Komparativna Istorija Drzave i Prava-bookfold - Dragan Pantic.unlocked

July 14, 2017 | Author: Mudri Mudric | Category: N/A

Short Description

Komparativna Istorija Drzave i Prava, knjiga, udzbenik univerzitetski...

Description

Dragan Panti}

KOMPARATIVNA ISTORIJA DRŽAVE I PRAVA CIVILIZACIJE, DR@AVE PRAVNI SISTEMI I KODIFIKACIJE

-1-

PANEVROPSKI UNIVERZITET APEIRON F A K U L T E T P R A V N I H N A U K A B A NJ A L U K A Dragan Pantić KOMPARATIVNA ISTORIJA DRŽAVE I PRAVA Za izdavača Darko Uremović Recenzent Prof. dr Novica Vojinovi} Prof. dr Savo Markovi} Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" za multidisciplinarne i virtuelne studije, Banja Luka 2. izdanje, godina 2007.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука 34(091)(075.8) ПАНТИЋ, Драган Komparativna istorija države i prava : civilizacije, države, pravni sistemi i kodifikacije / Dragan Pantić.. – 2.izd. – Banja Luka : Panevropski univerzitet „Apeiron“ za multidisciplinarne i virtuelne studije, 2007 ( Banja Luka : Art print ). – 282 стр. ; 21 cm. –( Edicija Pravna biblioteka „Sofokles“; knj. 3) Тираж 500.– Библиографија : стр. 280-282 ISBN 978-99938-29-26-3 а) Право – Историја COBISS.BH–ID 215320

Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, p.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 500 primjeraka EDICIJA: Pravna biblioteka "Sofokles" knj. 3

ISBN 978-99938-29-26-3

-2-

- 283 -

TOYNBEE, Arnold, Change and Habit, Oxford, 1966. ÊDVIK, Dòn, Mikenski svet, Beograd, 1980. USPENSKI, Fjodor, Istorija Vizantijskog carstva, I, II, III, Beograd, 2000. VAJS, Albert, Neke karakteristike starih kodeksa, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br.2, 1962. WEBER, Max, Protestanska etika i duh kapitalizma, Sarajevo, 1968, WITTFOGEL, Karl, Orijentalna despotija, Zagreb, 1988, ZAMAROVSKI, Vojtech, Gr~ko ~udo, Zagreb, 1978. @IVOJINOVI], R. Dragoljub, Uspon Evrope (1450-1789), Novi Sad, 1989

- 282 -

SADR@AJ

PREDGOVOR UVOD Predmet komparativne istorije države i prava Razvoj istorijskog mišljenja o pravu Periodizacija komparativne istorije države i prava Istorijski izvori I - PRVOBITNA ZAJEDNICA Periodizacija prvobitne zajednice Brak, porodica i srodstvo Od lične do privatne svojine Društvena organizacija i začeci državne vlasti Primitivno pravo - norme i sankcije Religija u prvobitnoj zajednici II - STARI VEK Postanak civilizacija i tipovi starovekovnih država Sumer i Akad Zbornici klinopisnog prava Vavilonsko carstvo, Asirija i Persija Hamurabijev zakonik Opšte karakteristike Imovinsko pravo Porodično i nasledno pravo Krivično pravo Sudski postupak Egipat Egipatsko pravo Stara Grčka i Stari Rim Sparta Spartansko pravo Atina -3-

6 8 8 10 12 14 16 16 17 18 20 22 24 26 26 29 32 34 37 37 38 40 42 44 45 49 52 56 59 61

Atinsko pravo 67 Karta rimskog carstva 72 III –- SREDNJI VEK 73 Postanak feudalizma i tipovi srednjevekovnih država 73 Vizantijsko carstvo 76 Rimsko- Vizantijsko pravo 81 Srbija i Bosna u doba feudalizma 88 Dušanovo zakonodavstvo između srpskog i vizantijskog prava Arabljanski kalifat (Islamsko carstvo) 90 Šerijatsko pravo 91 Osmanlijsko carstvo 97 Osmanlijsko zakonodavstvo 102 Kijevska kneževina i Rusko carstvo 106 Rusko pravo – Od drevnoruskog “slovenskog” prava do carskog “evropskog” prava 108 Zapadno carstvo – Od države – baštine do prosvećenog apsolutizma 116 Srednjevekovno nemačko pravo – Od germanskog prava do pandektnog prava 119 Srednjevekovna Engleska – Od varvarsko-feudalne do nacionalno-apsolutne monarhije 126 Pravni sistem Engleske – Common Law 130 Srednjevekovna Francuska – Od staleške monarhije do prosvećenog apsolutizma 138 Srednjevekovno francusko pravo 141 Katolička crkva i papska teokratija 148 Kanonsko pravo i crkvena prava 154 Venecija 726-1797. 168 Geografska otkrića 173 Dubrovnik 174 IV - –NOVI VEK 175 Postanak modernih država i rane građanske revolucije – 1517-1688. 175 Američka revolucija i državnopravni razvitak SAD – 1776-2000. 183 -4-

KRKLJU[, Qubomir – [ARKI], Sr|an, Op{ta istorija dràve i prava, Beograd, 1989. KROPOTKIN, P, Francuska revolucija 1789-1793, Zagreb, 1936. KURTOVI], [efko, Op}a historija dràve i prava, I,II, Zagreb, 1987,1990. KUZMANOVI], Rajko, Osnovi ustavnog sistema Sjedinjenih Ameri~kih dràva (sudski sistem), Banja Luka, 2000. LAKER, Volter, Istorija Evrope 1945-1992, Beograd, 1993. LE GOFF, Jacques, Srednjovekovna civilizacija zapadne Evrope, Beograd, 1974. LIN^, Yozef, Istorija srednjovekovne crkve, Beograd, 1999. LOPEZ, Roberto, Ro|enje Evrope (stolje}e V-XV), Zagreb, 1978. MAMFORD, Luis, Grad u istoriji, Beograd, 2001. MARKOVI], ^., Zakonik Hamurabijev, Beograd, 1925. MARKS, Karl, Gra|anski rat u Francuskoj, Beograd, 1947. MATJEZ, Alber, Francuska revolucija, Beograd, 1948. MAUROIS, Andre, Povijest Sjedinjenih Ameri~kih Dràva, Zagreb, 1960. MERING, Franc, Istorija Nema~ke, od kraja srednjeg veka, Beograd, 1951. MILA[, Nikodin, Crkveno kazneno pravo, Mostar, 1911. MITROVI], Andrej, Vreme nepomirljivih, Podgorica, 2000. MONTESKJE, O duhu zakona, I, II, Beograd, 1989. MORGAN, Luis, Drevno dru{tvo, Beograd, 1981. MORTON, A.I., Istorija Engleske, Sarajevo, 1955. NIKOLI], Dragan, Fragmenti pravne istorije, Ni{, 1997. NORWICH, Julius - John, Byzantium, The Decline and Fall, London, 1996. NORWICH, Julius - John, Byzantium, The Early Centuries, London, 1990. OBOLENSKI Dimitri, Vizantijski komonvelt, Beograd, 1991. OKSFORDSKA ISTORIJA RIMSKOG SVETA, Beograd, 1999. OKSFORDSKA ISTORIJA SREDNJEVEKOVNE EVROPE, Beograd, 1999. OSTROGORSKI, Georgije, Sabrana dela, Beograd, 1970. PARKS, Henri – Bemford, Istorija SAD, Beograd, 1985. PAVLOVI], Marko, Pravna istorija sveta, Kragujevac, 2000. PERI, Marvin, Intelektualna istorija Evrope, Beograd, 200. POPOV,êdomir, Gra|anska Evropa (1770-1871), I, II, Novi Sad, 1989. POPOVI], Dragoljub, Stvaranje moderne dràve, Beograd, 1994. RANSIMEN, S., Vizantijska civilizacija, Subotica, 1964. ROSTOVCEV, Mihail, Istorija starog sveta, Novi Sad, 1990. RUNCIMAN, Steven, A History of the Crusades, I, II, III, London, 1991. STANOJEVI], Obrad, Istorija pravnih i politi~kih institucija (Stari istok i Gr~ka), Beograd, 1988. [ARKI], Sr|an – POPOVI], Dragoljub, Veliki pravni sistemi i kodifikacije, Beograd, 1993. TARANOVSKI, Teodor, Uvod u istoriju slovenskog prava, Beograd, 1933. TEJLOR, A.D`.P., Habzbur{ka monarhija, Beograd, 2001. TEJLOR, A.J.P., Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo, 1968.

- 281 -

BIBLIOGRAFIJA: AKVINSKI, Toma, Dràva, Zagreb, 1990. ARENT, Hana , O revoluciji (Odbrana javne slobode), Beograd, 1991. ARISTOTEL, Politika, Beograd, 1985. ARVELER, Elen, Politi~ka ideologija Vizantijskog carstva, Beograd, 1988. AVDIJEV, V.J, Istorija starog istoka, Beograd, 1952. AVRAMOVI] Sima, Op{ta pravna istorija (stari i srednji vek). Beograd, 2000. BASTAI], Konstantin – KRIZMAN, Bogdan, Op}a historija dràve i prava (pregled razvitka), Zagreb, 1976. BEGOVI], Mehmed, O izvorima {erijatskog prava, Arhiv za pravne i dru{tvene nauke br.1, 1933. BEK, Hans – George, Vizantijski milenijum, Beograd, 1999. BER\AJEV, Nikolaj, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989. BLED, @an-Pol, Franc Jozef, Beograd, 1989. BLOCH, Marc, Feudalno dru{tvo, Zagreb, 1958. BOFFA, Giuseppe , Povijest Sovjetskog saveza, Opatija, 1985. BRAUDEL, Fernand, A History of Civilizations, London, 1995. BRODEL, Fernan, Mediteran, Beograd, 1995. CHAUNU, Pierre , Civilizacija klasi~ne Evrope, Beograd, 1977, DARGON, @., Car i prvosve{tenik, Beograd, 2001. DJURANT, Vil , Istorija civilizacija, I-VI, Beograd, 1995-2000. \OR\EVI], Jovan, Savremena Kina kao dràva, Beograd, 1937. ENGELS, Friedrich, Porijeklo porodice, privatnog vlasni{tva i dràve, Zagreb, 1973,. FUKUYAMA, Fransis, The End of History and Last Man, London, 1992. GAMS, Andrija, Svojina, Beograd, 1987. GOD[O, @ak, revolucija 1848, Beograd, 1987. GREKOV, D.B., Kijevska Rusija, Zagreb, 1962. HALLER, William, The Rise of Puritanism, New York, 1957. HITI, Filip, Istorija Arapa, Sarajevo, 1988. HOBSBAUWN, E. J., Doba revolucije, Zagreb, 1987. HUSSEY, M.J. The Ortodox Church in the Byzantine Empire, Oxford, 1990. JEVTIĆ Dragoš, POPOVIĆ Dragoljub, Narodna pravna istorija, Beograd, 2003. JOVANOVI] Slobodan, Engleski parlamentarizam i politi~ke i pravne rasprave, Beograd, 1990. KEÊKJAN, S.F., Op{ta istorija dràve i prava (Stari istok i stara Gr~ka), Beograd, 1946. KISINYER, Henri, Diplomatija, Beograd, I,II, 1999. KLARK, Kenet, Civilizacija, Zagreb, 1981. KONT, Frensis, Sloveni, I,II, Beograd, 1989.

- 280 -

Prosvetiteljska misao o državi i pravu – Tvorci, naslednici i protivnici 193 Francuska revolucija i postrevolucionarna Francuska – 1789-2000. 200 Francusko revolucionarno i postrevolucionarno pravo 211 švajcarska – Od prakantona do moderne savezne države 217 Habzburška monarhija (Austrija i Austro-Ugarska) – 1711-1918. 222 Austrijsko i ugarsko pravo 230 Od Velike Pruske i Nemačkog carstva, preko Vajmarske republike i Hitlera, do Savezne republike Nemačke 232 Nemačko pravo u XIX i XX veku 241 Postanak i razvoj nacionalnih država na Balkanu 245 Modernizacija pravnih sistema na Balkanu 247 Velika Britanija – matica parlamentarizma 1688-2000. 249 Sovjetski državnopravni sistem – 1917-1991. 256 Modernizacija Dalekog istoka 263 - Koreni kineskog neuspeha i japanskog reformatorskog čuda 263 Kina između revolucije i modernizacije – 1900-2000. 268 Karta savremenog sveta 271 V. Veliki pravni sistemi sveta procesima modernizacije i globalizacije 272 BIBLIOGRAFIJA 280

-5-

PREDGOVOR

Pisati komparativna istorija države i prava u vremenu globalizacije predstavlja istinski izazov. Poredak sveta se ubrzano menja i bez istorijske perspektive gube se vrednosti stvarane vekovima u okvirima velikih civilizacija, pravnih sistema i kodifikacija. Komparativna istorija države i prava ima veliku tradiciju izu~avanja dràva i prava naroda koji su presudno uticali na velike istorijske tokove. Moderna istorijska nauka je u 19. veku pre svega zaokupljena istorijom nacija – dràva. Nova teoretska i empirijska saznanja u toku 20. veka otvorila su nove perspektive istraìvanjem velikih istorijskih procesa dugog trajanja u okviru razvoja, uspona i padova velikih civilizacija koje su prevazilazile etni~ke i dràvne granice. Komparativna istorija države i prava podrazumeva kontinuitet u istraìvanju politi~kih i pravnih insistucija stvorenih u dràvama koje su bile izvori uspona civilizacija. Poznavanje osnova istorije civilizacije, pravnih sistema i kodifikacija olak{ava studentima razumevanje prava kao dela globalnog dru{tvenog sistema. Pravne institucije su duboko povezane sa ostalim pojavama dru{tvenog ìvota. Komparativna istorija države i prava ne treba i ne moè da obuhvati sve dràve i pravne sisteme koji su stvoreni. Samo su neke dràve prerasle u izvore ideja i institucija koji su napajali velike civilizacijske tokove. Drevne civilizacije su ozna~ile iskorak ~ove~anstva iz varvarstva u svet tradicionalnih dràva zasnovanih na usponu gradova i podre|enosti agrarno-ruralnih prostora. Gradovi i hramovi okupljaju vojne, duhovne i ekonomske elite koje na temeljima rodovsko-plemenske obi~ajnosti stvaraju zakone i zakonike koji uti~u na regulisanje dru{tvenih odnosa na {irokim

-6-

Živa prošlost nas opominje da ne postoji samo jedan način života koji bi bio najbolji za sve. Najveća neizvesnost je u pitanju: Da li globalna demokratija može da izgradi kosmopolitsko demokratsko pravo kao okvir koji ne ukida, ali u okviru demokratskih procesa, ograničava rizike automatizma tržišnog sistema i monopola privatne svojine? Odgovor je enigma postistorije. Nove nadnacionalne strukture mogu da se konstutuišu kao demokratska federacija zasnovana na svesti o zajedničkoj kulturi u kojoj se ne ukidaju nacionalni i regionalni identiteti, ali i kao pseudodemokratska imperija u kojoj bi procesi nasilne integracije proizvodili permanentnu krizu sveta. Monopolarni holizam ne deluje kao "istorijska nužnost", ali ni multicivilizacijski haos "versko-plemenskih" partikularizama nije civilizacijska alternativa. Veliki tokovi ljudske istorije pokazuju da se ideje i vizije mislilaca i državnika često ostvaruju na neočekivan način i da dolazi do preobražaja prvobitnih oblika koji se prilagođavaju novim situacionim logikama, jer se normativno i stvarno nikada ne poklapaju u potpunosti.

- 279 -

Nevladina organizacija American Law Institut dobila je uticajnu ulogu koja ne obavezuje sudove, ali utiče na sudske presude. Pozicija SAD u svetu utiče da se u mnogim pravnim poslovima na globalnom tržištu primenjuju američka pravila. Globalizacija smanjuje razlike između velikih pravnih sistema, ali je preuranjeno govoriti o jedinstvenom svetskom sistemu prava. "Živa istorija" svedoči o pokušajima arhaičnih imperija i velikih religijskih pokreta da povežu svetove - civilizacije. Ove težnje ne znače da je jedinstvo sveta kategorički imperativ. Modernizacija i globalizacija iskorenjuju tradiconalne oblike života i stvaraju sve veću međuzavisnost državnopravnih sistema. Globalni kapitalizam je pokrenuo procese slobodnog kretanja kapitala i sve veće dominacije finansijskog kapitala i transnacionalnih korporacija nad nacionalnim ekonomijama. Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond snažno utiču na državne politike i zakonodavstva nacionalnih država. "Igra se po američkim pravilima" monetarne stabilizacije, privatizacije, deregulacije, denacionalizacije i globalizacije. Pravila vodećih kompanija i berzi postaju "svetska pravila" u vidu svetskih standarda. Većina globalno aktivnih aktera je vezana za SAD koje su za sada jedina država sposobna da deluje globalno. Demokratski globalni poredak podseća na tradicionalna carstva u krizi. Svetsko društvo rizika preti ukidanjem nacionalnih država, a dva moguća lika sveta su multipolarna svetska demokratska federacija ili monopolarni svetki poredak nove autokratije. Stara alternativa između civilizacije i varvarstva lebdi iznad globusa. Kosmopolitsko demokratsko pravo ne može se zasnovati na bilo kojoj monističkoj utopiji koja teži da bude shvaćena kao jedinstveni i najbolji od svih oblika društvenih, političkih i pravnih sistema. Ljudska sloboda izbora između alternativa u trouglu pravo - sloboda -demokratija, sadrži više istorijski oblikovanih rešenja. Između "minimalne" ultraliberalne države i "totalne" socijalne države postoji niz prelaznih oblika koji mogu da stvore mrežu novih institucija na osnovu "zajedničkog nasleđa čovečanstva" i potreba budućnosti.

- 278 -

prostorima zahva}enim zra~enjem civilizacijskih sredi{ta. Pravne institucije su trajale mnogo duè od dràvnih poredaka. Istorija privatnog ìvota imala je sporije ritmove razvoja pa su porodi~ni i imovinski odnosi bili stabilniji i manje podlo`ni menjanju u odnosu na propise javnog prava. Sinkretizam religijskih i pravnih pojmova karakteristi~an za stare civilizacije bi}e prevazi|en u novovekovnom stvaranju modernih dràva. Razumevanje istorijskih promena od sumerskih gradova – dràva do modernih super – dràva podrazumeva kori{}enje saznanja ne samo istorijske nauke nego i sociologije i antropologije. Komparativna istorija države i prava je i istorijska i pravna nauka. Ova knjiga se fokusira na najva`nije fragmente razvoja civilizacije, dràve i prava s posebnim naglaskom na prikazivanju razvoja osnovnih pravnih instituta u velikim pravnim sistemima.

-7-

UVOD

Premet komparativne istorije države i prava Komparativna istorija države i prava je pravno – istorijska

nauka koja omogć}ava objektivan uvid u strukturu i evoluciju dràvnih aparata i pravnih poredaka vodećih zemalja u pojedinim epohama razvoja civilizacije. Ona se razlikuje od konvencionalne "događajne" istorije usmerene na vladare i bitke. Istorijski razvoj pravnih sistema i ustanova sagledava se u širem okviru, kao deo jednog svetskog, univerzalnog, globalnog, opšteg procesa razvoja prava. Nacionalne istorije dràve i prava usmerene su na izu~avanje prava pojedinih naroda i zemalja u raznim epohama. Komparativna istorija države i prava nije zbir parcijalnih saznanja jer prou~ava op{te – civilizacijske tekovine razvoja prava u istoriji ~ove~anstva. Pravnoistorijska nauka treba da

podsti~e samostalno i kriti~ko mi{ljenje i prema pro{losti i prema savremenosti. Budu}i pravnici sa ovim saznanjima mogu da {ire sagledaju korene nesavr{enosti pojedinih pravnih propisa i da uspe{nije primenjuju norme u svom vremenu i prostoru. Komparativna istorija države i prava uop{tava zakonomernosti razvoja prava preko uporednog izu~avanja dràva i prava velikih civilizacijskih àri{ta. Pranorme su

nastale u okviru prvobitne zajednice kao oblika dru{tvene organizacije koji prethodi pojavi civilizacije, dràve, prava. Elementarno poznavanje osnovnih ~injenica biolo{ke i socijalne evolucije ~ove~anstva olak{ava razumevanje "velikog skoka" iz varvarstva u civilizaciju. Geneza prvih dràva i pravnih sistema podrazumeva izu~avanje predpoliti~kih i predpravnih institucija prvobitne -8-

procedura je omogućen jedinstvenom sudskom hijerarhijom koja sve sudove vezuje svim presudama viših sudova. Danas se Britanija približava pravu Evropske unije tako što neposredno primenjuje određene pro-pise. Stvarni i praktični kvaliteti engleskog prava su činilac nje-gove "autonomije" u okviru evropskog sistema prava. Nekadašnju po-litičku i ekonomsku moć imperije "u kojoj sunce nije zalazilo" zamenila je snaga tradicije osnažena sumnjama "evroskeptika". Angloameričko pravo je osnova pravnog sistema Sjedinjenih Američkih Država koje su od Velike Britanije preuzele status najmoćnije ekonomske, političke, vojne i pomorske sile. Američko pravo je preoblikovalo tradicije engleskog prava i prilagodilo ih posebnim uslovima nove države-nacije. Raskid sa Velikom Britanijom i različiti sastav stanovništva doveo je do brojnih promena. Pojavio se pokret kodifikacije američkog tipa koji nije uspeo, ali je povećao značaj univerzitetskog prava u odnosu na Britaniju. Vrhovni sud je sve do Franklina Ruzvelta i Nju Dila bio konzervativni čuvar sistema. Jačanje sveznog zakonodavstva je omogućilo promene koje su uvažavale nove društvene realnosti. Zakoni se primenjuju preko sudski uobličenih odluka. Američko radno i sindikalno pravo je posle Nju Dil- zakona osiguralo pravo na štrajk i kolektivne ugovore. Predsednik Ruzvelt je osigurao pravo svojoj vladi da reguliše ekonomska pitanja, tako što je zapretio slanjem u penziju svih sudija starijih od sedamdeset godina. Nova ekonomska i socijalna politika bola je omogućena i time što se od početka Vrhovni sud nije smatrao vezanim sopstvenim precedentima za razliku od engleskog prava. Zakoni i međunarodni ugovori su ojačali kao izvor prava, ali nisu potisnuli sudske precedente. Srodstvo engleskog i američkog prava je sačuvano preko uloge sudstva i sudskog precedenta, ali je američko pravosuđe sa mnoštvo sudova mnogo komplikovanije od engleskog sudstva. Vrhovni sud kontroliše ustavnost zakona i sudskih presuda. Od 1938. usvojena je doktrina prednosti prava čoveka u odnosu na svojinsku zaštitu.

- 277 -

društveni odnos, ali i kao vrednost. Na vrhu složene hijerarhije državnih izvora su zakoni i zakonici. Evropsko-kontinentalna prava su utemeljena na primatu pisanog prava kao pravednog prava koje primenjuju sudije kao "usta zakona". Nacionalna evropska prava su prevladavala pravni partikularizam feudalizma. Sve evropske države nisu ostvarile potpunu unifikaciju i kodifikaciju pravnog sistema kao Francuska. Španija je primer regionalne države sa ra-zvijenom autonomijom provincija. SR Nemačka kao federalna država ima složen sistem saveznog i pokrajinskih zakonodavstava. Evropsko pravo je danas obeleženo donošenjem pravnih akata evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Ovi pravni akti su nadna-cionalnog karaktera i preko njih se harmonizuju prava država članica. Ovaj proces harmonizacije vodi ka brisanju posebnosti bivših socijalističkih pravnih sistema. Ustavna država i premoć zakona su glavne karakteristike novog evropskrg pravnog poretka koji stoji između nacionalnog i međunarodnog prava. Postoji tendencija jačanja međunarodnog prava nad unutrašnjim pravom i pogotovo kod manjih država. Neizvesna zajednica svoj identitet traži u formuli da uz širenje evropskog prava i dalje poštuje nacionalna prava svojih država članica. Osnovne vrednosti evropskog prava su pravda, sloboda, ljudska prava i pravna sigurnost. Anglosaksonsko pravo se proširilo svetom manje silom nego snagom primera. Moderno englesko pravo je izgrađeno posle zakonodavnih reformi u kojima je izvršena liberalizacija kao pretpostavka ljudske sreće. Ukidanje arhaičnih propisa i homogenizaciju pravnih oblasti pratilo je jačanje zakona koji nisu uklonili dominaciju sudski donetih (konkretnih normi) nad apstraktnim pravnim normama. Osnovni pojmovi, institucije i podele engleskog prava delo su pravničkog staleža koji je odbijajući recepciju rimskog prava stvorio poseban pravni pojmovnik. Pravnici-praktičari su bili usko specijalizovani i davali su prednost proceduri nad materijalnim pravom. Posle sudskih reformi u XIX veku značaj sudskog postupka je umanjen, ali je za razliku od evropskokontinentalnog univerzitetskog prava englesko pravo i dalje pravničko pravo. Sistem - 276 -

zajednice. Ra|anje i razvoj pravnih grana i ustanova nemogu}e

je odvojiti od istorijskog razvoja dràvnih institucija i uspona civilizacija koje su uokvirivale pojedine dràvnopravne entitete. Komparativna istorija države i prava kao uop{tavaju}a nau~na disciplina izu~ava istorijski najuticajnije dràve i prava od njihovog postanka do savremenosti. Teorija prava ~ini to kao

apstraktno- pravna nauka koja zanemaruje vremenske i prostorne okvire, dok komparativna istorija države i prava kao konkretno pravna nauka prou~ava konkretne dràve i prava u odre|enom vremenu – prostoru. Opis pravnih sistema i kodifikacija predstavlja nuàn ali ne i dovoljan elemenat nau~nosti. Komparativna istorija države i prava upore|uje razli~ite pravne sisteme, utvr|uje bitne karakteristike i tipove {to omogu}ava dono{enje op{tih zaklju~aka. Metod komparativna istorija države i prava koristi uporedni metod i metodologiju pozitivnopravnih nauka. Metod zbliàva istorijskopravne i pozitivnopravne nauke jer koriste iste i (egzegeti~ke i sociolo{ke) metode. Pravni istori~ari pored hronolo{kog

izlaganja i analize pojedinih istorijskih pojava koriste i tipolo{ka uop{tavanja koja dovode do stvaranja modela koji obja{njavaju pojavu, razvoj i nestanak pojedinih pravnih institucija u konkretnim dràvama. Istorijski metod ne izu~ava ~ove~anstvo uop{te, ve} ljude u odre|enim prostornim i vremenskim okvirima. Pravni istori~ari istraùju pre svega pravne istorijske ~injenice. Otvorena istraìva~ka pitanja treba zavr{iti odgovorom na osnovu objektivno utvr|enih ~injenica i obja{njavanjem unutra{njih veza sloènih istorijskih pojava. Drevne civilizacije nemogu}e je izu~avati bez kori{}enja pomo}nih istorijskih nauka. Najva`nije su paleografija (izu~avanje

starih pisama, hronologija (prou~avanje na~ina ra~unanja vremena), diplomatika (ispitivanje autenti~nosti povelja), numizmatika (prou~avanje novca), heraldika (prou~avanje grbova) i istorijska geografija (utvr|ivanje geografskih oblasti i mesta u istorijskim izvorima). Savremena tehnologija od filma do ra~unara predstavlja sve va`nije pomo}no sredstvo u obradi i tuma~enju istorijskih izvora. -9-

Razvoj istorijskog mi{ljenja o pravu Istorija je jedna od najstarijih nauka koja od Herodota opisuje i pripoveda o doga|ajima iz pro{losti. Anti~ka istoriografija (sa izuzetkom Tukidita koji obja{njava uzroke peloponeskog rata) bila je deskriptivna. Veliki filozof Aristotel napisao je u IV veku p.n.e. "Ustav atinski" koji se moè ozna~iti kao najstariji pravnoistorijski spis. Opisuju}i dràvno i pravno ure|enje 158 gr~kih polisa (gradova – dràva) Aristotel je prete~a op{te pravne istorije. Srednjovekovna istorija je kao i anti~ka opisivala doga|aje i vladare ali im je davala versku i pragmati~nu pouku. Ponavljanje istorije shvatalo se kao izraz boànskog provi|enja kao glavnog pokreta~a istorije. Uo~avanje cikli~nosti istorijskih tokova {irilo je uverenje da se savremenost i budu}nost mogu sagledati iz perspektive "posve}ene pro{losti" sveta. Istorija crkve preplitala se sa pragmati~nim potrebama vladara da opravdaju svoju vlast i opstanak dinastija i na|u uto~i{te u anti~koj ili starozavetnoj istoriji. U~iteljica ìvota bila je u slu`bi crkve i vladara. Glosatori i postglosatori su pragmati~no prou~avali delove Justinijanove kodifikacije i svojim komentarima podstakli proces recepcije rimskog prava.Zapadnoevropski pravnici su do 16. veka na Justinijanovu kodifikaciju gledali kao na dogmu koju samo treba tuma~iti. Francuska pravnoistorijska {kola poznata kao {kola elegantne jurisprodencije odbacila je skolastiku (glose i komentare) i proklamovala povratak na izvorne tekstove. @ak Kià je sa renesansnom energijom podstakao proces strasnog traganja za izvornim rimskim tekstovima {to je dovelo do prve rekonstrukcije teksta Zakonika XII plo~a i izdavanja Justinijanove kodifikacije. @ak Kià je shvatio da je vizantijsko pravo evolutivni produètak rimskog prava. Tako se prou~avanje istorije prava pro{irilo od rimskog prava na druge pravne sisteme. Nemci su sledili galski na~in pa je Herman Konring objavio knjigu o izvornom nema~kom pravu. [kola prirodnog prava od XVII veka {iri ideje da pored pozitivnog postoji i prirodno pravo koje kao univerzalno vaì za sve ljude i za sva vremena. Kriti~ki i racionalan duh Huga Grocijusa, - 10 -

ekonomskih i političkih reformi biće verovatno praćeni i odgovarajućom pravnom institucionalizacijom. Starojapanska šinto religija obožavala je prirodne sile i cara. Stara verovanja su se ispreplela sa kineskim tradicijama. Sposobnost Japana da ostane samosvojan i kada preuzima tuđe institucije potvrdila se i u XIX i XX veku. Mejdži revolucija iz 1868. je dovela do recepcije francuskog prava, ali je krajem XIX veka nadvladao nemački uticaj. Japanski zakoni su urađeni na osnovi nemačkih zakona, ali su koristili i druge moderne kodifikacije. Bračno i porodično pravo je ostalo tradicionalno. Određene japanske posebnosti poštovane su i u drugim zakonima. Američka okupaciona vlast je posle 1945. ostavila američki uticaj koji nije promenio osnovna obeležja japanskog državnog prava. Japansko nacionalno pravo je sačuvalo socijalna pravila u svakodnevnom životu koja su sankcionisana gubitkom časti. Japanski pravni sistem je uspešna kombinacija državnih propisa sa tradi-cionalnim socijalnim pravilima. Japanski pragmatizam je prihvatio moderno pravo kao prinudna pravila koja treba izbegavati da bi se sačuvala čast. Japanci teže vansudskom rešavanju sporova kako bi se sačuvala svačija čast. Konzervativizam japanskog prava biće prevaziđen samo ako ojača uloga pravosuđa i dođe do šireg prihvatanja evropske ideje pravde. Japanske kompanije su stvorile poseban sistem doživotnog zaposlenja koji se zasniva na posebnoj vezanosti znatnog dela radnika za kompaniju koja podseća na tradicionalne oblike privrženosti caru i državi. Globalizacija vrši pritisak u smeru jačanja pravosuđa i prelaska na vremenski ograničen sistem ugovornih radnih odnosa. Japanska samosvojnost je na iskušenju da prilagodi najnovije pravne zahteve holističkoj potrebi da sve ostane kako je oduvek bilo. Grčko-rimsko-germanska tradicija spojila je grčko filozofsko utemeljenje prava kao prvenstveno ljudskog poretka, rimsko shvatanje pozitivnog prava kao izraza državnog autoriteta naroda i germansko traganje za slobodom. Istorijski razvoj je doveo do postanka dva velika evropska pravna sistema: kontinentalnog i anglosaksonskog. Evropska pravna tradicija shvata izvore prava i kao normu i kao

- 275 -

indijsko pravo je moderno i sekularizovano ali se u svakodnevnom životu oseća snažan uticaj tradicionalnog hinduističkog prava. Tradicija drevne civilizacije i religije usporava procese modernizacije pravnog sistema i prevazilaženja raskoraka između normativnog i stvarnog. Sinteza Common Low, Civil Law i hinduizma još nije prešla prelomnu tačku homogenizacije nacionalne pravne svesti kao u Japanu i Kini. Staro kinesko pravo je vezano za Konfučijevo utemeljenje politike na porodičnoj etici. Oni koji ne slede vrline zaslužuju kazne. Konfučijeva škola učenih tražila je politička rešenja za sukobe 25 državica koji su ugrožavali kinesku civilizaciju. Država koja je stvorila jedinstveno kinesko carstvo 222. p. n. e. prihvatila je stavove "škole zakona" koji su odbacivali konfučijansko isticanje ispravnog ponašanja. Dinastija Han je uzdigla konfučijanstvo na nivo zvanične ideologije carstva, ali su zadržane surove kazne i kolektivna odgovornost "škole zakona". Pravni sinkretizaljm dve škole je opstao do kineske revolucije. Modernizacija prava je u vreme Čang Kaj Šeka pokušala da pomiri konfučijanizam i moderno pravo. Šest kodeksa Kvomintanga činili su: ustav, krivični i građanski zakonik, zakonici o krivičnom i građanskom postupku i trgovački kodeks. Prisutni su uticaji francuskog, italijanskog, švajcarskog, nemačkog i japanskog prava. Pravni sistem Narodne Republike Kine imao je za uzor sovjetski državnopravni model. Politički sukobi su 60-tih godina XX veka doveli do pravnog haosa u kome su odbačeni zakoni i mesto prava zauzela politička volja masa. Pobeda reformatora je potvrđena donošenjem Ustava 1982. i Građanskog zakonika 1986. Novo zakonodavstvo je omogućilo uspešno rešavanje ekonomskih problema, zaštitu privatne svojine i jačanje socijalne tržišne privrede. Kineski holizam i pragmatizam omogućili su da se spoji nespojivo. Posle političke krize 1989. Kina je pronašla "srednji put" između liberalizma i radikalizma. Ustav od 1993. je zaštitio strana ulaganja ali i nepovredivost socijalističke javne svojine. Zakonski izbalan-sirana ravnoteža između rada i kapitala omogućila je ekonomski uspon. Državne mere jačanja pisanog prava su dobile podršku društva složenog od uticajnih formalnih i neformalnih grupa koje su prihvatile pravila tržišne privrede kao pretpostavku ravnopravnog uključenja u globalnu ekonomiju. Procesi

- 274 -

holandskog filozofa i pravnika, polazio je od ideje da se rimsko pravo kao pisani razum najvi{e pribliìlo ve~no vaè}im principima idealnog prirodnog prava. Pravnici treba da usklade propise pozitivnog prava sa principima prirodnog prava. Apstraktni racionalizam i revolucionarni antiistorizam nisu do kraja odbacili istorijska istraìvanja. Poku{avaju}i da opi{u korupciju prirodnog prava od prirodnog dru{tveno ure|enja do prosvetiteljstva, naturalisti su napisali svoju verziju istorije prava, kao niza odstupanja od prvih dru{tvenih ugovora zasnovanih na ve~itim pravilima. Pravna istorija od tog vremena ve}u pa`nju posve}uje drevnim dru{tvima pre nastanka dràva i civilizacija. @an @ak Ruso je stvorio sliku "plemenitog divljaka" koja je opsedala generacije evropskih intelektualaca. Nema~ki filozof Lajbnic razmi{ljao je mimo prirodnopravne {kole isti~u}i da je sada{njost bremenita budu}nost i optere}ena pro{lo{}u. Pravnik mora da izu~ava istoriju prava kako bi spoznao njegove uzroke. Poznavanje pojedinih doga|aja i pravila korisnih za ìvot nije dovoljno da bi se razumeo "postanak sada{njosti iz pro{losti". Lajbnic je prete~a nema~kog istorizma 19. veka koji }e u okviru istorijskopravne {kole uroditi geneti~kom istorijom koja nastoji da uzro~no-posledi~no obja{njava istorijske pojave. Fihte i Savinji odbacili su postojanje univerzalnog prava koje stvara razum i ustvrdili da je pravo plod "narodnog duha" i kao takvo podlo`no evoluciji. Istorije germanskih i slovenskih prava nastale su na ideji o narodnom duhu kao izvoru prava Leopold Ranke je na tragu Hegelove ideje o svetskoj istoriji kao borbi suprotnosti objektivnije i vi{eslojnije obja{njavao odnose nacionalne i op{te istorije. Veliki nema~ki istori~ar je prvi uo~io svetskoistorijsko zna~enje srpske revolucije 1804. Potivizam Ogista Konta je odbacio metafizi~ke pojmove "narodnog duha" i "svetskog duha" ali je insistirao na analizi ta~no utvr|enih ~injenica i kori{tenju uporedne metode. Pozitivisti~ka op{ta istorija obja{njava pravo u neraskidivoj vezi sa dràvom i postavlja utilitaristi~ki cilj utvr|ivanja pravog zna~enja pravnih normi i interesa koje dràva {titi.

- 11 -

Ideja svetske istorije kriti~ki je preoblikovana u Markosovom istorijskom materijalizmu. Marksisti~ko u~enje insistira na povezanost i uzajamnoj uslovljenosti svih strana dru{tvenog ìvota. Dru{tvene klase nastaju okupljanjem ljudi oko zajedni~kih interesa nezavisno od dràvne vlasti i pravnog sistema. Pravo je istovremeno "volja vladaju}e klase" i relativno autonoman deo nadgradnje koji povratno uti~e na proizvodne snage i odnose. Jering je odbacio stav o nepromenljivom "narodnom duhu" i spontanom razvoju prava. Pravo je sredstvo za regulisanje dru{tvenih odnosa. Borba interesa stvara novo pravo ili dovodi do istorijskih kompromisa. Socijalna sredina uti~e na postanak, menjanje ili is~ezavanje pravnih normi. Istorijsko-sociolo{ki pristup je {iroko rasprostranjen me|u pravnim istori~arima 20. veka. Geneti~ki pristup koji podrazumeva traganje za pravilnostima u istorijskoj evoluciji pravnih institucija povezuje pristalice razli~itih teoretskih i metodolo{kih pravaca. Savremeni multicivilizacijski svet suo~en je sa zapadnim univerzalisti~kim pretenzijama. Semjuel Hantington ukazuje na pojavu civilizacijskog grupisanja koje zamenjuje nekada{nje ideolo{ke blokove. Civilizacije su pro{irena porodica dràva kulturnih srodnika. Hantington isti~e da Zapad (SAD i EU) promovi{u zapadne politi~ke vrednosti i institucije vr{e}i pritisak na ostala dru{tva da po{tuju ljudska prava onako kako su shva}ena na Zapadu i usvoje demokratiju po zapadnom modelu. Periodizacija komparativne istorije države i prava

Vremenska podela istorije je najzna~ajnija. Civilizacija postoji vi{e od {est milenijuma i o razli~itim istorijskim pojavama raspolaèmo neizmernim brojem ~injenica koje treba klasifikovati. Sistematizacija doga|aja i njihovo grupisanje u odre|ene celine koje sadrè neka op{ta obele`ja olaka{ava poru~avanje obimnog istorijskog materijala. Hronolo{ka periodizacija uzeta je iz politi~ke istorije, koja opisuje ljude i doga|aje. Anti~ki istori~ari su koristili ovaj tip periodizacije dele}i poznatu istoriju na asirsko, persijsko,

- 12 -

Šerijatsko pravo je u Saudijskoj Arabiji, Iranu i Pakistanu jedini izvor pozitivnog prava. Potpuna islamizacija je ostvarena samo u Saudijskoj Arabiji u kojoj su Kuran i Suna dobili status ustava. Islamske republike Pakistan i Iran nisu do kraja sprovele deklarisanu islamizaciju. Najveći broj islamskih država prihvata šerijatsko pravo kao jedan od izvora pozitivnog prava i pokušava da ga usaglasi sa modernim pravnim sistemima. Slično Izraelu ove države daju šerijatu svojstvo izvora u statusnoj materiji. Ove države se danas nalaze pod pritiskom islamskih fundamentalista za islamskom reintegracijom nacionalnog prava. Sekularizovane islamske države su kao Turska, Albanija i bivše sovjetske republike potpuno ukinule šerijat kao izvor pozitivnog prava. U većini zemalja islamskog sveta ne primenjuju se odredbe šerijatskog krivičnog prava o odsecanju udova, bičevanju i kamenovanju. Hinduizam je temelj staroindijske civilizacije zasnovane na kastinskoj hijerarhiji. Status čoveka je određen delima u ranijem životu i predstavlja momenat u kružnom toku rađanja i umiranja koji traje do duhovnog oslobođenja. Manuov zakonik je regulisao sve vidove života od ishrane do kastinskog uređenja. Zabranjeno je mešanje među kastama koje je dovelo do potpunog odvajanja i nemogućnosti prelaska iz jedne kaste u drugu. Budizam je pokušao da humanizira ovaj sistem, ali je on opstao i učvrstio se. Islamska vlast je potisnula hinduističko pravo u sferu religije i morala, jer su državni sudovi primenjivali šerijatsko pravo. Velika Britanija je kao kolonijalna sila nastojala da od XVIII veka vlada indijskim potkontinentom sa mimalnom upotrebom sile, pa je oživela službenu upotrebu hinduističkog prava. Primena hinduističkog i šerijatskog prava je ograničena na porodično i nasledno pravo, a svojinsko i obligaciono pravo su regulisali propisi engleskog prava. Britanija je preduzela niz mera koje su vodile unifikaciji i kodifikaciji propisa koji bi važili na celokupnoj teritoriji indijskog potkontinenta. Anglo-hinduističko pravo je posle sticanja nezavisnosti Indije 1947. postalo osnova nacionalnog prava koje je s određenim inovacijama trebalo da važi za sve građane bez obzira na religiju, rasu, kastu, pol i mesto rođenja. Indijski ustav iz 1950. je ukinuo kaste i stvorio osnovu za prilagođavanje tradicionalnih propisa modernim idejama. Nacionalno

- 273 -

– V–

VELIKI PRAVNI SISTEMI SVETA U PROCESIMA MODERNIZACIJE I GLOBALIZACIJE Od starih pravnih sistema Bliskog istoka i danas su živi jevrejsko pravo i šerijatsko pravo. Oba ova pravna sistema su verski utemeljena, pravo od Boga objavljeni i otkriveni zakon. Biblija (Stari Zavet) ili Tanak je uz Talmud glavni izvor jevrejskog prava. Evropeizacija Jevreja od Rimljana do prosvetiteljstva dovela je do komplikovane mreže verskih, moralnih i pravnih pravila. Svakodnevni život je obuhvaćen tom mrežom. Evropeizirani Jevreji često nisu potpuno poznavali Mojsijevo Petoknjižje i Talmud. Politička emancipacija Jevreja posle francuske revolucije donela je podelu između sekularizovanih Jevreja i ortodoksnih vernika judaizma. Ortodoksno pravo je u momentu stvaranja države Izrael 1948. ostalo važeće za jevrejsku zajednicu u statusnoj materiji. Vernost tradiciji i težnja da se izgradi moderni pravni sistem doveli su do istorijskog kom-promisa između jevrejske tradicije i ideje liberalno-demokratske države. Religijski sudovi su uklopljeniu državno pravosuđe, a verske norme se poštuju u državnim propisima o školama, praznicima, ishrani, radu i vojnoj službi. Specifičgan pravni sistem je u službi cionističke ideologije o obnovi jevrejske države. Dihotomija svetovno-religiozno udaljila je moderno izraelsko pravo i od kontinentalnog i od anglosaksonskog prava. Mukotrpni treći put je cena zadržavanja personalnog statusa judaizma u samosvojnom izraelskom pravu. Izrael nema jedinstven i celovit ustav nego niz osnovnih zakona koji regulišu ustavnu materiju. Šerijatsko pravo je i danas prisutno u savremenim državama islamskog sveta, a to je više od pedeset država Azije, Afrike i Evrope.

- 272 -

gr~ko-persijsko i rimsko carstvo. Hri{}anski istori~ari nisu prihvatili ovakvu podelu istorije i koristili su na Bibliji zasnovanu podelu Aurelija Augustina na {est razdoblja: 1) od Adama do Noja 2) od Noja do Avrama 3) od Avrama do Davida 4) od Davida do vavilonskog ropstva 5) od vavilonskog ropstva do Hristovog ro|enja 6) od Hristovog ro|enja do kraja sveta. Svaka vremenska periodizacija zasniva se na nekom kalendaru a razli~iti narodi ra~unaju vreme na druga~ije na~ine. Danas se kao osnovni koristi gregorijansko-julijanski kalendar ~iji je osnov godina Hristovog ro|enja. Datumi ostalih kalendara: kineskog, egipatskog, rimskog, jevrejskog, arapskog, islamskog, vizantijskog, julijanskog, moraju se konvertovati {to stvara mogu}nost pogre{nih datiranja. Hronolo{ka periodizacija moè da prati dràve sa dugotrajnim trajanjem i sporijim ritmom razvoja. Ali problemi nastaju usled ubrzanog razvoja pojedinih dràva koje su skoro odmah po izlasku iz prvobitne zajednice dosezale nivoe visoke civilizacije. Nikolo Makijaveli prvi je primenio podelu na stari, srednji i novi vek. Nemogu}e je napraviti apsolutno preciznu vremensku periodizaciju koja bi zadovoljila sve kriterijume, odre|ivanjem klju~nih doga|aja koji dele epohe, jer se svi istori~ari ne slaù oko zna~aja pojedinih doga|aja. Svaka periodizacija je relativna jer i pored istorijskih prelomnih ta~aka postoji kontinuitet istorijskog toka. Tipolo{ka periodizacija zasniva se na podeli istorije na: prvobitnu zajednicu, robovlasni~ki period, feudalno doba, kapitalizam i savremeno doba globalizacije. Dominira podela na ~etiri osnovne epohe u razvoju civilizacije, dràve i prava: prvobitna zajednica, stari vek i od nastanka prvih dràva (do 5. veka n. e.), srednji vek (od 5. veka do 16. veka) n.e.), novi vek (zapo~eto u 16. veku) i jo{ traje. Veoma je zanimljiva periodizacija engleskog istori~ara civilizacija Arnolda Tojnbija na dvadesetak kulturno-istorijskih krugova koja obnavlja teoriju o cikli~nom kretanju u istoriji i odbacuje linearni model. Istorijska nauka postala je kriti~nija prema ideji neprekidnog progresa i istorijski tok se danas ne sagledava ni kao idealna prava linija ni kao krug, ve} pre svega kao valovita linija ili spirala. Slika istorije sledi ritmove promena u razvoju civilizacija, dràva i pravnih sistema.

- 13 -

Istorijski izvori

SAVREMENI SVET

Istorijski izvori se razlikuju od izvora prava. Izvori saznanja istorije su tekstovi, predmeti i ~injenice iz kojih moèmo da spoznamo pro{lost. Arheolo{ki izvori su bitni za osvit civilizacije. Pisani izvori su najva`niji izvori jer pruàju najvi{e informacija. Za pravnu istoriju najva`niji su tekstovi zakona i zakonika koji su u pro{losti izvori prava u formalnom smislu. Sa stanovi{ta sociolo{kog razumevanja prava ostaje otvoreno pitanje koliko su i propisi po{tovani u stvarnosti. Istoriografska dela iz pro{losti nazivaju se istoriografskim izvorima i ~ine ih: istorije (opisi pro{lih doga|aja), anali (hronolo{ka zapisivanja doga|aja), biografije, dnevnici i sli~ni tekstovi. Povelje i akta svedo~e o poslovnim, politi~kim, upravnim, vojnim, sudskim finansijskim i sli~nim aktivnostima. Kori{}enje pisanih izvora sadrì brojne rizike. Paleografija i paleolingvistika pomaù u ~itanju i de{ifrovanju starnih tekstova pisanih na "mrtvim" jezicima. Od francuskog nau~ika [ampoliona koji se po~etkom 19. veka de{ifrovao egipatske hijeroglife koristi se metod uporednog ~itanja istog teksta napisanog razli~itim pismima i jezicima. Delimi~na o{te}enja tekstova stvaraju probleme istraìva~ima. Rekonstrukcija takvih tekstova predstavlja sloèn posao. Falsifikati su namerno krivotvoreni istorijski dokumenti. Falsifikuje se zbog koristoljublja ili politi~ke ambicije. Istori~ari od 16. veka otkviraju falsifikate crkve i vladara i utvr|uju autenti~ne tekstove anti~kih i srednjovekovnih dokumenata. Otkrivanje ve{tih falsifikatora predstavlja sloèn postupak. Interpolacije predstavljaju kra}e tekstove umetnute u autenti~an tekst. Istorijski izvori obeleèni su subjektivno{}u njihovih autora. Poznavanje li~nosti autora teksta pomaè da razumemo za{to je ne{to pre}utano ili istaknuto. Ovo vaì naro~ito za memoare politi~ara i vojskovo|a koji i pored èlje da pi{u "istinito" naj~e{}e pre}utkuju doga|aje koji bi mogli da kompromituju njih i njihovu dràvu. Svi ovi izvori izraàvaju "duh vremena" i kada ne pruàju neposredne podatke o razvoju pravnih sistema.

Pravni spomenici su najva`niji izvori saznanja o istorijskoj evoluciji prava. Spomenici op{teg karaktera obuhvataju zakone, - 14 -

- 271 -

kao garant politi~ke stabilnosti. Osnovni uspeh kineske revolucije

je pobeda nad gladi i bolestima. Kinesko dru{tvo za sada izdràva kompromis izme|u ekonomske raslojenosti i politi~ke homogenizacije. Osnovni prioriteti Kine su i danas sli~ni Sun Jat Senovim principima, ali je neuporediva ekonomska, vojna i politi~ka mo} carske Kine 1900. i Narodne Republike Kine 2000. Kineska elita oduvek misli o Kini kao "centru sveta". Jedinstvena civilizacija – dràva kineskog naroda, nije se rasula poput evropske i islamske civilizacije izdeljene na oko 75 dràva. Jedinstvu kineske dràve pomaè obim sna`ne nacionalne svesti i razvoj komunikacija. Kineski pragmatizam obeleàva formula "jedna zemlja – dva sistema". Etatisti~ka odlu~nost u balansiranju ideologije i prakse ~ini modernizaciju realnom.

- 270 -

zakonike, statute i ustave. Posebni spomenici su presude, sudske besede, ugovori i povelje. Zakoni su najzna~ajniji pravni spomenici koji sadrè op{te pravne norme. Prvi zakoni su bili kratki i samo su dopunjavali obi~aje. Vremenom su rasli i po obimu i po zna~aju. U novovekovnom periodu zakoni su postali glavni izvor prava, pa stoga i glavni istorijski izvor. Srednjovekovni statuti su regulisali autonomni pravni ìvot srednjovekovnih gradova od 12. veka. Sadràli su propise i javnog i privatnog prava, od obi~aja do organizacionih propisa. Dubrova~ki statut vaàn je izvor i za razumevanje prilika u srednjovekovnim srpskim zemljama. Zakonici (kodifikacije) predstavlja kompleksne pravne spomenike koji {iroko obuhvataju razne grane prava. Stari kodeksi su nastajali pre svega sakupljanjem i zapisivanjem obi~ajnog prava i sadrè razli~ite grane prava. Justinijanova kodifikacija po svojoj sistematizaciji predstavlja izuzetak i prete~u novovekovnih kodifikacija. Moderni zakonici predstavljaju celovite pravne tekstove koji celovito reguli{u jednu granu prava. Napoleonov gra|anski zakonik sakupio je ve}i broj zakona iz gra|anskopravne oblasti u racionalno sistematizovanu celinu koja, uz izvesne dopune, do danas predstavlja formalni izvor prava. Ustavi predstavljaju novovekovne izvore prava kao najvi{i pravni akti modernih dràva. Svi niì pravni akti moraju biti uskla|eni sa ustavnim odredbama. Ustavi sadrè odredbe o organizaciji dràve i statusu gra|ana. Ve}ina ustava propisuje osnovna na~ela pojedinih grana prava koja detaljnije razra|uju zakoni i zakonici iz pojedinih oblasti. Moderna pravna istorija polazi od prou~avanja ustavnih tekstova u kojima je data su{tina normativne strane pravnog poretka neke savremene dràve. Stvarni pravni ìvot se realnije prou~ava iz pojedina~nih pravnih akata koji u vidu presuda i ugovora reguli{u svakodnevne pravne situacije. Savremena istorijska nauka smatra da ni arheolo{ki a pogotovo literarni izvori ne zasluùju apriorno poverenje istraìva~a. Utvr|ivanje autenti~nosti izvora predstavlja jednu od bitnih pretpostavki nau~ne objektivnosti i doprinosi {to istinitijoj slici o pro{losti civilizacija, dràva, pravnih sistema i kodifikacija.

- 15 -

–I–

PRVOBITNA ZAJEDNICA

PERIODIZACIJA PRVOBITNE ZAJEDNICE Prvobitna zajednica ozna~ava zajednice zasnovane na krvnom srodstvu u kojima su ljudi ìveli do nastanka najstarijih dràva. Najduì period ljudske pro{losti u kome nije bilo ni dràve ni pismenosti ~esto se naziva predistorija. Preddràvne zajednice postoje i danas u vidu primitivnih plemena. Arheologija i antropologija najdublje su istraìle oko 70 miliona godina dugu biolo{ku i kulturnu evoluciju ljudi. Hominizacija primata dovela je do uspravljanja i rasta mo`dane mase. Kona~no o~ove~avanje po~elo je pre oko sto hiljada godina i to je proces koji traje u razvoju savremenog ~ove~anstava. Homo sapiens je pre desetak hiljada godina otkrio ratarstvo i sto~arstvo u vremenu nazvanom "neolitskom revolucijom". Od biolo{ke evolucije postala je va`nija kulturna evolucija.

Prvobitna zajednica moè se podeliti na dvije osnovne etape razvoja: divlja{tvo i varvarstvo. Luis Morgan, ameri~ki etnolog, smatrao je da pripitomljavanje ìvotinja i uzgoj ìtarica ozna~ava prelazak iz divlja{tva u varvarstvo. Na osnovu pronalazaka i otkri}a Morgan je razgrani~io {est evolutivnih etapa. Vi{i stepen varvarstva po~eo je izradom oru`ja i oru|a od gvo`|a a zavr{io pronalaskom pisma i prelaskom u civilizaciju. Morgan je precenio zna~aj gvo`|a za razvoj civilizacije jer su i bakar i bronza omogu}ili razvoj. Ideja evolucije i glavni okviri njegove periodizacije prvobitne zajednice preìveli su njegove radikalne kriti~are.

- 16 -

ustava. Juan je smi{ljao da se proglasi za cara, ali mu je te planove presekla smrt. Op{ti haos pretvarao je seljake u vojnike ili lopove. Sovjetska Rusija je 1922. uputila diplomatsku misiju Sun Jan Senu i do{lo je do saveza komunista i nacionalista. Narodna armija Kine formirana i obu~ena dvadesetih godina uz pomo} sovjetskih oficira izvr{ila je pobedni~ki mar{ od Kantona do Pekinga. Komandant âng Kaj [ek je odbacio komuniste i uveo vojnu diktaturu po ukusu bankara i trgovaca. Japan je u kineskom haosu traìo {ansu za svoj industirjski imperijalizam, pa je tridesetih godina zaposeo Mandùriju i pretvorio je u marionetsku dràvu Mandùkuo. Borba protiv Japana nije prekinula sukobe komunista i nacionalista. Kineska crvena armija se uspela prebaciti na sever gde je preuzela glavni teret antijapanskog rata i stvorila oblike revolcuionarne vlasti. Oslonac na selja{tvo predstavlja osnovu kineske revolucije. Partija kineskih komunista deluje prema selja{tvu kao kolektivni "crveni mandarin" koji predvodi nacionalnooslobodila~ki rat. Na severu je revolucionarna ideologija nacionalizovana u teretu antijapanske borbe, pa su se kineski komunisti – patrioti pod vo|stvom Mao Ce Tunga osamostalili od Staljina, slede}i novu sopstvenu strategiju revolucije. Godine 1949. stvorena je Narodna republika Kina. Kineski nacionalisti su se pod za{titom SAD povukli na Formozu – Tajvan koju su proglasili republikom Kinom. Politika dve Kine odba~ena je sedamdesetih godina kada je Narodna Republika Kina zauzela svoje mesto u Ujedinjenim Nacijama. Posle radikalno levih eksperimenata u kulturnoj revoluciji krajem {ezdesetih i po~etkom sedamdesetih Kina se pod uticajem Den Sjao Pinga opredelila za reforme i modernizaciju. Crveni mandarini su u poslednje dve decenije na osnovama konfu~ijanske etike uspe{no prevazi{li dogmatska ograni~enja primitivnog egalitarizma i uspeli da obnove nacionalnu legitimaciju. Reforme osamdesetih i devedesetih modernizovale su ekonomiju i druge institucije. Politi~ki monopol komunisti~ke partije je o~uvan

- 269 -

Civilizacija se ra|a u znaku metalnog ma~a – srpa i pisma.

KINA IZME\U REVOLUCIJE I MODERNIZACIJE 1900 – 2000. Kinu su u XIX veku porazili i ponizili Japan i Zapad. Kinesko carstvo je predstavljalo arhai~nu tvorevinu nesposobnu za promene. Velike sile su po~ele da zaposedaju ekonomske zone uticaja sa tendencijom podele na sfere politi~kog uticaja. Car Kuan Su je 1898. poku{ao da reformi{e Kinu sa reformom odozgo, ali je taj poku{aj propao. Bokserski pokret je poku{ao da protera strance i uni{ti sve "strane stvari" poput crkava i èleznica. Internacionalna intervencija je 1900. zavr{ila ulaskom u Peking. SAD su uticale da se odustane od podele zona u ime politike "otvorenih vrata" koja je {titila kinesku celovitost. Sun Jat Sen je 1898. proklamovao tri

principa"

–

nacionalizam,

demokratija

i

socijalizam".

Nacionalno jedinstvo, vlast naroda i osiguranje dovoljnog prihoda za ìvot su na kineskom tlu postala pitanja ìvota ili smrti. Liberalni nacionalizam nije ponudio re{enje za bedu stotine miliona seljaka. Slom âng dinastije i prodor zapadnih ideja dovode do politi~kog haosa i duhovne konfuzije. Sun Jat Senovi principi su po~etkom XX v. izgledali kao preambiciozni ciljevi. Ju`na Kina otvorenija za uticaj modernizacije pridruùje se demokratskom i republikanskom pokretu. Sun Jat Sen je izabran za privremenog predsednika republike. Godine 1912. Kina je podeljena na "carsku" i "republikansku". Car je abdicirao 1912. Tada se u Nankingu ujedinjuuju ju`na i severna republika. Sun Jat Sen se povukao, a za privremenog predsednika republike izabran je general Juan [e Kaj. Ustav od 1912. sledio je pre svega ameri~ki model, ali je ostao bez uticaja na stvarni politi~ki ìvot. Juan [e Kaj je uspostavio li~ni reìm. Sukob autokratije s parlamentom doveo je do ustanka koji je ugu{en. Juan [e Kaj je kao diktator – predsednik uticao na dono{enje ustava od 1914. Kineska autokratija je kao i japanska bila umotana u ruho

- 268 -

Metalna oru|a i oru`ja uve}ala su ekonomsku i vojnu snagu preddràvnih zajednica, a pismo je omogu}ilo {irenje znanja i uspostavljanje reda i mira me|u istojezi~nim plemenima. Istorija civilizacije po~inje za primitivne ljude ~udesnom ve{tinom pisanja. Ogra|eni grad i pismenost ~ine kulturu.

BRAK, PORODICA I SRODSTVO Institucije braka, porodice i srodstva bitno su uticale na izgled prvobitne zajednice. Morgan je istakao da ove institucije nisu ve~ite i da su istorijske kategorije. Od horde do monogamnog braka i individualne porodice nastajali su i nestajali razli~iti oblici porodice. Krvnosrodni~ka porodica je na srednjem stupnju divlja{tva nastala uvo|enjem prvih polnih zabrana. Podela na generacije isklju~uje incest izme|u roditelja i dece. Porodica je podeljena na tri grupe. Prvu su ~inili starci i starice nesposobni za rad i ra|anje. Mu{karci sposobni za rad i ène sposobne za rad i ra|anje ~inili su drugu grupu. De~aci i devoj~ice ~inili su tre}u grupu. Polni odnosu su bili dozvoljeni samo u okviru iste generacije. Brak je bio grupni (poligamni) i endogami (polni odnosi unutar jedne iste grupe). Porodica punalua karakteristi~na je za vi{i stepen divlja{tva. Grupa mu{karaca – bra}e prelazi u drugu grupu i èni se grupom èna – sestra. Brak je egzogami (polni odnosi razli~itih grupa). Bra~ni odnosi su i dalje poligamni. Deca su u srodstvu sa svim majkama iste generacije. Egzogamija je postala pravilo. Muèvi su ostajali ~lanovi grupa u kojima su ro|eni. Majke i deca ìve zajedno pa se srodstvo ra~una po majci (matrilinearnost). Ujak je bliì srodnik od nepoznatog biolo{kog oca. Porodica punalua prona|ena je u Polineziji odakle poti~e i samo njeno ime. Varvastvo je pro{irilo polne zabrane {to ~ini sve ~e{}om pojavu monogamije (mu{karac op{ti sa jednom ènom). Razvoj privrede i dru{tva uticao je na stalno suàvanje broja ~lanova braka i porodice. Sindijazmi~ka porodica sa brakom parova zasnivala se na braku jednog mu{karca i jedne ène koji nisu bili obavezni da

- 17 -

obrazuju posebno doma}instvo.Polne zabrane nisu bile striktne, poligamija je marginalizovana, a brakovi su bili lako raskidivi. O~instvo je bilo izvesnije ali se srodstvo i dalje ra~unalo po majci. Morgan je ovaj tip porodice prepoznao kod ameri~kih domorodaca. Patrijarhalna porodica nastala je na srednjem stepenu varvarstva. Poligamija nije potpuno is~ezla iako je sve vi{e potiskivana. Bra~ni odnosi su gubili zna~aj u~vr{}enjem monogamije. Stare{ina porodice preuzima dominaciju u porodici a muèvi u braku potiskuju ène. Porodica se oslanja na mu{ku radnu snagu. @ene prilikom udaje napu{taju svoje porodice. Do èna se dolazi ili kupovinom ili otmicom. Uloga ène je da ra|a decu. Srodstvo se ra~unalo prema ocu (patrilinearnost). Agnatsko srodstvo zasniva se na zajednici ìvota, imovine i rada svih koji ìve pod istim porodi~nim stare{inom. @ena se ponekad posle smrti muà dodeljuje njegovom bratu (leviratski brak). Patrijarhalna porodica obuhvata ve}i broj bra~nih parova sa decom, koji zajedno ìve i rade na zajedni~koj imovini. Porodi~ni stare{ina i zajednica ìvota predstavljaju stubove patrijarhalne porodice. Civilizacija je omogu}ila da ljudi opstaju i u malim grupama. Velike patrijarhalne porodice se usitnjavaju na inokosne porodice, sa monogamim brakom. Individualne porodice ~ine mu` i èna sa decom. Uspostavlja se sistem krvnog (kognatskog) srodstva koje se ra~una i po ocu i po majci. Stari oblici porodice i braka su dugo opstali na rubovima dru{tva i civilizacije. Preplitanje raznih oblika porodice, braka i srodni~kih sistema postepeno je vodilo suàvanju oblika porodice, braka i srodstva.

Trotomni gra|anski zakonik od 1898. ura|en po uzoru na nema~ki zakonik, sadrì delove francuskog zakonika, ali je pod uticajem i {vajcarskog, austrijskog i holandskog zakonika. Japan je 1894. ratom protiv Kine proverio superiornost svoje modernizovane vojne sile i birokratije. Japanska pobeda bila je potvrda uspeha reformi i usmerila je Japan da sledi model nema~kog militarizma sve do 1945. Japan je pored pozajmljivanja zapadne tehnike i institucija sa~uvao su{tinu svoje tradicionalne kulture. Japanski imperijalizam tridesetih godina gaji kult Mikada. Pobeda nad Rusijom 1905. podigla je "do neba" japansku nacionalnu svest koja se politi~ki oblikuje u imerpiju koja se do 1943. pro{irila od Mandùrije i Koreje do Burme i Nove Gvineje. Napad na Perl Harbur 1941. uveo je Japan u rat sa SAD koje su svoju vojnu i tehnolo{ku nadmo} krunisale pobedom tek 1945. posle upotrebe atomskih bombi.

Poraèni Japan je stavljen pod vojnu upravu SAD i prisilno demokratizovan. Posle 1950. sledi period ekonomskog uspona koji je doveo Japan u vrh svetske ekonomije. Japanska dràva je svojom aktivnom ulogom omogu}ila privredni prosperitet. Car je ostao simbol dràve, bez realne vlasti u parlamentarnom sistemu, ali sa mnogo ve}im ugledom od evropskih monarha. Japan je mo}na ekonomska sila koja svoju imperijalnu tradiciju i politi~ku ograni~enost vezuje za globalizam.

OD LI^NE DO PRIVATNE SVOJINE Ljudi su u prvobitnoj zajednici neposredno prisvajali plodove prirode. Ovo prisvajanje se svodilo na prosto drànje i kori{}enje stvari. Nije postojala razlika izme|u dràvine i svojine. Li~na svojina je po~etni vid prisvajanja prema oru|u i oru`ju. Ovi predmeti su se doìvljavali kao produètak li~nostii (pripadali su samo njemu). Li~na veza se produàvala i posle smrti vlasnika

- 18 -

- 267 -

silom iznudile ugovor "o prijateljstvu i trgovini". [ogun – stvarni vladar Japana prihvatio je 1854. konzula SAD. Sukob {ogunata i carstva povezao je nacionalni patriotizam sa obnovom carske vlasti. Car 1864. ratifikuje {ogunove ugovore da bi izbegao sukob sa velikim silama. Carska vlast je potpuno obnovljena 1868. pobedom nad {ogunatom i samurajima. Japan se u Mejdì periodu (1868 – 1912) preobrazio od aristokratske oligarhije feudalnog tipa u modernu autokratiju kapitalisti~kog tipa. Ostrvska nacija – dràva krenula je putem nadmetanja sa zapadnim silama. Modernizacija Japana je po~ela carskom – poveljom od pet ~lanova 1868. Reforme su biv{e feudalce pretvorile u carske guvernere. Feudalizam je ukinut 1871. Daimiji (krupni feudalci) moraju da borave u Tokiju {to podse}a na Luja XIV koji je okupio aristokratiju u Versaju. Biv{i feudalci su dobili obe{te}enje u vidu dràvnih plata. Dràva je podeljena na prefekture ~ije upravnike imenuje car. Japanska nova elita traìla je skup{tinu kao kontrolu vlasti, a ne kao demokratski parlament. Carevo obe}anje o nacionalnoj skup{tini dato 1880, realizovno je 1889. dono{enjem japanskog ustava ura|enog po uzoru na Pruski ustav. Teokratsko-patrijarhalna tradicija daje Mikadu status svete i neprikosnovene osobe. Car je nosilac dràvne suverenosti i glava carevine. Ustav se mogao promeniti samo po carskoj inicijativi. Japanski parlament je bio dvodoman. Dom plemi}a je sastavljen od feudalne aristokratije. Donji dom je biralo bira~ko telo od svega pola miliona u odnosu na 42 miliona stanovnika. Car je vr{io zakonodavnu vlast u saglasnosti s carskim parlamentom, ali je Mikado odlu~uju}i ~inilac. Car je mogao da donosi uredbe iz nu`de zvane "uredbe umesto zakona". Car je postavljao prvog ministra, a ovaj je birao ostale. Car je odre|ivao organizaciju vojske i mornarice, objavljivao rat, sklapao mir i zaklju~ivao me|unarodne ugovore. Japan je za 20 godina od apsolutne postao ustavna monarhija prilago|ena modernim institucijama koje Japanci nisu shvatili preozbiljno, jer su sa~uvali svoju civilizacijsku ba{tinu. Pravna modernizacija imala je za cilj da strance podvrgne japanskim zakonima.

- 266 -

istovremenim sahranjivanjem pokojnika sa svojim oru`jem. Ostale stvari su se verovatno delile me|u srodnicima.

Kolektivna svojina pripadala je grupi ljudi i mogli su je koristiti samo njeni pripadnici. Zajedni~ke njive, {ume i pa{njaci predstavljali su osnovu dru{tvene jednakosti. Rod je i preko zajedni~ke imovine odràvao me|usobnu solidarnost. Stare{ina nije mogao raspolagati kolektivnom svojinom bez saglasnosti ostalih ~lanova roda. Kolektiv je bio titular svojine.

Porodi~na svojina je predstavljala prelazni oblik od kolektivne ka privatnoj svojini. Patrijarhalna porodica stvara mogu}nost prisvajanja tu|eg rada u vidu patrijarhalnog ropstva. Punopravni mu{ki ~lanovi porodice odlu~ivali su o kori{}enju i raspolaganju porodi~ne svojine. Rod je dugo zadrào ograni~enja na zemlji{nim parcelama koje su ~esto preraspodeljivane kockom. Obi~aj periodi~ne preraspodele zemlje zadrào se kod raznih naroda. Suàvanje rodovske svojine dovelo je do nastanka porodi~ne svojine koja se svo|enjem svojinskih ovla{}enja na pojedinca (porodi~nog stare{inu) preobraàva u individualnu privatnu svojinu.

Privatna svojina pojedinca razlikuje se od li~ne svojine jer se svojinska ovla{}enja ne odnose samo na predmete za li~nu upotrebu. Titular privatne svojine ima potpunu vlast na stvarima kao {to su: doma}e ìvotinje, nakit i novac; a vremenom se svojinska ovla{}enja pro{iruju na zemlji{ta i gra|evine. Embrion privatne svojine se postepeno razvio u dominantan oblik svojine. Pluralizam svojinskih oblika se suàvao u smeru nadmo}i klasi~ne privatne svojine nad drugim svojinskim oblicima.

- 19 -

DRU[TVENA ORGANIZACIJA I ZAÊCI DR@AVNE VLASTI Nepostojanje dràvne vlasti i pravnog sistema predstavlja jedno od glavnih obele`ja prvobitne zajednice. Embrioni dràvnosti i prava javi}e se tek u zavr{nom periodu prvobitne zajednice. Dru{tvena organizacija postoji u razli~itim oblicima i u divlja{tvu i u varvarstvu. Rana dru{tva su bila akefalna (bez poglavice) i predstavljale su skup grupa sa svojim stare{inama. Nepostojanje politi~kog centra ne zna~i da ne postoji izvesna organizacija dru{tvenog ìvota. Lova~ka dru{tva su bila egalitarna i anarhi~na, ali je postojao minimum dru{tvene organizacije. Podela dru{tvene uloge izme|u polova uticala je na dru{tvenu organizaciju. Mu{karci su odlazili u lov, dok su ène ra|ale i odgajale decu. @ene su ~uvale stabilnost zajednica i vezale ih za stani{ta. Dru{tveni status èna bio je visok. Period matrijarhata nije bio vladavina èna – ginekokratija. @ene su samo imale ve}u dru{tvenu ulogu koja }e se postepeno smanjivati {to }e ugroziti jednakost polova. Ekonomska prevlast mu{karca dovodi do formalne nejednakosti èna u patrijarhalnom rodu i porodici. Patrijarhat se javio na srednjem stepenu varvarstva. Stare{ine rodova i porodica bili su samo mu{karci. Patrijarhalni rod predstavlja osnovu dru{tvene organizacije u kome se okuplja grupa srodnika koji poti~u od istog praoca. Zajedni~ki ìvot i rad, i zajedni~ka svojina osiguravali su ekonomski opstanak kolektiva. Zajedni~ki kult i obi~aji ~uvali su svest o zajedni~kom poreklu. Krvno srodstvo bilo je bitan elemenat rodovske organizacije. Stare{ina roda je kao prvi me|u jednakim zastupao rod prema drugim grupama. Politi~ku vlast imala je rodovska skup{tina koja je donosila sve bitne odluke. Deoba rodova na nove klanove bila je posledica demografskog rasta. Pripadnici srodnih klanova imali su svest o zajedni~kom poreklu, pa su obrazovali novu instituciju bratstvo. Rodovi su preneli na bratstvo samo neke vojne i religijske

- 20 -

Japanski Tokugava {ogunat je izdao dekrete o zabrani hri{}nstva i zabranio Japancima izlazak iz zemlje. Godine 1639. stranim brodovima je zabranjeno da pristaju uz japanske obale, osim brodova holandske isto~no-indijske kompanije koja je imala bazu na jednom ostrvu blizu Nagasakija. Holandski trgovci su mogli da komuniciraju sa japanskim vlastima samo preko japanskih ~inovnika – tuma~a. Zapad je imao vaàn i ponekad pusto{e}i uticaj. Velika Britanija tridestih godina XIX veka po~inje sa "politikom topovnja~a". Britanski "trgova~ki superintedant" je 1833. traìo od kineskih vlasti u Kantonu da ga prime {to su oni odbili. Britanska vlada je posle toga traìla povod za akciju i na{la ga je u kineskom uni{tavanju opijuma koji je pripadao britanskim trgovcima. Mo}ni Britanci su na kinesko odbijanje da nadoknadi "{tetu" reagovali bombardovanjem Kantona i okupacijom Honkonga koji }e biti pretvoren u britansku koloniju. Ugovor u Nankingu 1842. naru{io je kineski suverenitet ustupanjem Honkonga i prisilnim otvaranjem pet luka – Kanton, [angaj, Amoj, Fu~ou i Ningio. Britanija je dobila status najpovla{}enije nacije. SAD i Francuska nisu traìle teriotrijalne koncesije nego trgova~ke privilegije i slobodu misionarskog rada. Misionarska delatnost je ograni~ena na otvorene luke. Mandùrska dinastija je podstakla antizapadne pokrete. Pokret Tajpinga po~eo je 1850. i trajao je do 1864. Selja~ki ustanak se zaodenuo u formu "nebeskog kraljevstva velikog mira" zasnovanog na religioznom sinkretizmu protestantizma i konfu~ijanstava. Gra|anski rat je ugrozio zapadne trgova~ke interese, pa su posle jednog incidenta britansko-francuske trupe umar{irale u Peking 1860. Pro{irili su zonu evropskog uticaja, ali su anglo-francuzi pomogli kineskom dvoru da ugu{i "revoluciju" Tajpinga. Zapadni inspektori su kontrolisali kineske finansije i trgovinu. Poku{aji modernizacije su se slamali na otporu provincijske birokratije, izgradnji èleznica i telegrafa. Regrutovanje kineske najamne snage probudilo je tradicionalnu ksenofobiju i dovelo do pobune u Tjeninu 1870. Carska vlast je poku{ala da konzervira zatvorenost i popu{tala je samo pod pritiskom sile. Kineski mentalitet je bio nesklon promenama i u njima video opasnost "vesternizacije". Kineska vlada je sama poru{ila prvu èleznicu. Japanski mentalitet duhovne radoznalosti bio je pogodniji za prodor evropskog racionalizma. SAD su 1851. svojim pomorskom

- 265 -

Svest o vlastitoj samodovoljnosti posluìla je da se XVII i XVIII veku izbegnu evropski lanci ekonomske i politi~ke zavisnosti. Japan je siroma{ni ostrvski sused gigantske kineske imperije koji je pod kineskim uticajem izgradio sopstvenu civilizaciju i dràvu. Od VI veka na{e ere Japan pokazuje sposobnost primanja i pretapanja stranih uticaja. Ideja o kralju kao ìvom bogu ostala je do danas deo japanske tradicije. Japanski feudalizam, osim X-XII veka, sveo je "carsko boànstvo" na simbol dràve bez politi~ke mo}i. Politi~ka mo} je pre{la u ruke feudalaca – {oguna koji su svojim vazalima garantovali posede. Boànski Mikado izolovan u carskoj palati formalno je imenovao vojne zapovednike – {ogune koj ~ine piramidu politi~ke mo}i. Japanska civilizacije je dala prednost vojnoj aristokratiji nesposobnoj da stvori civilizacijski kontinuitet kineskog tipa. Po{tovanje dru{tvene hijerarhije nije nametano od "u~enog plemstva" {irenjem ideologija nego snagom samurajskih ma~eva i tradicijom ispunjavanja naloga zajednice ugroène od spoljnog sveta. [ogun Hidejori Tokugava je 1598. ustanovio nasledni {ogunat koji }e 1639. doneti odluku o zatvaranju Japana za spoljni svet. [irenje hri{}anstva i oticanje dragocenih metala bili su glavni motivi odluke o zatvaranju. Japanska samodovoljnost zasnivala se na fanati~noj odanosti samuraja svojim vo|ama. Kruti dru{tveni poredak onemogu}avao je dru{tveno uzdizanje pojedinaca iz niìh slojeva koji izlaz nalaze u unutra{njem samousavr{avanju. Prana~ela japanskog dràvnog poretka su hijerarhija i zajedni{tvo. Militaristi~ki Japan je bio spremniji da prihvati zapadni izazov od agrarno – birokratske Kine. Marko Polo je krajem XIII veka obnovio vezu evropske civilizacije sa dalekoisto~nim civilizacijama Kine i Japana. Samodovoljnost i zatvorenost ovih civilizacija spre~ila je evropski prodor do XIX veka. Kina i Japan su od XVI do XIX veka odolevali i rimokatoli~kim misionarima i protestantskim trgovcima. Misionari su povremeno tolerisani, ali su na kraju proterivani. Trgovci su bili pod nadzorom i sa ograni~enim pravom kretanja. U Kini su carski dekretima proterali misionare i dozvolili stranim trgovcima pristup samo u Kanton.

- 264 -

funkcije. Rodovske stare{ine su ~esto dogovorno vr{ile vlast i u bratstvu, ali su ponekad birani kao posebni organi vlasti: stare{ina bratstva, ve}e rodovskih stare{ina i skup{tina bratstva. Demografsko {irenje se produàvalo i dovodi do povezivanja ve}eg broja srodnih bratstava u pleme kao vi{i oblik politi~ke organizacije. Rodovi su ~uvali svoj ekonomski status ali su gubili politi~ku ulogu. Pleme postaje centar politi~kog odlu~ivanja o ratu i miru. Plemenska teritorija, religija i jezik (dijalekt) predstavljaju osnovu plemenskog identiteta. Plemenski organi bili su plemenski stare{ina, ve}e stare{ina i plemenska skup{tina. Plemenskog stare{inu biralo je ve}e stare{ina u kome su bile sve rodovske stare{ine. Plemenska skup{tina okupljala je sve odrasle mu{karce. Poglavica je ~esto bio vrhovni vojskovo|a, a ponekad i vrhovni sudija i vrhovni sve{tenik. Izme{anost politi~kih i vojnih du`nosti u primitivnoj vlasti konvencionalno se naziva "vojna demokratija". Rodovsko-plemenske stare{ine i njihova vojna pratnja dobijaju na zna~aju u vremenima osvajanja i plja~ki teritorija. Vojskovo|a i pratioci od ratnog plena stavaraju osnovu za uspon vojne aristokratije. Rodovska aristokratija bogati se preko sto~arstva i prvih oblika trgovine. Ekonomska nejednakost se produbljuje i trajnom preraspodelom rodovske zemlje u korist aristokratije. Zarobljenici se ne ubijaju da bi obra|ivali osvojenu ili prisvojenu zemlju. Osvajanja, boga}enje i ropstvo oslabili su egalitarizam i u~vrstili poloàj aristokratskih porodica. Rodovsko – plemenski i izborni organi se potiskuju u ime teritorijalnog jedinstva i nedeljive vlasti. Plemenske stare{ine su zamenili vladari (dràvni poglavari). Plemenske organe su zamenili dràvni organi koji donose posebna pravila o organizaciji vlasti. Dràvna vlast i javno pravo suzbijaju rodovsko – plemensku obi~ajnost i samopomo}. Civilizacija je trijumfovala nad varvarstvom po cenu razaranja i preobraàja stare dru{tvene strukture.

