Knjiga Krvi VI - Klajv Barker

KNJIGA KRVI 6 Preveo s engleskog: Goran Skrobonja

Naslov originala Clive Barker

B OOKS OF B LOOD Volum 6

Za Dejva

SADRŽAJ

Život smrti Kako krvare pljačkaši Sumrak kraj kula Poslednja iluzija Knjiga krvi (postskript) U Jerusalimskoj ulici

ŽIVOT SMRTI

Novine su bile prvo dnevno izdanje, i Ilejn ih je progutala od prve do poslednje strane dok je sedela u bolničkoj čekaonici. Životinja za koju su mislili da je panter - koja je terorisala okolinu Epinške šume dva meseca ubijena je, da bi bilo ustanovljeno da je reč o divljem psu. Arheolozi u Sudanu otkrili su fragmente kosti za koje su smatrali da će možda dovesti do potpuno novog vrednovanja čovekovog porekla. Mlada žena koja je jednom plesala sa nekim sitnim pripadnikom kraljevske porodice pronađena je ubijena blizu Klaphema; jahtaš koji je obilazio oko sveta sam nestao je; nedavno probuđene nade da će se otkriti lek za običnu prehladu ugasile su se. Pročitala je globalne biltene i trivijalnosti sa istovetnim žarom - samo da ne bi mislila na pregled koji ju je čekao - ali današnje vesti veoma su ličile na jučerašnje; proinenjena su samo imena. Doktor Senet ju je izvestio da se dobro zaceljuje, kako iznutra tako i spolja, i da je sasvim sposobna da se vrati svojim punim obavezama čim oseti da je psihološki dovoljno otporna. Trebalo bi da zakaže novi sastanak za prvu nedelju nove godine, rekao joj je, i da tada ponovo dođe na pregled. Ostavila ga je dok je prao ruke od nje. Pomisao na to da se popne pravo u autobus i vrati u svoje prostorije bila je odbojna posle toliko vremena provedenog u sedenju i čekanju. Hodaće stanicu ili dve u tom smeru, odlučila je. Fizički napor će joj dobro doći, a decembarski dan, iako nimalo topao, bio je vedar. Njeni planovi, međutim, pokazali su se kao suviše ambiciozni. Posle samo nekoiiko ininuta hodanja, donji trbuh je počeo da je žiga, i osetila je mučninu, pa je skrenula sa glavne ulice da potraži mesto gde bi mogla da se odmori i popije malo čaja. Trebalo bi i da jede, znala je, mada nikada nije imala neki naročiti apetit, a pogotovo ne posle operacije. Njeno lutanje bilo je nagrađeno. Pronašla je mali restoran koji, iako je bilo pet do jedan, nije bio

blagosloven bučnim obedovanjem ljudi na pauzi za ručak. Neka ženica sa besramno veštačkom crvenom kosom poslužila joj je čaj i omlet sa pečurkama. Potrudila se da jede što je bolje inogla, ali nije dospela daleko. Kelnerica se očito zabrinula. „Nešto nije u redu sa hranom?“ reče ona, pomalo osorno. „O, ne“, razuveri je Ilejn. „Ja sam u pitanju.“ Kelnerica je svejedno izgledala uvređeno. „Ipak, htela bih još malo čaja, ako može?“ reče Ilejn. Ona odgurnu tanjir od sebe, ponadavši se da će ga kelnerica ubrzo odneti. Prizor obroka koji se zgrušavao na tanjiru bez šare nimalo joj nije popravio raspoloženje. Mrzela je tu nezvanu senzitivnost u sebi: bilo je apsurdno što tanjir nepojedenih jaja može da izazove ovu potištenost, ali nije mogla da se uzdrži. Posvuda je pronalazila male odjeke svog gubitka. U smrti, od blagog novembra, a potom od iznenadnog mraza, sijalica u njenom prozoru; u pomisli na divijeg psa o kojem je jutros čitala, ustreljenom u Epinškoj šumi. Kelnerica se vratila sa novim čajem, ali je propustila da uzme tanjir. Ilejn ju je pozvala natrag i zatražila da učini to. Uz gunđanje, poslušala je. Sada unutra nije ostao nijedan gost osim Ilejn, i kelnerica je počela da uklanja jelovnike za ručak sa stolova i da ih zamenjuje onim večernjim. Ilejn je sedela i zurila kroz prozor. Koprene plavosivog dima navukle su se niz ulicu u nekoliko proteklih minuta, očvrsnuvši sunčevu svetlost. „Ponovo spaljuju", reče kelnerica.„Taj prokleti smrad se svuda zavlači.“ „Šta spaljuju?“ „Tamo je bio opštinski centar. Sada ga ruše i zidaju novi. Samo traće novac poreskih obveznika.“ Dim se zaista uvlačio u restoran. Ilejn on nije smetao; slatkasto je podsećao na jesen, njeno omiljeno godišnje doba. Zaintrigirana, dovršila je čaj, platila svoj obrok, a onda odlučila da malo lunja dok ne pronađe izvor dima. Nije morala da hoda daleko. Na kraju ulice nalazio se mali trg; njime je dominiralo mesto za rušenje. Ipak, tu ju je čekalo jedno iznenađenje. Zgrada koju je kelnerica opisala kao opštinski centar bila je u stvari crkva; bar nekada. Obloge i crepovi već su bili skinuti sa krova, ostavivši gole grede pod nebom; prozori su ostali bez stakla; busenje je nestalo sa travnjaka kraj zgrade, a tamo su bila oborena dva stabla. Njihova lomača je obezbedila taj mučni miris.

Sumnjala je da je zgrada ikada bila lepa, ali ostalo je dovoljno od njene strukture da bi ona mogla da pretpostavi da je zgrada posedovala neki šarm. Njen istrošeni karnen sada je potpuno odudarao od cigle i betona koji su je okruživali, ali ta njena opkoljenost (radnici koji se trude da je sruše; buldožer pri ruci, gladan za kršom) davala joj je izvestan sjaj. Jedan ili dva radnika primetila su je kako stoji i posmatra ih, ali niko ne pokuša da je zaustavi dok je hodala preko trga prema prednjem tremu crkve i zavirivala unutra. Unutrašnjost, lišena dekorativnog duboreza, predikaonice, klupa, krstionice i ostalog, bila jejednostavno kamena prostorija, kojoj je potpuno nedostajala atmosfera ili autoritet. Neko je, međutim, pronašao tamo nešto zanimljivo. Na suprotnom kraju crkve jedan čovek je stajao leđima okrenut prema Ilejn, zagledan napeto u tle. Začuvši korake iza sebe, okrenuo se kao krivac. „O“, reče on. „Samo još trenutak.“ „U redu je...“ reče Ilejn. „Mislim da smo verovatno oboje neovlašćeno ovde.“ Čovek klimnu glavom. Bio je odeven trezveno - čak i turobno - sa izuzetkom zelene leptir-mašne. Njegovo lice, uprkos odeći i sedim vlasima sredovečnog muškarca, bilo je čudnovato neizborano, kao da ni osmeh ni mrštenje nisu mnogo narušavali njegovu savršenu ravnodušnost. „Tužno, zar ne?“ reče on. „Videti ovakvo mesto.“ „Jeste li poznavali crkvu onakvu kakva je nekad bila?“ „Dolazio sam povremeno", reče on, „ali ona nikada nije bila mnogo popularna." „Kako se zove?“ „Crkva Svih Svetih. Sagrađena je krajem sedamnaestog veka, pretpostavljam. Volite li crkve?“ „Ne baš. Samo sam videla dim, i...“ „Svima se dopada poprište rušenja“, reče on. „Da“, odgovori ona.„Pretpostavljam da je tako.“ „To vam je kao da posmatrate pogreb. Bolje oni, nego mi, a?“ Ona promrmlja nešto u znak slaganja, dok su joj misli lepršale drugde. Natrag prema bolnici, prema njenom bolu i njenom sadašnjem zaceljenju, prema njenom životu spasenom samo zahvaljujući gubitku mogućnosti za novi život. Bolje oni nego mi.

„Zovem se Kavano", reče on, prevalivši malo rastojanje između njih, ispruživši ruku. „Kako ste?“ reče ona.„Ja sam Ilejn Rajder.“ „Ilejn“, reče on. „Šarmantno." „Jeste li došli samo da poslednji put pogledate pre nego što je sruše?“ „Tako je. Gledao sam zapise na podnim kamenjima. Neki od njih su krajnje rečiti.“ On ukloni stopalom parče drveta sa jedne od ploča.„Izgleda kao veliki gubitak. Siguran sam da će prosto smrviti kamenove u prah kada počnu da izvlače pod...“ Ona spusti pogled na pačvork ploča ispod njenih stopala; nisu sve bile označene, a mnoge od onih koje jesu nosile su naprosto imena i datume. Ipak, bilo je nekih zapisa. Jedna ploča, s leve strane od mesta gde je Kavano stajao, imala je na sebi gotovo sasvim izlizani reljef ukrštenih potkoleničnih kostiju, nalik na dobošarske palice, i nagli moto: Iskupi vreme. „Mislim da je nekada ovde svakako bila grobnica“, reče Kavano. „O. Shvatam. A ovo su ljudi koji su tu sahranjeni." „Pa, ne mogu da smislim nijedan bolji razlog za zapise, a vi? Mislio sam da pitam radnike..." on zastade u sred rečenice,„sigurno ćete smatrati da sam morbidan zbog ovoga...“ „Zbog čega?“ „Pa, hteo sam samo da sačuvam jednu ili dve finije ploče od uništenja." „Ne mislim da je to morbidno", reče ona. „Veoma su lepe.“ Bio je očito ohrabren njenim odgovorom. „Možda bi trebalo sada da porazgovaram sa njima", reče on. „Hočete li me izviniti na trenutak?" Ostavio ju je da stoji u brodu crkve kao napuštena nevesta, i otišao da ispita jednog od radnika. Ona je odlutala do mesta gde se nalazio oltar, čitajući usput imena. Ko je sada znao ili mario za mesta gde počivaju ti ljudi? Mrtvi dve stotine i više godina, upućeni ne u sećanje brižnog potomstva, već u zaborav. I najednom neartikulisana nadanja za zagrobnim životom koja je gajila tokom svoje trideset četiri godine iskliznušejoj; više nije bila opterećena nekom neodređenom ambicijom za nebom. Jednog dana, možda ovog dana, umreće, baš kao što su umrli ovi ljudi, i to neće značiti ama baš ništa. Nije postojalo ništa što bi došlo, ništa čemu bi trebalo težiti, ništa što bi trebalo sanjati. Stajala je na mrlji sunca zgusnutog od dima, razmišljajući o tome, gotovo srećna.

Kavano se vratio sa razgovora sa predradnikom. „Tu zaista postoji grobnica“, reče on, „ali još nije ispražnjena.“ „O.“ Još su bili pod nogama, pomislila je. Prah i kosti. „Izgleda da imaju poteškoća da prodru unutra. Svi ulazi su zapečaćeni. Zbog toga kopaju oko temelja. Da pronađu drugi put unutra. „Da li se grobnice inače pečate?“ „Ne tako podrobno kao ova.“ „Možda više nije bilo mesta", reče ona. Kavano shvati taj komentar sasvim ozbiljno,„Možda“, reče on. „Hoće li vam dati jednu od ploča?“ On odmahnu glavom. „Oni ne mogu da odluče o tome. To su samo lakeji opštinskog veća. Očito imaju firmu za profesionalno iskopavanje koja će doći i premestiti tela na nova groblja. Sve to mora da se obavi dostojno i pristojno.“ „Baš njih briga”“, reče Ilejn, pogledavši ponovo u kamene ploče. „Moram da se saglasim”, odgovori Kavano. „Sve mi se to čini preteranim za činjenice. Ali opet, možda nismo dovoljno bogobojažljivi.“ „Verovatno." „U svakom slučaju, rekli su mi da se vratim za dan-dva, i da zamolim ljude koji će ih seliti.“ Ona se nasmeja na pomisao o selidbi mrtvih; o pakovanju njihove robe i pokretne imovine. Kavano je bio zadovoljan što se našalio, čak i ako je to bilo nenamerno. Jezdeći na talasu svog uspeha, on reče: „Pitam se, smem li vas povesti na piće?“ „Plašim se da vam ne bih bila naročito dobro društvo”, reče ona. „Zaista sam veoma umorna.” „Možda bismo mogli da se sastanemo kasnije", reče on. Ona odvrati pogled od njegovog željnog lica. Bio je sasvim prijatan, na neki nezanimljiv način. Dopadala joj se zelena leptir-mašna - svakako šala na račun njegove jednoličnosti. Dopadala joj se i njegova ozbiljnost. Ali nije mogla da podnese zamisao o tome da ode na piće sa njim; bar ne večeras. Izvinila se, i objasnila da je nedavno bila bolesna, i da još nije povratila snagu. „Možda neke druge večeri?“ upita on blago. Nedostatak agresivnosti u

njegovom udvaranju bio je ubedljiv, i ona reče: „To bi bilo lepo. Hvala vam.“ Pre nego što su se rastali, razmenili su brojeve telefona. Izgledao je šarmantno radostan zbog pomisli na to da će se ponovo sresti; zbog toga je osetila, uprkos svemu što joj je bilo oduzeto, da još poseduje svoj pol. Vratila se u stan da bi zatekla i paket od Miča, i gladnu mačku na pragu. Nahranila je zahtevnu životinju, a onda skuvala sebi malo kafe i otvorila paket. U njemu, zaštićen u nekoliko slojeva krep-papira, pronašla je svileni šal, koji je Mič odabrao sa natprirodnim osećajem za njen ukus. Poruka uz njega glasila je jednostavno: Ovoje tvoja boja. Volim te. Mič.Poželela je smesta da uzme telefon i razgovara sa njim, ali pomislila je da će zvuk njegovog glasa zbog nečega biti opasan. Preblizu bolu, možda. Pitao bi je kako se oseća, a ona bi odgovorila da je dobro, a on bi insistirao: da, ali stvarno! A ona bi rekla: prazna sam; izvadili su mi pola utrobe, proklet bio, i nikada neću roditi tvoju decu niti bilo čiju decu, tako da je tu kraj, zar ne? Čak i dok je pomišljala na takav razgovor, osetila je kako joj prete suze, i u naletu neobjašnjivog besa umotala je šal u osušeni papir i strpala ga pozadi u svoju najdublju fioku. Neka je prokiet što sada pokušava da izgiadi stvari, kada je u vreme kad joj je bio najviše potreban pričao samo o očinstvu i o tome kako će mu ga njeni tumori uskratiti. Veče je bilo vedro - hladna koža neba rastegla se do tačke pucanja. Nije želela da navlači zavese u prednjoj sobi, iako su prolaznici mogli da zure unutra, jer je sve dublje plavetnilo bilo suviše fino da bi se propustilo. Sedela je kraj prozora i posmatrala kako dolazi tama. Tek kada je i poslednja promena dovršena, zatvorila je okno pred hladnoćom. Nije imala apetita, ali svejedno je pripremila sebi nešto hrane i sela da gleda televiziju dok je jela. Ne dovršivši hranu, spustila je poslužavnik i zadremala, dok je neprestano filtrirala emisije. Neki neduhoviti komičar čije je i najmanje nakašljavanje teralo publiku na paroksizme; prirodnjačkoistorijska emisija o životu u Serengetiju; vesti. Pročitala je tog jutra sve što je trebalo da zna: naslovi se nisu promenili. Jedna stvar, međutim, podstalda je njenu radoznalost: intervju sa usamljenim jahtašem, Majldom Mejberijem, koga su pokupili tog dana posle dve nedelje koliko je plutao po Pacifiku. Intervju se prenosio iz Australije i veza je bila loša; slika Mejberijevog bradatog i suncem opaljenog lica

neprestano je pretila da će se razliti u sneg. Slika joj je bila malo važna: priča o njegovom neuspelom putovanju bila je upečatljiva i samo sa zvukom, i taj događaj kao da ga je iznova uznemirio dok ga je prepričavao. Dospeo je u bonacu, i pošto njegov brod nije imao motor, bio je primoran da sačeka vetar.Vetar nije zaduvao. Prošlo je nedelju dana a da se on jedva odmakao kilometar od istog mesta na tromom okeanu; ni ptica, niti brod u prolazu nisu razbili monotoniju. Sa svakim satom koji je prolazio, njegova klaustrofobija je rasla i osmog dana je poprimila panične proporcije, tako da se spustio niz bok jahte i otplivao od plovila, sa užetom za spasavanje vezanim oko pojasa, ne bi li umakao onoj istoj maloj palubi. Ali, kada se jednom udaljio od jahte, dok je plivao po nepomičnoj, toploj vodi, poželeo je da se ne vrati. Zašto da ne razveže čvor, pomislio je, i ne otpluta. „Šta vas je navelo da se predomislite?" upitao je reporter. Tu se Mejberi namrštio. Očito je stigao do ključnog mesta svoje priče, ali nije želeo da je dovrši. Reporter je ponovio pitanje. Konačno, nerado, moreplovac je odgovorio. „Osvrnuo sam se prema jahtf, rekao je, „i ugledao nekoga na palubi." Reporter, nesiguran da li je dobro čuo, reče: „Nekoga na palubi?“ „Tako je”, odgovori Mejberi. „Neko je bio tamo. Video sam figuru sasvim jasno; kako se kreće okolof „Jeste li... jeste li prepoznali tog slepog putnika?“ začu se pitanje. Mejberijevo lice se smrknu, osetivši da njegovu priču primaju sa blagim sarkazmom. „Ko je to bio?“ navaljivao je reporter. „Ne znam“, reče Mejberi. »Smrt, pretpostavljam.” Reporter je na trenutak ostao bez reči. „ Ali naravno, vratili ste se na brod, na krajuf „Naravno!” „I nikome nije bilo ni traga?“ Mejberi diže pogled prema reporteru i izraz prezira pređe mu licem. „Preživeo sam, zar ne?“ reče on. Reporter promumla nešto o tome da ne razume šta on to hoće da kaže. „Nisam se udavio“, reče Mejberi. „Mogao sam tada da umrem, da sam želeo. Da skinem uže i udavim se.“ „Ali niste. A sutradan..."

„Sutradan je zaduvao vetar.” „To je izuzetna priča", reče reporter, zadovoljan što je najškakljiviji deo razgovora bezbedno zaobiđen. „Sigurno jedva čekate da vidite ponovo svoju pocodicu za Božić..." Ilejn nije čula završnu razmenu učtivosti. Njena mašta bila je vezana finim užetom za sobu u kojoj je sedela; prsti su joj poigravali oko čvora. Ako je Smrt mogla da pronađe brod u pustoši Pacifika, koliko joj je tek lakše da pronade nju? Da sedi sa njom, možda, dok ona spava. Da je posmatra dok ona i dalje tuguje. Ona ustade i isključi televizor. Stan je naglo zanemeo. Ispitala je utilmulost nestrpljivo, ali tu nije bilo nikakvog znaka gostiju, dobrodošlih ili ne. Dok je osluškivala, mogla je da oseti ukus slane vode. Okean, bez sumnje. Ponudili su joj nekoliko pribežišta u kojima je mogla da se oporavlja kada je izašla iz bolnice. Njen otac ju je pozvao gore, u Aberdin; njena sestra Rejčel nekoliko puta ju je molila da provede nekoliko nedelja u Bakingemšajru; čak je tu bio i Mičov jadni telefonski poziv, kada je pomenuo da će zajedno provesti praznike. Sve ih je odbila, rekavši im da želi da ponovo uspostavi ritam svog ranijeg života što je pre moguće: da se vrati svom poslu, svojim kolegama i prijateljima. U stvari, njeni razlozi bili su dublji od toga. Ona se plašila njihovog saučešća, plašila se da će je suviše čvrsto držati svojom privrženošću i da će brzo početi da zavisi od njih. Njena crta nezavisnosti, koja ju je prvi put dovela u ovaj neprijateljski grad, bila je duboki prkos sopstvenom neodoljivom apetitu za sigurnošću. Kada bi popustila pred tim pozivima punim ljubavi, znala je da bi uhvatila koren u domaćem tlu i ne bi digla pogled čitavu sledeću godinu. Za to vreme, kakve bi sve avanture mogle da je mimoiđu? Umesto toga, vratila se na posao čiin je osetila da je kadra za to, u nadi da će joj, iako nije preuzela sve svoje ranije obaveze, poznata rutina pomoći da ponovo uspostavi normalan život. Ali obmana nije bila sasvim uspešna. Svakih nekoliko dana, dogodilo bi se nešto - čula bi neku primedbu, ili uhvatila pogled koji nije trebalo da vidi - što bi je nateralo da slivati da se prema njoj ophode sa uvežbanim oprezom; da je njene kolege gledaju kao da je suštinski izmenjena zahvaljujući bolesti. To ju je razgnevilo. Želela je da

im pljune svoje sumnje u lica; da im kaže da ona i njena materica nisu sinonimi i da uklanjanje jedne ne znači nužno i pomračenje druge. Ali danas, dok se vraćala u kancelariju, nije bila tako sigurna da nisu bili u pravu. Osećala se kao da nedeljama nije spavala, iako je u stvari svake noći spavala dugo i duboko. Vid joj je bio zamagljen, a njena iskustva iz tog dana bila su čudnovato udaljena od nje, što je ona pripisivala krajnjem premoru, kao da se sve više i više udaljava od svog posla za stoloin; od svojih senzacija, od samih svojih misli. Dvaput tog jutra, uhvatila je sebe kako govori, a onda se pita ko to smišlja te reči. To svakako nije bila ona; ona je bila suviše zauzeta slušanjem. A onda, jedan sat posle ručka, stvari su naglo krenule nagore. Njen nadzornik ju je pozvao u svoju kancelariju i zamolio da sedne. „Da li se dobro osećate, Ilejn?" upitao je gospodin Čajms. „Da“, reče ona. „Fino." „Malo smo se brinuli..." „Zbog čega?“ Čajms je izgledao pomalo posramljen. „Zbog vašeg ponašanja", reče on konačno.„Molimo vas, nemojte misliti da zabadam nos svuda, llejn. Stvar je prosto u tome da vam treba još malo vremena da se oporavite...“ „Sa mnom je sve u redu.“ „Ali vaše plakanje...“ „Šta?“ „Način na koji ste danas plakali. To nas brine." „Plakala?“ rekla je ona. „Ja ne plačem.“ Nadzornik je izgledao zbunjeno. „Ali, čitav dan plačete. Plačete i sada.“ Ilejn oprezno prinese ruku obrazu. I da; zaista je plakala. Obraz joj je bio vlažan. Ona ustade, šokirana sopstvenim vladanjem. „Ja nisam... nisam znala“, reče ona. Iako su te reči zvučale nečuveno, bile su istinite. Nije znala. Tek sada, kada su joj ukazali na tu činjenicu, osetila je ukus suza u grlu i sinusima; a sa tim ukusom dođe joj i sećanje na trenutak kada je ta ekscentričnost započela: pred televizorom, prošle noći. „Zašto ne uzmete slobodan ostatak dana?“ „Da.“ „Ostanite i do kraja nedelje, ako želite“, reče Čajms. „Vi ste nam dragoceni, Ilejn, to ne moram da vam govorim. Ne želimo da vam se dogodi

bilo šta loše.“ Ta poslednja primedba pogodi je sa silinom žaoke. Zar su mislili da je ona na rubu samoubistva; zar se zato ophode prema njoj u rukavicama? Zaboga, samo je lila suze, a bila je toliko ravnodušna prema njima da čak nije ni znala da joj teku. „Otići ću kući“, reče ona. „Hvala vam za vašu... brigu." Nadzornik je pogleda sa izvesnom grozom. „To mora da je bilo veoma traumatično iskustvo", reče on. „Svi to shvatamo; zaista. Ako smatrate da treba da porazgovaramo o tome, u svako doba...“ Odbila je, ali mu je ponovo zahvalila i izašla iz kancelarije. Licem u lice sama sa sobom u ogledalu ženskog toaleta, shvatila je koliko loše izgleda. Koža joj je bila rumena, oči otečene. Učinila je koliko je mogla da prikrije znake ovog bezbolnog jada, a onda uzela kaput i krenula kući. Dok se približavala stanici podzemne železnice, shvatila je da povratak u prazan stan nije baš mudra ideja. Sedela bi, spavala (toliko mnogo spava u poslednje vreme, i to tako savršeno bez snova), ali ni ovako ni onako ne bi poboljšala svoje mentalno stanje. Zvono Svetih Nedužnih, koje je zazvonilo u vedro popodne, podsetilo ju je na dim, trg i gospodina Kavanoa. Tamo se, zaključila je, nalazilo pravo mesto za njenu šetnju. Mogla je da uživa u suncu i da razmišlja. Možda će ponovo sresti svog obožavaoca. Sasvim lako je pronašla put natrag do Svih Svetih, ali tamo ju je dočekalo razočarenje. Mesto za rušenje bilo je ograđeno, a granica označena nizom stubova - sa crvenom fluorescentnom trakom razvučenom između njih. Mesto su čuvala ni manje ni više nego četiri policajca, koji su upućivali pešake da skrenu oko trga. Radnici i njihovi čekići bili su prognani iz senki Svih Svetih, i sada je sasvim drugačija grupa ljudi - u odelima,akademskih - zauzela zonu iza trake, neki u namrštenom razgovoru, drugi na blatnjavom tlu, zagledani upitno naviše, u oronulu crkvu. Južni poprečni brod crkve, i najveći deo tla oko njega bio je odvojen od javnog pogleda skalamerijom od cerada i crnog plastičnog prekrivača. Povremeno bi se neko pomolio ispod ovog vela i konsultovao sa ostalima na ograđenom zemljištu. Svi koji su to činili, primetila je.nosili su rukavice; jedno ili dvoje imali su i maske. Bilo je to kao da izvode neku ad hoc operaciju u zaklonu paravana. Nad tumorom, možda, u utrobi Svih Svetih. Ona priđe policajcima. „Šta se dešava?“

„Temelji nisu stabilni“, reče joj on. „Izgleda da bi ovo moglo svakog trena da se sruši.“ „Zašto nose maske?“ „Obična predostrožnost zbog prašine." Nije se usprotivila, mada joj se to objašnjenje učinilo neprikladnim. „Ako želite da prođete do ulice Templ, morate da obiđete pozadf, reče policajac. Ono što je zaista želela bilo je da ostane tu i da posmatra šta se dešava, ali blizina unifonnisanog kvarteta zaplašila ju je i ona je rešila da odustane i pođe kući. Kada je krenula natrag prema glavnoj ulici, ugledala je poznatu figuru kako prelazi susednu ulicu na njenom kraju. Bio je to bez sumnje Kavano. Ona ga pozva, iako je on već nestao, i oseti zadovoljstvo kada ga vide kako stupa natrag u vidokrug i uzvraća joj klimanjem glave. „Vidi, vidi...“ reče on dok joj je prilazio. „Nisam očekivao da se tako brzo ponovo sretnemo.“ „Došla sam da posmatram rušenje do kraja“, reče ona. Lice mu je bilo rumeno od hladnoće, a oči su mu sijale. „Tako mi je drago“, reče 011. „Da li ste za malo popodnevnog čaja? Ima jedno mesto, tu odmah iza ugla.“ „Baš bih volela.“ Dok su hodali, upitala ga je da li zna šta se dešava u crkvi Svih Svetih. „U pitanju je grobnica“, reče on, potvrdivši njene surnnje. „Otvorili su je?“ „Svakako su pronašli način da uđu. Bio sam ovde jutros...“ „Zbog vaših kamenih ploča?“ „Tako je. Tada su već stavljali cerade.“ „Neki od njih su nosili maske.“ „Tamo svakako ne miriše lepo. Ne posle toliko vremena.“ Pomislivši na zastor od cerade navučen između nje i misterije unutra, ona reče: „Pitam se kako izgleda." „Kao zemlja čuda“, odgovori Kavano. Bio je to čudan odgovor i ona ga nije dovodila u pitanje, bar ne na licu mesta. Ali kasnije, kada su seli i proveli jedan sat u razgovoru, osećala se lagodnije sa njim i uzvratila mu je na taj komentar. „Ono što ste rekli za grobnicu..."

„Da?“ „Da je to zemlja čuda.“ „Zar sam to rekao?“ odgovori on, pomalo snebivljivo. „Šta li samo sad mislite o meni?“ „Samo sam bila zbunjena. Pitala sam se na šta mislite." „Ja volim mesta gde su mrtvi“, reče on,„oduvek. Groblja umeju da budu veoma lepa, šta mislite? Mauzoleji i grobnice; sve zanatsko umeće koje odlazi na ta mesta. Čak i mrtvi mogu ponekad da nagrade pobliže zagledanje.“ On je pogleda kako bi video da nije odlutao dalje od praga njenog ukusa, ali kada vide da ga ona samo posmatra sa tihom opčinjenošću, nastavi. „Mogu povremeno da budu jako lepi. Imaju neku vrstu sjaja. Šteta što se on traći na grobare i organizatore sahrana.“ On se nestašno osmehnu. „Siguran sam da u toj grobnici ima mnogo toga da se vidi. Čudni prizori. Divni prizori.“ „Ja sam do sada videla samo jednu mrtvu osobu. Moju baku. Tada sam bila veoma mala...“ „Verujem da je to iskustvo bilo prekretnica." „Ne bih rekla. U stvari, jedva da se uopšte sećam toga. Samo se sećam kako su svi plakali." „A.“ Ona klimnu mudro glavom. „Tako sebično", reče on. „Šta mislite? Pokvariti oproštaj slinama i jecanjem.“ Ponovo, on je pogleda da bi procenio njenu reakciju; i ponovo bi zadovoljan što se nije uvredila. „Mi plačemo zbog sebe, zar ne? Ne zbog mrtvih. O mrtvima se više ne moramo brinuti.“ Ona izgovori tiho i blago: „Da“, a zatim, glasnije: „Bože moj, da. Tako je. Uvek zbog sebe...“ „Vidite koliko nas toga mrtvi mogu naučiti, samo time što leže tamo i prevrću kostima palčeva?“ Ona se nasmeja; on se pridruži njenom smehu. Pogrešno ga je procenila prilikom tog prvog susreta, pomislivši da njegovo lice nije naviklo na osmehe; nije bilo tako. Ali njegove crte, kada je smeh zamro, brzo povratiše jezivo mirovanje koje je prvi put primetila. Kada joj je, posle još pola sata lakonskih primedbi, rekao da mora da pođe na sastanak kako bi stigao na vreme, ona mu je zahvalila što joj je

pravio društvo, i rekla: „Niko me nije tako nasmejao nedeljama. Zahvalna sam vam.“ „Treba da se smejete", reče joj on.„Pristaje vam.” Onda dodade. „Imate divne zube.“ Poinislila je na tu čudnu primedbu kada je otišao, kao i na pregršt drugih koje je izrekao tog popodneva. On je nesumnjivo bio jedan od najotkačenijih ljudi koje je ikada srela, ali je ušao u njen život - sa svojom revnošću da govori o grobnicama, mrtvacima i divoti njenih zuba - baš u pravom trenutku. Bio je savršena suprotnost njenim pokopanim jadima, i spram njegove nenormalnosti, njena sadašnja izgledala je kao sitnica. Kada je krenula kući, bila je dobro raspoložena. Da nije sebe bolje poznavala, pomislila bi da se zaljubila u njega. Na putu natrag, i kasnije te večeri, mislila je naročito na njegovu šalu o mrtvima koji prevrću kosti palčeva, a ta misao neizbežno ju je navela na misterije koje su ležale van vidokruga, u grobnici. Njena ljubopitljivost, jednom podstaknuta, nije se mogla lako ućutkati; sve je više želela da se provuče kroz taj kordon od trake i vidi odaju za sahranjivanje rođenim očima. Bila je to želja koju sebi nikada ranije nije priznala. (Koliko je puta išla sa mesta nesreće i govorila sebi da kontroliše sramnu radoznalost koju je osećala?) Ali Kavano je ozakonio njen apetit svojim flagrantnim entuzijazmom za pogrebne stvari. Sada, kada je tabu bio prekršen, želela je da se vrati u crkvu Svih Svetih i pogleda Smrti u lice, tako da sledeći put kada sretne Kavanoa, ima i sama nešto da mu ispriča. Ta ideja, tek što je propupela, smesta je procvetala, i usred večeri, ona se ponovo obukla za izlazak i krenula natrag prema trgu. Stigla je do Svih Svetih tek posle pola dvanaest, ali na mestu radova još je bilo znakova aktivnosti. Svetla, postavljena na nosače i na zid same crkve, sipala su osvetljenje na scenu. Tri tehničara, Kavanoovi takozvani radnici za selidbe, stajali su izvan skloništa od cerade, lica izduženih od umora, dok im se dah maglio u ledenom vazduhu. Ostala je van vidokruga da posmatra prizor. Bilo joj je sve hladnije, i ožiljci su počeli da je žigaju, ali noćni rad oko grobnice je očigledno bio manjeviše završen. Posle kratkog razgovora sa policijom, tehničari su otišli. Ugasili su sve reflektorke osim jedne, ostavivši mesto - crkvu, cerađe i blato prekriveno injem u oštrom kontrastu svetla i senki.

Dva poiicajca koja su ostala na straži nisu bila naročito revnosna u obavljanju dužnosti. Koji bi idiot, rezonovali su, došao da pljačka grob u ovaj sat, i po ovakvoj temperaturi? Posle nekoliko minuta stražarenja uz trupkanje nogama, povukli su se u relativnu udobnost radničke barake. Pošto se nisu ponovo pojavili, Ilejn se izvukla iz skrovišta i krenula što je opreznije mogla prema traci koja je jednu zonu razdvajala od druge. U baraci je bio uključen radio; njegova buka (muzika za ljubavnike od sumraka do zore, preo je udaljeni glas) prekrila je krckanje njenog prilaženja po zaleđenoj zemlji. Kada je jednom prošla iza kordona, na zabranjenu teritoriju, nije više tako oklevala. Brzo je prešla preko tvrdog zemljišta, čije su točkovima izrovane brazde bile tvrde kao beton, u zavetrinu crkve. Reflektorka je bila zaslepljujuća; pod njom, njen dah izgledao je čvrst poput jučerašnjeg dima. Iza nje, muzika za ljubavnike mrmljala je i dalje. Niko se nije pojavio iz barake da je opomene zbog neovlašćenog prolaska. Nije zazvonio nikakav alarm. Stigla je do ruba cerade bez incidenta, i zavirila u prizor skriven iza nje. Ekipa za rušenje, koja je lmala veoma određena uputstva, sudeći po pažnji, sa kojom je obavila svoj posao, iskopala je punih dva i po metra zemlje uz bočni zid Svih Svetih, otkrivši temelje. Pritom je otkrila ulaz u odaju za sahranjivanje koji su nekadašnje ruke uz puno muka skrile. Ne samo što je zemlja bila nagomilana uz bok crkve da bi sakrila ulaz, već su i vrata grobnice bila uklonjena, da bi zidari zazidali čitav ulaz. To je očito bilo obavljeno prilično brzo; njihovo delo bilo je daleko od uredno obavljenog. Jednostavno su napunili ulaz svim mogućim kamenjem i ciglama koje su im došle do ruke, i prekrili svoje delo sirovim malterom. U tom malteru - iako je crtež bio oštećen iskopavanjem - neki umetnik je ucrtao dva metra visok krst, ipak, svi njihovi napori da obezbede grobnicu i obeleže malter kako bezbožniđ ne bi ulazili, uloženi su uzalud. Pečat je bio slomljen - malter iskopan, kamenje otrgnuto. Sada se u središtu ulaza nalazila mala rupa, dovoljno velika da jedna osoba uđe unutra. Ilejn nije oklevala da siđe niz kosinu do probijenog zida i da se zatim provuče unutra. Pretpostavila je da će je unutra dočekati tama, pa je sa sobom ponela upaljač za cigarete koji joj je Mič poklonio pre tri godine. Upalila ga je. Plamen je bio mali; podesila je fitilj, i uz svetlo koje se širilo ispitala prostor pred sobom. Nije stupila u samu grobnicu, već u nekakvo usko predvorje:

oko metar ispred nje nalazio se novi zid, i nova vrata. Ova nisu bila zamenjena ciglama, iako je u njihovom čvrstom drvetu bio izdubljen još jedan krst. Ona priđe vratima. Brava je bila uklonjena - to su verovatno učinili istražitelji - a vrata su stajala zatvorena zahvaljujući konopcu. To su učinili brzo nečiji umorni prsti. Nije joj bilo teško da razveže čvor, iako su joj za to trebale obe ruke, pa je morala to da obavi u mraku. Dok je razvezivala čvor, čula je glasove. Policajci - prokleti bili napustili su izolovanost svoje barake i izašli u ledenu noć da bi krenuli u obilazak. Ona pusti konopac i stisnu se uz unutrašnji zid predvorja. Glasovi policajaca bili su sve glasniji: razgovarali su o svojoj deci, i o sve većoj radosti zbog Božića. Sada su stajali jedan metar od ulaza u grobnicu, u zaklonu, bar je tako ona pretpostavljala, od cerade. Nisu, međutim, ni pokušali da siđu niz nagib, već su završili svoju površnu inspekciju na rubu zemljane rupe, a onda se okrenuli natrag. Glasovi su im se utišali. Zadovoljna što više ne mogu da je vide ili čuju, ponovo je upalila plamen i vratila se do vrata. Bila su velika i dosta teška; njen prvi pokušaj da ili povuče imao je malo uspeha. Pokušala je ponovo i ovaj put su se pomerila, uz grebanje po podu predvorja. Čim je uspela da otvori onoliko koliko joj je bilo neophodno da se provuče, prestala je da se upinje. Upaljač utrnu kao da je iznutra nešto dunulo; plamen načas buknu ne žuto, već električno plavo. Nije zastala da se tome divi, već je kliznula unutra, u obećanu zemlju čuda. Sada je plamen bio pothranjen - živnuo je - i za trenutak je sjaj zaslepi. Ona pritisnu uglove očiju da bi ih razbistrila, pa pogleda ponovo. Dakle, ovo je bila Smrt. Nije tu bilo ničega od umetnosti ili glamura o kojima je Kavano govorio; nije bilo mirno prostrte prekrivene lepote na hladnom mermeru; nije bilo složenih relikvija, niti aforizama o prirodi ljudske krhkosti: čak ni imena ni datuma. U većini slučajeva, leševi nisu imali ni sanduke. Grobnica je bila mrtvačnica. Tela su bila nabacana u gomilama na sve strane; čitave porodice bile su zgurane u niše predviđene za jedan kovčeg, da bi ih još desetak bilo ostavljeno tamo gde su ih bacile žurne i nebrižljive ruke. Prizor - iako apsolutno nepomičan - bio je ispunjen panikom. Ona je bila u licima koja su zurila sa gomila mrtvih; u ustima razjapljenim u nemom protestu, dupljama u kojima su oči uvenule islcolačene od šoka zbog takvog tretmana. Panika je bila i u načinu na koji je sistem sahranjivanja degenerisao

od uređenog postavljanja sanduka na daljem kraju grobnice, preko nasumičnog gomilanja grubo izdeljanih sanduka, neuglačanog drveta, neobeleženih poklopaca izuzev naškrabanog krsta, a zatim - konačno - do ovog žurnog gomilanja beskućničkih leševa, sa svakom brigom za dostojanstvo, možda čak i za pogrebni ritual, zaboravljenom u sve većoj histeriji. Bila je nekakva katastrofa, u to nije mogla da posumnja; iznenadan priliv tela - muškaraca, žena, dece (kraj njenih nogu nalazila se beba koja nije mogla živeti duže od jednog dana) - koja su pomrla u tako rastućem broju da nije bilo vremena čak ni da im sklope očne kapke pre nego što su ih bacili u ovu jamu. Možda su proizvođači sanduka takođe pomrli, pa su ih bacili među njihove mušterije; krojače pokrova takođe, i sveštenike. Svi su nestali u jednom apokaliptičnom mesecu (ili nedelji), a njihovi preživeli rođaci bili su suviše šokirani ili suviše preplašeni da bi vodili računa o detaljima, već su bili samo željni da mrtve ture negde van vidokruga, gde nikada više neće morati da bace pogled na njihovo meso. Tog mesa je još bilo dosta. Pečaćenje grobnice, zatvaranje pred vazduhom koji izaziva raspadanje, održalo je njene stanovnike netaknute. Sada, posle oskrvnuća ove tajne odaje, toplina raspadanja ponovo je potpaljena i tkiva su iznova počela da propadaju. Posvuda je videla trulež na delu, kako stvara čireve i gnojnice, plikove i bubuljice. Podigla je plamen da bi bolje videla, mada je zadah kvarenja počeo da je obuzima i tera je na nesvesticu. Svuda gde su joj se oči zaustavile, kao da je nailazila na neki novi prizor vredan žaljenja. Dvoje dece koja leže zajedno, kao da spavaju jedno drugom u zagrljaju; žena čiji je poslednji postupak bio,činilo se, da našminka svoje bolesno lice kao da želi da umre spremna pre za bračnu postelju nego za grob. Nije mogla da ne zuri, iako im je njena opčinjenost oduzimala privatnost. Bilo je toliko toga da se vidi i upamti. Nije više nikada mogla da bude ista, zar ne, posle razgledanja ovih prizora? Jedan leš - koji je ležao poluskriven ispod drugog - naročito joj je privukao pažnju: žena čija je kestenjasta kosa tekla tako obilato sa glave da joj je Ilejn pozavidela. Ona priđe bliže da bi bolje videla, a onda, otresavši se i poslednjeg skanjivanja, uhvati telo bačeno preko žene i odvuče ga u stranu. Meso leša bilo je masno na dodir i prsti su joj ostali umazani, ali to je nije uznemirilo. Otkriveni leš ležao je raširenih

nogu, ali stalna težina njenog pajtaša izvila ih je u nemoguću konfiguraciju. Rana koja ju je ubila okrvavila joj je butine, i slepila joj suknju za trbuh i međunožje. Je li pobacila, upitala se Ilejn, ili ju je tamo proždrala neka bolest? Zurila je i zurila, sagnuta kako bi izučila odsutni izraz na ženinom istrulelom licu. Kakvo mesto za ležanje, pomislila je, sa rođenom krvlju koja te još sramoti. Reći će Kavanou kada ga sledeći put bude videla, koliko je grešio sa svojim sentimentalnim pričama o smirenosti ispod busenja. Videla je dovoljno; više nego dovoljno. Obrisala je ruke o kaput i krenula natrag prema vratima, zatvorivši ih za sobom i privezavši ponovo konopac onako kako ga je zatekla. Onda se popela uz nagib, na svež vazduh. Policajci se nigde nisu mogli videti, i ona je kliznula dalje neprimećena, kao senka senke. Više nije mogla ništa da oseća, kada je jednom nadvladala prvobitnu odvratnost i onaj žalac sažaljenja koji je osetila kada je videla decu i ženu sa kestenjastom kosom; a čak su i te reakcije - sažaljenje i odvratnost - sasvim mogle da se kontrolišu. I jedno i drugo je osetila akutnije kada je videla pregaženog psa nego dok je stajala u grobnici Svih Svetih, uprkos užasavajućim prizorima na sve strane. Kada je te noći položila glavu na jastuk, i slivatila da niti drhti, niti oseća mučninu, osetila se jakom. Čega je još mogla da se plaši na svetu kada je spektakl smrtnosti kom je upravo prisustvovala mogla tako spremno da podnese? Usnula je duboko, i probudila se osvežena. Tog jutra se vratila na posao, izvinivši se Čajmsu zbog svog ponašanja pretliodnog dana, i razuverivši ga rečima da se sada oseća srećnije nego mesecima pre toga. Da bi dokazala svoju rehabilitaciju, bila je društvena koliko god je mogla, započinjući razgovor sa zapostavljenim poznanicima, i osmehujući se neprestano. To je dočekano sa izvesnim početnim otporom; mogla je da oseti kako njene kolege sumnjaju da ovaj nalet sunca zaista najavljuje leto. Ali, kada je održala isto raspoloženje do kraja dana i čitav sledeći dan, počeli su spremnije da reaguju. Do četvrtka, kao da suze iz prethodne nedelje nikada nisu ni bile prolivene. Ljudi su joj govorili kako dobro izgleda. Bilo je to istina; njeno ogledalo potvrdilo je glasine. Oči su joj sijale, koža joj je sijala. Bila je slika i prilika vitalnosti. U četvrtak popodne, sedela je za svojim stolom i radila na nagomilanim

upitima, kada se jedna od sekretarica pojavila iz hodnika i počela da trtlja. Neko je prišao ženi da joj pomogne; kroz jecaje, bilo je jasno da govori o Bernis, ženi koju je Ilejn poznavala dovoljno da sa njom razmeni osmehe na stepeništu, ali ne više od toga. Izgleda da je došlo do nesreće; žena je govorila o krvi na podu. Ilejn je ustala i pridružila se onima koji su krenuli da vide kakva je to gužva. Nadzornik je već stajao ispred ženskog toaleta i uzalud sve radoznalce upućivao da se udalje. Neko drugi - još jedan svedok, činilo se - prepričavao je događaje: „Samo je stajala tamo, a onda je odjednom počela da se trese. Mislila sam da ima napad. Krenula joj je krv iz nosa. Onda iz ustiju. Pokuljala.“ „Nema ovde šta da se vidf, insistirao je Čajms.„Molim vas, udaljite se.“ Ali, svi su ga ignorisali. Donesena su ćebad da se žena uvije, i čim su vrata toaleta ponovo bila otvorena, radoznalci su nagrnuli napred. Ilejn je ugledala obličje koje se kretalo po podu toaleta kao da je u grčevima; nije imala želju da vidi više od toga. Ostavivši ostale da se tiskaju u hodniku i pričaju glasno o Bernis kao da je već mrtva, Ilejn se vratila za svoj sto. Imala je mnogo toga da uradi; toliko protraćenih, jadnih dana koje je morala da nadoknadi. Glavom joj prolete pogodna fraza. Iskupi vreme. Zapisala je te dve reči u svesku kao podsetnik. Odakle su joj došle? Nije mogla da se seti. Nije bilo važno. Ponekad je bilo mudro zaboravljati. Kavano ju je pozvao telefonom te večeri i predložio da sutradan izađu na večeru. Ipak, morala je da odbije, koliko god bila željna da raspravlja sa njim o svojim nedavnim istraživanjima, zato što je nekoliko njenih prijatelja priredilo malu žurku kako bi proslavili njeno ozdravljenje. Da li bi voleo da im se pridruži, pitala ga je. Zahvalio joj je zbog poziva, ali je odgovorio da ga veliki broj ljudi uvek plaši. Ona mu je rekla da ne bude blesav: da će njenom krugu biti drago što će ga upoznati, a i njoj što će ga predstaviti, ali on je odgovorio da će se pojaviti samo ukoliko njegov ego bude smatrao da može sa tim da se ponese, i da se nada da se ona neće uvrediti ukoliko se ne pojavi.Ona je otklonila takve strahove. Pre nego što je razgovor okončan, ona mu je stidljivo pomenula da ima priču za njega sledeći put kad se budu sreli. Sutrašnji dan doneo je loše vesti. Bernis je umrla u petak, u ranim jutarnjim satima, a da nije ponovo ni došla do svesti. Uzrok smrti još nije bio verifikovan, ali u kancelariji se govorkalo da ona nikada nije bila naročito

snažna žena - oduvek je prva među sekretaricama hvatala prehladu, a poslednja bi je se otresla. Takođe se pričalo, mada tiše, o njenom ličnom ponašanju. Izgleda da je bila velikodušna što se tiče njenih čari, i neprobirljiva kada su partneri bili u pitanju. Sa veneričnim bolestima koje su poprimile razmere epidemije, zar to nije bilo najverovatnije objašnjenje za smrt? Ta vest, iako je zaokupila tračere, nije bila naročito dobra za opšti moral. Tog jutra je dvema devojkama pozlilo, a za ručkom, činilo se da je Ilejn jedina od osoblja koja ima apetita. Međutim, ona je nadoknadila njegov nedostatak kod kolega. U njoj je gorela glad; telo joj je gotovo bolno iščekivalo ishranu. Bio je to dobar osećaj, posle toliko meseci malaksalosti. Kada se obazrela prema iscrpljenim licima za stolom, osetila je da je potpuno drugačija od njih: od njihovih tričarija, i trivijalnih stanovišta, od načina na koji im je razgovor kružio oko nagle Bernisine smrti kao da o toj temi godinama nisu razmišljali ni na tren, pa su bili zapanjeni što takvo zapostavljanje nije smrt učinilo izumrlom. Ilejn je znala bolje. U nedavnoj prošlosti toliko je često dolazila u blizinu smrti: za vreme meseci koji su doveli do njene histerektomije, kada su se tumori najednom udvostručili u veličini, kao da naslućuju da se protiv njih kuje zavera; na operacionom stolu, kada su hirurzi dvaput pomislili da su je izgubili; i najskorije, u grobnici, licem u lice sa tim razjapljenim truplima. Smrt je bila svuda. To što su oni bili toliko zaprepašćeni njenim ulaskom u njihov neprivlačni krug učinilo joj se gotovo komično. Jela je halapljivo i pustila ih da šapuću. Okupili su se i priredili zabavu za nju u Rubenovoj kući - Ilejn, Hermiona, Sem i Nelvin, Džoš i Sonja. Bila je to lepa noć; prilika da se sazna šta rade zajednički prijatelji; kako se menjaju statusi i ambicije. Svi su se vrlo brzo napili; jezici ionako razvezani prisnošću razvezali su se još više. Nelvin je održao plačnu zdravicu za Uejn; Džoš i Sonja su imale kratku, ali jetku raspravu o pitanju evangelizma; Ruben je imitirao kolege advokate. Bilo je to kao u stara vremena, osim što je pamćenje još moralo da sve to ulepša. Kavano se nije pojavio, i Ilejn je zbog toga bilo drago. Iako je protestovala dok je razgovarala sa njim, znala je da bi se on osećao izopšten u tako bliskom društvu.

