Knut-Hamsun-Krug-se-zatvara.pdf

KRUG SE ZATVARA

1 K a d ljudi odu na pristanište da dočekaju parobrod obalne plovidbe, to im ništa ne donosi, ali ih ništa i ne košta; u naj gorem slučaju malo izližu cipele. Sve u svemu, to ne može da škodi, ali retko se desi da neko ima nešto od toga. Neki poseban doživljaj, neki pogled na bogove, bilo šta neobično? N e, ne! Nekoliko ljudi i sanduka iskrcaju se na obalu, nekoliko ljudi i sanduka ukrcaju se na palubu. Niko ništa ne govori, ni kormilar na palubi, ni otpravnik na pristaništu; samo pogledaju svoje papire i kiimnu glavom. To je sve. A ljudi svakog dana unapred znaju šta će otprilike videti ako dođu, pa ipak dolaze. Zar se nikad ne vidi nešto više? D esi se da preko mostića vode slepog verglaša zbog kojeg se deca uskomešaju, ili se sa broda iskrca neki upomi skijaš sa rancem i opremom, mada je već maj mesec i Uskrs je davno prošao. A li to je zaista sve i nema ništa više. Sada je tu dosta sveta. Osim dece svih godišta, ima starijih građana i gradskih otaca, trgovaca i ribara, nekoliko carinika koji bi da ubiju vreme, tu je fotograf Smit sa ženom i kćerkom, kao i mnogo drugih ljudi. Izuzetno se pojavi i kapetan Brodersen, Brodersen koji je nekad komandovao jedrenjakom ,,Lina“, aii je to napustio i postao čuvar na svetioniku. On tu stoji i zabavlja se neko vreme sa carinikom Robertsenom, onda silazi u svoj čamac i vesla ka svetioniku. 9

Ima tu i mladih devojaka: Lovisa Rolandsen, velika i za udaju zrela kći iz bogate kuće, možda pomalo mršava i koščata, ali plavooka i prilično dobra partija. Ona uglavnom dolazi sa Lolom, naoko mnogo manje lepom, ali zato dobro građenom i isturenib grudi; Lola izgleda kao da bi svakog časa mogla da zarže. Kad se stasiti skijaš iskrcao na kopno, ona se dvaput premestila s noge na nogu, a pogled joj se ukočio. Apotekar, taj zajedljivi šeret, rekao je za nju da je više nego sposobna. A li najviše je đece u plavoj, crvenoj, žutoj, cmoj i sivoj odeći; oko dvadesetoro lepe dece, ponajviše devojčica, neke su od njih već odrasle i zaljubljene, pa šetaju s velikim momcima. Posebna je čežnja za doktorovom kćerkom, koja sedi na nekom sanduku i vodi glavnu reč. Zove se Olga, a druge se devojke povode za njom. Tu se progurao i sin čuvara svetionika, mada na njega malo ko obraća pažnju. Mlad je i zelen, ali prilično drzak, pegav od sunca, a još mu se i menja glas, pa samo kvari veselje, to su Olgine reči. Ona ga nije trpela. Zašto nije otišao kući sa svojim ocem? Gledaj, on tamo vesla! Abel je ćutao. A li on nije uvek ostajao bez odgovora. Navikao je da se on i Olga zadirkuju, radili su to i dok su bili mnogo manji. Ona se jednom hvabla kako njen otac može kamenom da pogodi svraku. A li moj otac zna svakojake trikove sa kartama, izjavio je Abel. U svoje vreme svašta su radili zajedno, prošli su bogatu mladost. Jedno nije zaostajalo za drugim, kao kad su krali šargarepu iz bašte kod Fredriksenovog letnjikovca, a nisu posle otišli do njega i priznali. Zajedno su i udaviU mačku. To je bio neki veliki mačak koji je pokidao grudi Olginoj mački. Naravno da se takvo ubistvo moglo obaviti samo u mračnoj noći i uz obostranu zaveru ćutanja, jer je to bio čuveni mačak i pripadao je carinamici. AU oni se ničega nisu bojali: veliki kamen u vreću, onda je u nju gumut mačak, vreća je gore zavezana i bačena iz čamca u duboku vodu. Vratili su se do pristaništa, svako uz svoje veslo, bez ikakve griže savesti, samo su Abelu krvarile ruke. 10

Za tu uslugu mogao je da stekne nešto trajniju Olginu zahvalnost, ali se posle nekoliko dana opet sve pokvarilo. Ona se dole kod skladišta popela na krov neke barake, a Abel je stajao ispod nje, smejao se i gledao joj pod suknju umesto dajoj pomogne da siđe. Toliko se razbesnela danije pazila, samo je skočila dole na njega. Oboje su pali i kotrljali se po koprivama i kamenju, odakle su ustali izubijani. Posle toga su dugo ostali neprijatelji. A li vreme prolazi, i sve se opet izgladilo kako su rasli i postajali zreliji. Išli su u bioskop i gledali razbojnike i trke i dresirane pse, a zajedno sa ostalima vrteli su se na ringišpilu. Doktorova kći je sada bila nešto finije odevena od drugih mladih devojaka, čak finije od Lovise Rolandsen i • Lole, koje su već ipak bile ođrasle. A li Abel se nije mnogo promenio. Ne može se reći da je bio lep, ali dragovi su ga cenili jer je uvek bio spreman da pomogne i znao neki izlaz kad oni zastrane. Jednog leta našli su se on i jedan dečak u životnoj opasnosti tražeći jaja galebova, ali je on dobro p livao, pa je spasao sebe i druga. Šake su mu bile neobično male, čvrstih dlanova, ali lopovski hitre. N ije bio tako ugledan kao Helmer, koji je već učio zanat kod kovača, a svakako manje od Ribera Karlsena, koji je išao u gimnaziju i jednog dana trebalo da postane neko. A li zato su ova gospoda bila i starija od njega. Da, ali on nije uživao čak ni takvo poštovanje kao Tengvald i Aleks, koji su bili vršnjaci, a zašto? Oni su već od kuće dobili bolje vaspitanje, i njihove cipele nisu bile tako iznošene; uvek su dobijali nešto novca od tetaka i stričeva, a njihov hleb za doručak u školi bio je ponekad dopunjen skupim kriškama banane. Ne, kod Abela nije bilo ničeg od te svetske otmenosti, on je došao sa svetionika gde je njegov otac noću bdeo nad farom a danju spavao, i u svemu živeo životom malog čoveka. Tako je to bilo. Uprkos svemu tome, čuvar svetionika Brodersen m ogao je da živi nešto bolje da je hteo. A li on nije hteo. Bio je tako štedljiv. Brodersen se pre četmaest godina drugi put oženio. Njegov prvi brak ostao je bez dece, u drugom braku imao 11

je sina Abela. Godmama je s dobitkom upravljao jedrenjakom ,JLina“, i ljudi su ga smatrali vrlo imućnim. On je to možda i bio, ali nikada nije oko sebe širio nikakav sjaj ni veličinu, a sina Abela držao je u pravoj oskudici. A li Abel nije ni bio naviknut na bolje, pa mu je i tako bilo dobro. Njemu se svetionik na obali činio veličanstven, bar kao neka kuća u gradu, a tu je osim toga bilo takvrh retkosti kakve gradski stanovnici ne bi m ogli ni da zam isle. Šta su oni imali u poređenju s njim! On se pred drugovima hvalio svojim svetionikom, govorio je da je to jedino mesto gde bi on živeo, i da se nikad ne bi menjao s njima, s prezrrom je govorio o njihovim kućama. Doktorova kuća je bila velika, imala je balkon i trem, ali je on i na to gledao s visine. Ti samo lažeš o tom tvom svetioniku, rekla je Olga. Dođi da ga vidiš, rekao je Abel. Dugo je pričao, tako da je Olga jednog dana povela nekoliko devojaka i otpratila ga do svetionika. Povela je i Tengvalda, kao opšte poštovanu ličnost među vršnjacima. Poseta nije tako loše prošla. Obala oko svetionika bila je mala i neobična, a u pukotinama pećina bilo je skrivenih kutaka. Veselo je bilo, sa svim tim ježevim a i kunićima, a lepo zbog mnogih ukrasnih biljki koje su bile posađene svuda gde se našlo zemlje. Tu je ležala i olupina nasukanog broda, koja je služila za staju, a bilo je nebrojeno galebova što su se vraćali iz godine u godinu i nosili jaja; na svetioniku je vladao večni šum mora, a za decu su sve to bile nepoznate i čudnovate stvari. Da, rekle su Olga i ost^le devojke, ovde je drukčije nego kod nas. A li ipak nisu bile tako zapanjene da bi zanemele. Šta znači ova mpa ovde? Zar je to bunar? Da, ali ako iznad bunara prolete galebovi i puste da nešto padne... to jest... Ha-ha-ha! I nigde ni najmanjeg puteljka, sve same stene i opet stene. Ne, Abele, oprostićeš, a li... Nismo još bili unutra, rekao je Abel. 12

U šli su i popeli se u kulu. To je bilo razočaranje. Čuvar svetionika im je objasnio far i zaslon koji se okreće oko njega, ali još je bilo rano da ga upali, tako da nisu mogli da vide jako svetlo napolju, iznad mora. Pa to je samo jedna velika lampa, m islili su. Nismo još videli sobu, rekao je Abel. Spustili su se dole u sobu. Tamo je bila velika zbirka retkosti koje je čuvar svetionika jefltino nabavio u stranim zemljama: nekoliko sitnica od divljaka iz Australije, brod u boci, prazne ljuske kokosovog oraha. Abel je tumačio kao što je čuo od svog oca, ali to nije pobudilo interesovanje dece. Moramo kući pre mraka, rekao je Tengvald. Devojke su na kraju vimule u kuhinju, u svaki sanduk, ali vrata jedne odaje bila su zaključana: Abelova majka nije uvek bila trezna. Dom samih suprotnosti, taj svetionik na obali; otac suvoparan i štedljiv do škrtosti, i majka koja je postala alkoholičar zbog svoje tuberkuloze i usamljenosti. Bilo joj je tek četrdeset godina. U vreme božićnih praznika bilo je loše, jer su se tada vratili oni koji su bili odsutni, pa Abel opet ništa nije značio, baš kao i pre. On je to svesno podnosio, ali nije bio dovoljno star i razborit da bi se držao po strani. Dobio je najzad novu kapu, ali su drugi imali šešire, a Tengvald i nove cipele. Zima je ipak prolazila. Tada se Abel sprijateljio čak i sa Lili. Ona je bila nešto mlađa, ali visoka i lepa za svoj uzrast; bila je tako ljubazna da sluša šta on govori, a kako je stanovala na drugoj strani zaliva i daleko od škole, dešavalo se da je ponekad preveze čamcem. To je baš lepo od tebe, rekla je. - Pa to se mora, uzvratio je on. Oko prolećnih praznika opet se pogoršalo, prvo na Uskrs, zatim na Duhove. Mogao je da tih dana ostane kod kuće i tako izbegne neprijatnosti, ali ostao je nepromišljen, privlačilo ga je pristanište, pogotovo kad dolazi poštanski 13

parobrod. Devojke nisu imale ništa protiv njega. Naravno, evo Abela, govorile su kad ga ugledaju. On ne priča ni o čemu osim o svom svetioniku, rekla je Olga. A kad je onda seo kod njih i počeo da šara štapom u pesku, rekla je: Ma idi, samo ćeš nas uprljati! Lili je ipak bila sasvim drukčija, dobra devojčica s kojom je mogao da se druži. Olga je bila veštica, ali je u tim godinama za njega ipak postojala samo ona. Dešavalo se da je išao tako daleko da se odricao svetionika, i s omalovažavanjem govorio o faru i galebovima i kunićima. One su mu na to odgovarale, smejući se: Da, zar nisam pogodila - ko o čemu, on o svetioniku! Kud god se okrene, stajao je pred zidom. Jedne večeri vrebao je Olgu; nešto joj je doneo: zlatnu narukvicu koju je ukrao u crkvi. Neka stara neudata pastorova kći je iz zahvalnosti okačila tu skupocenu narukvicu na ruku Isusovog kipa i tu je visila čitavo proleće, jer je to bilo sveto mesto i lep i pobožan dar. A li Olga nije imala hrabrosti da primi narukvicu od Abela i da mu za nju zahvali. Naravno da je probala na ruci, oči su joj zasjale a srce zakucalo, ali m uje odmah vratila: Šta ti pada na pamet! rekla je. Abel je ćutao. Ja je neću. Moraš da je vratiš i okačiš tamo gde je bila. Abel je ćutao. Bio je bled i razočaran. Daj da je još jednom vidim ... O, ti m oj... A i stoji m i... A li možeš m isliti... Kad si to uzeo? Na Duhove, rekao je. To je zaista neverovatno; tamo si se popeo i skinuo je? Nerado je priznao da se prvog dana Duhova sakrio u crkvi, noću ukrao narukvicu i dmgog dana izašao napolje posle m ise. Kakav nemoguć čin, pa to je bezbožno! Uzbuđeno ga je upitala: Bio si noću u crkvi? Zar se nisi bojao? 14

Usne su mu na trenutak zađrhtale, ali samo je ođmahnuo rukom kao đa nešto odbacuje u stranu. Zar ništa nisi video? Abel je ćutao. Olga je okončala zabavu: Totabio si lud. Akako ćeš to sad natrag da okačiš? Ne znam, bojažljivo je rekao. Već je drugi put bio na ivici plača. Moramo nekako da dođemo do ključa crkve, rekla je. M ožeš li to? M islim da mogu. Ključ je kod crkvenjaka. Zajedno su izveli čitavu stvar i tako popravili štetu. Uspelo mu je da ukrade ključ sa klina na zidu isto tako vešto kao što je skinuo narukvicu sa Isusove ruke. O lgaje šetala od jednog do drugog prozora u crkvi i pazila dok je on kačio narukvicu na staro mesto. A li ovim suludim poduhvatom nije stekao njenu trajniju naklonost; naprotiv, ona mu je ponekad zlobno pretila i podsećala ga da nešto zna o njemu, pa bi mogla i da ga izvrgne kazni. Bila je prava veštica, i on je morao da je se plaši. Dan za danom veslao je prateći Lili kući, samo da bi bio s nekim. Njen dom je imao samo dva prozora, to je bila najmanja kućica u čitavom mestu, i sastojala se od samo jedne sobe; njen otac je radio u pilani i nije imao veću kuću, ne. Abel ju je jednom otpratio skroz do kuće, nosio je dva hleba koja je kupila u gradu. Nije video neko veliko blagostanje unutra, vonjalo je loše na ko zna šta, sat nije radio, krevet nije bio raspremljen. Na malom stolu do prozora zajedno su ležale namimice i odeća, a na prozoru u činiji nekoliko kuvanih krompira. Lili kao da se malo zbunila. Hoćeš li da sedneš? rekla je i obrisala stolicu. Majko, danas ne izgleda baš lepo ovde! Da, istina, rekla je majka. A li tek sam se vratila kući i nisam stigla da pospremim. Danas sam prala veš. 15

Majka pere veš ljudima u pilani, objasnila je Lili. Pa i to se mora, odgovorio je Abel kao odrastao čovek. Da, on se u tim lošim danima tešio s Lili, nije ni imao nikog drugog. Dobro je bilo što je tako bedno stanovala, jer time nije spadala u fine ljude. Lili je bila dobra i mima, pa kad ju je kasnije tog leta poljubio, nije se odmakla od njega, samo je na trenutak pokrila rukom oči. On se zastideo, naglo je odgumuo i viknuo „nema više!“ a onda pobegao. A li vreme prolazi, a vremenom leto i zima i čitava godina. Nije bilo namemo što mu je Olga slom ila obod na kapi, a kad je to otkrio i nerado se nasmešio, rekla je: Tako ti i treba! Mada joj je odmah posle toga bilo žao. Sada je na levo i na desno visilo pola oboda, a to je tužno izgledalo. Abel je krenuo, izbacio vodu iz čamca i odveslao kući. Sledećeg dana opet je bio u školi i pravio se kao da se ništa nije desilo. Stavio je kapu naopako, ali je obod i dalje visio. To mu je loše stajalo. Olga ga je pozvala na stranu i rekla: Istuci me zbog toga ako hoćeš. Abel je uzvratio poslovicom koju je čuo na pristaništu: Gde ja lupim, tu trava ne raste! i muževno se udaljio od nje. Pih, doviknula je. Pa obod je bio od običnog kartona! Jezik za zube! Samo lakirani karton. A tvoj otac prodaje mast protiv vaški. Lili je umela da mu pomogne: M ožeš da kupiš novi obod kod Guliksena. To je jednom učinio otac. A koliko je platio? To ne znam. Ali ja ću da ti ga prišijem. Baš lepo od tebe. Primio je diplomu istog leta kad i Olga. Zajedno su učili kod crkvenjaka u školskoj zgradi, a Olga često ništa nije znala, i sedela je sasvim crvena i nema kad bi je nešto pitali. Jednom ju je spasao tako što je zbacio sve svoje 16

stvari s klupe i na sebe privukao crkvenjakov bes. Ona nikad nije saznala da je to učinio zbog nje. Olga je svakako bila veštica, ali on nije mogao da podnese da je vidi u škripcu, ona je znala mnogo više od starog crkvenjaka o svemu mogućem na svetu. Već je dorasla do dame, parfemisala se i imala kartice sa svojim imenom, koje je nosila i delila naokolo. Kada Olga bude primila diplomu, trebalo je da otputuje sa svojom majkom. I ja putujem, rekao je Abel. Ti? A gde? Na more, rekao je. Bilo je više nego istina da je trebalo da ode na more. Bukvalno nije bilo drugog izlaza, jer njegov otac navodno nije mogao da ga i dalje drži u kući. On je uostalom samo izašao u susret želji svoga sina. Ti znači hoćeš na more? rekla je majka. U četmaestoj godini, rekla je i zavrtela glavom. U petnaestoj sam, popravio je Abel. Baš si toliko star kao i ja kad sam započeo, rekao je otac. Ti još ideš kod najboljib ljudi, a meni nije bilo tako. Pri rastanku, gore u svetioniku, otac mu je dao zlatan savet: da nikad ne stavlja novac u džepove od pantalona kao pomorci; bolje je da ga drži u kožnom novčaniku. Evo, uzmi ga! Već je mnogo kruna prošlo kroz njega. Abel je sišao i otvorio vrata kuhinje. U tom trenutku doviknuo je otac niz stepenice: Nemoj da piješ njen otrov! Neću, rekao je Abel. Majka je sedela, držala je par sivih rukavica i tupo zurila u njih. Lice joj je bilo osuto crvenim pegama. Nije trebalo da viče, rekla je. Nisam ni htela da te nudim pićem. Da, rekao je Abel. A nije još ni gotovo, dodala je. Privukla je neku posudu, digla poklopac i pogledala unutra. Da, da, onda zbogom, rekao je Abel i pružio ruku. 17

Pričekaj malo, hoćeš li neki kolač? N e, a zašto? Otac me prati na brod, a tamo ću dobiti nešto za jelo. A li ja sam za tebe ispekla, snuždeno je relda. Zar nećeš ni ove rukavice? Abel je oklevao. Da, rekao je najzad. Plela sam ih noću. Da, ali sad je leto. Ispalo mi je nekoliko petlji, ali sam ih ušila. Dobro, hvala za rukavice, možda će da posluže. Otac je sišao s kule i požurivao: Moramo da krenemo! Nije bilo nikakvog daljeg rastanka. Majka nije ustala da gleda za njima, odgovorila mu je samo lenjim zbogom i ostala da sedi.

