Knjizevnost I Kolokvijum

1.ОДЛИКЕ И ПРИРОДА КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ ( стилско-тематске особености ) Дечја књижевност је посебан део књижевности који обухвата дела која по форми и тематици одговарају дечјем добу, а која су или, свесно, намењена деци, или их аутори нису наменили деци, али су она, током времена, постала прикладна деци. То су дела која утичу на естетски и друштвени развој деце, и деца их највише читају. Проблем при одређењу и дефинисању књижевности за децу, може се решити постављањем одређених критеријума:  критеријум намене - односи се на полазну тачку од које креће аутор, тј. представља оно што је аутор наменио да читају деца;  критеријум рецепијента (читаоца) - је, према већини мишљења, најважнији и он се обично и налази у већини покушаја дефиниције. Може се назвати и критеријум афинитета.  критеријум једноставности - ограничава књижевност за децу на она дела која су писана једноставно, у којима нема метафизике. Приказује се поједностављена слика света, то иде на штету едукације.  критеријум тематике - такође делује ограничавајуће јер у тематском погледу књижевност за децу своди на неколико најчешће формулисаних блокова: - догађаји из сфере чудесног и фантастичног; - мотив (тема) авантуре (дружине); - теме школе, школског живота; - теме породичног живота; - теме везане за близак свет детету (животињски свет); - теме егзотике;  критеријум фасцинантних интрига и ликова - у делима књижевности за децу увек мора нешто бити фасцинантно, занимљиво;  критеријум језика (стила) - подразумева да дело намењено деци мора бити написано језиком који дете разуме;  инфантилни дечји дух - подразумева да писац мора да се уживи у дечји свет, да се спусти на ниво детета. У новије време се уз помоћ теорије информације и комуникације, као и семиотике провукло схватање да се дечја литература третира као комуникација између пошаљиоца (писца) и примаоца (детета). Комуникација има своју поруку, код и реалност. Писац говори из свог искуства са више перспективе, разуме дете, припрема га за конвенције, поступке у животу. Са друге стране стоји дете кога карактерише несхватање света-дете се свему чуди, нема довољно искуства у многим сферама живота, наивно прихвата ствари. Циљ књижевности за децу је да дете одрасте читајући дела из књижевности за децу, тј. да се избрише разлика између одраслог и детета. Писац зато тежи да предвиди свест детета, спуштајући се на његов ниво, тежи да дете уведе у свет одраслих. АФИНИТЕТИ При развоју детета, постоје аутономне фазе које се надовезују једна на другу, па су различити и афинитети према књижевним делима. ФАЗЕ: - предшколска фаза (1-7 године) - први сегмент је од 1-3 године дете открива свет око себе, стиче свест о сопственом постојању, заинтересовано је за ритам, глас. Крајем друге и почетком треће године дете гледа сликовнице кроз читање одраслих. У овом периоду је књижевност за децу повезана са ликовном техником. Други сегмент је од 3-7 године, дете највише интересује бајка, кратке приче. Од 4-7 године читају бајке, деца верују у оно што се у њима збива и терају одрасле да их бесконачно понављају. Интерес за бајку се брже губи код градске деце него код сеоске. Уз бајку дуже остају маштовитија деца. Деца су тада склона мењању бајке, додајући јој нешто своје. - школска фаза (7-11 године) - испољава се полност детета. Дете прво интересује бајка и краће приче, па онда теме детета, прве авантуре, егзотичне земље. Око 9.године слаби и интерес за бајку и фантастику. Деца су склона реалистички уобличеним причама. Такође, деца се интересују и за поезију. - предпубертетска фаза (11-14 године) - види се диференцијација понашања дечака и девојчица. Дечаке интересују јунаци апсолутне мушкости, а девојчице романтичарске јунакиње, љубавне теме. Та литература је на граници између дечје и књижевности за одрасле. 2. ОДНОС ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ И КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ОДРАСЛЕ Дечја књижевност је посебан део књижевности који обухвата дела која по форми и тематици одговарају дечјем добу. Доказ да она постоји је тај што она има своју норму, тематику, читаоце, одељење у библиотеци, радио и тв емисије. То што је део опште књижевности, не значи да није аутономна и да има своју особеност. Управо, аутономност и особеност књижевности за децу прихвата се из следећих разлога:  постоји суженост тематског и мотивског света

1

Дете као читалац прихвата углавном свет који је фантастичан, ирационалан, забаван. Њега не инересују теме филозофске природе.  редуцирана скала ликова и сценског простора - фабула је најчешће скраћена и упрошћена. Дете не може да прати развучену епску причу, њега више интересује лик, његов портрет, него унутрашњи живот јунака. Дете не занимају дужи описи природе, амбијента.  једноставност композиције, стила, језика - на основу њихове јасности и једноставности, писац лакше успоставља везу са дететом-читаоцем која само на такав начин ,писано дело, може да разуме. Ефекат се постиже ако су реченице кратке, језгровите, пуне духовитих и хумористичких сцена.  оптимистичко-виталистичка слика живота - тамни тонови живота у књижевном делу се ублажавају избегавањем трауматичних призора. Ипак, поставља се питање где је граница између књижевности за децу и књижевности уопште? Постоје, али нису чврсте.  Постоје књижевна дела која деца не могу разумети пре него што дођу у одређено животно доба, тј. граница је око четрнаесте године.  У књижевности за децу постоје дела која могу читати одрасли и деца, али нека од њих више интересују децу, а друга одрасле.  У књижевности за децу спадају дела која су писана за одрасле, али их читају и размеју деца.  Постоји тематика која интересује децу, али је деца траже у форми која одговара њиховом узрасту. Такође, постоји тематика која им није интересантна, али су је деца прихватила прилагођеном формом.  Постоје дела која су намењена деци, окренута њиховом разумевању, док одрасли теже за дубљим понирањем у исте проблеме. Граница између књижевности за децу и књижевности за одрасле, постоји. Она је лабилна, а зависи од тога колико деца имају знања и искуства о свету, када долазе до одређених сазнања и на који начин их могу доживљавати и примати. 3. ОДНОС ЕСТЕТСКОГ И ПЕДАГОШКОГ У ДЕЛИМА КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ Проблем односа естетског и педагошког у делима књижевности за децу, стар је колико и та сама дела. На педагошку димензију дела пало је доста таме, најтежих оптужби. А, све оне су истицале једно: педагогија је крива за запостављање и стављање књижевности за децу у инфериоран положај тј. једина њена сврха је да се кроз њу искажу основна педагошка начела. Са циљем да се књижевност за децу "очисти" од педагошке димензије, отишло се у другу крајност-општа уметничка вредност одређеног дела процењивала се по степену присутности, тј. одсутности педагошког у њему. Овај проблем односа естетског и педагошког у делима књижевности за децу јавио се и код нас, али је још актуелнији у оној литератури која је развијенија и чије трајање је знатно дуже. Пре појаве Русоа мало се знало о детету и суштини његовог бића. Дете је могло бити примећено онда када од њега треба да се развије довршено биће-одрастао човек. Чак ни чињеница да се до света одраслих мора стићи путем детињства, није будила интересовање за дете. Међутим, ни Русоова "пропаганда" да се на детињство на сме утицати једностраним системом васпитања, као ни да одрасли не познају децу, није нашла одјека. Уместо да се схвати Русоова идеја, као и дете уопште, долази педагошко-моралистички талас који је диктирао карактер књижевног дела за младе. Тек крајем 19. и почетком 20. века доносе се нове идеје и схватања о односу естетског и педагошког у делима књижевности за децу, што се осетило у свим западноевропским земљама. Поновно покретање Русоове идеје и ослобађање од заблуде из прошлости, остварила је снажна генерација педагога - Марија Монтесори, Клапаред и др. Ови педагози деловали су прогресивно и јединствено са циљем да се изнесе на светлост дана психички живот детета. Почеци наше књижевности за децу везани су за делатност просветних радника и људи педагошке оријентације. Доситеј је као рационалиста и просветитељ гледао сазнајну и васпитну функцију басни. Чак и код Змаја, кога сматрамо утемељивачем наше дечје поезије, има доста педагошког. Низ његових песама састоји се од стихованих поука и савета (прање руку, купање, сади дрво...пр. Пура-моца). Број оваквих песама са директно датом поруком је мали, али то не значи да ни остале песме немају поуку, поруку и те како је имају, али је она имплицитно дата, тако да се не нарушава естетска димензија песме. Тек појавом Вуча, дечја песма је враћена поезији. Међутим, његова појава није значила и дефинитиван раскид са педагошком димензијом. Са друге стране, поезија је избила у први план, а педагошка димензија била је скривена и у форми која не нарушава естетску вредност дела. По другом светском рату, под утицајем соцреалистичког метода, цела наша књижевност па и поезија за децу, била је подвргнута педагошким циљевима. Дечја песма је често губила естетску димензију,

2

јер су доминирале ратне теме, обнова, изградња, стварање новог друштва, а и велики утицај је имала и совјетска књижевност. Проза је подручје у коме се лакше могу прокламовати педагошке идеје. Круг писаца који је бирао бајку и фантастику, био је свестан управо тога - Ивана Брлић Мажуранић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић. Улога педагогије у целом развоју књижевности за омладину је велика - у прво време била је покровитељска и тиранска, а касније сведена на минимум. Педагошка димензија је видљива скоро у свим уметничким делима, Сва усмена књижевност, а посебно бајка има веома изражену интенцију поученог деловања. Овде се ради о тзв. педагогији стиха - у фабулу се уводе разна чудовишта која децу упозоравају да се чувају одређених опасности. Основни разлог зашто се инсистира на педагогији у књижевности за децу, је, што је детињство доба када се највише упија. Код најбољих писаца естетска и педагошка димензија су у симбиози. Зато су и најбољи. Естетика испитује лијепо и вриједно у умјетности.

4. СИСТЕМ ЖАНРОВА У КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ Књижевност за децу има своје врсте. Основне врсте у књижевности за децу су:  дечја поезија;  прича, народне и уметничке басне, бајке, приче у класичном смислу;  роман-авантуристички, о животињама, дечјим дружинама;  народна књижевност као вид књижевности за децу;  научно-популарна књижевност; ПРИЧА 1) Народна:   

бајка ( мит, чудесна прича, легенда, сага ) новела - реалистичка прича анегдота - шаљива причица

2) Уметничка:   

бајка фантастична прича прича са реалистичком мотивацијом

- Граничне врсте: басна, сликовница, стрип; Дечја наивна песма Први књижевни облик дечје литературе. Настала је из усмене лирске поезије. На нашем простору била је одувек присутна, а неговали су је углавном учитељи и просветари. У почетку 19.века била је текст сладуњаве дидактике ( Орфелин, Милованов ), да би код Змаја у време романтизма постала педагошка, романтична. Змајеви епигони су песму схватили као педагошку лекцију. Појавом Вуча, настаје препород у поезији за децу - уноси мотив града и социјални синдром и полако окреће леђа традиционалном дидактизму. Дечја песма опева живот породичног круга, њених најближих чланова, најчешће се бави дечјим бићем и детињством и доводи га у сталну везу са светом одраслих. РОМАН Епска форма која животним садржајем одговара дечјем емоционалном узрасту 8-12 година  роман о дружинама ( Мате Ловрак - Дружина Пере Квржице )  аутобиографски ( Вилијем Саројан - Тата ти си луд )  авантуристичко-пустоловни ( Марк Твен - Том Сојер )  историјски ( Јанко Веселиновић - Хајдук Станко )  психолошки ( Јохана Шпири - Хајди )

3

  

социјални ( Б. Стоу - Чича Томина колиба ) роман о животињском свету ( Џ. Лондон - Бели очњак ) SF- нучна фантастика ( Жил Верн - Пут на месец )

5. ЛИСТОВИ ЗА ДЕЦУ И ЧАСОПИСИ У процесу буђења како националног тако и просветитељског у Војводини и Србији, јавља се лист намењен младима под именом Школски лист (1858). Његов покретач и аутор је био Ђорђе Натошевић. Појављује се додатак који претходи појави I српског листа за децу и младе - Пријатељ српске младежи (1866-1867). Школски лист је био намењен школској деци, и Пријатељ српске младежи излазио је у Сомбору и говорио о прилозима везаним за школску лектиру. Оба листа су окупљала велики број угледних писаца (Змај), чиме им је подигнут научни углед. У листу Калиграфија се јавио са неколико дистиха, па можемо назвати Захарија Орфелина првим песником дечје поезије код Срба. Први часописи  НЕВЕН (1880) - оснивач и доживотни уредник био је Змај (1833-1904). Основна мисао, водиља, часописа била је да се богата деца не праве охола, тј. лечио их од њихове болести. Часопис је имао васпитнопедагошку, моралну и уметничку димензију. Његови сарадници су били како страни писци тако и домаћи угледни писци тог времана- Стеван Поповић, Стеван Сремац..... Змај се трудио да лист буде ликовно и технички прикладан текстовима писаца, па су му сарадници били и сликари- Паја Јовановић, Урош Предић... Сам Змај је доста преводио, па је у преведене текстове уносио и нешто своје, те се зато и потписивао као аутор. Због тога су га сматрали плагијатором. После Змајеве смрти Невен је излазио, а његови уредници су били и Мирослав Антић и Слободан Станишић, што само показује величину Невена и Змајевог рада уопште.  ГОЛУБ (1879-1913) - Јован Благојевић, Миливоје Каракошевић, Петар Деспотовић покретач (наставник) овог часописа који је посвећен српској младежи. Основно начело Голуба је било да васпитава и образује децу, популарним и разумљивим језиком. Часопис је имао рубрике посвећене свим научним струкама: повесница, земљопис, књижевност, физика, хемија, наука о чувању здравља. Осим текстова из фолклорне књижевности, објављивани су и књижевни прилози угледних писаца- Нушић, Дучић, Шантић, Бора Станковић, Црњански... Преводи страних писаца су потписивани са напоменом "по Толстоју"... 6. ПОЧЕЦИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ (књижевност просветитељства, Доситеј Обрадовић, први часописи....) Почетна буђења у интересовању за феномен књижевне речи намењене деци и младима запажају се на овим просторима средином и крајем 19.века. То је време значајних просветно-културних превирања: национални препород; Вуков рад на сакупљању народних умотворина, реформисању језика, (1847-1850), књижевнореформаторска победа; већи интерес за школство и просветну делатност и уопште ширење идеје просветитељства. Доситеј Обрадовић-зачетник нове српске књижевности. (1739-1811)-рођен у Чакову, још као дете испољава љубав према књизи и путовањима, хтео је да постане светац. Бежи у манастир Хопово, замонашује се, али се врло брзо разочарава у монашки живот. Одлази у Хале (1782), збацује мантију и почиње да студира. 1783. објављује "Писмо Харалампију", 1784. "Совјети здравог разума", "Басне", "Живот и прикљученија". 1806. постаје први министар, а 1811. умире. Основне просветитељске идеје су му: књига је корисна за народ и треба да буде писана на народном језику, јер људи треба да се описмењују. Био је културни реформаторкритиковао је домаћу традицију, просвећивао уз помоћ књижевности ради подизања културног, моралног, интелектуалног нивоа српског народа. Није био само зачетник нове српске књижевности, писац који је раскинуо са вишевековном црквенословенском традицијом и започео ново доба (грађанско), в е ћ је мост између старе и нове књижевности. Дело Живот и прикљученија је темељ књижевности за децу, нема високе естетске домете, али је вредно зато што је писано једноставно и аутентично, у исповедном тону, занимљивој фабули и представља аутобиографију намењену младима. Подељено је на два дела. У првом делу је описао детињство, рану младост, манастирски живот, слободоумно сазревање и нагоне за "другачијим мишљењем". У другом делу описао је своја путовања. Састоји се од дванаест писама посвећених анонимном читаоцу, своме пријатељу. Види се смисао за процењивање људи, анегдоту, хумор, иронију, сарказам. Он приповеда из срца, присан је са читаоцем. Међутим, много више је био познатији по баснама преко којих је исказао истине о људима, етичким особинама. Преводио их је са грчког и енглеског од Езопа, Лесинга и ла Фонтена. У њима је тражио поуку-васпитни елемент, а приказано је стање наших простора у то врема преко