Negde oko pola jedan, kada je sobom zavladao tihi razgovor, Hermiona je pomenula jahtaša. lako se nalazila gotovo na suprotnoj strani sobe, Ilejn je sasvim jasno čula da je pomenuto moreplovčevo ime. Prekinula je svoj razgovor sa Nelvinom i probila se između opruženih udova da bi se pridružila Hermioni i Semu. „Čula sam da pričate o Mejberiju", reče ona. „Da“, reče Hermiona, „Sem i ja smo baš pričali o tome koliko je sve to čudno...“ „Videla sam ga u vestima“, reče Ilejn. „Tužna priča, zar ne?“ prokomentarisao je Sem. „Kako se sve odigralo.“ „Zašto tužna?“ „Pa to što je rekao: o Smrti koja je bila na brodu sa njim...“ „...da bi onda umro“, reče Hermiona. „Umro?“ reče Ilejn. „Kad je to bilo?“ „Bilo je u svim novinama." „Nisam mnogo pratila", odgovori Ilejn. „Šta se desilo?“ „Poginuo je“, reče Sem. „Vozili su ga na aerodrom da ga pošalju kući, i došlo je do nesreće. Poginuo je prosto tako.“ On pucu srednjim prstom i palcem. „Ugasio se kao sijalica.” „Baš tužno“, reče Hermiona. Ona baci pogled na Ilejn i namršti se. Taj pogled je zbunio Ilejn sve dok nije - sa onim istim šokom prepoznavanja koji je osetila u Čajmsovoj kancelariji, kada je otkrila sopstvene suze - shvatila da se osmehuje. Dakle, moreplovac je bio mrtav. Kada se društvo razišlo u ranim subotnjim satima - kada je bilo gotovo sa zagrljajima i poljupcima i kada se ponovo našla kod kuće - pomislila je na Mejberijev intervju koji je čula, prizvavši lice opaljeno suncem i oči ispražnjene od pustoši u kojoj umalo nije bio izgubljen, razmišljajući o njegovoj mešavini izdvojenosti i blagog stida dok je pričao o svom slepom putniku. I, naravno, o tim njegovim poslednjim rečima, kada su ga pritisli da identifikuje stranca: „Smrt, pretpostavljam“, rekao je on. Imao je pravo.

Probudila se kasno u subotu ujutro, bez očekivanog mamurluka. Dobila je pismo od Miča. Nije ga otvorila, već ga je ostavila na kaminu za neki dokoni trenutak kasnije tog dana. Prvi zimski sneg bio je u vazduhu, mada je bio suviše vlažan da ostavi bilo kakav ozbiljniji utisak na ulicama. Hlađnoća je, međutim, sasvim dovoljno ujedala, sudeći po namrštenim licima prolaznika. Osećala se, međutim, ćudnovato imunom na nju. Iako joj u stanu nije bilo uključeno grejanje, hodala je okolo u kućnoj haljini, i bosa, kao da joj u stomaku bukti vatra. Posle kafe, otišla je da se umije. U otvoru slivnika nalazio se paučinasti slepljen pramen kose; izvukla ga je i bacila u šolju, a onda se vratila lavabou. Posle uklanjanja zavoja, pomno je izbegavala svako podrobno zagledanje svog tela, ali danas se činilo da su joj sumnje i taština nestali. Skinula je kućnu haljinu i pogledala se procenjivački. Bila je zadovoljna onim što je videla. Dojke su joj bile pune i tamne, koža joj je imala zadovoljavajući sjaj, a stidne dlačice su joj izrasle bujnije nego ikada. Sami ožiljci izgledali su osetljivi, a na dodir su to i bili, ali njene oči su pročitale njihovu pomodrelost kao znak ambicije njene pice, kao da će za koji dan njen polni organ izrasti od anusa do pupka (i dalje, možda), otvarajući je; čineći je strašnom. Bilo je to paradoksalno, naravno, da se tek sada, kad su je hirurzi ispraznili, osećala tako zrelom, tako plodnom. Stajala je čitavih pola sata pred ogledalom i divila se sebi, dok su joj misli vrludale. Konačno se vratila u prednju sobu, i dalje naga. Nije imala nikakvu želju da se prikrije; naprotiv. Jedva je uspela da se uzdrži da ne izađe napolje na sneg i pruži čitavoj ulici nešto po čemu će je upamtiti. Otišla je do prozora, sa gomilom takvih blesavih misli u glavi. Sneg je postao gušći. Kroz pahulje, uhvatila je neki pokret u uličici između kuća nasuprot njene, Neko je bio tamo, gledao je, mada nije mogla da vidi ko. Nije marila. Stajala je i špijunirala špijuna, pitajući se hcće li imati hrabrosti da se pokaže, ali on je nije imao. Gledala je nekoliko minuta pre nego što je shvatila da ga je oterala njena drskost. Razočarana, otabanala je natrag u spavaću sobu i obukla se. Bilo je vreme da pronađe sebi nešto za jelo; osećala je onu poznatu žestoku glad. Frižider je bio praktično prazan. Moraće da izađe i da ga napuni za vikend. Supermrketi su bili cirkusi, naročito subotom, aii njeno raspoloženje je

bilo previše vedro da bi bila depresivna zbog toga što mora da se lakta kroz gomilu. Danas je čak pronašla i nešto zadovoljstva u tim prizorima upadljive potrošnje; u kolicima i korpama pretrpanim hranom i deci pohlepnih očlju dok su prilazila slatkišima, ili suznih ako su im ovi bili uskraćeni, u ženama koje su odmeravale prednosti ovčijeg buta dok su njihovi muževi podjednako procenjivački posmatrali devojke iz osoblja. Kupila je dvostruko više hrane za vikend nego što bi inače kupila za čitavu nedelju, rastrojenog apetita zbog mirisa sa tezgi sa delikatesama i svežim mesom. Dok je stigla do kuće, već se gotove tresla od iščekivanog hranjenja. Kada je spustila kese na prag: i potražila ključeve, čula je kako je neko zalupio vrata kola iza nje. „Ilejn?“ Bila je to Hermiona. Od crnog vina koje je konzumirala prethodne večeri izgledala je umrljano i ustajalo. „Da li se osećaš dobro?“ upita Ilejn. „Pitanje je, da li se dobro osećaš ti?“ želela je Hermiona da zna. „Da, dobro sam. Zašto ne bih bila?“ Hermiona joj uzvrati uznemirenim pogledom. „Sonja je imala nekakvo trovanje hranom, Ruben takođe. Samo sam navratila da vidim da li je tebi dobro.“ „Kao što sam rekla, fino se osećam.“ „Ne razumem.“ „Šta je sa Nelvinom i Dikom?“ „Kod njih se niko ne javlja. Ali Rubenu je loše. Odveli su ga u bolnicu na testiranje.“ „Hoćeš unutra, na kaficu?“ „Ne, hvala, moram da se vratim kod Sonje. Samo nisam volela pomisao da si sama, ako si i ti to ukačila." Ilejn se osmehnu. „Pravi si anđeo“, reče ona i poljubi Hermionu u obraz. Taj gest kao da je zaprepastio drugu ženu. Iz nekog razloga, ona odstupi za korak, posle uzvraćenog poljupca, i zagleda se u Ilejn sa neodređenom zbunjenošću u očima. „Moram... moram da idem“, reče ona, preuredivši lice, kao da bi moglo

da je izda. „Zvaću te danas malo kasnije“, reče Ilejn, „da vidim kako si.“ „Dobro.“ Hermiona se okrenu i pređe preko pločnika prema svojim kolima. Iako je površno pokušala da prikrije pokret, Ilejn ju je videla kako prinosi prste mestu na obrazu gde je bila poljubljena i češe ga, kao da želi da izbriše taj kontakt. Nije bila sezona muva, ali one koje su preživele nedavnu hladnoću zujale su po kuhinji dok je Ilejn birala hleb, dimljenu šunku i kobasicu sa belim lukom iz kesa, i sedala da jede. Bila je mrtva gladna. Za pet minuta ili manje, proždrala je mesne prerađevine i poprilično okrnjila veknu, a da je jedva primirila glad. Prešavši na dezert od smokvi i sira, pomislila je na beznačajni omlet koji nije bila u stanju da dovrši onog dana, posle posete bolnici. Jedna misao vodila je drugoj; od omleta, preko dima, trga i Kavanoa do njene poslednje posete crkvi, i kada je pomislila na to mesto, najednom ju je obuzeo entuzijazam da vidi to mesto još jedan poslednji put pre nego što ga sravne sa zemljom. Verovatno je već zakasnila. Tela su sigurno spakovana i uklonjena, grobnica dekontaminirana i izribana; od zidova je sigurno ostao samo krš. Ali, znala je da neće biti zadovoljna sve dok se i sama ne uveri i to. Čak i posle obroka od čije bi je preteranosti spopala muka nekoliko dana ranije, osećala je lakoću u glavi kada je krenula prema crkvi Svih Svetih; gotovo kao da je pijana. Nije to bila ona sentimentalna opijenost kojoj je bila sklona dok je bila sa Mičom, već euforija zbog koje se osećala gotovo neranjiva, kao da je konačno locirala neki vedar i nekvarljiv deo sebe, pa joj se više neće dogoditi ništa zlo. Pripremila je sebe da zatekne crkvu Svih Svetih u ruševinama, ali nije. Zgrada je još stajala, netaknutih zidova, greda koje su još delile nebo. Možda nisu mogli da je sruše, pomislila je ona; možda su crkva i ona blizancibesmrtnici. Ta sumnja je bila potpomognuta brbljanjem novih poštovalaca koje je crkva privukla. Policijsko obezbeđenje se utrostručilo od dana kada je ona bila tu, a cerada koja je zaklanjala ulaz u grobnicu od pogleda sada je bila ogroman šator, koji su pridržavale skele, sasvim oko boka zgrade. Služitelji oltara, koji su stajali veoma blizu šatora, nosili su maske i rukavice;

prvosveštenici - onih nekoliko odabranih kojima je bilo dopušteno da uđu u sveti krug - bili su potpuno odeveni u zaštitna odela. Posmatrala je sa kordona - znake i klanjanje među posvećenicima; zasipanje ljudi u odelima koji su izlazili ispod vela; fini sprej fumiganata koji je ispunio vazduh kao gorki miris. Još jedan posmatrač ispitivao je jednog od stražara. „Čemu odela?" „Za slučaj da je zarazno", dođe odgovor. „Posle svih tih godina?“ „Ne znaju još šta iina unutra.“ „Bolesti ne traju, zar ne?“ „To je kužna jama“, reče stražar. „Sarno su oprezni." Ilejn je slušala razgovor, i svrbeo ju je jezik da progovori. Mogla je da iin uštedi ispitivanje sa nekoliko reči. Najzad, ona je živi dokaz da kuga koja je uništila porodice u grobnici, koja god bila, više nije virulentna. Ona je udisala taj vazduh, doticala je plesnivo meso i osećala se sada zdravije nego godinama pre. Ali, oni joj ne bi zalivalili zbog njenih otkrovenja, zar ne? Bili su suviše obuzeti svojim ritualima; možda čak i uzbuđeni zbog otkrića takvih užasa, potpaljeni mogućnošću da ta smrt još živi. Ne bi ona bila toliko surova da im pokvari entuzijazam ispovešću o sopstvenom retko dobrom zdravlju. Umesto toga, okrenula je leđa sveštenicima i njihovim ritualima, dok su se mirisi širili vazduhom, i krenula dalje od trga. Kada je podigla pogled sa svojih rnisli, spazila je poznatu figuru kako je posmatra sa ugla susedne ulice. Okrenuo se kada je podigla pogled, ali to je nesumnjivo bio Kavano. Ona ga pozva, i priđe uglu, ali on je žurno hodao dalje od nje, pognute glave. Ona ga ponovo pozva, i on se sada okrenu - s očigledno lažnim izrazom iznenađenja na licu - pa krenu natrag svojom stazom za bekstvo, da bi je dočekao. „Jeste li čuli šta su pronašli?“ upita ga ona. „O da“, odgovori on. Uprkos familijarnosti u kojoj su poslednji put uživali, sada se prisetila svojih prvih utisaka o njemu: da on nije čovek koji mnogo ispoljava osećanja. „Sad nikada nećete doći do svojih kamenih ploča“, reče ona. „Izgleda da neću“, odgovori on, ne baš zabrinut zbog gubitka.

Želela je da mu kaže da je rođenim očima videla kužnu jamu, u nadi da će mu od te vesti zasjati lice, ali ugao ove suncem obasjane ulice nije bio odgovarajuće mesto za takav razgovor. Osim toga, kao da je znao za to. Gledao ju je tako čudno, kao da je toplina njihovog ranijeg sastanka potpuno nestala. „Zašto ste se vratili?“ upita je on. „Samo da vidim“, odgovori ona. „Polaskan sam.“ „Polaskan?” „Što je moja fascinacija mauzolejima zarazna.“ I dalje ju je gledao, a ona je, dok mu je uzvraćala pogledom, bila svesna koliko su mu oči hladne i savršeno sjajne. Mogle su biti od stakla, pomislila je; a njegova koža nalepljena kao obrazina preko suptilne arhitekture njegove lobanje. „Treba da krenem“, reče ona. „Posao ili zadovoljstvo?“ „Niti jedno, niti drugo”, reče mu ona. „Neki moji prijatelji su bolesni.“ „Ah.“ Imala je utisak da on želi da ode; da ga je samo strah od toga da ne ispadne budala zadržao da ne pobegne od nje. „Možda ćemo se ponovo videtf, reče ona.„Jednom.“ „Siguran sam“, odgovori on, zahvalno prihvativši šlagvort i povukavši se niz ulicu. „A vašim prijateljima - moji srdačni pozdravi." Čak i da je želela da prenese Kavanoove lepe želje Rubenu i Sonji, ne bi mogla to da učini. Hermiona se nije javljala na telefon, kao ni bilo ko od ostalih. Najbliže je došla tome kada je ostavila poruku na Rubenovoj sekretarici. Lakoća u glavi koju je osetila ranije tog dana razvila se u čudnu sanjivost kako se popodne primicalo večeri. Ponovo je jela, ali gozba nije sprečila produbljivanje njenog stanja fuge. Osećala se sasvim dobro; taj osećaj neranjivosti koji ju je obuzeo još je bio netaknut, ali malo-malo, kako je dan odmicao, zaticala je sebe kako stoji na pragu sobe ne znajući zašto je tamo došla; ili da posmatra kako se svetlost gubi napolju, na ulici, nesigurna da li je posmatrač, ili je posmatrana. Ipak, bila je zadovoljna sopstvenim

društvom, kao što su bile zadovoljne i muve. Nastavile su da zuje oko nje iako se smrkavalo. Oko sedam uveče, čula je kako se napolju zaustavljaju kola i kako zvono zvoni. Otišla je do vrata svog stana, ali nije mogla da prikupi dovoljno Ijubopitljivosti da ih otvori, izađe u hodnik i primi posetioce. Biće da je to, najverovatnije, ponovo Hermiona, a njoj nije bilo do mračnih razgovora. U stvari, nije želela ničije društvo osim društva muva. Posetioci su ustrajno zvonili; što su više insistirali, to je ona bila više rešena da ne odgovara. Kliznula je uza zid kraj vrata stana i oslušnula prigušenu debatu koja je sada otpočela na stepeniku. Nije to bila Hermiona; nije to bio niko koga bi prepoznala. Sada su sistematski zvonili stanovima iznad nje, sve dok gospodin Prudo nije sišao iz stana na vrhu, razgovarajući pritom sam sa sobom, i otvorio im vrata. Od razgovora koji je usledio uhvatila je onoliko koliko joj je bilo dovoljno da shvati urgentnost njihove misije, ali njen rastrojeni mozak nije imao toliko upornosti da bi se pozabavio detaljima. Ubedili su Prudoa da ih pusti u hodnik. Prišli su vratima njenog stana i zalupali po njima, izvikujući njeno ime. Nije odgovarala. Zalupali su ponovo, razmenjujući reči osujećenosti. Pitala se mogu li da je čuju kako se osmehuje u mraku. Konačno - posle novog razgovora sa Prudoom - ostavili su je na miru. Nije znala koliko je dugo čučala pred vratima, ali kada je ponovo ustala, njeni donji ekstremiteti bili su potpuno obamrli i bila je gladna. Jela je proždrljivo, manje-više dokrajčivši sve što je tog jutra kupila. Muve kao da su se razmnožile u satima koji su prošli; išle su po stolu i jele ostatke njenog jela. Pustila ih je. I one su morale da žive. Konačno je rešila da izađe malo na svež vazduh. Medutim, samo što je izašla iz svog stana, budni gospodin Prudo se našao na vrhu stepeništa i pozvao je. „Gospođice Rajder. Čekajte malo. Imam poruku za vas.“ Razmislila je da li da zalupi vrata pred njim, ali znala je da se on neće smiriti dok joj ne preda poruku. Požurio je niz stepenice - Kasandra u otrcanim papučama. „Ovde su bili policajcf, objavio on pre nego što je uopšte i stigao do najniže stepenice, „vas su tražilif „O“, reče ona. „Da li su rekli šta hoće?“

„Da razgovaraju sa vama. Hitno. Dvoje vaših prijatelja..." „Šta je s njima?“ „Umrli su“, reče on. „Danas popodne. Od nekakve bolesti." Imao je list papira u ruci. To joj je sada predao, pustivši jedan tren pre nego što je ona uhvatila. „Ostavili su broj da im se javite“, reče on. „Morate ih pozvati što je pre moguče." Uručivši poruku, već se ponovo povlačio natrag uz stepenište. Ilejn je gledala u list papira, sa naškrabanim brojem. Dok je stigla da pročita sedam cifara, Prudo je nestao. Vratila se u stan. Iz nekog razloga,nije mislila na Rubena i Sonju - koje, činilo se, neće više nikada videti - već na moreplovca, Mejberija, koji je video Smrt i umakao joj samo da bi ga ona sledila kao verni pas,čekajući trenutak da skoči i oliže mu lice. Sedela je kraj telefona i zurila u cifre na listu, zatim u prste koji su držali list, pa u šake koje su držale prste. Je li dodir koji joj je tako nedužno visio na završecima ruku sad bio toliko smrtonosan? Jesu li detektivi došli da joj to saopšte? Da su njeni prijatelji mrtvi zahvaljujući njenom dobrom posredovanju? Ako je tako, koliko li ih je još bilo koje je dodirnula ili disala u njihovoj blizini od njenog kužnog obrazovanja u grobnici? Na ulici, u autobusu, u supermarketu: na poslu, za vreme odmora. Pomislila je na Bernis, koja je ležala na podu toaleta i na Hermionu, koja je trljala mesto gde je bila poljubljena kao da je znala da joj je prenesena nekakva pošast. I najednom je znala u svojoj srži, da su njeni progonitelji imali pravo u svom podozrenju, i da je svih tih snenih dana hranila smrtonosno dete. Otud njena glad; otud sjaj ispunjenja koji je osećala. Spustila je poruku i ostala da sedi u polumraku, pokušavajući tačno da odredi lokaciju kuge. Da li joj je bila u vršcima prstiju; u trbuhu; u očima? Nigde, a opet svuda. Njena prva pretpostavka bila je pogrešna. Nije to uopšte bilo dete: ona to nije nosila u nekoj određenoj ćeliji. Bilo je to posvuda. Ona i to bili su sinonimi. Pošto je već tako, nisu joj mogli iseći ugrožavajući deo, onako kako su joj isekli tumore i sve ono što su oni proždrali. Ali, ta činjenica nije značila da će umaći njihovoj pažnji. Došli su po nju, zar ne, da je vrate pod pasku sterilnih soba, da je liše njenog mišljenja i dostojanstva, da je učine podobnom samo za njihova bezosećajna istraživanja. Ta pomisao bila joj je odvratna; radije će umreti kao žena kestenjaste kose u grobnici, opružena u agoniji, nego da im se ponovo poda.

Ona iscepa parče papira i pusti ga da padne. Ionako je bilo prekasno za rešenja. Ljudi za selidbu otvorili su vrata i zatekli Smrt kako čeka s druge strane, željna dnevnog svetla. Ona je bila njen agent, i ova joj je - u svoj svojoj mudrosti - podarila imunitet; dala joj je snagu i sneno ushićenje; odnela joj je strah. Ona je, za uzvrat, širila njenu blagovest, i te napore sada više nije mogla da poništi; ne više. Sve te desetine, možda i stotine Ijudi koje je zarazila u proteklih nekoliko dana, vratile su se porodici ili prijateljima, radnim mestima i mestima za odmor, da bi još više proširili blagovest. Oni su preneli njeno smrtonosno obećanje svojoj deci dok su ih ušuškavali za spavanje, i svojim partnerima za vreme ljubavnog čina. Sveštenici su ga nesumnjivo davali sa pričešćem; vlasnici radnji sa kusurom za novčanicu od pet funti. Dok je mislila na to - na bolest koja se širila kao požar - zvono na vratima ponovo je zazvonilo. Vratili su se po nju. I, kao i ranije, zvonili su na ostala zvona u kući. Mogla je da čuje kako Prudo silazi. Ovaj put zna da je ona unutra. Reći će im to. Zalupaće na vrata, a kada im ne bude odgovorila... Dok je Prudo otvarao prednja vrata, ona je otključala zadnja. Dok se iskradala u dvorište, čula je glasove kraj vrata stana, a zatim i njihovu lupu i zahteve. Otvorila je rezu dvorišne kapije i umakla u tamu sokačeta. Već je bila van domašaja sluha kada su provalili vrata. Više od svega, želela je da se vrati u crkvu Svih Svetih, ali znala je da bi takva taktika samo izazvala hapšenje. Oni i očekuju da ona krene tim putem, računajući na njenu privrženost prvobitnom uzroku. Ali, ona je želela da još jednom vidi lice Smrti, sada više nego ikada. Da porazgovara sa njom. Da popriča o njenoj strategiji. O njihovoj strategiji. Da pita zašto je odabrala nju. Izašla je iz sokačeta i posmatrala šta se dešava na prednjoj strani kuće sa ugla ulice. Ovaj put nije ih bilo samo dvojica; izbrojala je najmanje četvoricu, koji su ulazili u kuću i izlazili iz nje. Šta su radili? Zavirivali u njen donji veš i ljubavna pisma, najverovatnije, pregledali čaršave na njenoj postelji u potrazi za opalim vlasima, i ogledalo u potrazi za tragovima njenog odraza. Ali čak i da okrenu stan naopako,čak i da ispitaju i najmanju sitnicu, neće pronaći ono za čime tragaju. Neka istražuju. Ljubavnica je pobegla. Ostale su još samo fieke od njenih suza, i muve oko sijalice kako bi joj pevale pesme zahvalnice.

Noć je bila zvezdana, ali dok je ona hodala prema centru grada, jarko Božićno osvetljenje kojim su bili okićeni drveće i zgrade, poništavalo je njihovu svetlost. Većina radnji bila je zatvorena u ovo doba, ali veliki broj prolaznika još je dokono razgledao izloge na pločnicima. Ona se, međutim, brzo umorila od izloga, od tričarija i lutaka, pa je skrenula sa glavne ulice u bočne uličice. Tu je bilo mračnije, što je odgovaralo njenom rastrojenom umu. Zvuk muzike i smeha bežao je kroz otvorena vrata barova; svađa je eksplodirala u sobi za igre na spratu: razmenjeni su udarci; u jednom haustoru, dvoje ljubavnika prkosilo je diskreciji; u drugom, neki muškarac je pišao obilato kao konj. Tek je sada, u relativnoj utihnulosti zabačenih uličica, shvatila da nije sama. Pratili su je koraci, zadržavajući se na opreznoj udaljenosti, ali nikada ne previše. Zar su je tragači sledili? Jesu li joj se i sada približavali, spremajući se da je ugrabe i smeste u svoj zatvoreni red? Ako je tako,bekstvo bi samo odložilo ono neizbežno. Bolje da se suoči sa njima sada, i da ih začikava da se približe na domašaj njene zaraznosti. Ona ldiznu u skrovište, i oslušnu približavanje koraka, a onda stupi na videlo. Nije to bio neki sluga zakona, već Kavano. Njen prvobitni šok gotovo smesta zameni iznenadno shvatanje razloga zbog kojeg ju je sledio. Zagledala se u njega. Koža mu je bila tako napeta na lobanji da je mogla da vidi sjaj kosti na sumornom svetlu. Kako ga, pitale su njene uvrtložene misli, nije ranije prepoznala? Kako nije shvatila još na prvom sastanku, kada je govorio o mrtvima i njihovom glamoru, da on govori kao njihov Tvorac? „Pratio sam vas“, reče on. „Skroz od kuće?“ On klimnu glavom. „Šta su vam rekli?“ upita je on.„Policajci. §ta su rekli?" „Ništa što već nisam sama pogodila“, odgovori ona. „Znali ste?“ „Na neki način. Mora da jesam, u dubini srca. Sećate se našeg prvog razgovora?" On promrmlja da se seća. „Sve što ste govorili o Smrti. Kakav egoizam." On se iznenada isceri, pokazavši još kostiju.

„Da“, reče on.„Šta li mora da mislite o meni?“ „Za mene je to nekako imalo smisla, još tada. U to vreme nisam znala zašto. Nisam znala šta će budućnost doneti...“ „A šta ona donosi?“ upita je on tiho. Ona slegnu ramenima. „Smrt me je sve ovo vreme čekala, jesam li u pravu?“ „O, da“, reče on, zadovoljan zbog njenog razumevanja situacije između nih dvoje. On kroči prema njoj, i posegnu da joj dodirne lice. „Vi ste izuzetni", reče on. „Ne zaista.“ „Ali da vas sve to uopšte ne dirne. Da ste tako hladni.“ „Čega treba da se plašim?“ reče ona. On joj pomazi obraz. Gotovo je očekivala da se tada njegova kožna obrazina raskopča, i da klikeri koji su mu podrhtavali u dupljama poispadaju i razbiju se. Ali, on je zadržao masku netaknutu, zbog pojave. „Želim vas“, reče joj on. „Da“, reče ona. Naravno da ju je želeo. To mu se čulo u svakoj reči od samog početka, ali ona nije imala dovoljno pameti da to shvati. Svaka ljubavna priča bila je - na kraju - priča o smrti; na tome su pesnici insistirali. Zašto bi to bilo iole manje istinito nego obrnuto? Nisu mogli da se vrate u njegovu kuću, rekao joj je; policajci će biti i tamo, jer oni sigurno znaju za romansu između njih dvoje. Naravno, nisu mogli ni u njen stan. Tako su pronašli mali hotel u blizini i tamo uzeli sobu. Već u sumornom liftu, uzeo je sebi tu slobodu da je pomazi po kosi, a onda, kada je video da se prepustila, da stavi ruku na njenu dojku. Soba je bila škrto nameštena, ali je imala izvesnog šarma zahvaljujući zapljuskivanju obojenim svetlom sa Božićne jelke dole, na ulici. Njen ljubavnik nije skidao oči sa nje ni za jedan jedini tren, kao da čak i sada očekuje da ona podvije rep i pobegne na najmanji gaf u njegovom ponašanju. Nije morao da se brine; način na koji se ophodio prema njoj davao joj je vrlo malo razloga za prigovor. Njegovi poljupci bili su ustrajni, ali ne preterano siloviti; način na koji ju je svlačio - izuzev malo petljanja (ipak, bio je to lepi ljudski detalj) - bio je uzor finese i slatke ozbiljnosti. Bila je iznenađena što nije znao za njen ožiljak, samo zato što je poverovala da je ova intimnost započela na operacionom stolu, kada mu je

dva puta pošla u naručje, da bi mu je dva puta uskratili nemilosrdni hirurzi. Ali možda je, pošto nije sentimentalan, zaboravio na taj prvi susret. Koji god razlog bio, učinilo joj se da se uzrujao kada joj je skinuo haljinu, i došlo je do drhtavog intervala kada je pomislila da će je on odbiti. Ali, taj trenutak je prošao, i on je sada posegnuo niže, prema njenom trbuhu, da bi prešao prstima duž ožiljka. „Divan je“, reče on. Bila je srećna. „Umalo nisam umrla pod anestezijom", reče mu ona. „To bi bila prava šteta“, reče on, posegnuvši naviše uz njeno telo, da joj obujmi dojke. Izgleda da ga je to uzbudilo, jer glas mu je bio grleniji kada je ponovo progovorio. „Šta su ti rekli?“ Kroz izmaglicu iščekivanja, ona reče: „Ostaviii su mi broj, da ga pozovem. Kako bi mogli da mi pomognu...“ „Ali ti nisi želela pomoć?“ „Ne“, prodahta ona. „Zašto bih?“ I ona vide njegov poluosmeh, iako je želela da sasvim zatvori oči. Njegova pojava nije uspela da u njoj izazove bilo kakvu strast; u stvari, bilo je mnogo toga u njegovom prerušavanju (ta apsurdna leptir-mašna, na primer) što je smatrala smešnim. Zatvorenih očiju, međutim, mogla je da zaboravi na takve sitne detalje; mogla je da mu strgne obrazinu i da ga zamisli čistog. Kada je pomislila o njemu na taj način, um joj načini piruetu. Skinuo je ruke sa nje; ona otvori oči. Petljao je oko kaiša. Dok je to činio, neko viknu napolju, na ulici. Glava mu se trže prema prozoru; telo mu se nape. Bila je iznenađena njegovom iznenadnom brigom. „U redu je“, reče ona. On se nagnu napred i stavi šaku na njen vrat. „Tišina“, naloži joj on. Ona ga pogleda odozdo u lice. Počeo je da se znoji. Razgovor na ulici potrajao je još nekoliko minuta; bilo je to naprosto opraštanje dva kasna kockara. Sada je shvatio svoju grešku. „Mislio sam da sam čuo...“ „Šta?“ „Mislio sam da sam čuo kako me dozivaju." „Ko bi to činio?“ upita ona mazno. „Niko ne zna da smo ovde.“

On odvrati pogled od prozora. Sva svrhovitost najednom je bila isisana iz njega; posle trenutka straha, lice mu se opustilo. Izgledao je gotovo glupavo. „Došli su blizu“, reče on. „Ali me nikada nisu pronašli.“ „Blizu?“ „Kada su došli kod tebe.“ Spustio je glavu na njene grudi. „Veoma blizu“, promrmlja on. Mogla je da čuje svoj puls u glavi. „Ali ja sam brz“, reče on,„i nevidljiv.“ Ruka mu odluta natrag, dole, do njenog ožiljka, i niže. „I uvek uredan“, dodade on. Uzdisala je dok ju je mazio. „Dive mi se zbog toga, siguran sam. Zar ne misliš da mi se sigurno dive? Što sam tako uredan?“ Ona se seti haosa u grobnici; te nedostojnosti, tog nereda. „Ne uvek...“ reče ona. On prestade da je mazi. „O da“, reče on. „O da. Ja nikad ne prolivam krv. To je moje pravilo. Nikada ne prolivam krv.“ Ona se osmehnu na njegovo hvalisanje. Sada će mu reći - mada je bila sigurna da on to već zna - za svoju posetu crkvi Svih Svetih, i za njegov lični rad koji je tamo videla. „Ponekad ne možeš da izbegneš prolivanje krvi“, reče ona. „Ne zameram ti.“ Na te reči on zadrhta. „Šta su ti rekli o meni? Kakve laži?“ „Ništa“, reče ona, zbunjena njegovim odgovorom.„Šta to mogu da znaju?“ „Ja sam profesionalac“, reče joj on, podigavši ruku natrag do njenog lica. Ponovo je osetila svrhovitost u njemu. Ozbiljnost u njegovoj težini dok se stisnuo bliže uz nju. „Neću dozvoliti da šire laži o meni“, reče on. „Neću to trpeti.“ On podiže glavu sa njenih nedara i pogleda je“. „Ja samo zaustavim dobošara.“ „Dobošara?“ „Moram da ga zaustavim čisto. Usred dobovanja." Nalet boja svetiljki odozdo bojio mu je lice u jednom trenutku crveno, u sledećem zeleno, zatim žuto: nezaprljane nijanse, kao u dečjoj kutiji sa

bojama. „Neću da šire laži o meni“, reče on ponovo. „Da pričaju kako prolivam krv.“ „Nisu mi rekli ništa", uveravala ga je. Potpuno je odustao od svog jastuka, i sada se pomerio da je opkorači. Završio je sa nežnim dodirima. „Da ti pokažem kako sam čist?“ reče on.„Kako lako zaustavljam dobošara?“ Pre nego što je mogla da odgovori, njegove šake joj se sklopiše oko grla. Nije imala vremena ni da zabrekće, a kamoli vikne. Njegovi palčevi bili su eksperti; pronašli su joj dušnik i stisnuli. Čula je kako dobošar ubrzava svoj ritam u njenim ušima. „Brzo je, i čisto“, govorio joj je, dok su boje i dalje dolazile u predvidivim sekvencama. Crvena, žuta, zelena; crvena, žuta, zelena. Tu je postojala neka greška, znala je; strašan nesporazum koji nije mogla sasvim da pojmi. Upinjala se da shvati nešto od toga. „Ne razumem", pokušala je da mu kaže, ali njeno zgnječeno grlo moglo je da proizvede sarno nekoliko grgotavih zvukova. „Prekasno je za izvinjenja", reče on, odmahujući glavom. „Ti si dosla ineni, sećaš se? Ti želiš da dobošar ućuti. Zašto bi mi inače došla?“ On je još jače stisnu. Osećala je da joj se lice nadima; da joj krv pulsira kako bi joj briznula iz očiju. „Zar ne shvataš da su došli da te upozore na mene?“ mrštio se od napora. „Došli su da te zavedu i odvedu od mene rekavši da prolivam krv.“ „Ne!“ istisnu ona slog poslednjim dahom, ali on samo još jače stisnu, kako bi poništio njeno poricanje. Dobošar je sada bio zaglušujuće glasan; iako su se Kavanou usta još otvarala i zatvarala, ona više nije mogla da čuje šta joj priča. To je bilo malo važno. Sada je shvatila da on nije Smrt; ne onaj stražar čistih kostiju kojeg je očekivala. Onako željna, predala se običnom ubici, Kainu sa uličnog ćoška. Želela je da ga pljune prezrivo, ali svest joj je izmicala, soba, svetlo, lice koje pulsira u dobošarevom ritmu. A onda sve to prestade. Gledala je odozgo u krevet. Njeno telo bilo je opruženo preko njega. Jedna ruka očajnički je stezala čaršav, i dalje, iako u njoj nije više bilo života. Jezik joj je virio, na plavim usnama je imala pljuvačku. Ali (kao što je i obećao) nije bilo krvi.

Lebdela je, a njeno prisustvo nije uspelo ni da digne lahor pod paučinom u ovom uglu tavanice, i posmatrala je kako Kavano izvršava rituale svog zločina. Sagnuo se iznad tela i šaputao mu je nešto u uho dok ga je pomerao na zgužvanim čaršavima. Onda se raskopčao i otkrio onu kost čija je upala bila najiskrnija forma laskanja. Ono što je usledilo bilo je komično u svom odsustvu gracioznosti; kao što je njeno telo bilo komično, sa svojim ožiljcima i mestima gde su ga godine nabrale i zbrčkale. Posmatrala je njegove nespretne pokušaje spajanja sasvim udaljeno. Guzovi su mu bili bledi, sa otiscima veša koji je nosio; njihovi pokreti podsetili su je na mehaničku igračku. Ljubio ju je dok je radio, i gutao pošast sa njenom pljuvačkom; njegove šake siiazile su sa nje prekrivene njenim zaraznim ćelijama. On o tome, naravno, nije znao ništa. Savršeno je bio neupućen u trulež koju je grlio i uvlačio ju je u sebe sa svakim nenadahnutim nasrtajem. Konačno, svršio je. Nije prodahtao, nije jeknuo. Prosto je prestao sa svojim automatskim pokretima i sišao sa nje, obrisavši se rubom čaršava, da bi se ponovo zakopčao. Vodiči su je zvali. Morala je da krene na putovanja, da se raduje ponovnim susretima. Ali, nije želela da ide; bar ne još. Pomerila je vozilo svog duha do nove tačke za posmatranje, odakle je bolje mogla da vidi Kavanoovo lice. Njen vid, ili kako se već zove to čulo koje joj je njeno stanje podarilo, jasno je video kako je njegovo lice namalano preko donjeg sloja mišića i kako mu, ispod te složene sheme, sijaju kosti. Ah, kost. On nije bio Smrt, naravno; a opet, jeste. Imao je lice, zar ne? A jednog dana, uz blagoslov raspadanja, pokazaće ga. Prava šteta što se takva naslaga mesa našla između njega i golog oka. Pođi odatle, insistirali su glasovi. Znala je da ne može još mnogo da se zadrži. I zaista, među njima je bilo i nekih koje je mislila da poznaje. Samo trenutak, zamolila je, samo još trenutak. Kavano je završio svoj posao na poprištu ubistva. Proverio je kako izgleda u ogledalu ormara, a onda prišao vratima. Ona je pošla sa njim, zaintrigirana krajnjom banalnošću njegovog izraza. On kliznu u nemi hodnik, a zatim niz stepenice, sačekavši trenutak kada je noćni portir bio zauzet nečim drugim, a onda stupi na ulicu, u slobodu. Je li to zora obasjala nebo, ili noćno osvetljenje? Možda ga je gledala iz

ugla te sobe duže nego što je mislila - možda su sati prošli kao trenuci u stanju koje je tako nedavno poprimila. Tek na kraju je njena budnost bila nagrađena, kada je izraz koji je prepoznala prešao Kavanou preko lica. Glad! Čovek je bio gladan. On neće umreti od kuge, baš kao što nije ni ona. Njeno prisustvo sijalo je u njemu davalo novi sjaj njegovoj koži, i novo insistiranje njegovom trbuhu. Došao joj je kao mali ubica, a otišao od nje kao sama Smrt. Nasmejala se, videvši samoispunjujuće proročanstvo koje je i nehotice izazvala. Na trenutak, usporio je korak, kao da ju je možda čuo. Ali ne; on je to osluškivao dobošara, koji mu je dobovao u ušima glasnije nego ikad i zahtevao, usput, novu i smrtonosnu energiju u svakom njegovom koraku.

KAKO KRVARE PLJAČKAŠI

Loki podiže pogled prema drveću. Vetar je duvao tamo, i njihanje teškog granja zvučalo je poput reke u punom naletu. Jedna imitacija od mnogih. Kada je prvi put došao u džunglu, osetio je strahopoštovanje pred pukom mnogobrojnošću zverinja i cveća, ovdašnjom neumornom paradom života. Ali, naučio je bolje. Ova napupljena raznolikost bila je lažna; džungla se predstavljala kao najobičniji vrt. Ona to nije bila. Tamo gde je neupućeni prolaznik video samo briljantnu predstavu prirodnih divota, Loki je sada prepoznavao suptilnu konspiraciju na delu, gde je svaka stvar odražavala neku drugu. Drveće, reka; pupoljak, ptica. U krilu moljca, oku majmuna; na leđima guštera, sunce na kamenu. Okolo i okolo, u vrtoglavom krugu imitacija, dvorana ogledala koja su zbunjivala čula i od kojih bi, s vremenom, razum u potpunosti istruleo. Gledaj nas sada, pomislio je on pijano dok su stajali oko Čerikovog groba, gledaj kako i mi igramo tu igru. Živi smo; ali imitiramo mrtve bolje nego sami mrtvaci. Leš se sasvim pretvorio u krastu dok su ga ubacili u džak i izneli ga napolje, do ovog bednog mesta kraj Tetelmanove kuće, da bi ga pokopali. Tu je bilo još pet-šest grobova. Sve Evropejci, sudeći po imenima grubo ispisanim plamenom na drvenim krstovima; ubile ih zmije, ili vrelina, ili čežnja. Tetelman pokuša da izgovori kratku molitvu na španskom, ali rika drveća i graja ptica koje su se vraćale u svoja gnezda pre nego što se spusti noć, gotovo su ga sasvim zaglušile. On konačno diže ruke, i oni se vratiše u svežiju unutrašnjost kuće,gde je sedeo Štumf, ispijao rakiju i prazno zurio u sve tamniju mrlju na daskama poda. Napolju, dva Tetelmanova pripitomljena Indijanca natrpavala su lopatama užeglu zemlju džungle povrh Čerikovog džaka, u želji da završe sa poslom i odu pre nego što se smrkne. Loki je posmatrao sa prozora. Grobari nisu

razgovarali dok su radili, već su ispunili plitki grob, a onda utabali zemlju koliko su mogli tvrdim tabanima. Dok su to radili, tabananje po zemlji poprimilo je ritam. Lokiju pade na pamet da su ljudi verovatno naliveni lošim viskijem; poznavao je vrlo malo Indijanaca koji nisu pili kao smuk. Sada, teturajući se rnalo, oni zaigraše po Čerikovom grobu. „Loki?“ Loki se probudi. U mraku, žarila se cigareta. Kada je pušač povukao dim, a vrh se intenzivnije zažario, Štumfovo izmoždeno lice isplivalo je iz noći. „Loki? Jesi li budan?“ „Šta hoćeš?“ „Ne mogu da spavam“, odgovori maska, „razmišljao sam. Avion za snabdevanje dolazi preksutra iz Santarema. Mogli bismo da se vratimo tamo za nelcoliko sati. Dalje od svega ovoga.“ „Svakako.“ „Mislim, za stalno", reče Štumf. „Dalje.“ „Za stalno?“ Štumf pripali novu cigaretu na žaru prethodne i reče: „Ja ne verujem u kletve. Nemoj da misliš da verujem." „Ko je uopšte pomenuo kletve?“ „Video si Čerikovo telo. Šta mu se desilo...“ „Postoji bolest“, reče Loki,„kako se ono zvaše? Kad se krv ne zgrušava kako treba.“ „Hemofilija", odgovori Štumf. „On nije imao hemofiliju, i to znamo obojica. Video sam ga ogrebanog i posečenog u bezbroj prilika. Zaceljivao se kao ti ili ja.“ Loki uhvati komarca koji mu je sleteo na prsa i zgnječi ga između kažiprsta i palca. „U redu. Šta ga je onda ubilo?“ „Video si rane bolje nego ja, ali meni se čini da mu je koža prosto pucala na najmanji dodir.“ Loki klimnu glavom. „Tako je izgledalo." „Možda je to nešto što je zakačio kod Indijanaca.“ Loki shvati na šta ovaj misli. „Ja nisam dodirnuo nikoga od njih“, reče on.

„Nisam ni ja. Ali on jeste, sećaš se?“ Loki se sećao; takvi prizori nisu se lako zaboravljali, koliko god da se čovek trudi. „Bože“, reče on prigušenim glasom. „Jebote, koja situacija.“ „Ja se vraćam u Santarem. Neću da dođu da me traže.“ „Neće to učiniti.“ „Kako to znaš? Zajebali smo stvar tamo. Mogli smo da ih potkupimo. Da ih oteramo sa zemlje na neki drugi način.“ „Sumnjam. Čuo si šta je rekao Tetelman. Teritorije predaka." „Možeš da uzmeš moj deo zemljišta“, reče Štumf, „ne želim ništa od toga.“ „Znači, ozbiljno to misliš? Da odeš?“ „Osećam se prljavo. Mi smo pljačkaši, Loki.“ „Kako god hoćeš.“ „Ozbiljno. Ja nisam kao ti. Nikada nisam zaista imao želudac za takve stvari. Hoćeš li otkupiti moju trećinu?“ „Zavisi od cene.“ „Koliko god želiš da daš. Tvoja je.“ Završivši ispovedanje, Štumf se vratio u svoj krevet i legao u mraku da dovrši cigaretu. Ubrzo će svanuti. Nova zora u džungli: dragoceni interval, isuviše kratak, pre nego što svet ne počne da se znoji. Kako je samo mrzeo to mesto. On bar nije dodirnuo nijednog Indijanca; nije im bio čak ni dovoljno blizu da im oseti dah. Kakvu god infekciju da su preneli Čeriku, on njom svakako nije mogao da bude zaražen. Za manje od četrdeset osam sati, odleteće za Santarem, a zatim u neki grad, bilo koji grad, gde pleme neće moći nikada da ga sledi. On je već odslužio svoju kaznu, zar ne? Platio je za svoju pohlepu i aroganciju pomoću truleži u trbuhu, i užasom za koji je znao da ga se nikada neće moći sasvim otresti. Neka to bude dovoljna kazna, pomolio se, i skliznuo, pre nego što su majmuni počeli sa najavom dana, u san pljačkaša. Buba čija su se leđa presijavala kao dragulj, uhvaćena ispod Štumfove mreže za komarce, zujala je unaokolo u sve manjim krugovima, u potrazi za nekim izlazom. Nije mogla da ga nađe. Konačno, iscrpljena traganjem, zalebdela je iznad usnulog čoveka, a onda mu se spustila na čelo. Tamo je počela da cunja, ispijajući iz pora. Pod njenim neprimetnim hodom, Štumfova

koža se otvarala i pucala u tragu majušnih rana. Došli su u indijansko seoce u podne; sunce je bilo oko baziliska. Isprva su mislili da je to mesto napušteno. Loki i Čerik su krenuli dublje u naselja, ostavivši Štumfa koji je patio od dizenterije u džipu, da se sklone sa najgore vrućine. Čerik je prvi primetio dete. Trbušasti dečak od možda četiri ili pet godina, lica obojenog debelim trakama grimizne biljne boje umku, izvukao se iz skrovišta i došao da zvirne u nezvane posetioce, neustrašiv u svojoj radoznalosti. Čerik se ukopao u mestu; Loki takođe. Jedno po jedno, iz koliba i zaklona drveća oko naselja, pleme se pojavilo i zapiljilo, poput dečaka, u pridošlice. Ako je postojao i treptaj osećanja na njihovim širokim, pljosnatim licima, Loki nije mogao da ga prepozna. Ovi ljudi - o svim Indijancima mislio je kao o pripadnicima jednog bednog plemena - nisu se mogli dešifrovati; obmana je bila njihovo jedino umeće. „Šta radite ovde?“ reče on. Sunce mu je peklo u potiljak.„Ovo je naša zemlja.“ Dečak ga je još gledao odozdo. Njegove bademaste oči odbijale su strah. „Ne razumeju te“, reče Čerik. „Daj Švabu ovamo. Neka im on objasni.“ „Ne može da se kreće.“ „Daj ga ovamo”, reče Loki. „Briga me ako je zasrao pantalone.“ Čerik se vrati stazom i ostavi Lokija da stoji u prstenu koliba. Gledao je od ulaza do ulaza, od drveta do drveta, pokušavajući da im proceni broj. Bilo je tamo najviše tri tuceta Indijanaca, od kojih su dve trećine sačinjavale žene i deca; potomci velikih naroda koji su nekada lutali basenom Amazona u desetinama hiljada. Sada su ta plemena bila gotovo desetkovana. Šuma u kojoj su napredovali generacijama bila je raskrčena i spaljena; autoputevi sa osam traka širili su se kroz njihova lovišta. Sve što su oni smatrali svetim divljina i njihovo mesto u njenom sistemu - sve se gazilo i otimalo: bili su izgnanici na sopstvenoj zemlji. Ali ipak, odbijali su da se poklone svojim novim gospodarima, uprkos puškama koje su ovi donosili. Samo će ih smrt ubediti u poraz, razmišljao je Loki. Čerik pronađe Štumfa klonulog na prednjem sedištu džipa, bledog lica jadnijeg nego ikad. „Loki te tražf, reče on, prodrmavši Nemca iz dremeža. „Selo je još

nastanjeno. Moraćeš da razgovaraš sa njima!” Štumf zastenja. „Ne mogu ni da mrdnenf, reče on. „Umirem...“ „Loki te traži, mrtvog ili živog“, reče Čerik. Njihov strah od Lokjja, koji se podrazumevao, bio je možda jedna od dve njihove zajedničke stvari; to, i pohlepa. „Osećam se grozno“, reče Štumf. „Ako te ja ne dovedem, samo će doći lično po tebe“, napomenu Čerik. To je bilo van svake sumnje. Štumf uputi drugom čoveku očajnički pogled, a onda klimnu svojom podgojenom glavom. „U redu“, reče on. „Pomozi mi.“ Čerik nije imao nikakvu želju da dodirne Štumfa. Čovek je smrdeo u svojoj bolesti; činilo se da mu sadržina creva izbija kroz pore; koža mu je imala sjaj užeglog mesa. Svejedno je prihvatio ispruženu ruku. Bez pomoći, Štumf nikada ne bi uspeo da prevali stotinu jardi od džipa do naselja. Ispred njih, Loki je vikao. „Kreni“, reče Čerik i cimnu Štumfa sa prednjeg sedišta prema podignutom glasu. „Da završimo više s tim.“ Kada su se dva muškarca vratila u krug koliba, prizor jedva da se promenio. Loki se obazre prema Štumfu. „Imamo ometanje poseda“, reče on. „Vidinf, uzvrati Štumf uinorno. „Reci im da odjebu s naše zemlje“, reče Loki. „Reci im da je ovo naša teritorija; mi smo je kupili. Bez stanara.” Štumf klimnu glavom, ne susrevši Lokijeve inahnite oči. Ponekad je mrzeo tog čoveka gotovo koliko i sebe. „Hajde...“ reče Loki i pokaza Čeriku da pusti Štumfa. Ovaj to i učini. Nemac posrnu napred, pognute glave. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se pribere, a onda on podiže glavu i izgovori nekoliko jadnih reči na portugalskom. Njihov izgovor dočekali su isti prazni pogledi kao i posle Lokijevog nastupa. Štumf pokuša ponovo, preuredivši svoj neadekvatan rečnik kako bi pokušao da izazove treptaj razumevanja među ovim divljacma. Dečak kome je Lokijevo ludiranje bilo tako zabavno sada je stao i zabuljio se u ovog trećeg demona, izbrisanog osmeha sa lica. Ovaj uopšte nije bio komičan kao prvi. Bio je bolestan i izmožden; zaudarao je na smrt.