2 \^ratio se potpuno promenjen, ne toliko sa svog prvog putovanja, već mnogo više s drugog, i - takav ostao za ceo život. A li on je i posle prvog putovanja postao drugi čovek, pa kad je ponovo krenuo na put, četiri godine stariji, veći, iskusniji, bio je m imiji u svom ponašanju, čak i nešto lepšeg lica, a više nije imao pege od sunca. Sada je pušio lulu i u hodu ljuljao ramenima, a tu i tamo upotrebio bi po neku stranu reč. Da, on je preživeo orkane i pretrpeo brodolom, slom io jedno rebro i tukao se u dalekim lukarna - sve što spada u zanat. U stvari je vrlo malo preterivao, a njegovi vršnjaci su ga slušali s velikim interesovanjem. Nije bio na mora sve četiri godine, u Americi je pobegao s broda i radio na kopnu, povremeno kod zanatlija, pa je stekao određenu veštinu u izradi predmeta od drveta i metala. Pohađao je neku večemju školu, trgovao, izvukao batine u policiji jer je na nedozvoljen način pozajmio neki 18

čamac i njime pobegao s nekom devojkom. Drzak je bio, a pri tom i tako mlad! Bilo je nešto američko u načinu na koji je govorio, a i nešto od petparačke literature, ali je on sa svojim pričama bio nešto novo na pristaništu, pa mu nije bilo teško da nađe slušaoce. Pa to je neverovatno! rekli su momci. I šta je onda bilo? Ništa, platio je. Šta je za Lorensa značio jedan revolverski metak u ogledalo! Momci, razočarano: Zar nije bio uhapšen? Lorens uhapšen? Policija je davno digla ruke od njega. Zar je bio toliko prevejan? Neko vreme je pokušavao da me nadmaši u sitnim provalama u dućane, kad nam zatreba nova odeća. Ali Lorens nije bio naročito vešt u tome. Kad sam ga u jesen ponovo sreo, živeo je tako bedno da nisi mogao da ga prepoznaš. Tada je već umeo da krade, da, krao je odeću da bi je prodao na brodu, a nije bežao čak ni od džeparenja. Ali isti taj Lorens imao je dobro srce, pa je plakao je i poklanjao sav svoj lopovski plen kad je đovoljno pijan. Neobičan tip, čak je i dobro izgledao. Ćutanje. A koliko je morao da plati za ogledalo, kad je bilo tako veliko? Ti možda m isliš da se on nešto cenkao? Nikad. Samo bi odbrojao toliko i toliko novčanica, po svojoj proceni, a dodao bi i jednu za šankera. Onda bismo samo promenili lokal. Devojke su prolazile i, kad se pojavila Olga, Abel je učtivo ustao sa klupe i skinuo kapu. Bila je četiri godine starija, ali je on odmah prepoznao i ustao. Ne zato što bi imao nešto od toga. Ona je bila doktorova kći, gradska lepotica, i verena s Riberom Karlsenom, koji je poslednjih godina učio kao mrav i postao teolog. N e, ništa on nije imao od toga. Ona se prvi put trgla, kao da je posumnjala da se u njegovoj učtivosti krije neka pakost, ali je na trenutak zastala i rekla: Zar si to ti, Abele? 19

Pa naravno. Znači došao si kući? Samo sam u prolazu. Klimnula je i produžila. Njen verenik ni reč nije rekao. Kad je drugom prilikom ustao i pozdravio je, dobio je još manje - nije ga čak ni pogledala. Pa dobro, on je odmah ponovo seo, glasno govorio i ponašao se kao da to nije ostavilo nikakav utisak na njega: Da, taj Lorens, kakav se đavo krio u njemu! Zar nikad niste bili u nevolji? pitali su momci. O, da. Jednom u nekom podrumu. Tamo je baš dobro, ima i kuglana, rekao je Lorens, ali je prošle nedelje ubijen neki čovek. Sad idemo tamo. Odmah me spopalo uzbuđenje od želje za zabavom i pošao sam s njim, ali nisam hteo da izgubim posao u radionici, pa sam prikačio apstinentski znak. Tamo su se kuglala tri čoveka i pozvala nas da im se pridružimo. Seo sam u neki ćošak, ali je Lorens odmah počeo da pije s njima da bi ispao ljubazan. Napili su se. On je umeo da bude neverovatno glup kad popije. Odjednom je puklo iz pištolja i jedan je čovek pao. Šta? pom islio sam, zar su ga ubili i ko je to uradio? Vukli su ga tamo-amo, sav je bio krvav i uostalom mrtav, pa su njegovi drugovi digli veliku dreku. Lorens kao da uopšte nije mario za to. Mimi! rekao je nekoliko puta, samo je i dalje sedeo pijan. Ljudi su došli u moj ćošak, tvrdili su da sam ja pucao. Pokazali su policijske značke koje su im davale pravo da me pretresu, pa su mi pronašli revolver u zadnjem džepu. Dokazivao sam nevinost, pokazao svoj apstinentski znak i pozvao Lorensa u pomoć. Ma pustite ga, rekao je Lorens i nije ni makao sa stolice. Hoćeš li da platiš za to? pitali su me. Ne, rekao sam, zašto bih platio? Onda su me povukli da pođem s njima. A koliko bih morao da platim? pitao sam. Nisam hteo da zaglavim i izgubim posao u radionici. Da, koliko? rekli su. Ja nemam ništa, rekao sam. Da, ali ovaj čovek ipak ne može da ostane ovde, treba ga ukloniti. To nije moj problem, rekao sam. Tako znači, ti ni pogreb ne bi da platiš? 20

rekli su. Razmišljao sam. Jasno je da bi me svaki sud oslobodio, ali to bi moglo i da potraje. A li pazite sad! Za to vreme je na sporedni ulaz pobegao dečak koji postavlja čunjeve i obavestio policiju. U trenutku kad su se pojavila dva žandara, mrtvac je skočio s poda i nestao na prednja vrata zajedno sa svojim drugovima. Da, kao da ih je vetar odneo, a leš je bio najbrži. Žandarima smo ostali samo ja i Lorens. Ćutanje. I šta je onda bilo? pitali su momci. Ništa više nije bilo. Lorense, pa ti opet radiš? prepoznali su ga. Kad smo im razjasnili stvar, samo su se nasmejali i rekli da je to stari trik one trojice. Već su kažnjeni zbog toga, ali uvek to ponovo rade. Meni su uzeli revolver, rekao sam. Porez na žutokljunca! rekli su mi. A li Abel se nije zadržavao sve vreme na pristaništu, niti je tamo stalno pripovedao događaje i pustolovine; on se bavio i ozbiljnim stvarima. Kupio je svojim novcem m otomi čamac, natovario ga u pilani otpacima drveta i prebacio ih do svetionika. Time se bavio nekoliko dana, jer na čamac nije mogao da natovari mnogo odjednom. Kod pilane je ponovo sreo Lili. Imala je šesnaest godina, bila je mršava i ljubazna; dobro je naučila da piše i računa, pa je dobila neki mali posao u službi pilane. Razgovarali su o svakodnevnim stvarima, ništa o ljubavi ili tako nečemu, setili su se ovog i onog iz školskih dana, ali je ovo i ono postalo suviše nevažno da bi se pominjalo. Daleko si putovao otkako si otišao od kuće, rekla je. Oko celog sveta, uzvratio je. Zamisli, oko celog sveta! Čula sam da si bio čak i u Americi. Da. A ja uvek samo sedim ovde za svojim stolom; to baš i nije nešto. 21

N e govori tako, rekao je. Mnoge bi se radovale takvom poslu. M isliš? Možda dobijem i bolji ako budem vredna. Ti si sigumo vredna, Lili. M isliš? Znam da si uvek bila vredna. Tada je Lili pom islila da bi i ona morala da kaže nešto ljubazno: Čula sam da ti ovde kod pilane tovariš čamac sve dok ga ne prepuniš. A li nemoj to da radiš. Da ne radim? Ne, jer je do svetionika ipak veoma daleko. Čamac je bio za mnoge stvari koristan. U moje vreme samo smo veslali, rekao je otac i počeo da kudi motomi čamac. A li ovakav motomi čamac bio je ipak bolji i koštao je samo koliko i nafta. Abel je izlazio s njim daleko na more i lovio ribu, išao radi poslova u grad, a kad mu je u jesen majka umrla, čamcem je odvezao sanduk do groblja. Otac je bio tvrdoglav i prkosno je veslao u svom čamcu, pa je daleko zaostao. Na pogrebu su obojica pevali, odeveni u cminu i ozbiljni. Ali na povratku kući motor se ugasio. Šta? Da, ugasio se. Abel ga je pregledao i prilično se razumeo u to da bi pronašao kvar, ali na vodi nije mogao da ga otkrije. Kako je propustio da ponese vesla, ostao je bespomoćan. Na kraju se pojavio otac, ali je proveslao pored njega. Ej, viknuo je Abel. Otac je veslao. Abel je gledao naokolo ne bi li uočio pomoć, ali ništa nije video. Zar stari brodar i pom orac nije shvatio što se dogodilo? Samo je veslao dalje. Ej, oče! viknuo je Abel i počeo da maše. Stari je i dalje tvrdoglavo veslao, ali se nakon ponovnog mahanja nerado vratio do brodolomca, neverovatno polako. Abel, vrlo pitomo: Da, nažalost sam zaboravio vesla. Vesla? upitao je otac, kao da ne zna o čemu je reč. Motor je zatajio. 22

Tako znači. Da, ja tako sporo shvatam; a šta će tebi uopšte vesla? Abel je ćutao. Šta si ono rekao za motor? Ne radi, čuo si. A li popraviću ga čim stignemo na kopno. Nije se valjda raspao ovde nasred mora? Abel je ćutao. Privezao je svoj čamac za očev i rekao: Daj da ja veslam. Samo ti seđi! rekao je otac i zaveslao. Abel je ustao i hteo da uzme vesla. Sedi! oštro je zapovedio kapetan Brodersen i zaveslao dalje. N isu više ni reč progovorili do kuće. Otac je bio prilično iscrpljen, ali bes ga je prošao i gotovo je postiđeno rekao: Da, da, Abele, vidiš da ti je taj motor samo staro gvožđe. Kad je stari čuvar svetionika postao uđovac, nije m ogao bez ženske pomoći, pa je u novinama oglasio da traži domaćicu i dobio Lolu. Lola je bila vredna, vešta u kućnim poslovim a i navikla da se bavi živinom i svinjama, neudata, sada četiri godine starija, imala je dvadeset i četiri, zđrava i donekle lepa. Htela je Tengvalda za muža, onog koji je sada bio izučeni kovač i radio kao kalfa, m ogli su da se venčaju i imali bi od čega da žive. Međutim, Tengvald se posle nekog vremena povukao. Zašto? Bukvalno se nije usuđivao. On je bio tih i pomalo stidljiv kovač, možda ne toliko bistar koliko veran i pouzdan. Teško mu je bilo da prekine s Lolom, ali ona je imala tako divlje nozdrve koje su se skupljale i širile kad ga pogleda. Izgovarao se kako mora da brine o majci. Da, da, rekla je Lola. Nije se mnogo uzbudila zbog toga. Šta je njoj značio kovač Tengvald! A li kada je posle nekog vremena taj isti Tengvald počeo da izlazi s Lovisom Rolandsen i na kraju je uzeo za ženu, to je Lolu navelo na podrugljive primedbe: da su oni rođeni jedno za drugo - on je neće previše mučiti, a njoj neće biti potrebno da šije dečje haljinice! Otkud je Lola uopšte znala tako nešto? 21

Posle nekog vremena bila je opet upola verena, ovog puta s apotekarom, onim istim koji je o njoj rekao da je više nego sposobna. A li sada se govorilo da se Lola povukla i nije se verila. Apotekar je upadljivo ćopao, a kad bi još i potegao raznog pića u apoteci, nije mogla da ide ulicom u njegovom društvu, jer se stalno sudarao s njom. Osim toga, ona nije imala nikakvu telesnu manu. Tada se naglo odlučila da prihvati posao kod starog kapetana Brodersena na svetioniku. Verovatno je znala šta hoće od toga. Abel ju je prevezao svojim čamcem, a ona nije čak ni plakala pri rastanku s roditeljima. Pa neću biti daleko, rekla je, tu sam na svetioniku. Dobro se držala u svakom pogledu, štedela je u domaćinstvu da podiđe starom u kuli, a prema Abelu bila razumna i majčinski nastrojena. čudno je kako se dobro držala. Pri tom očigledno nije bilo nikakve pom isli da bi se možda udala za čoveka četrdeset godina starijeg od nje. A neće li on uskoro da napusti službu na svetioniku i možda provede ostatak života u nekoj maloj kućici na obali? Na Abela, to dete, nije mogla ni da misli; tu je izgleda pazila na sebe. Oni su naravno razgovarah preko dana i dogovarali se o svemu mogućem, ali on i nije tražio nešto više od nje, a više mu verovatno ne bi ni dopustila. Nije baš lako vama pomorcima, govorila je. Stalno ste okruženi muškarcima. Mogu da zamislim. Danju još kojekako, ali noću... Da, rekao je Abel. Vi to svakako nadoknadite kad ste na kopnu, ali i to je tek onako, iz nužde. Da, rekao je Abel. Lola je ustala, stavila jednu nogu na stolicu i visoko povukla čarapu. Bila je tako majčinska, ni najmanje je nisu brinuli njegovi požudni pogledi. Ponovila je taj manevar jedne večeri pri svetlosti plinske lampe, i Abel je pružio ruku ka njenoj nozi. Šta je? upitala je, sm ešeći se. 24

Ništa. Stari je scdco* u k ^ i i sigumo se plašio toga. Bilo je neprirodno da on gore i sam za sebe izvodi majstorije s kartama, dok se mladi dole zabavljaju ko zna čime. Morao je da kaže aešto: Ne upuštaj se u neke gluposti s njim, opomenuo jeS kim - sa d e A om!? iznenađeno je uzviknula. Da, ne upuštalJ se u nekc gluposti s njim. On ponovo odlazi na put. Nemam ja niš’ta s njim- Samo je obećao da mi pokaže kako se barata moliornim ćamcem. Nemoj pogresno da me shvatiš, Lola. Ja bih mogao deda da ti budem, ali ne upuštaj se u neke gluposti s njim. Vi mladi ste tako l>udiLola se nasmeJaia: Pa i vi ste dovoljno mladi, ako već moraju da se rade ineke gluposti ovde na svetioniku. Odmerio je oc^ glave do pete, kao da mu se narugala: N i ti ni tvoji rodite^ji mste još bili na svetu kad sam ja bio oženjen, važno je ifekao. Čudna mi čudl3*rekla je Lola. A li se ipak dobro sećam kad ste se vratili s3 vašim velikim jedrenjakom - kako se ono zvao? ,,Lina“. Da, biila Je to odlična barka. Stajala sam n/a pristaništu i gledala kako dolazite, a onda sam veslala di° vas. Vi se sigumo toga i ne sećate? Mnogi su takc° dolazili na brod. A li ipak, čini mi se d a... Bila sam još nna!a>ali vi ste mi se već tada sviđali. Grom i pakao!! Da, verujte mi^ devojke odmah vide takve stvari. Skoro da si mee uhedila. I tako ste vi, ul neku ruku, moja prva ljubav. Hahaha! blagconaki°no se nasmejao stari brodar na račun mladih.

25

I zaista, kada je Abel otputovao i sve opet išlo svojim tokom, stari Brodersen je utonuo u m isli. Zgodno je bilo imati takvu mladu ženu na svetioniku; skratio je svoju sedu bradu i začešljao pramenove kose preko ćele. Često je pozivao Lolu gore u kulu, zabavljao se s njom i pokazivao joj trikove s kartama, a bio je veoma zadovoljan što se trošilo vrlo malo kafe i putera. Vredna ženska, ta devojka. Uostalom, otkako je naučila da upravlja motomim čamcem, vozila se često u grad i trošila dosta nafte, ali mu je s druge strane godilo što odlazi i ne pravi buku kad je hteo da spava preko dana. Sve u svemu, baš je bila sreća što je ima. Od udvaranja nije bilo mnogo vajde. N e, on je davno uvenuo. Neko vreme se kitio debelim lancem od sata preko prsluka i lakovanim čizmama od ovčije kože, tako da je ponovo izgledao kao kapetan umesto kao čuvar svetionika, ali nije vredelo, neopozivo je uvenuo. Kad je nestalo snega, a bilje na obali došlo do soka i proleće ušlo u ljude, tada je sa starim Brodersenom bilo sasvim obmuto; osećao se stariji i suvlji nego ikad. Doduše, preboleo je neku malu prehladu pred kraj zime, a nije ni tako često dobijao sveže kuvane ribe kao dok je Abel bio tu; život zato nije više bio tako lep. A n i Lola se posle svežeg početka u jesen nije više toliko trudila da ga oraspoloži i podmladi. Sada je znala već sve njegove priče i videla sve njegove trikove s kartama kraj. Lola neospomo troši previše nafte za motomi čamac. Morao je već jednom da joj kaže. Često si u gradu, Lola. N e kažem da zapuštaš svoj posao, ne, ali to ipak košta nafte. Da, rekla je Lola. A li šta bih radila? Da sedim ovde u svetioniku sa starim čovekom i ne mrdam? Nije mogao da se naljuti i otera je, bio je primoran da proguta istinu. Hteo je ipak da je malo zabavi, to je zaista hteo. Dođi u sobu, Lola, ima tu raznih lepih stvari iz stranih zemalja! Bio je dirljivo zbunjen i svašta joj je pokazivao, objašnjavao iz kojih delova sveta šta potiče, koje je godine šta kupio i koliko je koštalo. To su bile bezvredne stvari koje je skupljao još od prvog momarskog doba. Lukovi i strelice, školjke, mali Budin kip od olova, kutijica oblep26

ljena školjkama, velika slika jedrenjaka ,,Lina“ naslikana u Napulju. Poklonio joj je svilenu maramu iz Kine. Lepo ju je složio i oklevao pre nego što je dao. Šta ću s tim? pitala je. To je svila. Poklon za tebe. Dobro, hvala. Mogu da je nosim kao šal. Da, možeš. To je iz Kine. Ne znam koliko sam morao da je platim, ali uzmi je. Zbirka u sobi je brzo pregledana, i on nije mogao da i dalje zabavlja Lolu. Bilo je jasno da je ona suviše mlada za njegovu kuću, ali mladež nije više tako čedna kao nekad. A ipak nije mogao da je pusti da ode posle tako kratkog vremena u službi, jer nije hteo da ga smatraju čovekom kod koga ljudi ne ostaju. Bio je u najvećoj meri uvaženi kapetan i čuvar svetionika Brodersen, s nekoliko štednih knjižica i kod svih na dobrom glasu. Stiglo je pismo od Abela. Pisao je da je u Sidneju napustio službu i da sada uči pomorsku školu. Baš ambiciozan mladić, koji stremi ka višem , da postigne nešto u životu. Otac je bio ponosan na njega, pa je svima u gradu pričao da je Abel sada u pomorskoj školi. Da, Abel će jednom daleko dogurati, rekli su ljudi. Možda jednog dana postane ponos grada, ionako nema nikoga, rekli su. A li u Sidneju nije daleko dogurao. Sledeće pismo stiglo je s Novog Zelanda, iz Velingtona, gde je učio mašinstvo. Nije ni to bilo tako loše, i otac se opet ponadao za njega. Pa A belje nekadbio čudesno vešt. Jednomje napravio mesingani kovčežić sa dvostrukim dnom, bez ključaonice, koji se otvarao kao nekom čarolijom. Između jednog i drugog dna nalazila se olovna kuglica, i kad se kuglica dovoljno kotrlja tamo-amo došla bi na pravo mesto, gde bi pomakla neki teg - i kovčežić se otvarao! Dosetljiv pronalazak. Stari Brodersen je slušao kad mu je sin objašnjavao mehanizam, ali je ubrzo zaboravio taj kovčežić; sada ga je ponovo izvukao i pokazivao Loli kao poslednju i najčudnovatiju znamenitost. 27

On se uostalom nije više preterano trudio oko Lole, samo je hteo da do kraja sačuva prijateljski ton. Ona sad ni preko dana nije bila na svetioniku, a moglo se i bez nje. Ne samo što je trošila njegovu uštedu na naftu, već se ni noću nije uvek vraćala na svetionik. Njemu je sad moglo da bude svejedno šta je s njom, uskoro ga je čekala penzija, pa će naći neki smeštaj u gradu, ali bi mu ipak prijalo da je njoj stalo da zasluži dobru preporuku, bar iz poštovanja prema njemu. Izostajati noću - čemu to? Svašta je o njoj čuo u gradu: roditeljima je govorila da noću mora natrag na svetionik, dok je na svetioniku govorila da je prenoćila kod kuće. Jednog jutra sišao je do motomog čamca i počeo da kopa nekim šilom po motom, pa kad je Lola kasnije htela da upotrebi čamac, motor nije proradio, ali ona se nije dala zadržati, uzela je čamac na vesla i uprkos svemu otišla u grad. Pakleno energična ženska, ta Lola, ali bila je luckasta i lako bi planula. S apotekarom je opet bilo sve u redu, ljudi su je često viđali kako kasno uveče ulazi u apoteku na sporedna vrata, kad on radi noćnu smenu. Nezgodna stvar. Kapetanu je m oglo da bude i sasvim svejedno zbog toga, ali je bacalo senku na njega zato što je postala tako lakoumna baš te godine u njegovoj kući i pod njegovim okriljem. Morao je da doživi i tu gorku nepravdu da jednog dana ugleda apotekara, ćopavog i pijanog, ali s njegovom svilenom maramom iz Kine u gomjem džepu redengota. Tamo je dospela - svilena marama koju je 1887. godine kupio od svoje ušteđevine! Imao je kojekakvih poteškoća dok se selio iz svetionika, ali je Lola opet bila vredna i pomagala mu. Sve su pokupili i spakovali; toliko su bili zaposleni da nisu mnogo razgovarali. Kad je upitala i saznala u kom je delu grada uzeo sobu, klimnula je glavom: da, to je dobar kvart. Da li je sad sve tu? pitala je. Da, m islio je da jeste. Za sve ono što nije mogao da smesti u svoje potkrovlje, iznajmio je neku baraku, a životinje je prodao. Jedino što je ostavio bilo je nekoliko ukrasnih biljki koje je posadila Abelova majka. Od tada je prošlo desetak godina; sada je bila mrtva. Da, 28

biljke su tu. Brodersen je odmahnuo glavom - čemu još i to! Od novog čuvara svetionika svakako neće dobiti odštetu za svoje ukrasne biljke. Tako su se Lola i on razišli. Hvala za vreme što smo ga proveli zajedno, rekli su jedno drugom.

