za formiranjem dvostrukog sistema: → sistema restruktuiranja aktivnosti, da bi se omogućila zamena nekorisnih aktivnosti uz privremenu pomoć države → sistema privremene carinske regulative sa ciljem da se izbegne isuviše brutalna konfrontacija nacionalnih aktivnosti sa najsposobnijim svetskim preduzećima. ⇒ Reforme bankarskog sistema se odvijaju u nekoliko faza. Primena može da počne odmah ustanovljavanjem: odgovarajućeg računovodstva, standarda za procenu imovine, reformom bankarstva, ugovora, donošenjem zakona o preduzeću, zakona o bankrotstvu nacrtima propisa. ⇒ Potom dolazi obuka kadrova, revizija preduzeća i banaka, i utvrđivanje vrednosti imovine. ⇒ Iza toga dolazi restruktuiranje portfolia, alokacija gubitaka i rekapitalizacija. Samo tad kad je ovaj proces završen može se pojaviti bankarski sistem zasnovan na tržištu.

31. OČEKIVANA I NEOČEKIVANA KRETANJA U PROCESU TRANZICIJE PRIVREDA ISTOČNE I CENTRALNE EVROPE Restauracija kapitalizma u CIE i SSSR-u 1989 je podrazmevala „šok terapiju“ – liberalizaciju cena, monetarne i fiskalne restrikcije, otvaranje privrede prema slobodnoj trgovini, unutrašnju konvertibilnost valuta. Početna očekivanja su bila: pozitivni efekti stabilizacije, privatizacije i drugih ekonomskih i političkih reformi. Ta očekivanja su bila preuranjena. Danas se generalno prihvata da revolucije iz 1989. se nisu predviđale. Veoma je uticajno mišljenje da je to promašaj u političkoj oceni i veliki pobačaj društvene nauke u zapadnim i istočnim zemljama. Uprkos ovome, vrlo brzo posle revolucija pojavio se izvestan broj zapadnih savetnika koji je objašnjavao zašto nije bilo alternative u odnosu na to što se desilo, kao i izvestan broj političara koji su izjavljivali da će tranzicija na tržišnu privredu biti uspešna ako bude brza. Ove greške u analizi imaju ozbiljne posledice. Drugi problem u formiranju realnih očekivanja je bilo opisivanje tržišne demokratske privrede u SSSR-u kao jedinstvenog zapadnog modela koji ima jako malo veze sa stvranošću na Zapadu. U najužem skupu institucija vrednosti postoje bitne razlike između npr. Zapadne Evrope, SAD-a i Japaa, čak i unutar same Zapadne Evrope. 2

Tu se pogrešno misli da vladaju samo tržišne snage, naprotiv, vodi se računa o jednakosti i socijalnoj pravičnosti, u različitim formama državne intervencije. Intervencije određenih oblika se razlikuju među državama, a i značajno su se menjale tokom vremena. Pripisivati relativni uspeh zapadnih tržišnih privreda samo nesputanom funkcionisanju slobodnih tržišnih snaga znači pojednostavljivanje i potcenjivanje njihovog postignuća: ono je rezultat čitavog niza demokratskih, ekonomskih i socijalnih institucija i akcija. Ovako izgledaju osnovni trendovi u oblasti proizvodnje, investicija, zaposlenosti i inflacije u prvim godinama tranzicije. Proizvodnja: • Veliko opadanje proizvodnje u CIE u periodu 1990.-1992., koje ima razmere depresije iz 30-ih. Jedan od problema je bio kvalitet podataka – privatni sektor još uvek nije reflektovan u podacima. Došlo je i do promena pristrasnosti izveštavanja. U novoj atmosferi se javljaju snažni podsticaji da s eproizvodnja podceni, kako bi se izbeglo paćanje poreza. Ovi faktori do izvesnog stepena uvećavaju izmereno opadanje privrede, ali generala analiza sugeriše da ovo nije toliko veliko da bi radikalno izmenilo opštu sliku snažnog opadanja proizvodnje. • Kontrakcija proizvodnje u Istočnoj Evropi je daleko veća nego što se prvobitno očekivalo. Razlika između očekivanog i stvarnog opadanja je rezultat nerealnih početnih očekivanja, i iznenađujućih razvojnih momenata. Neposredni uzroci opadanja su uvođenje velikih promena u strukturama relativnih cena – osnovne mere za obuzdavanje ubrzanja inflacije i deficita državnog budžeta. • Kolaps trgovine sa SSSR-om je imao snažan uticaj na Istočnu Evropu. • Recesija proizvodnje se nije mogla izbeći. • Kada se privreda brzo otvara teško je utvrditi realni devizni kurs. Pored ovih opštih mesta asimetrije u prilagođavanju, CIE se istovremeno odvijaju 3 specifične strukturne promene: 1) Strukturna promena – od centralno-planske do tržišne privrede (od ograničenja ponude na ograničenje tražnje) 2) Infrastrukturna prilagođavanja 3) Neophodnost preusmeravanja trgovine na druge delove sveta – pošto glavne privrede nisu uspele da savladaju sopstvenu recesiju i dozvole ulazak tradicionalnih izvoznih proizvoda ZUT, paralelno dolazi do gubitka agregatne tražnje u zemljama CIE. Investicije: Ponovna izgradnja proizvodnih kapaciteta zahteva snažan oporavak privatnog investiranja. Bruto privredne investicije su opale za 2% 1989, 15% 1990, 23% 1991. Dakle, privredne investicije su opale za više pd 1/3 od 1989. Obično se smatra da, pošto efektivne politike stabilizacije isprave interne i eksterne neravnoteže, završi se reforma cena i utvrdi realni devizni kurs, kreće privatno investiranje da završi proces transformacije. Inflacija: ZUT moraju da sprovode programe liberalizacije cena i izvrše značajne promene u strukturi relativnih cena dok u isto vreme institucije i običaji iz prethodnog režima nastavljaju da podrivaju efektivnost tradicionalnih instrumenata makroekonomske politike. Zadržavanje visokih stopa inflacije u tranzicionim privredama je na više načina posledica njihovih „tranzicionih“ stanja. (ovo se ne vidi dobro u mojoj knjizi, mada i ne piše bogznašta) 2

Zaposlenost: U 1990. nivo nezaposlenosti je relativno nizak uprkos velikom padu proizvodnje. U 1991. broj nezaposlenih se udvostručio, i krajem decembra iznosio 6 miliona.

32. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE: FAKTORI KOJI OTEŽAVAJU RESTRUKTUIRANJE ⇒ U nestabilnom makroekonomskom okruženju je otežano pojavljivanje nove aktivnosti, a destruktivni aspekt restruktuiranja je dominantan. Ono što obeležava prvu fazu restruktuiranja su: veliki pad investicija, pad domaće i spoljne tražnje, visoke kamatne stope, nepostojanje dugoročnih (investicionih) sredstava. ⇒ Domaća štednja bi trebalo da bude ključni faktor u finansiranju investicija u ZUT. Međutim, opadanje ekonomske aktivnosti dovodi do značajnog opadanja realnog raspoloživog dohotka domaćinstva. ⇒ Nedovoljno razvijen finansijski sistem kao i odlaganje izvršenja nužnog finansijskog restruktuiranja su, takođe, važni faktori koji otežavaju ekonomsku transformaciju. ⇒ Spor tempo privatizacije, takođe, može biti faktor koji objašnjava sporo restruktuiranje. ⇒ Tvrdi se da je cena odlučujući faktor, mada u mnogim slučajevima vrednost firme (tj. razlika između njene tržišne vrednosti i sume tržišnih vrednosti njenih sredstava prodatih odvojeno) je negativna da bi prodajna cena trebalo, ustvari, da bude negativna. ⇒ Iskustvo privatizacije pokazuje da je snaga, potencijal lokalnog tržišta najvažnija za investitora. Ovo, delimično, objašnjava neujednačen tempo privatizacije po granama i sektorima. ⇒ Tvrdi se da će veliki deo restruktuiranja da se odvija u formi novonastajućih preduzeća čija će proizvodna tehnologija i proizvodni mix odražavati dugoročnu komparativnu prednost. Ovo će promeniti gransku i proizvodnu strukturu privrede i strukturu preduzeća po veličini, koja će se kretati prema manjim jedinicama i proizvodima i proizvodnim tehnologijama koje su manje kapitalno i razvojno-istraživački intenzivne. ⇒ Ekstenzivni sistem socijalne zaštite otežava restruktuiranje na 3 načina: - Veliki broj beneficija je vezan za mesto zapošljavanja i stoga smanjuje mobilnost radnika - Široka socijalna obuhvatnost doprinosi dužim periodima nezaposlenosti i većem otporu prihvatanju novog posla - Velika izdavanja za socijalno staranje su glavni faktor ogromnih budžetskih deficita u većini ovih zemalja, a oni pojačavaju ukupnu makroekonomsku nestabilnost. ⇒Druga

posledica visokih socijalnih izdataka je opadanje stopa nacionalne štednje – ono je uslovljeno, delimično, hroničnim budžetskim deficitima koji direktno smanjuju štednju javnog sektora i delimično sistemima finansiranja državnih penzija iz redovnih doprinosa i plaćenih poreza redovnih radnika. ⇒Čak

i vodeće reformske privrede, koje su obnovile ekonomski rast, još uvek imaju zastarele i neefikasne sisteme oporezivanja i izdataka javnog sektora. Bez fiskalne reforme ove zemlje će se verovatno suočavati sa hroničnom fiskalnom krizom i sporim ekonomskim rastom

2

33. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOCNE EVROPE: RAST I KONSTRUKTIVNA FAZA RESTRUKTUIRANJA Relativno visoke stpoe ekonomskog rasta u nekim zemljama CIE od 1994. do 1996. su rezultat ostvarenih pozitivnih kretanja na strani ponude i na strani tražnje. Veća inostrana tražnja (pogotovo iz Zapadne Evrope) imala je značajnu ulogu u ekonomskom oživljavanju. U ukupnom rastu proizvodnje, industrija je ta koja predvodi oporavak u većini zemalja. U drugoj polovini 90-ih je ipak BDP za 15% ispod onog iz 1989. Dakle, tek se očekuje potpuni oporavak. Restruktuiranje radne snage ima izvesna specifična obeležja – jedno je da se u procesu upošljavanja kod novih privatnih firmi prednost daje regrutovanju osoblja koje je već negde zaposleno, pre nego upošljavanju ljudi koji su bez posla. Posledica ovoga je nastajanje ogromnih basena dugoročne nezaposlenosti u nizu zemalja CIE. Tranzicione privrede su značajno napredovale u stabilizaciji cena. Ovome su doprinela 2 glavna fatora: 1) Relativno stabilni nominalni devizni kursevi 2) Neočekivani rezultati u produktivnosti rada Standardni instrumenti restriktivnih politika nisu efektivni u daljem smanjivanju inflacije (u odnosu na početnu fazu) kada elementi troškova, inercije i očekivanja postaju sve značajnije determinante promena cena. Determinante rasta na strani ponude: Ekonomski rast: Većina ekonomista ceni da ekonomski oporavak u CIE ima znake cikličnog procesa sustizanja i znake fundamentalnijeg ekonomskog restruktuiranja. Jedan od atributa rasta je dinamika ekonomske performanse. •

Najnoviji oporavak u CIE je praćen porastima u produktivnosti rada – nije prouzrokovan značajnim porastima u broju zaposlenih, nego porastom produktivnosti već zaposlenih lica.

•

Drugo objašnjenje porasta produktivnosti rada je da on odražava poraste efikasnosti koji proističu iz restruktuiranja preduzeća u tranziciji.