Dečak podiže nos kako bi izbegao da udiše zloćudnost sa tog čoveka. Štumf je zamagljenim očima zurio u svoju publiku. Ako ga i jesu razumeli, pa su namerno zadržavali prazan izraz na licima, bila je to besprekorna gluma. Pošto je njegovo ograničeno umeće bilo poraženo, on se omamljeno okrenu prema Lokiju. „Ne razumeju me“, reče on. „Reci im ponovo." „Mislim da ne govore portugalski.“ „Svejedno im reci.“ Čerik nape pušku. „Ne moramo da razgovaramo sa njima“, reče on u pola glasa. „Oni su na našoj zemlji. Postupamo s punim pravom..." „Ne“, reče Loki.„Nema potrebe za pucanjem. Ne ako smo u stanju da ih ubedimo da odu mirno.“ „Ne razumeju ama baš nista“, reče Čerik. „Gledaj ih. To su životinje. Žive u prljavštini.“ Štumf je ponovo pokušao da komunicira sa njima, ovaj put proprativši svoje oklevajuće reči jadnom mimikom. „Reci im da imamo ovde posla“, podstaknu ga Loki. „Trudim se koliko god mogu“, odgovori Štumf mrzovoljno. „Imamo papire.“ „Ne bih rekao da bi ih to mnogo impresioniralo", uzvrati Štumf, sa opreznim sarkazmom koji drugi čovek nije primetio. „Samo im reci da krenu dalje. Da nađu neko drugo parče zemlje gde će da čuče.“ Dok je posmatrao kako Štumf pretvara ove sentimente u reči i jezik znakova, Loki je već premetao u glavi raspoložive mogućnosti. Ili će Indijanci - Ksuhakamei ili Ahuali, ili koja već to prokleta familija bila prihvatiti njihove zahteve i krenuti dalje, ili će oni morati taj edikt da sprovedu silom. Kao što je Čerik rekao, imaju sva prava na to. Imaju papire od vlasti nadležnih za izgradnju; imaju mape koje odvajaju njihovu teritoriju od sledeće; imaju na raspolaganju sve sankcije, od potpisa do metka. On nije aktivno želeo da proliva krv. Svet je još bio pun liberala mekog srca i sentimentalista srnećih očiju da bi genocid bio najzgodnije rešenje. Ali, puška je već korišćena, i koristiće se ponovo, sve dok svaki neoprani Indijanac ne navuče pantalone i prestane da jede majmune.

I zaista, ako se prenebregne graja liberala, puška je posedovala privlačnost. Bila je brza, i apsolutna. Kada jednom kaže svoje, oštro i kratko, ne postoji opasnost od dalje debate; ne postoji mogućnost da se za deset godina neki Indijanac plaćenik koji je pronašao primerak Marksa u slivniku vrati kako bi zatražio zemlju svog plemena - naftu, minerale i sve ostalo. Kada jednom odu, odu zauvek. Na pomisao o pokošenim divljacima grimiznog lica, Loki oseti kako ga svrbi prst na obaraču; kako ga fizički svrbi. Štumf je završio svoj ponovljeni nastup; nije izazvao nikakvu reakciju. Sada je zastenjao i okrenuo se prema Lokiju. „Pozliće mi“, reče on. Lice mu je bilo belo kao kreč; pri sjaju njegove kože, mali zubi izgledali su mu prljavo. „Samo izvoli“, odgovori Loki. Molim te. Moram da legnem. Ne želim da me oni gledaju.“ Loki odmahnu glavom.„Nema da mrdneš dok te ne poslušaju. Ako ne uspemo da ih zainteresujemo, ima tek da vidiš nešto od čega će ti pozliti.“ Loki se poigravao kundakom puške dok je govorio, prelazeći noktom palca po zarezima na njemu. Bilo ih je možda desetak; svaki je označavao po jedan ljudski grob. Džungla je tako lako prikrivala ubistvo; činilo se gotovo da on, na svoj tajanstveni način, podstrekava na zločin. Štumf se okrenu od Lokija i osmotri nemi skup. Tu je bilo tako mnogo Indijanaca, pomislio je, i mada je nosio pištolj, bio je loš strelac. Šta ako jurnu na Lokija, Čerika i njega? On to ne bi preživeo. A opet, dok je posmatrao Indijance, nije mogao da vidi nikakav znak agresije među njima. Nekada su oni bili ratnici; a sada? Kao pretučena deca,mrzovoljna i dragovoljno glupa. Kod jedne ili dve rnlađe žene bilo je nekih tragova lepote; koža im je, uprkos prljavštini, bila fina, oči crne. Da se osećao zdravijim, možda bi ga uspalila njihova golotinja, nagnala ga na želju da spusti ruke na njihova sjajna tela. Ovako, njihovo tobožnje nerazumevanje samo ga je razdražilo. Izgledali su, u svojoj tišini, kao druga vrsta, tajanstvena i nedokučiva poput inazgi ili ptica. Zar mu neko u Uksitubi nije rekao da mnogi od ovih Ijudi čak ni ne daju odgovarajuća imena svojoj deci? Da je svako od njih ud plemena, anoniman, pa prema tome i nepopravljiv? Sada je mogao da poveruje u to, kada je u svakom paru očiju susretao isti tamni pogled; mogao je da poveruje da ovde nisu licem u lice sa tridesetak

pojedinaca, već sa otelotvorenim fluidnim sistemom mržnje. Sama pomisao na to natera ga da zadrhti. Sada, prvi put posle njihovog pojavljivanja, jedan član skupa se pomeri. Bio je drevan; punih trideset godina stariji od bilo koga iz plemena. I on je, kao i ostali, bio gotovo nag. Opušteno meso njegovih udova i grudi podsećalo je na potamnelu neštavljenu kožu; njegov korak, iako su blede oči nagoveštavale slepilo, bio je savršeno pouzdan. Kada je stao ispred uljeza, otvorio je usta - u istrulelim desnima nije bilo zuba - i progovorio. Ono što se začulo iz njegovog mršavog grla nije bio jezik sačinjen od reči, več samo zvuk; potpuri šumova džungle. Nije se mogao razabrati obrazac u toj provali, to je naprosto bio niz - zastrašujući na sopstveni način - imitacija. Čovek je umeo da mrmlja kao jaguar, da krešti kao papagaj; mogao je u svom grlu da pronađe pljuštanje kiše po orhidejama; zavijanje majmuna. Od tih zvukova, Štumfu se diže želudac. Džungla ga je naterala da se razboli, dehidrirala ga i ostavila izmoždenog. Sada je ovaj koščati čovek sluzavih očiju bljuvao čitavo to gnusno mesto na njega. Sirova vrelina u krugu koliba natera Štumfovu glavu da zapulsira, i bio je siguran, dok je stajao i slušao mudračevu larmu, da starac odmerava ritam svojih besmislica prema bubnjanju u njegovim sleopoočnicama i pulsu. „Šta priča?“ upita Loki. „Kako ti zvuči?“ odgovori Štumf, razdražen Lokijevim idiotskim pitanjem. Samo pravi buku.“ „Jebote, proklinje nas“, reče Čerik. Štumf se obazre prema trećem čoveku. Čerik je iskolačio oči. „To je kletva“, reče on Štumfu. Loki se nasmeja, nedirnut Čerikovim podozrenjem. On gurnu Štumfa s puta kako bi stao licem u lice sa starcem, čiji je zapevajući govor sada postao tiši; kao da je pevušio. Peva sutonu, pomisli Štumf: tom kratkom dvosmislu između žestokog dana i zagušljive noći. Da, to je bilo to. Mogao je u pesmi da čuje predenje i gukanje sanjivog kraljevstva. Bilo je to toliko ubedljivo da je poželeo da legne tu, na licu mesta, i da zaspi. Loki prekinu čaroliju.„Šta to govoriš?“ pljunu on u izborano lice čoveku iz plemena. „Govori razumno!" Ali noćni zvuci samo su nastavili sa svojim šapatom, neprekinuta struja.

„Ovo je naše selo“, ubaci sada novi glas; čovek je progovorio kao da prevodi reči starine. Loki se žustro okrenu da locira govornika. Bio je to mršavi mladić, čija je koža nekada možda bila zlatna. „Naše selo. Našazemlja.” „Ti govoriš engleskf, reče Loki. „Malo“, odgovori mladić. „Zašto mi ranije nisi odgovorio?“ upita Loki, čija je jarost bila samo još više podstaknuta nedostatkom interesovanja na Indijančevom licu. „Nije tnoje da govorinf, odgovori čovek. „On je starešina." „Misliš, poglavica?“ „Poglavica je mrtav. Cela njegova porodica je mrtva. Ovo je najmudriji od nas...“ „Onda mu reci...“ „Nema potrebe da mu govorim", prekinu ga mladić. „On vas razume.“ „I on govori engleski?“ „Ne“, odgovori ovaj drugi, „ali razume vas. Vi ste... providni." Loki upola shvati da mladić ovde podrazumeva uvredu, ali nije bio sasvim siguran. On pogleda Štumfa zbunjeno. Nemac odmahnu glavom. Loki ponovo obrati pažnju na mladića. „Reci mu svejedno“, reće on, „reci im svima. Ovo je naša zemlja. Mi smo je kupili.“ „Pleme je oduvek živelo ovde“, zaću se odgovor. „Više neće“, reće Čerik. „Imamo papire..." reće Štumf blago, još u nadi da se sukob može okončati mimo, „od vlade.“ „Mi smo bili ovde pre vlade“, odgovori pripadnik plemena. Starac prestade da govori šumskim jezikom. Možda, pomisli Štumf, dolazi do početka novog dana, pa je prestao. Sada se okretao, nezainteresovan za prisustvo ovih nezvanih gostiju. „Zovi ga natrag“, zatraži Loki, uperivši pušku u mladog pripadnika plemena. Taj gest bio je nedvosmislen.„Nateraj ga da kaže ostalima da moraju da odu.“ Mladić je, međutim, izgledao neimpresioniran Lokijevom pretnjom, i očito nevoljan da naređuje svom starešini, koliko god to bilo imperativno. Prosto je gledao kako se statac vraća prema kolibi iz koje je izašao. U celom naselju, i ostali su se okretali. Starčevo povlačenje očito je objavilo da je predstava

završena. „Ne/“ reče Čerik, „ne slušate/“ Boja u njegovim obrazima poprimila je viši ton; njegov glas povisio se za oktavu. On krenu napred, podigavši pušku. „Đubrad jebena!" Uprkos histeriji, brzo je gubio publiku. Starac je stigao do ulaza u svoju kolibu, i sada pognuo leđa i nestao u njenoj unutrašnjosti; nekoliko pripadnika plemena koji su još pokazivali nekakvo interesovanje za ono što se dešavalo, posmatrali su Evropejce sa naznakom sažaljenja zbog njihovog ludila. To samo još više razjari Čerika. „Slušajte me!“ dreknu on, trzajući glavom od jedne do druge figure u povlačenju, tako da mu je znoj prskao sa čela. „Polako...“ reče Štunif. Ta molba posluži Čeriku kao okidač. Bez upozorenja, on podiže pušku do ramena, uperi je u otvorena vrata kolibe u kojoj je starac nestao i opali. Ptice uzleteše sa krošnji okolnog drveća; psi zaždiše odatle. Iz kolibe se začu tanušni krik, nimalo nalik na Ijudski glas. Kada se on oglasio, Štumf pade na kolena, držeći se za stomak, dok mu se utroba grčila. Licem okrenut prema tlu, nije video kako malena figura izlazi iz kolibe i tetura se na sunce. Čak i kada je podigao pogled i video kako se dete sa grimiznim licem drži za trbuh, ponadao se da ga oči varaju. Ali, nisu. To je krv navirala između majušnih detinjih prstiju, a smrt mu je ostavila svoj pečat na licu. Dete pade ničice na utabanu zemlju praga kolibe, trznu se, i umre. Negde među kolibama, neka žena tiho zajeca. Za trenutak, svet se okretao oko glave čiode, balansiran precizno između tišine i povika koji je mora razlomiti, između trenutnog primirja i zverstva koje će uslediti. „Glupa bitango“, promrmlja Loki Čeriku. Glas mu je drhtao dok je izgovarao osudu. „Povlači se“, reče on.„Ustaj, Štumfe. Nećemo čekati. Ustani i pođi sada, ili nikada.“ Štumf je još gledao telo deteta. Potiskujući stenjanje, on se osovi na noge. „Pomozite mi“, reče on. Loki mu dade ruku. „Pokrivaj nas“, reče on Čeriku. Čovek klimnu glavom, bled kao mrtvac. Deo plemena okrenuo se da zuri u povlačenje Evropejaca, sa izrazom na licima, uprkos tragediji, neodgonetljivim kao i uvek. Samo je uplakana žena, verovatno majka deteta,

koračala među nemim figurama, iskazujući svoj jad. Čerikova puška se tresla dok je pokrivao odstupnicu. Računao je; ako dođe do frontalnog sudara, imaće malo šanse da prežive. Ali ni sada, dok su neprjatelji pokušavali da umaknu, među Indijancima nije bilo nikakvog znaka pokreta. Samo optužujuće činjenice: mrtav dečak; topla puška. Čerik se usudi da pogleda preko ramena. Loki i Štumf već su bili na dvadeset metara od džipa, a divljaci se još nisu ni pomerili. A onda, kada je ponovo pogledao prema naselju, učini mu se kao da je pleme zajednički udahnulo duboko, i na taj zvuk Čerik oseti kako mu se smrt uglavljuje kao riblja kost u grlo, suviše duboko da bi je izvukao prstima, suviše velika da bi je israo. Samo je čekala tamo, uklipljena u njegovu anatomiju, van argumentacije ili molbi. Pažnju sa njenog prisustva skrenu mu kretanje na vratima kolibe. Sasvim spreman da ponovo načini istu grešku, on čvršće uhvati pušku. Starac se ponovo pojavio na vratima. Kročio je preko trupla dečaka,koji je ležao tamo gde se preturio. Ponovo, Čerik se osvrnu. Sigurno su već bili u džipu? Ali, Štumf se sapleo; Loki ga je već vukao za noge. Čerik, koji je video da mu starac prilazi, načini jedan oprezan korak unazad, pa onda još jedan. Ali, starac je bio neustrašiv. Hodao je brzo kroz naselje i stao blizu Čerika, tela ranjivog kao i uvek, tako da mu se cev puške zabola u usahli trbuh. Na obema rukama je imao krv, dovoljno svežu da čoveku poteče niz podlaktice kada je Čeriku pokazao dlanove. Zar je dodirnuo dečaka, upita se Čerik, kada je ovaj izlazio iz kolibe? Ako je bilo tako, onda je to bio zapanjujući trik, jer Čerik nije video ništa. Trik ili ne, značenje predstave bilo je savršeno očigledno: optužili su ga za ubistvo. Čerik, međutim, nije nameravao da dopusti da bude zastrašen. Zurio je u starca, odgovorivši prkosom na prkos. Ali matori gad nije rekao ništa, osim što je pokazivao svoje krvave dlanove, očiju punih suza. Čerik oseti kako mu ponovo raste bes. On bocnu čovekovo meso svojim prstom. „Ne plašim te se“, reče on, „razumeš? Ja nisam budala.“ Dok je govorio, kao da je video da se starčeve crte lica menjaju. Bio je to trik sunca, naravno, ili senka neke ptice, ali tamo, ispod korupcije starosti, bila je naznaka deteta koje je sada ležalo kraj vrata kolibe; majušna usta čak kao da su se i osmehivala. A onda, podjednako suptilno kao što se pojavila,

ta iluzija ponovo nestade. Čerik povuče ruku sa starčevih grudi, suzivši oči kako bi sprečio dalje prikaze. Onda ponovo odstupi. Načinio je samo tri koraka kada nešto jurnu iz zaklona s njegove leve strane. On se obrnu, diže pušku i opali. Čilatasto prase, jedno od nekoliko koja su pasla oko koliba, metak dohvati u pokretu i pogodi ga u vrat. Ono kao da se saplete, a onda se prući glavačke u prašinu. Čerik ponovo okrenu pušku prema starcu. Ali, ovaj se nije ni pomerio, osim da bi otvorio usta. Nepca su mu proizvodila zvuk umirućeg praseta. Zagušeno skičanje, jadno i smešno, koje je pratilo Čerika za vreme povratka stazom do džipa. Loki je upalio motor. „Ulazi“, reče on. Čeriku nije trebalo mnogo podsticanja i on se baci na prednje sedište. Unutrašnjost vozila bila je prljavovrela, i smrdela je na Štumfove telesne funkcije, ali to je bilo onoliko blizu sigurnosti koliko su mogli da budu u poslednjih sat vremena. „Bilo je to prase“, reče on,„upucao sam prase.“ „Video sam“, reče Loki. „Taj matori gad...“ Nije dovršio. Gledao je u dva prsta kojima je bocnuo starešinu. „Dodirnuo sam ga“, promrmlja on, zapanjen onim što je video. Vršci prstiju bili su krvavi, mada je meso na koje je spustio prste bilo čisto. Loki je ignorisao Čerikovu zbunjenost i krenuo džipom u rikverc kako bi ga okrenuo, a onda ga odvezao dalje od zaseoka, stazom koja kao da je postala zakrčena rastinjem u proteklom satu, otkad su njom došli. Nisu mogli da vide da ih iko goni. Malena trgovačka postaja južno od Averija imala je u sebi malo od civilizacije ali bila je dovoljna. Tu je bilo belih lica, i čiste vode. Štumfa, čije se stanje pogoršalo za vreme povratka, lečio je Dansi, Englez koji se ponašao kao razbaštinjeni erl, lica nalik na istucanu šniclu. Tvrdio je da je nekada, u trezno doba.bio lekar, i mada nije bilo nikakvih dokaza za njegove kvalifikacije, niko nije doveo u pitanje njegovo pravo da leči Štumfa. Nemac je bio u delirijumu, povremeno nasilan, ali Dansi, čije su male šake bile teške od zlatnog prstenja, kao da je nalazio zadovoljstvo u tome što leči nekontrolisanog pacijenta. Dok je Štumf bulaznio pod svojom mrežom za komarce, Loki i Čerik su sedeli u pomrčini osvetljenoj lampom i pili, a onda ispričali svoj susret sa

plemenom. Tetelman, vlasnik radnji u trgovačkoj postaji, bio je taj koji je imao najviše da kaže pošto je izveštaj bio završen. Dobro je poznavao Indijance. „Godinama sam ovde“, rekao je on, dok je hranio orasima šugavog majmuna koji mu je trčkarao po krilu. „Znam kako ti ljudi razmišljaju. Oni se možda ponašaju kao da su glupi; čak kukavice. Verujte mi, nisu ni jedno, ni drugo.“ Čerik zagunđa. Gipki majmum ga je fiksirao praznim očima. „Nisu krenuli na nas“, reče Čerik, „iako ih je u odnosu na nas bilo deset prema jedan. Ako to nije kukavičiuk, šta je onda?“ Tetelman se nasloni natrag u škripavu stolicu, zbacivši životinju sa krila. Lice mu je bilo rumeno i istrošeno. Samo su mu usne,koje su se neprestano vračale čaši, imale nekakvu boju; izgleda, pomisli Loki, kao matora kurva. „Pre trideset godina", reče Tetelman,„čitava ova teritorija bila je njihov zavičaj. Niko je nije želeo.; oni su išli kuda su želeli, radili šta su želeli. Što se nas belaca tiče, džungla je bila prljava i puna boleština; nismo hteli ništa iz nje. I naravno, donekle smo bili u pravu. Ona jesteprljava i puna boleština; ali takođe poseduje rezerve koje nam sada strašno trebaju: minerale, naftu možda: moć.“ „Platili smo za tu zemlju“, reče Loki, lupkajući prstima po napuklom rubu čaše. „To je sve što sada imamo." Tetelman se podrugljivo nasmeja. „Platili?“ reče on. Majmun mu je brbljao kraj nogu, očito zabavljen ovom tvrdnjom baš kao i njegov gospodar. „Ne. Samo ste platili da zažmure, tako da to možete da uzmete na silu. Platili ste za pravo da sjebete Indijance kako god se snađete. To su vaši dolari kupili, gospodine Loki. Vlada ove zemlje odbrojava mesece do trenutka kada će sva plemena potkontinenta biti zbrisana zahvaljujući vama i vama sličniina. Nema svrhe glumiti ražešćena nevinašca. Ovde sam isuviše dugo...” Čerik pljunu na goli pod. Tetelmanov govor zagrejao mu je krv. „A zašto si ti došao ovamo, kad si tako jebeno pametan?“ upita on trgovca. „Iz istog razloga kao vi“, odgovori Tetelman otvoreno, zureći u drveće izvan placa zemlje, iza radnje. Njihove siluete tresle su se naspram neba; vetar, ili noćne ptice.

„A koji je to razlog?“ reče Čerik, jedva suzbijajući svoje neprijateljstvo. „Pohlepa", odgovori Tetelman blago, i dalje zagledan u drveće. Nešto je zapuzalo preko niskog drvenog krova. Majmun kraj Tetelmanovih nogu oslušnu, nakrivivši glavu. „Mislio sam da ću se ovde obogatiti, isto kao i vi. Dao sam sebi dve godine. Najviše tri. To je bilo pre više od dve decenije.“ On se namršti; kakve god su mu misli prolazile iza očiju, bile su ogorčene. „Džungla te proždere i ispljune, pre ili kasnije.“ »Mene ne“, reče Loki. Tetelman okrenu oči prema njemu. Bile su vlažne.„0 da“, reče on učtivo. „Istrebljenje je u vazduhu, gospodine Loki. Osečam mu smrad.“ Onda se ponovo zagleda kroz prozor. Šta god da je bilo na krovu, sada je imalo kompanjone. „Oni neće doći ovamo, zar ne?“ reče Čerik. „Neće nas pratiti?" To pitanje, izgovoreno gotovo šapatom, preklinjalo je za negativan odgovor. Koliko god da se trudio, Čerik nije mogao da se oslobodi prizora iz prethodnog dana. Nije ga toliko proganjao dečakov leš; to bi ubrzo mogao da nauči da zaboravlja. Ali starešina - sa nestalnim, suncem obasjanim licem - i dlanovi podignuti kao da treba da prikažu nekakve stigmate, to se nije dalo tako lako zaboraviti. „Ne bojte se“, reče Tetelman, sa malo snishodljivosti u glasu. „Ponekad jedan ili dvojica od njih dođu ovamo da prodaju papagaja, ili nekoliko činija, ali nikada ih nisam video da dođu u većem broju. Oni to ne vole. Što se njih tiče, ovo je civilizacija, i ona ih zastrašuje. Osim toga, oni ne bi naudili mojim gostima. Potreban sam im.“ „Potreban si im?“ reče Loki; kome bi još mogla da treba ova ruina od čoveka? „Oni koriste naše lekove. Dansi ih opskrbljuje. I ćebad, povremeno. Kao što rekoh, oni nisu baš tako glupi.“ U susednoj prostoriji, Štumf poče da zavija. Mogao je da se čuje Dansijev utešni glas, koji je pokušavao da suzbije paniku. Očito nije uspevao. „Prijatelj vam je u lošem stanju“, reče Tetelman. „Nije nam to prijatelj“, odgvori Čerik. „Truli“, promrmlja Tetelman, upola za sebe. „Šta to?“

„Duša.“ Ta reč bila je potpuno neumesna na Tetelmanovim usnama vlažnim od viskija. „Shvatate, ona je kao voće. Truli.“ Štumfovi povici nekako dadoše snagu toj primedbi. To nije bio glas nekog zdravog stvorenja; u njemu je bilo raspadanja. Više da bi skrenuo pažnju sa Nemčeve larme nego iz nekog stvarnog interesovanja, Čerik reče: „Šta ti daju za tvoju medicinu i ćebad? Žene?“ Ta mogućnost očito je zabavila Tetelmana; on se nasmeja, i zlatni zubi mu blesnuše.„Nemam ja vajde od žena“, reče on.„Predugo sam imao sišu.“ On pucnu prstima i majmun mu se uzvera natrag u krilo. „Duša“, reče on, „nije jedino što truli." „Pa, šta onda dobijaš od njih?“ reče Loki. „Za svoju robu?“ „Predmete“, odgovori Tetelman. „Činije, krčage, prostirke. Amerikanci ih kupuju od mene, da bi ih preprodali na Menhetnu. Ovih dana svi žele nešto što su proizvela istrebljena plemena. Memento mori." „Istrebljena?“ reče Loki. Ta reč je imala zavodljivi prizvuk; njemu je zvučala kao život. „O, svakako", reče Tetelman. „Kao da ih više nema. Ako ih vi ne zbrišete, učiniće to sami.“ „Samoubistvo?“ reče Loki. „Na neki način. Prosto izgube srce. Video sarn kako se to dešava već petšest puta. Pleme izgubi zemlju, i sa njom nestane i njegov apetit za životom. Prestanu da se brinu za sebe. Zene više ne ostaju trudne; mladići se odaju piću; starci prosto umru od gladi, Za godinu-dve, kao da nikada nisu ni postojali." Loki proguta ostatak pića, nemo, nazdravljajući fatalnoj mudrosti tih Ijudi. Oni su znali kada treba umreti. Što je više nego što bi se moglo reći za neke koje je upoznao. Pomisao na njihovu želju za smrću razreši ga i poslednjih ostataka krivice. Šta je bila puška u njegovim rukama, nego instrument evolucije? Četvrtog dana po njihovom dolasku u postaju, Štumfova groznica se povukla, što je izazvalo poprilično Dansijevo razočaranje. „Najgore je prošlo“, objavio je on. „Dajte mu još dvodnevni odmor, pa onda možete da se vratite poslu." „Kakvi su vam planovi?“ upitao je Tetelman. Loki je posmatrao kišu sa verande. Lilo je kao iz kabla iz oblaka tako

niskih da su dodirivali krošnje. A onda; podjednako iznenadno kao što je i stigao, pljusak je prestao, kao da je neko zavrnuo slavinu. Probilo se sunce; džungla, sveže oprana, pušila se i džikljala, iznova u rastu. „Ne znam šta ćemo“, reče Loki. „Možda ćemo pronaći neku pomoć i vratiti se tamo.“ „Postoje načinf, reče Tetelman. Čerik, koji je sedeo kraj vrata da bi iskoristio ono malo lahora, uzeo je čašu koju proteklih dana jedva da je ispuštao iz ruke, i ponovo je napunio. „Ali bez pušaka", reče on. On nije ni pipnuo pušku otkad su stigli u postaju; u stvari, nije pipao ništa osim boce i svog kreveta. Kao da je neprestano imao žmarce i jezu po koži. „Ali bez pušaka“, promrmlja Tetelman. Ta tvrdnja visila je u vazduhu kao neispunjeno obećanje. „Da ih se otarasimo bez pušaka?" reče Loki. „Ako misliš da sačekamo da pomru prirodnom smrću, nisam toliko strpljivf „Ne“, reče Tetelman, „možemo biti brži.“ „Kako?" Tetelman pogleda čoveka lenjo. „Od njih živim”, reče on, „ili bar delimično. Tražite od mene da sam sebe oteram u bankrot.“ On ne samo da izgleda kao stara kurva, pomisli Loki, več i razmišlja tako.„Koliko vredi? Tvoja mudrost?“ upita on. „Deo svega onoga što možete pronaći na vašoj zemlji“, odgovori Tetelman. Loki klimnu glavom. „Šta možemo da izgubimo? Čerik? Slažeš se da i on ima udeo?“ Čerik pristade sleganjem ramena. „U redu“, reče Loki,„pričaj.“ „Njima trebaju lekovi“, objasni Tetelman, „zato što su toliko podložni našim bolestima. Pristojna zaraza može da ih zbriše praktično preko noći.“ Loki razmisli o tome, ne gledajući Tetelmana.„Jednim potezom“, nastavi Tetelman. „Oni praktično nemaju odbranu protiv određenih bakterija. Nikada nisu morali da izgrade otpornost. Triper. Male boginje. Čak i ospice.“ „Kako?“ reče Loki. Nova tišina. Pod stepenicama verande, gde se civilizacija završavala, džungla se nadimala da susretne sunce. Na tečnoj vrelini biljke su cvetale, trulele i ponovo cvetale. „Pitao sam kako“, reče Loki.

„Ćebad“, odgovori Tetelman, „ćebad mrtvaca." Nešto pre zore u noći posle Štumfovog oporavka, Čerik se naglo probudio, prenut iz počinka lošim snovima. Napolju je bio mrkli mrak; ni mesec ni zvezde nisu olakšavale dubinu noći. Ali njegov telesni sat, koji je život plaćenika istrenirao do impresivne preciznosti, rekao mu je da prva svetlost nije daleko, a on nije imao želju da ponovo spusti glavu i zaspi. Ne sa starcem koji čeka da ga sanjaju. Nisu samo podignuti dlanovi, sa presijavanjem krvi, bili ono što je tako uznemirilo Čerika. Bile su to reči koje je sanjao da izlaze iz starčevih bezubih ustiju i zbog kojih mu je izbio hladan znoj u kojem mu se telo sada kupalo. Koje su to bile reči? Sada nije mogao da ih se seti, ali želeo je; želeo je da ti sentimenti budu izvučeni na javu, gde bi mogli da budu raščlanjeni i odbačeni kao smešni. Nisu hteli da prođu. Ležao je na svom bednom ležaju, suviše tesno umotan u mrak da bi se pomerao, i najednom su krvave ruke bile tu, pred njim, lebdele u tmini. Nije bilo lica, nije bilo neba, niti plemena. Samo ruke. „Sanjam“, reče Čerik sebi, ali znao je da nije tako. A sada, glas. Želja će mu biti uslišena; tu su bile reči čije je izgovaranje sanjao. Malo njih je imalo smisla. Čerik je ležao kao novorođenče koje sluša kako mu roditelji razgovaraju, ali ne može da shvati značenje njihovog govora. On je bio neznalica, zar ne? Okusio je užeglost svoje gluposti prvi put od detinjstva. Glas ga je naterao da se uplaši dvosmislenosti preko kojih je grubo prelazio, šaputanja koja je njegov život učinio nečujnim. Upinjao se da shvati, i nije bio u potpunosti frustriran. Starac je govorio o svetu, i o izgonu iz sveta; o tome kako čoveka lomi uvek ono što želi da poseduje. Čerik se borio, želeo da može da zaustavi taj glas i zatraži objašnjenje. Ali, ovaj je već jenjavao, oteran divljom drekom papagaja na drveću, bučnim i drečavim glasovima koji su iznenada eruptirali na sve strane. Kroz tkanje mreže za komarce, Čerik je mogao da vidi kako nebo bukti kroz granje. On sede. Ruke i glas su nestali; a sa njima i sve osim iritirajućeg mrmljanja nečega što je gotovo shvatao. Zbacio je u snu sa sebe svoj jedini čaršav; sada je spustio s gađenjem pogled na sopstveno telo, Njegova leđa i guzovi, donje strane njegovih butina, boleli su ga. Isuviše znojenja na grubim čaršavima, pomislio je. Ne prvi put za poslednjih nekoliko dana, setio se

kućice u Bristolu koju je nekada znao kao dom. Buka ptica punila mu je glavu. On se privuče do ruba kreveta i pomeri mrežu za komarce. Grubo pletivo mreže kao da mu je opržilo dlan kada ga je uhvatio. On ga pusti i opsova u sebi. Danas mu je koža ponovo bila osetljiva kao i prethodnih dana, posle dolaska u postaju. Čak i tabani, koje mu je težina tela pritiskala o pod, kao da su mu osećali svaki čvor i iver. Želeo je da ode odavde, veoma je to želeo. Pažnju mu privuče toplo curkanje preko ručnog zgloba, i on se zapanji kada ugleda potočić krvi kako mu se spušta sa šake niz ruku. Imao je posekotinu na jagodici palca, gde mu je mreža za komarce izgleda probila kožu. Krvarila je, mada ne obilno. On poče da sisa posekotinu i primeti ponovo tu čudnu osetljivost na dodir koju je samo piće, i to obilno, otupljivalo. Ispljunuvši krv, 011 poče da se oblači. Odeću koju je obukao osećao je kao bičeve na leđima. Košulja kruta od znoja trljala mu se o ramena i vrat; kao da je osećao kako mu svaka nit struže po nervnim završecima. Košulja je mogla da bude skrojena i od džaka, koliko ga je grebala. U susednoj sobi, Loki se muvao okolo. Dovršivši pipavo oblačenje, Čerik ode da mu se pridruži. Loki je sedeo za stolom kraj prozora. Zagledao je Tetelmanovu mapu i ispijao šolju gorke kafe koju je Dansi toliko voleo da kuva, i koju je pio sa grumenom kondenzovanog mleka. Dva čoveka imala su malo toga da saopšte jedan drugom. Posle incidenta u selu,svako tobožnje poštovanje ili prijateljstvo nestalo je. Loki je sada pokazivao neprikriveni prezir prema svom nekadašnjem kompanjonu. Jedina činjenica koja ih je držala na okupu bio je ugovor koji su oni i Štumf potpisali. Umesto doručka od viskija, koji bi, znao je, Loki protumačio kao novi znak njegovog propadanja, Čerik sebi nasu šolju Dansijevog napitka i izađe da pogleda jutro. Osećao se čudno. Postojalo je nešto u ovom danu koji je svitao zbog čega je osećao duboku nelagodnost. Znao je za opasnosti gajenja neosnovanih strahova i pokušao je da ih zabrani, ali oni su bili neosporni. Da li je bio tako bolno svestan mnoštva neugodnosti jutra zbog jednostavne iscrpljenosti? Zašto bi inače tako akutno osećao pritisak svoje smrdljive odeće? Struganje čizme o isturenu kost njegovog članka, ritmičko grebanje pantalona po unutrašnjoj strani njegove noge dok je hodao, čak i sveži vazduh koji mu se vrtložio oko izloženog lica i mišica. Svet ga je

pritiskao - bar je takav bio taj osećaj - pritiskao kao da želi da ga istisne. Krupni vilin konjic, zujeći prema njemu na krilima duginih boja, sudari se sa njegovom mišicom. Bol od tog sudara naterag da da ispusti šolju. Ona se ne slomi, već se otkotrlja sa verande i izgubi u niskom rastinju. Besan, Čerik pljesnu insekta, ostavivši razmazanu krv na tetoviranoj podlaktici, kao obeležje propasti vilin konjica. On je obrisa. Ona se ponovo nakupi na istom mestu, puna i tamna. To nije bila krv insekta, shvati on, već njegova. Vilin konjic ga je nekako posekao, iako on nije osetio ništa. Iritiran, on pogleda podrobnije svoju probušenu kožu. Rana nije bila ozbiljna, ali jeste bila bolna. Iznutra, začu kako Loki govori. Ovaj je naglas opisivao nepodobnost svojih kolega avanturista Tetelmanu. „Štumf nije za ovakvu vrstu posla“, govorio je. „A Čerik...“ „Šta je sa mnom?“ Čerik stupi u otrcanu unutrašnjost, brišući novu krv sa ruke. Loki se nije potrudio čak ni da podigne pogled prema njemu. „Ti si paranoičan“, reče on otvoreno. „Paranoičan i nepouzdan.“ Čerik nije bio raspoložen da trpi Lokijeve uvrede. „Samo zato što sam ubio neko indijansko derište“, reče on. Što je više brisao krv sa ujedene ruke, to ga je tamo više bolelo. „Ti samo nisi imao muda da to sam učiniš.“ Loki se i dalje nije trudio da digne pogled sa mape. Čerik se pomeri s druge strane stola. „Slušaš li ti mene?” upita on i dodade silinu svom pitanju tresnuvši pesnicom po stolu. Pri udaru, njegova šaka se jednostavno rasprsnu. Krv briznu na sve strane, posprskavši mapu. Čerik zaurla i zatetura se unazad od stola, dok mu je krv kuljala iz zjapeće pukotine na bridu šake. Videla se kost. Kroz larmu bola u glavi, mogao je da čuje jedan tihi glas. Reči su bile nečujne, ali on je znao čije su bile. „Neću da čujem!“ reče on, zatresavši glavom kao pas sa buvom u uhu. On se zatetura uz zid, ali i najkraći mogući kontakt bio je nova agonija. „Neću da čujem, proklet biol“ „O čemu on to kog đavola priča?“ Dansi se pojavi na vratima, probuđen kricima, još stežući Kompletna Šelijeva dela bez kojih, po Tetelmanovim rečima, nije mogao da spava.

Loki preuputi pitanje Čeriku, koji je stajao, mahnitih očiju, u uglu sobe, dok mu je krv brizgala između prstiju kojima je pokušao da zatvori povređenu šaku.„Šta to govoriš?“ „Obratio mi se“, odgovori Čerik. „Matori.“ „Koji matori?“ upita Tetelman. „On misli na selo“, reče Loki. A onda, Čeriku: „Na to misliš?“ „Hoće da odemo. Da budemo izgnani. Kao oni. Kao oni!“ Čerikova panika brzo je rasla van bilo čije kontrole, a ponajviše van njegove. „Čovek ima sunčanicu", reče Dansi, večiti dijagnostičar. Loki je znao da nije tako. „Treba da ti se zavije šaka...“ reče on dok je lagano prilazio Čeriku. „Čuo sam ga...“ promrmlja Čerik. „Verujem ti. Samo polako. Možemo to da razrešimo." „Ne“, odgovori ovaj.„Istiskuje nas. Sve što dodirnemo. Sve što dodirnemo.“ Izgledao je kao da će se preturiti i Loki posegnu za njim. Kada su mu šake dodirnule Čerikova ramena, meso pod košuljom se rascepi i Lokijeve šake smesta se natopiše grimizom. On ih povuče, užasnut. Čerik pade na kolena, koja sa svoje strane postaše nove rane. Zurio je dole dok su mu košulja i pantalone tamnele.„Šta se to događa sa mnom?“ šapnu on. Dansi krenu prema njemu.„Pusti da ti pomognem.“ „Ne! Ne pipaj me!“ Zamoli Čerik, ali Dansi nije nameravao da propusti takvu priliku za pružanje medicinske nege. „U redu je“, reče on svojim najboljim bolničkim tonom. Nije bilo u redu. Dansijev stisak, čija je namena bila samo da podigne čoveka sa kolena koja su krvarila, otvorio je nove pukotine gde god da ga je uhvatio. Dansi oseti kako krv kulja pod njegovom šakom, oseti kako meso klizi sa kosti. Taj osećaj porazio je čak i njegovu sklonost prema agoniji. Poput Lokija, i on ostavi izgubljenog čoveka. „On truli“, promrmljao je. Čerikovo telo sada se raspuklo na desetak ili više mesta. On pokuša da ustane, napola se zatetura na nogama samo da bi se ponovo srušio, uz pucanje mesa svuda gde je dodirivao zid, stolicu ili pod. Nije mu bilo pomoći. Sve što su ostali mogli da urade bilo je da stoje okolo kao posmatrači pogubljenja, u iščekivanju poslednjih trzaja. Čak je i Štumf ustao

iz kreveta i izašao da vidi kakva je to dreka. Stajao je naslonjen na dovratak, lica mršavog od bolesti pretočenog u nevericu. Još minut, i gubitak krvi porazi Čerika. On se preturi i prući ničice po podu. Dansi mu ponovo priđe i čučnu mu kraj glave. „Je li mrtav?“ upita Loki. „Bezinalo", odgovori Dansi. „Istruleo", reče Tetelman, kao da ta reč objašnjava gnusobu kojoj su upravo prisustvovali. Imao je raspeće u ruci, krupno i grubo izdeljano. Izgleda kao indijanski ručni rad, pomisli Loki. Mesija pribijen za drvo bio je kosook i nepristojno nag. Osmehivao se, uprkos ekseru i trnu. Dansi dodirnu Čerikovo telo, pustivši mu dodirom krv, i okrenu čoveka, a onda se nagnu prema Čerikovom trzavom licu. Usne umirućeg su se pomerale, jako slabo. „Šta to govoriš?“ upita Dansi; nagnu se još bliže da uhvati čovekove reči. Iz Čerikovih ustiju curkala je krvava pljuvačka, ali nikakav zvuk se nije čuo. Loki priđe i odgurnu Dansija u stranu. Muve su već obletale oko Čerikovog lica. Loki isturi svoju glavu na bikovskom vratu u Čerikov vidokrug. „Čuješ me?“ reče on. Telo zarokta. „Poznaješ me?“ Ponovo, roktaj. „Hoćeš da mi daš svoj deo zemlje?“ Roktaj je ovaj put bio lakši; gotovo uzdah. „Ovde su svedoci“, reče Loki.„Samo reci da. Oni će te čuti. Samo reci da.“ Telo se trudilo iz petnih žila. Otvorilo je usta malo šire. „Dansi...“ reče Loki. „’Si čuo šta je rekao?“ Dansi nije mogao da prikrije svoju užasnutost zbog Lokijevog navaljivanja, ali klimnuo je glavom. „Ti si svedok.“ „Ako baš mora“, reče Englez. Duboko u svom telu, Čerik oseti kako se riblja kost od koje se najpre zagušio u selu obrće poslednji put i gasi ga. „Je li rekao da, Dansi?“ upita Tetelman. Dansi je osećao fizičku blizinu rmpalije koji je klečao kraj njega. Nije

znao šta je mrtvac rekao, ali zar je to bilo važno? Loki će ionako doći do zemlje, zar ne? „Rekao je da.“ Loki ustade, i potraži novu šolju kafe. Bez razmišljanja, Dansi spusti prste na Čerikove kapke kako bi mu zaklonio prazan pogled. Pod najlakšim mogućim dodirom, kapci se raspukoše i krv umrlja suze koje su se nakupile tamo gde je nekada bio Čerikov vid. Sahranili su ga predveče. Leš, iako je preležao podnevnu vrelinu u najsvežijem delu radnje, među sušenom robom, počeo je da se raspada u vreme kada su ga zašili u platno radi ukopa. Sledeće noći, Štumf je došao kod Lokija i ponudio mu poslednju trećinu teritorije kako bi je dodao Čerikovom delu, a Loki je, kao večiti realista, to prihvatio. Uslovi, koji su bili kazneni, razrađeni su sutradan. Uveče tog dana, kao što se Štumf i nadao, stigao je avion sa namirnicama. Loki, kome su dosadili Tetelmanovi prezirni pogledi, takođe je odlučio da odleti natrag u Santarem, zatim da pićem isteruje džunglu iz svog sistema nekoliko dana, da bi se vratio osvežen. Nameravao je da kupi sveže namirnice i, ako je moguće, da unajmi pouzdanog vozača i strelca. Let je bio bučan, stisnut i mučan; dva čoveka nisu uopšte razgovarala dok je trajao. Štumf je samo gledao predele neraskrčene divljine iznad koje su prolazili, iako se iz sata u sat prizor jedva menjao. Panorama smaragdnog zelenila, isprekidana povremeno bleskom vode; možda stub plavog dima koji se dizao tu i tamo, gde je zemlja bila raskrčena; malo toga drugog. U Santaremu su se razišli sa jednim jedinim rukovanjem koji je ostavio svaki nerv u Štumfovoj šaci oprljen, i otvorenu posekotinu u nežnom mesu između kažiprsta i palca. Santarem nije Rio, razmišljao je Loki dok je išao prema kafani na južnom kraju grada, koju je vodio jedan od veterana iz Vijetnama i poklonik povremenih životinjskih predstava. Bilo je to jedno od Lokijevih malobrojnih izvesnih zadovoljstava, i nikada se nije umarao od toga da gleda kakvu lokalnu ženu, lica mrtvog poput hladnog kolača od manioke, kako se podaje psu ili magarcu za nekoliko zgužvanih dolarskih novčanica. Žene Santarema bile su, uglavnom, neukusne poput piva, ali Lokija kod suprotnog pola nije zanimala lepota: bilo je važno samo da njihova tela budu u razumnom radnom

stanju, i zdrava. Pronašao je kafanu, i skrasio se za to veče razmenjujući gadosti s Amerikancem. Kada se umorio od toga - nešto posle ponoći - kupio je flašu viskija i krenuo da potraži mesto za svoju uspaljenost. Razroka žena spremala se da udovolji određenom Lokijevom hiru - onom koji je odlučno odbijala sve dok je piće nije nateralo da odustane i od ono malo nade za dostojanstvoin koliko je imala - kada se začulo lupanje na vratima. „Jebeš ga“, reče Loki. „Si'“, reče žena. „Jebeš. Jebeš.“ Izgleda da je to bila jedina reč koju je znala na nečemu što je podsećalo na engleski. Loki ju je ignorisao i otpuzao pijano do ruba uflekanog dušeka. Ponovo, lupanje na vratima. „Ko je?“ reče on. „Senhor Loki?“ Glas iz hodnika pripadao je nekom dečaku. „Da?“ reče Loki. Pantalone su mu se zagubile medu izgužvanim čaršavima. „Da? Šta hoćeš?“ „Mensagemreče dečak. „ Urgente. Urgente. “ „Za mene?“ Pronašao je pantalone i navlačio ih je. Žena, nimalo uznemirena zbog napuštanja, posmatrala ga je sa uzglavlja kreveta, igrajuči se praznom bocom. Zakopčavajući se, Loki ode od kreveta do vrata, u tri koraka. Otključa ih. Dečak u mračnom hodniku bio je indijanskog porekla, sudeći po crnilu u njegovim očima, i tom posebnom sjaju kože. Bio je odeven u majicu sa motivom koka-kole. „Mensagem, senhor Loki“, reče on ponovo, „Bolnica. “ Dečak je zurio kxaj Lokija u ženu na krevetu. Iscerio se od uha do uha zbog njenog izmotavanja. „Bolnica?" reče Loki. „Si. Bolnica Sacrado Coraca de Maria." To može biti samo Štumf, pomisli Loki. Ko bi inače još znao u ovom budžaku pakla da ga pozove? Niko. On spusti pogled na iscereno dete. „Vem comigo”, reče dečak, „vem comigo. Urgcnte." „Ne“, reče Loki. „Ne idem. Ne sada. Razumeš? Kasnije. Kasnije." Dečak slegnu ramenima. „Ta morrendo“, reče on. „Umire?“ reče Loki. „Si. Ta morrendo."