3 Stanovanje u gradu bilo je bolje nego što je očekivao. Pisao je Abelu da je uzeo sobu u potkrovlju, namestio je sa svojim krevetom, stolom i nekoliko stolica, i da je sasvim isto kao u njegovoj spavaćoj sobi na svetioniku. Doručak i večeru sprema sam, a u podne ruča napolju. Pisao je kako se trudi da izađe na kraj sa svojom penzijom. Njegov dnevni život prolazio je bez neprilika. Ujutro, kad se vraćaju brodići sa skušama, išao je u šetnju đo luke. Na groblju je, iz običaja i pristojnosti, održavao grobove pokojnih žena. Posle ručka dugo spavanje. Tu i tamo sreo bi u gradu nekog poznanika, bivšeg pomorca, koji je sada kao i on šetao naokolo bez cilja, besposlen. Bilo ih je više, na primer Kjerboe, koji je bio već toliko star da je samo životario i nije nikoga terao da m isli. Hodali su zajedno do malog parka i usput ćaskali. Kad su stigli tamo bili su umomi i seli su. Prijalo je da se malo scdne, ništa nije tako prijalo kao sedenje posle šetnje. Oni su tako sami i stari, tako su uveli, počeli su da umiru! Kjcrboe ima sedamdeset pet godina. Nisu znali da pričaju ni o čemu osim o zajedničkim poznanstvima s mora, o starim kapetanima koji su pomrli. Uostalom, tek da se o nečemu priča, kaže Kjerboe. Jesi li čitao o oluji na Atlantiku? Ne. Da, da, pobožan si postao, sad sigumo čitaš samo još ,,(iiasnik“. Ne čitam ni to, ne mogu da priuštim nikakve novine. 29

Zašto toliko štediš? Za poslednji dom na groblju. Kad je prijatelj malo razmislio o tome, rekao je: Ma još ćeš se ti naživeti. Ćutanje. Naišao je pas, onjuškao neko drvo i podigao nogu. Da, ali dole je puno maslačka s prekrasnim cvetovima, a jedan bumbar je poleteo iz maslačka u slobodu. Pas je završio, lunja dalje, njuška, nalazi drugo drvo. A li mnogi koješta pričaju, kaže Kjerboe. Ti ne možeš da priuštiš sebi novine, a banke si zatrpao novcem. Brodersen ljutito odgovara: Ti si nesnosan! Tada postaju lenji i ne nalaze više dovoljno smisla ni pameti da dalje razgovaraju. Ako je dan topao, zadremaju. Baš sam neŠto razmišljao, kaže Kjerboe, da bi prikrio kako je spavao. Imaš li kod kuće nešto za piće, ako jednom svratim do tebe? Ja za piće? Srećan sam ako imam za hranu. Pa to je bilo samo pitanje. Evo, menjao sam đon na cipelama; to me koštalo č itave četiri krune. Da, novac ode kao da ga nije ni bilo. Ja sam prošle nedelje premazao čamac uljem. Ja više nemam čamac, kaže Brodersen. Da, da, ti si i čamce pretvorio u novac. Brodersen to prečuje i kaže: Trebalo bi da se potšišam, ali moram da pričekam s tim. Ljudi znaju propisno da te opelješe! Zatim postaju opet lenji i spavaju. B liži se veče, povetarac struji kroz krošnje drveća, a lišće topola šušti svilenim glasom. Sve je samoća, samo se tu i tamo čuje neka mala ptica. Prođe još nekoliko minuta i oni se probude, ali naravno da nisu spavali. Sada su, posle dremeža, nešto živahniji i mogu ponovo da ćaskaju. Kjerboe počinje: Sećaš li se 30

onog čoveka u Breviku, koji je sišao sa svog broda i kupio papagaja da mu sedi na ramenu? Brodersen odmahne glavom i kaže: Najbolje je kad čovek ima što je moguće manje o čemu bi morao da brine. Čuo sam da si motomi čamac prodao cariniku Robertsenu. Da, ali to nije bio moj čamac, pa sam novac morao da pošaljem Abelu. A šta će Robertsen sa njim? Da, šta će on s njim? Ima već dva čamca i bez toga. Nekada je bio tvoj kormilar. Bio je. Onda je otišao u carinike. Zar m isliš da ne znam? Viđam ga svaki dan. A li tri čam ca... Kjerboe je sve manje živahan, uzdiže ramena i zebe. Zašto mi još uopšte sedimo ovde? pita. Da, u pravu si, kaže Brodersen i polako ustane. I prijatelj konačno ustane i zeva. Eh, voleo bih da sam već kod kuće, uzdiše. To je dalek put. Brodersen, koji je pet godina mlađi: Ja se ne bojim malo hodanja. Dobro, nisam m islio da treba da me nosiš do kuće. Tako se usput zadirkuju i bodre jedan drugog. Kjerboe: Kad stigneš, ima da da se svališ kao vreća. Da, s takvim mladićima kao što si ti ne mogu više da sc trkam. A li zato možeš da priuštiš sebi nove đonove. Hodaju, nogu pred nogu. Put je dug... Abel je pisao da je opet u Sidneju. Napustio je mašinsku školu u Velingtonu, ona predugo traje a budućnost je ncizvesna. Osim toga, u Velingtonu je tri nedelje bilo odvratno vreme. Ovde je u Sidneju upisao pomorsku školu, 31

ali su ga učitelji odbili jer ne može da prati obuku. N ije mu baš bilo lako zbog stranog jezika i s tako malo novca za život. Sada je stupio u službu na brodu do Kvebeka. Poznavao je Kanadu, snaći će se tamo. Čudan je taj Abel. Toliko je skitao po svetu i nigde da se skrasi. A šta je sad bilo s tim da će da postane nešto? U Kvebeku je uostalom dugo ostao i odande napisao nekoliko pisama. Radio je kao mehaničar ili kovač na izgradnji neke tvrđave. Ima već dve godine otkako je poslednji put otišao. Stari Brodersen nije više tako spremno pričao o svom sinu; govorio je samo kad ga pitaju. Da, hvala, Abelu je dobro, on je mehaničar u jednoj tvrđavi i sasvim lepo zarađuje. A li kad je od tog nepostojanog mladića stiglo pismo da je napustio Kvebek i zaposlio se u jednoj pilani u šumama, otac je odmahnuo glavom i počeo da sumnja da će Abel ikada doći do nečega. Ipak, imao je jednu dobru osobinu: uvek se sam izvlačio i nikad nije tražio pomoć od kuće, a kao da je uvek bio zadovoljan svojom promenljivom sudbinom, uopšte se nije žalio. Dani su prolazili, i stari je Brodersen pomalo oronuo, ali je živeo svoju dokolicu, doručkujući i večerajući u svojoj sobi, dok je na ručak išao napolje. Dobro, ali to ipak nije dovoljno za čoveka od akcije. Brodići sa skušama nisu uvek stizali u luku, i na kraju nije više bilo nijedne ulice u gradu koju nije poznavao. Podrazumeva se da je svako veče odlazio da vidi da li je upaljeno svetlo na svetioniku, a to je i bilo potrebno. Ali sve to ipak nije dovoljno za jednog čoveka od akcije. Mnogo se družio s porodicom Robertsen. Muž je nekad služio kod Brodersena kao kormilar, ali kako nije bio neki pomorac, niti je bilo ikakvog izgleda da sam zapoveda brodom, prešao je na carinu. Tu je napravio karijeru i lepo živeo od svoje plate. U kući su bile dve jedva odrasle kćeri, a roditelji su imalo po četrdesetak godina. On je rado dolazio u tu kuću; za starog Brodersena odmah su brisali stolicu, smeo je džabe da napuni svoju lulu, i uvek su ga zvali kapetanom, što se vuklo još iz vremena kad je Robertsen bio kormilar. 32

Sad morate da ostanete, kapetane, i pojedete s nama kašiku čorbe od graška, rekla je žena. Brodersen nije imao ništa protiv toga, tako je štedeo svoju krunu za ručak. A kakve li čorbe! U njoj su se kuvale kosti od pršuta i majčina dušica i luk, bila je tako gusta. A nakon toga lula. Porodica se, kao i obično, raspitivala za Abela. Žena i kćerke uvek su se živo interesovale za njega, kao da gaje neke zadnje m isli u vezi s tim. Brodersen nije odgovarao, pričao je o drugim stvarima: Navodno je na Atlantiku bila gadna oluja. Da, užasna, rekao je Robertsen. Sreća da nismo bili tamo, kapetane! Mi bismo se već izvukli. Ne sumnjam u to. Dobro sam vas upoznao. Nešto mi tu nije jasno, kaže Brodersen. Čini mi se da danas dižu previše dreke zbog jedne oluje. Viču i telegrališu po čitavom svetu. Ali zar nismo i mi doživeli poneki žcšći povetarac, kormilare? Robertsen klimne glavom. Oni podsećaju jedan drugoga na ovo i ono. Donose kafu. Da, hvala, ali ja zaista nisam došao da dobijem čitav ručak, kaže Brodersen. Žena se raspituje za Abela. Zar ne dolazi kući? Ah, on! kaže otac i samo odmahne glavom. Kako vam sc sviđa motomi čamac, konnilare? Baš dobra i lepa stvar. Juri kao lud. Ofarbao sam ga. Znači zadovoljni s te sa njmi? Ma naravno! Rob; ; ; , n je bio od onih što luduju za čamcima i jedva čekn r ^ e v o r na tu temu. Čamac je dug osamnaest stopa, ima tr* roajske snage... Sada bi Roberisen govorio do sutra, ali ga žena prekinc: Niste mi odgovoriii m moje pitanje o Abelu, kapetane. Zar nije pisao? 33

O da, da. Piše iz svake zemlje na kugli. Robertsen: Abel je stvamo majstor! Kad samo pom islim da bi dve konjske snage bile nedovoljne a četiri suviše za tu dužinu - ali Abel je to znao. Ma ućuti više! kaže njegova žena. Piše vam iz svake zemlje, kapetane? Pa onda on mnogo putuje? Brodersen, kratko: Da. Robertsen upada: Nego šta, on posmatra svet oko sebe, nema ništa loše u tome. U poslednje vreme živeo je u nekoj tvrđavi. A zna se da u te tajne gledaju samo odabrani ljudi. U poslednje vreme u nekoj tvrđavi, da. A li to je bilo prošle godine. Posle toga u nekoj pilani... Da, taj Abel! On bi da sve živo nauči. A sada je otputovao u Sjedinjene Države. Žena: Primili ste pismo od njega? Da, takoreći malopre. A li njemu je sigumo dobro? Da, izvali Brodersen, oženio se. Oženio! graknu žena i kćeri. To je baš čudno, kaže Robertsen. Porodica dođe sebi i pita dalje: Onda je sigumo pun para? A kako ona izgleda? Da li je poslao fotografiju? Brodersen odgovara kratko i besno, odsečno: On ništa ne objašnjava, baš ništa. Samo da se umorio od večitog lutanja tamo-amo, i sada se oženio nekom devojkom iz Južnih Država. U sobi nastaje muk. Robertsen mora od stida ponovo da se pribere i kaže: Videćete vi, Abel je upecao zlatnu ribicu. Stari Brodersen ne smatra da postoji ta mogućnost, jer bi onda Abel poslao svom starom ocu neki ček. Ili bi to možda bilo previše? A li čak da ona ima i milion, mladić bi ipak morao da postane nešto pre nego što se u to upusti i oženi se. Pogledajte mladog Ribera Karlsena - taj se već toliko popeo da je u crkvi održao propoved. Abel nikad 34

ništa ne tera do kraja, samo se menja i menja. Šta bi na primer sada preduzeo kad bi došao ovamo sa svojom gospođom? N ije ni mašinista ni pomorac, ne bi dobio brod... Robertsen je ponovo ravnodušan i zeva: Ali još je tako mlad. Brodersen se zahvaljuje i ustane da ode. Nekoliko kola prolaze napolju, kočije sa dva konja, svadba. Šta je to? Dame pojure do prozora i naklapaju m eđu sobom: To je Olga, ona se danas udala! Gledajte je, ona se drugim putem odvezla u crkvu, a sada se vraća ovom ulicom da je vidi čitav grad! Brodersen, izdaleka: Olga? Doktorova Olga. Tako je divlja, niko ne može da je zauzda otkako joj je majka umrla. Prvo je bila verena sa Riberom Karlsenom koji je postao pastor, da bi jesenas raskinula s njim, kad je dobio župu u Finmarki. Onda se verila s mladim Klemensom, sinom okružnog načelnika, ali taj nije baš toliko bistar... Stari Brodersen polako klipše kući. Da, ogorčen je na Abela, mada se ipak malo utešio, jer je uštedeo krunu za i učak. Ide kod svog bakalina da kupi šibice i nešto za jelo, nli je trom od graškove čorbe i čezne za domom i svojim popodnevnim snom. U gradu je svadba, kaže stari bakalin. Da, da, okačene su i zastave, i dva su konja upregnuta u kočiju, baš kao u Južnim državama Amerike. A šta smo nas dvojica radili, Vestmane? Mi smo čekali sa svadbom dok nismo postali nešto. Da, u neku ruku... Mislim, to bi zaista moglo da se kaže... A šta sad ovi rade? Odu negde i ožene se u dvadeset i Čctvrtoj, i nisu ništa i ne znaju ništa, ni najbedniji zanat ili 111a kakvo znanje od čega bi živeli. A li mladi Klemens je ipak pravnik u kancelariji svoga oca...

A podrazumeva se da devojka nema ništa. 35

N e znam o kome ti pričaš, kaže bakalin. Pa doktor je bogat čovek... Ma ko priča o doktoru? Ja govorim o Abelu, o mom sinu. Ode tamo i oženi se. Gde je tu stid, gde je tu zdrav razum? Ti ne znaš Kentaki; ko zna, možda je čak i cm kinja...

4 A b e l nije više pisao. Stari Brodersen je živeo u potkrovlju i nije mu bilo loše, ne, uopšte mu nije bilo loše, jedan dan je sledio za drugim. Ujesen je doduše bilo ružno vreme, i on je m islio na svoje mlade godine, kada su jesen i sneg i mrak za njega bili samo šala. Sada nije bilo tako, ali je ipak uspešno izbegao lekare i medicinu. Ljudi su smatrali da se dobro drži, ali je on m islio da ima malu srčanu manu. Nešto je pisalo o tome u njegovoj knjizi „Lekar na moru“. Lola je počela da dolazi kod njega. To je bilo vrlo čudno, ali Lola je došla i nije mu bilp krivo. Nigde nije radila posle svetionika, bila je kod roditelja, i ništa se nezgodno nije čulo o njoj. Nije imala ni muža ni dece, ne, ali nije više imala ni apotekara. Prošlo. Gotovo. Međutim, krenulo im je nizbrdo, morali su da prodaju kuću, pa se porodica smestila u neku kućicu dole na obali. Sudbina. A usred čitave te nevolje iskrsla je i neka glupa priča o njenom ocu i služavki. Sve je to bilo talp> grozno. Da, Lola je jednog predvečerjp došla u potkrovlje. Brodersen je odspavao svoj popodnevpi san i bio je odmoran i dobro raspoložen. Ama nije moguće, Lola, zar si to ti? Da, pa ko bi drugi bio? rekla je ona, a bilaje tako sveža i snažna. Pogledala je oko sebe: Palo mi je na pamet kako je već odavno trebalo da dođem ovamo i malo počistim. 36

Brodersen je rekao da ima neku ženu koja ponekad dođe da sprema i čisti, ali Lola pođrugljivo kaže: Lepog li čišćenja. Gledajte ovamo. I ovamo. A pogledajte plafon! Onda je skinula kaput, sišla do bunara i donela vode, našla sve što treba za čišćenje i počela da radi. Bila je mršavija i tanja, ali sad je od posla postala lepa i rumena, i sve vreme živahno govorila. Baš je vredna ta Lola, mnogo je prijatnija nego pre, a njene su nozdrve manje lakoumne. Stajala je na stolici i prala nagnuti plafon, on je sedeo i gledao, ali nije bio svestan da mnogo gleda u njene noge. Kad je završila, rekla je: Tako, sada možda dobijem kafu i nešto za jelo! Da, rekao je on, ali nemam ti ja ništa naročito. Vidi tamo u fioci! Sama je skuvala kafu i izvadila nešto za jelo. A li prijalo joj je, jela je kao da je bila gladna. Došla je opet posle nekoliko dana. To je koštalo nešto icafe i hleba i putera, ali bilo je tako prijatno što je tu; kupio je nekoliko posebnih stvari za nju da bi se dobro osećala, a sledećihje nedelja često govorio: Baš je dirljivo, Lola, što brineš o meni! I tako je ona ponovo dolazila s vremena na vreme i bila je dobrodošla. Ona naravno nije mogla uvek da čisti sobu ili pere zavese, ali mogla je da pospremi krevet i ponekad prišije dugme ili nešto zakrpi. Lola je znala sve. Zamolila ga je da joj opet pokaže svoje trikove s kartama, mada su njegovi prsti postali suviše kruti za to. Zato je morala da umesto njega piše Abelu pisma, on je sada malo slabije baratao perom. Napiši da je prošlo već više od godinu dana otkako je njegov otac nešto čuo o njemu. Reci da je njegov otac napisao dva pisma, a nije dobio odgovor. Dodaj uostalom šta god hoćeš. Znaš li da se oženio? Da, čula sam. Jeste, lepe su to stvari. Ali vreme je prolazilo, a Abel nije odgovarao ni na Lolina pisma. Pisma se nisu vraćala, on đakle nije bio mrtav. 37