Rašireno je gledište da je privatni sektor osnovna pokretačka snaga rasta u tranzicionim privredama. Međutim, treba praviti razliku između ekspanzije aktivnosti privatnog sektora koji je to već bio na početku ovog perioda, i doprinosa firmi koje su prešle iz javnog u privatno vlasništvo unutar istog perioda, kao i novih učesnika. Deterninante rasta na strani tražnje: Tražnja je, takođe, imala ključnu ulogu u usponu CIE. Oporavak privatne potrošnje je povezan sa rastućim realnim dohocima i platama. Oporavak lične potrošnje je najizrazitiji u brže rastućim privredama, gde je porast realnih dohodaka rezultat povećanja produktivnosti i većeg outputa. Nove incvesticije su bitne za ekonomski oporavak. Investicije pokazuju, u poređenju sa potrošnjom, mnogo višu dohodovnu elastičnost – otuda su drastični padovi u investicionoj aktivnosti za vreme depresije normalna reakcija ekonomskih učesnika u datim okolnostima. Investicioni oporavak u CIE se odvija u onim zemljama koje su najviše uspele u svojoj makroekonomskoj stabilizaciji, napravile najveći progres u institucionalnim reformama. I uživaju relativnu političku stabilnost. 2

34. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE: RESTRUKTUIRANJE PREDUZEĆA Restruktuiranje ima isti cilj kao i privatizacija – da transformiše postojeće neproduktivno i neefikasno preduzeće u održivu i profitabilnu kompaniju. Ako se ceni da preduzeće ima šansu da preživi u tržišnoj privredi, onda mora da otpočne realan proces restruktuiranja. Restruktuiranje i podsticaji: Reakcije preduzeća na promenjene uslove zavise od finasnijskog stanja preduzeća. Naglašava se važnost interne organizacije preduzeća i kompleksnost podsticaja u transformisanju. Restruktuiranje u radu se odnosi na akcije koje se preduzimaju kako bi se promenila struktura preduzeća u 4 dimenzije: interna organizacija, zaposlenost, output i investicije. Podsticaji i ograničenja sa kojima se suočavaju menadžeri/direktori u restruktuiranju preduzeća – menadžer/direktor ima 2 izbora: 1) da restruktuira preduzeće – što podrazumeva trošak za preduzeće u tekućem periodu i neizvesnost oko toga koliko će se to ispatiti u budućnosti 2) da zadrži status quo, što je trenutno bezbolno, ali podrazumeva trošak sa izvesnošću u budućnosti. Podsticaj za menadžera/direktora da restruktuira preduzeće je porastao sa očvršćavanjem budžetskih ograničenja, kao i boljim funkcionisanjem tržišta rada za menadžere. Gotovo opšta reakcija menadžera/direktora na zamenu državnih porudžbina tržištem proizvoda bila je kreiranje odeljenja za marketing u preduzeću i prilagođavanje na profitabilniji proizvodni profil. Međutim, skoro opšta žalba menadžera/direktora koji su pokazivali znake prilagođavanja po drugim dimenzijama je nepostojanje ili nedovoljna razvijenost mreže veleprodaje. Preduzeća koja su se prilagođavala morala su da smanje proizvodnju u skladu sa smanjenjem prodaja i ima slučajeva gde je zaposlenost opala u skladu sa padom proizvodnje. Motiv karijere kod menadžera/direktora, u preduzimanju restruktuiranja, definisan u smislu spoljnog tržišta za menadžere, izgleda da je od malog značaja u nestabilnoj fazi tranzicije, kada kontakti menadžera zadržavaju visoku vrednost, čak i u preduzećima koja se prilagođavaju na tržišno okruženje. Motiv karijere je došao do izražaja u preduzećima koja planiraju ili već obrazuju preduzeće sa stranim kompanijama. Zajedničko ulaganje, takođe, može da smanji neizvesnost u pogledu budućih izgleda preduzeća koje se restruktuira i na taj način podstiče menadžere na restruktuiranje. Posivno ponašanje: Brojni su slučajevi u kojima nema nikakvog reagovanja od strane menadžera/direktora: A. interna organizacija: male organizacione promene zadržavanje svih sredstava socijalne usluge nezatvaranje neuspešnih pogona sindikati preduzeća promenili upravljačku strukturu da bi zadržali status qou B. tržište proizvoda: neformiranje sistema marketinga/veleprodajne mreže bez promena u proizvodnim linijama 2

C. tržište radne snage: malo smanjenje zaposlenosti u poređenju sa padom proizvodnje nepostojanje sistema diferencijacije plata/stimulacija za menadžere nepostojanje sistema diferencijacije plata/stimulacija za radnike D. investicije: nema programa velikog kapitalnog ulaganja E. drugo: otpor prema privatizaciji Efekti programa privatizacije na ponašanje preduzeća Izdvaja se nekoliko aspekata odnosa između privatizacije i restruktuiranja: 1) uticaj izbora programa na menadžere/direktore preduzeća – najavljivanje privatizacije od strane vlade, ako joj se veruje, može da utiče na podsticaje menadžera, da porvocira prethodno pasivna preduzeća da preduzmu restruktuiranje, da utiče na odnos snaga unutar preduzeća i otuda njegovo ponašanje. 2) Promena programa i participacija preduzeća – sadržaj programa i neizvesnost koja se tiče vremena i detaljnije implementacije utiče na odluke menadžera/direktora kako da se postave. Ono što se može očekivati je da što je veća neizvesnost u pogledu koristi i trajanja privatizacije, manja je sklonost ka akcijama koje prouzrokuju trpljenje na kratak rok. Uloga stranih kompanija u restruktuiranju i privatizaciji preduzeća Veliki broj stranih kupovina se odvijao kroz prethodna zajednička ulaganja državnih preduzeća i strane kompanije. Tako se odvijalo značajno restruktuiranje državnih preduzeća. Realizacija zajedničkih ulaganja je u mnogo slučajeva omogućila da se izvrši selekcija najboljih radnika i, verovatno, druge imovine iz državnih preduzeća – strani vlasnik je instalirao novu kapitalnu opremu i firma je zadržala svoj tržišni udeo.

35. STRUKTURNE PROMENE PRIVREDA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE Karakteristike procesa privrednog i industrijskog restruktuiranja i preorijentacije spoljne trgovine su u značajnoj meri određene polaznim pozicijama ovih zemalja na početku ekonomske transformacije. Promene industrijske strukture za vreme ekonomske transformacije: Pošto je uvoz liberalizovan i prethodno visoko zaštićena domaća tržišta i tržišta SEV-a postala konkurentnija i tražnja na oba tržišta počela da opada, grane koje su se oslanjale na autarkiju i koje su bile visoko zaštićene specijalizacije unutar SEV-a morale su da smanje svoju proizvodnju. Glavni gubici su bili u okviru mašinogradnje. Zemlja koja je bila sa najvišom specijalizacijom u jednoj grani, unutar SEV-a, uvek najviše trpi u toj grani. U oporavku, vodeću ulogu imala je industrija. Na početku tranzicije se puno polagalo na to da bi uslužni sektor mogao da postane glavni izvor novog rasta. Nastale su radikalne promene u tercijarnom sektoru u većini zemalja. Preko ulaska novih kompanija su uvođene ranije nedovoljno razvijene usluge i proizvodi. Bankarski sektor je pretrpeo institucionalnu i funkcionalnu reformu i njegov značaj sve više raste. Privatni sektor ulazi, takođe, u neke aktivnosti kojima je dominirala država – obrazovanje i zdravstvena zaštita.

2

U stvari, ove promene su deo dalekosežnog procesa restruktuiranja koje se odvija u svim ZUT, i koji rezultira u značajnim promenama u strukturi njihove ukupne poizvodnje. Što se tiče realne ekonomije, performansa industrije je ta koja određuje ukupnu ekonomsku dinamiku u skoro svim ZUT. Industrija je tradicionalno imala važnu ulogu u bivšim centralno-planskim privredama. Zato je industrija bila najviše pogođena recesijom i najviše trpela usled dezintegracije tradicionalnih tržišta. S druge strane, usled postojanja neiskorišćenih kapaciteta i ljudskog kapitala, industrijska proizvodnja je mogla da se oporavi brže od drugih sektora. Na taj način, industrija ima glavnu ulogu u razvoju ukupne ekonomske performanse u ZUT. Visok pozitivan rast je skoncentrisan u izvesnim prerađivačkim granama i to ukazuje na postepenu evoluciju novih modela industrijske specijalizacije. Generalno, 2 sektora – prerada metala i hemijski proizvodi – uživaju pozitivne stope rasta u većini ZUT. Rast ovih sektora je bio praćen ekspanzijom izvoza. 1) opšte obeležje ove nove industrijske specijalizacije jeste da ona obuhvata finalne proizvode koji sadrže relativno puno resursa, teške, kabaste proizvode i relativno radno intenzivne, standardizovane proizvode. Komparativna prednost ovih proizvoda su niže cene usled manje strogih propisa o zaštiti okoline. 2) Drugo obležje koje se pojavljuje je oživljavanje mašinogradnje. Promene u pravcima trgovine: Proces preorijentacije trgovine se može podeliti na 3 dela: 1)

2) 3)

kontrakcija trgovinskih veza između zemalja SEV-a – sve zemlje SEV-a su doživljavale jak pad izvozne tražnje iz drugih bivših zemalja SEV-a, pri čemu je ovaj uticaj na različite nacionalne privrede bio funkcija njihove prethodne geogrtafske trgovinske zavisnosti (uzrok je prelazak na trgovinu koja se ugovara u konvertibilnim valutama, a ne više u “transferibilnom rubljom”, raspadanje veza “planirane trgovine”, i opšta liberalizacija trgovine sa Zapadom). rast trgovine sa Zapadom obnavljanje uzajamne trgovine istočnoevropskih zemalja.

Promene u strukturama izvoza i uvoza Pre liberalizacije u CIE uvoz sa Zapada je uglavnom značio snabdevanje proizvodnje inputima (mašine, hemikalije), dok je uvoz (trajnih) potrošnih dobara bio zanemarljiv. U izvozu zemalja CIE nedovoljno su zastupljeni proizvodi mašinogradnje. U najvećoj meri su zastupljeni metali, mineralni metalni proizvodi, hrana (kod Mađarske i Poljske piće, Čehoslovačke obuća i odeća i drvna građa). CIE su uglavnom izvozile proizvode intenzivne sirovinama i, delimično, tradicionalno radno intenzivne proizvode. Prilagođavanje strukture uvoza iz Zajednice (EU), posle 1989. bilo je izrazitije nego prilagođavanje strukture izvoza u Zajednicu. Prekomerna zastupljenost hemikalija i proizvoda mašinogradnje u uvozu ZUT iz Zajednice je značajno smanjena, nedovoljna zastupljenost uvoza kola i druge transportne opreme je smanjena, dok se povećao uvoz različitih proizvoda lake industrije i potrošnih dobara. Visoke stope rasta uvoza sirovina i repromaterijala i umereniji rast uvoza investicionih dobara, ukazuje da se oporavak CIE odvija, najvećim delom, putem postojećih proizvodnih kapaciteta, dok industrijsko restruktuiranje bazirano na uvezenim kapitalnim dobrima ide skromnim tempom. Karakteristično je da izvoz CIE u Zajednicu baziran na relativno uskom asortimanu uglavnom industrijskih proizvoda, što ukazuje na određen stepen zavisnosti.