- 21 -

PRIMITIVNO PRAVO – NORME I SANKCIJE Primitivna dru{tva su stvarala norme o dozvoljenom i zabranjenom pona{anju kao oblik dru{tvene kontrole koja je omogu}avala da mnoga od tih dru{tava izuzetno dobro funkcioni{u. Organizovana dru{tva su i pre nastanka dràve sankcionisala nedozvoljena pona{anja primenom sile. Obi~aji su kao nepisana pravila regulisali pona{anje unutar grupa. Snaga obi~ajnih pravila narastala je dugotrajnim ponavljanjem kroz vi{e generacija. Svakodnevna praksa postajala je model normalnog pona{anja i postajala je deo li~nosti pripadnika odre|enog roda i plemena. Obi~aji razdvajaju i razlikuju pripadnika razli~itih grupa. Nepo{tovanje obi~aja vremenom je izazvalo sankcionisanje religijskog karaktera, naro~ito kod grupa koje su to doìvljavale kao nepo{tovanje kulta predaka. Starovekovne dràve su preuzele mnoge obi~aje i obezbedile za njih i dràvne sankcije. Obi~aji su prerastali u obi~ajno pravo kao sredstvo dominacije vladaju}ih elita. Pravosu|e kao vid dràvne vlasti obezbe|uje sankcije na {irim teritorijama nezavisno od rodovsko-plemenskih grupa. Sinkretizam (izme{anost) prava i religije u svesti primitivnog ~oveka izraèn je u religijsko-magijskoj praksi tabua. Razni tabui predstavljaju prva pravila pona{anja koja zabranjuju odre|ena pona{anja prema ozna~enim stvarima, mestima, licima i re~ima. Zabrane se odnose na opasne ili svete objekte za{tite ~ije povre|ivanje izaziva sankcije od duhova ili drugih natprirodnih sila. Mnogi tabui su vezani za trudno}u i ra|anje. Trudnice nisu smele da polno op{te, zabranjeno im je dodirivanje mrtvaca i zmija. Posle poro|aja izvesno vreme dete nisu smeli da vi|aju nepoznati. Telo pokojnika se ne dodiruje, ako se to deci onima koji su ga dotakli zabrajuje se na odre|eno vreme doticanje hrane. Tabu incesta pomogao je razvoju oblika porodice. Tabuisana lica bila su stranci, lovci, ratnici, poglavice, sve{tenici i vladari. Tabuisane stvari bili su delovi tela (kosa, krv), hrana, se~iva, drve}e (orah, hrast, maslina) i

- 22 -

MODERNIZAICIJA DALEKOG ISTOKA – KORENI KINESKOG NEUSPEHA I JAPANSKOG REFORMATORSKOG ÛDA Kina predstavlja jedinu ìvu "prvostepenu civilizaciju" koja traje vi{e hiljada godina, a poseduje jedinstvenu neprekidnost celovite dràve u trajanju duèm od dva milenijuma. Drevna kineska civilizacija "pirin~a i ve{ta~kog navodnjavanja" poznavala je pet osnovnih odnosa hijerarhije: vladara i podanika, oca i sina, starijeg i mla|eg brata, muà i ène i roditelja i dece. Konfu~ije, najuticajniji kineski mislilac, traì bespogovornu poslu{nost i po{tovanje vlasti od porodice do dràve. Red i poredak u ovom jedinstvenom modelu "patrijarhalne porodi~ne dràve" odràvali su pre svega mandarini kao nepromenjiva "kasta" koja je preìvela dvadeset i jednu dinastiju. Konfu~ijanci su odràvali "poredak neba" u civilizacija koja je kombinovala anarhizam i misticizam, a povremeno dolazila na ivicu opstanka usled stranih invazija, selja~kih buna ili klimatskih katastrofa. Dràva în je u III veku p.n.e. okon~ala doba propadanja i nereda. Taoisti su konfu~ijancima suprostavljali "poredak prirode", je su smatrali da ni obrazovanje (konfu~ijanci) ni zakoni (legalisti) ne mogu da promene ljudsku prirodu. Konfu~ije je u~io da je poslu{nost glavna vrlina, a Lao Ce je upozoravao "{to se vi{e zakona obznanjuje bi}e sve vi{e razbojnika i lopova". Budisti~ko u~enje od III veka na{e ere uticalo je na {irenje verovanja o seobi du{a i konfu~ijanskoj ideji "sveop{teg mira" dalo dublje zna~enje u onostranoj "republici du{a". Kina je od VII veka organizovala dr`vne ispite za mandarine koji su sa dopunama ostali na snazi do 1905. Nosioci nekog od tri stepena obrazovnog zvanja dolazili su u sastav "u~enog plemstva" i dobijali privilegije i politi~ki uticaj. Mandarini su bili glavni ~inilac politi~ke stabilnosti kineske dràve. Mongolske i Mandùrske dinastije nisu posle 1280. izmenile ni civilizaciju ni politi~ku strukturu – iako su oja~ale poziciju vladara.

- 263 -

geopoliti~ke prioritete. Ruski parlament je u senci sna`nog predsednika ~ija se ovla{}enja porede sa carskim. Ruska patrijar{ija je obnovila tradicionalnu ulogu pravoslavlja, bez klerikalnih ambicija. Sistem jake predsedni~ke vlasti je trenutni ishod gigantskih ruskih eksperimenata u XX veku. Izme|u tradicije carizma i ba{tine komunizma Rusija jo{ traì svoju ulogu kao i sada najve}a – evroazijska dràva. Putin je svojom odlukom da Rusija usvoji carski grb i sovjetsku himnu pokazao da po{tuje i tradiciju i ba{tinu.

Sovjetsko pravo je skoro 75 godina imalo za cilj uni{tenje privatne svojine i eksploatacije. Dekreti o op{toj nacionalizaciji 1918. su stvorili dràvnu svojinu na zemlji, bankama, privrednim preduze}ima. Privatna svojina je suèna na mala preduze}a pod kontrolom dràve. Posle napu{tanja NEP–a tridesetih iskorenjuju se skoro svi oblici privatne svojine na selu u vidu kolektivizacije. Uvo|enje obaveznog gra|anskog braka uklonilo je uticaj crkve na porodi~no pravo. Radno pravo je izjedna~ilo plate mu{karaca i ène, ali su {rajkovi zabranjeni. Krivi~no pravo je od po~etka bilo ideologizovano i politizovano. "Crveni teror" je ograni~en nakon u~vr{}enja vlasti Sovjeta. Problemi zakonitosti su trajno optere}ivali SSSR. Savremeno rusko pravo se pribliàva re{enjima evropskog prava.

- 262 -

svete (totemske) ìvotinje (vuk, krava). Tabui se vremenom vezuju za pojedina boànstva i dobijaju obele`ja svetosti. Tabui su kontrolisali pona{anje pripadnika roda i plemena i {titili ìvot, zdravlje, bezbednost i imovinu grupe. Rodovsko-plemenski vra~i i poglavice usmeravali su religijskim sankcijama pona{anje ljudi. Ove sankcije bile su sporadi~ne sankcije. Religijske norme zamenjivane su obi~ajnim pravilima koje {tite organizovane sankcije. Zajednica krivce izlaè poruzi, progoni, sakati ili ubija (krvna osveta). Totalna krvna osveta je vodila istrebljenju rodova pa je ograni~ena na porodicu krivca, a na kraju samo na zlo~inca. Talion je prekr{ioca ka`njavao istom merom ("oko za oko" "zub za zub"). Primitivno shvatanje pravde "ko se ne osveti, taj se ne posveti" daje prednost osveti nad obe{te}enjem. Ublaàvanje sankcija predstavljao je sistem kompozicije u kome krivac otkupljuje svoj ìvot i sigurnost. Kompozicija i krvna osveta dugo su se primenjivale istovremeno. O{te}eni je donosio odluku izme|u osvete i obe{te}enja. Starovekovne i srednjovekovne dràve su potiskivale i ukidale krvnu osvetu. Naro~ito je suzbijana samopomo} (uzimanje pravde u svoje ruke). Obavezna (zakonska) kompozicija zamenila je dobrovoljnu. Nov~ane globe ozna~ile su po~etak krivi~nog prava kao dela pravnih poredaka starih dràva. Legalna kompenzacija potisnula je osvetni{tvo, ali neke vrste kazni i u savremenim pravima imaju jo{ uvek karakter dru{tvene odmazde prema krivcu.

- 23 -

RELIGIJA U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI Religija kao duhovna tvorevina koju obja{njava svet bila je uz magiju jedan od prvih oblika dru{tvene svesti. Drevni ljudi su poku{avali da objasne svet oko sebe i da uti~u na natprirodne sile. Praistorijske religije zasnivaju se na religijskim i magijskim predstavama koje prelaze okvire materijalnog ìvota. Ljudi su religijskim i magijskim simbolima uspostavili duhovnu nadmo} nad stvarno{}u oko sebe. Ose}anja straha i nemo}i bitno su uticala na versko pona{anje ljudi. Od kulta lobanje do hri{}anstva nizali su se mileniji evolucije religijske imaginacije. Neandertalci su po~eli da zakopavaju mrtve sa li~nim nakitom. Homo sapiens je stvorio grafi~ke simbole sa~uvane u pe}inskom slikarstvu. Simboli~ni predmeti su kori{}eni u sloènim obredima slu`bama koje su bile protkane magijskim radnjama i ponekad prino{enjem ljudskih `rtava. Evroazijski simobli orla, lava i bika do dana su sa~uvali versko zna~enje u izmenjenom obliku. Verski simboli i obredi pojedinih tipova religija se me|usobno proìmaju i opstaju u raznim etapama. Magija kao i religija obja{njava svet vaniskustvenim ~injenicama. Religija traga za temeljima duhovnog sveta a magija ima prakti~ne ciljeve. Magijski obredi su usmereni na izazivanje odre|enih posledica u stvarnom ìvotu: dobar lov, izle~enje, bolesti, smrt neprijatelja i sl. Animizam kao oblik religijske svesti zansiva se na verovanju da sve prirodne pojave poseduju du{u. Tesna veza ~oveka s prirodom u praistoriji nametnula je "o~ove~avanje prirode". Animisti~ki elementi verskog ìvota opstaju u antici i srednjovekovlju do renesanse. Prvobitni animizam bio je holisti~ki, verovalo se da cela priroda poseduje du{u. Kasniji animizam dodelio je du{e biljkama, ìvotinjama, mineralima, rekama. Lova~ka dru{tva bila su ìvotno zavisna od ìvotinja kojima daju religijska zna~enja. Verovanje u srodstvo sa ìvotinjama naziva se

- 24 -

jetski Savez je po~eo da podse}a na Habzbur{ku monrhiju u zavr{noj fazi rasula. Mihail Gorba~ov je najavio ambiciozan reformski program koji nije imao realno upori{te u sovjetskom dru{tvu. Krajem 1990. i po~etkom 1991. Sovjetski Savez se na{ao u dubokoj ekonomskoj i politi~koj krizi. Totalni neuspeh Gorba~ovljeve perestrojke na unutra{njem planu i jednostrani ustupci Zapadu, posebno SAD i Nema~koj, doveli su do eksplozije dugo potiskivanog nacionalizma i secesionizma. Balti~ke republike, pripojene SSSR 1940. posle sporazuma Hitler – Staljin od 1939, prve su se osamostalile. Predsednik Rusije postao je Boris Jeljcin podbornik liberalizma i radikalnog raskida sa sovjetskom tradicijom. Ideje Gorba~ova o o~uvanju SSSR i pomirenju demokratskog socijalizma i gra|anskog dru{tva nisu dobile potrebnu podr{ku. Jeljcin je 21. jula 1991. izdao ukaz o departizaciji na teritoriji Ruske Federacije koji je doveo do raspu{tanja i ukidanja svih organizacija KPSS u dràvnom aparatu i administraciji, kao i u svim preduze}ima. Prokomunisti~ki poku{aj dràvnog udara od 19. avgusta 1991. nije uspeo zbog izostanka podr{ke naroda. Lan~ana reakcija je dovela do priznanja secesije republika, raspu{tanja KPSS i ukidanja KGB – tajne policije. SSSR je kona~no prestao da postoji 12. decembra 1991. Stvorena je nedefinisana zajednica dràva, koja podse}a na nema~ki savez u prvoj polovini XIX veka, pod nazivom Zajednica nezavisnih dràva. Pored Ruske Federacije u~lanilo se 10 biv{ih sovjetskih republika – suverenih dràva. Jeljcinovu epohu karakteri{e kombinacija politi~ke nestabilnosti, {irenja korupcije i postepene modernizacije. Koncepcija liberalno – demokratske dràve u stvarnosti je omogu}ila prodor finansijsko – politi~ke oligarhije koja se nije obazirala na potrebe moderne dràvne strukture. Sukobi oligarha i podbornika moderne predsedni~ke demokratije zavr{ili su ostavkom Jeljcina i dolaskom Vladimira Putina na ~elo Rusije. Politika modernizacije i snaènja dràve dovela je do ve}e ekonomske i politi~ke stabilnosti. Borba protiv ~e~enskog secesionizma pokazala je odlu~nost Rusije da za{titi svoje dràvne i

- 261 -

Sovjetski uticaj posle Jalte 1945. {irio se svetom. Hitler je opravdavao iracionalni pohod na Rusiju "spa{avanjem Evrope od bolj{evizma", i nadao se da }e uni{titi evroazijskog kolosa, ili ga bar ograni~iti na Aziju. Sovjetski Savez je 1945. kao najve}a vojna sila Evrope zaposeo Be~, Prag i Berlin i do{ao stotinak kilometara od Rajne. Staljin je iskoristio vojnu premo} i politi~ke dogovore sa Ruzveltom i êr~ilom da uspostavi sovjetsku interesnu sferu u isto~noj Evropi. Sovjetizacija je od 1945. do 1948. uspostavila prosovjetske reìme od Baltika do Jadrana. Ve}i deo biv{e Austro-Ugarske bio je pod ~vrstom sovjetskom kontrolom. Milioni ljudi su promenili prebivali{ta u pomeranju sa istoka na zapad – pre svega Nemaca, Poljaka i êha. Osnovni problem prosovjetskih reìma bila je neukorenjenost komunisti~kih ideja u isto~noj Evropi. Tamo{nja agrarno-klerikalna dru{tva bila su tradicionalno rusofobi~na i nepripremljena za partijsku dràvu koja radikalno menja tradicionalne oblike ìvota ili institucija. Selja{tvo i crkva nisu mogli biti saveznici partijskih elita regrutovanih iz redova radni{tva i inteligencije. Sovjetski tenkovi su odràvali tanku legitimaciju "narodnih demokratija" od 1945. do 1990. Mnogo je ja~e bio utemeljen komunisti~ki pokret na zapadu – posebno u Italiji i Francuskoj koji se potvrdio u pokretu otpora nacizmu. Sovjetski blok je uslovio vojnu i politi~ku zavisnost zapadne Evrope od Amerike. Ravnoteà jedne evroazijske sile (SSSR) i

jedne vanevropske sile (SAD) stavila je sudbinu evropskog kontinetna u ruke Moskve i Va{ingtona. Staljinova smrt 1953. otvorila je ne samo pitanje nasle|a nego i problem destaljinizacije – ukidanja kulta li~nosti. Nestanak vrhovnog arbitra doveo je do sukoba u rukovodstvu koji su doveli do dolaska Nikite Sergejevi~a Hru{~ova na ~elo partije i dràve. Kritika kulta li~nosti i destaljinizacija nisu dovedeni do nivoa stvarnih reformi sistema. Industirjski uspon pra}en naglim razvojem nauke i tehnike, posebno atomistike, astronautike i raketne tehnike prikrivao je do po~etka sedamdesetih slabosti sistema. Period Leonida Bre`njeva 1964-1982. zaustavio je destaljinizaciju i doveo do konzervativne stagnacije sistema koji je po~eo da se fosilizira. Sov-

- 260 -

totemizam. ôvek ne sme da ubije i pojede svoju totemsku ìvotinju. Jedni su verovali da poti~u od totemske ìvotinje, a drugi da je praotac bio u prijateljstvu sa tom ìvotinjom. Tabu totemske ìvotinje imao je smisao dru{tvene kontrole ljudskog pona{anja. Totemizam se zadràva u kasnijim religijama u vidu poluìvotinjskih, poluljudskih likova boànski bi}a (sfinga). Boànstva poprimaju ljudske likove u procesu antropomorfizacije. Veliki broj bogova zaduèn je za razne strane duhovnog i materijalnog ìvota. Mnogoboà~ki oblik religije naziva se politeizam. Bogovi su idealizovani i nadmo}ni likovi ljudi. Odnosi u boànskom pateonu zami{ljeni su prema modelu ljudskih zajednica. Nejednakosti (hijerarhiji) me|u ljudima odgovara boànska hijerarjija. Vrhovni bog dobija ulogu patrijarha boànskog roda odnosno monarha sveta. Politeizam je postepeno evoluirao u monoteizam (jednobo{tvo). Religija, magija i mitologija kao oblici iracionalne svesti sve{tenika, ratnika i zemljoradnika predstavljaju tajanstvenu maglinu oko za~etka dràve u osvitu civilizacije. Uspostavljanje dràvnog, pravnog i verskog poretka povezano je sa simbolima visine i svetla. Sadrìna verovanja u tradicionalno ure|enim zajednicama je promenljiva, ne postoje ~vrsti i trajni okviri, mitovi se proìvaju i srastaju kao tropska vegetacija. Razvoj civilizacije vodi}e poku{ajima sistematizacije i kodifikacije svih normativnih oblasti. Veza kraljeva i bogova sluìla je posve}ivanju vlasti i potpunom pot~injavanju podanika vladaru. Nepokornost vlasti se i danas, ponekad, doìvljava kao svetogr|e. Verski sukobi su ~esto izraàvali politi~ka nadmetanja oko vlasti u trouglu vladar – ratnici – sve{tenstvo. Tron i oltar ostali su u misti~noj vezi sve do novovekovnog konstituisanja modernih dràva u kojima se ustavno odvajaju religija i dràva. Savremeni sekularizam nije otklonio iracionalne korene politi~kih mitologija koje teè ili obnovi starih obrazaca ili nametanju novih modela dominacije. Misti~ni temelj autoriteta osta}e enigma do "kraja istorije"

- 25 -

– II –

STARI

VEK

POSTANAK CIVILIZACIJA I TIPOVI STAROVEKOVNIH DR@AVA Dràve su nastajale na razli~ite na~ine. Neka plemenska dru{tva su sopstvenom evolucijom bez spoljnih izazova do{la do dràvnosti. Simbioza razli~itih etni~kih grupa stvarala je dràvu kao izraz prevazilaènja etni~kih suprotnosti. Osvajanja tu|ih teritorija bila su podsticaj da se sa rodovsko-plemenskog pre|e na dràvno ure|enje. Najstarije dràve, orijentalne despotije, nastale su kao rezultat potrebe za izgradnjom celovitih mreà nasipa i kanala oko velikih reka. Obuzdavanje prirodnih sila bilo je izazov s kojim su se mogla suo~iti samo dru{tva sa dràvnom organizacijom. Spoljni uticaji i imitacija tu|ih institucija prate {irenja civilizacija koje prelaze granice starih dràva. Religijska, obi~ajna i moralna pravila uokvirena su u ~vrsti ram dràvnog mehanizma za sistematsku primenu sile. Starovekovne dràve se dele na isto~ne despotije i zapadne robovlasni~ke dràve. Sumerske dràve nastale su u ~etvrtom milenijumu prije na{e ere. Arnold Tojnbi tvrdi da je civilizacija-revolucija po zna~aju uporediva sa "neolitskom revolucijom". Niske doline Tigrisa i Eufrata bile su dovoljno plodne da se stvori vi{ak proizvoda koji je omogu}io nezemljoradni~koj eliti da otkriva, planira, proizvodi i upravlja novim institucijama. Sumerska civilizacija prvi put je povezala tako veliki broj ljudi istim jezikom, pismom, tehnologijom, ekonomijom, religijom, etikom i dru{tvenom strukturom. Civilizacije prelaze geografske i etni~ke granice. Sumerski uticaj na semitske aka|ane doveo je do obrazovanja sumersko-akadske civilizacije koja je zra~ila svoj uticaj na sve strane sveta. Orijentalne despotije su

- 26 -

stabilizacija omogu}ila je pretvaranje ranijih vojnih i politi~kihs veza Sovjetskih Republika u saveznu dràvu – Sovjetski Savez. SSSR i Savez Sovjetskih Socijalisti~kih Republika progla{en je 30. decembra 1922. Prvi kongres Sovjeta SSSR ujedinio je do tada samostalne republike Rusku Federaciju, Ukrajinu, Bjelorusiju i Zakavkasku Federaciju. Vrhovni organ vlasti nove dràve bio je centralni izvr{ni komitet.

Lenjinova smrt 1924. otvorila je unutarpartijsku borbu za nasle|e izme|u Staljina i Trockog. Sukob staljinista i trockista zavr{io je pobedom partijske birokratije i ideje "o socijalizmu u jednoj zemlji" nad revolucionarima kosmopolitima zanesenim idejom permanentne svetske revolucije. Prvi utav SSSR usvojen je 1924. Politi~ke odluke partije su stalno zadràle ve}u urednost od pravnih dokumenata. Staljinov li~ni reìm ozna~io je prelaz iz "revolucionarne u administrativnu utopiju". îstke tridesetih godina su dovele do stvaranja Staljinovog kulta. Generalni sekretar komunisti~ke partije postaje politi~ka ikona – zamena za nekada{nje slike ìvih carva po ruskim crkvama. Na izgradnju kulta uticali su ve} prisutna partijska autokratija, permanentne krize i civilizacijska zaostalost dru{tva koje se ustremilo ka komunizmu kao vrhuncu civilizacije rada. Za razliku od Staljinove harizme koja se vezivala za Lenjina – Hitlerov mit se zasnivao na veri u "izuzetni nadprirodni kvalitet vo|e". Nacisti~ki decionizam – odre|enost razlikovao se od staljinisti~kog voluntarizma koji nije ideolo{ki poricao tradiciju racionalisti~kog prosvetiteljstva. Sovjetske vo|e se pozivaju na narod i partiju, a fa{isti~ke vo|e se samorazumevaju kao nadideolo{ki suvereni po sebi i za sebe. Staljin se u godinama otad`binskog rata 1941 – 1945. pribliìo kultu ruskih careva – Ivana Groznog i Petra Velikog – kao i ruskih vojskovo|a Suvorova i Kutuzova. Ideologija istorijske nu`nosti trebala je da opravda te{ke represije, politi~ki teror i velike ratne `rtve. Birokratski centralizam i birokratski kolektivizam su stvorili mo}nu armiju ali je rusko i sovjetsko dru{tvo bilo izloèno "faraonskoj prinudi" izraènoj u prisilnom radu miliona po sibirskim logorima – arhipelag Gulag.

- 259 -

kontrarevolucije. Ukinute su sve pravne razlike izme|u gra|ana i uveden je gra|anski brak. Crkva je 1918. odvojena od dràve, a {kola od crkve. Prvi put u istoriji sveta ène su potpuno izjedna~ene sa mu{karcima u svim pravima i obavezama. Neruskim narodima je deklarativno dato pravo na samoopredeljenje 15. novembra 1917, ali je u januaru 1918. dodat stav – "mora ostati podre|eno na~elima socijalizma". Bolj{evici su u januaru 1918. onemogu}ili rad ustavotvorne skup{tine koja nije usvojila bolj{evi~ki – projekat deklaracije o pravima radnog i eksploatisanog naroda. Novo – ustavno dvovla{}e je prekinuto dekretom o raspu{tanju konstituante. Tre}i sveruski

kongres Sovjeta je prihvatio – projekat deklaracije o pravima radnog i eksploatisanog naroda kao prvi ustavni dokumenat. Rezolucija od 28. januara 1918. zaokruìla je i legalizovala revolucionarnu praksu u ~etiri ta~ke: 1. Ruska republika jeste federativna sovjetska i socijalisti~ka dràva; 2. Sveruski kongres Sovjeta radni~kih, vojni~kih i selja~kih deputata je vrhovni organ vlasti, koji se sastaje najre|e svaka tri meseca; 3. Kongres bira sveruski centralni izvr{ni komitet Sovjeta, koji je najvi{i organ izme|u zasedanja kongresa; 4. Vlada federacije zove se Savet narodnih komesara, a njene ~lanove bira sveruski kongres sovjeta ili njegov centralni izvr{ni komitet. Republika Sovjeta je u dugom i krvavom gra|anskom ratu 19171921. porazila pristalice carskog samodràvlja i liberalno-socijaldemokratski projekt parlamentarne republike. Utopijske ideje Pariske komune iz 1871. preoblikovane su u ruskoj praksi revolucije. Umesto Savezne Republike autonomnih komuna stvorena je centralizovana partijska dràva. Ruska Sovjetska Federativna Socijalisti~ka Republika je u periodu "ratnog komunizma" odbranila tekovine revolucije po ceni visokih ljudskih i ekonomskih gubitaka. Lenjin je 1921. inicirao novu ekonomsku politiku (NEP) sa dosta elemenata kapitalisti~kog preduzetni{tva. Ekomska i politi~ka

- 258 -

organizovale gradnju sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje. Centralizovana dràva i u Mesopotamiji i u Egiptu diriguje organizaciju javnih irigacionih radova. Vladari su bili ili vrhovni sve{tenici ili bogovi u ljudskom liku. Orijentalne despotije predstavljale su teokratske dràve sa izme{anim religioznim i politi~kim funkcijama. Najvi{a religiozna funkcija bila je izvor zakonodavne, sudske i izvr{ne vlasti koje su osnovne funkcije moderne dràve. Dominacija religije u javnom ìvotu i kolektivna svojina seoskih op{tina uticali su na konzervativizam isto~nih civilizacija. Slobodni i poluzavisni seljaci bili su glavni nosioci proizvodnje. Patrijarhalno ropstvo nije moglo da preuzme proizvodnju i zato su ostali brojni relikti prvobitne zajednice. Mali broj privatnih robova onemogu}avao je {irenje privatne svojine na zemlji. Dràva i vladar kontroli{u privredni ìvot. Ve}ina podanika je i ekonomski zavisna od vladara {to je sli~no nekim oblicima srednjevekovnog feudalizma. Zapadne robovlasni~ke dràve nisu bile izloène sudbinskoj zavisnosti od klime i tla kao orijentalne despotije. Gr~ke dràvice (polisi) i Rim nastaju kasnije i sa nagla{enijom ulogom pojedinaca. Socijalna dinamika i brì ritmovi istorijskog vremena Zapada predstavlja kontrast stati~nosti i uronjenosti u prostor isto~nih civilizacija. Broj privatnih robova u anti~kim robovlasni~kim dràvama brzo je rastao i oni su vremenom postali oslonac proizvodnje. Status roba sveden je na poloàj "oru|a koje govori". Usitnjena zemljoradnja i pomorstvo omogu}ili su brzo {irenje privatne svojine. Dràvni aparat nije bio centralizovan i nije kontrolisao privredu. Vrhovni organ vlasti nije bio gospodar i bog. Zapadne dràve su prete`no republike ~iji su vrhovni organi birani na odre|eno vreme. Ni zapadne monarhije nisu dostigle nivo krutog centralizma orgijentalnih despotija. Rimska imperija samo je u periodu dominata usvojila neke elemente orijentalnog monarhizma. Anti~ka afirmacija individualizma i racionalizma predstavlja osnove evropskih civilizacija. Razlika izme|u tipova starovekovnih dràva rezultat je uop{tavanja stvarno postoje}ih specifi~nosti. Tipi~ne osobine ne javljaju se sa istim intenzitetom u svim dràvama. Postoje izvesna odstupanja od osnovnog modela uslovljene lokalnim specifi~nostima. Hamurabijev Vavilon kao orijentalna despotija imao je razvijenu privatnu svojinu. - 27 -

Anti~ka Sparta je zadràla kolektivnu svojinu. Razlike izme|u civilizacija mogu biti uzrok sukoba i ratova. Plemenski ratovi i etni~ki sukobi doga|ali su se unutar iste civilizacije. Takav je bio Peloponeski rat Atine i Sparte. Gr~ko-persijski ratovi bili su sukob dve civilizacije gr~ke (pomorske i individualisti~ke) i persijske (re~ne i kolektivisti~ke). Vekovne sukobe isto~nih i zapadnih dràva podsticala je religija kao ~inilac poja~avanja kulturnih razlika. Semjuel Hantigton kaè da je ljudska istorija pri~a o civilizacijama koje su obezbe|ivale naj{iru identifikaciju za ljude. Interakcije civilizacija u vidu orijentalnih despotija i anti~kih dràva vi{e su zavisile od religije nego od rase. Civilizacija moè da sadrì jednu ili vi{e dràva. Sumerska civilizacija je od gradova – dràva izrasla u imperiju. Egipat je bio civilizacija dràva. Gr~ko-rimska civilizacija od gradova – dràva stvorila je mo}nu imperiju oko ~ije ba{tine }e se otimati u srednjem veku zapadnoevropske dràve katoli~ke civilizacije i pravoslavne dràve vizantijske civilizacije. Velike religije su odre|uju}e karakteristike velikih civilizacija. Ideje i tehnologije sporo su se razmenjivale dok su osvaja~ki dodiri bili nasilni~ki i relativno kratki. Svaka imperija – civilizacija videla je sebe kao sredi{te geografije i istorije sveta i posmatrala je ostale dràve kao periferiju. Me|udràvni odnosi uslovili su da se kao pratioci ratnika i trgovaca pojave pregovara~i – diplomate. Najstariji poznati me|udràvni ugovor zaklju~io je u XIII veku p.n.e. egipatski faraon Ramzes II sa hetitskim vladarom Hatu{ilom III Mirovni ugovor i odbrambeni savez bio je osnaèn faraonovom ènidbom dvema hetitskim princezama. Gr~ki polisi su rat objavljivali preko glasnika, a mir zaklju~ivali pismeno. Prapo~eci me|unarodnog prava {ti}eni su religioznim sankcijama.

volucionarna propaganda se zasnivala na traènju mira i hleba.

Vojni neuspesi jula 1917. naglo su uve}ali popularnost bolj{evika. Julski nemiri doveli su Kerenskog na ~elo Privremene vlade, ali po cenu politi~kog slabljenja uloge menj{evika i socijalrevolucionara u sovjetima. Neispunjenje obe}anih reformi ja~alo je bolj{evi~ku partiju koja je bila u usponu. Revolucionarna samosvest je narasla do odluke o revolucionarnom preuzimanju vlasti. Lenjin nije bio zarobljenik marksisti~ke dogme o revoluciji kao {irokom pokretu, nego je smislio dobro organizovan ustanak – dràvni udar usmeren na bitne ta~ke dràvnog sistema. Lav Trocki je preko Petrogradskog sovjeta pripremao "tehniku dràvnog udara" koji se podudario sa po~etkom II sveruskog kongresa sovjeta sazvanog za 7. novembar. Bolj{evici su jednim udarcem preuzeli obadve linije postcariti~ke vlasti. Dobra politi~ka priprema i besprekorna tehnika dovela je do gotovo beskrvne pobede u Petrogradu.

Drugi sveruski kongres sovjeta objavio je 8. novembra da preuzima vlast koja prelazi na sovjete radni~kih, vojni~kih i selja~kih deputata. Poku{aji protivudara su energi~no slomljeni i bolj{evici su brzo preuzeli vlast {irom Rusije. Vlada "diktature proletarijata" prvih osam meseci je bila koalicija bolj{evika i levih socijalrevolucionara. Na petom sveruskom kongresu sovjeta do{lo je do kona~nog razlaza, ali su socijalisti~ke stranke opoziciono delovale sve do ugu{enja ustanka mornara u Kron{tatu 1921. Tada je uspostavljen jednopartijski sistem i politi~ki monopol bolj{evi~ke partije.

Lenjin je dao prednost partijskoj dràvi u slu`bi revolucionarne ideologije nad {irom koalicijom u nekoj varijanti "sovjetskog parlamentarizma". Partija je disciplinovano sledila svog vo|u u politi~koj liniji pretvaranja sovjeta u bolj{evi~ke organe vlasti. Centralni komitet bolj{evi~ke partije donosio je bitne politi~ke odluke koje su dràvni organi i Sovjeti formalno ozakonjivali i provodili. Demokratski centralizam partije ~inio je ve}inske odluke centralnog komiteta obavezuju}im za ~lanove partije koji su bili na klju~nim mestima u dràvi. Crvena garda je prerastala u regularnu crvenu armiju. Stvorena je êka – politi~ka policija za borbu protiv

- 28 -

- 257 -

SOVJETSKI DR@AVNOPRAVNI SISTEM 1917-1991. Ratni neuspesi su Rusiju pretvorili u "bezli~ni haos". Socijalno i politi~ko nezadovoljstvo {irokih slojeva stanovni{tva dovelo je do otvorenog bunta protiv carskog reìma u Petrogradu. Godine 1917. 8. marta (po starom kalendaru 23. februara) {trajkovi su prerasli u demonstracije – bunt u otvorenu pobunu koja se preobrazila u revoluciju sa sloganom "dole car". Vojna pobuna 12. marta odlu~ila je sudbinu carizma. Opoziciona Duma je dobila na zna~aju iako nije kontrolisala situaciju. Revolucionarne mase su sledile Sovjete. Dvovla{}e su izraàvala dva centra vlasti – izvr{ni odbor Dume i izvr{ni odbor Sovjeta. Prvi centar mo}i je okupio liberale i desne socijaliste a drugi leve socijalisti~ke frakcije. Sovjeti su bitno oja~ali pristupanjem vojni~kih deputata. Car Nikola II je abdicirao u no}i izme|u 14. i 15. marta. Rusija se od na~ela carizma – "pravoslavlje, samodràvlje, narod:" uz posredovanje liberalno – demokratske retorike kretala ka izboru izme|u parlamentarizma ili "revolucionarnog jedinstva partije naroda". Duma je iskoristila po~etnu neodlu~nost Sovjeta da obrazuje privremenu vladu. Sovjeti su me|utim ~uvenom naredbom broj 1. stavili pod svoju komandu oruàne snage. Jedina li~nost koja je mogla da posreduje izme|u vlade i sovjeta bio je Aleksandar Kerenski – petrogradski advokat i dobar govornik. Njegova politi~ka mo} se zasnivala na ~injenici da je jedini od ~lanova privremene vlade, u kojoj je bio ministar pravde, bio istovremeno i ~lan izvr{nog odbora sovjeta. Revolucionarna levica nije dozvolila o~uvanje monarhije. Na zahtev petrogradskog Sovjeta ~lanovi carske porodice su uhap{eni i zato~eni. Sovjeti su neprekidno snaìli prilivom revolucionara iz sibirskog progonstva ili iz emigracije. Ve}ina menj{evika i socijalrevolucionara bledila je u sudaru sa ~vrstom bolj{evi~kom organizacijom. Bolj{evi~ki radikalizam se u~vrstio povratkom Lenjina, Staljina i Trockog. Lenjin kao vo|a izuzetnih politi~kih sposobnosti preusmerio je bolj{evi~ku politiku na borbu Sovjeta protiv privremene vlade. Re- 256 -

SUMER I AKAD Meospotamija, me|ure~je Tigrisa i Eufrata, predstavlja rodno mesto najstarije civilizacije. Sumeri su tvorci najstarije pismenosti slikovnog pisma koje je evoluiralo u klinasto pismo. Etni~ko poreklo Sumera, tamnoputih zemljoradnika i sto~ara, predstavlja zagonetku. Gradili su naselja na breùljcima koji su ih {titili od poplava. Po~eli su da grade nasipe i kanale koriste}i oru|a od kamena, drveta, gline i bakra. Ve}a proizvodnja na isu{enim mo~varama omogu}ila je dru{tveno raslojavanje i nametala potrebu koordinacije irigacionih sistema na {irim prostorima. Prvobitna dru{tvena organizacija raspala se sredinom IV milenijuma p.n.e. kada su se obrazovali prvi samostani gradovi – dràvice: Ur, Uruk, Ki{, Laga{, Eridu, Um i drugi. Severnija akadska plemena semitskog jezika i porekla pod sumerskim uticajem stvaraju svoje prve gradove – dràvice. Sumersko-akadska civilizacija iznikla je na geopoliti~ki otvorenom prostoru. Neprijateljska plemena i prirodne stihije ~esto su ru{ile tekovine ljudskog rada. Poslu{nost ocu i vladaru bila je imperativ opstanka porodice i dràve. Gradovi su nastali od centralnih naselja pojedinih plemena. Centralno mesto u gradu imao je hram boga – za{titnika grada. Hram je bio stepenastog oblika i sluìo je kao svetili{te, osmatra~nica, skladi{te, arhiv, sud i {kola Patesije, gradovi – dràve, ostale su va`ni politi~ki i privredni centri za{ti}eni zidovima i kanalima. Upravnici gradova (patesi) bili su i prvosve{tenici. Kasniji vladari na {irim prostorima nosili su titulu lugal (car). Funkcija patesa od izborne je postala nasledna. Vladar je bio vrhovni vojskovo|a zakonodavac i vrhovni sudija. Vladar je preko sebi pot~injenog najvi{eg dràvnog ~inovnika nubande kontrolisao dràvnu i hramovsku birokratiju. Vrhovni bog – za{titnik smatran je za vrhovnog vladara ~iji su zemaljski izaslanici patesi i hramovski slu`benici.

- 29 -

Hramovi su posedovali veliku imovinu. Pripadao im je najve}i deo obradivog zemlji{ta. Dràvno-hramovska privreda obezbe|ivala je rezerve hrane kao osnovu ekonomske stabilnosti. Hramovska zemlja bila je kolektivna svojina zajednice. Patesi su preko pisara nadzirali izgradnju i odràvanje irigacionih sistema. Mo}ni stale` sve{tenika okruìvao je vladare i budno pratio njihov rad, istovremeno su posredovali izme|u naroda i vladara. Teokratija zaslonjena autoritetom boànstava nije zna~ila ~istu samovolju vladara. Bitne odluke dono{ene su u prisustvu gradskih stare{ina i naoruànih mu{karaca. Dru{tvene napetosti uve}ale su se oduzimanjem hramovske zemlje u korist vladra i dvorske aristokratije. Grad Laga{ se pobunio zbog naru{avanja starih obi~aja i smanjenja privatnih selja~nih poseda. Vo|a pobune Urukaginua povratio je "starinske uredbe" vra}anjem hramovske zemlje i zabranom out|ivanja selja~kog poseda. Du`ni~ko ropstvo nije bilo ukinuto. Najstariji pravni akt o socijalnim reformama odredio je precizne tarife za ven~anja i sahrane sve{tenicima. Dru{tvene nepravde su ublaène i odobrenjem du`ni~ke docnje, odre|ivanjem sledovanja hrane za neke kategorije stanovni{tava. Socijalne reforme su uznemirile aristrokratiju i sve{tenstvo susednih gradova {to je dovelo do rata izme|u Ume i Laga{a. Pobeda Ume je ukinula reforme. Sumerske patesije bile su oslabljene unutra{njim sukobima i me|usobnim ratovima. Akadski osvaja~ Sargon, po{to je pokorio sve gradove u Akadu, zavr{io osvaja~ki pohod potpunim pot~injavanjem sumerskih gradova – dràva oko 2350 p.n.e. Sargonova imperija bila je prva jedinstvena sumersko-akadska dràva koja je obuhvatila ~itav prostor Mesopotamije. Akadski vladari (lugali) po~eli su da koriste titulu "car sve ~etiri strane sveta". Sargon je stvorio staja}u vojsku i izgradio velike irigacione sisteme. Uveo je op{ti sistem mera {to je dogodovalo {irenju trgovine i ja~anju privatne svojine. Carstvo je oslabio partikularizam i ono je potrajalo ne{to vi{e od jednog veka. Sumerski carevi iz grada Ura obnovili su oko 2100 p.n.e. jedinstvenu dràvu. Lugal Ur–namu stvorio je imperiju koja nije trajala mnogo duè od jednog stole}a. Imerija je bila vrhunac sumer- 30 -

zasnivala na 75 zakonskih nacrta koji su doneli nacionalizaciju i {irenje socijalne za{tite. Hladni rat je usporio divovski program reformi posle 1948. Britanija je brzo gubila kolonijalno carstvo i ekonomski slabila u odnosu na Francusku, Zapadnu Nema~ku i Italiju. Socijalna dràva je delovala pa je do 1960. gotovo celokupno stanovni{tvo bilo obuhva}eno zdravstvenom za{titom. Mnogo se ulagalo u javno obrazovanje i stambenu gradnju. Kriti~ari socijalnih programa ukazivali su na porast zavisnosti od dràve i sputavanje privatne inicijative. Tokom XIX veka ìvotni standard u Britaniji bio je vi{i nego na kontinentu. Sedamdesetih godina XX veka kontinetalne dràve su pretekle biv{u svetsku velesilu. Po~eo je odliv nau~nika i tehnolo{kih stru~njaka u SAD. Britanski sindikati su ~esto zbog sitnih sporova paralisali celokupnu industriju. Nova klasa menadèra – tehnokrata dobila je veliku mo} u upravljanju privrednim i dràvnim poslovima. Socijalna dràva je smanjila socijalnu bedu po cenu smanjenja privatnog bogatstva. Ameri~ka civilizacija je uticala na stil svakodnevnog ìvota masa i otupljivanje reformskih zahteva. Revolucija znanja izraèna je u uspostavljanju posebnog ministarstva za nauku i tehnologiju. Britanska kriza sedamdesetih oja~ala je potrebu za ve}om efikasno{}u kao na~ina da se prevazi|e "engleska bolest". Margaret Ta~er, {ef konzervativaca, uspela je da oìvi privredu u duhu neoliberalizma i obnove konzervativnih vrednosti. Parlamentarno klatno konzervativci – laburisti, posle "ta~erovske revolucije" osamdesetih godina, zaustavilo se tri uzastopna mandata na torijevskoj strani. Suzbijanje radni~kih {trajkova i foklandski rat podsetili su na dane imerijalne slave, ali ta~erizam nije uspeo da uni{ti socijalnu dràvu. Volter Laker isti~e: "Maja 1990. Margaret Ta~er je obeleìla desetogodi{njicu svog dolaska na vlast. Bila je to prilika da se proslavi ne samo njen dugogodi{nji sta` premijera ve} i ~injenica da je postavila novi rekord. Te{ko bi se mogao izdvojiti britanski politi~ar, s izuzetkom Vinstona êr~ila, koji je vi{e uticao na sudbinu zemlje". I pored smene Maragaret Ta~er konzervativci su nastavili da vladaju do sredine devedesetih godina kada se parlamentarno klatno vratilo na stranu laburista.

- 255 -

poreza pobolj{ao ìvotne uslove {irokih slojeva. Priznanje Sovjetskog Saveza je iskori{teno kao povod za napade na vladu koja je oborena u oktobru 1924, zbog jednog bezna~ajnog pitanja. Novembarski izbori 1924. doneli su veliku izbornu pobedu konzervativcima, slomili liberale i zadràli laburiste kao jedinu alternativu konzervativcima. Generalni {trajk 1926. zavr{io je potpunim porazom radni~kih sindikata a 1927. je uprkos protivljenju laburista parlament usvojio Zakon o zabrani generalnog {trajka. Pojava laburista je bila znak demokratizacije i prodora novih ideja koje nisu ugrozile osnove parlamentarne dràve. Politi~ke borbe vodile su se bez verbalnog i fizi~kog nasilja. Spremnost na kompromise ublaàvala je politi~ko suprani{tvo koje nije pralazilo u odnos nepomirljivog neprijateljstva. U "vremenu netrpeljivih" to je Veliku Britaniju u~inilo oazom politi~kog racionalizma. Andrej Mitrovi} isti~e "tako se desilo da u Velikoj Britaniji izme|u dva svetska rata ni jedan jedini ~ovek ne izgubi ìvot zbog bilo kog politi~kog ili ekonomskog problema, uprkos ìvim politi~kim sukobima, mnogim razilaènjima partijskih drugova, {trajkovima itd. To je i jedina zemlja Evrope u tih dvadeset godina za koju se ovo moè re}i". Politi~ka ravnoteà konzervativne desnice i laburisti~ke levice odràvala se "na obostranoj umerenosti i politi~kom partnerstvu". Ni velika privredna kriza 1929. ni spoljni izazovi nisu toliko uzdrmali javnost koliko ljubavna pri~a kralja Edvarda VIII koji se 1936. odlu~io da oèni izvesnu Valis Simpson, amerikanku pred drugim razvodom. Vlada je smatrala da bi izabrana nevesta ”unizila i krunu i dràvu”, pa se Edvard VIII odrekao prestola, oènio se svojom izabranicom i nastavio da ìvi kao vojvoda od Vindzora. Incident je pokazao stvarnu nadmo} parlamentarne vlade nad monarhaom. Ratna koalicija konzervativaca i laburista na ~elu sa Vinstonom êr~ilom bila je oven~ana slavom ratnog pobednika. Maja 1945. ratnu koaliciju je zamenila prelazna vlada. Izborna pobeda laburista u julu 1945. zasnivala se na o~ekivanjima ve}e socijalne pravde. Politika socijalne pomo}i utrla je put socijalnoj dràvi. Laburisti su bili pristalice postepenih promena i okupljali su ljude razli~itih ideolo{kih opredelenja od socijalnih liberala do pravovernih marksista. Reformisti~ka i populisti~ka politika objedinila je parlmentarnu akciju i dru{tvenu pravi~nost. Nova Britanija se - 254 -

ske dràvnosti u obliku civilizacije – dràve. Ur–namu je prvi zakonodavac ~iji je zakonik delimi~no sa~uvan. Lugali su nekada mo}ne upravnike gradova postavljali ili preme{tali po volji i u~inili ih potpuno zavisnim. Poslednji sumerski carevi su sebe proglasili boànstvima. Semitska plemena Elamita i Amorita uni{tila su sumersko carstvo, ali su novostvorene dràvice ostale pod sna`nim uticajem sumerske civilizacije. Sumeri su nestali kao dràvotvoran narod, ali je njihova civilizacija bitno obeleìla druge naroda u Mesopotamiji. Civilizacijsko jedinstvo Mesopotamije bilo je sa~uvano i u uslovima dràvnopravnog partikularizma. Ideja o vladaru kao posredniku izme|u neba i zemlje koji objedinjuje svetovnu i duhovnu vlast traje od Sargona do Nabukodonosora.

- 31 -

ZBORNICI KLINOPISNOG PRAVA Mesopotamija (Sumer i Akad) je bila kolevka najstarijih pravnih spomenika sa~uvanih u obliku klinopisnih tekstova na glinenim plo~icama. Sumeri su u {kolama prou~avali zakone i prepisivali presude. Prona|ene su hiljade glinenih plo~ica sa sa~uvanim zakonima i presudama. Zbornike klinopisnog prava konvencionalno nazivamo zakonicima (kodeksi). Vladari su unificirali pona{anje ljudi zakonskim propisima. Racionalno oblikovan zakonski poredak dopunio je sistematsku upotrebu sile. Vladarske zapovesti bile su boànskog karaktera za zajednice koje su njih verovale kao u "re~ bogova". Da nije bilo religije zid bi pretvorio grad u zatvor. Bog – za{titnik i vladar otklanjaju sva|e i nesuglasice u sporom procesu pomirenja. Vladarska ~vrsta nare|enja ubrzavaju put do pravde. Pisano pravo je stvaralo formule zakonitosti i pravednosti koje proizilaze iz vladarsko-boànskih nare|enja. Ljudsko pona{anje regulisano je jedinstvenim pravilima i jedinstvenim kaznama kojima se prevazilazi haoti~nost lokalnih obi~aja. Grad – svetili{te postajao i grad sudi{te u kome se sudilo bezakonju i nasilju. Sudnice su postale, uz hramove i dvorove, glavna obele`ja sumersko - akadskih gradova. Slava najstarijeg pravnog teksta na svetu pripada zakoniku Urnamu donetom oko 2100 p.n.e. Klinopisni zakonici predstavljaju zbornike zapisanog ili izmenjenog obi~ajnog prava. Stari kodeksi se su{tinski razlikuju od modernih kodifikacija i obuhvataju vi{e razli~itih grana prava. Nije postojao sistem izlaganja odredbi prema granama prava. Iza zakonika Ur-namu doneti su slede}i klinopisni kodeksi: Zakonik Lipit-i{tar oko 1930 p.n.e.; E{nunski zakonik od 1720 p.n.e.; Hamurabijev zakonik oko 1680 p.n.e.; Hetitski zakonik iz XVI veka p.n.e. i Asirski zakonik iz VIII veka p.n.e. Zakonik Ur-namu isti~e boànsko poreklo zakonika i nameru vladara da o~isti zemlju od otima~a i varalica, da spre~i da "sirotinja ne postane `rtva bogatih". Za telesne povrede predvi|ao je nov~anu kaznu – kompoziciju, a ne talion; "ako ~ovek ~oveku otkine

- 32 -

je tek svaki dvanesti Britanac uìvao bira~ko pravo. Tre}a izborna reforma od 1884. utrostru~ila je bira~ko telo u grofovijama i prili~no "ispeglala" neravnomernosti poslani~kih mesta. Sto pet gradi}a sa manje od 11.000 stanovnika izgubili su samostalne poslanike. Op{te bira~ko pravo uvedeno je tek posle I svetskog rata 1918. Godine, 1928. izjedna~ene su ène i mu{karci u bira~kom pravu.

Pretpostavljena harmonija naroda, parlamenta i vlade zavisi od narodne volje. Kruna je ostala bez fakti~ke mogu}nosti upravljanja – "kralj vlada, ali ne upravlja". Kabinet mora da odstupi ako izgubi podr{ku donjeg doma. Pravo raspu{tanja pralamenta kruna koristi na predlog kabineta pa to sistem odràva u ravnoteì. Presudna uloga donjeg doma kao narodnog predstavni{tva u~vr{}ena je ne samo u zakonodavnom nadmo}i u~vr{}enom zakonom od 1911. nego i principom ministarske odgovornosti predstavnicima naroda (odnosno narodu). Parlamentarna odgovornost ministara i njihova mogu}nost da kao oborena vlada preko monarha raspuste parlament prepu{ta narodu kona~nu odluku o politi~kim pitanjima. Srednjovekovni baroni – utemeljitelji parlamenta nisu mogli ni da naslute preobraàj svoje stale{ke ustanove u organ demokratske vlasti i najra{ireniju politi~ku instituciju savremenog sveta. Konzervativci i liberali su uspostavili koalicionu vladu u toku rata 1914-1918. koja je pobedila i na izborima 1918. Do tada marginalna laburisti~ka (radni~ka) partija dobila je dosta parlamentarnih sedi{ta. Pobeda u ratu nije zaustavila osipanje britanske mo}i. Najmo}nija ekonomska pomorska i kolonijalna sila XIX veka postala je du`nik SAD, a Sovjetska Rusija je odbila da prizna carske dugove Londonu. Ekonomski i socijalni problemi izazvali su masovne {trajkove posebno rudara kao najorganizovanije sindikalne snage. Izbori 1922. su potisnuli podeljene liberale, dok su oja~ali laburiste. Stalni politi~ki uspon laburista obeleìo je dvadesete godine XX veka, kada su oni preuzeli partnerstvo u dvostrana~kom sistemu. Vo|a laburista Remzi MakDonald, "~ovek proleterskog porekla i gra|anskih navika", sastavio je prvu socijalisti~ku vladu u istoriji Velike Britanije. Nije bilo revolucije jer je nova vlada po{tovala politi~ke institucije parlamentarne demokratije. Makdonald je zvani~no priznao Sovjetski Savez 1924. i smanjenjem

- 253 -

zemljoposedima imala poneki "truli grad" u kojima je lako uticala na izbor i tako su lordovi gospodarili u oba parlamentarna doma – u gornjem po sopstvenom pravu, a u donjem po apsurdnoj "logici" izbornog sistema. Posledica ove ograni~enosti mogu}nosti narodnog uticaja dovela je do politi~ke pasivnosti bira~a i vrlo ra{irene korupcije u parlamentu. Rivalstvo krune i kabineta ja~alo je snagu i va`nost parlamentarnog odlu~ivanja, ali se sama institucija nalazila na nedefinisanoj distanci prema narodu koga zastupa. Samo su demokratske izborne reforme mogle da staru aristokratsko – predstavni~ku ustanovu preobraze u narodno predstavni{tvo. Zakon od 1832. izvr{io je preraspodelu parlamentarnih mesta tako {to je trulim i slabo nastanjenim gradovima oduzeto vi{e od 140 sedi{ta koja su dodeljena naseljnim industrijskim krajevima. Broj bira~a bio je uve}an za celu polovinu pre|a{njeg broja. Pravilo da se premijer mora povu}i ako ne dobije podr{ku ve}ine u donjem domu u~vrstilo se posle 1832. Kruna je izgubila nadzor nad kabinetom ali je zadràla pravo raspu{tanja pralamenta i raspisivanja novih izbora. Nova ravnoteà kabineta i krune odràvala se preko parlamenta kao najva`nijeg organa vlasti u parlamentarnom sistemu. Raspu{tanje (disolucija) parlamenta nije uperena protiv parlamenta kao institucije, nego protiv odre|enog politi~kog sastava predstavni~kog tela. Novoizabrani sastavi sa sveòm legitimacijom – podr{kom bira~kog tela primoravaju vladu da po{tuje ne samo zakone nego i politi~ku volju parlamentarne ve}ine. [ef pobedni~ke stranke na izborima dobija mandat da kao premijer sastavi vladu. Kraljevske li~ne naklonosti su izgubile politi~ki zna~aj, jer je kruna morala da trpi i nepoèljne stranke i li~no neprijatne ministre. Parlament je pored zakonodavne posredno kontrolisao i izvr{nu vlast. Pojavila se izreka "da engleski parlament moè sve, osim da mu{karca pretvori u ènu". Reformni zakon od 1832. je politi~ki oja~ao srednju klasu. Politi~ke stranke su se reorganizovale i promenile imena: torijevci su uzeli ime konzervativna stranka, a vigovci liberalna stranka. Druga izborna reforma 1867. udvostru~ila je bira~ko telo, ali nije otklonila neravnopravnost u raspodeli poslani~kih sedi{ta. Tada

- 252 -

njegovu nogu, plati}e 10 sekela srebra". Elegantno formulisanje pravne norme u kondicionalnom obliku svedo~i o visokom nivou sumerske pravne tehnike. Zakonik Lipit-i{tar poti~e iz amoritskog grada Isine i napisan je sumerskim jezikom. U uvodu se govori o boànskom poreklu zakonika. Sa~uvane odredbe (oko 40) pokazuju sli~nosti sa kasnijim vavilonskim pravom, ali i sa prethodnikom. @ene nisu bile potpuno obespravljene. Svako se mogao useliti u napu{tenu ku}u i privojiti je ukoliko tri godine pla}a porez. E{nunski zakonik predstavlja prvi pravni zbornik napisan na akadskom jeziku. Skoro 60 propisa predstavlja zbirku ranijih zakona i sudskih presuda. Krivi~na dela su ka`njavana nov~ano, a izuzetno smr}u. Bra~no pravo je regulisano sli~no kao u kasnijem Hamurabijevom zakoniku. Posle Hamurabijevog zakonika nastao je Hetitski zakonik. Hetiti su sru{ili vavilonsku dràvu i stvorili carstvo koje se grani~ilo sa Egiptom. Hetitski sistem kazni bio je blaì od vavilonskog. Nije bilo taliona, a smrtna kazna je bila retka. Smr}u se ka`njavala sodomija. Imovinske kazne su dominirale. Zakonik je i pored toga na znatno nièm nivou razvoja od Hamurabijevog zakonika Asirski zakonik bio je jo{ nerazvijeniji zbog {iroke upotrebe taliona, ~ak i za krivi~no delo silovanja. Klinopisno pravo ~ine i drugi sa~uvani klinopisni zakoni i hiljade pravnih tekstova (ugovora i presuda). Pravne isprave najpotpunije odslikavaju stvarni ìvot dru{tva. Brojni pisari su opisivali sve od zemlji{ta do stanovni{tava. Vladarska pisma niìm ~inovnicima svedo~e o funkcionisanju dràvnog aparata. Razvijenost pravnog saobra}aja bila je bez premca u ranim civilizacijama.

- 33 -

VAVILONSKO CARSTVO Grad – dràva Vavilon postao je u prvoj polovini II milenijuma p.n.e. dràvnopravno jezgro sumersko-akadske civilizacije. U III milenijumu p.n.e. Vavilon je bio tipi~no akadsko selo na obali Eufrata. Amoriti, semitski osvaja~i, preobrazili su ga oko 2000 p.n.e. u grad – dràvu i va`no trgova~ko sredi{te. Vavilonski vladari su postepeno {irili teritoriju svoje dràve na ~itav Sumer i Akad. Na vrhuncu mo}i vavilonska imperija se protezala od Persijskog zaliva do Sirije. Staro vavilonsko carstvo stvarno je utemeljio {esti vladar amoritske dinastije – zakonodavac Hamurabi (1709-1669 p.n.e.). Carstvo nije predstavljalo samo produètak sumersko-akadskih tradicija, nego i sintezu koja je potvrdila vitalnost civilizacije sposobne da preobrazi osvaja~e od sledbenika u tuma~e, tvorce kulture i dràvnopravnog poretka. Izgra|ena je jaka centralna administracija i sna`na vojska. Bog Marduk postao je vrhovni bog na celoj dràvnoj teritoriji. Vavilonska privreda se zasnivala na irigacionoj poljoprivredi koja je bila narasla i po prostoru i po prinosima. Dràva je potisnula ulogu hramova i sve{tenstva. Kolektivna svojina (dràve, hramova, seoskih op{tina) i dalje je dominirala. Dràvna birokratija je upravljala javnim radovima. Dràva je konstrolisala spoljnu trgovinu i dobar deo unutra{njeg prometa. @ito i srebro bili su glavna sredstva razmene. Bankarski poslovi su cvetali i pojavio se poseban sloj bogata{a, damkari (bankari). Privatno preduzetni{tvo dopunjavalo je kolektivnu privredu {to je uticalo na niz osobenosti dru{tvene strukture i pravnog sistema. Dru{tvo je bilo ekonomski i pravno raslojeno. Starovavilonsko dru{tvo ~inila je ~itava lepeza socijalnih slojeva. Svetovna i hramovska aristokratija bila je na vrhu. Dràvni ~inovnici i profesionalni vojnici raspolagali su velikim posedima kao nagradom za sluènje vladaru. Slobodni seljaci, zanatlije i trgovci nisu bili ve~no vezani za svoj status. Broj slobodnih ljudi nadma{ivao je broj robova. Kolektivni rad je bio zajedni~ki za slobodne i robove u povremenom izvo|enju javnih radova. Osobenost vavilonskog prava ~ini podela slobodnih ljudi na dve kategorije. Privilegovani avilumi ("sinovi ~oveka") imali su vi{i status.

- 34 -

mogao da potisne one koji su mu se opirali. Volpol je pao 1742. kada je izgubio podr{ku parlamenta – optuèn kao "veliki vezir". Dòrd` III je poku{ao da oslobodi krunu preteranog uticaja vigovskih oligarha iako su vigovci bili parlamentarna ve}ina. Kraljev uticaj na poslanike – kraljeve prijatelje oja~ao je politi~ki uticaj krune koji je bio poguban na ameri~ku politiku Velike Britanije. Nezadovoljstvo naroda zbog izgubljenog rata usmerilo se preko dela parlamenta na vladu lorda Norta – kralj je morao da se prikloni narodnoj volji. Kraljeva li~na vlast je uzdrmana i njegov novi izabranik [elburn morao je da se povu~e 1783. posle poraza na glasanju o parlamentu. Vilijem Pit Mla|i je 1784. opstao na ~elu

vlade uprkos nepoverenju parlamenta, jer je dobio podr{ku naroda na izborima. Parlamentarne vlade XIX veka zavisle su od parlamentarne ve}ine koja zavisi od volje naroda. Izbori su postali centralna ta~ka politi~kog procesa. Tradicija da "mrtvi gradovi" {alju predstavnike u parlament izazvala je zahteve za reformama koji }e parlament preobraziti u narodno predstavni{tvo.

Parlamentarne reforme iz 1832, 1867. i 1884. stvorile su modernu gra|ansku dràvu u obliku parlamentarne monarhije. Pragmati~ni Britanci su ve} napravili izvanredno elasti~an politi~ki mehanizam koji je omogu}avao periodi~no menjanje konkurentskih stranaka na vlasti, ali i dozvoljavao autonomiju grupa i pojedinaca, pa ~ak i prelazak ne samo ~lanova nego i vo|a iz jedne partije u drugu. U XIX veku parlamentarni mehanizam dobija legitimaciju naroda koja preobraàva liberalno – aristokratske institucije u liberalno – demokratski parlamentarnu dràvu monarhijskog oblika. Pitanje ministarske odgovornosti i pitanje o parlamentarnoj ve}ini zavisilo je od srednjovekovnog izbornog sistema koji je obnovljen u vreme restauracije monarhije krajem XVII veka. Mesta u parlamentu su pripadala stanovnicima srednjovekovnih gradova koji su u velikom broju ostali bez stanovnika. Novi gradovi, sa brojnim stanovni{tvom, nisu imali svoje predstavnike. Industrijska revolucija je u XIX veku preobrazila britansko dru{tvo, ali se po{tovala tradicija koja je opustelim ostacima gradova davala po jednog poslanika. Britanska metropola London birao je samo dva poslanika u donji dom. Aristokratija je na svojim

- 251 -

samostalno pod imenom Vilijem III. Kruna dobija civilnu listu – prihode koje joj odredi parlament, pa vi{e nije bilo sukoba oko finansija. Neformalno ministarsko telo – kabinet dobilo je status priznate institucije koja je nagove{tavala parlamentarnu vladu. Vilijem III je mnoge poslove obavljao samostalno uz politi~ke konsultacije kabineta. Sastav ministarskog tela bio je politi~ki me{ovit. Izborni rezultati nisu uticali na sastav kabineta nego kraljevska volja. Me{ovita ministarstva vigovaca i torijevaca odvajala su ministre od stvarnog politi~kog mi{ljenja stranaka i parlamenta. Kraljevo politi~ko mi{ljenje vodilo je kabinet koji je sluìo kao korektivni ~inilac. Zakon o prestolonasle|u od 1701. uveo je ustanovu premapotpisa. Na aktima krune uz kraljev potpis mora da bude i potpis ministra – savetnika konsultovanog kod dono{enja akta. Kruna nije mogla da pomiluje ministra osu|enog u postupku impi~ment – samovoljnim kraljevskim savetnicima. Nametnuta je stalna pretnja pralamenta. Kraljica Ana je 1707. u vreme parlamentarnog sjedinjenja Engleske i [kotske stavila veto na Zakon o posebnoj {kotskoj vojsci. Posle toga nikada vi{e nije primenjeno pravo monarhovog veta – nije ukinuto ali bi njegova primena izazvala revoluciju zbog nepo{tovanja ustavnog obi~aja. Godine 1710. po~elo se prvi put govoriti o prvom ministru. Vigovska ve}ina u parlamentu i homogeni torijevski kabinet pokazali su da kruna moè u sporu sa vladom da prepusti narodu odluku na izborima – kao {to se i desilo 1710. kada je torijevska izborna pobeda uspostavila presedan politi~ki homogenog kabineta podlo`nog ispitu narodne volje. Hanoverski kralj Dòrd` I sastavio je vigovski kabinet, po{to su oni bili njegove dinasti~ke pristalice. Kraljevo nepoznavanje engleskih prilika i jezika dovelo je do toga da je on 1717. prestao da predsedava kabinetu pa je jedan od ministara morao da posreduje izme|u krune i kabineta. Vo|a kabineta Volpol je svoju mo}

uspostavio na osnovu poverenja krune i politi~ke podr{ke donjeg doma. Prvi ministar je svoju politi~ku mo} izgradio korupcijom parlamentaraca koji su za{ti}eni tada{njim pravilom o tajnosti rasprava u parlamentu. Volpol je zadrào svoju poziciju i za vreme kralja Dòrdà II. Kralj je jo{ uvek birao ministre, ali je prvi ministar

- 250 -

Niì sloj mu{kenu nije uìvao punu pravnu za{titu. Avilumi su bili za{ti}eni ve}im nov~anim kaznama i surovijim telesnim kaznama koje prete krivcu. Pripadnici sloja mu{kenu su mogli da bez ograni~enja poseduju imovinu i da njome slobodno raspolaù. Imovina "sitnog sveta" bila je za{ti}enija od njihove li~nosti. Najniì sloj vavilonskog dru{tva predstavljali su vardum (robovi). Robovlasnici su raspolagali sa njima kao pokretnim stvarima, mogli su da ih prodaju, poklone i daju u najam. Pored ratnih zarobljenika bilo je ra{ireno du`ni~ko ropstvo. Robovi su se delili na dràvne, hramovske, privatne i robove seoskih op{tina. Robovski rad nikada nije postao dominantan. U slu~aju ubistva ili saka}enja roba gospodar je dobijao nov~anu naknadu ili novog roba. Obeleàvanje ropskim ìgom i vidljivim znacima sluìlo je kao obezbe|enje (obrijana glava, probodene u{i). Robovi su mogli da se ène i poseduju imovinu. Gospodar je mogao da robu zbog neposlu{nosti odse~e uvo, ali nije smeo da ga teè osakati ili ubije. Starovavilonsko carstvo izgradilo je sna`nu vojnu organizaciju. Staja}oj vojsci pomagale su posebne jedinice sastavljene od ilku – vojnika. Specijalan status govori o va`nosti ovog dru{tvenog sloja za dràvu. Ilku – vojnici bili su du`ni da se u svako doba odazovu vojnom pozivu vladara. Svoj ilku – posed dobijali su od dràve i on se obi~no sastojao od ku}e, ba{te i polja. Posedi su bili neotu|ivi, a vojna obaveza neprenosiva. Slanje zamenika u rat ka`njavalo se smr}u i oduzimanjem poseda. [irenje imperije nije moglo da se ostvari bez plja~kanja i razaranja drugih gradova. Posledice osvajanja i istrebljenja pla{ile su povremeno i osvaja~e koji ponosno isti~u pored pobeda, svoje zasluge za mir. Hamurabij je u jednom ratnom predahu s ponosom saop{tio: "ja sam dokraj~io rat, unapredio sam blagostanje zemlje, narodima sam dao da se odmaraju prijateljskim mestima, nisam dopustio da ih iko terori{e". Luis Mamford, istori~ar grada, isti~e da je "tek {to je to izustio ponovo po~eo ciklus ekspanzije, eksploatacije i razaranja". Hamurabijeva ~etrdesetogodi{nja vladavina integrisala je prostor koji kao jedinstveno carstvo postoji ne{to vi{e od jegnog veka posle smrti utemeljitelja. Hetiti su osvojili Vavilon u XVI veku p.n.e., da bi potom Kasiti uni{tili carstvo. Asirci su kontrolisali te prostore do VII – VI veka p.n.e. kada je stvoreno novo vavilonsko carstvo. Obnovljeni sjaj Vavilona trajao je ne{to vi{e od 70 godina. Najzna~ajniji vladar bio

- 35 -

je car Nabukodonosor koji je zapam}en kao graditelj "vise}ih vrtova". Vavilonsku dràvnost dokraj~io je persijski car Kir krajem VI veka p.n.e. Hamurabijev megapolis pretvoren je u gomilu pe~enog blata. Hamurabijev megapolis pretvoren je u provincijski grad. Grad Asur po kome je Asirija dobila ime bio je severna granica sumerske civilizacije još pre Sargona. Asirci su se bavili trgovinom, a nji-hovi vladari su bilipotčinjeni tuđim carstvima. Asirija se od kraja II milenijuma do 625. p. n. e. širila između Sredozemlja i Vavilona. Agarski car Salmansar je počeo osvajanje Sirije i Palestine koje je završeno u vreme Sargona II. Vrhunac Asirskog carstva dostignut je 671. kada je osvojen Egipat. Car Asurbanipal je u glavnom gradu Ni-nivi ostavio veliku biblioteku zasnovanu na tekovinama sumerske civilizacije. Carstvo zasnovano na vojnoj sili raspalo se posle pada Ninive 612. p. n. e. što je nagovestilo istorijsku marginalizaciju Mesopotamije koja je usledila nakon pada Vavilona. Persijski car Kir je nakon pripajanja brojnih zemalja objedinio zemlje koje pre toga nikada nisu bile zajedno. Novi gospodari Male Azije, Mesopotamije i Egipta bili su potomci nomadskih indo-evropskih Arijevaca. Dinastija Ahemenida stvorila je eklektičku civilizaciju u kojoj se ističe uloga Zaratustrine religije. Relativna tolerancija je omogućila ne samo opstanak drugih vera i običaja već i nekih političkih ustanova. Carska birokratija je nadzirala celo carstvo, ali je svaka provincija imala dva suda: jedan za persijske zakone i drugi za lokalne sporove. Propadanje carstva okončao je Aleksandar Makedonski koji ga je osvojio. Veliki osvajač je usvajao persijske običaje da bi uz pomoć Persijanaca upravljao zemljom od Tigrisa do Inda. Posle smrti Aleksandra u Vavilonu 323. p. n. e. na Istoku su vladali Seleukidi koji su produžili ahamenidsku tradi-ciju upravljanja preko lokalnih upravnika - satrapa. Državu Sele-ukida su u I veku p. n. e. podelili Rimljani i Parćani. Eufrat je postao granica Istoka i Zapada dok je pet vekova ranije ta granica bila na Bosforu, a u vreme Aleksandra na Indu. Parti i Sasanidi su se svojom konjicom uspešno suprotstavljali rimskoj pešadiji. Sasanidsko carstvo je uzdrmala Vizantija a dokrajčili su ga Arabljani. Vavilon je postao gomila pečenog blata zaboravljena u pustinji.

- 36 -

VELIKA BRITANIJA MATICA PARLAMENTARIZMA 1688-2000. Posle slavne revolucije 1688. institucija parlamenta, po poreklu srednjovekovna, nastavlja novovekovnu evoluciju predstavni~kog tela u parlamentarnu demokratiju. Strana~ka borba vigovaca i torijevaca omogu}ila je politi~ku konkurenciju. Vilijem Oranski i Meri (supruga i savladarka) dobili su u februaru 1689. parlamentarni tekst – Bil o pravima. Opisani su protivpravni postupci Dèmsa II i postavljeni zahtevi kojim je prakti~no bilo uslovljeno krunisanje. Bil o pravima je pro~itan prilikom krunisanja u aprilu 1689. "Mi zahvalno prihvatamo to {to ste nam ponudili"

– potvrdio je Vilijem vladavinu prava i mo} parlamenta. Bil o pravima je formalno ozakonjen u parlamentu posle krunisanja Oranskih. Prihvatanje krune "u skladu s predlogom i èljama i lordova i komuna" predstavljalo je kraj boànske legitimacije i pretvaranje kralja u "ustavnog monarha" – organ dràve. Kruna je zajedno sa pralamentom vr{ila zakonodavnu vlast i druge poslove. Kralj u parlamentu nije vi{e bio suveren po vlastitom pravu. Kraljevski veto je ostatak stare svemo}i, jer se bez saglasnosti oba doma nije moglo odlu~ivati ni o ~emu iz nadle`nosti parlamenta. Kruna je potvrdila da ne}e ubirati poreze bez pristanka parlamenta. Sakupljanje i drànje staja}e vojske je legalno samo uz pristanak parlamenta. Kruna je pristala na slobodne izbore i redovna zasedanja narodnog predstavni{tva. Garantovana je sloboda govora i rasprave u parlamentu. Regularno vr{enje kraljevske du`nosti postaje uslov opstanka na prestolu. Bil o pravima je istovremeno naglasio protestantski karakter engleske krune: "s obzirom na ste~eno iskustvo nespojivo je sa bezbedno{}u i blagostanjem ove protestantske kraljevine da njome upravlja papski princ, ili da kralj ili kraljica budu u braku sa katolikom". Vilijem je uspostavio versku toleranciju me|u gra|anima dono{enjem 1689. akta o verskoj toleranciji. Poraz politi~kog katolicizma nije zna~io i versku obespravljenost katolika. Smrt kraljice Meri 1694. zna~ila je kraj savladarstva. Od 1694. do 1702. Vilijem vlada

- 249 -

Bogišićev metod kombinuje pravnoistorijski i komparativni pristup. Istraživanje običaja poslužilo je kao osnova zakonika koji je dograđen recepcijom modernih ideja i institucija. Stil i jezik zakonika su laki i jasni. Ovo zakonodavno remek- delo omogućilo je modernizaciju arhajične plemensko- patrijarhalne države. Krivični zakonik je pruzet od Srbije 1906. godine, a 1910. godine doneti su Zakon o krivičnom postupki i Zakon trgovački i menični. Pravni sistem Crne Gore se tako zaokružio i izložio uticaju germanskog pravnog kruga. Grčka je od 1831. do 1945. godine koristila vizantijski Heksabiblos kako građanski zakonik. Ovakva zakonodavna politika imala je opravdanje zbog želje da se Vizantija predstavi kao srednjovekovno grčko carstvo. Germanski pravni krug je odlučujuće delovao i na pravne sisteme Rumunije, Bugarske i Turske. Izlazak iz sfere uticaja vizantijskog i osmanlijskog prava završio je ulaskom u sferu evropskokontinentalnog prava- germanskog kruga. Austro-Ugarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu 1878. godine. Pod okupacijom je stvorena zemaljska samouprava. Sarajevo je postalo sedište Zemaljske vlade, a na čelu vlade bio je vojnik “zemaljski poglavar”. Poslednju reč imao je zajednički ministar finansija iz Beča koji je nadzirao rad zemaljske vlade. Benjamin Kalaj je preko dve decenije diktirao politiku posebnog statusa Bosne i Hercegovine koju obeležava kompromis postepene modernizacije i razvoja kapitalizma sa konzerviranjem feudalnih odnosa na selu. Pravni sistem Bosne i Hercegovine predstavljao je hibrid osmanlijskog zakonodavstva, verskih prava i austrougarskih pravnih propisa. Bosanskohercegovačko pravosuđe se postepeno približavalo austrijskom uzoru. Tako je i Bosna i Hercegovina posle aneksije 1908. godine ušla u germanski pravni krug.

- 248 -

HAMURABIJEV ZAKONIK Op{te karakteristike Hamurabijev zakonik predstavlja najva`niji pravni tekst starih isto~nih civilizacija. Vavilonsko carstvo je u ovom monumentalnom zakoniku dobilo najverodostojnijeg svedoka o veli~ini svoje civilizacije. Crna kamena stela prona|ena je u Suzi 1901. otkrila je modernim istori~arima stvarnu veli~inu klinopisnog prava. 282 propisa uklesana na steli predstavljala su vrhunac sumersko-akadske pravne kulture. Hamurabi stoji pred bogom [ama{om koji mu daje zakonik kao simbol neraskidive veze religije sa dravnopravnim poretkom. Zakonodavac u religijskom prologu tvrdi da su mu bogovi naloìli dono{enje zakonika. Prethodni klinopisni zbornici po~injali su sli~nim religijskim uvodima Boànski nalog Hamurabiju "da pribavi va`nost pravu u svojoj zemlji, da istrebi pokvarenog i nevaljalog, da spre~i mo}nog da ugnjetava slaboga" obnavlja stara verovanja. Kraj zakonika je ponovo posve}en bogovima koji se pozivaju da kazne one koji ga ne budu po{tovali. Volja bogova trebala je da osigura dodatni autoritet zakoniku u o~ima budu}ih vladara da bi se pridràvali Hamurabijevih propisa. Ve}ina propisa zakonika, izuzimaju}i uvod i zaklju~ak, bila je svetovnog karaktera. Bogovi se ne pominju ni u jednoj odredbi normativnog dela. Odredbe se mogu grupisati u pet grupa: o sudu, o svojini, o braku i porodici, o za{titi li~nosti i odredbe o radu. Zakonik nije obuhvatio propise o obi~noj kupoprodaji i ubistvu koje je regulisalo obi~ajno pravo. Prevladavaju gra|anskopravni i krivi~nopravni propisi. Zakonik nije samo ozakonio postoje}e propise ve} ih je modifikovao i dopunjavao. Manje poznati obi~aji su zapisivani da bi dobili autoritet. Zakonodavne inovacije neke su sankcije ublaìle, ali su neke i poo{trile. Ve}a primena taliona i smrtne kazne poticala je od primitivne amoritske obi~ajnosti. Racionalno sumersko pravo dobilo je primese predcivilizacijskog varvarstva. Hamurabi je svesno uveo stroge kazne tipa: oko za oko, kost za kost, zub za zub. Smrtnu kaznu i tali-

- 37 -

on dopunjuju kazne saka}enja. Smrtna kazna je izvr{avana bacanjem u vodu ili vatru. Postojalo je i nabijanje na kolac. Saka}enje u vidu odsecanja jezika, grudi, uha predstavljalo je simboli~ni talion koji }e preko helenisti~kih prava sti}i u I milenijumu n.e. u vizantijsko pravo. Primitivni sistem sankcija predstavlja tamnu stranu visokorazvijenog pravnog ìvota i velike kodifikacije.

Imovinsko pravo Vavilonsko pravo poznaje razli~ite oblike svojine. Kolektivna svojina (dràve, hramova, seoskih op{tina) ostala je glavni svojinski oblik, ali je njen zna~aj relativno umanjen u odnosu na sumerske patesije. Svojevrsna ilku – svojina podse}a na kasnije oblike vojnog feudalizma. Privatna svojina postajala je i na zemlji i gra|evinama. Svi oblici svojine na zemlji obeleàvani su i {ti}eni posebnim stubovima (kuduru – kamenjem). Oznake na stubovima govorile su o vrsti svojine. Svojina je bila za{ti}ena o{trim sankcijama. Vlasnik je mogao da svoju stvar traì od bilo kog lica kod koga bi se njegova stvar na{la. Prodavci tu|ih stvari su tretirani kao lopovi i ka`njavani smr}u. Kuduru – kamenje koristilo se i za registraciju zalo`nog prava. Kopije stubova u hramovima bile su neka vrsta "zemlji{nih knjiga". Pored nepokretnosti mogla su se zalagati i druga dobra. Sa~uvana je glinena plo~ica iz koje se vidi da je du`nik zaloìo poveriocu svoju ènu dok ne vrati dug. Pravo prelaza preko tu|eg zemlji{ta (slu`benosti) bilo je uslovljeno pla}anjem naknade, kao kod zakupa. Bio je to za~etak ideje o stvarnom pravu na tu|oj stvari. Obligaciono pravo prvenstveno reguli{e odnose du`nika i poverioca u robnonov~anim odnosima. [irenje privatne svojine uslovilo je vi{i stepen razvoja obligacionog prava. Primitivna prava su poznavala trampu, zajam i poklon. Sumersko pravo je s

pojavom novca uvelo ugovor o kupoprodaji. Hamurabijev zakonik je razvio veoma sloène pravne institucije. Ugovori su po pravilu, zaklju~ivani pred svedocima ili u pismenom obliku. Forma je osiguravala lako utvr|ivanje volje stranaka profesionalni pisari su svojim znacima na neki na~in overavali ugovore. Glinene plo~ice sa tekstovima ugovora umotavane su u

- 38 -

MODERNIZACIJA PRAVNIH SISTEMA NA BALKANU Germanski pravni krug ( Pruska, Austrija, Njemačka i Švajcarska ) izvršio je najznačajniji uticaj na pravne sisteme balkanskih država. Srbija je donošenjem srpskog grđanskog zakonika 1844. godine dobila “skraćeni prevod austrijskog zakonika” iz 1811. godine. Tekst izvornika je sažet, ponekad i previše ali je jezički stil dopadljiv i jasan. Jovan Hadžić, pisac zakonika držao se izvornika, od koga je odstupio u slučaju porodične zadruge i zakonskog naslednog reda. Hadžić je zadrugu pogrešno shvatio ko susvojinu i tako je omogućio razvrgavanje i gašenje porodične zadruge. Ovakvo pravno rešenje ubrzalo je proces raspada zadruga koji je već bio u toku. Zadruge nisu mogle da izdrže pritisak novca, tržišta odnosno kapitalizma. Srpski građanski zakonik dao je prednost muškoj deci nad ženskom u zakonskom nasleđivanju. Zakonik je sledio stare običaje koji su odgovarali konzervativnoj svesti ustavobranitelja. Srpski građanski zakonik je kao prva velika kodifikacija predhodio donošenju krivičnog, trgovačkog i dva procesna zakonika koji su doneti u toku naredne tri decenije. Gotovo potpuna recepcija austrijskog zakonika uvela je Srbiju u germanski pravni krug. Crna Gora je krenula drugim putem kada je, pod vladom knjaza Nikole Petrovića, donet Opšti imovinski zakonik 1888. godine. Ovaj zakonik je napisao Valtazar Bogišić, rodom iz Cavtata koji je nakon obrazovanja na Zapadu živeo i radio u Rusiji (Odesa). Bogišić nije prihvatio izradu sveobuhvatnog zakonika nego je predložio kodifikaciju imovinskog prava. Kodifikacija imovinskog prava isključila je porodično i nasledno pravo kao deo narodne običajnosti i tradicije.

- 247 -

su doveli do prevlasti uticaja Zapada nad uticajem Rusije. Kneževina Srbija i Grčka su stvarale savez koji nije doveo do nekih većih promena na Balkanu. Stvaranje nezavisnih država Grčke, Srbije, Crne Gore, Rumunije i Bugarske ugrozilo je opstanak Osmanlijskog carstva u Europi. Prvi Balkanski rat 1912. godine sveo je “ Tursku Europu ” na Istambul sa okolinom. Drugi Balkanski rat 1813. godine uspostavio je današnje granice Bugarske i Turske, a grčko- turska granica je definisana posle I Svetskog rata. Raspad Osmanlijskog carstva i Hazburške monarhije omogućio je stvaranje jugoslovenske države 1918. godine. koja je u raznim oblicima trajala do 2002. godine. Ova višenacionalna i višereligiozna država je bila nestabilna usled unutrašnjih sukoba i spoljnih pritisaka, pa se na kraju raspala na više nezavisnih država.

- 246 -

glinu da se obezbedi tajnost i trajnost isprave koja je ~uvana u hramu.

Ugovor o kupoprodaji zaklju~ivao se saglasno{}u prodavca i kupca o predmetu i ceni. Predmet kupoprodaje bile su nekretnine i pokretne stvari, ali i ljudi (slobodni robovi). Cena se obi~no ispla}ivala u ìtu ili srebru. Istovremeno se predavala stvar i ispla}ivala cena. Prodaja na kredit se vr{ila istovremenim zaklju~enjem kupoprodaje i ugovora o zajmu. Smatralo se da je kupac isplatio cenu i da se za njen iznos zaduìo kod prodavca. Smr}u se ka`njavani ne samo prodavci tu|ih stvari nego i kupci koji bez propisane forme kupe stvar od tu|eg deteta ili roba. O{tre kazne su ~uvale poslovnu etiku i spre~avale suvi{na parni~enja. Zakonik je propisao da }e se ugovor o kupoprodaji roba poni{titi ako u roku od mesec dana kod kupljenog roba nastupi bolest "benu". Zajam je bio jedan od najdetaljnije regulisanih instituta u zakoniku. Bio je to {iroko rasprostranjen pravni posao pra}en zelena{tvom. Siromasi su ~esto pretvarani u du`ni~ke robove. Hamurabi je zato {titio zajmoprimce. Ograni~io je godi{nju kamatu na 1/3 glavnice za ìto odnosno 1/5 glavnice za novac. Zajmorpimac je mogao vratiti dug i u drugom dobru kojim raspolaè (urme, ulje). Prekora~enje kamate je dovodilo zajmodavca u rizik da izgubi i glavnicu. Du`ni~ko ropstvo je ograni~eno na tri godine rada u ku}i kupca ili gospodara duga. Vavilonska dràva je prva ozakonila "socijalnu za{titu" siroma{nih od zelena{enja. Ugovor o kori{}enju tu|ih stvari uz naknadu (zakup) je bio {iroko kori{}en. Naj~e{}i predmet zakupa bila je zemlja (dràvna, hramovska, op{tinska ili privatna). êsto su zakupljivane i ku}e, stoka, robovi, oru|a il brodovi. Prvobitni pojam "vi{e sile" nazire se u osloba|anju zakupca od odgovornosti za {tetu na zakupljenoj stvari "ako se desi udar od boga" ili "ako lav udavi". Rizik za slu~aj propasti letine usled nevremena poga|ao je zakupca. Li~ni najam (ugovor o delu) bio je {iroko rasprostranjen. Sima Avramovi} izdvaja ugovore lekara, gra|evinara, brodograditelja koji pretpostavljaju posebno znanje radnika od obavljanja fizi~kih poslova. Zajedni~ko je u oba slu~aja pla}anje obavljenog rada. Razlika je u tome {to se radnici sa posebnim znanjima unajmljuju za obavljanje ta~no odre|enog posla. Nestru~no obavljanje va`nih poslova se strogo ka`njavalo. Lekaru koji operacijom prouzrokuje

- 39 -

smrt pacijenta odsecale su se ruke.Gra|evinaru ~ija se gra|evina sru{i na vlasnika i ubije ga zapre}eno je smr}u. Ista sudbina ~ekala je gra|evinarovog sina u slu~aju smrti vlasnikovog sina. Nepo{tovanje ugovorenih rokova u praksi je pretilo padanjem u du`ni~ko ropstvo. Zakonik je regulisao ugovore o ortakluku, ostavi, poklonu na mnogo superiorniji na~in normiranja od onoga u Rimu iz vremena zakona XII tablica. Vavilonsko pravo se u velikoj meri oslobodilo od religioznog simoblizma i krutog formalizma primitivnih prava. Gra|anskopravna deliktna odgovornost se preplitala sa krivi~nom odgovorno{}u, {to je posledica nejasnog deljenja gra|anskog i krivi~nog prava. Nepostojanje jasnih pravnih pojmova nije smetalo ve{tim vavilonskim pravnicima da predvide odgovornost za onoga ko namerno poplavi susedno polje. Obaveza naknade {tete poplavljenom susedu govori o visokom stepenu racionalnosti i logi~nosti koji zadugo nije bio prevazi|en.