„Pa, neka ga. Razumeš me? Vrati se i reci mu da neću doći dok ne budem spreman." Ponovo, dečak slegnu ramenima. „E meu dinheiro?“ reče on, kada je Loki krenuo da zatvori vrata. „Idi do đavola”, odgovori Loki i zalupi ih dečaku u lice. Kada je, posle dva sata i jednog nezgrapnog čina bestrasnog seksa, Loki otključao vrata, ustanovio je da mu se dete, kako bi se osvetilo, posralo na prag. Bolnica Sacrado Coraca de Maria nije bilo mesto u kojem se trebalo razboleti; bolje, mislio je Loki dok se probijao prljavim hodnicima, umreti u sopstvenom krevetu, dok ti društvo pravi samo rođeni znoj, nego doći ovamo. Zadah sredstva za dezinfekciju nije mogao u potpunosti da maskira smrad ljudskog bola. Zidovi su njime bili prožeti; on je sačinjavao naslage na lampama, on se krutio na neopranim podovima. Šta se to dogodilo Štumfu da bi ga dovelo ovamo? Tuča u kafani, svađa sa svodnikom oko cene za ženu? Nemac je bio toliko prokleto blesav da ga ubodu u stomak zbog neke tričarije. „Senhor Štumf?“ upitao je ženu u belom koju je susreo na hodniku. „Tražim Senhor Štumfa." Zena odmahnu glavom i pokaza niz hodnik na muškarca iznurenog izgleda, koji je zastao da pripali malu cigaru. On pusti bolničarkinu ruku i priđe čoveku. Ovaj je bio obavijen smrdljivim oblakom dima. „Tražim Senhor Štumfa", reče on. Čovek ga pogleda upitno. „Vi ste Loki?“ „Da.“ „Ah.“On povuče dim iz cigare. Smrad izbačenog dima svakako bi i kod najokorelijeg pacijenta doveo do povraćaja bolesti. „Ja sam doktor Edson Kosta“, reče čovek i pruži Lokiju lepljivu ruku. „Prijatelj vas je čitave noći čekao da dođete.“ „Šta mu je?“ „Povredio je oko“, odgovori Edson Kosta, očito ravnodušan prema Štumfovom stanju. „I ima neke manje abrazije na šakama i licu. Ali ne da nikome da mu priđe. Sam je sebe previo.“ „Zašto?" upita Loki.

Doktor je izgledao usplahireno. „Plaća da bude smešten u čistu sobu. Puno plaća. Ja ga onda smestim. Hoćete da ga vidite? Možda da ga odvedete?“ „Možda“, reče Loki, bez oduševljenja. „Njegova glava...“ reče doktor. „On uobražava." Ne ponudivši dalja objašnjenja, čovek krenu ispred njega prilično brzo, ostavljajući za sobom duvanski dim. Put koji je vodio izvan glavne zgrade i preko malog unutrašnjeg dvorišta okončao se u sobi sa staklenim umetkom u vratima. „Evo“, reče doktor. „Vaš prijatelj. Vi mu recite", reče on dok je odlazio, „da plati još, inače sutra ide.“ Loki virnu kroz staklo. Mlečnobela soba bila je prazna, izuzev kreveta i stočića, osvetljena istim sumornim svetlom koje je proklelo svaki bedni centimetar ove ustanove. Štumf nije bio na krevetu, već je čučao na podu u uglu, sobe. Levo oko bilo mu je prekriveno ispupčenom gazom, koju je na mestu držao zavoj nestručno omotan oko njegove glave. Loki je gledao čoveka prilično dugo pre nego što je Štumf osetio da ga posmatraju. Podigao je lagano pogled. Njegovo zdravo oko.kao da želi da nadoknadi gubitak svog kompanjona, kao da se nadulo do svoje dvostruke prirodne veličine. U njemu se nalazilo dovoljno straha i za njega i za njegovog blizanca; šta više, za tuce očiju. Oprezno, kao čovek čije su kosti tako krte da se plaši da će ih malo jači dah skršiti, Štumf se pridiže uz zid i priđe vratima. Nije ih otvorio, već se obratio Lokiju kroz staklo. „Zašto nisi došao?" reče on. „Tu sam.“ „Ali ranije“ reče Štumf. Lice inu je bilo sirovo, kao da su ga tukli. „Ranije.“ „Imao sam posla“, uzvrati Loki.„Šta ti se dogodilo?“ „Istina je, Loki“, reče Nemac, „sve je istina.“ „O čemu ti to?“ „Tetelman mi je rekao. Čerikovo bulažnjenje. O izgnanicima. Istina je. Nameravaju da nas prognaju.“ „Sada nismo u džungli“, reče Loki. „Ovde nemaš čega da se plašiš.“ „O, da“, reče Štumf, a ono razrogačeno oko bilo je razrogačenije nego ikad.„0, da! Video sam ga...“ „Koga?“

„Starešinu. Iz sela. Bio je ovde.“ „Smešno.“ Bio je ovde, đavo da te nosi“, odgovori Štumf.„Stajao je tu gde ti stojiš. Gledao me kroz staklo.“ „Suviše si pio.“ „To se desilo Čeriku, a sada se dešava meni. Učinili su mi život nemogućim..." Loki frknu. „Ja nemam nikakvih problema“, reče on. „Neće te pustiti da pobegneš", reče Štumf. „Niko od nas neće pobeći. Osim ako se ne iskupimo." „Moraš da isprazniš sobu“, reče Loki, bez želje da sluša još ovog bulažnjenja. „Rečeno mi je da do jutra moraš da izađeš.“ „Ne“, reče Štumf. „Ne mogu da odem. Ne mogu da odem.“ „Nemaš čega da se plašiš.“ „Prašina", reče Nemac. „Prašina u vazduhu. Iseći će me. Upao mi je trun u oko - običan trun - i oko je smesta počelo da mi krvari kao da nikada neće prestati. Jedva mogu da legnem, čaršav je kao krevet od eksera. Osećam tabane kao da će mi se raspući. Moraš mi pomoći.“ „Kako?“ reče Loki. „Plati im za sobu. Plati im tako da mogu da ostanem dok ne dovedu specijalistu iz Sao Luisa. Onda se vrati u selo, Loki. Vrati se i reci im. Ja ne želim zemlju. Reci im da je ja više ne posedujem.“ „Vratiću se“, reče Loki, „ali kad mi to bude odgovaralo.“ „Moraš poći brzo", reče Štumf. „Reci im da me puste na miru.“ Najednom, izraz delimično maskiranog lica se izmeni i Štumf pogleda kraj Lokija u neki prizor niz hodnik. Sa njegovih usta, oklembešenih od straha, začu se mala reč: „Molim.“ Loki se okrenu, zbunjen čovekovim izrazom lica. Hodnik je bio prazan, izuzev debelih moljaca koji su opsedali sijalicu.„Ovde nema ničega...“ reče on i okrenu se prema vratima Štumfove sobe. Na armiranom staklu prozora jasno su se videli otisci dva krvava dlana. „On je ovde“, reče Nemac, zureći ukočeno u čudo stakla koje krvari. Loki nije morao da pita ko. On podiže ruku da dodirne tragove. Otisci, još vlažni, bili su na njegovoj strani stakla, ne na Štumfovoj. »Bože moj“, prodahta on. Kako je iko mogao da se provuče između njega

i vrata i da ostavi tu otiske, da bi ponovo kliznuo u tom kratkom trenu koliko je njemu bilo potrebno da se obazre? To je prkosilo razumu. On ponovo pogleda niz hodnik. I dalje je bio pust. Samo sijalica - blago zaljuljana, kao da ju je zahvatio lahor nečijeg prolaska - i krila moljaca, u šapatu.„Šta se dešava?“ prodahta Loki. Štumf, opčinjen otiscima, lako dodirnu staklo vršcima prstiju. Pri dodiru, na prstima mu procveta krv, čiji tragovi kliznuše niz staklo. On ne ukloni prste, već se zagleda kroz njih u Lokija, sa očajem u oku. „Vidiš?“ reče on, veoma tiho. „Šta to ti izvodiš?“ reče Loki, podjednako prigušenim glasom.„Ovo je nekakav trik.“ „Ne.“ „Nemaš ti Čerikovu bolest. Ne možeš da je imaš. Nisi ih dodirnuo.Složili smo se oko toga, đavo da te nosi“, reče on, uspaljenije.„Čerik ih je dodirnuo, mi nismo.“ Štumf je uzvratio Lokiju pogledom, sa nečim sličnim sažaljenju u licu. „Pogrešili smo“, reče on blago. Njegovi prsti, koje je sada sklonio sa stakla, i dalje su krvarili, kapali mu po nadlanicama i niz ruke.„Ovo nije nešto što možeš silom naterati na poslušnost, Loki. Izmaklo narn je iz ruku.“ On podiže svoje krvave prste, osmehujući se. „Vidiš?“ reče. Nemčev iznenadni, fatalistički mir preplaši Lokija. On posegnu za kvakom vrata i protrese je. Soba je bila zaključana. Ključ je bio unutra, gde je Štumf i platio da bude. „Ostani napolje“, reče Štumf.„Dalje od mene.“ Osmeh mu je nestao. Loki udari ramenom u vrata. „Dalje od mene, rekao sam“, viknu Štumf, kreštavim glasom. On uzmaknu od vrata kada je Loki ponovo naleteo na njih. A onda, videvši da će brava ubrzo popustiti, on pozva u pomoć. Loki se nije obazirao, već je nastavio da se baca na vrata. Začu se zvuk cepanja drveta. Negde u blizini, Loki ču ženski glas, podignut kao odgovor na Štumfove pozive. Nije važno: spustiće on šake na Nemca pre nego što pomoć bude mogla da stigne, a onda, tako mu Boga, zbrisaće i poslednji trag osmeha sa bitanginih usana. On se baci na vrata sa većim žarom; iznova, i iznova. Vrata popustiše. U antiseptičnoj čauri svoje sobe, Štumf oseti prvi nalet nečistog vazduha

spoljnog sveta. U njegovo priručno pribežište prodro je samo laki lahor, ali on je na svojim leđima nosio otpatke sveta. Čađ i seme, perut iščešanu sa hiljadu skalpova, paperje, pesak i slepljene dlake; svetli prah sa moljčevih krila. Čestice tako male da je ljudsko oko moglo da ih vidi samo u zraku bele sunčeve svetlosti; svaka kao majušna, uskovitlana trun sasvim bezopasna za većinu živih organizama. Ali, ovaj oblak bio je za Štumfa smrtonosan; za nekoliko sekundi, njegovo telo postade polje puno majušnih, izdašnih rana. On vrisnu i potrča prema vratima da ih ponovo zalupi, bacivši se u dažd minijaturnih brijača, od kojih ga je svaki posekao. Kada je pritisnuo vrata da bi sprečio Lokija da uđe, povređena ruka mu je eruptirala. Ionako je bilo previše kasno da zadrži Lokija napolju. Čovek je širom otvorio vrata, i sada je stupao kroz njih, a svaki njegov pokret izazivao je novu struju vazduha koja je sekla Štumfa. On zgrabi Nemca za ručni zglob. Na njegov dodir, koža se otvori kao ispod noža. Iza njega, neka žena užasnuto kriknu. Loki, shvativši da Štumf više nije sposoban da se pokaje za svoj smeh, pusti čoveka. Prekriven posekotinama na svakom izloženom delu tela, i stičući nove svakog trena, Štumf se zatetura unazad, slepo, i pade kraj kreveta. Ubilački vazduh sekao ga je dok je tonuo; sa svakim bolnim drhtajem, budio je nove vrtloge i virove da ga otvaraju. Pepeljast u licu, Loki uzmače sa mesta gde je telo ležalo, i istetura se u hodnik. Zaprečila ga je gomila posmatrača; oni se, međutim, razdvojiše na njegovo približavanje, isuviše zastrašeni njegovom korpulencijom i mahnitim izrazom na licu da bi ga zaustavili. On se vrati istim putem kojim je i došao kroz lavirint ispunjen mirisom bolesti, prešavši preko malog dvorišta i vrativši se u glavnu zgradu. Načas je uhvatio pogledom Edsona Kostu kako žuri za njim, ali nije se zadržao da bi objašnjavao. U predvorju, koje je, uprkos kasnom satu, bilo puno žrtava ovoga ili onoga, njegov izmučeni pogled pade na jednog malog dečaka, koji je sedeo u majčinom krilu. Očito je povredio stomak. Košulja, koja mu je bila prevelika, bila je natopljena kjvlju; lice mu je bilo natopljeno suzama. Majka nije podigla pogled dok je Loki prolazio kroz gužvu. Dete, međutim, jeste. Podiglo je glavu kao da zna da se Loki sprema da prođe, i ozareno mu se osmehnulo.

U Tetelmanovoj radnji nije bilo nikoga koga je Loki poznavao; a sve od informacija što je mogao da iznudi od najamnih radnika, koji su većinom bili previše pijani da bi mogli da stoje, bilo je da se njihov gazda prethodnog dana zaputio u džunglu. Loki je prikupio najtreznijeg od njih i ubedio ga pretnjama da ga prati natrag u selo kao prevodilac. Nije imao pravu ideju kako da se pomiri sa plemenom. Bio je samo siguran da mora da ih ubedi da je nedužan. Najzad, moliće ih, on nije ispalio ubilački hitac. Bilo je nesporazuma, svakako, ali on Ijude ni na koji način nije povredio. Kako onda oni mogu, sasvim svesno, da se zavere da bi povredili njega? Ako zahtevaju nekakvu nadoknadu od njega, on bi bio voljan da udovolji njihovim zahtevima. I zaista, zar u takvom činu ne bi bilo i izvesnog zadovoljstva. Nedavno je video toliko patnji. Želeo je da sebe pročisti od toga. Sve što zatraže, u razumnim granicama, on če prihvatiti; bilo šta, samo da izbegne da umre kao ostala dvojica. Čak će vratiti i zemlju. Bila je to teška vožnja, a njegov mrzovoljni kompanjon žalio se često i nesuvislo. Loki se pravio da ga ne čuje. Nije imao vremena za gubljenje. Njihovo bučno napredovanje, uz pritužbe motora džipa na svaku novu akrobatiku koja je od njega zahtevana, oživelo je džunglu svuda oko njih, repertoar zavijanja, hučanja i kreštanja. Bilo je to užurbano, gladno mesto, pomislio je Loki: i prvi put otkad je kročio nogom na potkontinent, osetio je gnušanje prema njemu iz dubine srca. Ovde nije bilo mesta razumnom sagledavanju događaja; jedino čemu je mogao da se nada bilo je da mu se dopusti mali predah između dva prljava cvetanja. Pola sata pre spuštanja noći, iscrpljeni putovanjem, došli su do ruba sela. Mesto se nije nimalo izmenilo za onih nekoliko bednih dana otkad je poslednji put bio tu, ali prsten koliba očito je bio napušten. Vrata su zjapila; zajednička ognjišta, neprestano upaljena, bila su u pepelu. Nije bilo ni deteta ni praseta koje bi ga pogledalo dok je išao kroz naselje. Kada je stigao do središta prstena, stao je i pogledao oko sebe u potrazi za nekakvim objašnjenjem onoga što se ovde dogodilo. Ali, nije našao ništa. Od premora je postao ludo odvažan. Prikupivši svoju razlomljenu snagu, on povika u tišini: „Gde ste?“ Dva blistavocrvena makaoa, sa prst-krilima, uzleteše uz kreštanje sa drveća na drugoj strani sela. Nekoliko trenutaka kasnije, neka ljudska prilika izroni iz čestara balse i džakarande. To nije bio pripadnik

plemena, već Dansi. Zastao je pre nego što se sasvim pokazao; onda, kada je prepoznao Lokija, na licu mu se pojavi široki osmeh i on istupi u naselje. Iza njega, rastinje se treslo dok su se i drugi probijali. Tetelman je bio tamo, kao i nekoliko Norvežana, koje je vodio čovek po imenu Bjernstrem, koga je Loki jednom sreo u trgovačkoj postaji. Njegovo lice, ispod pramena suncem izbeljene kose, podsećalo je na kuvanog jastoga. „Bože moj“, reče Tetelman, „šta ćeš ti ovde?“ „Ja bih tebi mogao da postavim isto pitanje", odgovori Loki osorno. Bjernstrem mahnu svojoj trojici kompanjona da spuste podignute puške i krenu napred, sa umirujućim osmehom. „Gospodine Loki“, reče Norvežanin, pruživši mu ruku u kožnoj rukavici. „Baš dobro što smo se sreli.“ Loki spusti pogled na umazanu rukavicu s gađenjem, a Bjernstrem je, sa samoprekornim pogledom, skinu. Ruka ispod nje bila je prastara. „Izvinjavam se“, reče on.„Radili smo.“ „Šta to?“ upita Loki, dok mu se kiselina iz stomaka dizala natrag u grlo. Tetelman pljunu.„Indijance“>reče on. „Gde je pleme?" reče Loki. Ponovo, Tetelman: „Bjernstrem tvrdi da on ima prava na ovu teritoriju..." „Pleme“, insistirao je Loki. „Gde su oni?“ Norvežanin se igrao rukavicom. „Jeste li ih potplatili da odu, šta li?“ upita Loki. „Ne baš“, odgovori Bjemstrem. Njegov engleski, kao i njegov profil, bio je besprekoran. „Povedite ga“, predloži Dansi sa izvesnim entuzijazmom. „Neka sam vidi.“ Bjernstrem klimnu glavom. „Zašto ne?“ reče. „Ne dirajte ništa, gospodine Loki. I recite svom nosaču da ostane gde je.“ Dansi se već okrenuo i pošao u čestar; sada Bjernstrem učini to isto, povevši Lokija kroz naselje prema prolazu izdubljenom u gustom rastinju. Loki jedva da je mogao da održi korak; udovi su mu bili sve nevoljniji sa svakim novim korakom. Zemlja je bila jako utabana duž ove staze. Razbacano lišće i cveće orhideja bilo je ugaženo u vlažno tle. Iskopali su jamu na maloj čistini ni stotinu jardi od naselja. Nije bila

duboka, ta jama, a ni mnogo velika. Pomešani mirisi kreča i petroleja onemogućavali su sve ostale mirise. Tetelman, koji je stigao do čistine pre Lokija, stade kako ne bi prišao rubu rupe u zemlji, ali Dansi se nije toliko skanjivao. On je otišao okolo, do suprotne strane jame i pozvao rukom Lokija da pogleda sadržinu. Pleme se već raspadalo. Ležali su tamo gde su bili bačeni, u mešavini grudi.guzova, lica i udova, a tela su im tu i tamo bila ljubičasta i crna. Muve su se rojile u vazduhu iznad njih. „Za nauk“, prokomentarisa Dansi. Loki je samo gledao kako Bjernstrem obilazi oko jame na drugu stranu, da se pridruži Dansiju. „Svi do jednog?" upita Loki. Norvežanin klimnu glavom. „Jednim jedinim potezom“, reče on, izgovorivši svaku reč sa uznemirujućom preciznošću. „Ćebad“, reče Tetelman, navevši oružje ubistva. „Ali tako brzo...“ promrmlja Loki. „Veoma efikasno“, reče Dansi. „I teško za dokazivanje. Ako iko ikad uopšte bude pitao.“ „Bolest je prirodna“, primeti Bjernstrem. „Da? Kao drveće.“ Loki lagano odmahnu glavom, dok su ga oči peckale. „Čuo sam dobre stvari o vama“, reče mu Bjernstrem. „Možda bismo mogli da sarađujemo.“ Loki nije ni pokušao da odgovori. Ostali u Norvežaninovoj grupi položili su puške i vratili se poslu, premeštajući još nekoliko tela koliko je ostalo da se baci među njihove drugove sa napuštene hrpe kraj jame. Loki je mogao da vidi dete u gomli, i starca, koga su grobari upravo podizali. Leš je izgledao kao da nema zglobova dok su ga bacali preko ivice rupe. Smandrljao se niz plitku kosinu i ostao da leži licem okrenutim naviše,sa rukama raširenim s obe strane glave u gestu potčinjavanja, ili isključivanja. Bio je to starešina, naravno, sa kojim se Čerik suočio. Dlanovi su mu još bili crveni. Na slepoočnici je imao urednu rupu od metka. Bolest i beznadežnost očito nisu bili sasvim efikasni. Loki je posmatrao kako sledeće telo bacaju u masovnu grobnicu, a zatim i treće posle njega. Bjernstrem, koji se zadržao na suprotnoj strani jame, palio je, cigaretu. On

uhvati Lokijev pogled. „Tako to ide“, reče on. Iza Lokija, progovori Tetelman. „Mislili smo da se nećeš vratitf, reče on, pokušavši možda da se izvini za svoj savez sa Bjernstromom. „Štumf je mrtav“, reče Loki. „Pa, znači da ima još manje za deobu', reče Tetelman, priđe mu i stavi ruku na rame. Loki tiije odgovorio; samo je zurio u tela, koja su sada prekrivali krečom, sporo registrujući toplinu koja mu je curkala niz telo sa mesta gde ga je Tetelman dodirnuo. Sa gađenjem, čovek ukloni šaku, buljeći u sve veću krvavu mrlju na Lokijevoj košulji.

SUMRAK KRAJ KULA

Ispostavilo se da su Mironenkove fotografije koje su pokazali Balardu u Minhenu daleko od istruktivnih. Samo dve su prikazivale KGB-ovca potpuno s lica; a većina ostalih bila je mutna i zrnasta, što je otkrivalo njihovo tajno poreklo. Balarda to nije previše zabrinjavalo. Znao je iz dugog i povremeno gorkog iskustva da je oko i previše spremno da bude obmanuto; ali postojala su druga svojstva - ostaci čula koje je moderan život učinio prevaziđenim koja je naučio da uključi u igru, tako da mu omoguće da nanjuši i najmanju naznaku izdaje. To su bili talenti koje će upotrebiti kada se susretne sa Mironenkom. Sa njima, iščupaće istinu od tog čoveka. Istinu? Naravno, u tom grmu je i ležao zec, jer u ovom kontekstu, zar iskrenost nije bila nestalna stvar? Sergej Zaharevič Mironenko bio je vođa sekcije u Direktoratu S KGB-a jedanaest godina, sa pristupom najprivilegovanijim informacijama o rasporedu sovjetskih ilegalaca na zapadu. U nekoliko skorašnjih nedelja,međutim,stavio je britanskoj Službi za bezbednost do znanja da je nezadovoljan svojim sadašnjim gazdama, i da želi da prebegne. Za složene napore koji će morati da se učine u njegovu korist, predložio je da postupa kao agent unutar KGB-a u periodu od tri meseca, posle kog perioda će biti privijen na grudi demokratije i skriven tamo gde ga njegovi osvetnički nastrojeni gospodari nikada neće pronaći. Zapalo je Balardu da se sastane sa Rusom licem u lice, u nadi da ustanovi je li Mironenkov prebeg od ideologije stvaran ili lažan. Odgovor se neće pronaći na Mironenkovim usnama, znao je Balard, već u nekoj nijansi u ponašanju koju će samo instinkt moći da shvati. Postojalo je vreme kada bi Balard takvu zagonetku smatrao fascinantnom; kada bi se svaka njegova budna misao vrtela oko raspleta koji ga čeka. Ali takva posvećenost pripadala je čoveku ubeđenom da njegovi postupci imaju nekakav značajan učinak na svet. Sada je bio mudriji. Agenti istoka i zapada

radili su svoj tajni posao iz godine u godinu. Smišljali su; planirali; povremeno (mada retko), prolivali su krv. Postojali su debakli, pogodbe i minorne taktičke pobede. Ali na kraju svega, stvari su bile sasvim iste kao i uvek. Ovaj grad, na primer. Balard je prvi put došao u Berlin u aprilu 1969. Imao je dvadeset devet godina, tek što je došao sa intenzivne obuke, spreman da malo poživi. Ali ovde se nije osećao lagodno. Ustanovio je da je grad neprivlačan; često bezličan. Tek mu je Odel, njegov kolega u te prve dve godine, dokazao da je Berlin vredan privrženosti, i kada je Balard jednom odlepio za njim, biio je to za čitav život. Sada se više osećao kod kuće u ovom podeljenom gradu nego ikada u Londonu. Njegova nelagodnost, neuspeli idealizam i - možda najakutnije od svega - njegova strašna izolacija, poklapali su se sa njegovima. On i grad, ustrajni u pustari mrtve ambicije. Pronašao je Mironenka u Galeriji Germelde, i da,fotografija jeste slagala. Rus je izgledao starije od svojih četrdeset šest godina, i bolesnije nego na tim ukradenim portretima. Nijedan od njih nije pokazao nikakav znak prepoznavanja. Tumarali su po izložbi punih pola sata, a Mironenko je iskazivao akutno, i očito nepatvoreno interesovanje za izložene radove. Tek kada su se oba čoveka uverila da ih ne posmatraju, Rus je napustio zgradu i poveo Balarda u učtiva predgrađa Dalema prema zajednički dogovorenoj bezbednoj kući. Tamo, u maloj i nezagrejanoj kuhinji, seli su i razgovarali. Mironenko je nesigurno baratao engleskim, ili je tako bar izgledalo, mada je Balard imao utisak da je njegovo upinjanje za značenjem pre taktičko nego gramatičko. On je mogao da predstavi istovetnu fasadu u Rusovoj situaciji; retko je škodilo da čovek izgleda manje kompetentan nego što zaista jeste. Ali uprkos poteškoćama koje je imao u izražavanju, Mironekova priznanja bila su nedvosmislena. „Više nisam komunista“, izjavio je jasno,„nisam član partije - ne ovde...” on stavi tu pesnicu na prsa, „već mnogo godina.“ On izvuče beličastu maramicu iz džepa kaputa, skinu jednu rukavicu i odvi bočicu tableta iz prevoja maramice. „Oprostite“, reče on dok je istresao tablete iz bočice. „Imam bolove. U glavi; u rukama." Balard sačeka dok ovaj nije progutao lek, a onda upita: „Zašto ste počeli da sumnjate?"

Rus vrati bočicu i maramicu u džep, širokog lica lišenog svakog izraza. „Kako to čovek izgubi svoju... veru?“ reče on. „Jesam li ja to video previše? Ili premalo, možda?“ On pogleda Balardovo lice kako bi video da li su mu jasne njegove oklevajuće reči. Ne naišavši na razumevanje, on pokuša ponovo. „Mislim da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen." Paradoks je bio elegantno iskazan; Balardovo podozrenje u Mironenkovo stvarno vladanje engleskim bilo je potvrđeno. „Jeste li izgubljeni sada?“ upita Balard. Mironenko ne odgovori. Skinuo je i drugu rukavicu i zurio je u šake. Kao da pilule koje je progutao nisu olakšale bol na koji se žalio. Stisnuo je pesnice i opružio ih kao čovek koji trpi od artritisa i ispituje napredovanje svog stanja. Ne podižuči pogled, on reče: „Učili su me da Partija ima rešenje za sve. To me je oslobodilo straha.“ „A sada?“ „Sada?“ reče on.„Sada pomišljam na čudne stvari. Dolaze mi niotkuda..." „Nastavite“, reče Balard. Mironenko se uzdržano osmehnu. „Mora da me znate do srži, da? Čak i ono o čemu sanjam?“ „Da“, reče Balard. Mironenko klimnu glavom. „Kod nas bi bilo isto tako“, reče. Onda, posle pauze: „Ponekad sam mislio da ću se raspući. Razumete li šta kažem? Pukao bih, zato što je u meni takav gnev. A zbog toga se plašim, Balarde. Mislitn da će videti koliko ih mrzim.“ On podiže pogled prema svom isledniku. „Morate biti brzi“, reče on, „ili će me otkriti. Pokušavam da ne pomišljam na ono što bi mogli da mi urade.“ Ponovo, on zastade. Svaki trag osmeha, koliko god neveselog, nestao je. „Direktorat ima Sekcije za koje čak ni ja nisam znao. Specijalne bolnice, gde niko ne može da ide. Itnaju oni načine da čovekovu dušu slome u komadiće.“ Balard, praktičan kao i uvek, zapita se nije li Mironenkov rečnik isuviše pretenciozan. U rukama KGB-a, sumnjao je da bi on mislio na održanje svoje duše. Najzad, telo je ono što ima nervne završetke. Razgovarali su sat ili duže, i razgovor se kretao između politike i ličnih prisećanja, između trivijalnosti i ispovedanja. Na kraju sastanka, Balard nije

više ni najmanje sumnjao u Mironenkovu antipatiju prema svojim šefovima. On je bio, kao što je i rekao, čovek bez vere. Sutradan se Balard sastao sa Kripsom u restoranu kod hotela Švajcerhof i podneo usmeni raport o Mironenku. „Spreman je i čeka. Ali insistira na tome da se brzo odlučimo.“ „Sigurno", reče Krips. Danas ga je mučilo njegovo stakleno oko; od hladnog vazduha, objasnio je, postalo je usporeno. Kretalo se malo sporije od njegovog pravog oka, i Krips je povremeno morao da ga gurne vrškom prsta da bi se pokrenulo. »Nećemo na brzinu da donosimo nikakvu odluku“, reče Krips. „U čemu je problem? Ja nimalo ne sumnjam u njegovu predanost; ili u njegovo očajanje.“ „Tako si već rekao“, odgovori Krips. „Hoćeš nešto za dezert?“ „Zar sumnjaš u moju procenu? Je li u tome stvar?“ „Uzmi nešto slatko za kraj, da se ne osećam kao poslednji bednik.“ „Misliš da se varam, zar ne?“ insistirao je Balard. Kada Krips nije odgovorio, Balard se nagnu preko stola. „Misliš, zar ne?“ „Samo kažem da ima razloga za oprez“, reče Krips. „Ako konačno odlučimo da ga preuzmemo, Rusi će biti veoma uznemireni. Moramo biti sigurni da je pogodba vredna lošeg vremena koje donosi sa sobom. Stvari su trenutno prilično nestabilne.“ „A kada nisu?“ odgovori Balard.„Reci mi za vreme kada u izgledu nije bila neka kriza.“ On se zavali natrag u stolicu i pokuša da pročita Kripsovo lice. Njegovo stakleno oko, ako išta, bilo je iskrenije nego pravo. „Muka mi je od ove prokelte igre“, promrmlja Balard. Stakleno oko se okrenu. „Zbog Rusa?“ „Možda.“ „Veruj mi“, reče Krips, „imam dobre razloge da budem oprezan sa tim čovekom." „Navedi jedan.“ „Nema ničeg potvrđenog.“ „Šta imaš o njemu?“ bio je uporan Balard. „Kao što kažem, glasine", odgovori Krips. „Zašto ja o tome nisam bio izvešten?“ Krips jedva primetno odmahnu glavom. „To je sada akademsko pitanje“,

reče. „Doneo si dobar izveštaj. Samo hoću da shvatiš da, ukoliko se stvari ne budu odvijale onako kako ti misliš da bi trebalo,to nije zbog toga što tvojoj proceni nije ukazano poverenje." „Shvatam.“ „Ne, ne shvataš", reče Krips. „Oećaš se kao mučenik; a ja te zbog toga ne krivim u potpunosti.“ „I šta sad? Treba li da zaboravim da sam ikada upoznao tog čoveka?“ „Ne bi škodilo“, rece Krips.„Daleko od očiju, daleko od srca.“ Krips očito nije verovao da će Balard poslušati njegov savet. Iako se Balard nekoliko puta u toku sledeće nedelje diskretno raspitivao za Mironenkov slučaj, bilo je jasno da je njegov uobičajeni krug ljudi za kontakt bio upozoren da ćuti. Kako se ispostavilo, prva novost o slučaju stigla je do Balarda preko stranica jutarnjih novina, u članku o telu pronađenom u kući blizu stanice na Kajzer Damu. Dok je to čitao, on nije mogao nikako da zna na koji je način ta priča povezana sa Mironenkom, ali u članku je bilo dovoljno detalja da izazove njegovo interesovanje. Pod jedan, podozrevao je da je kuću iz članka povremeno koristila Služba; pod dva.članak je opisivao kako su dva neidentifikovana čoveka gotovo bila uhvaćena dok su premeštala telo, što je dalje nagoveštavalo da u pitanju nije bio zločin iz strasti. Oko podne, otišao je da vidi Kripsa u njegovoj kancelariji, u nadi da će ga navesti da mu pruži kakvo objašnjenje, ali Krips nije bio slobodan, niti će biti, objasnila je njegova sekretarica, do daljeg; pojavile su se stvari zbog kojih je morao da se vrati u Minhen. Balard je ostavio poruku da želi da razgovara sa njim kada se bude vratio. Kada je ponovo stupio na hladan vazduh, shvatio je da je stekao obožavaoca; čoveka suvonjavog lica čija se kosa proređivala na zaliscima, ostavljajući smešan prainen spreda, na rubu. Balard ga je znao iz viđenja kod Kripsa, ali nije mogao lice da spoji sa imenom. Ono mu je brzo rečeno. „Sakling", reče čovek. „Naravno“, reče Balard. „Zdravo.“ „Mislim da bi možda trebalo da porazgovaramo, ako imaš malo vremena“, reče čovek. Glas mu je bio stegnut kao i crte lica; Balardu nije nimalo bilo do njegovih ogovaranja. Spremao se da odbije ponudu,kada

Sakling reče: „Pretpostavljam da si čuo šta se desilo sa Kripsom." Balard odmahnu glavom. Sakling, oduševljen što poseduje takav grumen zlata, ponovi: „Treba da porazgovaramo.“ Hodali su ulicom Kantštrase prema zoološkom vrtu. Ulica je bila puna pešaka koji su izašli na ručak, ali Balard jedva da ih je primećivao. Priča koju mu je Sakling pripovedao dok su hodali zahtevala je njegovu punu i apsolutnu pažnju. Bila je jednostavna. Krips je, izgleda, dogovorio sastanak sa Mironenkom kako bi lično procenio Rusov integritet. Kuća u Šenbergu odabrana za taj susret korišćena je u nekoliko ranijih prilika i dugo su je smatrali jednom od najbezbednijih lokacija u gradu. Ipak, prethodne večeri nije se pokazala kao takva. Očigledno su Ijudi iz KGB-a pratili Mironenka do kuće, a onda pokušali da rasture žurku. Nije bilo nikoga ko bi posvedočio šta se potom dogodilo - oba čoveka koji su išli sa Kripsom, jedan od njih stari Balardov kolega Odel - bila su inrtva, sam Krips bio je u komi. „A Mironenko?“ upita Balard. Sakling slegnu rainenima.„Verovatno su ga vratili u otadžbinu“, reče on. Balard uhvati kod čoveka naznaku obmane. „Dirnut sam što me izveštavaš", reče on Saklingu. „Ali zašto?“ „Ti i Odel ste bili prijatelji, zar ne?“ dođe odgovor. „Pošto je i Krips otpao, više ih nemaš mnogo.“ „Ma nije valjda.“ „Bez uvrede“, reče Sakling žurno.„Ali bije te glas da si otpadnik.“ „Pređi na stvar“, reče Balard. „Nema na šta da pređem", protestovao je Sakling.„Samo sam mislio da bi voleo da znaš šta se desilo. Ovde ja isturam vrat.“ „Lep pokušaj“, reče Balard. On stade. Sakling je prešao još korak ili dva pre nego što se okrenuo i zatekao Balarda kako mu se ceri. „Ko te je poslao?“ „Niko me nije poslao“, reče Sakling. „Pametno, slati dvorske glasine. Zamalo nisam progutao. Veoma si ubedljiv" Na Saklingovom licu nije bilo dovoljno sala da sakrije tik na njegovom obrazu. „Za šta me to sumnjiče? Misle li da sam se zaverio sa Mironenkom, je li

to? Ne, ne bih rekao da su toliko glupi.“ Sakling zavrte glavom, kao doktor u prisustvu neke neizlečive bolesti. „Voliš da stvaraš neprijatelje“, reče on. „Profesionalni rizik. Neću nimalo nemirnije spavati zbog toga. Niti mi se to dešava.“ „Osećaju se promene u vazduhu“, reče Sakling. „Postaraću se da irnaš spremne odgovore." „Jebeš odgovore“, reče Balard ljubazno. „Mislim da je vreme da otkrijem prava pitanja.“ Slanje Saklinga da ga ispipa zaudaralo je na očajanje. Želeli su informacije iznutra; ali o čemu? Zar su mogli ozbiljno da veruju da je on na neki način umešan sa Mironenkom; ili još gore, sa samim KGB-om? On pusti da njegovo gnušanje oslabi; ono je podizalo isuviše blata sa dna, a njemu je bila potrebna bistra voda ako želi da pronađe izlaz iz ove zbrke. U jednom pogledu, Sakling je bio savršeno u pravu: on jeste iinao neprijatelje, a sa Kripsom onemogućenim, bio je ranjiv. U takvim okolnostima, postojale su dve mogućnosti za akciju. Mogao je da se vrati u London, pa da se tamo pritaji, ili da sačeka u Berlinu i vidi kakav će manevar pokušati sledeći put. On se odluči za potonje. Privlačnost igranja žmurke brzo se tanjila. Kada je skrenuo severno, na Lajbnicštrase, uhvatio je odraz čoveka sa sivim kaputom u izlogu radnje. Bilo je to samo na tren, ne duže, ali osećao je da zna lice tog tipa. Zar su inu dodelili psa stražara, zapitao se? On se okrenu i pogleda čoveka u oči, zadržavši pogled. Osumnjičeni je izgledao postiđeno, i odvratio je pogled. Predstava, možda; a onda opet, možda i ne. Nevažno, pomislio je Balard. Neka ga posmatraju koliko god žele. Nije ni za šta kriv. Ako takvo stanje uopšte postoji sa ove strane bezumlja. Čudna sreća snašla je Sergeja Mironenka; sreća koja je došla bez uzroka i razloga i ispunila mu srce toliko da se prelivala. Još koliko prethodnog dana, okolnosti su izgledale neizdrživo. Bolovi u njegovim šakama, glavi i kičmi uporno su se pogoršavali, a sada ih je pratio i svrab toliko zahtevan da je on morao da odseče nokte sve do mesa kako bi sebe sprečio da se ozbiljno ne povredi. Njegovo telo, zaključio je, pobunilo se protiv njega. Tu je misao pokušao da objasni Balardu: da je odvojen od

samog sebe, i da se plaši da će biti rastrgnut. Ali danas, taj strah je nestao. Ali ne i bolovi. Oni su, štaviše, bili još gori nego juče. Tetive i ligamenti boleli su ga kao da su bili istrošeni izvan granica za koje su bili sazdani; na svim zglobovima imao je modrice, tamo gde se krv prelila preko svojih obala ispod kože. Ali taj osećaj neposredne pobune nestao je, da bi ga zamenio sanjivi mir. A u srcu, takva sreća. Kada je pokušao da ponovo razmisli o nedavnim događajima, da iznađe šta je dovelo do te transformacije, pamćenje ga je varalo. Pozvali su ga da se sastane sa Balardovim šefom; toga se sećao. Da li je otišao na sastanak, nije. Noć je bila nepoznanica. Balard će znati kako stvari stoje, rezonovao je on. Zavoleo je Engleza i poverovao mu od samog početka, osetivši da su, uprkos mnogim razlikama među njima, njih dvojica slični. Ako pusti da ga vode instinkti, pronaći će Balarda, u to je bio siguran. Bez sumnje, Englez će biti iznenađen kada ga bude video; isprva možda i ljut. Ali, kada bude ispričao Balardu za svoju novootkrivenu sreću, nametljivost će mu svakako biti oproštena? Balard je kasno večerao, pio još duže u Prstenu, malom baru za travestite gde ga je Odel prvi put odveo pre gotovo dve decenije. Nema sumnje da je namera njegovog vodiča bila da dokaže sopstvenu sofisticiranost pokazujući svom friškom kolegi dekadenciju Berlina, ali Balard, iako nikada nije osetio seksualni frisson u društvu klijentele Prstena, smesta se tu osetio kao kod kuće. Njegova neutralnost bila je poštovana; niko nije pokušao da ga saleće. Prosto su ga puštali da pije i posmatra paradu polova u prolazu. Večerašnji dolazak ovamo prizvao je duha Odela, čije će ime sada biti izbrisano iz razgovora zbog umešanost u stvar sa Mironenkom. Balard je već video takav proces na delu. Istorija nije opraštala neuspeh, osim ako je ovaj bio toliko dubok da poprimi neku vrstu veličanstvenosti. Za razne Odele u svetu - ambiciozne ljude koji su se, bez mnogo sopstvene krivice, našli u ćorsokaku odakle im nije bilo povratka - za takve ljude neće se izgovarati fine reči niti dodeljivati medalje. Za njih će postojati samo zaborav. Pomisao na to učinila ga je melanholičnim, i on je žestoko pio da bi mu misli ostale blage, ali kada je - u dva ujutro - izašao na ulicu, njegova depresija bila je tek marginalno otupljena. Dobri burgeri Berlina bili su odavno u krevetu; sutra je novi radni dan. Samo je zvuk saobraćaja sa

Kurfurštendama nudio znak života negde u blizini. On krenu tamo, vunastih misli. Iza njega, smeh. Neki mladi muškarac - glamurozno odeven kao starleta klatio se pločnikom ruku pod ruku sa svojim ozbiljnim pratiocem. Balard prepozna travestita kao stalnog posetioca bara; klijent, sudeći po njegovom trezvenom odelu, nije bio iz grada, i zadovoljavao je svoju žeđ za dečacima koji se oblače kao devojčice ženi iza leđa. Balard ubrza korak. Mladićev smeh, usiljeno muzikalan, naterao ga je da stisne zube. On začu kako neko trči u blizini; uhvati senku u pokretu krajičkom oka. Njegov pas-čuvar, najverovatnije. Iako mu je alkohol zamaglio instinkte, on oseti kako u njemu izranja izvesna napetost, čiji koren nije mogao da utvrdi. On nastavi da hoda. Drhtaji laki kao pero prolazili su mu skalpom. Nekoliko metara dalje, on shvati da je smeh sa ulice iza njega prestao. On se obazre, upola očekujući da vidi kako se dečko i njegova mušterija grle. Ali, obojica su nestala; šmugnula jednim od sokaka, bez sumnje, da zaključe svoj ugovor u tami. Negde u blizini, pas divlje zalaja. Balard se okrenu da pogleda tamo odakle je došao začikavajući puste ulice da mu prikažu svoje tajne. Šta god da je izazivalo zujanje u njegovoj glavi i svrab na dlanovima, to nije bila obična napetost. Nešto nije bilo u redu sa ulicom, uprkos tome što se ona pravila nedužna; u njoj je bilo strave. Jarka svetla Kurfurštendama bila su na manje od tri minuta hoda, ali on nije želeo da okrene leđa ovoj misteriji i da tamo pronađe sklonište. Umesto toga, on nastavi natrag putem kojim je i došao, polako. Pas je sada prestao sa uzbunom, i primirio se u tišini; imao je samo korake kao društvo. Stigao je do ugla prvog sokaka i zavirio u njega. Nijedno svetlo nije gorelo u prozoru ili ulazu. Nije mogao da oseti nikakvo živo prisustvo u pomrčini. On prođe kroz sokak i uđe u drugi. Bogati zadah uvukao se u vazduh i postajao je još raskošniji dok se on približavao uglu. Dok ga je udisao, zujanje u njegovoj glavi produbilo se u pretnju grmljavinom. Jedno jedino svetlo treperelo je u grlu sokaka, jadni odsjaj sa gornjeg prozora. U njemu, on vide telo pridošlice kako leži opruženo na tlu. Bio je toliko traumatično unakažen da je izgleđalo kao da je neko pokušao da ga izvrne naopako. Sa prosute utrobe, taj zreli smrad dizao se u svoj svojoj složenosti. Balard je već viđao nasilne smrti i smatrao je da je neosetljiv na taj

prizor. Ali nešto ovde, u sokaku, poremetilo je njegovu smirenost. On oseti kako udovi počinju da mu drhte. A onda, iza domašaja svetla, progovori dečko. „Za ime Božje.“ reče on. Glas mu je izgubio svaki prizvuk ženstvenosti; bilo je to mrmljanje neskrivenog straha. Balard stupi u sokak. Ni dečko, niti razlog za njegovu prošaputanu molitvu, nisu postali viđljivi dok on nije prešao deset metara. Dečak je klonuo uza zid između otpadaka. Sa njega su bili strgnute šljokice i taft; telo mu je bilo bledo i bespolno. Kao da nije primetio Balarda: oči su mu bile prikovane za najdublje senke. Drhtanje u Balardovim udovima pogoršalo se dok je pratio dečakov pogled; jedva je uspeo da spreči cvokotanje zuba. On svejedno nastavi dalje, ne zbog dečaka (junačenje malo vredi, oduvek su ga učili), več zato što je bio radoznao, više nego radoznao, željan da vidi kakav je to čovek kadar za takvo bezrazložno nasilje. Pogledati u oči takvog zverstva sada se činilo najvažnijom stvari na svetu. Dečak ga sada ugleda i promrmlja jadnu molbu, ali Balard jedva da ga je čuo. Osećao je druge oči na sebi, a njihov dodir bio je kao udarac. Larma u njegovoj glavi poprimila je mučni ritam, poput zvuka helikopterskih rotora. Za samo nekoliko sekundi, narasla je u zaslepljujuću riku. Balard pritisnu oči rukama i zatetura se uz zid, nejasno svestan da ubica izlazi iz skrovišta (otpaci su se preturali) i beži. On oseti kako se nešto očešalo o njega i otvori oči taman na vreme da načas ugleda čoveka koji je bežao kroz prolaz. Izgledao je nekako izobličeno; leđa su mu bila kriva, glava prevelika. Balard viknu na njega, ali ovaj nastavi da beži, zastavši samo da baci pogled na telo pre nego što je jurnuo prema ulici. Balard se odgurnu od zida i stade uspravno. Buka u njegovoj glavi donekle je oslabila; prateća vrtoglavica je prolazila. Iza njega, dečako zajeca. „Jeste li videli?” reče on. „Jeste li videli?" „Ko je to bio? Neko koga poznaješ?“ Dečak je zurio u Balarda kao preplašeno lane, ogromnim očima ocrtanim maskarom. „Neko...?“ reče on. Balard je nameravao da ponovi pitanje kada se začu škripa kočnica, praćena zvukom udara. Ostavivši dečaka da prikupi oko sebe svoj raskidani

trousseau, Balard se vrati na ulicu. U blizini su se čuli povišeni glasovi; on požuri prema njihovom izvoru. Velika kola popela su se na pločnik,blistavih farova. Vozaču su pomagali da se izvuče sa sedišta, dok su njegovi putnici zvanice sa neke žurke, sudeći po njihovoj odeći i licima rumenim od pića stajali i furiozno raspravljali o tome kako je došlo do nesreće. Jedna žena govorila je o životinji na drumu, ali drugi putnik ju je ispravio. Telo koje je ležalo u slivniku tamo gde je bilo odbačeno, nije pripadalo životinji. Balard je video malo od ubice u sokaku, ali instinktivno je znao da je on u pitanju. Tamo, međutim, nije bilo ni traga deformitetima koje je mislio da je načas ugledao; samo čovek u odelu koje je videlo i bolje dane, koji leži ničice u lokvi krvi. Policija je već stigla i jedan policajac mu viknu da ne prilazi telu, ali Balard je ignorisao to uputstvo i otišao da ugrabi pogled na lice mrtvaca. Tamo nije bilo ničega zverskog, što se on nadao da će videti. Ali, svejedno, bilo je mnogo toga što je prepoznao. Čovek je bio Odel. Rekao je policajcima da nije video ništa od nesreće, što je u suštini i bilo istina, a onda umakao sa lica mesta pre nego što otkriju događaje u susednom sokaku. Činilo se da svaki novi ugao na putu do kuće otvara novo pitanje. Najvažnije od njih bilo je: zašto su ga slagali da je Odel mrtav? I kakva je to psihoza obuzela čoveka kada je bio u stanju da počini klanje kojem je Balard prisustvovao? Od svojih nekadašnjih kolega neće dobiti odgovore na ta pitanja, to je znao. Jedini čovek od kog bi mogao da izmami odgovore bio je Krips. Setio se njihove rasprave o Mironenku, i Kripsovom pominjanju razloga za oprez u pogodbi sa Rusom. Stakleno Oko je znao da je nešto u vetru, mada svakako nije predvideo razmere ovakve katastrofe. Dva veoma vredna agenta ubijena; Mironenko nestao, verovatno mrtav; on lično - ako je verovati Saklingu - pred vratima smrti. A sve je to počelo sa Sergejem Zaharovičem Mironenkom, izgubljenim čovekom Berlina. Izgleda da je tragedija bila zarazna. Sutra, rešio je Balard, pronaći će Saklinga i iscediti iz njega neke odgovore. U međuvremenu, bolele su ga ruke i glava, i želeo je da spava. Premor je uticao na zdravo rasuđivanje, a ako mu je ikad bilo potrebno tako nešto, onda je to bilo sada. Ali uprkos iscrpljenosti, strah mu je izmicao sat

ili duže, a kada je došao, nije ga mnogo utešio. Sanjao je šapate; a glasno iznad njih, kao da želi da ih priguši, riku helikoptera. Dvaput je izronio iz sna sa bubnjanjem u glavi; dvaput ga je glad za shvatanjem onoga što mu je šapat saopštavao naterala da ponovo zarije glavu u jastuk. Kada se treći put probudio, buka između njegovih slepoočnica postala je takva da je mogla da ga obogalji; nalet koji je sprečavao svaku misao i naterao ga da se uplaši za svoj razum. Jeđva kadar da vidi od bola, ispuzao je iz kreveta. „Molim vas...“ promrmljao je, kao da tu ima nekoga ko može da mu olakša muke. Hladan glas odgovori mu iz mraka: „Šta hoćeš?“ Nije odgovorio pitanjem, već samo rekao: „Ukloni bol.“ „Možeš to da učiniš i sam", reče mu glas. On se nasloni na zid, držeći glavu koja mu je pucala, sa suzama koje su navirale i navirale. „Ne znam kako", reče on. „Bolove ti daju snovi", odgovori glas, „zato moraš da ili zahoraviš. Razumeš li? Zaboravi ih, i bolovi će nestati.“ Shvatio je uputstvo, ali ne i kako da ga realizuje. Nije imao snage da upravlja snovima. On je bio predmet tog šapata; ne obrnuto. Ali, glas je insistirao. „San hoće da ti naškodi, Balarde. Moraš da ga pokopaš. Da ga pokopaš duboko. “ „Da ga pokopam?" „Da od njega načiniš sliku, Balarde. Daga oslikaš detaljno." On učini kako mu je rečeno. Zamisli grobare, i kovčeg; a u kovčegu, taj san. Natera ih da kopaju duboko, kako mu je glas i rekao, tako da on više nikad ne bude u stanju da iskopa tu škodljivu stvar. Ali još dok je zamišljao kako spuštaju kovčeg u jamu, on začu škripu njegovih dasaka. San nije hteo da počiva. Lupao je po kovčegu u kom je bio zatočen. Daske počeše da pucaju. „Brzo!“ reče glas. Larma rotora diže se do zastrašujuće jačine. Krv mu briznu iz nozdrva; on oseti slani ukus pozadi, u grlu. „Dokrqjči ga!“ dreknu glas iznad halabuke. „Zatrpaj ga!“