4

менталитета људи. Нек добро побеђује зло, храброст кукавичлук. При превођењу басана дограђивао је њихову садржину и форму; на крају сваке басне стоји наравоученије које је врста просветитељског програма у коме се огледа став Доситеја о људима, животу, митологији, историји, религији и све ово се може видети у његовим антологијским баснама Пас и његова сенка, Бик и јелен, Лав и магарац, Вук и јагње... У процесу буђења како националног тако и просветитељског у Војводини и Србији, јавља се лист намењен младима под именом Школски лист (1858). Његов покретач и аутор је био Ђорђе Натошевић. Појављује се додатак који претходи појави I српског листа за децу и младе - Пријатељ српске младежи (1866-1867). Први часописи НЕВЕН (1880) - оснивач и доживотни уредник био је Змај (1833-1904). Основна мисао, водиља, часописа била је да се богата деца не праве охола, тј. лечио их од њихове болести. Часопис је имао васпитно-педагошку, моралну и уметничку димензију. Његови сарадници су били како страни писци тако и домаћи угледни писци тог времана- Стеван Поповић, Стеван Сремац..... Змај се трудио да лист буде ликовно и технички прикладан текстовима писаца, па су му сарадници били и сликари- Паја Јовановић, Урош Предић... Сам Змај је доста преводио, па је у преведене текстове уносио и нешто своје, те се зато и потписивао као аутор. Због тога су га сматрали плагијатором. После Змајеве смрти Невен је излазио, а његови уредници су били и Мирослав Антић и Слободан Станишић, што само показује величину Невена и Змајевог рада уопште. ГОЛУБ (1879-1913) - Јован Благојевић, Миливоје Каракошевић, Петар Деспотовић покретач (наставник) овог часописа који је посвећен српској младежи. Основно начело Голуба је било да васпитава и образује децу, популарним и разумљивим језиком. Часопис је имао рубрике посвећене свим научним струкама: повесница, земљопис, књижевност, физика, хемија, наука о чувању здравља. Осим текстова из фолклорне књижевности, објављивани су и књижевни прилози угледних писаца- Нушић, Дучић, Шантић, Бора Станковић, Црњански... Преводи страних писаца су потписивани са напоменом "по Толстоју".... 7. ОДЛИКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ Дечја поезија се развијала и јављала у складу са различитим условима и потребама деце и одраслих. Она се више слуша него чита. Дечје поезија се рано прихвата, али и рано напушта. У њој нема експериментисања, па чак и модерна поезија није напустила риму. Међутим, чим се дете сусретне са авантуристичким или реалистичким романом, оно напушта поезију. Управо зато су дечји песници улагали напор да се прилагоде и каснијим фазама детињства те су повећали обим епског елемента, померили мотивске и тематске границе, али се таква поезија губила у другим жанровима. Дечја поезија не трпи превођење тј. тешко руши баријере распрострањености језика. Можда се и само намеће питање шта јесте и шта није поезија за децу? Б. Павић је у својој антологијији уврстио следеће песме:  песме које су створила деца у игри ( разбрајалице, ређалице, казалице и ругалице) или су их саставили сами песници по узору на ове усмено преношене песме ( Ен, ден, дину)  песме које су написали песници наменивши их деци, тј. песме које говоре о стварима и бићима блиским деци - о секи, брату, домаћим животињама, о хигијенским навикама, о доброј и деци која нису таква (Змајева поезија, Змајеви епигони, новија поезија са оваквим мотивима).  песме које говоре о детињству, а нису биле намењене деци ( Крвава бајка- Десанка Максимовић )  песме о природи, било да су намењене деци или не ( Војислав Илић - Први снег, Зимска идила )  патриотске песме  шаљиве песме без обзира на садржај и намену ( Змај - Циганин хвали свог коња )  песме које нису намењене деци, али се претпоставља да их деца могу схватити ( Десанка Максимовић Покшена ливада, песме Васка Попе ) Елементи поетике књижевности за децу су следећи: феномен фантастичног и чудесног, игра, хумор, хедонизам и животни оптимизам, књижевни родови и врсте, теме, мотиви, стил, језик, композиција, масовни медији.

8. ТРИ ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ

5

Дечја (нивна) песма је први књижевни облик дечје литературе. Настала је из усмене лирске поезије, а на српском простору је одувек била присутна. Њу су неговали учитељи и просветари и у 19.веку представљала је текст сладуњаве и поучне дидактике ( Орфелин, Милованов ) да би у време романтизма са појавом Змаја постала романтична, поучна, тј. педагошка лекција у којој су деци причане приче о животу, родитељима и све тепајући им у виду строге поуке. Пре и после јела, треба руке прати... Ту су и теме о лепом васпитању, о љубави према домовини, послушности, према старијима. Није имала уметничку вредност. Појавом Вуча и надреализма, српско дечје песништво бива препорођено. Уводе се градски мотиви, социјалне теме, "окрећу се леђа" традиционалној лирици. Песма је била обогаћена новом и звучном поетском сликом, симболиком, алегоријом, као и слободним стихом и лексиком. Вучо и његов револуционарни подухват прикупио је присталице новог таласа којима ће крупним корацима прићи генерације песника Радовић, Витез, Лукић, Ршумовић, Данојлић, а сви су били окупљени око листа Пионир и Полетарац. На почетку, дечја поезија је имала тепајући и саветодавни однос према деци, касније наративни, дескриптивни и шаљиви приступ, а сада слика сан и јаву дечјег света, има другарски и саговорнички однос према деци. Оно што дечја поезија није мењала је однос педагогија-уметност-традиција-савременост. Разлике између традиционалне и савремене дечје песме постоји. Некада је песма требала да васпитава и учи, да пружи поуку. Није трпела слободан стих и версификацију. Овакве примере запажамо код Милованова, Змаја и песма делује укочено, невесела. Насупрот традиционалној, модерна дечја песма одбацује строги патријахални и морални кодекс живота, а њен фундаментални ослонац су фантастика, игра, нонсенс, хумор и парадокс. Модерна песма је иницијална каписла која покреће, задиркује дете на игру, непрестану забаву. Таква поезија тежи успостављању слободног стиха са графичким и текстуалним играма и фигурама ( Лукић ). У њој можемо наћи метафору, алегорију, ономатопеју, жаргонизме, урбани говор. Разлика је већа у изражајним средствима и духу, него у мотивима. У старијој поезији главно место заузима лик мајке, њена љубав и брига, а новија поклања пажњу оцу ( отац је слабо плаћени, болесни возач трамваја ). 9. ЗАЧЕЦИ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ /ПРЕДЗМАЈЕВСКИ ПЕРИОД Почеци српске књижевности за децу се најчешће везују за Змаја, али пре његове појаве корени се јављају у првим песничким покушајима Орфелина, Доситеја, Луке Милованова, Бранка Радичевића.  Захарије Орфелин ( 1727-1785) - песник, преводилац. Наменио је деци и школи две песме Мелодија к пролећу и Кратко е до... Такође у листу Калиграфија се јавио са неколико дистиха, па га можемо назвати првим песником дечје поезије код Срба. Његови стихови су пуни наивности, сладуњавости, дидактизма, испевани архаичним језиком. -Доситеј Обрадовић-зачетника нове српске књижевности. (1739-1811)-рођен у Чакову, још као дете испољава љубав према књизи и путовањима, хтео је да постане светац. Основне просветитељске идеје су му: књига је корисна за народ и треба да буде писана на народном језику, јер људи треба да се описмењују. Био је културни реформатор-критиковао је домаћу традицију, просвећивао уз помоћ књижевности ради подизања културног, моралног, интелектуалног нивоа српског народа. Није био само зачетник нове српске књижевности, писац који је раскинуо са вишевековном црквенословенском традицијом и започео ново доба (грађанско), в е ћ је мост између старе и нове књижевности.  Лука Милованов (1784- 1828) је "весник", тј. наговештај Змаја. Био је сарадник Вука Караџића, поред сатиричног романа, оставио је и Опит наставњенија... и две песме На књижици за новољетни дар ( ова песма обилује деминутивима: лутчица, птичица, рибица, игрица. Отпевао је мелодично и ритмички слике у природи. У тим стиховима постоји лирска исповедност, језичка једноставност. ) и Мојој деци на мајалес (1810) - које су штампане тек 1933. Песме Луке Милованова су стихови пригодног и емотивног садржаја у којима се изражава родитељска љубав и нежност према деци у врема празника. Може се рећи да је Лука Милованов отворио врата српској дечјој песми. На књижицу за новољетни дар Дјечици младој Мало што прима, Играт се радој Тиме да има игрицу. Воду не гацам, Рад сам да знадем Мреже не бацам, Какву да дадем лутчицу Птичар ја нисам, Да им ја овим Дјеци да би сам Малу уловим рибицу Дјетенце младо Ловом у пољу Знам да све радо Добио коју птичицу Врт ја не градим

6

Цвјеће да садим: Дјеци малену, Нит ја пролећа, Ха! Знам сад што ћу, Љепу, шарену, књижицу Да им дам цвјећа китицу Писати хоцу  Бранко Радичевић (Славонски брод 1824-Беч 1853) први песник српске љубавне лирике, написао је и три песме које имају призвук дечјег и детињства Рибарчета сан ( песма сна и јаве, кореспондира са дечјим имагинарним светом, пределима несвесног и замишљеног. Песма је романтичарски интонирана, пуна описа природе, реке, доноси чежњу за "уловом рибе" као вид прижељкиваног, крај је сетан и представља вечну тежњу детета и човека да у надањима и жељама успе и победи ), Ђачки растанак, Путник на уранку. Збирка 1-1847; збирка 2-1851; збирка 3-1862 (посхумно) Рибарчета сан Ал' се небо осмехива! „Жеравице, де се труди, Доле ћемо јако сести; Ал'се река плави! Немој тако споро!“... Ал ће да се слади! А рибарче у чну снива, Рибица му веће руди, Мор'о бих те рибо, јести Јасно, к'о на јави. Готова је скоро. И да није глади!“ Он хитнуо удичицу, Рибицу је стек'о, Метнуо на жеравицу, Па је тако пек'о.

Руди риба-јоште малоСад му је печена! Срце му је заиграло: „Ајмо сад, милема!

Па је узе, па њом брже Да примакне к усти – Чун се љуљну – он се трже – Оде санак пусти!

10. ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА (1862-1894) Pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio odlučan raskid s romantizmom. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Поетске слике деце и детињства су у реализму занемарљиве, тако да је Илићева песма Зимска идила редак пример. Поступком асоцијативног казивања, Илић је у овој песми дедину причу о Павловом бекству од куће и његовом смрзавању сместио у оквирну слику историјског контекста тог времена. Мајчин плач и молитве су учинили да Бог крене кроз рај да јој пронађе сина. Слика "боравка" Павла у рају је аналогна Андерсеновој девојчици са шибицама-приказана је танка линија између живота и смрти-губљење свести услед мраза, пребацивање из реалног у иреално. Нађу га у самом рају...Он се попео лепо На рајску лиснату воћку, па златне јабуке једе; Из земаљске равни, све је пренесено на небеску: јабука, деца, цветно поље, јагањци. Бог је атрибут највишег ауторитета - он враћа Павла на Земљу императивом да се поправи и слуша мајку. У дечјој представи, Павле оставља траг важне личности јер се затекао у рају, а свети Петар га предаје Богу. Деда у овој песми је симбол преносиоца традиције и чувар религијске свести. Илић поларизује Небо и Земљу, човека и Бога, одрасле и децу, не са циљем да их супротстави, већ да између њих оствари однос и да песма добије на драматичности и занимљивости. Митском тону погодује казивање бајке о Павлу уз ватру, прожима се реално и фантастично уз завијање ветра. У Илићевој песми, Бог је персонификација човека од ауторитета. Надреални слој, у сцени Павловог сусрета са њим, прекида дескрипцију, уноси живот и динамику, појачава психолошку тензију. Свети Сава Ко удара тако позно у дубину ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? "Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина ко најмлађег свога

брата..." Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено, божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

7

*** Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,

Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава. 1889.

8

9

11. ЗМАЈЕВА ПОЕТИКА ( Песма о песми, У лепом кругу, Дечје срце, Ала је леп овај свет ) Јован Јовановић Змај (1833-1904) - први велики дечји песник на српском језику. Био је романтичар, али му критика није била наклоњена. По мишљењу Љубомира Недића једино што вреди у Змајевој поезији је поезија за децу. Лаза Костић је сматрао да је Змајева поезија мудра, поучна, паметна, али да у у њој нема поезије. Богдан Поповић тврди да Змај није знао душу детињу. Јован Скерлић сматра да је Змајева поезија најбоља код нас, а М. Поповић да је Змај заморени романтичар , па се осећа слободније у поезији за децу. Рођен је у Новом Саду, а тадашња Војводина је била "корак испред" Србије - била је поприште духовног и литерарног богатства. Змај је био лекар и због службе се често селио, тако да је долазио у контакт са широким кругом деце. Био је уредник многих листова и часописа: Комарац, Јавор, Змај, Жижа, Невен. Његов породичан живот, тј. породична трагедија га усмерава ка деци. По губитку породице, сву своју љубав је пренео на децу и остатак живота је посветио деци. Основна поетичка линија Змаја може се наћи у песмама Поздрав деци и Песма о песми.  Поздрав деци је песма програмског карактера у којој Змај саопштава песнички програм. По Змају је дечја поезија синтеза збиље, шале, игре и поуке. Биће збиље и поуке ...... Биће песме и попевке ...... Биће игре, биће шале  Песма о песми представља Змајев општи поглед на поезију и њену функцију - поезија мора бити искрена и племенита, мора говорити истинито и не сме бити извештачена, механичка. у овим песмама се поред поетског испољава и дидактички принцип кога Змај није напустио током целог свог стваралачког века. Змај није идеализовао децу, па се у његовим песмама могу наћи Пура-Моца, Материна маза, Лењи Гаша. Мане деце се истичу у први план без ублажавања и предрасуда, али је та поезија примерена једном свету пред којим је будућност. Змај се показао и као психолог и познавалац карактеристика одређеног дечјег узраста у песмама Мали коњаник, Пера доктор. Покушава да проникне у суштину феномена игре и њено значење за дете. ( Мали коњаник )  У песми Мали коњаник дете оживљава предмете Мали коњаник Ђиха, ђиха, четри Раго једна, баш си ноге лења, Све четири круте! зар те није срам? Ђиха, ђиха, ми идемо Ал кад нећеш ти да На далеке путе! Скачеш, Ја ћу цупкат сам Седло ми је од мараме узда од канапа а бич ми је од очева пребијена штапа. 

Док у песми Пера као доктор приказује девојчицу која је јако забринута због "озбиљне болести" лутке. „Господине докторе, мени се бар чини, Звала сам вас амо, ужасно је врело!“ „Инфлуенца велика, Лутка ми је болесна, Ал умрети неће, Гледајте је само. Доктор седи укочен Немојте је љубити Са озбиљним миром, Да на вас не пређе. Пипните јој образе, Пипа било луткино, пипните јој чело, Па дрма шеширом: Лек ћу јој преписати, 

10

Прашак сваког сата, Уз то нек је протрља Ваша баба Ната.

Ако јој се не пије, Попићу је с вама

Лимунаду правите У великим чашама,

12. ТЕМЕ И ИДЕЈЕ У ЗМАЈЕВОЈ ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ Круг Змајевих песничких мотива је изузетно велики, али се песме могу поделити на основу критеријума на: родољубиве, хумористичне, поучне, патриотске и социјалне, религиозне, песме које критикују децу. Ван свих критеријума су песме Дете и бака - песма нема поуку, говори о смрти и представља прво суочавање детета са смрћу, што одудара од уобичајене концепције Змаја. Dete i baka Bako, stara bako, babušcice mila, jesi l' i ti kadgod mala, mlada bila? Jesi l' mogla kadgod ispraviti leđa? Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeđa? Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka? Je l' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka"? Je l' i tebi kogod kadgod 'vaku lutku dao?

Valjda se skrhala, pa ti je sad žao! - Ta zar mora, bako, ostareti svako?Hoću l' i ja, bako, ostareti tako?Moram li zar i ja biti tako seda? Tako smežurana, zgurena i bleda? Pa zar tome nema baš nikakva leka? - Zar se to ne može živeti doveka?

По узору на народну књижевност, Змај пише песме за најмлађи узраст. У овај круг песама спадају: Купање, Мали брата, Таши таши, Мали коњаник, Мати пева детету, Материна маза. Постоји низ песама којима се обнавља идила: Птице на прозору - обнавља се непосредни однос са природом. Ова песма уводи у битан мотив у Змајевој поезији - социјални мотив. Песма позива на солидарност, треба помоћи људима који немају основне услове за живот. Птице на прозору У соби је топло, Пећ ваљано греје; На прозору стоји Братац поред сеје. Гледе како зима Напољу се љути; Хтела би све живо Снегом обасути. Ка прозору дошле Две кукавне птице,

Да можда је и ту Братац до сестрице. Ка прозору дошле Па у децу гледе, Не певају, већ ем Као да беседе: „Није сваком ласно У те зимње дане; Који нема крова, Тај нема ни хране.

