Knut Hamsun - Misterije.pdf

Knut Hamsun Misterije S norveškog preveo M. Mladenović

1. Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornica izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni i jedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka mlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se u samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak… Počelo je to ovako: kad je parobrod oko šest časova uveče pristao uz molo, na palubi se ukazaše dva-tri putnika, među kojima i neki čovek u odelu svetložute boje i beloj plišanoj kapi. Bilo je to predveče 12. juna, a toga dana na mnogim mestima u gradu bile su istaknute zastave povodom veridbe gospođice Kiland, koja je objavljena baš na dan 12. juna. Momak gostionice Central pope se odmah na brod, a čovek u žutom odelu predade mu svoj prtljag; istovremeno predade i svoju putničku kartu jednom brodskom službeniku; a onda se ne iskrca već stade da se šeta po palubi. Izgledao je veoma uzbuđen. Već je zvono na brodu i po treći put udarilo, a on još nije platio svoj račun gostioničaru. Upravo je plaćao račun kad odjednom primeti da se brod već udaljuje od obale. Zastade za trenutak pa onda dade znak momku na obali i doviknu mu preko ograde: - Dobro, odnesite ipak moj prtljag i zadržite mi sobu. I brod ga odnese dalje u fjord. To je bio Johan Nilsen Nagel. Gostionički momak otera na kolicima njegov prtljag koji se sastojao iz dva mala kovčega i krzna iako je bilo usred leta, a sem toga još iz jednog malog kovčežića i kutije za violinu. Ni na jednom komadu nije bilo nikakve oznake. Sutradan u podne doveze se Johan Nagel pred gostionicu. Došao je drumom konjskim kolima. Mogao je isto tako, čak zgodnije, doći i morskim putem, ali se ipak dovezao. Imao je još nešto prtljaga sa sobom: jedan kovčeg, putničku torbu, ogrtač i putnički pokrivač u kome su se nalazile neke stvari. Na pokrivaču su stajala početna slova J. N. N. izvezena perlama. Još iz kola upitao je gostioničara za sobu, a kad su ga odveli na prvi sprat,

stao je da ispituje zidove, da li su debeli i da li može nešto čuti iz susedne sobe. A onda je odjednom upitao sobaricu: - Kako se zovete? - Sara. - Sara. - A odmah zatim: - Mogu li dobiti nešto za jelo? Aha, zovete se Sara? Čujte - dodade - nije li nekada bila apoteka u ovoj kući? Sara odgovori začuđeno: - Da. Ali to je bilo pre više godina. - Aha, pre više godina? Primetio sam čim sam stupio u hodnik. Nisam poznao po mirisu, ali sam odmah imao takav osećaj. Da, da. Za sve vreme obeda nije ni jednom otvorio usta da izusti neku reč. Njegovi sinoćni saputnici s broda, dva gospodina, sedeli su u vrhu stola, pogledali su se značajno kad je on ušao, čak su i otvoreno zbijali šalu zbog njegove sinoćne nezgode, ali se on pravio da ih ne čuje. Jeo je brzo, odmahnuo glavom kad su mu ponudili testo, i odjednom se digao, skliznuvši natraške sa svoje okrugle stolice. Zapalio je odmah cigaru i iščezao niz ulicu. I nije se vraćao sve do posle ponoći. Stigao je nešto malo pre no što je časovnik izbio tri časa. Gde je bio? Kasnije se pokazalo da je išao do susednog grada, i to peške tamo i natrag, istim putem kojim se pre podne dovezao kolima. Morao je imati neki izvanredno važan razlog. Kad mu je Sara otvorila, bio je sav oznojen; ali se devojci ipak nasmešio i bio izvrsno raspoložen. - Bože, devojko, kako imate lep vrat! - reče joj. - Da li je stigla kakva pošta za mene dok sam bio odsutan? Za Nagela, Johana Nagela? Uh, tri telegrama odjednom! E, čujte, budite ljubazni pa skinite onu sliku sa zida, hoćete li? Da ne moram stalno da je gledam! Dosadno je ležati u postelji i neprestano je gledati! Napoleon III, uostalom, nije imao tako zelenu bradu. Najlepša hvala. Kad je Sara otišla, Nagel stade nasred sobe. Stajao je sasvim mimo. Potpuno zanet počeo je uporno da gleda u neku tačku na zidu. Nije se maknuo ni kad mu je glava počela padati sve više na jednu stranu. Ovo je dugo potrajalo. Rast mu je bio nešto ispod srednjeg i imao je mrko lice čudnog, tamnog pogleda i finih, ženskih usta. Na prstu je nosio prost prsten od olova ili gvožđa. Bio je širokih pleća, a moglo mu je biti oko dvadeset osam do trideset godina, ali ni u kom slučaju preko trideset. Na slepoočnicama tek mu je bila poneka seda vlas. Iz svojih misli probudio se jakim trzajem, tako jakim da je izgledalo kao da je namešten, kao da je već dugo premišljao da li će ga učiniti, iako je bio sam u sobi. Onda iz džepova svojih pantalona izvuče nekoliko ključeva, nešto sitnine i

nekakvo odlikovanje za spašavanje, jednu vrstu ordena na vrpci koja je bila u bednom stanju; ove stvari postavi na sto kraj postelje. Zatim gumu svoj novčanik pod uzglavlje, a iz džepa prsnika izvuče časovnik i neku bočicu, malu bočicu za lek, na kojoj je bila oznaka za otrov. Časovnik zadrža neko vreme u ruci, pre no što ga spusti, a bočicu vrati odmah opet u džep. Onda skide prsten i umi se; kosu začešlja prstima unazad, ogledalo uopšte nije upotrebio. Kad je već bio u postelji, primeti odjednom da mu nema prstena, zaboravio ga je na umivaoniku, pa se odmah diže i stavi ga na prst, kao da bez ovog prostog gvozdenog prstena ne bi mogao provesti ni časa, najzad otvori ona tri telegrama, ali još nije bio pročitao ni prvi, a na usnama mu se ukaza mali smešak. Ležao je i smeškao se za sebe; zubi su mu bili izvanredno lepi. Onda mu se lice ponovo uozbilji, a uskoro zatim baci sasvim ravnodušno one telegrame. Ali je ipak izgledalo da se tiču značajne i važne stvari: bilo je reči o šezdeset dve hiljade kruna za neko imanje, čak se govorilo i o nekoj ponudi da se iznos isplati u gotovu ako se prodaja odmah zaključi. U ovim kratkim i suvim telegramima nije bilo ničeg smešnog; ali nije bilo potpisa. Nekoliko minuta kasnije Nagel je zaspao. Dve svece su gorele na stolu. Zaboravio je da ih ugasi. Osvetljavale su mu izbrijano lice i grudi, i bacale spokojnu svetlost na širom otvorene telegrame… Sutradan ujutru posla Nagel nekog na poštu. Dobio je nekoliko novina, među kojima i neke strane listove, ali pisama nije bilo. Svoju kutiju za violinu stavio je na stolicu nasred sobe kao da je hteo skrenuti pažnju na nju, ali je nije otvarao niti se doticao violine. U toku prepodneva nije više ništa preduzimao. Napisao je samo nekoliko pisama i šetao po sobi, čitajući neku knjigu. Kupio je sem toga par rukavica u jednoj radnji, a nešto kasnije, kada je stigao na trg, uzeo je za deset kruna mladog, crnog psića i poklonio ga odmah gostioničaru. Uz opšti smeli nazvao je pseto Jakobsen, iako je bilo kučkica. I celog dana nije dakle nikuda odlazio. Nije imao nikakva posla u gradu, nije učinio nikakvu posetu, nije išao ni u kakvo nadleštvo, i izgledalo je da nikog ne poznaje. U gostionici su se malo čudili zbog njegove upadljive ravnodušnosti prema svemu, pa čak i prema svojim sopstvenim stvarima. Tako su i ona tri telegrama ležala širom otvorena na stolu u sobi; nije ih ni dodirnuo otkako su sinoć stigli. Umeo je takođe da ne odgovara na neposredna pitanja. Dva puta je gostioničar pokušao da sazna od njega ko je i zašto je došao u njihov grad, ali je Nagel oba puta izbegao odgovor. Još jedna čudnovata crta dođe do izražaja u toku dana: iako u gradu nije nikoga poznavao niti se kome obraćao, kod ulaza na groblje zastao je pred nekom mladom damom iz samog mesta, prosto zastao, pogledao je i bez ikakvog objašnjenja duboko je pozdravio. Ova dama je sva

pocrvenela. Na to je drska osoba produžila drumom, došla do parohijske kuće i prošla je što je uostalom činila i narednih dana. Pošto se gostionica uveče zatvarala, morali su mu svako veče otključavati vrata, jer se uvek vraćao kasno iz svojih šetnji. Trećeg jutra, upravo kad je Nagel izlazio iz svoje sobe, gostioničar ga pozdravi i obrati mu se s nekoliko ljubaznih reči. Izađoše na terasu i sedoše, a gostioničar povede razgovor o nekom sanduku sveže ribe što gaje hteo poslati: - Možete li mi reći kako bih najzgodnije poslao ovaj sanduk? Nagel pogleda sanduk, nasmeja se i odmahnu glavom. - Ništa se u to ne razumem - odgovori mu. - Šteta. Mislio sam da ste možda dosta proputovali pa ste u drugim mestima videli kako se to najzgodnije šalje. - A ne, nisam mnogo putovao. Tajac. - Možda ste se više… ovaj, bavili drugim stvarima. Jeste li možda poslovan čovek? - Ne, nisam poslovan čovek. - Tako, niste dakle došli ovamo poslom. Nije bilo odgovora. Nagel zapali cigaru i stade lagano da puši i da gleda ispred sebe. Gostioničar gaje pogledao sa strane. - Da li biste nam jednom nešto odsvirali? Video sam da imate i violinu poče opet gostioničar. Nagel odgovori ravnodušno: - Ne, prestao sam da sviram. Malo zatim diže se bez reči i ode. Trenutak kasnije vrati se i reče: - Čujte, nešto mi je palo na um: možete mi podneti račun kad vam je volja. Svejedno mi je kad ću platiti. - Hvala lepo - odgovori gostioničar - nije hitno. Ako ostanete duže, moramo vam računati nešto jevtinije. Ne znam da li ćete ostati duže vremena? Nagel odjednom oživi i brzo odgovori; čak je bez stvarnog razloga i porumeneo. - Da, možda ću ostati ovde neko vreme - reče. - Zavisi od prilika. Ah, da, možda vam nisam kazao: ja sam agronom, poljoprivrednik, dolazim s putovanja i lako je moguće da se ovde zadržim neko vreme. Ah, možda sam čak takođe zaboravio… Zovem se Nagel, Johan Nilsen Nagel.

I pritom priđe gostioničaru, srdačno mu stisnu ruku i zamoli ga za izvinjenje što se ranije nije predstavio. Na licu mu se nije video ni trag ironije. - Pade mi na pamet da bih vam možda mogao dati bolju i mirniju sobu reče gostioničar. Stanujete sad uz same stepenice, a to nije uvek prijatno. - Ne, hvala, nije potrebno, soba je odlična, potpuno sam zadovoljan. Sem toga, s mojih prozora se vidi čitav trg, a to je vrlo zanimljivo. Malo posle gostioničar - reče opet: - Da, onda ste slobodni neko vreme? Ostajete u svakom slučaju ovde preko leta? Nagel odgovori: - Dva-tri meseca, možda i duže, ne znam još sigurno. Sve zavisi od prilika. Videćemo. U tom trenutku prođe neki čovek i pozdravi gostioničara. Bio je to neugledan čovek, niskog rasta i veoma bedno obučen; toliko se teško kretao da je to padalo u oči, iako je dosta brzo odmicao. I mada je duboko pozdravio, gostioničar ne skide šešir; Nagel naprotiv skide svoju somotsku kapu. Gostioničar ga pogleda i reče: - Zovemo ga Minut. Malo je priglup, i svi ga sažaljevamo, jer je dobrodušan momak. I ništa više nije rečeno o Minutu. - Čitao sam - reče Nagel odjednom - čitao sam pre nekoliko dana u novinama kako je neki čovek nađen mrtav ovde negde u šumi. Koje upravo taj čovek? Mislim neki Karlsen? Je li odavde? - Da - odgovori gostioničar - sinje ovdašnje babice; odavde se vidi njena kuća, eno ona s crvenim krovom. Došao je kod nje samo da provede odmor i tom prilikom završio svoje dane. Velika je šteta za njega, bio je obdaren mladić i trebalo je uskoro da postane pastor. Da, da, prosto čovek ne zna šta da pomisli; stvar je čak malo sumnjiva; pošto su mu žile prerezane, teško je pomišljati na nesrećni slučaj. Sad je pronađen i nož, mali perorez s belim koricama; pronašla gaje policija kasno sinoć. Verovatno je neka ljubavna istorija posredi. - A tako. Postoji li zaista još sumnja da je izvršio samoubistvo? - Postoji nada, to jest ima ljudi koji veruju da je držao nož u ruci i onda se tako nezgodno spotakao da se u isti mah povredio na dva mesta. Ha-ha, smatram da je to malo verovatno, vrlo malo verovatno. Ali će sasvim sigurno dozvoliti da se sahrani na groblju. Ne, nažalost, teško da se spotakao! - Rekoste da je nož tek sinoć pronađen. Pa zar nož nije ležao kraj njega?

- Ne, ležao je nekoliko koraka dalje. Pošto se poslužio njime, bacio gaje u šumu; našli su ga sasvim slučajno. - Tako. Pa kakav je razlog imao da baci nož, kad je već ležao s otvorenim ranama od noža? Ta svima je jasno da se morao poslužiti nožem? - Da, Bog bi ga sveti znao šta je hteo time; ali, kao što rekosmo, mora da je neka ljubavna istorija posredi. Nikada nisam još čuo tako nešto ludo; što više razmišljam sve mi se čini luđim. - Zašto mislite da je posredi neka ljubavna istorija? - Iz raznih razloga. Uostalom, nešto je sigurno teško reći. - Ali, zar nije mogao i sam nehotice da padne? Ta ležao je tako užasno; zar nije ležao potrbuške s licem u bari? - Pa da, i sav se strašno ubrljao. Ali to još ništa ne znači, možda je nešto nameravao. Možda je na ovaj način hteo da skrije tragove samrtničke borbe na licu. Ko zna. - Da li je ostavio neko pismo? - Mora da je nešto u hodu napisao na parčetu hartije; uostalom, imao je običaj da često usput nešto beleži. Neki zato i misle da je nožem oštrio olovku, ili nešto slično, pa je onda pao i pritom povredio prvo jedan ručni zglavak baš na samoj žili, a zatim i drugi zglavak, opet na samoj žili, i to sve u isti mah. Ha-haha. Ali, zaista, ostavio je nešto napisano, držao je u ruci malo parče hartije, i na njemu su stajale ove reči: O, neka tvoj čelik bude tako oštar kao tvoje poslednje Ne! - Koješta. Je li nož bio tup? - Da, bio je tup. - Zar nije mogao prethodno da ga naoštri? - Nije bio njegov. - Pa čiji je onda bio? Gostioničar zastade, a onda ipak - reče: - Nož je bio gospođice Kiland. - Nož gospođice Kiland? - upita Nagel. A malo zatim ponovo: - Tako, a koje gospođica Kiland? - Dagni Kiland, pastorova kći. - A tako, zaista čudno. Je li iko čuo nešto slično! Je li mladić bio toliko lud za njom? - Da, zaista je i bio. Uostalom, svi su za njom ludi, nije on sam. Nagel se zamisli i ućuta. A onda gostioničar prekide tišinu i izjavi:

- Sve sam vam ovo rekao u poverenju, pa vas molim… - Da, da - odgovori Nagel. - Možete biti sasvim spokojni. Kad je Nagel odmah zatim otišao na doručak, stajao je već gostioničar u kuhinji i saopštavao kako je najzad imao pravi razgovor sa žutim čovekom iz sobe broj 7. - Agronom je, i dolazi iz inostranstva. Izjavio je da će ostati ovde nekoliko meseci. Bog bi ga znao kakav je to čovek.

2. Već iste večeri desi se da se Nagel susretne s Minutom. Nastade dosadan i beskrajan razgovor između njih dvojice, razgovor koji je trajao dobra tri časa. I sve se od početka do kraja desilo ovako: Johan Nagel sedeo je dole u gostionici i držao novine u ruci, kad uđe Minut. Bilo je još ljudi za stolovima, a među njima i neka debela seljanka s crnocrvenim pletenim šalom preko ramena. Minuta su izgleda svi poznavali; pozdravio je učtivo desno i levo, ali ga dočekaše smehom i povicima. Čak i seljanka ustade i htede da igra s njim. - Ne danas, ne danas - reče izbegavajući ženu, pa ode gostioničaru i obrati mu se s kapom u ruci: - Odneo sam ugalj u kuhinju, i za danas sigurno nema ništa više? - Ništa - odgovori gostioničar - šta bi još moglo biti? - Ništa - reče takođe Minut i povuče se bojažljivo. Bio je neobično ružan. Imao je mirne, plave oči, ali istaknute, strašne sekutiće i potpuno razglavljen hod usled telesnog nedostatka. Kosa mu je bila prilično seda; brada mu je bila crnja, ali tako retka da se koža svuda nazirala. Bio je nekada mornar, a sad je živeo kod nekog rođaka koji je na pristaništu imao malu trgovinu ugljem. Retko ili skoro nikada nije dizao pogled kad je govorio s kim. Pozvaše ga jednom stolu, neki gospodin u sivom letnjem odelu žurno mu je mahao i pokazivao na pivsku bocu: - Hodite i popijte čašu majčina mleka. Sem toga, hteo bih da vidim kako izgledate bez brade - reče mu. Pognut i neprestano s kapom u ruci, Minut ponizno pođe k stolu. Kad je prolazio pored Nagela, pozdravi ga ponaosob, a usne mu sasvim malo mrdnuše. Zaustavi se pred gospodinom u sivom odelu i prošapta: - Ne tako glasno, gospodine sudijski pripravniče, molim vas. Vidite da ima i stranaca. - Bože moj - reče sudijski pripravnik, hteo sam samo da vam ponudim čašu

piva. A vi me sad grdite što glasno govorim. - Ne, rđavo ste me razumeli, molim vas da mi oprostite. Ali kad ovde ima stranaca, ne bih želeo da počinjem sa starim šalama. I sad ne mogu da pijem pivo, sad ne. - A tako, ne možete? Ne možete da pijete pivo? - Ne, hvala vam, sad ne. - A tako, sad mi ne zahvaljujete? Kad mi onda zahvaljujete? Ha-ha-ha, i vi ste mi pastorov sin! Trebalo bi da pazite kako se izražavate. - Oh, rđavo ste me razumeli, ali neka bude. - Tako, tako, ostavite koještarije. Šta vam je? Sudijski pripravnik povuče Minuta na stolicu, i Minut sede za trenutak, ali se onda odmah diže. - Ne, pustite me - reče mu, ne podnosim piće; a u poslednje vreme podnosim ga još manje no ranije, bogzna zbog čega. Dok se okrenem, napijem se i lupetam gluposti. Sudijski pripravnik ustade, pogleda čvrsto Minuta, gurnu mu čašu u ruku i reče: - Pijte. Tajac. Minut podiže pogled, ukloni kosu s čela i oćuta. - Dobro, da vam učinim po volji; ali samo nekoliko kapi odvrati najzad. Ali vrlo malo, samo da bih imao čast da pijem s vama. - Ispijte! - povika sudijski pripravnik i morade da se okrene da ne bi prasnuo u smeh. - Ne, nikako punu čašu, nikako punu čašu. Zašto da ispijeni, kad mi je neprijatno? Nemojte se ljutiti na mene i ne mrštite se zbog toga; učiniću ovoga puta, ako vam je baš stalo. Nadam se da mi se neće odmah popeti u glavu. Smešno je, ali mogu da podnesem tako malo. U vaše zdravlje! - Ispijte, ispijte! - vikao je sudijski pripravnik ponovo. Na iskap! Tako, sad je dobro. Tako, sad sednimo i pravimo grimase. Prvo možete malo da škripite zubima, a zatim ću da vam obrijem bradu i da vas podmladim za deset godina. Ali prvo škripite zubima. - Ne, neću u prisustvu ovih stranih osoba. Nemojte zahtevati, zaista neću učiniti - odgovorio je Minut i pokušao da ode. Nemam ni vremena - dodao je. - Ni vremena? Šteta. Ha-ha, zaista šteta. Čak ni vremena? - Ne, ne sada. - Čujte onda: ako vam ispričam kako odavno mislim na drugi kaput za vas…

Dozvolite mi uostalom da pogledam, pa da, sav je izlizan, ta pogledajte! Ni pritisak prsta ne može više da izdrži. I sudijski pripravnik gurnu prst u jednu rupicu na kaputu. Popušta, tkanina se razvlači, pogledajte, a, pogledajte samo! - Ta ostavite me! Za ime Božje, šta sam vam uradio? I ostavite mi kaput! - Ali, Gospode Bože, obećavam vam drugi kaput, već sutra, obećavam vam u prisustvu… čekajte da vidim: jedan, dva, tri, četiri, sedam… u prisustvu sedam lica. Ta šta vam je večeras? Naduli ste se, ljutite se i najradije biste nas sve bacili pod noge. Eto šta činite. Samo zato što sam vam dirnuo u kaput. - Molim vas, oprostite mi, nisam imao nameru da budem ljut; znate da bih vam učinio sve po volji, ali… - Pa dobro, onda mi učinite po volji i sednite. Minut ukloni sedu kosu s čela i sede. - Dobro, a sada mi učinite po volji i zaškripite malo zubima. - Ne, to neću. - Dakle nećete, šta! Da ili ne. - Ne, blagi Bože, šta sam vam učinio? Zar me ne možete ostaviti na miru? Zašto baš ja moram da budem budala za svakoga? Onaj stranac gleda ovamo, primetio sam, neprestano nas posmatra i verovatno se takođe smeje. I uvek tako, prvi dan kad ste ovamo došli kao sudijski pripravnik, doktor Stenersen me je zgrabio i odmah vas naučio da terate šalu sa mnom, a sad vi isto tako učite onog gospodina onamo. Učite redom jedan drugog. - Tako, tako, da ili ne! - Ne, čujte me! - uzviknu Minut i skoči sa stolice. Ali kao da se boji da bude suviše gord, seo je ponovo i dodao: Ne mogu uopšte da škripim zubima, verujte mi. - Ne možete? Ha-ha, svakako da možete. Izvanredno škripite zubima. - Tako mi Boga, ne mogu! - Ha-ha-ha! Pa jednom ste mogli? - Da, ali tada sam bio pijan, više se i ne sećam, sve mi je igralo pred očima. Posle toga bio sam bolestan dva dana. - Sasvim - reče sudijski pripravnik tada ste bili pijani, priznajem. Zašto uostalom sedite sad tu i brbljate sve to pred svim ovim ljudima? To je više no što sam želeo. U tom trenutku iziđe gostioničar napolje. Minut je ćutao; sudijski pripravnik ga pogleda i reče: - Pa na čemu smo? Pomislite na kaput.

- Mislim - odgovori Minut - ali sad niti hoću niti mogu više da pijem, sad znate. - I hoćete i možete! Jeste li čuli šta rekoh? Hoćete i možete, rekao sam. Čak i makar vam morao sasuti u grlo… Pri ovim rečima sudijski pripravnik se diže s Minutovom čašom u ruci. A sad zinite! - Ne, tako vam Boga, neću više piva! - uzviknu Minut sav bled od uzbuđenja. I nikakva sila na svetu ne može me prinuditi! Da, oprostite, zlo mi je od piva, ne znate kako to utiče na mene. Nemojte mi to činiti, iskreno vas molim. Radije… radije ću da škripim zubima i bez piva. - E, to je već nešto drugo, dovraga, nešto sasvim drugo, kad hoćete i bez piva. - Da, učiniću radije bez piva. I usred opšteg smeha Minut je najzad stao da škripi svojim strašnim zubima. Nagel je izgleda i dalje čitao novine; sedeo je sasvim mirno na svom mestu kraj prozora. - Jače! Jače! - vikao je sudijski pripravnik. Škripite jače, inače vas ne čujemo. Minut je sedeo ukočeno i pravo na stolici, držao se čvrsto obema rukama za nju, kao da se boji da će pasti, i škripao zubima da mu se sva glava tresla. Svi su se smejali, a seljanka se toliko smejala da je morala da briše suze sa očiju; od smeha nije više znala za sebe, od oduševljenja je dvaput nesvesno pljunula na pod. - Bože me sačuvaj! - urlikala je potpuno iscrpena. - Ovaj sudijski pripravnik! - Eto! Jače ne mogu da škripim - reče Minut. Zaista ne mogu, Bog mi je svedok, verujte mi ne mogu više. - Ne, ne, odmorite se malo pa onda ponovo. Ali škripati zubima morate. A onda ćemo vam obrijati bradu. Sad uzmite pivo; evo, hajdete, gotovo je. Minut odmahnu nemo glavom. Sudijski pripravnik izvuče novčanik i stavi na sto dvadeset i pet era. I onda reče: - Obično to radite za deset era, a ja vam dajem dvadeset i pet, povećavam vam nagradu, eto! - Ta nemojte me više mučiti, neću više. - Nećete više? Odbijate? - Ali, Gospode Bože, ta prestanite jednom i ostavite me na miru! Neću više da popustim, čak ni za kaput, ta i ja sam čovek. Šta hoćete od mene? - Reći ću vam nešto: Kao što vidite, otresam malo pepela s cigare u vašu čašu, vidite li? I onda uzimam ovu malenu žižicu, a zatim ovu beznačajnu žižicu i

bacam obadve žižice u vašu čašu, i vi sve posmatrate! Ovako! I sad vam jamčim da ćete svoju čašu ispiti do dna. Da, pijte. Minut skoči. Drhtao je primetno, seda kosa mu je opet pala na čelo, gledao je uporno sudijskog pripravnika pravo u lice. Potrajalo je to nekoliko sekundi. - Ne, to je previše, to je previše! - uzviknula je čak i seljanka. Nemojte to da činite! Ha-ha-ha, neka me Gospod Bog sačuva od vas! - Onda, nećete? Odbijate? - upita sudijski pripravnik. I on se takođe digao sa stolice i stajao. Minut se upinjao da nešto kaže, ali nije uspeo ni reči da izusti. Svi su ga gledali. Tada se odjednom diže Nagel od svog stola kraj prozora, ostavi novine i pođe dvoranom. Nije se žurio i nije pravio buku, ali je opet privukao opštu pažnju. Zaustavio se kod Minuta, stavio mu ruku na rame i rekao glasno i jasno: - Ako uzmete čašu i bacite je na glavu ovom štenetu, dajem vam deset kruna u gotovu i primam sve posledice na sebe. Pokaza prstom na glavu sudijskog pripravnika i ponovi. Mislim na ovo štene ovde. Odjednom nastade opšti tajac. Minut je užasnuto pogledao jednog i drugog i rekao: - Ali… Pa ne…? Više nije mogao, samo je ovo uzdrhtalim glasom neprestano ponavljao, kao da je to bilo pitanje. Inače niko drugi ne izusti ni reč. Sudijski pripravnik kao ošamućen ustuknu korak nazad i pođe stolici; lice mu je bilo bledo kao krpa, ali ni on ne reče ništa. Zinuo je i nije zatvarao usta. - Ponavljam - nastavi Nagel glasno i lagano da ću vam dati deset kruna da bacite čašu ovom štenetu u glavu. Novac mi je u ruci. I posledica takođe ne treba da se bojite. I Nagel je zaista držao u ruci novčanicu od deset kruna i pokazao je Minutu. Ali Minut se čudno poneo. Sklonio se u jedan kut kafane, otrčao je svojim razglavljenim hodom i tamo ćutke seo. Sedeo je oborene glave i gledao ispod oka na sve strane, a nekoliko puta u strahu povukao kolena. Tada se vrata otvoriše i gostioničar uđe. Stao je da barata po nekim svojim stvarima, ne obraćajući pažnju na ono što se zbiva oko njega. Tek kad je sudijski pripravnik skočio i digao prema Nagelu obe ruke uvis, uz besni i skoro nemi uzvik, gostioničar se osvrte i upita: - Šta, do vraga…? Ali mu niko ne odgovori. Sudijski pripravnik dva puta poteže besno ispred sebe, ali svaki put susrete Nagelove stisnute pesnice. I ništa više. Neuspeh gaje dražio, i on stade luđački da udara levo i desno po vazduhu kao da je hteo nešto

da ukloni od sebe, najzad poče da tetura između stolova, pa se spotače o neku stolicu i pade na kolena. Sav se zadihao, od besa se sav izobličio; povrh svega izubijao je strahovito ruke o one dve stisnute pesnice na koje je uvek nailazio kudgod bi potegao. Tada u gostionici nastade opšti metež, seljanka i njen pratilac pobegoše na vrata, dok su ostali svi u glas nešto dovikivali i hteli da se umešaju. Najzad se sudijski pripravnik diže i pođe na Nagela, zastade i povika, ispruži ruke ispred sebe, povika u smešnom očajanju, jer nije mogao da nađe reči: - Proklet… Da te đavo nosi, zvekane! Nagel ga pogleda i nasmeši se, pa priđe stolu, uze šešir sudijskog pripravnika i pruži mu ga, poklonivši se. Sudijski pripravnik istrže šešir i htede u ljutini da ga tresne o pod, ali se ipak priseti i nabi ga sebi na glavu. Onda se okrete i napusti gostionicu. Dok je odlazio, na šeširu se ukazaše dva velika ulubljenja, zbog čega je izgledao vrlo smešan. Sad se gostioničar progura i zatraži objašnjenje. Obratio se Nagelu, uhvatio ga za rukav i rekao: - Šta se to ovde događa? Šta znači sve ovo? Nagel odgovori: - Molim vas, pustite mi ruku; neću pobeći. Uostalom, ovde se ništa ne dešava, uvredio sam čoveka koji sad izađe, i hteo je da se brani, nema šta, sve je u redu. Ali se gostioničar naljuti i lupi nogom o pod. - Ne dozvoljavam nikakvu gužvu! - uzviknuo je. Ako želite da pravite buku, a vi izađite na ulicu, ne ovde. Ljudi su zaista poludeli! - Dobro, dobro! - prekidoše ga neki gosti Sve smo videli! I iz potrebe dobrih građana da podražavaju trenutnog pobednika, stadoše na Nagelovu stranu. Objasniše gostioničaru čitav slučaj. Nagel samo sleže ramenima i uputi se Minutu. Bez ikakva uvoda upita on malu sedu ludu: - U kakvom ste upravo odnosu sa sudijskim pripravnikom, kad srne ovako da postupa s vama? - Koješta! odgovori Minut. Nisam ni u kakvom odnosu s njim, potpuno mi je stran. Samo sam mu jednom na trgu odigrao nešto za deset era. Uostalom, uvek tera šegu sa mnom. - Vi dakle igrate ljudima i naplaćujete? - Da, ponekad. Ali ne tako često, samo kad mi je potrebno deset era, a ne mogu na neki drugi način da ih nabavim.

- A šta će vam novac? - Pa treba mi za razne stvari. Na prvom mestu, glup sam čovek, malo sam sposoban, a to nije dobro za mene. Kad sam bio mornar i sam sebe izdržavao, bilo je bolje u svakom pogledu; ali sam nastradao, pao sam sa užadi na jedru i okilavio, i otada se nisam mogao sam snaći u životu. Ujak me hrani i daje mi sve što mi je potrebno, stanujem kod njega i dobro mije, imam svega u izobilju, jer moj ujak ima trgovinu ugljeni od koje živi. Ali malo i ja doprinosim ovom izdržavanju, naročito sada leti kad se ugalj skoro uopšte ne troši. Sve je to istina, kao što sedim pred vama i pričam vam. Ima dana kad su mi deset era dobrodošli, uvek kupini ponešto i nosim kući. A što se tiče sudijskog pripravnika, njega zanima da vidi kako igram, baš zato što imam kilu pa ne mogu da igram kako treba. - Onda vi s dozvolom svog ujaka igrate tako na trgu za nagradu? - Ne, ne, nije tako, nemojte misliti. Često kaže: Kloni mi se s očiju s tim tvojim lakrdijaškim novcem! Da, naziva to lakrdijaškim novcem, kad dođem kući s mojih deset era, i grdi me što me svet pravi budalom. - To bi dakle bilo na prvom mestu. A na drugom? - Kako, molim? - A na drugom mestu? - Ne razumem. - Rekoste kako ste na prvom mestu glup čovek; onda, na dragom mestu? - Ah, da, ako sam to rekao, onda vas molim da mi oprostite. - Onda, vi ste samo glupi? - Molim vas iskreno da mi oprostite! - Je li vam otac bio sveštenik? - Da, otac mi je bio sveštenik. Tajac. - Čujte - reče Nagel - ako se ne žurite nikuda, popnimo se na časak u moju sobu, hoćete li? Pušite li? Dobro! Da, molim vas, stanujem gore. Biću vam veoma zahvalan, ako budete hteli da dođete k meni. Na veliko čudo svih prisutnih, Nagel i Minut popeše se na prvi sprat, gde provedoše zajedno čitavo veče.

3. Minut sede i zapali cigaru. - Hoćete li nešto da popijete? upita Nagel. - Ne, ne pijem mnogo, odmah mi se vrti u glavi i neprestano vidim sve dvostruko odgovori mu gost. - Jeste li ikada pili šampanjac? Pa da, naravno da ste pili? - Pio sam šampanjac pre mnogo godina, na srebrnoj svadbi svojih roditelja. - Je li vam se svideo? - Da, sećam se, dobro je bilo. Nagel zazvoni i naruči šampanjac. Dok su pušili i srkutali iz čaša, Nagel odjednom reče i pogleda čvrsto Minuta: - Recite mi (ovo je samo pitanje i možda će vam se učiniti smešnim) da li biste mogli za izvesnu svotu da se zabeležite kao otac jednog deteta kome niste otac? Palo mi je samo tako na um. Minut ga pogleda širom otvorenih očiju i oćuta. - Za manju svotu, za pedeset kruna. Ili recimo do dve stotine kruna? pitao je Nagel. Nije baš u pitanju iznos. Minut odmahnu glavom i dugo poćuta. - Ne, odgovori najzad. - Zaista ne biste mogli? Isplatio bih vam novac u gotovu. - Ne vredi. Ne, ne mogu da uradim, tu uslugu ne mogu da vam učinim. - Zašto da ne? - Nemojte me moliti, pustite me. I ja sam čovek. - No, možda sam suviše tražio; uostalom, zašto biste i učinili ovakvu ljubaznost? Ali hteo bih da vam postavim još jedno pitanje: Da li biste hteli… da li biste mogli da za pet kruna prikačite na leđa neke novine ili neku kesu od hartije i da prođete kroz čitav grad, da počnete ovde od gostionice i da pođete preko trga i pristaništa… da li biste to mogli da učinite? I to za pet kruna?

Minut posramljeno obori glavu i mehanički ponovi: Pet kruna. Ali ništa ne odgovori. - Dobro, onda za deset kruna, ako hoćete; recimo deset kruna. Za deset bi dakle učinili? Minut skloni kosu s čela. - Ne razumem zašto svi ljudi koji ovamo dođu unapred znaju da sam ja svačija budala - reče onda. - Kao što vidite, novac vam odmah dajem nastavi Nagel; zavisi samo od vas. Minut se zagleda u novčanicu, trenutak je izgubljeno blenuo u novčanicu, a zatim obliza usne i izusti: - Da, ja… - Izvinite! - reče Nagel žurno. Izvinite što vas prekidam reče upadajući mu u reč. Kako vam je ime? Ne znam, ne verujem da ste mi kazali kako se zovete? - Ime mi je Gregor. - Gregor. Jeste li u srodstvu s onim Ejdsvoldovcem[1]? - Da, tako je. - O čemu ono govorasmo? A da, Gregor? A da, nećete naravno da zaradite deset kama na ovaj način? - Ne prošapta Minut s oklevanjem. - Čujte me onda - reče Nagel i stade da govori vrlo lagano: - S radošću ću vam dati ovih deset kruna, jer niste hteli da učinite ono što sam vam predložio. A sem toga, daću vam rado još deset knina, ako mi učinite zadovoljstvo i primite novac. Nemojte skakati; ova mala ljubaznost ne pada mi teško, imam sada mnogo novaca, dovoljno novca, zbog ovih nekoliko kruna neću odmah doći u nepriliku. Kad je izvadio novac, Nagel dodade: Pričinjavate mi radost. Molim vas! Ali Minut je sedeo nem, od sreće mu se zavrtelo u glavi, borio se da ne zaplače. Zatrepta očima i proguta pljuvačku. Nagel reče: - Vama svakako može biti oko četrdeset godina? - Četrdeset i tri, preko četrdeset i tri. - Hajde, stavite novac u džep. Dobro vam je došao! Kako se zove sudijski pripravnik s kim smo razgovarali dole u gostionici? - Ne znam, zovemo ga prosto sudijski pripravnik. Sudijski je pripravnik u sreskom sudu. - Da, da, svejedno uostalom. Recite mi…

- Oprostite! Minut ne može više da izdrži, obuzet je uzbuđenjem i hoće na svaki način da se izjasni, iako muca kao dete. Izvinite i oprostite mi! - reče. I dugo nije mogao ništa više da izusti. - Šta ste hteli reći? - Hvala, iskreno hvala i iz sveg… Tajac. - Već je sve u redu. - Ne, čekajte malo! uzviknu Minut. Izvinite me, ali još nije sve u redu. Mislili ste da nisam hteo da učinim, da je to bilo tvrdoglavstvo s moje strane i da mi je zadovoljstvo da se ritam; ali tako mi Boga… Može li se reći da je sve u redu kad ste možda čak imali utisak da sam gledao na cenu i da nisam hteo da uradim za pet kruna? I to je sve što sam hteo reći. - Dobro, dobro. Čovek vašeg imena i vašeg vaspitanja ne srne da čini ovakve budalaštine. Setio sam se… vi naravno poznajete sve odnose u gradu, zar ne? Reći ću vam, palo mi je na um da ostanem ovde neko vreme, da se ozbiljno nastanim preko leta, šta vi mislite o tome? Jeste li odavde? - Da, ovde sam se rodio; otac mi je bio sveštenik, proveo sam ovde trinaest poslednjih godina, otkako sam postao nemoćan. - Ne raznosite li ugalj? - Da, raznosim ugalj po kućama. To mi ne smeta, ako zbog toga pitate. Odavno sam navikao na to i ne škodi mi, samo moram oprezno da se penjem uz stepenice. Prošle zime pao sam i toliko sam se povredio da sam dugo vremena morao da idem s palicom. - Zaista ste pali? Kako se to desilo? - Da, bilo je to na stepenicama Banke, bilo je na njima malo leda. A peo sam se s dosta teškim džakom. Kad sam bio na pola puta, primetio sam na vrhu stepenica konzula Andresena i onda sam hteo da se vratim da ga propustim; nije rekao da treba to da učinim, ali se to samo po sebi razume, pa bih učinio i bez molbe; ali se na nesreću istog trenutka okliznem i padnem. Pao sam u dnu stepenica desnim ramenom. Kako vam je? - reče konzul, ne kukate, niste se ozledili? Ne, odgovorih, malo me je sreća poslužila! Ali ne prođe ni pet minuta a ja se dva puta uzastopce onesvestih; sem toga, dobio sam nateklinu na stomaku zbog svoje ranije nezgode. Uostalom konzul me je bogato potpomogao, iako nije bila njegova krivica. - Niste li pretrpeli još neku ozledu? Jeste li povredili glavu? - Ah, da, povredio sam i glavu. Pljuvao sam takođe i krv neko vreme. - I konzul vas je pomagao dok ste bili bolesni?

- Da, velikodušno. Svaki dan mi je slao čas ovo čas ono, nijedan dan nije me zaboravljao. Ali najlepše od svega bilo je što je onog dana kad sam mogao da ustanem i da odem da mu se zahvalim, već bio naredio da se istakne zastava u moju čast, iako je bio takođe i rođendan gospođice Fredrike. - Koje gospođica Fredrika? - Njegova kći. - Tako. Lepo je to od njega… Ah, čujte, da li znate u čiju čast su pre neki dan bile istaknute zastave u gradu? - Prc neki dan? Čekajte, pre nedelju dana otprilike? Bilo je to zbog veridbe gospođice Kiland, Dagni Kiland. Ah, jedna za drugom se veri, uda i ode. Imam sad prijatelja i poznanika skoro po čitavom svetu, i među njima nema nijednog koga ne bih ponovo rado video. Video sam ih sve kako se igraju i idu u školu, video sam ih kako odlaze na prvu pričest i kako rastu. Dagni ima tek dvadeset i tri godine i dete je čitavog grada. I lepa je takođe. Verila se s poručnikom Hansenom koji mi je u svoje vreme poklonio ovaj kačket što ga nosim. I on je takođe odavde. - Ima li ova gospođica Kiland plavu kosu? - Da, ima plavu kosu. Neobično je lepa, i svije vole. - Sigurno sam to nju video pred grobljem. Ima li običaj da nosi crveni suncobran? - Tačno! Uostalom, ovde niko drugi i nema crveni suncobran, koliko mi je poznato. Ako ste videli damu s debelom plavom pletenicom niz leđa, onda ste nju videli. Ne liči ni na koga u okolini. Ali niste valjda i govorili s njom? - Možda sam i govorio. I Nagel zamišljeno dodade za sebe: Da li je to bila gospođica Kiland. - Da, ali valjda ne ozbiljno, niste možda imali s njom poduži razgovor? Onda se možete smatrati srećnim. Smeje se na sav glas kad joj se nešto svidi, a može takođe da se smeje i ni za šta, toliko je vesela. Videćete kad budete razgovarali s njom, kako vas pažljivo sluša sve dok ne završite, pa onda odgovara. Ali kad odgovara, njeni obrazi malo porumene. Krv joj se penje u glavu; često sam to primećivao. Kad govori s nekim, postaje vrlo lepa. Sa mnom je nešto sasvim drugo, brblja sa mnom šta joj padne na pamet i ne usteže se. Mogao bih joj i na ulici prići, i ona bi zastala i pružila bi mi ruku, čak i kad bi se žurila. Ako ne verujete, obratite samo jednom pažnju. - Rado vam verujem. Tako, u gospođici Kiland imate dobru prijateljicu? - Naravno, samo utoliko što ima uvek puno obzira prema meni. Dragačije ne može ni biti. S vremena na vreme odlazim u parohijsku kuću, kad me pozovu, i koliko sam mogao razumeti, nisam neprijatan gost ni kad odem bez poziva.

Gospođica Dagni mi je takođe pozajmljivala knjige kad sam bio bolestan, dolazila je lično da mi ih donese, nosila ih je celim putem pod miškom. - Kakve su to knjige mogle biti? - Hoćete reći kakve su to knjige mogle biti koje sam ja bio kadar da čitam i razumem? - Ovaj put ste me pogrešno razumeli. Vaše pitanje dokazuje oštroumnost, ali ste me pogrešno razumeli. Zanimljiv ste čovek. Hteo sam reći: kakve knjige ima i čita ova mlada dama? Ovo bi me zanimalo da saznam. - Sećam se da mi je jednom donela Garborgove Seljake-studente i još dve knjige od kojih je jedna bila svakako Turgenjevljev Ruđin. A dragom prilikom čitala mi je opet naglas Garborgove Nepomirljive. - I to su bile njene knjige? - Da, njenog oca. Unutra je na njima bilo napisano ime njenog oca. - Ah, čujte: onaj put kad ste išli konzulu Andresenu da mu se zahvalite, kako pričaste… - Da, hteo sam da mu se zahvalim za pomoć. - Dabome. Ali zastava je bila istaknuta pre no što ste vi stigli? - Da, naredio je da se istakne u moju čast. Sam mi je rekao. - E, vidite! Ali možda je zastava bila istaknuta povodom rođendana? - Može biti. Može lako da bude, pa opet je lepo. Bila bi sramota da zastava nije bila istaknuta radi gospođice Fredrike. - Da, imate pravo… Da govorimo o nečem drugom: Koliko je godina vašem ujaku? - Mora da mu je sedamdeset godina. Ne, možda preterujem, ali sigurno mu je preko šezdeset. Vrlo je star, ali se dobro drži za svoje godine. Po nuždi može čak da čita i bez naočara. - Kako se zove? - I on se zove Gregor. Obojica se zovemo Gregor. - Ima li vaš ujak svoju kuću ili stanuje pod kiriju? - Pod kiriju drži sobu u kojoj stanujemo, ali trgovina ugljem pripada njemu. Nije nam teško da plaćamo kiriju, ako ste to hteli reći. Plaćamo ugljem, a katkad i ja pomalo odradim. - Vaš ujak svakako ne raznosi ugalj? - Ne, to je moj posao. On odmerava i upravlja trgovinom, a ja raznosim. Meni je lakše, jači sam. - Dabome. A imate i neku ženu koja vam kuva.

Tajac. - Izvinite - odgovori Minut - ne ljutite se; ali bih hteo da idem, ako vam je milije. Zadržavate me ovde možda da bi mi priredili radost, iako vam ne može biti prijatno da slušate o mojim sitnim brigama. Može lako biti takođe da sa mnom razgovarate iz nekog drugog razloga koji ne razumem, onda dobro. Ali ako sad odem, niko mi neće učiniti nažao, nemojte misliti. Neću zaista sresti nijednog rđavog čoveka. Nema opasnosti da je sudijski pripravnik pred vratima i da me vreba, ako se toga bojite. I čak kad bi i bio, ne bi mi svakako naneo nikakvo zlo, ne verujem. - Ako ostanete, meni ćete pričiniti zadovoljstvo; ali ne treba da se smatrate obaveznim da mi nešto pričate zato što sam vam dao nekoliko kruna za duvan. Uradite onako kako vam je volja. - Ostajem! Ostajem! - uzviknu Minut. I Bog neka vas blagoslovi! - dodade. Srećan sam što nalazite zadovoljstvo da budete zajedno sa mnom, iako bih upravo morao da se stidim zbog sebe i svog odela. Već bi se malo pristojnije obukao, da sam imao vremena. Ovo je neki stari kaput mog ujaka, sav se raspao, istina je, ne može da izdrži ni pritisak prsta. A sad je sudijski pripravnik načinio poveliku poderotinu na njemu. Nadam se da ćete mi oprostiti… Ne, nemamo neku ženu koja bi nam kuvala. Sami kuvamo i peremo. Nije to naročito zamorno, bavimo se time što je moguće manje. Kad na primer ujutru kuvamo kafu, uveče ne zagrevamo ostatak već ga popijemo onako; isto činimo i s ručkom koji takoreći spremamo jednom za svagda, kako se već desi. U našim prilikama šta možemo da poželimo? A sem toga, pranje spada u moju nadležnost. Za mene je to mala razonoda, ako nemam ništa drugo da radim. Sad se začu zvono dole u gostionici, i čuše se koraci ljudi koji su silazili niz stepenice na večeru. - Zvoni za večeru - reče Minut. - Da - odgovori Nagel. Ali se ne diže niti pokaza neki znak nestrpljenja, već se naprotiv namesti još udobnije i upita: - Jeste li možda poznavali i onog Karlsena, što su ga nedavno našli mrtvog u šumi? Zar nije to žalostan slučaj? - Da, izuzetno žalostan slučaj. Još kako sam ga poznavao. Divan mladić i plemenit karakter. Znate li šta mi je jednom rekao? Jedne nedelje rano ujutru pozvali su me k njemu, biće godina dana otada, prošle godine u maju. Zamolio me je da odnesem neko pismo… „Da”, odgovorio sam mu „rado ću učiniti; ali danas mi je obuća toliko neprikladna, da se ne mogu pojaviti pred ljudima u njoj. Ako nemate ništa protiv, otići ću prvo do kuće da pozajmim drugi par”. „Ne, nije potrebno”, odgovorio je, „ne mari ništa, samo da ne ovlažite noge”. Mislio je čak kako bih mogao ovlažiti noge u onoj obući! Evo, i onda mi gurnu krišom krunu u

ruku i dade mi pismo. Kad sam već bio na hodniku, otvorio je vrata i potrčao za mnom; lice mu je bilo toliko ozareno da sam zastao i pogledao ga. U očima mu se blistao vlažni sjaj. Onda me je zagrlio, pribio se uz mene, stvarno me je zagrlio i rekao: „Idite s ovim pismom, stari druže; misliću već i u buduće na vas. Kad jednom budem sveštenik i budem imao parohiju, doći ćete i ostati zauvek kod mene. Da, idite sada, mnogo sreće!” … Ali, eto, nažalost, nije dobio parohiju; inače bi sigurno održao reč, da je ostao u životu. - I onda ste predali pismo? - Da. - I gospođica Kiland bila je zadovoljna kad gaje primila? - Otkuda znate da je bilo upućeno gospođici Kiland? - Otkuda znam? Pa sami ste rekli. - Ja! Nije istina. - He-he, nije istina? Mislite li da sedim ovde da vas lažem? - Ne, izvinite, može biti da imate pravo; ali u svakom slučaju nisam smeo reći. Slučajno mi je izmaklo. Ne, zar sam zaista rekao? - Zašto da ne? Zar vam je zabranio da kažete? - Ne, nije on. - Nego ona? - Da. - Dobro, ostaće kod mene kao u grobu. Ali, da li razumete zašto se baš sad ubio? - Ne, nemam pojma. Nesreća se eto morala desiti. - Znate li kad će ga sahraniti? - Sutra u podne. I više nisu govorili o tome. Ćutali su neko vreme obojica. Sara pomoli glavu kroz vrata i javi da je obed spreman. Malo zatim reče Nagel: - A da, sad se dakle gospođica Kiland verila. Kako izgleda njen verenik? - To je poručnik Hansen, lep i zaista otmen čovek. Kraj njega joj ništa neće nedostajati. - Je li bogat? - Otac mu je vrlo bogat. - Je li mu otac trgovac? - Ne, brodovlasnik. Stanuje nekoliko kuća odavde. Nema naročito veliku kuću, ali je dovoljna za njega, jer kad je sin na putu, ostaju tu samo stari. Imaju

takođe i kćer, ali je ona udata u Engleskoj. - A koliko ima stari Hansen, šta mislite? - Možda ima milion. Niko to ne zna. - Da - reče onda Nagel - rđavo je podeljeno na ovom svetu. Kad biste vi, Gregore, imali malo toga novca? - Ne, Bože sačuvaj, čemu? Mora čovek da bude zadovoljan s onim što ima. - Tako se kaže… Pade mi upravo na um jedno pitanje: Svakako nemate vremena za drugi rad, kad morate neprestano da raznosite taj ugalj? Ali sam opet čuo kako ste pitali gostioničara da li ima još nešto za vas? - Ne odgovori Minut i odmahnu glavom. - Bilo je dole u gostionici. Rekoste da ste odneli ugalj u kuhinju i onda ste upitali, ima li još nešto za danas? - Bio je to drugi razlog. Zapazili ste to? Nadao sam se da ću odmah dobiti novac za ugalj, ali se nisam usuđivao da otvoreno kažem. Eto, to je bio povod. Baš smo sad bili u neprilici i svu nadu smo zasnivali na ovom novcu. - Koliko vam je potrebno da izađete iz neprilike? - upita Nagel. - Neka vas Bog blagoslovi! uzviknu Minut glasno. - Nemojte više govoriti o tome, već ste nam isuviše pomogli. U pitanju je bilo svega šest kruna, a sad sedim tu s dvadeset kruna u džepu, Bog neka vas nagradi! Dugovali smo tačno šest kruna, i to našem trgovcu za krompir i još neke druge stvari. Poslao nam je račun, pa smo obojica lupali glavu kako da dođemo do tog novca. Sad nismo više u nevolji, možemo mimo da spavamo što se tiče toga i da sutra ustanemo zadovoljni. Tajac. - Da, da, možda je bolje da ispijemo i da se rastanemo za večeras - reče Nagel i ustade. Na zdravlje! Nadam se da se nismo videli poslednji put. Morate mi zaista obećati da ćete me opet posetiti, stanujem ovde, u broju 7. Hvala, hvala za današnjicu! Nagel reče ovo sasvim iskreno i snažno protrese Minutovu ruku. Isprati gosta kroz hodnik i izađe s njim do kućnih vrata, tu skide svoju plišanu kapu kao što je već jednom učinio i duboko ga pozdravi. Onda se Minut oprosti. Udaljavao se natraške uz ulicu i klanjao se nebrojeno puta. Ali nije ni reč izustio, iako se sve vreme trudio da nešto kaže. Kad je Nagel stupio u trpezariju, izvinio se Sari nepotrebno učtivo zato što je došao kasno na večeru.

4. Johana Nagela probudi Sara, koja je zakucala na vrata i donela novine. Preleteo ih je očima i bacio jedne za drugim na pod kako je s kojima bio gotov. Telegrafski izveštaj kako je Gledston usled nazeba proveo dva dana u postelji i kako je sada opet zdrav, pročitao je dvaput i prasnuo u smeh. Onda je stavio ruke za potiljak i pao u sledeće razmišljanje, govoreći s vremena na vreme sa samim sobom. Opasno je ići kroz šumu s otvorenim perorezom. Kako se samo može lako i nezgodno spotaći da oštrica zahvati oba zglavka na rukama. Da, kako se samo desilo onom Karlsenu… Uostalom, opasno je takođe šetati se s apotekarskom bočicom u džepu prsnika. Može čovek da padne u hodu, bočica se razbije, parčići stakla prodru u meso i otrov se razlije po krvi. Nema puta bez opasnosti. Šta onda? Ali ima puta na kome se ne pada - put kojim je Gledston išao. Vidim Gledstona kako korača svojim putem domaćinskog izgleda: kako izbegava svaki pogrešan korak, kako se proviđenje i on uzajamno pomažu da bi ga zaštitili. Sad je takođe i nazeb prošao. Gledston će živeti dok ne umre od samog zdravlja. Pastore Karlsene, zašto si zario svoje lice u baru? Treba li da ostane otvoreno pitanje da li je to bilo radi toga da bi sakrio samrtnički izraz ili te je ropac na to prisilio? Uostalom, izabrao si svoj trenutak kao dete koje se plaši mraka, svetao dan, podne, i ležao si sa zbogom u ruci. Mali Karlsene, mali Karlsene! I zašto si potražio šumu sa svojom sjajnom malom namerom? Jesi li poznavao šumu i da li ti je ona više značila nego neka njiva, neki drum ili neko jezero? Po šumi je išao dečak ceo Božji dan, la, la, la, la. Imamo, na primer, Vardalske šume na putu iz Jevika. Tu leći, sanjati i zaboraviti na sebe, blenuti u vazduh i piljiti u nebo, he-he, dok čovek gotovo čuje kako se gore šuška i šapuće o njemu! Onaj onamo, kaže blažena Mama, ne, ako taj dođe ovamo, onda se ja povlačim, veli ona i načini to kabinetskim pitanjem. He-he, odgovaram i kažem: Pst, ne uznemiruj se, naročito se ne uznemiruj! I ovo kažem tako glasno da privlačim opštu pažnju oba anđelčeta ženskoga roda, časnu kćer Jaira i Bjernonove Svave. He-he-he. Kog vraga ležim ovde i smejem se? Nije li to nadmoćnost? Samo bi deci

trebalo dozvoliti da se smeju, i sasvim mladim devojčicama, inače nikom drugom. Smeh je ostatak iz majmunskog doba, odvratan i bezočan glas iz trbuha. Izbija negde iz mog tela, kao kad me neko golica pod bradom. Šta mi ono jednom reče mesar Hauge koji se i sam glasno smejao i time se jako isticao? Reče mi da svako ko ima svojih pet čula… Ah, ne, kako samo divnu ćerkicu ima! Onoga dana kad sam je sreo na ulici, padala je kiša; nosila je neku vedricu u ruci, izgubila je novac što su joj dali za narodnu kuhinju, pa je išla plačući. Blažena Mama, jesi li videla odozgo s neba da nisam imao ni marjaša da utešim devojčicu? Da sam čupao sebi kose na ulici, jer nisam imao ni pare? I vojna muzika je prošla; lepa đakonica osvrnula se i dobacila mi vatren pogled; onda je tiho otišla kući, oborene glave, verovatno tužna zbog sebe same što mi je poklonila onaj vatren pogled. Ali u istom trenutku me povuče za ruku neki bradati čovek s filcanim šeširom, inače bi me pregazili. Da, Bog sveti zna, inače bi me… Pst! Jedan… dva… tri…; kako lagano izbija! Četiri… pet… šest… sedam… osam; već osam časova? Devet… deset. Već deset časova! E, onda moram da ustanem. Gde je to izbijao časovnik? Ne može biti dole u gostionici? Šta, svejedno, svejedno, svejedno. Ali onaj sinoćni događaj u gostionici nije bio sasvim uspeo? Minut je drhtao, stigao sam u pravi čas. Sasvim bi se sigurno svršilo s time što bi Minut popio pivo zajedno s pepelom od cigare i žižicama. Šta onda? Da li te, sveznajući žutokljunče, srne čovek pitati: šta onda? Zašto se ti upravo mešaš u tuđe stvari? Zašto sam uopšte došao u ovaj grad? Da li se to desilo zbog neke katastrofe u vasioni, na primer zbog Gledstonova nazeba? Hehe-he, neka ti Bog pomogne, dete, ako kažeš ono što je istina: bio si upravo na povratku svojoj kući, ali si se odjednom tako jako uzbudio kad si video ovaj grad da, onako malen i bedan da si bio skoro gotov da zaplačeš od neke tajanstvene i čudne radosti, ugledavši one zastave. A jest: bilo je to 12. juna, istaknute su bile povodom veridbe gospođice Kiland. I dva dana kasnije sreo sam i nju lično. Zašto sam je baš morao sresti one večeri kad sam bio u onom iskidanom raspoloženju i nisam pazio šta činim? Kad pomislim na sve ovo, stidim se kao pas: „Dobro veče, gospođice! Izvinite, stranac sam, pošao sam u šetnju i ne znam više gde sam”. Minut ima pravo, odmah je pocrvenela, a kad je odgovorila, još više je pocrvenela. „Da, a kuda ste pošli?” rekla je i odmerila me pogledom. Uzmem kapu u ruku i stojim tako gologlav, i setih se da odgovorim, ostavši neprestano u istom položaju:

„Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko ima odavde do grada, tačno odstojanje”. „Ne znam”, odvratila je ona; „ne odavde. Ali prva kuća na koju naiđete jeste parohija, i odatle ima četvrt milje do grada.” I na to je htela da se udalji. „Da, hvala po hiljadu puta”, rekoh ja, „ali ako se parohija nalazi s druge strane šume, onda mi dozvolite da vas pratim, ako hoćete tamo ili još dalje. Sunce više ne šija, dozvolite mi da vam ponesem suncobran. Neću vas uznemiravati, neću čak više ni govoriti, ako želite, samo mi dozvolite da pođem kraj vas i da slušam cvrkutanje ptica. Ah, nemojte da odete, ne odmah! Zašto bežite!” Ali ona je ipak pobegla i nije htela ni da me čuje, a ja sam potrčao za njom da bi čula moja izvinjavanja: „Neka đavo nosi vaše svetio lice, ako nije na mene učinilo najveći utisak!” Ali je ona odmicala tako brzo da je za nekoliko minuta bila van mog vidika. Debelu plavu pletenicu uzela je jednostavno u ruku kad je potrčala. Nikada nisam video ovako nešto. Tako se desilo. Nisam hteo da je uznemiravam, nisam imao rđave namere; kladio bih se zaista da ona voli svog poručnika, nije mi palo na um da joj se namećem. Ali, dobro je, sve je dobro; njen poručnik bi me možda izazvao, he-hehe, složio bi se sa sudijskim pripravnikom iz sreskog suda i izazvao bi me… Voleo bih uostalom da saznam da li će ovaj sudijski pripravnik dati Minutu nov kaput? Možemo pričekati jedan dan, možemo pričekati možda i dva dana, ali ako ne učini za dva dana, onda ćemo ga podsetiti. I tačka. Nagel. Znam ovde jednu sirotu ženu, tako me je postiđeno pogledala kao da je htela nešto da traži, ali se ustručavala. Njene oči su me potpuno očarale, iako joj je kosa seda, četiri puta sam obilazio samo da je ne sretnem. Nije stara, nije osedela od godina; obrve su joj još strahovito crne, užasno crne, tako da joj se oči gase i nekako tinjaju. Nosi skoro uvek neku kotaricu pod pregačom, bez sumnje se stidi. Kad je prošla kraj mene, osvrnuo sam se i video kako silazi prema trgu i vadi svega nekoliko jaja, prodaje ih bilo kome i vraća se kući, opet s kotaricom pod pregačom. Stanuje u vrlo maloj kući dole kod pristaništa; kuća ima samo prizemlje i nije okrečena. Jednom sam je video kroz prozor, nije bilo zavese, video sam samo nekoliko belih cvetova, a ona je stajala u sobi i gledala u mene, dok sam prolazio. Bog bi sveti znao kakva je to žena; ruke su joj bile vrlo male. Mogao bih ti možda dati milostinju, devojko sede kose, ali bih ti radije drugačije pomogao. Znam uostalom vrlo dobro zašto me tvoje oči tako opsedaju, znao sam od samog početka. Čudno je da se izvesna mladalačka ljubav može tako dugo

održati i s vremena na vreme opet javljati. Pa ipak ti nemaš njeno blaženo lice, i mnogo si starija od nje. Ah, da, ta ona se ipak udala za nekog telegrafistu i odselila u Kabelvod! Pa da, koliko glava, toliko i mišljenja; nisam mogao čekati na njenu ljubav i nisam je ni dobio. Tu se nije moglo ništa učiniti… A, časovnik izbija deset i po… Neverovatno, ali šta mogu. Kad bi samo znala koliko sam te se sećao punih deset-dvanaest godina i nisam te zaboravio… He-he, ali to je bila i moja sopstvena greška, šta je ona tu mogla da pomogne. Dok drugi na to misle po godinu dana i onda im je dosta, ja tumaram unaokolo i mislim punih deset godina. Pomoći ću sedoj prodavačici jaja, bilo u obliku milostinje ili potpore, u čast njenih očiju. Iz čitave vasione mogu ovde da crpim šezdeset i dve hiljade kruna za imanje, i to u gotovu, na ruke. Hoho, treba samo da bacim pogled na sto i da ugledam tri telegrafska dokumenta od najveće vrednosti… Ajaoj, i to ti je šala! Čovek je agronom i kapitalista, ne prodaje tek onako na prvu ponudu, prespava jednom i razmisli. Eto šta čini, razmisli. I za sve vreme niko ni okom da trepne, iako se prave grube šale i još grublje pakosti. Čoveče, ime ti je magarac! Mogu te pomagarčiti i voditi za nos kud hoće. Tamo iz mog džepa na prsniku viri na primer grlić bočice. To je lek, cianovodonična kiselina, čuvam je kao retkost, ali nemam hrabrosti da je upotrebim. Onda zašto nosim ovu bočicu i zašto sam je nabavio? Obmana, i ovo je prosta obmana, modema dekadentska obmana, reklama i snobizam. Pih… tako je čista i nežna kao porcelan, lek je mojoj patnji… Ili pak uzmite nevinu stvar kao što je moje odlikovanje za spašavanje. Zaslužio sam ga, što bi rekli, časno, petljao se čovek svud pomalo, spašavao i ljude. Ali Bog bi sveti znao da li je to ustvari bila moja zasluga. Ocenite sami, dame i gospodo: Neki mlad čovek stoji kraj ograde, plače, ramena mu se tresu, a kad sam ga oslovio, pogledao me je zabludela izraza i odjednom pobegao u salon. Pođem za njim, čovek je već otišao da legne. Pregledam spisak putnika, nađem njegovo ime i vidim da putuje u Hamburg. Ovo je bilo prvo veče. Otada ga nikako ne puštam iz očiju, iznenađujem ga na neuobičajenim mestima i pogledam mu pravo u lice. Zašto to činim? Dame i gospodo, cenite sami! Vidim ga kako plače, zbog nečeg užasno pati i često pogleda u dubinu, izbezumljena i očajna izraza. Šta me se to tiče? Svakako ništa, cenite sami, ne ustručavajte se! Prođe nekoliko dana, digao se vetar i uznemirilo more. Noću u dva časa mladi čovek odlazi pozadi broda, već sam ležao ispružen u skrovištu i vrebao, od mesečine mu je lice žuto. Šta sad? Osvrnuo se levo i desno, ispružio ruke i skočio preko ograde s nogama napred. Ipak nije uspeo da uzdrži krik. Da li se kajao zbog odluke? Je li se uplašio u poslednjem trenutku? Ako ne, zašto je onda kriknuo? Dame gospodo, šta biste učinili na mom mestu? Potpuno prepuštam

vama. Možda biste poštovali ovu časnu, iako malo pokolebanu odvažnost jednog nesrećnika i ostali mimo u svom skrovištu; ja naprotiv urliknuh nekoliko reči kapetanu na mostu i skočih takođe preko ograde, i iz čiste žurbe skočih glavom napred. Udarao sam oko sebe rukama kao besan, tražio na sve strane i čuo odozgo s broda kako neki glas viče kao grmljavina. Zatim, odjednom dohvatih neku ruku, ispruženu i ukočenu, raširenih prstiju. Čovek je mrdao malo nogama. Dobro, uhvatim ga za potiljak, bio je sve teži i teži, ispružio se na bok i više se nije micao; najzad je učinio još jedan trzaj da bi se oslobodio. Stao sam da se okrećem u kovitlac s njim, uzburkano more bacalo nas je i čela su nam se sudarila, pred očima mi se smrklo. Šta da radim? Škripim zubima i skidam sve sa nebesa, a mladića držim čvrsto i uporno za potiljak sve dok čamac nije stigao. Šta biste vi učinili? Spasao sam ga kao surovi i bezobzirni medved, a šta onda? Nisam li vam već prepustio da sami cenite, gospodo i gospođe? Nemojte se osvrtati na mene. Ali pretpostavite, velim, da je za čoveka bilo od presudnog značaja da izbegne iskrcavanje u Hamburgu? Tu je čvor! Možda je trebalo da sretne nekog koga nije hteo da sretne. Odlikovanje je, međutim, odlikovanje za zasluženi čin, i nosim ga stalno u džepu, ne bih ga ni za šta na svetu bacio svinjama. I to morate da cenite, slobodno da cenite, šta me se kog vraga to tiče? Mene se to tako malo tiče da se čak ne sećam ni imena onog nesrećnika, iako je vrlo verovatno još i danas živ. Zašto je ono učinio! Možda zbog neke nesrećne ljubavi, možda je stvarno bila u pitanju neka žena, nemam pojma; ali to mi je uostalom svejedno. I dosta!… Ah, žene, žene! Eto imate na primer Kamu, malu Dankinju Kamu. Bog neka te čuva! Nežna kao mala golubica, sva bolesna od nežnosti i osim toga puna odanosti, pa opet kadra da nekome izmami i poslednji groš, čak da ga iscedi do siromaštva, i to treba samo da lukavo glavu nagne ustranu i da prošapće: Simonse, mali Simonse! Nu, Bog s tobom, Kama, puna si odanosti, idi dođavola, gotovi smo… I sad ustajem… Ne, mora čovek da bude oprezan prema ovom rodu. Sine moj, čuvaj se naklonosti žene, rekao je neki veliki pesnik, ali nije važno šta kaže veliki pesnik. Karlsen je bio slab čovek, idealist koji je pošao u smrt zbog svojih velikih osećanja, to jest zbog svojih osetljivih živaca, što će opet reći zbog nedostatka snažne ishrane i rada u polju… he-he, i rada u polju. „O, neka tvoj čelik bude oštar kao tvoje poslednje Ne!” Upropastio si sav svoj posmrtni ugled ovim navodom nekog pesnika. Recimo da sam sreo Karlsena u zgodan trenutak, čak i poslednji dan, ali bar pola časa pre katastrofe, i da mi je ispričao kako hoće nekog da citira na samrtnom času, rekao bih mu otprilike ovo: Pogledajte me, imam svojih pet čula, stalo mi je u ime čovečanstva da svoje poslednje trenutke

ne prljate navodima ovog ili onog velikog pesnika. Znate li šta je veliki pesnik? Veliki pesnik je čovek koji se ne stidi, koji zaista ne crveni. Dragi ljudi doživljavaju trenutke kada u svojoj sobici pocrvene od stida; ali veliki pesnik ne. Pogledajte me još jednom: ako hoćete da citirate nekog, citirajte nekog geografa i ne odajte se. Viktore Igo imate li smisla za smešno? Baron Leden razgovarao je jednom s Viktorom Igoom. U toku razgovora prepredeni baron Leden upita: „Ko je po vašem mišljenju najveći pesnik Francuske?” Viktor Igo se namršti, ujede se za usnu i najzad - reče: „Alfred de Mise je drugi!” He-he-he. Ali vi možda nemate smisla za smešno? Znate li šta je Viktor Igo učinio 1870? Napisao je proklamaciju stanovnicima zemlje kojom zabranjuje najstrože nemačkim trupama da opsedaju i bombarduju Pariz. „Ovde su mi unuke i drugi članovi porodice, pa ne bih hteo da ih vidim povređene granatama”, rekao je Viktor Igo. Šta ovo znači, još mi obuća nije tu. Pa gde je Sara s obućom? Već je skoro jedanaest a ona još nije donela moju obuću. Onda citirajmo nekog geografa… Ova Sara, uostalom, ima divan stas. Kukovi joj podrhtavaju kad hoda, upravo kao bedra neke kobile ugojene da pukne. Zaista veličanstveno. Voleo bih da znam da li se do sada udavala? U svakom slučaju zaista ne vrišti mnogo kad joj se dodirnu bedra i spremna je dovoljno nogama da svašta… A, video sam u svom životu jedan brak, takoreći proživeo ga. Hm, dame i gospodo, bilo je to jedne nedelje uveče na jednoj stanici u Švedskoj, na stanici Kungsbaka. Ali vas moram zamoliti da zabeležite da je bilo u nedelju uveče. Imala je duge, bele ruke, a on novu novcatu kadetsku uniformu i bio je bez brade, toliko je još bio mlad. Putovali su zajedno u Geteborg, i ona je takođe bila mlada, obadvoje su bili prava deca. Gledao sam ih preko svojih novina; bili su potpuno smeteni mojim prisustvom; gledali su se sve vreme. Devojka je imala blistave oči i nije mogla da sedi mimo. Odjednom zapišta voz pred Kungsbakom; kadet je uhvati za ruku, razumeli su se, i pre no što je voz stao iskočili su žurno napolje. Potrčala je onda prema Za dame, a on ju je u stopu pratio, u stopu za njom, pobogu, pa on se prevario, ušao je takođe u Za dame, i žurno su zatvorili vrata za sobom. U istom trenutku stadoše gore u gradu da zvone zvona, pošto je bila nedelja uveče. Za sve vreme dok su zvona zvonila, ostali su unutra; tri minuta, četiri minuta, pet minuta je prošlo; šta je s njima? Još su unutra, a zvono zvoni, Bog sveti zna da li neće još i zadoeniti! Najzad, on otvara vrata i pogleda napolje. Gologlav je; ona stoji odmah iza njega i stavlja mu kačket na glavu, a on se osvrće i smeši. Zatim u skoku silazi niz stepenice, a ona ide za njim, još doteruje haljine, i kad su se vratili u voz i zauzeli svoja mesta, živa duša nije ih primetila, niko sem mene. Devojčine oči bile su pozlaćene, kad me je pogledala i nasmešila se, ali su joj se male grudi burno dizale, gore-dole, gore-dole. Nekoliko minuta kasnije oboje su

zaspali; obamrli su onako sedeći, toliko su bili divno umorni. Kako vam se čini? Dame i gospodo, moja priča je završena. Zaboravljam na onu vrlu gospodu onamo s lornonjom i muškom kragnom, to jest s plavim čarapama; obraćam se dvema-trima među vama koje ne provode svoje dane sa stisnutim zubima u opštekorisnom radu. Izvinite ako sam nekog uvredio, a naročito molim časnu damu s lornjonom i plavim čarapama. Gle, eno se diže, ustaje! Za ime Božje, ili hoće da ode ili hoće nekog da citira. Ako hoće nekog da citira, onda će bez sumnje da me pobije. Ali, ako hoće da me pobije, onda će na primer reći: „Hm!” reći će, „ovaj gospodin ima najsurovije muško shvatanje o životu što sam ga ikada čula. Je li to život? Ne znam da li je ovaj gospodin tolika neznalica da ne zna šta je jedan od najvećih mislilaca rekao o životu: život je rat s nevaljalima u našem srcu i mozgu, rekao je…” Život je borba s nevaljalima, da. U srcu i mozgu. Naravno. Gospodo i gospođe, Norvežanin postiljon Per vozio je jednog dana nekog velikog pesnika. I dok su se vozili, prostodušni postiljon Per govorio je i onda rekao: „Oprostite, šta je upravo, po vašem mišljenju, sastavljanje pesama?” Veliki pesnik nabra usta, isprsi svoje ptičje grudi što je mogao više i izusti ove reči: „Pevati znači izricati strašni sud nad samim sobom.” Ovim se Norvežanin postiljon Per osetio pogođen u najtanji živac. Zaista je jedanaest. Obuća, dođavola, gde mi je obuća?… Da, ali ako se treba isprsiti protiv svih i svakog… Neka visoka i bleda dama, obučena u crno i s najrumenijim osmejkom, želela mi je najbolje i povukla me je za rukav da bi me zadržala. „Izazovite ovako isto uzbuđenje kao onaj pesnik”, - reče ona, „i onda ćete svakako imati pravo da govorite”, - reče. „He-he”, odgovorili. „Ne poznajem nijednog pesnika i nisam nikada ni s jednim govorio; agronom sam i živeo sam s guanom i pojilom od rane mladosti, pa ne bih mogao da napišem pesmu ni o kišobranu, a naravno još manje o smrti, životu i večnom miru!” „Da, da, ali neki drugi veliki čovek”, - reče ona. „Pravite se važni i omalovažavate sve velike ljude. Ali veliki ljudi postoje i postojaće uvek, dokle god budete živi, videćete.” „Draga gospođo”, odgovorili i priklonili glavu sa strahopoštovanjem; „draga gospođo, o, veliki Bože, kako je to nedoučeno, kako samo užasno nedoučeno zvuči ono što rekoste. Izvinite uostalom što tako slobodno govorim; ali da ste neki čovek a ne žena, zakleo bih se u večno spasenje da ste levičar. Ne rušim ja sve velike ljude, ali ne cenim veličinu jednog čoveka po snazi izazvanog pokreta, cenim ga prema sebi samom, prema sopstvenom shvatanju svog malog

mozga, prema sopstvenoj duhovnoj moći ocenjivanja. Ocenjujem ga takoreći prema ukusu što mi ga njegova delatnost ostavlja u ustima. Nije to neka uobraženost, već izraz subjektivne logike moje krvi. Nije najvažnije i na prvom mestu da se stvori pokret da se Kingo u opštini Hejvog kraj Liljesanda smeni Lanstadom. Ne radi se o tome da se stvori uzbuna u jatu advokata, novinara i galilejskih ribara, ili da se objavi spis o Napoleonu Malom. Važno je izvršiti uticaj i vaspitati vlast, izabrane i istaknute, gospodare, velike Kajafe, Pilate i cara. Čemu bi služilo da stvorim pokret među ološem, ako bih opet bio razapet na krstu? Može se ološ načiniti toliko brojnim da bude kadar da svojim taktovima otme parče vlasti; može mu se dati u ruku mesarski nož i narediti mu da bode i kolje, može se poterati, kao što se teraju magarci, da dobije većinu na izborima; ali da izvojuje pobedu, da stekne neku osnovnu duhovnu vrednost, da unapredi svet ma za korak napred, ne, ne može, ološ to ne može. Veliki ljudi su izvrstan predmet za razgovor, ali uzvišen čovek, uzvišeni ljudi, gospodari, svetski duhovi, kad se njihovo ime izgovara, valja se napregnuti da bi se čovek setio ko je to. I veliki čovek ostaje pozadi, s gomilom, većinom bez vrednosti, advokatom, učiteljicom, novinarom i brazilskim carem kao obožavaocem.” „A”, reče žena podsmešljivo… Predsednik udara o sto i poziva na mir, a žena nastavlja uporno: „Pa dobro, ako ne napadate sve velike ljude, imenujte u svakom slučaju jednog koji nalazi milost u vašim očima. Bilo bi zanimljivo da se čuje.” Odgovaram ovako: „Svakako bih mogao da učinim. Ako bih pomenuo jednog ili dvojicu ili desetoricu, pomislili biste onda da sem njih druge i ne poznajem. A osim toga, zašto bih to i učinio? Kad bih vam na primer pružio izbor između Lava Tolstoja, Isusa Hrista i Imanuela Kanta, opet biste razmišljali pre no što biste izabrali pravog među njima. Rekli biste na primer da su svi oni veliki ljudi, svaki na svoj način, što bi vam liberalna i napredna štampa dala za pravo…” „Pa dobro, ko je najveći među njima, po vašem mišljenju?” prekide ona. „Po mom mišljenju, nije najveći onaj koji ima najbolju prođu, iako će taj i sada i ubuduće načiniti najveću buku na svetu. Ne, glas moje krvi kaže mi da je najveći onaj koji je životu doneo najviše osnovne vrednosti, najveću pozitivnu korist. Veliki terorist je najveći, dimenzija, nečuvena poluga što drži zemaljsku kuglu.” „Ali od tri pomenuta imena svakako je ipak Hristos koji…? … je Hristos, da!” Pohitao sam da kažem. „Potpuno ste u pravu, gospođo, i radujem se što se slažemo u ovoj tački… Ne, uopšte malo cenim ovaj dar za prođu, dar apostola, ovu čisto formalnu nadarenost da je uvek prava reč u ustima. Staje to apostol, profesionalni apostol? Čovek koji čini negativnu uslugu posrednika, trgovačkog

agenta. I ukoliko se više bavi robom, utoliko više stiče veći svetski glas! He-he, tako ti je to, što veći trgovac, utoliko više proširuje svoju trgovinu. Ali kakvu vrednost može imati ako se onom dobrom susedu Oli Nordistuenu pripovedaju Faustova shvatanja života! Da li će to možda promeniti način mišljenja idućeg stoleća?” „Ali šta će biti s Olom Nordistuenom, ako niko…?” „Pa neka ide dođavola taj Ola Nordistuen!” prekidoh. „Ola Nordistuen nema šta na ovom svetu da radi, već jedino da se vrti unaokolo i da čeka na smrt, to jest da što pre nestane. Ola Nodistuen je dobar da gnoj i zemlju, vojnik preko koga Napoleon gazi potkovanim kopitama svoga konja, eto, to je Ola Nordistuen znajte dobro! Ola Nordistuen, neka me đavo nosi, nije čak ni početak, a još manje kraj ma čega bilo; nije čak ni zapeta u velikoj knjizi, već samo mrlja na papiru. Eto to je Ola Nordistuen…” „Pst! Za ime Božje!” - reče dama užasnuto i pogleda predsednika da li će me izbaciti napolje. „Dobro!” odgovorih. „He-he-he, dobro, neću ništa više reći.” Ali u isti mah mi pade pogled na njena lepa usta pa dodadoh: „Izvinite, draga gospođo, što sam vas toliko zadržao ovakvim budalaštinama i brbljanjem. Smem li bar da vam se zahvalim za vašu lepu nameru. Kad se smeškate, usta su vam tako izvanredno lepa. Zbogom.” Ali eto ona sva porumene i pozva me svojoj kući. Prosto i jednostavno svojoj kući, k sebi. He-he-he. Stanuje u toj i toj ulici, broj taj i taj. Rado bi sa mnom o svemu ovome malo duže razgovarala, ne slaže se sa mnom i imala bi štošta da primeti. Kad bih mogao da dođem sutra uveče, bila bi sasvim sama. Da li bih. dakle, došao sutra uveče? Hvala. Onda doviđenja. I onda je htela samo da mi pokaže neki nov, mek pokrivač, nacionalne šare, rad iz Halingdala. I sunce šija nad brežuljkom… Skočio je iz postelje, povukao zavese i pogledao napolje. Sunce je sijalo na trgu, vreme je bilo mirno. Zazvonio je. Hteo je da iskoristi Sarinu nemarnost u pogledu obuće da bi joj se danas malo više približio. Da vidimo od kakve je krvi i mesa ova trenderska devojka s očima punim čulnosti. Bez sumnje samo obmana. Obuhvatio ju je lepo i jednostavno oko pasa. - Sebi ruke! - reče ona besno i odgurnu ga. Tada je on hladno upita:

- Zašto nisam ranije dobio svoju obuću? - A molim vas oprostite za obuću odgovori Sara. - Peremo danas pa imamo mnogo posla. Nagel ostade u sobi do podne i onda ode na groblje da prisustvuje Karlsenovom pogrebu. Imao je na sebi kao i obično svoje žuto odelo.

