- KNJIGA

UNIVERZITET SINGIDUNUM FAKULTET ZA FINANSIJSKI MENADŽMENT I OSIGURANJE

Doc. dr Marko Ivaniš

OSNOVI FINANSIJA DRUGO IZMENJENO I DOPUNJENO IZDANJE

B eograd, avgust 2006.

OSNOVI FINANSIJA Autor: Doc. dr Marko Ivaniš Recenzenti: Prof. dr Slobodan Barać Prof. dr Budimir Stakić Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje Beograd, Danijelova 32 Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Vladimir Stakić Godina izdanja: 2006.

PREDGOVOR

Udžbenik "Osnovi finansija” napisan je prema Nastavnom planu i programu Fakulteta za finansijski menadžment i osiguranje u Beogradu, a za istoimeni nastavni predmet za studente druge godine studija. U odnosu na prvo izdanje udžbenika, ovo izdanje je znatno izmenjeno, prošireno i dopunjeno, pre svega, zbog permanentne potrebe prilagođavanja nastavnog gradiva promenama u cilju njegove aktuelnosti, kao i potrebe poboljšanja pedagoško-metodološkog nivoa udžbenika. U skladu sa Nastavnim planom i programom, udžbenik obuhvata materiju finansija obrađenu prema naučnoj metodologiji koja se primenjuje u izučavanju finansija uopšte. Udžbenik upoznaje studente sa osnovnim pojmovima iz finansijske teorije i prakse, njihovom sadržinom, kao i osnovnim finansijskim problemima koji se razmatraju u svetlu opštih ekonomsko-finansijskih zakonitosti. U samom pristupu obradi materije, autor se rukovodio uverenjem da je finansijsku problematiku potrebno prikazati sa različitih aspekata, iz razloga da bi studenti u dovoljnoj meri mogli razumeti svu kompleksnost pojedinih finansijskih pitanja. Način i stil izlaganja materije kao i terminologija koja je korišćena u ovom udžbeniku prilagođeni su studijama druge godine finansija i ekonomije uopšte, s tim što zbog različitih specifičnosti pojedinih oblasti koje udžbenik sadrži, studenti će imati potrebu da se upoznaju sa čitavim nizom novih pojmova i sadržaja koji su ovde obrađeni na sasvim primeren način. Analogno tome, fond informacija koje udžbenik sadrži predstavlja izuzetno značajnu i ujedno solidnu osnovu za praćenje nastavnog programa na višim godinama studija na Fakultetu za finansijski menadžment i osiguranje. Pored toga, udžbenik može solidno poslužiti kao učilo i studentima drugih srodnih fakulteta i visokih škola. Polazeći od usvojene metodologije i namene ovog udžbenika, celokupna njegova materija raspoređena je na različite oblasti finansija. Analogno tome, udžbenik se sastoji od pet poglavlja ili delova, od kojih svaki tretira posebno

IV

područje finansija, i to: (1) Uvod u nauku o finansijama; (2) Monetarno-kreditni sistem ili monetarne finansije; (3) Bankarski sistem ili bankarske finansije; (4) Fiskalni sistem ili javne finansije, i (5) Poslovno-finansijski sistem ili poslovne finansije. Autor koristi ovu priliku da se posebno zahvali na dragocenim sugestijama i stručnoj pomoći koju su mu prilikom pisanja teksta dali recenzenti udžbenika, priznati naučnici i eksperti u ovoj oblasti, sa čijim autoritetima je stručna javnost dovoljno upoznata. Takođe, autor će sa zahvalnošću prihvatiti svake dalje sugestije i dobronamerne kritike koje bi mogle doprineti da ovaj udžbenik u svojim narednim izdanjima još bolje ispuni svrhu kojoj je namenjen. Beograd, avgust 2006. Autor

SADRŽAJ

P R E D G O V O R . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III S A D R Ž A J . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .V

Glava I Uvod u nauku o finansijama 1. Nastanak i razvoj nauke o finansijama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 2. Odnos finansija prema ostalim ekonomskim disciplinama . . . . . . . 7 3. Predmet izučavanja nauke o finansijama . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 4. Finansijski sistem i njegovi elementi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 4.1. Finansijski tokovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 4.2. Finansijski mehanizmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 4.3. Finansijske institucije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 4.4. Finansijski instrumenti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 5. Struktura finansijskog sistema. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 5.1. Monetarno-kreditni sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 5.2. Bankarski sistem. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 5.3. Fiskalni sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 5.4. Poslovno-finansijski sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 6. Sistem osiguranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 6.1. Ekonomska načela osiguranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 6.2. Tehnička organizacija osiguranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

VI

7. Finansijsko - tržišni sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 7.1. Definisanje finansijskog tržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 7.2. Značaj i uloga finansijskih tržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 7.3. Podela finansijskih tržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 7.3.1. Novčano tržište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 7.3.2. Tržište kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 7.3.3. Devizno tržište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 7.3.4. Tržište hartija od vrednosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 N A P O M E N E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64

Glava II Monetarno – kreditni sistem (monetarne finansije) 1. Ekonomski značaj novca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 2. Osnovne funkcije novca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 3. Novac u međunarodnim plaćanjima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 3.1. Pojam i vrste valuta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 3.2. Pojam i vrste deviza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 3.3. Pojam i vrste deviznih kurseva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 3.4. Bilans plaćanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 3.5. Valutna konvertibilnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 4. Vrednost i promene vrednosti novca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 4.1. Porast vrednosti novca - deflacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 4.2. Opadanje vrednosti novca – inflacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 4.3. Monetarna stabilnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 5. Novčana masa i monetarni agregati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 5.1. Koncept novčane mase . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 5.2. Potrebna (optimalna) novčana masa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 5.3. Kreiranje novčane mase . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 5.4. Likvidnost nacionalne privrede . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 6. Monetarno - kreditna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 6.1. Politika eskontne stope . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119

6.2. Politika obavezne rezerve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 6.3. Politika otvorenog tržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 6.4. Selektivna monetarna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 6.5. Administrativne mere monetarnog regulisanja . . . . . . . . . 126 N A P O M E N E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128

Glava III Bankarski sistem (bankarske finansije) 1. Centralno bankarstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 1.1. Koncept centralne banke. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 1.2. Funkcije i zadaci Centralne banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 1.3. Samostalnost Centralne banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 1.4. Centralna banka i bankarski sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 2. Poslovno bankarstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 2.1. Uloga banaka u privrednim procesima . . . . . . . . . . . . . . . . 144 2.2. Bankarski izvori sredstava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 2.3. Finansijski i kreditni potencijal . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 2.4. Faktori formiranja kreditnog potencijala . . . . . . . . . . . . . . 151 2.5. Struktura sredstava kreditnog potencijala . . . . . . . . . . . . . . 154 3. Načela bankarskog poslovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 3.1. Načelo likvidnosti i solventnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 3.2. Načelo sigurnosti i efikasnosti ulaganja . . . . . . . . . . . . . . . 162 3.3. Načelo rentabilnosti - profitabilnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 164 3.4. Konflikt načela bankarskog poslovanja . . . . . . . . . . . . . . . 166 3.5. Ocena boniteta banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 4. Vrste i oblici bankarskih poslova. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 4.1. Aktivni bankarski poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176 4.2. Pasivni bankarski poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178 4.3. Neutralni bankarski poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 4.4. Sopstveni bankarski poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181

VII

VIII

5. Rizici u bankarskim poslovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 5.1. Kreditni rizik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184 5.2. Rizik likvidnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186 5.3. Kamatni rizik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 5.4. Valutni rizik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188 5.5. Rizik vanbilansnih poslova banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 N A P O M E N E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

Glava IV Fiskalni sistem (javne finansije) 1. Javni rashodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 1.1. Javni rashodi i javni prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 1.2. Pojam i karakteristike javnih rashoda . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 1.3. Vrste i klasifikacija javnih rashoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 1.4. Načela javnih rashoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1.5. Struktura javnih rashoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 2. Javni prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 2.1. Klasifikacija javnih prihoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216 2.2. Fiskalni javni prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220 2.3. Porezi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 2.3.1. Definisanje i karakteristike poreza . . . . . . . . . . . . . . . 222 2.3.2. Osnovni elementi poreza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225 2.3.3. Ciljevi oporezivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228 2.3.4. Principi oporezivanja (poreska načela) . . . . . . . . . . . 229 2.3.5. Različite klasifikacije poreza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 2.3.6. Ekonomska klasifikacija poreza . . . . . . . . . . . . . . . . . 238 2.4. Takse . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241 2.5. Doprinosi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244 2.6. Carine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247 2.7. Parafiskalni prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249 2.8. Nefiskalni (privredni) javni prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250

2.9. Prihodi na kreditnoj osnovi – javni zajam . . . . . . . . . . . . . 251 2.9.1. Uzroci stvaranja javnog duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253 2.9.2. Vrste i klasifikacija javnog duga . . . . . . . . . . . . . . . . 255 2.9.3. Emisija javnog duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 2.9.4. Amortizacija javnog duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259 3. Budžet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 3.1. Budžetska načela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 262 3.2. Budžetski postupak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264 N A P O M E N E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268

Glava V Poslovno - finansijski sistem (poslovne finansije) 1. Finansijska funkcija preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 272 1.1. Zadaci finansijske funkcije preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . 274 1.2. Organizacija finansijske funkcije preduzeća. . . . . . . . . . . . 277 2. Finansijska politika preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 2.1. Pojam i klasifikacija finansijske politike . . . . . . . . . . . . . . 281 2.2. Načela finansijske politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 284 3. Pravila finansiranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 287 3.1. Vertikalna pravila finansiranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 288 3.2. Horizontalna pravila finansiranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289 4. Oblici finansiranja preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292 4.1. Samofinansiranje preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293 4.2. Finansiranje putem bankarskih kredita . . . . . . . . . . . . . . . . 297 4.3. Specifični oblici finansiranja preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . 299 4.3.1. Finansiranje iz autonomnih izvora . . . . . . . . . . . . . . . 300 4.3.2. Finansiranje putem lizinga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301 4.3.3. Finansiranje putem faktoringa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 302 4.3.4. Finansiranje putem forfetinga . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305 4.4. Optimalna kombinacija finansiranja preduzeća . . . . . . . . . 308

IX

X

5. Finansijski pokazatelji performansi preduzeća . . . . . . . . . . . . . 311 5.1. Pokazatelji (racia) likvidnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313 5.2. Pokazatelji (racia) solventnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 316 5.3. Pokazatelji (racia) aktivnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320 5.4. Pokazatelji (racia) rentabilnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 326 6. Finansijska ocena i rangiranje investicionih projekata . . . . . . . 332 6.1. Dinamičke metode ocene i rangiranja investicionih projekata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 334 6.1.1. Metoda neto sadašnje vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 335 6.1.2. Metoda interne stope prinosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337 6.2. Statičke metode ocene i rangiranja investicionih projekata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 340 6.2.1. Metoda povraćaja uloženih sredstava . . . . . . . . . . . . 341 6.2.2. Metoda računovodstvene stope prinosa . . . . . . . . . . . 344 N A P O M E N E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 347

L I T E R A T U R A . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351

Glava I

Uvod u nauku o finansijama

1. NASTANAK I RAZVOJ NAUKE O FINANSIJAMA

Među finansijskim istoričarima ne postoje usklađena mišljenja o poreklu reči "finansije”. Dok joj jedni pripisuju germansko, drugi smatraju da je ta reč romanskog porekla. Međutim, prema naučnoistraživačkim rezultatima najvećeg broja finansijskih istoričara ime "finansije” nesumnjivo potiče iz srednjeg veka. Naime, ono je nastalo tako što je izvedeno iz reči srednjovekovnog latinskog jezika "finatio”, "finacia pecuniaria”, koja se upotrebljavala u smislu zaključka, sudske odluke, ali i plaćanja. Kao što je poznato iz ekonomske istorije, za jedan period srednjeg veka bila je karakteristična pretežno naturalna privreda, jer se razmena dobara uglavnom vršila zamenjivanjem robe za robu, dok su se obaveze izmirivale ili neposredno fizičkim radom, ili isporukom nekakvog proizvoda. Kasnije pod uticajem razvoja proizvodnih snaga, kada su se javili širi robno-novčani odnosi, da bi se plaćanja u novcu razlikovala od plaćanja u naturi počela se upotrebljavati reč "finationes” i "financie”. Iz ove reči, u Francuskoj tokom XV veka formirao se termin "finances du roi " koji je u početku značio državne prihode, zatim i prihode i rashode, da bi se kasnije proširio u svome značenju na ukupno državno novčano poslovanje. Nasuprot teminu "finances” koji je pojmovno označavao novčane odnose u vezi sa potrebama države, formirao se i termin "finance”, odnosno u obliku jednine, koji je takođe označavao novčano poslovanje ali u oblasti privatne privrede. Oba ova termina "finances” i "finance” koji su se formirali na terenu Francuske, polako počinju da prodiru i u druge zemlje, tako da je reč "finansije” koja označava određena plaćanja danas prisutna kod većine svetskih jezika i to sa istim značenjem (nemačkom – finanzen, engleskom – finance, ruskom – finansi, italijanskom – finanzna). U skladu sa navedenim, očito je da se reč "finansije” danas upotrebljava da označi veoma raznovrsne novčane poslove (monetarne transakcije) koje obavljaju fizička lica, zatim razne novčane institucije i zavodi (banke,

berze, osiguravajuće organizacije), privredna preduzeća, različite teritorijalne jedinice kao i druga pravna lica. Iz prikazanog objašnjenja nastanka pojma finansija i njihovog istorijskog karaktera moguće je sagledati i razumeti samu prirodu finansija. Naime, pojava finansija vezana je, pre svega, za novac i novčana plaćanja, za razliku od prisutnih u ekonomskoj istoriji tzv. naturalnih plaćanja. S obzirom, da je pojava finansija vezana za novac, analogno tome, finansije će postojati sve dok bude postojao novac. To znači, da svuda gde imamo robnu proizvodnju i delovanje zakona vrednosti izraženog u novčanom obliku, imaćemo i finansije. Bez novca nema ni finansija. Međutim, robna proizvodnja a sa njom i delovanje zakona vrednosti u novčanom obliku nisu postojali uvek, odnosno na svim stadijumima razvitka ljudskog društva, jer bilo je vremena kada je ljudsko društvo živelo bez robne proizvodnje i bez novca. Ova činjenica koju je utvrdila privredna istorija, jasno nam ukazuje na karakter finansija kao ekonomske kategorije. Ako je postojala epoha kada je ljudsko društvo živelo bez robne proizvodnje i bez novca kao opšteg ekvivalenta vrednosti, onda nam to nedvosmisleno pokazuje da su finansije istorijska kategorija. Analogno tome, kao neosporna činjenica sledi da ćemo finansije imati sve dok budemo imali robnu proizvodnju i delovanje zakona vrednosti, a sa njima i novac. Drugim rečima, sa nestankom robno-novčanih odnosa i delovanja zakona vrednosti, nestaće i finansije. Upravo zbog toga, često se navodi, a s tim u vezi i posebno apostrofira da su finansije istorijski uslovljena kategorija. Iz istorijskog karaktera finansija izvire i njihova priroda. Naime, pošto su finansije nerazdvojno vezane za novac, onda samim tim, upravo novac određuje i prirodu finansija. Prema tome, priroda finansija je novčana, odnosno monetarna. Bez obzira na konkretan naziv pod kojim su se javljale u literaturi tokom ekonomske istorije, finansije su uvek predstavljale jednu od najstarijih disciplina ekonomske nauke. Međutim, prema najvećem broju autora koji su se bavili izučavanjem ovih pitanja, preovladava mišljenje da zasluga za izdvajanje finansija kao posebne naučne discipline pripada nemačkom naučniku iz prve polovine XIX veka – Karlu Heinrichu van Rayu. Naime, ovaj autor je svojim naučnim radom "Osnovi finansijske nauke” prvi izdvojio finansije u posebnu naučnu disciplinu. To se desilo u prvoj polovini XIX veka. Sve do tada, finansije su se izučavale samo kao delovi drugih naučnih disciplina. Ali od 30-ih godina XIX veka finansije se izučavaju kao posebna naučna disciplina na univerzitetima, bez obzira na konkretan naziv studija, odnosno naziv nastavnog predmeta. Sledstveno tome, danas se finansije kao naučna disciplina izučavaju na svim ekonomskim fakultetima. Doduše, ne pod jednim jedinstvenim nazivom, ali u suštini to ne menja stvar. Pored ekonomskih fakulteta, na univerzitetima su finansije

3

4

zastupljene i u programima mnogih pravnih fakulteta, kao i viših i visokih škola ekonomskog smera. U novije vreme, finansije se kao posebno značajna naučna disciplina izučavaju i na različitim usko specijalizovanim fakultetima za finansije. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je za razvoj nauke o finansijama od presudnog značaja bio IX vek, posebno novo shvatanje karaktera i uloge države: umesto statičke, neutralne države (države čuvara reda, mira, poretka i granica) ona se pretvorila u jedan od najsnažnijih faktora dinamike, strukture i pravaca ekonomskog i socijalnog razvoja. Takvo shvatanje države nužno je imalo svog odraza i na dalji razvoj finansija kao posebne naučne discipline. Dostignuća političke ekonomije u XIX veku – posebno veliki doprinos klasične škole političke ekonomije (A. Smit, D. Rikardo itd.) značajno su obogatili ekonomsku nauku i pridoneli su boljem poznavanju raznovrsnih procesa i pojava u privredi. S tim u vezi, finansijska nauka je preuzela mnoge rezultate do kojih je došla politička ekonomija. Takođe, mnogi teoretičari toga doba počeli su sve veću pažnju posvećivati izučavanju brojnih finansijskih instrumenata. Međutim, najveći doprinos razvoju nauke o finansijama u XIX veku dali su nemački teoretičari. Pored već pomenutog K.H. van Raua koji je zaslužan za izdvajanje finansija u posebnu naučnu disciplinu, takođe pažnju zaslužuju i teoretičari Lorenz Von Stein, Adolf Wagner i Albert Štafle. Lorenz von Stein (1815-1890) doprineo je da nauka o finansijama postane organski povezan i ravnopravni deo nauke o državi. On je posebno ukazivao na specifičan karakter finansija koji se ogleda u privrednoj delatnosti države. Adolf Wagner (1835-1917) zaslužan je za sistematizaciju materije o javnim finansijama, kao i za unošenje socijalno-političkog pristupa izučavanju ciljeva i učinaka različitih finansijskih instrumenata. Svojim temeljnim, opsežnim i naučno fundiranim radovima u oblasti finansija, on je izvršio izuzetno veliki uticaj na razvoj nauke o finansijama sve do 30-ih godina XX veka. Albert Schafle (1830-1903) zaslužan je za unošenje etičkih momenata u proučavanje finansijske delatnosti države. Takođe, poznat je po tome što je zastupao tezu da u centru pažnje nauke o finansijama treba da bude čovek a ne država. Nakon ova tri velikana nemačke finansijske nauke došlo je do dužeg razdoblja stagnacije nauke o finansijama. Po oceni najvećeg broja ekonomskih i finansijskih teoretičara nove ideje u finansijskoj teoriji počele su da se javljaju tek sa prvim svetskim ratom i svim onim implikacijama koje su se odvijale po njegovom okončanju. Međutim, prodor novih ideja u finansijsku teoriju nije bio snažan sve do 30-ih godina XX veka. Naime, klasična i neoklasična finansijska teorija davale su veoma žilav otpor novim idejama. Ali atmosfera se naglo menja sa izbijanjem velike svetske ekonomske krize (1929-1933). Nastankom ove krize u finansijsku teoriju počinju da stupaju nove ideje. Zbog toga, često se ističe da je savremena

finansijska teorija nastala 30-ih godina XX veka, kada je došlo do potpune afirmacije novih državno-intervencionističkih misli. Osim toga, mikro-ekonomski pristup finansijskim fenomenima koji su posebno gajili neoklasični finansijski teoretičari znatno se dopunjuje, pa sledstveno tome, makroekonomski pristup postaje vladajući u finansijskoj teoriji. Takođe, poklanja se velika pažnja problemu nacionalnih ekonomskih resursa, njihovom korišćenju i njihovoj alokaciji1). U navedenom kontekstu, posebno je značajno pomenuti da je najveći uticaj na dalji razvoj nauke o finansijama polovinom 30-ih godina XX veka izvršio poznati engleski ekonomski pisac John Maynard Keynes. Njegovi radovi značili su sasvim radikalan zaokret u pravcu napuštanje sterilnog pravca u razvoju nauke o finansijama koji se ogledao u domišljatoj sistematizaciji materije koja je predmet izučavanja nauke o finansijama, ali koja nije pridonosila njenom razvoju, kao i traženju odgovora na mnoga aktuelna pitanja koja su se neminovno nametala, a koja je velika ekonomska kriza početkom 30-ih godina evidentno nametala. Naime, Keynesovo učenje dalo je potrebnu teorijsku podlogu za novi pravac u razvoju nauke o finansijama, odnosno za naglašeni ekonomski pristup izučavanju privredne delatnosti države. Sledstveno tome, postalo je jasno da se finansijska delatnost države može usmeriti tako da se ne samo anuliraju nepovoljni učinci preraspodele velikog dela nacionalnog dohotka merama poreske i budžetske politike, nego da se primenom određenih finansijskih instrumenata mogu ostvariti i mnogi drugi ekonomski ciljevi. Keynesovo učenje je uslovilo da su mnogi kasniji teoretičari polazeći od osnovnih koncepcija Keynesa, svoju naučnu pažnju počeli orijentisati na proučavanje delovanja finansijske privrede i mera finansijske politike, na primer: zaposlenost, nivo cena, privredni rast, strukturne promene u spoljnotrgovinskoj razmeni, preraspodelu dohotka i imovine, alokaciju sredstava, regionalni razvoj itd. Samim tim, finansije su kao integralni deo privrednog sistema počele poprimati čitav niz ekonomskih i socijalnih funkcija, kao što su alokativna, redistributivna, stabilizaciona i razvojna funkcija. Alokativna funkcija podrazumeva razmeštaj proizvodnih snaga. Redistributivna funkcija reflektuje preraspodelu nacionalnog dohotka radi zadovoljavanja društvenih potreba. Stabilizaciona funkcija implicira upotrebu mera, instrumenata i mehanizama finansijske politike radi ostvarenja stabilnog nivoa cena i zaposlenosti, kao i uravnoteženja platnog bilansa zemlje. Konačno, razvojna funkcija reflektuje stvaranje podsticajnih i stabilnih uslova za globalni, strukturni i regionalni privredni razvoj. Međutim, treba imati u vidu da najveća zasluga u daljem razvoju Keynesovog učenja pripada Amerikancima (fiskalna politika i funkcionalne finansije) koji su u daljem izučavanju delovanja finansijskih instrumenata uneli matematičke metode. Po mnogima, razvoju nauke o finansijama u drugoj polovini XX veka dali su

5

6

pečat američki autori. Na primer, tvorac funkcionalnih finansija (functional finance) je poznati američki ekonomista Abba Lerner, pri čemu funkcionalne finansije podrazumevaju mere usmerene na borbu protiv inflacije i nezaposlenosti. Takođe, fiskalna politika (fiscal policy) neraskidivo je vezana za ime čuvenog američkog autora A. Hansena koji je u svojim radovima dao neizbrisiv doprinos razvoju finansijske nauke.2) Na kraju, potrebno je reći da prikazani razvoj nauke o finansijama u okviru ove tačke rada nije imao za cilj širi osvrt na celinu upoznavanja sa finansijskom teorijom. Ograničeno polje izlaganja naložilo je najpre potrebu određivanja vremenskog nastajanja pojma finansija i nauke o finansijama kao posebne naučne discipline, kao i prikaz glavnih etapa u razvitku misaonih tokova u okvirima finansijske teorije, a koji su danas dobili zaokruženu celinu i savremeni naziv "nauka o finansijama". Prema tome, mogli bismo zaključiti da su se moderne finansije transformisale u veoma široko naučno područje, sa nizom instrumenata, institucija i mera sa mogućnostima vitalnog delovanja na monetarno, razvojno, političko i socijalno područje.3) To je postao i njihov osnovni zadatak – u sklopu aktivnih javnih prihoda, javnih rashoda, novca i javnog duga. Analogno tome, nauka o finansijama je danas postala izuzetno kompleksno područje koje u sebe integriše niz finansijskih grana, ali uz prisustvo ekonomskih, pravnih, političkih, socijalnih i drugih elemenata. Dakle, radi se o jednoj veoma širokoj i složenoj naučnoj oblasti.

2. ODNOS FINANSIJA PREMA OSTALIM EKONOMSKIM DISCIPLINAMA

Sve dok se finansije nisu oformile kao samostalna ekonomska i naučna disciplina, finansijski činioci i finansijske pojave obrađivali su se negde sa više, a negde sa manje pažnje. Po logici stvari, to je moralo imati adekvatnog odraza na kvalitet i širinu sa kojima su se oni razmatrali. S tim u vezi, ako bismo želeli da istaknemo naučne discipline u okviru kojih se mogu naći misli i teorije finansijskog karaktera, pre izdvajanja finansija kao posebne naučne discipline, onda bismo mogli da diferenciramo četiri osnovne naučne oblasti gde se one mogu naći, to su: (1) Opšta ekonomska nauka; (2) Političke nauke; (3) Pravne nauke; (4) Sociološko-etičke nauke. Pri tome, nesumnjivo je da su finansijski fenomeni i finansijska misao bili relativno najopsežnije razmatrani u okvirima opštih ekonomskih rasprava. Karakteristika jednog broja ekonomskih radova iz dalje prošlosti, ogleda se u njihovoj težnji da se univerzalno posmatraju ekonomska zbivanja. U tom smislu, činjeni su određeni pokušaji da se u sklopu takvih posmatranja uključe i finansijski aspekti. U okviru napora ovakve vrste ponikle su veoma značajne misli koje imaju odgovarajuću vrednost za nauku o finansijama. Međutim, iako opšta ekonomska literatura iz prošlosti predstavlja glavni izvor za upoznavanje finansijske teorije, treba imati u vidu činjenicu da se u pojedinim radovima i iz ostalih prethodno pomenutih naučnih oblasti mogu naći veoma značajne misli o finansijama, a koje su od interesa za finansijsku nauku. Prodor naučnih fenomena u ove naučne oblasti, ma koliko da je vezan za same autore radova, ipak zaslužuje jedno drugačije posmatranje stvari i njihovo objašnjenje. Naime, u prošlosti (pre XIX veka) političke, pravne, sociološke i etičke nauke bile su u najvećoj meri enciklopedijske nauke. Analogno tome, nivo naučne aparature bio je takav, da se nije osećala potreba za razgraničenjem disciplina. Šire posmatrano, na terenu društvenih nauka ova pojava je trajala sve do XIX

8

veka, kada dolazi do osamostaljivanja jednog niza naučnih disciplina. U ovom procesu, tokom XIX veka došlo je i do formiranja finansija kao autonomne naučne discipline u okvirima ekonomske nauke. Na osnovu prethodno izloženog, nameće se pitanje kakav je odnos finansija prema ostalim ekonomskim disciplinama? U tom smislu, mišljenja smo da je u okviru prethodne tačke rada dovoljno jasno ukazano na prirodu finansija, zbog čega one spadaju u ekonomske nauke. Međutim, ako kažemo da su finansije jedna od ekonomskih disciplina, to još uvek ne znači da je određen i njihov odnos prema svim ekonomskim disciplinama, čiji broj nije mali. Na osnovu ovoga, proizlazi da je naš zadatak koji smo postavili u radnom naslovu ove tačke izlaganja veoma širok i da zahteva mnogo više prostora. Ovakva opaska nesumnjivo stoji, što nas po logici stvari upućuje na potrebu sužavanja zadatka. Ali, ovde se sada postavlja i pitanje kako suziti postavljani zadatak. U cilju iznalaženja adekvatnog rešenja, mišljenja smo da kod konačnog opredeljenja treba poći od sledeće premise. Naime, sve ekonomske discipline imaju međusobne veze i odnose. Međutim, između svih ekonomskih disciplina nije isti broj veza, kao ni jačina njihovog intenziteta. Zbog toga, imamo da su pojedine povezanosti između jednih ekonomskih disciplina jače naglašene, nego što je to slučaj kod drugih. Upravo iz tih razloga, nameće se potreba da se ograničimo samo na ukazivanje sledećeg: a) Odnos između finansija i političke ekonomije; b) Odnos između finansija i ekonomike; c) Odnos između finansija i ostalih ekonomskih disciplina. a) Odnos finansija i političke ekonomije stavljen je na prvo mesto jer je razvoj finansija usko vezan za razvoj političke ekonomije. Naime, njihov odnos figurativno predstavlja odnos stabla i izdanka. Ovo je posledica toga što su se finansije dugo vremena proučavale upravo u okvirima političke ekonomije, sve dok se nisu izdvojile u samostalnu naučnu disciplinu. Poznato je da politička ekonomija otkriva suštinu i karakter proizvodnih odnosa u društvu i objektivno dejstvo ekonomskih zakona koji upravljaju proizvodnjom, razmenom, raspodelom i potrošnjom. U tom smislu ona takođe otkriva, između ostalog, i ekonomske kategorije kao što su novac i finansije. Na toj osnovi su i ponikle finansije kao samostalna ekonomska disciplina, čiji je najvažniji zadatak da izučava dejstva ekonomskih zakona u oblasti finansija, kao i da proučava i analizira ulogu finansija u ostvarivanju ovih zakona. U ovom pogledu, finansije se ništa ne razlikuju u svom odnosu prema političkoj ekonomiji od bilo koje druge ekonomske discipline. Naravno, kada se ukazuje na ove odnose, kao na globalne odnose, ne može se zanemariti činjenica da i same finansije uvek streme da utvrde izvesne specifične finansijske zakonitosti, odnosno tendencije.

b) Odnos finansija i ekonomike postao je veoma naglašen u celom svetu, posebno u toku poslednjih nekoliko decenija. Razlozi za ovu spregu su višestruki. Prvo, ekonomika kao oblast koja obrađuje ekonomsku bazu raspolaže rezultatima koji su veoma važni za finansije u smislu njihove strukture, kao i kapaciteta. Drugo, operacije u okvirima finansija direktno i indirektno utiču na ekonomiku posmatranu po delovima, a i gledanu u celini. Do bliskih uzajamnih dejstava između finansija i ekonomike prirodno dolazi, obzirom da se finansije javljaju u savremenom društvu kao sprega preko koje se vrši raspodela i preraspodela značajnog dela nacionalnog dohotka. Iz tih razloga, danas se u finansijskoj literaturi nailazi na sve brojnije ukazivanje i zahteve u pravcu što veće i tešnje saradnje između finansijske politike i opšte ekonomske politike. c) Odnos finansija i ostalih ekonomskih disciplina podrazumeva, pre svega, odnose finansija sa naukom o novcu ili kako se ona u anglosaksonskoj literaturi naziva – monetarnom ekonomijom. Ovi odnosi su veoma bliski, obzirom da i finansije i monetarna ekonomija za svoj osnov imaju novčana kretanja, ali posmatrano sa različitih aspekata. Takođe, treba istaći isto tako bliske odnose između finansija i discipline koja se bavi problemima bankarstva. Bliskost ovih odnosa teče kroz više kanala, ali osnova tih odnosa leži takođe u novčanim kretanjima i uzajamnim dejstvima na relaciji finansije – bankarstvo. Na kraju, vezano za odnose finansija sa ovde ne navedenim ekonomskim disciplinama, treba reći da između njih i finansija kao discipline sa tipično makro i mikro ekonomskim pristupom, postoje manji ili veći uzajamni odnosi. Međutim, kao što je prethodno već naglašeno, ovo izlaganje ima određena ograničenja. Zbog toga, namera nam je ovde bila da samo ukažemo na postojeće odnose finansija sa određenim ekonomskim disciplinama i to samo na onim glavnim tačkama tih odnosa.

9

3. PREDMET IZUČAVANJA NAUKE O FINANSIJAMA

Nauka o finansijama ima zadatak da proučava novčane odnose u vezi sa prikupljanjem, koncentracijom, raspoređivanjem i trošenjem novčanih sredstava za zadovoljavanje brojnih potreba privrede i društva. Istovremeno, ovo ujedno predstavlja i predmet izučavanja nauke o finansijama.4) Nauka o finansijama u svom predmetu istraživanja posebnu pažnju posvećuje blagovremenom pribavljanju novčanih sredstava za zadovoljenje opšte društvenih i zajedničkih potreba u delokrugu aktivnosti državnih organa i društvenih delatnosti. Zbog toga, često se ističe da nauka o finansijama objašnjava pojave i fenomene u vezi robno-novčanih odnosa jednog društva, koji se razvijaju u skladu sa dostignutim stepenom razvoja materijalnih proizvodnih snaga i društveno-ekonomskih odnosa.5) Nauka o finansijama predstavlja deo ekonomske nauke koja obuhvata makrofinansije i mikrofinansije. Makrofinansije se bave izučavanjem problema finansiranja razvoja društva kao celine, dok se mikrofinansije pretežno bave izučavanjem strateških finansijskih problema jednog (konkretnog) privrednog subjekta, odnosno problemima finansiranja proširene reprodukcije privrede. Ovo dovoljno govori u prilog činjenici da je u današnje vreme obuhvatnost predmeta izučavanja savremenih finansija isuviše široka. Međutim, najveći broj autora iz ove naučne oblasti ipak se slaže sa činjenicom da savremene finansije obuhvataju ukupne novčane odnose, dakle sve poslovne aktivnosti koje se izučavaju putem novca. Takođe, činjenica je da finansije kao pojam znače novčanu stranu svakog privrednog posla i novčanu stranu svih tokova nacionalne privrede. Saglasno iznetom, predmet izučavanja nauke o finansijama odnosio bi se na sledeće: 1) Novčana plaćanja; 2) Kreditne odnose; 3) Politiku prikupljanja i ulaganja novčanih sredstava; 4) Emisiju novca; 5) Monetarno-kreditnu i deviznu politiku;

6) 7) 8) 9)

Društvene (fiskalne) finansije; Finansijsku politiku i planiranje novčanih tokova; Organizaciju i aktivnost bankarskog poslovanja; Finansijsko osiguranje.

Prisustvo finansija u svim tokovima privrednih i društvenih aktivnosti učinilo je predmet izučavanja nauke o finansijama složenim i sveobuhvatnim. S tim u vezi, za finansije je karakteristično da se moraju izučavati kao integralni deo ukupnog privrednog sistema. Analogno tome, za potrebe celovitijeg sagledavanja i boljeg razumevanja predmeta izučavanja finansija, nameće se potreba podele finansija kao naučne discipline na sledeće finansijske segmente: 1) Društvene (javne) finansije; 2) Monetarno-kreditne finansije; 3) Bankarstvo; 4) Poslovne finansije; 5) Osiguranje. 1) Predmet izučavanja društvenih (javnih) finansija čine finansijske aktivnosti usmerene na finansiranje javnog sektora posmatrano, pre svega, sa sledeća tri osnovna aspekta: (1) zajedničke potrošnje (obrazovanje, nauka, kultura, fizička kultura, zdravstveno osiguranje, socijalna i dečija zaštita i zapošljavanje), (2) opšte potrošnje (društvene uprave, narodne odbrane, društveno-političkih organizacija, neprivrednih investicija, intervencija u privredi itd.), (3) fondovske potrošnje (vodoprivreda, stambeno-komunalne delatnosti, infrastrukture i interventni fondovi, razvoj nerazvijenih područja). 2) Predmet izučavanja monetarno-kreditnih finansija bazira se na dve značajne oblasti: (1) monetarno-kreditni sistem i (2) monetarno-kreditnu politika. Monetarno-kreditni sistem odnosi se na metode, načela i instrumente putem kojih se kreira i poništava novac i kredit, odnosno regulišu monetarno-kreditni tokovi u procesu reprodukcije. Monetarno-kreditna politika predstavlja skup mera i instrumenata za regulisanje obima, strukture i dinamike novčane mase, kreditnih plasmana i likvidnosti privrednih subjekata. 3) Predmet izučavanja bankarstva kao segmenta finansija uglavnom čini sledeće: (1) ciljevi i zadaci bankarskog sistema u reprodukciji, (2) organizacija bankarskog sistema i bankarskog poslovanja, (3) načela bankarskog poslovanja, (4) snabdevenost procesa reprodukcije količinom novca

11

12

4)

5)

i kredita, (5) mobilizacija i koncentracija slobodnih kratkoročnih i dugoročnih sredstava, (6) organizacija platnog prometa u zemlji i inostranstvu itd. U domenu bankarskih organizacija posebnu ulogu i značaj ima centralna banka u emitovanju primarnog novca. Kreiranje primarnog novca vezano je za stvaranje monetarne baze i za kreiranje likvidnosti bankarskog sistema. Za finansije u bankarstvu vezuju se poslovi: (a) kreiranje novca, (b) prikupljanje depozita (privreda-stanovništvo), (3) odobravanje kredita, (4) obavljanje platnog prometa. Predmet izučavanja poslovnih finansija usmeren je na sledeće: (1) zadaci finansijske funkcije, (2) oblici finansiranja (samofinansiranje, kreditiranje, zajednička ulaganja sa stranim licima, bespovratno finansiranje, specifični oblici finansiranja), (3) likvidnost i solventnost, (4) taktika i strategija finansiranja, (5) upravljanje poslovnim finansijama (finansijska politika, planiranje, organizacija, evidencija, kontrola, analiza i informisanje, (6) finansijska ravnoteža i neravnoteža, (7) planiranje novčanih tokova, (8) planiranje i analiza obrtnih sredstava, (9) instrumenti i hartije od vrednosti. Poslovne finansije kao naučna disciplina, takođe izučavaju i kretanje novčanih sredstava u sferi proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje. Predmet njihovog izučavanja su i finansijski odnosi između privrednih subjekata u zemlji i inostranstvu, kao i bankarskih organizacija i drugih finansijskih institucija. Predmet izučavanja osiguranja kao segmenta finansija usmeren je na istraživanje uloženih sredstava fizičkih i pravnih lica u cilju zajedničkog snošenja rizika, sprečavanja od mogućeg nastanka šteta, osiguranja društvene, javne, mešovite, privatne, kooperativne, zadružne imovine i života lica. Za osiguranje je karakteristično da ono predstavlja delatnost od posebnog interesa.

U skladu sa do sada navedenim, nesumnjivo je da se može zaključiti da sva primanja i izdavanja novca čine osnovnu sadržinu finansija. Naime, upravo na primanjima i izdavanjima novčanih sredstava baziraju se novčani (finansijski) odnosi i novčani (finansijski) tokovi, koji sa finansijskim institucijama čine suštinu nauke o finansijama. Čitav splet finansijskih odnosa i finansijskih tokova čine predmet izučavanja nauke o finansijama u širem smislu (novac, kredit, banke, platni promet, osiguranje, porezi, budžet itd.), dok istovremeno splet finansijskih odnosa i finansijskih tokova između privrednih organizacija, stanovništva, fondova i sl. čine predmet izučavanja nauke o finansijama u užem smislu.6) U skladu sa navedenim, nauka o finansijama danas se uslovno može

podeliti na finansije u širem smislu i finansije u užem smislu. Pri tome, finansije u širem smislu obuhvataju sve poslove koji se zasnivaju na novčanim odnosima tj. odnose kojima novac služi kao osnova. Finansije u užem smislu odnose se samo na jedan deo finansija koji izučava sistem formiranja, prikupljanja i trošenja novčanih sredstava u vršenju sve brojnijih javnih funkcija države (javne ili društvene finansije), čime u stvari nestaje starog, prevaziđenog pristupa u izučavanju nauke o finansijama.7) Na kraju, može se zaključiti da se finansije kao naučna disciplina bave svim pitanjima koja su vezana za probleme novca, za njegovo stvaranje, tokove, poništavanje, brojna i složena delovanja u privredi, tokove dohotka uopšte, a posebno njegove raspodele i preraspodele, oblike, instrumente i subjekte njegovog trošenja, kao i brojna i složena delovanja u savremenoj privredi. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da se u dosadašnjem razvoju finansijske teorije ne nailazi na jedinstveno shvatanje šta sve treba da budu zadaci izučavanja naučne discipline koja izučava finansije. Isto tako, ni danas u savremenoj finansijskoj teoriji, još uvek ne postoji jedinstven odgovor na pitanje šta sve treba da bude zadatak nauke o finansijama. Ovo svakako ima delimičnog opravdanja u činjenici da je savremena nauka o finansijama dužna ne samo da izučava finansijske pojave i odnose, već isto tako treba da iznađe i ponudi odgovarajuće finansijske mere kao moćno oruđe u rukama ekonomske politike.

13

4. FINANSIJSKI SISTEM I NJEGOVI ELEMENTI

U postavljanju analitičkog okvira za što potpunije razumevanje suštine finansijskog sistema, izlaganje u okviru ove tačke rada započinjemo najpre sa nekoliko osnovnih napomena iz oblasti teorije sistema. Naime, sa aspekta teorije sistema poznato je da svaku zemlju možemo posmatrati kao jedan sistem koji se sastoji iz većeg broja podsistema. Otuda, možemo govoriti o pravnom, političkom, privrednom i drugim podsistemima jedne zemlje. Međutim, gledano sa ekonomskog aspekta posebno je značajan privredni sistem, bez čijeg funkcionisanja ne bi bio moguć opstanak zemlje. Takođe, njegov značaj posebno se ogleda upravo u oblasti izučavanja nauke o finansijama, obzirom da je za finansije karakteristično da ih treba izučavati kao integralni deo ukupnog privrednog sistema. S tim u vezi, treba imati u vidu činjenicu da je za privredni sistem karakteristično, pre svega sledeće: (1) dinamičnost, (2) otvorenost, i (3) složenost. Dinamičnost podrazumeva da se u privrednom sistemu stalno dešavaju promene i pojavljuju novi događaji koji sistem dovode u privremena stanja ravnoteže i neravnoteže. Otvorenost kao karakteristika privrednog sistema, podrazumeva da privreda mora biti otvorena prema inostranstvu, odnosno, da privredni subjekti moraju ulaziti u različite oblike saradnje i odnose sa subjektima izvan granica nacionalne privrede. To znači, da su za normalno funkcionisanje privrednog sistema neophodni uvoz, izvoz i drugi razvijeniji oblici privredne saradnje sa inostranstvom, kako bi se obezbedili neophodni resursi (sirovine, materijali, energija, finansijska sredstva, itd.) za potrebno ostvarivanje ekonomskih i društvenih ciljeva zemlje. Najzad, složenost kao karakteristika privrednog sistema implicira da je privredni sistem takođe sistem, koji se sastoji od većeg broja podsistema. Jedan od njegovih najvažnijih podsistema jeste upravo finansijski sistem. Finansijski sistem, kao što se vidi, predstavlja sastavni deo društveno-ekonomskog sistema. Sledstveno tome, njegov stepen razvoja u direktnoj je zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga i stanja proizvodnih odnosa u određenom

društveno-ekonomskom sistemu zemlje. Osnova finansijskog sistema su propisi sa kojima se reguliše finansijski sistem. Međutim, finansijske institucije i organi predstavljaju osnovne nosioce finansijske prakse, pa otuda, njihovo iskustvo takođe predstavlja izuzetno značajan faktor finansijskog sistema. Prema tome, proizlazi da osnove finansijskog sistema čine: s jedne strane, finansijsko pravo kao skup finansijskih normi, pravila ponašanja, finansijskih institucija, instrumenata i postupaka, donesenih radi uspešnog sprovođenja finansijske aktivnosti, i s druge strane, finansijska praksa koja ulazi u sastav finansijskog sistema kao celine. Na osnovu prethodno izloženog, nesumnjivo je da finansijski sistem predstavlja skup finansijskih institucija, instrumenata i mehanizama koje utvrđuju i donose monetarne i finansijske vlasti, a kojima se reguliše ukupna problematika finansija zemlje. Zbog toga, on se uslovno može podeliti na finansijski sistem u širem i užem smislu. Finansijski sistem u širem smislu uglavnom obuhvata fiskalni sistem, zatim monetarno-kreditni, bankarski, devizni, poslovno-finansijski i sistem finansijskog osiguranja. Međutim, finansijski sistem u užem smislu obuhvata samo javne finansije i njihove instrumente i institucije. Dakle, kao što se može videti, u savremenim uslovima privređivanja finansijski sistem pokazuje svu svoju složenost, pre svega, zbog obima usmerenja njegove delatnosti, kao i stepena obuhvatnosti finansija i različitosti finansijskih odnosa. Dobar i efikasan finansijski sistem treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrednog sistema, opstanak, rast i razvoj nacionalne ekonomije i ukupan društveni prosperitet zemlje. Preko finansijskog sistema i njegovih osnovnih elemenata različiti privredni subjekti dolaze do sredstava neophodnih za finansiranje svakodnevnog poslovanja, investicija, rasta i razvoja. Takođe, preko finansijskog sistema i mnogi ostali učesnici u privrednom i društvenom životu dolaze do sredstava potrebnih za njihovo normalno funkcionisanje. Na primer, država i njeni organi dolaze do sredstava za finansiranje svojih aktivnosti (za održavanje vojske i policije, zdravstveno, penziono-invalidsko i socijalno osiguranje, obrazovanje itd.), a takođe i privatni subjekti ili domaćinstva, dolaze do sredstava za kupovine nekretnina ili ostalih trajnih potrošnih dobara upravo preko finansijskog sistema. Kao što se iz dosadašnjeg izlaganja moglo videti, finansijski sistem predstavlja integralni deo ukupnog privrednog sistema jedne nacionalne ekonomije. On ima ogromnu ulogu u funkcionisanju svake privrede. Finansijski sistem čini poseban mehanizam kojim se vrši transfer sredstava između različitih grupa subjekata u privredi. Prema jednoj podeli, sve učesnike u privrednom sistemu moguće je podeliti u četiri osnovna sektora:8) 1. Sektor privrede – koji sačinjavaju privredni subjekti različitih vlasničkih oblika. Svi oni mogu biti grubo svrstani u dve osnovne podgrupe i to: finansijske i nefinansijske, u zavisnosti od prirode njihove osnovne delatnosti;

15

16

2. Javni sektor – ili sektor države sačinjavaju vlade, lokalni organi vlasti, kao i javna t.j. državna preduzeća; 3. Sektor domaćinstava – ili sektor stanovništva sačinjava veliki broj pojedinaca i porodica, odnosno stanovništvo; 4. Inosektor – ili eksterni sektor koji čine svi subjekti privrednog i društvenog života koji dolaze iz drugih zemalja. Osnovna uloga finansijskog sistema sastoji se u tome da omogući nesmetani tok sredstava u nacionalnoj ekonomiji i to kako između subjekata u okviru svakog od pomenutog sektora, tako i između samih sektora. Da bi ovu funkciju mogao da obavlja na što efikasniji način, finansijski sistem svake zemlje morao bi pored do sada navedenog, takođe da sadrži i veći broj tzv. finansijskih posrednika. U tom kontekstu, na slici 1 moguće je sagledati uprošćen prikaz osnovnih tokova sredstava između subjekata, i to u okviru sva četiri prethodno pomenuta sektora.

Slika 1. – Tokovi sredstava između osnovnih privrednih sektora Posebno značajna uloga finansijskog sistema jeste da obezbedi nesmetani tok sredstava između dve vrlo značajne grupe koji se mogu naći u okviru sva četiri posmatrana sektora. Jednu grupu čine svi subjekti koji raspolažu sa viškovima finansijskih sredstava u određenom trenutku (tzv. štedne jedinice), a drugu grupu čine svi subjekti koji imaju manjkove finansijskih sredstava (tzv. investicione jedinice). Analogno ovome, finansijski sistem ima funkciju povezivanja dve značajne makroekonomske kategorije i to štednje i investicija, što može imati izuzetno veliki značaj na vođenje ekonomske politike i ukupan privredni razvoj

nacionalne privrede. Na ovaj način dolazimo do osnovnih tzv. kvantitativnih elemenata finansijskog sistema. Na osnovu prethodno iznetog, nesumnjivo je da finansijski sistem, između ostalog, sadrži i svoje kvantitativne elemente što se, pre svega, ogleda u tome da se njegovim posredstvom vrši alokacija novčane akumulacije sa mesta na kojima se javlja veća štednja od investicija (S > I) na segmente privrede gde se javljaju veće investicije od štednje (I > S). Ovo proizlazi iz poznatog stava da na nivou nacionalne privrede, uz apstrahovanje dodatne akumulacije iz inostranstva, ukupan obim štednje mora biti jednak ukupnom obimu investicija u datom periodu vremena (S = I). Ovaj fenomen naziva se štedno-investicioni ciklus.9) Pri tome, štednju najjednostavnije definišemo kao odloženu potrošnju. Osnovno pitanje svakog privrednog sistema, a time i finansijskog sistema koji mu je u funkciji, jeste pitanje mase, kvaliteta (strukture) i rasporeda štednje, odnosno akumulacije po osnovnim privrednim sektorima. Istovremeno, ovo predstavlja i pitanje sposobnosti nacionalne privrede da se brže ili sporije razvija, odnosno da li će se ti procesi odvijati u uslovima veće ili manje ekonomske stabilnosti i monetarne ravnoteže. Ako domaći privredni sistem nije u stanju da osigura dovoljnu masu i kvalitet akumulacije (S) onda dolazi do usporavanja investicija. Ovaj problem obično se rešava, ako ne kroz raspodelu nacionalnog dohotka, onda najčešće na sledeće način: prvo, emisijom novca, odnosno deficitnim finansiranjem i drugo, uvozom akumulacije iz inostranstva, odnosno narušavanjem platnobilansne ravnoteže ili produbljivanjem već postojeće neravnoteže. Međutim, emisioni mehanizam i dodatna akumulacija iz inostranstva mogu samo privremeno da pomognu u procesu ostvarivanja ravnoteže između štednje i investicija (S = I), ali ne mogu da osiguraju i dugoročnu ravnotežu.10) Zbog toga, osnovni problem ipak ostaje na terenu formiranja domaće akumulacije iz novostvorene vrednosti, odnosno iz nacionalnog dohotka. U sistemu formiranja domaće štednje iz nacionalnog dohotka osnovnu ulogu imaju tri institucionalna sektora, to su: sektor privrede, sektor države i sektor stanovništva. U različitim kombinacijama relativnog značaja koji imaju ova tri sektora u formiranju ukupne štednje u domaćem ekonomskom sistemu, po logici stvari, mogu se razlikovati i tri osnovna sistema štednje.11) Ova tri sistema štednje u kojima alternativno presudnu ulogu u formiranju domaće štednje može imati sektor države, odnosno sektor stanovništva, odnosno sektor privrede, ujedno daju i osnovni pečat strukturi ukupnih finansijskih odnosa u okviru finansijskog sistema zemlje. Na isti način, polazeći od stava da je S = I mogu se dekomponovati domaće investicije koje se sastoje iz investicija osnovnih institucionalnih sektora,

17

18

odnosno: investicija sektora privrede, investicija sektora države i investicija sektora stanovništva. Kao što se vidi, svaki sektor formira svoju štednju i svoje investicije. Pri tome, mogu se javiti različiti slučajevi sektorskih odnosa štednje i investicija, kao što je uprošćeno prikazano na slici 2.

Slika 2. – Sektorski odnosi štednje i investicija U prikazanim sektorskim odnosima štednje i investicija treba reći da je karakteristično da je sektor privrede najčešće deficitaran (I > S), što je najčešće slučaj i sa sektorom države (I > S), dok je sektor stanovništva uglavnom suficitaran (S > I). Analogno ovome, štednja se sa suficitarnih sektora prenosi na deficitarne sektore. Prema tome, moglo bi se zaključiti da se ukupna štednja preko finansijskih institucija, instrumenata i tokova prenosi u finansijsku reprodukciju različitim mehanizmima, na primer: (1) direktnim metodom (kreditima), (2) fiskalnim mehanizmom, (3) bankarskim mehanizmom, (4) finansijskim tržištem i (5) samofinansiranjem. U svim modernim privredama, uglavnom funkcionišu svi oblici u finansiranju reprodukcije, s tim što je različito učešće pojedinih oblika finansiranja. U razvijenim privredama dominantan oblik finansiranja je preko finansijskog tržišta, dok je kod nedovoljno razvijenih privreda koje nemaju razvijeno finansijsko tržište dominantan oblik finansiranja preko bankarskog mehanizma, odnosno kreditiranja. Na ovaj način, dolazimo do osnovnih kvalitativnih elemenata finansijskog sistema preko kojih se upravo ostvaruje društvena dislokacija novčane akumulacije. U tom kontekstu, za savremeni finansijski sistem je karakteristično da obuhvata, pre svega, sledeće: (1) finansijske tokove, (2) finansijske mehanizme, (3) finansijske institucije, i (4) finansijske instrumente.

4.1. FINANSIJSKI TOKOVI Finansijski sistem predstavlja kostur ili krvotok svake privrede i društva. Zbog toga, finansijski sistem igra jednu od osnovnih uloga u odvijanju i regulisanju tokova reprodukcije. Naime, finansijski tokovi reprodukcije u osnovi predstavljaju cirkulaciju novca i dohotka (štednje, akumulacije) u privredi. Pri tome, sama cirkulacija može se odvijati uglavnom na sledeće načine: 1. Od jednog do drugog subjekta unutar istog sektora; 2. Između dva različita sektora; 3. Između više sektora, pri čemu jedan od njih ima ulogu tzv. prolaznog ili transmisionog mehanizma cirkulacije. Na primanjima i izdavanjima novčanih sredstava baziraju se finansijski tokovi koji sa finansijskim institucijama čine osnovu finansijskog sistema. Pri tome, finansijski tokovi mogu imati uglavnom dva osnovna oblika, to su: (1) direktni, kada se sredstva prenose direktno od jednog do drugog subjekta, i (2) posredni, kada se sredstva prenose posredstvom drugih subjekata (obično banaka). Sistem finansijskih tokova, odnosno raspodela i preraspodela dohotka u privredi, uz uključivanje eksterne privrede, prikazan je na način koji ilustruje slika 3.

Slika 3: Cirkulacija novca i dohotka između sektora UPOTREBLJENI SIMBOLI IMAJU SLEDEĆE ZNAČENJE: – P = Proizvodna jedinica (preduzeća) – B = Banka (bankarski sistem) – Dr = Država (javni sektor) – St = Sektor stanovništva – E = Inostranstvo (eksterna ekonomija) – Rp = Reprodukciona potrošnja – Sa = Samofinansiranje

19

20

Naime, iz prikazane šeme na slici 3, jasno se vidi da se jedan deo finansijskih tokova odvija unutar sektora privrednih subjekata, a drugi oblik kružnog kretanja odvija se u privredi kao celini. Kružno kretanje sredstava unutar kruga privrednih subjekata predstavlja sastavni deo kretanja sredstava ukupne privrede. Finansijska sredstva napuštaju sektor privrednih subjekata prilikom raspodele dohotka i odlivaju se u sektor stanovništva, banaka i države, odnosno u inostranstvo. Međutim, obzirom da ovi sektori dobijena finansijska sredstva troše za kupovinu roba ili usluga, onda se novčani dohodak koji je preliven u njih ponovo vraća u sektor privrednih subjekata. Na taj način, završava se jedan ciklus kružnog kretanja dohodaka u privredi. Nakon prvog kružnog toka, sledi drugi, ali sada na znatno višem nivou dohotka, saglasno proširenoj društvenoj reprodukciji. Navedena šema na slici 3, daje prikaz uglavnom svih finansijskih tokova jedne otvorene nacionalne privrede. Jedan deo ukupnih finansijskih tokova, vidimo, vezan je za raspodelu, preraspodelu i trošenje nacionalnog dohotka, što je predmet izučavanja javnih finansija Drugi tokovi, koji su vezani za sistem stvaranja, cirkulaciju i poništavanje novca, kako u nacionalnim tako i međunarodnim okvirima, predmet je izučavanja monetarnih finansija. Dakle, jasno se vidi da su finansijski tokovi povezani i međuzavisni, tako da ih je nemoguće odvojiti, mada ih je moguće odvojeno izučavati. Bez poznavanja složenih finansijskih tokova nije moguće shvatiti pravu suštinu savremenog finansijskog sistema. Na osnovu izloženog, vidi se da je osnovna uloga finansijskog sistema da omogući nesmetane tokove sredstava u nacionalnoj ekonomiji i to kako između subjekata u okviru svakog od pomenutih sektora, tako i između samih sektora. Pri tome, finansijske tokove je moguće klasifikovati na tri osnovna oblika, to su: (1) tržišni tokovi, (2) fiskalni tokovi, i (3) regulativni tokovi. Tržišni finansijski tokovi – javljaju se pod uticajem delovanja tržišnog mehanizma i ponašanja pojedinih subjekata i sektora na finansijskom tržištu. U analizi finansijskih tokova i efikasnosti finansijskog mehanizma u finansiranju reprodukcije relevantnu osnovu čine sledeći tokovi: a) Visina i raspored akumulacije po sektorima, kao osnova jačanja finansijskog mehanizma; b) Finansijske transakcije sektora, odnosno promene finansijske aktive i pasive; c) Prenaglašena uloga banaka u finansijskim tokovima uz stalne napore da se optimalno postave u reprodukciji; d) Metode finansiranja po sektorima, što je vezano za finansijski potencijal privrede i subjekte po sektorima, odnosno ponudu i tražnju finansijskih sredstava ukupno u privredi i po pojedinim sektorima.

Fiskalni finansijski tokovi – vezani su za raspodelu nacionalnog dohotka, pa otuda na njima se zasniva finansiranje fiskusa, odnosno državnih i paradržavnih institucija. Oni obuhvataju poreze, doprinose, carine, javni dug itd, pa zbog toga predstavljaju odraz ingerencije države u privrednom razvoju, bez obzira što se država direktno ne meša u privredne tokove. Ovo je danas veoma prisutna praksa u visokorazvijenim privredama, gde fiskalni tokovi često predstavljaju klasično uprošćene, obično unilateralne tokove (davanja), mada su najčešće bilateralnog karaktera. Isključivanjem države iz politike investicija, intervencija u privredi i emisije novca i kredita, fiskalni tokovi bi u perspektivi trebalo da postepeno pokazuju tendenciju smanjivanja u pogledu uloge, značaja i delovanja u ukupnim finansijskim tokovima.12) Regulativni finansijski tokovi – kao što se već iz samog naziva može zaključiti, predstavljaju finansijske tokove koji se nalaze pod neposrednom kontrolom ili zakonskim ograničavanjem u pogledu formiranja i upotrebe finansijskih sredstava.

4.2. FINANSIJSKI MEHANIZMI U finansijskoj teoriji se mogu sresti uglavnom tri osnovna teorijska koncepta i mehanizma finansiranja reprodukcije, odnosno načina kojima se ulivaju sredstva u reprodukciju, to su: 1) Samofinansiranje – interno (u užem smislu podrazumeva udruživanje akumulacije, dok u širem smislu podrazumeva sistem učešća u dohotku); 2) Tržište finansijskih sredstava – podrazumeva domaće tržište i inostrano finansijsko tržište; 3) Fiskalni sistem finansiranja – podrazumeva direktno fiskalno finansiranje i indirektno fiskalno finansiranje. U savremenim privredama javljaju se, po pravilu, paralelno i istovremeno sva tri navedena mehanizma, u zavisnosti od strukture i tipa privrednog sistema, društveno-ekonomskih odnosa, uloge države u reprodukciji, monetizacije privrede, razvoja finansijskog sistema itd.13) Finansijska sredstva se u reprodukcionom procesu mogu prelivati kroz sva tri navedena finansijska mehanizma. U tržišnoj privredi samofinansiranje i finansijsko posredovanje preko finansijskog tržišta prihvaćeni su kao oblici koji odgovaraju datom društveno-ekonomskom odnosu. Finansiranje kroz fiskalni mehanizam se postepeno sve više svodi na minimum, sa tendencijom potpunog nestajanja.

21

22

Međutim, samofinansiranje ili autofinansiranje, kao metod finansiranja reprodukcije sektora ili pojedinih subjekata, predstavlja metod kojem kao osnovnom teže svi subjekti. Naime, samofinansiranju se daje primat, bez obzira na oblike i metode prikupljanja eksternih izvora u finansiranju preko finansijskog tržišta. Ovo se može odvijati na dvostruki način: (1) neposredno t.j. povezivanjem sa nosiocem štednje, ili (2) posredno, preko bankarskog mehanizma, odnosno finansijskog tržišta. Mehanizam samofinansiranja je uvek najstabilniji, jer ne stvara zavisnost subjekata od eksternih izvora, a takođe je imun i na poremećaje koji mogu nastati na finansijskom tržištu. Ali, obzirom da nije uvek moguće sprovesti potpuno stoprocentni sistem samofinansiranja reprodukcije, posebno privrednih subjekata, otuda je neophodno postojanje i funkcionisanje i finansijskog tržišta kao specifičnog mehanizma finansiranja reprodukcije. U skladu sa navedenim, treba imati u vidu činjenicu da samofinansiranje ne predstavlja uvek i najoptimalniji mehanizam finansiranja reprodukcije, kao što i finansiranje posredstvom finansijskog tržišta ne može, niti treba da ima apsolutni prioritet, niti ovaj oblik finansiranja može dati uvek optimalne efekte. Naime, logika tržišne privrede nalaže da se prihvati takav koncept raspoloživosti sredstava, koji pored samofinansiranja obuhvata još i finansijske tokove koji se osiguravaju posredstvom finansijskog tržišta. Tek na ovim osnovama, u sistemu decentralizovanog formiranja akumulacije moguće je sopstvenim fondovima i eksternim finansiranjem zatvoriti krug finansiranja reprodukcije.14) Zbog pojave gotovo zakonitosti egzistiranja internog i eksternog finansiranja investicija i njihove različite visine, ročne strukture, prelivanja i oslobađanja sredstava u procesu reprodukcije, bilo bi neophodno šire razmotriti tržište sredstava reprodukcije i proces finansiranja. Ali, kako to znatno prevazilazi potrebe ovog izlaganja, ovde ćemo na kraju dati samo pregled osnovnih oblika eksternog finansiranja što bi uglavnom obuhvatilo sledeće: 1) Krediti domaćih i inostranih banaka; 2) Zajednička ulaganja; 3) Udruživanje sa domaćim subjektima u cilju zajedničkih ulaganja; 4) Sredstva federacije i drugih društveno-političkih zajednica; 5) Ostala sredstva (krediti) drugih pravnih lica.

4.3. FINANSIJSKE INSTITUCIJE Finansijske institucije obavljaju funkciju prikupljanja novčanih sredstava, usmeravaju ih u finansijske plasmane i vrše različite finansijske usluge.

Ove institucije prikupljaju (koncentrišu) novčana sredstva u obliku depozita, ulozima na transakcione račune, uzimanjem kredita, emisijom hartija od vrednosti, udelom u kapitalu, uplatom članarina, prodajom polisa osiguranja itd. Tako prikupljena novčana sredstva finansijske institucije plasiraju u obliku kredita, kupovinom hartija od vrednosti na finansijskom tržištu ili ulaganjem u realne plasmane (robu). Ono što karakteriše finansijske institucije ogleda se u tome što njihov osnovni potencijal predstavljaju finansijski instrumenti. Osnovna delatnost finansijskih institucija koncentrisana je na držanje i operacije sa finansijskim instrumentima. Međutim, većina finansijskih institucija su finansijski posrednici. Pri tome, najvažnija finansijska institucija je banka (poslovna banka i centralna banka). Naime, banka je institucija čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima.14) U savremenim privredama je nemoguće odvijanje procesa reprodukcije bez funkcionisanja banaka kao finansijskih institucija. Ostale finansijske institucije su nebankarske i predstavljaju česte finansijske posrednike za prenošenje novca i štednje sa jednih na druge subjekte na finansijskom tržištu. Iako su slične bankama, one nisu banke iz prostog razloga što ne primaju depozite i ne odobravaju kredite na osnovu čega se vrši emisija novca. Nebankarske finansijske institucije ne mogu da vrše emisiju novca. To mogu samo banke i bankarski sistem.15) Među nebankarskim finansijskim institucijama pomenućemo nekoliko najvažnijih. 1) Osiguravajuće organizacije – po svojoj finansijskoj moći predstavljaju važan kanal preko kojeg se novčana akumulacija sliva na kreditno tržište. Osiguravajuće organizacije svoje novčane rezerve plasiraju same ili uz kamate drže u bankama. 2) Fondovi – učestvuju kao deponenti u bankama koristeći svoje rezerve za privremeni plasman istih uz kamatu. Najznačajniji su penzioni fondovi i investicioni fondovi. 3) Poštanska štedionica – javlja se kao veoma značajna finansijska institucija u prikupljanju novčane štednje sektora stanovništva, pri čemu koristi veoma razgranatu mrežu pošta. Ova vrsta nebankarskih finansijskih institucija postoji u svim zemljama. 4) Trezor – predstavlja uobičajen naziv za državnu (budžetsku) blagajnu. To je posebna javna finansijska ustanova koja ima značajan uticaj na tržište kapitala, posebno na visinu kamatne stope.16) 5) Ustanove za potrošačke kredite – predstavljaju specifične finansijske institucije koje svoj kapital plasiraju među stanovništvom, finansirajući njihove kupovine trajnih potrošnih dobara.17)

23

24

4.4. FINANSIJSKI INSTRUMENTI Finansijski instrumenti su oblici u kojima se može držati imovina pojedinih subjekata privrede ili pojedinih sektora. Na razvijenost finansijskih instrumenata deluju brojni ekonomski, institucionalni, razvojni, istorijski i drugi faktori. Razvijenost ili nerazvijenost finansijskog tržišta u nacionalnoj privredi često se meri većom ili manjom razvijenošću i strukturom pojedinih oblika finansijskih instrumenata. Za analizu finansijskih instrumenata u visokorazvijenim privredama obično su relevantne sledeće osnovne karakteristike ovih instrumenata: 1) Struktura instrumenata po sektorima; 2) Struktura instrumenata po vrstama; 3) Struktura instrumenata po rokovima; 4) Struktura instrumenata po načinu formiranja. 1) U analizi strukture finansijskih instrumenata po sektorima, sve finansijske instrumente možemo grupisati na sledeće osnovne sektore:(1) sektor privrednih preduzeća, (2) sektor ostalih organizacija, (3) sektor stanovništva, (4) sektor države, (5) sektor banaka i finansijskih institucija, i (6) sektor inostranstva. Sektor privrede i sektor stanovništva u strukturi finansijskih instrumenata imaju dominantno učešće. Kod sektora privrede to je vezano za potrebe finansijskog posredovanja i prelivanja novčanih sredstava i akumulacije. Kod sektora stanovništva to je vezano za pojavu finansijskih viškova koji se posredstvom banaka prelivaju u deficitarne sektore, odnosno zadržavaju se u obliku gotovog novca (ili se vrše realna ulaganja u ovom sektoru). 2) U analizi strukture finansijskih instrumenata po vrstama, postoji mogućnost razvoja multilateralnih i bilateralnih odnosa. Multilateralni odnosi (obveznice, blagajnički zapisi, certifikati o sredstvima) predstavljaju tzv. više oblike finansijskih instrumenata koji određuju i deluju na veću fluidnost finansijskog tržišta, dok kod bilateralnih instrumenata (krediti i depoziti) dolazi do ograničavanja fluidnosti finansijskog tržišta. Kod nefinansijskog sektora uglavnom su zastupljeni bilateralni instrumenti (npr. krediti za prodaju robe), kod sektora stanovništva najčešće je zastupljen gotov novac, dok kod finansijskog sektora dominira kredit. 3) U analizi strukture finansijskih instrumenata po rokovima, dolazi do izražaja vremenska vezanost ovih sredstava. Analogno tome, finansijski instrumenti se dele na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne oblike. U tom kontekstu, treba reći da je u našoj domaćoj privredi ročna struktura instrumenata kod nefinansijskog sektora bila nepovoljna, jer je oko 80% finansijskih instrumenata bilo kratkoročnog karaktera, dok je kod finansijskog sektora struktura bila obrnuta.18)

4) U analizi strukture finansijskih instrumenata po načinu formiranja, moguće je sagledati formiranje ovih oblika sredstava u odnosu na decentralizovane ili centralizovane novčane tokove sredstava. Decentralizovani instrumenti se odnose na instrumente formirane van državnih institucija (tzv. dobrovoljni instrumenti). Na finansijskom tržištu cirkuliše novac koji se nalazi u različitim oblicima monetarnih supstituta, već prema ročnosti, obliku i držaocima. Naravno, sve to čini odgovarajuće finansijske instrumente. Nosioci finansijskih viškova vrše stalni proces transformacije novca u one oblike instrumenata koji su najprihvatljiviji, imajući u vidu likvidnost, kamatu, rizik i oblik plasmana. Pri tome, finansijska struktura je razvijenija ako raspolaže sa znatno više finansijskih instrumenata, odnosno ako je privreda više monetizovana.19) Da bi finansijske institucije mogle vršiti efikasan proces mobilizacije finansijskog viška u nacionalnoj privredi, one moraju raspolagati značajnim i razvijenim oblicima finansijskih instrumenata, ne samo zbog mobilizacije već i transformacije jednih u druge oblike finansijskih instrumenata. Struktura i mogućnosti razvoja, odnosno značaj pojedinih instrumenata finansijskog sistema, predstavlja odraz veće ili manje mogućnosti koje formira privredni i društveni sistem u jednoj zemlji. S tim u vezi, treba reći da u visokorazvijenim privredama danas postoje veoma razvijeni oblici različitih vrednosnih papira, akcija, menica i obveznica javnog duga, a takođe postoji i veoma otvoreno tržište (kupovina i prodaja tih instrumenata, uz pretvaranje u druge likvidnije oblike) čime se uz razvijeni kreditni sistem sve više smanjuje uloga gotovog novca. Nasuprot tome, u nedovoljno razvijenim privredama u kojima ne postoji razvijeno finansijsko tržište i kreditni sistem, uloga gotovog novca je znatno veća, a fluidnost finansijskog tržišta manja sa najčešće prisutnim problemima u likvidnosti privrede. Na kraju, treba reći da se analiza finansijskih instrumenata često vrši odnosom ostvarene prosečne stope rasta finansijskih instrumenata i prosečne stope rasta društvenog proizvoda. Na taj način, moguće je sagledati da li finansijski instrumenti prate po visini kretanje društvenog proizvoda (finansijske transakcije u privredi, najčešće u toku jedne godine). U savremenom finansijskom sistemu najvažniji finansijski instrumenti uglavnom su sledeći: 1. Novac (depozitni, gotov novac) 2. Čekovi 3. Menice 4. Akcije 5. Obveznice (državne, banaka) 6. Platni nalozi 7. Blagajnički zapisi

9. Bankarske potvrde o depozitu 10. Bankarski akcepti 11. Cesija 12. Asignacija 13. Kompenzacija 14. Opcije 15. Fjučersi

8. Komercijalni zapisi

16. Forvardsi

25

5. STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA

U savremenim uslovima privređivanja finansijski sistem pokazuje svu svoju složenost, zbog različitosti finansijskih odnosa, obima svoje delatnosti i stepena obuhvatnosti finansija. Praktični primeri ukazuju, da se složenost finansijskog sistema izražava putem složenosti, raznovrsnosti i mnogobrojnosti finansijskih odnosa. Složenost finansijskih odnosa posledica je zahteva koji se postavljaju od strane države, društveno-pravnih lica i građana, pred finansijski sistem i finansijsku politiku. Upravo zbog složenosti finansijskog sistema, nauka o finansijama je danas decentralizovana (razgraničena) po oblastima od javnih preko poslovnih i monetarnih finansija do bankarstva i osiguranja.20) Podela nauke o finansijama direktno je uticala na racionalnije i efikasnije obavljanje finansijske delatnosti. Brojnost finansijskih odnosa imala je uticaja na njihovu raznovrsnost. Mnogobrojnost finansijskih odnosa pojavljuje se zbog učešća velikog broja različitih subjekata u poslovnim aktivnostima koje stvaraju finansijske odnose. S obzirom da finansijski sistem igra jednu od osnovnih uloga u odvijanju i regulisanju tokova reprodukcije, po logici stvari, u njegov sastav ulazi čitav niz vitalnih podsistema privrednog sistema. Međutim, polazeći od podele finansija kao naučne discipline sa aspekta finansijske aktivnosti, mišljenja smo da je za naše potrebe izlaganja u okviru ove tačke rada najprihvatljivije reći da u finansijski sistem ulaze sledeći finansijski podsistemi: 1. Monetarno-kreditni sistem (monetarno-kreditne finansije); 2. Bankarski sistem (bankarske finansije); 3. Fiskalni sistem (javne finansije); 4. Poslovno-finansijski sistem (poslovne finansije); 5. Sistem finansijskog osiguranja; 6. Sistem finansijskih tržišta. 1. Monetarno-kreditni sistem obuhvata dve značajne oblasti: prvo, monetarno-kreditni sistem, i drugo, monetarno-kreditnu politiku. Monetarno-kreditni

sistem predstavlja skup načela, metoda, mera, instrumenata i institucija kojima se kreira i povlači novac i kojima se regulišu monetarno-kreditni tokovi u društvenoj reprodukciji. S druge strane, monetarno-kreditna politika predstavlja skup pravila, propisa, mera i instrumenata kojima se u monetarno-kreditnoj sferi društvene reprodukcije reguliše nivo, struktura i dinamika novčane mase i novčana cirkulacija u prometnim kanalima reprodukcije, kao i nivo, struktura i dinamika kreditnih plasmana. Monetarno kreditna politika zauzima značajno mesto u sprovođenju ciljeva ukupne ekonomske politike zemlje i to ne samo u odnosu na pojedine ciljeve te politike, već u odnosu na ukupan kompleks ovih ciljeva.21) 2. Bankarski sistem predstavlja značajan deo finansijskog sistema i on slično ostalim podsistemima, omogućava celovito izučavanje ukupnih odnosa u kojima nastaju i razvijaju se finansijski mehanizmi u procesu reprodukcije. Bankarski sistem kao makroekonomska kategorija obuhvata ukupnost finansijskih i ostalih mera kojima se funkcija i bankarsko poslovanje ispoljava kao aktivnost čiji je generalni zadatak snabdevanje procesa reprodukcije potrebnim novčanim sredstvima i kreditima. Prema tome, bankarski sistem je deo ukupnog privrednog sistema i njemu služi, pri čemu nema svoje izdvojene ciljeve, bez obzira što bankarstvo kao primenjena nauka dosledno izražava načela i strukturu bankarskih poslova, mera i tehnika.22) Osnovnu okosnicu bankarskog sistema čine poslovne banke koje su preko novčanih sredstava i kredita vezane za sistem finansiranja reprodukcije. 3. Fiskalni sistem predstavlja podsistem šire celine finansijskog sistema koji u klasičnom smislu reči obuhvata aktivnosti države u pravcu prikupljanja, čuvanja (rezerve) i trošenja javnih sredstava u zadovoljavanju opštih društvenih potreba. Pri tome, delatnost države u zadovoljavanju društvenih (javnih) potreba uglavnom ima netržišni karakter.23) Dakle, finansijski sistem javnog sektora obuhvata sistem prikupljanja i sistem trošenja takvih sredstava. Zbog toga, ekonomske i finansijske aktivnosti države u ostvarivanju određenih razvojnih, socijalnih, stabilizacionih i redistributivnih ciljeva u društvu, često se nazivaju i fiskalne ili javne finansije. 4. Poslovno-finansijski sistem ili poslovne finansije, najčešće podrazumevaju ukupne odnose i procese reprodukovanja finansijskog kapitala preduzeća u funkciji ostvarivanja poslovnih i razvojnih ciljeva privrednih subjekata (preduzeća).24) Sledstveno tome, može se reći da poslovne finansije ili finansije preduzeća kao mikro aspekt finansijskog sistema uglavnom obuhvataju sledeće: (1) sistem novčanih tokova u reprodukciji preduzeća, (2) kružno kretanje novčanih sredstava u sferi razmene, raspodele i potrošnje, (3) finansijske odnose između preduzeća, ekonomskih subjekata u privredi i društva u celini, (4) primanje, čuvanje, izdavanje, raspodelu i upotrebu finansijskih sredstava, i (5) finansiranje tekućih i razvojnih potreba preduzeća.25) Dakle, u centru finansijskih odnosa preduzeća je novac, odnosno novčana sredstva. 5. Finansijsko osiguranje je delatnost od posebnog društvenog interesa i predstavlja deo (podsistem) finansijskog sistema, koji je usmeren na ulaganje

27

28

sredstava fizičkih i pravnih lica u cilju zajedničkog snošenja rizika, sprečavanja od mogućeg nastanka šteta, osiguranja imovine i života lica. Sistem osiguranja ima tri osnovne funkcije, to su: (1) funkcija zaštite, (2) finansijsko-akumulacijska funkcija, i (3) društveno-socijalna funkcija.26) 6. Finansijsko-tržišni sistem je sastavni element (podsistem) finansijskog sistema svake razvijene zemlje i on obuhvata finansijska tržišta. On predstavlja ujedno i jedan od osnovnih postulata savremene tržišne privrede, budući da se razvijenost tržišne privrede može pratiti preko stepena razvijenosti pojedinih segmenata finansijskog tržišta. U skladu sa do sada izloženim, ukupnu strukturu finansijskog sistema možemo prikazati na način kao što je to učinjeno na slici 4.

Slika 4. – Struktura finansijskog sistema Na osnovu prikazane strukture finansijskog sistema vidi se da on pokriva ukupan privredni organizam. Svi podsistemi ukupnog finansijskog sistema organski su povezani preko brojnih instrumenata, institucija, mehanizama i tokova, koji omogućavaju da finansijski sistem skladno i uravnoteženo funkcioniše. Funkcionisanje finansijskog sistema zasniva se na kreiranju novca i kredita, formiranju i raspodeli nacionalnog dohotka i uvozu i izvozu kapitala. To znači, da ovo ujedno predstavlja i osnovu sistema finansiranja društvene reprodukcije. Pri tome, struktura i karakteristike delovanja monetarno-kreditnog, bankarskog i fiskalnog sistema imaju poseban značaj, pa analogno tome, posebno se i proučavaju.

Na kraju, može se zaključiti da je finansijski sistem izuzetno kompleksno područje koje u sebe integriše niz finansijskih grana, odnosno podsistema, ali uz prisustvo brojnih ekonomskih, pravnih, socijalnih i drugih elemenata. S tim u vezi, da bi ovde izloženu strukturu finansijskog sistema još detaljnije i jasnije upotpunili, na slici 5, dajemo šematski prikaz funkcionisanja finansijskog sistema.

Slika 5. – Funkcionisanje finansijskog sistema

29

30

5.1. MONETARNO-KREDITNI SISTEM Na osnovu dosadašnjih izlaganja videli smo da monetarno kreditni sistem obuhvata dve značajne oblasti: monetarno-kreditni sistem i monetarno-kreditnu politiku. Međutim, kako je u teoriji moguće sresti dosta različite pristupe u definisanju kako monetarno-kreditnog sistema, tako i monetarno-kreditne politike, mišljenja smo da je za potrebe našeg izlaganja najprihvatljiviji način odvojenog posmatranja monetarnog i kreditnog sistema, a s tim u vezi, isto tako razgraničenog posmatranja monetarne i kreditne politike. Međutim, iako navedene kategorije treba razlikovati i samostalno istraživati, ipak je činjenica da ih kao međusobno uslovljene pojave u teoriji i praksi treba integralno i povezivati. Monetarni sistem (novčani sistem), može se definisati u užem smislu i širem smislu reči. Prema užem definisanju, monetarni sistem predstavlja skup pozitivnih propisa i pravila kojima se regulišu novčana pitanja jedne zemlje, odnosno pitanja novčane jedinice kao zakonskog sredstva plaćanja, pitanje pariteta, konvertibilnosti, kao i osnovne postavke u pogledu emisije novca.27) U širem, odnosno savremenom smislu reči, monetarni sistem obuhvata skup propisa i pravila koji determinišu određene statičke elemente, kao što su: novčana jedinica i sredstva plaćanja, novčani odnosi subjekata u monetarnom sistemu, monetarne institucije koje kreiraju novac, instrumente i organizacione oblike monetarnog sistema, a isto tako i određene dinamičke elemente, kao što su: funkcije novca, monetarni agregati, sistem i determinante kreiranja i povlačenja novca, platni promet, paritet novčane jedinice i procesi uravnoteženja novca sa postojećom njegovom količinom.28) Kreditni sistem je ekonomsko-pravni pojam koji u organsku celinu povezuje sve elemente, faktore i institucije relevantne za uspostavljanje i razrešavanje mnogobrojnih dužničko-poverilačkih odnosa koji svakodnevno nastaju u ekonomskom životu jedne zemlje. S obzirom na ovo, on predstavlja skup normi i pravila ponašanja po kojima se moraju ravnati svi ekonomski subjekti u svojim kreditnim poslovima, te u tom smislu on dobija i elemente pravnog pojma.29) Kreditni sistem u svakoj zemlji sastavni je deo ukupnih proizvodnih odnosa koji vladaju u njoj. Mada podrazumeva jedinstveni skup pravila, kreditni sistem se deli na nekoliko specifičnih vrsta u zavisnosti od specifičnih područja na kojima u sklopu opštih načela deluju posebne norme ponašanja. Naime, takva posebna pravila i norme ponašanja oformljuju posebne podsisteme u sklopu jedinstvenog kreditnog sistema. U tom smislu, može se pomenuti podsistem kratkoročnog i dugoročnog kreditiranja privrede, zatim podsistem potrošačkog kreditiranja, kao i podsistem kreditnih odnosa sa inostranstvom. Formiranje posebnih pravila kreditiranja na pomenutim segmentima posledica je specifičnih interesa ekonomske politike zemlje.

Monetarna politika je deo opšte ekonomske politike zemlje koja se sastoji od skupa mera koje deluju na tok privrednog života zemlje, putem stvaranja, poništavanja, raspodele i preraspodele novčane kupovne snage. Generalno gledano, njen neposredni cilj su sigurnije potrebe količine novca za obavljanje date materijalne proizvodnje i njene raspodele.30) Po svom karakteru i svrsi koju treba da postigne, monetarna politika je u suštini politika države koju sprovodi centralna banka. Istovremeno, monetarna politike je odgovorna i za stvaranje svih institucija društveno-političkog i privrednog sistema, izvršne i zakonodavne vlasti i svih subjekata koji čine tzv. monetarnu vlast zemlje. Monetarna vlast je zadužena da vodi računa o tome na koji način i u kojoj se meri monetarna politika racionalno i efikasno koristi u regulisanju relevantnih ciljeva ukupne ekonomske politike zemlje. Kreditna politika je de ekonomske politike kojom se utvrđuje način kreiranja novčanih sredstava gde se preovlađujuće identifikuje kreditni odnos i način usmeravanja novčanih sredstava sa aspekta potreba pojedinih grupa subjekata u procesu društvene reprodukcije. Kreditna politika deluje na određenim segmentima privredne aktivnosti tako što izvorno i inicijalno usmerava novčana sredstva prema sektorima, odnosno usmerava aktivnost svih učesnika u novčanim odnosima prema prioritetnim ciljevima tekuće ekonomske politike. Istovremeno, kreditna politika predstavlja sredstvo za ostvarivanje ciljeva monetarne politike. Naime, putem kontrole opsega i usmeravanja politike plasmana banaka (kao najbitnijeg elementa kreditne politike) omogućava se i efikasno sprovođenje monetarne politike. Ovo potvrđuje činjenicu da su u savremenim uslovima novac i kredit usko povezani, odnosno da novac ima kreditni karakter, a da je kredit preovlađujući izvor novca. Međutim, iako su monetarna i kreditna politika usko povezane, ipak ne treba formalno poistovećivati kompleks monetarnih kretanja sa kategorijama preko kojih se izražavaju kreditni odnosi. S tim u vezi, treba imati u vidu činjenicu da monetarna politika podrazumeva politiku emisije i povlačenja novca, odnosno politiku snabdevanja procesa društvene reprodukcije potrebnom količinom novca. Kreditna politika u osnovi predstavlja sredstvo da se ostvare ciljevi monetarne politike. Dakle, kreditna politika je deo politike i mehanizma kreiranja novca, t.j. sredstvo i instrument monetarne politike. Naravno, kreditna politika u svemu ovome ima i svoje potpuno samostalne funkcije, kao na primer, na području ostvarivanja određenih strogo selektivnih ciljeva ekonomske politike. Na kraju, treba reći da kompleks mera na području novca i kredita, uglavnom iz praktičnih razloga, mnogi autori podvode pod termin "monetarno-kreditna politika”. Pri tome, prisutni su opravdani razlozi da se pojam "monetarna politika” upotrebljava kada se želi posebno identifikovati politika koju vodi centralna banka.

31

32

5.2. BANKARSKI SISTEM Bankarski sistem je deo ili podsistem privrednog sistema i slično ostalim njegovim podsistemima, obuhvata ukupnost društvenih odnosa u kojima nastaju i razvijaju se finansijski mehanizmi u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji. Takođe, to znači da nauka o bankarstvu kao makroekonomska kategorija izučava ukupnost ekonomskih, finansijskih i monetarnih mera kojima se funkcija i bankarsko poslovanje ispoljava kao aktivnost čiji je glavni zadatak snabdevanje procesa reprodukcije potrebnim novcem i kreditima.31) Pri tome, bankama nazivamo institucije ili ustanove kojima je uzimanje i davanje kredita u obliku novca glavno zanimanje. Ova definicija banaka se u ekonomskoj literaturi smatra najobuvatnijom.32) Međutim, obzirom da bankarstvo obuhvata izučavanje bankarskog sistema, prakse i ostalih pitanja kreditnog sistema, proizlazi da je potrebno praviti razliku između bankarskog sistema i bankarsko-kreditne prakse. Kako funkcionalni razlozi uslovljavaju potrebu njihovog spajanja, otuda se u praksi mogu sresti i pojmovi: bankarsko-kreditni sistem i bankarsko-kreditna praksa. U savremenoj teoriji i praksi banke se uglavnom klasifikuju i dele prema sledećim osnovnim kriterijumima: (a) prema vrsti poslova koje obavljaju, (b) prema teritoriji na kojoj obavljaju svoju delatnost, i (c) prema obliku vlasništva. Prema vrsti posla kao standardnom kriterijumu, sve banke se dele na (1) centralne ili emisione banke, (2) komercijalne ili depozitne banke, (3) razvojne ili investicione banke, i (4) poslovne banke. Centralne ili emisione banke, po pravilu bave se emisijom novca, regulisanjem novčanog opticaja i projektovanjem ciljeva monetarno-kreditne politike zemlje. Komercijalne ili depozitne banke, bave se sakupljanjem novčanih sredstava koja se plasiraju u obliku kratkoročnih kredita u proizvodnju i promet. One primaju štedne uloge građana i slobodna novčana sredstva fizičkih i pravnih lica, a takođe vrše čuvanje vrednosnih papira i dragocenosti. Razvojne ili investicione banke uglavnom se bave odobravanjem dugoročnih kredita na osnovu prikupljenih sredstava putem izdavanja obveznica, putem dobijenih štednih uloga sa dužim rokom vraćanja i putem koncentracije ostalih sredstava akumulacije. Takođe, na osnovu založnog prava na nekretninama bave se i odobravanjem hipotekarnih kredita. Konačno, poslovne banke, bave se odobravanjem kratkoročnih i dugoročnih kredita privredi, obzirom da u njima dolazi do koncentracije i centralizacije industrijskog i bankarskog kapitala. Prema teritoriji na kojoj obavljaju svoju delatnost, sve banke se dele na nacionalne i međunarodne banke. Nacionalne banke obavljaju svoju delatnost uglavnom na teritoriji jedne zemlje, dok međunarodne banke, po pravilu, osnivaju zemlje članice međunarodnih organizacija u skladu sa potpisanim međunarodnim ugovorima.

Prema obliku vlasništva, odnosno vlasničkoj poziciji sve banke se jednostavno dele na javne (državne) i privatne. Javne banke su najčešće u vlasništvu države, dok su privatne banke u vlasništvu privatnog kapitala. Međutim, nesumnjivo je da sa aspekta bankarskog sistema zemlje najveći značaj imaju: prvo, kreiranje novca (što je funkcija centralne banke) i drugo, stvaranje depozitnog i žiralnog novca (što je funkcija poslovnih banaka). Sledstveno tome, može se reći da kičmu, odnosno osnovnu sadržinu bankarskog sistema svake zemlje čini sistem centralne banke sa poslovnim bankama. Centralna banka ili emisiona banka, kreira primarni novac emitovanjem kredita, kupovinom hartija od vrednosti i deviza od nebankarskog sektora, kao i kreditiranjem poslovnih banaka. Kreiranje primarnog novca vezano je za stvaranje monetarne baze i za kreiranje likvidnosti bankarskog sistema. Ekonomska suština stvaranja monetarne baze, odnosno primarnog novca, ogleda se u snabdevanju društvene reprodukcije potrebnom količinom novca u cilju stvaranja potrebne likvidnosti u privredi za nesmetano i stabilno odvijanje društvene reprodukcije. Poslovne banke čine osnovnu okosnicu bankarskog sistema jer su preko novca i kredita direktno vezane za sistem finansiranja društvene reprodukcije. Naime, poslovne banke kreditnim plasmanima, kupovinom hartija od vrednosti i promenom stanja deviznih rezervi stvaraju bankarski (depozitni, žiralni) novac, odnosno dodatnu količinu novca kao platežnog i prometnog sredstva. Sposobnost banaka da umnožavaju količinu novca u opticaju jeste kreditna i monetarna multiplikacija. Istovremeno, kreiranje novca označava kreiranje ponude novčanih sredstava koja se odobravanjem kratkoročnih potrošačkih i investicionih kredita sučeljava sa tražnjom novca, odnosno kredita. U suštini, kredit odslikava funkciju banke kao finansijskog posrednika, dok kreditni odnos predstavlja dopunski izvor finansiranja privrede, osim samofinansiranja i udruživanja sredstava. U ovom smislu, monetarni i kreditni sistem predstavljaju sastavne delove odnosa u društvenoj reprodukciji a banke su deo finansijskog mehanizma privrede, jer poslovi udruživanja sredstava, poslovi prikupljanja slobodnih novčanih sredstava i poslovi plasiranja finansijskih sredstava t.j. kreditni poslovi, predstavljaju samu srž kreditne politike poslovnih banaka. Kao zaključak, sledi činjenica da bankarski sistem treba posmatrati i izučavati sa aspekta sadržaja, funkcija i odnosa u privredi zemlje, s obzirom da je u savremenim uslovima banka povezana, pre svega, sa procesom finansiranja reprodukcije – preko novca i kredita.

33

34

5.3. FISKALNI SISTEM Finansijski sistem javnog sektora obuhvata sistem prikupljanja i sistem trošenja javnih sredstava u zadovoljavanju opštih društvenih potreba. Pri tome, finansijska aktivnost države u ovom pravcu naziva se javne finansije, a veće učešće države u društvenom proizvodu znači i veću sposobnost države da očuva stabilnost javnog sektora. Regulisanjem obima, strukture i dinamike javnih prihoda i rashoda država deluje na efektivnu tražnju, odnosno fiskalnu potrošnju, pri čemu ne postoji ni jedan makroekonomski agregat na kojeg ne deluju državni ili javni rashodi.33) Povećanje javnih rashoda ima ekspanzivno delovanje na ukupnu tražnju i potrošnju. Nasuprot tome, povećanje javnih prihoda ima kontraktivno delovanje na ukupnu tražnju i potrošnju. Zbog toga, u savremenoj teoriji i politici javni rashodi i prihodi moraju se posmatrati u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma privrede, a izučavaju se u vezi sa kretanjem i ponašanjem osnovnih makroekonomskih agregata.34) To znači, da promena javnih rashoda i prihoda, dakle promena položaja fiskalnog sistema u privredi i finansijskom sistemu, redovno dovodi do promena svih elemenata finansijskog sistema: kreditni sistem, finansijsko tržište, formiranje novčane mase, raspodela nacionalnog dohotka, štednja, investicije, kamatna stopa, cene i stabilnost privrede itd. Delovanje na pomenute elemente finansijskog sistema ostvaruje se istovremenim delovanjem i javnih rashoda i javnih prihoda, ali i ukupnom budžetskom politikom.35) Finansijski tokovi koje obuhvata fiskalni sistem imaju dve osnovne strukture. To su prihodni i rashodni finansijski tokovi. Sa teorijsko-ekonomskog aspekta, osnovna karakteristika svih fiskalnih finansijskih tokova jeste da se u njima, po pravilu, ne ostvaruje zakon vrednosti sa svojim manifestacijama poznatim iz ekonomske teorije (npr. ekvivalentnost razmene), već se ovde bazični ekonomski postulati prelamaju kroz prizmu javnog (društvenog) interesa sa odgovarajućim protivrečnostima.36) Stvaranje fiskalnih finansijskih tokova izuzetno je složen proces. On otpočinje sa stvaranjem javnih prihoda, da bi se nastavio kroz javne rashode. Stvaranje fiskalnih finansijskih tokova u okvirima nacionalne privrede može se odvijati u više pravaca. Tako, javni prihodi mogu da modifikuju raspodelu dohotka i akumulacije, s obzirom da se oni realizuju na tržištu. Dalje, oni mogu da utiču na upotrebu dohotka u pravcu veće ili manje potrošnje, odnosno veće ili manje akumulacije. Takođe, oni mogu u velikoj meri izmeniti strukturu ukupne tražnje i to zamenjujući individualnu tražnju javnom tražnjom. S druge strane, procesi fiskalnih finansijskih tokova nastalih preko javnih prihoda kroz raspodelu dohodaka i akumulacije privrednih subjekata i pojedinaca, reintegrišu se u nacionalne ekonomske tokove upravo preko javnih rashoda.37)

Međutim, realizacija javnih rashoda ne znači ujedno i vraćanje na ekonomsko stanje kod privrednih subjekata i pojedinaca, koje je bilo pre stupanja u dejstvo javnih prihoda. Naime, upotreba finansijskih sredstava, po pravilu, ne podudara se sa namenama koje bi oni imali na svojim izvorima, s obzirom da javni sektor ima svoje specifične ciljeve potrošnje. S tim u vezi, treba reći da se danas u svim savremenim privredama fiskalni finansijski tokovi koriste za ostvarenje niza vitalnih zadataka društvene reprodukcije. Među njima, posebno značajno mesto ima sledeće: (1) Alokacija privrednih resursa; (2) Preraspodela nacionalnog dohotka; (3) Ekonomska i socijalna stabilizacija; (4) Privredni rast. Alokacija privrednih resursa preko fiskalnih finansijskih tokova može da se vrši na više načina. To mogu da budu direktna ulaganja u određenu privrednu granu ili region. Alokacija privrednih resursa može se vršiti i putem kredita i fondova koje alimentiraju upravo ovi tokovi. Preraspodela nacionalnog dohotka u korist određenih privrednih grana ili regiona, vrši se i prihodnom i rashodnom strukturom fiskalnih finansijskih tokova. Naime, preko prihodne strukture ovih tokova zahvata se jedan deo dohotka i akumulacije određenih privrednih subjekata i stanovništva, da bi se preko rashodne strukture transferisao u korist onih subjekata iz nacionalne privrede i stanovništva koje je tekuća ekonomska i socijalna politika odredila u datom vremenskom periodu. Ekonomska i socijalna stabilizacija vrši se preko fiskalnih finansijskih tokova na više načina. Njihova je opšta karakteristika da u periodu inflacije treba da utiču na smanjenje prekomerne novčane tražnje, koja preti da dezorganizuje privredu na svim vitalnim tačkama kao što su: akumulacija, investicije, troškovi privrednih subjekata, lični dohoci, agregatne cene i ekonomski odnosi sa inostranstvom. Nasuprot periodu inflacije, fiskalni tokovi u periodu depresije usmereni su na podsticanje tražnje (kako strukturne tako i opšte) da bi se posebno stimulisala nova privredna ulaganja u cilju porasta zaposlenosti, dohodaka i akumulacije. Privredni rast postao je osnovni imperativ savremenih finansijskih i ekonomskih politika. Naime, osigurati stabilnu i društveno poželjnu stopu privrednog rasta danas je jedan od osnovnih kriterijuma za ocenu uspešnosti ekonomske politike, pa dakle i fiskalne politike. S tim u vezi, fiskalnim finansijskim tokovima moguće je uticati na privredni rast na više načina. Na primer, njima je moguće podsticati akumulaciju ili uticati na cene investicija, čineći ih jeftinijim ili skupljim. Takođe, fiskalnim tokovima se mogu otklanjati uska grla u privredi i mogu predstavljati jedan od mogućih načina za prikupljanje dela nacionalne akumulacije. Analogno navedenom, u fiskalnim tokovima je teško iznaći uvek optimalna rešenja, posebno zbog njihove osetljivosti, kako u kratkoročnim tako i u dugoročnim projekcijama.

35

36

5.4. POSLOVNO-FINANSIJSKI SISTEM U savremenoj teoriji i praksi koriste se mnogobrojni termini za finansije preduzeća koji su uglavnom ekvivalentni i međusobno zamenljivi: poslovne finansije, mikro finansije, finansijsko upravljanje, upravljačke finansije, finansijski menadžment, menadžerske finansije itd. Međutim, od svih termina najviše se koristi izraz finansijski menadžment. U tom sklopu, poslovne finansije se definišu (1) kao upravljanje novčanim poslovima privrednog subjekta, zatim (2) kao funkcija prikupljanja i obezbeđivanja finansijskih sredstava radi dugoročnih ulaganja, i (3) kao obezbeđivanje novčanih sredstava za komercijalne svrhe.38) Analogno navedenom, poslovne finansije imaju izuzetno značajnu ulogu u poslovanju i razvoju preduzeća. Svako preduzeće, između ostalog, može da se shvati i kao svojevrstan pul sredstava kojima treba upravljati i koje će u zavisnosti od kvaliteta upravljanja ostvarivati bolje ili slabije poslovne rezultate.39) Treba imati u vidu činjenicu da poslovne finansije svakako predstavljaju relativno novu naučnu disciplinu koja je počela da se razvija tek pedesetih godina XX veka. Za proteklih četrdeset godina taj razvoj je bio izuzetno dinamičan i buran. Njegovu bitnu karakteristiku čini, pre svega, sve izrazitiji prelaz od apstraktnog do analitičkog načina razmišljanja i izlaganja, odnosno od čisto deskriptivnog do prevashodno metodološkog pristupa problemima donošenja poslovno-finansijskih odluka.40) Naime, poslovne finansije su u početku obuhvatale istraživanja koja su definisana kao zadaci finansijske funkcije preduzeća i to posebno (1) pribavljanje novčanih sredstava, (2) ulaganje novčanih sredstava, i (3) likvidnost preduzeća. Zatim su se bavile opisivanjem finansijskih instrumenata i objašnjavanjem finansijsko-pravnih odnosa između preduzeća. Dalji razvoj poslovnih finansija stavlja akcenat na primenu matematičkih modela u istraživanjima, posebno u delu upravljanja sa obrtnim i osnovnim sredstvima. Međutim, krajem 80-ih godina poslovne finansije kao naučna disciplina bave se sledećim: (1) upravljanjem finansijama preduzeća (finansijski menadžment), (2) strategijom i taktikom finansiranja, (3) oblicima finansiranja, (4) finansijskom situacijom i strukturom preduzeća, (5) finansijskim tržištem, (6) finansijskim rizicima ulaganja, i (7) tokovima preduzetničkog i bankarskog kapitala. Rastući rizici u novim tehnologijama kao i sve veća nesigurnost u poslovanju različitih preduzeća, implicira unapređenje tehnika predviđanja i prognoziranja u finansijskom poslovanju preduzeća na principu kompjuterizovanih modela finansijske analitike, upravljanja, planiranja i prognoziranja, kao osnovnog imperativa koji određuje dalji razvoj poslovnih finansija. Zbog toga, inovacije finansijskog menadžmenta u biznis upravljanju preduzetničkim ekonomijama dobijaće u narednom periodu sve više na značaju.

Ako pođemo od činjenice, da se pod poslovnim finansijama podrazumevaju odnosi i procesi reprodukovanja finansijskog kapitala preduzeća u funkciji ostvarivanja poslovnih i razvojnih ciljeva preduzeća, onda proizlazi da ukupan finansijski kapital kojim raspolaže preduzeće predstavlja predmet upravljanja poslovnih finansija. Shodno tome, zadatak upravljanja poslovnim finansijama preduzeća jeste da se kreira i ostvaruje politika optimalnog finansijskog plasmana uz očuvanje pune likvidnosti preduzeća, odnosno njegove sposobnosti da sve dospele obaveze isplaćuje na način i u rokovima koji su utvrđeni ugovorima ili zakonom. Pod optimalnim plasiranjem finansijskog kapitala smatra se ono ulaganje kapitala koje u datim uslovima obezbeđuje da se on oplođava po najvišoj mogućoj stopi rentabilnosti uz istovremeno najniže troškove i minimalne rizike. Prema tome, glavni cilj upravljanja poslovnim finansijama jeste oplodnja finansijskog kapitala preduzeća po maksimalnoj stopi rentabilnosti ulaganja, bez obzira da li se radi o raspoloživom (likvidnom) kapitalu u novčanom obliku ili o angažovanom kapitalu. Ovo ujedno predstavlja i centralni motiv finansijskog preduzetništva, koji u stvari diriguje finansijskom menadžmentu da vodi računa o ugledu preduzeća na tržištu i o njegovoj kreditnoj sposobnosti. Zbog toga, kreiranje i ostvarivanje politike optimalnih finansijskih plasmana uz dinamičko održavanje optimalnog stepena likvidnosti preduzeća predstavlja fundamentalni cilj upravljanja poslovnim finansijama.41) Razvoj nauke o finansijama i njena postepena specijalizacija na sve veći broj pojedinačnih područja istraživanja, imala je direktnog uticaja i na razvoj poslovnih finansija, kao i na njihovu usmerenost na saradnju sa većim brojem drugih naučnih disciplina. U tom smislu, poslovne finansije kao naučna disciplina usmerene su na saradnju sa sledećim naučnim disciplinama: (1) naukom o monetarnim i kreditnim finansijama, (2) naukom o bankarstvu, (3) naukom o javnim finansijama, i (4) naukom o osiguranju. Sa navedenim naučnim disciplinama poslovne finansije sarađuju u delu sprovođenja monetarno-kreditne politike, bankarskog sistema, finansiranja zajedničke potrošnje, kao i u delu obezbeđenja finansijskih sredstava primenom budžetskih i poreskih instrumenata. U delu bankarskog poslovanja, saradnja se odvija u oblastima poslovanja na planu kreditnih i depozitnih poslova. Sa segmentom finansijskog osiguranja, saradnja je prisutna u delu obezbeđenja finansijskih sredstava i ostalih finansijskih transakcija koje direktno i indirektno utiču na osiguranje imovine i lica.