3

36. RAZVIJANJE KONKURENTSKE INDUSTRISKE OSNOVE: ISTOČNOAZISKI “MODEL” Hong Kong: Ovde nije bilo intervencije na tržištu proizvoda, podržavanja određenih grana ili zaštite prerađivačke delatnosti. Nije bilo usmeravanja investicija uplitanjem u alokaciju domaćih kredita ili stranih investicija. Obezbeđen je stabilan administrativan i makroekonomski režim. Rast je bio impresivan. Hong Kong je intervenisao „funkcionalno“ kako bi se obezbedilo obrazovanje i obučavanje, subvencionirana zemlja za proizvođače, informisanje za izvoz i službe podrške. Centar za produktivnost je pružao brojne usluge iz tehnologije kako bi pomogao proizvođačima da poboljšaju svoje tehnologije. Centar je odabrao sektor odeće da ga podrži tako što je osnovao veliki centar za tekstil, izradu konfekcije i obučavanje. Intervencije nisu bile selektivne, i nije bilo pokušaja da se nađe pobednik. Ova zemlja je krenula sa nekoliko jedinstvenih prednosti koje druge zemlje nisu imale. 150 godina iskustva Hong Konga kao trgovačke morske luke je pružilo niz pogodnosti, kao i postojeća infrastruktura za trgovinu i finansije. Prisustvo nekoliko britanskih poslovnih i finansijskih kuća obezbedilo je konstantnu ponudu stranih stručnih znanja kao i obuku za lokalne službenike. Posle prevlasti komunista, došlo je do priliva iskusnih kineskih preduzetnika, inženjera i tehničara iz Šangaja. Najveći deo učenja za ove grane (tekstil, konfekcija, industrija igračaka) je već ranije ostvaren, a tehnologije su bile dovoljno jednostavne da kasnije obučavanje radnika sa solidnom osnovom i srednjim obrazovanjem nije predstavljao problem. Slobodno trgovinsko okruženje, zajedno sa postojećim sposobnostima u trgovini i finansijama i ponuda jeftine radne snage, omogućili su da ove prednosti budu u potpunosti iskorišćene, uglavnom od kineskih preduzetnika. Bilo je značajnih stranih investicija, ali u prerađivačkoj industriji je rukovođenje ostalo u lokalnim rukama. Republika Koreja: Uspeh ove zemlje u izvozu, u smislu rasta, diversifikacije i produbljivanja je možda najinpresivniji u savremenoj ekonomskoj istoriji. Vlada Republike Koreje je ekstenzivno intervenisala i funkcionalno i selektivno na svim tržištima proizvoda i faktora. Ona je omogućavala različite i duge periode visoke zaštite izabranim aktivnostima i prisiljavala one koje su se približile konkurentnosti da izvoze značajne delove proizvodnje. Usmeravala je domaće resurse u mlade grane i sračunato podsticala pojavljivanje gigantskih privatnih konglomerata koji mogu da internalizuju različita tržišta. Dosta je investirala u obrazovanje, i podsticala firme da lansiraju sisteme obuke za zaposlene, investirala je u istraživanje i razvoj i institucije tehnološke infrastrukture i istovremeno podsticala (putem subvencija i dr.) lokalne firme da razviju sopstvene nezavisne istraživačke sposobnosti. Sve ove intervencije na tržištima faktora bile su izuzetno selektivne i integrisane u opšti pravac idustrijskog razvoja, usmeravan trgovinskim i industrijskim politikama. Republika Koreja, što se tiče privrednog uspeha, je zasnovana na domaćim preduzećima koja su uvozila i usvajala veliki broj složenih tehnologija, a manje na transferu tehnologije putem direktnih investicija. Činjenica da RK ima istraživačku i proizvodnu bazu koja je u stanju da kopira, adaptira i razvija najnovije industrijske tehnologije joj daje fleksibilnost koja je nenadmašna. Ova fleksibilnost je potpuno drugačija od one koju poseduje Hong Kong. Korejska je omogućavala stalnu industrijsku ekspanziju, a druga deindustrijalizaciju. Korejska fleksibillnost se, takođe, razlikuje od fleksibilnosti liberalizovanih privreda koje su visoko zavisne od SDI u tehnologiji. Takve privrede nisu u stanju da uđu u proizvodnju novih stavki visoke tehnologije svetske klase koje RK lansira, i njihovi najvažniji industrijski izvozni proizvodi su oni koji su potpuno razvijeni dospeli nakon dugih perioda uvozne supstitucije i sada čin deo globalnih izvornih strategija multinacionalnih kompanija. Singapur: 3

Privreda je startovala sa osnovom koju su činile trgovina, servisiranje brodova i prerada nafte. Posle kratkog perioda uvozne supstitucije, Singapur je krenuo u izvozno orijentisanu industrijalizaciju baziranu na stranim investicijama i transferu tehnologije putem multinacionalnih kompanija. Prošla je decenija i više sa akcentom na lakoj industriji, nakon čega je vlada odlučila da poboljša industrijsku strukturu i komparativnu prednost intervenišući kod ulaska stranih investitora, usmeravanjem prema aktivnostima sa većom dodatom vrednošću, i u oblast obrazovanja kako bi se produkovale određene visoko stručne kvalifikacije. Sama vlada je ušla u veliki broj aktivnosti kako bi formirala nova područja komparativnih prednosti. Instrumenti industrijske politike su se sastojali od niza podsticaja, pritisaka, subvencija i pomoći, koji usmeravaju alokaciju resursa i snižavaju cenu ulaska u kompleksnije aktivnosti. Visoka specijalizacija u prerađivačkoj aktivnosti, uporedo sa jakim osloncem na SDI radi transvera tehnologije i znanja je u velikoj meri umanjila potrebu za domaćim investicijama u tehnolgiju ( u poređenju sa RK). Dakle, dok su selektivne intervencije usmeravale singapursku industriju u sofisticiranog proizvođača i potrošača elektronike, preciznih instrumenata, optike i dr., tehnološka dubina preduzeća ostala je komparativno mala. Tajvan: Razvojna strategija ove zemlje je imala elemente „korejskog stila“ u pokušaju selekcije i promovisanja lokalnih grana, putem zaštite, alokacije kredita i selektivnosti u dopuštanju SDI u oblastima budućih komparativnih prednosti. Ekonomska snaga Tajvana leži: - u preduzećima male i srednje veličine koja su iskoristila široku bazu ljudskog kapitala i - u vladinom promovisanju mlade industrije, kako bi se razvijale i diversifikovale aktivnosti intenzivne u kvalifikacijama. Proistekla industrijska struktura ima naglasak na popunjavanju tržišnih niša, sa manjim domaćim istraživanjem i razvojem i manjim naglaskom na kreiranje međunarodnih komercijalnih imena. Vlada je obezbeđivala podršku za tehnologiju, uključujući istraživanje i razvoj, a fleksibilnost preduzeća u zadovoljavanju promenljivih uslova tražnje omogućili su Tajvanu da održava visoke stope rasta izvoza. „Rukovođena tržišta“ i mogućnosti kopiranja Ključno obeležje industrijske politike u Republici Koreji i Tajvanu je „rukovođeno tržište“. To je sistem: 1) uglavnom privatnih preduzeća koja konkurišu i ponekad međusobno sarađuju 2) pod državnom kontrolom u kontekstu 3) velikih investicija u obrazovanje. Sa rukovođenim tržištima, RK i Tajvan su uspeli da postignu: 1) 2) 3) 4)

ekonomiju obima koja dolazi iz delovanja ogromnog ekonomskog prostora – međunarodnog tržišta inovacije podstaknute konkurencijom izvesnu zaštitu domaćih proizvođača od međunarodne konkurencije izvesno smanjenj rizika ili povećanje profita u granama koje je vlada smatrala važnim za budući rast.

U ukupnoj oceni uspešnog ekonomskog razvoja Republike Koreje, Tajvana i Japana treba imati u vidu njihove istorijski jedinstvene okolnosti. Ali, ako su mogućnosti za opsežno kopiranje male, to ne znači da druge zemlje ne mogu dosta da nauče od uspešnih istočnoazijskih zemalja. Znanje koje se najlakše može preneti je ono na nivou konstrukcija, modeliranja određenih institucija.

3

37. EKONOMSKO ČUDO VS. KRIZA U PRIVREDAMA ISTOČNE AZIJE: IZVORI RASTA I EFIKASNOST INVESTICIJA Uspešne performanse zemalja istočne Azije mogu da se objasne: 1) makroekonomskom politikom orijentisanom na stabilnost, sa ciljevima održavanja relativno niske inflacije i izbegavanja precenjenog kursa, 2) visokim stopama akumulacije fizičkog i ljudskog kapitala 3) izvozno orijentisanom proizvodnjom koja je podsticala usvajanje nove tehnologije. ⇒ Veliko je slaganje da je akumulacija resursa imala dominantnu ulogu u realizovanju visokog rasta zemalja istočne Azije. Ali, postoje razlike u oceni. Oni koji smatraju da je najveći deo rasta regiona bio uslovljen akumulacijom kapitala, a da je doprinos rasta produktivnosti mali, skloni su da ocene usporavanje rasta kao neizbežno, pošto je otpočelo smanjenje prinosa na kapital. Budući izgledi rasta onda bi najviše zavisili od strukturnih promena koje pospešuju ulogu tehnološkh dobitaka i dobitaka iz efikasnosti. ⇒ S druge strane, za one koji samtraju da je rast produktivnosti imao relativno veći doprinos, usporavanje ekonomskog rasta može, takođe, biti neizbežno kao posledica tehnološkog sustizanja, ali bi bilo moguće da se zadrže relativno visoke stope rasta pri nižim stopama faktorske akumulacije. Efikasnost investicija Stope investicija u Koreji, Maleziji i Tajlandu bile su izuzetno visoke, oko 40% BDP-a, 90-ih godina. Veoma je teško proceniti da li jedna zemlja preterano investira. → Obično se porede realna stopa prinosa od domaćih investicija i realna stopa rasta u datoj zemlji. Ako je prinos od investiranja niži nego što je stopa rasta privrede, onda se smanjenjem akumulacije kapitala može povećati blagostanje: potrošnja i sadašnjih i budućih generacija se može povećati. → Drugi način da se oceni „podobnost“ stope investicija u jednoj privredi, kada je prisutna neizvesnost i rizik, jeste da se uporede ukupne investicije sa ukupnim kapitalnim dohotkom (sumom profita, rentalnog dohotka i dohotka od kamata). Ako su investicije, tokom većeg broja godina, veće od dohotka od kapitala, onda se može reći da jedna privreda preterano investira. Rastući inkrementalni odnos kapital / proizvodnja (ICOR), pokazatelj koji meri odnos investicija u jednom periodu prema promeni proizvodnje u istom periodu, ukazuje na opadajuću efikasnost investicija. ICOR je porastao u 90-im godinama. U Koreji, Tajlandu i Hong Konguovaj koeficijent je skoro udvostručen u periodu između 1990. i 1995. godine, što sugeriše da su investicije postale manje efikasne u generisanju rasta.

