Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske

DUBROVAČKA KNJIŽEVNOST Miroslav Pantić

-2-

Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka 1990. XVI vek: Doba humanizma i renesanse Odlaskom "vojvode Zeti" Đurđa Crnojevića sa Cetinja preko Budve u Mletke, poslednjih dana 1496. godine, zaključen je značajan period ne samo u državnom i političkom, već i u kulturnom životu njegove zemlje. Novo razdoblje, koje je tada počinjalo, nije izgledalo svetlo, a nije svetlo ni bilo, za dugo vreme i za najveći deo te zemlje. Neki razgovetniji nagoveštaji novih oblika književnosti i kulture, koji su se stali javljati "v dni blagočestivago i hristoljubivago i bogohranimago gospodina Đurđa Crnojevića" u korenu su bili presečeni svim onim što je došlo ubrzo zatim, i "renesansnoga Cetinja" nije moglo biti[1], kao što, iz istih razloga, nije bilo ni renesansnoga Smedereva. Možda je jedan od najvažnijih nagoveštaja nove epohe bila ćirilska štamparija koja je, gotovo čudom, ustrojena u toku 1493. godine, na Obodu ili na samom Cetinju, kao prva štamparija čije je delovanje na našem tlu potpuno izvesno.[2] Ali je ona morala da prestane s radom samo koju godinu kasnije i u stvari tek što je obeležila svoje sjajne početke izdavši jedva pet knjiga, istina izuzetnih lepotom i raskošnošću izrade. Njeni štampari, na čelu sa "smerenim" jeromonahom Makarijem "ot Črnije Gori", rasuli su se po svetu; njene prese i njena divna slova tako su isto nestali neznano kuda. Može se samo s prijatnošću nagađati, ali je gledano istorijski bez koristi, koliko su oni još takvih, a sigurno i drukčijih, knjiga mogli da štampaju i kakve je sve plodove mogao dati taj njihov posao da su okolnosti bile druge i da se sreće imalo više.[3] Ovako, život će se na ovome tlu otada pa za bezmalo tri puna stoleća svoditi tako reći na osnovne svoje vidove, i u njemu za neke više oblike duha mesta gotovo da neće ni biti. Prinuđen na neprestan i grčevit napor za golo održanje, uvek u opasnosti i nemiru, nespokojan, rastrzan i stalno u borbi ne samo s neprijateljima spolja već i u borbama međusobnim, napadan stotinama puta ljutom nemaštinom, dugotrajnim gladovanjem i strašnim pomorima, čovek Crne Gore nije imao uslova da dosegne ni običnu pismenost, a kamoli da ostvari bilo kakvu značajniju književnost. Malobrojni kaluđeri i popovi, kao duhovno najviši sloj naroda, jedva da su uspevali da dođu nekako do elementarnog obrazovanja, a većina ih je bila i bez njega; njihovoj ruci često su bolje pristajali puška i sablja no pero i knjiga, i umesto na meditacije i studije, neprilike su ih obično gonile da -3-

postaju predvodnici u okršajima i sudeonici u nebrojenim nedaćama koje su se nizale jedna za drugom u neprekidnom lancu. Mnogo puta u to doba, letopisci u svojim zapisima o danima koje žive, kratkim i žurnim, ali bez izuzetka iskrenim, ispisuju, kao po dogovoru, obrt o "ljutim i priskrbnim vremenima", i ne sluteći, svakako, da reči kojima su oni mislili da obeleže vlastito vreme postaju obeležje čitave epohe. Jedina prava književnost koju je taj svet imao bila je usmena, a njeni tvorci ostajali su anonimni. Ponekad je ona tu i stvarana, ali je isto tako, i češće, dolazila i iz ostalih naših krajeva, pa se ovde razvijala dalje, ostajući zajedničko dobro. Kao i drugde, ta je književnost na ovom tlu pratila gotovo sve manifestacije života i predstavljala, na svoj način, njihov osoben izraz; stoga je, i ona u stihu i ona u prozi, živela u punoj raznovrsnosti svojih oblika. Jedino je neveliki pojas Primorja, koji je još od 1420. godine ušao u sastav Mletačke Republike, bio u nešto povoljnijem položaju, pa blagodareći njemu nije do kraja imao ni tako zlu sudbinu. U pojedinim gradovima Boke Kotorske, koji su na taj način ostali u okvirima zapadne civilizacije, bilo je više uslova da se kulturni kontinuiteti održe i da se pojavi i prava književnost renesanse. Kotor je u tom pogledu i prvi pošao i najdalje otišao.[4] Bilo je to i sasvim prirodno s obzirom na okolnost da je on već pod Nemanjićima dobio istaknuto mesto i važio za "stolni i slavni grad". Povoljan geografski položaj za ona vremena i umešnost njegovih ljudi, vlastele i građana, omogućili su živu razmenu dobara, finansijske i trgovačke poslove, pomorstvo i zanatsku delatnost, a sa tim i gomilanje bogatstva, susrete između pripadnika raznih naroda i daleka putovanja, ubrzanu građevinsku izgradnju i stvaranje viših oblika urbanog života. Svedočanstva o gramatikalnoj školi u tom gradu ima još od kraja XIII veka i samo nedostatak sačuvanih dokumenata sprečava istoričare da u stopu prate njen rad i dođu do celovitog uvida u njeno neprekinuto služenje kulturi. Sinovima kotorskih plemića i bogatijih građana u njoj su predavali ondašnje nauke magistri dovedeni iz Italije, iz Dubrovnika ili iz drugih krajeva sveta, koje su ovde bez sumnje privukle ne samo zamašne plate koje im daje opština već i mogućnosti humanističkog delovanja. Sve razgranatijim potrebama komunalne uprave i urbanog života bili su neophodni isto tako notari, lekari, apotekari, pravnici, arhitekti, koji takođe dolaze sa strane kad ih nema dovoljno domaćih, a sa sobom i oni u Kotor presađuju, pored svojih profesionalnih znanja, nove običaje i nova gledanja na svet. Mladi ljudi odavde, ne zadovoljavajući se stupnjem obrazovanja koje su mogli steći kod kuće, a koje je ipak na srednjem nivou, odlaze na pojedine italijanske univerzitete, mahom na onaj u Padovi, glasovit i s davnašnjim tradicijama, i -4-

tamo izučavaju pravo, filozofiju, teologiju i medicinu. Poneki među njima ističu se u učenom svetu i njihova imena se i sada čitaju na kamenim pločama i u pisanim istorijama ovoga univerziteta pored imena drugih zaslužnih profesora, pa i samih rektora. Po povratku sa studija, ti mladi ljudi žive u skladu s onim što su videli i naučili u svetu, menjajući tako ličnim primerom i život svojih sugrađana. Njihovi domovi, pored finog pokućstva, bogatih i teških tkanina, umetničkih ukrasa i slika među kojima nisu retke ni one nastale u domaćim "botegama", pune se sve više i raznovrsnim knjigama, štampanim u prvim evropskim tipografskim centrima, ali i pisanim rukom i, prema prilikama, raskošno iluminisanim. Već niču i prve biblioteke, privatne i za ličnu upotrebu, po kućama domaćih patricija i obrazovanih građana, i opšte, po manastirima, i za širi krug čitalaca. U gradu, duže ili kraće, borave i mnogi stranci. Pored onih koje je dovela opština za razne službe, to su najčešće mletački funkcioneri koje je iz metropole uputila središna vlast, da vladaju u njeno ime; ali ima uz njih i poslovnih ljudi i putnika, hodočasnika na prolazu i lutajućih radoznalaca, kao i drugde. Svi oni na svoj način utiču na život u gradu i podstiču razmenu ideja, a ne samo cirkulisanje materijalnih dobara. To stvara određenu atmosferu u gradu, pogodnu za nastanak i razvoj onog stila života i onih oblika kulture koji su obeleženi pojmom preporoda ili renesanse, kako bi se naglasila razlika koja ih deli od života i kulture srednjega veka. Otprilike istovetnim putem, mada uz veće ili manje zakašnjenje, teći će stvari i po ostalim gradovima Boke Kotorske, koji su se, kao i Kotor, našli "u krilu prejasne Republike". Od Kotora ih, međutim, odvajaju i neke razlike, i one nisu neznatne. Već je i Kotor imao ovoju renesansu u znatno skromnijem i svedenijem vidu u poređenju s Dubrovnikom ili Hvarom, a i s nekim drugim našim središtima onoga vremena. Jer sa njima se on nije mogao meriti ni brojem ni bogatstvom svog stanovništva, ni stepenom dostignute civilizacije, a ni po ostalim uslovima koje je bio kadar ponuditi kulturnom razvitku. Ostali gradovi Boke Kotorske našli su se u odnosu na Kotor u približno istoj situaciji u kojoj je ovaj bio u odnosu na pomenute istaknute centre naše renesanse. Prvi humanistički pisci staroga Kotora počinju da se javljaju već na prelazu iz XV u XVI stoleće, ali o njima se najčešće ne zna mnogo, a i dela im obično nisu sačuvana. Najviđeniji među njima morao je biti Bernard Pima, potomak stare i glasovite porodice kotorskih plemića.[5] Negde U Italiji, možda upravo u toku studija, stekao je za ona vremena veoma častan naziv lovorom ovenčanog pesnika (poeta laureatus), koji je od tada stalno pratio njegovo ime; tako, kada je u Kotoru 28. jula 1514. godine bila čitana papska -5-

bula, među prisutnima je zabeležen i "presvetli gospodin Bernard Pima, poeta laureato".[6] O njegovom životu sačuvalo se nešto vesti između godine 1496, kad ga susrećemo najranije, i 1517, kad je po svoj prilici umro; ali to su vesti suvoparne i govore samo o njegovim građanskim obavezama i o svakodnevnim trzavicama. Na žalost, njegova pesnička dela sva su pogubljena osim nekoliko latinskih stihova, nedovoljnih za određeniji sud o njemu kao pesniku; po njima bi se možda jedino smelo zaključiti da je čitavo njegovo pesništvo proteklo u Ciceronovom jeziku. Od nekada sigurno brojnih njegovih dela, sada znamo jednu kratku i konvencionalnu pohvalnu pesmu Venecijancu D. Paladiju (Bernardi Pimae Delmatae Tetrastichon in laudem Domici Palladii Sorani), štampanu 1498. godine na kraju knjige latinskih sastava tog pesnika (Domici Palladii Sorani epigrammaton libeli.[7] Osim toga, odavno je poznat još i kratki epitaf (Epitaphium Bernardi Pimae Poetae Laureati), koji je ispevao samome sebi i dao da mu se ukleše na grobnici koju je sagradio za života, izgleda 1508. godine, u crkvi Sv. Marije (Koleđata) u Kotoru. U samo dva stiha, koliko ih taj epitaf sadrži u svemu, on je kao svoje životno zaveštanje ostavljao "golu dušu Hristu, a trošne udove zemlji". Pimini savremenici, koji su izvesno imali prilike da od njega pročitaju daleko više, cenili su veoma visoko i hvalili njegovu poeziju bez imalo rezerve. Jedan od njih, Franjo Paskvalić, otac potonjeg pesnika Ljudevita, a pesnik i sam, oplakao je njegovu smrt 1517. godine italijanskim sonetom, štampanim tek više decenija kasnije.[8] Tamo je, između ostaloga, što je izraz Paskvalićeve tuge zbog smrti prijatelja, rekao i ovo što može ličiti na neki sud o njegovoj poeziji: "Ućutkan je onaj božanstveni glas koji je budio svako srce lenjo i umorno; u cvetu godina i dok je davao plodove, ostavio je zemlju zemlji, a ime svetu, pozvan sebi od onoga koji sve može." Mnogi humanisti iz Kotora, poput onih u tadašnjem svetu uopšte, pripadaju crkvenim krugovima i život provode kao sveštenici ili kao redovnici, po dominikanskim ili franjevačkim manastirima; neki pri tom dosežu do visokih časti i ostvaruju blistave karijere. Ali s nepokolebljivom pobožnošću i s odanim služenjem crkvi, oni povezuju duboku učenost i strasnu ljubav za klasične studije i elegancije latinskog jezika. Takav je spoj ostvario u sebi Trifun Bizanti, kotorski plemić s kraja XV i iz prvih decenija XVI veka.[9] Pošto je jedno vreme bio arhiprezviter kotorskog kaptola, papa Leon H imenovao ga je 1513. za biskupa Kotora. U tom svojstvu učestvovao je na devetom i dvanaestom zasedanju Lateranskog koncila, maja 1514. i marta 1517. godine. Iz Kotora je u toku 1514. godine upućivao "lepa i elegantna latinska pisma" svom zaštitniku i prijatelju kardinalu Domeniku -6-

Grimaniju[10], patrijarhu Akvileje, u kojima mu je, pored ostalog, opisivao i događaje iz rata protiv Turaka što je tada besneo u Dalmaciji. Odrekavši se dragovoljno biskupske časti 1532. godine, ostatak života, do 1540, posvetio je omiljenim studijama. Do velikog su glasa došli takođe, ne samo u krugovima teologa već i kod humanista, i ne samo u našim krajevima već i u svetu, braća Vicko (Vincentius) i Dominiko (Dominicus) Buća (Buchia), kotorski patriciji poreklom, i dominikanci po životnom opredeljenju. Već 1525. godine oni su bili čuveni po delima iz oblasti teologije i po svojim propovedima. Govoreći u Hvaru svoju poznatu humanističku oraciju O poreklu i uspesima Slovena (De origine successibusque Slavorum), hvarski dominikanac Vinko Pribojević ubrojio ih je u najznamenitije ljude iz naših strana, koji su "još u ovo naše doba živi" i "koji su glasoviti zbog svog književnog rada". Pored Splićanina Tome Nigera i Zadranina Šimuna Benje, našla su se tako i ova dva dominikanca iz Kotora, koji su svojim delima rasvetlili brojne tajne katoličke vere". Još jednom u istom delu Pribojević im je iskazao poštovanje, govoreći naročito o Kotoru, koji su ta dva brata "proslavili svojim književnim delima i neumornim propovedanjem narodu".[11] I mnogo kasnije živeli su oni i njihova dela u sećanju učenih pisaca Dalmacije, pa im je jedan od njih, Splićanin Jerolim Kavanjin, posvetio nekoliko oduševljenih strofa sedmog pevanja svoje barokne "velopjesni" Bogatstvo i uboštvo. U prvoj je pominjao obojicu: Braća Buće umićena di 'e fra Dome i fra Visko? ki u dila njih pismena, koja svak je njih pritisko, i u slavnom pripovijedu još su živi u svo'em redu, a u dve dalje strofe svakome je od njih hvalu iskazao odvojeno.[12] Jedan od braće, Vicko Buća, obrazovao se na univerzitetu u Bolonji, gde je postigao stepene bakalaureata (1507) i magistra teologije (1513). Po povratku u rodni grad živeo je u manastiru Sv. Nikole, ali je dugo boravio u središtu ovoje provincije, u kojoj je vršio dužnosti magistra, priora (1515), provincijala u više mahova (jednom samo punih petnaest godina bez prekida) i definitora (1530), i odatle je odlazio i u Rim, da prisustvuje generalnim kapitulima reda[13], osim toga, pojedini gradovi Primorja pozivali su ga da propoveda u raznim prigodama. Stoga je, kako se po -7-

svemu čini, mogao samo nakratko da se posveti nastavničkom poslu u kotorskoj Gimnaziji, u koju ga je gradsko Veliko vijeće 1523. postavilo za magistra gramatike.[14] Od mnogobrojnih dela koja mu pridaju njegovi biografi[15] izvesno je ono pod naslovom Opus de Conciliis, koje je 1524. registrovano u službenim aktima dominikanskog reda[16], ali kome se ne zna dalja sudbina.[17] Ostali njegovi sada poznati radovi samo su kraći tekstovi štampani u tuđim knjigama koje je on pregledao i ocenjivao, jer su mu njihovi autori, sa svih strana Dalmacije, dolazili "kao na Apolonovo proročište". Tako je u delu svog brata Dominka Buće, u kome su komentarisani "pokorni psalmi" (1531), dao da se objavi "epistola" s hvalama i preporukama za delo (in laudem et commendationem huius operis), kao što je desetak godina kasnije (1545) drugome delu istoga Dominka, u kome su tumačene nedeljne poslanice, pridodata druga Epistola operis commendatoria, u kojoj je Vicko, prema jednoj davnašnjoj oceni (F. M. Apendini) doduše pokazao učenost ne manju od one svoga brata, ali u kojoj latinski jezik nije bio ni približno tako otmen i uglađen.[18] Sličnog su karaktera i Vickove "epistole" u knjigama Dubrovčanina Klimenta Ranjine (Araneus) pod naslovima Quodlibet declamatorium (Venecija, 1541) i Expositio... super epistulam Pauli ad Romanos per modum lecturae (Venecija, 1547).[19] Ali već je Dubrovčanin Ambrozije Gučetić (Gozzeus), koji je 1605. godine izdao zbornik bio-bibliografskih ispisa o piscima čitavog dominikanskog reda (Catalogus virorum ex familia praedicatorum in litteris insignium) i koji je Vicka uznosio kao "oca ne samo plemenitog po krvi, nego i izvrsnog u književnosti i moralu", jadikovao što njegove spise, o kojima je slušao, nije nigde uspeo da nađe. Među tim spisima, Vickovi biografi su pominjali sedam traktata o Svetom pismu, komentare poslanicama svetoga Pavla, knjigu o Solomonovoj Pesmi nad pesmama i razne korizmene propovedi.[20] Vest o tim delima došla je i do Splićanina Kavanjina koji je o Vicku pevao u već citiranom eposu: ... ostavi nakon sebe ostram inijeh svojih djela, rukopisne mnoge sprebe, razmišljanja bogomijela vrhu knjiga Pavla Sveta s kim i on k nebu s njim uzlijeta. U daleko većoj meri i mnogo je bolje poznat, već i stoga što je sav štampan, humanistički i teološki rad drugoga od te dvojice blizanaca, Dominka Buće. -8-

I on je, kao i njegov brat, bio dominikanac; i kao i ovaj, vršio je dužnosti priora manastira Svetoga Nikole u Kotoru (1511), profesora teologije (1537) i starešine dalmatinske dominikanske provincije, a isticao se takođe i u propovedništvu. Jedan njegov biograf zapisao je, i to možda nije uobičajeno humanističko preterivanje, da je bio "veoma znamenit redovnik, primer neporočnog života i čudesan u naukama".[21] Svoja dela on nije ostavio u rukopisu, nego ih je štampao, istina uz neizostavnu napomenu da to čini ne vlastite slave radi, već na molbu svoje sabraće i prijatelja. Ali mada je ponekad i odveć naglašavao svoju redovničku smernost i više nego skromno govorio o duhovnim svojim svojstvima, nije propuštao da se postara da svakoj od tih knjiga pridoda više ili manje tekstova u kojima su ga njegovi ugledni prijatelji neštedimice veličali u stihu ili u prozi. Bilo je to u punom skladu s humanističkim gledanjima na stvari, po kojima je, kao što je isticao i jedan od njegovih poštovalaca, Šimun Benja, biskup modruški, "hvala nagrada za vrlinu" (laus virtutis est preemium). Najranija od njegovih knjiga, za koju kaže da ju je izradio "s velikim trudom" (pop eine magno labore) i koja je sigurno bila dovršena pre 1526, jer ju je već tada čitao dubrovački teolog Avgustin Nalješković, predstavlja rečito iskazane i učene komentare sedam poznatih pokajničkih psalama, kojima su na kraju dodate i pobožne molitve Veoma probrano i korisno tumačenje sedam pokajničkih psalama sa izlaganjem njihovih naziva i sa dodatkom molitve koju treba reći na kraju pojedinih psalama (Etymon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales cum expositione titulorum eorundem psalmorum aditione orationis dicende in fine singulos psalmos, Venecija 1531.[22] Budući komentari bili su prethodno u usmenom obliku izlagani u Splitu, a kada je odlučio da ih štampom učini dostupnim široj publici, prikazivao ih je sam kao mukotrpnu i marljivo rađenu kompilaciju iz mnogih i raznih knjiga, u kojima je tražio najlepše cvetove i odabirao najkorisnije misli. Ali je Frano Martinčić, jedan od njegovih tadašnjih splitskih slušalaca, bio uveren da je Buća bio pisac "toliko slavan rečitošću i oštrinom duha, da mu ni Ksenofan ni Ciceron nisu "bili ravni", pa je tom svom uverenju dao izraza u latinskoj pesmi koju je Buća štampao u istoj knjizi. Drugo delo Dominka Buće, na kome je radio "sebi za vežbanje, a pobožnim hrišćanima za utehu", opet je učeno, ali lepo sročeno (pulcherrima, kako se naglašava u naslovu) izlaganje i tumačenje crkvenih tekstova.[23] To su, najpre, četiri duhovne pesme (kantici) iz Novoga zaveta: "Veliča duša moja Gospodina" (Magnificat anima mea Dominum), "Blagosloven Gospodin Bog Izraelov" (Benedictus Dominus Deus Israel), "Sad otpusti slugu svoga, Gospodine" (Nunc dimittis servum tuum, -9-

Domine), "Slava Bogu na visini" (Gloria in altissimis), zatim "anđeoski pozdrav", "Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike" (Sancta Maria, Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus) i nedeljna molitva. Građu za komentare tih tekstova on je, prema vlastitom priznanju u kome je samo ponovljena čuvena slika humanističke poetike, skupljao, kao što pčela bere "preslatki med", prebirajući "mirisno cveće učenih pisaca". Svoje delo Buća je štampao u Veneciji 1537. godine, a posvetio ga je mletačkom patriciju Melkioru Mikijelu (Michiel), u znak sećanja na česte razgovore "o božanskim stvarima", koje je c njim vodio dok je ovaj bio rektor u Kotoru. Najzad, treća knjiga Dominka Buće predstavlja, kako joj i naslov kazuje, Veoma korisno izlaganje svih nedeljnih poslanica koje se čitaju tokom cele godine (Expositio satis perutilis omnium epistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum leguntur), a štampana je u Mlecima 1545. s posvetom kardinalu Ivanu iz Toleda.[24] I ona je, u suštini, teološka kompilacija, kakvih je u ono vreme bilo puno u svetu, iz mnogih grčkih i latinskih knjiga koje je Buća revnosno čitao, u pokušaju da za sebe i čitaoce, i ad Dei Laudem, razjasni doslovni i mistični smisao poslanica. Ovoga puta nastojao je, bar prema sopstvenoj izjavi, da "u iznošenju božanskih reči ne traži zamamni i ukrašeni govor, već da ide samo za lepotom čiste jednostavnosti" i zato je, bez sumnje, u naslovu skromno naglašavao samo korisnost svojih tumačenja. Ali su čitaoci imali drukčiji doživljaj njegovog dela i Buća nije hteo da iz knjige izostavi i njihove ocene. Poigravajući se zvučnom sličnošću piščevog prezimena (Bucchius) i reči buccina (vojnički rog iz koga se trubi), Šibenčanin Ilija Tolimerić nazvao ga je u latinskoj pesmi koju mu je posvetio "knezom i trubom svetoga govorništva", a Vicko Buća, u epistoli kojom daje preporuku delu, nije se ustezao da ga pribroji slavnim ljudima hrišćanske učenosti. Pojedini kotorski humanisti, kao i njihove kolege iz drugih krajeva ondašnjeg sveta, rado menjaju podneblje i odlaze u druge sredine, gde deluju katkada i dugo i plodno, a neki i trajno ostaju izvan rodnih gradova. Učeni sveštenik Nikola Ćerlo (Chierlo), sin izvesnog Mihajla i poreklom van sumnje iz nižih društvenih redova, rođen je i odrastao, a verovatno je i obrazovan u Kotoru, ali je živeo i radio u Veneciji, kao sveštenik i učitelj, a tamo je i umro, 13. novembra 1522. Na njegovom grobu u crkvi San Severo bio je nekada natpis u latinskim jampskim stihovima, od koga je sačuvan jedino prepis, i u kome se isticalo da je ovaj Kotoranin (patria qui natus fuit Catharensi) bio "gramatik, pesnik i humanista".[25] Samo zahvaljujući tim stihovima, za koje se najverovatnije postarao sam Ćerlo, on je ostao u sećanju potomaka, jer su inače svi njegovi spisi odavno pogubljeni. - 10 -

Još je možda znatniji humanista te vrste bio kotorski plemić Trifun Bizanti, drugi tog imena i tog prezimena.[26] Studirajući u Veneciji došao je do velikih znanja i postao je doktor prava, filozofije i teologije. Neko vreme tvrdilo se da je predavao grčku i latinsku književnost na univerzitetima u Bolonji i Peruđi, što je sada dovedeno u pitanje s obzirom da se njegovo ime ne pojavljuje u spiskovima tamošnjih profesora; ali da je znao grčki još uvek izgleda nesumnjivo. Zarana je ušao u venecijanske humanističke krugove i njegove latinske pesme, prigodnog karaktera, ili pesme pisane za njega i poslanice njemu u hvalu, susreću se u više knjiga štampanih čak krajem XV i na početku XVI veka.[27] Bio je i prijatelj Lodovika Ariosta i ovaj ga je, s mnogo komplimenata, predložio opštini Ređo Emilija 1503. godine u komisiju za izbor profesora grčke i latinske književnosti, čega se Bizanti nije mogao primiti, ali što je smatrao velikom čašću, jer je doista čast i bilo. Pošto je izvesno vreme proveo kao dvoranin na službi humaniste i kneza Alberta Pia, završio je tragično svoje dane, negde pre 1530. godine, obuzet manijom mizantropije, poput Timona Atinjanina. Zbog takve sudbine Džampijetro Valerijano dao je mesta i njemu u poznatom svom delu O nesreći pisaca (De litterarorum infelicitate). Počeci nove književnosti ovoga područja, koji su pripali humanistima — kao i svuda drugde, uostalom — bili su na latinskom jeziku. Iako ju je vreme veoma proredilo, pri čemu su mnogi njeni tekstovi nestali bez traga, o njoj se može zaključiti da se kretala u uobičajenim smerovima; s jedne strane, bila je svetovna, veoma mnogo prigodna i epistolarna; s druge je strane ostajala religiozna, teološka, edukativna. Ono što je čini književnošću novoga vremena, proističe najčešće iz osećanja njenih tvoraca da rade posao koji je značajan, redak, izabran, i koji donosi glas i slavu kod savremenika, a besmrtnost kod potomaka; i proističe iz njenoga izraza, koji je zasnovan na principima antičke retorike, brušen i izgrađivan strpljivim čitanjem klasika, koji nije vulgaran i svakodnevan, veza uočljivo teži ka onome što se tada zvalo elegancijom jezika. Uskoro će se ovde pojaviti i renesansna književnost na italijanskom jeziku, ali će se latinizam održavati žilavo i dalje, i književnost humanističke inspiracije trajaće vekovima. Samo je nova književnost na našem jeziku još dugo morala da čeka svoj trenutak. Za razliku od najbližeg suseda, Dubrovnika, gde je umetničke poezije na narodnom jeziku bilo već od prvih decenija XV veka, "slovinske" muze su u Kotoru ćutale uporno i daleko posle toga. Objašnjenje sigurno nije u tome što je Kotor bio u tuđinskoj vlasti i što su njegovu kulturnu fizionomiju određivali mletački uticaji. Jer i Hvar je, na primer, bio u istom položaju, a takođe i Split, Zadar i mnoga - 11 -

druga središta na Primorju, ali tamo tog kašnjenja nije bilo. Možda je tačnije objašnjenje toj pojavi što je Kotor bio ipak manje razvijena sredina i što su u njemu intelektualne snage bile ređe. Njegovo plemstvo, osim toga, posle ratnih nedaća pogodio je teško i gubitak plodnog i bogatog Grblja, i "krajnje siromaštvo" (poverta estrema), kako je zabeležio Bartolomeo Đustinijani 1553. godine, vladalo je u njegovim redovima. Za bavljenje književnošću šireg kruga ljudi, osim usamljenih i izabranih pojedinaca, sigurno nije bilo ni prilika, ni dokolice ni potrebnog spokojstva. U pravoslavnom delu današnje Crne Gore prilike su, u kulturnom pogledu, bile svakako mnogo teže. Malobrojne crkve i proređeni manastiri, koji su ostali jedina staništa neke pismenosti, bili su lišeni i najosnovnijih knjiga, ako nisu bili pretvoreni u ruševine ili svedeni na najbednije tavorenje. "To umanjenije svetih i bož'st'venih knjig rashištenijem i razdranijem jeziki" i to "veliko razdrušenije i poperenije svetih crkov i umaljenije božstv'nih knjig" prvi je od razloga koje je Podgoričanin Božidar Vuković, "ot Đurić", navodio za svoju odluku da "v zapadnih stranah italskih v slavnom gradje Venecijani" zasnuje štampariju sa srpskim slovima koja bi radila za duhovne potrebe srpske zemlje. Malo se zna o tom starom štamparu iz naših strana, koji je u tuđem svetu nazivan još i Della Vecchia, što je porodično prezime njegove žene, koje je on uzeo takođe, uz svoje.[28] Ne zna se kada je i kako napustio svoju Podgoricu, a još manje se zna kakvi su mu početni koraci u novoj sredini. Jedno je sasvim izvesno: bio je imućan i ugledan čovek, i taj imetak, kao i taj ugled, stekao je trgujući. Iz domovine, s kojom nikada nije prekidao najtešnje veze i za kojom nije prestao da oseća neutoljivu čežnju, pribavljao je stare srpske rukopise. Nije isključeno da ih je sam i prepisivao, možda samo za sebe, a možda i sa već tada jasnom i gotovom namerom da njihove tekstove štampa na korist svoga "ot'čstva". Kada je ta odluka u njemu sazrela, po njima je sastavljao "forme" i izlivao slova, rešen od početka da ona moraju biti po izgledu i obliku "ugodna vsakomu pročitajuštomu". Kao štampar i izdavač Božidar Vuković je delovao u Veneciji pune dve decenije, od 1519, kad se u ovaj posao upustio, do kraja 1539, kada je umro. Ali taj njegov rad nije, iz nekih sada nepoznatih razloga, tekao bez prekida: pošto je 1519. i 1520. štampao Služabnik, dovršen 7. jula 1519, i Psaltir s posledovanjem i časlovcem, čiji je prvi deo bio gotov 7. aprila 1519, a drugi 12. oktobra sledeće godine, Vuković sve do 1536. nije više izdao nijednu srpsku knjigu. Kada je ponovo nastavio sa štampanjem srpskih knjiga, nije se više zaustavljao i u srazmerno kratkom roku izdao ih je još pet: Zbornik i - 12 -

Molitvenik, 1536, Oktoih petoglasnik, 27. jula 1537, Minej (praznični), 19. januara 1538, i Molitvenik-Trebnik, 1539. ili 1540. godine. Sve knjige koje je Vuković štampao imaju za sadržinu tekstove najuže crkvene literature, prastare, odavno prevedene i dugom tradicijom osveštane. Nema među njima nijednog koje bi bilo iole bliže pravoj književnosti, iako su takva dela ipak stvarana u našim stranama, a njihovi rukopisi morali su takođe stizati do Vukovića. Ali on ih nije štampao, gledajući u preče ciljeve. Štampajući "v tuždej zemlji, v stranah italskih", za svoj narod knjige "dušespasnije" i "mnogonaročitije", Božidar Vuković je isticao da njima želi da bude "hristijanom na polzu". Neumorno je stoga, u njihovim predgovorima i pogovorima, ponavljao konstataciju o oskudici i uništenju srpskih knjiga po manastirima i crkvama, opustošenim od "inovernih". Za te opustošene hramove, "jaže biti k prosvešteniju i svjetlosti svetih crkvih", on je izdavao "vsaka pisanija crkovnaja velicijemi slovesi". Ali je imao u vidu i druge potrebnike: one koji putuju i kojima je udobnije da sobom nose knjige manjeg obima i sitnijim slogom štampane ("i drugije knjigi spisah pom'nšimi slovesi iže v put hodeštim udob nosima bivajut").[29] Pored toga "dušepoleznog" i religioznog karaktera, njegovo je preduzeće nesumnjivo imalo i očevidne rodoljubive motive. Njima je Vuković dao takođe nešto mesta u propratnim tekstovima s kojima je svoje knjige otpravljao u svet. Videći — kaže on tako u pogovoru svoga Molitvenika iz 1536. godine — da Germani ("Frugi"), Grci i ostali narodi ("i inije jeziki") sastavljaju "na tipare" (tj. štampaju) "božstv'nija pisanija", zaželeo je jako "i naša srbskaja, i blgarskaja takožde, na tipareh s'staviti". Svoja izdanja Božidar Vuković nije, razume se, pripremao sam; on je pre svega bio inicijator i tvorac izdavačke politike, a za konkretna štamparska i drvorezačka, dakle umetnička ostvarenja, njegove knjige imaju da zahvale čitavom jednom nizu majstora koji su radili po njegovom "poveleniju". Neki od njih su morali imati izuzetnog udela u tome, čim su stavljali i svoja imena u predgovore ili pogovore. Jedan od njih je "okajanejši i mn'ši v inoceh jer'monah Pahomije ot Crnije Gori ot Reki", koji je sa njim radio 1519. i 1520. godine, štampajući Služabnik i Psaltir s posledovanjem.[30] Posle se oko Molitvenika iz 1536. i Mineja iz 1538. "trudio... jerođakon Mojsi ot serbskije zemlji otčstvom že ot mjesta naricaemago Budimlja". Najposle su mu Oktoih petoglasnik realizovali "sveštenici Teodosije i Genadije paraeklisari monastira svetago Savi srbskago iže jes v Mileševo otč'stvom že ot mjesta Prijepolja". Svoje duboko rodoljublje Božidar Vuković bio je namislio da zasvedoči i na jedan sasvim naročit način. Još 1520. godine on je govorio, u pogovoru - 13 -

svoga Molitvenika, a kad mu se smrt sasvim približila isticao je naročito, u predgovoru Mineja iz 1538, da želi da štampariju ("sije tipare") iznese "v svoje ot'čstvo", ne bi li se tamo našao neko da se, posle njega, "potrudi radi božstv'nih crkvah da isplni koliko bude volja božja nedostatčstvo svetih knig".[31] Da je ta Vukovićeva namera ostvarena, bila bi to druga štamparija na tlu Crne Gore, posle one Đurđa Crnojevića. Koliko je Vuković ozbiljno nosio u sebi ovu misao vidi se najbolje iz prve redakcije njegovog testamenta. U tom testamentu, pisanom 5. februara 1534 (1533. po mletačkom računanju), on je ostavljao "manastirima na jezeru Skadra... sve one knjige rukom pisane i sve kalupe za štampanje, i onu opremu koja se nađe za pomenutu štampu, olovne forme i intaljirane figure (drvoreze) i sve što bude.. ."[32] Iz nekih svojih razloga, kasnije je tu misao napustio i štampariju je, po njegovoj smrti, zajedno s ostalim dobrima, nasledio njegov sin Vicko Vuković, koji će i sam, na izvestan način, ući u istoriju srpske knjige kao njen izdavač i štampar.[33] Lukrativan momenat, koji nije bio sasvim odsutan ni iz motiva Božidara Vukovića, pored motiva religioznih i patriotskih, bio je i naglašeniji i snažniji u delatnosti njegovoga sina Vicka Vukovića. Još veoma mlad, i tek koju godinu po Božidarevoj smrti, on je preuzeo ne samo očevu štampariju nego i njegove izdavačke koncepcije, pa i same tekstove. U prvi mah udružio se s jednim ortakom, Bartolomeom Avgustinovim Da Schio. Oni su se 1546. obratili "prejasnome duždu" pažljivo obrazloženom predstavkom, uveravajući ga da su odlučili "da slede stope pokojnoga Božidara Vukovića i da štampaju srpskim jezikom i slovima Služabnik, Poslanice i Jevanđelja, Psaltir i druge raznovrsne knjige... u raznim oblicima, velike i male ..." Te knjige oni bi, kao što su pisali, štampali "radi sveopšte dobrobiti srpske Nacije i jezika, kao i radi uvećanja hrišćanske vere". Ali su odmah pokazali i da su im na srcu, nimalo manje, i sopstveni interesi. Ističući naročito poslovnu neizvesnost ovakvog preduzeća ("Međutim, imajući u vidu da je takav poduhvat skopčan s nemalim rizikom, kako zbog teškog i prekomernog troška, muke i truda, kojima se izložio pokojni Božidar da bi našao i sastavio slova i ostalo što je za takvu štampu bilo potrebno, tako i zbog teškoća koje dolaze posle, kada se te knjige prodaju, s obzirom na to da su srpsku naciju preplavili i onako razorili nevernici"), hteli su da se unapred obezbede od neželjene konkurencije, pa su za sebe zahtevali — i odmah dobili — isključivu privilegiju s važnošću od 25 godina, po kojoj se niko u tom roku ne bi smeo usuditi "da štampa knjige ma koje vrste na srpskom jeziku, niti da ih štampane prodaje i drži, niti da ih odnosi drugde po - 14 -

zemljama i mestima prejasnoga dužda, niti da pravi prese i alate koji pripadaju takvom štampanju". Već u toku iste, 1546. godine, Vicko Vuković i Bartolomeo Da Schio preštampali su Psaltir s posledovanjem sa izdanja Božidara Vukovića. Sredinom pak naredne godine izdali su, opet na isti način, i drugu knjigu, koja se naziva Zbornik. Potom je Vuković, da li sam ili i dalje sa svojim ortakom, uz prekide od po nekoliko godina, preštampao Služabnik. (1554), Molitvenik-zbornik (1560) i još jednom Psaltir s posledovanjem. Oko tih knjiga on se nije trudio previše: za njih je preuzeo i slog, i mnoga grafička rešenja, a velikim delom i same predgovore i pogovore iz knjiga svoga pokojnog oca; sa svoje strane dodao je jedino bogate renesansne "ornamentalne okvire strana, koje štamparija Božidara Vukovića nije upotrebljavala".[34] Zaštićen privilegijom čiji je rok još trajao, Vicko Vuković bio je u prilici da svoje pravo ustupa drugima, svakako ne bez koristi po sebe, i da im, kako se po svemu vidi, iznajmljuje i svoju štampariju. Tako se nekako mora objasniti okolnost da je Stefan (Marinović) "ot grada Zadra" na Posnom Triodu, koji je štampao u Veneciji 1561, bio dužan da stavi ispod zastavice: "Vicenco de gospodin Božidara Vukove od Starca", Kako je u jednom, danas ponešto komičnom makaronskom jeziku, nazvao Vukovića.[35] Nije nimalo isključeno da je na isti način i pod istom pogodbom u štampariji Vicka Vukovića štampao 1566. godine svoj Zbornik i Jakov od Kamene Reke. Nešto slično on sam kazuje u pogovoru te svoje knjige: "Izidoh ot Makedonije, otč'stva mojego, i vnidoh v zapadnih stranah... v grad Venecija, i tamo obretoh stari kalapi Božidara voevode u jegova sina Vicenca ot mnogimi vremeni nepisali, i počeh pisati sije male knjige ..." Osim upadljive komercijalnosti, koju njegov otac Božidar Vuković nije otkrivao u toj meri, Vicko se kao štampar i izdavač srpskih knjiga razlikovao još u nekim daljim momentima. Na njegovim knjigama nisu se isticali više, kao nekad, njihovi štampari i ostali majstori; u jeziku tih knjiga naslućuju se tragovi primorskih dijalekata, što bi upućivalo na misao da su njegovi anonimni saradnici poreklom iz tih sredina; čak i njegovo pravoslavlje nije bilo onako nesumnjivo kao što je to bio slučaj s njegovim ocem. Uostalom, nađeno je da se on 1571. ponudio rimskoj Propagandi za širenje vere da za katolički svet štampa jevanđelja i epistole. Posle te ponude, koja uostalom nije realizovana, Vukoviću se zameće trag, a njegova štamparija, koja je dugo mirovala, prešla je krajem XVI veka u vlasništvo jednog Italijana, Đuzepa Antonija Rampaceta. Pre no što će se ona sasvim rasuti, za nju je "smerni igumen Stefan, jeromonah ot hrama prečistije - 15 -

Bogorodice, otčstvom že ot Paštrović" priredio ("spisao") jedan mali molitvenik (Zbornik), oko koga se "trudio", kao štampar, "grješni i mn'ši v inoceh jeromonah Sava ot monastira Dečana". Jerolim Zagurović "vlastelin ot grada Kotora" i katolik, poslednji je znatniji izdavač i štampar srpskih knjiga koji je bio sa naše zemlje i od naše krvi; posle njegove smrti, 1572. godine, njegova je štamparija prešla u ruke Bartolomeja Albertija, poznatijeg pod prezimenom Džinami, a zatim su taj posao u potpunosti preuzeli stranci.[36] Ima neke čudne igre sudbine u istoriji porodice Zagurović i njenog učešća u našoj kulturi. Dok su se rođaci i braća Jerolima Zagurovića koji su ostali u Kotoru, kada su bili pisci, opredeljivali za latinski i italijanski jezik, on je sam, nastanivši se u Mlecima, po ličnom izboru postao štampar i izdavač srpskih knjiga; njegovi sinovi, međutim, već su punokrvni mletački plemići i za rodne krajeve njihovoga oca vezuju ih samo nejasne porodične uspomene. U najranijem svom izdanju iz 1569. godine - bio je to "Psaltir po grč'skomu jeziku, a po srpskomu pjevc" - Zagurović je u pogovoru dao nešto podataka o sebi i ukazao na neke od svojih osnovnih pobuda. Staru i dugo ponavljanu formulu o siromašenju crkava u božanstvenim knjigama koje su prouzrokovali "Ismailćani" i o svojoj želji "isplniti [njihovo] nedostatčstvo" nije hteo mimoići ni on. Kao svoje "roditelje", a time je sigurno hteo reći: uzore i svetle prethodnike, naznačio je vojvodu Đurđa Crnojevića i "gospodina Božidara". Naročito je podvlačio svoje nadovezivanje na štamparski poduhvat Crnojevića, predstavljajući pri tom svoje stvari, možda i jedino iz prevelike revnosti, čak s ponešto očiglednih netačnosti: "I togo radi pride v venetiski grad i obrete stari tipari ot roditelj jego voevode Đurđa i s'stavi ih v jedine, jako da obnovet se starih pismena i da isplnete svetije crkvi različnimi knjigami." Zagurović je imao sreće, a valjda i umešnosti, da pronađe saradnika, kome, izvan svake sumnje, pripada glavna zasluga što su njegova izdanja ostvarivana s toliko lepote. Mi tog zaslužnog majstora znamo i po imenu, a ne samo po delu; on je pomenut u pogovoru Psaltira kao Jakov "ot predelehs makedonskih, ot mesta Sofija, Krajkov sin". Na ovaj način, a to znači: uglavnom preštampavajući ranije knjige Božidara Vukovića, Zagurović je u kratkom roku, i uz pomoć Jakova iz Sofije, dao i sva dalja svoja izdanja: Trebnik, Služabnik i Oktoih petoglasnik. Kako je ubrzo zatim Zagurović umro, u toku 1572. godine, Jakov iz Sofije doštampao je, upravo iste te godine, zbornik Različnije potrebi, na kome je, kako pretpostavljamo, rad započeo dok je još njegov poslodavac bio živ. Uprkos velikoj skrbi naših starih štampara, u Veneciji, kao i onih koji su se kratkotrajno javljali na raznim tačkama u samoj zemlji, da za srpske - 16 -

manastire i crkve štampaju što veći broj knjiga, njihova izdanja nisu mogla zadovoljiti sve potrebe. Kao i u drugim srpskim krajevima u ta vremena, na teritoriji današnje Crne Gore obrazovali su se tada, kad god su to prilike dozvoljavale, prepisivački centri u kojima se radilo na ručnom umnožavanju najneophodnijih crkvenih tekstova. Puni srednji vek tu se produžavao kako po izboru knjiga tako i po načinu njihovog nastajanja. Jedno takvo prepisivačko središte bio je "manastir Nikoljac, hram svetago čudotvorca Hristova Nikolae na rijece Limu", u blizini Bijelog Polja.[37] Tamo je, u vreme "carstvujuštu caru sultan Sulemanu", 19. decembra 1524. godine, "rab Hristov pop Radoslav", po naredbi ("povjeljenijem") Cvetka Vukovića i njegove žene Jele, dovršio prepisivanje jednog Apostola, koji su oni priložili istom hramu "za svoju dušu i za roditelj svojih".[38] Nedaleko odatle, u manastiru Zastup kraj Brodareva, bio je Drugi skriptorijum, isto tako aktivan u to vreme.[39] U toku 1537. godine, energični iguman Matej uzeo je inicijativu ne samo da se izgradi i živopiše manastir već i da se tu prepiše ceo niz knjiga, i njegovim "povjeljenijem i trudom i podvigom" dovršeno je za jednu godinu nekoliko mineja. Tako je "smjereni i malomoštni jeromonah Sava" ispisao tada Minej za mesec januar "v mjeste rekomjem Zastupe pri hrame svetago i slavnago čudotvorca arhijereja Hristova Nikoli i prečistije mirotočici";[40] jeromonah Nikifor "svetu i pohvalnuju knjigu" Minej za decembar[41], a "grešni pop Nikola", "prezviter Nikola od Nikolapazar", čak dvostruko više, Minej za februar i Minej za juli.[42] U zapisima koje su stavljali na rukopise po obavljenom poslu, ti su prepisivači s uobičajenom monaškom skromnošću voleli da dodaju molbe čitaocima da im ne uzmu za zlo neveštinu i da im oproste moguće pogreške, "poneže ne pisa duh sveti, n' mutan um i ruka brena i grešna i k vsakomu zlu uhištrenaja". A, s druge strane, radili su nespokojni i često uplašena srca, "v ta ljeta nužna, skrbni i nenavistni ot vseh prihodeštih teh vremeneh". Iste te 1537. godine, i u prilikama istovetnim, "mnogogrešni i smireni jermonah Sava" ispisao je jedan Minej "v manastire glagolemom Svetaja Trojica bliz reke Vrhubrezice", gde se takođe našlo snaga za obrazovanje znatnog prepisivačkog centra. Njegov jednostavni i ovlaš naznačeni prikaz tih nesrećnih prilika nije bez nekih potresnih akcenata: "V ta leta carstvujuštu Ismailtenom caru sultan Sulejmanu i vse carstvo ih beše; i velika nam nužda ot njih beše, ježe imehmo imenija, vse nam v'zimahu, jedni ni prihodešte, a druzi othodešte, i vse ježe s'tecahom, vse v'zimahu".[43] Nimalo se nisu promenile okolnosti ni kada je "grješni i m'nšij pače vsjeh dijak Jovan" u istom "hrame svetej, i živonačelnej, i nerazdelimej Trojice bliz mjesta Pljevalj" pisao 1545. manastirski tipik (Tipik jerusalimski), a 1546. - 17 -