Abel nije više pisao. Brodersen je sada mnogo ostajao kod kuće i viđao je vrlo malo ljudi. Dovoljan mu je bio Kjerboe, a i Krum i Norem, ali oni nisu donosili život; naprotiv, bili su stari i glupi. U kuću carinika Robertsena nije više zalazio, ne, porodici Robertsen kao da više nije bilo do svog dragog kapetana - ma koji razlog bio za to. A kad bi sreo carinika na pristaništu, sve se svodilo samo na večiti razgovor o čamcima. Lola je dolazila sve ređe i ređe. Ona je sada stupila u službu kod skoro udate Olge i njenog supruga, mladog Klemensa. Bračnom paru nije ustvari ni trebala služavka, ali takav je bio red. Klemens je ostao u kancelariji svoga oca, ali je otvorio i advokatsku praksu za slučaj da dobije neku pamicu. Nije lako onom koji počinje, a on je osim toga previše umišljao i nije uživao nikakav ugled. Bračni par Klemens je ponekad zalazio u bar i uopšte nije izbegavao gradske razonođe. Olga je bila dražesna mlada žena, smeškala se svetu i visila o ruci svoga muža. Nije se m oglo izbeći da kapetan Brodersen ne dozna jednom za neki papir koji je s njegovim potpisom ležao u Privatnoj banci. Nije se moglo izbeći da to jednom izađe na sunce - ili... ? Ali Lola je pre toga došla kasno jedne kišne večeri gore u potkrovlje. Brodersen je već legao u krevet i gotovo zaspao kad je ona doŠla. Bilo joj je zima i bila je mokra, zamolila je da se malo svuče, ali joj od svlačenja nije bilo nimalo toplije. Na podu oko nje stvorila se čitava bara. Zaboga, rekao je Brodersen, zašto si tako mokra? Danas imam slobodno veče, rekla je Lola. Zar si šetala napolju? Da. Šetala sam i razmišljala. Sažalio se i zamolio je da naloži vatru. Da, rekla je. Dobro... A li je umesto toga otišla pravo do kreveta, zavukla ruku i osetila kako je toplo. 38

Pustite me da se malo zavučem, ovde pored vas. Ovde? izmaklo mu je. Onda se uspravio, kao da hoće da joj prepusti krevet. Samo ovde na kraj. Dok se malo zgrejem. Istovremeno je pustila da joj spadne odeća, pa nije skoro ništa imala na sebi kad je legla. Progovorili su tek posle nekog vremena. A gde si se tako smizla? Napolju. Išla sam naokolo i razmišljala. Razmišljala si? A li ođmah ću se zgrejati. Ovde je tako dobro. Samo se ti primakni. Krevet je prilično širok. Da, hvala, rekla je, primakla se i oklevajući pružila ispod pokrivača ruku na njegove grudi. On je ušuškao i pri tom se baš dobro osećao. Čudo i avantura. To mu se nije desilo bar pola stoleća unazad. Ali sve lepo i stidljivo. Njegov bračni krevet sa svetionika bio je dovoljno širok za oboje. Razmišljala si? ponavljao je i nije shvatao. Da. Rnzmišljala sam. Ne bih sad o tome. Ćutali su. Ali tvoja odeća leži tamo mokra. N ije važno. Kad se zgrejem, obući ću je i osušiću je telom. Sada je on prepoznao vrednu Lolu. Ona nikad nije oklevala. Baš sam se lepo zgrejala; ako vi m islite... Samo se ti, Lola, primakni još malo i ugrej se. Neću te pojesti. Oboje su se primicali sve bliže i bliže i tako su ostali... Posle toga su se hvalili onim što su učinili. Nikad ne bih pomislila da ste tako nasrtljivi, rekla je. 39

Ti si tome kriva, Lola. Tlko si strasna Samo da se ništa nije do?odil0j zabrinuto je pnmetila. Dogodilo? A, ne! Odjed,om je p0Sta0 kavaljer, svestan svoje odgovomosti. A kose bag nešto j dogodi) možeg se potpuno uzđati u mene. N , zaboravi to. Da. Poštena reč, muška. Da, ali kakav ste vi muš|£aracj Sad moram da se nasme_em kad p0mislim na Kjerboa. Pa ti znaš Kjerboa. Da. Kapetana Kjerboa. A li c;n je star f ved sasvim isceđen. Jednom je hteo da pljune u ^ ali je toliko krezub da mu mje uspelo. PljuvačLa mu je stigla samo dole na cipelu. Hahaha! smejala se Lola Da, zar nije žalosno kad neko propa(bie? A li nemoj da m isliš kako je K n ^ negto boiji. Ti sigumo znag Kruma i Norema? Ništa nhu bolji gad du (ja ustanem i naložim vatru da ti se osuši odeć&j rekao je t uspravio se 1 hteo da bude mlađi nego ikad Nipošto! Ja sad ustajen^ j idem Je P ti sada toplo? Da, rekla je i značajno se nasmegija. Da, sad sam se zgrejala. Kad je Brodersen ostac, sani) ležao je neko vreme izgledajući sam sebi neverov,atno j potpuno tuđe. Zar je t0 bila istina i zar je to bio ona Qnda je utonuo u težak san. Nije više dolazila. Posle četiri dana uputic^ se da je uvreba negde. Ne, nije se usuđivao da pita za nju \ od mladih Klemensovih, ali se zadržao u blizini njihove kuĆ6) za slućaj da ona izađe i pođe na trg. Otišao je u njenu l%čicu na obali) ali nje mje bilo tamo. Bio je uzmjan. Poslje nedelju dana pokucao je na 40

kuhinjska vrata Klemensovih. Ugledao je mladu gospođu. Starom Brodersenu je išla bala na usta i bio je sasvim bespomoćan. Lola? Trenutno nije tu. Hoćete li da joj poručite nešto? N e, ništa. Baš ništa. Ne radi se ni o čemu. Ne? To je možda malo čudno, a li... A li ne, to nije baŠ ništa čudno, kapetane, ljubazno je rekla mlada gosppđa. Pa Lola je nekad bila kod vas na svetioniku. Da, da, naravno, na svetioniku. Mi se znamo. A li ništa drugo. Na vratima je ipak promucao: Nešto od njene majke, ništa drugo. Gde je sad ta Lola? Šta je to trebalo da znači? Brodersen se sada tako ludo i glupo zatreskao u nju, starac u najgoroj karikaturi. Gde je sad ta Lola? On se opet udidio, s lancem od sata i čizmama od ovčje kože, čak se i potšišao, ali su ga noću mučili ružni snovi. Od Abela nije stizalo nikakvo pismo, stari Brodersen je bio usamljena duša na ovom svetu. Carinik Robertsen je došao kod njega i upomo ga nagovarao da mu bude jemac za zajam u banci. Ja? rekao je Brodersen. Nema šanse. To je sasvim mali zajam, šesnaest stotina, novac mu je potreban za đogradnju na kući. N e, ne, ni govora o tome. Pa njegove su kćeri već gotovo odrasle i morale bi da imaju veću sobu, možda svaka svoju, prema zahtevima modemog vremena. Brodersen je samo odmahnuo glavom. Robertsen: Pa valjda ti vredim toliko, imam sigumu javnu službu, tri čamca, kuću sa baštom ... N e, ne, ništa ti to ne vredi, kormilare, ja to neću učiniti. Baš si mene našao! Ja to još nikad nisam uradio. Zar baš nikad? pita Robertsen. N e, ne. 41

A li ja sam ipak čuo neke priče da ste vi to jednom uradili, kapetane. Šta to? Ja? Da, jem čili ste nekom. Isključeno, kormilare. Ništa od toga. Iskrsla je još jedna neprilika. N ovi čuvar svetionika mu je odgovorio kako mu ne pada na pamet da nešto plati za ukrasno bilje što je ostalo na obali. Brodersen je bio potresno jeftin i nadao se da će dobiti minimalnu odštetu, ali nije mu se posrećilo. O, molim, neka on slobodno odnese svoje biljke... A nigde Lole, s kojom bi bar mogao da popriča o tim stvarima. Bio je usamljena duša na ovom svetu.

5 T a d a je Lola došla. Lola je bila primorana na to, otac joj je uvalio taj problem pre nego što je sve ostavio na cedilu. Ostavio je dug od hiljadu kruna i falsifikovani papir u Privatnoj banci pre nego što je nestao iz kuće i grada. Lolu je užasno grizlo kad joj je majka otkrila tu nevolju, ali je bila jaka i odvažna, stupila je u službu kod mladih Klemensovih. Nije bilo skoro nikakvog posla, ali ni plate s kojom bi m ogla da otplaćuje dug u banci. Bilo je jakih razloga da one slobodne večeri šeta i ‘razmišlja’. I tako je sm islila da po svaku cenu natera Brodersena da otkupi taj falsifikovani papir. Onda je otišla kod njega i ostala. To je bilo prvi put. Isplanirala je da mu ne ode opet tako brzo - neka čeka i čezne za njom! A li kada je jednog dana srela carinika Robertsena, uočila je opasnost na vidiku. Robertsen je rekao: Bio sam kod tvog starog čuvara svetionika i molio ga da preuzme neko jem stvo za mene, ali odbio me! Lola je 42

uzvratila: Zar se ikad čulo da se za ma kog čoveka na svetu preuzima jemstvo? Da, rekao je Robertsen i pogledao je u oči, da, čuo sam da se priča tako nešto, kad već pitaš! Opasnost je bila na vidiku, i Lola je ponovo otišla kod Brodersena. Nije to bilo uveče, već usred najsvetlijeg prepodneva. Bila je nesiguma i gledala ga je plahim očima, pitajući se da li on možda nešto zna. N e. On je u glavi imao samo nju i rekao je: Hvala ti Bože, gde si ti do sada? Ja? rekla je ona, odjednom puna brige i očajanja: Bila je u velikom strahu, takoreći u životnoj opasnosti... Otkud sad to? Nije se doduše ništa dogodilo, kako je već rekla. A kako to? Otkud to? Pa to je besmislica. I baš je njoj moralo da se desi! Već je takoreći mrtva, ostaje joj samo grob... Smiri se malo! Dođi ovamo, sedi mi u krilo. A li svemu sam ja kriva. To se desilo samo zato što mi je te večeri bilo tako zima. Brodersen m isli samo na sebe i hoće da se ona svuče i ostane kod njega. Svemu sam ja kriva, ponavlja ona i vrti glavom. Zar niste rekli da biste mi pomogli? Pa da. Naravno. I da ćete mi se smilovati? Jer to je sada potrebno. Ma to su gluposti. Samo si previše plašljiva, videćeš. Nažalost - ja to ipak najbolje znam. Ćutanje. Nešto malo novca ne znači za vas ništa, kapetane. A ja čitavog svog života... Naravno, naravno, ali ne gubimo sad glavu, bolje da ra/.mislimo malo. Ona se hvata za to: Da, baš je lepo od vas što hoćete da mi pomognete. 43

A li zašto nisi došla, Lola? Znaš li koliko je prošlo otkako si bila ovde? Pa mogla si da dođeš. Nisam mogla. Dobro, ali kad si već ovde - svuci se, raskomoti. Treba mi nekih hiljadu kruna. Šta! N isu m ogli da se slože. Hteo je da dobije na vremenu; morali bi da pričekaju i vide ima li on toliko. Ma svuci se i raskomoti malo. Ona pita kako on može da m isli na tako nešto, i ustručava se da mu priđe bliže. Nikad više! A li ukoliko sada ode bez ikakvog rezultata, onda će biti tamo gde je i bila; morala je da postigne nešto, imala je oca na grbači. Pa nemam ni vremena, rekla je. Moram na trg. Onda dođi opet večeras! N e, kaže ona i odmahne glavom. Ne? Zašto bih došla? Ionako nećete da mi pomognete, sami ste rekli. Kako da neću. A li hiljadu kruna, L ola... Vi i ne znate zašto mi to treba. Koliko košta jedna haljina? pita on. Pa meni ne treba za haljinu. A li koliko košta jedna haljina? M islio sam da ti kupim lepu haljinu. Za pedeset kruna, recimo? Lola brzo sedne na njegova kolena i kaže: Ne, šalu na stranu. Haljina sa šeširom i cipelama i rukavicama košta najmanje dvesta pedeset kruna. Zar toliko? kaže on, ali je sada potpuno odsutan i obuzet time što je ona na njegovim kolenima, pa ni ne zna šta govori. Ako mi date novac za takvu haljinu... Naravno, moram, kaže on. Hoćeš li doći večeras? Da. 44

On bi da je isprati, da pođe s njom po novac u banku, ali ona odbije. Neka on napiše cedulju, ček i neka joj to da. Lola je mnogo toga naučila. Onda je opet nestala. Ne, nije došla uveče kod njega, niti je kupila haljinu. Odnela je skupoceni ček u banku i dobila odlaganje isplate na nekoliko m eseci. Evo, molim, otplata duga od jemca lično! Sledećih dana bilo joj je teško da mu izm iče, trebalo je mnogo lukavstva i opreza. Odlazila je na drugi trg, mnogo dalje, a na ulicama je pazila. Uostalom, Lola je ponovo ‘razmišljala’ i posumnjalau svoju taktiku. Ko zna da li je pametno postupila. I dalje je bila dužna gomilu para, a morala je da brine o svojoj majci dole na obali. Taj falsifikovani potpis mogao je da se obelodani u svakom trenutku! Kad je zbog toga jednog dana udesila da Brodersena sretne na ulici, stvorila je odluku. Izgledalo je kao da se trgnuo, da, kao da hoće da je izbegne, ranjena i ojađena duša na ovom svetu. Ali mahnula mu je i zaustavila ga. Pogledala je naokolo i tiho rekla: Tako sam se bojala sve ovo vreme, vi sigumo shvatate zbog čega. Plakala sam i danju i noću, vi znate kako se lako nešto desi. Da. Da. Ali nadam se da se više ne treba bojati. Eto vidiš! obesno kaže on. Znao sam ja to. Ona se osvrće još opreznije: Ovde ne mogu više da pričam, ali doći ću večeras ako hoćete. On nešto mrmlja kako mu je to već jednom obećala i nije održala reč, ali odmah pristaje. I mada se uputio ka groblju, grobovima svojih žena, odmah se vratio kući da napravi malo reda. Ona je došla uveče. Lola je bila Ijubazna i lepa i vedra. Nemam na sebi novu haljinu, rekla je. To ne mogu sebi da priuštim. Nije važno. 45

A sad čujte - mislim da me je prošlo. Eto vidiš! Odmah sam to znao! Sad je pom islio da mu ništa više ne stoji na putu, pa je počeo da petlja po njenim dugmićima. Ona to nije htela. A li ja sam tako dugo čekao na tebe, m olio je. Bilo je samo jeđan jedini put, a onda si nestala. Da, a li... to je ipak istina. Zar ne možete da zaboravite taj jedan put? N e, on to ne može. Zar je za vas tako nezaboravno ono što smo tu uradili? Mogao je samo da klimne glavom: Da, to je za njega nezaboravno. Nešto mislim , kaže ona i pravi dugu pauzu. Pustila je da joj otkopča nekoliko dugmića na bluzi. Nešto mislim šta biste rekli da me imate za stalno? Šta? N e, ne. Kad ja više ne bih otišla od vas? On nešto promumla, kako ne može sebi da priušti da je zadrži s ovom bednom penzijom; on je ustvari ne razum e... Eto, kad biste me uzeli za ženu. Brođersen ostane otvorenih usta. Posle nekog vremena pita je u neverici: Ti to ozbiljno? Sedeli su tu, a m islili svako na svoje probleme. On je i dalje gunđao da je suviše star, da ona to ne m isli ozbiljno, da ima toliko zgodnijih m ladića... Da, rekla je i sela mu u krilo. Naravno. A li vi ste u neku ruku moja prva ljubav, zar ne? E, na to je morao da se nasmeši. Znate, još iz mog najranijeg detinjstva. Tako nešto ne prolazi brzo. Venčali su se najbrže moguće, ni ona ni on nisu hteli da čekaju. Venčali su se u parohijskoj crkvi uz pevanje i orgulje. Stari Brodersen se dobro držao na nogama, pastor 46

ga je nazivao kapetanom i govorio o mladoj devojci ‘koja stoji uz tebe’. M oglo bi biti problema u njihovom braku, ali oni ne smeju dozvoliti da njihov gnev zakloni sunce. - Tu je sedelo pet njegovih drugova kapetana, slušali su i ponovo dremali, slušali i dremali. Brodersen se, eto, treći put ženio. Lola je imala lepu haljinu, cipele, šešir i rukavice, i postigla je svoj cilj. Oni su i dalje stanovali u potkrovlju. Lola je bila vrlo razumna. Njih je samo dvoje, potkrovlje je dovoljno veliko, a i krevet. Kad bi se preselili u veći stan morali bi da prime i njenu majku, ali je iz više razloga bolje da ona ostane u svojoj kućici na obali. Pisali su Abelu o toj ‘životnoj promeni’ koja se dogodila. Pismo opet nije vraćeno, ah nisu dobili odgovor. ( ludan čovek taj Abel. A bio je to čudan brak, kako se i moglo očekivati. Lola ništa nije htela da zna o svom mužu, a on nije više ni bio posebno nasrtljiv; tako je bilo samo u početku, neka staračka strast, neki proplamsaj. Kad bi sada sasvim retko pomislio da nešto hoće od nje, ona se branila i govorila mu: Ah, ti! Zar smeš tako da odgovaraš svom mužu? Dragi moj, ali ti si starac. Ja starac? A prvi put ti nisam bio starac? Da, ali ja sam to rekla tek onako. Uvređeno ćutanje. Tada on postaje ljut i ljubomoran: Sigumo ima neko ko je po tebi dovoljno mlad, kad ja to nisam? Ona ništa ne kaže na to. On, još gnevnije: Kad već sve mora da se kaže, moj svileni šal iz Kine visio je jednog dana nekom čoveku iz džcpa. Ah, onaj! s prezirom kaže ona. Ne zaboravi da sam ja to video. Ah, onaj! opet se ona ruga. Jaka stvar! Pametnije bi bilo da si mi ga vratila. 47

Pa dobićeš ga, kaže ona. N e, sad ga neću, inati se on. A kako ona ćuti, on tera dalje: Šta - možda bi da odeš kod njega? Lepo si to sm islila! Možda bi da skokneš uveče, možda ćak noću, kad je dežuran... Ajmo sad, budi dobar i nemoj da se svađamo. Ti znaš da si bio moja prva ljubav. Ućuti, Lola, ja imam pravo da o tome govorim. Da, imaš pravo. A li ne smemo dozvoliti da naš gnev zakloni sunce. N e, sunce nije zašlo iza njihovog gneva. Lola je uvek bila dovoljno vešta da sve izgladi. A li je stari Brodersen nosio u sebi žaoku, bilo mu je sve gore, tako da je propadao i gotovo ga više nije bilo. Opet se vratio starim drugarima. Oni su mu ranije uvek ukazivali pažnju, jer je bio čovek sa dve vanbračne veze. A li ni dmgari nisu više bili isti; jedni zavidljivo a drugi zlobno: Kako ti prija u novom braku? pitali su. Kako izdržavaš noć, zar ona nije malo premlada za tebe? Kjerboe je bio najgori, mada je bio najstariji i tako odvratno krezub. I ja sam pomišljao na to, rekao je, aii m orao bih da imam kućnog sveštenika. Zar tebi on ne treba? Još ne, kaže Brodersen i ustane. Ma ostani da još malo popričamo. N e, idem sad. Otkako si se oženio, postao si tako ohol. Nisam ohol, kaže Brodersen u svom jadu, ali ne mogu više da sedim ovde i slušam tvoja glupa naklapanja. On odlazi na groblje, do ona dva groba. Očigledno nije preterano m islio na te dve pokojnice, samo je počupao nešto korova i uklonio suvo lišće. Tako je prošlo malo vremena, a i dobro je izgledalo. Ali sve to nije pomagalo, bio je i ostao potišten, i završilo se time što je prišao Vojsci spasa. To nije bilo najgore što je mogao da učini; postao je pobožan, a to je donelo mir i dobra dela, spalio je svoje stare karte kojima je izvodio trikove, potajno se molio pre svakog obroka i sve viŠe napuštao ovaj grešni svet. Ali bilo je baš čudno kako je sada naglo slabio. 48