38. EKONOMSKO ČUDO VS. KRIZA U PRIVREDAMA ISTOČNE AZIJE: ULOGA POLITIKA I INSTITUCIJA U PROMOVISANJU BRZOG RASTA Ljudski kapital: Zahvaljujući eksplicitnim politikama investiranja u obrazovanje u skoro svim brzo rastućim privredama istočne Azije, formiranje ljudskog kapitala se odvijalo izuzetnim tempom, u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Povećanje nivoa kvalifikacije radne snage, obrazovanje i obučavanje direktno doprinose ekspanziji proizvodnih kapaciteta privrede i potencijalu rasta. Fizička kapitalna oprema i nivoi kvalifikacija su često komplementarni, tako da veća raspoloživost kvalifikovanom radnom snagom može indukovati veće investicije. Produktivnost SDI veča je od produktivnosti 3

domaćih investicija samo u slučajevima kad domaća privreda raspolaže određenim minimumom ljudskog kapitala. Štednja: Brzom povećanju domaće štednje doprinosilo je nekoliko faktora: 1) Brz tempo ekonomskog rasta je povećanjem nivoa dohotka iznad onog egzistencijalnog omogućavao više stope agregatne štednje. 2) Regionalna demografija 3) Niski koeficijenti zavisnonsti 4) Stabilno ekonomsko okruženje 5) Niske stope inflacije 6) Pozitivne realne kamatne stope 7) Brz tempo finansijskog produbljivanja. Visoke stope privatne štednje se često pripisuju izuzetno visokoj sklonosti štednji domaćnistva u istočnoj Aziji. Finansijsko posredovanje i uloga finansijskog sektora Vlade istočno-azijskih privreda su se mešale i intervenisale u finansijskom sektoru preko odgovarajuće regulative, državnih finansijskih institucija i usmeravanjem ili nagrađivanjem učesnika finansijskog tržišta. Obično su ove intervencije favorizovale finansijsko posredovanje, posebno kroz bankarski sistem. U svim privredama istočne Azije se finansijsko posredovanje brzo povećavalo, jednim delom zbog nerazvijenosti tržišta hartija od vrednosti. Od sredine 80-ih, vlade istočno-azijskih zemalja su otpočele liberalizaciju finansijskog sektora. Liberalizacija je obuhvatala reforme domaće privrede i liberalizaciju razmene i kontrole kapitala. Reforme nisu bile smo reakcija na bankarske krize 80-ih, već su bile iznuđene i promenama u potrebama za finansiranjem kako su ove privrede „sazrevale“, proizvodni procesi postajali složeniji i veći broj često sofisticiranijih finasnijskih instrumenata dobijao na značaju. Izvozna orijentacija i otvorenost Ključni element uspešne razvojne strategije privreda istočne Azije je njihova izvozna orijentacija. Iako su ove privrede, osim Hong Konga, prošle kroz inicijalnu fazu supstitucije uvoza, one su kasnije promovisale izvoz, dok su, u brojnim slučajevima, nastavile da štite pojedine domaće grane od uvozne konkurencije. Izvoz i uvoz ovih zemalja je rastao brže nego njihova proizvodnja i njihova učešća u svetskoj trgovini su bila daleko veća nego udeli u svetskoj proizvodnji. U strategiji rasta ovih privreda izvoz je imao posebno mesto iz više razloga: 1) izvoz je obezbeđivao tražnju neophodnu da se održi proces rasta, jer je njihovo tržište malo, i imaju nizak GDP per capita 2) proizvodnja za izvozna tržišta podstiče efikasnost, jer su domaće firme primorane da internacionalno konkurišu. 3) Vlade su podsticale uvoz tehnologije favorizujući licenciranje proizvoda intenzivnih znanjem i tehnologijom 4) Unapređenje, stimulisanje izvoza je jačalo potrebu, ali i sposobnost da se održi makroekonomska stabilnost. S jedne strane, vlade su nstojale da održe konkurentsk devizne kurseve kako bi podstakle izvoz. Održavanje monetarne i fiskalne politike je bilo nepohodno radi stabilnosti deviznog kursa. S druge strane, rast izvoza je pomogao da se reši potencijalni konflikt između brzog ekonomskog rasta i 3

ograničenja eksternog finansiranja izbegavanjem deficita tekućeg računa. Pored ovoga, kako je rastao izvoz i generisao dohodak, povećali su se državni prihodi i sposobnost vlade da održi fiskalnu ravnotežu.

Razvojna strategija Razvojna strategija je bila prilagođena promenljivom okruženju: vlade su podsticale makroekonomsku stabilizaciju i mobilizaciju domaćih sredstava neophodnih za brz rast, a strategija orijentacije na spoljna tržišta donosila im je koristi od širenja tržišta za njihove proizvode. Međutim, strategija nije bila isto toliko pogodna za unapređenje donaćih finansijskih sistema – ekonomski rast je bio tako brz da je bilo teško izvodljivo da institucionalni razvoj, efektivna regulacija i nadzor izdrže tempo sa zahtevima. Jasno je da vladine intervencije mogu da budu opravdane kada koriguju određene tržišne promašaje i one, u principu, mogu da povećaju efikasnost finasijskih tržišta. Međutim, intervencije koje mogu da budu odgovarajuće za jednu fazu ekonomskog i finansijskog razvoja, mogu da budu sasvim neadekvatne za više faze razvijenosti. Na taj način, direktno kreditiranje i druga vladina uključivanja u proces odlučivanja o zajmu mogu rezultirati u tome da banke imaju male sposobnosti za procenu rizika. Zaostaje se u razvoju efektivnog računovodstva i nadzora, monitoringa i informacionih sistema.

39. NASTANAK I UZROCI KRIZE PRIVREDA ISTOČNE AZIJE Finansijska nestabilnost i krize Kada je reč o prirodi i efektima finansijske nestabilnosti i kriza, značajne su razlike između industrijskih i nedovoljno razvijenih zemalja. U nedovoljno razvijenim zemljama, promena spoljnih tokova kapitala i oštri padovi valuta gotovo uvek narušavaju domaću finansijsku stabilnost. Domaće finansijske krize obično se pretvore u valutna previranja, nastaju problemi sa plaćanjem, i kriza spoljnog duga. Suprotno, valutna previranja u industrijskim zemljama su se svodila na promene stopa u kraćem periodu. Razlike između razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja proizilaze iz brojnih faktora: 1) finansijska tržišta u nedovoljno razvijenim zemljama su mala tako da ulazak ili izlazak investitora iz industrijskih zemalja su u stanju da prouzrokuju značajne fluktuacije cena. 2) Razlike u poziciji neto inostrane aktive i valutnoj denominaciji spoljnog duga igraju bitnu ulogu. Ovde je ranjivost nedovoljno razvijenih zemalja veća zbog njihove veće neto eksterne zaduženosti i većih udela njihovog eksternog duga denominovanog u stranim valutama. Veći broj značajnih obeležja karakteriše istoriju post Bretton-Wood-skih kriza: 1) Velikom broju kriza prethodila je liberalizacija privreda, posebno finansijskog sektora. 2) Sve epizode valutne nestabilnosti otpočele su izuzetnim povećanjima priliva kapitala, nakon čega je sledio oštar obrt – takvi preokreti u tokovima povezani su sa promenama u internim i eksternim politikama koje produkuju divergencije u domaćim finansijskim uslovima u odnosu na one koje postoje u ostalom delu sveta. Promene tokova kapitala su često povezane sa pogoršanjem makroekonomskih uslova zemlje primaoca. Pogoršanje, je uslovljeno eksternim kretanjima koja utiču na kamatne stope i devizne kurseve na međunarodnim tržištima, koliko i promenama u domaćim makroekonomskim politikama (precenjenost kursa, brza ekspanzija kredita...). 3

Preterane reakcije kreditora na finansijske teškoće dužnika se često objašnjavaju u smislu kolektivne akcije. Individualni davalac zajma nastoji da izađe i zposla. Bez pristupa likvidnosti dužnik je prisiljen da smanji poslove, jer očajnički prodaje sredstva, smanjuje dohodak i bogatstvo i time nadalje ograničava sposobnost da servisira dug. Tako nanosi štetu interesima kreditora kao grupe. Bez značajnih rezervi ili pristupa međunarodnoj likvidnosti, sposobnost dužnika nedovoljno razvijene zemlje da isplati ukupan kratkoročni spoljni dug nije veća od sposobnosti banke da odgovori na navale svojih ulagača. U slučaju bankarskog pozamljivanja, povlačenje zajmova stranih kreditora često uzrokuje jurnjavu privatnih dužnika prema stranoj valuti da bi se naplatio dug ili pokrile otvorene pozicije, a to može dovesti do špekulativne prodaje valute od strane rezidenata. Ovo smanjuje vrednost domaće valute i povećava kamatne stope, što otežava dužnicima servisiranje dugova i tera ih da likvidiraju imovinu i tako prodube dugovnodeflacioni proces. Priliv kapitala i povećanje eksterne ranjivosti u privredama istočne Azije U istočnoj Aziji se registruje izuzetno povećanje priliva kapitala pre izbijanja krize. Dugi niz godina su azijske privrede dopunjavale visoku domaću štednju inostranim zajmovima. Uspešno upravljanje inostranim pozajmljivanjem proističe iz vladiinog usmeravanja koje je obezbeđivalo da se inostrani zajmovi koriste za finansiranje investicija koje imaju kapacitet da generišu izvozne zarade i delom iz generalizovanih budžetskih viškova. Umesto kreiranja izvozne baze kako bi se zaradile devize potrebne za servisiranje spoljnog duga, inostranim zajmovima su finansirane investicije u imovinu i druge sektore čiji proizvodi ne idu u razmenu, što je dalo prilično podsticaja za rast. Međutim, kao posledica, održivost rasta je zavisila od kontinuiranih priliva kapitala kako bi se obezbedilo finansiranje po niskoj kamatnoj stopi. Izbijanje krize i zaraza Već u 1995. i 1996. godini mogli su se registrovati određeni zabrinjavajući znaci – određene azijske zemlje su postale u većem stepenu ranjive na krizu. Odnos kratkoročnog duga prema kratkoročnoj aktivi je bio visok i nastavljao se njegov porast. Gotovo sve analize potvrđuju da je najvažniji faktor koji je izazvao krizu bila iznenadna promena dolara u odnosu na jen u maju 1997., i očekivanje porasta kamatnih stopa u Japanu. Kratkoročna arbitražna sredstva napuštaju jugo-istočnu Aziju i vraćaju se u Japan proizvodeći jake pritiske na prodaju bahta. Odlučna odbrana valute ostavila je Banku Tajlanda sa neto deviznim rezervama od 0,5 mlrd $, u maju. U narednim mesecima finansijski sektor je blizu kolapsa i bez rezervi, a Banka Tajlanda je podlegla tržišnim pritiscima i formalno napustila kurs. Kako su glasine o devalvaciji dominirale tržištem, padale su cene akcija. Zaraza u severo-istočnoj Aziji je proistekla iz priznanja da je stepen prilagođavanja deviznih kurseva u jugoistočnoj Aziji dostigao tačku koja narušava relativnu konkurentnost unutar celog regiona istočne Azije. Prvo su Tajvan, Hong Kong i Kina trpeli pritisak. Iz tog razloga je i valuta RK izložena špekulativnom napadu. Doživela je veći broj bankrotstava velikih kompanija i u bankama su još više narasli gubici. Kako su kursevi u ostalim zemljama Azije dolazili pod pritisak, tržišni učesnici su uskoro postali svesni da su finansijske strukture u svim ovim zemljama krhke i bez adekvatnog nivoa rezervi. Sa depresijacijom valuta, scenario iz jugo-istočne Azije se ponovio u severo-istočnoj Aziji jer su domaći dužnici pokušali da zaštite ili smanje svoju izloženost inostranstvu, što je vodilo daljem razvijanju silazne spirale vrednosti valuta. Zabeležen je odliv kapitala u 5 Azijskih zemalja pogođenih krizom u 1997. od 13 mlrd$ i u 1998. god. od oko 10 mlrd$.

3

40. INDUSTRIJSKA POLITIKA ZAMALJA U TRANZICIJI Industrijska politika obuhvata sve one komponente ekonomske politike koje imaju uticaja na industriju date zemlje. Pravi se razlika između onih aspekata ekonomske politike koji utiču na opšte okruženje u kome funkcioniše industrija bez pravljenja razlike među granama, regionima i firmama i onih aspekata koji aktivno prave razliku po jednoj ili drugoj dimenziji. Politike koje utiču na opšte okruženje u kome se odvija poslovanje, svrstavaju se u 2 kategorije: 1) makroekonomsku politiku 2) zakonski, institucionalni i regulatorni okvir. Makroekonomska politika se menja u svetlu preovladavajućih okolnosti, ograničenja i mogućnosti sa kojima se suočava privreda u bilo kom datom vremenu i većina elemenata makroekonomske politike vrši jak uticaj na industriju. Zakonski, institucionalni i regulatorni okvir se, takođe, menja tokom vremena, ne toliko kao odgovor na tekuće ekonomske uslove, već više kao deo opšteg procesa tranzicije sa centralno-plankse na tržišnu privredu. U toku tranzicije treba doneti niz ključnih odluka o budućoj institucionalnoj i zakonskoj strukturi koje će usmeravati privredu. Industrijska politika, po sebi, se odnosi na sve one politike koje prave razliku na neki način između firmi, grana i regiona, i ona obuhvata: -

politiku investicija politiku tehnologije politiku podrške SDI politiku međunarodne trgovine i međunarodne kooperacije politiku podrške i pomoći sektorima i firmama koje su u krizi politiku podrške brzo rastućim granama politiku prema infrastrukturalnim granama politiku pomoći malim i srednjim preduzećima politiku tržišta radne snage, obuke, preobuke regionalnu politiku politiku okruženja.