Овом социјалном кругу песама припада песма Гушчар штева сиромашнима. Гушчар Штева Јадни мали Штева Он у себи ређа Поред хлева сува Своје тешке јаде, Од јутра до мрака Ређа, ређа јаде, Само гуске чува: Па му на ум паде: А нема ни обуће „ал' бих воло да ме Ни топлога рува Ко у шлолу даде!

Ви не знате децо, Руменога лица, Много је патника, И људи и птица. Помозите, ако је Срце вам у грудма, Ви нама птицама, А људи ће људима.“

у којој Змај поручује да треба помоћи Ја се не бих никад По улицам' скито, Ја бих увек писо, Рачунао, чито.” Чекај, чекај, Штево, Биће ваљда и то

Да је Змај био хуман човек и саосећајан, говори и песма У новом капуту - приказана је охолост богатих али „Чисто срце, без зависти, много више вреди..“. У новом капуту Dobio je kaput nov Ko sam, ja sam-misli on Dva sirotna deteta Pa šeta po sredi, Šta ja za kog marim! Stajala kraj puta. Kad opazi sirotinju Nek zavide koji dršću Dva sirodna deteta, Ni da je pogledi. U trljama starim! Bez toplih kaputa.

11

Kad je holi kaputlija Došao do njih blizu, Oni su ga gledali,

Zavideli nisu. Moj oholko, tvom kaputu

Cena zdravo bledi, Čisto srce, bez zavisti, Mnogo više vredi.

Змају је у крви било подучавање, тако да му ни тематика школе није била страна. Постоје песме у којима Змај, иако сматра да је образовање једнако опстанку, критикује школски систем. У тај круг спада песма Пачја школа. Песма је модерна басна, јер реч је о животињама, а односи се на људе. Змај критукује школски систем, пачиће који се не труде, већ механички раде оно што се од њих тражи. Они су незаинтересовани. Али, Змај критикује и псеудонаставнике - они су крути. У песми није у првом плану сатира на наставнике и ученике, није ни поука, в е ћ је х у м о р. Верујте, без шале - представља тон уверавања, гаранцију успеха и понавља се три пута. Општи интерес сведен на лични, види се и у песми Жаба чита новине - хоће ли доћи слобода? Жаба чита новине Седи жаба сама На листу локвања Од жаркога сунца Штитом се заклаља.

Ал не мож да нађе Што јој очи траже. Знате већ о чему Жабе бригу воде: Хоће ли се скоро Одселити роде.

Да новине чита, То вам слика каже,

Читаоци се упозоравају да свако има нешто што га тишти и свако у гомили општих информација тражи оно што га се тиче. Много простора у својој дечјој поезији, Змај је посветио животињском свету и односу тог света и деце. У групу тих песама спадају оне на тему природе Зима, Пролеће. Део тих песама је одолео времену, управо због блискости са дечјим светом - Чворак, Веверица, Зека, Зека из јендека, Дете и лептир ( говори о обазривости ). Zeka, zeka iz jendeka Skoči zeka iz jendeka, pa po snegu lako prti. Za njim skoči drugi, treći, a za trećim i četvrti. Po ćilimu belom skaču Gledao ih lovac stari, pucati mu beše žao. Uze listak knjige bele,

jedan drugom na krkaču; premetnu se preko njuške, valjaju se poleduške.

ko ih gleda ne mož' znati igraju l' se il' se tuku.

Gurkaju se u tom trku, ćuškaju se u tom huku, pa je zeku - nacrtao. Zeka, zeka iz jendeka,

danaske si srećan bio! Danas ti je - dece radi stari lovac oprostio.

Наравно, не смемо заборавити ни песме у којима хумор доминира: Циганин хвали свога коња, поменута Пачија школа, Мачак иде мишу у сватове. Из ових тематских кругова, види се да је Змај дао све аспекте живота - похвала вреднима, критика непослушнима, уредност, сналажљивост. Каже се да је Змај песник романтизма, по приказу живота је реалиста, а по намени просветитељ. 13. ХУМОР У ЗМАЈЕВОЈ ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ Хумор је категорија према којој је Змај показивао најмање суздржаности. У великом броју његових дечјих песама је присутано хуморно осећање света. Иако у тим песмама смех не нараста до бучности, увек је присутан тамо где су деца. Иначе, хумор се заснива на одређеном нескладу који не изазива штету, нити трагедију. Неке песме позивају на претпоставке у којима се реални свет окреће наопако - Како би ... Као што стоји кржљивићу ЉубиЦигара у зуби! ( ето одговора ) Кад би ... Кад би ... ал' што не мож бити, О том немој говорити!

12

Жаба чита новине

... Хоће ли се скоро одселити роде? Постоје и песме које нису намењене деци, а које спадају у дечју књижевност и спајају у себи елементе хуморности, фантазије и игре. Циганин хвали свог коња - у овој песми јавља се хумор и несклад у више облика. .... Да не ваља не би био он код Циге. .... Само цига што не уме да га хвали. Такође, у песми се види и социјална немоћ скитнице која се труди да преживи и његово црнохуморно обраћање другима, а подсмех је одбрана од сиромаштва. Завршна слика је апсурдна, јавља се иронија. На мом коњу све је суво Покисо му само реп. ( Овом кругу припадају и песме Песма о Максиму, Сунце и ветар, Жаба чита новине, Пачја школа ) Прича о Максиму почиње бајковитим уводом, Змај користи кованице. Од шалим се светле чоје ... Од варалите беле боје. Ове синтагме стварају нонсенсне слике које полако спуштају тон при крају песме и прелазе у духовиту песму о неписменима. Порука је јасна - неписмени су непожељни. У овој песми се види поетика Змаја: Ја бих сада мо'о свршит ову песму шалозбиљу. Он признаје да је остварио циљ-важно је за човека да зна читати, али кроз ову шалозбиљност Змај даје поруку, па су му зато песме вредне.

13

Сунце и ветар Хвалио се ветар свуда, Уздизо се преко свега, И сунцу је пркосио Да је јачи и од њега. „Ниси јачи, - сунце рече Хвалиша си, ветре, само“ „Ја ти рекох да сам јачи.“ .

„Е, па хајд' да покушами! Виш путника оног доле Где корача поред Саве, Да видимо ко ће прије Шубару му скинут с главе!“ Поче ветар дуват, - али

Што он већма дува, брије, Путник већма капу чува, И на уши навлачи је. Затим поче сунце сјати Кад је ветар већ умино, Сунце сјало љупко, мило, А путник је капу скино

14. Vaspitni momenti u Zmajevoj poeziji za decu Zmaj kroz svoje pesme provlači savete, on dete upozorava. On pesmu za decu smatra krnjom, nedovršenom, ako je iz stanja emocije ne prevede u stenje razume. U želji da negativnim primerima pokaže kako deca ne bi smela da se ponašaju, on je izlažući podsmehu dečake primenio metod pokude. Karikirajući dečje kaprice, jogunstva, razmaženost i lenjost, on je svoje pesme stavljao u službu vaspitanja. Otuda su problem-deca čest predmet (objekat) Zmajevih pesama. “Jogunica”, “Materina maza”, “Durljivi Perica”, “Srda”. U pesmama “Pura-Moca” i “Lenji Gasa”, Zmaj je slikao dečije poroke – razmazenost, lenjost, nepošlusnost…Ćudi dece koju je Zmaj slikao, predznak su loših navika, te se on takvoj deci podsmehuje i karikira ih. Njegov odnos prema takvoj deci liči na odnos javnog tužioca. Zmaj se radovao kada je mogao da ukaže na vrednu decu kao na uzorne mališane (“Mala reduša”, “Glete šta biva od dobrog deteta”, “Berbanka”). Red, urednost, skromnost i ozbiljnost skoro da su uslov da dete dobije pesnikovu naklonost. Za razliku od dečaka, Zmaj je devojčice, uglavnom, prikazao kao dobru, valjanu, poslušnu decu. One su umiljate, reduše, vrednice… Dečaci su neposlusniji i nesimpatičniji od devojčica. Zmaj je slikao svetle i tamne strane dečijeg ponašanja ukazivanjem na uzorne primere i skretanjem pažnje na ružne slučajeve. Odnos braće i sestara u Zmajevoj poeziji je u znaku ljubavi i čednosti, uzajamne žrtve i pomoći (“Kako sestra peva kad malog bracu ljulja”, “Bratac i sestrica”, “Brat i seja”, “Mala dadilja”.) I kad kudi i kad hvali Zmaj to čini u ime dece, verujući da će im takav odnos prema likovima najbolje pomoći da uvide sta im je od koristi za lično ponašanje. Jogunica Niti hoće desno niti hoće levo nit hoće da spava. Pomrkuje koso. Nit’ hoće da kaže Ovo vam je braćo Šta velite na to? Šta bi to zahtev’o jogunica prava. “Ne valja mu pos’o!” Nit’ hoće da jede,

Nemilim pogledom

14

Srda Ja se često namrštim i stanem za vrata, pa se srdim i srdim po dva do tri sata. Pura-Moca Evo deco, to je onaj Pura-Moca što je većem triput bežao od oca. Lolastije lole nema ispod neba: Pojeo je više batina neg’ hleba. U školu ga dali, u školi je spavo’ A kad nije spavo- bolje da je spavo’: Skamije je seko, nogama je lupo, Il je muve hvato pa im krila čupo. Krečio je pero, propise je dero, Knjige nije čuvo već se njima gruvo, Nedeljom je bežo od božija hrama, U porti se tuko sa alvadzijama. Kad se većem mnogo pohrhalo štapa

Pitaju me i otac, i tetka i mama: "Šta je tebi, Evice?" - Ja ne znam ni sama.

A kad čelo razvedrim (to me stane truda), onda pitam samu sebe: "Što si bila luda?" (A kolko je bilo, nema ni hesapa) Tad učitelj reče: “eno sinko vrata, Kad za školu nisi, uči bar zanata!” He, zanat je zlatan (onom kom je mio), Ali Moca nije baš nizašta bioTo jest, on je bio I krojač I brica, Ali nigde duže od pet nedeljica. Na poso se duri a na zlo se žuri. Na batine sviko, kao njegov niko! Koji god ga majstor primio pod krilo Taj je brzo reko: “aratos te bilo” Tako j’ sada posto’ od zanata lola (otac mu je svisno od tuge I bola).

Gaša Gašo, Gašo, tužan Gašo, Šta će s tobom biti? Gaša htede stolar biti, Težak mu je svrdo. Posle htede kovač biti, Gvožđe mu je tvrdo. On je hteo i tkač biti, Kidaju se konci. I lončar je hteo biti, Al mu smrde lonci. Zatim htede krojač biti, Al ga igla bode. Što god Gašan poče radit, Sve natraške ode! Gašo, Gašo, lenji Gašo, Šta će s tobom biti?

Šta će s tobom biti? Gašo, Gašo, tužan Gašo, Šta će s tobom biti? Gaša htede pekar biti, Vrele su mu peći. Gaša htede mesar biti, Al je teško seći. Prohte mu se čizmar biti, Al udara čiris. Još i ratar htede biti, Al mu smeta kiriš. Tad ćurčija htede biti, Opet igla bode. Što god Gašan poče radit, Sve sunovrat ode!

Gašo, Gašo, tužan Gašo, Šta će s tobom biti? Gaša j` mnogo započinjo, Al ni jedno ne dočinjo. E tako su leta prošla, Gaši starost došla. Sad gladuje i jauče, Plače, viče, huče: O mladosti, lepo doba, Ludo li ti prođe, Kuku, lele, tužan Gašo, Do čega li dođe!

Gašo, Gašo, lenji Gašo,

Teško svakom koji ne zna Rada i zanata, Gladovanje, jadovanje Neradu je plata.

Sto j na njemu, sve je čisto, Ni buve ga, znam ne muče.

Ja ga nosim, a on dreči, Ja mu pevam, a on ciči.

Metla sam ga u kolevku, Pa ga opet morah dići,

Ćuti bato, već jedanputDošlo mi je već do gušta! Bože, bože, da l sam i ja Kadgod bila tako pusta

Mala dadilja

Čitav sat ga evo nosim Malog huqu, malog batu, A on plače, samo plače, Ko da radi po zanatu. Da je gladan - to baš nije, Zdrav je pun je ko mangupče. Brat i seja

15

Он јој каже: “Мила сејо!” Она њему: “Мили брате!” На столици једној седе, Па из књиге једне чате.

Над њима је анђ’о слоге, Праве среће чувар прави; И ја молим вишњег Бога Да их никад не остави,-

И да свугде српска деца Буду сестре, браћа мила, А над њима анђ’о слоге Да развије своја крила.

Bratac i sestrica Drzi je tako, drzi je tako, sestricu malu, brate joj vrli! Vidis li samo, vidis li kako, i ona tebe rucicom grli. Majka vas gledi, pa se veseli, srce se topi u dobroj zeni,

bogu se moli pa joste veli: "Oh blago meni, oh blago meni!" Seja se uzda u tvoju snagu, i pored trnja i pored cveca, ne pustaj samu sestricu dragu, ni sada, ni onda kad bude veca.

Na svakom mestu, u svako doba, vodi je, stiti, pazi i brani, pa kako sada, tako do groba cuvaj je cuvaj brate valjani

15.РОДОЉУБИВИ И НАЦИОНАЛНИ МОТИВИ У ЗМАЈЕВОЈ ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ Змајева родољубива дечја поезија је поникла на актуелностима онога времена. Он је песник који је заљубљен у народ, слободу и домовину, али је често о томе певао и патетично. Змај велича своје време и нацију, он је патриота који кроз песму саветује, остаје хладан, али и искрен. То су збори, то су гласи којима се прошлост краси. Међутим, своје моралне и духовне тежње засноване на патриахалном кодексу, Змај је позивао срчано, са јасном поуком и поруком. Страшљивац је песма у којој Змај јасно каже да се не треба без разлога бојати и онај ко се плаши Страшљивац Ко се боји сам у соби, То је рђав знак; Кога плаши помрачина Или празан мрак,

Ко верује у вештице, Леп ми је то ђак! тај ми никад неће бити Србин, ни јунак.