Četvorojevanđelje ("sij svetij i božstv'nij tetrojev'gel"). I on je, oba puta, zabeležio da je svoj posao obavljao "v velicej nuždi i skrbi", u istorijskom nevremenu, "v dni sultan Sulejmana v ta ljuta i priskrbna vremena".[44] U iste te godine, kada su "smireni" i "mnogogrešni" monasi po pravoslavnim manastirima u retkim trenucima predaha od nevolja i strave ispisivali, za najhitnije potrebe, apostole i mineje, jevanđelja, psaltire i ostale crkvene knjige, koristeći davnašnje i tradicijom osveštane predloške, u Kotoru, gde se ipak živelo u neuporedivo drukčijim uslovima i gde se javila nova generacija pisaca, ostvareni su vrhunci renesansne književnosti na ovom području. Sada tu već ima pesnika koji u Italiji štampaju čitave zbirke svojih umetničkih tekstova, na italijanskom ili na latinskom jeziku, a poneki i na oba, i njima izlaze pred čitaoce čitavog ondašnjeg sveta, a ne samo pred one iz svoje male sredine. U tim knjigama oni pokazuju ponekad i začuđujuću brzinu u prihvatanju novih tokova savremene književnosti Italije. Poneki od njih i ne slute pri tome da će izvesne njihove pesme imati osobitu čast da ih prisvoje, prevedu ili podražavaju pesnici koji pripadaju književnostima daleko većim no što je naša. Najraniji je od tih pesnika Đorđe Bizanti iz Kotora, koji je 1532. godine u Veneciji kod Jakopa Dal Borgo štampao knjigu italijanskih stihova pod naslovom Rime amorose di Georgio Bizantio Catharense. O njemu i o njegovom. životu jedva da znamo ponešto, a i njegova knjiga, koja je iz nekih razloga ostala izuzetno retka, otkrivena je i prikazana prvi put tek pre nešto više od tri decenije.[45] Po svemu sudeći, ta knjiga je plod njegove najranije mladosti i sva znanja koja je imao kad ju je pisao stekao je u Kotoru; u jednoj pesmi, upućenoj Italiji, on o sebi govori kao o čoveku koji tu zemlju nikada nije video (Nobile Italia, chi mai non ta vide s'attrista...); da li je posle pošao na studije, imaće tek da se utvrdi. Ako se svi biografski podaci koji su o njemu izneti[46] zaista njega i tiču, on je karijeru počeo u rodnom gradu, gde je 1531. zabeležen kao arbitar-sudija. Posle toga, ne zna se koliko dugo, služio je kao kancelar na Hvaru (cancellarius Lesinae), odakle je marta 1536. bezuspešno konkurisao za mesto kancelara kriminala u Zadru. Kada ga ponovo nalazimo u Kotoru, on izvršava oporuke svojih sugrađana i zastupa ih na sudu (1549) ili se sam spori oko imanja (1550), ali je i član važnih vlasteoskih tela, Velikog vijeća (1552), Vijeća umoljenih (1553) i Maloga vijeća (1558), ili vrši dužnost sudije (1558). Ubrzo je valjda i umro, jer se već. 1565. pominje kao pokojni. Sva je prilika da je Bizanti bio vrlo viđena figura kotorskog humanističkog kruga. Među svoje bliske prijatelje brojio je onda osobito uglednog, a danas dosta zagonetnog humanistu Ludovika Pontana (Ludovicus Pontenus, - 18 -

Lodovico Pontano), koji je, kako izgleda, bio Kotoranin poreklom, a jedno je vreme i živeo i predavao humanističke nauke u Kotoru[47]; njegovu je podužu pesmu Bogorodici na latinskom jeziku (Carmen Virgini Matri sacrum) Bizanti štampao na kraju svoje knjige, dodavši joj sa svoje strane latinski pisan uvod (Georgii Bizantii praefatio). Prijatelj je Bizantiju bio i najznačajniji renesansni pesnik iz Kotora Ljudevit Paskvalić, koji mu je posvetio više pesama i njih štampao u svojim knjigama. Jedna je na latinskom jeziku, i u njoj se peva o Kotoru (Ascrivium)[48], a dve druge su italijanski pisani soneti, vrlo laskavi za Bizantija čak i za ona vremena opšteg i često vrlo preteranog hvaljenja među pesnicima.[48] U prvom Paskvalić uznosi mudrost i vrline "učenog Bizantija" (dotto Bizantio), koje su, po njemu, na takvom glasu i toliko slavne da to "večitom čašću krasi naše obale", a u drugom, za Bizantijevu poeziju, za koju ne krije da je i njemu bila uzor, veli da je nastala u vrtovima u kojima je Petrarka (il gran Tosco) brao naramke cveća i gde su vence svijali Sanacaro i Bembo. U tom Paskvalićevom prijateljskom oduševljenju za Bizantijevu poeziju ostaje dobro pogođeno jedino njeno literarno ambijentiranje: Bizanti je doista punokrvni naš petrarkista. Čitav njegov kanconijer, doduše ne baš prevelik (od dvadeset četiri njegova lista, poslednji su čak ustupljeni Pontanovoj pesmi), proistekao je iz te škole, emocionalno i misaono, stilski i u pogledu forme. Poput svojih uzora, i idući svesno njihovim tragom, Bizanti peva pretežno o ljubavi; ali uz to, kao i oni, piše i stihove s političkom i religioznom inspiracijom. Svojim pesmama on takođe daje oblik soneta, kancona i madrigala, a u stilu upadljivo teži da bude istančan, uglađen i otmen. On izbegava narodske forme i vulgarni stil improvizatora i dvorskih pesnika s kraja XV veka, naročito onih iz takozvane napuljske škole, kojima je Pijetro Bembo objavio rat svojim reformama poezije i jezika, nastojeći da se tematski, u doživljaju ljubavi i izrazom, vrati nepomućenom i jedinom izvoru, koji je za njega Petrarka. Istoričari književnosti već su uočili i istakli brzinu Bizantijevog književnog refleksa: Bembo je svoj kanconijer, kojim je praktično otpočeo svoju reformu, objavio 1530, a samo dve godine kasnije dobio je u Bizantiju jednoga od najranijih svojih sledbenika. Ova Bizantijeva ažurnost možda ima i više nego jedno objašnjenje, ali najvažnije je svakako u tome što su Mleci bili središte bembizma, i što je naš Kotoranin, kao podanik "prejasne Republike", u njenoj književnosti tražio modele i učitelje u poeziji. Kao ljubavni pesnik, Bizanti slavi nadzemaljsku i anđeosku lepotu gospe u koju je zaljubljen i govori o pojedinim trenucima svoga uzdisanja za nju, trudeći se vidno pri tome da mu i lik te gospe i svi opevani momenti ljubavi - 19 -

i patnji koje trpi, voleći je dugo bez uzvraćaja, ponesu što manje otisaka ličnog, konkretnog i stvarnog, a da se što više približe sferama uzvišenog petrarkističkog ideala i ponove, ako baš ne sve, a ono mnoge etape dobro znanog ljubavnog romana. U pesmi upravljenoj Italiji on jadikuje zbog rasapa te zemlje i međusobne nesloge njenih državica i iznosi svoju strepnju da to sve ne iskoriste Turci (la furia del Dracone). Najiskreniji je Bizanti bio, i najimpresivnije je stihove ispisao, obraćajući se na završetku svoga kanconijera Isusu i Bogorodici, bolno svestan kratkotrajnosti života i efemernosti ljudskih nada. Nije teško, čitajući Bizantijev kanconijer, zapaziti mestimične neuglađenosti njegovog izraza i rapavosti u njegovom rimovanju; isto tako, a to je pretežnije od njegovih formalnih nesavršenstava, očito je da on nije dao poeziju visokog reda i da kao pesnik ostaje u krugu osrednjih epigona Pijetra Bemba. I obimnije je delo za sobom ostavio i kao umetnik je do većeg dometa došao Ludovik Paskvalić (Lodovico Pasquale), koji je neosporno najbolji renesansni pesnik Kotora i jedan od najznatnijih naših pesnika na italijanskom i latinskom jeziku u čitavom XVI veku. Za kratkog i dosta nemirnog svog života (pretpostavlja se da je rođen oko 1500, a izvesno je da je umro 1551. godine) u kome mu je malo pravog vremena preostajalo za bavljenje pesništvom i za humanističke studije[50], taj kotorski patricije dovršio je dva zbornika poezije, jedan na Petrarkinom, drugi na Vergilijevom jeziku. Ali osim njih su se po raznim rukopisima našle, i još uvek se nalaze, čitave pregršti pesama koje ne pripadaju ni jednome od tih zbornika.[51] Malo šta o njegovom životu znamo što nije on sam o sebi rekao u pesmama. Još pre dvadeset pete svoje godine, kad se vraćao odnekud iz sveta — misli se da je dolazio sa studija u Padovi — pao je u ruke afričkih gusara, i sve vreme dok nije bio otkupljen proveo je kao njihov zarobljenik, u okovima, a često i pod šibama. U toku 1537—1538. godine služio je na Kritu, svakako kao oficir u mletačkoj posadi koja je užurbano pripremala odbranu ostrva od očekivanog turskog napada, do koga ipak nije došlo; tamo je umesto uspomena iz drevne i slavne prošlosti, u koju je bio zaljubljen, zatekao sasvim druge prilike i surovu ratnu stvarnost. Iz činjenice da ga i posle njegovog odlaska sa Krita kotorski službeni spisi pominju sasvim retko — 1539. kao zastupnika u nekoj parnici, a 1547. kao gradskog advokata — smelo bi se zaključiti da je nemalo odsustvovao iz rodnoga grada. Od dve Paskvalićeve knjige najpre je, i u stvari za njegovoga života jedina, ugledala sveta ona na italijanskom jeziku, štampana 1549. u Veneciji pod naslovom Rime volgari di m. Lodovico Paschale da Catharo Dalmatino non - 20 -

più date in luce.[52] Sudeći po posveti zadarskoj vladici Marći Grizogono (Martia Chrisogona), reklo bi se da toj lepoj i umnoj renesansnoj dami treba zahvaliti što je do izdanja Paskvalićeve knjige uopšte došlo. Pesnikova posveta, osim njegovog beskrajnog divljenja za vrline, razboritost suda i otmenost izuzetne gospođe iz Zadra, koja se izgleda i sama bavila književnošću, svedoči i o njegovoj skromnosti, verovatno afektiranoj, ali može biti i istinskoj, u gledanju na sebe i na poeziju koju je dotle pisao. On govori o vlastitoj neuglađenosti (la rozzezza mia) i o prostim i neoplemenjenim svojim stihovima (rime basse et ancolte), ali isto tako i o maloj i uskoj sredini, koja nije ni davala mogućnosti svojim pesnicima da se šire razmahnu i da više uzlete. "Mnogo mi je stalo da vas zamolim da se udostojite da mi verujete, i to meni više no drugima, da ćete od mene dobiti jedino jalove i neprivlačne plodove, slične mestu u kome su proizvedeni, u krajnjem kutu Dalmacije, između vrletnih planina i lišenom svih susreta i uglađenog opštenja." Paskvalićeva knjiga stihova na italijanskom jeziku (Rime volgari) deli se u dva nejednaka odseka: u prvome, i više nego dvostruko većem, dolaze ljubavne pesme, a drugome (koji ima i poseban naslov: Rime diverse) sadržinu čini politička i prigodna poezija. I pesme naknadno nađene u rukopisima u punoj su tematskoj srodnosti s pesmama njegove štampane knjige, pa ako nisu posle nje nastale, sada se ne vide razlozi zašto su iz nje izostale. U formalnom pogledu, Paskvalić najradije bira oblik soneta, dok su mu daleko ređe druge forme, kancone i madrigali; samo po jednom odlučio se za "kapitul" i pesmu u oktavama. U svojoj erotskoj poeziji Paskvalić opeva pojedine fragmente ljubavnog romana koji je imao s nekom sugrađankom plemenita roda, čije je pravo ime prećutao, oslovljavajući je neodređeno: "gospođo" (madonna), "otmena gospo" (donna gentil) i "o lepa gospo moja" (o bella donna mia), i čije je individualne odlike, fizičke i duhovne, prikrio uobičajenim crtama konvencionalnog ideala: "dražesno lice" (leggiadro viso), "plave pletenice" (bionde trecce), "lepe oči" (begli occhi), "bele ruke" (bianche man), "mramorne grudi" (marmoreo petto), "veseli pogledi" (lieti sguardi), "fini osmeh" (delicato riso). Ta izuzetna dama, razume se, lepša je od svih koje su ikada bile ili Jesu na svetu (la donina mia ch'i più d'ogn'altra bella, una bellezza sovra l'altre rara), i koju ne krasi samo lepota nego i časnost (bellezza et honesta) i anđeosko poreklo, hladna je (donna di freddo giaccio armata il core) i okrutna (crudele) prema pesniku, i stoga njegov život nije drugo do robovanje (servitute) i neprekidna patnja, jadikovanje i plač (affanno, guai, gran dolor, crudel tormento, diure pene, crudel destino, dura - 21 -

sorte); i mada je pesnika u jednom času ponela varljiva nada da mu se na četvorogodišnje služenje uzvraća milošću, krajnji ishod bio je neminovan: ta po svemu izuzetna dama surovo ga je ostavila i on je jedinu utehu našao u saznanju da je ljubav samo grešna bludnja i da je pravi spas čovekov u Bogu i u ljubavi nebeskoj. Trebalo bi da verujemo pesniku da je sve bilo tako, da je njegov ljubavni martirijum trajao toliko dugo i da je okončan pre dvadeset pete njegove godine; ali odveć dobro znamo da su njegove "rime" verno sledile jednu verziju ljubavne istorije kojoj je Petrarka dao primer, a koju su Bembo i njegovi sledbenici sveli potom na hladni obrazac, na strogi propis i na neizbežnu obavezu. Uostalom, i od samoga Paskvalića dobili smo, na jednom mestu, priznanje da je u priči o svojoj ljubavi, gonjen Apolonovim žarom, mnogo izmišljenoga dodavao stvarnom. Sve je to, međutim, Paskvalić radio vrlo vešto i okretno, rukom koja pokazuje lakoću, ali iza koje stoje uporne vežbe i dugotrajna bdenja nad tekstovima suvremene italijanske poezije. Iako je govorio o svom "neuglađenom i niskom stilu" i o rimama "prostim i lišenim prijatnosti", njegov kanconijer bez sumnje ide u red boljih koji su se u "činkvečentu" pojavili na italijanskom jeziku.[53] Pojedine njegove pesme ostvarene su s mnogo duha, dosetljivosti i gracije i još uvek, ako se samo priviknemo na uslovnosti koje je nametnula ondašnja poetika, mogu da se čitaju sa zadovoljstvom. Utoliko se više uživanja u njima moglo naći nekada. Jedan od davnašnjih Paskvalićevih čitalaca, koji je ostavio i vidljive tragove svoga divljenja, bio je engleski pesnik Tomas Lodž (Thomas Lodge, oko 1558— 1625). Tri Paskvalićeva soneta, među kojima je bio i jedan od doista najlepših (Morte non i quel ehe morir s'appella), on je jednostavno prepevao na engleski jezik i ne pomislivši da bi trebalo da im naznači poreklo, kao što to u onom stoleću ni drugi nisu činili u sličnim stvarima; međutim, kada je u svoj pastoralni roman A Margarite of America uvrstio i prepev novog soneta kotorskog pesnika zabeležio je, toga puta, da on pripada Paskvaliću, za koga je rekao da je izvrstan pesnik (ehcellent poet), ali italijanski (of Italy).54 Italijan naš Kotoranin nije bio nikako, a nije se Italijanom nikada ni osećao, iako je u drugom delu istog ovog zbornika poezije (Rime diverse) upućivao oduševljene stihove i Italiji, i Veneciji, i pojedinim istaknutim Italijanima. Za Paskvalića je Italija, kao i za ostale humaniste uostalom, bila "čuvena zemlja" (famiosa terra), koja se proslavila i ratnicima i velikanima duha, ali je za sebe znao da je stranac u odnosu na nju, i kada se odlučio da joj prvi put krene u pohode "iz dalekog kraja" ne bi li i svojim očima video ono o čemu je "već čitao u starim spisima", molio je da ga gostoljubivo primi. Veneciju je uznosio kao "slavni", "blaženi", "sveti i božanski grad", "koji - 22 -

svojom slavom zasenjuje svaki drugi" (alma Citta beata, Citta sacra et divina, ch'ogni Cittŕ con la tua gloria, adombri), kao zemlju pravde i kao "novu svetlost" odakle se i "naše doba, koje je dugo bilo surovo i divlje, zapalilo novom čašću i iznova prihvatilo lepe običaje i način života koji je svet imao kada je tu Saturn boravio". A Italijani kojima je pisao pohvalne pesme imali su krupne zasluge za opšte stvari ili za Paskvalićev Kotor ili su pesnika lično zadužili svojom zaštitom ili prijateljstvom, i svi su, gotovo bez izuzetka, bili Mlečani. Neki su od njih stajali na čelu savezničkih snaga u borbi protiv Turaka, kao zapovednik papske flote Marko Grimani, neki su hrabro i smišljeno organizovali odbranu Kotora u trenucima opšte pometnje i strašnog iščekivanja turske navale 1539. godine, kao nećak znamenitog pesnika Džanmateo Bembo, Lorenco Venijer i Vinčenco Baroci[55], a neki su bili mletački funkcioneri u Kotoru ili u Dalmaciji u ta teška i opasna vremena. Prigodnu Paskvalićevu poeziju, koja je kao po pravilu pohvalna, nadahnuli su u ovoj knjizi i pojedini naši ljudi, u najvećem broju oni iz Kotora, ali i iz drugih gradova Primorja, pre svega iz Dubrovnika i sa Hvara. Za neke od njih, kao što su Đorđe Bizanti, Hanibal Lucić ili Kamilo Besali, znalo se i inače da su se bavili poezijom i humanističkim studijama, ali za mnoge druge to doznajemo jedino iz Paskvalićevih pohvala. Takav je naročito slučaj s nekim pesnikovim sugrađanima, među kojima su Vicko Buća, kome je Paskvalić posvetio četiri soneta oduševljeno slaveći u njima "plemenitu Muzu" i "besmrtni i sveti stil" ovoga sada potpuno nepoznatog pesnika[56], Frančesketo Buća, u čijim je "pročišćenim i uglađenim rimama" nalazio "zvuk; prijatan, ljubak i drag"[57], ili Kamilo Drago, koga je pozivao da sledi stope svog velikog oca.[58] Posebno je ostao nejasan, iz čitavog kotorskog kruga humanista i pesnika, lik Lodovika Pontana, kome je izuzetno mesto davao još Đorđe Bizanti, a čiju je preranu smrt Paskvalić oplakao čak sa pet soneta. Ako u tim sonetima nije dokraja sve izmišljeno, tog jedinstvenog pesnika, koga Paskvalić više puta intimno naziva svojim (il mio Poatan), nisu odlikovali samo vrlina (virtů), beskrajna dobrota (bonta infinita), učenost (dotto Pontan) i mudrost u govoru (il saggio suo parlar) nego je on svojim hvaljenim perom i neprolaznim spisima stekao večiti glas (fama eterna) i istinsku slavu (vera gloria). Pesniku se stoga čini da se nikada dotle nije pojavio, niti da će se igde više pojaviti takav duh i tako značajan pisac:

- 23 -

Dite se mai sali là sù fra voi spirto più chiaro, e di più gloria degno in fra gli antichi, e fra i moderni eroi. Perché quà giù si vedie à più di un segno che mai non. fu, nè mai sarà fra noi un più felice e più divin ingegno. ("Recite da li se ikada gore k vama uzneo duh koji bi, i među starim i među modernim herojima, bio sjajniji i dostojniji slave, jer ovde se dole po više nego jednome znaku vidi da među nama nikada nije bilo, niti će biti, duha srećnijeg i više božanskog.") Paskvalićeva latinska poezija (Carmina) ugledala je sveta u posebnoj knjizi štampanoj u Veneciji 1551. godine, nekoliko meseci posle pesnikove smrti.[59] Oko njenog izdavanja pobrinuo se Paskvalićev drug iz mladosti, poznati, a veoma raznovrsni i plodni mletački pisac Lodoviko Dolče, koji je na nekoliko strana pri kraju dodao još tri pesme četvorice zajedničkih prijatelja, viđenijih pesnika onih dana. Na pedeset šest listova te nevelike knjige, podeljene u četiri odeljka ("libri"), tu je štampano dvadeset i osam Paskvalićevih "elegija", kako su nazvane pesme u elegijskim distisima, i šest "silva", kako su, terminom preuzetim iz Stacija, naznačene pesme u čistim heksametrima. Taj skup predstavlja samo izbor iz Paskvalićeve poezije na latinskom jeziku, jer su izvan njega, u jednom starom rukopisu kotorske porodice Vraćen, docnije nađeni još jedna silva, tri elegije i trideset dva epigrama koji nisu štampani.[60] Da li izbor potiče od samoga pesnika ili ga je, radeći na ovom izdanju, načinio Lodoviko Dolče, za sada ostaje pitanje bez odgovora. Latinska Paskvalićeva muza, kao što je to lako mogao ustanoviti još Đuro Kerbler, verno sledi tragove muze Vergilijeve i Tibulove, uglavnom.[61] Po dikciji i stilu, po preplitanju mitologije i svakovrsnih drugih reminiscencija s onim što pisac ima da kaže sa svoje strane, po sećanjima na pročitano i po neposrednim preuzimanjima iz njega, vidi se s koliko je pažnje i strasti Paskvalić izučavao poetske tekstove antičke i s koliko je ozbiljnih humanističkih priprema ušao u brojnu porodicu latinskih pesnika epohe. Pesme su mu ljubavne, autobiografske, političke i prigodne; tematski, tako izgleda i poezija svakog drugog ondašnjeg humaniste. Latinska erotika kotorskog pesnika ostavlja utisak stvarnijeg i iskrenijeg doživljaja ljubavi od onoga koji se da osetiti iz čitanja njegovih italijanskih "rima". Sa svojom Silvijom, kako on sada naziva voljenu ženu svoje poezije, a možda i svoga života, pesnik provodi blažene trenutke u zagrljajima i poljupcima; i na - 24 -

pamet mu ne pada da se petrarkistički prenemaže i da proliva izmišljene suze.[62] Svestan, kao i svi drugi, da se dani koji prođu nikada ne vraćaju, on poziva Silviju da što više životnih slasti ispiju za vremena[63], noći provodi grleći vatreno u svom krilu "dragu ljubavnicu" i preklinje mesec da ne izlazi nikada da bi on mirno "mogao uživati u večnoj ljubavi"[64], ushićen je kada svoju dragu iznenadno zatekne na kupanju u Gurdiću; a u neskriveno senzualnoj pesmi posvećenoj ogrlici na njenim grudima, čiji je motiv začudo ponovio u jednom italijanskom sonetu, on bi želeo, kada bi to bilo mogućno, da se pretvori u taj deo Silvijinog nakita da bi se tako našao na mestima gde se ovaj nalazi.[65] Paskvalićeve pesme autobiografskog karaktera oživljuju uspomene iz rane mladosti, kada je pesnik, bez sumnje dok je još bio student u Padovi, učestvovao u bučnim i razuzdanim svetkovinama Martinalija; ili predstavljaju sećanja na tegobne trenutke proživljene u ropskim lancima u Severnoj Africi, podstaknuta dvadeset petim rođendanom provedenim u rodnom gradu i u slobodi; ili opevaju rastanke s prijateljima pred odlazak na Krit, u nove neizvesnosti, ali sada izabrane po ličnoj odluci[66]; ili su poslanice koje najbližima od njih, Marijanu Bizantiju i Eugenu Bući, šalje otuda i u kojima slika prilike i život na ostrvu u očekivanju turskih nasrtaja; ili su, najzad, oproštaj sa nekada slavnim Kritom pred povratak u Kotor. U političkim svojim pesmama Paskvalić, poput Marka Marulića pre njega, upućuje vatrene vapaje francuskom kralju i ostalim nesložnim hrišćanskim vladarima, moleći ih da zaborave svoje razmirice i da se udruženi okrenu protiv zajedničkog neprijatelja, ne bi li tako doneli žuđenu slobodu porobljenom "ilirskom" narodu i preoteli Hristov grob iz ruku nevernika (Sylva ad Galliae regem reliquosque principes christianos contra Turcas exhortatio). Kada je, jedno vreme, izgledalo da je takav savez, ostvaren istina tek delimično, počeo da daje željene plodove, Paskvalić hvali svaki njegov uspeh (In foedus ictum inter principes christianos), ma kako on inače bio po sebi neznatan, i glorifikuje savezničke zapovednike, Marka Grimanija i Vinčenca Kapela, koji su komandovali papskim, odnosno mletačkim brodovljem. Prigodna poezija, koja je zauzela nesrazmerno veliki deo celokupnog humanističkog stihotvorstva, i koja je danas zanimljiva ponajviše u biografskom pogledu, uprkos tome što je često patila od neizlečivog odsustva iskrenosti, prati neke momente Paskvalićevog života ili života njegovih prijatelja. U dve elegije upućene Ad Joannem Bonnam, kotorskom patriciju i pesniku, a svom savremeniku i prijatelju, odgovara na "veoma prijatne pesme" (dulcissima carmina), koje mu je ovaj slao, tešeći ga u ljubavnim jadima i pripisujući mnogo šta u tim jadima, reklo bi se s - 25 -

pravom, ludostima mladosti i uobičajenim pesničkim preterivanjima, koja ni sam Paskvalić ne poriče.[67] Kamilu Dragu obratio se u bolesti, a Hvaraninu Jeronimu Brtučeviću, humanisti i pesniku zvanom Atticus, pokušao je da stihovima ublaži bol zbog smrti voljene supruge (consolatio in morte coniugis). U posebnoj "silvi", koja ima dijaloški oblik, što je čest Paskvalićev postupak u toj vrsti pesama, i koji je zamišljen kao razgovor dvojice pastira, razume se fiktivnih, jer je jedan od njih (Argantus) sam pesnik, oplakuje se iznenadna, i za kotorskog humanistu doista vrlo bolna, smrt Lodovika Pontana. Dubrovčanin Kliment Ranjina, dominikanac svetoga života i izuzetne učenosti, podstiče se da svetu učini dostupnim svoje spise "koji obleću po našim obalama, a vredni su isto tako da oblete oba pola", pa bi tako i "Italska zemlja" mogla da čuje "ilirske glasove" (Illyricos sonos)[68], a upravo štampano delo Kotoranina, i dominikanca takođe, Dominika Buće preporučuje se posebnim "enkomijumom". Poneki od suvremenih Kotorana možda su bili pesnici jedino u Paskvalićevim nadama ili ih je on kao takve video u svom prijateljskom osećanju: nigde se inače ne mogu naći stihovi od tako hvaljenog Paskvalićevog Marijana Bizantija, i niko više ne bi mogao da kaže koji je to pesnik koga Paskvalić zove očigledno izmišljenim imenom Marius Brutus. Razume se, svi kotorski stihotvorci nisu bili rođeni pesnici, a nisu svi spadali ni u krug Paskvalićevih prijatelja, pa se on jednome od njih, doduše bezimenom, narugao pesmom Ad poetam barbarum[69], nokazujući time ne samo svoje spretno kretanje i u oblasti satire već možda i činjenicu da je njegovu poeziju sustizao i po koji nepovoljni odjek među čitaocima i pesnicima ondašnjeg Kotora.[70] Uz svoja sjajna pesnička svojstva, o kojima svedoče dve njegove knjige, kao i stihovi nađeni kasnije po rukopisima, Ljudevit Paskvalić je pokazao da ima još jedno, koje nije bilo nižega reda, ali od koga nije ostalo toliko tragova. On je bio izvrstan epistolograf i njegovo dopisivanje s prijateljima, vođeno po ondašnjem običaju naših ljudi sa Primorja na italijanskom jeziku, sad bi predstavljalo, da je samo sačuvano, ne samo važan izvor za našu kulturnu i društvenu istoriju već bi značilo sigurno i pravo književno štivo. Možda je najbolja potvrda u tom smislu Paskvalićevo pismo prijatelju Tripu Drago u Mletke poslato iz Kotora 3. septembra 1539. Nastalo prema rečima starog istoričara Boke Kotorske Srećka Vulovića u "strašnom, možda najpogibeljnijem času u kome se nalazio naš grad od kada je sazidan posle propasti starog Askrivija"[71], ono sa malo reči, ali dobro sročenih i elegantno dovedenih u vezu, daje i atmosferu opsednutog grada, i neizvesnost iščekivanja onog što dolazi, i duh otpora koji neumorno - 26 -

podstiče i održava izuzetni Džambatista Bembo, rektor i providur po funkciji, i autentični junak po držanju. Posle Đorđa Bizantija i Ludovika Paskvalića renesansna književnost u Kotoru imala je svog trećeg znatnijeg predstavnika u pesniku koji još uvek nije besprekorno identifikovan, jer je različito nazivan u prošlosti i jer ga još uvek svi ne zovu istovetno. Sam se obično potpisivao, i savremenici su ga najčešće zvali Ivan Bona (Joannes Bana, Giovanni de Bona). Tako je, kao autor, naznačen, uz dodatak da je iz Kotora (da Cattaro), pod jednim italijanskim sonetom i jednim epigramom na latinskom jeziku, štampanim u Veneciji 1555. godine, dakle još za njegovoga života, u knjizi Il tempio alla divina Donna Giovanna di Aragona, u kojoj su uglednoj dami imaginarni hram od svojih stihova podigli "najplemenitiji duhovi u svim glavnim jezicima sveta".[72] Na isti način oslovljavao ga je i prijatelj Ludovik Paskvalić upućujući mu latinski pisane poslanice, od kojih su dve ušle u posthumno objavljenu Paskvalićevu knjigu.[73] Ali je nedoumicu oko njegovog imena koja još nije okončana izazvao nehotice italijanski dominikanac Serafino Raci (Razzi), koji je neko vreme boravio u Kotoru kao propovednik, a potom je, u dodatku svog dela Istorija Dubrovnika (La storia di Raugia), štampanom 1598. u italijanskom gradu Luka, prvi put objavio spev ovoga pesnika pod naslovom Opis kotorskog zaliva i grada (Descriptio sinus et urbis Ascriviensis). Tom prilikom on je autora nazvao Ivanom Bona de Boliris (Joannes Bona de Boliris).[74] Od tada pojedini književni istoričari, i oni predstavljaju većinu, uzimaju da je ovaj pesnik izdanak nekada moćne i veoma brojne patricijske porodice Bolica iz Kotora, koja je u pojedinim svojim ograncima nazvana još Bivoličić, Kokoljić i Grbičić, i da mu je, prema tome, pravo ime Ivan Bolica[75]; u tom je smislu nedavno čak i dodatak de Boliris koji dolazi kod Racija shvaćen kao pisarska, odnosno štamparska pogreška, umesto de Bolizis, kako bi trebalo da stoji.[76] Suprotno je od toga, i za sada usamljeno, mišljenje po kome taj pesnik može biti jedino Ivan Bona Boliris, s obzirom na okolnost da "u kotorskim izvorima nema nikakvog traga da je pesnik Boliris iz kotorske porodice Bolica, kao što se mislilo".[77] Biografski podaci koji su do sada pribrani o tom Ivanu Boni Bolirisu fragmentarni su i suvi, no ipak dovoljni da ga prikažu kao jednu od najuticajnijih ličnosti u životu Kotora pedesetih i šezdesetih godina XVI veka.[78] Kao njegov deda, Ivan Bona (Joannes de Bona) i kao njegov otac Nikola, bio je kotorski plemić (nobilis Cathari), sa svim atributima i svim pravima koja uz to idu. U toku svoje službene karijere, a sve drugo nam je o njemu ostalo nepoznato, pet puta se nalazio na dužnosti jednoga od trojice - 27 -

gradskih sudija (1552, 1556, 1561, 1564. i 1567), koji zajedno s mletačkim providurom odlučuju o veoma bitnim stvarima u upravi Kotora. Naporedo sa tim, 1553. i 1557. godine zabeležen je i kao član Maloga vijeća i gradski advokat, a uz to još, u februaru 1553. i u decembru 1557, i kao član plemićkih delegacija koje su upućivane u Veneciju. Po arhivskim spisima vidi se da 1573. nije više bio živ, iz čega se zaključuje da ga je smrt snašla svakako još prethodne godine, kada je u Kotoru besnela epidemija kuge. I pesnički rad Ivana Bone Bolirisa i njegov život, poznati su nam tek jednim delom, za koji čak ne možemo reći ni da li je pretežniji. Osim italijanskog soneta i latinskog epigrama za Ivanu Aragonsku, koji su istina vešto i dosetljivo smišljeni i čije je samo štampanje ne baš beznačajna čast ukazana kotorskom pesniku, ali koji u književnom pogledu ne vrede mnogo, njega kao umetnika predstavlja još jedino pomenuti Opis zaliva i grada Kotora, ispevan na latinskom jeziku u trista trideset i jednom heksametru, i do sada štampan u više mahova, a nedavno i u izabranim odlomcima preveden na naš jezik.[79] Osim tih dela, koja su sačuvana, pominju se još neka, koja su sada izgubljena. Među njima su bile latinske poslanice u stihovima koje je izmenjivao sa savremenikom Ludovikom Paskvalićem, ali za koje je neizvesno ostalo čak i koliko ih je bilo na broju[80], a postoji i vest da je na italijanskom jeziku bio izradio nekakav životopis kotorske blaženice Ozane, takođe nestao u međuvremenu, iako je u ondašnjoj literaturi bio korišćen.[81] Sva ta dela, kojih je moglo biti i više no što sada slutimo, pravila su sigurno nemali utisak na savremenike, kad ga je Ljudevit Paskvalić, doduše na uobičajen svoj način koji se ne kloni preterivanja, nazvao "zvezdom domovine" (Bonna, jubar Patriae). Naročite su pohvale pratile delo Opis zaliva i grada Kotora od ovoga pesnika. Prvi njegov izdavač Serafino Raci izrekao je i prvi sud o njemu; za Racija je ono "lep i učeni opis grada Kotora". Kasnije je drugi jedan Italijan, Frančesko Marija Apendini, koji je prvi u posebnoj knjizi prikazao istoriju književnosti Kotora, Ivana Bonu nazvao "veoma uglađenim pesnikom" a za njegov "lepi opis Kotora" držao je da pokazuje "njegov veliki pesnički duh i vrhunsku obrazovanost u latinskoj književnosti". I u nama bliže vreme ovo delo je dobijalo visoke ocene: Milivoj Šrepel, koji je o kotorskom pesniku dao još uvek neprevaziđenu studiju, smatrao je da je to ,krasna pjesma o Boki Kotorskoj". Najtačnije je ipak njenu pravu vrednost ocenio jedan pesnik; bio je to Frano Alfirević, koji je pre četiri decenije pisao: "To nije neka duboka pjesma, u njoj ima malo prave poezije, ali ona ima slikovitost koju je nadahnulo to iščezlo vrijeme, njen oblik je elegantan, poneki stih ima zanosa, poneka slika ima svježine."[82] - 28 -

Ivan Bona Boliris posvetio je Opis zaliva i grada Kotora kotorskom patriciju, a možda doista i svom ujaku, Iliji Zaguroviću, koga je uznosio kao pesnika i izabranika Apolona i muza, i predstavljao kao nekakvog svog vođu na ovom zamišljenom putu. O poeziji toga Zagurovića, osim na tom mestu, nema drugde nikakvog traga, pa će najverovatnije biti da je on u stvari bio samo bogat i ugledan vlastelin, a da se njegovo eventualno bavljenje pesništvom zaustavilo na interesovanju ljubitelja, kao i kod mnogih drugih obrazovanih Kotorana, koje su njihovi savremenici, galantni na renesansni način, ubrajali stoga u pesnike.[83] Okolnost da je njemu ovaj spev posvećen nije, međutim, sasvim bez koristi; ona nam pomaže da približno odredimo doba nastanka tog dela. Arhivski dokumenti kazuju da je Ilija Zagurović svoj literarno pisani testament okončao 21. avgusta 1557 (u njemu je priličan deo svog nemalog imetka ostavio upravo našem pesniku) i da je on već poslednjih dana septembra iste godine pomenut kao pokojnik. Prema tome je van spora da je Ivan Bona Boliris svoj spev pisao pre tog vremena. Pre nego što će se otisnuti u opisivanje Boke Kotorske, koju po staroj tradiciji naziva "renesansnim zalivom", ali smatra taj zaliv, ne bez ponosa, lepšim od svih drugih (pulcherrimus omnes), Bona Boliris poziva, u prvim stihovima, "ilirske muze" (Illyrides Musae) da mu u tom poduhvatu budu od pomoći. Njihovo stanište on zamišlja u nekom od mnogih prekrasnih predela svoje Boke, a nije, možda, daleko ni od iskušenja da ga smesti u sam Gurdić, miljenik nimfi (Gurdus, amor Nympharum). Upravo tako je tada postupao i Dubrovčanin Marin Držić: on ni za trenutak nije sumnjao da bi te iste "ilirske muze" mogle boraviti drugde do u njegovoj idilskoj Rijeci ili, kako su je Dubrovčani zvali takođe, u Ombli. Bio je to, za ona vremena, sasvim prirodan, lokalni patriotizam, kome nisu bili kadri izbeći ni ostali humanisti. U opisivanju bokokotorskog zaliva Bona Boliris sledi liniju puta koja ga vodi od Herceg-Novoga i Bijele pored drevnoga Risna, ostrvaca Gospe od Škrpjela i Svetoga Đorđa, zatim uz grad pomoraca Perast, uz Ljutu i Dobrotu, do Kotora, koji mu je konačni cilj i glavni predmet pesničkog interesovanja. Sva ta mesta koja se nude putnikovom pogledu, i uvale na koje se pri tom nailazi i planine koje ih nadvisuju ili okružuju, on slika gotovo žurno, malobrojnim i ovlašnim potezima, i uz tek poneku dopunsku pojedinost. Da mu kazivanje ne bi ličilo na puko i suvo nabrajanje, on u tom odeljku svoga speva pokušava da ga oživi mestimičnim sećanjima na događaje vezane za pojedina mesta, kao kad, za Herceg-Novi, pripoveda o ljutim bojevima vođenim oko njega od njegovog osnivanja, a naročito o onima iz 1539. godine, kada je grad postao plen čuvenog, a za hrišćane - 29 -

zloglasnog gusara Barbarose[84], ili poznatim momentima iz davne prošlosti, istorijske i legendarne, kao kad, za Risan, podseća na tragičnu sudbinu kraljice Teute, ili letimičnim nagoveštajima prirodnih lepota i pesničkim slikama, kao kad, za Gospu od Škrpjela i ostrvo Svetoga Đorđa, nađe srećno upoređenje sa golubovima. Veću polovinu dela Bona Boliris odvojio je za sam Kotor, svedočeći i tom nesrazmerom o ljubavi koja ga za njega vezuje i o ponosu koji ga nad njim obuzima. Ali ima i naročitih mesta u spevu koja su s te strane izuzetno karakteristična. Jedno je, na primer, kad govori o staroj slobodi, "čiji tragovi još stoje", i kada ističe da se Kotor nije podložio nijednom tiraninu i nikada nije "podnosio tvrdo ropstvo", a da je sadašnji svoj položaj u okrilju mletačkog lava izabrao po sopstvenoj volji, a ne pobeđen silom, ratom ili oružjem. Drugi put je to posebno uočljivo u zaključnim stihovima speva, kada Bona Boliris raspravlja o postanku svog grada i tumači njegovo ime: u duhu humanističkog postupanja u stvarima istorije, a ono se nije odlikovalo osobitom kritičnošću, on osnivače Kotora vidi u starim Askrejcima, sunarodnicima Hesiodovim, koji su, napustivši posle njegove smrti "domove svoje" i "ognjišta", podigli novi grad, kome su, "po askrejskom pesniku svome" dali ime Askrivijum, a kasniji njihovi potomci, koji su sačuvali stare odlike i običaje u prvobitnoj čistoći, prozvaše ga po tome Kotor (grčki καταρόζ, znači "čist"). U opisu Kotora Bona Boliris niti je potpun, niti pokazuje težnju da to bude; naprotiv, oseća se stalno da iz svega što bi mogao reći bira tek ono što drži posebno važnim. Njegov se izbor pri tome ne slaže uvek s očekivanjima čitaoca, naročito ne čitaoca današnjeg. Sada bismo mu bili kudikamo zahvalniji da je šire prikazao život u gradu, i mesta na kojima je on tekao, i oblike koje je dobijao, a Bona je to izostavljao namerno, iz težnje da ne bude predugačak, kako je objašnjavao, ali brinući se ipak da u nabrajanju ne ispusti nijednu crkvu, kojih je onda Kotor bio prepun. Gradu je, u svom opisu, pristupio s mora, prateći kako se oku najpre ukazuje tvrđava Sveti Ivan, koja sa vrha brda stražari nad Kotorom, i kako se potom polagano otkrivaju luka, kule, zidine i krovovi kuća. Grad trouglastog oblika okružuju "dva blizanca", visoki Lovćen i obližnji, a daleko niži, Pestingrad, sa Žiljevim kamenom, pećinama i kršom, a sa suprotne strane gleda u njega Vrmac, s potocima i vrelima. Sa severne strane zidine mu optiče Škurda, a na levoj, sa Lovćena, spušta se u more Gurdić, u kome se kupaju Nereide, Cimodoka i Galateja. Iz zidinama opkoljenog grada glavna vrata otvaraju put u luku, u koju mnogobrojno brodovlje stiže odsvud iz sveta, ili iz koje na sve strane odlazi, donoseći i odnoseći raznovrsnu robu. Data je, u nekoliko - 30 -

poteza, i slika predgrađa, koje je čitavo u ruševinama: oboreni hramovi, uništeni vrtovi i sa tlom sravnjeni domovi; sve su to tragovi nedavno vođenog rata kada se na Kotor sručio "turski bes", a Barbarosa navalio "sa splavova trista i četama mnogim", ali je tu naišao na dostojan i junački otpor svih Kotorana. Ušavši u grad, pesnik se, tako reći u prolazu, dotiče znatnijih zgrada, važnijih trgova, ključnijih ulica, ali se vidi da, gotovo s nestrpljenjem, hita da pređe na opisivanje crkve Svetoga Trifuna i svih drugih kotorskih bogomolja. Samo nešto duže zastao je kraj gradske kule sa satom, da načini refleksiju punu melanholije i diskretne lepote, koje ovo mesto izdiže do najlepših u celom delu. Taj sat, pesnik to kaže, odjekuje daleko, i nadaleko se čuje kako odbrojava vreme poslovima i deli časove dana i noći, a sebe samoga ne može da čuje, niti oseća da li ljudima ozleđuje ponovo stare rane stalno obnavljanim udarcima. Ali prelazeći na nizanje informacija o kotorskim crkvama, što drži bezmalo ciljem svoga speva (sat mihi sit si tecta patrum, si templa Deorum complectar), pesnik monotoniju razbija tek onde gde podseća na pojedine epizode iz života svetaca kojima su hramovi posvećeni ili kad mu pođe za rukom da pronađe prijatnu sliku poput one o svetoj Agati "koja je rasula kose po plećima". Da je samo hteo da što češće zaboravi, ili barem napusti, strogi koncept svoga dela i da šire uđe u prikaze izgleda i atmosfere gradskog središta, gde se okuplja vesela mladež i gde se bučno trguje po malim dućanima, ili da duže i što više izbliza oslušne vrevu sudnice u kojoj "vladaju srdžba, svađe i bol", njegov opis mnogo bi dobio u živosti, a time sigurno i u čisto književnoj vrednosti. A toliko pesničkog dara on je u sebi nosio nesumnjivo, čemu je možda najbolja potvrda odavno i s pravom isticano mesto u kome je dao živopisni opis poznatog kotorskog izvora: Tu slatkovodnim pršteći mlazom iz grla i grotla, zarastao u bršljan, Puč izvor izvire, teče, po vodu dolaze tu uvijek iz cijeloga grada; tu se djevojke nježne natječu koja će prva, baš kao mravi zrnobiri nekad u dugome redu zimi kad rastrkani novo sakupljaju zrnje: jedni dolaze, odlaze drugi, pod teretom sretni.[83] Delo Ivana Bone Bolirisa nije samo izraz njegovog velikog kotorskog rodoljublja već je i ogledalo njegove humanističke kulture. Nije teško uočiti, kada se Opis zaliva i grada Kotora pažljivije čita, tragove oponašanja pojedinih latinskih pesnika, ali mu je glavni uzor ipak bio Vergilije, sa - 31 -

svojim Georgikama i Eneidom. Kako je to mnogim primerima pokazao još M. Šrepel, "ovaj se utjecaj vidi u koncepciji, u isporedbama, u oznakama pojedinih riječi i u izboru mitologijskih imena". Na istovetan način kao i kotorski humanista postupali su i toliki drugi, ako ne baš i svi, latinski pesnici ondašnjeg sveta, vođeni nadom da se svome modelu i glavnom učitelju u poeziji barem približe, ako ga već nisu bili kadri preteći, što im je inače bila vrhunska ambicija. Nekoliko Kotorana istaklo se, u drugoj polovini XVI veka, dubokim poznavanjem teoloških disciplina, i svojim delima ušlo u red viđenijih bogoslovskih pisaca vremena, gdekada i u internacionalnim razmerama. Prvo mesto među njima pripada zacelo Albertu Dujmiću (Johannes Albertus Duimius), iz kotorske građanske porodice koja se zvala i Gliričić (de Gliricis).[86] Već kao mlad dominikanac imao je retku čast da na rimskom univerzitetu La sapienza npedaje teologiju i tumači Sveto pismo. Pape su visoko cenile njegovu učenost i rasuđivanje u teološkim stvarima. Stoga ga je Pavle III izabrao da sa još četvoricom teologa pregleda dekret de justificatione pripremljen na Tridentskom koncilu, pre no što bi bio potpisan i obnarodovan, a po uveravanju biografa takve revizije poveravane su mu i kasnije, za druge koncilske odluke. Po nalogu istoga pape pripremio je za štampu Traktat o istinitosti začeća preblažene Device (Tractatus de veritate conceptionis beatissimae Virginis), koji je čuveni dominikanac Juan de Torquemada napisao još 1437. za Bazelski koncil, i taj spis je s predgovorom Dujmićevim i nekim njegovim dodacima ugledao sveta u Rimu 1547. godine.[87] Pavle III imenovao ga je 1548. godine za biskupa modruškog, ali kako je sedište te dijeceze, izloženo stalnim turskim pustošenjima, ubrzo bilo gotovo razoreno, već 1549. premestio ga je na Krk, gde je kao biskup ostao do smrti 1563. ili početkom 1564. godine. Kao biskup na ovom glagoljaškom ostrvu, borio se protiv pristalica reformacije i angažovao se u očuvanju crkvene autonomije od mešanja mletačkih vlasti. I sam je učestvovao u radu Tridentskog koncila: sigurno se zna da je bio na zasedanjima 1551. i 1562. godine. Tamo se zalagao da se, pored latinskog, dopusti i upotreba narodnog jezika u crkvenoj službi i zahtevao da se pričešće obavlja hlebom i vinom, kao u istočnoj crkvi. Na dan Svetoga Dominika, 5. avgusta 1562, održao je o svecu pred koncilskim ocima latinsku besedu, za koju se tvrdi i da je i štampana. Neki pisci pripisuju mu i delo O milosti (De gratia), ali se o sudbini tog dela ne zna ništa pouzdano. Kako su o njemu kao teološkom piscu mislili savremenici najbolje se vidi po italijanskom sonetu (AI R. M. Alberto Duimo), koji mu je Ludovik Paskvalić ispevao tek što je Dujmić bio posvećen za biskupa modruškog i koji je - 32 -

uvrstio zatim u zbirku pesama štampanu 1549. godine; već tada, i dok teolog iz Kotora nije bio pokazao ni izdaleka punu meru svoje učenosti, Paskvalić je tvrdio da su mu dela raznela glas po čitavom svetu i da će zahvaljujući njima živeti i hiljadu godina posle smrti.[88] Od ostalih teoloških pisaca iz Kotora XVI veka neki su bili izdignuti na biskupske stolice u svome gradu, i tu su godinama delovali i kao crkveni prelati. Jedan je od njih Luka Bizanti, koji je pune četiri decenije upravljao kotorskom crkvom, prvo kao pomoćnik svoga strica Trifuna (1524—1532), a onda, kada se ovaj odrekao biskupske časti, i kao kotorski biskup (1532— 1565). Istoričari svih crkava u "Iliriku", pa prema tome i crkve kotorske, D. Farlati i J. Koleti, našli su reči najvišeg priznanja za njegovu razboritost i duh, rekavši da je bio vir summi consilii et maximi animi.[89] U životu, on je imao dovoljno prilika da pokaže, kada to zatreba, i odlučnosti i hrabrosti. Peraštane koji su se, sledeći put svoje davnašnje mržnje na kotorske plemiće, usudili da 3. maja 1535. na oltaru i usred same službe božje svirepo usmrte Pompeja Paskvalića, opata Svetoga Đurđa, ošinuo je najvišom crkvenom kaznom[90], a jednom kasnije nije se ustezao da slično postupi i prema svom bliskom rođaku, koji je bio čak kanonik. A kada je Barbarosa opseo Kotor, on je živom reči i ličnim primerom podsticao na otpor, i sigurno na taj način nemalo doprineo da grad odoli opasnosti. Godine 1561, odlazeći na Tridentski koncil, u čijim je poslednjim zasedanjima učestvovao zalažući se za čuvanje crkvene discipline, on je u Veneciji odobrio, i bez sumnje i podstakao, izdanje latinski pisanog životopisa Svetoga Trifuna (Vita S. Tryphonis). Za tu priliku upotrebljen je, ali sada pregledan i ponovo redigovan, jedan još 1466. godine načinjen i u rukopisima očuvan tekst. Taj tekst je izdeljen u lekcije, koje su se imale čitati o svečevom prazniku u toku uobičajene "osmine". U knjizi, koja je iste godine izišla u Veneciji, staranjem i o trošku Petra Grubonje i Jerka Buće, kanonika kotorske katedrale, štampane su i dve safijske i dve jampske himne kotorskom svecu, za razne kanonske časove koje je, na latinskom jeziku, ispevao sam Luka Bizanti.[91] Ne bi se moglo reći da su te himne predstavljale sav Bizantijev rad na književnosti. Jer nekakvo delo o kotorskim biskupima (Antistites Catharenses), koje mu je pripisano i iz koga su objavljeni izvesni odlomci, čuvalo se u rukopisu u starim peraškim porodicama do početka ovoga veka, a može biti da se čuva još uvek.[82] Jedan od poslednjih činova biskupa Luke Bizantija, pre no što će se 11. oktobra 1565. zbog starosti odreći visoke časti, bio je svečani pogreb blažene Ozane Kotorske, čije je telo otpratio, na čelu ogromne povorke, kotorskim ulicama do crkve Svetoga Pavla.[93] Po jednoj vesti, živeo je do 1569. godine.[94] - 33 -