Veliki broj razvijenih zemalja je povremeno koristilo ove politike. Mada se najbolja industrijska politika ostvaruje stabilnim makroekonomskim okruženjem uz manji broj intervencija diferenciranim politikama, ZUT će morati da koriste čitav opseg instrumenata industrijske politike kako bi olakšale ostvarivanje vrlo značajne strukturalne promene, uz činjenicu da se ove politike uglavnom odnose na različite vrste tržišnih nedostataka. Ciljevi i metodi industrijske politike: Glavni zadatak kreatora ekonomske politike u ZUT je kako da se postigne da industrija funkcioniše na način koji je radikalno drugačiji od onog na koji je funkcionisala u prošlosti. Cilj industrijske politike je da stvori uslove za trajan i brz rast industrije koji će doprineti ukupnom ekonomskom rastu i poboljšanju standarda života. To bi trebalo postići pomoću različitih mera koje povećavaju produktivnost u svakom sektoru i svakoj firmi gde je to moguće.

3

Treba formulisati politiku koja bi imala za cilj proizvodnju konkurentskih proizvoda za domaće i inostrano tržište putem povećanja kvaliteta proizvodnog procesa i razvoja novog dizajna i marketinških sposobnosti. Na srednji i dugi rok, cilj mora da bude usvajanje strategije koja omogućava kretanje na gore u spektru intraindustrijske trgovine koja karakteriše razmenu između razvijenih zapadnih privreda. Cilj industrijske strategije je da se kreira industrija koja će biti u stanju da efektivno konkuriše na svetskim tržištima onim proizvodima u kojima data zemlja ima ili je u stanju da razvije komparativnu prednost. Postoje 2 alternativne vrste industrijskih politika: 1) jedna je sa pristupom „izdvajanje dobitnika“, kada vlade pokušavaju da anticipiraju promene i donose odluke o alokaciji resursa koji treba da se investiraju za budući rast. 2) Alternativa je obezbediti institucionalni okvir koji olakšava prilagođavanje privatnog sektora. U većini ZUT se ne favorizuje prva mogućnost, jer je nemoguće zbog neizvesnosti formirati „nacionalnog pobednika“, poenta je u poboljšanju opšteg nivoa performanse. Merama industrijske politike 1) bi morale da se smanje barijere za ulazak radi participiranja u tržišnom procesu, 2) industrijska politika mora da odigra glavnu ulogu u restruktuiranju postojećeg državnog sektora. Mogućnosti kojima bi trebalo da se smanje barijere za ulaz na i izlaz sa tržišta – programi preobuke, podrška modernizaciji postojećih kapaciteta kroz investicionu podršku i pomoć uvezenom mašinskom opremom bolje prilagođenoj svetskoj tržišnoj proizvodnji, uvođenje oskudnih menadžerskih, marketinških i reklamnih kapaciteta...

41. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: INICIJALNI USLOVI Kada je Kina otpočela reforme, imala je fiskalnu i eksternu ravnotežu i visok nivo domaće štednje. Reforme su usledile zbog: • nezadovoljstva ekstenzivnim modelom rasta koji je generisao ukupni rast, ali loš porast produktivnosti, što je zahtevalo sve veće nivoe investicija kako bi se održao, zbog čega nije bilo poboljšanja u ličnoj potrošnji •

političkog odbacivanja „levice“, ali nije bilo potpunog odbacivanja socijalističkog sistema po sebi.

⇒ Poljoprivreda je postigla 4 od 5 postavljenih ciljeva: a) izgrađena je poljoprivredna infrastruktura b) razvijen je sistem upravljanja koji nije služio samo političkim i socijalnim potrebama, već je unapredio sistem snabdevanja autputima i marketing c) unapređeni su socijalni uslovi kao što su preventivna medicina d) seljačka, samodovoljna poljoprivreda je postala diversifikovan poljoprivredni sektor. Poljoprivreda je u 1979. godini u Kini ostvarivala 1/3 BDP-a. U proseku, Mađarska, Bugarska, Češka i Slovačka su učestvovale sa poljoprivredom 10% od GDP-a. Poljoprivreda je u Kini važna, pored učešća u GDP-u, i zbog: a. industrije b.

činjenice da poljoprivredni sektor može da posluži kao sektor apsorpcije otpuštenih radnika iz privatizacija se može mnogo brže sprovesti u poljoprivredi nego u industriji i trgovini.

Početni nivo BDP-a per capita je u Kini bio znatno niži nego u zemljama CIE. Kina je iskoristila prednosti svoje relativne zaostalosti i ostvarila višu stopu rasta za vreme svoje tranzicije nego zemlje CIE. 3

⇒ U sektoru industrije 3 faktora kao inicijalni uslovi: •

udeo industrije u GDP-u je porastao sa 20% u 1952. na 48% u 1978, što znači da tada industrija preuzima vodeće mesto, u odnosu na privredu.

•

U industrijskoj ekspanziji je prednjačila teška industrija, dok je laka bila zanemarena. Postojale su značajne mogućnosti za investiranje u laku industriju, pošto se izvrši decentralizacija investicionog odlučivanja.

•

Sam naglasak na teškoj industriji povlačio je za sobom to da su glavni nosioci industrijskog razvoja velika i srednja državna preduzeća. Ona su realizovala 78% industrijske proizvodnje 1978. Ova velika državna preduzeća su imala previše radnika, ogroman teret socijalnih obaveza i loš administrativni način upravljanja, što ih je činilo krajnje nefleksibilnim.

⇒ Sledeći faktor relevantan za inicijalne uslove je autonomija pokrajina (i razmena među njima). ⇒ Kao poslednji faktor stoji konstatacija da Kina na početku svoje tranzicije bila daleko manje zavisna od eksternog okruženja.

42. GLAVNA OBELEŽJA KINESKOG PRISTUPA REFORMI U Kineskom pristupu reformi se ističu 4 obeležja: ⇒ Gradualizam ⇒ Parcijalne reforme ⇒ Decentralizacija ⇒ Samopojačavajući karakter reformi Gradualizam: U skoro svim oblastima reforme implementacija se odvijala tokom dužeg perioda, često nekoliko godina i obično posle eksperimentisanja. Gradualizam je često bio posledica prostog oportunizma koji se javljao kao reakcija na rastuće fiskalne pritiske. Gradualistički pristup u Kini je imao nekoliko prednosti: -

krupni poremećaji i prekidi u privredi su izbegnuti, a ako se pokažu manjkavim, mogu da se modfikuju kako bi se uskladile sa nacionalnim i lokalnim uslovima primenom onih politika koje su imale veće šanse da uspeju je rukovodstvo iskoristilo za plasman na sledećim izborima trebalo je izgraditi institucije, postaviti nove zakonske i regulatorne sisteme, obučiti pojedince, a za sve to je potrebno vreme uspostavljanje novog administartivnog aparata

Nedostaci: • ekonomski učesnici nisu u mogućnosti da predvide svoje buduće ekonomsko okruženje • gradualističke reforme daju vreme onima čiji su interesi ugroženi reformom, da se pregrupišu i blokiraju odvijanje reforme Parcijalne reforme: Parcijalni pristup ima 2 prednosti: ⇒ to je bio snažan instrument gradualističkog pristupa tako što je obezbeđivao kontinuitet u snabdevanju i ⇒ istovremeno kreirao situaciju u kojoj se mogu sticati tržišna znanja. 3

Decentralizacija: Jedno od obeležja kineskih inicijalnih uslova je bilo prisustvo osposobljene decentralizovane administracije. Pošto je centralna vlada popustila sa kontrolom, pokrajinske, okružne, pa i seoske uprave su bile spremne da reaguju. To je bila ogromna snaga napretka, npr. preko kreiranja brojnih novih radnih mesta u gradskim i seoskim preduzećima. Najveća prednost decentralizacije je u formiranju interesnih grupa koje favorizuju naredne reforme i stvaraju povoljnu klimu za promenu podsticaja i spontanu reformu na lokalnom nivou. Decentralizacija se desila i u okviru državnih firmi. Samopojačavajući karakter reformi: Reforme u jednoj oblasti privrede dovode do reforme u drugim i zaista ih iznuđuju kreiranjem pritiska za promenom, a ovo izgleda poništava tezu da gradualistički pristup omogućava pojavu snaga koje poništavaju snage promene. Nastajanje nedržavnih firmi je generisalo pritisak konkurencije na državni sektor, što je nateralo državu da olabavi kontrolu nad državnim preduzećima. Ovo je, dalje, prisililo državu da restruktuira sopstvene izvore, korišćenje prihoda i reformiše finansijski sektor. Od kraja 70-ih se odvija postepen proces ekspanzije prava korišćenja državne imovine za ekonomske agente izvan centralne vlade. U državnoj industriji pojavila se grupa institucionalnih, korporativnih preduzetnika koja je počela da upošljava kapital kako bi poboljšala sopstvenu poziciju uz promociju ekonomskih interesa institucija koje su ih upošljavale. Otpočeo je proces investiranja između više preduzeća, zajedničkih ulaganja u nove projekte, preuzimanja i integracije.

43. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORME U POLJOPRIVREDI Poljoprivredna reforma je ostvarila najznačajnije od svih reformskih napora. Kina je počela svoje reforme sa podruštvljenom poljoprivredom koja je poslovala sa relativno zadovoljavajućom tehničkom osnovom i u srcu reforme je to povratak na individualnu, domaćinsku privredu i reformiranje komuna. Sa vraćanjem zemlje pojedincima na osnovu dugoročnog zakupa, farmeri su se složili da isporučuju izvestan procenat proizvodnje državi. Uz ovo je išlo realno povećanje relativnih poljoprivrednih cena od 25% u proseku. Sve ovo se odrazilo brzim porastom proizvodnje i velikim gotovinskim uštedama. Najveći deo uspeha u Kini 80-ih donosi rast ruralne industrije, prozrokovan: 1) raspoloživim viškovima za investiranje, prouzrokovane reformama, i pokrenule masu radnika da traže nove izvore zapošljavanja, 2) početnim industrijskim uslovima koji se karakterišu zapostavljenošću sektora lake industrije, koji su kreirali značajne povoljne mogućnosti za ulazak malih firmi u ovaj sektor gde su mogli da se brzo ostvare veliki profiti, 3) lokalnim upravama koje su se čvrsto opredelile i angažovale na lokalnom ekonomskom razvoju, i odigrale ključnu ulogu olakšavajući i ponekad preuzimajući uloge preduzetnika kako bi podstakle odgovarajuće grane lake industrije.

44. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: SDI Donošenjem zakona o zajedničkim ulaganjima u 1979. i otvaranjem 4 specijalne ekonomske zone 1980. otvorena je mogućnost da razni projekti i programi pokušaju da privuku strani kapital. U Kini sada postoji 5 specijalnih ekonomskih zona, 14 otvorenih primorskih gradova kojima je priključeno 5 gradova (u dolini Jangcea), svi glavni gradovi kineskih provincija je ukupno 28 gradova, i još 13 pograničnih gradova. .... tu nabraja još gomilu gradova, opština, područja... eto, ima ih mnogo... Od zakona o kinesko-stranim zajedničkim ulaganjima donet je veliki broj zakona i drugih značajnih propisa koji se tiču osnivanja, poslovanja i uzajmnih obaveza domaćih i stranih partnera. Njihova suština se svodi na to da 4

osim obezbeđenog kapitala, strani partneri preuzimaju obavezu instaliranja savremene opreme i primene savremene tehnologije, kao i da će glavnina buduće proizvodnje odlaziti izvozu, a za uzvrat dobijaju poreske i carinske olakšice, smanjenje komunalnih davanja, odlaganje otplate kredita,... Strane investicije su delovale kao kanal informacija o zahtevima svetskog tržišta za proizvodima za koje je postojalo ograničeno domaće tržište. One su bile sredstvo koje je guralo ka korporatizaciji velikih državnih preduzeća preko nametanja strogih standarda kontrole i revizije i ukazivale na potrebu jasnog definisanja svojinskih prava. Početkom 90-ih godina, učešće Kine u ukupnoj svetskoj imovini, prodajama i zaposlenosti, velikog broja multinacionalnih kompanija brzo se povećavalo. Uspešnost otvaranja kineskog tržišta prema SDI imaveze sa veličinom njenog tržišta i kvalitetom radne snage. Poslednjih par godina, ¾ svih SDI je kanalisan preko honkonških rezidenata. Privlačnost Kine za SDI počinje da opada sredinom 90-ih.

45. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORMA SPOLJNE TRGOVINE ⇒ Do 1978. godine kineskom spoljnom trgovinom je upravljalo 12 državnih spoljnotrgovinskih korporacija organizovanih po proizvodnim linijama. One su nabavljale i trgovale količinama koje su određene centralnim planom, a sve profite i gubitke apsorbovao je državni budžet. Proizvodnim preduzećima, koja nisu imala direktan pristup stranim tržištima, određivani su planski zadaci isporuka spoljnotrgovinskim korporacijama. Ovim sistemom sektor razmenljivih dobara je bio izolovan od ostatka sveta, a bilans plaćanja je kontrolisan kroz plan trgovine. ⇒ Nizom reformi spoljnotrgovinskim korporacijama je data veća autonomija, ali i odgovornost za poslovanje, dok je upravljanje sistemom decentralizovano na pokrajinske vlasti koje su dobile pravo da zasnivaju sopstvene spoljnotrgovinske korporacije i zadržavaju devizne zarade. ⇒ Rastući izvozni prihodi su odigrali ključnu ulogu u kineskoj strategiji modernizacije. Devizna sredstva su potrebna da bi se uvezla tehnologija, osnovna postrojenja, sirovine i platila glavnica i kamata inostranog zajma. Kako bi stimulisala izvoz, vlada je preuzela niz devalvacija i uvela brojne merkantilističke mere. Izvozne firme su imale pravo prvenstva u korišćenju uvezene tehnologije, korišćenju energije i sirovina po niskoj ceni i dobijale su jeftine kredite za tehnička poboljšanja. Izuzetna izvozna performansa je tako obezbedila sredstva da se tehnološki usavrši industrija kroz brz rast uvoza. Uvoz mašina i opreme je činilo oko 1/3 ukupnog uvoza poslednjih 10 godina. ⇒ Najaktuelnije promene u trgovinskoj politici usredsređene su na: 1) Reformu uvoznog režima koja treba da omogući uspostavljanje sistema upravljanja indirektnom kontrolom, putem transparentnih mehanizama, sa nižim nivoom zaštite koja će se ostvariti putem carina 2) Kontinuirane napore u industrijskoj reformi spoljnotrgovinskih korporacija radi većeg ulaza na izvozna tržišta samih proizvodnih jedinica.

46. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORME U SEKTORU INDUSTRIJE Industrija je najveći proizvodni sektor koji učestvuje sa 50% u BDP-u u 1995. ima preko 10 miliona preduzeća. Od toga se 1% nalazi u državnom sektoru, 20% u kolektivnom sektoru, a 8 miliona su privatna preduzeća. Preduzeća u državnom vlasništvu i kolektivi su preduzeća „javnog sektora“. Oni se razliku u: -

pogledu lokacije, vlasničke forme, režima svojinskih prava, 4

-

funkcionalne strukture i uticaja političkih struktura,

utiču na njihov ponašanje i performansu, kolektivi posluju na način koji je sličniji konkurentskim preduzećima nego tradicionalnim javnim preduzećima. Državna preduzeća su u vlasništvu države, a kolektivna su u vlasništvu lokalnih vlada. Ovo označava značajnu razliku u svojinskim pravima. Funkcionalno posmatrano, državna preduzeća izvršavaju proizvodne poslove, ali su isto tako opterećena potrebom obezbeđenja socijalnih usluga. Kolektivna preduzeća, sa druge strane, generalno, obavljaju samo proizvodne funkcije i tako se mogu usredsrediti na tradicionalne korporativne, finansijske ciljeve. Državna preduzeća ostvaruju 42% ukupne vrednosti industrijske proizvodnje u zemlji. Za razliku od državnih firmi, nedržavne su malog obima. Ali, ona su se pokazala kao snažan generator zapošljavanja, proizvodnje i izvoza, i generalno su efikasna i dinamična. Najznačajnije je to da je pojavljivanje i brz rast nedržavnih firmi učinio mnogo da se izmeni konkurentsko tržišno okruženje u kome posluju sva preduzeća, uključujući i državna. Takmičarsko ponašanje nedržavnih firmi je imalo povoljan podsticaj na poslovanje i performansu državnih firmi. Mada, bez obzira na povoljno dejstvo gore pomenutih, državne firme i dalje imaju ozbiljne probleme, delimično strukturne prirode (zastarela tehnologija, nepostojanje ekonomije obima proizvodnje kod firmi sa više postrojenja, preterane investicije u tešku industriju na štetu drugih aktivnosti).

47. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: ISTORIJSKI IZVORI PROBLEMA U INDUSTRIJI Glavni izvori problema u ovoj oblasti proističu iz zaostavštine: • neefikasnog sistema podsticaja u preduzeću i rukovođenja – sistema u kome su vlasništvo nad privrednim sredstvima, upravljanje preduzećem i socijalne funkcije isprepletane u zajedničkoj birokratiji, • distorzija u ekonomskoj politici i regulatornom režimu i • nedovoljne razvijenosti tržišta i fakora, tržišta radne snage, kapitala i tehnologije. Problemi internih podsticaja i rukovođenja proističu iz: a) ranijeg režima centralnog ekonomskog planiranja pod kojim su državna preduzeća osnivana administrativnim dekretom, bez uzimanja u obzir tržišnih uslova b) zaštite državnih preduzeća od discipline tvrdog budžetskog ograničenja c) vezivanja proizvodnih funkcija sa obezbeđenjem socijalnih usluga, d) administrativnog uplitanja vlade u privredne odluke državnih preduzeća i e) delimične izolacije državnih preduzeća od domaće i međunarodne konkurencije. Pokušaj da se kanališu tržišne snage kako bi služile često konfliktnim ciljevima politike, izvođen je sledećim aktivnostima režimom podsticaja i regulacije koje čine sledeće politike i mere: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7)

oporezivanje, kreditiranje, regulacije cena, direktne subvencije, carinske i necarinske barijere, propisi o SDI propisi koji se tiču okruženja.

Mnoge od ovih politika su bile nekoherentne i neravnomerno primenjivane, što je izazvalo poremećaje u alokaciji resursa, po regionima i po granama. Sistem regulacije zahteva dalja poboljšanja. Iz formulacije nacionalne industrijske politike u 1994. uočava se da se insistira na reformama koje se odnose na: 4

⇒ cene, kompletno uklanjanje plafona cena i dalja racionalizacija relativnih cena, ⇒ politiku investiranja, eliminaciju sistema direktne alokacije kapitala, racionalizaciju i ograničenje finansiranja iz budžeta i van budžeta, kao i planova za odobravanje investicija, ⇒ politiku konkurencije i regulacije van postojećih zakona o konkurenciji, radi eliminisanja monopola, i ustanovljavanja pravila i mera ⇒ politiku spoljne trgovine, nastavljanje liberalizacije uvoznih carina i necarinskih barijera, ⇒ politiku SDI, otvaranja novih sektora zgodnih za ovakve investicije, ⇒ poresku politiku, uvođenje veće neutralnosti po dohodnim grupama i ekonomskim aktivnostima. Posebna slabost u regulatornom režimu je oblast zaštite okoline. Nepostojanje fleksibilnosti tržišta faktura (ogleda se u slabostima finansijskog sistema, restrikcijama na mobilnost radne snage, neadekvatnom razvoju i difuziji tehnologije), takođe, otežava prelaz na tržišnu privredu.

48. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: NEREŠENI PROBLEMI I CILJEVI TEKUĆIH REFORMI Nerešeni problemi:  nije ostvareno primetno smanjenje ekonomski rasipničkog trošenja resursa u poslovanju većine državnih preduzeća, a kamoli povećanje tehnološki ostvarljivog nivoa produktivnosti resursa.  Reforme nisu obezbedile dovoljnu tržišno zasnovanu autonomiju upravljanja i podsticaje za veliki deo uprave državnog preduzeća. U nekim aspektima institucionalni odnos vlada – preduzeće je u osnovi ostao nepromenjen. Bez tržišno baziranog sistema podsticaja dolazi do kašnjenja u implementaciji reformi, pljačkanja imovine... Navode se 3 načina za rešavanje problema državnih preduzeća: Dinamičnije da firme istiskuju iz konkurencije neefikasna državna preduzeća Neposredna i radikalna primena discipline čvrstog budžetskog ograničenja i zakona o bankrotstvu, kako bi se ubrzao izlazak neprofitabilnih državnih preduzeća Jačanje postojećeg tržišno baziranog režima politika, podrška za restruktuiranje potencijalno konkurentskih državnih preduzeća i podsticaje nedržavnim preduzećim da se razviju i postanu konkurentna držanvim. Radi aktivnog podsticaja i stalnog razvoja nedržavnih preduzeća, neophodno je jasno definisati svojinska prava za nedržavna preduzeća, upravljačku autonomiju i obaveze koje idu sa tim, i obezbediti jednak pristup, državnim i nedržavnim preduzećima, tržištima faktora, posebno finansijskom sistemu. o Usluge se tek od skora ne smatraju „neproduktivnim“. Tradicionalne (osiguranje, telekomunikacije) kao i netradicionalne (informatika, računovodstvo, menadžment...) usluge zakržljale su u razvoju, usled politike regulacije ili državnih monopola. Sada je rast uslužnih grana ubrzan, ali još uvek zaostaje za onim u tržišno razvijenim zemljama u razvoju (Brazil, Tajland, Indonezija...). Tradicionalne i netradicionalne uslužne delatnosti ostvaruju visoke dodate vrednosti u Kini, a postaju značajne i za zapošljavanje otpuštenih iz industrijskih preduzeća koja se restruktuiraju. o Preostale distorzije (iskrivljenja) u regulatornom režimu i ekonomskoj politici su vidljive ne samo po sektorima nego i regionima. Rast industrijske proizvodnje je u južnim i istočnim pokrajinama bio daleko iznad onog u ostalom delu zemlje. To je posledica namere centra da prvo reformiše ove delove, kao i brže decetralizacije onih regiona koji su imali veću automoniju, kao i razlika u adekvatnosti inffrastrukture. Zato su pokrajine u unutrašnjosti ekonomski u nepovoljnom položaju. Dakle, treba sada ispraviti regionalne neravnoteže.

4

49. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: PRIVREDNI RAST Dinamika – visina stope privrednog rasta, pretpostavka je toliko drugih važnih procesa (od promene privredne strukture do porasta životnog standarda). Stagnacija se smatra jednim od najtežih stanja u koje privreda jedne zemlje može da zapadne. Na dinamiku rasta utiče niz faktora: • • • • • • • •

Privredni sistem Ekonomska politika Prirodna bogatstva Raspoloživi obim kapitala Obim i kvalitet ljudskog resursa Već dostignuti stepen razvijenosti Način uključenosti u svetsku provredu Strukturni faktori...