NACIONALNI Змај се увек залагао за идеју југословенства. Тако и песма Кад већ мора као да је писана ових дана. Змај поручује да ако се браћа морају клати, онда нека борба буде умерена. КАД ВЕЋ МОРА Светли гробови представља оду, химну, лирску беседу, која чува дијалог, исповедни тон, пригодне стихове. Случајно нису прва два стиха у овој песми десетерци. Змај истиче да се и следећа два стиха мења логичко значење питања и десетерац прелази у осмерац, што значи да се говори о нечему великом старом. Анафора Гробље је... означава смрт и понављање, наглашава да је гробље једино живо. Такође се јавља и антитеза гробље је колевка. У песми се јављају и слике оних којих више нема. Змај једноставно чини да се у свести читаоца поставља питање: Шта ми знамо о нашим мртвима? Светли гробови су они који су задужили човечанство - они светле у будућем времену, граду, јер сама светлост је суштина космоса. 16. МЕСТО АЛЕКСАНДРА ВУЧА У РАЗВОЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ Aleksandar Vučo (25. septembar 1897 - 21. jul 1985) pisac, nadrealist.Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodiočnošću podsećaju na Crnjanskog.Podvizi družine „Pet petlića“ (1933),Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. spešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i

16

stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter tematskom i u umetničkom smislu. У раздобљу између два рата наша књижевност за децу доживљава значајну трансформацију. Наиме, после Змаја долази "постзмајевска поезија за децу" која није дала велике песнике јер су били лоши плагијатори са увек наглашеном поуком. И само "змајево дете" је било дете честите грађанске породице које је морало бити вредно, национално усмерено и које је хумор прихватало умерено. Појава надреализма у Француској нашла је одјека и код нас. Надреалисти мењају српску књижевност у целини, па самим тим и књижевност за децу. На челу нашег надреализма у првом реду стоје Душан Матић, Марко Ристић и Александар Вучо, чији је удео у поезији био незнатан, али ипак пресудан. Вучове две поеме и неколико песама у књижевности за децу уносе нова тематска и мотивска подручја и откривају нове, непознате могућности. Вучо је песник-скретничар. За његову појаву се везује нови манир писања за децу. Начинио је прекретницу у сликању друштвене и социјалне стварности свога времена. Повезао је наше дете са децом целог света, при чему је прекинуо сладуљави тон змајевског шапутања у поезији. Створио је нову форму песничког стиха у дечјој поезији, обогатио језик чудесним варијацијама нових речи и израза. Од 1929 - 1932. у Политици објављује у наставцима поему Путовања и авантуре храброг Коче, да би 1947. издао Сан и јава храброг Коче. 1931. се појављује поема Подвизи дружине пет петлића, која добија коначни облик 1933. Својим делима Вучо је успео да захвати урбани живот - он је извео децу на улицу и дозволио им да на њој испољавају себе. Тако се деца ослобађају родитељских стега, а у игри и акцији налази свој свет. Урбана атмосфера је најизразитија у поеми Подвизи дружине пет петлића и песми Мој отац трамвај вози. Осамостаљивање дечјег света почиње у авантурама храброг коче. Вучов град, иако измаштан, није фантастичан град у коме се одвија утопијски живот, здања у њему су у позадини и не бацају сенку на актере поеме, дечју игру и подухвате, а служе за њихово лоцирање. Вучо поштује нит фабуле у делу - ликови деце су пластично дати, док је композиција дела истоветна са било којим делом написаним пре његове појаве. У песми Мој отац трамвај вози се огледа његов надреализам и спона са традиционалном литературом. Вучова песма представља исповест сиромашног дечака чији је отац болестан и слабо плаћен возач трамваја. Детињство је овде проткано стармалим резоновањем: Мој отац трамвај вози, на болесној стоји нози, па ипак он вози и вози... Израз одговара доживљају и расположењу, посебно рима и понављање неколико стихова због стварања атмосфере једноличности и контраста. Вучо је, такође, унео новине у версификацију поезије за децу. јавља се модерни слободни стих, без икакве законитости. Језик је градског порекла и шатровачког карактера, користи кованице, а самим тим руши романтичарску традицију. У Вучовим песмама и поемама наилазимо на хумористично - сатирична места, на алегоричне илузије којима скреће пажњу деци на "опакост" материјалног живота. Највећим делом света крекећу паре ......... Највећим делом света данас су још једино... Хуље и паразити. ( Пет петлића ) Али уз хумор и сатиру, долазе и пародија на религиозни фанатизам: Оче - нашу тамбурашу Дај ми сада млека чашу. ( Пет петлића ) Мој отац трамвај вози Мој отац, кад трамвај вози, Стоји на десној нози, А другом ногом звони Да се са клизаве шине Несташно дете скине; Он грчи ногу и звони Да псето не погине; Он звони, звони и звони Да се са дуге пруге Уморан радник склони. Ујутру кад пођем у школу Ја прво угледам тролу, Ја приви угледам где стење

Трамвај који се пење; И кликнем; „Ено га, иде“, А другови моји виде За бремзом, у пуном сјају, Мог оца на трамвају. Али, кад стигну смене И отац кући крене, Ја знам да га боле вене На тромој, окорелој нози, На којој трамвај вози. Ноћу, кад трамваји замру И помру суморне мисли, Не спава отекла нога

Коку су болови стигли. Мој отац, кад трамвај вози, На болесној стоји нози, Па ипак он вози и вози.. Стотине људи дневно Путује и ноге одмара, Стотине људи дневно На ручак стигне брже, Стотине људи дневно Новине мирно отвара, Прстом на прозору шара, Смеје се и разговара..

17

Мој отац вози и вози, Стотине људи дневно

Он вози, вози и вози На својој болесној нози.

Сан и јава храброг Коче 1. Једне ноћи 2. Одлука 3. Збогом граде Београде 4. Над туђим светом 5. Фатаморгана 6. Крокодил 7. Сусрет у води и људождер 8. Моћ чигре 9. Упрегнути кит 10. Славни научник и његова унука 11. Сами на пустом острву 12. Завичај 13. Епилог Подвизи дружине „пет петлића“ 1. Описивање главних личности спева 2. Како се Буља упознао са лепом Миром и како су петлићи решили да је спасу из ропства 3. Због лубеница пропада Мирино избављење из манастира 4. Почетак и крај једног луфтбалона 5. Петлици успевају да сакрију Миру 6. Овде се види.. 17. ПЕСНИЧКЕ ПОЕМЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧА Вучу се приписује улога песника који је практично извршио препород поезије за децу код нас. Песмом Мој отац трамвај вози је начео ново мотивско подручје у књижевности за децу, да би га потврдио поемом Подвизи дружине пет петлића. На Вуча је велики утицај имао дело Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Наравно, не треба схватити поменуту поему као надреалистичко дело, али у њој постоји низ елемената блиских надреализму ( хаотичност сновних доживљаја, манифестације несвесног... ) Комбинујући реалност и фантастику, уносећи елементе надреализма, ова поема се доживљава као модерна бајка, поема, врста пародије на традиционалне баладе и романсе о витезовима и принцезама. Радња почиње у реалистичком маниру, актери радње су "пет дечака, пет вршњака" који се састају да би на улици проводили време. Пет дечака носе у себи вољу и имају жељу да некоме помогну. Сазнају да у оближњем девојачком институту робује мала Мира, која жуди да се ослободи сестре Калавестре која је прогони. Дечаци са заносом и решеношћу, каква постоји само у бајкама, покушавају и на крају успевају после низа препрека да је избаве. Поема се завршава идиличном сликом живота деце на ади, далеко од подлог света. Мотив дела свакако подсећа на традиционални мотив о зачараној лепотици и њеном избављењу. Овде имамо вешто скривен митски мотив у савременост. Све до трећег певања, радња поеме се одвија у границама реалног али необичног. Необичност у осталим певањима је основа. Догађаји у вези са спасавањем Мире улазе у сферу фантастичног, али представљају реализацију дечјих жеља - летети у балону, пркосити свима. Одрасли се јављају као носиоци реалног, логичног схватања материјалног света, а деца као носиоци фантазијског. Бег на аду, симболизује бег из реалности у фантазију. У овој поеми постоји једно лексичко богатство, освежено жаргонизмима, јављају се еластичност строфе, стиха, ритма, што само говори о новинама у дечјој књижевности. Вучо је сваки лик дечака обојио специфичним цртама и приказао их као мале људе. Крака је у стању да прескочи сваки зид; Њора је брз, лаган, стрпљив, тврд; Трећи је осетљив и сензибилан; Четврти је плашљив; Ђорђе је вођа, симбол смелости и одлучности. Друга Вучова поема је Сан и јава храброг Коче. Заснива се на поступку обавијања радње фикцијом сна. После кратког реалистичког увода, радња се сели у подручје сна и цео њен ток се тамо одвија. Ипак, Вучо је оставио дилему - сан или јава. У овој песми је развијен мотив: лет над непознатим пределима и доживљаји који из тога произилазе. Лет Вучовог јунака се одвија помоћу авиона. Путујући јунак жуди за егзотичним пределима. Ова песма афирмише и једну људску страст која је препознатљива и код деце: страст л у т а њ а. И ова поема има социјални карактер - жудња за егзотичним пределима није последица само радозналости, већ је одраз хуманизма који носи Коча спасавајући Папуанца, дружећи са са децом различитих раса и боје коже.

18

Док спашава Папуанца - Али Балија, Коча упада у многе авантуре - среће се са људождерима, избавља се помоћу чигре, кит вуче његов чамац, сусреће се са научником. Вучо је Кочу оплеменио људским врлинама - што је потврдио рефренима после сваког певања. 18. ДЕЦА И ПРИРОДА У ПОЕЗИЈИ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ Desanka Maksimović (rođena 16. maja 1898, u Rabrovici kod Valjeva, a umrla 11. februara 1993, u Beogradu), je bila srpska pesnikinja, profesor književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Уноси у поезију за децу фину женску осећајност, мотиве из властитог детињства, распевано доживљавање природе у бујном животу биљака и животиња, промени годишњих доба. Њене песме одишу ведрим, хитрим ритмом. Лагано гради стихове, речи и риме. Строфе јој углавном садрже четири стиха са римама абаб, а некад и слободни стих. Упркос свему томе, Десанка није прекинула са Змајем тако да има велики број "традиционалних" песама, а мањи број чине оне песме које су обукле ново рухо. Тематика јој је релативно уска природа, згоде из дечјег живота, наслови носе имена биљака, животиња. Свака песма јој је мала прича. У главном јој је поезија једнолична: основни мотиви су дете, његов статус у животу, кући, природи, школи. 1924. издаје Врт детињства, 1961. Чудо у пољу; 1963. Птичице на чесми, 1964. Бела врана, Шумска љуљашка. У првом периоду стварања осећао се јак утицај Змајевог песничког манира, али се после 2. светског рата окренула самој себи. У поезији за децу, она је човек села, природе, све жудње потхрањује оптимизам, а туге и носталгије готово да и нема. Њен однос према свету детињства, животу и природи, најбоље приказује песма Пролећни растанак ...све ствари су у свету живе, и големе све говоре и имају људске очи праве. Природа у поезији за децу Десанке Максимовић има посебно место - она је жива, али и тајанствена. У њој се дете први пут суочава са светом. Она је детету друга мајка. У свакој дескриптивној песми је присутан арсенал биљног и животињског света. Десанка не може да напише песму, а да кроз њу нешто не зашушти, не зашуми. Све у свету природе код Десанке Максимовић живи пуним животом, динамиком каквом живе деца у детињству - ( потоци певају, бумбари су трговци, кртице се спремају за зиму ). Иако постоје песме које не певају о природи, оне су њоме декорисане - она узима главни мотив за своју песму, а њен оквир је природа ( пролеће, река, месечина ). Природа није усамљена, у њој живе животиње, птице, најмањи и највећи становници шуме. Песме: Бела врана, Мрави зидари, Веверица - сугестивно говоре о тежњи песникиње да се уживи у тај свет. По Десанки Максимовић у природи, међу животињама поред много сунчаних дана и ведрине живота, има и туге, суза, бола, среће, смрти - Златни лептир. За Десанку Максимовић дете није створење коме треба држати лекције-оно је део природе, има свој живот, радост и бол. Радуј се, радуј се, дете... Она дете анализира поступно-осећа га у загрљају родитељске љубави ( Извол'те на изложбу деце сликара ), спаја га са баком, деком ( Бака, Брест се суши ), уочава дечју радозналост за небеске појмове ( Звезде ), пева о дечјим забавама, играма ( Ко је већи ). Ипак, човек према детету не треба да буде само песник, већ и васпитач, учитељ, водич кроз живот ( У дечјој библиотеци, Размештај по клупама, Ђачко срце, Говор учитељичин ) Десанка Максимовић сматра да ђачко доба најбрже прође у животу. Код Десанке Максимовић биљке, животиње и људи живе у истој равни. У песми Бела врана - прва строфа уводи у игру инвентивне асоцијације по боји. ... што имала од родбине, отишло јој у морнаре ил монахе... Десанкине песме поседују ритмичку и мелодијску уравнотеженост, лакоћу. Употребљава стихове различитих дужина, разне форме строфа, али увек песму доведе до пуног склада ( Вожња-Возимо се после рата, окреће се ), родољубивим ( Покрај пута ) и социјалним мотивима ( Крвава бајка, Разасута села леже ), али је увек остала песник природе. (Iz sveske) DECA I PRIRODA U POEZIJI DESANKE MAKSIMOVIĆ U poeziji D. Maksimović, uopšte, priroda je milje u kome se nešto dogadja, U nju se odlazi na gozbu, u njoj se otvara duhovni svet dece. „Vetrova uspavanka“, „Paukova ljuljaška“

19

„Junaci mojih pesama su“ kaže ona „obična ljudska osećanja, bića i pojave koje sam upoznala i zavolela u detinjstvu, sunce, proleće, sva priroda uopšte. Ponekad mi se čini da prirodu osećam više kao zverka nego kao čovek.“ U poemskoj slici D. Maksimović sve se doživljava kao radost, veselje, igra, vedrina. Sve je u njoj svetlo, prozračno, dražesno i ustreptalo. Najdinamičnija u odlikavanju dečje radosti je pesma „Vožnja“ u kojoj u ritmu tandrkanja kolskih točkova sve teče živo, veselo i uzbudljivo. U toj prirodi, koju slika D. M. uvek se nešto biva, radi, stvara. Sva u pokretu ona se doživljava kao radionica i gradilište. Medjutim, nezgoda je u tome što je odnos prema deci – čitaocima u slici prirode u stvaralaštvu D. M. uglavnom posredan; Ona priča deci šta je sve u prirodi vedela i doživela. Poetska naracija ovako nije ostvarila željeni recepcijski efekat jer je reč o pesnikinjinom, a ne o dečjem učešću u doživljaju i čudjenju, što predstavu zadržava na distanci. 19. ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ И ОМЛАДИНУ БРАНКА ЋОПИЋА (1915-1984) У његовој поезији за децу, јасно се оцртавају два тематско-мотивска круга. Први чини патриотска поезија, а други поезија везана за свет природе. Првом кругу припадају збирке Бојна лира пионира, Сунчана република, Рудар и месец, Армија одбрана твоја, тј. све песме настале у НОБ-у и у годинама после ослобођења. Ћопић налази подстицаје за изградњу своје поезије у борби, пионирима, обнови. Он гради поезију са јасно истакнутом тенденцијом, чија сврха није само естетска, већ педагошка и политичка. Међутим, иако је у таквим песмама ширио и пропаганду, све су оне написане на начин који је близак детету. У песми Патролџије, зец, мачак и медвед заједно са дедом лове четника. У основи другог поетског круга Ћопићеве дечје поезије стоји свет природе, виђен из различитих углова. Почев од Јежеве кућице (1949) у већини својих збирки пева о анималном свету и његовој интеракцији са људима. Он у свет животиња преноси особине, навике и морал људи. Хумор доминира у том свету и он ствара карактерне типове својих животињских јунака по узору на људе. Велики број Ћопићевих песама надахнуте су његовим детињством, школским данима, завичајем. У њима настаје спој хумора и елегије. Песме Месечина, Мала моја из Босанске Крупе, Писмо мачка Тоше имају највише аутентичног песничког доживљаја и емотивног набоја. Песма Писмо мачка Тоше звучи као нека врста реквијема за свет који одлази. Иако има толико лирике у Ћопићевој поезији, она је у суштини епска. Песме су му дуге, фабула увек присутна, па су му песме приче у стиху. Стих му је најчешће везан ( строфа од 4 стиха са правилним римама и ритмом ), крцат духовитим и природним римама. Окренут час старој, час новој поезији за децу, најчешће остаје на граници. 20a. ПОЕЗИЈА ГРИГОРА ВИТЕЗА (1911-1966) и ХУМОРНЕ ВРЕДНОСТИ ТАРТАЉИНЕ ПОЕЗИЈЕ (1899-1985) ГРИГОР ВИТЕЗ Иако рођен у Словенији, Витез је по духу, менталитету и песничкој вокацији српски песник. Осим збирке песама Веселе замке, која је испевана у традиционалном маниру, остале збирке представљају поетско освежење: Препелице (1956), Сто вукова (1957). Витез је преводио са словеначког, француског и руског. Витез је поетско надахнуће црпио из свог детињства, природе, народне књижевности. Често користи народни говор, језик и речи са села. Витезова поезија је пример за смештање васпитне мере у песму, а да то не ремети њену уметничку вредност као у песми Кад би дрвеће ходало, у којој се види хуманистичка интенција. Витез црта дете у разним приликама и често је то школско дете које учествује у догађајима за које није битно да ли се дешавају у селу или граду. У таквим песмама има обично поуке. Непослушне ствари навикавају на уредност, Репата прича, упозорава на затварање врата, али поука је нуспродукт нонсенсне поезије. Репата прича Реп имаде црни мачак, Има звијезда репатица Реп је његов црн, дугачак. Реп од ватре и крејесница. Реп имаде још и патак, Реп имаде чак и влак Али реп је његов кратак. Од сивога дима трак. Реп имаде још и свиња, Реп има и мали бата Реп од меса и чекиња. Оног трена Реп има и вјеверица, Кад остану за ним врата Лаган као пахуљица. Отворена.