5. Kad je Nagel stigao na groblje, nije još nikog bilo na vidiku. Prišao je grobu i bacio pogled; na dnu groba ležala su dva bela cveta. Ko li ih je bacio i s kakvom namerom? Već sam ranije video ove bele cvetove, pomisli. Odjednom mu pade na um da nije obrijan. Pogledao je časovnik, premišljao trenutak i onda se brzo vratio u grad. Nasred trga ugledao je sudijskog pripravnika sreskog suda kako mu dolazi u susret. Nagel se uputi k njemu i stade ga gledati, ali nijedan od gospode ne reče ništa, nisu se ni pozdravili. Nagel uđe kod brijača. U istom trenutku počeše zvona na crkvi da zvone za sprovod. Nagel se nije žurio. Nije razgovarao ni s kim, nije prozborio ni jednu reč, naprotiv, posmatrao je nekoliko minuta slike na zidu; išao je od zida do zida i ispitivao svaku sliku ponaosob. Najzad dođe red na njega i on sede u fotelju. Baš kada je svršio i izišao na ulicu, ugledao je sudijskog pripravnika sreskog suda koji se izgleda vratio i nešto očekivao. Nosio je palicu u levoj ruci, ali čim je spazio Nagela, premestio ju je u desnu i stao da je vrti. Obojica pođoše jedan drugom. Nije imao palicu malopre, kad sam ga sreo, pomisli Nagel. Nije nova; nije ju kupio, već pozajmio. Od španske je trske. Kad su stigli jedan do drugog, sudijski pripravnik zastade; Nagel takođe odmah stade; obojica se zaustaviše skoro u isti mah. Onda Nagel skide svoju somotsku kapu kao da je hteo da počeše zatiljak, i opet je stavi na glavu. Sudijski pripravnik naprotiv odupre čvrsto svoju palicu o pločnik i nasloni se leđima na nju. Ostao je tako nekoliko sekundi, nije rekao ništa. Onda se odjednom uspravi, okrete Nagelu leđa i ode. Nagel vide najzad kako njegova leđa iščezoše iza ugla brijačeve radnje. Ovaj nemi prizor odigrao se u prisustvu više osoba. Pored ostalih sve je video i čovek koji je prodavao srećke za neku spravu za rolanje. Malo dalje od njega sedeo je drugi koji je prodavao figurice od gipsa, i ovaj je takođe posmatrao čudni prizor: u tom prodavcu prepoznade Nagel jednog gosta između onih koji su uoči toga dana prisustvovali prizoru u gostionici i zatim stali na njegovu stranu protiv gostioničara. Kad je Nagel po drugi put stigao na groblje, pastor je već držao nadgrobno slovo. Crnilo se od sveta. Nagel priđe grobu, ali se onda odmače u stranu i spusti

na neku veliku, belu mramornu ploču koja je nosila natpis: „Vilhelmina Mek. Rođena 20. maja 1873, umrla 16. februara 1891”. Nije stajalo ništa više. Ploča je bila sjajna a zemlja unaokolo nedavno nabijena. Nagel mahnu jednom dečku. - Vidiš li onog čoveka onamo, u mekom kaputu? - upita ga. - Da, onaj u kačketu? Ono je Minut. - Idi i zamoli ga da dođe ovamo. I dečak ode. Kad je Minut došao, Nagel se diže, pruži mu ruku i reče: - Dobar dan, dragi prijatelju. Milo mi je što vas vidim. Jeste li dobili kaput? - Kaput? Ne, još ne. Ali dobiću ga već - odgovori Minut. Hteo bih da vam se zahvalim za juče… i mnogo hvala na svemu! Da, da, danas sahranjujemo Karlsena! Ah da, u ime Boga, moramo se s tim pomiriti. Seli su obojica na novu mramornu ploču i stali da razgovaraju. Nagel izvuče olovku iz džepa i poče nešto da piše po ploči. - Ko je ovde sahranjen? upita on. - Vilhelmina Mek. Zvali smo je Mina Mek. Bila je skoro još dete. Ne verujem da je imala i dvadeset godina. - Ne, sudeći po natpisu nije joj bilo ni osamnaest. Je li i ona bila dobro čeljade? - Kažete to tako čudno; ali… - Samo sam primetio jednu lepu osobinu, da govorite lepo o svakome, ma ko to bio. - Da ste poznavali Minu Mek, siguran sam da biste i vi bili mog mišljenja. Bila je izvanredno dobra duša. Ako je sad iko Božji anđeo, onda je to ona. - Je li bila verena? - Verena? Ne, nikako. Ne, koliko mi je poznato. Svakako da nije bila verena; uvek je čitala molitve i glasno razgovarala s Bogom, često nasred ulice, tako da bi svi primetili. Svi su voleli Minu Mek. Nagel vrati olovku u džep. Sad je na ploči stajalo nešto napisano. Neki stih, nije se lepo isticao na belom mramoru. Minut reče: - Izazivate veliku pažnju. Stajao sam onamo i čuo razgovor: primetio sam da je u najmanju ruku polovina pratnje zaokupljena vama. - Sa mnom? - Da. Mnogi su šaputali i pitali se ko ste. I sad stoje i gledaju ovamo.

- Koje ona velika dama s velikim crnim perom na šeširu? - Ona s belom drškom na suncobranu? Fredrika Andresen, gospođica Fredrika o kojoj sam vam pričao. A ona što stoji kraj nje i što baš sad pogleda ovamo, ona je ćerka policijskog komesara; zove se gospođica Olsen. Gudran Olsen. Ta sve poznajem. I Dagni Kiland je takođe tu: danas je obukla crnu haljinu, bolje joj pristaje od svih ostalih haljina; jeste li je videli? Da, danas gotovo sve imaju crne haljine, pa naravno; sedim tu i brbljam koješta. Pogledajte onog gospodina onamo u plavom proletnjem ogrtaču i naočarima. To je doktor Stenersen. Ovde je sreski lekar, samo je praktični lekar i tek se prošle godine oženio. Žena mu stoji malo dalje; ne znam da li možete da vidite onu malu mrku damu sa svilenim ivicama na ogrtaču? To je njegova žena. Nešto je bolešljiva i mora uvek da bude dobro utopljena. Eno dolazi i sudijski pripravnik… Nagel upita: - Možete li da mi pokažete verenika gospođice Kiland? - Pa to je poručnik Hansen. Nije ovde, na putuje, otputovao je već prc nekoliko dana; otputovao je odmah po veridbi. Nakon kratka ćutanja Nagel reče: - Dva cveta ležala su na dnu groba, dva bela cveta… da li znate otkuda potiču? - Da odgovori Minut. To jest… pitate li? Je li to pitanje? … Sramota je pričati; možda sam ih mogao staviti na kovčeg da sam zamolio, a ne da ih ovako bacim, takoreći bacim u vetar; ali čemu sad ta dva cveta? I ma gde da sam ih stavio, ipak bi bila samo dva cveta. Tako sam ustao jutros, nešto posle tri časa, mogu zaista reći noćas, i položio ih u grob, namestio ih i rekao mu dva puta glasno zbogom. Ovo je na mene učinilo tako jak utisak da sam zatim morao da odem u šumu i da od bola držim ruke na očima. Neobično je to kad se čovek oprašta s nekim zauvek, i mada je Jens Karlsen stajao iznad mene u svakom pogledu, bio mi je ipak dobar prijatelj. - Ovi cvetovi potiču dakle od vas? - Da, od mene su. Ali nisam to učinio da bih se time razmetao. Bog mi je svedok. Uostalom, o takvoj sitnici ne vredi ni govoriti. Kupio sam ih sinoć pošto sam otišao od vas. Desilo mi se da mi je ujak ostavio pola krune za ličnu upotrebu, kad sam mu predao onaj vaš novac; bio je toliko srećan da me zamalo nije oborio. Da, doći će jednog dana da vam se zahvali; da, da, znam da će to učiniti. Ali kad sam dobio ovo pola krune, setio sam se odmah da nisam kupio cveće za pogreb, pa sam sišao na pristanište… - Sišli ste na pristanište? - Da, kod jedne dame koja tamo stanuje.

- U prizemnoj kući? - Da. - Ima li ta dama sedu kosu? - Da, sasvim sedu kosu; jeste li je videli? Ćerka je nekog brodskog kapetana, ali je ipak vrlo siromašna. Prvo nije htela da primi moje pola krune, ali sam joj ipak ostavio na stolici kad sam polazio, iako se ona protivila i rekla nekoliko puta ne. Tako je sramežljiva i svakako mora često trpeti oskudicu zbog svoje skromnosti. - Znate li kako se zove? - Marta Gude. - Marta Gude. Nagel izvuče beležnik, zapisa njeno ime i reče: - Je li bila udata? Je li udovica? - Ne. Putovala je dugo, dok joj je otac plovio svojim brodom; ali otkako je umro stanuje ovde. - Nema nikakvih srodnika? - Ne znam. Ne, svakako da nema. - Pa od čega živi onda! - Bogzna od čega živi. Niko to ne zna. Ali sigurno dobija neku malu sirotinjsku potporu. - Čujte, bili ste dakle kod ove dame, ove Marte Gude, pa kako joj izgleda u kući? - Kako može da izgleda u staroj, siromašnoj sobi? - Postelja, sto, dve stolice; mora da ima tri stolice, kad promislim, jer u uglu kraj postelje stoji takođe jedna; prevučena je crvenim plišom i mora da se nasloni uza zid, inače ne može da stoji, toliko je slaba. A ne sećam se da je bilo još nešto. - Zaista ništa više? Zar ne visi neki časovnik na zidu, neka stara slika ili nešto drago? - Ne. Zašto me pitate? - Kako je izgledala ona stolica što ne može da stoji, mislim na onu s crvenim plišom? Je li mnogo stara? Zbog čega stoji baš kraj postelje? Je li to stolica s visokim naslonom? - Da, mislim s visokim naslonom, ne sećam se više tačno. Na grobu počeše da pevaju. Završeno je bacanje pregršti zemlje. Kad se završilo pevanje, trenutak je bilo potpuno mimo; tada se svet poče rasturati na

sve strane. Većina se uputi preko groblja ka velikoj kapiji, a neki ostadoše i počeše tiho da razgovaraju. Jedan deo gospode i dama pođe putem koji je vodio kraj Nagela i Minuta, sve sami mladi ljudi, dame s blistavim, začuđenim očima koje su merile ovu dvojicu. Dagni Kiland jako pocrvene, s očima uperenim pravo preda se nije pogledala ni desno ni levo; takođe ni sudijski pripravnik sreskog suda nije pogledao, razgovarao je prigušeno s jednom damom. Upravo kad su prolazili, zastade doktor Stenersen, koji je takođe bio s njima. Mahnu rukom Minutu, koji ustade. Nagel ostade sam na ploči. - Da li biste zamolili onog gospodina… - čuo je kako doktor reče; ništa više nije čuo. Ali, odmah zatim pomenuto je dosta glasno njegovo ime, i on se takođe diže. Skinuo je duboko kapu i pozdravio. Doktor zamoli za izvinjenje; primio je neugodan nalog od jedne dame koja se nalazi u njegovu društvu, gospođice Mek, da zamoli gospodu da budu oprezni s ovom nadgrobnom pločom i da ne sede na njoj. Ploča je nova, nedavno su je postavili, temelj je još mek, zemlja je sasvim sveža, tako da može iznenada da se slegne pre no što čovek i primeti. To sestra pokojnice moli. Nagel zamoli nekoliko puta za izvinjenje. Bila je to nepromišljenost s njegove strane, nemarnost, i on potpuno pojmi bojazan dame zbog ploče. I zahvali se ljubazno doktoru. I tada su pošli. Kad su došli na kapiju, Minut reče zbogom, a doktor i Nagel ostaše sami. Tek sad se predstaviše jedan drugom. Doktor upita: - Pa hoćete li ostati neko vreme ovde? - Da odgovori Nagel. Mora čovek da ide s modom, da odlazi preko leta u polje i da se odmori, da ojača za zimu i opet da se spakuje… Vaš mali grad je zanimljiv. - Odakle ste? Baš vas slušam i mislim kojim narečjem govorite. - Poreklom sam iz Finmarkena, Kven sam[2]. Ali sam živeo svuda pomalo. - Dolazite sad iz inostranstva? - Samo iz Helsinkija. Razgovarali su prvo o beznačajnim stvarima, a zatim pređoše na druga pitanja, na izbore, slabu žetvu u Rusiji, književnost i pokojnog Karlsena. - Kakvo je mišljenje, da li ste danas sahranili jednog samoubicu? - upita Nagel. Doktor nije mogao da kaže, nije hteo da kaže. Ne tiče ga se i nije hteo da se meša. Štošta se tvrdi. Uostalom, zašto ne bi bio i samoubica? Svi bi teolozi trebalo da se ubiju.

- A zašto? - Zašto? Zato što su odigrali svoju ulogu, jer ih je naše stoleće učinilo suvišnim. Narod je sam počeo da misli i religiozno osećanje je kod njega sve bleđe i bleđe. Levičar! pomisli Nagel. Nije mogao da shvati kakve bi koristi bilo za ljude da unište sve simbole, svu poeziju. Uostalom, još bi se moglo postaviti pitanje da li je naše stoleće učinilo teologe izlišnima, pošto religiozno osećanje nije baš u opadanju… - Bez sumnje da nije baš u nižim slojevima naroda, iako je i tu sve slabije i slabije; ali kod prosvećenih ljudi svakako je u opadanju. - Ali ne govorimo uostalom više o tome prekide odjednom doktor; suviše smo različitih gledišta. Doktor je bio slobodni mislilac, doktor je ove prigovore čuo već toliko puta da im nije znao ni broja. I je li ga to preobratilo? Punih dvadeset godina ostao je isti. Kao lekar doprineo je da se narodu izvadi „duša” sve kašiku po kašiku! Ne, sujeverje je odbacio… Šta kažete za izbore? - Izbori? Nagel se nasmeja. Nadam se najbolje - reče onda. - Da, i ja - reče doktor. Bila bi večna sramota kad vlada ne bi dobila većinu s tako skroz demokratskim programom. Doktor je bio levičar i radikalan, takav je otkako je stekao malo pameti. Mnogo se plašio za Buskerud; od Smolenena je digao ruke. Stvar je u tome - reče onda - što mi levičari imamo suviše malo novca. Vi i drugi što sad imate novaca, trebalo bi da nas podržite. Radi se zaista o budućnosti čitave zemlje. - Ja? Ja imam novaca? - upita Nagel. - Ah, s tim se malo može postići. - Dobro, dobro, čak i kad ne biste baš bili milioner. Neko je pričao kako ste pravi bogataš, kako na primer imate imanja u vrednosti šezdeset i dve hiljade kruna. - He-he, nikad još nisam nešto tako ludo video. Čitava stvar je u tome što sam ovih dana primio deo nasleđa od majke, nekoliko hiljada kruna. I to je sve. Ali poljsko imanje nemam, to je izmišljotina. Stigli su do doktorove kuće, žute, jednospratne kuće s verandom. Na mnogim mestima zid je bio obijen, oluci su bili izbušeni i iskrivljeni. Na spratu je nedostajalo jedno okno, zavese su bile daleko od čistoće. Nagel je bio neugodno dirnut kad je ugledao onaj neuredni izgled kuće i htede odmah da se vrati; ali doktor reče: - Zar nećete ući? Ne? Onda se nadam da ću vas kasnije videti jednom kod nas. Moja žena i ja radovaćemo se vašoj poseti. Ne biste li sad ušli da pozdravite moju ženu?

- Vaša gospođa je bila na groblju. Nije se još mogla vratiti kući. - Imate zaista pravo; pošla je s ostalima. Pa dobro, svratite drugi put, kad budete prolazili ovuda. Nagel se vrati u gostionicu; ali baš kad je hteo da uđe, pade mu nešto na um. Puče prstima, nasmeja se i reče naglas; „Sad bih hteo da vidim da li stih još stoji onamo!” I onda opet ode na groblje i zaustavi se pred nadgrobnim spomenikom Mine Mek. Stih je bio izbrisan. Koje to uradio? Od slova nije ostalo ni traga.

6. Sutradan ujutru Nagel je bio u nežnom i veselom raspoloženju. Obuzelo gaje dok je ležao u postelji, izgledalo mu je kao da se tavanica sobe iznenada diže sve više i više, diže u beskonačnost i pretvara u daleki, svetli nebeski svod. I odjednom oseti po svom telu neki blagi, meki povetarac, kao da leži napolju u zelenoj travi. I mušice su takođe zujale unaokolo po sobi; bilo je toplo letnje jutro. Brzo se obukao, napustio gostionicu bez doručka i stao da švrlja po gradu. Bilo je tada jedanaest časova. Iz svake kuće odjekivao je klavir; u svakoj gradskoj četvrti čuo je kroz prozore razne melodije a sa ulice je odgovaralo neko uznemireno pseto dugim lavežom. Nagela obuze neka svetla lagodnost, poče nehotice da tiho pevuši za sebe, a kad je prolazio pored nekog starog čoveka koji ga pozdravi, iskoristi priliku da mu gume u šaku jedan novčić… Naiđe na neku veliku, belu kuću. Na prvom spratu otvori se prozor, neka bela, nežna ruka zakači kukicu. Zavesa se još kretala, ruka je još počivala na kukici. Nagel je imao osećaj da neko stoji iza zavesa i da ga posmatra. Zastade i zagleda se, više od minuta stajao je ukočeno na svom mestu, ali se niko ne pokaza. Video je pločicu na vratima: F. M. Andresen, danski konzulat. Upravo Nagel htede da pode, ali se ipak okrete i vide kako gospođica Fredrika pomoli svoje dugo, otmeno lice i pogleda za njim začuđenim očima. Opet je zastao, pogledi im se susretoše, obrazi joj se zarumeneše; i kao iz prkosa povuče malo naviše rukave haljine i nalakti se na prozor. I dugo je tako ostala, bez ikakve promene, i Nagel je bio najzad prinuđen da učini kraj i da ode. U istom trenutku prođe mu kroz glavu čudno pitanje. Da li je mlada dama klečala na kolenima kod prozora? U ovom slučaju, pomisli, sobe u konzulovu stanu dosta su niske, pošto je prozor jedva preko šest stopa visok a počinje odmah na stopu ispod krova. Morao je sam sebi da se nasmeje zbog ovih čudnih misli; šta ga se kog đavola tiče stan konzula Andresena! I nastavi šetnju. Dole na pristaništu radilo se u punom jeku. Lučki radnici, carinici i ribari,

svi su hitali i svaki je bio zauzet svojim poslom, čekrci su zvečali, dva parobroda zapištaše skoro u isti mah za odlazak. More je bilo potpuno mimo, sunce je obasjavalo vodu i pretvaralo je u jedinstvenu zlatnu ploču u koju su se brodovi i barke zarivali i stapali sve do pramca. S nekog ogromnog broda s tri katarke daleko napolju čuo se bedni vergl, i kad su sirene i Čekrci za trenutak zamukli, odjekivala je njegova tužna melodija kao uzdrhtali glas, kao uzdah mlade devojke. Na brodu s tri katarke terali su šalu s verglom i stali da igraju polku uz njegovu dirljivu pesmu. Nagelov pogled pade na dete, sasvim malu devojčicu, koja je stajala i pritiskala uza se neku mačku; mačka je strpljivo visila tako da su joj zadnje noge skoro dodirivale zemlju, nije se micala. Nagel pomilova devojčicu po obrazu i reče: - Je li to tvoja mačka? - Da. Dva, četiri, šest, sedam. - Tako, znaš i da brojiš? - Da. Sedam, osam, jedanaest, dva, četiri, šest, sedam. Pošao je dalje. Beli golub pijan od sunca zatetura se ukoso prema nebu i iščeze iza vrhova drveća prema pastorovoj kući; izgledao je kao ustreptala srebrna strela koja u daljini pada na zemlju. Kratak, skoro nečujan pucanj bi negde ispaljen, i malo zatim diže se iz šume s druge strane oblačić plavog dima. Kad je stigao do poslednjeg mola i nekoliko puta prošao pustim kejom tamo-amo, pođe nesvesno uz uzvišicu i u šumu. Išao je dobrih pola časa sve dublje i dublje u šumu i najzad se zaustavio na maloj stazi. Sve je bilo mirno, nije se videla čak ni ptica, a na nebu nije bilo ni oblačka. Nagel se povuče još nekoliko koraka s puta, potraži suvo mesto i pruži se koliko je dug na leđa. S desna mu je bila parohijska kuća a s leva grad, a iznad njega beskrajno more plavog neba. Kad bi čovek bio gore, kad bi bludeo između sunca i osećao rep komete kako mu hladi čelo! Kako je zemlja malena a ljudi sitni; Norveška s dva miliona Setersdalaca i hipotekama banaka za životne potpore! Zar vredi biti čovek za tako malo? Krčiti sebi put laktovima u znoju lica svog kroz nekoliko bednih godina da bi najzad ipak propao, ipak! Nagel protrlja čelo. Ah, najzad se svršava time što se čovek oprašta od ovog sveta i jednom učini tome kraj! Da li će ikada moći da to ozbiljno ostvari? Da. I tako mu Boga na nebesima da, neće ustuknuti! I u ovom trenutku bio je potpuno srećan što ima ovaj jedinstveni izlaz u pozadini; suze mu udariše na oči od oduševljenja i skoro je čujno disao. Već se uljuljkivao na nebeskom moru, lovio ribu srebrnom udicom i pevao. A njegov čun bio je od mirišljava drveta, vesla su svetlucala kao bela krila, a jedro je bilo od svetloplave svilene tkanine i isečeno u polumesec…

Ustreptala radost ga je prožimala, potpuno je zaboravio na sebe, osećao se očaranim i topio se u blistavi sunčev sjaj. Tišina ga je činila potpuno klonulim od zadovoljstva, ništa mu nije smetalo, samo je gore u vazduhu šumeo meki zvuk, zvuk ogromne stupice, Bog je okretao svoj točak. Okolo u šumi nije se kretao ni listak, ni iglica na četinarima. Nagel se zgrči od uživanja, podvuče kolena poda se i zafrkta, jer mu je bilo tako ugodno. Neki glas ga doviknu i on odgovori „da”; podlaktio se i pogledao oko sebe. Nije bilo nikog. Rekao je „da” još jednom i oslušnuo; ali se niko ne ukaza. Ipak je to bilo čudno, čuo je jasno kako ga neko zove; ali nije više mislio o tome, možda je to bila samo igra mašte, u svakom slučaju nije hteo da mu iko smeta. Bio je u zagonetnom stanju, pun psihičke ugodnosti; svaki mu je živac bio probuđen, osećao je muziku krvi, imao je osećaj da je u srodstvu s celom prirodom, suncem i brdima, i svim ostalim, opijao ga je osećaj svoga ja što je izlazio iz drveća, brežuljaka i trave. Duša mu je postala velika i zvučna kao orgulje u njemu samom, i nikad nije zaboravio kako je nailazila plima i oseka blage muzike u njegovoj krvi. Ležao je još neko vreme i uživao u samoći. Onda začu korake u dnu staze, istinske korake u koje nije moglo da se sumnja. Podiže glavu i ugleda čoveka koji je dolazio iz grada. Čovek je pod miškom nosio hleb i vodio za sobom kravu na konopcu; brisao je neprestano znoj s čela i zbog vrućine išao u košulji, ali je ipak nosio vuneni šal, dva puta omotan oko vrata. Nagel je ležao mimo i posmatrao seljaka. To je bio on! Bio je to Setersdalac, Norvežanin, he-he, da, bio je to domorodac s hlebom pod miškom i kravom za sobom! Ah, bilo je to proviđenje! He-he-he-he-he, neka ti Bog pomogne, vrsni Vikinže Norveške! Kad bi malo popustio svoj šal i pustio buhe! Ne bi mogao živeti, dobio bi svežeg vazduha i umro bi. I štampa bi oplakivala tvoju preranu smrt i načinila bi od toga veliku senzaciju; ali da bi se izbeglo pravljenje sličnih nesrećnih slučajeva, liberalni poslanik Vetle Vetlesen podneće projekat zakona koji ima za cilj najstrože pošteđivanje nacionalne gamadi. U Nagelovu mozgu rađale su se gorke veselosti jedna za drugom. Diže se i pođe kući neraspoložen i uzbuđen. Ne, ima opet pravo, svuda samo buhe, matori sir[3] i Luterov katehizam. A ljudi su građani srednjeg rasta u dvospratnim kolibama; jedu i piju koliko je najnužnije, časte se grogom i izbornom politikom i trguju iz dana u dan zelenim sapunom, mesinganim češljevima i ribama. A noću kad grmi, ležu i iz čiste strepnje čitaju Johana Arenta. Da, poklonite nam jedan jedini izuzetak, da vidimo da li je moguće! Dajte nam na primer neki dobro izvedeni zločin, neki značajni greh! A ne tako smešnu i građansku, osnovačku zabludu, ne, već retki i užasni porok, delikatnu izopačenost, kraljevski greh, pun surove gospodstvenosti pakla. Ne, sve je tako sitno.

Šta kažete za izbore, dragi gospodine? Najviše se plašim za Buskerud… Ali kad Nagel ponovo prođe pristaništem i ugleda zaposleni život, njegovo se raspoloženje malo po malo razvedri, postade veseo i opet poče da pevuši. Nije ovo bilo vreme za tugovanje, bilo je lepo vreme, divno vreme, ustreptali junski dan. Sav mali grad blistao je na suncu! Kao začarano mestašce. Kad je ušao na vrata gostionice, Nagel je već davno zaboravio svu svoju gorčinu; srce mu je bilo bez mržnje, u duši mu je ponovo blistala barka od mirišljavog drveta s jedrom od bledoplave svile, isečene u obliku polumeseca… Ceo dan je proveo u raspoloženju ovog svetlog dana. Izašao je ponovo predveče, opet se uputio do mora i naišao na hiljade stvarčica koje su ga bacale u oduševljenje. Sunce se klonilo, brutalna, blistava svetlost je maglila i meko se izlivala na vodu; samo je još odjekivala buka otud s brodova, ali mnogo tiše. Nagel ugleda kako ističu ovde-onde zastave u pristaništu, na nekim kućama u gradu takođe su se lepršale zastave, i malo zatim prestade rad na svim kejovima. Nije ni mislio na to, popeo se ponovo u šumu, švrljao na sve strane, otišao do grobljanske kuće i pogledao u dvorište. Otuda uđe u šumu, zavuče se u najmračniji kutak i sede na kamen. Podbočio je glavu jednom rukom a drugom je stao da dobuje po kolenu. Ostao je ovako dugo vremena, možda čitav čas, i kad se najzad digao i pošao, sunce je već bilo zašlo. Prvi sumrak spustio se na grad. Izrazi se doktor. - Ta vi svirate na violini? - Ne - odgovori Nagel ponovo i odmahnu glavom; i nasmeši se. - Ništa ne sviram. - Ali odjednom, bez ikakva povoda, diže se i reče, a oči mu zablistaše: Tako sam danas veseo. Bilo je divno vreme čitav dan, otkako sam se jutros probudio; deset časova sam hodao kao u najlepšem snu. Pomislite samo: prosto me je proganjao osećaj da se nalazim u čunu od mirišljavog drveta s jedrom kao polumesec od svetloplave svile. Zar nije lepo? Ne bih mogao opisati miris čuna, ne bih to mogao učiniti ma koliko želeo, ma koliko bio vešt da nađem pravu reč. Pomislite samo kako mi se učinilo kao da sam na vodi i da ribarim i kao da pecam srebrnom udicom. Oprostite, ne nalazite li svakako, drage gospođe, da je to… Ne, ne, ne znam. Nijedna dama ne odgovori, zagledaše se zbunjeno i uzajamno se upitaše očima šta da rade. I najzad se stadoše smejati, jedna za drugom; bile su bezobzirne i smejale se na sav glas. Nagel ih jednom pogleda, oči su mu još bile sjajne, očevidno je još mislio na čun s plavim jedrom. Ali mu obe ruke malo podrhtavahu. Doktor mu priskoči u pomoć i reče: - Da, neka vrsta halucinacije koja…

- Ne, oprostite - odvrati Nagel. - Da, uostalom, lako je moguće; zašto da ne? Nije važno kako će se to nazvati. Bio sam celog dana tako divno začaran, svejedno da li je u pitanju halucinacija ili ne. Počelo je to već jutros, dok sam još ležao u postelji. Čuo sam jednu mušicu kako zuji. Bio je to moj prvi svesni utisak, kad sam se probudio. Zatim sam video kako sunce prodire kroz jednu rupu na zavesi, i odjednom se u meni rodi nežno, svetio raspoloženje. U duši sam osećao da je leto, zamisliti blago šuštanje trave, i ovo šuštanje prožima vaše srce. Halucinacija… da, svakako da je to bilo, ne znam; ali obratite pažnju da sam se morao nalaziti u izvesnom stanju osetljivosti, da sam mušicu čuo baš u pravom trenutku, da mi je u tom trenutku bila potrebna baš takva i baš tolika svetlost, dakle samo jedan sunčev zrak koji je padao kroz malu rupu na zavesi, i tako dalje. A kad sam kasnije ustao i izašao, video sam prvo jednu lepu damu na prozoru i pri tom pogleda gospođicu Andresen, koja obori oči - onda sam ugledao veliki broj brodova, onda neku malu devojčicu koja je držala mačku na rukama, i tako dalje, sve same stvari od kojih je svaka učinila utisak na mene. Odmah potoni otišao sam u šumu i tamo sam video čun i polumesec, dok sam ležao na leđima i gledao u nebo. Dame su se i dalje smejale; i doktor je izgledao kao da će se zaraziti njihovim kikotom, pa se nasmeši i reče: - I onda ste dakle pecali srebrnom udicom. - Da, srebrnom udicom. - Ha-ha-ha. Tada se Dagni Kiland zarumeni i reče: - Mogu sasvim lepo da razumem ovakvu sliku… Što se mene tiče mogu, mogu tako jasno da vidim čun i jedro, onaj plavi polumesec… i zamislite, belu srebrnu udicu što pada u vodu! Nalazim da je to lepo. Više nije mogla, zamucala je i ućutala kao zalivena; gledala je u zemlju. Nagel je odmah oslobodi: - Zar ne? I u isti mah rekoh sebi: pazi, ovo je neko znamenje, neka opomena. Neka ti ovo bude nagoveštaj: pecaj čistom udicom, čistom udicom! Pitali ste, doktore, da li sviram? Ne sviram, zaista ne; vučem za sobom kutiju za violinu, ali u njoj nema ni violine, kutija je nažalost puna prljava rublja. Učinilo mi se prosto da lepo izgleda imati kutiju od violine među prtljagom, pa sam je zbog toga i nabavio. Ne znam da li ćete sad imati rđav utisak o meni; ali sad nemam kud, iako bi mi zaista bilo žao. Uostalom, svemu je kriva srebrna udica. Začuđene dame nisu se više smejale; i sam doktor, i sudijski pripravnik Rejnert - sudijski pripravnik sreskog suda i profesor, sva trojica su stajala otvorenih usta. Svi su gledali u Nagela; očigledno da doktor nije znao šta da

misli. Staje kog đavola ovom čudnom strancu? A Nagel sede mirno i izgledalo je da nema nameru još nešto da kaže. Mučno ćutanje nikako da prestane. Ali sad priskoči gospođa Stenersen. Bila je oličena ljubaznost, sedela je kao mati čitavog društva i bdila da se nikom ne učini nažao. Namerno je nabrala čelo i načinila se starijom no što je bila, da bi samo svojim rečima pridala što veći značaj. - Dolazite iz inostranstva, gospodine Nagele? - Da, gospođo. - Iz Helsinkija, rekao je, mislim, moj muž. - Da, iz Helsinkija, to jest Helsinki je bio moje poslednje boravište. Agronom sam, poljoprivrednik, tamo sam neko vreme bio u školi. Tajac. - Pa kako vam se dopada grad? - upita opet dama. - Helsinki? - Ne, već ovaj naš. - O, divan grad, sjajno mesto! Odavde ne idem više, ne, zaista neću. He-he, ta ne plašite se uostalom, možda ću opet otići jednog dana, sve zavisi od okolnosti… Ah da - reče onda i ustade - ako sam vas uznemirio svojim dolaskom, molim vas iskreno za izvinjenje. Stvar je u ovome: bio bih jako zadovoljan, ako bih smeo da ostanem ovde zajedno s vama. Malo je ljudi s kojima mogu da budem zajedno, svima sam tako stran, da sam se navikao da suviše sam sa sobom razgovaram. Pričinićete mi radost ako potpuno zaboravite da se nalazim među vama, i nastavite da razgovarate kao što ste činili pre no što sam došao. - Ipak ste nam zaista doneli izvesnu razonodu vašim dolaskom - reče Rejnert pakosnim naglaskom. Na ovo Nagel odvrati: - Da, a vama, gospodine sudijski pripravniče, imam da se posebno izvinim, i spreman sam da vam dam svako zadovoljenje koje budete tražili; ali ne sada. Zar ne? Ne sada? - Ne, nije ovde mesto za to - reče takođe Rejnert. - Uostalom, danas sam veseo - nastavi Nagel i topao osmeh preleti mu preko lica. Ovaj osmeh osvetli njegovo lice, izgledao je za trenutak kao dete. - Divno je veče, uskoro će i zvezde da zablistaju. Svuda po visovima plamte vatre a sa mora odjekuje pesma. Čujte samo! Nije tako rđavo. Ne razumem se istina; ali nije li sasvim dobro? Podseća me pomalo na noć na Sredozemnom Mom, na obali Tunisa. Bilo je oko stotinu putnika na brodu, neki hor što je

dolazio sa Sardinije. Nisam pripadao ovom društvu i nisam znao da pevam, sedeo sam na krovu i slušao dok je hor pevao dole u salonu. Trajalo je to skoro čitavu noć; nikad neću zaboraviti kako je to lepo odjekivalo kroz sparnu noć. Krišom pozatvarah vrata na salonu, zatvorih takoreći pesmu, i onda je bilo kao da zvuci dolaze s morskog dna, da, kao da je brod hteo da uplovi u večnost uz zvuke muzike. Zamislite samo ovako nešto, neko more prepuno pesme, neki podzemni hor. Gospođica Andresen, koja je najbliže sedela Nagelu, reče nehotice: - O, Bože, kako je moralo biti divno! - Samo sam jednom čuo nešto lepše, i to je bilo u snu. Ali davno je to bilo kad sam sanjao, bio sam još dete. Kad čovek poraste, više ne sanja tako lepo. - Zaista ne? - upita gospođica. - Oh, ne. Ovo je naravno preterano, ali… Sećam se još vrlo jasno svog poslednjeg sna: Videh prostranu močvaru… Izvinite me uostalom, govorim sve vreme i dosađujem vam svojim pričanjem. A kad dugo traje, može da postane dosadno. Ne govorim uvek toliko. Sad Dagni Kiland otvori usta i reče: - Svakako nema ovde nikog koji ne bi više voleo da vas sluša no da sam priča. I onda se naže gospođi Stenersen i reče: Zar ne možete da ga navedete da priča? Draga, učinite. Čujte mu samo glas! Nagel reče smešeći se: - Vrlo ću rado i dalje da brbljam. Večeras sam u takvom raspoloženju; Bog sveti zna šta mije… No, uostalom, onaj mali san nije bio ništa naročito. Videh dakle prostranu močvaru, bez drveća, samo beskrajno mnogo korenja koje se pružalo na sve strane kao čudno isprepletane zmije. Između ovih grbavih korenova lutao je neki luđak. Još ga vidim, bio je bled, imao je mrku bradu, ali mu je brada bila tako slaba i retka da se svuda nazirala koža. Oko sebe je bludeo svojini širom otvorenim očima, punim patnje. Sakrio sam se iza jednog kamena i viknuo ga. Odmah je pogledao prema kamenu, nije se iznenadio što poziv dolazi odatle; bilo je kao da tačno zna da se tu nalazim, iako sam se dobro sakrio. Gledao je neprestano u kamen. Pomislih: ipak me neće naći, a u najgorem slučaju mogu da pobegnem ako dođe. Iako mi nije bilo prijatno što me tako uporno gleda, viknuh ga ponovo da bih ga dirnuo. Pošao je nekoliko koraka prema meni, usta su mu bila otvorena, izgledalo je kao da hoće da ujede; ali nije mogao dalje, korenje se nagomilalo pred njim; prikovalo ga je za zemlju, nije se micao s mesta. Viknuh ga opet; viknuh ga nekoliko puta uzastopce, da bih ga sasvim razdražio, i on stade da se batrga između korenja, otklanjao ih je u stranu i naprezao se da dođe do mene; ali uzalud. Stao je i da stenje tako jako da

sam ga i ja mogao čuti, oči su mu bile potpuno ukočene od bola. I kad sam video da sam potpuno siguran, digoh se. Zamahnuh kapom i pokazah se ceo. Podbadao sam ga dovikujući mu neprestano hej na samo uho da gaje zabolelo; da bih ga, ako je moguće, još više ražestio; na to se odmakoh i ostavili ga da vidi kako sam bio blizu njega. Ali on ipak nije popuštao, još uvek se borio s korenjem, očvrsnut bolom mučio se da ga ukloni, krvario iz ogrebotina, udarao licem o zemlju, podigao se na prste i doviknuo mi. Da, zamislite, stajao je na prstima, gledao me i vikao! S čela mu je lio znoj, lice mu se zgrčilo od užasne patnje, zato što nije mogao da me dohvati. Htedoh još malo da ga dražim, pa se približih, zapucketah mu prstima pred nosom i rekoh s užasnim podsmehom: Tihihihihi. Bacih jedan koren na njega, pogodih ga u usta, uspeo sam da ga skoro oborim; ali on ispljuva krv, prinese ruku ustima i nastavi da se bori s korenjem. Tada pomislih da smem da se usudim i pružih ruku, da bih ga dosegao, hteo sam da mu stavim prst na čelo, pa da se onda povučem. Ali u istom trenutku on me dohvati. Gospode Bože, kako je bilo užasno kad me je zgrabio! Besno me je dohvatio i čvrsto držao za ruku. Kriknuo sam; a on me je samo držao za ruku i onda pošao za mnom. Izašli smo iz močvare, korenje mu nije više smetalo otkako me je uhvatio za ruku, i stigosmo do kamena gde sam se maločas bio sakrio. Kad smo tu stigli, čovek se baci na zemlju i poljubi tlo kojim sam prošao; bio je na kolenima preda mnom, sav krvav i poderan, i zahvaljivao mi se što sam bio dobar prema njemu. Blagosiljao me je i molio Boga da me blagoslovi za nagradu. Oči su mu bile iskrene i pune molitve Bogu za mene, i poljubio je ne moju ruku ili moju obuću, već zemlju kuda su prošle moje stope. Rekoh mu: „Zašto ljubiš zemlju baš na onom mestu kuda sam prošao?” „Zato, - reče on, što mi teče krv na usta pa neću da ti prljam obuću.” Nije hteo da mi prlja obuću! Onda mu opet rekoh: „Pa zašto mi zahvaljuješ kad sam ti učinio zla i naneo bola?” „Hvala ti, odgovori on, što mi nisi naneo više bola, što si bio dobar prema meni i nisi me još više mučio.” „Da, rekoh onda, pa zašto si onda vikao na mene i otvorio usta da me ujedeš?” „Nisam hteo da te ujedem, odgovorio je on, otvorio sam usta da te molim za pomoć; ali nisam stigao ma šta da kažem, a ti me nisi razumeo. A onda sam vikao od užasnog bola.” „Jesi li zbog toga vikao?” upitah ga ponovo. „Da, zbog toga!”… Gledao sam luđaka, još je pljuvao krv, ali se ipak molio Bogu za mene; shvatih da sam ga već video i da ga poznajem; bio je to sredovečan čovek, sede kose i male jadne brade. Bio je to Minut. Nagel ućuta. Prisutni se trgoše. Sudijski pripravnik obori oči, i dugo je

gledao u zemlju. - Minut? Je li bio on? - upita gospođa Stenersen. - Da, bio je on odgovori Nagel. - Uh, prosto mi je strašno na duši. - Pomislite, znala sam! - reče odjednom Dagni Kiland. Prepoznala sam ga, čim ste rekli kako je klekao i ljubio zemlju. Uveravam vas da sam ga prepoznala. Jeste li već govorili s njim? - A ne, samo sam ga nekoliko puta sreo… Ali, čujte, izgleda da sam pokvario raspoloženje; gospođo, pa vi ste sasvim bledi! Kog đavola… ali to je bio samo san! - Ne, nema smisla! - reče doktor. Šta nas se tiče Minut… Pustite ga neka ljubi korenje Norveške, ako mu je volja. Vidite, eto i gospođica Andresen plače. Ha-ha-ha. - Ne plačem uopšte - odgovori ona - nije mi ni na kraj pameti. Ali rado priznajem da je ovaj san učinio utisak na mene. A verujem da je i na vas takođe uticao. - Na mene? - uzviknu doktor. Ni traga, naravno! Ha-ha-ha, mislim da ste svi poludeli. Ne, hajdemo malo u šetnju. Svi na noge! Zahladnelo je. Je li ti hladno, Jeta? - Ne, nije mi hladno. Da posedimo još malo odgovori žena. Ali doktor je bio sad sav zagrejan za šetnju; hteo je na svaki način da prohoda. Zahladnelo je reče još jednom, i mada je bio jedini za šetnju, opet je hteo da malo prošeta. Nagel se diže i pođe s njim. Prošli su kejom nekoliko puta, probijajući se kroz gomilu, brbljajući i odgovarajući na pozdrave sveta. Šetali su ovako možda pola časa, a onda im gospođa Stenersen doviknu: - Hej, vraćajte se jednom! Znate li šta smo smislili dok niste bili ovde? Odlučili smo da sutra uveče pozovemo veliko društvo kod nas. Da, i vi, gospodine Nagele, morate svakako da dođete! Samo da znate da se kod nas pod velikim društvom podrazumeva što je moguće manje jela i pića… - I što je moguće više buke, prekide doktor veselo. Da, to mi je poznato. Ali to nije neka zla namera; čuo sam još gore stvari od tebe, Jeta. Doktor je odjednom postao raspoložen i dobroćudno se smejao čitavim licem na pomisao na sutrašnje veče. - Nemojte samo doći kasno - reče on - i samo neka me ne pozovu nekom bolesniku. - A da li mogu doći u ovom odelu? upita Nagel. Nemam drugo.

Nasmejaše se, a gospođa Stenersen mu reče: - Pa naravno. Jako je zanimljivo. Na povratku išao je Nagel pored gospođice Kiland. Nije se namerno trudio, slučajno se desilo; i gospođica ne učini ništa da ga izbegne. Govorila je upravo da se već raduje zbog sutrašnje večeri, jer je uvek tako prijatno i neusiljeno kod doktora, kako su to divni ljudi koji znaju da budu zanimljivi, kad Nagel odjednom reče sasvim tiho: - Smem li se nadati, gospođice, da ćete mi oprostiti onu moju strašnu budalaštinu u šumi! Govorio je živo, gotovo šapatom, i devojka je bila prinuđena da odgovori. - Da - reče sad bolje razumem vaše večerašnje ponašanje. Svakako da niste sasvim kao ostali ljudi. - Hvala! prošaptao je. Da, zahvaljujem vam kako nikad nisam zahvaljivao u svom životu! A zašto nisam kao ostali ljudi? Treba da znate, gospođice, da sam se čitavo veče trudio da ublažim prvi utisak što ste ga stekli o meni. Nisam rekao nijednu reč koja ne bi bila rečena radi vas. Šta velite na to? Pomislite, jako sam ispao nepristojan prema vama, pa sam morao nešto da učinim. Priznajem da sam čitav dan u nešto neobičnom duševnom raspoloženju; ali sam se ipak načinio znatno gorim no što sam, i skoro sve vreme igrao sam malo sumnjivu ulogu. Stalo mi je bilo naime da vas uverim kako sam stvarno nešto ćudljiv i kako uopšte činim čudne postupke; na taj način sam se nadao da ću moći lakše da dobijem izvinjenje od vas. Zbog toga sam se i nametnuo u nepogodno vreme i na nezgodnom mestu sa svojim snovima, da, čak sam otkrio i svoju slabost sa onom kutijom za violinu, hotimice sam digao veo sa jedne svoje nastranosti, što nisam morao učiniti… - Oprostite! - prekide ga užurbano devojka. - Pa zašto mi to opet pričate i ponovo sve kvarite? - Ne, ne kvarim. Kad vam budem ispričao kako sam se tog puta u šumi zaista poveo za trenutnim pakosnim nagonom i potrčao za vama, onda ćete razumeti. Bila je to samo iznenadna želja da vas zaplašim, jer ste bežali. Da, tada vas nisam ni poznavao. Ali, kad vam sad budem rekao da sam kao i ostali ljudi, opet ćete razumeti. Večeras sam ispao smešan i čitavo društvo doveo u čudo svojini ekscentričnim držanjem, samo da bih vas dovoljno omekšao da biste me saslušali kad budem došao i izvinio se. Postigao sam, saslušali ste me i sve razumeli. - Ne, moram vam iskreno priznati da vas ne razumem potpuno. Ali ne mari; neću da mučim sebe mislima o… - Ne, naravno da ne; zašto biste morali da proučavate ovo pitanje. Pa, zar

ne, sutrašnje veče je zakazano samo zato što ste svi mislili da sam neobičan gospodin od koga se mogu očekivati mnoge čudne stvari? Možda ću vas razočarati, možda ću reći samo ah i da, možda neću doći. Bog zna. - Da, morate naravno doći. - Moram li? - reče i pogleda je. Nije rekla ništa više. Išli su i dalje jedno pored drugog. Stigli su do puta za parohijsku kuću. Gospođica Kiland zastade. Prasnu u smeh i reče: - Ne, ovako nešto nisam nikada čula! I odmahnu glavom. Čekala je na ostalo društvo koje je zaostalo. Hteo je da je upita da li srne da je isprati do kuće, ali u tom trenutku se ona okrete i, mašući mu rukom, doviknu mu da se požuri.

7. Sutradan uveče u šest časova stupi Nagel u doktorovu gostinsku sobu. Mislio je da je došao suviše rano; ali jučerašnje društvo bilo se već okupilo. Pored toga bilo je još nekoliko novih gostiju, jedan advokat i neki mladi, plavi student. Za dva stola su već pili sodu i konjak; za trećim stolom sedele su dame, sudijski pripravnik i mladi student i razgovarali. Profesor, onaj ćutljivi čovek koji je inače retko davao glasa od sebe, bio je prosto već pijan i, u onom vatrenom raspoloženju i užarenih obraza, govorio je glasno čas o ovom čas o onom. Imamo tako Srbiju gde osamdeset od sto stanovništva ne zna ni da čita ni da piše, je li tamo sve mnogo bolje? Da, zaista bi hteo da upita! I profesor pogleda namrštena izgleda oko sebe, iako mu niko nije protivurečio. Domaćica pozva Nagela i načini mu mesta za stolom dama. Šta bi hteo da pije? Upravo su govorili o Kristijaniji, reče mu. Ipak je bila čudna Nagelova odluka da se nastani u ovom malom gradu, kad je mogao da bira i da se čak po volji zadrži i u Kristijaniji. Nagel nije smatrao svoju odluku tako čudnom; valjalo je da ide u polje i da se odmori. U svakom slučaju ne bi hteo da ostane u Kristijaniji; Kristijanija je bila jedno od poslednjih mesta koje bi izabrao. - Zaista? Pa ipak je to prestonica. Tu se susreću sve veličine zemlje, svi slavni ljudi, umetnost, pozorište i sve ostalo. - Da, a sem toga svi oni stranci koji se tamo stiču - primeti gospođica Andresen - strani glumci, muzičari i ostali umetnici. Dagni Kiland je samo ćutala i slušala. - Ah, da, to je doduše istina popusti takođe i Nagel; ne zna otkuda mu, ali svaki put kad se pomene ime Kristijanije, pred očima mu se pojavi deo ulice Grensen i oseća miris prostrta rublja što se suši. Ovo je zaista istina, nije izmišljeno. Javlja mu se slika nekog hvalisavog gradića s nekoliko crkava, nekoliko listova, jednim hotelom i jednom zajedničkom česmom, ali s najvećim ljudima na svetu. Nikada nije video ljude da se toliko prse, i koliko je puta, Gospode Bože, želeo da bude daleko kad je tamo živeo! Sudijski pripravnik nije mogao shvatiti kako neko može da gaji toliku

antipatiju ne samo prema jednom licu, već prema čitavom jednom gradu, prestonici jedne zemlje. Kristijanija ustvari nije sada više tako mala, počela je da zauzima mesto među najuglednijim gradovima. I kafana Grand nije neka mala kafana. Nagel u prvi mah ne načini nikakvu primedbu u pogledu Granda. Ali malo zatim nabra čelo i primeti tako glasno da su svi čuli: - Grand je jedinstvena kafana. - Ne izgleda baš da tako mislite? - Da, Grand je ono Čuveno mesto u gradu gde se sastaju sve veličine. Tu sede najveći slikari na svetu, najnadobudnija omladina sveta, najukusnije odevene dame na svetu, najokretniji novinari sveta i najveći pesnici na svetu! He-he, sede tu i prse se jedan pred drugim… svaki duševno zadovoljan, jer ga drugi priznaje. Video sam kako Neko tu sedi i kako se raduje što ga ostali Neki posmatraju. Ovaj odgovor izazva opšte negodovanje. Sudijski pripravnik sreskog suda naže se prema stolici gospođice Kiland i reče dosta glasno: - Nisam još čuo ovakve uobraženosti! Ona se prenu. Brzo je pogledala u Nagela; svakako je morao čuti reči sudijskog pripravnika; ali se činio da ga ovo nije dirnulo. Naprotiv, digao je čašu u zdravlje mladog studenta i stao ravnodušno da govori o drugim stvarima. Da, njegovo nadmoćno držanje ljutilo je i nju; bog zna šta li misli o svima nama kad veruje da nam srne ovako nadmeno koješta da brblja! Takvo uobraženje, takvo ludilo veličine! Kad je sudijski pripravnik upita: A šta vi mislite? - ona namerno odgovori glasno: - Šta mislim? Mislim da je Kristijanija dovoljno dobra za mene. Ni ovo ne pomuti Nagelovo spokojstvo. Kad je čuo ovaj jasan glas koji se upola njemu obraćao, stade da je gleda tako zamišljenim izrazom kao da je pokušavao da se seti čime ju je zaista mogao ovako razgneviti. Gledao ju je netremice više od jednog minuta i zatreptao očima. Razmišljao je sasvim smućenog lica. A sad je i profesor čuo o čemu je reč i ustao protiv toga da je Kristijanija, na primer, manja od Beograda. Uopšte. Kristijanija nije ništa manja od ostalih prestonica umerene veličine… Svi počeše da se smeju; profesor je izgledao suviše smešan sa svojim usijanim obrazima i nepokolebljivim uverenjem. Advokat Hansen, neki mali debeljko sa zlatnim naočarima i blistavom ćelom smejao se neumorno profesoru, udarajući se po kolenima. - Umerene veličine, umerene veličine vikao je. Kristijanija nije manja od drugih prestonica iste veličine, upravo iste veličine. Ne mnogo manja. Ah, mili

Bože! Nazdravlje! Nagel stade da razgovara sa studentom Ejenom. Da, u mladosti je i on Nagel bio takođe zagrejan za muziku a naročito za Vagnera. Ali je to s godinama iščezlo, Nije daleko ni doterao, samo je naučio note i uspeo da svira nekoliko tonova. - Na klaviru? upita student. Klavir mu je bio omiljen. - Ne, pili! Na violini. Ali kao što rekoh: ništa nisam postigao pa sam odmah i ostavio. Njegove oči slučajno pogledaše gospođicu Andresen, koja je već punih pola časa sedela u uglu kraj peći i zabavljala se sa sudijskim pripravnikom. Njen pogled srete Nagelov, brzo, slučajno, ali se opet nemirno okrete na stolici i zastade usred govora. Dagni je sedela i udarala se po ruci savijenim novinama. Njeni izduženi i beli prsti nisu nosili prstenje. Nagel ih je krišom posmatrao. Gospode Bože, kako je lepa večeras; na ovoj svetlosti, s tamnim zidom u pozadini, njena debela plava pletenica izgledala je još plavlja. Dok je sedela, njeno telo je pokazivalo izvesnu crtu male punoće; ali je odmah nestajala čim bi se digla. Imala je lak, gibak hod, kao da je mnogo išla na klizanje. Nagel ustade i priđe joj. Za trenutak je zadržala na njemu svoj tamnoplavi pogled, a on je odjednom uzviknuo, bez razmišljanja: - Bože moj, kako ste lepi! Bila je sva smetena ovom iskrenošću, otvorila je usta i nije znala da se snađe. A onda prošapta: - Ta budite malo ozbiljni! A malo zatim se diže, ode do klavira i zarumenjenih obraza stade da lista sveske sa notama. Doktor, koji je goreo od želje da govori o politici, upita odjednom preko sobe: - Jeste li danas čitali novine? Neka me đavo nosi, ali ovaj Morgenblade zaista preteruje! Nisu to više reči vaspitanih ljudi već samo prostaštvo i psovke. Ali doktor nije mogao da uđe u pravo raspoloženje, kad mu se ne protivureči. Advokat Hansen je to znao, pa je zato rekao lukavo i s uživanjem: - Zar nećemo reći da ima grešaka na obema stranama? - Šta veliš? - uzviknu doktor i skoči. - Nećeš valjda reći da… Sto je postavljen. Društvo pređe u trpezariju, doktor je i dalje govorio. Razgovor se nastavio za stolom. Nagel, koji je dobio mesto između domaćice i

mlade gospođice Olsen, kćeri policijskog komesara, nije učestvovao u razgovoru. Kad su se digli od stola, već su bili daleko zašli u evropsku politiku. Izražavali su svoje mišljenje o caru, Konstantinu i Pamelu, i kad su najzad stigli na balkansko pitanje, ugrabi pijani profesor opet priliku da se baci na Srbiju. Upravo je tu nedavno čitao Statistische Monatsschrift; užasno je stanje u Srbiji, škole potpuno zanemarene… - Jedno me samo raduje iznad svega - reče doktor sasvim vlažnih očiju. Gledston je još živ. A sad, gospodo moja, popijmo po jednu čašu u zdravlje Gledstona, da, Gledstona, ovog velikog i pravog demokrate, čoveka sadašnjice i budućnosti! - Čekaj malo, i mi ćemo s vama! - uzviknu njegova žena. I nasu damama u čaše vina, od silne žurbe prolivala je pored čaša, i uzdrhtalom rukom pruži služavnik. I onda svi ispiše. - Da, zar nije čovek! - nastavi doktor i coknu jezikom. - Siromah, bio je sad neko vreme bolestan, ali će verovatno prezdraviti. Ne bi me toliko zaboleo gubitak ma kog političara koliko njegov. Kad sad mislim na njega, čini mi se kao svetionik koji osvetljava čitav svet! Izgledate kao da ste odsutni duhom, gospodine Nagele; zar se ne slažete sa mnom? - Kako, molim! Naravno da se slažem. - Naravno. Da, i Bizmark mi u mnogome izgleda veliki; ali Gledston! Doktoru još niko nije protivurečio, svi su poznavali njegovu nepresušnu glagoljivost. Najzad izumre razgovor, i doktor predloži da igraju karte da bi im prošlo vreme. Ko hoće da igra? Ali sad kroz ćelu sobu doviknu gospođa Stenersen: - Ne, tako nešto neću da vidim! Znate li šta mi baš sad priča student Ejen? Vi, gospodine Nagele, niste uvek bili tako oduševljeni za Gledstona kao večeras. Student Ejen čuo vas je jednom u Kristijaniji (nije li to bilo u Radničkom savezu?) kako ste bezobzirno napadali Gledstona. I vi ste mi neki! Je li to zaista istina? Da, pokušajte, možete pokušati! Gospođa je ovo rekla bez ljutnje, nasmejana, i u šali je digla kažiprst uvis. Ponovila je, mora da kaže da lije istina. Nagel se trže i odvrati: - Mora da je neka zabluda posredi! - Neću da kažem da ste srušili Gledstona - reče Ejen; ali ste ga jako napadali, sećam se još kako ste rekli da je Gledston bigot. - Bigot! Gledston bigot! - vikao je doktor. - Jeste li bili pijani čoveče.

Nagel se smejao. - Nisam to sigurno bio ja. A možda sam bio i pijan, ne znam. - Da, bogzna, moglo bi se i poverovati - reče doktor zadovoljno. Nagel nije hteo da se objašnjava, izbegao je da kaže nešto više, ali Dagni Kiland zamoli gospođu Stenersen da ne popusti: - Neka kaže šta je mislio. Tako je zanimljiv. - Da, pa šta ste upravo mislili? - pitala je gospođa. - Kad ste ga napadali, morali ste imati svoje mišljenje. Onda recite? Učinićete nam zadovoljstvo; ako počnete sad da igrate karata, biće tako dosadno. - Ako bih time mogao da razveselim društvo, onda je druga stvar - odgovori Nagel. Da li je hteo ovom primedbom da se naruga sebi i svojoj ulozi? Usta mu se lako skupiše. Počeo je rečima kako se ne seća slučaja o kome gospodin Ejen govori… Da li je ikada neko od vas video i slušao Gledstoa kako govori? Ovo je utisak što se o njemu dobija na govornici: iskreno držanje čoveka, velika pravičnost. Izgleda kao da ni o čem drugom ne može biti govora sem o čistoj savesti. Kako bi ovakav čovek mogao počiniti veliki zločin da bi grešio protiv Boga? I sam je tako duboko prožet ovom čistom savešću da pretpostavlja istu osobinu i kod svih slušalaca, stvarno pretpostavlja istu čistu savest čak i kod svojih slušalaca… - Pa to je lepa crta kod njega? To pokazuje njegovu pravičnost i njegovo humano mišljenje prekide ga doktor. Nikada još nisam čuo tako nešto! - I ja tako mislim; govorim samo da bih istakao njegovu karakteristiku, kao lepu crtu njegove ličnosti, he-he-he. Pomenuću slučaj koji mi upravo pade na um; ne, nije možda potrebno da iznosim ceo tok događaja, već samo da pomenem ime Kerija. Ne znam da li se svi sećaju kako je Gledston, kao ministar u svoje vreme, primio prijavu protiv izdajnika Kerija. Uostalom, kasnije mu je pomogao da pređe u Afriku da bi ga spasao od osvete Finianaca. No nije o tome reč, ovo je druga stvar; ne pridajem značaja ovakvim sitnicama koje nekoga prinude da ih učini s vremena na vreme. Ali da se vratimo na ono o čemu smo govorili, činjenica je dakle da je Gledston kao govornik suvo zlato… Ali trebalo je da vidite i čujete Gledstona kako govori, onda bi mi bilo dovoljno da vam ukažem na njegove izraze lica za vreme govora. Toliko je siguran u svoju čistu savest da se ova sigurnost odražava u njegovom pogledu, glasu, držanju i njegovim pokretima. Njegov govor je prost i lako razumljiv, lagan i beskrajan; o koliko je samo dug; nema mu kraja! Valjalo je samo videti kako deli svoje primedbe okolo po dvorani, malo

onom gvožđarskom trgovcu onde, malo onom krznaru onamo, i kako samo zna ono o čemu govori tako da izgleda kao da ceni svaku svoju reč po krunu komad. Da, zaista zanimljiv prizor! Gledston je naime vitez neosporiva prava i on tu stvar ističe. Ne bi mu nikad palo na um da učini i najmanji ustupak zabludi. To jest: kad zna da je pravo na njegovoj strani, onda se njim bezobzirno koristi, ističe ga, uzdiže, razmahuje njim ispred očiju slušalaca, da bi osramotio svoje protivnike. Njegov moral je najzdravijeg i najtrajnijeg kova, radi za hrišćanstvo, za čovečnost i za civilizaciju. Ako bi neko ponudio ovom čoveku toliko i toliko hiljada funti da neku nevino optuženu spase gubilišta, oslobodio bi ženu, odbio bi s prezirom novac i ne bi to pripisao sebi kao neku zaslugu. Nipošto; ne bi to sebi pripisao kao neku zaslugu; takvog je kova. Neumoran je borac i stalno nastoji da napravi nešto dobro na našoj zemaljskoj lopti, svaki dan sprema se za borbu za pravo, istinu i Boga. I koju bitku ne dobija! Dva i dva su četiri, istina je pobedila, slava Bogu!… No, Gledston može da se uzvisi još više iznad dva i dva; čuo sam ga u budžetskoj debati kako dokazuje da sedamnaest puta dvadeset tri čini tri stotine devedeset jedan, i pobedio je sjajno, pobedio konačno, opet je imao pravo, i pravo je blistalo iz njegovih očiju, drhtalo u njegovom glasu i uzdizalo ga do veličine. Ali tada zaista zastadoh i pogledah u čoveka. Razumeo sam da je prepun savesti, ali ipak zastadoh. Stojim tako i razmišljam o njegovih tri stotine dvadeset jedan i nalazim da je tačno, ali ipak uživam malo u tome i kažem sebi: Hej, stoj! sedamnaest puta dvadeset i tri čini tri stotine devedeset sedam! Znam dobro da je devedeset jedan, ali opet kažem i mimo svog uverenja devedeset sedam da ne bih bio u istom taboru s ovom osobom, kojoj je pravo zanat. Neki glas u meni zahteva: Ustani, ustani, protiv ovog ukalupljenog prava. I ustajem i kažem devedeset sedam iz žarke potrebe, da bih sačuvao svoju pravnu svest da je potpuno ne banalizuje ovaj čovek koji nesumnjivo stoji na strani prava… - Tako mi Bog pomogao, nikada nisam čuo ovakvu besmislicu!- uzviknu doktor. Buni li vas što Gledston ima uvek pravo? Nagel se nasmeši… teško je reći da lije bilo iz dobrodušnosti ili namešteno. Nastavio je: - Ne buni me, pre me demorališe. Ne, ne računam mnogo s tim da ćete me shvatiti, ali mi je svejedno. Gledston je takav iskusni zastupnik prava i istine, mozak mu je opterećen priznatim rezultatima. Dva i dva su četiri jeste za njega najveća istina pod suncem. I hoćemo li poricati da su dva i dva četiri? Naravno da ne, kažem takođe i ja da bih pokazao kako Gledston uvek ima pravo. Radi se o tome da li je čovek dovoljno lud za istinom da mu se može to reći, da li mu je razum postao već toliko hrom od same istine da se može oboriti na zemlju ovakvom istinom. Eto o čemu se radi… Da, ali Gledston ima toliko pravo i toliko

savesti da mu sigurno nikad neće pasti na pamet da hotimice prestane da izliva svoju dobrotu na našu zemaljsku loptu. Mora stalno da je u pokretu, svuda je potreban. Ponavlja u uši svetu svoju mudrost u Birmingemu i u Glazgovu, dovodi proizvođača zapušača i advokata do istog političkog gledišta, snažno se bori za svoje ubeđenje i do krajnosti napreže svoja staračka i verna pluća da njegovi slušaoci ne izgube nijednu njegovu dragocenu reč. I kad bi čin bio odigran a narod klicao, Gledston se poklonio, odlazio bi uveče kući, sklopio ruke, očitao molitvu i zaspao, ne osećajući ni najmanje stida što je ispunio i Birmingem i Glazgov… čime? Oseća jedino da je izvršio svoju dužnost prema ljudima i da je u pravu, pa zaspi kao što zaspi pravednik. Neće biti nikad toliko smešan da bi mogao reći sebi: danas si bio nepodnošljv, dosađivao si dvojici predilaca pamuka na prvoj klupi, jedan je zevao zbog tebe - ne bi mogao da to sebi kaže, jer nije siguran da je to istina. A neće da laže, jer je lagati greh, a Gledston neće da greši. Ne, reći će: izgledalo mi je kao da je jedan zevao; činilo mi se, čudno zaista, da je jedan zevao, ali mora da sam se prevario, čovek bez sumnje nije zevao. He-he-he… Ne znam da li sam nešto slično rekao u Kristijaniji; ali ne mari. U svakom slučaju priznajem da Gledstonova duhovna veličina nije nikada na mene činila bogzna kakav utisak. - Siromah Gledston! - reče sudijski pripravnik Rejnert. Na ovo Nagel ništa ne odgovori. - Ne, niste o tome govorili u Kristijaniji - izjavi Ejen. Napali ste Gledstona zbog njegova držanja prema Ircima i Pamelu i rekli ste između ostalog kako nije neki značajan duh. Sećam se da ste to rekli. Samo je velika snaga koja se može iskoristiti, ali sasvim obična snaga, rekli ste, ogroman mali prst Bikonsfilda. - Sećam se; oduzeli su mi reč, he-he-he. Dobro, i to potpisujem; zašto da ne? Moj slučaj neće biti teži no što je. Samo mi blago sudite! Tada reče doktor Stenersen: - Pa recite mi: jeste li desničar? Nagel izbeči začuđeno oči; zatim prasnu u smeh i reče: - A šta mislite? U istom trenutku neko zazvoni na doktorovoj ordinaciji. Žena skoči; naravno, sad će doktor morati opet da ode, nažalost. Da, ali dragi niko ne srne da ide, nikako, u svakom slučaju ne pre ponoći. Gospođica Andresen morala je prosto ponovo da sedne; Ana ode da donese vruće vode, mnogo vruće vode. Bilo je tek deset časova. - Gospodine sudijski pripravniče, pa vi ne pijete. Da, pije, sudijski pripravnik nije zaboravljao na sebe. - Ta niko ne srne da ide. Valja svi da ostanete. Dagni, tako si ućutala?