Porodi~no i nasledno pravo Porodi~no i nasledno pravo u starovavilonskom pravu karakteri{e bogatstvo i razvijenost ustanova. Propisi o braku, porodici i nasle|ivanju zauzimaju vi{e od 1/4 Hamurabijenog zakonika. O~igledan je pravna podre|enost ène koja jo{ nije potpuno obespravljena stalnim {irenjem patrijarhalnih vrednosti. Obi~ajno pravo je regulisalo formu braka. Hamurabi je propisao obaveznost bra~nog ugovora za koji je bila potrebna saglasnost roditelja mladenaca. Svadebeni dar mladoènje davao se nevestinom ocu pre bra~nog ugovora, a ènik bi odustajanjem od braka gubio pravo na povra}aj svadbenog dara. Nevestin otac bi odustajanjem od braka bio u obavezi da vrati dvostruki iznos primljenog dara. Posle veridbe mlada je prelazila u ku}u muà. Zajednica ìvota nije zna~ila imovinsku zajednicu. @enin miraz je ostajao u njenoj svojini iako je njime upravljao mu`. Za vreme trajanja braka miraz nisu mogli out|iti ni mu` ni èna. U slu~aju razvoda braka miraz se, u pravilu, vra}ao èni. Povra}aja miraza nije bilo u slu~aju ènine krivce za razvod rada "izlazi, ku}u upropa{}uje, svoga muà zanemaruje", jer se u tom slu~aju ka`njavana smrtnom kaznom bacanja u vodu. Po èninoj smrti miraz bi pripao deci. Muèvljevi

- 40 -

POSTANAK I RAZVOJ NACIONALNIH DRŽAVA NA BALKANU Osmanlijski feudalizam je u XVIII veku zahvaćen anarhijom koja slabi tursku kontrolu nad Beogradskom pašalukom. Samovolja janičara- dahija dovela je do srpske revolucije 1804. godine. Vodeći sloj ustanka predstavljali su bogati seljaci koji su počeli da se bave trgovinom stokom. Seljaštvo se borilo za lično i nacionalno oslobođenje i stvaranje slobodnog seljačkog poseda i nacionalne države. Državna organizacija bila je sažeta i jednostavna. Oslanjala se na centralne i lokalne organe vlasti. Centralni organi vlasti bili su starešinska skupština, vrhovni vožd i Praviteljstvujušči sovjet. Pokušaji starešina da ograniče ličnu Karađorđevu vrhovnu vlast nisu bili uspešni. Ispod Karađorđa nalazile su se vojvode i kneževi. Lokalna samouprava je sužena u korist jačanja centralne vlasti i Karađorđevog apsolutizma. Centralistički uređena država je bila balkanska varijanta nacije- države. Slom države Prvog ustanka označio je kraj beskompromisne politike oslobađanja od Osmanlijskog carstva. Knez Miloš Obrenović vrhovni vožd Drugog ustanka krenuo je putem kompromisa koji je omogućio stvaranje autonomne Kneževine Srbije 1830. godine. Kneževina Srbija je dobila ustavno uređenje ustavima od 1835. i 1839. godine. Knez Miloš je abdicirao jer nije hteo da bude potčinjen ustavobraniteljima. Ustavobraniteljski režim je zamenio patrijarhalno- despotsku vlast kneza Miloša sa birokratsko- policijskim režimom moderne države. Ustavobranitelji su došli u sukob sa liberalnonacionalnim snagama i zbačeni su sa vlasti 1858. godine. Knez Mihajlo Obranović vodio je politiku konstitucionalnog i prosvećenog apsolutizma, te je pored policije ojačao i vojsku kao oslonac režima. Srbija je postala značajan činilac na Balkanu i končno je stekla potpunu nezavisnost 1878. godine na kongresu u Berlinu. Grčka revolucija 1821. godine omogućila je stvaranje nezavisne Grčke 1831. godine. Modernu Grčku su potresali brojni sukobi koji

- 245 -

ustanova koja sistematski vr{i masovna (milionska) ubijanja ~itavih naroda". Rasna strogost je bila primenjena i na cigane koji su dobrovoljno ìvili na rubu civilizacije. Sloveni su smatrani za niù rasu kao i svi Nemci sa genetskim te{kim defomacijama. Gra|anska du`nost je zna~ila politi~ku poslu{nost totalnoj vlasti – otelotvorenju Nema~ke nacije – naroda. Sam Firer je kao nosilac sve vlasti, prakti~no – stajao iznad zakona. Sudstvo je pretvoreno u organ nacisit~ke strahovlade. Poni{teni su svi principi prosvetiteljstva i francuske revolucije. Nacisti~ka birokratija postala je superiorna u odnosu na sledbenike, poslu{ne i izop{tene. Sloj vo|a partijske elite predstavljao je oligarhijski princip totalitarne dràve i izraz "pravnog rascepa samog nema~kog naroda". Vojska je integrisana u sistem ali je sa~uvala ne{to od stare pruske tradicije i aristokratskog prezira prema nacisti~kim malogra|anima. Svaki oblik otpora je nemilosrdno slaman. Neuspeli dràvni – vojni udar od 20. jula 1944. pratile su stra{ne represalije protiv zaverenika i osumnji~enih protivnika. Hitler je li~no naloìo feldmar{alu Romelu da se otruje. Nirnber{ko su|enje vo|ama hitlerovskog reìma obuhvatilo je 403 javna saslu{anja. Me|unarodni sud je stavio na optuèni~ku klupu 24 optuèna i 8 hitlerovskih organizacija. Na smrt ve{anjem osu|eno je 11 optuènih, sedmorica na kazne zatvora, a trojica su oslobo|ena. Od osam optuènih "organizacija", ~etiri su progla{ene zlo~ina~kim, {to zna~i da je svaki ~lan li~no podloàn kazni samim tim {to je pripadao – glavnim politi~kim organima NSDAP-a, GESTAPO, SD i SS. Vlada Rajha, general{tab, OKW i SA nisu progla{ene za zlo~ina~ke organizacije. Presuda je doneta 1. oktobara 1946.

Denacifikovana Nema~ka se okrenula socijalnom liberalizmu u obnovi svog ustavnog i pravnog sistema. Moderna socijalna dràva je usvojila principa vladavine prava i uspostavila ravnoteù izme|u slobode ugovaranja i socijalnih prava. Obnova pravne dràve sledila je evropske tokove razvoja pravne misli, pravne prakse i zakonodavstva. Osnovni princip: "nikad vi{e nikakvi eksperimenti" obezbedio je stabilnost dirigovane demokratije i njenog razu|enog pravnog sistema.

- 244 -

pokloni u toku braka predstavljali su materijano obezbe|enje ène za slu~aj smrti supruga èna koja nije dobijala bra~ne poklone sticala je pravo nasle|ivanja jednako de~ijem. @ene su bile poslovno sposobne pa su prodavale, kupovale, davale u zakup i zelena{ile. Bra~ni odnosi bili su prili~no stabilni. Mu{karci su na odràvanje braka bili podstaknuti obavezom vra}anja miraza. Na~elna monogamija nije zabranjivala mu{karcima da dovedu drugu ènu – konkubinu. Sklapali su se brakovi izme|u robova i slobodnih ljudi. Deca slobodne majke ra|ana su slobodna. Deca majke robinje sticala su slobodu o~evom izjavom "moje dete" ili smr}u oca. @ene su morale da po{tuju monogamiju. Preljuba je ka`njavana bacanjem u vodu zajedno sa ljubavnikom. Mu` je mogao da ostavi ènu u ìvotu pretvaraju}i je u robinju. Vavilonske ène imale su povoljniji status od èna u anti~kim dràvama. @ena je mogala i sama da traì razvod braka kada je mu` zanemaruje, napusti ili uzme drugu ènu u slu~aju njene bolesti. Muèvi su mogli da uvek oteraju ènu od ku}e uz obavezu vra}anja miraza.

Roditeljska vlast nad decom pripadala je ocu. Majka je dobijala vlast nad decom samo u slu~aju smrti oca. Hamurabijev zakonik prekinuo je prodaju dece u ropstvo, ograni~iv{i o~evu vlast na davanje deteta u du`ni~ko ropstvo do tri godine. @enska deca su ~esto davana u hram gde su se bavila regioznom prostitucijom. Porodi~ne odnose karakteri{e poslu{nost ocu. Otac se nije mogao odre}i sina bez sudske odluke. Sud je isklju~ivao sina iz nasle|a samo zbog ponovaljene krivice prema ocu. Usvojenje je ~esto kori{}eno. Zakonik je surovo ka`njavao nezhvalnog usvojenika koji vre|a usvojitelja re~ima: "ti mi nisi otac, ti mi nisi majka". Kazna je bila nemilosrdna – se~enje jezika i va|enje o~iju. Zakonik se u regulisanju nasle|ivanja ograni~io na sporna pitanja prepu{taju}i ve}i deo ove oblasti obi~ajnom pravu. Zakonski naslednici su samo sinovi. K}erima koje nisu dobile miraz, posve}enice u hramu, dobijale su tre}inu naslednog dela koji su dobijali sinovi. To je nagove{taj shvatanja da bi sva deca mogla da nasle|uju

- 41 -

o~evu imovinu. @enu ne nasle|uje mu` nego sinovi. Testament je bio nepoznat iako postoji sli~no pravo posve}enice boga Marduka da svoju zaostav{tinu ostavi kome ho}e. Usvojenje je kori{}eno za izmenu zakonskog naslednog reda. Usvojenik je gubio nasledno pravo prema prirodnoj porodici i sticao pravo nasle|ivanja prema usvojiocu. Raskidanje usvojenja bilo je dozvoljeno, ako se usvojiocu rodi dete, uz obavezu da se usvojeniku da tre}ina pokretne imovine. Zemlja i ku}a pripadale su samo ro|enoj deci. Preplitanje ustanova porodi~nog i naslednog prava omogu}avalo je roditeljima da favorizuju. Majka je mogla da posle muèvljeve smrti, zave{ta svoj nudunu (bra~ne darove) svom najdraèm sinu, dok je otac za ìvota mogao da sinu koga najvi{e voli "pokloni polje, ba{tu i ku}u. Vavilonci su i bez testamenta postizali u~inke personalizovanog raspolaganja imovinom (ostavinskom masom) i posle smrti.

Krivi~no pravo Starovavilonsko krivi~no pravo karakteri{e me{anje primitivnih relikata sa inoviranim institucijama. Princip taliona i kolektivna odgovornost ~lanova seoske op{tine pripadaju rodovsko – plemenskoj ba{tini. Imovinske kazne i nagove{teni pojam krivice pokazuju smer evolucije prema razvijenijim pravnim sistemima. Krivi~no pravo zakonika je daleko nerazvijenije od njegovog gra|anskog prava i predstavlja zastra{uju}i instrument dràvne vlasti (klasni karakter). Imperijalna vlast obuzeta "oduzimanjem i koncetrisanjem vi{kova" nije se branila samo visokim zidovima nego i surovim kaznama. Sistem reda i zakona zasnovan na uzajamnim obavezama u gra|anskopravnoj sferi uokviren je nerazumno strogim normama ~ija je naj~e{}a sankcija smrt i saka}enje. Represivna kaznena politika prema podanicima predstavlja nali~je agresivne i osvaja~ke spoljne politike. Zaostalost krivi~nog prava zakonika ogleda se kako u velikoj zastupljenosti smrtne kazne i taliona, tako i u primeni principa ob-

- 42 -

Jezgrovito izraàvanje i precizno definisanje pojmova govore o visokom nivou pravne tehnike i strpljivom radu velikog broja stru~njaka. Socijalno-politi~ki kontekst nema~kog dru{tva uticao je na konzervativne crte u vidu stroge za{tite dràve i birokratije. Dràva je donela posebne zakone protiv socijalista 1878. i 1884. protiv anarhista. Surov sistem kazni predstavlja izraz feudalnih shvatanja i militarizma. Tradicija politi~kih delikata je u vreme nacizma dovela do pravnog nihilizma koji odbacuje bilo kakva pravna ograni~enje nacisti~ke vlasti. Herman Gering, tada minsitar unutra{njih poslova Pruske, to ovako formuli{e: "Ovde ja ne nameravam da se igram pravednosti, nego samo da uni{tavam i iskorenjujem. Ni{ta drugo!" Ukinuta su osnovna politi~ka prava i slobode uz pomo} sile: SA i SS odreda, dràvne policije i novostvorene tajne dràvne policije – Gestapo. Nema~ka je svoje gra|ane jevrejske pripadnosti stavila na nivo niè – podani~ke rase. Nirnber{ki rasni zakoni su jednoglasno usvojeni od plebiscitarno izabranog nacisti~kog Rajhstaga na zasedanju u septembru 1935. Zakon o gra|anstvu Rajha odre|uje: "gra|anin Rajha jeste samo onaj dràvljanin koji je nema~ke ili srodne krvi, a koji svojim pona{anjem dokazuje da je spreman i sposoban da verno sluì nema~kom narodu i Rajhu", Zakon o za{titi nema~ke krvi i nema~ke ~asti zabranio je brak" izme|u Jevreja i dràvljana koji su nema~ke ili srodne krvi". Nacisti~ka dràva negira modernu – apstraktnu dràvu i vra}a se stale{koj dràvi srednjovekovlja. Nacisti nisu dozvolili Jevrejima ìvot ni u pravnom statusu niìh ljudi, pa su ih ubijali zbog seksualnih odnosa sa Arijevcima. "Gre{ne Nemice" su stavljane na javne table sramote. Posle 1938, nakon "kristalne no}i", organizovano je masovno ubijanje Jevreja i uni{tavanje njihove imovine. Hitler je obe}avao budu}nost bez Jevreja. Andrej Mitrovi} kaè: "Drugi svetski rat je stvorio priliku za poku{aje da se ostvare Hitlerove vizije. Godine 1940. stvarani su planovi da Jevreji budu iseljeni na ostrvo Madagaskar posle nema~ke pobede u ratu, me|utim od leta 1941. pristupilo se planskom istrebljenju, masovnom ubijanju {to eufemisti~ki nazvano" kona~nim re{enjem jevrejskog pitanja". Rasisti~ka antisemitska Nema~ka poèla je ìvot kao totalitarna dràva koja ima dve kategorije stanovni{tva, punopravno i bespravnu, ali je zavr{ila kao kriminalna

- 243 -

usvojen od gra|anske skup{tinske ve}ine. Savezno ve}e se saglasilo u julu 1896., a car ga je svojim ukazom proglasio u avgustu 1896.

Obimna i dugo pripremana kodifikacija stupila je na snagu 1. januara 1900, da bi se me|uvremenu javnost pripremila za njegovu primenu. Pandektisti~ka sistemati~nost i vera u principe slobode ugovaranja i za{tite privatne svojine oli~avala je nema~ko pravno jedinstvo – {to je bilo privla~no i za liberale i za nacionaliste. Nema~ki gra|anski zakonik sledi pandektisti~ku sistematiku i sastoji se od pet knjiga; op{ti deo, obligaciono pravo, stvarno, porodi~ni i nasledno pravo. Romanisti~ka tradicija je presudno uticala na obligaciono i stvarno pravo, dok se porodi~no i nasledno pravo zasnivalo na delimi~no osavremenjenoj gemanskoj tradiciji. Jezik zakonika je

ostao previ{e stru~an i nedostupan laicima. Prednost modernijeg nema~kog zakonika u odnosu na francuski je uvo|enje propisa o pravnim licima. Nema~ki zakonik je veoma obimno delo od 2385 paragrafa, ali je do danas vi{e puta dopunjavan posebnim zakonima. Laik ne moè da na|e odre|enje pojma svojine. Zakonodavac samo normira sopstvenikova ovla{}enja da "moè, ukoliko zakon ili prava tre}ih tome ne protivre~e, po svojoj volji postupati sa stvari i isklju~iti svaki uticaj drugih". Nedostatak elasti~nosti nadokna|en je ve}om preciznosti. Zakonik je pre svega namenjen stru~njacima koji do pravnog re{enja dolaze povezivanjem raznih delova zakonika. Uvo|enje op{tih odredbi omogu}ilo je sudsku arbitrarnost koja je opasna za pravni poredak. Na~ela gra|anskog liberalizma okrenula su zakonik XIX veku iako je pravljen za XX vek. Neka na~ela socijalne dràve su uneta u Vajmarski ustav, ali tek posle drugog svetskog rata, u zapadnom delu Nema~ke, je moderna socijalna dràva osavremenila zakonik posebnim zakonima. Svetski uticaj nema~kog gra|anskog zakonika zasnivao se isklju~ivo na njegovom intelektualnom nivou. Uticao je na Japan, Tajland i Kinu, Brazil, Peru, Austriju, Ma|arsku, Jugoslaviju i Gr~ku. Krivi~ni zakonik od 1871. nastao je pod presudnim uticajem pruskog krivi~nog zakonika od 1851. Op{ti deo zakonika preuzeo je najva`nije principe francuskog krivi~nog prava, ali su velik razlike u posebnom delu.

- 242 -

jektivne odgovornosti. Izvr{ioci delikta su ka`njavani bez utvr|ivanja krivice. Vavilonske sudije su osu|ivale na smrtnu kaznu stenu ili drvo koji bi svojim padom uzrokovali ne~iju smrt. Prvi nagove{taj razlikovanja izme|u namernog i nehatnog izvr{enja (krivice) predstavlja propis koji za u~esnika u tu~i koji izjavi da nije namerno naneo telesnu povredu predvi|a blaù kaznu. Pravna nejednakost u ka`njavanju izraàvala je dru{tvenu raslojenost.

Najbrojnija krivi~na dela su delikti protiv li~nosti i li~nog integriteta. Klasi~no umi{ljajno ubistvo je verovatno od ranije dràva ka`njavala smr}u pa nije regulisano zakonikom. Zakonodavac je sancionisao neke specifi~ne slu~ajeve ubistava, telesne povrede, uvredu, klevetu i silovanje. Hamurabi je prepustio dosta prostora obi~ajnom pravu. Zakonik je {titio porodi~ni moral i integritet osnovne }elije dru{tva. Smrtnom kaznom je ka`njavan incest izme|u sina i majke, svekra i snaje. Incest oca i k}erke je ka`njavan progonstvom oca iz zavi~aja. @enina preljuba je, u pravilu, ka`njavana smr}u, jer je prevareni mu` mogao da po{tedi ìvot preljubnici.

Kra|a je bila naj~e{}e i najva`nije krivi~no delo protiv imovine. Za kra|u dvorskih i hramovskih stvari bila je predvi|ena smrtna kazna. Kradljivce tu|e dece i provalnike ~ekala je smrtna kazna. Svojina aviluma bila je za{ti}ena tridesetostrukom naknadom a svojina mu{kenu desetostrukom naknadom. Ovakve imovinske kazne su same po sebi ekonomski uni{tavale lopova i njegovu porodicu. Provalnik koji napravi rupu u zidu bio je ubijan i zakopavan pred rupom, kradljivci u toku poàra bacani su u vatru. Lak{i vidovi kra|e dobili su imovinske sankcije a teì oblici su ka`njavani isklju~ivo smr}u. Hamurabijev zakonik je bio daleko o{triji od prethodnih klinopisnih zbornika. Ova promena najverovatnije odraàva uticaj primitivni obi~aja do{ljaka Amorita koji su dominirali politi~kom elitnom carstvu. Civilizacija je asimilovala varvare koji su ipak uspeli da ostave svoj pe~at i na njenom najve}em pravnom spomeniku. Zakonik je predvidio dva "politi~ka delikta" ka`njavana smr}u: kr~marica koje ne prijavi zaverenike, vojno dezerterstvo. Organizovana “paranoja dràve” traìla je `rtve.

- 43 -

Sudski postupak Sudski postupak je bio istovetan u gra|anskim i krivi~nim stavarima. Sporove pred sudom su pokretali o{te}eni. Dràvni slu`benici retko su preuzimali ulogu tuìoca, samo u slu~aju povrede interesa dvora ili u slu~aju povrede javnog interesa bez zainteresovanog privatnog tuìoca (kada posve}enica otvori kr~mu). Stranke i sudije se nisu pozivale na Hamurabijev zakonik {to uz ~esta odstupanja od njega u sudskoj praksi stvara osnovu za pretpostavku da je on predstavljao samo op{ti orijentir za sudove. Dràvni ~inovnici su presu|ivali u ime vladara kao vrhovnog sudije. Sudstvo nije bilo odvojeno od uprave. Upravnik grada je presu|ivao najve}i broj sporova u prisustvu grupe gra|ana. Uloga sve{tenika bila je smanjena ali oni zadràvaju odre|enu ulogu. Profesionalne careve sudije bile su neposredno podre|ene vladaru. Oni su sudili u ve}u (kolegijalno). Sudije su bile vi{e vo|ene usmenim nalozima vladara nego tekstom zakonika, pa su bili ovla{}eni da zakonik primenjuju okvirno – po volji aktuelnog imepratora kao "ìvog zakona". Postupak je bio usmen uz kori{tenje svedoka i raznih pismenih isprava kao dokaza. La`no svedo~enje se strogo ka`njavalo, ako bi optuènom pretila smrtna kazna la`ni svedok je osu|ivan na smrt, a kod imovinskih sporova bila je imovinska kazna. Pored racionalnih dokaznih sredstava kori{}en je iracionalni dokaz bo`ji sud (ordalija) bacanje optuènog u reku. Ovo sredstvo se koristilo svega u dva slu~aja; kod optu`bi za vrad`bine i preljubu. Hamurabi je smatrao nevinim onoga ko ispliva dok je ve}ina primitivnih prava smatrala da nevini tone. Zakletve su bili ~esti rituali koji su sluìli za dokazivanje ili opravdanje – o~i{}enje. U prvom slu~aju ne{to se utvr|ivalo i na osnovu toga zahtevalo neko pravo. U drugom slu~aju optuèni su odbijali zakletve druge strane dokazuju}i da se ne{to nije desilo. Zakletve su bile nepobitan dokaz jer je strah od bo`je kazne bio ve}i od isku{enja krivokletstva. Sudski postupak se zavr{avao dono{enjem presude. Stranke su se obavezivale da ne}e pokrenuti postupak u istoj stvari. Pismena presuda na glinenoj plo~ici sadràla je: ime stranaka, njihove izjave i zakletve, izjave svedoka i izredu presude. Neizvr{avanje presude je ka`njavano globom.

- 44 -

NEMA^KO PRAVO U XIX I XX VEKU Pruska, Bavarska ili Saksonija imale su pre ujedinjenja kodifikovano sopstveno zemaljsko pravo. Pokret za unifikaciju privatnog prava javio se u Nema~koj pre ujedinjenja. Cilj unifikacije bila je ekonomska integracija rascepkanih dràvica. ^lanice carinske unije inicirale su unifikaciju prava koja se odnosila na hartije od vrednosti koju je 1948. usvojio frankfurtski parlament – predstavni~ko telo nema~kih nacionalno – liberalnih snaga. Zakon o hartijama od vrednosti nadìveo je svoje zakonodavce – frankfurtski parlament je raspu{ten. Op{ti nema~ki meni~ni red su zemaljske skup{tine usvojile bez izmena. Jedinstveni nema~ki trgovinski zakonik od 1861. usvojen je istom metodom jednobraznog zemaljskog zakonodavstva. Nacrt Zakona o obligacijama nije ozakonjen.

Prvi plan nacrta jedinstvenog gra|anskog zakonika za Nema~ku uradila je peto~lana komisija 1874. Predvi|eno je da zakonik ima op{ti deo. Komisija od 11 ~lanova pristupila je izradi samog nacrta. Sastav komisije je odrazio nema~ki pravni partikularizam. Dualizam romanisti~ko-germanske i pruskofrancuske tradicije uslovili su dugotrajan, temeljit i vrlo sistemati~an rad. Za pet godina rada 1875-1880. odràno je 78 sednica, sa~injeno vi{e od 700 zapisnika na preko 12.000 stranica. Prvo su ura|eni prednacrti pojedinih delova zakonika, a potom je oblikovana celokupna kodifikacija, koja je dovr{ena 1887. – posle vi{e od dvanaest godina rada. Nacrt zakonika je predat Rajhstagu, javnosti su upu}eni motivi u pet tomova. Najkriti~niji su bili germanisti i socijalisti. Nacrtu je zamerena nedostupnost laicima i individualisti~ki pristup u duhu apstraktnog prava suprostavljenog zajednici. Katedarski socijalista Menger je ocenio nacrt kao "suvi{e buròaski", traìo pobolj{anje poloàja neposedni~kih klasa. Druga komisija za izradu nacrta gra|anskog zakonika po~ela je rad 1890. a zavr{ila i objavila drugi nacrt 1895. – uz protokole vi{etomna obja{njenja. Izvesna prilago|avanja normi i institucija laicima nisu otklonila slabosti tehnike upu}ivanja, apstraktnog normiranja i preterano stru~nog izraàvanja. Socijaldemokrati su u skup{tini kritikovali re{enja materije ugovora o radu, ali je zakonik

- 241 -

Evropi" ili "evropskoj Nema~koj". Evropska Unija danas ima zastavu, grb i himnu, evropski paso{ i evropsku voza~ku dozvolu, iako mnogi nisu svesni toga. Pitanja zajedni~ke odbrane i spoljne politike stoje u senci ameri~kog politi~kog i vojnog prisustva na tlu civilne supersile – evropske Nema~ke.

EGIPAT Egipatska civilizacija – dràva trajala je u kontinuitetu od vi{e hiljada godina za razliku od kratkove~nih mesopotamskih carstava. Geografska izolovanost i zavisnost od reke Nil bitno su uticale na nastanak i razvoj egipatske dràvnosti. u osvit civilizacije oko 3000 p.n.e. Egipatske nome (pokrajinske dràvice) bile su po svom cetralizovanom apsolutizmu i podlo`nosti religije, sli~ne sumerskim gradovima – patesijama. Agrarno egipatsko dru{tvo nije sagradilo zatvorene gradove opasane zidinama. Simboli dràvne mo}i i verskog kulta (piramide, hramovi) gra|eni su van naselja, odnosno bilo je samo privremenih naselja koja su vi{e li~ila na vojno–radne logore nego na gradove – tvr|ave. Egipatska civilizacija – dràva bila je dugove~na a njeni gradovi bili su kratkove~ni. Sumerska civilizacija i gradovi bili su dugove~ni, ali su patesije i carstva bili kratkove~ni. Egipat, dar Nila, imao je specifi~an izvu~en oblik koji je pratio tok veli~anstvene reke. Nil je nalivanjem plodnog mulja stvarao uslove za ìvot na uskom plodnom prostoru o{tro odvojenom od susedne pustinje. Okruènje pe{~anih pustinja sa svih strana dugo je {titilo egipatski prostor od pusto{enja normadskih plemena. Dru{tveni ìvot je bio mirniji i izolovaniji od drugih civilizacija. Samosvojna egipatska dràva dugo je zadràvala stare obi~aje i institucije. Egipat je kao celina bio svet za sebe, a u Mesopotamiji je po L. Mamfordu "svaki grad bio svet za sebe". Utvr|eni gradovi se na egipatskom prostoru sre}u u periodu obrazovanja i periodu opadanja civilizaicje. Egipatskim faraonima – ujediniteljima koji posle ujedinjenja gornjeg i donjeg Egipta bili neosporni gospodari nije trebala citadela – grad, a od spoljnih neprijatelja {titio ih je prirodni "zid" pe{~anih pustinja. Svaki faraon je gradio svoju privremenu prestonicu koja je posle njegove smrti naj~e{}e napu{tana. Piramide (grobnice vladara) i hramovi gra|eni su za ve~nost farona (utelovljenih bogova) u dru{tvu velikog panteona od nekih ~etiri stotine bogova. @ivi bogovi (faraoni) ve}u su pa`nju

posve}ivali posmrtnom ìvotu nego gradovima ìvih podanika. - 240 -

- 45 -

Neogra|eni hramovi, dvorovi i svetili{ta bili su okruèni zgusnutim seoskim naseljima. Poslu{ne seoske zajednice nisu ugroàvale otvorene gradove kao sredi{ta birokratske i poluvojni~ke organizacije koja je skupljala poreze i izvodila javne radove. Od faraona ujedinitelja Narmera (Menesa) istorija egipatske dràve se deli na tri osnovna perioda. Staro i srednje carstvo proti~u u znaku ravnoteè i kontinuiteta koji traju do velikog prevrata u XVIII veku p.n.e. Kraj egipatskog mira oslabio je dràvu koju su napali i ve}im delom osvojili (oko 1650. p.n.e) hiksi. Novo carstvo je obnovilo egipatsku dràvnost u XVI veku p.n.e. i trajalo je do XI veka p.n.e. Sledila su osvajanja od strane Libijaca, Persijanca, Grka, Rimljana. Vizantijska vlast je bila okon~ana 642 n.e. islamskoarapskom invazijom. Staro carstvo nastalo je u znaku dominacije Gornjeg Egipta. Faraoni su suzbijali lokalne pobune i uticali provincijske aristokratije. Staro i srednje carstvo deli me|uperiod od 200 godina partikularizma u kome su nomarsi imitirali faraone. Noma Teba je bila obnovitelj dràvnog jedinstva krajem III milenijuma p.n.e. Srednje carstvo je pro{irilo granice dràve na jugu i zapadu. Po~elo je naseljavanje stranaca koji su naro~ito sluìli kao vojnici – najamnici jer Egip}ani nisu voleli vojni poziv. Upravnici noma postavljeni su kao predstavnici carske vlasti sa velikim ovla{}enjima u nadgledanju irigacionih sistema, delenju pravde i podizanju vojske. Sistem decentralizacije je ponovo stvorio lokalne mo}nike koje poslednja dinastija srednjeg carstva poku{ala da elimini{e obnovom tradicionalnog centralizovanog sistema. Srednje carstvo nije propalo zbog politi~kih nego zbog naraslih socijalnih sukoba oko poreza. Prva dru{tvena pobuna li~ila je na savremene socijalne revolucije. Mo}nici i bogata{i su ubijani. înovnici i popisiva~i letine doìvljavali su istu tu`nu sudbinu. Zakonski tekstovi i poreski spiskovi su uni{tavani. Sirotinja je u{la u palate a deca velika{a isterana su na ulicu. Plemenski organizovani Hiksi iskoristili su dru{tveni haos u donjem Egiptu osnuju svoju dinastiju. Vladar Hiksa izazvao je odlu~an otpor tebe kada je uzeo titulu vladara celog Egipta. Posle proterivanja Hiksa osnovano je Novo carstvo koje je trajalo do kraja II milenijuma p.n.e Kolektivna pobo`nost karakteri{e obnovu

- 46 -

preìvi smrt svog vo|e 1945. Socijalisti i katolici dobili su novu {ansu. Denacifikacija Nema~ke je sprovedena od saveznika. SSSR, SAD, Velika Britanija i Francuska koji su podelili Nema~ku na pet delova: ~etiri okupacione zone i Berlin – deljen na ~etiri sektora. Od tri zapadne zone stvorena je Savezna Republika Nema~ka, a od Sovjetske zone Demokratska Republika Nema~ka. Zapadni saveznici su izme|u ideolo{ki osve{}enih socijaldemokrata Kurta [umahera i hri{}ansko-demokratske unije Konrada Adenauera izabrali ovog poslednjeg za svog favorita. Adenauer nije volio prusku tradiciju

ali je bio odlu~an politi~ar pokroviteljskog stila rada. Verovao je da je velika parlamentarna demokratija uni{tila Vajmarsku Republiku. Monetarna reforma 1948. i ~lanstvo u Mar{alovom planu pripremili su ekonomsko ~udo pedesetih. Zapadna Nema~ka je 1951. imenovala Konrada Andenauera za prvog ministra inostranih poslova, a ve} 1954. je primljena u Atlantski pakt. Savezna Republika Nema~ka je 1957. postala jedan od osniva~a evropske zajednice – "{estorice". Savezna Republika Nema~ka je postala u svakom pogledu deo zapadnog politi~kog ekonomskog i vojnog sistema. Isto~na Nema~ka je sledila isto~noevropske obrasce. Potisnute su nekomunisti~ke stranke, ali su mnogi prebegli na zapad. Mirno nadmetanje dve Nema~ke dràve potrajalo je do ru{enja Berlinskog zida 1989. i ponovnog nema~kog ujedinjenja.

Nema~ka se ponovo ujedinila oktobra 1990. pod "kancelarskom palicom" Helmuta Kola i ponovo je postala najja~a dràva Evrope. Savezna Republika Nema~ka svoje ustavno ure|enje i pravni sistem zasniva na tradiciji Vajmarskog parlamentarizma i denacifikacije. U politi~kom sistemu SRN predsednik republike ima mnogo manju ulogu nego u vreme Vajmarske Republike. Predsednik je simbol republike bez uticaja na teku}u politiku dràve. Kancelari su bili i ostali klju~ne li~nosti politi~kog ìvota. Politi~ko rivalstvo demohri{}ana i socijaldemokrata povremeno se prevazilazilo u tzv. velikim koalicijama koje podse}aju na vajmarsku koaliciju. Ekstremne leve i desne grupe nisu imale nikakav ozbiljniji uticaj na dràvu i nacionalnu politiku. Prvi svenema~ki izbori u decembru 1990. nisu do kraja zavr{ili politi~ke procese integracije isto~nonema~kih pokrajina u jedinstvenu dr`vu, ali su "politi~kog patuljka" preobrazili u vode}u dràvu Evropske Unije. Pojavila se dilema da li to vodi "nema~koj

- 239 -

dràvu treba da vode odlu~ni pojedinci – autoritarne vo|e sa neograni~enim ovla{}enjima. Mar{al Hindenburg, ponos i carstva i republike, poverio je kancelarsku vlast Hitleru koji je svoju iracionalnu ideologiju povezao sa vrlo racionalnom politi~kom tehnologijom vlasti. Nacionalsocijalisti nisu hteli da dele vlast ni sa kim, jer samo njihova partija okuplja sve Nemce. Spaljivanje Rajhstaga posluìlo je kao izgovor za uvo|enje nacisti~ke diktature. Nacisti~ka vlada je dobila ~etvorogodi{nji mandat od Rajhstaga da vlada bez parlamenta. Politi~ke protivnike su poubijali ili poslali u koncentracione logore. Adolf Hitler je postao nema~ki odlu~uju}i ~ovek – Firer. Sve stranke su ukinute dvo~lanim "zakonom" koji je glasio: "u Nema~koj postoji samo jedna politi~ka stranka – Nacionalsocijalisti~ka nema~ka radni~ka partija. Drugi ~lan je pretio te{kim kaznama svima koji prekr{e prvi ~lan. Nacisti su pokri}e na{li u plebiscitu kada je u novembru 1933. objavljeno da je za njih glasalo 92% nema~kih glasa~a. Hitler je mogao da se suo~i sa nezadovoljnicima u vlastitim redovima. Firer je odlu~io da uni{ti sve neformalne centre mo}i i to je postigao uz pomo} SS odreda koji su masakrirali sve potencijalne Hitlerove konkurente u "no}i dugih noèva" 1934. Posle Hindenburgove smrti 2. avgusta 1934. ukinuta je titula predsednika republike, a sam Hitler je za sebe zadrào nazive " kancelar Rajha", "Firer". Li~ni reìm je spojio funkcije najvi{eg predstavnika naroda i najvi{e dràvne vlasti. Kult vo|e, koji se samovoljno preuzeo sva ovla{}enja, stvarao je od vo|e partije vo|u nacije. Nacisti~ka propaganda veli~ala je Hitlera kao "radnika", "ratnika" i obnovitelja "nacionalne slobode". Hitleru je kao oli~enje sna`nog dràvnog autoriteta i izvr{ioca narodne pravde – porastao i autoritet kod nepartijaca posle obra~una sa ozlogla{enim vo|ama SA odreda 1934. Mit o vo|inoj nepogre{ivosti uzdrman je tek porazom kod Staljingrada 1943, ali su neki sastojci mita delovali sve do kona~nog kraja 1945. Firerov kult nije se zasnivao samo na iracionalnoj populisti~koj podr{ci i Gebelsovoj propagandi, snaìla ga je teroristi~ka organizacija reìma – strahovlade i materijalna podr{ka krupnog kapitala vezanog za vojno-industrijski kompleks koji je uspeo da proizvede prve mlazne avione i balisti~ke rakete.

Tre}i Rajh je predstavljao najverovatnije "najsavr{eniju" totalitarnu dràvu XX veka. Nacisti~ki reìm nije mogao da - 238 -

religioznog ìvota. Raniji pacifizam zamenio je patriotski militarizam. Faraon Tutmos III stvorio je egipatsko–azijsko carstvo duìne 3200 kilometara. Prenaseljeni Egipat nije mogao da stotine hiljada ratnih zarobljenika pretvori u osnovnu proizvodnu snagu. Slobodni seljaci i zakupci ostaju glavni obra|iva~i zemlje. Osvaja~ka spoljna politika uslovila je militarizaciju dràvne uprave pa vojni zapovednici rukovode irigacionim radovima. Mir i pouzdanje"starih vremena" zamenilo je vreme neisgurnosti u kome su oja~ali elementi otima~ke dominacije i prisile. Vera u dobrovornost sunca bila je obnovljena, za kratko, verskim reformama Amenofisa (u XIV veku p.n.e. Sun~ani disk je progla{en za vrhovnog boga Atona, {to predstavlja prvi istorijski poku{aj uvo|enja monoteizma. Faraon – reformator promenio je sopstveno ime u Ehnaton i po~eo uz pomo} vojske da slama mo} lokalnog sve{tenstva. Monoteizam je bio osu|en na propast u konzervativnom dru{tvu koje se posle smrti Ehnatona vratilo vrhovnom bogu Amonu i starom verskom poretku. Kontinuitet dràvnosti i konzervativizam uslovio je odràvanje sli~nih institucija u svim periodima. Dràvni aparat je bio vi{e centralizovan i birokratizovan od bilo koje mesopotamske dràve. Nome su se ja~e osamostaljivale samo u periodima politi~kih kriza i sukoba. Centralna vlast je organizovala izgradnju i odràvanje irigacioih sistema kao osnoe privrednog ìvota. Faraon kao ìvi bog izraàva teokratsku su{tinu dràve. Vladari su bili nepristupa~ni svojim podanicima. Neograni~ena mo} egipatskih vladara izvirala je iz verovanja da su oni potomci boga Sunca. Faraon objedinjuje sve najvi{e funkcije: vrhovnog sve{tenika, vrhovnog gospodara, vrhovnog sudije i vrhovnog vojskovo|e. Dvorska vrhu{ka i visoko sve{tenstvo imali su uticaj na dràvne poslove. Neuspeh Ehnatonovih reformi pokazuje "skrivenu mo}" sve{tenstva koje je ne{to manipulisalo verskim ube|enjima visokoreligioznog naroda. Najvi{i dràvni ~inovnik dàti poticao je iz vladarske porodice i predstavljao posrednika izme|u faraona i podanika. înovnici, pisari i sve{tenici bili su izuzetno privilegovani. Vojni~ki poziv stekao je ugleda za vreme novog carstva. Dràva je kontrolisala profesionalne

- 47 -

staleè. Robovi su bili naj~e{}e svojina hramova i dràve. Dràvni robovi poticali su od ratnih zarobljenika – "ìv, a ne zakopan". Civilizacija Egipta opada sa rastom religioznog pesimizma i pretvaranjem vladara u sluge sve{tenika. Manipulacija "voljom bogova' iscedila je vitalne sokove Egipta.

saglasnost predsednik moè da po{alje zakon na referendum. Dvotre}inska ve}ina u Rajhstagu donosila je snagu zakonu i bez saglasnosti ve}a. Vajmarska demokratija sledila je engleske i francuske uzore, predstavni~ke skup{tine i vlade kao izvr{nog tela koje odgovara skup{tini. Predsednik Nema~ke je dobio ve}a ovla{}enja od francuskog predsednika {to je trebalo da osigura stabilnost institucija. Bira se svakih sedam godina na op{tim izborima. [iroka politi~ka prava su zagarantovana i krajnjoj levici, komunistima, i radikalnoj desnici, nacistima, pod uslovom da po{tuju odredbe Vajmarskog ustava. Neprijatelji republike i pralamentarizma su mogli da do|u na vlast parlamentarnim putem. Istorijske pokrajine Pruska, Bavarska, Saksonija i druge imale su posebne skup{tine (landtag) kao i posebne vlade – sa lokalnim nadle`nostima. Politi~ki centar je privremeno potisnuo izrazitu levicu i ekstremnu desnicu, ali je delovanje nacista bilo nepomirljivo i odlu~no u nameri da se preko republikanskih institucija uni{ti parlamentarna demokratija i sama republika. Od 1930. do 1933. Hitler se korak po korak pribliàvao vrhovnoj vlasti. Klatno Vajmarskog sistema se od parlamentarnog pomerilo ka predsedni~kom uzoru. Kriza 1930-1933. slomila je parlamentarne i demokratske institucije. Nacisti~ki mar{ kroz institucije nagovestio je jo} 1925. izbor carskog mar{ala Paula Fon Hidenburga za predsednika republike. Udruèna desnica bila je tada ja~a od Vajmarske koalicije, ali je Hidenburg po{tovao svoju zakletvu republici do kraja 1934. Krah republikanskih ustanova je 1933. doveo na mesto kancelara Adolfa Hitlera.

Nacisti~ka ve}ina u Rajhstagu je 22. marta 1933. izglasala Hitleru specijalna ovla{}enja ~ime je izvr{ena radikalna revizija ustavnog poretka Vajmarske republike. Politi~ki program hitlerizma se zasnivao na shvatanju naroda kao krvne zajednice sposobne da stvara kulturu. Superiorni narodi a nema~ki pre svega, moraju da sa~uvaju rasnu ~isto}u i jedinstvo kao preduslove opstanka i napredovanja. Demokratija je destruktivna jer se zasniva na nepostoje}oj narodnoj volji. Narodni ideal kao svest o uslovima opstanka naroda poseduju u najve}em stepenu vo|e. Rasisti~ku

- 48 -

- 237 -

Prva Nema~ka ustavotvorna skup{tina sastala se 6. februara 1919. u o~ekivanju kompromisa socijaldemokrata i glavnih gra|anskih stranaka. Izbor Vajmara za zasedanje bio je simboli~an, jer se nova dràva vezivala za nema~ki humanizam. Vajmarska koalicija socijaldemokrata iz gra|anskog demokratskog centra obezbedila je stabilnu ve}inu koja je Fridriha Eberta izabrala za predsednika Republike (privremenog), obrazovala vladu i pristupila izradi novog ustava. Ustav Nema~ke Republike izglasan je u Vajmaru 21. jula 1919, a 11. avgusta ratifikovao ga je privremeni predsednik Ebert. Klasi~nim politi~kim slobodama i pravima dodate su pod uticajem socijaldemokratije odredbe o socijalnim pravima. Progla{ena je jednakost mu{karaca i ène, ukinute privilegije po ro|enju. Prvi put u istoriji gra|anske ustavnosti uneta su socijalno – ekonomska prava.

Vajmarski ustav defini{e Nema~ku kao parlamentarnu, federalnu republiku sastavljenu od 17 zemalja. Suverenost pripada narodu. Zakonodavna vlast federalnih jedinica ograni~ena je saveznim zaknodavstvom. Vlada zavisi od narodne skup{tine koja se bira na op{tim, neposrednim i tajnim izborima. Rajhstag (narodna skup{tina) predstavlja ceo narod. Poslanici nisu vezani mandatom i uìvaju imunitet. Predsednika republike bira ceo narod, na sedam godina, sa jedinim ograni~enjem da je stariji od 35 godina. Predsednik predstavlja dràvu, sklapa me|unarodne ugovore i saveze, vrhovni je komandant vojske, postavlja i otpu{ta ~inovnike i oficire. Predsednik je ovla{}en da upotrebom vojske primora pojedine dràve – ~lanice na po{tovanje ustavnih odredbi, a ima i vanrednih ovla{}enja u slu~aju ozbiljnijeg reme}enja javnog reda i bezbednosti dràve. Predsednika po potrebi zamenjuje kancelar koji sa ministrima ~ini vladu. Ministre imenuje i opoziva predsednik – na osnovu poverenja Rajhstaga. Budesrat (dràvno ve}e) ~ine predstavnici federalnih jedinica u skladu sa njihovom veli~inom. Zakonsku inicijativu ima vlada ili pojedini poslanici. Zakonski predlog mora dobiti saglasnost dràvnog ve}a. Skup{tina ponovo raspravlja o zakonu izglasanom bez saglasnosti ve}a, a ako i tada izostane

- 236 -

EGIPATSKO PRAVO Egipatska tradicija zabeleìla je kao prvog zakonodavca faraona ujedinitelja Menesa. Pisanje na papirusu uslovilo je teìm o~uvanje pravnih tekstova. Nisu sa~uvani ni originalni ni prepisani tekstovi zakona Ramzesa II i cara Bokhorisa. Sa~uvana su samo kasnija gr~ka tuma~enja pojedinih propisa pripisana pojedinim faraonima. Gr~ki izvori pripisuju Bokihorisu zbornik prava od 8 knjiga. Sa~uvan je izvestan broj ugovora, presuda i upravnih odluka. Propadanje osetljivog papirusa zamaglilo je sliku izvornih oblika egipatskih pravnih ustanova u pore|enju sa jasnom vizijom klinopisnog prava sa~uvanog na glinenim plo~icama. Egipatsko pravo je bilo nerazvijenije od klinopisnog prava zbog ja~eg uticaja obi~ajnog prava. Skromna razmena nije zahtevala dono{enje obimnijih zakona i zakonika. Staro i srednje carstvo potpuno je u znaku stare plemenske obi~ajnosti. Faraon je smatran stvaraocem prava koji kosmi~ki princip maat progla{ava pravom svojom naredbom hepu. Religiozni, karakter prava nagla{avao je njegovu konzervativnost i stati~nost. Libijsko-egipatski faraon Bokhoris je prema predanju poku{ao u VIII veku p.n.e pravnu reformu koja je oja~ala svetovni karakter prava. Za vreme helenisti~kih vladara paralelno se primenjivalo egipatsko i gr~ko pravo, a pod rimskom vla{}u nastao je hibridni rimsko-gr~koegipatski pravni sistem. Nerazvijene ustanove egipatskog prava nadgra|ene su razvijenijim pravnim institucijama. Imovinsko pravo bilo je nerazvijeno. Faraon je smatran formalnim vlasnikom sve zemlje. U stvarnosti faroni su raspolagali samo delovima zemlji{ta koje su delili pojedincima ili hramovima na kori{}enje. Hramovi, vojnici, ~inovnici i seoske op{tine predstavljali su neku vrstu uslovnih sopstvenika. U novom carstvu hramovi i slobodni seljaci zemljom raspolaù kao punopravni vlasnici. Faraonovo pravo vrhovne svojine ograni~eno je na skupljanje zemlji{nih poreza. Zavisni seljaci pla}ali su, pored poreza faraonu, i odre|ene da`bine gospodaru. Svojinom su mogli da raspolaù samo vi{i slojevi. Ograni~eni pravni promet obavljao se formalizovanim

- 49 -

ugovorima. Ugovor o kupoprodaji sastojao se od tri akta: sporazuma o predmetu i ceni, zakletve i uvo|enja u zemlji{ni registar. Postojali su beskamatni zajam i zajam sa kamatom. U najstarije doba kao zaloga zajma sluìla je o~eva mumija. Faraon Bokhoris je ukinuo du`ni~ko ropstvo i ograni~io kamatu. Bezemlja{i su zakupljivali tu|e parcele. Puna privatna svojina postojala je na pokretnim stvarima i gra|evinskom zemlji{tu. Stari obi~aji duboko su obeleìli propise bra~nog, porodi~nog i naslednog prava. Pravni poloàj ène bio je mnogo povoljniji u odnosu na druge isto~ne civilizacije i u odnosu na pravne sisteme gr~ko-rimske civilizacije. Matrijarhat je uz pacifizam onemogu}io dominaciju mu{karca u porodici. Deca su ~esto nazivana po majci. Jednakost mu{karca i ène ogledala se u istovetnoj pravnoj i poslovnoj sposobnosti. Herodot je zabeleìo da "ène idu na pijacu i bave se sitnom trgovinom, dok mu{karci sede kod ku}e i tkaju". Osnovna ènina obaveza je bila staranje o ku}i i deci. Brak se lako sklapao i lako razvodio. Poligamija je dozvoljena samo faraonima i prin~evima. Faraonski brakovi prepuni su incesta – brat i sestra, sin i majka, otac i }erka. Herodot tvrdi da je Keops zavr{io svoju piramidu novcem zara|enim od legalnog prostituisanja svoje }erke (najstariji zanat). Poligamija i incest bili su relikti plemenske pro{losti posve}eni religijom i rezervisani za bogove na zemlji – farone. Vi{eènstva i bratsko–sestrinskih brakova nije bilo me|u obi~nim svetom. @ene su mogle da obavljaju sve dràvne poslove od pisara do faraona. Najpoznatije egipatske ène su ène – faroni (Hat{epsut i Kleopatra). @ena je mogla da bude i porodi~ni stare{ina i vladar dràve. Nasle|ivanje je po pravilu bilo zakonsko. Naslednici su mogli da budu sinovi i }erke ostavioca. Obi~aji nisu ~vrsto regulisali nasledna pravila pa je ~esto favorizovan prvoro|eni sin. Prvenac je dobijao uve}ani deo imovine a ostala deca jednake nasledne delove. Vojni~ki posed dobijao je isklju~ivo najstariji sin uz preuzimanje vojne obaveze. Slede}i nasledni red bila su bra}a i sestre. Supruge su nasle|ivale deo imovine putem legata. Testament je bio nepoznat. Usvojenje je sluìlo da se izbegne zakonski red nasle|ivanja. Sa~uvan je papirus o usvojenju vlastite ène ~ime su bili isklju~eni

- 50 -

ratu vi{e iscrpljena nego vojno potu~ena. Nema~ki nacionalizam je krivce za poraz traìo me|u demokratama i socijalistima. Slom carskog monarhizma potisnuo je politi~ki uticaj aristokratije. Autoritarni nema~ki nacionalisti odustaju od ideologije istorijskih prava i proklamuju "pravo" na hegemoniju, zavojevanje i eksploataciju do kulturnog ili biolo{kog genocida. Socijaldemokratija je insistirala na doslednoj primeni ideje narodnog suvereniteta, kao suverenosti celog naroda. Komunisti su shvatali narodni suverenitet kao vlast radni{tva vo|enom od partije – avangarde. Dogmatske ideologije su istovremeno osporavane od kriti~kog "ìvog mi{ljenja" koje iza sebe nije imalo organizovane politi~ke snage. Pove}ao se raskorak re~i i dela, norme i stvarnosti. Stvaralo se plodno tlo za totalitarnu politiku. Socijalisti~ke i komunisti~ke ideje su pokrenule mase radnika. Pokret ve}a u Nema~koj 1917 – 1919. stvorio je niz demokratskih i neformalnih tela pod uticajem masa sa ulica i trgova. Ulicama su vladali spartakovci – tribuni Karl Lipkneht i Roza Luksemburg kao zastupnici komunisti~ke revolucije. Socijaldemokrata Fridrih Ebert je nastojao da stvori parlamentarnu dràvu – uspostavi mir, zadrì uticaj nad radni~kim, selja~kim i vojni~kim ve}ima uz obe}anje socijalnih reformi i sazivanje ustavotvorne skup{tine. Ebertov direktorijum je uz pomo} desnice i vojske ugu{io revolucionarni pokret za republiku ve}a. U januaru 1919. ubijeni su Luksemburg i Libkneht {to je izazvalo lan~ane pobune po Nema~koj. Socijaldemokrati su zaustavili Nema~ku revoluciju na programu izgradnje liberalne gra|anske dràve. Izbori za ustavotvornu skup{tinu odràni 19. januara 1919. odràni su bez komunista i stvorila su ravnoteù izme|u pojedina~no najja~ih socijaldemokrata i ve}ine gra|anskih stranaka uzetih zajedno. Nije stvorena demokratska republika nego "jedna tipi~na gra|anska parlamentarna dràva". Andrej Mitrovi} isti~e: "kao i u celoj Nema~koj, u Bavarskoj je revolucija prese~na u trenutku kad je svoje tokove od liberalnog programa, od gra|anskih sloboda i parlamentarne odràve usmerila ka socijalisti~kom dru{tvu i diktaturi proletarijata". Nema~ki parlamentarizam je od po~etka bio lako ranjiv.

- 235 -

proìmala politi~ku elitu Nema~ke osim volje za mo} pra}enu opsesijom gole sile. Nema~ka carevina se nije konsolidovala u politi~kom smislu. Politi~ke opcije pruskih i katoli~kih konzervativaca bile su nepomirljive, liberalni centar je neodre|en a sve ja~a socijalisti~ka levica bila je izolovana od centara mo}i. Pragmati~ne ekonomsko-politi~ke i zakonske mere razvile su unutra{nje trì{te i podràle moderne tehnologije i finansijski kapital. Mladi car Vilhelm II bio je opsednut svetskom politikom koju nije povezao sa realnim nema~kim nacionalnim interesom. Agresivna Nema~ka je ujedinila svoje do tada posva|ane protivnike. Savezni{tvo Nema~ke i Austrougarske dovelo je do francusko–ruskog saveza. Cara Vilhelma II su najistrajnije podràvali predstavnici industrijskog kapitala i stru~njaci organizovani u vanparlamentarne grupe za pritisak koje su nacionalisti~ku propagandu nametnule Nema~koj javnosti po~etkom XX veka. âk su i socijaldemokrati uo~i 1914. podlegli nacionalizmu. Velika Britanija se osetila ugroèna nema~kom megalomanskom izgradnjom ratne flote. Stvorena je Antanta Francuske i Velike Britanije 1904. koja je 1907. prerasla u englesko – francusko – ruski blok. Strah od Nema~ke dominacije ujedinio je stare rivale u ~vrstu koaliciju. Nema~ka je reagovala pritiskom na Rusiju u aneksionoj krizi 1908. Pangermanska opsesija o prodoru do Indije dovela je 1913. nema~ke genrale u Tursku. Rusija i Nema~ka su postali neprijatelji do 1914. Antagonizam Nema~ke i Austrougarske sa Antantom se zao{trio do kraja. Mobilizacijski planovi bili su pripremljeni. Prva je krenula najslabija sila – Austrougarska agresijom na Srbiju, jer je bila ohrabrena nema~kom podr{kom. Rusija je objavila mobilizaciju, a Nema~ka je objavila rat Rusiji. Po~eo je prvi svetski rat koji }e da sru{i sva tri carstva – biv{e saveznike protiv revolucije. Nema~ki poraz sru{io je dinastiju Hoecolerna 1918. Car je abdicirao 9. novembra istog dana kada je progla{ena Republika.

pobo~ni srodnici – zakonski naslednici. Popis imovine imit-per, saop{ten pred svedocima, uz navo|enje da neki predmet dobija odre|ena osoba menjao je zakonski red nasle|ivanja. Ovaj akt – inventar nije imenovao univerzalnog sukcesora, ali je vr{io ulogu testamenta. Krivi~no pravo je bilo obeleèno reliktima pro{losti. Krivi~na dela protiv dràve (izdaja, pobuna, zavera) podrazumevala su kolektivnu odgovornost cele porodice izvr{ioca. Smrtna kazna stizala je sve ~lanove porodice. Za druge krivi~na dela odgovarao je sam u~inilac. Talion i kompozicija nisu kori{}eni. Kazne su bile smrtna, telesne i imovinske. Smrtnom kaznom su ka`njavani nevernici, ubice, krivokletnici i podnosioci la`nih optu`bi. Sudiji je za primanje mita sledilo se~enje nosa i slanje na prinudni rad. Telesne kazne su {iroko kori{}ene u vidu batinanja, odsecanja nosa i u{iju, nano{enja rana. Smrtna kazna je izvr{avana ma~em ili spaljivanjem. Konfiskacija imovine i slanje na prinudni rad predstavljali su dopunske kaznene mere. Nerpijavljivanje porekla imovine ka`njvano je smr}u. Dru{tvena nejednakost uticala je i na izvr{enje smrtne kazne. Osu|enici na smrt iz najvi{eg sloja mogli su da "kao Sokrat", izvr{e samoubistvo ispijanjem otrova. Sudski postupak su obavljali dràvni ~inovnici. Iznad svih sudija bio je faraon – vrhovni sudija koji moè da presudi svaki slu~aj po svojoj volji. Dràti (najvi{i ~inovnik) je predsedavao ve}u desetorice i palati {estorice. Sudski postupak je bip pismen. Presuda se donosila u tajnom delu postupka. Presudu izri~e ili progla{ava sam faraon, pa nije postojalo pravo na àlbu. Faraon je mogao da pomiluje krivce po svom naho|enju. O osu|enima su vo|eni sudski registri. Bezbednost ìvota i imovine kao i po{tovanje zakona pre svega je zavisilo od autoriteta faraona. Vil Djurant tvrdi da se pored egipatske samo jo{ kineska civilizacija "u toliko velikoj meri oslonila na psiholo{ku disciplinu."

Vajmarska Republika proistekla je iz ratnog poraza nema~kog Rajha. Versajski ugovor sa nema~kom potpisan je u Versaju 28. juna 1919. u istoj "sali ogledala" u kojoj je u januaru 1871. progla{eno nema~ko ujedinjenje. SAD su sa Nema~kom potpisale poseban ugovor u miru u Berlinu 23. avgusta 1921. Nema~ki revizionizam i revan{izam postao je stoèr evropskih nezadovoljnika – pobe|enih dràva. Nema~ka je u prvom svetskom

- 234 -

- 51 -

STARA GR^KA I STARI RIM GRČKO-RIMSKA CIVILZACIJA I RIMSKO-GRČKO CARSTVO

Gr~ka istorija je deo istorije Mediterana. Platon je rekao da su se Heleni "kao àbe oko ribnjaka" naselili na obalama ovog mora koje zapljuskuje obale Evrope, Azije i Afrike. Gr~ke kolonije s prekrile sve obale i ostrva. Planinsko-brdska (kontinentalna) Gr~ka bila je samo mali deo anti~kog helenskog sveta. Vedro nebo i mirne vode omogu}ili su razvoj pomorstva u priobalju i od ostrva do ostrva. Brodovi su vremenom postajali ve}i i brì, sposobni da savladaju i isku{enja otvorenog mora. Isto~ne civilizacije zavisile su od zamornih i opasnih kopnenih puteva. Gr~ka civilizacija koristila je prednost najjeftinijeg i najbrèg saobra}aja svog vremena. Stati~ne isto~ne gradove, zarobljene izme|u blata i peska, pokretala je volja vladara. Feni~anske i gr~ke gradove pokretala je volja brojnih pomoraca – trgovaca koji su stvarali nova bogatstva i nove kolonije du` mediteranskih obala. Kritska protocivilizacija nastala je na velikom ostrvu sme{tenom u sredokra}i pomorskih puteva izme|u Fenikije i Italije, izme|u kontinentalne Gr~ke i Egipta. Oskudna poljoprivreda podsticala je ljude da se okre}u ribarstvu, pomorstvu i trgovini. Agrarno-naturalne civilizacije istoka opsednute regulisanjem velikih reka zazirale su od rizika plovidbe po otovrenom moru. Pomorska mediteranska civilizacija do`viljavala je priobalje kao "ba{tu" a more kao "polje" {to joj daje karakteristike maritimno-merkantilne privrede sposobne da u kratkom vremenu na malom prostoru akumulira velika bogatstva. Vreme je postalo va`nije od prostora. Minoska civilizacija na Kritu cvetala je od sredine III milenijuma p.n.e. Minosova palata (lavirint) bila je prepuna pisara i umetnika. Kasna minoska civilizacija bila je obeleèna rasko{nim dvorskim ìvotom i kraljevskim gozbama na kojima se koristilo bronzano i zlatno posu|e. Ovu dotrajalu minosku dràvu sru{ili su mikenski Grci (ahajci) koji Krit pretvaraju u sredi{te svoje, kritskomikenske, najstarije gr~ke civilizacije. Ahajsko doba je zapam}eno

- 52 -

nema~kog carstva. Po ustavu organi carstva su: predsednik – car, savezni parlament i carski kancelar. Parlament nema~kog carstva su ~inili savezno ve}e i savezna skup{tina. Bundesrat (ve}e) se nalazio pod kontrolom Pruske i predsedavao mu je kancelar. Rajhstag (skup{tina) imao je izgled demokratskog tela ali je bio podre|en izvr{noj vlasti. Nema~ko carstvo kao savezna dràva organizuje jedinstvenu vojsku sa jedinstvenim vojnim pravom. Sve do XIX veka prusko dru{tvo bilo je podeljeno na plemi}ki gra|anski i selja~ki stale`. Pruski ministar Fon [reter je po~etkom XIX veka istakao: "Pruska nije bila zemlja sa armijom, ve} armija sa zemljom, koja joj je bila glavni stan i hrana. Militarizam, kult rada i du`nosti, posvetovljavanje i dekonfesionalizacija pruske dràve bili su osnova njene vojno – politi~ke mo}i. Prusko-nema~ki militarizam je posle 1871. uìvao mo}nu podr{ku krupnog kapitala. Industrija naoruànja je postala lokomotiva industrijalizacije koja je Nema~ku do kraja XIX veka preobrazila od agrarne dràve u prvu industrijsku silu Evrope. Nema~ka nije bila demokratska dràva. Njenu legitimaciju je predstavljala pruska mo} a ne demokratski princip samoopredelenja naroda. Henri Kisindèr isti~e da je nema~ko ujedinjenje bitno poremetilo evropsku ravnoteù sila: dok je Bizmark bio na dràvnom kormilu, njegova sloèna i ve{ta diplomatija je ovakve dileme potiskivala u stranu. Me|utim, Bizmarkovi aran`mani su bili toliko sloèni da ih je ba{ to svojstvo na dug rok osudilo na propast. Dizraeli je bio potpuno u pravu, Bizmark je izmenio kartu Evrope i strukturu me|unarodnih odnosa, ali na kraju nije bio u stanju da stvori plan koji bi njegovi naslednici mogli da slede. Njegova taktika vi{e nije bila novina, a njegovi naslednici i takmaci su bezbednost potraìli u gomilanju oru`ja, {to je kako su smatrali, smanjivalo njihovu zavisnost od nejasnih diplomatskih apstrakcija. Nesposobnost gvozdenog kancelara" da institucionalizuje svoju politiku, ubacila je Nema~ku u diplomatski mlin iz kojeg je jedini izlaz najpre predstavljala trka u naoruànju, a zatim rat". Nema~ka se te{ko i presporo prilago|avala veli~ini svoje mo}i. Nema~ki car Vilhem II se uklanjenjem Bizmarka 1890. opredelio za strategiju pangermanske dominacije nad svetom. Pruska Fridriha Velikog bila je najslabija me|u velikim silama a nema~ki Rajh je krajem XIX veka najja~a evropska sila. Nikakava ideja nije

- 233 -

OD VELIKE PRUSKE I NEMA^KOG CARSTVA, PREKO VAJMARSKE REPUBLIKE I HITLERA, DO SAVEZNE REPUBLIKE NEMA^KE Pruska je od 1815. bila najmo}nija dràva u nema~kom savezu. Posle pruske pobede kod Sadove 1866. Austrija je potisnuta iz nema~kog saveza koji je postao severnonema~ki savez. Novoosnovani savez bio je ~vr{}e povezan ali je Pruska zadràla svoj ustav do 1918. – bez {irenja na druge dràve ~lanice. Ustav Pruske od 1850. dao je kralju apsolutno pravo veta. Dvodomno predstavni~ko telo delilo je zakonodavnu vlast sa kraljem. Sistem "tri klase" po na~elu "jednaka prava jednake i du`nosti" osigurao je politi~ku premo}" malog broja "zemljoposednika i kapitalista. Ograni~eni parlament nije mogao da smeni vladu uskra}ivanjem budètskih sredstava. Pruski ministri su ministri "prvog slu`benika dràve" odnosno "kraljeve sluge". Nije postojala politi~ka odgovornost ministara. Pruski sistem se zasnivao na vlasti kralja kome se ministri pokoravaju. Bizmark kaè da "svaki ~lan vlade radi samostalno i za svoj ra~un sa kraljem". Ministri su bili delegati kraljevske vlasti. Ustavna monarhija je za razliku od apsolutne ograni~ena ustavom. Ustavna monarhija u pore|enju sa parlamentarnom monarhijom deluje kao ublaèni apsolutizam. Skup{tina se ipak 1862. suprostavila kralju oko pitanja ukidanja narodne vojske i ja~anja regularne armije. "Gvozdeni kancelar" – Oto Fon Bizmark suzbio je opoziciju i stvorio model realne politike koji }e dovesti do nema~ke prevlasti u srednjoj Evropi. Odbacio je demokratsko na~elo skup{tinske ve}ine u ime nacionalnog ujedinjenja – "koje se ne}e re{avati govorima i rezolucijama ve}ine, nego krvlju i gvo`|em." Pruska vojska je prva od evropskih armija koja je organizovala general{tab. Vojna mo} je omogu}ila brze pobede nad Austrijom i Francuskom – kao preduslov nema~kog ujedinjenja.

Nema~ko ujedinjenje progla{eno je u Versaju 18. januara 1871. Bizmark je pripojio Alzas i Loren bez izja{njavanja volje gra|ana na osnovu "objektivnog kriterijuma jezi~ke pripadnosti". ustav severnonema~kog saveza od 1867. postao je 16. aprila ustav

- 232 -

po trojanskom ratu u XIII velku p.n.e. Vladari su bili vojskovo|e, imenovali su lokalne upravnike i uzimali naturalne poreze od podanika. Ahajsko doba je zavr{eno ru{enjem kritsko-mikenske civilizacije od varvarskih dorskih plemena. Mra~no doba trajalo je do VIII veka p.n.e. Homerovi epovi pevaju}i o trojanskom ratu opisuju dru{tvenu stvarnost mra~nog doba. Herojsko gr~ko dru{tvo kolebalo se izme|u varvarstva i civilizacije. Rodovsko-plemenska organizacija je sna`na na ~elu sa basileusom (vrhovnim vojskovo|a, sudija i prvosve{tenik). Plemenski savezi preduzimaju ve}e ratne poduhvate. Basileusi sazivaju vojni savet uo~i odlaska u rat, ~esto li~no zapo~inju bitke {to im daje veliki autoritet, ali ne i neograni~enu vlast. Bili su prvi me|u jednakima u vojnim i politi~kim stvarima, ali su bili ekonomski privilegovani dodeljivanjem posebnog imanja – temenos. Zemljoradnja i sto~arstvo predstavljaju glavne privredne grane. Najve}i deo zemlje bio je u kolektivnoj svojini koja se preraspodeljivala kockom. Rodovska aristrokratija bila je izdvojena od ostalog stanovni{tva. Skitnice, stranci i bezemlja{i, obavljali su nadni~arske poslove. Postojalo je patrijarhalno ropstvo – ku}na posluga. Ra{irena je krvna osveta, koja se moè zameniti kompozicijom. Plemenski organi vlasti – basileus, ve}e stare{ina (bule) i skup{tina (agora) ograni~eni su religijskim normama ("voljom bogova") i obi~ajnim pravom ("obi~ajima predaka"). Polis (grad – dràva) predstavlja centar ekonomskog, politi~kog i verskog ìvota. Urbani ìvot omogu}io je pobedu civilizacije nad plemenskim varvarstvom. Gradska jezgra su izrastala u sna`ne dràvne organizacije. Samodovoljnost polisa uslovila je politi~ki i pravni partikularizam gr~ke civilizacije. Polisi predstavljaju teritorijalnopoliti~ke zajednice u kojima se njihovi gra|ani me|usobno poznaju kao ~lanovi velike porodice. Kriza plemenskog ure|enja u arhajskom (VII-VI veku) i klasi~nom dobu (VI-IV vek) stvorila je najraznovrsnije oblike politi~kog organizovanja: aristokratija, demokratija, monarhija, oligarhija, plutokratija i tiranija. Gr~ki gradovi – dràve su, za razliku od mesopotamskih, svedeni na ljudsku meru i nisu razvili ~vrstu kastinsku i profesionalnu podelu dru{tva. Odisej je vladar,

- 53 -

ratnik, stolar, ljubavnik, pomorac i ljubimac bogova. Ljudski lik gr~kog heroja nema nijednu diviniziranu crtu orijentalnih despota. Ve}ina polisa imala je 3-4 hiljade stanovnika koji nisu bili ni prebogati ni presiroma{ni. Kriza polisa, posle peloponeskog rata, u IV veku p.n.e. oslabila je odbrambene snage. Makedonsko osvajanje prekinulo je politi~ki kontinuitet, ali je od druge polovine IV veka p.n.e, u helenisti~kom dobu, produèno trajanje gr~ke civilizacije u nizu helenisti~kih dràva. Rimska imperija je do kraja stare ere progutala helenisti~ke dràve i stvorila gr~ko–rimsku civilizaciju zasnovanu na proìmanju rimskog dràvnopravnog poretka i visokorazvijene gr~ke kulture. Rimske legije su „ pobe|ene “ od gr~ke kulture – umetnosti i filozofije. Sve evropske civilizacije do danas neraskidivo su povezane sa ba{tinom klasi~ne gr~ke civilizacije. Gr~ka religija bila je deo svakodnevnog ìvota. Bogovi i heroji su u~estvovali u svakodnevici, a zagrobni ìvot nije bio naro~ito vredan. Pojava vladara – bogova, posle Aleksandra Makedonskog, nije zna~ila gubitak tradicionalne vere u dvanaestoricu najvi{ih bogova nego ozna~ava gubitak politi~ke slobode u polisima pretvorenim u provincijske gradove. Rimljani su dali helenističkom svetu oblik carstva. Uspon Rima od sela i gradske republike u svetsko carstvo zasnivao se na vojnoj disciplini i organizaciji. Rimljani su se civilizovali pod uticajem Etruraca koji su bili pod jakim uticajem grčke civilizacije. Rimljani su kopirali hramove i irigacione sistema svojih etrurskih gospodara. Rimljani su između V i III veka porazili i osvojili sve etrurske gradove. Rimska republika je trajala pet vekova i zasnivala se na jakoj vojsci i politici osvajanja. Prvo je zagospodarila latinskim gradovima, a posle osvajanja Etrurije okrenula se prema grčkim kolonijama i Kartagini. Aristokratska republika je u sukobu sa plebejcima preobražena u državu plebejsko-patricijske elite. Senat je postao najvažniji organ vlasti. Tri rata sa Kartaginom su donela potpunu pobedu i omogućila stvaranje imperije u kojoj političku dominaciju Rima prati grčka kulturna hegemonija. Politički sukobi i građanski ratovi doveli su do preobražaja republike u carstvo. Rimski

- 54 -

zajedni~ke odredbe za li~na prava i prava na stvari. Institucioni obrazac je primenjen na osoben na~in. Op{te ustanove nalaze se kako u uvodu tako i u tre}em delu. Dugove~ni zakonik je menjan vi{e puta, ali su najzna~ajnije ratne novele (tri) donete od 1914. do 1916. Op{ti gra|anski zakonik koristi {iroke formulacije i op{te odrebe koje su kasnije precizirane i razvijane u sudskoj praksi. Austrijsko normiranje je ipak razlivenije u pore|enju sa saètim stilom francuskog zakonika. Svojina se defini{e u tri paragrafa. Razlikovalo se objektivno i subjektivno shvatanje pojma svojine, {to je francuski zakonodavac izbegao. Austrijski zakonik je racionalniji i precizira pojmove u ve}em broju normi. Zakonik je kao nasle|e jozefinizma me|a{ dve epohe i sposoban za prilago|avanja novim potrebama. Srednja Evropa je sfera uticaja op{teg gra|anskog zakonika. Srbija je 1844. recipirala skra}eni prevod op{teg gra|anskog zakonika. Jovan Hadì} je skratio tekst, ali je zadrào isti raspored. Uvod od 35 paragrafa je {iri od austrijskog, a sledi prirodno pravo i racionalisti~ke ideje. Srbije 1844. ulazi u germanski pravni krug. Josip II je 1788. reformisao krivi~no pravo i uveo princip legaliteta da nema krivi~nog dela ako nije predvi|eno zakonom. Orde Josephina iz 1788. ukinula je torturu i ublaìla kazne. Austrijski kazneni zakonik iz 1833. po~iva na Jozefinskom zakonu i usvaja formalnu istinu – smatra se dokazanim ono {to je utvr|eno zakonski predvi|enim sredstvima. Moderniji je krivi~ni zakonik od 1852. iako nije sledio trojnu podelu. Bile su zapre}ene stroge kazne. Ugarska je posle 1867. donela posebne krivi~ne propise. Krivi~ni zakonik o zlo~inima i prestupima donet je 1876. a 1873. uredba o istupima. Ovi zakoni su novelirani 1908. i 1913. odredbama koje su propisivale poseban postupak prema maloletnicima. Pravni partikularizam je bio ostavina u novostvorenim dràvama 1918.

- 231 -

AUSTRIJSKO I UGARSKO PRAVO Marija Terezija i Josip II su po~eli proces unifikacije prava koji nikada nije dovr{en do kraja. Prvobitni projekat jedinstvenog gra|anskog zakonika bio je na~injen 1772. Prednacrt je prera|ivan i dopunjavan da bi stupio na snagu 1811. kao zakonik za celu Austriju. Carica Marija je 1772. ukazala da zakonik ne treba zasnivati na normama rimskog prava nego na prirodnoj pravi~nosti. Nortenov nacrt odeljka o statusom i porodi~nom pravu u redakciji Kesa stupio je na snagu 1787. u nema~kim naslednim zemljama monarhije – pod nazivom Jozefinski zakonik. Car Lepold II je zaduìo proefsora Martinija da nastavi rad na prednacrtu, a delo je ozakonjeno 1798. u zapadnoj Galiciji. Martinijev naslednik Franc Cajler je bio predava~ prirodnog prava i sledio je racionalisti~ke poglede na zakonodavstvo. Smatrao je da zakonik mora da bude pravedan i u skladu sa razumom, ali i sveobuhvatan i potpun. Sve situacije i svi sporovi moraju da budu re{ivi. Cajler je odgovor na dru{tvena pitanja koja uslovljavaju sporove nalazio u Jozefinskom reformizmu i racionalizmu. Uvaàvao je i tradiciju i specifi~ne okolnosti u duhu Monteskjea. Smatrao je da pravo nije ljudska tvorevina i da pravo stvara sam razum. Zakonodavac je samo organ razuma.

cezarizam je oslabio moć Senata, jer se vojska nalazila u rukama careva. Rano carstvo je obnovilo unutrašnji mir i utvrdilo šoljne granice, ali je i pored romanizacije Zapada došlo do krize, opadanja i propasti Rima. Pad Rima 476. nije značo kraj rimske državne ideje koju nastavlja Novi Rim - Konstantinopolis koji je od svog osnivanja bio hrišćanski centar helenističke civilizacije.

Osnovnu inspiraciju za izradu op{teg gra|anskog zakonika predstavljaju prirodno i rimsko pravo. Kantove ideje su imale izvestan uticaj na zakonodavca koji je precenjivan. Prirodnopravno u~enje uticalo je pre svega na metod i na oblikovanje na~ela. Ideja pravi~nog prava nikad nije potpuno izbrisala uticaj rimskog prava. Veliki broj normi i formulacija poti~e iz rimskog prava umotanog u prirodnopravne oblike. Pokrajinska prava Habzbur{kih zemalja su postala dodatni izvor normi. Austirjski op{ti zakonik je kra}i od Napoleonovog zakonika. Sadrào je 1502 paragrafa raspore|ena u uvodu i tri zasebna dela. Uvod govori o gra|anskim zakonoma uop{te. Prvi deo zakonika posve}en je li~nim pravima – statusno i porodi~no pravo. Drugi deo obuhvata stavarno, nasledno i obligaciono pravo. Tre}i deo sadrì

- 230 -

- 55 -

SPARTA Sparta je jedan od najstarijih polisa. Pobedni~ka dorska plemena naselila su sredi{nji deo Peloponeza koji je predstavljao prirodnu tvr|avu polis. Sparta nikad nije ogra|ena zidovima. Bila je agrarna dràva sastavljena od pet jedinica. Spartijati (vladaju}i sloj) organizovani u vojni kolektiv vladaju nad velikom masom pokorenog stanovni{tva. Heloti su bili dràvni robovi. Perijeci su bili li~no slobodni, ali nisu imali politi~ka prava. Heloti su obra|ivali zemlju, a perijeci su bili zanatlije i trgovci. Sparta se kao okamenjena zemljoradni~ko-ratni~ka zajednica razlikuje od ostalih polisa. Rodovsko-plemensko ure|enje je izraslo u jaku vojnodràvnu organizaciju – stalni vojni logor. Spartijati su ~inili osobenu grupu jednakih. Svaka porodica "jednakih" dobijala je od dràve svoju nedeljivu i neotu|ivu deonicu zemlju zvanu kler. Posedi su bili jednake veli~ine i pored parcela pripadao im je odre|eni broj helota. Svakodnevni ìvot se odvijao u kolektivu. Mu{karci su se stalno spremali za rat i nisu obedovali u svojim ku}ama nego u grupama od 15 ~lanova – sisitijama. Kolektivni obedi su odràvani od priloga "jednakih". Oni koji bi izgubili posed i ne bi mogli da izdràvaju sisitije prelazili su u red hipomejona – "onih koji su nisko pali". Vojni poziv je bio osnovna obaveza za koju su se pripremali od detinjstva. Novoro|eni spartijati su od strane posebne komisije staraca progla{avani za zdrave. Sakati i slabi su napu{tani i prepu{tani sudbini. De~aci su u sedmoj godini odvajani od majke i po~injali s vojnim ve`bama i ~itanjem. Spartansko obrazovanje bilo je strogo i specifi~no. Spartanski mladi} uhva}en u kra|i ka`njavan je ne zato {to je krao, nego zato {to je uhva}en. Fiditija (sisitija) predstavljala je petnaesto~lanu vojnu jedinicu i zajednicu ìvota i trpeze. Posle tridesete godine mogli su da ìve u svojim ku}ama sa svojim ènama. Spartanci su u~eni da govore kratko i jezgrovito (lakonski) i da dugo }ute. Skromnost je negovana kao najve}a vrlina. Nosili su ode}u od - 56 -

napravi demokratski slovenski centar i propagirao federalizam. Staru Austriju je 1859. sru{io italijanski nacionalizam, a srpski nacionalizam je ugrozio Austrougarsku 1912-1913. Posle Balkanskih ratova usledio je poraz u prvom svetskom ratu 1914-1918. koji je uni{tio vojnu snagu fosilizovane imperije koja se 1918. raspala kao kula od karata. Trula imperija je kamen o vratu jo{ uvek mo}ne Nema~ke ali je do 1917. malo ko govorio o potpunoj dezintegraciji Austrougarske. Smrti Franje Josipa u novembru 1916. uklonila je poslednji ostatak tvrdog Habzbur{kog jezgra uo~i nove epohe selja~ko-radni~kih revolucija XX veka. Novi car Karlo je bio bleda slika slavnih predaka ~ija ve{tina pregovora i ustupaka nije mogla da mu spasi presto. Ratni poraz 1918. pratila je revolucija. U novembru 1918. poslednji car je napustio Be~ i Austriju – po{to su svi narodi carstva osnovali svoje nacionalne dràve. Raspad Austrougarske vojske "ostatka ostataka" carstva stvorio je nevi|eni socijalni i politi~ki postrevolucionarni haos u kome se pojavljuju sovjetske republike – dràve saveta. Poraz revolucionarnih pokreta doveo je do stabilizacije siroma{nih, sa izuzetkom êhoslova~ke, dràva – naslednica. Srednja Evropa je bila u senci nema~kog Rajha.

Nestanak dualisti~ke dràve je uklonio poslednji pravno – politi~ki anahronizam moderne Evrope u vidu dve zasebne dràve sa zajedni~kim vladarom i nekim zajedni~kim poslovima. Zajedni~ki poslovi su bili spoljni poslovi, vojska i finansije koje se ti~u zajedni~kih poslova. Poslovi vezani za Bosnu i Hercegovinu posle 1878. su bili povereni ministru finansija i nazvani su pragmati~kim zajedni~kim poslovima. Izme|u austrijskog i ugarskog zakona o me|usobnim odnosima postojale su razlike, jer je austrijski zakon insistirao na formalnoj superiornosti Austrije. Dualisti~ka monarhija predstavljala je sloènu me{avinu elemenata: konfederacije, federacije, realne i personalne unije. Austrija je ostala verna apsolutizmu i birokratskom centralizmu sa bezli~nim politi~arima. Ugarska je imitirala britanski parlamentarizam i imala je dinami~niju politi~ku klasu.