20

Међутим, када слика дете сеоски амбијент, доживљај извире из песникових успомена ту успомена сеоског детета. Одатле је велика превласт мотива везаних за природу код Витеза ( какве је боје поток, од чега су начињене рибице ). Лепоту и узбудљивост Витезових песама чини језик. У његовим песмама је читава скала речи које се смењују једна за другом, дајући нове тоналитете у ритмичкој и мелодијској дисонанци. (iz sveske) POEZIJA GRIGORA VITEZA G. Vitez u svojim pesmama za decu peva o zavičajnom ambijentu, prirodi i doživljajima vezanim za decu. Njohovim igrama radostima i nem irima. Izvesnim svojim pesmama Vitez oživljava RATNE DOGADJAJE. U svom obraćanju deci on je ptonašao one elemente i podatke o detinjstvu, biljkama, životinjama i stvarima koji mogu najpotpunije da zaokupe dečju radoznalost i pašnju. Bio je učitelj i svoju ljubav prema deci pokazao je i prevodjenjem sa ruskog, francuskog i slovenačkog. PEVA O SKLADU, MIRU, LJUBAVI I RAZUMEVANJU i u ime dece se zalaže za INTERNACIONALIZOVANJE TE POTREBE Mi djeca Mi djeca sagradićemo grad sa mnogo zelenih krošanja. Mi djeca sagradićemo grad Sa mnogo plavog neba.

Sa najvećom ulicom radosti. Mi djeca sagradićemo grad Koji neprijatelj nikad neće osvojiti.

Mi djeca sagradićemo grad Mi djeca sagradićemo grad u našim srcima Vitez ukazuje na značaj izmene slike sveta i odnosa u njemu po dečjoj meri etičkog odredjivanja sveta. Stvorio je nakoliko pesama u kojima dolazi do izražaja dečja radoznalost za ono što se dešava u ratu: „Jutarnji razgovor“ (napisana u dijalogu-ovakvi dijalozi upućuju na ljudsku borbu protiv zlodela i zla, uništavanja i pustošenja, na pomalo prikriven način, da se čin tragike ne oseti, da se dete-čitalac ne optereti prizorima strave i užasa) „Zašto je, tata, noćas pucalo, Stakla se tresla svaki put, Mami je srce stalno kucalo, Kad sam se privio uz njen skut.

-Zato, sine, da rat prestane, Da danas bude miran dan, I da u noći straha nestane, Da moeš snivat miran san.“

U pesmi „Crvena marama“, kao nekada Kosovka devojka, devojčica vida rane ranjenom partizanu. „Spomenik Hirošimi“ pesma inspirisana baladičnim dogadjajem sa jednom devojčicom u Japanu koja je podlegla posledicama atomskog zračenja Humano Vitezovo geslo se proširuje na opšti plan, poprimajući internacionalno obeležje. Zalaže se za toleranciju i razumevanje u ljudskim odnosima. Obraćajući se Gagarinu i drugim izletnicima u vasionu, Vitez izražava želju da im otkrije planetu koja neće biti zatrovana ljudskom mržnjom, niti ugrožena strahom od razaranja, pustoš, ubistva, rasne diskriminacije. Deca ne bi dozvolila da na toj planeti dodje do diskriminacije i rasne netolerancije: „Dečja planeta“- Pobuna pesnika i dece protiv zla i nevolja u svetu. Sličnu ideju Vitez sprovodi u „Pjesma za svu decu sveta“ Deca u Vitezovoj poeziji imaju ulogu misionara i uticanjem na odrasle mogu da doprinesu poboljšanju medjuljudskih odnosa proklamovanjem ljubavi, prijateljstva, razumevanja, pomoći.... Kao kontrast tim ozbiljnim temama postoje pesme koje svojom vedrinom i humorom pobedjuju veselost i navode na smeh. Karikirajući ribara koji nište ne ulovi, u pesmi „Ribaru, ribaru“ lovac iz vode izvuče, umesto riba: fazana, zeca, švarglu i bocu vina. „Eh, nema takve vage u gradu, Koja bi mogla ulov izvagati, Kad biste mi i vi pomogli lagati!“

21

Slična ovoj je pesma „Lovačka priča“ u kojoj lovac na duhovit način govori kako mu je izmakao jelen te ga nije ubio. Lovčeva laž ima draž duhovite dosetke. Pesma ima dva značenjska nivoa: lovčevu dosetku predstavljanja u jelenovu dosetku odbrane od lovca. I ovde Vitez koristi dijalog kao mogućnost za pojačanje humorističkih efekata. Tako, u njegovoj poeziji, sem dece i odraslih ljudi, razgovaraju životinje, stvari. Ovakav oblik, narano, nije novina. Vitez koristi i motiv hvalisanja. Dečja laž dolazi do izražaja kroz razgovor u kome prikriva strah. U pesmi „Sto vukova“, mali Jova, koji je lutao po šumi, hvali se da je video sto vukova, ali na primedbu da je to neverovatno, on smanjuje broj, da na kraju, prizna: „Video sam Nešto šušnu, Nešto šmugnu, Šuma tamna, ne vidim Može biti Šušnu Šmugnu Poveliki miš....“ Vitez je ovaj motiv preuzeo iz narodne priče. U pesmi „Strah ispoljava se motiv dečjeg straha: dečak se navodno ne plaši, ali za svaki slučaj pali sijalicu da vidi šta se sve po sobi skriva: pod krevetom nalazi papuče, iza peći kantu za ugalj, a iza vrata NIŠTA. Vitez relaciju dete-roditelj često koristi kao poetsku temu: „Dohvati mi, tata, Mjesec“ Motiv igre: „Djeca hvataju Sunce“, „Darko“ Dohvati mi tata mjesec Dohvati mi, tata, mjesec, On mora kod zvijezda biti, Da kraj mene malo sja! Put zvijezdama svijetliti, Dohvati mi, tata, mjesec, Da zvijezdice kući znaju, Da ga rukom taknem ja! Kad se nebom naigraju. I na zemljumora sjati, Mjesec mora gore sjati, Da zec vidi večerati, Ne smije se on skidati. Da jež vidi putovati,

Da miš vidi trčkarati, Da bi ptice mogle spati, I da tebi, moje dijete, Mjesec lagan san isplete Od srebrnih niti Pa da snivaš I ti.

20b. ХУМОРНЕ ВРЕДНОСТИ ТАРТАЉИНЕ ПОЕЗИЈЕ (1899-1985) Poreklom Zagrepčanin. U Tartaljinoj poeziji deca su izvedena na izlet, u prirodu, u zoovrt, na more, na ulicu. U njoj nema nepoznatih svetova, ni izmaštanih čuda, strahota i trauma. Sve je ovozemaljsko, ljudsko; sve je treperavo svetlo, iskričavo. Sve je osunčano, umireno, blago, prozračno i umilno. Akcenat je na igri, pošalicama, često beznačajnim stvarima. Jedna vrsta naivnog dečjeg humornog humanizma najfinije je ispoljena u pesmi „Mrak i kiša“ u kojoj devojčica brine da mrak ne pokisne i ozebe. Могло би се рећи да се Гвидо Тартаља често задржава у свету птица, животиња и деце, јер у њему налази могућност да изрази читаву скалу нежности и доброте. Тартаља је оставио следеће збирке песама: Срмена у граду птица (1927), Царство мале Срмене (1929), Чобанска фрула (1935), Весели другови (1934), Прве трешње (1954), Врабац у забавишту ( 1958), Дедин шешир и ветар (1960), Гусарска дружина(1964). Тартаљи су драге животиње и птице, пред које ставља децу-своје миљенике, да би показао супериорност детета над тим добрим бићима. Песникова пажња се задржава на оним јунацима животињског света са којима се дете свакодневно сусреће ( кока, маца, жућа ), који су детету драги, преко врапца којег може да види, до животиња које среће у ЗОО врту ( јеж, паун, зека ). Успео је да већ устаљене особине животиња у представи деце још више приближи људским цртама и карактеристичним особинама. То су: кока-брижна мајка, маца-умиљатост, жућа-верни пријатељ, меда-сладокусац и спавач. У приказу ових актера истиче се нежност и извире доброћудни смех писца који не вређа дечју наивност. Други круг интересовања Тартаље је само дете и његова делатност, што се види у послератним песмама у којима се личност детета повезује са друштвеном стварношћу. Песме у збирци песама Прве трешње испеване су у првом лицу, али и трећем. Мада су му песме упућене најмлађим читаоцима, доносе поред ведрине, разиграности и чист хумор. Хумор је најуочљивији у песмама Прве трешње, Постеља за зеку, На мору, Марамица. Молом тат марамицу Да обришем нос, Добио сам кијавицу Јер сам иш'о бос.

22

Песма И на ово и на оно - говори о мислима мале Зоре која мора да пије рицинус, а замишља ратлук, сладолед. Уз то иде и коментар Што их давно јела није. Збирка песама Весела зоологија има 80 песама које представљају шаљиве слике о животињском царству у коме кит гута цео разред, мајмун је свезнајући, а гавран се љути што његове песме не снимају за гра...грагра...грамофонске плоче. Хумор се види и у песмама Сом: Памти ову мудрост синеSom somcetu veli svom Само ко истински зине може бити прави сом. Хумористичан је и циклус песама Дедин шешир, деда запада у неприлике због шешира. Dedin šešir i vetar 2. Vetar duva. Vetar svira. Osta deda bey sesira Dedin sesir nov Polete na krov. Al’ na krovu sedi mace, Pa udari sapom jace.

Duva, grabi, nosi, grabi. Al’ se sesir uortaci S vetrom pa je triput jaci I pobegne u taj tren. I vec leti, vija, skita. Koga vidi, svak se pita Sta ce s njim na kraju bit’.

Vrati sesir dedi I osta da sedi.

Kazu:”Ovo vice nije Dedin sesir, ko ranije, Nego dedin-satelit.”

6. Pod severcem lisce drsce. Deda sesir steze cvrsce Da ne bude vetru plen.

39. Vetar duva silno, besno, I od besa ne zna sta bi. Sve mu usko. Sve mu tesno.

Danas deda nikud nece. Bas mu nije do izlaska. Papuce na noge mece I sa bakom lepo caska. Sto bi vetru bio sada Dedin sesir zgodna meta! Nije nego! I ne pada Na um dedi da se seta. Izvuk’o iz ormara Sesir, pa sad citav sat S njim na glavi, za prozorom Sedi – vetru u inat….

Поема Гусарска дружина носи у себи најбоље особине Тартаљиног стваралаштва за децу. Парадирао је гусарски живот и пустоловине, а гусаре приближио свакодневници. Он прибегава кратким реченицама, визуелним сценама, композиција песме му је праволинијска и једноставна. Најчешће користи поређење, епитет, увек хиперболу која му помаже да оствари хумор. 21. МЕСТО ДУШАНА РАДОВИЋА У РАЗВОЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ( Поетика Душана Радовића ) (1922-1984) Душан Радовић (1922-1984) - рођен у Нишу, умро у Београду. Матија Бећковић постхумно објављује Антологију српске поезије за децу. Уређивао Пионирске новине, Полетарац. Песник медија, схватио је њихову важност - На слово на слово , Вага за тачно време. Добро јутро Београде, Вукова азбука, Водич кроз ЗОО врт. Писао за дневне потребе. Писао је песме, приче, радио драме. Док Змај пише песму он даје и илустрацију, а Радовић сматра да се може речју стићи до мисаоног симбола који нема никакву димензију. Зато се обраћа деци и зато је тешко илустровати његове песме. Ако писац хоће да занимљиво прича, мора да буде кратак, да измишља немогуће ствари, да прича смешно.  Поштована децо (1954)  Смешне речи (1961)  Причам ти причу (1963)  Вукова азбука (1971)  Зоолошки врт ( 1979)  Доколице (1972)  Није - јесте (1979) Радовић је своју поетику најпрецизније испољио у песми Деца воле. Та поетика открива три најбитније компоненте дечјих интересовања за :  лепе ствари  чудне ствари  слатке ствари Основу тих интересовања чини игра. У тој игри прави обрте, прави изненађења, поиграва се смисловима, мислима и речима. Deca vole

23

Deca vole cudne stvari Kao sto su odzacari, Kao sto su kocnicari, Kao sto su, kao sto su….

Deca vole slatke stvari Kao sto su sutlijasi, Kao sto su grilijasi, Kao sto su, kao sto su….

Deca vole smesne reci Kao sto su papadaci, Kao sto su sumareni, Kao sto su, kao sto su….

Његова поезија има облик фине смешне бајке и басне, а уствари је стихована лирска прича која дете води у један нов свет. Радовићев Лав поседује нешто специфично: он је усађен у ново време и простор; живи у граду. Лав у себи има и "нешто страшно". Страшно није застрашујуће, не уноси страх у дечје осећање према животињама, већ Радовић хиперболом и метафором покреће дете на смех. Песма почиње стиховима Био једном један лав, води читаоца у простор бајке, у погрешном правцу, да би га Радовић изненадио наглим преокретом и ефектном поентом - лав је ц р т е ж. Strašan lav Bio jednom jedan lav…. Zubi ostri, pogled zao, Kakav lav? Strasno, strasno! On za milost nije znao! Strasan lav, Narogusen I ljut sav! Ne pitajte – sta je jeo. Strasno, strasno! Taj je jeo sta je hteo Strasno, strasno! Tramvaj ceo Dok ga Brana I oblaka jedan deo. Jednog dana, Isao je na tri noge, Nije gumom izbrisao. Gledao je na tri oka, Strasno, strasno! Slusao na tri uva…. Strasno, strasno! То "ново" у обради "старих тема и мотива" постоји и у песми Плави зец. Радовићев чудни, свезнајући, плави зец је типичан и оригиналан. Поседује занимљиве особине, али и чудне: он уме пити,шити и француски говорити, али он је попут Лава производ фантазије, ловчеве хвале и уобразиље. Ова песма је инспирисана духовитим причама, измишљотинама ловца. Радовић почиње од варке, али не да би обмануо децу, већ да се нашали, да у њима развије машту и смисао за уочавање лепоте необичног. Plavi zec Tri sam zamlje prelazio, Cudni zec, Hrabri lovce, I tri gore pregazio, Jedini na svetu! Da ocesljam kosu, I tri mora preplovio Da umijem lice, Dok ga nisam ulovio. Jag a htedoh vama dati Da isecem nokte, Plavog zeca, Da vas mije, Da ispravim stas, Cudnog zeca, Da vam sije, Da udesim glas. Jedinog na svetu! Da vam kroji, Nek vide deca Ovaj zec Da vam broji, Plavog zeca, Zna da svira, Da vam plete Cudnog zeca, Ovaj zec Da vam mete Jedinog na svetu! Zna da plete, Da vam kuva, Ovaj zec Da vas cuva, Pustih zeca iz torbaka Rucak kuva, Da vam peva, Al’ se zec ne oceslja, Ovaj zec Slike sara Al’ se zec ne umi, Kucu mete. I francuski razgovara Nit isece nokte, Ovaj zec Plavi zec, Nit ispravi stas, Plesti ume, Cudni zec, Nit dotera glas. Ovaj zec Jedini na svetu! Vec pobeze, oj nesreco, Zeti ume, Na kraj sveta, oj nevoljo! Ovaj zec Stavih zeca u torbak Plavi zec, Siti, piti Pa pozurih svojoj kuci. Cudni zec, I francuski govoriti Al’ kad bismo ispred kuce Jedini na svetu! Sve razume! Stade zecic da sapuce: Plavi zec Pusti me, lovce, Радовић често пева о мраку и у њему потенцира нешто што се дешава неочекивано, чудно, на невероватан начин. Зато пева о мачки која није сигурна да ли је прогутала миша, о мраку који је појео све осим Горданиног палца у устима, о стварима које у мраку почињу да се крећу. Благо се подсмева предрасудама и бапским причама. Радовић користи изненађење као начин да засмеје и разгали душу детета. Kad je bio mrak

24

Kad je bio mrak, Kad je bio mrak, Pojurila macka misa Cak, cak, cak. Pojurila macka misa Mrak U mraku progovore grane, I ozive senke, I pantalone uzjasu stolice, I penju se na police I prave terevenke.

Cak, cak,, cak, A da l’ ga je progutala, Il’ ga nije progutala, To ni ona nije znala Jer je bio mrak, Jer je bio mrak…. Kad on kaze: kvrc Ne cuje se frrr Ni mrrr Ni zvrc.

Predsednik im je prekidac za sijalicu.

Sve se umiri, I sve se utisa. Sem misa, I sem kad pada kisa.

Otvorio sam prozor Otvorio sam prozor, I mrak je usao u sobu I pojeo sve stvari….

Samo nije pojeo, Samo nije pojeo, Gordanin palace u ustima.