Ne, Dagni nije bila ćutljivija no obično. Uto se doktor vrati iz ordinacije. Treba da ga izvinu, mora da ide; opasan slučaj, krvarenje. Ah, nije tako daleko pa se može vratiti za tri časa; nada se da će naći društvo na okupu. Doviđenja svima, zdravo Jeta. I doktor žurno ode. Trenutak kasnije videše ga kako u društvu s nekim čovekom hita putem prema pristaništu, toliko se žurio. Njegova žena reče: - Da, moramo sad nešto veselo da smislimo… - Uh, možete misliti kako mi je ponekad dosadno da ostanem ovde sama kad mi muž ode. Naročito u zimske noći je strašno, jer nisam čak sigurna da li će se vratiti. - Vidim da nema dece u kući? - upita Nagel. - Ne, nema dece… Ah, počinjem da se navikavam na ove duge noći; ali u početku je bilo užasno. Uveravam vas da me je bilo toliko strah, strah od mraka… da, nažalost, bojim se mraka… da sam ponekad morala da ustanem i da odem kod devojke da kod nje spavam… Ma ne, moraš i ti sad da progovoriš, Dagni! Na šta misliš? Naravno na verenika. Dagni pocrvene, nasmeja se zbunjeno i odgovori: - Naravno da sam mislila na njega. Sasvim razumljivo. Ali bolje upitaj sudijskog pripravnika na šta je mislio; čitavo veče nije ni jednu reč izustio. Sudijski pripravnik se pobuni; razgovarao je s damama, Olsenovom i Andresenovom, takoreći u tišini razvio najveću delatnost i sve vreme budno pratio politička izlaganja, jednom rečju… - Verenik gospođice Kiland opet je otplovio - reče domaćica Nagelu. Pomorski je oficir, otišao je na Maltu, zar ne, na Maltu? - Da, na Maltu - odgovori Dagni. - A, ovi ljudi se brzo vere! Došao je na tri nedelje kod svojih roditelja, i onda jedne večeri… Ah, ovi poručnici! - Smeli ljudi! - odvrati Nagel. Uopšte, lepi, preplanuli ljudi sveže duše i otvorena lica. I uniforma im je vrlo lepa i nose je s puno elegancije. Da, pomorski oficiri su ga uvek očaravali. Odjednom se gospođica Kiland obrati Ejenu i upita ga smešeći se: - Da, ono što gospodin Nagel sad kaže, ali šta je rekao u Kristijaniji? Svi počeše da se smeju; advokat Hansen uzviknu pijano: - Da, šta je kazao u Kristijaniji… u Kristijaniji? Šta je gospodin Nagel rekao? Ha-ha-ha, dovraga! Nazdravlje! Nagel se kucnu i ispi. Zaista je uvek imao izvesnu slabost prema pomorskim oficirima. Išao bi čak i dalje i rekao da bi pošao samo za pomorskog

oficira i ni za kog drugog, kad bi bio devojka. Na ovo se opet nasmejaše; advokat se oduševljeno kucnu sa svima čašama što ih je primetio na stolu i uze da pije. A Dagni odjednom reče: - Za sve poručnike se kaže kako nisu mnogo sposobni. Je li to i vaše mišljenje? Besmislica. Ali uostalom, kad bi to i bio slučaj, Nagel bi kao devojka više voleo da ima za muža lepa nego pametna čoveka. Sigurno! A naročito kad bi bio mlada devojka. Šta da se radi s mozgom bez tela? Da može se doduše kazati šta da se radi s telom bez mozga? Ah, pa ima ipak neka razlika. Šekspirovi roditelji nisu umeli da čitaju. I sam Šekspir nije zaista umeo dobro da čita, pa ipak je postao istorijska ličnost. Uostalom, kako mu drago, mladoj devojci će svakako brže dodijati učen i ružan nego glup i lep muž. Kad bi bio mlada devojka i kad bi imao da bira, uzeo bi pre svega lepog čoveka. Ne bi ga se mnogo ticalo njegovo mišljenje o norveškoj politici, Ničeovoj filozofiji i Svetom trojstvu. - Evo, ovde možete videti poručnika gospođice Kiland reče domaćica i donese album sa slikama. Dagni skoči. Ote joj se jedno „O, ne!” ali malo zatim sede ponovo. - Ah, slika je slaba - reče onda - mnogo bolje izgleda u prirodi. Nagel vide lepog mladog čoveka pune brade. Sedeo je pravo i neusiljeno za stolom i držao ruku na maču. Nešto retka kosa bila mu je razdeljena na sredini; ličio je pomalo na Engleza. - Da, istina je, mnogo je lepši nego tu - reče takođe i domaćica. I sama sam bila zaljubljena u njega dok sam bila devojka… Ali pogledajte ovog čoveka pored njega. Ovo je neki mladi bogoslov, koji je upravo ovih dana umro, Karlsen, ime mu je Karlsen. Nastradao je pre nekoliko dana! Vrlo žalosno. Zar ne? Dabome, njega smo sahranili prekjuče. Bio je to čovek bolešljivog izgleda, upalih obraza i tako tankih i ispijenih usana da su izgledale samo kao neka crta na licu. Oči su mu bile krupne i tamne, čelo mu je bilo izvanredno visoko i svetio; ali gradi su mu bile ravne i ramena uska kao u žene. To je bio Karlsen. Tako je izgledao. Nagel pomisli za sebe kako je ovo lice odgovaralo pomodrelim rukama i teologiji. Taman se spremao da primeti kako je to neko tužno lice, kad spazi kako sudijski pripravnik Rejnert primače stolicu k Dagni i upusti se u razgovor s njom. Zato nastavi da lista album na sve strane i oćuta da im ne bi smetao. - Pošto ste se žalili na moje ćutanje večeras. - reče sudijski pripravnik dozvolite mi da vam ispričam jedan događaj prilikom careva puta, istinit i

verodostojan događaj. Upravo sam se setio… - Zašto ste pravili onoliku buku u onom uglu čitavo veče? Bolje mi to recite. Htela sam samo da vas opomenem, rekavši vam kako ste ćutljivi. Naravno, sedeli ste i opet bili zlobni. Zaista je ružno od vas što se podsmevate ljudima i činite ih smešnim. Zaista je strašno kako se ističe svojim gvozdenim prstenom na malom prstu, kako ga diže uvis, gleda ga i briše. Ali je zaista moguće da to radi iz rasejanosti. U svakom slučaju, manje je smešan no što ga vi činite. Uostalom, toliko je ohol i nadmen da to i zaslužuje. Ali ti si, Gudran, isuviše daleko otišla. Sigurno je primetio kako mu se smeješ. Gudran priđe, stala je da se brani i da tvrdi kako je jedino i isključivo krivica sudijskog pripravnika, bio je tako smešan, tako neodoljivo smešan. Kako je samo ono rekao: Gledstonova veličina nikad nije učinila utisak na mene… na mene! - Pst, opet govoriš suviše glasno, Gudran. Čuo te je, svakako, okrenuo se. A jesi li primetila?… Kako se nimalo ne ljuti kad ga neko prekine; zar ne? Sve nas gleda nekako skoro žalosno. Pomisli samo, već počinjem da žalim što smo se tu skupili i ogovaramo ga. Da, pričajte nam vašu istoriju o carevoj poseti, sudijski pripravniče. I sudijski pripravnik je pričao. Kako to nije bila nikakva tajna već potpuno nevina priča o nekoj ženi i kiti cveća, sudijski pripravnik je govorio sve glasnije i glasnije, tako da gaje na kraju čitava soba slušala. Priča je bila opširna i potrajala je nekoliko minuta. Kad se završila, gospođica Andresen upita: - Gospodine Nagele, sećate li se sinoćne priče o pevačkom horu na Sredozemnom moru…? Nagel žurno zaklopi album, pogleda po sobi i dobi skoro prestrašen izraz. Da li je to bila igra ili iskrenost? Odgovorio je tiho da je možda pogrešio u pojedinostima, ali nije bilo namerno, i nije izmislio priču, već je to bio istiniti događaj. - Ah, ne, nisam htela reći da ste je izmislili - odvrati ona smejući se. - A da li se sećate šta ste odgovorili kad sam rekla kako je to lepo? Da ste samo jednom čuli nešto još lepše, i da je to bilo u snu. Pa da, setio je se, potvrdio je glavom. - Onda ćete nam ispričati i san! Hajde, ispričajte. Pričate tako čudno. Svi vas molimo. Ali on odbi. Sav se istopi u izvinjavanjima, reče kako je to samo beznačajna stvar, san bez glave i repa, dah mašte u snu. Ne, ne može se to ni izraziti rečima; poznata je dobro ta vrsta nejasnih, nestalnih slika koje čovek može da oseti

samo kao neki zrak, i koji opet odjednom nestaje. Može se pojmiti kako je ćela stvar glupa kad samo pomene da se san odigrao u nekoj beloj šumi od srebra… - Da, u šumi od srebra. Pa onda? - Ne. I odmahnu glavom. Učinio bi tako rado ma šta drugo za nju, neka ga samo stavi na probu. Ali ovaj san ne može da ispriča, mora mu verovati. - Dobro, ali onda nešto drugo. Svi vas molimo. Nije raspoložen za to, ne večeras. Neka mu oproste. Onda pade nekoliko ravnodušnih reči, nekoliko detinjastih pitanja i odgovora, prave besmislice. Dagni - reče: - Mogli biste sve moguće učiniti za gospođicu Andresen; šta biste, na primer, mogli učiniti? Svi su se nasmejali na ovu ideju a i Dagni takođe. Posle kraćeg razmišljanja Nagel reče: - Radi vas bih mogao da učinim neko zlo. - Neko zlo radi mene? Da čujemo. Na primer neko ubistvo? - Naravno. Mogao bih ubiti nekog Eskima i oderati mu kožu da vam od nje napravim mapu za pisma. - Gledajte samo! A šta biste sad mogli da učinite za gospođicu Andresen? Nešto nečuveno dobro? - Da, možda bih mogao, ne znam. Ah, da, video sam negde ovo s Eskimom. Ne smete misliti da je to moj izum. Svi ste izvanredno ljubazni - reče onda. Sve vreme želite da ja dođem do izražaja i da pričam svoje male omiljene pričice. Samo zato što sam stranac. Profesor pogleda krišom u časovnik. - Znate već - reče domaćica da ne smete otići pre no što se vrati moj muž. Najstrože je zabranjeno. Smislite što god hoćete, ali otići nećete. Doneše kafu i čitavo društvo odmah oživi. Advokat, koji je sedeo i raspravljao sa studentom, skoči lako kao pero iako je bio onako debeo, i oduševljeno pljesnu rukama; a student protrlja prste i priđe klaviru i udari nekoliko akorda. - Ah, da - uzviknu domaćica kako smo mogli zaboraviti da vi svirate na klaviru. A sad valja produžiti, svakako! I student je naravno hteo rado da svira. Nije znao mnogo, ali ako nemaju ništa protiv Šopena, ili možda neki valcer od Lanera… Nagel je živo pljeskao sviranju i pitao Dagni:

- Zar ne, kad čovek sluša ovakvu muziku, voleo bi da je malo dalje, u nekoj susednoj sobi ili na nekom drugom mestu, s rukom svoje ljubljene u svojoj, i da sedi sasvim tiho! Ne znam, ali sam uvek zamišljao kako to mora biti divno! Dagni ga odmeri. Misli li zaista ovu glupost? Na licu mu nije bilo ironije, pa i ona prihvati isti banalni ton: - Da. Ali ne srne biti suviše svetlosti; zar ne? I lepše bi bilo da stolice budu malo niske i meke. A napolju bi morala da pada kiša i da bude mračno. Ove večeri bila je neobično lepa. Njene tamne oči na svetlom licu, plenile su. Iako nije imala sasvim bele zube, rado se smejala, smejala se čak i za sitnicu; usta su joj bila tako rumena i puna da su odmah privlačila pažnju. Ali je možda najčudnije bilo što joj je svaki put kad bi progovorila, val rumenila zahvatio obraze i odmah iščezavao. - Eto, profesor je opet nestao! uzviknula je doktoreva žena. Naravno, naravno! Niko ne može da čuva ovog čoveka, uvek je isti! Nadam se, gospodine sudijski pripravniče, da ćete bar vi reći laku noć pre no što odete. Profesor je otišao kroz kuhinju, izmakao krišom bez zbogom po svom običaju, bled i umoran od pijanstva i sedenja, i nije se vratio. Izraz Nagelova lica izmeni se odjednom na ovu novost. U njemu se javi pomisao da bi se mogao usuditi da predloži gospođici Dagni da je isprati kroz šumu umesto profesora. I ne časeći ni trenutka odmah ju je na licu mesta zamolio, preklinjao je očima, pognute glave, i najzad dodao: - I biću vrlo dobar! Ona se nasmeja i odgovori: - Da, da, hvala, pod uslovom da budete dobri. Otada je samo očekivao doktorov povratak pa da pođu. Pomisao na ovu šetnju kroz šumu oživi ga, razgovarao je sad o svemu, zasmejavao je sve i bio naročito ljubazan. Bio je toliko očaran, toliko pun sreće, da je čak obećao kako će posetiti vrt gospođe Stenersen i da će kao polustručnjak ispitati tlo u donjem uglu vrta gde su se nalazile kržljave ribizle. Da, da, izaći će već na kraj s tim vašima, čim bude očitao molitve i upotrebio svoje čini! Da li ume i da vrača? Petlja sa svačim pomalo. Može se videti, na primer, kako nosi prsten, neugledan, gvozdeni prsten, ali ipak neobičnih svojstava. Da li bi iko poverovao kad ga vidi? Kad bi uveče u deset časova izgubio taj prsten, morao bi da ga nađe najdalje do dvanaest, inače bi ga snašlo neko zlo. Dobio ga je od jednog starog, prastarog Grka, nekog trgovca u Pireju. Pa da, učinio mu je neku uslugu, a osim toga poklonio mu je i svežanj duvana za prsten.

Da li zaista verujete u prsten? Da, pomalo. Zaista! Prsten ga je jednom iscelio. Od mora se začu lavež psa. Domaćica pogleda u časovnik, da, ovo doktor ide, poznaje psa. Ah, baš je divno; tek je dvanaest a doktor se već vraća. Zazvoni i naredi da se donese još kafe. - A tako, zaista toliko čudnovat prsten, gospodine Nagele? I zaista čvrsto verujete? Prilično čvrsto. To jest: imao je ozbiljnih razloga da ne sumnja sasvim. A zar nije svejedno u šta čovek veruje, ako sam u duši smatra da je jedno toliko dobro koliko i drugo? Prsten gaje izlečio od nervoze, načinio gaje otpornim i jakim. Domaćica se nasmeja malo, a onda stade da mu živo protivureči. Ne, ne može da izdrži ovo blazirano brbljanje, neka izvini što to naziva blaziranim brbljanjem, i ubeđena je da i sam gospodin Nagel ne veruje u ono što kaže. Kad se čuje kako kulturni ljudi pričaju tako nešto, šta da se onda očekuje od prostog čoveka? Gde bismo bili? Onda bi i lekari mogli da skupe svoj prtljag? Nagel se branio. Jedno i drugo je podjednako dobro. Volja, veza i telesni sastav, o tome se radi kod bolesnika. Ali i doktori ne treba da skupe svoj prtljag, i oni imaju svoju pastvu, svoje verne, imaju izobražene ljude, a izobraženi ljudi leče se spravljenim lekovima, dok se jeretici, prost svet, leče gvozdenim prstenjem, spaljenim ljudskim kostima i zemljom s groblja. Zar nije bilo primera da ljudi ozdrave od bistre vode, ako se samo ubede kako je to odlično sredstvo? Kakva sve iskustva nisu prikupljena u pogledu morfinomana? I zato, kad se vide ovakvi slučajevi, neuki čovek šalje sve dođavola i objavljuje svoju nezavisnost u pogledu vere u lekarsku nauku. Uostalom, ne srne se imati utisak kao da on ističe kako se razume u te stvari, nije on nikakav stručnjak i u ovom pogledu ništa ne zna. I naposletku, upravo je tako lepo raspoložen da ne želi da drugima pokvari raspoloženje. Neka mu gospođa oprosti, neka mu svi oproste. Svaki čas je pogledao na časovnik i već zakopčavao kaput. Usred ovog razgovora upade doktor u sobu. Bio je nervozan i neraspoložen, reče dobro veče usiljenom veselošću i zahvali zvanicama što nisu otišli. Pa da, s profesorom se nije moglo računati, mir s njim; inače je društvo potpuno. Ah, koliko čovek mora da se bori u životu! Stao je po običaju da priča o svom putu. Njegovo kiselo lice poticalo je od bolesnika koji su razočarali njegova očekivanja, ponašali su se kao budale i magarci, najmilije bi mu bilo da ih bace u zatvor. Kakva je samo kuća iz koje dolazi! Bolesna žena, bolestan ženin otac, bolestan ženin sin; i onakav smrad u kući! A ostala porodica opet sveža i rumena, mala deca prosto pucaju od

zdravlja! Nešto nepojmljivo, basnoslovno; ne shvatam! Onaj starac, ženin otac, ležao je sa onolikom posekotinom. Potražili su neku ženu, vračaru, i ona je potpuno zaustavila krv; ali čime ju je zaustavila? Užasno, zločinački; prosto se ne može reći, bio je gadan zadah; oh, čovek iz kože da iskoči! A povrh svega, trulež bi zahvatila ranu prvom prilikom! Da, večeras da nije bio tamo, Gospod Bog bi znao šta bi se desilo! Trebalo bi proširiti zakon protiv nadrilekara, zaista bi to trebalo učiniti i dati ga u ruke ovim ljudima… Ali, krv je bila zaustavljena. Sad je red na sina, odraslog sina, matoru svinju, koji je navukao neke ospe po licu. Nedavno sam mu dao masti i izričito rekao: ovu žutu mast jedan, samo jedan čas dnevno, a onu belu mast, cinkovu, ostatak dana. A šta radi on? Dabome, uzima pogrešno masti, drži belu jedan čas na licu a žutu, koja peče kao žeravica i razjeda, ceo dan i ćelu noć. I tako radi pune dve nedelje. Ali što je najčudnije: mladić je prezdravio pored sve svoje gluposti; izlečio se! Bivo, kljusina koja se izleći ma šta da upotrebi! Večeras mi je pokazivao njušku na kojoj nema nijedne ospe. Sreća, luda sreća! Mogao je za duže vreme da upropasti svoje lice, a ono, kao da je vraćao… Onda je tu majka mladićeva, domaćica. Bolesna, islabela, umorna, s vrtoglavicom, nervozna, bez apetita i sa zujanjem u ušima. Kupajte se! kažem, kupajte se i perite, vode na telo, dođavola! Kuvajte teletinu i jedite mesa, otvorite prozore i pustite svežeg vazduha unutra, nipošto vlažne noge, idite u šetnju, bacite tu knjigu, Johana Arenta, u vatru i tako dalje; ali pre svega kupajte se i trljajte, i opet se kupajte, inače lek neće pomoći. I onda, za teletinu nema sredstava, i to je verovatno; ali se kupa, kupa se i skida malo one prljavštine, postaje zimljiva, drhti, od čistote cvokoće zubima i prestaje da upotrebljava vodu. Ne, nije mogla više da podnese da bude čista! Šta onda! Nabavlja neki lanac, lanac za giht, Voltakrst, kako li se već zove, i kači ga na telo. Zatražim da vidim taj lanac: limena ploča, par kopči, još jedan par manjih kopči, i to je sve. Kog đavola upotrebljavate to, kažem? Ah, malo joj je pomoglo, zaista pomoglo, bolovi u glavi su se smanjili, opet se malo zagrejala. Dabome, ona limena ploča i one kopče su joj pomogle! Šta da se radi u ovakvim slučajevima? Mogao bih da pljunem na parče od drveta i da joj dam, pa bi joj i to isto toliko pomoglo: ali hajde, recite joj to! Ta skinite to, kažem joj, inače neću više ništa da učinim za vas, neću više ni prst da pružim. I šta mislite da je učinila? Zadržala je limenu ploču i pustila me da odem! Hihihi, pustila me da odem! Gospode Bože! Ne, ne treba biti lekar treba biti apotekar… Doktor se uzbuđeno prihvati kafe. Njegova žena izmenja pogled s Nage lom, pa onda reče kroz smeh: - Gospodin Nagel učinio bi isto kao i ta žena. Upravo smo o tome govorili kad si naišao. Gospodin Nagel ne veruje u tvoju nauku. - Tako, gospodin Nagel ne veruje! - odvrati doktor kratko. Da, da gospodin

Nagel može da radi šta mu je volja. Razdražen, uvređen, pun srdžbe protiv svih rđavih bolesnika koji su prekršili njegove savete, doktor je pio kafu ćutke. Bio je ogorčen što vidi kako svi sede i gledaju ga. Izmislite nešto, pomaknite se - reče. Ali posle kafe postao je ponovo veseo, razgovarao malo s Dagni, rugao se svom brodaru koji je došao da ga odvede bolesnicima; vratio se opet na svoje lekarske neugodnosti i ponovo se raspalio. Bilo mu je nemoguće da zaboravi na onu zabunu u mastima; sve je to skupa sirovost, praznoverica i glupost. Jednom rečju užasna je sva ova zatucanost prostog sveta. - Da, ali čovek je ipak ozdravio. Doktor bi najradije zubima zgrabio Dagni kad je ovo rekla. Skočio je. Čovek je ozdravio; da, a onda? To još ne znači da ova glupost ne viče da se do neba čuje. Čovek je ozdravio, da, ozdravio je, ali je izgoreo njušku? Ima li smisla braniti njegovu magareću glupost? Ovaj gadni sukob sa seljačinom, koji je prekršio njegove savete pa se ipak izlečio, raspaljivao je doktora više nego išta i njegov inače tako blag pogled prosto je besneo iza naočara. Čudnim slučajem prevaren je, odbačen radi jedne limene ploče, i nije ovo zaboravljao sve dok nije sem kafe popio i čašu jakog groga. Onda odjednom reče: - Čuj, Jeta, dao sam pet kruna onom čoveku što je došao po mene, da znaš. Ha-ha-ha, nikad nisam video ovakva momka, sav tur mu je bio poderan; ali onakva snaga i ona ravnodušnost! Pravi đavo! Pevao je sve vreme puta. Tvrdo i čvrsto veruje da bi mogao dosegnuti nebo udicom kad bi se ispeo na vrh Etjefjelda. Onda bi svakako morao da se propneš na prste, rekoh mu. Nije razumeo, shvatio je to ozbiljno i stao se zaklinjati da može stajati na prstima kao ma ko dragi. Ha-ha-ha, je li iko čuo nešto ovako! Ali je bio vrlo zanimljiv. Najzad se gospođica Andresen diže da pođe, i svi ustadoše. Kad je Nagel rekao laku noć, tako se iskreno i toplo zahvalio da je potpuno razoružao doktora, koji se poslednjih četvrt časa malo kiselo ponašao prema njemu. Dođite nam opet uskoro! Čujte, imate li cigaru? Upalite cigaru. I doktor ga prisili da se vrati i da uzme cigaru. Za to vreme Dagni je potpuno obučena stajala na terasi i čekala.

8. Vedre noći Bila je lepa noć. Dve-tri osobe koje su još spazili na ulici bile su vesela lica; na groblju se još kretao neki čovek, gurao kolica i pevao poluglasno. Inače je vladala potpuna tišina da se čulo samo ovo pevušenje. Odozgo, od doktorove kuće, grad je izgledao kao neki ogromni, čudni insekt s pipcima, kao neka basnoslovna životinja koja se bacila potrbuške i pružila ruke, rogove i pipke na sve strane; ovde-onde micala je ponekim prstenom ili uvlačila neku kandžu, kao sad ono dole na moru gde neki majušni parobrod klizi bez šuma na povratku u zaliv i ostavlja za sobom brazdu po crnoj vodi. Plavi dim Nagelove cigare peo se u nebo. Već je koračao i udisao miris šume i trave, obuzeo ga je snažni osećaj ugodnosti, neka čudna i jaka radost naterala mu je suze na oči i skoro mu presekla dah u grudima. Koračao je kraj Dagni; još ništa nije prozborila. U prolazu pored groblja Nagel izgovori nekoliko pohvalnih reči o doktoru, ali ona ne odgovori. Spokojstvo i lepota noći toliko su sad opili Nagela, toliko su ga obuzeli, da mu je nestajalo daha a oči mu se maglile. Ah, kako su divne vedre noći! Rekao je naglas: - Eto, pogledajte samo kako su vrhovi jasni! Toliko sam srećan, gospođice, molim vas da mi pogledate kroz prste; noćas bih prosto od sreće mogao počiniti gluposti. Pogledajte samo one borove, ono kamenje, one krtičnjake i one smreke: na ovoj vedroj noći liče na ljude koji sede. A noć je sveža i čista; ne tišti vas čudnim naslućivanjima i nigde ne vreba nikakva opasnost; zar ne? Nemojte biti nezadovoljni sa mnom, nemojte. Upravo se osećam kao da mi anđeli prolaze kroz dušu i pevaju pesmu. Plašim li vas? Dagni je bila zastala, i zbog toga ju je Nagel upitao da li je plaši. Pogledala gaje smešeći se svojim plavim očima, uozbiljila se i rekla: - Razmišljala sam i pitala se kakav ste vi čovek? Rekla je to ne mičući se s mesta i gledajući mu u oči. Za sve vreme šetnje govorila je nešto drhtavim i zvonkim glasom, kao da ju je istovremeno malo

strah i da je malo vesela. Tada poče između njih ovaj razgovor, koji je trajao sve vreme prolaska kroz šumu, sve dok su išli, a koji je skakao s predmeta na predmet, s raspoloženja na raspoloženje, sa svim onim uzbuđenim nemirom koji ih je oboje držao. - Razmišljali ste o meni? Zaista? Alija sam mnogo, mnogo više mislio na vas. Znao sam za vas još pre no što sam došao, čuo sam vaše ime na parobrodu, slučajno mi se desilo da sam ga čuo; slušao sam razgovor. I iskrcao sam se ovde 12. juna. Baš 12. juna… - Tako, zaista 12. juna! - Da. I u gradu su bile istaknute zastave, nađoh da je tako čaroban ovaj mali grad da sam se baš tu iskrcao. I odmah sam saznao više o vama… Nasmejala se i upitala: - Da, bez sumnje ste od Minuta saznali? - Ne. Čuo sam kako vas svi vole, ceo svet, i kako vam se svi dive… I Nagel se iznenada seti bogoslova Karlsena koji je čak pošao i u smrt zbog nje. - Recite mi - upita ona - mislite li zaista onako kako ste govorili o pomorskim oficirima? - Da? A zašto? - Onda smo istog mišljenja. - Zašto ne bih mislio onako? Osećam i osećao sam uvek izvesnu slabost prema njima, divim se njihovom slobodnom životu, njihovoj uniformi, njihovom zdravlju i njihovoj neustrašivosti; većina su čak izvanredno prijatni ljudi. - Ali sad da govorimo o vama. Zbog čega ste se zavadili sa sudijskim pripravnikom Rejnertom? - Ni zbog čega. Sa sudijskim pripravnikom Rejnertom, kažete? - Sinoć ste ga nešto molili za izvinjenje i čitavo veče niste skoro ni reči izmenjali s njim. Imate li običaj da vređate sve ljude pa da ih onda molite za izvinjenje? Nasmejao se i pogledao u zemlju. - Istinu govoreći - odgovori zatim - bilo je neučtivo s moje strane što sam uvredio sudijskog pripravnika. Ali sam sasvim siguran da će se sve popraviti čim budem imao prilike da govorim s njim. Malo sam živ, sirov, sve se desilo zbog toga što me je malo gurnuo na vratima. Prava sitnica, slučajnost s njegove strane; a ja sam odmah skočio kao lud i dobacio mu nekoliko uvredljivih imena, zapretio mu svojom pivskom čašom ispred nosa i ulubio mu šešir. Onda je otišao; kao vaspitan čovek morao je to da učini. A ja sam zatim zažalio zbog svog ponašanja i rešio se da opet sve popravim. Naravno da bi se i meni donekle

moglo oprostiti, bio sam nervozan toga dana i imao neke neugodnosti. Ali samo ja to znam, takve stvari se ne mogu pričati, bolje je da primim na sebe svu krivicu. Govorio je razmišljajući, potpuno iskreno, kao da je hteo da bude pravičan prema obema stranama. I izraz njegova lica nije takođe otkrivao nikakvu laž. Ali Dagni odjednom zastade, pogleda ga začuđeno u lice i reče: - Ali… nije se tako desilo! Čula sam sasvim drugačije. - Minut laže! - uzviknu Nagel sav crven u licu. - Minut? Nisam to čula od Minuta. Zašto lažete na svoju sopstvenu štetu? Čula sam ćelu stvar od jednog čoveka s trga, sve mi je ispričao prodavač gipsanih figura. Uostalom, sve je video od početka do kraja. Tajac. - Zašto lažete na svoju sopstvenu štetu? Ne razumom nastavila je ne ispuštajući ga iz očiju. Danas sam čula ćelu stvar i bila sam tako zadovoljna, to jest: smatram da ste postupili tako izvanredno lepo, tako izvanredno uzvišeno. Tako vam je lepo pristajalo. Da jutros nisam čula ovu stvar, bez sumnje se ne bih usudila da se sad šetam s vama. Kažem vam otvoreno. Nagel onda reče: - I zbog toga mi se sad divite? - Ne znam - odgovori ona. - Pa da, sad mi se divite. - Čujte - nastavio je zatim - sve je ovo samo komedija. Iskreni ste, neugodno mi je da vas dovodim u zabludu, reći ću vam kako stoje stvari. I sad joj uze objašnjavati, drsko i ne trepnuvši okom, kako je sve sračunao: - Ako predstavim ovaj sukob sa sudijskim pripravnikom na svoj način, doteravši malo stvari i lažući malo u svoju korist, onda u osnovi, činim to iz čiste računice. Pokušavam da što je moguće više koristi izvučem iz ćele stvari. Vidite da sam iskren prema vama. Smatram, naime, kao sigurno da će vam jednog dana neka druga duša ipak ispričati pravi tok događaja, a kako sam unapred sebe ocrnio što je moguće više, onda će mi to dobro doći da požnjem ncprocenjivu dobit. Stičem sjaj veličine, velikodušnosti, kako se samo može poželeti, zar ne?… a to se događa zahvaljujući jedino tako neotesanoj i prostačkoj prevari, da biste se gnušali kad biste čuli. Smatram da je najpoštenije s moje strane da vam se ovako iskreno ispovedim, jer zaslužujete iskrenost. Ali eto, sad sam postigao samo toliko da vas oteram na hiljadu milja od sebe, nažalost. Gledala ga je netremice, premišljala o čoveku i njegovim rečima, razmišljala i pokušavala da stvori sebi mišljenje o njemu.

Šta da misli? Šta je hteo sa svojom iskrenošću? Odjednom je stala, pljesnula rukama i prsnula u glasan smeh: - Oh, vi ste najdrskiji čovek za koga sam ikad čula! Kakva zamisao, krenuti i govoriti ovakve stvari, sve luđu od luđe, ozbiljna lica i to jedino radi toga da bi se srušio! Ali to vas ničemu ne vodi! Nikad nisam čula nešto tako glupo! Otkud vam ta sigurnost da ću ja ikada saznati pravi tok događaja? Recite mi! Ne, stojte, nemojte ništa reći, opet ćete slagati. Pili, kako je to ružno s vaše strane, ha-haha-ha-ha-ha. Ali čujte: kad izračunate da će se tako i tako desiti i kad načinite plan i postignete što želite, zašto onda posle svega opet kvarite sve iznova, priznajući, kako vi to kažete… svoju prevaru? Nešto tako učinili ste sinoć. Ne razumem vas. Ali zašto računate sve drugo a ne računate, međutim, da ćete sami otkriti svoju prevaru? Nije ipak popuštao, razmišljao je jedan trenutak i odgovorio: - Ta računam i s tim, da, i s tim takođe računam. Videćete i sami. Kad se ispovedam, u trenutku kad se ispovedam, ne stavljam na kocku upravo ništa, ne stavljam mnogo. Na prvom mestu nije sigurno da mi veruje onaj kome se ispovedam. Vi mi, na primer, u ovom trenutku ne verujete. I kakva je posledica? Eto, posledica je da dobijam upravo dvostruko, dobijam ogromno, moja dobit raste kao lavina, moja veličina postaje visoka kao planina. A zatim, iz ove spekulacije izaći ću u svakom slučaju s dobiti, čak i ako mi ne verujete. Odmahujete glavom? Nemojte odmahivati; uveravam vas da sam često upotrebio ovaj postupak i da sam uvek dobio. Ako biste zaista poverovali da je moja ispovest verodostojna, bili biste svakako potpuno zapanjeni mojom iskrenošću. Rekli biste: dobro, obmanuo me je, ali priča posle toga, iako nema potrebe; njegova drskost je zagonetna, neće da ustukne ni pred čim, bukvalno mi preči put svojim priznanjem! Jednom rečju: silim vas da me gledate razrogačenim očima, izazivam vašu radoznalost da se bavite mnome, teram vas da se uplašeno trgnete. Nema ni pun minut kako ste rekli: Ne, ne razumem vas! Vidite, kažete ovo stoga što ste pokušali da me proučite… nešto što me draži, što mi je upravo slatko. U svakom slučaju odnosim svoju dobit sa sobom, ma šta vi verovali ili ne verovali. Tajac. - I vi ste hteli da me uverite - reče ona kako ste sve ovo lukavstvo unapred smislili? Mislili ste na svaku slučajnost, preduzeli ste sve mere predostrožnosti? Ha-ha-ha. A sad me više ne čudi ništa što dolazi iz vaših usta, posle ovog spremna sam na sve. Ali dosta o tome, mogli ste još mnogo gore slagati, zaista ste okretni. Tvrdoglavo je ostao pri svom i primetio kako posle ovog zaključka s njene strane njegova velikodušnost mora biti kao brdo. I hteo je da joj mnogo zahvali, he-he-he, da, postigao je sve što je smerao. Alije bilo suviše ljubazno od nje,

suviše velikodušno… - Da, da prekide ga ona ostavite to. Ali sad Nagel odjednom zastade. - Kažem vam još jednom da sam vas doveo u zabludu! - rekao je gledajući joj pravo u oči. Gledali su se trenutak; njeno srce stade življe da bije i ona malo prebledi. Šta mu je toliko stalo da ona poveruje najgore stvari o njemu? Drugom prilikom je rado i dobrovoljno popuštao, a ovde je najedared ostao uporan. Kakva buba u glavi, kakva glupost! Razdraženo je uzviknula: - Ne mogu da razumem zašto idete kraj mene i prevrćete svoju dušu preda mnom! A obećali ste da ćete biti dobri. Njena žestina bila je zaista iskrena. Nije više znala šta je s njim, njegova upornost bila je tako sigurna, tako nesalomljiva, da je počela da se koleba. Osećala se uvređenom što je tako okreće na sve strane. U svom razdraženju udarila je u hodu rukom o suncobran. Bio je zbog toga sav nesrećan i izgovorio je puno očajnih i smešnih reči. Naposletku devojka je morala da se opet nasmeje i da mu stavi do znanja kako ga ne uzima ozbiljno. Bio je nemoguć, ostao je nemoguć i biće nemoguć. Da, neka mu je prosto, samo kad ona smatra da je to tako zanimljivo. Ali više nijednu reč da ne izusti o onoj bubi u glavi, nijednu reč… - Sećate li se - reče on - ovde sam vas prvi put sreo. Nikada neću zaboraviti kako ste izgledali kao vila kad ste pobegli. Kao nimfa, kao vizija… A, sad ću vam pričati jednu zgodu što sam je doživeo. Uostalom, bio je to samo deo doživljaja, brzo ću ispričati. Sedeo je jednom u svojoj sobi, u nekom malom gradu, ne u Norveškoj, svejedno u kojoj zemlji, dakle, da bi bio kratak, sedeo je u sobi jedne blage jesenje večeri. Bilo je to pre osam godina, bilo je 1883. godine. Okrenuo je leđa vratima i čitao neku knjigu. - Jeste li imali lampu? Da, naravno, napolju je bilo mračno. Sedeo sam i čitao. U to je neko stao da hoda napolju, čuo sam jasno korake na stepenicama, čuo sam i kako kuca na moja vrata. Napred! Niko da uđe. Otvorim vrata; nema nikoga napolju. Nema baš nikoga napolju. Zvonim za devojku. Je li se neko popeo uz stepenice? Ne, niko se nije popeo uz stepenice. Dobro, laku noć! Devojka odlazi. Nastavljam da čitam. Onda osetim neki dah, neko strujanje, kao od ljudskog disanja, i čujem kako mi neko šapće: Hodi! Obazirem se; nikog nije bilo. Nastavljam čitanje, ljutim se i kažem: Dođavola! I onda odjednom ugledam kraj sebe nekog malog i bledog čoveka crvene brade i oštre kratke kose koja je štrcala uvis; stoji s leve strane. Namiguje mi jednim okom, namignem i ja njemu;

nismo se nikada videli pre toga a opet namigujemo jedan drugom. Onda zatvorim knjigu desnom rukom, a čovek odlazi vratima i nestaje; pratim ga očima i vidim kako iščezava. I ja ustanem i pođem vratima, i tada ponovo čujem: Hodi! Dobro, oblačim kaput, navlačim kaljače i izlazim. Trebalo je da upališ cigaru, pomislim i vratim se u sobu, zapalim cigaru. Uzmem nekoliko cigara sa sobom, Bog bi sveti znao zašto sam to učinio, ali sam učinio i ponovo izašao. Noć je bila mračna a nisam ništa video, ali sam osetio da je mali čovek kraj mene. Mlatarao sam rukama oko sebe da bih ga dohvatio, i postadoh uporan, pa odlučih da budem miran ako mi ne kaže ništa podrobnije; ali se nigde nije mogao naći. Pokušavao sam takođe da mu očima namignem na razne strane u pomrčini, ali nije ništa pomoglo. Dobro! kažem, ne hodam tebi za volju, već hodam po svojoj volji, napraviću malu šetnju; izvoli zapamti da sam prosto pošao u malu šetnju. Govorio sam glasno da bi me čuo. Švrljam nekoliko časova, stignem u polje, u neku šumu, osećam grane i lišće vlažno od rose kako me šiba po licu. Dosta! kažem najzad i izvučem časovnik da vidim koliko je časova, dosta, sad idem kući! Ali se nisam vratio, nisam bio u stanju da se okrenem, stalno me je nešto vuklo napred. Uostalom, bilo je divno vreme, kažem onda sam sebi, možeš zbilja ijednu i dve noći produžiti, imaš puno vremena? Kažem ovo, iako sam umoran i sav mokar od rose. I upalili novu cigaru, a mali čovek bio je neprestano kraj mene, osećao sam njegovo kretanje i njegov dah prema meni. I hodao sam neprekidno, hodao u svim mogućim pravcima, ali nikako u pravcu grada, u pravcu svoje kuće. Noge su me zabolele, do kolena sam bio mokar od rose, a lice me je peklo od vlažnih grana što su me grebale. Kažem: može izgledati malo čudno s moje strane što idem ovuda u ovo doba; ali to mi je bio običaj, navika iz detinjstva da potražim što veću šumu i da se po njoj šetam noću. I nastavljam da idem stisnutih zuba. Tada je časovnik na zvoniku tamo dole u gradu izbio ponoć, jedan, dva, tri, četiri, sve do dvanaest; brojim udare. Ovaj poznati zvuk me znatno razveseli, iako me je takođe ljutilo što se nismo udaljili od grada posle tako dugog hoda. Dobro, ali časovnik na zvoniku je odbijao, i baš u trenutku kada je pao poslednji udar mali čovek ponovo je stajao preda mnom od krvi i mesa, gledao me i smejao se. Čitav svoj vek neću zaboraviti, stajao je preda mnom vidljiv i živ, nedostajala su mu dva prednja zuba, držao je ruke na leđima… - Kako ste ga mogli videti u pomrčini? - Sam je blistao. Svetleo je nekom čudnom svetlošću koja je izgleda stajala iza njega, zračila iz njegovih leđa i činila ga prozirnim; čak i odelo mu je bilo svetio kao dan, pantalone su mu bile izlizane i suviše kratke. Sve sam to video u sekundu. Ova pojava me je zaprepastila, zatvorih nehotice oči i ustuknuli za pola koraka. Kad sam opet otvorio oči, čovek je bio iščezao…

- Ah…! - Ima još. Stigao sam do kule. Preda mnom je stajala neka kula, naleteo sam na nju i video je sve jasnije i jasnije, bila je to crna, osmougaona kula, kao Kula vetrova u Atini, ako ste je videli možda na slici. Nikada nisam čuo za neku kulu u onoj šumi, ali tako je bilo: nalazim se pred kulom, ponovo čujem jedno: Hodi! i uđem u kulu. Vrata ostaše otvorena za mnom, i osetih stoga neko olakšanje. Unutra pred svodom sretoh opet malog čoveka; na zidu je gorela lampa, video sam ga jasno; došao mi je u susret kao da je sve vreme bio u kuli, tiho mi se nasmejao i stao da me uporno gleda, smešeći se. Pogledah ga u oči i učini mi se da su prepune užasnih stvari što su ih videle u životu. Opet mi je namignuo, ali mu ja ovoga puta ne namignuh, uzmakoh unatraške kako mi se ne bi približio. Odjednom začuh lake korake iza sebe, okretoh glavu i ugledah kako dolazi neka mlada žena. Eto, pogledah je i osetih radost; imala je crvenu kosu i crne oči, ali nije bila dobro obučena i išla je bosonoga po pločicama, ruke su joj bile nage i bez ijedne mrlje. Mlada žena nas je obojicu merila jedan trenutak, duboko naklonila glavu preda mnom i pošla malom čoveku. Bez ijedne reči stala je da mu otkopčava odelo i da ga opipava po telu kao da je nešto tražila, i malo zatim izvukla iz postave njegovog kaputa neki vatreni plamen, neku malu, bleštavu svetiljku i okačila je o prst. Svetiljka je blistala tako jako da je potpuno zasenila onu lampu na zidu. Čovek se držao sasvim mirno dok gaje pretresala, i tiho se smejao. - Laku noć! - reče žena i pokaza prstom na neka vrata, a čovek, ona strašna i čudna poluzver, ode. Ostadoh sam s novom osobom. Priđe meni, opet se duboko pokloni preda mnom i - reče, bez osmeha i bez dizanja glasa: „Odakle dolaziš?” „Iz grada, lepa devojko”, odgovorili. „Dolazim pravo iz grada.” „Stranče oprosti mom ocu!” - reče odjednom. - „Nemoj nam činiti ništa zbog toga; bolestan je, lud, video si mu oči.” „Da, video sam mu oči”, odgovorih, „i osetio sam da imaju moć nada mnom, pošao sam za njima.” „Gde si ga sreo?” - upitala je. A ja odgovorih: „Kod svoje kuće, u svojoj sobi. Sedeo sam i čitao kad je došao.” Tad ona odmahnu glavom i obori oči. „Ali neka te to ne žalosti, lepo dete”, rekoh onda; „vrlo rado sam načinio ovu šetnju, nisam ništa izgubio i ne žalim što sam tebe sreo. Pogledaj, veseo sam i

zadovoljan, nasmej se sad i ti!” Ali se ne nasmeja već samo - reče: „Skini obuću. Ne smeš odavde ići noćas, osušiću ti haljine.” Pogledah odeću, bila je mokra, iz obuće je pištala voda. Učinih što je rekla, skidoh obuću i dodadoh joj je. A kad sam to učinio, ona ugasi lampu i reče: „Hodi!” „Čekaj malo”, rekoh i zadržah je. „Ako neću ovde da spavam, zašto si mi onda rekla da već sad skinem obuću?” „To ne možeš da znaš”, odgovorila je. I nisam saznao. Devojka me izvede kroz vrata i uvede u neku mračnu odaju; osetih kao da neko njuška da li smo tu, osetih neku meku ruku na ustima a devojka - reče glasno: „Ja sam, oče. Stranac je otišao… otišao.” Ali još jednom začuh kako izobličeni luđak njuška za nama. Popesmo se uz stepenice, držala me je za ruku i nijedno ne otvori usta. Uđosmo pod neki novi svod gde nije bilo ni zračka svetlosti, svuda je bila crna noć. „Tiho!” prošaptala je, „evo moje postelje.” I stadoh pipati i nađoh postelju. „Skini i ostalu odeću”, prošaptala je opet. Skinuo sam i dao joj. „Laku noć!” - reče zatim. Zadržah je i zamolili da ostane. „Čekaj malo, ne idi. Znam sad zašto si mi rekla da skinem dole obuću; budi mirna, tvoj otac me neće čuti… hodi!” Ali ona ne dođe. „Laku noć!” rekla je ponovo i otišla… Tajac. Dagni je sva pocrvenela, grudi su joj se bunio dizale i spuštale; nozdrve su joj podrhtavale. Upitala je živo: - Otišla? Tajac. - Sad se moja noć menja i pretvara u vilinsku priču, u ružičastu uspomenu. Zamislite vedru, vedru noć… Bio sam sam; tmina je oko mene bila teška i gusta kao kadiva. Bio sam umoran, kolena su mi drhtala, bio sam pomalo i ošamućen. Onaj luđački lupež što me je vrteo onako nekoliko časova po mokroj travi, što

me je vodio kao neku stoku, samo svojim pogledom i svojim „Hodi, hodi!” Idući put ću mu istrgnuti svetiljku i razbiću mu je o njušku! Bio sam potpunio ogorčen; od gneva zapalili cigaru i legoh u postelju. Ležao sam neko vreme i gledao u vrh svoje upaljene cigare, zatim sam čuo kako su se dole zatvorila vrata i sve se smirilo. Prošlo je deset minuta. Pazite; ležim sasvim budan u postelji i pušim cigaru. Odjednom se svod ispuni nekim zujanjem kao da su se svuda na krovu otvorili ventili. Dignem se na laktove i pustim cigaru da se ugasi, buljim u pomrčinu i ne mogu ništa da otkrijem. Legnem ponovo i oslušnem, čini mi se kao da čujem udaljene zvuke, neku divnu pesmu u hiljadu glasova, odnekud izvan mene, možda negde visoko na nebu, ali u hiljadu glasova i tihu. Ova pesma čuje se neprestano, približava se sve više i više i najzad se talas razli iznad mene, iznad krova na kuli. Ponovo se dignem na laktove. I onda se desi nešto što me i danas opija nekim čudnim, natprirodnim uživanjem kad se samo setim toga: val majušnih, blistavih bića sliva se iznenada na mene; sasvim su bela, to su anđeli, milijarde malih anđelčića koji pritiču odozgo kao kosi zid svetlosti. Ispunjavaju svod, možda ih je milion, kreću se kao talas gore-dole između tavanice i poda i pevaju, pevaju, a potpuno su golišavi i beli. Srce mi staje, svuda anđeli, osluškujem i čujem njihovo pevanje, dodiruju mi trepavice i spuštaju mi se na kosu, i sav svod je pun mirisa što se širi iz njihovih malih, otvorenih usta. Ležim oslonjen na lakat i pružam im ruku, i neki se od njih spuštaju na nju; na mojoj ruci izgledaju kao ustreptali Vlašići. Naginjem se, gledam im u oči i vidim da su slepi. Ostavljam ovih sedam slepih anđelčića i uzimam drugih sedam, ali i oni su takođe slepi. Ah, svi su slepi, sva kula je bila puna slepih anđela koji su pevali. Ne makoh se, skoro mi nestade daha kad sam video ovo, i zbog ovih slepih očiju u moju dušu uvuče se neki bolni zvuk. Prođe jedan minut. Ležim, osluškujem i čujem težak, grub udar, čujem ga užasno jasno, odjekuje još dugo: udarao je to novi časovnik na kuli u gradu. Odbio je jedan čas. I odjednom umuknu pevanje anđela. Video sam ih kako se vrstaju u redove i odleću, upućuju se krovu, žure se da odu. Stajali su kao kosi zid čiste svetlosti i svi su me pogledali pre nego što su otišli. Poslednji se osvrnuo i pogledao me još jednom svojim slepim očima a onda je iščezao. Poslednja mi je uspomena ovaj anđeo kako se osvrće i gleda me, iako je šlep. Zatim, sve se zamrači. Pao sam u postelju i zaspao… Kad sam se probudio bio je uveliko dan. Bio sam sam pod svodom. Odelo

mi je ležalo preda mnom na podu. Opipao sam ga, bilo je još malo vlažno, ali sam ga ipak obukao. Onda su se vrata otvorila i ona devojka od sinoć pojavila se ponovo. Prišla je pravo k meni i ja rekoh: „Odakle dolaziš? Gde si bila sinoć?” „Gore”, odgovori i pokaza na krov kule. „Nisi spavala?” „Ne, nisam spavala. Bdila sam.” „Zar nisi čula noćas neku pesmu?” upitah je. „Čuo sam neizrecivu pesmu.” A ona odgovori: „Da, ja sam to svirala i pevala.” „Ti si to bila? Reci mi, dete, da li si ti to bila?” „Ja sam.” Pruži mi ruku i reče: „A sad hajde, izvešću te na put.” I iziđosmo iz kule i pođosmo kroz šumu držeći se za ruke. Sunce je blistalo na njene zlaćane kose a crne oči su joj bile divne. Obujmih je i poljubih dva puta u čelo, pa onda padoh na kolena pred njom. Uzdrhtalih ruku skinula je s pasa neku crnu traku i omotala je oko zglavka moje šake; i dok je to činila, plakala je i bila uzbuđena. Upitah je: „Zašto plačeš? Reci mi da li sam ti naneo bola!” A ona samo odvrati: „Možeš li da vidiš grad?” „Ne”, odgovorili, „ne mogu da vidim grad. A ti?” „Ustani i pođimo dalje”, - reče mi. Opet me je vodila. Ponovo stadoh, pritisnuh je na grudi i rekoh: „Koliko me činiš srećnim, koliko me ispunjavaš ljubavlju!” I ona je takođe drhtala u mom zagrljaju, ali ipak reče: „Sad moram da se vratim. Svakako vidiš grad?” „Da”, odgovorih, „i ti takođe možeš da ga vidiš?” „Ne”, odgovori ona. „Zašto ne?” upitah. Odmakla se od mene, pogledala me svojim krupnim očima i, pre no što je otišla, duboko se poklonila mesto zbogom. Kad se odmakla nekoliko koraka, još jednom se osvrnula i pogledala me. I tada videh da su i njene oči takođe slepe… Sada dolazi vremenski razmak od dvanaest časova koji mi nije jasan i koji mi je iščezao iz sećanja. Ne znam kuda su otišli ovi časovi; lupao sam glavu i govorio: U pitanju je dvanaest časova, mora da su tu negde, samo su se sakrili i treba da ih nađem. Ali ih nisam našao…

Opet je veče, blago i mračno jesenje veče. Sedim u sobi i držim knjigu u ruci. Pogledam niz noge, još su vlažne; pogledam zglavak na šaci, na njemu je omotano parče crne trake. Sve je stvarnost. Zazvonili za devojku i upitah je da li postoji neka kula u okolini, negde u šumi, crna, osmougaona kula? Devojka klimne glavom i kaže: „Da, postoji kula.” „A stanuju li ljudi u njoj?” „Da, stanuje neki čovek; ali je bolestan, besomučan; zovu ga Varljiva svetlost. I Varljiva svetlost ima kćer koja takođe stanuje u kuli; sem njih niko više tamo ne stanuje,” „Dobro, laku noć!” I onda legnem. Rano sutradan ujutru pođem u šumu. Išao sam istom stazom, video isto drveće i našao takođe i kulu. Približim se vratima i ugledam prizor od koga mi se srce sledi: Na zemlji je ležala šlepa devojka, razbijena od pada, mrtva, sva zdrobljena. Ležala je širom otvorenih usta, a sunce je obasjavalo njenu crvenu kosu. A gore na ivici krova kule lepršalo se još parče njene haljine koje se zakačilo; ali dole na stazi obilazi mali čovek, otac, i gleda na leš. Grudi mu se grčevito stežu, a on glasno kuka; ali ne zna šta da preduzme, već samo obilazi oko leša, gleda ga i kuka. Kad me ugleda, zadrhtah od njegovog svirepog pogleda i užasnut pobegoh u grad. Nikad ga nisam više video. To je moj doživljaj. Nastade dugo ćutanje. Dagni je koračala i gledala u zemlju, išla je vrlo lagano. Najzad reče: - A, Bože, tako čudna priča! Zatim opet nastade ćutanje, a Nagel pokuša u nekoliko mahova da ga prekine primećujući kako je duboka tišina u šumi! - Osećate li kako šuma miriše? Molim vas da sednemo malo! Dagni sede, još ćutljiva, još zamišljena, a Nagel sede prema njoj. Osetio se obaveznim da brblja da bi joj povratio veselost. Nije to bila baš žalosna priča, bila je vesela. Pih! A u Indiji… u Indiji su priče sasvim nešto drugo, tako vam oduzimaju dah i lede vas od užasa. Ima dve vrste indijskih priča: jedne su božanstveno divne o dijamantskim pećinama, prinčevima iz brda, iskušiteljskim lepotama mora, zemaljskim i vazdušnim duhovima, bisernim dvorcima, začaranim zamkovima, krilatim konjima i srebrnim i zlatnim šumama. Druge najviše opisuju tajanstveno, veličanstveno, izvanredno i čudno; uostalom istočnjaci nemaju takmaca u izmišljanju ogromnih, neuravnoteženih zabluda, grozničavih maštarija bolesnih mozgova. Od samog početka njihov

život protiče u svetu mašte i oni isto tako lako govore o vilinskim dvorcima iza brda kao o nemom Svemoćnom u oblacima, o velikoj moći koja lebdi gore u prostoru i žvaće zvezde. Ali sve to dolazi od toga što ti ljudi žive pod drugim suncem i jedu voće umesto bifteka. Dagni upita: - A zar mi i sami nemamo izvanrednih bajki? - Divnih. Samo su one druge vrste. Mi ne možemo da pomislimo kako bi neko sunce moglo do neverovatnosti da blista i sažiže. Vilinske priče drže se zemlje, idu pod zemlju, one su izdanci mašte u kožnim pantalonama, procvale u dugim zimskim noćima u kolibama od stabala s rupom za dim na sredini krova. Jeste li ikada čitali priče iz Hiljadu i jedne noći? One priče iz Gudbransdala, ona divna seljačka poezija, ona mašta pešaka, te priče pripadaju nama, one su naš duh. Ne drhtimo od užasa kad slušamo naše priče, one su nam prisne i smešne, nasmeju nas. Naš junak nije neki divni princ, već lukavi crkvenjak. Kako, molim? Pa zar nisu sve priče iz Norlana slične? Šta smo mogli načiniti iz tajanstvene i surove lepote okeana? Prost jegt, severni brodić, bio bi za istočnjaka basnoslovna barka, brod duhova. Da li je videla ovakav jegt? Ne? Izgleda kao da je nekog pola, kao da je neka velika ženka, s trbuhom punim mladunčadi, a s ravnim zadnjim delom, kao da bi mogla sesti. Nos mu je uzdignut uvis kao rog koji je kadar da privuče četiri vetra… Ne, živimo suviše daleko na severu. Koješta, ovo je samo skromno mišljenje jednog agronoma o jednoj geografskoj pojavi. Sad se svakako umorila od njegovog brbljanja, plave oči su joj izgledale kao da se pomalo rugaju, upitala je: - Koliko je časova? - Časova? - ponovio je rasejano. Mora da je jedan čas. Još je rano, u noći čas ne znači ništa. Tajac. - Šta mislite o Tolstoju? upitala je. - Ne volim ga - odgovorio je odmah i prihvatio pitanje. Volim Anu Karenjinu i Rat i mir i… Onda ga ona upita smešeći se: - A kakvo je vaše mišljenje o večnom miru? Bio je to vešt udarac. Izmenio se u licu i zbunio se. - Šta kažete? … A tako, strašno sam vam dosađivao. - Uveravam vas da mi je to tek tako palo na um - reče žurno i pocrvene. Nemojte mi uzimati za zlo. Stvar je u ovome: treba da priredimo prodaju,

večernju zabavu u korist Narodne odbrane. Eto, ovo mi je trenutno prošlo kroz glavu. Tajac. Pogledao je odjednom devojku i oči su mu zablistale. - Večeras sam veseo, kažem vam, i zbog toga sam možda isuviše brbljao. Veseo sam zbog svega, na prvom mestu što se šetam s vama, a zatim veseo sam takođe što je ova noć najlepša što sam je ikad doživeo. Ništa ne razumem. Čini mi se kao da sam deo ove šume ili ovog predela, grana bora ili kamen, vrlo rado i kamen, ali kamen koji bi bio prožet ovim mirisom i ovim mirom što nas okružuje. Pogledajte onamo, eno sviće; vidi se srebrna pruga. Oboje pogledaše u belu prugu. - I ja sam takođe vesela večeras - reče ona. Rekla je ovo iako nije morala, voljno, neposredno, kao da joj je pričinjavalo radost da to kaže. Nagel je pažljivo pogleda u lice i stade da navija vodu na svoju vodenicu. Nervozno, impulsivno počeo je da besedi o ivanjdanskoj noći, zatim kako šuma počiva, uljuljkuje se i šumori, uljuljkuje i šumori, kako zora vrši promenu u njemu, dovodi druge snage u njemu do premoći. Gruntvig peva: Kao deca svetlosti osećamo da je noć prošla!… Ali ako nalazi da on suviše govori, mogao bi joj vrlo rado da pokaže malu veštinu s travkom i granom, kako travka postaje jača od grane. Sve bi učinio za nju… Pazite, dozvolite samo da vam pokažem najmanju stvar koja ostavlja utisak na mene, onaj žbun smreke. Bukvalno se nagnuo i izgleda dobar. I od bora do bora pauk plete svoju mrežu; liči na neki čudni kineski rad, liči na sunce ispleteno od vode. Nije vam hladno? Siguran sam da tople i nasmejane elfe igraju oko nas sada; ali upaliću ipak vatru ako vam je hladno… Palo mi je odjednom na um: zar nisu ovde u blizini našli Karlsena? Da li je to bio odgovor na onaj udarac što mu gaje zadala? Od njega se moglo sve očekivati. Trgla se nevoljnog izraza i odgovorila: - Molim vas, ostavite ga na miru. Da lije iko čuo nešto ovako! - Izvinite! - reče odmah i okrenu razgovor. Kažu samo kako je bio toliko zaljubljen u vas… i ne bih mogao da mu prebacim… - Zaljubljen u mene? Zar ne kažu takođe da se i ubio zbog mene, i mojim nožem? Ne, moramo sad da pođemo. Ustala je. Govorila je malo žalosno, bez zabune i pretvaranja. Bio je veoma začuđen. Znala je da je jednog svog obožavaoca oterala u smrt i nije mislila dalje o tome, nije se rugala a nije izvlačila ni koristi, govorila je jednostavno kao o nekom događaju za žaljenje i ništa više. Duge plave kose padale su joj sa zatiljka na okovratnik haljine, a obrazi su joj imali svežu i toplu boju, koju je pokrivala

senka noćne rose. Pri hodu se lako ljuljala u visokim kukovima. Izišli su iz šume, svetao proplanak pružao se pred njima, neko pseto zalaja i Nagel reče: - Eto već parohije. Kako to ugodno izgleda, one velike, bele zgrade s vrtom i psećom kućicom i kopljem za zastavu usred najgušće šume. Zar ne mislite, gospođice, da ćete ipak čeznuti za ovim mestom kad budete otišli, mislim kad se budete udali? Pa da, sve zavisi gde budete stanovali. - Još nisam mislila na to - odgovorila je. I dodala: Prema danu i briga. - Prema danu i radost! - kaza on. Tajac. Svakako je mislila na njegove reči. - Čujte - reče ona nećete se čuditi što sam se ovako šetala po noći s vama; zar ne? Kod nas je to običaj. Ovde smo pravi seljaci, zaista deca prirode. Profesor i ja smo često šetali ovuda sve do same zore i brbljali. - Profesor? Učinilo mi se da je veoma ćutljiv. - Da, zato sam ja uglavnom govorila, to jest: pitala ga a on odgovarao… Šta ćete sad da radite kad odete kući? - Sad? odgovori Nagel. Kad odem kući? Leći ću i spavaću do… pa do podne, spavaću kao kamen, kao mrtav, bez buđenja i bez snova. A šta ćete vi raditi? - Zar ne mislite? Zar ne ležite dugo i ne mislite na razne stvari? Zar odmah zaspite? - Trenutno. Zar vi ne? - Čujte, evo već i neka ptica peva. Mora da je kasnije no što kažete; dozvolite mi da pogledam vaš časovnik. Bože moj, tri časa, skoro četiri! Zašto ste malopre rekli da je tek jedan čas? - Oprostite mi! - reče. Pogledala gaje, uostalom bez srdžbe, i rekla: - Nije bilo potrebno da me varate. Opet bih ostala ovoliko napolju, govorim istinu. Nadam se da ne polažete više na ove reči no što treba. Nemam mnogo razonode pa prihvatam obema rukama svaku priliku što mi se pruži. Navikla sam da živim tako otkako smo došli ovamo, nadam se da niko nije pravio prigovore zbog toga. Uostalom, ko zna, ali mi je svejedno. U svakom slučaju tata ništa ne kaže a ja se po njemu upravljam. Hodite, prošetajmo još malo. Prođoše pored parohijske kuće i uđoše u šumu na drugoj strani. Ptice su pevale; bela pruga dana na istoku postajala je sve šira. Razgovor malo klonu, kretao se oko beznačajnih stvari. Onda se vratiše i stigoše do ulaska u parohiju. - Evo došla sam, Bisk! - rekla je psu koji se propinjao i teglio lanac. Hvala na

društvu, gospodine Nagele; bilo je divno veče. Sad ću imati šta da kažem kad budem pisala vereniku. Reći ću mu kako ste vi od onih ljudi koji su protiv svega radi svega, strašno će se čuditi. Čini mi se da ga vidim kako proučava pismo i opet ništa ne razume. Zaista je vrlo dobar, Bože, kako je dobar! Nikad ne protivureči. Šteta što ne možete da ga sretnete dok ste ovde. Laku noć! I Nagel odgovori: Laku noć, laku noć i stade da je prati pogledom dok nije iščezla u kući. Nagel skide kapu i zadrža je u ruci sve dok je prolazio kroz šumu. Bio je naročito zamišljen. Nekoliko puta je zastajao i dizao oči, uporno gledao za trenutak ispred sebe i produžavao da ide laganim korakom. Kakav glas, kakav glas samo ima! Da li je ikada čuo ovakav glas u kome treperi pesma.

9. Sutradan, podne. Nagel je upravo ustao i izašao bez doručka. Već je sišao daleko u grad, privučen sunčanim danom i bučnim životom na pristaništu. Odjednom se obratio jednom čoveku i upitao ga gde se nalazi sreski sud. Čovek mu je dao obaveštenje i Nagel se uputio pravo tamo. Zakuca i uđe, prođe pored dva gospodina koji su sedeli i pisali, pristupi pravo sudijskom pripravniku Rejnertu i zamoli ga za razgovor u četiri oka - neće dugo trajati. Sudijski pripravnik se nevoljno diže i pođe s njim u susednu sobu. Ovde Nagel reče: - Molim vas da mi oprostite što se opet vraćam na onu stvar, znate već, na onu stvar s Minutom. Najlepše i najučtivije vas molim. - Smatram da je ova stvar potpuno uređena posle vašeg izvinjenja u prisustvu čitavog društva one večeri, na Ivanjdan. - Vidite, to je vrlo lepo - reče Nagel. Ali ja nisam potpuno zadovoljan s ovakvim svršetkom, gospodine sudijski pripravniče. To jest: zadovoljan sam što se mene tiče, ali nisam zadovoljan u pogledu Minuta. Ja bih želeo da i Minut dobije zadovoljenje i da vi budete taj koji će mu u tome pomoći. - Mislite da bi trebalo da odem i da onu ludu zamolim za izvinjenje zbog onih nekoliko šala, to vi mislite? Bolje bi bilo da se brinete za svoje stvari, a ne… - Da, da, da, da, znamo već! Da se vratimo na stvar: pocepali ste Minutu kaput i obećali ste mu drugi u zamenu, sećate li se? - Reći ću vam nešto: nalazite se ovde u javnom nadleštvu i brbljate o privatnoj stvari koja vas se i ne tiče. Ovde sam ja u svojoj kući. Nije potrebno da se vraćate kroz onu sobu da bi izašli napolje, možete naći ulicu i kroz ova vrata. I sudijski pripravnik otvori mala vrata. - Hvala. Ali, ozbiljno uzevši, treba smesta da pošaljete Minutu kaput što ste mu obećali. Potreban mu je, znate, i veruje vam na reč. Sudijski pripravnik otvori vrata širom i reče: - Izvolite!

- Minut polazi od toga da ste pošten čovek nastavi Nagel i ne bi trebalo da ga prevarite. Ali sudijski pripravnik otvori sada i vrata kancelarije i pozva otuda ona dva gospodina. Nagel na to skide kapu i odmah ode. Nije rekao više ni reči. Kako se samo žalosno svršilo! Mnogo bi bolje bilo da nije ni pokušavao. Nagel se vratio kući, doručkovao, pročitao novine i igrao se sa psom Jakobsenom. Oko podne ugledao je kroz prozor svoje sobe Minuta kako se s džakom penje uz teški, kameniti put od pristaništa. Nosio je džak uglja. Išao je jako pognut i nije mogao da vidi ispred sebe, jer gaje teret povijao ka zemlji. Noge su mu bile tako slabe da su se krivile i češale u kolenima; a pantalone su mu bile dole iskrzane i poderane. Nagel mu pođe u susret i srete ga kod pošte, gde je Minut spustio džak za trenutak. Pozdraviše se s puno poštovanja. Kad se Minut diže, levo rame mu se spusti sasvim dole. Nagel ga odjednom zgrabi za ovo rame i bez ikakva povoda, i ne puštajući ga, reče veoma razdražljivo: - Jeste li brbljali o novcu što sam vam dao, jeste li ikome govorili? Minut začuđeno odgovori: - Ne, nisam govorio, sigurno. - Samo da vam kažem - nastavi Nagel bled od uzbuđenja ako ikome kažete nešto o onoj sitnim, ubiću vas… ubiću! Tako mi Boga na nebesima! Jeste li razumeli? I udesite da i vaš ujak ćuti. Minut je stajao zapanjen i s vremena na vreme mucao poneku reč: neće reći, ni reč, obećava, daje obećanje… Kao da je hteo da se izvini zbog razdraženosti, Nagel odmah dodade: - Ovo je rupa od grada, jazbina, osinjak! Blenu u mene ma gde išao ili stajao, ne mogu ni da se maknem. Ali ne želim ovo uhođenje na sve strane, neka svi idu dođavola. Sad sam vam skrenuo pažnju. Reći ću vam: imam razloga da verujem kako je, na primer, ona gospođica Kiland iz parohije malo isuviše vešta da vas izvuče za jezik. Neću da znam za njenu radoznalost, ni traga! Bio sam uostalom sinoć sa njom. Velika je kaćiperka, ali to ne spada ovamo. Samo ću vas još jednom zamoliti da ćutite o ovim sitnicama između nas. Uostalom, dobro je što sam vas sreo sada - nastavi Nagel. Hteo bih da govorim s vama još o jednoj stvari: Prckjuče smo zajedno sedeli na jednoj nadgrobnoj ploči na groblju. - Da. - Napisao sam neke stihove na ploči, priznajem neprikladne stihove, ali nije stvar u tome, napisao sam dakle stihove. Kad sam otišao, stihovi su još stajali, a kad sam ponovo došao nekoliko minuta kasnije, sve je bilo izbrisano, je li to

vaše delo? - Da. - reče Minut gledajući u zemlju. Tajac. Ali sav uznemiren što je uhvaćen u drskosti koju je počinio na svoju ruku, Minut je mucajući hteo da objasni: - Želeo sam da izbegnem… Niste poznavali Minu Mek, u tome je sva nesreća, inače ne biste učinili, ne biste napisali one stihove. Odmah sam rekao sebi: mora mu se oprostiti, stran je u gradu, a pošto sam ja odavde, lako mi je da uredim stvar; zar nije trebalo da učinim? Izbrisao sam stihove. Niko ih nije pročitao. - Otkud znate da ih niko nije pročitao? - Niko ih živi nije pročitao. Čim sam vas dopratio do kapije, vas i doktora, odmah sam se vratio i izbrisao. Nije prošlo ni dva minuta. Nagel ga pogleda, uze mu ruku i stisnu je ne rekavši ništa. Pogledali su se; Nagelove usne malo zadrhtaše. - Zbogom! - reče. Istina: jeste li dobili kaput? - Hm. Pa dobiću ga za neki dan kad mi bude bio potreban. Za tri nedelje treba… U tom trenutku prođe seda prodavačica jaja, Marta Gude, s kotaricom ispod pregače i oborenih očiju. Minut pozdravi, i Nagel pozdravi, a ona jedva odgovori, brzo prođe pored njih, pohita prema trgu gde isporuči svoja dva-tri jajeta i vrati se s parama u ruci. Imala je tanku, zelenu haljinu. Nagel nije puštao iz očiju ovu zelenu haljinu. Rekao je: - Dakle kroz tri nedelje biće vam potreban kaput, pa šta treba da se desi posle tri nedelje? Biće prodaja, velika večernja zabava; jeste li već čuli? Treba da učestvujem u živim slikama, gospođica Dagni me nagovorila. - Tako! - reče Nagel zamišljeno. Imaćete ubrzo kaput, i to novi umesto starog. Sudijski pripravnik - reče mi danas. U suštini nije on tako rđav… Ali, čujte, zapamtite ovo: ne treba mu zahvaliti, nikad! Ne treba ni u kakvoj prilici pominjati kaput pred njim, ne želi zahvalnost. Razumete li? Bilo bi mu neugodno, kaže. I sami pojmite da bi bilo neučtivo s vaše strane da ga podsetite na dan kad je iz gostionice otišao pijan i s ulubljenim šeširom. - Da. - Nećete reći ni svom ujaku otkud vam kaput; ni živa duša ne srne znati, sudijski pripravnik to izričito zahteva. Shvatiće zaista da bi ga to unizilo kad bi u gradu saznali kako ima običaj da vređa kog stigne pa posle mora da to popravlja

kaputom. - Da, razumem. - Čujte, palo mi je nešto na um: zašto ne upotrebljavate kolica kad raznosite ugalj? - Ne mogu zbog svoje hromosti, nisam kadar da vučem kolica. Mogu da podnesem priličan teret kad ga natovarim oprezno, ali ne mogu da se upregnem i da se naprežem na taj način, prekinuo bih se i pao bih nosem u zemlju s velikim bolovima. Ali nije baš tako teško s džakom. - Dobro. Dođite mi u posetu. Ne zaboravite broj 7; dođite pravo. Potom Nagel stavi novčanicu u Minutovu ruku i mimo siđe niz ulicu prema pristaništu. Stalno je imao pred očima zelenu haljinu za kojom je sad išao. Kad je stigao pred malu kuću Marte Gude, zastao je i osvrnuo se unaokolo. Niko ga nije posmatrao. Na kucanje nije dobio odgovora; sad je međutim jasno video kako se s trga vratila kući i nije hteo opet da ode a da ne uđe unutra. Otvorio je vrata i ušao. Stajala je nasred sobe i gledala ga. Lice joj je bilo izobličeno i bledo, bila je za trenutak toliko zastrašena da je pružila ruke ispred sebe, ne znajući šta da počne. - Izvinite za moju nametljivost, gospođice, molim vas - reče Nagel i pozdravi je s neobičnim poštovanjem. Bio bih veoma zahvalan ako biste mi dozvolili da razgovaram trenutak s vama. Umirite se, brzo sam gotov. Uzalud sam već nekoliko puta nastojao da vas vidim i tek danas sam imao sreću da vas zateknem kod kuće. Ime mi je Nagel, stran sam ovde i stanujem trenutno u gostionici Central. Još je ćutala, ali mu je pružila stolicu a sama se povukla u kuhinju. Bila je strahovito smetena, prsti su joj zbunjeno hvatali pregaču, dok je gledala. Soba je bila onakva kako ju je zamišljao: sto, stolice i postelja bilo je gotovo sve što se u njoj nalazilo. Na prozorima je stajalo nekoliko biljaka s belim cvetovima, ali zavesa nije bilo; pod nije bio čist. Nagel ugleda bednu stolicu s visokim naslonom u uglu kraj postelje. Imala je još samo dve noge, pa je onako slomljena i jadna stajala naslonjena uza zid. Na sedištu je imala crveni somot. - Kad bih samo mogao da vas umirim, gospođice! - reče ponovo Nagel. Pa ipak me se ne plaše uvek kad uđem negde, he-he-he; nije ovo naime prvi put da ulazim kod nekog u ovom gradu; nisam samo vama učinio posetu. Idem od kuće do kuće, pokušavam na sve strane, ta zar niste možda čuli? Ne? Pa ipak je tako. Poziv mi je takav, skupljač sam starina, skupljam sve vrste starih stvari, kupujem zastarele stvari i plaćam ono što vrede. Ta ne plašite se, gospođice, ne kradem ništa pri odlasku, he-he-he, nemam taj običaj. Možete zaista biti mirni.