Na biskupskoj stolici Luku Bizantija dostojno je zamenio njegov mlađi brat Pavle (rođen 1532. godine), koga su i događaji, a ne samo vlastita priroda, upućivali tragovima brata i strica. Iako je za zvanje koje je dobio imao najviše odlike, kako moralne tako i one na planu učenosti (studirao je u Padovi i tamo postao doktor dvostrukog prava), zavidnici su pokušali da mu ga ospore, pa je kao papin izaslanik, Hrizostom Kalvin, nadbiskup dubrovački, obavio propisna istraživanja u Kotoru u vezi sa njihovim optužbama, koje su se pokazale kao klevete; posle su, ako je verovati tradiciji, sami njegovi neprijatelji, zajedno s ostalim narodom, govorili da je Bizanti biskup koji kao da je sišao sa neba, a ne poslat iz Rima. Kao veliki pastir, on se poneo osobito prilikom nove opsade Kotora, u vreme kiparskog rata, 1569. godine; tada je uz molitve, postove i blagoslove duh otpora održavao i stalnim hrabrenjima, podsticanjem, i savetima, držeći se primera svoga brata iz ranije slične situacije. Odrekavši se po svojoj volji kotorske biskupije 1576. ili 1577. godine, prešao je u Udine, za biskupa i generalnog vikara patrijarha akvilejskog i tamo je na tim funkcijama ostao do smrti, 1587. godine. Posmrtni govor, koji mu je u Udinama održao Džirolamo Bigarela (Bigarella) i koji je iste godine štampan u Veneciji, pun je, naravno, najviših pohvala, razumljivih kako s obzirom na prigodu u kojoj su izrečene, tako i na humanističke sklonosti oratora.[95] Da li su doista kod Bizantijevih naslednika ostala njegova neštampana dela, mahom iz oblasti prava, ili je to samo tek olako domišljanje blagonaklonih biografa, teško da će se ikada moći proveriti.[96] Prisustvujući jedan za drugim, i kako su se smenjivali, pojedinim sesijama Tridentskog koncila, koji se bio protegao na čitave dve decenije, kotorski prelati usvajali su, kao i drugi, njegove stroge odredbe i, po povratku kući, ulagali su napore da ih provedu među područnim klerom i u pastvi. Ti napori, koje su njihovi naslednici produžili, nisu ostajali bez ploda i svakodnevni život, a za njim i kultura u gradu, koji su i inače, pod dejstvom mnogih činilaca, menjali svoj vid, primali su sve osetnije i više pečat koji su im utiskivale nova praksa i rigorozno razrađena doktrina obnovljene katoličke crkve. Umetnost renesanse, koja na ovom području ni inače nije mogla da pusti duboke korene i nikada se nije u punoj meri razgranala, brzo se našla na zalasku i otvorila tako slobodan put umetnosti baroka. I duhovni život pravoslavnog srpskog naroda zahvatila je u te decenije krupna promena, isto tako vezana za mesto i ulogu crkve u njegovoj sudbini. Obnovom Pećke patrijaršije, do koje je 1557. godine došlo zahvaljujući staranju dvojice braće Sokolovića, jednoga iz samih vrhova Turske Carevine, drugoga iz vrhova srpske crkve, stvoreni su najzad uslovi da se - 34 -

čitav narod, razbacan prilikama i istorijskim zbivanjima gotovo svuda po našim prostorima i prilično razjedinjen, ponovo okupi oko jedne organizacije i jedne nacionalne i političke misli. Istoričari su jednodušni u oceni da je taj događaj od ogromnog značaja u prošlosti srpskoga naroda. Nije bilo mogućno, već i samim tim, da i narodna kultura ostane izvan njegovog domašaja. Vršeći veoma smišljeno i dalekovido svoju reorganizaciju, srpska crkva je osnivala, s jedne strane, svoja središta i tamo gde ih nije bilo dotle, a novo vreme nametnulo je potrebu za njima, i obnavljala, s druge strane, ona koja su postojala nekada, ali su ležala u zaboravu i u ruševinama, i bila stoga bez snažnijega zračenja. Po sebi se razume da te episkopije i ti manastiri, i tada kao i pre, a sada još i pogotovu, nisu bili mesta u kojima su se samo vodili poslovi crkve i jedino upućivale molitve Bogu, već i književni i prepisivački centri, koji vrše svoju misiju kad god im to okolnosti dopuste, a ponekad, gotovo bi se moglo reći, upravo i njima uprkos. U nizu manastira koji su po srpskim zemljama sagrađeni ili ponovo vaspostavljeni za trajanja te inicijative, nekoliko ih je na tlu današnje Crne Gore. Godine 1565. "trudom i podvigom Pavla igumana, jeromonaha sa vsemi o Gospodi bratijami" sazidan je i "ispisan" manastir Dubočica kod Pljevalja[97]; jedva nešto kasnije, davnašnji "hram uspenija presvetije Bogorodice" na reci Morači, po kojoj će dobiti ime i pod njim ostati čuven, podignut još "trudom i podvigom velikago kralja Stefana, sina velikago kneza Vlkana", ali porušen već "po mnogo leteh", obnovljen je i islikan "va turska nužna vremena" upravo one, 1574. godine, u kojoj "prestavi se srpski patrijarha Makarije", kako je to natpisano na vratima muške priprate[98]; u isto vreme, Savatije Sokolović zasnovao je, kao mitropolit hercegovački, a desetak godina kasnije, 1586, i dovršio, kao "patrijarh pekski i vsem Srblem" manastir Pivu", koji će odmah početi da igra istaknutu ulogu u kulturi čitavog područja, pa i daleko šire i mnogo dalje od njega. U svim pravoslavnim manastirima, kako onim starim koji su sada dobili novi polet, tako i u ovim koji su odskora podignuti, organizuje se prikupljanje, povezivanje i restaurisanje, ali i novo prepisivanje potrebnih knjiga, koje su i dalje pretežno, ako ne i isključivo, crkvenog karaktera. Pokatkad ove centre obilaze crkveni velikodostojnici, neretko i sami patrijarsi, i neke od knjiga nastaju na njihov zahtev ili po njihovoj zapovesti ("poveleniju"). Većina tih i u tim prilikama ispisanih knjiga netragom je propala; ali one malobrojnije koje su nekako odolele istorijskim nedaćama čuvaju zanimljive zapise o vremenima koja su ih dala, o sredinama iz kojih su ponikle, o ljudima koji su u njih trošili svoja bdenja ili o onim drugim - 35 -

čijom su zaslugom nastale. U manastiru Podmalinsko završio je 8. avgusta 1559, "v to vreme oblast držeštu velikomu Sultan Sulimana", prepisivanje jednoga jevanđelja "mnogogrešni i nedostojni rab božji Dimitrije".[100] A iste godine — ali sada s drukčijim istorijskim i vremenskim određenjem: "togda čuvstvujuštu v Sr'bloh arhiepiskopu kir Makariju, togda predr'žeštu prestol na Herceg sanžagiji mitropolitu vladice kir Danile, Budimlja s'nžagiji dr'žeštu prestol mitropolit kir Genadij" — pop Jovan, u manastiru Zastupa, po naredbi igumana Grigorija, ispisao je Minej za mart.[101] Prilike su sigurno tada postajale snošljivije i na Cetinju, pa je u starom manastiru, koji je toliko puta podelio dobro i zlo sa svojim narodom, izrađeno nekoliko knjiga, od kojih na jednoj, Mineju za mart, stoji da ga je pisao, "Romil episkup 7068 [a to će reći 1560. godine!] na mjesto rekomo Cetinje, vo Črnej Gori vo predjeleh Zete zemlje".[102] U istom je manastiru Vseoružastvo bogoslovija od Jevtimija Zigibena pisano 1568. godine po zapovesti patrijarha pećkog, a troškom episkopa Dionisija.[103] Znatan skriptorijum, a istovremeno i središte u koje su se srpske knjige sticale sa raznih strana, i odakle su opet na razne strane odlazile, prema svojoj sudbini, bio je manastir Sveta Trojica kod Pljevalja.[104] Tamo je godine 1560. nepoznati monah, odveć skroman da bi jasno naznačio svoje ime ("pisa mnogogrešni po Davidu črv a ne človek"), i suviše u odmaklim godinama da bi bio svuda tačan ("pisah st'klenem očima ponježe prestar bjeh"), izradio Minej, ostavivši uza nj još i zanimljiv zapis o svađi Selima i Bajazita, sinova cara Sulejmana, "o carstvo" i o "tuzi i tegoti na hristijaneh v to vreme".[105] Nije manje značajna ni beleška "mnogogrešnog i m'nšeg v inoceh rasodera Visariona", koji je "v hrame i v domu svetije živonačalnije Trojice Vrhbreznica" godine 1572. ispisao "svetuju i bož'stvenu knjigu glagoljemi Zlatoust", a izvinjavajući se čitaocima zbog mogućnih pogrešaka u njoj dao i književnoistorijski važan podatak o načinu svoga rada, koji je, u isti mah, i opis rada mnogih ondašnjih prepisivača: "po samohotju ničtože nijesmo tvorili, n'jakože izobretoh v izvode, tako i pisah".[106] U isto vreme, po prilici, skriptorijum u Svetoj Trojici dosegao je već i vrhunce prepisivačke veštine: šezdesetih godina XVI veka u njemu je nastalo veliko Evangelije, zapravo četvorojevanđelje, koje je ispisao "smereni dijak Dimitrije", a povezao majstor Jevstatije, potpisan na način dosta zapleten, ali koji nije ostao i neodgonetljiv.[107] Dijak Dimitrije bio je "kaligraf najvišeg ranga", koji čudesnom lepotom ispisuje slova i slaže ih u skladne stranice, ali i izvrstan crtač uz to, za čije je zastavice i inicijale utvrđeno da ih karakteriše "virtuoznost izrade". Sa tim svojim izuzetnim umetničkim odlikama Evangelije dijaka Dimitrija probilo se "u red najznačajnijih knjiga - 36 -

nastalih pod Turcima" i svrstalo se "među najlepše naše rukopise iz XVI i XVII veka".[108] Nije isključeno da su neki manastiri u kojima su se tada pisale knjige pokazivali manje aktivnosti u tom pravcu, ali takođe može biti i da smo mi o toj aktivnosti nedovoljno obavešteni, i to jedino stoga što je malo njenih tragova stiglo do nas. Prvo od toga dvoga još je možda i slučaj manastira Vranštice, kraj Vraneša u oblasti Bijelog Polja, u kome je 1570. godine "m'nši i hudi umom dijak Vuk ot Nikol Pazara" dovršio Prolog od marta do avgusta[109], ali u kome su i krajem istoga stoleća, a i ponekad kasnije, prepisivane još neke knjige.[110] Međutim, već je mnogo manje sigurno da bi to bio slučaj i s manastirom Kumanica, "bliz mjesta Nikol-pazar na rijece Limu". Sada su od tog manastira, koji je na tri časa hoda od Bijelog Polja, ostale samo ruševine, ali od XVI veka on je "bio dosta znatan verski i kulturni centar".[111] Tamo je od 1. oktobra 1579. do 8. januara 1580. godine jeromonah Visarion ("mnogogrješni, i unili, i k'sni i ljenivi, i pr'stnij rab Hristov, i manši v inoceh Visarion jeromonah, emuž otčstvo grob, zemlja mati, črvije bogatstvo") pisao ("rukodelisao") Prolog za period od marta do avgusta. Za njegovo shvatanje stvari, to je bila knjiga ne samo "svetaja i bož'stv'naja", kako su pisali i drugi, već i korisna, "dušepol'znaja", pa to možda bliže objašnjava i motive njegovog bavljenja njom. On je, s istom preciznošću, sebe, svoj manastir i knjigu na kojoj je radio video u sasvim određenim vremenskim i istorijskim koordinatama: "Togda praveštomu vesla crkv'naja, i podr'žeštomu prestol prvije arhijepiskopije arhijepiskopa i učitelja srbskago Savi preosveštenomu arhijepiskopu pekskomu kir Gerasimu i pročim patrijarham".[112] Pogotovo se ne bi nipošto moglo reći da je maloga obima i nevelikog dejstva bila književna, prepisivačka i uopšte kulturna aktivnost usredsređena u Šudikovi, starom i značajnom manastiru "na dva kilometra od Berana i nekoliko stotina potonjih budimljanskih kuća, na utoci Lima u klisuru, pod planinom Tifranom", kako ga je lokalizovao jedan njegov dobri znanac iz nama bliskog vremena.[113] O nekada razvijenom radu prepisivačke škole, koju je organizovala "svjataja obitelj zovoma Šudikova", ostali su da svedoče samo neki retki spomeni. Prema najranijem od njih, jedan Minej "spisao" je u tom manastiru godine 1573. glavom "mitropolit zetski Gerasim" i to mu je, po vlastitom priznanju, bio prvi ogled u takvim poslovima ("ere ne beh prežde pisal, ni u majstora učil, tere ne bih vješt slovu, da lepo napravim").[114] Mlađi su spomenici iste škole prepisivača Psaltir jeromonaha Danila iz 1592. i Molebnik đakona Mihajla iz 1602. godine.[115] Još kasnije — u stvari tek negde u XVII veku — sačinjen je ovde jedan Pomenik ("sij svetij pomenik manastira Šudikove, - 37 -

hrama presvete Bogorodice"), u koji su, pored uobičajenih pravila i molitava, kao stvarni sadržaj ušla imena vladara ("pomenik gospod srpskih"), episkopa, monaha, popova, monahinja i svetovnih lica, koji su se imali spominjati u određenim prigodama.[116] Glasovitom manastiru priložnici iz raznih krajeva slali su rukopise i knjige iz kojih je, bez sumnje, morala već nastati neka manastirska knjižnica.[117] Kakve su mogle biti tada te manastirske knjižnice po obimu svome i po sastavu najbolje pokazuje jedna beleška cetinjskog vladike Ruvima II koju je on 1593. godine načinio, ili naredio da se načini, na praznom prostoru rukopisnog Mineja iz 1560. Ta beleška tiče se knjiga koje je vladika zatekao prilikom dolaska u manastir i predstavlja neku vrstu njihovog sumarnog inventara. "Da se zna", navodi se u toj belešci, "što nađe knjig u manastir na Cetinje: tri evangelija, apostol, s'bornik, dva petoglasca, jedan prvoglas'c, molitvenik, tipik, vračevnik, tri psaltijera, tri leturgije, ednu štanpenu, dva zakonika velike, dva male, četiri triode posne, dva triode proletne, dvanaest komat mesečnik, jedan otč'nik i tl'k[ovnik], psaltir, četenje mol'bn[e]; svega što nađe komatah četrdeset i dvije".[118] Kao što se da lako videti, sve su to bili standardni tekstovi crkvene literature i njihova je namena strogo praktična, jer se svakodnevno upotrebljavaju pri bogosluženju i u ostalim prilikama slične vrste. Više ili manje, na takve se iste tekstove nailazi u svim ondašnjim manastirima, i u tom pogledu njihove biblioteke bile su dokraja i u punom smislu reči jednolike; jednolike će one ostati i dugo zatim. Prave književnosti tu nigde nema ili se barem sada ne vidi da je nje bilo. Usled toga, njihovi rukopisi ostaju znameniti u prvom redu kao spomenici pismenosti i jezika; neretko, osim toga, oni su značajni i sa kaligrafske, a kada su iluminisani, i sa umetničke strane. Ono što ih najviše približava literaturi — u njima je sporedno, uzgredno i mnogo puta nadodato docnije, čak ne jedanput i tajnom azbukom. To su zapisi i pripisi, na rubovima, ili pri završecima, koji su nastajali spontano i bez ikakvih književnih ambicija od strane njihovih autora. Najčešće ih, i sada kao i ranije, stavljaju sami pisari, iz želje da se unapred opravdaju od prigovora budućih korisnika zbog nesavršenstva i pogrešaka u svojoj rukotvorini. Uz one već pomenute, takav je zapis na Prologu za april koji je "črnac Venijamin" pisao u Svetoj Trojici kod Pljevalja 1595. godine: "Molju že i az smjerni črtavij sije, starije, i sv'zrastnije, i junije kupno vsjeh naricaje, o Hriste bratjo, ašte obrešte kasnuto slovcem al rečiju, ispravljajte vašim dobrim umom, i nas smjerenih ne klnite o sem trudivša se, ponježe bjeh zabvenijem bogat, umom ubog, i paki velmi nam dosaždahu agarenski čeda".. .[119] Često njih nameće strah da - 38 -

im prepisi ne budu preneti nekud sa mesta na kome su, ili ukradeni, ili oštećeni, pa se to pokušava sprečiti zaklinjanjima i prokletstvom. "Sij sveti prolog Starčeve Gorice. Da jest proklet tko će ga ottimiti ot Starče Gorice, amin" — piše na jednom takvom rukopisu, nastalom negde posle 1579. godine, kratko i odsečno.[120] Veoma su značajni, međutim, zapisi ponikli iz težnje da se neki događaj otme zauvek od zaborava ili da se zabeleži po utisku koji je ostavio u svesti ili na dušu pisara. "Da se zna kade s'žegoše Turci svetitelja Savu, arhijepiskopa sr'pskije i primorskije zemlje v Beligrade; načelni vezir Sinan paša, iže beše pred vojskoju; sije biše v ljeto 7107" — dopisano je na Jevanđelju koje je prezviter Avram pisao 1595. godine "v sele Bolehnići, bliz meste Plevlje i Čajnice, meždu simi, v ljuta i priskrbna vremena".[121] Najposle, nisu sasvim odsutni, i u njima se može naći takođe neke naivne draži, ni zapisi koje je rodila puka dokolica, pa i potreba da se sebi, i čitaocu, pribavi trenutak zabave. Dok su tako po pravoslavnim manastirima pobožni kaluđeri bili zabavljeni umnožavanjem starog i odavno utvrđenog repertoara religioznih knjiga, što su ipak, a ne bez razloga ako se imaju u vidu okolnosti u kojima su to činili, smatrali "trudom i podvigom", ni najraniji tekstovi na našem jeziku koje znamo iz istog vremena u Kotoru nisu bili baš mnogo drukčiji, ni po sadržini, a ni po svome pravom karakteru. Izvesni Marko Prodić, bez sumnje takođe monah, ali sada iz krila druge, katoličke crkve, ispisao je "nakon 1595. u Kotoru" prozni tekst Nauke života redovničkoga ke piše blaženi sveti Bernard sestri svojoj, koji je u stvari bio prevod poznatog dela Divi Bernardi Abbatis ad sororem modus bene vivendi in christianam religionem. Sva je prilika da taj prevod, kao što se i pretpostavlja, potiče od Splićanina Marka Marulića, a naš Kotoranin, ako je Prodić to bio doista — jer je u Kotor mogao doći i odnekud sa strane — samo ga je verno preneo iz izvornika.[122] Nekako jednovremeno sa nastankom Prodićevog prepisa prevedeno je u Kotoru sa italijanskog jezika hagiografsko delo Vita della reverenda serva di Dio la madre suor Ossanna da Cattaro, dell'Ordine di San Domenico, koje je, služeći se kotorskim izvorima, a najviše, izgleda, sada izgubljenim italijanskim spisom Ivana Bone Bolirisa, napisao dominikanac Serafino Raci (Razzi) i 1592. godine štampao u Firenci.[123] Taj prevod pod naslovom Život od poštovane službenice Božije sestre Osane od Kotora reda Svetoga Dominika, pisan po fra Serafinu Racu od istoga reda dugujemo nekom neznancu, a njegov rukopis, koji se sve do početka ovoga veka čuvao u Kotoru, dugo je bio zaturen i zato je ostao poznat tek delimično.[134] Koliko se po objavljenim fragmentima dade videti, jezik anonimnog prevodioca - 39 -

nosi jasne tragove kotorske sredine, ali je isto tako nesumnjivo i to da je on svesno podešavan prema dubrovačkom proznom izrazu. Tako je već na samim početnim koracima srpskohrvatskim jezikom pisana književnost Kotora našla svoj ugled i svoje izražajne i jezičke oslonce u neuporedivo bogatijoj i razvijenijoj književnosti Dubrovnika, s kojom je glavni grad Boke bio u bliskom, mada ne uvek i u srdačnom susedstvu. Istoriju književnosti Kotora u XVI veku zaključuje još jedna pojava koja je za nju karakteristična, iako sa njom ta pojava ne prestaje, već se nastavlja i u narednim stolećima. Među piscima koji su svojom učenošću i literarnom kulturom blistali izvan rodnoga grada, poslednje mesto svakako ne pripada kotorskom patriciju Nikoli Bolici. Poput svoga strica istoga imena, on je na padovanskom fakultetu pravnika izabran za rektora (rettore dei legisti, Juristarum rector). Njegov je stric to postao 1549. godine i dobio je, na sam dan izbora, svečani govor koji mu je izrekao humanista Đirolamo Pikolomini (Hieronymus Piccolomini) i koji je odmah i štampan (Oratio de laudibus Nicolai Bolizze, quo die rectoratus insignibus est ornatus, Padova, 1549)[125]. A mlađi Nikola Bolica je tu funkciju vršio 1593. i 1594. godine[126], i priznanje mu je odato spomen-pločom s natpisom na latinskom jeziku, prepunim najlaskavijih i najbiranijih pohvala[127], a isto tako i titulom viteza Sv. Marka, koja se dobijala, prema običajima, po okončanju visoke dužnosti. Međutim, upravo dok je nosio rektorsku čast, ustoličen je novi mletački dužd Marko Grimani, i tom prilikom pozdravili su ga govorima izaslanici iz mnogih gradova Republike (Padova, Feltre, Bergamo, Breša, Krema, Kjođa, Čividale, Rovigo, Zadar), i među njima i Bolica, u ime fakulteta kome je bio na čelu (Oratione dell'illustre cavaliere et eccellentissimo signor Nicolo Bolizza, rettor de legisti dello Studio di Padova). Uglađen i visoko literaran, taj govor se svojom vrednošću ističe između svih dvanaest koji su tada održani i štampani u zajedničkoj knjizi[128], i u njemu nema naduvenosti i praznorečja koje su voleli ondašnji retori i u kome je bilo već svih bitnih svojstava nastupajućeg baroka.[129]

- 40 -

Napomene 1

Neke sugestije takvom gledanju na prilike ondašnjeg Cetinja videti u novinskom članku Pavla Mijovića, Renesansno Cetinje, Politika, 5. avgust 1962. 2 Literatura o štampariji koju je ustrojio Đurađ Crnojević ogromna je i stalno se umnožava; glavnije napise naveo je Risto Dragićević u studiji Cetinjske štamparije (1493–1918), Istorijski zapisi, XII, 1956, 1. Potom je o njoj reč u kapitalnoj knjizi Dejana Medakovića Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVIII veka, Beograd, Srpska akademija nauka, 1958, na više mesta. Up. i izvrsni odeljak Crnojevića štamparija od Dimitrija Bogdanovića u delu Istorija Crne Gore, knj. 2, t. 2, Titograd, 1970, 397-410, kao i literaturu koja je tamo citirana. 3 Vid. i naš prilog Stare srpske štamparije u Crnoj Gori u Veneciji, štampan u knjizi Spomenica posvećena 130-godišnjici života i rada Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1974, Posebna izdanja SANU, knj. CDLXXVI, str. 43-52. 4 O Kotoru toga vremena i o pojedinim vidovima njegove kulture osnovno je delo R. Kovijanića i I. Stjepčevića, Kulturni život staroga Kotora (XIV-XVIII vijek), knj. I-II, Cetinje, 1957, 206+[2]+122+[2] str. 5 Prvi je o njemu, kao i o mnogim drugim piscima staroga Kotora, pisao Italijan i istoričar književnosti Dubrovnika Francesco Maria Appendini u delu Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, Ragusa, 1811, 27-28 (u daljim navodima ovo delo pominjemo kao Memorie). Posle su, oslanjajući se znatno na Apendinija, govorili o njemu: Matteo Capor [Bernardo Pima], Gazzetta di Zara, 1834. n. 74, p. 296; U.[rbano] R.[affaelli], Della Collegiata di S. Maria del Fiume in Cattaro, Gazzetta di Zara, 1844, n. 44, i drugi. Novije biografske podatke, na osnovu arhivskih istraživanja, dao je Risto Kovijanić u veoma značajnom radu Kotorski pjesnici-humanisti, Stvaranje, VIII, 1953, 51-52. Isti autor ponovio ih je, uglavnom, i u napisu Književnost Kotora, objavljenom u knjizi Kotorska sekcija Društva istoričara Srbije 1948–1968, Kotor 1970, 102. 6 Podatak je u Kotorskom biskupskom arhivu (Bisanti 1515, str. 125) našao Petar Kolendić, a njegov ispis nalazi se u ostavštini tog našeg uglednog književnog istoričara. 7 Giuseppe Praga, Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati. Vol. 1-III / rukopis u Biblioteca Nazionale di San Marco, pod sign. Marc. it. VI, 524-526 (coll. 1231812320). Up. i: Šime Jurić, Iugoslaviae scriptores latini recentioris aetatis, pars I, tomus II, Zagrabiae, 1971, 194. 8 Štampao je taj sonet sin Franje Paskvalića Ludovik Paskvalić na kraju svoje zbirke Rime volgari, Venezia, 1549, pod naslovom Di M. Francesco Paschale mio Padre nella morte di M. Bernardo Pima del 1508. Preštampan je u radu: Arnolfo Bacotich, Rimatori dalmati nel Cinquecento, Airchivio storico per la Dalmazia, XXI, 1936, 127. Godina koja je u njemu naznačena kao godina Pimine smrti nije tačna, jer se sigurno zna da je bio živ sve do 1517; ona se, međutim, nalazi i u Piminom epitafu, što može značiti da je on grobnicu gradio sebi za života i da je tada stavio u taj epitaf. O Franji Paskvaliću vid.: Đuro Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, Rad JAZU 212, Zagreb 1916, 4, 8. 9 O njemu vid. D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici, sacri pars VI (odeljak Episcopi ascrivienses, sive catharenses), Venetiis, 1800, str. 478-486 (ovo delo dalje se navodi kao Illyrici sacrip. VI); F. M. Appendini, Memorie,11-12; Eugenio di Carlo, Dei due - 41 -

Trifoni della famiglia Bisanti di Cattaro (Sec. XVI), Archivio storico per la Dalmazia, XV, 1933, 3-9. 10 Izvatke iz Bizantijevih pisama, čije mu je autografe ustupio nobilissimus ac eruditissimus vir Julius Tomitanus nobilis. Opiterginus, objavio je D. Farlatus, Illyrici sacri p. VI, 478, i d., a navedeni sud o njima (belle ed eleganti epistole latine) potiče od F. M. Apendinija, i on je izrečen u nav. delu Memorie, 12. 11 Pribojevićevo delo prvi put je štampano u Veneciji 1532. godine; preštampano je u naše dane, s uvodom i beleškama Grge Novaka, i u prevodu Veljka Gortana (Vinko Pribojević, O podrijetlu i zgodama Slavena, Zagreb, Jugoslavenska akaidemija znanosti i umjetnosti, 1951). U ovom poslednjem izdanju o braći Buća reč je na stranama 87, 92, 190 i 196. 12 Stari pisci hrvatski, knj. XXII, Zagreb, 1913, 129. Puni naslov Kavanjinovog dela glasi Povijest vanđelska bogatoga a nesrećna Epiluna i ubogoga a čestita Lazara, ali ga skraćeno nazivaju Bogatstvo i uboštvo. 13 Florio Banfi, Regesta litterarum magistrorum generalium Ordinis Praedicatorum Provinciam Dalmatiae spectantia (1392-1600), Archivio starico per la Dalmazia, 1937, 56. 14 I. Stjepčević - R. Kovijanić, Književni rad u Boki u srednjem vijeku, Stvaranje, IX, 1954, 69. 15 U.[rbano] R.[affaelli], Chiesa e convento di S. Nicolò dei Domenicani in Cattaro, Gazzetta di Zara, 1845, n. 14, 15. 16 Ambrosius Gozzeus, Catalogus virorum ex familia praedicatorum in litteris insignium, Venetiis, 1605, 249. 17 U poznatom predgovoru (Marko Marulić i njegovo doba) uz Pjesme Marka Marulića (Stari pisci hrvatski, knj. I, Zagreb 1869) Ivan Kukuljević je odnekud znao da je to delo "tiskano g. 1542" (str. XX). Verovatno se Kukuljević prevario, jer vesti o štampanju Bućinog dela nema ni u jednoj bibliografiji (up. na primer, najnoviju i već navedenu: Šime Jurić, Jugoslaviae scriptores latini recentoris aetatis). 18 U navedenom delu Memorie spettanti ad alcuni uomini di Cattaro, 19. 19 Pune naslove ovih dela Klimenta Ranjine i ostale bibliografske podatke o njima vid. u knjizi: Biografska dela Ignjata Đurđevića, izdao i objasnio Petar Kolendić, Beograd, SKA, 1935, Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, 2. odeljenje, knj. VII, 147. 20 U. R., Chiesa e convento di S. Nicolò... (vid. nap. 15.) 21 A. Gozzeus, Catalogus virorum ex familia praedicatorum..., 64. 22 Puni naslov dela glasi: Etymon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales cum expositione titulorum eorundem psalmorum aditione orationis dicende in fine ad singulos psalmos, nuper compilatum per reverendum patrem fratrem Dominicum Buchium Catharensem sacre theologie professorem ordinis praedicatorum. U kolofonu stoji naznaka: Impressum Venetiis in edibus Aurelii Pintii Veneti, Anno Domini 1531, die 14. Junii. 23 Reveren. P. F. Dominici Buchiae Catharensis ord. prae. sacrae theologiae professoris in quatuor cantica novi testamenti, nec non et in orationem dominicam, et Salutationem angelicam pulcherrima expositio. Venetiis in Officina divi Bernardini MDXXXVII. 24 Expositio satis perutilis omnium epistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum leguntur, nuper edita, per Reverendum sacrae theologiae professorem - 42 -

integerrimum, patrem fratrem Dominicum Buchia Catharensem, ordinis praedicatorum, provintialem Provintie Dalmatie. U kolofonu: Explicit expositio omnium aepistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum currunit, nuper aedita per reverendum sacrae theologiae professorem patrem fratrem Dominicum Buchia Catharensem ordinis praedicatorum provincialem provinciae Dalmaciae omni cum diligentia impressa Venetiis per Nicolaum Bascarinum Brixiensem Annon domini MDXXXXV die vigesimo secundo mai. 25 O njemu: U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno a Nicolt Chierlo di Cattaro, La Dalmazia, III, 1847, n. 50, 396. Tu je i prepis epitafa, koji je poznat i iz rukopisne zbirke Kotorski natpisi (kupljene od Alfreda Rossia), u Državnom arhivu u Kotoru (Otkupi 9). 26 Dugo je on bio mešan s biskupom Trifunom Bizantijem, o kome je već bilo reči. Vid. u tom smislu, npr.: Simeone Gliubich, Dizionario biografico degli uomini illustri della Dalmazia, Vienna, 1856, 37-38. Pogrešku je ispravio Eugenio di Carlo u cit. radu Di due Trifoni della famiglia Bisanti... o kome vid. nap. 9. U tom radu izneto je i nekoliko novih vesti o Bizantiju. 27 U već navedenom delu Repertorio bibliografico degli scrittori dalmati, koje je u rukopisu ostavio Giuseppe Praga (vid. nap. 7) popisane su knjige u kojima se nalaze pesme ovoga Trifuna Bizantija ili pesme posvećene njemu. To su knjige: l) Poemata ex quamplurimis autorum probatissimorum scriptis, quae nondum edita fuerunt a Jo. Ant. Taygeto selecta, Brixiae, 1568, 8°, u kojoj su pesme 51 autora, i među njima je i Bizanti; 2) Valerianus Joa. Pierius, Hexametri, odae et epistolae, Venezia, Giolito, 1550, ff. 136, u kojoj je jedna pesma "ad Tryphonem Dalmatum"; 3) Domici Palladii Sorai. Epigrammaton libelli, Venetiis, J. B. de Sessa 148. u kojoj je lat. pesma "Ad Triphonem Bizaintium sacer."; 4) rukopis Komunalne biblioteke u Udinama 102, iz XVIII v., u kome je na l. 30. pesnički sastav Đirolama Amalteo (Hieronymi Amalthei) u smrt nekog Trifuna (počinje: Te moriente, Trifon, coelo sol decidit, et vox), koji bi se ticao ovog Trifuna Bizantija. Kako se vidi na drugom mestu, Praga je nameravao da posebno piše o tom piscu i da preštampa njegove pesme, ali tu nameru nije dospeo da ostvari. 28 Sve važnije napise o Božidaru Vukoviću, nastale do 1956. god., vid. u nav. raspravi Riste Dragićevića, Crnogorske štamparije (1493-1918). Od novijih posebnog su značaja sledeća dva: D. Medaković, Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVIII veka, i Jorjo Tadić, Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd, knj. VII-1, 1963, 337-360. Up. i: M. Pantić, Prilozi za istoriju stare srpske knjige, Zbornik Muzeja primenjene umetnosti, Beograd, knj. 11, 1967, 51. Takođe i: M. Pantić, Stare srpske štamparije u Crnoj Gori i Veneciji (navedeno u nap. 3), odakle su u ovo izlaganje preneti neki delovi teksta o Božidaru Vukoviću, kao i o ostalim štamparijama srpskih knjiga koji su delovali u Mlecima, zaključno do Jerolima Zagurovića. 29 Stojan Novaković, Božidara Vukovića zbornici za putnike, Glasnik SUD, XLV, 1877. 30 Đorđe Sp. Radojičić, Pahomije "ot Crnije Gori ot Reke", Istorijski zapisi, X, 1954, 225-227; Risto J. Dragićević, Mitropolit Mardarije nije - Makedonac, a štampar Pahomije nije - ekavac, Istoriski zapisi, XI, 1955, 243-252. 31 Vid. St. Novaković, Božidara Vukovića zbornici za putnike, 133. 32 J. Tadić, Testamenti Božidara Vukovića..., 340. 33 O Vicku Vukoviću vid. radove navedene u nap. 2, 3. i 28, kao i literaturu koja je u njima citirana. - 43 -

34

D. Medaković, nav. delo, 143. Vid. pomenute radove o starim srpskim štamparima, i naročito: Đorđe Sp. Radojičić, Stari srpski štampar Stefan "ot grada Skadra" i crkva Ivanovac kod Peći, Prilozi za književnost, jez., ist. i folklor, XVIII, 1938, 375-392. 36 O Jerolimu Zaguroviću, vid. literaturu navedenu u nap. 2, 3. i 28. 37 D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku" neizdani ili s pogreškama izdani, Bogoslovlje, VI, 1931, 64-72; Vlad. R. Petković, Zapisi iz manastira Nikoljca u Bijelom Polju, Bogoslovlje, VI, 1931, 163-167; Vladimir Ćorović, Prilozi za našu staru književnost i historiju. I. Rukopisi u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, Skoplje, I, 1936, 76-96; Branko L. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, Skoplje, I, 1936, 76-96; Branko L. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, I, 1936, 223-250. 38 Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, III, 1905, br. 5592 i 5593; B. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu..., 225. 39 B. Cvijetić, nav. delo, 243. 40 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 1902, br. 560; D. N. Anastasijević, nav. delo, 67; B. Ćorović, nav. delo, 82. 41 Vlad. Petković, nav. delo, 163-165; B. Ćorović, nav. delo, 83; B. Cvijetić, nav. delo, 243. 42 Vlad. Petković, nav. delo, 163; B. Ćorović, nav. delo, 82-83; B. Cvijetić, nav. delo, 243. 43 Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 492. Upor. Ljubomir DurkovićJakšić, Knjižnica, manastira Svete Trojice kod Plevalja, Bibliotekar, IX, 1957, 227-234; Vladimir Mošin, Ćirilski rukopisi manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, Istoriski zapisi, XIV, 1958, 246. 44 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 526. i 533. Isp. V. Mošin, Ćirilski rukopisi manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, 252-253. 45 Sačuvan je, koliko se sad zna, samo jedan primerak Bizantijeve knjige, a otkrio ga je, opisao i ocenio, preštampavši celu njegovu sadržinu, Giuseppe Praga, Le rime amorose di Giorgio Bisanti da Cattaro, Archivio storico per la Dalmazia, XXVII, 1939, 3-39, 4155. Na tom radu zasnovao je svoje nedavno izlaganje o kotorskom piscu i Josip Torbarina, Naš prilog evropskom humanizmu, Forum. Zagreb, knj. XXVII, 1974, 583590. 46 R. Kovijanić, Kotorski pjesnici-humanisti, 58-59; Giuseppe Praga, Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati, vol. I, s. v. 47 Odgovor na pitanje ko bi mogao biti Lodoviko Pontano (Lodovico da Ponte, Ludovicus Pontanus) prvi je pokušao da nađe Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo, str. 9. i dalje. On je pomišljao da bi to mogao biti "isti onaj ugledni humanist onoga vremena, koji se po zavičaju Bellunu nazivaše i Pontico Virunio". Takvo identifikovanje odlučno je odbio Arigo Zink, prikazujući Kerblerovu studiju u časopisu Atti e memorie della Societa Dalmata di Storia patria, Zara, I, 1926, 258. Drugu je pretpostavku iznela Milica Popović u prilogu Ko je "Pontan" iz poezije na italijanskom jeziku Ludovika Paskvalića, koji je deo njenoga rada Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale), Zbornik istorije književnosti Odeljenja literature i jezika SANU, 2, 1961, 57-59; po njoj - 44 35

"moglo bi biti da je taj Pontan [...] bio vrlo istaknuti Luiđi da Ponte iz Treviza", o kome je u jednom rukopisu biblioteke "Marciana" zabeleženo da ga slavi, između drugih, i Ludovik Paskvalić u knjizi "Rime volgari". Najzad, Risto Kovijanić, Ko je bio Ludovikus Pontanus? Politika, 21. novembar 1965, tvrdi, oslanjajući se na arhivska istraživanja, da je on sin Jakoba da Ponte iz Martinenga kod Milana, koji je bio "preko 25 godina opštinski lekar u Kotoru (1437-93, 1503-23)", da je "po majci Kotoranin, bliski rođak Paskvalića", mada se rodio u Milanu, između 1483. i 1486. da se "pominje u Kotoru 1512. godine", a da je posle, 1525-1527, bio notar Korčule: po Kovijaniću, dalje, Pontano je od 1529. do 1534. živeo u Kotoru, možda i kao učitelj. Dok se o Pontanu ne nađe još sigurnih vesti, problem njegove ličnosti ostaje i dalje otvoren. 48 O njoj vid.: M. Šrepel, Ivan Bolica Kotoranin, latinski pjesnik, Rad JAZU 118, Zagreb, 1894, 128-129-131, 49 Preštampali su te sonete A.[rnolfo] B.[acotich], Delle Rime Volgari di messer Lodovico Paschale di Catharo, dalmatino, Archivio storico per la Dalmazia, II, ,1926, 6, i G. Praga, Le rime amorose di Giorgio Bisanti da Cattaro, 4-5. 50 Biografske podatke o njemu izneo je R. Kovijanić prema arhivskim dokumentima u svojim radovima Kotorski pjesnici-humanisti, 52, i Književnost Kotora, 103-106. 51 Sedamnaest Paskvalićevih soneta, koji ranije nisu štampani, a čuvani su u jednom rukopisu Biblioteke Marčana, objavila je Milica Popović u već nav. radu, Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale). Vid. nap. 47. 52 Puni je naslov te knjige: RIME VOLGARI DI | M. LVDOVICO PASCHALE | Da Catharo Dalmatino. | Non più date in luce. | [štamp. znak] | In Vinegia appresso Steffano & Battista Cognati al | Segno de S. Moise. | CON GRATIA ET PRIVILEGIO. | M. D XLIX. Kako je sačuvan sasvim mali broj njenih primeraka, dugo se za Paskvalićevu knjigu nije ni znalo; ona je promakla i F. M. Apendiniju, koji u nav. delu Memorie, 37, pominje samo dva Paskvalićeva soneta koja je video u nekom rukopisu. Prvi je o njoj govorio, iznevši iscrpno njen sadržaj, U.[rbano] R.[affaelli], Delle poesie volgari di Lodovico Pasquali di Cattaro, La Dalmazia, I, 1845, n. 32, 297-298, n. 33, pp. 305-306. Potom je ona bila predmet opširne studije Đ. Kerblera (Kcrbler), ovde u više mahova navedene, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka (vid. nap. 8), koja je još uvek najbolji rad o Paskvaliću i njegovoj poeziji. Između dva rata, o ovoj knjizi je pisao i znatan deo njenoga teksta je preštampao A[rnolfo] B.[acotich] u radu Delle rime volgari di messer Ludovico Paschale di Catharo dalmatino, Archivio storico per la Dalmazia, II, 1926, 1-14, 33-36. U poslednje vreme Paskvalićeve poezije na italijanskom dotakao se J. Torbarina (Naš prilog evropskom petrarkizmu, Forum, XXVII, 1974, 590-597). Vid. i: Radoslav Rotković, Humanista Ljudevit Paskalić Kotoranin, Stvaranje, XXX, 1975, 109128 (tu je još dato u prevodu nekoliko Paskvalićevih soneta). 53 Šest Paskvalićevih soneta probilo se, na primer, do reprezentativnog izbora "najizvrsnijih pesnika svih vekova", u prvi deo njegov, u kome su pesnici XV i prve polovine XVI veka, a od koga smo videli drugo izdanje: SCELTA | DI SONETTI | E CANZONI | De' paù eccellenti Rimatori | d'ogni Secolo | SECONDA EDIZIONE | Con nuova aggiunta, | PARTE PRIMA | Che contiene i RIMATORI | antichi del 1400., | e del 1500. fino al 1550. | In Bologna per Costantino Pisarri sotto le Scuole, 1718... To su sve soneti iz izdanja Paskvalićevih pesama od 1549. godine (Ecco descritta in lagrimosi versi; Mai non si vide il piů leggiadro viso; Se come io vi dimostro ogn'or nel volto; Io - 45 -

sento l'aura del felice odore; Ecco ch'al fin di tante mie fatiche; Amor, che giri, e muovi a tuo diletto). 54 O tome postoji već priličan broj radova, u Engleskoj i kod nas: L. E. Kastner, Thomas Lodge as an imitator of the Italian Poets, The Modern Language Review, Cambridge, II, 1907, 155-161; G. B. Harrison: "Menaphon" by Robert Greene and "A Margarite of America" by Thomas Lodge, Oxford, 1927, 206. A. Walker. Italiain Sources of Lyrics of Thomas Lodge, Modern Language Review, XXII, 1927; J. Torbarina, Kotoranin Lodovik Paskvali u engleskoj književnosti, Hrvatska revija VII, 1934, 337-346; Isti, Naš prilog evropskom petrarkizmu, 591-594. 55 Vid. o tome, osim često navođenog rada Đ. Kerblera (Kcrbler), Talijansko pjesništvo u Dalmaciji u 16. vijeku, još i: J. Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (g. 1539), Hrvatsko kolo, XXII, 1941, 144-146. 56 O njemu daje nešto biografskih podataka R. Kovijanić,. Kotorski pjesnici-humanisti, 52-53. 57 Takođe samo biografske vesti u istom radu R. Kovijanića, 53. 58 Isto, 59-60. 59 Njen puni naslov: LVDOVICI | PASCALIS | IVLII SAMILLI, MOLSAE, | ET ALIORVM ILLVSTRIVM | POETARVM CARMINA, | AD ILLVSTRISS. ET DOCTISS. | Marchionem Auriae BERNARDI - | NVM BONIFATIVM ] per Ludovicum Dulcium | nunc primum in | lucem aedita. | CVM PRIVILEGIO. | [Štamparski znak] VENETIIS APVD GABRIELEM | IOLITUM ET FRATRES | DE FERRARIIS | MDLI. Podrobni prikaz te knjige: Đ. Körbler, Talijansko pjesnistvo u Dalmaciji 16. vijeka, 5. i dalje. 60 Prvi pominje taj rukopis, koji je svojina biblioteke doktora Marina Vraćena (Wrachien), F. M. Appendini, Memorie, 30. Posle je, prema jednom njegovom prepisu iz 1812. koji je dospeo u Biblioteku Franjevačkog manastira u Dubrovniku, govorio o tome M. Šrepel, Ivan Bolica..., 117. 61 O latinskoj poeziji L. Paskvalića najviše je i najbolje pisao Đ. Körbler u nav. studiji Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka. Pre Kerblera, na tom delu Paskvalićevog pesničkog rada zasnovao je svoje razmatranje o njemu F. M. Apendini, Memorie, 29-39, koji je i preštampao čitave dve elegije (Ad Marinum Bizantium u Ad Camillum Draconem aegrotantem). 62 Vid. pesmu De Sylvia (originalni tekst i prevod Nikole Šopa) u knjizi Hrvatski latinisti. I, 586-587. 63 U pesmi Ad Sylviam (Silviji), čiji tekst i prevod N. Šopa vid. u Hrvatski latinisti, I, 576-579. 64 Up. pesmu Luni (Ad Lunam), Hrvatski latinisti, I, 588-589 (lat. tekst i prevod Vedrana Gliga). 65 Pesma Ogrlici moje gospoje (De monili dominae) u knjizi Hrvatski latinisti, I, 584-585 (lat. tekst i prevod Nikole Šopa). O italijanskoj verziji te pesme vid. Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, 30. 66 U pesmi Prijateljima (Ad amicos) čiji tekst i prevod Vedrana Gliga vid. u Hrvatski latinisti, I, 590-591. 67 Jednu od dve pesme Ivanu Boni (Ad Joannem Bonnam) preveo je Vedran Gligo (Hrvatski latinisti, I, 580-583). 68 Izvatke iz te pesme u prevodu Vedrana Gliga vid. u istoj knjizi, 592-593. - 46 -