37

6. SISTEM OSIGURANJA

Sistem osiguranja predstavlja poseban podsistem finansijskog sistema koji ćemo u skladu sa potrebama ovog rada ovde razmotriti samo u osnovnim elementarnim skicama. S tim u vezi, ne postoji potreba posebnog izučavanja sistema osiguranja ni u kasnijim poglavljima ovog rada. Analogno tome, sistem osiguranja kao jedan od podsistema u strukturi finansijskog sistema, u ovoj tački rada posebno izdvajamo, s obzirom da osiguranje predstavlja poseban i specifičan ekonomski institut čija je suština nadoknađivanje materijalnih šteta koje nastaju u društvu, privredi ili kod ljudi usled dejstva prirodnih sila i nesrećnih slučajeva. Sama reč "osiguranje” na raznim jezicima pored privrednog, pravnog ili tehničkog značenja ima i šire, opšte značenje koje već i po svom etimološkom smislu označava pojam sigurnosti, poverenja u nešto, zaštitu i bezbednost. Ovo opšte značenje reči u stvari sasvim dobro označava svrhu osiguranja koja se nesumnjivo sastoji u pružanju neke sigurnosti.42) Međutim, teško je nabrojati sve slučajeve u kojima pojedinac može obezbediti sebi sigurnost (zaštitu) putem osiguranja. Osim toga, način na koji su određene vrste osiguranja organizovane čini da osiguranje predstavlja jednu vrstu štednje. Naime, težnja za obezbeđenjem jedne ekonomske potrebe koja može nastati u budućnosti predstavlja zajednički element osiguranja i štednje. Međutim, razlike su velike. Novac koji se daje na štednju može se podići po isteku oročenog perioda zajedno sa dospelim kamatama i upotrebiti u bilo koju svrhu po želji sopstvenika. Kod osiguranja svega toga nema. Pravo na naknadu iz osiguranja stiče se tek ostvarivanjem unapred predviđenog događaja, a naknada se mora upotrebiti za otklanjanje štetnih posledica prouzrokovanih tim događajem.43) U savremenim uslovima, sistem osiguranja ima izuzetno značajnu ulogu u privredi svake zemlje. Putem osiguranja formira se veliki kapital koji predstavlja

deo nacionalne štednje koji je rezervisan za nepredviđene slučajeve. Stvaranje jednog fonda sa ovakvom namenom, bez obzira na način organizovanja fonda (putem osiguranja ili budžetskih sredstava) predstavlja ekonomsku nužnost svakog društva. U skladu sa dosadašnjim iskustvima, nesumnjivo je da je najpogodniji oblik organizovanja ovog fonda upravo putem osiguranja. Ogromna novčana masa sredstava koja se putem osiguranja obrazuje omogućava ostvarivanje postavljenog cilja t.j. brzu reparaciju nastalih šteta, a time i otklanjanje zastoja u procesu proizvodnje. Osim toga, ovaj kapital ima i drugu ekonomsku ulogu: on pomaže opštem privrednom razvoju, s obzirom da se može koristiti i kao sredstvo investicija. Naime, prikupljene rezerve mogu se deponovati kod banke, udruživati sa sredstvima banke radi davanja kredita, ili eventualno u druge svrhe na način i pod uslovima koje propisuje zakon.

6.1. EKONOMSKA NAČELA OSIGURANJA Savremeno osiguranje temelji svoje poslovanje na naučnim principima matematike i primeni statistike u tehnici rada. U tome su upravo i sadržana ekonomska načela osiguranja. Radi uspešnog i trajnog ispunjavanja svoje obaveze naknade štete i isplate osigurane sume, sistem osiguranja se mora pridržavati ekonomskih načela i dosledno ih primenjivati. Ova načela zavise od mnogobrojnih faktora, ali u svakom slučaju baziraju se na veličini i snazi portfelja osiguranja. Pri tome, pod portfeljem osiguranja podrazumeva se celokupan posao, odnosno grupe poslova koje je osiguravač preuzeo od svojih osiguranika.44) Imajući u vidu da se osiguranje mora pridržavati ekonomskih načela poslovanja, u nastavku izlaganja ćemo definisati samo neka od njih, i to: (a) bezbednost ili sigurnost, (b) platežnost ili likvidnost, (c) proizvodnost ili produktivnost, (d) ekonomičnost, i (e) isplativost ili rentabilnost. a) Bezbednost ili sigurnost poslovanja osiguravajućih organizacija jedno je od osnovnih ekonomskih načela. Pri tome, kod razmatranja bezbednosti u osiguranju mora se konstantno imati u vidu prostorna i vremenska strana rizika. Nastup pojedinačno velikih i znatnog broja malih šteta, osiguravača mogu dovesti u položaj da ne može udovoljiti obavezama prema osiguranicima. To ga upozorava da treba da zadrži samo one rizike i u onom opsegu koji mu omogućavaju nadoknadu nastale štete sopstvenim sredstvima. Takođe, osiguravač mora voditi računa i o svom vlastitom kapacitetu što podrazumeva da sve ono što ne može pokriti u datom trenutku preda u saosiguranje, odnosno reosiguranje. Prema tome, bezbednost osiguravajućih organizacija znači njihovu sposobnost da sve štete po broju

39

40

i iznosu, bez obzira na njihovu pojedinačnu i ukupnu visinu, mogu bez teškoća nadoknaditi osiguranicima.45) b) Platežnost ili likvidnost u osiguranju jedno je od najvažnijih ekonomskih načela. Ona je proizvod, pre svega, dobro koncipirane ekonomske politike osiguravača kroz pravilno utvrđenu naplatu premije osiguranja. Po pravilu, premija osiguranja se naplaćuje unapred za određeni period osiguranja, dok štete kod velikog broja ugovora o osiguranju nastaju od prvog do poslednjeg dana razdoblja za koje je naplaćena premija osiguranja. Otuda, kod premija osiguranja nije teško planirati i utvrditi veličinu njenog opsega, dok je kod šteta veoma teško i nezahvalno planirati sa sigurnošću. Pri tome, kada je inflacija u pitanju treba reći da ona direktno i indirektno vrši uticaj na sve poslove u osiguranju, a pre svega na odštetne zahteve, kalkulaciju premije osiguranja, prihode od plasmana sredstava osiguranja, visinu rezervi, visinu isplate dividende akcionarima i sl. Otuda, prisutnost veoma izraženih inflatornih tendencija u privredi može veoma brzo da promeni finansijski položaj osiguravajućih organizacija od pozitivnog ka negativnom, dovodeći ih u položaj da posluju sa gubitkom. c) Proizvodnost ili produktivnost, kao opšte ekonomsko načelo podrazumeva stvaralačku moć rada da u jedinici radnog vremena proizvede određenu količinu proizvoda ili usluga. S tim u vezi, primenom načela produktivnosti u praksi postiže se takvo poslovanje u kojem se sa minimalnim utrošcima radne snage ostvaruje veća masa proizvoda ili usluga. Produktivnost je osnovni ekonomski princip čiji se smisao ispoljava u sledećim težnjama: (1) da se sa istim utroškom radne snage ostvare veći poslovni rezultati, (2) da se sa smanjenjem utroška radne snage ostvare isti rezultati, i (3) da se sa većim utroškom radne snage ostvari veći obim rezultata, ali da povećanje rezultata bude procentualno veće od utroška radne snage. Analogno navedenom, u osiguravajućoj delatnosti podrazumeva težnju ka ostvarivanju određenog obima obračunate premije ili prihoda uz što manju upotrebu radne snage. Pri tome, poboljšanje produktivnosti se postiže uvećanjem premije kao ključne prihodne stavke i smanjivanjem broja zaposlenih, ili najčešće istovremenim delovanjem na oba navedena faktora. Svaki osiguravač trebao bi da razmotri mere za povećanje produktivnosti u radu. Ove mere se kategorizuju u dve osnovne grupe: prvo, organizacijske mere, i drugo, mere tehničke racionalizacije. U organizacijske mere spadaju: postupci za postizanje najpovoljnije kvalifikacione strukture zaposlenih, mere vezano za organizaciju rada, mere nagrađivanja zaposlenih i sl. U mere tehničke racionalizacije spadaju: obezbeđenje i uređenje odgovarajućih prostorija za rad, puna primena informatičkih tehnologija u poslovanju, obezbeđenje tehničkih mogućnosti komunikacije između pojedinih službi osiguravajuće organizacije i sl.

d) Ekonomičnost, isto kao i produktivnost predstavlja jedan od osnovnih ekonomskih principa poslovanja. Kao opšte ekonomsko načelo ekonomičnost podrazumeva ostvarivanje maksimalne vrednosti proizvodnje ili usluga sa minimalnim troškovima. Sledstveno tome, ekonomičnost u osiguranju izražava se težnjom postizanja što većeg obima premije uz što niže troškove osiguranja. Drugim rečima, ekonomičnost u osiguranju pokazuje cenu koštanja pruženih osiguravajućih usluga. Prilikom ostvarivanja načela ekonomičnosti kao jednog od najkorišćenijih pokazatelja u svim ekonomskim analizama i izveštajima o poslovanju osiguravajućih organizacija, treba nastojati da svaka poslovna jedinica osiguravača poveća obim svojih pruženih usluga uz maksimalno snižavanje troškova poslovanja, što će u konačnom efektu imati za posledicu i ekonomičnije (jeftinije) ukupno poslovanje osiguravajuće organizacije kao celine. e) Isplativost ili rentabilnost predstavlja najznačajnije ekonomsko načelo poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kome se sa što manjim angažovanim sredstvima ostvaruje što veća dobit. Pri tome, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća i obrnuto. Kao opšti ekonomski princip rentabilnost se ostvaruje u sledećim slučajevima: prvo, kada se pri istim angažovanim sredstvima ostvaruje veća dobit, drugo, kada se pri istom ostvarenju dobiti smanjuju angažovana sredstva, ali tako da to smanjenje ne remeti poslovanje, treće, kada se povećavaju i dobit i angažovana sredstva, ali pri tome dobit raste brže od porasta angažovanih sredstava, četvrto, kada se i dobit i angažovana sredstva smanjuju, ali je smanjenje angažovanih sredstava veće od smanjenja dobiti, i peto, kada se smanjuju angažovana sredstva, a povećava se dobit. Analogno navedenom, isplativo ili rentabilno poslovanje u osiguranju podrazumeva da je osiguravač koristio sredstva kao dobar privrednik i tako stekao prihode koji su obezbedili pokriće svih njegovih obaveza kao što su: isplate šteta, rezervisane štete, prenosne premije, rezerve za izravnavanje rizika, matematička rezerva u životnim osiguranjima, doprinos za preventivu, vatrogasni doprinos, režijski dodatak. Kao što se vidi, kod ovog ekonomskog načela težište poslovanja više leži na novčanoj strani poslovanja nego što je to slučaj kod načela ekonomičnosti i produktivnosti.46)

6.2. TEHNIČKA ORGANIZACIJA OSIGURANJA Višestruki ciljevi koje osiguranje treba da postigne ne mogu se ostvariti ako ono nije organizovano na naučnoj osnovi. Zbog toga, sa pojavom modernih osiguravajućih preduzeća tehnička organizacija osiguranja dobija na značaju. Ključni zadatak ove tehničke organizacije koju sprovodi aktuarska služba u

41

42

zajednici osiguranja, sastoji se u ostvarivanju ravnoteže osiguravajućeg fonda, odnosno ukupnog iznosa novčanih sredstava koja u vidu premije treba godišnje da uđu u taj fond da bi se pokrio ukupan iznos šteta u toku godine, kao i obezbedile potrebne rezerve.47) Osiguranje se više ne može zamisliti bez statističkih a naročito matematičko-statističkih baza, bez mogućnosti da se rizici kompenziraju međusobno, bez mnoštva rizika i bez primene aktuarske matematike Osnovi tehničke organizacije osiguranja su zajednica rizika, matematičko-statistička baza i kompenzacija rizika. Videli smo, da fond osiguranja mora biti u ravnoteži. U fond mora ući premija, odnosno onoliko novčanih sredstava koliko će u toku godine iz njega izaći na ime isplata šteta. Prihodi i rashodi fonda osiguranja moraju biti u ravnoteži. Tehnička organizacija upravo i služi cilju da se unapred ustanovi ukupan iznos šteta u toku godine. Prema tome, tehnička organizacija određuje koliko će novčanih sredstava biti neophodno da uđe u fond osiguranja na ime premije. To je upravo i prvi zadatak tehničke organizacije. Dalje, treba imati u vidu da nije svejedno kako će se ukupni iznos novčanih sredstava, koji bi trebalo da uđe u fond osiguranja, raspodeliti između osiguranika. Pre svega, razlika se mora praviti u vezi sa različitošću rizika, uzimajući u obzir različiti stepen verovatnoće u pogledu nastupanja ekonomskog štetnog događaja kod različitih osiguranih objekata ili lica. Premija se dakle, u svakom konkretnom slučaju mora posebno utvrditi. Naravno, pri tome postoje izvesna uprošćavanja, odnosno konkretni slučajevi se podvode pod određene grupe t.j. kategorije rizika. Ovaj posao predstavlja ujedno drugi zadatak tehničke organizacije i on zahteva specifična znanja, te otuda u osiguranju postoji posebna služba koja ga obavlja – aktuarska služba. Ova služba je statističko-matematičke prirode i predstavlja jednu od osnovnih službi u osiguranju, posebno u segmentu osiguranja života. Treći zadatak tehničke organizacije jeste da u onim osiguranjima koja se zasnivaju na kapitalizaciji (npr. osiguranje života) izračunava premijsku rezervu. Premijsku rezervu aktuarska služba utvrđuje svake godine. Pri tome, postoje razne metode utvrđivanja premijske rezerve, a sve one imaju za cilj da se što tačnije ustanovi pokriće za buduće obaveze osiguravajućeg preduzeća. Istovremeno, time se obezbeđuje održavanje ravnoteže fonda osiguranja. Prema tome tehnička organizacija ima izvanredan značaj za osiguranje. U skladu sa prethodno navedenim, da bi se pomenuti osnovni zadaci osiguranja mogli i ostvariti, moraju se ostvariti i određene pretpostavke, koje ujedno čine osnovne elemente tehničke organizacije osiguranja. Da bi mogla biti primenjena tehnika osiguranja, potrebno je najpre doći do određenih statističkih podataka. Na osnovu ovih podataka, putem zakona velikih brojeva i računa verovatnoće dolazi se do potrebnog raspodeljivanja rizika u cilju njihovog izjednačavanja, kao

i do tzv. selekcije rizika koju konačno vrši osigurač. Međutim, osnovna pretpostavka za ovu operaciju sastoji se u određenom grupisanju rizika t.j. u zahtevu da se statistički podaci odnose na određenu rizičnu zajednicu koja mora da pokazuje potrebnu disperziju, homogenost i učestalost rizika. Analogno navedenom, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama razmotriti osnovne elemente tehničke organizacije osiguranja, prema sledećem redosledu: (1) Zajednica rizika; (2) Statistika; (3) Zakon velikih brojeva; (4) Račun verovatnoće; (5) Homogenost rizika; (6) Selekcija rizika. Zajednica rizika – predstavlja prvi element tehničke organizacije osiguranja koja se još naziva i uzajamnost rizika. Naime, jedno od osnovnih svojstava osiguranja jeste postojanje zajednice osiguranja. Osiguranje postoji tek onda kada se veći broj preduzeća ili lica, izloženih istom riziku udruži radi zajedničke zaštite. Ako su mnogobrojniji grupisani rizici, onda će osiguranje sa više uspeha regulisati dejstvo slučaja. Ta zajednica osiguranja, zajednica rizika, koja se naziva uzajamnost rizika, prvi je i osnovni element tehničke organizacije osiguranja. Statistika – predstavlja drugi bitan element tehničke organizacije osiguranja. Naime, zajednica rizika mora biti organizovana prema statističkim zakonima. Kao što smo rekli, osiguravajuće preduzeće samo upravlja zajednicom – isplaćuje štete premijama koje prikuplja od članova jedne zajednice rizika. Zbog toga, neophodno je da osiguravajuće preduzeće raspolaže predračunom mogućih šteta, a shodno tome i iznosom odgovarajućih premija. Izračunavanje visine premija moguće je zahvaljujući upravo statistici. Ono preko čega tehnička organizacija dolazi do saznanja koliko godišnje iznose štete usled npr. nesrećnih slučajeva – to su statistički podaci. To znači, da se ekonomski nepovoljne pojave moraju posmatrati, beležiti i statistički obrađivati da bi se znalo koliko štete one prouzrokuju društvu. Zakon velikih brojeva – predstavlja jednu od tehničkih baza osiguranja koji se izražava u tome da posmatranja vršena u velikom broju slučajeva uvek daju skoro iste rezultate. Pri tome, rezultati su tačniji ako se posmatranja odnose na veći broj slučajeva, jer posmatranja velikog broja slučajeva pokazuju izvesnu pravilnost u nastupanju jednog događaja. Značaj ovog zakona za osiguranje je izvanredan, jer dok se ranije smatralo da je slučaj nepredvidiv, sada mu se priznaje izvesna pravilnost. Račun verovatnoće – pored zakona velikih brojeva takođe predstavlja značajnu tehničku bazu osiguranja. Verovatnoća je odnos broja povoljnih šansi koje postoje u pogledu ostvarenja tog događaja prema ukupnom broju mogućih šansi. Dakle, verovatnoća utvrđuje stepen mogućnosti nastupanja događaja. U matematici se izražava razlomkom kod kojeg brojilac označava broj povoljnih šansi, a imenilac broj mogućih šansi. Verovatnoća se uvek

43

44

izražava samo srednjim brojevima, odnosno realnost nije onakva kakva bi trebalo da bude prema verovatnoći ustanovljenoj u statističkim posmatranjima. U stvarnosti, uvek se od verovatnoće – srednje vrednosti konstatuju izvesna odstupanja na više ili na niže. Odstupanje predstavlja razliku između broja nastalih šteta i statističkih podataka zasnovanih na računu verovatnoće. Prema tome, odstupanje je razlika između broja šteta koje bi se mogle dogoditi prema računu verovatnoće. Statistika koja se koristi u osiguranju utvrđuje se po određenim principima. Da bi statistika omogućila osiguravajućem preduzeću da izračuna što je moguće tačnije, šanse za ostvarenje rizika potrebno je istovremeno primeniti i zakon velikih brojeva. Homogenost rizika – podrazumeva u stvari sličnost rizika koji se grupišu u jednu zajednicu. Ona se u osiguranju zahteva iz dva osnovna razloga: sa jedne strane, to je uslov za tačnost statistike, dok sa druge strane, to je uslov za ravnomernu raspodelu tereta, obzirom da različiti rizici zahtevaju različitu visinu sredstava za njihovo pokrivanje. Statistika mora da odrazi tačnu proporciju između svakog pojedinog rizika i premija koje služe za njegovo pokriće. Homogenost se postiže grupisanjem rizika prema njihovoj prirodi, predmetu, vrednosti i trajanju.48) Pri tome, posebno treba posmatrati rizike koji su slični po svojoj prirodi i vrednosti. Grupisati rizike po prirodi znači vršiti istovremeno grupisanje i prema njihovim vrstama. Takođe, rizici moraju biti grupisani i po vrednosti. Ako prilikom utvrđivanja statističkih baza u osiguranju ne postoji homogenost, onda nije moguće ni ravnomerno niti pravilno opterećivanje pojedinih osiguranika.49) Selekcija rizika – postoji uglavnom kod dobrovoljnog osiguranja, a ako se radi o obaveznom osiguranju onda je potreba selekcije rizika daleko manja, te skoro prestaje da postoji. Naime, rezultati naučnih metoda utvrđivanja zajednice određenih rizika su neophodni za preuzimanje rizika od strane osigurača. Ipak, on je taj koji konačno odlučuje hoće li određeni rizik preuzeti ili ne. Zbog toga, on vrši selekciju rizika prema njihovoj težini, vodeći računa da isuviše veliki rizici ne poremete ravnotežu između prihoda i rashoda fonda osiguranja. Analogno tome, osigurači uglavnom sami određuju vrste osiguranja kojima će se baviti. S tim u vezi, oni mogu da odbiju svaku ponudu za zaključenje ugovora, čak i kada je ona apsolutno valjana sa aspekta uslova po kojima se vrši konkretno osiguranje.50)

7. FINANSIJSKO - TRŽIŠNI SISTEM

Na sličan metodološki način kao što smo izložili sistem osiguranja u okviru prethodnog odeljka rada, ovde ćemo u nastavku izlaganja izložiti sistem finansijskih tržišta. To znači, da će on biti prezentovan samo u osnovnim elementarnim skicama. Analogno tome, sistem finansijskih tržišta kao jedan od značajnih podsistema finansijskog sistema zemlje, iz čisto metodoloških razloga ovde posebno izdvajamo, s obzirom da ne postoji potreba za njegovim posebnim izučavanjem ni u kasnijim poglavljima ovog rada. Finansijsko-tržišni sistem, koji u stvari obuhvata finansijska tržišta sastavni je element (podsistem) finansijskog sistema svake razvijene zemlje i on predstavlja ujedno jedan od osnovnih postulata tržišne privrede. Naime, razvijenost tržišne privrede može se pratiti preko razvijenosti njenih osnovnih segmenata, kao što su: tržište roba i usluga, tržište faktora proizvodnje, tržište rada, tržište menadžera, tržište za kontrolu preduzeća itd. Međutim, generalno gledano sve segmente tržišne privrede možemo svrstati u dve osnovne grupe: a) Tržište proizvoda, roba i usluga koje je vidljivo golim okom, po različitim pojavnim oblicima (popunjenost prodavnica, odnosno nestašicama, konkurenciji, cenama itd); b) Tržište faktora kao što su rad, kapital, menadžeri itd. Ovo tržište nije tako vidljivo kao prethodno, ali je vrlo značajno i većina subjekata privrednog i društvenog života oseća njegovo dejstvo. U okviru ove grupe, jedan od najvažnijih elemenata predstavlja upravo finansijsko tržište. U skladu s tim, slobodno možemo reći da bez njegove razvijenosti nema razvijene tržišne privrede. Stepen razvijenosti finansijskih tržišta najviše govori o ukupnoj razvijenosti tržišne privrede u jednoj zemlji. U zemljama razvijene tržišne privrede, finansijsko tržište predstavlja najznačajniji i najosetljiviji segment ukupnog ekonomskog i privrednog sistema. Kao sastavni deo finansijskog sistema jedne zemlje, finansijsko tržište omogućava normalno i nesmetano funkcionisanje privrede. Preko njega se odražavaju sva

46

zbivanja u realnim tokovima društvene reprodukcije. Finansijska tržišta imaju ogroman i širok značaj za gotovo sve segmente ekonomskog i društvenog života zemlje, a posebno za sledeće: (1) Formiranje što višeg nivoa štednje (S) i finansijske štednje kao razvojnog potencijala, kao i za formiranje adekvatne tražnje za finansijskim instrumentima (Dfi); (2) Efikasno predupređivanje neravnoteže u smislu nedovoljne sklonosti investiranju (I R = I , ili kao deflacija (D) kada imamo obrnut slučaj t.j. kada je novčana potražnja manja od robne ponude, odnosno N < R = D. U skladu sa navedenim, proizlazi da inflacija i deflacija u stvari predstavljaju monetarni izraz privredne neravnoteže. Poremećaji privredne ravnoteže kao rezultat negativnog delovanja realnih i monetarnih faktora impliciraju i poremećaje monetarne ravnoteže, odnosno pojavu inflacije i deflacije kao elemenata unutrašnje monetarne neravnoteže. S tim u vezi, ako pokušamo definisati monetarnu ravnotežu, onda treba istaći da je uglavnom opšte prihvaćeno mišljenje da stabilnost kupovne snage novca, odnosno opšteg nivoa cena predstavlja suštinu definicije monetarne ravnoteže.35) Pri tome, treba imati u vidu postojanje kako unutrašnje, tako i spoljne monetarne ravnoteže. Unutrašnja monetarna ravnoteža, shvaćena dinamički, podrazumeva privredu koja se karakteriše relativno stabilnim nivoom kupovne snage novca. Ona je determinisana postojanjem relativne stabilnosti opšteg nivoa cena roba i usluga tj. ravnotežom robnih i novčanih odnosa. Spoljna monetarna ravnoteža, takođe shvaćena dinamički, predstavlja stanje privrede jedne zemlje koje se karakteriše postojanjem ravnoteže u platnom bilansu i relativno stabilnim deviznim kursom domaćeg novca na inostranim deviznim

95

96

tržištima. Spoljna monetarna ravnoteža značajno utiče na unutrašnju monetarnu ravnotežu i obrnuto. U tom kontekstu, prikaz monetarne (ne)ravnoteže sa aspekta njenog uticaja na vrednost domaćeg novca, najbolje ilustruje slika 6.

Slika 6: Uticaj monetarne (ne)ravnoteže na vrednost novca Monetarna stabilnost i nestabilnost, odnosno monetarna ravnoteža i neravnoteža najuže su povezani sa merama ekonomske i monetarne politike države. Međutim, stabilnost vrednosti tj. kupovne snage novca nužna je pretpostavka za normalno funkcionisanje privrede. Zbog toga, svaka privreda nastoji održati postojeću monetarnu ravnotežu ili uspostaviti ravnotežu u već prisutnoj neravnoteži. Drugim rečima, merama ekonomske i monetarne politike nastoji se postići sledeće: prvo, suzbijanje pojave inflacije, odnosno deflacije, i drugo, otklanjanje poremećaja koji su u privredi nastali zbog inflacije, odnosno deflacije.Ovi zahtevi koji se u cilju monetarne stabilizacije pred državu postavljaju, u praksi se ostvaruju uglavnom na tri osnovna načina: (1) onemogućavanje pojave inflacije ili deflacije, (2) zaustavljanje procesa već započete inflacije ili deflacije, i najzad (3) ponovno uspostavljanje narušene ravnoteže robno-novčanih odnosa putem stabilizacije cena na određenom nivou i stabilizovanjem kupovne snage domaćeg novca. Naravno, prilikom preduzimanja bilo kakvih mera, pre svega, potrebno je otkriti uzroke koji ugrožavaju monetarnu stabilnost ili su izazvali monetarnu nestabilnost. Aktivnosti moraju biti usmerene na otklanjanje uzroka a ne simptoma neravnoteže.

5. NOVČANA MASA I MONETARNI AGREGATI

Nesmetano odvijanje i obavljanje društvene reprodukcije iziskuje usklađeno funkcionisanje robnih i novčanih tokova. Pri tome, novčana cirkulacija ili novčani opticaj predstavlja krvotok ukupnog privrednog organizma. Zbog toga, izuzetno je važno da privreda bude snabdevena odgovarajućom količinom novca i da taj novac kvalitetno obavlja svoje osnovne funkcije, kako u njegovom cirkulisanju ne bi dolazilo do zastoja i drugih poremećaja koji bi otežavali normalno funkcionisanje privrede. Novac se u opticaju pojavljuje u savremenim uslovima uglavnom u dva osnovna oblika: prvo, u obliku novčanica i kovanog novca što predstavlja tzv. gotov novac u opticaju, i drugo, u obliku žiralnog novca koji je uvek raspoloživ na računima bankarskog sistema a koji se najčešće naziva depozitnim novcem. Prema tome, sužavanje novčanog opticaja samo u okvire opticaja gotovog novca ne može se prihvatiti kao ispravno, jer pored gotovog novca postoje i druga platežna sredstava, kao i novčana sredstva koja ne obavljaju funkciju prometnog i platežnog sredstva ali pod određenim uslovima mogu postati sredstvo prometa i plaćanja. To znači da se u savremenim uslovima razvoja papirnog novca a posebno depozitnog novca nameće potreba definisanja opšteg pojma u smislu šta u savremenim uslovima predstavlja novac. S tim u vezi, da bi se u savremenim uslovima mogao utvrditi jedinstven termin koji sa monetarnog aspekta označava novac, a koji pojmovno ujedno obuhvata sve klasične oblike novca tako i druge likvidne finansijske oblike novca, savremena praksa je prihvatila izraz novčana masa. Ovaj izraz je u osnovi prihvaćen od mnogih zemalja sveta, bez obzira što u teorijskoj raspravi postoje različita shvatanja definicije novčane mase, odnosno njene šire ili uže obuhvatnosti. Shodno tome, ovde je bitno istaći da su sve zemlje bez obzira na karakter društveno-ekonomskog sistema i vladajuće ideologije, u osnovi prihvatile koncept po kojem se novčana masa identifikuje kao količina svih finansijskih instrumenata koji obavljaju funkciju novca.

98

Prema tome, pitanje šta spada, odnosno šta ne spada u novac postaje posebno izraženo u savremenim uslovima funkcionisanja papirnog novca gde se samo manji deo prometa obavlja gotovim novcem, a njegov najveći deo vrši se bezgotovinski. Zbog toga, potreba za što obuhvatnijom klasifikacijom novčanih sredstava u različite novčane skupine-agregate, sa aspekta njihovog obavljanja funkcija novca i likvidnosti plaćanja dobija posebno na značaju. Pri tome, agregiranje raznolikih novčanih sredstava uslovljeno je dvostrukim razlozima: prvo, ekonomskopolitičkim, i drugo, analitičkim razlozima. U skladu sa prethodno rečenim, treba imati u vidu činjenicu da u postupku propisivanja i kontrole mera monetarno-kreditnog regulisanja u uslovima papirnog novca monetarnim vlastima su neophodna saznanja vezano za pitanja koja su to novčana sredstva u opticaju koja obavljaju potpuno, delimično ili nikako ne obavljaju funkciju novca. S druge strane, u cilju proučavanja novčanih fenomena i njihovog uticaja na realna kretanja važno je poznavati obim i strukturu ukupnih novčanih sredstava. Ovi razlozi doveli su do potrebe da se razrađenim analitičkim metodama izvrši agregiranje raznolikih novčanih sredstava koja se pojavljuju u opticaju. Na ovaj način dolazimo do pojma monetarnih agregata. S tim u vezi, monetarni agregati najkraće rečeno, mogu se definisati kao monetarni indikatori koji služe za svrhe određivanja kvaliteta i funkcija novca u privredi, kao i za vođenje monetarne politike i politike likvidnosti privrede i njenih sektora. Dakle, monetarni agregati kao ažurni i kvalitetni monetarni indikatori predstavljaju bazu uspešne monetarne politike i kontrole njenih efekata.36) Ekonomska i monetarna politika, posebno monetarna analiza najčešće koriste sledeće monetarne agregate: (a) Novčana masa (M1 ); (b) Likvidna sredstva (M2 ); (c) Ukupna likvidna sredstva (M3 ); (d) Monetarni volumen (M4 ); i (e) Monetarni potencijal (M5 ). (a) Monetarni agregat novčana masa (M1 ), najbolje odgovara definiciji novca kao transakcionog (likvidnog) sredstva, pa se koristi kao osnovni indikator ponude novca. U novčanu masu kao najvažniji monetarni agregat ulaze sledeća sredstva: 1) Gotov novac u opticaju 2) Depozitni novac – sredstva na tekućim i žiro računima, – izdvojena i osigurana sredstva za investicije, – sredstva za zajedničku potrošnju, – sredstva za stambenu izgradnju, – ostala novčana sredstva.

(b) Monetarni agregat likvidna sredstva (M2 ), pored novčane mase, često se koristi kao monetarni agregat, a on obuhvata sledeća sredstva: 1) Novčana masa (M1) 2) Kvazi novac (štedni i drugi slični depoziti) – ulozi na štednju po viđenju, – oročeni depoziti do jedne godine, – oročeni depoziti za stambenu izgradnju, 3) Kratkoročne hartije od vrednosti 4) Kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama – depoziti po viđenju u devizama, – oročeni depoziti u devizama (kratkoročni). (c) Monetarni agregat ukupna likvidna sredstva (M3 ), pored prethodno pomenuta dva agregata, takođe se koristi kao značajan monetarni agregat. On je širi agregat u odnosu na agregat (M2), a on obuhvata sledeća sredstva: 1) M2 (likvidna sredstva) 2) Sredstva rezervi 3) Sredstva za doznake u inostranstvu 4) Sredstva za pokriće akreditiva 5) Ostali ograničeni depoziti 6) Sredstva za kupovinu deviza 7) Udružena sredstva. (d) Monetarni agregat monetarni volumen (M4 ), ili ukupni depoziti, kao znatno širi monetarni agregat pored agregata M3 obuhvata još i dugoročne depozite i druga sredstva oročena preko godinu dana. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da se monetarni volumen može posmatrati u užem i širem smislu, pa usled toga predstavlja izuzetno nehomogenu veličinu, a koja zbog toga i nema veliki značaj osim ako se upotrebljava za analizu strukturnih promena koje se događaju unutar ukupnih novčanih sredstava. Osim toga, pojam monetarnog volumena se često izjednačava sa pojmom monetarni potencijal, što je u osnovi pogrešno. (e) Monetarni agregat monetarni potencijal (M5 ), predstavlja širi pojam od monetarnog volumena, a on pored M4 obuhvata i instrumente tržišta novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajnički zapisi, depoziti lokalnih

99

100

organa vlasti), certifikate o poreskim depozitima i nacionalne instrumente štednje (isključujući certifikate i ostale dugoročne depozite). Monetarni potencijal obuhvata ukupna novčana sredstva. Naziv monetarni potencijal prikladan je, obzirom da ukupnost tih sredstava uz ostale jednake uslove determiniše potencijalnu veličinu monetarnih kretanja i novčanog opticaja.37) Na kraju, treba posebno istaći da se mora imati u vidu složena struktura novčanih sredstava usled čega se kod različitih monetarnih analiza javljaju nepreciznosti pojedinih monetarnih agregata. Upravo iz tih razloga, novčane veličine i kretanja obično se prikazuju veoma raščlanjeno. Pojedine navedene kategorije novčanih sredstava nisu sasvim homogene veličine iako se grupisanje vrši tako da se u jednu kategoriju grupišu što jednorodnija novčana sredstva. Mada je novčana masa najpreciznije definisana veličina jer obuhvata samo ona likvidna novčana sredstva koja služe kao sredstvo prometa i plaćanja, ipak ni ona ne predstavlja potpuno homogenu i jednorodnu kategoriju, jer razlike postoje u brzini opticaja i širini obavljanja novčanih funkcija novčanih sredstava koja ulaze u novčanu masu.

5.1. KONCEPT NOVČANE MASE Novčana masa je monetarni indikator (pokazatelj) likvidnosti nacionalne privrede i indikator uticaja monetarno-kreditne politike na platežno sposobnu tražnju. Ukupna novčana masa kao indikator stepena likvidnosti omogućava realizaciju društvenog proizvoda po tekućim cenama.38) Po pravilu, u finansijskim sistemima se uzima novčana masa kao glavni monetarni indikator stepena likvidnosti makrosistema, odnosno procesa društvene reprodukcije. Ako stopa rasta novčane mase raste sporije od stope rasta nominalnog društvenog proizvoda, onda je to indikator da monetarna politika vrši restriktivni uticaj na ukupne tokove privredne aktivnosti. Obrnuto, ako stopa rasta novčane mase raste brže od stope rasta društvenog proizvoda po tekućim cenama, onda je to indikator da monetarna politika vrši ekspanzivni i inflatorni uticaj na tokove privređivanja. Koncept novčane mase kao monetarni indikator likvidnosti makrosistema zasniva se na sledećim osnovnim pretpostavkama: 39) 1) Pretpostavlja se da u ekonomskom sistemu u kojem postoji visok stepen decentralizacije u pogledu donošenja ekonomskih odluka od strane nebankarskih transaktora (privrednih subjekata i stanovništva), svaki transaktor može sa tržišta da povlači reprodukcionu, investicionu ili potrošnu robu samo ako ima pokriće u novcu. Prema tome, teorijski koncept novčane mase pretpostavlja da nebankarski

transaktori ne mogu da apsorbuju robe i usluge iz tekućeg društvenog proizvoda bez posedovanja adekvatne količine novca. 2) Dalji bitan momenat u teorijskom konceptu novčane mase jeste da novčanu masu emituje bankarski sistem koji se posmatra kao konsolidovana celina poslovnih banaka i centralne banke. Dakle, novčana masa je monetarni agregat finansijskih sredstava koja predstavljaju potraživanja nebankarskih sektora (privrede, stanovništva, države) prema sektoru banaka. Takođe važi i obrnuto, novčana masa predstavlja monetarni agregat finansijskih obaveza sistema banaka u odnosu na nebankarske sektore. Ako sistem banaka može da emituje količinu novca, smatra se da on može i da reguliše tu količinu novca. Prema tome, proizlazi da je monetarna masa agregat finansijskih sredstava kojima raspolažu nebankarski sektori za obavljanje plaćanja, s tim da ovaj monetarni agregat reguliše sistem banaka. 3) Prema teorijskom konceptu u sastav novčane mase ulaze samo ona finansijska potraživanja nebankarskih sektora prema sektoru banaka koja mogu da vrše funkciju sredstva plaćanja u domaćem privrednom sistemu. Agregatno posmatrano, finansijska aktiva nebankarskih sektora može se podeliti na dve velike grupe: prvo, na transakciona sredstva i drugo, na investiciona sredstva. Shodno navedenom, transakciona sredstva su depoziti po viđenju i gotov novac koje nebankarski transaktori koriste isključivo radi obavljanja plaćanja između sebe. Investiciona sredstva, koja se mogu nalaziti u vidu investicionih i štednih depozita, imaju funkciju da obezbede finansiranje investicionih projekata privrednih subjekata, odnosno kupovinu trajnih proizvoda i vremensku preraspodelu potrošnje kod stanovništva. 4) Na kraju, jedna od značajnih implicitnih pretpostavki koncepta novčane mase jeste da postoji približna stabilnost u proporciji između količine novca kojom raspolažu nebankarski sektori i ukupne vrednosti robe i usluga realizovanih na tržištu. Ova druga veličina pokazuje tzv. agregatnu tražnju u smislu vrednosnog izraza realizovane vrednosti robe na tržištu. Sa aspekta ekonomske politike, koncept novčane mase ima veću operativnu vrednost ako je proporcija između realizovanog društvenog proizvoda i novčane mase relativno stabilna. Ova proporcija se naziva brzinom novčanog opticaja i u suštini predstavlja prosečno zadržavanje novca kod nebankarskih transaktora između momenta priliva novca i momenta njegovog trošenja. Analitička osnova za delovanje količine novca u privrednom sistemu može se jednostavno prikazati u vidu sledeće formule: M x V = Y, gde upotrebljeni simboli imaju značenje M = količina novca, V = prosečna brzina novčanog opticaja, Y = nominalni društveni proizvod formiran u određenom vremenskom periodu. Pri tome, treba imati u vidu činjenicu da se nominalni društveni

101

102

proizvod sastoji iz dve komponente: prvo, iz fizičkog obima proizvodnje, i drugo, iz indeksa cena. Na osnovu do sada izloženog, proizlazi da u savremenim uslovima novac nije ništa drugo nego potraživanje prema bankama. Shodno tome, u funkcijama banaka treba tražiti uslove i razloge pod kojima se novčana kupovna snaga povećava i smanjuje, stvara i poništava.40) Dok se u periodu važenja zlatnog novca, kao novac u opticaju tretirao samo gotov novac a svi ostali platni instrumenti samo kao surogati novca, moderna teorija i praksa savremenih monetarnih sistema i tehnike bezgotovinskog platnog prometa ukazuju na dualistički karakter novca gde dominantnu ulogu ima i vrši tzv. depozitni novac. Otuda, današnji koncept novčane mase podrazumeva: (a) opticaj gotovog novca, koji obuhvata kompletan kontigent novčanica i kovanog novca u opticaju, i (b) opticaj depozitnog novca, koji obuhvata, sa nekim izuzecima, sve likvidne depozite, odnosno slobodna i stalno raspoloživa sredstva na računima kod banaka, dakle depozite plative po viđenju i na zahtev. Ova sredstva smatraju se novcem jer predstavljaju kupovnu snagu koju njihovi vlasnici koriste i mogu je uvek koristiti u svrhu kupovine i plaćanja. Najveći deo prometa danas se odvija upravo pomoću depozitnog novca. Dakle, depozitni novac obavlja funkcije prometnog i platežnog sredstva.41) Polazeći od kriterijuma izvora, moguće je razlikovati primarne i sekundarne depozite. Primarni depoziti nastaju aktivnošću nefinansijskih sektora (država i stanovništvo) i to: prvo, deponovanjem gotovine u banci u korist računa bančinog komitenta, drugo, doznakama od strane trećih osoba, i treće, naplatom čekova, menica i vrednosnih papira u korist računa kod banke. Sekundarni depoziti nastaju aktivnošću finansijskog sektora (banaka) i to: prvo, kreditnom aktivnošću banaka, i drugo, otkupom plemenitih metala i deviza od strane banaka. Dok primarni depoziti samo redistribuiraju već postojeća novčana sredstva, sekundarni depoziti dovode do stvaranja novih novčanih sredstava. Ako je reč o depozitnom novcu treba napomenuti da se depoziti koje drže i vode poslovne banke mogu diferencirati i na likvidne i nelikvidne depozite. Pri tome, likvidni depoziti su slobodni i u svakom času su raspoloživi po odluci imaoca sredstava, dok se nelikvidni depoziti mogu koristiti tek po isteku određenog roka ili ispunjenju određenih uslova. Međutim, opšte je mišljenje da i likvidni i nelikvidni depoziti sačinjavaju novčana sredstva, ali zato u novčanu masu ulaze samo likvidni depoziti. Naime, po kriterijumu likvidnosti novčana masa obuhvata gotov novac i sve likvidne depozite. Kriterijum novčane mase je najjednostavniji, ali zato ne pruža sasvim realne podatke. Sa druge strane, postoji i kriterijum aktivnosti koji novčana sredstva raščlanjuje po tome koliko intenzivno obavljaju svoje funkcije. Kriterijum aktivnosti je teorijski najispravniji ali je u praksi teško

primenjiv. Na primer, gotov novac bi po kriterijumu aktivnosti spadao u novčanu masu, ali se izvesne količine tezaurišu ili upotrebljavaju za nabavke i plaćanja u dužim vremenskim intervalima, pa bi ih kao neaktivne trebalo isključiti iz novčane mase, što je tehnički i statistički teško izvodljivo. Monetarne statistike mnogih zemalja susreću se sa problemom preciznijeg obuhvatanja novčane mase i monetarnog volumena. Shodno tome, treba pomenuti da Međunarodni monetarni fond (MMF) primenjuje tzv. kriterijum sredstava prometa i plaćanja, po kome su sva novčana sredstva zemalja članica Fonda razvrstana u četiri osnovne kategorije: 1. Novčana masa – u koju ulaze: sav opticaj gotovog novca, a od depozitnog novca samo sredstva na žiro računima privrednih subjekata i razne obaveze banaka po viđenju, pod uslovom da se mogu neposredno koristiti kao sredstva prometa i plaćanja. 2. Quasi (kvazi) novac – koji obuhvata: slobodne uloge na štednju i slobodna sredstva investicionih fondova, dakle one delove depozitnog novca koji mogu biti raspoloživi ali se ne mogu neposredno koristiti kao sredstvo prometa i plaćanja, iako se u njih mogu lako pretvoriti. Ulagač na štednju ne može svoj slobodni štedni ulog direktno upotrebiti za plaćanja, već prethodno mora iz banke povući gotov novac, a zatim obaviti plaćanje. Specifičnost uloga na štednju jeste da ih vlasnici drže primarno radi štednje, a ne radi prometa i plaćanja. 3. Ograničeni i neaktivni depoziti – obuhvataju sledeće: blokirana sredstva za investicije, rezervne fondove preduzeća i ostale fondove sličnog karaktera, a to su ograničeni ili blokirani delovi depozitnog novca. 4. Državni depoziti, kontrapart fondovi i sredstva u obračunu. Kontrapart fondovi su sredstva sakupljena kao protivvrednost dolarskih kredita ili ekonomske pomoći SAD. Ovi se fondovi mogu trošiti samo za tačno određene namene. Sredstva u obračunu (platnom prometu) predstavljaju novčane iznose u kanalima platnog prometa ili tzv. sredstva na putu.42) Izložena razmatranja pokazuju da novčana masa predstavlja samo jedan deo i to onaj najaktivniji i najlikvidniji deo ukupnih novčanih sredstava. Zbog toga, novčana masa se tretira kao primarna likvidnost, dok se kvazi novac tretira kao sekundarna likvidnost, a ograničeni depoziti imaju status tercijarne likvidnosti privrede. Takođe, veliki deo novčanih sredstava isključen je iz novčane mase, jer su sredstva znatno manje likvidna ili su trenutno potpuno nelikvidna, ali po isteku određenog roka ili nastupom određenih okolnosti ova novčana sredstva oživljavaju i uklapaju se u novčanu masu, isto kao što se pojedini delovi novčane mase prelivaju u neaktivna i nelikvidna novčana sredstva. U današnje vreme glavni izvor novca u opticaju predstavljaju bankarski kratkoročni krediti, a emisija novca svodi se na emisiju depozitnog novca kroz aktivnost banaka. Međutim,

103

104

treba praviti razliku između novca i kredita. Naime, novac je instrument koji služi kao sredstvo prometa i plaćanja, dok je kredit finansijski odnos preko koga primalac kredita dobija određenu količinu novca. Shodno tome, novčana politika jedne zemlje jeste cilj, a kreditna politika sredstvo ostvarenja toga cilja.43) U osnovi strukturne heterogenosti novčane mase, pre svega, stoje potrebe društvene reprodukcije, jer privredni subjekti prave razliku među pojedinim delovima svojih sredstava: jedan deo koriste kao obrtna sredstva, drugi deo namenjen je za osnovna sredstva, a treći deo namenjen je za rezervne fondove. Ako se ovome dodaju i uticaji tržišta, odnosa ponude i tražnje, državno-političkih mera, organizacije privrede, pa čak i psiholoških faktora, onda se samo može naslutiti sva složenost i komplikovanost monetarnih faktora. S tim u vezi, ako se još žele praviti i određene komparacije i analize monetarnih kretanja u različitim zemljama, onda se nailazi na nove dodatne probleme, pre svega, zbog razlika u metodologiji statističkog obuhvatanja novčane mase u pojedinim zemljama. Međutim, apstrahujući sve navedene probleme i mnogobrojna metodološka ograničenja, ipak se može zaključiti da je postignuta prilična podudarnost gledišta vezano za probleme koncepta novčane mase, iako se još uvek ulažu veliki napori na približavanju različitih teorijskih i praktičnih rešenja vezano za procene o potrebnoj visini novčane mase.

5.2. POTREBNA (OPTIMALNA) NOVČANA MASA U većini savremenih monetarnih sistema kao ključni problem se postavlja kako utvrditi potrebnu ili optimalnu količinu novca. Pri tome, potrebna količina novca je ona količina novčanih sredstava koja bez obzira na formu u kojoj se javljaju služe kao sredstva prometa i plaćanja. Logično je, da ovde značajnu ulogu ima i brzina opticaja novca pod kojom se podrazumeva brzina kojom novac kao posrednik u razmeni omogućava obavljanje robnog prometa, odnosno sposobnost novca da u određenom razdoblju omogući veći broj metamorfoza.44) U uslovima papirnog i depozitnog novca neophodno je regulisanje novčane mase. Svako odstupanje stvarne od potrebne novčane mase izaziva poremećaje u proizvodnji i na tržištu. Kao optimalna novčana masa definiše se ona količina novca u prometu koja je dovoljna za normalan tok društvene reprodukcije i održavanje maksimalne stabilnosti tržišta na određenom stepenu ekonomskog razvoja.45) Da li je stvarna novčana masa jednaka, veća ili manja od optimalne novčane mase, najbolje pokazuje tržište i kretanje cena na tržištu, mada je činjenica da kod promena cena određenih roba i usluga uzroci mogu biti i nemonetarni faktori.

Optimalnu novčanu masu nije moguće odrediti ili izračunati matematičkim putem u smislu fiksnog iznosa, jer ona zavisi od mnogobrojnih činilaca koje nije moguće unapred precizno sagledati i obuhvatiti. Ono što je potrebno utvrditi jeste optimalna zona novčanih sredstava. Raspon između donje i gornje granice ove zone u razvijenim zemljama je širi, dok je u nedovoljno razvijenim zemljama uži, pa otuda u ovim ekonomski nerazvijenim zemljama dolazi do čestih monetarnih poremećaja. Problem regulisanja novčanog opticaja posebno postaje složen u okolnostima rastuće privrede, jer upravo emisija dodatne novčane mase predmet je mnogih teorijskih i praktičnih rasprava. Međutim, neosporno je sledeće: (a) u rastućoj privredi nužno raste i potrebna (optimalna) novčana masa, (b) porast novčane mase je povezan sa prometnom sferom društvene reprodukcije, i (c) regulisanje novčanog opticaja postiže se usmeravanjem kreditnih funkcija banaka. Na osnovu izloženog, nema sumnje da je za svaku privredu neophodno da novčana masa bude u skladu sa stvarnim potrebama reprodukcije, jer se stvaranjem novca stvara i nova kupovna snaga, odnosno tražnja koja ako ne naiđe na odgovarajuću ponudu neminovno izaziva porast cena. Stvarna novčana masa kreirana od strane bankarskog sistema nacionalne privrede obično se ne izjednačava sa optimalnom novčanom masom. U stvari, optimalna novčana masa je teorijska analitička kategorija koja sa aspekta projektovanja monetarne politike predstavlja veoma značajan orijentir za emisiju stvarne novčane mase. Drugim rečima, zadatak je bankarskog sistema na čelu sa centralnom bankom da u prometu emituje takvu količinu novčane mase koja će biti što bliže optimalnoj novčanoj masi. Teorijski gledano, najpovoljnije stanje bilo bi ono kada bi se stvarna i optimalna novčana masa poklapale u svakom sukcesivnom vremenskom periodu. Ali, samo postojanje koncepta optimalne novčane mase implicitno ukazuje da postoje mogućnosti da se stvarna novčana masa ne podudara sa optimalnom. Naime, teorijski su moguće sledeće tri osnovne kombinacije u odnosima stvarne i optimalne novčane mase: 1) Stvarna novčana masa je izjednačena sa optimalnom novčanom masom. Ovo predstavlja u stvari stanje monetarne ravnoteže, odnosno stanje kada se emisija stvarne i optimalne novčane mase poklapa, pa usled toga ne dolazi do poremećaja tržišne stabilnosti na monetarnom sektoru. Međutim, tržišna stabilnost može biti poremećena zbog drugih faktora, kao na primer poremećaja realnih kretanja ili političkih poremećaja. Ova situacija može se prikazati formulom M = M0, gde M predstavlja stvarnu novčanu masu, a M0 optimalnu novčanu masu. 2) Stvarna novčana masa je veća od optimalne novčane mase, što dovodi do inflatornih tendencija pod pretpostavkom da se brzina opticaja novca ne menja. Ova situacija se prikazuje formulom M > M0.

105

106

3) Stvarna novčana masa je manja od optimalne novčane mase, što prouzrokuje deflatorna kretanja u privredi. Ova situacija se prikazuje formulom u smislu M < M0. Najpovoljnija kombinacija je svakako ona kada se stvarna novčana masa poklapa sa optimalnom novčanom masom (M = M0), jer se jedino tada emituje optimalna količina novca koja obezbeđuje optimalne monetarne uslove funkcionisanja procesa društvene reprodukcije. Ako je stvarna novčana masa tj. stvarna količina novca iznad optimalnog nivoa, onda inflatorno deluje na tokove društvene reprodukcije podržavajući nestabilnost na domaćem tržištu kao i povećavajući deficit platnog bilansa nacionalne privrede. Obrnuto, ako je stvarna novčana masa manja od optimalne novčane mase onda ona deluje deflatorno, usporavajući proces proizvodnje, smanjujući promet, zaposlenost itd. Treba imati u vidu činjenicu da se veza između novčane mase sa jedne strane i privrednog razvoja i tržišne stabilnosti sa druge strane, ostvaruje preko platežno sposobne tražnje. Visina ove platežno sposobne tražnje (T) u okviru nacionalne privrede zavisi, pre svega, od količine novca u opticaju (M), kao i od prosečne brzine opticaja novčanih sredstava (V), što se može predstaviti sledećom formulom T = M x V. Dakle, ukupnu efektivnu platežno sposobnu tražnju u datom periodu dobijamo ako stvarnu novčanu masu pomnožimo sa prosečnim koeficijentom brzine novčanog opticaja. Optimalna novčana masa obezbeđuje pritisak platežno sposobne tražnje na optimalnom nivou, što odgovara prilivu realnih robnih fondova, pa otuda ne dolazi do inflatornih, niti deflatornih monetarnih poremećaja. Ako bi pritisak platežno sposobne tražnje bio na suviše niskom nivou onda se robni fondovi ne bi mogli u celosti realizovati, što bi u krajnjem slučaju izazvalo deflatorne tendencije. Obrnuto, ako bi se pritisak platežno sposobne tražnje formirao na dovoljno visokom nivou, onda bi usled preterane emisije novca došlo do pokretanja inflatornih procesa. Zbog toga je za svaku zemlju značajno utvrditi optimalan nivo novčane mase. U tom smislu, za utvrđivanje optimalnih potreba privrede za novcem, odnosno za utvrđivanje optimalne novčane mase još uvek je teorijski pogodan i primenljiv dobro poznat Marxov zakon tražnje novca (zakon novčanog opticaja). Njegov zakon novčanog opticaja polazi od dva temeljna faktora koji uz datu vrednost novca određuju potrebnu (optimalnu) novčanu masu: Suma robnih cena Brzina opticaja istoimenih komada novca

= Optimalna novčana masa

Iz Marxovog zakona novčanog opticaja proizlazi da je optimalna novčana masa određena sumom robnih cena i brzinom novčanog opticaja. Pri tome, pravilno obuhvatiti sumu robnih cena i ustanoviti brzinu novčanog opticaja ujedno znači raspolagati sa osnovnim determinantama optimalne novčane mase. Kod utvrđivanja sume robnih cena polazi se posebno od sledećih elemenata: – Opsega robne proizvodnje; – Nivoa cena pojedinih kategorija roba i usluga; – Razvijenosti robno novčanih odnosa; – Ukupnog broja privrednih preduzeća i individualnih proizvođača koji ostvaruju određenu materijalnu proizvodnju. Drugi elemenat u formuli potrebne novčane mase jeste koeficijent brzine novčanog opticaja. On pokazuje koliki broj obrta izvrši jedna novčana jedinica u određenom vremenskom periodu (obično jedna godina). Postoje tri osnovne metode izračunavanja brzine novčanog opticaja i to: (a) transakciona metoda, (b) dohodna metoda, i (c) metoda monetarne statistike. Transakciona brzina novčanog opticaja izračunava se podelom ukupnih robno-novčanih transakcija sa prosečnom novčanom masom, čime se dobija podatak o brzini realizacije proizvodnje. Dohodna brzina novčanog opticaja dobija se podelom nacionalnog dohotka sa prosečnom novčanom masom u jednom periodu, čime se dobija podatak o brzini kojom se troši nacionalni dohodak. Monetarna statistika obično iskazuje koeficijent brzine novčanog opticaja i to podelom društvenog proizvoda sa visinom prosečne novčane mase u jednoj godini. Sa ovog aspekta, koeficijent brzine novčanog opticaja pokazuje kojom se brzinom novčana masa pretvara u društveni proizvod. Takođe, u privredi koja se razvija za potrebe monetarnog planiranja značajan je pokazatelj marginalna brzina novčanog opticaja, koja pokazuje odnos između porasta prosečne novčane mase i porasta društvenog proizvoda. Ako se kod novčanog regulisanja predviđa da će porast novčane mase biti jednak porastu društvenog proizvoda onda će marginalna brzina opticaja iznositi 1. Ako je veća od 1, onda se predviđa usporavanje brzine novčanog opticaja, a ako je manja od 1, onda se računa na ubrzavanje novčanog opticaja. Ako se podsetimo ponovo ovde navedene formule Marxovog zakona novčanog opticaja, onda ćemo videti da se u njoj suma robnih cena može interpretirati i na modifikovan način. Naime, u brojilac Marxove formule novčanog opticaja umesto sume robnih cena stavlja se ukupan obim novčanih transakcija. Na taj način, zakon novčanog opticaja odnosno optimalna novčana masa bila bi jednaka ukupnoj masi novčanih transakcija pri datom nivou ukupne proizvodnje i

107

108

raspodele, podeljena sa prosečnim koeficijentom brzine novčanog opticaja, što se može predstaviti na sledeći način: Mo =

P V

Mo = Optimalna novčana masa; P = Ukupan obim novčanih transakcija; V = Koeficijent brzine novčanog opticaja. Ukupna masa robno-novčanih transakcija, odnosno suma robnih cena, determinisana je brojnim faktorima: (1) obimom i intenzitetom povećanja ukupne materijalne proizvodnje, (2) kretanjem opšteg nivoa cena roba i usluga, (3) tehnikom plaćanja, (4) organizacionom strukturom privrede itd. Takođe, kretanje opšteg nivoa cena utiče na ukupan obim robno-novčanih transakcija, pa preko toga i na optimalnu količinu novca u opticaju. Inače, sam problem uzročno-posledičnih veza između kretanja cena i kretanja novčane mase veoma je sporan u ekonomskoj literaturi. Na jednoj strani, nalaze se autori koji tvrde da su cene primarni faktor kretanja novčane mase čime se minimizira uticaj monetarnih faktora na kretanje cena, obzirom da do porasta cena dolazi iz strukturnih razloga. Na drugoj strani, nalaze se autori koji smatraju da ekspanzija novca isključivo deluje na porast cena, odnosno da se cene menjaju isključivo pod dejstvom monetarnih faktora, te tako ni kretanje cena ne može biti faktor koji utiče na formiranje optimalne novčane mase. Analogno rečenom, mišljenja smo da kontroverze u pogledu kauzalnih veza između kretanja cena i kretanja novčane mase ne treba rešavati na temeljima ni jednog od pomenutih shvatanja. Naime, kretanje cena se u našoj teorijskoj konstrukciji dekomponuje na dva dela: prvo, kretanje cena nastalo usled nemonetarnih razloga, i drugo, kretanje cena nastalo iz monetarnih razloga. Kretanje cena iz nemonetarnih razloga predstavlja faktor koji deluje na formiranje novčane mase. Međutim, ako stvarna novčana masa odstupa od optimalnog nivoa, onda dolazi do povratnog efekta novčane mase na kretanje cena. Cene rastu ako se emituje preterano velika novčana masa, a može doći i do izvesnog sniženja cena ako postoji u prometu nedovoljna novčana masa. Zbog toga, mišljenja smo da kretanje cena iz monetarnih razloga ne utiče na sumu robno novčanih transakcija, odnosno na formiranje optimalne novčane mase. S obzirom na to da je veličina ukupne novčane mase neposredno vezana za prometni proces ukupne društvene reprodukcije, rešenje za taj problem treba tražiti upravo u prometnoj sferi kretanja materijalne proizvodnje. Osim toga, treba istaći

i poznatu činjenicu da u uslovima proširene reprodukcije nužno raste i potreba za uvećanjem količine novčane mase. Ovu dodatnu količinu novca u današnjim uslovima stvara bankarski sistem na čelu sa centralnom bankom. Upravo taj rastući deo potrebnog dodavanja novca predstavlja osnovnu srž problematike optimalne novčane mase, kako u teoriji tako i u praksi. S tim u vezi, mišljenja smo da ovaj problem treba rešavati polazeći od pretpostavke da je postojeća novčana masa koja obavlja funkciju prometa i plaćanja upravo optimalna, jer se na njenu veličinu već prilagodila postojeća privredna struktura, To znači, da porast novčane mase tj. emisiju dodatnog novca treba prvenstveno uskladiti sa porastom realnog društvenog proizvoda, uvećanog za nemonetarni porast cena. Shodno ovako iznetim stavovima, na kraju ovog izlaganja o optimalnoj novčanoj masi treba zaključiti sa stavom da većina naših ekonomista prihvata ovde pomenuto rešenje u smislu da porast novčane mase treba uskladiti sa stopom porasta realnog društvenog proizvoda, korigovanog za nemonetarno planirani rast cena, što predstavlja najoptimalniju i najrealniju soluciju optimalne novčane mase. Kao mera veće ili manje uspešnosti monetarne politike optimalna novčana masa zahteva da se precizno odredi, uz već poznatu definiciju šta bi ona stvarno trebalo da predstavlja. Međutim, određivanje instrumenata i elemenata optimalne novčane mase predstavlja daleko složeniji zadatak, posebno kada se posmatra dinamički, odnosno u određenim sukcesivnim vremenskim intervalima.

5.3. KREIRANJE NOVČANE MASE Govoreći o optimalnoj novčanoj masi, konstatovali smo da količina novca treba da raste u skladu sa porastom realnog društvenog proizvoda, pa zbog toga treba ukratko u okviru ove tačke izlaganja razmotriti i neka pitanja kreiranja, odnosno stvaranja i poništavanja novca. Pri tome, manji se značaj daje determinantama kreiranja i poništavanja novca, a veći samom mehanizmu kako se ovo kreiranje vrši. Opšta je zakonitost da količina novca treba stalno da raste, jer u uslovima rastuće privrede nužno raste i potreba za povećanjem količine novca. Samo ako se neki od faktora koji determinišu kreiranje i poništavanje novca bitno izmene, onda se izuzetno može izmeniti i ova zakonitost ali samo privremeno. Imajući u vidu činjenicu da monetarna masa još uvek zauzima dominantno mesto u monetarnoj teoriji i praksi kao najznačajniji oblik likvidnosti, otuda se objašnjavanje osnovnih mehanizama kreiranja i poništavanja novca vezuje upravo za novčanu masu.

109

110

Takođe, treba reći da se emitovanje gotovog novca tj. izdavanja novčanica obavlja danas u skoro svim zemljama sveta posredstvom centralnih banaka. Međutim, u savremenim uslovima privređivanja svaki odobreni bankarski kredit znači ujedno ubacivanje određene količine novca u privredu, pa shodno tome, svaka poslovna banka koja odobrava kredite vrši emisiju tj. kreiranje novca. Ovo je moguće zato što se u savremenim ulovima bankarski novac pojavljuje u dva osnovna oblika: gotov novac i depozitni novac. Pri tome, obe vrste novca predstavljaju agregatne instrumente plaćanja. S tim u vezi, nesumnjivo je da su teorijska i empirijska istraživanja dali dovoljno dokaza da depozitni novac vrši ravnopravno sve funkcije novca koje obavljaju i ostali njegovi oblici. Zbog toga, u savremenim uslovima potrebnu dodatnu količinu bankarskog ili depozitnog novca kreiraju banke. Analogno tome, funkcija kreiranja bankarskog novca obuhvata nekoliko grupa najvažnijih aktivnosti banaka, među kojima treba istaći:46) a) Monetizacija određenih oblika novčane imovine i davanje bankarskih kredita koji su predominantni oblici kreiranja novca, odnosno stvaranja dodatne novčane mase koja će omogućiti neometani razvoj proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. b) Transformacija ročne strukture depozita i plasmana koja omogućava bankama da na bazi depozita sa kraćim rokovima odobravaju kredite sa dužim rokovima vraćanja. c) Selektivno usmeravanje finansijskih sredstava u one vrste i namene prema zahtevima optimalnog razvoja proizvodnje i prometa. Funkcija snabdevanja privrede potrebnom količinom novca predstavlja bitan faktor normalnog i usklađenog kretanja reprodukcije. S obzirom da ukupna količina novca u opticaju stalno prati obim i dinamiku materijalne proizvodnje i robnog prometa, novčana masa u sistemu se povećava (kreira, stvara) ili smanjuje (poništava, povlači) u zavisnosti od povećanja ili smanjenja društvenog proizvoda po tekućim cenama, radi eliminisanja inflatornih i deflatornih tendencija u nacionalnoj privredi.47) Inače, u ekonomskoj literaturi postoji nekoliko opšte usvojenih mehanizama putem kojih dolazi do povećanja (kreiranja) ili smanjenja (povlačenja) novčane mase, to su: 1) Putem kreditnih aktivnosti banaka; 2) Putem kupovine i prodaje hartija od vrednosti; 3) Putem zaduživanja države kod centralne banke; 4) Putem kupovine deviza tj. deviznih transakcija sa inostranstvom; 5) Putem promena depozita, odnosno prelivanja depozita. 1) Kreditna aktivnost banaka – podrazumeva kreiranje novca na taj način što banka svoju aktivu koja se ne sastoji od sredstava plaćanja monetizuje. U tom

smislu, najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca jeste kada banka odobrava kredit nekom od svojih komitenata. U ovom slučaju, bankarska aktiva se povećava za iznos odobrenog i u promet puštenog kredita, a ceo iznos dodeljenog kredita komitent stavlja na svoj žiro račun, što znači da se istovremeno kod iste banke njena pasiva povećava za iznos depozitnog novca koji je stvoren kreditom. Prema tome, banke ovde predstavljaju institucije koje odobravanjem kredita stvaraju depozite po viđenju koji predstavljaju ključni segment ukupne novčane mase. Ovi depoziti u stvari predstavljaju kreiranje novca, čime se u bankarskim knjigama stvara potraživanje po viđenju prema banci i bankarskom sistemu u celini. Međutim, sa aspekta funkcije kreiranja novca nije relevantno tj. bitno da li banka odobrava kredit u knjigama ili u gotovom novcu. Naime, ako se kredit odobrava u knjigama, onda se takvo potraživanje javlja u obliku depozita, dok se u drugom pomenutom slučaju potraživanje javlja u obliku gotovog novca. Ono što je bitno, jeste da je i jedno i drugo potraživanje za vlasnika raspoloživo i on ga može upotrebiti u novčanim transakcijama kao sredstvo plaćanja. Izolovano i teorijski gledano, na ovaj način svaka poslovna banka u stvari je svojevrsna emisiona banka. 2) Kupovina i prodaja hartija od vrednosti – podrazumeva da se procesima kupovine ili prodaje hartija od vrednosti utiče na povećanje ili smanjenje novčane mase. Naime, prodajom hartija od vrednosti stanovništvu ili drugim nebankarskim subjektima poslovne banke smanjuju novčanu masu i istovremeno povećavaju svoj kreditni potencijal. Isto tako, kupovinom hartija od vrednosti na finansijskim tržištima banke direktno povećavaju novčanu masu nebankarskih transaktora uz istovremeno smanjenje sopstvenog kreditnog potencijala. Shodno navedenom, proizlazi da se kupovinom hartija od vrednosti od strane bankarskog sektora vrši u stvari ubacivanje novčane mase u prometne kanale reprodukcije, i obratno, prodajom hartija od vrednosti od strane bankarskog sektora vrši se u stvari povlačenje novčane mase. Međutim, ovde posebno treba istaći aktivnosti centralnih banaka na planu kupovine i prodaje hartija od vrednosti, jer je to ujedno i jedan od načina regulisanja novčanog opticaja. S tim u vezi, kupovinom hartija od vrednosti centralna banka omogućava da poslovno bankarstvo dođe do potrebnih sredstava i da na toj osnovi izvrši tzv. multiplikaciju depozita. Obrnuto, prodajom hartija od vrednosti centralna banka smanjuje kreditni potencijal poslovnog bankarstva, što sa svoje strane dovodi do smanjenja depozita, odnosno novčane mase. 3) Zaduživanje države kod centralne banke – predstavlja dobro poznatu, negde manje a negde više raširenu pojavu kreiranja novca, a sledstveno tome i novčane mase. Ovo zaduživanje može biti direktno i indirektno. Ako centralna banka neposredno odobri kredit državi onda je reč o direktnom zaduženju, a ako se ovakav kredit realizuje preko hartija od vrednosti, onda se radi o indirektnom

111

112

zaduženju. Međutim, oba pomenuta načina su veoma značajna sa aspekta kreiranja novčane mase, jer se i jednim i drugim putem vrši emisija primarnog novca i sa njom povezana tzv. multiplikacija depozita. Ovo povećanje novčane mase kroz porast javnog duga može imati veoma ozbiljne posledice u oblasti raspodele, potrošnje, investicija i stabilizacije cena. Zbog toga, uvek se preporučuje velika opreznost u zaduživanju države kod emisionih banaka. Analogno rečenom, naše mišljenje je da država može da se zaduži u principu samo u visini njenih planiranih prihoda, da bi se izbeglo tzv. deficitno finansiranje. Preciznije rečeno, država bi se mogla zadužiti za iznose već postojećih kredita koje mora obnoviti, kao i na ime povećanja prihoda koji se mogu očekivati u skladu sa rastućim društvenim proizvodom. Na ovaj način, jednim delom bi se vršilo dodatno kreiranje novčane mase u skladu sa rastućim potrebama izazvanim porastom društvenog proizvoda. 4) Devizne transakcije – koje domaći nebankarski sektori vrše u smislu prodaje odnosno kupovine deviza, značajno i neposredno utiču na kreiranje, odnosno poništavanje novčane mase. Ovde se radi jednostavno o tome, da bankarski sistem na čelu sa centralnom bankom vršeći posredničku funkciju u platnom prometu između domaćih i inostranih nebankarskih transaktora, otkupljujući ili prodajući devize u zavisnosti od deficita ili suficita u platnom bilansu zemlje, može znatno uticati na formiranje novčane mase. Naime, ako platni bilans pokazuje suficit, onda centralna banka da bi sprečila da se taj suficit odrazi na porast deviznog kursa domaćeg novca vrši kupovinu deviza od svojih izvoznika formirajući tako monetarne rezerve. Na ovaj način, istovremeno dolazi i do povećanja monetarne mase u srazmeri sa povećanjem monetarnih rezervi. U ovom slučaju, dakle postoji mogućnost da novčana kupovna snaga raste i bez uticaja kredita. Na drugoj strani, deficit platnog bilansa pokazuje suprotnu pojavu jer on sužava novčani opticaj. Drugim rečima deficit platnog bilansa dovodi do povećanja zahteva za otkupom deviza radi plaćanja deviznih obaveza prema inostranstvu, usled čega će se smanjiti monetarne rezerve, a sledstveno tome i novčani opticaj za onu količinu novca koja je upotrebljena za kupovinu deviza. Prema tome, porast deviznih rezervi kod bankarskog sistema implicira ekvivalentno povećanje novčane mase kojom raspolažu nebankarski sektori, dok smanjenje deviznih rezervi kod bankarskog sistema implicira smanjenje novčane mase. 5) Prelivanje depozita – podrazumeva da do kreiranja novčane mase može doći usled promene u strukturi ukupnih novčanih sredstava tj. monetarnog potencijala. U ove promene koje mogu biti veoma raznolike spadaju: smanjenje gotovog novca u opticaju uplatama u štedne uloge, uplata depozitnog novca u oročene depozite, pretvaranje depozita po viđenju u ograničene depozite i obratno. Na

primer, oslobađanjem ograničenih i oročenih depozita, odnosno njihovim prelivanjem u slobodne depozite ujedno se kreira novac i stvara se nova kupovna snaga, dok odgađanjem trošenja sredstava po nekom depozitu koji je obuhvaćen novčanom masom, ujedno se povlači i kupovna snaga tj. novčana masa. Navedena novčana kretanja utiču na smanjenje i povećanje novčane mase u zavisnosti od toga da li je prelivanje depozita koji nisu novac veće ili manje u odnosu na njihovo prelivanje u obrnutom smislu. U savremenoj terminologiji ove promene depozita se nazivaju promenama nemonetarne pasive, pri čemu se misli na onaj deo pasive u bilansima banaka koji ne predstavlja novac u smislu instrumenata plaćanja. S tim u vezi, povećanje monetarne pasive znači prelivanje novca iz opticaja, dok njeno smanjenje znači da se jedan njen deo prelio u opticaj. Na kraju ovog izlaganja o osnovnim mehanizmima kreiranja novčane mase, treba istaći da problematika kreiranja i povlačenja novčane mase u suštini predstavlja značajan deo jednog šireg kompleksa pitanja koja se vezuju za pojam likvidnosti, što je prema savremenim shvatanjima znatno širi pojam od novčane mase. Međutim, imajući u vidu činjenicu da novčana masa uvek predstavlja najznačajniji oblik likvidnosti, onda se iz teorijskih i praktičnih razloga mehanizam stvaranja i poništavanja novca uglavnom vezuje za novčanu masu.

5.4. LIKVIDNOST NACIONALNE PRIVREDE Likvidnost nacionalne privrede predstavlja veoma kompleksan i ujedno krajnje relativan pojam. Kompleksan je iz razloga što na njega deluje veoma mnogo različitih faktora privredne, monetarno-kreditne i organizacione prirode, a relativan je iz razloga što u različitim stepenima izaziva sposobnost privrednih subjekata da u različitim situacijama, na različite načine i sa različitim sredstvima mogu da udovolje svojim obavezama plaćanja.48) Ovo predstavlja moglo bi se reći tzv. kvantitativni aspekt fenomena. Međutim, u cilju kvalitativnog uvida u značaj novčanih sredstava da udovolje potrebama plaćanja potrebno ih je dovesti u vezu sa realnim privrednim odnosima i kretanjima, kako bi se dobio pravi uvid u stvarnu snagu novčanih faktora i njihov relativni značaj za održavanje ukupne likvidnosti nacionalne privrede. Ali, zbog raznovrsnosti strukture monetarnih i realnih agregata koje treba dovesti u međusobni odnos, ipak takav uvid pruža samo orijentacionu predstavu o kretanju likvidnosti privrede. To znači da u cilju analize fenomena likvidnosti treba uključiti još i druge pokazatelje, kao što su brzina novčanog opticaja, način organizovanja platnog prometa i slično, a sve u cilju dobijanja što realnije slike svih ovih odnosa.

113

114

Drugim rečima, monetarni agregati kao što su novčana masa, monetarni volumen i monetarni potencijal, mada predstavljaju važne ekonomske kategorije ipak sa aspekta makroekonomskih potreba analize likvidnosti ukupne privrede nisu dovoljni indikatori. Zbog toga, samo na temeljima detaljne analize moguće je dobiti potpuniji uvid u stvarno stanje i značenje određenih agregata i njihovih kvantitativnih promena, naravno sve to uz pretpostavku da su monetarne i realne veličine koje se upoređuju pravilno odabrane i obuhvaćene. Analogno tome, globalna sagledavanja mogu poslužiti samo kao orijentacija, ali su nedovoljni za razradu konkretnih mera ekonomske, odnosno monetarno-kreditne politike određenog perioda. Na osnovu jednostranog kvantitativnog sagledavanja novčanih kretanja, bez njihove svestranije analize, bez analize uzroka koji su određena kretanja izazvali i bez raščlanjenog upoređivanja novčanih kretanja i realnih odnosa, ne može se skoro ništa ni zaključivati osim golih činjenica da novčana masa raste određenim tempom. Međutim, šta takav rast novčane mase znači i šta je potrebno konkretno preduzeti, ipak ostaje bez odgovora sve dok se ovakva kretanja svestrano ne proanaliziraju i ne uporede sa realnim kretanjima u nacionalnoj privredi. Prema tome, samo svestrana i duboka analiza promena složenih stanja i odnosa može pružiti tačnu monetarnu dijagnozu. U okviru dosadašnjih izlaganja nekoliko puta je već istaknuto da su emisija novca, kao i optimalna novčana masa, organski povezane sa robno-novčanim tokovima nacionalne privrede. Usklađenost robnih i novčanih tokova bitan je element privredne ravnoteže. Zbog toga, konkretnije sagledavanje ove problematike dovodi do zaključka da je ovde u pitanju odnos između društvenog proizvoda i novčane mase ili tzv. stopa likvidnosti nacionalne privrede. Opšte je pravilo da stanje i kretanje novčane mase mora biti u korelaciji sa stanjem i kretanjem društvenog proizvoda. Otuda, u regulisanju novčanog opticaja kao osnovni indikator se uzima predvidivo kretanje društvenog proizvoda u jednom budućem periodu. Na primer, ako se predviđa porast društvenog proizvoda od 10% onda se dozvoljava i porast novčane mase za 10%, ali uz korekcije: a) Postojeće likvidnosti privrede. Ako je tržište zasićeno novčanim sredstvima iz ranijeg perioda, onda će biti potrebno predvideti niži porast novčane mase; b) Brzine novčanog opticaja. Predvidivo smanjenje brzine novčanog opticaja nužno se mora kompenzovati većim rastom novčane mase i obratno. Sa aspekta makroekonomskih potreba analize likvidnosti ukupne privrede uobičajeno je da se koristi kao indikator stepen likvidnosti nacionalne privrede, koji se dobija deljenjem prosečne godišnje novčane mase sa visinom društvenog proizvoda, sve pomnoženo sa 100, odnosno (ÆNM: DP) x 100, a gde upotrebljeni simboli

imaju sledeće značenje: ÆNM = prosečna novčana masa, DP = društveni proizvod. Ovaj koeficijent pokazuje udeo novčane mase u društvenom proizvodu, odnosno koliko jedinica novčane mase dolazi na svakih 100 dinara društvenog proizvoda, što u suštini izražava stopu snabdevenosti privrede novčanim sredstvima. Međutim likvidnost privrede nije dovoljno pratiti po globalnim pokazateljima novčane mase i društvenog proizvoda, već je potrebno uključiti u analizu i raspored novčane mase po sektorima i granama privredne delatnosti. Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko opšti pokazatelj likvidnosti odražava stanje likvidnosti pojedinih sektora privrede. Naime, pri korišćenju suviše globalnih pokazatelja kao što je to odnos novčane mase prema društvenom proizvodu pretpostavlja se da je raspored novčanih sredstava ravnomeran i da pokazatelj opšte likvidnosti u privredi realno odražava stanje likvidnosti svakog sektora posebno, što u praksi nije slučaj. Zbog toga, likvidnost privrede treba analizirati i po sektorima. S tim u vezi, nameće se potreba preciznijeg davanja odgovora na pitanje šta je sektor u monetarnoj i uopšte finansijskoj analizi. U tom smislu, treba imati u vidu da je sektor skup (grupa) homogenih ekonomskih subjekata sa sličnim motivima ponašanja (prema bankama) i sličnom aktivnošću (funkcijama).49) Analogno navedenom, treba imati u vidu da se sektori mogu formirati po funkcionalnom principu (npr. proizvodnja, promet, potrošnja) ili po institucionalnom principu. Prvi se princip primenjuje u društvenom računovodstvu nacionalnog dohotka i po tom principu sektori obuhvataju samo realne kategorije. Kod finansijskih računa, sektori se formiraju po institucionalnom principu i obuhvataju ukupnu aktivnost ekonomskih subjekata (nefinansijsku i finansijsku). Međutim, kada se radi o analizi likvidnosti privrede, nameće se potreba posebnog isticanja činjenice da nije dovoljno posmatrati i pratiti samo novčanu masu i sa njom povezane ostale faktore. Naime, iskustvo pokazuje da je neophodno obratiti pažnju i na druge komponente likvidnosti, u prvom redu na quasi (kvazi) novac i na novčane surogate koje monetarne statistike mnogih zemalja ne ubrajaju u novčanu masu. S tim u vezi, kao prvo pitanje nameće se u kojoj meri quasi novac (koji obuhvata značajne kategorije novčanih sredstava u zoni između novčane mase i potpuno neaktivnih novčanih sredstava) obavlja funkciju prometnog i platežnog sredstva, kao i u kojoj se meri on preliva u korist prve ili druge frakcije monetarnog volumena. Kao drugo pitanje nameće se kolika je mogućnost da se pojave novčani supstituti koji zamenjujući novac popunjavaju prometne kanale i likvidnost agenasa reprodukcije i privrede kao celine. Ovo pitanje se postavlja čak i u uslovima relativno nerazvijene finansijske strukture u nedovoljno razvijenim privredama, obzirom da nije moguće negirati istorijski dokazanu logiku razvoja surogatnih oblika likvidnosti koji imaju uticaj na opšti nivo likvidnosti privrede.50)

115

116

Takođe treba praviti razliku između "ex post" i "ex ante" koncepta likvidnosti privrede. Dok se prva odnosi na prošlost i treba da služi kao osnovni putokaz monetarnoj orijentaciji, druga se odnosi na budućnost i podrazumeva pitanje planiranja novčanog opticaja. Zbog toga, drugi slučaj posmatranja likvidnosti privrede daleko je složeniji. Naime, kod ex post pristupa likvidnosti uzimaju se gotove činjenice, dok bi ih u ex ante proračunima tek trebalo predvideti. Zato ovde ništa ne bi trebalo biti zanemareno. U prvom redu, to je multiplikacija kredita koju je moguće ex post izračunati, ali je zato potpuno nemoguće predvideti jer zavisi od izuzetno složenih sklopova uslova i faktora koje je nemoguće precizno sagledati. Shodno tome, monetarno-kreditna politika treba da se osloni što je više moguće na proverena iskustva iz prošlosti (ex post analizu), a sve projekcije za budućnost kada se radi o likvidnosti da stvara veoma oprezno, vodeći računa o tome da je ona ipak politika na kratki rok koja omogućava što bolje tekuće funkcionisanje procesa privređivanja.

6. MONETARNO - KREDITNA POLITIKA

Glavni zadatak savremene ekonomske politike jeste da održava monetarnu ravnotežu tj. stabilan nivo cena kao sintetički izraz opšte ekonomske ravnoteže. Istovremeno, ovo predstavlja osnovnu ulogu politike novca i kredita koja ovom cilju teži delovanjem faktora kojima se stvara, poništava i raspodeljuje novčana masa, odnosno reguliše i kontroliše novčani opticaj. Imajući u vidu politiku novca i kredita treba reći da se radi o veoma heterogenom i kompleksnom pojmu koji se danas naziva i različitim imenima kao što su: monetarna politika, monetarno-kreditna politika, kreditno-monetarna politika ili samo kreditna politika, emisiona politika, novčana politika i slično. Ovakva raznovrsnost naziva koji izražavaju suštinu politike monetarnih finansija nesumnjivo je posledica želje da se već u samom njenom nazivu naglasi neki njen determinišući aspekt. To se posebno odnosi na definisanje politike kao monetarno-kreditne, odnosno kreditno-monetarne gde se prevashodno želi istaći činjenica da se u savremenim uslovima novac stvara kreditom. U našoj domaćoj stručnoj literaturi definisanje politike novca i kredita uglavnom se vrši na tzv. mešoviti način, pa se u tom smislu, za taj pojam najčešće upotrebljava naziv monetarno-kreditna politika. Ovakav naziv ili imenovanje za politiku novca i kredita uglavnom je determinisano praktičnim, a ne i nekim posebnim teorijskim razlozima. U skladu sa navedenim, treba posebno istaći da je politika monetarnih finansija danas sastavni deo ukupne ekonomske politike i da u sklopu toga ona ima specijalno teorijsko opravdanje, svoje determinante i indikatore, svoje objekte i svoje instrumente. Dakle, to je potpuno zaokružen i konzistentan deo ekonomske politike koji ima i uzornu prošlost i bogatu sadašnjost, a iznad svega i značajnu budućnost. Mada je savremeni novac u svom nastajanju prevashodno ekonomski pojam, ipak je on u svom funkcionisanju i pravni pojam, jer se javlja i deluje u jednom pravno uređenom sistemu gde država ima jasne funkcije vezano za politiku novca i kredita. Ovo ujedno znači, pored toga što je kreditna politika danas osnovni determinišući element obima i kvaliteta novca u svim državama mora postojati i specifična politika novca isključivo kao monetarna politika, koja je

118

bila i ostala pravni pojam koji se odnosi na čisto državne instrumente i mere kojima se definiše i reguliše politika novca. Analogno tome, nužno je praviti razliku između monetarne politike, s jedne, i kreditne politike, s druge strane, obzirom da je monetarna politika državna politika koja se donosi radi stabilnosti domaćeg novca, a realizuje se preko centralne banke kao organa monetarne vlasti.51) Sa druge strane, kreditna politika je ekonomski pojam koji se odnosi na vrste, obim i namene kreditnih transakcija kojima se stvaraju i gase kreditni odnosi. S obzirom na izloženo, monetarnu politiku treba posmatrati kao onu politiku države koja ima zadatak da reguliše količinu novca u opticaju različitim emisionim, kreditnim i deviznim instrumentima, koje propisuje država, odnosno centralna banka, a u cilju održavanja dinamičke monetarne ravnoteže kao osnovnog cilja savremene ekonomske politike svake zemlje. U ostvarivanju svojih funkcija u monetarnoj politici, država preko centralne banke kao organa monetarne vlasti, u središte svoje aktivnosti stavlja primenu instrumenata i mera monetarnog regulisanja kojima usklađuje i usmerava monetarnu i kreditnu politiku na ostvarivanje prioritetnih ciljeva i zadataka ekonomske politike zemlje. Instrumenti monetarne politike nisu statička kategorija, već predstavljaju veoma fleksibilan instrumentarijum koji se razvija i modifikuje u zavisnosti od promene uslova u ekonomskom sistemu.52) Instrumenti monetarne politike mogu se podeliti u dve osnovne grupe: prvo, kvantitativni (indirektni) instrumenti, i drugo, kvalitativni (selektivni) instrumenti. Kvantitativni instrumenti monetarne politike treba da deluju samo globalno na nivou ukupne privrede, dok kvalitativni instrumenti treba da deluju selektivno u pogledu vrste kredita, korisnika, namena, načina korišćenja itd. Monetarno regulisanje u određenim zemljama zasniva se na kvantitativnim ili indirektnim metodama, a u drugim zemljama pretežnost regulisanja zasnovano je na kvalitativnim ili selektivnim metodama. Međutim, kombinovane metode monetarnog regulisanja imaju za sada prevagu u svetu i podložne su stalnim modifikacijama, a u zavisnosti od uticaja čitavog niza konkretnih faktora. Savremeni proces razvoja sistema monetarnog regulisanja nosi karakteristike jačanja instrumenata monetarne politike koji se zasnivaju na uticaju ponude kredita i slabljenju uticaja na potražnju kredita. Uticaj na ponudu kredita ostvaruje se prvenstveno preko regulisanja likvidne pozicije poslovnog bankarstva, odnosno njihovog kapaciteta stvaranja novca. Uticaj kamatne stope na potražnju kredita, odnosno novca, sve više je indirektan a ne preovlađujući. Sa aspekta strukture instrumenata monetarnog regulisanja, treba imati u vidu činjenicu da su razlike među pojedinim zemljama manje izražene po generalnim ciljevima koji se žele njima postići, obzirom da im je zajedničko regulisanje novčanog i kreditnog volumena. Zbog toga, razlike se prevashodno vezuju za organizacione oblike i forme u kojima se instrumenti monetarne politike primenjuju. Shodno tome, proizlazi da svaka zemlja mora imati svoj vlastiti specifični instrumentarijum regulisanja

novca koji najbolje odgovara njenim institucionalnim osnovama. S obzirom da se monetarno regulisanje zasniva na kvantitativnim (indirektnim) metodama i kvalitativnim (selektivnim) metodama, u nastavku izlaganja ćemo razmotriti neke od najznačajnijih instrumenata monetarne politike, kako iz grupe indirektnih, tako i iz grupe selektivnih instrumenata monetarne politike.

6.1. POLITIKA ESKONTNE STOPE Eskontna politika spada u indirektne, odnosno kvantitativne instrumente uticaja na stanje kreditnog potencijala i likvidnosti banaka, odnosno na količinu novca u opticaju. Suština eskontne politike sastoji se u podizanju ili spuštanju kamatne stope po kojoj centralna banka daje kredite poslovnim bankama u cilju delovanja na tražnju novca i kredita, troškova kredita i kreditni potencijal banaka. Preko delovanja na kreditni potencijal banaka nastoji se delovati na ukupne robno-novčane odnose, zaposlenost i stopu rasta, odnosno na nacionalni dohodak. Međutim, eskontna politika se ne sastoji samo u operisanju sa eskontnom stopom već obuhvata i čitav niz drugih aktivnosti kao što su: uslovi, rokovi i procenat reeskonta, vrste poslovne aktivnosti koja se reeskontuje itd. Eskontnom politikom centralna banka u stvari određuje cenu kredita koje odobrava poslovnim bankama, bilo preko reeskontnih kredita ili drugih oblika kredita. Drugim rečima, to je zvanična cena novca u privredi od koje dalje zavisi visina kamata po kojima će poslovne banke odobravati kredite svojim komitentima. Regulisanjem kamatne stope po kojoj centralna banka daje kredite poslovnim bankama i preko toga kamatne stope po kojima poslovne banke daju kredite komitentima, neposredno se deluje na visinu tražnje za novcem, odnosno novčani opticaj. Prateći materijalno-finansijske tokove, monetarna vlast kada smatra da je visina novca i kredita u privredi dostigla nivo koji ugrožava privrednu stabilnost i preti nastajanjem inflacionih procesa, onda pristupa podizanju eskontne stope što znači da dolazi do poskupljenja novca, zbog čega nastaje opšte povećanje kamatne stope u zemlji. Kao posledica toga, trebalo bi biti da se novac i kredit manje traže i da se već uzeti krediti vraćaju, a investicioni planovi odlažu. Prema tome, promenama u visini eskontne stope centralna banka nastoji delovati na ponudu i tražnju novca na novčanom tržištu i uslove koji vladaju na području kamatne politike u celokupnom kreditnom sistemu. Povećanje eskontne stope trebalo bi automatski da dovede do smanjenja tražnje kredita. Suprotno ovome, sniženje eskontne stope treba da dovede do porasta tražnje novca. Kada zajmovna cena postane viša i kredit skuplji treba da dođe do kontrakcije kredita, i obrnuto, kada zajmovna cena postane niža i kredit jevtiniji treba da dođe do ekspanzije kredita.

119

120

Povećanjem eskontne stope stvaraju se destimulativni uslovi za reeskontne kredite, čime se deluje na opštu kamatnu stopu i tražnju kredita. Povećanje kamatne stope primenjuje se kada se na tržištu oseća veća količina novca i inflacioni poremećaji. Suprotno tome, smanjenje ove kamatne stope treba da dovede do povećanja novčane tražnje i podizanja privredne aktivnosti, ako je njen pad posledica deflacije tj. nedostatka novca u privredi.53) Shodno prethodno izloženom, treba posebno istaći da se delovanje promena eskontne stope unutar nacionalne privrede odražava kroz nekoliko osnovnih pravaca, to su: a) Delovanje eskontne stope na promene tržišne kamatne stope i strukturu kamatnih stopa u okviru ukupnog bankarskog sistema; b) Delovanje promena tržišnih i bankarskih kamata na ponašanje ukupne mase i strukture bankarskih kredita u privredi; c) Delovanje promena ukupne mase i strukture kredita banaka na materijalno-finansijske tokove u privredi (investicije, dohodak, potrošnja, likvidnost, uvoz, izvoz, zaposlenost itd.) U nacionalnim privredama gde postoji visoka stopa inflacije delovanja promena eskontne stope su minimalna. Isto tako, u visokorazvijenim privredama centralne banke smatraju da promene eskontne stope nemaju većeg odraza na tražnju kredita (zbog većih troškova kamata), već pre svega, zbog novog i drugačijeg ponašanja korisnika kredita u novoj klimi u kojoj se promene eskontne stope javljaju kao barometar za izmenjenu poslovnu klimu. Stoga, eskontna stopa više postaje indikator da je došlo do izmene konjunkturnog toka u privredi, odnosno zaokreta od visoke konjunkture ka recesiji i obrnuto. U ekonomski nerazvijenim zemljama veoma retko dolazi do promena eskontne stope i pored izrazitih inflacionih tendencija u njihovim privredama. Zbog toga, efikasnost eskontne stope kao instrumenta monetarne politike znatno je veća u zemljama sa razvijenom finansijskom strukturom i razvijenim novčanim i kreditnim tržištem. Samim tim, eskontna stopa u ovim privredama spada u red prilično efikasnih kvantitativnih instrumenata monetarne politike. Premda je sigurno da su mogućnosti eskontne politike, u smislu delovanja posredstvom eskontne stope, danas dosta ograničene, ipak se može reći da je ona i danas ostala jedno od značajnih sredstava regulisanja kreditnog volumena, a time i novčanog opticaja, iako rezultati često ostaju skromni. Međutim, slabiji uticaj promena eskontne stope dovodi do toga da se centralne banke sve više koriste ostalim mogućnostima regulisanja reeskontnih mogućnosti poslovnih banaka. Naime, širenje ili sužavanje reeskontnih mogućnosti poslovnih banaka sprovodi se menjanjem uslova reeskonta, menjanjem rokova dospeća, sužavanjem vrsta

kredita koji se mogu reeskontovati, određivanjem obima reeskonta i uslova koje banke moraju ispunjavati da bi uopšte mogle koristiti reeskont centralne banke. Ipak, u skladu sa orijentacijom opšte ekonomske politike mnoge centralne banke menjaju svoje eskontne stope, a u skladu sa kretanjem osnovnih materijalno-finansijskih tokova u privredi.

6.2. POLITIKA OBAVEZNE REZERVE Politika obaveznih rezervi, takođe spada u indirektne tj. kvantitativne instrumente uticaja na stanje kreditnog potencijala i likvidnosti banaka, odnosno na količinu novca u opticaju. Ovo sredstvo predstavlja prisilno utvrđivanje obaveze banaka da jedan deo primljenih depozita drže na svom računu kod centralne banke. Naime, suština ovog instrumenta sastoji se u tome da svaka poslovna banka mora držati određeni deo depozita po viđenju na posebnom računu obavezne rezerve kod centralne banke. S obzirom da se izdvajanja vrše u određenom postotku u odnosu prema tim depozitima po viđenju, stopa obavezne rezerve je funkcija navedenih depozita. Analogno rečenom, ova sredstva se ne mogu koristiti za kreditno poslovanje banaka. Kao instrument monetarnog regulisanja u rukama centralne banke pored uticaja na regulisanje količine novca u opticaju, politika obavezne rezerve je postala i značajan instrument kontrole likvidnosti i kreditnog potencijala banaka. Ovo proizlazi iz činjenice što u pogledu izdvojenih sredstava kod centralne banke, obavezna rezerva može poslužiti u višestrukom smislu, odnosno: a) Kao instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka, kada se sredstva potpuno isključuju iz potencijala banaka; b) Kao instrument za održavanje dnevne likvidnosti poslovnih banaka, kada poslovne banke mogu plasirati deo sredstava svog potencijala za održavanje tekuće likvidnosti, što im je sekundarni zadatak; c) Kao instrument regulisanja kreditne multiplikacije. Ako je procena monetarnih vlasti da je u datom periodu potrebna restriktivna monetarno-kreditna politika u smislu ograničavanja kreditnog potencijala banaka, onda će se sprovoditi povećanje stope obavezne rezerve što dovodi do imobilizacije dela potencijala poslovnih banaka. Prema tome, ako su u privredi prisutne inflacione tendencije realno je očekivati ograničavanje (kontrakciju) novca i kredita u privredi sa smanjivanjem kreditnog volumena banaka, a što se sprovodi povećanjem stope obavezne rezerve. Potpuno je suprotna situacija ako u

121

122

privredi imamo prisustvo deflacije tj. depresivnih tendencija koje treba otklanjati ekspanzijom novca i kredita. U tom slučaju, pristupa se smanjenju stope obavezne rezerve. S tim u vezi, treba imati u vidu da je porast, odnosno smanjenje stope obavezne rezerve kao instrumenta monetarnog regulisanja (manipulisanje stopom obavezne rezerve), poprimilo izraziti karakter sredstva anticiklične monetarnokreditne politike.54) Masa izdvojenih sredstava obavezne rezerve stalno se menja čak i pri istoj stopi obavezne rezerve, što je uslovljeno promenama depozita koji čine osnovu za obračun obavezne rezerve. Ovo čini jedan od elemenata veće efikasnosti ovog instrumenta monetarnog regulisanja. Obavezna rezerva kao globalni kvantitativni instrument monetarne politike ima i nekoliko svojih sekundarnih delovanja, to su: a) Uticaj na strukturu izvora sredstava u kreditnom potencijalu banaka (oduzimanje depozita banaka i dodavanje kredita iz tzv. primarne emisije); b) Stavljanje u veću ili manju zavisnost poslovnih banaka od centralne banke; c) Različito regionalno delovanje; d) Redistribuciono delovanje (oduzimanje od banaka sa jačom depozitnom osnovom i davanje putem kredita drugim bankama); e) Uticaj na prelivanje dohotka između poslovnih banaka i centralne banke, preko razlike na kamati na obaveznu rezervu i na dobijene kredite od centralne banke. Tehnika primene obaveznih rezervi veoma je različita. Ona se negde primenjuje linearno na sve bankarske depozite, negde samo na povećanje tih depozita u odnosu na neko prethodno razdoblje, negde jedinstveno za čitavo monetarno područje, a negde krajnje diferencirano. U pojedinim zemljama sistem obaveznih rezervi se dopunio obavezom učešća u državnim vrednosnim papirima, čime se dopunjava uticaj koji na novčani opticaj i kreditnu aktivnost ima politika obaveznih rezervi. Analogno navedenom, u pogledu stopa i osnovice za obračun sredstava obaveznih rezervi, moguća su različita rešenja, a ona se uglavnom sastoje u sledećem:55) 1) Jedinstvena stopa (procenat) za sve depozite; 2) Različiti procenti za različite kategorije sredstava (depozita); 3) Jedinstvena stopa tj. procenat, s tim da su iz osnovice isključeni neki depoziti na koje se ne plaća obavezna rezerva; 4) Dopunska stopa za neke kategorije depozita. U pogledu mogućnosti fluktuiranja stopa u pojedinim zemljama određena je samo maksimalna, a u nekima opet i minimalna i maksimalna stopa obavezne rezerve. Regulisanje stope obavezne rezerve uglavnom vrši centralna banka, a u

nekim zemljama za to posebno ovlašćena državna tela. Takođe, u nekim zemljama na izdvojena sredstva obavezne rezerve plaća se kamata, dok u drugim zemljama ne postoji obaveza centralne banke za plaćanjem kamate na ova sredstva.

6.3. POLITIKA OTVORENOG TRŽIŠTA Politika otvorenog tržišta spada u indirektne, odnosno kvantitativne instrumente monetarne politike. Ovo sredstvo monetarnog regulisanja podrazumeva kupovinu i prodaju državnih vrednosnih papira od strane centralne banke, sa ciljem povećanja ili smanjenja količine novca u opticaju. Pri tome, kao sporedan efekat vrši se stabilizacija kursa (cena) vrednosnih papira koji su predmet kupoprodaje.56) Za funkcionisanje politike otvorenog tržišta potrebno je da budu ispunjena tri bitna uslova, to su: (a) da postoji organizovano tržište vrednosnih papira, (b) da postoje pogodni papiri za taj posao, i (c) da postoji dovoljna tražnja za vrednosnim papirima. Tržište vrednosnih papira povezano je sa sve većim značajem javnog duga. Naime, tržište državnih vrednosnih papira obično nastaje razvojem javnog duga i deficitnog finansiranja kada država zbog većih rashoda od prihoda pristupa pokriću budžetskog deficita kroz emisiju obveznica i formiranje javnog duga. Na taj način, država vrši plasiranje obveznica prema vlasnicima raspoloživih kapitala, a ne neposredno kod centralne banke. U uslovima razvijenog tržišta državnih vrednosnih papira na kreditni potencijal banaka i na novčani opticaj najneposrednije utiče to da li centralna banka prodaje ili kupuje vrednosne papire. S tim u vezi, mehanizam otvorenog tržišta deluje na sledeći način. Ako se oceni da je potrebno zaustaviti porast kredita u bankarskom sistemu, onda centralna banka prodaje na tržištu državne papire i tako utiče na kreditni potencijal banaka koje su prisiljene da smanje svoje kredite. Obrnuto, centralna banka će kupovati vrednosne papire od banaka ako želi pojačati poslove u privredi, jer će tako ubacivati na tržište novu kupovnu snagu. Mehanizam delovanja prodaje vrednosnih papira od strane centralne banke odvija se na taj način što se za prodati iznos vrednosnih papira iz portfelja centralne banke povlači iz privrede ili od poslovnih banaka deo novca, što dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno do smanjenja njihovog kreditnog potencijala i povlačenja kredita iz privrede. Restrikcija kredita treba da izazove smanjenje likvidnosti privrede, zatim ograničenja investicija, ostalih oblika potrošnje, kao i stabilizaciju cena, što sve predstavlja osnovni cilj kontraktivne politike otvorenog tržišta. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da ovde deluje i negativni monetarni multiplikator što restriktivnu politiku otvorenog tržišta može

123

124

učiniti dosta neizvesnom u smislu krajnjih efekata. Takođe, treba posebno naglasiti da prodaja i kupovina vrednosnih papira na finansijskom tržištu od strane drugih učesnika (preduzeća, država i fizička lica) u cilju promene strukture njihove imovine, ne smatra se operacijama otvorenog tržišta. Suprotno navedenom, mehanizam delovanja kupovine vrednosnih papira od strane centralne banke, odvija se u situaciji kada u privredi vladaju depresivne tendencije, pad proizvodnje, investicija i zaposlenosti. Da bi se pariralo ovim negativnim privrednim kretanjima pristupa se ekspanzivnoj monetarnoj-kreditnoj politici. Na otvorenom tržištu ova politika se sprovodi preko kupovine vrednosnih papira, čime se za vrednost kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuća količina novca u privredu. Ako vrednosne papire prodaju privredni subjekti i fizička lica, oni za njih dobijaju novac koji ulažu u banke ili ga neposredno troše na tržištu kupovinom robe i usluga, što opet vodi preko preduzeća do porasta depozita kod banaka. Ako vrednosne papire prodaju poslovne banke, one za prodati iznos vrednosnih papira dobijaju primarni novac centralne banke, a to im povećava slobodni oblik kreditnog potencijala za dodatno kreditiranje privrede ili stanovništva. Pri tome, povećanje kredita i depozita je veće od iznosa dobijenog primarnog novca za visinu multiplikatora. Prema tome, politika otvorenog tržišta bilo da se vodi ekspanzivno ili kontraktivno ima za posledicu direktno delovanje na količinu novca i kredita u privredi. Međutim, ova politika je razvijena samo u onim zemljama koje imaju organizovano tržište vrednosnih papira, a to su nacionalne privrede sa velikom masom slobodnog kapitala, čiji je jedan deo plasiran u razne oblike vrednosnih papira (tzv. fiktivni kapital). Sve većim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budžetskog deficita u većini razvijenih zemalja i njihovim pokrićem preko zaduživanja na finansijskom tržištu, stvara se široka osnova za formiranje i funkcionisanje ovog specifičnog tržišta novca i kredita. Ovde je bitno naglasiti da centralna banka svojim operacijama na otvorenom tržištu nije ni u kakvoj direktnoj vezi sa državom u smislu pokrivanja njenog budžetskog deficita. Sve se svodi na indirektno pokriće preko kupovine obligacija državnih dugova od strane centralne banke na ovom tržištu, čime se pušta u opticaj dodatna količina primarnog novca, pa tako država učestvuje indirektno u konačnom rasporedu tereta pokrića budžetskog deficita. Da li će država pristupiti kupovini ili prodaji obveznica na ovom tržištu, to zavisi od njene ocene privredne i finansijske situacije koju treba korigovati preko monetarne politike.57) Sprovođenjem politike otvorenog tržišta jača ujedno i uloga eskontne stope centralne banke, koja ovde ima posebno mesto, jer u razvijenim zemljama novac kojim se vrše plaćanja nije kamatonosan, dok su državni vrednosni papiri kamatonosni. Upravo zbog toga, privredni subjekti će sav višak novca koji nije

potreban za plaćanja pretvoriti u vrednosne papire (radi dobijanja kamate). Obrnuto, kada su potrebna tekuća sredstva za plaćanje (novac) subjekti će pristupiti prodaji vrednosnih papira t.j. njihovom unovčavanju sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom.