Ako nešto ne mogu da kupini na lep način, onda tu nema šta da se učini. - Alija nemam starih stvari - reče najzad ona, a izgledala je sva očajna. - Uvek se tako kaže - odvrati on. - Priznajem svakako da ima stvari koje su drage i od kojih je se teško odvojiti, stvari na koje se čovek navikao i gleda ih kraj sebe svaki dan, stvari nasleđenih od roditelja ili čak od dede i babe. Ali, s druge strane, opet stoje rashodovane i ne služe bogzna čemu; zašto da zauzimaju mesto i sahranjuju koristan novac. U ovim porodičnim predmetima krije se zaista lepa para, a ovako najzad se skrše i čovek mora da ih pošalje na tavan. Zašto ih dakle ne prodati na vreme? Neki ljudi se ljute kad dođem i odgovaraju mi kako ne drže nikakve stare stvari… dobro, svaki po svom ukusu, poklonim se i odlazim. Nema šta. Drugi se opet srame i odbijaju da mi pokažu neki tiganj bez dna, na primer. I ti ne razumeju ništa više. Ali naročito prostodušni ljudi najmanje shvataju koliko je razvijena skupljačka manija. Kažem izričito: priznajem da me čista manija goni, pa zbog toga i nazivam stvar pravim imenom. Ali to se uostalom tiče samo mene i to je moja stvar. Šta htedoh reći: skoro je i smešno i glupo od ovih ljudi što se stide da pokažu neku starinu. Kako izgledaju uostalom ono oružje i ono prstenje što ih iskopavaju iz starih grobova? I da li im možda to oduzima svaku vrednost? Zar ne, gospođice? Trebalo bi, na primer, da vidite moju zbirku klepetuša! Imam čak jednu klepetušu (uostalom od običnog lima) koju je jedno indijansko pleme obožavalo kao božanstvo. Pomislite samo, bila je niz godina obešena o stub šatora u tabora i njoj su prinošene molitve i žrtve. Vidite i sami. Ali, eto, zaista sam se udaljio od svoje namere. Kad počnem o svojim klepetušama, lako se zaboravim. - Ali ja zaista nemam takvih starih stvari - ponovi Marta. - Da li bih smeo - reče Nagel lagano i s izrazom poznavaoca - da li bih smeo, na primer, da pogledam onu stolicu? Pitam samo, neću se naravno ni maći pre no što dobijem vaše odobrenje. Malo sam je uostalom pogledao i sa svog mesta, otkako sam ušao. Marta se zbuni pa onda odgovori: - Ovaj… Da, molim… noge su polomljene… - Noge su polomljene, sasvim dobro! A onda? Pa šta je s tim? Možda baš zbog toga, upravo zbog toga! Smem li vas upitati otkuda vam? Nagel je uzeo stolicu u ruke, obrtao je i okretao sa svih strana i pregledao parče po parče. Bila je bez pozlate, samo neki mali ukras gore na naslonu, neka vrsta krune, izrezana u mahagoniju. Naslon je uostalom bio izboden nožem. Na nekoliko mesta na sedištu neko je rezao duvan; još su se videli tragovi. - Dobili smo je odnekud iz inostranstva, ne znam odakle. Moj deda doneo je jednom nekoliko ovakvih stolica, a sad je još samo ta ostala. Deda mi je bio

pomorac. - Tako. I otac vam je bio takođe pomorac? - Da. - Onda ste sigurno plovili s njim? Izvinite što pitam. - Da, plovila sam sa njim čitav niz godina. - Zaista? Mora da je vrlo zanimljivo! Videli ste mnoge zemlje, krstarili morima, kako se kaže! Eto vidite! I onda ste se opet nastanili ovde? Pa da, najbolje je ipak kod svoje kuće, kod svoje kuće… Ah, da, nemate ni pojma gde je vaš deda našao ovu stolicu? Moram vam reći, mnogo mi je stalo da saznam istoriju stvari, takoreći njihov život. - Ne, ne znam gde ju je našao, davno je to bilo. Možda u Holandiji? Ne, ne znam. Na svoje zadovoljstvo primetio je kako ona postaje sve živahnija. Ušla je bliže u sobu i stala skoro kraj njega, dok je on igrao sa stolicom, izgledalo je kao da ne može da je se nasiti. Neprestano je govorio, stavljao primedbe u pogledu izrade, bio oduševljen kad je na zadnjoj strani naslona primetio umetnuto parče u kome je opet bilo umetnuto novo parče prost rad, neukusan dečji rad koji nije čak ni pažljivo urađen. Stolica je bila crvotočna, i on ju je oprezno okretao. - Da - reče ona - ako vi zaista… mislim: ako vam ova stolica pričinjava i najmanje zadovoljstvo, možete je zadržati. Lično ću je odneti u gostionicu, ako želite. Ničemu mi ne služi. - I odjednom je morala da se nasmeje zbog njegovog žara kojim je pohitao da prisvoji onaj crvotočni predmet. U stvari ima samo još jednu čitavu nogu - rekla je. Pogledao ju je. Kosa joj je bila seda, ali joj je smeli bio mladalački i vatren a zubi divni. Dok se smejala oči su joj blistale od vlage. Tako crnooka matora devojka! Nagel nije ni trepnuo. - Radujem se - reče suho - što ste se rešili da mi ustupite stolicu. A sad da pređemo na cenu. Ne, oprostite, čekajte malo, dozvolite mi da kažem, neću da vam dozvolim da vi tražite, cenu određujem uvek sam. Procenim stvar, ponudim toliko i toliko za stvar, i gotovo! Mogli biste zahtevati preveliku sumu. Mogli biste hteti da me iskoristite, zašto da ne? Možete naprotiv primetiti kako zaista niste tako nemilosrdni… dobro, priznajem rado; ali ipak imam posla s raznim ljudima i zato sam određujem cenu, tako bar znam šta radim. To je moj princip. Šta bi vas, na primer, sprečilo da zahtevate tri stotine kruna za stolicu, ako biste sami određivali cenu? Mogli biste to učiniti utoliko pre što znate da je stvarno u pitanju dragocen i redak predmet. Meni je međutim nemoguće da platini tako basnoslovnu cenu; kažem sasvim iskreno da ne biste možda uobražavali. Ne želim da me upropastite, ta morao bih da budem lud pa da

platim tri stotine kruna za ovu stolicu; kratko i jasno: dajem vam dve stotine kruna, ni pare više. Koliko vredi stvar toliko ću da platim, ali ne više. Nije izustila ni reč, posmatrala ga je ukočeno i raširila oči. Naposletku pomisli da se on šali i poče se opet smejati, smešila se tiho i smeteno. Nagel mirno izvuče crvene novčanice iz džepa i mahnu njima dva-tri puta kroz vazduh. Za sve vreme nije stolicu ispuštao iz vida. Rekao je: - Neću poricati da biste možda dobili više od nekog drugog, biću pošten i priznaću; možda biste isterali malo više. Ali pošto sam jednom utvrdio dve stotine okruglo za ovu starinu, smatram da ne bih mogao ići preko te sume. Uostalom, kako hoćete; samo prvo razmislite. Dve stotine kruna je lepa para. - Ne, odgovorila je smeteno se smešeći zadržite svoj novac. - Da zadržim svoj novac! Šta to sad znači? Smem li upitati šta nedostaje ovom novcu? Mislite li možda da sam ga sam napravio? Ta nećete valjda posumnjati da sam ga ukrao, he-he-he, kako? Nije se više smejala. Izgledalo joj je da čovek govori ozbiljno i stala je da razmišlja. Želi li možda nešto da postigne kod nje, ovaj ludi čovek? Imao je oči koje su svuda stizale. Bog zna da nešto ne smera, da joj ne postavlja klopku. Zbog čega je baš došao k njoj s onim novcem? Najzad se učini kao da se odlučila i reče: - Ako hoćete po svaku cenu da mi date krunu-dve za stolicu, biću vam zahvalna. Ali neću više. Učinio se kao da je iznenađen u najvećoj meri, prišao joj korak i pogledao je. Zatim prasnu u smeh. - Ali… jeste li razmislili?… Ovo mi se sad prvi put događa za sve vreme svog skupljanja! Ah, mislim da se šalite… - Ne šalim se. Nikad nisam čula ovako nešto ludo! Neću više, neću ništa. Uzmite stolicu, ako hoćete! Nagel se stade smejati na sav glas. - Razumem to opet kao u šali, volim da čujem dobru šalu, da vidim je, đavo neka me nosi ako lažem! Smejem se do suza na lepu šalu. A sad treba ipak da se sporazumemo; ne? Šta mislite, kako bi bilo da svršimo stvar pre no što opet postanete neraspoloženi? Malo će možda potrajati pa ćete stolicu vratiti u ugao i tražiti pet stotina za nju. - Uzmite stolicu. Ja… Na šta mislite? Pogledaše se uzajamno. Varate se ako verujete da ja mislim nešto drugo sem da dobijem stolicu - rekao je. Marta uzviknu:

- Ta, Gospode Bože, uzmite je… uzmite je! - Morao bih vam biti naravno veoma zahvalan za vašu ljubaznost. Ali i mi skupljači imamo malo časti u sebi, iako je ponekad vrlo bedna, i ova čast me zadržava, propinje se takoreći na zadnje noge protiv mene, ako pokušam da prevarom dođem do nekog dragocenog predmeta. Čitava moja zbirka izgubila bi cenu u mojim očima… u očima vlasnika… ako bih doneo neki predmet stečen krijumčarski; to bi dalo lažni ton i najmanjem predmetu moje zbirke. He-he-he, pustite me da se nasmejem, ipak je sve ovo otišlo malo predaleko, sve se izopačilo kad ja moram da branim vašu stvar mesto da gledam svoju sopstvenu korist. Ali, pošto me prisiljavate, neka bude. Nije popuštala, ni koraka nije napredovao kod nje. Čvrsto je ostala pri tome, ili da uzme stolicu za sitnicu, krunu-dve, ili da je ostavi. Kad ništa nije pomoglo protiv ove upornosti, rekao je da bi spasao bar spoljni izgled: - Dobro, ostavimo to danas. Ali mi obećajte da nećete prodati stolicu drugom pre no što me obavestite; ne? neću je ispustiti, zapamtite, pa makar još poskupela. U svakom slučaju pristajem da platim koliko ma ko drugi, a ja sam ipak prvi došao. Kad je izašao, Nagel pođe uz ulicu krupnim, gnevnim koracima. Ovoliko tvrdoglavstvo kod ove devojke, kako je siromašna i nepoverljiva! Video si postelju! - reče sebi samom; čak ni slame odozdo, ni posteljnog čaršava, već samo dve suknje, koje možda mora da upotrebljava i po danu kad je hladno. Pa ipak se boji da se upusti u nešto nepoznato, tako da odbija najlepšu ponudu! Kog đavola ga se uostalom to tiče? Ne, upravo ga se i ne tiče. Ali kakva đavolska devojka; kako? Kad bi poslao nekog da kupi stolicu, da istera veću cenu, da li bi možda i onda sumnjala? Glupa osoba, glupa osoba! Ali šta je imao tamo da traži, da ga tako odbiju? U svom gnevu stigao je do gostionice i ne primetivši to. Zaustavio se, okrenuo se ljutito i sišao niz ulicu do krojača J. Hansena, kod koga uđe. Uzeo je gazdu nasamo, poručio u četiri oka kaput, takav i takav kaput, i naredio krojaču da ovu porudžbinu čuva kao tajnu za svakoga. Kad kaput bude gotov, treba ga odmah poslati Minutu, Gregoru, hromom raznosaču uglja koji… - Je li to za Minuta? - Pa šta? Dosta radoznalosti! Kakvo je to uhođenje? - Ma ne, to je zbog mere. - A tako! Da, za Minuta je; dobro, Minut bi mogao sam doći da mu se uzme mera, zašto da ne? Samo nikakve suvišne, nepotrebne reči, nikakav mig, u redu? A kad će kaput biti gotov? Za dva-tri dana; dobro! Nagel plati odmah - reče zbogom i ode. Trljao je ruke, ljutine je nestalo,

pevao je. Pa da, pa da, moći će ipak - ipak. Čekaj samo! Kad je stigao kući, ustrčao je u sobu i zazvonio; ruke su mu drhtale od nestrpljenja, i vrata se još nisu otvorila a on povika: - Sara, blanket za telegram? Taman je otvorio kutiju za violinu, kada Sara uđe i na svoje veliko zaprepašćenje vide kako se u kutiji s kojom je dotle postupala toliko oprezno nalazi prljavo rublje, neke hartije i pribor za pisanje a ne violina. Nije mogla odvojiti oči, zastala je i zagledala se. - Blankete za telegram! - ponovio je glasnije. - Molio sam blankete za telegrame. Kad ih je najzad dobio, napisao je nalog nekom svom poznaniku u Kristijaniji da pošalje tajno i bezimeno dve stotine kruna izvesnoj gospođici Marti Gude, ovdašnjoj, bez ijedne pisane reči. Zahteva najstrože ćutanje. Johan Nagel. Ali tako ne ide, ne, kad razmisli, mora da odustane od namere. Možda bi bolje bilo da objasni malo opširnije i da pošalje novac, da, bio bi siguran da će biti dostavljen? Iscepao je telegram, odmah ga spalio i žurno napisao pismo. Da, tako je bolje, sasvim kratko pismo je ipak podrobnije, može se zaista tako. Da, pokazaće joj, objasniće… Ali kad je stavio novac u pismo i zatvorio omot, ostao je neko vreme na mestu i opet stao da razmišlja. Mogla bi ipak da posumnja, pomislio je; dve stotine kruna suviše je okrugla suma a povrh svega i suma koju joj je nedavno držao ispred nosa. Ni tako ne ide! Izvadio je još deset kruna iz džepa, otvorio omot i promenio iznos u dve stotine deset kruna. Onda je zatvorio pismo i poslao ga. I pun čas kasnije, kad je ponovo razmislio o svemu, našao je da je ovaj podvig izvrstan. Učiniće joj se kao divno pismo s neba, odozgo, s visina, koje su bacile neznane ruke. I šta li će reći kad bude dobila ovaj novac! Ali kad se ponovo upitao šta li će reći, kako će primiti sve to, opet je izgubio hrabrost: plan je opasan, suviše smeo, bio je to glup i rđav plan. Baš zato što neće reći ništa pametno, već će se poneti kao guska. Kad pismo bude stiglo, jednostavno neće ga razumeti, ostaviće ga drugima da ga tumače. Širom će ga razastrti na poštanskom šalteru, tako da će čitav grad doći da se njim pozabavi, na licu mesta prepustiće sve sudu poštanskog činovnika, možda će još biti tvrdoglava i reći: ne, zadržite vaš novac! Onda će poštanski činovnik staviti prst na nos i uzviknuti: Čekajte malo, stanite! setio sam se nečeg! I otvori knjige i nađe da je isti iznos poslat odavde pre nekoliko dana, upravo isti iznos, da ne kažem možda baš iste novčanice, dve stotine deset kruna na tu i tu adresu u Kristijaniji. Kao pošiljalac pokazuje se neki Johan Nagel, stranac, sada sa stanom

u Centralu… Ah, ti poštanski činovnici imaju onoliki nos za njuškanje… Nagel ponovo zazvoni i posla gostioničkog momka da odmah vrati pismo. Čitavo ovo nervozno uzbuđenje u kome se nalazio ceo dan dojadi mu na kraju. Poslao je sve dođavola! Šta ga se ticalo ako Gospod Bog priredi sudar s ljudskim žrtvama na pruzi Erie-železnice usred Amerike? Ništa, baš ništa! Naravno, pa isto toliko je imao posla i sa cenjenom gospođicom Martom Gude, ovdašnjom. Puna dva dana nije napuštao gostionicu.

10. U subotu uveče stupi Minut u Nagelovu sobu u gostionici. Minut je imao na sebi svoj novi kaput i blistao od radosti. - Sreo sam sudijskog pripravnika - reče nije ni trepnuo, već me je čak pitao od koga sam dobio ovaj kaput. Tako me je vesto hteo da iskuša. - Šta ste mu onda odgovorili? - Nasmejao sam se i odgovorio da neću nikom da kažem, nikom, mora mi oprostiti, zbogom!… Ta već ću mu odgovoriti… Vidite, sad je nekih trinaest godina otkako nisam imao nov kaput; izračunao sam… Moram da vam se zahvalim za novac što ste mi poslednji put dali. Bilo je zaista isuviše za jednog bogalja, na šta bih mogao toliko da upotrebim? Sav sam ošamućen od tolikih dobročinstava da mi se već muti u glavi; kao da se sve razuzdalo u meni pa nc može da bude mirno. Ha-ha-ha. Bog neka mi bude na pomoći, baš sam dete. Ne, znao sam već da ću jednog dana imati kaput; šta sam kazao? Prođe često neko vreme, ali nikad ne čekam uzalud. Poručnik Hansen obećao mi je jednom dve vunene košulje koje više ne nosi. Dve godine je otada, ali sam tako siguran kao da ih već imam. I tako je uvek, ljudi se kasnije sete i daju mi što mi treba, kad dođe vreme. Zar ne nalazite da sam kao nov čovek u urednom odelu? - Odavno niste bili ovde. - Stvar je u ovome: čekao sam na kaput, bio sam odlučio da više ne dođem u starom. Imam svoje nastranosti, vređa me da se pojavim poderana kaputa u društvu, bogzna zašto, ali mi je kao da nisko padam u svojim sopstvenim očima. Izvinite što u vašem prisustvu pričam o svom samopoštovanju kao da je to nešto veliko. Ali nije tako, veoma je maleno, uveravam vas; ali to ipak osećam ovde-onde. - Hoćete li vina? Ne. Ali ćete zapaliti cigaretu? Nagel zazvoni i naruči vina i cigare. Odmah je sam počeo dobro da pije, a Minut je pušio i gledao ga. Minut je nastavio da priča bez odmora i nije izgledalo da će prestati. - Čujte - reče Nagel odjednom s košuljama stojite nešto slabo? Izvinite što pitam.

Minut odgovori živo: - Nisam zbog toga spomenuo one dve košulje. Istina je kao što sedim pred vama, nisam zbog toga. - Svakako da ne! Zašto tako vičete? Ako nemate ništa protiv, dozvolite mi da vidim šta imate ispod kaputa. - Rado, pa da, rado, vrlo rado! Pogledajte ovde, s ove strane. I druga strana nije gora… - E, stojte, vidim da je druga strana nešto gora. - Pa zar se može očekivati bolje? - uzviknu Minut. - Ne, sad mi nisu potrebne košulje, zaista ne. Mogao bih čak reći da je i ova košulja isuviše dobra za mene. Znate od koga sam je dobio? Od doktora Stenersena, da, lično od doktora Stenersena. Ne verujem da i njegova žena zna za to, iako je i sama sušta darežljivost. I dobio sam je baš za Božić. - Za Božić? - Nalazite li da je to bilo davno? Ta ne cepam valjda košulje kao neka životinja, valjda mi nije stalo da pravim rupe po njoj, zato je skidam noću i spavam nag, da je ne bih izlišno upropašćavao kad ležim i spavam. Na ovaj način mnogo mi duže traje, pa mogu slobodno da se krećem među ljudima i ne moram da se stidim kao kad nemam uljudnu košulju. I sad mi je za žive slike dobrodošlo što imam još ovu košulju u kojoj mogu da se pojavim. Gospođica Dagni čvrsto veruje da treba i ja da nastupim. Sreo sam je sinoć kod crkve. Govorila je takođe i o vama… - Nabaviću vam još i pantalone. Vredi toliko novaca utrošiti da biste javno nastupili. Kad vam sudijski pripravnik daje kaput, daću vam ja pantalone, pravo je a i jevtino. Ali učiniću samo pod uobičajenim uslovom, da ćutite. - Svakako, svakako. - Mislim da bi trebalo da nešto popijete. Ne, ne, kako vam je volja. Ja ću večeras da pijem, nervozan sam i malo žalostan. Hoćete li mi dozvoliti jedno nametljivo pitanje? Je li vam poznato da su vam ljudi dali nadimak? Zovu vas Minut; znate li? - Dabome da znam. U početku mi je bilo teško, molio sam Boga da mi pomogne. Ceo dan u nedelju išao sam po šumi i neumorno klečao na tri mesta koja su bila suva… bilo je to u proleće za topljenja snega. Ali davno je to bilo, pre mnogo godina, i svi me sada zovu samo Minut, a i to je dosta dobro, što se toga tiče. Zašto ste hteli znati da li mi je poznato? Šta bi mi bilo od koristi kad bi mi bilo isuviše dobro poznato? - Da li znate kako ste dobili ovo glupo ime?

- Da, znam. To jest; davno je to bilo, pre nego što sam postao nemoćan, ali se dobro sećam. Bilo je to jedne večeri, ili tačnije jedne noći na nekom momačkom sastanku. Možda ste videli onu žutu kuću kraj carinarnice, desno kad silazite? Da, bila je tada belo okrečena i u njoj je stanovao načelnik. Senersen se zvao načelnik, bio je neženja i zaista veseo sabrat. Bila je prolećna noć, vraćao sam se s pristaništa gde sam prošetao i posmatrao brodove. Kad sam došao do žute kuće, čuo sam zvanice unutra, jer je odjekivala obesna buka i smeli iz mnogih grla. Baš kad sam prolazio pored prozora, spazili su me i stali da kucaju u okna. Uđem i nađem se pred doktorom Kolbijem, kapetanom Viliamom Pranteom i carinikom Folkedalom, kao i mnogim drugim; pa da, sad su svi pomrli ili su se odselili, ali ih je bilo sedam-osam i svi su bili pijani kao tresak. Polomili su sve stolice, prosto zabave radi, jer je načelnik tako hteo, a porazbijali su takođe i sve čaše pa smo morali piti iz boca. A kad sam i ja stigao da se napijem, onda buci nigde nije bilo kraja. Gospoda su se svukla i trčala potpuno gola kroz sobe, mada nismo navukli zavese, a kad nisam hteo da uradim kao ostali, uhvatili su me i silom svukli. Sve vreme sam udarao oko sebe i činio sve što sam mogao; kad više nisam znao šta ću, molio sam oproštenje, uzeo za ruku i molio oproštenje… - Zašto ste molili za oproštenje? - Ako sam možda rekao nešto što im je dalo povoda da se bace na mene. Uzeo sam ih za raku i molio za oproštenje da bi mi pričinili što je moguće manje zla. Ali ništa nije koristilo, skinuli su me potpuno gola. Doktor čak nađe i jedno pismo što sam ga imao u džepu i stade da ga čita ostalima. Tada se malo otreznih, jer pismo je bilo od moje majke, koja mi je pisala kad sam plovio po moru. Kratko i jasno: nazvah doktora bačvom. Bilo je poznato da mnogo pije. „Vi ste bačva!” kažem mu. Na to se on strahovito naljuti i htede da me uhvati za gušu, ali ga ostali zadržaše. „Bolje da ga sasvim napijemo!” - reče načelnik govoreći o meni, kao da već nisam bio dovoljno pijan. I isprazniše mi do dna nekoliko boca u grlo. Nešto kasnije dođoše dva gospodina, ne sećam ih se više ko su bili, ali uđoše s vedrom vode; staviše vedro nasred sobe i rekoše kako treba da se krstim. Da, svi su hteli da se krstim, besno su stali da viču i klikću zbog ovog izuma. I izmisliše da izmešaju razne stvari u vodu da bi je uprljali, pljuvali su u nju i sipali rakiju, pa su onda otišli u spavaću sobu da potraže najgore što se može naći i da sruče u vodu, a povrh svega posuše dve lopate pepela iz peći da bi vodu načinili još mutnijom. Onda je trebalo da se krstim. „Zašto ne biste isto tako mogli da krstite nekog od vas?” upitah načelnika i obgrlili mu kolena. „Svi smo kršteni”, odgovorio je, „svi kršteni na isti način”, reče. I verovao sam mu, jer je uvek hteo da se desi isto sa svima onima koje je posećivao, da budu kršteni. „Hodi, stupi pred Moje Lice!” - reče mi načelnik

odmah zatim. Ali ne pođoh svojevoljno, ne makoh se, grčevito sam se uhvatio za kvaku na vratima. „Dođi u pravi čas, pa ćeš doći i u pravi minut”, - reče; nije rekao minut, bio je iz Gudbransdala pa je tako govorio. Ali ja ne odoh. Tada zaurla kapetan Prante: „Minut, Minut to je prava reč! Treba ga krstiti Minut, treba mu dati ime Minut!” I svi su bili složni da me krste imenom Minut pošto sam bio tako sitan. I onda me ona dva čoveka uzeše i odvukoše načelniku i staviše pred Njegovo Lice, i pošto sam tako sitna rasta, načelnik me bez ičije pomoći zgrabi i zagnjuri u vedro. Zagnjurio mi je glavu sasvim u vodu i protrljao nos o dno gde je bilo pepela i parčadi stakla, pa me zatim povukao i očitao molitve nada mnom. Zatim su kumovi imali da izvrše svoju dužnost, a ona se sastojala u tome što su me redom jedan za drugim dizali uvis i ispuštali, a kad im se dosadilo, podelili su se u dva tabora i stali da me bacaju kao loptu jedni drugima; ovo su činili da bih se osušio, i nastavili su sve dok im to nije takođe dosadilo. Tada načelnik uzviknu: „Stoj!” A oni me pustiše i svi uglas nazvaše me Minut da bi zapečatili krštenje. Ali još jednom sam se našao u vedru, doktor Kolbi me je snažno gurnuo unutra tako da sam pao svom svojom težinom i slomio nešto sa strane, jer mi nije mogao zaboraviti da sam ga nazvao bačvom… Od te noći ostade mi ovaj nadimak. Sutradan znao je čitav grad da sam bio kod načelnika i da su me krstili. - I nešto ste slomili sa strane. A niste povredili glavu, mislim nešto u glavi? Tajac. - Ovo me već po drugi put pitate da li sam zadobio neku povredu po glavi i možda time mislite na nešto određeno. Ali tada nisam ništa povredio u glavi, nisam dobio nikakav potres mozga, ako se toga bojite. Ali sam se tako udario o vedro da sam slomio jedno rebro. Ali sad je opet sve dobro, doktor Kolbi me je besplatno izlečio, nije mi od toga ostao nikakav nedostatak. Za vreme Minutova pričanja Nagel je vredno pio, onda je zazvonio, naručio još vina i opet stao da pije. Odjednom je rekao: - Pade mi na um da vas zapitam: verujete li da se u izvesnoj meri razumem u ljude? Nemojte me gledati tako začuđeno, ovo je samo drugarsko pitanje. Smatrate li da sam kadar da malo proniknem u osobu s kojom govorim? Minut ga plašljivo pogleda i ne znade šta da odgovori. A Nagel nastavi: - Morate mi uostalom oprostiti. I prošli put kad sam imao zadovoljstvo da vas vidim kod sebe zbunio sam vas nekim veoma glupim pitanjima. Sećate li se kako sam pored ostalog ponudio i izvesnu sumu novca da se primite očinstva nekog deteta, he-he-he. Toga puta načinio sam ovu omašku zato što vas nisam poznavao; sad vas eto opet zaprepašćujem, iako vas dobro poznajem i mnogo cenim. Vidite, danas to činim jedino zato što sam nervozan i već jako pijan. Ovo

je svo objašnjenje. Naravno da primećujete kako sam dobro podnapit? Dabome da primećujete; zašto bi se i pretvarali? Ali, šta ono htedoh reći?… da, zaista bi me zanimalo da saznam koliko me smatrate sposobnim da proniknem u ljudsku dušu. He-he, mislim da li bih, na primer, mogao da primetim neki sasvim laki prizvuk u glasu svoga sagovornika, imam neverovatno dobar sluh. Kad sedim i razgovaram s nekim čovekom, nemam potrebe da gledam u njega da bih tačno pratio ono što govori, čujem odmah kad pokuša nešto da mi podmetne ili da nešto izvrne. Glas je opasan instrument. Razumite me dobro: ne mislim baš na materijalni zvuk glasa, može biti visok ili nizak, skladan ili hrapav, ne mislim na suštinu glasa, na sam zvuk, ne, držim se mističnog pozadi, sveta iz koga potiče… Dođavola, uostalom, s tim svetom pozadi! Uvek mora da postoji pozadi neki svet! Kog me se đavola to tiče? Nagel opet srknu vina pa nastavi dalje: - Tako ste se ućutali! Nemojte zbog ovog mog razmetanja o poznavanju ljudi da uvrtite neku bubu u glavu pa da se više ne usudite ni da maknete. He-hehe, to bi tek lepo izgledalo! A sad sam zaboravio šta sam hteo reći. The, onda ću vam reći nešto drugo što mi ne leži na duši, ali ću ipak govoriti sve dotle dok se ne setim onog što sam zaboravio. Gospode, šta ja trabunjam! Šta mislite o gospođici Kiland? Dajte, recite mi svoje mišljenje o njoj. Po mom mišljenju gospođica Kiland je tolika koketa da bi se u suštini radovala kad bi i drugi, što veći broj njih, sa mnom zajedno, pošli u smrt zbog nje. Eto, to je moje mišljenje. Divna je, da, takva je, i bio bi to sladak bol što bi se osetio kad bi ona stala da gazi nogama, da, i možda će doći dan kada ću je moliti za to, ne bih se smeo zakleti. Ali trenutak još nije došao, imam još vremena… Ali Bog neka mi se smiluje, još ću vas večeras zastrašiti svojim rečima! Jesam li vas uvredio, mislim vas lično? - Kad biste znali kako je gospođica Kiland lepo govorila o vama! Sreo sam je juče, dugo je razgovarala sa mnom… - Recite mi… ah, oprostite što sam vas prekinuo, da li možda i vi imate malo onog dara da čujete ono što podrhtava iza materijalnog zvuka u glasu gospođice Kiland? A sad sigurno jasno primećujete kako krasno trabunjam? Zar ne? Tako! Bilo bi mi milo da se i vi malo razumete u ljude, onda bih vam naime čestitao i rekao: nas smo dvojica, najviše nas je dvojica koji se razumemo malo u ljude, hajde, ujedinimo se u društvo, u malo udruženje, i ne iskorišćavajmo ovo znanje jedan prema drugom, jedan prema drugom, razumete li, tako da na primer ja nikad ne iskorišćujem svoje znanje prema vama, pa ma koliko vas pronicao, No, eto opet ste uznemireni i izgledate srditi! Nemojte se zavoditi mojim razmetanjem, pijan sam… Ali se slučajno sećam šta sam hteo malopre reći kad sam počeo da govorim o gospođici Kiland, iako mi nije ležalo na srcu. Zašto mi

se izmaklo moje mišljenje o njoj kad me niste pitali! Svakako sam vam pokvario raspoloženje; sećate li se kako ste bili veseli kad ste došli ovamo pre jedan čas? Sve ovo brbljanje dolazi od vina… Ali ne dajte mi da po drugi put zaboravim šta sam hteo reći: kad ste pričali o momačkoj večeri kod načelnika, sećate li se, o večeri kad su vas krstili, javila mi se, zaista čudno, misao da i ja takođe priredim momačko veče, da, dovraga, momačko veče za nekoliko zvanica, ne odustajem, biću u stanju, a i vi morate doći, računam svakako na vas. Možete biti sasvim mirni da vas neće opet po drugi put krstiti, pobrinuću se da se prema vama ponašaju s puno predusretljivosti i poštovanja; uopšte neće se lomiti ni stolice ni stolovi. Ali bih voleo da vidim jedne večeri nekoliko prijatelja kao svoje goste, i to što pre, recimo krajem nedelje. Šta mislite? Nagel je ponovo pio, popio je dve velike čaše. Minut ništa ne odgovori. Njegova prva detinja radost je očigledno iščezla i brbljanje svog domaćina izgleda da je slušao samo iz učtivosti. Stalno je odbijao da nešto popije. - Postali ste odjednom tako čudno mirni - reče Nagel. Sasvim je smešno, ali u ovom trenutku izgledate kao da se osećate dirnuti nečim, pogođeni nekom reči, nekim nagoveštenjem. Da, da li se ikad čulo nešto ovako, dirnut nečim! Primetio sam kako ste se baš sad malo trgli? Ah, ne; onda sam se prevario! Zar niste nikad pomislili kako mora biti na duši nekom tajnom falsifikatom kad mu jednog dana policijski činovnik stavi ruku na rame i pogleda mu u oči, a ne kaže ništa?… Šta da radim s vama, sve ste žalosniji i zakopčaniji? Nervozan sam danas i smrtno vas mučim, ali moram da govorim, to mi je navika kad sam pijan. I ne smete da odete, jer onda bih bio prinuđen da razgovaram jedan čas sa Sarom, devojkom, a to možda ne bi bilo uljudno, a da ne pominjem već da bi bilo dosadno. Hoćete li dozvoliti da vam ispričam jednu malu nezgodu? Moja priča je beznačajna, ali vas možda može malo zabaviti, a u isto vreme pokazaće vam moju sposobnost da shvatim ljude. He-he-he, zaista ćete čuti da ako iko ne može da pronikne ljude, onda sam to ja… u slučaju da vas ova moja izjava možda može razveseliti. Kratko i jasno: stignem jednom u London… da, ima uostalom otada tri godine, ne više… i upoznam se s nekom divnom mladom damom, ćerkom čoveka s kojim sam imao neki mali posao. Upoznao sam se sa damom prilično blisko, pune tri nedelje bili smo svakodnevno zajedno i postali dobri prijatelji. Jedno popodne trebalo je da mi pokaže London, i pošli smo, posetili smo muzeje, umetničke zbirke. spomenike i parkove, i veče je došlo pre no što smo krenuli kući. U međuvremenu prirodna potreba počela je da deluje na mene, došao sam, iskreno govoreći, u izvesnu nepriliku, kao što se može doći posle čitavog popodneva provedenog u šetnji. Šta da radim? Nisam mogao da izmaknem, a nisam hteo da molim za dozvolu da se udaljim za trenutak. Jednom reči:

popustio sam na licu mesta, prosto popustio, pustio sam prirodi na volju i naravno da sam do obuće bio sav mokar. Ali šta sam drugo, dovraga, mogao da učinim, recite mi? Imao sam srećom veoma dug ogrtač i nadao sam se da će moći da sakrije stanje u kome sam se nalazio. Ali slučaj je hteo da prolazimo pored jedne poslastičarnice u nekoj vrlo osvetljenoj ulici i, Bog neka mi pomogne, moja dama se zaustavi pred poslastičarnicom i zamoli me da joj uzmem nešto za jelo. No, ovo bi mogla biti sasvim razumljiva želja, pola dana šetali smo se unaokolo i bili potpuno iscrpljeni. Ali sam ipak morao da odbijem. Pogledala me je, našla je da je vrlo ružno što sam odbio, i zamolila me za razlog. Da, kažem onda, razlog je taj i taj, nemam novaca, nemam ni penija pri sebi, ni penija! Da, ovo je već bio razlog, nije se moglo poricati, a ni dama nije imala zaista novaca pri sebi, ni ona nije imala ni penija. Stajali smo tako, gledali se i smejali zbog naše neprilike. Ali se ona ipak odmah dosetila, bacila je pogled na kuće i rekla: Čekajte malo, ostanite tu jedan trenutak, imam prijateljicu na prvom spratu one kuće, ona nam može dati novaca! I zatim moja dama žurno otrča. Zadržala se samo nekoliko minuta, a za sve to vreme preživeo sam najteže muke. Kako dovraga da se ponašam kad se bude vratila s novcem? Nisam mogao ući u poslastičarnicu gde je svetlost tako strahovito bleštala i gde je bilo toliko dama i gospode; odmah će me izbaciti napolje, a ovo bi bilo još gore nego ono prvo. Mogao bih stisnuti zube i umoliti je da mi učini uslugu i da uđe sama, a ja da je pričekam. Prođe još dva minuta i moja dama se vrati. Bila je vrlo zadovoljna, čak jako vesela, i rekla jednostavno kako njena prijateljica nije kod kuće, što joj je uostalom svejedno, iskreno govoreći; moći će zaista da izdrži još nekoliko minuta, ta najviše za četvrt sata biće kod kuće i moći će odmah da večera. Zamolila me je takođe za izvinjenje što sam je morao čekati. A srećan sam ustvari bio ja, iako sam upravo bio skroz mokar i nastradao od šetnje. Ali sad dolazi najlepše od svega… da, možda ste već naslutili ostalo? Da, da, čvrsto verujem da ste već naslutili ostalo; ali ću ipak to ispričati: tek ove, 1891, godine jasno sam uvideo i shvatio koliko sam se glupo poneo. Ponovo sam razmišljao o čitavoj nezgodi i našao najveći smisao u svakoj sitnici redom; moja dama nije se popela uz stepenice, nije se uopšte ni pela na prvu sprat. Kad samo razmislim, otvorila je u ulazu vrata što vode na dvorište i iščezla; imam utisak da se iz dvorišta vratila kroz ista vrata, lagano i tiho. Šta to pokazuje? Ništa, naravno, ali zar to nije čudna okolnost što se nije pela na prvi sprat, već naprotiv otišla u dvorište? He-he-he, da savršeno razumete, vidim već, a ja, meni je palo na pamet tek 1891. godine, tek tri godine kasnije. Nećete me valjda osumnjičiti da sam to sve unapred smislio, da sam šetnju razvlačio što duže da bih doveo damu do krajnosti, da se naročito nisam mogao odvojiti od kakve skamenjene pećinske hijene u nekom muzeju, već sam se u tri maha navraćao da je bolje pogledam, a damu nikako nisam ispuštao iz očiju, da ne bi mogla da izmakne u

neko dvorište? Naravno da me ne sumnjičite? Neću poricati da bi moglo biti ljudi koji su u stanju da više vole i sami da trpe i da se ukvase od pasa do peta nego da propuste nastrano uživanje da vide neku mladu i ljupku damu kako podnosi užasne muke. Ali što se mene tiče, kao što rekoh, bilo mi je jasno tek ove godine, tri godine pošto se stvar dogodila. He-he-he, da, šta mislite? Tajac. Nagel uze vina i nastavi: - Možete li mi sad reći: kakve veze ima ova priča s vama, sa mnom i momačkom večerom? Ne, dragi prijatelju, sasvim izvesno, nema nikakve veze. Ali mi je tako palo na um da vam ipak ispričam, kao dokaz moje gluposti u pogledu ljudske duše. Ah, ljudska duša! Kako vam se čini što sam jedno lepo jutro, pre nekoliko dana, uhvatio sebe sama (Johan Nagel uhvatio sebe sama) prilikom šetnje ispred kuće konzula Andresena gore na brežuljku kako sračunavam koliko bi otprilike moglo biti od poda do tavanice u sobi za sedenje? Kako vam se čini? Ali i ovo je, ako smem tako da se izrazim, opet ljudska duša. Nikakva sitnica nije joj strana, za nju sve ima značaja… Kakav utisak, na primer, osetite kad se noću vratite kasno s nekog sastanka ili nekog pohoda i idete svojim omiljenim puteni, pa odjednom naletite na čoveka koji stoji u nekom uglu i gleda vas, okreće glavu za vama kad prođete i zadovoljava se da vas uporno gleda, ne rekavši ništa? Dodajem još sad na to da čovek ima crno odelo i da možete na njemu da vidite samo lice i oči, šta onda? Ah, mnogo štošta se dešava u ljudskoj duši!… Upadnete jedne večeri u neko društvo, recimo od dvanaest osoba, a trinaesta (može to biti neki telegrafist, neki siromašni student prava, trgovački pomoćnik, neki brodski kapetan, jednom rečju: osoba bez ikakvog značaja) a trinaesta sedi u uglu, ne učestvuje u razgovoru i ni na koji drugi način ne pravi ma kakvu buku; ali ova trinaesta osoba ima ipak svoju vrednost, ne samo za sebe i po sebi, već i kao društveni činilac. Baš zato što nosi takvo odelo, što sedi tako nemo, što joj oči bacaju prilično glupe i beznačajne poglede na ostale zvanice i što je njena uloga, opšte uzevši, tako malo značajna, baš zato ona doprinosi da društvo dobije svoj karakter. Baš zato što ništa ne govori, deluje negativno i stvara u sebi izvesnu senku sumornosti koja čini da gosti govore upravo takvim glasom a ne glasnije. Zar nemam pravo? Ova osoba može na taj način da postane najjači čovek u društvu. Ništa se ne razumem u ljude, kao što rekoh, ali me ipak često zanima da posmatram kako užasnu vrednost mogu da imaju najmanje sitnice. Tako sam jednom bio svedok kako neki sasvim strani, siroti inženjer, koji nikako nije otvorio usta… Ali to je druga stvar koja nema veze s ovom, sem što su obadve prošle kroz moju glavu i ostavile traga. Ali da ostanemo pri upoređenju: ko zna da li baš vaša večerašnja ćutljivost ne daje mojim rečima onaj poseban ton… bez obzira na moje beskrajno pijanstvo… da li me ovaj izraz što vam sad stoji na

licu, ovaj poludivlji i polunevini izraz vaših očiju izaziva da govorim baš ovako kako govorim! To je sasvim prirodno. Slušate ono što kažem… što kažem ja, pijan čovek… osećate se od izvesnog vremena na ovaj ili na onaj način dirnuti (da se poslužim već upotrebljenim izrazom dirnut) i osećam izvesno iskušenje da pođem još dalje i da vam bacim u lice još pola tuceta reči. Navodim ovo santo kao primer sitnica. Ne treba zanemarivati sitnice, dragi prijatelju! Za ime Božje, sitnice imaju ogromnu važnost… Napred! Sara je kucala, javljala je da je postavljeno za večeru. Minut se odmah diže. Nagel je sad bio primetno pijan i čak nije više govorio razgovetno; uostalom, neprestano je padao u protivurečnosti i trabunjao sve gore i gore. Zamišljene oči i nabrekle žile na slepoočnicama ukazivale su na mnoge misli što su mu se vrtele po glavi. - Da - reče - ne čudi me što hoćete da iskoristite priliku i da odete, posle sveg brbljanja što ste ga morali izdržati večeras. Ipak ima još stvari o kojima bih rado hteo da čujem vaše mišljenje. Tako mi niste uopšte odgovorili na pitanje šta u dnu svoje duše mislite o gospođici Kiland. Meni se ona čini kao najređe i najnepristupačnije biće, puno čari i čisto i belo kao sneg… zamislite pravi sneg od bele i čiste svile. Takva mi izgleda u mislima. Ako ste imali drugi utisak o onom što sam ranije rekao, onda je pogrešan… Dozvolite mi da popijem poslednju čašu u vašem prisustvu, nazdravlje!… Baš mi pade nešto na um. Ako imate strpljenja da se pozabavite sa mnom još samo dva minuta, biću vam zaista naročito zahvalan. Evo u čemu je stvar (priđite malo bliže, jer su u ovoj kući zidovi tanki) evo u čemu je stvar: smrtonosno sam zaljubljen u gospođicu Kiland. Sad sam rekao! Nije to samo nekoliko bednih i grubih reči, ali Bog na nebesima zna koliko sam ludo zaljubljen u nju i koliko patim zbog nje. Da, to je druga stvar, volim, patim, u redu, ne spada to ovamo. Tako! Ali se nadam da ćete strogo voditi računa o mojoj iskrenosti kako i zaslužuje; obećavate? Hvala, dragi prijatelju! Ali recite mi kako mogu biti zaljubljen u nju kad sam je sad malopre nazvao koketom? Može se pre svega zaista voleti koketa, nema šta. Ali ne zaustavljani se na tome. Ima još nešto. Kako ono beše, priznajete li da se razumete u ljude ili ne? Ako se zaista razumete u ljude, onda ćete razumeti i ono što ću vam reći: nemogućno mi je da mislim kako je gospođica Kiland zaista koketa, Ona je naprotiv vrlo prirodna osoba… šta kažete, na primer, što se onako otvoreno smeje iako nema sasvim bele zube! Ali u svakom slučaju mogu doprineti da se raširi mišljenje kako je gospođica Kiland koketa, ništa mi ne smeta. I ne činim to da bih joj škodio ili da bih se osvetio, već da bih se branio, činim to iz ljubavi prema sebi samom, zato što je nepristupačna za mene, zato što se ruga svim mojim naporima da me zavoli, jer je zaručena i vezana, izgubljena je, potpuno izgubljena. Vidite, ovo je, s vašom dozvolom, nova i

drugačija strana ljudske duše. Mogao bih joj prići na ulici i reći najozbiljnije u prisustvu više lica, prividno samo da bih je unizio i naškodio joj, mogao bih je pogledati i reći joj: Dobar dan, gospođice! Čestitam vam na čistoj košulji! Ta jeste li čuli nešto tako ludo! Ali bih mogao reći. Šta bih posle učinio… bilo da bih otrčao kući da jecam u maramicu, bilo da bih uzeo jednu ili dve kapi iz male bočice što je nosim u džepu prsnika… prelazim preko toga. Mogao bih isto tako da uđem jedne nedelje u crkvu dok njen otac pastor Kiland drži propoved, da se prošetam duž crkve, da se zaustavim pred gospođicom Kiland i kažem glasno: Da li biste mi dozvolili da opipam vaš puf? A, šta kažete? S pufom ne bih hteo ništa naročito da kažem, prosto samo jednu reč zbog koje bi morala da pocrveni; ali dozvolite mi da opipam malo vaš puf, rekao bih. A zatim bih mogao da padnem ničice i da je preklinjem da me učini srećnim pljunuvši na mene… Onda je zaista prestrašena; da, pristajem takođe da održim smeo govor, utoliko pre što govorim o pastorovoj kćeri pastorovu sinu. Oprostite mi, dragi prijatelju, nije to iz zlobe, ne iz čiste zlobe, već zato što sam pijan kao pingvin… Čujte: upoznao sam jednom nekog mladića koji je ukrao svećnjak, prodao ga starinaru i bacio novac na pijanku. Istina je, tako mi Bog pomogao; bio je to čak neki moj poznanik, rođak pokojnog pastora Herema. Ali kakve veze ima to s mojim odnosima prema gospođici Kiland? Ne, opet imate pravo! Ništa ne kažete, ali vidim da su vam usta puna reči koje biste hteli reći, i to je sasvim ispravna primedba s vaše strane. Ali da se vratimo na gospođicu Kiland: potpuno je izgubljena za mene i zbog toga ne žalim nju, već sebe. Pošto stojite tu potpuno trezni i proničete ljude, razumeli biste takođe ako bih jednog dana raširio po gradu sasvim lepo glas kako je gospođica Kiland sedela na mojim kolenima, kako sam tri noći uzastopce imao s njom sastanak na tačno određenom mestu tamo u šumi, i kako je posle toga ona primila poklone od mene. Zar ne, razumeli biste? Da, jer se đavolski razumete u ljude, dragi prijatelju, pa naravno, nema izgovora… Zar vam se još nikad nije desilo da jednog dana idete ulicom, idete zadubljeni u svoje nedužne misli, i da su svi, pre no što ste se i osvestili, stali da vas posmatraju, da vas ispituju od glave do pete? To je najmučnija prilika u kojoj se čovek može naći. Postiđeno skidate prašinu spreda i pozadi, krišom pogledate duž svog odela da se pregledate da ne šetate raskopčani, i toliko vas zahvataju predosećanja puna zebnje da Čak skidate i svoj šešir i bacate pogled da slučajno nije na njemu ostala zakačena ceduljica s cenom, iako je to stari šešir. Ali ništa ne pomaže, ne nalazite ništa neuredno na sebi i morate lepo da izdržite da vas svaki krojački šegrt i svaki poručnik zagleda do mile volje… Ali, dragi prijatelju, ako je ovo paklena muka, šta bi se reklo na poziv za saslušanje… Ne, jeste li se opet trgli? Niste li se trgli? Učinilo mi se sasvim jasno da sam primetio mali trzaj na vama… no, ali biti pozvan na saslušanje, biti stavljen pred policajca lukavog kao sam đavo, biti podvrgnut

unakrsnim pitanjima pred publikom, gde se pomoću dvanaest raznih zaobilaznih puteva dolazi na istu tačku, oh, kakvo odabrano uživanje za onoga koji nema nikakve veze s ćelom stvari, već samo sedi i sluša! Zar ne, i tu se slažete? … Bogzna da li nema još čaša vina ako iscedim bocu… Ispi poslednji ostatak vina i nastavi: - Treba uostalom da vas umolim za izvinjenje što neprestano menjam predmet razgovora. Ovi mnogobrojni i iznenadni skokovi misli potiču sigurno delimično od toga što sam tako pijan, ali delimično i od toga što je to svakako moj nedostatak. Stvar je u ovome: samo sam običan agronom, učenik kravarske akademije, ja sam mislilac koji nije naučio da misli. Nećemo ići u ove pojedinosti, one vas ne zanimaju, a što se mene tiče, dobro ih znam i upravo su mi odvratne. Znate šta, kad sam ovde i mislim raznorazne stvari i ispitujem sebe sa svih strana, ide to često tako daleko da sebe glasno nazovem Rošforom, udarim se u grudi i nazovem sebe Rošforom. A šta ćete tek kazati ako vam ispričam kako sam jednom poručio pečat s morskim prasetom? … Ovo me podseća na jednog čoveka koga sam u svoje vreme upoznao kao časna, sasvim obična i cenjena studenta filologije na nekom nemačkom univerzitetu. Sasvim je propao, za dve godine postao je pijanica i pisac romana. Kad bi ga neki nepoznati sreli i upitali šta je, odgovarao bi kako je činjenica. Ja sam činjenica! govorio je i uspijao usne iz čiste nadmenosti. Ali to vas ne zanima… Govorili ste o nekom čoveku, nekom misliocu koji je naučio da misli ili sam to ja govorio? Izvinite, zaista sam mrtav pijan; ali ne mari ništa, neka vas to ne muči. Rado bih, uostalom, tražio dozvolu da objasnim ono s misliocem koji ne zna da misli. Ukoliko sam razumeo vašu izjavu, hteli ste da ga napadnete. Da, zaista sam imao određen utisak, govorili ste podrugljivim glasom; ali čovek što ste ga pomenuli zaslužuje da se pogleda malo kao celina. Na prvom mestu bio je velika budala. Da, da, moram ostati pri tome, bio je budala. Nosio je uvek dugu crvenu kravatu i smeškao se iz čiste nastranosti. Bio je toliko nastran da se toliko puta zadubio u knjigu kad bi neko došao k njemu, iako nikada nije čitao. Išao je bez čarapa, samo u obući, tek da bi sebi mogao dozvoliti da nosi ružu u rupici kaputa. Takav je bio. Ali najlepše od svega bile su one slike, slike skromnih, ljupkih zanatlijskih kćeri, na kojima je pisao neka uzvišena i zvučna imena, prosto da bi proizveo utisak kako ima ta i ta otmena poznanstva. Tako je na jednoj slici napisao čitkim slovima „Gospođica Stang”, da bi se pomislilo kako je u srodstvu s ministrom, iako bi se ono lice moglo u najboljem slučaju zvati Lie ili Haug. He-he-he, šta da se misli o ovakvom razmetanju? Zamišljao je kako se svet bavi njime, kako ga kleveta. Ljudi me klevetaju! govorio je. He-he-he, mislite li zaista da je nekome pričinjavalo zadovoljstvo da ga kleveta? Desilo se jednog dana da je ušao u radnju nekog draguljara s dve upaljene cigare. S dve

cigare! Jednu je držao u ruci a drugu u ustima, ali obadve je pušio, i kao mislilac koji nije naučio da misli, nije ni pitao… - Sad moram da idem - reče najzad Minut tiho. Nagel se odjednom diže. - Morate li da idete? - rekao je. - Hoćete li zaista da me sad ostavite? Da, ova priča je bez sumnje zato tako duga što treba videti čoveka kao celinu. Ali, ostavimo je onda za drugi put. Ah, ne, zaista hoćete sad da idete? Čujte: hiljadu puta hvala za večeras! Jeste li čuli? Sad sam sasvim čudno pijan; kako upravo izgledam? Uzmite palac, stavite ga pod lupu i posmatrajte prizor, a? Da, razumem vaš izraz; đavolski ste pametan čovek, gospodine Gregore, i za mene je praznik kad posmatram vaše oči, toliko su nevine. Zapalite još jednu cigaru pre no što pođete. Kad ćete opet doći? Dovraga, istina je, morate doći na momačko veče, čuli ste! Neće vam ni dlaku na glavi dirnuti… Ne, moram vam reći: biće samo malo prijatno društvo, cigara, čaša, razgovor, i devet puta devet ura! za otadžbinu, za volju doktoru Stenersenu, zar ne? Biće lepo. I imaćete pantalone o kojima smo govorili, neka me đavo nosi. Ali pod uobičajenim uslovom, naravno. Zahvaljujem vam za večerašnje strpljenje. Dozvolite da vam stegnem ruku! Upalite novu cigaru, čoveče… Čujte, još jednu reč: nemate ništa da tražite od mene? Inače, ako što imate. Ne, dobro, kako hoćete. Laku noć, laku noć!

11. Osvanuo je 29 jun. Bio je ponedeljak. Toga dana dogodi se nekoliko neobičnih stvari; u gradu čak iskrsnu neka strana osoba, neka dama u velu koja iščeze nakon dva časa bavljenja, postoje načinila nekome posetu u gostionici… Već od rana jutra Nagel je zadovoljno pevušio i zviždukao po sobi. I dok se oblačio, zviždao je vesele melodije kao da ga je nešto veoma radovalo. Čitav prethodni dan bio je ćutljiv i tih, posle zaista teškog pijanstva što gaje doživeo u društvu Minuta u subotu uveče. Krupnim koracima prelazio je sobu s kraja na kraj i popio veliku količinu vode. Kad je u ponedeljak ujutru izišao iz gostionice, još je pevušio i izgledao izvanredno zadovoljan; u nastupu nepomućene radosti oslovio je čak i neku ženu koja je stajala pod stepenicama, i dao joj nekoliko novčića. - Možete li mi reći gde bih mogao da nabavim violinu? upitao ju je. - Znate li da li ima nekog u gradu ko svira violinu? - Ne, ne znam - odgovori žena začuđeno. Nije znala, ali joj je Nagel od radosti ipak dao nekoliko novčića i brzo se udaljio. Video je Dagni Kiland kako s crvenim suncobranom izlazi iz jedne radnje i pohitao za njom. Bila je sama. Duboko ju je pozdravio i oslovio. Odmah je po običaju sva planula u licu i pružila suncobran malo napred da bi sakrila rumen. Govorili su najpre o svojoj poslednjoj šetnji po šumi. Bila je malo neoprezna, jer je zaista nešto nazebla, iako je vreme bilo vrlo toplo, i još nije sasvim dobro. Rekla je to otvoreno i iskreno kao da se poverava nekom svom starom poznaniku. - Ali nećete žaliti, zar ne? - reče i neposredno se dotače predmeta. - Ne odgovori začuđeno ne, ne žalim; otkud vam to pade na um? Ne, noć je bila zanimljiva, čak lepa. Bože moj, iako sam se neprestano plašila one Varljive vatre, o kojoj ste pričali. Sanjala sam posle toga o onom čoveku. Užasan san! I onda su neko vreme razgovarali o Varljivoj vatri. Nagel je danas rado brbljao, priznao je da i sam takođe ima smešne nastupe nemog užasa od

ponečeg; često, na primer, ne može da se popne uz stepenice a da se pri svakom koraku ne osvrne i ne pogleda da li neko ide za njim. Šta je to? Ah, šta je to? Nešto tajanstveno, nešto čudno, što sirota „sveznajuća” nauka u svojoj ukočenosti i nezgrapnosti ne može da shvati, dah neke nevidljive moći, dejstvo slepih životnih snaga. - Znate li - rekao je - da bih u ovom času mogao imati volju da skrenem s ove ulice u drugu, jer one kuće, oni međaši s leva i one tri kruške u vrtu sreskog sudije, sve te stvari imaju neprijatan uticaj na mene, ispunjavaju me nekom potmulom patnjom. Kad idem sam, nikad ne idem ovom ulicom, izbegavam je pa makar morao i da zaobilazim. Šta je to? Dagni se nasmeja. Ne zna, ali doktor Stenersen bi svakako rekao: nervoza i praznoverica. - Sasvim tačno, tako bi rekao! Kakva je to podla glupost! Dođete jedne večeri u neki grad, recimo u ovaj grad, zašto da ne? Sutradan načinite šetnju ulicama i pogledate ga prvi put. Prilikom ove šetnje neke ulice i neke kuće izazivaju u vama neko odbijanje, dok prema drugim ulicama i drugim kućama osećate izvesnu privlačnost, neku radost i prijatnost. Nervoza? Pretpostavljam da imate živce kao konopce, da uopšte ne znate šta je nervoza? Onda! Idete tako ulicama, sretnete stotinu lica i prolazite ravnodušno pored njih; ali odjednom kad prispete dole kod pristaništa i zastanete ispred neke male, siromašne prizemne kuće, bez zavesa, ali s nekoliko belih cvetova u prozorima dolazi vam u susret neki čovek koji vas odmah na neki način zaokupi. Gledate čoveka, a on gleda vas. Na njemu nema ništa neobično, sem što je siromašno odeven i ide pomalo pognuto; prvi put ga srećete u svom životu i javlja vam se neko čudno nadahnuće da se taj čovek zove Johan. Baš Johan. Zašto vam se čini da se zove baš Johan? Ne možete sebi da objasnite, ali vidite to na njegovim očima, primećujete po pokretima njegovih ruku, čujete u zvuku njegovih koraka; i to ne potiče možda od toga što ste nekada sreli nekog čoveka koji je ličio na ovog i koji se zvao Johan, ne, to ne dolazi otud. Jer niste nikada sreli neku osobu na koju bi vas ovaj čovek podsećao. Ali ostajete i dalje tu sa svojim čuđenjem i svojim zagonetnim utiskom, i ne možete ništa da objasnite sebi. - Jeste li naišli na ovakvog čoveka u gradu? - Ne, ne požurio je da odgovori pretpostavljam samo ovaj grad, onu prizemnu kuću i takva čoveka, sve to uzimam samo kao pretpostavku. Ali, zar nije to čudno?… Onda se dese druge neobične stvari: Dođete u neki strani grad i uđete u neku nepoznatu kuću, recimo u gostionicu u kojoj još nikad niste bili. Odjednom imate veoma jak utisak da je u svoje vreme, možda još pre mnogo godina, bila apoteka u toj kući. Otkud vam baš takav utisak? Nema ničeg što bi vas podsećalo na apoteku, niko vam nije rekao, ne oseća se ni miris lekova,

nikakva, nikakav trag regala na zidovima i nikakvi otisci od tezge na podu. Pa ipak u svom srcu osećate da je pre mnogo godina bila apoteka u ovoj kući! Ne varate se, za trenutak puni ste nekog tajanstvenog saučesništva koje vam otkriva skrivene stvari. Možda vam se nešto ovako nije nikad desilo? - Nisam na to ranije mislila. Ali sada, kad o tome govorite, čini mi se da mi se već desilo. U svakom slučaju često osećam strah od mraka, plašim se bez razloga. Ali to je možda nešto drugo. - Bogzna šta je jedno a šta drugo! Događa se toliko stvari između neba i zemlje, neobičnih, divnih i jedinstvenih stvari i potpuno neobjašnjivih naslućivanja, nemih užasa zbog kojih drhtite od strepnje. Zamislite da čujete kako po noći neko ide i trlja se o zidove. Potpuno ste budni, pušite lulu i sedite za stolom rasplinutih čula. Puna vam je glava planova koji vas zaokupljaju, i izvanredno ste zauzeti razmatranjem tih svojih planova. Tada odjednom sasvim jasno čujete kako se neko šunja duž zida, napolju duž drvenih oplata, ili čak u vašoj sobi, tamo kraj peći gde možda vidite i neku senku na zidu. Dignete štit na lampi da bi bilo vidnije i odete do peći. Stanete pred senku i ugledate neku vama nepoznatu osobu, nekog čoveka srednjeg rasta s crno-belim vunenim šalom oko vrata i potpuno modrim usnama. Liči na žandarma trefa u norveškim kartama. Pretpostavljam da vam je radoznalost jača od straha, pođete na čoveka da ga jednim jedinim pogledom zbrišete; ali se on i ne miče, iako ste mu tako blizu da vidite kako trepće očima, a povrh svega živ je kao i vi sami. Onda počnete sa šaljive strane i, mada ga nikad ranije niste videli, kažete mu ovako: Nije li vam slučajno ime Homan, Bernt Homan? I kako vam ne odgovara, odlučite da ga zovete Homan i kažete: zašto dovraga ne biste bili izvesni Bernt Homan? I onda mu se rugate. Ali se on nikako ne miče, i vi ne znate više šta da radite s njim. Zato ustuknete korak nazad, upravite pisak lule u njega i kažete: be! Ali on ne razvlači usne u osmeh. Da, i sad je prevršilo, naljutite se i zadate mu dobar udarac. I opet izgleda da se čovek nalazi tu, negde u blizini, ali vaš ga se udarac izgleda nimalo ne tiče. Nije pao, gurnuo je obe ruke u džepove, dobro ih zabio u džepove, uzdigao ramena i načinio lice kao da bi hteo reći: Šta sad? Toliko ga je malo kosnuo udarac što ste mu ga zadali. Šta sad! odgovarate tada besno i udarate ga u stomak. I tada doživite ovo: nakon poslednjeg udarca čovek počinje da se rasplinjuje, tu ste i gledate sopstvenim očima kako malo pomalo nestaje, kako postaje sve nejasniji, i naposletku od njega ostaje samo još stomak koji takođe iščezava. Ali sve vreme čovek je držao pesnice u džepovima i gledao vas onim prkosnim izrazom koji je izgledao kao da govori: Šta sad? Dagni se opet smejala. - O, doživljavate tako čudne stvari! Da, a šta sad? Šta je bilo dalje, najzad? - Evo, kad ste opet seli za sto i nastavili da se bavite svojim planovima,

opazite da ste izubijali ruku o zid… Ali sam hteo reći ovo: pričajte sutradan ovaj slučaj poznanicima, imaćete šta i da čujete. Spavali ste, odgovoriće vam. He-hehe, pa da, spavali ste, iako Bog i svi njegovi anđeli znaju da niste spavali. Samo bukvaračka mudrost i sirovost može to da nazove snom, iako ste potpuno budni stajali kod peći, pušili lulu i razgovarali s nekim čovekom. Zatim dolazi lekar. Izvanredan je lekar, uspijenih usana i nadmoćna držanja predstavlja nauku. Pa to je, veli, samo nervoza, samo nervoza, kaže. Ah, Bože kakva komedija! Dobro, pa to je samo nervoza, govori. Za lekarov mozak stvar je od toliko i toliko dimenzija, toliko palaca visine i toliko palaca širine, nešto što se može rukom dohvatiti, dobra, debela nervoza. I prepisuje gvožđe i kinin na parče tu hartije i izleči vas odmah s nogu. I tako to biva! Ta zamislite samo tu nezgrapnost i seljačku logiku da se sa svojim dimenzijama i svojim kininom prodre u oblast u kojoj ni fini i mudri duhovi nisu mogli da sebi objasne stvar. - Izgubićete dugme - reče. - Dugme? Smešeći pokaza prstom na njegovom kaputu dugme koje je visilo i klatilo se na koncu. - Kad biste ga sasvim otkinuli? Ubrzo ćete ga izgubiti. Poslušao je, izvukao nož iz džepa i presekao konac. Kad je vadio nož, ispade mu iz džepa nešto sitnine i orden prikačen za traku u bednom stanju. Brzo se sagnu i pokupi novac, dok je ona stajala i posmatrala ga. Zatim je rekla: - Je li to neki orden? Ta kako ga samo držite, pogledajte traku! Kakav je to orden? - Orden za spašavanje… Ali ne smete još pomisliti da se možda nekom mojom zaslugom nalazi u mom džepu. Obična obmana. Pogledala gaje. Lice mu je bilo potpuno spokojno, oči sasvim lepo otvorene, kao da nimalo ne lažu. Držala je još uvek orden u ruci. - Hoćete sad opet da počnete! - rekla je. - Ako ga niste zaslužili, kako ga onda možete čuvati i nositi tako uza se? - Kupio sam ga! - uzviknuo je i nasmejao se. - Moj je, moja svojina, imam ga kao što imam i perorez, dugme na kaputu. Zašto bih ga morao baciti? - Ali da ste orden kupili! - reče ona. - Da, obmana, ne poričem; ali šta se sve često ne čini. Jednom prilikom nosio sam ga na grudima čitav dan, dičio se njim, primio zdravicu za njega, hehe-he-he-he. Jedna vrsta obmane može biti isto toliko dobra koliko i druga? - Ime je ostrugano - kaza ona opet. A on iznenada promeni izraz lica i pruži ruku za orden.

- Ime je istrugano? Nemoguće; dozvolite da vidim. Samo se u mom džepu moglo dogoditi. Nosio sam ga zajedno sa sitninom, eto to je. Dagni ga pogleda nepoverljivo. Nagel odjednom puče prstima i uzviknu: - Kako samo mogu da budem rasejan! Ime je istrugano, imate pravo, kako sam samo mogao da zaboravim! He-he-he, sam sam istrgao ime, sasvim tačno. Ta nije moje ime bilo urezano na njemu, već ime sopstvenika, ime spasioca. Odmah sam ga skinuo, čim sam došao do ordena. Molim vas da mi oprostite što vas odmah nisam obavestio, nisam imao nameru da lažem. Baš sam mislio na nešto drugo: zašto ste odjednom postali tako nervozni zbog dugmeta koje samo što nije otpalo? Pa šta da je i palo? Da li bi to bio odgovor na ono što sam rekao o nervozi i nauci? - Ipak je čudnovata iskrenost što je neprestano pokazujete prema meni rekla je ne odgovarajući na pitanje. Ne vidim šta ste time hteli. Vaša shvatanja su nešto malo neobična; u krajnjoj liniji nagoveštavate mi da je sve skupa samo obmana, ništa nije plemenito, ništa čisto, ništa veliko; je li to vaše mišljenje? Može li zaista biti baš svejedno da li se kupuje orden za toliko i toliko kruna ili se zasluži nekim delom? Nije odgovorio. Nastavila je sasvim lagano i ozbiljno: - Ne razumem vas. Kad vas čujem, pitam se ponekad da li ste zaista razumni. Izvinite što vam tako kažem! Svaki put me sve više onespokojavate, sve više zbunjujete; pomućujete mi sve moje pojmove, bilo o čemu da govorite uvek postavljate stvari na glavu. Otkuda to? Nisam srela nikoga ko bi mi u svemu ovoliko protivurečio. Recite mi onda: koliko i vi sami mislite onako kako govorite, šta mislite u duši? Pitala gaje tako ozbiljno i tako vatreno da se trgao. - Kad bih imao nekog boga - rekao je - onda nekog boga koji bi za mene značio nešto uzvišeno i sveto, zakleo bih se u njega da iskreno mislim sve ono što sam vam rekao, potpuno sve, i da sam uvek mislio najbolje čak i kad sam vas zbunjivao. Kad smo poslednji put govorili, rekli ste mi kako sam u protivurečnosti sa svim onim što ostali ljudi misle o stvarima. Da, istina je, priznajem da sam u živoj protivurečnosti i da ni sam to ne razumem. Ali nikako nisam u stanju da shvatim kako svi ostali ljudi ne misle o stvarima kao ja. Toliko mi jasna i prozirna izgledaju ova pitanja i toliko blistavo jasno vidim njihovu uzajamnu vezu. Tako mislim u duši, gospođice, kad bih samo mogao učiniti da mi verujete, sad i uvek! - Sad i uvek, ne, neću da vam obećam. - Beskrajno mnogo mi je stalo do toga - rekao je. Stigli su do šume, hodali su tako blizu jedno uz drugo da su im se rukavi

dodirivali. Vazduh je bio tako miran da su mogli govoriti sasvim tiho. Ovdeonde zacvrkutala bi neka ptica. Onda se Nagel neočekivano zaustavi i zadrža i nju. Kako sam čeznuo za vama ovih dana! - reče. - Ne, ne, nemojte se tako plašiti; neću skoro ništa reći i neću ništa postići, u ovom pogledu ne uobražavam nimalo. Možda me, uostalom, čak i ne razumete, počinjeni pogrešno i prebacujem se, kažem ono što ne bih hteo reći… Kad je ućutao, odvratila je: - Kako ste danas čudni! I onda je htela da pođe. Ali ju je on ponovo zadržao: - Draga gospođice, čekajte malo! Budite malo strpljivi danas sa mnom! Plašim se da govorim, bojim se da me ne prekinete i kažete: odlazite! Pa ipak sam o svemu premišljao juče nekoliko časova. Gledala ga je sve začuđenije i upitala: - Šta hoćete time? - Šta hoću time? Smem li da vam kažem pravim rečima? Hoću ovo… ovo, da vas volim, gospođice Kiland. Upravo ne mogu da razumem što vas to toliko čudi, i ja sam čovek od krvi i mesa, sreo sam vas, očarali ste me, nema tu ništa čudno? Druga je stvar da li vam možda nisam smeo priznati. - Ne, niste smeli. - Ali na šta sve ne može čovek biti prisiljen? Čak sam vas klevetao samo iz ljubavi prema vama, nazvao sam vas kokotom i pokušao da vas unizim, prosto da bih se utešio i da bih sebe uverio kako nisam ništa izgubio, jer sam znao da ste nedostižni za mene. Evo vas već peti put susrećem i nisam se odao sve do ovoga puta, iako sam to mogao učiniti već prvi put. Sem toga, danas je i moj rođendan, dvadeset i devet mi je godina, i srećan sam, pevao sam otkako sam jutros otvorio oči. Mislio sam… pa naravno da je smešno što čovek i tako glupe stvari može da izmisli, ali sam mislio: ako je danas sretneš i ako joj sve priznaš, možda ti neće škoditi, jer je danas i tvoj rođendan. Ta možeš joj i ovo reći, i možda će na ovakav dan biti sklonija da ti oprosti. Smešite se? Ta znam koliko je smešno; ali sad se nema kuda. Prinosim vam svoj danak, isto kao i drugi. - Zaista je žalosno što vam se danas desilo rekla je. Ove godine niste imali sreće na svoj rođendan. Više vam ne mogu reći. - Ne, naravno… Bože, kakvu moć imate! Razumem da radi vas može čovek biti naveden na štošta. Čak i sada kad ste izgovorili ove poslednje reči, koje nije baš bilo veselo čuti, čak i tada je vaš glas bio kao pesma. Bilo mi je stvarno kao

da u meni počinje da cveta. Kako je to čudno! Znate li da sam po noći bludio oko vaše kuće i pokušao da vas nazrem kroz prozor, da sam kleknuo ovde u šumi i molio Boga za vas, i to ja koji inače ne verujem u Boga. Vidite li ovu jasiku? Izabrao sam sad da se baš ovde zaustavim zato što sam baš ispod te jasike klečao nekoliko noći, smrvljen očajanjem, glup i nemoćan, samo zato što ste neprestano zaokupljali moje misli. Ovde sam vam govorio laku noć svako veće, klečao i molio vetar i zvezde da vam odnesu moj pozdrav, i verujem da ste ga u snu morali osetiti. - Zašto ste mi rekli sve ovo? Zar ne znate da sam… - Da, da! - prekinuo ju je veoma uzbuđeno. Znam šta hoćete da kažete: da pripadate drugom već odavno i da sam takođe nečasna osoba koja vam se nameće sada kad je dockan… zašto ne bih znao? Pa zašto sam vam onda rekao sve ovo? Eto, da bih na vas uticao, da bih na vas učinio utisak i da bih vas naveo na razmišljanje. Tako mi Boga, istinu vam sad govorim, ne mogu drugačije. Znam da ste zaručeni, da imate verenika koga volite i da ne mogu ništa postići; da, ali sam ipak hteo da malo utičem na vas, nisam hteo napustiti svaku nadu. Zamislite ovakvu misao: da napustim svaku nadu, i možda ćete me onda bolje razumeti. Kad sam vam maločas rekao kako ne očekujem ništa da postignem, lagao sam. Rekao sam vam samo da bih vas privremeno umirio i da bih dobio u vremenu, da ne biste odjednom osetili suviše veliku strepnju. Draga, brbljam li gluposti? Neću da kažem kako ste ikada dali ma kakvu nadu, a zaista nisam nikad ni uobražavao da bih nekoga mogao istisnuti. Ah, nikad mi to nije ni palo na um. Ali u tužnim časovima mislio sam: da, verena je i uskoro će otputovati, zbogom; ali opet nije još sasvim izgubljena, još nije otputovala, još se nije udala, još nije mrtva; ko zna! I ako bih sve pokušao, možda bi još bilo vremena! Postali ste moja stalna misao, moja nasilna misao, idem i vidim vas u svim stvarima, sve plave reke nazivam Dagni. Ne verujem da je prošao i jedan dan ovih sedmica a da nisam mislio na vas. U ma koje doba dana bilo da iziđem iz gostionice, čim otvorim vrata i stanem na terasu, kroz moje srce prolazi ovakva nada: Možda ćeš je sada sresti! I svuda se osvrćem za vama. Ne, ne razumem ovo više, ne znam šta da radim. Verujte mi, ako sam se sada predao, nisam se predao bez otpora. Pa ipak to nimalo ne hrabri što čovek zna u svojoj duši da su njegovi napori žalosno propali, a opet ne može da propusti da se ne usiljava; i zato se bori protiv toga do poslednjeg trenutka. I kad ništa ne pomaže! Može čovek izmisliti toliko stvari, kad čitavu noć sedi na prozom svoje sobe i ne može da zaspi. Drži knjigu u ruci a ne čita; neprestano steže zube sve više i pročita tri reda, a onda ne može dalje i zatvara knjigu odmahnuvši glavom. Srce divlje bije, nemo šapće za sebe tajanstvene, slatke reči, izgovara jedno ime i ljubi ga u mislima. A časovnik izbija dva, četiri, šest; onda hoće jednom da svrši i odlučuje

da prvu priliku što naiđe iskoristi da se usudi za skok i da sve prizna… Kad bih sad smeo da vas molim za nešto, molio bih vas da ćutite. Volim vas, ali ćutite, ćutite. Pričekajte tri minuta. Zaprepašćeno gaje gledala i nije izustila ni jednu jedinu reč. - Ne, mora da ste poludeli! - rekla je i odmahnula glavom. I sva smućena i bleda, da su joj oči izgledale plavičaste kao led, dodala je: Znate da sam već verena, setili ste se i pošli odatle, pa opet… - Dabome da znam! zar bih mogao da zaboravim njegovo lice i njegovu uniformu? Zaista je lep čovek, i ne mogu da mu pronađem nedostatke, ali bih ipak mogao sasvim lako da mu poželim da umre i iščezne. Šta mi koristi što stotinu puta kažem sebi: ovde nećeš uspeti. Milije mi je da ne mislim na ovu nemogućnost, pa kažem sebi: zašto da ne, mogao bih ipak nešto postići, može štošta da iskrsne, ima još nade… Zar ne, ima još nade? - Ne, ne, nemojte me dovoditi do očajanja! - uzviknula je. - Šta hoćete od mene? Na šta mislite? Mislite li da treba… Gospode Bože, ne govorimo više o tome, budite dobri. Idite sad! Eto, sve ste upropastili s nekoliko glupih reči, upropastili ste i sav naš razgovor, jer se više ne možemo sastajati. Zašto ste to učinili? Da sam to znala! Da, da, ne govorite više o tome, molim vas i sebe radi i vas radi. Shvatate vrlo dobro da vam ništa ne mogu biti; ne pojmim kako ste uopšte mogli da mislite drugačije. Samo neka ovo duže ne traje! Treba da otputujete i da me prebolite. Gospode Bože, toliko mi je žao vas; ali drugačije ne bih mogla da postupim. - Treba li to da znači zbogom? Vidim li vas poslednji put? Ne, ne, čujte! Obećavam da ću biti miran, da ću govoriti o svačem drugom, a nikad više o ovome, onda ćemo se opet videti? Pošto ću biti sasvim miran? Moglo bi to da bude jednom kad možda budete umorni od svih ostalih; samo da ne bude danas poslednji put. Opet odmahujete glavom, svojom divnom glavom, eto opet odmahujete. Šta sve, sve je nemogućno… Čak i kad ne biste hteli da mi dozvolite, ali biste ipak odgovorili sa da i slagali me da biste me samo malo obradovali. Danas će biti tužno, vrlo tužno, iako sam jutros pevao. Samo još jednom! - Nemojte da me molite, jer ne mogu da vam obećam. Sem toga, čemu sve to? Idite sad, molim vas. Možda ćemo se videti, ne znam, može se lako desiti. Ne, idite sad, čujte uzviknula je nestrpljivo. Učinićete mi zbija dobro dodala je. Tajac. Stajao je i ukočeno je gledao, grudi su mu se burno nadimale. Zatim je prikupio svu snagu i pozdravio; ispustio je kapu na zemlju, odjednom je zgrabio njenu ruku koju mu nije pružila, i jako je stisnuo. Lako je kriknula, a on ju je odmah pustio, nesrećan, sav očajan što joj je naneo ovaj bol. Stajao je i gledao za njom kako odlazi. Još nekoliko koraka i onda će iščeznuti! Rumen mu obli lice, do krvi je ugrizao usne i pošao, okrenuo joj je leđa s gnevnom plahovitošću. Na

kraju krajeva ipak je čovek; dobro je, sve je dobro, zbogom… Iznenada se ona okrete i reče: - I ne smete noću da obilazite oko parohije. Dragi, zaista ne smete. Zbog vas je dakle Bisk nekoliko noći tako besno lajao. Jedne noći tata zamalo nije ustao. Nemate pravo na to, čujte. Da, ipak se nadam da nećete da navučete neku nesreću na nas dvoje. Samo ovo nekoliko reči; ali na zvuk njena glasa gnev ga prođe, odmahnuo je glavom. - Pa ipak je danas moj rođendan - reče. Zatim pokri lice rukom i ode. Gledala je za njim, oklevala trenutak i onda potrčala natrag. Uhvatila gaje za ruku. - Oprostite mi, ali mi je drugačije nemogućno, ne mogu vam ništa biti. Ali ćemo se možda kasnije sresti; ne verujete? Ali sad moram da idem. Okrenula se i žurno udaljila.