Balard pogleda u grob. Kovčeg se bacakao sa jedne strane na drugu. „Zatrpaj ga, đavo te odneo!" On pokuša da natera grobare da poslušaju; pokuša da ih natera voljom da podignu lopate i zakopaju tu napadnu stvar živu, ali oni nisu hteli. Umesto toga, zurili su u grob kao i on i posmatrali kako se sadržina kovčega bori za svetlost. „Ne!“ zahtevao je glas, čiji je bes rastao. „Ne smeš da pogledaš!“ Kovčeg je poigravao u rupi. Poklopac se rascepi. Nakratko, Balard ugleda nešto sjajno među daskama. „To će te ubiti!“ reče glas, i kao da želi to da dokaže, jačina zvuka diže se iznad praga izdržljivosti, zbrisavši grobare, kovčeg i sve ostalo buktećim bolom. Najednom mu se učini da je glas govorio istinu; da je blizu smrti. Ali, nije se to san zaverio da ga ubije, već stražar koga su postavili između sna i njega: ta kakofonija od koje je pucala lobanja. Tek sad on shvati da je pao na pod, opružen pred tim napadom. Posegnuvši slepo, on pronađe zid i privuče se prema njemu, sa gromoglasnim mašinama još iza očiju, sa krvlju vrelom na licu. On ustade kako je znao i umeo i krenu prema kupatilu. Iza njega glas, čiji je bes bio stavljen pod kontrolu, iznova poče sa svojim podsticajima. Zvučao je toliko intimno da se on osvrnuo, očekujući u potpunosti da ugleda govornika, i nije se razočarao. Na nekoliko treperavih trenutaka činilo mu se da stoji u maloj sobi bez prozora, zidova obojenih jednolično belo. Svetlo je bilo jarko i mrtvo, a u središtu sobe stajalo je lice kom je pripadao glas, i osmehivalo se. „Snovi ti zadaju bol", reče on. To je ponovo bila prva Zapovest. „Pokopaj ih, Balarde, i bol će proći.“ Balard zajeca kao dete; ovo ispitivanje ga je posramilo. On odvrati pogled od svog tutora kako bi sakrio suze. „Veruj nam“, reče drugi glas, u blizini. „Msmo tiprijatelji.“ Nije verovao njihovim flnim rečima. Sam bol od kog su tvrdili da žele da ga sačuvaju, bio je njihovo delo; bio je to štap kojim su mogli da ga tuku ukoliko snovi počnu da ga dozivaju. „Želimo da ti pomognemo", reče jedan ili drugi. „Ne...“ promrmlja on. „Ne, prokleti bili... ja ne... ne verujem..." Prostorija zatreperi i izgubi se, i on se ponovo nađe u svojoj spavaćoj

sobi, držeći se za zid kao planinar za liticu. Pre nego što su mogli da mu dođu sa novim rečima, sa novim bolom, on krenu postrance prema vratima kupatila i zatetura se slepo prema tušu. Postojao je jedan trenutak panike dok nije pronašao slavine; a onda pokulja voda. Bila je ledena, ali on je stavio glavu pod nju, dok je nalet elisa pokušavao da mu raznese kosti lobanje. Ledena voda curila mu je niz leđa, ali on je pustio da ga zapljuskuje u bujici, i postepeno, helikopteri odleteše. Nije se pomerao, mada mu je telo drhtalo od hladnoće, sve dok i poslednji od njih nije otišao; onda je seo na rub kade, brišući vodu sa vrata, lica i tela, i najzad, kada su mu noge povratile dovoljno hrabrosti, vratio se u spavaću sobu. Legao je na iste zgužvane čaršave u gotovo istom položaju kao i ranije; a opet, ništa nije bilo isto. Nije znao šta se to izmenilo u njemu, niti kako. Ali ležao je tamo bez sna koji bi ga uznemirio u preostalim satima noći, a nešto pred zoru, setio se reči koje je promrmljao u lice obmane. Jednostavnih reči; ali o, kako moćnih: „Ne verujem...“ rekao je; a Zapovesti su zadrhtale. Bilo je pola jedan kada je stigao u malu finnu za izvoz knjiga koja je Saklingu služila kao pokriće. Osećao se bistro, uprkos noćnim poremećajima, i brzo je šarmirao recepcionerku kako bi prošao i ušao u Saklingovu kancelariju nenajavljen. Kada je Sakling ugledao posetioca, skočio je iza svog stola kao da je neko pucao na njega. „Dobro jutro“, reče Balard. „Mislim da je vreme da porazgovaramo.“ Saklingove oči iskraše se prema vratima kancelarije, koja je Balard ostavio otvorena. „Izvini, zar ima promaje?“ Balard blago zatvori vrata. „Hoću da vidim Kripsa“, reče on. Sakling zagaca kroz more knjiga i rukopisa koje je pretilo da mu preplavi sto. „Jesi li sišao s uma, kad dolaziš ovamo?" „Reci im da sam porodični prijatelj“, predloži Balard. „Ne mogu da poverujem da si toliko glup.“ „Samo mi reci gde je Krips, i odlazim." Sakling ga je ignorisao zarad svoje tirade. „Trebalo mi je dve godine da se ovde uglavim." Balard se nasmeja.

„Prijaviću ovo, proklet da si!“ „Mislim da bi trebalo", reče Balard, glasnije. „U međuvremenu: gde je Krips?" Sakling, očito ubeđen da je licem u lice sa ludakom, kontrolisao je svoju apopleksiju. „U redu“, reče on. „Neko će te pozvati; odvesće te do njega.“ „To nije dovoljno dobro“, odgovori Balard. On priđe Saklingu u dva kratka koraka i zgrabi ga za rever. Za deset godina, proveo je sa Saklingom najviše tri sata, ali jedva da je postojao trenutak u njegovom prisustvu kada ga nije svrbelo da uradi ono što je radio sada. Odgurnuvši čoveku ruke u stranu, on gurnu Saklinga uz zid prekriven knjigama. Gomila tomova, koju je zakačila Saklingova peta, preturi se. „Još jednom", reče Balard. „Matori.“ „Skidaj svoje jebene ruke sa mene“, reče Sakling, čiji se bes udvostručio zbog toga što ga dodiruju. „Ponovo“, reče Balard. „Krips." „Srediću da te počiste zbog ovoga. Srediću da te nema. “ Balard se nagnu prema sve crvenijem licu, i osmehnu se. „Ionako me nema. Ljudi su izginuli, sećaš se? Londonu je potrebno žrtveno jagnje, a mislim da sam to ja.“ Saklingovo lice se oklembesi. „Tako da nemam šta da izgubim, zar ne?“ Nije bilo odgovora. Balard se još više približi Saklingu, pojačavši stisak. „Zar ne?“ Saklinga napusti hrabrost. „Krips je mrtav“, reče on. Balard ga ne pusti. „Isto si rekao i za Odela...“ primeti on. Na to ime, Saklingove oči se raširiše. „... a ja sam ga koliko sinoć video“, reče Balard. „Izvan grada.“ „Video si Odela?“ „O, da.“ Pominjanje mrtvog čoveka prizva mu ponovo prizor u sokaku. Smrad tela; dečakove jecaje. Postojale su i druge vere, pomisli Balard, izvan one koju je on nekada delio sa ovim stvorenjem ispod njega. Vere čija je odanost sazdana od vreline i krvi, čije su dogme snovi. Gde bolje da krsti sebe u toj novoj veri nego ovde, krvlju svog neprijatelja? Negde, u samom potiljku, mogao je da čuje helikoptere, ali nije im dopuštao da uzlete. Danas je bio snažan; njegova glava, njegove šake, sve snažno. Kada je prineo nokte Saklingovim očima, krv je potekla lako.

Najednom je imao viziju lica ispod mesa; Saklingovih crta svedenih na suštinu. „Gospodine?“ Balard se obazre. Recepcionerka je stajala na otvorenim vratima. „O, izvinite“, reče ona, spremivši se da se povuče. Sudeći po njenom rumenilu, pretpostavila je da je upala usred ljubavnog randevua. „Ostanite“, reče Sakling. „Gospodin Balard... upravo odlazi.“ Balard pusti svoju žrtvu. Biće još prilika da Saklingu oduzme život. „Vidimo se ponovo“, reče on. Sakling izvuče maramicu iz gornjeg džepa i prisloni je uz lice. „Računaj na to“, odgovori on. Sada če doći po njega, u to ni najmanje nije sumnjao. Bio je otpadnički element, i potrudiće se da ga ućutkaju što pre mogu. Ta pomisao nije ga uznemirila. Šta god da su pokušali da ga nateraju da zaboravi onim pranjem mozga, bilo je ambicioznije nego što su očekivali; koliko god da su ga naučili duboko to da zakopa, probijalo se natrag na površinu. Još nije mogao to da vidi, ali znao je da je u blizini. Više puta dok se vraćao kući, zamišljao je oči na svojim leđima. Mož da su ga još pratili; ali instinkti su mu govorili drugačije. Prisustvo koje je osećao u blizini - toliko blizu da mu je ponekad bilo iza ramena - možda je jednostavno bilo deo njega. Osećao se da ga to štiti, poput nekog lokalnog božanstva. Upola je očekivao komitet za doček u svom stanu, ali tamo nije bilo nikoga. Ili je Sakling morao da odloži svoj poziv na uzbunu, ili su gornji ešaloni još raspravljali o taktici. Potrpao je u džepove ono malo stvari koje je želeo da sačuva od njihovih proračunatih očiju, i ponovo napustio zgradu, a da niko nije ni pokušao da ga zaustavi. Osećao se dobro što je živ, uprkos hladnoći zbog koje su turobne ulice bile još turobnije. Odlučio je, bez nekog određenog razloga, da ode do Zoološkog vrta koji, mada je dolazio u grad već dve decenije, nikada nije posetio. Dok je hodao, pade mu na pamet da nikada nije bio tako slobodan kao sada; da je zbacio sužanjstvo sa sebe kao iznošeni kaput. Nije ni čudo da su ga se plašili. Imali su dobre razloge za to. Ulica Kantštrase je bila puna prolaznika, ali on se sa lakoćom probijao kroz pešake, kao da su oni slutili retku sigurnost u njemu i naširoko ga

zaobilazili. Dok se približavao uiazu u Zoološki vrt, međutim, neko ga munu laktom. On se obazre da nabrusi tog tipa, ali uhvati samo čovekov potiljak dok je ovaj uranjao u gomilu koja je išla prema Hardenbergštrase. Posumnjavši u pokušaj džeparenja, on proveri džepove, da bi pronašao ceduljicu ubačenu u jedan od njih. Znao je dobro da ne treba da je pregleda na licu mesta, ali je nonšalantno pogledao okolo kako bi video prepoznaje li kurira. Čovek se već izgubio. Odložio je posetu Zoološkom vrtu i umesto toga otišao u Tirgarten, a tamo - u divljini velikog parka - pronašao mesto da pročita poruku. Poticala je od Mironenka, i zahtevala je sastanak zbog razgovora o veoma hitnim stvarima, pomenuvši jednu kuću u Marinfelde kao mesto. Balard upamti detalje, a onda iscepka poruku. Naravno, bilo je savršeno moguće da je poziv zamka, bilo od strane njegovih, ili strane protivnika, Možda način da se ispita njegova odanost; ili da se on izmanipuliše u situaciju iz koje će ga lako ukloniti. Uprkos takvim podozrenjima, nije imao drugog izbora osim da ode, u nadi da je ovaj sastanak naslepo zaista sa Mironenkom. Kakve god opasnosti da su išle sa ovim sastankom, nisu bile naročito nove. I zaista, imajući u vidu njegove dugogodišnje sumnje u efikasnost vida, nije li svaki sastanak na koji je ikada otišao bio u neku ruku naslepo? Početkom večeri, vlažan vazduh zgušnjavao se u maglu, a u vreme kada je sišao sa autobusa u Hildburghauzerštrase, dobro je zahvatilo grad, dodavši hladnoći novu moć za stvaranje neugodnosti. Balard je brzo prolazio kroz utihle ulice. Jedva je poznavao ovaj kraj, ali njegova blizina Zidu lišavala ga je i ono malo šarma koji je mogao da poseduje. Mnoge kuće bile su nenastanjene; od onih koje nisu, većina je bila zabravljena zbog noći, hladnoće i svetala koja su sijala sa stražarskih kuia. Samo uz pomoć mape, uspeo je da pronađe majušnu ulicu koju je pominjala Mironenkova poruka. U kući nisu gorela svetla. Balard snažno pokuca, ali ne odgovoriše mu koraci u hodniku. Očekivao je nekolilko mogućih scenarija, ali odsustvo odgovora u kući nije bilo među njima. On pokuca ponovo; i ponovo. Tek tada on začu zvuk iznutra, i vrata mu se konačno otvoriše. Hodnik je bio ofarban u sivo i mrko, osvetljen samo golom sijalicom. Čovek čija se silueta

ocrtavala naspram tog bednog enterijera nije bio Mironenko. „Da?“ reče on.„Šta želite?“ Govorio je nemački sa jasnim moskovskim naglaskom. „Tražim prijatelja“, reče Balard. Čovek, širok gotovo koliko i dovratak u kom je stajao, odmahnu glavom. „Ovde nema nikoga“, reče on. „Samo ja.“ „Rečeno mi je...“ „Mora da ste pogrešili kuću.“ Neposredno pošto je vratar izneo tu svoju primedbu, buka je eruptirala niz turobni hodnik. Prevrtao se nameštaj; neko povika. Rus se osvrnu i krenu da zalupi Balardu vrata u lice, ali Balardova noga bila je već tamo da ga spreči. Iskoristivši prednost podeljene čovekove pažnje, Balard upre ramenom u vrata i gurnu. Nađe se u hodniku - u stvari, bio je već prevalio pola puta niz njega - pre nego što je Rus krenuo u poteru. Zvuk demoliranja se pojačao, i sada ga priguši cviljenje nekog čoveka. Balard krenu za zvukom dalje od domašaja usamljene sijalice, u pomrčinu zadnje strane kuće. Tu je mogao da se izgubi, da se pred njim naglo nisu otvorila vrata. U sobi su bile grimizne podne daske; blistale su kao da su sveže obojene. A sada se lično pojavi i dekorater. Trup mu je bio rasporen od vrata do pupka. Stiskao je rukama probijenu branu, ali one su bile beskorisne za zaustavljanje poplave; krv mu je brizgala u naletima, a sa njom i utroba. On susrete Balardov pogled, očiju preplavljenih smrću, ali telo mu još nije dobilo uputstvo da legne i umre; ono je zadrhtalo u jadnom pokušaju da umakne od prizora pogubljenja iza njega. Prizor natera Balarda da stane i Rus sa vrata ga sada uhvati i odvuče natrag u hodnik, izdravši mu se u lice. Taj nalet, na uspaničenom ruskom, bio je za Balarda nerazumljiv, ali za ruke koje su rnu se stegle oko vrata prevod mu nije bio potreban. Rus je bio upola teži od njega, i uhvatio ga je kao stručni davitelj, ali Balard se bez problema osećao nadmoćnijim od čoveka. Otrgnuo je napadačeve ruke sa vrata, i udargio ga po licu. Bio je to silovit udarac. Rus pade unazad na stepenište, i njegovi povici zamreše. Balard ponovo pogleda u grimiznu sobu. Mrtvac je nestao, iako su komadi mesa ostali na pragu. Iznutra, smeh. Balard se okrenu prema Rusu.

„Za ime Božje, šta se to dešava?" upita on, ali ovaj drugi je samo zurio kroz otvorena vrata. Još dok je on govorio, smeh je prestao. Neka senka pomerila se na krvlju poprskanom zidu eneterijera, i glas reče: „Balarde?” Bilo je tu promuklosti, kao da je govornik čitav dan i noć vikao, ali bio je to Mironenkov glas. „Nemoj da stojiš napolju, na hladnoćf,reče on.„Uđi. I uvedi Solomonova!” Drugi čovek pokuša da zaždi prema vratima, ali Balard ga zgrabi pre nego što je uopšte stigao da načini dva koraka. „Nemaš čega da se plašiš, druže", reče Mironenko. „Psa više nemaf Uprkos razuveravanju, Solomonov zajeca dok ga je Balard gurao prema otvorenim vratima. Mironenko je imao pravo: unutra jeste bilo toplije. A psu nigde nije bilo ni traga ni glasa. Bilo je, međutim, krvi u izobilju. Čovek kojeg je Balard poslednji put video kako se klati na vratima, bio je odvučen natrag u klanicu dok su se on i Solomonov gušali. Telo je tretirano zapanjujuće varvarski. Glava mu je bila razbijena; utroba mu je bila grozna prostirka. U zasenčenom uglu te strašne sobe, čučao je Mironenko. Bio je nemilosrdno izujedan, sudeći po nateklinama oko glave i na gornjem delu trupa, ali na neobrijanom licu nalazio mu se osmeh za spasioca. „Znao sam da ćeš doćf, reče on. Pogled mu pade na Solomonova.„Pratili su me“, reče on.„Nameravali su da me ubiju, pretpostavljam. Jeste li to nameravali, druže?“ Solomonov se tresao od straha - oči su mu letele od pomodrelog meseca Mironenkovog lica do raskomadanih creva koja su ležala svuda okolo - ne nalazeći nigde mesto za smirenje. „Šta ih je sprečilo?“ upita Balard. Mironenko ustade. Čak i taj spori pokret natera Solomonova da se trgne. „Reci gospodinu Balardu", podstaknu ga Mironenko. „Reci mu šta se dogodilo." Solomonov je bio previše prestravljen da progovori. „On je iz KGB-a, naravno", objasni Mironenko. „Obojica poverljivi ljudi. Ali nedovoljno poverljivi da ih upozore, jadni idioti. I tako su ih poslali da me ubiju, samo sa pištoljem i molitvom.“ On se nasmeja na tu pomisao.

„Nijedno im nije mnogo vredelo u ovakvim okolnostima.“ „Molim te...“ promrmlja Solomonov, „pusti me. Neću ništa reći.“ „Reći ćeš ti ono što oni budu hteli da kažeš, druže, kao što to svi mi moramo“, odgovori Mironenko.„Nije li tako, Balarde? Svi smo sužnji svoje vere?“ Balard je podrobno posmatrao Mironenkovo lice; tamo je postojala neka ispunjenost koju modrice nisu mogle da objasne. Koža kao da se mreškala. „Naterali su nas da zaboravimo“, reče Mironenko. „Šta to?“ upita Balard. „Sebe same“, dođe odgovor, i sa njim Mironenko se pomeri iz svog mračnog ugla na svetlost. Šta su mu to Solomonov i njegov mrtvi kompanjon uradili? Meso mu je bilo masa majušnih kontuzija, a na vratu i slepoočnicama imao je krvave kvrge koje je Balard mogao da prepozna kao modrice, ali one su drhtale, kao da se nešto ugnezdilo pod kožom. Mironenko, međutim, nije pokazivao nikakve znake neugodnosti, dok je pružao ruke prema Solomonovu. Na njegov dodir, neuspeli ubica izgubi kontrolu nad bešikom, ali Mironenkove namere nisu bile ubilačke. Sa jezivom nežnošću, on obrisa suzu sa Solomonovljevog obraza. „Vrati im se“, posavetova on čoveka koji se tresao. „Reci im šta si video.“ Solomonov kao da je jedva verovao svojim ušima, ili je podozrevao - kao i Balard - da je to opraštanje lažno, i da će svaki pokušaj da ode izazvati fatalne posledice. Ali Mironenko je bio uporan. „Idi samo“, reče on. „Ostavi nas, molim te. Ili bi više voleo da ostaneš i pogostiš se?“ Solomonov načini jedan, oklevajući korak prema vratima. Kada do udarca nije došlo, on načini drugi korak, pa treći, i sada izađe na vrata i nestade. „Kaži im!“ viknu Mironenko za njim. Ulazna vrata se zalupiše. „Šta da im kaže?“ reče Balard. „Da sam se setio“, reče Mironenko. „Da sam pronašao kožu koju su mi ukrali.“ Prvi put otkad je ušao u kuću, Balard poče da oseća mučninu. Nije to bilo zbog krvi ili kostiju pod nogama, već zbog izraza u Mironenkovim očima. Video je već tako sjajne oči. Ali gde? reče on tiho, „ti si ovo uradio.“

„Svakako“, odgovori Mironenko. „Kako?“ reče Balard. Uz potiljak mu se uspinjala poznata grmljavina. Pokušao je da je ignoriše i da iznudi od Rusa nekakvo objašnjenje.„Kako, proklet bio?“ „Mi smo isti“, odgovori Mironenko. „Njušim to u tebi.“ „Ne“, reče Balard. Buka je rasla. „Doktrine su samo reči. Nije važno ono čemu nas uče, već ono što znamo. U srži; u duši.“ Već je jednom govorio o dušama; o mestima koja su njegovi gospodari sazdali i gde se čovek može razlomiti. U to vreme, Balard je takve priče smatrao pukom ekstravagancijom; sada nije bio tako siguran. Šta je bio onaj pogreb, nego pokoravanje nekog tajnog dela njega? Dela iz srži? Dela iz duše. Pre nego što je Balard mogao da pronađe reči kojima bi izrazio sebe, Mironenko se ukoči, dok su mu oči blistale više nego ikada. „Napolju su“, reče on. „Ko?“ Rus slegnu ramenima. „Zar je važno?“ reče on. „Tvoja strana ili moja. Koja god da je, ućutkaće nas ako bude mogla.“ To je bilo sasvim tačno. „Moramo biti brzi“, reče on i krenu prema hodniku. Ulazna vrata stajala su otvorena. Mironenko se tamo nađe za nekoliko trenutaka. Balard ga je sledio. Zajedno, kliznuše na ulicu. Magla se zgusnula. Kovitlala se oko uličnih svetiljki, zamagljujući im svetlost.stvarajući od svakog haustora skrovište. Balard nije čekao da izmami progonioce na otvoreno, već je sledio Mironenka, koji je već daleko odmakao, hitar uprkos svojoj glomaznosti. Balard je morao da ubrza korak da bi mu čovek ostao u vidokrugu. U jednom trenutku bio je vidljiv, a u sledećem se magla zatvorila oko njega. Rezidencijalni kvart kroz koji su se kretali sada je ustupio mesto anonimnijim zgradama, skladištima možda, čiji su se zidovi protezali u inrak neremećen prozorima. Balard ga pozva da uspori korak. Rus stade i okrenu se prema Balardu, dok mu je silueta treperila u jezivom svetlu. Je li to bio trik magle, ili se Mironenkovo stanje pogoršalo za onih nekoliko minuta otkad su napustili kuću? Lice kao da mu se curelo; kvrge na vratu još više su

mu se nadule. „Ne moramo da bežimo“, reče Balard. „Ne prate nas.“ „Uvek oni prate“, odgovori Mironenko, i kao da bi ta njegova primedba dobila na težini, Balard začu korake prigušene maglom u obližnjoj ulici. „Nema vremena za rasprave", promrmlja Mironenko, okrenu se na petama i potrča. Za nekoliko sekundi, magla ga ponovo sakri. Balard je oklevao još trenutak. Koliko god to bilo neoprezno, želeo je da baci pogled na progonioce kako bi mogao da ih prepozna ubuduće. Ali sada, kada je tiho lupkanje Mironenkovih stopa prešlo u tišinu, on shvati da su i drugi koraci prestali. Jesu li znali da ih on čeka? On zadrža dah, ali njima nije bilo ni traga ni glasa. Nemarna magla se i dalje kovitlala. Činilo se da je sam u njoj. Nevoljno, on odustade od čekanja i krenu za Rusom u bekstvu. Nekoliko jardi dalje, put se račvao. Mironenko se nije mogao videti ni u jednom pravcu. Proklevši sopstvenu glupost i zaostajanje, Balard krenu putem koji je bio najzaklonjeniji maglom. Ulica je bila kratka, i završavala se zidom oivičenim šiljcima, iza kojeg se nalazio nekakav park. Magla se tešnje držala tog mesta sa vlažnom zemljom nego ulice, i Balard nije mogao da vidi više od četiri ili pet jardi od mesta na kom je stajao. Ali znao je intuitivno da je odabrao pravi put; da se Mironenko popeo preko zida i da čeka negde u blizini. Iza njega, magla je ostala uzdržana. lii su ga progonioci izgubili, ili su se izgubili sami, ili i jedno i drugo. On se pridiže na zid, izbegavši šiljke za dlaku, i spusti se sa druge strane. Činilo se da je ulica tiha tako da bi se čulo i da čioda padne, ali očito nije bilo tako,jer je u parku bilo još tiše. Magla je ovde bila hladnija, i ustrajnije je prianjala uz njega dok je išao po vlažnoj travi. Zid iza njega - njegov jedini orijentir u ovoj pustoši- postao je sopstveni duh, a onda je potpuno iščezao. Sada bez izbora, on načini još nekoliko koraka, nesiguran čak ni da li ide pravo. Najednom, zavesa od magle bi povučena u stranu i on ugleda figuru kako ga čeka nekoliko metara napred. Modrice su mu sada toliko izobličile lice da Balard ne bi ni znao da je to Mironenko, da nije bilo tih očiju koje su tako jarko sijale. Čovek nije sačekao Balarda, već se ponovo okrenuo i odjurio u nematerijalnost, ostavivši Engleza da ga sledi, proklinjući i poteru i plen. Dok je to činio, osetio je u blizini kretanje. Čula su mu bila beskorisna u lepljivom zagrljaju magle i noći, ali on je video tim drugim okom, čuo tim

drugim uhom, i znao je da nije sam. Je li Mironenko odustao od trke i vratio se po njega? On izgovori čovekovo ime, znajući da je time obznanio svoj položaj svima, ali podjednako siguran da ko god da ga prati već ionako zna gde se on nalazi. „Govori“, reče on. Iz magle nije bilo odgovora. A onda: pokret. Magla se uvila u samu sebe i Balard je ugledao obličje koje je razmicalo velove. Mironenko! On ponovo pozva čoveka, načinivši nekoliko koraka kroz pomrčinu u poteri, i najednom nešto istupi da ga dočeka. Video je fantoma samo na tren; dovoljno dugo da ugleda užarene oči i zube izrasle toliko da su iskrivili usta u neprekidnu grimasu. Za te činjenice - oči i zube - bio je siguran. Za druge bizarnosti - dlakavo meso, čudovišne udove - bio je manje ubeđen. Možda je njegov um, iscrpljen od toliko buke i bola, konačno izgubio dodir sa stvarnim svetom; izmišljajući užase kako bi ga strahom naterao natrag, u neznanje. „Proklet bio“, reče on, prkoseći i grmljavini koja je dolazila da ga ponovo zaslepi, i fantomima pred kojima će biti zaslepljen. Gotovo kao da želi da testira njegov prkos, magla pred njim zatreperi, razmaknu se i nešto što je mogao da prihvati kao ljudsko biće,ali sa trbuhom uz tle, dopuza u vidokrug i ispuza iz njega. Sa desne strane, on začu režanje; sa leve, novo neodređeno obličje dođe i ode. Bio je okružen, izgleda, ludacima i divljim psima. A Mironenko? Gde je on? Deo ovog skupa, ili njegova žrtva? Začuvši poluizgovorenu reč iza sebe, on se krenu na petama da bi ugledao figuru koja je mogla da pripada Rusu, kako uzmiče u maglu. Ovaj put nije pošao za njim, potrčao je, i brzina mu je bila nagrađena. Figura se ponovo pojavi pred njim, i Balard posegnu da uhvati čoveka za jaknu. Prsti mu pronađoše oslonac i Mironenko se najednom okrenu, sa režanjem u grlu, a Balard se zapilji u lice koje ga umalo ne natera da uzvikne. Usta su mu bili sirova rana, zubi ogromni, oči prorezi od topljenog zlata; kvrge na vratu narasle su mu i proširile se, tako da Rusu glava više nije bila podignuta iznad tela, već deo jedne nepodeljene energije, glava koja je postajala torzo bez osovine koja bi posredovala. „Balarde“, osmehnu se zver. Glas mu je održavao koherenciju samo sa velikom mukom, ali Balard je tamo čuo ostatke Mironenka. Što je više zagledao cvrčeće meso, to je

postajao užasnutiji. „Ne plaši se“, reče Mironenko. „Kakva je to bolest?“ „Jedina bolest od koje sam patio bila je zaborav, a od toga sam izlečen...“ Pravio je grimase dok je govorio, kao da mu je svaka reč oblikovana u protivurečnosti sa instinktima njegovog grla. Balard mu dodirnu glavu rukom. I pored pobune protiv bola, buka je rasla i rasla. „...I ti se sećaš, zar ne? Ti si isti.“ „Ne“, promrmlja Balard. Mironenko pruži dlakavi dlan da ga dotakne. „Ne plaši se“, reče on. „Nisi sam. Ima nas mnogo. Braće i sestara." „Ja nisam tvoj brat“, reče Balard. Buka je bila gadna, ali Mironenkovo lice bilo je još gore. Zgađen, on mu okrenu leđa, ali Rus samo krenu za njirn. „Zar ne osečaš ukus slobode, Balard? I života. Na samo dašak udaljenosti.“ Balard nastavi da hoda, dok je krv počinjala da mu curi iz nozdrva. On je pusti da poteče.„Boli samo neko vreme“, reče Mironenko. „Onda bol nestane..." Balardova glava je bila pognuta, oči uperene u zemlju. Mironenko, koji je video da ga nije mnogo impresionirao, zaostade za njim. „Neće te uzeti natrag!" reče on. »Video si previše." Rika helikoptera nije sasvim zbrisala te reči. Balard je znao da u njima ima istine. Korak mu se uspori, i on ču kroz kakofoniju kako Mironenko mrmlja: Gledaj..." Napred, magla se malo proredila i zid parka video se kroz krpe magle. Iza njega, Mironenkov glas spustio se u režanje. „Gledaj šta si.“ Rotori zaurlaše; Balard je osećao da će ga noge izdati. Ali, nastavio je da ide prema zidu. Na nekoliko metara od njega, Mironenko ga ponovo pozva, ali ovaj put, reči su se sasvim izgubile. Čulo se samo duboko režanje. Balard nije mogao da se odupre porivu da pogleda; samo jednom. On baci pogled preko ramena. Ponovo ga magla zbuni, ali ne sasvim. U trenucima koji su istovremeno bili čitava večnost, a opet previše kratki, Balard je ugledao stvar koja je bila

Mironenko u svoj njenoj slavi, i na taj prizor, rotori su se pojačali do vriska. Stisnuo je šake uz lice. Kada je to učinio, začu se pucanj; onda još jedan; zatim pravi rafal. On pade na tle, koliko od slabosti, toliko i da bi se zaštitio, i otkri oči kako bi ugledao nekoliko ljudskih prilika koje su se kretale kroz maglu. Mada je zaboravio na progonioce, oni nisu zaboravili njega. Pratili su ga u park, i stupili usred ovog ludila, a sada su ljudi, polu-ljudi i stvari koje nisu bile ljudi bile izgubljene u magli, i na svim stranama došlo je do krvave zbrke. On vide kako strelac gađa u senku, samo da bi mu se saveznik pojavio iz magle sa metkom u trbuhu; video je stvar koja se pojavila na četiri noge i nestala sa vidika na dve; video je još jednu, kako trči, nosi ljudsku glavu o kosi i smeje se kroz njušku na licu. Džumbus se prosu prema njemu. Uplašivši se za život, on ustade i zatetura se natrag prema zidu. Krici, pucnji i režanje nastaviše se; sa svakim korakom očekivao je da ga pronađe ili metak, ili zver. Ali, stigao je do zida živ, i pokušao da se popne uz njega. Ali, izgubio je koordinaciju. Nije imao izbora, osim da prati zid sve dok ne dođe do kapije. Iza njega, nastavljali su se prizori demaskiranja, preobražaja i pogrešnog identiteta. Njegove oslabljene misli vratiše se načas Mironenku. Hoće li on, ili bilo ko iz njegovog plemena, preživeti ovaj masakr? „Balarde“, reče glas u magli. Nije mogao da vidi govornika, mada je prepoznao glas. Čuo ga je u svojim obmanama, kako mu priča laži. On oseti ubod u vrat. Čovek je prišao otpozadi, i zabio mu iglu. „Spavaj“, reče glas. A sa rečima, dođe i zaborav. Isprva nije mogao da se seti čovekovog imena. Um mu je lutao kao izgubljeno dete, iako je njegov islednik iznova i iznova zahtevao njegovu pažnju i obraćao mu se kao da su stari prijatelji. I zaista, bilo je nećeg poznatog u njegovom lutajućem oku, koje se kretalo toliko sporije od svog kompanjona. Konačno, dođe mu ime. „Ti si Krips“, reče on. „Naravno da sam ja Krips“, odgovori čovek. „Zar te pamćenje vara? Nemoj se brinuti. Dao sam ti neke sedative, kako ne bi poremetio balans. Mada ne mislim da je to mnogo verovatno. Dobro si se borio, Balarde, uprkos znatnim provokacijama. Kad pomislim samo kako je stari Odel odlepio...“ On uzdahnu.„Da li se uopšte sećaš prošle noći?“

Isprva mu je oko uma bilo slepo. Ali onda sećanja počeše da dolaze. Nejasna obličja koja se kreću u magli. „Park“, reče on konačno. „Jedva sam te izvukao. Sam Bog zna koliko ima mrtvih.“ „Onaj drugi... Rus...?“ „Mironenko?" podstaknu ga Krips. „Ne znam. Vidiš,ja više nisam nadležan; samo sam se umešao da spasem ono što mogu. Londonu ćemo biti ponovo potrebni, pre ili kasnije. Naročito sada, kad znaju da Rusi imaju specijalni odred kao i mi. Naravno, čuli smo glasine; a onda, pošto si se sastao sa njim, da se pitamo za Mironenka. Zato sam dogovorio sastanak. I naravno, kada sam ga video, licem u lice, znaosam. Ima nešto u očima. Nešto gladno." „Video sam kako se menja...“ „Da, prizor i po, zar ne? Moć koju oslobađa. Zato smo i razvili program, vidiš, da ukrotimo tu moć, da je nateramo da radi za nas. Ali, nju je teško kontrolisati. Trebale su godine terapije potiskivanja, za sporo zakopavanje želje za preobražajem, tako da smo ostali sa čovekom sa svojstvima zveri. Sa vukom u ovčijoj koži. Mislili smo da smo savladali problem; da će, ako te sistemi verovanja ne zadrže pod kontrolom, to učiniti bolovi. Ali, prevarili smo se.“ On ustade i ode do prozora. „Sada moramo od početka.“ „Sakling je rekao da si ranjen." „Ne. Samo ražalovan. Naređeno mi je da se vratim u London." „Ali ne vraćaš se.“ „Sada hoću; sada kad sam tebe pronašao." On se osvrnu prema Balardu. „Ti si moje opravdanje, Balard. Ti si živi dokaz da su moje tehnike vredne. Ti poseduješ u potpunosti znanje o svom stanju, a opet, terapija te drži na uzici.“ On se ponovo okrenu prema prozoru. Kiša je zasula staklo. Balard je gotovo mogao da je oseti na glavi, na leđima. Hladna, slatka kiša. U jednom blaženom trenutku, kao da je trčao na njoj, blizu tla, a vazduh je bio pun mirisa koje je pljusak oslobodio iz pločnika. „Mironenko je rekao...“ „Zaboravi na Mironenka“, reče mu Krips. „On je mrtav. Ti si poslednji iz starog bratstva, Balard. I prvi iz novog.“ Dole, zazvoni zvono. Krips virnu kroz prozor dole, na ulicu. „Vidi, vidi“, reče on. „Delegacija, došla da nas moli da se vratimo.

Nadam se da si polaskan." On ode do vrata.„Ostani tu. Ne moramo večeras da te pokazujemo. Umoran si. Neka čekaju, a? Neka se znoje.“ On napusti zagušljivu sobu zatvorivši vrata za sobom. Balard mu je čuo korake na stepenicama. Zvono je zazvonilo i drugi put. On ustade i ode do prozora. Zamor svetla kasnog popodneva odgovarao je njegovom zamoru; on i njegov grad još su se slagali, uprkos kletvi koju je nosio. Dole, neki čovek izađe iz kola i priđe prednjim vratima. Čak i pod ovim oštrim uglom, Balard prepozna Saklinga. Začuše se glasovi u hodniku; a sa Saklingovom pojavom, debata postade još uspaljenija. Balard priđe vratima, i oslušnu, ali njegov um otupljen drogom malo je toga mogao da razabere od svađe. Molio se da Krips ispuni datu reč, i da im ne dozvoli da ga pogledaju. Nije želeo da bude zver kao Mironenko. To nije sloboda, zar ne? Biti tako strašan? To je samo drugačija vrsta tiranije. Ali opet, nije želeo ni da bude prvi iz Kripsovog herojskog bratstva. On nije pripadao nikome, shvatio je; čak ni samom sebi. Bio je beznadežno izgubljen. A opet, zar mu Mironenko nije rekao na prvom sastanku da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen? Možda bolje i to - bolje postojati u sutonu između jednog stanja i drugog, napredovati što bolje može pomoću sumnje i dvoznačnosti - nego trpeti sigurnost kule. Rasprava je dole dobijala u silini. Balard otvori vrata kako bi bolje čuo. Dočeka ga Saklingov glas. Ton je bio naprasit, ali zbog toga nipošto manje preteći. „Gotovo je...“ govorio je on Kripsu. „Zar ne razumeš engleski?" Krips pokuša da protestuje, ali Sakling ga preseče.„Ili ćeš poći kao džentlmen, ili će te Gidion i Šepard izneti. Biraj.“ „Šta je ovo?“ upita Krips. „Ti si niko i ništa, Sakling. Ti si komični element.“ „To je bilo juče“, odgovori čovek. „Došlo je do promena. Dođe maca na vratanca, zar ne? To bi ti trebalo da znaš bolje od bilo koga. Uzeo bih mantil da sam na tvom mestu. Pada kiša.“ Nastade kratka tišina, a onda Krips reče: „U redu. Poći ću.“ „Dobričina“, reče Sakling slatko. „Gidion, idi i proveri gornji sprat.“ „Sam sam“, reče Krips. „Verujem ti“, reče Sakling. A onda, Gidionu: „Svejedno, uradi tako.“

Balard je čuo kako neko ide hodnikom, a zatim iznenadni nalet pokreta. Krips je ili pokušavao da pobegne, ili je napao Saklinga, jedno od ta dva. Sakling viknu; nastade gušanje. A onda, presekavši zbrku, jedan jedini pucanj. Krips kriknu, a onda se začu zvuk njegovog pada. Sada Saklingov glas, zagušen besom. „Glupan“, reče on. „Glupan.“ Krips prostenja nešto što Balard nije uhvatio. Zar je tražio da ga dokrajče, možda, kad mu je Sakling rekao: „Ne. Vraćaš se u London. Šeparde, zaustavi mu krvarenje. Gidion: gore.“ Balard uzmaknu sa vrha stepenica kada je Gidion počeo da se penje. Osećao se usporeno i nesposobno. Nije mogao da umakne iz ove zamke. Uhvatiće ga i zatrti. On je bio zver; pobesneli pas u lavirintu. Da je samo ubio Saklinga kada je imao snage za to. Ali opet, šta bi to vredelo? Svet je bio pun ljudi poput Saklinga, ljudi koji su čekali pravi trenutak da se pokažu u pravom svetlu; gnusni, meki, tajnoviti Ijudi. 1 najednom, u Balardu kao da se pokrenu zver, i on pomisli na park, maglu i osmeh na Mironenkovom licu, osetivši nalet žaljenja za nečim što nikada nije imao: za životom čudovišta. Gidion samo što nije stigao do vrha stepeništa. Iako je to samo moglo da odloži neizbežno za nekoliko trenutaka, Balard kliznu duž odmorišta i otvori prva vrata koja je našao. Bilo je to kupatilo. Na vratima je bila reza, koju je namaknuo na mesto. Zvuk tekuće vode ispunjavao je prostoriju. Parče oluka se polomilo, i bujica kišnice telda je na prozorski prag. Taj zvuk, i hladnoća kupatila, vratiše mu noć obmana. On se seti bola i krvi; seti se tuša - vode koja mu je tukla po lobanji, pročišćavala ga od bola kojim su ga krotili. Na tu pomisao, dve reči dođoše mu nezvane na usne. „Ne verujem." Čuli su ga. „Ovde gore ima nekoga“, viknu Gidion. Čovek priđe vratima i zalupa po njima. „Otvaraj!“ Balard ga je čuo sasvim jasno, ali nije odgovorio. Grlo mu je gorelo, a rika rotora postajala je sve glasnija. On se osloni leđima o vrata i prepusti očajanju. Sakling se popeo uz stepenice i našao pred vratima za nekoliko sekundi. „Ko je unutra?“ zahtevao je da zna. „Odogovri! Ko je unutra?“ Ne dobivši odgovor, on naredi da dovedu Kripsa gore. Začu se novo komešanje dok su

izvršavali naređenje. „Poslednji put...“ reče Sakling. Pritisak je rastao u Balardovoj lobanji. Ovaj put, činilo se da larma ima smrtonosne namere; oči su ga bolele, kao da će mu prsnuti iz duplji. On ugleda nešto u ogledalu iznad lavaboa; nešto sa blistavim očima, i ponovo, dođoše mu reči - „Ne verujem“ - ali ovaj put njegovo grlo, koje je bilo zauzeto drugim poslovima, jedva je moglo da ih izgovori. „Balard“, reče Sakling. U toj reči čuo se trijumf.„Bože moj, imamo i Balarda. Ovo nam je srećan dan.“ Ne, pomisli čovek u ogledalu. Ovde nema nikoga sa takvim imenom. Nikoga sa bilo kakvim imenom, u stvari, jer nisu li imena prvi čin vere, prva daska kovčega u kom pokopavaš svoju slobodu? Stvar koja je postajao nije mogla imati ime; nije se mogla staviti u kovčeg; niti pokopati. Nikada više. Za trenutak, više nije video kupatilo.već se našao kako lebdi iznad groba koji su ga naterali da iskopa, a u dubinama, kovčeg je poskakivao dok se njegova sadržina borila protiv preranog ukopa. Mogao je da čuje cepanje drveta - ili je to bio zvuk provaljivanja vrata? Poklopac kovčega odlete. Kiša eksera popada po glavama grobara. Buka u njegovoj glavi, kao da zna da su njene muke bile jalove, najednom umače, a sa njom i obmana. Ponovo se nalazio u kupatilu, i gledao u otvorena vrata. Ljudi koji su zurili spolja u njega imali su lica budala. Oklembešena i odrvenela od šoka - zbog toga kako je on bio sazdan. Zbog njegove njuške, zbog njegove dlake, njegovog zlatnog oka i žutog zuba. Njihov užas ga ushiti. „Ubij to!“ reče Sakling i gurnu Gidiona unutra. Čovek je već izvukao pištolj iz džepa i naciljao je, ali prst na njegovom obaraču bio je prespor. Zver mu zgrabi šaku i zgnječi meso oko čelika. Gidion vrisnu i zatetura se niz stepenice, ignorišući Saklingove povike. Dok je zver podizala šapu da onjuši krv na dlanu, blesnu plamen i ona oseti udarac u rame, Šepard, međutim, nije imao prilike da ispali drugi hitac, jer je njegova žrtva već prošla kroz vrata i obrušila se na njega. Bacivši pištolj, on uzaludno pokuša da umakne na stepenište, ali šapa zveri mu raspečati potiljak jednim lakim udarcem. Revolveraš se preturi i usko odmorište ispuni njegov miris. Zaboravivši na druge neprijatelje, zver se sruči na drob i poče da jede. Neko reče: „Balarde.“

Zver proguta mrtvačeve oči jednim zalogajem, poput vrhunskih ostriga. Ponovo, ti slogovi. „Balarde.” Nastavio bi sa obrokom, ali taj zvuk jecanja zabadao mu se u uši. Za sebe je bio neosetljiv, ali ne i za jad. On ispusti meso iz prstiju i osvrnu se duž odmorišta. Čovek koji je plakao, plakao je samo iz jednog oka; drugo je zurilo, čudnovato nedirnuto. Ali bol u živom oku bio je zaista dubok. Bilo je toočajanje, znala je zver; takva patnja bila mu je suviše bliska da bi je slast preobražaja sasvim izbrisala. Uplakani čovek nalazio se u rukama drugog čoveka, koji je prislonio pištolj uz slepoočnicu svog zarobljenika. „Jedan pokret samo“, reče čovek sa pištoljem, „i razneću mu glavu. Da li razumeš?“ Zver obrisa usta. „Reci mu, Kripse. On je tvoja beba. Nateraj ga da razume.“ Jednooki čovek pokuša da govori, ali reči su ga porazile. Krv iz rane u njegovom trbuhu tekla mu je kroz prste. „Niko od vas ne mora da umre“, reče čovek sa pištoljem. Zveri se nije dopadala muzika njegovog glasa; bila je kreštava i puna prevare.»London bi mnogo više voleo da vas ima žive. Zašto mu ne kažeš, Kripse? Reci mu da ne želim da mu naudim." Uplakani čovek klimnu glavom. „Balarde...“ promrmlja on. Glas mu je bio mekši od onog drugog. Zver ga sasluša. „Reci mi, Balarde..." reče on,„kakav je to osećaj?“ Zver nije mogla sasvim da shvati pitanje. „Molim te, reci mi. Radoznalosti radi...“ „Proklet bio...“ reče Sakling, zabivši pištolj u Kripsovo meso.„Ovo nije debatni klub.“ „Je li dobro?“ upita Krips, ignorišući i čoveka i pištolj. „Umukni!“ „Odogovori mi, Balarde. Kakav je to osećaj?“ Dok je zurio u Kripsove očajničke oči, značenje zvukova koje je ovaj izustio postade jasno, sa rečima koje su popadale na svoja mesta kao mozaik. „Je li dobro?“ pitao je čovek. Balard začu smeh u svom grlu i pronađe tamo slogove kojima može da odgovori.