Док Змај говори треба руке прати, Радовић окреће пошалицу у неочекиваном правцу - дечак се толико купао да је истањио кожу, разболео се, па га је лекар саветовао да престане да се умива ( Да ли ми верујете?) Da li mi verujete Umivao se jedan decko Majka je stalno vikala Dosao jedan lekar strog Svakoga dana, bez prestanka, “dosta”! Pa kaze: Pa sum u usi rasle, porasle, Al’ on je hteo, on je hteo…. Tako mi prsluka mog, Pa mu je koza postala tanka. Umivao se svakog dana Voda je kriva, Da li mi verujete? Pa se odjednom razboleo. Zabranjujem mud a se umiva! Da li mi verujete? Da li mi verujete? Дечје немире и несташлуке Радовић слика у песми Кад седам великих дечака - приказује како изгледа дан малих дерана. Они газе по барама, тумарају по таванима, шетају кроз пекаре, посластичарнице, постајући пијани чизмари, бели млинари, седи каплари, бркати оџачари - Радовић не критикује децу, већ су му она чинећи те грешке, смешнија и симпатичнија. Kad sedam velikih dečaka Kad sedam velikih decaka Izadje sedam brkatih kaplara. Ugazi u sedam prolecnih bara Izadje sedam pijanih ciymara. Kad sedam brkatih kaplara Po sedam tavana protumara Kad sedam pijanih cizmara Izadje sedam crnih odzacara. Proseta kroz sedam pekara Izadje sedam belih mlinara. Kad sedam crnih odzacara Umije sedam strpljivih baka Kad sedam belih mlinara Gle! Zeva sedam sanjivih decaka! Udje kod sedam poslasticara У Тужној песми, Радовић сету и тужни тон, ублажава благом иронијом која је упућена на паразитску разнеженост и сентименталност. Чак и у ovim песмама које носе тон елегије и фантастике, хумор је неизбежан. Тужна песма почиње благохуморним тоном, али се кроз песму осећа спој тривијалног и озбиљног, што јесте израз Радовићевог хумористичког израза. Tužna pesma Zivela jedna gospodja Klara Cudna I stara, vrlo stara…. I nije imala ni mamu, ni tatu Nikoga, nikog svog na svetu. Gospodja Klara je sest macaka cuvala Na jastucima od zute svile. Masne im je krojila, mleko kuvala

Pa su site I srecne bile Belih macaka sest. A kad je umrla gospodja Klara, Cudna I stara, vrlo stara, Jastuke od zute svile niko nija prao, Na dorucak niko nije zvao, A loviti miseve niko nije znao!

25

I nikada se Tuzne su, tuzne I gladne bile Ah, nikada se vise nisu probudile Zaspale sun a jastucima od zute svile Belih macaka sest. Поигравајући се словима и њиховим звучним вредностима са призвуком шале, Радовић користи и алитерацијску(?) поновљивост слова. Када се исто слово понови у свакој узастопној речи (у неким речима два пута), настане звучна слика у којој један глас покрива целу песму. С Са Соса са сатом Само Соса са сатом .... Кад Радовић инсистира на поуци, она је обрнута-поука није наредба, већ контра наредба као у песми Да ли ми верујете. Радовић крши законе старог стиха и правилне риме. Римовање "мрве" са "Сремском Митровицом". Радовић не приступа детету као читаоцу, већ као равноправном партнеру за игру. При томе, он уважава све врсте игара - ни једна игра није забрањена, све су подједнако лепе. Брана се игра са лавом, новембар са врапцима и мачкама, миш са сиром и сир са мишем. Постоји само игра, а личности и ствари су њено лице и наличје. То што је свет у Радовићевој поезији сазнат као игра, то не значи да је она једноставна и наивна.

ЗНАЧАЈ РАДОВИЋА У РАЗВОЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ - нема у испитним питањима Најизразитија фигура модерног песништва. Иаоко није обиман, његов песнички књижевни рад, чине четири књиге: Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак, утицај те поезије на публику и општи поетски тренд је велик. Збирка Поштована децо (1954) је добила награду "Невен", а Смешне речи (1962) - Андерсенову плакету. Његова поетска ТВ емисија "На слово, на слово", је најбоља емисија ове врсте која се појавила код нас. Његове песме су неконвенцијалне, а поезија уопште одступа од "дидактизма", метричке укочености, патетике, наративности, шаблона, супротставила се традицији. Кад Радовић каже "деца воле чудне ствари" , схвата да одраслима оне изгледају банална, али за децу имају скривена и магијска значења. Магија се везује за неке елементе ствари: облик, боју, функцију, име. Радовић следи логику дечјег света у коме интезивно ствари - столица, виљушка и одећа праве "теревенке", а фикција "плавог зеца" лута просторима. Свестан тога, Радовић своју поезију пише за такав свет. Приметно је да се Радовић према традиционалној песничкој школи односи негативистички. Одрекавши се фабуле као непоетског елемента, Радовић своди песму на необавезујућу игру речима, звуцима, смислом, из чега произилази задовољство и лепота. Његове песме су по правилу кратке, обично сатављене од само неколико стихова. У Радовићевој поезији присутан је и истакнут феномен игре, јер игра је основно својство дечјег света и неодвојива је од духовног и физичког живота детета. Поред игре, основно својство Радовићеве поезије је и хумор. Песме су му тако организоване да су му завршни стихови неочекивани. Његова поезија је поезија "обичних ствари" које у његовој поезији постају свет пун унутрашњег и скривеног живота и смисла. Радовић је својом поезијом деловао изненађујуће, шокантно, чинећи њоме поетски заокрет од великог значаја. Отворио је пут модерној српској поезији. Колико год је његова поезија личила на самониклу, ипак то није била. Радовићева поезија се ослања на најпоетскији део традиције, на слободу израза, лексичку игру, "шалозбиљност" неких Змајевих песама, фантастику, хумор и интелектуалност Вучових песама. 22. ХУМОР И ИРОНИЈА У ПОЕЗИЈИ ДУШАНА РАДОВИЋА Радост, ведрина, оптимизам и смех су битна одлика Радовићевог песништва, помоћу њих се остварује контакт са читаоцем. Весеље избија из опијености животом - живот је леп и има смисла само за активна и слободна бића. Радовићева песма Здравица се претвара у химну животу. Расти, цветати, гледати, тршати,певати-одабрани су глаголи помоћу којих је представљена лепота живота. Zdravica Sve sto raste Htelo bi da cveta…. Svako krilo Htelo bi da raste…. Neka cveta, Nek leti visoko! Neka raste, I treba da cveta! Leteti, leteti, lepo je leteti! I treba da raste! Ziveti, ziveti, lepo je ziveti! Neka gleda Sve sto cveta Sve sto ima oko Sve sto leti htelo bi da leti….

26

Neka leti, I treba da leti! Sve sto peva Htelo bi da peva…. Neka peva, I treba da peva! Neka skace Sve sto ima nogu, Neka trce

Svi koji to mogu! Skakati, skakati, lepo je skakati! Ziveti, ziveti, lepo je ziveti! Sve sto trci Htelo bi da trci…. Neka trci, I treba da trci! Sve sto kljuca Htelo bi da kljuca….

Neka kljuca, I treba da kljuca! Neka peva Sve sto ima glas, Niko lepse Vedrije od nas. Pevati, pevati, lepo je pevati! Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

Из игре Радовић црпи енергију радости и живахности. Радовић је у неким својим песмама показао да дечје песма треба да буде духовита и кад је тужна. Најтужнија његова песма, елегија Тужна песма има на моменте ироничан и подсмешљив призвук. Tužna pesma Zivela jedna gospodja Klara A kad je umrla gospodja Klara, Cudna I stara, vrlo stara…. Cudna I stara, vrlo stara, I nije imala ni mamu, ni tatu Jastuke od zute svile niko nija prao, Nikoga, nikog svog na svetu. Na dorucak niko nije zvao, A loviti miseve niko nije znao! Gospodja Klara je sest macaka cuvala Na jastucima od zute svile. Tuzne su, tuzne I gladne bile Masne im je krojila, mleko kuvala Zaspale sun a jastucima od zute svile Pa su site I srecne bile I nikada se Belih macaka sest. Ah, nikada se vise nisu probudile Belih macaka sest. Комични елементи у Радовићевом стваралаштву увек су двосмислени, а такве пишчеве интервенције и најозбиљније ситуације усмеравају према фарси. Само један узвик у тужној песми даје сасвим супротан тон. ..... ах, никада се више нису пробудилебелих мачака шест. Од свих видова комичног, код Радовића преовладава хумор, али нису ретки ни иронија, сатира, карикатурна изобличавања. Радовић има симпатије за децу која чачкају нос, разуме принцезу Нађу која прихвата брак са разбојником Кађом уз објашњење да се на овом свету свашта догађа. На тај начин Радовићева критика бива блажа, посебно ако су у питању мала деца и њихово понашање: Док неко боде Ја само боцкам. Код Радовића хумор је често пратилац лирског. Хумор укида сладуњавост и сентименталност у које прелази нежност коју писци за децу осећају према детету. За одбрану од сентименталности, Радовић користи колоквијални тон, обичну, жаргонску реч, којима ствара хумор. Lepo je sve sto je malo Cim se nesto malo, malo rodi Na kamenu, grani ili void, Prvi dan mu uz ljuljasku tepa: Budi lepo kao sto je lepa…. ….Svaka buba od hiljadu buba, Svaka ptica od hiljadu ptica, Svaka riba od hiljadu riba!....

….Svaka zvezda od hiljadu zvezda, Svaka klica od hiljadu klica, Svaka pesma od bezbroj pesama!.... Čim se nesto oglasi u svetu, U pokretu, glasu ili cvetu Sluti, cuje kroz damare slepe: Vec sam lepo kao sto su lepe….

Čim se nesto uspravi nad travom Lupi glavom po prostranstvu plavom. ….Svaka buba od hiljadu buba, Dan ga bodri: rasti I ne strepi, Svaka klica od hiljadu klica, Bices lepo ka sto su lep…. Svaka ptica od hiljadu ptica!.... Хумор је посебно ведар, доброћудан када произилази из игре речи, сукоба значења и звука, смисла и бесмисла. Светан тога Радовић својим јунацима и местима даје необична имена: Константин Константиновић, Пржибабуровић, Пиплфокс. Опробано средство Радовићеве комике је истицање контраста, изненадни обрт тока песме. ( нпр. песма Крађа - почетак је уобичајен, а изненађујући је крај: крадљивци краду два лавора морске воде ).

27

Комику гради на судару механичког, неприродног са живим, слободним, индивидуалним. Смешна је бака из Сирига која брине све бриге Војводине. Радовић се смеје ономе што је конвенционално и извештачено, лако уочава опште место, фразу. .... имамо част приказати вам РОДУ на две ноге!n ( Рода ) Радовић често пародира конвенције у поезији и животу. Оно што критикује не негира директно већ га преувеличава, обрће и изокреће. Нпр. песма Како треба пародира риму и схватање да је она неопходан услов дечје песме: римује мрву са Сремском Митровицом! Kako treba Male stvari I imena mala traze Kao mis, kao zrno, kao mrva. Dok velika stvar velikim imenom raspolaze Kao soliter, kao meridijan, kao Sremska Mitrovica. Радовић уместо "Змајеве" риме, нуди случајну која наглашава супротности, ствара изненађење и хумористичан ефекат: Glad Kad noc ogladni Tvrde I zelene! Napije se kise, Najede se dana, Sitne kise, Plavog dana, Kad palace ogladni Sto lepo mirise! Belog jorgovana! On carapu spetlja! Spetlja, spetlja Sta cetvrtak jede? Kad ogladni more Dok ne pukne petlja! On pojede sredu, Navali na stene, Lepu sredu, Sure stene, Kad ozedni zemlja Bledu I rezedu! У песми Замислите , Радовић пародира наративност и патетику присутну у песми за децу. Користи епско понављање, намерно гради баналну фабулу, користи конвенционалне ликове, даје им обична имена, тј. срозава лажну узвишеност сличних прича до нивоа смешног. Zamislite Zamislite deci, jedno veliko more, Sve oficiri, princevi, admirali…. I u tom moru jednu veliku ladju, I svi cute, svi drhte, samo Kadja I na ladji okrugle prozore, Skoci-I more ga zali. I na jednom prozoru-princezu Nadju. Kadja izvali strasnu psovku Zamislite sad, deco, to isto more, Na racun vetra, na adresu zivota, na ime mora, I u tom moru istu veliku ladju, Izbeze smrti misolovku I na ladji iste okrugle prozore, I spase princezu iz valova. I na drugom prozoru-razbojnika Kadju. Zamislite sad: otac taj, Zamislite onda : bur aide, Kralj sigurno, a car verovatno, Vetrova fijuk I talasi, Podize Kadju u zagrljaj I jedan talas princezu skine I poljubi ga nansalantno. I poce mladi zivot da gasi. - Ovo je kcer moja, a zena vasa – princeza mila Zamislite, deco, sto talasa, Nadja! Vecih sto puta od svake princeze, - A ja sam, s dopustenjem, izvinite na smetnji, Moze I ajkula svakoga casa razbojnik Kadja! Na modrom talasu da doveze. Umiri se more, zataji vetar, stade ladja…. Strahom I bolom obuzet, Pojavi se otac princezin I rece: Onaj bice mi zet, Ko spase mladi zivot njezin!

Puni straha, puni stida, prepuni jeze Svi gledahu u pravcu princeze. - Hrabri Kadja, - rece bleda princeza – ja sam vaša Nadja… Izvinite, tata, na ovom svetu svasta se dogadja!

Zamislite, deco, puna ladja, Радовић се иронијски односи према целокупном песничком наслеђу. Песма Фоке је уствари пародија на Змајеву Дижите школе. Дижимо планине, хладне и високе,

28

Дижите школе, деца вас моле. Радовићеву иронију не препознајемо само у поентама и "наравоученијама", већ и у ситуацијама, фабули, композицији. Тако је песма Да ли ми верујете паралелна песми Купање. Радовићева иронија је честа у питањима:  Колика је цена ваздуха у новим динарима?  Да ли се хлад дрвећа плаћа на сат или на метар? ( песма Ценовник ) Радовић у дечју поезију уводи козе, глисте, кромпир, кукуруз, али и кишобране, сарме, бонове за куповину. Сталним суочавањем приземног и узвишеног, нескладом малог и великог, ружног и лепог, Радовић руши слику склада и идиле коју је створила традиционална поезија. Једноставно, укидајући све оно што није поезија, омогућава појављивање праве поезије. Зелена мода - пародира модне трендове; Zelena moda U nevaspitano vreme, u proloce Dogodilo se plavo, al’ slute baste: Kada zazvoni sunce u vrbi, Posle plavog-zeleno ce se dogoditi. Svi misle: hocem, odolece! A svi se cesu gde ih svrbi. Zeleno je u modi!.... Ko se sad rodi Zelene bice mu pelene meke, Kako kapisle pupoljci praste! U zelenoj okupace se void Bube radosne sto ce se roditi. Tamo gde zelena prica peva sa smreke. Соса са сатом - пародира менталитет људи који купују у Трсту и сликају се са сатом. Sosa sa tatom Samo sosa sa satom Soso soso Sosina sestra Nosi sat sa sobom Setila se sose u trstu Spavaj sa satom Sakrila sat u sezani Slikaj se sa satom Sad se sosa ponosi satom Sad si soso sto odsto sigurna Sat sekundira kao sosino srce 23. ЈЕДИНСТВО УМЕТНИЧКОГ И ВАСПИТНОГ ДЕЛОВАЊА У РАДОВИЋЕВОЈ ПОЕЗИЈИ Радовић, пишући књиге за децу, није желео да оне постану "боља" и "послушнија", већ је учио децу да се чуде, радују, мисле и изражавају. У његовим песмама нема директног савета, он не моралише, већ негира негативност и на тај начин децу нагони да мисле, размишљају и самозакључују. Ако упоредимо Змајеву песму Купање и Радовићеву Да ли ми верујете, уочи ћемо суштинску разлику. Змај даје лекарски савет, говори о битности одржавања хигијене. Змај: Радовић: Морамо се купати, .... Прљавштину стрести, вода је крива! -Нечистоћа привлачи забрањујем му да се умива. рђу и болести. Да ли ми верујете? Радовићеву песму није инспирисала дечја небрига за хигијеном, већ бројне сличне песме у поезији за децу. Радовић окреће ствари наглавачке и у своју песму уводи дечака који се непрестано и неконтролисано умива и мајку која виче доста, као и лекара који тврди да се dete разболеlo од чистоће, па му зато ставља вето на умивање. Песма постиже васпитни ефекат игром путем које се те активно учествује враћајући у нормалан положај оно што је песник у шали изокренуо. Радовић не даје наравоученије већ проналази ироничне путеве да спроведе ствари које се обавезно морају радити. У делима Душана Радовића за децу одсуствује морално вредновање - он не одобрава нити осуђује поступке својих јунака, па код читалаца се ствара утисак да сам вреднује њихово понашање. Тако се у песми Важна питања инсистира на спонтаности, природности, искрености и слободи. Važna pitanja Da li pionir sme da se plasi? Da li pionir sme da se tuce/ Sme, ako ima od cega. Ne sme, ako ne mora. Da li pionir sme da place? Sme, ako ume da prestane.