69

Pod naslovom Sirovom pesniku tu pesmu preveo je Bedran Gligo (Hrvatski latinisti, I, 594-596). 70 Bezmalo svaku od ovde pominjanih Paskvalićevih latinskih pesama prikazao je Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, 7-12, 16-18, 42-52. 71 Srećko Vulović, Izprave o navali Kairadinpaše (Barbarosse) na Kotor god. 1539, Program c. k. državne velike gimnazije u Kotoru za šk. god. 1891-1892, Zagreb 1892, 11. Vid. i Josip Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (1539), 146; Milica Popović, Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale), 62. 72 I Italijanski sonet i latinski epigram iz te knjige, preštampao M. Šrepel u nav. studiji Ivan Bolica Kotoranin, latinski pjesnik. Šrepelova studija do danas je ostala jedini rad o ovom pesniku. 73 Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo..., 8; M. Šrepel, Ivan Bolica..., 117-118. 74 Serafino Razzi, La storia di Raugia, Lucca, 1598, 171-183; Descriptio Ascrivensis urbis per d. Joannem Bonam de Boliris. Preštampano u drugom izdanju Racijeve istorije, koju je priredio G. Gelcich, a izišla je u Dubrovniku, 1903. godine. 75 U tom smislu je zagonetku oko ovog pesnika rešavao još F. M. Apendini, Memorie..., 38, a njegovo rešenje prihvatili su U.[rban] R.[affaelli], Sulle fabriche dei cuoi in Cattaro, La Dalmazia, I, 1845, n. 15, 139-140; isti, Cenni intorno alcuni individui della cattarina famiglia Bolizza, La Dalmazia, III, 1847, n. 13, 14; M. Šrepel, Ivan Bolica..., 119. i d.; Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo...; P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", Glasnik Skopskog naučnog društva, I, 2, 1925, 244-245; Josip Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (1539), 146-148, i drugi. 76 Antun Mayer, Catarensia, Zbornik Historijskog instituta JAZU, Zagreb, I, 1954. 77 Takvo uverenje iznosi Risto Kovijanić (Književnost Kotora, 109, Kotorski pjesnicihumanisti, 55. i d.). 78 Za njih je zaslužan Risto Kovijanić, a saopštio ih je u nav. radovima. 79 Osim u citiranoj Racijevoj Istoriji Dubrovnika (vid. nap. 74) Joannis Bonae de Boliris Descriptio Ascriviensis urbis, štampana je i na str. 104-113. Knjige Flaminija Kornara (Flaminius Cornelius), Catharus Dalmatiae civitas in ecclesiastico et civili statu historicis documentis illustrata, Patavii, 1759. Odabrane odlomke preveo je Nikola Šop, a oni su objavljeni u delu Hrvatski latinisti, 670-676, koje su za kolekciju Pet stoIjeća hrvatske književnosti priredili Veljko Gortan i Vladimir Vratović. 80 Vid. M. Šrepel, Ivan Bolica, 117. i d. 81 P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", 344. 82 Frano Alfirević, Kako je jedan stari kotorski pjesnik vidio svoj grad u XVI stoljeću, Glas Boke, V, 1936, 171. 83 Literatura o Iliji Zaguroviću: F. M. Appendini, Memorie; R. Kovijanić, Kotorski pjesnici-humanisti, 53-55; isti, Književnost Kotora, 107-109. 84 Vid. J. Torbairina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga, 147. 85 Prevod Nikole Šopa, iz knjige Hrvatski latinist. I, 647. 86 O njemu su na osnovu celokupne dotadašnje literature opširno pisali D. Farlati i J. Koleti u istoriji kotorske biskupije (Illyricum sacrum, VI, 487-489); F. M. Appendini, Memorie, 22-25, uglavnom je to ponovio, uz nešto novih pojedinosti. Od kasnijih radova videti: A. D. Della vita e delle geste di Giovanni Alberto Duimio, La voce dalmatica, 1861, n. 2; A. Theiner, Acta generalia SS. Concilii Tridentini, II, Zagreb, 1874, 82, 103; - 47 -

V. Štefanić, Knjige krčkih glagoljaša u XVI stoleću, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XV, 1935, 6–8. 87 Bibliografske podatke o toj knjizi daje Š. Jurić, Jugoslaviae scriptores recentioris aetatis, p. I, t. II, Zagreb, 1971, 36, br. 147. 88 Donet je Paskvalićevoj knjizi na str. 88b, a o njemu up. Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo, 48-49. 89 O L. Bizantiju oni pišu u nav. delu (Illyrici sacri, t. VI) na str. 484-494. Vid. i: F. M. Appendini, Memorie, 12-13. 90 Šire o tome: P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, Zagreb, 1928, 35-37; Isti, Gospa od Škrpjela, Sarajevo, 1928, 42-43. 91 U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno alcuni individui della famiglia Bisanti di Cattaro, La Dalmazia, II, 1846, n. 19, p. 147. 92 F. Viscovich, Il monasterio di San Giorgio sullo scoglio presso Perasto, Trieste, 1904, p. 10; o tome vid.: P. Butorac, Opatija Sv. Jurja, 39; isti, Gospa od Škrpjela, 43. 93 N. Luković, Blažena Ozana Kotorska, Kotor, 1965, 79. - O L. Bizantiju vid. još i: F. Jurić, Pečat biskupa kotorskoga Luke Bizantija, Vjesnak za arheologiju i historiju dalmatinsku, XLVII-XLVIII, 1924-1925, 157. 94 R. Kovijanić, Književnost Kotora, 118. 95 ORATIO | IN FUNEKE REVER.MI | IN CHRISTO PATRIS | D. PAVLI BYZANTII, | EPISCOPI CATHARENSIS, | & in tota Dioecesi Aquileiensi Suffraganei, & Vicarii | Generalis Dignissimi, | HABITA VITINI | IN MAIORI ECCLESIA, | Per R. P. HIERONYMVM BIGARELLAM, | ORDINIS PRAEDICATORVM | Sacrae Theologiae Professorem, | Die 4. Martij MDLXXXVII. l VENETIIS, MDLXXXVII | Ex Typographia Dominici Guerraei, & Jo. Baptistae, fratrum. 96 Literatura o Pavlu Bizantiju: D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri, t. VI, 494-496; F. M. Appendini, Memorie, 14-15; R. Kovijanić, Književnost Kotora, 118. U ovom poslednjem radu rečeno je da je Bizanti „vršio veće dužnosti u službi svoga rodnoga grada" i da je „biran za sudiju u sva gradska vijeća", ali bojati se da tu nije posredi neka zabuna. 97 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 648; Vladimir Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, SANU, posebna izdanja, knj. CLVII, Odeljenje društvenih nauka, n. s., knj. 4, str. 109. 98 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 710, 711. 99 Isto, br. 949. Upor. i Historija naroda Jugoslavije, II, Zagreb, 1939, 106. 100 Isto br. 600. Upor. zbornik Prednjegoševsko doba, Titograd, 1963, 117-118, gde je zapis pisara Dimitrija donet skraćeno i "prilagođen jeziku književnom" (?). 101 D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku"..., 67. 102 D. D. Vuksan, Istorija srbulja manastira cetinjskog, Zapisi, XXII, 1939, 94; vid. i Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, Beograd, 1923, br. 6446. 103 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 673. 104 Za istoriju toga manastira, i za njegovo mesto u našoj prošlosti, a naročito u umetnosti i kulturi, vid. monografiju Sretena Petkovića, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, Beograd, 1974, u kojoj je navedena i sva ranija literatura. 105 Lj. Stojanović, Stari. srpski zapisi i natpisi, I, br. 616. 106 isto, 743. - 48 -

107

Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II, Beograd, 1903, br. 4445. Ime knjigovesca Jevstatija iščitao je Dragutin Kostić (Tajno pisanje u južnoslovenskim ćirilovskim spomenicima, Glas S. K. Akademije, XCII, Beograd, 1913, 36,) 108 Svi navodi su iz monografije Manastir Sveta Trojica Sretena Petkovića, 96. i 97. 109 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, III, br. 5616. Uporediti cit. zbornik Prednjegoševsko doba, 121-122, u kome je tekst tog zapisa prenet u današnji književni jezik. 110 Jedan Minej, za novembar, ispisao je tu ("munastir zovom Vranštica") "smereni inok" koji se potpisao tajnom azbukom, a izgleda da se zvao Dionisije (Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi u natpisi, I, br. 887). 111 Branko Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu..., 245. 112 D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku"..., 65-66; B. Cvijetić, nav. delo, 224. 113 Dušan D. Vuksan, Šudikova - jedan izvještaj, Lovćenski odjek, Cetinje, I, 1925, 4551. 114 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 704. Upor. i Pred-njegoševsko doba, 123-124. 115 D. Vuksan, Šudikova - jedan izvještaj, 51. 116 Ljubomir Stojanović, Pomenik manastira Šudikove, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, VIII, 1928, 180-184. 117 D. Vuksan, Šudikova - jedan izveštaj, 51. 118 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, 1923, br. 6446. 119 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 865. Zapis jeromonaha Dionisija iz Vranštice na Mineju za novembar, 1598. godine, zvuči čak ponešto ironično: "... ašte što obreštete pogrješeno rječiju ili slovcem, ispravljajte vašimi dobrimi umi i bistrimi i podobnimi visokoparnim orlom, mene že smjerenago i mutnoumnago ne klnite, ibo umom premnogo ubog jesm, a zabvenijem bogat i grjehi mnogimi obložen..." (Isto, br. 887.) 120 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, br. 6401. 121 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 875. i 876. 122 Rukopis je sada u Arhivu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu pod sign. IV a 34, a tamo je dospeo iz knjižnice Ivana Kukuljevića-Sakcinskoga (vid. Arkiv za povjestnicu jugoslavjansku, V, 1859, 174). Naslov mu u izvornoj grafiji glasi Nauche ziuota redounischoga che pisse blaxeni sfeti Bernard sestri suogioi; u četvrtini je i sastoji se od 73 lista, a na poslednjoj strani ima: Marco Prodich na chon 1595 V Chotoru. Vid. i nav. delo Ivana Kukuljevića-Sakcinskoga, Marko Marulić i njegovo doba, str. LXXXVI. 123 P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", 344. Dominikanac Serafino Raci (15311611) veoma je plodan i raznovrstan pisac. Kako je u Dubrovniku proveo više od godine dana, sređujući, po naročitoj misiji, crkvene prilike, kao generalni vikar dominikanske kongregacije i potom vikar nadbiskupije, neka od svojih dela pisao je u Dubrovniku, a dva se i neposredno tiču tog grada. To je Istorija Dubrovnika (La storia di Raugia, štampana u Luki 1595) i još uvek u rukopisu ostala Narrazioni ò vero storia degli Arcivescovi di Raugia. Na poziv kotorskog biskupa Jerolima Buće 1587, boravio je u Kotoru, kao propovednik u korizmi. Tada je tu upotpunio građu o blaženoj Ozani, čiji je životopis izradio ubrzo zatim. - 49 -

124

P. Kolendić kaže (Boličin "Život blažene Ozane" 344-345) da je prevod video kod kotorskog kanonika Ivana Matkovića "koji je i sam dao jedno popularno delce o Blaženoj Hozani", ali da ne zna "gde je taj rukopis posle njegove smrti svršio". Neke pojedinosti i jedan odeljak iz njega Kolendić je saopštio na str. 344. i 347. nav. dela. Prevod Života Osane od Kotora sada je u Nadžupskom arhivu u Perastu. 125 Šime Ljubić, Marijana Bolice Kotoranina Opis Sandžakata Skadarskoga od godine 1614, Starine, XII, 1880, 164. Puni naslov te sada retke knjige glasi: Oratio habita a Hieronymo Piccolomineo Senense Aeneae filio Patavii in Ecclesia Cathedrali de laudibus Nicolai Bolizzae, Patritii Ascriviensis, VIII. Id. Sept. anno M. D. XCIII. quo die illustribus rectoratus insignibus est ornatus. Patavii, M. D. || XCCII. apud Laurentium Pasquatum, typographum Almae Universitatis iuristarum. 126 N. Comnenus Paradopoli, Historia gymnasii Patavini, I, Venetiis, 1726, 98; J. Facciolati, Fasti gymnasii Patavini, II, Patavii, 30; U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno alcuni individui della Cattarina famiglia Bolizza, La Dalmazia, 1847, 109-111; Š. Ljubić, Marijana Bolice..., 165. 127 Njen tekst doneo je U. Raffaelli, Cenni intorno alcuni individui della Cattarina famiglia Bolizza, i on je ovakav: Nicolao Bolizzae Patritio Ascriviensi L. V. C. Rectori splendidissimo, prudentissimo, pio, pacifero, de universa juristarum republica optime merito, Una. Pata. Acad. Jurist. omnium vox, manus, mens, memor grataque voluntas P. anno MDXCIV. Pored toga ima i ovo: Ne praestantissimi Dalmatae prorsus interirent Nicolaus Bolizza Patritius Catharensis Aeques. J. C. ac Juristarum Rector anno MDXCIV, suo aere praeclarum hanc tantorum meritorum testificationem temporis injuria obrutam ac prope deletam in pristinum statum restituentem, omniumque oculis subiicien.: 128 Le gloriose gesta del Serenissimo Principe di Vinegia Marino Grimani descritte in dodici singolarissimi orationi fatte nella, sua creatione da molti eccelentissimi ambasciatori e da altri pellegrini ingegni al Serenissimo Collegio della Venetiana Republica da Agostino Michele consacrate. In Venetia, appresso Francesco Bariletti, 1596. Drugo izdanje: Orationi fatte al Ser. mo Prencipe di Venetia Marino Grimani nella sua assontione al Prencipato raccolte e postillate per Ant. Maria Consalvi. In Venetia, presso il Muschio, 1597. Up. navedeni Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati koji je u rukopisu ostavio Giuseppe Praga. 129 U Raffaeli, u nav. radu Cenni intorno..., hvali ga upravo stoga što je nastojao da izbegne il gonfio ed il vanitoso onde va contaminata la più parte degli scrittori di quell'eta, a G. Praga, Repertorio... ocenjuje Boličin govor kao ottima orazione.

- 50 -

Poetika Marina Držića Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) Svaki iole prisniji dodir s delom Marina Držića morao bi, neminovno, da nas za novi korak približi izvesnosti: Držić je to svoje delo gradio na temeljima i u punom skladu s normama neke svoje unapred utvrđene ili u trenutku izabrane poetike. Takav su put odvajkada prelazili svi veliki pisci i njega nije mogao mimoići ni znameniti komediograf iz starog, renesansnog Dubrovnika. A posebno je, i sasvim drugo, i u krajnjoj liniji nebitno pitanje da li se oni, i Držić sa njima, po tom putu kreću sa punom svešću o svom činu ili samo vođeni nejasnim stvaralačkim nagonom. To bi značilo, i to stvarno i znači, da je i naš "veseli dum Marin", kako smo dubrovačkog pesnika odavno svikli da zovemo, srdačno i intimno, ali možda i ponešto nepromišljeno, oblikujući iz svojih poetskih snova jedan novi svet, imao pred očima ili u svesti nekakav svoj "vjeruju", nekakav osobeni i naročiti skup istina – vlastitih ili prisvojenih, svejedno – do kojih je držao i u koje se i kao čovek, i kao pisac zaklinjao. U taj su se skup, kao što je i bilo prirodno, po nuždi stekle istine mnoge i mnogovrsne, ali nas, za ovaj trenutak, najviše interesuju one koje okuplja široki krug meditacija o poeziji i njenoj suštini, o njenoj misiji među ljudima, o tokovima i o stranputicama njene sudbine, o njenim mogućnostima i o njenim varkama, o sponama koje je vezuju za ljudski život i o onim drugim koje ljudski život vezuju za nju. Taj Držićev pesnički "vjeruju" retko kad izbija na površinu i retko se kad može uhvatiti na prvi pogled: dubrovački komediograf nije nam zaveštao mnogo tekstova u kojima bi se, govoreći o poeziji direktno i na način koji ne ostavlja mesta sumnjama, izjašnjavao o pojedinim pitanjima teorijske prirode. Naprotiv, svoju misao o poeziji on najčešće sakriva i, skoro bi se reklo, zapretava ispod stotinu drugih stvari; izrečena uzgred i kao slučajno, ona do čitaoca dolazi radije u implicitnom no u eksplicitnom vidu, i mora se stoga prikupljati i slagati poput mozaika iz raznolikih i međusobno nezavisnih komadića, koji su razbacani na razne strane po njegovoj poeziji i u njegovim dramama, po njihovim prolozima i u replikama njihovih junaka. Pokatkad je nema ni tamo, i mogućno je sagledati je tek kada se "rasklope" i sa svih strana osmotre Držićev stvaralački postupak i njegova pesnička praksa. - 51 -

Ovo traganje za Držićevom poetikom, uzbudljivo i samo po sebi, kao što je uopšte uzbudljiv svaki napor načinjen sa ciljem da se prodre u nov i još nedoživljen svet jedne zanosne ličnosti, postaje uzbudljivo još više s obzirom na posebne okolnosti pod kojima protiče. Držićevo delo, tako krupno po značaju i toliko jedinstveno kao pojava, danas ne poznajemo ni približno u njegovoj celokupnosti: od nekih njegovih komedija do nas su došli tek puki naslovi, a od svih drugih sačuvali su se jedino ostaci, kojima svaki put nešto nedostaje, jednom na početku, drugi put na kraju. I koliko to predstavlja nenaknadiv gubitak za ljubitelje Držićevih dela, koji vole svaku njegovu reč, i za istoriju jugoslovenske književnosti, kojoj su tako uskraćeni tekstovi ko zna koliko i u kom sve smislu vredni, toliko je to gubitak, ne manje nenaknadiv, i pri traganju za Držićevom poetikom. Jer baš u tim delovima Držićevih komedija kojih su nas vekovi surovo lišili bili su sadržani pojedini, a izvesno i vrlo važni elementi njegove poetike: bilo da su to prolozi i uvodne scene, kao kod Mande ili Arkulina, bilo da su to završna praštanja s publikom, kao kod Dunda Maroja, ili kod Skupa, u njima je reč uzimao sam pesnik ili pak u njegovo ime neki njegov junak, što je skoro isto, da prema običajima vremena publiku pozdravi ili ubode, nasmeje ili iznenadi nekom svojom opaskom ili nekakvim svojim sudom, nekim svojim zaključkom ili nekakvom svojom misli opšte prirode. Ali iako nam Držić svoju misao o poeziji ne prezentira uslužno, već se za njom moramo upuštati u tegobno traženje, i uprkos činjenici da usled fragmentarnosti njegovih očuvanih tekstova ishod ne može biti uvek onako pun kako bismo želeli, u neizvesnost ove potrage treba svakako poći, i to ne iz jednog razloga. Pre svega, Držićeva poetika, biće, izvan sumnje, siguran i pouzdan, možda čak najsigurniji i najpouzdaniji putokaz do pesnika i njegovog dela – kao što su, sa svoje strane i na svoj način, oni pouzdan i siguran put do nje – pa stoga i pokušaj da se ona odredi i izdvoji, da se opiše i definiše ne može predstavljati suvišan trud, čak i uz pretpostavku – da li uopšte moguću? – da nam ona više kaže o Držiću samom, no o njegovom delu, koje nas ipak, i pored svega, interesuje najviše. A onda, taj trud ne može biti suvišan i zbog toga što se već i na osnovu ovoga što nam je ostalo i što sada imamo od Držićevih dela njegova poetika sastavlja u više ili manje dovršen i zaokružen sistem, kome, istina, nedostaje mnoga pojedinost, ali koji je inače u osnovnim i suštinskim linijama jasan.

- 52 -

1 Na samom početku našeg traganja sačekuje nas jedna teška nedoumica: gde su izvori Držićeve poetike i otkuda su se sve slile te misli koje su se ugradile u osnove njegovih uverenja o poeziji? Da li ih je on pokupio sa stranica ponekad teških i glomaznih, a uvek ambiciozno rađenih i pedantskih udžbenika i teorijskih traktata, ili je do njih dolazio predanim i upornim razmišljanjima, oslonjen samo na svoju glavu i samo na sopstvene snage? Da li ih je samoučki i inadžijski, iščitavao iz pisaca koje je voleo i iz pozorišnih predstava koje je gledao, ili ih je nalazio u školi života, gde je učio prilježnije no u bilo kojoj drugoj školi koju je pohodio i koju je plaćao skuplje od svega što je u životu kupovao? Kad o Držiću ne bismo imali unapred dovršenu, a svakako i tiransku predstavu – tiransku, jer nam, i kada to nećemo, u mnogo čemu zatvara put do njega – mi bismo iz nedoumice lako izišli kompromisnim rešenjem koje je i istini, a ne samo pameti, najbliže: sa svih je tih izvora dubrovački komediograf zahvatio, ili zahvatao, svoja znanja i na osnovu svih je iskovao svoja shvatanja. Ali baš zato što verujemo da Držića dobro znamo idi da ga bar tačno osećamo, što bi bilo podjednako dovoljno, nama je u najmanju ruku vrlo teško da ga zamislimo kako se iz dana u dan i iz noći u noć nadnosi nad spise erudita i filozofa i kako iz njih uči šta je to pesnička veština i kakvim se načinom u njoj postaje majstor. Toliko je, uostalom, tih spisa u one dane bilo, i tako su se brzo oni množili, da je pitanje da li bi Držić, koji je uvek nekuda hitao i koga je vazda "brijeme silovalo", i stigao da im pohvata broj i upozna misao. Da među njih baš i ne računamo posebno Horacijevu Poslanicu Pizonima, niti Ciceronovu raspravu O govorniku, a ni poznati, a onda još i vrlo popularni i često preštampavani traktat poznog antičkog gramatičara Elija Donata O komediji u tragediji, u kojima je bilo reči i šire, to jest o pesništvu uopšte, i specifične i uže, to jest o komičnome, i o komediji, no koje je Držić morao upoznati i hteo-ne hteo, dok je još sedeo u klupama dubrovačke humanističke gimnazije, gde su to bili, kao i drugde u svetu, obavezni školski tekstovi od kojih se nije dalo uteći. Ali koliko je pored njih, a već do 1548. ili 1549. godine, kada je, kako sad držimo, naš pesnik debitovao sa svojim dramama, ugledalo sveta svakovrsnih dela o poetici, više ili manje srećnih i više ili manje uspelih. Najpre je tu bio ceo jedan niz humanističkih sastava, od kojih su poneki pisani u stihovima i - 53 -

rađeni i s umetničkim a ne samo s filozofskim pretenzijama, i od kojih je svetsku slavu imao onaj Marka Đirolama Vide iz 1527. godine. A zatim, u toj polovini stoleća, evropska kultura konačno je dobila, i u grčkom originalu, i u latinskim prevodima za koje su se pobrinuli Đorđo Vala (1498), Alesandro Paci (1536) i još neki znalci, autentični tekst glasovite Aristotelove Poetike, koju će odmah i u Italiji i u čitavom svetu čekati zavidna i u pravom smislu reči blistava sudbina. Od prvih dana nad tim je tekstom ili u vezi s njim, o njemu ili nasuprot njemu nikla – a posle je nicala žilavo i dugo – gotovo nepregledna povorka komentara i tumačenja, parafraza i kompilacija, samostalnih razrada i dobronamernih popularizacija. Neke je mogao čitati i Držić, dok se za svoj poziv pisca tek pripremao, na primer Poetiku Đanđorđa Trisina, iz 1529, ili Knjigu o poetici od Bernardina Danijela, iz 1536, govore O komediji u tragediji i O romantičnim eposima Đovanbatiste Điraldi Čincija, iz 1543. i 1548, ili Tumačenja Aristotelove Poetike Frančeska Robortela, iz 1548. godine. Potpuno je sigurno da je njih, ili bar neke od njih, Držić čitao, mada je sigurno i to da bi čist rizik bio kleti se da ih nije čitao retko i nesistematski, napreskok i u svakom slučaju manje no što se to među njegovim savremenicima obično činilo. Opšti ton i karakter Držićeve misli o poeziji, koji su toliko puta i na tako nesumnjiv način unisoni s poetikom što se iskristalisala u renesanse decenije daju nam ne jednom pravo da zaključujemo o Držićevom bližem poznavanju te poetike, stečenom i iz knjiga. Samo, o tom njegovom poznavanju renesansne poetike kako je ona onda formulisana u obimnoj literaturi te vrste, nije sada mogućno govoriti u preciznoj i koliko bi se htelo određenoj formi. Jer čak i tada kada smo, impresionirani ponekom sličnošću, na putu i u iskušenju da proglasimo kako između odnosne Držićeve misli i tih učenih sastava postoji neosporna i neposredna veza, čak i tada se moramo čuvati dobro da za tim tragom pođemo, da tom iskušenju podlegnemo. Jer mi imamo posla s Držićem, s čovekom neobičnim i nesvakidašnjim, čovekom koga oni što su ga poznavali bolje od nas nisu napamet i bez razloga prozvali Vidrom, i sve ono što nam se, u brzini, može pričiniti kao plod i posledica njegovih revnosnih listanja po renesansnim poetikama, on je može biti pre naučio usput i iz svakodnevnih kontakta s ljudima, ili upio iz čitave atmosfere epohe u kojoj su se sve te ideje tako reći gomilale u vazduhu, a nisu ostajale u prašnjavim folijantima. Osim toga, ponešto je Držić bio kadar da smisli i zaključi sam, - 54 -

polazeći od opštih misaonih i estetskih premisa svoga doba i ne brinući se pri tom nimalo da li je baš on prvi koji se s nekom mišlju susreo ili pak sa njom predstavlja tek delić mnogoglasnog, ali i složnog hora u kome svi pevaju jedan i uglavnom zajednički tekst na jednu i približno zajedničku melodiju. Uostalom, i sve ono što sada znamo od Držićeve biografije – a na sreću znamo prilično, iako nam još mnogo šta izmiče – bilo bi za nas dovoljno autoritativno ovlašćenje da Držića ne shvatimo kao čoveka knjiške inspiracije i pisca čije se vizije radije okreću sećanjima stečenim na štampanim stranicama no što se upućuju iskustvu koje je samostalno prikupljeno i slikama koje mu je život razastro pred očima. Sam je Držić najmanje u dva maha izričito naglasio da je u svet polazio s uverenjem da se u njemu najbolje može učiti i najviše može naučiti. Prvi je put to bilo u jednoj ozbiljnoj prilici i pred auditorijumom koji je bio raspoložen da sasluša samo golu istinu: u januaru 1547 – a tad on još nije bio napisao nijednu svoju dramu – Držić je "gospodu istražne sudije", zainteresovane za motive njegovog odlaska s nastranim austrijskim grofom Rogendorfom u Beč i u Carigrad i za ono što se na tim putovanjima zbilo, obaveštavao, nesumnjivo iskreno, da je u tu službu stupio i na ta putovanja pošao jedino iz želje "da vidi sveta". A drugi je put to bilo u prilici veselijoj i pred slušaocima koji su mu, bar u većini, bili mnogo više skloni: u februaru 1549 – a tad su njegove drame već uvelike počele da izlaze na dubrovačke pozorišne daske – on je svoju publiku, okupljenu "prid dvorom" da bi videla njegovu "komediju" Tirenu, sentenciozno uveravao u prologu da tko doma ne sidi i ne haje truda, po svijetu taj vidi i nauči svih čuda. Držićeva poetika, dakle, mnogo više i daleko češće no u knjigama svoje je izvore potražila u samome životu. Iako je u oba slučaja kojih smo se najkraće opomenuli Držić govorio o svetu uopšte i bez pobližih razlikovanja, a to će reći o svetu u punom njegovom opsegu i čitavom, njemu je za života bilo dato, bez sumnje suprotno njegovim najžarkijim željama, da se srodi tek s jednim ograničenim i srazmerno nevelikim delom tog sveta: pored rodnoga "Grada", u taj je delić ušla i ostala "Sklavonija", čijim je putevima prolazio, a zatim su u njega ušli Beč i Carigrad, pod čijim je nebom boravio nekoliko kratkih meseca, i ušla - 55 -

je još i Italija, malo ne sva, koja ga je za sebe privezala najtešnje i najduže, i u kojoj je na kraju ostavio i svoje kosti. Sa životom se, razume se, Držić susretao svuda gde se kretao, pa je prema tome svuda iz njega učio. Kasnije je taj život, nataložen u njegovim uspomenama, ponovo treperio u njemu, dajući hrane njegovim mislima, i smer njegovim postupcima, i krvi njegovim likovima. Ali zanatsku stranu svog posla, za kojom je težio toliko isto, Držić je tada ako ne jedino, a ono sigurno najbolje i najpre mogao savladati u kulturnim središtima renesansne Italije. Najduže je, što sada znamo, – jer nam njegova lutanja po italijanskim gradovima nisu precizno poznata, ili nam bar nisu poznata u meri u kojoj bi nas to zanimalo – proživeo u Sijeni, gradu prekrasnom i tako zanimljivom, u kome je italijanska reč bezmalo najzvonkija i najslađa i u kome je pozorišni život bujao kad mu je Držić došao u pohode. On je, istina, tamo došao da uči kanonsko pravo, a ne kako se smišljaju, režiraju i predstavljaju drame, ali je radije i više no ono prvo učio ovo drugo. A učio je ne samo kao gledalac već, kako smo odnedavno saznali, i kao glumac: kada je jednog februarskog dana godine 1542. mesna policija upala u kuću uglednog građanina Buonkompanja dela Gadzaja da bi omela izvođenje nekakve zabranjene komedije, tadašnji rektor sijenskog univerziteta "meser Marin Dubrovčanin" – to jest naš Držić glavom – zatečen je ne u redovima bezazlene publike, koja je posle ipak bila strogo kažnjena, nego iza kulisa ili na pozornici, pošto je "u onoj komediji glumio ljubavnika" (amasium in ea comedia-egit). Te predstave sijenskih pozorišnih entuzijasta i amatera – bili oni neuke, ali bezgranično vesele zanatlije iz "Družine neotesanaca" (Congrega dei Rozzi), ili pak bili obrazovani, no ne zato i manje veseli duhovi iz "Akademije smetenih" (Academia degli Intronati) – značile su Držiću izvanredno mnogo, značile su čitavo jedno školovanje, na koje je on posle bio neskriveno i neskrivano ponosan. "Držića svi znamo pobolje nego ti – reći će on, na primer, 1551. godine, na usta seljaka Pribata, jednoga od dvojice protagonista Drugog prologa Tirene – priko mora tamo gde uči sviriti", pri čemu ovo "svirenje", koje je učio "priko mora", u Italiji, ne treba da se razume kao Držićeva muzička verziranost – koja je, to sad znamo sasvim sigurno i sa raznih strana, takođe bila vrlo prostrana – već kao njegovo poznavanje dramske poezije i njenih mnogobrojnih tajni. Gledajući sijenske pozorišne predstave, kao i pozorišne predstave po drugim italijanskim gradovima u koje su ga odvodili slučaj i sreća, dobra ili zla, Držić je upoznao i zavoleo dramu u svim njenim vidovima, i u svim njenim vrstama, od antičke tragedije i komedije, do drame renesansne, koja za antičkom tako - 56 -

pokorno ide, ali koja se od nje, ne u jednome i ne jedanput, i buntovnički udaljava. Isto tako on je na tim predstavama saznavao kojim se sve putevima i kako na pozornici stvara iluzija ljudskoga života i koji sve načini postoje da se pažnja raznorodnih gledalaca prikuje za ono što se na sceni odigrava. Držić, međutim, nikada ne bi postao ono što je postao da je svoja znanja tekao i da je svoje veštine učio kao poslušni i pasivni učenik koji reč uzora ili učitelja prihvata mehanički i bez mnogo kolebanja. Po prirodi on nije bio prepisivač i nije zato mogao da postane ni prosti imitator. Pogled koji je upravljao na svet i na pojave u njemu, na ljude i na stvari koje ga okružuju, bio je, verujemo, podosta dobroćudan, ali u isti mah i pomnogo kritičan, bio je ponajčešće vedar, ali istovremeno i uvek prodoran. Taj se živahni "Skjavone" sigurno nikad ne bi dao prevesti žedan preko vode, kao što se njegov "Vlah" Stanac bar jedanput dao, i zbog toga nikako nije slučajno što je njemu od čitave galerije likova koje je zamislio najbolje ispao dosetljivi i za sve spretni, promućurni i na sve pripravni, lukavi i vispreni Pomet; u taj je lik Držić s ljubavlju i samodopadljivo uneo vrlo mnogo od samoga sebe. I upravo stoga, mi kao da ga danas prosto vidimo kako u dodiru s literaturom, s pozorištem i s estetskom mišlju velikog sveta, na čijim se talasima našao, postupa oprezno i obazrivo poput svog Pometa, kako suvereno procenjuje i kako smišljeno odabira, kako bez prestanka drži na pameti svoj daleki Dubrovnik i njegove specifične kulturne uslove, kako stvari odmerava prema sebi i kako ih sebi podvrgava. Pa i da čovek njegovog doba nije bio tako do srži racionalan, kao što je bio, Držić bi to svakako bio, čak i uprkos svemoćnoj struji vremena; pa i da se drugi u one decenije nisu priklonili pred svemoćnim razumom, i da ga nisu izabrali za vođu i oslonac u olujama života, kao što mu se jesu priklonili i kao što ga jesu izabrali, Držić bi to nesumnjivo učinio, čak i kada bi se našao u tankom skupu usamljenih. Drugojačije on nije umeo da misli, jer drugojačiji on nije bio kadar da bude. Prema tome, možemo biti sigurni: kad njegov Obrad – jedan od seljaka koji nastupaju u Drugom prologu Tirene – uzvikne odlučno: a razum svakoja uživa i vlada, bez njega ni goja, ni sreće nikada, onda njemu za leđima, kao šaptač, stoji Držić, koji se tim seljakom poslužio kao glasnogovornikom da kaže suštinsku misao i osnovno uverenje vlastitog - 57 -

života, koji su, isto tako, i suštinska misao i osnovno uverenje njegove poetike. Ili kada njegov razuzdani i obesni Dživo Pešica, pretvarajući se da je trgovac iz Gacka, ne bi li što brže opčinio i "smotao" Stanca, govori o sebi" Ne mjerim ja gori nebeske visine, ni pamet mâ nori tej morske dubine; u srijedu udaram blaženi gdi idu, sam sebe ne varam hode u nevidu, onda on jednovremeno ponešto kazuje i o svome tvorcu, Marinu Držiću, u čijoj je prirodi, ili bar u jednom njenom delu, bilo mesta i za ovakvu filozofiju. Ali Držić nije nikako bio čovek od jednoga testa i od jedne boje; onu svestranost o kojoj su sanjali njegovi savremenici, onu njihovu težnju da se bude pomalo sve, on je ne samo nosio u sebi kao ambiciju i cilj, nego ju je dobrim delom i ostvario. Od svog trezvenog i stalno za zemlju privezanog Pometa on se ipak razlikovao u mnogom pogledu, a između ostaloga i u tome što je pokatkad umeo da bude i sanjar i što se, u najboljim svojim trenucima, uspevao da vine do vizionarskih razmišljanja o idealnim odnosima u društvu i o savršenom čoveku, ili što je, istina retko, namesto pometovskog oportunizma radije izbirao ostajanje kod jedne strasti, ili kod jedne žudnje, pa makar to bilo isto toliko pogubno, koliko i dosledno. Zato još jednom moramo verovati u njegovu iskrenost – i to iskrenost koja je praćena suzama – kada o sebi i o svojoj zlehudoj sreći gorko zabeleži: Stvoren sam, viđu ja, letušte naravi, kâ na plam gre er sja, gdi život ostavi. (Pjesni ljuvene, VIII) Okolnost da su se pojedini elementi koji čine telo Držićeve poetike okupili s toliko različitih strana nije, razume se, od presudne važnosti, ali se ipak ne sme zanemariti; ona može biti od pomoći kako pri određivanju opšteg karaktera te poetike, tako i kod rasuđivanja o njenoj vrednosti. Ako bi nam bilo dopušteno da se poslužimo čuvenom slikom koja je od prvih humanističkih dana ponovo ušla u modu i koja je odmah postala topos u teorijskim razmišljanjima, rekli bismo da je Držić gradeći osnove svojih gledanja na poeziju, postupao kao pčela koja sa raznih cvetova slobodno pribira sokove od kojih posle treba da radom njenih organa nastanu vosak i med. I baš blagodareći tome što je preuzeto asimilovao, što ga je propuštao kroz svoju snažnu ličnost i što ga je tako doživljavao, Držić je, u skladu s - 58 -

krilatom Horacijevom reči, od opštega pravio vlastito. Istina, to još nipošto ne znači da je njemu pri tom polazilo za rukom da zagladi sve neravnine i da utre trag svim disonancama, koje su u ovakvim poslovima neizbežna zla postupanja kakvo je bilo njegovo, kao što, s druge strane, to još manje znači da je on, utekavši sudbini pukog eklektika, ostvario novi, i sveži, i samostalno zamišljeni sistem literarne doktrine. Nama za utehu, a Držiću za opravdanje tu, međutim, izvanredno pristaje pitanje: a koja se to poetika iz epohe koja je nazvana renesansom uopšte može pohvaliti nekom svojom većom, nekom svojom upadljivijom originalnošću i novinom? 2 O poreklu i o suštini, o funkciji i o ciljevima poezije, što su sve ključni problemi svake poetike, Držić se u svojim tekstovima izjasnio mnogo puta. Nikada, doduše, iscrpno i uvek samo usputno. Ali i pored toga, rešenja koja je on za te probleme našao naziru se sasvim jasno i o njima teško da može biti ozbiljnije dvoumice. Kao i većina njegovih savremenika, Držić je verovao, ili je bar ostavljao utisak da veruje, kako je poezija blagosloveni dar neba – on je baš tako i rekao: "božji dar" (Sabu Nikulinovu) – i kako taj dar dobijaju samo izabrani i retki, kao naročitu milost i kao posebno odlikovanje. Dubrovačkim pesnicima, pa sasvim prirodno i njemu među njima, njemu čak ponajpre među njima, "slatke pjesni" dodeljuju "vile", koje stanuju "pri vodi u slavnoj dubravi", "kraj Rike studene", što je, u stvari, Rijeka Dubrovačka, zaista čarobna u svojoj čudesnoj i skoro natprirodnoj lepoti. Pesnik koga su one izabrale, kome je, kao Držiću, jedna od tih "riječkih vil", "uresa prislavna" i obraza belog "jak sunce s nebesa", darovala "dipli izabrane", ostaje trajno u njihovoj vlasti, začaran i zanet, da s njima "dan vodi", da uz njih peva pesme "s večera do zore" i "od zore do zore" i da se natpeva sa slavujima, na radost prolaznika i putnika, na slavu "Grada" i domovine. Ali taj miljenik Muza, koji "svireći" i pevajući "pjesni atnđelske", "pjesni od raja", proslavlja. "do nebes" svoj "Dubrovnik, slavni grad", nije samo "pjesnivac", on je i prorok, a vile su mu pomogle da to bude: otajna naravi sva mu odkrivaju, kâ im Bog objavi u vodah da znaju. Svako će, naravno, u toj Držićevoj fikciji koju je on izatkao za sebe i za one retke dubrovačke pesnike koje je cenio – a u njihov skup, pored Šiška - 59 -

Menčetića i Džora Držića, ulazi još jedino Mavro Vetranović. – lako i brzo prepoznati onu prastaru bajku, razrađenu vrlo podrobno u grčkoj mitologiji, što su je izvesno izmislili pesnici, vajkadašnji tvorci mitova, da bi "razjasnili" svoje poreklo i da bi "protumačili" svoju izuzetnost. Držić je, samo, tu bajku o pesniku-izabraniku Muza i pesniku-proroku lokalizovao i preneo na dubrovačko tle i u dubrovačke uslove, kao što je činio uopšte, kao što je činio i sa svim drugim što je iz belog sveta donosio doma. Pesnik kome su ovim izdvajanjem Muze učinile čast stvara u zanosu i obuzet svetim besnilom; on je nesvestan svojih reči i dela i postupa kao potok koji nosi svoje vode, a ne zna ni kamo, ni zašto. Tu platonističku teoriju pesničkog stvaranja, koju su u renesansi ponavljali bezmalo svi, pa i zakleti aristotelovci, prihvatio je bez ostatka i naš Držić.. Može biti da je u nju zaista i verovao, a može biti i to da je ona više od svega godila njegovoj pesničkoj sujeti, za koju posigurno znamo da nije bila mala. Svoje "komediole" – govorio je on jednom za svoje drame u stihu (Svojijem prijateljem, 1551), ali je to, bez ikakve sumnje, ponovio još mnogo puta i za svoje komedije – on je "u dva sjedenja sklopio", dakle u vatri nadahnuća i zahvaćen zanosom, i, ako je verovati njegovim rečima, stajao je posle začuđen i sam pred svojim delom ("što izvršivši, sam se sam pak od sebe čudio kako se može učinit, – ne bi mi vjerovali kako"), kao da ga je stvorio neko drugi ili, pošto je to bio on, kao da ga je stvorio nesvesno i ponesen pijanstvom božanskog trenutka. Za Držića, koji nam je to nagovestio takođe, i ne samo jednom, poezija je zagledana u lepotu kao u svoj specifični svet i suština njenog zadatka upravo i jeste u tome da lepotu dozove i ostvari. I to, ona je, po njemu, onoliko isto, ili možda još i više, zagledana u lepotu nebesku, koliko u lepotu zemaljsku; pred Vetranovićem se Držić i poklonio duboko kao pred pesnikom autentičnim i nesumnjivim, mada, ruku na srce, ovaj to nije bio, ili je bio retko kada, baš zato što on "zemaljska sklada i rajska u pjesan". Te dve lepote, dakle, to jest lepotu od ovoga sveta i lepotu nebesku, Držić je razlikovao isto onako kao što su je u njegove dane razlikovali i svi drugi, od pesnika i umetnika, do mislilaca i kabinetskih naučnika koji su prihvatali filozofiju što je utisnula snažan i neizbrisiv pečat čitavom tom vremenu. Ali je Držić, kao i oni, znao i za metafizičku vezu između te dve lepote, u koju se onda niko nije usuđivao da dirne. "Lipota – zgar s neba Višnjega prilika", reći će Držić, u Dubrovniku, kao što bi između njegovih savremenika, svuda u svetu, rekao i bilo koji predani sledbenik Marsilia Fičina. Nema ni za - 60 -

trenutak mesta sumnji o tome koja je od dveju lepota u Držićevoj svesti imala preimućstvo i kojoj je, u odnosu na onu drugu, pripadao veći stepen savršenstva. "Ljepši je Bog, kй stvori ljeposti tolike". Stoga se niko ne može čuditi što je i Držić podlegao sveopštoj struji vremena i što je, idući za praksom tolikih drugih petrarkista, svoju "vil", koja ga "lipotom zaveza" i koja je, prema prilici, mogla i da se menja, slavio, između ostalog, i kao svojevrsnu, mada uvek samo bledu, kao što je to već smrtnom biću dato, sliku jedino savršene nebeske lepote: Tko hoće zgar s nebes pozriti na svit saj anđelski vas ures, ovuj vil pogledaj... ... Lipos tvâ, i dika, i slavni taj ures, eto je sva slika anđela zgar s nebes. (Pjesni ljuvene, VII i XVIII) Još će pak manje neko imati osnova da se čudi kada opazi da je Držić svoj tanki i pretanki kanconijer otvorio i zaključio po jednom pesmom u kojima se glorifikuju "vječna ljepota" i "višnja svitlost" (Pjesni ljuvene, I i XXIII) ili kad čita kako je "dubrovačku gizdavu mlados", a možda i samoga sebe, u jadu koji je izazvala iznenadna i rana smrt lepotice Fjore Šumičić, pokušao da uteši stihovima koje tobož kazuje sama sen preminule Fjore: I ako telesnom lipotom slavna bjeh, na nebu duhovnom ljepša sam vila svijeh, kŷ prika huda smrt, izagnana s nebes, ne može vik satrt, – vječni nje život jes. Pesničko delo, ako je nastalo u zagrljaju Muza, to jest ako je pošlo za rukom i uspelo, uvek je, po Držiću, ostvarena lepota. To kazuju mnoge njegove usputne izjave, a kazuju to i najnežnije slike što ih je on za takva dela smislio. Slučajno su to bila baš neka njegova dela. Na primer, pastirska komedija Tirena, s kojom je neočekivano imao silnih muka, jer su zlobnici hteli da mu je preotmu, drsko ga optuživši za plagijat, bila je za njega "lijepa diklica", kako se izrazio u jednoj prilici, i bila je "ruža od gore, rumena i bila", kako je rekao u drugoj. Kad pesnik uspe da stvori takva dela – a Držić je bio uveren da je uspeo, i nije se varao – onda ona zahvataju duše čitalaca i slušalaca svojim silovitim, i upravo magijskim dejstvom, kome je retko ko u stanju da se otme. Prema - 61 -

Držićevim rečima, štaviše, to magijsko dejstvo ne ostaje kod samih ljudi; ono se prenosi i šire, na čitavu prirodu, onako kao što se to pripoveda u mitskim pričama o Orfeju. Orfejev lik, i njegov primer, Držiću su sigurno neprestano lebdeli pred očima, a možda su mu boravili i u srcu, i on je sebe, s mnogo neskromnosti i samoljublja, ne samo gledao, nego i prikazivao, u ulozi i u situaciji glasovitog tračkog pevača: poslušaj s ljubavi Držića pri vodi u slavnoj dubravi ki s vilam dan vodi... s večera do zore spijevaje tej pjesni, zemlja, lijes i kami od slasti ter bijesni. (Sabu Nikulinovu) Taj mladac sad pjesni tej spijeva kraj Rike da ljudem duh bijesni od slasti tolike... (Prvi prolog Tirene) Ma kad on dođe, pak i poče sviriti, tuj kako manen svak ide ga sliditi ... (Drugi prolog Tirene) Istini za volju, Držić ovu ulogu Orfeja nije prisvajao samo za sebe, već ju je galantno dodelio i dvojici drugih pesnika dubrovačke renesanse, čije je delo poštovao ili čiju je uspomenu cenio. Jedan je od njih, doduše, bio njegov rođeni stric Džore Držić: Svud Džore Držića slove svitlo ime, uresna mladića božjim darom svime; kad mladac spijevaše, jak Orfeo zvirenje za sobom vođaše, i dubja, i kamenje... ali je drugi bio već više puta spomenuti Vetranović: Kad pjesni ljuvene taj spijeva kraj mora, zamuknu sirene i vile od gora, a ribe, kê more široko plivaju, i zviri od gore svi ga uzslušaju (Prvi prolog Tirene) - 62 -