6.4. SELEKTIVNA MONETARNA POLITIKA Osim do sada razmatranih kvantitativnih (indirektnih) instrumenata monetarnog regulisanja, takođe veliki značaj imaju i kvalitativni (selektivni) instrumenti monetarne politike. Selektivna monetarna politika predstavlja skup mera, odnosno monetarnih instrumenata kojima centralna banka putem namenskih kredita reguliše novčani opticaj. Ova politika se prevashodno sastoji u kontroli upotrebe određenih sredstava, a osnovna svrha joj je u tome da pored likvidnosti i sigurnosti sredstava usmeravanjem kredita pomogne realizaciju određenih ciljeva ekonomske politike. Za razliku od ostalih instrumenata monetarno-kreditne politike kojima se osigurava kvantitativna kontrola kredita, selektivnom politikom i njenim monetarnim instrumentima se osigurava kvalitativna kontrola, tako što se tačno utvrđuju i propisuju namene kredita i uslovi kreditiranja.58) Shodno tome, propisivanje uslova kreditiranja čini najznačajniji deo selektivne monetarno-kreditne politike, ne samo u kvantitativnom već i u kvalitativnom smislu.59) Selektivni karakter monetarno-kreditne politike dolazi sve više do izražaja u svim monetarnim instrumentima, pa se otuda oni danas sve više primenjuju diferencirano, sa ciljem da se utiče na distribuciju kredita u određenom pravcu. Takođe, sve više dolaze do izražaja dugoročni ekonomski ciljevi, pa se vezano za te ciljeve putem monetarno-kreditne politike teži ne samo kvantitativnim ograničenjima, već i kvalitativnim, sa osnovnim ciljem da se na primer favorizuje određena proizvodnja ili određena privredna grana, ili obratno da se obuzda razvoj neke grane. U osnovne oblike kvalitativnih ili selektivnih instrumenata monetarne politike uglavnom spadaju: (a) neposredno ograničenje opsega ili porasta kredita kod poslovnih banaka, (b) obaveza namenskog ulaganja sredstava, (c) minimalni portfelj državnih vrednosnih papira, i (d) regulisanje potrošačkih kredita.60) Pri ovome, potrošačko kreditiranje i njegovo regulisanje predstavlja posebno značajno područje monetarno-kreditne politike. Naime, kontrola potrošačkog kredita se danas u svim zemljama izgradila u poseban segment kreditne kontrole sa uglavnom konstantnim delovanjem, promenama i adaptacijama. Ovo potiče otuda što je značaj potrošačkog kredita u smislu novog kreiranja kupovne snage u svim

125

126

zemljama veoma bitan deo kreditne strukture. Zbog toga potrošački kredit se sve više upotrebljava kao sredstvo konjunkturne privredne politike. Na kraju, treba napomenuti da u sprovođenju selektivne monetarne politike osim standardnih instrumenata regulisanja, takođe sve više dobijaju na značaju preporuke i saveti koje centralna banka daje ostalim kreditnim institucijama, pri čemu poslovne banke imaju dužnost da centralnoj banci na njen zahtev dostavljaju određene relevantne podatke.

6.5. ADMINISTRATIVNE MERE MONETARNOG REGULISANJA Prethodno navedeni kvantitativni i kvalitativni instrumenti monetarnog regulisanja nesumnjivo predstavljaju osnovne instrumente monetarne politike. Međutim, u situacijama kada se njima ne mogu ostvariti brzi i željeni efekti na planu monetarnog regulisanja, onda centralna banka može da primeni neke od administrativnih ili tzv. direktnih mera koje su prvenstveno usmerene na sledeće: prvo, određivanje limita ukupnog rasta kreditnih plasmana, drugo, portfolio regulisanje kreditnih plasmana, i treće, određivanje visine kamatnih stopa. Iako su ove mere nekada intenzivno primenjivane u većini država, danas je njihova primena karakteristična samo za ekonomski nedovoljno razvijene zemlje, dok se u zemljama sa visoko razvijenim ekonomijama poslednjih decenija primena ovih mera postepeno napušta. Određivanje limita rasta kreditnih plasmana – predstavlja meru koja je tokom sedamdesetih godina prošlog veka bila široko primenjivana u većini ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja, ali i mnogim razvijenim zemljama (npr. u Italiji). Suština ove mere ogleda se u tome što centralna banka u cilju obuzdavanja prevelike kreditne ekspanzije pribegava administrativnom određivanju limita (granice) rasta kreditnih plasmana. Po pravilu, kreditni plasmani se limitiraju na dostignutom nivou ili se dozvoljava manji procenat porasta kreditnih plasmana u određenom periodu. Pri tome, retko se ide na smanjenje već dostignutog nivoa kreditnog plasmana zbog negativnih posledica koje bi ova mera mogla imati na poslovne banke. Portfolio regulisanje kreditnih plasmana – predstavlja meru kojom centralna banka prisiljava poslovne banke da pored primarnih obaveznih rezervi koje se izdvajaju na račun centralne banke, formiraju i sekundarne obavezne rezerve koje poslovne banke drže u obliku državnih hartija od vrednosti. Na taj način, preko ovog instrumenta se obezbeđuje lakši plasman državnih hartija od

vrednosti i niža kamatna stopa na njih. Pri tome, centralna banka usmerava kreditne plasmane poslovnih banaka u određene namene ali bez neposrednog odobravanja dodatnih kredita kao što je slučaj kod selektivnog kreditiranja poslovnih banaka od strane centralne banke. Sa portfolio regulisanjem kreditnih plasmana otpočelo se prvo u visoko razvijenim ekonomijama u kojima su poslovne banke bile obavezne da deo svog depozitnog potencijala drže u obliku državnih hartija od vrednosti. Primera radi, poslovne banke u Italiji su 1973. godine bile obavezne da investiraju 5% od ukupnog obima depozita u državne hartije od vrednosti. Naredne 1974. godine taj procenat je povećan na 12%.61) Kasnije, kreditni plasmani poslovnih banaka, osim u državne hartije od vrednosti, bili su usmeravani i u neke druge prioritetne namene. Ti prioriteti bili su: u Francuskoj - građevinarstvo, oprema, izvoz, u Velikoj Britaniji - stambena izgradnja, proizvodne investicije i izvoz, u Italiji - stambena izgradnja i investicije u poljoprivredi. Poslednjih godina, ovaj instrument prisutan je još uvek u određenom broju ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja u kojima je slabo razvijeno finansijsko tržište koje nije sposobno da izvrši efikasnu alokaciju novčanih sredstava i obezbedi zadovoljavajući ekonomski razvoj u celini, pa centralna banka na sebe preuzima i razvojnu funkciju.62) Određivanje visine kamatnih stopa – podrazumeva administrativno regulisanje kamatnih stopa na depozite i kredite poslovnih banaka. Ova mera je danas karakteristična za ekonomski nedovoljno razvijene zemlje, a njena suština se ogleda u tome što limitiranje gornjih granica kamatnih stopa olakšava dostup kreditima nebankarskih subjekata (transaktora), pa dolazi do veće tražnje od ponude kredita. Ovo uslovljava administrativnu raspodelu finansijskih sredstava. Takođe, s druge strane, ograničavanje gornjih granica kamatnih stopa na depozite nebankarskih subjekata kod poslovnih banaka ima za posledicu da slobodna finansijska sredstva ne dolaze u banke u vidu depozita već se usmeravaju za druge namene (potrošnja) što ubrzava rast domaćih cena i slabi poziciju nacionalne valute. Na kraju, treba reći da u savremenim uslovima postoji veoma izražena tendencija napuštanja svih mera administrativnog i sve naglašenijeg jačanja tržišno orijentisanog monetarnog regulisanja. S tim u vezi, sve je prisutnija tendencija monetarnog regulisanja u kome se akcenat stavlja na delovanje tržišnih mehanizama, a posebno delovanja finansijskih tržišta.

127

NAPOMENE

1)

Pavao Domančić: "Monetarna ekonomija", "Savremena administracija", Beograd, 1982, str. 9

2)

Nikola Brkić: "Politička ekonomija", "Savremena administracija", Beograd, 1966, str. 62

3)

Pavao Domančić: Cit. delo, str. 10

4)

Miladin Korać i Tihomir Vlaškalić: "Politička ekonomija", "Rad", Beograd, 1977, 94-95

5)

Pavao Domančić: Cit. delo, str. 10

6)

A. Stranjak, T. Jovanovski, I. Dautbašić, H. Konjihodžić: "Monetarne finansije i monetarno pravo", "Svjetlost", Sarajevo, 1981, str. 34

7)

Nikola Brkić: Cit. delo, str. 73

8)

Ana Žilić-Jurin i Smiljan Jurin: "Politička ekonomija – principi i zakonitosti robne proizvodnje", "Naučna knjiga", Beograd, 1978, str. 141

9)

Asim Stranjak: "Novac kao društveni odnos", "Veselin Masleša", Srajevo, 1984, str. 31

10)

Tihomir Jovanovski i Žarko Ristić: "Monetarna i fiskalna ekonomija", " Partizanska knjiga", Beograd, 1986, str. 19

11)

Isto, str. 9 – 20

12)

Tihomir Jovanovski: "Devizni sistem i devizno poslovanje", "Naučna knjiga", Beograd, 1988, str. 32-33

13)

Isto, str. 33-34

14)

Žarko Mrkušić: "Međunarodne finansije", "Informator", Zagreb, 1980, str. 18

15)

Predrag Jovanović-Gavrilović: "Međunarodno poslovno finansiranje", "Savremena administracija", Beograd, 1988, str. 23

16)

Miloš Sofrenović: "Međunarodni platni promet", Viša ekonomska škola, Beograd, 1974, str. 66

17)

Žarko Mrkušić: "Teorija i politika međunarodnih finansija", "Privredno-finansijski vodič", Beograd, 1978, str. 141

18)

Pavao Domančić: "Monetarna ekonomija", "Savremena administracija", Beograd, 1982, str. 165

19)

Ivo Dvornik: "Novac i novčana politika", "Liburnija"-Rijeka i "Školska knjiga"- Zagreb, Zagreb, 1980, str. 201

20)

Jovo Kovač, Slobodan Komazec, Žarko Ristić i Marko Radičić: "Međunarodni finansijski menadžment", "Čigoja štampa", Beograd, 1996, str. 71

21) 22)

23) 24)

25)

26) 27)

28) 29) 30)

31) 32)

33) 34) 35) 36)

37) 38)

39)

40) 41) 42)

43) 44) 45) 46)

47) 48) 49)

John Kenneth Galbraith: "Novac", "Stvarnost", Zagreb, 1978, str. 368 Marko Ivaniš: "Osnovna pojmovna razgraničenja i postavljanje problema konvertibilnosti valuta", časopis "Finansije" br. 9-10/1988, "Privredni pregled", Beograd, str. 582-583 Asim Stranjak: "Novac kao društveni odnos", Cit. delo, str. 29 Asim Stranjak: "Teorija i politika monetarnih finansija", "Veselin Masleša", Sarajevo, 1982, str. 42 Barbara Jelčić: "Finansijse u teoriji i praksi", "Sveučilišna naklada Liber", Zagreb, 1980, str. 403-404 Asim stranjak: "Teorija i politika monetarnih finansija", Cit. delo, str. 43 Ivo Dvornik: "Novac i novčana politika", "Liburnija"- Rijeka i "Školska knjiga"- Zagreb, 1980, str. 167 Isto, str. 168 Isto, str. 168 Ivo Perišin: "Inflacija" – zbirka članaka i studija stranih i domaćih autora, (redaktor: Ivo Perišin), "Informator", Zagreb, 1965, str. 11 Asim Stranjak: "Teorija i politika monetarnih finansija", Cit. delo, str. 110-111 Ivo Perišin i Antun Šokman: "Monetarno-kreditna politika", "Informator", Zagreb, 1982, str. 101-115 Asim Stranjak: "Teorija i politika monetarnih finansija", Cit. delo, str. 115 Barbara Jelčić: "Finansije u teoriji i praksi", Cit. delo, str. 423 Tihomir Jovanovski i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 168 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Viša poslovna škola, Beograd, 2000, str. 70 Ivo Perišin i Antun Šokman: Cit. delo, str. 54-55 Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 64-65 Milutin Ćirović: "Monetarno-kreditni sistem", "Savremena administracija", Beograd, 1976, str. 217-219 Ivo Dvornik: "Novac i novčana politika", Cit. delo, str. 77-78 Ivo Perišin i Antun Šokman: Cit. delo, str. 47 Roger Le Roy Miller i David D. Vanhoose: "Moderni novac i bankarstvo", (prevod sa engleskog), "Mate", Zagreb, 1997, str. 51-54 Branko Mijović: "Novčana i kreditna politika", "Prosveta", Beograd, 1967, str. 8 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 459 Ivo Dvornik: Cit. delo, str. 101 Milan Golijanin: "Monetarni sistem i monetarno-kreditna politika", "Izdavačko-instruktivni biro", Zagreb, 1979, str. 255 Aleksandar Živković i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 67 Asim Stranjak: "Teorija i politika monetarnih finansija", Cit. delo, str. 327 Ivo Perišin i Antun Šokman: Cit. delo, str. 76

129

130

50)

Isto, str. 79

51)

Asim Stranjak: "NOVAC KAO DRUŠTVENI ODNOS”, Cit. delo, str. 13

52)

Milan Golijanin: Cit. delo, str. 280-281

53)

Aleksandar Živković i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 78

54)

isto, str. 74

55)

A. Stranjak, T. Jovanovski, I. Dautbašić i H. Konjihodžić: Cit. delo, str. 244

56)

Isto, str. 242

57)

Aleksandar Živković i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 81

58)

Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 467

59)

Ivo Perišin i Antun Šokman: Cit. delo, str. 198

60)

Milan Golijanin: Cit. delo, str. 281-282

61)

Jovan Dušanić: "Novac", Zadužbina Andrejević, Beograd, 2001, str. 120

62)

Isto, str. 121

Glava III

Bankarski sistem (bankarske finansije)

1. CENTRALNO BANKARSTVO

Bez obzira na to kako se naziva, da li emisiona ustanova, rezervna banka ili centralna banka, u svakoj zemlji danas postoji organizacija koja zauzima posebno i prvo mesto u bankarskom i kreditnom sistemu, a čija su ovlašćenja usmerena na to da deluju u pravcu usklađivanja toga sistema i sastoje se u privilegiji ili monopolu izdavanja novčanica i kovanja metalnog novca, sprovođenju mera za održavanje njegove vrednosti, kontroli kreditnog i bankarskog sistema, kao i vršenju poslova od posebnog interesa za državu i društvenu zajednicu u oblasti monetarno-kreditnih odnosa. Evolucija naziva ove bankarske organizacije počela je sa emisionom ustanovom, rezervnom bankom i najzad, danas se završila sa centralnom bankom. Naziv "emisiona ustanova" trebalo je da označi da se radi o organizaciji koja nema karakter prave banke, jer ne obavlja sve bankarske poslove koje obavljaju druge banke, ali koja predstavlja ustanovu koja je slična drugim državnim ili javnim ustanovama a čiji je zadatak specifičan tj. da izdaje novac. Naziv "rezervna banka" trebalo je da označi svojstvo banke kao držaoca nacionalne monetarne rezerve tj. državne rezerve, i najzad bankarske rezerve. Naziv "centralna banka" odomaćen je u anglosaksonskom svetu ukazujući na mesto banke u bankarsko-kreditnom sistemu. To mesto je centralno, jer se preko te banke obračunavaju sve druge banke koje ova banka i kontroliše u cilju održavanja monetarne stabilnosti.1) Međutim, iako je prva centralna banka utemeljena pre više od tri veka,2) proces osnivanja i organizacije ovih institucija nije standardizovan. To znači da ne postoji institucionalni koncept centralne banke. To je i razumljivo zato što centralne banke nisu formirane u isto vreme i pod istim uslovima. Organizacija tih prvih ustanova ove vrste gotovo da se nikako ne može uporediti sa savremenim centralnim bankama. Takođe, centralna banka jedne zemlje razlikuje se od centralne banke druge države, bez obzira da li su one konstituisane u istom vremenskom periodu ili ne. Zbog toga, kada se posmatraju karakteristike

određene centralne banke nužno se mora voditi računa o istorijskim, ekonomskim i političkim specifičnostima zemlje konkretne zemlje čija centralna banka je predmet posmatranja.3) Komparirajući centralne banke u različitim zemljama, osim mnogobrojnih razlika moguće je uočiti i određene zajedničke karakteristike koje su svojstvene za njihovo funkcionisanje.Te sličnosti proizlaze iz položaja i uloge centralne banke u savremenim uslovima. Naime, u svim zemljama sveta centralna banka ima glavnu ulogu u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarnih kretanja. Centralna banka je na vrhu bankarskog sistema (banka banaka) i od nje u značajnoj meri zavisi dinamika i stabilnost privrednog razvoja zemlje. Značaj centralne banke naročito je izražen u razvijenom tržišnom ambijentu, odnosno u uslovima veće integrisanosti zemlje u međunarodne ekonomske tokove. Zbog značaja koji centralna banka ima za ukupan privredni razvoj, svaka zemlja striktno zakonski definiše poziciju, funkcije i odgovornosti centralne banke kao nosioca vrhovne monetarne vlasti u zemlji.

1.1. KONCEPT CENTRALNE BANKE Mada u samom nazivu centralne banke kao institucije figurira reč "banka", ona ipak nema isto značenje kao u slučaju raznorodnih modaliteta poslovnog bankarstva. Centralne banke u razvijenim tržišnim privredama danas predstavljaju državne ili kvazi-državne institucije, koje su preokupirane postizanjem određenih ciljeva za čitavu privredu, kao što je održavanje likvidnosti makrosistema, sprečavanje masovnog bankrotstva banaka, visoke nezaposlenosti, ali ne i maksimiziranje profita.4) Iako se bez centralnih banaka ne bi moglo ni zamisliti funkcionisanje savremenih finansijskih i bankarskih sistema, ipak pojedini ekonomisti još uvek osporavaju značaj i ulogu centralnih banaka. Neki od njih, kao što su Vera Smith i Walter Begehot, pa čak i Milton Fridman, predstavljaju pobornike tzv. slobodnog bankarstva (free banking theory).5) Osnovu takvih ideja čine zalaganja za slobodnu trgovinu, odnosno za neograničenu konkurenciju u svim ekonomskim oblastima. Analogno tome, ovi teoretičari smatraju da centralne banke imaju monopolski položaj u bankarstvu i da na taj način sputavaju nesmetano delovanje finansijskih tržišta.6) Međutim, većina zagovornika koncepcije tzv. "slobodnog" bankarstva svesna je da bi nestanak centralnih banaka izazvao velike poremećaje, pa otuda ovakve diskusije više spadaju u red akademskih rasprava i bez realne su osnove.

133

134

U savremenim uslovima, aktivnosti skoro svih centralnih banaka u svetu mogu se grupisati uglavnom u nekoliko osnovnih segmenata, to su: 1) Emisiona aktivnost, što podrazumeva monopol na štampanje novca i kovanje metalnog novca; 2) Regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmeravanje njihove kreditne politike; 3) Uloga bankara države, odnosno vlade; 4) Nadzorna uloga u smislu kontrole bankarskog poslovanja; 5) Uloga garanta likvidnosti bankarskog sistema; 6) Upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje; 7) Upravljanje deviznim kursom nacionalne valute. Na međunarodnom planu centralne banke uspostavljaju poslovnu saradnju sa multilateralnim finansijskim organizacijama, kao što su: Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka (IBRD), i Banka za međunarodne obračune (BIS). Osim ovih osnovnih aktivnosti koje su zajedničke svim centralnim bankama u svetu, svaka od ovih ustanova ima i svoje posebne uloge u skladu sa specifičnostima, a posebno nivoom ekonomske razvijenosti zemlje u kojoj su osnovane. Pojedine centralne banke, naročito u manje razvijenim zemljama, preuzimaju i razvojnu ulogu, primenjujući koncept selektivnog kreditiranja. Tako se pojedini privredni sektori finansiraju pod beneficiranim uslovima i na taj način se podstiče njihov razvoj i ujedno se utiče na promenu privredne strukture. Zbog značaja koji centralne banke imaju za ukupan privredni razvoj, teško je dati odgovor na pitanje koja je od njenih aktivnosti najznačajnija, jer sve predstavljaju važan segment funkcionisanja privrednog sistema, a istovremeno među njima postoji interakcija, odnosno veliki stepen međusobne uslovljenosti. Međutim, svaka država vrši i zakonsko definisanje pozicija, funkcija i odgovornosti centralne banke kao nosioca monetarne vlasti u zemlji. Osnovna svrha državne regulative jeste da se uspostavi takav način organizacije centralne banke da ona što uspešnije ispunjava svoje zadatke. Kako treba da bude organizovana centralna banka zavisi od razvijenosti i strukture ekonomskog sistema čiji je ona deo, zatim od administrativnog ustrojstva i od političkih faktora u državi u kojoj je organizovana i u okviru koje deluje. Zbog toga, nemoguće je pronaći dve potpuno iste centralne banke u svetu, u organizacionom smislu, jer ne postoje ni dve identične države. Ipak, organizacija centralnih banaka uglavnom se svodi na tri osnovna modela, to su: (a) jedinstvena centralna banka, (b) složeni sistem centralne banke, i (c) supernacionalna centralna banka.

Prvi koncept, odnosno koncept jedinstvene centralne banke u savremenim uslovima je najviše zastupljen koncept. To znači da su funkcije vrhovne monetarne vlasti koncentrisane u jednom pravnom subjektu, pri čemu pravilo organizovanja centralne banke po ovom principu glasi: jedna država – jedna centralna banka. Ovako konstituisana jedinstvena centralna banka može radi uspešnijeg izvršavanja svojih zadataka osnivati ogranke i punktove u inostranstvu Drugi koncept, podrazumeva organizaciju sistema centralnih banaka. To znači da u jednoj zemlji postoji više banaka koje zajedno obavljaju funkcije centralne banke. U tom sistemu, obično jedna od banaka ima ulogu glavnog koordinatora i njen zadatak je da upravlja delovima ove složene organizacije. Naime, sistem mora biti tako koncipiran da se odluke donose brzo, a izvršavaju efikasno. Najpoznatiji savremeni primer ovakvog organizovanja centralne banke predstavlja sistem federalnih rezervi u SAD (FED). Treći koncept, odnosno koncept supernacionalne centralne banke karakterističan je za monetarnu uniju grupe zemalja. Države članice se odriču svojih monetarnih suvereniteta, promovišu jedinstvenu valutu, usklađuju kreditno-monetarnu i deviznu politiku, formiraju zajedničke devizne rezerve i osnivaju zajedničku centralnu banku. Ova supernacionalna centralna banka uvek se sastoji od ogranaka koji se nalaze u svakoj članici monetarne unije. Iskustvo ovakvog koncepta organizacije centralne banke može se ilustrovati najnovijim primerom: realizacijom projekta monetarne unije zemalja članica evropske unije i njihovim prihvatanjem zajedničke valute euro. Na kraju treba pomenuti, da različite empirijske postavke u funkcionisanju centralnih banaka u pojedinim razvijenim zemljama tržišne privrede, kao i u nedovoljno razvijenim privredama, uvek treba koristiti u procesima izgrađivanja odgovarajućeg konkretnog koncepta centralne banke u nekoj zemlji, naravno prihvatajući samo ona racionalna ekonomska i monetarna rešenja koja su u praksi ove vrste do kraja potvrđena.

1.2. FUNKCIJE I ZADACI CENTRALNE BANKE Analiza centralnog bankarstva danas je usmerena na savremene privrede u kojima je naglašena uloga politike novca i kredita i monetarnih instrumenata, kao i mera koje koristi ta politika na savremene kreditne sisteme u kojima su jasno razdvojene funkcije i zadaci centralnih banaka od poslovnih banaka. Međutim, razmatranje centralnog bankarstva ne mora eksplicitno da obuhvati i rasprave o značaju i ulozi novca, monetarnoj ravnoteži, deviznom kursu itd. Pitanja vezana

135

136

za novac uglavnom se usmeravaju na akademske krugove gde se aktivno uključuje i centralna banka, ali ne dovodeći time nikada u pitanje svoje mesto i ulogu u nacionalnom monetarno-kreditnom sistemu, kao institucije koja se nalazi na čelu piramide bankarskog sistema i vrhovnog organa monetarne vlasti. Centralne banke su uvek imale naglašenu ulogu u privrednom sistemu, a posebno u finansijskom. Pri tome, uloga centralnih banaka raste paralelno sa snaženjem uverenja o neophodnosti svestranog društvenog staranja o količini novca i kredita i njihovog regulisanja preko centralnih banaka. Naglašena uloga centralnih banaka posebno dolazi do izražaja sa jačanjem uticaja države na usmeravanja privrednih tokova i procesa. Zbog toga, centralne banke u razvijenim tržišnim privredama imaju niz funkcija, ali u dve najznačajnije spadaju sledeće: 7) (a) vođenje monetarne politike, odnosno kontrola ponude novca sa ciljem da se osigura niska stopa inflacije bez kreiranja visoke stope nezaposlenosti, i (b) osiguranje normalnog funkcionisanja bankarskog i finansijskog sistema. Drugim, rečima, danas se sa pravom ističe da održavanje zdravog monetarnog, kreditnog i bankarskog sistema treba da se smatra najvažnijom funkcijom centralne banke u svakoj zemlji.8) S tim u vezi, karakteristično je pomenuti da se u savremenim uslovima u razvijenim tržišnim privredama u hijerarhiji ciljeva monetarne politike (stabilnost cena, ekonomski rast, puna zaposlenost i uravnoteženi platni bilans) apsolutni primat daje stabilnosti cena. Obavljajući ovu funkciju, centralne banke svuda u svetu, kako u razvijenim zemljama tako i nedovoljno razvijenim, u prvi plan svojih funkcija stavljaju održavanje unutrašnje monetarne stabilnosti i održavanje spoljne ravnoteže, a sve to u uslovima zadovoljavajuće stope privredne aktivnosti. U tom kontekstu, teorija savremenog centralnog bankarstva ističe da se osnovni ciljevi koji se ostvaruju delatnošću centralnih banaka mogu definisati obavezom obezbeđenja stabilnosti unutrašnje i spoljne vrednosti nacionalnog novca, s tim što to treba da se ostvaruje u uslovima stabilnog i kontinuiranog privrednog razvoja.9) Radi ostvarivanja tih makroekonomskih ciljeva (stabilnost cena, ekonomski rast, puna zaposlenost i uravnoteženi platni bilans), centralna banka preuzima na sebe prvenstveno sledeće zadatke: 1) Obezbeđenje potrebne količine novca – što će sa aspekta kvantiteta i rasporeda da obezbedi nesmetano odvijanje procesa društvene reprodukcije. U ovoj funkciji, centralna banka makroekonomski reguliše rast kreditnog potencijala poslovnih banaka i javlja se kao stožer i organizacioni nosilac monetarnog sistema u zemlji. 2) Održavanje likvidnosti plaćanja u zemlji – odnosno likvidnost domaćeg platnog prometa i novčanog tržišta, odnosno bankarskog sistema. Sa šireg makroekonomskog aspekta likvidnost se javlja kao osnovni faktor poslovanja ekonom-

skih subjekata, pa otuda solventnost i likvidnost postaju osnovna obeležja ekonomskog sistema u kojem deluju ekonomske zakonitosti. Likvidnost bankarskog sistema se javlja kao osnovna determinanta normalne cirkulacije finansijskih sredstava kao sastavnog dela privrednih tokova i kao osnovni preduslov uspešnosti banaka na poslovima pribavljanja i upotrebe novčanih sredstava, odnosno zadovoljavanje privrednih tokova potrebnom količinom novca. Otuda obaveza i odgovornost centralnih banaka da održavaju likvidnost plaćanja u zemlji (domaći platni promet) i likvidnost domaćeg novčanog tržišta tj. bankarskog sistema. U ovoj funkciji se javljaju i intervencije centralnih banaka na novčanim tržištima,10) a u krajnjoj liniji, pri popunjavanju manjka likvidnosti u bankarskom sistemu i u ulozi poslednjeg utočišta refinansiranja (lender of last resort). 3) Održavanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom – u suštini se svodi na obavezu centralne banke da popunjava deficit, odnosno apsorbuje višak koji se javlja u bilansu plaćanja zemlje sa inostranstvom. Sa šireg makroekonomskog aspekta postoji čvrsta veza između unutrašnje i spoljne likvidnosti zemlje, pa se i aktivnost centralnih banaka na ovom području usmeravaju na kombinovano korišćenje monetarnih i deviznih mera. Na eksternu likvidnost centralna banka deluje, pored mera na domaćem planu, aktivnom politikom deviznih rezervi, kreditnim odnosima sa inostranstvom, politikom deviznog kursa nacionalne valute, sve do određenih administrativnih mera valutnih ograničenja, nadzora i kontrole poslovanja banaka i drugih ekonomskih subjekata. Utvrđivanje ciljeva devizne politike zemlje zadatak je monetarnih vlasti u širem smislu (parlament, vlada, centralna banka), dok je sprovođenje devizne politike prepušteno centralnoj banci koju ona ostvaruje u saradnji sa ostalim institucijama, posebno bankama. 4) Snabdevanje tržišta gotovim novcem – odnosno novčanicama i kovanim novcem predstavljaju tradicionalne zadatke svih centralnih banaka. Zahvaljujući monopolskom pravu izdavanja novčanica, centralna banka je time sama sebi formirala izvore sredstava za davanje kredita. Prvobitno, to su bili krediti dati državi. Upravo je ovo predstavljalo jedan od osnovnih razloga da je osnivanje emisionih banaka u najvećem broju slučajeva bilo praćeno željom države da u njoj nađe svog kreditora. Međutim, kasnije sa razvojem kreditnog novca i mnoštva supstituta novca, emisiona funkcija centralnih banaka kvalitativno je evoluirala od monopolskog prava emisije (izdavanja) novčanica kao zakonskog sredstva plaćanja do sadašnjih veoma suptilnih i razvijenih oblika monopolske emisije primarnog novca. Otuda se i emisiona funkcija centralnih banaka sada prvenstveno vezuje za emisiju novca centralne banke (primarni novac) i kvantitativno regulisanje količine novčane mase kao glavnog sadržaja monetarne politike. U vezi emisione funkcije centralnih banaka, treba takođe pomenuti i njenu funkciju da vrši povlačenje i uništavanje fizički pohabanih novčanica.

137

138

5) Državni blagajnik i kreditor države – podrazumeva da u svim zemljama centralna banka ima obavezu da obavlja blagajničku službu za državu, da upravlja državnim dugom u zemlji i inostranstvu i da se javlja kao krajnji kreditor države. Ekspanzija javnog sektora i povećani rashodi za intervencije u privredi, stvaraju sve veće deficite u budžetu koji ne mogu da se obezbede povećanim porezima i javnim zajmovima, pa se deficitno finansiranje neposredno ili preko politike otvorenog tržišta, neraskidivo povezuje sa intervencijama centralne banke. Na ovaj način, centralne banke u mnogim zemljama sveta preuzele su na sebe i funkciju upravljanja državnim dugom, obezbeđujući na taj način, kao što se često ističe tzv. elastičnost državne blagajne. Pored ovih poslova koji se sa aspekta centralnih banaka ubrajaju u domen monetarne politike, takođe se javljaju i značajni poslovi blagajničke službe i bezgotovinskih plaćanja za račun države. Na taj način, centralna banka kao banka javnog karaktera pojavljuje se ne samo kao državni poverilac, već istovremeno i kao državni bankar. 6) Unutrašnji platni promet – odnosi se na to da centralne banke igraju važnu ulogu i u unutrašnjem platnom prometu. Takođe, one su zaslužne za unapređenje i jedinstvenu organizaciju bezgotovinskog platnog prometa. Obavezujući poslovne banke da svoje žiro-račune drže kod centralnih banaka, ostvaruju se ne samo velike obračunske platne transakcije već se time istovremeno ostvaruje osnov za ostvarivanje nadzora centralnih banaka nad radom ovih kreditnih institucija.11) U svojoj razvojnoj fazi centralne banke su značajno proširile delokrug rada i transformisale se od skromnih institucija za emisiju novčanica u stožerne ustanove monetarno-kreditnog sistema svake zemlje. Međutim, i pored postojanja razlika sa aspekta organizovanosti, okvira delovanja, ovlašćenja i odgovornosti, a prvenstveno sa aspekta modaliteta ostvarivanja njihovih osnovnih funkcija i zadataka, ipak postoje velike sličnosti kod glavnih karakteristika centralnih banaka. Imajući prvenstveno u vidu ono što je ovde rečeno proizlazi da zajedničke osobenosti centralnih banaka koje ih suštinski razlikuju, odnosno odvajaju od ostalih banaka, u najkraćim crtama možemo predstaviti u sledećem: a) Javno-pravni karakter centralnih banaka; b) Ekskluzivno i monopolsko pravo izdavanja novčanica; c) Jedinstvena centralna banka za zemlju; d) Uslovna samostalnost centralne banke; e) Neprofitna finansijska organizacija; f) Koncentracija deviznih rezervi; g) Uloga državnog blagajnika i kreditora; h) Nemogućnost stanja nelikvidnosti.

Centralna banka u izvršavanju svojih osnovnih funkcija i zadataka služi se većim brojem instrumenata i mera tzv. monetarnog regulisanja. Pri tome, politika kvantitativne kontrole ukupne likvidnosti predstavlja osnovni cilj i ujedno svrhu monetarnog regulisanja koje sprovodi centralna banka svake zemlje.

1.3. SAMOSTALNOST CENTRALNE BANKE Jedno od osnovnih pitanja položaja i uloge centralne banke jeste stepen njene stvarne i institucionalne samostalnosti u odnosu na državnu vlast. U načelu, centralna banka treba da bude dovoljno samostalna i nezavisna da može uspešno samostalno sprovoditi osnovne smernice monetarne politike. Stepen samostalnosti centralne banke i njena stvarna monetarna suverenost u nizu razvijenih privreda je u neposrednoj vezi sa stabilnošću vrednosti novca i stabilnosti privrede.12) Samostalnost centralne banke meri se stepenom slobode odlučivanja u monetarno-kreditnoj politici. Prema ovom kriterijumu, sve centralne banke se mogu razvrstati u dve osnovne kategorije: zavisne i nezavisne centralne banke. Zavisne centralne banke imaju mali stepen samostalnosti. Gotovo sve njihove odluke su pod jakim uticajem države, odnosno vlade u zemlji u kojoj su osnovane, pri čemu one samo sprovode vladinu politiku. Najčešće su ovakve centralne banke instrument nadležnih ministarstava (po pravilu Ministarstva za finansije, ili Ministarstva za ekonomiju), pa otuda predstavljaju mehanizam za izvršenje odluka ovih državnih organa. Nezavisne centralne banke nemaju apsolutnu slobodu odlučivanja o najvažnijim segmentima monetarno-kreditne politike. One nisu potpuno nezavisne od vladine politike, već imaju samo veći stepen samostalnosti u okviru državnih struktura. To znači da mogu postojati različita mišljenja o najznačajnijim pitanjima koja se odnose na funkcionisanje banke kao vrhovne monetarne vlasti. Stepen samostalnosti centralne banke obično se utvrđuje na osnovu analize zakonodavstva kojim je regulisan mehanizam odlučivanja o najznačajnijim pitanjima koja se tiču funkcionisanja banke kao vrhovne monetarne vlasti. Naravno, veći stepen samostalnosti centralne banke redovno podrazumeva i veću odgovornost ove institucije. Samostalnost ili autonomija centralne banke se određuje i na bazi analize zakonodavstva kojim je regulisan mehanizam odlučivanja o najznačajnijim pitanjima kreditno-monetarne politike. Ako je propisano da centralna banka samo izvršava odluke ministarstva finansija tj. vlade, onda se na osnovu ovih propisa može pouzdano zaključiti da je položaj centralne banke zavisan.

139

140

Suprotno tome, ako je normativno regulisano da centralna banka ima aktivnu poziciju u odlučivanju o pitanjima iz svoje nadležnosti, onda se na osnovu ovakve regulative može odrediti nezavisnost centralne banke. Nezavisnost centralne banke treba shvatiti u relativnom smislu, jer institucionalna nezavisnost samo ovog subjekta ne bi mogla da doprinese uspešnom sprovođenju ekonomske politike, već je za to potrebno sadejstvo i svih drugih segmenata te politike. Takva objektivna ograničenja apsolutno nezavisne pozicije centralne banke, nužno upućuju ovu instituciju na saradnju sa vladom, s tim što za sprovođenje svoje politike odgovara predstavničkom telu. Na kraju, treba reći da je analiza iskustava razvijenih zemalja pokazala da su se centralne banke sa većim stepenom nezavisnosti uspešnije borile sa inflacijom.

1.4. CENTRALNA BANKA I BANKARSKI SISTEM Bankarski sistem predstavlja deo finansijskog sistema zemlje, a banke su najvažnije institucije tog sistema.13) Organizovani bankarski sistem podrazumeva izgradnju adekvatne institucionalne strukture banaka, odnosno apsolutni i relativni broj bankarskih jedinica, relativni obim i koncentraciju bankarskih jedinica, adekvatnu geografsku distribuciju ukupne bankarske mreže, obezbeđenje odgovarajućeg stepena konkurencije banaka itd. Organizacioni model banaka u osnovi je određen bankarskim sistemom, ali na svakom stepenu razvijenosti ekonomskog sistema treba obezbeđivati odgovarajuće adaptacije organizacionih modela, kako bi banke mogle iskazati maksimalnu društvenu efikasnost. Pri tome, bankarski sistem je u strogoj konzistenciji sa društveno-ekonomskim sistemom.14) Na vrhu bankarske piramide stoji centralna banka, kao državna institucija koja projektuje monetarno-kreditnu politiku, izgrađuje instrumente i mehanizme kohezionog i konzistentnog delovanja banaka. Centralne banke deluju kao nacionalne institucije koje obezbeđuju jedinstvenost monetarnog, kreditnog i tržišnog područja zemlje. One regulišu i ujedno kontrolišu poslovanje poslovnih banaka i nemaju direktne poslovne relacije sa nebankarskim sektorima, izuzev državnog sektora. Svojim instrumentima centralne banke regulišu obim kreditnog potencijala i obim kreditnih plasmana banaka, kreiraju novčanu masu i obezbeđuju deviznu likvidnost zemlje. Shodno tome, centralna banka je odgovorna za kupovnu snagu novca, devizni kurs nacionalne valute i za likvidnost ukupnog makrosistema. U uslovima višebankarskog sistema, preko poslovnih banaka vrši se transmitovanje monetarno-kreditne politike centralne banke, zbog čega je neophodno projektovanje adekvatnih instrumenata regulisanja pravaca i obima aktivnosti

ovih institucija. Pri tome, poseban aspekt predstavlja politika likvidnosti kojom treba da se izgrade mehanizmi i projektuju instrumenti održavanja optimalnog nivoa solventnosti bankarskog sistema u kratkoročnim periodima. Uslovi koje treba ispuniti za postizanje optimalne likvidnosti jesu perfektno usklađivanje tokova priliva i odliva novčanih sredstava komitenata na računima banaka, zatim konstantno držanje određene stope likvidnih sredstava i maksimalno respektovanje monetarno-kreditne politike centralne banke. Politika likvidnosti mora biti fleksibilna i treba da obezbedi konzistentnost između optimizacije likvidnih rezervi i troškova finansiranja likvidnosti. Uloga centralne banke na području likvidnosti bankarskog sistema je izuzetno značajna. Naime, ona se proteže od katalizatorskog delovanja pa do direktne finansijske podrške, koja se zasniva na kreditnoj funkciji centralne banke. Centralna banka treba da obeshrabri često korišćenje kredita za likvidnost, ali u krajnjoj liniji ona predstavlja poslednjeg garanta likvidnosti celokupnog sistema poslovnih banaka. Najzad, treba istaći da u organizacionom modeliranju bankarskog sistema zemlje treba respektovati i najnovije tendencije razvoja bankarskih institucija u razvijenim zemljama tržišne privrede, gde sve više dolazi do koncentracije, univerzalizacije, internacionalizacije i kontrole bankarskog poslovanja. Pri tome, sistem regulacije i nadzora nad poslovanjem banaka ima poseban značaj. To proizlazi iz činjenice da je bankarstvo poslovna aktivnost koja ima poseban društveni značaj, pa otuda i velika zainteresovanost države za funkcionisanje banaka. Analogno tome, država svojim propisima reguliše poslovanje bankarskih institucija i obezbeđuje nadzornu funkciju nad primenom utvrđene regulative. U savremenim privredama sistem regulacije i nadzora nad poslovanjem banaka prilagođen je institucionalnim okvirima svake zemlje i odražava određene političke, zakonske i administrativne specifičnosti i tradiciju. Regulacija i nadzor obezbeđuju osnovne okvire za uspešno funkcionisanje bankarskog sistema jedne zemlje, ali tako da se zaštiti sigurnost i stabilnost privrednog sistema u celini.

141

2. POSLOVNO BANKARSTVO

Novac i kredit predstavljaju bitne činioce kontinuiteta reprodukcije. U tom procesu, banke imaju posebno mesto i ulogu jer predstavljaju specijalizovane institucije čija je osnovna funkcija da snabdevaju reprodukciju potrebnom količinom novca i kredita. Analogno tome, bankarstvo kao specifična privredna delatnost determinisana je vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, što čini celinu odgovarajućeg bankarskog sistema.15) U obavljaju svoje osnovne funkcije pribavljanja i usmeravanja sredstava za potrebe proizvodnje i reprodukcije, banka ima svoju istorijsku dimenziju i evoluciju. U skladu sa oblicima društvene proizvodnje prilagođavali su se funkcije i ciljevi poslovanja bankarskih organizacija. Međutim, u svim društvenim okolnostima glavni sadržaj pojma banke određen je njenim posredovanjem u novčanim poslovima.16) Mada je literatura o bankama i bankarstvu relativno bogata, ipak je činjenica da definisanje banke nije baš jednostavno, tako da ne postoji jedinstvena i opšteprihvaćena definicija banke, najviše zbog toga što je sama priroda banke zamagljena različitim funkcijama koje one vrše u savremenim uslovima.17) Međutim, ako se uzme u obzir celokupna delatnost banaka lako se zapaža da se kroz sve njene funkcije i poslove provlači jedna zajednička karakteristika, a to je uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima u privredi i u društvu. Polazeći od navedenog banka se može definisati kao "ustanova ili preduzeće kojem je uzimanje kredita u obliku novca glavno zanimanje”.18) Dakle, polazi se od toga da stvarna funkcija banaka nije davanje kredita ili obavljanje drugih aktivnih poslova već pribavljanje i oblici prikupljanja sredstava. U savremenim uslovima i u istinskom tržišnom ambijentu banka se posmatra kao preduzeće koje je samostalan i odgovoran privredni i tržišni subjekt, sa sopstvenom funkcijom cilja i sposobnošću i spremnošću da preuzme rizik. Jedina specifičnost u odnosu na nefinansijska preduzeća jeste da banke posluju sa novcem kao specifičnom robom iz čega proizlaze već pomenute specifičnosti u pogledu regulative i posebnog nadzora nad bankama i bankarskim sektorom od

strane ovlašćenih i regulatornih autoriteta, pre svega Centralne banke i specijalizovanih institucija.19) Otuda, u različitim oblicima bankarskog organizovanja upotreba termina "poslovna banka" najčešće se povezuje sa bankom uopšte, jer se pod tim pojmom podrazumeva, pre svega, poslovna aktivnost banaka ali ne i njihov nominalni naziv.20) Zbog toga, u bankarskoj praksi pod nazivom poslovna banka, pre svega, podrazumevaju se banke opšteg (poslovnog) tipa. Bankarski sistem predstavlja deo finansijskog sistema, a banke su najvažnije institucije toga sistema. U tom kontekstu, značaj poslovnog bankarstva u finansijskom sistemu najbolje ilustruje slika 7.

Slika 7: Poslovno bankarstvo u finansijskom sistemu Na osnovu gornjeg prikaza, može se reći da poslovno bankarstvo u finansijskom sistemu ima sledeće mesto: (1) Mobilizacija i koncentracija štednje svih subjekata koji imaju veći dohodak od potrošnje; (2) Efikasna alokacija štednje po sektorima i subjektima koji predstavljaju određene oblike imovine; (3) Organizovanje racionalnih oblika plaćanja i konverzije jednog oblika imovine u drugi oblik. Takođe, treba reći da banke spadaju u grupaciju veoma kompleksnih i adaptibilnih institucija. U savremenim uslovima, one obavljaju veoma heterogene poslove, počev od kreiranja i ulivanja novog novca u ekonomski sistem, preko

143

144

intermedijarnih funkcija mobilizovanja i koncentrisanja slobodnih društvenih fondova, pa do obavljanja različitih intelektualnih i savetodavnih poslova za svoje komitente. Pri tome, osnovni motiv poslovanja banaka je profit, kao razlika između ostvarenih prihoda po osnovu svih poslova koje savremena banka obavlja i ukupnih troškova poslovanja u kojima dominiraju troškovi pribavljanja sredstava, sa jedne strane, i visine sopstvenog kapitala banke, sa druge strane. Sintetički pokazatelj profitabilnosti banaka u tržišnoj privredi jeste prinos na sopstveni, odnosno akcionarski kapital.21)

2.1. ULOGA BANAKA U PRIVREDNIM PROCESIMA Poznato je da se banke u osnovi bave primanjem novčanih depozita i davanjem kredita. Prema tome, banka finansijski posreduje između finansijski suficitnih i deficitnih transaktora, pri tome, mobiliše i koncentriše slobodna finansijska sredstva suficitnih transaktora i alocira ih ili transformiše deficitnim transaktorima. Analogno rečenom, banke spadaju u najvažnije subjekte finansijskog tržišta i ukupnog sistema finansiranja privrede. U sistemu finansiranja privrede i države banke imaju dominantnu ulogu, bilo da se radi o direktnom kreditiranju različitih preduzeća, bilo da se radi o indirektnom finansiranju preko finansijskih tržišta (hartija od vrednosti).22) Zbog toga, dobro organizovan finansijski i bankarski sistem, kao i njihovo efikasno funkcionisanje doprinosi sledećim procesima u privredi: 23) 1. Povećanju stope nacionalne štednje; 2. Bržoj koncentraciji i centralizaciji kapitala; 3. Većoj efikasnosti korišćenja nacionalne štednje 4. Povećanju opšte stope prinosa na društveni kapital; 5. Većoj stabilnosti privrednih i finansijskih tokova; 6. Povećanju opšte stope privrednog rasta; 7. Većoj društvenoj kontroli novčanih i finansijskih tokova; 8. Optimalnoj alokaciji finansijskih resursa u procesu finansiranja privrednog razvoja. Banke su osnovni nosilac finansiranja privrede, što je posebno izraženo u nerazvijenim privredama, u kojima ne postoji razvijeno finansijsko tržište pa otuda, u njima dominira bankarski kredit kao osnovni instrument finansiranja privrede. Naime, nerazvijeno tržište kapitala i nerazvijena finansijska infrastruktura determinišu da upravo bankarski kredit i depoziti imaju osnovnu ulogu

u finansiranju privrede. S druge strane, u uslovima visoko razvijenih tržišnih privreda koje imaju razvijena finansijska tržišta sa veoma izgrađenom finansijskom infrastrukturom, učešće banaka u mobilizaciji i koncentraciji sredstava znatno je manje, jer njihovu ulogu u velikoj meri preuzimaju nebankarski finansijski posrednici.24) Poslovne banke u savremenoj privredi igraju veoma značajnu ulogu bez obzira na karakter društvenih sistema. Od pojave novca i kredita, uloga banaka se u suštini nije promenila. Međutim, njihov značaj je stalno rastao kroz razvoj proizvodnih snaga i društvenih odnosa, tako da je danas njihov uticaj na novčane i robne tokove postao jedna od najvažnijih karika savremene razmene u svetu.25) S obzirom da pribavljanje i usmeravanje finansijskih sredstava predstavlja osnovnu posredničku funkciju banaka, sa svrhom uzimanja i davanja kredita, onda sa aspekta novčanog uticaja na reprodukciju, delokrug poslovanja banke određuju sledeće grupe poslova: 1. Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava; 2. Kreiranje novca i odobravanje kredita; 3. Obavljanje platnog prometa. 1. Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava - predstavlja značajnu grupu bankarskih poslova sa aspekta novčanog uticaja na reprodukciju kojima se daje mogućnost bankama da na osnovu prikupljenih i pribavljenih sredstava kreiraju novac i odobravaju kredite. Depoziti privrede i stanovništva najvećim delom određuju volumen i strukturu kreditnog potencijala banaka. Otuda, banke ovome pridaju posebnu pažnju u svojoj poslovnoj politici.26) 2. Kreiranje novca i odobravanje kredita - predstavlja drugu grupu značajnih bankarskih poslova sa aspekta novčanog uticaja na reprodukciju kojima se daje mogućnost bankama da umnožavaju svoj kreditni volumen metodama kreditno-monetarne multiplikacije novca i kredita. Ovo kreiranje novca u bankama predstavlja tzv. sekundarnu emisiju čiju osnovu čini primarni novac centralne monetarne ustanove. Svrha prikupljanja sredstava i njihove kreditno-monetarne multiplikacije zasnovana je na potrebi korisnika (privrednih subjekata, stanovništva i drugih pravnih lica) da ta sredstva mogu koristiti za određene namene.27) 3. Obavljanje platnog prometa - predstavlja treću značajnu grupu bankarskih poslova sa aspekta novčanog uticaja na reprodukciju. U oblasti platnog prometa koji se obavlja posredstvom banaka, osim dela platnog prometa u zemlji, poseban značaj ima obavljanje platnog prometa sa inostranstvom. Poslovi platnog prometa imaju svoj finansijski odraz na finansijski potencijal i poslovanje banaka, te se ne mogu posmatrati kao marginalni.28)

145

146

Sa stanovišta novčanog uticaja na reprodukciju, ukupnost navedenih grupa bankarskih poslova u tesnoj je korelaciji sa odgovarajućim globalnim ciljevima razvoja, koje privredna i društvena struktura projektuje u svome razvoju. To znači, da se konkretna uloga i funkcija bankarskih institucija i pored određenih zajedničkih obeležja bitno razlikuje u različitom društvenom ambijentu i okruženju, odnosno, zavisi od toga da li su u pitanju uslovi privređivanja u zemljama tržišne ekonomije, zemljama u tranziciji ili nerazvijenim zemljama. Analogno tome, u zavisnosti od strukture svojinskih i vlasničkih odnosa u reprodukciji determinisani su i specifični zadaci i uloga banaka u reprodukciji.29) Takođe, u zavisnosti od odnosa u društvenom okruženju u kojem posluju banke, iskazuje se bitna razlika između banaka koje su osnovane državnim kapitalom i banaka koje su konstituisane kao akcionarska društva sa privatnim, mešovitim ili zadružnim kapitalom.

2.2. BANKARSKI IZVORI SREDSTAVA Mobilizacija i koncentracija novčanih sredstava čine dva osnovna bankarska posla kojima banka prikuplja i koncentriše novčana sredstva koja se nalaze u prometu. Prvenstveno, tu spada koncentracija novčanih sredstava komitenata banke, kao i slobodnih novčanih sredstava koja se nalaze u rukama stanovništva. Prikupljena i koncentrisana novčana sredstva u banci omogućavaju veliku finansijsku aktivnost, koja raste uporedo sa razvojem proizvodnje i prometa. Koncentrisana sredstva u banci omogućavaju bankarsku aktivnost kroz razne oblike kredita, gde banka ostvaruje profit na bazi razlike aktivnih i pasivnih kamata.30) Zbog toga, politika prikupljanja sredstava predstavlja najznačajniju aktivnost u poslovnoj politici banaka. Za banku kao finansijsku instituciju karakteristično je da se susreće sa problemom kako udovoljiti vanredno narasloj tražnji za novčanim sredstvima, odnosno kako povećati sopstvenu ponudu novčanih sredstava sa kvantitativnog i kvalitativnog stanovišta. Sledstveno tome, osnovni cilj poslovne banke u sferi prikupljanja slobodnih finansijskih sredstava jeste njeno nastojanje da ih preko svog bankarskog mehanizma stavi u funkciju tražnje. Drugim rečima, finansijska sredstva se prikupljanju radi plasmana. Otuda, obim i karakter prikupljenih finansijskih sredstava određuje obim i karakter bankarskih plasmana.31) Na osnovu izvora sredstava poslovne banke formiraju svoj potencijal ponude novčanih sredstava. Struktura izvora sredstava je sledeća: 32) 1. Novčani depoziti (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni); 2. Štedni ulozi i druga sredstva građana; 3. Emisija hartija od vrednosti;

4. Međubankarski krediti u zemlji i inostranstvu; 5. Krediti dobijeni od centralne banke. 1. Novčani depoziti - su za poslovnu banku od posebne važnosti jer oni predstavljaju značajan izvor sredstava. Zbog toga, prisutna je dnevna aktivnost poslovnih banaka na prikupljanju novih deponenata, pri čemu je opredeljenje na deponente koji imaju izuzetno visoko stanje sredstava na žiro-računu, odnosno deponente koji ne povlače značajnija kreditna sredstva. Poslovne banke dnevno prate stanje depozita kod svojih deponenata, jer sa većim saldom depozita otvara se prostor za veću kreditnu aktivnost poslovne banke.33) Interes poslovne banke jeste da dnevnu likvidnost plaćanja usmerava između svojih deponenata, jer se tako zadržavaju ukupni depoziti, dok promene nastaju samo kod deponenata. Bankarski novčani depoziti obično se dele se prema ročnosti: (a) kratkoročni, (b) srednjoročni, i (c) dugoročni depoziti. Takođe, moguća je dalja podela kratkoročnih i dugoročnih depozita po različitim kriterijumima, ali za potrebe našeg izlaganja ne postoji potreba za daljim posebnim raščlanjavanjem pomenutih kategorija. 2. Štedni ulozi i druga sredstva građana - predstavljaju jedan od najznačajnijih izvora formiranja kreditnog potencijala poslovnih banaka. Sredstva stanovništva kod poslovnih banaka obuhvataju sledeće kategorije: (1) dinarske uloge na štednju, (2) devizne uloge na štednju, (3) dinarske depozite, (4) devizne depozite, (5) oročene depozite i sredstva za stambeno-komunalnu izgradnju, (6) žiro-račune građana, (7) tekuće račune građana.34) Sredstva stanovništva kod poslovnih banaka mogu biti u dinarima i devizama, dok sa aspekta ročnosti ona mogu biti po viđenju, ili oročeni na određeno vreme. Takođe, sredstva stanovništva mogu biti sa posebnom namenom ili bez posebne namene. Međutim, analize pokazuju da se motivi štednje zasnivaju, pre svega, na željama stanovništva da kupe određena trajna potrošna dobra, ili da bi se uštedi novac za učešće u dobijanju kredita za izgradnju privrednog objekta ili porodične kuće. Pri tome, treba imati u vidu da povoljna kamata na oročena sredstva uvek predstavlja glavni motiv za štednju stanovništva. 3. Emisija hartija od vrednosti - predstavlja veoma značajan izvor bankarskih sredstava, obzirom da se slobodna novčana sredstva mogu prikupiti i emisijom hartija od vrednosti. Na ovaj način moguće je prikupiti značajan deo novčanih sredstava od tzv. sitnih štediša. Za poslovne banke je karakteristično da mogu emitovati sve vrste hartija od vrednosti. Pri tome, hartije od vrednosti se mogu emitovati (a) u svoje ime i za svoj račun, (b) u svoje ime i za tuđi račun, (c) u tuđe ime i za tuđi račun. Poslovne banke mogu na osnovu emitovanih hartija od vrednosti uzimati kredite u cilju pribavljanja likvidnih novčanih sredstava. Isto tako

147

148

emitovane hartije od vrednosti se mogu direktno prodavati na finansijskom tržištu. U procesu prikupljanja novčanih sredstava putem izdavanja hartija od vrednosti postiže se sledeće: jednostavnost, veći stepen unovčavanja, veća prenosivost, poreske olakšice, naknada u vidu kamata itd. 4 Međubankarski krediti - predstavljaju međubankarske finansijske odnose koji se reflektuju u međusobnim kreditnim odnosima. Za međubankarske kreditne odnose karakteristično je da su oni motivisani brojnim faktorima:35) 1. Zajedničkim finansiranjem određenih bankarskih poslova za račun više banaka, a koje se realizuje preko jedne određene poslovne banke; 2. Usmeravanjem sredstava privrednih subjekata jedne banke prema drugoj poslovnoj banci sa namerom kreditiranja određene delatnosti; 3. Namenskim kreditiranjem određene banke u cilju omogućavanja komitentima te banke da izmiruju obaveze prema komitentima banke koja daje kredit; 4. Neposrednim kreditiranjem druge banke koja iz sezonskih ili drugih razloga ima potrebu za tim kreditom radi održavanja svoje likvidnosti; 5. Korišćenjem privremeno slobodnih novčanih sredstava za organizovano međubankarsko kreditiranje poslovnih banaka preko tržišta novca. Međubankarski kreditni odnosi obavljaju se posredstvom tržišta novca koje ima elemente klasičnog finansijskog tržišta. Na finansijskom tržištu poslovne banke se rukovode sledećim osnovnim načelima: (a) likvidnosti, što znači da daju kredite i računaju na situaciju kada će ih uzimati, (b) racionalnosti korišćenja svojih sredstava, što znači da se naplaćuju kamate za pozajmljena sredstva, i (c) načelom poslovnosti, što znači da istupaju u svoje ime i za račun svojih članova i drugih deponenata.36) Međubankarskim kreditnim odnosima namenski se pribavljaju kratkoročna i dugoročna sredstva. Preko ovih kreditnih odnosa održava se prvenstveno tekuća likvidnost poslovnih banaka. 5. Krediti dobijeni od centralne banke - predstavljaju dopunske izvore sredstava u politici formiranja ponude novčanih sredstva poslovnih banaka, što nije pravilo bankarskog ponašanja kod visokorazvijenih zemalja tržišne ekonomije. Međutim, takva ponašanja poslovnih banaka obično su izazvana centralizacijom depozita poslovnih banaka u bilansu centralne banke kao što su: obavezne rezerve, blagajnički zapisi i druga izdvojena sredstva poslovnih banaka.37) Pribavljanje sredstava od centralne banke ostvaruje se odobravanjem kredita poslovnim bankama u obliku reeskontnih ili relombardnih kredita. U bankarskom poslovanju reeskont se obavlja radi ostvarivanja potrebne likvidnosti banke, kao i radi ostvarenja zarade na razlici kamatne stope između eskonta i reeskonta. Drugi

oblik zaduživanja poslovne banke kod centralne banke je relombardni kredit. On je vrlo čest posao kod banaka koje trguju sa vrednosnim papirima i koje posluju na berzama. Kod lombarda osnovica za odobravanje kredita je cena vrednosnog papira na efektnoj berzi.38) Na kraju, treba reći da politika prikupljanja sredstava zahteva od poslovnih banaka da vode računa o tome da prikupe što više sredstva po obimu, uz posebno naglašavanje kvalitativnih karakteristika prikupljenih sredstava. Zbog toga, poslovne banke posebno se zalažu da pored kratkoročnih sredstava prikupe i što je moguće više dugoročnih sredstava (za potrebe finansiranja investicija i drugih dugoročnih projekata), obezbeđujući pri tome i odgovarajuće veće kamate u odnosu na kratkoročne depozite.

2.3. FINANSIJSKI I KREDITNI POTENCIJAL Radi lakšeg sagledavanja i razumevanja finansijskog i kreditnog potencijala banaka, neophodno je odmah na početku objasniti glavne pozicije aktive (plasmana) i pasive (izvora sredstava) bilansa banaka. U tom kontekstu, finansijski potencijal banke predstavlja zbir svih izvora bankarskih sredstava u pasivi bilansa banke. Bilans banke mora biti u ravnoteži, što znači da pozicije aktive (kreditni plasmani, obavezne rezerve i rezerve likvidnosti) treba da su jednake pozicijama pasive. U bilansu banke plasmani su limitirani ukupnim bankarskim izvorima sredstava. To znači, ako banka teži da poveća svoje plasmane onda je neophodno da pre toga poveća svoje izvore sredstava.39) Na osnovu rečenog, vidi se da plasmani i izvori sredstava moraju biti u stanju ravnoteže, s tim da se slobodna i naplativa sredstva banke nalaze na žiro računu banke. Banke su u stanju da plasiraju onoliko sredstava koliko su uspele da formiraju sredstava u svom finansijskom potencijalu.40) Pri tome, treba imati u vidu da banka nikada ne može svoj celokupni finansijski potencijal usmeriti kao raspoloživa sredstva za plasmane, zbog činjenice da je svaka banka obavezna da na osnovu mera monetarnog regulisanja i intervencije centralne banke izdvoji odgovarajući iznos obavezne rezerve koju drži na izdvojenom računu kod centralne monetarne ustanove. Uslovljeno time, proizlazi da potencijal za plasmane predstavlja raspoloživi iznos sredstava finansijskog potencijala koji se može usmeriti za plasmane, odnosno potencijal za plasmane banke jednak je finansijskom potencijalu banke umanjenom za iznos obavezne rezerve. Takođe, ovaj odnos može se prikazati pomoću sledeće formule:41)

149

150

Fp = R + K / Kp = Fp – Ro gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: Fp - Finansijski potencijal Ro - Obavezna rezerva Kp - Kreditni potencijal K - Kreditni potencijal Međutim, u analitičkom smislu pojam rezervi banke podrazumeva kako nivo obavezne rezerve koju svaka banka izdvaja kod centralne banke, tako i rezerve likvidnosti koje svaka banka drži na svom računu radi saniranja bilo kojeg eventualnog kratkoročnog problema u pogledu (ne)likvidnosti banke. Rezerva likvidnosti predstavlja iznos likvidnih sredstava banke koja se drže na žiro-računu banke. Pri tome, banka je dužna da u proseku održava obim rezervi likvidnosti srazmerno svojim izvorima sredstava.42) Ovaj širi koncept iskazivanja rezervi likvidnosti banke može se takođe prikazati pomoću formule:43) Kp = Fp - (Ro + Rl) gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: Kp - Kreditni potencijal Ro - Obavezna rezerva Fp - Finansijski potencijal Rl - Rezerve likvidnosti U bankarskoj praksi potencijal za plasmane banke predstavlja maksimalan iznos odobrenih kredita, pri čemu likvidnost banke nije ničim ugrožena. Na osnovu izloženog, treba imati u vidu da je kreditni potencijal banke uži pojam od finansijskog potencijala. Naime, kreditni potencijal banke dobija se kada se od finansijskog potencijala oduzmu rezerve (obavezna rezerva i rezerva likvidnosti). Prema tome, kreditni potencijal banke predstavlja maksimalni iznos kredita koji banka može odobriti a da pri tome i dalje bude likvidna. Faktori koji utiču na kreditni potencijal poslovne banke su: (a) izvori sredstava, (b) sredstva obavezne rezerve, i (c) rezerve likvidnosti koje poslovna banka drži kod centralne banke, radi održavanja svoje dnevne likvidnosti. U skladu sa iznetim stavovima o bilansnoj ravnoteži banke, ravnoteža finansijskog potencijala banke prisutna je u slučajevima kada je: K + Ro + Rl (aktiva) = D + Oi (pasiva) gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: K - Kreditni plasmani D - Depozitna sredstva Ro - Obavezna rezerva Oi - Ostali izvori sredstava Rl - Rezerva likvidnosti

Kada poslovna banka u celini iskoristi svoj finansijski potencijal u vidu kreditnih plasmana njene rezerve likvidnosti padaju ispod optimalne, odnosno ona dolazi u zonu nelikvidnosti i nemogućnost daljeg odobravanja novih kredita. Na taj način, banka postaje nelikvidna. Stoga, finansijski i kreditni potencijal se moraju podudarati u dinamičkom smislu, jer se upravo tako i odvijaju promene ovih potencijala.44) Odobravanjem kredita poslovne banke vrše konstantno rekreiranje svog finansijskog potencijala, posebno kroz proces multiplikacije (umnožavanja) depozita i kredita. S toga, ne postoji paralelno i istovremeno kretanje finansijskog i kreditnog potencijala banaka, t.j. nema automatske ravnoteže među njima. U svakoj privredi, u zavisnosti od opšte privredne i finansijske snage deluju faktori koji dovode do poboljšanja finansijskog potencijala banaka, a s druge strane do nedovoljnog korišćenja finansijskog potencijala banaka. Na taj način, kroz ukupnu kreditnu politiku poslovnih banaka vrši se proces usklađivanja kreditnog i finansijskog potencijala, što ima direktnog odraza na ukupne rezultate kreditne politike banaka.45)

2.4. FAKTORI FORMIRANJA KREDITNOG POTENCIJALA Ako poslovna banka ne koristi u potpunosti svoj kreditni potencijal onda njena profitabilnost opada. Naime, poslovna banka ima optimalnu ravnotežu samo onda kada je njen kreditni potencijal u potpunosti iskorišćen (Kp = K) Međutim, primeri iz prakse obično pokazuju suprotno, odnosno da je prisutna kreditna neravnoteža jer su plasirana sredstva u kredite daleko veća od mogućeg realnog kreditnog potencijala (K > Kp). U takvim uslovima plasiranja kreditnih sredstava, sredstva rezerve likvidnosti često su veća od raspoloživih sredstava na žiro računu banke. Otuda, proces formiranja kreditnog potencijala banaka odvija se pod uticajem niza različitih faktora. Na formiranje kreditnog potencijala poslovne banke neposredno utiču promene dva ključna agregatna finansijska parametra: prvo, promena pasive bilansa banke, odnosno njenog ukupnog finansijskog potencijala, i drugo, promena izdvojenih sredstava obavezne rezerve.46) Ako se analiziraju faktori koji determinišu promene finansijskog potencijala i koji utiču na promenu nivoa obavezne rezerve, onda se može doći do operativnog pokazatelja sa kojim volumenom kreditnog potencijala banka može računati u svojoj kreditnoj aktivnosti.47) Imajući u vidu rečeno, izdvojićemo i u najkraćim crtama obrazložiti najvažnije faktore koji utiču na formiranja kreditnog potencijala banaka, to su: 48)

151

152

1. 2. 3. 4. 5.

Promene kredita centralne banke poslovnim bankama; Promena stope obavezne rezerve; Prelivanje depozita po osnovu deviznih transakcija; Prelivanje sredstava između poslovnih banaka i centralne banke; Prelivanje između depozita i gotovog novca.

1. Krediti centralne banke poslovnim bankama - predstavljaju jedan od osnovnih faktora u formiranju kreditnog potencijala banaka. Ovo je posebno značajno za novoosnovane banke, kao i banke u niskomonetizovanim privredama i privredama sa slabom akumulacijom, jer su u tim privredama poslovne banke visoko zavisne od kredita centralne banke.49) Na dobijeni neposredni kredit od centralne banke poslovna banka ne mora da izdvaja obaveznu rezervu. Kada poslovna banka tako dobijena sredstva plasira, onda se ona javljaju kao depoziti kod banaka, na koje se izdvaja obavezna rezerva. U tom slučaju krediti centralne banke odmah deluju u punom iznosu na kreditni potencijal banaka. Kreditni odnosi između poslovnih banaka i centralne banke predstavljaju najvažniji tok promena kreditnog potencijala banaka. Naime, centralna banka može veoma brzo promeniti kreditni potencijal poslovnih banaka i to sledećim svojim aktivnostima: 1. Odobravanjem reeskontnih i dokumentarnih kredita poslovnim bankama za održavanje tekuće likvidnosti; 2. Kupovinom hartija od vrednosti kod poslovnih banaka; 3. Odobravanjem kredita neposrednim korisnicima (državi) koji će ta sredstva usmeriti u kreditni potencijal poslovne banke; 4. Kupovinom hartija od vrednosti od privrednih preduzeća (nebankarskih institucija) koja će dobijena sredstva takođe usmeriti u kreditni potencijal poslovne banke; 5. Povećanjem ili usmeravanjem sredstava obavezne rezerve i drugih obaveznih depozita poslovnih banaka kod Centralne banke; 6. Povećanjem ili smanjenjem sredstava u platnom prometu.50) 2. Promena stope obavezne rezerve - odnosno uključivanje novih sredstava u osnovicu za obračun obavezne rezerve ima neposredan odraz na kreditni potencijal banaka. Naime, povećanje stope obavezne rezerve smanjuje kreditni potencijal poslovnih banaka, i obrnuto, smanjenjem stope obavezne rezerve povećava se kreditni potencijal poslovnih banaka. Kada centralna banka poveća

stopu obavezne rezerve to menja odnos mase izdvojene obavezne rezerve. U tom slučaju, takođe i struktura depozita kod banaka postaje bitna, jer se uglavnom na depozite po viđenju obračunava viša stopa obavezne rezerve, a na oročene depozite niža. Banke koje u strukturi finansijskog potencijala imaju veće učešće kratkoročnih depozita imaće i veće delovanje obavezne rezerve. S toga, prelivanje depozita iz oblika koji ulaze u osnovicu za obračun obavezne rezerve u depozite koji su izvan te osnovice oslobađa kreditni i finansijski potencijal banaka.51) Stoga, ovo utiče na opštu kreditnu politiku banaka. 3. Prelivanje depozita po osnovu deviznih transakcija - u odnosima sa inostranstvom na kreditni potencijal poslovnih banaka deluje dvostruko. Naime, u slučaju deficita deviznih transakcija devizne rezerve opadaju, a zbog konverzije domaćeg novca pri kupovini deviza za plaćanja, dolazi do povećanja depozita privrede i stanovništva kod banaka. Takođe, važi i obrnuto. Primera radi, deficit deviznog bilansa utiče na smanjenje deviznih rezervi kod centralne banke. To dovodi do povlačenja protivvrednosti sredstava sa depozita po viđenju preduzeća kod poslovnih banaka i tako dolazi do smanjenja kreditnog potencijala poslovnih banaka. Ako imamo suficit deviznog bilansa onda se povećavaju devizne rezerve kod Centralne banke što dovodi do povećanja protivvrednosti sredstava, odnosno depozite po viđenju preduzeća kod poslovnih banaka, što direktno utiče i na povećanje izvora sredstava (pasive banke) i kreditnog potencijala poslovnih banaka.52) 4. Prelivanje sredstava između banaka i centralne banke - predstavlja jedan od značajnih tokova promena kreditnog potencijala poslovnih banaka. S tim u vezi, treba reći da u tokovima formiranja sredstava banaka, sredstva prolaze preko žiro računa poslovnih banaka. Na taj način, u daljoj cirkulaciji sredstva se prelivaju sa jedne na drugu poslovnu banku. Poslovne banke kupovinom hartija od vrednosti od centralne banke direktno utiču na kretanje novčanih sredstava, odnosno visinu kreditnog potencijala i obrnuto. Odobravanjem kredita iz primarne emisije od strane centralne banke, direktno se utiče na obim kreditnog potencijala poslovnih banaka.53) 5. Prelivanje između depozita i gotovog novca - prisutno je u uslovima isplate zarada (ličnih dohodaka), pri čemu poslovne banke smanjuju depozite po viđenju i svoj kreditni potencijal. Kupovinom robe od strane građana troši se gotov novac koji povećava depozit po viđenju preduzeća i kreditni potencijal poslovnih banaka. Ovo predstavlja veoma snažan faktor u formiranju kreditnog potencijala poslovnih banaka. Gotov novac može da kreira isključivo centralna banka, dok se sa trošenjem gotovog novca, koji je uglavnom u rukama stanovništva, gotov novac pretvara u depozitni novac kod poslovnih banaka. Na toj osnovi, dolazi do povećanja kreditnog potencijala poslovnih banaka. Obrnuto,

153

154

u slučaju isplate zarada i drugih isplata u gotovom sa računa poslovnih banaka, novac se pretvara iz depozitnog u gotov novac. Na taj način, kreditni potencijal banaka slabi, jer dolazi do odliva novca iz ukupnih sredstava banaka, a gotov novac se nalazi u bilansu centralne banke, ali ne i poslovnih banaka.54) Uglavnom je prisutna tendencija stalnog kumuliranja gotovog novca u rukama stanovništva, što uslovljava pojavu da su odlivi gotovog novca redovno veći od tokova njegovog priliva na račune poslovnih banaka. Na kraju, treba imati u vidu činjenicu da kreditni potencijal poslovnih banaka u mnogome zavisi i od opštih privrednih i finansijskih kretanja u privredi. U tom svetlu, on zavisi i od ponašanja svih korisnika kredita u odnosu na novac i kredit poslovnih banaka. Naime, u uslovima krize i pada tražnje za bankarskim kreditima dolazi do porasta neiskorišćenog kreditnog potencijala banaka. To uslovljava da profitabilnost banaka opada, naročito ako poslovne banke nastoje da opadanje tražnje za kreditima nadomeste obaranjem kamatne stope. Zbog toga, proces kreiranja kreditnog potencijala banaka odvija se pod uticajem niza faktora. Analogno tome, u svakoj privredi, u zavisnosti od opšte privredne i finansijske snage deluju faktori koji dovode do poboljšanja kreditnog potencijala poslovnih banaka, dok sa druge strane istovremeno deluju i faktori koji uslovljavaju da se postojeći kreditni potencijal poslovnog bankarstva ne koristi u potpunosti.

2.5. STRUKTURA SREDSTAVA KREDITNOG POTENCIJALA Kreditni potencijal poslovnih banaka može se dekomponovati na dva osnovna dela: kratkoročni i dugoročni. Osnova za ovakvu podelu jeste vezivanje kratkoročnih kredita za kratkoročne izvore sredstava, a dugoročnih (investicionih) za dugoročna sredstva. Osnovna podela kreditnog potencijala poslovnih banaka na kratkoročni (obrtni) i dugoročni (investicioni) proističe iz ročne ili kvalitativne strukture tih sredstava. Pri tome, struktura izvora sredstava određuje i strukturu plasmana sredstava koje je banka usmerila za određene namene. Osnovni zahtev za održavanje strukture bilansne ravnoteže kreditnog potencijala ogleda se u tome da banke na osnovu kratkoročnog potencijala odobravaju kratkoročne kredite, dok prema stanju dugoročnog dela potencijala vrše dugoročne plasmane. Ovaj odnos može se ilustrovati sledećom relacijom:55) Kratkoročni plasmani = Kratkoročni izvori sredstava Dugoročni plasmani = Dugoročni izvori sredstava

Poslovne banke u svojoj aktivnosti i praktičnom delovanju, po pravilu, retko postižu prikazano idealno stanje ravnoteže strukture izvora sredstava i strukture plasmana. Naime, dinamički gledano (kratkoročno i dugoročno) stanje strukturnog debalansa redovno postoji u bankarskom poslovanju, jer se sredstva preusmeravaju iz jednog kvaliteta izvora u drugi kvalitet plasmana. Pri tome, strukturna neravnoteža izvora i plasmana sredstava u bilansima banaka nastaje na dva osnovna načina: 1. Kada se prelivaju sredstva iz dugoročnog podbilansa izvora sredstava u kratkoročni podbilans, u delu plasmana; 2. Kada poslovne banke usmeravaju deo svog kratkoročnog potencijala u dugoročni podbilans, za investicione plasmane. Od navedene dve solucije, druga je mnogo češća u bankarskoj praksi, jer se sredstva lošijeg kvaliteta plasiraju na duži rok za investicione namene, obzirom da bankama konstantno nedostaju kvalitetna sredstva. Strukturna neravnoteža koja se ispoljava u obliku navedene ročne transformacije sredstava, može ići samo do onog nivoa koji se kompenzuje prilivom novih sredstava (bila ona makar i kratkoročna), odnosno do onog nivoa ročne transformacije koja neće ugroziti redovnu likvidnost poslovne banke.56) Pri tome, obaveza je banaka da planiraju i projektuju rast svog kreditnog potencijala, kao i ročnu strukturu tog potencijala. Zbog toga, neophodno je konstantno kontrolisati nivo ročne transformacije koji obezbeđuje da poslovna banka uredno izvršava svoje finansijske obaveze. Proces ročne transformacije sredstava u kreditnom potencijalu poslovnih banaka je neophodan, što je skoro i redovan slučaj, ali se prvenstveno mora voditi računa o granicama transformacije koja neće ugroziti likvidnost poslovne banke. U poslovnoj politici banke, uvek se nastoji uspostaviti ravnoteža između dva osnovna nivoa podbilansa sredstava i kredita, iako je skoro redovna pojava neravnoteže među njima. Stoga, moguće je da poslovne banke iz dugoročnih sredstava vrše kreditiranje kratkoročnih namena. Sledstveno tome, bankarske finansije i načelo likvidnosti zastupaju tezu da su takva prelivanja moguća bez ugrožavanja opšte bilansne slike banaka, odnosno bez opasnosti od pojave nelikvidnosti poslovne banke. Pomenuto ročno prelivanje često se vrši u zavisnosti od strukture finansijskog potencijala svake banke, strukture kredita koje banka odobrava ili strukture privrede u kojoj banka posluje. Takođe, treba reći da se ovakva ročna transformacija često događa u periodima oštre restriktivne monetarne politike kada centralna banka vrši povlačenje kratkoročnih (eskontnih) kredita od banaka. U takvim uslovima redukovanje dugoročnih kredita može imati za posledicu pad investicija privrede, recesiju i nezaposlenost, dok se sa druge strane želi održati dovoljna likvidnost privrede, a samim tim i banaka.57)

155

156

Nasuprot prethodno iznetom, pretvaranje kratkoročnih sredstava u dugoročne svrhe predstavlja sasvim suprotnu pojavu, gde se kratkoročna sredstva plasiraju na duže rokove. U takvim postupcima krije se opasnost da poslovna banka postane nesposobna da u roku izvršava svoje finansijske obaveze. U osnovi kratkoročna sredstva se "zaleđuju" na duže rokove, a obzirom da se sredstva sporo rekreiraju poslovna banka veoma lako pada u zonu nelikvidnosti - bilo restriktivnom monetarnom politikom centralne banke, bilo izostankom većeg priliva od strane nekoliko najznačajnijih korisnika kratkoročnih kredita, odnosno povećanih izdvajanja u obaveznu rezervu banaka.58) Sa druge strane, dolazi takođe i do debalansa kratkoročnih i dugoročnih kredita u privredi, što dovodi do naglog povećanja investicija u privredi, uz hroničan nedostatak likvidnih sredstava za tekuće finansiranje privrede. U takvim uslovima, uobičajena je pojava da poslovne banke vrše pritisak na centralnu banku za dodatnom primarnom emisijom, da bi banke i privreda izašle iz nelikvidnosti. Na taj način, centralna banka indirektno vrši pokriće investicija emisijom novca, što redovno ima za posledicu porast inflacije. Zbog toga, centralna banka svojom kontrolom kreditne politike poslovnih banaka nastoji da spreči preteranu transformaciju kratkoročnih sredstava u dugoročne plasmane, jer u suprotnom moraće da dodatnom emisijom novca popunjava nedostatak kratkoročnog dela finansijskog potencijala poslovnih banaka.59) Kratkoročni potencijal banaka čine depoziti sa rokom do godinu dana. Ovaj oblik sredstava čine i krediti centralne banke poslovnim bankama. Sva ostala sredstva koja imaju rok duži od godinu dana smatraju se dugoročnim potencijalom. Pri tome, struktura formiranja kreditnog i finansijskog potencijala zavisi i od politike kamatnih stopa, mogućnosti dolaženja do kredita, postojećeg sistema raspodele u privredi, strukture potrošnje u privredi, stope inflacije, očekivanja budućih kretanja, kao i niza drugih faktora.

3. NAČELA BANKARSKOG POSLOVANJA

Poslovna banka kao privredna institucija koja deluje u novčanoj sferi, usklađuje svoju poslovnu politiku sa ekonomskom politikom zemlje putem monetarno-kreditne politike koju sprovodi centralna banka. Takođe, primenom ekonomskih načela bankarskog poslovanja ostvaruju se posebni interesi banke i njenih osnivača, a ujedno se ostvaruju i društveni interesi zemlje. Pri tome, tržišna orijentacija i uklapanje u svetske finansijske tokove potenciraju iznalaženje optimalnog i efikasnog mehanizma donošenja poslovnih odluka i postupaka u tekućem poslovanju banaka. U savremenim uslovima, promene mnogobrojnih varijabli uticaja na poslovanje banke i njenu poziciju na tržištu zahtevaju prilagođavanje načina realizacije, strukture i kvaliteta poslova. S tim u vezi, nesumnjivo je da opšti okvir za realizaciju ovih aktivnosti predstavljaju osnovna načela bankarskog poslovanja. To proizlazi iz same suštine banke kao poslovnog subjekta i učesnika na tržištu. Definisanje pojava, instrumenata i parametara iz unutrašnjeg i spoljnog okruženja, analiziranje njihove međuzavisnosti i merenje uticaja na položaj i rezultate poslovanja banke, predstavlja proces optimalizacije neophodan za donošenje kvalitetnih poslovnih odluka. U procesu definisanja oblika i mera uticaja iz okruženja, postavlja se poslovna politika banke u svim njenim oblastima i uz uvažavanje načela bankarskog poslovanja vrši se optimalizacija ciljeva i pozitivnih efekata na bilanse banke.60) Načela bankarskog poslovanja ispoljavaju se u praksi banaka kao osnovna pravila koja ne samo da direktno determinišu tekuće poslovanje banaka, već u velikoj meri opredeljuju i strategijske razvojne pravce banke. Imajući u vidu činjenicu da je banka samostalan tržišni subjekt čija je ciljna funkcija, pre svega maksimiziranje profita, odnosno imovine akcionara banke, može se

158

reći da su osnovna ekonomska načela kojih se banka pridržava u svom poslovanju sledeća: 61) a) Načelo likvidnosti i solventnosti; b) Načelo sigurnosti i efikasnosti ulaganja; c) Načelo rentabilnosti Primena navedenih načela u svakodnevnom prilagođavanju poslovne politike banke zahtevima i potrebama tržišta zasniva se na tržišnom prestrukturiranju banke, eliminisanju poslovno neefikasnih i nekorisnih delova aktive, pasive i poslovnih operacija, kao i na izgradnji savremenog marketinškog načina plasmana bankarskih usluga. Veće ili manje odstupanje od navedenih principa obično dovodi do poremećaja u normalnom funkcionisanju bankarskog sistema, ali i celokupnog procesa proširene reprodukcije privrede.62) Posebno danas, u složenim i veoma dinamičnim privrednim kretanjima i složenim procesima transformisanja sredstava i plasmana.

3.1. NAČELO LIKVIDNOSTI I SOLVENTNOSTI Likvidnost poslovne banke najčešće se definiše kao sposobnost banke da u roku izmiri sve dospele obaveze. Analogno tome, za banku se kaže da je likvidna ako je u stanju da nesmetano obavlja kreditnu aktivnost i da izmiruje dospele obaveze uz zadržavanje potrebne rezerve likvidnosti. Ako bilo koji element od ovde navedenih nedostaje, onda se može reći da je banka nelikvidna. Pri tome, pojam likvidnosti banke obuhvata ne samo obaveze prema deponentima i kreditorima već i obaveze prema korisnicima kredita i drugih bankarskih usluga.63) Obaveze poslovnih banaka jesu da vrše dnevno usklađivanje rokova datih kredita sa rokovima preuzetih obaveza. Ako poslovne banke postižu svakodnevnu likvidnost tada su u stanju da u svakom momentu stave deponentima na raspolaganje ugovorom određene iznose sredstava. U slučaju da su bankarski depoziti i drugi izvori sredstava kratkoročne prirode, onda je banka obavezna da određeni deo aktive drži u najlikvidnijem obliku radi izmirenja dospelih obaveza. Međutim, ako su rokovi dospeća obaveza dugoročniji tada banka može da raspolaže i sa dugoročnijom strukturom svoje aktive, odnosno plasmanima.64) Primeri iz bankarske prakse ukazuju da se optimalna likvidnost postiže u uslovima kada su rokovi između izvora sredstava i plasmana banke sinhronizovani. Primera radi,

sinhron je prisutan u uslovima kada su kratkoročni izvori sredstava upotrebljeni za kratkoročne plasmane. Ako su u pitanju dugoročna sredstva, onda je neophodno da su ona vezana za dugoročne zajmove. Prema tome, važnu pretpostavku za obezbeđenje likvidnosti banke predstavlja pravilno usklađivanje plasmana i kreditne aktivnosti sa rokovima dospeća obaveza. Kroz funkciju usklađivanja realizuje se i određen stepen ročne transformacije koji je takođe značajan faktor likvidnosti poslovnih banaka. Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u stabilnost banke. Zbog toga, načelo održavanja permanentne likvidnosti banke predstavlja osnovni uslov egzistencije i poslovanja savremene banke tržišnog tipa. Međutim, u savremenim uslovima likvidnost predstavlja dinamičku kategoriju. Analogno tome, za banku je kao i za svako drugo preduzeće najbitnije da se obezbedi tekuća i buduća likvidnost. Stoga, savremena finansijska teorija i praksa relativizirale su značaj pravila finansiranja u odnosu na njihovo ranije određenje. Naime, ključni faktor pojma likvidnosti danas postaje usklađenost novčanih tokova tj. priliva i odliva gotovine. U tom kontekstu, kao najpouzdaniji indikator likvidnosti dobijaju na značaju tokovi gotovine (Cash Flow) i to kako oni tekući tako i budući (projektovani). Zbog toga analiza likvidnosti banke bazira se na sledećem: (a) proračunu standardnih (uobičajenih) indikatora likvidnosti na osnovu bilansnih vrednosti određenih pozicija aktive i pasive, i (b) sačinjavanju i projektovanju tokova gotovine.65) Likvidnost i održavanje likvidnosti banaka posebno je važno, imajući u vidu prirodu i karakter bankarskog poslovanja, odnosno činjenicu da je likvidnost ključna pretpostavka poverenja u banku i bankarski sektor u celini. Zbog nelikvidnosti, regulativni organi države oduzimaju poslovnim bankama dozvolu za rad, dok u slučaju njihovog poslovanja sa gubitkom to nije slučaj, jer se poslovni gubici pokrivaju iz drugih izvora ili kroz postupak sanacije banaka. Da bi se utvrdio stepen likvidnosti banke, neophodno je grupisati pojedine oblike aktive (potraživanja) banke prema stepenu likvidnosti, što znači izvršiti grupisanje plasmana prema uslovima i brzini njihove transformacije u gotovinu. Likvidnost banaka, odnosno grupisanje plasmana može se grupisati u obliku: 66) 1. Primarne likvidnosti; 2. Sekundarne likvidnosti; 3. Tercijalne likvidnosti 1. Primarne rezerve likvidnosti banke čine gotovina, depozitne rezerve kod centralne banke i depoziti po viđenju kod korespondentskih banaka. Primarne rezerve likvidnosti imaju za cilj da pokriju neto odliv depozita iz sistema pojedinačne banke, ukoliko se to ne može obezbediti tekućim prilivima.67) Visoke primarne

159

160

rezerve predstavljaju garanciju održavanja likvidnosti banke obzirom da su one neiskorišćeni deo kreditnog potencijala banke. Samim tim, ove rezerve za poslovnu banku predstavljaju tzv. oportunitetni trošak jer indiciraju neiskorišćeni kreditni potencijal banke.68) Zbog toga, za poslovnu banku je izuzetno važno da izvrši optimalizaciju primarnih rezervi likvidnosti da se ne bi previše ugrozila profitabilnost banke. Putem primarne likvidnosti banka u roku izmiruje dospele obaveze, izvršava naloge svojih komitenata i nesmetano izvršava svoju kreditnu aktivnost. Za rezerve likvidnosti je karakteristično da se izražavaju u procentima i to od depozita sa kojima banka raspolaže. Primeri iz prakse pokazuju da stopa rezerve likvidnosti uglavnom zavisi od sledećih faktora: 69) 1. Raspoloživih oblika likvidne aktive i potraživanja; 2. Strukture komitenata i njihove veličine; 3. Strukture depozita i oblika pozajmljenih sredstava banke; 4. Ročne strukture plasmana banke; 5. Veličine banke i stepena kompenzacije plaćanja unutar banke; 6. Sezonskih fluktuacija depozita; 7. Sezonske oscilacije tražnje kredita; 8. Konjunkturnih kretanja i njihovih tendencija u budućnosti; 9. Tendencija kretanja između novih ulaganja i podizanja već postojećih finansijskih sredstava. Iskustvo kod poslovnih banaka ukazuje da se likvidnost može održati pod uslovom da je najniži nivo rezerve likvidnosti 3-5% od ukupnog iznosa depozita i drugih sredstava po viđenju kod centralne banke. 2. Sekundarne rezerve likvidnosti - predstavljaju naredni nivo odbrane likvidnosti poslovne banke. Analogno tome, sekundarna likvidnost obuhvata primarnu likvidnost i sve dopunske izvore likvidnosti kojima se izuzetno brzo može povećati likvidnost sredstava banke na njenom žiro-računu kod centralne banke. Nivo sekundarne likvidnosti stalno se menja u zavisnosti od toga da li banka raspolaže viškovima ili manjkovima sredstava primarne likvidnosti. Ako banka raspolaže viškom sredstava primarne likvidnosti onda će se odlučiti da za ta sredstva kupi hartije od vrednosti koje će doneti veću kamatu nego kada se ta sredstva drže angažovana u obliku primarne rezerve likvidnosti. Suprotno, ako sredstva primarne likvidnosti ne mogu da pokriju potrebe za likvidnim sredstvima, onda će se banka odlučiti da deo svojih likvidnih sredstava angažovanih u sekundarnoj rezervi likvidnosti proda na tržištu hartija od vrednosti.70) Na osnovu izloženog, može se videti da sekundarne rezerve likvidnosti banke, u suštini, predstavljaju njene plasmane u likvidnosne hartije od vrednosti

tržišta novca, i to kratkoročne državne hartije od vrednosti ili kratkoročne hartije od vrednosti koje emituje centralna banka ili privredni subjekti sa visokim rejtingom, tako da se ove hartije od vrednosti mogu relativno lako, brzo i bez većih gubitaka unovčiti i pre roka njihovog dospeća ako to iziskuju likvidnosne potrebe banke.71) Međutim, iako su sekundarne rezerve likvidnosti kamatonosne, ipak su kamate po pravilu niske, tako da je njihova osnovna svrha da posluže za održavanje likvidnosti ali ne i da generišu profit za banku. 3. Tercijalne rezerve likvidnosti - obuhvataju sve oblike pribavljanja likvidnih novčanih sredstava banke putem kojih se sporije transformiše određeni oblik aktive u gotovinu ili novčana sredstva kod centralne banke. Struktura tercijalne likvidnosti banke uglavnom obuhvata sledeće: 72) a) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka u zemlji; b) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka van zemlje; c) Kreditna sredstva kupljena na tržištu novca; d) Mogućnost dobijanja kredita od drugih poslovnih banaka (u zemlji i inostranstvu). Banke koje ne mogu da održe svoju likvidnost na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi koriste kod korespondentskih banaka ili kod centralne banke kredite za likvidnost. Ovi krediti se odlikuju kratkim rokom korišćenja i relativno visokim kamatnim stopama, a njihovo relativno često korišćenje narušava rejting i imidž banke. Zbog toga, krediti za likvidnost predstavljaju poslednji nivo odbrane likvidnosti poslovne banke. Imajući u vidu samostalnost i odgovornost pojedinačne banke za svoju tržišnu i ukupnu poziciju, kao i ukupni značaj likvidnosti banke, nesumnjivo je da politika likvidnosti poslovne banke predstavlja jedno od ključnih područja aktivnosti bankarskog menadžmenta. Solventnost - obično se definiše kao likvidnost na dugi rok i predstavlja mogućnost ili sposobnost banke da svoje ukupne obaveze isplati u celini u jednom određenom trenutku koji nije samo hipotetički.73) Zbog toga, postoji potreba razlikovanja koncepta likvidnosti od koncepta solventnosti banke, pri čemu je to posebno važno u uslovima ulaska poslovne banke u zonu neravnoteže bilansa. Nesolventnost banke spada u strukturne probleme i tiče se osnovnih performansi banke. Bilansna ravnoteža banke izražava se jednačinom:74) A = OI + KF gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: A - Aktiva ili imovina OI - Obaveze ili izvori bankarskih sredstava KF - Kapital ili fondovi

161

162

Solventna banka je u mogućnosti da svojom aktivom pokrije ukupne izvore svojih resursa ili ukupne obaveze uvećane za sopstveni kapital, zbog čega je osnovni uslov solventnosti izražen odnosom A > OI. Nesolventna banka ima obaveze iznad nivoa plasmana ili aktive A < OI, zbog čega je vrednost KF negativna. Analogno navedenom, bilansna jednačina nesolventne banke ima oblik A – OI = - KF. Za banku se kaže da je nesolventna ako su njene obaveze veće od njene aktive. U tom slučaju, banka ne raspolaže sopstvenim neto kapitalom, odnosno on je kao računska kategorija negativan (aktiva minus obaveze). Stoga, solventnost banke je mera sigurnosti za poverioce banke, za njene deponente, kao i vlasnike banke, jer je neto aktiva ili kapital banke garant da će banka moći isplatiti deponente i druge poverioce, ali i da je očuvan kapital njenih vlasnika tj. akcionara.75) U anglosaksonskoj literaturi solventnost banke se izjednačava sa adekvatnošću kapitala i označava opštu sposobnost banke da podnese ukupne rizike svog poslovanja. Naime, održavanje solventnosti se svodi na dimenzionisanje adekvatne visine kapitala banke koji je trajno angažovan imajući u vidu rizičnost njene aktive. Zbog problema koje insolventnost pojedinačnih banaka može prouzrokovati, solventnost banaka nije prepuštena autonomnom diskrecionom pravu i odluci pojedinačnih banaka tj. njihovom menadžmentu, već se ona nastoji obezbediti preko intervencije regulatorne bankarske vlasti i to: (1) propisivanjem osnivačkog cenzusa za kapital banke i (2) zahtevom za održavanjem minimalnog nivoa adekvatnosti kapitala tokom poslovanja banke.76) U oštrim tržišnim uslovima nesolventna banka neminovno gubi poslovnu poziciju, potpada pod režim sankcija koje vode bankrotstvu ili stečaju, a najčešće likvidaciji, prodaji imovine ili preuzimanju od strane druge banke.77)

3.2. NAČELO SIGURNOSTI I EFIKASNOSTI ULAGANJA U složenim savremenim finansijskim tokovima, načelo sigurnosti u poslovanju banke dobija poseban značaj. Naime, načelo sigurnosti u poslovanju banaka odnosi se na mogućnost plaćanja obaveza ili naplata potraživanja u roku i na način kako je to utvrđeno ugovorom između banke i komitenta. Ovo načelo bankarskog poslovanja posebno se odnosi na sigurnost povraćaja uloženih sredstava (plasmana), a sprovodi se ocenom finansijskog položaja komitenta i njegove kreditne sposobnosti.