„Da“, reče on uplakanom čoveku. „Da. Dobro je.“ Nije stigao ni da završi sa odgovorom kada je Kripsova ruka suknula da zgrabi Saklingovu. Da li je nameravao samoubistvo ili bekstvo, niko nikada neće znati. Prst na obaraču se zgrči, i metak prolete kroz Kripsovu glavu, zasuvši tavanicu njegovim očajanjem. Sakling baci telo u stranu i krenu da nacilja, ali zver je već bila kraj njega. Da je u njemu bilo više ljudskog, Balard bi možda pomislio da natera Saklinga da pati, ali on nije imao takve perverzne ambicije. Njegova jedina misao bila je da zatre svog neprijatelja što je efikasnije moguće. Dva oštra i smrtonosna udarca izvela su to. Čim je čovek bio uklonjen, Balard priđe mestu gde je ležao Krips. Njegovo stakleno oko izmaklo je uništenju. Zurilo je nepomično, netaknuto pogromom svuda oko njih. Iskopavši ga iz unakažene glave, Balard ga stavi u džep; onda izađe napolje na kišu. Bio je suton. Nije znao u koji su ga kraj Berlina doveli, ali njegovi impulsi, lišeni razuma, povedoše ga sporednim ulicama i senkama do pustoši na rubu grada, usred koje je stajala usamljena ruševina. Nije se moglo pogoditi čemu je zgrada možda nekada služila (kao klanica?, opera?), ali nekim hirom sudbine, izbegla je uništenje, mada su sve ostale zgrade bile sravnjene sa zemljom nekoliko stotina metara u svim pravcima. Dok se probijao preko zakorovljenog krša, vetar je promenio pravac za nekoliko stepeni i doneo mu miris njegovog plemena. Tamo ih je bilo mnogo, zajedno u skrovištu ruševine. Neki su se naslanjali na zid i delili cigaretu; neki su bili savršeni vukovi i skitali su se tamom kao duhovi zlatnih očiju; a opet, drugi su potpuno mogli da prođu kao ljudi, da nije bilo njihovih tragova. Iako se plašio da će u ovom klanu imena biti zabranjena, upitao je dvoje ljubavnika koji su se parili u zaklonu zida znaju li čoveka po imenu Mironenko. Kuja je imala glatka, neobrasla leđa, a tuce punih sisa visilo joj je sa stomaka. „Slušaj“, reče ona. Balard oslušnu i začu kako neko govori u ćošku ruševine. Glas se dizao i spuštao. Pratio je zvuk kroz enterijer bez krova do mesta gde je stajao vuk, okružen pažljivom publikom, sa otvorenom knjigom u šapama. Na Balardov dolazak, jedno ili dvoje iz publike okrenuše svoje sjajne oči prema njemu. Čitač zatsade. „Ššš!“ reče jedan, „drug nam čita.“

Govornik je bio Mironenko. Balard kliznu u prsten slušalaca kraj njega, kada čitač krenu sa pričom iznova. „I Bog ih blagoslovi, i Bog im reče, Plodite se, množite se i nastanite zemlju..." Balard je već čuo te reči, ali večeras su mu bile nove. „...i potčinite je; zavladajte ribama u moru, i pticama u vazduhu...” On se obazre prema krugu slušalaca dok su reči opisivale njihov poznati obrazac. „...svakim živim stvorom što se zemljom kreće.“ Negde u blizini, plakala je neka zver.

POSLEDNJA ILUZIJA

Šta se tada dogodilo - kada je mađioničar, pošto je hipnotisao tigra u kavezu, povukao uže sa kićankom koje je oslobodilo tuce noževa da mu popadaju na glavu - bilo je predmet uspaljene rasprave, kako u baru pozorišta, tako i kasnije, kada je Svonov nastup bio završen, na pločniku 51. ulice. Neki su tvrdili da su načas videli kako se dno kaveza otvara u deliću sekunde, kada su sve oči bile uperene u sečiva u padu, pa je tigar brzo bio uklonjen, da bi njegovo mesto iza lakiranih rešetki zauzela žena u crvenom. Drugi su bili podjednako uvereni da životinja uopšte nije ni bila u kavezu, već je njeno prisustvo bilo puka projekcija koja je utrnuta kada je mehanizam popeo ženu na binu; to je, naravno, bilo izvedeno takvom brzinom da je prevarilo oko svih osim onih dovoljno brzih i podozrivih da to uhvate. A mačevi? Priroda trika koji ih je preobrazio u pukiin sekundama njihovog blistavog pada iz čelika u ružine latice potpalila je dalju debatu. Objašnjenja su se kretala u rasponu od prozaičnih do komplikovanih, ali malo je ljudi u gužvi koja je napustila teatar bilo bez nekakve teorije. A rasprave se nisu završile tu, na pločniku. Nastavile su da besne dalje, bez sumnje, u apartmanima i restoranima Njujorka. Zadovoljstvo koje su izazivale Svonove iluzije bilo je, činilo se, dvojako. Najpre: spektakl samog trika - u trenutku bez daha, kada je neverica, ako ne potisnuta, ono navedena da se istegne na nožne prste. A zatirn, kada bi se trenutak okončao, a logika vratila, rasprava o tome kako je trik izveden. „Kako to radite, gospodine Svon?“ želela je da zna Barbara Bernštajn. „To je magija", odgovori Svon. Pozvao ju je iza scene da pregleda tigrov kavez i potraži bilo kakav znak prevare u njegovoj konstrukciji; nije ga pronašla. Pregledala je mačeve; bili su smrtonosni. A latice, mirisne. Opet, insistirala je: „Da, ali stvarno..." Ona se nagnu bliže njemu. „Meni smete da kažete”,

reče ona, „obećavam da neću zucnuti ama baš nikome.“ On joj uzvrati sporim osmehom umesto odgovora. „O, znam...“ reče ona, „reći ćete mi da ste se nečim zavetovali.“ „Tako je“, reče Svon. „...I da vam je zabranjeno da odajete tajne zanata." „Namera je bila da vam pružim zadovoljstvo", reče joj on.„Zar sam u tome pretrpeo neuspeh?" „O, ne”, odgovori ona, bez trunke oklevanja. „Svi pričaju o predstavi. Vi ste tema broj jedan u Njujorku.” „Ne“ pobuni se on. „Uistinu", reče ona, „poznajem ljude koji bi dali rođene očnjake da bi ušli u teatar. A da ih vi odvedete iza scene... pa, svi ima da mi zavide.“ „Drago mi je“, reče on, i dodirnu joj lice. Očito je očekivala takav potez s njegove strane. Biće to još nešto čime će moći da se razmeće: zavođenje čoveka koga su kritičari nazvali Magom Mehnetna. „Voleo bih da vodim ljubav s vama“, šapnu joj on. „Ovde?“ reče ona. „Ne“, reče joj on. „Ne toliko blizu tigrova." Ona se nasmeja. Više je volela ljubavnike dvadeset godina mlađe od Svona - on je izgledao, kako je neko primetio, kao čovek koji oplakuje sopstveni profil, ali njegov dodir obećavao je znanje koje nijedan dečak nije mogao da ponudi. Volela je primesu raspusnosti koju je naslutila ispod njegove fasade dženthnena. Svon je bio opasan čovek. Ako ga bude odbila, možda nikada neće pronaći drugoga. „Mogli bismo da odemo u hotel“, predloži ona. „Hotel“, reče on,„jeste dobro rešenje." Izraz sumnje pređe joj licem. „A vaša žena...?“ reče ona.„Mogla bi nas videti.“ On je uze za ruku. „Onda, da budemo nevidljivi?" „Ozbiljno mislim.“ „I ja“, insistirao je on. „Verujte mi; ne možete se uzdati u sopstvene oči. Valjda ja to znam. To je kamen temeljac moje profesije." Nije izgledala naročito razuvereno. „Ako nas iko prepozna“, reče on, „jednostavno ću im saopštiti da ih oči varaju.“ Ona se osmehnu na to, i on je poljubi. Uzvratila mu je na poljubac sa

nedvosmislenim žarom. „Čudesno“, reče on, kada su im se usta razdvojila. „Da krenemo, pre nego što tigar ne počne da nas ogovara?" On je povede preko bine. Čistači još nisu prionuli na posao i tamo, na daskama, bile su razbacane ružine latice. Neke su bile izgažene, a neke ne. Svon izvuče ruku iz njene i priđe mestu gde je ležalo cveće. Gledala ga je kako se saginje da uzme ružu sa tla, očarana njegovim gestom, ali pre nego što je mogao da se ponovo uspravi, nešto u vazduhu iznad njega zapade joj za oko. Ona podiže pogled i ugleda parče srebra koje je padalo prema njemu. Ona krenu da ga upozori, ali mač je bio brži od njenog jezika. U poslednjem mogućem trenutku on kao da oseti opasnost u kojoj se našao i obazre se, sa pupoljkom u ruci, a šiljak mu se zari u leđa. Momenat sile uroni mač kroz njegovo telo sve do balčaka. Krv mu pobeže iz prsa i zapljusnu pod. On ne načini nikakav zvuk, već pade napred, isteravši dve trećine mača iz tela kada je tresnuo o binu. Vrisnula bi, ali njenu pažnju zaokupi zvuk iz razbacanih mađioničarskih aparatura među kulisama iza nje, prigušeno režanje koje je neporecivo bilo glas tigra. Ona se ukoči. Verovatno su postojala uputstva kako se najbolje mogu pogledom ukrotiti odbegli tigrovi, ali pošto je bila rođena na Menhetnu, gde je i odrasla, nije bila upoznata sa takvim tehnikama. „Svone?“ reče ona, u nadi da je ovo ipak neka barokna iluzija priređena samo za nju.„Svone. Molim te, ustani." Ali mađioničar je samo ležao tamo gde je pao, dok se lokva širila pod rtjiin. „Ako je ovo šala...“ reče ona osorno,„...nije mi zabavno." Kada se on nije digao na njenu primedbu, ona pokuša sa slađom taktikom. „Svone, dragi, sada bih da krenemo, ako nemaš ništa protiv.”“ Ponovo se začu režanje. Nije želela da se okrene i otkrije njegov izvor, ali podjednako nije želela da je nešto zaskoči otpozadi. Oprezno, ona pogleda okolo. Kulise su bile u mraku. Razbacani predmeti sprečavali su je da ustanovi tačno položaj zveri. Ipak, još je mogla da je čuje: njen korak, njeno režanje. Korak po korak, ona poče da uzmiče prema rubu bine. Spuštena zavesa odvajala ju je od auditorijuma, ali ona se nadala da će moći da se podvuče ispod nje pre nego što tigar ne stigne do nje. Dok je uzmicala uz tešku tkaninu, jedna od senki među kulisama odbaci

svoj dvosmisao, i pojavi se životinja. Nije bila divna, kao što je mislila dok se ova nalazila iza rešetki. Bila je ogromna, smrtonosna i gladna. Ona čučnu i posegnu za rubom zavese. Tkanina je bila otežana tegovima, i imala je više teškoća da je podigne nego što je očekivala, ali uspela je da se dopola provuče ispod draperije kada je, glave i ruku stisnutih uz daske, osetila udar tigrovog dolaska. Trenutak kasnije, ona oseti kako joj gola leđa zapljuskuje njegov dah i vrisnu kada joj je zabio kandže u telo i odvukao je izvan vidokruga u kojem se nalazila sigurnost prema svojim zapenjenim čeljustima. Čak i tada, odbijala je da odustane od života. Ritala se i čupala mu pregršti krzna, zasipala mu njušku kišom udaraca. Ali njen otpor bio je zanemarljiv pred takvom silinom; njen napad, i pored žestine, nije usporio zver ni za tren. Rasporila joj je trbuh jednim nonšalantnim zamahom. Milosrdno, sa tom prvom ranom, njena čula odustaše od svake pretenzije za svestranošću, i umesto toga postadoše nečuveno inventivna. Učini joj se da čuje odnekud aplauz, riku odobravanja publike, kao i da umesto krvi koja joj sigurno šiklja iz tela tu brizgaju fontane blistave svetlosti. Agonija koju su trpeli njeni nervni završeci nije je uopšte doticala. Čak i kada ju je životinja rastavila u tri ili četiri dela, glava joj je ležala postrance na ivici bine i posmatrala razdiranje njenog trupa i proždiranje njenih udova. I sve vreme, dok se pitala kako je sve to moguće - da njene oči mogu da žive toliko da prisustvuju ovoj poslednjoj večeri - jedini odgovor koji je mogla da smisli bio je Svonov: „To je magija“ rekao je on. I zaista, mislila je upravo to, da to mora biti magija, kada je tigar došao do njene glave i progutao je u jednom zalogaju. Hari D’Amur je voleo da veruje kako u određenim krugovima poseduje izvesnu reputaciju - tu, na žalost, nije spadala njegova bivša žena, njegovi poverioci ili oni anonimni kritičari koji su redovno ubacivali pseći izmet u njegovu kancelariju kroz prorez za pisma. Ali žena koja je sada bila na telefonu, glasa tako punog jada da je mogla da plače već pola godine i da se sprema da ponovo započne, ona je u njemu prepoznala uzor. „...Treba mi vaša pomoć, gospodine D’Amur; veoma.“ „Trenutno sam zauzet sa nekoliko slučajeva“, reče joj on.„Možda biste mogli da dođete u kancelariju?"

„Ne smem da napustim kuću“, obavesti ga žena.„Sve ću objasniti. Molim vas, dođite.“ Bio je u žestokom iskušenju. Ali, zaista je imao nekoliko slučajeva, od kojih je jedan, ako ubrzo ne bude rešen, mogao da se okonča bratoubistvom. On joj predloži da pokuša kod nekog drugog. „Ne mogu se prosto obratiti bilo kome“, insistirala je žena. „Zašto ja?“ „Čitala sam o vama. O onome što se dogodilo u Bruklinu.“ Pominjanje njegovog najneospornijeg neuspeha nije bilo najbolji metod za pribavljanje njegovih usluga, pomislio je Hari, ali svakako mu je privuklo pažnju. Ono što se desilo u ulici Vikof započelo je sasvim nedužno, sa mužem koji ga je angažovao da špijunira njegovu ženu-preljubnicu, a završilo se na poslednjem spratu kuće Lomaks, sa svetom kakav je poznavao izvrnutim naopako. Kada je završeno sa brojanjem leševa, i kada su otpremili preživele sveštenike, ostao je sa strahom od stepeništa i sa više pitanja nego što će ikada naći odgovora sa ove strane porodične grobnice. Nije mu se dopadalo da ga podsećaju na te užase. „Ne volim da pričam o Bruklinu“, reče on. „Oprostite“, reče žena, „ali treba mi neko ko ima iskustva sa... sa okultnim.“ Prestala je na trenutak da govori. Još je mogao da joj čuje dah kroz žicu: tihi, ali neravnomeran. „Trebate mi“, reče ona. On je već odlučio, u toj pauzi kada se čuo samo njen strah, kakav će odgovor dati. „Doći ću.“ „Zahvalna sam vam“, reče ona. „Kuća je u Istočnoj 61. ulici..." On zabeleži detalje. Njene poslednje reči bile su: „Molim vas, požurite.” Onda je spustila slušalicu. Obavio je neke pozive, u uzaludnoj nadi da će primiriti svoja dva klijenta koji su se lako ljutili, a onda navukao sako, zaključao kancelariju i krenuo niz stepenice. Odmorište i predvorje su zaudarali. Kada je stigao do ulaznih vrata, uhvatio je Čaplina, nadstojnika, kako se pomalja iz podruma. „Ovde smrdf, reče on čoveku. „Sredstvo za dezinfekciju." „Mačja pišačka", reče Hari.„Uradi nešto po tom pitanju, hoćeš li? Moram da štitim svoj ugledf Ostavio je čoveka da se smeje.

Mrka fasada u Istočnoj 61. ulici bila je u savršenom stanju. Stao je na izribani stepenik, znojav i kiselog daha, sa osećajem da je pravi aljkavac. Izraz na licu koje ga je susrelo kada su se vrata otvorila ničim ga nije odvratio od tog mišljenja. „Da?“ želelo je lice da zna. ‘ „Ja sam Hari D’Amur“, reče on. „Zvali su me.“ Čovek klimnu glavom.„Bolje da uđete“, reče on, nimalo oduševljen. Unutra je bilo svežije nego napolju; i slađe. Mesto je zaudaralo na parfem. Hari je krenuo za neodobravajućim licem niz hođnik, u veliku sobu, na čijoj je suprotnoj strani - preko puta orijentalnog tepiha u čije je šare bilo utkano sve osim cene - sedela udovica. Nije joj pristajala crnina; niti suze. Ona ustade i pruži ruku. „Gospodin D’Amur?“ „Da.“ „Valentin će vam doneti nešto da popijete ako želitef »Molim vas. Mleka, ako imatef Želudac mu je poskakivao tokom poslednjeg sata; u stvari, otkad je ona pomenula ulicu Vikof. Valentin se povuče iz sobe, ne skidajući sitne oči sa Harija sve do poslednjeg mogućeg trenutka’ „Neko je umro“, reče Hari, kada je čovek otišao. „Tako je“, reče udovica sedajući natrag. Na njen poziv, on sede naspram nje, među dovoljno jastuka da se opremi harem. „Moj muž.“ „Žao mi je.“ „Nema vremena za žaljenje“, reče ona, dok su joj svaki gest i pogled odavali reči. Bilo mu je drago što ona oseća takav jad; umrljane suze i premor nagrdili su lepotu koja bi ga, da ju je video neokrnjenu, ostavila zanemelog od divljenja. „Kažu da je smrt mog muža bila nesrećni slučaj", govorila je ona. „Ja znam da nije.” „Smem li da vas pitam... za ime?“ „Oprostite. Zovem se Svon, gospodine D’Amur. Dorotea Svon. Možda ste čuli za mog muža?“ „Mađioničara?“ „Iluzionistu", reče ona. „Čitao sam o tome. Tragično!”

„Jeste li ikada gledali njegov nastup?“ Hari odmahnu glavom. „Nemam ja para za Brodvej, gospođo Svon.“ „Ovde smo bili tek tri meseca, dok se predstava prikazivala. Hteli smo da se vratimo u septembru..." „Vratite?“ „U Hamburg“, reče ona. „Ne volim ovaj grad. Previše je vreo. I previše surov." „Nemojte kriviti Njujork“, reče on. „Ne može on tu ništa.“ „Možda“, odgovori ona, klimnuvši glavom. „Možda bi se ono što se desilo Svonu ionako desilo, gde god da smo. Ljudi mi stalno govore: bio je to nesrečni slučaj. To je sve. Običan nesrećni slučaj.“ „Ali vi u to ne verujete?“ Valentin se pojavi sa čašom mleka. Spusti je na sto pred Harija. Kada je krenuo da izađe, ona reče: „Valentine. Pismo.“ On je pogleda čudnovato, gotovo kao da je rekla nešto skaredno. „Pismo“, ponovi ona. On izađe. „Rekli ste...“ Ona se namršti. „Šta?“ „O tome da je reč o nesrećnom slučaju „O da. Živela sam sa Svonom sedam i po godina, i došla sam do toga da ga shvatam onoliko koliko je to za bilo koga moguće. Naučila sam da osetim kada me želi u blizini, a kada ne. Kada me nije želeo, odlazila sam nekuda i puštala ga da ima sopstvenu privatnost. Geniju je privatnost potrebna. A on jeste bio genije, znate. Najveći iluzionist posle Hudinija.“ „Ma nije valjda?“ „Pomislim ponekad - pravo je čudo da me je uopšte pustio u svoj život...“ Hari je želeo da kaže da bi Svon bio lud da ne učini tako nešto, ali komentar je bio neumesan. Ona nije želela laskanja; nisu joj bila potrebna. Nije joj bilo potrebno ništa, možda, osim da joj muž ponovo bude živ. „Sada mislim da ga uopšte nisam poznavala", nastavi ona, „da ga nisam shvatala. Mislim da je to možda bio samo još jedan trik. Još jedan deo njegove magije.“ „Maločas sam ga nazvao mađioničarem“, reče Hari. „Ispravili ste me.“ „Tako je“, reče ona, priznavši mu da ima pravo izvinjavajućim pogledom. „Oprostite. Tako je govorio Svon. Mrzeo je da ga zovu mađioničarem.

Govorio je da je to reč koju treba čuvati za one koji izvode čudesa.“ „A on nije izvodio čudesa?“ „Voleo je sebe da zove Velikim Prevarantom“, reče ona. Ta pomisao je natera da se osmehne. Valentin se ponovo pojavi, žalosnog lica punog podozrenja. Nosio je koverat koji očito nije želeo da preda, Dorotea je morala da pređe preko tepiha da bi mu ga uzela iz ruku. „Je li to pametno?“ reče on. „Jeste“, reče mu ona. On se okrenu na peti i mudro se povuče. „Pogođen je tugom“, reče ona. „Oprostite mu takvo ponašanje. On je bio uz Svona od samog početka njegove karijere. Mislim da je voleo mog muža koliko i ja.“ Ona zavuče prst u koverat i izvuče pismo napolje. Papir je bio bledožut, paučinasto tanak. „Nekoliko sati posle njegove smrti, ovo pismo dostavljeno je ovde“, reče ona. „Bilo je adresirano na njega. Otvorila sam ga. Mislim da bi trebalo da ga pročitate.“ Ona mu ga pruži. Ruka kojom je bilo pisano bila je odlučna i puna samopouzdanja. Dorotea, pisalo je tamo, ako čitaš ovo, ja sam mrtav. Znaš koliko malo pažnje pridajem snovima, predosećanjima i tome sličnom; ali u poslednjih nekoliko dana, čudne misli su mi se uvukle u glavu, i podozrevam da mi je smrt veoma blizu. Ako je tako, neka bude. Tu nema pomoći. Ne gubi vreme u pokušajima da shvatiš uzroke i razloge; sve su to sada bajate vesti. Samo znaj da te volim, i da sam te oduvek voleo na svoj način. Žao mi je zbog svake nesreće koju sam ti prouzrokovao, ili ti prouzrokujem sada, ali to je bilo izvan moje moći. Imam neka uputstva u pogledu uklanjanja mog tela. Molim te da ih ispuniš doslovno. Ne dozvoli nikome da pokuša da te ubedi da ne učiniš ono što tražim. Hoću da se kraj mog tela stražari noć i dan sve dok ne budem kremiran. Ne pokušavaj da vratiš moje telo u Evropu. Neka me

kremiraju ovde, što je pre moguće, a onda pepeo baci u Ist River. Slatka moja draga, plašim se. Ne plašim se loših snova, ili onoga što bi moglo da mi se desi u ovom životu, već onoga što moji neprijatelji mogu da učine kada jednom umrem. Znaš kakvi kritičari umeju da budu: čekaju dok nisi u stanju da im uzvratiš, a onda počnu sa ubijanjem lika. Objašnjavanje svega ovoga je suviše veliki posao, tako da moram prosto da se uzdam da ćeš učiniti kao što kažem. Ponovo, volim te, i nadam se da nikada nećeš morati da pročitaš ovo pismo Tvoj odani, Svon. „Kakva oproštajna poruka”, prokomentarisao je Hari pošto je dvaput pročitao. On presavi pismo i vrati ga udovici. „Volela bih da vi ostanete uz njega“, reče ona. „Na bdenju uz leš, ako tako želite. Samo dok se ne obave zakonske formalnosti, tako da mogu da uredim njegovu kremaciju. Ne bi trebalo da potraje dugo. Imam advokata koji već radi na tome.“ „Ponovo: zašto ja?“ Izbegavala je njegov pogled. „Kao što kaže u pismu, on nikada nije bio praznoveran.Ali ja jesam.Verujem u predskazanja. A u kući je vladala čudna atmosfera u danima pre nego što je umro. Kao da nas je neko posmatrao.“ „Mislite da je ubijen?“ Ona razmisli o tome, pa reče: „Ne verujem da je to bio nesrećni slučaj." „Ti neprijatelji o kojima govori...“ „On je bio veliki čovek. Mnogi su mu zavideli.“ „Profesionalna ljubomora? Je li to motiv za ubistvo?“ „Sve može da bude motiv, zar ne?“ reče ona.„Ljude ubijaju i zbog boje očiju, zar ne?“ Hari je bio impresioniran. Trebalo mu je dvadeset godina da nauči koliko su stvari nasumične. Ona je o tome govorila kao o nečem sasvim običnom. „Gde vam je muž““ upita je on. „Gore“, reče ona. „Naložila sam da se telo vrati ovamo, gde mogu da pazim na njega. Ne mogu da se pravim da razumem šta se dešava, ali neću da

rizikujem i ignorišem njegova uputstva.“ Hari klimnu glavom. „Svon je bio moj život“, dodade ona tiho,bez konkretnog povoda; i ujedno, povodom svega. Ona ga odvede gore. Miris koji ga je susreo na vratima pojačao se. Glavna spavaća soba bila je pretvorena u kapelu počinka, do kolena u suzama i vencima svih oblika i vrsta; njihovi smešani mirisili graničili su se sa halucinogenicima. Usred tog izobilja, kovčeg - komplikovana stvar, crna i srebrna - bio je postavljen na postolje. Gornja polovina poklopca stajala je otvorena, a plišani pokrov bio je pomeren pozadi. Na Dorotein poziv, on zagaca kroz cveće da pogleda preminulog. Dopalo mu se Svonovo lice; bilo je duhovito i donekle lukavo; čak je bilo i lepo na neki umoran način. Štaviše: ono je izazivalo ljubav kod Dorotee; jedno lice teško da je moglo da ima bolje preporuke. Hari je stajao do struka u cveću i, koliko god to apsurdno bilo, osećao izvesnu zavist zbog ljubavi koju je ovaj čovek svakako uživao. „Hoćete li mi pomoći, gospodine D’Amur?“ Šta je mogao da kaže, osim; „Da, naravno da ću pomoći.“ To, i: „Zovite me Hari.“ Danas će nedostajati u 'Paviljonu krila'. Tamo je svakog petka uveče zauzimao najbolji sto u proteklih šest i po godina, i jeo dovoljno da nadoknadi sve ono što je njegovoj ishrani nedostajalo u kvalitetu i raznolikosti preostalih šest dana u nedelji. Ta gozba - najbolja kineska kuhinja južno od Kanalske ulice - dolazila je gratis, zahvaljujući uslugama koje je nekada pružio vlasniku. Večeras će sto ostati prazan. Ali, njegov stomak nije trpeo zbog toga. Sedeo je uz Svona tek nekih sat vremena, kada se Valentin popeo i rekao: „Kako volite biftek?“ „Dobro prepečen“, odgovori Hari. Valentin nije bio naročito zadovoljan odgovorom. „Ne volim da prepečem dobar biftek“, reče on. „A ja ne volim da vidim krv“, reče Hari, „makar i nije moja.“ Kuvar je očito očajavao zbog ukusa svog gosta i okrenuo se da pođe. „Valentine?“

Čovek se osvrnu. „Je ii vam to kršteno ime?“ upita Hari. „Krštena imena su za hrišćane", začu se odgovor. Hari klimnu glavom. „Ne volite što sam ovde, zar ne?“ Valentin ne odgovori. Oči mu odlutaše kraj Harija do otvorenog kovčega. „Neću biti ovde dugo“, reče Hari, ali dok sam tu, možemo li biti prijatelji?” Valentinov pogled mu se ponovo vrati. „Ja nemam prijatelja", reče on bez neprijateljstva ili samosažaljenja. „Više ne.“ „ U redu. Oprostite.“ „Šta tu ima da se oprašta?“ želeo je Valentin da zna. „Svon je mrtav. Sve je gotovo, prestanimo sa drekom." Setno lice stoičld je odolevalo suzama. Pre će kamen zaplakati, nagađao je Hari. Ali, taino je bilo tuge,još akutnije zbog toga što je bila nema. „Jedno pitanje.“ „Samo jedno?“ „Zašto niste želeli da pročitam njegovo pismo?“ Valentin malo podiže obrve; bile su toliko fine da su mogle biti i nacrtane. „On nije bio lud“, reče. „Nisam želeo da pomislite da je on bio ludak, zbog onoga što je napisao. To što ste pročitali zadržite za sebe. Svon je bio legenda. Ne želim da uspomena na njega bude ukaljana.“ „Trebalo bi da napišete knjigu“, reče Hari. „Da ispričate celu priču jednom za svagda. Čujem da ste dugo bili uz njega.“ „O, da“, reče Valentin. „Dovoljno dugo da znain da ne treba da ispričam istinu.“ Rekavši to, on izađe, ostavivši cveće da vene, a Harija sa više zagonetki u rukama nego na početku. Dvadeset minuta kasnije, Valentin donese poslužavnik sa hranom: veliku salatu, hleb, vino i biftek. Meso samo što nije bilo ugljenisano. „Baš kao što volim“, reče Hari, i navali. Nije video Doroteu Svon, mada sam Bog zna da je mislio na nju dovoljno često. Svaki put kada bi čuo šapat na stepeništu, ili korake po tepihom postavljenom odmorištu, ponadao bi se da će se njeno lice pojaviti na vratima, sa pozivom na usnama. To možda i nije bila najpriličnija pomisao, imajući u vidu blizinu leša njenog muža, ali zar bi iluzionist sada mario za to?

Bio je mrtav, nestao. Da je imao imalo duhovne velikodušnosti, ne bi želeo da vidi kako mu se udovica davi u suzama. Hari ispi bokalčić vina koji je Valentin doneo, i kada se - četrdeset pet minuta kasnije - čovek ponovo pojavio sa kafom i kalvadosom, rekao mu je da ostavi flašu. Bližila se noć. Saobraćaj je bio bučan na Leksingtonu i Trećoj. Iz dosade, počeo je da posmatra ulicu sa prozora. Dvoje ljubavnika bučno su se svađali na pločniku, i prestali su tek kada je neka brineta sa zečjom usnom i pekinezerom stala da ih besramno posmatra. U mrkoj zgradi preko puta pripremao se prijem: posmatrao je kako s ljubavlju postavljaju sto i pale sveće. Posle izvesnog vremena, špijuniranje mu je dosadilo, pa je pozvao Valentina i upitao ga postoji li neki portabl televizor koji bi mogao da dobije. To mu je odmah bilo obezbeđeno, i sledeća dva sata on je sedeo sa malim crno-belim monitorom na podu, između orhideja i ljiljana, i posmatrao svu besmislenu zabavu koju je ovaj nudio, a srebrno osvetljenje treperelo je na pupoljcima kao uzbuđujuća mesečina. Četvrt sata posle ponoći, kada je žurka preko puta bila u punom jeku, Valentin se pojavi.„Želite li noćnu čašicu?“ „Naravno." „Mleko, ili nešto jače?“ „Nešto jače.“ On izvuče flašu konjaka, i dve čaše. Zajedno nazdraviše mrtvacu. „Za gospodina Svona.“ „Za gospodina Svona.“ „Ako vam večeras još bilo šta zatreba“, reče Valentin, „ja sam u sobi pravo iznad. Gospođa Svon je dole, tako da ako čujete da se neko kreće, nemojte se brinuti. Ovih noći ne spava baš najbolje." „A ko spava?“ Valentin ga ostavi da stražari. Hari je čuo čovekovo koračanje po stepenicama, a zatim škripu daski poda na nivou iznad njegovog. Ponovo je obratio pažnju na televiziju, ali izgubio je nit filma koji je gledao. Zora je bila daleko; u međuvremenu, Njujork će provesti finu noć posle petka: u plesu, tuči, zavitlavanju. Slika na televizoru zatreperi. On ustade i krenu prema njemu, ali ne uspe tamo da stigne. Posle dva koraka od stolice na kojoj je sedeo, siika se skupi i

potpuno nestade, zagnjurivši sobu u potpuni mrak. Hari je načas imao vremena da registruje da nimalo svetla ne nalazi svoj put kroz prozore sa ulice. A onda započe bezumlje. Nešto se kretalo u tami: neodređena obličja su se uzdizala i spuštala. Trebao mu je jedan trenutak da ih prepozna. Cveće! Nevidljive ruke cepale su vence i suze i bacale pupoljke u vazduh. Pratio je njihov pad, ali oni nisu padali na tle. Činilo se da su podne daske izgubile svaku veru u sebe, i nestale, tako da su pupoljci samo nastavili da padaju - dole, dole - kroz pod sobe ispod, i kroz pod podruma, prema Bog zna kom odredištu. Strah obuze Harija, poput nekog starog prodavca droge koji obećava strašno ushićenje. Čak je i ono malo dasaka pod njegovim nogama postalo nematerijalno. Za sekund će i on poći za pupoljcima. On se obrnu da bi pronašao stolicu sa koje je ustao - neku fiksiranu tačku u ovoj vrtoglavoj noćnoj mori. Stolica je još bila tamo; mogao je jedva da je razazna u pomrčini. Dok su iskidani cvetovi kao kiša padali po njemu, on posegnu za njom, ali još dok se rukom hvatao za rukonaslon, pod ispod stolice nestade i sada, pri užasnom svetlu koje je dopiralo iz jame što mu je zjapila pod nogama, Hari vide kako se ona prevrće dok pada u Pakao, premećući se sve dok nije postala mala kao čioda. Onda ona nestade; nestade i cveće, i zidovi, i prozori i svaka druga prokleta stvar nestade osim njega. Ne baš sve. Ostao je Svonov kovčeg, čiji je poklopac i dalje stajao otvoren, sa pokrovom uredno povučenim poput prekrivača na krevetu nekog deteta. Postolje je nestalo, kao i pod ispod postolja. Ali, kovčeg je lebdeo u tamnom vazduhu kao neka morbidna iluzija, dok je iz dubina zvuk tutnjave pratio taj trik poput tuša na dobošu. Hari oseti kako i poslednja čvrstina nestaje ispod njega; oseti kako ga jama zove. Još dok su mu stopala napuštala tle, to tle je bledelo u ništavilo, i u jednom zastrašujućem trenutku on je visio iznad ponora, dok su mu ruke tražile rub kovčega. Desna šaka mu se uhvati za jednu od ručki, i zahvalno sklopi oko nje. Ruka mu bi gotovo istrgnuta iz zgloba kada je preuzela težinu njegovog tela, ali on zamahnu drugom rukom i pronađe ivicu kovčega. Upotrebivši to kao uporište, on se povuče naviše kao poluudavljeni mornar. Bio je to čudan čamac za spasavanje, ali opet, bilo je to i čudno more. Beskrajno duboko, beskrajno užasno.

Još dok se upinjao da obezbedi sebi bolji rukohvat, kovčeg se zatrese, i Hari podiže pogled da bi ustanovio da je mrtvac seo uspravno. Svonove oči otvoriše se širom. On ih okrenu prema Hariju; bile su daleko od dobrostivih. Sledećeg trena, iluzionist se uspravljao - a lebdeći kovčeg ljuljao se još silovitije sa svakim pokretom. Kada se osovio 11a noge, Svon krenu da otkači svog gosta gazeći petom po Harijevim zglavcima. Hari podiže pogled prema Svonu, preklinjući ga da prestane. Veliki Prevarant bio je prizor za sebe. Oči su mu bile iskolačene u dupljama; košulja mu je bila razderana tako da mu se videla izlazna rana na grudima. Iznova je krvarila. Kiša hladne krvi pade na Harijevo naviše okrenuto lice. A peta mu je još gnječila šake. Hari oseti kako gubi rukohvat. Svon, osetivši približavanje trijumfa, poče da se osmehuje. „Padni, mali!“ reče on. „Padni!“ Hari nije mogao više da izdrži. U mahnitom pokušaju da se spase, opusti ručicu desnom šakom i posegnu naviše da bi zgrabio Svonovu nogavicu. Prsti mu pronađoše rub i on povuče. Osmeh nestade sa lica iluzioniste kada ovaj oseti da je izgubio ravnotežu. On posegnu iza sebe da dohvati poklopac kovčega kako bi se pridržao, ali taj pokret samo još više nagnu kovčeg. Plišani jastuk prolete premećući se kraj Harijeve glave; sledili su ga pupoljci. Svon zaurla od besa i žestoko šutnu Harija po šaci. Bila je to greška. Kovčeg se sasvim prevrnu i izbaci čoveka napolje. Hari je imao vremena da ugleda Svonovo užasnuto lice dok je iluzionist padao pored njega. Onda i on izgubi oslonac i pade za njim. Tamni vazduh zviždao mu je kraj ušiju. Ispod njega, Ponori su širili svoje prazne ruke. A onda, iza huka u njegovoj glavi, novi zvuk: ljudski glas. „Je li mrtav?“ upitao je on. „Ne“, odgovori drugi glas, „ne, mislim da nije. Kako mu je ime, Dorotea?“ „D’Amur." „Gospodine D’Amur? Gospodine D’Amur?“ Harijevo padanje malo uspori. Ispod njega, Ponori su urlali od besa. Glas se začu ponovo, uljudan, ali nemelodičan. „Gospodine D’Amur.“ „Hari“, reče Dorotea. Na tu reč, izgovorenu tim glasom, on prestade da pada; oseti da se uzdiže. On otvori oči. Ležao je na čvrstom podu, a glava mu se nalazila

nekoliko centimetara od praznog televizijskog ekrana. Cveće je svuda po sobi bilo na svom mestu, Svon u svom kovčegu, a Bog - ako je verovati glasinama - na svojim Nebesima. „Živ sam“, reče on. Njegovom vaskrsnuću prisustvovala je itekakva publika. Dorotea, naravno, i dve nepoznate osobe. Jedna od njih, vlasnik glasa koji je najpre čuo, stajao je blizu vrata. Crte lica bile su mu neugledne, izuzev obrva i trepavica, koje su bile toliko blede da su gotovo bile nevidljive. Njegova družbenica stajala je u blizini. Ona je sa njim delila tu uznemirujuću banalnost, lišena bilo kakve crte koja bi mogla da nagovesti njenu prirodu. „Pomozi mu da ustane, anđele“, reče muškarac, a žena se sagnu da ga posluša. Bila je snažnija nego što je izgledala i spremno je povukla Harija na noge. Ispovraćao se u svom čudnom snu. Osećao se prljavo i smešno. „Šta se kog đavola dogodilo?“ upita, dok ga je žena pratila do stolice. Sede tamo. „Pokušao je da vas otruje" reče muškarac. „Ko to?“ „Valentin, naravno." „Valentin?“ „Nema ga“, reče Dorotea. „Prosto je nestao.“ Tresla se. „Čula sam kako ste uzviknuli i došla ovamo da bih vas zatekla na podu. Mislila sam da ćete se ugušiti.“ „U redu je“, reče muškarac, „sada je sve u redu.“ „Da“, reče Dorotea, očito ohrabrena njegovim učtivim osmehom.„Ovo je advokat o kom sam vam pričala, Hari, gospodin Baterfild.“ Hari obrisa usta. „Drago mi je“, reče on. „Zašto ne siđemo svi dole?“ reče Baterfild. „Tako da mogu da platim gospodinu D’Amuru ono što mu sleduje." „U redu je“, reče Hari.„Nikada ne uzimam honorar dok posao ne bude završen.“ „Ali, završen je“, reče Baterfild. „Vaše usluge ovde više nisu potrebne.“ Hari baci pogled na Doroteu. Ona je izvlačila uveli cvet iz inače zdravog buketa. „Ugovoreno je da ostanem uz telo...“ „Uklanjanje Svonovog tela je dogovoreno“, uzvrati Baterfild. Njegova

učtivost jedva da je bila poremećena. „Zar ne, Dorotea?” „Sad je pola noći“, protestovao je Hari. „Najranije što možete obezbediti kremaciju jeste sutra ujutro.“ „Hvala vam za vašu pomoć“, reče Dorotea. „Ali sigurna sam da će sve biti dobro sada, kada je stigao g. Baterfild. Sasvim dobro.“ Baterfild se okrenu svojoj družbenici. „Što ne odeš i pronađeš taksi za gospdina D’Amura?“ reče on. A onda, pogledavši Harija: „Nećemo valjda dopustiti da idete ulicama peške?“ Sve vreme dok je silazio, i u hodniku, dok ga je Baterfild isplaćivao, Hari je priželjkivao da se Dorotea usprotivi advokatu i kaže mu da želi da Hari ostane. Ali, ona mu čak nije uputila ni pozdrav dok su ga izvodili iz kuće. Dve stotine dolara koje su mu dali bile su, naravno, više nego adekvatna nadoknada za nekoliko sati dokonosti koje je tamo proveo, ali on bi rado spalio sve te novčanice za jedan znak da Dorotea mari za njihov rastanak. Ali sasvim očito, ona nije marila. Sudeči po ranijem iskustvu, njegovom povređenom egu biče potrebna puna dvadeset četiri sata da se oporavi od takve ravnodušnosti. Izašao je iz taksija na Trećoj, kod 83. ulice, i otišao u jedan bar u aveniji Leksingtonu gde je znao da će moći da smesti pola flaše burbona između sebe i snova koje je sanjao. Odavno je prošlo jedan. Ulica je bila pusta, izuzev njega i odjeka koji su njegovi koraci nedavno poprimili. Skrenuo je iza ugla u Leksington i sačekao. Nekoliko otkucaja kasnije, Valentin obiđe oko istog ugla. Hari ga uhvati za kravatu. „Nije loša ova omča“, reče, povukavši čoveka van ravnoteže. Valentin ni ne pokuša da se oslobodi. „Hvala Bogu da ste živi“, reče on. „Ne zahvaljujući tebi”, reče Hari.„Šta si to stavio u piće?“ „Ništa“, insistirao je Valentin.„Zašto bih?“ „Otkud onda ja na podu? Otkud noćne more?“ „Baterfild", reče Valentin. „Šta god da ste sanjali, on je to doneo sa sobom, verujte. Uspaničio sam se čim sam ga čuo u kući, priznajem. Znam da je trebalo da vas upozorim, ali znao sam da, ukoliko ne izađem brzo, neću izaći uopšte."

„Zar hoćete da kažete da bi vas on ubio?“ „Ne svojeručno; ali da.“ Hari ga pogleda s nevericom. „Odavno se kačimo, on i ja.“ „Neka samo izvolf, reče Hari, pustivši kravatu. „Suviše sam prokleto umoran da slušam više ta sranjaf On se okrenu od Valentina i krenu dalje od njega. „Čekajte...“ reče ovaj. „Znam da nisam bio naročito prijatan prema vama onomad u kući, ali morate razumeti, stvari su se suviše pogoršale. Za obojicu!” „Mislio sam da ste rekli da je sve to samo puno vike ni zbog čega.“ „Mislio sam da je tako. Mislio sam da smo sve to prikrpili nekako. A onda je stigao Baterfild, i ja sam shvatio koliko sam bio naivan. Oni neće pustiti Svona da počiva u miru. Ni sada, niti bilo kada. Moramo ga spasiti, D’Amur!” Hari stade i zagleda se čoveku u lice. Da ovaj prođe pored njega na ulici, razmišljao je, ne bi pomislio za njega da je ludak. „Je li Baterfild išao gore?“ upita Valentin. „Jeste. Zašto?“ „Da li se sećate je li prišao kovčegu?" Hari odmahnu glavom. „Dobro“, reče Valentin. „Onda se odbrana još drži, što nam daje malo vremena. Svon je bio fini taktičar, znate. Ali umeo je da bude neobazriv. Tako su ga i uhvatili. Zbog čiste neobazrivosti. Znao je da dolaze po njega. Rekao sam mu otvoreno, rekao sam da treba da otkažemo zakazane nastupe i vratimo se kući. Tamo bismo bar imali kakvo-takvo utočište.” „Mlslite da je on ubijen?" „Pobogu“, reče Valentin, gotovo u očajanju zbog Harija, „naravno da je ubijen.“ „Znači, više mu se ne može pomoći? Čovek je mrtav.“ „Mrtav: da. Ali, da mu se ne može poinoći? Ne.“ „Da li svakome govorite takve besmislice?" Valentin spusti ruku na Harijevo rame. „O, ne”, reče on sa nepatvorenom iskrenošću. „Ne verujem svakome kao što verujem vama.“ „To je veoma iznenadno“, reče Hari. „Smem li da pitam zašto?“ „Zato što ste se uvalili u ovo do guše, kao i ja“, odgovori Valentin.

„E vala nisam“, reče Hari, ali Valentin je ignorisao to poricanje, i nastavio da govori. „U ovom trenutku ne znamo koliko ih je, naravno. Možda su prosto poslali samo Baterfilda, ali mislim da je to malo verovatno.“ „Za koga to Baterfild radi? Za Mafiju?“ „E, da smo te sreće“, reče Valentin. On posegnu u džep i izvuče parče papira.„Ovo je žena sa kojom je Svon bio”, reče on, „te noći, u teatru. Moguće je da ona zna nešto o njihovoj snazi." „Postojao je svedok?“ „Nije se javila, ali da, bila je tamo. Vidite, ja sam mu bio podvodač. Pomogao sam mu da izvede nekoliko preljuba, tako da ga nijedna kasnije ne izloži sramoti. Vidite možete li doći do nje...“ On naglo ućuta. Negde u blizini, svirala je muzika. Zvučala je kao da pijani džez orkestar improvizuje na gajdama; šišteća, gromoglasna kakofonija. Valentinovo lice smesta postade portret uzrujanosti. „neka nain je Bog u poinoći..." reče on tiho, pa poče da uzmiče od Harija. „U čemu je problem?“ „Znate li da se molite?“ upita ga Valentin dok se povlačio niz 83. ulicu. Jačina muzike rasla je sa svakim intervalom. „Nisam se molio dvadeset godina“, odgovori Hari. „Onda naučite“ začu se odgovor, i Valentin se okrenu da beži. Kada je to učinio, mreškaj u tami krenu niz ulicu sa severa, zatamnivši pritom sjaj reklama barova i uličnih lampi. Neonske objave naglo utrnuše i zgasnuše; začuše se protesti sa gornjih prozora kada su se pogasila svetla i, kao da su je psovke ohrabrile, muzika poprimi novi, još grčevitiji ritam. Iznad svoje glave, Hari začu zavijanje i podiže pogled da bi ugledao iskrzanu siluetu naspram oblaka za kojom su se vukli pipci poput ratnog broda dok se spuštala na ulicu, ostavljajući za sobom smrad ribe u raspadanju. Njena meta očito je bio Valentin. On viknu iznad zavijanja, muzike i panike zbog zamračenja, ali čim je viknuo, on začu Valentinov povik iz tame; molećivi krik koji bi grubo prekinut. Stajao je u pomrčini, i noge nisu bile voljne da ga ponesu još korak bliže mestu sa kog je molba došla. Smrad mu se još zabadao u nozdrve; kada ga je onjušio, mučnina mu se vratila. A tada, vratiše se i svetla; talas energije palio je lampe i nazive barova dok je zapljuskivao ulicu. On stiže do Harija, i pređe na mesto gde je poslednji put video Valentina. Ono je bilo pusto; u

stvari, pločnik je bio prazan sasvim do sledećeg raskršća. Baljezgavi džez je prestao. Iskolačivši oči ne bi li opazio čoveka, zver, ili ostatke jednog ili drugog, Hari ode niz pločnik. Dvadeset metara od mesta gde je stajao, beton je bio vlažan. Ne od krvi, bilo mu je drago što je to video; tečnost je imala boju žuči, i zaudarala je do neba. Među lokvama bilo je i nekoliko parčića nečega što je moglo biti ljudsko tkivo. Valentin se očito borio, i uspeo da otvori ranu u svom napadaču. Dalje niz pločnik bilo je još tragova krvi, kao da je ranjeno stvorenje puzalo malo, pre nego što je ponovo uzletelo. Sa Valentinom, verovatno. Hari je znao da mu njegove bedne moći ne bi nimalo pomogle da se suočio sa takvom snagom, ali svejedno je osećao krivicu. Čuo je povik video kako se napadač obrušava - a opet je zalepio đonove za tle. Poslednji put je osetio takav strah u ulici Vikof,kada je demonski Ijubavnik Mimi Lomaks konačno odbacio svaku pretenziju prema ljudskosti. Soba se ispunila smradom etra i ljudske pogani, a demon je stajao tamo u svojoj užasavajućoj golotinji i pokazivao mu prizore od kojih mu se utroba pretvorila u vodu. Sada su bili sa njim, ti prizori. Biće sa njim večno. On spusti pogled na parče papira koje mu je Valentin dao; ime i adresa bili su brzo naškrabani, ali nekako su se dali dešifrovati. Neki pametan čovek bi, podseti Hari sebe, iscepao tu poruku i bacio je u slivnik. Ali, ako su ga događaji u ulici Vikof ičemu naučili, onda je to bilo da, jednom dodirnut takvom zlobom kakvu je video i sanjao u poslednjih nekoliko sati, ne može tek tako da je se reši. Morao je da je prati do samog izvora, koliko god da mu je bila odbojna ta misao, i da se sa njom pogodi kako mu dopusti snaga koju bude imao na raspolaganju. Nije postojalo dobro vreme za obavljanje takvog posla: sadašnjost je morala da bude dovoljna. Vratio se peške u Leksington i uhvatio taksi da bi se odvezao do adrese sa papira. Niko mu nije odgovorio na pritiskanje zvona sa imenom Bernštajn, ali ono je probudilo vratara koji se upustio u frustrirajuću debatu sa njim kroz staklena vrata. Čovek je bio ljut što ga dižu u to doba; gospođica Bernštajn nije u svom stanu, insistirao je on, i ostao nedirnut čak i kada je Hari nagovestio da je stvar toliko hitna da može da odlučuje o životu i smrti. Tek kada je izvukao novčanik, čovek je pokazao iole brige. Konačno, pustio je Harija unutra. „Ona nije gore“, reče on, stavljajući novčanice u džep. „Nema je već

nekoliko dana.“ Hari krenu liftom: listovi su ga boleli,leđa takode. Želeo je san; burbon, pa san. Iz stana nije bilo odgovora, kao što je vratar i predvideo, ali on nastavi da kuca i doziva je. „Gospođice Bernštajn? Jeste li tamo?“ Unutra nije bilo nikakvog znaka života; bar ne, dok nije rekao: „Želim da razgovaramo o Svonu.“ On ču duboki udisaj vazduha, blizu vrata. „Ima li tu nekoga?" upita on. „Molim vas, odgovorite. Nemate čega da se plašite.“ Posle nekoliko sekundi, zaplićući i melanholični glas promrmlja: „Svon je mrtav.“ Bar ona nije, pomisli Hari. Kakve god bile sile koje su ugrabile Valentina, još nisu stigle u ovaj ćošak Menhetna. „Mogu li da razgovaram sa vama?“ upita on. „Ne“, odgovori ona. Glas joj je bio plamičak sveće koji samo što nije zgasnuo. „Samo nekoliko pitanja, Barbara.“ „Ja sam u tigrovom stomaku", začu se spori odgovor, „a on ne želi da vas pustim unutra.“ Možda jesu stigli pre njega. „Zar ne možete doći do vrata?“ navodio ju je on.„Nisu tako daleko...“ „Ali, on me je pojeo“, reče ona. „Pokušajte, Barbara. Tigar neće mariti. Posegnite. “ Nastade tišina sa druge strane vrata, a onda zvuk sporih koraka. Je li činila ono što je on tražio? Izgleda. Čuo je kako joj prsti petljaju oko kvake. „Tako je“, ohrabrivao ju je on. „Možete li da je okrenete? Pokušajte da je okrenete.“ U poslednjem trenutku, on pomisli: šta ako ona govori istinu, pa je unutra sa njom i tigar? Bilo je prekasno da se povuče,vrata su se otvarala. U hodniku nije bilo nikakve životinje. Samo žena, i smrad prljavštine. Očito se nije ni prala, ni presvlačila otkad je umakla iz teatra. Večernja haljina koju je nosila bila je umašćena i iscepana, koža siva od prljavštine. On stupi u njen stan. Ona krenu hodnikom dalje od njega, očajnički se trudeći da izbegne njegov dodir.