- 229 -

hri{}anske socijalisti~ke stranke. Vo|a klerikalaca Liger postao je gradona~elnik Be~a i propagator antiliberalizma, antisemitizma, antimarksizma i antikapitalizma. Klerikalna demagogija nagovestila je uspon desnog populisti~kog radikalizma u XX veku. Socijaldemokrati su bili revolucionarni samo na re~ima i u{li su u bezbedne vode reformizma i oportunizma. Revolucionarna psihologija 1848. najbolje je sa~uvana u nacionalnim pokretima koji bujaju u trouglu Karpati – Jadran – Alpi. Socijaldemokratski lider Karl Rener protivio se potpunoj nezavinosti Ugarske. Austrijska socijaldemokratija se nacionalno usitnila. Austrougarska i Rusija su se 1897. dogovorile o podeli sfera uticaja na Balkanu koji se po{tovao do 1908. Austrija nije mogla da opstane kao nacionalna dràva Nemaca, ali ni kao monopol vlasti Habzburga. Ugarska je provodila politiku ma|arizacije manjina i vrbovala istaknute pojedince iz svih manjina. Srbi su o~uvali politi~ku svest, ali su Slovaci postali uz Hrvate politi~ki zavisnici od klerikalizma. Josip Frank je dodao prava{koj ideologiji Ante Star~evi}a klerikalni entuzijazam i postavio antisrpstvo kao jedini politi~ki zadatak ~iste stranke prava. Hrvatska kao zaostala agrarna zemlja nije svesrdno prihvatila jugoslovensku ideju koju je propagirao uzak krug intelektualaca oko biskupa [trosmajera. Srbe i Hrvate nije delila samo istorija i politika, nego i religija i kultura. Srpsko frankofilstvo i hrvatsko germanofilstvo uticali su na pona{anje politi~ara i narodnih masa na po~etku XX veka. Zagreb je po~etkom XX veka bio mesto najè{}eg sukoba jugoslovenskog pokreta i antijugoslovenskih snaga. Slovencima je Be~ bio "bliì" nego Beograd ili Zagreb. Franjo Josip je postao car i kralj, da bi udovoljio nacionalisti~kom ugarskom parlamentu. Bezobzirna "ma|arizacija" podsticala je politi~ki otpor ju`noslovenskih naroda. Posle 1908. vojska ostaje jedina jedinstvena organizacija dràve koju podràvaju klerikalci i monarhisti. Od 1905. do 1914. vodi se antisrpska politika uz ~esto spominjanje preventivnog rata. Slavopojke o Austrougarskoj kao nosiocu kulture prikrivale su oja~anu tendenciju vojnog apsolutizma u liku prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Reakcionarni klerikalac je ma{tao o trijalizmu i zanosio se pseudocezaristi~kim iluzijama. ê{ki politi~ar Tomas Masarik je nameravao da od Praga

- 228 -

najgrubljih tkanina i i{li bosi. Ovakav sistem javnog vaspitanja naziva se agogom. Vojna obaveza trajala je do {ezdesete godine. Dru{tveno raslojavanje, ubrzano nakon peloponeskog rata, uticalo je na stalno smanjivanje broja jednakih. Spartijati su povremeno organizovali masovna ubistva helota. Status Helota podse}a po nekim elementima na feudalne oblike zavisnosti. Heloti su vezani za zemlju i dodeljuju se sa klerom. Dràva zadràva vrhovno pravo svojine. Spartanac nije mogao da ubije, oslobodi ili proda dodeljenog roba bez dozvole vlasti. Ubijanje helota bilo je dozvoljeno samo kolektivu – dràvi. Heloti su se vi{e puta dizali na ustanke. Dràvni robovi su u vojsci sluìli u pomo}nim jedinicama.

Perijeci su ìveli po planinskim selima pod posebnim nadzorom. Bavljenje zanatstvom i trgovinom dalo im je ekonomsku autonomiju bez politi~kih prava. Ratovali su kao te{ko naoruàni pe{aci – hopliti. Sparta je kontrolisala strance i nije dozvoljavala me|unarodnu trgovinu. Dugo je opstao gvozdeni novac koji nije vaìo nigde izvan Sparte. Priliv zlata u IV veku p.n.e. ubrzao je propadanje dru{tvene discipline i vojne mo}i. Sparta je sve vreme postojanja bila aristokratska republika. Postojala su ~etiri vrhovna dràvna organa. Dva kralja, skup{tina i ve}e staraca predstavljaju plemensku ba{tinu homerovskog doba. Pet efora predstavlja speacifi~nu instituciju nevezanu za ime legendarnog zakonodavca Likurga. Dva basileusa (kralja) obavljaju vojnu i sudsku vlast, kao i ulogu prvosve{tenika. Za vreme rata jedan od njih je bio vojskovo|a, dok je drugi ostajao u Sparti. Mo} im je smanjena zbog uzajamnog ograni~avanja i mogu}nosti lakog smenjivanja. Glavni organ oligarhijske vlasti bilo je pet efora koji su istisnuli ulogu kraljeva u sudstvu i nadgledali javni red. Efori su sazivali i rukvoodili sednicama skup{tine i ve}a staraca. Policijska vlast efora zna~ila je pravo kontrole nad kraljevima i svim gra|anima uklju~uju}i pravo hap{enja. Politi~ki gospodari Sparte bili su izuzeti od obaveze da jedu uobi~ajenu saprtansku hranu – crnu ~orbu, je~meni hleb i vino. Efori su birani samo na godinu dana i bili su

- 57 -

verovatno predstavnici trenutno najja~e politi~ke grupe me|u spartijatima. Njihov rad su ocenjivali samo novoizabrani efori. Geruzija je predlagala zakone i po potrebi sudila basileusima. înila su je dva kralja i 28 doìvotnih ~lanova starijih od 60 godina – izvikanih u skup{tini (aklamacija). Skup{tinu (apela) sa~injavali su svi jednaki spartijati stariji od 30 godina. Skup{tina je glasanjem (aklamacijom) odlu~ivala o ratu i miru, birala i smenjivala dràvne funkcionere. ^lanovi skup{tine su mogli da saslu{aju predloge i o njima glasaju, bez diskusije. Geruzija je imala pravo veta na skup{tinske odluke {to se moglo izraziti i odlaskom kraljeva i geronta sa skup{tinske sednice. Spartanski konzervativizam i disciplina zavr{ili su u uskogrudom militarizmu ~iji pad niko nije àlio. Nestalo je i samopo{tovanje i po{tovanje drugih. Spartanska hegemonija je izneverila demago{ka obe}anja o "slobodi Helade". Teba je u~inila kraj "spartanskoj uobraènosti", kada je u bici kod Leuktre uni{tila spartansku vojnu mo}. Me|usobno satiranje Atine, Sparte i Tebe oslabilo je gr~ki svet.

- 58 -

upravljao Bosnom i Hercegovinom vi{e od dvadeset godina, kada je zabranio knjigu "Istorija Srbije" koju je on sam i napisao. Jedan "istorijski" narod i{ao je naruku drugom "istorijskom" narodu – tako su naro~ito Ma|ari u ovim pokrajinama favorizovali i hegemoniju islama, onog istog islama koji zamalo da nije istrebio taj isti ma|arski narod tri stotine godina ranije". Franjo Josip je 1878-1879. okon~ao ma|arsku hegemoniju nakon {to je Andra{i sklopio sa Bizmarkom austro-nema~ku alijansu koja je trajala do 1918. Ugarska je promovisala Berlin u za{titnika Austro-Ugarske i Turske iako je Bizmark govorio da: "Balkan nije vredan kostiju jednog pomeranskog grenadira". Nema~ki liberali su izgubili politi~ku mo} u Austrijskoj polovini monarhije i Habzburzi su obnovili politi~ku nadmo}. Franjo Josip je potvrdio pravilo da

izrazito samostalni ministri poput Andra{ija posti~u oblikovanje li~ne vlasti vladara, kada je bezli~nog Tafea imenovao za carskog minsitra 1879. Nova vlada je Austriju vodila po sistemu "od danas do sutra", ali je ipak uspostavila stabilnost. Lojalni dràvni ~inovnici svih nacionalnosti dokazivali su se u savr{enom upravnom aparatu. Bizmarkov pad sa vlasti 1890. poja~ao je ambicije Be~a i Budimpe{te na Balkanu. Strah od ja~anja socijaldemokratije i {irenja austromarksizma potakao je Franju Josipa da uvede op{te pravo glasa 1893. Tafeov pad 1893. doveo je do krize carevinskog ve}a – rajsrata koji prestaje da bude politi~ki centar. Poraz politi~ara iskoristila je birokratija koja je odràvala dràvu i posle zamiranja politi~kog ìvota zbog pretvaranja stranaka u "interesne grupe". Austrijska "bolest na smrt" podstakla je nacionalne sukobe u sferi kulture i obrazovanja. Car je prezirao sve neodgovornije politi~are koji su upleli u me|unacionalne sukobe. Od carevinskog ve}a do poslednjeg sela prisutni su me|unacionalni sukobi. Novinari i advokati postaju nacionalni tribuni koji predvode tek opismenjene seljake u borbi za nacionalna prava. Sindikalno organizovano radni{tvo udaljilo se od carstva. Zemlji{na aristrokratija i birokratija predstavljaju uz vojsku poslednja upori{ta habzbur{kog monarhizma. Franjo Josip kao "car bez ideja" drào se savezni{tva sa katoli~kom crkvom protiv liberalizma i socijalizma. Katoli~ka crkva je obnovila politi~ki klerikalizam osnivanjem

- 227 -

od 1868. dao je formalna nacionalna prava, ali Ugarska nije postala multinacionalna dràva, zato {to nijedna odredba tog zakona nije nikada primenjena u stvarnosti. Sukob modernog ugarskog ustava od 1866. i tradicionalnog ure|enja Hrvatske zavr{io se za Hrvate nepovoljnom "nagodbom" 1868. koja je po Tejloru posledica "politi~ke zaostalosti njihovih vo|a". Hrvatska posebnost (jezika i sabor) bila je bitno ograni~ena ~injenicom da Zagreb nije mogao da se àli Be~u proti Budimpe{te. Ugarska vlada je postavljala i smenjivala hrvatskog bana. Ma|arska hegemonija je bila cena o~uvanja dvojne monarhije. Federalisti~ke ideje su se povremeno pojavljivale ali grof Andra{i je onemogu}io te poku{aje pitanjem ~e{kom politi~aru Henvartu: "Da li ste spremni da izvojujete ~e{ka dràvna prava topovima? Ako niste, ne upu{tajte se u takvu politiku". Ma|ari su nametnuli u interesu svoje hegemonije nema~ku prevlast u Austirji posle 1871. Andra{i kao ministar spoljnih poslova vodi antislovensku politiku, ali istovremeno obnavlja konzervativni trojecarski savez Austro-Ugarske, Rusije i Nema~ke. Isto~na kriza 1875, posle hercegova~kog ustanka, proizvela je u Ugarskoj antislovensku histeriju pa je Budimpe{ta poklonila sablju slave turskom pa{i koji je 1876. porazio vojsku Srbije. Ruska pobeda posle sanstefanskog ugovora minimizirana je strahom od evropskog rata koji je izbegnut odlukama Berlinskog kongresa. Nemo} Turske i Austrougarske nadokna|ena je uticajem Velike Britanije i Nema~ke na Rusiju koja "`rtvuje" Bosnu i Hercegovinu. Dve srpsko-turske pokrajine su poverene Austrougarskoj uz formalno o~uvanje osmanlijskog suvereniteta. ^vrsta veza Austrougarske i Turske osigurana je uspostavljanjem austrougarskih garnizona u novopazarskom Sandàku koji je ostao pod osmanlijskom upravom. Bosna i Hercegovina nisu pripadale ni Austriji ni Ugarskoj, pa je carska birokratija izgradila javne zgrade, kasarne, banke, hotele i vodovode. Prividna evropeizacija ostavila je tragove misije civilizovanja u vidljivom obliku, ali je vrlo malo u~injeno na gra|anskoj emancipaciji. Tejlor ocenjuje da – "strahuju}i od ju`no– slovenskog (svesrpskog) nacionalizma, habzbur{ka uprava je spre~avala svaki oblik obrazovanja i samouprave. Apsurdnije od svih je postupio Kalaj, zajedni~ki minsitar finansija, koji je

- 226 -

SPARTANSKO PRAVO Spartijansko pravo karakteri{e strogost koju su kasnije atinski pisci idealizovali. Neizvesno je dali je legendarni zakonodavac Likurg zaista tvorac spartanskog pravnog sistema. Najverovatnije je Likurg zaista doneo izvesne zakone, ali su mu kasnije pripisivali i propisi koje on nije doneo da bi im se "oja~ao autoritet". Zakoni nisu bili sastavljeni i objavljeni u pisanom obliku, pa su nazivani retra govorom inspirisanim od bogova. Svojina je bila obeleèna kolektivnim dràvnim vlasni{tvom na zemlji. Klerove su nasle}ivali prvoro|eni sinovi spartijata, ali se nisu mogli otu|ivati, niti deliti. Tek u IV veku p.n.e. omogu}eno je da se oni mogu poklanjati ili ostavljati u nasle|e. Privatna svojina postojala je u oblastima van Sparte, ali u malom obimu. Spartanci nisu smeli da poseduju i koriste zlato i srebro. Skoro nepostoje}a razmena nije omogu}ila razvoj obligacionog prava. U porodi~nom i bra~nom pravu karakteristi~na je "popustljivost prema ènama". Brak je bio monogaman, ali su se tolerisali i vanbra~ni odnosi. Polibije tvrdi: "prijatelj kome se vi{e svi|ala prijateljeva èna, smeo je s njim da je deli". Nekoliko bra}e moglo je da ima zajedni~ku ènu (poliandrija) {to predstavlja delikt grupnog braka iz prvobitne zajednice. Nije osu|ivano davanje svoje ène stranome mu{karcu od koga se moglo o~ekivati zdravo potomstvo. Spartanke su uìvale punu polnu slobodu nesputanu zabranama. Preljuba nije bila sankcionisana. Brak se nije zasnivao na individualnoj ljubavi mu{karca i ène nego na potrebi dràve – kolektiva da se biolo{ki reprodukuje. Mladi}i i devojke odre|enih generacija zatvarani su u mra~nu odaju i svaki bi se "ènio onom koju u mraku uhvati" – prema Plutarhu. Mo`da je veliki istori~ar preterao, ali je izvesno da su li~ne simpatije bile bezna~ajne kod sklapanja braka i da su roditelji malo uticali na vaspitanje dece.

- 59 -

Spartansko nasledno pravo dalo je povoljan poloàj }erci – naslednici. Epiklera, }erka koja nema bra}e, imala je izvesnu mogu}nost izbora supruga iz reda ro|aka (stric, brat od strica), da bi na kraju postala prava naslednica s pravom raspolaganja sa o~evom ostavinom. @enske slobode i prava nisu bile posledica civilizacijskog razvoja nego preìvljavanja matrijarhalnih institucija u uslovima stalnih ratnih sukoba. Za vreme ratnih pohoda ène su ìvele raskala{no, a me|u mu{karcima – vojnicima bio je ra{iren homoseksualizam. Ove pojave su znatno oslabile porodi~ni moral i dru{tvenu disciplinu u celini. Polis je u su{tini bio zajednica mu{karaca. Podrivanje porodice predstavljalo je cenu slabljenja rodovsko-plemenskih veza i militarizacije spartanskog dru{tva.

Ugarsku revoluciju u Budimpe{ti je prisvojilo ma|arsko sitno plemstvo koje je podredilo studente. Revolucionarni pokret studenata u Pragu bio je brzo ugu{en. ê{ki intelektualac Brauner je zatraìo izjedna~enje ~e{kog i nema~kog jezika {to je otvorilo ~e{ko nacionalno pitanje. Be~ka revolucija je iznudila Meternihovu ostavku i dvor je prebegao iz Be~a u Insbruk. Razli~iti interesi nacionalnih pokreta omogu}ili su dvoru da spre~i savez velikonema~kog nacionalizma i ugarskog radikalizma. Lajo{ Ko{ut se sukobio sa Josipom Jela~i}em, habzbur{kim generalom, koji je po~eo da nastupa kao ju`noslovenski nacionalista i podbornik ilirizma – jedinstva Srba i Hrvata. Ideja slovenstva se {iri me|u êsima. Slovenski kongres u Pragu po~eo je s idejom austroslavizma izraènom u konzervativnom obra}anju "caru Austrije" a zavr{io se revolucionarnim manifestom upu}enom narodima Evrope. Poraz revolucije u Pragu oslabio je ideje ~e{ke autonomije i autroslavizma. Politika kompromisa liberalizma i carizma je propala i dolazi do obnove apsolutizma u Bahovom sistemu 1848-1859. Protivreformacijske i antijakobinske tradicije su u~inile Habzburge osloncem evropskog konzervativizma. Italijanski nacionalizam je uspeo u Lombardiji da istisne Habzburge koji strahuju od Pruske i njenih velikonema~kih ambicija. Car Franjo Josip je poku{ao da umiri podre|ene narode bez velikih ustupaka. Austrijska carevina se 1860. od centralizovane apsolutisti~ke monarhije po~ela da pretvara u zajednicu neugarskih i ugarskih zemalja. Be~ je postao sedi{te carevinskog ve}a neugarskih zemalja. Franjo Josip se od 1865. u Budimpe{ti pona{ao kao kralj Ugarske kojoj se priznaje ravnopravnost sa austrijskim zemljama. Stara Austrija je nestala 1866. pod udarom Pruske i Italije, kada je izgubila teritorije ali sa~uvala status velike sile. Austrijska carevina je produìla da traje kao preìvela tvorevina. Sporazum Franje Josipa i Ugarske je 1867. stvorio dualisti~ku monarhiju koja je sa~uvala veliku jedinstvenu dràvu samo u vojnim i spoljopoliti~kim poslovima, a politi~ka "ma|arska nacija je preuzela Ugarsku. Austro-ugarska nagodba se zasnivala na

postojanju dve ustavne dràve: Austrije i Ugarske. Nova Ugarska je bila unitarna dràva od Karpata do Jadrana koja nije po{tovala nacionalna prava nema|ara. Zakon o narodnostima - 60 -

- 225 -

lacije i nedostatka uglja. Radikalne reforme Josipa II je zaustavila francuska revolucija na ~iju pojavu je reagovao re~ima: "Ja sam po profesiji car". Strah od jakobinizma blokirao je reforme i oja~ao konzervativne snage. Habzburzi su po~etkom XIX veka postali lideri konzervativizma. Borba protiv revolucije zavr{ila se 1815. pobedom konzervativizma. Dinasti~ki patriotizam su podràvali magnati nevezani za naciju. Ugarska aristokratija govorila je ~esto bolje nema~ki i francuski nego ma|arski. Carevina se oslanjala i na prosve}enu birokratiju koja pokre}e proces germanizacije kulturnog ìvota. Veliki gradovi – trgova~ka sredi{ta bili su nema~ki po jeziku i kulturi i svojim imenima – Prag, Budimpe{ta, Zagreb, Brno i Branislava bili su nema~ki koliko Linc i Insbruk {to se ogledalo u nema~kim nazivima Prag (Praha), Feix, Agram, Brun, Presburg. êsi su ~ak do 1848. bili manjina u Pragu kao i Ma|ari u Budimpe{ti. Italijanski i poljski gradovi nisu imali nema~ki karakter. Germanstvo je bilo vi{e socijalna nego nacionalna kategorija, gradska suprotnost selja{tvu.

Gra|anstvo je stavljeno u slu`bu nema~ke prevlasti nezavisno od etni~kog porekla, a plemstvo je ~uvar pokrajinsko-nacionalne raznolikosti. Gra|anski liberali su postali promoteri nema~kog nacionalizma. Ugarsko-hrvatska nià aristokratija nosi tradicionalni patriotizam koji se XIX veku preobrazio u moderni nacionalizam, koji ostaje u slu`bi klasnih privilegija. Nespretnost vojnika – aristokrata u politici ograni~avala je njihovu politi~ku ulogu. Hrvatske i srpske selja~ke mase u{le su u politiku 1848. kao saveznici Habzburga u borbi protiv ma|arskog nacionalizma. Ideologija istorijskih prava pokrenula je proces nacionalizacije do tada germanizovanih gradova koje je preplavila selja~ka stihija. Nacionalni pokreti su iz ruku plemi}a i intelektualaca prelazili u ruke advokata i sve{tenika. Meternihov konzervativni apsolutizam se raspao. Revolucija 1848. donela je principe slobode i jednakosti i u habzbur{ku monarhiju. Ruralno dru{tvo je prihvatilo radikalno vo|stvo u osloba|anju od feudalizma, ali mu je bila strana revolucionarna ideologija. Be~ je sa 400.000 stanovnika bio jedini grad modernog karaktera sa pravim modernim univerzitetom ~iji su studenti postali "oficiri revolucije".

- 224 -

ATINA Neplodna atinska zemlja nije privla~ila osvaja~e, pa je njeno kasnije bogatsvo "plod mora" pomorstva i trgovine. Poluostrvo Atika bilo je u najstarije doba pocepano na 12 posebnih i me|usobno nezavisnih rodovskih zajednica. Milo{ki kralj Tezej okupio je stanovni{tvo cele oblasti oko Atine i uveo za sve jedno zajedni~ko ve}e i zajedni~ku svetkovinu u ~ast boginje Atine. Atika se

objedinjavala (sinokizam) u dugom procesu koji je predvodila atinska aristrokratija. Stara rodovska organizacija u obliku fila; fratrija, rodova trajala je duè od kraljevske vlasti. Dominacija rodovske aristokratije postojala je i u ekonomskoj i u politi~koj sferi. Aristokrati su prisvojili najbolju zemlju. Devet arhonata, koji su svake godine birani samo iz reda eupatrida, zamenilo je vlast basileusa. Aristrokratija je nastojala da sa~uva preìvele rodovske ustanove. Bazileus je zadrào samo funkciju prvosve{tenika. Arhont – Polemarh je pruzeo ulogu vrhovnog vojskovo|e. Arhont – Eponim je obavljao sudske i upravne poslove. Plemenska kandidatura za arhonte predstavlja istorijski kompromis plemenskog i teritorijalnog principa. Dràva je postepeno marginizovala pleme.

Atinska dràva oblikovana je kao aristokratska republika oligarhijskog tipa. Trajanje funkcije arhonta, posle 683 p.n.e. ,bilo je ograni~eno na samo godinu dana. Svi biv{i arhonti ulazili su u sastav novog tela nazvanog areopag. Savetodavna uloga je brzo prerasla u vr{enje vlasti, pre svega sudske. Zahtevi za uspostavljanjem "stare pravde" bili su posledica arhontskih gre{aka u tuma~enju obi~aja. Da bi se spre~ile zloupotrebe obi~aja koje su izazvale {iroko nezadovoljstvo, areopag je 621 p.n.e ovlastio arhonta Drakona da zakonom ujedna~i razli~ita obi~ajna pravila. Drakonovo zakonodsavstvo je najve}im delom predstavljalo zapisivanje usmene tradicije obi~ajnog prava. Drakonovi zakoni su prema mi{ljenju Struvea i Kalistova predstavljali "prvi popis atinskih zakonodavnih obi~aja". Osnovni cilj Drakonovih ozakonjenih obi~aja bilo je spre~avanje sudske

- 61 -

samovolje i zaloupotreba obi~aja. Demos (narod) je zapisivanjem obi~aja zabeleìo prvi uspeh u obuzdavanju oligarhijske vlasti aristokratije. Sadràj zakona ~inile su norme krivi~nog i sudskog prava. Drakonovo zakonodavstvo je postalo sinonim za strogost, surovost, pa ~ak i ne~ove~nost (pri~alo se da su bili ispisani krvlju). Smrtna kazna je pretila i za najsitniju kra|u. Razvoj robnonov~ane privrede produbljivao je politi~ki jaz izme|u zemlji{ne aristoratije – eupatrida i demosa (geomora – seljaka i demijurga – zanatlija i trgovaca). Areopag je doneo odluku da se izvr{i reforma dràvnog ure|enja. Arhont Solon bio je tvorac

reformi koje su duboko promenile oblik atinske dràvnosti. Solon je kao li~nost po{tovan i od eupatrida i od demosa. Po poreklu je pripadao prvim a po imovini i na~inu ìvota drugima. Veliki zakonodavac je uzdigao iznad porekla i osetio potrebe novog vremena. Osnovni smisao reformi bilo je ozdravljenje socijalnog ìvota i preciziranje politi~kih prava i du`nosti gra|ana. Ukidanje du`ni~kog ropstva i poni{enje svih zemlji{nih dugova – "skidanje tereta" otklanjalo je glavni motiv za mogu}u pobunu demosa. Uklanjanje kamenja koje je obeleàvalo zaloèna zemlji{ta bilo je uvod u promenu starih okamenjenih institucija. Bogatstvo – ekonomska mo} posta}e kao princip nadre|en plemenskoj i profesionalnoj pripadnosti. Sisahteja je uslovila da se razvoj robovlasni{tva ne zasniva na teret pripadnika polisa, ve} na ra~un stranaca. Solon je sve slobodne gra|ane razvrstao u ~etiri klase prema njihovom godi{njem prihodu, i bez obzira na poreklo: pentakosio– medimni su imali prihod od najmanje 500 mera ìta, vina ili ulja, hipei (konjanici) imali su najmanje 300 medimni, zeugiti najmanje 200, teti su bili s prihodom ispod 200. Jedna medima ìta vredela je jednu drahmu, kolika je bila cena jedne ovce. Ove cenzovske grupe su postale osnova nove politi~ke podele. Stari "mo}nici" su sa~uvali imovinu i ìvote, a pripadnici demosa su se uzdigli srazmerno svojoj ekonomskoj stazi. Vi{e klase su dobile bi pravo na najvi{e zvanja, a teti samo ~lanstvo u skup{tini i odgovaraju}e u~e{}e u sudstvu. Dòrd` Forest procenjuje da je broj "mo}nika" bio udvostru~en u odnosu na prethodno stanje.

Atina je uz do tada postoje}e organe (arhonte, areopag i sud efeta) dobila jo{ tri organa (ekleziju, bule i helieju). Rodovsko- 62 -

rasko{nim oblicima katedrala i dvorova prikrivala su{tinsko ekonomsko i socijalno zaostajanje za zapadno-evropskim institucijama. Kosmopolitski duh katoli~ke protivreformacije oìvio je ambicije ujedinjenja Nema~ke u okviru svetog rimskog carstva. Francuska i [vedska su to spre~ile, ali su Habzburzi ostali veliki vladari svojih dinasti~kih zemalja. Alen D`. P. Tejlor isti~e da je kona~ni ~inilac osnivanja habzbur{ke monarhije bilo ponovno osvajanje Ugarske. Posle hri{}anske pobede kod Be~a 1683. buntovno ugarsko plemstvo je 1711. prihvatilo habzbur{ke vladare pod uslovom priznanja tradicionalnog ugarskog ure|enja i privilegija. Sa~uvana je feudalna skup{tina (dijeta) i lokalna autonomija ùpanija. Pragmati~ka sankcija je 1723. ostavila presto Mariji Tereziji i obnovila jedinstvo carevine uz visoki stepen posebnosti Ugarske. Krizu od 1740. carevina je preìvela sa oja~anom vla{}u centra. Birokratski aparat je kontrolisao i plemi}e i seljake. Germanizovana birokratija poticala je od razli~itih naroda, ali je sledila carsku misiju. Ugarska je pruìla otpor reformama i Marija Terezija se zaustavila na granicama Ugarske.

Josip II je svoj projekat centralizovane dràve po~eo negiranjem privilegija Ugarske i katoli~ke crkve. Odbio je da se kruni{e za kralja Ugarske i katoli~ku crkvu stavio pod strogu dràvnu kontrolu. Protestanti i Jevreji su posle oslobo|enja od ograni~enja gra|anskih prava postali lojalni podanici. Josip II je uo~io slabosti austrijske monarhije koje njegovi nalsednici nisu mogli re{iti jer nisu hteli da dovedu u pitanje aristokratsku osnovu svoje vladavine. Ovaj austrijski car nije obi~an prestavnik prosve}enog apsolutizma nego vaàn prethodnik liberalne dràve XIX veka, razapet izme|u epoha. Tejlor isti~e da Jevreji nisu u~estvovali u sukobu nacionalisti~kih i dinasti~kih struja – "bili su bezrezervno Austrijanci". Agrarne reforme Josipa II li~no oslobo|enje kmetova nisu propratile slabljenjem njihove vezanosti za zemlju. To je o~uvalo selja{tvo koje do 1848. daje rabotu, ali ima vi{i stepen socijalne sigurnosti nego u Pruskoj. Habzburzi su u spoljnoj politici bili bliì Pruskoj, a u socijalnoj politici Francuskoj. Visoka aristokratija je predstavljala sa selja{tvom socijalnu protivteù urbanim kapitalistima. Austrijska industrija se sporije razvijala zbog carinske izo-

- 223 -

HABZBUR[KA MONARHIJA (Austrija i Austro-Ugarska) 1711 – 1918. Podunavska monarhija bila je osobena dràvna tvorevina. Naj{ire granice dobila je 1526. kada su alpsko-nema~kom sredi{tu pridruène ê{ka i Ugarska. Nova dràvna zajednica nije dobila posebno ime nego su se koristili opisni "nazivi" – zemlje pod ku}om Habzburga "ili zemlje (svetog rimskog) cara. Izme|u 1740. i 1745. Marija Terezija je izgubila carsku titulu pa je vladarka carevine nosila samo naziv "kraljice Ugarske". Josip I je reformama u duhu prosve}enog apsolutizma germanizovao elitu multietni~kog i multikonfesionalnog carstva. Dinasti~ki karakter dràve onemogu}io je nacionalnu identifikaciju njenih podanika sve do polovine XIX veka. Li~ni reìm Franca II poslednjeg svetog rimskog cara poku{ao je da sa~uva dinasti~ku dràvu uvo|enjem nove titule "car Austrije". Vladarska ku}a Habsburga sa~uvala je veliki uticaj sve do svog kraja i propasti dràve 1918. Nema~ka loza Habzburga ukrstila se sa {panskim i italijanskim lozama pa su sa~uvali univerzalni kosmopolitski karakter i tradiciju srednjovekovne monarhije kao stoèra srednjoevropske istorije od XVI do XIX veka. Habzbur{ka monarhija je u XVI veku zaustavila turski prodor svojim vojnim krajinama, u XVII veku je obuzdala protivreformaciju i 1648. obnovila verski mir. Prihvatila je prosve}enost u XVIII veku ali suprostavila se francuskoj revoluciji, i u XIX veku spre~avala nema~ko, italijansko i srpsko ujedinjenje. Slovenske zemlje su u njoj ostale bezimene sve do njenog kraja. Interes dinastije bio je iznad ideja i principa u dràvnoj zajednici naslednih poseda. O~uvanje feudalnih zemljoposeda predstavljalo je imperativ politi~ke i ekonomske mo}i Habzbur{ke carevine.

Habzburzi su svoj presti` evropske sile izgradili na mitu odbrane hri{}anstva od osmanlijskog carstava, ali su se ove dve imperije zajedno uzdizale, slabile i propadale. Savez Habzburga i najborbenijeg katoli~kog reda – jezuita je zaustavio {irenje protestantizma u srednjoj Evropi. Barokna civilizacija je svojim

- 222 -

plemenska svest je uslovila da su i dalje za arhonte birani pentakosiomedimni eupatridi. Aristokratija je kontrolisala bule (ve}e ~etiri stotine) i helieju (vrhovni sud). Narodna skup{tina (eklezija) bila je sastavljena od svih atinskih gra|ana, pa je u njoj dominirao demos. Skup{tina je formalno mogla da traì polaganje ra~una od postavljenih ~inovnika, ali je kao novo telo tek trebalo da osvoji stvarnu politi~ku mo}. Solonove reforme nisu ni dotakle mo} areopaga kao najva`nijeg centra politi~ke mo}i. Demokrate i aristokrate }e se vekovima politi~ki sukobljavali i nadmetati oko vlasti. Klisten vo|a demokrata, je svojim reformama 509–501 p.n.e. potpuno ukinuo rodovsko-plemensku podelu stanovni{tva. êtiri krunosrodni~ke file (plemena) podeljena su na deset teritorijalnih fila na ~elu s filarhom (vojnim komandatom). Svaka fila je bila sastavljena od deset samoupravnih op{tina dema op{tinske stare{ine – demarsi vodili su evidenciju stanovnika (knjigu deme) kojom se dokazivao status gra|anina. Nastavljeno je preno{enje politi~ke mo}i na slojeve sa najve}om ekonomskom mo}i. Demokratska ideja kao "srednji put" izme|u demago{ke tiranije i nemo}ne aristokratije izrazila su u konceptu vlasti naroda kroz dràvne i politi~ke ustanove. Tiranin Pizistrat je vodio aktivnu spoljnu politiku koju }e nastaviti demokratske vlasti. Klisten je podigao politi~ki zna~aj gradskog stanovni{tva. Klisten je izvr{io promenu u politi~kim institucijama. Staro ve}e od 400 bilo je zamenjeno novih od 500 lica u koje se biralo po 50 predstavnika iz svake nove–teritorijalne file. Areopag je sveden na sud za te{ke krivice, izuzev su|enja za izdaju koje je povereno ekleziji. Skup{tina je sazivana ~e{}e i pro{irila je ulogu. Pro{irene su funkcije ve}a od 500 koje je potisnulo 9 arhonata u upravnim poslovima. Ve}e nije moglo da radi u punom sastavu od 500 ~lanova nego su odre|ivane deùrne komisije pritanije sa mandatom od 35-36 dana. Pritani su se svakodnevno sastajali na trgu i zajedni~ki donosili odluke. Svakog dana je kockom biran predsednik pritanije – epistat koji je po automatizmu bio i predsednik ve}a – bule u slu~aju njegovog sazivanja. Porasla je i uloga helieje. Demokratski prevrat u Atini izazvao je neprijateljske reakcije susednih zemljoposedni~kih oligarhija i krajem VI veka p.n.e. do neprijateljskih odnosa sa Persijom. Gr~ko-persijski ratovi ozna~i}e

- 63 -

prekretnicu u istoriji civilizacija u oblasti Mediterana. Maloazijski polisi pali su pod persijsku dominaciju u drugoj polovini VI veka p.n.e. Persijska imperija stavila je u svoju slu`bu feni~anske i gr~ke brodove. Sparta se nije me{ala u jonski ustanak pa je Atina preuzela ulogu za{titnika helenstva. Slanje 20 atinskih brodova – trijera, po Herodotu: "obeleìli su po~etak nesre}e kako za Helene, tako i za varvare".

Atinska demokratija osnaèna pobedama nad unutra{njim i spoljnim suparnicima u gr~kom svetu, postala je predvodnik helenske civilizacije. U prvom ratnom sukobu evropske i azijske civilizacije-pomorske i kontinentalne sile, saveza polisa i orijentalne despotije, robovlasni~ke privrede zasnovane na privatnoj svojini slobodnog gra|anina i trome naturalno–agrarne ekonomije utemeljene na kolektivnoj svojini dràve i poluprinudnom radu podanika, anti~ke politike i isto~ne teokratije – odre|ena je mogu}nost opstanka prve i pojave drugih evropskih civilizacija. Atinska demokratija trajala je od 509 p.n.e. do 322 p.n.e., sa kra}im prekidima 411-410 p.n.e. (oligarhijski prevrat) i 404-403 p.n.e. (spartofilska vlada tridesetorice). Efijalt, Temistokle i Perikle su sledili ideale jednakosti pred zakonom i slobode. Efijalt je areopagu, poslednjem upori{tu konzervativne rodovske svesti oduzeo poslednje ostatke politi~ke mo}i. Temistokle je u~vrstio pomorsku prevlast na kojoj se zasniva "atinski imerpijalizam" – konfederacija 200 polisa okupljenih u ati~ko-delski savez. Perikle je povezao demokratiju i imperiju. Atinska demokratsko-pomorska dràva bila je politi~ki privla~na za niè slojeve u svim polisima ugroènim samovoljom oligarha ili persijskom hegemonijom. Perikle je kao zapovednik – strateg svojim uticajem obeleìo "zlatno doba" atinske demokratije (443-429 p.n.e Skup{tina ve}e, i vrhovni porotni sud su radili na gradskom trgu – agori, na kome se istovremeno odvijao politi~ki ìvot i trgovina. Skup{tina je organ neposredne demokratije u kome u~estvuju svi slobodni atinskig ra|ani stariji od 20 godina. Siroma{ni su se masovno uklju~ili u njen rad posle uvo|enja naknade dnevnica za u~e{}e u dràvnim poslovima. Od Perikla su se atinskim gra|anima smatrala samo lica ro|ena u braku u kome su oba roditelja gra|ani atinskog polisa. Glavni u~esnici skup{tinskih zasedanja bili su ìtelji - 64 -

raspore|enih u jedan prethodni naslov i ~etiri knjige posve}ene li~nim pravima, porodi~nom, naslednom i stvarnom pravu. Obligaciono pravo je zadràno u obligacionom zakoniku koji je obuhvatio i trgova~ko pravo. Uvaàvanje novih dru{tvenih realnosti socijaliziralo je liberalne institucije pa se {vajcarsko gra|ansko pravo pribliìlo idealu socijalnog privatnog prava. [vajcarski zakonodavac ovlastio je sudiju da primeni zakon na sve pravne situacije obuhva}ene slovom i duhom zakona. Svojina kao takva nije zakonski definisana nego je odre|en njen sadràj kao pravo sopstvenika da svojom stvari u okvirima pravnog poretka raspolaè kako èli. [vajcarska pravna nauka definisala je svojinu kao potpunu i isklju~ivu vlast nad stvari, potpuno pravo ili najvi{e pravo me|u stvarnim pravima. Nedostatak zakonskih definicija doveo je do nejasnijeg teksta nego u francuskim kodifikacijama, ali su {vajcarske norme elegantnije formulisane od nema~kih. [vajcarski zakonodavac se uzdigao iznad francuskih i nema~kih uzora.

[vajcarske kodifikacije su izvr{ile veliki uticaj na razvoj prava u XX veku, {irom sveta. Naj~e{}e se nije radilo o potpunoj recepciji {vajcarskog privatnog prava nego su se {vajcarske institucije samostalno preoblikovale u nacionalnim zakonodavstvima: [vedske, Austrije, Poljske, êhoslova~ke, Ma|arske, Sovjetskog Saveza, Jugoslavije, Albanije, Gr~ke, Bugarske, Perua, Tajlanda i pretkomunisti~ke Kine. Kemal Pa{a Ataturk je 1927. odlu~io da Turska potpuno preuzme {vajcarsko gra|ansko zakonodavstvo {to je ubrzalo modernizaciju Turske i evropeizaciju njenih institucija. Moderno zakonodavstvo je ja~alo nacionalnu svest u odnosu na mo} religijske tradicije. [vajcarsko pravo je uticalo u izvesnoj meri i na francusko i nema~ko pravo.

- 221 -

u~e{}a bilo kog zakonodavnog tela. U epohi predstavni~ke demokratije [vajcarska je sa~uvala neka obele`ja neposredne demokratije proistekla iz tradicije lokalnih zajednica.

Stvaranje federacije u periodu 1848-1874. omogu}ilo je kodfiikaciju i unifikaciju {vajcarskog prava. [aroliki sistem kantonalnih prava je prvo kodifikovan na nivou samih kantona. Kantonalni zakonici o gra|anskoj materiji bili su sa stranim uzorima prirodnopravnog karaktera". Neki kantonalni zakonici bili su ura|eni pod uticajem Napoleonovog zakonika. Na drugu grupu zakonika presudan uticaj je izvr{io austrijski op{ti gra|anski zakonik. Postojali su i originalni zakonici osobenog izgleda. Dvadesetak razli~itih zakonika proizvodilo je pravni partikularizam sa {tetnim posledicama na razvoj trgovine i privrede u celini. Kodifikatorski pokreti u Nema~koj XIX veka uticali su na kodifikaciju obligacionog prava. Ustav od 1874. stavio je obligaciono, trgova~ko i meni~ko pravo u nadle`nost savezne dràve. Ideja o jedinstvenom obligacionom pravu postala je {iroko rasprostranjena, ali su prakti~ne aktivnosti na kodifikovanju prava bile promi{ljene i i{le su korak po korak. Umesto dono{enja

celovitog zakonika na mah donet je [vajcarski zakonik o obligacijama od 1881. koji je stupio na snagu 1883. Za potpunu unifikaciju i kodfikaciju privatnog prava trebalo je savladati otpor kantona i promeniti ustavne odredbe. Savezni parlament je ustavnim amandmanom od 1898. dobio nadle`nost da reguli{e sve gra|anskopravne odnose. Evgen Huber, profesor u Bernu, stekao je ugled osamdesetih godina kao autor znamenitog dela "Sistem i istorija {vajcarskoga privatnog prava". Savezno ministarstvo pravde i policije zaduìlo je Hubera da izradi prednacrt saveznog zakonika jo{ po~etkom devedesetih. Huberov prednacrt je modifikovan i kao zvani~ni pednacrt izdat 1900. Posebna komisija je nastavila doterivanje teksta zakonika. Savezna skup{tina je razmatrala nacrt gra|anskog zakonika od 1904. do 1907. Prvi tekst je bio na nema~kom, ali su ura|eni i dobri prevodi na francuski i italijanski kao zvani~ne jezike. Huber je uspeo da francuske i nema~ke uticaje uklopi sa kantonalnim obi~ajima.

[vajcarski gra|anski zakonik od 1907. usvojen je jednoglasno od savezne skup{tine, ali je stupio na snagu tek 1. januara 1912. Osnovni tekst zakonika imao je 997 ~lanova, - 220 -

samog grada, a u vreme mira obi~no bi dolazilo dve do tri hiljade ljudi. Zasedala je deset puta godi{nje i uvek bi radila samo po jedan dan. Kvorum od 6.000 utvr|ivao se samo prilikom glasanja o progonstvu – ostrakizmu. Skup{tina je donosila zakone, odlu~ivala o ratu i miru, potvr|ivala me|udràvne ugovore, birala, nadzirala i opozivala dràvne ~inovnika. Areopag je izgubio pravo naknadne kontrole pa se javila potreba za prevencijom protiv zlonamernih i lakomislenih zakonskih predloga. Osobena tu`ba protiv zakona – grafe paranomon podizala je protiv predlaga~a zakona protivnih principima pravnog sistema. Helieja je presu|ivala u postupku ~ijim je po~etkom obustavljan zakonodavni proces do kona~ne odluke vrhovnog porotnog suda. Mo} vojskovo|e – stratega rasla je zahvaljuju}i spoljopoliti~kim okolnostima i neograni~enom broju jednogodi{njih mandata. Kolegijum desetorice stratega vr{io je veliki uticaj na politi~ki ìvot. Perikle je kontrolisao vojsku i mornaricu kao predstavnik sloja profesionalnih politi~ara koji su ve{tinu upravljanja spajali sa demagogijom vi{eg nivoa. âsno progonstvo – ostrakizam bilo je jedino legalno sredstvo odbrane demokratije od prevelikog autoriteta i uticaja profesionalnih politi~ara. Agora je bilo mesto sretanja seljaka, zanatlija, trgovaca, politi~ara i filozofa. Akropolj je bio simbol veli~ine grada u koji su utro{eni vi{kovi skupljeni u ratnim i trgova~kim poduhvatima. Plutarh je branio Periklove graditeljske poduhvate smatraju}i da su oni doneli obilje savremenicima a ve~itu ~ast budu}im generacijama. Atina je za finansiranje ovog poduhvata prisvojila zajedni~ku riznicu svih Grka koja se nalazila na ostrvu Delu. Gruba Sparta dobila je moralni alibi za suprostavljanje atinskoj demokratskoj imperiji. Periklova Atina je izbegla i prednost i nedostatke specijalizacije funkcija po cenu poveravanja sistematskih i svakodnevnih poslova robovima. Dràvni robovi – skiti obavljali su policijske poslove. Urbana demokratija bila je razdirana politi~kim, vojnim i ekonomskim suprotnostima. Odbrana prava gra|ana, za{tita gr~kog sveta i obezbe|enje ìta i srebra bili su prioriteti koji su ostvarivali po visoku cenu iscrpljivanja savezni~kih polisa.

Atinska demokratija bila je zasnovana na suverenitetu skup{tine koja je mogla da smeni i jednog Perikla. Ograni~enosti i krajnosti atinske demokratije ne umanjuju njen istorijski zna~aj.

- 65 -

Kriza demokratije u IV veku p.n.e. uslovila je negativan stav Platona i Aristotela prema demokratiji. Platon je smatrao da dràvu treba da vode kraljevi – filozofi. Aristotel je bio realniji kada je ocenio demokratiju najmanje lo{im me|u lo{im oblicima dràvnog ure|enja.

- 66 -

Ustavna revizija od 1874. stvorila je osnovni zakon koji uz stalne popravke vaì i danas. Federalno-centralisti~ki i demokratsko-radikalni krugovi su tradicionalnom imenu konfederacije dodali nove atribute federalizma. Prava kantona su precizirana i smanjena. Ustavni tekst je oblikovan pragmati~no i bez pravne estetike – nije ni jednostavan, ni elegantan ni lep. Uveden je savezni sud, koji zaseda u Lozani, ali nema pravo da ocenjuje ustavnost zakona. Savezni upravni sud od 1914. sudi u upravnim sporovima u saveznoj materiji. Savezno ve}e vr{i vrhovnu direktorijalnu i izvr{nu vlast konfederacije u sastavu od sedam ~lanova sa ~etvorodi{njim mandatom. Predsednik saveznog ve}a je istovremeno predsednik konfederacije. Predsednika i potpredsednika imenuje savezna skup{tina na godinu dana. Savezno ve}e je ustavno podre|eno saveznoj skup{tini. Skup{tina bira ~lanove ve}a na zajedni~koj sednici svojih domova. Ustav predvi|a da je ve}e odgovorno skup{tini. Politika se na~elno oblikuje u skup{tini, a ve}e je du`no da sprovodi utvr|enu politi~ku liniju. To je dovelo do politi~ke bezbojnosti i bezli~nosti izvr{ne vlsti. Isti politi~ari sprovode razli~ite politi~ke opcije. Savezna skup{tina je centralna institucija ustavnog i politi~kog sistema. Savezni organ izvr{ne vlasti je ipak dobio izvesnu politi~ku teìnu na osnovu jednog politi~kog sporazuma sa ustavnim zna~ajem. Socijalisti~ka, radikalna i konzervativna stranka drè po dva mesta u ve}u, a selja~koj stranci pripada jedno mesto. Politi~ki klju~ je kombinovan s regionalno-jezi~ko-konfesionalnim klju~em koji obezbe|uje ravnoteù politi~kih ~inilaca. Savezno ve}e danas predstavlja organ velikog autoriteta kome je uspelo da normativni obrazac preokrene u stvarnom funkcionisanju institucija. Skup{tinski sistem jedinstva vlasti u dru{tvenoj stvarnosti funkcioni{e kao sopstvena suprotnost. Savezno ve}e je i pored ustavnih ograni~enja steklo mo} moderne vlade koja je nadmo}na nad predstavni~kom skup{tinom. Uprkos toj bitnoj promeni odnosa mo}i {vajcarski dràvnici su "zadràli skromnu anonimnost od 1848. do danas". Neposredna demokratija u {vajcarskom ustavnom sistemu se izraàva preko referenduma kao institucije narodnog izja{njavanja u zakonodavstvu. Zakonski predlog iza koga stoji 30.000 potpisa ili osam kantona iznosi se na referendum. Op{tenarodno glasanje proizvodi zakonski predlog koji dobije ve}inu glasova u zakonu, bez

- 219 -

Izvr{ni direktorijum od pet ~lanova vr{io je izvr{nu vlast u celosti, pa je imenovao i ministre koji su mu odgovarali za svoj rad. [vajcarska je postala interesna sfera Francuske. Napoleonov li~ni reìm posredovao je izme|u unitarista i federalista. Napoleon je kao politi~ki realista shvatio da francuski unitarizam ne odgovara {vajcarskoj republici. Zava|enim strujama je poru~io: "priroda vam je sagradila federalnu dràvu, a protiv prirode se ne bori niko ko je razuman". Autoritativno je presudio 1803. progla{enjem posredni~kih akata – ~itave zbirke sastavljene od saveznog i kantonalnih ustava. Federalna dràva je 1814. zapala u krizu i savezna skup{tina je zatraìla od evropskih velikih sila priznanje trajne neutralnosti.

Savezni ugovor od avgusta 1815. predstavlja me|usobni sporazum dvadeset i dva {vajcarska kantona. Ulogu direktorijalnog kantona su naizmeni~no obavljali Cirih, Bern i Lucern. Politi~ku stabilnost je poremetila julska revolucija 1830. u Francuskoj. Liberalno gra|anstvo i selja{tvo su po~eli da potiskuju aristokratiju, pre svega u protestantskim kantonima. Katoli~ki kantoni su konzervirali staro ure|enje {to je postalo izvor sukoba. Strah od radikalizma ujedinio je katoli~ke kantone u posebni savez 1846. {to je izazvalo ustavnu krizu. Nesprovo|enje odluke skup{tine saveza od jula 1847. o raspu{tanju posebnog saveza dovelo je u novembru te godine do rata koji je izgubio posebni savez. Ustav od 1848. izraàva ja~anje zajedni{tva i predstavlja su{tinski iskorak ka federalizmu. Francuske ideje i ameri~ke institucije su proète {vajcarskim iskustvom u specifi~nom ure|enju koje se u osnovi zadràlo do danas.

Ustav od 1848. je usvojio na~elo demokratskog jedinstva vlasti. Savezna skup{tina je najvi{i organ vlasti u konfederaciji a ~ine je nacionalno ve}e i kantonalno ve}e. Nacionalno ve}e je izraàvalo na~elo narodnog jedinstva a kantonalno ve}e ravnopravnost federalnih jedinica. Savezno ve}e, od sedam ~lanova sa trogodi{njim mandatom, bilo je organ izvr{ne vlasti konfederacije. Glavni grad je postao Bern kao stalno mesto zasedanja saveznog ve}a i savezne skup{tine. Liberalno-demokratski pokret je ja~ao i postepeno izborio ustavne promene. Posle delomi~nih promena {ezdesetih godina do{lo je do totalne revizije ustava od 1874.

- 218 -

ATINSKO PRAVO Atinsko pravo nije dostiglo visoki nivo politike, umetnosti i filozofije klasi~nog doba. Na~in pisanja, na drvenim plo~ama, nije omogu}io da se sa~uvaju celoviti pravni tekstovi i sudske presude. Sudski govori logografa – pisaca sudskih govora i dela istori~ara, filozofa i knjièvnika omogu}avaju rekonstrukciju atinskog pravnog sistema kao i dono{enje zaklju~aka o celokupnom gr~kom pravu.

Privatna svojina na zemlji po~ela je da potiskuje kolektivnu tek od Solona, da bi kona~no prevladala u V veku p.n.e. Atinsko i gr~ko pravo stalno je koristilo re~ kler {to ukazuje na arhai~nu preraspodelu zamlji{ta kockom. privatna svojina se pojavila na pokretnim stvarima. Ukidanje kolektivnih ograni~enja na zemlji nije izbrisalo shvatanja da ona pripada i vlasniku i dràvi. Polis je mogao da konfiskuje svojinu rasipnika. Slobodni Atinjani su posedovali mnogo privatnih robova koji su kori{}eni u poljoprivredi, zanatstvu i kao ku}na posluga. Dràvni robovi (pisari, policajci, ~ista~i, dèlati, blagajnici) su dobijali naknadu za rad, sticali imovinu i zasnivali svoje porodice. Atinski gra|ani su prezirali fizi~ki rad kao "preodre|en za robove" (aristotel) i bavili su se politikom, ratovanjem i trovinom. Privatni robovi su prodavani kao druge stvari. Polis nije dozvoljavao ubijanje privatnih robova bez sudske osude na smrtnu kaznu. Robovi su ka`njavani bi~evanjem. Zalo`no pravo se razvilo kao obezbe|enje sve ~e{}ih dugova. Solon je ukinuo zalaganje li~nosti pa je to nadome{teno zalaganjem stvari. Najpoznatiji obik realnog obezbe|enja je hipoteka (zaloga nekretnine iz koje se poverilac napla}uje tek ukoliko glavni dug ne bude ispla}en). Teret hipoteke se beleìo na kamen me|a{. Hipoteka je institucija gr~kog prava koja je preko rimskog prava preuzeta u moderne pravne sisteme. Obligacioni odnosi su bili {iroko rasprostranjeni. Obligaciono pravo je poznavalo ugovore i delikte. Razne povrede li~nosti ili

- 67 -

imovine stvarale su obavezu naknade {tete. Obligaciono pravo nije bilo ograni~eno formalizmom i simbolikom. Za postojanje ugovora bila je bitna salgasnost ugovara~a o njegovim su{tinskim elementima. Kori{}ena je kapara kao sredstvo obezbe|enja ugovornih obaveza. Usmeni ugovori su uglavnom zamenjeni pisanim ugovorima da bi se olak{alo dokazivanje. Kupoprodaja je trenutno prenosila svojinu na kupca i kupovalo se samo za gotovinu. Zajam je bio {iroko zastupljen kao prijateljski i kao zajam sa kamatom. Zakup zemlje i ku}e je od V veka p.n.e. napla}ivan u novcu. Ortakluk se zasnivao na podeli dobiti srazmernoj veli~ini uloga ortaka. Li~ni najam su ~esto ugovarali siroma{ni Atinjani sa dràvom ili privatnim preduzetnicima.

Porodi~no i bra~no pravo nose tragove rodovskih obi~aja. Individualne porodice su zadràle mnoga patrijarhalna obele`ja. Pojam porodice (oikos) obuhvata ~lanove porodice, porodi~nu imovinu, obi~aje i unutra{nje odnose. Stare{ina oikosa otac ima vlast nad sinovima do punoletstva, a nad }erkama do udaje. Mu` je bio stare{ina èni. porodi~ni stare{ina nije imao pravo da odlu~uje o ìvotu i smrti ~lanova porodice. Otac je mogao da neposlu{nu decu istera iz ku}e i li{i ih nasledstva. Bezbra~nost se smatrala nemoralnom. Neènje nisu mogle da obavljaju neke dràvne funkcije. Brakovi su zaklju~ivani pred dràvnim organima ili sporazumom izme|u mladoènje i oca devojke. Mladoènja je davao uredne poklone kao trag nekada{nje cene iz homerskog vremena. Miraz nije bio obavezan, imovinom je raspolagao mu` kao uslovni vlasnik, ali se vra}ao èni u slu~aju razvoda. Preljuba je strogo ka`njavana. Mu` koji oprosti preljubu svojoj èni ka`njavan je atimijom – gubitkom ~asnih prava. Prevareni mu` mogao je da na mestu ubije mu{karca – prestupnika. @ene su bile zatvorene u ku}i i samo su izuzetno mogle da iza|u napolje pod pratnjom muà ili robinje. Mu{karci su mogli da koriste usluge robinja ili obrazovanih slobodnih èna – hetera, a postojali su i javne ku}e. Istovremeno je javno ispoljavan homoseksualizam.

Obespravljane ène nisu imale ni pravnu ni poslovnu sposobnost. @eni je bilo namenjeno ra|anje potomstva i ~uvanje - 68 -

va`nije od zapovedanja. Ravnoteà prava i du`nosti postaje imperativ.

[VAJCARSKA – OD PRAKANTONA DO MODERNE SAVEZNE DR@AVE [vajcarski savez tri prakantona – Uri, [vic i Untervalden obnovljen je i u~vr{}en 1291. Zajednica vezana zakletvom dobila je kasnije naziv konfederacije. Ime prakantona [vic dalo naziv [vajcarskoj kao celini. Krajem XV veka savez je okupljao trinaest malih teritorijalno-politi~kih zajednica koje su zbog svog planinskog reljefa i geopoliti~ke pozicije o~uvale nezavinost i postale vaàn ~inilac vojne mo}i. [vajcarski gor{taci su dugo vaìli kao najbolji profesionalni vojnici u Evropi. Francuski kraljevi i rimske pape su bili okruèni {vajcarskim gardama. Trinaest kantona se povremeno dogovaralo u skup{tini saveza kao jedinom saveznom organu. Grad Cirih je postao vode}i kanton kao prvi me|u jednakima, sa pravom da saziva skup{tinu saveza. Neki kantoni su bili demokratske republike a drugi aristokratske republike. Izolovani poloàj [vajcarske o~uvao je ovakvo stanje do francuske revolucije. Pre revolucije (XVII) na svet je sna`no uticala teokratska republika @eneva na ~elu sa Kalvinom. Spoj rigidnog moralizma i politi~ke surovosti nadahnuo je nizozemske protestante, francuske hugenote, engleske puritance, ali i ameri~ke koloniste u traganju za novim oblicima religijske i politi~ke zajednice. Samoupravne verske kongregacije bile su prete~e samoupravnih politi~kih zajednica. Francuska vojska nije zaposela [vajcarsku 1789. nego 1798. U me|uvremenu su ja~ale simpatije za revolucionarne ideje slobode i jednakosti. Vojska direktorijuma je donela na svojim bajonetima i novi ustavni poredak. [vajcarska je progla{ena za Helvetsku

republiku sa ustavom ura|enim po uzoru na francuski od 1795. tzv. ustav direktorijuma. Na~ela narodne suverenosti, dràvnog jedinstva i op{te pravo glasa obeleàvaju novu unitarnu republiku.

- 217 -

pada po~inju da donose zakonike ura|ene po ugledu na francuske. Francusko kolonijalno carstvo je u duhu civilizacijske misije osvojeno i od francuskog prava. Slava francuske vojske i ugled francuskih unvierziteta {irili su francuske pravne institucije na sve kontinente. Recepcija francuske pravne misli ~esto je prethodila zakonskoj recepciji. Francuski pravni sistem privla~io je ne samo svojim kodifikacijama nego i potpunim ukidanjem pravnog partikularizma ili dualizma. Jedinstvenost pravnog sistema jedinstvene i nedeljive dràve postaje uzor za mnoge poku{aje unifikacije pravnih sistema, posebno u novostvorenim dràvama XIX i XX veka. Kodifikacije su kao vrhunci zakonodavne aktivnosti "kona~no" i celovito pravno utvrdile ukidanje feudalizma, jednakost svih gra|ana pred zakonom, neprikosnovenost privatne svojine i slobodu inicijative. Jedinstveno vaènje na ~itavoj dràvnoj teritoriji ja~alo je ose}aj pripadnosti dràvni – naciji. Centralna pravna institucija je svojina. Vlasni{tvo je "sveto pravo", sa malim ograni~enjima, koje predstavlja apsolutnu vlast na stvari – najpotpunije pravo kori{}enja, uìvanja i raspolaganja stvarima. Zadràn je revolucionarni oblik gra|anskog braka. @ena je podre|ena muù u skladu sa li~nim patrijarhalnim shvatanjima Napoleona – Korzikanaca. Zakonsko nasle|ivanje ide do dvanaestog stepena srodstva. Nasle|ivanje bilo je ograni~eno interesima dece. Zakonik je shvatio ugovor o radu kao ugovor o kupoprodaji radne snage. Sloboda ugovaranja ima karakter uslova i pravnog izraza robne proizvodnje i trì{ta. Ugovara~i imaju potpunu slobodu u pogledu sadrìne govora, s tim da ona nije protivzakonita. Autonomiju privatnopravne volje oli~ava kratko i saèto – su{tinska misao obligacionog prava; "sporazum zaklju~en po zakonu postaje zakon za stranke koje su ga sklopile." Preobraàji prava pratili su glavne tokove dru{tvenog razvoja. Po~etak XX veka donosi pravno-politi~ku reinterpretaciju drugog ~lana deklaracije prava iz 1789. da je cilj svake politi~ke zajednice o~uvanje prirodnih i nezavisnih prava ~oveka. Metafizi~ki pravni sistem revolucije sukobio se sa sistemom modernog etatiziranog prava. Isticanje socijalne funkcije pravnih institucija uticalo je na kritiku dualizma, subjektivnog prava pojedinaca i sistema kao {to su po{ta, èleznica, elektrodistribucija. Duboki tehnolo{ki preobraàj uslovio je da je u vitalnim sferama dru{tva upravljanje postalo

- 216 -

ku}e, pa je morala da pripada nekoj porodici i da bude pod pravnom za{titom glave te ku}e. Seoske ku}e su imale ogra|ena dvori{ta, a u gradskim ku}ama mu{ke odaje su bile u prizemlju, a ènske na spratu. Mu{karci su provodili skoro sve vreme na trgu – agori a njihove supruge su bile zatvorene u neuglednim ku}ama pod strogim nadzorom. Nasledno pravo nije poznavalo testament. Zakonski nasledni red predvi|ao je da ostavioca nasle|uju sinovi, koji dobijaju jednake delove. ]erka – naslednica mogla je da se pojavi samo ako nema sinova – epiklerat. Ostavilac je mogao da odredi budu}eg zeta – naslednika, pod uslovom da se oèni njegovom }erkom – naslednicom. Ostavilac sa vi{e }erki odre|ivao je zetu – nasledniku, obavezu ènidbe sa najstarijom }erkom, a ostale je kao staratelj morao da uda i da im dodeli miraz. Najbliì ostavio~ev srodnik mogao je da zatraì epikleru za ènu i dobije zaostav{tinu. Unuk je trebalo da produì dedin oikos, a da se krv ne bi me{ala, epiklera se morala udati za najblièg o~evog mu{kog ro|aka (stric, brat od strica). Atinjani su se u demokratskom polisu udaljili od plemensko-rodbinskog kruga, ali su u patrijarhalnom oikosu ostali verni starom obi~aju sklapanja brakova najbliìh ro|aka kako bi se sa~uvala porodi~na imovina. Krivi~no pravo je dugo nosilo primitivna obele`ja. Polis je ~esto prepu{tao gra|anima da odlu~e o krivi~nom gonjenju. Heleni nisu razlikovali privatno – javno u rimskom zna~enju. Bavljenje javnim poslovima u polisu bilo je i privatni interes. Idiotes su bili ljudi koji ne brinu o polisu nego gledaju samo svoje poslove. Atinsko krivi~no pravo predstavlja splet javnih i privatnih ovla{}enja u modernom zna~enju. Ubicu su ka`njavali ro|aci ubijenog, a niko nije imao pravo da se sa ubicom dogovori oko kompenzacije i oprosti mu ìvot. Rodbina ubijenog pokretala je postupak protiv ubice privatnom tu`bom. Razne vrste ubistva sudili su razli~iti sudovi. Ro|aci `rtve mogli su da oproste okrivljenom ~iju bi izjavu da je ubio iz nehata usvojio sud efeta. Ovaj slu~aj govori o tome da je pravljena razlika s obzirom na nameru u~inioca deca. Razli~ito je su|eno u slu~ajevima ubistva slobodnog gra|anina, stranca ili roba.

- 69 -

Namerno ubistvo je ka`njavano smrtnom kaznom i konfiskacijom imovine a ubistvo iz nehata progonstvom. Dozvoljeno je ubistvo ru{ioca demokratije i ubistvo no}nog lopova uhva}enog na delu. Dràvni organi su pokretali postupak protiv u~inioca krivi~nih dela: izdaje, obmanjivanja naroda, ateizma, ne~asnog pona{anja na skup{tini i podno{enja skup{tini protivzakonitog predloga. Kra|a se gonila samo po privatnoj tu`bi. Obi~no su izricane imovinske kazne, ali je za no}nu kra|u ili kra|u na sportskom borili{tu mogla da bude izre~ena smrtna kazna. Telesno su ka`njavani samo robovi. Slobodni gra|ani nisu ka`njavani telesnim kaznama, jer se verovalo da kazna gra|anske nedostojnosti – atimija izaziva duhovne patnje ve}e od telesnih muka. Jedino su izdajnici i ubice umirali na mukama, isprebijani i prikovani za okruglu drvenu plo~u, ({to predstavlja prete~u rimskog razapinjanja na krstu). Drugi osu|enici na smrt mogli su da biraju izme|u otrova, bodeà i ve{ala kao sredstva za izvr{enje smrtne kazne. Relativno retko izricanje smrtne kazne i nepostojanje bilo kakve kazne saka}enja govori da racionalni i uravnoteèni gra|ani polisa nisu bili skloni varvarskim brutalnostima. Atinsko krivi~no pravo i pored zadràvanja relikata iz rodovsko–plemenskog perioda stoji iznad krivi~nog prava u orijentalnim despotijama. Sudski postupak se pokretao privatnom tu`bom dike ili javnom tu`bom grafe. Sudski spor je bio javan, usmen i morao je da se okon~a u jednom danu. U krivi~nim stvarima i tuìlac i tuèni su predlagali kaznu. Naj~uveniji atinski proces, su|enje Sokratu, pokazuje kako je tuèni mogao da isprovocira sudije da se opredele za teù kaznu. Sokrat je bio optuèn za vre|anje bogova i kvarenje omladine za {ta je traèna smrtna kazna. Veliki filozof je predloìo da mu se odredi doìvotna ~ast da na tro{ak polisa obeduje u pritanijumu. Sudije su presudile kako je tuìlac traìo i Sokrat je ispio otrov. Jednakost slobodnih gra|ana pred zakonom i porotno su|enje nisu spasili ìvot jednog od najumnijih i najhrabrijih aitnskih gra|ana. Polis nije prihvatio kritiku svojih slabosti ni od Sokrata koji je po{teno obavljao sve gra|anske du`nosti. Mihal Rostovcev smatra da je "gr~ka demokratija imala opravdanih razloga da sudski goni mislioce i u~ene ljude, stoga {to su oni grad – dràvu kao takvu

- 70 -

}e gra|anski zakonik nadìveti sve njegove ratne pobede. Ozakonjenje kodifikacije usporila je opstrukcija zakonodavnog tela ~ije ~lanove Napoleon prepolovio. Zakonik je donet u 38 koraka – zakona tokom 1803. i po~etkom 1804. da bi jednim zakonom od 21. marta 1804. svi oni bili spojeni u zakonik od preko 2.200 ~lanova. Jezik i stil zakonika odi{u lepotom, elegancijom i lako}om. Zakonik je oslobo|en od nepotrebnih konstrukcija i razumljiv kako pravnicima tako i obi~nim ~itaocima. Pristupa~nost i izvestan nedostatak preciznosti u {iroko i elegantno formulisanim propisima zakonima omogu}io je njegovo prilago|avanje socijalnoj stvarnosti, uz va`nu ulogu sudske prakse i pomo} pravne nauke. Partalisov princip: "korisno je sa~uvati sve {to nije neophodno uni{titi" preto~io se u skladnu celinu zakonika. Napoleonov gra|anski zakonik sastoji se od uvoda i tri knjige. Prva knjiga sadrì statusno pravo, druga – stvarno pravo, a tre}a se odnosi na razli~ite vrste sticanja svojine. Institucioni sistem je primenjen na jedan osoben na~in. U tre}oj knjizi se pored obligacionog, nalazi i nasledno, i deo stvarnog prava – hipotekarno pravo, bra~no imovinsko pravo i odredbe o zastarelosti i za{titi dràvine. Francuski zakonodavci su pravili zakonik po "diktatu razuma" pa su odstupili od pandektisti~kog sistema. Ideolo{ku osnov kodifikacije ~ini racionalisti~ko – prosvetiteljska misao i revolucionarna na~ela slobode i jednakosti. [loser je rekao da prva knjiga odraàva jednakost i slobodu, druga sveto pravo svojine a tre}a slobodu ugovaranja. Bonapartin li~ni reìm iznedrio je delo koje na stogodi{njem jubileju 1904. slavljeno kao "obrazac privatnog prava demokratije", Revolucionarna energija nije zavr{ila u destrukciji, nego je oìvljena tradicija spojena sa idelima revolucije. Elasti~nost normi osigurala je dugove~nost zakoniku koji nije stvorio neko kruto artificijelno pravo nego prilagodljive i gipke propise delotvorne u kontekstu industrijske revolucije XIX i urbane civilizacije XX veka. [arm francuske tradicije i duh prosvetiteljstva su se spojili u neponovljivoj sintezi francuskog stila koja je jo{ vi{e pro{irila veliki uticaj francuske kulture na moderni svet. [irenje francuskih kodifikacija u svetu uslovilo je doo{enje sli~nih zakonika u drugim dràvama. Najuticajniji i najprevo|eniji je gra|anski zakonik, zatim krivi~ni zakonik, ali su uvaàvani i zakonik o gra|anskom postupku od 1806. i trgovinski zakonik od 1807. Za vreme Napoleonove mo}i zakonici su prevo|eni i ozakonjivani kao doma}e pravo. Posle Bonapartinog

- 215 -

nisu u prvom delu koji izlaè op{te odredbe nego u posebnom delu koji odraàva o{triju kaznenu politiku.

Vojna disciplina i militaristi~ki duh uticali su na vra}anje surovostima feudalnog krivi~nog prava. Veliki broj krivi~nih dela se ka`njavao smrtnom kaznom. Obnovljene su kazne konfiskacije, doìvotnog zatvora, ìgosanja, privezivanja za stub srama i odsecanja ruke oceubici. Pobolja{anje je predstavljalo utvr|ivanje sistema kaznenog minimuma i maksimuma koji je omogu}avao individualizaciju kazne prema konkretnom krivcu. O{tre kazne su bile usmerene na op{tu prevenciju kriminaliteta. Za{tita svojine kao "svetog prava" oja~ana je uno{enjem zabrane sindikalnog organizovanja i {trajka. Kriminalizacija politi~ki nepoèljnih delatnosti postala je mo}no oru|e politi~kih reìma ~vrste ruke. Svetski uticaj krivi~nog zakonika od 1810. trajao je kroz XIX vek, do dono{enja krivi~nog zakonika nema~kog carstva 1871., posle ~ega slabi. Zakonik od oko 500 ~lanova pretrpeo je do danas brojne izmene i dopune.

Napoleonov gra|anski zakonik 1804. kona~no je uklonio pravni partikularizam u privatnopravnoj sferi. Zakonodavni radovi zapo~eti 1790. brzo su obustavljeni. Prvi konzul Napoleon je 1800. obnovio rad na izradi projekta gra|anskog zakonika. Napoleonovska opsesija rimskom veli~inom izraèna je u nameri da se prevazi|e Justinijanova kodifikacija. Najugledniji francuski pravnici uloìli su veliki napor da {to bolje uobli~e institucije privatnog prava u duhu o~uvanja tekovina revolucije i izmirenja obi~ajnog i rimskog prava. Zavr{etak revolucije obezbe|uje neometan prelaz iz pro{losti u sada{njost.1 Napoleonova li~nost je dala pe~at ~itavom delu. On je izabrao svega ~etiri pravnika i dao im rok od pola godine da sa~ine nacrt zakonika, ali su oni zavr{ili posao za svega ~etiri meseca. Kombinacija kodifikovanih obi~aja na severu i recepranog rimskog prava na jugu prilago|ena je idejama jednakosti i slobode. Stvarala~ko ume}e Tron{ea, Portalisa, Bigo-Preamnea i Malvila povezao je stare i nove institucije u skladnu celinu. Napoleon je u~estvovao na 57 od preko stotinu sednica dràvnog saveta posve}enih pretresanju nacrta. Prvi konzul je sam postavio pitanje – Ko zauzima boìje mesto na zemlji? Sam je i odgovorio: "zakonodavac". Verovao je da

- 214 -

podvrgavali nemilosrdnoj kritici, zasnivaju}i je na svestranom prou~avanju su{tine polisa". Ljudi su gubili naklonost prema javnom ìvotu i vojnoj obavezi. Zao{travala se ekonomska i dru{tvena kriza koja je traìla promene. Platon i Aristotel su dali idejne nacrte novog i savr{enijeg polisa koje demokratski politi~ari Atine nisu mogli da uvaè u uslovima politi~ke anarhije i socijalnog rasula. Opadanje polisa nadokna|eno je {irenjem kosmopolitskih obele`ja gr~ke civilizacije na celo sredozemlje. Ljudski lik helenske civilizacije omogu}io je da se ona {iri i me|u negrcima zasi}enim isto~nim civilizacijama – prete`no me|u pripadnicima vi{ih slojeva gradskih stanovnika. Atinski ferment racionalnosti i odbacivanje surovosti oplemenio je duhovne i politi~ke elite helenisti~kog sveta proisteklog iz gr~ko – makedonske imperije Aleksandra Makedonskog. Helenisti~ko pravo je zasnovano na personalnom vaènju op{teg gr~kog prava i lokalnih pravnih sistema. Gr~ko pravo je postepeno potiskivalo personalni princip iako nije dostiglo kasnija ostvarenja rimskog prava. Gr~koj superiornoj logici nedostajala je rimska prilagodljivost sadràja i oblika norme; kao i smisao za pravi~nost nuàn za funkcionisanje kosmpolitske civilizacije. Rimsko pravo je prihvatilo neke institucije helenisti~kog prava. Vizantijski pravni sistem je proistekao iz rimskog prava i gr~kohelenisti~ke tradicije ozna~ene hri{}anskom religijom. Atina, Rim i Jerusalim su se privremeno ”okupili”” u Konstatinopolisu – gradu careva, ~ije podizanje predstavlja po~etak kraja starog veka, a ~iji pad ozna~ava mogu}i kraj srednjeg veka. Rimsko – vizantijski imperator Justinijan je istovremenim kodifikovanjem rimskog prava i zatvaranjem atinske filozofske {kole u VI v.n.e. produìo ìvot imperijalnog prava i kona~no Atinu sveo na rang provincijskog grada bez zna~aja.

- 71 -

KARTA RIMSKOG CARSTVA

Krivi~ni zakonik od 1791. podelio je sadràj na dva dela, prvi put u istoriji, koji }e kasnije biti ozna~eni kao op{ti i posebni deo. Prvi deo izlaè op{te odredbe o kaznama, o povratu, o uticaju uzrasta na vrstu i visinu kazne, o zastarelosti, o rehabilitaciji. Na~elne odredbe o sau~esni{tvu u{le su gre{kom u drugi deo. Krivi~na dela su podeljena na krivi~na dela protiv javnih interesa (protiv bezbednosti, protiv ustava, protiv autoriteta vlasti, protiv slu`bene du`nosti i protiv javne svojine) i krivi~na dela protiv li~nosti i svojine. Ukinuta su feudalna i verski obeleèna krivi~na dela svetogr|a, vrad`bina i magije. Pord smrtne kazne i kazni li{enja slobode uvedena je nova kazna – kazna li{enja gra|anskih prava. Osu|enik je dva sata izlagan na stubu srama a na tabli iznad glave bilo je napisano njegovo ime i krivi~no dleo. Sudsku samovolju starog reìma zamenila je druga krajnost – potpuna uslovljenost sudije zakonom koji propisuje apsolutno odre|enu kaznu. Zakonik iz 1791. je postao predmet kritike zbog nedelotvorenosti u pravnom ìvotu. Dopunjavan je novim propisima da bi 1810. bio zamenjen novim zakonikom.

Krivi~ni zakonik iz 1810. prilago|en je potrebama bonapartizma. Pravna osnova Napoleonove li~ne vlasti, bila je revolucionarna ideja narodnog suvereniteta, a u stvarnosti se radilo o vojnom reìmu. Napoleon je poznavao prosvetiteljsku misao Monteskjea, Voltera i Rusoa. Mladi saborac jakobinaca je i kao prvi konzul i car obnavljao odluke pro{losti i ~uvao socijalne sadràje revolucije. Ideja obnove rimskog carstva pod latinsko-francuskim rukovodstvom podstakla je monumentalnu zakonodavnu delatnost prvog gra|anina Francuske. Napoleonovi pravnici su zadràli trodeobu krivi~nih dela na zlo~ine, prestupe i istupe. Zakonik po~inje trodeobom krivi~nih dela u prvom ~lanu: "povreda koju zakoni ka`njavaju policijskim kaznama je istup. Povreda koju zakoni ka`njavaju popravnim kaznama je prestup. Povreda koju zakoni ka`njavaju ispa{taju}im ili be{~ase}im kaznama je zlo~in." Strogost krivi~nog zakonika je potisnula revolucionarno gnu{anje nad okrutno{}u. Uo~ljivo je odstupanje od prosvetiteljskog humanitarizma. Prepli}u se moralisti~ka strogost i utilitaristi~ka èlja za zastra{ivanjem. Ideja o jakoj vlasti podrazumeva dràvnu represiju kao sredstvo za suzbijanje zlo~ina. Zato najve}e izmene

- 72 -

- 213 -

neregulisnao zbog mno{tva nadle`nih sudova koji nisu obrazovali jedinstvenu i povezanu piramidu. Preklapanja i sukobi nadle`nosti su ~inila krivi~no pravosu|e lo{e organizovanim i nefunkcionalnim. Prodaja sudskih poloàja poja~ala je sukobe u sudstvu. Nova kaznena strategija je imala za cilj da se ka`njava sveobuhvatnije i neminovnije. Krivi~na politika je svoju mo} usmeravala u dubinu dru{tvenog poretka. Revolucionarna zakonitost teì pre reorganizaciji nezakonitosti nego njenom radikalnom suzbijanju. Policija, uticja dru{tva i pravosu|e, prava pojedinaca, obezbe|uju da se svaki zlo~in rasvetli u javnom postupku. Le Peltje je 1791. na konstituanti upozorio da kazne mogu da odvrate od zlo~ina "zlikovca koji hladnokrvno smi{lja nedelo", ali su "nemo}ne kod zlo~ina po~injenih iz "jakih strasti kod kojih nema ra~unice" . Moderne dràve nastoje da kriminal drè pod kontrolom kombinacijom stalnog policijskog nadzora i racionalno prora~unatog ekonomisanja kaznama. Nepopravljive zlikovce treba ukloniti iz dru{tva za sva vremena. Ostalim osu|enicima treba dati {ansu da se poprave i vrate u dru{tvo. Konstituanta je prihvatila ovaj na~in razmi{ljanja kada je u zakonu iz 1791. predvidela smrtnu kaznu za izdajnike i ubice, a sve druge kazne su bile vremenski ograni~ene (maksimum je dvadeset godina). Uspostavljanje zatvora kao op{teg oblika ka`njavanja predstavlja sloèn proces eliminacije ìvopisnih kazni i {irenja svih oblika zatvaranja. Kraljevski zatvori su bili na lo{em glasu pa je revolucionarni dekret od 13. marta 1790. naredio da se oslobode "sva lica zato~ena u dvorcima, verskim ustanovama, kaznionicama, policijskim ili bilo kojim drugim zatvorima, a koja su tamo dospela kraljevskim pismom ili naredbom organa izvr{ne vlasti". Filozofi i pravnici su shvatali zakon kao "jednakost", za sudije bila je bitna "nezavisnost", ali su policajci i vojnici zaduèni za disciplinsko pot~injavanje osu|enih teìli despotskoj disciplini. Kazna zatvora nije samo oduzimanje slobode nego i sredstvo politi~kog preusmeravanja prestupni{tva i oru|a policijskog aparata – dou{nika i egzekutora politi~ke klase koja kontroli{e i najgore i najbolje ljude. Revolucionari su teìli od 1789. do 1794. ostvarenju principa slobode i jednakosti.

- 212 -

– III –

SREDNJI VEK

POSTANAK FEUDALIZMA I TIPOVI SREDNJEVEKOVNIH DR@AVA Po~etak srednjeg veka istori~ari sme{taju izme|u progla{enja Konstantinopolisa za prestonicu rimskog carstva 330. i Justinijanove smrti 565. Naj~e{}e se uzima 476. kada je palo zapadno rimsko carstvo. Propadanje anti~kog robovlasni{tva i pojava feudalizma germanskog tipa karakteri{e zapadnoevropski razvoj od V do X veka. Vizantijski vojni feudalizam prevlada}e u periodu od kraja X do po~etka XII veka i izvr{i}e odlu~uju}i uticaj na oblikovanje slovenskog tipa feudalizma. Arabljanski tip feudalizma i vizantijski vojni feudalizam odredili su karakteristike turskog osmanlijskog feudalizma. Germanska plemena su preplavila zapadnorimska podru~ja. Vojskovo|e kraljevi su ~lanovima svoje pratnje davali zemlji{ta koja su ranije pripadala dràvi ili latifundistima. Stapanjem starogermanskih ustanova i poznorimskih oblika zavisnosti nastaje feudalizam kao posebna li~na veza izme|u seniora (povla{}enih) i vazala (zavisnih). Gospodar pruà za{titu zavisniku koji mu uzvra}a obavezom li~ne vernosti koja pored vojne slu`be, obavezuje na naturalna, nov~na ili radna davanja.

Isto~no rimsko carstvo je opstalo pa su procesi feudalizacije zakasnili. Jaka centralna vlast je ~e{}e zaustavljala nego ubrzavala razvoj feudalizma u skladu sa svojim vojnim prioritetima. Imperatori nisu dozvolili feudalnu anarhiju ni u vojnom feudalizmu zasnovanom na proniji. Jedinstvena upravna i sudska organizacija sa - 73 -

{kolovanom birokratijom dala je hri{}ansko-isto~nja~kom carstvu posebno mesto me|u evropskih srednjovekovnim dràvama. Stivn Ransimen isti~e da je do latinskog osvajanja 1204. Carigrad bio neosporna prestonica evropske civilizacije.