Načelo sigurnosti naročito se ispoljava kroz metode utvrđivanja kreditne sposobnosti i primenu instrumenata obezbeđenja naplate potraživanja u cilju ograničavanja kreditnih rizika koji za banku znače formiranje gubitaka i pojavu nesolventnosti. Zbog toga, za banku je karakteristično da mora voditi računa o stepenu sigurnosti svojih plasmana pri odobravanju kredita. Po pravilu, poslovna banka ne vodi samo računa o kreditnoj sposobnosti tražioca kredita u momentu podnošenja njegovog zahteva, već i u periodima kada komitent ne traži nove kredite već posluje sa starim kreditima (monitoring). Pri tome, često se poslovne banke ne zadovoljavaju samo informacijama o bonitetu svojih komitenata, već koriste i određena obezbeđenja naplate pri odobravanju kredita (menica, aval, hartije od vrednosti itd).78) Ako se odobravaju krediti sa založnim pravom, onda poslovne banke vode računa da se krediti ne odobravaju u punoj vrednosti založenih hartija od vrednosti, već u iznosu 50-60% od njihove tržišne vrednosti. Primena načela sigurnosti poslovanja banke treba da obezbedi skladno vođenje poslovne politike banke. U cilju eliminisanja eventualnih potresa finansijske prirode izazvanih neredovnom otplatom kredita i plaćanjem kamata, poslovna banka pri odobravanju novih kredita obično koristi usluge svojih stručnih službi u delu pripreme predloga odluke za odobravanje kredita.79) Značajnije odstupanje od načela sigurnosti najčešće dovodi do slabljenja finansijskih rezultata ukupne privrede i njene nestabilnosti, što je praćeno nelikvidnošću i ograničavanjem tokova reprodukcije. U svom poslovanju banka nastoji da osigura stalnu cirkulaciju sredstava. Stoga, svi oblici sredstava moraju imati određenu dinamiku, tj. ne smeju mirovati već moraju obezbediti stvaranje novih vrednosti koje će osigurati vraćanje kredita i proširenu reprodukciju u privredi. Pri tome, efikasnost poslovanja banke nije moguće postići bez konstantnog prisustva naučno razrađenih metoda praćenja i predviđanja svih relevantnih finansijsko-materijalnih tokova u bankama i privredi. S tim u vezi, načelo efikasnosti ulaganja ugrađuje se u načelo sigurnosti i sa njim čini jednu organsku celinu. U tom kontekstu, banke se u svom poslovanju obavezno rukovode načelima sigurnosti i efikasnosti prilikom ulaganja novčanih sredstava. Načelo efikasnosti ulaganja odnosi se na aktivnost bankarskog plasmana sa osnovnim ciljem da ti plasmani daju optimalne finansijske efekte. Pri tome, metode koje banka može da koristi u svom poslovanju radi postizanja efikasnijeg ulaganja sredstava su brojne, a zavise od poslovne politike svake banke. Efikasnost ulaganja sredstava zavisi od stepena ostvarenih željenih ciljeva i zadataka, odnosno od postignutih rezultata koji su nastali na bazi uloženih novčanih plasmana. Međutim, efikasnost ulaganja sredstava ne treba posmatrati samo sa aspekta banke, već i sa aspekta korisnika tih sredstava.80) Takođe, u cilju ostvarivanja načela

163

164

efikasnosti ulaganja sredstava banka može sarađivati i sa odgovarajućim naučnim institucijama u cilju proučavanja problema vezanih za primenu načela efikasnosti investicionih ulaganja. Ovu saradnju banke ostvaruju sa naučnim institucijama koje se bave problemima ekonomike investicija, s tim da za potrebe banke pripreme odgovarajuće analize i elaborate. Sa druge strane, takođe treba imati u vidu činjenicu da efikasnost poslovanja banke u savremenim uslovima ima i svoje šire značenje. Naime, pored efikasnosti ulaganja, preduslov za postizanje optimalnih rezultata banke jeste i efikasnost pribavljanja sredstava i to sa aspekta obima, kvaliteta, ekonomičnosti, modaliteta a posebno tržišne elastičnosti. Efikasno poslovanje banke u operativnom smislu ispoljava se kroz prilagođavanje promenama uslova poslovanja, tržišnog ambijenta u kojem banka posluje, zakonske regulative i privrednih tokova. U strategijskom smislu, sa aspekta realizacije dugoročne poslovne razvojne strategije efikasnost poslovanja određena je stepenom realizacije pojedinih etapnih ciljeva poslovne banke.81) Na kraju treba zaključiti, da posmatrano sa aspekta bankarskog poslovanja načelo efikasnosti ulaganja podrazumeva da se sredstva plasiraju u one privredne grane i delatnosti putem kojih će se ostvariti ekonomično ulaganje uz ostvarenje optimalnih rezultata ulaganja. Načelo efikasnosti ulaganja, kao i ostala načela bankarskog poslovanja, iziskuje proveru odgovarajućih činjenica u vezi opravdanosti kreditnog zahteva i uveravanja da će uloženi plasmani dati očekivane finansijske efekte. S toga, u periodu korišćenja kredita neophodno je da poslovna banke kao davalac kreditnih sredstava konstantno prati tekuće poslovanje svog dužnika i dinamiku otplate kredita, jer samo tako bankarska ulaganja u pravom smislu reči mogu biti i efikasna.82)

3.3. NAČELO RENTABILNOSTI - PROFITABILNOSTI Rentabilnost kao odnos ostvarenog prihoda i ukupnih sredstava angažovanih za njegovo ostvarivanje u bankarskom poslovanju ima određene specifičnosti. Angažovana sredstva mogu se sagledati kroz ukupne rashode, materijalne i finansijske, dok se na strani prihoda javljaju najvećim delom prihodi od kamata i naknada za usluge. Pri tome, mere za sprovođenje načela rentabilnosti usmerene su, pre svega, na povećanje prihoda a mogu se realizovati putem racionalne organizacije poslovanja banke, odnosno, nižim troškovima, unapređenjem poslovanja i širenjem asortimana usluga, kao i povećanjem kvaliteta svih poslovnih aktivnosti.83)

Bankarsko načelo rentabilnosti zasniva se na činjenici: ostvariti što veću dobit kao razliku između prihoda i rashoda banke. Karakteristika načela rentabilnosti jeste da se ono nikada ne sme suprotstaviti načelu likvidnosti. Naime, poznato je da primenom načela likvidnosti banke raspolažu potrebnim likvidnim sredstvima u raznim oblicima, dok načelo rentabilnosti zahteva što veći stepen uposlenosti bankarskih sredstava. S tim u vezi, ako bi načelo rentabilnosti imalo apsolutni prioritet, onda bi se banka svakako suočila sa problemima sopstvene nelikvidnosti. Takođe, važi i obrnuto. Ako bi načelo likvidnosti imalo apsolutni prioritet, onda bi se banka suočila sa nedovoljnom uposlenošću sopstvenih sredstava, smanjenjem dobiti i nerentabilnim poslovanjem.84) Međutim, imajući u vidu činjenicu da za poslovnu banku nelikvidnost izaziva daleko teže posledice nego nerentabilnost, po logici stvari, u praksi se prioritet daje načelu likvidnosti i sigurnosti nad načelom rentabilnosti. Otuda primeri iz savremene bankarske prakse pokazuju da banke sa solidnim poslovanjem nastoje da vode računa o načelu rentabilnosti uz uslov da se nikako ne narušava načelo likvidnosti i sigurnosti. Analogno tome, može se reći da postoji sprega između načela rentabilnosti i načela likvidnosti koja se ogleda u činjenici da se načelom rentabilnosti obezbeđuje stabilnost i likvidnost bankarskog poslovanja. Za banku je karakteristično da posebno vodi računa o ravnoteži bilansa prihoda i rashoda i usklađenosti politike sredstava sa politikom plasmana.85) Da bi banka poslovala rentabilno neophodno je da uz što manji trošak prikuplja slobodna sredstva i da ih racionalno koristi plasirajući ta sredstva svojim komitentima ili drugim bankarskim i finansijskim institucijama. Načelo rentabilnosti poslovanja banaka nekada je predstavljalo osnovno načelo, a često i jedini motiv osnivanja i rada banaka. Danas ostvarivanje profita banke ostaje i dalje gotovo glavni podsticaj poslovanja banaka, mada i ostali principi dobijaju sve više na značaju u savremenim tržišnim uslovima. U tom kontekstu, polazeći od činjenice da je banka samostalni tržišni subjekt čija je ciljna funkcija maksimiziranje profita, proizlazi da je osnovno načelo kojeg se banka pridržava u svom poslovanju upravo rentabilnost ili profitabilnost.86) Profitabilnost je sintetički pokazatelj performansi svake banke a iskazuje se stopom prinosa na akcionarski kapital, čime se praktično maksimizira imovina vlasnika ili akcionara banke.87) Osnovni faktori od kojih zavisi profitabilnost banaka su visina ostvarenog profita, kao razlika između ostvarenih prihoda po osnovu svih poslova koje savremena banka obavlja i ukupnih troškova poslovanja u kojima dominiraju troškovi pribavljanja sredstava, sa jedne strane, i visina sopstvenog kapitala banke, sa druge strane. Sintetički pokazatelj profitabilnosti banaka u tržišnoj privredi jeste prinos na sopstveni, odnosno akcionarski kapital.88) Pokazatelji profitabilnosti ukazuju na uspešnost poslovanja ili zarađivačku sposobnost

165

166

banke da svojim vlasnicima (akcionarima) obezbedi odgovarajući prinos (profit) na kapital uložen u banku. U tržišnom sistemu osnovni motiv poslovanja je dobit ili profit. Preko ovih kategorija izražava se rentabilnost poslovanja. Kako sa jedne strane uključuje u sebe rezultate ukupnog poslovanja, a sa druge strane ukupno angažovana sredstva, profitabilnost u sebe takođe uključuje i druga dva osnovna principa poslovne ekonomije - produktivnost i ekonomičnost.89) Zbog toga, rentabilnost predstavlja najbolji sintetički pokazatelj ukupnog tržišnog ponašanja i racionalnog upravljanja kapitalom. Princip produktivnosti - u realizaciji poslovnih aktivnosti banke izražava se kroz zahtev da se realizuje (proizvede) što veća količina usluga uz minimalno angažovanje neposrednog bankarskog rada. Ovaj zahtev posebno dolazi do izražaja kod tzv. tipskih bankarskih poslova gde se pojedini bankarski aranžmani ne razlikuju mnogo u pogledu modaliteta, ali njihova velika masa zahteva veliko angažovanje rada. S tim u vezi, racionalno angažovanje radne snage preduslov je za ostvarivanje ukupne ekonomije rada u banci, a posebno za princip produktivnosti imajući u vidu činjenicu da administrativni rad čini značajan deo troškova banaka. Princip ekonomičnosti - u realizaciji poslovnih aktivnosti banke ogleda se u trošenju resursa banke. Naime, stepen trošenja u odnosu na pozitivna dejstva sa aspekta ostvarenog finansijskog rezultata (profita) predstavlja izraz ekonomičnosti poslovanja banke. Trošenje kapitala banke ima više pojavnih oblika. Najznačajnije je trošenje kapitala u funkciji, neracionalna ulaganja, gubici na masi usled obezvređenja, kao i trošenje u vidu materijalnih rashoda koji se mogu obuhvatiti tzv. standardnim troškovima. Standardni troškovi predstavljaju optimalni nivo troškova a mogu se utvrditi na bazi prosečnih troškova u dužem periodu vremena. Odstupanje stvarnih troškova od standardnih uz pogoršanje odnosa prema poslovnom rezultatu ukazuje na nedovoljnu brigu o ekonomičnosti poslovanja banke i nalažu primenu određenih mera racionalizacije. U savremenim bankarskim sistemima visoko razvijenih zemalja tržišne ekonomije funkcionišu banke modernog tipa koje su potpuno prilagođene zahtevima plasmana svojih bankarskih proizvoda u cilju ostvarivanja profita, a sve to uz puno uvažavanje tržišnih i preduzetničkih načela kao osnovnih okvira za uspešno bankarsko poslovanje.

3.4. KONFLIKT NAČELA BANKARSKOG POSLOVANJA Poslovna politika banaka iako je zasnovana na osnovnim načelima bankarskog poslovanja (likvidnost, sigurnost i efikasnost, rentabilnost), ipak je

prvenstveno odraz ukupne politike sredstava i plasmana svake banke. Drugim rečima, to je odraz ukupne poslovne politike. Vođenje poslovne politike banke, njen kvalitet, struktura, oblici i dugoročnost plasmana, kao i usklađivanje izvora sredstava i plasmana, ima direktan odraz na likvidnost, sigurnost i efikasnost ulaganja sredstava i profitabilnost banke. U poslovnoj politici banke redovno nastoje da usklade određene agregatne odnose, kako bi uspešno poslovale i opstale na dugi rok. Zbog specifičnosti banaka i bankarskog sistema, kao i činjenice da se kroz poslovanje banaka prepliću i sukobljavaju različiti interesi, pre svega vlasnika banke tj. akcionara, deponenata i drugih poverilaca, kao i menadžmenta banke, po logici stvari neminovan je konflikt osnovnih načela bankarskog poslovanja. U tom smislu primera radi, akcionari banke koji predstavljaju portfolio investitore i koji raspolažu portfeljom akcija zainteresovani su, pre svega, za stopu prinosa na uloženi kapital u banku. Analogno tome, oni preferiraju profitabilnost banke na kratki rok, pa otuda, nastojaće da banka vrši maksimiziranje profita, a u okviru raspodele profita da se izvrše isplate maksimalno mogućih dividendi.90) Sa druge strane, mada se na prvi pogled čini da su interesi menadžmenta poslovne banke u potpunosti identični interesima vlasnika banke, u praksi to ipak nije tako. Naime, menadžment banke ograničeno participira u ostvarenom profitu banke, dok maksimiziranje profita izlaže banku natprosečnim rizicima koji mogu usloviti poslovanje sa gubitkom i dovesti do slabljenja ukupnih performansi banke na duži rok. Na ovaj način, dolazi i do slabljenja rejtinga menadžmenta banke koji se kao i banka, nalazi pod stalnim nadzorom regulativne vlasti. Sve to u konačnoj instanci može imati za posledicu gubitak licence za rad banke ili menadžmenta banke. Iz navedenih razloga, menadžment će u cilju opstanka banke i sigurnosti svog radnog mesta konstantno nastojati da ograniči zahteve vlasnika banke za maksimiziranjem profita po svaku cenu. Drugim rečima, menadžment banke će nastojati da se ostvari prihvatljiv nivo profita uz održavanje sigurnosti i likvidnosti banke.91) Pitanje koje će se ovde uvek nametati jeste da li će ostvarena profitabilnost biti zadovoljavajuća za vlasnike banke i da li će ona biti ostvarena uz prihvatljiv nivo izlaganja banke osnovnim rizicima poslovanja. Imajući u vidu deponente banke kao jednu od interesnih grupa, po logici stvari oni su prevashodno zainteresovani za sigurnost svojih depozita i prihod u vidu kamate koji ostvaruju po tom osnovu. Analogno tome, oni nesumnjivo preferiraju likvidnost, sigurnost i solventnost banke. Samim tim, deponenti banke su protiv bilo kakvog izlaganja banke prevelikim rizicima koji bi mogli dovesti do gubitaka, kako za banku tako i za njih.

167

168

Iz do sada izloženog, proizlazi da je insistiranje na maksimiziranju profitabilnosti banke relativno. Naime, neosporna je činjenica da postoji opasnost u smislu toga da će banka u takvom svom nastojanju biti primorana da preuzima prevelike rizike, pri čemu će sve više zanemarivati bankarska načela likvidnosti i sigurnosti. Sa svoje strane, to će najverovatnije determinisati nestabilnost prihoda, dividendi i tržišne vrednosti akcija banke, a samim tim i dela imovine banke. Zbog toga, osnovni zadatak menadžmenta banke ogleda se u tome, da u najboljem interesu svih ovde pomenutih interesnih grupa uspešno vodi poslovanje banke na bazi stalnog procenjivanja mogućnosti ostvarenja profita, ali takođe i rizika njegovog ostvarenja, odnosno rizika gubitaka, nelikvidnosti i nesolventnosti koji bi mogli dovesti do bankrotstva banke.92) Menadžment banke bi trebao kroz implementiranje odgovarajućih metoda i tehnika upravljanja bankom da relativizuje i pomiri prisutne konflikte interesa i načela bankarskog poslovanja, u cilju uspešnog poslovanja i opstanka banke na dugi rok. Prema tome, moglo bi se zaključiti da se poslovanje banaka u savremenim uslovima sve više suočava sa potrebom kontinuiranog mirenja pomenutih konflikata interesa i bankarskih načela. Međutim, na koji način će se to realizovati zavisi od stava menadžmenta banke koji operativno rukovodi poslovanjem banke u odnosu na realno prisutne rizike. Zavisno od toga, svaka poslovna banka će prihvatiti manje ili veće rizike. Na taj način banka se pozicionira između dva teorijska ekstrema: prvo, averzije prema riziku, i drugo, apsolutnog prihvatanja rizika.93) Stoga, nema sumnje da postoji neophodnost relativiziranja funkcije maksimiziranja profita kao cilja banke. S tim u vezi, ispravnije bi bilo ovu funkciju banke definisati kao maksimiziranje profita uz optimalno održavanje potrebnog nivoa likvidnosti i sigurnosti ili solventnosti banke. Drugim rečima, profitabilnost banke bi morala biti funkcija likvidnosti i sigurnosti. Na osnovu svega navedenog, nema sumnje da u svom poslovanju osim nastojanja da maksimiziraju svoju ciljnu funkciju, banke se moraju obavezno pridržavati i načela likvidnosti i sigurnosti kao osnove za izgrađivanje i očuvanje poverenja. Konflikt načela bankarskog poslovanja uvek postoji, a koje će se načelo naći u prvom planu zavisi od toga šta poslovna banka smatra svojim primarnim ciljem. Maksimiziranje profita dugo je smatrano glavnim načelom bankarskog poslovanja, ali danas je na snazi značajno ublažavanje ovog stava, posebno u smislu toga da se načelo profitabilnosti nikada ne sme suprostaviti načelu likvidnosti i načelu sigurnosti plasmana. Razlog ovome leži u sledećem: načelo likvidnosti zahteva da banka raspolaže većim likvidnim sredstvima koja ne donose prinos ili je on beznačajan, dok načelo rentabilnosti zahteva veći stepen uposlenosti sredstava, te se može očekivati da će se banka neminovno morati suočiti sa teškoćama u likvidnosti ako bi načelu profitabilnosti dala apsolutni primat.

3.5. OCENA BONITETA BANKE Analiza poslovanja banaka, kao i bilo kojeg drugog preduzeća, ima za cilj utvrđivanje i ocenu kvaliteta bankarskog poslovanja u najširem smislu reči, koji se u literaturi obično označava kao bonitet (uspešnost). Bonitet u osnovi pokazuje koliko je neka banka dobra i uspešna, pa otuda on služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja i razvoja. Međutim, treba imati u vidu da se u tržišnim uslovima banka uvek nalazi u povoljnijoj situaciji od preduzeća kada se radi o bonitetu, jer u cilju zaštite ulagača većina savremenih država propisuje čitav niz propisa o obaveznim rezervama banaka i preko centralnih banaka vrše kontrolu i nadzor poslovnih banaka i njihovog poslovanja.94) Utvrđivanje, odnosno ocena i praćenje boniteta banke izuzetno je značajno i složeno pitanje koje nije uopšte jednostavno rešiti. Pri tome, treba dodati i činjenicu da se bonitet za potrebe neke značajne odluke obično utvrđuje samo pod pretpostavkom normalnog razvoja privrede i privrednog sistema. Zbog toga, inicijalni problem je determinisan činjenicom da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je po logici stvari rezultiralo i u postojanju različitih metodologija i ocena boniteta. Dakle, postoje različite metodologije i predlozi za utvrđivanje boniteta, ali ne i utvrđena jedinstvena metodologija koja bi bila opšteprihvaćena među ekonomistima, odnosno ekspertima drugih struka.95) Međutim, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu, to su uži i širi. Pri tome, uži koncept boniteta svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta obračunatim na osnovu podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup bonitetu se u literaturi označava kao racio analiza u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji, indikatori). Racio analiza u bankama je daleko složenija nego u ostalim preduzećima (proizvodnim, trgovinskim i ostalim finansijskim institucijama), što je sasvim i razumljivo, ako se ima u vidu složenost poslovanja banke u odnosu na ostale firme posebno u domenu većeg stepena izloženosti riziku.96) Sa druge strane, širi koncept boniteta pored finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što su ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet menadžmenta, kvalitet i integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost i niz drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje ili nepovoljne okolnosti.97) Ovaj širi pristup bonitetu se u literaturi označava kao SWOT analiza koji je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše isključivo kao finansijski bonitet.98) Ocena boniteta banke prema širem konceptu je mnogo kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Otuda, u praksi je češći slučaj da se prati samo finansijski bonitet banke.

169

170

Za potrebe ocene boniteta poslovne banke moguće je primeniti i na različite načine sistematizovati veći broj pokazatelja ili indikatora. Za ocenu boniteta banke koriste se brojni racio brojevi koji se obično diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, to su: 99) 1. Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S); 2. Pokazatelji likvidnosti (L); 3. Pokazatelji ekonomičnosti (E); 4. Pokazatelji profitabilnosti (P); 5. Ostali pokazatelji (O). 1. Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja imaju za cilj da ukažu na način finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije troškove svog poslovanja, pre svega kamatne rashode. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja finansijske strukture i finansijskog položaja banke su sledeći: 100) S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva; S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva; S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi; S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime kamata. 2. Pokazatelji likvidnosti imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Analogno tome, razvijen je sistem racio brojeva za ocenu likvidnosti banke. Najčešće korišćeni pokazatelji likvidnosti banke su sledeći: 101) L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze; L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obaveze; L3 = Plasmani u domaćoj valuti / Depoziti u domaćoj valuti; L4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne obaveze. 3. Pokazatelji ekonomičnosti imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke iz ugla rashoda koje banka ostvaruje. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja ekonomičnosti poslovanja banke su sledeći: 102) E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi; E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi; E3 = Ostali (neposlovni) rashodi / Ostali (neposlovni) prihodi; E4 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi; E5 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi.

4. Pokazatelji profitabilnosti imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku sposobnost banke da svojim vlasnicima (akcionarima) obezbedi odgovarajući prinos (profit) na kapital uložen u banku. Za ocenu profitabilnosti banaka koriste se brojni pokazatelji (racio brojevi). Svi oni upoređuju neto profit sa relevantnim veličinama iz finansijskih izveštaja banaka. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja profitabilnosti banaka su sledeći: 103) P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva; P2 = Neto dobitak / Ukupni prihodi; P3 = Neto dobitak / Poslovni dobitak; P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva; P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital; P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital. Međutim, integralni model profitabilnosti je tzv. Dupont sistem. On objašnjava uticaj efikasnosti i produktivnosti na prinos od aktive, kao i uticaj leverage-a i prinosa od aktive na prinos od neto vrednosti. Naime, Dupont sistem objašnjava da je prinos od aktive pod uticajem korišćene aktive i stope profita, što se može predstaviti pomoću formule: 104) Prinos od aktive =

Ukupni prihodi Prosečna ukupna aktiva

x

Neto profit Ukupni prihodi

Ova formula objašnjava faktore dobre ili loše profitabilnosti banke. Visok prinos od aktive može biti ostvaren ili sa visokim korišćenjem aktive (pri istoj efikasnosti) ili sa visokom efikasnošću (pri istoj produktivnosti) ili pak sa visokom produktivnošću i efikasnošću. Nizak prinos od aktive ukazuje na probleme u jednoj od ove dve oblasti ili u obe istovremeno. Stoga, Dupont sistem omogućava sagledavanje uticaja ključnih faktora na prinos od aktive kao izraza profitabilnosti banke.105) 5. Ostali pokazatelji boniteta banaka imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni do sada navedenim grupama pokazatelja, a primera radi, odnose se na kamatonosnu aktivu, strukturu odobrenih kredita itd. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći: 106) O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva; O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva; O3 = Odobreni komercijalni krediti / Ukupna aktiva;

171

172

O4 = Ukupna kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva; O5 = Odobreni krediti privredi / Ukupni odobreni krediti; O6 = Odobreni krediti vanprivredi / Ukupni odobreni krediti; O7 = Kreditni potencijal / Finansijski potencijal; O8 = Prihodi od kamata - Rashodi od kamata / Ukupna kamatonosna pasiva. Na kraju, treba zaključiti da je ocena boniteta banke izuzetno složeno pitanje, čija obuhvatnost i operacionalizacija zavisi prvenstveno od cilja i namene analize poslovanja banke. Analogno tome, ocenu boniteta banke treba sprovesti tako da ona istovremeno zadovolji interese svih zainteresovanih korisnika. S tim u vezi, korisnici informacija o bonitetu banke zahtevaju različite podatke jer imaju i različite potrebe u vezi sa bonitetom banke. Primera radi, osnivači i investitori banke zainteresovani su za svoj uloženi kapital u banku i dividendu, državni organi imaju fiskalne i druge zahteve od banke, centralna banka zahteva informacije o bonitetu banaka u cilju sprovođenja tekuće monetarne politike i vršenja kontrolne funkcije nad bankama, klijenti banke su zainteresovani za svoj kapital i za korišćenje nedostajućeg kapitala od banaka itd. Sa svoje strane, sve ovo ujedno ukazuje na koegzistiranje brojnih i divergentnih interesa vlasnika i menadžmenta banke, kao i interesa koji dolaze iz okruženja banke.

4. VRSTE I OBLICI BANKARSKIH POSLOVA

Obavljajući određene bankarske poslove banka manifestuje svoju specifičnost finansijskog intermedijara u tržišnoj privredi. Otuda, delokrug poslova banke determinisan je poslovnom fizionomijom banke u smislu, pre svega, da je u pitanju novčana ustanova koja se primarno bavi depozitnim poslovima tj. poslovima pribavljanja sredstava i kreditnim poslovima, kao i drugim bankarskim poslovima značajnim za poslovanje i poslovni rezultat banke.107) Analogno navedenom, poslovi koje banka obavlja u pravnom prometu mogu biti sledeći: (a) u svoje ime i za svoj račun, (b) u svoje ime i za račun poslovnog partnera, i (c) u ime i za račun nalogodavca. Za razliku od poslova robnog prometa kod kojih se kao predmet ugovora pojavljuje promet robe ili usluga, kod bankarskih poslova predmet ugovora predstavlja promet novca i usluga koje banke vrše svojim klijentima u vezi sa platnim prometom. Bankarski poslovi su mnogobrojni i raznovrsni. Zbog toga, postoji potreba da se oni grupišu u određene kategorije po svojoj ekonomskoj prirodi i grupnoj pripadnosti, kako bi bili pristupačni za potrebe njihovog naučnog sagledavanja. Danas se u savremenom bankarskom poslovanju pojavljuju veoma različite vrste bankarskih poslova koji se sa aspekta obligacionog odnosa tj. položaja i uloge banaka mogu grupisati u četiri velike grupe, to su: 1) Aktivni bankarski poslovi; 2) Pasivni bankarski poslovi; 3) Neutralni bankarski poslovi; 4) Sopstveni bankarski poslovi. 1) Aktivni bankarski poslovi - predstavljaju sve one bankarske poslove u kojima se banka pojavljuje kao poverilac u odnosu na svoje komitente, a koji

174

se nalaze u ulozi dužnika. Ovi poslovi se često nazivaju i poslovi plasmana, s obzirom na to da banka putem njih raspoređuje svoju finansijsku snagu, odnosno slobodna novčana sredstva prikupljena od privrede i stanovništva. 2) Pasivni bankarski poslovi - predstavljaju sve one bankarske poslove u kojima se banka pojavljuje kao dužnik u odnosu na svoje komitente, a koji se nalaze u ulozi poverioca. Ovi se poslovi često nazivaju i poslovima mobilizacije novčanih sredstava, s obzirom da banka putem njih formira svoj kreditni potencijal. 3) Neutralni bankarski poslovi - predstavljaju sve one bankarske poslove u kojima se banka ne pojavljuje niti u ulozi poverioca, niti u ulozi dužnika, već samo za tzv. treća lica tj. za svoje komitente obavlja određene bankarske usluge uz naplatu bankarske provizije. Neutralni, ili kako se još nazivaju - posrednički ili indiferentni bankarski poslovi, obuhvataju veliku grupu različitih bankarskih poslova gde se banka javlja kao komisionar. 4) Sopstveni bankarski poslovi - predstavljaju sve one bankarske poslove koje banka vodi po sopstvenoj inicijativi u svoje ime i za vlastiti račun, istupajući u ulozi trgovca, ortaka ili špekulanta. Svi ovi poslovi jednim imenom se vode kao vlastiti ili sopstveni bankarski poslovi. Sa razvojem robno-novčanih odnosa, tržišta, i slobodne trgovine u savremenom svetu došlo je do diversifikacije bankarskih poslova i do znatnog proširenja bankarskog poslovanja. U tom kontekstu, svi bankarski poslovi najčešće su sistematizovani na način kako je to grafički prikazano na slici 8. Naime, bez obzira na svu dinamičnost promena bankarskih poslova, ipak se svi oni podvode pod tradicionalne grupe bankarskih poslova koji su oduvek postojali. S tim u vezi, uobičajena su tri osnovna kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova: (a) bilansni kriterijum, (b) funkcionalni kriterijum, i (c) vremenski kriterijum.108) Prema bilansnom kriterijumu, bankarski poslovi mogu biti pasivni, aktivni i neutralni. Funkcionalni kriterijum omogućava podelu bankarskih poslova na sledeće: (1) poslove mobilizacije i koncentracije sredstava, (2) kreditne poslove, i (3) komisione poslove, i (4) vlastite poslove. Najzad, vremenska analiza izvora i plasmana omogućava podelu bankarskih poslova na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne. Kombinacijom navedenih kriterijuma može se doći do grupisanja bankarskih poslova tako da pojedine grupe tih poslova izražavaju istovremeno i njihovu bilansnu poziciju, vremensku dimenziju i njihovu funkcionalnost. U tom smislu, grafički prikaz kombinacije pomenutih kriterijuma podele bankarskih poslova prikazan je na slici 9.

175

Slika 8: Struktura bankarskih poslova

Slika 9: Aktivni i pasivni bankarski poslovi

176

Na osnovu gornjeg prikaza vidi se da je kombinacijom pojedinih kriterijuma moguće doći do grupisanja bankarskih poslova tako da određene grupe izražavaju istovremeno i njihovu bilansnu poziciju, vremensku dimenziju i njihovu funkcionalnost. Analogno tome, moguće je diferencirati sledeće: (1) Pasivni poslovi - kratkoročni i dugoročni; (2) Aktivni poslovi - kratkoročni i dugoročni; (3) Neutralni poslovi - kratkoročni i dugoročni; (4) Vlastiti kratkoročni i dugoročni poslovi. U osnovi ove podele je pozicija banke pri posredovanju između finansijski suficitnih i finansijski deficitnih transaktora.109) Za aktivne i pasivne bankarske poslove često se kaže da predstavljaju "lice” i "naličje” jedne iste stvari, jer se pasivni poslovi nalaze u pasivi bilansa stanja (izvorima), dok su aktivni poslovi u aktivi bilansa stanja (plasmanima). Obavljajući navedene poslove banka manifestuje svoju specifičnost finansijskog intermedijatora u tržišnoj privredi. Analizom bankarskih poslova dolazi se do saznanja o dinamici promena koncepta banke. Kao multiorganizovani i adaptibilni poslovni sistem banka reaguje na sve promene u privredi, a takođe povratno i sama utiče na privredu. Zbog toga, banke spadaju u najvažnije subjekte finansijskog tržišta i ukupnog sistema finansiranja privrede, bilo da se radi o direktnom kreditiranju ili indirektnom tj. preko finansijskog tržišta.

4.1. AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI Aktivni bankarski poslovi predstavljaju one bankarske poslove u kojima se banke sa finansijskim sredstvima koje su mobilisale i prikupile u obliku pasivnih poslova ili sa vlastitim sredstvima javljaju u odnosu na svoje komitente (klijente) kao poverioci. Kod aktivnih bankarskih poslova banke zarađuju na razlici koja postoji u kamatama na pasivnoj kamati koju odobravaju svojim poveriocima i na aktivnoj kamati koja je viša, a koju banka naplaćuje od svojih dužnika. U praksi aktivni bankarski poslovi imaju veliki značaj budući da se ovim poslovima najčešće vrši snabdevanje privrede i građana novcem koji je potreban za obavljanje poslovne delatnosti, investicionu izgradnju, nabavku trajnih potrošnih dobara itd. Takođe, putem aktivnih bankarskih poslova u velikoj meri se može uticati na odnose koji vladaju na tržištu i to stimulisanjem ponude i tražnje, selekcijom kredita i dejstvom na likvidnost preduzeća. Aktivni bankarski poslovi predstavljaju, po pravilu, najveći izvor prihoda poslovnih banaka i najvažniji su činioci za određivanje njihovog mesta u privredi, kao i njihove solventnosti i likvidnosti. Imajući u vidu navedeno, treba reći da bez obzira na sve načine klasifikovanja bankarskih poslova, ključni segment bankarskog poslovanja ipak predstavljaju krediti, koje banke odobravaju prvenstveno privrednim subjektima. S obzirom da za

odobravanje ovakvih kredita služe kao podloga tuđa prikupljena novčana sredstva, prikupljanje tuđih novčanih sredstava predstavlja neophodan uslov za izvršavanje osnovnog zadatka poslovnih banaka, a to je upravo odobravanje kredita. U savremenom bankarskom poslovanju razlikujemo veoma različite vrste ugovora o kreditu. Tako, imajući u vidu namenu kredita obično se razlikuju privredni i potrošački krediti. Privrednim kreditom smatramo one kredite koji se odobravaju privrednim subjektima za obavljanje proizvodnje i prometa ili njihovu modernizaciju, dok se potrošački krediti odobravaju uglavnom stanovništvu za potrebe trajne lične potrošnje građana. Imajući u vidu rok na koji se uzima kredit, razlikujemo kratkoročne, srednjoročne i dugoročne kredite. Kratkoročni krediti se odobravaju za kratkoročne potrebe proizvodnje i prometa, na primer, za obrtna sredstva potrebe otkupa poljoprivrednih proizvoda, nabavku sirovina, isplatu zarada zaposlenih itd. Srednjoročni i dugoročni krediti daju se uglavnom za investicionu gradnju i kupovinu osnovnih sredstava, sa rokom otplate preko dve, odnosno pet godina. Imajući u vidu navedeno, aktivni bankarski poslovi nazivaju se još i kreditnim poslovima, a kao što smo do sada videli, oni se diferenciraju na dve osnovne grupe bankarskih poslova, to su: a) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi; b) Aktivni dugoročni bankarski poslovi. Aktivni kratkoročni bankarski poslovi za banke predstavljaju takve poslove u kojima one dodeljuju kratkoročne kredite na bazi tuđih dugoročnih sredstava, koja su kod njih deponovana na bazi pasivnih kratkoročnih poslova na tržištu novca.110) Ovi se poslovi odnose na stvaranje potraživanja i knjiže se u aktivi bilansa poslovnih banaka.111) Među najvažnije aktivne kratkoročne bankarske poslove, ubrajaju se sledeći poslovi: (1) eskontni kredit, (2) lombardni kredit, (3) rambursni kredit, (4) akceptni kredit, (5) kontokorentni kredit. Aktivni dugoročni bankarski poslovi, slično kao i kod svih aktivnih kratkoročnih bankarskih poslova, za banku predstavljaju takve oblike bankarskih poslova putem kojih banka mobilisana i prikupljena tuđa i vlastita sredstva angažuje za potrebe svojih komitenata na znatno duži vremenski rok. Kod aktivnih dugoročnih bankarskih poslova banke takođe zarađuju na razlici koja postoji između pasivne kamate tj. kamate koju one odobravaju svojim poveriocima i veće kamate koju one naplaćuju od svojih dužnika. Aktivnim dugoročnim bankarskim poslovima obezbeđuju se sredstva za finansiranje investicija, za izgradnju novih i proširenje i modernizaciju postojećih privrednih i drugih objekata. Kod ovih poslova, uloga banaka je izuzetno velika jer osiguravaju da se slobodna sredstva angažuju od onih kojima nisu duže vreme potrebna, čime se omogućava privrednim i drugim subjektima da finansiraju određene akcije uz uslov da uložena sredstva vrate nakon određenog dužeg vremenskog

177

178

razdoblja. Zbog toga, problem osiguranja kredita kod dugoročnih kredita postavlja se drugačije nego kod kratkoročnih kredita. U skladu sa dužim rokom kreditiranja rizik ovakvih ulaganja je znatno veći, pa je otuda i kamatna stopa znatno viša. Osim toga, dugoročno kreditiranje iziskuje da banka raspolaže sa dovoljno stručnim kadrovima koji će moći oceniti ekonomsku opravdanost ulaganja, realnost planiranja, osnovanost kreditnog zahteva, kreditnu sposobnost zajmoprimca, kao i sve druge relevantne elemente kreditnog posla. Među najvažnije aktivne dugoročne bankarske poslove ubrajaju se sledeći poslovi: (1) hipotekarni kredit, (2) građevinski kredit, (3) investicioni kredit, (4) konzorcijalni poslovi sa efektima.

4.2. PASIVNI BANKARSKI POSLOVI Pasivni bankarski poslovi ili poslovi mobilizacije i koncentracije privremeno slobodnih novčanih sredstava čine jednu od veoma važnih funkcija banaka. Od ispunjenja ovog zadatka u mnogome zavisi i kreditni potencijal banke. S obzirom da je forma u kojoj banke dolaze do sredstava depozit ili ulog na koji banke plaćaju kamatu, to se u ovim poslovima banke pojavljuju kao dužnik. Ujedno, to je osnovni razlog što se ovi poslovi nazivaju pasivnim. Vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih sredstava, u suštini banke obavljaju pasivne bankarske poslove. Bilansno gledano, ovde se u stvari radi o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja sa aspekta banke predstavljaju njen dug, zbog čega se evidentiraju u njenoj pasivi. U obavljanju pasivnih bankarskih poslova banka vrši dve značajne funkcije: prvo, vrši mobilizaciju i koncentraciju različitih atomiziranih finansijskih viškova, i drugo, mobilisana i koncentrisana sredstva banka dalje transformiše i stavlja na raspolaganje finansijski deficitarnim transaktorima. U skladu sa navedenim, može se reći da banka predstavlja poseban organizacioni oblik koncentracije finansijski suficitarnih transaktora, s jedne strane, i koncentracije finansijski deficitarnih transaktora, s druge strane. Otuda, bankarski poslovi mobilizacije i koncentracije predstavljaju neophodan uslov za normalno bankarsko poslovanje, dok drugu stranu bankarskih aktivnosti čine plasmani prethodno prikupljenih sredstava.112) Dakle, prema kriterijumu funkcionalnosti pasivni bankarski poslovi spadaju u mobilizatorske poslove banke putem kojih ona privlači novčana sredstva u kreditni sistem. Sledstveno tome, proizlazi da su poslovi mobilizacije i koncentracije sredstava od specifičnog značaja za banku, jer ujedno predstavljaju i bazični uslov za osnivanje i funkcionisanje banke. Zbog toga, politika mobilizacije i koncentracije sredstava postaje sve značajniji segment poslovne politike banaka. Metodološki posmatrano, indikator stepena uspešnosti vođenja politike koncentracije sredstava trebalo bi da bude veličina i struktura kreditnog potencijala banke.

Pri tome, ovaj indikator treba shvatiti u smislu raspoloživog iznosa sredstava koji se može plasirati iz finansijskog potencijala putem kredita, a da pri tome bude obezbeđena potpuna likvidnost i solventnost banke.113) Da bi se obezbedila veća i raznovrsnija ponuda sredstava, poslovne banke treba u svojoj poslovnoj politici da se opredeljuju za kombinaciju takvih poslova, instrumenata i podsticaja koji bi mogli da utiču posebno stimulativno na ponudu finansijskih sredstava, u smislu da zainteresovani subjekti povećaju svoje depozite kod banaka i kupuju razne hartije od vrednosti, budući da pasivni bankarski poslovi predstavljaju osnovu i za aktivne bankarske poslove. S tim u vezi, generalno gledano, pasivne bankarske poslove možemo diferencirati na dve osnovne grupe poslova, to su: a) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi; b) Pasivni dugoročni bankarski poslovi. Pasivni kratkoročni bankarski poslovi odnose se na prikupljanje novčanih sredstava na kraći vremenski rok i oni predstavljaju obavezu svake poslovne banke. Oni se knjiže u pasivi njenog bilansa i predstavljaju osnovu za aktivne bankarske poslove. Kod kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova banka se pojavljuje kao dužnik u odnosu prema svojim komitentima koji se nalaze u ulozi poverioca. Najznačajniji pasivni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći: (1) depozitni poslovi, (2) emisioni poslovi, (3) reeskontni poslovi, (4) relombardni poslovi, (5) izdavanje kratkoročnih hartija od vrednosti. Pasivni dugoročni bankarski poslovi sastoje se u prikupljanju tj. mobilisanju sredstava u bankama na duži vremenski rok. U stvari, ovde se radi o prikupljanju sredstava iz već stvorene akumulacije, a koja inače predstavlja uštedu sektora privrede i stanovništva. Pored direktne mobilizacije ušteda na duži vremenski rok koju obavljaju banke, one mogu dolaziti do finansijskih sredstava i indirektnim putem tj. na tržištu kapitala. Kod pasivnih dugoročnih poslova aktivnost banaka sastoji se u direktnim ili indirektnim radnjama koje su usmerene na mobilizaciju sredstava na tržištu. Indirektne radnje banaka ogledaju se u stimulisanju priliva novčanih sredstava na tržištu kapitala. Pri tome, banka je zainteresovana da kamata na novčanom tržištu bude niža, a kamata na tržištu kapitala što viša, da bi se tako što veći deo novčanih sredstava usmeravao u dugoročne plasmane.114) Među najznačajnije dugoročne bankarske poslove spadaju: (1) oročeni depoziti, (2) emisija akcija, (3) emisija obveznica, (4) emisija založnica, (5) dugoročni krediti iz inostranstva.

4.3. NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI Neutralni bankarski poslovi spadaju u red bankarskih poslova u kojima se banka ne pojavljuje niti u ulozi dužnika, niti u ulozi poverioca. Otuda, ovi se poslovi

179

180

nazivaju i indiferentnim, posredničkim i komisionim poslovima banke. Naime, ovde banke za svoje komitente, odnosno treća lica obavljaju određene bankarske usluge uz naplatu bankarske provizije. Neutralni bankarski poslovi spadaju u grupu veoma značajnih bankarskih poslova kod kojih se banke javljaju u ulozi posrednika, odnosno komisionara, obavljajući poslove u svoje ime ali za tuđi račun. Neutralnim (uslužnim) bankarskim poslovima bave se uglavnom velike banke koje raspolažu razgranatom mrežom filijala banaka i ispostava u zemlji, kao i odgovarajućom mrežom korespondentskih odnosa u inostranstvu. Za obavljanje ovih poslova banke naplaćuju naknadu u vidu provizije. Efikasnim radom u sferi neutralnih poslova banke deluju u pravcu brže cirkulacije novca, što onda može imati uticaja na efikasnost rada privrednih subjekata i celokupne privrede. Neutralni ili posrednički poslovi predstavljaju najstarije bankarske poslove koji su nekada (u antičkim bankama) bili samostalni, ali su tokom sve značajnijeg razvoja aktivnih i pasivnih poslova postajali njihova propratna pojava. Zbog toga, sa aspekta savremenog poslovanja banaka ovi poslovi danas imaju neuporedivo manji značaj u odnosu na pasivne i aktivne bankarske poslove. Međutim, unapređenje prometa i uvođenje modernih metoda plaćanja doprineli su da dođe do porasta obima posredničkih bankarskih poslova na osnovu kojih banka ostvaruje svoje dodatne prihode. S tim u vezi, treba imati u vidu činjenicu da u svim neutralnim bankarskim poslovima glavni interes poslovne banke se ne ogleda samo u mogućnosti naplate provizije za izvršenu uslugu. Naime, predominantni i glavni razlog što se banke veoma rado bave ovim poslovima jeste mogućnost jačeg vezivanja većeg broja stalnih komitenata (klijenata) za sebe, temeljno upoznavanje sa njihovom imovinskom situacijom i intenzivnije uključivanje klijenata u različite aktivne i pasivne bankarske poslove. S obzirom na veoma veliki broj neutralnih bankarskih poslova bitno je istaći da se oni isto kao i aktivni i pasivni bankarski poslovi diferenciraju u dve osnovne grupe poslova, to su: a) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi; b) Neutralni dugoročni bankarski poslovi. U kontekstu navedenog, treba imati u vidu da usled konkurencije nebankarskih finansijskih organizacija savremene banke sve više preuzimaju i brojne za banke netipične, odnosno neklasične bankarske poslove, kao što su: forfeting, faktoring, lizing, franšizing, izdavanje bankarskih garancija itd. Međutim, šire elaboriranje i obrazlaganje ovih vrsta poslova tražilo bi znatno više prostora, što u koncepciji ovog udžbenika nije planirano. Zbog toga, u nastavku izlaganja daje se samo kraći prikaz osnovnih (klasičnih) oblika kratkoročnih i dugoročnih neutralnih bankarskih poslova. Neutralni kratkoročni bankarski poslovi veoma su značajni za banku jer obavljanjem ovih poslova banke ostvaruju prihode (naplatom provizije ili ugovorene naknade), a istovremeno daju potpuniji servis svojim klijentima. Obavljanjem ovih

poslova za svoje klijente banke ih lišavaju potrebe da se svaki od njih brine za obavljanje nekog posla koji banka kvalitetnije, brže i jeftinije izvršava, pre svega, zahvaljujući stručnosti kadrova u bankama, iskustvu i organizovanosti poslovne banke. U grupu neutralnih kratkoročnih bankarskih poslova uglavnom treba ubrojiti sledeće poslove: (1) posredovanje u platnom prometu, (2) izdavanje kreditnih pisama, (3) otvaranje akreditiva, (4) inkaso poslovi, (5) depo poslovi, (6) kupovina i prodaja hartija od vrednosti. Neutralni dugoročni bankarski poslovi su takođe značajni za banku jer se i u ovim poslovima banke pojavljuju u ulozi posrednika, pružajući svojim klijentima stručne usluge. Neutralne dugoročne poslove banke obavljaju u svoje ime ali za tuđi račun, a ne pojavljuju se niti u ulozi dužnika niti u ulozi poverioca. Među najznačajnije neutralne dugoročne bankarske poslove treba ubrojiti sledeće: (1) emisija i plasman efekata, (2) upravljanje imovinom komitenata, (3) lizing poslovi, (4) garancijski poslovi, (5) komisioni kreditni poslovi itd. U savremenim tržišnim privredama postoji rastući trend neutralnih (uslužnih) poslova koje nude banke. Pri tome, politika uslužnih poslova je orijentisana na optimalno korišćenje postojećeg stručnog potencijala, organizacionih i tehničkih mogućnosti i mreže filijala, a u cilju porasta kreditnog potencijala. Otuda, politika uslužnih poslova savremene banke je sastavni deo njene marketing strategije da kvalitetom i cenom usluga poboljša svoju konkurentsku poziciju na finansijskom tržištu. Efikasna politika uslužnih bankarskih poslova efektuira se ne samo na nivou banke već i na makro nivou, jer se time ubrzava cirkulacija finansijskih sredstava i povećava efikasnost čitave privrede.115)

4.4. SOPSTVENI BANKARSKI POSLOVI Grupu sopstvenih ili vlastitih poslova, banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. To su oni poslovi u koje banke ulaze u cilju ostvarivanja profita i kontrole nad radom komitenata. O njima se u javnosti uglavnom malo zna, jer ih banke obavljaju bez učešća komitenata, a u bilansima banaka se ovi poslovi ne izdvajaju posebno. Međutim, njih je inače teško izdvojiti budući da su vezani za druge aktivne i pasivne bankarske poslove. U ovim poslovima banka ne nastupa niti kao poverilac, niti kao dužnik, niti kao posrednik. Analogno tome, banka nastupa kao samostalni partner koji radi isključivo u svoje ime i za svoj račun. Za razliku od poslova koncentracije i plasmana, gde banke ostvaruju zaradu na razlici između aktivne i pasivne kamate, odnosno neutralnih poslova gde banke naplaćuju proviziju, kod vlastitih bankarskih poslova one su usmerene na optimizaciju profita. U tom cilju, banke se direktno uključuju u proizvodni, robni

181

182

ili uslužni promet, ili u berzanske transakcije koje banka vrši ili samostalno, ili preko svoje sopstvene organizacije osnovane u te svrhe.116) Vlastite poslove banke obavljaju po sopstvenoj inicijativi i za vlastiti račun, a ovi poslovi se mogu diferencirati u dve velike grupe, to su: a) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi; b) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi. Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi najčešće imaju čisto spekulativni karakter, gde je osnovni cilj isključivo optimizacija zarade banke. U sopstvene kratkoročne bankarske poslove uglavnom se ubrajaju sledeći poslovi: (1) arbitraža, konverzija, swop i svič poslovi, (2) spekulacije sa hartijama od vrednosti, (3) trgovanje i učešće u poslovima. Sopstveni dugoročni bankarski poslovi predstavljaju takve vlastite poslove banke koji se javljaju kao njihovo dugoročno učešće (participacija) u kapitalu drugih preduzeća i banaka. Ova vrsta vlastitih bankarskih poslova ostvaruje se isključivo na dva načina: prvo, putem držanja u portfelju akcija drugih privrednih subjekata, i drugo, putem stalnih kredita u formi tekućeg računa. Učešće bankarskog kapitala u obliku držanja portfelja akcija nekog preduzeća može biti stalno i povremeno, a primenjuje se kod industrijskih preduzeća sa kojima banka održava bliske finansijske odnose. Međutim, učešće putem kredita u formi tekućeg računa primenjuje se pretežno u slučaju nekog zajedničkog trgovačkog posla. Razlikovanje prethodno navedenih kategorija od posebne je važnosti kada je u pitanju određivanje boniteta bančinog portfelja hartija od vrednosti. S tim u vezi, nesumnjivo je da stalna učešća predstavljaju aktivu mnogo veće unutrašnje vrednosti od privremenih učešća. Međutim, iz bilansa banaka izuzetno je teško proceniti odnos ovih učešća, posebno u slučaju ako se ovi odnosi iskazuju kao "hartije od vrednosti". Analogno tome, bilansne šeme banke zahtevaju da se ove pozicije što jasnije postave. S tim u vezi, u pojedinim zemljama gde je povezivanje u koncerne i trustove dostiglo veliki stepen i u kojima pozicija učešća igra veliku ulogu poresko zakonodavstvo uvodi razlikovanje stalnih učešća od ostalih hartija od vrednosti. Ovo izdvajanje dovelo je do iskazivanja efektnog portfelja u dve različite bilansne pozicije: (a) stalna učešća, i (b) konzorcijalni poslovi.117) Na prvom računu figuriraju dugoročni plasmani, dok drugi račun sadrži neplasirane obligacije, neprodate akcije i ostala potraživanja po konzorcijalnim poslovima. Banke su odavno postale ne samo izvor za finansiranje pojedinih dugoročnih poslova, već takođe i aktivan partner koji prilikom finansiranja pojedinih projekata učestvuje sa jednakim pravima i obavezama kako u profitu, tako i u eventualnom riziku koji može da proistekne iz posla koji se finansira sredstvima banke.

5. RIZICI U BANKARSKIM POSLOVIMA

U najširem smislu reči poslovni rizici definišu se kao neizvesnost ili nesigurnost ostvarenja očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti. Ovako shvaćen rizik ima štetne posledice, pa otuda ekonomski i finansijski racionalni učesnici u poslovnim i finansijskim transakcijama ispoljavaju uvek averziju prema riziku i teže njegovom eliminisanju ili bar minimiziranju.118) S tim u vezi, specifičnosti banaka i bankarskih poslova ukazuju na činjenicu da je bankarstvo visoko rizična delatnost, budući da je rizik veoma izražena kategorija u poslovnim aktivnostima savremenih banaka. Imajući u vidu da su banke finansijske institucije koje posluju na načelima likvidnosti, rentabilnosti i sigurnosti plasmana, po logici stvari, proizlazi i rizičan karakter njihovog poslovanja. Po pravilu, svaka neizvesnost i neplanirano i iznenadno dešavanje u pojedinim poslovnim aktivnostima banke može se definisati kao rizik. Međutim, imajući u vidu činjenicu da banke ipak posluju sa specifičnom robom (novcem), samo definisanje rizika u bankarstvu iziskuje nešto uži pristup. Otuda, za bankarski rizik bi se moglo reći da on predstavlja verovatnoću gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banaka.119) Pri tome, zbog veoma dinamičnih i turbulentnih promena u savremenom okruženju u kojoj banke posluju, izloženost banke riziku se povećava. Različite su mogućnosti podele rizika u poslovanju banaka. Pri tome, imajući u vidu veliku brojnost izvora rizika u bankarstvu, sama podela i grupisanje rizika ni malo nije jednostavan posao. Međutim, budući da je sa aspekta banke bitno da se rizik uvek vezuje za funkcionalno poslovanje banke, onda je uobičajeno da se u posmatranju bankarskih rizika uvek polazi od tzv. funkcionalnog pristupa tj. vezivanja rizika za pojedine globalne poslove i aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu podelu bankarskih rizika, pri čemu je moguće vršiti i različite potpodele i kombinacije, u zavisnosti od predmeta i konkretne svrhe istraživanja bankarskih poslova.120)

184

Analogno navedenom, u okviru ove tačke izlaganja biće definisane i razmotrene samo one vrste bankarskih rizika koji se sa aspekta poslovanja savremenih banaka posebno ističu, odnosno koji po opštem mišljenju većine autora predstavljaju najznačajnije vrste bankarskih rizika. S tim u vezi, opredelili smo se za prikaz sledećih vrsta bankarskih rizika: a) Kreditni rizik; b) Rizik (ne)likvidnosti; c) Kamatni rizik; d) Valutni rizik. Međutim, pored navedenih vrsta bankarskih rizika u novije vreme sve više dobijaju na značaju i rizici vezani za tzv. vanbilansno poslovanje banaka. Poslednjih godina, vanbilansni rizici su posebno intenzivirani, budući da savremene banke sve više povećavaju obim vanbilansnog poslovanja u potrazi za sve većim prihodima u obliku provizija i drugih naknada. Shodno tome, nameće se potreba da se u sklopu narednih izlaganja pažnja posveti i ovoj vrsti bankarskih rizika.

5.1. KREDITNI RIZIK Kreditni rizik je nerazdvojiv od bankarstva, jer sav novac koji banka odobrava u vidu kredita je rizičan u smislu da ga dužnik neće vratiti ili da to neće učiniti na vreme. Otuda, kreditni rizik predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga (glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak u smislu izostanka kamatnog prihoda uz postojanje nemogućnosti kreiranja kreditnog potencijala banke. U slučaju da nekoliko ključnih klijenata banke nije u stanju da uredno servisira svoje obaveze po osnovu kredita, to može izazvati velike gubitke kod banke i usloviti njenu nesolventnost. Međutim, treba imati u vidu da kreditni rizik ne nastaje samo kod klasičnih kreditnih poslova banke, već i kod trgovanja različitim finansijskim instrumentima na tržištu. Gubitak koji pri tome može nastati u slučaju neizmirivanja obaveza dužnika zavisiće od tržišne vrednosti finansijskih instrumenata i stepena njihove likvidnosti.121) Kreditni rizik banke zavisi od dva ključna kompleksa faktora: prvo, eksternih faktora (stanje ekonomije, prirodno okruženje i sl.), i drugo internih faktora (upravljačka filozofija banke). Imajući u vidu da banke nemaju direktnu kontrolu nad eksternim faktorima kreditnog rizika, proizlazi da pažnja menadžmenta banke prvenstveno treba da bude usmerena na interne faktore kreditnog rizika.

Pri tome, najvažnije interne determinante kreditnog rizika čini sledeće: (1) obim kredita, (2) kreditna politika, i (3) kreditni miks.122) Ako obim kredita raste, onda raste i kreditni rizik jer više odobrenih kredita povlači za sobom i veći potencijalni gubitak na kreditima. Takođe, kreditna politika se proverava preko koeficijenta tj. racia odnosa ukupnih kredita prema ukupnoj aktivi, pri čemu važi sledeće: ako je ovaj koeficijent veći to znači i veću agresivnost kreditne politike banke što će imati za posledicu i veći gubitak u kreditnom portfoliju banke. Na kraju, kreditni miks takođe se meri i to odnosom učešća komercijalnih i industrijskih kredita prema ukupnim kreditima, pri čemu važi sledeće: ako postoji visoka koncentracija ovih kredita onda je veća i mogućnost kreditnih gubitaka.123) Da bi banka u svom poslovanju smanjila kreditni rizik na što je moguće manju meru, neophodno je da posveti posebnu pažnju izvorištima potencijalnog nastanka kreditnog rizika. Analogno tome, potrebna je maksimalna profesionalnost u svim fazama samog postupka kreditiranja u cilju izbegavanja kreditiranja klijenata banke za koje postoji opasnost da neće moći na vreme da vrate kredit. Pri tome, menadžment banke na različite načine može vršiti minitoring kreditnog rizika, to su: a) Selekcija kreditnih zahteva klijenata, b) Limitiranje iznosa zaduživanja jednog klijenta ili grupe klijenata; c) Diversifikacija kreditnih plasmana; d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita. U kontekstu navedenog, posebnu pažnju zauzima selekcija kreditnih zahteva klijenata koja treba da bude izuzetno pažljiva i selektivna, uz primenu visoko sofisticiranih metoda ocene kreditne sposobnosti tražioca kredita, a sve u cilju sprečavanja uzimanja kredita od strane klijenata koji ta sredstva ne mogu da vrate. Takođe, limitiranje iznosa zaduživanja klijenata je neophodno u ukupnom monitoringu kreditnog rizika, pri čemu svaka banka mora izgraditi svoj sistem ograničenja (limita) za različite vrste i kategorije kredita sa preciznim definisanjem maksimalnog iznosa kredita koji se može odobriti jednom klijentu ili grupi povezanih klijenata. Diversifikacija kreditnih plasmana je takođe značajna mera jer što je banka više u mogućnosti da kreditira različite vrste klijenata (dužnika), iz različitih privrednih grane i sa različitih geografskih područja, utoliko je manji stepen kreditnog rizika. Naravno, ovde prednost imaju velike banke jer one mogu lakše diversifikovati svoje kredite. Na kraju, treba reći da i pribavljanje instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita predstavlja takođe značajnu meru kreditnog monitoringa banke, pri čemu banka treba da insistira na pribavljanju najkvalitetnijih instrumenata obezbeđenja kao što su: hipoteka, utržive hartije od vrednosti, razni oblici jemstva i garancija - uključujući i garancije prvoklasnih banaka.

185

186

5.2. RIZIK LIKVIDNOSTI Rizik (ne)likvidnosti predstavlja rizik od smanjenja profita banke usled nedostatka likvidnih sredstava za izmirenje dospelih obaveza. Likvidnosni rizik prati izvršavanje standardnih bankarskih transakcija zbog prisutne ročne transformacije sredstava banke tj. "gepa" u pogledu rokova dospeća stavki aktive i stavki pasive. Pri tome, rizik (ne)likvidnosti neminovno prate povećani troškovi poslovanja banke proistekli iz mobilizacije sredstava u formi nelikvidnih plasmana. Likvidnost je osnovni princip bankarskog poslovanja. Analogno tome, održavanje adekvatne likvidnosti čini osnovnu pretpostavku bankarstva. U bankarskoj praksi, likvidnost podrazumeva analizu i stalno praćenje svih pozicija aktive i pasive kako bi se promene u pogledu obima, kvaliteta, strukture i cene koštanja raspoloživih sredstava stavili pod kontrolu i na taj način rizici (ne)likvidnosti banke minimizirali. Usklađivanje raspoloživih sredstava po njihovoj dinamici i vremenu dospeća preko očekivanih priliva i najavljenih odliva predstavljaju osnove finansijskog menadžmenta banke. Na taj način, obezbeđuje se potrebna cirkulacija likvidnih sredstava, smanjuju se troškovi poslovanja i sprečavaju se poremećaji u održavanju tekuće i ukupne likvidnosti poslovne banke kao celine i njenih organizacionih delova (filijala). Mada su potrebe za likvidnošću banke raznovrsne, one se generalno mogu kategorizovati u četiri osnovne grupe, to su:124) 1) Potrebe da se zamene neto odlivi sredstava, bilo zbog povlačenja depozita na malo ili zbog povlačenja drugih oblika pasive; 2) Potreba da se pokrije izostanak očekivanog priliva sredstava, kada dužnici ne ispune svoje obaveze; 3) Potreba da se pronađu novi izvori finansiranja kada dospevaju vanbilansne obaveze banke; 4) Potreba da se preuzmu nove transakcije kada to banka želi tj. kada važan klijent traži sredstva. Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od posebnog je značaj projekcija novčanih tokova (cash flow-a) tj. priliva i odliva sredstava kao i obezbeđenje sigurnih aranžmana za pokriće trenutno nedostajućih sredstava za vreme realizacije cash flow-a. S tim u vezi, moguća su dva osnovna pristupa u predviđanju novčanih tokova (cash flow-a), to su: prvi pristup, koji se zasniva na analizi strukture bilansa, i drugi pristup, koji se zasniva na analizi očekivanog novčanog priliva. Međutim, najuspešniji je kombinovani pristup koji uzima u obzir ne samo strukturu aktive i pasive bilansa banke, već takođe insistira i na potrebi uspostavljanja odgovarajućeg profila dospeća, vezano za međuzavisne kategorije aktive i pasive.125)

Na kraju, treba pomenuti i to da je likvidnost banke moguće iskazati preko statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Pri tome, prednost se daje dinamičkim pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima, odnosno usklađenosti priliva i odliva sredstava banke po pojedinim periodima za koje se vrši ocena likvidnosti banke.

5.3. KAMATNI RIZIK Kamatni rizik se definiše kao rizik smanjenja profita banke usled promena u visini kamatnih stopa. Drugim rečima, kamatni rizik predstavlja neizvesnost ostvarenja očekivanih prihoda i troškova banke, odnosno profita banke usled fluktuacija nivoa kamatnih stopa koje su relevantne za poslovnu banku, pre svega, sa aspekta izloženosti aktive ili pasive bilansa banke ovim fluktuacijama. Izloženost banke ovoj vrsti rizika proističe iz toga što većina bilansnih stavki banke generišu prihode i troškove koji se usklađuju sa kamatnim stopama. Kada se kamatni uslovi aktiva i pasiva razlikuju onda će promene kamatnih stopa na tržištu uticati na zaradu banke. Zbog različitosti finansijskih instrumenata na obe strane bilansa, određena odstupanja su neizbežna. Otuda, sve banke su do određenog stepena izložene kamatnom riziku. Pored toga, što je neizbežna određena izloženost kamatnom riziku, neke banke u svojim poslovnim aktivnostima pribegavaju da se izlažu i dodatnom riziku jer žele da profitiraju od anticipiranih (očekivanih) kamatnih stopa. S tim u vezi, banke koje dobro anticipiraju promene kamatnih stopa i koje poremete usklađenost kamata u aktivi i pasivi u skladu sa očekivanim kretanjima tržišnih kamatnih stopa, dolaze u situaciju da značajno uvećavaju svoje kamatne marže. Međutim, ne može se očekivati da banka uvek profitira po tom osnovu (da uvek bude u pravu), te po logici stvari, neusklađenost kamata neizbežno izlaže banku potencijalnim gubicima tj. kamatnom riziku.126) Sa aspekta kamatnog rizika, za banku je veoma nepovoljna situacija kada ima zaključene ugovore o kreditu koje je odobrila sa fiksnom kamatnom stopom, a u međuvremenu je na tržištu došlo do porasta kamatnih stopa. S druge strane, isto tako za banku predstavlja nepovoljnost kada ima ugovore o depozitima na koje je ugovorila plaćanje fiksne kamate, a u međuvremenu je na tržištu došlo do pada kamatnih stopa. Sledstveno ovakvim kretanjima, a imajući u vidu činjenicu da u banci postoji različita kombinacija stavki aktive i pasive osetljivih na promenu kamatnih stopa na tržištu, proizlazi da banka može beležiti povećanje profita ili povećanje gubitka po osnovu kamatnog rizika. Bazičnu meru kamatnog rizika za banku predstavlja koeficijent između stavki aktive i stavki pasive koje su osetljive na promene kamatnih stopa. Ovaj koeficijent

187

188

u suštini odražava spremnost banke da prihvati rizik u pogledu predviđanja budućeg kretanja kamatnih stopa na tržištu, naročito u periodu velikih oscilacija tržišnih kamatnih stopa. Ako dođe do pada kamatnih stopa, a banka ima ovaj koeficijent veći od jedinice, onda će njeni prinosi da se smanjuju. Obrnuto, ako dođe do rasta kamatnih stopa, onda će njeni prinosi da se povećavaju. U kontekstu prethodno navedenog, može se reći da monitoring kamatnog rizika od strane banke podrazumeva poseban kompleks mera kojima će banka nastojati da minimizira svoju izloženost kamatnom riziku. Suština svih mera koje će banka preduzeti u suštini se odnosi na restruktuiranje stavki aktive i pasive tako da koeficijent osetljivosti na kamatnu stopu teži jedinici. U bilansu banke to se najčešće postiže dvostrukim naporima, i to: prvo, smanjivanjem učešća stavki koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa, i drugo, nastojanjem da stavke aktive i pasive osetljive na kretanje kamatnih stopa budu što je moguće više u ravnoteži.127)

5.4. VALUTNI RIZIK Pod valutnim ili deviznim rizikom podrazumeva se rizik smanjenja profita banke usled promena u deviznim kursevima. Međutim, šire posmatrano valutni rizik bi se mogao definisati i kao rizik od promena u imovini, prihodima i konkurentskoj poziciji banke zbog oscilacija u visini deviznih kurseva.128) Banka je izložena valutnom riziku onda kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su u različitim valutama i kada na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima. Valutni rizik, kao posebna vrsta tržišnog rizika nastaje usled negativnih fluktuacija deviznog kursa koje utiču na otvorene devizne pozicije banke, i to kako onih pozicija koje se tiču računa banke, tako i onih pozicija koje se odnose na račune njenih klijenata. Izloženost banke ovoj vrsti bankarskog rizika pretpostavlja postojanje neto kratke ili duge otvorene pozicije u datoj valuti. S tim u vezi, banka ima kratku deviznu poziciju kada su njene devizne obaveze veće u odnosu na deviznu aktivu. S druge strane, banka ima dugu deviznu poziciju kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive. Pri tome, banke koje posluju u međunarodnim razmerama i izvršavaju transakcije na terminskim tržištima imaju velike otvorene pozicije koje se menjaju skoro iz minuta u minut. Zbog toga, neusklađenost po valutama i roku dospeća predstavljaju osnovnu karakteristiku poslovanja ovih banaka.129) Smatra se da postoje tri osnovne vrste izloženosti banke valutnom ili deviznom riziku, to su: (1) transakciona izloženost, (2) bilansna ili konverziona izloženost, i (3) ekonomska izloženost. Transakciona izloženost valutnom riziku, može se definisati kao izloženost riziku koja može da dovede do toga da se ne ostvari planirana zarada u finansijskim

transakcijama u kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti, kao posledica prisutnih promena u vrednosti deviznog kursa između perioda utvrđivanja cena i naplate učinjene usluge. Prema tome, transakcioni valutni rizik podrazumeva vremensku nepodudarnost između preuzimanja obaveza po jednoj finansijskoj transakciji i njenog plaćanja. Bilansna ili konverziona izloženost valutnom riziku, vezuje se za uticaj promene kurseva na aktivu i pasivu bilansa stanja i prihode i rashode bilansa uspeha, i to između dva bilansna perioda, s tim da promene kurseva između različitih perioda u kojima se vrši bilansiranje mogu izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa, odnosno da se po tom osnovu kod banke pojavi gubitak ili dobitak. Ekonomska izloženost valutnom riziku, vezuje se za buduće relativne promene cena valuta što bi eventualno moglo imati uticaja i na efekte poslovanja banke u bližoj ili daljoj budućnosti. Pri tome, ova vrsta valutnog rizika vezuje se za realne, ali ne i za nominalne promene deviznih kurseva. S tim u vezi, sagledavanje budućih efekata promena realnih deviznih kurseva izuzetno je značajno pitanje za poslovnu banku, posebno kada su u pitanju njeni dugoročni aranžmani (npr. osnivanje njenih filijala u inostranstvu). Na kraju, treba reći da fluktuacije deviznih kurseva mogu da imaju negativne ali i pozitivne efekte za banku. Naime, banka se može naći u povoljnoj poziciji ako dođe do apresijacije neke valute, a banka u aktivi bilansa ima veći iznos nego u pasivi, stavki u toj valuti. Međutim, u cilju minimiziranja valutnog rizika potrebno je da menadžment banke upravlja ovim rizicima. On to najbolje može ostvariti tako što će nastojati da uspostavi određenu ravnotežu između aktive i pasive po valutama koje se nalaze u bilansu banke.

5.5. RIZIK VANBILANSNIH POSLOVA BANKE Vanbilansni rizici nisu novi, budući da banke tradicionalno obezbeđuju određene vrste garancija vezano za obaveze svojih klijenata i na taj način kreiraju vanbilansne pasive. Međutim, poslednjih godina vanbilansni rizici dobijaju na značaju jer banke sve više povećavaju vanbilansno poslovanje. Pri tome, banke povećavaju obim vanbilansnih poslova uglavnom iz tri osnovna razloga: prvo, zbog povećanja ukupnih prihoda u obliku provizija, drugo, zbog izbegavanja povećanja kapitala (adekvatnost kapitala), i treće, zbog osiguranja od rizika vezano za bilansne poslove. Sa svoje strane, ovo potvrđuje činjenicu da prilikom ocene rizika bilansnih pozicija banke treba obavezno uključiti i rizik vanbilansnih poslova banke, a sve u cilju dobijanja što realnije slike rizične aktive banke.

189

190

Evidentiranje vanbilansnih bankarskih poslova izvan bilansa stanja ne znači da ne postoji povezanost ovih transakcija. Naime, one se mogu posmatrati i u kontekstu portfolio rizika, što znači da vanbilansne operacije banke predstavljaju specifične kombinacije nekoliko vrsta rizika, i to: kreditnog rizika (za izdate garancije), rizika likvidnosti (zbog prekoračenja obaveza), rizika kamatne stope (vezano za rokove dospeća aktive), kao i rizika deviznog kursa (zbog varijabilnosti deviznog kursa). Vanbilansni rizici uglavnom se vezuju za obaveze banke da svojim klijentima obezbedi sredstva u budućnosti. S tim u vezi, banke redovno obezbeđuju posebne kreditne linije podrške u slučaju da njihovi klijenti nisu u stanju da izvrše preuzete obaveze plaćanja. Međutim, ove garancije banke su povezane sa rizicima, i to: kreditnim rizikom, kamatnim rizikom, rizikom likvidnosti i rizikom deviznog kursa. Kreditni rizik se ogleda u tome što se kreditna sposobnost dužnika može pogoršati tokom perioda trajanja obaveze banke, te on zbog svoje nelikvidnosti može aktivirati ispunjenje obaveze od strane banke. Banka tada mora odobriti kredite visokog stepena rizičnosti, te ako su u pitanu velike sume sredstava to može direktno ugroziti njenu kreditnu sposobnost. Rizik likvidnosti je takođe ovde prisutan jer banka ne zna unapred kada će morati da izvrši svoju obavezu i ne može blagovremeno planirati nabavku sredstava u te svrhe. Rizik kamatne stope je prisutan jer banka koja ima obavezu može nabavljati sredstva po cenama koje se kreću suprotno od poželjnih, a to može usloviti značajno smanjenje, pa čak i gubitak kamatne marže banke. Rizik deviznog kursa je takođe prisutan jer su devizni kursevi skloni čestim oscilovanjima i kretanjima koja mogu biti čak suprotna od očekivanih, a to za banku otvara nove rizike vezano za gubitke usled nepredviđenih promena deviznih kurseva.130) Vanbilansni rizici proizlaze iz vanbilansnog poslovanja banke koje uglavnom obuhvata sledeće: prvo, različite oblike garancija, odnosno uslovnih kredita koje je banka dala naplaćujući za to određene provizije i naknade, a koji se aktiviraju u slučaju ako dužnik ne izmiri svoje obaveze blagovremeno, i drugo, obaveze banke po osnovu finansijskih derivata sa drugim učesnicima. Dakle, vanbilansne aktivnosti banke rizične su po samoj svojoj prirodi. Pri tome, stalne promene u okruženju u kojem banke posluju mogu biti generator izloženosti banke i mnogim drugim rizicima, što sa svoje strane nameće potrebu da ih banka kontinuirano procenjuje i kontroliše. S tim u vezi, procena rizika vanbilansnih poslova banke i njihovo uzimanje u obzir pri analizi globalnog rizika poslovanja banke relativno je skorijeg datuma.

NAPOMENE

1) 2)

3)

4) 5) 6) 7) 8)

9) 10)

11)

12)

13)

14) 15) 16)

Miodrag Matejić i Miodrag Jovanović: "Banke i krediti", "Stručna knjiga", Beograd, 1977, str. 20 Osnivanjem centralnih banaka pojedinih zemalja i to među prvima centralne banke Švedske i centralne banke Engleske (Bank off England), smatra se da od tog perioda počinje period razvoja modernog bankarstva u svetu, prvenstveno u industrijski razvijenim zemljama. Vojin Bjelica: "Centralna banka i njena uloga u monetarnom i finansijsko-tržišnom sistemu", u zborniku radova: "Finansijska tržišta i njihovi zakoni", (redaktor: Stanko Radmilović), "Financing centar", Novi Sad, 1995, str. 86 Đorđe Đukić: "Monetarna vlast i stabilnost novca", "Litopapir", Čačak, 1992, str. 8 Vojin Bjelica: Cit. delo, str. 86-87 Isto, str. 87 Đorđe Đukić: Cit. delo, str. 10 Milan Golijanin: "Centralna banka u ekonomskoj teoriji i jugoslovenskoj praksi", "Jugoslovensko bankarstvo" br. 2/1987, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1987, str. 13 Isto, str. 14 Pod novčanim tržištem podrazumeva se promet novca centralne banke u obliku njenih obaveza po viđenju (ne novčanica) između kreditnih ustanova i promet određenih hartija od vrednosti između centralne banke i bankarskog sistema, tako da se često govori o novčanom tržištu u užem smislu, odvajajući ga od kreditnog tržišta, koje se zatim deli na tržište kratkoročnih potraživanja i tržišta kapitala. Svrha novčanog tržišta je izravnavanje likvidnosti između kreditnih instituta, a tek ako se tu pojavi manjak likvidnosti, banke se obraćaju centralnoj banci kao poslednjem utočištu refinansiranja. U uslovima postojanja višebankarskog sistema poslovne banke su funkcionalno prinuđene da raspolažu tzv. rezervom likvidnosti, odnsono izvesnom sumom primarnog novca kod centralne banke. Naime, vremenski su neusaglašena uzajamna plaćanja komitenata različitih banaka, zatim u uslovima otvorene ekonomije javljaju se devizne transakcije, a takođe sistem plaćanja se deli na bezgotovinska i plaćanja upotrebom gotovog novca. Sve ovo neminovno zahteva prisustvo centralne banke, odnosno novca centralne banke kod poslovnih banaka bez kojeg bi ceo mehanizam emisije (stvaranja) novca od poslovnih banaka bio u celini blokiran. Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Viša poslovna škola, Beograd, 2000, str. 136 Srboljub Jović: "Bankarstvo", Ekonomska enciklopedija, (knjiga II), "Savremena administracija", Beograd, 1984, str. 85 Isto, str. 88 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", "Stylos", Novi Sad, 2001, str. str. 6 Isto, str. 7

192

17)

18) 19) 20) 21) 22)

23) 24) 25)

26) 27) 28) 29) 30) 31) 32) 33) 34) 35) 36) 37) 38) 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45) 46) 47) 48) 49) 50) 51) 52) 53) 54) 55) 56) 57) 58)

Radomir Božić: "Analiza poslovanja banaka", "Finansije" br. 9-10/2001, "Privredni pregled", Beograd, 2001, str. 781 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 173 Radomir Božić: Cit. delo, str. 781 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 15 Radomir Božić: Cit. delo, str. 782 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Poslovna politika banaka", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 91 Isto, str. 91 Isto, str. 92 Uroš Ćurčić: "Marketing poslovne banke", Udruženje banaka u Beogradu i Beogradski eskontni centar, Beograd, 1992, str. 61 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 7 Isto, str. 8 Isto, str. 8 Isto, str. 8-9 Kostadin Pušara: "Poslovne finansije", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000, str. 275 Uroš Ćurčić: Cit. delo, str. 62 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Ekonomski fakultet, Subotica, 1995, str. 534 Isto, str. 535 Isto, str. 538-539 Isto, str. 545-546 Isto, str. 546 Kostadin Pušara: "Bankarstvo i sistemi plaćanja", "Alef", Novi sad, 1993, str. 123 Isto, str. 124 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 568 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 193 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 214 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 569 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 214 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 193 Isto, str. 194 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 220 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 571 Isto, str. 571 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 197 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 571 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 198 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 571-572 Isto, str. 572 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 198 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 221 Isto, str. 221-222 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 195 Isto, str. 195

59) 60)

61)

62)

63) 64) 65) 66) 67) 68) 69) 70) 71) 72)

73) 74)

75) 76) 77) 78) 79) 80) 81) 82) 83) 84) 85) 86) 87) 88) 89)

90) 91) 92) 93) 94)

95) 96)

Isto, str. 195 Dragan Rađenović: "Načela bankarskog poslovanja kao okvir za nastup banke na tržištu", "Svet finansija" br. 147/1993, Vojvođanska banka, Novi Sad, Novembar 1993, str. 17 Nenad Vunjak: "Bankarska načela i transformacija ročne strukture sredstava banke", "Svet finansija" br. 165/1997, Vojvođanska banka, Novi Sad, mart-april 1997, str. 3-7 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Poslovna politika banaka", Cit. delo, str. 87 Nenad Vunjak: "Bankarska načela i transformacija ročne strukture sredstava banke", Cit. delo, str. 3 Isto, str. 3 Radomir Božić: Cit. delo, str. 782 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 561 Radomir Božić: Cit. delo, str. 783 Isto, str. 783 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 561-562 Isto, str. 562 Radomir Božić: Cit. delo, str. 783 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Poslovna politika banaka", Cit. delo, str. 149 Radomir Božić: Cit. delo, str. 784 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Poslovna politika banaka", Cit. delo, str. 142 Radomir Božić: Cit. delo, str. 784 Isto, str. 784 Dragan Rađenović: Cit. delo, str. 18 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 563 Isto, str. 563 Miodrag Matejić i Miodrag Jovanović: "Banke i krediti", "Stručna knjiga", Beograd, 1977, str. 213 Dragan Rađenović: Cit. delo, str. 18 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 564 Dragan Rađenović: Cit. delo, str. 18 Nenad Vunjak: "Bankarska načela i transformacija ročne strukture sredstava banke", Cit. delo, str. 5 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 565 Radomir Božić: "Analiza poslovanja banaka", Cit. delo, str. 782 Isto, str. 782 Isto, str. 782 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Poslovna politika banaka", Cit. delo, str. 525 Radomir Božić: Cit. delo, str. 784 Isto, str. 785 Isto, str. 785 Isto, str. 785-786 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: "Ocena boniteta preduzeća", "Privredni pregled", Beograd, 1991, str. 16 Isto, str.20 Radojko Lukić: "Bankarsko računovodstvo", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 234

193

194

97) 98) 99) 100) 101) 102) 103) 104) 105) 106) 107) 108) 109) 110) 111) 112) 113) 114) 115) 116) 117)

118) 119)

120)

121)

122) 123)

124)

125) 126) 127)

128)

129) 130)

Radomir Božić: "Analiza poslovanja anaka", Cit. delo, str. 791 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str. 20 Radomir Božić: Cit. delo, str. 793 Isto, str. 793 Isto, str. 793 Isto, str. 793-794 Isto, str. 794 Radojko Lukić: Cit. delo, str. 238 Isto, str. 239 Radomir Božić: Cit. delo, str. 794-795 Vojin Bjelica: "Bankarstvo – teorija i praksa", Cit. delo, str. 211 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 175 Isto, str. 175 Isto, str. 180 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 578 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 176 Isto, str. 176 Isto, str. 179 Borko Krstić; "Bankarski menadžment", Ekonomski fakultet, Niš, 2004, str. 228 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Cit. delo, str. 191 Miloš Vučković: "Bankarstvo – organizacija i poslovanje banaka", Ekonomski fakultet, Beograd, 1976, str. 223-224 Radovan Božić: "Analiza poslovanja banaka", "Finansije" br. 9-10/2001, Beograd, 2001, str. 781 Jovan Dušanić: "Poslovno bankarstvo", Consseco institut, S. Sarajevo-Beograd, Beograd, 2003, str. 277 Grupa autora: "Rizici u bankarskom poslovanju", (redaktor: Branko Vasiljević), "Fokus", Beograd, 1990, str. 7 Đorđe Đukić, Vojin Bjelica i Života Ristić: "Bankarstvo", Ekonomski fakultte, Beograd, 2003, str. 186 Uroš Ćurčić: "Bankarski portfolio menadžment", Cit. delo, str. 230 Joseph Sinkey: "Commercial Bank Financial Management in the Financial Servisec Industy, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 492 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Bankarstvo", Viša poslovna škola, Beograd, 2001, str. 105 Grupa autora: "Rizici u bankarskom poslovanju", Cit. delo, str. 109 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Bankarstvo, Cit. delo, str. 107 Slobodan Barać, Miroljub Hadžić, Budimir Stakić i Marko Ivaniš: "Poslovno bankarstvo", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2005, str. 205 Aleksandar Živković i Žarko Ristić: "Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem", Ekonomski fakultte, Beograd, 2000, str. 566 Đorđe Đukić, Vojin Bjelica i Života Ristić: "Bankarstvo", Cit. delo, str. 192-193 Slobodan Komazec, Aleksandar Živković i Žarko Ristić; "Bankarstvo", Cit. delo, str. 110

Glava IV

Fiskalni sistem (javne finansije)

1. JAVNI RASHODI

Javni rashodi služe za finansiranje, odnosno za zadovoljavanje javnih potreba. Pri tome, javne ili društvene potrebe javljaju se u svakoj društvenoj zajednici, bez obzira na društveno-političke i ekonomske odnose. One se moraju zadovoljiti da bi se društvena zajednica održala i dalje razvijala. Postojanjem države kao organizovanog subjekta, javljaju se određene potrebe da bi se postojeći politički, pravni, ekonomski i drugi sistem u njoj mogao očuvati. Naime, mora postojati vojska, sudstvo, zdravstvo, školstvo, kultura, obrazovanje, administracija itd. S tim u vezi, ove institucije se moraju održavati, a to znači da država mora predvideti i određene rashode koji tada poprimaju karakter društvenih ili javnih rashoda. Prema tome, društvene ili javne potrebe odraz su najširih slojeva društva i u interesu su svih njegovih struktura, prvenstveno kao izraz socijalno-političkih i ekonomskih ciljeva razvoja svake države. Zbog toga, preko društvenih ili javnih potreba odražavaju se brojni politički, ekonomski, socijalni, razvojni, demografski i drugi ciljevi u razvoju društva, odnosno one predstavljaju svojevrsni izraz njihovog kompleksnog delovanja i odnosa.1) Da bi se društveni, odnosno javni rashodi mogli činiti, neophodno je da društvena zajednica ima na raspolaganju određena sredstva iz kojih će pokrivati takve rashode. To znači da moraju postojati odgovarajući društveni ili javni prihodi. Osnovni smisao društvenih prihoda uglavnom se prebacuje na pokriće brojnih i veoma raznovrsnih društvenih tj. javnih potreba. Pri tome, ključnu osnovu za formiranje ovih sredstava predstavlja nacionalni dohodak. S obzirom da se radi o društvenim potrebama bez kojih zajednica ne može, ona ih pokriva određenim društvenim prihodima. Zbog toga, finansijska aktivnost države i njenih organa na ovom planu spada u posebno naučno područje koje se označava kao javne ili društvene finansije. Drugim rečima, naučna disciplina čiji je zadatak izučavanje svih pitanja vezanih za formiranje i zadovoljavanje javnih potreba, odnosno prikupljanje, čuvanje i raspodelu prikupljenih sredstava zove se društvene ili javne

finansije. Analogno navedenom, osnovni pokretač i organizator javnih potreba i nosilac potrošnje u društvu jeste država. Ogromna sredstva koja država troši u obliku javnih rashoda nikada ne mogu propasti niti iščeznuti. Naime, država veliki deo javnih rashoda redistribucijom raspoređuje na različite korisnike i u posebne svrhe, a na način kojim će se najefikasnije i najlakše zadovoljiti javne potrebe. Otuda, finansijska teorija danas posvećuje punu pažnju mogućnostima koje primenom finansijskih instrumenata stoje na raspolaganju u usmeravanju ekonomskih, socijalnih i drugih tokova. S tim u vezi, izuzetno je važno od koga se javni prihodi ubiraju, a isto tako važno je i kako se sakupljeni javni prihodi troše. Zbog toga, za javne rashode se takođe može reći da predstavljaju i svojevrsne oblike intervencionizma savremene države. U skladu sa navedenim, moderna koncepcija javnih rashoda pristupa razradi rashoda obrađujući u prvom redu njihov ekonomsko-socijalni sadržaj, što podrazumeva njihovo posmatranje kao sredstva finansijske akcije države usmerene na postizanje ekonomskih i socijalnih efekata. Stoga, akcenat u izučavanju materije o javnim rashodima nalazi se na njihovoj kvalitativnoj, a ne kvantitativnoj dimenziji.2) U savremenoj finansijskoj teoriji javni rashodi se posmatraju u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma privrede i izučavaju se u funkcionalnoj vezi sa kretanjem i ponašanjem osnovnih makro-ekonomskih kategorija. S toga, moderna finansijska teorija u izučavanju javnih rashoda vidi vrlo složenu i kompleksnu problematiku koja ima odraza na ponašanje čitavog niza makroekonomskih agregata. Otuda, ako finansijska teorija danas želi naći odgovor na pitanja prirode, mesta i ponašanja javnih rashoda, onda najpre mora odgovoriti na pitanja načina njihovog delovanja, strukture rashoda, visinu i pravce njihovog delovanja na privredna kretanja uopšte. Ovo je neophodno zbog toga jer su javni rashodi u savremenim uslovima postali jedan od najznačajnijih instrumenata državnog intervencionizma u privredi, kao i strukture i dinamike društveno-ekonomskog razvoja, stabilnosti, zaposlenosti, raspodele nacionalnog dohotka itd. Sve do početka XX veka u finansijskoj teoriji i praksi nije se posvećivala odgovarajuća pažnja javnim rashodima. S tim u vezi, brojni su primeri koji pokazuju da se izučavanje javnih rashoda uglavnom zaobilazilo. Iz tih razloga, pre nego što se pređe na detaljnije razmatranje problematike javnih rashoda, potrebno je na ovom mestu dati precizan odgovor na pitanje da li javni rashodi uopšte spadaju u predmet izučavanja javnih finansija. Po ovom pitanju, u finansijskoj teoriji prisutni su veoma oprečni stavovi, a koji se odnose na proučavanja javnih rashoda i njihove veze sa naukom o finansijama. Analogno tome, moguće je diferencirati tri osnovna divergentna gledišta: (1) gledište koje smatra da javni rashodi uopšte ne spadaju u predmet nauke o finansijama, već da se javne finansije trebaju baviti samo izučavanjem javnih prihoda, (2) gledište koje smatra da nauka o finansijama

197

198

treba da proučava i javne rashode, odnosno javne finansije se ne mogu ograničiti samo na proučavanje javnih prihoda, i najzad, (3) savremeno gledište koje polazi od delovanja javnih rashoda u privredi, posebno na pojedine ekonomsko-političke ciljeve razvoja koje svaka moderna država postavlja pred sebe u kraćem ili dužem razdoblju.3) Prvo gledište, prema kojem javni rashodi ne ulaze u predmet izučavanja nauke o finansijama ne može se nikako prihvatiti. Naime, ovo gledište je u suprotnosti sa osnovnom činjenicom da utvrđivanje javnih rashoda i prihoda znači u stvari preraspodelu nacionalnog dohotka, dok proučavanje pojava i zakonitosti vezano za preraspodelu nacionalnog dohotka predstavlja jedan od osnovnih zadataka nauke o finansijama. Drugo gledište, iako postavlja koncept šireg posmatranja problema, ipak ne daje jasne odgovore na osnovna pitanja iz oblasti delovanja, prirode i strukture javnih rashoda. Međutim, ovo gledište je ipak dominiralo sve do 50-ih godina XX veka, kada je postepeno ustupilo mesto modernom shvatanju javnih rashoda koje je danas dominantno. Treće gledište, predstavlja savremeni pristup izučavanju javnih rashoda koje daje odgovore na pitanja delovanja javnih rashoda na tokove reprodukcije. Stoga, savremena finansijska teorija obuhvata javne rashode ne kao neposrednu potrošnju, već pre svega, kao neophodno i racionalno korišćenje velikog dela nacionalnog bogatstva, odnosno nacionalnog dohotka. Dakle, država se ne javlja kao subjekat koji samo oduzima od privrede, već i kao sve značajniji faktor u privredi, jer kroz preraspodelu sredstava snažno deluje na razvoj privrede.

1.1. JAVNI RASHODI I JAVNI PRIHODI Savremena finansijska teorija izučava javne rashode na sasvim nov način, određujući im na taj način novo mesto i ulogu u okviru problematike podmirenja raznovrsnih i mnogobrojnih društvenih potreba. Ona ne samo da ih uključuje u okvir nauke o finansijama nego ih izučava kompleksno tj. i njihovu formu i njihov sadržaj. Forma i sadržaj rashoda danas predstavljaju neraskidivu celinu, dok zajedno sa prihodima čine integralnu celinu finansijskog mehanizma savremene države. Savremena finansijska teorija svoja izučavanja temelji na stavu da su javni rashodi i prihodi ravnopravni i jednako važni delovi javnih finansija, dok se njihovo delovanje ne ograničava isključivo u domenu finansija.4) U kontekstu navedenog, može se reći da savremena nauka o javnim finansijama danas daje istaknuto mesto proučavanju javnih rashoda. Međutim, ipak su

retki radovi, kako u stranoj tako i u domaćoj literaturi, koji su posvećeni javnim rashodima,5) kako onih koji u proučavanju javnih rashoda primenjuju kompleksan pristup, tako i onih radova koji u tretiranju problematike javnih rashoda, proučavaju samo pojedine njihove aspekte. Naime, ovde kao da i dalje važi teza da se javnim rashodima pristupa kvantitativno i da je i dalje zanemarena njihova kvalitativna dimenzija. Međutim, ne treba posebno isticati da je u potpunosti obrnuta situacija kada su u pitanju javni prihodi. Naime, veoma je obimna i bogata literatura koja je posvećena pojedinim oblicima i vrstama javnih prihoda, njihovim učincima i efektima, razmatranju pojedinih elemenata javnih prihoda, kao i razmatranju opštih i posebnih problema javnih prihoda. Ako se prihvati činjenica da su obe pomenute kategorije tj. i javni rashodi i javni prihodi ravnopravno važni i značajni u savremenoj nauci o javnim finansijama, onda s tim u vezi nastaje jedan značajan tehnički problem. Naime, postavlja se pitanje da li treba prvo izlagati materiju javnih prihoda ili javnih rashoda.6) Mišljenja su podeljena, pri čemu su svakako brojniji oni autori koji smatraju da prvo treba prezentovati materiju javnih rashoda. Određeni broj savremenih teoretičara zastupa mišljenje da bi se u okviru nauke o javnim finansijama najpre trebali izučavati javni rashodi, pa tek onda javni prihodi. Ovakav pristup metodologiji izučavanja problematike javnih rashoda obrazlaže se specifičnim mestom i ulogom koju javni rashodi danas imaju u savremenim tržišno orijentisanim privredama. Naime, javni rashodi su de facto sinonim za društvene, odnosno javne potrebe koje se upravo i zadovoljavaju angažovanjem sredstava javnih rashoda. Ova identifikacija javnih rashoda sa javnim potrebama čijem zadovoljenju služe, odnosno čije zadovoljenje omogućavaju, određuje i njihovo mesto u okviru izlaganja materije javnih finansija. S obzirom da javne potrebe omogućavaju egzistenciju i razvoj određene državne zajednice, smatra se da je najpre nužno definisati obim potrebnih sredstava za njihovo zadovoljenje, a tek nakon toga pristupiti razradi modaliteta kojima će se prikupiti tako definisana sredstva.7)Savremena koncepcija javnih rashoda pristupa razradi javnih rashoda, pre svega, sa aspekta njihovog ekonomsko-socijalnog sadržaja, uz razmatranje brojnih modaliteta njihovog korišćenja kao sredstva finansijske akcije države u postizanju odgovarajućih ekonomskih i socijalnih efekata. Pri tome, akcenat je na sagledavanju karaktera i sadržaja materije o javnim rashodima. Dakle, većina finansijskih pisaca danas smatra da je potrebno najpre izlagati javne rashode, a zatim javne prihode. Razloge za ovakav svoj stav većina autora vidi u specifičnostima javnih rashoda koji ih razlikuju od rashoda u privredi.8) Naime, rashodi u okvirima finansija političko-teritorijalnih zajednica javljaju se u izvesnom smislu kao finansijska personifikacija javnih potreba. Zbog toga, treba prvo poći od utvrđivanja javnih rashoda koji su potrebni za njihovo finansiranje, a zatim pristupiti utvrđivanju visine sredstava za njihovo pokriće.9) Kada pristalice

199

200

ovde navedenog redosleda u izučavanju javnih finansija obrazlažu svoje učenje na opisani način, onda to nikako ne znači da oni ne vode dovoljno računa o važnosti i značaju javnih prihoda. Na protiv, oni poklanjaju punu pažnju ovoj problematici, jer smatraju da se javne potrebe koje finansiraju javni rashodi mogu ostvariti samo i ukoliko se blagovremeno i u potpunosti ostvare javni prihodi. U mnogobrojnoj literaturi iz oblasti savremenih javnih finansija izučavanje i prikaz javnih rashoda obično se vrši pre javnih prihoda. Za ovakvu inverziju postoji nekoliko bitnih razloga koji se uglavnom ogledaju u sledećem:10) 1. Javni rashodi se razlikuju od rashoda koji nastaju u reprodukcionim procesima privrednih subjekata. Naime, priroda ovih rashoda se izmenila. Često su fiksnog i neelastičnog karaktera. Međutim, oni se moraju činiti bez obzira na stanje u privredi, a po svojoj prirodi i ponašanju razlikuju se od rashoda privrednih subjekata koji nastaju u reprodukcionom procesu; 2. Javni rashodi su u savremenim uslovima postali personifikacija određene visine i oblika neophodnih društvenih potreba, koje se umnožavaju razvojem modernih društvenih sistema; 3. Javni rashodi često imaju potpuno autonomni pravac ponašanja i formiranja u odnosu na neposredne rezultate reprodukcije i kretanja privrede. U poslednje vreme često se ex ante utvrđuju u vođenju određene anticiklične ili stabilizacione politike, pri čemu ogroman deo tereta stabilizacije pada upravo na javne rashode; 4. Javni rashodi kojima se finansiraju javne potrebe moguće je činiti i bez unapred osiguranih javnih prihoda. Analogno tome, razvoj pojedinih nacionalnih ekonomija koji se odlikuju sistemom deficitnog finansiranja ovo činjenicu posebno potenciraju. Na kraju, treba reći da se javnim prihodima i dalje poklanja neophodna i značajna pažnja, ne samo zato što se najveći deo rashoda ne može činiti bez osiguranih sredstava, već i zbog toga što se javnim prihodima može delovati na ponašanje celokupne nacionalne ekonomije, bilo u pravcu anticikličnog, bilo u pravcu stabilizacionog delovanja. Nauka o javnim finansijama se dalje razvija i njen razvoj se vezuje, pre svega, za izmene karaktera i prirode javnih rashoda. Stoga, o stvaranju novih ekonomskih osnova izuzetnog ekonomsko-političkog delovanja javnih rashoda i prihoda moguće je govoriti tek u savremenoj finansijskoj nauci, gde ekonomsko delovanje javnih rashoda i prihoda izbija u prvi plan. Posmatranje javnih rashoda i prihoda isključivo kao sistem prikupljanja i distribucije prikupljenih javnih finansijskih sredstava potpuno je prevaziđeno.

1.2. POJAM I KARAKTERISTIKE JAVNIH RASHODA U savremenoj finansijskoj literaturi mogu se sresti brojne definicije koje pokušavaju na različite načine da definišu i objasne pojam i suštinu javnih rashoda. Međutim, sve su one uglavnom slične, s obzirom da govore o novčano pribavljenim javnim potrebama.11) Otuda, ne ulazeći u razlike i nijanse koje se mogu uočiti u definisanju pojma javnih rashoda, treba posebno naglasiti da javni rashodi po pravilu predstavljaju zadovoljenje javnih potreba pomoću novca, odnosno javni rashodi su oni izdaci koje država čini u javnom interesu zadovoljenja javnih potreba.12) U skladu sa navedenim, treba imati u vidu činjenicu da je za većinu definicija javnih rashoda karakteristično da polaze od dve osnovne teze: prvo, javni rashodi služe za podmirenje javnih potreba, i drugo, u savremenim uslovima, javni rashodi su po pravilu izraženi u novcu. Ove navedene teze ujedno predstavljaju dve osnovne karakteristike javnih rashoda. Prva bitna karakteristika javnih rashoda jeste da oni imaju za svoj osnovni cilj zadovoljenje javnih potreba, što je ujedno i osnovni momenat na osnovu kojeg se može prići razgraničenju javnih rashoda od rashoda privatnih lica. Dok se rashodi privatnih lica vrše u cilju zadovoljenja ličnih potreba, odnosno potreba pojedinaca, javni rashodi predstavljaju trošenje radi zadovoljavanja opštih (javnih) potreba. Druga bitna karakteristika javnih rashoda jeste činjenica da su u savremenim uslovima javni rashodi izraženi u novcu.13) Ovo predstavlja opštu karakteristiku javnih rashoda i u praksi je najčešći slučaj, što nikako ne znači da se u modernoj tržišno orijentisanoj privredi ne mogu naći i slučajevi da se podmirivanje javnih rashoda može vršiti i na različite druge načine (naturalno, činjenjem, u obliku počasti i slično). Međutim, postoji opšte prihvaćen negativan stav o nenovčanim načinima realizovanja javnih rashoda. Naime, pored toga što predstavljaju potencijalnu opasnost od mogućnosti korupcije i privilegovanja nosilaca javnih funkcija, nenovčani načini podmirivanja javnih rashoda nose sa sobom i veliku mogućnost evazije (izbegavanja) javnih prihoda.14) Savremena finansijska teorija finansijsku aktivnost i novu ulogu države upoređuje sa svojevrsnim filterom kroz koji prolazi značajan deo nacionalnog dohotka, ne da bi bio uništen, već da bi kroz transfer i usmeravanje u određenim pravcima shodno ekonomskoj politici zemlje, dao optimalne ekonomske i socijalno-političke efekte.15) Pri tome, najčešće su prisutni brojni i različiti efekti multiplikujućeg karaktera, sa nizom propratnih tj. sporednih delovanja u privredi. Analogno navedenom, javni rashodi se u savremenoj finansijskoj teoriji posmatraju u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma privrede i izučavaju se u funkcionalnoj vezi sa kretanjem osnovnih makro ekonomskih kategorija. Ti međusobni odnosi javnih rashoda i osnovnih makro ekonomskih kategorija mogu se prikazati pomoću sledeće formule:16)

201

202

Y=C+I+G gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: Y - Nacionalni dohodak C - Lična potrošnja I - Neto investicije G - Opšta potrošnja

1.3. VRSTE I KLASIFIKACIJA JAVNIH RASHODA Sve veći porast javnih rashoda u savremenim uslovima, kao i njihova povećana uloga u ekonomskom i socijalnom životu, pred finansijsku teoriju postavljaju, radi lakšeg izučavanja, problem klasifikovanja javnih rashoda u određene grupe. Analogno tome, postoji mnoštvo vrsta i klasifikacija javnih rashoda. S tim u vezi, mogu se vršiti raznovrsne klasifikacije javnih rashoda, što zavisi prvenstveno od kriterijuma od kojih se polazi. To može biti forma rashoda, mesto, vreme ili njihov objekat ili subjekat. U tom kontekstu, može se reći da skoro svaki teoretičar javnih finansija ima svoju klasifikaciju javnih rashoda.17) Neke od klasifikacija javnih rashoda datiraju još iz davnih vremena, dok je određeni broj nastao pod uticajem novih savremenih pravaca u finansijskoj teoriji i praksi. Međutim, nije nam namera da na ovom mestu ulazimo u sve postojeće modalitete klasifikacija javnih rashoda. Iz tih razloga, u nastavku izlaganja daje se prikaz jednog broja klasifikacija javnih rashoda za koje smatramo da su najstandardnije i najprisutnije u teoriji javnih finansija. U skladu sa navedenim, zaslužuje da bude navedena sledeća osnovna klasifikacija javnih rashoda: 1. Redovni i vanredni; 2. Lični i materijalni; 3. Proizvodni i transferni; 4. Novčani i nenovčani; 5. Produktivni i neproduktivni; 6. Odgodivi i neodgodivi; 7. Rashodi centralnih, regionalnih i lokalnih organa. 1. Podela javnih rashoda na redovne i vanredne veoma je stara. Kao kriterijum kod ove podele uzima se vreme u kojem se javni rashodi javljaju. Polazeći od toga, obično se smatra da redovni rashodi imaju sledeće karakteristike: (a) mogu se unapred predvideti, (b) visina im je relativno stabilna, (c) redovno se javljaju. U skladu sa navedenim karakteristikama, po logici stvari se podrazumeva da javni rashodi koji nemaju napred navedene karakteristike spadaju u vanredne javne

rashode. Naime, vanredni javni rashodi javljaju se povremeno, obično kao rezultat nedovoljno predviđenih ili nepredvidivih uzroka. Ponekad, neki uzroci za alociranje javnih rashoda mogu se predvideti, ali kada se to predviđanje ne izvrši u dovoljnoj meri, onda nastaje potreba za pronalaženjem dodatnih izvora podmirenja ovim putem nastalih potreba, odnosno vanrednih javnih rashoda. Vanredni javni rashodi nastaju i kao posledica apsolutno nepredvidivih događaja, a koji se nikakvim sredstvima nisu mogli predvideti, na primer slučajevi više sile: zemljotresi, požari, epidemije itd. 2. Podela javnih rashoda na lične i materijalne spada u klasifikovanje javnih rashoda na osnovu objekta trošenja. Ova podela javnih rashoda veoma je prihvaćena i ima izuzetan praktični smisao. Naime, lični rashodi predstavljaju javne izdatke države namenjene izdržavanju njenih organa uprave (plate, penzije, nagrade, razni oblici pomoći itd. S druge strane, materijalni javni rashodi obuhvataju sve izdatke koje država čini u cilju obavljanja javnih funkcija, prilikom izvršenja zadataka i mera iz svoje nadležnosti.18) 3. Podela javnih rashoda na proizvodne i transferne spada u klasifikacije novijeg datuma, a vezana je za jačanje državnog intervencionizma, odnosno za jačanje ekonomskih i socijalnih funkcija savremene države. U prvu grupu javnih rashoda tj. proizvodne javne rashode treba uvrstiti dve osnovne grupe: (a) realni javni rashodi i (b) investicioni ili kapitalni javni rashodi. Realni javni rashodi predstavljaju rashode kojima država pribavlja produktivne usluge i dobra, plaća službenike i radnike i kupuje materijalna dobra. U ovu grupu javnih rashoda spadaju tradicionalni administrativni rashodi države, kao što su vojska, administracija i slično. Međutim, investicioni ili kapitalni javni rashodi predstavljaju rashode kojima odgovara protivvrednost dobijena u ekonomskim dobrima koja će kasnije donositi prihode. Drugim rečima, investicioni rashodi dovode do direktnog ili indirektnog povećanja društvenog proizvoda (izgradnja privrednih objekata, komunalnih objekata itd). U drugu grupu javnih rashoda spadaju transferni javni rashodi koji se karakterišu time što se njima ne stvaraju nova ekonomska dobra, niti se njima uvećava društveni proizvod. Oni vrše samo preraspodelu već stvorenog društvenog proizvoda, i to tako što prenose (transferišu) finansijska sredstva od jednog dela stanovništva ili privrede, nekom drugom delu stanovništva ili privrede. Tipičan primer transfernih javnih rashoda predstavljaju isplate socijalne pomoći, pomoć nezaposlenima, penzije, subvencije i kamate državnih zajmova. Pojava transfernih javnih rashoda vezana je za jačanje uloge države. U savremenim uslovima, ekonomski i socijalni transferi predstavljaju sve značajniju masu ukupnih javnih rashoda, a po mnogim teoretičarima predstavljaju i jedan od glavnih razloga rasta javnih rashoda.19)

203

204

4. Podela javnih rashoda na novčane i nenovčane jedna je od najstarijih podela javnih rashoda, koja danas gubi na značaju jer se javni rashodi iskazuju i izvršavaju u novcu. Međutim, u izuzetnim situacijama (rat, elementarne i druge nepogode itd.) ova podela javnih rashoda još je uvek prisutna i moguća. Na primer, nenovčani oblik rashoda ima dodela uniformi, organizovanje besplatnog prevoza dolaska i odlaska sa posla, besplatna izgradnja objekata od zajedničkog interesa u obliku dobrovoljnog rada građana i slično. 5. Podela javnih rashoda na produktivne (rentabilne) i neproduktivne (nerentabilne) novijeg je datuma i vezana je za prodiranje aktivnosti države u domen privrednih aktivnosti, odnosno osnivanje državnih privrednih preduzeća. Po ovoj klasifikaciji produktivni ili rentabilni javni rashodi su oni koji dovode do stvaranja prihoda tj. gde su prihodi veći od rashoda. Oni mogu biti direktno i indirektno produktivni. Javni rashodi su direktno produktivni ako neposredno dovode do povećanja privrednih kapaciteta, odnosno porasta prihoda. Javni rashodi su indirektno produktivni ako na posredan tj. zaobilazan način utiče na povećanje privrednih kapaciteta, odnosno porasta prihoda. Nasuprot prethodno definisanim produktivnim ili rentabilnim javnim rashodima stoje neproduktivni ili nerentabilni javni rashodi. Ovi rashodi državi ne donose nikakve prihode. Drugim rečima, neproduktivni ili nerentabilni javni rashodi su oni koji niti direktno, niti indirektno ne dovode do bilo kakvog povećanja privrednih kapaciteta, odnosno porasta prihoda. Klasičan primer koji ilustruje takve javne rashode jesu rashodi za vojsku i administraciju. 6. Podela javnih rashoda na odgodive i neodgodive vrši se sa aspekta vremena kada je njihovo izvršenje planirano, odnosno predviđeno. Analogno tome, neodgodivi su oni javni rashodi koje država mora izvršiti upravo u onom času kada je njihovo izvršenje i planirano. Sa druge strane, odgodivi javni rashodi su oni koje država može odgoditi na izvesno vreme, s tim što odgađanje izvršenja javnog rashoda ne sme ugroziti ostvarenje zadataka zbog kojih je državni organ osnovan. Naime, ovde se radi o izdacima čije je izvršenje moguće prolongirati za neki kasniji vremenski termin, jer je njihovo izvršenje u vreme kada su bili planirani onemogućeno pomanjkanjem sredstava. 7. Podela javnih rashoda prema subjektu trošenja ogleda se u njihovoj podeli na javne rashode koje vrši država (centralni nivo) i na javne rashode koje vrši neko uže regionalno ili lokalno telo. Ova podela ima posebnog značaja u složenim, federativno organizovanim državama. Ključni problem u ovim državama sastoji se u podeli nadležnosti (funkcija). Naime, za složene države od posebnog je značaja izučavanje odnosa koji postoje između veličine rashoda centralnih i lokalnih organa. Analogno tome, svaki proces decentralizacije po logici stvari, mora biti istovremeno praćen i procesom povećanja učešća užih društveno-političkih zajednica u

ukupnim sredstvima koja su namenjena za javne rashode. Ovo je nužno potrebno iz prostog razloga da se prenos nadležnosti ne svede samo na formalnost, što bi se lako moglo i dogoditi ako se organima na koje su određene funkcije prenete istovremeno i paralelno ne osiguraju i sredstva koja će se blagovremeno i u dovoljnim kvantitativnim iznosima primati za izvršenje tih funkcija. U vezi prethodno iznetog, treba imati u vidu činjenicu da problematika javnih rashoda u složenim državama federalnog tipa proističe iz same činjenice da su države članice saveza po pravilu različite i to gledano sa više aspekata. Te razlike dovode i do razlika u njihovoj finansijskoj sposobnosti koje često mogu biti i veoma velike. Otuda, na ovoj osnovi najčešće i nastaju određeni problemi. Naime, postavlja se pitanje šta uzimati kao kriterijum kod određivanja visine javnih rashoda – da li to treba da bude samo finansijski kriterijumi ili i kriterijum potreba za javnim uslugama? S tim u vezi, ako bi se rashodi federalnih jedinica utvrđivali samo na osnovu finansijskih kriterijuma, onda bismo imali situaciju da bi one federalne jedinice koje su privredno razvijene, pa prema tome i finansijski sposobnije, bile potpuno u stanju da javnim rashodima zadovolje sve svoje javne potrebe. Sa druge strane, to svakako ne bi bio slučaj sa privredno nerazvijenim federalnim jedinicama. Naime, ove federalne jedinice ne bi bile u stanju da finansiraju sve svoje javne potrebe, što bi moglo imati i određenih negativnih političkih efekata. Iz tih razloga, kod federalno organizovanih država ne mogu biti predominantni isključivo finansijski kriterijumi kao najmerodavniji već i politički kriterijumi, odnosno društveni. Ravnoteža se nastoji uspostaviti na dva načina: prvo, da viša federalna jedinica prima na sebe finansiranje javnih rashoda niže federalne jedinice, i drugo, da savezna država iz svojih sredstava pruža pomoć nižoj federalnoj jedinici za pokriće javnih rashoda. Ova pomoć se najčešće pojavljuje u dva osnovna oblika - dotacije i subvencije.