„U redu je“, reče on,„ovde nema nikakvog tigra.“ Njene raširene oči bile su gotovo prazne; ono što se nalazilo tamo bilo je izgubljeno za razum. „O, ima“, reče ona. „Ja sam u tigru. Ja sam u njemu zauvek.“ Pošto nije posedovao ni vremena ni umešnosti potrebne da je odvrati od tog ludila, on zaključi da je pametnije da joj povlađuje. „Kako ste tamo dospeli?" upita je on. „U tigra? Je li to bilo kada ste bili sa Svonom?“ Ona klimnu glavom. „Toga se sećate, zar ne?“ „O, da.“ „Čega se sećate?“ „Tamo je bio mač; pao je. On je podizao..." Ona prekinu i namršti se. „Podizao šta?“ Odjednom je izgledala rastrojenije nego ikada. „Kako to možete da me čujete“, pitala se, „kada sam ja u tigru? Jeste li i vi u tigru?“ „Možda i jesam“, reče on, bez želje da isuviše podrobno analizira tu metaforu. „Tu smo zauvek, znate“, obavesti ga ona. „Nikada nas neće pustiti napolje.“ „Ko vam je to rekao?“ Nije odgovorila, već je malo nakrivila glavu. „Čujete li to?“ reče ona. „Čujem?“ Ona načini još jedan korak niz hodnik, Hari oslušnu, ali nije mogao da čuje ništa. Sve veće uzbuđenje na Barbarinom licu, međutim, bilo je dovoljno da ga natera da se vrati do ulaznih vrata i otvori ih. Lift je bio u pokretu. Čuo je njegov tihi šum na odmorištu. Još gore, svetla u hodniku i na stepenicama sve su više slabila; sijalice su gubile snagu sa svakom stopom uspinjanja lifta. On se okrenu natrag u stan i uze Barbaru za ručni zglob. Ona se ne usprotivi. Oči su joj bile prikovane za vrata kroz koja je znala da joj dolazi presuda. „Krenućemo stepenicama“, reče joj on, i pusti je na odmorište. Svetla zamalo što sasvim nisu zgasnula. On baci pogled na brojeve spratova iznad

vrata lifta. Je li sprat na kom su se nalazili bio poslednji, ili pretposlednji? Nije mogao da se seti, a nije bilo vremena da razmisli pre nego što su se svetla sasvim ugasila. On se zatetura po nepoznatoj teritoriji odmorišta povukavši devojku, uz molitve da pronađe stepenice pre nego što lift ne stigne do ovog sprata. Barbara je želela da se zadrži, ali on je natera da ubrza korak. Kada mu je stopalo pronašlo prvu stepenicu, lift završi sa svojim uspinjanjem. Vrata se otvoriše uz šištanje, i hladna fluorescencija zapljusnu odmorište. Nije mogao da joj vidi izvor, a nije to ni želeo, ali njen učinak bio je takav da je golom oku otkrivao svaku fleku i manu, svaki znak propadanja i puzećeg raspadanja koje je farba želela da prikrije.Taj prizor je primorao Harija da obrati na njega pažnju samo na tren, a onda je čvršće uhvatio ženu za ruku, pa su počeli da silaze. Barbaru, međutim, nije zanimalo bekstvo, već događaji na odmorištu. Tako zauzeta, ona se saplete i teško pade na Harija. Njih dvoje bi se skotrljali da se on nije uhvatio za basamak. Razgnevljen, on se okrenu prema njoj. Nisu se mogli videti sa odmorišta, ali svetlost je puzala niz stepenice i obasjavala Barbarino lice. Pod njenim nemilosrdnim pregledom, Hari vide u njoj raspadanje na delu. Vide trulež u njenim zubima, i smrt u njenoj koži i noktima. Nema sumnje da bi on isto tako izgledao njoj, da je pogledala, ali ona je još zurila preko ramena uz stepenice. Izvor svetlosti se kretao. Pratili su ga glasovi. „Vrata su otvorena“, reče neka žena. „Šta čekaš?" odgovori glas. Bio je to Baterfild. Hari zadrža i dah i ručni zglob kada se izvor svetlosti ponovo pomeri, verovatno prema vratima, da bi onda delimično bio zamračen dok je nestajao u stanu. „Moramo biti brzi", reče on Barbari. Ona siđe sa njim niz tri ili četiri stepenika, a onda, bez upozorenja, njena šaka suknu prema njegovom licu i nokti mu otvoriše obraz. On joj pusti ruku da bi se zaštitio, i istog trena ona se ote - natrag uz stepenice. On opsova i posrnu u poteri za njom, ali njena ranija sporost nestala je; bila je zapanjujuće spretna. Na ostacima svetla sa odmorišta, posmatrao je kako ona stiže do vrha stepeništa i nestaje sa vidika. „Ovde sam“, uzviknu ona pritom. Stajao je nepomično na stepeništu, nesposoban da odluči da li da pođe ili

da ostane, pa tako i nesposoban da se uopšte pokrene. Još od ulice Vikof, mrzeo je stepenice. Istog trena, svetlost odozgo razbukta se, bacivši senke basamaka oko njega; onda ponovo zamre. On prinese šaku licu. Napravila mu je ogrebotine, ali krvi je biio malo. Čemu je mogao da se nada ako joj pritekne u pomoć. Samo istom tretmanu. Ona je bila izgubljeni slučaj. Još dok je očajavao zbog nje, on začu zvuk iza ugla, na vrhu stepenica: tihi zvuk koji je mogao biti ili korak, ili uzdah. Zar je ipak umakla njihovom uticaju? Ili možda nije ni stigla do vrata stana, već se predoinislila i okrenula? Još dok je odmeravao mogućnosti, on je ču kako kaže: „Pomozite mi...“ Glas je bio duh duha; ali neporecivo je pripado njoj, a ona je bila prestravljena. On posegnu za svojom trideset osmicom, pa ponovo krenu uz stepenice. I pre nego što je zavio oko ugla, osetio je kako mu se potiljak ježi. Ona je bila tamo. Ali takođe, i tigar. On je stajao na odmorištu, samo nekoliko stopa od Harija i telo mu je strujalo od latentne moći. Oči su mu bile usijane; gubica nemoguće velika. A tamo, već u njegovom ogromnom grlu, bila je Barbara. On se susretnu sa njenim očima iz tigrovih ustiju, i vide treptaj razumevanja u njima gori od svakog ludila. Tada zver poče da uzmahuje glavom tamo-amo, kako bi svoj plen smestio u trbuh. Očito je bila progutana iscela. Na odmorištu nije bilo krvi, kao ni na tigrovoj njušci; samo užasavajući prizor devojčinog lica koje nestaje niz tunel grla životinje. Ona se oglasi poslednjim krikom iz trbuha stvorenja, i dok se krik uzdizao, Hariju se učini da je zver pokušala da se osmehne. Lice joj se groteskno nabralo, a oči suzile kao kod nasmejanog Bude, sa usnama povučenim tako da izlože srp blistavih zuba. Iza te predstave, krik konačno zamre. U tom trenu, tigar skoči. Hari opali u tu proždiruću grdosiju, i kada se hitac susreo sa mesom, iscerenost, gubica i čitava njegova prugasta masa raspleše se u jednom jedinom otkucaju. Zver najednom nestade, i oko njega ostade samo rominjajuća kiša pastelnih konfeta. Pucanj je izazvao interesovanje. U jednom ili dva stana začuli su se podignuti glasovi, a svetlost koja je pratila Baterfilda od lifta postajala je sve snažnija kroz otvorena vrata stana Bernštajn. Umalo nije podlegao iskušenju da ostane i vidi lučonošu, ali diskrecija je pobedila radoznalost, i on se okrenuo i sišao, prelazeći po dve i tri stepenice odjednom. Konfete su padale za njim, kao da imaju sopstveni život. Barbarin život, možda; preobražen u papiriće i

odbačen. On stiže do predvorja bez daha. Vratar je stajao tamo, zureći prazno uz stepenice. „Neko je upucan?“ upita on. „Ne“, reče Hari.„Pojeden.” Dok je išao prema vratima, lift zazuja i poče da se spušta. Možda je to bio samo neki stanar, koji se uputio u šetnju u praskozorje. Možda i nije. Ostavio je vratara onako kako ga je i zatekao, mrzovoljnog i zbunjenog, i umakao na ulicu, prestavši da trči tek kada je između njega i stambene zgrade bilo dva bloka. Nisu se potrudili da ga slede. Najverovatnije nije bio dostojan njihove brige. Dakle, šta sada da radi? Valentin je bio mrtav, Barbara Bernštajn takođe. On nije bio nimalo pametniji nego na početku, osim što je iznova naučio lekciju kojoj su ga naučili u ulici Vikof: da je, kada imaš posla sa Ponorima, bolje da ne veruješ sopstvenim očima. Istog trenutka kada poveruješ svojim čulima, istog trenutka kada poveruješ da tigar jeste tigar, upola si njihov. Nije to bila komplikovana lekcija, ali izgleda da ju je on zaboravio, kao neka budala, i bile su potrebne dve smrti da bi je naučio iznova. Možda bi bilo jednostavnije da to pravilo istetovira na nadlanici, kako ne bi mogao da pogleda na sat a da ga to ne podseti: Nikad ne veruj svojim očima. Princip mu je još bio svež u glavi dok je hodao natrag prema svom stanu, kada neki čovek istupi iz haustora i reče: „Hari.“ Izgledao je kao Valentin; ranjeni Valentin, Valentin raščerečen, da bi ga ponovo prišio komitet slepih hirurga, ali isti čovek u suštini. Ali opet tigar je izgledao kao tigar, zar ne? „Ja sam“. reče on. „O, ne“, reče Hari. „Ovaj put ne.“ „O čemu ti to? Ja sam, Valentin „Dokaži.“ Drugi čovek je izgledao zbunjeno. „Nije vreme za igranje", reče on. „Nalazimo se u očajnom škripcu." Hari izvuče trideset osmicu iz džepa i uperi je u Valentinova prsa. „Dokaži, ili ću pucati u tebe“, reče on. „Jesi li sišao s uma?“ „Video sam te rastrgnutog." „Ne baš“, reče Valentin. Leva ruka mu je bila umotana u priručni zavoj od

vrlia prstiju do sredine bicepsa.„Bilo je to samo ovlaš“, reče on,„ali svako ima Ahilovu petu. U pitanju je samo kako pronaći pravo mesto.“ Hari se zagleda u čoveka. Zeleo je da poveruje da je to zaista Valentin, ali bilo je previše neverovatno da krhko obličje pred njim bude kadro da preživi čudovišnost koju je on video na 83. ulici. Ne; ovo je bila nova iluzija. Poput tigra: papir i zloba. Čovek prekinu Harijev tok misli.„Tvoj biftek..." reče on. „Moj biftek?“ „Voliš ga gotovo prepečenog“, reče Valentin. „Protestovao sam, sećaš se?“ Hari se sećao. „Nastavi”, reče on. „I rekao si da mrziš da vidiš krv. Makar i nije tvoja.“ „Da“, reče Hari. Sumnje su mu se rasplinjavale. „Tako je.“ „Zatražio si da dokažem da sam ja Valentin. To je najbolje što mogu.“ Hari je bio gotovo ubeđen. „Za ime Božje, zar morarno da raspravljamo dok stojimo na ulici?“ „Bolje da uđeš.“ Stan je bio mali, ali večeras je bio zagušljiviji nego ikada. Valentin sede tako da ima dobar pogled na vrata. Odbi alkohol i prvu pomoć. Hari se posluži burbonom. Stigao je do treće runde, kada Valentin konačno reče: „Moramo se vratiti u kuću, Harif „Šta?“ „Moramo doći do Svonovog tela pre Baterfilda." „Uradio sam sve što sam mogao juče. To više nije moja stvar.“ „Dakle, ostavljaš Svona Jami?“ reče Valentin. „Kad nju nije briga, zašto bi bilo mene?“ „Misliš na Doroteu? Ona ne zna u šta je Svon upetljan. Zato je tako lakoverna. Možda podozreva nešto, ali, do sada, ako se za ikoga može reći da je bez krivice u svemu ovome, onda je to ona.“ On zastade da pomeri povređenu ruku. „Ona je bila prostitutka, znaš. Ne verujem da ti je to rekla. Svon je jednom rekao da se oženio njome zato što samo prostitutke znaju za vrednost ljubavi." Hari nije dovodio taj očiti paradoks u sumnju. „Zašto je ostala sa njim?“ upita on. „On joj nije baš bio veran, zar ne?“ „Volela ga je“, odgovori Valentin. „Nije to tako nečuvena stvar.“ „A ti?“ „O, i ja sam ga voleo. I pored njegovih gluposti. Zato mu moramo

pomoći. Ako se Bateriild i njegovi pomagači dokopaju Svonovih posmrtnih ostataka, to će nas đavolski koštati." „Znam. Video sam kod Bernštajnove.! „Šta si video?" „Nešto i ništa“, reče Hari.„Tigra, kako sam pomislio; samo što to nije bilo to.“ „Stari rekviziti“, prokomentarisao je Valentin. „A sa Baterfildom je bilo još nešto. Nešto što je svetlelo: nisam video šta.“ „Kastrat“,promrmlja Valentin za sebe, očito uznemiren.„Moraćemo da budemo obazrivi.“ On ustade, i pokret ga natera da se trgne. „Mislim da bi trebalo da krenemo, Hari.“ „Plaćaš li me ti za ovo?“ upita Hari.„Ili sve ovo radim zbog ljubavi?” „Radiš to zbog onog što se dogodilo u ulici Vikof“, začu se tihi odgovor. „Zato što su ti Ponori oteli jadnu Mimi Lomaks, i ne želiš da ti otmu i Svona. To jest, ako već to nisu učinili." Uhvatili su taksi u aveniji Medison i krenuli natrag u gornji grad, do 61. ulice, vozeći se u tišini. Hari je imao za Valentina stotinu pitanja. Pod jedan, ko je Baterfild? I kakav je to bio Svonov zločin da su ga progonili do smrti, i dalje od toga? Toliko zagonetki. Ali Valentin je izgledao bolesno, kao da nije sposoban da odgovara na pitanja. Osim toga, Hari je slutio da bi, što više zna, to manje entuzijazma imao za putovanje koje su sada preduzeli. „Imamo možda jednu prednost..." reče Valentin dok su se približavali 61. ulici. „Sigurno ne očekuju frontalni napad. Baterfild pretpostavlja da sam mrtav, a za tebe misli da se verovatno kriješ u samrtnom strahu.“ „Radim na tome.“ „Ti nisi u opasnostf, odgovori Valentin, „bar ne onako kao Svon. Da te i raskomadaju ud po ud, to ne bi bilo ništa u poređenju sa mukama koje čekaju mađioničara." „Iluzionistu“, ispravi ga Hari, ali Valentin odmahnu glavom. „Bio je mađioničar; i to će uvek i biti.“ Vozač se ubaci pre nego što je Hari mogao da citira Doroteu po tom pitanju.

„Narode, koji vam broj treba?“ „Samo nas ostavite tu, desno“, uputi ga Valentin.„1 sačekajte nas, razumete?“ „Naravski.“ Valentin se okrenu Hariju.„Daj čoveku pedeset dolara.“ „Pedeset?“ „Hočeš da nas čeka ili nećeš?“ Hari izbroja četiri desetice i deset novčanica od po dolar vozaču u ruke. „Neka vam motor radi“, reče on. „Kako god vi kažete", isceri se vozač. Hari se pridruži Valentinu na pločniku i oni pređoše dvadeset pet metara do kuće. Ulica je i dalje bila bučna, uprkos kasnom satu: žurka čije je pripreme Hari video pre pola noći sada je bila u punom jeku. U kući Svonovih, međutim, nije bilo nikakvog znaka života. Možda nas zaista ne očekuju, pomisli Hari. Ovaj napad naglavačke svakako je bio najblesavija taktika koja se mogla zamisliti, i kao takva mogla je da uhvati neprijatelja nespremnog. Ali, zar su takve sile ikada nespremne? Zar u njihovom gnjilom životu postoji ijedan tren kada im očni kapci padnu i kada ih san privremeno pripitomi? Ne. Prema Harijevom iskustvu, san je bio potreban samo dobrima; greh i oni koji ga upražnjavaju budni su u svakom željnom trenu, dok planiraju nove prestupe. „Kako da uđemo?“ upita on dok su stajali pred kućom. „Imam ključ", odgovori Valentin i priđe vratiina. Sada više nije bilo uzmaka. Ključ se okretao, vrata otvarala, a oni stupali sa relativne bezbednosti ulice. Kuća je unutra bila mračna baš kao što je spolja izgledala. Ni na jednom spratu nije se čuo nikakav zvuk Ijudskog prisustva. Zar je moguće da je odbrana koju je Svon postavio oko svog leša zaista odbila Baterfilda, i da su se on i njegove legije povukli? Valentin uguši taj neumesni optimizam gotovo smesta, uhvativši Harija za mišicu i nagnuvši se bliže da mu šapne: Tu su. Nije bilo vreme da pita Valentina otkud zna, ali Hari načini mentalnu belešku da se raspita kada, ili bolje ako, izađu iz kuće, netaknutih jezika. Valentin je već bio na stepenicama. Hari, čije su se oči još navikavale na preostalu svetlost koja je dopirala sa ulice, prođe kroz predvorje za njim.

Drugi čovek kretao se sigurno kroz pomrčinu, i Hariju je zbog toga bilo drago. Bez Valentina koji ga je vukao za rukav i vodio ga okolo, ubogaljio bi se. Uprkos onome što je Valentin rekao, ovde gore nije bilo ikakvog zvuka prisustva baš kao ni dole, ali dok su prilazili glavnoj spavaćoj sobi gde je Svon ležao, kvaran zub u donjoj Harijevoj vilici koji je u poslednje vreme bio miran iznova je počeo da pulsira, a utroba mu je želela da pusti vetar. Iščekivanje je bilo izluđujuće. Osetio je jedva izdrživi poriv da vikne i obaveže neprijatelja da pokaže šta ima u rukama, ako ovaj uopšte i ima ruke. Valentin je stigao do vrata. Okrenuo je glavu prema Hariju, i čak i u pomrčini bilo je očigledno da je strah i kod njega uzeo svoj danak. Koža mu je blistala; zaudarao je na sveži znoj. On pokaza prema vratima. Hari klimnu glavom. Ako sada nije bio spreman, nikada neće biti. Valentin posegnu za kvakom na vratima. Zvuk mehanizma brave učini se zaglušujuće glasnim, ali ne izazva nikakvu reakciju nigde u kući. Vrata se otvoriše, i dočeka ih teški miris cveća. Ono je počelo da truli u preteranoj toploti kuće; ispod mirisa osećaia se užeglost. Dobrodošlija od mirisa bila je svetlost. Zavese u sobi nisu bile sasvim navučene i ulične lampe opisivale su unutrašnjost: cveće se gomilalo poput oblaka oko kovčega; stolica gde je Hari sedeo, flaša kalvadosa kraj nje; ogledalo iznad kamina pokazivalo je tajanstveni odraz sobe. Valentin je već prilazio kovčegu, i Hari ga ču kada je uzdahnuo ugledavši svog starog gospodara. Nije gubio vreme, već je smesta počeo da podiže donju polovinu poklopca kovčega. Ovaj je, međutim, bio pretežak za njegovu jednu ruku i Hari mu priteknu u pomoć, željan da završi posao i da se čisti odatle. Dodir sa čvrstim drvetom kovčega vrati mu košmar toliko silovito da je ostao bez daha: Jamu koja se otvarala pod njim, iluzionistu koji ustaje sa ležaja kao spavač probuđen protiv svoje volje. Sada, međutim, nije bilo takvog prizora. U stvari, malo živahnosti kod leša olakšalo bi im posao. Svon je bio krupan, i njegovo klonulo telo bilo je potpuno nekooperativno. Jednostavno podizanje iz kovčega oduzelo im je u potpunosti dah i pažnju. Konačno se digao, mada nevoljno, mlatarajući dugim udovima. „Sada“, reče Valentin, „dole.“ Dok su prilazili vratima, nešto na ulici se upali, ili je tako bar izgledalo, jer se unutrašnjost iznenada osvetlila. Svetlost nije bila milosrdna prema

njihovom teretu. Otkrila je nezgrapnost kozmetike primenjene na Svonovom licu, i napupelo truljenje ispod nje. Hari je imao samo jedan trenutak da se divi takvim blaženstvima, a onda je svetlost ponovo buknula, i on shvati da se ona ne nalazi napolju, već unutra. On pogleda Valentina, i umalo ne pade u očajanje. Osvetljenje je bilo još nemilostivije prema slugi nego prema gospodaru; činilo se da guli meso sa Valentinovog lica. Hari vide samo načas ono što se otkrilo ispod - događaji su mu zaokupili pažnju trenutak kasnije - ali video je dovoljno da zna kako bi, da Valentin nije njegov saučesnik u ovom poduhvatu, pobegao od njega. „Nosi ga odavde!“ dreknu Valentin. On pusti Svonove noge i ostavi Harija da upravlja Svonom sam. Leš se, međutim, pokazao neposlušnim. Hari je načinio samo dva koraka uz psovke prema izlazu, kada su stvari postale kataklizmične. Čuo je kako Valentin razvezuje psovku i podigao pogled kako bi video da je ogledalo odustalo od svake pretenzije odraza, i da se nešto pomalja iz njegovih tečnih dubina i da sa sobom donosi svetlost. „Šta je to?“ prodahta Hari. „Kastrat", začu se odgovor. „Hoćeš li više poći?“ Ipak, nije imao vremena da posluša Valentinovo uspaničeno uputstvo, pre nego što se skrivena stvar probila iz ravni ogledala i upala u sobu. Hari nije imao pravo. To nije donosilo svetlost; to je bilo svetlost. Ili radije, neki holokaust buktao mu je u utrobi, i njegov sjaj bežao je iz tela stvorenja kuda god je mogao. Nekada je to bilo ljudsko biće; planina od čoveka sa trbuhom i grudima neolitske Venere. Ali vatra u njegovom telu izopačila ga je, probijajući mu se kroz dlanove i pupak, izgarajući mu usta i nozdrve u jednu iskrzanu rupu. Stvorenje je, kako mu je ime i nagoveštavalo, bilo lišeno pola; iz te rupe, takođe, prosipala se svetlost. Kraj njega, truljenje cveća ubrzalo je u sekunde. Pupoljci su venuli i umirali. Sobu za samo nekoliko trenutaka ispuni zadah trule biljne materije. Hari ču kako ga Valentin zove, jednom, pa još jednom. Tek tada se seti tela koje je imao u rukama. On odlepi oči sa lebdećeg Kastrata, i prenese Svona još jedan metar. Vrata su mu bila za ledima, otvorena. On izvuče teret na odmorište dok je Kastrat preturao kovčeg. On začu larmu, a zatirn i Valentinove povike. Usledi nova strašna graja i visoki glas Kastrata, koji je progovorio kroz tu rupu u licu. „Umri i budi srećan", reče stvorenje i kiša nameštaja polete na zid sa

takvom silinom da su se komadi zarili u malter. Valentin je, međutim, izbegao napad, ili je tako izgledalo, jer trenutak kasnije Hari začu Kastratov krik. Bio je to užasan zvuk: jadan i odvratan. Zapušio bi uši, da mu ruke nisu bile zauzete. Umalo nije stigao do vrha stepeništa. Povukavši Svona još nekoliko koraka dalje, on spusti telo. Kastratova svetlost nije bila prigušena, i pored njegovih prigovora; još je treperela na zidu spavaće sobe kao letnja groinovna oluja. Treći put večeras - jednom na 83. ulici, i ponovo na stepeništu kod Bernštajnove - Hari je oklevao. Ako se vrati da pomogne Valentinu, možda će ga sačekati i gori prizori nego u ulici Vikof. Ali, ovaj put ne bi bilo uzmaka. Bez Valentina, bio je izgubljen. On potrča natrag duž odmorišta i širom otvori vrata. Vazduh je bio zgusnut; lampe su se ljuljale. Usred sobe visio je Kastrato, i dalje prkoseći gravitaciji. Držao je Valentina za kosu. Druga ruka bila mu je postavljena, sa kažiprstom i srednjim prstom raširenim poput istovetnih rogova, tako da se zabode u oči njegovog zarobljenika. Hari izvuče trideset osmicu iz džepa, nacilja i opali. Oduvek je bio loš strelac kada je imao samo trenutak za ciljanje, ali in extremis, kada je instinkt vladao nad razumnim mislima, nije bio nimalo loš. Ovo je bila takva prilika. Metak pronađe Kastratov vrat i otvori novu ranu. Možda više od iznenađenja nego od bola, ovaj pusti Valentina. Iz rupe na vratu curila mu je svetlost, i on stavi ruku tamo. Valentin se brzo osovi na noge. „Opet“, doviknu on Hariju. „Pucaj opet!" Hari posluša uputstvo. Njegov drugi metak probi stvorenju grudi, treći mu se zari u trbuh. Ta poslednja rana izgleda da je bila naročito traumatična; rastegnuto meso, zrelo za prskanje, popucalo je - i curkanje svetlosti koja je isticala iz rane brzo postade bujica kada se trbuh rascepio. Kastrat ponovo zaurla, ovaj put panično, i izgubi sasvim kontrolu nad svojim letenjem. Suknu poput probušenog balona prema tavanici, očajnički pokušavajući da zapreči svojim debelim šakama pobunu u sopstvenoj supstanci. Ali, ona je stigla do kritične mase; pričinjena šteta nije se mogla nadoknaditi. Grudve mesa počeše da otpadaju sa njega. Valentin, ili previše omamljen, ili previše opčinjen, stajao je i zurio gore u dezintegraciju dok je pljusak prženog mesa padao oko njega. Hari ga zgrabi i povuče natrag, prema vratima.

Kastrat konačno opravda svoje ime, pustivši visoki ton od kog su mogle da popucaju bubne opne. Hari nije čekao da vidi njegovu propast, već je zalupio vrata spavaće sobe kada je glas dosegao zastrašujuću visinu, a prozori popucali. Valentin se cerio. „Znaš li šta smo učinili?“ reče on. „Nema veze. Daj samo da palimo odavde.” Prizor Svonovog leša na vrhu stepeništa kao da je primirio Valentina. Hari mu reče da mu pomogne, i ovaj to učini onoliko efikasno koliko je to dopuštalo njegovo omamljeno stanje. Zajedno počeše da nose iluzionistu niz stepenice. Kada su stigli do ulaznih vrata, začu se poslednji krik odozgo, kada se Kastrat raspao po šavovima. A onda, tišina. Larma nije prošla neprimećeno. Slavljenici su se pojavili iz kuće preko puta, gomila kasnjh prolaznika okupila se na pločniku, „Koja žurka”, reče neko od njih kada se trio pojavio. Hari je upola očekivao da ih je taksi ostavio, ali nije računao na vozačevu radoznalost. Čovek je izašao iz svog vozila i zurio u prozor na prvom spratu. „Da li mu treba bolnica?" upita on dok su ubacivali Svona na zadnje sedište taksija. „Ne“, uzvrati Hari. „Neće mu biti ništa bolje nego što je sad.“ „Hoćeš li da voziš?“ reče Valentin. „Naravski. Samo mi recite gde.“ „Bilo gde“, začu se umoran odgovor. „Samo se miči odavde.“ „Čekajte malo“, reče vozač. »Ne želim nikakve nevolje." „Onda bolje kreni", reče Valentin. Vozač se susretnu sa pogledom svog putnika. Šta god da je tamo video, sledeća reč mu je bila: „Vozim.“ I oni krenuše Istočnom Šezdeset prvom kao poslovični šiš-miš iz Pakla. „Uspeli smo, Hari“, reče Valentin posle nekoliko minuta vožnje. „Vratili smo ga.“ „A ta stvar? Ispričaj mi o tome.“ „O Kastratu? Šta tu ima da se priča? Baterfild mora da ga je ostavio kao psa čuvara, sve dok ne dovede tehničara da dekodira Svonov mehanizam odbrane. Imali smo sreće. Bila mu je potrebna muža. Tada su nestabilni.!

„Kako znaš toliko o tome?“ „Duga je to priča“, reče Valentin. „I nije za vožnju taksijem.“ „I šta sad? Ne možemo se čitave noći voziti u krug.“ Valentin pogleda telo koje je sedelo između njih, podložno svakom hiru amortizera taksija i veštini graditelja puteva. Nežno, on stavi Svonovu šaku sebi u krilo. „Naravno, imaš pravo“, reče on.„Moramo da sredimo kremaciju, što je pre moguće." Taksi poskoči preko rupe. Valentinov lice se zateže. „Imaš li bolove?! upita ga Hari. „Imao sam i gore.! „Mogli bismo da se vratimo u moj stan, i da se tamo odmorimo.! Valentin odmahmi glavom. „To nije naročito pametno”, reče on. To je prvo mesto gde će nas potražiti.“ „Onda, u moju kancelariju..." „Drugo mesto.“ „Pa, zaboga, ovaj taksi na kraju mora da ostane bez goriva.! Tu se ubaci taksista. Čujte. narode, jeste li vi to pomenuli kremaciju?“ „Možda“, odgovori Valentin. „Samo se moj zet bavi pogrebnim uslugama u Kvinsu." „Ma nije valjda?" reče Hari. „Vrlo razumne cene. Mogu da vam ga preporučim. Bez zezanja.“ „Možeš li da ga pozoveš sada?" „U dva ujutro?“ „Žuri nam se.“ Vozač pruži ruku i podesi retrovizor; gledao je u Svona. „Ne smeta vam ako pitam, zar ne?“ reče on. „Ali to pozadi, kod vas, jeste leš?“ „Jeste”, reče Hari. „I sve je nestrpljiviji.“ Vozač huknu. „Sranje", reče on. „Na tom sedištu mi je jedna rodila dvojke;, kurve su obavljale posao; jednom sam tamo imao čak i aligatora. Ali ovo je vrhunac!“ On razmisli malo, pa reče: „Vi ste ga ubili, zar ne?“ „Ne“, reče Hari. „Verovatno bismo išli prema Ist Riveru da jeste, a?“

„Tako je. Mi samo hočemo pristojnu kremaciju. I to brzo.“ „To je razumljivo.“ „Kako se zoveš?“ upita ga Hari. „Vinston Džovit. Ali svi me zovu Bajron. Vidite, ja sam pesnik. Bar vikendom." „Bajron.“ „Vidite, svaki drugi vozač bi odlepio, zar ne? Sa dva tipa i lešom na zadnjem sedištu. Ali kako ja gledam na stvari, sve je to samo materijal.“ „Za pesme.“ „Tačno“, reče Bajron. „Muza je nestalna gospodarica. Morate da je uzmete tamo gde je nađete, znate? Kad sam već kod toga, znate li vi, gospodo, uopšte kuda želite?“ „Neka to bude tvoja kancelarija“, reče Valentin Hariju. „A on može da zovne svog zeta.“ „Dobro“, reče Hari. A onda, Bajronu: „Kreni Četrdeset petom ulicom do Osme.“ „Važi se“, reče Bajron, i brzina taksija se udvostruči za samo dvadeset metara. „Čujte“, reče on, „jeste li vi, momci, za jednu finu pesmu?“ „Sada?“ reče Hari. „Volim da improvizujem", odgovori Bajron. „Izaberite temu. Bilo koju temu.“ Valentin privuče povređenu ruku bliže sebi. Tiho, on reče: „Može li smak sveta?“ „Dobra tema“, odgovori pesnik,„dajte mi samo minut ili dva.“ „To će tako brzo?“ reče Valentin. Krenuli su zaobilaznirn putem do kancelarije, dok se Bajron Džovit okušavao u biranju rima za Apokalipsu. Mesečari su tumarali 45. ulicom, u potrazi za ovim ili onim ushićenjem; neki su sedeli u haustorima, jedan je ležao prućen preko pločnika. Niko od njih nije pogledao podrobnije taksi i njegove putnike. Hari otključa ulazna vrata i on i Bajron odneše Svona na treći sprat. Kancelarija mu je bila drugi dom: natrpana i haotična. Stavili su Svona u stolicu na okretanje iza skorelih šoljica za kafu i zahteva za alimentaciju natrpanih na stolu. On je bez problema izgledao najzdravije od njih četvorice.

Bajron se znojio kao bik posle penjanja; Hari se osećao - a svakako i izgledao - kao da nije spavao šezdeset dana; Valentin je sedeo klonulo u fotelji za klijente, toliko beživotno da je mogao biti pred samim vratima smrti. „Izgledaš grozno“, reče mu Hari. „Nema veze“, reče on. „Ubrzo će sve biti gotovo.“ Hari se okrenu Bajronu.„Kako bi bilo da pozoveš tog svog zeta?“ Dok je Bajron to radio, Hari ponovo obrati pažnju na Valentina. „Imam tu negde kutiju za prvu pomoć“, reče on. „Da ti previjem tu ruku?“ „Ne, hvala. Kao i ti, i ja mrzim da vidim krv. Naročito svoju.“ Bajron je preko telefona grdio zeta zbog nezahvalnosti. „Koji ti je klinac? Našao sam ti mušteriju! Znam koliko je sati, tako ti Hrista, ali posao je posao..." „Reci mu da ćemo mu platiti dvostruko više nego što mu je uobičajena cena“, reče Valentin. „Čuješ to, Mel? Dvostruko više od tvoje uobičajene cene. Zato se vuci ovamo, čuješ?" On dade zetu adresu i spusti slušaiicu. „Stiže“, objavi. „Sada?“ reče Hari. „Sada.“ Bajron baci pogled na sat. „Moj stomak misli da mi je grlo presečeno. Hoćete da nešto pregrizemo? Imate li u blizini nešto što radi preko cele noći?“ „Ima jedna radnja, u sledećem bloku.“ „Hoćeš malo hrane?" upita Bajron Valentina. „Mislim da neću“, reče ovaj. Sa svakim trenutkom izgledao je sve gore. „U redu“, reče Bajron Hariju,„onda samo ti i ja. Hoćeš da mi pozajmiš deseticu?“ Hari mu dade novčanicu, ključeve za vrata koja vode na ulicu i porudžbinu koja se sastojala od krofni i kafe, Bajron ode. Tek kada je ovaj otišao, Hari požele da je ubedio pesnika da još malo izdrži ubode gladi. Kancelarija je bila uznemirujuće tiha bez njega: Svon je zaseo za njegov sto, Valentin se predao snu u drugoj fotelji. Muk mu je prizvao u misli drugu takvu tišinu, za vreme te poslednje, zastrašujuće noći u kući Lomaksovih kada se Mimin demonski Ijubavnik, kojeg je ranio Otac Hese, uvukao na neko vreme u zidove i pustio ih da čekaju i čekaju, znajući da će se on vratiti, ali ne i kada i kako. Šest sati su sedeli - Mimi je povremeno prekidala

tišinu smehom ili bulažnjenjem - i prva stvar koja je najavila njegov povratak bio je smrad kuvanih govana i Mimin povik: „Sodomisto!" kada se Hese predao činu koji inu je njegova vera isuviše dugo zabranjivala. Posle toga više nije bilo tišine, dugo; samo Heseovi krici i Harijeve molitve za zaborav. Sve je to ostalo bez odgovora. Činilo mu se da sada može da čuje demonov glas; njegove zahteve, njegove pozive. Ali ne: bio je to samo Valentin. Čovek je okretao glavu levodesno u snu, zgrčenog lica. Najednom, on se trže iz fotelje, sa jednom rečju na usnama: „Svon!" Oči mu se otvoriše, i kada su se one zaustavile na telu iluzioniste uspravljenom u fotelji preko puta, navreše mu suze, nekontrolisano, potresavši ga. „On je mrtav“, reče, kao da je u snu zaboravio tu gorku činjenicu. „Izneverio sam ga, D’Amur. Zato je mrtav. Zbog mog nemara." „Sada radiš sve što možeš za njega”, reče Hari, mada je znao da su te reči jadna uteha.„Niko ne bi mogao da zatraži boljeg prijatelja." „Nikada mu nisam bio prijatelj“, reče Valentin, zureći u leš suznih očiju. „Uvek sam se nadao da će mi jednog dana potpuno verovati. Ali nikada nije.“ „Zašto ne?“ „Nije mogao sebi da priušti da bilo kome veruje. Ne u svom položaju.“ On obrisa obraze nadlanicom. „Možda je“, reče Hari,„vreme da mi ispričaš o čemu je ovde reč.“ „Ako želiš da čuješ.“ „Zelim da čujem." „Vrlo dobro“, reče Valentin. „Pre trideset dve godine, Svon je sklopio pogodbu sa Ponorima. Pristao je da bude njihov ambasador ako mu oni, za uzvrat, podare magiju.“ „Magiju?“ „Sposobnost da izvodi čuda. Da preobražava materiju. Da začara duše. Čak i da protera Boga.“ „To je čudo?“ „Teže je nego što misliš“, odgovori Valentin. „Znači, Svon je zaista bio pravi mađioničar?“ „Zaista."

„Zašto onda nije koristio svoje moći?“ „I jeste", odgovori Valentin. „Koristio ih je svake noći, na svakom nastupu." Hari je bio zbunjen. „Ne mogu da pratim." „Ništa što Princ Laži ponudi čovečanstvu nema nikakvu vrednost“, reče Valentin, „inače se ne bi nudilo. Svon to nije znao kada je prvi put sklopio Pogodbu. Ali, ubrzo je saznao. Čuda su beskorisna. Magija je skretanje pažnje sa stvarnih problema. Ona je retorična. Melodrama.“ „I, šta su onda stvarni problemi?“ „To ti treba da znaš bolje od mene“, odgovori Valentin. „Drugarstvo, možda? Radoznalost? Svakako da nije ni najmanje važno može li se voda pretvoriti u vino, ili Lazaru podariti još jedna godina života." Hari je shvatao mudrost svega toga, ali ne i kako je mađioničar dospeo do Brodveja. Kako se ispostavilo, nije ni morao da pita. Valentin je iznova krenuo sa pričom. Suze su mu nestale dok je govorio; izvestan trag pokretljivosti vratio mu se u lice. „Svonu nije trebalo mnogo da shvati da je prodao dušu za gomilu gluposti“, objasni on. „A kada je to shvatio, bio je neutešan. Bar za neko vreme. Onda je počeo da smišlja osvetu.“ „Kako?“ „Uzimajući zalud ime Pakla u usta..Koristeći magiju kojom se ovaj hvalisao za trivijalnu zabavu, degradirajući moć Ponora predstavljajući njihovo stvaranje čudesa kao puku iluziju. Bio je to, vidiš, čin herojske perverzije. Svaki put kada bi se neki Svonov trik objasnio kao obmana, Ponori bi se uskomešali.“ „Zašto ga nisu ubili?“ reče Hari. „O, pokušali su. Mnogo puta. Ali, on je imao saveznike. Saveznike u njihovim redovima koji su ga upozoravali na njihove zavere protiv njega. Godinama je izmicao njihovoj odmazdi na taj način.“ „Sve do sada?“ „Sve do sada“, uzdahnu Valentin.„Bio je neoprezan, ja takođe. Sada je mrtav, a Ponori jedva čekaju da ga se dočepaju." „Shvatam.“ „Ali, nismo bili sasvim nespremni za takvu mogućnost. On se izvinio Nebesima; i usuđujem se da se nadam da su mu zastranjivanja oproštena.

Molim se da jesu. Večeras nije na kocki samo njegovo spasenje.“ „Nego i tvoje?“ „Svi mi koji smo ga voleli, obeleženi smo“, odgovori Valentin, „ali ako uspemo da uništimo njegove posmrtne ostatke pre nego što Ponori dođu do njih, možda još i uspemo da izbegnemo posledice Pogodbe." „Zašto ste čekali tako dugo? Zašto ga prosto niste kremirali istog dana kada je umro?“ „Njihovi advokati nisu budale. Pogodba izričito propisuje period počivanja. Da smo pokušali da ignorišemo tu klauzulu, njegova duša bi automatski bila izgubljena.“ „I kada ističe taj period?" „Istekla je pre tri sata, u ponoć", odgovori Valentin. „Vidiš, zato su toliko očajni. I toliko opasni.“ Nova pesma pade na pamet Bajronu Džovitu dok se vraćao 8. avenijom i klopao sendvič sa salatom od tunjevine. Njegovu Muzu nije valjalo požurivati. Za dovršetak pesama bilo mu je potrebno čak i do pet ininuta; duže, ako je u pitanju bila dvostruka rima. Zato se nije žurio u povratku do kancelarije, već je tumarao u nekom sanjivom raspoloženju, premećući stihove na sve strane, kako bi ih uklopio. Tako se nadao da će se vratiti sa novom gotovom pesmom. Dve za jednu noć, prokleto dobar rezultat. Ipak, nije izbrusio završna dva stiha u vreme kada je stigao na vrata. Prepustivši se automatskom pilotu, zapetljao je po džepu oko ključeva koje mu je D’Amur pozajmio i otključao sebi vrata. Samo što ih nije ponovo zatvorio za sobom, kada neka žena stupi kroz otvor, osmehujući mu se. Bila je Iepotica, a Bajron je, pošto je bio pesnik, ludeo za lepotom. „Molim vas“, reče ona, „treba mi vaša pomoć.“ „Šta mogu da učinim za vas?“ reče Bajron ustima punim hrane. „Poznajete li čoveka po imenu D’Amur? Hari D’Amur?“ „Zaista, poznajem ga. Baš idem gore kod njega.“ „Možda biste mogli da mi pokažete gde je?“ upita ga žena, dok je Bajron zatvarao vrata. „Biće mi zadovoljstvo", odgovori on i povede je kroz predvorje do podnožja stepenica. „Znate, baš ste slatki“, reče mu ona; a Bajron se rastopi.

Valentin je stajao kraj prozora. „Nešto nije u redu?‘“ upita Hari. „Samo osećaj“, prokomentarisa Valentin. „Podozrevam da je Đavo možda na Menhetnu." „I, šta je tu novo?“ „Da je možda došao po nas.“ I kao na signal, začu se kucanje na vratima. Hari poskoči. „U redu je“, reče Valentin. „On nikad ne kuca.“ Hari ode do vrata; osećao se kao budala. „Jesi li to ti, Bajrone?” upita on pre nego što je otključao. „Molim vas“, reče glas za koji je mislio da ga nikad više neće čuti. „Pomozite mi...“ On otvori vrata. Bila je to Dorotea, naravno. Bila je bezbojna kao voda, i podjednako nepredvidiva. Pre nego što je Hari i stigao da je pozove preko praga kancelarije, mnoštvo izraza, ili njihovih naznaka, pređe joj licem: jad, podozrenje, strava. A sada, kada su joj se oči zaustavile na telu njenog ljubljenog Svona, olakšanje i zahvalnost. „Zaista je kod vas“, reče ona, ušavši u kancelariju. Hari zatvori vrata. Sa stepenica je dopirala hladnoća. „Hvala Bogu. Hvala Bogu.“ Ona uze Harijevo lice među šake i poljubi ga lalco u usne. Tek tada, primeti Valentina. Ona spusti ruke. „Šta će on ovde?“ upita ona. „On je sa mnom. Sa nama.“ Izgledala je sumnjičavo. „Ne“, reče ona. „Možemo mu verovati." „Rekla sam ne! Izbaci ga napolje, Hari.“ Bila je puna hladnog besa; tresla se od njega. „Izbaci ga napolje/“ Valentin je zurio u nju, staklastih očiju.„Gospa se isuviše buni“, promrmlja on. Dorotea prinese prste usnama kao da želi da priguši svaki sledeći ispad. „Izvinjavam se“, reče ona, okrenuvši se ponovo Hariju,„ali mora vam se reći za šta je sve ovaj čovek sposoban..." „Bez njega, vaš bi muž još bio u kući, gospođo Svon“, istaknu Hari. „Njemu treba da ste zahvalni, ne meni.“

Na to, Dorotein izraz se omekša, kroz zbunjenost, do nove nežnosti. „O?“ reče ona. Sada ponovo pogleda Valentina.„Izvinjavam se. Kada ste pobegli od kuće, pretpostavila sam neko saučesništvo...“ „Sa kim?“ upita Valentin. Ona blago odmahnu glavom, onda reče: „Tvoja ruka. Jesi li povređen?“ „Mala povreda", uzvrati on. „Već sam pokušao da mu je previjem", reče Hari, „ali klipan je previše tvrdoglav.“ „Nego šta sam, nego tvrdoglav", odgovori Valentin, bez oklevanja. „Ali, ovde ćemo ubrzo završiti..." reče Hari. Valentin ga prekinu: „Ne govori joj ništa“, odbrusi on. „Samo sam hteo da objasnim o zetu...“ reče Hari. „O zetu?” reče Dorotea dok je sedala. Uzdah prekrštanja njenih nogu bio je najčarobniji zvuk koji je Hari čuo za protekla dvadeset četiri sata. „O, molim vas, ispričajte mi o zetu...“ Pre nego što je Hari mogao da otvori usta da progovori, Valentin reče: „To nije ona, Hari.“ Tim rečima, izgovorenim bez ikakvog traga dramatike, trebalo je nekoliko sekundi da budu shvaćene. Čak i kada su bile, njihovo ludilo bilo je očigledno. Tu je ona bila, od krvi i mesa, savršena u svakom detalju. „O čemu ti to?“ reče Hari. „Kako to jasnije da ti kažem?“ odgovori Valentin. „To nije ona. To je trik. Iluzija. Oni znaju gde smo, i poslali su ovo gore da špijunira našu odbranu.“ Hari bi se nasmejao, ali te optužbe izazvale su suze u Doroteinim očima. „Prestani“, reče 011 Valentinu. „Ne, Hari. Razmisli na trenutak. Sve one zamke koje su postavljali, sve one zveri koje su prizivali. Misliš da je ona mogla tome da umakne?" On krenu od prozora prema Dorotei. „Gde je Baterfild?“ siknu. „U hodniku, čeka na tvoj signal?“ „Umukni“, reče Hari. „Suviše se plaši da se lično popne, zar ne?“ nastavi Valentin. „Plaši se Svona, plaši se nas, verovatno, posle onoga što smo uradili njegovom uškopljeniku." Dorotea pogleda Harija. „Naterajte ga da prestane“, reče ona. Hari zaustavi Valentinovo prilaženje stavivši mu šaku na koščate grudi.