Na zapadu je tek zapo~eo proces izgradnje dràva i osobene zapadnoevropske civilizaicje. Rimska hri{}anska crkva bila je ~uvar anti~kih tradicija i jedina naddràvna institucija. Zapadna latinska crkva se postepeno udaljavala od Carigrada i pro{irivala papsku hegemoniju nad slabo organizovanim zapadnoevropskim dràvama. Vizantijska imperija je {titila hri{}ansku crkvu u duhu "simfonije" dràve crkve – cara i patrijarha. Cezaropapizam karakteri{e samo ikonobora~ke careve VIII veka koji su polagali pravo da budu i carevi i prvosve{tenici. Kenet Klark isti~e: "Carigrad je ~etiri stotina godina bio najve}i grad na svetu i jedini na ~iji ìvot nisu, vi{e ili manje, uticale seobe naroda. Tu je uistinu postojala civilizacija. Tu su nastale gotovo savr{ene gra|evine i umetni~ka dela. Ali Carigrad je bio gotovo hermeti~ki zatvoren zapadnoj Evropi, delom zbog gr~kog jezika, delom zbog verskih razlika, ponajvi{e zato {to nije hteo da bude uvu~en u krvave razmirice zapadnih varvara. Bilo je dosta posla s vlastitim isto~nim varvarima". Specifi~ni odnosi zavisnosti stvarali su u feudalizmu hijerarhijsku piramidu na ~ijem su dnu bili zavisni seljaci a na vrhu vladar. Krunski vazalitet je postojao kada su svi zavisnici bili direktno vezani za vladara (Vizantija, arabljanski kalifat). Sistem hijerarhijskih lestvica vaì za zapadnoevropski feudalizam u kome "vazal mog vazala nije moj vazal". Svojinska ovla{}enja su podeljena izme|u vi{e titulara. Vladar je imao vrhovno pravo svojine (formalnog karaktera), njegov vazal neposrednu kontrolu i prihode, dok je kmet neposredno koristio zemlji{te i sabirao plodove. Feudalci su vremenom koncetrisali razli~ita svojinska ova{}enja {to je pribliàvalo srednjevekovne oblike svojine klasi~noj privatnoj svojini. Politi~ka vlast na feudima je postepeno u obliku imuniteta prelazila u ruke feudalaca. Stvaranje velikog broja "dràva u dràvi" vodilo je u feudalnu anarhiju i pravni partikularizam karakteristi~an za zapadnoevropsku srednjovekovnu civilizaciju. Zapadni

- 74 -

FRANCUSKO REVOLUCIONARNO I POSTREVOLUCIONARNO PRAVO Francuska revolucija je radikalno menjala pravo, pa je moderno krivi~no pravo nastalo u Francuskoj usvajanjem prosvetiteljskih krivi~nopravnih ideja od strane dràve. Prosvetitelji su traìli ukidanje torture i surovih kazni, jednakost pred zakonom, zakonsko odre|enje krivi~nog dela i individualizaciju krivi~ne odgovornosti. Prosvetiteljski humanitarizam je verovao u dobrotu ljudske prirode, kao sekularizovanu formu hri{}anskog milor|a. U delu O deliktima i kaznama (1764.) êzare Bekarija (1738-1794.), italijanski kriminolog osudio je mu~enje kao ne~ove~no (kanibalisti~ko) i kao neracionalno utvr|ivanje krivice ili nevinosti. Na mukama su i nedu`ne osobe priznavale sve optu`be, ali su osloba|ani neosetljivi kriminalci koji su mogli da izdrè agoniju mu~enja. Prosvetitelji su osu|ivali rat, ropstvo i trgovinu robljem. Bekarija je inspirisao pravnike – reformiste, zakonodavce i sve{tenike da traè ukidanje torture iz kodeksa krivi~nog prava. Nekoliko evropskih dràva je ukinulo mu~enje krajem XVIII veka. Ljudska prava i slobode postaju vode}e na~elo revolucije. Francuska deklaracija prava je u dva ~lana izrazila glavna na~ela modernog materijalnog i procesnog krivi~nog prava. ^lan 8. formulisao je na~elo legaliteta – "da neko moè biti ka`njen samo na osnovu zakona donetog i progla{enog pre krivi~nog dela." Na~elo da nema ni zlo~ina ni kazne bez zakona postavio je prosvetitelj Anselmo Fojerbah. Iz na~ela legaliteta izvedena je zabrana retroaktivnog vaènja krivi~nih zakona i upotrebe analogije u tuma~enju normi krivi~nog prava. ^lan 9. deklaracije prava formulisao je na~elo nevinosti. "Svaki ~ovek se smatra nevinim, sve dok se ne utvrdi da je kriv." Ovo klju~no na~elo krivi~nog postupka ostavljalo je teret dokazivanja na tuìocu. Bekarijino na~elo srazmernosti kazne sa u~injenim delom traìlo je da zakon "ustanovi samo one kazne koje su apsolutno neophodne. "Revolucionarni dekreti su pripremili put za dono{enje krivi~nog zakonika od 1791. Dotada{nje krivi~no pravosu|e bilo je

- 211 -

De Golova vizija ujedinjene Evrope "od Atlantika do Urala" predstavlja refleks nekada{nje imperijalne mo}i i traènje izlaza iz ameri~kog globalnog sistema zasnovanog na ekonomskoj, politi~koj, vojnoj i kulturnoj dominaciji. Francuski ose}aj civilizacijske misije protivi se ameri~kom "kulturnom imperijalizmu". Tradicija prosvetiteljstva odbacuje tehnolo{ki nihilizam i uti~e na zna~ajni intelektualni presti` francuskih politi~ko–pravnih mislilaca.

- 210 -

feudalizam je imao naturalnu privrednu osnovu. Vizantijska imperija je sa~uvala razvijenu gradsku privredu robnonov~anog karaktera. Razli~iti modeli feudalnih odnosa obeleàvaju srednjovekovne civilizacije i dràve. Zapadnoevropski feudalizam predstavlja gotovo idelan tip feudalnog dru{tva u kome su se do kraja razvili oblici ekonomskog, politi~kog i pravnog ìvota zasnovani na li~noj vezi zavisnosti: kmeta od feudalca, vazala od seniora, vladara od papa. Monarhizam je potisnuo republikanizam (kako demokratiju tako i aristokratiju). Varvarska kraljevstva proistekla iz prvobitne zajednice okruàvala su visokorazvijene civilizacije. Seosko-vojni~ki svet èljan plja~ke i osvajanja zavidno je gledao na prebogate vizantijske i arabljanske gradove – predstavnike urbanih civilizacija. Religija }e posluìti za moralno opravdanje velikih osvaja~kih prodora na jugoisto~ne centre pravoslavno-vizantijske i islamsko-arabljanske civilizacije. Katoli~ko-zapadnoevropska civilizacija se uzdizala na tragu uspeha svojih ratnika i trgovaca da prisvoje isto~nja~ka bogatstva, kao i na usponu znanja i ume}a svojih duhovnika.

- 75 -

VIZANTIJSKO CARSTVO Vizantija predstavlja kontinuitet civilizaicjskog razvoja helenizma, rimske dràvnosti i hri{}anstva. Vizantijska istorija nema predistoriju i ranu istoriju u kojoj vladaju mitovi o bogovima i herojima. Edvard Gibon i mnogi zapadnoevropski istori~ari posle njega smatrali su da je vizantizam "dekadencija" gr~ko-rimskog sveta iz vremene antike. Panhelenizam u kasnoj antici nije bio politi~ka pokreta~ka snaga nego samo kulturna i civilizacijska, {to vaì i u srednjem veku, pa Vizantija nije srednjevekovno gr~ko carstvo. Grci su ostvarivali kulturnu dominaciju i na {irokim negr~kim prostorima romejske imperije. Hri{}anska crkva je uzdigla Konstantinopolis u novi – drugi Rim koji je boravi{te hri{}anskog rimskog cara. Proces vizantinizacije je predstavljao postepenu helenizaciju rimske birokratije i rimskog prava. Hans Georg Bek isti~e da su sami carevi koji od malena nisu u~ili gr~ki brzo nestajali sa scene. Poznorimske i ranovizantijske institucije se prepli}u jer nema jasne granice izme|u "novog Rima" i Carigrada. Uticaj rimske tradicije se postepeno smanjivao od Konstantina do Iraklija. Konstantinopolis je od 330 bio politi~ko-rimski centar, a Aleksandrija kulturno-gr~ko sredi{te imperije u periodu koji moèmo da zovemo poznoanti~ki ili ranovizantijski. Nakon arabljanskog osvajanja Aleksandrije, posle Carigrada najlep{eg i najja~eg grada na svetu, koje se desilo nakon Iraklijeve smrti 642. Konstantinopolis objedinjava politi~ku, kulturnu i crkvenu dominaciju nad preostalim provincijama imperije.

Srednjevizantijski period po~inje vladavinom isavrijskih careva – ikonoboraca (717–820). Carstvo je konsolidovano i odbranjeno, ali su produbljeni nesporazumi sa rimskom crkvom i zapadnim carstvom Karla Velikog. Klimaks centralnog perioda vizantijske istorije predstavlja vladavina makedonske dinastije (8671056). Vasilije.I je u~vrstio granice na Istoku i zauvek otklonio opasnost od Arapa. Uve}ana teritorija omogu}ila je procvat trgovine, obnovu zakonodavstva i svojevrsnu renesansu helenisti~ke

- 76 -

je zemlja do{la na ivicu propasti. êtvrta republika je za deset godina izgubila autoritet {to je oja~alo komuniste i desne populiste. Rat u Alìru doveo je do vojne pobune 1958., a na Korzici su ustanovljena "lokalna ve}a za javnu bezbednost" uprkos policijskoj zabrani. Vojska je proglasila De Gola za predsednika republike pre kona~ne odluke pariskih politi~ara. Harizmatski predsednik nije delio vlast sa partijama i politi~arima – vladao je po dekretu. êsto je koristio referendum da bi umanjio ulogu parlamenta. Novi ustav je 1958. stvorio Petu republiku. Predsednik je dobio pravo da postavlja premijera i raspu{ta parlament, da vodi poslove odbrane i spoljne politike. Peta republika je imala ~vr{}e i stabilnije temelje od prethodne. Degolisti~ki reìm bio je opsednut odbranom i spoljnom politikom {to je pro{irilo nezadovoljstvo koje je 1968. èstoko uzdrmalo paternalisti~ku vlast. Francuska se oporavila, ali se opasno pribliìla reìmu li~ne vlasti. Odlazak De Gola je sa~uvao institucije Pete republike koja posle njega funkcioni{e kao polupredsedni~ka republika sa ve}om ulogom politi~kih partija i parlamenta. Pojavio se novi fenomen – kohabitacija u kojoj predsednik i vlada imaju razli~itu partijsku pripadnost. Fransoa Miteran je prvi predsednik koga je izabrala ujedinjena levica – socijalisti i komunisti. Pobeda levice 1981. osporena je 1986. parlamentarnom pobedom desnice. Posle izbora 1986. Francuska je imala predsednika levi~ara i desnu vladu. Kohabitacija je trajala do 1988. kada su socijalisti ponovo preuzeli vladu. Dva veka se verovalo da je levica partija politi~ke i socijalne pravde, a desnica partija patriotizma i pragmatizma. Petenov Vi{i je kompromitovao patriotsku desnicu, a De Gol je obnovio stari mit. Francuska danas u Evropi traì obnovu nekada{nje veli~ine – vo|stva koje je oja~ano jedinstvenim kulturnim ponosom. Zbignjev Bèìnski procenjuje francusku poziciju na kraju XX veka kao raskorak izme|u iluzije o svetskoj sili i ograni~ene ekonomske mo}i – "osnovni cilj, ujedinjena i nezavisna Evropa, moè se posti}i kombinovanjem ujedinjenja Evrope pod francuskim vo|stvom i istovremenim, ali postepenim ukidanjem ameri~kog primata na kontinentu ali ukoliko Francuska èli da oblikuje evropsku budu}nost, ona mora istovremeno i angaòvati Nema~ku i sputati je, i tako|e postepeno, korak po korak, oduzimati Va{ingtonu njegovo politi~ko vo|stvo u evropskim poslovima".

- 209 -

u~vrstio vlast kada se obra~unao sa revolucionarnom pariskom komunom. Mirovni pregovori sa Nema~kom zavr{ili se nepovoljno po Francusku koja je izgubila i teritorije i nacionalno samopouzdanje. Ratne `rtve i masovna pogubljenja komunara optere}uju konsolidaciju republike, iako je skup{tina u avgustu 1871. proglasila Tjera za predsednika republike. Monarhisti~ka ve}ina nije dugo tolerisala Tjerovo pramati~no republikanstvo, pa ga je smenila i za novog predsednika izabrala mar{ala Mak Mahona. Mar{al – predsednik se proslavio ugu{ivanjem pariske komune, i bio je izabran kao prelazno re{enje do povratka monarhije. Te{ko je bilo poverovati da }e do~ekati kraj sedmogodi{njeg mandata. Ja~anje bonapartista podelilo je monarhiste i oja~alo pritisak republikanaca da se od Mak Mahonovog li~nog sedmogodi{ta stvori bezli~no sedmogodi{te – trajni oblik predsednika republike. Poslanik Valon je podnio jedan predlog koji je naizgled neutralno odredio da "predsednika republike biraju senat i poslani~ki dom u zajedni~kom zasedanju". Tre}a republika je u januaru 1875. u~vr{}ena na stabilnim osnovama a ustavni-organski zakoni o senatu i javnoj vlasti zaokruìli su republikansko ure|enje. Parlamentarna republika se razvijala uz dosta dilema o odnosu predsednika republike, zakonodavnog tela i vlade. Sukob Mak Mahona i parlamenta u jesen 1877. zavr{io se uspostavljanjem poretka u kome je {ef dràve politi~ki neodgovoran, a ministri odgovorni. Mak Mahon je zbog sukoba sa vladom dao ostavku u januaru 1879. Novi predsednik @il Grevi uspostavio je presedan da se predsednik republike pona{a kao parlamentarni monarh – distancirano od politi~ke igre. Francuska ustavna laboratorija XIX veka stvorila je stabilnu sintezu republikanske i parlamentarne tradicije koja je potrajala do 1940. – okupacije Francuske i sukoba pronacisti~ke Petenove vlade u Vi{iju sa de Golovom izbegli~kom vladom. Izme|u prvih i poslednjih decenija Tre}e republike. postoji istovetnost institucija i razli~itost aktera politike. Profesionalni politi~ari sa stu~njacima preuzeli su strana~ke i dràvne poslove.

Ustav od 1946. ustanovio je êtvrtu republiku kao parlamentarnu republiku. Vlade su smenjivale velikom brzinom pa - 208 -

kulture. Pravoslavni helenizam postao je osnova pravno – politi~ke ideologije carstva koja po~iva na simfoniji dràve i crkve – cara i patrijarha. Vizantija je obnovila ulogu najmo}nije sredozemne sile i sredi{ta trgova~kih puteva istok – zapad. Vizantinizam je sazreo u osobenu civilizaciju. Provincijama se upravljalo vojni~ki, ali je centralna administracija ostala gra|anska. Najva`niji dràvni slu`benik bio je upravnik grada (eparh) Carigrada. Za vreme carevog odsustva postavljan je za carskog namesnika grada, a stalno je bio odgovoran za red i mir u gradu. Car i carica su bili okruèni mo}nim evnusima koji su predstavljali jednu od glavnih prepreka uvo|enju feudalizma. Vojni feudalizam u XI veku {iri se usled promene carske politike uslovljene nedostatkom novca za pla}anje najamnika. Latinsko osvajanje Carigrada 1204. zna~i kraj srednjevizantijske epohe. Carstvo oslabljeno u sukobima sa Normanima i Turcima selddùcima nije izdràlo perfidni udar katoli~kih krsta{a.

Prvi pad Carigrada 1204. ozna~ava po~etak kasnovizantijskog perioda koji traje do 1453. kada drugim padom Konstantinopolisa nestaje vizantijsko carstvo. Krsta{ko latinsko carstvo je bilo kratkove~no (1204-1261). Vandalizam krsta{a stvorio je me|u pravoslavnim vizantincima ~vrsta protivzapadna i antikatoli~ka ose}anja koja su osnaìla vekovne predrasude. Srpsko kraljevstvo se uzdiglo na Balkanu kao novi centar regionalne politi~ke mo}i. Obnovljeno carstvo 1261. brzo je svedeno na prostor od Carigrada do Soluna. Malu Aziju su preplavili Turci osmanlije. Italijanski gradovi – republike, Venecija i \enova, preuzimaju trgovinu istok – zapad i marginalizuju Carigrad. Pronijarski sistem se pribliò zapadnoevropskom feudalizmu {to je ubrzalo politi~ku dezintegraciju ostataka imperije nemo}nih da se suprostave srpskom carstvu na zapadu odnosno osmanskom carstvu na istoku. Vizantinci su o~ima usmerenih prema nebeskom carstvu o~ekivali dolazak osvaja~a. Sultan Mehmed II Osvaja~ je osvojio Carigrad 1453. Pretvorio ga u svoju prestonicu. Simbol grada Aja Sofija postala je dàmija iz koje su uklonjeni mozaici, freske i ikone.

- 77 -

Vizantijska civilizacija opstaje u krilu pravoslavne crkve i u sve mo}nijoj moskovsko-ruskoj imperiji na evroazijskom severoistoku.

Vizantijski carevi su bili autokrati – samodr{ci sa apsolutnom vla{}u koja povremeno prelazi u oblik teokratske monarhije. Verovalo se da su carevi boìji pomazanici na zemlji {to je omogu}ilo koncentraciju celokupne svetovne vlasti u rukama pojedinca. "Novi Rim" – sedi{te cara dobija posle pada Jerusalima i Aleksandrije pod arapsku vlast i zna~enje "novog Jerusalima". Carevi – imaju veliki verski autoritet i pravo postavljanja patrijarha – izborom izme|u tri kandidata predloèna od crkvenog sabora. Patrijarh je kao gra|anin podre|en caru, a car je kao hro{}anin pod crkvenom jurisdikcijom patrijarha. Od V veka car je po~eo da se crkveno kruni{e, a od VII veka postalo je obavezno carsko krunisanje u pravoslavnom hramu Svete Sofije. Tradicija da carigradsko-vaseljenski patrijarh kruni{e cara – za{titnika pravoslavlja bila je potvrda saglasja dràve i crkve. Ikonobora~ki carevi su zao{trili odnose crkve i dràve, ali su prilikom uspostavljanja makedonske dinastije car Vasilije i patrijarh Fotije stvorili model uskla|enosti dràve i crkve. Promena rimske vladarske titule (cezar, avgust) u gr~ko – persijsku (vasileus, basileus) ozna~ila je prodor helenisti~koorijentalnih uticaja koji stvaraju kult vladara – kosmokratora (gospodara sveta). Carska dijadema i purpurna ode}a bili su spoljni znaci carske mo}i. Politi~ki opstanak careva traìo je veliku politi~ku ve{tinu, jer je skoro polovina od blizu stotinu careva bila ubijena ili zba~ena sa prestola. Izbornost careva bila je postepeno zamenjivana stvarnim nasle|ivanjem koje nikada nije formalno ozakonjeno. Imperator je bio centar i izvor vlasti. Senat i dràvni savet bili su samo savetodavni organi. Odluke ovih organa vaìle su samo uz carevu potvrdu. Sna`na birokratija je omogu}avala carsku kontrolu vojske, sudstva, finansija, privrede i religije. Tematsko ure|enje je oslabilo politi~ku autonomiju gradova i dovelo do negativnog stereotipa o demokratiji kao vladavini rulje. Zakonita monarhija u kojoj je car – oduhovljeni zakon, u skladu s helenisti~kom tradicijom predstavlja jedini pravno – politi~ki poredak dostojan civilizacije.

- 78 -

Revolucija 1848. obnovila je republiku, a kona~no je Druga republika konstituisana ustavom od 4. novembra iste godine. Vra}eno je bira~ko pravo svim gra|anima sa navr{enom 21 godinom, a pasivno bira~ko pravo dobila su sva lica sa aktivnim bira~kim pravom i navr{enih 25 godina. Zakonodavna vlast je pripala jednodomnoj skup{tini od 750 poslanika koja nije mogla da utvr|uje odgovornost ministara. Izvr{na vlast je poverena predsedniku republike koga bira narod. Predsednik republike je imenovao i opozivao ministre pa je to bila predsedni~ka vlada u predsedni~kom sistemu vlasti. Predsednik Luj Napoleon bio je vrlo ambiciozan, ali nije imao sposobnosti Napoleona Bonaparte. Sluìo se politi~kom demagogijom da bi manipulisao i levicom i desnicom u skup{tini – od radikalnih republikanaca do krajnjih monarhista. Predsedni~ke vlade nisu se obazirale na skup{tinsku ve}inu stranke reda. Princ – predsednik je po uzoru na svog strica – cara u decembru 1851. izvr{io dràvni udar koji je podrào na plebiscitu. Plebiscitarna republika je kora~ala ka plebiscitarnom cezarizmu. Ustavni akt od jauara 1852. propisao je: "vlada Francuske republike poverena je na deset godina Luju – Napoleonu Bonaparti, sada{njem predsedniku republike. Senatski konsult od novembra 1852. vaspostavio je carsko dostojanstvo. Drugo carstvo je bilo

ro|eno, a Luj – Napoleon Bonaparta je postao car Francuza, pod imenom Napoleon III. Drugom bonapartisti~kom carstvu, kao i prvom, nedostajala je unutra{nja ideolo{ka i organizacionopoliti~ka stabilnost. Skorojevi}ko poreklo cezaristi~ke vlasti ~inilo ju je krhkom konstitucionalnom monarhijom prisiljenom da ~ini politi~ke i socijalne ustupke. Na samom kraju Napoleon III je poku{ao da ublaì li~ni reìm uvo|enjem ograni~enog parlamentarizma u maju 1870. Avanturisti~ka spoljna politika stalnih vojnih intervencija dovela je do neslavnog kraja Drugog carstva na leto 1870.

Pruska pobeda kod Sedana 1870. i zarobljavanje samog cara doveli su do progla{enja Tre}e republike 4. septembra 1870. Postanak parlamentarne republike vezan je u po~etku za aktivnosti privremene vlade. Podeljeni monarhisti su dobili ve}inu u skup{tini, pa su levi centar i levica ~inili republikansku manjinu. Iskusni politi~ar Adolf Tjer progla{en je od skup{tine za {efa izvr{ne vlasti. Tjer je

- 207 -

1799. do 1804. imao 60 doìvotnih ~lanova kojima su 1804. dodati velikodostojnici i senatori koje car naknadno imenuje. Senat je birao zakonodavno telo i tribinat koji su 1807. objedinjeni. Narodni predstavnici su birani bez izja{njavanja naroda. Bonapartizam je prvi republikanski cezarizam novog doba obuzdane revolucije. Ogromna politi~ka energija francuske nacije usmerila se od unutra{njih sukoba na spoljne ciljeve – vojnu i teritorijalnu ekspanziju imperije. Car je znao da ne vlada ni po boìjoj volji ni po volji naroda nego snagom bajoneta – ~ije je relativnosti bio svestan. "Bajonetima se moè u~initi sve, ali se na njima ne moè sedeti". Bonapartizam je bio autokratski izdanak Francuske revolucije koji je doprineo {irenju njenih ideja i institucija po Evropi. Napoleonovo zakonodavstvo predstavljalo je najtrajniji deo njegove velike ostav{tine. Restauracija monarhije 1815. nije mogla da poni{ti trajne tekovine gra|anske emancipacije. Gra|anstvo je posle Napoleona znalo da liberalizam i republikanizam nisu dovoljni da se uspostavi demokratija, pa se to saznanje odrazilo na ja~anje konzervativizma, nacionalizma i politi~kog radikalizma (od utopijskog socijalizma do anarhokomunizma).

Luj XVIII stupio je na presto 1814. ali se u~vrstio na vlasti tek od Napoleonovog poraza kod Vaterloa 1815. Ustavna povelja iz 1814. je dala ivr{nu vlast kralju koji vlada preko ministara. Dvodomno zakonodavno telo je opona{alo engleski parlament. Politika nacionalnog pomirenja u vreme Luja XVIII je doprinela da se restauracija ne pretovri u potpuno vra}anje na stari poredak. Kralj [arl X je podrào ultra{ku konzervativnu stranku, ali je ispoljio i politi~ku samovolju koja je dovela do narodnog otpora i julske revolucije 1830. Julska monarhija je po~ela kao revolucionarna vlast koja je izdala novu ustavnu povelju.

Kralj Luj – Filip (Orleanski) shvatio je da nije mogu}e obnoviti potpunu dominaciju krune. Ministri zavise od parlamenta, ali je kruna uticala na vojsku i diplomatiju. Osobeni vid parlamentarizma sa aktivnom krunom nazvan je orleanski parlamentarizam koji je bio bitno ograni~en cenzitarnim reìmom. Nezadovoljstvo narodnih masa i ja~anje vanparlamentarne opozicije dovelo je do obaranja julske monarhije i obnavljanja republike 1848.

- 206 -

Tematska organizacija prepustila je lokalnu upravu vojnim komadantima – stratezima. Slobodni seljaci – vojnici (stratioti) bili su izvor vojne snage do XI veka kada ih zamenjuju pronijari (vojnici feudalci). Svi privilegovani slojevi bili su neposredno vezani za cara. Stari latifundisti su nestali u ikonobora~kom periodu. Dràvnu elitu predstavljali su visoki ~inovnici i vojni komandanti. Nova aristokratija se uzdigla u vreme makedonske dinastije. Spora feudalizacija sa~uvala je dru{tveno zna~enje slojeva bogatih gra|ana: zanatlija, trgovaca i bankara. Slobodni seljaci su mogli da usponom kroz dràvnu hijerarhiju do|u do najvi{ih poloàja. Zavisni seljaci – parici nisu bili direktno vezani za zemlju. Pronijari su dobijali zemlji{te sa paricima li~no vezanim za svog gospodara. Pronijari imaju obavezu da ratuju, a parici su radna snaga na njihovim posedima. Sistem pronije je oslabio carsku vlast. Istorija vizantijskog dru{tva pokazuje da je bogatstvo bilo va`nije od ugleda. Vladarska ideologija izraàvala je potrebu da se opravdaju ekonomski i politi~ki interesi. Vizantija je ranije crkvenodogmatske rasprave pretvorila u otvorene politi~ke sukobe. Carevi su menjali politi~ke strane i koristili policiju za nametanje politi~kih opcija. Pojedine zavereni~ke klike su nameravale da svoje ideje nametnu silom. Patrijarsi i carevi se ~esto nalaze na suprotnim stranama. Politi~ka manipulacija dogmama produbljavala je raslojavanje dru{tva na latinofile i patriote, militariste i civiliste, konzervativce i reformatore, humaniste i antihumaniste. Linija razdvajanja je i{la kroz sve slojeve od dràvne elite do parika. Vladaju}i slojevi su bili promenljivi i nije stvorena kastinska zatvorenost. Cikuske partije pravih i zelenih predstavljale su politi~ki ventil prestoni~kog stanovni{tva. Pripadnici donjih slojeva ~esto su primali socijalnu pomo} od manastira i dràve. Carska vlast je u Carigradu odre|ivala najvi{e cene za osnovne namirnice i otvarala javne narodne kuhinje. Oslabljeno carstvo u periodu 1261–1453 nije imalo sredstva za odràvnaje flote i redovno pla}anje najamnika u vojsci. Celokupna trgovina je pre{la u ruke stranih trgovaca. Zeloti i palamisti su bili spremni da se zbog odbrane pravoslavlja pobune protiv carske

- 79 -

politike. Umiru}a Vizantija se nakon {to je izgubila izvore ìvotne snage na istoku okretala helenizmu na tlu anti~ke Gr~ke. Pad Soluna 1430. u turske ruke bio je kraj varljivih nada u preìvljavanje "Gr~ke Vizantije". Izolovani Carigrad poku{ao je Firentinskom unijom 1439. da osigura pomo} rimskog pape i katoli~kih vladara. Vizantijsko sve{tenstvo i mona{tvo nije prihvatilo uniju. Katoli~ki zapad nije pokrenuo veliki krsta{ki rat za spas Konstantinopolisa. Papa je okupio malu vojsku sastavljenu od Ma|ara, Poljaka i Rumuna, pod komandom ugarskog kralja Vladislava, koja je poraèna u bici kod Varne 1444. Posle tog poku{aja pomo}i Carigrad je bio prepu{ten sudbini. Opsada Carigrada u aprilu – maju 1453. zavr{ila je herojskom odbranom i pogibijom poslednjeg cara Konstantina Draga{a koji je poslednju pomast, ve~e uo~i smrti, primio u hramu Svete Sofije. Sultan Mehmed II je na konju ujahao u crkvu Svete Sofije gde je pobijeno mnogo ljudi. Osvaja~ je ipak kasnije dozvolio obnovu rada carigradske patrijar{ije kao versko-politi~kog zastupnika gr~kog mileta. Padom Mistre 1460. i Trapezunta 1461. nestali su poslednji fragmenti vizantijskog carstva. Starenje institucija i korupcija autoritarne vlasti poveli su do stanja konzervativne stagnacije dru{tva i slabljena dràve. Krsta{ki ratovi su politi~ki oslabili Vizantiju koja je pala u ekonomsku zavisnost od Venecije i \enove. Gr~ko–latinsku netrpeljivost duboko izraàvaju re~i vizantijskog dostojanstvenika: "bolje je da Carigradu vlada turski turban nego latinska mitra". Vizantijska hri{}anska civilizacija sa~uvala je neprekinuti kontinuitet sa helenizmom koji je humanizirala. Vizantija nije zaduìla samo pravoslavne slovenske narode nego i arapsko–turski islamski svet, kao i katoli~ki Zapad – ~ija renesansa ne bi bila tako uspe{na bez erudicije i biblioteka izbeglih vizantinaca – Grka.

- 80 -

slobode i za{ti}ena svojina. Zakonodavno telo bilo je dvodomno. Donji dom bio je savet pet stotina, a gornji dom – savet starih imao je 250 ~lanova. Ve}e pet stotina je utvr|ivalo zakonske predloge, a savet starih je potvr|ivao ili odbacivao. Poglavar dràve i {ef izvr{ne vlasti bilo je peto~lano kolegijalno telo – direktorijum. Odluke su dono{enje ve}inom od tri glasa. Direktorijum je oblikovan po

ugledu na ameri~kog predsednika kao kolektivni {ef dràve sa ovla{}enjima vrhovnog komandanta, imenovanja diplomata i vo|enja me|unarodne politike. Ovo presa|ivanje institucija nije bilo uspe{no, jer se politika srednjeg puta izazvala nezadovoljstvo kako levice tako i desnice. Direktorijalni poredak je do{ao u krizu koja je oja~ala politi~ki uticaj vojske. General Napoleon Bonaparta je vodio uspe{ne ratove bez uvaàvanja politike direktorijuma pa je po~eo da vodi sopstvenu politiku. Direktorijum se 1799. sukobio sa predstavni~kim telom, a Francuska se oporavila od vojnih poraza. Napoleonova ratna slava budila je ratni optimizam. Bonaparta je bio spreman da vanustavno preuzme vlast, a pomagali su mu brat Lisjen Bonaparta i neki ~lanovi direktorijuma. Vojni udar je izveden 9. novembra 1799. (18. brimera godine VIII revolcuionarnog kalendara). Privremeno konzulstvo (Napoleon, Sjejes i Roè-Diko) dobilo je iznu|enu podr{ku ve}ine u savetu starih i manjine u savetu pet stotina. Direktorijum je ukinut,

a revolucionarni reìm je u formi republike zamenjen li~nim reìmom Napoleona Bonaparte. Konzulstvo (1799-1904) bilo je prelazna forma vladavine do progla{enja carstva 1804. Ustav od 1799. definisao je Francusku kao republiku, jednu i nedeljivu. Trojica konzula su imala izvr{nu vlast, a imenovani su na 10 godina bez ograni~enja broja mandata. Ustav je za prvog konzula imenovao Napoleona Bonapartu – prvog gra|anina francuske republike. Organski senatski konsult od 1802. proglasio je konzule doìvotnim, a prvi konzul je bio ovla{}en da predlaè imenovanja drugog i tre}eg konzula. Prvi konzul je 1804. oja~ao da je mogao da uzme naslov – cara Francuza. Organski senatski konsult iz 1804. caru je poverio vladu republike i odredio da se pravda vr{i u carevo ime. Senat je od

- 205 -

nacionalni duh, ali i unverzalne ambicije revolucije koja obe}ava bratsku pomo} svim narodima koji èle slobodu. Rat je vo|en s promenljivom sre}om i do{lo je do brojnih aristokratskih pobuna koje se suzbijaju ja~anjem terora. Pobuna u Vandeji potakla je montanjara Dantona da kaè: "budimo stra{ni, da bismo dozvolili narodu da to bude. Konvent je uveo vanredne sudove i revolucionarne odbore. Komitet javnog spasa preuzeo je poslove narodne odbrane, bezbednosti i nadzor nad ~itavom upravom. Revolucionarna diktatura sprovodila je volju komiteta koji je svake nedelje podnosio izve{taje konventu. Montanjari nazvani jakobincima zbog pripadnosti jakobinskom klubu radikalizovali su revolucionarnu politiku krajnjih mera i nasilja. Maksimilijan Robespjer je postepeno ja~ao pozicije na ~elu jakobinaca. Lionska pobuna udruènih rojalista i ìrondinaca dovela je do potiskivanja opozicije u konventu. Montanjari su politi~ku premo} zadràli ja~anjem revolucionarne diktature i dono{enjem u junu 1793. novog ustava. Jakobinski ustav

proglasio je na~elo op{teg prava glasa na neposrednim izborima, ali nije primenjen. Uvedena je op{ta vojna obaveza koja je u~inila francusku nacionalnu armiju superiornijom od pla}eni~kih evropskih vojski bez nacionalnog zanosa. Robespjer je branio teror kao sredstvo stvaranja neprijatelja. Konvent je vodio nemilosrdnu borbu protiv neprijatelja revolucije provode}i ~i{}enja i u sopstvenim redovima. Strahovlada je pogodila stotine hiljada ljudi i {irila op{tu nesigurnost. Revolucija je po~ela da jede i sopstvenu decu, pa su pogubljeni i sami Danton, Sen @ist i Robespjer. Umesto hri{}anstva bio je uveden gra|anski kult, novi revolucionarni kalendar i novi politi~ki rituali u ~ast razuma, otad`bine i slobode. Termidorski prevrat u julu 1794. doveo je do hap{enja i pogubljenja Robespjera i Sen @ista bez su|enja i presude. Konvent je razvlastio Komitet javnog spasa i ublaìo diktaturu. Francuska je u avgustu 1795. dobila novi ustav koji je izradila komisija od jedanaest ~lanova. Jednakost je svedena na formalno pravnu "jednakost se sastoji u tome da je zakon isti za sve". Zanemarena su socijalno-politi~ka prava a potvr|ene su ekonomske

- 204 -

RIMSKO- VIZANTIJSKO PRAVO

Poznorimsko pravo se prepli}e sa ranovizantijskim pravom, iako se naj~e{}e Justinijanova kodifikacija uzima kao me|a{. Kontinuitet helenisti~kog i rimskog prava postoji u isto~nim provincijama carstva. Gr~ka pravna praksa je "omek{ala neke stroge forme. Tako je pisani dokumenat o obnovi stipulacija stvarao obligaciju. Sinalagmati~ki ugovori i svojim gr~kim nazivom svedo~e o helenisti~kom uticaju.

Fjodor Uspenski, autor monumentalne Istorije vizantijskog carstva, isti~e da Justinijanova zakonodavna delatnost za celokupnu evropsku civilizaciju ima veliki kulturni zna~aj i da predstavlja "spomenik neobi~ne trajnosti i ìvotnosti." Justinijan je ideju univerzalnog carstva povezao sa sistematizacijom rimskog prava kao univerzalnog pravnog sistema. Obnova veli~ine imperije zasnivala se na idealima Rima. Justinijanova kodifikacija stvara jedinstveni pravni sistem u kome nestaju razlike izme|u starog prava sadrànog u delima klasi~nih rimskih pravnika i novog prava – carskih konstitucija. Ovaj zakonodavni poduhvat zavr{en je za {est godina (528-534). Tribonijan, ~uveni pravnik i visoki ~inovnik, rukovodio je radom grupe od najmanje dvadesetpet vrhunskih pravnika iz redova profesora, advokata i dràvnih ~inovnika. Klasi~no rimsko pravo ozakonjeno je u Kodeksu, Institucijama i Digestama – Pandekta sastavljenim na latinskom jeziku. Justinijan je bio zabranio bilo kakvo menjanje i komentarisanje zakonika da bi osigurao autoritet i nepromenjivost svoje kodifikacije. Sam Justinijan je morao da odstupi od svog ideala izdavanjem novih konstitucija, na gr~kom i latinskom, koje su naknadno sakupljene u zbornik pod imenom Novele. Oksfordska istorija rimskog sveta ubraja Justinijana u najve}e li~nosti "zapadne civilizacije".

- 81 -

Vizantijsko pravo se razvijalo preko novela kasnijih careva koje su postepeno modifikovale rimske institucije. Ideja hri{}anske pravde i nove dru{tvene potrebe uti~u na careve – zakonodavce. Crkveno pravo se javlja u obliku nomokanona. Nomokanon u 14 naslova nastao je u VII veku i sadrào je pravila svetih apostola i pravila usvojena na prva ~etiri vaseljenska sabora. Fotijev nomokanon je nastao u IX veku i potisnuo je sva druga zakonopravila. Vaseljenska patrijar{ija ga je u X veku proglasila zvani~nim i obaveznim zakonikom pravoslavne crkve. Preplitanje dràvnog i crkvenog prava kao i promene dru{tvenih odnosa udaljavale su vizantijsko pravo od justinijanovsko-rimskih korena. Carevi – ikonoborci su izvr{ili velike pravne reforme. Lav III

donio je Eklogu zbornik – priru~nik namenjen sudovima i administraciji. Ekloga sadì propise gra|anskog i krivi~nog prava. Ona predstavlja po obimu najmanji ali najuticajniji pravni spomenik ikonobora~kog perioda. Kompilacija od 19 glava sna`no je uticala, kako na vizantijsko pravo, tako i na celokupnu vizantijsku "zajednicu naroda". Uvod je obojen religioznom motivacijom zakonodavca da u duhu ~ovekoljublja spre~i sudsku korupciju i pravo pribliì narodu. Briga o za{titi siroma{nih predstavljala je deo politike oslonca na siroma{nije slojeve sklone ikoborstvu. Odstupanje od principa rimskog prava ogleda se u napu{tanju konsenzualnosti kod kupoprodaje i u pro{irenju prava èna i dece. Ekloga uvodi brutalne sankcije saka}enja koje zamenjuju smrtnu kaznu ili kompoziciju. Ekloga izraàva surovi realizam cara – ratnika koji je dao prednost ìvotnim ~injenicama nad apstraktnim principima. Namera da se sud u~ini op{tedostupnim i besplatnim predstavlja izraz ~ovekoljublja. Stroge sankcije su trebale da okon~aju dru{tveno rasulo i politi~ku anarhiju, koji su onemogu}avali uspe{nu odbranu od Slovena i Arabljana. Prire|iva~i Ekloge su iz Justinijanovog prava izbacili "sve" {to su smatrali zastarelim i prilagodili ga obi~ajnom pravu nastalom tokom VII veka pod isto~nja~kim i slovenskim uticajima. Ekloga je formalno ukinuta sredinom IX veka (kao delo cara – jeretika) ali su je sudovi koristili kao i kasniji zakonodavci.

Zemljoradni~ki zakon (nomos georgikos) poznat je kao "slovenski zakon". Ozakonio je obi~ajno pravo vizantijskog sela. Seoske op{tine predstavljale su osnovne poreske i upravne jedinice u

- 82 -

samo suspenzivni veto, pa je na kraju zakon stupao na snagu i bez njegove saglasnosti. Ustavna re{enja bila su ispod o~ekivanja najve}eg dela francuskog naroda koji je svoj gnev usmerio na nezaklete ustavu sve{tenike i finansijske spekulante. Luj XVI o~ekivao je preokret uz pomo} inostrane intervencije, ali je kraljev sukob sa zakonodavnom skup{tinom izabranom po ustavu od 1791. okrenuo nezadovoljstvo masa protiv samog kralja. Izbijanje rata 1792. dovelo je do bu|enja antirojalisti~kog patriotizma {to je dovelo do obra~una pariskih ustanika sa kraljevskom {vajcarskom gardom. Skup{tina je privremeno udaljila kralja s prestola i zatvorila ga (li{ila slobode), a kraljevska porodica je stavljena pod straù u jednom pariskom manastiru. Dramati~ni doga|aji od 10. avgusta 1792. pokazali su snagu pariske revolucionarne komune kao nadre|ene i kralju i skup{tini. Prvi francuski ustav je fakti~ki stavljen van snage 10. avgusta 1792. Po~etkom septembra preki sudovi su po~eli sa primenom revolucionarnog terora. Pristalice monarhije su masovno zatvarane i ubijane. Politi~ke stranke nisu jo{ nastale, ali su postojale politi~ke struje i klubovi. Izbori za konvent su bili javni, a glasalo se posle polaganja zakletve na vernost slobodi i jednakosti. Radikalizovani gra|anski slojevi su dobili ve}inu u konventu. Osnovni politi~ki ~inioci bili su brojniji ìrondinci i odlu~niji montanjari. Izme|u su bili poslanici "bare" koji su se opredeljivali od slu~aja do slu~aja @irondinci su bili desnica i federalisti, a montanjari su predstavljali levicu i unitariste. Montanjarska ideja o unitarnoj Francuskoj je pobedila kada je dràva progla{ena "jednom i nedeljivom". Su|enje Luju XVI produbilo je politi~ke razlike. Sen @ist je svojim vatrenim govorima dokazivao da se sudi tiraninu koji mora da bude pogubljen. Kralj vlada ili umire. Sen @ist je upozoravao saborce "prefinjenost duha i karaktera me|u nama velika je prepreka slobodi." Konvent je doneo odluku o ukidanju monarhije, a u januaru 1793. presudio je Luju XIV. Kralj je osu|en na smrt sa jednim glasom ve}ine, 361 od 721 prisutnih. Smrtna kazna je izvr{ena giljotiniranjem 21. januara 1793. a u oktobru je giljotinirana kraljica Marija Antoaneta. Francuske vojne pobede su probudile

- 203 -

dnaki u pravima". Prirodna i neotu|iva prava ljudi su sloboda svojine, bezbednost i otpor ugnjetavanju. Progla{ena je sloboda savesti i verovanja, sloboda re~i i {tampe. Prihva}ena je ideja o narodnoj suverenosti u vidu predstavni~ke demokratije. Zakon je izraz op{te volje i svi gra|ani imaju pravo da u~estvuju u dono{enju zakona. Uvedeno je na~elo legaliteta u krivi~nom pravu i pretpostavka nevinosti. Predvi|ena je odgovornost javnih slu`benika, podela vlasti i jemstvo prava gra|ana. ^lan 17. je naglasio neprikosnovenost privatne svojine. Francuski ustavotvorci su sledili principe op{te volje i ljudskih prava ne obaziru}i se na mogu}e sudare ova dva principa. Slobodni pojedinci donose odluke o svemu nakon nezavisne rasprave u kojoj se dolazi do op{te volje. Slede}i va`ni akti konstituante regulisali su pravni ploàj crkve. Zakon od novembra 1789. sekularizovano je crkvena dobra koja su uskoro rasprodata. Ukinuti su (1790) mona{ki redovi i kongregacije. Zakon o gra|anskom ustrojstvu sve{tenstva od jula 1790. uveo je izborno sve{tenstvo i ukinuo papska imenovanja crkvenih dostojanstvenika. Crkvene reforme su okrenule veliki deo katoli~kog sve{tenstva protiv revolucije. Ustavotvorni rad konstituante trajao je oko dve godine. Ustav je zavr{en i konstituanta ga je usvojila 3. septembra 1791. Ustav iz

1791. proglasio je slobodu i ravnopravnost, gra|ansku jednakost, jednaku dostupnost dràvnih sluì i jednake poreske obaveze. Francuska je postala ustavna monarhija. Kralj; koji je u me|uvremenu poku{ao da pobegne, ali je uhva}en i vra}en; morao je da se pre vra}anja na vlast zakune na vernost ustavu. Ustavni monarh nije nosio stari kraljevski naslov "Luj, po milosti boìjoj, kralj Francuske i Navare" nego novi "Luj, po milosti bo`joj i po dràvnom ustavu kralj Francuza". Suvereni narod je kralju – gra|aninu poverio izvr{nu vlast, skup{tini – zakonodavnu, a sudijama – sudsku vlast. Ustav je ukinuo feudalne privilegije i feudalno pravosu|e. Autoritet zakona proisteklog iz op{te volje stavljen je iznad ru{evina starog poretka. Skup{tina je bila jednodomna, nadle`na: za dono{enje zakona, utvr|ivanje dràvnog budèta, razrez poreza, osnivanje i ukidanje zvanja ~inovnika, ratifikaciju me|unarodnih ugovora. Kralj je imao

- 202 -

novoj vojno–administrativnoj organizaicji. Slobodni seljaci – stratioti bili su izvor vojne snage tematske organizacije i dràva ih je za{titila od opasnosti feudalizacije. Seljaci su nezavisni zemljoposednici koji porez pla}aju neposredno dràvi. Svi stanovnici seoske op{tine snose odgovornost za vredno pla}anje poreske obaveze. Pomorski zakon poznat i kao "rodski" sadrào je propise o: pomorstvu i pomorskoj trgovini, pomorskom zajmu, odgovornosti brodara za teret. Zastupljena je gr~ko-helenisti~ka ustanova op{te havarije, pa {tetu, nastalu bacanjem dela tereta da bi se spasio brod, solidarno snose vlasnik broda, vlasnici `rtvovane i vlasnici spa{ene imovine. Vojni~ki zakon (nomos stratiotikos) regulisao je vojnodisciplinsku odgovornost. Vizantinci su od cara – ratnika o~ekivali da sa~uva carstvo i njegove duhovne i materijalne vrednosti. Sna`na i disciplinovana vojska bila je najsna`niji garant saglasnosti politike i prava, a vojna nedisciplina ugroàvala je imperijalnu pravnopoliti~ku ideologiju o potpunoj identifikaciji cara i dràve. Teme su postale upori{ta pravnog poretka u ~emu je vojni~ki zakon odigrao veliku ulogu kao ~uvar reda i bezbednosti u vojnoj organizaciji. Makedonska dinastija donela je epohu velikih kodfikacija. Osniva~ dinastije Vasilije I proklamovao je povratak Justinijanovom pravu. Prohiron – "priru~nik" predstavlja dvostruko obimniji zbornik od "jereti~ke Ekloge". Ikonobora~ki zakonodavac u Prohironu optuèn za povredu boànskih zakona. Sadràj Prohirona i njegov sistem ipak su bliì Eklogi nego Justinijanovoj kodifikaciji. Od 40 glava, samo je pretposlednja o podeli ragno plena, ve}ina sadrì gra|anskopravne propise. Prohiron je bio prihva}en zbog jednostavnog stila i jasnog gr~kog jezika. Vasilije I – zakonodavac donio je zbornik Epanagoga koje ~vrsto oslonjen na Prohikon. Pre~i{}eni tekst novog zbornika preuzima podelu na 40 glava, ali dodaje neke propise iz Ekloge. Ustavni zna~aj imaju odredbe o odnosu cara i carigradskog patrijarha. Car i patrijarh se pravno skoro izjedna~uju, mada to nije bila politi~ka zbilja. Nabrajanje carskih prava i du`nosti sadrì mogu}nosti praustavnosti u normativnom iskazu koji nije stvarno uticao na politi~ki ìvot. êsto su prepisivane odredbe Epanagoge u kasnijim pravnim

- 83 -

zbornicima. Epanagoga zastupa ideju da je sam Hristos glava crkveno – dràvnog tela. Car i patrijarh su Hristovi ravnopravni predstavnici na zemlji, ali je u stvarnosti sve{tenstvo prepu{talo prvenstvo carstvu. Pravoslavnu protivteù "svetovnosti" patrijar{ije ~inilo je svetogorska mona{tvo okrenuto misti~nom samoodricanju. Vrhovi patrijar{ije su se zadovoljavali formalizovanom ortodoksijom i naj~e{}e nisu prihvatali socijalne i reformske zahteve. Zavisnost dràve od crkvenog bogatstva dovela je do prevlasti teologije nad naukom, crkvene umetnosti nad svetovnom, manastira nad univerzitetom. Vizantijska poslovica: ako te car goni beì; "ako te bog goni sedi", mo`da vi{e govori o stvarnom ìvotu od pravnih propisa koji ~esto ponavljaju stare (nevaè}e) pravne formulacije. Lav VI Mudri izdao je najve}u zbirku vizantijskog prava nazvanu Vasilike. Propisi gra|anskog, crkvenog i javnog prava raspore|eni su u 60 knjiga. Sadràj je sistematizovan kao u Epanagogi. Nisu citirane zastarele i ukinute odredbe Justinijanovog prava. Propisi su preuzeti iz Justinijanove kodifikacije i Prohirona, kao i iz nekih carskih novela. Vasilike su napisane na gr~kom jeziku na osnovu gr~kih prevoda Justinijanove kodifikacije {to je uticalo na menjanje smisla i zna~enja izvornih rimskih institucija. Osnovna prednost Vasilika bila je u daleko lak{oj preglednosti koja nije traìla ve{tinu de{ifrovanja. Sve pravne norme o jednom pitanju bile su skupljene na jednom mestu. Vasilike su potisnule Justinijanovu kodifikaciju iz svakodnevne upotrebe. Carske knjige su postale ne samo najvi{i izvor prava nego i temelj pravne ve{tine. Vasilike su se dopunjavale komentarima – sholijama. Osnovni problem u prakti~noj primeni Vasilika stvarala je njihova preobimnost koja je ~esto bila iznad aktuelnih potreba. Vasilike su vi{e odraàvale dru{tvenu i politi~ku zbilju VI veka (Justinijanove epohe) nego IX veka u kome su nastale. Pravnici su ~e{}e koristili znatno kra}i i aktuelniji Prohiron, u sudskoj praksi, a iz silike su koristili kao potvrdu erudicije i ume}a Novele Lava Mudrog reguli{u da carevi mogu menjati zakone prethodnika, ali ne mogu da menjaju niti opozovu odluke crkvenih sabora. Lavova preporuka da se za vi{e funkcionere imenuju samo "bogati i ugledni ljudi" govori o po-

- 84 -

tre}eg staleà bili su od po~etka nezadovoljni tokom rada skup{tine {to je izazvalo politi~ku krizu. Neuspeh me|ustale{kih pregovora podstakao je predstavnike tre}eg staleà da se sredinom juna proglase za narodnu skup{tinu. Sve{teni~ki stale` se nakon tesnog preglasavanja izme|u nièg i vi{eg sve{tenstva pridruìo predstavnicima naroda. Kraljevska vlast je poku{ala da spre~i odràvanje sednice narodnih predstavnika zatvaranjem dvorane, ali su narodni poslanici oti{li u dvoranu za loptanje u kojoj su se zakleli da se ne}e razilaziti (stalno zasedanje) sve dok se ne donese ustav. Za manje od dva meseca stale{ko telo se pretvorilo u narodno prestavni{tvo koje preuzima ovla{}enja ustavotvorne skup{tine. Luj XVI je poku{ao da sti{a erupciju nezadovoljstva promenom vlade 11. jula 1789. Pariz je bio zahva}en neredima koji su doveli do pucanja vojske na narod i naoruàvanja nezadovoljnika. Pariàni su na vesti da se kraljevska vojska okuplja u Versaju, napali 14. jula tvr|avu Bastilju i, posle velikih `rtava u kratkotrajnoj opsadi, zauzeli je, nakon ~ega je sledio obra~un sa braniocima i osloba|anje zatvorenika. Masovno prolivanje krvi nateralo je krunu na popu{tanje. Luj XVI je povukao vojsku i vratio staru vladu po volji narodne skup{tine. Pad Bastilje 14. jula zapalio je Francusku. Revolucionarno preuzimanje vlasti u selima i gradovima pratili su neredi i otima~ine. Narodni pokret ubrzao je odluku skup{tine o ukidanju feudalizma. Selja{tvo je pre toga ve} uni{tavalo dokumente o li~noj zavisnosti i ru{ilo zamkove. Konstituanta je izme|u 4. i 5. avgusta 1789. donela odluku "o definitivnom ukidanju feudalnog reìma", na osnovu koje je 11. avgusta donesen i zakon. Ukidanje feudalnih odnosa bilo je polovi~no, jer su ukinute sve li~ne i stvarne obaveze bez naknade, ali se zemlji{na renta morala otkupljivati. Poreske obaveze su raspore|ene na sve podanike u skladu sa prihodima. Seoske op{tine su mogle da otkupe po pravi~noj ceni feudalna prava koja su im bila na teretu. Da bi se zaustavila selja~ka stihija predvi|ene su o{tre mere.

Konstituanta je u avgustu pristupila ustavotvornoj radnji u vidu racionalisti~ko-prosvetiteljske deklaracije – Proglas prava ~oveka i gra|anina od 26. avgusta 1789. Ovaj ustavni akt je polazio od ideja prirodnog prava da se "ljudi ra|aju i ìve slobodni i je- 201 -

FRANCUSKA REVOLUCIJA I POSTREVOLUCIONARNA FRANCUSKA 1789-2000. Francuska revolucija je najve}a gra|anska revolucija koja se odigrala na svetu. Za razliku od Engleske revolucije, gde se politi~ki savez gra|anstva i nove aristokratije borio protiv apsolutne monarhije i feudalno-crkvene aristokratije, u Francuskoj se gra|anstvo 1789. stavilo na ~elo socijalne revolucije u kojoj narod iskorenjuje ustanove monarhije, aristokratije i vladaju}e crkve. Franucuska revolucija je uni{tila feudalizam od dna do vrha i izgradila novu dràvu i novo pravo od temelja do krova. Svetskoistorijski zna~aj ove u svakom pogledu radikalne revolucije te{ko je preceniti. Privilegije aristokratije i sve{tenstva bile su ekonomskog, politi~kog i pravnog karaktera. Tre}i stale` kao najbrojniji bio je politi~ki i pravno obespravljen. Selja{tvo i gra|anstvo povezuje sve ve}e nezadovoljstvo starim reìmom. Gra|anstvo kao ekonomski i politi~ki vode}i sloj tre}eg staleà doìvljava apsolutizam kao prepreku pretvaranju svoje ekonomske mo}i u politi~ku vlast. Spor oko Tirgoovih finansijskih reformi produbio je politi~ke suprotnosti aristokratije i sve{tenstva na jednoj, i gra|anstava na drugoj strani. Skup{tina notabla (najvi{e plemstvo i sve{tenstvo) nije dala svoju saglasnost na reforme – nije se saglasila da se uvedu porezi za sve kategorije stanovni{tva, te je kralj bio primoran da, nakon vek i po, sazove skup{tinu staleà. Vlada je u~inila ustupak tre}em staleù kao najbrojnijem da izabere 600 predstavnika, dok su aristokratija i sve{tenstvo izabrali po 300. Politi~ki ìvot je uzavreo i predstavnici tre}eg staleà su dobijali upustva naroda koja su proistekla iz nezadovoljstva i svesti o nu`nosti promena. Op{ti staleì su po~eli sa radom 5. maja 1789. u Versaju. Ostalo je nere{eno pitanje da li }e se u skup{tini glasati po staleìma ili pojedina~no. Luj XVI je u kraljevskoj besedi zaobi{ao politi~ka pitanja i usmereio se na finansijske probleme. Poslanici

- 200 -

novnom usponu aristokratije koji }e u poznovizantijskom periodu dovesti do feudalizacije i propadanja vizantijskog dràvnog poretka. Ste{njena poznovizantijska zajednica ose}ala je potrebu za izradom prakti~nih zbornika usagla{enih sa stvarnim ìvotnim potrebama. Vreme careva – zakonodavaca je pro{lo i pojavila su se izvan Carigrada dva zna~ajna pravna zbornika. Svetogorski monah Matija Vlastar sastavio je 1335. u Solunu zbornik pod nazivom Sintagma. Sadràj je izloèn prema alfabetskom redosledu i predstavlja kompilaciju crkvenih propisa – kanona i svetovnih propisa – Prohirona i Vasilika. Brzo je osvojio veliku poverenje kako Vizantinaca, tako i Srba, Bugara, Rusa, Jermena, ali u obliku skra}ene verzije, koja od izvorne 303 sadrì svega 94 glave. Skra}ena sintagma izostavila je sporne crkveno – politi~ke odredbe, koje su isticale pravno – politi~ki primat vizantijskih careva i carigraskih patrijarha, a negirale prava bugarskih careva i patrijarha. Vizantinci nisu ni na kraju svog milenijuma odustajali do ideje o samo jednom univerzalnom pravoslavnom carstvu, mada je ona bila u tragi~nom raskoraku sa politi~kim realnostima.

Heksabibilos – "[estoknji`je" je u Solunu 1345. sastavio sudija Konstantin Armenopulos. Zbornik je prakti~an i kratak pregled Vasilika i sudske prakse. Svetovni karakter ovog zbornika razlikuje ga od Sintagme. Vrednost ovog zbornika utvr|ena je njegovom primenom kao pozitivnog zakona u novogr~koj dràvi u toku XIX i po~etkom XX veka. Od Justinijanove kodifikacije do Heksabibilosa nije do{lo do bitnih promena stvarnog prava. Privatna svojina je dominirala u gradovima, ali i na zemlji{tu. Poreski obaveznici su tretirani kao vlasnici. Novela cara Romana I Lakapina uvela je pravo pre~e kupovine u korist suseda po redosledu (1 ro|aci – suvlasnici; 2. drugi suvlasnici; 3. vlasnici parcela istog kompleksa; 4. vlasnici podre|eni istoj poreskoj vlasti; 5. ostali vlasnici – susedi; 6. ~lanovi seoske op{tine). Ograni~eno raspolaganje selja~kom svojinom trebalo je da spre~i ustitnjavanje seoskih poseda i obnovu veleposeda. Dominacija naslednih pronija donela je svojevrsnu feudalizaciju svojinskih ovla{}enja na zemlji. Obligaciono pravo je pretrpelo malo

- 85 -

izmena, ali mnogi Justinijanovi propisi nisu primenjivani. Pravni poslovi su se naj~e{}e sklapali u pismenom obliku. Bra~no i porodi~no pravo je najvi{e promenjeno u odnosu na rimske institucije. Crkveno pravo je uvelo veridbu koja nije mogla da se raskine bez saglasnosti crkve. Vaìla je smao crkvena forma ven~anja. Mu{karci su mogli da se ven~aju posle navr{ene ~etrnaeste godine, a devojke posle navr{enih dvanaest godina. Bra~ni uslovi bili su i pristanak mlade i mladoènje, saglasnost roditelja ili staralaca, da nijedno od njih dvoje nije u braku, da nisu srodnici po krvi niti tazbini do odre|enog stepena i da nijednom od njih dvoje to nije "~etvrti brak". Razvod je bio dozvoljen bilo da nastupi po volji supru`nika ili usled krivice jednog ili oba bra~na druga. Mu` nije mogao da otu|uje miraz ali je mogao da uìva prihode od miraza. Od bra~nog para se o~ekivalo da ra|a potomstvo. Usvojenje je bilo dozvoljeno, ali nije bilo rasprostranjeno. Deljenje trpeze i postelje predstavlja uobi~ajeno stanje u braku, ~ak i carski supru`nici normalno dele istu sobu i istu postelju. Carica je napu{tala bra~nu lo`nicu samo u vreme poro|aja. Gradski i seoski posednici ra|aju se, ìve i umiru u svojim ku}ama. Gradska sirotinja ~esto je bolovala i umirala u gradskim ili crkvenim milosrdnim ustanovama. Vizantinske ène nisu bile zatvorene kao ène u Atini. Slobodno su mogle da izlaze, ~ak i no}u. Pisane oporuke dokazuju da je bilo udovica – glava porodice. Nasledno pravo je sledilo principe Justinijanovog naslednog redosleda. Prvopozvani zakonski naslednici su sinovi i }erke, potom otac i majka. Pobo~ni srodnici se pojavljuju kao naslednici samo ako nema dece – naslednika odnosno roditelja – naslednika. Imovina bez naslednika u celini je pripadala dràvi. Tre}ina zaostav{tine ostavioca koji umre bez testamenta i bez dece pripadala je crkvi. Hri{}anski moral je od sredstva za{tite gradske sirotinje u prvobitnoj crkvi preobraèn u sredstvo odràvana bogate crkve na vlasti. Hri{}ansko sve{tenstvo se postavilo izme|u porodice i dràve. Crkva ~uva uspomenu na mrtve i osve}uje grobove. Krivi~no pravo je sledilo rimski princip da je utvr|ivanje namere u~inioca va`nije od posledice dela. Vizantijsko krivi~no pravo ponekad je nejednako tretiralo krivce. Ka`njavala se ~ak i namera izvr{enja krivi~nog dela protiv dràve ili crkve. Zavera protiv cara,

- 86 -

prihvate apstraktan pojam dru{tva kao skupa individua zasnivalo se na srednjovekovnoj teolo{ko – politi~koj viziji hri{}anske zajednice kao ìvog organizma sa vekovima starim organima – porodicom, esnafom, staleòm, gradom, dràvom ili crkvom. Sukob izme|u univerzalisti~kih "prava ~oveka" i racionalne dràve, liberala i konzervativnih poku{aja o~uvanja nasledne aristokratije kao vode}e snage dràve – zajednice traje do po~etka XX veka. Ameri~ka i francuska revolucija su politi~ki uobli~ile teoretske postavke prosvetitelja. Prirodna prava, podela vlasti, za{tita li~nosti i prava pojedinca, za{tita privatne svojine su iz teoretskih rasprava u{la u liberalno-revolucionarne deklaracije i ustave. Dràvotvorni liberalizam se postepeno udaljavao od prosvetiteljskog radikalizma i ideja neposredne demokratije. Srednje klase brane li~ne slobode i imovinu i od aspolutnih monarhija i od radikalnih revolucija. Aleksis de Tokvil (1805-1859) bio je po ro|enju aristokrata, a po politi~kim ube|enjima liberal. Svestan ograni~enja demokratije u svom vremenu napisao je vizionarski"... i tako se ne postavlja pitanje kako rekonstruisati aristokratsko dru{tvo, ve} kako u~initi da sloboda ide dalje iz tog demokratskog stanja dru{tva u koje nas je bog postavio." Revolucije nisu donele kraj istorije, ali je zavr{etak revolucija donosio postepenu evoluciju liberalizma u demokratiju {to se izraàva u sve ve}em broju liberalno-demokratskih dràva – nacija. Ideali slobode i jednakosti su u XIX veku potiskivali ustaljene obi~aje i verovanja predaka, ali su se morali suo~iti sa novim ideologijama – nacionalizmom i socijalizmom.

- 199 -

Ljudska istorija je progres od manje ka ve}oj slobodi, od slobode samo za despotskog vladara ili samo za neke u polisu do principa subjektivne slobode ~oveka kao takvog. Hegelova politi~ko-pravna misao izvr{ila je dubok uticaj i na evropsku levicu i na desnicu XIX veka. Radikalna levica je tuma~ila Hegelovu politi~ku misao u

kontekstu francuske revolucije kao srodnu Rusou – sloboda pojedinca da se potpuno razvije kao ljudsko bi}e podrazumeva harmoniju s potrebama dru{tva kao celine. Dijalektika rob – gospodar posluìla je uverenju da filozofija kao praksa moè i treba da menja svet. Ideja o kraju istorije bila je poku{aj mirenja tradicije i modernosti. Desni hegelovci su u Hegelu videli pre svega apologetu pruske dràve koju je veliki mislilac neoprezno nazvao "vrhuncem slobode" iako nije imala ni ustav ni parlament. Strah od terora i "slobodne praznine" inspirisao je konzervativnu kritiku prosvetiteljstva kao skupa apstraktnih principa usmerenih protiv vere i monarhije. Sama francuska revolucija je nazvana od

pobuna i veleizdaja sankcioni{u se smrtnom kaznom. Ka`njavaju se napu{tanje pravoslavlja i prihvatanje judaizma, jeresi, islama, politeizma i ateizma. Sistem kazni predvi|a smrtnu kaznu, telesne kazne, nov~ane kazne, konfiskaciju i progonstvo. Sudska vlast pripadala je u principu carskim sudovima, ali od XI veka neke sudske nadle`nosti postepeno prisvajaju pronijari. Slabljenje centralne carske vlasti uslovilo je {irenje straha i pravne nesigurnosti u kasnoj Vizantiji. Nestajanje zastra{uju}e carske pretnje zlo~incima nadokna|uju delimi~no i na lokalnom nivou pronijari i manastiri. Autoritet vaseljenskog patrijarha nadma{uje nemo}ne careve, koji su samo senka nekada{nje mo}i, a {to je moskovski veliki knez Vasilije I konstatovao re~ima: "mi imamo crkvu, ali cara nemamo". Patrijarh Antonije odgovorio je pismom u kome je vatreno branio prava svog vladara kao zakonitog cara i prirodnog poglavara cele hri{}anske vaseljene. Smrt imperije nije zna~ila nestanak vizantijske civilizacije koja traje i u nomokanonima pravoslavne crkve i u obliku duhovne tradicije.

Edmunda Berka "satanskim delom". @ozef de Mestr (1796) nazvao ju je "ustanak protiv boga". Gradnja novog dru{tva od temelja do krova li~ila je konzervativcima na novu vavilonsku kulu. Edmund Berk (1729-1797), anglo-irski politi~ki teoreti~ar i dràvnik cenio je slavnu revoluciju 1688, podràvao je ameri~ku revoluciju kao odbranu slobode od tiranije, ali je isticao nepomirljivost francuskog radikalizma i engleskog konzervatizma – "pla{imo se boga, sa strahopo{tovanjem gledamo u kraljeve". Osvajanje slobode proizvelo je dubok ideolo{ki rascep sekularizovanog evropskog sveta u XIX veku koji po èstini i strasti sukobljavanja nije zaostajao za èstinom ranijih verskih sukoba – loma~e su zamenili strelja~ki vodovi kao izraz ideolo{kog fanatizma. Ukorenjene tradicije su oìvljavale u sukobu revolucije i snaga restauracije koje su teìle obnovi srednjovekovnih vrednosti hri{}anstva. Dilema nauka ili vera – odgovora politi~kom izboru izme|u ljudske slobode ili hri{}anske monarhije. Slobodni i samosvojni pojedinci su za~etnici i cilj prosvetiteljsko – revolucionarnih promena dru{tva. Katoli~ki konzevativci su korene modernog buntovni{tva nalazili u Luteru i reformaciji. Odbacivanje konzervativaca da

- 198 -

- 87 -

SRBIJA I BOSNA U DOBA FEUDALIZMA

Prodor Slavena u prvoj polovini VII veka promenio je etnički sastav Balkana . Vizantijci su oblasti u kojima su Sloveni bili brojniji nazvali Sklavinijama. Konstantin Porfirogenit tvrdi da su Srbi u vreme cara Iraklija primili hrišćanstvo. Hristijanizacija je bila dugotrajniji proces koji je trajao od VII do XIII veka. Sloveni su postepeno primali uticaje Vizantijske civilizacije i prilagođavali svoju rodovsko-plemensku strukturu potrebama stvaranja državnih tvorevina. Srpska plemena su nastanila prostor između Bugarske i Hrvatske. Plemenske starešine su počele da vrše državnu vlast u župama, zemljama i kneževinama. Tačnu rekonstrukciju državnih organa nije moguće izvršiti na osnovu malog broja oskudnih izvora. Postanak snažne državne organizacije u Srbiji vezan je za rodonačelnika dinastije Nemanića velikog župana Stefana Nemanju. Istovremeno je ograničio vlast svoje braće i počeo širenje na račun Vizantije. Napustio je vlast 1196 godine i predao je Stefanu Nemanjiću, koji je promenio politiku vezanosti za Vizantiju i okrenuo se Veneciji i papskom Rimu. Nagrađen je dodelom kraljevske krune 1217 godine od pape Honorija III kada je nazvan Stefan Prvovenčani. Srpska država je postala potpuno samostalna a od 1219 god. to je postala i Srpska crkva zaslugom Save Nemanjića prvog srpskog arhiepiskopa. Nemanjićka država širila se vojnim i diplomatskim sredstvima Vrhunac moći dostigla je u vreme kralja i cara Stefana Dušana. Stefan Dušan je vodio ambicioznu politiku da preuzme baštinu Vizantije. Početkom 1346 godine na saboru u Skoplju kralj Dušan je krunisan za cara Srba i Grka. Srpsko-Grčko carstvo je značilo napuštanje tradicionalne vladarske ideologije i prihvatanje ideje univerzalne države. Dušanov zakonik je odražavao Vizantijsku političko pravnu ideologiju i nastoji da sveobuhvatno reguliše pravne odnose u carstvu . Vizantijsko pravo predstavlja dve trećine sadržaja Dušanovog zakonika, ali je korišteno i starije srpsko zakonodavstvo. Dušanovo zakonodavstvo je štitilo saobraćaj , trgovinu i rudarstvo. Feudalni odnosi su uređeni kako bi se ograničila samovolja vlastele. Velmože su se povukle pred autoritetom cara Dušana , ali su podigle

- 88 -

nade i protesta koji izraàva nemirenje s postoje}im stanjem stvari. Revolucionarna psihologija po~injala je stidom zbog privilegija i despotizma starog poretka. Francuska revolucija je imala od po~etka kosmpolitski karakter i poput ranijih verskih pokreta {irila je revolucionarnu propagandu {irom sveta. Maksimilijan Robespjer (17581794) sumirao je vezu posvetiteljstva i revolucije: "nije dovoljno sru{iti presto, na{a je briga da na njegovim ru{evinama podignemo svetu jednakost i sveto pravo ~oveka". Ideja naoruànog naroda nagovestila je uspon modernog nacionalizma. Revolucija se kolebala izme|u prosvetiteljskog kosmpolitizma i revolucionarnog nacionalizma proisteklog od patriotizma. Prosvetitelji su smatrali da su razlike izme|u naroda i civilizacija povr{ne i neva`ne, pa je to univerzalisti~ko na~elo omogu}ilo pojavu politi~kih ideja – apstrakcija nepogre{ivog kolektivnog vladaoca – partije u velikom istorijskom smislu. Dijalektika prosvetiteljstva nije onemogu}ila produktivno delovanje liberalno – demokratske tradicije na politi~ke i dru{tvene reformatore XIX i XX veka. Doba razuma je pro{lo kao i doba vere, ali je ostala i pro{irena duhovna strana prosvetiteljstva – racionalizam i liberterstvo. Prosvetiteljstvo je odigralo u modernom svetu ulogu koju je u anti~kom i srednjovekovnom svetu imala gr~ka filozofija. Imanuel Kant (1724-1804) poku{ao je da pomiri prosvetiteljstvo i religiju na osnovu moralnog dokaza – moralnog zakona koji nas navodi da postupamo kao da nas bog posmatra. Kao {to je svojevremeno Toma Akvinski nastojao da pomiri Aristotela i otkrovenje, tako je Kant nastojao da ograni~enost razuma prevazi|e kategori~kim imperativom moralnog zakona koji se otkriva uz pomo} savesti.

Georg Vilhelm Fridri Hegel (1770-1831) smatrao je da ljudski um moè da na|e smisao u prirodi i istoriji. Pro{irio je okvire racionalizma isticanjem prednosti istorije nad prirodom, isticanjem jedinstva prirode – istorije – duha koje spoznaje unvierzalni um – apsolutni duh – koji se aktualizuje u misli samosvesnih pojedinaca kao {to su Aleksandar Veliki, Cezar ili Napoleon.

- 197 -

divljeg ~oveka". Prirodni ~ovek je bio biolo{ki i moralno superiorniji od civilizovanog ~oveka koji postaje biolo{ki slab i moralno neosetljiv. Razum udaljava ~oveka od bli`njih jer mu kaè "to se mene ne ti~e". Ruso je suprotno Hobsu smatrao da su ljudska bi}a po prirodi dobra. Privatna svojina je uni{tila prirodnu jednakost i stvorila gra|ansko dru{tvo kao sredstvo bogatijih i pametnijih da ovladaju drugima. Svojom kritikom civilizacije Ruso je bio prete~a romantizma XIX veka. Veliki mislilac je znao da nema povratka na prirodnu utopiju, on se borio za moralno ozdravljenje ljudi i institucija svog vremena putem reformi obrazovanja i upravljanja. Polis je dràvni ideal kao politi~ka i moralna asocijacija u duhu bratstva – prava demokratija. "ôvek se ra|a slobodan a svuda je u okovima". ûvena misao Rusoa kojom po~inje Dru{tveni ugovor (1762) odbacuje nepravednu i iskvarenu modernu dràvu u ime duha zajednice i politi~ke slobode. Prvobitni dru{tveni ugovor, kao kod Hobsa i Loka, stvara gra|ansko dru{tvo u kome je privatni interes pot~injen op{toj volji. Ruso smatra da je "op{ta volja uvek u pravu i uvek naklonjena javnom dobru", pa se prava sloboda sastoji u pokoravanju zakonima koji se poklapaju sa op{tom voljom. Kao i Periklova Atina, i Rusoova dràva predstavlja neposrednu demokratiju u kojoj gra|ani kao kolektivno telo postavljaju vladara. Dràva – nacija ima apsolutnu vlast nad svojim ~lanovima radi ostvarenja slobode i jednakosti gra|ana. Ruso je postao vode}i teoreti~ar demokratske misli u XVIII veku i glavni zastupnik racionalne dràve koja obnavlja duh solidarnosti i prevazilazi sebi~nost pojedinaca. Ideja narodnog suvereniteta ohrabrila je budu}e revolucionare. Markiz Kondorse je na kraju XVIII veka dao teoriju o stalnom i neprekidnom progresu ~oveka – sekularizovanu verziju hri{}anskog milenarizma. Sloboda je bila vode}a ideja. Revolucija i kontrarevolucija vode u Francuskoj 1789-1871. ideolo{ki rat. Prosvetiteljske ideje su pokrenule revoluciju, tako {to su oblikovale revolucionarni duh – "pokreta~ku snagu nove strasti" po Aleksisu de Tokvilu. Propaganda prosvetitelja ponudila je jezik

- 196 -

glavu nakon njegove smrti. Car Uroš nije bio u stanju da vrši vlast pa se carstvo raspalo na Udeone kneževine. Osmanlijsko carstvo je nadvladalo razjedinjene srpske feudalce koji su postali osmanlijski ili ugarski vazali. Osvajanjem Smedereva 1459 godine Srbija je konačno pala pod osmanlijsku vlast. Bosna je kao posebna zemlja prvi put pomenuta u X veku. Postepena izgradnja državnosti bila je ograničena zavisnošću od Ugarske i Vizantije. Krajem XII veka ban Kulin (rođak Nemanjića) stvorio je samostalnu državu. Ugarska je ponovo zavladala Bosnom sredinom XIII veka. Ban Tvrtko I proširio je bosansku državu i ističući svoje poreklo od Nemanjića, krunisan je 1377 godine za kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana. Tvrtkova duga vladavina je donela stabilnost, ali posle njegove smrti 1391 godine nastaje feudalna anarhija i rasulo. Osmanlijsko carstvo osvojilo je Bosnu 1463 godine.Ban Kulin je zaštitio bosansku crkvu zasnovanu na bogumilskoj jeresi. Neki vladari su zvanično prihvatali katoličanstvo, ali je bosanska crkva ostala najuticajnija verska organizacija. Feudalci su je podržavali jer nije zahtevala feudalne posede. Bosanska crkve je onemogućavala centralizaciju vlasti , pa je to ojačalo bosanske velikaše. Vladarevo zakonodavstvo ograničeno je na povelje, kojima su potvrđivane povlastice vlastele i dubrovčana. Vlastela je dobijala vojnu obavezu, ali je oduzimanje feudalnih poseda bilo otežano. Feudalna nevera dovodila je do gubitka poseda samo ako se sa tim usaglasi i stanak vlastele. Srbija i Bosna su u svom državno pravnom razvoju bile izložene snažnom uticaju Vizantije, Ugarske i Venecije. U Srbiji je preovlađivao uticaj vizantijskog feudalizma sa pronijom koja se vremenom izjednačava sa baštinom.Robno-novčani odnosi doveli i do razvoja obligacionog prava. Bosansko srednjevekovno pravo se sporije razvijalo zbog dugog preživljavanja kolektivne svojine u obliku plemenštine. Osmanlijsko osvajanje je u Srbiji i Bosni donelo prevlast osmanlijskog zakonodavstva i feudalnog timarskog sistema. Neki pravni izvori su ostali u primeni do sredine XVI veka.

- 89 -

DUŠANOVO ZAKONODAVSTVO IZMEĐU SRPSKOG I VIZANTIJASKOG PRAVA Dušanovo zakonodavstvo nadživelo je krhko srpsko- grčko carstvo koje se raspalo u sukobima velmoža. Car Stefan Dušan je ostavio Zakonik usvojen na državnim saborima u Skoplju i Serezu (1349; 1354). Zakonik je tesno povezan sa Skaćenom Sintagmom Matije Vlastara i tzv. Justinijanovim zakonom. Alesandar Solovjev tvrdi da ova tri akta predstavljaju „ smišljnu celinu “. Pravna istorija gleda na Dušanov Zakonik kao na treći i najvažniji deo trodelnog kodeksa srpskovizantijsko- rimskog prava. Sintagma Matije Vlastara izražavala je crkveno- političku ideologiju vizantinizma. Ona je negirala prava bugarskih i srpskih vladara i prvosveštenika na carski odnosno patrijaršiski naslov. Caru Dušanu to nije smetalo da naredi da se ona krajem 1348 godine prevede na srpsko- slovenski jezik. Prevod je sažet na jednu trećinu tako što su izbačene “nepoželjne” odredbe koje su dovodile u pitanje Dušanovu carsku titulu. Preostali sadržaj činila su pravna pravila preuzeta iz vizantijskog carskog zakonodavstva. Skraćena Sintagma tako predstavlja prvi deo trodelnog kodeksa srpskovizantijsko- rimskog prava. Drugi deo tripartitnog kodeksa predstavlja tzv. Justinijanov zakon, koji je kompilacija dela Zemljoradničkog zakona, fragmenata Ekloge i delova Prohirona. Dušanov zakonik završava carsku kodifikaciju koja spaja univerzalno vizantisko- rimsko pravo sa srpskom pravnom tradicijom. Sadržaj Dušanovog zakonika do oko dve trećine preuzima odredbe Vasilika, a ostatak su odredbe srpskog srednjevekovnog prava. Zakonik i Skraćena Sintagma se dopunjavaju, pa su najverovatnije zajedno usvojene na saboru 1349.Dušanov zakonik je nesistematičan i deluje kao dopuna Skraćenoj Sintagmi. Car Dušan je sledio vizantijsku pravnu- političku ideologiju da car treba da bude i zakonodavac. Napustio je tradicionalnu nemanjićku ideologiju “samostalne kraljevine” i prihvatio ideju svetskog carstva i carskog “bezičnog” prava. To

- 90 -

nikada ne moè biti uzeto od naroda. Prosvetitelji nisu zaneti demokratijom, osim Rusoa, jer su verovali u prosve}ene apsolutiste, poput Fridriha II i Katarine Velike.

[arl Monteskje je u velikom delu Duh zakona (1748) povezao ustavne oblike sa karakterom naroda. Kritikovao je francuski apsolutizam i slavio englesku parlamentarnu vladu. Moteskje razlikuje tri osnovna oblika vladavine – republiku, monarhiju i despotizam. Mo} ~itavog naroda ~ini republiku demokratijom, a mo} dela naroda ~ini je aristokratijom. Monarhija je vlast jedne osobe po utvr|enim pravilima. Despotizam je nepredvidiva vlast pojedinca ~ija se mo} zasniva na strahu njegovih podanika. Monteskje je verovao da je oblik republike pogodan za male dràve. Ali i njima preti razuzdanost gra|ana koja dovodi do raspada. Monarhije su podesnije za velike teritorije koje okuplja centralna vlast. Moralna iskvarenost despotizma onemogu}ava ekonomski prosperitet i uzrokuje osvaja~ke ratove. Najbolja za{tita slobode od despotizma je podela vlasti. Sistem podele vlasti u kojoj jedna vlast balansira i kontroli{e drugu vlast impresionirao je ameri~ke ustavotvorce. Monteskjea su uvaàvali i liberali i konzervativci. Liberalizam je preuzeo ideje: ustavne vlade i vladavine zakona, podele vlasti, slobode misli, verske tolerancije i za{tite individualnih sloboda. Konzervativizam je cenio uvaàvanje tradicionalizma i Monteskjeovo protivljenje radikalnim reformama koje zanemaruju istoriju i kulturu. Peri upore|uje Monteskjea i Voltera, pa zaklju~uje: "Volter je verovao da su prosve}eni kraljevi, koji koriste svoju mo} da okon~aju zaloupotrebe i da unaprede op{te dobro, predstavljali najve}u nadu za reforme. Aristokrata Monteskje se pla{io kraljevske mo}i i nastojao da se ona drì pod kontrolom ja~anjem aristokratije; buròaski Volter, s druge strane, video je plemstvo, zajedno s crkvom koja je bila pod dominacijom aristokratije, kao glavnu prepreku prosve}enoj reformi. Iako je Volter video prosve}ene kraljeve kao najbolje sredstvo za reformu, njegova misao je na kraju podrivala kraljevsku vlast."

@an @ak Ruso (1712-1778), francuski mislilac ro|en u @enevi, razlikovao se od ostalih prosvetitelja po ube|enju da intelektualni progres vodi moralnoj korupciji ~ove~anstava. Cena kulturnog progresa bila je moralno slabljenje pojedinca. Ruso je razlikovao "civilizovanog ili dru{tvenog ~oveka" od "prirodnog ili

- 195 -

ustanovljena pravila, a oni koji deluju van zakona gube pravo da vladaju. Marvin Peri smatra da je Lokova politi~ka misao bitna za oblikovanje liberalno-demokratske tradicije. Prosvetiteljstvo je teìlo da prevazi|e velike intelektualne sisteme Dekarta, Spinoze i Lajbnica putem racionalnog utvr|ivanja op{tih zakona primenjivih na pojedinca i dru{tvo. Hrabrost da se koristi sopstvena inteligencija bez usmeravanja klera i vladara izraàva veru u nezavisnost razuma i kriti~ki odnos prema tradiciji. Moralna pobuna protiv ne~ove~nih institucija i uverenja odbacila je tradicionalno hri{}anstvo (i katolicizam i protestantizam) kao iracionalni fanatizam. Dejvid Hjum, {kotski skeptik, upore|uje verske principe sa "bolesnim snovima ljudi". Volter (1694 – 1778), vo|a

francuskog prosvetiteljstva, ìveo je vi{e od dve godine u Velikoj Britaniji i divio se engleskoj slobodi, trgovini, nauci i verskoj toleranciji. Po{tovanje prema razumu podsti~e ga na o{tru osudu verskog praznoverja, a posebno crkve kao protivnika razuma. Volter je kao deista èleo da religiju svede na samu su{tinu – veru u najvi{e bi}e i njegove moralne norme. Holbah je kao ateista odbacio teologiju u ime zdravog razuma. Deni Didro (1713-1784) kritikovao je hri{}anstvo zbog zabranjivanja strasti i uskra}ivanja ljudske sre}e. Prvi je prosvetitelj koji je kritikovao evropski imperijalizam. Filozofi – prijatelji razuma kritikuju sve{tenike – neprijatelje razuma. Evropski antiklerikalizam teìo je potpunom proterivanju crkve i religije iz javnog ìvota, dok su ameri~ke zajednice zadràle bliskost gra|anstva i samoupravnih kongregacija u politi~koj sferi i posle pobede ameri~ke revolucije i ustavnog na~ela slobode verovanja. Tomas Pejn (1737-1809), englesko – ameir~ki radikal, ostao je usamljen u svom deisti~kom povezivanju religije sa moralno{}u. Odanost ritualima i doktrinama ~vrsto se ukorenila u puritanskim verskim zajednicama koje revnosno neguju kult bo`je re~i u Bibliji. Dònatan Edvards, ameri~ki sve{tenik i teolog, branio je svetlost otkrovenja. Ameri~ki pragmatizam je relativno brzo pomirio razum i religiju. Evropski prosvetitelji su smatrali da su institucionalna religija i despotizam vladara dva glavna zla ~ove~anstava. Prosvetitelji su traìli politi~ka re{enja za socijalne neda}e. Briga o dobru naroda ograni~ava vlast vladara na javno vlasni{tvo koje

- 194 -

potvrđuje odredba koja traži da sudije sude po kodeksu a ne u strahu od cara.