12. Neka dama u velu išla je od pristaništa gde se upravo iskrcala iz parobroda. Uputila se pravo prema gostionici Central. Nagel je slučajno stajao na prozom svoje sobe i gledao napolje. Inače je ćelo popodne neumorno hodao tamo-amo po sobi i samo je nekoliko puta stao da popije čašu vode. Obrazi su mu bili neobično rumeni, grozničavo rumeni, a oči gorele. Iz časa u čas mislio je samo jedno isto: na svoj poslednji susret s Dagni Kiland. Za trenutak je hteo sebe da ubedi kako jednostavno može da pođe svojim putem i da zaboravi na sve. Otvorio je kovčeg i izvukao hartije, nekoliko mesinganih instrumenata, flautu, nekoliko svezaka muzičkih nota, haljine u kojima se nalazilo i sasvim novo žuto odelo, isto onakvo kao što je imao na sebi, i razne druge stvari, i sve ih raširio po podu. Da, hteo je da otputuje, grad mu se nije više sviđao, nije više nikad bilo istaknutih zastava, ulice su bile mrtve; zašto da ne otputuje? A sem toga, kog vraga je uopšte morao da tu zabada svoj nos? Pa to je gnezdo gavrana, zabačeni ugao sa sitnim, dugouhim ljudima. Ali je ipak dobro znao da neće moći da otputuje, hteo je bar time da sebe malo pridigne i da sam sebe prevari. Utučeno je spakovao svoje stvari i stavio kovčeg na sto. Onda je potpuno smućene glave nastavio da hoda od vrata do prozora i opet natrag, i tako neprestano, užurbana koraka, dok je časovnik ispod njega izbijao udar za udarom. Najzad izbi šest časova… Kad se zaustavio kod prozora i ugledao damu s velom kako se baš penje uz hotelske stepenice, potpuno se izmeni u licu i nekoliko puta uhvati se za glavu. Pa šta, zašto da ne? I ona ima isto toliko prava kao i on da poseti ovo mesto. Šta se to njega tiče; imao je drugih briga, a sem toga njih dvoje nemaju ništa više zajedničkog. Odmah se prisili da bude miran, sede na stolicu, diže s poda neke novine i stade ih gledati ovde-onde kao da ih čita. Nije prošlo ni minut-dva kad Sara otvori vrata i predade mu kartu na kojoj je olovkom bilo napisano: Kama. Samo Kama. Diže se i siđe. Dama je stajala u hodniku; imala je veo. Nagel se nemo pokloni pred njom.

- Dobar dan, Simonsene! - rekla je jasnim i uzbuđenim glasom. Simonsen je rekla. Trgao se, ali se brzo opet pribrao i pozvao Saru: - Gde bismo mogli biti na miru za trenutak? Uvela ih je u sobu kraj trpezarije, gde je dama odmah klonula na stolicu, čim su se vrata zatvorila. Bila je veoma uzbuđena. Njihov razgovor bio je nevezan i nejasan, s pola reči čiji su smisao samo oni razumeli i koje su ih mnogo podsećale na prošlost. Sreli su se ranije i upoznali. Ovaj susret nije trajao ni pun čas. Dama je govorila više danski nego norveški. - Izvini što te još nazivam Simonsenom - rekla je. - Staro, ljupko ime iz milošte. Kako je samo staro i ljupko. Kad god ga pomenem u sebi, vidim te živog pred očima. - Kad ste stigli? - upita Nagel. - Sad, upravo sad, maločas; došla sam parobrodom… Odmah ću otputovati. - Baš odmah? - Čujte - rekla je - radujete se što ću opet odmah otputovati; mislite li da ne primećujem… No, šta da radim sa svojim grudima, recite? Pogledajte ovde, ne, više gore! A, kako vam se čini? Mislim da se malo pogoršalo od poslednjeg puta; zar ne? Ah, svejedno… Izgledam li uljudno? Recite mi. Kako mi stoji kosa? Možda sam i prljava, u pravom smislu prljava, jer eto putujem već dvadeset i četiri časa… Niste se promenili, čak ste isto onako hladni, isto onako hladni… Nemate li češalj pri sebi? - Ne… Kako vam je palo na um da dođete ovamo? Šta je… - Na isti način, na isti način, naime: kako je vama moglo pasti na um da se zavučete u ovakvo mesto? Da niste možda verovali da vas neću naći?… Čuj, ovde si agronom, a? Ha-ha-ha, srela sam na pristaništu neke ljude koji mi rekoše kako si agronom i kako si nešto radio u vrtu gospođe Stenersen. Nekim ribizlama si se zanimao, išao si u košulji i radio puna dva dana uzastopce. Šta ti je palo na pamet!… Kao led su mi hladne ruke; da, uvek mi je tako kad sam uzbuđena, a sad sam uzbuđena. Nemaš mnogo milosti prema meni, iako te kao nekada nazivam Simonsenom i vesela sam i radosna. Još jutros; dok sam ležala u svojoj kabini, mislila sam: kakav li će biti prema meni, zar mi neće svakako reći ti i uhvatiti me pod bradu? I bila sam skoro sigurna da ćeš tako učiniti, ali sam se prevarila. Pazite: ne molim vas da to sad učinite. Molim vas da to zapamtite. Kasno je, neću više ni da čujem… Recite mi, zašto neprestano trepćete očima? Mislite li sve vreme na nešto drugo, dok vam govorim? Odgovorio je samo:

- Danas se zaista ne osećam sasvim dobro, Kama. Ne biste li mi odmah mogli reći zašto ste me potražili? Učinili biste mi veliku dobrotu. - Zašto sam vas potražila? - uzviknula je. - Gospode, kako možete biti strašni! Bojite li se možda da ću vas moliti za novac, da sam jedino došla da vas opljačkam? Priznajte samo ako zaista u duši mislite nešto tako crno… Da, zašto sam vas potražila? Ta pogodite. Zar ne znate koji je danas dan i datum? Da li ste možda zaboravili i svoj sopstveni rođendan? I jecajući bacila se na kolena pred njim i uhvatila ga za obe ruke, prinela ih licu i pritisnula na grudi. Odmah se čudno uzbudio ovom žarkom nežnošću koju nije više očekivao; pridigao ju je sebi i uzeo na kolena. - Nisam zaboravila tvoj rođendan - rekla je - uvek ga se sećam. Ne znaš koliko puta noću plačem zbog tebe kad ne mogu od misli da zaspim… Mladiću moj, još uvek imaš one rumene usne! Tako mnogo sam mislila na brodu, mislila sam: da li su mu usne još onako rumene?… Kako ti oči blude unaokolo. Nisi svakako nestrpljiv, ne? Inače si isti, samo tvoje oči zaista lutaju unaokolo kao da misliš kako da me se otreseš što pre. Bolje me pusti da sednem na stolicu kraj tebe, biće ti izvesno milije, zar ne? Ima puno stvari o kojima bih htela s tobom da razgovaram, ali treba da se žurim, jer parobrod uskoro odlazi, a ti me samo zbunjuješ svojim ravnodušnim izrazom. Šta da kažem da bi me pažljivije saslušao? Ustvari nisi mi ni najmanje zahvalan što sam se setila današnjeg dana i došla ovamo… Jesi li dobio mnogo cveća? Pa, svakako. Gospođa Stenersen se sigurno setila? Reci mi, kako izgleda ta gospođa Stenersen radi koje ti izigravaš agronoma? Ha-ha-ha, tako nešto!… Donela bih ti i neki cvet da sam bila u mogućnosti, ali baš sad sam bila siromašna… Gospode Bože, ta saslušaj me bar ovih nekoliko bednih minuta, zašto da ne? Kako si se samo promenio. Sećaš li se jednom … ali ti se naravno ne sećaš, i nema smisla da te podsećam; ali nekada bi me prepoznao još izdaleka, po samom peru na šeširu i odmah bi mi potrčao u susret čim bi me spazio. Znaš dobro da je to istina, zar ne? Desilo se to jednom kod opkopa tvrđave. Samo se više ne sećam zašto govorim o peru na šeširu. Gospode Bože, zaboravila sam kako sam htela da ga upotrebim protiv tebe, iako je bio dobar argumenat… Šta ti je? Što skačeš? Ustao je, prešao sobu na vrhovima prstiju i jednim zamahom otvorio vrata. - Neprestano zvone u trpezariji za vas, Saro! - reče na vratima. I kad se vratio i seo, klimnuo je Kami i prošaptao: - Zaista sam sumnjao da vreba kroz ključaonicu. Kama postade nestrpljiva. - Pa i da je vrebala? - rekla je. - Svemogući Bože, zašto vas baš u ovom času

zaokuplja hiljadu drugih stvari? Već četvrt časa sedim ovde a niste me još ni zamolili da podignem veo. Da, nećete valjda sad, posle svega, da me zamolite da ga podignem! I ne uzimate u obzir kako je užasno imati na licu zimski veo po ovoj vrućini. Pa da, to mi je i hvala; šta sam uostalom i tražila ovde? Čula sam vrlo dobro kako ste od devojke tražili dozvolu da uđemo ovde samo na trenutak. Samo na trenutak! rekli ste. To je svakako značilo da ste se nadali da ćete biti gotovi sa mnom za minut-dva. Da, da, ne prebacujem vam, samo sam neizrecivo žalosna, Bog neka mi se smiluje… A zašto ne mogu da te napustim? Znam da si lud. Oči su ti sasvim lude, da, pomisli, čula sam to, i zaista verujem. Ali ipak ne mogu da te napustim. Doktor Nilsen je rekao kako si lud, i bogzna, svakako si lud kad si se mogao nastaniti u ovakvom mestu i izdavati se za agronoma. Nikad nisam čula nešto tako! I neprestano se šetaš sa svojim gvozdenim prstenom i stalno nosiš svoje drečeće žuto odelo koje niko živi ne bi hteo da ima na sebi… - Doktor Nilsen je rekao da sam lud? - pitao je. - Doktor Nilsen je to otvoreno rekao! Hoćeš li da znaš kome je rekao? Tajac. Za trenutak se zamislio. Zatim je podigao oči i rekao: - Kažite mi iskreno, ne bih li vam mogao pomoći s malo novca, Kama? Znate da mogu. - Nikada! - uzviknula je. - Nikada, čujte! Ta, svemogući Bože, zar ćete dozvoliti sebi da mi bacate u lice uvredu za uvredom! Tajac. - Ne znam - rekao je - zašto sedimo ovde i zagorčavamo jedno drugom život… Ali ga ona plačući prekide i prestade da meri reči: - Ko kome zagorčava život? Ja tebi? Ta kako si se samo potpuno promenio za ovih nekoliko meseci! Došla sam u nameri da… Ne očekujem više da mi odgovoriš na moja osećanja, znaš da mi nije običaj da prosim; ali sam se nadala da ćeš se malo pažljivije ponašati prema meni… Gospode Bože na nebesima, kako je moj život žalostan! Trebalo bi da te istrgnem iz svog srca, ali ne mogu, trčim za tobom i padam na kolena. Sećaš li se onog puta kako si u ulici Dramen udario pseto po njušci što je skočilo na mene? Da, bila je moja krivica, kriknula sam zato što sam mislila da hoće da me ujede; a nije htelo da ujede, htelo je samo da se igra, i kad si ga udario, stalo je da puzi trbuhom pred nama i leglo umesto da pobegne. Onda si plakao zbog psa i milovao si ga, krišom si plakao, videla sam dobro; a sad ne plačeš, iako… Ali ovo nije poređenje; ne uobražavaš još valjda da ću se upoređivati s jednim psom? Bog sveti zna šta ćeš još sve izmisliti u svojoj obesti. Poznajem te kad praviš takvo lice. Vidim kako se smeškaš, pa da, smeškao si se! Rugaš mi se u oči! Kažem ti otvoreno… Ne, ne,

ne, oprosti mi, uostalom! Sad sam tako očajna. Vidiš pred sobom slomljenu ženu, potpuno sam slomljena, daj mi ruku! Ah, nikad nećeš moći da zaboraviš onu malu omašku. Pa ipak je to bila samo mala omaška s moje strane, ako samo razmisliš. Nije bilo lepo s moje strane što one večeri nisam sišla k tebi; davao si mi znak za znakom, a ja nisam sišla; tako mi Boga, iskreno se kajem! Ali on nije bio tada kod mene, kako si mislio, bio je pre toga, ali onda nije bio više, bio je otišao. Ta priznajem i molim za milost. Trebalo je da ga oteram, da, da ga oteram, priznajem, sve priznajem, i nije trebalo da… Ne, ne razumem… ne razumem ništa više… Tajac. U onoj tišini čulo se samo jecanje Kame i zveckanje noževa i viljušaka u trpezariji. Kama je i dalje plakala i brisala oči maramicom ispod vela. - Pomisli samo, užasno je slab - nastavila je - nije kadar da se silom odupre sili. Ponekad udari pesnicom o sto i šalje me dođavola, da, vređa me, kaže da ga upropašćujem i više je nego grub; ali odmah zatim opet je tako nesrećan i ne može da se odluči da me pusti da odem. Šta da radim kad vidim kako je slab? Iz dana u dan odlažem da s njim prekinem, iako mi nije suviše dobro… Ali me nemojte žaliti, samo se usudite da mi pokažete svoje drsko sažaljenje! U svakom slučaju bolji je od mnogih i pričinio mi je više radosti od ma kog drugog, više i od vas. Volim ga još uvek kao nekada, mogu vam reći. Nisam ovamo došla da ga ogovaram. Kad se budem vratila i budem ga videla, na kolenima ću ga moliti da mi oprosti ono što sam o njemu ovde rekla. Da, hoću! Nagel reče: - Draga moja Kama, budite malo pametni! Da vam pomognem, čujte! Mislim da vam je potrebno. Nećete? Ružno je što odbijate, kad već sad mogu i vrlo bih rado hteo. I na to izvuče lisnicu iz džepa. A ona besno uzviknu: - Zar vam nisam rekla ne! Zar ne čujete, čoveče! - Pa šta hoćete onda? - rekao je zapanjeno. Sela je opet i prestala da plače. Izgledalo je kao da se kaje zbog svoje žestine. - Čujte, Simonsene… dozvolite mi da vas još jednom nazovem Simonsenom, i ako se ne razbesnite, rado ću vam nešto reći. Na šta ovo liči što ste se nastanili u ovakvom mestu i zašto to kog vraga činite? Je li onda možda čudno što ljudi kažu da ste ludi? Moram prvo da se prisetim kako se zove ovaj grad, toliko je mali, i vi hoćete ovde da igrate komediju i da zaprepašćujete domoroce svojim čudnim ispadima? Zar vam ništa bolje nije palo na pamet?… Ali to me se ne tiče, kažem to samo iz starog… Ne, šta mislite šta bi trebalo da učinim za svoje

grudi? Tako mi je kao da hoće da se raspuknu! Ne mislite li da bi trebalo ponovo da potražim lekara kad nemam ni prebijene pare? - Ali ja ću vam vrlo rado nešto pružiti, čujte. Možete mi jednom i vratiti. - Ah. svejedno je uostalom da li ću ići lekaru ili ne - nastavila je kao tvrdoglavo dete. - Ko će za mnom žaliti ako umrem?… - Ali odjednom se promeni, kao da se predomislila i reče: - Kad promislim, zašto i ne bih primila od vas novac? Zašto ne sada kao i ranije? Ta nisam nečuveno bogata da bih zbog toga… Da, ali sad ste neprestano birali trenutak da mi ponudite, baš kad sam bila razdražena, tako da ste unapred znali da ću odbiti. Da, tako je! Tačno ste proračunali da uštedite novac, iako sad toliko imate; mislite li da nisam primetila? Pa čak i sad što mi opet nudite, činite samo da biste me unizili i da biste uživali što sam prinuđena da primim. Ali šta mogu, primam i zahvalna sam ti. Neka Bog da da mi ne budeš više potreban! Ali treba da znate da nisam danas došla ovamo zbog toga, ne zbog novca, verovali ili ne. Ne mogu verovati da ste toliko prosti da tako mislite… Ali koliko možeš da odvojiš, Simonsene? Gospode Bože, nemoj da primaš k srcu, molim te, i moraš mi verovati da sam iskrena… - Koliko vam je potrebno? - Ah, koliko mi je potrebno… Gospode, nadam se da parobrod neće otići bez mene?… Možda mi je mnogo potrebno, ali… možda nekoliko stotina kruna, ali… - Čujte, ne treba nipošto da se osećate uniženim što primate ovaj novac; ako hoćete, možete ga zaslužiti. Možete mi učiniti izvanredno veliku uslugu, ako bih vas smeo zamoliti… - Da li bi smeo da me zamoliš! - uzviknula je izvan sebe od radosti zbog ovakvog ishoda. Gospode, kako samo možeš da brbljaš! Kakvu uslugu? Kakvu uslugu, Simonsene? Spremna sam na sve! Ah, dragi moj mladiću! - Imate još tri četvrti časa do polaska parobroda… - Da. A šta treba da radim? - Treba da nađete jednu damu i izvršite izvestan nalog. - Jednu damu? - Stanuje dole kod pristaništa u maloj prizemnoj kući. Na njoj nema zavesa, ali obično ima po nekoliko belih cvetova u prozorima. Dama se zove Marta Gude, gospođica Gude. - Pa ona je… nije li to ona gospođa Stenersen?… - Čujte, na pogrešnom ste putu, gospođica Gude mora da ima oko četrdeset godina. Ali ima jednu stolicu, neku staru naslonjaču, koju sam rešio da uzmem, pa treba da mi pomognete… Sklonite uostalom svoj novac, a ja ću vam za to vreme sve objasniti.

Počelo je pomalo da se smrkava; gosti su bučno počeli da napuštaju trpezariju, a Nagel je još sedeo i izlagao svoje namere u pogledu stare naslonjače. Mora se nešto opreznije postupiti, veliki potezi ovde ne koriste. Kama je postajala sve vatrenija, ovaj sumnjiv nalog ju je očaravao, glasno se smejala i neprestano pitala da li bi možda trebalo da se preobuče, a u svakom slučaju da stavi neke naočari? Zar nije jednom imao neki crveni šešir? Njega bi mogla da stavi… - Ne, ne, nemojte praviti nikakve smicalice. Prosto ćete učiniti ponudu za stolicu, popeti cenu, ići ćete do dve stotine kruna, pa čak i dve stotine i dvadeset kruna. I možete biti sigurni da neće ostati na vama, nećete je dobiti. - Gospode, tolika gomila novca! Zašto je ne bih dobila za dve stotine i dvadeset kruna! - Jer sam zadržao pravo za sebe. - Ali pretpostavimo da pristane? - Neće pristati. Idete li sad? I u poslednjem trenutku zamolila je ponovo za češalj i izrazila svoju žalost što joj je haljina možda malo izgužvana. Ali ne dozvoljavam da se mnogo zadržavaš kod te gospođe Stenersen rekla je i stala se doterivati - ne podnosim, biću neutešna. - I još jednom pogleda da li je novac dobro ostavila. - Kako si sladak što si mi dao ovoliko! - uzviknula je. I brzim pokretom diže veo i poljubi ga u usta, posred usta. Ali je opet sva bila zaokupljena svojim čudnim nalogom za Martu Gude i zato upita: - Kako te mogu obavestiti da li je sve dobro ispalo? Mogu zamoliti kapetana da naredi da puste sirenu četiri-pet puta; kako ti se čini, zar ne bi bilo zgodno? Kao što vidiš, nisam tako glupa. Ne, osloni se na mene. Ta zašto i ja ne bih nešto učinila za tebe, kad si… Čuj, nisam došla radi novca, veruj mi! Ta razmisli samo još jednom! Doviđenja, doviđenja! Još jednom je opipala novac. Pola časa kasnije čuo je Nagel zaista znak brodske sirene pet puta uzastopce.

13. Prođe nekoliko dana. Nagel je sedeo kod kuće, vrteo se naokolo mračna lica i izgledao izmučen i patnički; za ova dva dana oči su mu sasvim potamnele. Nije ni s kim govorio, čak ni s ljudima iz kuće. Oko ruke nosio je krpu; jedne noći kad se kao obično vratio u samu zoru kući, nosio je ruku zavijenu maramicom. Obe rane, kazao je, dobio je prilikom pada preko neke drljače što je ležala na pristaništu. U četvrtak ujutru padala je kiša, i ovo natušteno vreme još više je pogoršalo njegovo neraspoloženje. A kad je u postelji pročitao novine i oraspoložio se pri čitanju nekog živog prizora iz francuske narodne skupštine, puknuo je iznenada prstima i skočio. Dođavola s tugom! Svet je širok, bogat i veseo, svet je lep; neka mi niko ne priča! Zazvonio je pre no što se sasvim obukao i obavestio Saru o svojoj nameri da uveče pozove nekoliko gostiju, šest-sedam ljudi koji će uneti malo živosti u ovozemaljski život, veselu braću kao što su doktor Stenersen, advokat Hansen, profesor i drugi. Odmah je poslao pozivnice. Minut odgovori da će doći; i sudijski pripravnik bi pozvan, ali on izostade. Oko pet časova uveče svi su bili na okupu u Nagelovoj sobi. Pošto je neprestano padala kiša i bilo mračno, upalili su lampu i navukli zavese. I tada poče bahanalija, pijanstvo i divan pakao, o čemu je mali grad posle danima pričao… Čim se Minut pojavio na vratima, Nagel mu dođe u susret i zamoli ga za izvinjenje što je koješta trabunjao kad su poslednji put bili zajedno. Uze Minutovu ruku i srdačno je stisnu, predstavi ga i mladom studentu Ejenu koji ga jedini nije poznavao. Minut mu se šapatom zahvali za nove pantalone; sad je bio sav u novom, od glave do pete. - Nemate još prsnik. - Ne, ali to nije ni potrebno. Nisam neki grof, uveravam vas da mi nije potreban. Doktor Stenersen slomio je svoje naočari i sad je nosio cviker bez vrpce,

koji mu je svaki čas spadao. - Ne, recite šta hoćete - izrazi se - ali ipak živimo u doba oslobođenja. Pogledajte samo izbore. I uporedite ih s poslednjim izborima. Svi su dobro ispijali, profesor je već počeo da govori na slogove, što je kod njega bio siguran znak. Advokat Hansen, koji je svakako popio već neku čašu pre no što je došao, počeo je kao obično da protivureči doktoru i da pravi budalaštine: Hansen je kao socijalist, ako srne tako da kaže, malo napredniji. Nije jako zadovoljan izborima; kakvo oslobođenje mu oni ustvari pokazuju, može li ko da mu kaže? Idite dođavola! Da, ovo ti je divno doba oslobađanja! Zar se čak i čovek kao Gledston ne bori bedno protiv Pamela iz moralnih pobuda, iz smešno biftečko-moralnih pobuda? Idite dođavola! - Ta dođavola, kakvo je to brbljanje? - uzviknuo je doktor odmah. - Zar ne treba da bude morala u stvarima? Kad bi narod čuo da nema morala u stvarima, koliko li bi ih još i zagrizlo? Mora se narod mamiti i pridobijati za razvitak, mora mu se stalno isticati poštovanje morala. - Doktor mnogo polaže na Pamela; ali ako Gledston nalazi da je on nemoguć, mora se priznati da ovaj čovek razume nešto. Da, naravno da će rado izuzeti gospodina Nagela, svoga cenjenog domaćina, koji čak neće da prizna da Gledston ima čistu savest. - Ha-ha-ha, oh, milostivi Bože!… Uostalom gospodine Nagele, vi ne marite mnogo ni Tolstoja? Čuo sam od gospođice Kiland da se ustežete i njega da priznate. Nagel je razgovarao sa studentom Ejenom; žurno se okrenuo i odgovorio: - Ne sećam se da sam s gospođicom Kiland razgovarao o Tolstoju. Priznajem ga kao velikog pesnika a kao filozofsku budalu… Ali odmah zatim dodade: - Zar ne, smemo se večeras malo grublje izražavati, ako se kome dopadne? Ovde su samo muškarci i nalazimo se u momačkom stanu. Pristajete? Upravo u ovom trenutku sam u takvom raspoloženju da bih rado stavio svoju kandžu na nešto i režao. - Kako želite! - odgovori doktor uvređeno. - Tolstoj je budala. - Da, da, reći ćemo svoja mišljenja - uzviknu odjednom i profesor. Dospeo je u svom pijanstvu do pravog stepena i više se nije ustručavao. - Nikakva ograničenja, doktore, inače ćemo te izbaciti napolje. Svaki ima svoje mišljenje; Šteker je na primer pravi nevaljalac. I dokazaću… dokazaću! Svi se na to nasmejaše i prođe neko vreme dok su opet mogli da govore o Tolstoju. Veliki je pesnik i veliki duh. Nagelovo lice planu odjednom: - Neki veliki duh nije. Duh mu je u suštini i svojstvima skroz prosečan, a

nauka mu ni za dlaku nije dublja od alilujanja Vojske spasa. Jedan Rus bez plemstva, bez starog otmenog imena i bez onih Tolstojevih miliona belih rubalja, ne bi svakako ni izdaleka postao tako slavan zato što bi seljake naučio kako da krpe obuću… Uostalom, bolje da budemo veseli. U vaše zdravlje, gospodine Gregore! U kraćim razmacima Nagel je iskorišćavao priliku da se kucne s Minutom, i uopšte čitavo veče pokazivao mu je naročitu pažnju. Još jednom se vrati na svoje trabunjanje one večeri kad su bili zajedno i zamoli Minuta da sve zaboravi. - Što se mene tiče, ničemu se više ne čudim od vas - reče doktor. I pri tom se načini važan. - Katkad sam sklon da protivurečim, - nastavi Nagel a večeras sam naročito u takvom raspoloženju. Dolazi to delom od nekoliko neugodnih doživljaja koji su me prekjuče jako pogodili, a delom i od ovog tužnog vremena koje ne mogu da podnesem. Gospodine doktore, ta vi najbolje razumete i oprostićete mi… Ali da se vratimo na Tolstoja: Nemoguće mi je da njegov duh smatram, na primer, dubljim od duha generala Buta. Obojica su glasnici, a ne mislioci, samo glasnici. Rasturaju već postojeće proizvode, popularizuju misao koju nađu gotovu, jevtino je šire u narod i upravljaju svetom. Ali kad je u pitanju proda, rasturanje, treba rasturati sa zaradom. Tolstoj rastura s ogromnim gubitkom. Bila jednom dva prijatelja koji se opkladiše: jedan se opkladio u dvanaest šilinga da će na rastojanju od dvadeset koraka pogoditi iz puške orah na ruci svoga prijatelja, i neće mu povrediti ruku. Dobro, pucao je, nišanio je bedno, razneo mu svu ruku u komade, i to sjajno! Tada onaj drugi jauknu i poslednjom snagom uzviknu: Izgubio si opkladu, ovamo dvanaest šilinga! I dobi dvanaest šilinga. He-he, ovamo dvanaest šilinga, rekao je!… Bog neka mi bude u pomoći, kako se Tolstoj mučio da isuši sve vesele izvore ljudskog života i da svet učini čvrstim u milosti prema Bogu i bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako se jedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je… Nikad ne bih govorio o tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi iskušenja i da izdrži borbu da bi propovedao vrlinu i živeo čisto. Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili i koji nema ni traga ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegova učenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od starosti postane žilav i neosetljiv i kad se zasiti uživanja i ograbi, tek tada se prilazi mladom čoveku i kaže: Odreci se! I mladić okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno prema Svetom pismu. I mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina. Takav je prirodni tok! Ali kad prođe četrdeset godina i kad je i sam mladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i jaše s uzdignutim krstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk trube propoveda nešto o odricanju mladića na svetu i opet o odricanju mladića. He-he-he, da, to je ta

komedija koja se neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što stari čovek može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u raj! Ali ustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i kao što će mnogi starac posle njega činiti. Samo to. - Dozvolite mi samo (da ne diramo u ostalo) da vas podsetim kako se Tolstoj pokazao kao iskreni prijatelj bednih i nevoljnih, zar vam to ništa ne kaže? Pokažite mi nekog mladića kod nas koji se tako kao on zauzima za bedne u društvu. Malo je nadmeno reći, čini mi se, kako Tolstoj eva nauka spada u red učenja budala zato što nije postupao po njoj. - Bravo, doktore! - zaurla profesor kao krv crvene glave. Bravo! Ali recite žučno, recite sirovo. Svaki ima svoje mišljenje. Nadmen način posmatranja, istina je, malo nadmen način posmatranja s vaše strane! Dokazaću… - U vaše zdravlje! - reče Nagel. Ne zaboravimo zašto smo ovde. Hoćete li zaista da tvrdite kako je dostojno nekog divljenja kad pružite deset rubalja a ovamo vam ostaje još pun milion? Ne shvatam mišljenje, ni vaše ni ostalih, mora da sam drugačije sazdan. I kad bi mi život bio u pitanju, ne bih mogao priznati da iko, a najmanje neki bogataš, zaslužuje divljenje zato što je dao milostinju. - Vrlo dobro! - primeti advokat zadirkujući. - Socijalist sam, to je i moje mišljenje. Ali ovo razgnevi doktora; on se okrete Nagelu i uzviknu: - Smem li da upitam da li zaista tačno znate koliko iznose milostinje što ih Tolstoj da za godinu dana? Mora ipak postojati neka granica šta se srne reći čak i na momačkoj večeri. - I za Tolstoja se - odgovori Nagel - postavlja isto; mora postojati izvesna granica koliko mogu da poklonim! Pa zbog toga je i prebacio krivicu na svoju ženu što ne poklanja više! He-he-he, eto, ali pređimo preko toga… Ali čujte: daje li se zaista jedna kruna zato što je dobar onaj koji je daje ili zato što se to delo ceni kao dobro i moralno? Naivnim mi izgleda ovaj način posmatranja! Ima ljudi koji ne mogu da se uzdrže da ne daju. Zašto? Zato što u tome nalaze pravo psihičko uživanje. Ne čine to iz nekog logičnog računa, kriju se kad to čine, plaše se da čine javno, jer im odnosi deo uživanja. Čine to krišom, brzim i uzdrhtalim rukama, ustreptalih grudi nekim duševnim zadovoljstvom koje i sami ne shvataju. Iznenada im dođe da nešto poklone, javlja im se u obliku nekog osećanja u grudima, nekog trenutnog i čudnog nagona koji buja u njima i tera im suze na oči. Ne daju iz dobrote, već iz nagona, radi svog sopstvenog zadovoljstva; neki ljudi su takvi! S divljenjem se govori o plemenitim ljudima kao što rekoh: mora da sam sazdan drugačije od ostalih ljudi, ali se ne divim

plemenitim ljudima. Ne, nikako. Ko, dovraga, ne voli više da daje nego da prima? Smem li upitati da li širom zemlje postoji neki čovek koji ne voli više da pritekne nevoljnima nego da i sam bude nevoljnik? Da uzmemo vas kao primer, doktore: poslednji put ste dali pet kruna svom vozaru. Čuo sam to slučajno. Ali, a zašto ste dali ovih pet kruna? Svakako ne da biste učinili neko bogougodno delo, to vam sigurno nije ni palo na um; možda i onome čoveku nisu baš bili tako preko potrebni, ali vi ste ipak učinili. I u tom trenutku svakako ste jednostavno popustili pred izvesnim jasnim nagonom koji vas je gonio da otvorite ruku i tražite nešto što će obradovati drugog… Smatram neizrecivo bednim praviti toliku viku oko ljudskog dobročinstva. Jednog dana ide čovek ulicom, takvo i takvo je vreme, a vidi te i te ljude, i sve to skupa stvara u njemu takvo i takvo raspoloženje. Odjednom mu pade pogled na neko lice, na neko detinje lice, na neko prosjačko lice (recimo na prosjačko lice) od koga čovek uzdrhti. Čudno osećanje treperi u njegovoj duši, on tresne nogom i zastane. Ono liceje u njemu dirnulo neku neobično osetljivu žicu, i čovek uvlači prosjaka pod neku kapiju i gura mu u ruku novčanicu od deset kruna. Ako samo progovoriš, ako i jednu reč kažeš, ubiću te! šapće čovek, skoro škripi zubima i gotovo plače od žestine, dok ovo govori. Toliko mu je stalo da ostane neznan. I ovo se može iz dana u dan ponavljati tako da se često čovek nađe u najvećoj nedoumici i da nema više ni pet para u džepu… Naravno da se to ne odnosi na mene; ali poznajem čoveka, drugog jednog čoveka, da, u tom pogledu poznajem dvojicu koji su tako sazdani… Ne, daje se zato što se mora da da, i dosta! Ali ovde ću da učinim izuzetak što se tiče škripca. Ljudi lakomi na zaradu i škrtice zaista čine žrtvu kad nešto daju, ovo je izvan svake sumnje. I zbog toga bih hteo reći da ovakve ljude treba više poštovati kad odvoje jednu paru, nego vas ili mene ili nekog drugog koji iz uživanja poklanjaju jednu krunu. Pozdravite mi Tolstoja i recite mu da ni prebijene pare ne dajem za svu njegovu odvratno javnu dobrotu… sve dok ne da sve što ima, pa čak ni onda… Uostalom, molim za izvinjenje ako sam koga uvredio. Još jednu cigaru, gospodine Gregore. Gospodine doktore, u vaše zdravlje! Tajac. - Koliko ljudi mislite da ćete moći da preobratite u svom životu? - upita doktor. - Bravo! uzviknu profesor. Bravo za profesora Holtana! - Ja? - upita Nagel. Nikoga, baš nikoga. Kad bih morao od toga da živim što bih preobraćao ljude, onda bih brzo crkao. Ali samo ne mogu da pojmim kako i drugi ljudi ne misle isto o ovim stvarima. Prema tome, sigurno da ja nemam pravo. Ali ipak nije izvesno da baš nimalo nemam pravo, nemoguće je da baš nimalo nemam pravo.

- Ali još vas nisam čuo da ste nekoj stvari i nekom čoveku dali za pravo reče doktor. Bilo bi zanimljivo da saznamo da postoji neko s kim se slažete. - Dozvolite mi da se izjasnim, učiniću to u nekoliko reči. Hteli ste upravo reći ovo: sad pazite, ne postoji niko prema kome diže pogled, oličena je nadmenost, ni s kim se ne slaže! Ovo je zabluda. Moj mozak ne obuhvata mnogo, ne doseže daleko; ali bih ipak mogao da nabrojim stotine i stotine ovih običnih, priznatih veličina koje ispunjuju svet svojom slavom. Pune su mi uši. Više bih voleo da imenujem dva, četiri, šest velikih duhovnih junaka, polubogova, divovskih tvoraca vrednosti, a za ostalo da ostanem pri nekim beznačajnim ljudima, jedinstvenim, finim genijima, o kojima se nikad ne govori i koji žive vrlo kratko i umiru mladi i nepoznati. Može mi se zaista desiti da ih nabrojim srazmerno mnogo. Ali sam siguran da ću zaboraviti Tolstoja. - Čujte - reče doktor odsečno da bi završio, čak je jako odmahnuo ramenima - verujete li zaista da neko može steći svetski glas kao Tolstoj a da ne bude duh visoka reda? Zaista je zanimljivo slušati vas, ali je besmislica sve što ste rekli. Trabunjate, neka me đavo nosi, da drugome pozli. Profesor Holtan zaurla: - Bravo, doktore! Ne dajte našem domaćinu da nam dah oduzme… dah… - Profesor me podseća da zaista nisam prijatan domaćin reče Nagel kroz smeh. Ali ću se sad popraviti. Gospodine Ejene, ništa ne pijete? Ta zašto ne pijete, Svemogući! Ustvari, student Ejen je kao kamen sedeo sve vreme i slušao razgovor, jedva mu je i jedna reč izmakla. Oči su mu bile sitne i radoznale, i kad je slušao, uši su mu se stvarno čuljile. Mladi čovek bio je jako zaokupljen; pričali su da kao i drugi studenti piše roman za vreme raspusta. Sara objavi da je večera postavljena. Advokat, koji je bio malo klonuo na stolici, podiže odjednom oči, pogleda devojku i, kad ona pređe prag da ode, skoči, stiže je na stepenicama i reče pun divljenja: - Saro, čovek se osveži kad te pogleda. Moram ti reći. A zatim se vratio i seo na svoje mesto, ozbiljan kao i ranije. Bio je pripit. Kad se doktor Stenersen bacio najzad na njega zbog njegovog socijalizma, nije mogao da nađe odgovor. Da, divan mi je on socijalist! Derikoža, bedan posrednik između moći i nemoći, pravnik koji živi od tuđih svađa i naplaćuje da bi u tom preganjanju pribavio pravo, zakonsko pravo! I takav čovek hoće da bude socijalist! - Da, ali u načelu, u načelu - primeti advokat. Načelo! Doktor je s najvećim ismevanjem govorio o načelu advokata Hansena. Dok su gospoda silazila u trpezariju, pravio je ispad za ispadom na

njegov račun, ismevao Hansena kao advokata i napao ceo socijalistički sistem. Doktor je bio levičar dušom i telom, nije bio drekavački socijalist. Šta je socijalističko načelo? Neka ga đavo nosi! Sad je doktor bio na konju: socijalizam je jednom rečju ideja osvete niže klase. Pogledajte socijalizam kao pokret! Narod slepih i podmuklih zveri što s isplaženim jezikom kaska za vođom. Misli li dalje od nosa? Ne, narod ne misli. Kad bi mislio, onda bi prišao levici i učinio bi nešto korisno i praktično, a ne bi ostao čitav svoj život da leži i sanja. Pih! Uzmite ma kog bilo od socijalističkih vođa, kakvi su to ljudi? Poderani i mršavi momci što sede na tronošcu na mansardi i pišu rasprave o popravci sveta! Naravno, mogu to biti i pošteni ljudi, ko bi nešto drugo mogao reći za Karla Marksa? Ali eto sad sedi takav marksist i perom iskorenjuje siromaštvo sa zemlje… teorijski. Glava mu je izmislila sve vrste siromaštva, svaki stepen bede, mozak mu obuhvata sve patnje čovečanstva. Onda umače pero u mastilo i raspaljena duha piše stranu po stranu, ispunjava velike listove brojkama, oduzima bogatom i daje siromašnom, deli iznose, preobražava čitavu privredu sveta, baca milijarde zapanjenim siromasima… sve naučno, sve teorijski! I na kraju krajeva pokazuje se da se pošlo u svoj svojoj jednostavnosti od skroz pogrešnog načela: jednakost ljudi! Pih! Da, zaista od pogrešnog načela! I sve to umesto da se posveti nekoj korisnoj stvari i da podupre levicu u njenom reformatorskom radu na uspehu istinske demokratije… Doktor se malo pomalo zagrejao i došao s mnoštvom formula i tvrđenja. Za stolom se još više raspalio, popilo se mnogo šampanjca i raspoloženje je besno skakalo: čak i Minut, koji je sedeo kraj Nagela i dotle ćutao, umešao se u razgovor nekim primedbama. Profesor je sedeo ukočeno, s vremena na vreme vikao zbog nekog jajeta koje su mu prosuli na odelo i zbog čega nije smeo ni da se makne. Bio je potpuno nemoćan. Ali kad Sara dođe da ga izbriše, advokat iskoristi priliku da je dohvati, zgrabi je u ruke i stade da izvodi najveće budalaštine s njom. Ceo sto se pretvori u ogromnu zbrku. Usred svega ovog Nagel zatraži da se korpa šampanjca odnese u njegovu sobu. Uskoro zatim digoše se od stola. Profesor i advokat išli su pod ruku i pevali od savršenog zadovoljstva. Doktor nastavi vatreno svoje izlaganje o načelima socijalizma. Ali na stepenicama desi mu se nesreća da mu spadne cviker, valjda po deseti put, i da se razbije. Stavio je okvir u džep i postao odjednom za čitavo veče upola šlep. Ovo ga razgnevi i načini još razdražljivijim, seo je besno kraj Nagela i rekao podrugljivo: - Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek? Rekao je to najozbiljnije i čekao na odgovor. Nakon kraćeg ćutanja - reče još kako je od njihovog prvog razgovora (bilo je to baš na dan Karlsenova pogreba)

imao utisak da je on, Nagel, zaista religiozan čovek. - Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti sve bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik! i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje… - Ne čudi me što čujem ovako glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zaista se ponovo pitam da li ste u suštini prerušeni desničar. Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednosti i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje. Nagel se zamisli pa zatim reče: - Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo. Ne zaboravimo uostalom naše čaše. Doktor se diže i prošeta po sobi. Razgnevi se kad ugleda kraj stola malo parče tepiha koje se povrnulo, pa čak kleče na kolena da ga ispravi. - Ti bi zaista mogao da mi pozajmiš svoje naočari, Hansene, pošto si ionako zadremao - reče sav srdit. Ali Hansen nije hteo da se liši svojih naočara, i doktor mu zlovoljno okrete leđa. Seo je ponovo kraj Nagela. - Da, besmislica, samo to, sve su to samo prnje - reče s vašeg gledišta. Možda velikim delom imate i pravo. Pogledaj me, Hansene, ha-ha-ha, izvini što ti se smejem, Hansene, advokate i socijalisto Hansene. Zar ne bi trebalo da osetiš izvesnu unutrašnju radost svaki put kad se dva dobra buržuja zavade i jedan drugog optužuju? Ne, više bi voleo da ih izmiriš i da ne uzmeš ni pare! A sledeće nedelje bi otišao u radnički savez da održiš predavanje o socijalističkoj državi pred dvojicom zanatlija i jednim mesarskim momkom. Pa da, treba učestvovati u dobiti prema svojoj proizvođačkoj sposobnosti, rekao bi, sve je tako dobro uređeno i niko ne treba da bude iskorišćen. Ali tada se diže mesarski momak, koji je, tako mi Bog pomogao, genije u upoređenju sa svima vama, diže se i reče: Ali ja imam potrošačku sposobnost veletrgovca, a samo sam običan

mesarski momak, jer nisam obdaren boljim sposobnostima za proizvodnju. Zar baš moraš da stojiš tako bled i nezgrapan, budalo? … Da, hrči samo, to ti najbolje i priliči, hrči samo dalje! Doktor se jako napio, jezik ga je bedno izdavao, zamagljenih očiju gledao je pred sebe. Nakon malog dremanja okrete se ponovo Nagelu i nastavi smrknuto: Uostalom, nisam baš mislio da bi samo bogoslovi trebalo da se poubijaju. Ne, trebalo bi, proklet da sam, da se svi poubijamo, da sve iskorenimo i da pustimo neka se točak i dalje okreće. Nagel se kucnu sa Minutom, a doktor ne dobi odgovor, pa se razbesni i uzviknu na sav glas: - Zar ne čujete šta vam govorim? Trebalo bi svi da se poubijamo, kažem vam, i vi takođe, naravno i vi takođe. I pritom je doktor izgledao sav besan. - Da - odgovori Nagel - i ja sam na to mislio. Ali nemam hrabrosti. - Tajac. Ne kažem dakle da bih imao hrabrosti; ali ako budem jednog dana imao hrabrosti, imam već spreman pištolj. I za svaki slučaj nosim ga stalno uza se. I iz džepa prsnika izvuče apotekarsku bočicu na kojoj je stajalo naznačeno da je otrov, i diže je uvis. Bočica je bila samo do polovine puna. - Prava cijanovodonična kiselina, čista kao suza! - reče. Ali nikad neću imati hrabrosti; suviše mi teško pada… Gospodine doktore, mogli biste mi reći da li je ovo dovoljno, Već sam polovinu okušao na jednoj životinji, i izvanredno je delovalo. Nastao je mali grč, malo grube komike oko usta, dva-tri uzdaha, i to je bilo sve; šah-mat u tri poteza. Doktor uze bočicu, pogleda je, mućnu je nekoliko puta i reče: - Dovoljno, više nego dovoljno… Ozbiljno uzevši trebalo bi da vam oduzmem ovu bočicu; ali kad nemate hrabrosti… - Ne, nemam hrabrosti. Tajac. Nagel vrati bočicu u džep prsnika. Doktor je sve više i više klonuo, pio, gledao mrtvim očima unaokolo i pljuvao na pod. Odjednom doviknu profesoru: - Hej, dokle si stigao, Holtane? Jesi li još kadar za „asocijacije ideja ”? Ja nisam više. Laku noć! Profesor otvori oči, protegnu se malo, ustade i ode ka prozoru, gde zastade i poče da gleda napolje. Kad je razgovor opet živnuo, iskoristi priliku da umakne; neprimetno se provukao duž zida, otvorio vrata i iskočio napolje pre no što gaje iko primetio. Profesor Holtan imao je običaj da ovako odlazi iz društva. I Minut, se diže i htede da ode; ali kad ga zamoliše da ostane još malo, on opet sede. Advokat Hansen je spavao. Ona trojica što još nisu bili pijani, student

Ejen, Minut i Nagel stadoše da razgovaraju o književnosti. Doktor ih je slušao, poluotvorenih očiju i bez ijedne reči. Malo zatim i on zaspa. Student je bio veoma načitan i cenio Mopasana: mora se priznati da je Mopasan najdublje proniknuo u tajnu žene, i nedostiživ je kao pesnik ljubavi. Kakva smelost u opisivanju, kakvo divno poznavanje ljudskog srca! Ali Nagel sa smešnom žestinom odgovori, udari o sto, kriknu, napade sve pisce bez razlike, jednim zamahom sve ih zbrisa i samo neke poštede od smrti. Izgledalo je kao da mu se usred one plahosti grudi sasvim iskreno nadimaju, a na ustima mu se pojavi pena: - Pesnici! He-he, da, mora se priznati da su prodrli u dubinu ljudskog srca! Šta su ti pesnici, ona nadmena bića koja su prigrabila toliku moć u modemom životu, ta šta su oni? Da, ospe, šuga na društvenom telu, upaljeni i osetljivi lišaj koji se mora blagim sredstvima lečiti i oprezno i pobožno dodirivati, inače polude, jer ne podnose malo grublje lečenje! Pa da, pesnicima treba mnogo pridavati značaja, naročito najglupljim, čovečanski najnerazvijenijima, skučenim duhovima; inače se tornjaju u inostranstvo! He-he, u inostranstvo, da! Ah, blagi Bože, divne li komedije! A kad se javi neki pesnik, neki pevač zaista opijen duhom i s grudima punim muzike, onda molite đavola neka vas nosi ako ne bude stavljen daleko iza nezgrapna, profesionalna knjigopisca kao što je Mopasan. Čovek koji je mnogo pisao o ljubavi i koji je znao da mu knjiga ide lako od ruke; da, što je pravo, pravo je! Ah, mala blistava zvezda, pravi pesnik u svome području, Alfred de Mise, kod koga ljubav nije bila strasna rutina, već fini i vatreni zvuk proleća u čitavom njegovom biću, i kod koga su reči stvarno plamtele u stihovima, ovaj pesnik nema možda ni polovinu vernika na svojoj strani koliko sitni Mopasan sa svojom putenom poezijom, neuljudnom i bez duše… Nagel prekorači sve granice. Nađe takođe priliku da se obori na Viktora Igoa i naposletku da sve najveće pesnike sveta pošalje dođavola. Neka mu dozvole da iznese samo jedan mali primer šuplje poetične buke jednog svetskog pesnika. Pazite: „Neka tvoj čelik bude tako oštar kao tvoje poslednje Ne!” Kako im se čini, zar ne zvuči lepo! Šta misli gospodin Gregor? Nagel je istovremeno pronicao Minuta očima. Nastavio je da ga ukočeno gleda i ponovio još jednom onaj glupi stih, s očima uperenim u Minutovo lice. Minut ne odgovori, plave oči mu se otvoriše prestravljeno, i u onoj zabuni otpi veliki gutljaj iz čaše. - Pomenuli ste Ibzena nastavi Nagel još uvek onako zagrejan, iako Ibzenovo ime nije spomenuto. Po njegovom mišljenju postoji u Norveškoj samo jedan pesnik, a to nije Ibzen. Ne, nije on. Govori se o Ibzenu kao misliocu; zar ne bi bilo bolje da se postavi razlika između narodnog mišljenja i prave misli? Govori se o

Ibzenovoj slavi, probili su nam uši njegovom odvažnošću; zar ne bi bilo bolje povući malo razliku između teorijske i praktične odvažnosti, između nekoristoljubivog, bezobzirnog revolucionarnog nagona i domaće buntovničke drskosti? Jedan zrači u životu, a drugi zapanjuje u pozorištu. Norveški pisac koji se ne bi učinio važnim i ne bi se služio čiodom kao kopljem ne bi bio norveški pisac; mora naći neki kapijski stub na koji će da juriša, inače ga neće smatrati hrabrim vitezom. Da, zaista je zanimljivo gledati iz daljine. Zaista je gužva i muževna hrabrost kao u nekom napoleonskom boju a opasnost kao u francuskom dvoboju. He-he-he… Ne, čovek koji bi hteo da diže revoluciju ne bi smeo da bude neko malo znamenito piskaralo, prost i čist književni pojam za Nemce, već čovek iz koga izbija snaga i koji delà u životnom metežu. Ibzenova revolucionarna odvažnost nikad ga ne bi odvela na tanak led; ono s torpedom pod kovčegom samo je jedna birokratska teorija, upoređeno s vatrenim i živim podvigom. Eto, uostalom možda je svejedno, jedno ili drugo, čim padamo na kolena pred ovakvim ženskim radom kao što je pisanje knjiga za narod. Ma kako bilo bedno, u svakom slučaju ovo ima isto toliku vrednost koliko i drsko filozofsko trućanje Lava Tolstoja. - Sve? Sve skupa? - Da, skoro. Uostalom, imali smo pesnika, bio je to Bjernson u svojim najboljim časovima. Bio je naš najveći pesnik, pored svega, pored svega… - Ali zar većina zamerki Tolstoju ne pogađa i Bjernona? Zar i Bjernson nije bio pesnik, propovednik morala, običan i dosadan starac, profesionalni knjigopisac, i šta li još sve? - Ne! uzviknu Nagel na sav glas. Mahao je rukama i branio Bjernona žestokim rečima: Bjernson i Tolstoj ne mogu se uporediti; delom što bi to bilo protivno svakom ispravnom agronomskom razumu, a delom zato što bi se tome usprotivilo čitavo čovekovo biće. Na prvom mestu Bjernson je genije kao i Tolstoj. Nagel nije visoko stavljao opšte velike i sasvim obične genije Bog mu je svedok - ali do njihove visine uspeo se Tolstoj: Bjernon ga je naprotiv daleko nadmašio. Ovo naravno nije smetalo Tolstoju da sačini knjige koje su bolje od mnogih Bjernonovih; ali šta to dokazuje? Dobre knjige mogu sastavljati čak i danski kapetani, norveški slikari i engleske gospođe. Na drugom mestu, Bjernson je bio čovek, snažna ličnost, a ne pojam. Tutnji po našoj kugli kao živo telo i treba mu mesta kao za četrdeset. Ne pravi se sfingom za svet niti velikim i mističnim kao Tolstoj u svojoj stepi ili Ibzen u svojoj kafani. Bjernsonova duša je kao šuma u buri, bori se, svuda je na pohodu i divno upropašćuje svoje poslove kod publike u Grandu. Sazdan je en masse, zapovednički je duh, jedan od retkih zapovednika. Može da stane na tribinu i da pokretom ruke zaustavi započeto zviždanje. Ima mozak u kome neprestano klija i sazreva; snažno likuje i grubo se

vara, ali oboje čini čitavom ličnošću i dušom. Bjernon je naš jedini pesnik s nadahnućem, s božanskom iskrom. U njemu to počinje kao šumljenje žita na letnjem danu i svršava se time što se više ništa ne čuje već samo ovo šumljenje, i oblik pokreta njegove duše je skok… hod genija. Ibzenovo pesničko delo upoređeno s Bjernonovim predstavlja birokratski, mehanički rad. Ibzenovi stihovi sastoje se u tome što slik odgovara sliku tako da sve puca; većina njegovih pozorišnih igara su dramatizovana cicvara. - Daleko će se, dovraga, doterati… Uostalom, ostavimo to; nazdravlje svemu… Bilo je dva časa. Minut zevnu. Pospan nakon dana provedenog na poslu i umoran od Nagelovog beskrajnog brbljanja koje mu je već dosadilo, Minut ponovo ustade i htede da pođe. Kad je rekao zbogom i već stigao do vrata, desi se nešto što ga opet prisili da stane, neki mali prepredeni događaj koji će tek mnogo kasnije dobiti najveći značaj: doktor se probudio, zamlatarao žestoko rukama oko sebe i u svojoj kratkovidosti preturio nekoliko čaša; šampanjac se prosuo po Nagelu, koji je sedeo odmah do doktora. Skočio je, u smehu je stresao poprskane grudi i uzviknuo ura. Minut je odmah bio dobri duh, pritrčao je Nagelu s maramicom i hteo da ga izbriše. Naročito je prsnik bio sav poliven šampanjcem; da je Nagel hteo da ga skine na trenutak, samo na minut, sve bi bilo u redu! Ali Nagel nije hteo da skine svoj prsnik. Advokat se takođe probudio od buke i stao da viče ura, iako nije znao šta se desilo. Još jednom je Minut zamolio da mu se poveri prsnik na trenutak; Nagel se zadovoljio da samo odrečno odmahne glavom. Odjednom je pogledao Minuta, palo mu je nešto na um, ustao je u trenu, skinuo prsnik i pružio ga živahno Minutu. - Izvolite! - reče. Izbrišite ga i zadržite; da, da, treba da ga zadržite, ta nemate prsnika. Pst, nikakve gluposti! Dajem vam ga od sveg srca, dragi prijatelju. - Ali kako Minut nastavi još da se opire, Nagel mu gurnu prsnik pod ruku, otvori vrata i prijateljski ga izgura napolje. I Minut ode. Sve se tako brzo odigralo da je to primetio samo Ejen, koji je bio najbliži vratima. Tada advokat svojom sumornom veselošću predloži da se porazbija i ostatak čaša. Nagel se ne usprotivi, i onda su se četiri odrasla čoveka zabavljala bacajući čaše o zid. Zatim su pili iz boca, drali se kao mornari i igrali kolo. Bilo je četiri časa kad se buka stišala. Doktor je bio potpuno pijan. Na vratima se student Ejen obrati Nagelu i reče: - Ali ono što ste rekli o Tolstoju može se takođe reći i za Bjernsona. Niste dosledni u svom izlaganju…

- Ha-ha-ha! smejao se doktor mahnito. Traži doslednost… u ovo doba noći! … Možete li da izgovorite „enciklopedisti”, dragi moj? „Asocijacije ideja” I Hajdete sad, da vam pomognem do kuće… Ha-ha, u ovo doba dana… Nije više padala kiša. Ali nije bilo ni sunca; vreme je bilo mirno i predskazivalo lep dan.

14. Sutradan ujutru pojavi se Minut ponovo u gostionici. Tiho je ušao u Nagelovu sobu, stavio na sto časovnik, neke zabeleške, parče olovke i malu bočicu s otrovom, i zatim hteo da se udalji. Kako se u međuvremenu Nagel probudio, bio je prinuđen da objasni zašto je došao. - Vaše stvari što sam ih našao u džepu prsnika - reče. - U džepu prsnika? Ah, sto mu gromova, istina! Koliko je časova? - Osam. Vaš časovnik je stao, nisam hteo da ga navijeni. - Niste sigurno pili cijanovodoničnu kiselinu? Minut se nasmeja i odmahnu glavom. - Ne - odgovori. - Ni okusili? Bočica mora biti puna do polovine; dajte da vidim. I Minut mu pokaza da je bočica još puna do polovine. - Dobro! A osam je časova? Onda je vreme da ustanem… Ali dok još nisam zaboravio, možete li mi Gregore, nabaviti neku violinu na zajam? Hteo bih da pokušam da naučim… Ah, budalaština! Uistinu se radi o ovome: Hoću da kupim violinu i da je poklonim jednom poznaniku; ne treba mi za ličnu upotrebu. Morate mi svakako nabaviti violinu, pa ma gde je pronašli. Minut će učiniti sve što bude mogao. - Mnogo vam hvala. Svratićete opet k meni kad god budete želeli; znate put. Doviđenja! Čas kasnije bio je Nagel već u parohijskoj šumi. Zemlja je još bila vlažna od jučerašnje kiše i sunce nije bilo mnogo toplo. Seo je na jedan kamen i stao pažljivo da motri na put. Video je nekoliko poznatih otisaka stopala u mekom pesku, bio je skoro uveren da su to Dagnina stopala i da je ona otišla u grad. Dugo je uzalud čekao, najzad se resio da joj pođe u susret i digao se s kamena. I zaista se nije prevario, jer ju je sreo već na ivici šume. Nosila je neku knjigu, Skramovu „Gertrudu Kolbjemen”. Govorili su najpre neko vreme o knjizi, a zatim ona reče: - Zamislite samo… pseto nam je lipsalo.

- Lipsalo? - odvratio je. - Pre nekoliko dana. Našli smo ga mrtva. Ne razumem kako se to moglo desiti. - Zamislite, uvek mi je bilo gadno to vaše pseto; izvinite, ali bila je to doga zatupastog nosa i bezobraznog ljudskog izraza. Kad vas gleda, uglovi usta spuštaju joj se sasvim nisko kao da snosi svu tugu sveta. Zaista sam zadovoljan što je mrtva. - Pili, nije vas stid… Ali je Nagel nervozno prekide, iz nekog razloga hteo je da skrene ovaj razgovor sa psa. Stade da priča o nekom čoveku koga je jednom sreo i koji je zaista bio nešto najsmešnije što se uopšte može videti. Čovek je malo m-mucao i nije to krio; ne, čak je m-mucao više no što je morao da bi svoj nedostatak što bolje istakao. Imao je najčudnije poglede o ženama. Uostalom, imao je običaj da priča neku priču iz Meksika koja je u njegovim ustima postajala naročito zanimljiva. Bilo je to jedne užasno hladne zime, termometri su prskali do mile volje a ljudi sedeli dan i noć zatvoreni u četiri zida. Ali jednoga dana morao je da pođe u obližnji grad, prolazio je ogolelim predelom, samo se ovde-onde uzdizala poneka koliba, a ledeni vetar neizdržljivo mu je palio lice. I taman kad je tako išao, izleti usred one očajne hladnoće neka polugola žena iz jedne kolibe i potrča k njemu; sve vreme je vikala: Nos vam je otekao od mraza! Držala je varjaču u ruci i imala zavrnute rukave. Videla je ovog neznanog čoveka kako prolazi s otečenim nosom od mraza, pa je ostavila sav posao i potrčala da ga opomene. He-he, jeste li čuli ovako nešto! A i sama je na ledenom vetru, sa zavrnutim rukavima, i ceo desni obraz postepeno joj modri i pretvara se u veliku oteklinu od mraza! He-he, prosto neverovatno!… Ali i pored ovoga i još mnogih drugih primera o ženskom požrtvovanju, s mucavkom se u ovom pogledu nije moglo ni razgovarati. Žena je čudno i nezajažljivo stvorenje, govorio mi je, ne dajući nikakvo objašnjenje zašto je baš čudna i nezajažljiva. Prosto je neverovatno šta sve ona može da izmisli, govorio je. I zatim je ispričao: Imao sam prijatelja koji se zaljubi u jednu mladu damu; zvala se Klara. Mnogo je truda uložio da pridobije ovu damu, ali ništa nije pomoglo, Klara nije htela ni da čuje za njega, iako je on bio lep i ugledan mladić. Ista Klara imala je međutim sestru, sasvim krivonogo i grbavo stvorenje; bila je upravo ružna; jednog dana moj prijatelj zatraži njenu ruku; dragi Bog zna zašto je to učinio, možda iz računa a možda se zaista zaljubio, iako je bila onako ružna. A šta je sad Klara uradila? Sad odjednom njena ženskost pokaza zube; Klara je vikala, Klara je postavila kuću na glavu; mene je hteo da uzme, mene je hteo da ima, rekla je; ali me neće imati, neću, neću nipošto na svetu, kazala je. Eto, ali mislite li da je sad mogao dobiti njenu sestru, u koju se veoma zaljubio? Ne, u tome baš i jeste čitava zloba u ovoj

stvari: Klara nije htela ni svojoj sestri da ga ustupi. He-he-he. Ne, ne, pošto je ustvari hteo nju, ne srne da ima ni njenu grbavu sestra, iako se o nju baš niko nije otimao. I tako moj prijatelj ne dobi nijednu… Ovo je jedna od mnogobrojnih mucavkovih priča. Pričao ih je tako smešno, baš zato što je toliko mucao. Bio je uostalom velika zagonetka kao čovek… Dosadan sam vam? - Ne - odgovori Dagni. - Dakle velika zagonetka kao čovek. Bio je takav tvrdica i lopov da je čak skidao kaiševe s prozora na vagonima i nosio ih kući da ih nekako upotrebi. Da, nije se ustručavao; čak je jednom i uhvaćen u ovakvoj krađi. Ali, s drage strane, nije nimalo cenio novac kad bi ga zahvatila njegova ćudljivost. Jednom mu je palo na um da priredi nečuvenu šetnju kolima. Nije poznavao nikoga, pa zato iznajmi za sebe sama dvadeset i četiri kočije i poređa ih jedne za drugima. Dvadeset i tri kočije išle su napred potpuno prazne a u dvadeset četvrtim, poslednjim, sedeo je on i s visine gledao na prolaznike, ponosan kao bog na veliku povorku što ju je priredio… Ali Nagel je bez uspeha izmišljao i pričao jednu priču za drugom; Dagni je jedva slušala šta je govorio. Zaćutao je i stao da razmišlja. Zaista je bilo đavolski što tako glupo brblja i neprestano se pravi budalom! Jurišati na neku mladu damu, i to još damu svoga srca, s ovakvim tračanjem o oteklini od mraza i o dvadeset četiri kočije! I odjednom se seti da se već jednom smrtno prebacio s nekom bljutavom dosetkom o nekom Eskimu i mapom za pisma. Kad se ovoga seti, obrazi mu odjednom planuše a on se nehotice trže i zamalo ne zastade. Kog vraga ne pazi. Ah, kako se stidi. Ovi trenuci kad tako glupo brblja, prave ga smešnim, unizuju ga i bacaju unazad za nedelje i čitave mesece. Šta li u duši mora da misli o njemu? - A koliko ima još do dobrotvorne priredbe? Odgovorila je smešeći se: - Zašto se toliko mučite da govorite naprazno? Zašto ste tako nervozni? Ovo mu je pitanje došlo tako neočekivano da je smeteno pogledao. Odgovorio je prigušenim glasom i uzburkana srca: - Gospođice Kiland, kad sam poslednji put bio s vama obećao sam da ću, ako vas još jednom sretnem, govoriti o svim stvarima sem o onom što ste mi zabranili da pominjem. Nastojim da održim svoje obećanje. Dosad sam ga održao. - Da - odvratila je - treba držati svoja obećanja, ne treba ih kršiti. - Već sam bio ovde pre no što ste došli i odlučio da pokušam; znao sam da ću vas sresti. - Otkuda ste mogli znati?

- Video sam vaše stope na putu. Bacila je pogled na njega i ućutala. A malo zatim reče: - Nosite zavijenu ruku, jeste li se povredili? - Da - odgovori - vaš pas me ujeo. Zastadoše obadvoje i pogledaše se. Kršio je ruke i nastavio sav izmučen: - Bio sam svake noći ovde u šumi, svake noći gledao sam u vaše prozore prc no što sam odlazio na spavanje. Oprostite, ali to nije zločin. Zabranili ste mi da to činim, da, ali sam ipak činio, šta mogu! I pseto me je ujelo, borilo se za svoj život; ubio sam ga, dao sam mu otrov zato što je uvek lajalo kad god sam dolazio da kažem vašim prozorima laku noć. - Vi ste dakle ubili psa! - rekla je. - Da - odgovori Nagel. Tajac. Još uvek su stajali i gledali se; grudi su mu se burno dizale i spuštale. - I bio bih kadar da učinim mnogo gore stvari samo da bih vas mogao videti - nastavio je. - Nemate ni pojma koliko patim i koliko mislim na vas dan i noć., ne možete ni zamisliti. Razgovaram sa svetom, smejem se, priređujem čak i vesele pijanke… noćas sam imao društvo do četiri časa; na kraju smo porazbijali i sve čaše… da, ali i kad pijem i pevam, opet neprestano mislim na vas i prosto sam već lud. Ne brinem se više ni za šta i ne znam šta će još od mene biti. Ta smilujte mi se makar samo dva minuta, hteo bih nešto da vam kažem. Nemojte se plašiti, neću ni da vas zastrašim niti da vas prevarim, moram samo da govorim s vama, jer me patnja goni… - Pa zar nećete jednom biti pametni? - rekla je odsečno. Obećali ste. - Da, svakako, obećao sam; ne znam, možda sam obećao da ću biti pametan, verujte mi. Ali kako da počnem da li vi znate? Recite mi. Znate li da jednoga dana zamalo nisam ušao u parohiju, otvorio vrata i upao pravo kod vas, čak i da niste sami! Ali sam nastojao da se oduprem svim silama, verujte mi; da, čak sam i ružno govorio o vama i pokušao da uništim vašu moć nada mnom, unizujući vas u očima drugih. Nisam to činio iz osvete, ne, ali pojmite da zamalo što nisam podlegao. Učinio sam to da bih se uzvisio u svojim sopstvenim očima, da bih se naučio da stisnem zube, da ne savijeni isuviše kičmu pred samim sobom, u svojoj sopstvenoj svesti. Eto zašto sam učinio. Ali ipak ne znam baš sigurno da li će nešto koristiti. Pokušao sam takođe da otputujem, da odem; pokušao sam, počeo da pakujem svoje stvari; ali nisam dovršio pripreme i nisam ni otputovao. Kako bih mogao otići odavde! Mesto toga pre bih otišao u potragu

za vama, kada više ne biste bili ovde. Iako vas nikad ne bih našao, ipak bih putovao u potragu za vama, tražio bih vas neprestano u nadi da ću vas naći. A ako bih ipak uvideo da je sve uzalud, smanjivao bih, smanjivao postepeno sve svoje nade i najzad bih bio iskreno zahvalan ako bih po mogućstvu uspeo da vidim neku osobu koja vam je jednom bila bliska, neku prijateljicu koja vam je nekada stiskala ruku i kojoj ste poklanjali poneki osmeh u srećne dane. Eto šta bih uradio. Onda, da li bih mogao da otputujem odavde? A zatim, i leto je, čitava šuma je moja crkva i ptice me poznaju, gledaju me svako jutro kad dolazim, nakrive glavu i gledaju, a odmah potom stanu da pevaju. Neću takođe nikad zaboraviti kako je grad bio iskićen zastavama u vašu čast ono veče kad sam stigao; to je na mene učinilo najveći utisak, obuzela me je neka čudna simpatija; napola ošamućen hodao sam tamo-amo po brodu i gledao zastave pre no što sam se iskrcao. Da, bilo je to one večeri!… Ali i posle toga bilo je toliko puta divno; svakodnevno prolazim istini putem kojim i vi, a katkad imam sreću da vidim tragove vaših stopa po putu kao danas, i onda čekani dok se ne vratite, zavučem se u šumu, legnem potrbuške iza nekog kamena i čekam vas. Video sam vas dva puta od našeg poslednjeg razgovora, i jednom sam vas čekao punih šest časova dok niste naišli. Za ovih šest časova ležao sam iza kamena i nisam se nikako dizao prosto zato što sam se bojao da biste mogli naići i spaziti me. Bogzna gde ste tako dugo ostali toga dana… - Bila sam kod Andersenovih odgovorila je brzo. - Da, možda ste bili tamo, ipak sam vas najzad video kad ste se vraćali. Niste bili sami; ali sam vas jasno video i tiho poslao svoj pozdrav iza kamena. Bog zna kakva vam je misao tada iskrsnula, ali ste okrenuli glavu i za trenutak pogledali u kamen… - Ta čujte jednom… Ma ne, što ste se trgli kao da ću vam sad izreći smrtnu kaznu… - Pa to i jeste, razumem dobro, oči su vam postale ledene. - Da, ali zaista jednom treba da bude kraj, gospodine Nagele. Kad biste o svemu razmislili, morali biste i sami shvatiti da se ne ponašate lepo ni prema onome koji je odsutan. Ako se stavite u njegov položaj… a da ne govorimo kako i mene dovodite u veoma težak položaj. Šta hoćete od mene? Dozvolite da vam kažem jednom za svagda: neću prekršiti svoje obećanje, volim ga. Tako, sad vam je sasvim jasno. Budite malo oprezni; zaista neću da se šetam s vama ovde, ako ne budete imali malo obzira prema meni. Kažem vam otvoreno. Bila je uzbuđena, usta su joj podrhtavala, jedva se uzdržavala da ne brižne u plač. Kako je Nagel ćutao, ona još dodade: - Rado ću vam dozvoliti da me pratite do kuće, ako želite i ako nemate

nameru da načinite položaj oboma nepodnošljivim. Biću vam zahvalna, ako budete hteli da nešto ispričate; volim da vas slušam. - Da - reče on odjednom glasno i razdragano kao brbljivac kome je pušteno na volju da, samo kad mi dozvoljavate da vas pratim! Vrlo rado… Ah, kako ste me polili hladnom vodom, kako mi prosto vraćate snagu, kad se naljutite na mene… Još su poduže razgovarali o ravnodušnim stvarima. Išli su tako lagano da su jedva odmicali. - Kako lepo miriše, kako lepo miriše rekao je. - Eto, kako trava i cveće bujaju posle kiše. Ne znam da li vas i inače zanima drveće? Čudno je, ali se osećam u tajanstvenom srodstvu sa svakim drvetom u šumi. Kao da sam i sam nekada pripadao šumi; kad tu pogledam oko sebe, čini mi se kao da neko sećanje prostruji čitavim mojim bićem. Ah, stanite jedan trenutak! Čujte kako ptice u divljem oduševljenju pevaju suncu. Sasvim su glupe i lude, lete nam skoro u lice tako neobazrivo. I pođoše dalje. - Još uvek rekla je nosim u sebi onu divnu sliku što ste mi je opisali o čunu i jedru od plave svile koja je isečena u obliku meseca. Bilo je tako lepo. Kad je nebo sasvim visoko i daleko, čini mi se kao da i sama plovim tamo gore i ribarim srebrnom udicom. Bio je srećan što se ona još seća onog utiska ivanjdanske noći. Oči mu se zamagliše, i toplo odgovori: - Da, sasvim tačno, bilo bi mnogo bolje da ste vi bili u ovakvoj barci. Kad su stigli otprilike do sredine šume, ona neoprezno upita: - Dokle ostajete ovde? Odmah se pokajala, najmilije bi joj bilo da nije uopšte ni izustila ovo pitanje; ali se ubrzo umiri, jer se samo nasmešio i izbegao da neposredno odgovori. Bila mu je zahvalna za pažnju, sigurno je primetio njenu zabunu. - Ostajem ovde gde ste i vi odgovorio je. - Ostajem dotle dok budem imao novaca - kazao je najzad. A onda dodao: To neće biti tako strašno dugo. Pogledala gaje, opet se nasmešila i upitala: - Neće biti tako strašno dugo? Čula sam da ste vrlo bogati? Tada stari tajanstveni izraz pređe njegovim licem, i on odgovori: - Da sam bogat? Čujte, po gradu mora da kruže glasovi kako sam pun para, kako između ostalog imam i neko poljsko dobro od velike vrednosti… nije to istina, molim vas, nemojte verovati, sve je to obmana. Nemam poljskog dobra, a u svakom slučaju vrlo je malo i pripada zajedno meni i mojoj sestri; sem toga,

potpuno je zaduženo i opterećeno raznim hipotekama. To je istina. Nasmejala se s nevericom. - Inače obično uvek kažete istinu kad govorite o sebi - reče. - Ne verujete mi? Sumnjate? Dozvolite mi bar da vam kažem, mada me to ponižava, dozvolite mi ipak da vam ispričam kako stvari stoje. Ne zaboravite da sam već prvi dan kad sam stigao u grad, prevalio peške pet milja, peške sam otišao u obližnji grad i otuda sam sebi poslao tri telegrama koji se odnose na veliku sumu novaca i neko poljsko dobro u Finskoj. Zatim sam punih nekoliko dana ova tri telegrama ostavio otvorena na stolu svoje sobe da bi ih svako u gostionici mogao pročitati. Verujete li mi sad? I, zar moj novac nije obična obmana? - Pod pretpostavkom da opet ne lažete na svoju sopstvenu štetu. - Opet? Varate se, gospođice. Tako mi Boga na nebesima, ne lažem! Eto! Tajac. - Pa zašto ste onda to učinili, zašto ste poslali one telegrame sami sebi? - E, vidite, to bi bila malo dugačka priča, ako bih vam izlagao u povezanoj celini… No, uostalom učinio sam to jednom rečju da bih se hvalisao, da bih probudio pažnju u gradu. He-he-he, iskreno rečeno. - Sad lažete! - Đavo neka me nosi ako lažem! - Čudan ste čovek. Bogzna šta ste hteli time postići. Dođete u jednom trenutku… da, ne bojite se čak da mi učinite najvatrenija priznanja; ali čim vas sa nekoliko reči naučim pameti, odmah prevrnete i predstavite sebe kao najvećeg šarlatana, kao lažova, kao varalicu. Možda ste mogli uštedeti sebi ovaj trud; i jedno i drugo pravi na mene tako mali utisak. Isuviše sam obična i jednostavna; sva ta genijalnost nadilazi moj razum. Bila je odjednom uvređena. - Nisam hteo u ovom trenutku da pokazujem nikakvu genijalnost. Ta sve je izgubljeno, zašto bih se onda naprezao? - Ali zašto mi onda pričate sve ove neprijatne stvari čim vam se ukaže prilika? - uzviknula je živo. I lagano, savlađujući se potpuno, odgovorio je: - Da bih učinio utisak na vas, gospođice. I ponovo su oboje stali i zagledali se. A on nastavi: - Već sam imao prilike da vam kažem nekoliko reči o svom metodu. Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja

iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogrešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbe protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah… Ne, neću uostalom da se branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa svejedno koje vrste obmane, postoje u suštini sve obmana?… Osećam kako počinjem da padam u vatru, ne bih bio protivan da za trenutak pređem na svoju omiljenu temu… Ne, neću uostalom; Gospode Bože na nebesima, koliko sam umoran od svega! Kažem: neka ide, samo neka ide: tačka… Ko bi još, na primer, verovao da u kući doktora Stenersena nije sve u redu? Ne kažem ni ja da ima nešto ružno, zato i pitam da li bi ikome moglo pasti na um da poveruje kako u ovoj cenjenoj porodici ima nešto ružno. Ima svega dve osobe, muž i žena, dece nema, nema ozbiljnih briga, pa ipak, možda postoji neka treća osoba, Bog bi jedini znao, ali možda, sve ukupno, postoji još jedna osoba, osim muža i žene, neki mladi i suviše vatreni prijatelj kuće, sudijski pripravnik Rejnert. Šta da se kaže? Možda na obema stranama ima grešaka. Doktor može štaviše da zna za ćelu stvar, pa ipak ništa ne može da učini, a one noći pio je strahovito i bio tako ravnodušan prema svemu, prema čitavoj vasioni, da je predlagao potpuno uništenje čovečanstva pomoću cijanovodonične kiseline, dok bi se točak i dalje okretao. Jadni čovek!… Ali teško da je on jedini koji je do kolena ogrezao u obmani, čak i ako ne računam sebe, Nagela, jer ja sam ogrezao u obmani do pojasa. Kad bih, na primer, spomenuo Minuta? Mila duša, pravednik, mučenik! Sve dobro je na njegovoj strani; ali ga ne puštam iz oka. Kažem vam, ne puštam ga iz oka! Izgleda da vas to čudi? Jesam li vas uplašio? Nije mi bila namera. Odmah ću vas umiriti, ako kažem da niko ne može pokolebati Minuta, zaista je pravednik. A zašto ga ne ispuštam iz očiju, zašto ga pratim u dva časa noću kad se vraća kući s nevine šetnje… u dva časa noću? Zašto ga uhodim s lica i sa strane, kad raznosi džakove uglja i pozdravlja ljude na ulici? Ni zbog čega, draga gospođice, ni zbog čega. Prosto me zanima, gajim izvesna osećanja prema njemu i čini mi zadovoljstvo u ovom trenutku što

mogu da ga istaknem kao primer čistog i pravednog čoveka posred ove opšte obmane. Zato ga i pominjem, i vi me razumete sasvim sigurno. He-he-he… Ali da se vratimo na mene… Ah, ne, ne, neću da se vraćam na sebe sama, samo to ne! Ovaj poslednji uzvik bio je toliko iskren i pun tuge da u njoj probudi sažaljenje. U tom trenutku shvatila je da ima posla s potpuno namučenom i rastrganom dušom. Ali pošto se odmah zatim pobrinuo da izbriše ovaj utisak, prasnuvši odjednom u hladan smeli i zaklevši se ponovo kako je sve samo obična obmana, osetila je odmah kako je napušta ovo prijateljsko osećanje prema njemu. Rekla je oštro: - Načinili ste nekoliko primedbi na račun gospođe Stenersen, koje su mogle biti i upola tako drske pa da budu podle. A na Minutu, bednom bogalju, pokazali ste takođe svoje viteštvo. Zaista ste se ružno poneli, nisko poneli. Pošla je opet a Nagel za njom. Nije odgovarao, išao je oborene glave. Trzaj mu je nekoliko puta potresao ramena, i na svoje najveće zaprepašćenje spazila je nekoliko krupnih suza kako mu se kotrljaju niz obraze. Da ih skrije, okrenuo se ustranu i zviždukao nekoj ptičici. Išli su dva minuta ne prozborivši ni reči. Bila je uzbuđena i gorko žalila zbog svojih grubih reči. Možda je čak i imao pravo u svemu što je rekao; šta zna ona? Bogzna da li ovaj čovek nije video više za nekoliko nedelja nego ona godinama. Išli su i dalje ćutke. Opet je bio savršeno miran, i igrao se maramicom. Za nekoliko minuta biće na domaku parohije. Tada Dagni reče: - Jeste li jako povredili ruku? Smem li da vidim? Da li je to učinila samo da bi ga malo obradovala ili je zaista popustila za trenutak… ali u svakom slučaju rekla je toplim, skoro uzbuđenim glasom i zastala. Sva njegova strast sad dobi zamaha. U trenutku kad mu je bila tako blizu, nagnute glave nad njegovu ruku, da je osećao miris njene kose i njenog vrata, i mada ni reči nije bila izgovorila, njegova ljubav se pretvori u ludilo, u bezumlje. Privukao ju je k sebi, prvo jednom rukom, a kad se stala braniti, i drugom, vatreno je dugo pritisnuo na grudi i skoro je digao sa zemlje. Osećao je kako joj leđa popuštaju i kako se predaje. Teška i divna počivala mu je u zagrljaju, a napola zamagljene oči upijale su se u njegove. Govorio joj je, kako je divna, divna, i kako će biti ljubav njegove ljubavi sve do smrti. Jedan čovek je već pošao u smrt zbog nje, da, i on će tako isto, na najmanji znak, na najmanju reč. Ah, koliko je voli! I nastavio je da ponavlja neprestano, privijajući je sve ncžnije i nežnije na grudi: - Volim te, volim te! Nije davala više nimalo otpora, glava joj je malo klonula na njegovu levu

ruku, i on ju je vatreno ljubio, prekidajući jedva s vremena na vreme da bi joj prošaptao najnežnije reči. Jasno je primetio kako se i ona sama privija uz njega i kako pod njegovim poljupcima još više sklapa oči. - Dođi sutra pod ono divo, sećaš se onog drveta, one jasike. Dođi, volim te, Dagni! Hoćeš li doći? Dođi kad hoćeš, dođi u sedam časova. Nije odgovorila na to, već je samo rekla: - Ta pustite me sad! I lagano se oslobodila njegovog zagrljaja. Trenutak zasta i pogleda oko sebe, lice joj dobi sve smeteniji izraz, najzad nemoćni trzaj zadrhta joj oko usana, i ona pritrča kamenu na ivici puta i sede. Plakala je. Nagnuo se nad njom i tiho joj govorio. Potrajalo je to nekoliko minuta. Odjednom je skočila, stisnutih pesnica i lica bleda od gneva, pritisnula je ruke na grudi i besno rekla: - Bednik ste, ah, Bože, koliki ste bednik! Ili možda ne mislite tako. Ah, kako ste mogli, kako ste mogli da ovo učinite! Zatim je nastavila da plače. Ponovo je pokušao da je umiri, ali bez uspeha; punih pola časa stajali su tako kraj kamena na ivici puta i nisu se micali. - I još hoćete da se sutra opet sastanete sa mnom - rekla je; neću doći, moje vas oči više neće videti, vi ste nitkov! Preklinjao ju je, bacio se ničice pred njom i ljubio joj haljinu; ali je ona neprestano ponavljala kako je on nitkov i kako se bedno poneo. Šta je uradio s njom? Odlazite, odlazite! Zabranila mu je da je dalje prati, ni koraka dalje! I pošla svojoj kući. Hteo je ipak da je otprati; ali ga ona odbi pokretom ruke i reče: - Ne mičite se! Ostao je na mestu i pratio je očima dok se nije udaljila dvadesetak koraka, a onda je stegnuo pesnice, potrčao za njom, prekršio njenu zabranu, potrčao za njom i prisilio je da ponovo stane. - Neću vam učiniti nikakvo zlo - rekao je - imajte malo sažaljenja prema meni. Kao što stojim pred vama, spreman sam da izvršim samoubistvo samo da bih vas oslobodio mene; dovoljna je samo jedna vaša reč. A ponoviću vam to i sutra ako se budemo videli. Ali bi trebalo da imate milosti prema meni, da budete pravedni prema meni. Shvatate da sam potčinjen moći koja potiče od vas i kojom ja ne vladam. I nije samo moja krivica što sam naišao na vas na svom putu. Neka Bog da da nikad ne osetite moju sadašnju patnju.