Da li pionir mora biti dobar djak? Ne mora, ako je glup.

Da li pionir mora da bude hrabar? Ne mora, ako nije.

Da li pionir mora sve da zna? Mora, ali ne moze.

29

Радовић у својим делима говори о основним истинама о животу и човеку које су изражене језиком наивне свести. Таква истина је компромис као нужност опстанка, укида пораз, велико и недостижно замењује се мањим и достижним. Овакав став се види у песми Замислите-све је у песми изненађујуће, а највише чињеница да један разбојник Кађа скаче у воду и спашава принцезу. Када су сви очекивали да принцеза одбије Кађу и погази "царску" реч свога оца, она се удаје за њега. Извините тата на овом свету свашта се догађа. Радовић верује деци, он их не контролише, он не говори детету какво би требало да буде, него му допушта да само изведе закључке. Код њега нема казне, ни награде, али зато има изазова. Радовић је "дидактичар" који сумња у свемоћ васпитања: Ко воли своје дете не може чиста срца да га и васпитава! Радовићево књижевно дело оплемењује дете, богати, подстиче креативност, ослобађа, растерећује од притиска, одговара му на егзистенцијална питања, помаже у разрешењу конфликата, смањује напетост, отуђеност. 24. ПЕСМЕ И ПЕСМЕ ЗА ВЕОМА ПАМЕТНУ ДЕЦУ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА (1937 kod ljiga) Поезија Данојлића се одувек разликовала од поезије многих српских песника. Објавио је само две збирке за децу Како спавају трамваји (1959) и Фуруница јогуница (1969). Зато се ствара утисак да се Данојлић поезијом за децу бавио случајно. Мотивско поље поезије Данојлића у збирци Како спавају трамваји није пространо. Пева углавном о темама које су обичне, свакодневне, али су инвентивно обрађене. Данојлић је песник града. Он хуманизира градски амбијент. У његовим стиховима има природе која је урбанизована (о трамвајима, возовима, депоима). Он пева о: - слути како "спавају" трамваји који су велики као слонови, добри као краве.... Kako spavaju tramvaji Ноћ кад одмакне, Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји, И ваком на срцу кад одлакне Шта раде тада трамваји? У ноћи топлог градског месеца видео сам их као су спавали, На неки велики интернат подсећао је депо; Нису се много распознавали, У дворишту су шумеле гране као небо, бескрајно, лепо. Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике Како спавају трамваји у свом стособном стану? Имају ли можда неке рушне навије? Лежу ли на леву или десну страну? На леву страну починак није здрав На десну не могу да се окрену, јер је у спаваони тесно. На леђа-жуља трола. Трамвај спава прав, На точковима, дакле, ни лево, ни десно. Трепери светлост-црвена магла ноћи, Тек ако понегде одјекну на ципелама ђонови. Трамваји спавају у вандредној самоћи Спокојни, као краве, и добри, као словони.

Седмица, још топла од путника са жељезничке станице, Двојка, обневидела од непрестаног кружења, Четворка, љубав између града и Чукарице, Како је пријатна ноћ кратког трамвајског дружења! Десетка, поносита, -фудбалер кад наступа, Деветка, светлост Вождовца кад тамо нестане струје; Тројка, што се сваког јутра негде у Кошутњаку окупа, Кроз њихове отворене уши сад благи ветрићи хује. Соавају, на ногама. Само им чистачица чисти Уши, пере им зубе, да бели никад не труну. Сутра, сви морају бити примерено уредни и чисти Пре него што у град ко велика војска груну. Трепере сијалице ко тихи поздрави у ноћи. Стабла су изнутра топла, и све су хладне браве. Трамваји спавају у неутешној самоћи Велики, као слонови, и добри, као краве. Ноћ кад дубоко одмакне, Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји И сваком на срцу терет дана одлакне, Ето шта раде трамваји.

Он ствара неку врсту симбиозе фантастичног и наивног, озбиљног и комичног, тужног и хуморног. Међутим, Данојлић шири поље поезије - воли да митизира обичне појмове и ствари у животу. Интересује га судбина поглавица и лубеница, људи. На тај начин трага за кореном живота и света.

30

Код Данојлића су Два сапуна претворена у људска бића, у децу. Они се са одушевљењем купају, голицају, па чак им и сапуница упада у очи. С обзиром да задржавају своја основна својства, на крају се топе и нестају у води.

Dva sapuna У Прњавору Прошлог јуна Купала се Два сапуна. Скинули су кошуљице од лискуна И с полице упали у пун лавор. Могао је видети цео Прњавор Како су се купала та два сапуна. Баш тада су главу почели да лупају: Где им паде на памет да се купају? Два мирисава сапуна бућнула у воду, Цео летњи дан се брчкала и прала, А Прњаворци никако да оду Док не сачекају крај церемонијала.

Два сапуна голишава, две јогунице, Један другог по леђима голицали А очи су затворили-због сапунице. Лавор пун је мехурова, сапуни се не виде Још се чује како цикћу, како се церекају. Прошло подне, дан прошао, вече иде А Прњаворци чекају ли, чекају.... У зло доба разгрнули сапуницу, постиђено Нагрнули са свих страна, и авлија беше пуна, И видели чудо једно невиђено У лавору није било ни једног сапуна. Уплашени, стајали су сатима пред вратима И пиљили у пену безгласно, безгласно.... Сви су они били вични многим занатима Ал то им је и до данас остало нејасно

Као бебе су се тицали и клицали Као песник за одрасле и децу, Данојлић уме да продухови и хуманизује своје теме. Његов циклус о Пепи Крсту приказује наклоност према социјално незаштићеном животу - опевао је дечака,тј. развојни пут детињег осећања одбачености и патње. Пепа је дечак који живи у каменој кућици, и преплашен је као цар коме је одузет престо. ( Овај дечак зове се Пепо Крста- Пепа све мучи: детињство, сиротиња, болест. Њега малтретира отац Хохохонда, пијан и бахат све док се Пепа не разболи Разболео се Пепо Крста ). Пепо доживљава нежност јер му отац доноси шољу млека, мандарине и помилује га. За дечака то је нешто најдрагоценије у животу. Трећа слика Крста Пепо после болести представља излаз из мученог живота-он одолева невољама, а у породици се успоставља равнотежа. У овом циклусу Данојлић је моралиста и свој морал показује кроз однос ликова. Мати у првој слици гунђа, у другој није присутна, а у тећој певуши. Оправдање за понашање Пеповог оца налази у "суровом животу". Данојлић пева и о прошлости. Тако у песми Шта су између осталог радили стари словени опева прошлост и претке, Карпате, живот у прапостојбини. Али, су наша браћа живела и од "ситних крађа". Šta su izmedju ostalog radili stari slovani Dragi prijatelji, hteo bih da vam kažem nešto sasvim novo Iz života naših predaka, plemenitih potkarpatskim gradjana. Stari sloveni bavili su se lovom, ribolovom, Pčelarstvom i sitnim kradjama. Uh, uh.... Šta to čuh! Pa zar su i to znali.... A šta su krali?

I još, za pecanja, jedan drugom Iz drvenih zdela kraduckali su crve.

E, to je već tajna Koju čuva mesec kad posle ponoći cja Ali njigove su kradje bile javna tajna. O tome se i do danas ponešto zna.

Svakakve ljude ova zemlja radja, Bilo je; bogme, i težih kradja; Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u gustom šipragu pored Dnjepra, Jedne mračne noći, potpomognut od tame, Ukrao je Radgunu najdebljega vepra.

Na primer, jedan od drugog krali su ribice bele Koje su peprestano pecali, na udicu, otprve; (Jedan je starac ukrao od suseda dve pčele). S trpeza, posle ručka, potkradali su mrve. Na sve strane dizali lukove i strele,

Šta to čuh? Ozbiljni starci, imaju i bradu, Uh, uh....

31

A ponekad kradu!

O ovome sam čitao u požutelim knjigama, A najviše mi je šapnuo jedan prolećni vetar Koji je i u četvrtom veku nove ere Živeo iza planine Karpata.

Ako mi ko od vas ne poklanja vere, Misleći da se bavim intrigama, Nek bude! Od takvog ne treba mi plata! Док потенцира овај морални минус, Данојлић провлачи кроз свест младих људи, али хоће и да изазове духовити ефекат песме и то ређањем онога што је био предмет крађа-пчеле, удице, црви. Међутим, свој став о родољубљу, Данојлић исказује и на други начин. У песми Палом граничару је показао да може да се мери са најбољим нашим песницима родољубиве поезије за децу ( Ћопић, Д. Максимовић ). У овој песми Данојлић велича граничара који даје живот за домовину и народ - он уздиже тај понос и жртву. Елегично опева смрт војника ( његова младост је исто што и пролеће, а његов прилог слободи најлепши дар ). Испод Букуље твоје и даље излази сунце, Памтиш ли, драги друже, растанак у октобру... Ова песма је подударна са песмом Откуда име највећој београдској палати. Мотив ове песме везан је за Албанију и песник њоме асоцира дечју пажњу на године рата и мукотрпност страдања српске војске. Његов занос према прошлости лирски је интониран - он се слива у сећања, поштовања и стална признања. Šta mislim kad pogledam palatu Albaniju Pre pedeset godina, posle jednog atentata U kome je čuveni prestolonaslednik izgubio glavu, Po vejavici, po snegu i magli U Srbiju je stigla pismena objava rata Išli su, danju, noću, preko gora, I tuđa vojska pohrlila je na Savu. I padali, kraj staza, iznemogli. Malo ih se živih probilo do mora. I digli su se Srbi, stari i mladi, kao trave, Nije bilo čoveka koji nije pošao u vojnike, A oni koji dodjoše do vode što se plavi Uz pesmu su krenuli, da zaustave Ličili su na izgoreli grad koji se još ponegde puši. Te napasnike. Toliko su bili gladni i mršavi Da su im šajkače padale na uši. Ali neprijatelj je bio jači, bile su mu jače Snage, koje je spremao odranije. I zato, kad god pogledam veliku gradsku palatu, Srpski seljaci (oni su tada nosili šajkače) U meni se probudi sećanje najtamnije: Morali su da se povlače Pomislim na vojnike koji su umirali u ratu, Pešice, preko Albanije. Tamo, u gudurama Albanije. Песма Ограда крај Београда је међа између два света-града и села, антиприроде и природе. Ограда је жалосни симбол света који не припада ни цивилизацији, ни дивљини. Ograda na kraj Beograda Na samom kraju Beograda Stojimo pokraj sivoga plota, Uzdiže se stara ograda. Na granici izmedju dva života. Zasuta asfaltom – očvrsla lavom – S s druge strane obrasla travom.

Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad.

Za ogrado, u zreloj tuzi, Šumore žuti kukuruzi.

Sa ove: tramvaj i dva kioska. Sa one: tišina, crna, seoska.

Ti kukuruzi u predgradju S vetrom se, u ponoć, nasamo nadju,

Levo: blistaju Terazije, Desno: mrak sve do Male Azije.

Jevi se, u septembru, njiva cela Hukom dalekih, pustih sela.

Ovde: noć, topla i kratka. Tamo: godine bez povratka.

Taj ćuv nas podseti, neveselo, Na detinjstvo, na rodno selo.

Oj, Beograde, Beograde, Tužno je stati kraj te ograde.

Hukne: njeva se naroguši, I blesnu stare zvezde u duši.

I čuti to što u večnoj tuzi Šuškaju zreli kukuruzi.

32

Књигама Како спавају трамваји, Фуруница јагуница. Родна година, Данојлић је приказао три вида слике урбану, ону између два живота и сеоску. У њима се преплићу сан и јава, радост и сета, смешно и трагично, једноставно и чудесно. Збирка Песме за врло паметну децу је јединствено занимљива књига стихова Милована Данојлића. Њом је унео обиље тема и мотива, обогатио је свој поетски свет. То су садржаји узети из завичајног краја, песме успомена и сећања на детињство, стихови који описују историјску прошлост Срба; песме о појмовима из живота деце и одраслих дате у виду скица, одломака, слика. Милован Данојлић се сећа родне Шумадије ( Како се црта пашњак, Балада о пчели-лењивици ), он је песник историје ( Ода Хаџи Тодору, Карађорђе по други пут међу Србима, Житије веселог Димитрија ), опева природу, биљке, животиње, село, град ( У лето и у зиму, Орао и змија, Улица Баба Вишњина ) Ова збирка песама не одваја младе на "паметне" и на оне који то нису, већ Данојлић мисли да су сва деца паметна. Данојлић гаји претежно епску форму песме, тј. ону у којој фабула има пун свој значај. За разлику од својих савременика, ствара специфичан облик песме која уједињава вредности традиционалног и модерног. Стих му је често прилагођен приповедном тону ( хексометар, слободан стих ). Нарација је саображена и "игри" свих осталих елемената, и обично је подлога асоцијативне слободе, хумористичког ефекта и извориште лирског тона. Данојлић вредносно уздиже детињство јер је оно потенцијалан извор среће и лепоте за цео људски век. Ulica baba-Višnjina Prošao sam Peru I ande, poznajem Čad I Ilinoj, To je, u pomenutoj ulici baba-Višnja, Ali nigde nije ko u Ulici baba-Višnjinoj! Juče, danas, a jamačno I sutra; Kroz prozor posteljinu svakog jutra istresa, U sunce gledajući I tiho pevajući;

Sila nevidljiva, snaga višnja svevišnja, Talom odsutna, al duhom uvek prisutna.

Što je u avionu stjuardesa, Što je domaćica u dobroj seljačkoj kući,

(A pošto mi se majka zove Višnja, ja utoliko više Poštujem njene imenjakinje, I, uopšte, sve višnje!)

Karadjordje po drugi put medju Srbima Šta bi rekao Karadjordje Da odjednom medju nas dodje?

Nni onda, naime, nisu dva loša Savladala hrabrog Miloša,

Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Uopšte, kao potomke, prepoznao?

Već Miloš I kum, mili rodja, Smakoše, na spavanju Karadjordja!

Njegovo potomstvo danas pije Coca-Colu ispred Stambol-kapije,

Prošlost je lepa samo onda Kad se u nju spušta sonda.

A praunuk – muka ti da ga vidiš! Pita ga: “Who are you? Do you speak English?”

U toj prošlosti većina naroda Nije imala ni zahoda.

Cvili kočnica, sikće kvačilo, U dva veka sve se izopačilo.

A I sam Vožd je – o yes, o yes! Na glavi nosio turski fes,

A naopako je počelo još Dok se znalo ko je dobar, ko loš;

Pa se ne treba čuditi što mu praunuk U tudjinu ode na kuluk!

33

25. МОТИВИ СЛОБОДЕ И ОДРАСТАЊА У ПОЕЗИЈИ МИРОСЛАВА АНТИЋА (1932 Kikinda-1986 Novi Sad; živeo u Novom Sadu)

34

Оригинална појава у нашој поезији. Био је песник, сликар, сценариста, новинар, режирао поставке представа. У српској поезији је први који је отворено писао о "табу темама", о љубавним проблемима, првим љубавима. Јавио се у нашој поезији збирком Насмејани свет (1955), Последња бајка ( 1964), да би 1965 привукао пажњу збирком Плави чуперак (1965). Први је говорио о љубавним немирима, слатким слутњама. Његова поезија је поезија оног узраста који је изашао из детињства, а који нејасно слути и искушава један нови свет. Антићева збирка Плави чуперак је најштампанија и најобјављиванија на овим просторима. За 25 година, од првог издања изашла је 57 пута, што значи да ју је публика добро примила јер су песме системски писане, тј. посвећене су преласку из детињства у младости. Основна карактеристика ове збирке је та што је она "хтела да одрасте". Антић је неколико пута мењао збирку и пратећи сва издања, види се смер његове поетике-промене се односе на уозбиљавање. Оно што освежава сваку песму Плавог чуперка јесте нијанса нежности, тон слутње, дрхтај тајнеПа учиш, па све ко јешта учиш, измешаш ротке и ромбоиде... У песми Мирослава Антића детињство расте и нестаје. Више не важе правила игре са луткама и славним војницима, већ почиње сан, љубавна агонија. Антић је песник тајанствених страна дечјег немира, што се јасно види и у Најљубавнијој песми. Неко у својој соби више неће да буде дете. .... Неко у својој соби само ћути.