ARABLJANSKI KALIFAT (ISLAMSKO CARSTVO) Arabljansko poluostrvo zaprema oko ~etvrtine povr{ine Evrope i nalazi se izme|u starih sredi{ta civilizacije Mesopotamije i Egipta. Ovaj prostor je najverovatnija kolevka semitskih plemena koja su se iseljavala u Mesopotamiji i od kojih su proìmanjem sa starosedeocima postali istorijski Vavilonci, Asirci, Feni~ani i Jevreji. U starom veku plemena same Arabije nisu imala zna~ajniju istorijsku ulogu i ostala su na marginama visoko razvijenih civilizacija u susedstvu.

U srednjem veku objedinjavanjem arapskih plemena oko proroka Muhameda i nove religije islama stvorena je imperija koja je zagospodarila ve}im delom kulturnog sveta i nova islamska civilizacija. Za jedan vek od pojave na glavnoj istorijskoj sceni oni su stvorili carstvo koje se prostiralo od Atlantika do granice Kine i bilo ve}e od rimske imperije kada je bila na vrhuncu. Predislamski period karakteri{e rodovsko-plemensko ure|enje. Ju`ni Arabljani su poznavali pismo i bavili se trgovinom tamjanom na putu Indija – Zapad. Severni Arabljani su ìveli u pustinjama i poznati su pod nazivom beduini. Vi{e porodica – {atora ~inilo je rod. Svaki patrijarhalni rod imao je svog stare{inu zvanog {ejh. ^lanovi roda op{te sa {ejhom na ravnoj nozi. Asabija (duh roda) je podrazumevala potpunu privre`nost ~lanovima roda i predstavljala je izvor ukorenjenog partikularizma i individualizma beduina. Ve}i broj rodova ~inio je pleme na ~ijem ~elu je bio poglavica – {eik. Godine ìvota (stariji ~lan plemena) i li~ne sposobnosti odlu~uju u izboru poglavice. Beduini – nomadi nisu prihvatali stare{ine kao autokrate nego kao svetodavce. Poglavica o vojnim i sudskim stvarima odlu~uje u saradnji sa rodovskim i porodi~nim stare{inama. Trajanje njegove vlasti ovisilo je o naklonosti plemenika. Stari Arabljani nikad nisu nazivali svoje vladare kraljevima. Pripadnici istog plemena nazivali su se decom zajedni~kog pretka. Kolektivna rodovsko-plemenska svojina postojala je na izvorima, pa{njacima i obradivoj zemlji. Nomadsko sto~arstvo zasnovano na uzgajanju deva predstavlja osnovu ekonomske mo}i. Kamila (deva)

- 91 -

je beduinov hranitelj, saobra}ajno sredstvo i predmet trampe. Oskudno naturalno privre|ivanje stalno je dopunjavano plja~kom i trgovinom. Beduini su bili opasni kao neprijatelji ali su po{tovali princip gostoprimstva. Posedovanje konja je zna~ilo bogatstvo. ôvek bez plemenske pripadnosti bio je bez za{tite. Me|uplemenski sukobi oko stoke, ispa{e i pojila prerastali su u decenijama duge ratove u kojima se traìla krv za krv. Sveto primirje od ~etiri meseca omogu}avalo je prolaz karavana i odrànje trgovine kao izvora prihoda za sva plemena. Religija preislamskih Arabljana zasnivala se na animisti~ko– astralnim kultovima tri boginje (jutarnja zvezda, boginje sudbine i neba) – }erke Alaha vrhovnog boga Meke. Crni meteor Kaba predstavljao je mesto religioznog okupljanja i nalazio se u Meki. Hri{}anstvo i judejstvo su postojali kao marginalne pojave. Beduinsko verovanje usmereno je na mesec koji predstavlja svet pastirskih zajednica, dok su kultovi sunca svojstvo zemljoradni~kih dru{tava. Po{tovane su "svete palme" i kameni idoli. Dìnovi su bili gospodari nepoznatih delova pustinje. Prednost arabljanskih boginja nad mu{kim boànstvima obja{njava se semitskom tradicijom matrijarhalnog srodstva koja je srodstvu po maj~inoj krvi davala prednost. Politi~ko-religiozna anarhija sputavala je latentne snage arabljanskih plemena kojima je nedostojao samo politi~ko-religiozni vo|a da ih iz varvarstva prevede u civilizaciju. Velike imperije u arabljanskom susedstvu nisu bile svesne potencijalne snage bedinskih plemena. Budu}i prorok Muhamed je prvi put sa dvanaest godina putovao karavanom za Siriju i na tom putovanju sreo nekog hri{}anskog monaha. Muhamed je u ~etrdesetoj godini ìvota "~uo bo`ju objavu" da je od Alaha odre|en za proroka – poslanika. An|el poznat u bibliji kao Gavrilo (dìbril) po~eo je da prenosi od 610. "bo`je re~i" Muhamedu. Arabljani politeisti su ga ismejavali ali on nije odustajao. Svojim kratkim i jasnim objavama opisivao je rajska uìvanja vernika i strahote pakla za nevernike. Malo saplemenika je sledilo Muhameda, pa se on od aristokrata okrenuo pridobijanju robova i niìh slojeva spremnih da u novoj monoteisti~koj religiji potraè utehu. Muhamed je verskim okupljanjem siroma{nih slojeva u islamsku zajednicu izazvao strahovanja rodovske aristokratije plemena Kurej{a koja su prerasla u netrpeljivost i neprijateljstvo. Poziv sta-

- 92 -

PROSVETITELJSKA MISAO o dràvi i pravu – tvorci, naslednici i protivnici Holandska republika i puritanska revolucija podstakle su nova razmi{ljanja o dràvi i pravu u drugoj polovini XVII veka. Bogatstvo tertorijalno male Holandije prevazilazilo je bogatstva ranijih imperija i nametalo se pitanje da li je tajna holandskog uspeha u novim politi~kim institucijama. Nikolo Makijaveli i Tomas Hobs su raskinuli sa srednjovekovnom politi~kom misli. Shvatanje o dràvi kao ljudskoj tvorevini oslobodilo je politiku od teologije. Nedostaci ljudske prirode onemogu}avaju postojanje idealne dràve zasnovane na pravdi nego se mo} suverena temelji na strahu od kazne. Stalna opasnost da civilizacija pre|e u bezvla{}e i divlja{tvo dolazi od ljudskih strasti, ali nijedna strast nije sna`nija od straha od nasilne smrti od tu|e ruke.

Dòn Lok (1632-1704) engleski dràvnik, filozof i politi~ki teoreti~ar prihvatio je racionalno i sekularno shvatanje politike i dràve. Lok je smatrao da su ljudi u osnovi dobri i razumni, pa nije potrebna apsolutisti~ka dràva kao sredstvo obuzdavanja ljudskih strasti. Individualnu slobodu ljudi koji slede svoje interese moè da osigura i ustavna vlada ograni~ena sporazumom. Dve rasprave o vladi objavljene 1690. predstavljaju odbranu slavne revolucije iz 1688. koja je holandskog princa Vilijema dovela na engleski presto zajedno sa njegovom suprugom Meri. Odba~ena je teorija o boànskom poreklu vlasti i na osnovu na~ela prirodnog prava osporena despotska vladavina u ime vladavine uz pristanak naroda u intersu naroda Lok je za~etnik liberalno-demokratske misli o pralamentarnoj vladi pod vladavinom zakona koja {titi privatnu svojinu. Racionalno pona{anje ljudi omogu}ava ograni~enu vladavinu i za{titu individualnih prava. Ljudi imaju pravo na pobunu protiv tiranske vlasti koja sebe dovede u ratno stanje s narodom. Lok je opravdavao pobunu samo u krajnjem slu~aju dugog niza zloupotreba despotske vlasti. Za{tita slobode pojedinca mogu}a je samo u razumnom i moralnom poretku. Ustavna dràva sledi

- 193 -

me|urasni odnosi su jo{ ceo jedan vek optere}ivali njihov politi~ki ìvot. Praksa lin~ovanja crnaca odnosila je stotine ìvota godi{nje. Dva svetska rata su preobrazila SAD u vode}u ekonomsku, vojnu i politi~ku silu savremenog sveta. Ameri~ka civilizacija je po mo}i prevazi{la Evropu. Od prvih malih naseobina XVII veka izrasla je u najve}u svetsku silu XX veka. Ameri~ko mesijanstvo XVII veka postalo je u XX veku vojno-politi~ko liderstvo sa {irenjem ameri~kog uticaja iz ameri~ke sfere (severna i ju`na Amerika u XIX veku) na ceo svet (internacionalizacija i globalizacija). SAD su izvr{ile ogroman uticaj na modernizaciju vanevropskih dru{tava. Konzervativci i liberali su odmeravali snage u dru{tvu koje je iako tehnolo{ki naprednije ostalo iza Evrope u socijalnom i intelektualnom ìvotu. Ameri~ko dru{tvo XIX veka zasnivalo se na dominaciji belih anglosaksonaca protestanata, a u XX veku, posle svetskih ratova, dolazi do multietni~ke integracije i ve}e me|urasne tolerancije. Dinami~an razvoj je sve sloène probleme re{avao mnogo ve}om brzinom nego {to je to uspevalo ranijim civilizacijama. Kult rada i visoka tehnologija ~ine osnovu ekonomskog prosperiteta. Za{tita

slobode li~nosti i imovine postala je osnovna doktrina pravnog sistema SAD. Od revolucije do danas izgra|uju se mehanizmi za za{titu ljudskih prava i sloboda, ne bez lomova, koji ~ine visok nivo pravnog reda i vladavine prava. Suo~avanje ameri~kog pravosu|a sa izazovima organizovanog kriminala pokazuje i tamne strane ameri~kog trijumfalizma. Dobro organizovana i ustavno utemeljena vlast danas obuhvata brojne apstraktne sisteme koji donose nove rizike i nove izazove, pa se stare institucije pragmati~no prihvataju u periodu visoko razvijene modernosti. Zbignjev Bèìnski smatra da ameri~ka globalna hegemonija nema rivala. Ameri~ka supremacija je ne samo preslikala nego i presadila ameri~ke institucije. Globalno liderstvo SAD suo~eno je sa izazovima multipolarnog sveta velikih civilizacija – evropske, ruske, kineske, japanske, islamske, indijske i latinoameri~ke.

- 192 -

novnika Jatriba, drugog po va`nosti trgova~kog sredi{ta u Arabiji, bio je dobrodo{ao povod da se u svom gradu prezreni prorok skloni u novi grad, koji ga je o~ekivao kao spasioca, a prihvatio za poglavara. Jatrib je preimenovan u Medinu (prorokov grad). Muhamedovo iselenje naziva se hid`ra i predstavlja po~etnu godinu islamskog kalendara. Verski vo|a je uspostavio politi~ki poredak

u Medini kao pro{ireno islamskoj zajednici u kojoj on obavlja i verske i dràvne najvi{e funkcije. Medinski "ustav" od 52 ~lana proglasio je stvaranje zajednice sastavljene od iseljenih muslimana iz Meke, preobra}enika na islam iz Medine i nemuslimana koji prihvataju centralnu vlast Alahovog poslanika. Islamski grad – dràva izazvao je stare institucije rodovskoplemenskog dru{tva prekr{ajem "svetog primirja". Vojne pobede politi~ki organizovanog islama {irile su religiju prorokovog grada u agresivnu dràvu budu}u imperiju. Muhamed je 630 ujahao u Meku i sru{io kamene idole. Po{tedeo je Kabu koju je pretvorio u islamsko svetili{te zabranjeno za pristup svim nemuslimanima. U toku medanskog perioda Muhamed se udaljio od hri{}anstva i judaizma tako {to je molitve svojih vernika od Jerusalima preusmerio prema Meki i {to je ozakonio ljubljenje Kabe – feti{a predislamskog perioda. Sa pobe|enim narodom Meke postupao je velikodu{no. Hri{}ani i Jevreji dobili su pravnu autonomiju i obavezu da pla}aju danak ~ime je stvoren presedan za budu}i poloàj ljudi knjige u islamskim dràvama. Muhamed je ìveo u skromnoj ku}i od ilova~e ali je uzeo oko 12 èna. Prorok je umro 632. ostavljaju}i iza sebe islamsku teokratiju koja u ime Alaha prevazilazi plemenska srodstva, a stare prijateljske veze u ime islamskog bratstva. Islamski mir je zamenio plemenske ratove u Arabiji a {ejhove su potisnuli imami dàmija kao mesta verskog, politi~kog i vojnog okupljanja muslimana.

Medinska op{tina bila je model islamske teokratske vlasti koja se pro{irila na celu Arabiju. Proroka su nasledili pravoverni kalifi: Abu Bakr, Umar, Utman i Ali. Kalifi nisu mogli da preuzmu duhovnu ulogu proroka kao glasnika poslednje bo`je volje. Obavljali su ulogu zakonodavca, verskog vo|e, vrhovnog sudije, vrhovnog vojskovo|e i dràvnog poglavara. Abu Bekr je sproveo potpunu islamizaciju Arabije. Borbeni islam pretvorio je celu Arabiju u veliki logor. Beduini su ~e`njivo gledali ka plodnim predelima na severu. Arabljani }e da provale u Vizantiju i Persiju kao vojni~ka teokratija.

- 93 -

Islamizacija je bila postepen i dug proces zasnovan kako na religioznoj tako i na ekonomskoj motivaciji pokorenih da se izjedna~e sa osvaja~ima, a islamska civilizacija nastaje kao naslednik ba{tine sirijsko-arajemejske, perzijske i helenisti~ke civilizacije. [irenje dràve uslovljava pojavu razli~itih politi~kih interesa i prvih me|umuslimanskih sukoba. Utman je prvi kalif ubijen od muslimanske ruke. Mnogo ve}e politi~ko-verske posledice izazvalo je ubistvo Muhamedovog zeta Alija, poslednjeg pravovernog kalifa, ~ija je smrt izazvala najve}i verski raskol u islamu na sunite (ve}inski deo) i {ite (manjinski deo). Islamska oligarhijska republika zasnovana na arapskoj tradiciji izbornog plemenskog vo|e bila je poraèna. Arabljani su 635. osvojili Damask koji }e dolaskom Muavije na vlast postati nova prestonica islamskog carstva. Muavija je prisvojio ideju nasledne monarhije i zato je kao osniva~ dinastije Umajada 661. nazvan u narodu malik – kralj. Arabljansko carstvo prostiralo se u vreme Umajada od Atlantika i Pirineja do Inda i Himalaja. Persijsko carstvo je potpuno osvojeno a vizantijska imeprija je izgubila najbogatije provincije. Umajadi su tri puta poku{ali da osvoje i sam Konstantinopolis ali su Vizantinci koriste}i i "gr~ku vatru" odbranili svoju prestonicu. Kasniji arapsko – islamski ~istunci zamerali su Muaviji li~no i Umajadama da su sekularizovali "islamsku republiku" i da su seli na kraljevski presto po uzoru na prethodne orijentalne despote. Arapski jezik je potisnuo gr~ki i persijski jezik iz upotrebe u dràvnim poslovima. Vojna organizacije i dràvna administracija koristile su vizantijske i persijske institucije.

Od sredine VIII veka kalifat – kraljevstvo prelazi u ruke dinastije Abasida. Nova dinastija se manje oslanjala na politi~ku ve{tinu a vi{e na silu. Umajade su istrebljene osim jednog de~aka koji }e osnovati suprani~ki umajadski kalifat na teritoriji dana{nje [panije. Na prelazu iz VII u VIII vek globalni sukob islam – hri{}anstvo komplikuje se sukobima u islamskom svetu (Bagdad – Kordoba) i hri{}anskom svetu (Vizantija – Zapadno carstvo). Frana~ka Karla Velikog o~ekivala je od Abasida pomo} protiv Vizantije, a bagdadski kalif Harun Ar – Ra{id o~ekivao je pomo} protiv umajadskog kalifata. Vladavinu Abasida obeleìla su dva procesa: uzdizanje urbane

- 94 -

tome ta nezavisnost ne smije biti ni~im ograni~ena i ugroèna, osim zakonom. Zakon je za sud i sudiju jedini autoritet". Vrhovni sud je svojim samostalnim tuma~enjem ustava doprineo njegovoj dugove~nosti i neprekidnom prilago|avanju dru{tvenim promenama. Tuma~enja su oìvljavala odredbe starog ustavnog teksta iz XVIII veka, ali nisu uvek bila napredna. Vrhovni sud se, zavisno od sastava kolebao izme|u retrogradnog konzervativizma i socijalnog liberalizma. Vrhovni sud je do 1936. poku{avao da zaustavi Ruzveltov NjU DIL, ali je morao da se prilagodi politi~koj volji ameri~kih gra|ana. Elasti~nost ustavnog sudstva omogu}ila je stabilnost kroz promene u mo}noj federalnoj dràvi sa jakom predsedni~kom vla{}u. Ameri~ko iskustvo politike i demokratije izvr{ilo je snaàn uticaj na svetski istorijski tok. Protestantski aktivizam vernika preobrazio se u ideju ljudskih prava i moderne dràve – nacije. Ekonomski liberalizam i politi~ka demokratija su se stopili u postepenoj evoluciji u savremeni model liberalno-demokratske dràve. Tragi~no

iskustvo gra|anskog rata severa i juga 1861 – 1865. duboko je obeleìlo istoriju SAD. Severne dràve (puritanske po religiji i industrijski razvijene) bile su zahva}ene pokretom za ukidanje ropstva u ju`nim (anglikansko-katoli~kim po religiji i sa planta`nom poljoprivredom) dràvama. Ju`nja~ki politi~ki lideri su posle izbora na kojima je pobedio Abraham Likoln odlu~ili 1861. da izvr{e secesiju od SAD i stvore konfederaciju robovlasni~ku dràvu. Linkoln je u po~etku nastupio pomirljivo ali se na kraju opredelio za vojnu intervenciju i rat. Sever je vodio rat da bi sa~uvao uniju, a ukidanje ropstva je bilo sporedni ratni cilj. U ~etvorogodi{njem ratu poginulo je 600.000 ljudi. Odlu~ila je ve}a ekonomska snaga, brojnost stanovni{tva i pomorska mo} severa. Linkoln je pobedu unije proglasio za pobedu demo-

kratije, ali je va`nije bilo ja~anje nacionalnog jedinstva i ukidanje ropstva. Posle rata nije do{lo do pomirenja zbog politike radikalne obnove koju ju`nja~ka ve}ina nije prihvatila. Ju`ne dràve su se vratile na stanje bele suprematije izme|u 1871. i 1877., a

- 191 -

ustanova koje ustav ne pominje. Li~ni savetnici predsednika ~ine dobro organizovan i uticajan {tab. Predsednikov kabinet ~ini devet do trinaest stare{ina upravnih resora (sekretara – ministara) a izvr{ni biro predsednika obuhvata razne urede, ve}a i agenicje podre|ene predsedniku. Ameri~ki kabinet nije vlada u evropskom smislu, jer ima samo ovla{}enja koja mu dodeli predsednik. Linkoln je jednom èlio da proveri svoj predlog glasanjem u kabinetu od 7 ~lanova, svi ~lanovi su bili protiv a predsednik je bio za. Linkoln je hladnokrvno zaklju~io: "imamo sedam NE i jedno DA – odluka glasi DA". Samo su dva ameri~ka predsednika podvrgnuta su|enju pred senatom, Endrju Dònson u XIX i Bil Klinton u XX veku, ali obadvojica izbegla osudu. Ri~ard Nikson je jedini predsednik koji je podneo ostavku da bi izbegao optu`bu u aferi Votergejt. Kriti~ari predsedni~kog sistema isti~u raskorak izme|u prevelike vlasti i gotovo nikakve odgovornosti {efa dràve.

Predsednik SAD ima ve}a ovla{}enja nego bilo koji drugi demokratski izabrani {ef dràve ili vlade, jer predsednik nije politi~ki odgovoran kao "nekrunisani izborni imperator". Vrhovni sud je ustavna kategorija, a ostali savezni sudovi su zakonske kategorije. Zakonom je ure|eno da postoje sudovi na tri nivoa – na najnièm su savezni okru`ni sudovi, zatim nekoliko apelacionih sudova i na vrhu piramide pravosu|a vrhovni sud. Predsednik SAD imenuje sudije vrhovnog suda doìvotno, uz saglasnost senata. Postupak ocene ustavnosti zakona dao je izvesnu nadmo} vrhovnom sudu, pa se u prvoj polovini XX veka govorilo o sudokratiji. Uloga sudova u SAD, jo{ je vi{e pro{irena u odnosu na engleski sistem. Ameri~ki sudovi su elasti~niji u presu|ivanju. Federalni sudovi nemaju supremaciju nad dràvnim sudovima koji su "bliì narodu" i imaju naj{iru mogu}u nadle`nost. Svaki sud u dràvama je najvi{i za slu~aj koji sudi jer on time stvara precedent. Dràvni sudski sistem u SAD je veoma komplikovan i asimetri~an u pore|enju sa jasnom i logi~nom organizacijom federalnog sudskog sistema. Rajko Kuzmanovi} isti~e: "celokupni sistem sudske vlasti izgra|en je na principu samostalnosti i nezavisnosti sudova, a to zna~i nezavisnosti sudija. Ustavom je utemeljena sudska i sudijska samostalnost i neavisnost, pa saglasno

- 190 -

arapsko-islamske civilizacije i po~etak politi~ke dezintegracije islamske imperije. Vizantija je u vreme Haruna Ar – Ra{ida morala da plati danak abasidskom kalifi. Arapsko-islamska civilizacija razvila se prvenstveno u starim civilizacijskim sredi{tima koje su Arabljani osvojili – Damasku, Jerusalimu i Aleksandriji. Sinovi pustinje bili su savladani od sna`nije helenisti~ko-vizantijske i persijske civilizacije. Arapski jezik i islamska religija predstavljaju glavni arabljanski doprinos novoj mediteranskoj civilizaciji zapadne Azije. Filip Hiti isti~e da je to "u su{tini helenizarana aramejska i iranska civilizacija koja se razvijala pod okriljem kalifata na arapskom jeziku", ali i "logi~ki produètak rane semitske civilizacije plodnog polumeseca, koju su zapo~eli i razvijali Asiro – Vavilonci. Feni~ani, Aramejci i Hebreji." Politi~ka dezintegracija carstva zapo~eta odvajanjem Kordobskog kalifata nastavljena je u X veku uspostavljanjem {iitskog kalifata Fatimida u Kairu. Polovinom XI veka Turci seldùci su preuzeli vode}u politi~ku ulogu u islamskom carstvu. Bagdadske kalife su postale verska senka mo}nih sultana stvarnih svetovnih vladara. Provincijski upravnici osamostalili su se od centralne vlasti i stvorili su lokalne dinastije u Siriji, Mesopotamiji, Jermeniji i Persiji. Vizantijski car Vasilije II pomerio je vizantijsku granicu na {tetu islama sve do sredi{ta severne Sirije. Ovi uspesi su ohrabrili kasnije zapadne krsta{ke pohode u kojima se na islamskoj strani istakao lokalni sultan Saladin. Islamska dràva izgubila je arabljanski karakter mnogo pre svog nestanka u preostalom obliku bagdadskog kalifata. Mongoli "vladari stepa" su pod vo|stvom Hulagu – kana 1258. osvojili Bagdad.

Bagdadski kalifi ve} od X veka nisu imali stvarnu politi~ku mo} ni u samom gradu. Etni~ki sukobi Arapa i nearapa, sekta{ki sukobi i socijalno raslojavanje pretvorili su nekada{nju imperiju u "carstvo pobe|enih". Haremi su postali mo}niji ~inioci od prestola na koji dolaze sve slabiji naslednici. Hulagu, unuk Dìngis Kana, prvo je uni{tio stra{nu sektu Asasina a potom se obru{io na oronuli"grad mira" u kome je pobijena ve}ina stanovnika na ~elu sa poslednjim kalifom. Islamsko carstvo nije postojalo od X-XI veka, a sada je nestao i kalifat, ali je islam preìveo postaju}i vera pobednika – Turaka seldùka i

- 95 -

Mongola. Osmanski Turci povrati}e od XIV do XVI veka staru vojni~ku slavu islama i obnovi}e kalifat. Svi islamski gradovi su imali bazar – trgova~ko sredi{te i dàmiju – verski i sudski centar. Ve}i gradovi su dobili palate, medrese, bolnice, amame i konake. Urbana civilizacija prilagodila je islamske propise i arabljanske obi~aje razvijenijim persijskim i vizantijskim institucijama. Egalitarna islamska teokratija koncentrisala je svu vlast u rukama kalifa. Skromne kalife sa zakrpljenom ode}om zamenili su kalifi iz "1001 no}i" okruèni dvorskim protokolom po uzoru na vizantijske vasilevse i persijske {ahove.

Kalif je bio ~uvar verske ortodoksije i vrhovni nadzornik dràvnih poslova od vojske do ka`njavanja. [irenje dràvnog aparata i nove potrebe uslovile su odno{enje novih zakona uredbi (kanuni) koje su ponekad odstupale od {erijatskog prava. Veziri su u skladu sa starim isto~nja~kim tradicijama preuzeli najva`nije upravne poslove. Imami su kontrolisali verski ìvot. Emiri su zaduèni za vojnu organizaciju. Kadije su primenjivale {erijatsko pravo kao nepromenjivo boànsko pravo i presu|ivali. Provincijski upravnici su uz pomo} nezavisnih poreskih ~inovnika prikupljali poreze. Kalif je teoretski donosio poslednju odluku u dràvnim stvarima. Titule kalifa uzdizale su njihovo dostojanstvo u obrnutoj proporciji sa njihovom stvarnom mo}i, pa su poslednji kalifi nazivani "boìjom senom na zemlji". Veziri su postali "drugo ja", opunomo}enici kalifa. Poreska uprava je od po~etne velike efikasnosti doìvela opadanje koje je uslovljeno padom privrednog ìvota. Nemuslimani su bili pod sudskom nadle`no{}u svojih crkvenih poglavara. Islamska zajednica – dràva bila je kolektivni vlasnik osvojene zemlje u "svetim ratovima". Stapanjem Arabljana i islamizovanih nearapa svi muslimani koja govore arapski nazivaju se Arapima. Arabljani su prezirali zemljoradnju {to je usporilo feudalizaciju. Vojna aristokratija je svoj status sticala i odràvala prisvajanjem ratnog plena po {erijatu. Prestanak osvajanja doveo je do davanja ~itavih provincija u zakup i pojave vojnog feudalizma.

- 96 -

na tela saveznih dràva. Ustavnim amandmanom XVII uveden je postupak neposrednog izbora od strane gra|ana u saveznim dràvama. Mandat sentaora iznosi {est godina, ali se senat svake druge godine obnavlja jednom tre}inom. Potpredsednik SAD predsedava sednicama senata, bez prava glasa, izuzev u slu~aju jednake podele glasova. Senat bira iz svojih redova zamenika ili privremenog predsednika koji predsedava samo u slu~aju odsustva potpredsednika SAD ili kada ovaj vr{i funkciju predsednika. Kad sudi predsedniku SAD senat zaseda pod predstavni{tvom predsednika vrhovnog suda. Odluka o impi~mentu odnosno presuda donosi se sa dvotre}inskom ve}inom prisutnih senatora. Senat ima ve}u politi~ku mo} od predstavni~kog doma, jer moè da uspori ili potpuno onemogu}i dono{enje nekog zakona ili nekog drugog predloga. ûven je primer opstrukcije nekog senatora iz Teksasa koji je govorio neprekidno 42 ~asa i 33 minuta. Predstavni~ki dom ima 22 stalna odbora i 147 pododbora, a senat ima 15 stalnih odbora i oko 90 pododbora. Istovremeno postoji 18 zajedni~kih – kongresnih odbora. Pravo zakonodavne inicijative pripada svima {to rezultira podno{enjem kongresu od 10.000 do 15.000 zakonskih predloga, od kojih oko 1.000 ulazi u proceduru usvajanja. Ameri~ka "fabrika zakona" odraàva ameri~ko shvatanje demokratije. Kongres je usvojio predlog zakona tek onda kada ga oba doma usvoje u istovetnom tekstu, ali je potreban potpis predsednika SAD da bi usvojeni predlog postao zakon. Najsve~anija sednica kongresa odràva se svake ~etvrte godine 3. januara kada se vr{i inauguracija novoizabranog predsednika SAD koji se svojim govorom obra}a naciji. Ustav SAD je gotovo svu izvr{nu vlast poverio predsedniku unije. Predsednik SAD je {ef dràve, {ef izvr{ne vlasti, vrhovni komandant oruànih snaga, {ef obave{tajne slu`be. Nadle`nost predsednika je zaklju~ivanje me|unarodnih ugovora, imenovanje uz saglasnost senata ambasadora i konzula, imenovanje dràvnih sekretara (ministara), imenovanje sudija vrhovnog suda. [ef dràve rukovodi vanjskom politikom i daje amnestiju i pomilovanja. Institucija predsedni{tva mogla je da ostavari sve ove sloène poslove samo izgradnjom, oko predsednika i potpredsednika, sloène mreè izvr{nih

- 189 -

rukama. Vrhovni sud je dobio posebna ovla{}enja u oceni ustavnosti kao garant pravnog reda i pravde. Relativno brza ratifikacija ustava i primedbe zbog nedostatka odredbi o ljudskim pravima dovele su do tehnike ustavnih amandmana. Kongres je usvojio dvanest ustavnih amandmana o ljudskim pravima i poslao ih saveznim dràvama na ratifikaciju. Savezne dràve su ratifikovale deset amandmana koji su stupili na snagu 1791. kao integralni deo ustava, a nazvani su poveljom o pravima. Ideal slobodnog gra|anina u slobodnoj dràvi {titi vrhovni sud sad kao ovla{}eni tuma~ ustava. Politi~ki uticaj vrhovnog suda na kongres je indirektan, jer kongres vodi ra~una o ustavnosti da njegov zakon ne bi bio ukinut kao neustavan. Dèferson je smatrao da je ustav samo "meki vosak u rukama pravosu|a", ali je to i danas vaè}i ustav, sa 26 amandmana donetih do 1971. ustav SAD predstavlja prvi moderan, pisani, demokratski ustavni tekst – koji normativno stavlja ta~ku na arbitrarno kori{}enje vlasti.

Zakonodavnu vlast vr{i Kongres kao organ kome je ustav poverio sva ovla{}enja zakonodavca. Kongres SAD sastavljen je od dva doma: predstavni~kog doma i senata. Dvodomna struktura kongresa uslovljena je ameri~kim federalizamom koji je dràvna zajednica i gra|ana i dràva (federalnih jedinica). Gra|ani su predstavljeni u predstavni~kom domu a dràve u senatu. Predstavni~ki dom je narodno-izborni i ima 435 poslanika koji se biraju na period od dve godine, i to po jedna polovina svake dve godine, tako da dom gra|ana radi stalno u kontinuitetu. Gra|ani neposredno biraju poslanike relativnom ve}inom (izabran je onaj kandidat koji dobije najve}i broj glasova od broja iza{lih gra|ana na izbore). "Ameri~ki izborni sistem stvorio je izbornu geometriju" kojom su stranke na vlasti kreirale teritorijalne oblike izbornih jedinica koji li~e na zmije, gu{tere, da`devnjake itd. Rad predstavni~kog doma je pod jakim uticajam lokalnih lobija. Stranke (demokrati i republikanci) imaju dobro organizovane poslani~ke klubove koji sluè o~uvanju strana~ke discipline. Predstavni~kim domom predsedava njegov ~lan – spiker koga biraju sami predstavnici gra|ana. Senat je dom u kome su predstavljene savezne dràve po principu ravnopravnosti odnosno jednakog predstavni{tva. Svaka federalna jedinica bira po dva senatora, a izbor do 1913. vr{ila su zakonodav-

- 188 -

[ERIJATSKO PRAVO [erijatsko pravo predstavlja jedini zaokruèni pravni sistem, pored rimsko-vizantijskog, u periodu od VII do XII veka. Norme islamskog prava za muslimanske vernike imaju obele`ja svetosti, savr{enosti i nepromenljivosti. Alahove propise ne smeju da menjaju ljudi. Vlast dolazi od Alaha u ~ije ime se izri~u sudske presude. Kalif je teolo{ki gledano samo izvr{ilac bo`je volje i nadzornik islamske zajednice. [erijat vaì za muslimane po personalnom principu, a za nemuslimane vaè njihovo versko-obi~ajna prava. Sama re~ {erijat

zna~i pravac ili put koji Alah ukazuje ljudima u ìvotu. Teoretski model stati~kog i savr{enog pravnog sistema u istorijskoj stvarnosti je pretrpio uticaje drugih pravnih sistema. Preislamsko arabljansko obi~ajno prvo uticalo je na sistem srodstva i bra~no pravo. Rimsko pravo je uticalo na odre|ene obligacije – ugovore. Dràvna administracija koristila je brojne vizantijske i persijske institucije. Sve ove pozajmice trebalo je uklopiti u odredbe Kurana i sune. Islamska pravna nauka dobila je zadatak da daje promenjiva ljudska tuma~enja boànske re~i. Kuran i suna su dva osnovna izora {erijata. Kvalifikovani tuma~i su mogli da postignu saglasnost oko nekog pitanja id`ma-ul-umet koja je postajala op{teobavezna norma. Kijas je nepredvi|ene slu~ajeve podvodio, analogijom, pod postoje}e pravne propise. Kuran izvorno nije zapisan nego je zapam}en i u~en napamet. Hafizi – ~ita~i kurana pamtili su ~itav sadràj {to je dovodilo do opasnosti od zaboravljanja ili menjanja "boìje re~i". Prvi kalif Abu Bakr je, po savetu Umara, naredio zapisivanje teksta. Islamski teolozi smatraju da je originalni tekst Kurana neprevodiv na druge jezika i zato je arapski jezik postao i ostao sveti jezik islama. Kuran je sastavljen od 114 sura – poglavlja. Sure se dele na ajete – izreke. Neka poglavlja sadrè vi{e od 200 izreka, a druga samo nekoliko. Odsustvo sistematizacije dovelo je do razbacanosti pravnih propisa po raznim poglavljima. Sure su pore|ane mehani~ki od duìh ka kra}im. Ajeti su prete`no poredani hronolo{ki. Mekanske sure su kratke i o{tre sa pozivom na versku i dru{tvenu promenu – "islamsku revoluciju", a ima ih 90. Medinske sure (24) su duge i ispunjene eti~kim i pravno – politi~kim poukama na kojima je uspostavljen sistem egalitarne islamske teokratije – kalifat. Od 6000 Ajeta samo oko 200 ima - 97 -

pravno zna~enje, a prete`no se nalaze u drugoj i ~etvrtoj suri. Najve}i deo propisa pripada porodi~nom i imovinskom pravu, a manji broj ajeta je krivi~nopravnog karaktera.

Suna predstavlja sve ono {to je Muhamed kao vo|a islamske zajednice rekao, na~inom ìvota uobi~ajio i pre}utno odobrio. Usmena predavanja prorokovih saboraca zapisana su u obliku hadisa. Suna je postala skup svih hadisa ~iji je broj neprekidno rastao. Hadisi su sluìli za spre~avanje inovacija i bili su u slu`bi konzervativnog pravoverja. Zloupotrebe u vidu pojave la`nih hadisa, falsifikovanih zbog ekonomskih ili politi~kih ciljeva, dovele su do postupaka za utvr|ivanje autenti~nosti hadisa. Zbirka Al Budarija je od 100.000 proverenih hadisa priznala za autenti~ne 7.275. Sloboda pravnog tuma~enje dovela je do pojave raznih {kola {erijata. Hanefitske (liberalna), malikijske (konzervativna), {afijske i hanbalitske. Fikh (protuma~eno i usagla{eno pravo) odobren id`mom postao je u svakodnevnom ìvotu glavni izvor {erijata. [erijatske sudije su radije prihvatale autoritet velikih {kola nego da se sami udubljuju u komplikovana tuma~enja "izvora islama". Pravni ìvot je uveo i primenu svetovnih izvora prava – obi~aja (adet), administratiavnih obi~aja (urf) i svetovnih zakona (kanuni). Sakralni karakter {erijatskog prava onemogu}io je njegovu sistematizaciju i kodifikaciju u rimsko – evropskom smislu re~i. [erijat zahteva samo ispunjavanje propisanih normi. Alahovi zakoni su nedostupni razumu i zato se od muslimana traì da ih prime kao mudrost za kojom se ne traga. Osnovni cilj {erijata nije pravno regulisanje nego religiozno vrednovanje ìvotnih situacija. Pored du`nosti – obaveznih pravila, postoje: vredne preporuke, dopu{tena dela, odbaciva (nemoralna ali neka`njiva) dela, te zabranjena – ka`njiva dela. Verska ortodoksija je u kasnom kalifatu – imperiji sklopila "nepisani ugovor" sa dràvnom vla{}u. Zastupnici politi~kih i pravnih ideja ranog islama su se pokorili u prakti~nom smislu, ali su zadràli pravo teoretske kritike "vladara ovog sveta". Dvojnost arapsko – islamskog pravosu|a dovela je do poku{aja konzervativne obnove {erijata u osmanskom carstvu. Normativni model ranog islama dobio je institucionalnu za{titu u liku {ejh – ul – islama ali je

- 98 -

ranje jake centralne vlade i dono{enje novog ustava. Federalisti vide spas nacije u dobro organizovanoj federalnoj dràvi sa jakom vladom. Odba~ene su evropske teorije da se demokratija i republika mogu ostvariti samo u malim dràvama, a da su velike dràve predodre|ene da budu monarhije ili tiranije. Federalizam je kao oblik dràvnog ure|enja u~inio mogu}im demokratiju i republikanski oblik dràve i u velikim dràvama. Spor malih i velikih dràva bio je re{en konetikatskim kompromisom. Federalisti su posmatrali ~itavu Ameriku kao politi~ku zajednicu, a njihovi protivnici su dràve – ~lanice unije shvatali kao partikularne politi~ke entitete. Kompromis se zasnivao na gledi{tu da u predstavni~kom telu federacije treba da budu zastupljeni i sami gra|ani i dràve – ~lanice, ali u dva odvojena doma. Ravnopravnost gra|ana uslovila bi ve}i broj predstavnika iz mnogoljudnijih dràva, me|usobna ravnopravnost dràva podrazumevala je da bi u senatu sve dràve imale jednak broj predstavnika. Predstavni~ki dom je postao dom gra|ana, a senat dom federalnih jedinica. Komitet dràva kao kolegijalni organ izvr{ne vlasti u konfederaciji bio je neefikasan, ali su mnogi smatrali da i u federaciji treba zadràti kolegijalni, a ne inokosni organ. Hamilton je bio glavni podbornik ideje o pojedincu kao nosiocu izvr{ne vlasti {to je dovelo do uvo|enja funkcije predsednika koga zbog velikih ovla{}enja neki nazivaju "izbornim monarhom". Ustavotvorna skup{tina je odbacila predlog da se uvede apsolutno predstavni~ko veto, a uvedeno je suspenzivno veto. Zakonodavna vlast je mogla da ospori predsednikov veto. Predsednik se bira na ~etiri godine i posredno preko elektora. Ustavotvorci nisu hteli da predsednik zavisi od zakonodavne vlasti. Stvoren je predsedni~ki sistem vlasti u kome je dominantna institucija {efa dràve. Predsednik nije neodgovoran kao kraljevi, ali je komplikovan proces utvr|ivanja njegove odgovornosti prakti~no oteào sprovo|enje impi~menta. Ustav od 7 ~lanova, od kojih su neki ~itavi odeljci, usvojen je od skup{tine u septembru 1787. kada je upu}en dràvama na ratifikaciju. Ustavom je ustanovljena federalna dràva demokratskog i republikanskog tipa sa supremacijom federalnih organa i zakona nad dràvnim uz po{tovanje na~ela podele vlasti. Zakonodavna, izvr{na i sudska vlast se uskla|uju preko mehanizama "ko~nica i ravnoteà", a onemogu}eno je koncentrisanje sve vlasti u istim

- 187 -

Dràva, okupljeni na op{tem kongresu pozivaju}i se na vrhovnog sudiju Vaseljene da bude svedok pravednosti na{ih namera, a u ime i po ovla{}enju dobrih naroda ovih kolonija, sve~ano objavljujemo da ove ujedinjene kolonije jesu {to po pravu treba da budu, slobodne, nezavisne dràve". Pored odluke o nezavisnosti, svetsko – istorijski zna~aj ima po~etak deklaracije koji je napisao Tomas Dèferson po uzoru na misao Dòna Loka. "Drìmo da su o~igledne slede}e istine, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su im od njihovog tvorca podareni izvesna neotu|iva prava i da se me|u ovima nalaze ìvot, sloboda i te`nja za sre}om" Sme{ak razuma – racionalisti~ka ideja narodne suverenosti osvojila je duhove unuka rigidnih kalvinista i ube|enih monarhista. Narod ima pravo da promeni ili ukine nepravednu vlast i uspostavi novu vlast zasnovanu "na pristanku onih kojim se vlada". Jo{ polovinom XVIII veka propovednik iz Bostona,Dònatan Metju, je propovedao o gra|anskoj du`nosti pobune protiv nepravedne vlasti. Spoj puritanske moralnosti i prosvetiteljskog racionalizma doveo je do pravne stabilizacije revolucionarnog poretka, {to je spre~ilo radikalizaciju revolucije.

Konfederalna faza razvoja ustavnosti i dràvnosti SAD trajala je od 1777. do 1789. Kongres je bio jedini zajedni~ki organ, sa ograni~enim i malobrojnim ovla{}enjima. Najvi{i organ konfederacije nija mogao da nare|uje ni gra|anima ni dràvama. Ameri~ka konfederacija je u osnovi bila obi~na odbrambena liga koja je po~ela da prerasta u prosperitetnu ekonomsku zajednicu. ^lanci o konfederaciji su sastavljeni od trinaest odredaba koje su izvr{nu vlast ostavile dràvama – ~lanicama. Napredak trgovine, pomorstva i bankarstva stvorio je ekonomsku elitu koja po~inje da podràva malu ali uticajnu grupu federalista (Aleksandar Hamilton, Dèms Medison i Dòn Dèj). Politi~ke elite i lideri dràva bili su protivnici federalisti~kih ideja, a uìvali su podr{ku sitnih posednika sve do izbijanja poreske krize koja je poljuljala poverenje u vlast. Kongres je krajem februara 1787. doneo odluku o sazivanju ustavotvorne skup{tine radi revizije ~lanaka o konfederaciji. Ustavotvorna skup{tina se sastala u Filadelfiji krajem maja 1787. u amosferi sukobljavanja malih i velikih dràva. Predstavnici malih dràva su bili za manje promene i o~uvanje konfederacije. Predstavnici ve}ih i ja~ih dràva bili su za duboke promene – stva-

- 186 -

opstalo i svetovno pravosu|e. Poku{aj kodifikacije gra|anskog prava – medèle bio je sa stanovi{ta {erijatskog prava nezakonit.

Islamsko shvatanje svojine zasniva se na verovanju da je Alah vrhovni vlasnik svih stvari. Kalif je kao prorokov namesnik imao pravo raspolaganja u vidu davanja zemlje pojedincima uz obavezu da pla}aju porez. Privatna svojina se sticala na tri na~ina: kalifovo ustupanje, rad i ratni plen. Arapska re~ mal ozna~ava posed, {to se kod beduina posebno odnosilo na deve, ali i na zemlju i novac. Novac je predstavljao "nemi posed" a robovi i stoka "govore}i posed". Svojina nad nepokretnostima imala je razli~ite vidove: 1. mulk – privatne nekretnine na koje s epla}ala desetina; 2. emirije – dràvne nekretnine ustupljene uz naknadu; 3. metruke – {ume i pa{njaci u kolektivnoj svojini plemena ili seoske op{tine; 4. ikta – posed vojnika; 5. vakufske nekretnine koje su van prometa. [erijatski pravnici su obligacije delili na ugovore i obaveze naknade {tete. Sloboda ugovaranja bila je ograni~ena verskim zabranama. Robnonov~ani odnosi su sporo prodirali pa je tek u VIII veku po~elo kovanje sopstvenog novca. Kamata je bila zabranjena. Neki arapski pojmovi (havala i sakk) preuzeti su od srednjovekovnih pravnika u zapadnoj Evropi (aval i ~ek) i predstavljaju danas internacionalne pravne termine. Bra~no i porodi~no pravo su najrazvijeniji deo {erijatskog prava. [erijat je mu{karcima dozvolio ograni~enu poligamiju – slobodan ~ovek je mogao da ima do ~etiri ène a rob samo dve. Mu` je bio duàn da brine o èni i izdràva porodicu. Mu` je mogao da raskine brak jednostranom izjavom volje. @ena nije bila du`na da izdràva muà koji osiroma{i. Usvajanje je zabranjeno. Deca se smatraju ro|enom u braku i ako se rode u roku od dve godine od prestanka braka. [erijatsko pravo razlikuje pored krvnog i duhovnog i tazbinskog srodstva – srodstvo po mleku. Pravni poloàj ène je bolji od predislamskog statusa. Islamsko pravo je priznalo pravo nasle|ivanja ènama, ali je njihov nasledni deo dvostruko manji od naslednog dela mu{kih naslednika.

- 99 -

[erijatsko pravo nije znalo za klasi~ni testament i poslednja volja se izvr{avala deljenjem legata. Stvarni poloàj ène u razli~itim islamskim zemljama bitno je zavisio od lokalnih obi~aja. Islam je u celini naklonjen braku i podsticao je ra|anje kao vid verske ekspanzije. @ena se shvatala kao "plodna njiva" pa su u slu~aju razvoda deca pripadala muù u duhu patrijarhalnih obi~aja.

Kuran je predvideo samo pet krivi~nih dela: kra|a, razbojni{tvo, preljuba, la`na optu`ba za preljubu i upotreba vina – alkohola. Ova dela nisu mogla da se oproste ili kompenziraju od ljudi, jer je Alah odredio kazne. Kra|a se ka`njavala odsecanjem desne ruke. Razbojni{tvo je ka`njavano smrtnom kaznom Preljuba je prvobitno ka`njavana bi~evanjem, posle u vreme pravovernih kalifa – kamenovanjem, da bi se od XI veka izricala nov~ana kazna. Muhamed je predvideo pravnu jednakost za muslimane – u~inioce krivi~nih dela re~ima opomene: "propali su narodi pre vas {to su uglednog ~oveka osloba|ali kada bi ukrao, a kada bi nemo}an ukrao nad njim izvr{avali kazne". Krivi~na dela protiv li~nosti zadràla su krvnu osvetu kao delikt plemenskih obi~aja, ali se {iroko koristio otkup. Islamsko pravo je istovremeno spajalo surovu jednostavnost "sinova pustinje" i visokosofisticiranu ve{tinu tuma~enje drevnih kultura Bliskog Istoka. Versko-dràvno jezgro Meke i Medine, uokvirile su i obrasle civilizacijske tekovine – Aleksandrije i Kaira, Damaska i Bagdada. Vera pustinjsko-karavanskih trgovaca pokrenula je najezdu ratnika – konjanika i goni~a kamila. Beduini u pustinjama sa~uvali su obele`ja izvornog islama, ali su islamske elite asimilovane od vi{ih oblika civilizacije. [erijatsko pravo je pomagalo snagama koje su odràvale versko– dràvni poredak da surovim kaznama odbrane stare institucije, ali i da ve{tim tuma~enjima vr{e postepene modifikacije u skladu s promenjenim socijalnim i politi~kim realnostima. Vremenom je raskorak izme|u idealnog {erijata – teologa i prakti~nog {erijata – kadija koji presu|uju bivao sve ve}i.

- 100 -

Kvebeku 1774. koji je katolicima dao privilegovan poloàj i organizovao upravu bez narodnog predstavni{tva. Amerikanci su to shvatili kao pripremu za ukidanje samouprave u kolonijama. Otpor iz Bostona i Masa~usetsa se pro{irio na sve kolonije, osim Dòrdìje, koje su po~etkom septembra 1774. poslale svoje predstavnike na prvi kontinentalni kongres u Filadelfiji. Kongres se kolebao izme|u kompromisnog plana o ameri~koj uniji pod britanskim suverenitetom i radikalnog stava da kolonije treba da same sobom upravljaju bez uticaja britanskog parlamenta. Oruàni sukob je izbio u aprilu 1775. u Konkorou i Lesintonu.

Ameri~ke milicije su se suprostavile britanskoj vojsci sa dosta uspeha. Drugi kontinentalni kongres sastao se u Filadelfiji, maja 1775; sa ube|enjem da se vodi borba protiv britanske vojske i uprave. Dòrd` Va{ington, veleposednik iz Virdìnije, izabran je za glavnog zapovednika ameri~ke vojske. Parks isti~e dvojak karakter ameri~ke revolucije. "Zato ameri~ka revolucija predstavlja jednu sloènu borbu sa dva cilja: ona je delimi~no bila pobuna plantaèra i trgovaca protiv ograni~enja nametnutih ameri~koj privredi od strane britanskih markantilista, a delimi~no i pobuna farmera i trgovaca protiv aristokratskih privilegija ve} tada stvorene probritanske vi{e klase". Velika Britanija je pobunjene kolonije kaznila trgova~kom i pomorskom blokadom {to je samo radikalizovalo antibritanski otpor. Kongres je stalno zasedao i na osnovu ciljeva otvorene borbe za samostalnost doneo 1771. ~uvenu deklaraciju o nezavisnosti svih trinaest kolonija. Odluka o stvaranju konfederacije Sjedinjenih Ameri~kih Dràva doneta je 1777. ali je ratifikovana tek 1781. Ovaj put se sedmogodi{nji rat zavr{io pobedom britanskih protivnika: ameri~kih ustanika, francuskih snaga [panije i Holandije. Rat za nezavinost je doneo èljeni ratni cilj – priznanje nezvisnosti potpisivanjem ugovora o miru u Parizu 1783. Franklin, Adams i Dèj su bili diplomatski pobednici u Versaju. Od ameri~kih kolonija prva je proglasila nezavinost Virdìnija juna 1776. ~ije je narodno predstavni{tvo usvojilo proglas o pravima od 16 ~lanova i ustav slobodne dràve. Proglas je delo Tomasa Dèfersona. Virdìnija je bila prete~a kontinentalne nezavisnosti od 4. jula 1776. Kongres je saop{tio: "mi, predstavnici Sjedinjenih

- 185 -

monarhijskog apsolutizma oblikovali su svoje kolonije – dràvice mimo feudalnih tradicija Engleske. Ameri~ki gra|ani – radnici su ideje verske i politi~ke slobode po~eli da ostvaruju u dru{tvu slobodne ekonomske konkurencije koje je stvaralo sve ve}e tr`ne vi{kove. Henri Bemford Parks ukazuje na brzo stvaranje ameri~kog identiteta. "Amerikanac je novi ~ovek koji radi po novim na~elima i zato u njemu moraju da se ra|aju i nove ideje i nova shvatanja. Iz nametnute razne dokolice, ropske zavisnosti, bede i jalovog rada, on prelazi na trud mnogo druga~ije prirode, na trud koji mu donosi obilne plodove". Nova dràvotvorna svest {irila se prostorima "Nove Engleske", od narodnog predstavni{tva uspostavljenog 1619. u Virdìniji, po uzoru na @enevu @ana Kalvina, do po~etka XVIII veka kada je postala op{teprihva}ena institucija predstavni~kog tela u svim poveljama o osnivanju kolonija. Severna Amerika predstavljala je sredinom XVIII veka prostor na kome je [panija slabila, a Velika Britanija i Francuska ulaze u sedmogodi{nji rat za kontinentalnu prevlast (1751-1763). Pariski mir 1763. osigurao je Velikoj Britaniji dominaciju od Kanade do Floride. Ameri~ki patriotizam iskazan u ratu protiv Francuske stvarao je ameri~ku naciju. Britanska vlada poslala je u ameri~ke kolonije vojsku od 10.000 pripadnika za potrebe odbrane od indijanaca ili Francuza. Amerikanci su bili nezadovoljno ovom odlukom koja je podrazumevala dodatno oporezivanje. Zakon o {e}eru od 1764. i Zakon o pe~atu 1765. probudili su proteste. Amerikanci su isticali da nema oporezivanja bez predstavni{tva, jer gra|ani ameri~kih kolonija nisu imali svoje predstavnike u britanskom parlamentu. Ameri~ki rodoljubi okupljeni u udruènju Sinovi slobode ometali su prodaju taksenih maraka, pa je 1766. zakon o taksama povu~en. Istovremeno je britanski parlament doneo deklarativni zakon u kome se potvr|uje parlamentarna suprematija nad kolonijama. Ameri~ki protesti su 1770. ugu{eni od britanske vojske koja je u Bostonu ubila nekoliko amerikanaca. Sukobi su obnovljeni 1773. kada je donet zakon o ~aju. Amerikanci nisu hteli da pla}aju porez na ~aj pa su patriote, preru{ene u indijance, pobacale ~aj sa tri broda u bostonskoj luci. Bostonska ~ajanka je dovela do zatvaranja bostonske luke i suspendovanja samoupravnih organa, vlasti u Masa~usetsu. Ameri~ko zajedni{tvo dodatno je podstakao Zakon o

- 184 -

Muftije su kao savetnici kadija izdavali pravne savete (fetve) o odre|enim pravnim pitanjima, ali je uvek presu|ivao sudija – pojedinac (musliman neporo~nog ìvota, znalac arapskog jezika i {erijata). Kadije po pravilu nisu bile pla}ene za svoj posao i to se odrazilo u pojavi i {irenju sudske korupcije. Kadijina presuda bila je kona~na, ali se na osnovu utvr|ene zaloupotrebe mogao podi}i prigovor i protiv kadije. Sudije su ~esto bile otpu{tane i izloène hirovima vladara. Neke kadije su bile i vojne stare{ine. U velikim gradovima gde su ìveli pripadnici razli~itih pravnih {kola svaka je {kola imenovala svog kadiju. Pravda je bila u slu`bi "politi~ke religije". Islam je proìmao sve sfere ìvota.

- 101 -

OSMANLIJSKO CARSTVO Osmanlijsko carstvo poti~e od bezna~ajne pograni~ne dràvice vo|ene idejom svetog rata protiv hri{}ana. Od po~etka XIV do po~etka XVI veka izrasla je u vode}u dràvu islamskog sveta. Dimitri Kicikis ocenjuje da je "vi{enacionalno carstvo osmanlija bilo jedno od najve}ih stalnih, nekolonijalnih carstava i jedna od najzna~ajnijih civilizacija drugog milenijuma na{e ere. Prvi put od VIII veka i kalifa Haruna Ar Ra{ida jedno islamsko carstvo je uticalo na sudbinu Evrope. Francuska Fransoa I je u borbi protiv univerzalisti~kih pretenzija Karla V uspostavila tesnu saradnju sa prvim sultanom – kalifom Sulejmanom I. Osmanlijski imperijalizam je ubrzao konstituisanje nacionalnih monarhija u Eropi XVI i XVII veka. [iitska Persija je sa istoka obuzdavala sunitsku osmansku imperiju. Najmo}niji sultan Sulejman Zakonodavac ostavio je zapis: "ja sam rob bo`ji i sultan ovozemaljski. Po milosti bo`joj, poglavar sam Muhamedove zajednice. Bo`ja mo} i Muhamedova ~uda moji su saborci. Ja sam Sulejman u ~ije se ime ~ita hutba u Meki i Medini. U Bagdadu sam {ah, u Vizantiji car, a u Egiptu sultan, {aljem svoje brodove na evropska mora, u Magreb i Indiju. Sultan sam koji je preuzeo krunu i presto Ugarske, a njene stanovnike pretvorio u ponizne robove. Vojvoda Petru drznuo se na bunu, te sam ga kopitama svoga konja smrvio u prah i osvojio njegovu zemlju Moldaviju". Stanovni{tvo Osmanskog carstva je sredinom XVI veka procenjeno na 22 miliona stanovnika na teritoriji od 8 miliona kvadratnih kilometara. Multietni~ko stanovni{tvo u celini (sa izuzetkom vladaju}e elite – osmanlija) nazivano je raja – stado bilo da je muslimansko ili hri{}ansko. Tek u periodu opadanja re~ raja se odnosi samo na hri{}ane i jevreje. Osmanlijama su u vremenu svetske sile nazivani svi pripadnici vladaju}e elite nezavisno od svoje etni~ke ili verske pripadnosti. Sultan Mehmed II je jo{ 1454. osnovao pravoslavno – gr~ki milet na ~elu sa patrijarhom. Osnovani su jermensko – pravoslavni milet i

- 102 -

AMERI^KA REVOLUCIJA I DR@AVNOPRAVNI RAZVITAK SAD 1776 – 2000. Evropa je rodno mesto moderne dràve, ali je evropska ekspanzija u XVIII veku proizvela prvu vanevropsku kontinentalnu silu sposobnu da se suprostavi evropskim silama. Prva engleska kolonija u Americi bila je Virdìnija osnovana 1607. Trinaesta i poslednja, Dòrdìja, osnovana je 1732. kao ka`njeni~ka kolonija. Kolonije su se delile na: privatne, krunske i samoupravne. Vlasnici i (pojedinci ili akcionarska dru{tva) privatnih kolonija imenovali su guvernera. Kralj je postavljao guvernere krunskih kolonija, a guvernera samoupravnih kolonija birala je skup{tina kolonije. Sve kolonije, bez izuzetka, imale su skup{tinu kolonije biranu od punoletnih mu{karaca – posednika. Kolonije su bile ekonomskopoliti~ki zavisne od matice, ali su se ubrzano razvijale u XVIII veku.

Ameri~ke kolonije su brzo stekle samosvest izraènu osnivanjem univerziteta i pragmati~nom primenom znanja koju nisu sputavale oko{tale tradicije. Nepostojanje feudalne hijerarhije olak{alo je socijalnu pokretljivost i li~nu preduzimljivost. Brojni puritanci su svoju puritansku etiku {tednje i sticanja u~inili tradicijom ameri~kog na~ina ìvota. Grupa radikalnih protestanata koja je u leto 1620. stigla, neplanirano, na nenastanjeno oko rta Kod sastavila je ugovor kojim je obrazovana politi~ka zajednica zasnovana na demokratskom na~elu ve}ine. Mejflauerski sporazum, nazvan po brodu Mejflauer kojim su stigli, u protestantskom idealu boìjeg grada stapa religiju i politiku kao oblik dru{tvenog ugovora. Kalvinisti~ka doktrina o predodre|enosti prokletstva ublaèna je majskim pupoljkom demokratije. Budu}nost Amerike nije bila kalvinisti~ka teokratija nego su vernici koji su birali svoje pastore odlu~ili da sami biraju svoje guvernere. Vil Djurant isti~e da je samoupravna kongregacija postala samoupravni grad i da se "mit o boànskoj izabranosti opradavo u stvaranju Amerike. Verski reformatori i borci protiv

- 183 -

izmenile svet. Neki istori~ari smatraju da ove ~etiri revolicije ~ine celinu jedinstvene – atlantske revolcuije. Nove pomorsko-kolonijalne imperije su koristile snagu moderne dràve da ostvare monopol na vanevropskim prostorima. Banke su finansirale i odràvale mo}ne flote topovnja~a koje su poniàvale drevna carstva Azije i prenele evropska suparni{tva na ceo svet. Nadmo}na tehnologija Zapada promenila je izgled sveta.

jevrejski milet. Sulejman I je kao kalif imenovao carigradskog muftiju za {ejh – ul – islama poglavara sunitsko – turskog mileta. Mo} [ejh – ul islama rasla je s nagla{enijom islamizacijom imperije.

Osmanlije su pro{irile pravnu autonomiju zimija iz {erijata i uklju~ili milete u dràvnu strukturu. Dràva je ostale vere smatrala jereti~kim. Politi~ki smisao bilo je odràvanje lojalnosti verskih poglavara najbrojnijih grupa u carstvu i isklju~ivanje {iita kao propersijskih a katolika kao prohabsburgovskih s opravdanjem da su njihovi verski poglavari izvan imperije. Opadanje osmanlijskog carstava u XVII veku bilo je uslovljeno ekonomskih zaostajanjem za zapadno-evropskim dràvama i usponom Rusije kao velike sile na severoistoku. Poraz kod Be~a 1683. bio je kraj vojne ekspanzije i po~etak gubljenja teritorija. Trgova~ko-finansijska kolonizacija carstva je u XVIII i XIX veku otvorila isto~no pitanje kao problem podele "turske ostavine" izme|u evropskih velikih sila. Dotrajalo carstvo ìvilo je sve do 1923. kada je Mustafa Kemal (Ataturk) proglasio Tursku Republiku – nacionalnu dràvu turskog naroda. Republika je slede}i evropski model sekularizacije ukinula: i sultanat i kalifat, dràvni status islama, zamenila arapski jezik i pismo turskim jezikom i latinicom. Neoosmanski snovi o imperiji od Dunava do Kine javili su se ponovo krajem XX veka.

Osmanlijska civilizacija nije ponovila vrhunac arapsko – islamske civilizacije. Za razliku od Vizantije ili Rusije koje su se zasnivale na pravoslavlju, ali i za razliku od arapskih carstava ili persijskog carstva koja su se zasnivala na islamu osmanlijska civilizacija predstavlja mediteransku sintezu civilizacija prete`no hri{}anskog Balkana i prete`no islamske zapadne Azije. Koegzistencija turkizma i helenizma odràla se do prelaza iz XVIII u XIX vek, kada su balanski hri{}anski narodi po~eli borbu za nacionalno i socijalno oslobo|enje. Osmanlijska elita koristila je arapski i persijski jezik. Gr~ki jezik bio je jezik gra|ansko-trgova~kih slojeva, a seljaci su koristili etni~ke jezike – turski, arapski, gr~ki, bugarski, srpski, albanski itd. Osmanlijski stil je dominirao u islamskom svetu. Uspon verskog fanatizma od XVII veka onemogu}io je razvoj racionalnih nau~nih istraìvanja evropskog tipa. Konzervatizam je onemogu}avao poku{aje inovacija i reformi.

- 182 -

- 103 -

Vojna ekspanzija osmanlijskog carstava stvorila je vojnike – feudalce podre|ene sultanu kao apsolutnom vladaru. Muslimanska vojni~ka klasa predstavljala je jezgro osmanlijske elite. U evropskoj Turskoj bilo je feudalaca i askera – hri{}ana, kao i muslimanske raje. U azijskom delu carstva raju su ~inili muslimani – seljaci i drugi radni slojevi. Hri{}anska raja je pla}ala danak – glavarinu od ~ega su muslimani bili izuzeti. Vrhovno pravo svojine na zemlji pripadalo je sultanu. Timarsko – zijametski sistem feudalnih odnosa razvio se u centralnom balkansko – maloazijskom prostoru carstva. Deo zemlji{ta koji je sultan zadrào za sebe li~no nazivan je carski hasovi. Ve}i deo zemlji{ta izdeljen je na manje feude – timare. Spahije timarlije su morale da se odazovu vojnom pozivu kao naoruàni konjanici sa pratnjom. Feudi su dodeljivani posebnim poveljama – beratima. Osmanlijski vojnici – feudalci nisu nikad stekli imunitetna prava su|enja svojoj raji. Dobili su pravo da odbeglog kmeta silom vrate na posed. Timari i zijameti (ve}i

posedi) predstavljali su osnove ekonomske i vojne mo}i carstva do po~etka XVIII veka.

dràve, a u kasnijoj istoriji Engleske su diskreditovane i potpuno odba~ene. Kromvelovo kolebanje izme|u ustava i diktature dobilo je teoretsku pozadinu. Tomas Hobs se u ~uvenom Levijatanu (1651)

zaloìo za potpunu koncentraciju vlasti u rukama suverena na ~elu svemo}ne dràve zasnovane na sili oru`ja. Dèms Harington je 1656. u delu Okeanija traìo "vladavinu zakona, a ne ljudi". Parlament izabran 1661. prvo je dodeljen na dve stranke torijevce i vigovce. Nesuglasice kralja i parlamenta oja~ale su vigovce – predstavnike gra|anstva i simpatizere protestantizma. Vigovci 1679. kao parlamentarna ve}ina donose zakon – Habeas corpus amendment act. Neko lice se moglo li{iti slobode uz sudski nalog ili mu se u roku od 24 ~asa morao saop{titi razlog hap{enja. Pravna procedura je postala mo}no politi~ko sredstvo za{tite li~ne slobode. Sudije su ka`njavane sa 500, a {erif i sa 100 funti u slu~aju nepo{tovanja pravne procedure. Policija je podre|ena pravosu|u. Prokatoli~ki kralj Dèms II morao je 1688. da prepusti presto svom zetu Vilijemu Oranskom, èstokom antikatoliku. Slavna

Kriza timarsko-spahijskog sitema izazvana je smanjivanjem broja spahija – ratnika. Slabljenje autoriteta centralne vlasti uticalo je na pretvaranje timara i zijameta u trajne i nasledne posede. Selja~ke ba{tine (~ifluci) na{le su se na udaru isluènih janji~ara koji se name}u kao vlasnici ~ifluka i u procesu ~itlu~enja privatizuju timarsku svojinu {to je 1839. dovelo do formalnog ukidanja timarskog sistema. Vakufi su bili neotu|ivi posedi – zadu`bine. Dràvno ure|enje osmanlijskog carstva menjalo se sa usponom dràve od pograni~ne kneèvine u imperiju. Halil Inladìk isti~e da su osmanlije prihvatile islamsko shvatanje dràve u obliku modifikovanom tursko-mongolskim tradicijama. Sultani su imali obavezu da povremeno prire|uju za sirotinju masovne gozbe pod vedrim nebom. Nomadsko-turska tradicija gostoprimstva ogledala se u nu|enju hrane svim gostima sultanskog dvora. Osmanlijska koncepcija dràve – apsolutna monarhija sa obele`jima orijentalnog despotizma i islamske teokratije, predstavlja kompromis bliskoisto~nih institucija sa staroturskim tradicijama.

Evropsko ~udo XVII veka ozna~ava vreme kada su neki od antihazbur{kih pobednika shvatili da su trgovci, zanatlije i seljaci isto onako va`ni kao musketari, kopljanici i strelci. Pove}ane aktivnosti modernih dràva su putem birokratizacije i monopolizacije vojne mo}i stvorile potrebu za pove}anjem dràvnih prihoda. Dràvno finansiranje ratova je podstaklo razvoj kapitalizma i nacionalne dràve. Nacionalne banke su postepeno postale garanti politi~ke i vojne stabilnosti. Geopoliti~ki poloàj postao je zna~ajna ~injenica svetske istorije. Evropske velike sile vi{e nisu imali konkurente na svetskoj sceni.

Osnovni principi bliskoisto~ne teokratije ostali su nepromenjeni uprkos uticaju {erijata i gr~ke politi~ke teorije.

zasnovan na puritanskoj akumulaciji kapitala, premreì}e ceo svet mreòm robnonov~anih odnosa. Evropska dominacija nad svetom u~vrsti}e se nakon ameri~ke i francuske revolucije koje su duboko

Sultan Sulejman I je prakti~no onemogu}io prelaz seljaka u ratnike

- 104 -

revolucija je ozna~ila politi~ku konsolidaciju i omogu}ila postepenu evoluciju parlamentarne monarhije.

Nizozemska i Engleska revolucija nisu imale presudan uticaj na istoriju sveta, ali su dovele do pomorske prevlasti Holandije i Engleske. U XVIII i XIX veku svetski kapitalisti~ki sistem,

- 181 -

prema monarhiji. Narodni sporazum je traìo op{te pravo glasa, {to nije usvojeno zbog otpora zemljoposednika. Prajdovo ~i{}enje parlamenta 1648. izbacilo je prezveterijanske poslanike koji su bili za sporazum sa kraljem. Kralj je uhap{en, osu|en i 1649. javno pogubljen. Revolucionarna pravda bila je brza, smrtna kazna je izvr{ena tri dana nakon izricanja presude.

{to je oslabilo vojnu snagu, ali govori o su{tinskoj zavisnosti dràve od raje kao proizvo|a~a i poreskih plati{a.

Parlament je proglasio 1649. Englesku republikom "bez kralja i doma lordova". Revolucionarni komonvelt konfiskovao je kraljevska i crkvena imanja. Suzbijeni su leveleri zaneti hri{}anskim utopizmom i ugu{ene pobune u Irskoj i [kotskoj. Zakon o plovidbi (navigation act) o 1651. za{titio je Englesku (trgovinu i pomorstvo) od strane konkurencije. Holandija je kao velika pomorska sila u{la u rat protiv Engleske 1652; a priznala je poraz 1654. Engleska trgova~ka i pomorska mo} postala je osnova politi~ke superiornosti kako nad evropskim tako i nad vanevropskim silama. Vojna diktatura je ograni~ena delovanjem jednodomnog parlamenta koji je imenovao generale i admirale. Kromvel je 1653. poku{ao da uspostavi mali parlament koji se nije odrào. Posle propasti malog parlamenta progla{en je pisani ustav nazvan oru|em vladavine. Instrument of government 1653. Ustav je predvideo tri organa vlasti: lord – protektor, dràvni savet i jednodomni parlament. Izvr{na vlast pripala je lordu – protektoru i dràvnom savetu. Kromvel je izri~ito naveden kao doìvotni lord – protektor i za{titnik republike. Parlament je bio sastavljen od posednika imovine od najmanje 200 funti. Parlament 1654. nije prihvatao ustav, pa ga je Kromvel raspustio. Revolucionarna diktatura podelila je Englesku na 11 oblasti kojima su upravljali generali. Puritanci su zabranili pozori{ta, kockanje, pi}e i psovke. Narodno nezadovoljstvo je uslovilo obnovu parlamenta 1656. parlament je ponudio krunu Kromvelu, ali je on nije prihvatio. Republika je po~ela da se vra}a predrevolucionarnim ustanovama. Smrt Olivera Kromvela 1658. je pove}ala sukobe parlamenta i vojske, pa je 1660. kriza revolucionarnog reìma okon~ana restauracijom monarhije. Institucije Engleske revolucije se nisu odràle – osim staja}e vojske i pomorske sile. Republika, pisani ustav, jednodomni parlament nisu uticali na savremene evropske

- 180 -

- 105 -

OSMANLIJSKO ZAKONODAVSTVO Osmanlijski sultani su odstupili od prinicpa da {erijat moè da re{i sva pitanja pravnog ìvota. Stare turske tradicije su sultanu davale pravo da donosi ukaze i progla{ava propise po svom naho|enju. Carstvo je staru tradiciju iskoristilo za dono{enje zakona nezavisnih od {erijata (zasnovanih na racionalnim motivima. Sultanovi dekreti kanuni postali su deo osmanlijskog pravnog sistema uprkos teoretskom protivljenju nekih islamskih pravnika. Nedore~enosti islamskog shvatanja vlasti stvarale su opasnost od versko-politi~kih pobuna, pa su sultani iskoristili stare tradicije, da je osmanlijski poglavar bio ne samo vrhovni vojskovo|e nego i sudija. Osmanlijska dinastija vladala je carstvom neprekidno do njegovog kraja 1923. Sultani su odbijali da prihvate bilo kakva ograni~enja svoje politi~ke mo}i. Osmanlijski kanun svodio se na sultanove fermane – "sve {to sultan nare|uje, njegov je zakon". Sultanske zakone sa~injava niz ukaza koje su pojedini sultani donosili u odre|enim situacijama. Kanunsko pravo je za razliku od {erijata svetovno i promenjivo. Svaki novi sultan mora da potvrdi fermane svojih prethodnika. Svaki ferman je sadrào formulu o saglasnosti sa svetim i nepromenljivim {erijatom. Ve}inu kanuna ~ine pojedina~ni dekreti – kanuni koji su regulisali specifi~ne situacije. Postoje i posebni kanuni koji reguli{u neku posebnu oblast ili dru{tvnei sloj. Op{ti kanuni – zbirke nazivani su kanun – name i primenjivani su na celoj dràvnoj teritoriji. Kanuni su za razliku od {erijata imali teritorijalno vaènje. Treba imati u vidu da su do osvajanja Egipta (1517) hri{}ani predstavljaju ve}inu stanovni{tva u carstvu. Versko-pravna autonomija mileta predstavljala bi veliki problem za jedinstvo carsta da nije bilo sultanskih zakona koji vaè za sve. Svojeru~no pismo sultana koje reguli{e neko pitanje predstavlja kanun – hati{erif. Osmanlije su na osvojenim teritorijama ukidali samo one institucije koje su se suprostavljale islamskom {erijatu i osmanlijskom

- 106 -

Engleska kao nedovr{ena apsolutna monarhija doìvljava u prvoj polovini XVII veka ozbiljnu politi~ku krizu. Versko-politi~ke krize su sukobile kralja ârlsa I (1625–1649), nesklonog sporazumevanju, sa puritanskim prlamentom koji je teìo o~i{}enju anglikanske crkve od uticaja papskog katolicizma. Parlament je 1628. izglasao Peticiju o pravima u kojoj je od kralja traìo da bez odobrenja parlamenta ne traì nikakve da`bine, da ne uspostavlja preke sudove i ne {alje vojsku na logorovanje kod pojedinih podanika. Pod pritiskom javnosti i uz obe}anje da }e mu parlament odobriti ve}u sumu novca, kralj je potpisao Peticiju, ali je nije u praksi po{tovao. Parlament je u duhu svojih istorijskih prava proglasio neprijateljem slobode Engleske sve koji ne po{tuju verske slobode ili ubiru poreze bez saglasnosti parlamenta. Kralj je 1629. raspustio parlament. Narodno predstavni{tvo je obnovljeno 1640. Parlament je sazvao kralj zbog {kotske pobune, izazvane poku{ajem uvo|enja anglikanske crkve, a usmerene protiv krune na zahteve da se kralj podredi zakonu kralj je raspustio parlament. "Kratki parlament" je trajao samo tri nedelje, ali je obnovio ideje Edvarda Kouka o pot~injenosti kralja i parlamenta pravu. "Dugi parlament" je sazvan krajem 1640. i zasedao je do 1653. Kralja su podràvali biskupi anglikanske crkve i ve}i deo zemljoposednika. Na strani parlamenta bila je ve}ina gra|anstava, nièg sve{tenstva i sitnih zemljoposednika. Parlament je 1641. izglasao zakon o ukidanju episkopata i uvo|enju prezviterijanske crkve u Engleskoj. Krajem 1641. izglasan je Veliki prigovor u kome se traìlo da se na visoke dràvne poloàje biraju samo lica koja imaju podr{ku parlamenta. Kralj je na zahtev parlamenta da povu~e vojsku reagovao poku{ajem dràvnog udara, ali se morao iz London povu}i u Oksford. Engleska se podelila i po~ele su pripreme za gra|anski rat kralja i puritanskog parlamenta. Puritanska revolucija, 1642–1649., pobedila je

zahvaljuju}i vojsci "novog modela" koju je vodio Oliver Kromvel. Parlamentarna vojska je svoju snagu crpila iz moralno ~vrstih jedinica independenata. Rojalisti su poraèni 1645. Kralj je pobegao u [kotsku, ali je 1647. izru~en, pa je postao zato~enik parlamenta sopstvene kraljevine. Parlament je, pre svega prezviterijanci, bio sklon kompromisu sa krunom. Vojska, independenti i leveleri, traìla je radikalne reforme bila je neraspoloèna

- 179 -

ve{tine vladara u ostvarivanju dràvnih interesa na osnovu vrlina "lava i lisice" – odnosno diktatorskog provo|enja dràvnog razloga. Francuski mislioci XVI veka nisu do kraja sledili radikalne ideje italijanskog apologete mo}ne dràve i jakog vladara. L'Optial (1504–1573) je kao rimokatolik smatrao da je kralj jedino pred bogom odgovoran za svoja dela. Boden (1530–1596) bio je hugenot

i pristalica ideje o verskoj toleranciji. Po njemu, cilj dràve je uspostavljanje poretka pravne sigurnosti kao ostvarenja pravde. Vladar kao nosilac najvi{e vlasti nikome nije podre|en u ostvarivanju svoje suverene volje koju preta~e u zakone. Vladalac (monarh, aristokratija, narod, duàn je da se pridràva pravde – "dati zajedni~ko svim a uop{te i svakome posebice". Dràvni razlog ograni~en je idealima pravde i tolerancije koji defini{u modernu dràvu kao umnu zajednicu slobodnih ljudi. Apsolutna monarhija je za~etak moderne dràve sa brojnim reliktima srednjevekovlja. Dràvni razlog pot~injava i dràvne staleè i crkvu. Francuski uzor sledile su ostale evropske zemlje. Prosve}eni apsolutizam je poku{avao da zakonima ograni~i apsolutnu mo} monarha. Pruska ideja da je kralj samo prvi sluga dràve pretvarala je poluboànskog monarha – nosioca dràve, u jedan (najvi{i) dràvni organ. Dràvna organizacija je bitno modernizovana uvo|enjem ministara i prvog ministra (premijera, kancelara).

kanunu. Preostale su popisivali i upu}ivali u Carigrad da ih sultan odobri. Protekom vremena osmanlijski kanuni bi delimi~no ili potpuno zamenjivali stare propise. Osmanlije su doslovno prevele rudarske statute u Srbiji i Bosni, kao i propise o vla{koj organizaciji. Vlasi su tek sredinom XVI veka izgubili privilegovani status i podpali pod redovne osmanske kanune o raji.

Tursko–islamske i vizantijske tradicije ~inile su od sultana sredi{te Porte i izvor sve vlasti. Kanun – nama Mehmeda. Osvaja~a odredila je da "raja i zemlja pripadaju sultanu". Timarski sistem bio je osnova osmanlijskog autokratsko – centralisti~kog poretka. Svi porezi su bili ta~no utvr|eni da vojnici ne bi preopteretili seljake. Krivi~ni kanuni su dopunili {erijat novim delima i novim kaznama. Bilo je prisutno surovo ka`njavanje i princip taliona. Odsecane su {ake ili noge, a batinanja i nov~ane globe su kazne za manje prestupe. Kadije sude po {erijatu i po kanunu.

Nizozemska revolucija je obliku rata za nezavisnost istakla pravo na samoopredeljenje naroda. [panskom kralju je kao tiraninu osporeno pravo da vlada nizozemskih provincijama. Kalvinisti~ke religiozno-politi~ke doktrine i ideja da suverena vlast pripada narodu koji prenosi vlast na vladara pod uslovom da vlada "umereno i blago" uticale su na proglas nezavisnosti 1581. Pro{irila se svest da podanici ne postoje radi vladara, odnosno da pravedni vladar treba da bude u slu`bi podanika. Podrazumevalo se pravo naroda da svrgne nepravednog vladara i preko svojih predstavnika izabere drugog vladara. Ideja odanosti zakonu zamenjuje li~nu odanost podanika vladaru. Ujedinjene provincije nisu prihvatile englesku politiku kompromisa sa [panijom i oslonili su se na svoje snage u borbi do pobede. Nizozemska se po~etkom XVII veka nametnula kao ravnopravan saveznik Engleskoj i Francuskoj u skladu sa pobedom dràvnih razloga nad verskom monolitno{}u. Nacionalni patriotizam se pokazao kao nadmo}an u odnosu na "protestantski patriotizam" ili "katoli~ki univerzalizam". - 178 -

- 107 -

provincije. Nove dràvne granice nisu imale nacionalno – etni~ki

KIJEVSKA KNE@EVINA I RUSKO CARSTVO Isto~noslovenska plemena su kasno stupila na istorijsku scenu. Pominju ih arapski i vizantijski hroni~ari IX veka u senci mo}nog hazarskog kaganata koji je zaustavio arapsko-islamski prodor na "vratima naroda". Normanska teorija o postanku staroruske dràve zasniva se na Nestorovom letopisu iz XI veka koji govori da su isto~noslovenska plemena pozvala Varjage – ruse da njima "vladaju i uredno upravljaju po pravu". Ruska zemlja je tako dobila svoje prve knezove. Skandinavska imena prvih ruskih vladara kao da potvr|uju ovu teoriju. Slovenska nesloga i svadljivost u unutra{njim odnosima i popustljivost prema strancima predstavlja izraz plemenske anarhije. Varja{ke druìne su ipak brzo asimilovane od strane slovenskog stanovni{tva. Varjazi su u svakom slu~aju ubrzali nastanak dràve na osnovu me|uplemenske integracije slovenskih plemena i slovenizacije normanskih druìna, te njihovog stapanja sa slovenskom rodovskom aristokratijom. Legendarni knez Rjurik je u Novgorodu osnovao dràvu. Novgoroda i Kijev predstavljaju najva`nije politi~ke i trgova~ke centre rusko–slovenskog sveta. Novgorod je bio blizu Skandinavije i Baltika, a Kijev u blizini Crnog mora i Vizantije. Blizina Carigrada utica}e na postepenu koncentraciju politi~ke i ekonomske mo}i u Kijevu {to se ozna~ava kao Kijevska Rusija. Ruski ratni pohodi su ugrozili Konstantinopolis i doveli do uspostavljanja rusko-vizantijskih veza. Knez Oleg je sklopio prvi trgova~ki ugovor koji je omogu}io ruskim trgovcima da trguju bez pla}anja carina. Ruski trgovci morali su da stanuju u predgra|ima, najvi{e pola godine, a u grad su ulazili bez oru`ja. Kijevska Rusija je izuzetno brzo izrasla u najprostraniju srednjovekovnu evropsku dràvu i veliku vojnu i pomorsku silu. Kontrolisala je trgova~ke puteve na Dnjepru i Volgi. Kneèvi Svjatoslav i Vladimir izabrali su

- 108 -

karakter nego versko – politi~ka obele`ja. Konstituisanje nacija – dràva na severu Evrope odloèno je do XIX veka. Holandija, severne nema~ke kneèvine i skandinavske kraljevine su posle tridesetogodi{njeg rata predstavljale, sa protestantskim kantonima u [vajcarskoj, protestantski pol Evrope. Protestantske dràve su uspostavile dràvnu crkvu i sekularizovale crkvena imanja {to je ubrzalo potiskivanje feudalizma. [vajcarska konfederacija, regionalna vojna sila, postala je nakon tri i po veka fakti~kog postojanja nezavisna dràva 1648. Vode}i protestantski kanton Cirih postao je vode}a zajednica kojoj su se obra}ali strani diplomati. Cirih je po svom dràvnom ure|enju bio aristokratska republika, ali su neki kantoni bili demokratske republike. [vajcarska konfederacija je ostala nepromenjena do Francuske revolucije 1789. Ideja evropske ravnoteè sila potisnula je srednjovekovnu ideju katoli~kog jedinstva, a male moderne dràve – konfederacije Holandija i [vajcarska postale su vaàn ~inilac te nove moderne Evrope. Ideje verske tolerancije i republikanski oblik ure|enja prodrle su u grani~nu zonu izme|u protestantizma i katolicizma.