Pesnika takvih dela, po Držićevom uverenju, čeka kao zaslužena nagrada "lovorni venac" na glavi, a sa njim još i "slava", "hvala" i "vridna čas(t)", čeka ga, jednom reči, sve ono za čim pesnici najstrasnije žude oduvek, no za čim se naročito strasno žudelo u stolećima renesanse. Da je i u tom pogledu, kao i u svakom drugom, Držić u potpunosti bio čedo svoga doba, može se zaključiti vrlo lako; dovoljno je da se prelistaju dva prologa što ih je pisao, za dva izvođenja Tirene (1549, 1551) i da se pregleda njegova poslanica vlastelinu Sabu Nikulinovu, kojom je dokazivao svoje autorstvo za Tirenu, kada se ono proneo glas među Dubrovčanima da je njen tvorac u stvari Mavro Vetranović. Bezmalo svaki stih u tim prolozima i u toj poslanici svedoči o Držićevoj neizmernoj žudnji da se domogne slave i o njegovom čvrstom pouzdanju da mu ona, na kraju, ipak neće izmaći: Lupeštvom, ah time ne tvor' me nitkore, neznano er ime još slavno bit more... A tko zna ako i sad i Držić, ištući steći čas, ovi Grad prosvijetli pojući! (Sabu Nikulinovu) Sad jedan mlad djetić s tim vilam pri vodi stare kuće Držić svŷ mladost provodi, koga su tej vile od bistra hladenca dostojna učinile od lovorna venca, ki mu su na glavu stavili za ures da ovu državu proslavi do nebes... (Prvi prolog Tirene) Ali ni u vreme renesanse, kao ni pre i posle nje, i sve do danas, ta nagrada nije pesnicima svaki put stizala, i to ne samo svima onima koji su je zaželeli, nego ni svima onima koji su je zaslužili. Držić je i to dobro znao, jer je i to ne jednom na svojoj koži osetio. Mnogima se, i mnogo puta, dogodilo, dakle, upravo ono od čega je Držić strahovao kada je razmišljao o sudbini svoje Tirene – da njihova krhka i neobično fina poetska dela "slana od zlijeh jezika... oznobi,... vjetar od nenavidnosti... povali,... magla od neumjeteonstva... obujmi". Ili se pak događalo da ta dela naiđu na gluve uši, koje ništa nisu kadre da čuju, i na kameno srce, koje ništa nije u stanju da dirne; takva iskustva nagnala su Držića da u monologe svog Pometa rezignirano umeće opaske kakva je ova, koju je svakako dugo bolovao i s - 63 -

mukom odbolovao: "Nije ga bit poeta ni komedije umijet činit, er tizijem svak ore i na svaki ga pijer (svadbu) hoće operat (upotrebiti) kako bastaha (nosača), a umjesto zahvaljenja da mu reku: "Ne valja ništa, iždeni!" i da mu neprijatelji ostanu." Šta je za Držića predstavljalo predmet i materiju poezije on svojim čitaocima nije govorio izričito, ili im bar nije govorio u onim svojim tekstovima koji su do nas dospeli. Nismo sigurni da je to uopšte i bilo potrebno, njemu, kao i njima, s obzirom da su već i sama njegova dela jasno pokazivala da je ljudski život u potpunosti zaokupio njegovo stvaralačko interesovanje. Kod života ljudskog, i jedino kod njega u stvari, on je i ostao, do poslednje svoje napisane reči, s postojanošću zaljubljenika. Čak i onda kada je u svoje pastirske ekloge uvodio fiktivna i irealna bića, kao što su satiri i vile, ili kao što su Dijana, Venera, Kupidon i Plakir, – koje u njegovim komedijama, razumljivo, nećemo sresti nikada, – čak i tada su ta bića samo naizgled i prividno bivala izvan prirodnog i ljudskog; na pozornici ona govore i ponašaju se u svemu kao i sva druga smrtna stvorenja; zaljubljuju se i pate, vole se i mrze, sukobljavaju se i strahuju, stradaju i umiru. U Držićevo vreme, uostalom, pojedini, i ne sasvim retki, sledbenici Aristotela, koji je u stvarima poezije tih decenija bio, a zatim i dugo ostao, vrhovni zakonodavac i suvereni diktator, sasvim su ozbiljno raspravljali o tome da li za umetnika izvan ljudskog išta drugo i može da bude vredno pažnje. Svojim čitaocima, isto tako, Držić nije govorio, ali i to jedva da je bilo potrebno, kojim to tvoračkim postupkom ljudski život u napisanom tekstu postaje poezija. Jedna jedina reč je tada sve to objašnjavala; ta magična reč glasila je podražavanje (imitatio), i na nju je renesansni čitalac, kao i renesansni pozorišni gledalac, bio priviknut tako reći od svojih đačkih dana; a privikli su ga na nju koliko tekstovi samog Platona i Aristotela, tako i tekstovi njihovih bezbrojnih sledbenika, među kojima je bilo i istinskih filozofa, no ne manje i onih koji su filozofi samo hteli da budu, ali su ostajali stvarno tek više ili manje spretni kompilatori i tumači. Da je o suštini pesničkog postupka, bilo sopstvenog, bilo tuđeg, hteo da piše, Držić bi, sumnji nema, morao da upotrebi baš tu reč. Istina, u renesansnim spekulacijama o umetnosti ta je reč nosila ne jedno, već dva značenja, koja su se među sobom vrlo bitno razlikovala i koja će tek srazmerno kasno veštim obrtanjem silogizama biti jedno drugom približena. - 64 -

Prvo od tih značenja pripada još humanistima; po njemu, umetnik podražava, i to je njegova dužnost, onog pesnika, obično antičkog, koji se u određenom žanru uspeo do najvišeg stepena savršenstva i koji je stoga dostojan da bude uzor i model, za kojim se ide, kome se teži i koji bi trebalo da se nadmaši. Drugo su, pak, značenje ove reči kod renesansnih ljudi odomaćili uglavnom tek prevodioci i komentatori Aristotelove Poetike; po njemu, umetnost nije drugo do podražavanje prirode (mimesis), ali podražavanje koje, u smislu Aristotelovih shvatanja, ne ostaje kod gole i jednostavne reprodukcije pojedinačnog i stvarnog, nego podražavanje koje odabira i uopštava, koje hvata tipsko i univerzalno, koje, baš zato, ne beži od izmišljenog ili samo verovatnog, i koje je, kako bi to rekao mudrac iz Stagire, više filozofske prirode. Bilo u kom smislu da se ova reč uzme, ona se u celini uklapa u Držićevu poetiku i ona je podjednako pouzdani ključ za razumevanje čitavog njegovog dela. Jer nisu li neke njegove komedije, kao što je to slučaj s Pjerinom i Skupom, ali kao što je to moglo biti i s još nekom koju sada ne znamo, za Plautom pošle u tako znatnoj meri da je sam Držić skromno isticao kako su od Plauta u celini "ukradene", pa ipak je on od njih lokalizacijama, novim duhom koji je unosio, prekrajanjima i izmenama, dodavanjima i domišljanjem pravilo komedije nove i renesansne, dubrovačke i svoje? I nisu li njegove ekloge podražavanja istovrsnih drama koje je gledao i zavoleo na predstavama italijanskih pozorišnih amatera, u prvom redu sijenskih zanatlija-pesnika, ali podražavanja u kojima je veoma vidna i bez prestanka prisutna ambicija da, takmičeći se, stanu čvrsto na vlastite noge i da, kad god mogu, budu i bolje? Još bi se s manje reči dalo pokazati, kada bi to bilo potrebno, kako je i drugi – i da odmah kažemo: autentičniji – smisao pesničko podražavanje moralo imati u Držićevoj poetici, s obzirom da ga je imalo i u njegovom delu koje tu poetiku odražava i koje je njom, do nekog stepena, određeno. Malo ne svaka reč i svaki lik, svaka situacija i svaka scena u tom delu mogu se uzeti kao dokaz i prihvatiti kao svedok da ih je njihov tvorac zahvatao s čistih izvora života i oblikovao prema prirodi. Ali oni su isto tako sigurni dokaz i pouzdan svedok i za to da je Držić pri tom u njima sažimao, u njih sabijao, i u njima sjedinjavao još i tolike druge, i slične reči, likove, situacije ili scene. Sasvim je izvesno da među odviše štedljivim, dubrovačkim trgovcima nije bilo nijednog koji bi se u svemu podudarao s Dundom Marojem, kao što se ni među prevejanim dubrovačkim slugama nije mogao naći nijedan kome bi Pomet bio doslovna i do kraja verna kopija, pa opet, i ne manje izvesno, koliko li je trgovaca i slugu među Držićevim gledaocima, prateći na sceni sudbinu tog Dunda - 65 -

Maroja i tog Pometa, pomislilo u sebi da je pisac upravo na njih ciljao i upravo se njima smejao? Najzad, što se tiče ciljeva koje pesnici imaju pred očima radeći svoj neobični posao, i što se tiče ciljeva koje je pred očima imao sam, štampajući svoje pesme i prikazujući svoje drame, Držić nam otvorenim i izričitim izjavama ponovo priskače u pomoć, da ne bismo još jednom došli u priliku da o njegovim shvatanjima zaključimo s mukom i pipajući. Tim izjavama, on u isti mah zaokružuje sistem svoje poetike u njenom opštem i, ako se reč sme izreći, u njenom filozofskom delu. Već kad je spominjao lepotu i kada je pokušavao da joj nađe definiciju u saglasnosti s koncepcijama neoplatonizma kako ga je on razumeo i kako ga je prihvatio ko zna kada i u kojoj prilici, Držić se potrudio da ne ostavi nikakvih mogućnosti za dvoumljenje o svom ličnom gledanju na svrsishodnost i smisao te toliko priželjkivane lepote: Lipota, zgar s neba Višnjega prilika, na saj svit dana jes za rados človika. (Tirena, 301–302) Jedino nedovoljno upućene moglo bi da zbuni što se u toj Držićevoj definiciji čisti platonizam prvoga stiha susreo s isto tako čistim hedonizmom drugoga stiha. Jer taj bizarni spoj nije nikakav pronalazak dubrovačkog komediografa; kod mnogih još, i kudikamo znamenitijih, nosilaca estetske misli renesansne epohe on će se naći kao i kod Držića. Da za primer ne navodimo nikoga drugog, i nikoga manjeg od Torkvata Tasa. I baš zato što je bio tako upadljiv, ovaj "platonističko-aristotelovski sinkretizam" istoričari estetike posebno izdvajaju i naročito ističu kao jednu od bitnijih misaonih odlika sredine i kraja XVI stoleća. Držićev vedri i optimistički hedonizam još je glasnije dolazio do reči kad god je naš pesnik uzimao da ponešto kaže o svrsi za kojom su išle njegove drame i njegove mnogobrojne predstave pred dubrovačkom publikom. Njegovih intervencija te vrste imamo na pregršti. "Komediju Tirenu – beleži on naknadno, 1551. godine – ovo minuto (prošlo) vreme za ne stat zaludu složih i za arajdat (razveseliti, obradovati) prijatelje prikazah". Potpuno istovetnu nameru deklarisali su, malo pred tim, i predstavljači istoga dela, i to opet po diktatu samoga pisca; "proslavit ovi grad u puku dat rados" ili, - 66 -

kako su rekli još: "ovo brijeme od poklad uzvisit radosti" – to je ono što su oni hteli, skupa s piscem. Zvanice na "piru" vlastelina Sorkočevića, koje su prve imale sreću da uživaju u dražesnom Držićevom Plakiru. u ime pesnika pozdravile su "vile od planina"; te je vile na ovu svadbu domamilo "srce Vlaha Sorkočevića", željno da "obeseli" svoje "pirnike", i one su u svom pozdravu govorile o njemu veselo, sa simpatijama i prijateljski peckavo, ali su umetnule još ponešto; tako je tamo stala i čitava, i do kraja kazana, formulacija Držićevog pesničkog cilja: "Mi vile od planine dođosmo na njegov (tj. Sorkočevićev) pir s našijem pjesni, s našijem igrami i s našijem ostalijem planinskijem salaci (šalama) za Vlahu ugodit i vam kojigod plakijer (zadovoljstvo) dat". Slično je bilo i ono što su imali prilike da čuju svatovi gospodara Rafa Gučetića, na čijem je "piru" prvi put prikazana sada samo fragmentarno poznata Držićeva komedija Džuho Kerpeta: "Oršu (pa dobro), sinjori, za rijet vam, ktijahomo za obeselit ovi pir sklopit malo maškaratice". Ali ciljeve svojih drama Držić nije na taj način definisao jedino onda kada su one prikazivane po gospodskim domovima i kada se od njih već po prirodi stvari očekivalo da budu prijatna dopuna svadbenog veselja; iste je namere on pripisivao i svojim komedijama koje su u drugim okolnostima i na drugim mestima izlazile pred publiku. Za Dunda Maroja, bez sumnje najznačajniju svoju komediju, on je to čak učinio dva puta. Prvi put u onom opravdano glasovitom uvodnom monologu negromanta Dugoga Nosa, u kome se između drugoga napominje i ovo: "Sad budući me vjetar opet k vami dognao, srećom vašom u ovo brijeme od poklad, odlučio sam ne proć tako da vas kojomgodi lijepom stvari ne obeselim." Drugi put su to gledaoci Dunda Maroja čuli od Prologa: "I videći se našoj Družini od Pometa ne puštat proć poklade bez kojegodi feste, ili lijepe, ili grube, stavili su se za prikazat vam jednu komediju." Množina Držićevih izjava te vrste, uvek na isti način intoniranih i uvek u jednom pravcu usmerenih, zaista je impresivna, ali je osim toga i vrlo zavodljiva; ona bi mogla, kad bismo joj se pustili, da nas odvede do zaključka, lakog i brzog, kako je cilj svoje literature – a to onda znači: cilj literature uopšte – Držić video u pukom postizavanju zadovoljstva kod onih kojima se ta literatura obraća. Takvo shvatanje pesnikovog cilja ne bi u vekovima renesanse bilo nimalo neobično i Držić ne bi bio ni prvi a ni poslednji pisac toga doba koji bi ga branio. Mnogi vatreni aristotelovci, koji su za sebe nepokolebljivo verovali da reč i misao Učitelja autentično tumače, iznosili su ga i obrazlagali takođe. "Pesnik drugo ne želi do da nas zabavi", zaključuje jedan od njih, Sperone Speroni, 1542. godine. "Poezija - 67 -

je sva usmerena na to da zabavi, premda ona i koristi", dodaje drugi iz istoga kola, Frančesko Robortelo 1548. godine. "Poezija je stvorena samo zato da zabavi i okrepi, kažem: da zabavi i okrepi duše neobrazovane gomile i običnog sveta", upotpunjuje prvu dvojicu treći, Lodoviko Kastelvetro, 1576. godine. Pa ipak, u svojim razmišljanjima o ciljevima i o svrsi poezije Marin Držić niti je pošao za filozofima kakvi su bili Sperone i Robortelo, niti je prethodio filozofima kakav je bio Kastelvetro, i eventualni zaključak o njegovom isključivom hedonizmu ne bi bio samo prebrz i odviše lak, nego ne bi ni približno pogađao istinu. I mada je toliko naglašavao radost i zadovoljstvo koje njegove drame gledaocima donose, mada je, bez pogovora, mnoge likove i mnoge scene u njima zamislio samo zato da bi se dopale i da bi gledaoci u njima uživali, on je isuviše verovao u izuzetnost pesnikove ličnosti i isuviše je visoko sudio o onome što pesnici rade, da bi mogao da sebi i drugima prizna kako se oni svode na proste zabavljače a njihov posao, na koji su toliko ponosni, na jednostavno i obično zabavljanje. Poezija je imala da svojim ljubiteljima pruži uživanje – drugojačije na nju niko ne bi trošio vreme – ali ona je bila dužna i da neizostavno koristi. Tako se Držić još jednom umešao među one koji su u njegovom stoleću bili u većini; na njih sve, pa i na Držića sa njima, odlučujući utisak napravilo je Horacijevo sjedinjavanje oba ova elementa, zabavnog i utilitarnog, u jedan jedinstveni cilj koji se poeziji nameće i kome ona treba da teži. Držićevo čvrsto uverenje bilo je da je poezija od koristi već i sama po sebi, dakle i onda kada nema nikakve određene ambicije da poduči. "Znam er ova moja pisma – podvlačio je on u povesti svoje knjige stihova i drama u stihu, štampane 1551. godine – ne mogu neg korist učinit: ako su krjepka, sočna u vrijedna, plod će učinit; ako nijesu, nauk će dat svakomu da tko se na ovo stavlja da razmišlja hoće li s časti izit, er se mnozi ovim putom scijene počtit, a osramote se." Poezija prema ovim rečima, ako poezija doista jeste, ili kako bi rekao Držić, daleko lepše: ako je "krjepka, sočna i vrijedna", mora biti plodonosna, blagodareći onim bezbrojnim vrednostima koje u svojim nedrima nosi; tada ona koristi čitaocima. A ako je ona to samo pokušala da bude, ali je njen napor ostao bezuspešan, koristi će biti opet, no sada više ne za čitaoce, koji u njoj neće imati šta da nađu, već za pesnike druge, koji nastojanja svog pesničkog sabrata gledaju sa strane i kojima ona mogu biti samo primer i opomena. - 68 -

Ali utilitarnost poezije Držić nije svodio jedino na njene imanentne vrednosti i na njene stvaralačke sokove; on je hteo da poezija sadrži i neku svoju poruku, nedvosmislenu i direktnu, lako uočljivu i dejstvenu. I nije uvek ostavljao da je njegov čitalac ili gledalac samostalno raspozna i pronađe, da sam izvlači pouku koju ona nudi i da sam odmerava i na osnovu toga zaključuje, već je od prilike do prilike – a možda i češće no što smo sada u stanju da pokažemo – neposredno priskakao u pomoć, da upozori na smisao te poruke, na njene namere i njena nadanja, na njene mogućnosti i njenu upotrebljivost, ne bi li se time izbegle zabune i ne bi li se tako otklonili nesporazumi. U tom je pogledu vrlo karakteristična i zapravo najkarakterističnija komedija Dundo Maroje; dva teksta koja joj stoje na početku, onaj koji pripada Dugome Nosu i onaj koji izgovara Prolog, kapitalni su tekstovi Držićeve poetike između ostalog i zato što je u njima dubrovački pesnik odrešito pripisivao pedagoška nastojanja svojoj komediografiji: "A komedija vam će odkrit koji su to sjeme tugljivo od mojemunskih obraza i ljudi od ništa, od trimjed, nahvao, koji li su ljudi tihi i dobri, i razumni, ljudi nazbilj; tihi i dobri uzeti će za dobro što im se za dobro dobrovoljno čini..." Ili: "Ma prije neg vam ostalo izrečem, uzmite nauk od Pomet-družine večeras, i nigda ni sinu, ni drugomu ne da`te dinare do ruke dokle mladića nijeste u vele stvari druzijeh provali, er je mlados po svojoj naravi nesvijesna i puna vjetra, i prignutija je na zlo neg na dobro, i pamet nje ne raširuje se dalje neg koliko joj se oči prostiru, i nju veće volje vladaju neg razlog; da vam ne intravenja (da vam se ne dogodi) kako će u Dundu Maroju večeras intravenjati." Ili još: "Komedija ... će svršit u veselje. Ma vi na tome nemojte stat. Od lude djece čuvajte dinara, er se je ovjezijeh komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vašem gradu, koje su svršile u tradžediju, er nije svak srjeće Dunda Maroja". Tu nameru da budu od koristi i da podučavaju nije Držić svojim dramama naturao mehanički i spolja, niti ju je u njima "otkrivao" i "nalazio" naknadno, kako bi ih "spasao" pribavljajući im kvalitete do kojih one prvobitno nisu držale, i dimenzije koje su im u prvi mah nedostajale; težnju da sa zabavnim udruže korisno i da jedno natope i prožmu onim drugim nosile su njegove drame u samoj suštini i na njima su se od početka zasnivale. Drukčije bi se teško dala razumeti okolnost da Držićevi junaci rado i često razmišljaju, da s uživanjem iznose pred publiku svoje životne maksime, da se naširoko i bez ustezanja upuštaju u kritiku, da štedro prosipaju savete i da svaki čas izriču najraznovrsnije opaske, kako o životu koji protiče oko njih i o prilikama koje ih okružuju, tako i o ljudima koje - 69 -

susreću i o naravima koje bi hteli da iskorene. Ne bi se, naravno, smelo uzimati, a nije to nikako ni potrebno, da su to uvek Držićeva razmišljanja u koja oni zalaze. ili da su to stalno njegove maksime i njegova kritika, njegovi saveti i njegove opaske, što ih oni daju; jer i ti junaci, kao i svi drugi junaci svakog drugog pesnika, imaju vlastiti i autonomni život koji žive bez obzira da li je pisac na njihovoj strani ili nije. Ali ne može se, isto tako, sporiti ni to, da je Držić, opet kao svi pesnici što ih je ikada bilo, među svojim junacima imao i jednomišljenike, s kojima se slagao u mnogome ili do kraja, koje je navodio da kažu ono što bi on sam voleo da kaže, i koji su, prema tome, samo eho onoga što on govori i samo glasan izraz onoga što on misli. Osim toga, i još važnije, svi ti junaci, i oni s kojima je pesnik saglasan, kao i oni koje izvrgava ruglu i koji su mu antipatični, već svojom sudbinom, rđavom ili srećnom, i svojim karakterom dobrim ili zlim, obrasci su određenog načina postupanja u životu, i njihov je tvorac, vodeći ih od scene do scene u trijumfe ili u katastrofe, i ne dopuštajući da prvi budu trajna nagrada za zloću, a drugi trajno iskušenje za vrlinu, na vrlo određen način pokazivao šta bi trebalo slediti kao uzor, a od čega bi se trebalo kloniti kao od kuge. 3 U obilju renesansnih napisa o poeziji s mukom bi se dali pronaći poneki u kojima se vrlo vidno, čak bi se reklo: najvidnije mesto ne dodeljuje teoriji književnih rodova. Ono što mi sada ne znamo sasvim pouzdano, ili oko čega se bar sporimo, još uvek, – a to je: šta ti književni rodovi stvarno jesu, i gde su granice među njima – piscima renesansnih poetika bilo je izgleda jasno u potpunosti i na pitanja ovakve vrste, kad god su ih sebi postavljali, odgovarali su bez dvoumljenja i odrešito. Pri tom njih nije nimalo zbunjivalo, nego je naprotiv to bio njihov ponos, što su njihovi odgovori predstavljali samo odjek onoga što se o književnim rodovima nalazilo, ili što su bar oni verovali da su našli, u Aristotelovoj Poetici. Najpreča njihova misao bila je, i oko toga su oni ponajviše trošili svoje snage, da onaj skup propisa koji je ostavio Aristotel na osnovu svojih indukcija, po nuždi oslonjenih na materijal koji nije bio veliki, na materijal koji se u onom momentu jedino mogao naći, umnože i upotpune, razrade i usitne do bezbrojnih pojedinosti, upirući oči u materijal nesravnjeno širi, u materijal koji su donela tek poznija vremena. Već njihov učitelj i "diktator" – izvesni od njih su ga nazvali baš tako – nipošto nije bio čist od težnje da sistemom pravila koja se moraju respektovati ukaže na put kojim jedino nastaju - 70 -

izvrsna dela; ali ta njegova težnja kod njih se pretvorila u opsesiju, i oni su i ovde, kao i u mnogo čemu drugom, uverenje – u stvari, može se reći: zabludu – svog uzora oterali do apsurda. Nevolja je postala potpuna kad su ih njihovi čitaoci ozbiljno shvatili; tada, i dugo posle toga, poezija se pisala po pravilima, po pravilima je o njoj suđeno, pa se po pravilima u njoj i uživalo. Istina je da takvih pravila Držić nije ostavio za sobom. No toj okolnosti ne bismo smeli dopustiti da nas prevari: njih on nije pisao ne zbog toga što ih je prezirao – kao što su se, već i u njegovo vreme, a pogotovo nešto kasnije neki izuzetniji duhovi usudili da ih prezru, i to odlučno, i to glasno – nego jedino stoga što se za to nije našlo prilike. Da ih je znao i uvažavao vidi se to po njegovim delima, dovoljno jasno. I da mu je samo nešto palo na um da u eksplicitnom obliku fiksira načela svoje poetike, sigurno im ne bi utekao, kao što im onda nisu utekli ni toliki drugi, sve do Servantesa samog. Jer on nije živeo u onakvoj kulturnoj klimi u kakvoj je živeo Šekspir, a nije, naravno, bio ni onakav gorostas kakav je bio najveći dramski pesnik elizabetinske epohe – najveći dramski pesnik svih epoha, uostalom – da bi mogao da stvara bez obzira na kanone trenutka u kome se našao, i uprkos njima, da stvara u punoj slobodi i zaista kako mu se prohte. Od književnih rodova za koje je znalo njegovo doba – a to su, uglavnom, ovi isti rodovi za koje zna i naše doba – Držić se bavio samo lirikom i dramom. Usled toga mi sad nikako nismo u prilici da znamo kako bi se on odredio, teorijski ili u praksi, prema epici, za koju su pojedini i ne baš malobrojni njegovi savremenici nepokolebljivo držali da stoji visoko iznad drugih, da je rod koji je u najpunijem smislu reči poezija. Oko toga zašto je Držićev izbor ispao baš takav, kao i oko toga da li je mogao da bude drukčiji, možda bi bilo dokono danas razbijati glavu; presudnu reč u izborima te vrste trebalo bi da imaju jedino pesnikove sklonosti, ali su, dabome, i ovde, kao i svuda, mogli da je imaju, a možda su je i imali, momenti koji nam sada izmiču iz vida, momenti koje čak nikada nećemo ni pohvatati. Za to poslednje, uostalom, potvrde i primere ne treba tražiti suviše daleko; njih nudi već i sam Držić. Nikome, tako, neće biti moguće da iznađe do kraja uverljiv odgovor na pitanje zašto se proslavljeni dubrovački komediograf u jednom trenutku svoga života uopšte odlučio za liriku kad on lirska priroda nije bio nikako. U jedva dvadesetak pesama što ih je, u svemu, napisao i što ih je, do poslednje, štampao 1551. godine Držićev čitalac ne - 71 -

susreće nijednu koja bi se isticala kao naročito uspela, i sve što opaža, i što kao nagradu dobija, svodi se na nekoliko izdvojenih stihova koji su njihovom tvorcu zaista dobro pošli za rukom. Možda bi takav Držićev izbor mogla načiniti donekle shvatljivim jedna pretpostavka, odavno izrečena: sve je svoje pesme Držić pisao pre nego što je 1539. godine po prvi put pošao u svet, dakle u najranijoj mladosti i dok je još tražio sebe. Ali isto tako se na domaku istine može naći i pretpostavka druga i sasvim drukčija: liriku je Držić pokušavao da piše, i pisao bi je u tom znaku uvek, priklanjajući se dubrovačkoj tradiciji koja je, još od dana Šiška Menčetića i Džora Držića, pesnike prvenstveno videla u "spjevaocima" lirskih pesama, ponajpre ljubavnih. Za uhodanom dubrovačkom tradicijom Držić je predano pošao i u ostalome što je u njegove pesme ulazilo ili što ih je činilo onakvim kakve su bile: za njega su Menčetić i Držić bili vrhunski uzori i on je nepomućene savesti kao pesnik hodao stavljajući noge u tragove koji su ostali od njihovih koraka. Istoričari književnosti čak su upozorili na to da u njegovom toliko skromnom lirskom kanconijeru ima direktnih ugledanja na Šiška i Džora, i bezmalo doslovnih preuzimanja iz njihovih pesama, što na više nego očigledan način svedoči kako je Držićeva poetika i ovde, kao i drugde, od podražavanja načinila svoj osnovni princip. Prema tom principu, trebalo je da Držić upravo idući putevima podražavanja, koje je svesno izabrao i koje je namerno zadržao, na neki način nadmaši svoje uzore. Što on u tome nije uspeo bila je stvar pesničkog talenta, a ne literarne teorije. Ni za svoje drame, kao ni za svoju liriku, Držić nije osetio potrebu da pobliže odredi i jasnije definiše pravila kojih se držao. Pa opet je i za njih, kao i za nju, ta pravila moguće iščupati bez mnogo muke i iz samih dela o kojima je reč. Koliko se, inače, dubrovački pesnik malo brinuo da stvari označava njihovim pravim imenima, možda ništa tako lepo ne pokazuje kao činjenica da je sve te svoje drame sa izuzetkom Hekube, za koju je, već u naslovu, istakao da je "tradžedija", nazvao "komedijama", iako su razlike koje ih odvajaju njemu, i njemu čak mnogo više nego nama, morale biti odlično poznate. Za njega je Tireni, Veneri u Adonu i Plakiru ime komedije pristajalo isto onako dobro kao što je pristajalo i Dundu Maroju recimo, i pristajalo je isto tako Noveli od Stanca kao što je pristajalo i Mandi, Skupu, Arkulinu ili Pjerinu, kod kojih u tom pogledu nije bilo mesta sumnji. Jedino "razlikovanje" koje je Držić ikada načinio bilo je ono kada je svoje komedije u prozi nazivao "maškaratama", a svoje drame u stihu "komediolama", ali to razlikovanje sasvim je neodređeno i nema, naravno, nikakve teorijske podloge. - 72 -

Od svih Držićevih drama Novela od Stanca vezuje se za najdublju tradiciju, iako inače ovo nije njegov najstariji dramski tekst. To punokrvno i autentično remek-delo, obimom tako neveliko, stvarno bi bilo jedna od onih lakrdija u dramskom obliku kakve su od, ranog srednjeg veka zametali plebejci po gradovima zasmejavajući svoje gledaoce jedanput drastičnim prizorima iz intimnog gradskog života, a drugi put pakosnim i podrugljivim prikazima nezgoda koje snalaze seljake kada se, za svoju nesreću, nakane da siđu u grad da bi u njemu trgovali ili, još gore, da bi se u njemu zaljubili ili oženili. Imajući u vidu trenutak u kome su začete, lako se razume zašto se te lakrdije, koje su njihovi sastavljači krštavali na razne načine, ali najčešće farsama, nisu ni u čemu – ni u svetu koji su na pozornicu dovodile, ni u duhu sa kojim su to činile, ni u humoru na koji su računale, ni u postupku kojim su bile rađene – dodirivale s antičkim komediografskim nasleđem. Održale su se i pored toga, i to su se održale i u jednom vremenu koje je srednji vek osećalo i prikazivalo kao razdoblje varvarstva i koje je, uzimajući antiku za uzor u svemu, htelo da zaboravi što brže i što trajnije vrednosti stvorene u njemu. Tako su farse još i u punom cvetu renesanse našle pisce koji ih s ljubavlju pišu i gledaoce koji ih, s ne manjom ljubavlju gledaju; Držić je bio u redovima jednih i drugih, kao što je mnogo posle njega u redovima jednih i drugih bio i veliki Molijer. S tehničkim tajnama i s poetikom ove dramske vrste Držić se nije srodio preko teorijskih traktata, mada se ovde-onde u njima dala naći po koja zabeležena reč i o tome; s tim tajnama i s tom poetikom Držić se susreo, i u njih je proniknuo, kako na ulicama i trgovima svoga Dubrovnika, na kojima je ovakve predstavice gledao, tako i na ulicama i trgovima italijanskih gradova, po kojima je ovakve predstavice gledao takođe. Tačno kao i u mnogima od njih, u Noveli je za radnju uzet doživljaj nekog priprostog i lakovernog seljaka u tuđem, rafinovanom i prepredenom gradu, i tačno kao i u mnogima od njih u njoj se na tog zlosrećnog junaka gledalo s olimpijskih visina gradske samodopadljivosti; tačno kao i u mnogima od njih zatim za zaplitanje te radnje, za ceo njen tok i za njeno rasplitanje nije bilo potrebno više od nekoliko kratkih scena jednog jedinog kratkog čina, i tačno kao u mnogima od njih najzad stvar je ispričana bez mnogo respektovanja pojedinih osveštanih načela klasične dramaturgije, pored ostalih i načela takozvanog jedinstvenog mesta. A što je Držić u tom delu toliko zablistao, što je u njemu dao tako punu meru sebe i tako živu, razdraganu i raznobojnu sliku svoga doba, stvar je pesničkog talenta, a ne literarne teorije. Upoređene s Novelom od Stanca, drame koje je Držić nazvao ili koje mi sada zovemo Tirena, Venera i Adon i Plakir nude sasim novo i u mnogome - 73 -

drukčije lice. Njihov svet je odjednom jedan drugi svet; u njemu su u prvi plan izbili "pastiri"i "vile", Dijana i Kupidon, personifikovana bića i satiri, junaci iz mitoloških priča i "remete", a seljaci kakvi se prikazuju u farsama samo su komičan i zapravo ne mnogo potreban dodatak uz taj svet. I događaji koji taj svet pokreću i uzburkavaju nisu više oni stari; to je sad ljubav, koja se kao suverena gospodarica života stavlja u središte sveta i koja je na hiljadu načina nesrećna u početku, a samo na jedan, i stalno isti način srećna na kraju: ona je svemoćna, i pre ili posle sustiže svakoga, i vile, a ne samo pastire, i starce, a ne samo mladiće. Reč koja odjekuje sa scene takođe nije više ista; ona je ostala plebejski sirova, sočna i direktna jedino kada u tim dramama nastupaju seljaci i realistički pastiri, uvek smešni i vazda nezgrapni, koje je Držić zvao "pastirima ubozim"; ali kada je izgovaraju vile i mitološka bića, a naročito kada je ona na usnama idealizovanih, otmenih i rafinovanih pastira, "pastira uzmnoženih", kako je Držić voleo da kaže, ta je reč birana i uglađena, nesvakidašnja i tanana, to je reč onakva kako se u Dubrovniku nikad nije govorilo, ali kako se oduvek u ljubavnoj pesmi pevalo. Gdekad se kod Držića te vile, ta stvorenja iz mašte i ti otmeni pastiri mešaju sa ovim priprostim seljacima i hteli-ne hteli ukrštaju svoje sudbine s njihovim, jer im se oni javljaju kao suparnici i takmaci u ljubavi ili još gore kao nametljivi i uporni, mada beznadni udvarači, a gdekad su ovi drugi strogo razlučeni, bačeni u prologe i u međučinove ili ograničeni na puke epizode koje su se bez ikakve štete dale odstraniti iz glavne radnje. Taj neobični i svojevrsni spoj fikcije i životne istine, uzvišene idile i svakidašnje komike trebalo je da bude, a obično je i bio, velika, neodoljiva draž ovakvih drama. Dalju i podjednako impresivnu draž morali su predstavljati zvuci koji su ih pratili i boje u koje su bile utopljene. Muzika u njima ne izvire samo iz zvonkih i melodičnih stihova kojima su obično pisane ili iz podignute, ritmičke i modulirane prozne fraze, kojom ličnosti "užežene" od ljubavi, pokatkad iskazuju, "tužeći se", svoj veliki jad; ona je u ove drame dospevala i direktno, i kao pesma koja se upliće u samo njeno tkivo, ili kao posebna partija koja odvaja njene scene i njene činove. Još više su morale da upadaju u oči boje. Pored kostima koji nisu smeli da budu drugo do prebogati i šareni, trijumfu boja u tim dramama trebalo je da doprinese i okolnost da one na pozornicu prenose jedan kutak prirode, razume se raspevane i čarobne, i razume se idealizovane, s neizbežnom zelenom "dubravom", s obaveznim "studenim kladencem" i s najraznobojnijim "cvitjem". U tom uvek istom i neizmenljivom ambijentu proticalo je sve ono što se zbivalo s junacima drame. I to je proticalo brzo, za samo jedno rumeno jutro ili za samo jedan sunčani dan. Obično se pri - 74 -

tom čitava radnja razlagala u pet približno podjednakih i simetričnih činova, ispred kojih je bio prolog, izgovoren po pravilu od strane ličnosti koje se posle neće javljati u drami, i iza kojih je dolazila zaključna reč nekog od junaka drame ili pak sasvim nove ličnosti, kojom se publika pozdravljala na rastanku ili se podsticala da aplauzom nagradi napore izvođača. Jedino u Veneri i Adonu Držić je sledio osobenu i drukčiju liniju kompozicije; tamo su dve slike glavne radnje, u kojoj nastupaju sama mitološka, to jest fiktivna lica i koja se odigrava na pozornici, obgrlile tri isto toliko duge slike, u kojima nastupaju sami seljaci i koje se odigravaju ispred zatvorene zavese. Tako bi nekako, ili bi čak tako doslovno, izgledala poetika ove vrste Držićevih drama da se on u nekom trenutku života odlučio da svoju pesničku praksu i svoja stvaralačka iskustva pretoči u pravila. Ta pravila, doduše, ne bi bila nova i ne bi bila Držićeva; on ih je još za svojih studentskih dana pokupio gledajući drame koje su prikazivale sijenske zanatlije, čiji su one posebni specijalitet bile, i koje su oni nazivali čas "pastirskim eklogama" a čas "pastirskim komedijama". Ali uzeta sama po sebi ta pravila ne bi značila ništa da Držić nije bio istinski pesnik i da je ostao samo njihov nedalekovidi poštovalac, što bi i u ovom slučaju, kao i u svim drugim i sličnim, značilo jedino – njihov bezuslovni zarobljenik. Jer stvar je jasna i jedva da je treba reći: oko tih pravila, kao oko nekakvog kostura, pesnik može tek ako u sebi nosi svetu vatru i ako ga posluži sreća da okupi meso svojih vizija iz života, svojih fikcija i svojih snova. Kakve su bile teorijske osnove na kojima je Držić podigao veličanstvenu zgradu svojih komedija danas je još najlakše prozreti. Jer već prvi dodir sa njima otkriva i najpovršnijem pogledu da su taj Dundo Maroje i taj Skup, taj Arkulin i taj Pjerin, taj Džuho Krpeta i ta Mande zamišljeni uglavnom na jednoobrazan način i sagrađeni uglavnom po jedinstvenom postupku. Sve su one iz kola takozvanih eruditnih komedija to jest komedija koje su u zlatno doba italijanskog humanizma ponikle u obrazovanim sredinama iz predanog izučavanja i u prvi mah pobožnog i ropskog, a posle i sve slobodnijeg i sve samostalnijeg podražavanja klasičnog nasleđa. Renesansni teoretičari komediografskog posla, baš kao i njegovi praktičari uostalom. više su dugovali Plautovim i Terencijevim komedijama no Aristotelovoj Poetici, u kojoj je nedostajao upravo deo posvećen komediji, i više no Horacijevim i Ciceronovim delima, u kojima se za njihove svrhe moglo naći tek ponešto i u svakom slučaju nedovoljno. Danas se odviše dobro zna: Plaut i Terencije, i više onaj prvi no ovaj drugi, nisu samo toj komediografiji omogućili da se - 75 -

rodi i nisu joj samo pomogli da stane na vlastite noge, već su za nju bili, i ostali, za nju još i trajni uzor, čak i onda kada je ona to pokušavala da porekne, i bili su, i ostali, za nju još i nepresušni izvor – izvor motiva, svakovrsnih zanatskih znanja i pojedinačnih dosetki – čak i onda kada je ona to pokušavala da sakrije. U Držićevom Dubrovniku Plaut takođe nije bio skorašnji znanac. Još na početku XVI veka njega je Ilija Crijević, rimski okrunjeni pesnik (poeta laureatus) i humanista nesvakidašnjih znanja, odomaćio među mladim Dubrovčanima, kojima je predavao retoriku i poeziju. Crijević je, štaviše, za svoje đake izradio, u klasičnim heksametrima, kao što je tad bio običaj, i naročiti teorijski spis kako o komediji uopšte, tako i o Plautovoj komediji posebno (Super comoedia veteri, et satyra, et nova, cum Plauti apologia). Isti njegovi učenici čak su povremeno – kao, na primer, 1525. godine – elitnu dubrovačku publiku zabavljali o karnevalu predstavljajući im pojedine Plautove komedije u originalu. Najzad i sam Marin Držić posvedočio nam je u jednoj prilici da Plauta u Dubrovniku deci čitaju po školama ("djeci ga na skuli legaju"). Pa ipak, koliko god bi teško bilo poricati da je Držić ponešto prihvatio iz Plauta i neposredno, sumnji nema: ni u pogledu teorije, kao ni u pogledu prakse, on naznačeni put nije prelazio samostalno. I jedno i drugo on je učio i naučio u Italiji, u kojoj su u one dane, i kasnije, sve to isto tako učili i naučili još i mnogi drugi evropski pisci, koji su mu bili ravni, ili koji su čak bili i daleko iznad njega. Predmet i materiju Držićevim komedijama dale su zgode i nezgode mnogobrojnih junaka koji su sve ličnosti ondašnjeg svakodnevnog života – trgovci, kao Dundo Maroje i njegov sin Maro, pomorci, kao Dživulin sa Lopuda, sitne zanatlije, kao Tripče iz Kotora, siromašni učitelji humanističkih škola, kao pedant Krisa, kurtizane, kao Sinjora Laura, sluge, kao Pomet, Bokčilo ili Petrunjela. Zapleti u njihovim više nego skromnim sudbinama nastaju onoga časa kada oni na neki način iskoče iz koloseka svog uobičajenog ponašanja ili kada se sudare s navikama sredine ili s drugačijom voljom svojih sugrađana: kada se lakomisleni Maro laka srca odluči da potroši očeve dukate i kada se taj njegov škrti otac teška srca odluči da pođe u potragu za onim što se od njih još spasti može; kad ubiti siromah Skup iznenadno nađe pun ćup dukata i kada svim silama i po svaku cenu nastoji da ih prikrije i sačuva; kad omatoreli i plašljivi Arkulin zaželi da se poigra uloge neustrašivog ljubavnika, a doživi samo to da ga silom i uz grdne njegove troškove ožene; kad se kotorska lepotica Mande, nesrećna uz - 76 -

svog pijanog, neprivlačnog i kudikamo starijeg Tripčeta, osmeli da jedne karnevalske noći ukrade po koju slast od života i kad se zatim s mukama, i jedino uz pomoć lude sreće, izvuče iz nevolje u koju je zbog toga upala... Sve to na više nego rečit način pokazuje kako je Držić i ovde, kao i drugde, imao pred očima i na umu propise pedantnih teoretičara poezije i kako nije ni pomišljao da se o njih ogreši. Ti teoretičari su još od Aristotela i njegovih neposrednih sledbenika, pa sve do pisaca traktata u Držićevom veku, složno tvrdili da upravo to i jeste zadatak komedije, – da prikaže ličnosti iz svakidašnjeg sveta, čak ličnosti neugledne i proste, opterećene ponekom manom koja je više njihov greh nego njihova nesreća, koja je, kako bi to rekao sam Mudrac iz Stagire, "ružna i nakazna, ali ne boli". Dovodeći te ličnosti na scenu i gurajući ih iz akcije u akciju, komediografi renesanse, i Držić sa njima, trudili su se, a to im je čak bila i dužnost, da i te ličnosti, kao i te akcije, budu u punoj saglasnosti s onim što je verovatno i što je moguće. Nije, naravno, time rečeno da su one morale da budu istinite i da predstavljaju u svemu verne kopije onoga što je život u stanju da ponudi. Jer odvajkada se verovalo, i to je uverenje nepomućeno došlo i do renesanse, da je izmišljanje jedno od suštinskih svojstava komediografskog postupka i da on zbog toga ne treba i ne sme da beži od njega. U tom svetlu veoma je zanimljiva, i vrlo mnogo kazuje, ona već citirana Držićeva reč koju je on stavio u prolog Dunda Maroja, ali koju je najčistije savesti mogao da stavi i u prolog bilo koje druge svoje komedije: "Ovjezijeh (ovih) se komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vašem gradu!" I samim ovim nazbilj dubrovački komediograf je rekao bezmalo sve: materija njegove komedije, materija komedije uopšte, samo je fikcija, a ne nekakav skup događaja koji su se u jednome času zbili uistinu; ali je ta fikcija pošla sa samoga tla života i ona pokatkad može, mada ne mora, da se otelovi u najživotniju stvarnost. Ako dakle teorijski propisi nisu renesansnog komediografa obavezivali da na pozornicu iznosi golu i neizmenjenu istinu, on se ipak, oblikujući svoju istinu, nije smeo odreći načela pune verodostojnosti onoga što prikazuje. Njegov trgovac imao je da se ponaša kao trgovac, a ne recimo kao knez; mladić nije mogao da razmišlja kao starac; vojnik je morao da bude grub, a ne osećajan; kurtizana nije smela da bude verna. Ko god zna Dunda Maroja i ko god pamti njegovog Pometa, ko god se seti njegovog Skupa i ko god ne zaboravlja njegovog Arkulina, moći će lako i tačno da proceni u kojoj je meri Držić nastojao da ostane veran ovome načelu i koliko je ono, prema tome, bilo od značaja za čitavu njegovu poetiku. Samo doslednim - 77 -

poštovanjem toga načela uostalom mogu se objasniti i poneke dalje osobine Držićeve komediografije, kao i renesansne komediografije uopšte. Pluridijalektalnost, pre svega. Renesansnim teoretičarima izgledalo je neuverljivo, a sigurno su njihovo osećanje delili i ondašnji gledaoci, ako se u jednoj komediji, u kojoj uvek ima ljudi iz raznih sredina i iz različitih društvenih slojeva, u koju se uvek sležu ljudi raznih zanimanja i čak različitih nacionalnosti, svi govore jednim istim jezikom. Otuda kod Držića ona toliko karakteristična pojava da njegov Maro Marojev ili njegov Pomet, njegov Skup i njegov Dundo Niko, koji su dubrovački građani, ne govore jezikom kojim govore Tripče, njegova Mande ili Sinjora Laura, koji su iz Kotora, a ne govore čak ni kao Bokčilo, koji je seljak iz dubrovačke okoline i koji je u svom rečniku i u svojoj sintaksi zadržao toliko neobičnih, toliko arhaičnih pojedinosti. Otuda i ta okolnost da Ugo Tudešak, koji je Nemac, ima svoj posebni žargon, a Pedant Krisa, koji je sav zanet klasikom, opet svoj. I otuda, najzad, i to da Turčin u Mandi govori na svoj način, a Grk u istoj komediji na svoj, i Sadi Žudio u Dundu Maroju na svoj, a rimski "oštijeri" u istom delu na svoj. Ne bi se, istina, smelo zaboraviti da je Držiću ova pluridijalektalnost, usled koje su i neke njegove, kao i mnoge italijanske komedije ostavljale utisak Vavilonske kule u malome, bila dobro došla i kao neiscrpni i uvek efikasni izvor smeha: njegovim Dubrovčanima, kao i svim dobrim građanima sveta, bilo je smešno ono što nije njihovo već i zbog same činjenice što je njihovo drukčije. Ali bi nesumnjivo na pogrešnom putu bilo svako zaključivanje koje u ovoj odlici Držićevih komedija ne bi prvenstveno videlo težnju njihovog autora da koliko god je to ostvarljivo ostane u okvirima verodostojnog. I sigurno samo toj njegovoj težnji za verodostojnošću, a nikako nečem drugom, pogotovu ne pukoj slučajnosti, ima se pripisati okolnost da je on same komedije dosledno pisao u prozi, što ni izdaleka nisu učinili svi komediografi njegovog veka. Očigledno, na njega je delovao argument potrzan u ondašnjim polemikama od strane teoretičara poezije ili pak od samih komediografa koji su se zalagali za prozu u komedijama: obični čovek u svakodnevnim susretima sa svojim bližnjima nikad ne upotrebljava stihove i komedija, koja baš običnog čoveka prikazuje u tim svakodnevnim njegovim susretima sa svojim bližnjima, morala bi da u potpunosti odbaci stih ako hoće da joj se veruje. Ali to podražavanje života i to slikanje ljudskih naravi u njemu bilo je za renesansnog komediografa, bilo je za našeg Držića takođe, ne u jednom pogledu osobeno i ne na jedan način uslovno. Život kome su se svi oni potpuno iskreno okrenuli pokazivao im je, kao što život pokazuje uopšte i - 78 -