A od Abela nije bilo pisma. Rekao je Loli: Trebalo je da Abelu pošaljem novac za njegov motomi čamac. Da, rekla je Lola. Možda bi ti mogla da to učiniš? Naravno, Lola je i za to bila dovoljno vešta. Banka će odmah prebaciti novac, rekla je. A koliko je lo? Neka joj on samo da papir, ček za banku. A li oni tamo moraju da ti daju priznanicu, Lola. Pa ona je i m islila na to. Tako se i to sredilo. Prijalo mu je da se otarasi novca koji je bespravno zadržao. Možda bi morao da obešteti i porodicu Robertsen, za čorbu od graška i sve ono što je kod njih pojeo, pa i za lulu koju je toliko puta napunio kod kormilara. Ali ako kormilar dođe i zatraži da on za njega jem či, onda je to druga stvar, pa čak i pljačka; on nikada nije rao vuneno ćebe i krenuli da lutamo Amerikom. Radili smo usi nekoj velikoj farmi, to je opet bilo nešto u šta se Lorens tazumeo. Pokazao se toliko sposoban da je bio odmah iza vlnsnika. Bilo nas je desetorica. Kad je posao okončan, odlutali smo opet dalje i došli u Kentaki. Imali smo dosta para i pscpustili se čitavog leta dobrom životu. U jesen smo se ponovo zaposlili na nekoj farmi, i nešto uštedeli za zimu. Ilaš nam je dobro išlo, a bilo je tek pola godine otkako smo ulišli iz Kanade. Međutim, Lorens se previše odao piću. Nije ni čudo, uostalom, jer smo živeli u nekom cmačkom selu, pa su nckom cm ci mogli zaista da dosade, a osim pića nije bilo nikakve dmge zabave. Mi smo imali obzira prema cmcima, i olkrili smo da baš lepo pevaju i sve to, ali baviti se njima od jutra do večeri! Mnogi su imali sasvim bele kose i brade, n erna lica, sasvim obmuto od nas. M islili smo da možda potiču iz podzemlja ili sa meseca, ali oni se nisu smejali, jer sn onim svojim ustima ne mogu da se smeju. Lorens je neko vreme držao jednu cmu devojku u svojoj kolibi, ona tmt je spremala krevet i kuvala, a u ustima je uvek imala eigaretu, tako da je pepeo padao naokolo, ali je njoj bilo Hvejcdno. Meni to ne bi smetalo, ali Lorensu je dosadila, pa jc vukao za kosu; kad je pobegla, ostao je sam. Nije umeo iIji brine o sebi; u suštini je trebalo da ode, ali je ostao i tonuo sve dublje. Onda je postao tužan i pio je i bio je tužnn; tako se ipak ne ponaša odrastao čovek. Anemam ispovcdnika, govorio je, i sve moram sam da nosim! U proleće smo otišli od cmaca i došli u neki beli grad. Tu smo dobili posla i obojica smo verovali da će biti bolje, nli sc Lorens već navukao na piće. I tu je dobio jedno pismo 0(1 nje iz Irske. Tvrdio je da joj nikad ne odgovara, ali to je Spak bilo samo neko njegovo hvalisanje, jer kud god došli našlo bi se pismo od nje! Uvek je znala gde se on nalazi. 1‘ričao je da ju je sada ostavio muž. To nije dobro, rekao «ain. Ma kakvi, rekao je, to je bogata banda, mogu da odInzc i dolaze kako im se ćefiie! Kao da ga nimaio nije pognđalo sve to, očigledno mu više nije bilo do nje. Jedino što 219

ga je pogađalo bilo je to što ju je izgubio, a dobio je onaj drugi. A li bilo je zaista glupo od njega što tako često pije. Razgovarali smo o tome, hteo je da ostavi piće, zakleo mi se. Sada je opet hteo u Meksiko. Otišao je na ispovest i otputovao u Meksiko. Nije ga bilo oko godinu dana, i vratio se kao otmen čovek u sjajnim čizmama, s kragnom od baršuna na kaputu. Bio je užasno jak i lep, i ne više tako razuzdan, ali naravno da je radio svakojake gluposti kad se napije, jer je imao mnogo para, bogzna odakle. Da, svi smp mi ljudi. Ja sam bio sve vreme zaposlen u nekoj radionici u tom malom gradu, popravljali smo automobile i druge mašine. Nisam hteo da izgubim posao, pa se u to vreme nisam često viđao s Lorensom ... Lola sluša i ulazi u stvar, pa kaže: On i nije bio pravo društvo za tebe. Abel: M isliš? Onda ti ne poznaješ Lorensa. On je za mene bio najbolje moguće društvo. Umeo je da bude ozbiljan i posvećen bogu kao svako drugi. N e shvatam kako m ožeš da kažeš tako nešto. Tako mi to izgleda po tvojoj priči. Evo ti mali primer. Jedne večeri smo otišli u neki lokal za igru, sedeli smo za stolom i večerali sa dve dame koje je Lorens poznavao. Za susednim stolom sedeo je par koji nas je nervirao; pili su šampanjac, muškarac je suviše govorio, ništa mu nije bilo pravo što konobar uradi, i svaki čas je pominjao svoje ime: Ja sam Klonfij, upamtite to! M islili smo da je sigumo iz francuske Kanade. Sve bi još i prošlo, ali je čovek imao užasno jak glas, nadvikivao je muziku; m ogli smo znači odmah da se naljutimo, pa ipak nismo. Ali kad pet puta čuješ: Ja sam Klonfij, onda je to već previše, a još je stalno blenuo u nas i nešto se mrštio, jer smo imali lepše dame. Konobar im je doneo jelo, dobro jelo, fino jelo, ali nisu bili zadovoljni. Odnesi to, ja sam Klonfij! Stravično je uporan sa tim svojim imenom, rekle su naše dame. Lorens ništa nije rekao, duboko je sagnuo glavu i upomo jeo, sve dok nije bio gotov. A onaj nije prestajao, lupao je po stolu i psovao, izazivao je čitavu salu. Nisu hteli da ga 220

iflmcc, jer je pio najskuplji šampanjac. Ali svi su znali da I uiens neće dozvoliti da neko šara s njegovim damama; nijr trpeo i mnogo manje od toga. Kad je čovek najzad krebuo da jede, pa uzeo nož i viljušku, Lorens je ustao i prišao mu IJhvatio ga za vrat, pritisnuo ga na sto i rekao: Prvo molitva pre jela! Lola sklopi ruke: Ma da li je m oguće...!? Da, po tome se vidi kako je on bio čovek od reda: prvo tnolitva pre jela. A da li je taj čovek to uradio? Prošlo je neko vreme dok nije okrenuo lice naviše, i kitd je video s kim ima posla, kucnuo je o sto u znak da popušta. Kad ga je Lorens pustio, čovek je ustao; Lorens ga jf uazvao Pet: Zar se opet baviš starim zanatom, Pet? N ever iiiifif/, ali daj prvo molitvu pre jela! Čovek je seo, glupo sr iskezio i počeo da se moli. Laku noć! rekao je Lorens i olišao. Lola ponovi: Ma da li je moguće!? Ali ko je uopšte bio trtj Pet? Da - ko je bio taj? Možda niko. Juče pušten iz zatvofn, noću provalnik neke blagajne, večeras na bančenju, a fiiilra opet u zatvoru. Sasvim moguće. Lorens je samo rekm>: Poznanik iz vremena kad sam bio čuvar reda. A li sada ćrš da čuješ, Lola, kakav je Lorens bio čovek - ponovo je pi išao Petu i rekao: Sad ćeš ti mene da pritisneš kao što sam ja tcbe! Pet se otreznio i nije hteo, ali kad je čuo da Lorens nijc više u policiji, ipak je to uradio. To je fer, rekao je i pmpisno pritisnuo Lorensa o sto. Posle toga su pružili ruke jedan drugom. Lola odmahne glavom: Ja ne shvatam takav život. Ne, ovde na brodu život je svakako drukčiji. Ali - te vcčeri sam prvi put video Anđelu. K oga?... Ah, da. N ju... Sedela je s nama za stolom, ljubazna i puna povereiija; bila je lepša od njih dve, najlepša od svih u sali. Nikada nisam video tako nešto. Lorens ju je već znao od ranije, ali 221

ja sam je otpratio kući. Legla je, a ja sam samo sedeo na njenom krevetu i čitave noći nisam imao hrabrosti da preduzmem bilo šta - toliko je bila lepa. Tako je to trajalo neko vreme. Poklonio sam joj svilenu haljinu, da je obuče kad zajedno izlazim o, i ona je zato htela da nešto učini za mene. Tako je sve počelo. A li previše smo bili zajedno, pa sam počeo da zanemarujem posao u radionici, a to je za oboje bilo loše. Anđela nije brinula zbog toga i, kad smo se venčali, radosno je pošla sa mnom u cmački grad, gde smo Lorens i ja nekad živeli, i gde su me znali. Tu život skoro da ništa nije koštao. Pecao sam malo ribu u Strimletu i sadio krompir, a noću skitao i uvek nešto nalazio u okolini. Bilo nam je dobro. Da, to se tako kaže! To se tako kaže? - Na Abelovom licu se iznenada pojavi rumenilo, a iz njega provali: Ja hoću opet tamo! Lola: Šta hoćeš? Šala, Lola, shvataš li da je to samo šala? A li jednom pre nego što umrem, rado bih... Pa tamo je ipak, recimo, jedan grob... Pri povratku sledećeg dana nije na brodu bilo nikog osim posade, čak se i verglaš iskrcao. Bila je subota uoči Duhova i lepo vreme. Lola je nameravala da ode kod majke na obalu i ostane kod nje do drugog dana Duhova. Šta će da rade kapetan i kormilar za praznik, to nije trebalo pitati. Ostaće na brodu. Ostaće i jedna devojka, da brine o njima. Sati prolaze. Ko to peva na palubi? iznenađeno pita šefica restorana. Devojka istrči, pogleda, zatim se vrati i javi: Kapetan. Kapetan? s nevericom kaže šefica restorana. Ništa mi nije jasno. „Vrabac“ je pristao. Brod obalne plovidbe još nije stigao. Abel je nemiran; odmah se dao na posao da svoju uniformu zameni civilnim odelom. Pita kroz odškrinuta vrata 222

d« li je šefica restorana otišla. Da, otišla je, kaže devojka. Ali kad je Abel izašao na palubu u svom lepom sivom odelu, i kada ga gotovo ne bi prepoznali koliko je elegantan, irJiua restorana stoji pred njim. Ona se trgne: Zar ćeš da ttdeš? Abelu uspe da se nasmeši i bude sušta ljubaznost: Da, m nisu Duhovi? Hteo sam da se malo doteram i otpratim

te dco puta, Lola, ako dozvoljavaš. Uostalom, hteo bih da jtiS na brzinu svratim u jedan dućan pre nego što zatvore. Kad su malo odmakli gore u gradu, začuje se sirena lnoda obalne plovidbe. Odoh ovamo, kaže on. Adieu, Lola. Na nesreću, to je samo neki mali dućančić u kome ima ni/nih namimica, sapuna, sveća, jaja, nekoliko narandži, itn će Lola da pomisli? Morao je da se izvini ženi u dućanu i kaže kako se zabunio, pa je izašao. Kad se na ulici krišom oMvrnuo, ugledao je Lolu kako ga posmatra. Ušao je u slevicći dućan, u radnju za seljake sa svom mogućom robom, tul igračaka do konopca i čizama. Kad je i odatle izašao, I ola je otišla dalje, ali se okrenula i gledala ga. Sad se više iic usuđuje da čeka, već trči, čak se i ne osvrće ide li ona za

njim. Brod obalne plovidbe zvoni već drugi put - a posle kraćeg vremena treći put. Abel dojuri na palubu ,,Vrapca“, grabi svoj revolver Jtoji leži spreman u jednom paru finih čarapa, i ponovo trči. f'rckasno je, brod se okrenuo, ali još bi mogao da ga stigne čiimcem. Čamac - evo, tu su jedan, dva, tri čamca u redu, Kobertsenovi čamci oko njega, i on stiže do broda kad je okretao. Bacite uže! vikne, odgume čamac nogom i popne nc na brod. Stoji na palubi i osvme se. Na pristaništu nema više Ijudi, ostao je samo još visoki lik Lole.

223

22 N is u mogli da ga zađrže policijom , jer on nije pobegao s blagajnom, samo je otišao. Pa možda će odmah i da se vrati. U njegovoj kabini ostala su sva njegova odela, baš kao da je samo krenuo na praznični izlet, pa se vraća drugog dana. Lola je obavestila Vestmana i ostale iz uprave „Vrapca“; nije htela da m isli kako je Abel otišao zauvek. I šta sad? Ne samo što je Lola bila šefica brodskog restorana, već je posedovala i većinu deonica, pa joj nije bilo svejedno šta će dalje da se desi. Uprava je morala da preduzme neku akciju. Čekali su čitav prvi dan Duhova. Abel se nije javio telegramom, niti se vratio. „Vrabac“ je drugog dana morao kao i obično na svoju plovidbu, a nije imao zapovednika. M ogli su da pozovu kapetana UMka, ali oni su se njega srećom rešili i nisu baš čeznuli za njim, mnogo se propio. Morali su da nagovore kormilara Gregersena da u međuvremenu komanduje brodom, a istovremeno zamole Lolu da i dalje vodi restoran. Kormilar Gregersen je bio loše volje, pa se izgovarao da je bolestan, ima bolove u ždrelu i mora da grglja konjak. Da, rekli su mu, ali sada će vam tokom leta krenuti nabolje s grlom. Nadam se! rekao je kormilar Gregersen, vrlo gnevno i zlovoljno što drugi sebi dozvoljavaju da imaju mišljenje o njegovom grlu. Znači prihvata! rekli su. N e, nipošto, Gregersen je hteo da prethodno razmisli. Da, ali brod bi ipak morao da krene sutra u sedam ujutro... Gregersen, razdražen njihovom nasrtljivošću: Naravno da moram to da uradim, ali samo na kratko, ne zaboravite. Vi se ovde svađate s bolesnim čovekom, a mene boli grlo kad moram da govorim. Ipak, ja moram to da uradim, kao 224

gtn sam rekao. Ali s kim ću da se smenjujem na zapovednii'kom mostu? S nekim od posade, možda najstarijim. Izbor prepuštaju njemu. Pa dobro! mrzovoljno je pristao, s vatrom u grlu. I to je išlo. Sve je u redu. Gregersen upravlja, dok ga Alcks zamenjuje na zapovedničkom mostu. Aleks? On je nnjmlađi među momarima, ali već trinaest m eseci plovi na pvoj liniji, i niko više nema šta da ga uči. Uz to se na brodu ponaša učtivo i uredno, pa mu se moglo poveriti da putnictma izdaje karte. Ko bi bio pravi čovek ako ne on! Razvuklo se, razvuklo to „kratko vreme“. Prošlo je tirdelju dana i ništa se nije promenilo. Svelo se na to da t licgersen i dalje popušta i zapoveda brodom; sve je zavisilo od njega. Desilo se i to čudo - grlo mu je tokom leta lulo zaista sve bolje i bolje, da li zbog blagog vazduha ili fnto što je uredno grgljao konjak, ko bi to znao. On nije ofkazivao službu zapovednika, a ni šefica restorana ni Aleks itiflla nisu prigovarali. Ipak, javili su se određeni problemi - Gregersenu nije lulo važno da priušti sebi kapetansku uniformu, ne, čak nije tfiio ni da se prišije treća zlatna pruga na kormilarski kaput, n kormilar Aleks nije zato imao nikakvog izgleda na bilo knkvu zlatnu prugu. Aleksu nije bilo tako jednostavno da tmslupa samo u civilu i putnicima izdaje vozne karte. D eInvalo se da se neki tvrdoglavi putnici ustručavaju da plate čovcku bez ijedne pmge. Još jedan nov i težak problem: do ■mla je Aleks jeo zajedno sa posadom, ali sad bi mogao da postane ambiciozan i umisli da mu sleduje kormilarevo mesto u salonu. Bio je suviše učtiv da bi to zahtevao, ali jc dcvojkama uputio primedbu koju je trebalo da prenesu tlnlje. Šefica restorana je rekla: Ne. - Aleks je bio odbijen posle tromesečnog rada kao kormilar, i to je bio težak tularac. Pominjao je da je ipak oženjen sa Lili, to je suština svcga! Oko Božića je počeo da razmišlja kako da se zbog toga požali upravi. Ah, sve su se stvari odložile i postale su nevesele: ( ircgersen se nije preselio u kapetanovu kabinu, a Aleks 225

nije došao u kormilarevu. A šta je bilo s kartanjem? Zar je koimilar Aleks mogao da sedi s posadom i s njima igra karte? Zar je mogao da trpi da se stari momari Leonart i Severin podmuklo mgaju svom kormilam i pitaju ga za visinu sunca? A li najgore je možda, uprkos svemu, bilo šefici restorana, gospođi Brodersen. Pre je bila majka kapetana, makar samo i maćeha, i lady na brodu; sada je bila šefica restorana i ništa više. On je bila dama koja je mnogo čitala, pa je stekla obrazovanje i dobre manire, bila je visoka i reprezentativna, otmeno odevena, ponosna, dostojanstvena, nije se sa svakim upuštala u razgovor, a sada se sve odjednom promenilo. U dane velikih izleta, kada je promet bio živ, dešavalo se da su ljudi očekivali od nje da lično ona - da, baš lično ona! - donese kafu ili pola boce vina, što su već odavno namčili. Slušala je takve nerazumne želje i ćutala. Ako nije htela da se upušta u razgovor s bilo kim i prepire se, morala je da ćuti. Kako nije više bila u srodstvu s kapetanom broda, bila je bez položaja. Nije joj se sviđao takav život. I Gregersen i Aleks su imali koristi od toga što su se popeli na svojim položajima; dobili su dodatak na platu i uživali veće poštovanje. A šta je ona dobila? Izdržala je do kraja leta, a onda otišla mladom Klemensu. M ogla je isto tako da se obrati Olgi i pita je za savet, ali otišla je Klemensu. On je bio isti kao uvek, ljubazan i fin, a izgledao je možda malo srećniji nego poslednji put. Pokazao joj je sve knjige koje su čekale na nju, i kojih je bivalo sve više; nije ih stavio u orman uz dmge knjige dok ih ona ne pogleda. Za ovu pažnju nije našla nikakvo dmgo priznanje osim da mu se prijateljski zahvali i u izvesnoj rneri pokaže interesovanje. Ona je došla iz nekog dmgog razloga, neka joj oprosti ako ga možda zadržava, ona ne zna da li bi smela da ga uputi u svoje privatne brige. O da, naravno, naravno! Ona danas zaista potiŠteno deluje. Lola se osmehne: A on ni najmanje. 226

Ah, on! Ne ide mu tako loše, ima nekoliko većih parnit n od kojih je jednu već dobio, mada poravnanjem. Ne tno/.e da se žali. A ona? Pa kapetan Abel je otišao. Čuo je. Neobićan čovek. Pobegao je, kaže ona, za to nema druge reči. A sada je ii(a svog mesta na brodu i uopšte čitavog broda. Šta da ftuli? Klemens je nije pogrešno shvatio, on naravno nije ni ftoniišljao da je ona došla da mu se ponudi u službu. Di rfli je m islio na to? Svakako! U jednom kratkom divnom iM'imtku osetio je to u dubini srca. Nesigumo je sedeo pred njmn. Da, svi bismo se morali upitati šta da radimo, rekao jr I onda još dodao: „đraga Lola“. Da, ali šta da ona radi? Ćutanje. Uostalom - da li bi ona možda čašu vina, kad je već tu. Lola jako pocrveni: To - zar to ozbiljno misli? Naravno. Ona mu je na brodu donela kafu i kolače, a to je bilo baš lepo od nje, toga se on i sad dobro seća. Akad je ipak već jednom tu, on će doneti jednu bocu, kaže i ustanc. Ne, ali to ne bi smeo sam da učini... Pa to nije ništa. Onda i Lola ustane i pođe s njim. Ona od ranije zna gdc je vino: Zar ne bilo zgodnije da ona od e... ? Pođu zajedno, nađu načetu bocu portoa, pa Lola sve donese na poslužavniku u sobu. Oni klimnu jedno drugom i ispiju. Da, on je sad primoran da sam obavi mnogo toga u kući. Regina je otišla. O!