Uspon Evrope od XVI do XVIII veka karakteri{e nestajanje stare dru{tvene hijerarhije i op{ta degradacija statusa sve{tenstva i plemstva. Predstavnici niìh staleà prodrli su u duhovne, politi~ke i ekonomske elite zahvaljuju}i sposobnostima ili kupovinom zvanja i poloàja. Gra|ani – plemi}i stavljaju se u slu`bu suverenih vladara koji svoju mo} uzdiù do poluboànskog apsolutizma, ali istovremeno predstavni~ka tela i staleì teè obuzdavanju kraljevske mo}i. Srednjovekovni dualizam monarha i staleà zasnovan na deobi ekonomske, politi~ke i vojne mo}i prevazi|en je. Novovekovna borba monarha i predstavni~kog tela vodila se za uticaj nad jedinstvenom dràvnom organizacijom stvorenom u savezu monarhije i gra|anstva. Pro{irilo se shvatanje o narodu kao izvoru vlasti predate vladaru. Privatnopravni pojam dràve je potpisnut od moderne dràve. Nikolo Makijaveli (1469–1527) je prvi politi~ki mislilac koji je odvojio politiku od religije u duhu anti~ke politi~ke mudrosti. Ideja dràve kao najvi{eg dobra povezana je sa du`nostima dobrog gra|anina – patriote. Narodni patriotizam i juna{tvo nisu dovoljan uslov za opstanak dràve, pa Makijaveli isti~e zna~aj politi~ke

- 177 -

landije, Belgije i delova Severne Francuske, jo{ je u XI veku po~elo osloba|anje seljaka od feudalne zavisnosti. Nizozemska je obuhvatala vi{e provincija koje su 1477. postale posed Habsburga. Nizozemske provincije bile su privredno najrazvijenije u Evropi XVI veka. Karlo V je svoje imperijalne planove zasnivao i na ekonomskoj mo}i Nizozemske, pa je njene staleè primoravao da izglasavaju visoke poreze. Antiprotestansku politiku u zemlji ra{irenog protestantizma produìo je {panski kralj Filip II koji je uveo {pansku inkviziciju. Staleì su bili nezadovoljni poreskim teretima i verskim progonima. Otpor je po~eo plemi}kom predstavkom u kojoj se 1566. traìlo ublaàvanje vladavine {panske monarhije. Protestanti su po~eli da napadaju crkvena imanja, a {panska vlast je zavela 1567. reìm prekog suda. Nizozemska opozicija organizovala je oruàni otpor – pokret geza. Morske geze su svojim uspesima omogu}ile snaènje {umskim geza koje su i na kopnu potiskivale {pnsku vojsku. Kraljevski namesnik, vojvoda od Albe, smenjen je 1573. Na ~elu nizozemskog pokreta za nezavisnost stao je 1568. Viljem od Oranà. Severne provincije, osim Amsterdama, brè su se oslobodile {panske uprave pod politi~kim vo|stvom gra|anstva. Ju`ne provincije su bile pod ja~im uticajem katoli~ke crkve a sve{tenstvo i plemstvo nisu izgubili uticaj u stale{kim skup{tinama. Prvi sporazum protestanskog severa i katoli~kog juga nazvan je Gansko umirenje od novembra 1576. Pacifikacija je bila privremena, jer je Sever bio za ratnu opciju, a Jug za mirotvornu politiku. Dve katoli~ke provincije Eno i Artoa obrazovale su katoli~ki savez u Arasu 1579. Severne protestantske provincije su odgovorile obrazovanjem Urtrehtske unije. Po~eo je otvoreni ratni sukob u kome je {pansku vojsku podràvalo katoli~ko plemstvo ju`nih provincija. Severne provincije su proglasile u Hagu 1581. nezavisnost. [panska vojska je u ofanzivi zaposela Gan i Brisel, ali se Urtrehtska unija odràla kao nezavisna republika. Ujedinjene provincije su od odbrambenog saveza postale dràva koja je u poredak evropskih dràva uklju~ena tek Vestfalskim mirom od 1648. [panska kraljevina izgubila je zna~aj svetske sile i pored ogromne teritorije od oko ~etiri miliona km2 i stanovni{tva od oko ~etrdeset miliona podanika rasutih od Madrida do Filipina i do Meksika i Perua. Nacionalni protestantizam je pobedio katoli~ki

univerzalizam, ali je linija verske podele presekla etni~ki srodne - 176 -

politiku civilizovanja varvarske dràve i to je Kijevsku Rusiju sve vi{e uvla~ilo u vizantijsku sferu uticaja.

Veliki knez Vladimir je pro{irio svoju vlast na sve isto~noslovenske gradove. Vizantiji je pomogao da ugu{i unutra{nje nemire da bi dobio ruku carske princeze Ane. Vizantijsko nepo{tovanje ugovora kaznio je zaposedanjem Hersona – glavnog vizantijskog upori{ta na Krimu. Carigrad je popustio. Pokrstio se i preveo u hri{}anstvo svoju vojsku i sve stanovni{tvo Kijeva 989. Hri{}anski knez je hristijanizovao sve gradove milom ili silom. Vizantinizacija – hristijanizacija versko-duhovnog ìvota ubrzala je stvaranje novog dràvnog ure|enja. Pravoslavna crkva postala je snaàn ~inilac dràvnog jedinstva. Drevnoruske tradicije oteàvale su recepciju

vizantijskog shvatanja dràve i ona je u su{tini ostala varvarska dràva – ba{tina. Jaroslav Mudri (1019-1054) uspostavio je politi~ko jedinstvo "ruske zemlje", ali je po njegovoj smrti dràvna teritorija podeljena izme|u pet sinova. Najstarijem sinu je pripala titula velikog kneza i Kijev i Novgorod – dve najprostranije i najbogatije oblasti u drevnoj Rusiji. Politi~ko jedinstvo je naru{eno sukobima u kneèvskoj porodici koja je celu "rusku zemlju" smatrala svojim porodi~nim dobrom. Pavle Miljukov isti~e da su svakog ~asa izbijale sva|e pra}ene ratom izme|u kneèva. " Rasprava koja se javila za vlade Jaroslavljevih sinova, dostiè vrhunac u slede}em pokoljenju: osporavaju jedan drugom ne samo pravo na razne pokrajine, nego ~ak i pravo na veliku kijevsku kneèvinu". Opadanje Kijevske kneèvine ubrzano je nakon {to je u jednom sukobu velikokneèvska prestonica – majka svih ruskih gradova osvojena i oplja~kana. Kijev je izgubio svoju politi~ku mo}. Stepski narod – Polovci ugrozili su karavanske puteve i trgovinu {to dovodi do iseljavanja u zapadne i severoisti~ne kneèvine. Novgorod je obnovio svoju mo}. Novi trgova~ki putevi sa Sredozemlja preko Baltika zavr{avali su u Novgorodu. Politi~ka anarhija onemogu}ila je uspe{nu vojnu odbranu od mongolske invazije. Unuk Dìngis – Kana Batu osvojio je Kijev 1240. i zapo~eo dvovekovnu mongolsku dominaciju nad Rusijom.

- 109 -

Novgorodski knez Aleksandar Nevski, istovremeno, je 1240. pobedio [ve|ane i 1242. nema~ke vitezove teutonskog reda. Novgorod je sa~uvao ruski pristup na Baltik i trgova~ke veze sa zapadnom Evropom. Uzdiù se novi gradovi – kneèvine (Tver, Kazanj i Moskva) koji se bore za prevlast i titulu vladimirskosuzdaljskog kneza koja je donosila mongolsko ovla{}enje da se skuplja danak za celu Rusiju. Moskva, va`na raskrsnica puteva, bila je prirodno za{ti}ena od iznenadnih udara stra{ne mongolske konjice. Moskovski knezovi su ovo trgova~ko sredi{te pretvorili krajem XIV veka u politi~ki centar pokreta za oslobo|enje od mongolskog iga. Moskovski knez Dimitrije Donski odnio je 1380., na Kulikovom polju, prvu veliku pobedu nad mongolskom konjicom. Veliki moskovski kneèvi su iskoristilu prednost vatrenog oru`ja koje je umanjilo zastra{uju}e napade konjanika – strelaca iz stepe kojima do tada nije mogla da odoli nijedna pe{adija. Mongoli su kona~no slomljeni 1480. od kada postepeno ulaze u sastav ruske imperije. Veliki knez Ivan III prevladao je feudalnu anarhiju i uz pomo} crkve i gradova po~eo da realizuje vizantinsku ideju centralizovane monarhije – carstva. Pad Carigrada 1453. podstakao je moskovskog vladara da preuzme ostavinu vizantijskih imperatora. Rusi su jo{ od kraja XIV veka ose}ali da vizantijsko carstvo is~ezava, kao {to se nestala i ju`noslovenska carstva – bugarsko i srpsko. Ivan III, oènjen vizantijskom princezom, pona{a se kao car – za{titnik pravoslavlja, te uvodi vizantijski ceremonijal i preuzima vizantijski dràvni grb (dvoglavi orao).

Zvani~no progla{enje carstva desilo se 1547. kada je veliki knez Ivan IV krunisan za cara od moskovskog mitropolita. Crkva je svoje uzdizanje od arhiepiskopije na stepen patrijar{ije opravdala novom crkveno-politi~kom ideologijom o Moskvi kao Tre}em Rimu. Car Ivan IV, kasnije nazvan Grozni, do kraja je iskoristio mongolsko-tatarsko rasulo i pro{irio carstvo do granica Persije i Kine. Poku{ao je da iza|e na Baltik ali su ga [vedska i Poljska zaustavile. Ruska imperija je pretvorena u multietni~ku dràvu sa - 110 -

-IV-

NOVI VEK

POSTANAK MODERNIH DR@AVA I RANE GRA\ANSKE REVOLUCIJE 1517 – 1688. Novovekovni humanizam je izazvao oko 1500. ideolo{ko – verska previranja na severozapadnim rubovima katoli~anstava. Italijanska renesansa se od srednjovekovlja okrenula idelizovanoj anti~koj tradiciji, a severni trezno – pobo`ni vernici su traìli odgovore u Bibliji. Politi~ka nemo} humanizma ohrabrila je narodni verski pokret. Ju`ne latinske elite bile su suvi{e civilizovane i verne gr~ko – rimskom racionalizmu da bi pokrenule versku reformaciju ili politi~ku revoluciju. Severni reformatori spojili su latentnu

germansku silovitost sa novom protestanskom etikom. Verski sukobi su prerasli u verske ratove nevi|ene èstine. Latinski jug je bio uàsnut vestima da severnja~ki protestanti ru{e kipove svetaca i osporavaju autoritet pape – Hristovog namesnika na zemlji. Katoli~ka obnova bila je odgovor mediteranske Evrope na izazov atlantske Evrope. Klatno ekonomsko – politi~ke mo}i pomeralo se na Atlantik. Pol Kenedi isti~e: "na jugu, osmanlijske galije plja~kale su italijanske luke, a pape strahovale da }e sudbina Rima uskoro mo}i da se poredi sa sudbinom Konstantinopolja". Ogromna koncentracija zemalja i vojski pod carem Karlom V pretila je prevla{}u Habsburga. Engleska i Francuska su u drugoj polovini XVI veka obuzdale mo} Habsburga i pomogle opstanak nema~kih protestantskih kneèvina. Pravi predstavnik ranomoderne Evrope je Nizozemska. Na prostoru dana{nje Ho-

- 175 -

DUBROVNIK Dubrovnik je osnovan u VII veku kao grad pod Vizantijskom vlašću. Pretežno romansko stanovništvo je vremenom slovenizirano. Slabljenje Vizantije povećalo je autonomiju ovog grada koji je u verskom pogledu prihvatio katolocizam. Krajem XII i početkom XII veka Dubrovnik se našao između Vizantije i Venecije, ali je prevladala moć Mletaka. Od sredine XIV veka Dubrovnik je dobio zaštitu Ugarske a od sredine XV veka našao se pod zaštitom osmanlijskih sulatana. Dubrovačka republika je 1684 godine dobila austrijsku zaštitu. Istovremeno plaćanje danka austrijskom caru i osmanlijskom sultanu trajalo je do francuske okupacije 1806 godine. Napoleon je ukinuo Dubrovačku republiku 1808 godine. Dubrovnik je svoje unutrašnje uređenje uspostavio pod uticajem Venecije, ali se od sredine XIV veka Dubrovčani samostalno ponašali u odnosima sa stranim državama . Vlast kneza bila je ograničena od strane malog veća, velikog veća i veća umoljenih. Gradom je upravljala aristokratska oligarhija koji je činio zatvoreni krug vlastele. Dubrovnik je donio statut od 1272 godine koji reguliše pitanja državne organizacije privatnog prava, javnog prava krivičnog i pomorskog prava. Dubrovačkom republikom upravljala je vlastela koja se kao i u Veneciji bavila pomorstvom i trgovinom. Građani su bili brojniji ali i razjedinjeniji od vlastele. Neki od njih su se obogatili trgovinom i pomorstvom, ali su bili bez političke moći. Malobrojno seljaštvo i robovi obavljali su različite poslove, a njihov broj je porastao kada je došlo do opadanja trgovine. Dubrovačka republika odigrala je veliku ulogu u povezivanju Srbije i Bosne sa zapadnom evropom , a u XVI veku je bila izuzetno značajan činilac u trgovini između osmanlijskog carstva i Zapada. Dubrovčani su zapamćeni ne samo kao dobri trgovci nego i kao veoma uspešne diplomate.

- 174 -

brojnim neslovenskim narodima koji su naj~e{}e pripadali islamu ili {amanizmu. Ivan Grozni je nadimak stekao u svom nemilosrdnom obra~unu sa potomcima starih kneèvskih porodica – boljara uz pomo} sitnog vojnog plemstva – opri~nika. Obra~un je bio motivisan slamanjem oblasnog partikularizma i nametanjem neprikosnovenog autoriteta cara samodr{ca. Velikoruska ideologija samodràvlja osta}e osnova dràvnog ure|enja Rusije do ruske revolucije 1917. koja }e ozna~iti kraj carstva. Smrt Ivana IV donela je krajem XVI i po~etkom XVII veka politi~ku anarhiju i pojavu careva – samozvanaca. Narodne vo|e Minjin i Poàrski, uz podr{ku sitnog plemstva i gradova, stvorili su narodnu vojsku koja je oslobodila Rusiju i omogu}ila obnovu carstva. Zemski sabor (plemstvo, crkva, gra|anstvo i slobodni seljaci) izabrao je za cara Mihajla Romanova – osniva~a dinastije koja }e vladati Rusijom do 1917. Rusija sredinom XVII veka i pored svoje veli~ine nije bila doìvljavana kao velika evropska sila. Ujedinjenje Ukrajine sa Kijevom u dràvnu zajednicu Rusije nagovesitlo je dalji uspon imperije, ali je Rusija bila konzervativno dru{tvo u koje je tek trebalo uvesti novovekovne evropske institucije. Program reformi i pretvaranja ruskog carstva od vizantijskomongolskog anahronizma u modernu apsolutnu monarhiju stvorio je car – reformator Petar I Veliki (1652-1725). Uspe{ni ratovi protiv [vedske i Osmanlijskog carstva otvorili su Rusiji nesmetan pristup Baltiku i Azovskom moru. Da bi ozna~io svoju opredeljenost za reforme i evropsku orijentaciju Petar I premestio je carsku prestonicu iz konzervativne Moskve u novosagra|eni Sankt Petersburg tada nazvan "Severnom Venecijom". Sveobuhvatne reforme ruskog dru{tva i dràve imale su za cilj da Rusija postane moderna dràva. Stvorena je moderna regularna vojska po zapadnoevropskom modelu umesto masovne plemi}konarodne vojske bez ~vrste discipline. Osnovni cilj reformi dràvne administracije bilo je stvaranje efikasne, centralizovane i caru

- 111 -

odane birokratije. Senat je zamenio stale{ko-boljarsku dumu. Boljari su morali da obriju brade i obuku evropske uniforme i odela. Ogromna teritorija je podeljena na gubernije ~iji su upravnici – gubernatori bili odgovorni samo caru. Moskovska patrijar{ija je umesto patrijarha dobila sveti sinod i kontrolisana je od dràve po uzoru na protestantske dràvne crkve. Plemi}i su dobili obavezu da vr{e vojnu ili upravnu slu`bu. Gradovi su dobili autonomiju po uzoru na zapadnoevropske gradove. Privreda je podsticana merkantilisti~kom politikom koja je pre svega razvija metalurgiju i vojnu manufakturu. Ruska specifi~nost je bilo kori{}enje dràvnih seljaka u carskim manufakturama i dozvola privatnim preduzetnicim da kupuju kmetove od veleposednika – spahija. Stvorene su moderne {kolske i nau~ne institucije koje su u ruskom dru{tvu pro{irile evropske ideje racionalizma i prosvetiteljstva.

ukorenjenost starih institucija blokirali su politi~ke promene. Dokono i nesposobno plemstvo nije uznemirila ni francuska revolucija. Objava neutralnosti 1794. nije za{titila republiku. Francuska i Austrija su se 1797. dogovorile o me|usobnoj podeli mleta~kih teritorija. Posle pada Republike, Venecija vi{e nije bila nezavisna dràva (osim u vreme kratkotrajne revolucije 1848), ve} pod stranom dominacijom do 1866, a potom prisajedinjena ujedinjenoj italijanskoj dràvi. Vi{e od hiljadu godina nijedan osvaja~ nije u{ao u Veneciju, da bi skoro sedam decenija strane vlasti ubrzalo propadanje grada koji }e ìveti u seni dinami~nog kapitalizma Milana i Trsta. Dana{nji grad – muzej i dalje predstavlja “"naj~udesnije urbanisti~ko postignu}e na kugli zemaljskoj"”, odnosno “dobro koje pripada svima”. Hiljadugodi{nji uticaj Venecije, posebno od po~etka XIII veka znatno se odrazio na istorijske tokove razvoja srpskog i drugih balkanskih naroda.

Petrove revolucionarne reforme predstavljale su svojevrsnu "revoluciju odozgo" i predstavljale su prvi oblik modernizacije jedne dràve carstva sa civilizacijom razli~itom od zapadnoevropske. Carska ideologija samodràvlja stavljena je u slu`bu zapadnoevropskog prosve}enog apsolutizma. Nove ideje je prihvatila nova dru{tvena elita, ali je ve}ina dru{tva ostala konzervativna. Posle 1725. smrti Petra Velikog, do{lo je do neuspelog poku{aja povratka na staro stanje. Reìm aristokratske oligarhije bio je istorijski prevazi|en i nije obnovljen, ali su reforme bile usporene. Petrovu reformsku politiku produìla je Katarina Velika (17621796) koja je istovremeno zadovoljila plemstvo u~vr{}enjem feudalizma na selu. Zamena naturalne rente nov~anom izazvala je bedu i nezadovoljstvo seljaka koji prerastaju u selja~ki ustanak Puga~ova. Katarina je energi~no ugu{ila ustanak i produìla sa imperijalnom spoljnom politikom koja je carstvu stalno donosila nove teritorije sa neruskim i nepravoslavnim narodima. Za ruskog seljaka – vojnika carstvo je i dalje bilo pravoslavno samodràvlje, ali je u stvarnosti postojala multietni~ka i

- 112 -

VELIKA GEOGRAFSKA OTKRIĆA

- 173 -

gra|anskog dru{tva u ovom prerano sazrelom dru{tvu visoke civilizacije i velike nesigurnosti. Ova srednjovekovna "predhodnica Holandije" svoju veli~inu ali i opadanje duguje "izrabljivanju i plja~kanju sveta".” Fernan Brodel isti~e: "Skiptar }e zaredom prelaziti iz Venecije u Antverpen, iz Antverpena u Amsterdam, iz Amsterdama u London, iz Londona u Njujork. Venecija je potkradala druge, pa }e i ona do}i na red da bude pokradena. Takvo je pravilo igre. Konji Svetog Marka pokradeni su u Carigradu, a velike mramorne lavove koji se nalaze na ulazu u arsenal doneo je kao trofej sa Peloponeza admiral Morozini. Ali, zar se frizovi sa Partenona koji u XIX. veku napu{taju Atinu, ne}e obreti u britanskom muzeju. Svaki dobro osmi{ljen ekonomski prostor ima svoj centar, kao {to piramida ima vrh. Venecija je bila taj jedinstveni vrh od 1381. do 1498. godine. Mo`da jo{ pre pobede nad \enovom (1387-1381) i mo`da jo{ nekoliko godina posle trijumfalnog povratka Vaska de Game u Lisabon (1498)". Venecijanski trijumfalizam se zavr{io nesposobno{}u da izgradi sna`niju dru{tveno-ekonomsku strukturu nezavisnu od monopola na trgovinu. Povla~enje Venecije sa svetske scene nije bilo naglo propadanje. Pomeranje svetske trgovine sa Mediterana na Atlantik uslovilo je da niz vojnih uspeha Venecije koji postanu politi~ki porazi. Od svih srednjovekovnih dràva Venecija se najvi{e pribliìla budu}im oblicima birokratske izvr{ne vlasti; ali je njeno opadanje od XVI do XVIII veka marginalizovalo njeno iskustvo. Gubitak Kipra 1572., Krita 1669. i Moreje 1718. samo je ozna~avao silaznu putanju prvog zapadnoevropskog pomorsko-kolonijalnog carstva. Ve} u XVIII veku Venecija je postala odredi{te prvih turista – “najveseliji grad vrope”. Napoleonova armija je 1797. okon~ala prazni~nu agoniju jedne prestarele dràve, ali je njeno civilizacijsko zra~enje opstalo u vidu inspiracije brojnih modernih intelektualaca. Nekada mo}na dràva je pretvorena u pasivni objekt evropske politike, centar {tamparstva i produènu oligarhiju zemljoposednika koji vi{e ne rizikuju na morima. Venecija kao regionalna dràva nije uspela da reformi{e svoj anahroni~ni upravni sistem koji je sada bio daleko iza evropskih dostignu}a. Nepostojanje politi~ki osve{}enog gra|anstva i

- 172 -

multireligiozna imperija organizovana po modelu zapadnoevropskog prosve}enog apsolutizma. Rusko carstvo je obuhvatilo mnoge teritorije koje su od srednjeg veka pripadale zapadnoevropskoj ili islamskoj civilizaciji. Carevi reformatori su "pozapadnja~ili" politi~ke i pravne institucije ali su sa~uvane osobenosti ruske civilizacije proistekle iz pravoslavlja i vizantijsko-slovenske tradicije. Polemike zapadnjaka i slavjanofila u XIX veku bile su izazvane ne samo politi~kim razlikama oko modela dràvnog ure|enja nego su imale i dublji smisao izbora izme|u potpunog "pozapadnja~enja" i o~uvanja tradicionalnih vrednosti ruske civilizacije. Petar i Katarina su od Rusije napravili veliku evropsko – svetsku silu, ali su brojna pitanja navirala pred njihove naslednike koji se kolebaju izme|u zaustavljanja ili produàvanja reformi. Izme|u ideje konzervativne samodovoljnosti i slobodarskih ideja francuske revolucije u doba i Napoleona traje rat koji je u~inio od Rusije tvr|avu evropskog konzervatizma. Na spoljnom planu to joj je davalo privid mo}i, ali je usporilo razvoj dru{tva i uticalo na zaostajanje ruskih institucija za zapadnoevropskim. Krimski rat je 1855. pokazao da je zaostajanje Rusije oslabilo i njenu vojnu mo}.

Ukidanje kmetstva ozna~ilo je novi polet Rusije u poslednjoj tre}ini XIX veka kada je oja~ala uticaj na Balkanu i zaposela najve}i deo Srednje Azije – Turkestana. Industrijalizacija i imperijalizam su zao{trili ideolo{ke i politi~ke polemike u ruskom javnom ìvotu. Pristalice konzervativnog i autokratskog samodràvlja branile su policijski reìm progona politi~kih protivnika dokazivanjem istorijskog legitimiteta imperatora. Protivnici (liberali), socijalisti i anarhisti) dokazivali su istorijski prevazi|enost samodràvlja ali nisu mogli da se saglase oko izbora – reforma ili revolucija? Nekada{nji "evropski àndari" – 1848. morao je da se 1905. suo~i sa prvom revolucijom koja je uzdrmala temelje vekovnog carstva. Prva ruska revolucija je pokazala {irinu dru{tvenog nezadovoljstva u radni~kim pobunama i ustancima neruskih naroda.

- 113 -

Samodràvlje je opstalo zahvaljuju}i pasivnosti ruskog selja{tva koje jo{ po{tovalo svog "pravoslavnog cara". Prvi svetski rat sru{io je oslabljeni autoritet samodràvlja i februarska revolucija 1917. stavila je ta~ku na ruski carizam. Rusija se suo~ila sa mo`da najradikalnijom socijalnom i politi~kom revolucijom u istoriji oktobra – novembra 1917. kada je gra|anska republika zamenjena sovjetskom republikom sa pravnopoliti~kim poretkom zasnovanim na komunizmu – socijalizmu. Carstvo je nestalo ali je ostala njegova teritorija i civilizacijaka ba{tina koju ni revolucija nije mogla da uni{ti. Preme{tanje sovjetske prestonice iz Sankt Petersburga u Moskvu nije zna~ilo samo vojnopoliti~ku nu`nost nego nenamerno isticanje ruskih korena vlasti koja }e Kremlj – simbol carske mo}i, pretvoriti u svoje sedi{te. Zamena krstova petokrakama zvezdama i izgradnja Lenjinovog mauzoleja uz kremaljske zidine predstavljale su svojevrsno prisvajanje atributa veli~ine carstva – najve}eg u istoriji po teritorijalnoj rasprostranjenosti, ako se izuzme mongolsko – tatarska, vojno – plemenska nebuloza Dìngis Kana.

Ruski seljak je zamenu za pravoslavnog cara na{ao u novim – "crvenim carevima" u Kremlju. Komunisti~ka partija je poku{avala da zameni i crkvu i carstvo koriste}i mnoga sredstva vojno – policijske represije preuzeta od carskog reìma. Ubistvo Nikolaja i njegove porodice nije prvo careubistvo u Rusiji, ranije su ubijeni – Pavle I (dvorska zavera), Aleksandar II (anarhisti~ki atentat), ali je bilo prvo podràno od revolucionarne ve}ine naroda. Ruska pravoslavna crkva je 2000. proglasila carsku porodicu za svete mu~enike. Ruska federacija, naslednica ruskog carstva i SSSR–a, ostvarila je "istorijsko pomirenje" na nivou dràvnih simbola istovremenim vra}anjem carskog grba (dvoglavog orla) i sovjetske himne. Sakralizacija politi~ke vlasti u Rusiji ogledala se u ra{irenom shvatanju cara kao "ruskog Hrista". Carski dekret donet u XIX veku prekinuo je vekovnu praksu da u pravoslavnim hramovima stoje portreti careva na vlasti. Posve}ivanje cara za ìvota poput rimskih careva pratilo je verovanje o prestonici Moskvi kao "svetom gradu" i "prestonici sveta" – Tre}em Rimu. Cezar i Hrist su sjedinjeni u bogo~ove~anskoj slici vlasti kao kulta. Krajem XIX veka ideja velikoruskog nacionalizma sukobila se sa vizantijsko – ruskom - 114 -

porodi~nih zavera. Du`d nije sam donosio odluke, ali je prisustvovao svim sednicama i vr{io snaàn uticaj na kratkotrajne sazive ve}a. Osnovno ograni~enje du`deve vlasti proizilazilo je iz njegovog obe}anja sve{tenstvu i skup{itnama da }e po{tovati zakone i interese dràve. Mleta~ki du`d nije smeo da samostalno pregovara sa strancima. Samo su retki sna`ni pojedinci prevazilazili ceremonijalnu ulogu prvog me|u jednakim. Malo ve}e je provodilo op{tu politiku velikog ve}a i posebno se bavilo spoljnom politikom. Veliko ve}e je imalo poslednju re~ u izglasavanju zakona. Krajem XV imalo je oko 2000 ~lanova, od kojih je skoro polovina bila zauzeta sopstvenim poslovima u inostranstvu. Novi bogata{i (skorojevi}i) nisu mogli da u|u u vladaju}u politi~ku klasu. Od godine 1323. svaki kandidat za ~lana ve}a morao je da dokaè da su njegov otac i njegov deda bili njeni ~lanovi. Senat, telo od 120 ~lanova, biran je od velikog ve}a na godinu dana, a odre|ivao je diplomate i zapovednike. Od godine1506. imenovao je savetnike za trgovinu i kontrolisao trgovinu ìtom, uljem, solju i vinom. Ve}e desetorice je u tajnosti kontrolisalo bezbednost i moral podanika. [iroka i efikasna mreà dou{nika i dostavlja~a omogu}ila je da ovo telo stekne autoritet i monopol na vlast. Aristokratija je spre~ila uvo|enje li~nog reìma koji je mogao da nastane u eventualnom dogovoru du`da i gra|ana. Svemo} oligarhije je potvr|ena 1365., kada je du`d Marino Falijer uhap{en i osu|en na odsecanje glave. Ve}e desetorice je 1457. nateralo na abdikaciju proslavljenog du`da Fran~eska Foskarija. Venecijanska oligarhija bila je "umna" (regulisana, ograni~ena i kolegijalna). Venecijanska diplomatija je imala precizna obave{tenja i procene o stranim dràvama. Dràvni arhiv je ~uvao zvani~ne tekstove. Veliki kancelar upravljao je brojnim ~inovni{tvom koje je pripremalo i sprovodilo odluke vrha dràve. Smatrano "srcem dràve" kroz koje su cirkulisali svi dràvni poslovi. Istoriografija naziva pojavu i uspeh italijanskih gradova – dràva ~udom. Ekonomska mo} bila je osnova prefinjenosti celog dru{tva. Venecija kao vode}a sila me|unarodne trgovine organizovala je konvoje do Nizozemske, a tehnolo{ki je prednja~ila u proizvodnji stakla i brodogradnji. Dominacija aristokratije onemogu}ila je razvoj

- 171 -

dve godine sa obavezom da poloè ra~une o svom upravljanju po povratku u maticu. Prestonica je stalno nadzirala lokalne vlasti preko visokih izaslanika i preko venecijanskih kolonista. Venecija je strahovitu pomorsku silu \enove savladala pre svega osloncem na patriotsku solidarnost svog stanovni{tva. Pojava Osmanlija uslovila je obnovu venecijanskog pragmatizma. Republika se uklju~ila u oruàni otpor hri{}anskog sveta ali je 1479. potpisala mirovni ugovor da bi sa~uvala isto~nu trgovinu. Venecija je u XV veku imala hiljade brodova i desetine hiljada mornara koji su ~inili ki~mu najmodernije i najefikasnije privrede tog vremena. Venecijanski putnici, trgovci i pomorci omogu}ili su {irenje uvozno – izvoznih poslova od dràve nadzirane privrede. Republika je kontrolisala: kalendare plovidbe, vrste tovara, kvalitet brodova i brodske opreme. Dràvna vlast je imenovala kapetane. Arsenal je gradio mleta~ke galere koji su {titili venecijansku pomorsku dominaciju. Gusta mreà ~inovnika i dou{nika nadzirala je strane trgovce. Venecija nije dozvoljavala svojim bankama da kreditiraju strane trgovce. Venecijanski dukat je u XV veku osnovna zlatna moneta Mediterana. Venecijanski na~in poslovanja omogu}io je da se uz metalnu pojavi moneta u obliku pisanih dokumenata i knjigovodstvo. Pisani nalozi (menice), krediti i kamate olak{avaju poslovanje brojnih venecijanskih trgovaca zaokupljenih sticanjem kapitala. Oni su istovremeno trgovali i robom i kapitalom. Solidarnost u poslovanju umanjivala je poslovne rizike. Posle pada Carigrada 1453. pod osmanlijsku vlast porasla je venecijanska samosvest o svom mestu u svetu. Venecijanski patricij, Berbardo \ustinijani smatrao je da su tri najmo}nija ~oveka na svetu: car, papa i du`d. Veliko ve}e je stalno kontrolisalo imenovane ~inovnike (vrhovnog providura, rektore, gradske namesnike, vojne zapovednike i kastelane). Dràvne palate su {irom kolonijalnog carstva {irile autoritet dràve. Venecijanska sinjorija je od 1286. isklju~ila narod iz izbora du`da kao vrhovnog dràvnog poglavara. Aristokratska oligarhija se sloènim postupkom od jedanaest glasanja branila od uspona opasnih ili nesposobnih ljudi. Veliko ve}e donosi odluku na kraju postupka koji uklju~uje i slu~aj kao sredstvo eliminacije partijskih i

- 170 -

idejom dràvnosti zansnovane na prostoru. Koncept nacije – dràve otvorio je nacionalno pitanje {to je vodilo raspadu ili federalizaciji nedeljive imperije. Ideja velike i jake dràve povezuje

srednjevekovnu i novovekovnu rusku istoriju.

- 115 -

RUSKO PRAVO Od drevnoruskog – "slovenskog" prava do carskog – "evropskog" prava Drevnorusko pravo je do X veka bilo prete`no obi~ajno pravo isto~noslovenskih plemena. Prihvatanje hri{}anstva uticalo je na {irenje uticaja kanonskog prava naro~ito u bra~nom pravu – monogamija i neraskidivost braka. Ja~anje uticaja vizantijske civilizacije odrazilo se i u prisustvu svetovnog prava. Ruska zemlja je u po~etku koristila bugarsko-slovenske prevode Ekloge, Prohirona i Zemljoradni~kog zakona. Ruska Pravda predstavlja najva`niji pravi spomenik kijevske Rusije. Ovaj pravni zbornik prestavlja "varvarsku kodifikaciju" obi~ajnog prava slovenskog porekla na koje su uticali skandinavsko-germanski zakoni. Najstarija redakcija zakonika prire|ena je u vreme Jaroslava Mudrog. Sadràj pravnih propisa odraàva dru{tvene promene u Kijevskoj Rusiji. Po Ruskoj Pravdi aristokratiju su ~inili knezovi, bojari i dvorski slu`benici. Kazna za delikte protiv plemi}a bila je dvostruko vi{a u odnosu na isti delikt na {tetu neprivilegovanih slojeva. Gra|ani su bili trgovci, zanatlije i niì ~inovnici. Slobodni seljaci nosili su naziv smerdi i delili se na bogate i siroma{ne. Zavisno stanovni{tvo je nosilo naziv holopi, a postojale su razlike izme|u "potpunog holopa" – roba i prete~a kmetova. Drevnoruski gradovi su bili sna`ni i mnogoljudni u X-XI veku, ali je opadanje me|unarodne trgovine oslabilo njihovu posredni~ku ulogu i dovelo do njihovog opadanja. Opadanje razvoja svih dru{tvenih institucija u vreme mongolsko – tatarske dominacije odrazilo se i na pravo. Car Ivan IV je dràvu podelio na okruge i u svakom od njih ustanovio udruènja zemlji{nih posednika – vojnih obaveznika. Carsko zakonodavstvo predstavljaju Sudebnjik (sudsko pravo) i Stroglav (crkveno pravo). Car je vrhovni zakonodavac, a duma i zemski sabor su savetodavni organi. Zakonik cara Alekseja iz 1649. predstavljao je zbirku ranijih propisa podeljenu na 25 poglavlja kojima je dodat odeljak o vrhovnoj carskoj vlasti. Ovo pravo je bilo feudalnog - 116 -

Vizantisjki car je 1082. izdao hrisovulju kojom su venecijanski trgovci dobili povla{}eni poloàj koji je preobrazio Veneciju u vode}u svetsku trgova~ku velesilu. Ribari i zantalije slede stare aristokrate – trgovce koji stvaraju nova trgova~ka dru{tva. Grad na vodi je svoju mo} sagradio na snazi svoje flote. Po~etkom XII veka venecijanska flota se uklju~ila u krsta{ke ratove. Venecijanski monopol na trgovinu pretvorio je Veneciju u “"skladi{te istoka na vratima germanske Evrope"”. Venecijanska dràva je uspela da razdvoji crkvene i dràvne poslove. Patrijarh, biskupi i opati nisu u~estvovali u dràvnim poslovima u vreme najve}e mo}i papske teokratije na Zapadu. Du`d se pona{ao kao pravi vladar svog vremena koji je ~esto svoje sinove i k}eri vezivao bra~nom vezom sa potomcima kraljeva. Venecija nije postala monarhija jer je 1143. aristokratska oligarhija uspostavila ve}e mudrih budu}e veliko ve}e. Uporedo se pojavilo uè telo – malo ve}e sastavljeno od aristokrata bliskih du`du. Aristokratska zajednica je ograni~ila vlast du`da na ulogu prvog ~oveka Republike. Fernan Brodel govori o Veneciji kao "“kraljici Jadrana i gospodarici Mediterana"”. Venecijanska republika je 1177. posredovala u pomirenju pape i cara u crkvi Svetog Marka. Od 1177. Venecija je "pot~injena samo bogu". Sukob sa Vizantijom prerastao je u vreme IV krsta{kog rata u pohod na Carigrad. Franci i Venecijanci su zajedni~ki osvojili i oplja~kali Carigrad aprila 1204. êtiri bronzana konja sa carigradskog hipodroma i danas stoje na pro~elju crkve Svetog Marka u Veneciji. Republika Svetog Marka je zagospodarila delovima Carigrada, jonskim obalama, brojnim ostrvima koji ~ine tri osmine teritorije Vizantisjkog carstva. Dràva je kontrolisala sve klju~ne ta~ke na pomorskim putevima isto~nog Mediterana, a preostale oblasti je prepustila svojim aristkratama kao feudalna lena. Du`d Enriko Dandolo je posle smrti 1205. ostavio iza sebe jedino srednjovekovno kolonijalno carstvo koje je Veneciji omogu}ilo prevlast na Mediteranu. Posle pobede nad italijanskim konkurentom \enovom 1381. ona "za vi{e od jednog stole}a izbija u prvi plan iznad svih ostalih gradova i dràva u Evropi"”. Venecijanska administracija se zasnivala na na~elima regionalizma i centralizma. Centralnu vlast predstavlja regimen na ~elu sa bailom ili rektorom. Predstavnici velikog ve}a su birani na

- 169 -

VENECIJA 726-1797. Stanovnici Venecijanske lagune su se 726. pobunili protiv ikonobora~ke politike vizantijskog cara. Prvi nevizantijski du`d zvao se Orso. Titula du`da je od tada pripadala lokalnim zapovednicima koji su prihvatali vrhovnu vlast Vizantije. Frana~ko carstvo je ugroàvalo vizantijski suverenitet nad Venecijom, ali su du`devi i dalje bili pravno pot~injeni Vizantiji. Otpor stanovnika Venetske oblasti protiv Franaka uslovio je da se novi politi~ki, trgovinski i verski centar uspostavi na ostrvu Rialto. Uspon Venecije kao pomorsko-trgova~ke sile po~etkom IX veka vezan je za trgovinu sa vizantijskim svetom. Venecijanski trgovci su poneli iz Aleksandrije mo{ti svetog Marka koji }e postati pokrovitelj Venecije. Jevan|elistov znak – lav ukrasi}e sve zastave, brodove, tvr|ave i crkve budu}e republike. Krajem IX veka u~v{}ena je vlast du`da koji poti~e iz redova zemljoposedni~ke aristokratije, ali se bavi pomorstvom i trgovinom. Po~inju sukobi sa slovenskim i arapskim gusarima. Vizantija i Frana~ka su po{tovale venecijansku autonomiju. Venecijanski srebrenjaci su ozna~ili privrednu mo} grada koji posreduje izme|u istoka i zapada. Godine 900. ograni~ena je vlast du`da i oja~ala uloga oligarhijskih porodica. Ugarska opasnost je dovela do izgradnje gradskog bedema koji }e ozna~iti ono {to }e postati najlep{i i najmo}niji grad Mediterana. Venecija u X veku i pored pravne pot~injenosti Vizantiji proìvljava unutra{nje nerede koje je okon~ao du`d Petar II Orsolo izabran 991. Posle obnove politi~kog jedinstva donet je 997. zakon kojim se osu|uje buntovni{tvo. Zapadni car Oton III je 1001. oslobodio Veneciju obaveze pla}anja danka. Vizantijski carevi su smanjili takse venecijanskim trgovcima i pre}utno prepustili Jadran venecijanskoj mornarici. Venecija je suzbila Neretvljane i Saracene. Venecija je u XI i XII veku sledila politiku du`da Orsola da odràva dobrosusedske odnose sa zapadnim carevima i da sa~uva tradicionalne odnose sa Vizantijom. Du`devima nije uspelo da uspostave naslednu vlast. Venecija je krajem XI veka pomagala Vizantiji u ratu protiv Normana. - 168 -

karaktera i sancionisalo je pravnu nejednakost. Sve do 1833. nije bilo poku{aja kodifikacije ruskih zakona. Carevi su vladali zakonskim dekretima. Politi~ka volja careva bila je iznad zakona. Najbolji pravnici su bili u dilemi kojim je zakonom obuhva}en izvestan slu~aj, {to je stvaralo pravni haos i zloupotrebe. Konzervativni car Nikola I odlu~io je da se sitematski srede svi zakonski dekreti u jednom zborniku zakona. Potpuni zbornik

zakona obuhvatio je 35.993 zakonske odluke – od kojih su mnoge bile zastarele ili ukinute. Zbirka ruskih zakona 1833. sadràla je samo zakone koji su bili na snazi, ona je bila "samo bilans ranijeg zakonodavstva". Sistematizacija zakona je bila prili~no neprecizna, jer se nije zasnivala na nekom op{tem na~elu. Nikola I nije èlio dono{enje moderne kodifikacije zbog straha od revolucije i vernosti konzervativnim tradicijama.

Uredba o seljacima 1861. ozna~ila je prodor modernih pravnih ideja u ruski pravni sistem. Car Aleksandar II – oslobodilac shvatio je da je feudalno kmetstvo glavni socijalni uzrok zaostajanja i vojno – politi~ke nemo}i carstva. Carski proglas je svim seljacima dao slobodu, ali ne i zemlju. Otkup zemlje zavisio je o sporazumu izme|u seljaka i veleposednika, agararna kriza krajem XIX veka bila je posledica usitnjenih parcela osiroma{enih seljaka koje su pritiskale i visoke da`bine i visoke zakupnine. Nezadovoljstvo selja{tva ja~alo je i postalo opasnost za carski reìm. Car – oslobodilac mogao je da nakon oslobo|enja seljaka provede dalekose`nu vojnu reformu dono{enjem vojnog statuta. Od 1874. ruska vojska nije vi{e bila sastavljena samo od regruta – seljaka, nego je regrutovala sve gra|ane bez izuzetka u skladu sa evropskim modelom. Uspesi ruske vojske u rusko – turskim ratovima su pokazali 1877. uspe{nost reformi. Smrt Aleksandra II zaustavila je promene i izazvala konzervativnu reakciju. Statut gradova iz 1882. izbrisao je Jevreje iz op{tinskih bira~kih spiskova. Proklamovani savez "prestola i oltara" donio je ograni~enja verskih sloboda i budistima, katolicima, protestantima i sekta{ima, ali su muslimani bili po{te|eni zbog svoje politi~ke pasivnosti. Univerzitetski statut iz 1884. trebalo je da obezbedi poslu{nost ad-

- 117 -

ministrativnog i nastavnog osoblja. Ni liberalni ni konzervativni carevi nisu pristajali na dono{enje ustava. Socijalno zakonodavstvo nije primenjivano. Politi~ke reforme posle 1905. bile su ograni~ene i zavr{ile su obnarodovanjem "osnovnih zakona" 1906. Primenjivanje zakona zavisilo je samo od cara koji zadràva titulu samodr{ca. Car i carski savet su prihvatali samo predloge zakona podnete od vlade. Carska suverenost bila je iznad narodnog suvereniteta. Agrarni zakoni od 1911. produbili su sukobe izme|u seljaka privatnih vlasnika zemlje i seljaka koji su ostali u zajednici – seoskoj op{tini. Sve do 1917. ruski pravni sistem je zadrào brojna obele`ja srednjovekovnog samodràvlja i polufeudalne elemente u odnosima na selu. Sudska reforma 1884. smanjila je broj sudova i odvojila sudstvo od uprave. Uvedena je porota i advokatura. Sudski postupak se zasnivao na na~elima javnosti i pismenosti. Sudovi su podeljeni na mesne i op{te. Car je imenovao sve sudije vi{ih sudova.

- 118 -

su smatrali da je u pore|enju sa zakonicima bilo koje dràve ovaj zakonik rimokatoli~ke crkve "mnogo dotjeraniji i savr{eniji". Od 1983. na snazi je novi Codex iuris canonici koji je podeljen na sedam knjiga i sadrì 1752 kanona. Prva – op{te odredbe; druga – bo`ji narod; tre}a – zadatak crkve da pou~ava; ~etvrta – zadatak crkve da posve}uje; peta – vremenita dobra crkve; {esta – kaznene mere u crkvi; sedma – sudski postupci. Dim{o Peri} isti~e: "da bez dobrog poznavanja kanonskog prava, ovde ne moè da se odredi koji kanon pripada vaseljenskom saboru, koji pomesnom ili se pak radi o potpuno novom".

- 167 -

osnovu navodne Konstantinove darovnice. Ovi falsifikati su dorpineli produbljivanju razlika i definitivnom rascepu na isto~nu i zapadnu crkvu 20. juna 1054. Katoli~ko kanonsko pravo podstaklo je u XI veku ambicije rimskih papa da se oslobode prevlasti svetovnih vladara u crkvenim poslovima i da u~vrste crkvenu disciplinu. Papska teokratija je pove}ala razilaènja isto~ne i zapadne crkve izme|u XI i XV veka. Poku{aji sklapanja crkvene unije u Lionu (1274) i Firenci (1439) bili su produkt teolo{ko-politi~kih kompromisa koje nisu prihvatili pravoslavni monasi, sve{tenstvo i narod. Zapadnjaci su na isto~njake gledali kao na izdajnike – {izmatike, a isto~njaci na zapadnjake kao na varvare ucenjiva~e. Katoli~ko crkveno pravo stavljeno je u XII veku u funkciju papskog oru|a vladavine. Monah Gracijan je ~etrdesetih godina XII veka priredio slaganje neskladnih kanona, poznatije pod imenom Decretum. Ova kompilacija standardnog kanonskog prava koristila se za studije i u sudskoj praksi. Papa Grgur IX je 1234. odobrio zbirku dekretala Rajmonda de Penjafortea kao drugi stub katoli~kog crkvenog prava. Papa Bonifacije VII je 1298. izdao zbirku papskih dekretalnih pisama, Liber sextus, a 1317. papa Kliment VI dodao je Liber septimus. Sve ove zbirke zajedno ~inile su Corpus Iuris canonici kao kompletan zbornik kanonskog prava katoli~ke crkve. Ovo monumentalno zakonodavno delo uporedivo je po {irini sa velikim pravnim sistemima rimskog i vizantijskog carstva. Pokajanja su ublaàvala strogo}u zapre}enih kazni koje su simboli~no izraàvale ogor~enost prema prestupu kao grehu. Pape su mogle da oproste ve}inu prekr{aja, osim izri~itih prekr{aja bo`jih zapovesti. Nisu mogli da oproste dela idolopoklonstva i ubistva zabranjena biblijskim zakonima. Od Grgura IX samo je papa mogao da proglasi neku osobu svetom i tako zavr{i sloènu proceduru kanonizacije. Corpus ivris canonici ostao je glavni izvor prava rimokatoli~ke crkve do 1917. Prvi put je objavljen pod tim imenom u Parizu 1500. u redosledu od {est delova: Decretum gratian, Gregoriana, Liber sexstus, Clementina, Extra– vagantes (kanonska zbirka iz XIII veka) i Extravagantes communes (kanonska zbirka s kraja XV veka). Papa Georgije XIII je 1582. objavio pre~i{}eni i novelirani tekst korpusa. Codex iuris canonici progla{en je 1917. za zvani~ni zbornik rimokatoli~ke crkve i vaìo je do 1983. Katoli~ki pravnici – kanonici

- 166 -

ZAPADNO CARSTVO od dràve – ba{tine do prosve}enog apsolutizma Evropski zapad su u V veku preplavila germanska plemena ~ija vojno-plemenska organizacija predstavlja osnov za obrazovanje ve}eg broja varvarskih dràva. Frana~ka plemena Ripuaraca i Salijaca stvorila su u vreme Klodovika (481-511) dràvicu koja }e postati vode}a zapadnoevropska dràva. Varvarski kraljevi su bili okruèni vojnim druìnama sastavljenim od pripadnika rodovske aristokratije. ^lanovi druìne su kralju polagali posebnu zakletvu vernosti. Ve}ina stanovni{tva ìvila je u seoskim op{tinama – markama. Dugo su opstali tragovi plemenske svojine na zemlji. Rimski veleposednici su sa~uvali imanja uz obavezu pla}anja danka kralju. Frana~ki kralj je prisvojio rimske dràvne posede i napu{tene privatne posede. Preostali Galo-rimljani iz vi{ih slojeva skoro su izjedna~eni sa Francima. Omogu}eno im je da obavljaju dràvne i vojne poslove. Frana~ko-rimska integracija dovela je ne samo do etni~ke koegzistencije germansko – romanskog stanovni{tva nego i do kulturnog proìmanja. Vojna nadmo} germanskih ratnika ublaèna je kulturnom superiorno{}u romanskog elementa ~iji latinski jezik postaje zvani~ni jezik dràve i crkve. Stapanje starogermanske ustanove druìnika i kasnorimskih oblika li~no–imovinske zavisnosti uslovilo je pojavu zapadnoevropskog feudalizma. Hri{}anska crkva na zapadu bila je po svojoj organizaciji i nivou civilizacije superiorna u odnosu na slabo organizovane varvarske dràve. Vlast Pape i biskupa pro{irivala se iz sfere ~isto crkvenih i duhovnih pitanja i na vladare patrimonijalnih dràva. Zapadnoevropski vladari su morali da u rimskoj crkvi traè posve}enje svog svetovnog autoriteta, ali se ni najmo}niji "sveti kraljevi" nisu pribliìli harizmatskoj vlasti vizantijskih i ruskih imperatora. Dràvno-crkveni

- 119 -

dualizam onemogu}avao je potpuni spoj Cezara i Hrista u liku jednog ~oveka. Feudalne evropske dràve su evoluirale od dràve – ba{tine u stale{kopredstavni~ke monarhije u kojima je vlast vladara ograni~eno kako od crkve tako i od plemstva. Apsolutne monarhije od XVI do XVIII veka oja~ale su dràvnu vlast centra nacionalnih dràva koje potiskuju ideju univerzalnog carstva. Gradovi su od XII veka postali vrlo uticajni u ekonomskom, politi~kom i pravnom ìvotu. Zapadnjoevropska civilizacija se od XI veka uzdiè istovremenim naporima manastirskih zajednica katoli~ke crkve i {irenjem urbanih oblika mediteranske civilizacije. Zapadnoevropska istorija dràvnosti pokazuje mnogo ve}e bogatstvo oblika srednjevekovnih monarhija (od kneèvine do carstva) i razli~ite oblike gradskog ìvota (od zavisnog grada do srednjovekovnih republika). Varvarske ranofeudalne dràve uglavnom nastaju iz vojne organizacije. Feudalizacija je slabila ulogu vladareve vojne druìne i narodne vojske. Organi dràvne vlasti po~inju da se stapaju sa aparatom privatne vlasti najve}im zemljoposednika. Krupni zemlji{ni posedi slabe dràvni centralizam i uslovljavaju nestabilnost ve}ih dràvnih tvorevina – ranofeudalnih carstava. Feudalizacija dovodi do "feudalne anarhije" – razdrobljene dràve. Krupni zemljposednici – magnati bili su i ekonomski i politi~ki ja~i od vladara. Feudalna vojska na ~elu sa krupnim feudalcima svela je kraljevsku vlast na tradiciju i varljivu religiozno-politi~ku ideologiju o vrhovnoj vlasti kao datoj od boga. Stvarna svetovna vlast pripadala je krupnim feudalcima koji preko kolektivnih organa feudalne oligarhije (kraljevske kurije, sabora feudalaca) kontroli{u vladara. Vertikalna povezanost dràvne vlasti, od kralja do obi~nog ritera – ratnika, bila je obezbe|ena pravnopoliti~kom hijerarhijom svojine – vlasti i ustanovom vazalne zavisnosti sitnijih od krupnijih reudalaca. Stale{ko – predstavni~ka

monarhija bila je kompromis izme|u feudalizma i monarhizma. Slabljenje magnata omogu}ilo je vladarima da uz pomo} sitnog i srednjeg plemstva ostvare formalno centralizovanu dràvu. Sukobe u feudalnom staleù iskoristila je rimska crkva koja se name}e kao

- 120 -

carevi morali da prihvate javnu epitimiju zbog zabrane ulaska u crkvu. U zapadnoj crkvi postoje sli~ni penitencijalni zbornici. Posle X veka, sve do XIV veka nije bilo novih gr~kih zbornika crkvenog prava. Pravoslavna crkva posle 1054. priznaje kao obavezne odluke svih sedam vaseljenskih sabora. Rimokatoli~ka crkva posle 1054. priznaje autoritet (ekumenskih koncila) kako prvih sedam (uz selekciju posebnih kanona) tako i svim kasnijim koncilima koje je od 1123. sazivao papa. Protestantske crkve posle 1517. priznavale su kao izvor crkvenog prava samo odluke prva ~etiri vaseljenska sabora. Uz pravila sedam vaseljenskih sabora, kao izvor crkvenog prava u pravoslavnoj crkvi vaìla su, a i danas vaè, pravila deset pomesnih sabora i zakonodavstvo dvanaest episkopa iz perioda od III do V veka, ~ija je pravila Trulski sabor 691/2 proglasio za op{teobavezna. Poslanica carigradskog patrijarha Tarasija (VIII vek) rimskom papi Hadrijanu pridodata je kasnije. Papa Hadrijan I je prebacivao patrijarhu Tarasiju {to je prihvatio tituli vaseljenskog patrijarha. Rivalstvo Rima i Carigrada stvaralo je konflikte. Latinski zapad je sve do XI veka bio slabiji i nerazvijeniji od Vizantije. Ideologija papskog primata nije se zasnivala od VI do XI veka na snazi nego na tradiciji da je episkop Rima Petrov naslednik. Karlo Veliki je, u ime frana~ke crkve, prihvatio kanonski zbornik koji mu je 774. poslao papa Hadrijan I. Dionisijevom zborniku bilo je pridodato nekoliko dekretalija, zbog ~ega je i dobio ime Dionisijevo – Hadrijanova zbirka. Ovaj zbornik je postao zvani~an u karolin{koj dràvi. Prepisiva~i su pro{irivali i osavremenjavali ovaj zbornik. Novi zbornici su sadràvlai nove tekstove ili su stare tekstove prire|ivali na novi na~in. Pojavljivali su se i falsifikati. Pseudo-Isidorove dekretalije predstavljaju zbornik koji sadrì mnogo falsifikata, pored ostalih i la`no pismo cara Konstantina papi u kome mu poklanja Rim. Zbornik je sadràvao autenti~ne dokumente ve{to dopunjene falsifikovanim pismima papa koje su ìvele pre IV veka. Ovaj zbornik koji je nastao oko 850. predstavljao je osnovu karolin{kog crkvenog prava. Falsifikati su razotkriveni tek u XV veku. Cilj krivotvoritelja bio je da uzdignu papsku vlast iznad svetovne vlasti na - 165 -

prava pravoslavne i rimokatoli~ke crkve su nepromenjive zapovesti date od samog osniva~a crkve Isusa Hrista i svetih apostola. U vreme kada je crkva bila "jedna, sveta, saborna i apostolska" ona se skoro isklju~ivo vodila svetim pismom i apostolskim predanjem. Obi~aji su bili va`niji od crkvenog zakonodavstva, a volja dràve do Milanskog edikta 313. nije imala uticaja na crkveno pravo. Drevna crkva nije poznavala nepogre{ivi organ, to je novotarija rimskog papstva. U periodu od IV do IX veka i na hri{}anskom latinskom zapadu nastaju kanonski zbornici u kojima se postepeno pojavljuju razlike. Najstariji zbornici kanona (Pontijski zbornik, Sinopsis kanona Stefana Efeskog) imali su hronolo{ki raspored. Kanonska sitagma u 60 naslova, nastala u VI veku, nije sa~uvana ali je prva rasporedila kanone po predmetima. Po uzoru na Sintagmu u 60 naslova, prire|ena je u drugoj polovini VI veka kanonska Sintagma u 50 naslova. Sastavio je Jovan Sholastik, advokat i prezviter u Antiohiji, kasnije carigradski patarijarh (565577). Ova sintagma je dobila zvani~an karakter kada je autor – patrijarh poslao ovaj zbornik svim episkopima carigradske patrijar{ije. Isto~na hri{}anska crkva uvaàvala je zakone isto~nih hri{}anskih careva – pre svega Justinijanov zakonik. Prakti~ni razlozi su doveli do ideje da se objedine knjiga kanona i knjiga zakona namokanon – zakonopravilo. U zbirke namokanona mogli su da u|u samo zakoni sa kojima je crkva saglasna. Nomokanon u 50 naslova nastao je u VII veku od nepoznatog autora koji je spojio kanonsku sintagmu u 50 naslova i izvode iz novela Justinijanovih. Slovenski prevod ovog dopunjenog nomokanona bio je u upotrebi kod Slovena do pojave {tampane krm~ije. "Fotijev" – nomokanon u XIV naslova, odnosno grana spojio je kanonsku sitagmu u XIV naslova i Zbornik tri dela (izvodi Justinijanovih propisa). Uz ovaj zbornik 883. prire|en je dodatak sa potpunim tekstom svih kanona. "Fotijev nomokanon" je istisnuo sve kasnije zbornike nakon {to ga je 920. sabor u Carigradu potvrdio (proglasio op{teobaveznim za sve autokefalne crkve). Epitimijini nomokanoni su regulisali oblike pokajanja, jer su ponekad i sami

- 164 -

univerzalna duhovno – dràvna sila – isti~u}i primat duhovne monarhije nad svetovnim monarhijom. Dualizam srednjovekovne zapadnoevropske vlasti bi}e prevazi|en tek u nacionalnim apsolutnim monarhijama – prete~ama moderne dràve. Zapadnoevropski feudalizam (sa izuzetkom Engleske), po~iva na feudalcu – zemljposedniku koji na svom posedu kombinuje svojinska i javnopravna ovla{}enja. Ekonomske i politi~ke povlastice plemstva svetovne i crkvene feudalce. Imunitetna prava su najpre uspostavljena na crkvenim posedima. Feudalci su se ponegde toliko osamostalili da su prisvojili pravo izricanja smrtne kazne u svojim "dràvicama". Feudalna anarhija je dovodila do ~este pojave feudalne nevere. Protiv nevernog vazala izricane su kazne od kojih je najva`nija oduzimanje feuda. @ak Le Gof isti~e da feudalizam podrazumeva zavisnost vazala od seniora, ali istovremeno stvara obavezu seniora da {titi svog vazala. Veze privatne zavisnosti su povezale i objedinile feudalni sloj dru{tva u hijerarhiju feudalaca – ratnika koji gospodare nad masom zavisnih seljaka.

Nasledni feud se pribliìo privatnoj svojini, ali je stalno pretila opasnost oduzimanja poseda. Vazali su ovisili o seniorima, a seljaci – kmetovi o gospodarevoj volji. Bekstvo iz za~aranog kruga zavisnosti bilo je jedan od motiva odlaska u krsta{ke ratove, pojave lutaju}ih vitezova i vitezova – razbojnika, a naro~ito se izrazilo u procesu kolonizacije prekomorskih zemalja posle otkri}a pomorskih puteva. Ideje pravno-politi~ke emancipacije su lagano podrivale feudalizam, ali su mnoge srednjevekovne institucije doìvele po~etak XIX veka. Frana~ko kraljevstvo doìvilo je vrhunac u VIII veku. Majordom Karlo Martel je u bici (kod Poatjea 732.) zaustavio arabljanskoislamski prodor. Fakti~ka vlast i nadmo} majordoma nad kraljem ozakonjena je progla{enjem Karlovog sina Pipina Malog za Frana~kog kralja. Rimski papa je dao svoj duhovni blagoslov, a frana~ki vladar je rimskoj crkvi dao dràvnu teritoriju – ravenski egzarhat sa gradovima Rimom i Ravenom. Papska dràva je od 756. do 1871. bila politi~ka realnost zapadne Evrope. Politi~ka bliskost frana~kih vladara i papstva dovela 800. do carskog krunisanja Karla Velikog. Zapadno carstvo se prostiralo od Mediterana do Baltika. Vizantija je ovaj zapadni udar mimo volje

- 121 -

prihvatila 812. iako je i dalje smatrala da njeni "zakoniti carevi" imaju primat u ~itavoj hri{}anskoj vaseljeni. Relativno brz raspad frana~kog carstva kona~no je odvojio Francusku od Nema~ke – romanstvo od germanstva. Carska titula je nestala u etni~ki heterogenom pojasu izme|u Severnog mora i Rima – Lotaringiji, ali su je prisvojili nema~ki vladari posle krunisanja Otona I za cara svetog rimskog nema~kog carstva 962. Nema~ko carstvo je predstavljalo imperijalni haos u kome su se papstvo i carstvo borili za mo}. Lokalni upravnici – grofovi postali su nasledni feudalci. Oton se u obuzdavanju feudalaca oslonio na rimsku crkvu kojoj je dao posebne privilegije – imunitete. Teoretski

su car i Papa bili ravnopravni, ali je stvarno bio nadmo}an svetovni vladar. Pape su po~ele ogor~enu borbu za prevlast nad carem u XI veku. Papa Grgur VIII je proglasio papsku supermatiju nad svim svetovnim vladarima koja uklju~uje pravo presu|ivanja i ka`njavanja. Car Henrih IV poku{ao je da 1071. smeni papu Grgura, ali je 1077. u Kanosi morao da klekne i moli opro{taj. Vormski konkordat 1122. predstavljao je kompromis koji poverava crkvi "duhovnu investituru", a caru uvo|enje biskupa u posed. Carska vlast zavisila je od rajhstaga. Slabljenje carske vlasti dovelo je u jednom trenutku do pojave dva cara. Papa Ino}entije III je oja~ao katoli~ku crkvu i uni{tio nema~ku prevlast u Italiji. XIII vek je doneo prevlast mo}nih svetovnih i crkvenih kneèva. Car je bio samo prvi me|u kneèvima. Zlatna bula Karla IV izdata 1356. predstavljala je pobedu kneèva – izbornika koji odlu~uju o izboru cara. Dinastija Habsburga je izborom jednog svog ~lana povratila carsku titulu, ali je carstvo u XVI veku predstavljalo dràvnopravni provizorijum – fikciju. Carevi Maksimilijan i Karlo V poku{ali su da krajem XV i po~etkom XVI veka obnove carsku vlast i oja~aju poliit~ko jedinstvo nema~kih zemalja. Sveto rimsko carstvo posle neuspeha nije bilo ni sveto, ni rimsko, niti carstvo. Imperija – nebuloza obuhvatala je skup od 2000 feudalnih poseda, desetak crkvenih kneèvina, oko 80 slobodnih carskih gradova i vi{e samostalnih kneèvina. Habsburzi su brakovima

- 122 -

drugom tomu papska pisma – dekretale rimskih episkopa od 384. do 498. Pravna sre|enost hri{}anske univerzalne crkve proistekla je iz visokog normativnog standarda rimskog univerzalnog carstva. U isto~nim delovima carstva ova veza je ostala neprekinuta i dovela do jo{ bliè veze pravoslavne crkve i vizantijskog carstva – gr~kog po jeziku i pravoslavnog po veri. Carigrad je u X veku bio najve}i hri{}anski grad na svetu, imao je 500.000 gra|ana, u vreme kada su Rim i Pariz imali manje od po 10.000 stanovnika. Teolo{ka pitanja su do IX veka izazivala politi~ke potrese i pobune {to svedo~i o snazi vere tada{njeg centra hri{}anstva. Pravoslavna crkva je uvek insistirala na svojoj su{tinskoj nepromenjivosti, jer su su{tinski ciljevi njene misije dati jednom za svagda. Dràvno-crkveno sadejstvo cara kao hri{}anina podre|uje patrijarhu, a patrijarha kao podanika dràve caru. Ideolo{ka simoblika krstonosnog globusa ozna~avala je hri{}anski ekumenizam a krstoobrazni skiptar simoblizirao je rimskohri{}ansku hegemoniju nad svetom. Elen Arveler isti~e da je od VII veka romejsko carstvo bilo sve manje "hri{}ansko carstvo rimskog istoka" a sve vi{e "gr~ko carstvo hri{}anskog istoka". Vizantija je zajedno sa rimskom crkvom do 1054. podigla srednjovekovno hri{}anstvo kao naddràvnu zajednicu, da bi posle raskola pravoslavlje o~uvalo najdublju povezanost sa anti~ko-pravovernom tradiciojom saborne vaseljenske crkve prvih episkopa i prvih careva – hri{}ana.

Pravoslavna crkva smatra da je kanonsko pravo zavr{ilo svoj razvitak usvajanjem Nomokanona od XIV naslova, odnosno grana – kada je 883. izvr{ena druga redakcija. Pravila doneta posle 883. nazivaju se crkveno pravo. Kanonsko pravo je jezgro crkvenog prava. Rimski episkop je od patrijarha zapada postao 756. poglavar crkvene dràve i pokrovitelj, od 800., zapadnog carstva. Mo}no papstvo od kraja XI do po~etka XIV veka teìlo da "duhovni ma~" papa bude ja~i od "svetovnog ma~a" kraljeva. Kanonska "argumentacija" trebala je da to opravda. Zajedni~ki izvori crkvenog

- 163 -

KANONSKO PRAVO I CRKVENA PRAVA Prva velika kriza hri{}anstva dogodila se u II veku, jer vi{e nije bilo ìvih svedoka pracrkve. Saborni hri{}ani su postepeno stvorili institucije. Apostolsko nasle|e povereno je episkopu i sve{tenstvu. Saborni hri{}ani su stvorili izjavu vere zvanu simbol vere. Kanon je utvrdio ~etiri jevan|elja, apostolske poslanice i jedno otkrovenje. Ostali dokumetni ranog hri{}anstva su odba~eni kao apokrifi – za crkvu neprihvatljiva dela. Dòzef Lin~ isti~e da su "episkopi, simboli vere i novozavetni kanon uobli~ili vaseljensko hri{}anstvo u III i IV veku i dali mu ~vrstu strukturu i jasno}u verovanja".

Konstantinovo pokr{tavanje dovelo je do ubrzane hristijanizacije pa je 380. car Teodosije (379-395) proglasio pravoverno hri{}anstvo zvani~nom verom rimskog carstva. Hri{}anstvo kao dràvna religija oblikovalo se u "normativno hri{}anstvo" u kome su zakoni {titili kanone. Jevreji su bili zakonom za{ti}ena verska manjina, ali nisu bili ravnopravni sa pravovernim hri{}anima. Vaseljensko hri{}anstvo se oslanjalo na sposobnu elitu episkopa i monaha, ali i na razvijenu hijerarhiju brojnog sve{tenstva i ekonomsku – graditeljsku preduzetnost koja je u~inila vidljivim trijumf hri{}anstva. Vode}e episkopije bile su Rim, Aleksandrija, Antiohija, Kartagina i Jerusalim. U petom veku ove episkopije su dobile status patrijarhata. Episkop Rima je bio patrijarh zapada, ali van svog patrijarhata nije imao stvarnu vlast nego samo dostojanstvo prvog po ~asti. Ortodoksna crkva nije imala jednog poglavara nego su sabori episkopa sazivani od rimskih ili vizantijskih careva donosili bitne odluke. Hri{}ansko rimsko carstvo je u saradnji sa episkopima stvaralo brojne propise crkvenog prava.

Monah Dionisije Mali po~eo je po~etkom VI veka da sakuplja i sre|uje propise crkvenog prava. Prvi zapadni kanonski pravnik sakupio je u jednom tomu sve kanone crkvenih sabora, a u

- 162 -

pro{irili svoju carsku vlast na [paniju i njene italijanske i ameri~ke posede. Karlo V je morao da svog brata Ferdinanda imenuje za savladara zaduènog da vlada Austirjom, Nema~kom i ostacima Ugarskog kraljevstva. Stalni sukobi sa Osmanlijama i na kopnu i na moru odredi}e zapadnoevropsku istoriju severnog Mediterana koji gubi zna~aj svetskog mora. Karlo je obnovio ideju univerzalnog carstva koje predvodi katoli~ki svet u borbi protiv ju`nog islama i severnog protestantizma. Imperijalna ideja je od francuskih i engleskih kraljeva shva}ena kao opasnost svetskog carstva, {to dovodi do uspostavljanja njihovix politi~kih i ekonomskih odnosa sa osmanlijskim i ruskim carstvom. Ogromna potencijalna mo} carstva bila je podrivana duboko ukorenjenim partikularizmom i verskim raskolima. Vestfalski mir je 1648. razdelio zapadno carstvo na preko trista samostalnih jedinica – podeljenih na protestantski sever i katoli~ki jug. Poraz imperijalne politike Habsburgovaca doveo je krajem XVI i po~etkom XVII veka do podele carstva na katoli~ke i protestantske dràve. Luterovska reformacija u~inila je protestantske suverene apsolutnim gospodarima tela i du{a podanika. Verska sloboda savesti i li~ni odnos sa bogom ukidaju rimsku crkvenu hijerarhiju, ali istovremeno uspostavljanje autoritarne politi~ke vlasti protestantskih kneèvina ja~a svetovnu vlast: kao "organizaciju protiv zla". Luter je u strahu od pobune i uspostavljanja egalitarne teokratije osudio pobunu protiv svetovnih vladara. Francuski i holandski protestanti su ostali verni ideji tiranomahije – narodnog otpora protiv apsolutne monarhije.

Nema~ka nije uspostavila nacionalno carstvo, ali je postala zajednica ve}ih i manjih apsolutnih monarhija koje suvereno upravljaju svojim teritorijam ali vode samostalnu versku i spoljnu politiku. Uzdizanje Pruske u XVIII veku bilo je posledica uspe{ne sekularizacije tvorevine monaha – vojnika (teutonskog reda) objedinjene pod energi~nom vla{}u dinastije Hoencolerna. Fridrih I je 1700. osigurao kraljevsku krunu. Fridrih II je polovinom XVIII veka osigurao politi~ku premo} Pruske u Nema~koj. Realna politika

- 123 -

donela je teritorijalno objedinjavanje pruskih zemalja u~vr{}eno do tada nevi|enim uticajem dràve na obrazovanje i zakonodavstvo. Fridrih Veliki je zastarelu luterovsku koncepciju dràve zasnovane na boànskom pravu zamenio svetovnom idejom da je vladar "samo prvi slu`benik dràve." Ideja du`nosti stavljena je iznad ideje slobode. Prosve}eni apsolutizam se oslanjao na vojsku i policiju – razvijeni birokratski aparat. Savez kralja i plemstva stvorio je sredstva nema~kog ujedinjenja, ali nije bilo nacionalne ideologije. Austrija je mogla samo da ograni~enim reformama u~vrsti svoju podunavsku imperiju u kojoj su Nemci – katolici bili manjina. Francuska revolucija ujedinila je Prusku i Austriju u odbrani feudalnog poretka. Napoleon I je 1806. naterao austrijskog vladara da se odrekne titule svetog rimskog carstva Nema~ke. Politi~ka nemo} i vojni porazi probudili su nema~ki nacionalizam. Austrija je i pored reformi cara Josipa II ostala konzervativna katoli~ka dràva i nije mogla da se prakti~no angaùje u nacionalnom konstituisanju Nema~ke. Opravdano strahovanje Meterniha da bilo kakve inovacije podrivaju evropski poredak zasnovanu na ravnoteì sila, a austrijski primat se svodio na obuzdavanje pruskih ambicija. Nema~ki savez 1815. predstavljao je labavu konfederaciju koja je uspostavila ravnoteù izme|u vojni~ki ja~e Pruske i diplomatski ve{tije Austrije. Be~ki kongres 1815. imao je kao posledicu stvaranje svete alijanse ruskog, austrijskog i pruskog dvora. Prvi put od Makijavelija i Ri{eljea eti~ka ograni~enja su uneta u odnose velikih evropskih sila. Krimski rat 1855. sru{io je Svetu alijansu {to je ubrzalo dinamiku nema~kog pitanja. Opadanje feudalizma i ja~anje gra|anskih vrednosti probudilo je nacionalna ose}anja, ali je politi~ka odluka bila u rukama pruskog kralja i pruske aristokratije – junkera. Nema~ka se, tri veka posle Engleske i Francuske, pribliàvala ostvarenju nacionalne monarhije –carstva. Zapadno hri{}anstvo (katolicizam i protestantizam) bilo je do po~etka XVIII veka glavni inspirator zapadnoevropske civilizacije. Racionalne pravne i politi~ke koncepcije su potisnule shvatanja o svetosti vlasti i trajnom prisustvu provi|enja u istoriji. Sve crkve su izgubile nekada{nji autoritet, jer se {irila svest o njihovoj

- 124 -

Sabor u Ferari i Firenci (1438-1445) okupio je pored ve}ine katoli~kih biskupa i veliko vizantijsko poslanstvo od oko 700 ~lanova (car, carigradski patrijarh, dvadeset episkopa, monasi i ~inovnici). Dekret o ujedinjenju potpisan je 6. jula 1439. od strane svih u~esnika, osim dvojice gr~kih zelota. Pravoslavna crkva, posebno svetogorsko mona{tvo, odbacilo je uniju i po cenu turskog ropstva. Prividni

uspeh firentinske unije podigao je autoritet papstva na zapadu. Saborski pokret se postepeno ugasio, jer su se sami vladari pojedina~no sporazumevali sa papama. Pretnja sabornosti nije promenila teoretsko-ideolo{ke osnove papstva ali je njegovo parkti~no funkcionisanje promenjeno. U drugoj polovni XV i prvoj polovini XVI veka pojavljuju se renesansne pape – aristokrate, pokrovitelji umetnosti i zarobljenici italijanske politike. Spoljni sjaj papstva prikrivao je stvarnu nadmo} svetovnih vladara. Unutra{nja reforma katoli~ke crkve nije uspela. Lokalne reforme u pojedinim biskupijama svodile su se na promene u crkvenoj birokratiji, finansijama i obredima. Pape su oko 1500. kritikovane zbog uprave i svetovnosti, a bili su retki kriti~ari crkvene doktrine. Humanisti su kritikovali narodnu pobo`nost kao "me{avinu prostote i sujeverja". Erazmo Roterdamski (1469-1536) bio je o{tar kriti~ar spolja{njih oblika crkvenog ìvota i hvalio moralno usmerenu i na Bibliji zasnovanu religiju. Pobo`ni pokreti su prihvatali vladare koji su svoju nadre|enost nad crkvom pokazivali podr{kom reformama. [panska inkvizicija je stvorena 1478., uz papsko odobrenje, ali je bila potpuno podre|ena kraljevskoj politici Ferdinanda i Izabele usmerene na iskorenjivanje jevreja, muslimana jeretika i kriti~ara. Pronalazak {tampe i kori{tenje nacionalnih jezika omogu}ili su {irenje antipapskih ideja ranije neslu}enom brzinom. Vode}i reformator Martin Luter (1483-1546) otvorio je svojim

pozivom za raspravu povodom opro{tajnica 1517. najdublju krizu u zapadnoevropskom hri{}anstvu koja je okon~ala verski monopol katoli~ke crkve i zavr{ila srednjovekovno doba vere. Rimokatoli~ka crkva se suo~ila sa mnogim izazovima i morala je da prihvati mnoge promene uz vernost doktrini i kanonima.

- 161 -

pomirenjem suprotnosti. Papstvo je dobilo najodaniji i najborbeniji red, a Franjini u~enici – sledbenici koji su ostali verni njegovoj nauci o siroma{tvu – nazvani mala bra}a – progla{eni su jereticima i spaljeni na loma~i. Pesnik Dante je u spevu Pakao pokazao surovost – srednjovekovne politike u sukobima papstva i carstva, ali je zadrào duboka verska ube|enja. Doba vere je od XIV veka polako prolazilo i italijanski trgovci podsti~u novi smer razvoja civilizacije kao dostignu}a ovozemaljskog ìvota bez srednjovekovne religiozne strasti.

uslovljenosti posedom i statusom. Savez oltara i prestola nije vi{e bio nedodirljiva. Verska pitanja odlaze na margine nacionalnog ìvota. Sekularizacija dràve stvara nacionalizam kao neku vrstu svetovne religije – zamene za tradicionalnu religiju.

ôvek je u Firenci XIV i XV veka postao merilo svih stvari. Studije gr~kog i latinskog okretale su umove mislilaca i umetnika izvorima antike. Renesansa veruje "~ovek moè sve {to ho}e". Zato poloàj papstva unutar crkve nije 1417., u vreme izbora Martina V, kao 1294. kada je Bonifacije VIII izabran. Svetovni vladari su se 1417. mnogo vi{e uplitali u crkvene poslove, naro~ito finansije, nego 1294. Papstvo je moglo da delimi~no povrati mo} samo u Italiji i Nema~koj koje su zahva}ene feudalnom anarhijom. U Francuskoj i Engleskoj – nacionalnim monarhijama papa je mogao da deluje samo uz saglasnost kralja. Koncilski pokret u XV veku zasnivao se na verovanju da hri{}anski svet moè {tititi svoje interese i od zabludelog pape. Na saboru u Konstanci u~esnici su podeljeni na italijansku, nema~ku, francusku i englesku "naciju" (kasnije je dodata i {panska "nacija"). Koncilijaristi su proglasili superiornost sabora nad papom koji predstavlja samo izvr{nu vlast. Malo je nedostajalo da se od apsolutne duhovne monarhije do|e do ustavne duhovne monarhije ili do slobodne demokratije. Koncil je u Bazelu (1431-1449) ograni~io papske prihode na papsku dràvu i izabrao koncilske odbore da vr{e sudske, upravne i izvr{ne du`nosti pape. Papa Evgenije IV (1431-1447) poku{ao je da sklapanjem crkvene unije sa Carigradskom patrijar{ijom oja~a svoju poziciju. Vizantijski car Jovan VIII Paleolog (1425-1448) radije se dogovarao sa papom, nego sa bazelskim kancilom, pa je papa prenio saborsko zasedanje u Firencu. Episkopi su se pridruìli papi, (samo ih je sedam ostalo u Bazelu) pa je papstvo steklo odlu~uju}u prednost.

- 160 -

- 125 -

SREDNJEVEKOVNO NEMA^KO PRAVO od germanskog prava do pandektnog prava Germansko pravo je obi~ajno pravo germanskih plemena na ~iju je homogenizaciju uticalo delovanje frana~ke dràve – carstva. Karlo Veliki je ostavljao na snazi lokalne obi~aje, a Langobardima je ostavio sopstveno zakonodavstvo. Uticaj rimskog prava bio je vrlo ograni~en zbog personalnog vaènja zakona. Pravni partikularizam stvarao je probleme u etni~ko-plemenski izme{anim sredinama. Zapisivanje obi~aja sluìlo je pouzdanijem su|enju. Varvarski zbornici rimskog prava primenjivani su na galorimsko stanovni{tvao. Vulgarizovano rimsko pravo opstalo je samo na jugu Francuske. Varvarski zbornici obi~ajnog prava predstavljaju zbirke plemenskih obi~aja. Salijski zakonik sadrào je oko 70 odredbi koje reguli{u veliki broj krivi~nih dela koja se ka`njavaju nov~ano-zakonska kompozicija – krvnina za ubistvo, a za ubistvo slobodnog franka bila je 200 solida, a za ubistvo slobodnog galorimljanina 100 solida. Sima Avramovi} isti~e: "zbog toliko prenagla{ene kazusti~nosti i zastupljenosti nov~anih kazni salijski zakonik, kao i niz drugih varvarskih zakona, naprosto podse}a na nekakav cenovnik krivi~nih dela." Ripuarski zakonik je razvijeniji od salijskog, pre svega zbog uticaja rimskog i crkvenog prava. Kraljevsko pravo se vi{e zasnivalo na pismenoj tradiciji nego na drevnim germanskim obi~ajima. Op{te pravo je menjalo obi~ajni pravni sistem. Kraljevski edikti i kapitulari su predstavljali nove propise.

Kolektivna obele`ja svojine prisutna su kako na op{tinskoj zemlji tako i u porodi~noj svojini. Stvarna prava na nekretninama bila su bliska dràvini ili plodouìvanju. Na pokretnim stvarima postojala je privatna svojina. Obligaciono pravo je bilo nerazvijeno. Brak se zaklju~ivao izme|u oca devojke i budu}eg muà. Pod uticajem crkve brak odbija obaveznu crkvenu formu. Formalna neraskidivost crkvenog braka nije bila op{teprihva}ena, do razvoda

- 126 -

su osvojili univerzitete i suzbili uticaj svetovnog sve{tenstva. Papstvo je podràvalo fratre kao svoju vojsku na duhovnom polju. Sidni Peinter smatra da su prosja~ki redovi bitno uticali na ja~anje papske monarhije.