uvek, svoje mnogostruko i svoje stalno drugo lice; pred njima se on valjao, kao što se valja vazda, u bezbrojnim pravcima i rasipao se u bezbrojne pritoke. Kao da su ih njegova bezmernost i njegovo neiscrpno bogatstvo uplašili i zbunili; kao da se nekima od njih on pričinio haotičan i rđavo organizovan. Nije onda čudo što su se oni poveli za uveravanjima teoretičara koji su im govorili o podražavanju jednog i savršenog uzora i što su poverovali da će biti i bolje, a ne samo lakše, ako istinu i sliku tog života potraže ne u njemu samome, nego u delu onih koji su pre njih tu istinu shvatili i tu sliku ocrtali na najsavršeniji način – u delima svojih uzora. Razume se kod istinskih stvaralaca potčinjavanje ovoj zabludi moglo je ići samo do neke mere; kod epigona i prepisivača, međutim, ono nije znalo za granice. Ali ni kod onih prvih, kao i kod ovih drugih, ono nije prošlo bez određenih negativnih posledica. Jer život se ne da stilizovati i on se sveti kada pokušamo da ga sabijemo u osveštane kanone, a renesansni komediografi upravo tom iskušenju nisu izbegli. Pokatkad ni Držić sa njima. Na primer, gde su ti komediografi videli, sem u Aristotelovoj Poetici, koju su međutim pogrešno shvatili, da se čitava radnja neke ljudske drame, od njenog zametka pa do njene katastrofe, mora neizostavno odigrati na jednom i istom mestu, i to još javnom, i to još na trgu, i u granicama jednog i istog dana? Te takozvane zakone jedinstva mesta i vremena ne narušava nigde nijedna od sada poznatih Držićevih komedija, a nisu ih, to možemo biti sigurni, narušavale ni sve one njegove komedija koje smo u međuvremenu izgubili. Dalje, i još drastičnije stilizovanje života ovi komediografi su sebi dopustili kada su, idući još jednom poslušno za Plautom, tipizirali likove i kada su ih naterali da se pojavljuju iz komedije u komediju sa stalno istim skupom osobina, a neretko i sa uvek istim istorijama. Svi starci su tako postali smešni, i škrti, i džangrizavi, a svi mladići obesni, i rasipni, i neposlušni; sve sluge su tako ispale dosetljive, i lukave i prevrtljive, a svi vojnici (ili kod Držića: pomorci) razmetljivi, i naduveni, i lažno hrabri; svi su pedanti tako izišli luckasti, i lažno učeni, i bombastični u govoru i tvoru, a sve kurtizane pohlepne, i neiskrene, i nepostojane u osećanjima. Kao da ni to još nije dosta, njih su njihovi tvorci dovodili i u neke neprestano iste, i već tipizirane situacije: da lutaju svetom preobučeni u muška odela, ako su u pitanju žene, ili u odela ženska, ako su u pitanju muškarci (to su takozvana preoblačenja), da se usled svakovrsnih životnih nedaća gube od svojih i da se nepoznati javljaju mnogo kasnije, kad su ih već zaboravili ili kada su oni zaboravili i najdraže (to su takozvana prepoznavanja) ili da razmišljaju glasno kada su - 79 -

sami, ili kada bar u to čvrsto veruju (to su takozvani monolozi). Iako se mora priznati da je Držić pri svemu tome mnogo puta umeo da očuva neku svoju meru i da zadrži onu zlatnu sredinu kojom, prema reči njegovog Dživa Pešice, u životu idu svi "blaženi", iako je zatim, i ne manje često, uspevao da se otme tiranskim okvirima tradicije i da prevlada propise i zablude, vlastite ili one koje mu je nametnulo vreme, – što je sve trijumf njegovog ličnog komediografskog dara i osnov njegove slave, – isto bi se tako moralo priznati da se on o te tradicije, o ta pravila i o te zablude, što su se sve slegli u same osnove njegove poetike, i ne jednom spotakao i da je zbog njih, kao pesnik, i ne jedanput pao. Trebalo bi, posle svega, neku reč reći i o Držićevim koncepcijama o tragediji. Bar u jednom trenutku svoga života on je poželeo da zablista i kao tragički pesnik. Ali je odmah izabrao rđav put: tragedija Hekuba koju su, posle dveju uzastopnih zabrana od strane dubrovačke vlade, 29. januara 1559. izveli članovi "slavne i vridne družine od bidzara", bila je samo prevod, i to iz druge ruke. Iako se u naslovu isticalo da je ona "izeta" – a to znači: prevedena – iz Evripida, već od naslova se nije govorila puna istina. Tu antičku tragediju užasa i krvi Marin Držić, koji je po svojoj prilici samo tek natucao starogrčki, preveo je sa italijanskog, koristeći trud Lodovika Dolčea, jednog dobronamernog, ali mnogoglagoljivog i nedarovitog mletačkog stihotvorca i kompilatora. Prema tome, shvatanja o strukturi, o prirodi i o funkciji tragedije koja bi se dala izvesti iz teksta Držićeve Hekube pripadala bi Evripidu, odnosno Dolčeu. Držićeva bi ona bila jedino utoliko ukoliko ih je on samim svojim izborom prihvatio. A ta shvatanja, neka je dodato još i to, na kraju, prastara su shvatanja o tragediji kao o prikazu zlosrećne sudbine uzvišenih i realnih ličnosti, koja započinje u sreći a okončava se u katastrofi, i koja treba da duše gledalaca uzburka i potrese i da ih tako navede na spasonosno i očišćavajuće osećanje sažaljenja i straha. Sva prozračna i vedra, renesansna poetika Marina Držića imaće neko svoje mesto u jednoj budućoj i još nenapisanoj istoriji jugoslovenskih teorijskih gledanja na poeziju. Ako joj to mesto tamo i ne obezbede novina Držićevih ideja, niti prodornost njegovih opaski, niti pak smelost njegovih zaključivanja – što sve, s obzirom na njegovo vreme, a konačno i na njegove svrhe, ko zna da li bismo smeli od njega i tražiti – pravo na to mesto sigurno će joj dati okolnost da su to ideje, da su to opaske i da su to zaključivanja koje je jedan naš daleki predak – a on je uz to bio i naš veliki pisac – sveo u jedan jedinstven i jedan celovit sistem, raščišćavajući, sam za sebe, - 80 -

probleme i osobenosti posla kojim se bavio. Još više od toga: Držićeva poetika zaslužiće nešto naše pažnje i time što se u njoj kao u kakvoj kristalnoj vazi reflektuje bogata svetlost našeg renesansnog literarnog trenutka. Upravo onako kao što se, pre Držića, humanistički trenutak naše poezije reflektovao, sav, u poetici Marka Marulića, i kao što će se, posle Držića, barokni trenutak te poezije reflektovati, sav, u poetici Dživa Gundulića.

- 81 -

"Дубравка" Џива Гундулића Из књижевне прошлости студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978) Дубровчани који су за раних деценија XVII столећа пратили позоришни живот у своме граду по први пут су негде на почетку 1628. године имали прилику да виде Дубравку, драму у три чина коју је за њих смислио њихов суграђанин Џиво Франов Гундулић. О тој давнашњој представи – којој јe сигурно могао присуствовати само цвет оновременог дубровачког друштва, властеоског и грађанског – данас је, на жалост, немогуће рећи ишта више, јер све друго што бисмо такође желели да знамо застаје код самих нерешивих питања. Где се та представа збила, на тргу пред кнежевим двором, као што се догодило толико пута дотле, или у пространој "салочи" неког господског дома, као што се догађало нимало ређе? Или су можда Гундулићевом делу сами дубровачки сенатори, због изузетних одлика коме су у њему нашли, указали несвакидашњу част допустивши да оно пред гледаоце изиђе у раскошној сали републичког Великог вијећа? A затим, који су то позоришни аматери – јер професионалних глумаца стари Дубровник није имао, све до XIX века – што се нису плашили напора, ризика и материјалних жртава, неизбежних сваки пут кад се приступало оваквим подухватима у оно доба кад улазнице нису плаћане, а шкрте дубровачке власти нимало нису биле расположене да играју улогу мецена, ма колико за то у ондашњем свету имали сугестивних примера? И да ли те аматере не треба, можда, видети у једној групи дубровачких племића с Агостином Франовим Тудишевићем на челу, која је, имајући да изведе некакву "комедију", како изгледа у два маха, 7. фебруара и 1. марта 1628, позајмила из државних магазина двадесет пет фењера којима је хтела да "расветли" своју представу? Али упркос толиком одсуству сваких вести о првим представама Гундулићеве драме, једно је и без њих унапред извесно: на те су представе њихови гледаоци морали поћи с поверењем и сигурни да се неће незадовољни вратити кућама. Већ у самој личности добро познатог песника била је за њих гарантија и привлачан позив; Гундулић тог тренутка никако није своју књижевну каријеру почињао, а није почињао ни у жанру кога се тада лаћао. Многи од тих истих његових гледалаца из 1628. сећали су се добро како су се десетак и више година раније по Дубровнику "на очитијех (јавним) мјестијех" - 82 -

небројене његове драме "прикаживале с велицијем (с великим) славами". Не може бити спора да је већина тих драма, које сада све не знамо, али за које је Гундулић посведочио да су се звале Адон, Клеопатра, Черера, Галатеа, Посветилиште љувено и Кораљка од Шира, поред и сада очуваних с називима Дијана, Армида, Аријадна и Прозерпина уграбљена, још живеле у памћењу својих љубитеља. Утолико више су се ти њихови љубитељи морали заинтересовати и обрадовати што се Гундулић драмском раду враћао после једне деценије у којој, истина, као песник није ћутао, али у којој је био у сасвим другим водама. За тих десетак година, наиме, Гундулић, замишљен, натмурен, повучен у себе и уронуо у "крстјанска" страховања, више је волео да излази пред своју публику преводима библијске лирике, као што су Пјесни покорне краља Давида, или спевовима надахнутим библијским историјама, као што је његово дело Сузе сина разметнога. Свакако није било без озбиљнијих разлога што се Гундулић у те дане поново враћао једном књижевном роду који је у својој посвети за Пјесни покорне краља Давида покајнички назвао "породом од тмине". Неки су књижевни историчари били склони да тај разлог виде у Гундулићевој жељи да радост и свечане тренутке своје нешто закаснеле свадбе – женио се управо 1628. као четрдесетогодишњак – увећа и улепша представом која би се пред сватовима извела. Но не може бити сумње да они нису најбоље погодили суштину ствари и да прави Гундулићеви разлози леже дубље. Далеко ће се пре приближити истини помисао да је он својом Дубравком желео да у облику привлачне и пријатне позоришне игре, с једне стране, прослави оно што му је најтешње прирасло за срце – а то је слобода његовог Дубровника – и да, с друге стране, жигоше оно против чега је хтео да се бори – а то су изопачености савременог живота у његовом граду. Још једном, дакле, он је после Суза сина разметнога и после Пјесни покорних желео да на своје суграђане дејствује, да их за нешто усхићује а против нечега огорчује, само што сада то нису више била поетска треперења на тему човековог кајања или на ону другу, Гундулићу не мање блиску, тему краткотрајности људског постојања и ништавности свега што се у њему цени, пошто, очигледно, такве теме не би одговарале расположењу и атмосфери карневалских дана за које је он своју драму писао и у време којих се она једино могла и извести. Али Гундулић није више хтео, а можда ни могао, да као у дотадашњим - 83 -

својим драмама буде само површни и лаки забављач своје публике, којој ће у помпезној опреми дати ништавне љубавне историје које јој се, истина, допадају, али после којих она неизмењена и непоколебана одлази кућама. Да својој публици пружи поезије, весеља и смеха, за чим је она у тренуцима карневалске обести неодољиво жудела, и да јој уз то сервира своја опажања, критичку и опору реч, и рецепте за спас, за чим је, не с мање искушења, жудео он сам, Гундулић је изабрао једну нарочито привлачну драмску врсту која је у том моменту, и у Дубровнику и другде у свету, већ имала дугу и славну прошлост иза себе. То је била пастирска игра или, краће пасторала. Произишла из класичних грчких и римских еклога, то јест лирских песама у дијалогу у којима наступају пастири, она је најпре као примитивна и скромна бинска еклога, а онда, развијајући се све више и богатећи се стално новим елементима, као права пасторална драма, забављала љупкошћу и идиликом, поезијом и ведрином угледне и моћне, образоване и богате који су јој били љубитељи и публика, и за чије је свечаности и свадбе увек и писана. Њене јунаке, пастире и нимфе мало је шта заједничког везивало за бића из реалног света: префињени и нежни, отмени и идеалисани, они су имали да оличавају преобучене представнике најелитнијег друштва; у ствари, били су само онакви какво је то друштво волело да изгледа. Главни животни проблем у том пастирском свету била је љубав, љубав у почетку обично неуслишена и којој се супротстављају сви: обожавана нимфа, као и ледена, свечано озбиљна Дијана, богиња женске чистоте, грабљиви, похотни сатири, као и комични, предузимљиви сељаци, али љубав коју иза бурних перипетија увек крунише срећан исход. Као и oсећања којима робују и као гестови које чине, као смрт која их привидно сналази и као реч коју изговарају тако је фиктивна и тако идеална и средина у којој се крећу; то је митска земља Аркадија, земља пролећа и цвећа, дубрава и кладенаца, славуја и песме, земља у којој се блажено и безбрижно живи и у којој је једина несрећа не бити вољен. Раскошна и шаролика са својим костимима, мелодиозна и распевана у својим стиховима, нежна и дирљива у својој музици, пасторала је, због скоро редовне одсутности дубље животне истине и аутентичније поезије, по правилу, више доживљавана оком и ухом но устрепталим срцем. Упркос томе, одржавала се упорно, вољена од друштва коме су се повремени излети у идилику једног измишљеног света причињавали као жуђена бекства из стварности у - 84 -

којој се морало живети. Можда и стога, њом се заноси, уз гомилу безначајних и с правом одавно заборављених стихотвораца, и неколико истинских песника, какви су, на пример, у Италији били Торквато Тасо и Џамбатиста Гварини, или какав је, пре њих код нас био Марин Држић. Џиво Гундулић, који се пасторале прихватио у тренутку када је она у свом развоју већ одавно била прешла зенитне тачке, није, дакле, био принуђен да се носи с недорађеностима и невољама којима ствараоце излажу књижевни родови у зачетку. Потпуно супротно од тога у његове дане добијао се утисак, када је била реч о пасторали, да је све заувек фиксирано и да ништа није лакше но укључити се у мирне токове једне освештане традиције. Уосталом, то је очекивала, захтевајући да се њен укус респектује, и сама ондашња публика, и то како ова наша, рецимо дубровачка, тако и она на страни, рецимо италијанска. У првом реду због тога Марин Држић, комедиограф по срцу колико и по таленту, није увек у својој средини пролазио најбоље са својим комедијама у прози, које сада тако високо ценимо. Јер, очаране пасторалама, Дубровкиње су се буниле: "Њеке се сад машкарате чине, пара (изгледа) да се на Плаци (на улици) разговарају. Гдје су виле од планина? Гдје су сатири од гора зеленијех? Гдје су вијенци, руже, кладенци и Купидо с луком и стријелами?" И управо зато негдашњи гледаоци Дубравке без сумње су на представама 1628. године Гундулићу дуго и захвално пљескали: у његовом делу много шта је очигледно било саображено господујућем друштвеном укусу и много шта без оклевања стављано у добро знане, али не стога и мање тиранске, оквире традиције. Традиционалним се, пре другога, морала учинити већ сама средина у којој протиче радња. Некаква "Дубрава", која је на позорници дочарана и од које су гледаоци видели само један и стално исти крајичак, шта је била друго, са својим "дубљем" и својим изворима, са својим "славицима" и својим цвећем, до само рђаво, – може се додати: и хотимице рђаво – прикривена стара, баснословна земља Аркадија, која је, још од античких дана, неизбежно присутна позадина сваке буколске књижевности? Ни главни јунаци Дубравке, који су били становници те нестварне Дубраве, у основи нису се чинили много самосталније замишљени. - 85 -

Једни од њих, и за Гундулића важнији свакако, били су пастири и пастирице – ове последње због њихове грације звали су "вилама" – који су у својој Дубрави, према Гундулићевом приказу, проводили дане срећно и у паганској једноставности, слободно и у немогућој хармонији. Требало би, бар према ономе у шта је Гундулић уверавао, да живе од својих стада и од плодова земље, али их гледаоци не затичу у послу и у борби за опстанак, већ их од почетка до краја драме гледају како се ангажују у љубави, својој или туђој свеједно. Јер и њима је, као и њиховој сабраћи у свим другим драмама ове врсте, љубав, очито, прва и основна брига. Али се Гундулићева драма још једном везивала за традиционалну и устаљену праксу када је те пастире и њихове "виле" приморала да говоре бираном речи и префињеном фразом, пошто их је, претходно, пустила да се заљубе, па да онда воле и пате, да се удварају и да уздишу по обрасцима – може се рећи и више: по клишеима – савремених љубавних песничких зборника, не према прилици и слици истинских пастира из ондашњих села. Друга категорија становника Дубраве – и, с тим, друга категорија јунака Дубравке – сасвим је била другојачија, слободно је рећи чак супротна; то не значи, ипак, да је она у свет пасторала први пут продрла благодарећи Гундулићу. Напротив, наш песник је и ту ишао за поступцима одавно нађеним: он их је сусрео, без сумње, читајући и волећи Држићеве бинске еклоге, у првом реду читајући и волећи његову Тирену. У ствари, и Држић је само плаћао дуг традицији. Учећи у Италији, у Сијени, законе позоришне уметности, коју је волео, и то учећи их бар онолико колико своје канонско право, према коме је био равнодушан, Држић је са представа сијенског "удружења неотесаних" (Congrega dei rozzi) понео уверење да се једноликост и сладуњавост пастирских или митолошких историја може избећи, или бар ублажити, ако се уз идеалисана и нестварна уведу и лица из живота, реална или нешто карикирана која ће својом трезвеношћу и комиком, својом гротескношћу или својим вулгарним гестовима унети живости у радњу и веселости међу публику; касније, по повратку у Дубровник, он је низом драма које је изнео на сцену показао да никад није напустио ово своје уверење. Па иако је, иза Држића, Торквато Тасо својом пасторалом Аминта већ у другој половини XVI века покушао да из пастирских драма уклони тај необични свет, Гундулић, колико год иначе био склон да иде стопама прослављеног Италијана, није никако пао у искушење да тај свет истражује и сам: Држићев пример и, - 86 -

вероватно, симпатије дубровачке публике значили су у овој прилици више од Тасовог поетског ауторитета. Ни сама збивања која су за тренутак потресла Дубраву и која су ускомешала њене становнике нису у својој суштини и у своме склопу имала ничега што би их битно одвојило од збивања која су пре тога бирана за окосницу пасторалне радње. За Гундулићеве гледаоце није у том погледу ни могло бити изненађења. Добро упознати с поступцима којих су се сви писци тадашњих пасторала круто држали, они су и унапред тачно погађали да ће се та збивања, крај свих заплета м упркос толиким сузама у почетку, окончати на опште задовољство, у срећном плесу и у заједничкој песми, и то окончати у кратком временском размаку који одваја зору од вечери: уз то, гледаоци су морали такође добро знати да ће у сагласности с тим истим техничким поступцима главни и преломни тренуци свих збивања пасти изван сцене и да ће o њима на позорницу стизати тек само обавештења. Отуда, оно одсуство драмског које се сада опажа одмах и које су каснији посматрачи често склони да Гундулићевом делу упишу у недостатак – оно одиста и јесте недостатак! – много је више последица једне лоше поетике, поетике која се онда наметнула буквално свима, а много мање слабост или недораслост самог Гундулића као драмског песника. Радња Дубравке могла је, према томе, да као школски пример покаже како се у примењивању тог поступка претеривало и како је он био у стању да умртви драму. За ту радњу Гундулић је у тренутку срећне инвенције умео да нађе привлачан оквир: сплео ју је око догађаја везаних с даном који се, тобоже, – јер све је измислио, разуме се – у његовој паганској, многобожачкој Дубрави од давнина посвећује успомени богиње слободе и у који се, као круна свечаности, обавља венчање најлепше виле с најлепшим пастиром. И изабрао је доста добро основне моменте у тој радњи који су могли његово дело испунити драматиком и страшћу. За заплет то су ови догађаји: у дотле сложну и јединствену Дубраву увлачи се неман корупције, и подмићене судије, ко је имају да одаберу најлепши пар, не додељују Дубравку, према општем очекивању, лепом и младом Миљенку, који уз то одавно за њом чезне, већ ружном и старом, али богатом Грдану, који има довољно новаца да ову бездушну одлуку плати. За расплет је, пак, одредио следеће: неправедна пресуда судија разјарује и само небо и бог Леро, док у његовом храму покушавају да венчају Дубравку и - 87 -

Грдана, низом знакова показује народу да то венчање не допушта; напротив, кад у храм улети бесни Миљенко, спреман на све, па и на саму смрт, Леро, опет, знацима које пук лако схвата даје на знање да је то прави изабраник судбине; правда тријумфује, а срећа и хармонија венчањем Дубравке и Миљенка поново се враћају у Дубраву. Међутим, оба та судбоносна догађаја публика није имала прилике да види, јер су се и један и други одиграли изван сцене; њих су исприповедали гласници. Сасвим природно, оно што је у драми после тога остало од "радње" свело се најчешће на саму реч: хорови су прослављали долазак зоре, или срећни живот у Дубрави, или пролеће и лепоту; Миљенко је у бескрајним тирадама уздисао за Дубравком, која му се, без икаквих разлога, причинила окрутном и неосетљивом; низ лица је резоновало; певале су се химне слободи. Тек нешто живости у драму унели су сатири и све што се у њој запажало покрета било је везано за њих; они су се грубо свађали или надметали у свирању (Дивјак, Горштак), они су се преоблачили у женске хаљине да вилама украду пољубац и добијали су за то обавезне батине (Дивјак); они су покушавали да грабе најлепше овце и гушали су се због тога с одлучним сељанкама (Вук). Али ниједна од епизода у којима су они главни јунаци није била органски део радње; свака је, мирне душе, могла да отпадне а да драма у свом току нимало не буде поремећена; оне су, дакле, биле тамо као украс, као додатак, дражесан и пријатан, али уметнички непотребан и излишан. Тако замишљена и остварена, организација радње није, како се и могло очекивати, омогућила личностима ко је су у њу умешане и којих није било мало да пред гледаоцима оживе као створења од крви и меса, рељефна и целовита, индивидуалисана и себи доследна. Свака од њих, напротив, само је у рукама писца била бескрвна и беживотна марионета која иде онамо куда је он гура и изговара речи које јој он ставља у уста. Миљенко, који је могао да буде толико пластичан, свео се на конвенционалну фигуру петраркистичког заљубљеника који декламује стихове о својој бесмисленој патњи и који, при том, увек стигне да их стилизује отмено, с много поетских украса и с много духовитих антитеза и хипербола. Још неухватљивији, још нестварнији остајао је лик Дубравке. Та "љепота од свих виша", којој "сјају сунцем лица" у оно мало тренутака што је била на позорници приказана је сасвим бледо, без иједне јасније црте; она је, сем тога, изгледала као рађена несигурном, недоследном руком; током целе драме упорно је - 88 -

представљана – у Миљенковим заносним монолозима и у похвалама других – као "госпоја слетјела из раја", као етерично и скоро надземаљско биће, као оличење чистоће, чедности и женске смерности, а онда, на крају, писац ју је изненадно, ћудљивo нагнао да Миљенку у тренутку свечаности пред свима говори: Дај, дај, веће ходи к мени на медене игре хрли, ах целивај, милуј, грли, драг покоју мој љубљени... У твојој сам, душо, власти, узми што хоћ без озира. Остали пастири, који су ту да кажу коју реч или донесу коју вест, да у хору славе лепоту или да се усхићују слободом, и више су се но Миљенко и Дубравка губили из вида и мање су но они остајали у сећању. Можда су релативно још најсрећније код Гундулића биле остварене фигуре сатира; у некима су се заиста назирали извесна окретност и лакоћа потеза. Такав је на пример био лик Дивјака. Стално на сцени, тако рећи, – више је пред очима гледалаца но и сам Миљенко – он је добио низ различитих карактеристика, али све су се оне логично надовезивале једна на другу, све су згодно допуњавале његову необичну, у знатној мери и комичну физиономију. Похотљив као и сви сатири, он је, природно, остајао незадовољан самим успесима у своме кругу и код своје "ладе", и желео је да измами и пољубац Дубравке; зато се преобукао у вилу и зато, одмах затим, добио и батине; али је био и бескрајно ташт – због своје лепоте, због своје вештине свирача, због свог разума – и у крајњој линији пријатан и симпатичан са својом ведром животном филозофијом. A још је успелије, чини се, испао лик Дивјакове "ладе" Јељенке. Ојађена што ју је Дивјак оставио трчећи за вилама, она се не предаје лако и полази да га тражи; за утеху, себи, и за поуку, гледаоцима, просуће пуно горких речи на рачун "вила" које дотеривањем и улепшавањем покушавају, и успевају, да се прикажу лепшим но што су; али није била само мудра, него и храбра, и управо зато је и могла поново стећи свог Дивјака кога је прихватила с дирљивом верношћу и постојаношћу; но и тада, у срећи, и у општем свечаном расположењу на крају драме није заборавила да подсмехом окрзне "виле ке се туђијем ресе". - 89 -

Није ни ту, међутим, крај дугој поворци свега што су Гундулићеви гледаоци у његовој драми могли осећати као познато и од давнина драго, – дакле, као инвенцију ко зна колико стару и као ефекат ко зна откад коришћен. Поред амбијента који су очекивали, поред ликова којима су се надали – и које су желели, исто толико, – и поред радње чије су основне токове били спремни да унапред добро погоде, они су без напора могли да из сцене у сцену распознају кад мања, кад већа Гундулићева наслањања на претходнике. Та су наслањања или у понеком расположењу и у понекој мисли, или у коме обрту и у којој допадљивој слици, или пак у гдекојем стиху и у гдекојој добро употребљеној речи. Тако, на пример, они су у Гундулићевом делу брзо, лако и најпре уочавали присутност Марина Држића. Тај снажни дубровачки ренесансни драматичар наметнуо се Гундулићу као узор, један између других и сугестивнији но други, већ у основној, полазној концепцији пасторалне игре: и Дубравка је, видели смо, као и Држићева Тирена, једна варијанта сијенске пасторалне комедије, јер је и у њој, као и у Држићевом делу, поред идиличног, отменог и рафинованог наступио и комични, гротескни и неуглађени свет. Али из Држићевог дела неодољиво је прелазило у Дубравку и још много шта друго. Ko не би у комичним кошкањима, узајамним грдњама и надмудривањима сатира Дивјака и Горштака опазио низ сродности које их зближују са сличним и Држићу необично драгим сценама између Обрада и Прибата и Обрада и Вучете из првог, односно другог пролога Тирене и између Вукодлака и Којака у Венери u Адону? Или, ко не би у смешном и сасвим неприличном заљубљивању незграпног – Држић би рекао: убогог – пастира Загорка, који напушта стада и трчи за немилостивом вилом, видео скоро истоветно поновљену "љубавну" историју Држићевог Миљенка, из Тирене, кога такође сви, и мајка – која се, не случајно, и код Држића и код Гундулића зове исто: Стојна – и разумни пријатељи, покушавају да освесте и расхладе, да призову памети и поврате напуштеним овцама? Или, даље, зар би било могућно да Стојнине речи кад она почне огорчено да напада савремене снахе:

- 90 -

Ћуди свијех садањих невјеста врле су: не мисле него о њих самому уресу. Вазда су надвору, а нека стан гине, злу мужу, а гору свекрви час чине, шестере, деделе, језиче и сјају и друго не чине нег да их гледају ... не зазвуче одмах као одјек врло слично интонираних и чак слично формулисаних напада истоимене Држићeвe јунакиње: Биједна ти одмјена невјеста садањих, а сјетна тај сцијена ку чине од старих Невјесте т' ми саде оћасти све гоје, о кући не раде, на гизде настоје, њих је тај посао вас обрве танчати и лаштити образ, не прести, ни ткати И танце водити с пастири од горе, на свој стан мрзити цић њешта што 'е горе Не сврши им се пир, настоје од прве с синовим у немир поставит свекрве... У заносним похвалама слободноме Дубровнику, које на самом почетку драме, у другој сцени њенога првога чина, изриче Рибар добегао из поробљеног Приморја, зар се није одмах могла распознати њена почетна инспирација настала, сасвим извесно, читањем пролога другог Држићеве Тирене, у коме Вучета о Дубровнику, казује између осталога и следеће: Овди, брате, путник има мирно стање, не сумњи зао чловик да му узме имање; лупежом лова ни, ни крвником стана, зло се своди и не сни, милос је згор дана. Или, опет, зар за завршну сцену Дубравке у којој на жртвеник богиње слободе сваки становник Дубраве прилаже "дар ки има најдражи" (Миљенко – маслину, Дубравка – "цвит румене и лијепе ружице", Загорко – "уздахе, плач и вај", Дивјак – "одјеће вилиње", Јељенка – "кус меда", Вук – чашу вина, Горштак – свиралу, Пастирић први – "кошчић пун кријеша", Пастирић други – сира), Гундулићеви гледаоци нису могли лако уочити да се и у закључној сцени Тирене јавља сличан - 91 -

жртвеник, на који Љубмир прилаже своје срце, Радмило лиру, а Љубенко "све пјесни", и закључити да је и у томе Тирена била Дубравци најнепосреднији углед и најближи узор? A онда и Гундулићев Вук сатир, не носи ли он у својим афоризмима о међусобном искључивању љубави и празног трбуха, у својим усхићењима за "печеницу угодну" и "драгу буклију" У својим прижељкивањима пребогатих обеда при којима "капљица од вина" као да позива весело: "Ход, браче, душо, пиј!" и у својим заносима као онај када кличе "Печеница, ах, пече ме срце печено!", помного од афоризама, усхићења, прижељкивања и заноса толиких Држићевих песника залогаја и добре капљице, звали се они како му драго, Помет, Бокчило или Облождер? Али, сем Држића, колико ли је било још других песника чије су утицаје, ситне, данас тешко приметне и скривене, добро обавештени и образовани Гундулићеви гледаоци могли разабрати слушајући стихове његове Дубравке? Већ и сама имена главних јунака драме сведочила су о том утицају: најлепши пастир зове се у Дубравци Миљенко, што није ништа друго до преведено, "понашено", како се то некад у Дубровнику говорило, име Тасовог Аминте (од amare = љубити, волети), а најлепша вила названа је Дубравка, што је опет само превод имена Тасове Силвије (од silva = дубрава). А затим је ту, да то покаже, још читаво обиље других примера. Када, тако, нежни и заљубљени Миљенко, тежећи да што достојније прослави "урес" своје Дубравке, везу између њеног имена и Дубраве ("Дубравко гиздава, на урес рајски твој од горскијех дубрава није слично име тој ...") узима као основу за читав један дуги низ исфорсираних и бизарних антитеза, као ону како насупрот тамнилу и мраку Дубраве два сунца сијају из очију Дубравке, или како насупрот зверима и змијама у Дубрави у погледу славне "виле" бораве љубав и милост, онда је свакоме гледаоцу из оних година сместа морало пасти на ум да се и онда прослављени италијански песник Џамбатиста Марино у песми Anna, ben tu dal anno il nome prendi на сличан начин, али пре Гундулића, играо блискошћу корена у имену Anna и у речи anno (година), па слављеној лепотици приписивао одлике појединих доба у години. Јасан знак Гундулићевог присног познавања Маринових дела, овога пута његовог гласовитог спева Адон, могао се осетити и у већ наведеном страственом обраћању дотле стидљиве Дубравке заљубљеном Миљенку при крају драме: - 92 -

у твојој сам, душо, власти, узми што хoћ без озира! где је безмало дословно поновљено оно што у 142. октави осмога певања Мариновог Адона казује Венере своме љубавнику: prendi pur ciф che chiedi, e chiedi quanto di me ti plaсе, а tuo plaсеr mi reggi... Или, када пастир Љубмир подстиче свог растуженог и несмелог пријатеља Миљенка да у љубави дејствује с више храбрости и више наде, и када то подупире сентенцом да "љубав и срећа смионе помага", мало који из редова гледалаца није опазио – јер класичне су књижевности сви знали интимно – да је то у ствари ехо оних старих и тачних речи: "Audendum est. Fortes adiuvat ipsa Venus!" ("Треба имати смелости. Венера помаже храбре!") које заљубљени Тибул упућује својој Делији (lib. I, елег. 2). A тако исто и кад сатирица Јељенка загрми против прекомерног кићења "племенитих вила", које се желећи да буду лепе, или лепше, лаћају свега: и беланаца од јаја, и црнила чађи, и масти и боја, и чак мртвачке косе коју плету у своју, да ли је ико могао да се не сети ојађених и често врло сличних замерки Гваринијевог Сатира из пете сцене првог и шесте сцене другог чина пасторале Верни пастир (Pastor fido)? Разуме се, сва та, и многа друга, преузимања нису била ни несвесна, ни случајна; исто тако, она нису имала ни да остану скривена. Следећи – и опет! – обичаје ондашњих песника, у првом реду песника пасторала, Гундулић је уживао да ту и тамо уплете, уз своје, и стихове из дела која је ценио и волео, уверен да ће његови гледаоци, који су не мање од њега волели и ценили иста та дела, уживати бар колико и он када их после тренутног потреса које доносе изненађења, сигурно и без тешкоћа буду препознавали. Само тако се, уосталом, може објаснити чињеница да су ти цитати гдекад били и дословни: у четири маха, на пример, Гундулић преноси читаве стихове из маскерате Јеђупка, коју су и он и сви Дубровчани онда знали наизуст и за коју су веровали добрим делом неосновано, да је плод инвенције њиховог давнашњег суграђанина Андрије Чубрановића. Са свим тим елементима пред собом, тешко је, то се одмах види, размишљања о Дубравци не управити у следећем смеру: многа и - 93 -

предана Гундулићева респектовања традиционалних норми и његова безбројна наслањања на посао ранијих песника његовим савременицима не само што нису сметала, као што сметају нама, данас и после пуна три века отада, него су, напротив, била један од елемената допадљивости коју је дело нудило. Да бисмо били праведни, наиме, ваља да се подсетимо нечега што често заборављамо: у Гундулићево доба још увек су на снази гледања, формирана раније на основу једног нешто буквално и круто, а у сваком случају недовољно тачно тумаченог става из Аристотелове Поетике, по којима је задатак и циљ песника да имитује, како природу тако и своје велике узоре, и ове друге чак чешће и више но ону прву, и да их имитујући покушава да надмаши. Када то постигне, у ретким случајевима какви су били, рецимо, случај Т. Таса или онај Б. Гварина, песник је могао рачунати на бесмртну славу, без обзира на чињеницу, свакоме јасну, да је у своје дело, без много колебања и без имало обзира, уградио толико материјала који није био његов и који је преузео откуда стигне, или, боље, одакле му се допало. Питање песничке оригиналности није, међутим, и једино на коме се укус оних дана разилази с укусом доцнијим, и нашим. Данашњи читалац, који Гундулићево дело доживљује једино преко књиге и који га процењује само као литературу, неупоредиво је строжи према њему. Он запажа, брзо, све несавршености његове радње и сву нестварност његове психологије; њему смета натегнута и стално врло бирана реч; он се не усхићује ефектима стила који му сваки час изгледају претерани и, што је горе, претерано чести; њему ништа не казују, и зато га и не дирају, бесконачне тираде у којима он открива уздахе који нису прави и усхићења која не долазе из срца. Али Гундулићеви савременици, који су дело примали са позорнице и који су га посматрали као читаву једну оркестрацију уметничких остварења од сваке врсте, волели су ту Дубравку дубље и судили о њој кудикамо блаже. Они су, као и њихов песник, били деца свог чудног и растрзаног, противречног и мегаломанског доба које је у свему – у животу као и у уметности, у начину размишљања као и у свакодневној пракси – имало свој и посебан угао гледања, свој и посебан укус. То доба, за које је већ одавно у употреби назив Барок, носило је и у Дубровнику углавном онај исти скуп одлика које су га обележавале и свуда другде. Према - 94 -

томе су се и у Дубровнику, када је била реч о поезији, сензуалне и бизарне ситуације и допадљива и ефектна реч волели више и тражили радије но искрено и ново осећање ствари; и у Дубровнику су се, затим, допадљивост и ефектност те речи хтеле да постигну гомилањем изненађујућих слика и блештавих антитеза, неустрашивих хипербола и извештачених игри смисла, неуобичајених епитета и најнеочекиванијих везивања појмова, јер је и ту као норма важила она позната Маринова крилатица по којој је "циљ песников да зачуди" ("и fin del poeta la maraviglia"). A онда, када је била реч о пасторалној драми, и ту је њена драж и њена привлачност лежала не само у лирици која натапа њене сцене и дочарава један нестварни свет, него – а то је за размажено барокно друштво било не мање важно – у раскоши костима и у помпезности опреме, у импресивности музике и у отмености стилизованих плесних наступа. И најповршније прелистана, Дубравка је кадра да одмах и недвосмислено покаже колико је она све то својој најранијој публици нудила издашно и из препуне руке. Као Тасо своме Аминти и као Гварини своме Верном пастиру, тако је Гундулић својој Дубравци дао атмосферу неприкривене и, зачудо, не много уздржане сензуалности. Ни нежни и префињени пастири, а камоли обесни и распусни сатири, не чезну за љубављу која се завршава дрхтајима срца и остварује стапањима душа; свима им је, напротив, и кад говоре језиком петраркистичких песничких зборника, као Миљенко, и када су кудикамо реалнији, као сатир Дивјак ("Али и ован витороги за овцом једном не гре у стаду"), заједнички сан о љубави нимало платонској и без двоумљења овоземаљској. Већ су споменуте речи танане Дубравке које она, према данашњем осећању доброг склада у најмању руку неочекивано, упућује своме Миљенку на завршетку драме; није ништа мање конкретан ни сам Миљенко када се пун среће Дубравки обраћа: Ето дође жељно врејеме, лијепи рају душе моје, да снијег пути рајске твоје грлим рукам огњенијеме. С друге пак стране, ненадмашан версификатор и као мало који дубровачки песник онога доба упућен у тајне барокног стила, Гундулић је, на неизмерно и нама данас тешко схватљиво усхићење - 95 -

својих гледалаца, елегантне и мајсторски срезане стихове Дубравке до презасићености пунио оним испразним домишљањима која су се по веку који их је волео – тај је век био Seiсеnto тј. XVII век – звале сечентизми, или, по песнику који им је био еминентни творац – то је био, већ помињани, Џамбатиста Марино – означавале као маринизми. Њих је од сваке врсте, и – свакаквих. Некад су то једноставна звецкања речима, као: За оном ка мени прика је савише живот мој стрављени уздишућ издише. . или пак доста скромне хиперболе, као: Вјетрици уздаси, жубер су тужбе ме, суза се вир гласи ромоном грознијеме... Али Гундулићеви сечентизми могу бити – и такви нису ништа ређи – и сасвим неумерени, нeмогућни и за данашње појмове напросто смешни, као онај о кладенцу који од љубавникових неутешних суза нараста, а од његовог непрестаног огња пресушује, или онај: Виђи луге, дубраве, и поља, и горе, веће гди ето све у огњу мом горе... или, најпосле, онај који је сасвим несрећан и за који се човек тешко може домислити како је уопште могао исклизнути испод Гундулићевог пера: погледај сред чела срце ме спржено (?!). Ондашњи глумци, које не знамо, као и сви други који су на реализовању њихове представе радили – режисер, сликар, кореограф и музичар, ако се, то јест, не обједињују у истом лицу, – и које знамо још мање, побринули су се сигурно да Дубравка пред гледаоце изиђе што расипније снабдевена и свим осталим ефектима за којима су лудовали барокни гледаоци. Некада смо, полазећи од познате и, може се рећи, озлоглашене шкртости, која је представљала неписани закон у граду св. Влаха, веровали чврсто да су штедљиви Дубровчани опремали у XVII веку своје позоришне приредбе сасвим скромно и, због тога, доста примитивно; откако су уочени неки досада непознати документи о - 96 -

старом дубровачком позоришту, пре ћемо бити склони да верујемо како се у те дане, упркос сиромаштву које је итекако гласно куцало на капије града, релативно замашно трошило, и на раскошне костиме, и на богате сценерије, и – још највише – на блиставу музику. И. баш зато, јунаци Дубравке, иако некакви пастири, нису се, несумњиво, позорницом кретали у одећи какву онда носе истински пастири, јер таква би одећа за њих била одвише проста и недопустиво груба, као што, са своје стране, и њихова Дубрава, дочарана на кулисама импровизоване позорнице, није смела да буде ни налик на запуштену, прљаву и умногоме тужну стварност села из истога доба, јер би нешто тако немилосрдно разбило нежну идилику и опојну поезију читавог доживљаја; костими су, дакле, имали да буду што сјајнији, а позорница што дотеранија. Не мање значајан и не мање одговоран посао имала је да у Дубравци обави и музика. Гундулић јој је спретном изменом дугих и кратких стихова – дванаестераца, осмераца и петераца – пружио толике могућности, захтевајући заузврат да она на много места сарађује са његовим стихом како би се речи дала пуна и крајње могућна експресивност. Тиме се он, дакако, удаљавао од праксе ранијих писаца пасторала, којима је било доста да овде-онде у својим драмама распореде свирање, певање или плес како би од времена до времена своје гледаоце отели од неизбежне монотоније, а умногоме се приближавао, као што су то чинили и неки други писци пасторала у његове деценије, када се овај драмски род унеколико почео да осећа као застарео, поступцима примењиваним у тек нађеној, тек формираној мелодрами, у којој су се поезија и музика стапале у један и јединствени израз узајамно се прожимајући и допуњујући. Када се Дубравка пажљиво погледа, открива се лако колико је све пута, у дирљивим монолозима и у нежним дијалозима, као и у хорским партијама, ефектност Гундулићеве поезије била увећана ефектношћу музике ко зна кога од онда познатих дубровачких композитора. То исто, и можда у истој мери, треба рећи и за оне уметнике – или су и то били аматери? – из чије су замисли проистекли плесни наступи, који се такође осећају у толиким сценама Дубравке и због којих је она на представи 1628. године изгледала лепша но што изгледа у ове дане када је само читамо. Да је остао само на испробаним и давно утрвеним путевима традиције Гундулић би Дубравком својим гледаоцима даровао оно што им је, у сличним делима, даровано много пута дотле: отмену разбибригу и могућност да за час-два забораве своје свакодневне невоље и престану - 97 -

да мисле своје свакодневне мисли. Његове амбиције биле су, међутим, далеко крупније. Он је хтео да оствари нешто несвакидашње: да се својом пасторалом бори и да подучава, да у њој проводи сасвим одређену тенденцију и да критикује многе појаве у своме граду и у своме времену. Изненађење његових гледалаца из 1628. ту јe управо почињало; интересовање данашњег читаоца Гундулићевог дела ту се управо рађа. Јер тиме је песник овој дотле толико лепршавој, толико лакој и, у ствари, само забавној драмској врсти давао тежину и дубину које су за њу биле неуобичајене. И тиме је он са странпутица имитације, коју су прописивали канони тадашње поетике, излазио на пут надметања (emulatio), које, истина, није било у нескладу с истим тим канонима, али које му је исто толико, и више, диктирало његово високо осећање песниковог задатка у свету. Цела његова драма, у ствари, скоро без престанка говори Дубровчанима о њима самима и о граду-републици у којој они живе. Само, тај говор, из разлога који не остају недокучиви, није директан и изричит; он је обавијен алегоријом, коју су његови стари гледаоци прозирали у свему и без тешкоћа, а коју ми сада, с толиким празнинама у знању о оној епоси, празнинама које нас спутавају, прозиремо с напором и не до краја. Место радње, према томе, представљено је, додуше, као митска, идилична Дубрава, али, уистину. то треба да буде Гундулићев Дубровник, као што је време у коме се та радња збила одређено као нехришћанско, паганско и многобожачко, док је то у суштини Гундулићево време, озбиљно, тешко и пуно нерешених питања, време првих деценија XVII века; најпосле, протагонисти Дубравке приказани су као личности из фиктивног света пастира, вила и сатира, а испод њихових образина били су, и распознавали су се на први поглед, песникови суграђани и савременици с читавим низом својих карактеристичних одлика и с целом једном поворком својих специфичних невоља. У том Дубровнику, који је тако неочекивано уплетен у крхко ткиво једне пасторалне игре, било је ствари које су одувек биле његов понос и које су поготово биле понос његових песника. Једну од најређих и несумњиво највреднијих треба видети у слободи коју је тај чудесни, малени град успевао да одржи упркос свему и, чак упркос свакој - 98 -

историјској логици, плаћајући, разумљиво, све то много пута и најскупље. Та његова. слобода није никако била слобода подједнака за све његове синове, – у оно време да ли је то и било могућно? – али Гундулић, који је припадао класи повлашћених и изузетних, и који је, крај свег свог родољубља и упркос свој својој умности, био оно што је једино могао бити, то јест конзервативни и класно ограничени дубровачки госпар, уверен да је тренутно стање и вечито стање, тај Гундулић веровао је, потпуно искрено да је слобода његовог града подједнака благодет за све у њему. И тако схваћену, он је ту слободу узео да прослави стиховима своје Дубравке. Од прве до последње сцене, тако рећи, његова драма и није друго до заносна, кликтава химна слободи, и то не слободи уопште, која је срећа свих људи, већ слободи његовога града, његове "Дубраве", која је срећа његових суграђана. Том свом заносу, тој својој опијености слободом Дубровника Гундулић је успео да на махове нађе ванредно импресиван израз. Од школских дана памтимо, и зато смо можда према њима емоционално осетљивији но што бисмо били иначе, оно неколико стихова који се попут лајтмотива понављају на толико места у Дубравци: О лијепа, о драга, о слатка слободо, дар у ком сва блага вишњи нам бог је до, узроче истини од наше све славе, уресу једини од ове Дубраве, сва сребра, сва злата, сви људски животи не могу бит плата твој чистој љепоти. Као да је у те стихове, који се одавно с правом уносе у сваку бољу антологију, крајње сажето и збијено стало све што се о слободи уопште може изрећи: ту је и човекова приврженост њој – не налазе се случајно овде за њу речи: лијепа, драга u слатка, као што се на другим местима дела не каже случајно за њу: једина и мила –; ту је затим, свест о њеном високом значењу за одређену средину – за Дубраву, то јест за Дубровник, она је божји дар с којим су дата сва блага, и истински узрок славе, и једини украс –; и ту је најзад, у два последња стиха који су општије природе, рефлексија о високој цени њене лепоте коју, како је некако уклесано и на дубровачкој тврђави Ловријенац, нису кадри да плате ни "сва сребра", ни "сва злата" ни "сви људски животи".