Nedavno se verila. Sada je kod njega njena baka, prodavačica kolača. Ona dođe svaki dan i spremi mu doručak. t ) podne ruča u restoranu, a uveče uzme nešto iz ostave. 227

Lola zavrti glavom. Pa ide i tako, ne trpi on nikakvu oskudicu. A li nisu hteli da govore o tome. Ona naravno ne m isli da ode s broda? Ipak je m islila i na to. Da, kaže on i zastane. Dobro je shvatio da ona ustvari nije došla da od njega dobije neki savet; došla je samo zato da razgovara s jednim čovekom. Da li bi uostalom bilo baš toliko nerazumno da ode s broda? N e, zar se i vama ne čini? pita ona. Naravno, ona ima svoje mesto na brodu, ima mnogo posla i svoj dohodak i budućnost, to je sigumo istina. A li sve je to ne raduje više. Da li je pomišljala na drugu službu? Pomišljala je - naravno. Ne zna da li bi možda bilo preterano kad bi pokrenula neki mali dućan? Klemens ponovo na zemlji: Dućan - da, da - mali dućan... Pa da, makar samo mlekarstvo. Da, da, to bi svakako mogao da bude izlaz. Mlekarstvo, a još i neka roba u izlogu i na policama. A li ima li sm isla latiti se tako sitne stvari? Pa ona ipak raspolaže deonicama „Vrapca“. Te joj deonice ne pripadaju, kaže ona. Ali možda bi mogla da digne neki kredit na osnovu njih. Naravno bi mogla. On ju je bodrio i izjavio da njen plan smatra razumnim. Pitala je da li bi joj gospodin Klemens u početku pomogao u koječemu, kod traženja dozvole za trgovinu, najamnog ugovora i sličnih stvari? S najvećim zadovoljstvom. Ona ustane. Dobro, sad morate izabrati nekoliko knjiga, kaže on i donese ypliki tabak papira. Da li bi m ogli da još malo pričekaju s tim? Jer ako se sad zaišta bude selila ... 228

U pravu je. To je bilo glupo od njega. On se još jednom kucne s njom, oni ispiju još jednu ('ašu, i onda je otprati do vrata. Kako nije izgledalo da će nm pružiti ruku, on je jednostavno uhvati i kaže: Dođite opct uskoro! Još nešto, Lola, tu je onaj lijander oko koga je mnije uvek bilo toliko posla; da li biste ga malo pogledali kad ste već ovde? Vratila se u sobu, pogledala cvetove, opipala zemlju u naksiji da vidi da li je dovoljno vlažna, pa opet pošla do vrata. On je ponovo uhvatio za ruku. Otišla je kod Vestmana i razgovarala s njim. Za svaki filučaj još nije otkazala, ali je uzgred najavila da je sita života na brodu. Ona će da poduči stariju od dve devojke, kako bi po potrebi mogla da je zameni. Opet je postala veoma agilna, mnogo je hodalanaokolo, gleđala je da nađe prikladan dućan i pravila proračune. Vino neće smeti da prodaje, ali zato cigare, pecivo i voće, II/, mleko i pavlaku, jaja, konzerve i kobasice. Bilo je najva/nije da pronađe dobro mesto i fine mušterije, gomji sloj. Krela je carinika Robertsena. Sad ga se više nije bojala, on nije ujedao; naprotiv, pozdravio je, a to je bilo zato što je Abel otputovao, pa je čitava stvar protiv carinika obustavl|ena. Srela je Lovisu Rolandsen, koja je bila udata za kovača Tengvalda, pratilo ju je četvoro od njene bezbrojne deee - brbljala su i skakala oko majke - a ko zna, možda su baŠ ta blagoslovena deca bila ono što je činilo život Lovise Kolandsen tako podnošljivim. Mladi Klemens ju je veoma dobro shvatio i malo joj otvorio oči, pa se vratila na brod u boljem raspoloženju nego kadje otišla. Kodmašine je sedeo kormilar i pušio. Šteta za njega, nije joj čak ni klimnuo glavom, možda je o nečemu razmišljao i zamagljenim pogledom posmatrao vrapce iiii pristaništu. Postao je mršav i žut. Palo mi je na pamet, kormilare, da vam možda skuvamo nešto za jelo što vam ne bi stvaralo bol u grlu? Kormilar, odbijajući: A zašto? 229

Pa eto - da vas možda ne bi tako bolelo. Sve ide svojim tokom. Da, sad vam je na svu sreću mnogo bolje, ali palo mi je na pamet da smislimo nešto posebno za vas. Njena ljubaznost deluje na njega, on ustane. Sagnuo je glavu, da prikrije crvenilo na svom žućkastom licu: Ah, gospođo Brodersen, kažem vam da to nema svrhe. Ali svejedno vam hvala! Recite mi ipak ako se bilo čega setite. Najbolje ništa toplo. Ništa toplo, ne. Posebno ćemo mishti na to. Što uostalom nema nikakve svrhe, kaže on. Leti je bilo bolje, ali sada je opet gore. Bože moj, zar ništa ne može da se preduzme? Pa šta kažu lekari? Kormilar, prezrivo: Lekari! Još prošle godine hteli su da me strpaju u bolnicu. Samo su prićali da moram u bolnicu. A ja neću. Vi to nećete? Ne. Ja sam inače zdrav, samo me boli grlo. Idite odmah u bolnicu, govorili su. Krajnje je vreme, rekli su. To je bilo prošle godine, a ja i dalje hodam naokolo. Preduzimate li nešto? Mnogo pušim. A osim toga grgljam konjak. Sramota je da vam to pokažem, ali evo vidite, uvek nosim ovu pljosku - kao neki pijanac. Zar ne peče? Kao vatra! A vama se čini da pomaže? N e znam. A li sad sam već počeo s tim. O ne, skoro da ništa i ne pomaže. Mada ne bi bilo bitno drukčije ni da sam otišao u bolnicu. Oni su već prošle godine rekli da je trebalo ranije da dođem. Trebalo je znači doći pre nego što me je bolelo! A čemu da sad idem u bolnicu ako je i bez toga prekasno? Rekli su da je to rak! uzvikne. 230

Da li ste oženjeni, kormilare? Mi ne znamo baš ništa o vama. Kormilar ćuti. Velika je šteta za vas! kaže ona da završi priču. On najednom postane kratak i opor: Za mene? Ima funogih kojima je još gore. Lola ništa više ne govori. Kad je otišla, kormilar je jionovo seo kod mašine i posmatra vrapce. Čovek stvamo itiože da ga žali, m isli ona. Sve vreme je stajao oborene glnvc, verovatno da ona ne bi osetila zadah konjaka. U č itnvoj svojoj nevolji bio je čvrst i odlučan čovek, a njegovo jr ogorčenje bilo na neki način savršeno. On je baš toliko opak koliko je bolestan, govorila je o rtjemu posada. Sada su ponovo imali neku molbu za njega, pn su hteli da nastupe u punom broju. Severin je kao najstariji trebalo da govori, dok Aleks, koji se uzdigao do oficiiii, nije mogao da učestvuje. Tako su bili samo dvojica, jMislanstvo od dva čoveka, Severin i Leonart. Našli su ga u nezgodan čas. Sedeo je i ljutio se zbog svega što je rekao šefici restorana - zbog svog priznanja, ?bog svega što je izvukla iz njega, ukrala mu - nek đavo nosi njenu nametljivu ljubaznost! Jumuo je do brodske ogtmle i besno pljunuo u more, izvadio svoju bocu i uzeo da jftglja, onda se pravio kao da pljuje, i na kraju ponovo seo jmtj tnašine. I nek đavo nosi njenu nametljivu ljubaznost. Šta hoćete? pita. Pa, kaže Severin, sve isto što i prošli put. Kormilar ustane, ali odmah ponovo sedne, pa je bilo ktto da nije ni ustao. Dobro, ali šta hoćete, pitam? Šta hoćemo? Pa - otkako se Aleks popeo na zapovednički most, ostali smo samo nas dvojica, ovaj Leonart i ja. Hnda nam fali jedan čovek na brodu. Obratite se upravi, već sam vam rekao. To smo i učinili, kormilare... 231

Kapetane. Naravno, kapetane, to smo već učinili, kapetane. On čuje pakost iz tog ponovljenog kapetane, ali ipak pita: I šta je rekla uprava? Rekli su da hoće obaveštenje od zapovednika da nam treba još jedan čovek. Kormilar ustane i ostane da stoji: Nama ne treba još jedan čovek, Severine. Tako znači! kaže Severin. Vi ipak nećete dati svoju reč za nas, kormilare? N e, kapetan neće. Samo smo to hteli da znamo, kormilare. Poslanstvo ode. Nešto je mrmljalo od otkazu, o zahtevu za zabranom plovidbe. Hahaha, on neće smeti da plovi sa dve trećine posade.

23 M Q a d o g Klemensa je odjednom zahvatila strast da na pristaništu sedi na klupi i gleda ka ,,Vrapcu“. Sad opet sedi tamo.

A li nije tako počelo. Naprotiv, počelo je time što se pre dva dana razjunačio i otišao pravo šefici na brod. Ona se ljutila što je tako loše odevena, s belom keceljom od podbratka do cipela, jer je htela da sve očisti i sredi pre nego što ode odatle. I onda je došao mladi Klemens. Delovao je neobično i strano, gotovo kao da se samo igra, bio je mlad, igrao se vatrom. Lepa damo, rekao joj je on. A li nije bio pijan mladi Klemens, pa pijan, ne! A li s druge strane, kako je uopšte došao do toga da kaže „lepa damo“! On je razmislio o toj mlekari, ali nije to ustvari ništa za nju. Najbolje da se ona ipak uda za njega, rekao je. 232

Morao je to tako da izvali, jer mu inače nikad ne bi l/nšlo iz usta. Ona je ostala bez reči. Pomogao je sebi tako što je sve vreme gledao u pod i tnn' prestajao da govori. On je uvek hteo samo nju, nju i ttijcdnu drugu. Dvadeset je godina m islio na nju, voleo je, hio bolestan za njom. Sad sedi ovde i to prvi put izgovara, j ne zna kako mu je lice možda izobličeno. A ne usuđuje se ni da je pogleda... Dolazite li od kuće? pita Lola. Da, od kuće. Ali nemojte da me sada odbijete. Ab, da, vi mislite da sam možda pre toga svratio negde? Nijednu k.'ip, možete to da osetite po mom dahu! Ali nemojte da me Nnda odbijete, ja ću vam sve reći... Sve je rekao i razne je stvari ponavljao, dugo je govono, čvrsto ju je držao. Na njenom licu menjao se jedan i /.i az za drugim, slušala je svaku reč, sedela je bleda i zainlcresovana. Obećala je da će da razmisli. To je bilo pre dva dana. Sada je obavila vožnju s mlekarskim brodom i vratila se. Mladi Klemens sedi na svojoj klupi. On vidi samo njenu Ncnku kroz vrata salona; nije mu domahnula, ali se lepo obukla za sastanak, a to je ipak neki znak. On požuri na hrod i nađe je u dvostrukoj kabini, vrata su široko otvorena za njega, a ona stoji tu. Sudarili su se na otvorenim vralima. Da, ona je izgleda razmišljala i razmišljala, i na kraju došla do toga da to nije tako nemoguće, ali to je ipak čudo i zagonetka. Šta će Olga reći! prošaptala je. Lako je prešao preko toga. Olga je otišla svojim putcm, a on ide svojim. A njegova porodica, sestre! Pa šta s tim? On se samo ženi i to je sve! Nije pom enuo da već ima skandal jednog razvoda za sobom, i da je porodica verovatno oguglala. Rekao je nešto sasvim drugo 233

i mnogo lepše: Mi se sada nećemo od toga udaljavati. M nogo je ranije trebalo da vas dobijem za ženu, Lola, i ni jednu drugu. Dvađeset godina sam uvek hteo samo vas, više od dvadeset godina, ni sam ne znam koliko dugo. Bio sam kod kuće tokom raspusta kad je to počelo. Voleo sam vas. A li vi to niste primećivali. Da li se još sećate kad ste bili kod nas, kod Olge i mene, vi ni tada ništa niste prim ećivali. Nisam tražio načina da vam se približim, pre sam vas činio nesklonom sebi, nisam hteo da vam pomognem oko onog lažnog papira u banci. A li sam i dalje živeo bez vas i nisam više bio ništa, živeo sam i dalje u svojoj kući dane i m esece bez vas. Ali sada sam ovde i kažem bolje se udajte za mene nego da uradite nešto drugo, da vas ipak jednom dobijem. Videlo se na njoj da prati njegove reči, sedela je poluotvorenih usta, a nozdrve su joj se širile kao u mladim danima. S vremena na vreme izranjale su u njoj stvari koje nisu spadale u sve to, izranjao je Abel. Šta će on uopšte tu? A li izranjao je. Šta će reći Abel? Abel? kaže on i razmišlja. A li draga, pa on je tvoj pastorak. Da, naravno. Samo sam pom islila na to. Ne izbegavaj sad, Lola, nemoj da odlažeš, tako sam dugo čekao na tebe. Abel? Da, ti m isliš na deonice - ostavi mu te deonice, sad ti više neće trebati nikakav kredit. Opet su mi poverene dve velike pamice. Jeste da se moj otac povukao i ja nisam više njegov punomoćnik, ali ipak dobijam pamice. Prve dve su mi uspele, sada opet imam dve. Ništa nemoj da brineš zbog deonica, nemoj da brineš ni zbog čega, Lola! Ja sam ti priznao šta si sve za mene, i nikad nisam govorio veću istinu! A li ima još jedna stvar: Ja sam udovica, kaže ona. On se priseti: Ah, da - to! Udovica u izvesnom sm islu. Da, u izvesnom smislu. A li inače sam devojka kao i svaka draga, osim što ... 234

Osim što si bila venčana, da. To svi znaju. I ja sam mlovac u izvesnom smislu. Ali bilo je teško za više njih. Lola i Olga, koje su imale l.'iko slična imena, i bile tako dobre prijateljice još kao deca n školi - sada nije bilo sigumo da neće osetiti nešto gorčine (cdna prema drugoj. A li dođavola, čemu gorčina? Kod Lole tnožda zato što ga je ona druga imala pre nje, a kod Olge ftlo ga ona druga ima sada? Srele su se na ulici, i Lola je bila nesiguma, izmicala |c, kao da je uradila nešto što nije smela. Šta to čujem, Lola, ti si sad udata za njega? Pa tako je, uzvrati Lola sa sirotinjskim smeškom. Šta on kaže na to? Lola je pogleda: Šta ti znači to pitanje, Olga? Molim? A li da li je tebi jasno da je on čovek za sebe, mizdižan i otmen, koji sada dobija jednu pamicu za drugom? Neće ti biti tako jednostavno da vodiš njegovu kuću t liudeš mu žena. A li ti si tako vredna, Lola, obavićeš ti sve lo. Pazi samo da ti nešto ne prigovori. On to ne podnosi, ouda će se zatvoriti i udaljiti se od tebe. Lola bi da krene. Nosiš korpu, zar ideš u kupovinu? Nemaš devojku? Ne, šta će mi devojka? U pravu si. A li ja sam toliko navikla na to da čak ne mogu ni da zamislim kuću bez devojke. Sada imam dve. Lola pobledi zbog sopstvene hrabrosti: Da, ali ti m oms da hraniš sve pomoćnike iz dućana. Zar i to znaš? Da, tako hoće moj muž, jeftinije je za osoblje. Moj muž čini toliko dobra za druge. On to može scbi da priušti, jer je bogat čovek. Kad sam se već setila: uikad ne dozvoli da on čeka doručak, da ne bi zakasnio u kancelariju. U tome je uvek vrlo tačan. Pa tek je deset sati. 235

Da, ja to kažem samo zato jer vam želim dobro, i da se ti ne zapustiš. Njemu je mnogo stalo i do očišćenih cipela, a kako ti nemaš devojku... Imaće on očišćene cipele. Probaj malo da se smiriš, Olga, ne boj se toliko za mog muža i mene. M ožeš mimo da spavaš, što se toga tič e ... Da, ali ipak moraš priznati da sam ga ja prva imala, bila sam udata za njega, pa ga malo bolje poznajem. Pozdraviću ga, kaže Lola. Molim? Da, uradi to. Kaži mu da sam ti dala nekoliko saveta kako da brineš o njemu. I da vam želim sreću kakva samo može da se zamisli. I da sam ja sad veoma srećna, pa to isto želim svima. Muž mi je upravo ponudio da odem na dugo i skupo putovanje po moru, ili u Visbaden, ali ja neću. Hoću da ostanem kod kuće i neću da ga ostavljam. Oprosti, Lola što sam te tako dugo zadržala. Ne, ali da si ti sad udata za njega! Meni to izgleda skoro neverovatno. Pa ti si sama htela, Olga, da odem kod njega. Da, ali tako... Hoćete li decu? Olga, Olga! Ja stvamo ne verujem da je njemu uopšte stalo do toga. Nisam htela da ga navikavam na decu, a on nikada nije hteo da govori o tome. Tako je pristojan i suzdržan. Ali trebalo bi da vidiš Guliksena. I on se zove Vilijem. To je čovek koji ume da otvoreno kaže svoje. A strahovito je vredan i sposoban kao trgovac, pa zarađuje silne pare. Ja dobijam od njega šta god poželim. A da li je istina da je za koješta morao naknadno da plati porez? Olga, malo pogođena: I to znaš? Pa ti sve znaš. Da, propisno su ga očerupali, ali šta onda? Šta to uopšte znači za jednog izuzetno bogatog čoveka? Sramota je kako se sve dozna i kako među izvesnim ljudima cveta ogovaranje! Oprosti, Lola, tu ne m islim na tebe i nadam se da me ne shvataš pogrešno. Šta sam još htela da kažem, stani malo. Šta je s Abelom? 236