Ако је Плави чуперак збирка пуна исповести и немира због прве љубави, онда је Шашава књига нека врста наставка те заљуљане емоције, али пренете на план родитељске споне са децом и немира које деца због родитељских неспоразума доживљавају у браку. У овим песмама, Антић се сећа прошлих љубави, казује болну истину да се у животу људи погрешно сретну. Антић је песник стања када љубав доживљава стравичне катаклизме. И мама тати одједном туђаИ тата мами-јадан и сив.... ( Татина песма ) У овој песми осећања падају на доле, руше се, истина је црна, а несклад некадашње љубави је јадан и сив.Осећање љубави за родитељске сене и неуништив ауторитет, Антић повезује са осећањем одговорности, животних жртвовања и дечје наивне неразумљивости да на то мисле и одуже се пажњом као видом захвалности. Код Антића породичне идиле нема-деце са гнушају родитеља, а родитељи су разочарани децом. И ја ти данас дајем реч родитељску и мушку. ... Морам ти разбити њушку. ( Другарска песма ) Антић је песник пун страсти за животом и љубављу али и неким егзистенцијалним питањима материјалног и душевног бивствовања. За њега је живот позорница смеха и суза. Театар смеха и суза .... Где има и свађа

35

.... и крај се не зна унапред... ( Бескрајна песма ) Успех Плавог чуперка настао је због познавања адолесцената. Антић остварује лирски дијалог са читаоцем некад говори у првом лицу ( Странице дневника ), а најчешће се обраћа читаоцу као другу у другом лицу ( Рођени ... ) Антић иде у иронијску дистанцу - на тачки где би се можда његова поезија претворила у кич и да не би дошло до поплаве емоција, све утишава хумором. Благо пародира и изазива хумор - Лева тајна . Хумор се види и у песми Како се расте у којој се сукобљава духовно и телесно и спушта тон ( кроз крагну, рукаве ). Из тог споја "ласте" и "крагне" долази до хумора. При сваком враћању поезији Мирослва Антића, чини нам се да се, враћамо себи и свима који су били деца и волели. Антић је песник младости, њених заноса, лепота, пркоса и љубави. Антић је песник који је испевао оду раној младости са елементима радости и туге. Из детињства је изнео вредности које најсуптилније одсликавају збивања у срцу и глави младог бића.

26. МОТИВСКО - ФОРМАЛНЕ ОДЛИКЕ ПОЕЗИЈЕ ДРАГАНА ЛУКИЋА Иако је написао више дечјих романа и приповедака, Драган Лукић ће остати упамћен у нашој књижевности као песник. Писао је само за децу. 1956. године издаје збирку Како се коме чини, 1961. године Овде станују песме, 1963. Вагон прве класе, 1962. Мој тролебус. У Лукићевој поезији доминирају, тзв. урбани мотиви. Предмет Лукићеве песме постаје све оно што чини спољашње обележје живота градске средине: улице, солитери, саобраћај, бензинске станице, балкони, реке, људи на улицама. Али, основна одлика његове поезије је да ни из чега направи нешто. Он поетизује свакодневни урбани пејзаж, песме су му као досетке, а ствара их по принципу шта на шта личи. Лукић настоји да на оригиналан начин прикаже визуелни утисак градске панораме. Тако је песма Солитери организована по принципима "визуелне поезије" - балкони лебде као мале цветне оазе, птице слећу на ТВ антене, које су преузеле улогу дрвећа. Али, испод таквог приказа, Лукић открива унутрашњи део града-живот деце, одраслих. Тако у познатој песми Фифи, Лукић приказује старицу са накинђуреним псетом на свиленој узици, што симболизује цео један свет који нестаје. Али, као и код Радовића( Тужна песма ), тај свет је дат без патетике, благохуморно.

Лукић пева и о школи и ђацима, о цвећу и животињама, о данима, месецима, годинама, путује рекама, морима. Поред овакве ширине и богатства тема и мотива, Лукић у својој поезији изражава и однос према менталним способностима детета - у многим песмама открива однос деце према свету, људима, добру и злу, реду и закону. Он је на страни детета, док су родитељи судије којима дете полаже рачуне, али се код Лукића иста та деца знају супротстављати родитељима, буне у његовој поезији. У песми Шта је отац, девојчица се пита да ли је отац тата или судија за прекршаје, јер њен тата је "досадно радознао". Он је често саветује и кори и увек упозорава: знам ли пошто је шнала

36

И зашто нисам мислила И како нисам пазила.

Међутим, деца ни у школи не пролазе боље: У песми Учитељу дечак тугује јер му је учитељ због незнања узео кликере: Učitelju O, učitelju, I tri siva olovca, Vrati mi klikere. Iz džepa tvoga osnovca, Od tri majstora livena, Tri kamenca U vodi srebrnoj mivena. Od kamena Iz plamena Kad tri kamenca skakuću, Lavine, Kad tri staklenca šapuću, S ramena mermer-planine, Kad tri olovca zazvone, Trideset dana glančana Sve na svetu potone. Od tri majstora Bračana; I tri staklenca O, učitelju, Obla, Vrati mi klikere. Ko tri kolenca U svakome Na prstu, Po jedan dečak živi Ko tri biserna zrna, I nisu oni krivi Ko oči srna; Što danas ne znam. Још једна песма Тугованка, представља исповест дечака кроз примере. То је дечак детенце-буренце који читав свој свет гради на посластицама. Упркос оваквим песмама, постоје у Лукићевој поезији и у великој су већини песме ведрог и разиграног духа. .... Па ће порасти весели људи Па зато смеха и смеха деци. ( Смех )

37

Могло би се уопштено рећи: Лукић пева о детињству које захтева више пажње и поштовања. Свестан да треба превазићи каноне, круту дисциплину и Васпитање засновано на страхопоштовању, Лукић показује интимни дечји свет. Има слуха за суптилна реаговања дечје психе и често, узалудни напор деце да се изборе за достојанство. Управо зато наглашава мотив односа родитељ-дете ( Татице ) и управо зато што разуме психологију детета, стаје увек на његову страну. 27. ИГРА И ИРОНИЈА У ПОЕЗИЈИ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА (1939- ЉУБИШ) Аутор више поетских и прозних књига, радио и ТВ емисија за децу. Ршумовић је искористио све предности масoвних медија за личну промоцију и потврду. Он је по садржини и форми певања један од најсавременијих српских песника за децу ( од 7 до 77 година ). Та савременост и модерност није само у поштовању основних теза "теорије игре", него у синтези традиције и савремености. Ршумовић наставља линију обрнуте поруке Радовића - тзв. певање на супротно. Његове песме садрже елемент изненађења, зачудности(?), контраст и иронију, духовите обрте. 1970. године издаје збирку Уторак вече ма шта ми рече. Поезија Љубивоја Ршумовића није у суштини ни сеоска ни градска. Његови стихови се могу доживети као практично мишљење шта је живот и како се у њему треба понашати. Нека врста програмске песме је песма Изaпрвог угла

у којој песник казује шта је човек и шта га у животу чека. Ипак Ршумовић је песник ведрине и оптимизма:

38

Неке песме Ршумовића су у духу вратоломије игре и набрајања - Уторак вече ма шта ми рече. Ова песма обилује контрастима - све је немогуће. Језичким играма, јавља се алитерација: Мече уштипке пече. Ма шта ми рече каже онај који не верује, јер не прихвата све здраво за готово. Са једне стране је неверовање, а са друге рад маште који читаоци прихватају ( ма шта = машта ). У неким песмама Ршумовић се шегачи на рачун тема које су дечје и свакодневне: Левој ципели Рекла десна да је тесна. Десној ципели одговори лева: Да не зева. Iako lak I zabavan, pesnik epskog menaliteta, Ršumović je blago ironičan i ciničan.

Ршумовићева лирска реч наслања се у појединим песмама на фолклорну лирику, композицију, ритам и риму народног мелоса. Таква је песма Одакле су делије која је сва у питањима и одговорима, стихови доносе хумор али и виртуозну игру речи.

Ршумовић је заговорник игре као превасходне забављачке акције детињства. Али, у игри и забави које песник пружа читаоцу, он га обавезује на игру као равноправног партнера. У таквим песмама, Ршумовић се служи не само погодним мотивом, већ и језиком, поруком, смешним сценама и њему својственим хумором. Хумор у Ршумовићевим песмама је или изворни или градски. Он прави шалу када му је "глава у торби" где пародира административан стил "то са тим у вези". Уз елемент хумора, Ршумовић у својим песмама користи и

39

иронију. У неким песмама иронија служи за лаку сету, на данима и људима који су нестали - Ово је песма о краљу; прва строфа- песма почиње као бајка, али одступа од норме - краљ воли праљу; дрга строфа- Затим, јавља се дистанца која је узрок за иронију: ...било је код тог краља много модних детаља... али, следећи стих нас враћа на бајку - ...те златна...; трећа строфа- У песми постоји део који нас враћа у модерну поезију - јавља се обрт: праља одбија краља. Праља није принцеза - јавља се иронија - поређење иде у корист праљи. Четврта строфа- је пародија на бајке и срећан крај. Јавља се лексика бајке и савременог говора, као и иронија "баци круну ... ", "... није чинио често" ( краљ само једном може бацити круну ).

У неким песмама Ршумовић даје упутства која су хуморично-иронична. Упутства су саткана од игре духа и језика који одзвања смешно и продуховљено: Код Љубивоја Ршумовића поврће кука за децом Јавила се шаргарепа.

Ршумовић је песник лаке сете, али јаке хуморности и животног витализма. На колоквијалним темама гради песму: на сасвим необичним поводима прави стих, у неочекиваним околностима настаје парадокс, све постаје "наопачке". Међутим, Ршумовић је скренуо на себе пажњу и изванредним осећањем за језик и његове непресушне снаге. Језик у његовим песмама ( стиховима ) игра и пева, прави скоковите преметачине. Од обичних, непоетских речи и ритмова језика, ствара изврсне склопове појмова и значења у песмама. Уноси у песме јаку риму, звучну мелодију, виц, а све са циљем да језиком пробуди хумор код читаоца: керове - зверове, чичак - различак, клекиње - мекиње, роза - поза.

40

Своју језичку поетику у песми дограђује и обиљем стилских фигура - буквализује тропе: нудим јој лимун. 28. ПЕСНИЧКЕ ПОЕМЕ ДОБРИЦЕ ЕРИЋА ( Вашар у Тополи или Торта са пет спратова ) U ispitnim pitanjima je ZAVIČAJ I MOTIVI U POEZIJI DOBRICE ERIĆA Добрица Ерић је најаутентичнији песник српске наиве у поезији. Потекао је из Груже, Ерић је понео све лепоте и дарове завичаја - завичај је постао сан и лепота духа и очију, а детињство метафора за све оно што је лепо и питомо, разиграно и спокојно. Ерић је човек из народа, јасан и једноставан. Он је песник који никада није тежио нечем што је његов неприродни део бића. Увек је остајао свој - певао је ведро, мислио поштено и причао разговетно. Писац је бројне школске лектире, аутор бројних антологија, зборника. За њега не постоје две књижевности-и дечја и књижевност за одрасле. Књижевност је књижевност и уметност. Ерић се у српској литератури јавио шездесетих година.  Вашар у Тополи  Славуј и сунце  Од ратара до златара  Торта са пет спратова  .....  Еколошки буквар  Тако жубори река У свом првом делу, некој врсти хумористичке поеме Вашар у Тополи, Ерић је исказао програм све укупног песништва за децу и младе. Настављајући традицију српских песника да опевају "народна весеља до миле воље" он ју у овој динамичкој вртешци људи, догађаја, шала, забава створио рингишпил смеха и догодовштина. Све је то смештено у паланачки простор, са особеностима етноса шумадијског света, његове психоструктуре, склоности шали, досеткама, надмудривањима. У самом уводу поеме много је буке - приказана је слика народне светковине - Тополски вашар се ни у чему не разликује од вашара у другим местима. Народ се "слио" у Тополу-атмосфера вашара је приказана у спектаклу лудог ритма, музике, народног весеља, говора - јер овај живот није дуг па га треба искористити ( целе године се радило, рмбачило, па је дошло време да се душа сељака одмори ). У атмосфери вашара пуно је досетки, вашарских згода, пошалица, доскочица, хумор је непрекидно на делу ( баба сељанка се вози на рингишпилу, док је деда нестрпљиво чека да "сјаше са ђавола". Бака се смешка: Цео ми живот "Ма нека, нека. прође код коза. Кад ми је овако Нек ми се једном лепо, нек чека. душа навоза". Ту су и мечка Божана, циганчићи коме је ово прилика да се "добро наједу", деда Нића из Кнића, чика Брана "скитница". Међутим, на вашару се увек појави неки рмпалија, снагатор, шаљивџија који на себе скрене пажњу. Такав је људескара Ика, "који на ражњу окреће целог бика" - нека врста легендарног народног јунака који уместо топуза, на раме заметне бутку печеног бика. На тај начин Ерић слави паганску варијанту жртвених приноса, али не боговима већ људима који су током целе године рмбачили, знојили. Ту се још и види веровање у ону народну "снага на уста улази". У Ерићевој поеми је карактеристичан језик пун деминутива, хипокористика и њиховом употребом остварује се присност са пределима, људима, животињама, плодовима, обичајима и емоцијама. Поема је испевана у ведром, разиграном и насмејаном духу који описује народ са истим, таквим осећањем - народ који удовољава својој души и не мисли на тешке послове који га чекају при повратку кући. Вашар у Тополи поред хедонистичке црте ( животни витализам ), садржи и дионизијску ( Дионис-бог вина) опијеност - винску песму која је у складу са бербом грожђа која се одвија у време вашара. На врх опленца сав од грожђа, .... кроз варош јуре, потоци вина... Данас ( и увек ), Добрица Ерић је песник народа, свог завичаја и детињства - мајстор да напише песме о природи и селу, о сељаку и сељачкој души

41

1. Одређење и поетика књижевности за децу и младе

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Одлике и природа књижевности за децу (стилско-тематске особености) Однос између књижевности за децу и књижевности за одрасле Однос естетског и педагошког у делима књижевности за децу Систем жанрова у књижевности за децу Јединство књижевног текста и илустрације у сликовници и стрипу Листови за децу и часописи Почеци српске књижевности за децу (књижевност просветитељства, преводи, делатност Доситеја Обрадовића, први часописи...)

2. Поезија за децу 8. Одлике поезије за децу 9. Три етапе у развоју српске поезије за децу 10. Зачеци поезије за децу / предзмајевски период (Захарије Орфелин, Лука Милованов, Бранко Радичевић и др.) 11. Песме за децу Војислава Илића 12. Змајева поетика (Песма о песми, У лепом кругу, Дечје срце, Ала је леп овај свет и др.) 13. Теме и идеје у Змајевој поезији за децу 14. Хумор у Змајевој поезији за децу 15. Васпитни моменти у Змајевој поезији за децу 16. Родољубиви и национални мотиви у Змајевој поезији за децу 17. Место Александра Вуча у развоју српске поезије за децу 18. Поеме Александра Вуча 19. Деца и природа у поезији Десанке Максимовић 20. Поезија за децу и младе Бранка Ћопића 21. Поезија Григора Витеза и Гвида Тартаље 22. Место Душана Радовића у развоју српске поезије за децу (поетика Душана Радовића) 23. Хумор и иронија у поезији Душана Радовића 24. Јединство уметничког и васпитног деловања у Радовићевој поезији 25. Песме и песме за веома паметну децу Милована Данојлића 26. Мотиви одрастања у поезији Мирослава Антића 27. Мотивско-формалне одлике поезије Драгана Лукића 28. Игра и иронија у поезији Љубивоја Ршумовића 29. Завичајни мотиви у поезији Добрице Ерића 30. Слика савременог детета у поезији Драгомира Ђорђевића 3. Народна књижевност 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40.

Народна књижевност као вид књижевности за децу Кратке лирске врсте (успаванке, ташунаљке, цупаљке, бројалице, брзалице, ређалице и ругалице) Породичне песме Народне бајке и новеле Легенде Шаљиве народне песме и приче, анегдоте Пословице, питалице и загонетке Етички лик Марка Краљевића Јунаштво и етика у епским народним песмама Етички смисао народних балада

42