- 99 -

Али на Дубровчане које су године 1628. радозналост и жудња за задовољствима окупили испред позорнице на којој се приказивала Дубравка, стихови о слободи њиховог прастарог града деловали су пуније и јаче но што су деловали на читаоце иједном касније, мада, уистину, никада нису изгубили своју бритку актуелност на овим просторима где се у сваком тренутку историје питање изнова постављало на исти начин: одржати се у слободи или пропасти у ропству. За Дубровчане из Гундулићевог доба ти стихови имали су смисао крика на узбуну. Јер дани које је тада проживљавала њихова Република били су тмурни и пуни неизмерних опасности; са толиких страна, али нарочито са стране Венеције, вајкадашњег непријатеља слободног Дубровника, плеле су се замке и предузимале акције да се та слобода једанпут докрајчи. И стога свака усхићена песничка реч у хвалу угрожене слободе звучала је онда неминовно као ватрени позив у напоре да се она по сваку цену очува. Да то буде свакоме јасно и да гледаоци ни за тренутак не остану у сумњи да ли се, или не, под слободом "Дубраве" подразумева слобода Дубровника, Гундулић је скоро на сам почетак драме ставио познату сцену с Рибаром из поробљеног Приморја. Тај Рибар бежи у Дубраву да у њој нађе уточиште од "срдите звијери", која по њиховој домовини "трчи, и ржи, и граби, и хита, и у ноктијех све држи"; у њему није било тешко препознати човека из ондашње Далмације, коју је "срдита звијер", то јест млетачки лав, зграбила у канџе још 1420. године и отада чврсто држала у подјармљености и беди. Да покаже преимућства дубровачке слободе – коју, дакле, треба чувати! – и несрећу далматинског робовања – које се, дакле, назире као застрашујућа могућност! – Рибар у низу досетљиво смишљених и вешто изведених антитеза оцртава две сасвим опречне слике: једна, дубровачка, сва је у светлу: ту нико никога не угњетава и не срамоти, свако је господар своје части и свога имања, а судови су праведни; друга, далматинска, сва је у тамном: тамо се људи тлаче и исцрпљују, тамо се они обешчашћују, тамо нико није сигуран и тамо се све купује и мери златом. Шта је Гундулић желео да као закључак његови гледаоци понесу од ових страсних и оштро полемички интонираних стихова није тешко закључити и, стога, није потребно ни наглашавати. Али ни у тој "Дубрави", упркос Рибаревој егзалтацији, све није било ипак у најбољем реду и Гундулић је то такође хтео да покаже. Иако је - 100 -

Рибар, у жару свог хвалопева, истицао, између другога, како "мјере од суда" у Дубрави "не притежу под златом", управо то се догодило: несавесне, поткупљиве и корумпиране судије већ су биле, за новце, доделиле Дубравку старом и ружном Грдану, и требало је, кад другог лека није било, да највиша сила, сам бог Леро, расрђено дејствује па да она, најпосле, буде дата ономе који на њу има сва права од почетка – нежном, поетичном Миљенку. Можда је оваквим током радње Гундулић своме времену хтео да поручи још нешто, и може бити да је та радња, када се њена алегорија растумачи, имала нешто дубље да каже. Шта би то могло бити сада не знамо, јер целу ову алегорију, на жалост, нисмо више у стању да са сигурношћу разрешимо. Остају нам, дакле, пука нагађања, она која су већ начињена, с различитом срећом, или која се могу тек начинити, с надом да ће бити боља. Нека од њих несумњиво су претерана и, баш зато, не могу ни да се приближе истини. Уверење да је у лику Дубравке представљена Дубровачка Република, а да Грдан, који Дубравку за тренутак добија, оличује дубровачке пучане, који, економски премоћни, купују власт над Дубровачком Републиком, на ужас властеле и, с њом, на ужас самога песника, којима је све дотле та власт била искључива привилегија, најмање се од свих других може одржати. Немогућно је, наиме, доказати да се својим разрешењем основног драмског конфликта у Дубравци – по коме Миљенко, тј. према овом тумачењу, дубровачка властела, једино достојна, ипак добија Дубравку, тј. према истом тумачењу, Дубровачку Републику – Гундулић управо борио против једне такве нежељене, а претеће могућности: да се пук дочепа власти од које је дотле био далеко. Гундулић је био исувише дубровачки властелин, несломљив, непоколебљив и окамењен у својим погледима, а да би у његовој свести било могућно да се таква помисао јави, чак и за тренутак, чак и као претпоставка и песничка фикција. Пре је његова алегорија, ако је у основном току радње треба тражити, значила нешто друго: у лику Дубравке може уистину да буде алузија на Дубровачку Републику или, чак ближе: на достојанство њенога кнеза, али је ликом Грдана највероватније песник циљао на ону властелу који махинацијама и сплеткама, везама или новцем постижу врхунске и најистакнутије позиције на лествици дубровачке управе и онда када су лишени основних квалитета за те функције. Треба, да би ствари биле јасније, и ово знати: у исто то време кад Гундулић пише своју драму редове дубровачке властеле потреса у борбе фракција, то јест затворених групација појединаца као некаквих партија – у Дубровнику, - 101 -

тада, зову их "багре" – које личне интересе стављају изнад општих и које настоје да своје људе, и кад су они очигледно најбезвреднији, доведу на најодлучније положаје у управном механизму Републике. Те "багре" осећале су се као опасност и зло: проповедници су на њихову штетност алудирали у својим беседама, моралисти су се усуђивали да о њима процеде по коју горку примедбу у својим списима, па није тешко веровати да је против њих устајао и наш Гундулић, у својој Дубравци. Ни то, међутим, није све, јер захват који се Гундулић осмелио да начини у негативности савременог тренутка иде много више и у ширину и у дубину. Пажљиво нагнут над приликама у рођеноме граду и страсно заокупљен мишљу да их направи бољим, песник је у Дубравци покушао да открије и читав један низ других његових тешкоћа и мана, уверен непоколебљиво да ће се лек моћи да нађе када се зло једном буде констатовало. Зато се служио начином који драмски писци користе откако њихов род постоји; поједине личности своје драме нагнао је да као властите начине неке опаске до којих је песник сам био дошао или изнесу као своја извесна размишљања у која је он сам био уронио. Понекад су то биле личности, које би се, – као сатирица Јељенка, – и иначе нашле у драми, и оно што им је Гундулић дошаптавао да у његово име кажу више је или мање саображено њиховом карактеру. Али има у Дубравци и личности које су само зато тамо унете да буду пишчеви гласноговорници; они се, иначе, скоро ничим не везују за радњу и она би и без њих сасвим лепо доспела до краја. Најбоље се то показује на лику старог пастира Љубдрага. Замишљен као мудрац, препун животног искуства, Љубдраг као човек није ничим ближе одређен, и на сцену излази само да, попут толиких резонера у драмским текстовима свих времена, пред слушаоцима развија омиљене песникове идеје или извлачи његове закључке. Проблеми у животу Дубровника на којима се Гундулић зауставио заиста нису били мали, а ни безначајни; они су свом тежином били притисли оне дане, али су се исто тако, а то је свакако горе, претећи наднели и над будућност. Притисак тих проблема чинио се утолико несноснији што је изгледало, песнику као и његовим суграђанима, да их прошлост није имала. Забринут, дакле, за сутрашњицу свога града, он је грчевито понирао у његову данашњицу и са ужасом откривао да је она црња, гора и невеселија но његова јучерашњица. Стога је резонер драме, стари пастир Љубдраг, зајаукао, у једном ланцу - 102 -

антитеза, као прави хвалилац минулих дана (laudator temporis acti) над свим што је Дубровник донедавно чинило срећним, богатим и спокојним, а што је сада изгледало изгубљено заувек: У дни моје виђаше се о користи гди свак ради, узлотрило сада све се, живу испразно стари и млади ... Прије ко мрав одасвуда свак носаше себи храну, сад за не имат мало труда свак мре у ласти го на стану... ... Владаше се у ма љета младос свјетом од стараца, сад чут млади неће свјета ни од истијех њих отаца. Младос прије цић користи свита обходи четр дила, сад на једном гине мјести за ступајем прицијех вила... A пошто зло обично иде под руку с другим, уз ову су се стекле и остале нeсреће; једна коју је Гундулић наглашавао највише била је ова: свет је обузела помамна жудња за раскоши и то је многе у њему још брже приближило пропасти. Као да нигде није било светле тачке на коју би се нада могла ослонити. Може се без устезања рећи: гледане из Гундулићеве перспективе, ствари су у Дубровнику с почетка XVII века морале изгледати само тако и у том смислу његова је дијагноза о болестима савременог друштва уистину тачна. У то време Дубровник је проживљавао чемерне деценије стагнације; путеви светске трговине били су се већ неповратно изменили, а познати преврати у ценама уздрмали су и средине далеко богатије но што је био Дубровник; мора отуда нису више као некада доносила обиље златника, а није их, исто тако, доносила ни трговина по копну; одласци у послове изван града тражили су све више ризика, а нудили су све мање извесности: по путевима вребале су нeсреће и ратна пустошења, претиле су заразе и заседе пљачкаша; изненађивали су гусарски налети и свирепости - 103 -

конкурената. Заплашена, обесхрабрена и осиромашена, дубровачка властела, која се у столећима успона као и њени пучани без страха укрцавала на прекоморске бродове или укључивала у караване с далеким циљевима, сада се враћала у град да тавори са скромним средствима, од наслеђа које није било велико, од новчаних трансакција које нису биле замашне, и од својих чиновничких плата које нису биле сјајне. За њиховим примером, па с тим и за њиховом судбином, пошао је и приличан број најугледнијих грађана; њихове породице, често притиснуте бедом као и толике породице властеле, такође су се све више тањиле и све брже ишчезавале. У таквим приликама само за ретке су у Дубровнику цветале руже и само они су могли да своме животу дају сјај, раскош и помпу које је време тражило; сви други који су хтели да иду за њима – а околности и ћуди друштвене "моде" многе су гурале на то – неминовно су и брзо имали да погледају у очи најцрњој невољи. До које је границе све то могло да дође види се најлепше из тога што се више пута сама дубровачка влада одлучила да дејствује како би се раскош ограничила, а лудости надметања у сјају зауставиле. Па ипак, слика коју је Гундулић у Дубравци о своме времену оставио није била ни потпуна, ни у свему тачна. Та слика важила је за врхове ондашњег друштва, коме су Гундулићеви погледи, као и његове стрепње, били без престанка управљени. Али док су се властела и понеки грађани повлачили у нерад и неактивност, и док су њихова моћ, као и њихов број, полако али све сигурније чилели, из најнеугледнијих слојева народа, из његових низина и његових дубина, јављали су се појединци који су, презирући опасности можда и зато што им другога пута није било, остајали свуда где се богатство могло стећи, на опасној пучини или на несигурном копну, и стицали га, знојем, крвљу, штедњом и чиме све не када их срећа послужи. Њихова је била будућност, али то Гундулић није био кадар да види; на њиховој је страни била логика историјског развоја, али то Гундулић није био расположен да призна. И када су, како се сада наслућује, у круговима из којих је он сам потекао, у круговима властеоским, стала да се јављају уверења како би, можда, некакав излаз за све био ако би оскудни, потребити и добрим делом дегенерисани племићи смели да се браковима повежу с пуком, пренабреклим од богатства и здравља, Гундулић је устао да се против тога бори својим стиховима, убеђен да су више од свега штетне "женидбе несличне", јер - 104 -

под јарам добро вик стучит се не море с јунчићем во велик упоред да oрe, ни се муж и жена згађа кад су оба разлика племена, имања и доба... Горд на своју плаву властеоску крв, поносан на место које његова класа има у управљању судбином Дубровачке Републике, и до сржи прожет уверењем да је за све једини спас у очувању реда ствари какав је у Дубровнику био одвајкада, Гундулић је своју поезију стављао у службу своје искључиве, уске, класно ангажоване мисли. Разуме се, излаз није био тамо где га је он видео, као што није у потпуности био ни у штедњи, сузбијању раскоши, враћању пословима, избегавању "женидби несличних" и искорењавању корупције, како је он проповедао. Излаз се, за властелу, за дубровачко друштво, за Републику, могао назрети у коренитој измени друштвених односа, која би ствари боље и праведније поставила. Али од Гундулића, као и од дубровачке властеле уопште, та мисао била је и остала до краја, неисказано далеко, па је далеко остала и од Дубравке која је, што јe и једино могла бити, одраз могућности, али и ограничености њенога писца и, више од тога: могућности, али и ограничености читавог друштвеног круга из кога је поникла. Наравно, за коначно одмеравање вредности Гундулићеве драме све те његове заблуде морају остати од сасвим споредног значаја и њихова анализа само утолико има смисла што помаже да се Гундулићева мисао пред животом, која се тих заблуда упорно и до краја држала, потпуније сагледа и тачније ухвати. Иначе, једва да је и потребно подсећати: уметничко дело није социолошка расправа и писац много пута успе да оствари високу литературу и кад су му сви полазни елементи нетачни. Остајући захвални Гундулићу што је одређене прилике у своме времену сагледао, ми бисмо брзо заборављали што није умео да им нађе ни праве корене, ни једине могућности, да је од свега, као што је иначе свим силама желео, створио уметнички текст који траче својим неуништивим поетским дејством. На жалост, за такав стваралачки подвиг он је у овом случају показао премало снаге. Градећи своју Дубравку на разноврсним и често најопречнијим моментима, од идилике до неулепшане стварности, од дебелих наслага литерарног наслеђа до властитих покушаја корачања унапред, Гундулић није успео да их међу собом обједини и организује у складну целину, да им, у - 105 -

тренуцима стваралачког заноса, надахне живота и поезије, без којих ниједна права уметност не може бити. Хваљена некада врло много, и преко стварне своје вредности, Дубравка се у наше дане оцењује с далеко више уздржљивости. Њено је значење сада углавном историјско: у низу дубровачких дела ове врсте, која се, осим дела Марина Држића, ниједном нису издигла изнад граница златне осредњости, она је једна од најбољих; у том низу она је и једна од последњих, јер је после ње дошла још само Аталанта, младићки покушај Џона Палмотића, који се чврсто држао Дубравкиних скута, и који је највећим делом само њена имитација. За данашњег читаоца, међутим, у Гундулићевој драми остало је још веома мало: то је тек понеки поетски боље остварени њен фрагмент, и то је, пре свега, њено заносно слављење слободе. Можда ће јој то моћи да задржи понешто симпатија и читаоца који се с њом буде сусрео сутра?

- 106 -

Dubrovačko pozorište sedamnaestoga veka Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) 1 Poštovaocima stare dubrovačke kulture odavno je dobro poznato kako je razvijen i koliko intenzivan bio pozorišni život u Dubrovniku u vreme kome su pesnici Dživo Gundulić i Džono Palmotić dali osnovno obeležje. U toku te polovine stoleća gotovo je teљko naći godinu kad mladi i zaneseni amateri, okupljeni u svoje "družine" čudnih ili smeљnih imena ("Isprazni", "Smeteni", "Orlovi" itd.), nisu pred dubrovačku publiku izneli po koju pastoralu, po koju melodramu ili pak tragediju. Po svoj prilici može se podvlačiti bez imalo straha da će se preterati kako je retko koji karneval iz tih decenija prolazio bez pozorišnih igara, organizovanih oduševljeno i s veseljem kako bi bolji deo publike, uz svakovrsne druge zabave koje su karnevali donosili, mogao da uživa i u biranoj i otmenoj reči, složenoj u izglačane stihove i često otpevanoj uz diskretnu pratnju muzike. Tu bogatu i vrednu teatarsku aktivnost danas ne poznajemo ni izdaleka koliko je dovoljno. Pitanja bez odgovora iskrsavaju već pri pokuљajima kojim hoće da utvrde koliko je i kakvih pesničkih dela tada uopљte prikazano. Mnoga od tih dela mi bez sumnje znamo, bilo da njihove tekstove možemo i sada čitati (kao љto je slučaj s većinom Palmotićevih dela), bilo da su se sami tekstovi izgubili, ali o njihovom postojanju ostaju svedočanstva u koja mirne duљe možemo verovati (kao љto je slučaj s pretežnim delom Gundulićevog dramskog stvaranja). Ali, s druge strane, koliko je moguće biti dramskih sastava koji su u one dane i napisani i izvedeni, ali koji su nenaknadivo nestali zajedno sa svakom uspomenom na njih! Da ih je bilo viљe jedva da bi se i moglo sumnjati. Međutim, ne srećemo se samo tu s teљkoćama. Puno neizvesnosti javlja se joљ i pri nastojanju da se za očuvana dela načini makar i približna hronologija onovremenih izvođenja; mnoga od njih doљla su do nas bez ikakvih beležaka o tome kad su ih sve negdaљnji dubrovački gledaoci videli. No najviљe nam smeta, izvan spora, jedna dalja naša neizvesnost. Ona je u tome što mi zaista sasvim malo možemo reći kako su te prastare pozoriљne predstave izgledale, uz kakvu su veštinu i s kolikim znanjem ostvarivane, koje su im bile mane a koje vrline, na koje su načine savladavane tehničke teљkoće, i, u jednu reč, љto nam nedostaje još mnogo čega drugog bez čega - 107 -

nam je teљko da te predstave sagledamo onakvim kakve su bile na daskama i iza kulisa. Nešto podataka očuvanih u samim tekstovima prikazanih dela, među scenskim uputama autora ili inače, koriљćeno je dosetljivo i љiroko ali i s njima ostali smo još uvek bez punog i iscrpnog poznavanja stvari. Zato je zanimljivo, a može biti samo korisno, dopunske informacije potražiti među savremenim a joљ uvek neuočenim arhivskim zapisima. Jer pokatkad u te dane suverena i stroga pažnja otaca Republike upravljala se i na pozoriљni život grada i oni su davali da kancelari registruju njihove odluke i reљenja kojima se taj život usmeravao ili ograničavao, potpomagao ili kanalisao, ili da upiљu kakav neočekivani događaj koji se u vezi s njim desio. Pokupljeni sa raznih a često i zaboravljenih stranica arhivskih knjiga i udruženi s vestima koje se nužno vezuju uz njih, ovi zapisi ne mogu ne interesovati istoriju starog dubrovačkog pozoriљta, jer pogdegde zgodno proširuju dosadašnja znanja ili otklanjaju dosadašnje sumnje, a pogdegde opet stavljaju nova pitanja za razmišljanje. I jedino što, u vezi s njima, ostaje da se zažali jeste to što nisu bili brojniji i čeљći i љto nisu bili iscrpniji. Prvu u nizu arhivskih vesti o pozorištu Gundulićevog i Palmotićevog doba dugujemo jednoj svađi koja se sasvim slučajno desila uveče 27. februara 1612. godine. Ta svađa ne bi ni po čemu bila značajna: neki Apuljac naišao je, oko tri časa noći, na ulaz kuće gospara Luke Nikolinog Sorkočevića i, najpre u љali a onda u svađi, kopljem pokuљao da s kraja na kraj (banda a banda) probode trbuh izvesnom Peru Jakobovom, gradskom stražaru; takve stvari zbivale su se u Dubrovniku bezmalo svakoga dana. Ali je za nas ona dobila izvesnog interesa po jednoj drugoj važnoj pojedinosti koju saznajemo iz nje. Te večeri, naime, u kući pomenutog Sorkočevića prikazivala se nekakva komedija (si faseva la comedia), na koju je, u pratnji stražara – odnosno "zdura", kako su ih Dubrovčani zvali – doљao i sam dubrovački knez, sedamdesetčetvorogodiљnji Vlađ Nikolin Menčetić; pa dok su gore gospoda uživala u predstavi, stražari su dole čekali kneza, čuvajući mu љešir i plašt i igrajući se među sobom.[1] Ali već i ta prva vest istovremeno je i prva zagonetka koju ne možemo lako reљiti, mada neke elemente za njeno rešenje brzo pribavljamo dosećanjem. Očigledno, s predstavicom o kojoj ona svedoči joљ uvek smo u tradicijama dubrovačkog XVI veka, jer i to je sigurno bila opet samo kakva svadbena svečanost, jedna od onih za koje su, joљ od vremena Nikole Nalješkovića, dubrovački pesnici pisali, a dubrovački amateri igrali, ljupke ili obesne - 108 -

"pirne drame", u stvari alegorijsko-mitoloљke komedije ili građanske farse o seljačkim svadbama. Ali o kome se delu ovde radi? Da li je to bila kakva nova drama, sada izgubljena i nepoznata, ili tek jedna od, svakako mnogobrojnih, repriza nekog Naljeљkovićevog ili Držićevog dela zgodnog za ovakve prigode? Svakako, činjenica da nam se iz ovih decenija nije sačuvalo nijedno komediografsko ime – pa, zbog toga, i nijedna komedija – mogla bi navesti na misao da su februara 1612. Sorkočevićeve zvanice gledale samo jedno obnovljeno i, na svaki način, doterano i aktualizovano staro delo, ali ko bi to sad smeo bez ustezanja da tvrdi? Utoliko bi teže bilo odlučivati se na ovakve tvrdnje љto i kasniji arhivski zapisi koji su nam ostali uporno govore o komedijama. Jedan je, na primer, od 18. januara 1617. godine. Toga dana oglašeno je pred dubrovačkom "Lođom", po naređenju krivičnih sudija, da se niko ne usudi "da ide maskiran po noći, s oružjem ili bez njega, počev od Ave, Marija pa dalje, izuzev u komedijama i javnim muzikama koje se običavaju priređivati"; prestupnici koji bi se o ovu opomenu oglušili imali bi da plate po sto dukata, ako su plemići, ili da odleže po љest meseci u zatvoru, ako nemaju novaca.[2] Iz toga može se izvesti samo jedan zaključak: uz melodrame – koje ovaj arhivski zapis naziva "muzikama", kao љto ih je pokatkad nazivao i Palmotić – u te dane joљ su i komedije bile omiljene, i izvodile su se često kad dubrovačke vlasti daju ove izuzetne olakљice njihovim predstavljačima. Odviљe smelo, a mislimo i netačno, bilo bi uzimati da su se svaki put kad je to bilo na dubrovačkoj pozornici prikazivali jedino stari komediografski komadi. Ipak, sva ta naslućivanja ostaju da važe samo uz jednu ogradu. Da se i 1612. i 1617. godine u citiranim arhivskim spomenima govorilo o komedijama može se uzeti tek pod uslovom da je službena dubrovačka proza pojmom "komedija" obeležavala ono љto se zaista tim imenom nazivalo u sedamnaestom veku. Međutim, stvar se prikazuje u izmenjenom vidu ako su na ovim mestima arhivski tekstovi bili neprecizni kao љto već znaju da budu. U tom slučaju ne bi se bez kolebanja moglo odricati da njihove "komedije" ne znače možda i svako dramsko delo, ma kojoj vrsti ono pripadalo, ili bar neko delo – pastoralu s komičnim detaljima, na primer, – koje bi se, po bilo kojoj svojoj uzgrednoj karakteristici, tim terminom moglo obuhvatiti.

- 109 -

Na ovakve rezerve kao da nagone dve dalje informacije o pozorišnim zbivanjima u Dubrovniku koje se u arhivskim knjigama nalaze. Prema prvoj, zapisanoj 7. februara 1628, dubrovački providuri oružja naredili su da se iz magazina žitnice izvuku dvadeset pet fenjera i da se daju vlasteličiću Agostinu Franovom Tudiљeviću i njegovoj "družini" za komediju (per la comedia). Prema drugoj, neљto kasnijoj, opet su prvoga marta iz istog magazina ustupljeni fenjeri nekakvoj "družini", možda Tudiљevićevoj ali se to ne kaže, i opet za komediju.[3] "Komedije" koje se tu spominju po svoj prilici značiće neљto drugo od onoga što smo pod tim pojmom navikli da shvatamo. Evo zbog čega. Prvu pomenutu "družinu" sačinjavali su mladi plemići, i to sasvim sigurno, jer na to upućuje ličnost Agostina Tudiševića, jedinog njenog člana koji nam je poznat; prema onome što se nesumnjivo zna o organizaciji amaterskih "družina" u Dubrovniku, bilo bi nemoguće i pomisliti da se u istoj "družini" uz vlastelu nađu nekad i pučani. A kad je u ovo vreme nekakvu predstavu organizovala "izabrana mlados", mladost "na vladanje kv se rodi", kako je govorio Palmotić, onda se može pouzdano računati da će ona, prema ukusu vremena i ukusu svoje klase, uvek pre izabrati koju prefinjenu pastoralu ili sentimentalnu melodramu nego trivijalnu komediju iz svakodnevnog života. Osim toga, valja podsetiti da je ovo upravo ona godina kad je u Dubrovniku prvi put izvedena Gundulićeva Dubravka; lako može biti da se baš nje i tiču obe navedene arhivske vesti, koje su u toj nesvakidašnjoj pastorali zbog njene mestimične grotesknosti bez teškoća mogle videti komediju. Jedanput je spomenuto, doduše, da je "vrijeme u koje se događa akcija u Dubravci bez ikakve sumnje proljeće, majski dan" i "da se Dubravka u ovom pogledu nastavlja na majske drame u Sijeni",[4] pa bi to isključivalo njeno izvođenje u februaru odnosno na početku marta, kako bi prema ovim vestima imalo biti. Ali jesmo li sigurni, i da li je to metodološki uopšte održivo, kad vreme u koje se događa radnja jedne drame proglašavamo za vreme kad je ona izvedena? Najzad, i sama ličnost Agostina Tudiševića može nas uputiti na neku vezu s Gundulićem. Jer taj mladi dubrovački gospar – koga, eto, srećemo kao glumca-amatera i, verovatno, kao starešinu jedne pozorišne "družine" – bio je rođeni a samo nešto mlađi brat[5] onoga Marina Franovog Tudiševića koji je "s velicijem slavami" prikazao nekad jedno drugo Gundulićevo delo, njegovu melodramu Arijadna, koju mu je zahvalni pisac, verovatno zato, i posvetio kad se, mnogo godina kasnije, odlučio da je naštampa u Ankoni.[6] Možda ta podudarnost nije nimalo slučajna: među braćom Tudišević mogla je biti zajednička i ljubav za Gundulića i njegova dela kad je već bila zajednička ljubav za pozorište, o čemu dovoljno ubedljivo svedoči okolnost da su - 110 -

obadvojica spomenuti kao predstavljači na dubrovačkim amaterskim pozornicama. Ta njihova ljubav za teatarske priredbe, pored toga što ukazuje nesumnjivo na njihova kulturna interesovanja, simpatična je još i stoga što se javljala uprkos izvesnim, i neminovno ne malim, materijalnim žrtvama na koje su nosioci pozorišnog života u Dubrovniku unapred bili osuđeni. Jer dok su italijanski dvorovi i države široko drešili kese plaćajući pozorišne predstave koje su držali svojom slavom i svojom čašću, njihova republika nije na pozorište trošila ni cigloga groša, i najviše što su amateri od tih škrtih senatora mogli očekivati bilo je, kao što smo videli, da im se na poslugu ustupe državni fenjeri kojima će rasvetliti svoje priredbe. Pa i tad se to brižljivo registrovalo, da se ne zaboravi ili da se ne dogodi pometnja pri vraćanju. Sve ostale troškove, međutim, imali su da načine sami izvođači, i to bez nade u naknadu, jer nema nijednoga znaka po kome bi se zaključilo da su se mogli obeštetiti od prodavanja ulaznica; pozorište je bilo njihovo uživanje i njihova pasija, i oni su ga svojoj publici nudili bez naplate i široke ruke. Da su pak troškovi mogli da budu i zamašni i da je zbog njih dolazilo pokatkad i do razmirica među članovima "družina" pokazaće lepo jedan dokumenat registrovan odmah naredne godine. Dugo, i sve do juna 1629, članovi neke "družine" svađali su se oko izdataka napravljenih na predstavi, u karnevalu iste godine, i na gozbi, priređenoj uveče posle "komedije" (in. conuiuio post earum comediam selebrato). U predstavi oni su bili angažovali Lamberta Kortoisa, kao pevača (cantor) i kompozitora muzike (pro musicae compositione), zatim četiri opštinska svirača za sviranje (pro sono) i najzad slikara Alesandra Čini (Cini, Cigni) iz Urbina da im naslika scenu (pro pictura ssenae); svi oni bili su neisplaćeni i za svoj trud zahtevali su nagradu. A na gozbi na kojoj je bilo sedamnaest lica, moguće sve samih predstavljača, jelo se i pilo "nipošto sjajno", kako se kaže u dokumentu, pa ipak se na stolovima našlo petlova i jaradi, golubova i jarebica, kobasica i "drugoga smoka", torti i kritskoga vina; oko tih troškova izrodili su se još veći nesporazumi. Nabavljači jestiva i pića bili su članovi "družine" Mato Radmani, Nikola Kampsa, Stijepo Klašić i Benedikt Fornari, ali u njihove račune nisu verovali pregledači računa (super computis reuisores) Jakob Natalić, Lujo Bičić i Mato Karamonda, koje je "družina" delegirala u te svrhe. Spor je najposle morao doći pred dubrovačkog kneza i tek njegova presuda uspela je da smiri duhove. Po njoj je od 114 dukata, koliko je kod - 111 -

Radmanija, Kampse, Klašića i Fornarija bilo od novaca "družine", trebalo da se za večeru svakoga člana plati po pet dukata, a od preostatka da se isplati "pevač" Kortois sa šest dukata, svirači sa četiri dukata i slikar Čini sa šesnaest dukata. Ova plaćanja su i obavljena, u novembru i decembru, pa je to i registrovano na margini dokumenta.[7] Iako kratka i prilično štura, informacija koju nam je o starom dubrovačkom pozorištu ovaj dokumenat sačuvao predragocena je i kazuje mnogo više od proste činjenice, koju takođe dosad nismo niotkud znali, da je bavljenje pozorištem dubrovačke ljubitelje pokatkad dobro pogodilo po džepu. Kraj nje se, zato, mora zastati nešto duže, upotpunjavajući razmišljanja na koja ona nagoni još i s nekoliko drugih, dopunskih obaveštenja. Ono što bismo sad želeli da znamo najviše – a to je, bez daljega, naslov "komedije" koja je ovom prilikom izvedena – naša informacija na žalost prećutkuje; u dokumentima, obično, takve se pojedinosti ne nalaze. Zbog toga smo prisiljeni da i tu dometnemo još jedno možda, ko zna koje po redu s kojim se susrećemo kad je reč o dubrovačkom pozorištu sedamnaestoga veka. To možda bilo bi u ovome: za Palmotićevu pastoralu Atalanta, jedno početničko njegovo delo, rađeno pod vidnim uticajem Gundulićeve Dubravke, znamo po napomeni ispisanoj namesto naslova da je to "mužika koju učiniše družina Isprazni... godišta 1629" i lako može biti da je predstava oko čijih je troškova 1629. godine došlo do spora bila u stvari predstava Atalante. Što su za tu predstavu bili upotrebljeni i pevač, i kompozitor muzike, i svirači, i slikar scene, samo utvrđuje pretpostavku da se tu nije radilo o komediji u pravom smislu reči, jer kod nje sve to ne bi bilo potrebno. Što je pak u dokumentu ipak uzeta reč "komedija", objašnjava se isto tako bez teškoća: i u tada izvedenom delu, kao i u Dubravci, moralo je biti mnogo grotesknog, pa je to pri sastavljanju arhivskog teksta i odlučilo. Kako u Atalanti smešni satiri stvaraju takođe obilje grotesknog, bila bi to nova okolnost koja navodi na misao da su se oni mladi Dubrovčani 1629. sporili o novcima izdatim za izvođenje Atalante kao i za banket posle toga. Ako je to tako, "Isprazni" bi bili grupa dubrovačkih građana, jer su svi pobrojani članovi "družine" koja je nastupala 1629. godine pripadali toj društvenoj klasi. Još u nečem nije bilo razlike meću njima: svi su u tom trenutku bili mladi i svi mahom neženjeni. Neki su kod svojih sugrađana bili već stekli izvesnog ugleda, neki će ga tek steći u godinama koje su došle - 112 -

zatim. Bičić će, na primer, najpre biti kancelar a posle "zaslužni sekretar Republike",[8 ]i uvećaće svoje zasluge još i time što će se u časovima koji mu preostaju od poslova baviti i popunjavanjem velike genealogije Antunina, najviđenijeg sloja dubrovačkih građana kojima je i sam pripadao,[9] Kampsa će kao trgovac po Levantu i u Italiji postupno teći sve više tako da će, iza smrti 1657. godine, naslednicima moći da ostavi ogroman imetak,[10] a Natalić će istina početi kao pisar u velikoj carinarnici, ali će, posle zemljotresa 1667. završiti kao dubrovački plemić. Neki će, opet, preminuvši rano – kao Radmani, 1638, ili Klašić, 1644. godine[11] – ostaviti za sobom samo neispunjene nade. Ali svi odreda, jedni kao i drugi, u vreme kad su pravili svoje prve glumačke pokušaje računali su se, i spadali su uistinu, u cvet mladog i obrazovanog dubrovačkog građanstva. Saradnici koje su oni za svoju predstavu odabrali, i koje su za to i platili, bez sumnje su bili na visini zadatka. Njihov kompozitor muzike i pevač Lamberto Kortois svirao je, kako izgleda, sve instrumente, a duvačke naročito (il cornetto, il pifaro, il trombone), i pripadao je stalnom orkestru profesionalnih muzičara u službi dubrovačke vlade.[12] Već otac mu je, oko 1592, bio na istom poslu u Dubrovniku; te godine spomenut je kao pifar.[13] Lamberto je po svoj prilici rođen u Dubrovniku, a tamo je i umro, godine 1663, ostavivši brojne sinove i udatu kćer s nešto imanja i s dve kuće, jednom u gradu a drugom u Cavtatu.[14] Koliko je on zablistao u svojoj dvostrukoj ulozi kompozitora i pevača na predstavi naših građana nemoguće je išta reći, jer o tome nedostaju podaci. Čak ni visina nagrade koju je za to veče primio ne upućuje nas na bilo kakav trag; iako šest dukata predstavljaju svotu unekoliko veću od cele jedne njegove mesečne plate, ne znamo ipak da li je ona istovremeno i izraz zadovoljstva njegovih partnera, budući da ne znamo koliko su se takve usluge u Dubrovniku plaćale Kortois je, uopšte, jedini muzičar za koga utvrđujemo da je radio na muzičkoj opremi naših melodrama, pa, razume se, i jedini koji je za taj svoj posao dobio novaca. Po njegovoj muzici – koju sad nemamo i za koju ne možemo pogađati ni toliko da li je bila originalna ili samo kompilirana prema savremenoj italijanskoj muzici ove vrste – pevalo se i sviralo na "komediji" 1629. godine. Uz Kortoisa morao je da u vokalnom delu istupi još neko od članova "družine", jer se inače ne može pomišljati da je on izveo sve partije ili pak da je samo u jednoj ulozi bilo pevanja. A svirali su, kako smo videli, dubrovački državni svirači, "tibicini" ili "pifari", kako su ih zvanično nazivali. Slučajno smo u prilici da spomenemo i njihova imena, mada ništa - 113 -

više od toga ne umemo reći ni o njima, ni o njihovoj veštini. To su Petar Negrini, Leonardo Beluomo i Ivan Vinčencov, koji su tek odskora bili na listi službenika dubrovačke vlade.[15] Nije isključeno da su svi oni bili Italijani i da su se u Dubrovnik doselili idući u potragu za hlebom. Italijan je bio i umetnik koji je spomenut kao slikar scene za ovu predstavu. Taj umetnik, Alesandro Čini, vrlo je rano, izgleda, napustio svoj Urbino i prešao u naše krajeve. U Dubrovniku je, koliko znamo, bio najpre i tu je dugo nalazio uposljenja, na javnim zgradama i kod privatnih ljubitelja. Pokatkad su se njegove slike dopadale – kao kad je oslikavao kapelu lokrumske crkve[16] – a pokatkad su po oceni Dubrovčana one bile promašaji – kao kad je marta 1630. osuđen da odsedi deset dana strogog zatvora i da povrh toga bez naplate popravi ili čak ponovo naslika likove četvorice svetaca koje je nekad, svakako loše, bio izradio za manastir dubrovačkih dominikanaca.[17] Posle je ovaj slikar prešao u Kotor, gde je takođe imao razne narudžbine. Oženivši se pred kraj života jednom Šipankom,[18] on je u Kotoru i dovršio svoje dane 22. januara 1648, u četrdeset petoj godini, a tamo je i sahranjen, u crkvi svetoga krsta.[19] To što je toliko mnogo od svoga života vezao za Dubrovnik i Kotor sigurno je i bilo razlog što je njegovo ime ostalo nespomenuto u svim svetskim priručnicima o iole poznatijim slikarima prošlosti,[20] ali, još je gore to što ni slike koje je kod nas radio nisu ni raspoznate ni očuvane, pa se, zato, ne može ni nagađati ma šta o njihovoj vrednosti i uopšte o njegovom slikarskom majstorstvu. Ali onoliko koliko je za slikanje kulisa na predstavi 1629. bilo potrebno, on je bez sumnje mogao pokazati, kako to, uostalom, dokazuju i dukati koje je za svoj rad primio. Ako je, kao što pretpostavljamo, na toj predstavi izvedena Palmotićeva Atalanta, scena je trebalo da bude jedna i malo komplikovana: ona je prikazivala "dubravu" s malo šume, s neizbežnim kladencem i s dosta cveća, što je, sve zajedno, bilo dovoljno da ondašnjim dubrovačkim gledaocima dočara idilični ambijent u kome žive, vole se i bore pastiri i vile, boginje i satiri. Učešće ovoga slikara u jednoj predstavi dubrovačkih pozorišnih amatera imaće, međutim, za istoriju starog dubrovačkog teatra i jedan širi značaj. Dosad smo verovali da su se te davnašnje predstave odvijale u najskromnijim okvirima i da su ostvarivane najskromnijim sredstvima, i samo kao obesnu šalu uzimali smo one reči Marina Držića stavljene u usta Prologu njegovog Dunda Maroja: "I ako vam ne uzbude šena lijepa kao i prva – tj. kao u prethodnoj predstavi njegovog Pometa – tužimo se na - 114 -

brijeme koje nam je arkitete odvelo".[21] Ove "arhitekte scene" bili smo skloni da pripišemo podsmešljivoj fantaziji veselog Dum Marina, ali ćemo odsad i tu morati da unesemo nešto rezerve. Tim više, ako je reč o pozorištu organizovanom u Dubrovniku u vreme baroka, kad se na tehničku opremu predstava polagalo tako mnogo i kad su, kako vidimo, nalaženi putevi i sredstva da se taj ukus ondašnjeg čoveka nekako zadovolji. Na izvesnu raskoš u predstavama upućuje, osim toga, još i jedna kasnija vest sačuvana u službenim aktima stare Republike. Kada je, naime, dubrovačka vlada godine 1638. donela detaljnu i veoma opširnu uredbu o suzbijanju luksuza, – jednu u nizu tolikih drugih, oštrih i ozbiljnih, ali često ponavljanih i bezuspešnih[22] – dopustila je, u njenom trideset sedmom članu, da stroge zabrane nošenja skupocenih, srebrom i zlatom ukrašenih odela ne važe ipak "za maskare i komedijante u njihovim maskaratama i predstavama".[23] Drugojačije se, naravno, nije ni moglo. Jer u melodramama koje se tad vole neizmerno i koje tako reći i ne silaze s pozornica svet o kome se neprekidno priča svet je kraljeva i kraljica, vitezova i dvorskih dama, svet otmen i plemenit, i njega nikako ne bi bilo moguće dočarati na sceni s odelima od grubog i preskromnog dubrovačkog sukna, bez ukrasa i sjaja, bez dragocenosti i širita. Mnogo manje novoga, na žalost, mogu da nam saopšte dalji arhivski spomeni pozorišnih priredbi iz ovih decenija. U to vreme pozorišni život nastavljao je da buja nesmanjenom živošću. Gundulića je, doduše, rana smrt otrgla dubrovačkom teatru, ali za ovo sada radi neiscrpno plodni Palmotić. Iz godine u godinu, skoro, amaterske "družine" izlaze na scenu s njegovim komadima. "Orlovi" će, tako, prikazati 1639. njegovo Natjecanje Ajača u Ulisa za oružje Akilovo a 1644. njegovu Danicu, dok 1640. "Smeteni" istupaju pred publiku s njegovom Elenom ugrabljenom a 1647. s njegovom Alčinom; najzad, nepoznata "družina" prikazaće 1648. njegovu Laviniju. O svim tim priredbama, davanim bez izuzetka pod vedrim nebom na trgu pred kneževim dvorom, arhivski izvori neprobojno ćute. Samo veoma retko, i to jedino kad se u publici dogodi kakav nered ili sukob, bude spomenuta "mužika" i ponešto u vezi s njom. Tako je 6. marta 1639. zapisana tužba građanina Franja Brunjoli na nekakve vlasteličiće koji su ga napali prethodne noći kada je, po završetku "mužike" (come si fini la musica), pošao da pogasi svetla; ceo događaj tekao je pred pozornicom (apresso il palco) i naočigled mnogobrojnog sveta.[24] Iz takvih se spomena tek s mukom i nipošto u svakom slučaju iščitava ponešto stvarnije što može biti - 115 -

od kakve pomoći istoričaru dubrovačkog pozorišta. Godine 1642, na primer, na "pretili ponedeljak" (lunedi grasso) potukli su se, zbog nekakvih para, jedan vojnik i jedan policajac, i slabiji od njih pokušao je da se sakrije "pod pozornicom koja je bila nasuprot dvoru" (sotto il palco che era incontro al Palazzo),[25] pa nam ta sitnica neočekivano kazuje da je i te godine u Dubrovniku bilo pozorišnog predstavljanja, što inače nismo od drugde znali. Ali za sve ostalo – i, razume se, daleko važnije – što bismo o dubrovačkom pozorištu posle Gundulićeve smrti želeli da saznamo obaveštenja nećemo naći u toliko puta, i toliko puta s pravom, hvaljenom bogatstvu Dubrovačkog arhiva. A kad ih nema tamo, da li će ih uopšte negde i biti? 2 Pozorišni život starog Dubrovnika, rascvetan u XVI, sjajno nastavljen u XVII veku, iznenadno je prekinut tragičnim događajem od Velike srede 1667. Vesela i raspevana, razuzdana ili tragična reč nije se otada pa za više godina izgovarala i slušala sa pozornice, jer su se tih nesrećnih dana pod ruševinama grada, smrvljeni kamenjem ili ubijeni glađu, uz državnike i trgovce, našli takođe brojni pesnici i njihovi čitaoci, dramski pisci i njihovi glumci i gledaoci. U gradu punom "ruina" i nesreće, opkoljenom grabljivim susedima i u opasnosti svake vrste nije moglo biti ni prilika, ni ljudi a ni volje, nužnih za smišljanje ljupkih stihova i "rečitanje" nežnih melodrama. Poezija, ukoliko je i bilo, pozivala je na uporno delanje radi obnove grada ili, u strahu od gneva Gospodinovog, prolivala suze pokajanja i skrušenosti. Srećom, u žilavom i veselom Dubrovniku takvo stanje nije trajalo dugo. I čim se život opet koliko-toliko vratio u ranije tokove, čim su se prilike sredile a opasnosti otklonile, mladi Dubrovčani, vlastela i građani, opet su, kao ranije, bivali obuzimani brigom da njihove "družine", o karnevalskim danima, ponude svome puku malo smeha i "burlanja", muzike i "kantanja". I tada probuđeno, to nastojanje održavalo se kroz preostale godine XVII veka, ušlo u XVIII, iznelo na pozornicu, uz domaća dela, i gotovo celog Molijera "po naški", a onda je, tamo negde oko sredine XVIII v., naglo popustilo, potisnuto interesom za pomodnim italijanskim pozorištem koje su, preko mora, donosile družine profesionalnih glumaca. Za sve to vreme, međutim, kad god se moglo, kad god nisu bili sprečeni – opasnostima, zarazama ili zabranama vlade – dubrovački amateri prikazivali su svojoj publici, kako su znali i umeli, mnogobrojne komedije, tragedije i melodrame, originalne, prerađene ili prevedene. - 116 -

Za divno čudo, ovo razdoblje u istoriji dubrovačkog pozorišta, nesumnjivo plodno i značajno, ostalo je, iz raznovrsnih razloga, i do danas nedovoljno poznato. Malobrojni radovi koji su ga uzimali u razmatranje ostavili su niz nerešenih a važnih pitanja i mi još uvek možemo reći vrlo malo o okolnostima u kojima je to pozorište dejstvovalo, o okvirima u koje je postavljano, o sredstvima kojima je ostvarivano, o glumcima koji su u njemu igrali i o publici kojoj se dopadalo. Nego, svi raspoloživi načini pomoću kojih se takva – i slična – istraživanja mogu izvesti još uvek nisu iscrpeni. Jedan od njih, arhivski, može nam unekoliko pomoći. Pozorišne predstave, iako srazmerno retke, nipošto nisu bile najnevažniji događaji u društvenom životu malene republike i dubrovačka vlada, uvek oprezna i sumnjičava, bdila je nad njima, kontrolisala ih i regulisala, pa je to, dabogme, moralo ostaviti nekih tragova u njenim službenim spisima. Zapisi ove vrste, obično suvi i oskudni, pisani u najvećem broju slučajeva od ljudi koji su pokatkad vrlo slabo ili nimalo razumevali stvari kojima su po dužnosti imali da se bave, sačuvali su se, zatureni i neistaknuti, na mnogim stranicama službenih knjiga i iz njih su tek samo retko i delimično dolazili pred čitaoce i književne istoričare. Nesumnjivo interesantno i značajno bilo bi rešiti kada su dubrovačke scene nanovo oživele, posle dužeg ćutanja koče je najednom i iz sasvim neočekivanih razloga nastalo. Kako sačuvana dramska dela, prikazivana u to vreme, u većini nisu datirana a do datuma prvih predstava ne može se doći ni drugim, sličnim putevima – savremenim memoarima, na primer, očuvanom korespondencijom ili uopšte bilo kojom vrstom sličnih zapisa – moglo bi se očekivati da se bar u arhivskom materijalu nađe nekakvih mogućnosti za rešenje ovog pitanja. Na žalost, za ovu vrstu istraživanja ni ovde se ne otvaraju neke naročite perspektive. Prve predstave iza godine 1667. mogle su proteći glatko i bez incidenata, izvedene u nekoj privatnoj kući o piru ili drugoj kakvoj domaćoj svečanosti te vrste i vlada nije morala o njima praviti nikakvih službenih zabeleški. Takvih predstava, kako je poznato, odavna i stalno je bilo po Dubrovniku i bilo bi neoprezno ne računati na njih u ovo vreme. Iz tih razloga, najraniji datumi koji se iz dokumenata mogu uspostaviti nipošto ne mogu određivati vreme u koje padaju prvi počeci obnove pozorišnog života u Dubrovniku u drugoj polovini XVII veka. Prve vesti arhivskih knjiga koje govore o pozorišnim predstavama i njihovim izvođačima susreću se tek u osamdesetim godinama toga stoleća. - 117 -

Najranija u nizu ostalih je od 21. februara god. 1681. Tog dana, dubrovačko Malo vijeće odlučilo je da naredi mladoj dubrovačkoj vlasteli – Orsatu Nikulinovu Gunduliću, Matu Damjanovu Puciću, Luku Lucijanovu Puciću, Orsatu Nikolinu Gučetiću, Marinu Džonovu Gradiću, Džonu Markovu Puciću i Nikoli Vlađovu Menčetiću – da u toku sledećeg dana poruše neku konstrukciju koju su izradili u vezi s izvođenjem nekakvih predstava (debeant... deponere palcos positos ad faciendas rappresentationes). Čuvari pravde, nadležni za proveravanje zakonitosti donetih odluka, nisu se saglasili s Malim vijećem.[26] Da li je to poništilo odluku malovijećnika? To bi bilo malo verovatno, jer je nekoliko dana kasnije, 28 februara god. 1681, i sama vlada, većajući o predlogu da se predstave mogu davati u jednome od republičinih Orsana (in uno arsenatum), odlučila da to ne dopusti.[27] Ove dve vesti, međusobno, bez sumnje, povezane, kazivale bi otprilike ovo. Jedna "družina" dubrovačkih pozorišnih diletanata, kako se vidi: sve samih plemića, pripremila je nekakvu predstavu i želela je da je izvede. Podigla je za to i nekakve "palke", samo je sad nevolja što reč palcus (tal. palco) može da znači i pozornicu, i tribinu, i ložu. Biće da ovde znači baš da su ti mladi ljudi negde, na primer ispred Dvora, podigli izvestan broj loža, ali to se nije dopalo vlastima i one su naredile da se sve to poruši. Ne predajući se odmah, "družina" je od vlade zatražila jedan od njenih arsenala koji bi joj poslužio kao pozorišna dvorana, ali je i tu bila loše sreće. Mladi dubrovački gospari ipak su našli načina da uprkos svemu prikažu "komediju" koju su spremili; nisu, uostalom, oni uzalud za svoju "družinu" izabrali ime "Veseli", koje je s obzirom na prilike moralo zvučati bezmalo izazovno. Neki od njih, doduše, predlagali su pokoravanje odlukama vlasti, ali je organizator čitavog posla (spenditore et officiale del palco), Luka Lucijanov Pucić, odlučno bio protiv. Ovaj mladi dubrovački vlastelin i gorljivi pripadnik družine "Veseli", uzvikivao je tom prilikom, prema svedočenjima onih koji su tad bili uz njega: "Neka vidim ko me će aforcat (prisiliti) za razmetnuti (da rasturim) palak". Koju su komediju, ili još tačnije, koju su melodramu te večeri "Veseli" predstavljali i kakvo su mesto za njeno prikazivanje našli, ostaje i dalje nerešeno pitanje, dok se, naprotiv, saznaje nešto drugo: neki od izvođača kršili su svojim kostimima jednu važnu uredbu onoga vremena – uredbu o ograničavanju raskoši i suzbijanju luksuza.