1.4. NAČELA JAVNIH RASHODA Činjenica da se značajan deo stvorenog društvenog proizvoda nacionalne privrede koristi za podmirivanje javnih rashoda, sa svoje strane nalaže potrebu definisanja određenih načela ili principa javnih rashoda. S tim u vezi, zahtev za utvrđivanje određenih modaliteta i ponašanja pri trošenju javnih rashoda ne samo da je opravdan, već je i nužan, kako bi se prikupljena sredstva što racionalnije i efektnije koristila. Zbog toga, u finansijskoj teoriji se formulišu određena načela kojih se valja pridržavati pri trošenju javnih rashoda da bi prikupljeni prihodi za njihovo podmirivanje bili što optimalnije iskorišćeni.

205

206

Da bi se problematika javnih rashoda regulisala na relativno prihvatljiv i na zajedničkim osnovama utvrđen način, pre svega, potrebno je da u javnim finansijama postoje definisana određena načela koja treba da se poštuju kada je u pitanju trošenje javnih sredstava. Pri tome, osnovna ideja koja leži u fundamentu načela javnih rashoda jeste zahtev za racionalnim trošenjem javnih sredstava.20) Prilikom formulisanja osnovnih načela javnih rashoda mogu se među različitim državama zapaziti određene razlike koje su logična posledica specifičnosti njihovog društvenog i ekonomskog sistema i dostignutog stepena razvoja. Međutim, uprkos prisutnosti tih razlika javni rashodi imaju i određene karakteristike koje su im zajedničke bez obzira na specifične različitosti država i njihovih društvenih uređenja. Otuda, moguće je postaviti određena načela ili principe koji su zajednički u pogledu prirode, korisnosti, upotrebe, pokrića i strukture javnih rashoda. Analogno rečenom, osnovna načela javnih rashoda koja proističu iz njihove prirode i zajedničkih karakteristika ogledaju se u sledećem: 1. Načelo opšteg interesa; 2. Načelo štednje javnih sredstava; 3. Načelo umerenosti i proporcionalnosti; 4. Načelo izvora sredstava; 5. Načelo podudarnosti prihoda i rashoda; 6. Načelo održavanja strukture javnih rashoda. 1. Načelo opšteg interesa – odnosi se na tezu da javni rashodi treba da služe za ostvarivanje samo opšteg interesa. Drugim rečima, javni rashodi služe prvenstveno za podmirivanje onih potreba koje su u interesu društva kao celine. To znači, da sredstva prikupljena za podmirenje javnih potreba ne smeju se upotrebljavati za zadovoljenje interesa pojedinaca ili neke uže zatvorene grupe korisnika. Ovde je neosporan pojam javni (društveni) interes pod kojim se podrazumeva interes svih ili većine u određenoj društvenoj zajednici. Međutim, pojam javnog interesa će subjektivno u datim okolnostima biti protumačen drugačije, što dolazi do izražaja u klasnim zajednicama. Naime, često vladajuća klasa nastoji da vlastite interese proglasi opštim i na toj osnovi zatim izvlači korist od društvene zajednice. Otuda, smisao realizacije zahteva inkorporiranog u načelu javnog interesa jeste upravo u tome da se opšti interesi moraju zadovoljiti pre nego što se zadovolje individualni interesi. Pri tome, načelo opšteg interesa treba da uključuje i teritorijalni princip, odnosno da kod odlučivanja o trošenju javnih sredstava ne bude favorizovanja jednih na štetu drugih područja i krajeva. 2. Načelo štednje javnih sredstava –ogleda se u zahtevu da se sredstva namenjena za javne rashode moraju upotrebljavati tek nakon sveobuhvatne analize niza različitih solucija, pa nakon toga iskoristiti onu soluciju koja uz

najmanja ulaganja daje najveći (optimalni) rezultat. Ovo načelo redovno dolazi do izražaja prilikom izrade godišnjeg plana i predračuna svakog fonda ili javne ustanove, pri čemu se javlja težnja da se postojeće potrebe zadovolje odmah, ili u što kraćem roku, bez obzira na finansijske mogućnosti i materijalne bilanse privrede. Zbog svega toga, redovno se vrši selekcija i usklađivanje predloženih zahteva i finansijskih mogućnosti, odnosno ocenjivanje prioriteta društvene korisnosti svakog konkretnog slučaja.21) Međutim, ovo načelo se nikako ne bi smelo poistovećivati sa zahtevom za štednjom po svaku cenu ako ona ničim nije opravdana. Stoga, štednja javnih sredstava po svaku cenu ne može biti nadređena načelu društvene korisnosti, s obzirom da bi štednja u trošenju javnih sredstava sa ograničavanjem javnih rashoda imala štetne posledice za samo funkcionisanje privrede i privredni razvoj zemlje. Načelo štednje javnih sredstava predstavlja jedno od osnovnih načela javnih finansija. Ono ima veliku važnost posebno u uslovima prenapregnute javne potrošnje. Praktična pojašnjenja ovog načela ne znače nikako štednju u smislu smanjivanja sredstava, već nastojanje da se sa što manje sredstava postignu što veći efekti. U tom smislu, potrebno je posebno naglasiti da u nekim slučajevima veliko smanjenje sredstava može da prouzrokuje više štete nego koristi, obzirom da može dovesti u pitanje funkcionisanje određene javne službe. 3. Načelo umerenosti i proporcionalnosti – ogleda se u zahtevu da javni rashodi treba da budu visoki koliko i javni prihodi, odnosno da se finansiraju iz društvenog proizvoda a ne iz imovine ili na račun budućih generacija. Ovo načelo zagovara i pravilo proporcionalnosti u trošenju javnih rashoda ne samo u odnosu na društveni proizvod, već i između pojedinih vrsta javnih rashoda, odnosno da se određene javne potrebe moraju zadovoljavati srazmerno mogućnostima. Ovo načelo zahteva da se sve društvene potrebe moraju, zadovoljiti i to srazmerno mogućnostima privrede, pri čemu se ne smeju zbog važnosti ili hitnosti jednih potreba u potpunosti zanemariti druge potrebe. Savremena država preuzima čitav niz funkcija, obaveza i ustanova koje se teško mire sa restriktivnim zahtevima koji umanjuju ili ukidaju njihovu delatnost. Stoga, u principu restrikcije treba sprovoditi linearno, a ukidanje sredstava se sprovodi samo izuzetno skidanjem sa budžeta tj. skidanje finansiranja iz javnih sredstava. 4. Načelo izvora sredstava – ogleda se u zahtevu da prilikom prikupljanja prihoda koji su namenjeni zadovoljenju javnih rashoda mora se voditi računa o tome da se oni izdvajaju iz novostvorene vrednosti, dakle iz nacionalnog dohotka.22) Drugim rečima, javne rashode bi po pravilu, trebalo podmirivati iz dohotka, a samo iznimno i što je moguće u kraćem vremenskom periodu na teret imovine. Ovo načelo dolazi do izražaja posebno danas u modernim privredama, kada skoro svaka nacionalna privreda proklamuje takvu ekonomsku i finansijsku politiku

207

208

kojom će nastojati da održi godišnji rast rashoda (budžetska potrošnja) u granicama stope rasta nacionalnog dohotka za svaku planiranu godinu. Stoga, često se preduzimaju i drastične mere da bi se ograničila opšta potrošnja i svela u granice raspoloživog nacionalnog dohotka. Ovo načelo je postalo danas osnova za uravnotežene državne (javne) finansije. 5. Načelo podudarnosti javnih rashoda i prihoda – ogleda se u zahtevu da javni rashodi budu raspoređeni tako da prema iznosima odgovaraju javnim prihodima. Drugim rečima, ovo predstavlja načelo održavanja ravnoteže u finansijskim i privrednim bilansima, pri čemu postoje bitne razlike u teorijskim pogledima kod klasične i moderne teorije. Naime, u klasičnoj teoriji postoji zahtev za ravnotežom javnih rashoda i prihoda (uravnotežen budžet). U slučaju smanjenja javnih prihoda izlaz se tražio u ograničavanju rashoda, odnosno štednji sredstava. Takav stav je potpuno u skladu sa zahtevom građanske klasične političke ekonomije u smislu da se država što manje meša u privredni život, odnosno da obavlja samo one funkcije za koje privatna inicijativa i kapital nemaju interesa.23) Ovakav pogrešan stav posebno je došao do izražaja u periodu velike svetske ekonomske krize (1929-1933), kada je došlo do drastičnog smanjenja javnih rashoda usled slabljenja privredne konjunkture, što je vodilo daljem produbljivanju krize. Međutim, novija tj. moderna shvatanja finansijske teorije i politike polaze upravo od suprotnog stava. Naime, država kao veliki potrošač takvim svojim ponašanjem samo dalje produbljuje krizu. Zbog toga, država bi u periodima krize i recesije trebala da poveća svoje javne rashode. Izvodeći javne rashode, vršeći investiranje, nabavku opreme i druge robe, postepeno dolazi do porasta javne potrošnje što će predstavljati impuls za dalji privredni rast i stabilizaciju privrede. Takvu aktivnu politiku u periodima krize država ne može voditi samo na osnovu redovnih javnih prihoda, usled čega najčešće pribegava javnom dugu koji će otplaćivati u periodu kada se privredna situacija popravi.24) Na taj način, načelo godišnje ravnoteže javnih finansija ustupa mesto dugoročnoj ravnoteži, odnosno dugoročnom procesu uravnoteženja javnih rashoda i prihoda, čemu se u svim savremenim privredama teži. 6. Načelo održavanja strukture javnih rashoda – podrazumeva da se u modernim finansijama sve veća pažnja posvećuje javnim rashodima u smislu odgovarajućih instrumenata kojima država može da deluje u privredi. Ovo načelo je posebno značajno sa ekonomskog aspekta. Nekada se velika pažnja posvećivala odnosima ličnih i materijalnih rashoda, dok u savremenoj finansijskoj teoriji paralelno sa sve većim mešanjem države u privredu, sve se više izučava ekonomsko delovanje i struktura javnih rashoda – od koje i zavisi njihovo delovanje na privredu. Nekada se samo na prihode gledalo kao na instrumente kojima država može da deluje u privredi, dok se danas sve veća pažnja posvećuje javnim rashodima i njihovom delovanju.

U pogledu održavanja određene strukture javnih rashoda, savremena finansijska teorija sve veću pažnju danas poklanja strukturi rashoda i ponašanju uglavnom sledećih oblika javnih rashoda: ličnim i materijalnim, proizvodnim i transfernim, produktivnim i neproduktivnim, vojnim rashodima i rashodima građanskih grana.25) Analogno tome, u politici formiranja i ponašanja javnih rashoda svaka država nastoji da postigne odgovarajuću dugoročnu optimalnu strukturu, a preko njih i određeno delovanje na privredu. Otuda, sve veći značaj javnih rashoda nameće potrebu analize njihove strukture prema oblicima i nosiocima tj. stvaraocima javnih rashoda. Danas se u finansijskog teoriji i politici ovim pitanjima posvećuje posebna pažnja, pri čemu im se pridaje i veliki značaj.

1.5. STRUKTURA JAVNIH RASHODA Primenom raznovrsnih instrumenata preraspodele društvenog proizvoda, među kojima posebno mesto zauzima sistem javnih rashoda i sistem razvijenih finansijskih institucija, finansiraju se brojne javne potrebe za čije su izvršenje nadležni pojedini državni organi, organizacije i tela. Struktura javnih rashoda ima izuzetan uticaj na dinamiku privrednog rasta, njegovu strukturnu karakteristiku, kao i na socijalni razvoj i društveni standard stanovništva. Preferiranje određenog oblika javnih rashoda u odnosu na drugi, nesumnjivo ima određene razvojne i strukturne implikacije u privredi. Zbog toga, u finansijskoj praksi skoro svih država posebna se pažnja posvećuje upravo pitanjima strukture javnih rashoda. S tim u vezi, svaka država nastoji da formira i održi takvu strukturu javnih rashoda koja će na optimalan način moći da osigura prvenstveno sledeće: a) Stabilnost privrede i optimalan ekonomski rast; b) Određenu strukturu razvoja; c) Socijalnu politiku; d) Sigurnost unutar zemlje i teritorijalni integritet; e) Odgovarajuću politiku razvoja nauke, obrazovanja i kulture itd. Posmatranjem javnih rashoda sa aspekta svrhe koja se ostvaruje njihovim trošenjem omogućava se dobijanje uvida u sledeće: prvo, dobija se pregled javnih rashoda po važnosti, i drugo, uočavaju se ključni faktori koji doprinose njihovom povećanju. Na osnovu ovih kriterijuma, uobičajeno je da se javni rashodi savremenih država uglavnom grupišu na sledeći način: 1. Rashodi državne uprave, uključujući i rashode unutrašnje bezbednosti; 2. Rashodi za narodnu odbranu (vojni rashodi);

209

210

3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Rashodi sudstva, tužilaštva i pravobranilaštva; Rashodi za obrazovanje; Rashodi za kulturu, fizičku kulturu i sport; Rashodi za nauku; Rashodi namenjeni za ekološke svrhe; Rashodi za ekonomske intervencije i investicije; Rashodi socijalne sigurnosti stanovništva; Ostali nepomenuti javni rashodi.

1. Rashodi državne uprave – uključuju kako lične tako i materijalne rashode namenjene finansiranju delatnosti i rada državnog aparata na svim nivoima društveno-političke organizovanosti. Oni u sebi sadrže i ne male javne rashode namenjene organima unutrašnje bezbednosti (policija). U zavisnosti od stepena razvijenosti i demokratskih institucija u državi, a posebno od toga kako je država organizovana, visina ovih rashoda značajno osciluje. Međutim, i pored uvođenja moderne opreme u radu državne uprave, kao i dobre kvalifikacione strukture zaposlenih službenika, njihov broj kao i javni rashodi za finansiranje rada državne uprave, najčešće se ne smanjuje. Drugim rečima, u svim državama za finansiranje delatnosti državne uprave izdvajaju se velika sredstva. 2. Rashodi za odbranu zemlje (vojni rashodi) – zauzimaju istaknuto mesto u strukturi javnih rashoda svake zemlje. Oni su u velikoj meri pod uticajem ukupnih međunarodnih odnosa i kretanja u svetu. Međutim, mora se reći da postoje dileme oko ocene uticaja vojnih javnih rashoda na ukupna privredna kretanja. Analogno tome, postoje mišljenja da su vojni rashodi u pojedinim zemljama veoma značajni za privredni razvoj, bilo direktno kroz angažovanje privrednih kapaciteta, smanjenje nezaposlenosti, razvijanje infrastrukture itd. bilo indirektno kroz razvoj nauke i tehnike i implementaciju njihovih dostignuća. S tim u vezi, dugogodišnja iskustva su potvrdila da je najveći napredak ostvaren upravo u onim područjima koja su bila najuže povezana sa vojnom industrijom. Vojna industrija je u mnogim državama visoko integrisana u ukupan privredni život zemlje, tako da svako kolebanje u toj industriji ima odgovarajuće posledice na zemlju u celini. Otuda, smanjenje vojnih rashoda najčešće dovodi do smanjenja zaposlenosti, što može imati negativnih konsekvenci ne samo na ekonomski već i na politički sistem zemlje. Zbog toga, većina država izdvaja veliki deo nacionalnog dohotka za vojne rashode koji, po pravilu, imaju visoko učešće u ukupnim javnim rashodima zemlje. 3. Rashodi sudstva, tužilaštva i pravobranilaštva – predstavljaju određena sredstva koja su potrebna da bi se obavili poslovi za čije su izvršenje na osnovu

ustava i zakona nadležne odgovarajuće državne institucije (sudstvo, tužilaštvo i pravobranilaštvo). Ovom kategorijom javnih rashoda prvenstveno se obezbeđuje sledeće: (a) isplata zarada zaposlenih u sudstvu, tužilaštvu i pravobranilaštvu, (b) podmirivanje troškova izgradnje i održavanja prostora u kojima se odvija njihova aktivnost, (c) obezbeđenje adekvatne opreme koja omogućava i osigurava da se povereni poslovi obave tačno i na vreme i najzad (d) pokrivanje drugih rashoda koji su nužno potrebni za uspešno organizovanje i funkcionisanje sudstva, tužilaštva i pravobranilaštva. 4. Rashodi za obrazovanje – spadaju u najvažnije stavke u strukturi rashoda savremenih država. U većini zemalja, sve se više prihvata stav da u zavisnosti od stepena obrazovanja stanovništva i adekvatne kvalifikacione strukture zaposlenih zavisi i ukupan socio-politički i ekonomski razvoj zemlje. Zbog toga, u savremenim državama rashodi obrazovanja spadaju u red javnih rashoda koji su veoma značajni po svom obimu. Sa druge strane, brzi napredak nauke, tehnike i savremene tehnologije dovodi do zastarevanja znanja, pa je nakon završenog redovnog školovanja potrebno putem različitih seminara i specijalističkih kurseva, odnosno kraćim ili dužim prisustvovanjem nastavi u pojedinim obrazovnim ustanovama konstantno upoznavati nova dostignuća struke. Da bi se omogućilo i olakšalo školovanje svih koji su za to sposobni i da bi se na taj način dobili što kvalitetniji kadrovi potrebni privredi i društvenim službama, nužna je akcija države što dovodi do značajnog povećanja potreba za javnim rashodima ove vrste. 5. Rashodi za kulturu, fizičku kulturu i sport – isto kao i rashodi za obrazovanje, imaju direktan uticaj na ukupan socijalni i ekonomski razvoj zemlje. U najvećem broju zemalja najveći deo rashoda za izgradnju, opremanje, održavanje i funkcionisanje muzeja, pozorišta, raznovrsnih spomenika kulture i drugih kulturnih ustanova, najvećim delom se finansiraju iz budžeta ili nekih drugih instrumenata preraspodele (fondova). 6. Rashodi za nauku – predstavljaju sve značajnije javne rashode u većini savremenih država. Naime, u svim zemljama je prisutan stav da je nauka postala snažna poluga ukupnog privrednog razvoja. Analogno tome, uz već pomenuto obrazovanje, naučno-istraživački rad u velikom procentu pridonosi povećanju stope privrednog rasta i povećanju produktivnosti rada. Otuda, svaka zemlja je zainteresovana za razvoj naučno-istraživačkog rada. U tom kontekstu, iako su javni rashodi namenjeni nauci relativno skromni po svom ukupnom obimu, između ostalog i zato što se finansiranje nauke vrši takođe i iz drugih izvora, a ne samo iz budžeta, ipak je činjenica da danas sve savremene države vode računa o tome da fundamentalna naučna istraživanja budu organizovana i da se maksimalno pospešuje njihova implementacija u praksi. Pri tome, sve veće učešće javnih rashoda u finansiranju naučno-istraživačkog rada uslovljeno je brojnim

211

212

faktorima kao što su: novi izvori energije, proizvodnja hrane, zaštita prirodne sredine, mikroelektronika itd. 7. Rashodi za ekološke svrhe – spadaju među najmlađe javne rashode, ali zato ovi javni rashodi danas imaju najizrazitiju dinamiku rasta. Javni rashodi namenjeni zaštiti vode, vazduha i zemlje od zagađenja, kao i rashodi namenjeni smanjenju stepena radijacije i buke, skoro da su postali tzv. «internacionalni» javni rashodi. Naime, u mnogim zemljama ne samo da se govori već se i preduzimaju konkretne mere, često i međudržavno sinhronizovane, da bi se što bolje zaštitila čovekova životna i radna sredina. Razvoj industrije, povećanje utrošaka energije praćeno povećanjem životnog standarda uz povećanje broja stanovnika i urbanizacije, u mnogome doprinose povećanju otpada i nečistoće. Sledstveno tome, da bi se otklonila opasnost da se ljudi uguše u tom otpadu i nečistoći, danas se u mnogim zemljama izdvajaju sve veća sredstva namenjena očuvanju okoline u kojoj ljudi obavljaju svoju aktivnost i u kojoj žive. 8. Rashodi za ekonomske intervencije i investicije – vezuju se za povećanu ulogu savremene države u ekonomskom i socijalnom životu. Ovde se u stvari radi o brojnim oblicima posredne i neposredne državne intervencije u širokom spektru ekonomskih i socijalnih funkcija. Raznim merama posredne i neposredne intervencije države u nacionalnoj privredi, država može da utiče na uslove privređivanja, povećanje izvoza, ograničavanje uvoza, usmeravanje investicija, brži razvoj pojedinih grana i područja, promenu privredne strukture, kao i realizaciju makroekonomskih stabilizacionih programa u slučajevima privredne stagnacije i recesije, ili bilo kojih drugih oblika poremećaja privrednih tokova. Na visinu javnih rashoda i na njihovo povećanje od velikog je značaja kako neposredna tako i posredna intervencija države u privredni život. Neposredne intervencije države odnose se na njeno angažovanje u osnivanju i upravljanju pojedinim privrednim preduzećima kao njihov vlasnik, kao i u pomaganju privrednog razvoja nedovoljno razvijenih delova zemlje. Naime, izuzetno složen i politički vrlo osetljiv problem čije rešavanje iziskuje u mnogim državama značajna sredstva jeste upravo problem ubrzanog razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja. Sa većim ili manjim razlikama u privrednoj razvijenosti pojedinih delova zemlje, kao i sa merama koje su usmerene u pravcu smanjenja tih razlika susrećemo se i u najbogatijim državama. Posredne intervencije države u privredni život ogledaju se u sledećem: 1. Garantovanje cena određenih proizvoda, pri čemu razliku između niže prodajne cene i garantovane cene podmiruje država; 2. Olakšice kojima se podstiče veće iskorišćavanje domaćih materijalnih i ljudskih potencijala, na primer osiguravanjem kredita pod povoljnijim uslovima od uobičajenih;

3. Prodaja određenih proizvoda po ceni koja je niža od stvarne cene koštanja, tipičan primer je nabavka poljoprivrednih mašina i veštačkog đubriva za poljoprivredu; 4. Pokrivanje gubitaka određenih privrednih subjekata za čije proizvode postoji interes, a iz određenih razloga se ne može dopustiti da se proizvodi prodaju po stvarnoj ceni, tipičan primer su proizvodi mlinarske i pekarske industrije; 5. Davanje određenih dotacija, subvencija i premija u cilju podsticanja proizvodnje određenih vrsta roba, kako bi se povećao izvoz. 9. Rashodi socijalne sigurnosti stanovništva – predstavljaju javne rashode koji najčešće spadaju među najveće rashode u skoro svim savremenim državama. Ovde se u stvari radi o dve vrste socijalne sigurnosti stanovništva. Prvo, radi se o segmentu socijalnog osiguranja, kako onom obaveznom tako i onom dobrovoljnom, koje obuhvata tri vrste socijalnog osiguranja: (a) penzijsko-invalidsko osiguranje, (b) zdravstveno osiguranje, i (c) osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Drugo, radi se o raznim oblicima socijalne zaštite svih onih kategorija stanovništva koje, iz raznih razloga, nisu u poziciji da sebi obezbede odgovarajuću egzistenciju. Naime, reč je o klasičnoj zaštiti siromašnih, odnosno za rad nesposobnih kategorija stanovništva koji ne mogu da ostvare socijalnu i ekonomsku sigurnost ili je ostvaruju u nedovoljnom obimu. U ovu kategoriju mogu da se uključe i rashodi namenjeni socijalnom zbrinjavanju starih i bolesnih, pomoć porodicama sa većim brojem dece, ali i rashodi namenjeni sanaciji posledica elementarnih nepogoda i nesreća. U industrijski razvijenim državama rashodi za penzije i invalidnine, kao i za zdravstvenu zaštitu zauzimaju najvažnije mesto među javnim rashodima. 10. Ostali nepomenuti javni rashodi – obuhvataju brojne vrste javnih rashoda koje poznaje savremena država, ali koji po svom obimu u pojedinim državama i pojedinim periodima ne moraju da budu relativno manje značajni javni rashodi. Ova grupacija javnih rashoda može biti veoma raznorodna. U ovu grupu javnih rashoda uglavnom spadaju: pomoć drugim državama i narodima, otplata javnog domaćeg ili stranog duga, izgradnja stanova za siromašne kategorije stanovništva, uređenje građevinskog zemljišta itd.

213

2. JAVNI PRIHODI

Izvršavanje brojnih i obimnih funkcija i zadataka koje u savremenim uslovima ima država nužno nalaže postojanje odgovarajućih sredstava. Naime, da bi mogla uopšte da pristupi izvršavanju javnih rashoda, savremena država mora da raspolaže odgovarajućim javnim prihodima. U toku svog istorijskog razvoja, javni prihodi su se pojavljivali u brojnim oblicima i bili su predmet brojnih transformacija. Mnogi ranije postojeći oblici i vrste javnih prihoda su vremenom nestali, ali su se pojavljivali i novi, u skladu sa vladajućim ekonomskim, socijalnim i političkim prilikama.26) Društveni ili javni prihodi predstavljaju novčana sredstva koja država prikuplja radi pokrivanja društvenih rashoda. Prema tome, društveni prihodi predstavljaju sredstva koja imaju osnovnu namenu – pokrivanje ili finansiranje društvenih (javnih) funkcija. To su sredstva koja služe za zadovoljavanje opštih i zajedničkih društvenih potreba. Javni prihodi se formiraju uglavnom kroz sistem raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka. Analogno tome, velikim delom njihovo formiranje je opredeljeno odnosima u proizvodnji. Otuda, država raspolaže raznovrsnim prihodima čija visina i struktura zavise od političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih faktora unutar svake privrede. Javni prihodi imaju brojne karakteristike, među kojima treba posebno izdvojiti sledeće: 1. Obaveznost koju utvrđuje država; 2. Ubiraju se po pravilu u novcu; 3. Ubiraju se redovno, godišnje; 4. Služe za podmirivanje javnih potreba; 5. Ne podležu zakonima tržišta (ponude i tražnje); 6. Njihovo trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu. Javni prihodi mogu imati različite oblike. Kao glavni oblici javnih prihoda javljaju se prihodi iz javne imovine, porezi, doprinosi, takse, parafiskalni prihodi,

javni dug, sredstva iz trezora i sredstva koja se dobijaju novom monetarnom emisijom, kao i pokloni. Koju će važnost imati svaki od ovde pomenutih javnih prihoda u finansijama jedne zemlje zavisi od niza konkretnih okolnosti među kojima će ekonomski, socijalni i politički faktori imati odlučujuću ulogu. Struktura javnih prihoda, imajući u vidu učešće i značaj pojedinih kategorija prihoda u ukupnim javnim prihodima, znatno se razlikuje od zemlje do zemlje, u zavisnosti od mnogih faktora ekonomsko-socijalne i političke prirode. Međutim, ipak se kao opšta karakteristika sistema javnih prihoda savremenih država već na prvi pogled ističe činjenica da se u najvećem broju zemalja porezi pojavljuju kao osnovni i najvažniji vid prihoda. Porezima se u razvijenim privredama danas formira preko 85% javnih sredstava, od čega 60-75% otpada na direktne poreze, a ostalo na indirektne. Kao redovnim izvorima javnih sredstava, porezima se u svim razvijenim privredama pokriva preko 50% javnih rashoda.27) Ostalo čine sredstva javnog duga i sredstva socijalnog osiguranja. Takođe, odnos poreskih prihoda prema javnom dugu pokazuje sve veći značaj javnog duga kao vanrednog izvora javnih sredstava. Javni dug, postaje redovni izvor za pokriće javnih i drugih oblika rashoda. U savremenoj ekonomskoj i finansijskoj politici javni prihodi se koriste za ostvarenje brojnih ciljeva i zadataka. Ako bi se ovi ciljevi i zadaci grupisali u odgovarajuće komplekse onda bi se moglo diferencirati najmanje četiri osnovna kompleksa ciljeva i zadataka, odnosno funkcija javnih prihoda, to su: a) Preraspodela dohotka i akumulacije; b) Alokacija privrednih resursa; c) Ekonomska i socijalna stabilizacija; d) Podsticanje privrednog razvoja. a) Preraspodela dohotka i akumulacije – predstavlja najvažniju funkciju ukupnog sistema javnih prihoda. Analogno tome, stvaranje javnih prihoda preko odgovarajućih fiskaliteta ekonomski označava čin preraspodele dohotka i akumulacije, s obzirom da su se oni realizovali na tržištu. Preraspodelom dohotka i akumulacije putem javnih prihoda mogu se činiti pretpostavke za stvaranje niza javnih funkcija koje će pomoći dalji privredni i socijalni razvoj zemlje. Međutim, priroda ove preraspodele nosi sa sobom i potencijalne opasnosti, pre svega, ekonomske i socijalne prirode. Sličan je slučaj i sa javnim prihodima nefiskalnog karaktera. Oni takođe predstavljaju značajan čin u preraspodeli dohodaka i akumulacije, pa otuda mogu pomoći ostvarenje značajnih ekonomskih, političkih i socijalnih ciljeva i zadataka. b) Alokacija privrednih resursa – predstavlja značajnu funkciju javnih prihoda, s obzirom da oni mogu višestruko delovati na alokaciju privrednih faktora u nacionalnoj privredi. Naime, preko javnih prihoda stvaraju se finansijska sredstva, koja će se alocirati preko javnih rashoda u pravcu koje utvrdi odgovarajuća finansijska,

215

216

odnosno ekonomska politika. Međutim, javni prihodi nose u sebi mogućnost da utiču na alokaciju privrednih resursa kod subjekata i van fiskalnog sistema. Zbog toga, podsticanje alokacije privrednih resursa preko javnih prihoda u željene pravce (delatnosti, regione, strukture investicija itd), čini aktivan sadržaj najvećeg broja savremenih finansijskih politika. U tom kontekstu, savremena finansijska teorija posvećuje veliku pažnju i značaj ovoj funkciji javnih prihoda, tražeći nove načine i nova rešenja koja bi vodila ka najboljim rezultatima. c) Ekonomska i socijalna stabilizacija – predstavljaju značajnu funkciju javnih prihoda. Veliki značaj i uloga javnih prihoda u stabilizacionoj politici potiče iz njihove moći da utiču na direktan i indirektan način na dinamiku osnovnih agregata nacionalne privrede. Naime, preko javnih prihoda moguće je uticati na rast ili smanjenje mnogih pojedinačnih oblika tražnje. To se postiže većim ili manjim zahvatanjem osnovnih izvora takvih oblika tražnje. Analogno tome, parcijalne akcije strukture javnih prihoda na segmentima tražnje ili ponude nacionalne privrede, odraziće se na ukupnu nacionalnu tražnju ili ponudu. d) Podsticanje privrednog razvoja – preko javnih prihoda moguće je na više načina. Prvo, javni prihodi se mogu javiti direktno u funkciji alimentatora određenog javnog fonda koji ima funkciju da finansira uže ili šire programe privrednog razvoja nacionalne privrede. Drugo, javni prihodi mogu i indirektno uticati na privredni razvoj preko podsticaja onih ekonomskih kategorija koje su od najvećeg značaja za privredni razvoj. Tako, preko strukture javnih prihoda može se uticati na rast akumulacije u celini ili po privrednim oblastima i regionima.28)

2.1. KLASIFIKACIJA JAVNIH PRIHODA S obzirom da postoji veliki broj oblika, vrsta i podvrsta javnih prihoda koji u savremenoj tržišno orijentisanoj privredi stoje na raspolaganju državi, više je nego sigurno da je veoma teško snaći se u razmatranju ove problematike bez odgovarajućih klasifikacija i sistematizacija javnih prihoda. U tom kontekstu, po logici stvari se nameće potreba za odgovarajućim klasifikacijama (grupisanjem) javnih prihoda. U skladu sa kriterijumima koji služe kao osnova za grupisanje javnih prihoda, moguće su brojne klasifikacije. Međutim, osim metodološkog značaja, klasifikacija javnih prihoda ima i svoj praktični značaj koji treba posmatrati kako sa aspekta izgradnje što adekvatnijeg sistema javnih prihoda, tako i sa aspekta njihovog korišćenja za ostvarenje mnogih finansijskih i drugih ciljeva države. U finansijskoj literaturi najčešće nalazimo sledeću klasifikaciju javnih prihoda: 1. Originarni i derivativni prihodi; 2. Javnopravni i privatnopravni prihodi;

3. 4. 5. 6. 7. 8.

Redovni i vanredni prihodi; Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica; Povratni i nepovratni prihodi; Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica; Namenski i nenamenski prihodi; Prihodi u novcu i prihodi u naturi.

1. Originarni i derivativni javni prihodi. Originarni (izvorni) javni prihodi predstavljaju prihode koje država ostvaruje svojom ekonomskom aktivnošću ili na osnovu prava vlasništva. Ove prihode država ostvaruje u svojstvu preduzetnika državnih preduzeća, ili od državne imovine. Pri tome, pozicija države se bitno ne razlikuje od položaja koji imaju drugi privredni subjekti. Sa druge strane, derivativni (izvedeni) javni prihodi predstavljaju prihode koje država ostvaruje na osnovu svoje suverene vlasti, odnosno na osnovu tzv. finansijskog suvereniteta. Ovi prihodi se nazivaju derivativni zato što su izvedeni iz ekonomske snage fizičkih i pravnih lica. 2. Javnopravni i privatnopravni prihodi. Javnopravni prihodi države su oni koje država ostvaruje na osnovu svog finansijskog suvereniteta. Ovi prihodi se mogu ostvariti: prvo, zato što država ima isključivo pravo da obavlja određene radnje (pravo propuštanja ili činjenja) za koje su zainteresovana fizička i privatnopravna lica koja od toga imaju neposrednu korist, pri čemu je visina naknade državi u određenom odnosu sa učinjenom uslugom, i drugo, bez neposredne naknade fizičkim i pravnim licima koje su obavezne izdvajati deo svog prihoda, odnosno dohotka (ponekad i imovine). Sa druge strane, država može u obavljanju neke privredne aktivnosti biti: prvo, potpuno izjednačena sa drugim privrednim subjektima (pravnim i fizičkim licima), i drugo, može biti samo delimično izjednačena sa drugim privrednim subjektima. U oba slučaja, prihodi koji su ostvareni nazivaju se privatnopravni prihodi države. Na osnovu izloženog, može se reći da se podela javnih prihoda na javnopravne i privatnopravne prihode bitno ne razlikuje od podele na originarne i derivativne prihode. 3. Redovni i vanredni prihodi. Redovni prihodi države ubiraju se kontinuirano, odnosno u određenim vremenskim intervalima, a iz izvora koji se neprestano ekonomski obnavljaju. Ovi prihodi služe za podmirivanje redovnih javnih rashoda. Po pravilu, redovnim javnim prihodima se ne pokrivaju vanredni javni rashodi. To je i logično, jer bi u protivnom država opterećivala privredne subjekte više nego što je potrebno da se zadovolji neka društvena potreba. Redovni javni prihodi čine najveći deo državnih prihoda. Sa druge strane, vanredni javni prihodi ubiraju se povremeno i služe za podmirivanje vanrednih državnih potreba (rashoda). Naime, ako se pojedini rashodi države javljaju povremeno, pri čemu nije moguće predvideti iznos koji je potrebno osigurati da bi se podmirili rashodi koji iz toga proizlaze, onda se ti rashodi podmiruju iz vanrednih prihoda države.

217

218

4. Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica. Javni prihodi od stanovništva su prihodi koje građani izdvajaju iz svog dohotka za podmirivanje javnih rashoda. U sistemu prihoda savremenih razvijenih država prihodi od stanovništva zauzimaju značajno mesto. Sa druge strane, prihodi od pravnih lica su prihodi koje plaćaju privredni subjekti i drugi oblici pravnih lica iz prihoda (dobiti) koje ostvaruju po osnovu ekonomske aktivnosti i iz imovine. Pravna lica izdvajaju određena sredstva za podmirivanje državnih potreba bilo na osnovu zakonskih propisa, bilo na osnovu ugovora (zajmovi državi). 5. Povratni i nepovratni prihodi. Prihodi koje fizička i pravna lica izdvajaju za podmirivanje javnih potreba, po pravilu im se ne vraćaju. Obveznici plaćanja tih prihoda imaju određenu korist od njihovog trošenja. Ta korist (posredna ili neposredna) nije, odnosno ne mora biti u nekom odnosu sa visinom prihoda koji su fizička i pravna lica izdvojila za zadovoljavanje javnih rashoda. U savremenim državama sve značajnije mesto u sistemu javnih prihoda zauzimaju sredstva koja su fizička i pravna lica dobrovoljno i samo privremeno izdvojila za finansiranje određenih javnih rashoda. To su dobrovoljni zajmovi na koje država plaća i kamate kao cenu za pozajmljena sredstva. Međutim, ako je država obavezna vratiti samo iznos zajma onda se radi o beskamatnim zajmovima. 6. Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica. Sredstva koja država ubira za podmirivanje javnih rashoda mogu bit javni prihodi širih političko-teritorijalnih jedinica (federacije), odnosno javni prihodi užih jedinica (opština). Problem kojoj će (užoj ili široj) političko-teritorijalnoj jedinici pripasti pojedini prihodi, odnosno deo tih prihoda izuzetno je složen, posebno u federativnim državama. Raspodela prihoda između pojedinih političko-teritorijalnih jedinica posebno je osetljiva u državama u kojima postoje značajne razlike u obimu zadovoljavanja određenih društvenih potreba u tim jedinicama. Kojoj će političko-teritorijalnoj jedinici pripasti prihodi koji su prikupljeni pomoću određenih finansijskih instrumenata i u kojem iznosu, ne sme se posmatrati i tretirati kao problem finansijsko-tehničke prirode, već pre svega kao izuzetno osetljiv i složen politički problem, posebno u mnogonacionalnoj državi. Analogno navedenom, sistem javnih prihoda kojima se zadovoljavaju javne potrebe može biti uređen na različite načine: 1. Da svaka (šira ili uža) teritorijalna jedinica ima svoje prihode; 2. Da vlastite prihode ima samo jedna teritorijalna jedinica; 3. Da vlastite prihode imaju dve jedinice, koje iz svojih prihoda izdvajaju sredstva za finansiranje rashoda svih drugih jedinica. Problem kojoj (široj ili užoj) političko-teritorijalnoj jedinici pripadaju javni prihodi kojima se podmiruju javni rashodi usko je povezan i sa problemom koja je (šira ili uža) političko-teritorijalna jedinica nadležna za uvođenje obaveze plaćanja određenog javnog prihoda i za regulisanje materije o tom finansijskom

instrumentu. Analogno tome, sama činjenica da pojedini prihodi pripadaju određenoj političko-teritorijalnoj jedinici (jedinicama), odnosno da je pravo uvođenja pojedinih vrsta javnih prihoda i regulisanje materije o tim prihodima rezervisano za širu političko-teritorijalnu jedinicu, ne znači da će njeni organi i naplaćivati te prihode i kontrolisati njihovo ubiranje. Koji će organi biti nadležni za naplatu prihoda i kontrolu ubiranja moguće je rešiti tako da organi jedne jedinice ubiraju sve javne prihode ili najveći deo prihoda nezavisno od toga kome ti prihodi pripadaju i ko je ovlašćen da uvodi obavezu plaćanja javnih prihoda. Koji će finansijski organi biti ovlašćeni za razrez, ubiranje i kontrolu naplate javnih prihoda moguće je rešiti i tako da organi dve ili više teritorijalnih jedinica naplaćuju i kontrolišu ubiranje tih prihoda, odnosno da finansijski organi svake političko-teritorijalne jedinice ubiraju javne prihode koji joj pripadaju.29) 7. Namenski i nenamenski javni prihodi. Namenski (destinirani) javni prihodi predstavljaju prihode države za koje je tačno utvrđena namena utroška sredstava koja su prikupljena pomoću određenog finansijskog instrumenta. U sistemu javnih prihoda savremenih država postoji tendencija jačanja uloge namenskih prihoda u ukupnim državnim prihodima. Sa druge strane, nenamenski (nedistinirani) javni prihodi su oni koji služe za zadovoljavanje svih društvenih potreba. Pri tome, svrha njihovog trošenja nije unapred utvrđena. S tim u vezi, treba reći da najveći deo javnih prihoda nema namenski karakter. Odstupanje od namenskog karaktera javih prihoda usko je povezano sa ulogom države u zadovoljavanju javnih potreba, kao i sa podelom nadležnosti širih i užih političko-teritorijalnih jedinica. 8. Prihodi u novcu i prihodi u naturi. Prihodi savremene države ubiraju se po pravilu u novcu, a vrlo retko ili skoro nikako u naturi. Međutim, uz prihode u novcu danas se retko ipak susrećemo i sa javnim prihodima koji se ostvaruju u naturi. Naime, u savremenim uslovima prihodi u naturi uglavnom se pojavljuju u vidu vanrednih prihoda, odnosno u formi poklona. Sledstveno tome, prihodi u naturi zauzimaju skromno mesto u sistemu prihoda savremenih država. Na kraju ovog izlaganja, treba reći i to da u savremenom svetu postoje četiri zvanične klasifikacije javnih prihoda, to su: a) Klasifikacija OECD-a; b) Klasifikacija Ujedinjenih nacija; c) Evropski sistem integrisanih ekonomskih računa; d) Klasifikacija Međunarodnog monetarnog fonda. Klasifikacija OECD-a danas se smatra najpotpunijom klasifikacijom javnih prihoda, posebno poreskih oblika koji se sreću u savremenim tržišnim ekonomijama. Osnovni smisao postojanja međunarodnih klasifikacija javnih prihoda leži u stvaranju mogućnosti za komparativne analize savremenih poreskih sistema i poreskih politika.

219

220

2.2. FISKALNI JAVNI PRIHODI Kod fiskalnih oblika javnih prihoda prisutan je određeni oblik obaveznosti. Ovu obaveznost utvrđuju društveno-političke zajednice, odnosno njihovi predstavnički organi. Međutim, obaveznost kod fiskalnih oblika javnih prihoda, iako je generalni osnov, ipak nije istog intenziteta i sastava. Kakva će biti obaveznost kod fiskalnih prihoda u jednoj državi to zavisi od vladajuće ideologije, od karaktera njenih osnovnih institucija, od odnosa građana prema javnim institucijama, od odnosa ekonomskih i socioloških subjekata prema javnoj vlasti i javnim funkcijama, kao i nosilaca javne vlasti prema ovim subjektima.30) Fiskalne prihode država ostvaruje van tržišnog procesa tj. prinudnim putem, odnosno prinudnim prisvajanjem kupovne snage fizičkih i pravnih lica potčinjenih njenom fiskalnom suverenitetu, u visini koju autonomno utvrđuje na osnovu političkih kriterijuma.31) Ekonomske osobine fiskalnih prihoda ogledaju se u tome da u svojoj osnovi ne podležu zakonima ponude i tražnje, odnosno da ne izviru iz ovih odnosa. Visinu fiskalnih oblika javnih prihoda utvrđuju institucije javnih vlasti i njeni predstavnički organi. Zbog toga, fiskalni prihodi su javnopravne prirode. Fiskalne prihode propisuju društveno-političke zajednice, odnosno predstavnički organi društveno-političkih zajednica za određenu teritoriju, a u zavisnosti od svoje nadležnosti i svojih funkcija. Ovo pravo javne vlasti da uvodi određene oblike javnih prihoda – fiskaliteta, za određenu teritorijalnu nadležnost u literaturi se naziva fiskalni suverenitet. Koliko će biti nivoa društveno-političkih zajednica, kao institucija javne vlasti, to zavisi od društveno-političkog uređenja zemlje.32) Danas je u složenim državama broj nivoa svakako veći, što znači da u stvari postoji više fiskalnih suvereniteta. U ovu grupu javnih prihoda treba uključiti tri ključna oblika prihoda, to su: porezi, takse i doprinosi. Međutim, ovoj grupi javnih prihoda treba dodati i oblike parafiskalnih prihoda, koji su po svojim karakteristikama bliži pravim fiskalnim, nego nefiskalnim javnim prihodima. Vezano za fiskalne javne prihode, nameće se i potreba definisanja kategorije fiskalnog kapaciteta. Naime fiskalni kapacitet označava sposobnost jedne nacionalne privrede ili jedne privredne jedinice, da podnese fiskalno opterećenje, a da se pri tome ne dovede u pitanje njihova sposobnost za proširenu reprodukciju. Ova sposobnost nacionalne privrede, ili jedne privredne jedinice, pre svega je ekonomske prirode. Prema tome, da bi jedna nacionalna privreda mogla da podnese određene fiskalitete u datom vremenskom periodu, to će najviše zavisiti od njene privredne snage. Ako je nacionalna privreda ekonomski snažna ona će biti u stanju da podnese i veće fiskalitete. Pri tome, fiskalni kapacitet kao ekonomska sposobnost da se podnesu fiskaliteti može se posmatrati u više projekcija - na planu čitave nacionalne privrede, ili uže.

Međutim, fiskalni kapacitet čini opšti pojam i on u sebi uključuje sve oblike javnih prihoda koji se ostvaruju na fiskalni način. Stoga, moguće je izlučiti kao posebne pojave kapacitet za svaki oblik fiskalnih prihoda. U tom smislu, može se govoriti o poreskom kapacitetu, o kapacitetu doprinosa itd. Takođe, ovi pomenuti oblici fiskalnog kapaciteta mogu se posmatrati sa aspekta ukupne nacionalne privrede ili sa aspekta njihovih delova. Koji će se aspekti konkretno upotrebiti, zavisi od interesa koji se žele postići.33)

2.3. POREZI Nije uopšte sporno da porez predstavlja najznačajniji oblik javnih prihoda u savremenim državama. Porezima i drugim javnim prihodima država obezbeđuje sredstva za finansiranje javnih potreba. Učešće javnih prihoda u društvenom proizvodu se u ekonomski razvijenim zemljama kreće između jedne trećine i jedne polovine.34) Stoga, ne iznenađuje činjenica što se u izučavanju pravnih, ekonomskih, psiholoških, socioloških i drugih aspekata poreza u savremenoj literaturi javnih finansija posvećuje daleko veća pažnja nego bilo kom drugom obliku javnih prihoda. Porezi predstavljaju osnovni oblik ili instrument formiranja javnih prihoda, pokrića budžetskih rashoda i zadovoljavanja javnih potreba. Danas mnogi finansijski teoretičari savremenu državu nazivaju "poreskom" državom, jer žele da naglase kakav značaj za nju imaju porezi. Međutim, još uvek ne postoji jedinstveno gledište i stav vezano za pitanje šta su porezi. Ovome doprinosi i činjenica da su porezi istorijska kategorija koja se veoma često menjala kroz sve društveno-ekonomske formacije u skoro svim vremenskim periodima. Takođe, sadržaj poreza se menjao paralelno sa promenama političkih, društveno-ekonomskih i drugih odnosa. Analogno tome, porezi predstavljaju direktan refleks tih odnosa, odnosno sistema.35) U savremenim država porezi predstavljaju najznačajnije instrumente prikupljanja javnih prihoda. Zbog toga, oni svakako imaju dominantnu ulogu među instrumentima javnih finansija uopšte. Ovaj stav je determinisan sa dva ključna argumenta, to su: a) Porezi su fiskalni instrument putem kojeg država dolazi do najvećeg iznosa prihoda, pa tako oni i predstavljaju najizdašniji državni prihod uopšte. Otuda, ogroman značaj i uloga poreza u ekonomskom i političkom životu svake zemlje. b) Porezi kao i svi ostali javni prihodi, pored fiskalnog delovanja imaju i ekonomsko i socijalno delovanje. Naime, porezi predstavljaju snažno sredstvo kojima se deluje na procese proizvodnje, raspodele, potrošnje, investicija, demografske faktore, izvoz-uvoz i niz drugih privrednih

221

222

agregata. Stoga, pomenuti efekti oporezivanja predstavljaju fenomene koji porezima zaista daju jednu od dominantnih pozicija kao instrumenata ne samo fiskalne, nego i ekonomske, socijalne, kulturne, zdravstvene i niza drugih politika u savremenim državama. Sa razvojem države, njenih institucija i intervencionizma, postepeno se menjalo mesto i karakter poreza kao i njegova ulogu u ukupnim javnim prihodima. Porezi i interes za izučavanje poreza posebno se razvijao u kapitalizmu. Otuda, ne iznenađuje činjenica da upravo u tom sistemu postoji najveći broj pokušaja definisanja poreza. Pitanje pojma i suštine poreza bilo je predmet definisanja čitavog niza autora koji su pokušavali da iznesu osnovne karakteristike ovog oblika javnih prihoda. U tom kontekstu, ovo obavezuje da se institutu poreza posveti dužna pažnja u okviru nekoliko narednih tačaka izlaganja ovog rada. 2.3.1. DEFINISANJE I KARAKTERISTIKE POREZA Različito mesto koje porezi imaju u finansijskom sistemu savremenih država u odnosu na ranije razdoblje, kao i različita uloga koja je porezima kao finansijskim instrumentima danas poverena, u mnogome otežavaju da se dođe do definicije poreza koja bi se mogla bez pogovora prihvatiti. Zato ne iznenađuje činjenica da se pri upoređivanju definicija poreza koje je moguće sresti u finansijskoj literaturi prisutne veće ili manje razlike. Ove razlike uslovljene su različitim aspektima posmatranja kategorije poreza. Naime, dok jedni autori u svojoj definiciji naglašavaju pravni karakter poreza, drugi ističu njegovo mesto i ulogu u privrednom sistemu, treći spominju izvore iz kojih se porezi plaćaju, četvrti svrhu koja se ostvaruje oporezivanjem, peti njegovo finansijsko značenje itd. Sa druge strane, teškoće u definisanju i objašnjenju poreza proizlaze i iz činjenice da postoje tri osnovna načina uvođenja i nametanja poreza, a to su: (a) nametanje poreza obavezno silom, (b) uvođenje poreza na osnovu ugovora, (c) ustavno uvođenje i plaćanje poreza, što je karakteristično za uvođenje poreza u savremenim državama. Sva tri navedena oblika uvođenja poreza trebalo bi da budu obuhvaćena definicijom poreza, što je svakako teško posebno kada se želi jedinstvena definicija poreza. U skladu sa navedenim, na ovom mestu navešćemo samo neke poznatije definicije poreza. Definicija poreza koju je dao francuski teoretičar Gaston Žeze bila je jedno vreme široko prihvaćena i citirana. Po ovoj definiciji "porez je davanje u novcu koji država ubira od pojedinaca na osnovu svoje vlasti, bez direktne protivnaknade, a u cilju da pokrije javne terete".36) Kao što se iz ove definicije može videti, ona porez izvodi iz sledeće tri osnovne karakteristike poreza, to su: (1) obaveznost davanja, čak i prinudnim putem, (2) nepostojanje direktne protivnaknade od strane države, i (3) poreska davanja su bespovratna.

Međutim, ova definicija poreza pokazala se u savremenom kapitalizmu nepodesnom da izrazi nove zadatke koje je dobilo javno finansiranje, pa samim tim i porezi sa intervencionističkim zadacima države. Analogno tome, danas se sve više nameće zahtev da se element državnog intervencionizma u privredi uvrsti u definiciju poreza. Jednu od definicija poreza u ovome pravcu nalazimo kod belgijskog pisca Ferninanda Baudhuina, koji je definisao porez na sledeći način: "Porez je doprinos građana za pokriće tereta javne vlasti u okviru određene ekonomske i socijalne politike".37) Na osnovu izloženog, jasno je da ekonomska i socijalna delovanja poreza dolaze u prvi plan, dok čisto fiskalna delovanja postaju sekundarna. Dakle, na poreze se ne gleda više kao klasično sredstvo koje ima jedini cilj da državi pribavi finansijska sredstva za pokriće javnih rashoda, već oni imaju određene šire ekonomske i socijalne funkcije u privredi. S tim u vezi, porezima se sve više daje određena regulativna funkcija u oblasti proizvodnje, raspodele i potrošnje, zbog čega bi u definiciju poreza morale ući gotovo sve njihove osnovne karakteristike. Međutim, nesumnjivo je da bi takva definicija poreza bila preopširna i da ne bi služila ničemu, osim za akademske rasprave. Zbog toga, danas se manje pristupa istraživanju samo osnovnih oblika poreza, dok se sve više izučava delovanje poreza, što je u teoriji i fiskalnoj politici znatno prihvatljivo. Upravo u ovom pravcu orijentisana je savremena finansijska teorija i politika. Osim poreza država prikuplja sredstva za finansiranje zadataka i mera iz svoje nadležnosti i primenom drugih finansijskih instrumenata, koji se i pored svoje sličnosti sa porezima od njih znatno razlikuju. Da bi se utvrdile te razlike, odnosno da bi se istaklo po čemu se porezi razlikuju od drugih finansijskih instrumenata prikupljanja prihoda države, potrebno je utvrditi osnovne kriterijume za razgraničenje poreza od drugih javnih prihoda. U tom kontekstu, treba navesti da poreze karakterišu neke osnovne osobine koje se ogledaju u sledećem: 1. Porezi se ubiraju u javnom interesu. Jedna od ključnih karakteristika poreza jeste da se oni prikupljaju u "opštem interesu". Prikupljenim sredstvima obezbeđuje se finansiranje javnih rashoda, odnosno obezbeđuje se potrošnja koja je drugačija nego što bi bila da je izostala javna intervencija. Da nisu bili podvrgnuti oporezivanju, privreda i stanovništvo bi koristili raspoloživi dohodak za određene namene i u određenim proporcijama, u skladu sa svojim prioritetima i odlukama. Međutim, oporezivanjem je izvršena realokacija ekonomskih resursa i obezbeđeno je finansiranje javnih rashoda. 2. Porez je prinudno davanje. Obzirom da se porezima umanjuje raspoloživi dohodak, odnosno imovina fizičkih i pravnih lica, prirodno je da ta lica, u načelu, neće rado prihvatiti obavezu plaćanja poreza. Otuda, naplata poreza u svim savremenim državama počiva na prinudi (prisili). Naime, ako poreski obveznik u času dospeća ne udovolji poreskoj obavezi, on će se izložiti sankcijama koje se za

223

224

takav slučaj zakonom predviđaju. Upravo u tom trenutku nastupa karakteristika prinudnosti poreza. 3. Porez je derivativni (izvedeni) prihod. Derivativni karakter poreza izveden je iz finansijske autonomije i finansijskog suvereniteta države. To znači da je nadležni državni organ ovlašćen da uređuje odnose i reguliše tokove iz svoje oblasti, a to čini donošenjem i primenom propisa. To znači, da porezi imaju derivativni karakter, jer je obaveza na njihovo plaćanje rezultat dopuštene aktivnosti države kao javne vlasti. 4. Porez je nepovratni prihod. Nepovratnost poreza predstavlja njegovu karakteristiku koja dolazi do izražaja prilikom promena vlasničkih odnosa nad iznosima koji se od fizičkih i pravnih lica ubiraju na ime oporezivanja. Prihodi koje država prikupi od poreskih obveznika postaju njeno vlasništvo. Država sa njima nepovratno raspolaže alocirajući ih na zadovoljenje javnih rashoda. 5. Porez je davanje bez direktne protivnaknade. Odsutnost neposredne naknade za iznose plaćene na ime zadovoljavanja poreske obaveze, jeste osobina poreza koja ne dopušta poreskim obveznicima da od države traže neku protivnaknadu (protivčinidbu). S tim u vezi, ne treba smatrati da onaj ko je platio porez nema nikakvu korist od toga. Međutim, ta korist je opšteg karaktera, ali njena visina nije određena visinom plaćenog poreza. Između plaćenog poreza i rashoda koji se podmiruju oporezivanjem nema korelacije, niti je korist koja rezultira iz porezom finansiranih rashoda vezana za iznos plaćenog poreza. 6. Porez se plaća po teritorijalnom principu. Princip teritorijalnosti plaćanja poreza znači da se prilikom utvrđivanja obaveze plaćanja poreza, po pravilu ne smatra relevantnim državljanstvo, već teritorijalna pripadnost. Dakle, pripadnost određenoj teritoriji uzrokuje obavezu plaćanja poreza. Fizička i pravna lica plaćaju porez iz dohotka na teritoriji na kojoj su dohodak i ostvarile. Takođe, porez na imovinu se plaća prema mestu gde se imovina nalazi. 7. Porez je davanje iz viška proizvoda. Porez predstavlja davanje fizičkih i pravnih lica iz viška proizvoda, a ređi je slučaj iz imovine. Na taj način porez vrši preraspodelu nacionalnog dohotka. Ovu osobinu poreza uočila je savremena finansijska teorija koja u porezu ne vidi samo sredstvo za pokrivanje javnih rashoda, već i sredstvo određene ekonomske i socijalne politike. Danas je retko naći porez koji ima isključivo finansijske izdatke, dok je pravilo da porezi imaju ekonomske, socijalne, robno-novčane, demografske i druge zadatke. 8. Porezi su nedestinirani javni prihodi. Nedistiniranost poreza je karakteristika poreza koja proizlazi iz namene trošenja sredstava koja su prikupljena oporezivanjem. Po pravilu, namena trošenja sredstava prikupljenih porezom nije unapred utvrđena, već se prihodima koji su prikupljeni porezima podmiruju javni rashodi uopšte. Princip nedestiniranosti poreza usvojen je, jer bi bilo skoro nemoguće uvek i u svakoj prilici za svaki poreski oblik utvrditi iznos koji će njegovom

primenom biti ubran, iz čega očigledno proizlazi i poteškoća da se prihodi od pojedinih poreza vežu za tačno unapred utvrđeni rashod. Međutim, ima pojedinih poreza čija je namena unapred utvrđena. U tom kontekstu, može se čak govoriti i o tendenciji sve većeg učešća u ukupnim javnim rashodima upravo destiniranih poreza. Finansiranje javnih rashoda sa porezima čija je namena tačno utvrđena ima svojih prednosti, ali i nedostataka, što je svakako potrebno imati u vidu. Kao prednosti uvođenja destiniranih poreza može se navesti sledeće: a) Lakše se dobija saglasnost poreskih obveznika za uvođenje nekog novog poreza, ili za povećanje poreskog opterećenja; b) Povećava se interes poreskih obveznika za zadovoljenje određenih društvenih potreba i omogućava se veća kontrola u trošenju sredstava; c) Osigurava se bar minimalan iznos sredstva koja su potrebna da bi se podmirile određene javne potrebe. Kao nedostaci uvođenja destiniranih poreza može se navesti: a) Destinirani prihodi otežavaju mogućnosti dobijana pregledne slike o prihodima i rashodima društveno-političkih zajednica; b) Ograničavaju se sredstva samo za izvršenje konkretnih javnih potreba; c) Otežava se mogućnost da se stekne uvid u sve potrebe koje bi trebalo podmiriti na teritorijalnoj jedinici, kao i prioriteta njihovog zadovoljenja. 9. Porez je novčano davanje. U savremenim tržišnim privredama porezi se utvrđuju u novčanim jedinicama i ubiraju se u novcu. Ubiranje poreza u naturi kroz vekove predstavljalo je rezultat naturalne privrede. Transformacija poreza iz naturalnih u novčana davanja logičan je redosled promena u ekonomskim odnosima u kojima sve dominantniju, a danas isključivu prevlast dobija novčana privreda. Međutim, u savremenim poreskim sistemima ipak ima slučajeva kada se porezi ubiraju i u naturi, što najčešće predstavlja retke slučajeve i beznačajne iznose koji se mogu zanemariti. Ali, zbog kompletnosti izlaganja ovde ih samo pominjemo. 2.3.2. OSNOVNI ELEMENTI POREZA Svaki oblik poreza ima više ili manje složenu strukturu, s obzirom da se sastoji od niza elemenata (elementi poreza – poreska terminologija). U tom kontekstu, poreska terminologija sadrži mnogobrojne stručno-tehničke nazive koji se radi sistematičnosti prikazivanja mogu podeliti u dve osnovne grupe, to su: (a) lični elementi poreza, i (b) materijalni elementi poreza. Lični elementi poreza odnose se na fizička i pravna lica koja imaju aktivnu ulogu u oporezivanju.

225

226

Materijalni elementi poreza odnose se na područja finansijskih tokova u procesu oporezivanja i zahvatanju dohotka. Analogno tome, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama prikazati samo jedan suženi deo poreske terminologije, i to onaj koji je najčešće u upotrebi. a) Lični elementi poreza – obuhvataju sledeće elemente: 1. Poreska vlast – obuhvata uglavnom sledeće: prvo, javnopravna tela u čiju se korist naplaćuje porez, i drugo, organe koji razrezuju i naplaćuju porez. Pri tome, prvo se često identifikuje sa fiskalnim suverenitetom, a drugo se odnosi na administraciju koja ima zadatak da na osnovu propisa razrezuje i naplaćuje porez. Time se jasno definiše poreski suverenitet. Poreski suverenitet imaju obično društveno-političke zajednice. 2. Poreski obveznik – ili poreski subjekt je fizičko ili pravno lice koje je obavezno da snosi poreski teret. Svako lice koje zakon odredi ima da bude poreski obveznik. Poreski subjekti mogu biti aktivni i pasivni. Aktivni poreski subjekt je država, odnosno neka niža društveno-politička zajednica koja ima pravo da razrezuje i naplaćuje porez. Pasivni poreski subjekt je lice koje je dužno da plaća porez. Pasivni poreski subjekt se naziva još i poreski dužnik, odnosno poreski obveznik. 3. Poreski platilac – predstavlja ono fizičko ili pravno lice koje stvarno vrši plaćanje poreza, sa namerom da ga kasnije prevali na nekog drugog. Poreski obveznik i poreski platilac se ne moraju podudarati. Ovaj slučaj je karakterističan za indirektne poreze tj. carine. Naime, uvoznik plaća carinu, ali u nameri da je kroz cenu kasnije prevali na kupca robe. 4. Poreski destinatar – predstavlja lice koje konačno stvarno snosi poreski teret, bez obzira da li je istovremeno i poreski obveznik. Prema tome, da bi se shvatila suština nužno treba praviti razliku u smislu sledećeg: poreski obveznik je lice koje zakon odredi da snosi porez, poreski platilac je lice koje plaća poreski teret, a poreski destinatar je lice koje definitivno snosi poreski teret. Kod direktnih poreza poreski platilac i poreski destinatar su isto lice. Kod indirektnih poreza, zbog procesa prevaljivanja, ne postoji preklapanje u istom licu. b) Materijalni elementi poreza – obuhvataju sledeće elemente: 1. Poreska sposobnost – ili poreska snaga označava ekonomsku mogućnost poreskog obveznika da odgovori svojoj obavezi plaćanja poreza. Poreska sposobnost je u direktnoj korelaciji sa dohotkom, odnosno imovinom poreskog obveznika. 2. Poreski izvor – čini sve ono čime poreski obveznik raspolaže i iz čega može da plati porez. U principu, poreski izvor se može pojaviti u dvojakom vidu: u vidu prihoda, odnosno dohotka i izuzetno u vidu imovine. Poreski izvor predstavlja osnovicu za odmeravanje poreza.

3. Poreski objekat – ili predmet oporezivanja predstavlja svako ekonomsko stanje koje zakonodavcu daje pravo i osnovu da uvede neki poreski oblik. Ideal svake poreske politike jeste da se poreski objekat i poreski izvor poklapaju. 4. Poreska osnovica – predstavlja vrednost koja služi za utvrđivanje poreske obaveze i to najčešće u visini dohotka kod neposrednih poreza, odnosno vrednost robe i usluga kod posrednih poreza. Drugim rečima, ona predstavlja kvantitativnu konkretizaciju poreskog objekta, odnosno u novcu iskazanu vrednost poreskog objekta. 5. Poreska stopa – označava iznos poreza u odnosu na poresku osnovicu i može se iskazati na dva načina: prvo, u procentima, i drugo, u nominalnom iznosu. Poreske stope iskazane u procentima mogu biti proporcionalne, progresivne i regresivne. 6. Poreska tarifa – predstavlja u stvari pregled poreskih osnovica sa odgovarajućim poreskim stopama. 7. Poreske olakšice – predstavljaju skup ustupaka (poreskih povlastica) koje država pruža poreskim obveznicima kako bi se njihov teret umanjio u odnosu na onaj koji bi postojao da nema poreskih povlastica. Ovi se ustupci čine u pogledu poreskog obveznika, poreske osnovice, poreskih stopa ili iznosa poreskog prihoda (visine obračunatog poreza). 8. Poreski katastar – predstavlja poseban spisak poreskih obveznika koji se vodi kod nadležnog poreskog organa u kojem se uvode svi elementi poreskih obveznika potrebni za razrez (dohodak, katastarsko zemljište, prihodi). Dakle, poreski katastar čini zbir podataka relevantnih za oporezivanje. 9. Poreska lista – predstavlja popis poreskih obveznika uz čija se imena beleže i iznosi poreskog duga, odnosno iznosi sredstava koje su poreski obveznici dužni platiti na ime poreza. 10. Razrez poreza – predstavlja postupak utvrđivanja poreskog duga tj. iznosa koji pojedini poreski obveznik mora iz svoje ekonomske snage izdvojiti kako bi platio porez. Da bi se porez mogao razrezati, potrebno je da nadležni finansijski organ bude upoznat sa svim činjenicama koje su važne za razrez poreza. 11. Poreska opomena – čini meru koja se primenjuje za slučaj da poreski obveznik ne izmiri svoju poresku obavezu u predviđenom roku. Vreme (čas) koje je određeno za plaćanje poreza naziva se dospeće poreske obaveze, a porez koji u datom času treba platiti naziva se dospeli porez. 12. Zastarevanje poreza – nastupa posle određenog vremenskog perioda (obično pet godina), i to kako u pogledu prava države da izvrši naplatu razrezanog poreza i izricanja odgovarajuće kazne sa poreskim postupkom, tako isto i za prava poreskog obveznika vezano za povraćaj već plaćenog poreza. Navedeni elementi poreza predstavljaju samo najznačajnije, odnosno najčešće upotrebljavane termine u poreskoj terminologiji. Međutim, osim ovih koje smo naveli ima i drugih koje na ovom mestu nije moguće detaljnije izložiti.

227

228

2.3.3. CILJEVI OPOREZIVANJA Mesto i uloga poreza u pojedinim poreskim sistemima nije uvek i svuda ista, ali zavisi od niza faktora koji državu navode da određene oblike poreza uključe u svoj sistem javnih prihoda. U tom kontekstu, najčešće se može govoriti o dva osnovna cilja koji se primenom poreza mogu postići, to su: 1) Fiskalni ciljevi oporezivanja; 2) Nefiskalni ciljevi oporezivanja. 1. Fiskalni ciljevi oporezivanja. Porezi imaju fiskalni cilj onda kada su u sistemu javnih prihoda uvedeni isključivo ili prvenstveno zbog toga, da se njihovom primenom prikupe finansijska sredstva koja su potrebna za finansiranje javnih rashoda vezanih za podmirivanje javnih potreba. Ovakav cilj porezima je bio postavljen u doba tzv. liberalnog kapitalizma, kada je oporezivanje bilo manje ili više jednodimenzionalni akt države koji se ogledao u obezbeđivanju dovoljnih sredstava za finansiranje utvrđenih javnih rashoda. Nema sumnje, da je ovde primarni cilj oporezivanja bio fiskalni. Međutim, kasnije je došlo do formiranja moderne ekonomske politike, a u okviru nje i poreske politike, koja počinje sve više da se bavi i drugim ciljevima oporezivanja, osim postojećeg tj. primarnog, odnosno fiskalnog cilja. Zbog toga, u savremenim uslovima se pojavljuju i nefiskalni ciljevi oporezivanja. 2. Nefiskalni ciljevi oporezivanja. Porezi imaju nefiskalne ciljeve koje bi prema savremenoj finansijskoj teoriji i politici, trebalo ostvariti preko delovanja poreza u sferi ekonomske politike, stabilizacije, regulisanja domaće potrošnje, visine i strukture zaposlenosti itd. Prema tome, nefiskalni ciljevi oporezivanja su svi ostali zahtevi koji se pred poreze danas mogu postaviti, osim prikupljanja finansijskih sredstava. U savremenoj finansijskoj teoriji i praksi, upravo bi se nefiskalni ciljevi oporezivanja trebali ostvarivati primenom različitih vrsta poreza. U tom smislu, teorija i praksa su dokazale da se porezi mogu veoma uspešno koristiti za postizanje ekonomskih, socijalnih, demografskih i drugih ciljeva. Ekonomski ciljevi mogu biti mikroekonomske i makroekonomske prirode. Mikroekonomski ciljevi oporezivanja su brojni, a u suštini se svode na podršku konkretnim subjektima (fizičkim i pravnim licima) u realizovanju njihovih aktivnosti. Makroekonomski ciljevi oporezivanja realizuju se delovanjem na odnose osnovnih makroekonomskih agregata (stabilnost cena, puna zaposlenost, uravnoteženje platnog bilansa itd). Socijalni ciljevi oporezivanja ogledaju se u nastojanju države da smanji razlike u materijalnom položaju poreskih obveznika (na primer kroz diferencirano oporezivanje prometa proizvoda i usluga, standardne odbitke i drugo).

Ostali ciljevi oporezivanja su veoma raznorodni. Među njima su svakako aktuelni demografski ciljevi (poreske olakšice za porodice sa većim brojem dece, ili veći poreski tereti za neoženjene poreske obveznike itd). Postojanje nefiskalnih ciljeva oporezivanja ne podrazumeva da se oni pojavljuju kao ravnopravni sa fiskalnim ciljevima. Na planu globalne politike država mora da obezbedi dovoljno sredstava za finansiranje javnih rashoda, tako da fiskalni cilj i dalje ostaje apsolutno primaran. 2.3.4. PRINCIPI OPOREZIVANJA (PORESKA NAČELA) Bez obzira na svoje mesto koje porezi zauzimaju u strukturi javnih prihoda države, svaki poreski sistem mora da se oslanja na određene principe ili načela. Poreski principi treba da omoguće sprovođenje i postizanje određenih ciljeva poreske politike koji se u datom trenutku postavljaju.38) Pri formulisanju poreskih principa mora se voditi računa o mestu i ulozi koja je poreskom sistemu poverena u okviru, ne samo sistema javnih prihoda i javnih rashoda, već i u celini ekonomskog sistema zemlje. Zbog toga, sadržina poreskih principa se menjala kroz istoriju kao što se menjao i redosled njihovog značaja. Poreski principi koji se utvrđuju važe za poreski sistem u celini, ali ne i za svaki pojedinačni poreski oblik u tom sistemu. Dakle, ne traži se da svaka pojedinačna vrsta poreza zadovoljava sve poreske principe, već se podrazumeva i traži, da svi porezi uzeti zajedno, zadovoljavaju sve poreske principe.39) Prema tome, principima oporezivanja nazivamo ona pravila kojih se poreski organi moraju pridržavati pri izradi poreskog sistema. To su pravila koja moraju omogućiti optimalno i efikasno sprovođenje ciljeva poreske politike kao značajnog segmenta ukupne ekonomske politike zemlje. Načela oporezivanja sve su se više afirmisala postepenim pretvaranjem poreza u osnovni izvor javnih prihoda.40) Međutim, poreska načela nemaju apsolutnu vrednost već su podložna promenama. To znači, da su se principi oporezivanja menjali u zavisnosti od različitih promena ekonomske, socijalne, kulturne, političke ili druge prirode. Danas postoji nekoliko principa oporezivanja, pri čemu često postoji situacija suprotnosti pojedinih poreskih načela, odnosno njihova kolizija. Usled kolizije poreskih principa moraju se često praviti kompromisi između tako suprostavljenih principa, što može dovesti do pojave samo delimičnog zadovoljavanja pojedinih načela oporezivanja. Sa svoje strane, to inicira pitanje prioriteta pojedinih poreskih načela.41) Zahtevi koji se danas stavljaju pred poreze u obliku principa ili načela oporezivanja, odnose se na ukupan poreski sistem ali ne i na pojedine oblike poreza. Dakle, ne traži se da svaka vrsta poreza zadovoljava sve navedene principe oporezivanja. Zbog toga, u svakom poreskom sistemu neminovnost je da jedna vrsta

229

230

poreza manje ili više zadovoljava jedne, a druga vrsta poreza druge poreske principe. To znači, da pojedini principi oporezivanja ne moraju biti u skladu sa drugim principima na kojima se temelje pojedini poreski sistemi. Analogno rečenom, na poreske principe ne treba gledati kao na neki ideal koji treba realizovati po svaku cenu. Naprotiv, treba nastojati da se jedanput usvojeni principi sprovedu u praksi u onoj meri koliko je to moguće u datom momentu. Pri sprovođenju pojedinih poreskih principa u praksu, potreban je kompromis između zahteva koji proističu iz pojedinih principa. Nauka o finansijama još uvek ne može dati jedan decidirani odgovor na brojna pitanja koja se javljaju u svakodnevnoj praksi pri ostvarivanju proklamovanih principa na kojima se zasniva poreski sistem. Međutim, poznavanje poreskih načela na kojima se poreski sistem zasniva treba da pomogne i olakša rešavanje pojedinih slučajeva sa kojima se danas suočavaju određeni finansijski i državni organi.42) S toga, literatura navodi brojne principe na kojima bi trebalo da se zasniva poreski sistem, a mnogi autori su nastojali da formulišu pravila oporezivanja. Prvo sistematsko proučavanje poreskih načela nalazimo kod A. Smitha. On je problem oporezivanja izložio sistematično kao jednu celinu, postavljajući pri tome četiri osnovna principa oporezivanja: 43) 1. Da je porez obavezan i ravnomeran, jer su stanovnici svake države dužni da učestvuju u podmirivanju njenih rashoda srazmerno svom dohotku koji uživaju pod njenom zaštitom. 2. Da je poreska obaveza tačno utvrđena, kako u pogledu vremena, tako i u pogledu plaćanja i iznosa, da ne bi došlo do samovolje finansijskih organa. Da bi se to postiglo, potrebno je propisima tačno utvrditi: vreme plaćanja poreza, poreske oblike i modalitete ubiranja poreza, kao i visinu poreske obaveze. 3. Da je porez ugodan, jer svaki porez treba da se naplaćuje u najpogodnije vreme za poreskog obveznika, odnosno da poreski obveznik što manje oseti porez kao teret. 4. Da troškovi naplate poreza budu što manji, odnosno da administracija, razrez i naplata poreza bude što jeftinija. Na osnovu izloženog, moguće je uočiti da se A. Smith nije zalagao za pravednost (equity) u oporezivanju, nego za ravnomernost (equality) u podnošenju poreskog tereta. Zbog toga, kod njega postoji samo jedan princip (opšta obaveza) i tri poresko-tehnička pravila. Drugih stvarnih principa nema. Međutim, ovi poreski principi su ipak važili kao poreski kanoni skoro jedan vek. Sa širenjem istraživanja i razvojem novih saznanja u finansijskoj teoriji je došlo do pokušaja da se postave novi principi oporezivanja, prvenstveno pod

uticajem snažnog delovanja neokejnsijanske koncepcije finansijske politike.44) U tom kontekstu, najpotpuniju sistematizaciju poreskih principa dao je Adolf Wagner krajem XIX veka. On je formulisao devet poreskih principa kojih se treba pridržavati pri oporezivanju a svrstao ih je u četiri osnovne grupe: 1. Finansijska načela; 2. Ekonomska načela; 3. Socijalna načela; 4. Poresko-tehnička (administrativna) nečela. 1. Finansijska načela oporezivanja – proizlaze iz poreza kao finansijske kategorije uz pomoć koje treba da se državnoj vlasti osiguraju dovoljna sredstva za pokriće javnih rashoda. U grupu finansijskih poreskih principa uključuju se dva osnovna načela: (a) načelo dovoljnosti ili izdašnosti poreza, i (b) načelo elastičnosti poreza. a) Načelo dovoljnosti ili izdašnosti poreza - označava da porezi zajedno sa ostalim javnim prihodima treba da obezbede sredstva koja su neophodna za pokriće planiranih javnih rashoda. Pojam dovoljnosti može se postaviti u užem ili širem smislu.45) U užem smislu, označava pokriće javnih rashoda koji su u budžetu predviđeni određenim iznosom. Međutim, ovaj stav je danas napušten, obzirom da je napušten i princip stalne budžetske ravnoteže. U širem smislu, princip dovoljnosti ili izdašnosti stavlja pred sve javne prihode zahtev da se obezbede dovoljna sredstva za pokriće javnih potreba. U skladu sa navedenim, postoji dilema da li se poresko načelo izdašnosti odnosi na poreski sistem u celini ili ovo načelo treba razumeti tako da svaki porez za sebe treba da bude apsolutno dovoljan, odnosno da država treba da izbaci iz poreskog sistema sve one poreske oblike koji ovako shvaćen poreski princip ne zadovoljavaju. Za sve poreske oblike određenog poreskog sistema ne može se reći da su dovoljni (izdašni), pa se zato smatra da se ovaj princip odnosi na poreski sistem u celini. Zbog toga, u savremenim poreskim sistemima postoje brojni poreski oblici koji ovo poresko načelo ne zadovoljavaju. Međutim, oni u poreskom sistemu zemlje opstaju u cilju obavljanja nekih drugih funkcija (na primer, ekonomskih ili socijalno-političkih). b) Načelo elastičnosti poreza – znači da poreski sistem treba da bude tako izgrađen da se porezi mogu lako povećavati ili smanjivati, prema potrebama države. Drugim rečima, načelo elastičnosti postavlja zahtev da se porezi što brže i što potpunije prilagođavaju promenama u visini rashoda. Naime, utvrđeno je da postoji tendencija povećavanja javnih rashoda, pa se s tim u vezi, od poreza očekuje da obezbede dovoljno sredstava za rastuće javne rashode. Prilagođavanje poreza zahtevima za finansiranje povećanih izdataka države može se postići samo

231

232

ako se ne pojave značajniji vanredni rashodi. Međutim, ako se pojave značajniji vanredni rashodi onda će biti potrebno pristupiti radikalnom povećanju postojećih poreza, bilo uvođenjem novih vanrednih poreza, bilo javnim zaduživanjem, kako bi se obezbedila nedostajuća finansijska sredstva. Analogno tome, ostvarivanje principa elastičnosti zahteva pažljivo proučavanje svih oblika javnih prihoda i rashoda, posebno u pogledu njihove postojanosti i promenljivosti u toku određenog vremenskog perioda. 2. Ekonomska načela oporezivanja – dobijaju u savremenim poreskim sistemima primarni značaj i postaju ubedljivo najvažnija načela, vezano za tzv. fiskalnu politiku i funkcionalne finansije. Naime, oporezivanje izaziva brojne i različite mikroekonomske i makroekonomske efekte. Sa mikroaspekta, svaki porez neposredno umanjuje ekonomsku snagu poreskog obveznika i tako menja modalitete njegovog ponašanja u privrednom životu. Promene do kojih dolazi kod jednog poreskog obveznika smanjenjem njegove ekonomske snage, prenose se preko tržišnog mehanizma i na ostale privredne subjekte. Sa druge strane, porezi imaju i makroekonomska dejstva koja se, pre svega, ogledaju u njihovom uticaju na veličinu agregatne tražnje. Naime, poreski prihodi osciluju manje ili više u skladu sa konjunkturnim kretanjima društvenog proizvoda. Otuda, pri promenama poreskog sistema treba imati u vidu efekte oporezivanja i izabrati one poreske oblike kojima se postižu optimalni ekonomski i finansijski rezultati. Brojna ekonomska poreska načela klasifikuju se najčešće u dve osnovne grupe: (a) načelo izbora poreskog izvora, i (b) načelo izbora poreskog oblika. a) Načelo izbora poreskog izvora – zahteva da se porezi ubiraju iz dohotka poreskog obveznika. Prema tome, porezom treba opteretiti samo dohodak ili prihod poreskog obveznika, ali tako da ne dođe do ograničavanja ili destimulisanja njegove aktivnosti i procesa proizvodnje, odnosno prometa. Analogno tome, osnovni smisao ovog poreskog načela jeste u tome da se kao stalni poreski izvor može koristiti samo onaj izvor koji se stalno obnavlja, a to je dohodak ili prihod ali ne i imovina koja predstavlja neutrošeni tj. akumulisani dohodak iz nekog ranijeg perioda. b) Načelo izbora poreskog oblika – podrazumeva da svaki poreski oblik nije uvek prikladan da se njegovom primenom ostvaruje i određena svrha oporezivanja. Zbog toga, od poreskih oblika kojima se obavlja oporezivanje u mnogome zavisi da li će se i u kojoj meri ostvariti određeni ekonomski ciljevi oporezivanja. Naime, načelo izbora poreskog oblika prilikom kreiranja određenog poreskog sistema se mora u celini uvažavati, obzirom da je neosporna činjenica da se određeni ekonomski efekti mogu optimalno ostvariti samo primenom sasvim određenog poreskog oblika, odnosno vrste poreza.46) Ali, ponekad je izbor nešto širi što može usloviti potrebu opredeljivanja između dva ili više poreskih oblika. Međutim, u takvim slučajevima kao osnovni kriterijum pri opredeljivanju za jedan od

više poreskih oblika, poslužiće odgovor na pitanje koji poreski oblik dovodi do optimalnog rezultata. Problem izbora poreskog oblika treba posmatrati i sa aspekta fenomena prevaljivanja poreza. Naime, na ostvarivanje ekonomskih načela oporezivanja odlučujuće utiče prevaljivanje poreza. Ako do prevaljiva poreza dolazi u skladu sa ciljevima koje zakonodavac želi postići onda se ostvaruje svrha oporezivanja, tj. poklapaju se učinci i ciljevi oporezivanja. Međutim, ako u praksi dođe do prevaljivanja poreza mimo ciljeva zakonodavca pa poreski teret snose fizička i pravna lica različita od onih kojima je taj teret bio namenjen, onda će ekonomski poreski efekti biti drugačiji od onih koje je u praksi trebalo postići. 3. Socijalna načela oporezivanja – znače da porezi treba da budu pravični. Pri tome, najčešće se ima u vidu da je pravedno ono oporezivanje koje je opšte i ravnomerno raspoređeno na sve poreske obveznike. Načelo pravičnosti kod oporezivanja pojavljuje se u dva osnovna oblika: (a) načelo opšte poreske obaveze, i (b) načelo ravnomernosti. a) Načelo opšte poreske obaveze – znači da su svi poreski obveznici dužni plaćati porez prema svojoj ekonomskoj snazi. Poreska snaga obveznika izražena je u njegovom dohotku ili imovini. Međutim, opštost predstavlja formalni uslov pravičnosti oporezivanja. Načelu pravičnosti poreza težilo se uvek, a najčešće je to ostvarivano preko proporcionalnih stopa oporezivanja. U skladu sa navedenim, svi savremeni poreski sistemi predviđaju poreske olakšice za sve kategorije stanovništva koji toj obavezi ne mogu udovoljiti, a da pri tome ne dovedu u opasnost svoju životnu egzistenciju. Ovaj iznos dohotka naziva se egzistencijalni minimum.47) Egzistencijalni minimum je iznos dohotka ili vrednosti imovine za koji se smatra da je svakom članu društvene zajednice potreban za podmirenje određenog broja i vrste osnovnih potreba. Danas se egzistencijalni minimum upotrebljava samo uslovno, dok se svuda uglavnom upotrebljava naziv neoporezovani deo dohotka. On predstavlja iznos dohotka ili imovine koji je neophodan za egzistenciju poreskog obveznika ili njegove porodice, odnosno normalni reprodukcioni ciklus. b) Načelo ravnomernosti – podrazumeva da poreska obaveza ne samo da treba da bude opšta, već ona treba da bude pravilno i ravnomerno raspoređena na sve stanovnike zemlje. Ovo načelo zahteva da svi obveznici, srazmerno svojoj ekonomskoj snazi, moraju doprinositi stvaranju sredstava za pokriće javnih rashoda. Međutim, pravičnom oporezivanju mogu se postaviti dva osnovna zahteva: prvo, zahtev za horizontalnom pravičnošću, i drugo, zahtev za vertikalnom pravičnošću.48) Zahtev za horizontalnom pravičnošću poreza podrazumeva da sva lica sa istom ekonomskom snagom treba da plate isti porez. Zahtev za vertikalnom pravičnošću podrazumeva da lica sa većom ekonomskom snagom treba da plate veći porez od lica sa manjom ekonomskom snagom, pri čemu se kao merilo ekonomske snage uzima dohodak, potrošnja ili imovina. Iako je princip horizontalne

233

234

pravičnosti uglavnom prihvaćen, nisu retki slučajevi diferenciranog tretiranja pojedinih vrsta javnih prihoda. Realizacija poreskog načela vertikalne pravičnosti podrazumeva izbor između primene proporcionalnog i progresivnog oporezivanja. Međutim, izbor između ove dve moguće varijante zavisi od sagledavanja preferencija koje se žele postići poreskim sistemom i poreskom politikom. Takođe, ostvarenje načela pravičnosti oporezivanja podrazumeva da budu ispunjena tri osnovna uslova: prvo, potrebno je postojanje namere zakonodavca da porezi budu pravični i da u praksi to bude i ostvareno, drugo, potrebno je sprečiti i eliminisati tzv. dvostruko oporezivanje, i treće, potrebno je konstantno obezbeđivati ravnomernost u oporezivanju i ne dozvoljavati da se ona vanrednim porezima narušava. 4. Poresko-tehnička (administrativna) načela – odnose se na način utvrđivanja poreske obaveze, regulisanje postupka razreza i naplate poreza. Otuda, uspešno ostvarivanje poresko-tehničkih načela oporezivanja najviše zavisi od finansijskih organa koji su nadležni za razrez i ubiranje poreza, kao i za kontrolu njihove naplate. U grupu poresko-tehničkih načela oporezivanja spadaju sledeća poreska načela: (a) načelo određenosti poreza, (b) načelo ugodnosti plaćanja poreza, i c) načelo ekonomičnosti ubiranja poreza. a) Načelo određenosti poreza – zahteva da su porezi precizni i određeni a poreski zakoni jasni i razumljivi, ne samo za poresku vlast već i za poreskog obveznika. To znači, da poreski obveznik ne sme biti u neizvesnosti u pogledu svih elemenata plaćanja njegove poreske obaveze. Formulacija poreskih propisa kojima se utvrđuje poreska obaveza trebala bi biti takva da ne iziskuje posebno pravno obrazovanje poreskog obveznika da bi on znao ne samo koje su njegove poreske obaveze nego i koja su njegova prava. b) Načelo ugodnosti plaćanja poreza – zahteva da se porezi razrezuju, plaćaju i vrši kontrola naplate u vreme kada je to najpogodnije za poreskog obveznika. Naime, plaćanje poreza je teret za poreskog obveznika pa se samo uslovno može govoriti o ugodnosti njegovog plaćanja. Otuda, rok naplate poreza treba da bude usaglašen sa rokovima priticanja prihoda poreskog obveznika. Postupak oporezivanja treba da bude jednostavan i razumljiv za obveznika, dok poreski organi moraju poštovati lično dostojanstvo poreskog obveznika. Takođe, podaci o poreskom obvezniku se smatraju službenom tajnom. c) Načelo ekonomičnosti ubiranja poreza – zahteva da ubiranje poreza bude što jeftinije. Drugim rečima, troškovi ubiranja poreza treba da budu što manji, ne samo sa aspekta obveznika već i ekonomskih principa oporezivanja. Na taj način, osigurava se da neto fiskalni efekat bude veći. Obrnuto, povećanje troškova poreskih organa znači veće troškove i poreskog obveznika. Zbog toga, ako su troškovi ubiranja poreza veći od ukupne mase prikupljenih sredstava onda je oporezivanje potpuno neekonomično.49)

2.3.5. RAZLIČITE KLASIFIKACIJE POREZA U savremenim poreskim sistemima mnogih država sreće se veliki broj poreza. To znači, da se savremeni poreski sistemi zasnivaju na konceptu poreskog pluralizma, a ne poreskog monizma. U uslovima postojanja velikog broja poreskih oblika pred finansijsku teoriju se postavlja izazov da grupiše, odnosno klasifikuje brojne poreze. Postojeće i u finansijskoj teoriji poznate klasifikacije poreza su veoma brojne i zasnivaju se na različitim kriterijumima. Naime, sistematizacija i podela poreza na pojedine oblike vrši se prema određenim zajedničkim karakteristikama poreza, a u cilju lakšeg izučavanja pravnih, ekonomskih, finansijskih, socijalnih, tehničkih i drugih oblika delovanja oporezivanja. Analogno navedenom, u finansijskoj teoriji i praksi prihvaćena je uglavnom sledeća klasifikacija poreza: 1. Direktni i indirektni porezi; 2. Subjektni i objektni porezi; 3. Sintetički i analitički porezi; 4. Opšti i namenski porezi; 5. Katastarski i tarifni porezi; 6. Fundirani i nefundirani porezi; 7. Redovni i vanredni porezi; 8. Reparticijski i kvotni porezi; 9. Pretpostavljeni i faktični porezi; 10. Porezi u novcu i u naturi. 1. Direktni i indirektni porezi. Poseban interes za grupu direktnih i indirektnih poreza, odnosno posrednih i neposrednih poreza, proizlazi kako iz teorijskih tako i praktičnih razloga. Naime, da li su porezi direktni ili indirektni zavisi od toga da li se zasnivaju na potrošnji dohotka (indirektni) ili na samom dohotku (direktni). Direktnim ili neposrednim se obično smatraju porezi na dohodak, porez na imovinu i porez na prinos. Posredni ili indirektni porezi su oni porezi koji se plaćaju pri trošenju dohotka. Ovo predstavlja jednu od osnovnih podela poreza. Direktni porezi karakterišu se sledećim: relativnom stabilnošću, pravednošću, neelastičnošću, nepostojanjem opšte obaveze plaćanja za sve, visokim troškovima ubiranja i neugodnošću za poreskog obveznika. Takođe, indirektni porezi karakterišu se sledećim: velikom elastičnošću, postojanjem opšte obaveze plaćanja, relativnom dovoljnošću i izdašnošću, nesocijalni su i ugodniji su za poreskog obveznika. 2. Subjektni i objektni porezi. Kod podele poreza na subjektne (lične, personalne) i objektne (stvarne, realne) kao osnovni kriterijum za klasifikaciju upotrebljava se način utvrđivanja poreske sposobnosti. Kod subjektnih poreza prilikom

235

236

oporezivanja uzima se u obzir ličnost poreskog obveznika. Otuda, poreska sposobnost se utvrđuje uz dužno respektovanje relevantnih faktora koji su vezani za samu ličnost poreskog obveznika (starost, zdravstveno stanje, broj dece itd). Kod objektnih poreza prilikom oporezivanja uzima se u obzir vrednost ili prihod od objekta oporezivanja. Kod ovog oporezivanja može se dogoditi da jedan poreski obveznik plaća više takvih poreza, jer ima više objekata oporezivanja. Subjektni i objektni porezi u praksi pokazuju različito delovanje. 3. Sintetički i analitički porezi. Sintetičkim porezima oporezuje se ukupna poreska snaga poreskog obveznika. Prilikom oporezivanja uzimaju se u obzir sve okolnosti koje su vezane za ličnost poreskog obveznika, a koje su važne za utvrđivanje visine poreskog opterećenja. Isto tako, postupa se i sa oporezivanjem ukupne imovine koju poseduje poreski obveznik a za koju je propisano da predstavlja predmet oporezivanje. Sa druge strane, analitički porezi su oni kojima se oporezuje pojedini prihod, odnosno pojedina imovina, nezavisno od ličnosti poreskog obveznika. Komparativnom analizom karakteristika sintetičkih i analitičkih poreza sa jedne strane, kao i subjektnih i objektnih poreza sa druge strane, može se videti da ove podele u stvari definišu identične poreske oblike. Naime, subjektni porezi odgovaraju sintetičkim, dok objektni porezi odgovaraju analitičkim porezima.50) 4. Opšti i namenski porezi. Novija podela poreza grupisala je poreze na one čija je namena unapred utvrđena i na one koji služe za podmirivanje svih društvenih (javnih) potreba. Pri tome, nedistiniranost poreza nije uslovljena isključivo poresko-tehničkim razlozima, nego je mnogo više motivisana političkim, socijalnim, ekonomskim ili nekim drugim razlozima. Opšti porezi su oni kojima se podmiruju društvene (javne) potrebe uopšte. Ovo su najznačajniji porezi, odnosno deo ukupnih javnih prihoda kojima se podmiruju rashodi vezani za obavljanje aktivnosti i zadataka iz nadležnosti države. Namenski (destinirani) porezi su oni kod kojih je već unapred utvrđena svrha u koju će se utrošiti prihodi prikupljeni oporezivanjem. Međutim, pojedini autori osporavaju značaj poreza namenskim porezima. S tim u vezi, preovladava mišljenje da vezivanje prihoda prikupljenih uz pomoć određenog finansijskog instrumenta sa unapred utvrđenim rashodom ne opredeljuje karakter tog prihoda. Neki namenski porezi ugrađuju se kao trajni u poreski sistem (npr. porez koji se ubira kod prodaje benzina ili porez za rekonstrukciju i održavanje putne mreže ili železnice itd). 5. Katastarski i tarifni porezi. Porezi se dele na katastarske i tarifne prema tehnici ubiranja poreza. Katastarski porezi su oni kod kojih se poreska obaveza utvrđuje na osnovu podataka sadržanih u katastarskim knjigama, odnosno u određenim registrima u kojima su navedene pravno relevantne činjenice koje nisu predmet čestih promena. Katastarske knjige su javne isprave, a svi podaci koji su u njima navedeni smatraju se tačnima dok se ne dokaže suprotno. Oporezivanje na osnovu

podataka u javnim ispravama najčešće se primenjuje kod direktnih (neposrednih) poreza, odnosno pri oporezivanju imovine kao i nekih prihoda od imovine. Kod tarifnih poreza oporezivanje se obavlja na osnovu određenih elemenata sadržanih u poreskoj tarifi. Poreska tarifa je sistematski pregled objekata oporezivanja i odgovarajućih poreskih stopa. Poreska tarifa se najčešće upotrebljava kod indirektnih (posrednih) poreza kao što je porez na promet i carine. Poreska tarifa je sastavni deo propisa kojima je regulisana obaveza plaćanja određenog poreza. 6. Fundirani i nefundirani porezi. Fundirani porezi predstavljaju poreze kojima se oporezuje prihod od tzv. fundiranih (stalnih) izvora, kao što su imovina i kapital. Oporezivanje primenom fundiranih javnih prihoda osigurava državi siguran i trajan poreski izvor. Nefundirani porezi predstavljaju poreze kojima se oporezuje prihod od nesigurnih izvora kao što je na primer - porez na prihod od rada. Takvi izvori poreza nazivaju se nefundirani tj. nestalni i nesigurni izvori. 7. Redovni i vanredni. Podela poreza na redovne i vanredne vrši se prema vremenu u kojem je poreska obaveza na snazi. Redovni porezi su oni koji se trajno iz godine u godinu razrezuju i ubiraju, a sredstva sakupljena njihovom naplatom služe za podmirivanje redovnih državnih (javnih) rashoda. Direktni porezi su porezi koji u ukupnim javnim prihodima predstavljaju najznačajniji deo, pa otuda čine najizdašniju vrstu javnih prihoda. Vanredni porezi služe za finansiranje onih zadataka i aktivnosti države koji nemaju trajan karakter. Zbog toga, ovi se porezi sakupljaju povremeno. Pri tome, razlozi za njihovo uvođenje mogu biti fiskalni i nefiskalni. U savremenim državama nejčešće je prisutna pojava da se vanredne potrebe države podmiruju ubiranjem dodatnih sredstava koja se prikupljaju povećanjem poreskog opterećenja kod nekog od već postojećih poreza. Drugim rečima, mnogo je ređi slučaj da se javne potrebe podmiruju uvođenjem nekog sasvim novog poreskog oblika. 8. Reparticijski i kvotni porezi. Grupisanje poreza na reparticijske i kvotne izvršeno je prema načinu raspodele poreskog tereta. Kod reparticijskih poreza propisima je tačno utvrđen iznos koji treba sakupiti oporezivanjem. Pri tome, država unapred zna kojim će sredstvima sakupljenim oporezivanjem raspolagati, što nije slučaj i sa poreskim obveznicima jer nisu upoznati sa svojom poreskom obavezom. Generalno gledano, može se reći da reparticijskih poreza nema nijedan savremeni poreski sistem. Kod kvotnih poreza poreski obveznici unapred znaju visinu svoje poreske obaveze, ali nije poznat ukupan prihod koji će biti ubran oporezivanjem. Prednosti kvotnih poreza naročito su izražene u mogućnosti veoma široke primene načela pravednosti oporezivanja koje traži oporezivanje prema ekonomskoj snazi. Analogno tome, promene u poreskoj snazi poreskih obveznika će se odraziti i na promene u planiranom iznosu prihoda koje država očekuje od oporezivanja.