Definicija: Privredni rast znači povećanje obima proizvodnje i usluga u određenom vremenskom periodu, kao rezultat novih ulaganja u proizvodne kapacitete i njihovog efikasnijeg korišćenja, kao i novog zapošljavanja i porasta produktivnosti rada. Osnovni faktori privrednog rasta su: 1) Akumulacija (kapitala) – što ukazuje na investiranja u zemlju, opremu i ljudski faktor 2) Porast stanovništva, kao prast radne snage 3) Tehnički progres (znanje i sposobnost njegove aktivne primene) Akumulacija: Do akumulacije dolazi kada se jedan deo BDP-a uštedi i investira u cilju stvaranja većeg BDP-a u budućnosti. Investiranje iz BDP-a može da bude usmerena na stvaranje novih kapitalnih dobara ili na poboljšanje kvaliteta (modernizovanje) postojećih. To važi i za ulaganja u ljudski faktor. Dakle, akumulacija pretpostavlja odustajanje od sadašnje potrošnje radi povećanja dohotka i potrošnje u budućnosti. U savremenim uslovima, jedan od ključnih kriterijuma uspešnosti svakog privrednog sistema jeste upravo sposobnost apsorbovanja i produktivnog zapošljavanja visoko stručnog kadra, kao sve važnijeg proizvodnog faktora. Tehnički progres – uvođenje novih i poboljšanih načina u proces proizvodnje, ima 3 osnovna tipa: • • •

Neutralni – kada se do povećanja ukupnog proizvoda dolazi na osnovu iste količine i iste kombinacije osnovnih inputa (rada i kapitala) Radno-štedni – povećanje proizvoda na osnovu iste količine rada Kapitalno-štedni – tip koji podrazumeva povećanje prizvoda na osnovu iste količine kapitala.

Neke tenddencije dugoročnog privrednog rasta: Izdvojeno je 6 osnovnih karakteristika koje su međusobno povezane, a uzroci su dugoročnog privrednog rasta: a) visoke stope privrednog rasta po stanovniku i porast stanovništva b) visoke stope rasta globalne produktivnosti, posebno, produktivnosti rada 4

c) d) e) f)

intenzivne promene u privrednoj strukturi dinamične društvene i političke (ideološke) promene orijentacija razvijenih zemalja da se u potrazi za sirovinama i novim tržištima šire po celom svetu ograničeno širenje ovog rasta na samo 1/3 svetskog stanovništva.

Ovakav uspešan istorijski privredni rast, koji u svojoj suštini predstavlja zakonitost razvitka kapitala, osnova je za nastajanje niza tradicionalnih teorija privrednog rasta i razvoja koje se onda, kao recept, nude i drugima, posebno ZUR.

50. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: EFIKASNOST Efikasnost – što bolje iskorišćenje ljudskih i materijalnih resursa u procesu proizvodnje. Razlikujemo statičnu (u datom trenutku) i dinamičnu (u određenom periodu) efikasnost. Takođe treba razlikovati makro (na nivou cele privrede) i mikro (na nivou preduzeća) alokativnu efikasnost. • Kad posmatramo privredu u datom trenutku (statična efikasnost), treba uticati na bržu realokaciju resursa, potrebnu da se stvarni obim proizvodnje na osnovu raspoloživih resursa približi optimalnim veličinama. • Dinamička efikasnost znači da, pored ostalog, privredni sistem deluje u pravcu pomeranja krive proizvodnih mogućnosti na viši nivo, bez dopunskih ulaganja u rad i kapital. • Makro alokativna efikasnost podrazumeva takvu alokaciju proizvodnih činilaca i dobara između proizvođača i potrošača, koja svakom učesniku omogućava da maksimizira svoju ciljnu funkciju. • Optimalno efikasan sistem privrede omogućuje stalna pomeranja i poboljšanja položaja svih učesnika i ta pomeranja traju do tačke u kojoj nije više moguće povećati efikasnost nikakvim poreraspodelama dobara niti promenama u strukturi dobara. To je tačka optimalne (statične) ravnoteže i pune (alokativne) efikasnosti. Do neefikasnosti dolazi zbog pogrešne alokacije proizvodnih resursa između preduzeća i sektora. Pitanje unutrašnje mikroefikasnosti preduzeća smatra se kao „tehnički“, a ne kao ekonomski problem. Merenje efikasnosti: neki uporedni rezultati: 1) Merenje statične efikasnosti se svodi na izračunavanje produktivnosti rada, kapitala i globalne produktivnosti – odmeravanje ekonomskih rezultata u odnosu na količinu upotrebljenih resursa. U tom slučaju se dinamička efikasnost meri promenama ovog koeficijenta u vremenu. a) Statičnu efikasnost je veoma teško izmeriti jer je potrebno poznavanje potencijalnog proizvoda koji bi mogao da se ostavri uz pretpostavku da su svi raspoloživi resursi maksimalno angažovani i iskorišćeni. Prilikom poređenja 2 zemlje i njihovih privrednih sistema (statično) efikasnija je ona čiji je stvarni proizvod bliži njenom potencijalnom proizvodu. U empirijskom istraživanju odgovor je moguće dati samo delimično i uz mnogo uprošćavanja, putem poređenja BDP per capita i ostvarene produktivnosti rada. Uz grubu pretpostavku da zemlje sa sličnim BDP per capita raspolažu i sa približno istom količinom proizvodnih resursa po stanovniku, efikasnija je ona zemlja i privredni sistem gde se isti proizvod per capita ostvaruje sa većim proizvodom po zaposlenom, tj. uz veću produktinvost rada. b) Istraživanja pokazuju da centralno-planske privrede sistemski zaostaju u produktivnsoti za razvijenim kapitalističkim zemljama 25%-31%. c) Krajem 79-ih i početkom 80-ih, socijalističke centralno-planske privrede su, u proseku, ostvarivale samo 36% američke produktivnosti, razvijene kapitalističke zemlje 84%, a Jugoslavija jedva 30%.

4

d) U drugoj polovini 90-ih, grupa najuspešnijih zemalja u tranziciji ušla je u fazu brzog rasta produktivnosti kao posledica proizvodnih inovacija, priliva svežeg kapitala, novih tehnologija i boljeg menadžmenta – dakle, stvarnim prestruktuiranjem. 2) Dinamička efikasnost se meri stepenom u kome ukupni proizvod raste brže nego što raste ulaganje u kapital i novo zapošljavanje. Razlika između zbirnog uticaja stope rasta zapošljavanja i stope rasta kapitala i ukupne stope privrednog rasta je efekat ukupne (globalne) faktorske produktivnosti (dinamičke efikasnosti) na stopu rasta – faktorska produktivnost predstavlja razliku između stopa rasta BDP-a i zbirnog doprinosa rada i kapitala rastu. 3) Uspešnija je ona zemlja čija je globalna faktorska produktivnost veća. Dakle, efikasniji je onaj sistem koji je doprineo da u stopi privrednog rasta doprinos intenzivnih faktora (rast kao posledica veće efikasnosti postojećih resursa) bude veći u odnosu na doprinos ekstenzivnih faktora (novo zapošljavanje, i novo ulaganje kapitala). 4) Za razliku od makroekonomskih komparacija, mnogo je manje empirijskih poređenja vezanih za poređenje rentabilnosti preduzeća (mikro-nivo). Kod ZUT, sistem obrazovanja mora mnogo više da insistira na ličnoj odgovornosti, intelektualnoj slobodi i sposobnosti za rešavanjem konkretnih problema. Kod jednog istraživanja iz 90-ih se pokazalo: učenici iz bivših socijalističkih zemalja poseduju daleko veća znanja u pogledu činjenica i metoda rešavanja problema u odnosu na učenike razvijenih zemalja. Ali, kada je reč o sposobnosti primene tih činjenica i metoda, tu je situacija obrnuta. Dakle, zahtevi moderne privrede i društva zahtevaju nov koncept znanja u ZUT ako se želi trajno povećanje efikasnosti ljudskog faktora.

51. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: STABILNOST Ekonomska stabilnost podrazumeva: a. odsustvo značajnih fluktuacija u procesu proširene reprodukcije b. stabilan nivo cena (odsustvo inflacije) c. postojanje prihvatljive stope nezaposlenosti d. stabilu platno-bilansnu poziciju zemlje (stabilnu situaciju u ekonomskim odnosima sa inostranstvom) A) privreda koja zbog fluktuacija u procesu proširene reprodukcije i ciklične nestabilnosti nije u stanju da ostvari potencijalni obim proizvodnje u pojedinim vremenskim tačkama ne može da ostvari ni optimalnu stopu privrednog rasta (tj. stopu koja bi se mogla ostvariti bez obzira na raspoložive resurse). Zato faktori ciklične nestabilnosti u procesu privređivanja i dužina i oštrina tih ciklusa predstvljaju značajne pokazatelje neuspešnosti privrednih sistema. Dinamička teorija privrednih ciklusa govori o ugrađenim faktorima koji dovode privredu u talasasto kretanje: posle perioda opadajuće aktivnosti sledi period rastuće aktivnosti – oscilacije se ponavljaju regularno i: tokom dugih ciklusa – 50, 60 god., srednjih 8-10 god., tokom kratkih ciklusa 3-3,5 god. B) Inflacija je najpoznatiji pokazatelj ekonomske nestabilnosti, i javlja se u tržišnim privredama kroz porast ukupnog nivoa cena. U centralno-planskim privredama se inflacija javlja u prikrivenoj formi – kroz nestašice i manjkove roba i usluga. Visoka inflacija remeti sve ekonomske proračune, naročito u privredama u kojima su relativne cene izvor informacija pri donošenju odluka o proizvodnji i potrošnji. U tržišnim privredama se inflacija objašnjava na 3 načina: 1) kao posledica porasta u potrošnji (tražnji) na koju privreda ne može momentalno dopunskom ponudom roba po postojećim cenama 2) kao posledica proizvoljnog povećanja cena od strane proizvođača, ili porasta najamnina, iz čega sledi porast robnih cena 4

3) kao kombinovana troškovna inflacija i inflacija tražnje koje se međusobno prepliću i jedna drugu pothranjuju. Zajednički momenat koji podstiče inflaciju jesu očekivanja svih ekonomskih učesnika da će se ona nastaviti. To prisiljava sve učesnike da se utrkuju u povećanju cena i da na taj način blagovremeno štite svoje dohotke. Čist slučaj troškovne inflacije je, očigledno, usmeren na promene u odnosima raspodele (porast najamnina u uslovima nepromenjenih cena i produktivnosti znači smanjivanje profita. S druge strane, porast cena, uz ostale nepromenjene uslove, znači povećanje profita i smanjenje realnih najamnina i njihove kupovne moći. U cilju neutralisanja porasta najamnina, primaoci profita podižu cene roba). C) Nezaposlenost izražava 2 vrste nestabilnosti: 1) negativnih ekonomskih, socijalnih i političkih poremećaja u društvu 2) neefikasnosti u korišćenju najdragocenijeg proizvodnog resursa – ljudskog faktora. U modelu perfektne slobodne konkurentske privrede nikada ne može , istovremeno, da postoji privredna ravnoteža i nezaposlenost. Nezaposlenost, kao stanje u kojem se radna snaga koristi u manjem obimu nego što se nudi, postojala bi ako bi joj cena bila iznad ravnotežne, ili, ukoliko bi ponuda bila veća od tražnje. To bi, međutim, odmah uticalo na smanjivanje cene radne snage, što bi stvorilo dopunsku tražnju za njom i time eliminisala nezaposlenost. Formirala bi se nova ravnotežna situacija sa stanovišta ponude i tražnje za radnom snagom na nivou nižem od prethodnog. D) Značajan uzrok privredne nestabilnosti su i neuravnoteženi ekonomski odnosi sa inostranstvom sa velikim platno-bilansnim deficitima i velikim inostranim zaduženjima. Povećana ekonomska i finansijska zavisnost od inostranstva usporava efikasne strukturne promene u privredi i njenu tehnološku modernizaciju što vodi daljoj destabilizaciji. Nestabilnost ne proizilazi toliko iz velikog inostranog duga, koliko iz neadekvatne upotrebe inostrane akumulacije koja obično nije usmerena na tehnološku modernizaciju, na prestruktuiranje privrede i na povećanje međunarodne konkurentnosti domaće privrede. Usled nedovoljnog izvoza, neophodno je dopunsko zaduživanje, ali sada više ne za razvojne potrebe, već za regulisanje obaveza po osnovu ranije uzete, a pogrešno upotrebljene inostrane akumulacije. S druge strane, pritisak da se izvoz poveća “po svaku cenu” opet dovodi do toga da se i pri porastu izvezenih količina ne povećava ili čak smanjuje tržišna vrednost izvoza.

52. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: OTVORENOST Današnja svetska privreda i logika globalizacije i dalje su pod snažnim uticajem kapital-odnosa u savremenoj fazi njenog razvitka. Pojavni oblici tog odnosa se svode na: globalizaciju proizvodnih, finansijskih i tehnoloških tokova, monopolističku strukturu svetskog tržišta, dominaciju transnacionalnog kapitala, čvrstu integrisanost države razvijenih zemalja u nacionalni i internacionalni progres (kapitalističke) reprodukcije i rastuću internacionalizaciju međunarodnih ekonomskih odnosa pod kontrolom najrazvijenijih zemalja na čelu sa SAD. Zato se uspešnost privrednog sistema ne može sagledavati samo na osnovu intenziteta ekonomskih odnosa sa drugim zemljama. Socijalističke centralno-planske privrede su bile u posebnom položaju sa stanovišta uključivanja u međunarodnu podelu rada i tehnološku revoluciju. Jedan od bitnih razloga stagnacije, neefikasnosti i kraha ovih privreda treba povezati sa konceptom autarhičnog razvitka i izbegavanja objektivnih zakonitosti svetskog tržišta. Centralnoplanske privreede su učestvovale sa oko manje od 10% u svetskoj spoljnotrgovinskoj razmeni. S druge strane, ekonomski odnosi i procesi integracije unutar SEV-a odvijali su se veoma sporo i sa mnogo skromnijim robnim, finansijskim i tehnološkim vezama nego što su one koje se stvaraju integracionim procesima u okviru EU. 4

Zato je sasvim razumljivo da se između zemalja bivšeg SEV-a od 1991. prelazi na konvertibilni način plaćanja, kao i druge principe uobičajene u svetskoj trgovini i međunarodnim ekonomskim odnosima. Istovremeno, sve ZUT usvojim programima prelaska na tržišnu privredu naglašavaju značaj njihovog povezivanja sa svetskom privredom, posebno sa EU. Nerazvijenost se ne može definisati kao zaostalost, već kao posledica kapitalističkog razvitka i njegov poznat, deformisan oblik – zavistan kapitalizam. To je stvaranje određenog tipa društveno-ekonomske strukture, prouzrokovane međunarodnim odnosima zavisnosti. Zavisnost – privrede jedne grupe zemalja uslovljene razvitkom i ekspanzijom druge grupe zemalja. Ofanzivna razvojna strategija zahteva što brže prilagođavanje domaće proizvodnje i proizvodnih činilaca, promenama u strukturi međunarodne tražnje i u odnosima razmene, teritorijalnoj (re)alokaciji proizvodnje i proizvodnih faktora i, posebno, zahtevima novih tehnologija. Ovu orijentaciju treba da podstiče odgovarajuća strukturna politika – na nivou preduzeća, grana, i čitave privrede – kojom se svi agensi privređivanja podstiču da se brže preorijentišu i ulaze u nova područja proizvodnje, nove tehnologije i na nova tržišta, a uvek u cilju veće rentabilnosti i međunarodne konkurentnosti. Takva strategija i polititka može da bude uspešna samo ako se oslanja na efikasan privredni sistem koji sa svojim mehanizmima dovodi sve učesnike u takav položaj da se u sopstvenom interesu moraju brzo otvarati prema svetu i uključivati u moderne tokove svetskog razvoja.

53. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: RASPODELA U svim savremenim privredama se veliki značaj pridaje ravnomernoj raspodeli GDP-a. ⇒ Za socijalističke zemlje ovaj cilj proizilazi iz principa raspodele prema radu i rezultatima rada. U takvim uslovima zadatak privrednog sistema je da „neutralizuje“ mogućnost sticanja neradnih dohodaka (putem raznih renti, monopolskih i drugih povlašćenih položaja) i da stvara za sve jednake šanse u školovanju i obrazovanju. Tada razlike u dohocima nastaju, prvenstveno, zbog razlika u nivoima kvalifikovanosti, individualnih sposobnosti i intenzivnosti rada. ⇒ U modelu socijalističke tržišne privrede sa društvenim oblikom svojine, razlike u dohocima nastaju još i zbog razlika u kolektivnom preduzetništvu tj. zbog različite uspešnosti u korišćenju društvenog kapitala od strane radnih kolektiva. ⇒ U razvijenim kapitalističkim zemljama, osnovna nejednakost proizilazi iz privatne svojine nad uslovima proizvodnje i usled velikih razlika u prisvajanju neradnih dohodaka. Razlike i u okviru samih radnih dohodaka (plate) nastaju usled nejednakih šansi u obrazovanju i sticanju znanja, što je direktna posledica klasne strukture tih zemalja. Velike inicijalne razlike u raspodeli se ublažavaju fiskalnom politikom, politikom cena i dohodaka, participacijom... Mogu se uočiti sledeće karakteristike i razlike u raspodeli između različitih zemalja i privrednih sistema: 1) Kod kapitalističkih privrednih sistema nejednakosti u raspodeli neradnih dohodaka (dividende, kamate, rente i sl.) su mnogo veće od nejednakosti koje se javljaju u okviru radnih dohodaka. 2) Istraživanja pokazuju da su socijalističke centralno-planske privrede imale veću jednakost u raspodeli u odnosu na kapitalističke privredne sisteme. 3) Među razvijenim zemljama veća jednakost postoji kod zemalja sa oštrijim i progresivnijim redistributivnim mehanizmima (poreska politika, socijalni programi...). 4) Komparativna analiza pokazuje relativno najveće nejednakosti u raspodeli kod ZUR. 4

5) Utvrđeno je da je osnovni faktor nejednakosti posledica stanja u raspodeli uslova privređivanja, a da je koncentracija svojine nad sredstvima za proizvodnju nije direktno u funkciji veće dinamike. 6) Najnovija istraživanja o strukturi raspodele u CIE pokazuju da u prvoj fazi tranzicije nije došlo do značajnog povećanja nejednakosti. 7) U SFRJ, istraživanja pokazuju da je nejednakost raspodele bila umerena. Treba istaći da veća jednakost u raspodeli predstavlja važan kriterijum uspešnosti svih privrednih sistema. Veća jednakost nije u izrazitom konfliktu sa kriterijumima veće efikasnosti i bržeg privrednog rasta, kao što ni velika koncentracija svojine i jednakosti u raspodeli neradnih dohodaka nisu sami po sebi garancija uspešnog privređivanja. Istovremeno, empirijska istraživanja na nivou preduzeća pokazuju da su razlike kod radnih dohodaka putem kojih se stimulišu kvalifikacije, znanje i sl. izrazito pozitivno korelisane sa većom uspešnošću u poslovanju, izraženom porastu produktivnosti i rentabilnosti. Kako se meri nejednakost: Prilikom merenja stepena nejednakosti u raspodeli obično se polazi od tzv. personalne distribucije dohotka. Celokupno stanovništvo se sukcesivno uključuju u dohodovne grupe da bi se videlo koliki deo nacionalnog dohotka pripada svakoj dohodovnoj grupi. Mera (ne)jednakosti u raspodeli se tada može utvrditi, recimo, na ovaj način – učešće siromašnijih dohodovnih grupa stanovništva utvrđuje se u odnosu na bogatije grupe. Obično se uzima odnos učešća 40% najsiromašnijih u dohotku prema učešću 20% najbogatijih. Što je ovaj koeficijent manji, nejednakost je veća i obrnuto.

54. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: STANDARD I KVALITET ŽIVOTA Standard i kvalitet života – izraz ukupnog stepena razvijenosti jedne zemlje, a i rezultat delovanja distributivnih mehanizama i ostalih instrumenata ekonomske i razvojne politike. Ali, društveni proizvod po stanovniku ne može da bude jedini pokazatelj ukupne razvijenosti, odnosno, sintetički indikator društvenog blagostanja ili kvaliteta života. Jer, ako bismo se oslonili samo na taj pokazatelj, onda bi se porastom blagostanja mogao označiti i takav rast BDP per capita koji dovodi do još većeg učešća bogatih slojeva stanovništva u povećanom BDP-u, što je u direktnoj suprotnosti sa kriterijumom o većoj jednakosti u raspodeli kao izrazu poboljšanog kvaliteta života. Dve zemlje mogu imati jednak BDP per capita, a istovremeno značajne razlike u strukturi i raspodeli razvojnih rezltata. Kao ključne komponente za izračunavanje blagostanja se uzimaju: kvalitet i kvantitet ishrane, stanovanja, zdravlja, obrazovanje, kulturne potrebe, slobodno vreme, bezbednost i sl. „Indeks kvaliteta života“, iz 70-ih godina, koji se koristi za izračunavanje kvaliteta života, koncentriše se uglavnom na merenje osnovnih potreba i želja svakog čoveka koje se svode na što duže trajanje života, bolje zdravlje i što veće šanse za uključivanje u aktivni život. Ove potrebe su izražene preko 3 pokazatelja: 1) očekivano trajanje života 2) stopa dečijeg mortaliteta 3) stopa pismenosti. Vrednosti svakog od ovih pokazatelja se transformišu u aritmetičku skalu (1-100) u okviru koje se pojedine zemlje rangiraju prema ostvarenim performansama. Npr. vrednost 100 za očekivano trajanje života je 77 god. (Švedska), a vrednost 1 za 28 god. života (Gvineja). Prednost ovog indeksa je što polazi od fizičkih, a ne vrednosnih veličina i što zahteva skromne statističke informacije. Najvažnije je da ovaj indeks odražava efekte raspodele unutar posmatranih zemalja, jer se visoki nacionalni proseci pismenosti, dužine trajanja života i 4

smanjenog dečijeg mortaliteta ne mogu postići ukoliko slojevi stanovništva ne učestvuju u efektima ostvarenim u ovim oblastima. Istraživanje pokazuje da široki slojevi stanovništva u centralno-planskim privredama žive duže, dobijaju više obrazovanja i uživaju veću zdravstvenu zaštitu nego što je to bio slučaj sa kapitalističkim zemljama na sličnom nivou razvijenosti. Početkom 90-ih dolazi do reafirmacije celovitog pristupa razvoju kroz koncept „humanog razvoja“, koji nastoji da uskladi kvalitativnu i kvantitativnu stranu razvoja. Cilj razvoja je povećanje opcija koje se nalaze pred čovekom. Humani razvoj podrazumeva: jednakost (jednake mogućnosti za sve), kontinuitet (odgovornost prema budućim generacijama), produktivnost (ulaganje u ljudske resurse), osnaženost (da ljudi mogu da izvrše izbor po svojoj volji između većeg broja mogućnosti koje se nude). Nivo humanog razvoja obuhvata 3 komponente: dugovečnost, znanje, visinu dohotka. Ove tri komponente se mere putem 3 indikatora: 1) očekivano traanje života 2) stopa pismenosti odraslog stanovništva prosečan broj godina školovanja 3) GDP per capita, mereno prema kupovnoj snazi nacionalne valute. Svaki od ovih pojedinačnih pokazatelja se stavlja u odnos sa minimalnom i maksimalnom vrednošću koja je ostvarena u poslednjih 30 godina, ili se procenjuje da može biti ostvarena u narednih 30 godina. (fale poslednja 3 pitanja, o SRJ)

5