I zatim se okrete i ode. Teška ramena na niskom telu opet su se neprestano trzala dok je odlazio putem. Nije primećivao ljude koje je sretao, nije prepoznao nijedno lice i u prolazu kroz grad nije se nigde zaustavljao, sve dok se nije našao na terasi gostionice.

15. Tri-četiri iduća dana Nagel nije bio u gradu. Otišao je na neki izlet parobrodom, a njegova soba u gostionici stajala je zaključana. Niko nije znao gde se nalazi, znalo se jedino da se ukrcao na parobrod koji je otplovio prema severu, i da je možda otišao samo da se razonodi. Kad se jednog dana vratio u rano jutro, dok je grad još spavao, bio je sav bled i ispijen od bdenja. Nije ipak pošao u gostionicu, već se neko vreme prošetao tamo-amo po keju, pa je onda krenuo sasvim novim putem koji je vodio prema unutrašnjem zatonu, gde se dimnjak parnog mlina taman počeo da puši. Nije se dugo zadržao, po svemu je izgledalo da se vrti unaokolo samo da bi utucao nekoliko časova. Čim je trg oživeo, prešao je tamo; stajao je na uglu kraj pošte i pažljivo posmatrao prolaznike, pa kad je spazio zelenu suknju Marte Gude, prišao joj je i pozdravio. Izvinite, možda gaje zaboravila? Ime mu beše Nagel, učinio joj je jednom ponudu za staru stolicu. Možda ju je već prodala? Ne, nije je prodala. Dobro. I niko nije dolazio kod nje da istera veću cenu? Nikakav ljubitelj? Da. Ali… - Šta? Zaista? Bilo je i drugih? Šta kažete, neka dama? Ah, te žene, one svuda moraju da zabodu svoj nos! Čula je za tu retku stolicu i odmah htela da je zgrabi. Pa da, običan ženski način. A koliko je ponudila, do koje je sume išla? Kažem vam, ne ispuštam stolicu ni po koju cenu, đavo neka me nosi ako je ispustim! Marta je bila zbunjena njegovom žestinom pa je pohitala da odgovori: - Ne, ne, pa vi ćete je i dobiti, s najvećim zadovoljstvom! - Dozvoljavate li mi onda da dođem k vama večeras oko osam časova da svršimo posao? Da, možda je moguće i tako. Ali zar ne bi bilo bolje da pošalje stolicu u gostionicu? I tako bi bilo uređeno… Nipošto, nikako, ne pristaje ni u kom slučaju. S ovakvim predmetom mora

se oprezno postupati, njim se moraju pozabaviti stručne ruke; iskreno govoreći, ne dozvoljava čak ni da neki stranac pogleda stolicu. U osam časova biće tamo. Čujte - palo mu je na um nipošto brisati krpom, nikako prati, za ime Božje! Ni kapi vode!… Nagel ode pravo u gostionicu i pruži se obučen na postelju; spavao je duboko i mirno sve do uveče. Čim je večerao, otišao je na pristanište, u malu kuću Marte Gude. Bilo je osam časova; zakucao je i ušao. Soba je bila tek oprana, pod je bio čist a prozori izbrisani; a sama Marta stavila je oko vrata ogrlicu od staklenih bisera. Bilo je očigledno da gaje očekivala. Pozdravio je, seo i odmah otpočeo pregovore. Ni ovog puta nije nikako popuštala, naprotiv, bila je nepopustljivija no ikada i ostala uporno pri tome da stolicu ustupi bez naknade. Najzad se naoko razbesneo, stao da joj preti kako će joj baciti pet stotina kruna u lice i pobeći sa stolicom. Da, zaista je i zaslužila! Takvo bezumlje još nije sreo u svom životu, i udarivši o sto upitao je da li nije sasvim poludela. - Znate šta - reče i pogleda je oštro. Zbog vaše upornosti počinjeni ozbiljno da sumnjam. Recite mi otvoreno: je li ova stolica zaista časno stečena? Moram vam reći, imam posla s raznoraznim svetom pa čovek nikad ne može da bude dovoljno oprezan. Ako je stolica dopala u vašu svojinu prevarom ili nekim drugim sumnjivim načinom, onda ne smem da je kupim. Molim vas uostalom da mi oprostite ako pogrešno tumačim vaše oklevanje. I uporno ju je preklinjao da mu kaže istinu. Zbunjena ovim sumnjičenjem, napola prestrašena a napola uvređena, stala se odmah pravdati: stolicu je doneo u kuću njen deda i ona čitavo stoleće pripada njenoj porodici; ne treba da misli da bi ma šta zatajila. Grunule su joj suze na oči. Dobro, onda bi zaista hteo jednom da svrši s tim brbljanjem, i zatim tačka! Izvadio je novčanik. Pristupila je korak bliže kao da gaje opet htela sprečiti; ali se nije dao zbuniti, već je položio na sto dve crvene novčanice. - Izvolite! - reče. - Dajte mi samo pedeset kruna, kad vam je toliko stalo umolila je. I u tom trenutku bila je toliko zbunjena da mu je dva puta prešla rukom preko kose dok ga je molila, samo da bi ga navela da popusti. Ni sama nije znala šta čini; ali ga je pomilovala po kosi i ponovo ga molila da ostane pri pedeset kruna. Glupa žena još je i oči imala vlažne.

Podigao je glavu i pogledao je. Ova seda sirotica, ova devojka od četrdeset godina, još mrka i vatrena pogleda, a ipak takvog držanja koje je podsećalo na monahinju, ova čudna i retka lepota, sve je to delovalo na njega i pokolebalo ga za trenutak. Uzeo je njenu ruku, pomilovao je i rekao: Gospode, kako ste čudni, draga! A zatim se odmah digao sa stolice i pustio njenu ruku. - Nadam se da nećete imati ništa protiv ako stolicu ponesem odmah sa sobom - reče. I uze stolicu. Očigledno da ga se više nije bojala. Kad je videla kako je uprljao ruke kad je dodirnuo staru stolicu, pohitala je u džep i pružila mu maramicu da se obriše. Novčanice su još bile na stolu. - Ah, čujte rekao je dozvolite da vas upitam, ne bi li možda najbolje bilo da ovu stvar sa stolicom po mogućstvu sačuvate za sebe? Nema smisla da ceo grad govori o tome; zar ne? - Ne - odvratila je zamišljeno. - Na vašem mestu, odmah bih sklonio novac. Ili bih još pre prikačio nešto na prozor. Uzmite onu suknju! - Zar neće biti mračno? - rekla je. Ali je ipak uzela suknju i prikačila je uz njegovu pomoć. - Ovo smo uostalom mogli odmah učiniti - reče zatim; moglo je zlo ispasti da me je neko video. Nije ništa odgovorila. Uzela je novac sa stola, pružila mu ruku i stala da miče usne, ali nijednu reč nije uspela da izusti. I dok je tako stajao i držao njenu ruku, rekao je odjednom: - Čujte, smem li da vam postavim jedno pitanje: možda vam je dosta teško da isterate kraj s krajem, mislim bez pomoći, bez potpore… Ah, da, možda imate neku malu potporu? - Da. - Eh, draga, oprostite mi što sam pitao! Palo mi je na pamet, ako se čuje da imate nešto novaca, ne samo da nećete više primati nikakvu potporu, već će vam i novac oduzeti, jednostavno oduzeti. Zato naša stvar treba da ostane tajna za svakoga; jeste li razumeli? Hoću samo da vam dam savet praktična čoveka. Ni živoj duši nećete reći da smo svršili ovaj posao… Setio sam se uostalom da vam moram dati sitnije novčanice da ne biste morali menjati stotinarke. Mislio je na sve, na svaku mogućnost. Seo je ponovo i stao da broji manje novčanice. Nije tačno izbrojao, dao joj je sve što je imao sitnijih novčanica, uzeo ih je nadohvat i savio u svežanj.

- Evo, sakrijte sad! - rekao je. Okrenula se, otkopčala prsnik i sakrila novac na grudi. A kad je završila, ipak se nije digao, ostao je i dalje na stolici i rekao kao slučajno: - Šta ono htedoh reći… poznajete li možda Minuta? I primeti kako joj rumen obli lice. - Sreo sam ga nekoliko puta - nastavi Nagel - mnogo polažem na njega, sigurno je veran kao zlato. Baš sam mu naložio da mi nabavi violinu, i svakako će i učiniti, ne verujete? He, možda ga ne poznajete? - Kako da ne. - Ah, tako, zaista. Pričao mi je kako je kupio cveće od vas za neki pogreb, za Karlsenov pogreb. Recite mi, možda ga i dobro poznajete? Šta mislite o njemu? Verujete li da će ipak završiti ovaj nalog na moje zadovoljstvo? Kad čovek ima posla s tolikim ljudima, dobro je katkada obavestiti se o njima. Jednom sam izgubio dosta veliku sumu novaca baš zato što sam imao slepo poverenje u jednog čoveka, iako se nisam obavestio o njemu; bilo je to u Hamburgu. I Nagel iz bogzna kakvog razloga ispriča čitavu priču o čoveku zbog koga je izgubio onaj novac. Marta je još uvek stajala pred njim naslonjena na sto; odjednom se uznemirila i najzad rekla veoma živo: - Ne, ne, nemojte da govorite o njemu! - O kome da ne govorim? - O Johanu, o Minutu. - Zar se Minut zove Johan? - Da, Johan. - Zaista se zove Johan? - Da. Nagel ućuta. Ovo obično obaveštenje da se Minut zove Johan zadade udar njegovoj misli, izmeni mu za trenutak izraz lica. Bio je za trenutak sasvim nem, pa tek onda upita: - A zašto ga vi zovete Johan? A ne Gregor, a ne Minut? Odgovorila je zbunjeno i oborenih očiju: - Poznajemo se još iz detinjstva… Tajac. Onda Nagel reče pola u šali i s najvećom ravnodušnošću: - Znate li kakav imam utisak? Da je Minut ustvari veoma zaljubljen u vas. Da, ovo mi je palo u oči, istina. I to me ne čudi mnogo, iako moram priznati da se

Minut tu nešto zaneo. Zar ne. na prvom mestu, nije više mlad, a zatim, nešto je bogaljast. Ali, Gospode Bože, žene su često tako čudne; ako im padne na pamet, bacaju se i daju svojevoljno, da, čak s radošću, s oduševljenjem. He-he-he, takve su žene. Tako sam 1886. godine video čudo kako se neka moja poznanica jednostavno udala za šegrta svoga oca. Nikad neću zaboraviti. Bio je mlađi momak u trgovini, dečak, šesnaest, sedamnaest godina, ni traga od brade na licu; ali je bio lep, da, zaista divan, moram priznati. Sa žestokom ljubavlju bacila se na ovog svežeg dečka i pobegla s njim u inostranstvo. Vratila se nakon pola godine, a od ljubavi ni traga. Da, zaista žalosno; ali ljubav je prošla! No, i onda se smrtno dosađivala nekoliko meseci, bila je udata i stvar je bila u redu; šta je trebalo da uradi? Udari onda o sto i stane da prkosi svetu, postala je zaista laka, počela je da ulazi u modu kod studenata i trgovačkih pomoćnika i najzad je dobila ime La Glu. Prosto da se čovek sažali! Ali još jednom zaprepasti svet: pošto se zabavljala nekoliko godina na ovako divan način, počela je iznenada jednog dana da piše novele, postala je spisateljica i rekoše da ima mnogo dara. Bila je neverovatno vredna, za one dve godine među studentima i trgovačkim pomoćnicima sazrela je do izvanrednog stepena i naučila majstoriju pisanja. I od tog dana pisala je izvrsne stvari. He-he-he. Da, bila je to đavolska žena!… Ta, takve ste vi žene. Da, smejte se, ali ne smete da otvoreno ovo pokažete. Momak od osamnaest godina može da vam potpuno zavrti mozak. Siguran sam da ni Minut, ni on, ne bi morao da ide sam kroz život da se malo potrudio, da se malo založio za stvar. Ima ustvari nešto u sebi što može da dirne i nekog čoveka, i mene je dirnulo: srce mu je toliko izazivački čisto a nimalo licemerstva na usnama. Zar ne, poznajete ga spolja i iznutra i znate da je takav? Ali šta da se naprotiv kaže za njegova ujaka, trgovca ugljem? Matori prepredenjak, pomislio sam, neprijatan čovek. Imam utisak da upravo Minut vodi sve poslove. I onda se pitam: pa zašto ne bi mogao takođe da vodi poslove svoje sopstvene radnje? Jednom rečju: Minut je u stanju da se, kad god bude hteo, brine o svojoj porodici… Odmahujete glavom? - Ne, ne odmahujem glavom. - A tako, onda ste nestrpljivi, dosađujem vam ovim brbljanjem o ravnodušnom vam čoveku, i zaista imate pravo… Čujte, setih se odjednom… da, nemojte se ljutiti zbog toga, zaista bih hteo da vam pomognem što bolje mogu: treba noću da zatvarate dobro vrata! Gledate me tako bojažljivo? Draga moja nemojte se plašiti i ne sumnjajte u mene. htedoh vam samo reći, sad kad imate novaca na koji treba da pazite, ne smete nikome suviše da verujete. Istina nisam čuo kako grad nije siguran; ali čovek nikad nije dovoljno obazriv. Znate da je oko dva časa noću dosta mračno u okolini, i baš oko dva časa noću čuo sam neku sumnjivu buku ispod svojih prozora. Da, da. ta valjda se ne ljutite što sam vam

dao ovaj savet?… A sad zbogom! Radujem se što sam vam najzad oteo stolicu. Zbogom, draga gospođice! I pritom joj stisnu ruku. Na vratima se opet okrete i reče: - Čujte, najbolje će biti da kažete kako sam dao nekoliko kruna za stolicu. Ali ne više, ni pare više, inače će vam sve oduzeti, zapamtite. Zar ne, mogu da računam s tim? - Da - odgovorila je. Otišao je i poneo stolicu sa sobom. Čitavo lice mu se blistalo, cerekao se kao da je izveo naročito lukav mangupski podvig. Tako mi Boga, kako li se sad raduje! - reče veselo. He-he, gotovo neće moći ni da spava noćas od silnog bogatstva!… Kad je stigao kući, Minut je sedeo i čekao ga. Minut je dolazio s probe i nosio pod rukom svežanj objava. Žive slike obećavale su da će vrlo dobro uspeti; imale su da predstavljaju prizore iz istorije i da budu izvedene pod raznobojnom svetlošću; a i on ima ulogu statiste. - A kad treba da počne dobrotvorna priredba? Treba da se otvori u četvrtak 9. jula na kraljičin rođendan. Ali još večeras Minut treba da istakne objave na što više mesta; čak su dobili dozvolu da jednu objave i zalepe i na grobljansku kapiju… Uostalom, došao je da ga obavesti u vezi s violinom. Nije mu bilo moguće da je ma gde nabavi; jedina upotrebljiva violina u gradu nije na prodaju, pripada organisti kome je potrebna za priredbu; ima nekoliko tačaka da odsvira. - Ta, onda se ne može ništa učiniti. Minut se spremao da pođe. I dok je još stajao s kapom u ruci, Nagel mu reče: - Zar nećemo mirno popiti po čašicu? Treba da vam kažem da sam večeras veseo, desilo mi se nešto prijatno. Znate, posle mnogih napora došao sam do jednog komada nameštaja i siguran sam da nešto slično nema nijedan ljubitelj u zemlji. Reč je o ovoj stolici. Pogledajte je! Razumete li se u bisere? Jedinstven holandski komad! Ne bih ga prodao ni za čitavo blago, đavo neka me nosi ako to učinim! I radi toga hteo bih da popijem s vama po čašicu, ako nemate ništa protiv. Mogu li da zazvonim? Ne? Pa te objave možete i sutra istaći… Ne, nikako ne mogu da zaboravim svoj današnji veliki uspeh! Možda ne znate da sam veliki ljubitelj starina, prema svojim skromnim mogućnostima, i da sam došao ovamo da otkrijem i po koju retkost! Možda vam nisam pričao ni o svojoj zbirci klepetuša? Ne, o Gospode Bože, onda ni pojma nemate kakav sam ja čovek. Naravno da sam agronom, ali pored toga ima još stvari koje me zanimaju. Eto,

sa današnjim danom imam dve stotine sedamdeset klepetuša. Pre deset godina počeo sam da ih skupljam i danas imam, hvala Bogu, zbirku prvog reda. I ova stolica, znate li kako sam spustio svoju šapu na nju? Slučaj, luda sreća! Idem jednog dana ulicom, prolazim pored neke male kuće dole na pristaništu i po staroj navici zvirnem kroz prozor onako u prolazu. I odjednom zastanem, pogled mi padne na stolicu i odmah vidim šta vredi. Kucnem i uđem u kuću, dočeka me neka postarija, seda dama… ah, kako li se samo zvaše? No, svejedno, možda je i ne poznajete; mora da beše gospođica Gude, Marta Gude, ili tome slično… Dobro, odbije da mi da stolicu, ali je ja nagovaram sve dok nisam dobio sigurno obećanje, i danas sam otišao po stolicu. Ali najlepše je što sam stolicu dobio ni za šta, dala mi je besplatno. A da, bacio sam nekoliko kruna na sto da se ne bi posle pokajala; ustvari stolica vredi na stotine. Molim vas da ovo zadržite za sebe; ta nikome nije milo da se o njemu govori rđavo. Nemam šta sebi da prebacim. Gospođica se ništa ne razume u posao, a pošto sam ja stručnjak i kupac, to nisam obavezan da radim u njenu korist. Zar ne, ne treba ipak biti budala, mora se iskoristiti prilika, to je borba za opstanak… Možete li mi i sad odbiti da popijete čašu vina kad ste čuli kako stvari stoje? Minut ostade pri tome da mora da ide. - Zaista neugodno - nastavi Nagel. - Radovao sam se što ću moći da malo porazgovaram s vama. Vi ste jedini čovek u mestu koji me zanima, jedini, na kome takoreći vredi zadržati pogled. He-he, zadržati pogled, dakle. A povrh svega zovete se Johan? Dragi moj prijatelju, odavno sam to znao, iako mi niko to nije rekao sve do večeras… Ta, nemojte me se samo opet plašiti. Uvek sam te sreće da me se ljudi plaše. Pa nemojte poricati, zaista ste me za trenutak pogledali ukočenim očima od straha, iako neću baš da tvrdim da ste se i trgli… Minut je došao do vrata. Izgledalo je kao da će bez okolišenja da preseče i napusti sobu. I razgovor je postajao sve mučniji. - Je li danas 6. jul? - upita Nagel odjednom. - Da - odgovori Minut - 6. jul. I zatim je spustio ruku na kvaku. Nagel pođe lagano k njemu, priđe sasvim uz njega, zagleda mu se u lice i istovremeno stavi ruke na leđa. I ostavši uporno u ovom stavu, upita ga šapatom: - A gde ste bili 6. juna? Minut ne odgovori, ne izusti ni reči. Zahvaćen užasom od onih ukočenih očiju i tajanstvenog šapata, nesposoban da razume ovo malo, bezumno pitanje o jednom danu, datumu iz prošlog meseca, užurbano je otvorio vrata i isteturao na hodnik. Trenutak se vrteo oko sebe i nije mogao da nađe stepenice, a Nagel je stao na vrata i doviknuo:

- Ne, ne, ludo je; molim vas, zaboravite! Objasniću vam drugi put, drugi put… Ali Minut nije ništa čuo. Već je bio na izlazu pre no što je Nagel i završio, a odatle skočio, ne osvrćući se ni levo ni desno, na ulicu, sišao do trga, stigao do velike česme, bacio se u prvu pobočnu ulicu i iščezao. Čas kasnije, bilo je deset časova, Nagel upali cigaru i iziđe. Grad još nije otišao na počinak; na putu što vodi parohiji primetio je gomilu šetača koji su lagano išli tamo-amo, a ulice svud unaokolo još su odjekivale od smeha i vike dece koja su se igrala. Žene i ljudi sedeli su po blagoj večeri na stepenicama i tiho razgovarali; ovde-onde dovikivali su susedu preko ulice i dobijali prijateljski odgovor. Nagel pođe prema pristaništu. Video je Minuta kako lepi objave na pošti, na banci, na školi i na zatvoru. Kako je samo radio brižljivo i savesno! Koliko samo dobre volje ulaže i ne gleda na vreme, iako bi mu bilo potrebno da ode na počinak! Nagel prođe kraj njega i pozdravi, ali se ne zaustavi. Kad je već gotovo stigao do pristaništa, začu neki glas iza leđa kako ga zove; Marta Gude ga zaustavi i sva zadihana reče: - Izvinite! Dali ste mi suviše novaca. - Dobro veče! - odgovorio je. - Jeste li i vi pošli u šetnju? - Ne, bila sam gore u gradu, do gostionice, čekala sam vas. Dali ste mi suviše novaca. - Hoćemo li sad opet da počnemo ovu komediju? - Ta prevarili ste se! - uzviknula je zapanjeno. Ima preko dve stotine u sitnim novčanicama. - A, pa šta! Tako, zaista je bilo nekoliko kruna više, nekoliko kruna preko dve stotine? Dobro, pa onda mi ih možete vratiti. Počela je da otkopčava prsnik, ali odjednom zastade, pogleda unaokolo i ne znade više šta da uradi. Onda ga ponovo zamoli za izvinjenje: toliko je sveta, ne može valjda da izvadi novac ovde na ulici, tako ih je dobro sakrila… - Ne pohitao je da odgovori ta mogu doći po njih, dozvolite da dođem po njih. I pođoše zajedno njenoj kući. Sreli su više ljudi koji su ih zagledali radoznalih očiju. Kad su stigli u njenu sobu, Nagel sede kraj prozora gde je i ranije sedeo i na kome je još visila suknja kao zavesa. Dok je Marta bila zauzeta vađenjem novca, nije rekao ništa; tek kad je bila gotova i pružila mu šaku sitnih novčanica nekoliko izlizanih i izbledelih novčanica po deset kruna koje su još bile tople od njenih grudi i koje joj je njeno poštenje zabranjivalo da ih zadrži kod sebe ma i

samo tu noć, - tek tada je oslovi i zamoli da zadrži taj novac. Ali sad je izgledalo kao da joj se opet javila sumnja u pogledu njegovih namera; pogledala gaje nesigurno i rekla: - Ali… ne razumem vas… Živo je ustao. - Ali ja vas savršeno razumem - odgovorio je stoga sam ustao i idem na vrata. Jeste li sad mirni? - Da… Ne, ta ne možete ostati na vratima. I zaista mu pruži obe ruke kao da je htela da ga vrati. Čudna devojka plašila se da ma čemu protivureči. - Imam jednu molbu - reče onda Nagel, ali ne sede; - mogli biste mi pričiniti veliku radost, ako biste hteli… Da, a ja bih vam se svakako zahvalio: molio bih vas da dođete na priredbu u četvrtak uveče. Hoćete li mi učiniti zadovoljstvo? Razonodićete se, biće puno sveta, mnogo svetlosti, muzika, žive slike. Da, učinite, nećete se pokajati! Smejete se; zašto se smejete? Gospode, kako su vam beli zubi, drago dete! - Zato što ne mogu nikud da idem. Kako ste mogli pomisliti da bih mogla tamo da idem? I zašto biste hteli da budem tamo? Objasnio joj je ćelu stvar časno i pošteno: palo mu je na um, odavno je mislio na to, već pre dve nedelje se toga setio, ali je zatim opet zaboravio. Treba samo da dođe, da prisustvuje, hteo bi da je vidi. Ako želi, ne bi je čak ni jednom oslovio, ne bi joj nikako dosađivao, nije mu to namera. Samo bi ga radovalo da je jednom vidi s drugima, da je čuje kako se smeje, da vidi kako je zaista mlada. Draga gospođice, morate to svakako učiniti! Pogledao ju je. Kako joj je kosa bila izrazito bela a oči mrke! Jednom rukom cupkala je dugmad na svom prsniku, i ova ruka, slaba i dugih prstiju, imala je sivu boju, možda nije bila ni sasvim čista, ali je činila čudan utisak čednosti. Duž šake pružale su se dve plave žile. - Da - rekla je - možda bi moglo biti zanimljivo. Ali nemam ni haljina, čak ni jednu haljinu za ovako veče… Prekide je: ima još tri radna dana da se potrči; do četvrtka se može nabaviti sve što se želi. Ta ima još vremena! Je li dakle u redu? I malo pomalo pristade. - Da, ne srne čovek da se sasvim zakopa rekao je; od toga čovek ima samo štete. A sem toga, s vašim očima, vašim zubima, bio bi samo greh! One sitne novčanice na stolu taman bi bile za haljinu, da, da, koješta! Utoliko pre što je to njemu palo na pamet i što je nju stalo napora da pristane. Rekao joj je laku noć kao obično, kratko i učtivo, ne dajući joj ni najmanje

povoda za neko uznemirenje. I kad su bili na izlasku, ona mu je pružila ruku i zahvalila se što ju je pozvao na priredbu. Odavno, odavno joj se to nije desilo, postalo joj je neobično. Da, već će se lepo ponašati… Veliko dete, obećala je čak da će se lepo ponašati, iako je nije ni molio.

16. Dođe četvrtak, padala je malo kiša, ali je uveče priredba ipak bila otvorena uz muziku i veliku navalu sveta. Čitav grad je došao, pa i sa sela stigao je svet da učestvuje u ovom neuobičajenom veselju. Kad je Johan Nagel ušao u svečanu dvoranu u devet časova, sve je bilo puno. Našao je mesta u blizini vrata i tu ostao neko vreme da čuje govor. Bio je bled i kao uvek nosio svoje žuto odelo; ali je skinuo zavoj s ruke; obe rane bile su gotovo zarasle. Gore na tribini ugledao je gospođu Stenersen i doktora; malo udesno stajao je Minut s ostalim učesnicima u živim slikama, ali Dagni nije bila tu. Zapara od sveca i svih onih stisnutih tela istera ga ubrzo iz dvorane; na vratima srete sudijskog pripravnika Rejnerta, pozdravi ga, ali kao odgovor dobi samo lak znak glavom. Zadržao se u hodniku. Tada otkri nešto što je poduže zaokupljalo njegove misli i izazivalo radoznalost: s leve strane bila su otvorena vrata koja su vodila u susednu sobu; gde su gosti vešali svoje kapute, i na svetlosti lampe ugleda unutra jasno Dagni Kiland kako stoji i pipa po njegovom kaputu koji je bio okačen. Nije se varao, niko u gradu sem njega nije imao onako žut letnji kaput; zaista je bio njegov, sećao se sem toga tačno gde gaje obesio. Inače ništa drugo nije radila, izgledalo je kao da nešto traži i istovremeno iskoristila priliku da nekoliko puta pređe rukom duž njegova kaputa. U trenu se vratio da je ne bi iznenadio. Ovaj mali događaj gaje odmah uzrujao. Šta je tražila i šta je imala s njegovim kaputom? Nije prestajao da razmišlja i nikako nije mogao da zaboravi. Bogzna, možda je htela da pretraži da nema neko vatreno oružje u džepovima; možda je verovala da je dovoljno lud za svakojake ispade. Ali pretpostavimo da je ostavila neko pismo za njega? Uspeo je čak toliko da pomišlja i na ovu sigurnu nemogućnost. Ne, ne, tražila je samo svoj ogrtač, sve ostalo je samo slučajnost; kako je samo mogao da pothranjuje i tako neverovatna uobraženja!… Kad je malo kasnije ugledao Dagni, prokrčio je sebi put kroz dvoranu i odmah izišao da uzburkanog srca pregleda džepove svoga kaputa. Nije bilo nikakvog pisma, samo rukavice i njegova maramica.

U dvorani odjeknu pljeskanje, završio se svečani govor načelnika. I sad je publika pojurila u hodnike, u pobočne sobe, na sva moguća sveža mesta, gde se namestila duž zidova i uzimala nešto za osvežavanje. Obučene kao služavke, s belim pregačama i ubrusom preko ruke, mnoge mlade dame iz grada obilazile su goste sa poslužavnikom i čašama u obema rukama. Nagel potraži Dagni; nigde je nije video. Pozdravi gospođicu Andresen, koja je takođe imala belu pregaču; zatraži vina i ona mu donese šampanjca. Pogledao ju je začuđeno. - Pa vi ne pijete drugo - odgovorila je smešeći se. Ova malo pakosna pažnja učini ga ipak malo življim no što je bio. Zamoli je da s njim popije jednu čašu i ona zaista pristade, iako se jako žurila. Zahvalio joj je na ljubaznosti, izrazio se vrlo pohvalno o njenoj nošnji i bio očaran nekim starim brošem što gaje imala na okovratniku haljine. Izgledala je vrlo lepo; dugo, aristokratsko lice s velikim nosem bilo je izvanredno fino, gotovo bolešljivo fino, i nije se menjalo, nije pravilo nervozne pokrete. Govorila je hotimično mimo, u njenom društvu imao se osećaj sigurnosti, bila je dama, žena. Kad se digla, Nagel reče: - Večeras će ovde biti jedna osoba kojoj bih rado ukazao malu pažnju, gospođica Gude, Marta Gude, ne znam da li je poznajete? Čuo sam da je ušla ovamo. Ne mogu vam kazati koliko bih voleo da je obradujem na neki način; živi tako usamljena. Minut mi je nešto malo ispričao o njoj. Ne verujete li, gospođice, da bih je mogao zamoliti da dođe ovamo k nama? Da, pod pretpostavkom da vi nemate ništa protiv toga da ona dođe ovamo? - Ne, daleko od toga! odgovori gospođica Andresen. Sa zadovoljstvom ću je potražiti. Znam gde sedi. - Ali ćete se i vi vratiti? - Da, hvala! Dok je Nagel sedeo i čekao uđoše sudijski pripravnik Rejnert, profesor i Dagni. Nagel se diže i pozdravi. Dagni je bila bleda, uprkos vrućini; imala je žućkastu haljinu s kratkim rukavima i suviše težak zlatan lanac oko vrata. Ovaj zlatni lanac vrlo joj je rđavo pristajao. Dagni zastade za trenutak na vratima; držala je jednu ruku iza leđa i doterivala pletenicu. Nagel joj priđe, s nekoliko vatrenih reči zamoli je da mu oprosti veliki prestup od prošlog četvrtka; to je poslednji put, zaista poslednji put; neće nikad više imati priliku da mu ma šta oprašta. Govorio joj je tiho, rekao je reči koje je trebalo reći i zaćutao. Saslušala gaje, pogledala i, kad je završio, rekla:

- Gotovo i ne znam više o čemu govorite, zaboravila sam, hoću da zaboravim. I zatim ode. Gledala gaje potpuno ravnodušno. Svet je na sve strane brujao, čulo se zveckanje tanjira i čaša, pucanje zapušača, smeh, povici, a iz dvorane gradska duvačka muzika koja je svirala izvanredno rđavo… Kad su gospođice Andresen i Marta došle, u njihovoj pratnji nalazio se i Minut; svi posedaše za Nagelov sto, gde provedoše četvrt časa. S vremena na vreme gospođica Andresen nosila je unaokolo poslužavnik ljudima koji su tražili kafu; najzad sasvim ode, imala je mnogo posla. Sad su dolazile jedna za drugom razne tačke programa: neki kvartet je pevao, student Ejen izrecitova na sav glas neku svoju poemu, dve dame svirale su na klaviru, a organista odsvira svoj prvi solo na violini. Dagni je neprestano sedela sa ona dva gospodina. Najzad dođe glasnik po Minuta, morao je da trči raznim poslovima, trebalo je nabaviti čaša, šolja, sendviča, sve je isuviše tačno bilo izračunato za ovu ljudsku masu, za ovu ljudsku masu maloga grada. Kad je Marta ostala sama s Nagelom, diže se i htede da ode. Ne može da ostane sama, videla je već kako sudijski pripravnik pravi primedbe i kako se gospođica Kiland smeje. Ne, najbolje će biti da ode. Ali je Nagel nagovori da svakako popije još jednu čašu. Marta je bila obučena u crno; nova crna haljina lepo joj je stajala na telu, ali joj nije pristajala, činila je starijom ovu devojku čudna izgleda i suviše se odvajala od njene sede kose. Samo su joj oči jako blistale, i kad se smejala, njeno vatreno lice postajalo je zaista puno života. Rekao je: - I vama se sviđa ovde? Jeste li zadovoljni večeras? - Da, hvala - odgovori - zaista mi se sviđa. Neprestano se zabavljao s njom, prilagođavao joj se, setio se da joj ispriča neku smešnu priču, na što se ona mnogo smejala, bila je to priča kako je došao do jedne svoje klepetuše. Blago, neprocenjiva starina! Bilo je i kravino ime urezano na njoj, krava se zvala Elstejn, morala je biti neki bik… Tu je počela ponovo da se smeje. Zaboravila je na sebe, zaboravila gde se nalazi, tresla glavom i smejala se kao neko dete na ovu nevinu šalu. Upravo je sva blistala. - Zamislite - rekao je - verujem da je Minut ljubomoran. - Ne - odgovorila je s oklevanjem. - Dobio sam takav utisak. Uostalom, najviše volim da ostanem ovde s vama.

Zanimljivo je slušati vas kako se smejete. Nije odgovorila, oborila je pogled. I produžili su da razgovaraju. Sve vreme je tako sedeo da je mogao videti Dagnin sto. Prođe nekoliko minuta. Gospođica Andresen vrati se na trenutak, progovori nekoliko reči, srknu iz svoje čaše i opet ode. Tad se odjednom Dagni diže sa svog mesta i priđe Nagelovom stolu. - Kako je tu veselo! - rekla je, a glas joj je malo zadrhtao. Dobro veče, Marta! Ta što se toliko smejete? - Divno se zabavljamo - odgovori Nagel. Brbljam neumorno a gospođica Gude toliko mi gleda kroz prste, smejala se nekoliko puta… Smemo li vam možda ponuditi jednu čašu? Dagni sede. Neobično snažna bura pljeskanja u dvorani pruži Marti povoda da se digne i da pogleda šta se zbiva. Udaljavala se sve više; najzad doviknu: Neki opsenar, moram da vidim! I ode. Tajac. - Napustili ste svoje društvo - reče Nagel i htede da kaže još nešto, ali Dagni odsečno prekide: - I vas vaše. - Da, još će se vratiti. Ne izgleda li gospođica Gude čudno? Večeras je vesela kao dete. Dagni ne odgovori ništa, već upita: - Bili ste malo na putu? - Da. - Nalazite li da je ovde večeras zaista tako zanimljivo? - Ja? I ne znam šta se događa - odgovorio je. - Nisam baš došao ovamo da se zabavljam. - A zašto ste onda došli ovamo? - Da vas vidim, naravno, Da, naravno, samo izdaleka, ćutke… - A tako. I radi toga ste poveli damu sa sobom? Nije ovo razumeo. Gledao ju je i razmišljao. - Mislite li na gospođicu Gude? Ne znam šta da odgovorim. Pričali su mi toliko o njoj, godinama i godinama živi sama, ni tračka radosti u njenom životu. Nisam je ja doveo ovamo, hteo sam samo malo da porazgovaram s njom da joj ne bi bilo dosadno, i to je sve. Gospođica Andresen ju je dovela za ovaj sto.

Gospode, mora da joj je vrlo teško! I kosa joj je sasvim seda… - Da, ta valjda ne verujete… ta nećete valjda još uobraziti da sam ljubomorna; a? Varate se! Da, sećam se kako ste pričali o nekom ludom čoveku koji se šetao u dvadeset četiri kočije; čovek je m-mucao, kako ste rekli, i zaljubio se u neku devojku koja se zvala Klara. Ah, da sećam se još jasno. I mada Klara nije htela ništa da ima s ovim čovekom, nije tako isto htela dozvoliti da uzme ni njenu grbavu sestru. Ne znam zašto ste mi ovo pričali, morate sami najbolje znati, svejedno mi je. Ali me ljubomornom nećete načiniti, ako ste to hteli postići večeras. Ne, ni vi ni vaš m-mucavko. - Ali Gospode Bože, rekao je ta svakako ne mislite ono što ste rekli. Tajac. - Da, mislim - odgovorila je. - Mislite da bih se tako ponašao kad bih hteo da vas načinim ljubomornom? Doći s damom od četrdeset godina, pustiti je da ode, čim se vi ukažete, ta morate verovati da sam glup. - Ne znam uopšte šta ste, znam samo da ste mi se nametnuli i doneli mi najmučnije časove u životu, i da sad više samu sebe ne razumem. Ne znam da li ste glupi, ne znam ni da li ste i ludi; ali neću ni da istražujem, svejedno mi je šta ste. - Da, svakako je tako - rekao je. - Da, a zašto mi i ne bi bilo svejedno? nastavila je, razdražena njegovom popustljivošću. Šta kog vraga i imam s vama? Ružno ste se ponašali prema meni, i još povrh svega trebalo bi da mislim na vas? Uprkos tome pričate mi neku priču punu nagoveštenja, sigurna sam da mi ono o Klari i njenoj sestri niste pričali bez razloga, ne, svakako ne! Ali zašto me progonite? Ne mislim u ovom trenutku, sad sam vas ja potražila; ali, inače, zašto me inače ne ostavite na miru? I što sam se sad zadržala ovde za trenutak i što sam progovorila nekoliko reči s vama, svakako da zamišljate kao da mi je toliko stalo, kao da mi je toliko važno… - Draga gospođice, ne, ništa ne uobražavam. - Ne? Ali ja uopšte ne znam da li govorite istinu, ne, ne znam. Sumnjam u vas, ne verujem vam i mislim, gotovo bih rekla, da ste sposobni na sve. Lako je moguće da sam sad nepravedna prema vama, ali jedanput svakako i ja imam pravo da pogrešim i da dozvolim sebi da vas uvredim. Tako sam umorna od svih vaših nagoveštenja i planova… Ništa nije odgovorio, lagano je okretao svoju čašu na stolu. A kad je ponovila kako mu ne veruje, samo je odvratio: - Da, i zaslužio sam.

- Da - nastavila je - i verujem vam takođe sasvim malo. Čak sumnjam i u vaša ramena, vaša široka ramena koja mogu biti od vate. Otvoreno priznajem da sam maločas ušla u onu sobu i pregledala vaš kaput da ne nosite ispunjena ramena. I mada nemam pravo, jer u vašim ramenima nema ništa neobično, ipak sumnjam, šta mogu. Mogli biste izvesno, na primer, upotrebiti neko sredstvo da biste se za nekoliko palaca načinili višim no što ste, pošto niste naročito visoki. Verujem sigurno da biste to učinili kad biste našli ovakvo sredstvo. O, blagi Bože, ta mora čovek biti nepopravljiv prema vama! Ko ste ustvari? I zašto ste došli u ovaj grad? Čak niste ovde ni pod svojim pravim imenom, zovete se upravo Simonsen, sasvim lepo Simonsen! Čula sam u gostionici. Neka dama vas je posetila koja vas poznaje i koja vas je nazvala Simonsenom pre no što ste je mogli sprečiti. Gospode, kako je to smešno i ružno! U gradu pričaju kako se zabavljate dajući malim dečacima cigare da puše i izazivajući skandal za skandalom na ulici. Tako ste jednog dana neku služavku koju ste sreli na trgu zapitali, da zapitali nešto u prisustvu nekoliko ljudi. I uprkos svemu nalazite da je sasvim u redu da mi činite izjave i da mi se neprestano isprečujete na putu i… Toliko me neizrecivo muči što ste smeli da se usudite… Zastala je. Nekoliko trzaja oko usta odavali su njeno uzbuđenje, svaka reč što ju je izgovorila bila je žestoka i vatrena, i sama je verovala u ono što kaže, a nije se ustezala da kaže. Nastade malo ćutanje, i onda Nagel odgovori: - Da, imate pravo, naneo sam vam mnogo patnje… Jasno je kad se iz dana u dan pazi na nekog čoveka, beleže sve njegove reči i sve što čini, onda se nađe ponešto ružno za šta se može zakačiti. Može se lako postupiti i nepravedno prema tom čoveku, ali ne mari, priznajem. Ovaj grad nije veliki, padam mnogima u oči, sapliću se o mene, čim me ugledaju, svaki ima po oko na svakom prstu; ne može se izbeći. A ja na kraju krajeva nisam onakav kakav bi trebalo da sam. - O, Gospode Bože! - rekla je kratko i odsečno. - Ta zaista je prirodno, grad je tako mali pa vas svi posmatraju, sasvim razumljivo. U nekom većem gradu ne biste bili jedini čovek koji privlači pažnju. Ovaj hladni i ispravni odgovor probudi u njemu u prvi mah iskreno divljenje. Već je bio spreman da se zahvali nekom učtivošću, ali se predomisli. Bila je isuviše uzbuđena, isuviše nastrojena protiv njega, a sem toga možda je i veoma jako potcenjivala njegov značaj. Ovo gaje malo zabolelo. Šta je i bio u njenim očima? Nekakav stranac u malom gradu, neki čovek koga zapažaju samo zato što je stran u malom gradu i nosi žuto odelo. Reče s izvesnom gorčinom: - A zar nisu takođe pričali da sam jednom napisao razvratne stihove na nekoj nadgrobnoj ploči, na ploči Mine Mek? Zar niko nije video? Pa ipak je istina, sasvim tačno. Istina je takođe da sam bio u apoteci, u gradu, u istom ovom gradu, i tražio lekove za neku odvratnu bolest koju sam napisao na parčetu

hartije, ali nisam mogao dobiti lekova zato što nisam imao recept. A upravo mi pade na um i ovo: zar vam Minut nije pričao kako sam jednom hteo da ga potkupim za dve stotine kruna da bi se prijavio kao otac mog deteta? I ovo je sušta istina, sam Minut može da posvedoči. Ah, sigurno bih mogao dodati još štošta… - Ne, nije potrebno, već je dosta - odgovorila je prkosno. I dok su joj oči postale hladne i nemilosrdne, podsetila ga je na lažne telegrame, na bogatstvo što gaje sam sebi istelegrafisao, na kutiju za violinu koju je vukao sa sobom iako nije imao violinu i nije čak znao ni da svira, na sve stvari, jednu za drugom, na sve njegove prevare, sve do ordena za spašavanje koji po sopstvenom priznanju takođe nije stekao na najčasniji način. Svega se setila i nije ga štedela; svaka sitnica dobila je značaj za nju u tom trenutku, i pokazivala mu je kako sad veruje da je zaista i počinio sve one ružne ispade za koje je ranije mislila da su izmišljeni. Da, sasvim sigurno je neka drska i sumnjiva priroda! I takvi kakvi ste - reče nastojite da me iznenadite i da me unespokojite, da me povučete da počinim ludosti s vama. Nije vas stid, nemate srca za druge, već samo za sebe sama, samo govorite i govorite o sebi… U tom trenutku prekide je doktor Stenersen, koji je mašući rukama došao iz dvorane i bio jako zaposlen. Imao je posla oko priredbe i sav se tome predao. - Dobro veče, gospodine Nagele! - uzviknuo je. - Hvala lepo za neki dan! Bilo je ludo veče… Ah, čujte, gospođice Kiland, morate pripaziti, odmah ćemo da pripremamo žive slike. I zatim se doktor ponovo izgubi. Opet je odsvirana neka muzička kompozicija, u dvorani nastade nemir. Dagni se naže i pogleda kroz vrata, zatim se opet okrete Nagelu i reče: - Marta se sad vraća. Tajac. - Niste čuli šta sam rekla? - Da - odgovorio je rasejano. Nije digao oči, još uvek je okretao punu čašu a nije je pio, glavu je oborio skoro do stola. - Pst! - rekla je podrugljivo. Sad opet sviraju. Zar ne: kad čovek čuje ovakvu muziku, najmilije bi mu bilo da bude malo po strani, u nekoj susednoj sobi, s rukom ljubljene u svojoj… tako li ono jednom rekoste? Mislim da je ovo baš onaj isti valcer od Lenera, i pošto Marta sad dolazi… Ali je odjednom izgledalo kao da se kaje zbog ove svoje pakosti, ućutala je iznenada, svetlost joj zablesnu u očima i ona se trže na stolici. Sedeo je i dalje oborene glave, videla je samo njegove grudi kako ubrzano i isprekidano dišu. Digla se, već je uzela čašu i htela nešto da kaže, nekoliko ljubaznih reči na kraju,

koje mu ne bi učinile nažao, pa čak i poče: - A sad moram da idem - rekla je. Živo je pogleda, diže se takođe i uze svoju čašu. Oboje su ćutke pili. Silio je sebe da mu ruka ne zadrhti, mogla je primetiti kako se bori da sačuva miran izgled. I ovaj čovek za koga je verovala da ga je uništila, smrvila svojim podsmehom, - reče odjednom sasvim učtivo i ravnodušno: - Istina je, gospođice: hoćete li biti tako ljubazni… sigurno vas više neću videti… hoćete li biti ljubazni da podsetite svog verenika, kad mu budete pisali, da je jednom, pre dve godine, obećao Minutu dve košulje. Molim vas da mi oprostite što se mešam u ono što me se ne tiče, ali činim to samo radi Minuta. Nadam se da ćete mi oprostiti moju smelost. Recite mu da su u pitanju dve vunene košulje, pa će se svakako setiti. Za trenutak je ostala zapanjena, otvorila je usta i gledala u njega, nije našla reči da ih kaže i zaboravila je čak da spusti čašu na sto. Potrajalo je to čitav minut. Ali se opet pribra, dobaci mu besan pogled, pun sve one bure što ju je osećala u sebi, par očiju koji mu je davao smrtonosni odgovor, i brzo mu okrenu leđa. Pri odlasku ostavila je čašu na sto kraj vrata. Iščezla je u dvoranu. Izgledalo je da i ne misli kako sudijski pripravnik i profesor još uvek sede na istom mestu i čekaju nju. Nagel opet sede. Ramena mu počeše ponovo da se trzaju, i nekoliko puta se žestoko uhvati rukama za glavu. Sedeo je sav klonuo. Kad Marta dođe, skoči i privuče stolicu za nju, a zahvalan sjaj zablista u njegovim očima. - Kako ste dobri, kako ste dobri! - rekao je. - Sedite ovde, biću tako pažljiv, pričaću vam čitav svet priča, ako želite. Videćete kako ću biti zanimljiv, ako budete seli. Izvolite, draga gospođice! Da, otići ćete kad budete hteli, i ja ću vas ispratiti; zar ne? Neću vam nikako prirediti neugodnosti, nikako! Čujte, i svakako da ćete sad popiti još jednu sasvim malu čašicu? A pričaću vam još nešto veselo, i opet ćete morati da se smejete. Tako sam srećan što ste se vratili; Gospode, pravo je blaženstvo kad vas čujem kako se smejete, vi koji ste uvek tako ozbiljni! Nije baš bilo mnogo zanimljivo u dvorani; zar ne? Ostanimo bolje ovde, unutra je tako vruće; ta sednite! I Marta je oklevala, ali je opet sela. Sad je Nagel stao da neumorno govori, bez predaha je pričao malo šaljive pričice i doživljaje, brljao čas ovo čas ono, grozničavo, usiljeno, zabrinut da ne ode ako ućuti. Menjao je boju od napora, prebacivao se i hvatao očajnički za glavu da opet uhvati konac, a Marta je nalazila da je i tako zanimljiv i smejala se iz sveg srca. Ne dosađuje se, njeno ostarelo srce širi se i čak i sama počinje da govori. Kako je čudnovato topla i naivna! Kad je rekao kako je život sasvim

neshvatljivo jadan, zar ne? U njegovo zdravlje! odgovorila je ova žena koja iz godine u godinu živi tako sirotinjski od prodaje jaja na trgu, život… ne, nije toliko rđav, često je lep! - Često je život lep - rekla je. - Da, imate pravo! - odgovorio je onda… - Ah, sad treba da vidimo žive slike! Da stanemo na vrata, onda ćemo moći da sednemo kad god budete hteli. Možete li da vidite sa svog mesta? Inače ću vas uzeti na ruke. Nasmejala se i odbila odmahnuvši glavom. Čim je ugledao Dagni gore na pozornici, veselost mu se odmah umanjila, pogled mu se ukočio, video je samo nju. Pratio je pogled njenih očiju, merio je od glave do pete, motrio na njen izraz, primetio kako se niža na njenim grudima kretala gore-dole, gore-dole. Stajala je sasvim pozadi u gustoj grupi ljudi i lako ju je bilo prepoznati pored sveg prerušavanja. Gospođica Andresen sedela je u sredini i igrala kraljicu. Ovo je bio prizor u crvenoj svetlosti, kao neka zagonetka sastavljena od ljudi i oružja što ga je doktor Stenersen načinio s mnogo truda i požrtvovanja. - Vrlo lepo! - prošaptala je Marta. - Da… Šta je vrlo lepo? upitao je. - Ono gore; ne možete da vidite? Ta šta gledate? - Da, vrlo lepo. I da ne bi probudio sumnju kako gleda samo jedno mesto, jednu jedinu tačku od svega, stao je da je pita ko je ko od lica na pozornici, ali je ipak jedva slušao šta mu odgovara. Stajali su tu sve dok crvena svetlost nije počela da se gasi i zavesa da pada. S razmacima od po nekoliko minuta izredalo se pet živih slika jedna za drugom; došla je i ponoć, Marta i Nagel stajali su na vratima i gledali poslednju sliku. Kad je najzad bilo svršeno i muzika opet počela da svira, seli su ponovo za sto i ostali da razgovaraju. U svojoj dobroti popuštala je sve više i nije više pominjala da ode. Nekoliko mlađih dama išlo je unaokolo s blokovima u ruci i prodavalo brojeve za lutriju na kojoj su se dobijale lutke, stolice, ljuljaške, vezovi, servis za čaj i časovnik. Svuda su ljudi pravili buku, svi su bili veseli i glasno govorili, u dvorani i susednim sobama zujalo je mnoštvo glasova kao na berzi. Gospođica Andresen sede ponovo za Nagelov sto. Ah, kako je umorna, toliko umorna! Da, mnogo hvala, rado ću uzeti jednu čašu, pola čaše! A ne bi li trebalo da potraži i Dagni! I dovede Dagni. S njom dođe i Minut.

Sad se dogodi ovo: U blizini se preturi neki sto, šolje i čaše padoše na pod a Dagni kriknu i nervozno zgrabi Martu za ruku. Posle se i sama smejala zbog toga i molila za izvinjenje, dok joj je lice porumenelo od uzbuđenja. Bila je uzbuđena do najvećeg stepena i nasmejala se kratko, oči su joj jako blistale. Imala je već ogrtač na sebi i bila spremna da pođe, čekala je profesora koji je kao i obično trebao da je prati. Ali profesor, koji je još sedeo sa sudijskim pripravnikom i nije se dizao već čitav čas, počeo je da biva prilično pijan. - Gospodin Nagel će te već otpratiti, Dagni - rekla je gospođica Andresen. Dagni pršte u smeh. Gospođica Andresen pogleda je začuđeno. - Ne - odgovori Dagni - ne usuđujem se više da idem s gospodinom Nagelom! Tako je pun čudnih nadahnuća. Čak mi je jednom (među nama budi rečeno) tražio sastanak. Ćela istina! Pod drvetom, rekao je, pod velikom jasikom, tu i tu stoji! Ne, gospodin Nagel je pun iznenađenja! Maločas mi je glasno i jasno tražio neke košulje što ih je moj verenik obećao Gregoru. A Gregor ni pojma nema o čitavoj stvari! Zar ne, Gregore? Ha-ha-ha, zaista čudnovato! Na to se živo diže, još uvek nasmejana, i ode do profesora, kome reče nekoliko reči. Očigledno je navaljivala da je prati. Minut se jako uznemirio. Pokušao je nešto da kaže, da se izjasni, ali se sav smete i odustade. Bacao je bojažljive poglede s jednog na drugog. I sama Marta je bila začuđena i uplašena, Nagel stade da joj govori, prošapta joj nekoliko reči umirenja i poče da puni čaše. Gospođica Andresen poče odmah da govori o priredbi: toliko mnoštvo sveta uprkos kiše! Ah, sigurno će zaraditi mnogo novaca, troškovi nisu bili tako strašno veliki… - Koja je ono dama što je svirala na harfi? - upita Nagel. Ona s bajronskim ustima i srebrnom strelom u kosi? Neka strana dama, došla je samo u posetu u grad. Je li tako lepa? Da, nalazi da je lepa. I postavi nekoliko pitanja o ovoj dami, iako su svi mogli da vide kako su mu misli na drugoj strani. Šta je mislio? Zašto je odjednom dobio onu žalosnu boru? Lagano je okretao svoju čašu. Sad se Dagni vrati i sede kod stola. Dok je tako stajala iza stolice gospođice Andresen i zakopčavala rukavice, počela je opet da govori, rekla je jasnim i divnim glasom: - Ali šta ste upravo mislili, gospodine Nagele, kad ste me molili za sastanak? Kakva vam je bila namera? Kažite mi sad. - Ali Dagni? - prošapta gospođica Andresen i ustade. Minut se takođe diže. Svi su bili veoma mučno dirnuti. Nagel podiže pogled, lice mu nije odavalo

veliko uzbuđenje, ali svi su primetili kako je ostavio čašu i kako u više mahova krši ruke, kako užurbano diše. Šta će da učini? Šta znači što se malo nasmešio a odmah potom postao ozbiljan? Na opšte iznenađenje odgovorio je mirnim glasom: - Zašto sam vas molio za onaj sastanak? Gospođice Kiland, zar ne biste više voleli da vam uštedim ovo objašnjenje? Naneo sam vam već toliko neprijatnosti. Žao mi je i, tako mi Boga, učinio bih sve moguće samo da ne dođe do toga. Ali zašto sam vas tada zamolio za sastanak, znate vrlo dobro, nisam tajio, iako je trebalo da tako učinim. Morate mi oprostiti. Ne mogu ništa više da kažem… Zastao je. Ni Dagni nije rekla ništa više, izvesno je očekivala drugi odgovor od njega. Najzad profesor stiže, taman da prekine ovaj mučni prizor; bio je jako ugrejan i čak nije više bio sasvim siguran na nogama. Dagni ga uhvati za ruku i izađe napolje. Zaostali iz malog društva otada su se sasvim promenili, postali su mnogo živahniji, svima je laknulo, Marta se smejala i radovala za svaku sitnicu i pljeskala rukama. Ponekad kad se suviše dugo smejala, sva bi se zarumenela i prestajala da se smeje, pogledavši unaokolo da li su to drugi primetili. Ova ljupka zabuna što se ponavljala više puta, dovela je Nagela do oduševljenja i navela ga da počini mnoge gluposti samo da bi je zadržao u istom raspoloženju. Tako mu pade na pamet da na zapušač, koji stavi među zube, svira pesmu o starcu Noju. Gospođa Stenersen im se pridružila. Tvrdila je kako neće da se makne s mesta dok sve ne bude gotovo; ostala je još jedna tačka: vežbe dvojice gimnastičara koje je svakako htela da vidi. Imala je običaj da uvek izdrži do kraja, noć je tako duga a ona postane uvek tužna kad se vrati kući i ostane sama. Zar ne bi trebalo da svi uđu i vide gimnastičare? I svi uđoše u dvoranu. I dok su sedeli, dođe srednjim prolazom neki veliki, bradati čovek. Nosio je kutiju za violinu. Bio je organist, svršio je svoje tačke i bio spreman da pođe kući. Zastao je, pozdravio i počeo odmah da govori Nagelu o violini. Minut je zaista bio kod njega i hteo da je kupi; ali vidite, bilo je nemoguće, nasledio ju je, smatrao ju je potpuno kao neko malo biće, toliko mu je draga. Da, urezao je i svoje ime na njoj, može i sam da vidi da nije obična violina… I oprezno otvori kutiju. Unutra je počivao osetljiv, tamnožuti instrument, brižljivo obavijen ružičastom svilom, sa žicama umotanim vatom za zavoje. Zar ne, lepo izgleda? A tri slova u sitnim kapskim rubinima, sasvim gore na vratu, znače Gustav Adolf Kristensen. Ne, prodati ovakvu stvar bio bi greh; čime

bi se onda čovek razveselio kad su dani dugi? Druga bi stvar bila ako je reč o tome da se pogleda malo, da se povuče nekoliko puta gudalom… Ne, Nagel ne htede da okuša. Ali je organist ipak izvadio violinu iz kutije, i dok su dva gimnastičara načinili poslednji skok a publika po dvorani pljeskala, nastavio je da govori o divnoj violini koja je prelazila kao nasleđe kroz tri pokolenja. Laka je kao pero, okušajte i sami, možete je i u ruku uzeti… I Nagel takođe nađe da je laka kao pero. A kad je već jednom imao violinu u rukama, stao je da je okreće i da dirka žice. Uzeo je izraz poznavaoca i rekao: Ovo je Mitelvalder, kao što vidim. Ali nije bilo teško videti da je Mitelvalder, pošto je to stajalo naštampano na cedulji u dnu violine; čemu onda taj izraz poznavaoca? Kad su se gimnastičari povukli i niko više nije pljeskao, ustao je; ništa ne reče, nijednu reč, već pruži ruku za gudalo. Trenutak potom, dok su se svi spremali da ustanu sa svojih sedišta i da napuste dvoranu, dok je svuda vladala buka i najveći razgovor, Nagel poče odjednom da svira i, malo pomalo, sve se utiša. Ovaj mali čovek širokih ramena, koji iskoči usred dvorane u drečeće žutom odelu, izazva opšte čuđenje. A šta je svirao? Neku narodnu pesmu, barkarolu, neku igru, neku mađarsku igru od Bramsa, strasni potpuri, muziku sirovih i bujnih tonova, koja je sve prožimala. Nakrivio je glavu, sve je izgledalo gotovo mistično: njegovo iznenadno pojavljivanje izvan programa i usred dvorane gde je bilo prilično mračno, njegova bučna spoljašnost, njegova luda spretnost prstiju koja je zbunjivala sve ljude i stvarala sliku opsenara. Svirao je nekoliko minuta, a ljudi su još uvek sedeli nepokretni na svojim mestima; bacio se u teški, nečuveni patos, u forte snažne fanfare, stajao je sasvim mimo, samo mu se ruka micala, a glavu je neprestano držao nagnutu na stranu… Pošto je tako neočekivano iskočio i čak zaprepastio priređivače zabave, jurišao je sada i na ove mirne građane i seljake; nisu mogli ništa da shvate, u njihovim očima ovo sviranje izgledalo je mnogo bolje no što je bilo; bolje nego sve ostalo, toliko im se divan činio, iako je svirao s bezobzirnom žestinom. Posle četiri-pet minuta povuče gudalom nekoliko užasnih poteza, začu se neko očajno urlanje, tako nemoguće i gadno jaukanje, da niko više nije znao šta ovo sad znači; tri-četiri ovakva poteza gudalom, i odjednom prestade da svira. Skide violinu ispod brade i zaustavi se. Prošao je čitav jedan minut dok su se ljudi pribrali; najzad počeše divlje i neobuzdano da pljeskaju, da se penju na stolice i viču bravo. Organist primi violinu duboko se poklonivši, i oprezno je položi; onda uze Nagelovu ruku i zahvali mu se nekoliko puta. Sve se uskomeša u buci i tutnjavi, doktor Stenersen dođe kao bez daha, dohvati Nagela za ruku i uzviknu: - Ali, sto mu muka, čoveče, ta vi svirate… ipak!

Gospođica Andresen, koja mu je sedela u blizini, pogleda ga s najvećim čuđenjem i reče: - A pričali ste nam kako ne znate da svirate? - Pa i ne znam - odgovorio je ne mnogo, ne vredi ni pominjati, i otvoreno priznajem. Kad biste znali kako je bilo pogrešno, kako je bilo rđavo! Zar ne, izgledalo je nečuveno dobro? He-he-he, ta mora čovek da zbuni svet, ne srne da se ustručava!… Nećemo li da se vratimo svojim čašama? Hoćete li da zamolite gospođicu Gude da i ona dođe? I opet pređoše u susednu sobu. Svi su još bili zaokupljeni ovim tajanstvenim čovekom koji ih je tako iznenadio; i sam sudijski pripravnik u prolazu zastade za trenutak i reče mu: - Hvala vam što ste nedavno bili tako ljubazni i pozvali me na momačko veče. Nisam mogao da dođem, imao sam posla; ali vam mnogo zahvaljujem, bilo je veoma ljubazno s vaše strane. - A zašto ste učinili ona tri užasna poteza gudalom na kraju? - upita gospođica Andresen. - He, ne znam - odgovori Nagel - tako se desilo. Hteo sam đavola da uhvatim za rep. Doktor Stenersen dođe opet i učini mu ponovo kompliment, i Nagel ponovo odgovori kako je njegovo sviranje bila komedija i obmana, puno prostih efekata: treba samo čovek da zna kako je bilo rđavo! Oni dvostruki grifovi bili su pogrešni, većina ih je bila pomalo pogrešna, čuo je i sam, ali nije umeo bolje, odavno nije vežbao. Prilazilo ih je sve više stolu, sedeli su do poslednjeg minuta, svet je odlazio, u dvorani su već počeli da gase svetiljke, kad su se najzad digli. Bilo je pola tri. Nagel se naže Marti i prošapta: - Zar ne, smem da vas otpratim do kuće? Hteo bih nešto da vam kažem. Brzo je platio račun, rekao gospođici Andresen laku noć i pošao za Martom. Nije imala ogrtač, samo kišobran koji je pokušala da sakrije, jer je bio jako izbušen. Kad su izašli, Nagel primeti kako ih Minut prati dugim bolnim pogledom. Lice mu je bilo neobično iskrivljeno. Išli su pravo do Martine kuće. Nagel se obazre unaokolo, ali nije mogao nikog da ugleda. Rekao je: - Ako biste smeli da me primite samo na trenutak, bio bih vam veoma zahvalan. - Veoma je dockan - odgovorila je ustežući se. - Znate da sam obećao da vam nikad i ni na koji način neću praviti neprilike. Moram s vama da govorim.