237

238

9. Pretpostavljeni i faktični. Podela poreza na pretpostavljene i faktične izvršena je prema utvrđivanju visine poreske osnovice. Naime, treba reći da kod pretpostavljenih poreza obaveza se utvrđuje na osnovu određene pretpostavke da je poreski obveznik ostvario, odnosno da je mogao ostvariti prihod određene visine, ili da je mogla nastupiti sa poreskog aspekta relevantna činjenica. Kod pretpostavljenih poreza polazi se od određenih činjenica za koje je realno očekivati da će nastupiti, odnosno da će biti ostvareni prihodi u određenoj visini. Međutim, kod faktičnih poreza obaveza se utvrđuje "ex post", odnosno kada su poznati podaci ili činjenice koji se uzimaju u obzir za utvrđivanje poreske obaveze (oporezivanje intelektualnih usluga, prihoda od autorskih prava, ugostiteljske delatnosti itd.). Treba imati u vidu da pretpostavljeni porezi po svom broju i finansijskom efektu u ukupnim javnim prihodima sakupljenim oporezivanjem zauzimaju neznatno mesto. 10. Porezi u novcu i u naturi. Savremeni porezi skoro se isključivo naplaćuju u novcu, tako da je porez u naturi retkost i ostatak prošlosti. Transformacija poreza iz naturalnih u novčana davanja logičan je redosled promena u ekonomskim odnosima u kojima danas isključivu ulogu ima novčana privreda. Zbog toga, u savremenim poreskim sistemima veoma retko se sreću iznimni slučajevi plaćanja poreza u naturi. 2.3.6. EKONOMSKA KLASIFIKACIJA POREZA U savremenoj teoriji javnih finansija poseban značaj dobila je tzv. ekonomska klasifikacija poreza. Prema toj klasifikaciji, različiti poreski oblici svrstani su u tri osnovne grupe u zavisnosti od toga da li se porezi plaćaju iz imovine, iz prihoda ili iz rashoda. Ova podela uglavnom odgovara klasifikaciji poreza na neposredne i posredne, pri čemu neposrednima odgovaraju porezi iz imovine i prihoda, a posrednima porezi iz rashoda.51) (1) Porezi iz imovine - pripadaju najstarijim poreskim oblicima i njihov fiskalni značaj je danas veoma mali. S tim u vezi, učešće poreza na imovinu u ukupnim fiskalnim prihodima zemalja OECD-a iznosi oko 5-6 %.52) Porezi iz imovine obuhvataju različite poreske oblike koji, svaki za sebe, odgovara načinu na koji se posmatra imovina. Naime, ako je imovina izraz postojeće ekonomske snage jednog poreskog obveznika, ona se posmatra u svojoj statici. Ako dolazi do prelaza imovine sa jednog na drugog poreskog obveznika, imovina se tada posmatra u svojoj dinamici koja ukazuje na postojanje ekonomske snage pored imovine. Takođe, ako se u određenom vremenskom periodu realno uveća vrednost imovine, stvara se poseban osnov za njen poreski tretman. Drugim rečima, to znači da u zavisnosti od toga da li se imovina tretira: (a) kao izraz ekonomske snage, (b) kao prelaz ekonomske snage, ili (c) kao povećanje ekonomske snage, porezi se

različito klasifikuju. Ako se imovina tretira kao izraz ekonomske snage porezi iz imovine se dele na poreze iz imovine u statici. Ako se imovina tretira kao prelaz ekonomske snage porezi iz imovine se dele na poreze iz imovine u dinamici. Ako se imovina tretira kao povećanje ekonomske snage porezi iz imovine se dele na poreze na uvećanu vrednost imovine. (2) Porezi iz prihoda - svode se na dve osnovne grupe poreza, to su: prvo, porezi na dohodak fizičkih lica, i drugo, porezi na dohodak pravnih lica. Kada je u pitanju prva grupa poreza tj. porezi na dohodak fizičkih lica, treba reći da ovde porez na dohodak građana ubedljivo predstavlja najvažniji poreski oblik koji ima veoma izražen fiskalni učinak. To je sintetički porez kojim se oporezuje ukupna masa obveznikovih primanja, bez obzira na to iz kojih izvora ona potiču. Dakle, radi se o subjektnom porezu koji pogađa ukupan dohodak konkretnog poreskog obveznika. U većini savremenih država porez na dohodak građana učestvuje sa značajnim procentom u ukupnim fiskalnim prihodima. Primera radi, u zemljama OECD-a taj procenat iznosi oko 27 %. Pri tome, predmet oporezivanja je zbirno posmatran dohodak fizičkog lica, a poresku osnovicu čini zbir njegovih neto prihoda iz svih izvora.53) Kada je u pitanju druga grupa poreza tj. porez na dohodak pravnih lica, treba reći da osnovni oblik oporezivanja pravnih lica jeste porez na dobit korporacija. Obveznici poreza na dobit korporacija su trgovačka društva koja su organizovana kao društva kapitala i koja imaju status pravnog lica. Pri tome postoje dve osnovne grupe trgovačkih društava: (a) društva lica, i (b) društva kapitala.54) Pri tome, uobičajeno je da društva lica imaju samo nekoliko vlasnika koji su neograničeno odgovorni za obaveze tog društva, a dobit se raspodeljuje saglasno učešću u vlasništvu svakog partnera. Dobit koju partner stekne na osnovu vlasništva u društvu lica pripisuje se njegovim prihodima iz drugih izvora i oporezuje se sintetičkim porezom na dohodak građana. Prema tome, društva lica su obveznici poreza na dohodak građana, a ne poreza na dobit korporacija. Međutim, za razliku id društva lica u kojima su veoma naglašena personalna svojstva partnera, u društvima kapitala je potisnut lični element. Zbog toga, ova društva su podesna za oporezivanje porezom na dobit korporacija. Naime, pravo svakog akcionara na dividendu ili podelu dobitka, s jedne strane, i na obavezu snošenja gubitka, s druge strane, postoji samo do visine njegovog učešća u vlasništvu društva kapitala. Otuda, ekonomska snaga društva kapitala potpuno je nezavisna od ekonomske snage njegovih vlasnika. Sledstveno tome, dobit društva kapitala se oporezuje posebnim poreskim oblikom, a to je porez na dobit korporacija. Ovaj poreski oblik daje relativno skromne fiskalne prihode, posmatrano sa aspekta njihovog učešća u ukupnim fiskalnim prihodima savremenih država. Primera radi, u zemljama OECD-a učešće prihoda od ovog poreskog oblika u ukupnim fiskalnim prihodima iznosi oko 8 %. Ali i pored toga, ovaj poreski oblik je veoma pogodan za

239

240

realizaciju vanfiskalnih ciljeva države vezano za ostvarenje ekonomskih ciljeva razvoja putem razrađenog sistema poreskih olakšica i podsticajnih mera stimulisanja privrednog rasta. (3) Porezi iz rashoda - obuhvataju niz poreza na potrošnju. Oni se plaćaju tako što se oporezuju proizvodi i usluge u prometu u zemlji potrošnje. Imajući u vidu da se naplaćuju prilikom ekonomske aktivnosti potrošnje, porezi iz rashoda pripadaju posrednim porezima. Ovi porezi predstavljaju izdašan izvor prihoda. Primera radi, u zemljama OECD-a porezi na potrošnju čine oko 1/3 ukupnih fiskalnih prihoda. Oni su veoma stabilan izvor javnih prihoda i omogućavaju državi da ih povećava uporedo sa porastom nacionalnog dohotka i javnih rashoda. Prema obuhvatnosti proizvoda i usluga koji se oporezuju u prometu, porezi na potrošnju mogu se javiti kao opšti i pojedinačni. Pri tome, najvažniji oblik opšteg poreza na potrošnju jeste porez na promet, dok najvažniji oblik pojedinačnog poreza na potrošnju jeste akciza. Porez na promet predstavlja poreski oblik kojem je prevashodno namenjena fiskalna funkcija. Zajedno sa porezom na dohodak građana, on je fiskalno najizdašniji poreski oblik. Primera radi, učešće javnih prihoda od poreza na promet u zemljama OECD-a iznosi oko 30%. Međutim, iako je prvenstveno fiskalnog karaktera, porez na promet može da se koristi i za ostvarenje ciljeva ekonomske i socijalne politike države. U zavisnosti od toga u koliko se faza prometa oporezuje proizvod ili usluga, porezi na promet se klasifikuju na sledeće: (a) jednofazni porez na promet, i (b) svefazni ili višefazni porez na promet. Jednofazni porez na promet naplaćuje se samo na jednu prometnu transakciju. Budući da se naplaćuje samo u jednoj fazi reprodukcije, on se može pojaviti u sledećem obliku; (1) u fazi proizvodnje, (2) u fazi trgovine na veliko, i (3) u fazi trgovine na malo. Među pomenutim vrstama jednofaznih poreza na promet, u finansijskoj teoriji prednost se daje porezu na promet u maloprodaji zato što se njegovom primenom izbegava tzv. kumulativni efekat oporezivanja, odnosno da se isti proizvod više puta oporezuje. Svefazni (višefazni) porez na promet predstavlja oblik poreza koji se naplaćuje na svaku transakciju koja je izvršena. Drugim rečima, proizvod se oporezuje onoliko puta koliko se puta nađe u prometu. Ovaj poreski oblik može se primeniti u dva oblika, i to: (1) bruto svefazni porez na promet, i (2) neto svefazni porez na promet. Primenom bruto svefaznog poreza na promet, oporezivanje se vrši u svakoj fazi prometa tako što se poreska osnovica stalno uvećava za iznos prethodno plaćenog poreza. Zbog toga, poreski teret stalno se povećava, srazmerno broju faza prometa kroz koje prođe proizvod. Otuda, osnovna karakteristika i ujedno osnovna slabost bruto svefaznog poreza na promet je kumulativno dejstvo oporezivanja. S druge strane, primenom neto svefaznog poreza na promet oporezivanje

se vrši u svakoj fazi prometa, ali tako da porez plaćen u prethodnoj fazi ne ulazi u poresku osnovicu u sledećoj fazi oporezivanja. Na taj način, u svakoj fazi prometa oporezuje se samo novododata vrednost proizvoda. Otuda, neto svefazni porez na promet poznat je pod nazivom porez na dodatu vrednost. Ovaj oblik poreza danas se primenjuje u većini zemalja OECD-a, jer se pokazalo da njegova primena omogućava izbegavanje kumulativnih efekata oporezivanja. Analogno tome, u finansijskoj teoriji se prednost daje porezu na dodatu vrednost, a kao osnovni razlog tome navodi se shvatanje da je finalna cena proizvoda zbir dodatih vrednosti u svim fazama proizvodnje i prometa. S tim u vezi, smatra se da bi suma naplaćenog poreza u različitim fazama prometa trebala da bude jednaka porezu koji bi se naplatio primenom iste stope na maloprodajnu cenu proizvoda, a nikako više od ovog poreza.55) Budući da se porezi na potrošnju javljaju ne samo kao opšti već i kao pojedinačni, neophodno je na kraju pomenuti i najvažniji oblik pojedinačnog oblika poreza na potrošnju, a to je akciza ili trošarina. Akciza je poseban, specijalan porez na potrošnju kojima se oporezuje potrošnja tačno određenih proizvoda. Danas se akcize mogu naći u svim savremenim poreskim sistemima. Pri tome, kada se akcize jave paralelno sa porezom na promet u poreskom sistemu zemlje, to znači da se potrošnja određenih proizvoda oporezuje dvostruko, i to najpre akcizom, a zatim porezom na promet. Zbog toga, u savremenom poreskom zakonodavstvu postoji mali broj proizvoda koji podležu akcizama. S tim u vezi, to su najčešće luksuzni proizvodi široke potrošnje i određeni proizvodi koji ugrožavaju čovekovu okolinu.

2.4. TAKSE U finansijskoj teoriji pod taksama se podrazumevaju javni prihodi koji predstavljaju novčani ekvivalent za usluge koje čine javni organi ili druga javnopravna tela fizičkim ili pravnim licima. Na taj način, takse se javljaju kao protivnaknada za izvršene usluge od strane javnopravnih tela. Upravo ta karakteristika taksa omogućava da se one odvoje od poreza. Naime, za razliku od poreza, koji predstavlja obavezna davanja i koji država ubira "silom" svog fiskalnog suvereniteta,56) prilikom plaćanja takse fizička i pravna lica slobodno odlučuju koju će uslugu i za koju vrednost tražiti. Kod poreza ne postoji direktna protivnaknada jer služe za finansiranje opštih (javnih) potreba. Prema tome, osobina dobrovoljnosti plaćanja omogućava razlikovanje taksi na jednoj strani od poreza i doprinosa na drugoj strani. Porezi i doprinosi spadaju u kategorije prinudnih javnih prihoda, jer ih

241

242

njihovi obveznici moraju platiti. Nasuprot tome, takse predstavljaju dobrovoljne javne prihode koji takseni obveznik plaća samo ako je zaista tražio neku uslugu od nadležnog državnog organa za koju je predviđeno plaćanje takse.57) Međutim, u praksi se često ne pravi ova razlika, pa se takse ponekad mešaju sa porezima, iako postoji potreba konsekventnog razdvajanja ova dva pojma. U skladu sa navedenim, proizlazi da je po karakteru usluge moguće, sa jedne strane takse odvojiti od poreza, a sa druge strane od doprinosa. Pri tome, usluga koju takseni obveznik traži apstraktna je, odnosno nematerijalne je prirode. Nematerijalni karakter usluga treba posebno podvući jer samo ovakve usluge mogu biti predmet taksa.58) Analogno tome, privredne usluge državnih organa ne mogu biti predmet takse, s obzirom da bi prihodi ove vrste predstavljali privredne državne prihode, a ne taksene. S tim u vezi, za njih važe prvenstveno zakoni tržišta, a ne arbitrarna ocena javnih organa. U različitim sistemima javnih prihoda mogu se sresti prihodi koji bi se prema formalnom karakteru mogli smatrati taksama. Međutim, prilikom utvrđivanja stvarne prirode pojedine vrste javnih prihoda bitno je da se poznaju njegove osnovne karakteristike, jer jedino one omogućavaju pravilnu ocenu o vrsti javnih prihoda, kao i mestu i ulozi koje on u sistemu prihoda ima ili može da ima. U tom kontekstu, treba posebno navesti da takse kao oblik javnih prihoda imaju sledeće bitne karakteristike: 59) 1. Takse predstavljaju protivnaknadu za izvršenu uslugu od strane državne administracije ili drugog javno-pravnog tela. Ova elementarna karakteristika takse omogućava da se uoči razlika koja postoji između takse i drugih oblika javnih prihoda. 2. Takse predstavljaju naknadu za učinjene usluge državnih organa i ustanova. Ove usluge, vrše se u principu samo na zahtev fizičkog ili pravog lica. Pri tome, lice koje plaća taksu potpuno slobodno donosi odluku da li će koristiti usluge državnog organa ili neće. 3. Visinu taksene obaveze jednostrano utvrđuje nadležni državni organ, koji takođe ima i monopolsko pravo da vrši i određene oblike prinude. 4. Takse se plaćaju za usluge nematerijalne prirode. Naime, one se plaćaju za usluge administrativnih, sudskih, carinskih i drugih javnih organa. Među najvažnije probleme na koje se nailazi pri raspravljanju i izučavanju taksa, jeste problem utvrđivanja njihove visine. Ako se pođe od stanovišta da je taksa ekvivalent za rad državnih organa i institucija za čije se usluge plaća taksa, onda nema posebnih poteškoća u odgovoru na pitanje koji elementi određuju visinu takse. Naime, trebalo bi da je visina takse determinisana visinom troškova koje državni organ ima pri obavljanju tražene usluge. Međutim, u praksi su prisutne

poteškoće pri utvrđivanju visine troškova koje državni organ ima kada obavlja traženu uslugu, pogotovo što visina taksene obaveze zavisi i od brojnih drugih činilaca. Ti činioci, odnosno elementi od uticaja mogu se diferencirati uglavnom na sledeći sistematičan način: 1. Troškovi – koje državni organ čini kada pruža uslugu koja je predmet plaćanja takse. Obzirom da usluga ima apstraktan karakter, veoma je teško utvrditi stvarne troškove prilikom pružanja usluge i plaćanja takse. Na primer, u slučaju da je visina takse takva da su u taksenom iznosu sadržani ne samo troškovi koje državni organ ima kada izvršava traženu uslugu, nego i više od toga, onda je nesumnjivo da taj višak ima karakter poreza, jer za taj povećani iznos takse nema neposredne protivnaknade. 2. Korist – koju ima takseni obveznik za učinjenu uslugu. Ako prilikom vršenja određene usluge postoji isključiva korist pojedinca, onda pri utvrđivanju visine takse treba voditi računa da ona bude približna nivou troškova učinjene usluge. Međutim, ako postoje objektivne pretpostavke da će takseni obveznik od neke usluge imati veću korist, onda će i iznos taksene obaveze biti veći. 3. Opšti ( javni ) interes – podrazumeva slučajeve u kojima traženje usluge od državnog organa nije ograničeno samo na zadovoljenje ličnog interesa tražioca usluge, već za tu uslugu takođe postoji i opšti (javni) interes. U takvim slučajevima iznos takse je niži, s obzirom da deo tereta koji proizlazi iz takse preuzima kao zainteresovana strana država tj. odgovarajuće javnopravno telo. To znači, da i društvena zajednica ima korist od učinjene usluge, pa će analogno tome, visina takse biti znatno niža. 4. Preventivni interes – podrazumeva slučajeve kada se iznos takse utvrđuje na veoma visokom nivou koji ne stoji ni u kakvoj srazmeri sa uslugom za koju se plaća taksa. U ovu kategoriju spadaju tzv. "preventivne takse". Motivaciju za njihovo uvođenje treba tražiti u odnosu društva prema nekoj od delatnosti za koje se plaćaju takse. Naime, visoke takse treba da onemoguće preterano korišćenje određenih usluga (obično u sudskim sporovima). Drugim rečima, cilj visokih taksa jeste da se nadležni državni organ rastereti nepotrebnih radnji koje traže angažovanje njegovih kapaciteta, vremena i sredstva, pri čemu on od njih nema nikakve koristi. Takođe, treba reći da postoje dva osnovna načina podmirenja taksenih obaveza: direktan i indirektan. Direktna naplata postoji kada se taksa plaća u gotovom novcu. Plaćanje u gotovini vrši se u slučajevima kada je, zbog utvrđenih vrednosti taksenih maraka, njihovo korišćenje neposredno. Loša strana direktne naplate jeste povećano administriranje pri naplati. Indirektna naplata vrši se putem taksenih maraka ili određenih taksenih formulara. Ovaj metod je veoma jednostavan i jeftin, pa se najčešće i praktikuje.

243

244

Na kraju, potrebno je istaći da se sve takse mogu podeliti na nekoliko različitih grupa, a u skladu sa uobičajenim kriterijumima u finansijskoj literaturi. U tom smislu, ovde ćemo samo pomenuti nekoliko značajnih podela, to su: 1. Prema organima koji propisuju taksene obaveze u određenoj zemlji, takse se mogu podeliti na dve osnovne grupe: (a) takse koje propisuju centralni državni organi, i (b) takse koje propisuju uže društveno-teritorijalne zajednice. 2. Prema organima koji obavljaju određene usluge na koje se plaćaju takse, one se mogu podeliti u tri osnovne grupe, to su : (a) administrativne takse, (b) sudske takse, i (c) činovničke (službeničke) takse. 3. Prema vremenu plaćanja, takse se dele na dve osnovne grupe, to su: (a) takse koje se plaćaju unapred, i (b) takse koje se plaćaju unazad. Od pomenuta dva oblika taksa, danas je redovan slučaj plaćanja taksa unapred. 4. Prema nameni trošenja razlikujemo dva osnovna oblika taksa, to su: (a) takse koje služe za podmirenje društvenih (javnih) potreba uopšte, i (b) takse kod kojih je svrha unapred utvrđena.

2.5. DOPRINOSI Doprinosi su uz poreze i takse veoma važan finansijski instrument kojim se prikupljaju sredstva za finansiranje određenih društvenih (javnih rashoda). Ali u pogledu definicije doprinosa, može se reći da ne postoji jedinstvenost pogleda u finansijskoj teoriji i praksi. S tim u vezi, iz brojnih definicija koje susrećemo u finansijskoj literaturi mogu se izdvojiti neki osnovni uslovi koje treba da ispunjavaju javni prihodi da bi imali karakter doprinosa. Analogno tome, prema većem broju finansijskih teoretičara kao oblik javnih prihoda, doprinosi su karakteristični po četiri osnovna elementa: 60) 1. Doprinosi su javni prihodi koji predstavljaju takva davanja u kojima je inkorporiran element protivusluge; 2. Doprinose ne plaćaju sva lica, kao što je slučaj kod poreza, već samo ona lica koja će imati neku korist od tako prikupljenih javnih sredstava; 3. Doprinosi predstavljaju prinudno plaćanje, odnosno obaveznu naknadu pojedinaca ili grupa za učinjene usluge ili radove koji se u potpunosti ili delimično finansiraju doprinosima; 4. Doprinosi su strogo namenski, odnosno prikupljena sredstva ne prolaze kroz budžet i budžetsku proceduru.

Sve prethodno navedene karakteristike doprinosa trebalo bi obavezno izraziti u definiciji doprinosa, što je nesumnjivo izuzetno teško, a posebno kada se želi dati jedinstvena definicija doprinosa. Imajući to u vidu, može se prihvatiti tumačenje koje zastupa stav "da su doprinosi posebna vrsta namenskih javnih prihoda koja se na osnovu uvedene obaveze ubira od fizičkih i pravnih lica".61) Doprinosi imaju određenih sličnosti sa porezima i taksama, ali se od tih instrumenata prikupljanja javnih prihoda i znatno razlikuju. Doprinosi se razlikuju od poreza po tome, što obveznici doprinosa imaju neposrednu korist od rada državnih organa, dok je visina obaveza u plaćanju doprinosa u pozitivnoj korelaciji sa tom korisnošću. Takođe, obaveza plaćanja doprinosa nema opšti karakter, nego tereti ograničen krug lica koja imaju neposrednu korist od rada državnih organa. Sa druge strane, doprinosi se razlikuju o taksa po tome što obavezu plaćanja doprinosa nisu inicirali obveznici plaćanja doprinosa i što je za te obveznike proistekla neka materijalna korist od određene aktivnosti državnih organa, odnosno od organa koji su ovlašćeni da obavljaju određenu aktivnost. Na osnovu izloženog, proizlazi da opravdanje za plaćanje doprinosa leži u činjenici što određeni krug lica ima neposrednu korist od rada državnih organa koje država ovlasti da pružaju određene usluge. Korist od rada državnih organa moguće je kvantifikovati (novčano izraziti), pa je otuda sasvim razumljiv zahtev da korisnici određenih usluga učestvuju u podmirenju troškova tih usluga. U finansijskoj literaturi doprinosi se najčešće svrstavaju među parafiskalna davanja. Međutim, iako postoje znatne razlike u teoriji o tome koje karakteristike treba da ima neki finansijski instrument da bi se mogao smatrati parafiskalnim davanjem, ipak je činjenica da u literaturi preovladava mišljenje da se najveći broj doprinosa može podvesti u parafiskalna davanja.62) Kada je reč o doprinosima kao kategoriji fiskalnih prihoda namenskog karaktera, nesumnjivo je da među njima najveći značaj imaju doprinosi za socijalno osiguranje. Oni se prikupljaju da bi se finansirali različiti oblici pružanja socijalne sigurnosti građanima. U savremenim državama, učešće doprinosa za socijalno osiguranje u ukupnim fiskalnim prihodima veoma je visoko. Primera radi, u zemljama OECD-a njihovo učešće u ukupnim fiskalnim prihodima kreće se na nivou oko 25%. Pri tome, država svojim građanima može da obezbedi socijalnu sigurnost na tri osnovna načina: (1) u obliku socijalnog osiguranja, (2) u obliku davanja iz budžeta, i (3) u obliku socijalne pomoći. Socijalno osiguranje predstavlja najrasprostranjeniji oblik pružanja sigurnosti građanima. Ono se finansira doprinosima koje plaćaju zaposleni i poslodavci, a u njegovom finansiranju može učestvovati i država iz drugih izvora fiskalnih prihoda. Socijalno osiguranje je obaveznog karaktera, pri čemu je u mnogim zemljama

245

246

moguće dodatno se osigurati na dobrovoljnoj osnovi kod osiguravajućih društava. Socijalno osiguranje kao oblik pružanja socijalne sigurnosti građanima danas postoji u svim savremenim poreskim sistemima. Davanja iz budžeta uopšte ne podrazumevaju pretpostavku da su korisnici ovih davanja prethodno platili doprinos, niti oni moraju da pripadaju kategoriji koja je materijalno ili socijalno ugrožena. Naime, kada se sredstva za socijalnu zaštitu obezbeđuju iz budžeta, tada ili uopšte ne postoje doprinosi za socijalno osiguranje u poreskom sistemu zemlje ili je njihovo učešće u poreskoj strukturi marginalno. S tim u vezi, može se pomenuti primer Australije i Novog Zelanda, gde se celokupna obavezna socijalna zaštita građana obezbeđuje iz budžeta. Otuda, u poreskim sistemima pomenutih zemalja uopšte ne figuriraju doprinosi za socijalno osiguranje.63) Slična situacija je i na Islandu, gde se obavezna socijalna zaštita obezbeđuje pretežno iz sredstava državnog budžeta, tako da su stope doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja minimalne.64) Socijalna pomoć isplaćuje se takođe iz državnog budžeta i to onim licima koja spadaju u kategoriju materijalno, odnosno socijalno ugroženih. Različiti poreski sistemi u pojedinim zemljama različito definišu kategoriju socijalno ugroženog stanovništva. Dok se u nekim zemljama pod ovom kategorijom podrazumeva isključivo radno nesposobno stanovništvo, u drugim zemljama se u kategoriju socijalno ugroženih ubraja i radno sposobno stanovništvo koje je privremeno nezaposleno. Na kraju, iz dosadašnjeg izlaganja moglo se zaključiti da doprinosi za socijalno osiguranje čine posebnu vrstu namenskih fiskalnih prihoda koji se naplaćuju od zaposlenih i poslodavaca kao obavezna naknada za protivusluge pružanja socijalne sigurnosti koje se ne čine odmah, već kada se za to ukaže potreba. Doprinose plaćaju zaposleni i poslodavci tako što se njihova primanja redovno opterećuju ovom obavezom. Pri tome, uobičajeno je da su stope doprinosa niske i proporcionalne, a ne visoke i progresivne kao što je to slučaj sa porezima na dohodak građana. Međutim, doprinose za socijalno osiguranje treba razlikovati od drugih oblika osiguranja od različitih rizika. Naime, doprinosi za socijalno osiguranje koje država uvodi u poreski sistem zakonom, predstavljaju vid obaveznog socijalnog osiguranja zaposlenih i poslodavaca. Ali, svaki pojedinac može se dodatno osigurati koristeći određene vidove dopunskog socijalnog osiguranja na dobrovoljnoj osnovi. S tim u vezi, najpoznatija su dopunska zdravstvena osiguranja na osnovu kojih se, po potrebi, koriste one usluge zdravstvenih ustanova koje prevazilaze vidove osnovne zdravstvene zaštite, kao i dopunska penziona osiguranja kojima pojedinac kada stekne pravo na penziju, obezbeđuje viša redovna primanja od onih koje mu slede po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja.

2.6. CARINE Carine predstavljaju vrstu fiskalnih prihoda, odnosno posebnu dažbinu koju država naplaćuje prilikom prelaska robe preko državne granice, odnosno carinske granice. Carine spadaju u posredne poreze i predstavljaju jedan od najznačajnijih instrumenata spoljnotrgovinske razmene. Značaj carina sa fiskalnog aspekta naročito je bio izražen u srednjem veku. Međutim, danas carine mnogo više služe za ostvarivanje ekonomsko-političkih ciljeva nego čisto fiskalnih ciljeva. Zbog toga, carine se često izučavaju i van okvira nauke o finansijama, a posebno u sklopu političke ekonomije i spoljno-trgovinske i devizne politike. Kao instrument spoljnotrgovinske politike, carine mogu da deluju na formiranje i menjanje odnosa troškova i cena na domaćem tržištu, a preko cena i na uvoz i izvoz, na ravnotežu trgovinskog i platnog bilansa, zaposlenost, tražnju i potrošnju itd. Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu biti različiti, a najčešće su fiskalne, ekonomske i socijalne prirode. Analogno tome, treba imati u vidu sledeće: 65) 1. Fiskalni ciljevi uvođenja carine imaju za cilj da se osiguraju potrebna javna sredstva državi, odnosno društvenoj zajednici. 2. Ekonomski ciljevi uvođenja carina mogu biti brojni i raznovrsni. Pre svega, carinom se može štititi domaća privreda, ili samo određena privredna grana od spoljne konkurencije. Pri tome, ako je osnovni cilj uvođenja carina osiguranje potrebnih novčanih sredstava za pokriće državnih (javnih) rashoda, onda je primaran fiskalni cilj uvođenja carine. Međutim, ako se carina uvodi zbog zaštite domaće privrede onda je primaran ekonomski cilj uvođenja carine. 3. Socijalni ciljevi uvođenja carine ogledaju se u tome da se kroz sniženje carina na određene proizvode koji su bitni za životni standard određenih socijalnih grupa, deluje na pojeftinjenje tj. stimulisanje potrošnje. Mišljenja finansijskih stručnjaka o mestu i ulozi carina u ekonomskom i finansijskom sistemu zemlje u značajnoj se meri razlikuju. Jedni ukazuju na negativne karakteristike i osporavaju carine, dok drugi u carinama vide značajan instrument za realizaciju brojnih ekonomskih i finansijskih ciljeva. Oni koji osporavaju carine navode sledeće stavove: a) Carine ograničavaju razvoj međunarodne trgovine; b) Carine usporavaju rast produktivnosti rada, razvoj tehnike i tehnologije; c) Carine vode održavanju visokih troškova proizvodnje; d) Carine su nepravedne, jer realno više pogađaju siromašne slojeve.

247

248

Zastupnici drugog mišljenja koji opravdavaju carine navode sledeće stavove: a) Carine su efikasno sredstvo zaštite nacionalne ekonomije; b) Carinama se može efikasno uticati na odnose sa drugim državama; c) Carinama se može uspešno braniti ekonomska samostalnost zemlje; d) Carinama se brzo i jeftino dolazi do novca za finansiranje javnih državnih potreba; e) Carinama se može vršiti relativno efikasan uticaj na domaće proizvođače, na rast ili pad cena itd. Ako se ima u vidu način podele carina, onda treba reći da se u teoriji i praksi javnih finansija može naći više kriterijuma za njihovu podelu. Međutim, uobičajeno je da se carine dele: (a) prema načinu njihovog obračunavanja, i (b) prema načinu njihovog uvođenja. (a) Prema načinu obračunavanja, carine se klasifikuju na specifične, vrednosne i mešovite. Specifične ili kvantitativne carine obračunavaju se po vrsti i količini robe, pri čemu se carinska stopa određuje prema odgovarajućim mernim jedinicama (metar, litar, kilogram). Specifične carine su se primenjivale do prvog svetskog rata, a kasnije je započela sve češća primena vrednosnih carina. Vrednosne carine ili ad valorem carine, obračunavaju se u procentu od vrednosti robe tj. cene robe. Uobičajeno je da se za carinsku osnovicu uzima cena po kojoj je fakturisana uvezena roba. Za primenu vrednosnih carina je karakteristično to da se ne može tačno predviđati visina carinskih prihoda, budući da ove carine zavise od kretanja uvezene robe. Mešovite carine, predstavljaju kombinaciju specifičnih i vrednosnih carina. Ova dva različita načina obračuna carina kombinuju se kada je potrebno otkloniti nedostatke primene jednog ili drugog načina obračuna carina. b) Prema načinu uvođenja, carine se dele na autonomne i ugovorne. Autonomne carine su one koje država uvodi na osnovu svog fiskalnog suvereniteta (samostalno) isključivo u skladu sa sopstvenim potrebama. Pri tome, država je u mogućnosti da ovakve carine u svakom trenutku ukine, menja ili dopunjava, ne uvažavajući interese drugih zemalja. Ugovorne ili konvencionalne carine, predstavljaju rezultat sporazuma dve ili više država. Ugovorne carine primenjuju zemlje koje su prethodno sklopile trgovinski ugovor (sporazum) ili su mu naknadno pristupile. Saglasno tome, ni jedna država potpisnica trgovinskog ugovora ne može jednostrano da taj ugovor menja, već za to mora da postoji saglasnost svih država potpisnica ugovora. Danas se trgovinski odnosi među državama najčešće zasnivaju na bilateralnim i multilateralnim trgovinskim ugovorima zemalja članica pojedinih ekonomskih integracija.

2.7. PARAFISKALNI PRIHODI Parafiskalni prihodi predstavljaju još uvek novi pojam u finansijskoj nauci. S toga, on je fluidan pojam koji nije našao svoje pravo mesto kako u finansijskoj teoriji tako i u praksi pojedinih zemalja. Usled toga, u literaturi se javljaju različite teorijske rasprave o prirodi i karakteru ovog oblika javnih prihoda. Međutim, ostavljajući po strani teorijske rasprave o prirodi parafiskaliteta, treba reći da je u pitanju obavezno davanje koje se naplaćuje od fizičkih i pravnih lica, u vidu doprinosa za ekonomske ili socijalne ciljeve. Prema tome, već iz ovoga se može uočiti da je reč o javnim prihodima sa posebnim karakteristikama. Naime, u pitanju su javni prihodi koji se uvode na osnovu zakona ili odluke odgovarajućeg organa društveno-teritorijalnih zajednica, ali u slučaju izbegavanja plaćanja ovih prihoda oni se mogu prinudno naplatiti. Dosadašnje rezultate finansijske teorije na području iznalaženja osnovnih karakteristika i pokušaja definisanja ove kategorije parafiskalnih prihoda razmotrićemo tako što ćemo dati osnovne karakteristike koje se obično vezuju za pojam parafiskalnih prihoda. Iako ova kategorija javnih prihoda još uvek nije sistematizovana i nije dobila šire forme regulisanja, ipak je moguće izdiferencirati nekoliko osnovnih karakteristika parafiskalnih prihoda, to su: 1. Parafiskalni prihodi ne potiču od svih nosilaca poreske obaveze, već samo od članova određene društvene grupacije koji su povezani nekim zajedničkim ekonomskim ili socijalnim interesom, i to u određenom vremenskom periodu; 2. Parafiskalni prihodi ne ulaze u sastav budžetskih sredstava i ne regulišu ih fiskalni organi, već se javljaju kao prihodi određenih širih ili užih grupa, povezanih zajedničkim interesima; 3. Parafiskalni prihodi imaju karakter destiniranih javnih prihoda, jer se redovno radi o namenskim prihodima kojima se želi rešiti neki konkretan zadatak ekonomskog ili socijalnog karaktera; 4. Parafiskalni prihodi nemaju strogu vremensku trajnost kao porezi. Oni su najčešće vremenski određeni i to prema nameni ili subjektima. Nakon toga, prestaje potreba za njihovim postojanjem, slično vanrednim porezima. Pojava parafiskalnih prihoda tesno je povezana sa državnom intervencijom i uzroke koji su doveli do izdvajanja ove kategorije javnih prihoda od drugih fiskalnih prihoda treba tražiti u promenama koje prate državni intervencionizam. Naime, širenjem funkcija savremene države, institucija budžeta dobija isuviše uske i krute okvire pa se čitav krug aktivnosti prenosi sa državnih organa

249

250

na odgovarajuće institucije što se finansira iz vanbudžetskih okvira. Navedene tendencije su uslovile postepeno izdvajanje parafiskalnih prihoda kao posebne kategorije javnih prihoda. Parafiskalni prihodi su prevashodno namenskog karaktera. Najčešće se radi o namenama ekonomske i socijalne prirode. U parafiskalne javne prihode sa ekonomskim namenama obično se uključuju doprinosi koji se plaćaju raznim komorama i drugim asocijacijama privrede, dok u parafiskalne javne prihode sa socijalnim namenama uključuju se razne kotizacije i doprinosi koji se plaćaju za pojedine vidove socijalnog osiguranja (npr. osiguranje za slučaj privremene nezaposlenosti). Parafiskalni prihodi se ne unose u budžet, već se koriste kao samostalni izvor finansiranja određenih ekonomskih ili socijalnih programa. Obveznici parafiskalnih prihoda su u načelu tačno definisani krugovi (obično po teritorijalnom principu) fizičkih i pravnih lica koji su povezani realizacijom konkretnih ekonomskih, odnosno socijalnih programa.

2.8. NEFISKALNI (PRIVREDNI) JAVNI PRIHODI Specifičnu vrstu javnih prihoda čine nefiskalni (privredni) javni prihodi. Oni se još nazivaju i originarni javni prihodi. Njihova osnovna karakteristika sastoji se u tome što se ostvaruju po osnovu državnog (javnog) vlasništva nad ekonomskim dobrima ili po osnovu delatnosti države, njenih organa ili od nje ovlašćenih subjekata. Ova vrsta javnih prihoda je po svojim karakteristikama veoma brojna i raznolika. Međutim, iz ove grupe javnih prihoda zaslužuje pažnju da se posebno izdvoje i apostrofiraju sledeći nefiskalni javni prihodi: 1. Domenski prihodi; 2. Prihodi državnih ustanova; 3. Prihodi državnih preduzeća; 1. Domenski prihodi – podrazumevaju prihode koje država ostvaruje po osnovu svojinskog raspolaganja imovinom. Ova vrsta prihoda može se sticati prodajom imovine, davanjem u zakup ili ekonomskom eksploatacijom, odnosno korišćenjem. Analogno tome, u određenim zemljama posebno u onima koje se nalaze u tranziciji, pojavljuje se državna imovina u obliku velikih kompleksa poslovnog prostora koji se nedovoljno koristi za ostvarivanje javnih funkcija. Otuda, nisu retki slučajevi da državni organi izdaju u zakup (ređe prodaju) nedovoljno iskorišćene administrativne zgrade i da po tom osnovu ostvaruju javne prihode. Dakle, u ovim državama kao javni prihodi pojavljuju se i prihodi od prodaje ili davanja

u zakup državne imovine. Ova vrsta prihoda je po svim svojim karakteristikama bliska (ili jednaka) domenskim prihodima. 2. Prihodi od državnih ustanova – predstavljaju javne prihode koji se ostvaruju od delatnosti državnih tj. javnih ustanova, kao što su ustanove kulture, obrazovanja, nauke, zdravstva itd. Ovde se radi se o javnim ustanovama koje su neprofitnog (nedobitnog) karaktera. Obzirom da ovi prihodi ni približno ne mogu da pokriju ostvarene rashode navedenih ustanova, a to im i nije svrha, onda se njihovo finansiranje ostvaruje iz budžeta. Ovde treba napomenuti da državne i javne ustanove mogu da ostvaruju i druge vrste prihoda, baveći se različitim sporednim aktivnostima, ali ti prihodi nemaju karakter javnih prihoda o kojima se ovde govori. 3. Prihodi državnih preduzeća – predstavljaju prihode koje ostvaruju državna preduzeća i ova vrsta nefiskalnih prihoda ima najveći značaj. Brojni su motivi i razlozi osnivanja državnih preduzeća. Ali u suštini, razlozi su finansijske, ekonomske i socijalno-političke prirode. Međutim, u savremenom svetu finansijski razlozi osnivanja državnih preduzeća sekundarnog su značaja. Mnogo je češći slučaj da se državna preduzeća osnivaju upravo iz ekonomskih i socijalno-političkih razloga. Naime, u pojedinim slučajevima ekonomski razlog može biti značajan za osnivanje državnih preduzeća. Najčešće se radi o onim sektorima privrede u kojima privatna inicijativa nema interesa, ili je u pitanju aktivnost koja zahteva značajan obim potrebnih sredstava za osnivanje. To je ranije bio slučaj sa železničkim saobraćajem, a sada sa proizvodnjom i distribucijom električne energije. Međutim, u savremenim uslovima ipak su najdominantniji razlozi osnivanja državnih preduzeća prvenstveno socijalno-političke prirode. S tim u vezi, brojna su preduzeća koja je država osnovala uvažavajući navedeni razlog. Država osniva preduzeća u cilju zaštite zdravstvenih interesa stanovništva, razvoja poželjnih demografskih trendova i rešavanja javnih komunalnih problema. Nesumnjivo je da u svim ovim delatnostima nije realno očekivati da privatna inicijativa iskaže svoju zainteresovanost. Razlog leži u činjenici da su to delatnosti koje cenom svojih usluga nisu u stanju da uvek pokriju rashode poslovanja, dok istovremeno država ima interes da te cene drži na nižem nivou.

2.9. PRIHODI NA KREDITNOJ OSNOVI – JAVNI ZAJAM Javni zajam predstavlja oblik javnog prihoda koji ostvaruje država, ili drugo javno-pravno telo kod nosilaca dohotka ili kod emisione ustanove, a radi postizanja određenih javnih ciljeva, odnosno zbog pokrića javnih rashoda. Država

251

252

pristupa emisiji javnog zajma u cilju pokrića debalansa u budžetu. S tim u vezi, odavno su poznati različiti oblici javnog zajma kao vanrednog izvora sredstava za finansiranje državnih (javnih) potreba. Zbog toga, u poslednje vreme javni zajam se redovno javlja kao značajan izvor prihoda u državnim finansijama, ali ne više sa ciljem uspostavljanja budžetske ravnoteže, već kao veoma pogodan i efikasan instrument ekonomske politike države. Novčana sredstva koje država pribavlja po osnovu javnog zajma za nju predstavljaju obavezu vraćanja pozajmljenih sredstava. Ta obaveza vraćanja sredstava proizlazi iz same pravne prirode zajma, prema kojoj na dužniku tj. državi leži obaveza vraćanja pozajmljenih sredstava. Drugim rečima, zajam znači da je država kreirala dug koji ona kao dužnik mora ispuniti prema poveriocima. Na ovaj način, dolazimo do kategorija javnog zajma i javnog duga. S tim u vezi, treba reći da se u finansijskoj literaturi može naići na stavove prema kojima se javni zajam naziva i javnim dugom, odnosno identifikuju se. Međutim, između javnog zajma i javnog duga ne mora nužno postojati znak jednakosti, jer javni dug predstavlja pojam širi od pojma javnog zajma. Naime, država može imati neku obavezu plaćanja tj. duga nevezano od državnog zajma. Osim navedenih razlika u širini pojma javnog duga i javnog zajma, treba imati u vidu i činjenicu da se pod javnim dugom obično podrazumeva skup zajmova koje je emitovalo određeno javno-pravno telo (država) radi postizanja budžetskih ciljeva. Pri tome, javni zajam predstavlja samo metod kojim se to postiže. U skladu sa navedenim, proizlazi da se javni zajmovi i ne mogu smatrati pravim javnim prihodom kao što su to porezi, takse i prihodi od državnih preduzeća. Zajmovi su samo anticipiranje prihoda.66) Ako su državi hitno potrebna velika sredstva koja ne može fiskalno pribaviti, onda će ih ona odmah pozajmiti, pa će kasnije stvarnim (pravim) javnim prihodima postepeno da vraća tako kreiran dug i plaća kamatu. Na osnovu ovoga, mogu se izvući dva bitna zaključka: prvo, da su stvarni prihodi države samo porezi i prihodi državne privrede, i drugo, da između zajmova i stvarnih prihoda postoji organska veza, jer se javni dugovi ne mogu ostvarivati bez poreza i privrednih prihoda države.67) Međutim, javni zajam je danas jedan od osnovnih oblika vanrednih prihoda države, posebno u razvijenim privredama, gde je postao značajan instrument državne ekonomske intervencije u privredi i finansijskom sistemu. Ako se imaju vidu osnovne karakteristike javnog zajma u savremenim uslovima, onda treba reći da se u finansijskoj literaturi najčešće u pomenutom smislu navodi sledeće: (a) javni zajam je destinirani prihod države, (b) javni zajam je vanredni prihod države, (c) javni zajam je dobrovoljan u ugovornoj formi, i (d) javni zajam je povratan, uz plaćanje ugovorene kamate.

2.9.1. UZROCI STVARANJA JAVNOG DUGA U situaciji kada država danas raspolaže sa čitavim nizom instrumenata za prikupljanje javnih prihoda, postavlja se pitanje u kojim će slučajevima ona pribeći javnom kreditu (dugu). Na ovo pitanje u finansijskoj teoriji ne postoje jedinstveni stavovi. Međutim, finansijska teorija ipak izdvaja nekoliko osnovnih razloga za stvaranje javnog duga koji se ogledaju u sledećem: (1) vanredni i veliki javni rashodi, (2) savremeni državni ekonomski intervencionizam u privredi, (3) vremensko nepoklapanje formiranja javnih rashoda i prihoda, i (4) stalni budžetski deficit koji se ne može pokriti redovnim javnim prihodima. Vanredni javni rashodi osnovni su razlog formiranja javnog duga. Naime, u savremenoj državi sve veće javne rashode nije moguće pokriti samo porezima. Zbog toga, državi su potrebna vanredna sredstva koja mogu biti ili javni dugovi ili vanredni porezi. S obzirom da je vanredne poreze teže uvesti, onda se češće i lakše pristupa formiranju javnog duga (zajma). Na taj način, javni dug se javlja kao anticipacija poreza. U tom kontekstu, savremena država zbog svojih razvojnih, stabilizacionih i socijalno-političkih funkcija koje je preuzela na sebe mora koristiti javni dug kao stalan instrument u vršenju tih funkcija i zadataka. U pogledu prirode i uzroka nastanka javnog duga, mogu se izdvojiti dva osnovna teorijska pravca: (a) klasična teorija javnog duga, i (b) savremena teorija javnog duga. S tim u vezi, ovde ćemo samo u najkraćim crtama izložiti stavove o javnom dugu u okviru navedenih teorija. a) Klasična teorija javnog duga – u potpunosti odbacuje javni dug. Istina, ako ga i prihvata, onda je to vezano samo za njegovo tretiranje kao elementa uspostavljanja ravnoteže u budžetu. Ova teorija polazi od stava da javni dug odvlači u državnu blagajnu kapital, koji bi u privatnom sektoru bio najracionalnije upotrebljen. Ovi stavovi su potpuno u skladu sa tezom o prednosti privatnog kapitala nad javnim i neograničenoj privatnoj inicijativi. Po klasičnoj teoriji, javni dug dovodi do stagnacije u privredi jer se pozajmljena sredstva iz dohodaka neproizvodno troše. S toga, dugovi predstavljaju opasnost za državu i njene finansije. Ovde se prednost daje porezima kao redovnim izvorima prihoda države. Dakle, u klasičnoj teoriji pruža se snažan otpor javnom dugu. Protagonisti klasične teorije osporavaju javni dug sledećim argumentima: 68) 1. Odsustvo racionalnog gazdovanja državnom imovinom; 2. Rasipništvo u upotrebi tako prikupljenih sredstava; 3. Ograničavanje ili sprečavanje slobodnog privrednog razvoja; 4. Lako zaduživanje sa mogućnošću bankrotstva državne blagajne.

253

254

b) Savremena teorija javnog duga – realnije gleda na javni dug, u odnosu na klasičnu teoriju, jer ga posmatra u njegovoj kompleksnosti. Naime, uloga javnog duga u modernoj privredi posmatra se kao instrument finansijske i razvojne politike. Novi pristup javnom dugu ogleda se u tome, kada će se javni dug javiti i kako će se pozajmljena sredstva trošiti. Na taj način, menja se ne samo odnos prema javnom dugu, već i uloga finansija javnog duga. Analogno tome, postajući kredit države javni dug gubi privatno-pravni karakter i dobija javno-pravni karakter. Dakle, moderna teorija javnog duga polazi od fiskalne politike koja u prvi plan stavlja ekonomska i socijalna delovanja javnog duga. Savremena finansijska teorija danas potrebu postojanja i razvoja javnog duga opravdava uglavnom sledećim argumentima: 1) Moderna država bez sredstava javnog duga ne bi mogla uspešno vršiti svoje funkcije, s obzirom da javni zajam čini sastavni deo privrednog i finansijskog sistema, kao i ukupne razvojne politike zemlje; 2) Sredstva javnog duga upotrebljena za proizvodne investicije sama stvaraju sredstva za otplatu javnog zajma, pri čemu dolazi i do jačanja ukupnog privrednog potencijala zemlje; 3) Sredstva javnog duga sve se više koriste u proizvodne svrhe, što ima za posledicu jačanje materijalne snage države; 4) Javnim dugom mogu se u vrlo kratkom roku i relativno lako prikupiti mnogo veća novčana sredstva nego porezima, naročito u uslovima kada je zemlja već dostigla gornju granicu fiskalnog opterećenja; 5) Javni dug zaključen u inostranstvu povećava nacionalnu akumulaciju, pri čemu je od posebne važnosti, na koji način i u koje svrhe se ova sredstva upotrebljavaju, odnosno koriste; 6) Najveći deo javnog duga pokriva generacija koja ga stvara, uglavnom iz svog nacionalnog dohotka, a malim delom to predstavlja teret budućih generacija, s obzirom da se najčešće radi o kratkoročnim oblicima javnog duga. U razvijenim tržišnim privredama postoje veoma razvijena finansijska tržišta na kojima se vrši prodaja i kupovina obveznica javnog duga. Ovo se dešava posebno u slučaju kada se korišćenje javnog duga usmerava prema slobodnom novčanom kapitalu i individualnom dohotku, odnosno štednji. Ovim aktivnostima reguliše se i novčani opticaj i likvidnost privrede, odnosno vrši se monetarna kontrola. To se vrši tako što se po osnovu kupovine obveznica javnog duga od strane centralne banke na tom tržištu vrši emisija novca, dok se po osnovu prodaje obveznica javnog duga drugim subjektima vrši povlačenje novca što uslovljava i

smanjivanje likvidnosti. U skladu sa navedenim, odnos javnog duga prema ukupnim javnim rashodima i društvenom proizvodu u svim savremenim privredama postaje sve veće, a po stanovniku dostiže već visinu koja odgovara skoro visini nacionalnog dohotka jedne srednje razvijene zemlje. Pri tome, brzina rasta zaduživanja (porast javnog duga) često prelazi stopu inflacije, ali i stopu rasta nacionalnog dohotka. Takođe, dolazi i do pojave kumuliranja dugova, odnosno ulaska u novi javni dug da bi se otplatio dospeli stari dug. U kontekstu navedenog, opravdano se postavlja i pitanje kakva je uloga javnog duga u nedovoljno razvijenoj privredi, odnosno privredi u tranziciji. S tim u vezi, treba reći da je javni dug u ovim zemljama veoma mali. Osnovni razlozi nedovoljnog korišćenja javnog duga u nedovoljno razvijenim zemljama uslovljava nizak nivo razvoja i mali per capita dohodak, slaba organizacija i nerazvijeno finansijsko tržište, nerazvijen bankarski sistem, nepostojanje tradicije, finansijskih navika i otežan plasman državnih obligacija. Zbog svega toga, umesto javnog duga ove zemlje najčešće koriste direktnu emisiju bankarskog sistema. Samim tim, učešće javnog duga u društvenom proizvodu ovde je vrlo nisko. 2.9.2. VRSTE I KLASIFIKACIJA JAVNOG DUGA U finansijskoj literaturi nailazimo na više klasifikacija javnih dugova (zajmova). Pojava više klasifikacija javnih dugova slična je kao i kod drugih finansijskih institucija, jer se u stvari radi o uzimanju različitih osnova, odnosno kriterijuma za njihovo razvrstavanje. Analogno tome, javni dugovi se mogu klasifikovati u nekoliko grupa na osnovu različitih kriterijuma za klasifikaciju. Njihovo grupisanje omogućava detaljnu analizu i upoznavanje sa prednostima i nedostacima pojedinih vrsta javnog duga, a koje mogu i treba da posluže prilikom opredeljivanja za upravo onu vrstu javnog duga koji će najbolje odgovarati prilikama i ciljevima koji se njime žele postići.69) Javni dugovi su veoma nehomogena kategorija, budući da se radi o različitim vrstama i različitim specifičnim svojstvima ovog oblika prihoda države. Otuda, u finansijskoj teoriji upotrebljavaju se različiti kriterijumi za klasifikaciju javnih dugova među kojima se najčešće spominju oni na osnovu kojih se razlikuju sledeće vrste javnih dugova: 70) 1. Unutrašnji i spoljni (interni i eksterni); 2. Dobrovoljni, patriotski i prinudni; 3. Kratkoročni, srednjoročni i dugoročni; 4. Rentni i amortizacioni javni dug; 5. Produktivni i neproduktivni javni dug.

255

256

1. Unutrašnji i spoljni javni dug. Podela na unutrašnje i spoljne zajmove zasniva se na tome da li se u ulozi poverilaca prema državi javljaju domaći ili strani subjekti. Unutrašnji zajmovi su oni koje upisuju domaća pravna i fizička lica. Nasuprot tome, ako država emituje zajam na inostranom tržištu i u stranoj valuti, onda se govori o spoljnom zajmu. Zajmove u inostranstvu država zaključuje najčešće preko banaka ili bilateralno, kod vlade druge države. 2. Dobrovoljni, patriotski i prinudni javni dug (zajam). Podela zajmova na dobrovoljne, patriotske i prinudne zasniva se na kriterijumu dobrovoljnosti ili prinude. Dobrovoljni zajmovi se zasnivaju na principu dobrovoljnosti i predstavljaju sporazum države i pravnih ili fizičkih lica u kome postoji zajednički interes, najčešće u vidu više kamatne stope, poreskih olakšica i drugih pogodnosti. Patriotski zajmovi se takođe zasnivaju na dobrovoljnosti ali se upisnici zajma ne rukovode ličnim interesom (kamata, poreske beneficije i sl), već zajam upisuju iz patriotskih osećanja. Prinudni javni zajmovi kada država polazeći od određenih kriterijuma (npr. dohotka, imovine) jednostrano određuje ko i koliko mora da upiše zajma. Elementi prinude čine ove zajmove bliskim porezima, ali se od njih razlikuju jer se vraćaju uz plaćanje kamate. 3. Kratkoročni, srednjoročni i dugoročni javni dug. Podela zajmova na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne polazi od kriterijuma vremena. Kratkoročni zajmovi se najčešće emituju sa rokom vraćanja do pet godina. Međutim, u okviru kratkoročnih zajmova obuhvata se i tzv. "leteći dug" koji se danas sve češće koriste za otklanjanje finansijskih teškoća u budžetu. Leteći dugovi predstavljaju zajmove sa rokom koji ne može biti duži od godinu dana. To znači da država kratkoročno uzima zajam i vraća ga u budžetskoj godini u kojoj ga je i podigla. Srednjoročni javni zajmovi emituju se sa rokom otplate od 5-15 godina. Dugoročni zajmovi zaključuju se sa rokom vraćanja od 15-50 godina. U savremenoj finansijskoj praksi, izražena je tendencija skraćivanja rokova vraćanja zajmova i povećanja kamata, kao posledica inflacije, platnobilansnih deficita i prezaduženosti zemalja. 4. Rentni i amortizacioni javni dug. Kao kriterijum podele na rentne i amortizacione zajmove uzima se način otplate zajma. Kod rentnog javnog zajma, država kao dužnik preuzima obavezu plaćanja ugovorene kamate, a u pogledu glavnice rezerviše sebi pravo da to učini kada joj to omogući finansijska situacija u budžetu. Kod amortizacionih javnih zajmova postoji obaveza države već kod formiranja duga, da ga ona prema utvrđenom planu amortizacije otplati uz plaćanje odgovarajuće kamate. Amortizacioni zajmovi imaju prednost koja se ogleda u tome što se unapred znaju godišnje obaveze države i što se one gase u određenom roku.

5. Produktivni i neproduktivni javni dug (zajam). Kriterijum za klasifikaciju javnog zajma na produktivne i neproduktivne jeste osnovna svrha zaključivanja javnog zajma. Pod produktivnim javnim zajmovima podrazumevaju se oni čija se sredstva koriste u produktivne svrhe, što ih sa ekonomskog aspekta čini potpuno opravdanim. Pod neproduktivnim javnim zajmovima podrazumevaju se oni zajmovi gde upotreba sredstava ne dovodi do povećanja materijalne baze nacionalne privrede. Otuda, neproduktivni javni zajmovi uvek predstavljaju poseban teret, jer se iz njih ne stvara osnova iz koje bi bili vraćeni. Na kraju, trebalo bi opravdano postaviti i pitanje kakve su perspektive u razvoju i značaju javnog duga. Analogno tome, moglo bi se reći da će delovanje javnog duga u savremenim privredama postajati nesumnjivo sve značajnije. U tom smislu, to će prvenstveno zavisiti od delovanja mnogih faktora, među kojima treba pomenuti sledeće: (1) struktura javnog duga prema upisnicima, (2) visina javnog duga prema ukupnim javnim rashodima, (3) opterećenje rashoda budžeta kamatnom službom, (4) opšte stanje nacionalne privrede i očekivana buduća kretanja, (5) socijalni i politički odnosi u određenoj zemlji, (6) razvijenost politike otvorenog tržišta i njegova uloga u sistemu kreiranja novca centralne banke. 2.9.3. EMISIJA JAVNOG DUGA Pojam emisije javnog duga podrazumeva metode kojima se država služi da bi uručila obveznice svoga duga poveriocima. S tim u vezi, u literaturi se obično navode dve osnovne metode emisije javnog duga: (a) direktni metod, i (b) indirektni metod. Postavlja se pitanje značaja navedenih metoda emisije javnog duga. a) Direktna emisija javnog duga – najčešće se sprovodi u razvijenim privredama koje poseduju razvijenu štednju i finansijska tržišta. Direktna emisija znači kada državni organi sami ustupaju obveznice javnog duga fizičkim i pravnim licima za odgovarajući novčani iznos. Ovde je formiranje javnog duga veoma efikasno, pri čemu se izbegava da se bankama plaćaju visoke provizije za njihove usluge. Dakle, obveznice javnog duga neposredno se uručuju upisnicima zajma čime se izbegava preprodaja i ujedno sprečavaju špekulativne aktivnosti vezane za obveznice javnog duga. Ovo predstavlja najracionalniji i najbolji način emisije javnog duga. Osnovne prednosti ovog metoda emisije ogledaju se u sledećem: 1. Izbegava se mogućnost preprodaje i špekulacije obveznicama; 2. Mali su troškovi jer se izbegava posredovanje banaka; 3. Sigurnost kontrole i izbegavanje eventualne inflacije.

257

258

Međutim, uz neospornu prednost ovakvog emitovanja javnog duga, evidentno je da direktan metod ipak ima i određenih nedostataka. Nedostaci direktne emisije javnog duga ogledaju se u sledećem: 1. Država na sebe preuzima ogroman posao oko publikovanja svih elemenata koji su relevantni za upis javnog zajma; 2. Novčana sredstva koja se pribavljaju direktnom emisijom država ne može prikupiti odjednom u planiranom iznosu, nego se sredstva prikupljaju njihovim postepenim priticanjem; 3. Država na sebe preuzima kompletan politički i finansijski rizik vezano za emitovanje i realizaciju javnog duga. Mogućnost emitovanja, kao i uspeh direktne emisije javnog duga zavisi od nekoliko bitnih momenata, među kojima treba izdvojiti sledeće: 1. Država mora imati dobro sređene finansijske odnose i da uživa poverenje građana; 2. Na novčanom tržištu moraju postojati raspoložive količine slobodnih novčanih sredstava koja traže svoj plasman; 3. Država mora raspolagati administrativnim aparatom visoke stručnosti, jer samo takav državni aparat može osigurati sprovođenje tehnike upisa javnog duga na ažuran, tačan i odgovoran način. b) Indirektna emisija javnog duga – svodi se na to da se javni dug (zajam) ustupi po utvrđenoj ceni bankama ili bankarskom konzorcijumu. Pri tome, banke isplaćuju zajam odmah, a kasnije formiraju sredstva preprodajom obveznica fizičkim i pravnim licima. Po logici stvari, banke nalaze interes u zaradi koja nastaje na razlici između plaćenog kursa i onog kursa po kojem prodaju obveznice javnog duga. Dobra strana indirektnog metoda emisije javnog duga ogleda se u tome što država odmah dolazi do celokupnog iznosa zajma. Međutim, slaba strana ovog metoda emisije jeste što omogućava bankama da na razlici kurseva obveznica javnog duga ostvaruju velike zarade, koje u krajnjoj instanci plaćaju poreski obveznici. Metod indirektne emisije javnog zajma država najčešće koristi kada nije sigurna da će upisati potrebna sumu sredstava. Prilikom emisije javnog duga, bez obzira na izabrani metod emisije, država je obavezna da javno objavi uslove tj. elemente zajma kako bi svi potencijalni upisnici zajma bili blagovremeno upoznati ne samo sa činjenicom da se zajam upisuje nego i da bi bili motivisani da slobodna novčana sredstva plasiraju upravo u obveznice javnog zajma. Najznačajniji elementi koji će motivisati

odluke fizičkih ili pravnih lica da postanu upisnici zajma jesu: prvo, rok vraćanja zajma, i drugo, kamata. Rok vraćanja zajma (otplate) mora biti naveden kao element koji upoznaje potencijalne upisnike zajma o vremenu na koje će svoja sredstva plasirati u kupovinu obveznica javnog zajma. S toga, rok vraćanja zajma jedan je od bitnih elemenata svakog ugovora o zajmu. Kamata je takođe element javnog zajma koji određuje njegovu cenu. Pri tome, na kretanje visine kamatne stope utiče niz faktora kao što su: kreditna sposobnost zemlje, rok vraćanja, emisijski kurs, stanje slobodnog kapitala na tržištu, opšta ekonomska i politička kretanja i to ne samo u zemlji već i u inostranstvu itd. 2.9.4. AMORTIZACIJA JAVNOG DUGA Amortizacija ili gašenje javnog duga u stvari predstavlja završnu fazu u finansiranju države ovim instrumentom javnih prihoda. Amortizacija javnog duga predstavlja vraćanje duga u obliku kamate i otplate tj. anuiteta. Pritome, vraćanje prikupljenih sredstava vrši se iz sredstava formiranih porezima i drugim redovnim javnim prihodima. Amortizacija javnog duga je najčešće direktna, što je uslovljeno koliko pravnim tako isto i ekonomskim razlozima.71) Prema tome, amortizacija javnog duga označava radnje u vezi sa vraćanjem zajma. Pri tome, ovaj pojam obuhvata vraćanje glavnice i kamate. Kod otplate javnog duga ne postoji jedan način za otplatu glavnice i isplatu kamate, već nekoliko. To znači, da ima i više amortizacija javnog duga. S tim u vezi, treba reći da su danas najčešće koriste sledeći oblici amortizacije javnog duga: a) Direktna amortizacija javnog duga; b) Indirektna amortizacija javnog duga; c) Ugovorna amortizacija javnog duga; d) Automatska amortizacija javnog duga; e) Fakultativna amortizacija javnog duga; f) Monetarna amortizacija javnog duga. a) Direktna (neposredna) amortizacija javnog duga – postoji kada se javni dug vraća neposredno poveriocima ili upisnicima putem anuiteta ili preko lutrijskog izvlačenja. b) Indirektna amortizacija javnog duga – sprovodi se preko kupovine i prodaje efekata duga (obveznica duga) preko berze hartija od vrednosti. c) Ugovorna amortizacija javnog duga – sprovodi se tako što država isplaćuje zajam putem amortizacionog plana i to svake godine.

259

260

d) Automatska amortizacija duga – vrši se preko ustanove specijalne "amortizacione kase" koju država dotira svake godine u cilju otplate javnog zajma. e) Fakultativna amortizacija javnog duga – znači zadržavanje prava države da ne vrši otplatu glavnice javnog duga i kamate u uslovima izrazito poremećenih društvenih i ekonomskih uslova, kao što su rat ili privredne krize. Međutim, nakon normalizacije prilika, država nastavlja redovno da otplaćuje javni dug (zajam). f) Monetarna amortizacija javnog duga – javlja se kroz procese depresijacije novca ili pad vrednosti nacionalne valute. Međutim, finansijska teorija ne prihvata ovaj način gašenja javnog duga, jer najveći teret inflacije snose siromašni slojevi. Takođe, veća stopa inflacije dovodi do olakšavanja otplate javnog duga od strane države, jer se otplata duga vrši samo u nominalnom, ali ne i u realnom obliku. Analogno navedenom, u uslovima hiperinflacije može doći do potpunog anuliranja javnog duga što mnoge finansijske teoretičare koji se bave problemima inflacije i uopšte javnim finansijama, navodi na zaključak da savremena država svesno (namerno) dovodi do inflacije jer joj to može doneti višestruke koristi vezano za otplatu javnog duga. Na kraju, takođe treba pomenuti da pored amortizacijom kao dozvoljenim sredstvom koje teorija danas dopušta, postoji mogućnost da se država oslobodi javnog duga i putem tzv. "državnog bankrotstva". To podrazumeva slučaj kada država mimo ugovorenih odredbi prestane da vrši službu po kamati i otplati javnog duga. Istorija javnih dugova puna je ovakvih slučajeva izbegavanja obaveza države po javnom dugu. Međutim, bankrotstvo može da uzme različite forme. Ono može biti delimično i totalno. U delimičnom bankrotstvu dolazi samo do odlaganja plaćanja javnog duga, dok se kod totalnog bankrotstva obustavlja svako plaćanje po javnom dugu.

3. BUDŽET

Savremena teorija i praksa poznaju brojne oblike javnih prihoda koji se prikupljaju u cilju finansiranja javnih rashoda. Sve prikupljene javne prihode tj. poreze, doprinose, takse i druge oblike javnih prihoda potrebno je rasporediti na određene korisnike i za utvrđene namene. Zbog toga, potrebno je da u finansijskom sistemu svake države postoje određene finansijske institucije ili institucije za finansiranje javnih rashoda.72) Analogno tome, teorija i praksa savremenih država poznaju brojne institucije javnih finansija: budžeti, fondovi, finansijski programi, posebni računi i podračuni i slično.73) S tim u vezi, nije sporno da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih finansijskih institucija budžet. U stvari budžet predstavlja osnovni, a u nekim slučajevima i jedini instrument finansiranja javnih rashoda u savremenim državama. Budžet je jedna od institucija za finansiranje javnih rashoda za koju ne postoji jedinstvena definicija. Određene razlike u definisanju budžeta proizlaze iz razlika u pristupu koji se primenjuje pri izučavanju fenomena budžeta. Naime, u pristupu izučavanju institucije budžeta može biti preovlađujuća ekonomska, pravna, politička, finansijska, administrativna ili socijalna komponenta budžeta. Međutim, ne upuštajući se u mnogobrojne rasprave o različitim definicijama budžeta, u nastavku izlaganja treba pomenuti samo nekoliko najprihvatljivijih definicija ove izuzetno značajne institucije javnih finansija. U teoriji javnih finansija možemo naći priličan broj pokušaja i napora da se definiše budžet. U tom smislu, budžet je moguće definisati kao sistematski prikaz prihoda i rashoda određene države ili uže društveno-političke zajednice, za određeno plansko razdoblje, odnosno za jednu budžetsku godinu.74) Dakle, budžet predstavlja određeni sintetički bilansni pregled svih materijalno-finansijskih potreba širih ili užih političko-teritorijalnih jedinica, gde se uz zakonske sankcije programiraju prihodi i utvrđuju rashodi za određeni planski period. Kao određeni bilans javnih prihoda i rashoda, budžet igra veoma značajnu

262

ulogu upravo kao finansijski instrument u koji se slivaju značajna sredstva i preko kojeg se vrši preraspodela velikog dela nacionalnog dohotka. Zbog toga, danas je veoma prihvaćena definicija koja budžet definiše kao osnovnu finansijsku instituciju svake političko-teritorijalne zajednice kojom se planski predviđaju novčani rashodi i prihodi shodno karakteru proizvodnih odnosa za neposredne i perspektivne zadatke, a koju sankcioniše predstavničko telo.75) Ova definicija budžeta jasno povezuje budžet jedne političko-teritorijalne jedinice, odnosno njegovu strukturu novčanih rashoda i prihoda sa proizvodnim odnosima. Na taj način, jasno se ukazuje na spregu između budžeta, političkog tela i vladajućih odnosa u proizvodnji koji uslovljavaju i nalažu njegove zadatke, u zavisnosti od konkretnog stanja ovih odnosa.76) Postoje i brojne druge definicije budžeta, ali je u njima redovno prisutno nekoliko osnovnih zajedničkih elemenata. Pri tome, osnovne zajedničke crte svih važnijih definicija budžeta glavnom se ogledaju u sledećem: (1) budžet je javni akt, jer je finansijski instrument javne vlasti, (2) budžet je planski akt, jer istovremeno predviđa prihode i rashode, (3) budžet obuhvata jednogodišnji period, jer se odnosi na jednu godinu, i (4) budžet u sebi sadrži i karakteristike određenih društveno-ekonomskih i političkih odnosa zemlje u kojoj se donosi.

3.1. BUDŽETSKA NAČELA Pri sastavljanju budžeta, kao i u procesu njegovog izvršenja primenjuju se određena načela koja su usvojena od strane finansijske teorije i prakse. Pri tome, specifičnosti svake savremene države određuju kojim će se budžetskim načelima dati odgovarajuće mesto u budžetskom zakonodavstvu. Zbog toga, političke, ekonomske, socijalne i druge konsideracije značajno utiču na to koja će budžetska načela imati predominantan i relevantan značaj u proceduri predlaganja, donošenja i izvršenja budžeta, a od kojih će budžetskih načela država morati da manje ili više odstupi. Međutim, među brojnim budžetskim načelima (principima) navodimo samo ona načela koja se u finansijskoj teoriji izdvajaju kao najznačajnija: 77) 1. Načelo budžetskog jedinstva; 2. Načelo budžetske potpunosti; 3. Načelo budžetske tačnosti; 4. Načelo budžetske ravnoteže; 5. Načelo budžetske specijalizacije;

6. Načelo budžetske periodičnosti; 7. Načelo budžetske jasnoće; 8. Načelo budžetske javnosti. 1) Načelo budžetskog jedinstva – zahteva da svi javni prihodi, kao i svi javni rashodi jedne političko-teritorijalne jedinice moraju da budu prikazani u jednom budžetu. Na taj način, omogućava se dobijanje što celovitijeg uvida predstavničkog tela u stanje državnih finansija i finansijsku aktivnost države. 2) Načelo budžetske potpunosti (univerzalnosti) – pretpostavlja da su u budžetu prikazani svi javni prihodi i svi javni rashodi. Javni prihodi i javni rashodi mogu da budu prikazani na dva načina: prvo, metodom bruto budžeta, i drugo, metodom neto budžeta. Metoda bruto budžeta sastoji se u ukupnom bruto iskazivanju svih javnih prihoda i svih javnih rashoda. Nasuprot tome, metoda neto budžeta podrazumeva da se prethodno prebiju, odnosno odbiju budžetski prihodi, tako da se u budžetu prikaže samo višak prihoda nad rashodima tj. rashoda nad prihodima za svakog korisnika budžetskih sredstava. Imajući u vidu činjenicu da metoda bruto budžeta omogućava potpunije i pravilnije sagledavanje veličine prihoda i rashoda države, po logici stvari on ima daleko širu primenu u praksi. 3) Načelo budžetske tačnosti – zahteva da se javni prihodi i javni rashodi koji se iskazuju u budžetu iskažu što realnije i tačnije. To predstavlja jedan od osnovnih imperativa korektne finansijske politike države. Načelo budžetske tačnosti ili realnosti insistira da se razlika koja se može pojaviti između planiranih budžetskih prihoda (i rashoda) i izvršenih budžetskih prihoda (i rashoda) svede na minimum. 4) Načelo budžetske ravnoteže – podrazumeva da su javni rashodi u budžetu uravnoteženi sa javnim prihodima iskazanim u budžetu. Ako se ovo ne postigne, već se pojavi višak prihoda nad rashodima onda će doći do pojave budžetskog suficita, odnosno ako se pojavi manjak prihoda u odnosu na masu rashoda onda će doći do budžetskog deficita. Načelo budžetske ravnoteže se ugrađuje u sve savremene budžete. 5) Načelo budžetske specijalizacije (specifikacije ili klasifikacije) – postavlja kao imperativ da prihodi i rashodi u budžetu moraju da budu izneti na bazi jedne određene specifikacije koja treba da omogući da se odobrena sredstva u budžetu troše u skladu sa sledećim: prvo, u utvrđenom iznosu, drugo, za utvrđene svrhe, i treće, u okviru određenog vremena. U prvom slučaju, radi se o kvantitativnoj specijalizaciji, u drugom slučaju, radi se o kvalitativnoj specijalizaciji, dok se u trećem slučaju radi o vremenskoj specijalizaciji. Pri tome, praktična primena načela budžetske specijalizacije znači da se u procesu izvršenja budžeta mogu prikupljati

263

264

upravo one vrste prihoda i u onoj visini kako je to predviđeno u budžetu, pri čemu se prikupljeni prihodi raspoređuju upravo na one korisnike i namene, kao i utvrđene visine sredstava, kako je to budžetom bilo i planirano. 6) Načelo budžetske periodičnosti – znači da se budžet donosi za jedan određeni vremenski period, a teorija i praksa su pokazale da je to period od jedne godine, pri čemu se kalendarska godina i budžetska godina ne moraju poklapati. Jednogodišnji period trajanja budžeta prihvata se kao najoptimalnije rešenje. 7) Načelo budžetske jasnoće – podrazumeva grupisanje na jedinstven način svih javnih prihoda prema izvorima i svih javnih rashoda prema njihovoj nameni. Pri tome, grupisanje ili podela prihoda može se izvršiti po nekoliko osnova: prvo, od koga se prihodi ubiraju, drugo, putem kojih instrumenata se prihodi ubiraju, i treće, putem kojih oblika se vrši ubiranje javnih prihoda. S druge strane, grupisanje ili podela rashoda može se izvršiti takođe po nekoliko osnova: prvo, prema korisnicima tj. resornom principu, i drugo, prema vrstama rashoda tj. funkcionalnom principu. 8) Načelo budžetske javnosti – u osnovi predstavlja političko načelo. Ono podrazumeva da se budžet izloži javnosti preko širokog sistema sredstava javnog informisanja. Drugim rečima, ovo načelo omogućava i ujedno olakšava poreskim obveznicima kao i svim ostalim građanima da se upoznaju sa vrstom i veličinom budžetskih prihoda i rashoda, odnosno da se bliže upoznaju sa ovim značajnim segmentom finansijske aktivnosti države.

3.2. BUDŽETSKI POSTUPAK Prilikom izrade budžeta mora se obaviti veoma obiman posao. To podrazumeva prikupljanje veoma raznovrsnih podataka od svih onih koji se u svom finansiranju vezuju za budžet. U mnoštvu tih podataka ima onih koji se odnose na područje javnih finansija, ali i veoma mnogo važnih podataka o kretanju privrede uopšte. Po pravilu, posao oko izrade budžeta nalazi se u nadležnosti posebnog državnog aparata. Razmatranje ovih pitanja vezuje se prvenstveno za opis faza kroz koje prolazi budžet. U tom smislu, pokušaćemo sagledati osnovne elemente budžetske procedure ili budžetskog postupka. Pri tome, treba reći da budžetski postupak ili budžetska procedura predstavlja skup postupaka, aktivnosti i poslova vezanih za sledeće: 1) Izrada budžeta; 2) Donošenje budžeta;

3) Izvršenje budžeta; 4) Završni račun budžeta; 5) Budžetska kontrola. 1) Izrada budžeta – predstavlja prvu fazu kroz koju prolazi budžet u svom nastajanju. Faza izrade budžeta sastoji se iz sledećeg: (a) budžetske inicijative, (b) planiranja prihoda i rashoda, i (c) izrade predloga budžeta. a) Budžetska inicijativa u najvećem broju savremenih država poverena je najvišem državnom organu koji je nadležan za obavljanje poslova iz oblasti javnih finansija (ministarstvu finansija). Posao oko sastavljanja budžeta počinje tako što se najpre svim telima koja su vezana za budžet izdaje nalog za izradu predloga predračuna, koji se mora dostaviti u ostavljenom roku. Korisnici budžetskih sredstava dužni su da pripreme predračun na osnovu odgovarajuće metodologije i zakonom određenih elemenata. b) Planiranje prihoda i rashoda pretpostavlja njihovo predviđanje sa najvećom mogućom tačnošću. Pri tome, mogu se koristiti subjektivne i objektivne metode planiranja. Subjektivni metod se odnosi na korišćenje ličnog iskustva planera u analizi podataka iz prethodnog perioda. Objektivni metod znači da se za predviđanje uzimaju podaci o stvarnom izvršenju budžeta, korigovani eventualnim promenama koje se predviđaju za naredni period. c) Izrada predloga budžeta nastaje nakon postizanja ravnoteže budžeta, što u stvari predstavlja najvažniji i najodgovorniji zadatak nadležnog finansijskog organa. U ministarstvu finansija organizovana je posebna služba (direkcija budžeta) koja se bavi izradom predloga budžeta. Kada se u direkciji budžeta usaglase predlozi rashoda sa planiranim prihodima, onda ministarstvo finansija predlog budžeta iznosi pred Vladu, koja ga posle sopstvenog pretresa upućuje parlamentu na odobrenje. 2) Donošenje budžeta – odnosi se na proceduru usvajanje predloga budžeta od strane parlamenta (skupštine). Kao što je poznato, u najvećem broju savremenih država budžet predstavlja zakonski akt koji se donosi po proceduri koja je propisana za donošenje zakonskih akata. To praktično znači da se o predlogu budžeta koji je sačinila vlada raspravlja u skupštini (parlamentu) uz poštovanje propisane procedure i određene tehnike. Inače, usvojeni budžet se sastoji iz dva dela: opšteg i posebnog. Opšti deo budžeta je obično kraći i sadrži podatke o ukupnom iznosu prihoda i rashoda budžeta, iznosu budžetske rezerve, prava i obaveza nadležnih organa u izvršenju budžeta i mera za očuvanje budžetske

265

266

ravnoteže. S druge strane, u posebnom delu budžeta koji je po pravilu veoma obiman, navode se svi budžetski prihodi po izvorima, svi korisnici budžetskih sredstava, kao i detaljna namena trošenja sredstava koja su namenski određena konkretnim korisnicima. 3) Izvršenje budžeta – podrazumeva ostvarivanje javnih prihoda, s jedne strane, i finansiranje javnih potreba, s druge strane. Proces izvršenja budžeta regulisan je pravnim propisima kojima se utvrđuje pravilno izvršenje budžetskog plana i sprečavanje nepravilnosti pri naplati prihoda i pri utrošku sredstava za javne rashode. Izvršenje budžeta se poverava različitim organima uprave koji obavljaju različite funkcije u vezi sa ispunjenjem plana prihoda i rashoda. S obzirom na funkcije koje obavljaju, izvršioci budžeta se dele na: (a) naredbodavce i (b) računopolagače. Pri tome, pravilo je da funkcije naredbodavaca i računopolagača budu potpuno odvojene, budući da je to u interesu pravilnog izvršenja budžeta i obezbeđenja kontrole nad radom budžetskih izvršilaca. Naredbodavci su organi uprave koji su ovlašćeni da upravljaju državnom imovinom, da se staraju o prikupljanju javnih prihoda i da samostalno odlučuju o raspodeli novčanih sredstava koja su im dodeljena za odnosnu godinu. Računopolagači su lica u organima uprave kojima je povereno neposredno rukovanje državnom imovinom i novčanim sredstvima. Za svoj rad, računopolagači odgovaraju neposrednom naredbodavcu i finansijskom organu uprave. 4) Završni račun budžeta – predstavlja poslednju fazu jednog budžetskog ciklusa. Takođe, završni račun budžeta predstavlja instrument kojim se na kraju godine iskazuju svi ostvareni prihodi i ukupan raspored sredstava u budžetskoj godini koja je upravo istekla i za koji se donosi završni račun. Završni račun budžeta donosi se po proceduri koja je veoma slična onoj koja važi za donošenje budžeta. Značaj završnog računa ogleda se u tome što se predstavničkom telu daje mogućnost da razmotri i oceni kako je izvršna vlast države u praksi realizovala načela (principe) koja je ustanovila na početku budžetske godine. Inače, završni račun budžeta ima tri oficijelna dela: prvo, opšti deo, drugo, posebni deo, i treće, bilans stanja sredstava. 5) Budžetska kontrola – obuhvata sve novčane fondove namenjene državnom budžetu. Ova kontrola je višestruka i vrši se u različitim momentima budžetskog ciklusa, kako bi bili obuhvaćeni svi organi angažovani u izvršenju budžeta. Budžetska kontrola se može sprovoditi na razne načine i od strane raznih organa. Međutim, kao najtipičniji oblici budžetske kontrole u finansijskoj literaturi navodi se sledeće: (a) administrativna kontrola, (b) sudska kontrola, (c) interna kontrola, (d) eksterna kontrola, (e) prethodna kontrola, (f) naknadna kontrola i (g) politička kontrola.

a) Administrativna kontrola izvršenja budžeta sastoji se u kontroli nižeg upravnog (administrativnog) organa od strane višeg. Kontrolu najvišeg upravnog organa interno sprovodi obično ministar finansija. b) Sudska kontrola obavlja se u obliku ocenjivanja zakonitosti u raspolaganju državnim sredstvima, a obavlja je poseban sud, što je po pravilu organ čija je kontrolna funkcija nezavisna od upravnih organa. c) Interna kontrola postoji onda kada se kontrola obavlja interno tj. u okviru organa koji se kontroliše. Ona bi trebala dobijati sve više na značaju. d) Eksterna kontrola je kontrola koju obavljaju organi izvan organa koji se kontroliše. Njena prednost se ogleda u tome što je nezavisnija, objektivnija i delotvornija u odnosu na organe interne kontrole. e) Prethodna kontrola usmerena je na sprečavanje nepravilnosti prilikom raspolaganja finansijskim sredstvima, pa se zbog toga obavlja pre nego što do raspolaganja sredstvima uopšte dođe. Ovaj oblik kontrole se nije danas posebno održao. f) Naknadna kontrola je usmerena na otkrivanje nepravilnosti koje su već učinjene u postupku izvršenja budžeta. Rezultat uključivanja ove vrste kontrole svodi se na preduzimanje mera za koje su isključivo ovlašćeni organi koji obavljaju kontrolu. g) Politička kontrola odnosi se najčešće na budžetske naredbodavce, a obavlja je odgovarajuće predstavničko telo. Ovaj najviši oblik kontrole sprovodi se na osnovu posebnih izveštaja koji odražavaju opštu ekonomsko-socijalnu i političku orijentaciju zemlje. Političku kontrolu vrši telo koje je donelo budžet, a osnovni zadatak ove kontrole jeste analiziranje izvršenja budžeta. Budući da se obično vrši poređenje podataka iz završnog računa sa odgovarajućim podacima iz budžeta, ova kontrola ima uglavnom naknadni karakter.

267

NAPOMENE

1)

2) 3) 4) 5)

6)

7) 8) 9) 10) 11) 12) 13)

14) 15) 16) 17) 18) 19)

20)

Slobodan Komazec i Žarko Ristić, "Javne finansije", Viša poslovna škola, Beograd, 2001, str. 105-106 Barbara Jelčić: "Finansije u teoriji i praksi", Sveučilišna naklada "Liber", Zagreb, 1980, str. 258 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 110-111 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 258 Kao izuzetak treba pomenuti dva kapitalna rada koja tretiraju problematiku javnih rashoda kako sa kvantitativnog, tako posebno i sa kvalitativnog aspekta, a oba rada su urađena pod okriljem grupe OECD-a. U pitanju je najpre veoma obiman rad B. Hansena: "La Politique budgetaire dans sept pays 1955-1965", u dva toma, OECD, Paris, 1969. Drugi je rad W. Hallera i grupe saradnika: "Politique budgetaire et equilibre economique – Lesons du passe et problems et perspectives", OECD, Paris, 1968. Aleksandar Perić: "Finansijska teorija i politika", "Savremena administracija", Beograd, 1976, str. 59 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 258 Aleksandar Perić: Cit. delo, str. 59 Isto, str, 59 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 107 Jovan Lovčević: "Institucije javnih finansija", "Službeni list SRJ", Beograd, 1997, str. 32 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 259 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić, i Marko Radičić: "Finansije – teorija i praksa", "Stylos", Novi Sad, 2001, str. 203 Isto, str. 203 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 258 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 109 Jovan Lovčević: "Cit. delo, str. 34 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 278 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: "Finansije – teorija i praksa", Cit. delo, str. 212 Isto, str. 209

21) 22) 23) 24) 25) 26) 27) 28) 29) 30) 31)

32) 33) 34)

35) 36) 37) 38)

39) 40) 41) 42) 43) 44) 45) 46) 47) 48)

49) 50) 51) 52) 53) 54) 55)

Slobodan Komazec i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 218-219 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 281 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: Cit. delo,str. 217-218 Isto, str. 218 Isto, str. 219 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 27-31 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 234 Aleksandar Perić: Cit. delo, str. 231-232 Božidar Jelčić: "Nauka o finansijama i finansijsko pravo", "Informator", Zagreb, 1983, str. 69-70 Aleksandar Perić: Cit. delo, str. 238 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: "Finansije – teorija i praksa", Cit. delo, str. 59 Aleksandar Perić: Cit. delo, str. 238 Isto, str. 340-341 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: Cit. delo, str. 62 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 242 Prema: Aleksandar Perić: "Finansijska teorija i politika", Cit. delo, str. 240 Isto, str. 240 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: Cit. delo, str. 78 Isto, str. 78 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 281 Isto, str. 282 Božidar Jelčić: "Nauka o finansijama i finansijsko pravo", Cit. delo, str. 151 Isto, str. 152 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 282 Isto, str. 283 Barbara Jelčić: "Finansije u teoriji i praksi", Cit. delo, str. 100 Isto, str. 105 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: Cit. delo, str. 242 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 287 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 376 Jovan Lovčević: "Institucije javnih finansija", Službeni list SRJ, Beograd, 1997, str. 116 Dragana Gnjatović: "Finansije i finansijsko pravo", Policijska akademija, Beograd, 1999, str. 65 Božidar Raičević: "Fiskalna ekonomija", Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 172-177 Dragana Gnjatović: Cit. delo, str. 69 Isto, str. 74

269

270

56) 57) 58) 59) 60)

61) 62) 63) 64) 65)

66) 67) 68) 69) 70) 71)

72)

73)

74)

75) 76) 77)

Slobodan Komazec i Žarko Ristić: Cit. delo, str. 376 Barbara Jelčić: Cit. delo, str. 132 Aleksandar Perić: Cit. delo, str. 444 Jovan Lovčević: Cit. delo, str. 66 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: Cit. delo, str. 289 Isto, str. 290 Božidar Jelčić: Nauka o finansijama i finansijsko pravo", Cit. delo, str. 265 Dragana Gnjatović: "Finansije i finansijsko pravo", Cit. delo, str. 88 Isto, str. 88 Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: Cit. delo, str. 294-295 Jovan Lovčević: "Institucije javnih finansija", Cit. delo, str. 175 Isto, str. 175 Slobodan Komazec i Žarko Ristić: "Javne finansije", Cit. delo, str. 398 Barbara Jelčić: "Finansije u teoriji i praksi", Cit. delo, str. 361 Isto, str. 361 Amortizacija javnog duga sve se više analizira sa pozicije delovanja na privredu, odnosno da li se i koliko dinamika amortizacije prilagođava strukturi razvoja privrede i tendencijama u razvoju. Time, konjunkturno delovanje javnog duga i njegovo delovanje kao sredstva ekonomske stimulacije, nesumnjivo dolazi u prvi plan. Vojin Bjelica, Božidar Raičević, Stanko Radmilović, Blagoje Babić i Marko Radičić: "Finansije – teorija i praksa", Cit. delo, str. 335 Treba reći da je u upotrebi i termin "instrumenti finansiranja društvenih, odnosno javnih potreba", a takođe i termin "finansijski instrumenti". (Videti u Barbara Jelčić: "Finansije u teoriji i praksi", Cit. delo, str. 291. Takođe videti u Jovan Lovčević: "Institucije javnih finansija", Cit. delo, str. 217). S tim u vezi, preporučujemo da se pročita rad od autora Jovana Lovčevića: "Institucije javnih finansija", "Službeni list SRJ", Beograd, 1997. Budžetska godina ne mora da se poklapa sa kalendarskom. Kod nekih zemalja se poklapa, dok kod drugih ne. Na primer, u SAD budžetska godina počinje 1. jula, a završava se 30. juna sledeće godine. U Velikoj Britaniji budžetska godina počinje 1. aprila, a završava se 31. marta sledeće godine. Aleksandar Perić: Finansijska teorija i politika", Cit. delo, str. 467 Isto, str. 467 Sva ova načela se danas smatraju "klasičnim", gotovo prevaziđenim u potpuno novim odnosima i ciljevima ekonomske i razvojne politike savremenih država. To su načela koja se i dalje proklamuju, ali koja nikoga ne obavezuju, niti ih se danas bilo koja zemlja pridržava.

Glava V

Poslovno - finansijski sistem (poslovne finansije)

1. FINANSIJSKA FUNKCIJA PREDUZEĆA

Poslovne finansije predstavljaju relativno novu naučnu disciplinu koja je počela da se razvija tek 50-ih godina XX veka. Za proteklih nekoliko decenija njihov razvoj bio je veoma dinamičan i buran. Bitnu karakteristiku toga razvoja čini, pre svega, sve izrazitiji prelaz od apstraktnog do analitičkog načina razmišljanja i izlaganja, odnosno od čisto deskriptivnog do prevashodno metodološkog pristupa problemima donošenja poslovno-finansijskih odluka. U tom kontekstu, poslovne finansije su najpre obuhvatale istraživanja koja su definisana kao zadaci finansijske funkcije preduzeća. Zatim su se bavile opisivanjem finansijskih instrumenata i objašnjavanjem finansijsko-pravnih odnosa između preduzeća. Dalji razvoj poslovnih finansija stavljao je akcenat na primenu matematičkih modela u istraživanjima, posebno u delu upravljanja sa obrtnim i osnovnim sredstvima. Međutim, danas poslovne finansije kao naučna disciplina bave se: (1) upravljanjem finansijama preduzeća, (2) strategijom i taktikom finansiranja, (3) oblicima finansiranja, (4) finansijskom situacijom i strukturom preduzeća, (5) finansijskim tržištem, (6) finansijskim rizicima ulaganja, i (7) tokovima preduzetničkog i bankarskog kapitala. Međutim, ako pođemo od činjenice da se pod poslovnim finansijama podrazumevaju, pre svega, odnosi i procesi reprodukovanja finansijskog kapitala preduzeća u funkciji ostvarivanja njegovih poslovnih i razvojnih ciljeva, onda je nesumnjivo da problematiku poslovnih finansija kao posebne naučne discipline predstavlja upravo izučavanje funkcionisanja i organizacije finansiranja proste i proširene reprodukcije preduzeća.1) Zbog toga, problematika koja će biti predmet izlaganja u ovoj glavi rada odnosiće se upravo na mikroekonomski aspekt finansija, odnosno poslovni finansijski sistem preduzeća. Pri tome, treba posebno naglasiti da suštinu poslovnih finansija čini izvršavanje finansijske funkcije preduzeća u sklopu integralnog procesa individualne reprodukcije preduzeća.2) Ovakvu tvrdnju potrebno je u najkraćim crtama i konkretno pojasniti.

Naime, za tržišne uslove privređivanja karakteristično je da svaki privredni proces započinje i završava se sa novcem, odnosno ulaganjem u pojedine faze procesa reprodukcije. Pri tome, pitanje preobražaja novca u procesu reprodukcije predstavlja područje cirkulacije sredstava, a pitanje nabavke i vraćanja novčanih sredstava predstavlja područje finansijskih odnosa.3) Cirkulacija reprodukcionih sredstava, odnosno ceo proces reprodukcije može se iskazati sledećim obrascem:

U navedenom obrascu, iskazane su tri osnovne sfere procesa reprodukcije: (1) prva prometna sfera (N – R), (2) proizvodna sfera (P), i (3) druga prometna sfera (R1 – N1). Prema tome, vidi se da proces reprodukcije obuhvata neposredni proces proizvodnje, kao i obe faze prometnog procesa reprodukcije. U prvoj prometnoj sferi vrši se nabavka materijalnih faktora proizvodnje, odnosno N – R, i to pretvaranjem čistog novčanog oblika u odgovarajuće robne oblike (sredstva za proizvodnju i predmeti rada). U drugoj prometnoj sferi vrši se prodaja gotovih proizvoda, odnosno realizacija R1 – N1, i to pretvaranjem čistog robnog oblika ponovo u čisti novčani oblik. Između ove dve prometne sfere ili tržišta dobavljača i tržišta kupaca, odvija se proizvodna funkcija preduzeća u proizvodnoj sferi (P), na jednostavan ili složen višefazni način zavisno od tipa i složenosti proizvodno-tehnološkog procesa. Pri tome, bez obzira kako se posmatra cirkulacija reprodukcionih sredstava (N – N1) neposredni proces proizvodnje je samo deo kružnog kretanja kapitala u procesu reprodukcije. Međutim, u uslovima savremene tržišne robno-novčane privrede nemoguće je ostvarivati poslovne odnose u obe prometne sfere kao i proizvodnoj sferi, bez istovremenog odvijanja i finansijske funkcije. Naime, u prvoj prometnoj sferi na uspostavlja se samo kupoprodajni odnos između nabavne funkcije preduzeća i dobavljača već i novčano-robni odnos, jer se za robu koju prodaje dobavljač daje odgovarajući iznos novca. Isto tako, u drugoj prometnoj sferi ne uspostavlja se samo kupoprodajni odnos između prodajne funkcije preduzeća i kupca već i robno-novčani odnos, jer se za prodatu robu dobija odgovarajući iznos novca. Takođe, u proizvodnoj sferi paralelno sa proizvodnom funkcijom, odvijaju se i novčane transakcije jer se u toku obavljanja procesa proizvodnje moraju isplaćivati svi troškovi poslovanja kao i plate zaposlenih radnika. Dakle, finansijska funkcija je prisutna i proizvodnoj sferi. Sve ovo upućuje na zaključak da nema i ne može biti materijalnih tokova u procesu reprodukcije bez istovremenog odvijanja i finansijskih (novčanih)

273

274

tokova. Drugim rečima, ne mogu se odvijati nabavna, proizvodna i prodajna funkcija preduzeća bez istovremenog odvijanja i finansijske funkcije preduzeća. Čak šta više, može se reći da finansijska funkcija preduzeća dobija prvorazrednu ulogu u sklopu integralnog sistema poslovnih funkcija preduzeća, jer upravo ona čini centralnu funkciju toka reprodukcije. U cilju potvrde ovakvog stava, treba pomenuti da su novčana sredstva potrebna za nabavku sredstava za rad, nabavku predmeta rada, kao i isplate zarada zaposlenih. Takođe, međusobni ekonomsko-finansijski odnosi između privrednih subjekata regulišu se posredstvom finansijskih sredstava koja se u kružnom toku transformišu u robu, usluge, radnu snagu i ostale faktore kružnog toka finansijskih sredstava. Na osnovu iznetog, nesumnjivo se može zaključiti da je finansijska funkcija jedna od osnovnih funkcija u preduzeću koja ima i svoje posebne zadatke. Analogno tome, od izvršenja njenih zadataka zavisi i izvršenje zadataka svih drugih funkcija preduzeća, kao što je to na pojednostavljen način prikazano na slici 10.

Slika 10. – Međusobna povezanost poslovnih funkcija preduzeća

1.1. ZADACI FINANSIJSKE FUNKCIJE PREDUZEĆA Polazeći od prethodno već iznetih stavova u okviru posmatranja pojedinih faza procesa reprodukcije, može se reći da finansijsku funkciju preduzeća treba posmatrati u međusobnoj povezanosti sa ostalim primarnim reprodukcionim funkcijama: nabavnom, proizvodnom i prodajnom funkcijom. Međusobna uslovljenost i povezanost finansijske funkcije sa ostalim poslovnim funkcijama bitan je preduslov za ostvarivanje zadataka drugih funkcija, pri čemu finansije same po sebi, nisu cilj već odnos koji ova funkcija ostvaruje u relaciji sa drugim

funkcijama u preduzeću, a u cilju uspešnog poslovanja.4) Analogno tome, zadaci finansijske funkcije preduzeća sa ovog aspekta međusobne povezanosti sa drugim funkcijama, odnose se uglavnom na sledeće: (1) planiranje finansijskih sredstava, (2) obezbeđenje finansijskih sredstava (za nabavnu i proizvodnu funkciju), i (3) realizaciju proizvoda i naplatu potraživanja po tim osnovama. Navedeni zadaci finansijske funkcije ukazuju da se tokovi reprodukcije kreću u sledećem nizu: finansijska – nabavna – proizvodna – prodajna – finansijska funkcija (vidi sliku boj 10). Takođe, praktična iskustva pokazuju da je moguće reprodukcioni tok usmeriti bez proizvodne funkcije, tako da se on tada kreće u sledećem nizu: finansijska – nabavna – proizvodna – finansijska funkcija. Isto tako reprodukcioni tokovi mogu biti usmereni na finansijske odnose između nabavne i finansijske funkcije kada su u pitanju avansi i rabati za veće količine nabavke, odnosno između prometne i finansijske funkcije ako je u pitanju kasa-skonto za prevremenu naplatu potraživanja.4) Međutim, treba imati vidu činjenicu da su u literaturi prisutni veoma različiti pristupi u definisanju zadataka finansijske funkcije preduzeća. To proizlazi iz logične činjenice da se sadržina i uloga finansijske funkcije preduzeća najbolje može sagledati upravo preko saznanja o njenim zadacima. Analogno tome, a polazeći od savremenih uslova poslovanja preduzeća, korisno je na ovom mestu pomenuti nekoliko glavnih zadataka finansijske funkcije preduzeća koji se ogledaju u sledećem: 5) 1. Pribavljanje novčanih sredstava preduzeća - potrebnih za normalan tok poslovanja preduzeća kao prvi zadatak finansijske funkcije polazi od zahteva da se obezbeđuju novčana sredstva iz sopstvenih izvora tj. samofinansiranjem, a da se samo dodatna novčana sredstva obezbeđuju iz tuđih izvora. 2. Korišćenje novčanih sredstava u poslovanju preduzeća – kao drugi zadatak finansijske funkcije polazi od zahteva da se svakodnevno ispostavlja čitav niz naloga za isplatu, odnosno, obaveza finansijske funkcije jeste da se svako plaćanje obavlja najracionalnijm instrumentima plaćanja, pri čemu ta plaćanja treba da budu izvršena brzo i efikasno. 3. Usklađivanje dinamike priliva novčanih sredstava sa rokovima dospeća obaveza plaćanja prema njihovim izvorima – kao treći zadatak finansijske funkcije odnosi se u stvari na likvidnost preduzeća. U tom smislu, praktična iskustva pokazuju da se uspešnost rada finansijske funkcije meri upravo stepenom likvidnosti, odnosno nelikvidnosti preduzeća. Međutim, nelikvidnost preduzeća može biti izazvana i poremećajima u robnim tokovima, tako da se dejstvom finansijske funkcije ona može privremeno otkloniti. 4. Regulisanje novčanih tokova i praćenje finansijskih odnosa u preduzeću – kao četvrti zadatak finansijske funkcije odnosi se uglavnom na sledeće:

275

276

(a) podmirivanje kratkoročnih i dugoročnih potreba za novčanim sredstvima, (b) ulaganje viškova slobodnih novčanih sredstava, i (c) korišćenje sredstava iz zajedničkih fondova formiranih na nivou preduzeća. 5. Kontrola upotrebe novčanih sredstava u kružnom toku preduzeća – kao peti zadatak finansijske funkcije odnosi se u stvari na kontrolu racionalne upotrebe novčanih sredstava. Pri tome, kontrola upotrebe novčanih sredstava posebno akcentira sledeće činjenice: (a) da li se novčana sredstva u poslovanju preduzeća koriste u smislu zakonskih propisa i akata poslovne politike preduzeća, i (b) da li se novčana sredstva koriste racionalno u svim fazama procesa reprodukcije. U cilju uspostavljanja optimalne kombinacije veličine i strukture sredstava i njihovih izvora, finansijska funkcija treba da kontroliše angažovana novčana sredstva u svim fazama njihovog kružnog kretanja. Za razliku od navedenog pristupa vezano za klasifikaciju zadataka finansijske funkcije, treba naglasiti da u finansijskoj literaturi egzistiraju takođe i teorijski pristupi koji drugačije sistematizuju osnovne zadatke finansijske funkcije. Naime, postoje autori koji smatraju da zadatke finansijske funkcije preduzeća treba grupisati u dve osnovne grupe i to: (a) primarne (osnovne ili temeljne) zadatke, i (b) sekundarne (tekuće ili operativne) zadatke finansijske funkcije.6) Primarni zadaci finansijske funkcije preduzeća jesu oni zadaci koji su neposredno vezani za proces reprodukcije. Drugim rečima, to su zadaci od čijeg izvršenja direktno zavisi odvijanje procesa reprodukcije. Primarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju sledeće: a) Pribavljanje novčanih sredstava; b) Upotreba (ulaganje) novčanih sredstava; c) Usklađivanje roka imobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora. Sekundarni zadaci finansijske funkcije jesu oni zadaci koji su posredno vezani za proces reprodukcije. Drugim rečima, to su oni zadaci uz pomoć čijeg izvršenja se ostvaruju potrebni uslovi za izvršenje navedenih primarnih zadataka finansijske funkcije. Sekundarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju sledeće: a) Disponiranje novca; b) Kontrola novčanih dokumenata i nadzor racionalne upotrebe novčanih sredstava; c) Vođenje operativne (vanknjigovodstvene) evidencije; d) Finansijsko planiranje; e) Finansijska analiza; f) Finansijsko informisanje.

U kontekstu izlaganja problematike osnovnih zadataka finansijske funkcije preduzeća svakako treba pomenuti i to da treba praviti jasno diferenciranje između finansijske funkcije i računovodstvene funkcije preduzeća, s obzirom da postoje autori koji povezuju finansijsku funkciju sa računovodstvenom funkcijom i govore o finansijsko-računovodstvenoj funkciji preduzeća.7) Međutim, povezanost finansijske i računovodstvene funkcije samo je tehničke, ali ne i sadržajne prirode. Naime, kod finansijske funkcije u pitanju je finansijsko poslovanje, dok je računovodstvena funkcija samo vrednosni izraz finansijskog poslovanja. Zbog toga, računovodstvena funkcija je po svojoj prirodi pasivnog karaktera jer se svodi na stručno evidentiranje svih poslovnih promena, dok je finansijska funkcija preduzeća po svojoj prirodi i ulozi aktivna jer se ona ispoljava u brojnim i složenim transakcijama i operacijama.

1.2. ORGANIZACIJA FINANSIJSKE FUNKCIJE PREDUZEĆA Adekvatna organizacija finansijske funkcije preduzeća predstavlja veoma značajnu komponentu upravljanja finansijama, s obzirom na to da omogućava direktno sprovođenje finansijskog upravljanja u preduzeću. Kao što bez dobre organizacije poslovanja nema dobrog upravljanja poslovanjem, tako i bez finansijske organizacije nema upravljanja finansijama preduzeća. S tim u vezi, osnovni zadatak organizacije finansijske funkcije jeste da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike preduzeća, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje potrebnih finansijskih informacija.9) U skladu sa prethodno navedenim, postavlja se pitanje kakav treba da bude model organizacije finansijske funkcije preduzeća. S tim u vezi, treba imati u vidu činjenicu da izbor modela organizacije finansijske funkcije uglavnom zavisi od veličine i složenosti preduzeća. Takođe, veličina preduzeća je po pravilu u direktnoj srazmeri sa obimom zadataka finansijske funkcije. Međutim, ostavljajući ovde po strani uticaj različitih i mnogobrojnih faktora, ipak se može reći da organizacija finansijske funkcije predominantno zavisi od (a) vrste poslova, i (b) obima i učestalosti poslova u preduzeću. Ova dva činioca najčešće opredeljuju način organizovanosti finansijske funkcije.10) a) Imajući u vidu prvi navedeni činilac tj. vrste poslova, organizacija finansijske funkcije treba da se projektuje polazeći od obima, strukture i složenosti

277

278

poslova koji postoje u ovom delu radnog procesa. S tim u vezi, najcelishodnije rešenje jeste da se poslovi finansijske funkcije svrstaju u osnovna tri segmenta: (1) obezbeđivanje finansijskih sredstava, (2) alokacija finansijskih sredstava, i (3) poslovi koje treba obaviti za uspešno obezbeđivanje i alokaciju finansijskih sredstava.11) Prva grupa poslova, najčešće obuhvata obezbeđivanje finansijskih izvora kao što su: kreditni poslovi i poslovi finansijskih aranžmana. Druga grupa poslova, uglavnom obuhvata poslove platnog prometa preko žiro-računa, likvidiranje finansijske dokumentacije, blagajničke poslove i poslove vezane za dužničko-poverilačke odnose. Treća grupa poslova, sadrži poslove iz domena finansijskog planiranja, finansijske analize, finansijske kontrole i finansijskih informacija.12) b) Imajući u vidu drugi navedeni činilac tj. obim i učestalost poslova, treba reći da razvrstavanje poslova sa ovog aspekta u mnogome zavisi od veličine i složenosti preduzeća. Pri tome, manja preduzeća imaju najmanju učestalost, dok srednja i velika preduzeća imaju veću učestalost poslova. Ovakva podela poslova finansijske funkcije sugeriše i njenu organizaciju koja će biti takva da se u grupama poslova gde je učestalost veća konstituiše i određena organizaciona forma u zavisnosti od veličine preduzeća.13) Generalno posmatrano, finansijska funkcija se organizuje u skladu sa osnovnim načelima organizovanja finansijske funkcije koja mogu biti: (1) centralizovana, (2) decentralizovana i (3) kombinovana. Sva tri načela organizacije finansijske funkcije imaju svoje specifičnosti koje im objektivno pružaju prednosti, odnosno stvaraju nedostatke. Međutim, ne ulazeći u brojne karakteristike pomenutih načela organizacije finansijske funkcije preduzeća, bitno je istaći činjenicu da ne postoji univerzalan tj. opšte prihvaćen model organizacionog ustrojstva finansijske funkcije. Iz pomenutih razloga, o organizacionom obliku finansijske funkcije, odnosno o tzv. "finansijskoj organizaciji", relativno dosta se polemisalo u stručnoj literaturi. Pri tome, iznošena su veoma različita mišljenja, da bi sve do danas ovaj problem ipak ostao nedovoljno definisan i precizno određen. Analogno tome, može se reći da je dobar svaki onaj oblik organizacije finansijske funkcije koji omogućava efikasno upravljanje finansijama u preduzeću i time doprinosi racionalnom upravljanju ukupnog poslovnog sistema. Drugim rečima, treba ustanoviti takav oblik organizacije finansijske funkcije, koji će obezbediti efikasno upravljanje svim procesima i aktivnostima finansijske funkcije preduzeća.14) S tim u vezi, slika 11, daje šematski prikaz univerzalnog modela organizacije finansijske funkcije preduzeća.