Pobegao je. Pitam, jer me tako rastužilo što je pobegao. Bio je tako dobar i ljubazan, mogla sam s njim da pričam o svemu mogućem. Naravno da je i on bio zaljubljen u mene, ali nijc to bio nikakav problem, mogla sam ponekad i da ga na određeni način volim . Vrlo neobičan čovek, ali ipak m uškarac. Čula sam da ima nekoliko dece, pravi razvratnik. Haš šteta za njega, već je upravljao brodom, a sad je opet sve proigrao. A li zamisli, meni se u neku ruku to kod njega sviđa. Nije pitao nizašta na svetu i otisnuo se. To je neuslrašivo i neobično. Naravno da ti, Lola, ne razumeš tako ncšto, to se i ne može očekivati. Ustvari je trebalo da ja luidem s njim na brodu. Nije da kažem kako bih ga možda zadržala... A li to ipak tako zvuči, kaže Lola. O, sad si uvređena? Ti si ipak glupa guska, Lola, ako možeš da se uvrediš zbog takve sitnice. Ja bib podnela kad bi neko bio zaljubljen u teb e... N e, ti to nikad ne bi podnela. Zbogom! Razišle su se s osećanjem gorčine i stisnutim usnama. ( )be su bile ranjene. A jedan dobar muž je sedeo u gradu i rađio i ništa nije znao. Lola je otišla da kupuje kod Vestmana. Kad je izašla, pred njom je stajala Olga. Plakala je i nije marila što je ljudi vide. - Pošla sam za tobom, ne mogu to da izdržim, uradi i Ii meni nešto loše! Ne, ništa nemoj da kažeš, to je bilo krajnje prostački s moje strane. Totalno sam izgubljena, gora sam nego ikad, a sećaš li se onog nekad, Lola? Uradi i meni nešto loše, čuješ li! Inače ćeš m isliti da me neko pokvario, ali ja nisam pokvarena, ja sam kod kuće srećna i dobro mi jc. On ne sme da uobrazi kako sam uradila glupost i da se kajem. Onda bi bio glup. Ja ti želim , Lola, svu sreću ovog sveta i zaboravi sve što sam ti rekla! Zbogom! Daj mi ruku! Naglo se udaljila, išla je brzo i pognuto, oborene glave. Zastala je pred nekim velikim izlogom , izvadila maramicu i obrisala nos, ispravila se, pošla dalje uspravno i smeškala se svima koji su je pozdravljali. 237

Lola je krenula kući, išla je zaobilaznim putem da ne bi srela farmaceuta, kao prethodnog dana. Uvek bi izbacio jednu nogu i otrovno je pozdravljao. To je za njega bilo sitno zadovoljstvo, jer je imao manu i nije izgledao kao drugi. Pa i on je čovek, neka bude kakav god hoće! Tiho je otvorila kućna vrata da ne bi smetala mužu u kancelariji, naravno da nije pevala, nije zviždala, nije lupala kuhinjskim posuđem. Čudno je to, Lola, da si ti sad ovde i da sve to pripada tebi. Nije to nikakvo bogatstvo, vrlo umereno, sasvim prosečan dom. Sve je prepoznala iz vremena dok je služila tu, ali su čaše i šoljice bile polupane ili su nestale, broj tanjira nepotpun, oba kuhinjska stola oštećena - ništa od toga nije nenadoknadivo. Kreveti, stolnjaci, tepisi isti kao pre, nešto istrošeni, ali je Lola pravi majstor krpljenja. Zakrpila je zavese dok su visile na prozorima. Baš je bila vredna. Prošlo je nekoliko nedelja. Ona je znala da je posada sa „Vrapca“ otkazala, i da će određenog dana i sata biti proglašena zabrana plovidbe. Pa šta onda? kaže Klemens. Ona je ipak zainteresovana za to - to jest, ne ona nego Abel. Draga Lola, postojimo samo nas dvoje! Ne brini za druge. On nije jasnije iskazivao svoju zaljubljenost. Nije ustajao od svog posla da bi je video, ali je ona živela u njegovim mislima. Uvideo je da ona baš ništa ne kupuje za sebe, zar joj ništa nije potrebno? N e, hvala. A šta bi joj uopšte trebalo? Hoće li da možda uzme majku kod sebe? N e, hvala, majka želi da ostane u kući na obali, sa svojom mačkom i kaktusima. Lola nije imala nikakvih želja, htela je da mu pokaže razliku između jedne vredne žene i - jedne druge. A li mada je išla ulicom s korpom za kupovinu, a kod kuće obavljala poslove služavke, sada je ipak pokazivala svojim držanjem 238

da je postala otmena. Niko nije smeo da stekne suprotan utisak. Baš bi volela da ima kanarinca, ali nije znala da li je to možda znak nižib slojeva. Da li bi trebalo da ide u crkvu? Samo ako on hoće i ako ide i on. Na ples? Da, rado. A li koliko je uopšte znala da igra? Dobro kao i druge. Sve su devojke to naučile, ako ne u školi, a onda spontano. Jedne večeri pokazali su se u baru. To je on hteo, bila je to njegova ideja, ljubaznost prema Loh. Pa ona je išla svakog dana u grad, na pijacu ili kod Vestmana, ali uvek sama, dok je on samo sedeo, obuzet svojim poslom. Sad je hteo da pokaže ljudima kako je on ni manje ni više nego oženjen tom damom, tom prelepom damom. Ona je bila zahvalna što je poveo. Igrali su, ali niko nije ka njima krivio vrat niti šaputao. Mada su ga do pre kratkog vremena smatrali za osrednjeg advokata, ipak su mu se uvek obraćali s mnogo poštovanja, što je bilo samo po sebi razumljivo, jcr je on bio otmen i obrazovan čovek. Odavno nisam bio ovde, kaže on i gleda po sali. Ja nikad nisam bila ovde, kaže ona. Da li ti se sviđa? Uživam. Živeli, Lola! To je prava svečanost za nju, prijatna muzika, mnogo svetla, cveće na stolovima, vino. Evo Olge i Guliksena, kaže on i pozdravi ih oboje. Čudan slučaj. Lola, nepoverljivo: Videli su nas kad smo ulazili. M isliš? Zašto bi išli za nama? N i govora o tome. Lola se umirila, posmatrala je parove koji igraju, pijuckala vino i bila zadovoljna. Bilo je to srećno veče. Dugo su ostali. Kod Guliksenovog stola bila su uz Olgu tri gospodina. Uživala je, sva je blistala i mnogo je govorila. Pili su šampanjac. A zašto da ne! A li o čemu bih ja - Lola govorila? Klemens, moj muž, ćuti. Rado bi uzela jedan karanfil sa stola i zadenula mu na rever, ali nije se usuđivala. 239

Lepo je ovo što sviraju, kaže ona. Baš sam to hteo da kažem. - On bi to rekao i kad ne bi bilo tako. Bio je tako učtiv. Ona: Ja nažalost ne umem baš ništa da sviram. On: N i ja, ne moramo svi da umemo da sviramo. Ali ti si ipak rado slušao Reginu kad je pevala. Ko je to rekao - sigumo gospođa Guliksen. Da, činilo mi se da Regina ima lep glas. A li i ti ga imaš, Lola. Bio je tako učtiv. Počeli su da razgovaraju o knjigama koje su pročitali. On nije imao ništa protiv toga, rado je govorio o knjigama, a tu je Lola mogla da kaže neočekivane stvari; nešto bi čula od drugih, a nešto bi poteklo iz njene glave. To nije bio nikakav pokušaj da se vodi razgovor iznad prosečnog, nikakva besmrtnost, ne, samo vem e, ironične, hitre i glupe reči koje je izazivao trenutak. Odjednom Olga dovikne s dmge strane, sa svog stola: U tvoje zdravlje, Lola! Ispile su. Lola komentariše: Čemu to? Ona je tako impulsivna, kaže Klemens. Pa mi smo ionako videli da piju šampanjac. Zar m isliš da je to bilo zbog toga? On boće da pokaže kako mu nije stalo što sve mora još jednom da mu se proceni za porez. Klemens je na trenutak gleda, onda se nasmeši: Možda si u pravu. Ona krišom stavi svoju ruku na njegovu. To na njega uvek jako deluje i on ovlaži usnu. Možda bi sad m ogli da krenu? Složili su se da krenu; čemu da još sede tu? Kad je platio, setila se da bi sad morala da nazdravi Olgi. M isliš li da bih morala? Da, naravno da bi morala. Bilo je prekrasno veče. Ona mu se zahvalila za to, bila je nežna i tesno se privila uz njega; čitavim putem do kuće bila je zaljubljena. 240

Prošli su kraj malog zasada ruža i ukrasnog bilja pored vokoskoka. Odjednom Lola uzvikne: Vidi ovo! Jedan bumbar je legao da spava u jedan cvet, u crvenu gi'orginu; u istoj georgini leži još jedan bumbar. Duboko se Bpu.stio u cvetne latice i spava. Kakav su tu krevet našli, knkvo je to čudo noći! Klemens zastane. To je bilo nešto zanjega. Šapatomje govorio o čudu, da ne bi probudio usnuli par. Nije trebalo nišfa reći, pom isli Lola, ništa nije trebalo da kažem! Zar ti m' ne čini da je hladno? primeti ona i uhvati ga za ruku. O da! Oprosti! Brzo su pošli kući i hitro se svukli. Ništa nisu govorili.

24 L o la je imala deonice „Vrapca“ - ne ona, nego Abel. Nije |oj bilo svejedno šta će biti sa tim deonicama, ona je u njih nložila Abelov novac i nije mogla mimo da gleda kako gubi vrcdnost. Otišla je na brod da se obavesti. Bila je subota uveče i Ijudi su već otišli kući. Ona je htela da se obavesti, da, ali do toga nije došlo. Kormilar Gregersen je stajao leđima naslonjen na brodsku mašinu i sisao praznu lulu. Dobar dan, kapetane! Jedva da je okrenuo svoje tupo lice i nije odgovorio. Neću da smetam, samo sam htela da vidim kako ste? Ne pitajte! kaže on. Videla je kako je duboko potišten, tužna senka sebe samog, pa se nije usudila da mu tek tako uruči teglu m eda koju mu je donela. Otišla je kod devojaka. Vredno su se udešavale da i one siđu na kopno, tako da nije došlo do dužeg razgovora. Da, one očekuju zabranu plovidbe ako 241

posada ode. N e znaju šta namerava kormilar, on je veoma bolestan, ne govori ništa, ne jede ništa. Kormilar se sigumo prisetio da je bio neljubazan. Kad se Lola vratila, učtivo govori svojim jadnim glasom da se oseća podnošljivo, sasvim obično. Ja sam vam donela nešto... On se odmah brani: Meni - a zašto? Samo malo meda za vaše grlo. To ništa ne vredi. Probajte ipak, budite tako dobri! Sad nije više samo u grlu, sada ima mnogo ranjavih mesta. A li sad biste zaista morali da preduzmete nešto. Kažu da je to rak. Tako znači. Dođite, sešćemo da popričamo malo. Ne mogu da sedim, kaže kormilar. Kako to? Ne mogu ni da sedim ni da ležim , mogu samo da stojim. Stojim dok se ne srušim. Zar vam ni konjak ništa nije pomogao? N e, već sam odavno prestao s tim, od toga sam samo bio pijan. A li slušajte, kormilare, vi sad morate odmah na kopno! Da, kaže on. Dobro, baš mi je drago što ipak hoćete. On odmah opozove: Hoću i neću! Onda počnu da govore o ,,Vrapcu“ - on je predvideo da će Abel Brodersen da ode svojim putem, pa se ponadao da će smeti da upravlja brodom, makar i tek za pola godine. Ona se trgne: Za pola godine - pa vi već sada upravljate njim? Za pola godine, kaže kormilar. Tako kaže Fredriksen iz letnjikovca. Onda bi samo trebalo da ozdravite. 242

Kormilar nastavi: Mogao sam đa kupim vaše deonice. Je l’? Imam rođake koji bi mi pomogli. Naravno - naravno, dobro je to. A li onda sam dobio tu bolest u grlu, kaže kormilar. I mid je igra izgubljena. Lola: Pričekajte malo, odoh po kola za vas. Vi? kaže on, odbijajući. To mogu i sam. A li ne znam žclim li. Kad se vratila s kolima, kormilar je i đalje stajao tamo. 11vukao je ruku u jednu ručku na mašini, pa je tako stojeći upola visio. Bio je bespomoćan i morao je sve da prepusti rncrgičnoj dami. Otišla je u njegovu kabinu da mu donese t ivilni sako i šešir, i zamolila ga da se odmah presvuče; pitala je da li želi da ponese još ovo ili ono. Nije odgovotio. Kad je videla da teško hoda, htela je da ga pridrži za iiiku, ali je on ljutito odmahnuo glavom. Mogao sam i sam da odem po kola, rekao je. Zatim su se odvezli. On je u kolima klečao, jer nije mogao da sedi. Tako je kormilar Gregersen napustio brod ,,Vrabac“ i nikad se više nije vratio na njega. Nastalo je opet isto stanje kao pre nekoliko meseci: brod je bio bez zapovednika. Govorkalo se o kapetanu Ulriku, ali čemu uvek taj kapetan Ulrik, čemu uopšte zapovednik? Ako će se zaista objaviti zabrana plovidbe, ostalo jc još vrlo malo vremena. Gospoda iz uprave su se složila da treba odmah okončati čitavu priču. „Vrabac“ je bio samo sporedan mlekarski brod, njegovu liniju može komotno da pi euzme motomi čamac. Sednica je završena. Ali desilo se nešto drugo: posada „Vrapca“ je sama prcuzela komandu broda! Kako? 243

Da, baš tako kako govorim, rekao je Severin i sve jednostavno izložio: Šta će im uopšte zapovednik? Njih trojica su stari iskusni pomorci s debelog mora, koji su upućeni u svoj posao, znaju svaku stenu duž čitave obale; Aleks je osim toga naučio kako se prodaju vozne karte, sva trojica su uvaženi članovi organizacije - toliko su dugo bili vođeni da sad mogu i sami da vode! Gospoda iz uprave su razmišljala o tome. Brod bi tako plovio između dva grada bez kapetana i bez kormilara! I kako bi se to završilo? A li gospoda iz uprave su bila umorna i sita čitave stvari, pa su popustili, da likvidiraju ceo problem. Samo je trgovac kolonijalnom robom Vestman uzviknuo da to ne smeju učiniti! - A li Vestman nije mogao da odluči. Pa kako je išlo? Savršeno. U ponedeljak u sedam sati ujutro isplovio je ,,Vrabac“ iz pristaništa kao i uvek, i nije se osetio ni trag ikakve promene. Severin je kao najstariji bio neka vrsta šefa, a Bog je upravljao njihovom prvom vožnjom, pa i drugom i potonjim, poštedivši ih od nezgode. Godina je već uveliko odmakla. ,,Vrabac“ je plovio, a posada međusobno delila kapetansku platu i na tome zarađivala. Niko više nije govorio o zabrani. Prošlo je leto i krenulo je loše vreme, oluja i kiša, bumo more na putu pored svetionika, ali ,,Vrabac“ je plovio, zabrana je bila zaboravljena. I tada se nešto dogodilo. A sve je to izazvao Aleks, taj oholi paun. Aleks je bio sve finije i bolje odeven i izbrijan. Nosio je belu kragnu i preko prsluka okačio lanac od sata, a na pristaništima i kad ljudi gleđaju, rado je stajao u kabini s pomorskim kartama, pa se tako predstavljao da je nešto više od ostalih na brodu. To naravno nije m oglo dugo da potraje, izazvalo je zavist. Mada je Aleks bio lep momak i dobro izgledao na brodu, a u osnovi bio dobričina, ipak je svojim ponašanjem navukao mnogo gneva i ljubomore. Tako je jednom došla na brod gospođa inženjerka, žena poslovođe u staroj pilani - da, ona je došla na brod, a Aleks, taj 244

inaher, dobro ju je poznavao, pa je pustio da se vozi bez karte i čak bio u njenoj kabini, i nije se krio. I njegovi drugovi mornari došli su kod nje pod izgovorom da pitaju da li joj je dobro, nema li možda promaje kroz ventil za provefmvanje, ali ništa im to nije pomoglo, ni najmanje. Samo je i/azvalo neraspoloženje, gunđali su. Zatim je usledila katastrofa s kapom. Kada je kormilar Gregersen umro u bolnici, prošlo je ncko vreme pre nego što su njegovi rođaci došli na brod po njcgove stvari. Među tim ostavljenim odelima bili su nainvno kaput i kapa koji su deo uniforme, a Aleks je već mlavno bacio oko na te dragocenosti. Jednog dana je natakno kapu na glavu i pokazao se s njom, mada je bilo ružno vrcme. Šta ti sad to znači! rekli su Severin i Leonart. Aleks je objasnio da je to neophodno, jer on izdaje voznc karte. Njegovi drugovi momari našli su reči ogorčenja, spremni su bili da ga popljuju, hteli su da se useknu i obrišu prste 0 njega. Ali Aleks je sad poslovao za kormilom, pa se povukao na zapovednički most. On je odlično znao da sad savršeno izgleda sa tom kapom. Da je bio pametan, oborio bi glavu i izvukao se samo « kapom, dok se ne slegne bes njegovih drugova. Ali on nije hio pametan, naprotiv, posmatrao se u prozoru i nakrivio kapu. Zamislite, nakrivio! Mora da je poludeo. Severin i 1,conart nisu u tome videli ništa drugo osim precenjivanja Mamog sebe i sklonost ka imitiranju buržoazije. On nije čak tii tnomar, rekli su jedan drugom, samo je radnik u pilani i hivši splavar. Idemo gore kod njega! Popeli su se na zapoveđnički most i rekli mu šta misle. Alcks je u svojoj ludosti bio tvrdoglav i nije dao da mu se išla kaže. Severin je primetio da ako sad neko uopšte treba da nosi tu kapu, onda je to samo on i niko drugi, jer je najntnriji. Pa ti ne znaš da izdaješ vozne karte, rekao je Aleks. 245

A šta ti znaš, ti nosaču dasaka s propale pilane, ti. kopneni pacove, dok smo Leonart i ja stari i iskusni pomorci s velikih svetskih mora! Ja sam proleter, hvalisao se Aleks. Ništa nisu postigli. Aleks je čvrsto stajao na zapovedničkom mostu i držao kapu nakrivljenu na uvo. Na sledećem pristaništu je i dalje stajao gore na mostu, a drugima prepustio posao s kantama za mleko. Na obali se sakupilo dosta ljudi, i Aleks se pred njima prenemagao, izvadio je maramicu, obrisao unutrašnju ivicu kape i stavio je opet na glavu. Dole je stajala neka mlada devojka i pogledala ga, a lepi Aleks nije mogao da se obuzda, pa joj je klimnuo glavom. I ona mu je klimnula i nazvala ga kapetanom, srećno je rekla: Dobar dan, kapetane! Severin je to čuo. Odvezali su se i otplovili dalje. Linija je izvan svetionika bila opasna, talasi su se lom ili na mnogim podvodnim stenama, a ,,Vrabac“ se propisno ljuljao. Severin se i drugi put popeo na most. Držao je veliki ključ od svog kovčega i ogorčeno je izgledao. Pa ti si, kako čujem, postao kapetan, rekao je i posegnuo za kapom. Ali ne, nije uspeo u tome. Onda je ponovio svoj ispad. N e diraj mi kapu! vikne Aleks. Ali je Severin bio više nego besan i upotrebio je ključ, pa je Aleks počeo da krvari. Potukli su se i dovikivali jedan drugom najneverovatnija imena, šutirali se i mlatili rukama oko sebe. Aleks se osvmuo, poželeo je da mu se u ruci nađe neki veliki ekser, ali ništa nije imao, ni perce. Odjednom je pustio kormilo, skočio napred i udario glavom. U istom trenutku se brod nagnuo, Aleks se srušio i povukao Severina za sobom. Srećom nisu sleteli s broda. A li nisu m islili na to, imah su druga posla, i dalje su se kotrljah u rvačkom zahvatu. 246