„Čuo si damu“, reče on. „Nije to nikakva dama“, odgovori Valentin, plamtečih očiju. „Ne znam šta jeste, ali dama svakako nije.“ Dorotea ustade. „Došla sam ovamo zato što sam se nadala da ču tu biti bezbedna", reče ona. „I jeste bezbedni“, reče Hari. „Ne kada je on tu“, odgovori ona pogledavši ponovo Valentina. „Mislim da je pametnije da pođem.“ Hari joj dodirnu ruku. „Ne“, reče joj on. „Gospodine D’Amur“, reče ona slatko, „več ste deset puta zaradili svoj honorar. Mislim da je vreme da sada ja preuzmem odgovornost za svog muža.“ Hari osmotri to nestalno lice. Na njemu nije bilo ni traga obmane. „Dole imam kola”, reče ona. „Pitam se... da li biste mogli da ga snesete tamo za mene?“ Hari začu zvuk nalik na pritešnjenog psa iza sebe i okrenu se da bi ugledao kako Valentin stoji kraj Svonovog leša. Uzeo je teški upaljač sa stola i kresao ga. Izbijale su varnice, ali ne i plamen. „Šta kog đavola radiš?“ upita Hari. Valentin nije gledao u govomika, već u Doroteu. „Ona zna“, reče on. Uspeo je sa upaljačem; plamen buknu. Dorotea se oglasi malim, očajničkim zvukom. „Molim te, nemoj“, reče ona. „Svi ćemo izgoreti sa njim ako treba“, reče Valentin. „On je lud“, reče Dorotea; suze su joj najednom nestale. „U pravu je“, reče Hari Valentinu, „ponašaš se kao ludak." „A ti si budala što nasedaš na par suzica!“ začu se odgovor.„Zar ne vidiš da ćemo, ako ga ona uzme, izgubiti sve za šta smo se borili?“ „Ne slušajte ga“, promrmlja ona. „Vi me poznajete, Hari. Verujete mi.“ „Šta je ispod tog tvog lica?“ reče Valentin. „Šta si ti? Koprolit? Homunkulus?“ Ta imena Hariju nisu značila ništa. Sve za šta je znao bila je blizina žene kraj njega; njena šaka na njegovoj mišici.

„A šta je s tobom?" reče ona Valentinu. A onda, tiše: »Zašto nam ne pokažeš svoju ranu?“ Ona ostavi utočište kraj Harija i priđe stolu. Plamen upaljača utrnu dok je prilazila. „Hajde samo...“ reče ona, glasom jedva čujnijim od daha, „čikamte.“ Ona se obazre prema Hariju.„Pitajte ga, D’Amur“, reče ona. „Zatražite da nam pokaže šta je to sakrio pod zavojima." „O čemu to ona govori?“ upita Hari. Treptaj strepnje u Valentinovim očima bio je dovoljan da Harija ubedi da ima osnovanosti u Doroteinom zahtevu. „Objasni", reče on. Međutim, Valentin za to nije imao prilike. Rastrojen Harijevim zahtevom,bio je lak plen kada je Dorotea posegnula preko stola i izbila mu upaljač iz šake. On se sagnu da ga ponovo uzme, ali ona zgrabi ad hokzavežljaj zavoja i povuče. On se iscepa, i spade. Ona odstupi. „Vidite?“ reče. Valentin je stajao otkriven. Stvorenje na 83. ulici otkinulo mu je lažnu Ijudskost sa mišice; ud ispod toga bio je masa plavocrnih krljušti. Svaki prsti šake u plikovima završavao se noktom koji se otvarao i zatvarao nalik na papagajev kljun. On ni ne pokuša da prikrije istinu. Sramota je pomračila svaku drugu reakciju. „Upozorila sam vas“, reče ona. „Upozorila sam vas da mu ne treba verovati.“ Valentin je zurio u Harija.„Nemam opravdanja“, reče on. „Samo tražiin da veruješ da je ono što ja hoću najbolje za Svona.“ „Kako je to moguće?“ reče Dorotea? „Ti si demon." „Više od toga“, odgovori Valentin, „ja sam Svonov Iskušivač. Njegov dobar poznanik; njegovo stvorenje. Ali njemu pripadam više nego što sam ikada pripadao Ponorima. I prkosiću im...“ on pogleda Doroteu „...kao i njihovim agentima." Ona se okrenu Hariju. „Imate pištolj", reče ona. „Ubijte tu gadost. Ne smete dopustiti da takvo stvorenje ostane u životu.“ Hari pogleda bubuljičavu ruku; škljocajuće nokte: kakva ga je još odvratnost čekala iza fasade mesa? „Pucajte", reče žena. On izvadi pištolj iz džepa. Valentin kao da se skupio u trenucima posle

otkrića njegove prave prirode. Sada se naslonio na zid, lica ljigavog od očaja. „Onda me ubij“, reče on Hariju, „ubij me ako sam ti toliko odvratan. Ali, Hari, molim te, nemoj joj dati Svona. Obećaj mi to. Sačekaj da se vozač vrati i reši se tela kako god budeš mogao. Samo joj ga nemoj dati!“ „Ne slušaj ga“, reče Dorotea. „On ne mari za Svona onako kao ja.“ Hari podiže pištolj. Čak i zagledan pravo u smrt, Valentin se ne trže. „Nisi uspeo, Judo“, reče ona Valentinu.„Mađioničar je moj.“ „Koji madioničar?“ reče Hari. „Pa Svon, naravno“, odgovori ona lako. „Koliko madioničara imate ovde?“ Hari spusti mušicu uperenu u Valentina. „On je iluzionist”, reče on, „to si mi rekla na samom početku. Nikada ga ne zovite mađioničarem, tako si rekla.“ „Ne budite cepidlaka“, odgovori ona, pokušavši da smehom prikrije svoj faux pas. On uperi pištolj u nju. Ona naglo zabaci glavu, dok joj se lice grčilo, i ispusti zvuk za koji, da ga Hari nije čuo iz ljudskog grla, ne bi verovao da je larinks sposoban. Zvuk zazvoni hodnikom i stepenicama, u potrazi za uhorn koje ga je očekivalo. „Baterfild je ovde“, reče Valentin ravno. Hari klimnu glavom. Istog trenutka, ona krenu prema njemu, groteskno iskrivljenih crta lica. Bila je snažna i brza; zamučena slika zlobe koja ga je uhvatila nespremnog. Čuo je kako mu Valentin kaže da je ubije, pre nego što se preobrazi. Trebao mu je trenutak da shvati značenje toga, a tada su njeni zubi već bili na njegovom vratu. Jedna njena ruka bila mu je hladna stega oko ručnog zgloba; osećao je u njoj snagu dovoljnu da mu smrvi kosti u prah. Prsti su mu već obamrli od njenog stiska; nije imao vremena da učini bilo šta osim da otpusti okidač. Pištolj opali. Dah kao da joj pokulja na njegovo grlo. Onda ga ona pusti, i zatetura se unazad. Hitac joj je razneo trbuh. On zadrhta kada vide šta je učinio. Stvorenje, uprkos svim kricima,još je podsećalo na ženu koju je mogao da voli. „Dobro“, reče Valentin, dok je krv šikljala na pod u naletima. „Sada se mora pokazati." Čuvši ga, ona odmahnu glavom. „Nema šta da se pokaže osim ovoga“, reče ona.

Hari baci pištolj. „Bože moj”, reče on tiho, „to je ona...“ Dorotea načini grimasu. Krv je i dalje liptala.„Jedan deo nje“, odgovori ona. „Jesi li onda oduvek bila s njima?" upita Valentin. „Naravno da nisam.“ „Onda, zašto?“ „Nisam imala kud...“ reče ona, dok joj je glas slabio sa svakim slogom. „Niti u šta da verujem. Sve laži. Sve: laži. “ „Pa si se svrstala uz Baterfilda?“ „Bolje Pakao“, reče ona, „nego lažna Nebesa." „Ko te je tome naučio?“ promrmlja Hari. „Šta misliš?" odgovori ona, upravivši pogled prema njemu. Iako je gubila snagu sa krvlju, oči su joj još plamtele. „Gotov si, D’Amur“, reče ona. „I ti, i demon, i Svon. Sada više nema nikoga ko bi mogao da vam pomogne." I pored prezira u tim rečima, nije mogao da stoji i da posmatra kako umire od krvarenja. Ignorišući Valentinovo naređenje da se drži dalje od nje, on joj priđe. Kada joj je došao na dohvat ruke, ona ga napade sa zapanjujućom snagom. Udarac ga na tren zaslepi; on pade na komodu za odlaganje predmeta.koji se preturi postrance. Zajedno padoše na pod. Iz komode se rasuše papiri; iz njega, psovke. Bio je neodređeno svestan da žena prolazi kraj njega kako bi umakla, ali bio je previše zauzet pokušajima da spreći kovitlanje u glavi da bi je zaustavio. Kada mu se ravnoteža vratila, ona je nestala, ostavivši krvave otiske dlanova na zidu i vratima. Čaplin, nadstojnik, bio je zaštitnik svoje teritorije. Podrum zgrade bio je privatan domen gde je on prebirao po kancelarijskim otpacima, hranio svoju voljenu peć, i čitao svoje omiljene delove iz Biblije; sve bez straha od ometanja. Njegov stomak - daleko od zdravog - dopuštao mu je malo sna. Nekoliko sati svake noći, ne više, što je on nadoknađivao dremanjem tokom dana. Nije to bilo tako loše. Mogao je da se povuče u izolovanost podruma kad god bi život gore postao suviše zahtevan; a preterana toplota ponekad je donosila sa sobom čudna sanjarenja. Je li ovo bio takav jedan san: bljutavi čovek u fmom odelu? Ako nije, kako je onda on dospeo u podrum, kada su vrata bila zaključana i osigurana rezom? Uljezu nije postavljao nikakva pitanja. Nešto u načinu na koji je

čovek zurio u njega zavezalo mu je jezik. „Čapline“, reče čovek, a da su mu se usne jedva pomerile, „voleo bih da otvoriš peć.“ U drugim okolnostima, možda bi uzeo lopatu i zveknuo nepoznatog po glavi. Peć je bila njegova beba. On je znao, kao što niko nije znao, njene hirove i povremenu mrzovolju; voleo je, kao što niko nije voleo, njenu riku kada je bila zadovoljna; nije rado primio posednički ton koji je čovek upotrebio. Ali, izgubio je volju da se odupre. Uzeo je krpu i otvorio oljuspana vrata, ponudivši njeno vrelo srce tom čoveku kao što je Lot ponudio svoje kćeri neznancu u Sodomi. Baterfild se osmehnu na miris vreline iz peći. Sa trećeg sprata, odozgo, čuo je kako žena zove u pomoć; a onda nekoliko trenutaka kasnije, pucanj. Nije uspela. Mislio je da će uspeti. Ali; njen život je ionako bio potrošan. Nije ništa izgubio time što ju je poslao u neprijateljsku pozadinu, zbog male šanse da će moći da izmami telo od njegovih čuvara. To bi mu uštedelo neprijatnosti punog napada, ali nije bilo važno. Posedovanje Svonove duše zavređivalo je svaki napor. On je izvrnuo ruglu dobro ime Princa Laži. Zbog toga će patiti onako kako nijedan drugi neverni madioničar nije. Spram Svonove kazne, Faustova će biti mala nezgodacija, a Napoleonova prijatno krstarenje. Kada su odjeci pucnja odozgo zamrli, izvukao je crnu lakiranu kutiju iz džepa. Nadstojnikove oči bile su okrenute prema nebu. I on je čuo pucanj. „Nije to bilo ništa". reče mu Baterfild. „Prodžaraj vatru." Čaplin posluša. Vrelina u stešnjenom podrumu brzo je rasla. Nadstojnik poče da se znoji; hjegov posetilac nije: stajao je na samo trideset centimetara od otvorenih vrata peči i zurio u plamen nepomičnog lica. Konačno, činilo se da je zadovoljan. „Dosta“; reče on i otvori lakiranu kutiju. Čaplin pomisli da je u kutiji načas ugledao pokret, kao da je bila do poklopca puna crva, ali pre nego što je imao prilike da podrobnije pogieda, i kutija i njena šadržina bili su bačeni u plamenove. „Zatvori vrata“, reče Baterfild. Čaplin posluša. „Možeš malo da ih nadgledaš, ako ti to pričinjava zadovoljstvo. Potrebna im je toplota. Ona im daje snagu.“ On pusti nadstojnika da stražari kraj peći i vrati se u predvorje. Ostavio je otvorena vrata prema ulici, i unutra je ušao neki rasturač droge da sa

mušterijom obavi posao. Pogađali su se u senkama, sve dok rasturač nije primetio advokata. „Ne obazirite se na mene“, reče Baterfild i krenu uz stepenice. Svonovu udovicu pronašao je na prvom odmorištu. Nije bila baš mrtva, ali on je brzo dovršio ono što je D’Amur započeo. „U nevolji smo“, reče Valentin.„Čujem dole buku. Postoji li ikakav izlaz odavde?" Hari je sedeo na podu, naslonjen na preturenu komodu, i pokušavao da ne misli na Doroteino lice kada ju je metak pronašao, ili na stvorenje na koje je sada morao da se osloni. „Ima požarni izlaz“, reče on,„pruža se niz zadnju stranu zgrade." „Pokaži mi“, reče Valentin, pokušavši da ga povuče na noge. „Sklanjaj ruke sa mene!“ Valentin se povuče, uvređen odbijanjem.„Izvini“, reče on.„Možda nije trebalo da se nadam tvom prihvatanju. Ali ipak se nadam.“ Hari ne reče ništa, samo se osovi na noge među razbacanim izveštajima i fotografijama. Imao je prljav život: špijunirao je preljube za račun ljubomomih supružnika; prečešljavao slivnike u potrazi za izgubljenom decom; družio se sa ološem, zato što se ovaj izdizao na vrh, dok se sve ostalo utapalo. Zar je Valentinova duša mogla biti mnogo prljavija? „Požarni izlaz je niz hodnik", reče on. „Još možemo da izvučemo Svona“, reče Valentin. „Još da ga pristojno kremiramo..." Demonova opsednutost dostojanstvom njegovog gospodara bila je umirujuća, na svoj način.„Ali ti mi moraš pomoći, Hari.“ „Pomoći ću ti“, reče on, izbegavajući da pogleda stvorenje. „Samo ne očekuj ljubav i privrženost." Ako je bilo moguće čuti osmeh, onda je on to čuo. „Žele da se ovo okonča pre zore“, reče demon. „Onda nemaju još mnogo vremena.“ „Jedan sat, možda“, odgovori Valentin.„Ali, to je dovoljno. Kako god bilo, dovoljno je.“ Zvuk peći uljuljkavao je Čaplina; njeno bubnjanje i čegrtanje bilo mu je poznato koliko i pritužbe sopstvene utrobe. Ali, iza vrata je sada narastao

jedan drugi zvuk,kakav on nikada ranije nije čuo. Njegov um stvarao je budalaste slike koje su išle uz taj zvuk. Slike nasmejanih svinja; stakla i bodljikave žice smrvljene među zubima; papaka koji plešu po vratima. Kako su rasli zvuci, tako je rasla i njegova strepnja, ali kada je otišao do vrata podruma da pozove pomoć, ona su bila zaključana; ključ je nestao. A sada, kao da stvari ionako nisu bile dovoljno loše, nestade svetla. On poče da traži molitvu... „Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike, sada i u onaj sat...“ Ali on prekinu kada mu se obrati neki glas, sasvim jasno. „Mihelmase", reče ovaj. Bila je to nesumnjivo njegova majka. A nije mogao da posumnja ni u izvor tog glasa. Začuo se iz peći. „Mihelmase“, zahtevala je ona, „zar ćeš da me pustiš da ovde izgorim?“ To nije bilo moguće, naravno, da se ona tamo nalazi u krvi i mesu: bila je mrtva već trinaest dugih godina. Ali neki fantom, možda? Verovao je u fantome. Zaista, viđao ih je povremeno, kako izlaze i ulaze u bioskope na 42. ulici, ruku pod ruku. „Otvori, Mihelmase", reče mu majka, onim posebnim glasom koji je koristila kada je imala neku poslasticu za njega. Kao dobro dete, on priđe vratima. Nikada nije osećao takvu vrelinu iz peći kao sada; mogao je da omiriše osmuđene malje na sopstvenim mišicama. „Otvori vrata", reče majka ponovo. Nije mogao da je odbije. Uprkos vazduhu koji je pržio, on pruži ruku da posluša. „Taj jebeni nadstojnik“, reče Hari, šutnuvši osvetnički zaključana vrata požarnog stepeništa. „Ova vrata treba da su neprestano otključana." On povuče lance omotane oko ručica. „Moraćemo stepenicama.” Začu se buka s kraja hodnika; rika u sistemu za grejanje od koje stari radijatori zadžangrljaše. U tom trenutku, dole u podrumu, Mihelmas Čaplin je otvarao vrata peći, kako bi poslušao majku. Vrisak se diže odozdo kada mu je lice bilo sprženo. A onda, zvuk razvaljivanja vrata peći. Hari pogleda Valentina, zaboravivši trenutno na odvratnost. „Ne smemo ići stepenicama“, reče demon. Dreka, brbljanje i kreštanje već su narastali. Šta god da je bilo rođeno u podrumu, bilo je prerano sazrelo.

„Moramo pronaći nešto da razvalimo vrata“, reče Valentin. „bilo šta.“ Hari pokuša da u mislima prođe kroz susedne kancelarije, otvorenih očiju uma u potrazi za nekom alatkom koja bi impresionirala bilo požarna vrata, bilo čvrste lance koji su ih držali zatvorena. Ali tamo nije bilo ničeg korisnog: samo pisaće mašine i komode za odlaganje predmeta. „Razmisli, čoveče“, reče Valentin. On pročešlja pamćenje. Trebao im je neki teški, izdržljivi instrument. Pajser, malj. Sekira! Na spratu ispod bio je neki agent po imenu Šapiro, i predstavljao je isključivo porno zabavljačice, od kojih je jedna prošlog meseca pokušala da mu raznese jaja. Nije uspela, ali on se jednog dana hvalisao na stepenicama da je kupio najveću sekiru koju je mogao da nađe, i da će sa puno zadovoljstva skinuti glavu svakom klijentu koji pokuša da ga lično napadne. Graja odozdo je jenjavala. Tišina je, na svoj način, više uznemiravala nego larma koja joj je prethodila. „Nemamo mnogo vremena", reče demon. Hari ga ostavi kod lancem zatvorenih vrata. „Možeš li ti da doneseš Svona?“ reče on, dok je trčao. „Potrudiću se koliko god mogu.“ Dok je Hari stigao do vrha stepeništa, poslednja buka ie zamirala; kada je krenuo niz stepenice, potpuno je prestala. Nije mogao da proceni koliko je neprijatelj blizu. Na sledećem spratu? Iza sledećeg ugla? On pokuša da ne misli na njih, ali njegova grozničava mašta naseljavala je svaku prljavu senku. On, međutim, stiže do podnožja stepeništa bez incidenta, i požuri smračenim hodnikom drugog sprata prema Šapirovoj kancelariji. Na pola puta do odredišta, on začu tiho šištanje iza sebe. Osvrnu se preko ramena, dok mu je telo žudelo za bekstvom. Jedan radijator, zagrejan preko svojih mogućnosti, procureo je. Para je kuljala iz njegovih cevi, šišteći pritom. On pusti da mu se srce spusti natrag iz ždrela, a onda požuri do vrata Šapirove kancelarije, u nadi da se čovek nije hvalisao u prazno kada je govorio o sekirama. Ako je tako, onda su gotovi. Kancelarija je bila zaključana, naravno, ali on razbi laktom mat staklo i pruži ruku da sebi otvori vrata, petljajući oko prekidača za svetlo. Zidovi su bili izlepljeni fotografijama boginja seksa. Hari jedva da je i obratio pažnju na njih; njegova panika hranila se samom sobom, sa svakim otkucajem srca koji je proveo tamo. On

nespretno pretraži kancelariju, obarajući nameštaj u nestrpljenju. Ali Šapirovoj sekiri nije bilo ni traga. Sada, nova buka odozdo. Uspuzala se uz stepenište i niz hodnik u potrazi za njim - nezemaljska kakofonija poput one koju je čuo u 83. ulici. Morao je da stegne zube zbog toga; živac njegovog kvarnog kutnjaka ponovo poče da pulsira. Šta je ta muzika označavala? Njihovo napredovanje? U očajanju, on ode do Šapirovog stola da vidi ima li čovek bilo šta drugo što bi se dalo upotrebiti, i tamo, ubačenu izvan vidokruga, između stola i zida, on pronađe sekiru. Izvuče je iz skrovišta. Kao što se Šapiro i hvalio, bila je velika, i njena težina bila je prvo ohrabrenje koje je Hari osetio posle isuviše mnogo vremena. On se vrati u hodnik. Para iz napukle cevi postala je gušća. Kroz njene velove, bilo je očito da je koncert dobio na žestini. Žalosno zavijanje dizalo se i spuštalo, naglašavano nekim mlitavim udaraljkama. On se suprotstavi oblaku pare i požuri prema stepenicama. Kada je spustio stopalo na donji stepenik, muzika kao da ga uhvati za potiljak i šapnu mu u uho: „Slušaj!” Nije imao nikakvu želju da sluša; muzika je bila gnusna. Ali nekako - dok je bio rastrojen zbog traženja sekire - uvukla mu se kao crv u lobanju. Isisala mu je snagu iz udova. Za nekoliko trenutaka, sekira poče da mu izgleda kao nemogući teret. „Siđi”, zavodila ga je muzika, „idi i pridruži se orkestru. “ Iako je pokušao da formira jednostavnu reč „Ne“, muzika je poprimala uticaj nad njim sa svakom odsviranom notom. Počeo je da čuje melodije u mjaukanju; duge kružne teme od kojih mu je krv postajala usporena, a misli idiotske. Znao je da ga na izvoru muzike ne čeka nikakvo zadovoljstvo - da ga ona navodi samo na bol i pustoš - ali opet nije mogao da se otrese tog delirijuma. Njegove noge počeše da se kreću u skladu sa zovom gajdaša. Zaboravio je na Valentina, Svona, i svaku ambiciju prema bekstvu, da bi umesto toga krenuo niz stepenice. Melodija postade složenija. Sada je mogao da čuje glasove, kako pevaju pratnju lišenu lepote, na jeziku koji on nije razumeo. Odnekud odozgo, čuo je kako ga neko zove, ali ignorisao je to prizivanje. Muzika ga je privlačila sebi, i sada - dok je silazio niz sledeće stepenište, ugledao je i muzičare. Bili su svetliji nego što je očekivao, i raznolikiji. Barokniji u svojim konfiguracijama (grive, mnogostruke glave); izbirljiviji u svojim ukrasima

(niz odranih Iica; nakarminisani čmarovi); i, kako su se sada njegove omamljene oči upinjale da vide, grozniji u izboru instrumenata. Kakvi su to bili instrumenti! Bajron je bio tamo, sa kostima s kojih je meso bilo isisano, izbušenim rupama, a bešika i pluća ljuljali su mu se kroz zasekline u telu kao rezervoari za dah gajdaša. Bio je prebačen, izvrnut naopako, preko gajdaševog krila, i čak i sada je ovaj na njemu svirao - mešine su se nadimale, glava bez jezika zviždala. Dorotea je bila kraj njega, klonula, ne manje preobražena, sa žicaina od creva razapetim između raspuklih nogu, poput kakve opscene lire; dojke su joj bile doboši. Bilo je tu i drugih instrumenata, ljudi koji su došli sa ulice i postali plen orkestra. Čak je i Čaplin bio tamo, sa najvećim delom mesa spaljenim, i po njegovom grudnom košu svirali su ravnodušno dobro. „Nisam mislio da ste ljubitelj muzike“, reče Baterfild, povukavši iz cigarete, osmehujući se u znak dobrodošlice. „Spustite sekiru i pridružite nam se.“ Reč sekira podseti Harija na težinu u njegovoj ruci, mada nije mogao da pronađe put kroz rešetke muzike kako bi se setio šta to ona predstavlja. „Ne plašite se“, reče Baterfild, „vi ste u ovoj stvari nedužni. Nemamo ništa protiv vas.“ „Dorotea...“ reče on. „I ona je bila nedužna“, reče advokat, „sve dok joj nismo pokazali neke prizore.“ Hari pogleda ženino telo; strašne promene koje su urezali u nju. Kada ih je video, prože ga drhtaj, i nešto se ispreči ispred muzike; neumitnost suza je zakloni.„Spustite sekiru", reče mu Baterfild. Ali zvuk koncerta nije mogao da konkuriše jadu koji se gomilao u njemu. Baterfild kao da mu je video promenu u očima; gađenje i gnev koji su tamo rasli. On ispusti poludopušenu cigaretu i dade znak da se prestane sa muzikom. „Dakle, mora biti smrt, eh?“ reče Baterfild, ali pitanje jedva da je bilo i izgovoreno pre nego što je Hari krenuo niz poslednjih nekoliko stepenica prema njemu. On podiže sekiru i zamahnu prema advokatu, ali udarac nije bio precizan. Sečivo zaora malter na zidu, promašivši metu za čitavih pola metra. Na ovu erupciju nasilja, muzičari pobacaše instrumente i pođoše kroz predvorje, vukući krzna i repove po krvi i loju. Hari uhvati njihovo prilaženje

krajičkom oka. Iza horde, još ukopano u senke, bilo je drugo obličje, krupnije od najkrupnijih napabirčenih demona, i od njega je dopirala lupnjava koja je mogla poticati od ogromnog pneumatskog čekića. On pokuša da razabere taj zvuk ili prizor, ali ne uspe ni jedno ni drugo. Nije bilo vremena za radoznalost; demoni umalo što nisu stigli do njega. Baterfild se obazre kako bi podržao njihovo napredovanje, a Hari uhvativši trenutak - zamahnu sekirom drugi put. Udarac dohvati Baterfilda po ramenu; ruka mu istog trena bi odsečena. Advokat kriknu; krv isprska zid. Međutim, nije bilo vremena za treći udarac. Demoni su posezali za njim, sa smrtonosnim osmesima. On se okrenu na stepenicama i jurnu uz njih, preskačući po dve, tri i četiri stepenice odjednom. Baterfild je još kreštao dole; sa stepeništa iznad, on začu kako ga Valentin doziva. Nije imao ni vremena ni daha da mu se odazove. Bili su mu za petama, a njihovo penjanje čulo se kao larma roktaja, povika i lepeta krila. A iza svega toga, pneumatski čekić se probijao uz lupnjavu do podnožja stepeništa, uz buku daleko strašniju od kreštanja berserkera koji su mu bili za leđiina. Bila mu je u stomaku, ta lupnjava. Kao otkucaji srca smrti, stalni i neopozivi. Na drugom odmorištu on začu iza sebe zujanje i upola se okrenu da bi ugledao moljca velikog kao lešinar, sa ljudskom glavom, kako se uspinje kroz vazduh prema njemu. On ga dočeka sečivom sekire i sruši ga. Odozdo se začu povik uzbuđenja dok se telo prevrtalo niz stepenice, sa krilima koja su mlatarala poput vesala. Hari ubrza uz preostalo stepenište do mesta gde je Valentin stajao i osluškivao. Nije obraćao pažnju na kreštanje, niti na krike advokata; zanimao ga je pneumatski čekić. „Doveli su Raparija“, reče on. „Ranio sam Baterfilda..." „Čuo sam. Ali to ih neće zaustaviti." „Još možemo da probamo kroz vrata." „Mislim da je prekasno, prijatelju." „Ne/“ reče Hari, proguravši se kraj Valentina. Demon je odustao od pokušaja da odvuče Svonovo telo do vrata, i spustio je mađioničara nasred hodnika, prekrstivši mu ruke na grudima. U nekom poslednjem tajanstvenom činu poštovanja, smestio je sklopljene papirne činije kraj Svonove glave i

nogu, i stavio majušni origami cvet na njegove usne. Hari se zadržao samo toliko dugo da se ponovo upozna sa slatkim Svonovim izrazom na licu, da bi onda pritrčao vratima i počeo da udara po lancima. Biće to dugotrajan posao. Napad je više štete nanosio sekiri nego čeličnim karikama. Ipak, nije se usuđivao da odustane. Ovo im je sada bio jedini put za bekstvo, osim da se bace u smrt sa jednog od prozora. To će i učiniti, rešio je, ako dođe do najgoreg. Da skoči i umre, radije nego da posluži kao igračka. Ruke su mu ubrzo obamrle od ponovljenih udaraca. Bio je to izgubljeni slučaj; lanac je bio netaknut. Njegovo očajanje dodatno podstaknu i Valentinov uzvik - visoki, jecajući zov na koji on nije mogao da ne odgovori. On ostavi požarna vrata i vrati se pored Svonovog tela do vrha stepeništa. Demoni su se dokopali Valentina. Rojili su se oko njega kao ose po šećernoj tabli, i čerečili ga. U najkraćem mogućem trenu on se iskobelja iz njihove jarosti, i Hari vide masku Ijudskosti u dronjcima i blistavokrvavu istinu ispod. Bio je gnusan kao i oni koji su kidisali na njega, ali Hari mu svejedno priteče u pomoć, koliko da bi izranjavio demone, toliko i da bi spasao njihovu žrtvu. Zavitlana sekira nanosila je povrede tu i tamo, slala Valentinove mučitelje da se kotrljaju natrag niz stepenice, otfikarenih udova, rascepljenih lica. Nisu svi krvarili. Iz jednog rasečenog trbuha prosula su se jaja u hiljadama, a jedna ranjena glava porodila je majušne jegulje, koje su umakle na tavanicu i ostale tamo da vise o usnama. U borbi, izgubio je Valentina iz vida. U stvari, i zaboravio na njega, sve dok ponovo nije začuo pneumatski čekič i setio se slomljenog izraza na Valentinovom licu kada je ovaj izrekao ime tog stvorenja. Nazvao ga je Rapari, ili nešto slično. A sada, dok mu je pamčenje formiralo tu reč, to se pojavi u vidokrugu. Nije imalo ničeg zajedničkog sa svojim sadruzima; nije imalo ni krila, ni grivu, ni taštinu. Jedva da je i bilo od krvi i mesa, već kao da je bilo iskovano, motor kojem je bila potrebna jedino zloba da bi mu se točkovi okretali. Kada se to pojavilo, ostali se povukoše, ostavivši Harija na vrhu stepeništa sa razbacanim nakotom. Napredovalo je sporo, dok mu se pola tuceta udova pokretalo u podmazanim i složenim konfiguracijama kako bi probijalo zidove stepeništa i tako se vuklo naviše. Podsećalo je na čoveka sa štakama, koji pruža štapove ispred sebe i vuče težinu za njima, ali nije bilo

ničeg invalidnog u grmljavini njegovog tela; nikakvog bola u belom oku koje je gorelo u njegovoj srpastoj glavi. Hari je mislio da je upoznao očajanje, ali nije. Tek sada je okusio njegov pepeo u grlu. Preostao mu je samo prozor. To, i tle koje će ga dočekati sa dobrodošlicom. On odstupi od vrha stepeništa, ostavivši sekiru. Valentin je bio u hodniku. Nije bio mrtav, kao što je Hari pretpostavio, već je klečao kraj Svonovog leša, dok mu je telo balilo iz stotinu rana. Sada se sagnuo bliže mađioničaru. Da ponudi izvinjenja svom mrtvom gospodaru, bez sumnje. Ali ne, bilo je tu i nečeg drugog. U ruci je imao upaljač za cigarete, i palio je plamičak. A onda, promrmljavši neku molitvu za sebe, on spusti plamičak do usta mađioničara. Origami cvet uhvati plamen i on buknu. Plamen mu je bio čudnovato svetao, i raširio se sa natprirodnom efikasnošću po Svonovom licu i niz njegovo telo. Valentin se osovi na noge, dok mu je svetlost vatre obasjavala krljušti. Pronašao je dovoljno snage da nakrivi glavu prema telu dok je počinjala kremacija, a onda ga rane savladaše. On pade na leđa, i ostade nepomično. Hari je gledao kako plamenovi rastu. Telo je očito bilo poprskano benzinom ili nečim sličnim, jer je vatra planula za samo nekoliko trenutaka, zlatna i zelena. Najednom, nešto ga uhvati za nogu. On spusti pogled i vide da je jedan demon, sa mesom nalik na zrele jagode, još imao apetit prema njemu. Jezik mu je bio obavijen oko Harijevog lista; kandže su mu posezale za njegovim međunožjem. Napad ga natera da zaboravi na kremaciju ili Raparija. On se sagnu da otkine jezik golim rukama, ali ovaj je bio toliko klizav da je onemogućavao njegove pokušaje. On se zatetura unazad kada mu se demon popeo uz telo, zagrlivši ga udovima. Prilikom borbe, pali su na pod i otkotrljali se od stepenica, na drugu stranu hodnika. Borba daleko da je bila od neravnopravne; Harijeva odvratnost bila je bar dovoljno ravna demonovom žaru. Trupa pritisnutog o pod, on se najednom seti Raparija. Od njegovog prilaska svaka daska i zid su vibrirali. Sada se ovaj pojavi na vrhu stepeništa, i okrenu sporo glavu prema Svonovoj pogrebnoj lomači. Čak i sa ove udaljenosti, Hari je mogao da vidi da su Valentinovi poslednji pokušaji da uništi gospodarevo telo propali. Vatra jedva da je i počela da guta mađioničara. Ipak će ga se dokopati. Zagledan u Raparija, Hari je zapostavio svog intimnijeg neprijatelja, a

ovaj mu turi parče mesa u usta. Grlo mu ispuni zagušljivi fluid; on oseti kako se davi. Otvorivši usta, on snažno zagrize u organ i odgrize ga. Demon nije kriknuo, već je izbacio mlazove vrelog izmeta iz pora duž leđa, i odvojio se. Hari ispljunu njegov mišić dok je demon puzao dalje. A onda ponovo pogleda u vatru. Sve druge brige ostale su zaboravljene pred onim što je ugledao. Svon je ustao. Goreo je od glave do pete. Njegova kosa, odeća, koža. Nije bilo delića njega da nije bio u plamenu. Ali, on je stajao, svejedno, i dizao ruke prema svojoj publici u znak dobrodošlice. Rapari prestade da prilazi. Stajao je na metar ili dva od Svona, udova apsolutno nepomičnih, kao da je hipnotisan tim zapanjujućim trikom. Hari vide novu priliku kako se pomalja za vrha stepeništa. Bio je to Baterfild. Patrljak mu je bio grubo podvezan; jedan demon pridržavao mu je nakrivijeno telo. „Ugasi vatru“, zatraži advokat od Raparija. „To nije toliko teško.“ Stvorenje se ne pokrenu. „Hajde“, reče Baterfild. „To je samo njegov trik. On je mrtav, proklet da si. To je samo obmana.“ „Ne“, reče Hari. Baterfild pogleda prema njemu. Advokat je oduvek bio bljutav. Sada je bio toliko bled da mu je i samo postojanje svakako bilo dovedeno u pitanje. „Šta ti znaš?“ reče on. „Nije to obmana", reče Hari. „To je magija. “ Svon kao da je čuo tu reč. Očni kapci mu zadrhtaše i otvoriše se, i on lagano posegnu u sako da bi, naglašenim pokretom, izvukao maramicu. I ona je gorela. Dok ju je istresao, majušne jarke ptice uzdigoše se iz njenih nabora na zujećim krilima. Rapari je bio opčinjen ovim trikom. Pogledom je pratio iluzorne ptice dok su se one uzdizale i nestajale, u u tom trenutku mađioničar istupi i zagrli mašinu. Ona se smesta zapali od Svonove vatre i plamenovi se proširiše preko uzmlataralih udova. Mada se trudio da se oslobodi madioničarevog zahvata, Svon mu to nije dopustio. Prigrlio ga je bliže nego davno izgubljenog brata, i nije hteo da ga ostavi sve dok stvorenje nije počelo da vene u vrelini. Kada je propadanje jednom otpočelo, Rapari je bio progutan za nekoliko sekundi,

ali bilo je teško reći zasigurno. Trenutak - kao i u najboljim nastupima trajao je neodređeno dugo. Minut? Dva minuta? Pet? Hari nikada to neće saznati. A nije ni mario za takvu analizu. Neverica je za kukavice; a sumnja moda koja obogaljuje kičmu. Zadovoljio se time da posmatra - ne znajući je li Svon živ ili mrtav, jesu li ptice, vatra, hodnik ili sam on - Hari D’Amur stvarni ili iluzorni. Konačno, Rapari nestade. Hari se osovi na noge. Svon je takođe stajao, ali njegova oproštajna predstava očito je bila završena. Raparijev poraz oduzeo je hordi hrabrost. Pobegli su, ostavivši Baterfilda samog na vrhu stepeništa. „Ovo se neće zaboraviti, ni oprostitf, reče on Hariju. „Za tebe nema počinka. Nikada. Ja sam ti neprijateljf „Nadam se da je tako“, reče Hari. On ponovo pogleda prema Svonu, ostavivši Baterfilda da se povlači. Mađioničar je ponovo legao. Oči su mu bile zatvorene, šake ponovo na prsima. Kao da se nikada nije ni pomerio. Ali, sada je vatra zaista pokazivala zube. Svonovo meso počelo je da bubri, odeća da mu se ljušti u gareži i dimu. Potrajalo je dok posao nije bio završen, ali vatra je konačno svela čoveka na pepeo. Do tada je već svanulo, ali danas je bila nedelja, i Hari je znao da neće biti posetilaca koji bi remetili njegov posao. Imaće vremena da prikupi ostatke, da stuca kosti i stavi ih sa pepelom u torbu. A onda će izaći, pronaći most ili dok, i smestiti Svona u reku. Kada je vatra završila svoje, od mađioničara je ostalo jako malo toga; a ništa od toga nije ni podsećalo na čoveka. Stvari su došle i prošle; to je bila neka vrsta magije. A između? Potera i obmane, užasi, maske. Povremeno radost. Ah, da uopšte postoji mesta za radost? I to je bila magija.

KNJIGA KRVI (postskript) U JERUSALIMSKOJ ULICI

Vajberd pogleda knjigu, i knjiga mu uzvrati pogledom. Sve što su mu ikada rekli o dečaku bilo je istina. „Kako ste ušli?“ želeo je Meknil da zna. U glasu mu nije bilo ni gneva, ni strepnje; samo uzgredne radoznalosti. „Preko zida“, reče mu Vajberd. Knjiga klimnu glavom. „Došli ste da vidite da li su glasine tačne?“ „Tako nešto.“ Među poznavaocima bizarnog, Meknilova priča pripovedala se šapatom punim poštovanja. Kako se dečak izdavao za medijuma, izmišljajući priče u ime preminulih u sopstvenu korist; i kako su se mrtvi konačno umorili od njegovog ismevanja i probili se u svet živih da bi izveli besprekornu osvetu. Oni su pisali po njemu; tetovirali svoje istinite pripovesti na njegovoj koži tako da on nikada više zalud ne pomene njihov jad. Pretvorili su njegovo telo u živu knjigu, u knjigu krvi, čiji je svaki centimetar bio minijaturno izgraviran njihovim pričama. Vajberd nije bio lakoveran čovek. On nikada nije sasvim poverovao u tu priču - do sada. Ali, tu se nalazio živi dokaz njene verodostojnosti, stajao je pred njim. Nije postojao delić Meknilove izložene kože koji nije bio prepun majušnih reči. Mada je prošlo već četiri godine i više otkad su duhovi došli po njega, meso mu je još izgledalo osetljivo, kao da se rane nikada neće sasvim zaceliti. „Jeste li videli dovoljno?" upita dečak. „Ima još. Prekriven je od glave do pete. Ponekad se pita nisu li pisali po njeinu i iznutra.“ On uzdahnu.„Želite li piće?“ Vajberd klimnu glavom. Možda će mu grlo puno alkohola zaustaviti

drhtanje u šakama. Meknil nasu sebi čašu votke, otpi iz nje, pa onda nasu drugu čašu svom gostu. Kada je to učinio, Vajberd vide da je dečakov potiljak podjednako gusto ispisan kao i lice i šake, tako da mu je tekst puzao u kosu. Izgleda da mu čak ni skalp nije izbegao pažnji autora. „Zašto misliš o sebi u trećem licu?“ upita on Meknila, dok se dečak vraćao sa čašom.„Kao da nisi tu...“ „Dečak?“ reče Meknil.„On nije tu. On nije bio tu već dugo.“ On sede; ispi. Vajberd poče da oseća znatnu nelagodnost. Je li dečak jednostavno bio lud, ili se pravio prokleto blesav? Dečak otpi još gutljaj vodke, pa upita, zdravo a gotovo: „Koliko vam vredi?“ Vajberd se namršti. „Koliko mi šta vredi?“ „Njegova koža“, podstaknu ga dečak. „Po to ste došli, zar ne?“ Vajberd iskapi čašu u dva gutljaja, bez odgovora. Meknil slegnu ramenima. „Svako ima pravo na ćutanje“, reče on. „Izuzev dečaka, naravno. Za njega nema ćutanja.“ On spusti pogled na svoju šaku, okrenuvši je kako bi pogledao ono što mu je bilo ispisano na dlanu.„Priče se nastavljaju,noć i dan. Nikad ne prestaju. Same se pripovedaju, vidite. Krvare i krvare. Nikad ih ne možete ućutkati; nikad ih ne možete zalečiti." On jeste lud, pomisli Vajberd, i ta spoznaja nekako učini ono što se spremao da učini lakšim. Bolje ubiti bolesnu životinju nego zdravu. „Postoji jedan put, znate...“ govorio je dečak. Nije čak ni gledao u svog krvnika.„Put kojim odlaze mrtvi. On ga je video. Mračan, čudan put, pun ljudi. Nije prošao ni dan, a da on nije... nije poželeo da se tamo vrati.“ „Vrati?“ reče Vajberd, zadovoljan što može da dečaka natera da nastavi da priča. Ruka mu se spusti u džep sakoa; prema nožu. On mu je pružao utehu u prisustvu ovog ludila. „Ništa nije dovoljno", reče Meknil. „Ni ljubav. Ni muzika. Ništa.“ Uhvativši nož, Vajberd ga izvuče iz džepa. Dečakove oči pronađoše oštricu, i zasjaše zbog tog prizora. „Niste mu rekli koliko vam to vredi“, reče on. „Dvesta hiljada“, odgovori Vajberd. „Neko koga on poznaje?“ Ubica odmahnu glavom. „Prognanik“, odgovori on. „U Riju.

Kolekcionar.“ „Koža?“ „Koža.“ Dečak spusti čašu. Promrmlja nešto što Vajberd nije uhvatio. A onda, vrlo tiho, on reče: „Budite brzi, i obavite to.“ Malo je zadrhtao kada mu je nož pronašao srce, ali Vajberd je bio efikasan. Trenutak je došao i prošao pre nego što je dečak uopšte znao da se to dešava, a kamoli osetio. Onda je sve bilo gotovo, bar za njega. Za Vajberda je pravi posao tek započeo. Trebalo mu je dva sata da završi sa dranjem. Kada je završio - sa kožom savijenom u čistom čaršavu, zaključanom u koferu koji je poneo posebno za tu svrhu - bio je umoran. Sutra će odleteti u Rio, pomislio je dok je izlazio iz kuće, i zatražiti ostatak svoje naplate. A onda, Florida. Proveo je veče u malom stanu koji je zakupio za mukotrpne nedelje nadgledanja i planiranja koje su prethodile današnjem poslu. Bilo mu je drago što odlazi. Ovde je bio usamljen, i napet od iščekivanja. Sad, kad je posao bio završen, mogao je malo da se odmori. Spavao je dobro, uljuljkan u san zamišljenim mirisom zasada pomorandži. Nije ga, međutim, probudio miris voća, već nešto oporo. Soba je bila u mraku. On posegnu đesno, pa zapetlja oko prekidača lampe, ali ona se ne upali. Sada začu zvuk teškog šljiskanja sa druge strane sobe. On se uspravi u krevetu, skupivši oči zagledan u mrak, ali nije mogao da vidi ništa. Prebacivši noge preko ivice kreveta, on krenu da ustane. Prva pomisao mu je bila da je ostavio otvorene slavine u kupatilu, pa je poplavio stan. Nalazio se do kolena u toploj vodi. Zbunjen, on zagaca prema vratima i pruži ruku prema glavnom prekidaču za svetlo, pa ga okrenu. Nije stajao u vodi. Bilo je to suviše gusto, suviše dragoceno; suviše crveno. On uzviknu u gađenju i okrenu se da povuče vrata, ali ona su bila zaključana, a ključa nije bilo. On zalupa usapaničeno po tvrdom drvetu, i viknu u pomoć. Nije bilo odgovora na njegove molbe. Sada se okrenuo ponovo prema sobi, dok mu se vrela plima ljeskala oko butina, i potražio izvorište. Kofer. Nalazio se tamo gde ga je ostavio, na komodi, i obilato krvario

kroz svaki šav; i kroz bravice; i oko šarki - kao da se u njegovoj unutrašnjosti odvijaju stotine zverstava, pa ne inože da zadrži poplavu koju su ti postupci izazvali. Posmatrao je kako krv kulja i puši se, u izobilju. Za samo nekoliko sekundi otkad je sišao sa kreveta, dubina je narasla za desetak santimetara, a potop je i dalje nadirao. On oproba vrata kupatila, ali i ona su bila zaključana, i bez ključa. On pokuša sa prozorima, ali lcapci se nisu dali pomeriti. Krv mu je doprla do struka. Gotovo sav nameštaj je plutao. Znajući da je izgubljen ukoliko ne preduzme nešto direktno, on se probi kroz poplavu do kofera, i stavi ruke na poklopac u nadi da još može da zaustavi bujicu. Bila je to izgubljena stvar. Na njegov dodir, krv kao da pokulja sa novim žarom, zapretivši da raznese šavove. Priče se nastavljaju, rekao je dečak. Krvare i krvare. A sada, kao da je čuo te priče u glavi. Desetine glasova, a svaki je izlagao neku tragičnu priču. Poplava ga je nosila prema tavanici. Batrgao se kako bi održao bradu iznad zapenjene plime, ali za samo nekoliko minuta ostalo mu je nekoliko inča vazduha pri vrhu sobe. Dok se čak i ta margina sužavala, pridodao je sopstveni glas kakofoniji, preklinjući košmar da prestane. Ali drugi glasovi su ga prigušili svojim pričama, i kada je poljubio tavanicu, ostao je bez daha. Mrtvi imaju drumove. Oni se pružaju, kao kompozicije vozova duhova, kočija snova, kroz pustoš iza naših života, i nose beskrajni saobraćaj preminulih duša. Ti drumovi imaju znakove, mostove i odmorišta. Imaju petlje i raskrsnice. Na jednoj od takvih raskrsnica, Leon Vajberd je ugledao čoveka u crvenom odelu. Gužva ga je potiskivala napred i tek kada je prišao bliže, shvatio je svoju grešku. Čovek nije nosio odelo. Nije nosio čak ni kožu. Ipak, to nije bio dečak Meknil; on je odavno otišao sa tog mesta. Bio je to neki sasvim drugi odrani čovek. Leon stade iza njega i oni počeše da razgovaraju. Odrani čovek mu je ispričao kako je dospeo u takvo stanje; o zaveri svog zeta, o nezahvalnosti svoje kćerke. Leon mu je za uzvrat ispričao o svojim poslednjim trenucima. Pripovedanje mu je pričinilo veliko olakšanje. Ne zato što je želeo da to bude upamćeno, već zato što ga je pripovedanje oslobodilo priče. Ona više nije pripadala njemu, kao ni taj život, ta smrt. Imao je preča posla, kao i svi

oni. Drumove za putovanja; divote za ispijanje. Osećao je kako se krajolik širi. Osećao je kako vazduh postaje sve svetliji. Ono što je dečak rekao bilo je istina. Mrtvi imaju drumove. Samo su živi izgubljeni.

Sken i obrada: BABAC