279

Slika 11. Opšti model organizacije finansijske funkcije preduzeća Na osnovu prikazanog opšteg modela finansijske organizacije može se zaključiti da je zadatak organizacije finansijske funkcije preduzeća da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje finansijskog izveštavanja tj. finansijskih informacija. Međutim, organizacija finansijske funkcije ne može biti shvaćena kao mehanički zbir njenih delova, već pre svega, kao organska celina. Takođe, organizacija finansijske funkcije predstavlja ujedno osnovni uslov i polaznu pretpostavku za ostvarenje finansijskih ciljeva preduzeća.

2. FINANSIJSKA POLITIKA PREDUZEĆA

Polazeći od opšteg stava da je politika nauka o veštini upravljanja, pri čemu upravljanje uvek teži ostvarivanju nekog cilja, proizlazi da se politika može shvatiti kao nauka o ciljevima i načelima kao osnovnim izvorima saznanja koja se primenjuju da bi se ostvarili ciljevi. Sledstveno tome, proizlazi da politika uvek mora da ima definisan cilj, a zatim mora da izabere ona načela kao osnovne izvore saznanja po kojima će se raditi da bi se ostvario cilj. Dakle, mora da postoji izbor načela, ali taj izbor mora da bude takav da se izaberu ona načela po kojima se najlakše, najbrže i najdoslednije ostvaruje cilj. Da bi se ovaj izbor pravilno izvršio mora da postoji određena korelaciona veza između cilja, sa jedne strane, i odgovarajućeg načela, sa druge strane. Zbog toga, za konkretan cilj mora se izabrati samo ono načelo koje ima najčvršću korelacionu vezu sa ciljem. Finansijska politika kao politika finansijske funkcije preduzeća ima svoj cilj i načela kao osnovne izvore saznanja po kojima se radi da bi se ostvario cilj. S tim u vezi, finansijska politika ima za cilj postizanje i održavanje finansijske snage preduzeća pomoću utvrđenih načela kojih se pridržava u izvršavanju svojih zadataka.15) U kvantitativnom smislu, pod finansijskom snagom preduzeća podrazumeva se obim sredstava, dok u kvalitativnom smislu finansijska snaga obuhvata: (a) trajnu sposobnost plaćanja, (b) trajnu sposobnost finansiranja, (c) očuvanje imovine, i (d) povećanje imovine.16) Trajna sposobnost plaćanja – podrazumeva da je preduzeće u svakom trenutku sposobno da plati sve dospele obaveze. Sa svoje strane, ovo pretpostavlja da su novčana sredstva uvek jednaka ili veća od dospelih obaveza. Trajna sposobnost finansiranja – podrazumeva da preduzeće može da finansira dugoročna ulaganja iz sopstvenih i pozajmljenih izvora, kao i da finansira kratkoročna ulaganja iz pozajmljenih izvora pri čemu se ne ugrožava likvidnost, rentabilnost i autonomija preduzeća.

Očuvanje imovine – podrazumeva u uslovima stabilne novčane jedinice poslovanje bez poslovnog gubitka, a u uslovima inflacije podrazumeva očuvanje nesmanjene vrednosti sopstvenih sredstava. Povećanje imovine – podrazumeva ostvarivanje akumulacije, što sa svoje strane omogućava sposobnost finansiranja iz sopstvenih izvora. S obzirom da finansijska snaga preduzeća ima kvantitativno i kvalitativno obeležje, pri čemu kvantitet ne znači automatski i kvalitet, niti kvalitet automatski podrazumeva i kvantitet, po logici stvari postavlja se opravdano pitanje šta je primarno za finansijsku snagu preduzeća – kvantitet ili kvalitet. Posmatrano sa finansijskog aspekta, kvantitet finansijske snage u stvari uslovljava obim poslovanja preduzeća, dok kvalitet finansijske snage uslovljava mogućnost poslovanja. Pri tome, mogućnost poslovanja postoji samo ako postoji kvalitet finansijske snage (likvidnost, sposobnost finansiranja, očuvanje imovine). Analogno tome, proizlazi zaključak da se egzistencija preduzeća može zasnivati samo na kvalitetu finansijske snage, što praktično znači da kvalitet ima prevagu nad kvantitetom finansijske snage. Otuda, nesumnjivo je da postoji čvrsta veza između ciljeva finansijske politike (finansijske snage i ciljeva preduzeća), jer se profit ne može ostvarivati bez trajne sposobnosti plaćanja, trajne sposobnosti finansiranja i očuvanja imovine.

2.1. POJAM I KLASIFIKACIJA FINANSIJSKE POLITIKE U stručnoj literaturi postoje različita mišljenja u vezi definisanja finansijske politike preduzeća. Među brojnim definicijama postoje značajne razlike i to posebno u obuhvatnosti elemenata koji bliže determinišu finansijsku politiku. Otuda, teško je precizno definisati pojam i suštinu finansijske politike preduzeća. Međutim, bez obzira na brojnost definicija neke od njih ipak zaslužuju pažnju da se navedu. Pod finansijskom politikom se podrazumeva "utvrđivanje finansijske situacije koju preduzeće u jednom određenom vremenskom periodu treba da ostvari, način njenog ostvarivanja i mere koje treba preduzimati, što predstavlja posebnu vrstu delatnosti preduzeća, odnosno njegovih organa u oblasti finansija, a koja se naziva finansijska politika preduzeća".17) Takođe, može se reći da finansijska politika predstavlja aktivnost preduzeća "na iznalaženju najpovoljnijih finansijskih rešenja u cilju postizanja maksimalnih finansijskih rezultata u ukupnom poslovanju preduzeća".18) Pored navedenih ima i drugih definicija, ali bez obzira na njihov sadržaj i način definisanja pojma i suštine finansijske politike preduzeća, ipak je činjenica da se svi autori slažu u činjenici da se finansijska politika preduzeća ne može i ne sme posmatrati odvojeno od poslovne politike preduzeća, jer je ona njen sastavni deo. Bolje rečeno, ne može se finansijska politika posmatrati izolovano, odnosno

281

282

sama za sebe. Naime, ona je jedna od značajnih aktivnosti finansijske funkcije kao sastavnog dela integralnog funkcionalnog mehanizma preduzeća, pa analogno tome, finansijska politika se mora posmatrati u sklopu integralne poslovne politike preduzeća. S obzirom da je problematika poslovne i finansijske politike identična, proizlazi potpuno ispravan zaključak da je finansijska politika samo novčani izraz poslovne politike preduzeća. Bez obzira na činjenicu da finansijska politika predstavlja funkcionalni i korelativni deo integralne poslovne politike preduzeća, ipak treba imati u vidu da ona sama ne predstavlja jednostavnu već veoma složenu kategoriju i aktivnost preduzeća. Naime, problematika finansijske politike ne ispoljava se u prostom sagledavanju finansijskih transakcija i njihovih reperkusija na tzv. perspektivne finansijske situacije preduzeća, već je problematika finansijske politike mnogo složenija i teža za rešavanje nego što to na prvi pogled izgleda. Sledstveno tome, širok dijapazon finansijskih problema i poslova implicira i širok domen finansijske politike. Zbog toga, nameće se potreba utvrđivanja brojnih parcijalnih finansijskih politika koje treba da se kvalitativno i kvantitativno konsoliduju u jedinstvenu finansijsku politiku preduzeća. Imajući ovo u vidu, određeni broj autora polazi od decentralizacije finansijske politike na uže parcijalne segmente. Pri tome, pod parcijalnim finansijskim politikama podrazumeva se sledeće: 19) 1. Politika pribavljanja finansijskih sredstava; 2. Politika finansiranja tokova reprodukcije; 3. Politika plasmana viška finansijskih sredstava; 4. Politika finansiranja investicija; 5. Politika zajedničkih ulaganja. U svojoj suštini, sve ove parcijalne finansijske politike predstavljaju delove integralne finansijske politike preduzeća, pri čemu između njih samih kao i između njih i celovite finansijske politike, deluje zakon povratne sprege. Na osnovu prethodno izloženog, vidi se da ciljevi finansijske politike preduzeća proizlaze iz ciljeva poslovne politike preduzeća. U tom smislu, osnovni ciljevi svake finansijske politike treba da se odnose na pribavljanje i korišćenje finansijskih sredstava, finansijsku stabilnost, likvidnost preduzeća i ostvarivanje najpovoljnijih finansijskih rezultata u konkretnom preduzeću. S obzirom da finansijska politika nesumnjivo predstavlja sastavni deo poslovne politike preduzeća, zadaci, mere i aktivnosti na sprovođenju finansijske politike usaglašeni su sa nastojanjima i potrebama poslovne politike preduzeća. U tom kontekstu, savremena privredna praksa pokazuje da se poslovna politika preduzeća upravo prilagođava finansijskoj politici u uslovima kada finansijske mogućnosti predstavljaju osnovni okvir u kojem je objektivno moguće razvijati proces poslovanja.

U stručnoj literaturi postoje brojni modeli klasifikacije finansijske politike preduzeća. U tom kontekstu, respektujući njene dinamičke kategorije integralna finansijska politika preduzeća može se raščlaniti na svoje posebne domene. Sledstveno tome, u cilju ilustracije navodimo jedan od mogućih modela koji sa dinamičkog aspekta bliže determiniše pojedine segmente finansijske politike preduzeća:20) 1. Osnovna (konstitutivna) finansijska politika 1.1. Politika osnovnih načela finansijskog poslovanja (stabilnost, likvidnost, rentabilnost, finansijska elastičnost, nezavisnost itd.); 1.2. Politika finansijske snage (struktura finansijskih elemenata i njihova efikasnost); 1.3. Politika upravljanja finansijskim sredstvima (struktura finansijskog odlučivanja); 2. Poslovna (tekuća) finansijska politika 2.1. Tekuća politika finansiranja; 2.2. Politika raspolaganja sredstvima; 2.3. Politika likvidnosti; 2.4. Politika sticanja prihoda, dobiti i njihove raspodele (sa finansijskog aspekta); 3. Razvojna finansijska politika 3.1. Politika akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava; 3.2. Politika finansiranja tržišnog razvoja; 3.3. Politika finansiranja tehničkog razvoja; 3.4. Politika finansiranja kadrovskog razvoja; 3.5. Politika finansijskih ulaganja. Na kraju, treba navesti bitnu činjenicu da većina modela koji se bave klasifikacijom finansijske politike, pre svega, respektuju najvažnije specifične principe ili načela koncipiranja zdrave finansijske politike preduzeća. Pri tome, problemsko područje finansijske politike zahteva naučno-stručni tretman.

283

284

2.2. NAČELA FINANSIJSKE POLITIKE Načela ili principi finansijske politike predstavljaju ključnu osnovu vezano za saznanja koja determinišu načine rada u cilju ostvarivanja ciljeva finansijske politike preduzeća, odnosno njegove finansijske snage. Zajednička karakteristika svih načela finansijske politike jeste da se ona nalaze u međusobnoj sprezi jer su interaktivno povezana, uz respektovanje činjenice da ona međusobno konkurišu. Otuda, prioritetni zadatak finansijske politike preduzeća sastoji se u nužnoj potrebi njihovog optimalnog usaglašavanja. Osnovna načela finansijske politike obično se u literaturi klasifikuju na sledeći način: 1. Načelo finansijske stabilnosti; 2. Načelo likvidnosti; 3. Načelo rentabilnosti; 4. Načelo finansijske elastičnosti; 5. Načelo finansijske nezavisnosti. 1) Načelo finansijske stabilnosti – polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital. Ovaj odnos treba da iznosi maksimalno 1, ili da je manji od 1. Ako njihov međusobni odnos iznosi 1, onda su dugoročno vezana sredstva pokrivena sopstvenim i pozajmljenim kapitalom. Drugim rečima, u takvoj situaciji prisutna je dugoročna finansijska ravnoteža. Međutim, ako je njihov međusobni odnos manji od 1, onda su dugoročno vezana sredstva manja od sopstvenog i pozajmljenog kapitala. U takvoj situaciji, dugoročna finansijska ravnoteža pomera se prema izvorima sredstava. Na taj način, stvara se sigurnost za održavanje likvidnosti preduzeća u oblasti dugoročnog finansiranja i obrnuto. Sigurnost za održavanje likvidnosti prisutna je iz razloga što se višak dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) nad dugoročnim sredstvima upotrebljava za finansiranje kratkoročno vezanih sredstava.21) Finansijsku stabilnost preduzeća lakše je održati ako su trajno vezana sredstva pokrivena trajnim (sopstvenim) kapitalom. Međutim, ako su trajno vezana sredstva pokrivena tuđim dugoročno pozajmljenim kapitalom, onda je održavanje finansijske stabilnosti preduzeća jedino moguće pod uslovom da se dospela glavnica dugoročno pozajmljenog kapitala u potpunosti pokrije prirastom sopstvenog kapitala iz ostvarenog finansijskog rezultata preduzeća. 2) Načelo likvidnosti – predstavlja princip finansijske politike preduzeća koji se definiše kao sposobnost preduzeća da u svakom momentu može da

izmiri dospele obaveze. Pored ovakvog definisanja principa likvidnosti, u stručnoj literaturi može se sresti i izraz likvidnost sredstava. S tim u vezi, likvidna sredstva su novac, dok se ostali oblici sredstava kategorizuju u različite grupe prema brzini njihovog pretvaranja u novac. Analogno tome, proizlazi da mogućnost plaćanja dospelih obaveza u momentu njihovog dospeća zavisi od brzine pretvaranja imobilisanih sredstava u novac kao i od brzine dospeća obaveza za plaćanje. S tim u vezi, brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u kome su sredstva imobilisana i upotrebljena, kao i od rizika njihovog pretvaranja u novac, dok brzina dospeća obaveza zavisi od roka raspoloživosti pojedinih izvora. Pri tome, održavanje permanentne likvidnosti svodi se na to da struktura imobilizacije sredstava odgovara raspoloživosti izvora sredstava i to po obimu i roku, a da se istovremeno rizik pretvaranja imobilisanih sredstava u novac svede na nulu. Međutim, rizik se ne može nikada u potpunosti eliminisati što uslovljava potrebu iznalaženja mogućnosti da se likvidnost održi i u momentu nastanka samog rizika. Naravno, takvih mogućnosti ima više u zavisnosti od različitih faktora. 3) Načelo rentabilnosti – u osnovi znači uvećanje ili prirast angažovanih sredstava preduzeća. Veličina angažovanih (uloženih) sredstava utiče na rentabilnost tako što povećano angažovanje sredstava iznad objektivno potrebnog, negativno utiče na rentabilnost i obrnuto. Budući da se radi o uvećanju sredstava, obično se podrazumeva ostvarivanje osnovnih pretpostavki za prostu i proširenu reprodukciju preduzeća. Zbog toga, bez rentabilnosti nema ni proste ni proširene reprodukcije preduzeća, što po logici stvari direktno uslovljava ogroman značaj rentabilnosti sa aspekta razvoja preduzeća. Rentabilnost u suštini predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povoljniji rezultat poslovanja (dobit) u odnosu na angažovana sredstva. Naime, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća i obrnuto. Na osnovu izloženog, proizlazi da rentabilnost zavisi od razlike između ukupnih prihoda i rashoda koji su ostvareni u određenom vremenskom periodu, kao i od ukupne mase angažovanih sredstava na izvršenju konkretnog posla. Drugim rečima, rentabilnost pokazuje koliko svaki dinar angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću. Analogno tome, rentabilnost se utvrđuje odnosom dobiti i angažovanih sredstava jer dobit u suštini predstavlja zaradu preduzeća, odnosno pokazatelj je uspešnosti njegovog poslovanja.22) 4) Načelo finansijske elastičnosti (fleksibilnosti) – polazi od pretpostavke da preduzeće u finansijskom poslovanju mora pribaviti dopunske izvore finansiranja (tuđi izvori), pri čemu će morati prevremeno otplaćivati pozajmljeni kapital u uslovima kada on ne bude više potreban u procesu finansiranja, ili ako je postao suviše skup za preduzeće. Načelo elastičnosti finansijske politike preduzeća ogleda se

285

286

upravo na relaciji sposobnosti pribavljanja jeftinih izvora finansiranja (tuđih) i to u pravo vreme i u potrebnom obimu, kao i povraćaju tih sredstava kreditorima bez kratkoročnih ili dugoročnih posledica na likvidnost preduzeća i njegovo kontinuirano poslovanje. Mogućnost pribavljanja dopunskih izvora finansiranja zavisi od dva ključna momenta: prvo, stanja ponude i tražnje kapitala na finansijskom tržištu, i drugo, kreditne sposobnosti preduzeća. S tim u vezi, u uslovima kada je na finansijskom tržištu veća ponuda od tražnje za kapitalom onda cena (kamata) dopunskih izvora finansiranja pada i obrnuto. Međutim, kreditna sposobnost preduzeća nalazi se u domenu interesa davaoca kredita i ona direktno zavisi od finansijskog položaja preduzeća, rentabilnosti i buduće likvidnosti preduzeća, njegove konkurentnosti sa sličnim preduzećima u istoj grani delatnosti itd.23) 5) Načelo finansijske nezavisnosti – polazi od zahteva da preduzeće treba da bude u što većoj meri nezavisno od poverilaca preduzeća. Načelo nezavisnosti u direktnoj je sprezi sa načelom finansijske stabilnosti, rentabilnosti, likvidnosti i elastičnosti vođenja finansijske politike preduzeća. Otuda, njihova veća međuzavisnost ima kao rezultat veću nezavisnost menadžmenta preduzeća i obrnuto. Analogno tome, u takvim uslovima poverioci preduzeća se opredeljuju da se ne mešaju u poslovnu i finansijsku politiku preduzeća kao dužnika. Razlog ovakvom ponašanju poverilaca leži u činjenici da je rizik naplate njihovih potraživanja sveden na minimum. Takođe, nezavisnost preduzeća zavisi i od načina dobijanja kredita i instrumenata njegovog obezbeđenja. Ako se dopunski izvori finansiranja pribavljaju uz hipoteku, onda preduzeće nema slobodu disponiranja založene imovine i obrnuto. Takođe, nezavisnost preduzeća u velikoj meri zavisi i od obaveza preduzeća prema dobavljačima. S tim u vezi, ako je broj dobavljača veći onda je manja zavisnost preduzeća u sprovođenju poslovne politike dobavljača i obrnuto. Stepen nezavisnosti u vođenju poslovne i finansijske politike preduzeća uslovljen je i sa neto dobitkom i rentabilnošću preduzeća. Naime, nedostatak neto dobitka povećava dužničku zavisnost od postojećih poverilaca, smanjuje preduzeću manevarski prostor za prihvatanje novih zaduženja i smanjuje ukupni kapital, čime se u stvari onemogućava maksimiziranje dobitka (profita) na duži rok kao krajnjeg cilja ukupne poslovne politike preduzeća.24)

3. PRAVILA FINANSIRANJA

S obzirom da smo u okviru dosadašnjih razmatranja definisali i detaljno razmotrili suštinu finansijske politike preduzeća, u okviru ove tačke izlaganja nameće se potreba da se u najkraćim crtama osvrnemo i na neka shvatanja koja se odnose na pravila ili norme finansiranja. Ovim pitanjem su se bavili brojni autori, ali ne ulazeći u veoma različita shvatanja koja su prisutna u stručnoj literaturi pažnju ćemo usredsrediti na pokušaj interpretiranja i pojašnjenja samo nekih od ovih značajnih pravila. Sledstveno tome, pre svega treba reći da se pod pravilima finansiranja podrazumevaju i označavaju kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala iz određenih poslovnih aspekata. Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da posluže preduzećima kao smernice za donošenje odluka o finansiranju.25) Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave univerzalne norme ili standarde koji bi važili za sve privredne subjekte i sve uslove privređivanja. Rukovođene tom idejom, teorija i praksa su pronašle veći broj pravila koja se tiču komponovanja strukture finansiranja i sredstava privrednih subjekata, a koja danas imaju karakter klasičnih ili tradicionalnih pravila finansiranja. Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće: 26) a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roka raspoloživosti, što čini tzv. vertikalna pravila finansiranja; b) Relacije pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i pojedinih delova izvora posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. horizontalna pravila finansiranja. Vertikalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz strukturu izvora obezbedi sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika. Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstava obezbeđuje likvidnost. Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruku

288

ulogu: Prvo, svaki privredni subjekt unapred zna kako treba da oblikuje strukturu izvora i kako da postavi relacije između pojedinih delova sredstava i izvora, što mu sa aspekta finansiranja obećava sigurnost, nezavisnost, rentabilnost i likvidnost. Drugo, u finansijskoj analizi pravila finansiranja imaju ulogu normale, što znači da se stvarno stanje upoređuje sa normalom i tako utvrđuje odstupanje od normale. Shodno tome, slede i zaključci finansijske analize o finansijskoj situaciji privrednog subjekta. Treće, pri oceni kreditne sposobnosti budućeg dužnika od strane budućeg poverioca, pravila finansiranja imaju ulogu kriterijuma čije zadovoljenje uslovljava da se budući dužnik kvalifikuje kao kreditno sposoban.27) U stručnoj literaturi postoje različite definicije u kvantitativnom smislu pojedinih pravila finansiranja, a pored toga nema ni jedinstvenog mišljenja o njihovoj valjanosti. Naime, različiti autori pridaju veliki značaj pravilima finansiranja, ali isto tako i ne mali broj autora osporava njihov značaj. S tim u vezi, treba reći da je odavno sazrelo shvatanje o ograničenoj aplikativnoj primeni pravila finansiranja, pre svega zbog njihove normativnosti i neelastičnosti.28)

3.1. VERTIKALNA PRAVILA FINANSIRANJA Vertikalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da je kroz strukturu izvora sredstava potrebno obezbediti sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomiju t.j. nezavisnost preduzeća kao dužnika. Vertikalna pravila finansiranja odnose se na pasivu bilansa stanja i pojavljuju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila: 1. Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu; 2. Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu; 3. Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu. 1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu – javlja se u formi čvrsto postavljenih relacija, minimalnih zahteva ili donjih granica za finansiranje poslovanja preduzeća sopstvenim kapitalom. U slučajevima kada se analizira finansijski položaj preduzeća i procenjuje njegova kreditna sposobnost, najčešće se jednakost sopstvenog kapitala sa pozajmljenim kapitalom uzima kao donja granica, mada se pojavljuju i rigorozniji zahtevi u smislu dvostruko većeg iznosa sopstvenog kapitala u odnosu na pozajmljeni kapital. Naravno, pored ovih, ima i drugih alternativa. Analogno tome, možemo reći da nema jednog opšte prihvaćenog pravila za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. Prilikom ocenjivanja valjanosti ovog pravila finansiranja obično se ističe nekoliko bitnih momenata: Prvo, ovo pravilo odraz je uticaja tradicionalnog shvatanja u finansijskoj teoriji i politici po kome sopstveni kapital garantuje

likvidnost preduzeća i obezbeđuje sigurnost poverioca. Drugo, sigurnost poveriočevog potraživanja (kapitala) srazmerno je veća sa porastom učešća sopstvenog kapitala preduzeća. Treće, savremena privredna praksa ističe da osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a da pozajmljeni kapital ne premašuje iznos obrtnih sredstava. 2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu – predstavlja odnos težnje za zadovoljavanjem načela sigurnosti za nominalnim kapitalom preduzeća. U finansijskoj teoriji preovladava shvatanje da rezerve treba da iznose 50% od sopstvenog kapitala preduzeća, odnosno 25% od ukupnog kapitala preduzeća respektujući pravilo o jednakosti sopstvenog i pozajmljenog kapitala preduzeća. Međutim, bez obzira što je preduzeće načelno sigurnije, ako su njegove rezerve veće, ipak je činjenica da pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu nije do sada značajnije podržano, već ima više karakter preporuke. Pri tome, posebno se ističe činjenica da zahteve ovog pravila ne bi ispunila preduzeća koja su novoformirana, jer nisu stigla da obezbede rezervu. 3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu – nije postavljeno u obliku čvrstih relacija ili normi, s obzirom da je ovo pravilo veoma različito za pojedina preduzeća. Naime, ovo pravilo mora da uvažava vrstu, odnosno delatnost preduzeća, i na osnovu toga konsekventnu strukturu imovine ili sredstava preduzeća.29) Načelno gledano, treba reći da odnos između dugoročnog kapitala i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ometaju ili ugrožavaju kontinuitet poslovanja i nezavisnost preduzeća.

3.2. HORIZONTALNA PRAVILA FINANSIRANJA Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstava obezbeđuje likvidnost preduzeća. Vertikalna pravila finansiranja odnose se i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja: 1. Bankarsko pravilo finansiranja; 2. Bilansna pravila finansiranja; 3. Ostala pravila finansiranja. 1) Bankarsko pravilo finansiranja – zasniva se na težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka. Naime, shodno ovom pravilu banke ne smeju primljeni

289

290

tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima je kapital dobijen. To znači, da mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banaka, odnosno kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena novčana sredstva treba da budu plasirana dugoročno. Ako se bankarsko pravilo finansiranja primeni na privredno preduzeće, onda bi ono značilo zahtev da postoji kongruencija (podudarnost) između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja raspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća. Ako bi se osvrnuli na vrednovanje ovog pravila finansiranja, onda treba reći da ovo pravilo finansiranja, iako ima karakter tzv. nepisanog zakona za kreditne poslove banaka, ipak nije opšteprihvaćeno i univerzalno. Naime, banke i privredna preduzeća čak i pod pretpostavkom da ne respektuju zahteve bankarskog pravila finansiranja ne moraju da ugroze svoju likvidnost, jer za održavanje likvidnosti nije neophodna usklađenost vremena angažovanja sredstava i trajanja raspoloživosti pozajmljenog kapitala, već usklađenost novčanih tokova (primanja i izdavanja novca). U tom smislu, preduzeća imaju mogućnost da prolongiraju i revolviraju kratkoročne kredite (pretvore ih u dugoročne kredite) i da po osnovu pozitivnog tekućeg poslovanja obezbede veći priliv novčanih sredstava od uloženih novčanih sredstava koja su alimentirana iz pozajmljenog kapitala (kredita) koji upravo dospeva za otplatu.30) 2) Bilansna pravila finansiranja – predstavljaju aplikaciju i adaptaciju bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća. Naime, u osnovi bilansnih pravila leži zahtev bankarskog pravila finansiranja da izvori po roku raspoloživosti i po visini u okviru svakog roka, moraju odgovarati uloženim (angažovanim) sredstvima. S tim u vezi, očito je da se ovaj zahtev postavlja u cilju održavanja likvidnosti.31) Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju, razlikuju se dva bilansna pravila finansiranja i to: (a) bilansno pravilo u užem smislu, i (b) bilansno pravilo u širem smislu. Imajući u vidu njihov značaj, osvrnućemo se ukratko na njihovo pojašnjenje. Bilansno pravilo u užem smislu – zahteva da dugoročni izvori sredstava budu jednaki dugoročno imobilisanim sredstvima. Drugim rečima, ovo pravilo se izražava u vidu zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim kapitalom ili bar permanentnim, stalnim kapitalom (sopstvenim kapitalom uvećanim za dugoročne kredite), a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Analogno navedenom, vidi se da je bilansno pravilo u užem smislu inspirisano principom sigurnosti t.j. težnjom za zaštitom od rizika. Međutim, teško je precizno reći za svaki konkretan slučaj da je investiranje u osnovna sredstva više ugroženo od investiranja u obrtna sredstva. Osim toga, primena osnovnih

postulata samo ovog pravila ne obezbeđuje održanje likvidnosti, što je u funkciji usklađenosti novčanih tokova, a može dovesti i do preterane likvidnosti što je u funkciji usklađenosti novčanih tokova.32) Bilansno pravilo u širem smislu – načelno gledano otklanja izvesne slabosti bilansnog pravila u užem smislu i uglavnom je opšte prihvaćeno u finansijskoj politici. Ovo pravilo predstavlja zahtev da se permanentnim, stalnim kapitalom finansiraju ne samo osnovna sredstva već i deo obrtnih sredstava koji je trajno vezan za poslovanje preduzeća (trajna obrtna sredstva), pa shodno tome taj deo obrtnih sredstava, ima karakter stalno imobilisanih sredstava preduzeća kao i osnovna sredstva. Pri tome, pod trajnim obrtnim sredstvima treba smatrati tzv. gvozdene ili kontinuelne zalihe. Preciznije rečeno, to su u stvari minimalne zalihe repromaterijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda čiji nivo ne sme pasti ispod minimuma jer će se prekinuti kontinuitet proizvodnje preduzeća.33) 3) Ostala pravila finansiranja – najčešće se odnose na dva osnovna pravila, a to su: (a) pravilo finansiranja 1:1, ili tzv."acid test", i (b) pravilo finansiranja 2:1, ili tzv. "current ratio". Oba pravila nose u svojoj osnovi zahtev likvidnosti, a razvijena su od strane američke bankarske prakse koja je na njima zasnivala svoje odluke o odobravanju ili odbijanju kreditnih zahteva.34) Pravilo finansiranja "1: 1", poznato je u stručnoj literaturi pod nazivom "acid test", a u suštini predstavlja rigorozniji zahtev od bilansnog pravila u širem smislu, s obzirom da ovo pravilo implicite traži pokrivenost ukupnih zaliha (znači ne samo gvozdenih ili kontinuelnih) dugoročnim izvorima finansiranja. Naime, pravilo finansiranja "1:1" eksplicite zahteva jednakost kratkoročnih izvora finansiranja sa zbirom potraživanja, hartija od vrednosti i gotovine preduzeća.35) Pravilo finansiranja "2: 1", poznato je u stručnoj literaturi pod nazivom "curent ratio". Ovo pravilo traži da vrednost obrtnih sredstava (cirkulirajuće imovine ili tekuće aktive) bude najmanje dvostruko veća od visine kratkoročnih kredita (obaveza). Pravila finansiranja "1:1" i "2:1", kao i većina drugih pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća veoma su kruto postavljena, pa otuda, nemaju karakter univerzalnih pravila finansiranja. Navedena pravila finansiranja "1:1" i "2:1", imaju za cilj da obezbede likvidnost preduzeća mada počivaju na strukturiranju bilansa stanja. S tim u vezi, likvidnost preduzeća je u funkciji kongruencije novčanih tokova preduzeća i često je nezavisna od strukture bilansa kao trenutne slike strukture sredstava i izvora finansiranja sredstava preduzeća. Međutim, pomenuta pravila finansiranja ipak mogu predstavljati objektivnu polaznu osnovu za identifikovanje finansijskog položaja preduzeća.36)

291

4. OBLICI FINANSIRANJA PREDUZEĆA

Za obavljanje poslovanja neophodno je da preduzeće raspolaže sa odgovarajućim sredstvima za proizvodnju do kojih dolazi kupovinom, odnosno nabavkom. Ova sredstva preduzeće stavlja u funkciju preko nabavke mašina i sirovina za proizvodnju, odnosno u procesu reprodukcije obavlja njihovu transformaciju, a na kraju prodajom svojih gotovih proizvoda preduzeće ponovo transformiše ova sredstva u sredstva za proizvodnju i tako se nastavlja kružni tok sredstava u reprodukciji preduzeća. Zbog toga, preduzeće mora raspolagati sa dovoljnim iznosom novčanih sredstava za nabavku predmeta rada i sredstava rada, pri čemu poslovni postupci preduzeća u vezi sa obezbeđivanjem i ulaganjem novčanih sredstava čine finansiranje preduzeća. Otuda, u svakom preduzeću finansiranje u osnovi znači obezbediti i staviti sredstva na raspolaganje organima upravljanja preduzeća, kako bi njihovim angažovanjem oni osigurali sigurnost i samostalnost u poslovanju preduzeća. Novčana sredstva su potrebna svakom preduzeću da bi ono moglo podmiriti svoje tekuće potrebe, kao i za povećanje obima rada. Sredstva koja su potrebna za tekuće poslovanje preduzeća čine finansiranje u širem smislu. Isto tako, finansiranje u užem smislu predstavlja nova ulaganja u procesu rada, jer se time povećavaju ukupna sredstva. Takođe, u procesu rada finansijska sredstva mogu biti vezana trajno ili povremeno, što zavisi od toga da li se finansiraju trajne ili povremene potrebe preduzeća. Da bi preduzeće nesmetano obavljalo redovno poslovanje ono mora raspolagati određenim iznosom sredstava koja trajno može koristiti. Stoga, ova sredstva preduzeće obezbeđuje u svojim fondovima, a formira ih u toku poslovanja kroz raspodelu dobiti t.j. dohotka.37) Osnovni ekonomski razlog za finansiranje preduzeća leži u potrebi snabdevanja procesa rada potrebnim sredstvima. Na taj način, finansiranjem se obuhvataju proizvodnja i promet. Pri tome, potrebe za finansiranjem proizvodnje vezane su za izgradnju odgovarajućih proizvodnih kapaciteta, za nabavku sredstava rada i za finansiranje zaliha i repromaterijala. Potrebe za finansiranjem prometa vezane su

za izgradnju prodajnih objekata i nabavku inventara, za potrebe određenih zaliha robe koje se formiraju u cilju sigurnijeg i potpunijeg snabdevanja tržišta. Analogno navedenom, proizlazi zaključak da u ekonomske razloge finansiranja prvenstveno spadaju: finansiranje proizvodnje, finansiranje prometa, finansiranje novih investicija i finansiranje sanacija preduzeća, ali isto tako i finansiranje stanova za potrebe zaposlenih, obrazovanje kadrova i sl.38) Izvori sredstava za finansiranje privrednih preduzeća mogu se svrstati u dve osnovne grupe: prvo, izvori sopstvenih sredstava, i drugo, izvori tuđih sredstava. To znači, da se preduzeće može finansirati sredstvima iz sopstvenih izvora, a može potrebna sredstva pribavljati i iz tuđih izvora. Takođe, u zavisnosti od izvora sredstava postoje i brojni oblici finansiranja preduzeća. Među njima, kao značajniji oblici finansiranja izdvajaju se: (1) samofinansiranje, (2) kreditiranje, i (3) specifični oblici finansiranja preduzeća. Sledstveno navedenom, u nastavku izlaganja, svakom od navedenih oblika finansiranja preduzeća posvetićemo dužnu pažnju u cilju sagledavanja njihovih najbitnijih karakteristika.

4.1. SAMOFINANSIRANJE PREDUZEĆA U stručnoj literaturi pod pojmom samofinansiranja, (autofinansiranja) podrazumeva se takav oblik finansiranja procesa reprodukcije koji se vrši iz sopstvenih izvora preduzeća. Osnovno polazište ovog stava leži u činjenici da rentabilnost poslovanja predstavlja osnovni preduslov samofinansiranja svakog preduzeća. Otuda, rentabilnost poslovanja i proces samofinansiranja najčešće se dovode u direktnu vezu. Da bi preduzeće moglo svoje tokove reprodukcije finansirati iz sopstvenih izvora neophodno je da prethodno ostvari pozitivan finansijski rezultat. Podela procesa samofinansiranja uglavnom se vrši prema kriterijumu namene izvora sredstava koja se upotrebljavaju za samofinansiranje. S tim u vezi, polazeći od upotrebe sredstava, moguće je govoriti o "bruto" i "neto" samofinansiranju. Analogno tome, sredstva za samofinansiranje preduzeća dele na: (a) bruto sredstva, i (b) neto sredstva.39) a) Bruto sredstva za samofinansiranje odnose se na sredstva koja su stvorena u preduzeću. Ova sredstva jednaka su zbiru amortizacije, ostvarene akumulacije i naplaćene glavnice od dugoročnih plasmana. Shodno tome, sabiranjem navedenih sredstava samofinansiranja dobijaju se bruto sredstva za samofinansiranje preduzeća. U tom kontekstu, raspoloživa bruto sredstva za samofinansiranje mogu se prikazati na sledeći način: Bruto sredstva za samofinansiranje

= Amortizacija + Akumulacija +

Naplaćena glavnica od dugoročnih plasmana

293

294

b) Neto sredstva za samofinansiranje dobijaju se ako se od bruto sredstava za samofinansiranje oduzme glavnica koja dospeva za otplatu pozajmljenih dugoročnih sredstava (dugoročnih dugova). Analogno navedenom, raspoloživa neto sredstva za samofinansiranje mogu se prikazati na sledeći način: Neto sredstva za = samofinansiranje

Bruto sredstva za samofinansiranje

–

Glavnica koja dospeva za otplatu pozajmljenih dugoročnih sredstava

Sredstva za samofinansiranje proste i proširene reprodukcije predstavljaju u stvari neto sredstva za samofinansiranje koja su prethodno definisana. Pri tome, potrebna novčana sredstva za samofinansiranje proste reprodukcije preduzeća, jednaka su nabavnoj vrednosti osnovnih sredstava koja se nabavljaju u cilju zamene dotrajalih osnovnih sredstava. Međutim, ako se od neto sredstava za samofinansiranje oduzmu potrebna sredstva za samofinansiranje proste reprodukcije onda dobijena razlika predstavlja sredstva za samofinansiranje proširene reprodukcije. U skladu sa navedenim, proizlazi da odnos između neto sredstava za samofinansiranje i potrebnih sredstava za samofinansiranje proste reprodukcije može imati sledeće relacije: Neto sredstva > Potrebna sredstva za = za samofinansiranje samofinansiranje < proste reprodukcije

U prvom slučaju, ako su neto sredstva za samofinansiranje veća od potrebnih sredstava za samofinansiranje proste reprodukcije, onda je preduzeće sposobno da samofinansira prostu reprodukciju i da samofinansira proširenu reprodukciju. U drugom slučaju, ako su neto sredstva za samofinansiranje jednaka potrebnim sredstvima za samofinansiranje proste reprodukcije, onda je preduzeće sposobno da samofinansira samo prostu reprodukciju. U trećem slučaju, ako su neto sredstva za samofinansiranje manja od potrebnih sredstava za samofinansiranje proste reprodukcije, onda preduzeće nije sposobno ni za samofinansiranje proste reprodukcije. To praktično znači, da će preduzeće morati finansirati i prostu reprodukciju iz pozajmljenih (tuđih) dugoročnih izvora i to u visini negativne razlike između neto sredstava za samofinansiranje i potrebnih sredstava za samofinansiranje proste reprodukcije. Ako se proces samofinansiranja vrši prema nameni izvora sredstava onda je moguće govoriti o trajnom i privremenom samofinansiranju. Trajno samofinansiranje polazi od trajnih izvora sredstava, a to su akumulacija i amortizacija. Privremeno samofinansiranje podrazumeva finansiranje tokova reprodukcije iz sredstava rezervnog fonda, fonda zajedničke potrošnje, fonda solidarnosti i drugih fondova preduzeća. Međutim, treba imati u vidu da su osnovni interni izvori

samofinansiranja preduzeća prvenstveno: (1) amortizacija, i (2) sredstva akumulacije izdvojena u poslovni fond. Analogno tome, u najkraćim crtama treba pojasniti pitanja amortizacije i akumulacije kao izvora samofinansiranja. 1) Amortizacija - predstavlja specifičan oblik samofinansiranja preduzeća. Ova specifičnost amortizacije kao izvora samofinansiranja jeste u tome što se ne povećava obim sredstava, već se vrši transformacija sredstava iz materijalnog u novčani oblik. Ova transformacija odvija se u kontinuitetu. Amortizacija je trošak proizvodnje i svojom veličinom utiče na veličinu dobiti. Amortizaciju treba transformisati u novčani oblik posle realizacije gotovih proizvoda, zato što se jedan deo obračunate amortizacije nalazi u zalihama nedovršene proizvodnje, zalihama gotovih proizvoda i u potraživanjima od kupaca.40) Amortizacija kao izvor sredstava za samofinansiranje upotrebljava se za sledeće namene: a) Za samofinansiranje proste reprodukcije, odnosno za zamenu fizički ili ekonomski dotrajalih osnovnih sredstava, s obzirom da je amortizacija po svojoj prirodi predodređena za finansiranje proste reprodukcije. Da bi se obezbedila zamena osnovnih sredstava tokom njihove eksploatacije vrši se konstantna njihova transformacija u novac putem obračuna i naplate amortizacije. b) Za samofinansiranje tekućih potreba procesa reprodukcije, odnosno obrtnih sredstava do konačne namenske upotrebe amortizacije. Naime, imajući u vidu činjenicu da se zamena osnovnih sredstava vrši povremeno, a mobilizacija osnovnih sredstava putem amortizacije vrši se konstantno, proizlazi da se u određenom vremenskom periodu pojavljuje značajniji iznos slobodnih sredstava amortizacije na žiro računu preduzeća koji se može koristiti u obrtne svrhe. c) Za samofinansiranje proširene reprodukcije, pod uslovom da se time ne ugrožava prosta reprodukcija. Naime, polazeći od toga da se amortizacija ostvaruje kontinuirano, a zamena osnovnih sredstava povremeno, proizlazi da se deo amortizacije može uložiti za potrebe proširene reprodukcije i to posebno ako se vrši ubrzana amortizacija tokom ukupnog veka trajanja osnovnih sredstava. U takvim okolnostima, obezbeđuju se novčana sredstva za zamenu osnovnih sredstava i deo sredstava za proširenu reprodukciju. 2) Akumulacija - kao drugi značajan izvor samofinansiranja podrazumeva finansiranje procesa reprodukcije preduzeća iz naplaćenog i izdvojenog dela čistog dohotka u poslovni fond. Akumulacija preduzeća predstavlja varijabilnu veličinu koja zavisi od mnogih internih i eksternih faktora. Međutim, kada je u pitanju potencijal samofinansiranja iz akumulacije onda treba imati u vidu činjenicu da li je obračun rezultata poslovanja (dohotka) vršen po naplaćenoj ili fakturisanoj realizaciji. Ako je obračun dohotka vršen po naplaćenoj realizaciji, onda je ukupno obračunati dohodak i čisti dohodak u celini i naplaćen. U ovom slučaju, deo čistog dohotka odnosno akumulacije koja je izdvojena u poslovni

295

296

fond može se u celosti koristiti kao izvor za samofinansiranje. Ako je obračun dohotka vršen po fakturisanoj realizaciji, onda ukupno obračunati dohodak i čisti dohodak nije u celosti transformisan u novac, budući da je jedan deo dohotka sadržan u potraživanjima od kupaca i nije naplaćen. Zbog toga, kao izvor za samofinansiranje može se uzimati u obzir samo onaj deo akumulacije koja je naplaćena i putem raspodele dohotka izdvojena u poslovni fond.41) Novčanu akumulaciju koju ostvari u određenom periodu, preduzeće može koristiti za dugoročnu upotrebu za tri osnovne namene: prvo, za nova dugoročna ulaganja, odnosno za finansiranje investicija (povećanje realne aktive), drugo, za dugoročne finansijske plasmane (povećanje finansijske aktive), i treće, za otplatu dugoročnih obaveza (smanjenje zaduženosti).42) Na kraju, treba se u najkraćim crtama osvrnuti na prednosti i nedostatke samofinansiranja. Naime, u odnosu na finansiranje preduzeća iz tuđih izvora sredstava, samofinansiranje ima niz prednosti od kojih treba pomenuti samo one najvažnije: (a) Samofinansiranje je najjeftiniji oblik finansiranja procesa reprodukcije preduzeća. Otuda, ovaj oblik finansiranja ne stvara troškove kamata niti obaveze vraćanja glavnice, što nije slučaj sa tuđim izvorima; (b) Prisutna je veća finansijska samostalnost i nezavisnost preduzeća u vođenju finansijske politike i politike raspodele rezultata; (c) Amortizacija i akumulacija predstavljaju sopstvene izvore sredstava koji su najsigurniji i najstabilniji izvori finansiranja. Na taj način, u mnogome se eliminiše rizik nelikvidnosti, dok sa porastom tuđih sredstava raste rizik nelikvidnosti; (d) Zbog znatno manjih troškova, proces samofinansiranja reprodukcije povoljno utiče na finansijski rezultat poslovanja, čime se stvara i veća sigurnost kod poverilaca da će im sredstva biti vraćena. Međutim, samofinansiranje ima i svojih slabosti među kojima treba navesti sledeće : (a) Nedovoljna usklađenost raspoloživih novčanih sredstava sa kratkoročnim i dugoročnim potrebama za novčanim sredstvima; (b) Negativan uticaj na rast cena proizvoda i usluga po osnovu ubrzane amortizacije koja dovodi do povećanja troškova proizvodnje, a što se kasnije preko povećanja prodajnih cena prevaljuje na potrošače; (c) Izmicanje selektivnom delovanju zakona tržišta, novca i kamata, kod preduzeća koja nove investicije finansiraju isključivo iz amortizacije i akumulacije, čime se onemogućava racionalna alokacija akumulacije u najrentabilnija ulaganja. Na kraju, imajući u vidu prednosti i nedostatke samofinansiranja može se reći da samofinansiranje treba da predstavlja značajan, ali ne i isključivi oblik finansiranja preduzeća. S tim u vezi, treba imati u vidu da je dominacija bankarskih kredita u procesu finansiranja reprodukcije neminovno uslovila i korišćenja tuđih sredstava za potrebe finansiranja preduzeća.

4.2. FINANSIRANJE PUTEM BANKARSKIH KREDITA Potrebe preduzeća za finansijskim sredstvima su stalne, a njihova visina zavisi od obim poslovne aktivnosti preduzeća i brzine cirkulacije sredstava. Budući da sopstveni izvori finansiranja često nisu dovoljni, preduzeće je prinuđeno da koristi i pozajmljene (tuđe) izvore za potrebe finansiranja reprodukcije. Ova sredstva stoje na raspolaganju preduzeću najčešće u formi bankarskih kredita, pri čemu se za njihovo korišćenje plaća naknada u vidu kamate. Proces reprodukcije preduzeća bio bi znatno usporen kada ne bi bilo kreditiranja kao oblika finansiranja. Otuda, kreditiranje kao jedan od značajnih oblika finansiranja preduzeća zaslužuje posebnu pažnju. Sa aspekta preduzeća, bankarski krediti mogu biti produktivni i potrošački. Pri tome, od posebnog značaja su produktivni krediti koji su usmereni u proizvodni proces preduzeća za obrtne i investicione svrhe. S tim u vezi, krediti koji su namenjeni za obrtna sredstva imaju kontinuitet u transformaciji N-R-N1, pretvarajući tako repromaterijal i radnu snagu u novac, a isto tako i novac u različite oblike obrtnih sredstava. Na ovaj način, omogućava se kontinuitet tokova reprodukcije preduzeća na kratak rok, jer se u kratkom roku kredit pretvara iz novca u robu i obrnuto. S druge strane, krediti koji su namenjeni za investicije odlikuju se ulaganjima na duži rok, zbog čega kod ovih kredita postoji odložena transformacija N-R-N1, ali zato oni proširuju materijalnu osnovu rada preduzeća, dok se likvidnost preduzeća postiže uz rizik tj. pod uslovom da su neto novčani tokovi veći od dinamike anuiteta kredita.43) U cilju potpunijeg shvatanja značaja bankarskog kredita kao oblika finansiranja reprodukcije preduzeća, u nastavku izlaganja treba se posebno osvrnuti na pitanje kamatne stope kao cene kredita. Naime, kamatna stopa predstavlja naknadu u novcu za privremeno ustupanje ili korišćenje novčanih sredstava. S obzirom da se cena kredita u korišćenju naziva kamatom, proizlazi da kamatna stopa predstavlja odnos veličine godišnje kamate i visine kredita, odnosno: KS =

Kt BK

x 100

Upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: KS – kamatna stopa, Kt – godišnja kamata, BK – bankarski kredit (zajmovni kapital).

297

298

Na osnovu navedenog obrasca, vidi se da kamatnu stopu određuju dve osnovne determinante: (1) kamata kao izraz nivoa cene za određenu vrednost kapitala, i (2) bankarski kredit tj. njegova visina kao stanje odnosa ponude i tražnje na finansijskom tržištu. Uticaj kamate na kamatnu stopu u zavisnosti je i od veličine prosečne profitne stope, zato što je i sama kamata deo ukupnog profita. Međutim, nas ovde prvenstveno interesuje pitanje - koje su to determinante kamatne stope posmatrano sa mikro-ekonomskog aspekta, odnosno sa aspekta preduzeća. U tom smislu, treba imati u vidu da je za svako preduzeće moguće utvrditi visinu kamatne stope koju ono može plaćati, a da pri tome ne ugrozi vlastitu akumulaciju. Naime, sabiranjem vlastite akumulacije tj. akumulacije koja ostaje preduzeću sa delom akumulacije koja se plaća u vidu naknade za korišćenje tuđih sredstava dobija se iznos bruto akumulacije preduzeća. S tim u vezi, bruto akumulacija predstavlja povećanje ili prirast vrednosti na uložena sredstva koja se raspodeljuju između vlasnika sredstava odnosno ulagača i poverilaca koji su pozajmili novčana sredstva. Prema tome, bruto akumulacija preduzeća može se predstaviti u formi sledećeg odnosa: Bruto akumulacija = Vlastita akumulacija + Naknada za korišćenje tuđih sredstava

Dalje, množenjem bruto akumulacije sa 100, i deljenjem dobijenog iznosa sa prosečno angažovanim (uloženim) sredstvima dobija se odgovarajuća stopa bruto akumulacije, što se može predstaviti u formi sledećeg odnosa: Stopa bruto akumulacije =

Bruto akumulacija x 100 Prosečno uložena sredstva

Na osnovu prethodno izloženih odnosa, vidi se da stopa bruto akumulacije predstavlja procenat prinosa na prosečno uložena sredstva. Primera radi, ako je stopa bruto akumulacije 20%, onda to znači da se na svakih 100 uloženih novčanih jedinica ostvaruje prirast (zarada) od 20 novčanih jedinica. Samim tim, na ovaj način određena je i gornja granica kamatne stope. Naime, uzimanje kredita se ne isplati ako je kamatna stopa veća od stope bruto akumulacije preduzeća. S tim u vezi, mogu nastati tri slučaja: 1) KS > SBA Upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: 2) KS < SBA KS – Kamatna stopa 3) KS = SBA SBA – Stopa bruto akumulacije 1) Ako je kamatna stopa veća od stope bruto akumulacije preduzeća, onda je cena pozajmljenih sredstava (kredita) veća od prinosa koji se ostvaruje korišćenjem tih sredstava, što znači da se uzimanje kredita ne isplati. Shodno tome, preduzeće neće preferirati uzimanje bankarskih kredita.

2) Ako je kamatna stopa manja od stope bruto akumulacije preduzeća, onda je cena kredita manja od prinosa koji se ostvaruje korišćenjem kredita, što znači da se uzimanje kredita isplati. Shodno tome, preduzeće će preferirati uzimanje bankarskih kredita. 3) Ako je kamatna stopa jednaka stopi bruto akumulacije, onda se vlastita akumulacija u apsolutnom i relativnom iznosu niti povećava, niti se smanjuje, što uslovljava tzv. indiferentan položaj preduzeća u odnosu na uzimanje bankarskih kredita za finansiranje reprodukcije. Na kraju, treba pomenuti prednosti i nedostatke finansiranja putem bankarskih kredita. Analogno tome, najpre treba istaći prednosti finansiranja putem kredita koje se ogledaju u sledećem: (1) u uslovima nedovoljnosti finansijskih sredstava, preduzeće putem kredita supstituiše vlastita novčana sredstva stvarajući uslove za nesmetano odvijanje tokova reprodukcije, (2) u uslovima viška novčanih sredstava, preduzeće ta sredstva plasira putem kredita u neka druga preduzeća povećavajući tako ukupan prihod putem naplaćenih kamata. U skladu sa prethodno navedenim, treba istaći i nedostatke finansiranja putem kredita koji su svakako brojni, ali ćemo pomenuti samo one najvažnije; (1) povećavanje direktnih troškova poslovanja preduzeća, (2) prekomerno korišćenje kredita dovodi preduzeće u zavisan i podređen položaj prema bankama, (3) kredit i kreditni odnosi stimulišu maksimiziranje dobiti davaoca kredita (banke) putem naplaćene kamate, dok su interesi preduzeća kao korisnika kredita uglavnom zapostavljeni, (4) porast korišćenja sredstava kredita uslovljava i rast rizika nelikvidnosti preduzeća. Budući da je kredit još uvek dominantan oblik finansiranja, potrebno je stimulisati prednosti i u velikoj meri neutralisati nedostatke finansiranja preduzeća putem bankarskih kredita.

4.3. SPECIFIČNI OBLICI FINANSIRANJA PREDUZEĆA Specifični oblici finansiranja preduzeća obuhvataju sve one oblike finansiranja koji su na određeni način specifični po svom nastanku, trajanju i korišćenju sredstava. Otuda, specifični oblici finansiranja nazivaju se i alternativnim, a često i savremenim oblicima finansiranja preduzeća i oni imaju velik značaj u savremenoj tržišnoj privredi. Analogno tome, u specifične oblike finansiranja nejčešće se ubraja sledeće: 1. Finansiranje iz autonomnih izvora; 2. Finansiranje putem lizinga; 3. Finansiranje putem faktoringa; 4. Finansiranje putem forfetinga;

299

300

4.3.1. FINANSIRANJE IZ AUTONOMNIH IZVORA Specifičan oblik korišćenja sredstava predstavlja finansiranje tekućih potreba i obrtnih sredstava preduzeća iz tzv. autonomnih izvora, odnosno iz izvora koji se javljaju spontano i autonomno. Autonomne izvore čine oni izvori koji potiču od neplaćenih tekućih obaveza prema drugim ekonomskim subjektima. Drugim rečima, finansiranje iz autonomnih izvora vezano je za veoma raznovrsnu grupu izvora finansiranja čije osnovno i zajedničko obeležje jeste nastajanje u međusobnim odnosima preduzeća, pre svega, u delu dospelih a neplaćenih obaveza. Bez obzira na to, da li ova sredstva nastaju voljom preduzeća ili ne, nesumnjivo je da ona ipak nastaju nekom vrstom prinude (uzurpacije) jednog preduzeća nad drugim. Naime, ako je plaćanje obaveza sporazumno odloženo, onda je trošak takvog odlaganja zanemarljiv i najčešće je unapred poznat i dužniku i poveriocu. Međutim, ako je plaćanje odloženo jednostrano (od strane dužnika), onda je trošak odlaganja plaćanja neizvestan, zbog obaveza plaćanja kamata i eventualnih sudskih troškova u slučaju tužbe od strane poverioca. Zbog toga, finansiranje iz autonomnih izvora predstavlja kategoriju koju ne mogu izbeći ni najlikvidnija preduzeća. Samim tim, ovaj oblik finansiranja preduzeća smatra se uslovno normalnim finansiranjem.44) Priliv sredstava iz autonomnih izvora obrazuje se iz raznih neisplaćenih obaveza i to u različitom trajanju. U tom kontekstu, treba pomenuti sledeće: a) Iz obaveza dobavljačima; b) Iz avansa kupaca za unapred plaćenu robu; c) Iz ugovornih i zakonskih obaveza, posebno poreza i doprinosa; d) Iz obaveza prema radnicima za zarade i druga lična primanja; e) Iz odloženih isplata dobiti stranim partnerima; f) Po osnovu obračuna prihoda koji nisu pokriveni instrumentima plaćanja i sl. Međutim, osim navedenog, treba imati u vidu činjenicu da postoji i kategorija tzv. skrivenih autonomnih izvora finansiranja. U ove izvore finansiranja spadaju: a) Obračunata i naplaćena amortizacija iznad propisane stope otpisa osnovnih sredstava; b) Deo dobiti koji je upotrebljen za pokriće tzv. fiksnih troškova zaliha koje nisu realizovane; c) Potcenjivanje vrednosti aktive kojom se precenjuju rashodi koji se pokrivaju iz ukupnog prihoda.

Finansiranje tokova reprodukcije iz autonomnih izvora služi pretežno, ali ne i isključivo, u obrtne svrhe tj. za potrebe korišćenja obrtnih sredstava. Takođe, ovo finansiranje ne nastaje uvek voljom preduzeća, odnosno stranaka u poslu. Za finansiranje iz autonomnih izvora karakteristično je da ono ima svoju cenu i to najčešće u vidu kamata i dodatnih troškova. Međutim, treba imati u vidu da kao poseban slučaj pribavljanja sredstava iz autonomnih izvora treba smatrati i finansiranje putem obveznica, ali samo u uslovima kada preduzeće ili banka izdaje obveznice koje su pokrivene sredstvima poslovnog i rezervnog fonda, i to u visini zakonom propisanog iznosa.45) 4.3.2. FINANSIRANJE PUTEM LIZINGA Lizing je veoma značajan savremeni oblik finansiranja brojnih investicionih aktivnosti. Finansiranje putem lizinga podrazumeva finansijske transakcije u kojima jedno preduzeće, umesto da izvrši kupovinu potrebne opreme ono traži od specijalizovane institucije opremu u zakup na određeni rok u kome se može amortizovati oprema. Otuda, kod lizing aranžmana ne dolazi do promene vlasništva. Osnovni princip lizing posla jeste da davalac lizinga zadržava "pravno" vlasništvo nad predmetom lizinga, dok primalac lizinga stiče "ekonomsko" vlasništvo. Dakle, lizing se zasniva na shvatanju da vlasništvo nije osnovna i najvažnija kategorija u oblasti savremene proizvodnje i prometa investicionih dobara. U savremenoj tržišnoj privredi mnogo je važnija mogućnost nesmetanog korišćenja investicionih dobara od njihovog vlasništva. Pri tome, lizing ispunjava uslove tzv. "zlatnog pravila finansiranja" u tržišnoj privredi, prema kome investicija treba da bude finansirana za ceo period njenog korišćenja. Zbog toga, kod lizinga nije potrebno eventualno dodatno finansiranje koje je praćeno sa povećanjem troškova i dodatnim rizicima finansiranja. Prema tome, lizingom se u velikoj meri rešavaju finansijski problemi i na strani prodavca i na strani kupca. Naime, prodavac lizingom eliminiše problem kreditiranja kupca, dok se kupac rešava opterećenja da će morati da uđe u dužničke odnose. Zbog toga, lizing kao oblik finansiranja najviše koriste novoosnovana preduzeća. Lizing utiče na poboljšanje kreditne sposobnosti preduzeća korisnika lizinga, s obzirom da se smanjuje njegova zavisnost od konvencionalnih izvora finansiranja kao što su banke. Pri tome, lizing naknada može se otplaćivati iz dela dobiti koja se ostvaruje iz eksploatacije lizing objekta. Za sve vreme trajanja lizinga, naknade su fiksne. Analogno tome, za preduzeće koje se ovako finansira lizing naknada predstavlja konačnu plansku veličinu sa kojom se lakše ide u sopstvene kalkulacije. Kod dugoročnog lizinga, visina lizing naknade može se regulisati degresivnim ili linearnim putem. Za razliku strogih pravila kredita, lizing nudi mogućnost da se lizing naknada prilagodi finansijskim prilikama korisnika lizinga.

301

302

S druge strane, u poslovnom bilansu korisnika lizinga plaćanje lizing naknade po osnovu korišćenja lizing objekta ima tretman rashoda, što znači da tereti troškove poslovanja. Takođe, plaćanje lizing naknade vrši se iz dobiti što znači iz sredstava pre podmirenja svih zakonskih i ugovornih obaveza. U skladu sa navedenim, lizing će u savremenoj tržišnoj privredi zauzimati sve značajnije mesto kao specifičan oblik finansiranja pokretnih i nepokretnih dobara. Međutim, osim pomenutih prednosti lizinga kao jednog od specifičnih oblika finansiranja, lizing ima i određene nedostatke među kojima treba izdvojiti sledeće: prvo, lizing spada u relativno skupe oblike finansiranja, budući da cena zakupa obuhvata amortizaciju opreme, kamatu na sredstva data u zakup, troškove servisiranja i održavanja opreme, kao i troškove osiguranja opreme, drugo, zakupnina kod lizinga ne uključuje marketing proizvoda i usluga, već o marketingu brine korisnik lizinga, i treće, lizing može biti nepovoljan u slučaju kada su poreski i carinski propisi rigorozniji u zemlji primaoca lizinga, tako da preti opasnost da davalac lizinga kao ekonomski superiorniji želi nametnuti nepovoljne uslove u ugovoru primaocu lizinga. Kod preduzeća se često javlja dilema - da li opremu uzeti u lizing ili je kupiti na kredit. S tim u vezi, treba imati u vidu da bankarski kredit ne daje niti može dati sigurnu garanciju da će se kupljena oprema na kredit pokazati ekonomski celishodnom, tokom njene eksploatacije. Pri tome, kredit se mora vratiti banci bez obzira na postignute ekonomske efekte kod opreme. S druge strane, to nije slučaj kod lizinga, budući da primalac lizinga pod određenim uslovima ima i mogućnost vraćanja opreme davaocu lizinga ili mogućnost otkupa predmeta lizinga po stimulativnoj ceni. Otuda, proizlazi da lizing aranžman kompenzuje svoju veću cenu većim efektima u odnosu na druge oblike finansiranja, pre svega bankarske kredite. U skladu sa navedenim, za sve vrste lizing poslova karakteristično je da ih obavezno prate lizing kalkulacije. Karakteristika kalkulacije kod lizing poslova počiva na činjenici da svaki njen element mora biti zasnovan na elementima koji se nalaze u tzv. elaboratu lizing aranžmana. S tim u vezi, praktična iskustva pokazuju da se kalkulacije prave kod lizing poslova do godinu dana, i kod lizing poslova preko godinu dana. Generalno gledano, imajući u vidu sve prednosti finansiranja preduzeća putem lizinga, nema sumnje da će lizing u savremenoj tržišnoj privredi zauzimati sve značajnije mesto kao specifičan oblik finansiranja pokretnih i nepokretnih dobara. 4.3.3. FINANSIRANJE PUTEM FAKTORINGA Finansiranje putem faktoringa predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava i to putem prodaje potraživanja. Naime, faktoring se generalno gledano definiše kao prodaja potraživanja od strane privrednog subjekta posredničkoj organizaciji tzv. faktoru ili faktoring organizaciji koja otkupljuje potraživanje i

snosi sav rizik eventualne nemogućnosti naplate otkupljenih potraživanja. Otkup potraživanja vrši se pre roka dospeća. Pri tome, preduzeće faktoring odmah isplaćuje deo potraživanja u visini od 80% preduzeću klijentu, dok preostali iznos od 20% koristi se za korekture potraživanja i stavlja se na raspolaganje klijentu posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća. Faktoring preduzeće naplaćuje proviziju obično oko 3% od iznosa potraživanja faktoring usluge, što uključuje i rizik i kamatu kreditiranja klijenta od momenta otkupa do naplate potraživanja. Faktoring preduzeća posluju kao samostalne organizacije sa kapitalom kojeg obezbeđuje veći broj ekonomskih subjekata koji imaju interesa za ovu vrstu delatnosti. U razvijenim tržišnim ekonomijama faktoring se mnogo koristi kao oblik ubrzane naplate potraživanja. U tom smislu, pribavljanje novčanih sredstava putem prodaje potraživanja faktoring organizaciji, preduzeće pribegava onda kada ne može doći do novčanih sredstava na druge načine i kada vrši prodaju svojih proizvoda najčešće na kredit, usled čega potraživanja preduzeća predstavljaju veliki deo njegove aktive. Prednosti ovog oblika finansiranja najviše se ogledaju u sledećem: prvo, preduzeće u okviru svojih raspoloživih obrtnih sredstava dolazi do realizacije i naplate svojih potraživanja, što je od posebnog značaja kod prodaje na kredit, i drugo, preduzeće održava svoju tekuću likvidnost bez novih zaduživanja, pri čemu faktoring organizacija preuzima rizik naplate. Sa druge strane, nedostaci faktoringa leže u tome što su njegovi troškovi veći u odnosu na finansiranje kratkoročnim bankarskim kreditima. Kod faktoringa se zaključuje ugovor po kojem je komitent u obavezi da na faktora prenese (cedira) potraživanje koje čini predmet ugovora o faktoringu. Komitent može preneti sva svoja tekuća potraživanja u celini ili deo potraživanja, a isto tako može da cedira sva ili samo deo svojih budućih potraživanja. Kao izvor prava kod zaključenja ugovora o faktoringu, primenjuju se opšti uslovi o poslovanju faktoring organizacije, trgovački običaji, odgovarajuće norme trgovačkog i obligacionog prava, kao i sudska i arbitražna praksa. Na ugovore o faktoringu primenjuje se Konvencija UNIDROIT o međunarodnom faktoringu koja je usvojena u Otavi 28. maja 1988. godine. Osnovni subjekti koji učestvuju u obavljanju faktoring poslova, po pravilu su: klijent, kupac i faktor. Klijent je subjekt koji proizvodi robu (ili čini uslugu) najčešće trajne potrošnje sa kojim faktor zaključuje poseban ugovor. Kupac predstavlja subjekt koji kupuje robu od proizvođača, odnosno davaoca usluge i koji postaje dužnik faktora i snosi obavezu vraćanja kredita u vezi sa prodajom određenih proizvoda ili davanjem usluga od strane klijenta. Faktor je organizacija koja od svojih klijenata (komitenata) otkupljuje fakturisane iznose u dužem vremenskom razmaku. S tim u vezi, osnovna aktivnost faktora se ogleda u tome da naplaćuje na njega preneta t.j. od strane klijenta cedirana potraživanja.

303

304

Osnovna obaveza klijenta – sastoji se u tome da konstantno i uredno dostavlja fakture faktoru, a koje se odnose na proizvode isporučene kupcu (ili za izvršene usluge), u skladu sa odredbama prodajnog ugovora. Pri tome, fakture moraju biti kompletne sa svim bitnim podacima i informacijama da bi kupci bili u mogućnosti da blagovremeno izvrše isplatu vrednosti kupljenih proizvoda i usluga. Shodno uslovima ugovora o kupoprodaji robe ili usluga, klijent je obavezan da na fakturi istakne uslove plaćanja: plaćanje odjednom ili u više rata, rokove plaćanja, kao i naznaku da se plaćanje ima obaviti preko imenovanog faktora. Osnovna obaveza kupca – proizlazi iz suštine mehanizma faktoringa, gde je kupac osnovni subjekt sa značajnim funkcijama, s obzirom da na njemu stoji obaveza plaćanja koja proizlazi iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključen sa proizvođačem proizvoda (ili vršiocem usluga). Pri tome, bitno insistiranje kupca jeste da proizvode ili usluge plaća na kredit, što znači da je kupac posebno zainteresovan za uslove plaćanja koristeći aktuelnu tržišnu situaciju. Za interese kupca je bitno postojanje kreditnog odnosa, bez obzira ko obezbeđuje kredit, bilo to prodavac ili faktor. Aktom isplate dugovnog iznosa od strane kupca, završava se krajnja faza postupka finansiranja korišćenjem mehanizma faktoringa. Osnovna obaveza faktora – jeste da preduzme svu potrebnu proceduru u postupku odobravanja kreditne linije klijentu, ili limita do kojeg klijent ima pravo da posluje sa svojim kupcima, preuzimajući na sebe 100% rizik, koji bi mogao da nastupi, ako kupac iz bilo kojih razloga, ne izvrši plaćanje u okviru kreditne linije koju je odobrio faktor. Takođe, faktor je dužan da vodi tačnu evidenciju o tome koliko se plaćanje potraživanja uredno i kontrolisano vrši, jer klijent svoja potraživanja za robu ili usluge, prodaje faktoru najčešće bez regresa. S toga, postoji konstantna obaveza vođenja računa o rokovima dospeća potraživanja od kupaca. Međutim, u praksi se često dešavaju slučajevi da faktor povremeno dobija odgovore od kupaca, da ne žele da izvrše plaćanja, da vraćaju robu ili je stavljaju na raspolaganje ili nude plaćanje u smanjenom iznosu, što u osnovi predstavlja osporavanje kupaca na isplate, čemu je obično uzrok slabiji kvalitet robe od ugovorenog, neodgovarajuće pakovanje ili drugi nedostaci. U takvim slučajevima, kada dođe do osporavanja isplata kupaca, praksa je, da se faktor obrati klijentu sa ciljem utvrđivanja razloga odbijanja kupca da izvrši svoju obavezu plaćanja dugovanog iznosa, odnosno predloga kupca da smanji obavezu. Analogno tome, klijent je dužan da odgovori na primedbe kupca koje se odnose na neizvršavanje isplate potraživanja od strane kupca ili na odlaganje isplate u vremenu dospeća. Nema sumnje, da ovakve situacije dovode do nepovoljnih odnosa među subjektima u faktoring poslovima. Na osnovu izloženog, može se zaključiti da su kod privrednih preduzeća koristi od upotrebe faktoringa višestruke, budući da faktoring mehanizam pruža mogućnost da preduzeće može brzo da odgovori na promene u tražnji kao i da

postigne značajne uštede u troškovima, koje bi inače snosilo, ako bi samo vršilo naplatu potraživanja. S tim u vezi, bitna korist od upotrebe faktoring mehanizma za preduzeće jeste ta, što se ne opterećuje sopstveni bilans preduzeća, budući da faktor preuzima na sebe ukupan rizik naplate potraživanja. Na taj način, proizvođač ne čeka na realizaciju svojih potraživanja ili realizaciju odobrenih kredita domaćim i stranim kupcima, već odmah dobija sredstva po predaji faktura sa odgovarajućom pratećom dokumentacijom o otpremi i obezbeđenju plaćanja. Osim toga, faktoring mehanizam pruža mogućnost prodaje za gotovo, umesto da se isporuka proizvoda vrši na kredit ili odloženo plaćanje. Na taj način, proizvođaču se pruža mogućnost da brzo dođe do sredstava koja su mu potrebna za normalno finansiranje narednog ciklusa proizvodnje. 4.3.4. FINANSIRANJE PUTEM FORFETINGA U savremenoj privrednoj praksi jedan od specifičnih mehanizama finansiranja preduzeća jeste forfeting. Ovaj oblik finansiranja javlja se kod krupnih pojedinačnih poslova o isporuci opreme, izgradnje objekata po sistemu "ključ u ruke", ili izvođenja investicionih radova sa odloženim rokovima plaćanja od jedne do nekoliko godina. Suština ugovora o forfetingu ogleda se u tome da banka (forfeter) preuzima od svog komitenta potraživanje koje ovaj ima prema trećem licu (kupcu-investitoru), a koje joj komitent (proizvođač-prodavac) cedira uz prenos instrumenata za naplatu potraživanja o rokovima dospeća koje je ugovorio sa kupcem (menica, dokumentarni akreditiv, garancija trećeg lica i sl.). Banka prihvata cesiju potraživanja i isplaćuje nominalnu vrednost prenetih potraživanja prodavcu (proizvođaču) kao svom komitentu, uz odbitak eskontne kamate, provizije i troškova vezanih za taj posao. Pri tome, banka se obavezuje da će snositi rizik naplate cediranih potraživanja, odnosno neće tražiti regresiranje nenaplaćenih potraživanja od proizvođača-prodavca. Zaključivanjem ugovora o forfetingu prodavac (proizvođač) dolazi do gotovine, što praktično znači, da je prodao banci svoj komercijalni kredit, a budući da mu je banka isplatila preneta potraživanja, sada banka kreditira kupca (investitora), naplaćuje cedirana potraživanja o rokovima dospeća uz pomoć prenesenih instrumenata plaćanja i na taj način vraća u stvari datu gotovinu prodavcu (proizvođaču). Imajući u vidu da su cedirana potraživanja veća od date gotovine za iznos eskontne kamate, provizije i troškova, banka time ostvaruje prihod u visini razlike između cediranih potraživanja i date gotovine. Pri tome, treba imati u vidu da na visinu eskontne kamate utiče: stepen rizika koji preuzima poslovna banka, bonitet trećeg lica (cesusa), vrsta obezbeđenja potraživanja, ekonomske i druge prilike u zemlji u kojoj se nalazi imovina itd. Za ugovor o forfetingu je veoma značajan bonitet

305

306

trećeg lica od kojeg se naplaćuje potraživanje, koje može biti izraženo: u obliku hartija od vrednosti, u obliku prenosivog dokumentarnog akreditiva sa odloženim rokom plaćanja, u obliku garancije trećih lica i građansko-pravne cesije. Zaključivanje ugovora o forfetingu najčešće se praktikuje kod izvoznih poslova (izvoz opreme, izgradnja objekata i izvođenje investicionih radova). Ugovorom o forfetingu kao dopunskom obliku finansiranja dugoročnih poslovnih transakcija stvaraju se uslovi za nabavku robe, opreme i moderne tehnologije bez angažovanja sopstvenih finansijskih sredstava, odnosno traženja kredita kod poslovnih banaka. Sa aspekta troškova finansiranja (rashoda) treba reći da je ovaj oblik kreditiranja nešto skuplji u odnosu na klasične bankarske kredite, ali zato ima veću sigurnost u pogledu naplate potraživanja. Imajući u vidu da se radi o prodaji robe na kredit, to se na ovaj način domaćim izvoznicima (proizvođačimaprodavcima) omogućava da bolje plasiraju svoju robu ili usluge na inostranom tržištu po znatno povoljnijim uslovima. Nasuprot tome, kod uvoznika poseban značaj ima nesmetan unos moderne tehnologije iz visoko razvijenih zemalja, što je osnovna pretpostavka za razvoj i usavršavanje domaće tehnologije i razvoj savremenih proizvodnih preduzeća. Glavni učesnici u poslu forfetiranja uvek su sledeći subjekti: domaći izvoznik (prodavac-proizvođač), inostrani uvoznik, kao i banka (forfeter) koja preuzima dato potraživanje. Međutim, pored njih, u ovom poslu najčešće učestvuje i uvoznikova banka preko koje se obavlja ova finansijsko-poslovna transakcija. Takođe, između domaćeg izvoznika i banke (forfetera) može biti uključena i neka posrednička banka čije se sedište nalazi u inostranstvu. Međutim, kada je reč prenosu prava potraživanja, onda se mora posebno naglasiti da je kod forfetinga neophodno ugovoriti instrumente i način prenosa potraživanja. S tim u vezi, prenos potraživanja može biti u obliku: a) Prenos potraživanja cesijom; b) Prenos potraživanja dokumentarnim akreditivom; c) Forfetiranje na osnovu otkupa menica. a) Prenos potraživanja putem cesije - jeste jedan od načina na koji se može obaviti posao finansiranja po sistemu forfetinga. Cesijom se vrši prenos potraživanja sa jednog poverioca na drugog, odnosno klasična zamena poverilaca u kojem preneseno potraživanje u celini ostaje neizmenjeno. Raniji poverilac je samo odgovoran za postojanje potraživanja koje je predmet cesije, ali nije odgovoran za naplatu potraživanja. Za naplatu cediranog potraživanja odgovorna je poslovna banka forfeter. b) Prenos potraživanja dokumentarnim akreditivom - predstavlja dosta siguran način prenosa potraživanja, gde poslovna banka (forfeter) u momentu dospelosti plaćanja podnosi akreditivnoj banci ili od nje ovlašćenoj banci akreditivna

dokumenta na osnovu kojih se dokazuje da su ispunjeni uslovi za naplatu potraživanja u akreditivnom iznosu u celini. Praktično, to znači da komitent prenosi na banku (forfetera) akreditiv da bi na taj način finansirao svoj posao. Međutim, da bi akreditiv mogao da se prenese potrebno je da se o tome saglase svi učesnici u akreditivnom poslu, jer su i akreditivna banka i nalogodavac zainteresovani da obaveza bude ispunjena (izvršena) prvobitnom korisniku akreditiva. c) Forfetiranje na osnovu otkupa menica - predstavlja u međunarodnoj bankarskoj praksi najčešći oblik u kome se sprovodi postupak forfetiranja. Međutim, u ovom postupku se javljaju krupni problemi u vezi sa unošenjem u menično pismo (menica) klauzule "bez regresa" (Without recours). Kao što je poznato zemlje koje su prihvatile Ženevsku konvenciju o menici unele su u svoja nacionalna zakonodavstva odredbu prema kojoj se trasant ne može osloboditi regresne odgovornosti za slučaj da trasant ne isplati menicu. Takvo rešenje je predviđeno i našim zakonom o menici. Zbog postojanja sličnih odredbi i u nacionalnim pravima zemalja koje su prihvatile Ženevsku konvenciju o menici, koristi se menica anglo-američkog prava kod koje je dozvoljeno unošenje klauzule "bez regresa" sa menično-pravnim dejstvima, kako prema trasantu, tako i prema indosantu. Na kraju, imajući u vidu da je predmet ugovora kod oba specifična oblika finansiranja preduzeća (forfetinga i faktoringa) potraživanje sa određenim rokom dospeća i vrednosti, nameće se potreba da se u pojednostavljenom obliku izlože i osnovne sličnosti i razlike među njima. Osnovna sličnost između forfetinga i faktoringa je u tome što prodavac (proizvođač) odmah po zaključenju ugovora dolazi do gotovine ne čekajući pri tome naplatu predmetnog potraživanja. Međutim, osnovne razlike između ova dva oblika finansiranja uglavnom se svode na sledeće: a) Forfeting poslove uvek rade banke, dok faktoring poslove najčešće rade faktoring firme. Pri tome, banke faktoring poslove mogu obavljati, ali je to mnogo ređi slučaj; b) Kod forfeting poslova banka preuzima rizik naplate potraživanja, dok kod faktoring poslova firma (faktor) preuzima taj rizik, što se reguliše ugovorom; c) Forfeting ugovor uvek se zaključuje za svaki pojedinačni posao (potraživanje) jer su u pitanju velike vrednosti potraživanja, dok se kod faktoring poslova može ugovoriti i tzv. "globalna cesija" što znači da se sva potraživanja od kupca koja su nastala i koja će nastati cediraju (prenose) na faktoring firmu po unapred zaključenom ugovoru o "globalnoj cesiji".

307

308

d) Kod forfetinga su potraživanja uvek dugoročna sa rokom naplate i po nekoliko godina. Međutim, kod faktoringa su potraživanja kratkoročna i u principu ne prelaze period duži od 6 meseci. e) Kod forfeting poslova kamatna stopa je uvek viša, imajući u vidu da je njen osnov važeća kamatna stopa na tržištu kapitala i da su rizici daleko veći. Međutim, kod faktoring poslova kamatna stopa je uvek niža, imajući u vidu da je njen osnov važeća kamatna stopa na tržištu novca i da su rizici neuporedivo manji.

4.4. OPTIMALNA KOMBINACIJA FINANSIRANJA PREDUZEĆA Na osnovu dosadašnjih izlaganja moglo se videti da potrebna novčana sredstva preduzeća mogu pribaviti iz različitih internih i eksternih izvora. Naravno, svi ti izvori nisu u svakom slučaju prihvatljivi i dostupni. Jedni izvori su jeftiniji dok su drugi skuplji, treći su nesigurni i rizični, a četvrti ne odgovaraju po ročnosti itd. Takođe, na osnovu prednosti i nedostataka pojedinih izvora finansiranja moglo se videti da ne postoji jedan izvor koji bi imao apsolutnu prednost nad drugim izvorima finansiranja. Zbog toga, preduzeća moraju između raspoloživih izvora izabrati optimalnu kombinaciju izvora finansiranja. Pri tome, pod optimalnom kombinacijom izvora finansiranja treba podrazumevati takvu kombinaciju internih i eksternih izvora finansiranja koja obezbeđuje optimalne rezultate sa aspekta likvidnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti finansiranja i poslovanja preduzeća.46) Analogno tome, u nastavku izlaganja ćemo pokušati u najkraćim crtama definisati i prikazati optimalno finansiranje preduzeća i to sa upravo naznačenih aspekata: (a) likvidnosti, (b) ekonomičnosti i (c) rentabilnosti. a) Sa aspekta likvidnosti – optimalno finansiranje preduzeća, odnosno optimalna likvidnost postiže se ako je preduzeće svakodnevno sposobno da izmiri sve svoje dospele obaveze plaćanja bez ograničenja u smislu visine i roka, sa održavanjem minimalne likvidne rezerve koja obezbeđuje potpunu platežnu sposobnost i minimalno smanjuje rentabilnost u odnosu na maksimalno moguću. S tim u vezi, da bi se postiglo optimalno stanje likvidnosti, preduzeće mora imati onoliko raspoloživih novčanih sredstava koliko iznose dospele obaveze plaćanja, sa minimalnim iznosom likvidne rezerve koji će davati sigurnost u održavanju likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, u svakom momentu mora postojati finansijska ravnoteža između raspoloživih novčanih sredstava uvećanih za likvidnu

rezervu, sa jedne strane i dospelih obaveza, sa druge strane. To znači, da mora biti zadovoljena sledeća relacija: Raspoloživa novčana Minimalna likvidna + = Dospele obaveze plaćanja sredstva rezerva

Iz navedene relacije, jasno se vidi da svako odstupanje od navedenog odnosa dovodi do narušavanja optimalne likvidnosti. Naime, ako je likvidna rezerva veća od minimalne, onda imamo stanje prekomerne likvidnosti koja se negativno odražava na rentabilnost. Međutim, ako je likvidna rezerva manja od minimalne, onda je likvidnost preduzeća ugrožena. b) Sa aspekta ekonomičnosti – optimalno finansiranje preduzeća, odnosno optimalna ekonomičnost postiže se ako su ostvareni najmanji troškovi pribavljanja novčanih sredstava i troškovi korišćenja novčanih sredstava po jedinici pribavljenih novčanih sredstava. Prema tome, optimalno finansiranje sa aspekta ekonomičnosti kombinacije izvora finansiranja, mora da zadovolji sledeću relaciju: Troškovi pribavljanja Troškovi korišćenja + novčanih sredstava novčanih sredstava = Minimalni troškovi po novčanoj jedinici Ukupno pribavljena novčana sredstva

Iz navedene relacije, jasno se vidi da veličina troškova pribavljanja i korišćenja novčanih sredstava utiče na ekonomičnost finansiranja, ali utiče i na rentabilnost korišćenja sredstava, s obzirom na činjenicu da veći troškovi finansiranja smanjuju rentabilnost preduzeća. Osim toga, da bi se što tačnije dobili troškovi po novčanoj jedinici, trebalo bi kod sredstava koja se obezbeđuju iz vlastitih izvora dodati i tzv. indirektne troškove, odnosno troškove neadekvatnog korišćenja sredstava u vidu izgubljene dobiti koja bi bila ostvarena u slučaju da su sredstva bila uložena izvan preduzeća. U tom slučaju, moguće je odvojeno utvrditi ekonomičnost sopstvenih izvora i ekonomičnost tuđih izvora.47) c) Sa aspekta rentabilnosti – optimalno finansiranje preduzeća, odnosno optimalna rentabilnost postiže se ako su sva pribavljena novčana sredstva uložena tako da se ostvaruje maksimalno moguća stopa rentabilnosti, a da to istovremeno ne dovodi do nelikvidnosti i nestabilnosti, već stvara uslove za optimalan razvoj preduzeća. Prema tome, optimalno finansiranje sa aspekta rentabilnosti podrazumeva da mora biti zadovoljena sledeća relacija: Ostvarena akumulacija od uloženih sredstava x 100 = Maksimalna stopa rentabilnosti Angažova sredstva

309

310

Iz navedene relacije proizlazi da svako odstupanje od navedenog odnosa znači odstupanje od optimalne rentabilnosti finansiranja i pokazuje ili neiskorišćenost sredstava ili nerentabilno ulaganje. S toga, važna pretpostavka postizanja optimalnog finansiranja sa aspekta rentabilnosti jeste postizanje optimalnog finansiranja sa aspekta likvidnosti i ekonomičnosti. Generalno gledano, optimalna kombinacija finansiranja postiže se samo ako su postignuti optimalni rezultati za sva tri navedena aspekta: likvidnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti. To znači, da nepostizanje optimuma u pogledu bilo kojeg navedenog aspekta predstavlja u stvari odstupanje od optimalne kombinacije finansiranja preduzeća. Na osnovu prethodno izloženog može se zaključiti da je izbor optimalne kombinacije finansiranja preduzeća veoma složen i odgovoran zadatak. Iz tih razloga, u teoriji i praksi još uvek ne postoji jedna univerzalna kombinacija finansiranja koja bi odgovarala svim privrednim subjektima u svim situacijama. Isto tako, ne postoji ni metodologija sa kojom bi se tačno kvantifikovale sve determinante optimalne kombinacije finansiranja. Međutim, imajući u vidu prethodno iznete osnovne principe finansiranja (likvidnost, ekonomičnost, rentabilnost), kao i osnovna načela i pravila finansiranja moguće je barem približiti se, ako ne i ostvariti optimalnu kombinaciju finansiranja privrednih subjekata, odnosno preduzeća.

5. FINANSIJSKI POKAZATELJI PERFORMANSI PREDUZEĆA

Generalno gledano, pokazatelji se u najširem smislu te reči mogu definisati kao "racionalni brojevi" što u stvari podrazumeva da se jedna ekonomska veličina može staviti u odnos sa drugom ekonomskom veličinom.48) S tim u vezi, pokazatelji se obično posmatraju kao nosioci informacija koje su potrebne za upravljanje poslovanjem i razvojem preduzeća. To znači, da se pokazatelji formiraju i izračunavaju upravo da bi se stvorila određena informacijska podloga potrebna za donošenje određenih menadžerskih odluka.49) Analogno tome, u zavisnosti od toga kakve menadžerske odluke u preduzeću treba donositi, naglašava se i značenje pojedinih vrsta pokazatelja. Kada je reč o finansijskim odlukama u preduzeću, onda treba imati u vidu činjenicu da finansijski menadžeri imaju veoma značajnu ulogu u poslovanju preduzeća. Da bi pratili poslovanje preduzeća finansijski menadžeri koriste finansijske izveštaje. Osnovni finansijski izveštaji preduzeća su: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o gotovinskim tokovima i bilans kapitala.50) Bilans stanja daje prikaz aktive (sredstava), obaveza i kapitala (sopstvenog kapitala) u određenom trenutku. Bilans uspeha daje prikaz finansijskog rezultata u određenom vremenskom periodu. Finansijski rezultat (dobitak ili gubitak) utvrđuje se kao razlika između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda u posmatranom periodu. Izveštaj o gotovinskim tokovima prikazuje prilive i odlive gotovine po osnovu poslovnih, investicionih i finansijskih aktivnosti preduzeća. Ovaj izveštaj ima za cilj sučeljavanje priliva i odliva gotovine radi obezbeđenja odgovarajuće likvidnosti preduzeća. Kapitalni bilans prikazuje raspodelu profita na dividende i zadržani profit (ili neraspoređenu dobit).51) Finansijski menadžeri preduzeća zainteresovani su za sve vrste finansijske analize budući da moraju osigurati kratkoročnu i dugoročnu finansijsku stabilnost preduzeća. Finansijske analize i merenja vrše se na bazi finansijskih izveštaja, a prvenstveno u cilju sagledavanja i ocene finansijske situacije preduzeća koja čini osnovno polazište za finansijsko planiranje.52) Pri tome, za analizu finansijskog stanja koriste se određeni pokazatelji poslovanja preduzeća izraženi u vidu finansijskih

312

koeficijenata ili racia, koji se nazivaju racio brojevima. Racio brojevi se formiraju stavljanjem u odnos odgovarajućih pozicija finansijskih izveštaja, odnosno stavljanjem jedne bilansne pozicije prema drugoj izraženo u prostoj matematičkoj formuli.53) Racio brojevi svoju podlogu nalaze u horizontalnim i vertikalnim pravilima finansiranja.54) Racio brojevi se obično iskazuju u vidu procenata, količnika ili razlomka, u zavisnosti od toga šta je pogodnije za finansijsku analizu. Racio analiza finansijskih izveštaja preduzeća bavi se ispitivanjem odnosa između logički povezanih delova tih izveštaja, a u nameri da budu istaknute ključne relacije za ocenu i projekciju finansijskog položaja i prinosne (zarađivačke) moći preduzeća.55) Pri tome, racio analiza se svodi na obračun karakterističnih racio brojeva i njihovo tumačenje, u smislu šta oni pokazuju, kakva im je informaciona vrednost i kako ih praktično upotrebiti. Racio analiza predstavlja najznačajniji instrument finansijske analize, budući da se svaka finansijska analiza u osnovi svodi na racio analizu. Izračunavanje određenih finansijskih pokazatelja samo za sebe ne govori mnogo. Da bi se moglo kvalitetno rasuđivati o tome da li su veličine nekih finansijskih pokazatelja zadovoljavajuće ili ne, potrebno ih je uporediti sa određenim standardnim veličinama. S tim u vezi, postoje tri osnovne vrste poređenja koje se koriste za procenu finansijskih racio brojeva, to su: (1) poređenje sa vlastitim racio brojevima preduzeća iz prošlosti, što se naziva vremensko poređenje, (2) poređenje sa opštim pravilima iskustva iz prošlosti, što se naziva poređenje sa reperima, i (3) poređenje sa racio brojevima drugih preduzeća, ili sa prosekom u grani, što se naziva unakrsno poređenje. Na kraju, kada je reč o racio analizi treba imati u vidu da ona podrazumeva i određenu klasifikaciju racio brojeva po pojedinim srodnim grupama. Ta klasifikacija može biti veoma različita. Otuda, u literaturi ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija racio brojeva, već ona dosta varira od autora do autora. S tim u vezi, klasifikacija racio brojeva koju ćemo mi ovde prihvatiti predstavlja samo jednu od mogućih. Naime, u zavisnosti od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi mogu se kategorizovati u nekoliko svodnih grupa finansijskih pokazatelja. Međutim, za potrebe finansijske analize najčešće se koriste četiri osnovne grupe pokazatelja koji se izvlače iz finansijskih izveštaja, to su: 1. Pokazatelji (racia) likvidnosti; 2. Pokazatelji (racia) solventnosti; 3. Pokazatelji (racia) aktivnosti; 4. Pokazatelji (racia) rentabilnosti. Prve dve grupe pokazatelja, možemo nazvati zajedničkim imenom racia stanja, dok druge dve grupe pokazatelja, možemo nazvati zajedničkim imenom racia ostvarenja. U nastavku izlaganja daće se prikaz osnovnih finansijskih pokazatelja iz svake grupe.

5.1. POKAZATELJI (RACIA) LIKVIDNOSTI U stručnoj literaturi, smatra se da pod likvidnošću treba podrazumevati sposobnost preduzeća da o roku može izmiriti svoje obaveze prema poveriocima. Drugim rečima, likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da izmiruje dospele novčane obaveze, uz održanje potrebnog obima i strukture sredstava i očuvanje adekvatnog kreditnog boniteta. Likvidnost preduzeća zavisi od njegove sposobnosti da tekuću aktivu konvertuje u gotovinu za otplatu dospelih obaveza.56) Ovako shvaćena likvidnost obuhvata tri osnovna elementa: (1) dospele obaveze, (2) vremenske rokove, i (3) sredstva plaćanja. Da bi se postigla i održavala likvidnost ovi elementi moraju biti vremenski i vrednosno usklađeni. To znači, da iznos raspoloživih novčanih sredstava mora biti jednak iznosu dospelih obaveza u vreme njihovog dospeća. Posmatrano sa navedenog aspekta, likvidnost se može označiti i kao finansijska ravnoteža preduzeća, budući da finansijska ravnoteža preduzeća podrazumeva da su novčani izdaci koje preduzeće mora u određeno vreme učiniti pokriveni njegovim novčanim primanjima.57) Drugim rečima, preduzeće je likvidno onda kada je sposobno da bezuslovno izmiri svoje obaveze u onom momentu kada one dospevaju za plaćanje i to bez ograničenja u pogledu visine i roka. Da bi preduzeće to moglo izvršiti nesumnjivo je da ono mora imati onoliko novčanih sredstava koliko iznose dospele obaveze, odnosno mora imati finansijsku ravnotežu između raspoloživih novčanih sredstava i dospelih obaveza. Analogno tome, likvidnost predstavlja finansijsko stanje preduzeća u kome postoji usklađenost između priticanja novčanih sredstava i dospelih obaveza.58) Na osnovu izloženog, vidi se da je za održanje kontinuiteta likvidnosti potrebna vremenska i vrednosna usklađenost dospelih obaveza, vremenskih rokova i sredstava plaćanja. S obzirom da je likvidnost jedno od osnovnih načela finansijske politike preduzeća, ona je determinisana i brzinom pretvaranja imobilisanih sredstava u novac, s jedne strane, i brzinom dospeća obaveza za plaćanje, s druge strane. Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka upotrebe sredstava i rizika njihovog pretvaranja u novac u datom vremenskom intervalu. Pri tome, zavisno od dužine vremena transformacije imobilisanih sredstava u gotovinu postoje i različiti stepeni likvidnosti sredstava (likvidnost I, II i III stepena). Kada je reč o pokazateljima likvidnosti, treba reći da se njima meri sposobnost preduzeća u smislu sposobnosti podmirenja dospelih kratkoročnih obaveza. Ovi pokazatelji se konstruišu kao odnos između pozicija gotovine i ostale obrtne (tekuće) imovine i kratkoročnih (tekućih) obaveza. Pri tome, pod likvidnom imovinom se smatra tekuća (obrtna) imovina ili rigoroznije posmatrano tekuća imovina bez zaliha. Kao minimum za praćenje platežne sposobnosti

313

314

poslovanja preduzeća, odnosno njegove likvidnosti, uobičajeno se koriste sledeći pokazatelji likvidnosti: 1. Koeficijent (racio) trenutne likvidnosti; 2. Koeficijent (racio) opšte likvidnosti; 3. Koeficijent (racio) redukovane likvidnosti; 4. Koeficijent perspektivne likvidnosti. 1) Koeficijent (racio) trenutne ili sadašnje likvidnosti (RTL) – podrazumeva stanje likvidnosti preduzeća ako se likvidnost obezbeđuje posmatranog dana. Zbog toga, sadašnja likvidnost pokazuje samo trenutnu mogućnost plaćanja dospelih obaveza preduzeća. Koeficijent trenutne likvidnosti izračunava se po sledećem obrascu: RTL

=

Raspoloživa novčana sredstva Dospele obaveze

Koeficijent ili racio trenutne likvidnosti može biti veći, jednak ili manji od jedan. Ako izračunati RTL iznosi jedan ili je veći od jedan, onda preduzeće može raspoloživim novčanim sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza. Međutim, ako je RTL manji od jedan, onda preduzeće nije u mogućnosti da iznosom raspoloživih novčanih sredstava izmiri dospele obaveze. Ovde se radi o statičkom merenju likvidnosti, jer se upoređuju raspoloživa novčana sredstva i dospele obaveze u određenom trenutku (za određeni dan). 2) Koeficijent (racio) opšte ili tekuće likvidnosti (RTL) – podrazumeva da osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. S tim u vezi, koeficijent opšte likvidnosti pokazuje sa koliko je dinara obrtnih sredstava pokriven jedan dinar kratkoročnih obaveza, što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni interesi kratkoročnih poverilaca preduzeća.59) Koeficijent opšte likvidnosti izračunava se pomoću sledećeg obrasca: RTL

=

Ukupna obrtna sredstva Ukupne kratkoročne obaveze

Generalno pravilo za ocenu vrednosti racia tekuće likvidnosti je odnos 2: 1. To znači sledeće: (a) ako je RTL manji od jedan, to pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost preduzeća, (b) ako je RTL jednak jedan, to pokazuje donju granicu likvidnosti, (c) ako je RTL jednak dva, to pokazuje standardnu relaciju kada se preduzeće može smatrati likvidnim. Međutim, navedene orijentacione vrednosti

treba koristiti vrlo obazrivo budući da je osnovni nedostatak ovog racia u tome što ne razlikuje različite tipove tekućih sredstava koja imaju različite stepene likvidnosti. U tom smislu, preduzeće može imati problema sa likvidnosti čak i onda kada ima stabilan racio tekuće likvidnosti. 3) Koeficijent (racio) rigorozne ili redukovane likvidnosti (RRL) – proističe iz odnosa tekuće (obrtne) imovine umanjene za iznos zaliha i kratkoročnih obaveza. Ovaj koeficijent likvidnosti se često naziva berzanskim raciom likvidnosti, a takođe i "ljutim" testom likvidnosti preduzeća. S tim u vezi, može se reći da koeficijent rigorozne likvidnosti pokazuje sa koliko je dinara novčanih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Koeficijent ili racio rigorozne likvidnosti izračunava se pomoću sledećeg obrasca:

RRL

Kratkoročna potraživanja Gotovina i gotovinski + i pla sma ni ekvivalenti = Kratkoročne obaveze

odnosno, RRL

=

Likvidna sredstva (Obrtna sredstva – Zalihe) Kratkoročne obaveze

Normalna likvidnost pretpostavlja da RRL bude jednak jedinici. Ako je on veći od jedan, onda to znači da je preduzeće preterano likvidno. Obrnuto, opadanje koeficijent a ispod jedan, znači da su kratkoročne obaveze veće od kratkoročnih potraživanja, plasmana, gotovine i gotovinskih ekvivalenata, što svakako upozorava na nelikvidnost. Pritome, kriterijum normale jasno pokazuje da je ovaj koeficijent izraz pravila finansiranja 1: 1 (acid test), koji traži jednakost kratkoročnih potraživanja, plasmana, gotovine i gotovinskih ekvivalenata, s jedne strane, i kratkoročnih obaveza, s druge strane.60) S toga, svi prigovori koji važe za pomenuto pravilo finansiranja takođe važe u potpunosti i za koeficijent (racio) rigorozne tj. redukovane likvidnosti. 4) Koeficijent (racio) perspektivne ili buduće likvidnosti (RPL) – podrazumeva sposobnost preduzeća da plati obaveze koje će dospeti za isplatu u jednom određenom vremenskom intervalu (npr. za mesec dana, za naredna tri meseca i sl.). Koeficijent perspektivne likvidnosti se izračunava po sledećem obrascu:

RPL

=

Novac na dan Potraživanja i hartije od + merenja likvidnosti vrednosti koji će se unovčiti Dospele obaveze na dan merenja

+

Obaveze koje dospevaju tokom posmatranog perioda

315

316

Koeficijent ili racio perspektivne likvidnosti treba da bude jednak ili veći od jedan. Samo tada će preduzeće moći tokom posmatranog perioda da sa raspoloživim novčanim sredstvima podmiri dospele obaveze prema poveriocima. pri tome, ne treba izgubiti iz vida neophodan uslov da se sva potraživanja i hartije od vrednosti unovče, a da se ne povećaju dospele obaveze iznad predviđenih u posmatranom vremenskom periodu. Za razliku od koeficijenta sadašnje likvidnosti koji predstavlja statičko merenje likvidnosti, koeficijent perspektivne likvidnosti predstavlja dinamičko merenje likvidnosti. S obzirom da je stalno prisutan izvestan rizik prilikom unovčavanja potraživanja i hartija od vrednosti u posmatranom periodu, neophodno je da koeficijent (racio) perspektivne likvidnosti bude uvek veći od jedan.