Otvorila je vrata. Kad su ušli unutra, ona upali svetlost a on opet zakači nešto na prozor. Ćutao je dok nije bila gotova, pa je onda rekao: - Jeste li se večeras malo zabavljali? - Da, hvala! - odgovorila je. - No, o tome nisam s vama ni hteo da razgovaram. Hodite i sedite malo bliže k meni. Zaista me se ne smete bojati, hoćete li mi obećati? Dobro, dajte mi ruku! Pružila mu je ruku, a on je zadrža u svojoj. - I ne verujete da lažem, da hoću da vas prevarim, zar ne? - Ne. - Ne, sve ću vam polako objasniti… Ali, koliko mi verujete? Mislim: koliko možete da mi verujete? Besmislica! Šta tu brbljam? Ali stvar je pomalo teška. Verujete li mi, na primer, ako vam sad kažem da vas tako… da vas zaista toliko volim? Da, jer i sami ste morali primetiti. Ali ako sad pođem još malo izdalje, mislim… Razumete, hteo bih sasvim jednostavno da vas molim da mi budete žena. Da, draga moja, eto sad sam rekao. Ne samo moja dragana, već moja žena… Gospode, kako se samo odmičete! Ne, ne, ostavite mi vašu ruku; još jasnije ću se izraziti, treba potpuno da me razumete. Zamislite sada mogućnost da dobro čujete: da vam otvoreno i bez oklevanja tražim ruku i da zaista tako mislim, svaku reč što kažem. Zamislite sad prvo ovaj slučaj i onda mi dozvolite da nastavim. Dobro! Koliko vam je godina? No, ta ovo baš nisam ni hteo da pitam. Meni je dvadeset i devet godina, prevalio sam vetrenjastu lakomislenost, vi ste možda pet, šest godina stariji, ne mari… - Dvanaest godina sam starija - rekla je. - Dvanaest godina stariji? - uzviknuo je oduševljen što ona prati njegove reči a ne gubi sasvim glavu. - Dakle dvanaest godina stariji, izvrsno, prosto divno! Da, a mislite li da su dvanaest godina neka smetnja? Mislim da ste ludi, drago dete! Ali kako mu drago: i da ste tri puta po dvanaest godina stariji, ako sam se sad zaljubio u vas i ako mislim ozbiljno svaku reč što je kažem u ovom času, šta onda? Odavno sam mislio o ovome, da, upravo ne odavno, ali ipak od pre nekoliko dana, nipošto ne lažem, ta verujte mi, za ime Božje, kad vas svesrdno molim. Mislio sam na to mnoge dane i nisam mogao zbog toga noću da spavam. Oči su vam tako čudne, privukle su me čim sam ih prvi put ugledao. Jer par očiju može me do na kraja sveta odvesti. Ah, jednom me je neki stari čovek čitavo pola noći vodao svojim očima kroz šumu. Čovek je bio lud… Ali to je druga stvar! Vaše oči su ostavile utisak na mene. Sećate li se još kako ste

jednom stajali ovde nasred sobe i kako ste me gledali kad sam prolazio pored kuće? Niste okrenuli glavu za mnom, samo ste me očima pratili, nikad neću zaboraviti. Ali kad sam vas drugi put sreo i s vama razgovarao, vaš osmeh me je kosnuo. Ne znam da li sam ikad sreo nekog čoveka koji se tako toplo smejao kao vi; ali to i sami ne znate, i to je baš tako čudno lepo što vi i sami ne znate… Sad opet brbljam strašne budalaštine. I sam vidim; ali imam osećaj da treba neprestano da govorim, jer mi inače nećete verovati, a to me zbunjuje. Samo kad ne biste sedeli tako spremni za skok, mislim, kad ne biste samo bili tako spremni da se dignete i da odete, govorio bih vam odmah bolje. Molim vas, dozvolite mi da opet držim vašu ruku, onda ću svakako jasnije govoriti. Tako, hvala!… Razumete, zaista ne želim ništa više da postignem no ono što sam rekao; nisam došao ovamo sa zadnjim mislima. I šta vas toliko zaprepašćuje u mojim rečima? Ne možete da shvatite da mi je došla ova luda misao, ne možete da pojmite da bih… da bih… hteo, ne, i smatrate nemogućim; zar ne, o tome ste sada razmišljali? - Da… Ne, Gospode Bože, ta ostavite sad! - Ali čujte: ne zaslužujem da me još sumnjičite za licemerstvo… - Ne - reče Marta pokajavši se - ne sumnjičim vas ni za šta; ali je ipak nemoguće. - Zašto je to tako nemoguće? Jeste li se vezali za nekog? - Ne, ne. - Zaista ne? da se niste obećali nekome… recimo, da pomenemo samo jedno ime, recimo na primer Minutu. - Ne! - uzviknula je glasno. Čvrsto mu je stisla ruku. - Ne? Onda sad nema nikakvih smetnji. I dozvolite mi da i dalje govorim: ne smete verovati da tako daleko stojim iznad vas, da bi iz toga razloga bilo nemoguće. Neću ništa da vam sakrijem, u mnogom pogledu nisam onakav kakav bi trebalo da sam; da, ta sami ste večeras čuli šta je rekla gospođica Kiland. Možda ste i od drugih ljudi u gradu čuli kako sam u mnogim stvarima rđav. Ta katkada nemaju baš sasvim pravo; ali uglavnom imaju pravo da sam čovek s velikim manama. Dakle, vi stojite beskrajno daleko iznad mene sa svojom čistom dušom i svojim nežnim, detinjastim mislima, umesto da je obratno. Ali vam obećavam da ću uvek biti dobar prema vama, morate mi verovati da mi to neće biti teško, moja najveća radost bila bi da vi budete radosni… Onda još nešto: Možda vas je pomalo strah šta će grad na to reći? Dakle, na prvom mestu, grad se mora prilagoditi tome da ćete postati moja žena, i štaviše u ovdašnjoj crkvi, ako želite. A drugo, taj grad je i ovako već dobio dosta za razgovor; teško da je ostalo neprimećeno da sam se nekoliko puta sreo s vama i da sam večeras

na priredbi smeo da budem u vašem društvu. Što se toga tiče, neće biti mnogo gore no što je već. I, Gospode Bože, kakvog to ima značaja? Može vam biti tako svejedno šta će svet da kaže… Plačete? Draga, boli vas što sam vas večeras izložio ogovaranju sveta? - Ne, to ne. - Šta onda? Nije odgovarala. Tada mu nešto pade na um i on upita: - Nalazite li da sam rđav prema vama? Recite mi! Ta niste pili tako mnogo šampanjca? Sigurno niste popili ni dve čaše? Možda ste dobili utisak da sam sad vrebao i iskoristio priliku kad ste popili gutljaj vina da dobijem što brže vaš pristanak? Plačete li zbog toga? - Ne, zaista ne. - Pa zašto onda plačete? - Ne znam. - Ne mislite valjda da sedim ovde s nekom zadnjom namerom. Tako mi Boga na nebesima, sasvim sam pošten, ta verujte mi! - Pa da, verujem vam; ali ne razumom, toliko sam se promenila. Nemoguće da hoćete… hoćete ovo. Da, da hteo je! I objasnio joj je sve držeći njenu malu, slabu ruku u svojoj, dok je kiša udarala u prozorska okna. Govorio joj je vrlo lagano, prilagodio se njenom svetu predstava i brbljao katkad najjednostavnijim dečjim jezikom. Ah, već će sve urediti! Otputovaće daleko, vrlo daleko, ko zna kuda; i sakriće se da niko ne zna gde se nalaze. Zar ne, to hoće? Onda će kupiti neku malu kolibu i parčence zemlje usred šume, usred neke divne šume ili negde na drugom mestu; to će biti onda njihova svojina, nazvaće je Eden, i tamo će da radi. Oh, još kako će da radi! Ali se ponekad može desiti da bude pomalo tužan. Draga to se može desiti; može mu nešto pasti na um, neko sećanje, nekakav mučan doživljaj, na koji će baš morati da misli, kako se to može lako desiti! Ali onda će imati malo strpljenja s njim; zar ne? Da, jer neće to suviše ispoljiti, nikad, obećaće. Tada će želeti samo da sedi na miru i da bude sam sa svojim mislima, ili će otići duboko u šumu i nakon izvesnog vremena vratiće se. Ah, u njihovoj kolibi neće se nikad progovoriti nijedna gruba reč! I ukrasiće je najlepšim divljim biljem, mahovinom i kamenjem, što ih budu našli; pod će posuti smrekovinom koju će doneti. I na Božić neće nikad zaboravljati da stave napolju po jedan snop za male ptice. Zamislite samo kako će umeti da im brzo prođe vreme i kako će biti srećni! Uvek moraju biti zajedno, izlaziće i vraćaće se zajedno i neće se razdvajati; leti će praviti velike šetnje i posmatrati kako drveće i trava

podrhtavaju i kako iz godine u godinu rastu. Gospode Bože, kako će biti dobri i prema strancima i putnicima koji budu prolazili onuda. Moraće da imaju i stoku, par velikih, sjajnih životinja koje će im jesti iz ruke, i dok on bude prokopavao, sitnio i obrađivao zemlju, ona će namirivati stoku… - Da - odgovorila je Marta. Nehotice je rekla da, i on je čuo. Nastavio je: Kasnije će odrediti dan-dva nedeljno kada će biti slobodni, da bi oboje mogli da odu u lov i ribolov, zajedno, ruku pod ruku, ona u kratkoj haljini s pojasom oko struka, a on u bluzi i sandalama. Pevaće, govoriće glasno i vikaće da se ori čitavom šumom! Ta zar ne: ruku pod ruku? - Da - rekla je opet. Malo pomalo i ona se zanela; tako joj je jasno sve predstavio, mislio na sve i imao u glavi svaku sitnicu. Pomenuo je čak kako je važno naći neko mesto gde ima i izvor. Da, ali on će se već pobrinuti i za to, za sve će se pobrinuti; treba samo da ima poverenja u njega. Ah, ima dovoljno snage da raskrči mesto usred šume za njihovo ognjište, ima dve šake, ta sama ih može da vidi!… I smešeći se merio je njenu sitnu dečju ruku sa svojom. Popustila mu je da čini s njom šta hoće; čak i kad ju je pomilovao po obrazu, sedela je mirno i gledala u njega. Onda ju je s ustima na samom uhu otvoreno upitao da li se sad usuđuje i da li hoće. I odgovorila je da; bio je to zamišljeni, sanjalački odgovor što gaje prošaptala. Ali uskoro zatim počela je da se koleba; ne, ako razmisli, onda je to ipak nemoguće. Kako bi samo mogao! Šta je ona! I ponovo ju je ubeđivao kako hoće svom svojom voljom. Neće trpeti oskudicu, čak iako im neko vreme bude rđavo išlo; radiće za oboje, ne srne da se plaši. Pun čas govorio je tako i lomio njenu volju parče po parče. Dva puta se desi za ovo vreme da se ustezala, pritiskala ruke na lice i vikala ne, ne, pa ipak mu je popustila, ispitivala njegovo lice i razumela da on ne želi da dobije samo trenutnu pobedu. I onda u Božje ime, kad tako hoće! Bila je pobeđena, ništa joj više nije koristilo da se bori. Naposletku dade mu jedno čisto i istinsko da. Sveca je dogorevala u praznoj boci; još uvek su sedeli, svako na svojoj stolici, držali su se za ruke i razgovarali. Sva je bila slomljena od uzbuđenja, često je imala suze u očima, ali se ipak smeškala. - Da se vratim na Minuta, siguran sam da je bio ljubomoran na priredbi. - Da - odgovorila je. Možda je bio. Ali tu nema pomoći. - Ne, zar ne, tu ništa ne pomaže!… Čuj, hteo bih večeras tako rado da ti pričinim neku radost, šta bi to moglo biti? Ah, hteo bih da od oduševljenja zbog nečeg pritisneš ruke na grudi! Kaži mi nešto, zahtevaj šta hoćeš! Ah, suviše si

dobra, mala prijateljice, nikoga ne moliš ni za što! Da, da, Marta, zapamti šta ti sad kažem: štitiću te, pokušavaću da odgonetnem tvoje želje, i brinuću se za tebe do poslednjeg svog časa. I, draga, sećaj se toga, hoćeš li? Nikada ne treba da dođe do toga da ti kažeš kako sam zaboravio svoje obećanje. Bilo je četiri časa. Ustali su; Marta mu priđe korak a on je pritisnu na grudi. Stavila mu je ruke oko vrata, i tako su stajali neko vreme; njeno bojažljivo i čisto srce monahinje snažno je udaralo u njegovu šaku, osećao je i povukao joj rukom kroz kosu, da bi je umirio. Bili su složni. Počela je da govori: - Ćelu noć ležaću budna i misliću. Možda ću te sutra videti? Ako hoćeš? - Da, sutra. Pa da, hoću! Kad sutra? Smem li da dođem u osam časova? - Da… Hoćeš li da obučem istu haljinu? Ovo dirljivo pitanje, ona uzdrhtala usta, one iskrene oči koje su ga gledale, zaokupiše ga, prodreše mu do srca. Odgovorio je: - Drago, slatko dete, kako hoćeš! Kako si dobra!… Ne, ne smeš noćas da ležiš budna, ne smeš! Pomisli na mene, kaži laku noć i spavaj. Ne bojiš se ovde tako sama? - Ne… Sad ćeš sav biti mokar dok stigneš kući. Mislila je i na to kako će biti mokar! - Budi radosna i spavaj! - rekao je. Ali kad je već izašao u hodnik, pade mu još nešto na pamet, pa se okrete i reče: - Zaboravio sam još nešto; ja nisam bogat. Jesi li možda mislila da sam bogat? - To ne znam - odgovorila je i odmahnula glavom. - Ne, nisam bogat. Ali ćemo moći da kupimo kuću i još što nam bude bilo potrebno, toliko sam još bogat. A onda, kad dođe vreme, o svemu ću se brinuti, nosiću svako breme, pa zato sam dobio ruke… Nisi razočarana što nisam bogat, zar ne? Rekla je ne, uhvatila ga za ruke i još jednom ih stisnula. Najzad je zamoli da za njim dobro zaključa vrata, i izađe na ulicu. Kiša je padala kao iz kabla i bilo je veoma mračno. Nije pošao u gostionicu, već se uputio prema parohijskoj šumi. Išao je četvrt časa; pomrčina je bila tako gusta da je jedva nešto nazirao. Najzad uspori korak, skrenu s puta i pipajući nađe veliko drvo. Bila je to jasika. Ovde se zaustavi.

Vetar je šumeo iznad šume, kiša je i dalje lila, inače je sve oko njega bilo mrtvo i mimo. Prošaptao je nekoliko reči, jedno ime, rekao Dagni, Dagni, zaćutao i opet rekao Dagni. Stajao je kraj drveta i ponavljao. Malo kasnije govorio je opet naglas, govorio i izustio Dagni čujnim glasom. Uvredila ga je večeras, istresla mu sve svoje preziranje na glavu, u svojim grudima osetio je svaku reč koju mu je bacila u lice, pa opet je stajao tu i govorio o njoj. Kleknuo je kraj drveta, izvukao svoj perorez i stao u mraku da urezuje njeno ime u stablo, Radio je punih nekoliko minuta, opipao, rezao i opipavao ponovo, dok nije bio gotov… Za sve vreme dok je radio, skinuo je kapu. Kad je opet izišao na put, zastao je, promišljao trenutak i vratio se. Ponovo se probio do drveta, prstima opipao stablo i našao slova. Po drugi put je kleknuo, sagnuo se, i poljubio ovo ime, ova slova, kao da ih nikad više neće videti, najzad ustao i brzo otišao. Bilo je pet časova kad je stigao u gostionicu.

17. Sutradan ista kiša, isto tmurno, mučno vreme. Izgledalo je kao da neće prestati sva ona voda što neprestano teče olucima i udara u prozorska okna. Časovi su prolazili jedan za drugim, prošlo je čitavo prepodne, a nebo se nije vedrilo. U malom gostioničkom vrtu što je ležao iza kuće sve je bilo savijeno i izlomljeno, svo lišće pritisnuto na zemlju i pokriveno muljem i vlagom. Nagel je ostao ceo dan u sobi, čitao je, šetajući tamo-amo, kao što je imao običaj, i stalno gledao na časovnik. Bio je beskrajan dan! S najvećim nestrpljenjem očekivao je veče. Kad je bilo osam časova otišao je odmah Marti. Nije slutio nikakvo zlo; ali gaje ona primila s uplakanim i napaćenim licem. Pokušao je da joj govori, ali mu je odgovarala kratko i okolišno i nije ga pogledala. Nekoliko puta gaje molila da joj oprosti i da se ne ljuti. Kad ju je uzeo za ruku, počela je da drhti i htela je da je povuče; najzad se spusti na stolicu kraj njega. I tako je ostala pun čas sve dok nije opet otišao. Šta se desilo? Navalio je s pitanjima, molio je za objašnjenje, ali nije bila u stanju ni da govori ni da odgovara: Ne, nije bolesna. Samo je o svemu razmislila… Misli li time da kaže kako se kaje zbog svog obećanja, možda joj je nemoguće da ga voli? - Da, tako je… Ali oprostite mi i nemojte se ljutiti! Noćas je razmišljala, čitavu, čitavu noć, i našla da je nemoguće. Da, pitala je takođe i svoje srce i boji se da ga ne bi mogla tako voleti kako bi trebalo. Tako, dobro!… Tajac… Ali, zar ne veruje da bi ga kasnije još mogla zavoleti? Radovao se da će s njom moći da počne nov život na svetu. Ah, bio bi tako dobar prema njoj! Ovo je dimu, pritisnula je ruku na grudi, ali je stalno gledala u zemlju i ništa nije rekla. Da, ne veruje dakle da bi mogao zadobiti njenu ljubav, kasnije, kad bi stalno živeli zajedno. Prošaptala je ne. S njenih trepavica kanulo je nekoliko suza.

Tajac. Telo joj je drhtalo, plave žile na slepoočnicama bile su jako nabrekle. Da, da, draga, onda se nema kud! Ne treba više da plače zbog toga. Ništa ne pomaže. Neka mu oprosti što je navaljivao sa svojom molbom. Ipak je hteo najbolje… Brzo ga je uhvatila za ruku i čvrsto držala. Začudio se prilično zbog ove iznenadne žestine i upitao: Ima li nešto naročito na njemu što je odbija? Po tome bi se upravljao, popravio bi se ako je u njegovoj moći. Možda ne voli što on… Žustro ga je prekinula: - Ne, ništa, baš ništa! Ali sve je tako neverovatno, a ne znam čak ni ko ste, na primer. Da, znam da mi zaista želite dobro; nemojte me pogrešno razumeti… - Ko sam, na primer ponovio je i pogledao je. Odjednom mu prođe neka slutnja kroz glavu, shvatio je da je nešto potkopalo njeno poverenje u njega, da se nešto neprijateljsko umešalo između nje i njega; upitao je: Je li danas neko bio kod vas? Nije odgovorila. - Izvinite, svejedno, nemam više prava da vas pitam. - Ah, noćas sam bila tako srećna! - rekla je. - Gospode Bože, kako sam čekala da dođe jutro i kako sam vas očekivala! Ali danas se sve pretvorilo u sumnju. - Hoćete li mi kazati bar jedno: Ne verujete dakle da sam bio pošten prema vama, sumnjate dakle u mene uprkos svemu? - Ne, ne uvek. Dragi, nemojte se ljutiti! Ovde ste stranac, ne znam ništa o vama sem ono što sami kažete; možda sada pošteno mislite, ali kasnije ćete se pokajati. Ne znam šta ćete posle misliti? Tajac. Tada je uhvati za bradu, podiže joj malo glavu i reče: - I šta još kaže gospođica Kiland? Smela se, bacila mu bojažljiv pogled koji je odavao njeno zaprepašćenje, i uzviknula: - Pa nisam to rekla, ne, zar sam kazala? Nisam to kazala! - Ne, ne, niste kazali. - Utonuo je u misli; oči su ukočeno bile upravljene u jednu tačku, iako ništa nije video. Ne, niste kazali da je to ona bila, niste pomenuli njeno ime, umirite se samo… I gospođica Kiland je ipak stvarno bila ovde, ušla je na ova vrata i istim putem otišla, pošto je izvršila svoj zadatak. Ovo joj je toliko ležalo na srcu da je morala da izađe danas, po ovom vremenu. Kako je čudno!… Draga, dobra Marta, dobra dušo, padam ničice pred vama zato što ste dobri! Ipak mi verujte, verujte mi samo večeras, i kasnije ću vam pokazati

kako sam malo imao nameru da vas prevarim. Razmislite još jednom, hoćete li? Razmislite do sutra i dozvolite mi da vas onda vidim… - Ne, ne znam - prekinula ga je. - Ne znate? hteli biste dakle još večeras da me se zauvek oslobodite? Da, da. - Više bih volela da jednom dođem k vama, kad budete… da, kad budete oženjeni i kad sve bude gotovo… kuća… mislim kad… Htela bih radije da budem služavka kod vas. Da, to bih radije htela. Tajac. Da, njeno nepoverenje uhvatilo je već dubok koren, nije je mogao više pobediti, nije više bio u stanju da ponovo zadobije njeno poverenje. I s tugom je osetio kako mu se sve više izmiče, ukoliko više govori. Ali zašto onda toliko plače? Šta je muči? I zašto tako isto ne pušta njegove ruke? Još se jednom vrati na Minuta; bilo je to iskušavanje; hteo je da je nagovori da mu za sutra dopusti sastanak, pošto bude još jednom razmislila o svemu. Rekao je: - Oprostite mi što pominjem Minuta pred vama poslednji put. Budite mirni, imam razloga da tako govorim. Neću ništa ružno da kažem o ovom čoveku, naprotiv, setićete se da sam i vama govorio o njemu lepo kako se samo može govoriti. Pomišljao sam na mogućnost da bi mi on mogao biti smetnja kod vas, stoga sam vam i govorio o njemu, tvrdio sam između ostalog kako bi on mogao da izdržava porodicu isto kao i svaki drugi, i još uvek verujem da bi mogao kad bi mu se u početku pomoglo da stane na noge. Ali vi niste uopšte hteli da čujete da se govori o tome, niste imali ništa s Minutom, čak ste me zamolili da više ne govorim o njemu. Dobro! Alija se još nisam oslobodio svake sumnje, niste me još potpuno ubedili, pa vas opet pitam da li ima nešto između vas i Minuta? U ovom slučaju odmah se povlačim. Da, odmahujete glavom; ali onda vas ne razumom zašto odbijate da promislite o stvari do sutra i da mi onda saopštite odluku. Ovo bi bila obična pravednost. I vi koji ste tako dobri! Tada popusti, čak se diže, njeno uzbuđenje izbi, i s osmehom i suzama stade da ga miluje po kosi kao što je već jednom činila. Pristade čak i da se sutra sastanu, hoće rado; treba samo nešto ranije da dođe, oko četiri-pet časova, dok je još vidno, onda niko ne može ništa da kaže. A sad mora da ide, najbolje je da odmah ide. Ah, da, onda će se opet sutra videti, biće sigurno kod kuće i čekaće ga. Čudno je ovo dete, ova stara devojka! Zbog jedne reči, neke sitne primedbe planulo joj je srce i pobudilo je na nežnost, na osmeh. Držala gaje za ruku sve dok nije pošao, ispratila ga do vrata i još uvek držala za ruku. Na stepenicama mu reče veoma glasno laku noć kao da bi neko mogao biti u blizini kome želi da prkosi. Kiša je prestala, najzad je gotovo prestala; ovde-onde videlo se već između

tmurnih oblaka poneko parče plavog neba, i samo je još poneka kap padala na mokru zemlju. Nagel je opet disao slobodnije. Da, opet će steći njeno poverenje; zašto mu i ne bi uspelo? Nije otišao kući, šetao se pristaništem, duž mora, prošao poslednje kuće grada i krenuo putem ka parohiji. Nikog nije bilo na vidiku. Pođe još nekoliko koraka, kad se iznenada neka ljudska prilika diže s ivice puta i pođe ispred njega. Bila je to Dagni: plava pletenica visila joj je niz leđa preko kišnog kaputa. Zadrhtao je od glave do pete i trenutak zastao gotovo nepomično; bio je začuđen do najvećeg stepena. Zar nije i večeras na priredbi? Ili je samo pošla da se malo prošeta pre početka živih slika? Išla je beskrajno lagano i čak zastajala dva-tri puta da pogleda u vazduhu ptice koje su počele da se lepršaju između drveća. Da li ga je videla? Da li je htela da ga iskuša? Da li se digla kad je naišao da bi videla da li će se usuditi da je još jednom oslovi? Mogla je biti mirna, neće joj nikad više dosađivati! I najednom mu se probudi bes, neki potmuli i slepi bes protiv ovog stvorenja koje bi možda htelo da ga još jednom stavi na iskušenje samo da bi imalo zadovoljstvo da ga potom unizi. Bila je u stanju da opet priča ljudima na priredbi kako ju je ponovo potražio. Zar nije upravo bila kod Marte da i tamo pokvari njegovu sreću? Zar ne bi mogla jednom prestati da mu postavlja zlo na putu? Htela je da ga nagradi po zasluzi, dobro, ali je platila surovije no što je bilo potrebno. Oboje koračaju podjednako lagano, jedno za drugim, razdaljina između njih je stalno oko pedeset koraka. Potrajalo je to nekoliko minuta. Odjednom joj ispade maramica. Video je kako je pala, skliznula niz kišni kaput i ostala na putu. Da li zna da ju je izgubila? On progovori u sebi kako je htela da ga stavi na iskušenje, njen gnev protiv njega još se nije stišao, htela je da ga navede da podigne maramicu i da joj je donese da bi mogla da mu pogleda pravo u lice i da se naslađuje njegovim porazom kod Marte. Bes mu se stade pojačavati, stisnuo je usne a na čelu mu se povukla žestoka bora. He-he, da, zar ne, trebalo bi da mu se naruga! Gle, gle, ispustila je onamo maramicu; leži na putu, nasred puta, bela je i vrlo, vrlo fina, čak čipkana maramica, mogao bi se čovek sagnuti i dići je… Išao je i dalje lagano i kad je stigao do maramice, zgazio ju je nogom i nastavio put. Još nekoliko minuta išli su oboje ovako; onda je primetio kako je odjednom pogledala u časovnik i odmah se okrenula. Uputila se pravo prema njemu. Da li je spazila da je izgubila maramicu? Onda se i on okrenuo i pošao ispred nje. Kad je opet došao do maramice, ponovo ju je zgazio, po drugi put, i to pred njenim očima. I produžio hod. Osećao je kako je odmah iza njega, ali ipak nije ubrzao

korake. Nastavili su tako sve dok nisu stigli u grad. Kao što je pretpostavljao, okrenula je ka priredbi, a on se popeo u svoju sobu. Otvorio je prozor i naslonio se na laktove, slomljen, uništen uzbuđenjem. Bes gaje prošao, sav se zgrčio i počeo da jeca, jecao je s glavom među rukama, nemim jecajem, suvih očiju i uzdrhtala tela. I tako se desilo! Ah, koliko se kaje, koliko bi želeo da se nije dogodilo! Bacila je maramicu na zemlju, možda namerno, možda da bi ga unizila; a zatim, šta onda? Mogao ju je možda uzeti, ukrasti i sačuvati, skrivenu na grudima kroz čitav svoj život. Bila je sasvim bela kao sneg a on ju je zgazio u blato! Možda je ne bi nipošto na svetu ponovo uzela kad bi jednom bila u njegovim rukama; možda bi mu dozvolila da je zadrži; bogzna! Ada je ipak pružila ruku da je uzme, bacio bi se ničice i molio, ispruženih ruku preklinjao bi da mu je ostavi kao uspomenu, kao milost. A šta bi mu bilo i da se opet rugala? Odjednom se ispravi, siđe niz stepenice u tri skoka, požuri ulicom, pređe čitav grad za nekoliko minuta i vrati se na parohijski put. Možda bi još mogao da nađe maramicu! I zaista, ostavila ju je da leži, iako je bio siguran da je primetila kako ju je po dragi put zgazio. Ipak, ima sreće! Hvala Bogu! I gumu je u džep, uzbuđena srca požuri kući i opra je u vodi, ispra je u nekoliko voda, u bezbroj voda, i prostre vrlo oprezno. Malo je oštećena, čak ju je svojom potpeticom iscepao u jednom uglu; ali šta mari! Ah, kako je srećan što ju je našao! Tek kad je seo kraj prozora, primetio je da je u poslednjoj šetnji kroz grad bio gologlav. Da, lud je, lud! Pretpostavimo da gaje videla! htela je da ga stavi na iskušenje, i na kraju krajeva opet je stvarno i pao. Ne, ovo mora što pre da se svrši! Mora da je mirna srca, uzdignute glave i hladna pogleda vidi i da se ne oda. Ah, kako će već pokušati! Otputovaće i odvešće Martu. Bila je isuviše dobra za njega; ah, ali će je već zaslužiti; neće se ni trenutka smiriti dok je ne zasluži! Vreme je bilo sve lepše, laki povetarac je kroz prozor donosio miris mokre trave i vlažne zemlje i oživljavao ga sve više. Sutra će otići Marti i ponizno će je moliti da popusti… Ali već sutradan pre podne njegova nada bila je potpuno srušena.

18. Najpre stiže doktor Stenersen, još pre no što je Nagel ustao. Doktor se izvini, ona đavolska priredba zaokupila ga je i dan i noć. Da, ima jedan nalog, misiju: u pitanju je da se on, Nagel, pojavi na priredbi. Najčudniji glasovi kruže o njegovu sviranju, grad više ne spava od radoznalosti; sušta istina! Kao što vidim, čitate novine? Ah, ta politika! Jeste li primetili poslednja činovnička naimenovanja? Uopšte uzevši, izbori nisu ispali kako bi trebalo, nikakav udar za Šveđane…. Smatram da prilično dugo ležite; deset je časova. I kakvo je vreme napolju, sve podrhtava od toplote! Trebalo bi ujutru da se prošetate. Da, Nagel je hteo takođe da ustane. Onda, šta da odgovori priređivačima? Ne, Nagel neće da svira. Ne? Ali u pitanju je nacionalna stvar; ima li pravo da odrekne ovu malu uslugu? Ne ume da svira na violini. Gospode Bože, sad je upravo toliko veliko raspoloženje, naročito su dame bukvalno sinoć jurišale na doktora da uredi ovu stvar. Gospođica Andresen nije ga ostavila na miru, a gospođica Kiland gaje čak uzela na stranu i molila da nikako ne pusti Nagela pre no što obeća da će doći. Da, ali gospođica Kiland uopšte ne zna kako je svirao? Nikad ga nije čula. Ne, ali je ipak bila najžešća; ponudila mu se čak i da ga doprati… Na kraju je rekla: Kažite mu da svi skupa molimo… Ta zaista biste mogli povući nekoliko puta gudalom da nam učinite zadovoljstvo? Ne može, ne ume! Da, vidite, ovo su opet samo izgovori, mogao je i umeo sasvim lepo u četvrtak uveče? Nagel se branio: Pretpostavite da samo ono malo, onaj jedini nepovezani potpuri, da je upravo samo ono nekoliko igara odlično uvežbao, da bi jedne večeri zaprepastio ljude! Sem toga, sve ostalo svira pogrešno da je prosto greh; ni sam ne može da podnese kad sebe čuje; zaista ne ume!

- Da, ali… - Doktore, neću svirati! - Ali ako ne večeras, onda sutra uveče? U nedelju uveče priredba se zatvara, pa se nadamo mnoštvu sveta. - Ne, morate me izviniti, neću da sviram ni sutra uveče. Glupo je uopšte i dirati violinu kad čovek ne zna bolje njom da se služi. Čudno je da vi niste bolje čuli! I doktor se ujede za usnu. - Da - reče - osetio sam da je ovde-onde pogrešno bilo; ali kog vraga, pa nismo valjda svi poznavaoci. Ništa nije pomoglo, doktor je stalno dobijao: ne i morao da ode. Nagel poče da se oblači. A tako, čak i Dagni je bila tako navalila da učini, čak je htela i da ga doprati! Nova klopka, a? Sinoć joj je omašilo, pa je na ovaj način htela da nadoknadi?… Gospode Bože možda je i nepravedan prema njoj, možda ga sad nije više mrzela, možda je htela da ga ostavi na miru! I u duši molio je da mu oprosti što je posumnjao. Posmatrao je trg; bilo je divno sunce na beskrajno visokom nebu. Stao je da zvižduće. Kad je bio skoro gotov da siđe, Sara mu gurnu pismo kroz odškrinuta vrata; nije došlo poštom, doneo ga je neki momak. Pismo je bilo od Marte i u njemu je stajalo samo nekoliko redaka: ipak ne treba da dođe večeras, otputovala je. Tako mu Božje milosti, treba da joj oprosti i da je više ne potraži; patiće pri ponovnom viđenju. Zbogom. Sasvim u dnu pisma ispod svog imena, dodala je kako ga nikad neće zaboraviti. Nikad vas ne mogu zaboraviti, pisala je. Uopšte, iz ova tri-četiri reda izbijala je tuga, i sama slova imala su žalostan, bedan izgled. Klonuo je na stolicu. Sve je izgubljeno, izgubljeno! Čak i tu je odbačen! Kako je ipak sve čudno, kako se sve zaverilo protiv njega! Ta da li je ikada mislio poštenije i bolje no sad? Pa ipak, ipak ništa ne pomaže! Sedeo je nepomično nekoliko minuta. Odjednom skoči sa stolice; pogleda u časovnik: jedanaest časova; ako odmah potrči, možda će još moći da vidi Martu pre no što otputuje! Pošao je odmah maloj kući; bila je zaključana i prazna. Bacio je pogled kroz prozor u dva odeljenja i nikog nije video. Bio je utučen i nem, vratio se u gostionicu i ne znajući kuda ide, ne dižući pogleda s pločnika. Kako je mogla da ovo učini! Ta rekao bi joj zbogom i poželeo svako, svako dobro, ma kuda da je pošla? Kleknuo bi ipak pred nju zbog njene dobrote, zato što je imala najčistije srce, i ne bi mogla podneti da to učini. Da, da, sad se nije imalo kud!

Kad je sreo Saru u hodniku, saznao je da je pismo doneo neki glasnik iz parohije. I tu je dakle bila Dagni, opet njeno delo, i to je pripremila, tačno izračunala i brzo delala. Ne, nikad mu neće oprostiti! Ceo dan je hodao po ulicama, po sobi, po Šumi, svuda, ni trenutka nije imao mira. I stalno je hodao oborene glave s očima koje ništa nisu videle. Idući dan proveo je isto ovako. Bila je nedelja, mnoštvo ljudi iz okoline došlo je da poseti priredbu i vidi žive slike poslednji dan; Nagela su opet umolili da odsvira samo jednu i jedinu tačku, ovog puta preko drugog člana priređivačkog odbora, preko konzula Andresena, Fredrikina oca; ponovo je odbio molbu. Puna četiri dana bludeo je kao luđak, u nekom čudno izgubljenom stanju; kao zaokupljen jednom jedinom mišlju, jednim jedinim osećajem. Svaki dan, i po nekoliko puta na dan, silazio je do Martine kuće da pogleda da li se vratila. Kuda je otputovala? Ali, čak i ako bi je pronašao, ne bi mu ipak ništa koristilo; ništa! Jedne večeri zamalo se nije sudario s Dagni. Izišla je iz jedne radnje i gotovo se očešala laktom. Načinila je pokret usnama kao da je htela da ga oslovi, ali je odjednom pocrvenela i zanemela. Nije je odmah poznao i u zabuni je zastao za trenutak i ugledao je pre no što se okrenula i udaljila. Išla je za njim, čuo je njen korak kako ide sve brže i brže; imao je osećaj kao da hoće da ga stigne, pa ubrza korak da bi joj izmakao, da bi se skrio od nje; plašio je se, bacila bi ga opet u neku nesreću! Umakao je najzad u gostionicu, ušao je u skoku i pohitao u sobu, na vrhuncu uzbuđenja. Hvala Bogu, bio je spasen! Ovo se desilo 14. jula, jednog utorka… Sutradan ujutru izgledalo je kao da je doneo odluku da nešto učini. U toku ovih nekoliko dana lice mu se sasvim izmenilo, bilo je pepeljavo i ukočeno. I sve češće je prelazio dobro parče ulice dok bi opazio da je kapu ostavio u gostionici. U ovakvim prilikama govorio bi sebi kako treba jednom da se ovo svrši, da jednom zauvek prestane, i kad bi to govorio, stiskao je čvrsto pesnice. Kad je u sredu ujutru ustao iz postelje, potražio je u džepu prsnika malu bočicu s otrovom, protresao je, pomirisao i opet vratio. Zatim, dok se oblačio, počeo je po staroj navici da prevrće onaj dugi i nevezani niz misli koje su ga stalno zaokupljale i koje nikad nisu ostavljale na miru njegovu umornu glavu. S ludom, nečuvenom žurbom vršio mu je mozak ovaj rad; bio je razdražen i tako očajan da je često s mukom zadržavao suze, i pritom je hiljadu stvari naviralo u njemu: Da, hvala Bogu, ima on svoju malu bocu u zalihi! Mirisala je na badem i tečnost je bila bistra kao voda. Ali, da, uskoro, uskoro imaće na šta da je upotrebi, pošto nema drugog leka. Ali će ipak biti kraj. A zašto i da ne? Tako je

luđački lepo sanjao o nekom delu na ovoj zemlji, o nekom delu o kome bi se moralo „voditi računa”, nekoliko podviga pred kojima bi se i mesožderi krstivali i to se bedno svršilo; nije ostvario zadatak. Zašto ne bi upotrebio ovu tečnost! Ostaje samo još da je proguta bez mnogo mrštenja. Da, da, učiniće, kad bude došlo vreme, kad bude kucnuo čas. I Dagni će pobediti… Kako je moćno ovo stvorenje, iako onako prosečno, s dugom pletenicom i razumnim srcem. Pojmio je sirotog čoveka koji nije hteo da živi bez nje, čoveka s čelikom i poslednjim ne. Nije se više čudio zbog njegova čina, siromah je svršio, a šta bi drugo i mogao da učini?… Kako će njene somotske, plave oči blistati, kad i ja budem pošao istim putem! Ali ja te volim, ja te volim, i radi toga, ne samo zbog tvojih vrlina, već i zbog tvoje zlobe! Mučiš me svojom milošću; zašto mi dozvoljavaš da imam više od jednog oka! Trebalo bi da mi uzmeš drugo, da, i oba; ne bi trebalo da mi dopustiš da idem mirno ulicom i da imam krov nad glavom. Otrgla si mi Martu, ali te uprkos tome volim, i ti znaš da te uprkos tome volim, i smeješ se zbog toga, a i zato te volim što se smeješ zbog toga. Možeš li više da tražiš? Zar nije dosta? Tvoje duge i bele ruke, tvoj glas, tvoje plave kose, tvoj dah i tvoju dušu, sve volim više nego išta na svetu i ne mogu da se spasem, ne gospodarim više sobom. Bog neka mi pomogne! Da, možeš do mile volje da mi se rugaš i da mi se smeješ, šta mari, Dagni, kad te volim? Ne vidim u tome neku razliku; što se mene tiče, možeš činiti sve što ti padne na um, u mojim očima bićeš lepa i mila kao i ranije, priznajem iz sveg srca. Razočarao sam te nekako, smatraš da sam rđav i zao, veruješ da sam kadar na sve ludosti. Kad bih mogao svoj sitni rast da popravim nekom prevarom, ne bih oklevao. Da, a šta onda? Ako ti kažeš, onda je zaista tako, onda je i meni pravo, i uveravam te da moja ljubav počinje da peva u meni čak i kad to kažeš. Čak i ako me gledaš s potcenjivanjem, čak i ako mi okreneš leđa i ne odgovoriš na moje pitanje, čak i ako nastojiš na ulici da me stigneš da bi me unizila, čak i tada trepti moje srce od ljubavi prema tebi. Moraš shvatiti, sada ne varam ni tebe ni sebe; šta mari što se ti ponovo smeješ, to ne menja moja osećanja; tako je. I ako jednom nađem neki dijamant, zvaće se Dagni, jer i samo tvoje ime čini me vrelim od radosti. Ali bih mogao čak ići i tako daleko da želim da neprestano slušam tvoje ime, da slušam kako ga izgovaraju svi ljudi, sve životinje, sve planine i sve zvezde, da gluv budem za svaki drugi zvuk i da slušam samo tvoje ime kao beskrajnu muziku u svom uhu kroz ceo svoj život, i dan i noć. Mogao bih poželeti da se ustanovi nova zakletva u tvoju čast, zakletva koju bi upotrebljavali svi narodi na zemlji, samo u tvoju čast. I ako bih time počinio greh i Bog me opomenuo, odgovorio bih: upišite meni, uračunajte meni, platiću svojom dušom, kad bude došlo vreme, kad bude kucnuo čas…

Kako je sve čudno! Sve me sputava, a ipak sam isti snagom i životnom moći. Iste mogućnosti su mi otvorene kao i ranije, mogao bih počiniti ista delà; pa zašto sam onda sputan i zašto su mi sve te mogućnosti odjednom postale nemoguće? Je li to moja lična krivica? Ne vidim u Čemu. Imam sva čula, nemam nikakvih štetnih navika, ne patim ni od jednog poroka, a takođe i ne srljam slepo u opasnost. Mislim kao i ranije, osećam kao i ranije, pa čak prosuđujem ljude po njihovoj vrednosti kao i ranije. Idem Marti, znam da mi je ona spas, dobra je duša, moj dobri anđeo. Strah ju je, veoma se boji; ali ipak i ona najzad hoće što i ja hoću, i složni smo. Dobro! Sanjam o životu u srećnom spokojstvu; povući ćemo se u samoću, nastanićemo se u kolibi kraj nekog izvora, lutaćemo po šumi u kratkim haljinama i sandalama., tačno onako kako to traži njeno sentimentalno i dobro srce. Zašto ne? Muhamed odlazi u planinu! I Marta je sa mnom, Marta ispunjava moj dan čistotom a noć mirom, a Gospod na nebesima je nad nama. Ali se sad svet umešao, svet se propinje, svet nalazi da je to ludilo. Svet kaže kako neki razuman čovek i neka razumna žena nc bi to učinili i kako bi prema tome bilo ludo učiniti ovako nešto. I sad se jedini ja javljam, udaram nogom o zemlju i kažem da je to razumno! Šta zna svet? Ništa! Samo se čovek navikne na neku stvar, prihvata je, priznaje je zato što ju je vaš učitelj priznao pre vas, sve je samo jednostavno prihvatanje, pretpostavka, da čak su i vreme, prostor i materija samo pretpostavke. Svet nije ništa, samo prihvata… Nagel zadrža za trenutak ruke na očima klimajući glavom kao da mu se muti pred očima. Stajao je nasred sobe. - Na šta li sam upravo mislio?… Dobro, boji me se; ali složili smo se. I u svom srcu osećam da ću joj svaki dan činiti samo dobro. Hoću da prekinem sa svetom, da mu vratim prsten; teturao sam kao luđak među ostalim luđacima, počinio sam mnoge ispade, čak sam svirao i na violini i svet je vikao: dobro si rikao, lave! Gadim se od ovog neizrecivo sirovog trijumfa, kad čujem kako mesožderi pljeskaju, neću više da se takmičim s telegrafistom iz Kabelvoga; idem u dolinu mira i postajem najmiroljubivije biće čitave šume, obožavani svog Boga, zadovoljno pevušim pesme, postajem sujeveran, brijem se samo u vreme plime i pratim krik izvesnih ptica kad sejem žito. I kad sam umoran od rada, moja žena stoji na vratima i domahuje mi, a ja je blagosiljam i zahvaljujem za sve ljubazne osmehe… Marta, zaista smo se složili, zar ne? I obećavala si mi tako sigurno, ta i sama si na kraju sve htela kad sam ti objasnio? Pa ipak ne bi ništa od svega. Oteli su te, načinili prepad i oteli te, ne na tvoju, već na moju propast… Dagni, volim te, ti me sputavaš sa svih strana, ne volim tvoje ime, draži me, srdi me, nazivam te Dagni i plazim ti se; čuj me, tako ti Hrista! Doći ću ti kad bude kucnuo čas i kad budem mrtav, pokazaću ti se na zidu s licem žandarma

trefa i progoniću te kao mrtvački kostur, igraću oko tebe na jednoj nozi i umrtviću ti ruke svojim stiskom. Učiniću, učiniću! Bog neka me sačuva tebe i sad i uvek, to jest neka te đavo nosi, toliko ga iskreno molim… A šta onda? Po hiljaditi i poslednji put: šta onda? Ipak te volim, i ti, Dagni, znaš da te ipak volim i da žalim sve ove svoje gorke reči. A šta onda? Šta mi to koristi? A sem toga, ko zna da nije možda i bolje ovako! Ako ti kažeš da je bolje ovako, onda je tako, osećam kao i ti, ja sam sputana skitnica. Ali da si i ti takođe htela da prekineš sa svima da bi se vezala za mene… što ne zaslužujem, ali ipak pretpostavimo… kud bi nas to odvelo? Ti bi u najboljem slučaju htela da mi pomogneš da izvršim svoje podvige, da ispunim svoje delo na svetu… kažem ti, stidim se, srce mi zastaje od stida kad pomislim. Učinio bih sve što bi htela pošto te volim, ali bih u duši patio. Ah, kog vraga koristi pretpostavljati jednu stvar za drugom, postavljati nemoguće polazne tačke? Ti ne bi prekinula sa svima ostalima i ne bi se vezala za mene, zahvaljuješ se na ovoj časti, smeješ mi se, rugaš mi se; kakva onda imam posla s tobom? Tačka. Tajac. Sa žestinom: - Uostalom, treba da ti kažem da sad pijem ovu dobru čašu vode i šaljem te dođavola. Neizrecivo je glupo s tvoje strane što veruješ da te volim, da te stvarno udostojavam ovolikim trudom, i to sad kada je vreme skoro došlo. Gnušam se čitavog tvog malograđanskog bića, tako doteranog, nameštenog i beznačajnog. Gnušam se, Bog mi je svedok, i osećam u sebi ogorčenje kao dah Svetog Duha kad mislim na tebe. Šta bi načinila od mene? He-he, zakleo bih se da bi načinila velikog čoveka. He-he, idi i predstavi se sveštenicima! Iz dubine svog srca stidim se tvojih velikih ljudi… Veliki čovek! Koliko ima velikih ljudi na svetu? Na prvom mestu ima velikih ljudi u Norveškoj, ovo su najveći. Zatim ima velikih ljudi u Francuskoj, zemlji Igoa i pesnika. Onda dolaze veliki ljudi odozdo iz Barnuma. I svi ovi veliki ljudi njišu se na zemljinoj lopti koja u srazmeri prema Sirijusu nije veća od buvinih leđa. Ali neki veliki čovek nije neki mali čovek, veliki čovek ne stanuje u Parizu, on nastanjuje Pariz. Veliki čovek stoji tako visoko da može da gleda preko svoje sopstvene glave; Lavoazije je molio da s pogubljenjem pričekaju dok ne završi neku analizu, to jest: nemoj mi kvariti krugove! rekao je. He-he, kakva komedija! Kad čak ni Euklid, da, kad čak ni Euklid s aksiomima nije dodao ni pare osnovnoj vrednosti! Ah, sve su uredili siromašno, skromno i malo ponosno na zemlji Gospoda Boga! I onda se prave veliki ljudi od najslučajnijih profesionalaca koji su slučajno doterali spravu za koncentrisanje elektriciteta i koji su slučajno imali dovoljno snage da na biciklu pređu Švedsku. Da, i onda se daje velikim ljudima da pišu knjige da bi se podstaklo obožavanje velikih ljudi! He-he, zaista je zanimljivo,

vredi para! Naposletku svaka opština bi htela da ima svog velikog čoveka, svršenog pravnika, romanopisca, polarnog moreplovca nečuvene veličine. I zemlja će tako divno da postane pljosnata, jednostavna i ravna da se može pregledati…. Dagni, sad je moj red: odbijam čast, smejem ti se, rugam ti se, kakvog sad posla imaš sa mnom? Nikad neću postati veliki čovek… Ali pretpostavimo samo da postoji ogromna gomila velikih ljudi, legija genija te i te veličine; zašto ne bismo pretpostavili? A šta onda? Treba li možda broj da mi ulije poštovanje? Baš naprotiv, ukoliko ih ima više ove vrste, utoliko su običniji! Ili bi možda trebalo da činim kao što svet čini? Svet je uvek isti, i ovde prihvata ono što je i ranije svet prihvatao, divi se, pada ničice, trči u stopu za velikim ljudima i viče ura. I trebalo bi da i ja isto činim? Komedija, komedija! Veliki čovek prolazi ulicom, neko božje dete od čoveka mune u rebra drugo božje dete od čoveka i kaže: eno prolazi taj i taj veliki čovek! Veliki čovek je u pozorištu, neka učiteljica uštine za sveli bok neku drugu učiteljicu i prošapće: tamo u prednjoj loži sedi taj i taj veliki čovek! He-he. Pa i on sam, veliki čovek? Prima! Da, prima. Božja deca imaju pravo, smatra, prima ove njihove pažnje kao nešto što mu se duguje, ne prezire ih, ne crveni. A zašto bi i crveneo? Zar nije veliki čovek? Ali ovde bi mladi student Ejen ustao protiv toga. I sam hoće da postane veliki čovek, piše roman za vreme raspusta. Ponovo će podvući moju nedoslednost: Gospodine Nagele, niste dosledni, objasnite svoje gledište! I objasnio bih svoje gledište. Ali mladi Ejen ne bi se zadovoljio, upitao bi: Onda upravo i nema velikih ljudi? Da, postavio bi ovo pitanje, čak i pošto bih mu objasnio svoje gledište! Hehe, tako bi to za njega izgledalo. No, ali bih mu ipak odgovorio što bih bolje umeo, pao bih u vatru i odgovorio: Dakle tako, ima prosto legija velikih ljudi; čujete li šta kažem? Ima ih legija! Ali najvećih ljudi nema, nema mnogo. Vidite, u tome je razlika. Uskoro će biti po jedan veliki čovek na svaku opštinu; ali se možda neće nikad desiti da veoma velikih ljudi ima više od jednog na hiljadu godina. Pod velikim čovekom svet podrazumeva sasvim prosto neki dar, genija, i, Gospode Bože, genije je vrlo demokratski pojam; toliko požderanih kilograma bifteka dnevno daju genija u trećem, četvrtom, petom, desetom kolenu. U popularnom značenju genije nije nešto nečuveno, genije je samo jedan Apropos; čovek zastane pred njim, ali ne ustukne. Zamislite: jedne zvezdane noći nalazite se u nekoj opservatoriji i teleskopom gledate Orionsko sazvežđe. Onda začujete kako Femli kaže: Dobro veče, dobro veče! Pogledate oko sebe, Femli se duboko klanja, ulazi neki veliki čovek, neki genije, gospodin iz srednje lože. I zar ne,

nasmešite se malo u sebi i okrenete se Orionskom sazvežđu? Ovo se meni desilo… Jeste li razumeli moju misao? Hoću reći: mesto da se divim običnim velikim ljudima zbog kojih se Božja deca muvaju u rebra od obožavanja, više volim sitne nepoznate genije, mladiće koji umiru još u vreme školovanja, jer ih njihove duše razdiru, fini, blistavi svici koje treba sresti dok su u životu da bi čovek znao da su i postojali. Ovo je moj ukus. Ali pre svega kažem ovo: valja razlikovati najvišeg genija od visokog genija, da se najviši genije održi, da se ne udavi u proletarijatu. Hoću da vidim Arhiduh na svom mestu; načinite mi dakle izbor, pokolebajte me, oslobodite me ovih opštinskih genija, valja naći najviše, Nj. Preuzvišenost Vrhunac-vrednosti… A na to će mladi Ejen reći… da, poznajem ga, reći će: Ali ovo su u stvari samo teorije, paradoksi. I nisam u stanju da vidim kako je to samo teorija, nisam u stanju, neka mi Bog pomogne, toliko poročno vidim stvari drugačije. Je li moja greška, mislim: je li to moja lična krivica? Stranac sam, stran u životu, Božja fiksideja, zovite me kako hoćete… I sve većom žestinom: I kažem vam: ne dira me, ma koje ime da mi date; ne predajem se, nikad ni doveka. Stiskam zube i kamenim svoje srce zato što imam pravo; sam hoću da se usprotivim svetu i da ne popustim! Znam šta znam, u duši imam pravo; ponekad, u izvesnim časovima, naslućujem vezu svih stvari. Imam da dodam još nešto što sam zaboravio, neću da popustim: baciću pod noge sva vaša glupa shvatanja o velikim ljudima. Mladi Ejen tvrdi kako je moje gledište sušta teorija. Dobro, ako je moje mišljenje teorija, onda je odbacujem i dolazim s drugom koja je još bolja; neću da ustuknem ni pred čim. I kažem… čekajte malo, uveren sam da bih mogao reći nešto još bolje, jer u duši imam puno pravo; kažem: prezirem i rugam se čoveku u prednjoj loži, u mom srcu on je pajac i budala, usta mi se skupljaju od prezira kad ugledam njegove nadmene grudi i pobednički izraz. Da li se taj veliki čovek sam borio da postane genije? Je li se rodio s tim? Onda zašto mu vikati ura? A mladi Ejen pita: Ali i sami hoćete da Nj. Preuzvišenost Vrhunac-vrednosti postavite na svoje mesto, ipak se divite Arhiduhu koji takođe nije izvojevao svoj genije? I mladi Ejen veruje da me je opet uhvatio u nedoslednosti, tako mu se čini! Ali mu opet odgovarani, jer je sveto pravo zagospodarilo mnome: Ne divini se Arhiduhu, razbiću i Nj. Preuzvišenost Vrhunac-vrednosti ako je potrebno, i očistiću zemlju. Divi se čovek Arhiduhu zbog njegove veličine, zbog njegova Vrhunca-vrednosti kao genija… kao da je genijalnost lična zasluga Arhiduha, kao da genije ne pripada čitavom čovečanstvu i da nije doslovce svojstvo materije! Što je Arhiduh slučajno usisao kako od pradede i svog dede, tako i od svog oca,

svoga sina, svoga unuka i svoga praunuka udeo u genijalnosti i opustošio svoju lozu za stoleća, nije, ne, nije lična krivica Arhiduha. Našao je genija u sebi, shvatio je njegovu namenu i iskoristio… Teorija? Ne ovo nije teorija; smatrajte ovo kao mišljenje moga srca! Ali ako je i ovo teorija, onda ću da potražim po svom mozgu i da nađem opet nov izlaz, pa ću predložiti i treću, četvrtu i petu strahovitu nedoslednost, kako budem mogao, i ne priznajem da sam izgubio. Ali i mladi Ejen takođe ne priznaje da je izgubio, jer ima čitav svet uza se, i kaže: Onda nemate čemu da se divite, ni velikom čoveku, ni geniju! I odgovaram, a njemu je sve neugodnije i neugodnije, jer i sam hoće da postane veliki čovek. Opet ga umirim i odgovorim: Ne, ne divim se geniju! Ali se divim i volim posledice genijeve delatnosti na svetu, kome je genije samo siroto i nužno oruđe, takoreći samo jedno šilo za bušenje… Zar nije tako? Jeste li me onda razumeli? S iznenada ispruženim rukama: - Ah, sad opet vidim beskrajnu uzajamnu vezu svih stvari! Kako to blešti, kako to blešti! Sad me je osvojilo veliko objašnjenje, sad u ovom trenutku, nasred sobe! Nema više zagonetki za mene, videh u suštinu svega. Kako blešti, kako blešti! Tajac. - Da, da, da, da, da, da! Stranac sam među bližnjima, i uskoro će kucnuti čas! Da, da… I uostalom, kakva ja posla imam s velikim ljudima! Nikakva! Samo je komedija, obmana i prevara ono s velikim ljudima. Dobro! Ali, možda nije sve komedija, obmana i prevara? Sasvim sigurno, sasvim sigurno, sve je prevara. I Kama, i Minut, i svi ljudi, i ljubav, i život, sve je prevara; sve što vidim, čujem i saznajem, sve je prevara, čak i plavetnilo neba je samo ozon, otrov, podmukli otrov… I kad je nebo zaista bistro i plavo, jedrim lagano gore i puštam svoj čun da klizi u plavi i varljivi ozon. I čun je od mirišljava drveta a jedro… I sama Dagni rekla je da je tako lepo. Dagni, rekla si, i ipak ti hvala što si rekla i što si me onda učinila toliko srećnim da sam treperio od radosti. Sećam se svake reči, nosim ih sa sobom kad idem putem, i mislim na sve to, nikad neću zaboraviti… I sad ćeš pobediti kad bude kucnuo čas. Neću te više progoniti. I neću ti se pojaviti ni na zidu; treba mi oprostiti što sam to rekao iz osvete. Ne, doći ću ti i mahaću ti svojim krilima kad budeš spavala, ići ću iza tebe kad se budeš probudila, i šaptaču ti puno lepih reči. Možda ćeš mi se za uzvrat nasmešiti kad ih budeš čula, da, možda ćeš učiniti, ako budeš htela. A ako ne budem imao bela krila, ako mi krila ne budu dovoljno bela, moliću nekog božjeg anđela da uradi mesto mene, a ja se neću pojavljivati pred tobom, već ću se sakriti u neki ugao da vidim da li mi se možda smešiš. Eto šta ću učiniti ako

budem mogao, i popraviću malo ono zlo što sam ti ga naneo. Ah, srećan sam kad pomislim i želeo bih da odmah učinim. Možda ću moći da ti pričinim radost i na druge čudne načine. Voleo bih da ti pevam iznad glave svake nedelje kad ideš u crkvu i moliću takođe anđela da i on to radi. Ali ako ne bude hteo da učini to za mene i ako ga ne budem mogao nagovoriti, baciću mu se pred noge i moliću ga sve poniznije i poniznije dok me ne bude uslišio. Za uzvrat ću mu obećati nešto dobro, načiniću mu poklon i učiniću mu tolike usluge, ako bude tako ljubazan… Da, da, tako ću izaći na kraj i čeznem već da počnem, srećan sam i kad samo pomislim. I sad neće dugo potrajati pa će doći čas, i sam ću ga ubrzati i radujem se iznad svega… Pomisli, kad jednom iščezne sva magla, la, la, la, la… Srećan i oduševljen strčao je niz stepenice i ušao u trpezariju. Još je pevao. Tada se desi neki mali slučaj koji mu na prečac odnese njegovo veselo raspoloženje i zagorča mu nekoliko časova. Pevao je i brzo doručkovao, stojeći kod stola, nije sedeo, iako nije bio sam. Kad primeti kako ga dva gosta gledaju zapanjeno, odmah ih zamoli za izvinjenje; da ih je ranije primetio, ponašao bi se mirnije. Ništa ne vidi i ne čuje u ovakve dane; zar nije divno jutro! O, kako muve već zuje! Ali ne dobi odgovora, dva stranca pogledaše ga nezadovoljno i nastaviše dostojanstveno da govore o politici. Nagelovo raspoloženje spade odmah. Zaćuta i napusti trpezariju ćutke. Uđe u radnju na dnu ulice i snabde se cigarama, pa onda kao obično pođe u šumu. Bilo je jedanaest i po. Da, kako su ljudi uvek isti! Onamo u trpezariji sede dva advokata ili trgovačka putnika ili vlasnika imanja, ma šta bili, govore o politici i gledaju ljutito i iskosa samo zato što od radosti pevuši u njihovom prisustvu. I s nečuveno zamišljenim izrazom žvaću svoj doručak i ne trpe da im neko smeta. He-he, obojica imaju velike i salom postavljene trbuhe, debele prste; salvete su navukli čak do ispod brade. Najispravnije bi učinio, kad bi se vratio u gostionicu da im se malo naruga. Ko su ova blagorodna gospoda! Trgovački putnici za taranu, američke kože, bogzna ako ne i za najobičniju grnčariju! Da, zaista nešto da padne čovek na teme! Pa ipak su u jednom jedinom trenutku poremetili njegove vesele misli. Čak nisu dobro ni izgledali! Da, jedan je dosta dobro izgledao, ali drugi (onaj s kožama) imao je kriva usta koja su bila otvorena samo na jednu stranu i podsećala na rupicu za dugme. Imao je takođe mnoštvo sedih dlaka u ušima. Pih! Odvratan je kao greh! Ali, zar ne, nije trebalo pevati pesmicu kad se ovaj čovek nalazi za jaslama! - Da, ljudi su zaista uvek isti, takvi su! Ona gospoda govore o politici, pažnja one gospode bila je zauzeta poslednjim činovničkim naimenovanjima; hvala Bogu, još će se svakako moći da spase Buskerud za desnicu! He-he, kako je divno posmatrati njihov izraz vlasnika rudnika kad to kažu. Kao da norveška

politika nije samo kafanska mudrost i seljačka posla! Ja, Lesterbu Ola Olsen, priznajem odštetu u iznosu od sto sedamdeset i pet kruna jednoj udovici u Norlanu pod uslovom da u naknadu dobijem opštinski put od tri stotine kruna u parohiji Fjere u Rifilku. He-he, seljačka posla. Ali, sto mu muka, nemoj da pevaš neku veselu pesmu i da smetaš poslaniku Oli u radu! Zlo ćeš proći. Pazi, Ola misli, Ola proučava. Šta misli? O čemu će sutra da podnese politički predlog? He-he-he, čovek od poverenja u malom norveškom svetu, koga je narod izabrao da drži govore u norveškoj komediji, obučen u sveto nacionalno ruho, sa zadimljenom lulom prema nebu i okovratnikom od hartije, umekšanim od verna i časna znoja. Mesta ovom izabraniku kad stiže, sklonite se u stranu, doda vola, da bi imao slobode za svoje laktove! Ah, veliki Bože, ta kako su okrugle i pune nule koje prave brojeve velikim!… Uostalom, tačka. Idite dođavola s vašim nulama! Jednom se čovek već umori od obmane i više neće ni da dime u nju. Odlazi čovek u šumu i kreće se pod vedrim nebom, tamo je puno prostora, ima mesta i za stranca i za ptice što lete… I nađe čovek ležaj na vlažnom mestu, ispruži se potrbuške na golo močvarno tlo i zaista se raduje Što ga je vlaga skroz natopila. I zabija glavu u trsku i blatnjavo lišće, a gliste, crvi i mali mokri gušteri mile vam po haljinama i do lica i gledaju vas zelenim očima od svile, dok unaokolo sve šumi od spokojne tišine šume i vazduha, a Gospod Bog sedi na visinama i ukočeno gleda na svoju sveliksnu ideju. Hoho, čovek pada u raspoloženje, u neku retku i čudnu, đavolsku radost, koju nikad nije ranije doživeo; čini najluđe što se može zamisliti, brka lice i naličje, postavlja svet na glavu i onda se veseli kao da je učinio nešto zaslužno. Zašto da ne? Izloženje čudnim uticajima i popušta im, predaje se s uživanjem i otupljenom radošću. Oseća nečuvenu potrebu da veliča i diže u nebesa sve ono čemu se ranije rugao: uživa što vidi da bi bio u stanju vojevati malu carsku bitku za večni mir, da bi mogao sastaviti komisiju za poboljšanje obuće poštarima, kazati lepu reč za Pontusa Viknera i braniti vasionu i Boga uopšte. Neka đavo nosi istinsku uzajamnu vezu stvari, ne tiče vas se više, riknete protiv toga i pustite neka ostane kao što je bilo. Hoho i ohoj, sunce šija na brežuljke! Zar ne, malo se oslobodite, doterate harfu i pevate psaltir i psalme, da bi bilo na porugu svakom opisu! S druge strane pusti čovek svoju dušu da plovi prema vetru i talasima, prepuštajući se najgorim galimatijasima. Pustite neka plovi, pustite neka plovi, tako je ugodno popustiti bez otpora! A zašto i da se pravi otpor? He-he, treba li nekom sputanom lutalici dozvoliti da uredi svoje poslednje trenutke kako se njemu svidi? Da ili ne? Tačka. I uredi po svojoj volji. Ima sad nešto što može čovek da učini, može svoj uticaj iskoristiti za

unutrašnju misiju, za japansku umetnost, za halingdalsku železničku prugu, za ma šta bilo, samo ako se ovaj uticaj iskoristi za nešto i pomogne da nešto stane na noge. Padne vam na um da čovek kao što je J. Hansen, cenjeni majstor krojač, kod koga je jednom kupljen kaput za Minuta, ima ogromnih zasluga kao građanin i ljudsko biće, počinjete da ga poštujete i na kraju ga još i zavolite. Zašto ga zavolite? Iz zadovoljstva, iz prkosa, iz otupljene radosti, zato što ste zahvaćeni… i što popuštate… izvesnim čudnim uticajima. Prošapćete mu na uho svoje divljenje, poželite mu iskreno obilje krupne i sitne stoke, i kad pođete, gurnete mu, neka mi Bog oprosti, u ruku svoj sopstveni orden za spašavanje. Zašto ne biste i učinili, kad već popuštate onim čudnovatim uticajima? Ali to nije dovoljno, s vremenom požalite takođe što ste s nepoštovanjem govorili o poslaniku Oli. I tek tada padate u najslađu ludost, hoho, kako se popušta: Šta poslanik Ola nije učinio za Rifilk i za zemlju! Malo pomalo otvaraju vam se oči pred njegovim vernim i časnim radom i toplo vam je oko srca. Dobrota pobeđuje u vama, jecate i plačete od saosećanja prema njemu i kunete se u duši da ćete mu dvostruko i trostruko nadoknaditi. Pomisao na ovog starca iz borbenog i patničkog naroda, ovog čoveka u suknenoj odeći, budi u vama duševnu i vatrenu potrebu za milosrđem, da bi prosto zaurlikali. Da uzdignite Olu, koga su drugi i ceo svet ocrnili, pričinjava vam uživanje da svima poričete sve u korist Ole, i birate najzvučnije i najblaženije reči da bi ga slavili. Kažete upravo kako je Ola učinio najviše od onog što je na svetu učinjeno, kako je napisao jedinu raspravu o spektralnoj analizi koju vredi pročitati, kako je uistinu jedini on 1719. raskrčio sve američke prerije, kako je izumeo telegraf i kako se povrh svega popeo na Saturn i pet puta razgovarao s Bogom. Znate dobro da Ola nije učinio sve ovo, ali iz očajničke dobrote kažete ipak da je učinio sve ovo, da je učinio sve ovo, i plačete žestoko, zaklinjete se i izopačeno se izvrgavate paklenim mukama da bi potvrdili kako je to baš Ola učinio i niko drugi. Zašto sve to? Iz dobrote, da biste Olu mnogostruko uzdigli! I rasplinjujete se u slavospeve da biste mu pribavili potpuno zadovoljenje, pevate grešno i bogohulno kako je uostalom Ola stvorio svet i stavio sunce i zvezde na svoja mesta i kako i dalje sve održava, a zatim dodajete dugi niz strahovitih psovki i kletvi da bi potvrdili kako je to istina. Jednom rečju, dozvoljavate svojim mislima da iz dobrodušnosti zabrazde na čudnu i pohotnu stranputicu, u bludne i sramne psovke. I svaki put kad izmislite nešto zaista nečuveno, povlačite kolena i cerite se od uživanja zbog uspelog zadovoljenja koje je Ola najzad dobio. Da, Ola treba da ima sve, Ola to zaslužuje, zato što ste jednom govorili nepristojno o njemu i što se kajete. Tajac. - Kako ono beše, nisam li i ja jednom rekao najgore neukusnosti o nekom

telu koje… da, koje je bilo mrtvo… čekajte malo… bila je to neka mlada devojka, umrla je i zahvalila se Bogu što joj je podario telo koje nikad nije upotrebila. Stoj, bila je to Mina Mek, sad se setih i stid me je od glave do pete. Šta se sve ne kaže u vetar, pa se čovek kasnije kaje i stenje od stida, ah, kako od stida odjednom zastanete i kriknete! Ozbiljno uzevši, samo je Minut to čuo, ali se stidim pred samim sobom zbog svoje greške. A da ne govorimo o tome kako sam jednom rekao neku gnusnu besmislicu koju neću nikad zaboraviti a koja se odnosila na Eskima i mapu za pisma. Uh, beži, Gospode Bože, prosto da čovek propadne u zemlju!… Mir, gore glave, dovraga s obzirima! Pomisli, kad se jednom sastane skup svih naroda u nebeskom carstvu, hoćeš li biti među njima? Uh, Gospode, kako je sve to dosadno, Gospode, kako je sve to dosadno… Kad je Nagel stigao u šumu, bacio se na prvi busen vresa na koji je naišao, i zario glavu u ruke. Kakva zbrka u glavi, kako naviranje svih mogućih misli! Trenutak kasnije utonuo je u san. Nije prošlo ni četiri časa otkako je ustao, a opet je utonuo u san, mrtav umoran i iscrpljen. Bilo je veče kad se probudio. Pogledao je unaokolo, sunce je taman zalazilo iza parnog mlina u unutrašnjem zatonu a ptice su lepršale od drveta do drveta i pevale. Glava mu je bila potpuno u redu, nijedne zbrkane misli, nikakve gorčine, bio je savršeno miran. Oslonio se o stablo nekog drveta i stao da razmišlja. Treba li sad da učini? Zašto ne sada kao i kasnije? Ne, treba najpre da sredi razne stvari, da napiše pismo svojoj sestri, da se seti Marte malom uspomenom u omotu; ne može da umre večeras. Nije platio ni svoj račun u gostionici; a zatim nije hteo da zaboravi ni Minuta… I laganim korakom vratio se u gostionicu. A sutra uveče ima da se svrši, u ponoć, bez ikakvih priprema, kratko i jasno, kratko i jasno! U tri časa ujutru i dalje je stajao na prozoru svoje sobe i posmatrao trg.

19. I iduće noći oko dvanaest časova Nagel najzad napusti gostionicu. Nije preduzeo nikakve pripreme, samo je napisao pismo svojoj sestri i stavio nešto novca u omot za Martu; sem toga, njegovi kovčezi, njegova kutija za violinu i stara stolica što ju je kupio, stajali su na svom mestu, a nekoliko knjiga povlačilo se po stolu. Nije platio ni račun; potpuno je zaboravio. Gotovo pred sam polazak zamolio je Sam da obriše prozore pre no što se bude vratio, i Sara mu obeća, iako je bilo usred noći; brižljivo je umio lice i ruke i onda napustio sobu. Sve vreme je bio miran, gotovo apatičan. Gospode Bože, zar je vredelo praviti se toliko važnim i dizati toliku buku! Godinu dana ranije ili kasnije ne igra nikakvu ulogu, a sem toga, ovo je bila misao koju je odavno gajio. I zatim, bio je sasvim umoran od svih svojih razočarenja, svih propalih nada, od sve one opšte obmane, od onog finog svakodnevnog varanja od strane svih ljudi. Setio se opet Minuta kome je takođe ostavio neku uspomenu, omot s nečim unutra, iako ga nikad nije napuštala sumnja prema ovom sirotom i sakatom patuljku. Mislio je na gospođu Stenersen koja je onako bolesna i astmatična varala svog muža ispred samog nosa a opet se nije odavala nijednim izrazom; na Kamu, onu malu pohlepnu drolju koja mu je pružala svoje lažljive ruke, ma kuda on pošao, i neprestano mu gurala ruke u džepove da nađe još novca, još novca. Na istoku i na zapadu, u zemlji i u inostranstvu, uvek je nalazio iste ljude; sve je bilo prostačko, lažno i sramno neiskreno, od prosjaka koji je zdravu ruku nosio zavijenu do plavog neba koje se prelivalo od ozona. I sam, da li je i sam bio bolji? Ne, ne, ni sam nije bio bolji! Ali zato se i bližio svom kraju. Pošao je pored pristaništa da još jednom vidi brodove, i kad je prošao poslednji nasip, odjednom je skinuo s prsta svoj gvozdeni prsten i bacio ga u more. Video je kako je pao daleko. Gle sad, u poslednjem trenutku pravi mali napor da se oslobodi obmane! Kod male kuće Marte Gude zaustavio se i stao da poslednji put zaviri kroz prozore. Unutra je bilo kao i obično, mirno, tiho i niko se nije video. - Zbogom! rekao je. I pošao dalje.

Ni sam nije znao kako, ali je svoje korake upravio prema parohiji. Tek kad je spazio dvorište kao neki proplanak usred šume, primetio je dokle je stigao. Zastao je. Kuda je hteo? Šta traži na tom putu? Da baci poslednji pogled na dva prozora na prvom spratu, da popusti taštoj nadi da vidi jedno lice koje se nikad nije pokazivalo, nikad… ne, tamo nc ide! Sasvim izvesno, sve vreme je odlučivao da učini; ali nije učinio! Postajao je još neko vreme i dugo pogledao u parohijsko dvorište, kolebao se, nešto se lomilo u njemu… - Zbogom! rekao je ponovo. Zatim se brzo okrenuo i udario sporednim putem koji je vodio dublje u šumu. Sad je trebalo poći za svojim nosem i zaustaviti se na prvom slučajnom mestu na koje naiđe. Pre svega nikakve računice i nikakve sentimentalnosti; šta sve nije izmislio Karlsen u svom smešnom očajanju! Kao da je ova sitna stvar zasluživala tolike pripreme!… Primeti kako se vrpca na obući odrešila, pa stade, stavi nogu na jednu humku da je veže. A malo zatim sede. Pogledao je oko sebe: veliki borovi, ovde-onde poneki žbun smreke, zemlja, vres. Dobro, dobro! Onda izvuče novčanik i stavi u nju pismo za Martu i Minuta. U posebnoj pregradi leži Dagnina maramica zavijena u hartiju, uzima je, ljubi nekoliko puta, klekne i ljubi nekoliko puta, a zatim je čepa lagano u sitnu parčad. Ovo mu oduže dosta vremena, jedan čas je, jedan i po, a on neprestano čepa i čepa u najmanje komadiće. Naposletku se maramica nije mogla uopšte prepoznati, ostali su još gotovo samo konci, digao se i stavio ovo pod kamen, sakrio tako dobro da niko ne nađe, i ponovo seo. Da, sad ne bi imalo ništa više da se učini? I pokuša da se priseti, ali ne vide ništa. Onda navi svoj časovnik kao što obično čini svako veče pre no što legne. Obazre se unaokolo; prilično je mračno u šumi; ne može da vidi ništa sumnjivo. Osluškuje, zadržava dah i osluškuje, ne čuje nikakav zvuk, ptice su neme, noć je blaga i mrtva. I zavlači prste u džep prsnika i vadi malu bočicu. Bočica ima stakleni zapušač, preko koga je navučena trostruka kapica od hartije, vezana plavom apotekarskom vrpcom. Dreši vrpcu i vadi zapušač. Bistro kao voda sa slabim mirisom badema! Podiže bočicu do očiju, puna je do polovine. U istom trenutku začu neki zvuk u daljini, dva treperava udarca; časovnik na zvoniku otkucao je dva časa u gradu. Prošaptao je: Čas je kucnuo! I živo prineo bočicu ustima i iskapio. U prvom trenutku sedeo je još tako ukočeno, zatvorenih očiju, s praznom bočicom u jednoj i staklenim zapušačem u drugoj ruci. Sve se desilo tako lako da nije tačno ni zapazio. Tek posle toga počele su malo pomalo misli da mu naviru

u glavu, otvorio je oči i pogledao uplašeno oko sebe. Kako je to čudno! Već je otrov klizio po njemu, uvlačio se u fina tkiva, krčio sebi plavi put do njegovih žila; uskoro će osetiti grč a malo zatim pružiće se ukočen. Osetio je jasno gorak ukus u ustima, osetio je kako mu se jezik sve više koči. Zatim pravi besmislene pokrete rukama da bi video koliko je već mrtav, stao je da broji drveće unaokolo, stigao do deset i odustao. Hoće li umreti, hoće li zaista da umre noćas? Ne, zaista, ne? Ne, ne, noćas; šta? Kako je to čudno! Da, umreće, oseća tako jasno kako mu kiselina deluje u utrobi. Ali zašto sad, zašto odmah? Gospode Bože, nije se baš moralo desiti! Zar mora baš da bude? Kako već počinje da mu se muti pred očima! Kakvo je ono šumljenje više drveća, iako nema vetra! Zašto i crveni oblaci moraju da se udaljuju od vrhova drveća?… Ah, ne odmah, ne odmah! Ne, čuj, ne! Šta da radi? Neću! Nebeski Bože, šta da radi? I odjednom sručiše se na njega misli celog sveta s užasnom snagom. Nije još bio spreman, trebalo je još hiljade stvari urediti unapred, i u njegovom mozgu blistalo je i plamsalo sve ono što je trebalo uraditi. Još nije platio ni račun u gostionici, zaboravio je, da tako mu Bog pomogao, bila je to zaboravnost, i hteo je da popravi! Ne, mora biti pošteđen za ovu noć, milost, milost za jedan čas, za malo više od jednog časa! Veliki Bože, zaboravio je takođe da napiše još jedno pismo, još nekoliko redova nekom čoveku u Finskoj, tiče se njegove sestre, čitave njene imovine!… Tako je bio svestan usred onog očajanja, i mozak mu je radio tako čudno napregnuto da se bavio i pretplatom na razne listove koje je primao. Ah, nije takođe otkazao ni listove, dolaziće neprestano i dalje, nikad neće prestati, soba će mu se napuniti novinama od poda do tavanice. Šta da radi? A već napola mrtav! Obema rukama stao je da čupa vres, bacio se potrbuške i pokušao da povrati otrov, gurnuo prste u grlo, ali uzalud. Ne, nije hteo da umre, ne te noći, ne ni sutra, nije hteo nikada da umre, hteo je da živi, da još u večnost gleda sunce. I ono malo otrova neće da zadrži u sebi, treba da ga povrati pre no što ga ubije, napolje, napolje, dođavola, mora napolje! Izbezumljen od užasa skoči i stane da juri po šumi i da traži vode. I viče: vode! vode! tako jako da se odjek čuje u daljini. Besni nekoliko minuta, trči unaokolo na sve strane, sapliće se o stabla drveća, skače velikim skokovima preko žbunova smreke i stenje naglas. I ne nalazi vode. Najzad se saplete i padne na nos, pri padu rukama čupa busene vresa i oseća slab bol na jednom obrazu. Pokušava da se miče, da se digne, pad ga još ošamutio, prevrne se nauznak, oseća se sve umorniji i više se ne diže. Da, u ime Božje, nema se kud! I, Gospode Bože moj, ipak će dakle umreti!