Opadanje papske teokratije po~elo je u XIV veku sa krizom zapadnoevropske hri{}anske zajednice. Nestao je iskreni verski zanos koji su probudili sveti Dominik i sveti Franja. Ja~ala je dràvna ideja, pa je i ve}ina katoli~kih prelata XV veka verovala da je na prvom mestu odanost dràvnom vladaru. Veli~anstvena crkvenopoliti~ka organizacija katolicizma iz XI, XII i XIII veka nije uni{tena ali je njena snaga kopnila. Papa Bonifacije VIII (1294-1303) doìveo je optu`be i prepad koji su mu skratili ìvot. Po~etkom XIV veka bio je uni{ten nekada mo}ni templarski red. Pape su u Avinjonu postali taoci francuskih kraljeva, a ugled im je umanjen i zbog rasko{nog na~ina ìvota. Antipapsko raspoloènje se u XIV veku ra{irio u Engleskoj koja je pape smatrala saveznicima francuskih kraljeva – Avinjonski period (1306-1375) poznat je kao vavilonsko ropstvo papa. Rimskog papu Urbana VI (1378 – 1389) izabralo je dvanaest od {esnaest kardinala. Francuski kardinali izabrali su protivpapu Klimenta VII (1378-1394) u Avinjonu. Veliki raskol je potrajao do sabora u Konstanci 1415. Postojala su trojica papa kojima je Koncil u Konstanci odrekao legitimitet. Engleski kralj Henri V ubrzao je svojim pristankom izbor novog pape Martina V (1417-1431). Koncil je otpo~eo reformu crkve. Raskol je samo zale~en. Dràvni vladari su pove}avali kontrolu nad crkvom. Su{tinski temelji budu}ih nacionalnih crkava i reformacije postojali su ve} krajem XV veka. Papska teokratija se odràla u papskoj dràvici do ujedinjenja Italije 1871. Katoli~ka crkva je povremeno dobijala zna~ajnu politi~ku ulogu, ali vi{e nikada nije obnovila srednjovekovnu mo} papstva. Gotska opsednutost boànskim svetlom popu{ta pred o~ekivanjima ljudske sre}e. Srednjovekovno katoli~anstavo u srednjovekovnom "vremenu katedrala" pokazuje pored papstva, kanonika, skolastika i likove srednjovekovnog humanizam. Versko nadahnu}e podstaklo je Franju Asi{kog da razdeli svu imovinu i osnuje prosija~ki red. Susret "najve}eg vernika" – budu}eg svetitelja Franje i "najve}eg politi~ara" pape Ino}entija III zavr{io se za katoli~anstvo ~estim

- 159 -

(1198-1216) bio je zanet politi~kom mo}i crkve i lako je posezao za svetovnim ma~em. Rimski biskup se ume{ao u nadmetanje za carsku krunu, a sporio se sa francuskim i engleskim kraljevima. Veli~inu Ino}entijevog uticaja pokazuje da mu je uspelo da pokrene tri krsta{ka pohoda, dva protiv islama i jedan protiv jeretika – katara na jugu Francuske.

Posle krsta{kog osvajanja Carigrada 1204. Ino}entije III se nametnuo kao vo|a hri{}anskog sveta. Papa je slao svoje predstavnike – legate koji su {irili papin uticaj po celom katoli~kom svetu – od Sicilije do Skandinavije, od Irske do Poljske. Najva`niji organ papskog dvora bila je kancelarija koja je slala papska pisma. Ino}entije III je usavr{io registre papskih pisama da bi spre~io pojavu falsifikovanja papskih dokumenata. Papska kancelarija je posluìla kao uzor dvorskim kancelarijama svetovnih vladara. Papske finansije zasnivale su se na prihodima od papskih vazala, prihodima crkvene dràve i godi{njeg poreza zvanog petrov nov~i}. Kraljevi nisu bili vredne plati{e, pa su pape crkvenim prelatima nametnule davanja u vidu darova u gotovini. Sve{tenstvu je u XIII veku nametnut porez na prihod. Ino}entije III je ubirao porez na prihod radi finansiranja krsta{kih pohoda. Skupljeni novac je ~esto delio sa kraljevima. Ino}entije III je prisvojio pravo raspolaganja svim crkvenim poloàjima. Uzimanje darova se od dobrovoljnog davanja pretvorilo u stalnu obavezu. Napla}ivanje uslu`nine je donosilo velike prihode papstvu na {tetu biskupija. Prodaja opro{tajnica za grehove bila je unosan, iako moralno sumnjiv izvor papskih prihoda. Po~etkom XIV veka po~ela je praksa davanja sveobuhvatnog opro{taja rimskim hodo~asnicima koji su ostavljali velike svote novca u vidu dobrovoljnih priloga. Jubilejni sistem je usavr{en 1390. prodajom opro{tajnica " kao da je jubilej" za koje se ve}ina vernika nadala da donose spasenje, a {to je uàsavalo iskrene vernike. Papska blagajna je prepustila skupljanje prihoda italijanskim trgova~kim ku}ama poput ku}e Medi~i. Prosija~ki redovi su istovremeno propovedali siroma{tvo i suzbijali jeretike. Franjevci i dominikanci su organizovali inkviziciju koja je jeres svela na neznatnu meru. Dominikanac Toma Akvinski je skolasti~ki protuma~io Aristotela i stvorio celokupan sistem srednjovekovne teologije katoli~ke crkve. Tomisti~ki spoj logike (razuma) i religije (vere) ostao je do danas osnova katolicizma. Fratri

- 158 -

je dolazilo i pored protivljenja crkve. @ene su bile pravno za{ti}ene strogim kaznama, posebno u slu~aju silovanja. Nasledno zakonsko pravo davalo je prednost deci, a usvojenje je sluìlo za ostvarenje efekata testamenta. Samo zave{tanja u korist crkve podse}aju na elemente klasi~nog testamenta. Osnovni pe~at krivi~nom pravu daje {iroko raspsrostranjena kompozicija i retke smrtne kazne. Potiskivanje krvne osvete izraàvalo je snagu dràve i spre~avalo samopomo}. Sudstvo je dugo nosilo tragove plemenskog su|enja. Karlo Veliki je su|enje prenio u nadle`nost grofova. Na presudu grofovskog suda moglo se ponekad àliti kraljevskom sudu. Pored racionalnih dokaza kori{}eni su iracionalni dokazi. Do XV veka nije postojalo neko op{te pravo, a nema~ke zemlje su koristile svoje partikularno pravo. Zakonodavna delatnost bila je slaba i usmerena na pojedina~na pitanja, ali je carska podr{ka recepciji rimskog prava bila zna~ajna. Zemaljski kneèvi nisu se previ{e suprostavljali {irenju rimskog prava kao op{teg prava, jer im vi{e nije pretila opasnost od carske vlasti. Zemaljska prava predstavljala su obi~ajno germansko pravo dopunjeno uredbama i re{enjima vladara. Saksonsko ogledalo 1225. predstavlja pravni spomenik, koji je nastao zapisivanjem obi~aja i sudske prakse te saksonskog feudalnog prava. Uticaj ovog pravnog spomenika osetio se u XIV veku i u drugim pokrajinama.

Gradsko pravo je razvijenije i od zemaljskog prava i od feudalnog prava. Gradski sudovi su pro{irili svoju nadle`nost na sve stanovnike gradova i njihova sudska praksa potiskuje i zemaljska prava i feudalno pravo. Pravo najrazvijenijih gradova Magdeburga, Hamburga i Kelna pro{irilo se na niz drugih gradova. Magdebur{ko pravo je prodrlo na istok, pravo Kelna je dominiralo u toku Rajne, a pravo Hamburga na Pribaltiku. Nema~ki sudovi su podigli autoritet rimskog prava {to je dovelo do postepene recepcije. Centralni carski sud osnovan 1195. zna~ajno je uticao na {irenje rimskih institucija kao op{teg prava. Op{te pravo je bilo jedinstveno za razliku od rascepkanog carevinskog prava.

Op{te pravo je bilo supsidijarno i njegova primena je zavisila od volje stranaka. Sudije nisu koristile Justinijanovu kodifikaciju nego zbirku glosa iz 1250. Kasniji pravnici – kameralisti su koristili

- 127 -

Justinijanovu kodifikaciju i oìvili rimsko pravo u obliku pandektnog prava koje se u Nema~koj primenjivalo do 1900. Podeljena feudalna svojina nametnula je potrebu za{tite kako dràvine tako i drànja. Obi~na tradicija je zamenila sve~ane i simboli~ne akte investiture prilikom predaje poseda. Obligaciono pravo je sledilo principe rimskog prava. Brakovi su se sklapali isklju~ivo u crkvama po pravilima kanonskog prava. Poloàj ène u nasle|ivanju bio je povoljniji po gradskim pravima nego po zemaljskim pravima. Slaba carska vlast je oìvila starogermanske tradicije samopomo}i i privatne inicijative u krivi~nim postupcima. Apsolutne kneèvine od XVII veka uvode zakonsko gonjenje krivi~nih dela. Prestupi su se ka`njavali nov~ano, telesno i oduzimanjem ~asti. Zlo~ini (namerno ubistvo, izdaja, paljevina, trgovanje, silovanje, plja~ka, napu{tanje katoli~anstva se ka`njavaju smr}u (odsecanjem glave, davljenjem). No}na kra|a je ka`njavana ve{anjem. Selja~ki ustanci su "ozakonili" stroge kazne za pobunu – zakopavanje u zemlju ìvih krivaca i krunisanje uàrenom "krunom". Krivi~ni zakonik Karolina donet 1532. predstavlja vrhunac carskog zakonodavstva. Ovaj zakonik je trebalo da popuni pravne praznine u zemaljskim pravima. Zakonik je prvi put uveo op{te pojmove i sistematizovao sadràj. Karolina je potpunija, preglednija i jasnija od dotada{njih izvora prava. Selja~ki ustanak 1525. odrazio se u surovim kaznama koje su javno izvr{avane. Paklene muke su preto~ene u zakone. Kaznene odredbe su ìgosale krivca i pokazivale veli~inu mo}i dràve, ina~e nedostupnu podanicima. Mi{el Fuko isti~e da su srednjovekovna javna pogubljenja i pravosudni i politi~ki ritual gubili{ta sluìla kao ogledalo mo}i dràve nad telom krivca kao glavnom metom ka`njavanja. Istra`na tortura je trebala da dovede do istine, a fizi~ke kazne do trijumfa zemaljske pravde. Crkva je bila zaduèna za spas du{a koje pokaù iskreno kajanje i veru. Kazneni sistem je obavljao pravno – politi~ku funkciju zastra{ivanja. U toku XVIII i XIX veka donete su brojne kodifikacije zasnovane na pandektnom pravu. Naja`niji zakonici su: Op{te zemaljsko pravo za pruske dràve iz 1794., Bavarski krivi~ni zakonik iz 1780, Op{ti gra|anski zakonik iz 1811. i Saksonski gra|anski zakonik iz 1863. Sporovi izme|u germanofila i romanofila obeleìli su pravno – teoretske rasprave, koje nisu bitno uticale na

- 128 -

simonije. Lav IX je bio prvi papa koji je nakon skoro tri veka pre{ao Alpe i u~estvovao na crkvenim saborima u Francuskoj i Nema~koj. Umerena crkvena reforma dovela je do internacionalizacije papskog dvora {to je probu|enu papsku vlast {irilo na novim prostorima. Radikalni reformatori su iskoristili nemo} cara-de~aka Henrika IV da u vreme pape Nikole II (1059-1061) povere izbor pape kolegijumu kardinala kako je ostalo do danas. Car je bio samo obave{tavan da je papa izabran. Car Henrik IV (1056-1106) osamostalio se kao vladar 1071., s namerom da povrati autoritet carske vlasti. Papa Grgur VII (1073-1085) verovao je da rimska

crkva treba da vodi sve druge crkve i zabranio je sve{tenicima da ih laici uvode u zvanja. Papa je otvoreno napao ideolo{ki koncept "svetog kraljevstva" u ime "najvi{eg sve{tenika" – Hrista kome su obe}ana sva kraljevstva sveta. Ideolo{ki sukob je podelio crkvu i svetovne vladare. Mnogi biskupi bili su na strani cara, a brojni plemi}i su stali na stranu pape. Grgur je 1076. ekskomunicirao cara iz crkve i li{io ga carskog zvanja. Bio je to poziv na pobunu koja je usledila. O~ajna pozicija prisilila je Henrika IV na poniènje u zamku Kanosa. Tri dana je bosonog dolazio da moli opro{taj. Papa je poni{tio izop{tenje, a to je slomilo snagu pobune. Kada se car u~vrstio na prestolu sukobi su oìvili. Papa je morao da pobegne na jug Normanima kada je car zaposeo Rim. Carske pape nisu uspele da kontroli{u celu crkvu. Novi car Henik V (1106-1125) postigao je kompromis, tzv. vormski konkordat, 1122. sa papom Kalikstom II (1119-1124). Car je odustao od investiture i dozvolio kanonske izbore, iako je nema~kom vladaru dozvoljeno da prisustvuje izboru. Car je mogao da biskupu ili opatu dodeli neko svetovno zvanje ili imovinu. Papske reforme su dovele do priznanja pape za poglavara katoli~kog hri{}anstva. Pape su preuzele vo|stvo u organizovanju krsta{kih pohoda u kojima u~estvuju svetovni vladari kao neposredne ratne vo|e. Papstvo je do po~etka XIII veka postalo jedan od najzna~ajnijih ~inilaca evropske politike. Pape su do po~etka XVI

veka potpuno kontrolisale crkvene ljude, finansije i zakone. Papska monarhija je svoj vrhunac doìvela u XIII veku. Narodne jeresi i verski pokrti niìh slojeva uznemirili su ceo lai~ki svet, ali je crkva trijumfovala nad svojim protivnicima. Papa Ino}entije III

- 157 -

govanim pravnim i ekonomskim poloàjem. Zapadno mona{tvo je do reformi bilo u anarhi~nom stanju, pa je uvo|enje benediktskih pravila oja~alo unutra{nju disciplinu i omogu}ilo zna~ajnu ulogu manastira u verskom, kulturnom i ekonomskom ìvotu. Usitnjavanje carstva ograni~ilo je stvarne domete karolin{ke reforme koja je oja~ala mona{tvo i podigla ugled i autoritet papstva. Uspostavljen je crkveni monopol u obrazovanju.

pravni ìvot. Modernizacija pravnog sistema i odbacivanje zastarelih pravnih institucija predstavlja jedan od motiva politi~kog delovanja novih socijalnih ~inilaca. Pravo je lagano sledilo nove dru{tvene i politi~ke tokove koji su vodili ka ~vr{}oj dràvnoj integraciji nema~kog prostora.

Oton I (936-973), obnovitelj carstva, traìo je podr{ku crkve kao velikog zemljoposednika i kao rasadnik obrazovnih i pouzdanih upravlja~a. Pojavili su se grofovi – biskupi koji su objedinili svetovnu i duhovnu vlast. Otonsko carstvo je uspostavilo blisko savezni{tvo sa nema~kom crkvenom hijerarhijom. Crkva u Francuskoj bila je oko 1000. podre|ena svetovnoj mo}i, jedino se odràla tradicija crkvenog miropomazanja kraljeva prilikom krunisanja. Nestankom frana~kih careva papstvo se u Italiji suo~avalo sa ambicijama lokalnih plemi}kih porodica. Crkvom je zavladao nepotizam pa je {esnaestogodi{nji de~ak postao papa Jovan XII (955 – 964). Smanjila se mo} papstva, ali je papska titula predmet otimanja me|u italijanskim aristokratama. Mo}ni nema~ki carevi su se povremeno me{ali i presu|ivali, a pape po~etkom IX veka nemaju skoro nikakav politi~ki zna~aj. Klinijevska reforma je u XI veku oja~ala zapadno mona{tvo, koje se nije otvoreno suprostavilo svetovnoj kontroli nad crkvom, ali je traìlo odgovornu svetovnu vlast nad crkvom. Ideal saradnje crkvenih prelata i svetovnih vladara podse}a na vizantijski ideal simfonije. Svetovna dominacija bi}e osporena u drugoj polovini XI veka. [irenje nezadovoljstva i jeresi, posle izostajanja milenaristi~kih velikih o~ekivanja od dolaska drugog milenijuma, podstaklo je nove reformatore da traè primenu kanonskog prava i ja~anje papske vlasti. Godine 1046. trojica ljudi su se predstavljala kao rimski biskupi – pape. Car Henrik III (1039-1056) poku{ao je da uspostavi red na saboru u Sutriju. "Sveto carstvo" je presudilo papstvu ra{~injenjem "papske trojice" i imenovanjem uglednih reformatora za nove pape 1046., 1047. i 1048. Papa Lav IX (1048-1056) preuzeo je papsku tijaru sa ambicijom da preobrazi papstvo u aktivnu silu u crkvenim poslovima. Traìo je po{tovanje kanonskog prava, po{tovanje sve{teni~kog celibata i izbegavanje prodaje crkvenih zvanja –

- 156 -

- 129 -

SREDNJEVEKOVNA ENGLESKA od varvarsko-feudalne do nacionalno-apsolutne monarhije Pad rimske imperije u V veku koriste germanska plemena koja su naseljavala Britaniju u manjim grupama i postepeno. Anglosaksonski naseljenici nisu preuzeli vlast i politi~ke institucije tako brzo kao na kontinentu. Anglosaksonci su osnovali pet

dràvica koje su postepeno pre{le na hri{}anstvo u toku VI i VII veka. Anglosaksonski misionari odigrali su odlu~uju}u ulogu u hristijanizaciji Isto~ne frana~ke (Nema~ke). Karlo Veliki je koristio usluge anglosaksonskih misionara na kraju VIII i po~etkom IX veka. Anglosaksonska varvarska kraljevstva uticala su na {irenje staroengleskog jezika i prihvatanje imena angla ili sasa, od strane rimsko-keltskog stanovni{tva. Anglosaksonski kraljevi su prvenstveno bili vojskovo|e. Ratnici su imali nadmo}nu ulogu u dru{tvu. Do stvaranja jedinstvene anglosaksonske dràve do{lo je u toku druge polovine IX veka. Veseks je bio centar budu}e kraljevine Engleski i prebivali{te kraljevskog roda. Alfred Veliki (871-899) nije bio kralj cele Engleske, ali je bio jedini vladar sa kraljevskom titulom Pobedni~ki ratovi protiv Danaca u prvoj polovini X veka stvorili su jedinstveno anglosaksonsko kraljevstvo, ve}e od dana{nje Engleske – od Londona do Edinburga. Ujedinjena anglosaksonska dràva izme{ala je anglosaksonske i danske tradicije. Anglosaksonski feudalizam i danske oblasti slobodnih seljaka postoje uporedo i ìve po svojoj tradiciji i obi~ajima. Kraljevi su mogli da se biraju samo iz reda Alfredovih naslednika – ~lanova starog roda Veseksa. Kraljevski domen obuhvatao je feudalne posede razbacane {irom ostrva. Kralj je pozivao u rat sve sposobne mu{karce koji su morali da se odazovu. Vladar je kontrolisao vojsku, imao je sopstvene prihode od domena i dobijao

- 130 -

Grgur nikad nije savladao gr~ki jezik iako je {est godina ìvio u Carigradu kao papski predstavnik kod vizantijskog cara (579-585). Episkop Rima, titula pape je po~asna, shvatio je da svoj grad moè odbraniti samo vlastitim snagama od Langobarda. On je bio prvi monah koji je izabran za papu i tako je nastavio da ìvi i kao rimski biskup. Nazirao se budu}i savez izme|u zapadnog mona{tva i papstva.

Grgur Veliki je bio prvi papa koji je preuzeo politi~ku odgovornost za dru{tvena i vojna pitanja u srednjoj Italiji. Anti~ka tradicija priznavala je papi titulu patrijarha zapada i prvenstvo po dostojanstvu me|u patrijarsima celog carstva, ali je stvarna mo} bila u rukama lokalnih episkopa koji su nezavisno vodili svakodnevne poslove. Centralizovana monarhijska organizacija ili teokratija nije bila prihvatljiva za ve}inu hri{}ana, a episkopi su prihvatali teolo{ko-liturgijske preporuke bez me{anja u svakodnevni ìvot episkopija. Ugled prvog episkopa je stalno i postepeno rastao, ali to nije re{ilo mnogobrojne probleme koji su rimskog papu pritiskali u Italiji. Papsko – frana~ki savez iz 751. dao je legitimitet Pipinovoj uzurpaciji kraljevstva i kona~no okrenuo papstvo od istoka prema zapadu, od vizantijskog carstva prema karolin{kom carstvu. Frana~ko carstvo IX veka nije moglo da se meri sa savremenim urbanim i trgova~kim civilizacijama Vizantije i Arabljana, ali su karolin{ke reforme oblikovale agrarno-ratni~ke zajednice u novu civilizaciju zasnovanu na versko-intelektualnom prvenstvu katoli~ke crkve. Po~etkom IX veka u karolin{kom carstvu bilo je oko 250 dijeceza i desetine hiljada prezvitera i nièg – mirskog sve{tenstva.

Frana~ki biskupi su se ~esto pona{ali kao germanski plemi}i, a ve}i deo nièg sve{tenstva kao germanski seljaci. Anglosaksonski misionari – pravoverni hri{}ani osu|ivali su ra{ireno pijan~enje, razvrat, nasilje i neznanje crkvenih pravila. Privremeno zaposedanje crkvenih poseda od vojnika nadokna|eno je obavezom pla}anja desetka mesnim crkvama. Sve{tenicima je zabranjeno da pose}uju kr~me. Biskupi su morali da vode ra~una koga zare|uju za sve{tenika, pa su pristupili ispitivanju znanja i moralnost kandidata za sve{tenike. Karlo Veliki i njegovi naslednici stvorili su ideal crkve kao hijerarhijske organizacije iznad svetovnog dela zajednice sa privile-

- 155 -

KATOLI^KA CRKVA I PAPSKA TEOKRATIJA Hri{}anstvo se u kasnorimskom preirodu pro{irilo na sve oblasti Mediterana, mada je njegov uticaj bio ja~i na Istoku nego na Zapadu. Efikasna organizacija sa osloncem na episkope i duhovno-eti~ki osmi{ljeni monoteizam privukli su mnoge sledbenike. Kada je hri{-

}anstvo u IV veku postalo zvani~na religija privuklo je mnoge novovernike svojim bogatstvom i mo}i. Hri{}anska pracrkva, zajednica apostola i malog broja vernika, izrasla je u ekumensku crkvu sa {iroko razgranatom organizacijom. U vreme Justinijana (VI vek) ideja svetske crkve bila je jaka, ali su postojale duboke kulturne i politi~ke posebnosti koje produbljuju razlike izme|u isto~nog i zapadnog hri{}anstva. Zapadna crkva se sve vi{e oslanjala na mona{tvo, a slabila je uloga gradskog sve{tenstva. Gotovo tre}ina zemlje u Italiji je krajem IX veka bila u rukama rimske crkve. Pape su smanjile politi~ku zavisnost od vizantijskih careva i postali saveznici i pokrovitelji varvarskih kraljeva. Papstvo je blagoslovilo obnovu zapadnog carstva. Hri{}anstvo se od V veka po~elo da {iri i na seoske oblasti. Varvarske dràve su pomagale do po~etka X veka proces hristijanizacije. Hri{}ansko mona{tvo je bilo duhovno i kulturno najja~a snaga Evrope. Rimska crkva je latinizirala i romanizirala brojne seoske oblasti zapada. Versko misionarstvo potaklo je pojavu seoskih manastira udaljenih od biskupskih sedi{ta. Formalno prihvatanje hri{}anstva teklo je brè od stvarne hristijanizacije svakodnevnog ìvota i {irenja hri{}anske dogmatike.

Srednjovekovno hri{}anstvo se postepeno udaljavalo od pravovernog hri{}anstva IV-VI veka. Pravni formalizam izazvao je asketsku reakciju u vidu mona{tva, ali je crkva uspela da o~uva ravnoteù izme|u zahteva "zemaljske dràve" i obe}anja "boìje dràve". Pad zapadnog carstva krajem V veka na latinskom zapadu izaziva potrebu prilago|avanja novim realnostima. Papa Grguri Veliki (590-604) bio je istovremeno branilac pravovernog hri{}anstva i vesnik budu}e evolucije crkvenih isntitucija. - 154 -

dve tre}ine od nov~anih globa. Anglosaksonski monarh je imenovao {erife – nadzornike grofovija, kao i episkope i opate koji se smatraju delom kraljevske administracije. Skup{tina – Vitan okupljala je velika{e koji su birali kralja i savetovali kralja prilikom dono{enja novih zakona. Velika{i (krupni zemljoposednici i ~inovnici) i ratnici (teni) dominirali su nad sokmenima (podre|enima), slobodnim seljacima i zavisnim seljacima. Danski kraljevi} Knut (1016-1035) postao je kralj cele Engleske. Vitan je posle smrti "danskog kralja" izabrao kralja anglosaksonske krvi Edvarda Ispovednika koji nije imao dece, ali se okruìo normanskim prijateljima i ro|acima. Nastalo je rivalstvo za nasledstvo izme|u Erla Harolda, predstavnika najmo}nije anglosaksonske feudalne porodice, i normandijskog vojvode Viljema – kraljevog ro|aka. Vitan je 1066. izabrao Harolda za kralja. Viljem je optuìo papi Harolda da je pogazio zakletvu da }e pomo}i Viljemu da sedne na engleski presto. Papstvo je podràlo Viljema nadaju}i se {irenju svog uticaja na englesku crkvu kojom su do tada upravljali kraljevi. Rimskoj crkvi je posebno smetalo postojanje sve{teni~kih brakova, kao u pravoslavnoj crkvi. Viljem je okupio, uz papin blagoslov, neke vazale i mnogo pustolova sa kojima je izvr{io invaziju. Kralj Harold je okupio vojsku ~ije su jezgro predstavljali ratnici Veseksa. Normanska konjica porazila je saksonsku pe{adiju u bici kod Hestingsa 14. oktora 1066. Kralj Harold je ubijen i normandijski vojvoda je osvojio Englesku sa oko 7000 vitezova. Strana manjina je na obodima anglosaksonskih gradova izgradila dobro utvr|ene zamkove da bi se oduprla mogu}oj pobuni saksonskog stanovni{tva. Viljem Osvaja~ je stvorio sna`nu vojno – feudalnu organizaciju zasnovanu na vitezovima – vazalima. Svojim baronima je dodelio ~itave grofovije. Anglosaksonski zemljoposednici koji nisu u~estvovali u ratu sa~uvali su posede kao vazali novog kralja. Zemlja ratnih neprijatelja je izdeljena Viljemovim ratnicima. Izme{ani feudalci, Saksonci ili Normani, dobili su obavezu da {alju odre|en broj vitezova u kraljevsku vojsku. Ova feudalna vojska je okupljala 5000 vitezova. Zamkovi su sluìli i za kontrolu ve}inskog stanovni{tva i za odbranu od spoljnih napada. U XII veku je u Engleskoj bilo 1200 zamkova. Mreà zamkova je onemogu}ila ponavljanje uspeha neke nove strane invazije.

- 131 -

Viljem je nastupao kao legalni naslednik prestola i obe}ao je o~uvanje drevnih engleskih obi~aja i privilegija datih od anglosaksonskih kraljeva. Normanski baroni su preuzeli ulogu anglosaksonskih {erifa. Erlovi i episkopi su izgubili politi~ku ulogu u skladu sa francusko – kontinentalnim tradicijama. Normansko – francuski feudalizam pro{irio se na celu dràvu i doveo do ekonomske i politi~ke podre|enosti saksonskog stanovni{tva. Slobodni seljaci i sokmeni su pretvarani u zavisne kmetove. Mali broj slobodnjaka je sa~uvao svoj slobodan status. Proizvodni slojevi zavisnog selja{tva izdràvali su vitezove, barone i monahe. Feudalna povezanost postepeno je izbrisala etni~ke razlike Normana i Saksonaca. Henri I (Viljemov najmlja|i sin) zamenio je barone– {erife {erifima nièg ranga koji su potpuno zavisili od kralja. [erifi su sakupljali kraljevske prihode po grofovijama baroni su ponovo oja~ali za vreme kralja Stefana, vladara koji je bio bespomo}an pred sopstvenim vazalima.

Henri II Plantaènet, vojvoda Normandije i grof Anùa, preuzeo je englesku krunu 1154. u vreme rasula. Vodio je beozbzirnu politiku slabljenja barona i ru{enja njihovih zamkova. Kralj Henri II je oja~ao kraljevsku vlast i po~eo da napla}uje baronima dozvole za ènidbu sinova. Uveo je {titarinu – porez na baronske vitezove, koja je sluìla za pla}anje kraljevskih najamnika. Najve}i doprinos Henrija II srednjovekovnoj engleskoj dràvi bilo je {irenje ovla{}enja kraljevskih sudova koji udaraju temelj unifikaciji engleskog op{teg obi~ajnog prava. [erifi i sudije slu`beno gone zlo~ine na osnovu mi{ljenja "porote" od 12 ~lanova. Pobolj{an je javni red i uve}ani prihodi krune. Posedovna ve}a su {titila prava ìtelja – poseda od feudalnih vlasnika i napla}ivala se globa od onih koji nekog izbace sa poseda silom bez sudskog naloga. Kralj je ubirao globu bez obzira na ishod spora. Op{te pravo se primenjuje u celom kraljevstvu. Baroni su bili nezadovoljni ja~anjem kraljevske vlasti koja je nametala nove obaveze i ograni~avala delokrug njihovih sudova, pa su se pridruìli pobuni koja je surovo ugu{ena. Svi pobunjeni~ki zamkovi su sru{eni do temelja. Ri~ard Lavljeg Srca nastavio je o~evu politiku, ali je bio lo{ vladar i dobar vojskovo|a. Barone je

- 132 -

spaljeni. Kazna je ponovljena na Robertu Damjenu, zbog napada noèm na Luja XV, 1737. Svo vreme izvr{enja kazne osu|enog je te{io sve{tenik. Izvr{itelji su ostali na licu mesta skoro punih jedanaest ~asova dok u skladu s presudom celo telo nije pretvoreno u pepeo. Kraljeva nadmo} je potvr|ena u ritualu koji potvr|uje nepobedivu snagu monarhije. Slamanje osu|enikovog tela je, po Mi{elu Fukou, oìvljavalo povre|enu mo} kralja i tako ulazilo u okvir politi~kog dejstva kaznenog sistema. Svim pripadnicima staleà sudili su u po~etku ~lanovi njihovih staleà. Kasnije su seljacima po~eli da sude njihovi feudalni gospodari. Feudalno pravosu|e se delilo na niè i vi{e sudove. Kraljevska kurija je do sredine XIII veka presu|ivala sporove me|u kraljevim vazalima, a bila je i gra|anski i krivi~ni sud za stanovni{tvo kraljevskih domena. Parlament je osamostaljeno sudsko odelenje kurije, a vremenom su nastajali novi lokalni parlamenti. Mogu}nost kupovine funkcije ~lana pralamenta iskoristili su predstavnici gra|anstava da u ve}em broju u|u u parlament. Parlament je delimi~no uticao na zakonodavstvo popunjavanjem praznina odlukama koje su bile obavezne za niè sudove. Preudi i baji, a kasnije i sene{ali, vr{ili su sudsku vlast u oblastima. Sudski postupak nije bio razdvojen na krivi~ni i gra|anski. U vreme apsolutizma kraljevski sudovi su se borili za prevlast nad feudalnim sudovima. Kraljevski sudovi su postali nadle`ni za ve}i broj slu~ajeva.

- 153 -

Porodi~no i nasledno pravo je gotovo u celini potpadalo pod jurisdikciju crkve. Obi~ajno i rimsko pravo se primenjivalo u imovinskim odnosima supru`nika. Brakovi su ponekad sklapani i bez sve{tenika, jer su tek odlukom Tridentskog koncila 1545. za nepunova`ne progla{eni brakovi zaklju~eni bez crkvenog blagoslova. Roditeljska vlast u severnim oblastima prestajala je po obi~ajnim propisima odlaskom iz ku}e, punoletstvom i stupanjem u brak. U ju`nim oblastima ku}ni stare{ina je doìvotno zadràvao roditeljsku vlast. Nasledno pravo Severa i Juga se razlikovalo. Obi~ajna prava severnih oblasti od XIII veka dozvoljavaju da, u slu~aju kada nema mu{kih potomaka, feud nasledi èna odnosno k}i. Testament je na jugu ra{iren u obliku pune slobode testiranja a na severu je suèna i re|a primena testamentalnog nasle|ivanja. Francusko srednjovekovno krivi~no pravo je sve do XIV veka svoj osnovni izvor imalo u lokalnom obi~ajnom pravu. Sudska praksa je uticala na prevazilaènje sistema kompozicije i u~vr{}enje na~ela subjektivne i individualne odgovornosti. Kraljevske

ordonanse pro{iri}e u vreme apsolutizma uticaj kraljevskog jedinstvenog prava na krivi~nopravni reìm. Krivi~no pravo nije kodifikovano ni tokom trajanja apsolutne monarhije. Sudska praksa je ustanovila podelu krivi~nih dela na: dela protiv religije, protiv dràve i dela protiv privatnih lica. Kazne su se delile na te{ke (smrtna, doìvotni prinudni rad), be{~a{}e (javni ukor) i one koje ne povla~e gubitak ~asti (obi~an ukor, nov~ana kazna). Kazne su se delile i na redovne, propisane u ordonansama ili obi~ajnom pravu, i vanredne koje su zavisile od naho|enja suda. Sudija je imao veliku slobodu u odre|ivanju kazne kojom se vr{ila odmazda, ali i zastra{ivanje stanovnika. Su|enja i izvr{enja kazni obi~no su bila javna i ~esto su prerastala u krvave spektakle. Ordonansa iz 1670. propisala je hijerarhiju kazni koja je vaìla do revolucije: smrt, istra`na tortura do saznanja istine, robijanje na galijama u odre|enom trajanju, bi~evanje javno pokajanje i progonstvo. Fransoa Ravajak, ubica kralja Anrija IV, 1610. trebalo je da bude ka`njen na najsvirepiji na~in – spajanjem vi{e surovih kazni. Posle javnog pokajanja kidali su mu usijanim kle{tima komade mesa, spalili desnu ruku, otvorene rane zalivali smesom od rastopljenog olova, crkvenog voska, ulja i sumpora. Na kraju je pomo}u ~etiri konja ra{~ere~en na delove, a ra{~ere~eni komadi su iseckani i

- 152 -

drào u strahu kako o{tricom ma~a tako i snagom li~nosti. Jovan Bez Zemlje (1199-1216) bio je sposoban vladar posve}en uve}anju mo}i i prihoda, ali nije bio ve{t ratnik i nije bio omiljen me|u baronima. Jovanova nesposobnost pra{tanja baronima dovela je do uzajamnog nepoverenja i netrpeljivosti. Zavodio je ène i k}erke svojih vazala. Takvo pona{anje stvorilo je {iroku zaveru koja je prerasla u pobunu. Iskustva krsta{kih ratova i borba za investituru uti~u na napu{tanje teokratskih ideja o svetosti kralja i u prvi plan isti~u njegova "dobra dela", a ko narodu nanosi {tetu progla{ava se tiraninom. Pobunjeni baroni su uz pomo} gra|ana zauzeli London i naterali kralja Jovana da prihvati pisani program reformi – "baronske odredbe". Kraljevski ~inovnici – pravnici su formalno uobli~ili ovaj predlog u ~uveni dokumenat nazvan Velika povelja sloboda. Ve}ina odredbi je imala zna~aja samo za savremenike, ali su ograni~enje poreske vlasti i za{tita li~ne slobode od kraljevske samovolje preìveli vekove. Jovan Bez Zemlje je prvi

zapadnoevropski vladar koji je priznao da je zakon iznad kralja. Feudalna me|uzavisnost kralja i barona izri~ito je potvr|ena dokumentom koji ograni~ava vlast vladara i stalno ih podse}a da na vrhovnu vlast zakona. Baroni su pod vo|stvom Simona de Monfora naterali kralja Henrija III da im prepusti fakti~ku vlast. Me|usobni sukobi barona oko plena omogu}ili su prestolonasledniku Edvardu da vojnom akcijom uni{ti baronsku oligarhiju.

Edvard I je obnovio autoritet kraljevskog sudstva i spre~io prisvajanje kraljevskih prava od strane feudalaca. Pojednostavljen je feudalni sistem oporezivanjem fakti~kih dràlaca poseda i dozvoljena je kupoprodaja zemlje. Usitnjavanje feuda je bilo zaustavljeno sve do kona~nog ukidanja feudalizma 1660. Sve vi{e zemljoposednika dràlo je zemlju neposredno od krune jer su kupci zemlje postajali vazali prodav~evnog seniora. Skup{tine barona i biskupa daju saglasnost na vanredne poreze. Dobile su naziv parlament kao mesto gde se razgovara. Simon de Monfor je 1265. pozvao po dva viteza iz svakog okruga i po dva gra|anina iz svakog grada da se pridruè sastancima

- 133 -

katoli~kih prelata i barona. Pristanak {irih slojeva trebalo je da olak{a prikupljanje poreza Edvard I je 1295. ozvani~io zajedni~ko telo – skup{tinu koja se smatrala "modelom parlamenta". Veza kralja i naroda se ostvaruje u pralamentu koji predstavlja kraljevstvo kao celinu. Parlament odlu~uje: o dopuni i zmeni op{teg prava, daje saglasnost za ubiranje poreza, predstavlja najvi{i sud; ali se nalazi pod odlu~uju}im uticajem prelata i barona. Edvard je pokorio Vels, ali nije uspeo da osvoji trajno [kotsku koja je opstala kao nezavisna kraljevina. Odnosi Engleske i Francuske bili su uglavnom neprijateljski izme|u 1066. i 1815. Stogodi{nji rat 1337–1453. predstavlja niz

ratova povezanih na~inom ratovanja i formalnim ratnim ciljevima. Engleski kralj Edvard III vladao je ~vrstom rukom kao kralj – vitez. Englesko – francuski odnosi su se zao{trili zbog statusa vojvodstva Gaskonje. Engleska je imala ne{to vi{e od dva miliona stanovnika, ali moderniju vojsku i stabilnije finansije. Francuska broj~ana premo} (16 miliona) i ekonomska razvijenost bila je umanjena zastarelom vojnom organizacijom konjanika – vitezova i malim brojem profesionalnih vojnika najamnika. Engleski strelci sa dugim lukovima su u bici kod Kresija zaustavili francusku konjicu, pa je 1346. u avgustu Edvard III osvojio grad Kale i pretvorio ga u neosvojivu englesku tvr|avu. Engleski vojni odredi su ognjem i ma~em pusto{ili francuske zemlje. Francuska je morala da daje velike teritorijalne i politi~ke ustupke. Francuski kralj Karlo V (1364-1380) smislio je novu ratnu taktiku i preoteo ve}inu engleskih utvr|enja. Rat je ostavio slobodne ~ete pustolova koje su za svoj ra~un plja~kale. Ratni sukobi su obnovljeni 1415. i ponovo su po~eli velikim ratnim porazom te{ko oklopljenih francuskih vetezova. Engleski kralj Henri V obnovio je vlast nad Normandijom i Akvitanijom. Engleski prin~evi su posle njegove smrti postali u ime Henrija VI kralja – de~aka kraljevski namesnici Francuske i Engleske. Pariz je bio pod engleskom vla{}u, a francuski prestolonaslednik – regent Karlo preselio je prestonicu u Bur` odakle je vladao sa dve tre}ine kraljevstva. Karlo se susreo sa Jovankom Orleankom, devojkom sa vizijama o francuskoj pobedi, koja ga je podstakla na vojnu

- 134 -

kao Trgova~ki zakonik. Ordonansa o pomorstvu 1681. predstavljala je pravni~ko remek-delo ministra Kolbera Napoleon ju je uneo u svoj Trgova~ki zakonik iz 1807. Luj XV je izdao ordonanse o poklonu i testamentu ~ije su neke odredbe u{le u Napoleonov gra|anski zakonik 1804. Francusko pravo je razlikovalo alodijalnu i feudalnu svojinu. Alodijalna svojina je slobodna, nije optere}ena feudalnim obavezama, pa ima karakter privatne svojine. Vremenom je potisnuta i u ju`nim oblstima jer se nije uklapala u feudalni svojinski reìm. Potpuno je, od XIII veka preovladala feudalna – podeljena svojina. Zemlji{na vlasni~ka prava nazivaju se drànje. Javnopravna i privatnopravna ovla{}enja su se preplitala, pa je drànje neke zemlje podrazumevalo priznavanje ne~ije politi~ke vlasti po pravilu "nema zemlje bez gospodara". Feud je nastajao kada senior ustupi zemlju vazalu uz odre|ene obaveze. Vazal je imao pravo da drì feud i da ga koristi, bez materijalnih davanja senioru. Prvobitno feudi nisu mogli ni da se otu|uju niti ostavljaju u nasledstvo. Od XIII veka dozvoljena je prodaja feuda, pod uslovom da novi dràlac preuzme vazalne obaveze. Feud je postao nasledan, uz pla}anje takse u visini jednogodi{njeg prihoda. Cenziva je drànje zemlje od strane li~no slobodnih seljaka vilena, koji ne zasnivaju nikakve li~ne veze sa dràocem zemlje, sa obavezom nov~anih ili naturalnih da`bina. Cenziva je postala nasledna.

Dràvina je predstavljala centralnu instituciju stvarnog prava u srednjovekovnoj Francuskoj. Pravni obi~aji {titili su svakog onog dràoca koji bez protesta stvarnog sopstvenika drì zemlju jednu godinu i jedan dan. Kasnije produàvanje rokova na 10 odnosno 30 godina nije spre~ilo {irenje tu`be protiv uznemiravanja bilo kakvog drànja. Za valjanost prenosa svojine traìla se tradicija stvari. Zalo`no pravo je osobeno, jer poverilac nije mogao da se obe{teti prodajom zaloène stvari du`nika. Du`nik je predavao zemlji{te sa svim pravima uklju~uju}i plodouìvanje. Zaloga kod koje poverilac ubire plodove, a ne ra~una ih u dug, nazivala se mrtva ruka. Kod ìve zaloge prihodi se ura~unavaju u dug. Od XIII veka {irila se hipoteka iako se plemstvo sve do revolucije opiralo njihovom javnom upisu u slu`bene registre.

- 151 -

procenjivao vrednost rimskog prava. U XIV i XV veku pod pritiskom kanonskih pravnika do{lo je do zastoja u izu~avanju rimskog prava, a sa ja~anjem kraljevskog apsolutizma ponovo oìvljava interesovanje za rimsko pravo. Dugo se rimsko pravo tretiralo kao op{te pravo, {to je izri~ito utvrdio Anri IV 1607. Rimsko pravo je popunjavalo pravne praznine. Crkveno pravo je doìvilo vrhunac u periodu najve}e mo}i katoli~ke crkve u XIII veku. Kanonsko pravo je predstavljalo jedinstvenu celinu ~iji su principi uticali na ostale grane prava, naro~ito na gra|ansko. Ono je istovremeno bilo jedino unificirano pravo u dràvi, vaìlo je za sve katolike od kralja do kmeta, ali je predstavljalo i neku vrstu nadràvnog zapadno-evropskog prava. Svetovni sudovi su od kraja XIV veka potiskivali crkvenu jurisdikciju. Apsolutni monarsi su dozvolili primenu samo onih crkvenih propisa koje oni zvani~no proglase za dràvne zakone. Verskopravna autonomija hugenota bila je u potpunosti regulisana kraljevskim zakonodavstvom. Kraljevsko zakonodavstvo je vekovima imalo skromne domete i vaìlo je samo na kraljevskim domenima. Feudalci u XIII veku nisu uvaàvali kraljevske uredbe na svojim posedima ve} u XIV i XV veku propisi koje donose feudalni velika{i nisu smeli da budu suprotni kraljevskim uredbama. Kraljevske ordonanse su re{avale sukobe feudalaca i gradova, ali se koriste i za ispravljanje "lo{ih obi~aja"”. Sadràle su i javnopravne i privatnopravne norme. Od

XVI veka kraljevski zakoni se primenjuju na celoj dràvnoj teritoriji. Kralju su u vr{enju zakonodavne vlasti pomagali kancelar i parlament (najvi{i sud). Kancelar je stavljao pe~at, pre toga je mogao da ukaè na nedostatke zakona, i opravljao kraljeve akte. Parlament je morao da registruje ordonansu, mogao je pre toga da predo~i kralju primedbe, da bi se po~ela primenjivati u sudovima. U XVII i XVIII veku izdate su mnoge ordonanse ve}eg obima koje su ure|ivale pravosu|e, sudski postupak, upravu, poreski sitem, vojsku, organizaciju univerziteta, crkvenu jurisdikciju. Ordonanse Luja XIV predstavljale su prave zakonike. Najpoznatije me|u njima su: Ordonansa o gra|anskom postupku 1667., Ordonansa o krivi~nom postupku 1670., Ordonansa o trgovini 1673., poznata i

- 150 -

ofanzivu. Osnovni problem je bilo osiguranje kraljevskog krunisanja u Remsu. Francuski kralj Karlo VII mogao je da posle miropomazanja svetim uljem 1422. bude politi~ki autoritet i da diplomatskim sredstvima izvla~i korist od Jovankinih ratnih pohoda. Smrt spaljivanjem (kazna za jeres) Jovanke Orleanke nije zaustavila stalno napredovanje francuskih snaga. Francuska vojska je 1450. i 1452. uz pomo} artiljerije razbila ostatke engleske vojske. Stogodi{nji rat je zavr{en predajom Bordoa, a engleskom kralju Henriju ostao je samo grad Kale sa okolinom. Engleski kraljevi su zadràli titulu kralja Francuske, ali je to bila samo fikcija u slu`bi praznog dostojanstva. Propadanje srednjevekovnih ustanova je u drugoj polovini XIV veka ubrzano. Edvard III je u XIV veku zasnovao dràvnu upravu na kraljevskim slu`benicima koji su, pred kraj njegove vladavine, po~eli da odgovaraju parlamentu. Crkveni prelati su se postepeno povla~ili iz parlamenta. Baroni po naslednom pravu ~ine gornji dom, a predstavnici okruga i gradova donji dom. Donji dom je stekao pravo zakonodavne inicijative u formi peticije prosle|ivane gornjem domu odnosno kralju. Vremenom se u~vrsto obi~aj da predstavnici naroda predlaù ve}inu novih zakona i da odobravaju poreze. Parlamentarni odbori su po~eli da nadgledaju tro{enje novca i kontroli{u dràvne ra~une. Gornji dom je preuzeo ulogu najvi{eg suda u kraljevstvu. Engleska podela na gospodu i gra|ane nije bila o{tra kao na kontinentu. Mla|i gospodski sinovi ~esto se bave trgovinom, a bogati trgovci vunom, nakon kupovine pa{njaka, brzo postaju gospoda. Rastao je broj slobodnih seljaka (vlasnika manjih imanja ili zakupaca ve}ih parcela) koji ve}inom sti~u pravo glasa i obeze|uju dràvi pe{adiju – kopljanike i strelce. Selja~ki ustanak krajem XIV veka pod vo|stvom Vata Tajlera uzdrmao je feudalni sistem. Proces osloba|anja kmetova je privremeno usporen. Kralj Ri~ard II je teìo uspostavljaju apsolutne vlasti i izazvao je {irok otpor me|u baronima i u narodu. Parlament je 1399. sve~ano objavio da svrgava Ri~arda zbog kr{enja zakona. Bio je to prvi slu~aj da se kralj li{i prestola zbog nezakonitih postupaka i stvaranje presedana. Drugi presedan je u~injen prilikm izbora kralja Henrija VI koji nije bio pravni naslednik prestola. Parlament je presedan "naplatio" iznu|ivanjem prava da odobrava postavljenja kraljevskih ~inovnika i

- 135 -

~lanova saveta. Henri VI, slabi} i raspinik, dobio je namesnika Ri~arda, vojvodu Jorka. Proterivanje Ri~arda izazvalo je gra|anski rat poznat kao rat ruà. Crvena ruà bila je oznaka kraljevske ku}e Lankastera a bela ruà simbol vojvodske ku}e Jork. Edvard IV (1461-1483) osigurao je pobedu "bele ruè". Nasledio ga je brat kralj Ri~ard III koji je od kasnijih istori~ara predstavljen kao "surovo i podmuklo ~udovi{te". Henri IV Tudor je uz pomo} francuskog kralja Luja XI pobedio Ri~arda III koji je ubijen na bojnom polju. Rat ruà je bio zavr{en

1485. ali nije ekonomski uni{tio gradove koji prièljkuju jaku kraljevsku vlast kao branu feudalnom bezvla{}u. Parlament je bio potisnut ali je sa~uvao ugled. Engleski kralja nije imao ni li~nu gardu, a kamoli razgranati dràvni aparat, pa je mogao da vlada kao apsolutni monarh samo uz pristanak naroda. Tokom stogodi{njeg rata francuski i engleski kraljevi zanosili su se idejom da na carskom dvoru podele vite{ki megdan. U XV veku pro{lo je vreme kraljeva – vitezova. Kralj Ri~ard III bio je poslednji srednjovekovni vladar Engleske koja postaje prva nacionalno – apsolutna monarhija zapadne Evrope. Druga polovina XV veka ubrzala je istorijske tokove evropske civilizacije. Geografska otkri}a i tehnolo{ki napredak stavljaju Englesku u centar novovekovnih procesa. Engleski parlament predstavljao je pravi mikrosvet kasnog srednjeg veka sastavljen od plemstva, crkvenih prelata i gra|ana. Novovekovni razvoj se zasnivao na uspe{nom razvoju poljoprivrede i industrije. XVI i XVII vek predstavljaju vreme zamene starih institucija novim oblicima ekonomskog, politi~kog i pravnog ìvota. Engleska je od sledbenika postala predvodnik. Kralj Henri VIII (1509-1547) uspeo je da u~vrsti dinastiju Tjudora i da oja~a me|unarodni poloàj Engleske. Dugo se kolebao izme|u katolicizma i protestantizma. Politi~ki razlozi su bili va`niji od verskih. Papa nije udovoljio kraljevoj molbi da mu odobri razvod, pa je èljenu odluku donio kenterberijski nadbiskup 1533. To je predstavljalo uvod za istorijsku odluku parlamenta 1534. Zakon o suprematiji odredio je da kralj postaje "vrhovni poglavar engleske crkve". Kralj je 1536. po~eo prisvajanje crkvenih poseda i zatvaranje samostana. Anglikanci sti~u ogromna bogatstva i od kraljevih pristalica nastaje nova klasa zemljoposednika (dèntrija).

- 136 -

lena, na te ~inovnike vi{e nije moglo oslanjati, nije vi{e bilo zajedni~kog zakona, jer niko nije mogao da iznudi njegovo po{tovanje". Po~ev od XIII veka poku{avalo se da se obi~ajno pravo sakupi u vidu zbornika obi~ajnog prava. Oko 1253. sastavljen je "Veliki zbornik obi~ajnog prava Normandije". "Ustanove svetog Luja" izloìle su obi~ajna prava Orelana, Overnje i Anùa, te neke kraljevske uredbe i fragmente rimskog i kanonskog prava.

Filip de Bomonoar priredio je knjigu "Obi~ajno pravo Bonoazisa" 1281. koja je uìvala veliki ugled. Ovo delo karakteri{e vi{i nivo apstrakcije, pa autora smatraju prvim teoreti~arem francuskog prava. Bomonoar je razlikovao tri vrste krivi~nih dela: te{ka, srednja i laka. Te{ka dela (jeres, izdaja, ubistvo, silovanje, paljevina, plja~ka i falsifikovanje novca naj~e{}e su ka`njavana smrtnom kaznom ili saka}enjem. Ve}ina severnih oblasti dobila je u toku XIII veka sopstvene zbornike obi~ajnog prava. Zapisivanje obi~ajnog prava produèno je i u XIV veku. Veliki zbornik obi~ajnog prava Francuske od 1389. predstavljao je privatnu neoficijelnu zbirku, a ne dràvni akt. Rad na ozakonjenju obi~ajnog prava u obliku zvani~nih kodifikacija podstakao je kralj Karlo V, u drugoj polovini XV veka, naredbom da se zapi{e obi~ajno pravo u svakoj provinciji. Provincijski pravnici su pripremali zbornike obi~ajnih propisa koji su sa kraljevom potvrdom postajali slu`beni dokumenti. Zadràvalo se lokalno vaènje slu`benih zbirki, ~ak i u slu~aju obi~ajnog prava Pariza. Po sadràju ve}ina propisa je bila iz oblasti privatnog – gra|anskog prava, ali je ~esto uvr{tavano i crkveno pravo. Objavljeno je oko 700 zbornika

obi~ajnog prava, iako su mnogi obi~aji ostali nezabeleèni, {to govori o feudalnoj rasutosti izvora obi~ajnog prava u Francuskoj. U periodu apsolutne monarhije izgra|en je sistem re{avanja interlokalnih sukoba zakona. Rimsko pravo je dominiralo na jugu Francuske Najzaslu`nija za o~uvanje rimskog prava bila je crkva. U ranom srednjem veku kori{ten Alarikov brevijar, ali se od kraja XVII veka {iri upotreba Digesta – Justinijanovog prava. Kralj je kao vrhovni sudija

- 149 -

SREDNJEVEKOVNO FRANCUSKO PRAVO Izvori prava srednjovekovne Francuske su brojni i raznovrsni.

Razvoj feudalizma u X-XI veku uklonio je vaènje varvarskih zakonika i kapitularija. Prevagnulo je obi~ajno pravo i to lokalnog zna~aja. Stanovni{tvo odre|ene feudalne oblasti, grofovije ili vojvodstva, prokoravalo se obi~ajima prilago|enim lokalnim prilikama. Obi~ajno pravo preovladalo je u severnim teritorijama severno od Loare koje su dobile naziv "zemlje obi~ajnog prava". Ju`ne zemlje "pisanog prava" primenjivale su uz lokalne obi~aje i rimsko pravo. Od X veka princip teritorijalnog vaènja prava potisnuo je personalni princip. Pravni partikularizam se zadrào do XVIII veka pa je Volter zapisao da "putuju}i po Francuskoj, svaki put kad menja{ konja, menja{ i zakon". Apsolutna monarhija je uve}ala broj op{tih pravnih akata koji su vaìli na ~itavoj dràvnoj teritoriji. Pravni izvori se dele: na obi~aje (napisane i one kodifikovane u zbornicima), kraljeve ukaze, odluke krupnih feudalaca (asize) rimsko pravo, kanonsko pravo i kraljevske ordonanse. Neki strani zbornici feudalnog prava odoma}ili su se u upotrebi francuskih sudova. Sudska praksa od XVI veka postaje izvor prava, a posebno su uìvale ugled zbirke odluka vrhovnih sudova.

Feudalna zavisnost bila je vekovima va`nija od politi~ke podre|enosti. Prihvatanje i po{tovanje jedinstvenih zakona bilo je te{ko iznuditi. Sever Francuske vekovima nije znao ni za kakve op{tevaè}e pravne propise. Monteskije je ukazao na te{ko}e nametanja jedinstvenog prava: "vi{e nije vaìo obi~aj da se u provincije iza{alju ~inovnici s vanrednim ovla{}enjima koji bi nadzirali deljenje pravde i politi~ke poslove: Na osnovu povelja izgleda ~ak da su se, kad su bila uspostavljena nova lena, kraljevi odrekli prava da tamo oda{ilju svoje ~inovnike. Tako se, kada je gotovo sve pretvoreno u

- 148 -

Protestantizam je u po~etku suzbijan, ali je kasnije tolerisan. Katolici i protestanti su se u drugoj polovini XVI veka nadmetali za prevlast nad anglikanskom crkvom. Kraljica Elizabeta I (1558-1603) oprezno je poni{tila katoli~ku obnovu svoje sestre Marije (1553-1558) i obnovila anglikansku crkvu. Parlament je 1559. doneo Zakon o uniformnosti koji je dopustio {iru versku toleranciju. Elizabeta je utvrdila anglikansku dogmu i potvrdila verske slobode u trideset devet ~lanaka anglikanske crkve. Parlament je 1571. ozakonio kralja kao vrhovnog poglavara u crkvenim i dràvnim pitanjima. Puritanci su oja~ali u parlamentu i traìli su uklanjanje ostataka "papizma". Elizabetini kompromisi i popu{tanje nagla{avaju ja~anje parlamentarnog autoriteta. Kraljica Devica se ven~ala za Englesku koja se ubrzano menjala. Versko-politi~ki sukobi olak{a}e prodor svetovnih ideja i oja~ati centralnu vlast. Engleska je imala ~etiri miliona stanovnika po~etkom XVII veka, pa su je Francuska i [panija smatrale dràvom drugog reda. Engleska mo} se uzdizala na moru u vidu sna`ne flote, iako nije imala regularnu vojsku. Engleski pirati i trgovci ugrozili su {pansku prekomorsku imperiju. Elizabetin verski mir prikrivao je anglikansko – puritanske suprotnosti. Dinastija Stjuarta posle 1603. nije imala ni strpljenja ni volje da sa~uva versko-politi~ki mir. Sukobi kralja i parlamenta u~ini}e istoriju Engleske u XVII veku razli~itom od kontinentalne povesti apsolutnih monarhija. Proces osloba|anja kmetova bio je zavr{en. Novo plemstvo se potpuno prilagodilo kapitalisti~kom na~inu proizvodnje i nije bilo socijalnog antagonizma gra|ansta i aristokratije. Stjuarti, do{ljaci iz socijalno-ekonomski zaostale [kotske, te{ko su razumevali socijalne i politi~ke realnosti Engleske. Kraljevski apsolutizam ja~ao je na {tetu nacionalnih interesa i doveo do politi~ke revolucije. Velika povelja sloboda postala je od feudalnog dokumenta pravno – politi~ko upori{te ideje vladavine prava.

- 137 -

PRAVNI SISTEM ENGLESKE Common law Rano anglosaksonsko pravo je predstavljalo zapisano obi~ajno pravo. Specifi~ni pravni sistem op{teg prava nastao je kroz delatnost kraljevskih sudova uspostavljenih XII veka. Common law je u XIII veku vladao nad partikularnim obi~ajnim pravom. Englesko pravo je razli~ito od kontinentalnog pravnog sistema zasnovanog na rimskom pravu. Centralni kraljevski sud odlu~uju}e je uticao na razvoj sudske prakse – precedenata. Mertonski statut je u prvoj polovini XIII veka zabranio primenu rimskog prava zbog politi~kih strahovanja barona od ja~anja kraljevske vlasti po uzoru na rimske imperatore. Kralj Alfred Veliki donio je oko 890 jedinstveni zakonik, ali su lokalna obi~ajna prava bila prevladala u engleskom srednjovekovnom pravu. Common lanj sadrì i op{te obi~ajno pravo stvoreno delatno{}u kraljevskih sudova; zakone donete od kralja ili parlamenta i sistem pravi~nosti. Ova tri osnovna izvora vaìla su na celoj teritoriji dràve. Pravnopoliti~ki akti su ograni~avali kraljevsku vlast. Kralj Henri I se poveljom sloboda 1110. obevezao da }e {tititi crkvu, osigurati mir u zemlji da }e spre~avati nasilje i nepravde, da }e vratiti zemlji stare obi~aje i prava. Velika povelja sloboda 1215. odredila je da se porezi i da`bine mogu napla}ivati samo uz pristanak velikog ve}a sastavljenog od neposrednih kraljevih vazala. Posebno je bila zna~ajna odredba ~l. 39. da nijedan slobodan ~ovek ne sme biti zatvoren, uhap{en, li{en imovine, stavljen izvan zakona niti izgnan bez zakonite presude odgovaraju}eg suda. Povelja je legalizovala pravo pobune u slu~aju nepo{tovanja njenih odredbi. Politi~ko-pravni sukobi i rasprave stvorili su oko originalnog teksta brojnu mreù tuma~enja koja su pretvorila istoriju povelje u istoriju njenih politi~kih zna~enja. Kraljevi su poku{avali da je ponekad zaborave, a parlament ju je oìvljavao. Normansko osvajanje izbrisalo je tragove jedinstvenog zakonodavstva Alfreda Velikog. Nije postojala, u XI i do kraja XII veka, ni svest o zakonodavstvu kao na~inu stvaranja prava. Obi~ajna

- 138 -

Luj XVI (1774-1792) je bio kolebljiv vladar, iako sklon reformama, bio je pod velikim uticajem supruge Marije Antoanete. Reforme Tirgoa i Nekera nisu uspele. Francuska podr{ka ameri~koj revoluciji predstavljala je neèljeni put u francusku revoluciju. Stari reìm zasnovan na savezu aristokratije i birokratije tonuo je u sve dublju krizu. Apsolutna monarhija morala je da se radikalno reformi{e. Sjaju prosve}enog apsolutizma pretila je prosvetiteljska ideja narodnog suvereniteta.

- 147 -

}ete mi pomagati savetima ako ih budem traìo". Uìvao je u vlasti i slavi koju ona donosi. Bio je veliki udvara~ i "najve}i dvorjanin u vremenu velikih dvorjana". Kontrolisao je dvor, pozori{te, arhitekturu, vojsku i dràvu. Iako verovatno nije izrekao re~i "dràva, to sam ja" one izraàvaju njegov prenagla{eni ego i potpuno poistove}ivanje s vla{}u. Apsolutizam je trebalo da geografski pojam dràve zameni politi~ko – pravnim objedinjavanjem saobra}aja i administracije, da neshvatljive razlike svede na {to manju meru. Kralj je brzo smirio Pariz uvo|enjem posebne policije i deobom hrane sirotinji. Ministar Kolber je sredio finansije, pove}ao prihode i smanjio zloupotrebe. Francuska je na pragu hegemonije u Evropi i mo}na pomorska i trgova~ka sila. Tamnu stranu njegove vlasti predstavlja verska politika na koju su uticali verski fanatici i zbog koje je do{ao u sukob sa jansenistima, papom i hugenotima. Progonio je janseniste – neprijatelje jezuita kao protivnike katoli~anstva i dràve. Sukobio se sa papom zbog te`nje da u~vrsti galikanizam na osnovu svog prava da imenuje biskupe. Posle Kolberove smrti 1683. Luj XIV je poni{tio Nantski edikt, {to je izazvalo iseljavanje brojnih hugenota u Englesku, Holandiju i nema~ke protestantske kneèvine. Francuska je privredno i tehnolo{ki oslabila odlaskom gra|anske elite. Dvor Versaj na kome je ìvilo deset hiljada plemi}a bio je izraz mo}i i sjaja kraljevstva, a istovremeno je dvorsko plemstvo pretvorio u poslu{no oru|e kraljeve politike. Dvorska servilnost je zamenila kneèvsko-provincijsko buntovni{tvo. Luj XIV je mogao da izjavi:

"nacija u Francuskoj, nije nezavisno telo, ve} je u celini sadràna u osobi kralja. Apsolutisti~ki levijatan se od sredstva nacionalne emancipacije, od feudalizma, pretvorio u svemo}nog tutora nad nacijom. Posle smrti Luja XIV Francuska se polagano konsolidovala odustajanjem od politike evropske hegemonije. Ministri i vlada u vreme regenstva 1715-1726. izvr{ili su ekonomsku obnovu Francuske. Luj XV (1715-1774) nije imao volje da vlada i umrtvio je politi~ki ìvot. Ministri su se osamostalili. Verski sukobi su oìvili. Madam Pompadur je postala najuticajnija li~nost na vo|enje dràvnih poslova i imenovanja ili uklanjanja ministara, ambasadora i generala. Plemstvo i crkva se otvoreno suprostavljaju kraljevskim dekretima. Poku{aji reformi nisu uspeli.

- 146 -

prava pojedinih oblasti su poistove}ivana sa celokupnim pravom i jedino je sud mogao da utvrdi {ta je pravo u odre|enom sporu. Mesni sudovi – gradski ili grofovijski bili su naj~e{}e kona~ni kao najbolji poznavanoci lokalnog prava. Nezadovoljstvo lokalnom pravdom dovelo je do traènja kraljevske pravde. Stranke su lutale u traganju za kraljevom pravdom, pa su od kraja XIII veka kraljevske sudije sme{tene u Vestminstersku palatu. Sudilo se na osnovu "prava zemlje" – obi~ajnih pravila, ali vremenom su postali dominantni obi~aji Londona. Stranke nezadovoljne lokalnom pravdom obra}ale su se kralju koji je izdavao nalog (rit) sa pravnom uputom. [erif je saop{tavao sadràj naloga protivni~koj stranci u sporu, pa bi u slu~aju njenog neosporavanja nalog dobijao snagu nove presude. Ako bi bio osporen pravni i ~injeni~ni osnov naloga stranke su upu}ivane na kraljev sud. Presuda se donosila na osnovu sudskog shvatanja "prava zemlje", nakon {to bi bili saslu{ani razlozi suprotne strane. Kraljev sud je mogao da donese presudu razli~itu od kraljevog naloga (ako utvrdi druga~ije ~injeni~no stanje slu~aja), ili da ponovi pravno re{enje iz kraljevog naloga. Kraljevi sudovi su iste slu~ajeve re{avali na isti na~in {to je dovelo do presedana koji su vaìli za celu zemlju. Zvani~ni protokoli svih presuda kraljevskih sudova vode se od kraja XIII veka. Pravilo o obaveznosti presedana pojavilo se u XIV, a postalo je op{tepriznato u XVI veku. presude su dobile snagu zakona koji obavezuje sve sudove u svim budu}im takvim slu~ajevima sudije – tvorci prsedana postali su stvaraoci novog precedentnog prava.

Zakonsko pravo (statute law) nastaje u XIV veku ozakonjenjem peticija donjeg doma od strane kralja. Po~etkom XV veka donji dom je izjedna~io peticiju sa zakonskim predlogom i ocenio da bilo kakva izmena vre|a parlament. Kralj je prihvatio da zahtevi parlamenta dobiju oblik zakonskog projekta ("bila"). Tako su pravo zakonske inicijative dobila oba doma parlament a i kralj. Zakonsko pravo se tretiralo samo kao dopuna op{teg prava. Posle XV veka i ja~anja parlamenta porastao je zna~aj zakona koji se objavljuju u {tampanom obliku.

- 139 -

Sistem pravi~nosti nastao je na traènja kraljevske milosti na presude sudova op{teg prava. Kancelarov sud je na osnovu slobodne ocene svih okolnosti ispravljao formalizme op{teg i zakonskog prava u skladu sa parincipom pravi~nosti. Ponekad su se koristila i re{enja rimskog prava kao "prirodnog prava". Krajem XVI veka i na ovaj izvor prava primenjen je sistem presedana. Nastala je dihotomija sudova op{teg prava i sistema pravi~nosti.

Op{te pravo ne govori o svojini na zemlji{tu (kralj je jedini zakoniti titular svojine na zemlji) nego o vlasni{tvu prava na zemlju. Slbodno drànje je za{ti}eno pred kraljevskim sudovima. Prava dràoca su uà od prava privatnog vlasnika po rimskom pravu. Institucija trast posluìla je od XIV veka zaobilaènju krutih propisa op{teg prava "preno{enjem svojine drugome uz namenu sa nazna~enim ciljem". Sudovi su imali bitnu ulogu u razvoju krivi~nog prava. Anglosasko na~elo objektivne odogovrnosti napu{teno je u XVIII veku. Maloletnici i du{evno bolesni nisu mogli da krivi~no odgovaraju. U XIII veku se za utvr|ivanje vinosti kod ubistva traìla namera. Povredu kraljevskog mira utvr|ivali su sudovi. Ubistvo, razbojni{tvo, podmetanje poàra, silovanje i te{ka kra|a smatrani su teìm zlo~inima i ka`njavani smr}u i konfiskacijom imovine izvr{ioca. Cilj ka`njavanja nije bila samo odmazda nego i zastra{ivanje zajednice. Sve{tenicima su sudili crkveni sudovi koji nisu izricali smrtne kazne. Sudski postupak u krivi~nim stvarima dugo je sa~uvao brojna konzervativna ranogermanska obele`ja. Porota je "sudila o ~injenicama", a profesionalne sudije su "sudile o pravu", {to je bila novina koja je onemogu}ila primenu formalnih dokaza. Mala porota od dvanaest ~lanova presu|ivala je u sudskom postupku da li je optuèni kriv ili nije kriv.

ne zbog nemo}i vojske i flote, nego od modernijih vladara – politi~ara koji su prihvatili ideje verske tolerancije i dru{tvene promene izazvane reformacijom. Anri IV je isticao da "ne sme biti razlika izme|u katolika i hugenota, svi moraju biti dobri Francuzi". Stvoreno je na~elo slobodne crkve u slobodnoj dràvi. Anri IV je kao zastupnik apsolutne monarhije traìo poslu{nost i svirepo ka`njavao neprijatelje. Prvu polovinu XVII veka obeleì}e op{ta nesigurnost u kojoj je te{ko razgrani~iti poredak i anarhiju. Plemi}ke pobune su suzbijane o{trim merama kardinala – ministara Ri{eljea i Mazarena. Posle smrti Anrija IV Francuskom je vladala kraljica Marija Medi~i u ime maloletnog Luja XIII. Dvorske intrige su ugrozile izgradnju sna`ne monarhije i suverene dràve. Sukobi plemstva i gra|anstva na stale{koj skup{tini 1614. oslabili su poloàj kraljice – regentkinje. Luj XIII se proglasio punoletnim i poslao majku u samostan. Arman @an de Plesi, potonji vojvoda i kardinal Ri{elje, uspeo je 1619. da pomiri majku i sina. Ri{elje je 1624. u{ao u dvorski savet. Kardinal – ministar je spajao patriotizam, veru i politi~ku strast u ideji sna`ne Francuske. Slomio je vojnu mo} hugenota i zadrào im verske slobode u okviru dràve. Preìveo je brojne dvorske zavere i umanjio mo} kneèva i prava provincija. Spoljna politika je bila politika sile. U tridesetogodi{njem ratu 16181648 podràvao je protestansku [vedsku, protiv katoli~ke Austrije. Ri{eljeova politika je pripremila trijumf Francuske u Nema~koj i uklonila ostatke {panske hegemonije u Evropi. Ri{eljeov naslednik Mazaren, poreklom Sicilijanac, nastavio je istu politiku diplomatskim sredstvima. Spolja gledano, Fracnuska je bila ~vrsta dràva, iznutra su je potresali nemiri protiv apsolutisti~ke vladavine. Fronda, feudalna opozicija, traìla je smanjenje poreza i {ira prava pariskog parlamenta najvi{eg suda u Francuskoj. Mazaren je preìvio pobunu i parlamentarne i kneèvske fronde. Poku{aj uklanjanja centrlane vlasti nije uspeo zbog nesaglasnosti plemstva, ~inovni{tva i pariske rulje. Mazaren je do 1661. vodio francuski politiku i pripremio poluvekovnu dominaciju kralja – Sunca Luja XIV.

Francuska Luja XIV 1661-1715 predstavlja "spoj veli~ine dràve i bede ve}ine stanovni{tva." Luj XIV je bio inteligentan i obrazovan vladar. Prilikom preuziamnja vlasti 1661. izjavio je: "vi

- 140 -

- 145 -

ro~no onemogu}ila ve}e {irenje protestantizma. Poku{aj Fransoa I da prisvoji carsku titulu zavr{io je porazom. Posle toga Fransoa I se posvetio odrànju ravnoteè u Evropi uz pomo} osmanlijskog carstva. Car Karlo V je uspeo da sa~uva primat u hri{}anskom svetu. Francuski kralj Anri II (1547-1559) vodio je ratove koji su umesto pro{irenja na jugu doneli nove teritorije na severu (Kale) i istoku (Verden). Francuska je spre~ila uspostavljanje hegemonije Habsburgovaca nad Evropom. Sukobi vode}ih katoli~kih sila omogu}ili su {irenje protestantizama i legalizovali osmanlijsko prisustvo u evropskoj politici. Filip II, {panski kralj, napustio je imperijalnu politiku Karla V i posvetio se interesima {panske nacionalne monarhije i odbrani katoli~ke vere. Obnova srednjovekovnog verskog fanatizma pove}ala je {anse Francuske u suzbijanju {panskih te`nji. Filip II je izjavio da ne èli da bude vladar jereticima. Karlo X, kralj Francuske, tolerisao je kalviniste (hugenote) koji javno ispovedaju svoju veru. Politi~ka ambicije hugenota dovode do verskih sukoba. Pokolj hugenota u vartolomejskoj no}i 1572. naterao je hugenotskog vo|u Anrija Navarskog da primi katoli~anstvo, tako spasi ìvot, i sklopi brak sa princezom Margaretom }erkom kraljice – majke Katarine Medi~i. Katolici su bili odu{evljeni pokoljem, a protestanti uàsnuti katoli~kim fanatizmom. Kralj Francuske je 1574. postao Anri III koji je bio u senci kraljice Katarine. Anri IV Navarski stupio je na presto 1589. uz obe}anje o~uvanja katoli~ke vere i obnove crkve na na~elima galikanizma. Zvani~no je krunisan za kralja 1594. {to su prihvatili svi staleì. Anri IV se nije svetio protivnicima i 1598. je izdao Nantski Edikt koji je hugentima osigurao status za{ti}ene verske manjine (desetina stanovni{tva). Hugenoti su postali "dràva u dràvi" narednih decenija. Zajedni~ki ìvot razli~itih vera prvi put je u zapadnoj Evrpi ozakonjen u duhu verske tolerancije. Fracnuska je vojnom pobedom nad [panijom osigurala teritorijalni integritet. Verski mir i bezbedne granice omogu}ile su da Francuska u XVII veku postane dominantna evropska dràva. Francuska politika "dràvnog razloga" razbila je versku monolitnost katoli~kih dràva i omogu}ila novu evropsku ravnoteù. Katoli~ka Francuska i anglikanska Engleska {titile su protestantsku Holandiju od ultrakatoli~ke [panije. Filip II, ve}i katolik od pape, bio je poraèn

- 144 -

SREDNJEVEKOVNA FRANCUSKA od stale{ke monarhije do prosve}enog apsolutizma Potomci Karla ]elavog vladali su zapadnim delom biv{e frana~ke dràve do kraja X veka. Franucska je bila skup feudalnih poseda poezanih labavim vazalnim vezama. Karolin{ki vladari su bili nemo}ni i francuska dràva je propadala. Dinasti~ke borbe Karolinga i Robertinga iskoristili su velika{i da uve}aju svoje feudalne posede. Kraljevi su mogli samo da posmatraju kako velika{i prisvajaju slu`be i zemlje. Napadi Ma|ara i Saracena pokazali su vojnu nesposobnost karolin{kih kraljeva. Skup{tina crkvenih i svetovnih feudalaca je 987. izabrala Huga Kapeta, predstavnika Robertinga, za kralja. Hugo Kapet je krunisan za kralja u vreme kada je presto izgubio nekada{nji zna~aj. Dinastija Kapeta je trajala tri veka i uspela je da sa~uva teritorijalnu celovitost Francuske u komplikovanoj borbi sa feudalcima. Francuska monarhija je bila na najnièm nivou u XI veku. Velika{i su imali posede sli~ne kraljevskim i samostalno su preduzimali ratove Viljem od Normandije, osvajanjem Engleske, stvorio je posed koji je zasenio kraljevski domen. Vlast kraljeva se odràva kroz povremena posredovanja me|u velika{ima. Mogu}nosti kraljevskog uplitanja pove}ale su se posle 1100. suprostavljanjem biskupija i gradova {irenju mo}i velika{a. Ve}i broj franucskih biskupa poticao je od manjih plemi}kih porodica, pa su imali sopstvene interese. Neki gradovi su teìli statusu komune – slobodnog grada i to je omogu}avalo ograni~enje mo}i nepokornih prelata ili velmoà. Monarhija se u~vrstila po~etkom XII veka. Luj VI (1108-1137) je doneo zaokret. Kralj je uspeo da povrati domen i da poru{i feudalne zamkove ~iji su gospodari nezakonito napla}ivali da`bine od putnika i trgovaca. Prihodi krune su porasli kada je dràva preuzela naplatu putarina i mostarina. Hri{}anski kralj Luj VI po~eo je da se pona{a kao najmo}niji feudalac vitez – kralj, a pripisane su mu i ~udotvorne sposobnosti le~enja. Kraljevstvo je ponovo dobijalo oreol svetosti.

- 141 -

Uspe{na spoljna politika u~inila je Francusku centrom doga|anja u severozapadnoj Evropi. Nova vladarska ideologija predstavljala je kralja kao za{titnika crkve i sirotinje i kao stegono{u Sen Denija, apostola svih Francuza. Filip II August (1190-1223) skoro "neprimetno" pripaja zapadne oblasti. Dinastija Kapeta se kao vrhovni sizeren ume{ala u politi~ke prilike Engleske. Kapeti su {tedljivo koristili svoju mo} i stalno {irili svoje posede. Vladar je po~eo da se ceni po dobrim delima koja u~ini za narod. Kruna se zauzimala za prava svojih podanika u njihovim sukobima sa velika{ima. Vazali se okre}u kralju kao uto~i{tu u slu~aju kada bi gospodar zloupotrebio ovla{}enja. Po~etkom XIII veka kralj Filip II August je uspe{nim ratovanjem oduzeo francuske posede engleskom kralju Jovanu (bez zemlje). Politi~ki brakovi su u~vrstili ratne tekovine. Kraljevski domen oko Pariza postao je kompaktno geopoliti~ko sredi{te dràve. Uprava na domenu je centralizovana i poverena pla}enim i smenjivim ~inovnicima i okruzima, uvedeno je registrovanje va`nijih isprava.

Vrhunac dinastije Kapeta pedstavlja vladavina Luja IX Svetog (1226-1270). Uspe{an krsta{ki rat protiv katarskih jeretika doveo je do prevlasti severnih nd ju`nim oblastima Francuske. Grofovija Tuluz je pripala kruni. Luj IX je povezao vrline kralja – viteza, krsta{a, sa idejom svetosti kraljevskog poloàja. Religiozni oreol monarhije osigurao je podre|enost i podr{ku ro|aka i velika{a, ~inovnika i crkve. Posve}ivanje svetovnog autoriteta uzdiglo je moralnu nadmo} francuskih kraljeva iznad nema~kih careva. Filip IV Lepi (1285-1314) izvr{io je pritisak na papu da Luja IX 1297. proglasi za sveca. Bilo je to vreme sukoba papstva i francuskog kralja, koji je po èstini podse}ao na nekada{nji sukob Pape Grgura VII sa carem Henrihom IV. Krajem XIII veka Papa Bonifacije VIII pozivao se na papska prava, Filip Lepi je napadao teokratsku vlast papa. Mo} francuskog kralja je toliko narasla da je Bonifacije VIII bio prinu|en da abdicira i da bude optuèn za jeres. Dràvni staleì (plemstvo, sve{tenstvo, gra|ani) sazvani su 1302. povodom uvo|enja poreza za sve uklju~uju}i sve{tenike. Stale{ka skup{tina je odobrila uvo|enje poreza i tako stala na kraljevu stranu u sukobu sa papom. Loza Kapeta se ugasila 1328. kada je na vlast do{ao Filip VI Valoa (1328-1350) koji je bio izborni monarh – kralj bez mo}i.

- 142 -

Dinastija Valoa se suo~ila sa engleskom invazijom i poku{ajem stvaranja prin~evskih "dràva". Karlo V (1364-1380) uspio je da konsoliduje monarhiju i posebno je doprineo sjaju kraljevskih obreda. Nije po{tovan samo kao ~udotvorac nego i kao erudita. Karlo V Mudri je koristio ra|e diplomatiju od rata i postavio je dràvu na ~vrstu osnovu. Uzdizanje vojvodstva Burgundije ugrozilo je mo} francuskih kraljeva. Burgundija je, od Flandrije do severne Italije, povezala je najrazvijenije oblasti tada{nje zapadne Evrope. Burgundije je posle 1422. podràla engleskog kralja. Burgundske vojvode su potro{ile snagu u borbi sa dvojnim ciljem: ili da sednu na nema~ki carski tron ili da osnuju sopstveno kraljevstvo izme|u Francuske i reke Rajne. Francuski kralj Luj XI je uz podr{ku {vajcarskih gradova i Habsburga slomio burgundsku mo}. Habsburzi su dobili Nizozemsku (Holandija, Belgija, Luksemburg). Ju`no burgundsko vojvodstvo pripalo je Francuskoj. Srednjovekovni dinasti~ki sukobi su omogu}ili pojavu ujedinjenih provincija Nizozemske koje }e odigrati u toku XVI i XVII veka zna~ajnu ulogu u politi~kom oblikovanju rane moderne Evrope. Stogodi{nji rat je u~inio ratovanje delom svakodnevnog ìvota Francuske. Osnovni politi~ki problem bio je vazalni odnos engleskog kralja prema francuskom kralju. Prekid vazalstva izazvao je rat. Sitno francusko plemstvo i najamnici su shvatili da samo kruni duguju lojalnost. Pobeda nad Engleskom 1453. u~vrstila je me|unarodnu poziciju ku}e Valoa koja je do 1500. zaokruìla nacionalno-teritorijalni identitet novovekovne Francuske. Uloga dràvnih staleà je opadala a kraljevska vlast je ja~ala. Luj XI (1461–1483) stvorio je kraljevsku vojsku i ugu{io pobune plemstva. Kralj Fransoa I (1515–1547) ve} je bio priznat kao li~nost "iznad zakona". Francuski mislilac @an Boden razvio je u drugoj polovini XVI veka teoriju da suverenu vlast ne mogu da ometaju ljudski zakoni, pa je kralj podre|en samo boànskim i prirodnim zakonima. Predstavnike kraljevske vlasti u okruzima imenovalo je lokalno plemstvo {to je pogodovalo lokalizmu. Dràvni staleì se nisu sastali od 1484. do 1560. Fransoa I je zaklju~io 1516. konkordat sa papom Lavom X koji mu je dao pravo imenovanja 600 najzna~ajnijih crkvenih prelata. Galikanska crkva je istovremeno smanjila papski uticaj, ali je dugo-

- 143 -

Komparativna Istorija Drzave i Prava-bookfold - Dragan Pantic.unlocked

Short Description

Description

Comments

We need your help!