5.2. POKAZATELJI (RACIA) SOLVENTNOSTI Oko shvatanja pojma solventnosti preduzeća i njegove likvidnosti, postoji mogućnost da se naprave ozbiljne greške i propusti, s obzirom da postoji sklonost da se ponekad u stručnoj literaturi i privrednoj praksi solventnost izjednačava sa likvidnosti, a insolventnost sa nelikvidnosti preduzeća. S tim u vezi, postoji potreba da se ova dva pojma razgraniče i što preciznije definišu. S obzirom da smo u okviru prethodne tačke izlaganja detaljnije već razmotrili kompleks likvidnosti i njegovo iskazivanje, u nastavku izlaganja pažnju ćemo usredsrediti na pitanje solventnosti preduzeća i njenog iskazivanja. U stručnoj literaturi postoje različite interpretacije pojma solventnosti. Prema jednoj grupi autora pod solventnošću preduzeća treba podrazumevati njegovu sposobnost da o roku podmiruje troškove kamata i otplate dugoročnih obaveza prema ugovorenoj dinamici.61) Takođe, može se reći da je solventnost dugoročna finansijska sigurnost preduzeća. Gledano sa pozicija investitora vlasničkog kapitala i dugoročnih poverilaca, solventnost preduzeća je isto što i stanje dugoročnih rizika ulaganja u preduzeće.62) Međutim, za potrebe našeg izlaganja najprihvatljivija je definicija po kojoj solventnost predstavlja sposobnost preduzeća da sa ukupnim sredstvima podmiri sve obaveze, pod pretpostavkom da sve one dospevaju u istom trenutku.63) Dakle, solventnost podrazumeva situaciju u kojoj su ukupna sredstva preduzeća jednaka ili veća od ukupnih izvora sredstava posmatrano u određenom vremenskom intervalu. Ako je preduzeće solventno, onda je ono i rentabilno u procesu poslovanja i ima opravdanje za korišćenje sredstava.64) Međutim, ako su ukupna sredstva preduzeća manja od ukupnih izvora sredstava onda za preduzeće kažemo da je insolventno. U tom slučaju, preduzeće

posluje sa gubitkom koji predstavlja razliku između ukupnih sredstava i ukupnih izvora sredstava.65) Analogno tome, insolventnost preduzeća nalaže potrebu za preduzimanjem mera kojima će se otkloniti uzroci neracionalnosti korišćenja sredstava i eliminisati insolventnost preduzeća. Karakterističan primer preduzimanja mera u tom pravcu jeste sprovođenje postupka sanacije preduzeća. Kada se steknu uslovi za sanaciju, onda preduzeće sastavlja tzv. sanacioni program koji utvrđuje stvarne rezultate poslovanja kao i mere koje treba preduzeti da bi se postojeće nepovoljno stanje otklonilo. Sanacioni program mora biti po svim pitanjima realan i potpun, a u delovima mera koje se predlažu jasan i konkretan, kako bi se insolventnost preduzeća u celini otklonila i time stvorili uslovi za perspektivnu likvidnost. Ako se preduzetim merama sanacije preduzeća ne otkloni njegova insolventnost, onda se preduzimaju mere stečaja preduzeća. U savremenoj privrednoj praksi, insolventnost preduzeća najčešće je posledica velike prezaduženosti koja proizlazi iz fleksibilne politike poslovnih banaka pri odobravanju kredita, zatim neadekvatnog zaduživanja kod poverilaca, kao i pogrešnog vođenja finansijske politike preduzeća itd. Zbog toga, da ne bi zapalo u stanje insolventnosti preduzeće mora u kraćim vremenskim intervalima da vrši analizu svoje zaduženosti. Zaduženost preduzeća meri se odnosom sopstvenih i tuđih izvora sredstava. S tim u vezi, opšte je prihvaćeno pravilo da odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava bude jedan prema jedan (1:1). Prihvatanje ovog pravila od strane preduzeća predstavlja za poverioce sigurnost da će svoja potraživanja moći naplatiti. Takođe, poštovanje ovog pravila za preduzeće znači sigurnost u održavanju kontinuelne likvidnosti. Međutim, primeri iz privredne prakse pokazuju da je moguće da preduzeće bude likvidno i insolventno, odnosno nelikvidno i solventno. Zbog toga, odnos između likvidnosti i solventnosti preduzeća mora biti predmet stalne analize i pažljivog praćenja. Analiza solventnosti preduzeća ili dugoročne finansijske sigurnosti, vrši se uz pomoć racio brojeva koji se nazivaju racia solventnosti. Ovi racio brojevi se u literaturi susreću i pod nazivom racia finansijske strukture. Pri tome, pod finansijskom strukturom preduzeća označava se odnos između pozajmljenih i sopstvenih izvora finansiranja. Dugoročna finansijska sigurnost tj. solventnost preduzeća, zavisi od brojnih faktora, to su: (a) vrednost i struktura imovine kojom preduzeće raspolaže, (b) struktura izvora finansiranja ili ukupnog kapitala preduzeća (sopstvenog i poverilačkog), i (c) rentabilnost preduzeća, odnosno njegova zarađivačka sposobnost (snaga) Koeficijenti (racia) solventnosti ili sigurnosti dobijaju se na osnovu podataka iz bilansa stanja i služe za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok, vezano za njegovu sposobnost da izmiri svoje dugoročne obaveze. U stručnoj literaturi i privrednoj praksi se razmatra i primenjuje

317

318

veći broj racia solventnosti ili sigurnosti. Međutim, za potrebe ovog udžbenika mi smo se ograničili na razmatranje sledećih najvažnijih racia sigurnosti: 1) Koeficijent (racio) strukture kapitala; 2) Koeficijent (racio) doprinosa pozajmljenih izvora pokriću aktive; 3) Koeficijent (racio) pokrića rashoda na ime kamata; 4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca 1) Koeficijent (racio) strukture kapitala (RSK), tj. izvora finansiranja – nastao je kao posledica primene zahteva klasičnog pravila finansiranja koje se tiče odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu.66) Analogno tome, racio strukture izvora finansiranja (kapitala) kao relevantan pokazatelj sigurnosti ili solventnosti preduzeća, izražava se na sledeći način: 67)

RSK

=

Sopstveni izvori finansiranja (sopstveni kapital) Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)

U stručnoj literaturi najviše je zastupljeno shvatanje prema kome izračunati iznos ovog pokazatelja može imati sledeće značenje: (a) ako je primenom navedenog obrasca dobijeni rezultat manji od jedan, onda to znači da preduzeće pokazuje nedovoljnu sigurnost, odnosno ono je insolventno, (b) ako je dobijeni rezultat veći od jedan, onda to znači da preduzeće pokazuje sigurnost iznad normale, mada je normala uslovljena na prvom mestu rizikom poslovanja preduzeća.68) Na osnovu prikazanih relacija, može se izvući nekoliko bitnih zaključaka o solventnosti preduzeća, to su: (1) ne postoji strogo pravilo u smislu toga koliki treba da bude odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja da bi se preduzeće uopšte moglo smatrati solventnim, (2) solventnost je uvek prihvatljiva ako je odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja više udaljen od jedan, (3) preduzeće koje ima izrazito neizvesne i slabije uslove privređivanja mora svakako imati značajniji iznos sopstvenih izvora finansiranja (sopstvenog kapitala), što znači da bi bilo solventno ono mora obezbediti koeficijent (racio) strukture izvora finansiranja (kapitala) iznad jedan, i (4) ako je iznos ovog pokazatelja sigurnosti tj. solventnosti ispod jedan, onda je preduzeće insolventno, što praktično znači da čak unovči svu svoju imovinu po vrednostima iskazanim u bilansu, ono ne bi moglo platiti ukupne dugove u visini razlike između ukupnih dugova i poslovne imovine.69) 2) Koeficijent (racio) doprinosa pozajmljenih izvora pokriću aktive (RDPA) – predstavlja u stvari odnos pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) prema ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu). Analogno tome,

ovaj koeficijent pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih sredstava. Naime, kada se pozajmljeni izvori finansiranja, bilo kratkoročni ili dugoročni, podele sa ukupnim izvorima sredstava, kako obrtnim tako i fiksnim, dobija se racio broj ili procenat koji pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih sredstava Zbog toga, ovaj racio broj naziva se punim imenom "racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja pokriću aktive", a izračunava se pomoću sledećeg obrasca: 70) Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital) RDPA = x 100 Ukupna poslovna sredstva (ukupna kapital)

Ako se navedeni odnosi izražavaju u procentima, onda u prezentovanoj formuli razlika između dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora. Međutim, treba imati u vidu da komponovanje finansijske strukture predstavlja u stvari fleksibilan problem koji preduzeće treba da rešava individualno, vodeći računa o ključnim faktorima koji tu strukturu uslovljavaju. Otuda, ocena kvaliteta (iskazne moći) i interpretacija racia doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja pokriću aktive, mora biti u funkciji dalje analize poslovanja konkretnog preduzeća, pre svega, strukture poslovnih sredstava.71) 3) Koeficijent (racio) pokrića rashoda na ime kamata (RPRK) – utvrđuje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova kamata. S tim u vezi, na osnovu prethodnih izlaganja moglo se zaključiti da finansiranje iz obaveza prouzrokuje fiksne izdatke na ime kamata, koji u određenim situacijama mogu predstavljati za preduzeće neočekivano veliko finansijsko opterećenje. Analogno tome, da bi se testirao stepen toga opterećenja racio analiza utvrđuje koeficijent (racio) pokrića kamata iz poslovnog dobitka, odnosno: RPRK =

Poslovni dobitak Rashodi na ime kamate

Navedenim racio pokazateljem meri se raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka ne ugrožava sposobnost preduzeća da pokrije troškove kamata. Drugim rečima, analitička vrednost ovog racio pokazatelja sigurnosti tj. solventnosti, ogleda se u tome što on pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veći od troškova kamata. Sledstveno tome, što je taj odnos viši pokrivenost kamata poslovnim dobitkom je veća, i obrnuto, što je taj odnos niži pokrivenost kamata poslovnim dobitkom je manja. Pri tome, odnos poslovnog dobitka i troškova

319

320

kamata determinisan je sa dve osnovne varijabile: (a) visinom poslovnog dobitka, i (b) visinom troškova kamata.72) Visina poslovnog dobitka zavisi od visine marže pokrića, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa ukupnog duga, ukupne aktive i visine kamatnih stopa.73) Finansiranje iz pozajmljenih izvora uslovljava nastanak izdataka na ime kamata, koji padaju na teret poslovnog dobitka, nakon što su troškovi poslovanja već pokriveni. Koeficijent (racio) pokrića rashoda na ime kamata meri stepen tog opterećenja. S tim u vezi, činjenica da je dobitak nekoliko puta veći od plaćenih kamata ukazuje na to da je preduzeće sposobno da podmiruje svoje obaveze prema kreditorima. Pri tome, vrednost ovog racia (iskazna moć) koja se može smatrati izuzetno povoljnom iznosi između pet i sedam puta.74) Naravno, konačan zaključak o solventnosti po ovom pokazatelju donosi se tek na osnovu poređenja sa odgovarajućom grupacijom kojoj preduzeće pripada.75) 4) Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca RSDP – proizlazi iz odnosa dugoročnih obaveza i sopstvenog kapitala preduzeća. On se zasniva na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike insistiranjem na značajnijem prisustvu vlasničkog (sopstvenog) kapitala u finansiranju imovine preduzeća. Ovaj racio pokazatelj izračunava se po sledećem obrascu: RSDP =

Dugoročna rezervisanja + Dugoročne obaveze Kapital – Neuplaćeni upisani kapital – Gubitak

Racio sigurnosti dugoročnih poverilaca pokazuje koliko dugoročna rezervisanja i obaveze opterećuju svaki dinar kapitala preduzeća. Po ovom pokazatelju sigurnosti, što je manja vrednost ovog racia, to je veća sigurnost dugoročnih poverilaca i solventnost preduzeća. Takođe, važi i obrnuto. Što je veća vrednost ovog racia to je manja sigurnost dugoročnih poverilaca i solventnost preduzeća.76)

5.3. POKAZATELJI (RACIA) AKTIVNOSTI Kao što je u nauci i praksi odavno poznato osnovni uslov za postojanje i razvoj preduzeća jeste ulaganje. Pri tome, preduzeće je uvek zainteresovano da iz tih ulaganja izvuče maksimalnu korist. Naime, preduzeće ulaže u poslovna sredstva, obrtna i fiksna, sa namerom da ih koristi efikasno što obavezno pretpostavlja njegovu težnju da se pomoću što manjih ulaganja ostvari što veći obim poslovne aktivnosti. U finansijskom smislu ovaj obim aktivnosti izražava se prihodima ili rashodima u bilansu uspeha koji su rezultat ulaganja u fiksna i obrtna

sredstva. Analogno tome, finansijski pokazatelji aktivnosti preduzeća obuhvataju sve relativne odnose između prihoda i rashoda, s jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja u poslovna sredstva, s druge strane, koji se u stručnoj literaturi nazivaju koeficijentima obrta poslovnih sredstava. Racia obrta se još susreću i pod nazivom racia upravljanja, odnosno racia aktivnosti. Ovi pokazatelji (racia) izražavaju se u formi koeficijenata ili broja dana zadržavanja poslovnih sredstava u konkretnom obliku (zalihe, potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima i sl.). Oni upućuju na brzinu cirkulacije imovine u poslovnom procesu. Pri tome, treba istaći da je utvrđivanje ovih koeficijenata (racia) veoma značajno sa aspekta finansijskog upravljanja u preduzeću, s obzirom na njihov direktan uticaj na stepen likvidnosti i rentabilnosti poslovanja.77) U zavisnosti od toga šta se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeća, zavisiće i konkretan broj koeficijenata kojima će se izraziti ekonomija delova i celine. S tim u vezi, treba reći da se u literaturi i praksi najčešće primenjuju sledeći koeficijenti (racia) obrta: 78) 1. Koeficijent obrta dobavljača; 2. Koeficijent obrta zaliha; 3. Koeficijent obrta kupaca; 4. Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava; 5. Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava; 6. Koeficijent obrta fiksnih sredstava; 7. Koeficijent obrta sopstvenih sredstava; 8. Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava. 1. Koeficijent obrta dobavljača – odnosi se u stvari na prosečnu dužinu vremenskog perioda dugovanja dobavljača za koji se vrši plaćanje prema njima. Ovo je veoma značajan pokazatelj aktivnosti preduzeća, jer se iz ovog koeficijenta (racia) vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljačima. Ovaj racio pokazatelj se dobija tako što se ukupne godišnje nabavke (sirovina, materijala, robe, usluga) podele sa prosečnim saldom dobavljača u toku godine, odnosno: Koeficijent obrta dobavljača =

Ukupne godišnje nabavke na kredit Prosečni saldo dobavljača u toku godine

Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta dobavljača može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme plaćanja, odnosno prosečno vreme kreditiranja od dobavljača. Naime, prosečno vreme plaćanja dobija se deljenjem broja dana u godini sa koeficijentom obrta dobavljača, odnosno:

321

322

Prosečno vreme plaćanja =

365 (dana) Koeficijent obrta dobavljača

2. Koeficijent obrta zaliha – predstavlja veoma značajan racio pokazatelj finansijskog upravljanja ovim izuzetno značajnim oblikom obrtnih sredstava. On se dobija stavljanjem u odnos cene koštanja realizovanih proizvoda u jednoj godini sa prosečnim zalihama u toj istoj godini, odnosno: Koeficijent obrta zaliha =

Cena koštanja realizovanih proizvoda Prosečna vrednost zaliha

Analogno prosečnom vremenu plaćanja kod dobavljača, takođe se i ovde može izvesti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme trajanja obrta. Naime, ovaj pokazatelj se dobija stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta, odnosno: Prosečno vreme trajanja jednog obrta =

365 (dana) Koeficijent obrta zaliha

Koeficijent obrta zaliha kao racio pokazatelj je veoma značajan, ali nije i dovoljan, i to iz prostog razloga što su prosečne zalihe uzete u zbiru koji se sastoji iz tri vrste različitih zaliha. Zbog toga, često se sreće praksa da se koeficijent obrta ukupnih zaliha raščlanjava na parcijalne koeficijente obrta pojedinih vrsta zaliha, kao što su materijal, nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi. Naime, ovi koeficijenti pokazuju koliko se prosečno puta pomenute zalihe realizuju i reprodukuju u toku godine. Koeficijent obrta materijala predstavlja odnos troškova materijala i prosečnog salda materijala za određenu godinu. Koeficijent obrta nedovršene proizvodnje utvrđuje se kroz odnos troškova završenih proizvoda i prosečne vrednosti nedovršene proizvodnje, dok se koeficijent obrta gotovih proizvoda dobija iz odnosa cene koštanja realizovanih proizvoda i prosečne vrednosti zaliha gotovih proizvoda.79) Ovi parcijalni koeficijenti obrta zaliha daju ne samo dopunski uvid u stanje relativne likvidnosti zaliha već ujedno služe i kao dragoceni instrumenti za sistematsko upravljanje zalihama u smislu njihovog svođenja na optimalnu veličinu.80) 3. Koeficijent obrta kupaca – često se naziva i koeficijent obrta potraživanja od kupaca. On predstavlja veoma značajan analitički pokazatelj jer pokazuje prosečno vreme potraživanja od kupaca. Iznos potraživanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate nastalih potraživanja. Imajući u vidu da ova potraživanja mogu predstavljati veoma značajnu

poziciju ukupnih obrtnih sredstava, proizlazi stav da politika kreditiranja i naplate treba da budu predmet stalne kontrole i analize. Pri tome, koeficijent obrta kupaca kao značajan racio pokazatelj matematički se dobija kao količnik između neto prihoda od realizacije i prosečnog salda kupaca, odnosno: Koeficijent obrta kupaca =

Neto prihod od prodaje Prosečni saldo kupaca

Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta kupaca može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme naplate. Naime, prosečan period naplate dobija se stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta kupaca, odnosno: Prosečan period naplate =

365 (dana) Koeficijent obrta kupaca

Prosečan period naplate potraživanja od kupaca može da se podeli u dva dela: (a) ugovoreno vreme ili kreditni period, i (b) neugovoreno vreme ili prekoračeno vreme. Ugovoreno vreme zavisi od čitavog niza faktora, a pre svega od uobičajenog kreditnog perioda koji odobrava konkurencija, od pozicija kupca i prodavca i od stanja likvidnosti na makro nivou privrede. Neugovoreno vreme može da bude uzrok neurednog izvršenja obaveza od strane kupca ili opšte nelikvidnosti na makro nivou privrede. Međutim, bez obzira na način interpretiranja koeficijenta obrta kupaca, treba imati u vidu činjenicu da je odnos prihoda od realizacije i potraživanja od kupaca podložan stalnim promenama koje se analitički moraju pratiti i ocenjivati. Uzroci oscilovanja u ovim odnosima mogu biti različiti: promene u uslovima prodaje, eliminisanje prodaje na otplatu, sezonski karakter prodaje, organizovanje specijalnih prodajnih kampanja u toku ili krajem obračunskog (računovodstvenog) perioda, efikasnost prodajne, kreditne i naplatne službe itd. S tim u vezi, zadatak finansijskih analitičara jeste da stalno prate, ocenjuju i kontrolišu dejstvo ovih faktora na imenilac i brojilac ovde navedene formule za utvrđivanje koeficijenta obrta kupaca, a sve u cilju da bi se adekvatnim merama poslovne politike omogućilo stimulisanje relativne likvidnosti potraživanja. 4. Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava – pokazuje uspešnost upravljanja obrtnim sredstvima. Naime, ovaj racio pokazatelj izražava koliko su prosečno puta u toku godine obrtna sredstva korišćena za plaćanje troškova i rashoda. Ovaj koeficijent (racio) dobija se stavljanjem u odnos ukupnih poslovnih rashoda iz bilansa uspeha i prosečnih obrtnih (ukupnih) sredstava prema stanju na početku i kraju godine, odnosno:

323

324

Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava =

Ukupni poslovni rashodi Prosečna obrtna sredstva

Kod ovog racio pokazatelja, umesto neto prihoda od prodaje uzimaju se ukupni izdaci (troškovi i rashodi) u cilju isključenja dobitka, kako bi se bolje iskazala efikasnost korišćenja ukupnih obrtnih sredstava u finansiranju rashoda. 5. Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava – izražava odnos između neto prihoda od prodaje (realizacije) i dugoročno finansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava. Uska međuzavisnost koja postoji između obima poslovne aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno: Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava

=

Neto prihod od prodaje Prosečna neto obrtna sredstva

Ovaj racio pokazatelj u odnosu na sve prethodno navedene je veoma specifičan i karakterističan. Naime, zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje tj. realizacije i neto obrtnih sredstava, proizlazi stav da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava nepovoljnija solucija u odnosu na nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava. S tim u vezi, mala pokrivenost obrtnih sredstava dugoročnim izvorima povećava koeficijent obrta, dok veća pokrivenost obrtnih sredstava dugoročnim izvorima smanjuje koeficijent obrta, pod pretpostavkom da se radi o istom obimu realizacije. Zbog toga, analitičku upotrebu koeficijenta neto obrtnih sredstava obavezno treba dopuniti i drugim podacima kao što su: upoređivanje različitih perioda, upoređivanje rasta obe veličine (neto prihoda od realizacije i neto obrtnih sredstava), upoređivanje sa privrednom granom ili grupacijom kojoj pripada preduzeće itd.81) 6. Koeficijent obrta fiksnih sredstava – omogućava ocenu efikasnosti korišćenja fiksnih sredstava. Ovaj racio pokazatelj predstavlja količnik iz odnosa neto prihoda od prodaje (realizacije) i prosečne nabavne vrednosti fiksne imovine, odnosno: Koeficijent obrta fiksnih sredstava =

Neto prihod od realizacije Nabavna vrednost fiksnih sredstava

Analitička interpretacija ovog koeficijenta obrta fiksnih sredstava zavisi prvenstveno od njegovog odnosa prema opšteprihvaćenim standardima među kojima se prosečni koeficijent obrta za datu privrednu granu ipak smatra najprihvatljivijim standardom. To je razlog što se u imeniocu navedene formule javlja

nabavna vrednost, a ne sadašnja vrednost, odnosno neotpisana vrednost fiksne imovine. U slučaju upotrebe sadašnje vrednosti, odstupanja u koeficijentima obrta između pojedinih preduzeća odražavala bi prvenstveno razliku u politici otpisivanja i održavanja fiksnih sredstava, iz čega bi se teško mogao izvući prihvatljiv zaključak o efikasnom korišćenju sredstava preduzeća. Međutim, treba imati u vidu da čak ni poređenja sa granskim prosekom ne obezbeđuju idealnu interpretaciju individualnih koeficijenata obrta fiksnih sredstava. S tim u vezi, obično se nedovoljan koeficijent obrta uzima kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu, odnosno kao pokazatelj predimenzioniranosti proizvodnih kapaciteta u odnosu na realne mogućnosti plasmana proizvoda na raspoloživom tržištu. Pri tome, ne treba zaboraviti da nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava može da potiče i iz nepovoljne strukture dugoročnih ulaganja u poslovnu imovinu. Ali bez obzira na uzroke koji dovode do nedovoljnog obrta fiksnih sredstava, efekat te nedovoljnosti na finansijsku snagu preduzeća uvek je isti. Zbog toga, istraživanje i ocena tih uzroka predstavlja važan zadatak finansijske analize koji treba da rezultira u donošenju odluka koje će pospešiti efikasnost korišćenja fiksnih sredstava.82) 7. Koeficijent obrta sopstvenih sredstava – pokazuje efikasnost upravljanja sopstvenim sredstvima. Pri tome, sopstvena sredstva predstavljaju onaj deo vrednosti poslovne imovine preduzeća koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Analogno tome, koeficijent obrta sopstvenih sredstava dobija se podelom neto prihoda od realizacije sa ukupnim sopstvenim izvorima poslovnih sredstava, odnosno: Koeficijent obrta sopstvenih sredstava =

Neto prihodi od prodaje Sopstveni izvori finansiranja

Analitička vrednost ovog racio pokazatelja znatno je otežana činjenicom da on u sebi sadrži dva značajna aspekta finansijskog stanja preduzeća: (a) aspekt finansijske sigurnosti i strukture, i (b) aspekt rentabilnosti. Analogno tome, proizlazi stav da što su veći neto prihodi od prodaje prema sopstvenim poslovnim sredstvima utoliko više može nastati nepovoljnija situacija u pogledu sigurnosti i finansijske strukture preduzeća, s obzirom da takav odnos implicitno pretpostavlja da preduzeće intenzivno posluje sa pozajmljenim sredstvima. Naprotiv, obavljanje velikog obima aktivnosti sa malim sopstvenim ulaganjima može biti veoma povoljno sa aspekta rentabilnosti jer razumno je očekivati da ono pri fiksnoj ceni pozajmljenog kapitala vodi srazmerno većim prinosima na sopstvena sredstva. Drugim rečima, sve dotle dok preduzeće ima stabilan obim prodaje i ostvaruje relativno zadovoljavajuće finansijske rezultate poslovanje sa malim učešćem sopstvenih ulaganja u

325

326

ukupnim poslovnim sredstvima finansijski je veoma atraktivno, ali i riskantno. Međutim, kada nastupi osetniji pad realizacije, onda srazmerno neznatna sopstvena sredstva mogu postati apsolutno nedovoljna za apsorbovanje nastalih poslovnih gubitaka i obezbeđenje isplata obaveza o rokovima njihovog dospeća. 8. Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava – pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim sredstvima. On je u stvari sintetički racio pokazatelj svih prethodno izloženih parcijalni racio pokazatelja koji su u analitičkom kontekstu ovde izraženi kao veoma značajni. Analogno tome, koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava dobija se podelom neto prihoda od realizacije sa vrednošću ukupnih poslovnih sredstava, odnosno: Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava =

Neto prihod od realizacije Ukupna poslovna sredstva

Pri datom nivou prodajnih cena prihodi od realizacije odražavaju nivo poslovne aktivnosti preduzeća u posmatranom periodu, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu snagu privređivanja koja je uložena u sticanje tih prihoda. Tako utvrđeni koeficijent služi, pre svega, kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzeće koristi svoja poslovna sredstva. Pri tome, analitički smisao ovog pokazatelja zasniva se na logičnoj premisi da veći obim prodaje po logici stvari pretpostavlja i veća ulaganja u poslovna sredstva. Međutim, u analitičkoj interpretaciji ovog koeficijenta treba imati u vidu da ne postoji neki standardni odnos između neto prihoda od prodaje i poslovnih sredstava na bazi koga bi se moglo pouzdano suditi da li analizirani odnos u svakom konkretnom slučaju zadovoljava, i u kom stepenu. S tim u vezi, nesumnjivo je da sve ipak najviše zavisi od dugogodišnjeg trenda kretanja ovog koeficijenta u konkretnom preduzeću, kao i njegovog odnosa prema koeficijentu obrta drugih preduzeća u istoj privrednoj grani.83)

5.4. POKAZATELJI (RACIA) RENTABILNOSTI Rentabilnost je ekonomsko načelo poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa što manjim angažovanim sredstvima u reprodukciji ostvaruje što veća dobit. Istovremeno, rentabilnost predstavlja i parcijalno merilo efikasnosti poslovanja preduzeća kojim se izražava efikasnost angažovanja sredstava u stvaranju dobiti preduzeća.84) Rentabilnost je težnja svakog preduzeća da ostvari što povoljniji finansijski rezultat tj. dobit u odnosu na angažovana sredstva. Pri tome, važi pravilo što je odnos dobiti prema

angažovanim sredstvima veći - veća je i rentabilnost. Takođe, važi i obrnuto. Posmatrano sa aspekta preduzeća rentabilnost se ispoljava kao merilo efikasnosti upravljanja. Pri tome, generalno posmatrano, rentabilnost kao ekonomsko načelo ostvaruje se u sledećim slučajevima:85) – Kada se pri istim angažovanim sredstvima ostvaruje veća dobit; – Kada se pri istom ostvarenju dobiti smanjuju angažovana sredstva; – Kada se uvećavaju i dobit i angažovana sredstva, pri čemu dobit raste brže od angažovanih sredstava; – Kada se smanjuju i dobiti i angažovana sredstva, pri čemu je stepen smanjenja angažovanih sredstava veći od stepena smanjenja dobiti; – Kada se smanjuju angažovana sredstva povećava se dobit. U kontekstu problema koje razmatramo, treba reći da za analitičke svrhe merenja rentabilnosti koristi se više različitih koeficijenata tj. racio brojeva koji se nalaze u međusobnom korelacionom odnosu. Međutim, ako se posmatraju kao samostalni pokazatelji ni jedan od tih pokazatelja ne zadovoljava sve potrebe finansijske analize. Otuda, u zavisnosti od toga šta se želi ispitati i oceniti zavisiće i konkretan izbor koeficijenata kojima će se izraziti rentabilnost. Racia rentabilnosti, kao i racia upravljanja ili pokazatelji aktivnosti, baziraju se na podacima iz finansijskih izveštaja (bilansa) preduzeća u cilju identifikovanja uspešnosti (efikasnosti) njegovog poslovanja, odnosno utvrđivanja njegove zarađivačke sposobnosti (snage) u relevantnom vremenskom periodu. Pokazatelji rentabilnosti mogu biti parcijalni i globalni tj. sintetički. Prvi se odnose na stopu poslovnog i neto dobitka čije se utvrđivanje vrši isključivo na bazi bilansa uspeha. Drugi obuhvataju stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva, stopu neto prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopu prinosa na sopstvena sredstva za čije je utvrđivanje neophodno koristiti oba bilansa, kako bilans uspeha tako i bilans stanja. Međutim, imajući u vidu da sa aspekta finansijske ekonomije najbolji indikator rentabilnosti predstavlja upravo "moć zarađivanja" preduzeća, onda po logici stvari proizlazi i naše metodološko opredeljenje da kao pokazatelje rentabilnosti koristimo sledeća četiri pokazatelja: 1. Stopa poslovnog dobitka; 2. Stopa neto dobitka; 3. Stopa prinosa na poslovna sredstva; 4. Stopa prinosa na sopstvena sredstva. 1) Stopa poslovnog dobitka – predstavlja odnos poslovnog dobitka i prihoda od prodaje. Ova stopa pokazuje koliko svaki dinar prihoda od prodaje u jednom obrtu donosi dinara poslovnog dobitka, tako da u suštini govori o profitabilnosti

327

328

čitavog poslovnog procesa. Zbog toga, pojedini autori stopu poslovnog dobitka smatraju ključnim pokazateljem profitabilnosti preduzeća.86) Stopa poslovnog dobitka izražava se sledećim odnosom: Stopa poslovnog dobitka =

Poslovni dobitak Prihodi od prodaje

x 100

Poslovni dobitak se utvrđuje tako što se od prihoda od prodaje oduzmu ukupni poslovni rashodi (cena koštanja realizovanih proizvoda i troškovi prodaje, uprave i administracije). Poslovni dobitak treba da bude dovoljan, da pokrije kamatu kao fiksni rashod finansijske funkcije, koji nastaje u vezi sa finansiranjem poslovnih ulaganja iz pozajmljenih izvora, i da ujedno omogući preduzeću da ostvari zadovoljavajući dobitak. Stopa poslovnog dobitka predstavlja veoma važan pokazatelj plodotvornosti poslovnog procesa sa veoma značajnom informacijskom vrednošću u odlučivanju i planskim aktivnostima svakog preduzeća. Između ostalog, ona ukazuje na mogućnost preduzeća da poslovni proces finansira iz kreditnih izvora. Pri tome, poseban značaj stopa poslovnog dobitka ima prilikom planiranja i kontrole operativnih (poslovnih) performansi preduzeća. S tim u vezi, poslovni dobitak predstavlja polaznu osnovu u računanju operativnog (poslovnog) novčanog toka, koji je, između ostalog, značajan i za testiranje likvidnosti i solventnosti preduzeća.87) 2) Stopa neto dobitka – pokazuje neto prinosnu snagu prihoda od prodaje i izražava se sledećim odnosom: Stopa neto dobitka =

Neto dobitak Prihodi od prodaje

x 100

Pri izračunavanju ovog pokazatelja (racia) rentabilnosti, neto dobitak se posmatra kao razlika između poslovnog dobitka i plaćenih kamata i poreza na dobitak. Drugim rečima, neto dobitak se posmatra kao konačni izraz rezultata poslovanja preduzeća. Otuda, ovaj se racio pokazatelj često označava i kao "profitna margina" u odnosu na prodaju ili stopa povraćaja na ostvarenu prodaju.88) 3. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva. Poslovni dobitak u finansijsko-računovodstvenom smislu predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna sredstva koja su korišćena za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeća u tekućem periodu. Sledstveno tome, stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva dobija se neposredno iz sledećeg odnosa:

Stopa prinosa na poslovna sredstva =

Poslovni dobitak Prosečna poslovna sredstva

x 100

Vezano za navedenu formulu, posebno je značajno naglasiti da stopa prinosa na poslovna sredstva zavisi od koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava i stope poslovnog dobitka na prihode od prodaje. Drugim rečima, moć zarađivanja poslovnih sredstava determinisana je dejstvom pomenutih faktora zbog čega je težnja za maksimiziranjem stope prinosa na poslovna sredstva poznata u literaturi pod nazivom "trogaona međuzavisnost". Ova međuzavisnost u stvari pokazuje da stopa prinosa na poslovna sredstva predstavlja proizvod između koeficijenta obrta prosečno angažovanih poslovnih sredstava u posmatranom periodu i stope poslovnog dobitka na prihode od realizacije, što se može predstaviti sledećim relacijama: Stopa prinosa na ukupna Racio obrta poslovne = poslovna sredstva imovine

x

Stopa poslovnog dobitka

iz čega sledi da je: Poslovni dobitak Prosečna poslovna sredstva

=

Neto prihodi od prodaje Prosečna poslovna sredstva

x

Poslovni dobitak Neto prihodi od prodaje

Navedeno raščlanjavanje jasno pokazuje da maksimiziranje stope prinosa koje se ogleda u stalnoj težnji za njenim povećanjem neminovno pretpostavlja stalno ubrzanje obrta ukupnih poslovnih sredstava, kao i povećanje stope dobitka na prihode od prodaje. Analitička poruka navedenih jednačina svodi se na to, da se sa što manjim ulaganjima u poslovna sredstva ostvari što veći porast obima prodaje (maksimiziranje koeficijenta obrta) uz što manji tekući utrošak poslovnih sredstava, odnosno što niže troškove poslovanja (maksimiziranje stope dobitka), jer se samo na taj način može uticati na stalno povećanje prinosa na poslovna sredstva kao najopštiji finansijski pokazatelj rentabilnosti poslovanja.89) 4. Stopa prinosa na sopstvena sredstva. Poslovni dobitak predstavlja prinos na ukupna poslovna sredstva koja su uložena u njegovo zarađivanje, bez obzira na izvore iz kojih su ta sredstva finansirana. Ovaj čisto poslovni dobitak se povećava za ostale prihode i umanjuje za ostale rashode da bi se utvrdio neto dobitak koji preduzeću ostaje na raspolaganju. Neto dobitak označava prinos na sopstvena sredstva, odnosno tekući ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Imajući u vidu da je stalno povećanje sopstvenih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima predominantan

329

330

finansijski cilj poslovanja preduzeća, proizlazi da relativni odnosi između neto dobitka i sopstvenih sredstava predstavljaju u stvari najznačajniji kvantitativni pokazatelj u finansijskoj analizi. Ovaj relativni odnos naziva se upravo stopom prinosa na sopstvena sredstva.90) Ova stopa predstavlja stopu prinosa koju preduzeće ostvaruju po osnovu upotrebe sopstvenog kapitala. Slično kao i u prethodnom slučaju, stopa prinosa na sopstvena sredstva može se neposredno utvrditi na osnovu sledeće matematičke formule: Stopa prinosa na sopstvena sredstva =

Neto dobitak Prosečna sopstvena sredstva

x 100

Pod pretpostavkom da su ukupna sopstvena sredstva uložena isključivo u poslovne svrhe tj. angažovana u obavljanju redovne aktivnosti preduzeća, ova stopa prinosa, slično stopi prinosa na ukupna poslovna sredstva, može se analitički raščlaniti na njene primarne determinante koje su sadržane u "trougaonoj međuzavisnosti". Ova međuzavisnost odnosi se na koeficijent obrta sopstvenih sredstava koji pokazuje efikasnost korišćenja sopstvenih sredstava i stopu neto dobitka koja opredeljuje učešće preduzeća u ostvarenim neto prihodima od prodaje.91) Iz ove međuzavisnosti proističe jednačina po kojoj se stopa prinosa na sopstvena sredstva javlja kao proizvod između koeficijenta obrta sopstvenih sredstava i stope neto dobitka na prihode od prodaje, što se najbolje može predstaviti sledećim relacijama: Stopa prinosa na = Racio obrta sopstvenog kapitala sopstvena sredstva

x Stopa neto dobitka

iz čega sledi da je: Neto dobitak Prosečna sopstvena sredstva

=

Neto prihodi od prodaje Prosečna sopstvena sredstva

x

Neto dobitak Neto prihodi od prodaje

Sasvim je lako razumeti da se svi oni faktori koji utiču na stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva, neposredno i istovremeno se odražavaju i na stopu prinosa na sopstvena sredstva, bilo da menjaju koeficijent njihovog obrta ili stopu neto dobitka prema neto prihodima od prodaje. Međutim, osim prethodno već pomenutih faktora, na stopu prinosa na sopstvena sredstva posebno deluje i rentabilnost metoda finansiranja ukupnih sredstava koja zavisi od postojeće finansijske strukture, odnosno relativnog odnosa tuđih izvora prema sopstvenim izvorima finansiranja. S tim uvezi, neophodno je pažljivo analizirati i oceniti efekte

finansiranja iz obaveza, što u stvari pretpostavlja dobro poznavanje finansijskog "leveridža" kao značajne determinante rentabilnosti.92) Međutim, treba imati u vidu da sopstvena sredstva predstavljaju samo jedan deo ukupnih poslovnih sredstava i da cirkulišu zajedno sa njima. Otuda, njihovo oplođavanje tj. prirast u procesu proizvodnje i realizacije proizvoda i usluga ne može se vršiti po stopi koja je veća od stope prinosa na ukupna sredstva.93) Imajući u vidu do sada navedeno, moglo bi se zaključiti da stopa prinosa na poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena sredstva, predstavljaju dva najznačajnija globalna pokazatelja rentabilnosti koji se baziraju na podacima iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Pri tome, generalno gledano preovladava mišljenje da je stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva bolji i ujedno potpuniji pokazatelj rentabilnosti. Takođe, za razliku od mnogih drugih pokazatelja prezentovane poslednje dve stope rentabilnosti spadaju u tzv. "pokazatelje perspektive" jer pokazuju kakva je poslovna budućnost preduzeća za koje se izračunavaju.

331

6. FINANSIJSKA OCENA I RANGIRANJE INVESTICIONIH PROJEKATA

Finansiranje investicionih ulaganja je u funkciji rasta i razvoja preduzeća. Stoga, ovom obliku finansiranja uvek se poklanja posebna pažnja. Posmatrano u ekonomskom smislu, investiciona ulaganja predstavljaju racionalno usmeravanje i upotrebu raspoloživih resursa preduzeća na duži rok. Posmatrano u finansijskom smislu, investiciona ulaganja predstavljaju angažovanje kapitala u investicione projekte čija je rentabilnost (profitabilnost) skopčana sa rizikom neizvesnosti takvih ulaganja. Sledstveno ovim naznačenim odrednicama investicionih ulaganja u preduzeću, opravdano se postavilo i pitanje kako svesti rizike na prihvatljivu meru, a ulaganja učiniti izvesnijim i racionalnijim. S tim u vezi, za moguća rešenja problema pobrinula se ne samo ekonomska teorija u širem smislu već i finansijska teorija u okviru investicione teorije i prakse.94) U prethodno pomenutom kontekstu, postavio se zahtev neophodne prethodne procene realnosti i izvesnosti povraćaja (isplativosti, rentabilnosti) investicionih ulaganja ili alociranja raspoloživih resursa. S jedne strane, ekonomska efektivnost investicionog ulaganja vrednuje se ostvarenim priraštajem ukupne poslovne aktivnosti preduzeća, odnosno doprinosom njegovom ukupnom rastu i razvoju realizacije investicionog projekta. S druge strane, finansijska efektivnost vrednuje se doprinosom datog investicionog ulaganja u projekat koje podiže finansijski potencijal na viši nivo od uloženog, odnosno izvesno garantuje povraćaj investiranog kapitala i određeno njegovo ukamaćenje (rentabilnost) tokom realizacije investicionog projekta.95) Za ocenu prihvatljivosti ili neprihvatljivosti investicionih ulaganja tokom vremena razvijene su različite metode. Finansijska teorija i praksa u

domenu investicija razvila je i dalje usavršava određene metode za vrednovanje investicionih ulaganja, odnosno investicionih projekata. Ove metode se ponekad u literaturi nazivaju i kriterijumima odlučivanja o investicionim ulaganjima, što je potpuno pogrešno. Međutim, budući da investicioni kriterijum u stvari predstavlja merilo koje determiniše završni čin procesa investicionog odlučivanja onda se za definisanje svakog investicionog kriterijuma zahteva drugačiji metodološki postupak. To ujedno znači da metode za ocenu investicionih projekata i investicione kriterijume nikako ne treba poistovećivati. Naime, metodama za ocenu investicionih projekata daje se širi značaj i putem njih se de facto dolazi do investicionih kriterijuma, odnosno merila za meritorno odlučivanje o različitim investicionim alternativama. Sledstveno navedenom, može se zaključiti da metode ocene i rangiranja investicionih projekata čine u stvari skup postupaka putem kojih se sistematski dolazi do saznanja o prihvatljivosti ili neprihvatljivosti investicionog ulaganja u smislu donošenja investicione odluke "da – ne".96) U nizu različitih metoda za ocenu i rangiranje investicionih projekata izdvojićemo samo one metode koje se koriste za ocenu efikasnosti investicionih projekata sa finansijskog aspekta. Metode koje se koriste za ocenu efikasnosti investicionog projekta sa finansijskog aspekta treba da pruže odgovor da li je ponuđeni investicioni projekat sa finansijskog stanovišta prihvatljiv ili ne, ako se radi samo o jednom projektu, odnosno, koji je od ponuđenih investicionih projekata prihvatljiviji, ako se radi o više ponuđenih investicionih projekata. Pri tome, osnovna svrha primene metoda ocene i rangiranja investicionih projekata jeste što je moguće preciznije procenjivanje rentabilnosti investicionog projekta koja se očekuje tokom realizacije investicionog ulaganja. Naravno, poznato je više metoda pomoću kojih se vrši ocena efektivnosti, odnosno rentabilnosti investicionog ulaganja u periodu eksploatacije projekta. Načelno gledano, sve metode mogu se klasifikovati u dve grupe, to su: prvo, savremene ili dinamičke i drugo, tradicionalne ili statičke. Prva grupa metoda obuhvata metod neto sadašnje vrednosti i metod interne stope prinosa (rentabilnosti) investicija. Druga grupa metoda obuhvata metod povraćaja uloženih sredstava i njenu recipročnu vrednost, kao i metod računovodstvene stope prinosa (rentabilnosti). Ovo su osnovne metode za ocenu investicionih ulaganja kojima se poklanja velika pažnja kako u finansijskoj teoriji tako i praksi investiranja. Analogno tome, u nastavku izlaganja posvetićemo posebnu pažnju razmatranju navedenih dinamičkih i statičkih metoda ocene efektivnosti i rangiranja investicionih projekata.

333

334

6.1. DINAMIČKE METODE OCENE I RANGIRANJA INVESTICIONIH PROJEKATA Dinamičke metode ocene investicionih projekata smatraju se naučno dovoljno fundiranim jer se predominantno baziraju na planu novčanih tokova investicionih projekata i respektovanju koncepta vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, dinamičke metode polaze od toga da između momenta ulaganja u investicioni projekat i momenta ostvarivanja primanja (efekta) po osnovu investicionog projekta uvek postoji veliki vremenski razmak. Budući da postoji značajan vremenski razmak između momenta izdavanja i momenta primanja nesumnjivo je da novac ima različitu vrednost u momentu izdavanja od vrednosti u momentu primanja. Naime, u momentu izdavanja novac ima veću vrednost nego u momentu primanja. Pri tome, ne misli se na obezvređivanje novca zbog inflacije, već se polazi od ekonomske logike da novac uložen u investicioni projekat uvek mora doneti određeni prinos.97) Prema tome, vrednost novca ovde proističe iz shvatanja oportunitetnih troškova novca, prema kojem novac nije besplatan već on ima svoju cenu. Njegova cena determinisana je, pre svega, propuštenim prinosom koji bi se mogao ostvariti ulaganjem raspoloživog novca u manje ili više rentabilne alternative koje se nude preduzeću u datom vremenskom periodu.98) Da bi se obračunala rentabilnost investicionog projekta potrebno je uporediti ulaganja sa efektima. U najvećem broju slučajeva ulaganja su trenutna dok su efekti kontinuelni. Kontinuelni karakter efekata utiče na obračun rentabilnosti projekta. Rentabilnost projekta se izračunava u trenutku ulaganja tako da se budući efekti moraju svesti na sadašnju vrednost. Analogno tome, diskontni račun predstavlja način da se fenomen vremenske vrednosti novca uključi u obračun rentabilnosti investicionog projekta.99) Diskontni račun dovodi do "prevrednovanja" budućih efekata na sadašnju vrednost. Posle diskontovanja rentabilnost investicionog projekta može se oceniti na bazi dva osnovna kriterijuma. Prvo, preko razlike između sadašnje vrednosti prihoda i sadašnje vrednosti troškova. Ovde se radi o tzv. neto sadašnjoj vrednosti kao merilu nivoa akumulativnosti investicionog projekta. Drugo, preko diskontne stope prema kojoj je sadašnja vrednost prihoda jednaka sadašnjoj vrednosti troškova. Ovde se radi o tzv. internoj stopi prinosa kao merilu mogućnosti investicionog projekta da plaća određene kamate.100) Ako znamo cenu novca, onda možemo iz efekta ulaganja izdvojiti cenu i ostatak uporediti sa ulogom. Na taj način videćemo da li je efekat manji ili veći od uloga. Ostatak posle izdvajanja cene naziva se sadašnja vrednost iz prostog razloga što je isključena cena pa je ostatak sveden na vrednost u momentu ulaganja. Razlika između sadašnje vrednosti i uloga predstavlja neto sadašnju vrednost koja može biti

pozitivna, negativna ili ravna nuli. Pri tome, matematička metoda kojom se utvrđuje neto sadašnja vrednost naziva se metoda neto sadašnje vrednosti.101) Ako ne znamo cenu novca, onda možemo iz efekta ulaganja izračunati cenu koja će se ostvariti tako što ćemo nakon izdvajanja cene koja će se ostvariti ostatak izjednačiti sa ulogom. Ostatak nakon izdvajanja cene koja će se ostvariti ima karakter sadašnje vrednosti, pri čemu je ona uvek jednaka ulogu. Cena koja će se ostvariti izražava se procentom i naziva se internom stopom prinosa, dok matematička metoda kojom se to postiže naziva se metoda interne stope prinosa.102) Respektujući navedeno, ne bi trebalo izvesti pogrešan zaključak da se metoda interne stope prinosa ne može primeniti i u slučaju kada je poznata cena novca. Naprotiv, ona se i tada primenjuje ali uvek izražava cenu novca koja će se ostvariti u vidu procenta. Suprotno tome, metoda neto sadašnje vrednosti može se primeniti samo ako je vrednost novca unapred poznata, pri čemu je ta cena kalkulativna.103) 6.1.1. METODA NETO SADAŠNJE VREDNOSTI Metoda neto sadašnje vrednosti je najvažnija dinamička metoda za ocenu efikasnosti investicionih projekata. Ova metoda predstavlja klasičan diskontni metod kojim se vrši svođenje svih prihoda i troškova koji nastaju u toku veka eksploatacije projekta na isti vremenski period. Okosnicu ovog metoda čini razuman i što objektivniji izbor investicionog kriterijuma kao donje granice rentabilnosti investicionih projekata, bilo da se ta granica izražava cenom kapitala preduzeća ili nekom od pomenutih varijanti standardne stope prinosa. Značaj ovog izbora ogleda se u tome što se cena kapitala, odnosno standardna stopa prinosa neposredno koriste kao diskontna stopa pomoću koje se očekivani godišnji neto novčani tok od eksploatacije projekta u ekonomskom veku njegovog trajanja svodi na sadašnju vrednost. Na taj način, on postaje uporediv sa iznosom kapitalnog ulaganja u investicioni projekat koji je takođe izražen u novcu sadašnje vrednosti.104) Ova metoda polazi od budućeg očekivanog prihoda koji se putem određene diskontne stope svodi na sadašnju vrednost, da bi se utvrdilo da li će očekivana sredstva biti dovoljna za podmirenje iznosa ukupno uloženih sredstava i ostvarivanje planirane dobiti.105) Na osnovu izloženog, nesumnjivo je da se metoda neto sadašnje vrednosti temelji na ključnoj postavci po kojoj se svi troškovi i prihodi svode na prilive i odlive novca, odnosno novčane tokove u predviđenom periodu eksploatacije investicionog projekta. Naravno, ovi novčani tokovi moraju biti svedeni tj. diskontovani na momenat početka eksploatacije investicionog projekta. Pri tome, apsolutna razlika između primanja i izdavanja gotovine daje neto novčani tok koji u stvari opredeljuje investitora u prihvatanju ili neprihvatanju investicionog ulaganja.106)

335

336

Generalno gledano, ovde se radi o saznanju da li investiciono ulaganje donosi investitoru poželjan prinos na uloženi kapital ili ne, odnosno da li on uspeva da ga povrati barem u uloženoj neokrnjenoj vrednosti. Neto sadašnja vrednost investicije definiše se kao razlika između sadašnje vrednosti neto novčanog toka od eksploatacije investicionog projekta i vrednosti investicionih troškova ili kapitalnog izdatka nastalog realizacijom investicije i može se izraziti matematički u obliku sledeće formule:

Na osnovu date formule proizlazi sledeća relacija:

NSV Rt C k t n

-

Neto sadašnja vrednost Neto godišnji novčani tok Iznos kapitalnog izdatka (ulaganja) Prosečna cena kapitala preduzeća Vreme Vek trajanja investicionog projekta

Prema navedenoj formuli neto sadašnja vrednost investicionog ulaganja će zavisiti od sledećih varijabilnih veličina: (a) veličine korišćene diskontne stope, (b) dužine trajanja efekata koji se očekuju od investicionog ulaganja, (c) iznosa očekivanog neto novčanog toka, kao i (d) veličine samog investicionog ulaganja. Analogno tome, postavlja se opravdano pitanje kako se primenjuju selekcioni indikatori kod ovog metoda. Na bazi prednje formule, lako se mogu definisati i osnovni kriterijumi za donošenje investicionih odluka. S tim u vezi, treba istaći da važi sledeće: NSV > O Rentabilan i prihvatljiv investicioni projekat; NSV = O Marginalno rentabilan i prihvatljiv projekat; NSV < O Nerentabilan i neprihvatljiv investicioni projekat. Ključni kalkulativni faktor valjanosti primene metode neto sadašnje vrednosti pri oceni efikasnosti investicionih projekata jeste određivanje diskontne stope, koja nesumnjivo u velikoj meri može subjektivno zavisiti i od opredeljenja investitora. S tim u vezi, pogrešna diskontna stopa može dati pogrešne signale o rentabilnosti

(profitabilnosti) investicionog projekta i dovesti do loše alokacije akumulacije. U tržišnim privredama kao diskontna stopa se najčešće koristi prosečna cena kapitala pomoću koje se novčani tokovi, odnosno kapitalni izdaci i neto novčani tokovi svode na sadašnju vrednost, da bi se utvrdila neto sadašnja vrednost investicionog projekta. Pored prosečne cene kapitala kao diskontne stope, koriste se i standardne stope prinosa. Međutim, ovde se postavlja problem koju standardnu stopu prinosa koristiti u primeni metode neto sadašnje vrednosti. Samim tim, kod ovih stopa je takođe prisutan određeni stepen subjektivizma. Sledstveno navedenom, proizlazi zaključak da izbor prosečne cene kapitala ili standardne stope prinosa za diskontnu stopu može predstavljati problem, jer nema sumnje da diskontna stopa realno može da menja rentabilnost investicionog projekta. Osim toga, metoda neto sadašnje vrednosti kvantifikuje očekivanu rentabilnost investicionih projekata u apsolutnom iznosu, ali ne i u relativnom izrazu rentabilnosti, u vidu stope prinosa, što se najčešće tumači kao nedostatak ovog metoda. Zbog toga, ovaj nedostatak je moguće nadomestiti prevođenjem determinanti neto sadašnje vrednosti u tzv. indeksnu formu. Na taj način, dobija se racio ili indeks rentabilnosti investicionih projekata koji predstavlja odnos sadašnje vrednosti neto novčanog toka od eksploatacije projekta i sadašnje vrednosti kapitalnih izdataka u sam projekat, odnosno: Indeks rentabilnosti =

Sadašnja vrednost neto novčanog toka Sadašnja vrednost kapitalnih izdataka

Kao što se vidi, indeks rentabilnosti u stvari pokazuje koliko na sadašnju vrednost svake jedinice uloženih novčanih sredstava u investicioni projekat, treba da se ostvari sadašnje vrednosti neto novčanog priliva u ekonomskom veku njegovog trajanja. Analogno tome, kada je indeks rentabilnosti jednak ili veći od jedan onda je investicioni projekat prihvatljiv jer mu je samo tada neto sadašnja vrednost jednaka ili veća od nule. Ako je indeks rentabilnosti manji od jedan onda investicioni projekat nije prihvatljiv i treba ga eliminisati. 6.1.2. METODA INTERNE STOPE PRINOSA Metoda interne stope prinosa je veoma značajna dinamička metoda ocene efikasnosti investicionih projekata i ona je novijeg datuma u odnosu na metodu neto sadašnje vrednosti. Metoda interne stope prinosa u stručnoj literaturi se naziva i metodom stope rentabilnosti, a takođe i metodom dobiti. Ova metoda je izvedena iz metode neto sadašnje vrednosti i koristi se uglavnom kod krupnijih investicionih projekata.107) Interna stopa prinosa ocenjuje validnost investicionih

337

338

projekata takođe putem diskontovanja novčanih tokova. Međutim, dok metoda neto sadašnje vrednosti iskazuje rentabilnost (profitabilnost) preko pozitivnih efekata na uvećanje tržišne vrednosti projekta ili preduzeća, dotle interna stopa prinosa ukazuje na vremensku strukturu novčanih tokova putem korišćenja određene (prihvatljive) stope prinosa. S tim u vezi, najčešće se interna stopa prinosa definiše kao stopa kod koje je neto sadašnja vrednost izjednačena sa nulom. Drugim rečima, interna stopa prinosa se može načelno definisati kao diskontna stopa koja sadašnju vrednost očekivanog neto novčanog toka od eksploatacije projekta u veku njegovog trajanja doslovno izjednačava sa sadašnjom vrednošću kapitalnih izdataka u sam projekat. Naziv "interna" odnosi se na činjenicu da prilikom njenog izračunavanja nije potrebno poznavanje neke eksterne stope prinosa, kao kod neto sadašnje vrednosti. Formula za izračunavanje interne stope prinosa može se izraziti na sledeći način: 108)

Na osnovu date formule proizlazi sledeća relacija:

C Ri t i n

- Inicijalna vrednost investicionog ulaganja - Neto godišnji novčani tok - Periodi (godine) kroz koji se diskontuju novčani tokovi, tokom eksploatacije investicionog projekta - Diskontna stopa tj. interna stopa prinosa - Vek trajanja investicionog projekta

Nije teško zapaziti da je navedena formula skoro identična formuli neto sadašnje vrednosti, s tim što je kod metode neto sadašnje vrednosti diskontna stopa (k) unapred determinisana sa namerom da se iznudi apsolutni iznos neto sadašnje vrednosti investicionog projekta, dok je kod metode interne stope prinosa neto sadašnja vrednost namerno svedena na nulu da bi se pronašla ona diskontna stopa (i) koja tu vrednost de facto svodi na nulu.109) Na bazi ove razlike logično je izvući zaključak o kriterijumima za donošenje investicionih odluka koji se ogledaju u sledećem: (1) ako je interna stopa prinosa jednaka graničnoj stopi kapitala, projekat je marginalno prihvatljiv, (2) ako je interna stopa prinosa veća od granične stope

kapitala, projekat je ekonomski prihvatljiv, (3) ako je interna stopa prinosa manja od granične stope kapitala, projekat je ekonomski neprihvatljiv, (4) između dva ili više projekata sa više varijanti, bira se onaj projekat koji ima najveću internu stopu prinosa.110) Respektujući do sada rečeno, nameće se neosporna tvrdnja da je kod metode interne stope prinosa diskontna stopa nepoznata veličina. Ona se iznalazi računski iterativnim postupkom i interpolacijom, čime se eliminiše subjektivizam u proračunima diskontne stope. Videli smo da prema navedenoj formuli internu stopu prinosa determinišu sledeći osnovni elementi: (a) vrednost investicionog ulaganja, (b) period diskontovanja neto novčanih tokova, (c) neto godišnji novčani tok, i (d) diskontna stopa, odnosno interna stopa prinosa.111) Međutim, moglo bi se reći da interna stopa prinosa de facto predstavlja uslov, ali ne i formulu. Naime, ne postoji formula za izračunavanje interne stope prinosa. Sledstveno tome, za izračunavanje ovog investicionog kriterijuma potrebno je uspostaviti sistematičan postupak pokušaja i grešaka kako bi se pronašla ona diskontna stopa koja svodi neto sadašnju vrednost gotovinskog toka na nulu. Pri tome, najteži aspekt metode pokušaja i grešaka jeste početna procena. Ako projekcija isuviše odstupa od krajnjeg rezultata onda je potrebno učiniti više iteracija kako bi se dobile dve diskontne stope dovoljno bliske da bi se mogao primeniti račun interpolacije u smislu određivanja tražene vrednosti koja se nalazi između dve vrednosti.112) Kao što se može videti, proračun interne stope prinosa obavlja se u nekoliko faza ili etapa. U prvoj fazi uzimaju se svi elementi proračuna neto sadašnje vrednosti koja je pozitivna. U sledećoj fazi primenjuje se viša diskontna stopa od prethodno primenjene da bi se dobila nova neto sadašnja vrednost investicionog projekta. Dalji postupak ogleda se u tome da se ponovo nastavi sa primenom viših diskontnih stopa sve dok se neto novčani tok ne približi nuli. U poslednjoj fazi proračuna upoređuju se dobijeni rezultati interne stope prinosa koja ima nultu vrednost sa graničnom stopom prinosa. Ako treba da se izvrši izbor između više investicionih projekata onda se takođe po istom postupku moraju obračunati sve stope internog prinosa i tek nakon toga moguće je vršiti relevantno poređenje. Pri tome, ocenjivanje investicionih projekata pomoću kriterijuma interne stope prinosa vrši se tako što se svaki projekat kod kojeg je veličina interne stope prinosa veća od usvojene diskontne stope smatra povoljnim i ekonomski opravdanim za realizaciju. Ako je u pitanju izbor između više investicionih projekata, onda se načelno gledano može smatrati da je povoljniji onaj projekat koji ima veću internu stopu prinosa. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je izračunavanje interne stope prinosa veoma složeno i komplikovano. Zbog toga, samo u jednostavnijim

339

340

slučajevima investicionih projekata kod kojih se ulaganja vrše odjednom, a koristi i troškovi od projekata su konstantni po godinama, izračunavanje interne stope prinosa nešto je jednostavnije. U svim drugim slučajevima, nema mogućnosti za direktno izračunavanje interne stope prinosa već se izračunavanje izvodi pomoću odgovarajućeg obrasca iterativnim postupkom. Sledstveno tome, komplikovanost izračunavanja interne stope prinosa obično je i najveća prepreka u primeni ovog investicionog kriterijuma u praksi, mada je činjenica da ovaj kriterijum ima čitav niz pozitivnih svojstava među kojima se posebno ističe izbegavanje subjektivnog određivanja veličine diskontne stope. S druge strane, osnovna slabost metode interne stope prinosa jeste njena nekorespondentnost sa tržišnim stopama prinosa što je čini prilično arbitrarnom i moglo bi se reći veštački komponovanom stopom.113)

6.2. STATIČKE METODE OCENE I RANGIRANJA INVESTICIONIH PROJEKATA Sve metode ocene i rangiranja investicionih projekata koje ne uzimaju u obzir uticaj faktora vreme nazivaju se statičkim metodama. Poznato je da svaka investicija ima svoj ekonomski vek trajanja i da se u tom periodu ostvaruju određeni efekti i ulažu određena sredstva. Ukoliko se vrši poređenje predviđenih efekata samo u jednoj godini funkcionisanja investicije sa ukupnim ulaganjima u toj istoj godini, onda se može govoriti o obračunu investicionih ulaganja na osnovu statičkih pokazatelja ekonomske efektivnosti investicije.114) Statičke metode ocene i rangiranja investicionih projekata obično se primenjuju u tzv. predinvesticionim studijama u cilju donošenja odluke o izboru programa koji će biti predmet dalje detaljnije analize. Međutim, ove metode su takođe veoma prisutne i u oceni, rangiranju i selekciji investicionih projekata i kao takve još su uvek bogato zastupljene u savremenoj privrednoj praksi. Razlog takvom stanju, između ostalog, treba tražiti i u inertnosti profesionalnog načina razmišljanja koji se karakteriše lagodnijim i sigurnijim kretanjem u okviru već poznatih saznanja, umesto praćenja i proučavanja aplikacija savremenijih metodoloških pristupa za donošenje odluka o investicionim projektima, koja po logici stvari pretpostavljaju daleko više teorijskih znanja i praktičnih iskustava.115) Sa svoje strane, to nalaže potrebu da se u najkraćim crtama napomenu osnovne prednosti i nedostaci statičkih metoda za donošenje investicionih odluka. S tim u vezi, treba imati u vidu da statičke metode ocene ekonomske efektivnosti

investicija zanemaruju faktor vreme, jer se temelje na efektima samo jedne (reprezentativne) godine i to u godini maksimalnih efekata. Analogno tome, po logici stvari proizlazi zaključak da je jedna od osnovnih njihovih prednosti upravo jednostavnost i lakoća razumljivosti, ne samo kod relevantnih proračuna već i kod interpolacije rezultata pojedinih pokazatelja. Međutim, nedostaci statičkih metoda ocene i rangiranja investicionih projekata mnogo su veći. S tim u vezi, treba posebno istaći da je osnovni nedostatak svih statičkih metoda u tome što ne uzimaju u obzir faktor vreme koji je kod investicija veoma bitan faktor njihove efektivnosti. Naime, investicije predstavljaju specifičan proces koji se ne može ocenjivati istim metodama kao i proteklo poslovanje preduzeća, s obzirom da se investicije odnose na budućnost i na duži vremenski period. Stoga, ne uzimati u obzir dinamiku ulaganja finansijskih sredstava i njihov obim po periodima, kao ni dinamiku i strukturu očekivanih efekata u budućnosti, kao ni ukupan ekonomski vek trajanja investicije, de facto znači nerealno ocenjivanje mogućih investicionih solucija. Analogno navedenom, statičke metode ocene i rangiranja investicionih projekata nisu apsolutno pogodne za realno ocenjivanje ekonomske opravdanosti određenih investicionih odluka. Zbog toga, ove metode je potrebno primenjivati samo kao dopunske metode uz određene korekcije, budući da su statički investicioni kriterijumi veoma pogodni za brze evaluacije investicionih projekata. Respektujući značaj statičkih metoda za ocenu i rangiranje investicionih projekata u nastavku izlaganja ćemo razmotriti dve metode: 1. Metoda povraćaja uloženih sredstava, i 2. Metoda računovodstvene stope prinosa. 6.2.1. METODA POVRAĆAJA ULOŽENIH SREDSTAVA Metoda perioda povraćaja uloženih sredstava bazira se na kriterijumu minimiziranja vremena povraćaja sredstava uloženih u jednu investiciju. Ova metoda spada u red jednih od najpopularnijih metoda u savremenoj privrednoj praksi. Uprkos mnogim kritikama i osudama ova metoda je uspela da se održi veoma visoko na rang listi statičkih metoda koji se danas koriste za ocenu i rangiranje investicionih projekata i to kako u malim tako i u velikim preduzećima koja koriste kompleksnije koncepte za donošenje investicionih odluka. Metoda povraćaja koristi se kod ograničenog broja specijalnih tipova investicionih projekata kod kojih je posebno akcentirana vremenska dimenzija povraćaja uloženih resursa. To je obično slučaj kod investicionih projekata sa ograničenim obimom resursa investitora, rizičnih ulaganja, kao i kada se vrednuje na kratak

341

342

rok obnavljanje uloženih sredstava. Zbog toga, neophodno je navesti osnovne metodološke karakteristike ovog izuzetno značajnog statičkog metoda ocene i rangiranja investicionih projekata. U svojoj izvornoj interpretaciji metoda povraćaja uloženih sredstava može se definisati kao procenjeni period koji je potreban da se dodatna ulaganja u neki projekat naknade iz dodatnog godišnjeg priliva gotovine koji se može očekivati od investicionog projekta.116) Preciznije rečeno, period povraćaja meri se brojem godina u kojima inicijalni kapitalni izdatak treba da se otplati iz neto godišnjeg novčanog toka u ekonomskom veku trajanja projekta za koji je taj izdatak učinjen.117) Da bi se izračunalo vreme koje je potrebno da se uloženi kapital u jednu investiciju povrati, potrebno je staviti u odnos ukupno uložena sredstva sa godišnjom neto dobiti ili godišnjim uštedama na troškovima eksploatacije u zavisnosti od toga, odakle se želi obezbediti povraćaj sredstava. Analogno tome, obrazac za izračunavanje bio bi sledeći: Vreme povraćaja u godinama =

Inicijalni kapitalni izdatak Godišnji iznos neto novčanog toka

Kao što se vidi, brojilac formule označava vrednost uloženih sredstava dok imenilac sadrži proračunatu prosečnu neto gotovinu investicionog projekta po godinama kao priliv. Pri tome, treba imati u vidu da se priliv neto gotovine može računati kao prosečan tj. jednak po godinama ili se može računati kao stvarni priliv tj. onakav kakav se predviđa po godinama. Računanje na prvi ili drugi način veoma je značajno jer se po jednom i drugom metodu dobijaju različiti rezultati, što se nužno mora uzimati u obzir pri oceni efikasnosti investicionih ulaganja. Inače, rangiranje investicionih projekata prema metodu povraćaja pretpostavlja postojanje nekog jedinstvenog kriterijuma tj. normativnog vremena za naknadu uloženog kapitala. Pri tome, neka preduzeća koriste maksimalni period povraćaja za ocenu i rangiranje investicionih projekata. Sledstveno tome, proizlazi da svaki nezavisan projekat čiji je period povraćaja kraći od maksimalnog mogao bi biti prihvaćen. S druge strane, od međuzavisnih projekata trebao bi da bude prihvaćen onaj koji obećava najkraći period povraćaja. Za veće investicione projekte maksimalni period povraćaja obično iznosi pet godina, dok za manje projekte obično iznosi tri godine.118) U skladu sa prethodno navedenim, nije teško izvesti zaključak da metoda povraćaja uloženih sredstava predstavlja vremenski koncept koji ne izražava rentabilnost investicionih projekata. Preciznije rečeno, ova metoda meri samo brzinu naknade uloženog kapitala u alternativne investicione projekte, ali ne može da

utvrdi stvarnu rentabilnost projekata koja zavisi, pre svega, od prirasta tj. povećanja uloženog kapitala u ekonomskom veku njihovog trajanja. Zbog toga, za ocenu efikasnosti investicionih projekata veoma je značajno da se istovremeno imaju u vidu dva faktora: (a) period povraćaja, i (b) ekonomski vek trajanja projekta. Generalno gledano, pošto se sa periodom povraćaja sredstava zadovoljava princip likvidnosti pri čemu je likvidnost veća što je vremenski period kraći, ostatak vremena (godina) nakon toga u kojem se koristi investicioni projekat utiče na povećanje njegove rentabilnosti. To znači, nakon što su sredstva povraćena sva razlika koja potiče kao neto novčani tok ide u korist rentabilnosti. Iz ovoga proizlazi zaključak da se sa povećanjem razlike između perioda povraćaja i ekonomskog veka investicionog projekta povećava rentabilnost.119) Na osnovu dosadašnjih izlaganja vezano za metodu povraćaja uloženih sredstava i isticanja činjenice da je ovaj metod veoma značajan ali nije sasvim dovoljan za ocenu efikasnosti investicionih projekata u celini, u literaturi je prisutna i tzv. kategorija recipročne vrednosti perioda povraćaja. Na ovaj način, čine se napori da se dovedu u relevantnu vezu period povraćaja i efikasnost investicionog projekta, imajući pri tome u vidu njegov ekonomski vek i internu stopu prinosa. S tim u vezi, recipročna vrednost povraćaja definiše se kao stopa ili procenat koji se dobija kada se broj 1 podeli brojem godina koje čine period povraćaja. Pri tome, period povraćaja utvrđuje se iz odnosa inicijalnog uloga i godišnjeg neto novčanog toka.120) Međutim, treba istaći da merenje ekonomske efikasnosti investicionog projekta preko recipročne vrednosti perioda povraćaja uloženih sredstava podrazumeva ispunjenje i tri bazična uslova: prvo, da je ujednačen neto novčani tok u ekonomskom veku projekta, drugo, da je ekonomski vek trajanja projekta znatno duži od perioda povraćaja, i treće, da je rezidualna vrednost projekta zanemarljivo mala. Pod ovim uslovima recipročna vrednost perioda povraćaja približava se internoj stopi rentabilnosti.121) S tim u vezi, treba imati u vidu da teorijski dokazi ovih relacija postoje u široj literaturi, pri čemu se koriste različite formule i tablice složenog interesa. Na kraju, takođe treba imati u vidu da se metoda povraćaja uloženih sredstava obično koristi u slučajevima investicionih projekata kod kojih je prisutno brzo tehnološko i ekonomsko zastarevanje opreme, gde su investitori zainteresovani za što bržu otplatu uloženih sredstava da bi mogli ponovo doći do moderne opreme. Ova metoda je veoma laka za izračunavanje i primenu što je jedan od glavnih razloga za njeno veoma često korišćenje u praksi. Međutim, osnovni nedostatak ove metode je u tome što ne tretira rentabilnost kao osnovni metod investicionog ulaganja i što zanemaruje vremensku vrednost novca, budući da se ne koristi tehnika diskontovanja. Stoga, metod povraćaja i njegovu recipročnu vrednost nije preporučljivo koristiti kao samostalne pokazatelje

343

344

za ocenu i rangiranje investicionih projekata. To znači da metod povraćaja i njegova recipročna vrednost mogu da posluže samo kao korisni dopunski pokazatelji za ocenu atraktivnosti različitih investicionih projekata, ali ne i kao jedini pokazatelji. 6.2.2. METODA RAČUNOVODSTVENE STOPE PRINOSA Metoda računovodstvene stope prinosa meri efektivnost investicionog projekta na klasičan računovodstveni način iz odnosa projektovanog dobitka koji se očekuje od projekta i dodatnog kapitalnog izdatka za konkretan projekat. Mada se dobitak i kapitalni izdatak dobijaju posebnom procenom, ovde je osnovni cilj da se utvrde identični iznosi koji će se kasnije pojaviti u računovodstvu i bilansu preduzeća ako se investicioni projekat usvoji, odnosno koji će izostati ako se projekat eliminiše. Međutim, imajući u vidu činjenicu da se brojilac i imenilac pomenutog odnosa mogu različito definisati, potrebno je u najkraćim crtama ukazati na to šta se u kvantitativnom smislu pod njima može podrazumevati kada je u pitanju investiciona analiza i planiranje.122) U kontekstu navedenog, moglo bi se reći da u teoriji nema opšte saglasnosti o sadržaju sintetičkih pokazatelja brojioca (dobitka) i imenioca (uloženog kapitala). Međutim, u izboru određene varijante svakako treba prihvatiti princip da se odabrana varijanta dosledno primenjuje na sve projekte u planu kapitalnih ulaganja, budući da konzistentna primena odabrane varijante obezbeđuje da se postigne objektivnost u rangiranju investicionih projekata.123) Dobitak kao brojilac računovodstvene stope prinosa može da se projektuje na različite načine i to: (1) kao dobitak prve godine u eksploataciji projekta, (2) kao očekivani dobitak svake godine u toku veka trajanja projekta, i (3) kao prosečni godišnji dobitak koji se dobija deljenjem ukupnog dobitka sa brojem godina u veku eksploatacije projekta.124) Pri tome, sa aspekta kvantifikacije dobitak se razlikuje u zavisnosti od toga koje elemente sadrži, odnosno: (a) da li se iskazuje pre ili posle troškova amortizacije, (b) da li se radi o dobitku utvrđenom pre ili posle kamate na kapital iz kojeg treba da bude finansiran, i (c) da li se radi o dobitku pre ili posle dodatnih izdataka na ime poreza koji opterećuje investicioni projekat.125) U pogledu utvrđivanja imenioca računovodstvene stope prinosa, odnosno uloženog kapitala, takođe se može reći da ne postoji usaglašenost mišljenja vezano za njegovo kvantifikovanje. Otuda, pojavljuju se veoma različite veličine (kvantiteti) kao što su: (1) inicijalni kapitalni izdatak, (2) prosečno ulaganje u projekat za svaku godinu u njegovom veku trajanja, i (3) prosečno ulaganje u ukupnom veku projekta.126) Pri tome, iznosi ulaganja mogu se odnositi na fiksna sredstva u

bilansu stanja, na fiksna i dodatna trajna obrtna sredstva koja zahteva investicioni projekat i na ukupne dugoročne izdatke koji se odnose na projekat. S druge strane, takođe je neophodno imati u vidu da se različito tretira i rezidualna vrednost projekta. Naime, ona se najčešće oduzima od projekta ali postoji i mišljenje da treba da se zanemari zbog troškova i da se vrednuje u skladu sa dužinom veka trajanja projekta. Međutim, bez obzira na postojanje mnogih neusaglašenih mišljenja ipak treba istaći da uglavnom preovladava mišljenje da rezidualna vrednost treba da se doda inicijalnom kapitalnom izdatku (uloženom kapitalu) koji se amortizuje i da se, nakon toga, ukupna vrednost podeli sa dva i tako dođe do realnog imenioca za računovodstvenu stopu prinosa.127) U praksi je uglavnom prihvaćeno da se računovodstvena stopa prinosa dobija stavljanjem u odnos prosečnog godišnjeg dobitka i prosečno uloženih svih sredstava u veku trajanja projekta. Saglasno tome, dobija se sledeći obrazac: Računovodstvena stopa prinosa =

Prosečni godišnji dobitak Prosečno godišnje ulaganje

Pri tome, prosečan dobitak utvrđuje se kao prost prosek godišnje očekivanih dobitaka posle amortizacije i poreza, ali pre finansijskih rashoda tj. kamate, što znači da se insistira na očekivanom prirastu ukupnih poslovnih sredstava. S druge strane, prosečno uložena sredstva se računski dobijaju na taj način što se na ukupno uložena fiksna sredstva dodaje eventualni iznos rezidualne vrednosti pa se dobijeni zbir podeli sa dva, a zatim se na taj iznos dodaju ulaganja u trajna obrtna sredstva.128) Da li je investicioni projekat prihvatljiv ili nije, može se zaključiti ako se stopa računovodstvenog prinosa uporedi sa cenom izvora finansiranja. S tim u vezi, projekat će biti prihvatljiv ako je računovodstvena stopa prinosa jednaka ili veća od cene izvora finansiranja. To znači da se uvek vrši izbor onog investicionog projekta čija je računovodstvena stopa prinosa veća od preovlađujućih kamata na tržištu. Drugim rečima, viša stopa računovodstvenog prinosa znači da ukupna godišnja kamata uvećana za očekivani profit u odnosu na ukupne investicije pokazuje da investicioni projekat može da otplati ukupna opterećenja i to kako u pogledu projektovane kamate tako i u pogledu ukupnog investicionog troška. Takođe, to podrazumeva da nakon otplate ovih troškova projekat odbacuje i neto dobitak usled čega se tretira kao ekonomski isplativ. Računovodstvena stopa prinosa još uvek se koristi u praksi mnogih preduzeća kao popularna metoda za ocenu i rangiranje investicionih projekata. Razlog tome, treba svakako tražiti u relativnoj jednostavnosti i lakoj razumljivosti ove statičke metode. Međutim, metoda računovodstvene stope prinosa boluje od

345

346

mnogih nedostataka. U tom kontekstu, dva najozbiljnija prigovora koji egzistiraju u teoriji i praksi ogledaju se u sledećem: prvo, odsustvo novčanih tokova, i drugo, odsustvo respektovanja vremenske vrednosti novca. Prvi ozbiljan prigovor ovoj metodi, vezuje se za činjenicu da ona ne polazi od novčanih tokova investicionih projekata. Naime, računovodstvena stopa prinosa polazi od projektovanog prirasta kapitala po osnovu ulaganja u toku veka eksploatacije projekta. U takvoj situaciji čak i da se ostvare projektovani rezultati ostaje velika nepoznanica kakav će biti priliv gotovine koji bitno utiče na likvidnost, a po logici stvari i na rentabilnost. Otuda, insistiranje na neto novčanom toku, a ne na računovodstveno koncipiranom dobitku koji se očekuje od projekta sa finansijskog aspekta veoma je bitno, jer investiciona aktivnost preduzeća ne zavisi od obračunskog povećanja vrednosti sredstava već od efektivnog primanja gotovine iz poslovanja koja jedino ostaje na raspolaganju za investicione svrhe. Analogno navedenom, u investicionom planiranju je od izuzetnog značaja relevantno predviđanje doprinosa pojedinih projekata povećanju gotovine koja će se ostvariti iz redovne poslovne aktivnosti da bi se mogli formirati interni izvori finansiranja za nove investicione projekte. Drugi ozbiljan prigovor metodi računovodstvene stope prinosa vezuje se za činjenicu da ona ne respektuje vremensku vrednost novca. Drugim rečima, ova metodologija ne poznaje postupak diskontovanja očekivanih dobitaka u veku trajanja projekta na njegovu sadašnju vrednost. To znači, da je pri utvrđivanju računovodstvene stope prinosa potpuno irelevantno da li se dinar planiranog dobitka od eksploatacije projekta očekuje u prvoj ili u poslednjoj godini njegovog ekonomskog života. Takođe, to znači da odluka o finansiranju investicionog projekta ne poznaje rizik, upravo zbog zanemarivanja vremenske vrednosti novca. Na osnovu izloženog, može se zaključiti da je računovodstvena stopa prinosa dosta nepouzdana kao metoda ocene i rangiranja investicionih projekata. Otuda, ona se obično primenjuje kod investicionih projekata sa relativno kratkim rokom trajanja, kao i kod preliminarnih ocena projekata. Tek posle toga, pristupa se detaljnijim analizama.

NAPOMENE

1)

2) 3) 4)

5) 6) 7)

8)

9)

10) 11) 12) 13) 14)

15) 16)

17) 18)

19) 20) 21) 22)

Vojislav Zeremski: "Upravljanje finansijskim sistemom u udruženom radu", NIRO "Književne novine", Beograd, 1982, str. 4 Isto, str. 5 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Ekonomski fakultet, Dubotica, 1995, str. 14 Slađana Benković: "Operativno finansijsko poslovanje", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2006, str. 5 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 15-16 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Radivoj Tepšić), "Informator", Zagreb, 1974, str. 5 Jovan Rodić i Ivan Marković: "Poslovne finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1982, str. 3-12 Štefan Ivanko: "Metodologija unapređivanja organizacije", "Zavod za produktivnost", Zagreb, 1982, str. 226 Vojislav Zeremski i Nevenka Žarkić-Joksimović: "Upravljanje finansijama preduzeća", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1992, str. 160 Miloje Kanjevac: "Poslovne finansije", "Ekonomika", Beograd, 1992, str. 15-16 Isto, str. 16 Isto, str. 16 Isto, str. 16-17 Nevenka Žarkić-Joksimović: "Upravljanje finansijama", "Grafoslog", Beograd, 2003, str. 4849 Kostadin Pušara: "Poslovne finansije", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000, str. 46 Jovan Rodić i Ivan Marković: "Poslovne finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1982, str. 44-45 Vojislav Zeremski: "Upravljanje finansijskim sistemom u udruženom radu", Cit. delo, str. 92 Miloš Simović: "Finansijsko poslovanje OOUR i banaka", "Privredni pregled", Beograd, 1977, str. 63 Nenad Vunjak: "Finansijski menadžment", Cit. delo, str. 32 Isto, str. 33 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 34 Svetlana Kisić i Mileva Perović-Jovanović: "Ekonomika preduzeća", "Savremena administracija", Beograd, 1999, str. 194-195

348

23) 24) 25) 26) 27) 28)

29) 30) 31) 32) 33) 34)

35) 36) 37)

38) 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45) 46) 47) 48) 49) 50) 51) 52) 53)

54)

55) 56)

Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 37 Isto, str. 38 Vojislav Zeremski: Cit. delo, str. 47 Jovan Rodić i Ivan Marković: "Poslovne finansijse", Cit. delo, str. 62 Isto, str. 62 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: "Ocena boniteta preduzeća", "Privredni pregled", Beograd, 1991, str. 80 Isto, str. 81 Isto, str, 82 Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str. 69 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str. 82-83 Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str. 73 Jovan Ranković: "Upravljanje finansijama preduzeća", Ekonomski fakultte, Beograd, 1995, str. 49 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str. 83 Isto, str. 83 Žarko Ristić i Slobodan Komazec: "Globalni finansijski menadžment", Viša poslovna škola, Beograd, 2000, str. 485 Isto, str. 486 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 292 Kostadin Pušara: "Poslovne finansije", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000, str. 170 Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str. 95-96 Isto, str. 96 Kostadin Pušara: Cit. delo, str. 178 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 359 Kostadin Pušara: Cit. delo, str. 206 Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str. 137 Isto, str. 138 Katarina Žager i Lajoš Žager: "Analiza finansijskih izveštaja", "Masmedia", Zagreb, 2005, str. 171 Isto, str. 172 Biljana Pešalj: "Merenje performansi preduzeća", Ekonomski fakultet, Beograd, 2006, str. 56 Isto, str. 56 Hasiba Hrustić: "Finansijski menadžment", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2004, str. 21 Slobodan Barać, Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: "Upravljanje finansijama", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2004, str. 179 Nataša Cvetković: "Analiza poslovanja preduzeća", Mehatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2004, str. 255 Nikola Stevanović: "Upravljačko računovodstvo", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 163 Najveći broj autora pod likvidnošću podrazumeva sposobnost plaćanja. U tom smislu, navodimo definisanje likvidnosti od strane Rudolfa Crnkovića koji smatra da je likvidnost "sposobnost preduzeća da u određenom roku udovolji obavezama plaćanja, a ta sposobnost proizlazi iz raspoloživosti novcem ili drugim sredstvima plaćanja". Videtišire u Rudlof Crnković: "Politika likvidnosti preduzeća", "Informator", Zagreb, 1973, str. 4

57) 58)

59)

60) 61) 62) 63) 64) 65) 66)

67) 68) 69) 70) 71) 72) 73) 74) 75) 76) 77)

78) 79)

80) 81) 82) 83) 84) 85) 86)

87) 88) 89) 90) 91) 92)

Rudolf Crnković: "Politika likvidnosti preduzeća", "Informator", Zagreb, 1973, str. 4 Svetlana Kisić i Mileva Petrović-Marković: "Ekonomika preduzeća", "Savremena administracija", Beograd, 1999, str. 198 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: "Poslovne finansije", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 23 Jovan Ranković: "Upravljanje finansijama", Ekonomski fakultet, Beograd, 1995, str. 135-136 Nikola Stevanović: Cit. delo, str. 171 Isto, str. 171 Nenad Vunjak: Cit. delo, str. 128 Kostadin Pušara: "Poslovne finansije", Cit. delo, str. 126 Isto, str. 126 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: "Ocena boniteta preduzeća", Cit. delo, str. 91 Isto, str. 91 Isto, str. 92 Jovan Rodić: "Teorija i analiza bilansa", "Privrednik-Beostar", Beograd, 1997, str. 296 Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str. 92 Isto, str. 92 Jovan Rodić: Cit. delo, str. 18-19 Dragoslav Slović: "Dinamička analiza bilansa", "Finex", Beograd, 2003, str. 80 Biljana Pešalj: "Merenje performansi preduzeća", Ekonomski fakultet, Beograd, 2006, str. 73 Nataša Cvetković: "Analiza poslovanja preduzeća", Cit. delo, str. 270 Isto, str. 268 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: "Poslovne finansije", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 26 Miloje Kanjevac: "Poslovne finansije", "Ekonomika", Beograd, 1992, str. 107-112 Dragan Krasulja: "Analiza finansijskog stanja preduzeća", u zborniku radova: "Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada", (redaktor: Stanoje Vukić), "Književne novine", Beograd, 1976, str. 374 Isto, str. 374 Miloje Kanjevac: Cit. delo, str. 110 Dragan Krasulja: "Analiza finansijskog stanja preduzeća", Cit. delo, str. 385 Isto, str. 383-384 Svetlana Kisić i Mileva Petrović-Jovanović: "Ekonomika preduzeća", Cit. delo, str. 192 Isto, str. 193 Videti kod autora Nevenka Žarkić-Joksimović: "Upravljačko računovodstvo", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1995, str. 170-175 Nataša Cvetković: Cit. delo, str. 291 Biljana Pešalj: Cit. delo, str. 75 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: "Poslovne finansije", Cit. delo, str. 46-47 Dragan Krasulja: "Analiza finansijskog stanja preduzeća", Cit. delo, str. 396 Isto, str. 396 Isto, str. 397

349

350

93) 94)

95) 96) 97) 98) 99)

100) 101) 102) 103) 104) 105)

106) 107) 108) 109) 110)

111) 112) 113) 114)

115) 116) 117) 118) 119) 120) 121) 122) 123) 124) 125) 126) 127) 128)

Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: "Poslovne finansije", Cit. delo, str. 49 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1996, str. 115-116 Isto, str. 116 Isto, str. 116 Jovan Rodić i Ivan Marković: "Poslovne finansije", Cit. delo, str. 253 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Poslovne finansije", Cit. delo, str. 288 Dragan Đuričin: "Upravljanje pomoću projekata", Deloitte & Touche i Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996, str. 293 Isto, str. 293 Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str. 253-254 Isto, str. 254 Isto, str. 254 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str. 298 Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: "Osnovi finansija", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2003, str. 392 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Cit. delo, str. 118 Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: Cit. delo, str. 393 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str. 303 Isto, str. 303 Kosta Miljković: "Priručnik za izradu i ocenu ekonomskog dela investicionog projekta", "Poslovni biro", Beograd, 2000, str. 86 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Cit. delo, str. 121 Dragan Đuričin: Upravljanje pomoću projekata", Cit. delo, str. 308 Srboljub Jović: "Bankarstvo", "Naučna knjiga", Beograd, 1990, str. 383 Grupa autora: "Planiranje i razvojna politika preduzeća", (redaktor: Momčilo Milisavljavić), "Naučna knjiga", Beograd, 1979, str. 383 Dragan Mikerević: "Finansijski menadžment", Fakultet za spoljnu trgovinu, Bijeljina, 1994, str. 93 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str. 315 Isto, str. 315 Isto, str. 317 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Cit. delo, str. 128 Isto, str. 132 Isto, str. 132 Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str. 327 Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Cit. delo, str. 133 Isto, str. 133 Isto, str. 133 Isto, str. 133 Isto, str. 134 Isto, str. 134

LITERATURA

1. 2. 3. 4. 5. 6.

7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Barać, S, i Stakić, B,: "Osnovi ekonomije", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2004. Barać, S, Ivaniš, M, i Jeremić LJ,: "Upravljanje finansijama", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2004. Barać, S, Hadžić, M, Stakić, B, i Ivaniš, M,: "Poslovno bankarstvo", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2005. Barjaktarović-Rakočević, S,: "Investiciono bankarstvo i tržište hartija od vrednosti", Zadužbina Andrejević, Beograd, 2004. Benković, S,: "Operativno finansijsko poslovanje", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2006 Bjelica, V,: "Centralna banka i njena uloga u monetarnom i finansijsko-tržišnom sistemu", u zborniku radova: "Finansijska tržišta i njihovi zakoni", (redaktor: Stanko Radmilović), "Financing centar", Novi Sad, 1995. Bjelica, V,: "Bankarstvo" – teorija i praksa, "Staylos", Novi Sad, 2001. Bjelica, V, Raičević, B, Radmilović, S, Babić, B, i Radičić, M,: "FINANSIJE" – teorija i praksa, "Stylos", Novi Sad, 2001. Bogojević-Arsić, V,: "Tržište hartija od vrednosti", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2004. Božić, R,: "Analiza poslovanja banaka", "Finansije" br. 9-10/2001, Beograd, str. 779803. Brkić, N,: "Politička ekonomija", "Savremena administracija", Beograd, 1966. Bukvić, R,: "Bankarstvo", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2003. Crnković, R,: "Politika likvidnosti preduzeća", "Informator", Zagreb, 1973. Cvetković, N,: "Analiza poslovanja preduzeća", Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2004.

352

15. Ćirović, M,: "Monetarno-kreditni sistem", "Savremena administracija", Beograd, 1976. 16. Ćurčić, U,: "Marketing poslovne banke", Udruženje banaka u Beogradu i Beogradski eskontni centar, Beograd, 1992. 17. Ćurčić, U,: "Bankarski portfolio menadžment", "Feljton", Novi Sad, 1995. 18. Dabić, S,: "Finansijski instrumenti i njihovo regulisanje", u zborniku radova: "Finansijska tržišta i njihovi instrumenti", (redaktor: Stojan Radmilović), "Financing centar", Novi Sad, 1995. 19. Domančić, P,: "Monetarna ekonomija", "Savremena administracija", Beograd, 1982. 20. Dušanić, J,: "Poslovno bankarstvo", Consseco institut, S. Sarajevo-Beograd, Beograd, 2003. 21. Dušanić, J,: "Novac", Zadužbina Andrejević, Beograd, 2001. 22. Dvornik, I,: "Novac i novčana politika", "Liburnija" – Rijeka i "Školska knjiga" – Zagreb, Zagreb, 1980. 23. Đukić, Đ,: "Monetarna vlast i stabilnost novca", "Litopapir", Čačak, 1992. 24. Đukić, Đ, Bjelica, V, i Ristić, Ž,: "Bankarstvo", Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. 25. Đurić, D,: "Uvod u finansijski menadžment", Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999. 26. Đuričin, D,: "Upravljanje pomoću projekata", Deloitte & Touche, i Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996. 27. Erić, D,: "Finansijska tržišta i njihovi instrumenti", Viša poslovna škola, Beograd, 1997. 28. Galbraith, J, K,: "Novac", "Stvarnost", Zagreb, 1978. 29. Gnjatović, D,: "Finansije i finansijsko pravo", Policijska akademija, Beograd, 1999. 30. Golijanin, M,: "Monetarni sistem i monetarno-kreditna politika Jugoslavije", "Izdavačko instruktivni biro", Zagreb, 1979. 31. Golijanin, M,: "Centralna banka u ekonomskoj teoriji i jugoslovenskoj praksi", "Jugoslovensko bankarstvo" br. 2/1987, Beograd, str. 12-26. 32. Grupa autora: "Rizici u bankarskom poslovanju", (redaktor: Branko Vasiljević), "Fokus", Beograd, 1990. 33. Grupa autora: "Monetarno-kreditni sistem", (redaktor: Ivo Perišin), "Informator", Zagreb, 1978. 34. Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Radivoj Tepšić), "Informator", Zagreb, 1974. 35. Grupa autora: "Tržište novca i tržište kapitala u Jugoslaviji", (glavni urednik: Ivan Milutinović), Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1990. 36. Grupa autora: "Planiranje i razvojna politika preduzeća", (redaktor: Momčilo Milisavljević), "Naučna knjiga", Beograd, 1979.

37. Grupa autora: "Knjigovodstveni leksikon", (glavni urednik: Radmila Nikolajević-Teofanović), Udruženje knjigovođa Srbije, Beograd, 1965. 38. Grupa autora: "Poslovne finansije", (redaktor: Milorad Ivanišević), Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1996. 39. Hrustić, H,: "Finansijski menadžment", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2004. 40. Ivaniš, M,: "Osnovna pojmovna razgraničenja i postavljanje problema konvertibilnosti valuta", "Finansije" br. 9-10/1988, Beograd, str. 560-583 41. Ivaniš, M,: "Međunarodni dokumentarni akreditiv" – nastanak i razvoj, "Spoljnotrgovinski savetnik" br. 4/2002, "Poslovni biro", Beograd, 2002, str. 47-51. 42. Ivaniš, M,: "Finansijska politika preduzeća", "Poslovna politika" April 2003, Beograd, str. 48-52 43. Ivaniš, M,: "Uloga i zadaci finansijske politike preduzeća", "Poslovna politika" Maj 2003, str. 25-29 44. Ivaniš, M,: "Finansijsko planiranje u preduzeću", "Poslovna poliitka", Avgust 2003, str. 45-50. 45. Ivaniš, M,: "Savremeni pogledi na likvidnost i solventnost preduzeća", "Finansijski savetnik" br. 6/2003, Centar za ekonomiku poslovanja preduzeća, Beograd, str. 46-51. 46. Ivaniš, M,: "Optimalno finansiranje preduzeća", "Finansijski savetnik" br. 7/2003, Centar za ekonomiku poslovanja preduzeća, Beograd, str. 23-26. 47. Ivaniš, M,: "Finansijska ravnoteža i neravnoteža preduzeća", "Finansijski savetnik" br. 11/2003, Centar za ekonomiku poslovanja preduzeća, Beograd, str. 64-69. 48. Ivaniš, M,: "Značaj interne kontrole u reviziji finansijskih izveštaja", "Revizor" br. 18/2002, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, str. 98-106. 49. Ivaniš, M,: "Interna revizija nabavne funkcije preduzeća", "Revizor" br. 21/2003, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, str. 87-100. 50. Ivaniš, M,; "Menadžment", Viša politehnička škola, Beograd, 2002. 51. Ivaniš, M, i Jeremić, LJ,: "Osnovi finansija", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2003. 52. Izrael, I,: "Finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1977. 53. Jelčić, B,: "Nauka o finansijama i finansijsko pravo", "Informator", Zagreb, 1983. 54. Jelčić, B,: "Finansije u teoriji i praksi", Sveučilišna naklada "Liber", Zagreb, 1980. 55. Jovanović, M,: "Finansije u teoriji i praksi", Ekonomski fakultet, Niš, 1996. 56. Jovanović-Gavrilović, P,: "Međunarodno poslovno finansiranje", "Savremena administracija", Beograd, 1988.

353

354

57. Jovanovski, T, i Ristić, Ž,: "Monetarna i fiskalna ekonomija", "Partizanska knjiga", Beograd, 1986. 58. Jovanovski, T,: "Devizni sistem i devizno poslovanje", "Naučna knjiga", Beograd, 1988. 59. Jović, S,: "Bankarstvo", Ekonomska enciklopedija, (knjiga II), "Savremena administracija", Beograd, 1984, str. 85-90. 60. Jović, S,: "Bankarstvo", "Naučna knjiga", Beograd, 1990. 61. Kanjevac, M,: "Finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1992. 62. Kanjevac, M,: "Poslovne finansije", "Ekonomika", Beograd, 1992. 63. Kastratović, M,: "Menadžment finansija preduzeća", Fakultet za internacionalni menadžment", Beograd, 1997. 64. Kastratović, M,: "Finansijski menadžment", Viša ekonomska škola "Prota Mateja Nenadović", Valjevo, 2005. 65. Kisić, S, i Petrović, M,: "Ekonomika preduzeća", "Savremena administracija", Beograd, 1999. 66. Komazec, S, Živković, A, i Ristić, Ž,: "Bankarstvo", Viša poslovna škola, Beograd, 2001. 67. Komazec, S, i Ristić, Ž,: "Javne finansije", Viša poslovna škola, Beograd, 2001. 68. Komazec, S, Živković, A, i Ristić, Ž,: "Poslovna politika banaka", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. 69. Korać, M, i Vlaškalić, T,: "Politička ekonomija", "Rad", Beograd, 1977. 70. Kovač, J, Komazec, S, Ristić, Ž i Radičić, M,: "Međunarodni finansijski menadžment", "Čigoja štampa", Beograd, 1996. 71. Krasulja, D,: "Poslovne finansije", Ekonomski fakultet, Beograd, 1998. 72. Krasulja, D, i Ivanišević, M,: "Poslovne finansije", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. 73. Krstić, B,: "Bankarski menadžment", Ekonomski fakultet, Niš, 2004. 74. Krstić, B,: "Bankarstvo", Ekonomski fakultet, Niš, 1996. 75. Lovčević, J,: "Institucije javnih finansija", "Službeni list SRJ", Beograd, 1997. 76. Lučić, LJ,: "Finansije", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2005. 77. Lukić, R,: "Bankarsko računovodstvo", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. 78. Malešević, Đ,: "Analiza poslovanja preduzeća", Ekonomski fakultet, Subotica, 2002. 79. Marković, M,: "Uvod u osiguranje", Viša poslovna škola, Beograd, 2002. 80. Marović, B, i Petrović, Z,: "Osiguranje", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2003. 81. Matejić, M, i Jovanović, M,: "Banke i krediti", "Stručna knjiga", Beograd, 1977. 82. Mijović, B,: "Novčana kreditna politika", "Prosveta", Beograd, 1967.

83. Mikerević, D,: "Finansijski menadžment", Fakultet za spoljnu trgovinu, Bijeljina, 1994. 84. Miljanić, N,: "Novac i kredit u procesu društvene reprodukcije", "Informator", Zagreb, 1964. 85. Miljković, K,: "Priručnik za izradu i ocenu ekonomskog dela investicionih projekata", "Poslovni biro", Beograd, 2000. 86. Mrdović, B,: "Poslovno planiranje", Viša poslovna škola, Beograd, 1994. 87. Mrkušić, Ž,: "Međunarodne finansije", "Informator", Zagreb, 1980. 88. Mrkušić, Ž,: "Teorija i politika međunarodnih finansija", "Privredno-finansijski vodič", Beograd, 1978. 89. Musgrave, R,: "Teorija javnih finansija", (prevod), "Naučna knjiga", Beograd, 1973. 90. Pejić, L, Radovanović, R, i Stanišić, M,: "Ocena boniteta preduzeća", "Privredni pregled", Beograd, 1991. 91. Perić, A,: "Finansijska teorija i politika", "Savremena administracija", Beograd, 1976. 92. Perišin, I, i Šokman, A, : "Monetano-kreditna politika", "Informator", Zagreb, 1982. 93. Perišin, I,: "Inflacija" – zbirka članaka i studija stranih i domaćih autora, (redaktor: Ivo Perišin), "Informator", Zagreb, 1965. 94. Pešalj, B,: "Merenje performansi preduzeća", Ekonomski fakultet, Beograd, 2006. 95. Pušara, K,: "Bankarstvo i sistemi plaćanja", "Alef", Novi Sad, 1993. 96. Pušara, K,: "Poslovne finansije", Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000. 97. Pušara, K,: "Menadžment u poslovnim finansijama", "Naučna knjiga", Beograd, 1994. 98. Rađenović, D,: "Načela bankarskog poslovanja kao okvir za nastup banke na tržištu", "Svet finansija" br. 147/1993, Vojvođanska banka, Novi Sad, novembar 1993, str. 17-20. 99. Ranković, J,: "Upravljanje finansijama preduzeća", Ekonomski fakultet, Beograd, 1995. 100. Ristić, Ž,: "Tržište novca" – teorija i praksa, (autorsko izdanje), Beograd, 1990. 101. Ristić, Ž,: "Tržište kapitala" – teorija i praksa, (autorsko izdanje), Beograd, 1990. 102. Ristić, Ž,: "Tržište novca, devizno tržište, tržište kapitala i terminsko tržište", u zborniku radova: "Finansijska tržišta i njihovi zakoni", (redaktor: Stanko Radmilović), "Financing centar", Novi Sad, 1995. 103. Ristić, Ž, i Komazec, S,: "Globalni finansijski menadžment",Viša poslovna škola, Beograd, 2000. 104. Rodić, J, i Marković, I,: "Poslovne finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1982. 105. Rodić, J,: "Teorija i analiz abilansa", "Privrednik-Beostar", Beograd, 1997. 106. Simović, M,: "Finansijsko poslovanje OOUR i banaka", "Privredni pregled", Beograd, 1977. 107. Sinkey, J,: "Commercial Bank Financial Management in the Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.

355

356

108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130.

Slović, D,: "Savremeni finansijski menadžment", "Ekonomika", Beograd, 1991. Slović, D,: "Dinamička analiza bilansa", "Finex", Beograd, 2003. Sofrenović, M,: "Međunarodni platni promet", Viša ekonomska škola, Beograd, 1974. Stevanović, N,: "Upravljačko računovodstvo", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. Stevanović, R, i Izrael, I,: "Finansije", "Savremena administracija", Beograd, 1974. Stranjak, A,: "Novac kao društveni odnos", "Veselin Masleša", Sarajevo, 1984. Stranjak, A,: "Teorija i politika monetarnih finansija", "Veselin Masleša", Sarajevo, 1982. Stranjak, A, Jovanovski, T, Dautbašić, I, i Konjihodžić, H,: "Monetarne finansije i monetarno pravo", "Svjetlost", Sarajevo, 1981. Šević, Ž,: "Centralna banka", "Čigoja štampa", Beograd, 1996. Šoškić, D, i Živković, B,: "Finansijska tržišta i institucije", Ekonomski fakultet, Beograd, 2006. Štefan, I,: "Metodologija unapređivanja organizacije", Zavod za produktivnost, Zagreb, 1982. Šulejić, P,: "Pravo osiguranja", "Službeni list SFRJ", Beograd, 1980. Tuševljak, S, i Rodić, J,: "Finansije preduzeća", Connseco institut, S. Sarajevo – Beograd, Beograd, 2003. Vasiljević, K, :"Teorija i analiza bilansa", "Savremena administracija", Beograd, 1970. Vučković, M,: "Bankarstvo" – organizacija i poslovanje banaka, Ekonomski fakultet, Beograd, 1976. Vunjak, N,: "Finansijski menadžment", Ekonomski fakultet", Subotica, 1995. Vunjak, N,: "Finansijski menadžment – poslovne finansije", "Proleter" – Bečej, Ekonomski fakultet – Subotica i "Unireks" – Podgorica, Subotica, 2005. Vunjak, N,: "Finansijski menadžment – bankarske finansije", Ekonomski fakultet, Subotica, 1999. Vunjak, N,: "Bankarska načela i transformacija ročne strukture sredstava banke", "Svet finansija" br. 165/1997, Vojvođanska banka, Novi Sad, mart-april 1997, str. 3-7. Zeremski, V, i Žarkić-Joksimović, N, : "Upravljanje finansijama u preduzeću", Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1992. Žager, K, i Žager, L,: "Analiza finansijskih izveštaja", "Masmedia", Zagreb, 1999. Žarkić-Joksimović, N,: "Upravljačko računovodsvo" – računovodstvo za menadžment, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1995. Žarkić-Joksimović, N,: "Upravljanje finansijama", "Grafoslog", Beograd, 2003.

131. Žarković, N,: "Reosiguranje sa saosiguranjem", Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2006. 132. Žilić-Jurin, A, i Jurin, S,: "Politička ekonomija" – principi i zakonitosti robne proizvodnje, "Naučna knjiga", Beograd, 1978. 133. Živković, A, i Ristić, Ž,: "Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem", Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. 134. Živković, A, i Komazec, S,: "Monetarna ekonomija", Ekonomski fakultet, Beorad, 1999. 135. Živković, A, Stankić, R, i Krstić, B,: "Bankarsko poslovanje i platni promet", Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.

357