,,Vrabac“ je sad plovio sam od sebe. A li more je bilo uzburkano, kormilo je mrtvo visilo, niko nije mogao da iz običnog mlekarskog broda izmami čudo, i on se uzjogunio. ()ba su se muškarca rvala, dizali su se na kolena i onda opet liacali; sad se Aleks domogao ključa i udario njime, obojica su krvarili i ništa nisu videli, izbijali su jedan drugom zube, naizmenično su vikali i glasno jaukali. Najzad je Leonart na palubi uočio da je ,,Vrapac“ izveo nekoliko ludih skokova, koji su za njega bili nešto novo. I'ojurio je uz stepenice da vidi u čemu je stvar. Dođavola, š(o ovo znači! rekao je i nije se odmah pribrao. ,,Vrabac“ je poludeo - ako nije sedeo na zadnjem delu, poleteo je čitavim trupom u vazduh. Poslednji podvodni greben bio je samo još nekoliko stopa udaljen od pramca, i bilo je kao da se brod zagledao u taj greben i ne može da ga podnese, kao da hoće da se zabije u njega. Leonart se potpuno zbunio, znao je da je greben morao da ostane s leve slane broda, a sad je bio s desne. Kad je najzad zgrabio kormilo i promenio smer, bilo je prekasno i on je nesreću samo uvećao. Brod je naleteo, a greben nije popustio, ne, oduprco se, nadmoćno se odupreo, dočekao je ,,Vrapca“ na svoja lcđa i prevalio ga. Eksplozija i dim, lom i sudnji dan, krikovi do neba... Da, da, tako je to kad posada vodi brod na svoju ruku. Pa da li se spasla „živa duša“? Da, svi su se spasli. VideU su ih iz grada, pa je isplovila čitava flota za spasavanje. AU nije se završilo na tome. Počela su saslušanja, umešala se policija. Sudski veštaci i uprava izvezU su se do olupine broda, a s njima je pošao i fotograf Smit i snimao, mladi Klemens je dobio gomilu posla da ublaži osudu nad brođovlasništvom i momarima, a osiguravajuće draštvo se prosto ustručavalo da plati. Stari, istruleU ,,Vrabac“ bio je osuđen. Ležao je tamo prelomljen na dva dela. U gradu je vladalo veliko uzbuđenje i nemir, pa jedva da je išta preduzeto da se sa olupine spase ono što se spa.siti m oglo. Navodno je za brodolom bila kriva jedna 247

kormilarska kapa, ali ta kapa nije pronađena. O čevici su je opisivali kao kapu s obodom i gajtanom i po jednim dugmetom od pozlaćenog metala sa obe strane. Nevreme i oluja uništili su čitavu olupinu i sve što je bilo na njoj, salonje stajao naglavačke, kabina zapomorske karte i prostorija za hlađenje su nestale. Iz kormilareve kabine sve je otplavljeno, ostao je samo jedan stari kalendar prikucan na zid. Za šest m eseci bio bi star deset godina. Nekoliko dana posle katastrofe olupina je potonula. Bilo je velikih briga zbog deonica. One su potonule zajedno sa ,,Vrapcem“. Za Ijude kao što su Vestman, koji je imao samo dve deonice, ili Fredriksen sa letnjikovca, koji je imao samo jednu, to svakako nije bio veliki gubitak. A li većinu je imala Lola - ne ona, nego Abel. Lola je htela da podnese tužbu protiv uprave, ali ju je mladi Klemens, njen muž, odgovorio od toga. Pravio se da je veoma ljut na upravu, rekao je da je to kriminalna uprava, a to je u njegovim lepim ustima bilo kao da ih je prokleo. Ali je ipak savetovao Loli, svojoj ženi, da ne podnese tužbu. Kladim se da je ljubomoran na Abela, pa hoće da mu priušti gubitak, m islila je Lola. A li ne, to je kod Klemensa bilo samo osećanje pravde. Ta uprava, kazao je, sastoji se ipak od nekoliko časnih gradskih otaca koji su hteli da pomognu ovom kraju da se reši mleka. Pri tom nisu mnogo zarađivali, već su čitavu stvar samo održavali u pogonu i time koristili seljacima. Na kraju krajeva, šta uopšte Lola ima s tim deonicama? To joj baš nije bilo po volji, ali popustila je. Kad bi se prisetila da je jednom imala mali ali masan konto u banci, nije imala m ilosti prema samoj sebi. A li ni prema časnim gradskim ocima. B ili su čak tako zlobni da su joj ponudili deonice za motomi čamac koji će ubuduće voziti mleko. Kad je pokazala mužu taj uvredljivi poziv, ponovo se rasplamsao njen duboki gnev, pa je htela da ipak navede Klemensa da preduzme nešto protiv uprave. Ne, Lola, mi to stvamo ne možemo. 248

Kolike li otmenosti! Ogorčeno ga je ostavila. Pošao je za njom i žalio što ne može da joj ispuni želju. Zaista je bio takoreći postiđen, da, baš kao onog jutra posle njihove prve noći. I onda je bio takav. Mada je bio više naviknut na brak nego ona, ipak je ujutro, kad su se pogledali, bio postiđen više od nje. Kakvo dobro vaspitanje, m islila je tada, kakva picfinjenost! A sada je na licu imao isti izraz. Zaista, on tu Nloji oborenih očiju i pokušava da sve to izvrgne u šalu: Kako samo možeš ti, slatka Lola, da budeš tako osetljiva! A li ona je imala svoje razloge. Nekada je imala svoj konto u banci, nije ustvari bio baš njen, ali ga je imala. Iz određenog razloga je kupila dobre deonice - zar to nije tiebalo učiniti? Deonice uopšte nisu bile tako dobre kao njihov glas. i )avale su samo dva do tri procenta. Imao sam jednom kao /nlogu doktorove deonice pa to znam. AH one su ipak trehiilc jednom čoveku koji je u životu zašao na stranputicu i fimla hteo da pomoću deonica izađe na pravi put... Abel, kaže Lola. ncii

Ne, ne, m islio sam na kormilara Gregersena. Fredriksa letnjikovca je znao izvesnu tajnu. Pa šta bi to moglo da bude? Klemens: Nećemo o mrtvima, Lola.

Kakva prefinjenost! m isli ona. Da, nije trebalo da kupitn deonice. Ne. U tvojim odnosima s ,,Vrapcem“ bila si mnogo nrcćnija s ugostiteljstvom nego sa deoničarstvom. Ona je prečula ovu igru reči: Da sam ja bila na brodu, ne bih pristala da se vozim bez zapovednika. Da, Lola, ali ja sam srećan što nisi bila na brodu. RadoNlan sam što si ovde i što sam te dobio za ženu. Tome se nije m oglo odoleti, on nije bio od onih koji ■vitki dan izgovaraju takve reči. A li se ipak nije mogla iuzdržati a da ne kaže: Nisu svi zbog toga tako radosni kflo ti. A, ti m isliš... A li ja više i ne idem kod mojih. 249

Da, nju je zaista mučilo što nije smela đa poseti svog svekra i svekrvu, bila je i ostala van porodice svoga muža. A li je uprkos tome bilo onih koji su joj zavideli, čak i ako ne računa Olgu. Grad je bio protiv nje. Ona nije bila dovoljno otmena za njega. N ije baš uvek bilo zadovoljstvo biti otmeno udata. A li došlo je proleće i mnogo se toga promenilo.

25

u

maju se vratio Abel. Abel? Da, zaista neverovatno. Niko ga nije očekivao, ništa nije čekalo na njega, šta je uopšte tražio tu! Kad je sišao s parobroda obalne plovidbe i izašao na kopno, nosio je pod rukom samo neki paket u novinskom papiru, odelo mu je bilo iznošeno i nije bio obrijan, baš nikakav gospodin. Zato se možda i desilo da mu jedan od ljudi na pristaništu dobaci: Šta to vidim, zar si ti još živ? A li on je izgledao čvrst i opaljen vetrom, a glavu je uspravno držao. Popeo se gore u grad, opet u Dom pomoraca. Kako nije imao prtljag, tražili su da plati unapred. Kasnije, rekao je, moram prvo da obavim nešto! Baš je dosadno što s tim čovekom uvek ima toliko problema s plaćanjem; kad se to izuzme, Abel je bio najpristojniji gost. Pustili su ga da ostane na probu. Mogao je da odahne, imao je neđelju dana vremena koje nije upotrebio nizašta. Kao pre mnogo godina kad je ruku nosio u zavoju zbog rane od metka, tako se i sada pomešao sa osobljem Doma i doznao čitavu gomilu novosti. Prošlo je godinu dana otkako je otišao, pa se mnogo toga dogodilo. - Da, njegov brod leži sada na dnu mora, a brodovlasništvo je osuđeno. 250

To ga nije mnogo zanimalo. A šta je s Olgom, gospođom Guliksen? - Nisu znali, ona je bila bogata i visoko iznad njib. Viđali su je tu i tamo na ulici. O Loli su znali mnogo više, znali su sve i m ogli su da ispričaju čitav roman. Kad je proveo nedelju dana u Domu pomoraca, a nije platio, otkazali su mu. Ali kao da ga nije rastužilo, lako se pomirio s tim. Otišao je do barake. Stajala na istom mestu, netaknuta i prašnjava kao pre, tiha kao pre, pravo utočište. Krevet je bio tu, madrac su malo izglodali miševi. Prošle su dve godine otkako je otišao, ali nije vonjalo na neprovetreno, dovoljno je vazduha ulazilo kroz razbijeno prozorsko okno. Naravno da su za to vreme ljudi često ulazili, ali kako nije bilo ničeg za krađu, odlazili su dalje. Među raznom gvožđurijom bilo je i petrolejsko kuvalo, a i mantil je bio lu, neuništivi sivosmeđi mantil; otkačio se sa vešalice i pao sa zida, pa je ležao u ćošku kao gomila krpa. Mora da ga je to sačuvalo od lopovskih ruku. Sad je bio kod kuće. Odmah se potrudio da na mantil prišije novu traku i okači ga. Nije bilo drugog posla, pa je izašao. Sedeo je na suncu, skitao je zatim naokolo, ni pred kim se nije stideo. Sreo je nekoliko ljudi koje je poznavao, ali bio je pomalo u neprilici kao i oni, pa ih je mimoišao. Na trgu je stajala Lola i kupovala od neke žene glavicu kelja. Prišao joj je, pružio joj ruku i rekao: Čestitam, I,ola! Ustuknula je i ukočeno ga pogledala. Da, svakako je trebalo da prvo kažem dobar dan, ali ja prvo kažem: Čestitam! To je bilo savršeno, baš ono pravo. I,ola, ti si čudo! A li - zar si se vratio? Da, pre nekoliko dana. Nisam tamo imao nikakvog posla, pa sam se vratio. A ti si, kako vidim, zdrava i vesela. Na obrazima joj je zaplamsalo rumenilo, možda zato fito je bila krupnija. A ti, kaže ona, kako je s tobom? Ne, nije 251

ništa bolje! Platila je piljarici i predložila mu da pođe s njim u banku. Abel je hteo da joj ponese korpu, ali nije mu dozvolila. Tek kad su se malo smirili, ona ga je odmerila: Velike su se promene desile ovde za godinu dana, velike promene kod svih. Jesi li dobro? Dobro sam. Ti si tada otputovao. Zamisli, ja se toga gotovo više i ne sećam. Pobegao si. Da, bio sam dojadio samom sebi. Nešto moram da ti kažem, Abele, ali nije ništa veselo, reč je o deonicama. Čuo sam već da nisi imala sreće i da su ti propale deonice. N e, tebi su propale. Meni? odbijajući kaže on. A li zašto bismo pričali ,0 deonicama. Ti umesto toga imaš izuzetnog muža, kuću, položaj i sve što ti srce želi. N e treba da žališ zbog deonica. Vidim da si još uvek onaj isti, kaže ona i zavrti glavom. Teši me ipak što tako olako gledaš na to. A li sad bi trebalo da lično istupiš protiv uprave i zatražiš odštetu za svoje deonice. Ih! vikne on i začepi uši. Nikad u životu nisam imao nijednu deonicu, i radujem se što sam one imao samo da ih izgubim. Bolje mi reci kako je Olga. O lga?... Pa, ona... Zašto zapinješ? Ništa ne znam 0 Olgi. A gde ti stanuješ? Gde stanujem? U Domu pomoraca, naravno. Bar za sada. Pitam, jer sam našla sva tvoja odela u kabini, pa sam ih ponela u kuću na obali. Zar je tamo bilo odela? pita on. Da, sad se sećam, mnogo odela, dosta lepih odela. U kuću na obalu, kažeš? 252

Daću da ti se pošalju u Dom pomoraca. Šta? Ne, nipošto, sam ću ih odneti. Sad se sećam, baš lepa odela, to je odlično. Ako obučem neko, kladim se da (c mi dati veresiju kod Guliksena. Lola odmahne glavom, bila je očajna, prepustila ga je samom sebi: Pa ne mogu da verujem. Zar ti više ne znaš da si nekad bio na „Vrapcu“? Ma naravno. Još pamtim tvoja jela i nemog kormilara. Da nije umro od raka, kupio bi tvoje deonice. Zamisli! Da, ti se tome samo smeješ. A zašto si pobegao? Ma ne budi tako stroga, Lola! Samo pitam zašto si pobegao? Ti to nećeš shvatiti. Šta ako je to bilo samo zato da ponovo vidim jedan grob? Ako je bilo samo zato da ponovo vidim velike kaktuse pod vedrim nebom? Anđela i ja smo često išli tamo i posmatrali kaktuse, oni su čudniji od ostalih nakaza, jer je u njihovoj prirodi da budu nakaze. A lo smo bili Anđela i ja, zato smo često išli kod njih. Osim loga, hteo sam da ponovo vidim Lorensa, mog starog prijatelja. Ne znam da li se sećaš da sam ti pričao o njemu. Jesi li ga našao? Da. A li ubili su ga. O !

Da. Bukvalno su ga zatukli. Prekasno sam stigao. Strašno! kaže Lola i strese se. Strašno! kaže i Abel. A li oni to u suštini rade sasvim zgodno: smeste te na neku stolicu i pošalju na onaj svet. Znači gotovo je s njim! Za mene je tamo ostalo jedno pismo od njega, ali nisam ga pročitao. N isi ga pročitao? Šta je moglo da bude u takvom pismu što ne bih već unapred znao? Možda je bila neka poruka za onu u Irskoj? 253

Zar se još sećaš? Da, pogrešio sam što ga nisam pročitao. Imaš li još to pismo? Ne. Ostavio sam ga. O! zabrinuto kaže Lola, izgleda kao da si skroz naskroz čudan. Zašto si se opet vratio ovamo kad si jednom otputovao? To je pravo pitanje. Tvoj muž mi je jednom pričao o nekoj kravi koja je uvek htela tamo odakle potiče. Ja to mogu da objasnim na taj način. Ti imaš neobičnog muža, Lola. Da, istina je. Jednom sam se baš ispričao s njim. On mnogo toga razume. Da, kaže Lola i ustane. Sad više nemam vremena. Daj da ti ponesem korpu do kuće. N e, hvala! Još danas ću da odem do kuće na obali i uzmem svoja odela. Ponovo je seo na klupu i gledao je kako ide ulicom, široka i teška. Jednom, ranije, zamolila ga da je otprati. Dobro da je udata, ona nikad ne bi došla kod njega u baraku. Kad je dobio lepa odela, unovčio je neka od njih kod starinara, a jedno smeđe obukao, postao je otmen, postao je gospodin i otišao do pilane, kod Aleksa i Lili. Oboje su bili kod kuće i ručali sa svoje četvoro dece. Sada je tu bilo četvoro dece. Sedeli su na svim stolicama koje su imali, ali je Lili ustala, strašno pocrvenevši, s najmlađim detetom na ruci. Samo ti sedi, samo sedi! zamoli je Abel i sedne na krevet. Znači vratio si se, kaže Aleks. Fina ptičica! Kako si samo pobegao i sve nas ostavio na cedilu! 254

Abel odgovori da je već svašta čuo na tu temu. Kormilar je otišao u bolnicu i umro, pa sam ja morao dfl upravljam brodom. Sasvim sam ga dobro vodio, ali je pn poslednjoj plovidbi bilo zaista užasno vreme. Sve sam čuo. I.ili: Pa da li ti je dobro, Abele? Ne mogu da se požalim. A li čini se da i vama nije loše, vidim meso usred nedelje. Ma to je teleća džigerica, kaže Lili. Da, ti si sigumo bio daleko u svetu otkako si poslednji put bio ovde. Samo mali skok do Amerike. Šta ćeš ti uopšte ovde? pita Aleks. Ne znam. Lili odgovori umesto njega: Ti ćeš već smisliti nešto. Nrkim đrugim ljudima to već teže ide. Aleks, pogođen: N isi valjda trpela oskudicu? Lili se obrati Abelu i kaže: Dobijamo neku malenkost od socijalne pomoći, to je sve. Aleks, gnevnije: Jesi li možda trpela oskudicu, pitam? Ti si nešto sasvim drugo, Abele, ti nikada sasvim ne piopadneš. Ja još pamtim kako smo, kad nam je bilo najgore, dobili od tebe lososa. Čitavu kutiju. Oni i dalje sede, ali Aleks odjednom ustane i odlučnim pokretom primakne stolicu: Ti ne smeš da sediš na krevetu! Zapanjeno su ga pogledali. Šta da o takvom ponašauju misli Lili, gospođica iz kancelarije! Alekse! kaže ona. Da, Alekse! imitira je on. M islim samo da ti treba da sediš na stolici, Abele, ako hoćeš da sediš u mojoj kući. Abel se premesti na stolicu: Ja uostalom ne nameravam dugo da sedim, samo sam skoknuo da vas vidim. Deca su porasla. Zar ne? kaže Lili. Sva su hvala bogu zdrava, najstariji dečak je pravi medved. I najmlađe je dečak. 255

Abel da svakom detetu po krunu. Najmanje gume novac u usta. Pazi da ne proguta! vikne Abel. Deca mu priđu i zahvale mu svojim ručicama. Abel kao da je ganut dok drži te male ručice. A gde je Regina? pita. Majka: Regina je u svojoj kući, udata je i već ima dete; njen muž je mašinista u obalnoj plovidbi. Da, Regini je uspelo, dete ima bistru glavu. Ona neće ništa da ima s nama, kaže Aleks. Zar se tome treba čuditi? kaže majka. Ko bi hteo da se druži s našom bedom? Aleks je smekšao, ne pita više da li je možda trpela oskudicu. - Hteo sam da znam šta ti, Abele, nameravaš, zato što se pitam da li bi mogao da me zaposliš kod sebe. Šta kažeš na to? Razmisliću, kaže Abel. Da, kaže Lili. Razmisli. Aleks: Bio sam dobar momar na brodu, ali ne znam ništa drugo. Kad si otišao, postao sam čak kormilar i prodavao vozne karte. A gde su ti prednji zubi? pita Abel. Lili: Da, jesi li ikad video tako nešto? To se desilo na brodu, prilikom poslednjeg putovanja. Severin je na mene navalio ključem od kovčega. Da li se mnogo vidi? N e, ne, uverava ga Lili smejući se, to te samo ulepšava. Abel se pozdravio i otišao. B ilo je već popodne. Rado bi tamo pojeo parče džigerice, ali ništa mu nisu ponudili. Ušao je u neki jeftin dućan, kupio hleb i nekoliko suvih haringi, i pošao kući. Predveče, kad se već mračilo, ušao je kod njega neki mladić, veoma se začudio, upola se prepao i ostao da stoji. Ah - pa neko je ovde, rekao je. Da. 256

Ali ovde nikog nije bilo. Šta tu radite? Živim tu, kaže Abel. Čudno. Ovde nikog nije bilo. Vratio sam se pre nekoliko dana, a oduvek živim tu. Šta si hteo? Ja? N e, ništa. Sve ovo ovde je moje, kaže Abel. Krevet je moj, os(avio sam ga tu dok sam bio odsutan. Sanduk sam koristio kao sto. Da, da, kaže mladić i ode. Taj se baš razočarao, pom isli Abel i pogleda za njim. I’okazalo se da je momak imao pratnju, neka svetla haljina iiestala je zajedno s njim. Moram da stavim bravu na vrata, m isli, još će i mene