Možda bi se i spasao da je imao dovoljno snage da nađe negde vode! Ah, kako bedno svršava, a nekada je zamišljao tako lep kraj. Umreće od otrova pod vedrim nebom! Ali zašto se već nije ukočio? Može još da miče prstima, da diže kapke; koliko će to trajati, ta koliko će to trajati! Prevukao je rukom preko lica, hladno je i sasvim mokro od znoja. Pao je licem, s glavom naniže, ostao je tako da leži. Još drhti svim udovima; ima ranu na obrazu, pustio je da krvari. Koliko to traje, ta koliko to traje! I strpljivo leži tu i čeka. Ponovo čuje časovnik na zvoniku kako izbija, izbija tri časa. Trže se; može li da bude čitav čas s otrovom a da ne umre? Osloni se na laktove i pogleda u časovnik: da, tri časa; ta koliko to traje! Da, za ime Božje, najbolje je da ipak sad umre! I kad mu odjednom pade na um Dagni kojoj je hteo svake nedelje da peva i kojoj je hteo učiniti tolika dobra, bi zadovoljan svojom sudbom i suze mu navreše na oči. Sentimentalno s molitvom i tihim suzama stade da prebira po glavi šta je sve hteo da učini za Dagni. Ah, kako bije štitio od svakog zla. Možda bi mogao već ujutru da joj odleti i da bude kraj nje, blagi Bože, kad bi već ujutru mogao da učini i da je probudi nasmejanu i veselu! Gadno je bilo s njegove strane što je maločas poželeo da ne umre, kad joj već može da priredi radost. Da, sad se kaje i moli za oproštaj; nije znao gde mu je glava. Ali sad se može osloniti na njega, čezne da lebdi u njenoj sobi i da stoji kraj njene postelje. Za nekoliko časova, možda i za jedan čas tamo je, da, već je tamo. I ako ne bude mogao lično da ode, zamoliće nekog Božjeg anđela da to učini umesto njega; a njemu će nešto vrlo lepo obećati. I reći će: Nisam beo, ali ti možeš da učiniš, ti si beo, a za to možeš sa mnom da činiš šta hoćeš. Gledaš me što sam cm? Svakako da sam cm, zbog toga ne treba da me gledaš tako ukočeno? Rado ću obećati da ću ostati cm još dugo, dugo vremena, ako mi učiniš milost za koju te preklinjem. Rado ću i milion godina da ostanem crn i još mnogo crnji no sada, ako zahtevaš, i za svaku nedelju koju joj budeš pevao, možemo dodati još po milion godina, ako tako želiš. Ne lažem, izmisliću puno stvari da ti ih ponudim i neću štedeti, saslušaj me samo! Ne treba sam da letiš, biću s tobom, nosiću te i leteću za obojicu, s veseljem ću to učiniti i neću te uprljati, ma koliko bio cm. Sve ću raditi a ti ćeš se sve vreme odmarati. Bogzna da ti možda neću moći i nešto da poklonim, ako nešto budem imao. Možda će ti biti potrebno; misliću uvek na to, ako mi neko bude hteo nešto dati. Možda ću imati sreću i zaraditi puno stvari za tebe, ko zna… Da, izvesno će moći da nagovori nekog Božjeg anđela da mu učini ovu ljubaznost, siguran je… I ponovo izbi časovnik. Nesvesno je izbrojao četiri udara i nije dalje mislio na njih. Treba biti strpljiv. Onda sklopi ruke i stade da moli da brzo umre, za nekoliko minuta; onda bi možda mogao da stigne do Dagni pre no što se bude

probudila. A zato će biti zahvalan i slaviti sve; ovo bi bila jedina milost, a on ima još samo ovu jedinu, iskrenu želju… Sklopio je oči i zaspao. Spavao je puna tri časa. Kad se probudio, sunce je sijalo na njega a kroz čitavu šumu odjekivalo je jako, bučno cvrkutanje ptica. Digao se i obazreo; odjednom se setio šta je činio po noći; bočica je još ležala kraj njega, i setio se kako je naposletku žarko molio Boga da umre što pre. I još je bio živ! Opet mu je neka neočekivana i zla prilika preprečila put! Ništa nije razumeo, uzalud je o svemu razmišljao i jedino osećao kako još nije mrtav! Ustao je, uzeo bočicu i pošao nekoliko koraka. Kako se samo uvek sapliće o prepreke, ma šta pošteno pokušao! Šta je omelo otrov? Bila je to prava cianovodonična kiselina, neki lekar mu je izjavio da je dovoljno, više nego dovoljno; uostalom, i parohijski pas se začas pružio mrtav kad mu je dao malo da okusi! I sad je bila ista bočica, puna do polovine, sećao se da je dobro video svojini očima pre no što ju je iskapio. A takođe nikada bočica nije bila u tuđim rukama, uvek ju je nosio u džepu svog prsnika. Kakve su to podmukle sile što ga svuda progone? Kao sumnja mu je sinulo kroz glavu da je bočica ipak bila u tuđini rukama. Zastade i nehotice puče prstima. Da, nema sumnje, Minut ju je imao čitavu noć kod sebe. Bilo je to one momačke večeri u gostionici, kad je svoj prsnik dao Minutu; bočica, časovnik i neke zabeleške bile su ostale u džepovima. Minut je ove predmete vratio sutradan, rano ujutru. Ah, ovaj matori, budalasti bogalj, opet se umešao sa svojom prepredenom dobrodušnošću! Kakvo lukavstvo, kakva smišljena pakost! Nagel je ogorčeno stisnuo zube. Šta je rekao one noći u svojoj sobi? Nije li izričito izjavio da nema odvažnosti da okuša otrov na sebi? I eto onaj pretvorili i pokvareni čovečuljak, koji je sedeo na stolici kraj njega, potajno nije poverovao njegovim rečima! Onaj bednik, onaj crv! Otišao je pravo svojoj kući, ispraznio bočicu, čak ju je možda i dobro isprao, i zatim je do polovine napunio vodom. I posle ovog dobrog dela legao je u postelju i mimo zaspao! Nagel pođe u grad. Prilično se odmorio i gledao stvari jasno i ogorčeno. Doživljaj u noći ga je unizio i načinio smešnim u sopstvenim očima. Zamislite samo, čak je osetio i miris badema u onoj vodi, osetio je kako mu se jezik koči od one vode, primetio je od vode osećaj smrti u sebi! I besneo je i skakao bezumno preko trnja i kamenja zbog onog gutljaja sasvim obične vode sa bunara i za krštenje! Besan i crven od stida zastade i poče da viče u vetar; ali se uskoro zatim obazre, uplašen da ga neko nije čuo, pa stade da peva da bi prikrio svoju viku.

I što je dalje hodao, bivao je sve raspoloženiji pod uticajem onog toplog i sunčanog jutra i neprekidnog pevanja ptica u vazduhu. Dođe mu u susret neka dvokolica, čovek ga pozdravi i Nagel otpozdravi; pseto koje je trčalo za kolima, zavrti repom i pogleda ga… Ali zašto mu nije uspelo da noćas umre časno i pošteno? Još je bio tužan; legao je na počinak s prijatnim osećajem što je stigao do kraja, blaga radost gaje obuzela u trenutku kad je sklopio oči i zaspao. Sad je Dagni ustala, možda je već i izašla, a on joj nije mogao da pruži radost ni na koji način. Kako se osećao bedno prevaren! Minut je još jedno dobro delo dodao ostalima kojima je puno njegovo srce, učinio mu je uslugu, spasao mu je život… tačno onako kao što je i sam jednom učinio istu uslugu nekom nepoznatom, nesrećnom čoveku koji nije hteo da stigne u Hamburg. Tom prilikom je zaslužio orden za spašavanje, he-he, zaslužio svoj orden za spašavanje! Da, spašavaju ljude, ne oklevaju da učine dobro delo, brzo i odlučno pristupaju i spašavaju ljude od smrti! Postiđen zaista pred samim sobom, uvukao se u svoju sobu u gostionici i seo. Bila je čista i ugodna, prozori su bili izbrisani i stavljene druge zavese. Na stolu je stajao bokor poljskog cveća u vodi. Još nikad ranije nije imao cveća u sobi, ovo iznenađenje ga začudi i obradova, pa stade trljati rake. Kakva slučajnost baš na ovaj dan! Ovako ljubazna pažnja od jedne sobarice! Dobra je ova Sara! Da, bilo je zaista divno jutro! Čak i sva ona lica dole na trgu imala su veseo izgled; prodavač figura od gipsa sedeo je za svojim stolom i s uživanjem pušio svoju zemljanu lulu, iako nije ništa prodao ni za jednu paru. Možda ipak nije bilo tako rđavo što mu je namera noćas ometena! S užasom je mislio na strah što gaje preživeo kad je trčao unaokolo za vodu; još se tresao kad bi se setio. I u prijatnoj, svetloj i sunčanoj sobi, sedeći na sigurnoj stolici, imao je u tom trenutku divan osećaj da je izbavljen svega zla. Ali po sedmi i poslednji put postoji ipak još jedno dobro i sigurno sredstvo koje nije pokušao! Može da ne uspe prvi put, čovek ne umre, pridigne se; ali onda postoji na primer mali i sigurni revolver sa šest metaka koji čovek može u svako doba da kupi u prvoj prodavnici oružja na koju naiđe. Odloženo nije izgubljeno… Sara zakuca na vrata. Čula ga je kako je došao, pa je htela da ga obavesti da je doručak gotov. Kad je opet htela da ode, doviknuo joj je i upitao da li je cveće od nje. Da, od nje je, nema na čemu da zahvaljuje. Ipak joj je stisnuo raku. Upitala je smešeći se: - Gde ste bili čitavu noć? Niste nikako bili kod kuće! - Čujte - odgovorio je - ovo s cvećem je zaista lepa pažnja s vaše strane;

noćas ste obrisali prozore i stavili druge zavese. Ne mogu vam reći koliko ste me obradovali, želim vam svako dobro. I odjednom ga obuze jedan od onih ludih trenutaka kada je sav od utiska, nepromišljenih postupaka, pa reče: Čujte, imao sam neko krzno kad sam stigao ovamo. Bogzna gde se sad nalazi, ali sam zaista imao krzno, i to ću krzno da vam poklonim. Da, da, činim to iz zahvalnosti, odluka je već pala, krzno je vaše. Sara pršte u smeh, srdačan smeli. Šta da radi s krznom? Ah, ima svakako pravo; ali to je njena stvar. Treba samo da ga primi, da mu pričini radost i da ga primi… I njen sveži smeh izazva i njega da se nasmeje. Šalio se: - Gospode, kako imate lepa ramena! - Ta mora da mu veruje, jednom ju je malo više video no što i sama zna. Da, bilo je to u trpezariji, stajala je na stolu i brisala tavanicu, video ju je kroz otškrinuta vrata; suknja joj je bila zadignuta naviše; video joj je nogu, deo lista, da, zaista je video pola lakta divnog lista. He-he-he. Ali kako mu drago, hoće da joj pokloni narukvicu i to do večeras, najdalje za nekoliko časova; mora da mu veruje. A sem toga valja da zapamti da krzno pripada njoj… Da li je ovaj budalasti čovek postao sasvim lud? Sara se smejala, ali odjednom poče da se napola plaši od njegovih čudnih postupaka. Prekjuče je ženi koja mu je donela rublje dao više novaca no što je trebalo; danas hoće da pokloni svoje krzno. I u gradu se svašta govori o njemu.

20. Da, lud je, lud. Mora da je lud, jer mu je Sara ponudila kafu, mleka, čaj, ponudila mu piva, ponudila mu sve što joj je palo na um, a on se ipak digao od stola tek što je seo i ostavio nedirnut doručak. Iznenada se setio da je baš u tom trenutku Marta imala običaj da bude na trgu sa svojim jajima; možda se vratila; bio bi blagosloven slučaj kad bije danas video, naročito danas. Popeo se u sobu i seo kraj prozora. Pred njim se pružao čitav trg; ali nije video Martu. Čekao je pola časa, čekao pun čas, s budnom pažnjom posmatrao sve uglove, ali uzalud. Najzad se čitava njegova pažnja usredsredi na prizor koji se odigra kod stepenica pošte i koji privuče mnoge radoznale prolaznike; usred kruga ljudi, nasred nasute šljunkom ulice, ugledao je Minuta kako poskakuje i igra. Nema na sebi kaputa a čak je skinuo i obuću; igra i svaki čas briše znoj s čela, a kad je završio, stao je da skuplja svoje ere od gledalaca. Da, Minut je ponovo preuzeo svoj raniji posao, počeo je opet da igra. Nagel pričeka da se svrši i da se svet raziđe, pa zatim posla po Minuta. I on se pojavi ponizan kao uvek, pognute glave i oborenih očiju. - Imam pismo za vas - reče Nagel. I pruži mu pismo, gumu mu ga u džep kaputa i stade da razgovara s njim: - Doveli ste me u veliku nepriliku, dragi prijatelju, napravili me budalom, vukli me za nos takvom prevarom kojoj moram da se divim, iako me je razgnevila. Imate li vremena? Sećate se kako sam vam jednom obećao neko objašnjenje? Evo, sad ću vam dati to objašnjenje, smatram da je trenutak došao. Mogu li uostalom najpre da vas upitam: Jeste li čuli da u gradu govore o meni i kažu kako sam lud? Dozvolite da vas umirim, nisam lud, i sami možete da se uverite, zar ne? Priznajem da sam u poslednje vreme bio nešto zbunjen, desilo mi se veoma mnogo događaja koji mi nisu uvek bili ugodni, sudba je tako htela. Ali sam sad opet sasvim svež, potpuno sam zdrav. Molim vas da se setite… Svakako je uzaludno da vam nešto ponudim za piće? Ne, Minut nije hteo da pije. - Znao sam unapred… Kratko i jasno: pun sam nepoverenja prema vama, Gregore. Razumete možda na šta mislim. Tako ste me krasno prevarili da više i

ne pokušavam da se pretvaram. Prosto ste me prevarili u vrlo ozbiljnoj prilici, sve iz nekoristoljublja, iz dobrodušnosti, ako hoćete, ali ste ipak učinili. Imali ste ovu malu bočicu u rukama? Minut pogleda iskosa na bočicu, ali ne odgovori. - Nije bilo otrova unutra, bila je ispražnjena a zatim napunjena vodom do polovine; noćas je u njoj bila čista voda. Minut nikako ne odgovara. - Vidite, upravo i nije počinjeno rđavo delo. Onaj koji je to učinio, radio je iz čista srca, baš da bi sprečio zlo. I to ste vi učinili. - Zar ne? - Da - odgovori najzad Minut. - Da. I sa svog gledišta dobro ste uradili, ali sa moga to izgleda drugačije. Zašto ste to učinili? - Mislio sam da biste možda hteli… - Da, eto vidite! Ali, Gregore, prevarili ste se, vaše dobro srce vas je zavelo, One noći kad ste odneli otrov, nisam li izričito rekao da ne bih našao odvažnosti da popijem. - Ali ja sam se ipak bojao da možda ne biste učinili. I sad ste učinili. - Ja učinio? Šta kažete? He-he, sami ste sebe načinili budalom, dobri čoveče. Svakako da sam ispraznio bočicu noćas, ali pazite dobro, sam nisam ni kap okusio. Minut gaje začuđeno gledao. - Da, vidite li, sami ste sebe povukli za nos! Načini čovek noću šetnju, siđe do pristaništa, naiđe na neku mačku koja se vuče duž nasipa i previja od užasnih bolova. Zastane čovek i posmatra mačku, nešto joj stoji u grlu, neka udica joj je u grlu, i mačka kašlje i uvija se, ali ne uspeva da se oslobodi udice, a krv curi iz grla. Dobro, uhvati mačku i pokuša da joj izvadi udicu; ali od bola mačka ne može da bude mirna, baci se na leđa i besno mlatara po vazduhu šapama s izvučenim noktima i razdere vam obraz u dva-tri maha, kao što na primer vidite da je moj razderan. Ali sad mačka samo što se ne zadavi i neprestano krvari iz grla. Šta da se radi? I taman dok razmišljate časovnik na zvoniku izbija dva časa ujutru. Onda se odjednom setite da u džepu prsnika imate blagoslovenu bočicu s otrovom; želite da prekinete muke jadne životinje i ispraznite joj bočicu u grlo. Životinja misli da je progutala nešto strašno, zgrči se i izbeči prestravljeno oči, skoči, otme se i načini skok i ponovo poče da se previja duž nasipa. Šta se desilo? U bočici se nalazila samo čista voda, a ta voda ne može da ubije, može samo još malo više da je muči, i mačka odlazi s udicom u grlu, krvari i guši se.

Ranije ili kasnije umreće od krvarenja ili će se ugušiti nemo i u mukama, usamljena u nekom uglu. - Učinjeno je u dobroj nameri - reče Minut. - Naravno, činite uvek samo stvari dobre i u časnoj nameri. Prosto je nemoguće uhvatiti vas na nekoj stranputici, i utoliko ova fina i časna prevara u vezi s mojim otrovom nije ništa nova za vas. Eto, na primer, sad kad ste igrali na trgu. Bio sam ovde na prozom i posmatrao vas, neću da vam prebacujem što ste igrali, hoću samo da vas upitani: zašto ste skinuli obuću? Sad imate na nogama obuću, zašto ste je onda skinuli kad ste igrali? - Da je ne kvarim. - Tačno kako sam i očekivao! Znao sam da ćete tako odgovoriti, zato sam vas i pitao. Vi ste najsavršenija čistota u paru obuće, najnepogrešnija duša u gradu. Sve je dobro i nekoristoljubivo kod vas, vi ste bez mrlje i bore. Hteo sam jednom da vas iskušam pa sam vas nagovarao da se primite očinstva nekom tuđem detetu. Iako ste siromah i mada bi vam novac bio potreban, ipak ste odmah odbili ovu ponudu. Vaša duša bunila se i protiv same pomisli na tako nečasnu trgovinu, i nisam uspeo ni na koji način da vas nagovorim, mada sam vam ponudio oko dve stotine kruna. Da sam onda znao šta sada znam, ne bih vas tako grubo vređao. Nisam još imao jasan utisak o vama, a danas naprotiv znam da treba istovremeno upotrebiti uzde i zadržati svog konja. No, dobro! Ostanimo pri onom o čemu smo govorili… Što ste skinuli obuću i što ste igrali bosonogi, ne privlačeći zato pažnju sveta i podnoseći bolove bez žalbe, to je upravo jedna crta vašeg karaktera. Ne jadikujete, ne kažete ovako: Vidite, skinuo sam obuću da je ne kvarim, prinuđen sam, jer sam siromašan! Ne, vi delujete, ako smem tako da kažem, ćutke. Vaš je sprovedeni princip: nikada ni od koga ništa ne moljakati; dobijate ipak sve što hoćete, iako ne otvorite usta. Niko vas ne može nikako da napadne, kako drugi ljudi, tako ni vi sami, u svojoj savesti. Utvrđujem ovu crtu vašeg karaktera i nastavljam: nemojte biti nestrpljivi, naposletku ću stići do objašnjenja… Jednom ste o gospođici Gude rekli nešto o čemu sam često razmišljao, rekli ste kako možda i ona ipak nije nepristupačna ako se čovek lepo ponaša, bar ste vi dobili kod nje izvesne naklonosti… - Ne, ali… - Vidite li da se sećam. Bilo je to one večeri kad smo nas dvojica pili ovde, to jest: ja sam pio a vi ste posmatrali kako ja pijem. Rekli ste da Marta… da, nazvali ste je jednostavno Marta i pričali ste mi kako vas ona uvek zove Johan; zar ne, ne lažem, zove vas zaista Johan? Vidite, sećam se takođe da ste mi ovo pričali. Da, rekli ste mi da je Marta išla i tako daleko da vam je dozvolila sve što je bilo moguće i vi ste zaista načinili kažiprstom pokret kao da se gnušate, kad ste to rekli…

Minut planu, sav crven u licu, i prekide ga uzviknuvši: - Nikada to nisam rekao! Nikada to nisam rekao! - Nikad niste rekli? Kako? Zaista niste to rekli? A ako bih pozvao Saru i zamolio je da svedoči kako se nalazila u susednoj sobi za vreme našeg razgovora i kako je čula svaku reč kroz ove tanke zidove! Nikada nisam video ovako nešto! Eto, a sada je sve oboreno vašim poricanjem. Rado sam hteo da čujem od vas malo više o tome, ovo me je zanimalo, mislio sam često na to; ali kad odbijate da ste rekli, neka bude! Molim vas uostalom da opet sednete, nemojte brže-bolje da idete. Uostalom, vrata su zaključana, a ključ mi je u džepu. Nagel zapali cigaru i dok ju je palio, odjednom zastade. - O, veliki Bože! - reče. - Neka me Bog sačuva, kako se samo varam! Gospodine Gregore, molim vas zaista za izvinjenje; imate pravo, nikada niste ono rekli! Zaboravite ovo, dragi prijatelju, druga jedna osoba je to rekla a ne vi, sećam se sada, čuo sam to pre nekoliko nedelja. Kako sam i samo za trenutak mogao poverovati da biste odali neku damu… i pre svega da biste i sami sebe odali… na takav način! Ne mogu da razumem kako mi je moglo pasti na pamet, mora da sam ipak prilično lud; a? Ako ipak govorim nešto nevezano, nešto smušeno, ne treba misliti da to hotimice činim, nemojte verovati kako hoću da pokušam da vas zavedem. Ovo bi bilo utoliko nemoguće što vi lično ne progovarate gotovo nijednu reč. Ne, govorim tako čudno i nepromišljeno, zato što sam u ovakvom trenutku u takvom raspoloženju, i ništa više. Izvinite za ovo udaljavanje od predmeta. Možda ste nestrpljivi i očekujete ono objašnjenje? Minut je ćutao. Nagel se diže i stade da hoda razdraženo od prozora do vrata i natrag. Odjednom zastade i reče umoran od svega: - Zaista ne vredi da se i dalje igram s vama, reći ću vam iskreno svoje mišljenje! Da, razgovarao sam zbrkano s vama i činio sam to namerno do ovog trenutka, da bih od vas nešto čuo. Pokušao sam na sve mogućne načine, ništa nije pomoglo, i umorio sam se. Evo, daću vam ono objašnjenje, Gregore! U duši verujem da ste potajni nitkov. Potajni nitkov. Kako Minut poče da drhti, a oči mu preplašeno i nemoćno gledaše na sve strane, Nagel nastavi: - Ne kažete ni reči, ne izlazite iz svoje uloge. Ne uspevam ni s mesta da vas maknem, vi ste nema snaga sasvim retke vrste; divim vam se, i zanimate me nečuveno. Sećate li se onoga puta kad sam razgovarao čitavo veče s vama, kako sam vas između ostalog oštro posmatrao i rekao da ste se trgli? Učinio sam to da bih vas iskušao. Nisam vas ispuštao iz očiju i iskušavao sam vas na razne načine, ali gotovo bez uspeha, priznajem, zato što ste čovek koji se ne može

napadati. Ali ni trenutka nisam sumnjao da niste nekakav tihi i pobožni grešnik. Nemam nikakvog dokaza protiv vas, nedostaju mi nažalost, tako da možete biti sasvim spokojni, sve ostaje između nas. Ali možete li razumeti kako sam tako siguran u svoju stvar kad nemam nikakva dokaza? Vidite, vi to ne shvatate. Pa ipak, imate izvestan način da oborite glavu kad se govori o nečem, imate oči s takvim i takvim izrazom, oči koje blistaju kad izgovarate te i te reči ili kad se dotičemo tog i tog pitanja; imate osim toga glas s izvesnim šuškanjem, ah, taj glas! I najzad vaša osoba deluje na mene antipatično, osećam u vazduhu kad se približujete, duša mi odmah počinje da podrhtava od nelagodnosti. Ne razumete? Ni ja; ali je tako. Tako mi Boga, u istom ovom trenutku uveren sam da sam na dobrom tragu; ali ne mogu da vas dosegnem, pošto nemam dokaza. Poslednji put kad ste bili ovde, pitao sam vas gde ste se nalazili na dan 6. juna… hoćete li da znate zašto sam vas pitao? Evo, 6. jun je dan kada je umro Karlsen, i do ovog trenutka sam verovao da ste vi ubili Karlsena. Minut ponovi kao da je s neba pao: Da sam ja ubio Karlsena? - i ućuta. - Da, verovao sam sve do ovog trenutka. Sumnjao sam da ste vi počinili ovaj zločin, na to me je navelo moje osećanje da ste nikogović. Ne verujem više, priznajem da sam se prevario, suviše sam daleko otišao i molim vas da mi oprostite. Verovali mi ili ne, duboko me je kosnulo što sam vam naneo ovu nepravdu, i molio sam vas za oproštaj mnoge i mnoge večeri kad sam bio sam. Ali, iako sam se u ovom pogledu toliko prevario, ipak sam sasvim siguran da ste vi nečista i licemerna duša. Bogom proklet da sam, eto šta ste! I dok sad ovako stojim i gledani vas, osećam u dubini svoje duše, tako mi Svevišnjeg suda, da ste to! Zašto sam tako siguran? Pazite: od početka nisam imao nikakvog razloga da ne mislim o vama najbolje, i sve što ste kasnije učinili, bilo je uistinu dobro i ispravno, čak plemenito. Sem toga, o vama sam sanjao nešto naročito lepo: da se nalazite u nekoj prostranoj baruštini i da svirepo patite od mojih mučenja, a opet mi se zahvaljujete, bacate se na zemlju i zahvaljujete mi što vas nisam više mučio i što vam nisam još više naneo bola. Sanjao sam ovo i bilo je vrlo lepo. Ni u gradu nema nijednog čoveka koji bi poverovao da ste sposobni za neko zlo, kod svih ste uživali najbolji ugled, svi su imali simpatije za vas, tako ste sve prikrivali kroz ceo život. Pa ipak ste pred očima moje duše podli i puzavički Božji anđeo s dobrom reči za svakog i dobrim delom za svaki dan. Ali, jeste li me oklevetali, jeste li mi naneli zlo, jeste li odali tajne koje me se tiču? Ne, ne, nipošto, i to upravo spada u vaš način da se provlačite, dajete pravo svima, ne činite nikad ništa rđavo, sveti ste i neporočni, stalno ste bez greha pred ljudima. I to je dovoljno za svet, ali nije dovoljno za mene, neprestano sumnjam u vas. Prvi put kad sam vas video, desilo mi se nešto izvanredno. Bilo je to nekoliko dana pošto sam pristigao u grad, bilo je noću u dva časa. Video sam vas pred

kućom Marte Gude dole na pristaništu, odjednom ste se našli nasred ulice, a nisam mogao videti odakle ste došli; čekali ste, pustili ste me da prođem, i kad sam prolazio pored vas, škiljili ste u mene. Do tada još nisam govorio s vama, ali mi je neki glas u meni skrenuo pažnju na vas i rekao mi da se zovete Johan. I neka ovo budu poslednje reči što ih izgovaram u životu, neki glas je odjeknuo u mom srcu da se zovete Johan i da ne treba da vas zaboravim. Tek dosta kasnije saznao sam da je tačno ovo s vašim imenom. Ali od te noći moja pažnja je bila skrenuta na vas, a vi ste mi stalno izmicali. Najzad ste uspeli da zamenite i otrov gutljajem vode iz dobra i plemenita straha da bih ga možda popio. Kako bih vam mogao objasniti šta osećam nakon svega toga? Vaša čistota vrši nasilje nada mnom, sve vaše lepe reći i dela udaljuju me sve više od svog cilja: da vas oborim. Strgnuću vam masku i nateraću vas da otkrijete svoje pravo lice; krv mi se buni u žilama svaki put kad vidim vaše plave lažljive oči, sav se skupim u vašem prisustvu i samo osetim da ste licemer u duši. I u ovom trenutku verujem da vidim kako se u sebi smejete, kako se uprkos očajnog i zgrčenog izraza opet smejete potajno i gnusno, pošto ne mogu ništa da učinim protiv vas, jer nemam dokaza. I Minut opet ne reče ni reči. Nagel nastavi: - Smatrate naravno kako sam surovi razbojnik i tikvan, iako mogu da vas pravo u lice napadnem s ovim optužbama? Dobro, ne pridajem tome nikakav značaj, mislite o mom mišljenju što god hoćete! Ali u duši znate da u ovom trenutku imam tačnu sliku o vama, i to mi je dovoljno. Ali zašto trpite da se tako ponašam prema vama? Zašto se ne dignete, ne pljunete me u lice i ne odete? Izgledalo je kao da se Minut pribra, pogledao je i rekao: - Pa zaključali ste vrata. - Vidite, vidite - odgovori Nagel - budite se! I hoćete da me ubedite kako verujete da su vrata zaključana? Vrata su otvorena, pogledajte, širom otvorena! Što sam vam rekao da su zaključana, hteo sam samo da vas iskušam, bila je to samo postavljena zamka. Stvar je u ovome; znali ste sve vreme da su vrata otvorena, ali ste se činili kao da ne znate, prosto samo zato da biste mogli ostati ovde, čisti i nevini kao i obično, i da biste mi pružili priliku da vam činim nažao. Niste izišli iz sobe, ne, niste se ni maknuli. Čim sam vam stavio do znanja da sumnjam u vas, odmah ste načuljili uši, hteli ste da čujete koliko znam, koliko vam mogu biti opasan. Tako mi Boga, znam da je tako, i možete poricati koliko god hoćete, svejedno mi je… A zašto pravim sad ovaj obračun s vama? Imate zaista prava da mi postavite ovo pitanje, pošto me se sve ovo, kako izgleda ništa ne tiče. Dragi prijatelju, tiče me se pomalo, ali hoću najpre da vas opomenem. Verujte, u ovom trenutku mislim iskreno što vam kažem. Živite životom potajnog nikogovića, i to može da traje samo izvesno vreme. Jednog lepog dana

ležaćete ispruženi pred celim svetom i svako će moći da vas gazi. To bi bilo jedno. Na drugom mestu sumnjam pored svih vaših poticanja da poznajete gospođicu Gude malo bolje no što se pravite. Da, ali šta me se tiče gospođica Gude? Opet imate pravo. Na ovakvo pitanje moram da ućutim, gospođica Gude tiče me se manje od sveg ostalog. Ali s jednog opšteg stanovišta imam pravo da budem ožalošćen ako je posećujete i hoćete da je zarazite svojini svetim porokom. Eto zato je ovaj moj obračun s vama. Nagel opet upali cigaru i reče: - A sad sam gotov i vrata nisu zaključana. Jesam li vam učinio nažao? Ćutite ili odgovorite, kako vam je volja; ali ako odgovorite, pustite svoj unutrašnji glas neka odgovori mesto vas. Dragi prijatelju, dozvolite mi da vam kažem i ovo prc no što odete: ne želim vam nikakvo zlo. Minut ustade, stavi ruku u džep svoga kaputa i izvuče pismo. Reče: - Ne mogu sad da primim. Ovo dođe Nagelu neočekivano, zaboravio je na pismo, pa reče; - Tako, nećete da ga primite? A zašto ne? - Ne mogu da ga primim. Minut stavi pismo na sto i pođe vratima. Nagel pođe za njim s pismom u ruci, na oči mu navreše suze, a glas mu je odjednom stao da drhti. - Uzmite, Gregore, ipak! - reče. - Ne! - odgovori Minut. I otvori vrata. Nagel zatvori vrata i reče još jednom: - Uzmite, uzmite! Bolje recimo da sam lud, treba da zaboravite sve što sam danas rekao. Sasvim sam lud, ne smete da se obazirete na ono što sam čitav čas brbljao i trabunjao. Zar ne, svakako da ste shvatili da mi ne treba verovati, kad nisam sasvim pri svesti? Ali uzmite pismo, ne želim vam nikakvo zlo, iako sam izvan sebe. Uzmite ga, za ime Božje, nema bogzna šta unutra, verujte mi, nešto malo je unutra, i hteo sam na kraju da vam dam pismo, sve vreme sam mislio kako ću vam dati jedno pismo koje ne mora gotovo ništa da sadrži, samo da je pismo. Samo pozdrav. Tako, iskreno sam vam zahvalan. I pritom gurnu pismo Minutu u ruke i odmah pobeže na prozor da ne bi morao da ga primi natrag. Ali Minut ne popusti, ostavio je sad pismo na sto i odmahnuo glavom. I otišao.

21. Nesreća gaje u svemu pratila. Bilo da stoji kraj prozora u sobi, bilo da luta ulicama, nigde nije mogao naći mira; imao je hiljadu stvari u glavi, i svaka stvar mu je donosila svoj posebni deo patnje. Zašto se sve okrenulo protiv njega? Nije mogao da shvati; ali konci su se sve više splitali oko njega. Već je doterao tako daleko da čak ni Minuta nije mogao da nagovori da primi ono malo pismo koje mu je hteo dati. Sve je bilo žalosno i ncmogućno. Tome se pridruži još i neka nervozna strepnja koja stade da ga muči, kao da je tajna opasnost vrebala iz neke zasede. Često se trzao od nejasnog užasa čim bi se zalepršale zavese na prozorima. Kakve su bile ove nove muke što su se javile? Njegove nešto oštre crte, koje nikad nisu bile lepe, sad su gotovo odbijale, svojom mrkom, čekinjavom bradom koja mu je štrčala na licu. Činilo mu se takođe da mu je i kosa malo posedela oko ušiju. Da, šta onda? Zar sunce više ne šija, zar nije srećan što još živi i što može da ide kud hoće? Zar mu je neka lepota uskraćena? Sunce je sijalo na trg i na more, ptice su pevale u malim vrtovima oko svake kuće i neprestano letele s grane na granu; sve se prelivalo u zlatu, šljunkom nasute ulice kupale su se u njemu, a gore na crvenom zvoniku stajalo je posrebreno kube i podrhtavalo prema nebu kao ogromni dijamant. Zahvati ga neka ushićena radost, tako snažno i neukrotivo oduševljenje da se na licu mosta nagnu kroz prozor i baci punu šaku novca deci koja su se igrala pred stepenicama gostionice. - Budite sad dobri, deco! - reče i od uzbuđenja jedva izusti ovih nekoliko reči. Zašto da se plaši? A nije ništa gore izgledalo no ranije; sem toga, ko bi mogao da mu zabrani da se brije i umiva? Zavisilo je samo od njega. I ode kod brijača. Pade mu na um da treba i neke kupovine da posvršava; ne treba da zaboravi ni narukvicu koju je obećao Sari. Pevušeći i likujući izvršio je sve kupovine s bezbrižnim zadovoljstvom deteta. Samo je uobrazio da se nečeg plaši.

Dobro raspoloženje gaje držalo, i on se baci u vesele misli. Tu nedavno je imao oštar obračun s Minutom, ali se ovo već napola istislo iz sećanja, sećao se još samo kroz san. Minut nije hteo da primi pismo; ali, zar nema i pismo za Martu? U potrebi da s drugima podeli svoju preveliku radost, hteo je sad da nađe neki zaobilazni put da bi dostavio pismo. Kako da udesi? Pogleda novčanik i nađe pismo. Da li bi smeo da ga krišom pošalje Dagni? Ne, ne bi smeo njoj da pošalje. Razmišljao je i hteo da pismo na svaki način odmah ode; u omotu se nalazilo nekoliko novčanica, bez pravog pisma, bez reči; mogao bi možda da zamoli doktora Stenersena da ga pošalje. I zadovoljan ovom zamisli otišao je doktoru Stenersenu. Bilo je šest časova. Zakucao je na vrata doktorove ordinacije; bila su zatvorena. Uđe kroz dvorište i htede da se raspita u kuhinji; u istom trenutku pozva ga gospođa Stenersen iz vrta. Čitavo društvo je sedelo za velikim kamenim stolom i pilo kafu. Bilo je više osoba, nekoliko dama i nekoliko gospode; i Dagni Kiland bila je tu; imala je sasvim beo šešir, šešir je unaokolo bio ukrašen sitnim svetlim cvećem. Nagel htede da se povuče, pa promuca: - Doktora, doktora je… Bože da li je bolestan? Ne, ne, nije bolestan. Onda ne srne da ode. I domaćica ga uhvati za ruku i povuče. Dagni se odmah diže i htede da mu ustupi svoju stolicu. Pogledao ju je, pogledali su se. Čak je radi njega ustala, rekla je tihim glasom: Izvolite, ovu stolicu! Ali on nađe mesto kraj doktora i sede. Ovaj doček zbuni ga malo. Dagni ga je blago pogledala i htela svakako da mu ustupi svoju stolicu. Srce mu je žestoko bilo; možda bi čak i njoj mogao dati pismo za Martu? Nakon nekog vremena vrati mu se spokojstvo. Govorili su tako divno i živo o svim mogućnim stvarima; njegova svetla radost ponovo ga obuze, i njegov glas stade da podrhtava. Živ je, nije mrtav, i ne treba još da umre. Oko stola s belim stolnjakom i blistavim srebrnim posuđem sedelo je u zelenom, lisnatom vrtu društvo veselih ljudi koji se smeju i čije oči svetlucaju; zar je bilo razloga da bude nesrećan? - Kad biste zaista bili ljubazni, uzeli biste svoju violinu i odsvirali biste nam nešto - reče domaćica.

Ne, kako joj je moglo ovo pasti na um! Pošto su ga i drugi molili, prsnuo je u bučan smeh i rekao: - Pa ja i nemam violinu! Poslaće nekog kod organiste po violinu, biće tu za trenutak. Ne, ne pomaže, neće je ni dirnuti. A sem toga, organistova violina je pokvarena sitnim rubinima koji su utisnuti u vratu, tonovi dobijaju neki stakleni zvuk, nije ih trebalo staviti na ono mesto, zaista nepodnošljivo, Uostalom, ne ume više ni da drži gudalo, da, istinu govoreći, nije nikad ni umeo; zar ne, ta sam bi to najbolje morao znati?… I stade da priča šta mu se desilo kad se prvi i poslednji put govorilo o njegovom sviranju; gotovo je to predstavljalo simbol. Primio je uveče novine i čitao ih u postelji; bio je tada vrlo mlad i stanovao kod kuće, a prikaz su donele neke mesne novine. Ah, kako je bio srećan zbog ovih novina! Čitao ih je, pročitao nekoliko puta, i zaboravio da ugasi svece. Noću se probudio, bio je još mrtav umoran, svece su izgorele, u sobi je bilo mračno; ali spazi nešto belo na podu, i pošto je znao da se u sobi nalazila neka bela pljuvaonica, pomislio je: videćeš, ovo je pljuvaonica! Sramota ga je da kaže, ali je pljunuo i tačno pogodio. I pošto je tako divno pogodio prvi put, pljunuo je još jednom i pogodio. Onda je ponovo zaspao. Ali je ujutru video da je pljuvao na dragocene novine, pljuvao je na javno mnjenje, tako blagonaklono prema njemu. He-he, bilo je zaista žalosno! Svi su se smejali na ovo i dobro raspoloženje se stalno pelo. Ali domaćica reče: - Ta vi stvarno izgledate nešto bleđi no obično? - Ah - odgovori Nagel - nije to ništa, ništa ne osećam. I pršte u glasan smeh na pomisao da kod njega nešto nije u redu. Ali mu se odjednom pope neko rumenilo u obraze, digao se s klupe i rekao da mu ipak jeste nešto, da mu nešto nije kako treba. Nije znao šta, ali mu je bilo kao da će mu se desiti nešto neočekivano, oseća neku strepnju. He-he, da li su čuli ovako nešto! Smešno je i nema značaja; a? Uostalom, nešto mu se desilo. Zamoliše ga da ispriča. Ne, zašto? Bez značaja je, glupo, zašto gubiti vreme? Uostalom, čitavom društvu bi bilo dosadno. Ta ne, ni najmanje. Da, ali to je vrlo dugačka priča. Počinje u San Francisku i opisuje kako je jednom pušio opijum… Opijum? Bože, to je zanimljivo! - Ne, gospođo, pre bih rekao nešto mučno, jer eto i sada, usred bela dana,

strepim od nečega. Nemojte misliti da pušim opijum tako svaki dan; pušio sam ga svega dva puta, samo drugi slučaj nije nimalo zanimljiv. Ali prvi put preživeo sam zaista nešto neobično, istina je. Došao sam u takozvani den. Kako sam dospeo tamo? Slučajno! Šetam s vremena na vreme ulicama, posmatram ljude, izaberem neku usamljenu osobu i pratim je izdaleka sve dok ne vidim kuda iščezne. Ne bojim se da uđem i u kuću i da se popnem uz stepenice da vidim kuda uđe. Noću po velikim gradovima ovo je izvanredno zanimljivo i može vas dovesti u priliku da načinite najčudnija poznanstva. No, ne govorimo o tome! Nalazim se tako u San Francisku i šetam ulicama. Noć je, preda mnom je neka visoka i suva žena koju ne ispuštam iz očiju; pri svetlosti gasnih svetiljki pored kojih prolazimo mogu da vidim kako ima na sebi tanku haljinu i nosi oko vrata krst sa zelenim kamenovima. Kuda ide? Prošla je nekoliko četvrti, savila za ugao i nastavila da ide, da ide, a jaje stalno u stopu pratim. Najzad se nađemo u Kineskoj četvrti, žena siđe niz neke podrumske stepenice a ja za njom; ide ona nekim dugim hodnikom, idem i ja istim dugim hodnikom. Na desnu rukuje neki zid, a na levu su kafane, radnje, brijačnice i praonice. Onda žena zastane pred nekim vratima, kucne, neko lice kosih očiju proviri kroz rupu na vratima, i žena uđe. Stojim sasvim mirno i čekam malo, zatim zakucam i ja, vrata se opet otvore i mene puste unutra. Odaja je ispunjena gustim dimom i bučnim razgovorom. Kod blagajne stoji ona suva žena i svađa se s nekim Kinezom u plavoj košulji koja mu je visila preko pantalona. Približim se i čujem kako žena hoće da založi svoj krst za nešto, ali neće da ga preda, već hoće da ga zadrži kod sebe. U pitanju su dva dolara, već je i od ranije nešto dugovala, tako da joj se sve ukupno činilo tri dolara. Dobro, kuka malo, plače s vremena na vreme i krši ruke, i meni se učini veoma zanimljivom. Kinez u košulji bio je takođe zanimljiv, nije hteo da napravi posao, kad neće da mu se ostavi krst: novac ili zalogu! „Sešću ovde i pričekaću malo”, - reče žena, „verujem da ću na kraju ipak učiniti, da ću na kraju ipak učiniti: iako ne bi trebalo da učinim!” I stoji prema Kinezu, jeca i krši ruke. „Šta ne bi trebalo da učinite?” upitah je. Alije čula da sam stranac, i nije odgovorila. Bila je izvanredno zanimljiva, i odlučili da nešto učinim za nju. Mogao sam joj pozajmiti novac da vidim šta če se dalje desiti. I učinio sam to samo iz radoznalosti, a potom joj dadoh još jedan dolar da vidim kako će ga upotrebiti. Moralo je biti naročito zanimljivo. Pogleda me začuđeno i zahvali, ništa ne reče, samo odmahnu glavom nekoliko puta i pogleda me suznim očima, a ja sam ipak učinio samo iz radoznalosti. Dobro, plati i zatraži odmah sobu. Dala je sav novac.

Izađe a ja za njom. Pređemo opet neki dug hodnik gde se s obe strane nalaze vrata s brojevima. U jednu sobu uđe ova žena i zatvori vrata. Čekam jedan trenutak, ne vraća se; probam malo vrata, zaključana su. Onda uđem u susednu sobu i stanem da čekam. Tamo se nalazi crveni divan i zvonce, sobu osvetljava lampa koja je učvršćena na zidu. Legnem na divan, vreme mi je dugo i dosadno mi je. Da bih nešto radio pritisnem na zvonce i zazvonim. Neću ništa, ali zvonim. Kineski dečak stiže, pogleda me i nestade. Prođe nekoliko minuta. „Dođi, daj da te vidim još jednom!” kažem da bi mi prošlo vreme; zašto se ne vraća? I zvonim ponovo. Tada se vrati onaj dečak, bešumno, kao duh, klizi u suknenoj obući. Ništa ne kaže, ne kažem ni ja ništa; pruži mi neku majušnu porcelansku lulu s dugim i tankim kaišem, i uzmem lulu. Tad on stavi odozgo žišku, i počnem da pušim. Uskoro zatim poče da mi zuji u ušima… I onda se više ne sećam sve dok se ne osetih da sam negde u visinama, da počinjem da se penjem, da lebdim. Oko mene je neizrecivo svetio, beli su i oblaci na koje nailazim. Ko sam i kuda letim? Prisećam se i ne mogu da se setim, ali klizim čudno uvis. Vidim zelene poljane u daljini, plava jezera, doline i planine u zlatnome sjaju; čujem muziku sa zvezda, a prostor oko mene uljuljkuje se ovim melodijama; beli oblaci su mi naročito godili, proticali su kroz mene, i imao sam osećaj da ću umreti od divote. Ovo je trajalo i trajalo, nisam imao nikakva pojma o vremenu i zaboravio sam ko sam. Zatim neka zemaljska uspomena zatreperi kroz moje srce i odjednom počeh da se spuštam. Spuštam se, spuštam se, svetlost se smanjuje, oko mene je sve mračnije i mračnije, vidim zemlju ispod sebe i snalazim se, prepoznajem gradove, osećam vetar i primećujem dim. Pogledam unaokolo, oko mene je more. Ne osećam se više srećnim, udaram u kamenje i hladno mi je. Ispod mojih nogu je pesak a više sebe vidim samo vodu. Zaplivam malo, prolazim pored mnogih čudnih biljki debela i zelena lišća, morskih cvetova koji se njišu na svojim stabljikama… nemi svet gde se ne čuje nijedan zvuk, ali gde sve živi i miče se. Zaplivam opet još malo i stignem do nekog koralnog spruda. Nema više korala, sprud je opljačkan, ali ja kažem: „Neko je već bio ovde.” I nisam se više osećao tako usamljen, jer je neko već dolazio ovamo. Opet plivam, hoću da izađem na suvo, ali ovoga puta načinim samo nekoliko pokreta i stanem. Zastanem jer neko ljudsko biće počiva na dnu; neka žena, visoka je i mršava, leži sva razbijena na nekom kamenu. Pipnem i vidim da je poznajem; mrtva je i ja ne shvatam da je mrtva, pošto je prepoznajem po krstu sa zelenim kamenovima. Ovo je ona ista žena za kojom sam išao kroz dugi hodnik sve do soba s brojevima. Hoću dalje da plivam ali zastanem i namestim je; leži ispružena preko jednog kamena, i ovo načini na

mene koban utisak. Držala je oči širom otvorene, povučem je na neko belo mesto i vidim krst na vratu, guram krst pod haljinu da joj ga ribe ne odnesu. Onda otplivam… Ujutru su mi ispričali da je žena umrla preko noći. Skočila je u more ispod Kineskog kvarta; našli su je ujutru. Veoma je čudno, ali je bila mrtva. Možda bih je mogao još koji put sresti, kad bih pokušao! mislio sam. I opet sam još jednom pušio opijum da bih je sreo, ali je više nije bilo. Kako je to čudno! Kasnije međutim desi se još nešto. Vratio sam se u Evropu, bio sam kod kuće. Jedne vruće noći lutao sam unaokolo, došao do pristaništa, do crkve, gde se zadržali neko vreme i osluškivah šta se govori na brodovima. Sve je bilo mimo, pumpa nije radila. Najzad se umorih a nisam hteo da idem kući, jer je bilo tako vruće. Popeh se na postolje jedne pumpe i sedoh. Ali noć je bila tako tiha i vruća da nisam mogao ostati budan, čvrsto sam zaspao. Probudio sam se, čuo sam neki glas kako me zove, pogledam naniže: dole u podnožju stajala je neka žena. Visoka je i mršava; pri svetlosti gasne svetiljke videh da joj je odelo veoma tanko. Pozdravih. „Pada kiša,” - reče mi. Dobro, ne znam da li pada kiša, ali za svaki slučaj najbolje je skloniti se negde u zaklon. I skinem se s postolja. U istom trenutku počinju pumpe da tutnje, jedna lopata polete u vazduh i iščeze, druga lopata polete u vazduh i iščeze, pumpe su radile. I da se nisam odmakao u pravo vreme, bio bih iskidan, potpuno smrvljen. Shvatio sam odjednom. Obazreh se oko sebe, kiša je zaista počela pomalo da pada; žena je već odlazila, vidim je ispred sebe i poznajem je dobro, nosi opet onaj krst. Odmah sam je u samom početku prepoznao, ali sam se pravio kao da ne znam ko je. Hteo sam opet da joj se približim, pa pođoh što sam brže mogao; ali je nisam mogao stići. Kao da nije hodala, klizila je bez pokreta, skrenula je za jedan ugao i iščezla. Bilo je to pre četiri godine. Nagel zaćuta. Doktor je izgledao kao da će da se nasmeje, ali ipak reče što je mogao ozbiljnije: - I otada je niste sreli? - Kako da ne, danas sam je opet video. Zato mi se opet i javlja s vremena na vreme neki osećaj strepnje. Stajao sam na prozom svoje sobe i gledao na ulicu, kad je došla pravo k meni, preprečivši preko trga kao da dolazi s pristaništa i mora, zaustavila se pod mojim prozorom i pogledala uvis. Nisam bio siguran da li mene gleda, pa sam prešao na drugi prozor; ali je ona skrenula pogled za mnom i opet me gledala. Onda je pozdravili; ali kad je to videla, živo se okrenula

i odlebdela istim putem natrag ka pristaništu. Pas Jakobsen nakostreši dlake, iskoči iz gostionice i poče da laje. Ovo učini izvestan utisak na mene. Za ovo dugo vreme gotovo sam i zaboravio na ženu, kad eto danas opet dođe. Možda je htela da me opomene. Sad doktor pršte u smeli. - Da - reče htela je da vas opomene da ne dođete k nama. - Naravno da ne, ovoga puta se prevarila, nema bojazni. Ali prošlog puta bile su lopate koje bi me smrvile. I zato sam se pomalo uplašio. A, ne znači dakle ništa; zar ne? He-he, lepo bi to izgledalo, kad bi čovek tako morao biti izložen svakojakim opasnostima. Moram da se nasmejem. - Nervoza i praznoverica! - reče doktor odsečno. Ali sad i drugi stadoše da pričaju poneki svoj doživljaj, a časovnik je izbijao čas za časom; spuštalo se veče. Nagel je sve vreme sedeo nemo; hvatala ga je zima. Najzad se diže da pođe. Ipak ne može mučiti Dagni s onim pismom, bolje da to ostavi; možda bi mogao sutra da nađe doktora i da mu preda pismo. Njegovo blaženo raspoloženje sasvim iščeze. Kad se spremao da pođe, na njegovo veliko čuđenje diže se i Dagni. Rekla je: - Pričate tako strašne stvari da sam i sama puna užasa. Moram da gledani da stignem kući pre no što se smrkne. I iziđoše zajedno iz vrta. Nagel oseti neku toplinu od radosti; da, sad bi joj mogao dati pismo! Nikad neće naći bolju priliku. - Zar niste hteli sa mnom da govorite? doviknu doktor za njim. - Ne, baš ne, odgovorio je malo zbunjeno. Hteo sam da vas pozdravim i… Odavno vas već nisam video. Zbogom. Dok su silazili niz ulicu, oboje su bili uznemireni, i Dagni je bila uznemirena. Pade joj na um da govori o vremenu; kako je prijatno veče! Da, blago i mirno! Ni on nije mogao ništa da progovori, koračao je i gledao u nju. Imala je iste somotske oči i istu plavu pletenicu niz leđa; sva osećanja njegova srca ponovo se probudiše, njena blizina ga je opijala, i on pređe rukom preko očiju. Bila je sve lepša i lepša, svaki put kad bi je video, svaki put! Sve je zaboravio, zaboravio njeno ruganje, zaboravio da mu je Martu otrgla i da ga je svojom maramicom nemilosrdno dovela u iskušenje. Morao je da se okrene da ne bi ponovo podlegao žarkom izlivu. Ne, sad mora da se uzdrži, dva puta ju je već doveo do krajnosti; ta ipak je čovek! I gotovo zadrža dah, da bi bio što čvršći. Stigli su do glavne ulice; gostionica je ležala desno. Izgledalo je kao da hoće da progovori. Koračao je ćutke kraj nje. Da li bi možda smeo da pođe s njom kroz

šumu? Odjednom ga ona pogleda i reče: - Hvala vam na priči! Da li vas je i sad strah? Ne smete da se plašite! Da, danas je bila dobra i blaga; hteo je odmah da skrene razgovor na pismo. - Hteo bih da vas molim za jednu uslugu - reče. - Ali ne znam da li bih smeo, svakako da mi sad nećete hteti da učinite? - Kako da ne, čak vrlo rado odgovorila je. Čak vrlo rado, kazala je! Zavukao je ruku u džep da izvuče pismo. - Hteo bih vas zamoliti da dostavite ovo pismo. Samo neko malo saopštenje, nešto… Nije ništa od važnosti, ali… Za gospođicu Gude. Možda znate gde se nalazi gospođica Gude? Otputovala je. Dagni zastade. Čudno zamagljeni pogled izbijao je iz njenih plavih očiju, neko vreme stajala je potpuno nepomična. - Za gospođicu Gude? - upitala je. - Da. Ako biste bili tako ljubazni? Nije hitno. - Da, da! rekla je odjednom. Dajte mi ga samo, ta svakako ću već predati vaše pismo gospođici Gude. I kad je stavila pismo u džep, klimnula je odjednom glavom i rekla: Eto, hvala za večeras. Sad treba da idem. Opet gaje pogledala i otišla. Ostao je. Zašto je tako žurno prekinula? I nije ga srdito pogledala kad je pošla; naprotiv. Pa ipak je odjednom otišla! Sad je skrenula prema parohiji… iščezla je… Kad je više nije mogao videti, ušao je u gostionicu. Imala je šešir beo kao sneg. I tako gaje čudno pogledala…

22. Kakav mu je samo zamagljeni pogled dobacila! Nije ga razumeo. Prvom prilikom kad se opet budu sreli, popraviće ako ju je ponovo uvredio. Kako mu je glava postala teška! Ali zaista nije imao nikakvog razloga da se plaši, toliko je bar, hvala Bogu, sigurno. Seo je na sofu i stao da prelistava neku knjigu, ali je nije čitao. Ustao je i uznemireno prišao prozom. Nije smeo sebi da prizna kako se ne usuđuje da pogleda na ulicu iz straha da bi mu oči možda mogle opet da sretnu neki neobični prizor, neku neobičnu pojavu. Kolena počeše da mu podrhtavaju; ta šta mu je? Vrati se na sofu i ispusti knjigu na pod. U glavi mu je bučalo, osećao se zaista bolesnim. Bez sumnje da ima groznicu; dve noći što ih je uzastopce proveo u šumi delovale su na njega, prozebao je od glave do pete. Još dok je sedeo u doktorovom vrtu počeo je da drhti od zime. Eh, proći će već! Nije mu bio običaj da klone zbog malo nazeba; sutra će već opet biti zdrav! Zazvoni i naruči malo konjaka, ali ni konjak nije delovao, čak ga nije ni opio, i uzalud je popio nekoliko velikih čaša. Najgore je bilo što gaje i glava izdala, nije više mogao jasno da misli. Kako mu je samo pozlilo za nepun čas! Šta sad, zašto se zavese lepršaju tako nemirno, kad uopšte nema vetra? Znači li to nešto? Ustao je opet i pogledao se u ogledalu, izgledao je rastrojeno i rđavo. Da, kosa mu je jače posedela, a oči su unaokolo crvene… „Plašite li se još? Ne smete se plašiti.” Divna Dagni! Pomisli samo, potpuno beo šešir… Neko zakuca na vrata, uđe gostioničar. Doneo mu je najzad račun na dva lista. Uostalom, smeškao se i bio izvanredno učtiv. Nagel odmah dohvati novčanik i stade po njoj da traži, a istovremeno, zahvaćen nekom mučnom slutnjom, upita koliko iznosi, a gostioničar odgovori: - Ima uostalom vremena do sutra ili neki drugi dan, nije hitno. Da, bogzna da li može da plati, možda i ne može. I Nagel nikako ne nalazi novac. Šta, zar nije imao novaca? Baci novčanik na sto i stade da pretura po džepovima, bio je sav usplahiren i očajnički poče da traži svuda, najzad pretrese i džepove na pantalonama, izvuče nešto sitnine i reče:

- Evo, nešto novca, ali svakako neće biti dovoljno, ne, sasvim sigurno da nije dovoljno, prebrojte sami. - Ne - reče takođe i gostioničar - nije dovoljno. Na Nagelovu čelu izbiše graške znoja, hoće privremeno da gostioničaru da ono nekoliko kruna, i traži čak po džepovima prsnika ne bi li i tu našao nešto sitnine. Ali ne nađe ništa. Mogao bi međutim svakako da pozajmi nešto novca, možda bi mu neko učinio ovu ljubaznost i pozajmio mu nešto malo. Bogzna da li bi mu neko pomogao, kad bi ga zamolio! Gostioničar ne izgleda više zadovoljan, čak ga i njegova učtivost napušta, i uzima Nagelov novčanik koja leži na stolu, te sam počinje da je pretražuje. - Da, izvolite! - reče Nagel, može i sam da se uveri, samo su hartije unutra. Ne razumem ništa. Ali gostioničar otvara srednju pregradu i odjednom ispusti lisnicu; čitavo lice mu se razvuče u veliki, zaprepašćeni osmeh. - Pa, tu su! - reče. - Sve same hiljadarke! Šalili ste se dakle, hteli ste samo da vidite da li razumem šalu? Nagel se obradova kao dete i prihvati ovo objašnjenje. Odmah je divno odahnuo i rekao: - Da, zar ne, šalio sam se samo, palo mi je na pamet da se malo našalim. Da, hvala Bogu, imam još puno novca; pogledajte, pogledajte samo! Bile su sve same velike novčanice, gomila novaca u hiljadarkama; gostioničar je morao da ode da promeni da bi došao do svojih para. Ali dugo još, i pošto je gostioničar otišao, stajale su graške znoja na Nagelovu čelu, drhtao je od uzbuđenja. Kako je bio smućen, kako mu je glava prazno zujala! Trenutak kasnije pao je na sofu, zaspao i stao da se pretura u snu, govorio je naglas, pevao, tražio konjaka i pio ga u polusnu i sav u groznici. Sara gaje obilazila u nekoliko mahova, i mada je gotovo sve vreme govorio s njom, razumela je vrlo malo od onog što bi kazao. Ležao je zatvorenih očiju. Ne, neće da se skine; ta šta joj pada na um? Zar nije usred bela dana? Čuo je jasno cvrkutanje ptica. Bolje je da ne zove doktora. Ne, doktor će mu dati samo neku žutu i neku belu mast, i ove masti će onda pobrkati i obratno upotrebiti, pa će ga na licu mesta ubiti. Karlsen je od toga umro; da li se dobro seća Karlsena? Da, od toga je umro. Kako mu drago, Karlsenu je zapala udica u grlo, i kad je došao doktor sa svojim lekom, pokazalo se da je to samo bočica sa sasvim običnom vodom iz bunara i za krštenje, He-he-he, iako se zbog toga upravo ne bi trebalo smejati… Saro, ne smete da mislite kako sam pijan; zar ne? Asocijacija ideja, čujete li? Enciklopedisti i drugo. Prebrojte dugmad, Saro, i vidite da li sam pijan… Čujte, sad mlinovi rade, mlinovi u gradu! Gospode, u kakvom svračijem

gnezdu živite, Saro; hteo bih da vas oslobodim iz vlasti vaših neprijatelja, kao što je pisano. Idi dođavola, idi dođavola! Ko ste vi uostalom? Svi ste skupa licemerni, i svakog ću od vas priterati uza zid. Ne verujete? Ah, kako sam vas posmatrao! Uveren sam da je poručnik Hansen obećao Minutu dve vunene košulje, ali pogledajte kako ih je dobio! I mislite li da se Minut usudio da prizna? Dozvolite mi da vas izvedeni iz zablude, Minut se nije usudio da prizna, izbegavao je; sad znate! Ako se ne varam, gospodine Gregore, sada opet sedite tu i smejete se gadno iza novina. Ne? Uostalom, i svejedno mije… Jeste li još tu, Saro? Dobro! Ako budete hteli da ostanete ovde još pet minuta, ispričaću vam nešto; pristajete? Ali zamislite najpre nekog čoveka kome postepeno ispadaju obrve. Zatim mi se mora dozvoliti da vas upitam da li ste ikad spavali u nekoj postelji koja škripi? Prebrojte dugmad da vidite da li vam se to već desilo. Jako sam sumnjao u vas. Uostalom sve sam ljude u gradu nepoverljivo posmatrao. Uostalom. I svršio sam lepo svoj posao, svaki put sam vam, čitavom gradu, pružio nečuveno bogate prilike za razgovor i uneo vam nered u život, uneo sam uzbudljiv prizor za prizorom u vaš časni i uzaludni život. Hoho, kako su mlinovi kloparali, kako su mlinovi kloparali! I na to vam savetujem, časna kćeri Saro, kafanski momče, kćeri Josifova, da pojedete goveđu supu dok je još topla, jer ako se ohladi, onda je, tako mi Boga, sama voda… Još konjaka, Saro, glava me boli, s obe strane i gore na sredini. Sasvim me čudno boli… - Ne biste li nešto toplo? - upita Sara. Nešto toplo? Na šta neprestano misli? Za tren oka pući će glas po gradu kako je pio nešto toplo. Valja zapamtiti: nema nameru da izaziva sablazan, hoće da se ponaša kao dobar poreski obveznik grada, da se po propisima šeta parohijskim putem i da nikada ne gleda stvari tako poročno, već samo kao ostali ljudi; tri prsta diže za zakletvu… Ne treba da se plaši. Ovde-onde oseti istina bolove, ali baš zbog toga više voli da se skine, brže će proći. Mora čovek da se silom odupre… Bilo mu je sve gore, Sara je sedela kao na iglama. Najviše bi volela da pobegne; ali bi odmah primetio čim bi se digla, i upitao bije da li hoće da ga napusti. Očekivala je da čvrsto zaspi kad se umori od brbljanja. Da, kako je brbljao, stalno sa sklopljenim očima, a lice mu crveno od vrućine i groznice. Pronašao je nov način da ribizle gospođe Stenersen očisti od vaši. I ovaj način se sastojao u tome što bi jednog lepog dana hteo da ode u neku radnju i kupi punu kantu petroleuma, onda bi otišao na trg, skinuo bi obuću i napunio bi petroleumom. Obe bi cipele zapalio, jednu za drugom, i na posletku bi samo u čarapama igrao okolo i pevao. Ovo se mora učiniti jedno prepodne, kad ozdravi. Hteo bi da priredi pravi cirkus, pravu konjsku operu, i uz to da pucketa bičem. Odjednom stade da se žestoko napreže da svojim poznanicima nađene čudna i

smešna imena i titule. Sudijskog pripravnika Rejnerta nazva tako Bilge i reče kako je Bilge titula. Gospodin Rejnert, visokopoštovani gradski Bilge, reče. Najzad poče da trabunja koliko bi mogle biti visoke sobe u stanu konzula Andresena. „Tri i po aršina, tri i po aršina!” neprestano je ponavljao. „Tri i po aršina, tako otprilike; zar nemam pravo?” Ali ustvari leži tu i ima udicu u grlu, ne izmišlja, i krvari, prilično ga boli… Najzad predveče ozbiljno zaspa. Oko deset časova opet se probudi. Bio je sam i ležao na sofi. Pokrivač što ga je Sara prebacila preko njega, pao je na pod, ali mu ipak nije bilo zima. Sara je i prozore zatvorila, on ih opet otvori. Pričini mu se da mu je glava ponovo bistra; samo je malaksao i drhtao je. Potmuli užas poče opet da ga obuzima, osećao gaje do kostiju svaki put kad bi nešto zapuckaralo u zidu ili bi odjeknuo povik sa ulice. Možda će ga proći ako legne i bude spavao do ujutru. I svuče se. Ali ipak nije mogao da zaspi. Leži i misli na sve doživljaje poslednjih časova, od sinoć, kada je otišao u šumu i ispio onu vodu iz bočice, pa do sad, kad leži prilično slab u svojoj sobi i muči ga groznica. Kako su ti časovi bili dugi! I strah ga ne napušta, ne ostavlja ga ono potmulo i potajno osećanje kao da se nalazi u blizini neke opasnosti, neke nesreće. Ta šta je učinio? Kako samo nešto šapće oko njegove postelje! Šapat i mrmljanje ispunjavaju njegovu sobu. Sklopi ruke i učini mu se da spava… Iznenada pogleda u prste i primeti da mu nedostaje prsten. I u istom trenu poče srce da mu užurbano kuca; pogleda bolje: slab, taman trag oko prsta, ali nigde prstena! Svemogući Bože, nema prstena, da, bacio gaje u more, ta nije verovao da će mu još biti potreban, postoje imao da umre. Zato gaje i bacio u more. I sad ga nema, nema prstena! Skoči iz postelje, obuče se i stade kao lud da tetura po sobi. Bilo je deset časova, do dvanaest mora se prsten naći, mislio je. Tačno u dvanaest časova jeste poslednji sekund, prsten, prsten… Sjuri se niz stepenice, iskoči na ulicu, potrča prema pristaništu. Mogu ga spaziti iz gostionice, ali on i ne haje. Ponovo se oseća klonulim, kolena mu klecaju, ali ni to ne primećuje. Da, sad je našao razlog svoje strašne zebnje koja ga kinji čitav dan: gvozdeni prsten je izgubljen! I ženu s krstom opet ugleda pred sobom. Izvan sebe od užasa skoči u prvi čamac na koji je naišao kraj obale. Privezan je za zemlju i ne može da ga odreši. Vikne nekog čoveka i zamoli ga da odreši čamac; ali mu čovek odgovara da ne srne, jer čamac nije njegov. Da, ali Nagel uzima sve na sebe, u pitanju je prsten, kupiće čamac. Ali, zar ne vidi da je čamac pričvršćen na obalu katancem? Zar ne vidi lanac? Ah, onda će uzeti drugi čamac.

I Nagel skoči u drugi čamac. - Kuda hoćete? - upita čovek. - Hoću da potražim svoj prsten. Možda me poznajete, imao sam prsten, evo ovde, možete da vidite trag, ne lažem dakle. I eto, bacio sam prsten, mora da je tu negde dole. Čovek nije razumeo njegove reči. - Hoćete da potražite prsten na dnu mora? - upita. - Da, sasvim tačno! - odgovori Nagel. - Vidim da me razumete. Ta treba da nađem prsten, shvatate i sami. Hodite i veslajte. Čovek upita ponovo: - Hoćete da tražite prsten što ste ga bacili u more? - Da, da, hajdete brzo! Daću vam puno novaca. - Bog neka vam bude u milosti, bolje vi to ostavite! Hoćete li prstima da ga izvadite? - Da, prstima. Svejedno mi je. Mogu da plivam kao riba ako zatreba. Možda bismo mogli naći i nešto drugo mesto prstiju čime bi smo ga izvadili. I strani čovek uđe zaista u čamac. Sede da porazgovara o stvari; ali lice okrete ustranu. Ta ludo je pokušati ovako nešto. Kad bi bila neka kotva ili neki lanac u pitanju, onda bi imalo smisla; ali prsten! I još se čak ne zna ni na kom mestu leži! Nagel poče i sam da uviđa koliko je nemoguća njegova namera. Ali ako nema pomoći, onda je izgubljen! Oči mu se izbečiše, a strah i groznica stadoše ga tresti. Načini izraz kao da će da skoči u vodu, ali ga je onaj čovek čvrsto držao; Nagel odmah klonu, iscrpljen i slomljen od umora, suviše nemoćan da bi se ma s kim mogao boriti. Nebeski Oče, kako je sve gore i gore! Prstenje izgubljen, skoro je ponoć, a prstenje izgubljen! Ta dobio je i opomenu. U ovom trenutku blesnu iskra jasne svesti kroz njegov mozak, za ona dvatri minuta pomisli na neverovatno mnogo stvari. Seti se takođe da je potpuno zaboravio kako je već sinoć rekao pismom zbogom svojoj sestri i kako je to pismo već bacio u poštansko sanduče. Još nije mrtav; ali ono već putuje i više se ne može zadržati, treba da prevali svoj put i već je daleko odmaklo. I kad ga sestra primi, treba sigurno da bude mrtav. Uostalom, prstenje izgubljen; sve je sad nemoguće… Zubi mu stadoše da cvokoću. Očajno se poče obazirati unaokolo, more je udaljeno od njega samo za mali skok. Pogleda iskosa u čoveka napred na veslačkom mestu, koji još uvek drži glavu okrenutu u stranu, ali dobro pazi, očigledno, da priskoči ako ustreba. Ali zašto neprestano okreće glavu u stranu?

- Dozvolite mi da vam pomognem da izađete na suvo - reče čovek. I uze Nagela pod miške i iskrca ga. Laku noć! - reče Nagel i okrete mu leđa. Ali čovek ide pun sumnje za njim, krišom prati sve njegove pokrete. Nagel se besno okrene i kaže: - Laku noć još jednom; onda hoće da skoči s keja u more. I čovek ga ponovo zgrabi. - Nećete uspeti - reče Nagelu sasvim na uho. - Suviše dobro plivate, isplivaćete opet. Nagel se trže i zamisli. Da, isuviše dobro pliva, možda će isplivati i spasti se. Pogleda čoveka, zagleda mu se u lice; odvratno lice gleda u njega. - Minut. Opet Minut, ponovo Minut. - Idi dođavola, bedna, puzava zmijo! - uzviknu Nagel i pobeže. Tetura usput kao pijan, sapliće se, pada i diže; sve igra oko njega, a on neprestano trči, trči prema gradu. Evo, i po drugi put Minut mu je omeo nameru! O, nebo, šta li još treba da najzad izmisli? Kako mu se sve vrti pred očima! Kako iznad grada šumi! Opet pade. Podiže se na kolena i stade bolno da njiše glavu tamo-amo. Čuj, sad ga neko viče s mora! Skoro je dvanaest časova a prsten još nije nađen. I iza njega dođe neko stvorenje, čuo ga je, neka životinja s krljuštima i opuštenim trbuhom koji se vuče po zemlji i ostavlja vlažan trag, neki užasni hijeroglif s rukama na glavi i žutom kandžom na nosu. Nazad, nazad! Opet ga neko poziva s mora a Nagel s urlikom pritisnu rukama uši da ne čuje. I opet skoči. Još nije izgubljena sva nada, mogao bi se latiti poslednjeg sredstva, sigurnog revolvera sa šest metaka, najbolje stvari na svetu! I plače iz zahvalnosti zbog ove nove nade. Odjednom se seti da je noć, ne može dobiti revolver sa šest metaka, sve su radnje zatvorene. I u istom trenutku napušta sve, klone napred, udari čelom u zemlju, ali se nikakav zvuk ne čuje. U tom trenutku gostioničar i nekoliko osoba izađoše najzad iz gostionice da vide šta je s Nagelom… Tada se probudi i pogleda oko sebe sve je sanjao. Da, ipak je dobro spavao. Hvala Bogu, sve je sanjao; nije ustajao iz postelje. Ležao je trenutak i razmišljao. Pogleda u ruku, prsten je nestao; pogleda časovnik, ponoć je, dvanaest časova, još samo nekoliko minuta. Možda će izmaći svim opasnostima, možda će ipak biti spasen! A srce mu burno bije, i on drhti. Možda, možda će doći i ponoć a da se ništa ne desi! Uze časovnik u ruku, ruka mu drhti; broji minute… sekunde…

Onda mu časovnik pade na pod, a on skoči iz postelje - zovu me! prošapta i pogleda kroz prozor razrogačenim očima. Žurno navuče odelo, otvori vrata i iskoči na ulicu. Pogleda unaokolo, niko ga ne posmatra. Onda se u trku spusti do pristaništa, bela leđa njegova prsnika blistaju sve vreme. Stiže na pristanište, pođe do poslednjeg nasipa i odjednom skoči u more. Nekoliko klobukova pojavi se na površini.

23. Meseca aprila ove godine išle su kasno u noć zajedno Dagni i Marta kroz grad; dolazile su iz nekog društva i htele kući. Bilo je mračno, a ovde-onde bilo je i leda po ulicama, pa su zato išle veoma lagano. - Još neprestano mislim - reče Dagni na sve što su večeras rekli o Nagelu. Mnoge stvari bile su nove za mene. - Nisam čula - odgovori Marta bila sam izašla. - Ali ima izvesna stvar koju ne znaju - nastavi Dagni. Nagel mi je još prošlog leta rekao da će Minut zlo da svrši. Ne razumom kako je mogao unapred da zna. Rekao mi je to mnogo, mnogo pre no što si mi ispričala šta ti je Minut uradio. - Zaista je rekao? - Da. Stigle su do parohijskog puta. Oko njih se pružala mračna i tiha šuma, samo su se njihovi koraci čuli na stvrdnutom putu. Nakon duga ćutanja - reče Dagni opet: - Imao je običaj da se uvek ovuda šeta. - Ko? - upita Marta. Klizavo je, hoćeš li da me uhvatiš pod ruku? - Da, ali bolje uhvati ti mene. I ćutke nastaviše da hodaju pod ruku, čvrsto pripijene jedna uz drugu.

Napomene [←1] Ejdsvold - mesto u Norveškoj gde se sastala 1814. godine konsituanta koja

je proglasila nezavisnost. [←2] Etnička grupa srodna Fincima [←3] Gamelost - stari jaki sir što zaudara.