- 118 -

Ta vest bi i inače zasluživala nešto naše pažnje, jer ne samo da istoriji dubrovačke pozorišne aktivnosti dodaje jednu dosad nepoznatu epizodu, nego uz to baca i jarko svetlo na neke vidove života dubrovačkog društva posle kobnog događaja. Današnji posmatrač razumeće je lako uz reč-dve prethodnog razjašnjenja. Oduvek se oprezna i štedljiva dubrovačka vlada starala da njeni podanici na svadbama i svečanostima, pri gozbama i u odevanju ne potroše svaki put onoliko koliko su želeli i mogli. Čini se da je pri tome ona u početku odista bila, kao što je i uveravala, samo zabrinuta da neki lakomisleni Dubrovčani ne ushtednu i više no što im njihovi imeci dopuštaju i da ih kratkotrajno uživanje u raskoši ne odvede na put trajne nesreće i bede. Da to spreči, propisivala je, tokom vremena, mnogobrojne uredbe, zabrane i ograničenja, nastojeći, koliko je mogla, da ih Dubrovčani i poštuju.[28] Međutim, kako je vreme teklo, te zabrane kao da nisu više bile inspirisane jedino težnjom vlade da očuva neokrznutim materijalno blagostanje svojih podanika, nego i jednim postojanim, a sve snažnijim, strahovanjem da između Dubrovčana koji mogu i imadu čime da se razmeću, i onih koji to nikako ne mogu, jer i nemaju čime, ne iskrsnu razdori i sukobi, trvenja i borbe, kojih se čuvala kao od vatre. Bojeći se toga ona je, dakako, bila svesna da se broj prvih osetno povećava baš među njenim pučanima, a da vlastela, čije joj je dobro bilo na srcu više od svega, u pretežnoj većini nezadrživo tone u sve dublje ekonomske teškoće i lagano, ali sigurno pada na sve niže grane.[29] Pa kada je, kraj svega drugog, došao još i užasni zemljotres, koji je, sem fizičkog uništenja onih koji su u njemu završili, značio i krajnje materijalno upropašćenje mnogih koji su njegovim nesrećama umakli, ovakva nastojanja dubrovačke vlade mogla su dobiti još snažnije podsticaje. Jer nije li, nekako u to vreme, jedan iz njenog jata, vlastelin Frano Getaldić, nazvan simptomatično Kruhoradić, zajaukao, nesumnjivo ne samo u svoje ime: "Vlastelin sam tužan što samo ne prosi!" I zato je ta vlada jedva četiri godine po potresu, 1671, donela jednu izvanredno detaljnu i oštru uredbu, – nazvanu "pragmatika" – koja je imala da stane na put "preteranom luksuzu, koji se bez razlike zapaža u svim društvenim klasama (in ogni condizione), tako da njihovi pripadnici, zaslepljeni taštinom i isto tako neumereni, svode ni na šta sopstvenu imovinu". Od mnogih njenih tačaka, nas će najviše interesovati jedna u kojoj se, pored ostalog, strogo zabranjivalo da bilo ko nosi po odelu ukrase "utkane, izvezene ili u obliku čipke, od zlata i srebra, i to kako pravog, tako i lažnog".[30] - 119 -

Ali – kao za pakost – nije se retko dešavalo da se po koji Dubrovčanin ili, još pre, po koja Dubrovkinja ogluši o neko od ovih strogih ograničenja. Pojedini takvi slučajevi već su bili podrobno prikazani,[31] a mi sada vidimo da im se neočekivano pridružila i predstava "Družine Veseli": njeni članovi, glumeći te večeri, i noseći u njoj svoje bogate kostime, našli su se "u pragmatici", kako se to u dubrovačkom žargonu nazivalo. Njihov greh, štaviše, nije se ni tu završavao. Na večeri koju je, prema davnašnjim običajima dubrovačkih amatera, "družina" priredila sam pomenuti Pucić pojavio se u "velati od svite", pepeljaste boje, i "u gađah galonanijeh od galona zlatna", što je, sasvim prema očekivanjima, izazvalo krajnje zaprepašćene mnoge prisutne vlastele. I kada su se oni požurili da Puciću stave u izgled posledice njegovog postupka ("Staviće te u pramatiku"), on je samo podrugljivo "zaprskao" ustima i drsko odvratio: "A što mi mogu?" Što je najgore, Pucić se i posle ovoga nikako nije smirivao. Nekoliko dana kasnije, on se "pod botam (svodovima) prid Divonom" išetao u istom odelu, doduše pod plaštom, ali pokazujući ga prkosno: "Ja sam u pramatici, ma što mi se xaje, sad se ne stavlja u pramatiku u ne smije me nitko staviti u pijenu (kaznu), u ne bojim se ništa". Ipak, kad mu je neki vlastelin doviknuo: "Kala (skidaj) to s vragom, da tu se ne vidi!" i kad mu se, i samome, učinilo da je preterao, ušao je u zgradu Divone i presvukao se. Bilo je, međutim, kasno, jer je Malo vijeće već otvorilo istragu povodom ovog "dizordena (neposlušnosti) od mladijeh". Pa kad su vlastela stala da vode beskrajne "diskorse" po Placi "od onoga što je slijedilo u Vujeću", Pucić se, već manje neustrašivo, sam tešio: "Mučno je šestericu zabit u tamnicu", držeći, bez sumnje, da će se Malo Vijeće ustručavati da čitavu "družinu" zatvori. Prisutni mu nisu ostajali dužni odgovora: "Nemoj tako govoriti, sramota je, er kada Pregat stavi ruku, valja da se sluša". A reagovanje starijeg "gospara" Nikole Pavlovog Sarake bilo je čak i surovo: "Da li je lijepo to da vi mladi... možete u pramatici biti... u ja vas pe bi kastigo (kaznio), ha kad bih mogo, ja bih vam glavu osjeko".[32] Senat, sva je sreća, nije delio strogost namrgođenog Sarake i glave mlade vlastele nisu, naravno, bile odsečene. Ali je Pucić morao da, za kaznu, odsluži tri meseca u tvrđavi Revelin, bez plate i bez izlaska, i da se tako iskupi za svoju prestupnu neposlušnost.[33] Istoričarima dubrovačkog pozorišta, međutim, njegov prkosni istup doneo je jednu sitnu, ali zanimljivu - 120 -

i slikovitu pojedinost o burama koje su se, pogdekad, podizale oko onoga što se zbivalo na dubrovačkim pozorišnim daskama i kraj njih. Očigledno, podaci koji se daju iscrpsti iz ovih vesti, nisu naročito obilati; naprotiv oskudni su, nepotpuni i uslovljavaju mnogobrojne znakove pitanja. Neke pojedinosti, za koje bi se želelo više informacija, dokumenti ne objašnjavaju ili čak i ne dodiruju. U prvome redu, interesovanje izaziva delo koje je te večeri igrano. Sudeći po izrazu kojim su se poslužile vlasti (rappresentationes), to bi mogle biti neke od ondašnjih melodrama. Pitanje je – koje? I jesu li to bili prevodi ili originalni radovi? Ko bi im mogao biti pisac? I koji su razlozi vodili vladu da sprečava izvođenje? Pa ipak, iako suve, vesti nisu sasvim beznačajne. Iz njih možemo sklopiti lični sastav jedne od mnogih pozorišnih "družina" iz ovih dana i u prilici smo da ponešto zaključimo o tome ko je i za kakve predstave imao interesa u Dubrovniku. Takvi popisi dragoceni su i nema ih mnogo; dosada je nađeno svega dva-tri. U ovome, imamo nekoliko imena ondašnje dubrovačke vlastele. Mladi su, mada ne sasvim i ne za Dubrovnik, gde se zrelost sticala rano, negde sa osamnaestom godinom, pa i to računato a conseptione. Prilično odavno su izišli iz svojih "skula" i tog trenutka vrše razne sitne dužnosti; jedni su u "kolegiju apelacija", drugi na položaju "stimatura" i drugim, manje važnim u dubrovačkoj upravi. Jedan od njih, Nikola Menčetić, i po porodici blizak je književnosti i pozorištu: njegov otac, Vlađo, pesnik je Trublje slovinske i Radmilovih uzdaha... a brata, Šiška, uvršćuju u jednu listu komediografa ovih vremena, čija dela, na žalost, do danas nisu nađena. O naravi i ponašanju pripadnika ove grupice moglo bi se suditi dosta određeno, čak i kad bi konkretni podaci nedostajali, što, međutim, nije slučaj. Pripadnici klase koja vlada, beskrajno tašti a prilično razvezani, i oni su, kao i drugi pre njih i oni drugi posle njih, junaci zabačenih ulica i noćnih podviga. Orsat Gučetić, na primer, baš tih dana, 8. decembra god. 1680, u društvu još nekih – sličnih – vlasteličića, došao je u toku noći, "na pet ura", pred kuću vojnika Marka Dabetića, koristeći se momentom kad je ovaj bio na straži u tvrđavi sv. Petra, i tu maltretirao njegovu ženu i dve kćeri, dajući im "fastidijo" i razbivši kamenom "kupijertu".[34] O "podvizima" Nikole Menčetića podataka ima još više. Već god, 1675, dakle u svojoj šesnaestoj godini i dok još nije zaseo u klupe Velikoga vijeća, proslavio se zlostavljanjem nekih devojaka u Cavtatu, čineći im "insolence" i nastojeći da silom uđe u njihovu kuću, tako da su "tada sirote devojke od straha i stida htele umreti".[35] Razume se da tom - 121 -

prilikom nije jedini put dospeo pred kriminalne sudije.[36] Ali, ma kakvi u sopstvenom životu bili i ma koliko njihova svakodnevna zbitija podsećala pre na ona mnogobrojnih Mara, Džona, Fabricija i drugih vetropira, na kojima se zapliće i raspliće radnja dubrovačkih komedija neprestano od vremena Signor Nalješkovića i Dum Marina Držića do njihovih dana, mladi "vlasteli" više su voleli da predstavljaju i gledaju junake iz onovremenih melodrama, beskrajno uglađene i dostojanstvene, prefinjene u reči i gestu, junačne i široke ruke, junake po svemu i sasvim drukčije od njih samih ali saglasne s njihovim vlasteoskim idealom i s iluzijom o sopstvenoj plemenitosti. Što je isto tako zanimljivo, i oni su – to kazuju dalje ove vesti – kao i njihovi prethodnici sa početka dubrovačke renesanse ili oni bliži, iz vremena Marina Držića i dramskih pisaca prve polovine XVII veka, svoje predstave realizovali ili bar nastojali da realizuju napolju, negde između dubrovačkih ulica, najčešće na širokom prostoru ispred Kneževa dvora. Tamo ih je mogao videti – hteli oni to ili ne – krug gledalaca daleko širi od onog koji su mogle da prime prostrane pa ipak ograničene dvorane palate Velikoga vijeća ili privatnih dubrovačkih kuća. Ukoliko su godine odmicale, ovakve predstave na otvorenom prostoru bivale su sve ređe, prenevši se, tokom vremena, sasvim u prostorije Orsana, izvođene za gledaoce čiji je sastav, s vremena na vreme, regulisala sama dubrovačka vlada. 3 Nešto određenije i sa više podataka može se govoriti o pozorišnim priredbama narednih poklada. Tih dana odigravali su se i događaji unekoliko interesantniji a znatno burniji od onih koji su dotada zabavljali i uzbuđivali dubrovačku publiku. Ponešto od njih i od atmosfere koja ih je donela ostalo je zabeleženo, šturo, suvoparno i nepotpuno kao uvek, ali dovoljno da se sagledaju bar donekle i u ponekojem vidu. Ali, da bismo ih razumeli, moramo poći nešto izdalje. Osamdesetih godina XVII veka dubrovačko društvo, uprkos svim promenama koje su donosila nova vremena, držalo se strukture formirane još sa poslednjim decenijama XIII stoleća. Jedan za drugim smenjivali su se vekovi i događaji a s njima i društveni značaj i snaga pojedinih klasa – ekonomska moć jednih slabila i činila a drugih jačala i osvajala sve nova područja – a "ljudi od vladanja" bili su još uvek – i nastojali da budu zauvek – pripadnici dvadesetak i sve manje vlasteoskih porodica, koje su, još od tih - 122 -

davnih vremena, zagrabile vlast i uticaj pa ih otada čvrsto držale i ljubomorno čuvale od drugih. Nepokolebljivo vezani za tekstove prastarih zakona, pisane svečanim, raskošnim slovima na pergamentu i čuvane u njihovim arhivama, tekstove koji su im obezbeđivali komandne položaje u upravi republike, oni kao da su bili slepi za imperative novih dana i nesvesni da njihovi tekstovi s privilegijama vape za korekcijama. A njihovi pučani, mada ekonomski prenabrekli od snage i uprkos činjenici da njihovi brodovi, puni robe i bogatstva, krstare svim morima i u grad sv. Vlaha donose ogromne prihode, imali su ostati tamo gde su se našli onih dana u koje je redigovan i konačno ozakonjen stari statut. Međusobno raslojeni po neznatnim prednostima i ugledu, ostajali su ipak i neprestano još uvek daleko iza "gospode", koju su, međutim, pokatkad viđali po svojim dućanima kako zalažu poslednje dragocenosti, garantujući za zajmove koje uzimaju od ljudi koje preziru. "Antunini" i "Ladzarini" bili su ti slojevi pučana koji su se bogatstvom i društvenim značajem odvajali od ostalih, ali od kojih je plemstvo najviše zaziralo, sa kojima nipošto nije htelo da se meša i kojima nije ni pomišljalo da prizna ikakav udeo u vlasti. Kako su tretirani i koliko su uticaja na sudbinu republike imali ostali – šarena gomila sitnih zanatlija i slugu, seljaka i "sodata" – može se tek zamisliti! U takvom jednom društvu, izdeljenom na klase ogromno različite po pravima, časti i moći a odvojene silnim ponosom i vekovnim tradicijama, odvajkada se znalo "svačije mjesto" i ono je, neumoljivo i bezizuzetno, od svakoga zahtevalo da zna svoje mesto. Stoga kad su "pučke", recimo one čiji su muževi pripadali bratovštini sv. Antuna, polazile u crkvu ili pozorište, morale su tačno znati gde imaju da sednu, kako da se drže i šta imaju obući. I, svakako, nisu mogle računati da zauzmu mesta bolja od onih koja imaju "vladike", a njihovi nakiti, haljine, nosiljke imali su biti skromniji, manje skupoceni i manje elegantni, čak i onda, i naročito onda, kada su ih imale i boljih, i lepših, i dragocenijih. O svečanostima, zabavama i prijemima, imalo se podrobno znati koliko i kakvih jela može se jesti, koliko i kakvih slatkiša, koliko i kakvih vina. Ukratko rečeno, sve i do poslednjih sitnica odmereno je i propisano, i svaka inovacija, prekoračenje ili improvizacija povlači teške sukobe i intervencije Senata. U takvoj sredini i za publiku koju je ona mogla dati, jedna "družina" pozorišnih amatera u čijim su redovima bili vlasteličići Dživo Sarov Bunić i Frano Nikolin Bunić zaželela je da pripremi nekakve "komične predstave" (rappesentationes comicas). Za te svrhe zatražila je i 30. decembra god. - 123 -

1681. od Maloga vijeća dobila Arsenatum prope Fontanam parvam[37] – poznati Orsan, koji je u Dubrovniku ponekad služio i kao pozorišna dvorana sve do druge decenije XIX veka. Ovoga puta, bez sumnje poučena iskustvom svojih drugova od prošle godine – koji su, spremivši predstavu, u poslednjem trenutku bili sprečavani da je izvedu – "družina" je došla na misao da pristanak vlasti osigura blagovremeno, pre nego što uđe u mučne i dugotrajne pripreme i ne izlažući se mogućnosti da čitav trud propadne bez rezultata. Koji su i kakvi ljudi činili ovu "družinu" ne možemo sigurno utvrditi, jer izuzev dva Bunića ne znamo nijednog od njih. Moglo bi se jedino reći da su svi vlastela i da su relativno mladi – takav sastav ansambla utvrdila je duga praksa i on je retko poznavao izuzetke. Ali i ova dva imena ponešto govore. Pre svega, ličnost Dživa Sarova Bunića prilično je poznata i značajna. Unuk jednoga i sin drugoga pesnika, Dživo je i sam ogledao snage u pravljenju stihova. Od njegova stvaralaštva, možda uostalom i nevelikog, nije očuvano mnogo, izuzev prevod jednog Marcijalovog epigrama i nešto pobožne poezije, što je, sve ukupno, suviše nedovoljno da svedoči o njegovom talentu "spjevaoca". Stari dubrovački književni istoričari zapisali su da se pored ovoga bavio i pozorištem i da je, štaviše, prevodio Molijerove komedije. Možda pri tom i nisu mnogo grešili – evo gde smo ga upravo zatekli na sličnom poslu. Te godine, kada je sigurno prvi put stupao na "palak", navršavao je osamnaestu godinu, kojom je sticao pravo na crnu togu i glas u većanjima o državnim pitanjima u Velikome vijeću. Bio je na početku svoje sjajne karijere, koja će ga, jedno za drugim, dovoditi na položaje vladinog ambasadora i kneza republike kao i u redove akademika "ispraznijeh". Njegov drug i rođak, Frano Nikolin Bunić, bio je tek nešto stariji. Godinu dana ranije primljen je u Veliko vijeće, a tih dana bio je na beznačajnoj dužnosti vladinog službenika za popis vina po gradu.[38] Inače, izgleda da se ovaj dubrovački vlastelin, kao i mnogi drugi, nije izdvajao iz svoga vremena i svojih savremenika nikakvom velikom strašću, ni kojim izuzetnim talentom. Ništa više ne bi se moglo reći o nekom njegovom naročitom bavljenju pozorištem i književnošću a uostalom i umro je vrlo mlad, nekoliko godina kasnije.[39] Za pripremanje i organizovanje svoje predstave Bunići i njihova "družina" imali su dosta vremena – ceo januar i nešto februara. Izveli su je poslednjeg četvrtka tih poklada, 5. februara god. 1682, u Orsanu. Njihovi gledaoci i kritičari propustili su da zabeleže koliko je predstava uspela i koliko su - 124 -

izvođači dostigli svoje ciljeve. Nekakvih zabeležaka ipak imamo, a ostavile su nam ih same dubrovačke vlasti, istina unekoliko drugačije i u druge svrhe činjene. Već 12. februara god. 1682, dakle na nedelju dana iza ove predstave, dubrovačka vlada naredila je Malome vijeću da smesta obrazuje proces "o nepriličnostima koje su predstavljane" (desuper inconvenientibus rapresentatis) i da dostavi rezultate. Istovremeno, odlučila je da ubuduće samo ona, i to uz sedam osmina glasova prisutnih senatora, može dodeljivati Orsan "da bi se u njemu predstavljalo" (pro faciendis rapresentationibus).[40] Tako je, znači, kao posledica nekakvog skandala, došlo do onog već poznatog ali nedovoljno objašnjenog zaključka kojim se odlučivanje o pozorišnim predstavama izuzelo iz nadležnosti Maloga vijeća, bez sumnje dosta blagog i nesposobnog da u svoje odluke unese onoliko opreznosti i smišljenosti koliko ih je vlada pripisivala sebi.[41] Koliko su ove mere bile posledica baš predstave naših "rečitanata" a koliko, eventualno, neke druge nekih drugih, nije lako uhvatiti. Možda bi se nekakva upozorenja mogla imati kada bi se znalo delo, koje su Bunićevi drugovi igrali, i pisac, koji je to delo pisao, ali njih dokumenti, po običaju, ne pominju. Ostaje nam jedino da među krivičnim istragama tog veka potražimo odgovore. Hartije jednog procesa koji ima nekih veza s pozorištem zaista su sačuvane.[42] Da li će to biti onaj koji je Malo vijeće vodilo po odluci vlade od 12. februara i koji je imao da radi na rasvetljavanju "predstavljanih nepriličnosti" ili neki drugi, po drugim pitanjima, a vođen istovremeno sa njim – jer može i to biti – trebaće tek da se reši, ako bude moguće. Proces koji imamo ne govori toliko o pozorištu i glumcima, predstavi i utisku koji je ona ostavila, koliko o onom delu starih Dubrovčana koji su bili publika, o nekim njihovim pogledima i ambicijama, navikama i zabludama. Zanimljiv kao slika iz šarenog "vašara taštine" dubrovačkog društva s kraja XVII v., on je unekoliko značajan i za predmet koji nas interesuje. Ispričaćemo ga koliko se može, nastojeći da se kroz kontradiktornosti i nesigurnosti iskaza probijemo do same stvari. Za tu pozorišnu sezonu Malo vijeće je dopustilo, bez sumnje na molbu onog sloja dubrovačkih građana koji je okupljala bratovština sv. Antuna, da se u dvorani Orsana načini neka vrsta lože u kojoj bi, ograđene od ostalih gledalaca, sedele Antuninke. Miho Aligretović, ugledni dubrovački građanin i kasnije sekretar republike, izveo je taj posao. Kako je to izgledalo, ne može se znati, ali, svakako prepravke nisu zamašne: tek jedna ograda, skrpljena primitivno, imala je Antuninkama da pruži iluziju izdvojenosti i izuzetnosti. - 125 -

Jer, kako se može misliti, "vladike" su imale svoju ložu a ostale "pučke" bile su bez nje i to je moralo prijatno uzbuđivati sujetu ovih žena. Na žalost, u ondašnjem Dubrovniku takve stvari nisu mogle biti jednostavne i iz njih su se odmah zatim izrodile mnogobrojne nezgode. Na svoje iznenađenje, Aligretović je ubrzo saznao "da mladi plemići uzimaju rđavo" (che li nobili giovini malamente intendono) ovu pregradu. Nešto posle toga, opozicija "mlade vlastele" uzela je i konkretnije oblike i na sam dan predstave u četvrtak ujutru, zabrinuti Aligretović saznao je da je pregrada srušena. U malome Dubrovniku, gde se sve znalo i gde je svako poznavao svakoga, nije moglo dugo ostati nepoznato ko je uklonio ovaj riparo, načinjen "radi udobnosti žena" (per comodo delle donne). Pučanin Miho Zuzorić odnekud je prokljuvao "da ga je činila razbit družina, ona koja je činila komediju, oni dan, u četvrtak", što treba da znači da se sa ovim revoltom saglašavala, ukoliko ga nije i stvorila, i Bunićeva "družina". Osetivši da je situacija delikatna, građanin Aligretović nije se usuđivao da sam donosi dalje odluke. Pošao je stoga, u društvu Zuzorića i Boža Antice, glasovitom Maroju Kabužiću i tek posle njegovog nagovora, pregrada je ponovo postavljena. Tako su, tek posle ove neprijatne predistorije, Antuninke ipak imale zadovoljstvo da uveče zasednu u svoju ložu i predstavu posmatraju iz nje. Kako im je radost bila kratkog veka! Među gledaocima, u dvorani, strujali su negodovanje, podsmesi, uvredljivi komentari. Od mnogih, možemo oslušnuti samo odlomke jednoga. Gospar Palo Gundulić, sedeći prekoputa Aligretovića i menjajući misli s njim, nije krio svoje gnušanje što su Antunini, odvajanjem svojih žena od ostalih pučanki, zavodili "novinu koja nikad ranije nije praktikovana" (una novita mai prima praticata) i žalio je što Andro Baseljić, dubrovački knez za mesec januar, nije stavio veto na odgovarajući zaključak Maloga vijeća. Razgovori, komentari i "gnušanja", razumljivo, nisu se ograničili na ovo veče i na prostor između zidova Orsana. Sutradan po predstavi, u petak 6. februara, po svim mestima na kojima su se okupljali stari Dubrovčani, po crkvama, na ulicama, "pod botam" Kneževa dvora, govorilo se samo o uzbudljivom događaju. Dva razgovora o tome fiksirale su istražne vlasti i mi ćemo ih navesti, sudeći po njima o ostalima. "U svetijem Vlasi" tj. u dubrovačkoj crkvi sv. Vlaha, "vele vlasteličića", stojeći posle mise prema Antuninkama i dobacujući im ponešto, davalo je maha svome negodovanju. Neko između njih uzviknu je tada, služeći se rečnikom i načinom mišljenja svoga doba:"Što su bolje pučke nego Bonomelovice?[43] Veće im muž rendi (koristi) gospodi nego deset njih. Valjalo bi im dovestit kurvu". Mladi i vetropirasti Miho Augustinov Bunić priskočio je revnosno: "Ja ću je dovestit, neka vidim ko - 126 -

mi će što". Saglasan s njima, stari "ser Saro Vučićev", znači Saro Bunić, otac našeg Dživa, "senatur" i jedna od vodećih ličnosti republike u ovo vreme, pesnik i bogomoljac ali uvek dubrovački vlastelin, odobrio je njihove namere i raniji postupak: "Dobro su to učinili, neka se zna svačije mjesto". A okupljenim Antuninkama Bunić je dobacio: "Vi biste tjeli kako oni sinoć u spili", aludirajući, van sumnje, na kakav moment sinoćne komedije. Slične stvari bile su tema i drugog nama poznatog razgovora. Jakov Lalić, trgovac i službenik vlade, pošavši kući u podne, zatvorio je "Doganu" i uputio se Placom. Tamo je susreo Miha Zuzorića, Krista Vlajki, Markantuna Sabači, svog brata Trojana, braću Lunardi – dakle cvet dubrovačkog građanskog društva iz tih godina – i od njih, po sopstvenim rečima, saznao da su "njeki vlasteličići govorili: "Po čemu su ono prigradivali, što su bolje od druzijeh", da će dovestit zle žene". Zaključivši da im se priprema skandal a želeći da ga izbegnu, građani su odlučili da ne dopuste svojim ženama da odu "na drugu komediju" (nella seconda commedia), na komediju dei barbieri, koja se imala prikazati sledećeg dana u Orsanu. I zaista, još istog dana po Dubrovniku "bio se prosuo glas da neće ni jedna pučka otit na komediju" i Kristo Vlajki nije bio jedini od dubrovačkih Antunina koji je svojoj ženi, na pitanje da li da ide u pozorište, odgovorio po dogovoru s drugim: "Ako će ostale, pođi i ti". Ostale, dabome, nisu pošle i tek ovaj jednodušno sprovedeni bojkot naveo je dubrovačku vladu da povede računa o onome što se događalo među njenim građanima. Sitna natezanja oko prednosti u pozorišnoj dvorani i krupne svađe koje su oko njih izbijale u krugovima dubrovačkog društva mogu za današnjeg posmatrača biti samo "vike ni oko šta", smešne i bez interesa, mada Dubrovčanima onda one nisu bile nipošto. S te strane posmatrani, takvi događaji nikako ne bi zasluživali da se danas vaskrsavaju i mi bismo ih prepustili arhivskoj prašini i zaboravu, gde su se i dosad nalazili. Na sreću, oni kazuju i nešto više i to nešto nije sasvim bez interesa za istoriju dubrovačkog pozorišta XVII v. U radovima koji su raspravljali o pozorištu i predstavljanju u starome Dubrovniku obično se moglo čitati da su dubrovački pozorišni amateri uspevali u toku jedne sezone da izvedu najviše jedno dramsko delo i da poklade godine 1699. sa svoje četiri prikazane komedije predstavljaju u tom pogledu izuzetan napor. Mora se priznati da ovakva tvrđenja imaju svoje puno opravdanje. Kad se uzme da je za realizovanje jednog pozorišnog dela – naročito kad se radi o melodrami, gde je puno bleštavih prizora i muzike – - 127 -

bilo potrebno pokatkad i dosta izdataka a kad se uz to zna – a to je poznato – kako su stari Dubrovčani brižljivo vodili računa o svakoj pari koja odlazi iz njihovih ruku, nije nikakvo čudo što su se zadovoljavali jednom predstavom godišnje i što su, štaviše, često dopuštali da prođe i bez te jedne. S ne mnogo ljudi koji se za pozorište interesuju i koji bi ga gledali, s još manje onih koji bi se založili da ga organizuju i ostvare, i sa još najmanje onih koji bi bili sposobni da za njega i pišu – a ovome treba dodati da pozorište nije bilo jedina atrakcija u vreme poklada i da ih je bilo i drugih, jevtinijih i bez sumnje popularnijih – stari Dubrovnik nije svakako ni osećao potrebe za nekim češćim teatarskim priredbama. Kraj svega toga, on je "o pokladijeh" godine 1682. video dve pozorišne premijere, jednu u izvođenju Bunićeve "družine" i neku drugu koju dokumenti označuju sa dei barbieri, što bi značilo, ako se ne radi o komediji tog imena, da ju je izvela "družina" dubrovačkih berbera ili "družina" kojoj bi se, iz nekih razloga, dopadao takav naziv. Što je u ona "teška bremena", kako se u jednoj komediji kaže a kako se i inače zna, ostvareno tako nešto, ima se zahvaliti, bez sumnje, pojačanoj netrpeljivosti dveju najmoćnijih dubrovačkih društvenih klasa i rivalstvu pozorišnih "družina" koje su pripadale jednoj ili drugoj. Kada bi se znalo koje su komedije ovom prilikom igrane – naročito kada bi se moglo utvrditi koja je ova druga – moglo bi se i mnogo određenije govoriti o tome, utoliko pre što bi se sami izvođači potrudili da u prolozima objasne svoje poglede na dramsku vrstu kojom se bave, osećajući pri tom onu koju neguju njihovi suparnici. Što se pak tiče dela koja su izveli Bunićevi drugovi, do nekih naslućivanja može se ipak doći. Saro Bunić. koji je njihovu predstavu sigurno video, prebacio je Antuninkama da žele da budu izdvojene "kako oni sinoć u spili" i time ukazao da su se neke scene prikazane komedije odigravale "u spili". I zaista, takvih dramskih dela iz ovoga vremena ima. Od njih, Gleđevićeva stihovana melodrama Ermijona ne bi svakako dolazila u obzir onoliko koliko bi to bio slučaj s tragikomedijom Vučistrah, koju su, zbog njene proze, izvori mogli mnogo pre nego Gleđevićevo delo označiti kao "komična predstava" (rapresentatio comica). Sem toga, ona je, kako je utvrđeno, više puta prikazivana u malome Dubrovniku i za malobrojnu publiku koju je on mogao dati, što bi značilo da je ondašnjem gledaocu bila, po nečemu, neobično draga. Za ta izvođenja pisani su prolozi, koji su imali da protumače "mistike sense" dela i da se polemički razračunaju s njegovim protivnicima i kritičarima. Ali, sem verzija s prolozima, očuvana je i jedna, i to s najstarijim jezičkim osobinama, koja ih nije imala nikako, i to je Milana - 128 -

Rešetara, koji je delo izdao i o njegovim izvođenjima raspravljao, navelo da zaključi da "možda prologa uopće nije ni bilo iz početka, nego da je tek docnije dodan najprije onaj po redu drugi, a poslije... onaj, po redu prvi".[44] Ne znači li to da predstavama za koje su pisani prolozi prethodi i jedna na kojoj je delo prikazano bez ikakva prologa?! I zar to ne bi mogla biti baš predstava iz godine 1682, u koju bi tako palo prvo, dosad nepoznato izvođenje ove "tragikomedije u prozi" čije prvo, drugo i treće "skazanje" – od ukupno četiri – imaju pojedine "govore" koji se predstavljaju na mestu označenom u didaskalijama kao "spila" ili "spila i dubrava"?! Obe predstave iz godine 1682 – komedija dei barbieri i eventualno, Vučistrah – prikazane su kako se videlo, u zgradi u kojoj se nalazio arsenal za gradnju i otpremanje brodova, u takozvanom Orsanu, i ovde bismo imali prve datume njegovog služenja u pozorišne svrhe, ranije od dosad poznatih, koji su određivani na 1701, odnosno 1706. godinu.[45] 4 Sudbina mnogobrojnih Jevreja koji su se sklanjali u Dubrovnik ispred gonjenja, kao i onih koji su u njega dolazili po svojoj volji ili, najzad, i onih koji su se tamo rađali, vaspitavali i umirali, bila je, tokom vekova, dosta raznolika. Pokatkad, ali ne često i ne dugo, teško proganjani i zlostavljani, obično kao svuda u tadanjem svetu, podosta prezirani, oni su u Dubrovniku mahom imali pogodno tle za svoje mnogovrsne aktivnosti i rado su se i nastanjivali tu gde su mogli relativno mirno živeti i raditi. Vešti trgovci i bankari, preprodavci i posrednici, oni su po dubrovačkim ulicama i trgovima bivali traženi i cenjeni, a vlada, uživajući znatne prihode od carinarenja njihove trgovine, starala se da im obezbedi pravnu sigurnost i koliko-toliko ličnih, verskih i kulturnih sloboda. Neprekidno susretani i neizbežni u dubrovačkoj stvarnosti, Jevreji su se najposle pojavili i u književnosti i to u onom njenom delu koji je imao najprisnijih veza sa životom, u komedijama. Ali, začudo, lik dubrovačkog Jevrejina – trgovca i tvrdice, poverioca i večite žrtve svojih klijenata, smešnog zbog reči, gestova i onoga što mu se događa, lik dosta čest kasnije – dubrovački komediografi XVI veka nisu uopšte izvodili na scenu. Držićev Sadi ne može se u ovom pogledu uzimati kao izuzetak, jer je to rimski Jevrejin i u toku dve-tri scene u kojima nastupa ne izgovara nijednu našu reč. Ograničavali su se ti komediografi još od dana Marina Držića samo na to da u komedijama s punim imenom i prezimenom pominju poneke Jevreje - 129 -

koji su i inače bili smešni u ondašnjem Dubrovniku, što je vlada zabranila 16. februara 1667. godine[46], malo pre potresa. Tek sa drugom polovinom XVII veka, ali znatno iza potresa, u dubrovačkoj komediji, uz ostala lica, počinju se javljati i brojni Sabati, Merdohajni, Aroni i drugi, koji će tamo dejstvovati u uslovima dubrovačke stvarnosti onih decenija i nositi ponekoje osobine dubrovačkog podneblja. Nego, ovaj lik, tretiran isprva sa dosta blagosti i uz nešto humora, ubrzo se deformisao u karikaturu s jakim satiričkim naglaskom. S nešto primera to se može lako ilustrovati. "Sabat Žudio" u Džonu Funkjelici, na primer, samo se pominje kao posrednik u trgovačkim poslovima, uopšte nije smešan a jedna ličnost čak hvali njegovo poštenje i veli da je on buon Ebreo. "Natan Žudio" iz Pijera Muzuvijera već je izrađeniji i bliži docnijem liku dubrovačkog Jevrejina: on je sitan trgovac i po dubrovačkim ulicama prodaje "galanterije", pun je italijanskih fraza a govori iskvareno naše reči, "djetić" Trijeskalo grubo se istresa na nj i preti mu batinama. To je, međutim, tek silueta onog što je potpuno i vrlo široko izvedeno u komediji Jerko Škripalo. Grešni Merdohajn – ili Salamun, kako ga zove jedna druga verzija iste komedije – ismejan je tu svim procedurama i po svim pravilima onovremene artističke komedije. Ništa što je moglo izazvati smeh i podsmeh nije izostavljeno, sve je tu, i više nego što je dovoljno. Od reči do reči, iz scene u scenu, razvija se ovo izrugivanje, bez milosti, bez mere, bez ukusa. Onako star i ispijen tvrdičenjem, ponizan i plašljiv, smešno odeven i beznadno zaljubljen, Merdohajn mora da izdrži grdna zlostavljanja, pretnje i nemile šale, da se, tek na kraju, ni kriv ni dužan, svega oslobodi, pošto dopusti da ga opljačkaju. Izrazi kojima ga susreću i časte, izrazi kao "jarac", "pas nekršteni Samaritan", perfido Ebreo, assassino Israelita i mnogi slični, propraćaju i upotpunjuju njegove nevolje i ostavljaju ne malo znakova protivjevrejskih raspoloženja pisca i izvođača ove dubrovačke komedije. Otkuda ovoliki antisemitizam i koji su uzroci njegove pojave u Dubrovniku s kraja XVII veka imaće da objasne istoričari. Mi smo dužni da napomenemo da sve ovo što se danas može čitati u sačuvanim komedijama iz tih dana još i nije sve što se tada na pozornici govorilo i izvodilo. Treba znati, naime, da se tu radi o improvizovanoj komediji, kod koje je baš kao i kod njenog uzora u Italiji, pisani tekst najčešće samo osnovica po kojoj ide linija radnje a sve je inače prepušteno slobodnoj i nevezanoj improvizaciji izvođača. Kakve se sve reči, gestovi i situacije kriju pokatkad iza znaka &, - 130 -

koji se često sreće u rukopisima tih komedija a koji kazuje da tu nastaje improvizacija, danas se, dakle, može samo naslućivati. Pokatkad čak ni to. Takav jedan trenutak obesne i lude improvizacije poneo je nesumnjivo članove neke građanske pozorišne "družine", kada su, izvodeći uveče 28. februara 1683. godine svoju komediju došli na misao da u jednoj njenoj sceni ismeju jevrejski obred obrezivanja i neke dubrovačke Jevreje. Po svedočenju njihovih gledalaca, dvojice plemića, Marina Crijevića i Orsata Ranjine, datom sutradan pred sudijama koji su o tome vodili proces, oni su se, obučeni kao Jevreji i pokriveni po glavi belim velovima, kao da su na molitvi dakle, vrzmali po pozornici "halekajući" i govoreći: "Adonai e gl' Ebrei becchi...," a jedan od njih, kako po svemu izgleda Antun Krivonosović, vadeći neke stvari iz jednog džaka, uzvikivao je: "Questo i tramesso a Samuel Pappo!" Mora da se tada u lakrdijanju preteralo i da je ono postalo uvredljivo za Samuela Papa, uglednog trgovca, i ostale dubrovačke Jevreje, jer je vlada već idućeg dana pokušala da izvede stvari na čistinu jednim isleđenjem.[47] Sa Krivonosovićem, sigurni smo, među glumcima one scene morao je biti i njegov nerazdvojni prijatelj Nikola Rigi, takođe dubrovački građanin. Evo otkuda proističe naše uverenje. Nikola Rigi, raspušteni i svadljivi dubrovački građanin,[48] imao je, kako izgleda, pravu averziju prema dubrovačkim Jevrejima. Odlazio je u Geto i jevrejsku bratovštinu u Getu, dosađivao tamo Jevrejima, rugao se njihovom govoru, "burlao" se delle loro persone i uopšte ponašao se tako nepristojno da su najpre krivične sudije a zatim i Malo vijeće bili primorani, na molbu Rafaela Koena, "gastalda" jevrejske bratovštine, e d' altri Ebrei, da mu, oktobra god. 1683, sve to vrlo strogo zabrane, stavljajući mu u izgled, za prekršaj, dva meseca tamnovanja, sub scala huius Palatii.[49] Takav čovek, dakle, nije se mogao mnogo premigoljati da li da prihvati ili propusti priliku da se i još jednom zakači o Jevreje i to ovoga puta efektnije i pred više slušalaca nego ikada ranije. Nego, na žalost, pretnje vlade, i isleđenje, koje je o njihovoj predstavi vršeno, nisu mogli mnogo popraviti ni zaplašiti ove "podrugavce". Dubrovački Jevreji imali su da dožive još pokoju neprijatnost od njih, a priča o njihovom sukobu sa Samuelom Papom ima i svoj nastavak. O idućem karnevalu, poslednjih dana. januara god. 1684, najpre su se, oko bog zna čega, posvađali Rigi i Papo. Ljutit i nepromišljen, Rigi je zapretio Papu: "Načiniću komediju o vama!" (Voglio fare comedia da voi). Nešto kasnije - 131 -

naišao je i Krivonosović i odmah se umešao u spor, naravno držeći stranu Rigiju. Vređajući Jevrejina "infamnim rečima", Krivonosović mu je pretio – uz obećanje da će mu razbiti sve zube – da će protiv njega učiniti sve što može u maskeratama (che voglio fare contro di voi tutto quello che puotrt fare nelle mascherate). Uvređen i zaplašen, Papo mu je ponizno i učtivo napomenuo da ne treba da se uzrujava, jer se on ne svađa s njim već sa Rigijem, na što mu je Krivonosović odgovorio da je Rigi njegov drug.[50] Iza ovoga, Papo je tražio zaštitu dubrovačkih vlasti i ove su mu je i pružile, kaznivši Krivonosovića i Rigija zatvorom u jednoj od tamnica Kneževa dvora "zbog uvredljivih reči izrečenih protiv Samuela Papa" (propter verba contumeliosa expressa contra Samuelem Pappo),[51] a istog i sledećer dana dubrovački "zduri" saopštili su obadvojici dve slične opomene kriminalnih sudija, u kojima im se pretilo zloglasnim "morskim zatvorima" u slučaju da ostvare svoje pretnje i da, u tri preostala dana karnevala, "pod prikazom i u prilici maskerate" (sotto finta e occasione di mascherate) vređaju ili ismevaju "podražavajući" Papa, Koena ili bilo koga od dubrovačkih Jevreja.[52] Tako smo, eto, imali prilike da vidimo čemu su sve, u Dubrovniku, služile komedije i maskerate i kako se njihov smeh, kao oružje, potrzao lako, sledovanjem trenutnih ćudi i ličnih srdžbi. Kada se pođe tragom podatka iz arhivskih dokumenata po kome su 27. februara 1683. godine građanin dubrovački Antun Krivonosović i njegovi drugovi u okviru komedije koju su prikazali izveli jevrejski obred obrezivanja i usput još vređali i ismevali Jevreje i naročito svog sugrađanina i poznatog trgovca Samuela Papa, brzo se i lako dolazi do dela koje je te večeri bilo na programu predstave pozorišnih amatera. To je bezimena komedija nepoznatog pisca, još uvek neštampana i sačuvana samo u jednom rukopisu Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu (pod signaturom R. 3264), pisanom od više ruku i veoma loše. Ime pod kojim ona u nauci ide – Sin vjerenik jedne matere – verovatno nije i ono kojim su je nazivali njeni izvođači i gledaoci, jer joj je ono, domišljanjem prema jednom mestu iz njene poslednje scene, dato tek u naše doba. Neki anonimni ljubitelj ili znalac zapisao je na koricama njenog jedinog rukopisa da je "ova komedija buffa u tri čina, kojoj se ne zna pisac, prikazana u Dubrovniku", i to je sve što je za sada od njene istorije poznato. Iako je odavno zapažena,[53] ostala je u rukopisu, pa su je specijalna izučavanja, i inače oskudna kada je reč o dramskim delima ovoga vremena, zaobišla sasvim. Vrlo se malo stoga u - 132 -

našoj nauci zna šta je ona svojim gledaocima donela, koliko je vredela i u kakvom je odnosu prema komedijama koje su joj prethodile, kao i onima koje su došle posle nje. Sin vjerenik jedne matere spada u ono desetak komedija koje su nam se sačuvale od nekadašnje plodne komediografske i pozorišne aktivnosti u Dubrovniku poslednjih decenija XVII veka. Dubrovačka "izabrana mlados", okupljena u amaterskim pozorišnim družinama, uz više melodrama i nešto tragedija, prikazala je svojoj publici još i mnoge komedije. Rađene u tradiciji i tehnikom renesansne eruditne komediografije i uz široko korišćenje elemenata improvizovane komedije sedamnaestog veka, one su bile neobično popularan i na dubrovačkoj pozornici u to vreme dominantan dramski rod. Ondašnjim gosparima i vladikama, pučkama i pučanima, kao i ostalom svetu koji je mogao da ih vidi, bile su predstavljene na otvorenom prostoru, pod februarskim nebom i između dubrovačkih ulica, ili u skromno adaptiranim prostorijama državnog arsenala. Autori koji su ih sklapali još uvek nisu raspoznati i mada nekoliko imena nesumnjivo dolazi u obzir, istoričari književnosti se i dalje spore, sa puno neizvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda.[54] Uzaludno bi bilo, na žalost, u komediji Sin vjerenik jedne matere, kao i u svim ostalim iz njenoga vremena, tražiti razradu kakvog ozbiljnijeg problema savremenog društva ili studiju kakve izuzetnije psihologije, kako bismo želeli i kako se to u šesnaestom stoleću pokatkad činilo. Jer, ono što je u veku u kome je stvarana održavalo interes gledalaca nije izlazilo iz okvira smešnih postupaka tipiziranih i uvek jednih ličnosti, grotesknih obrta u njihovim sudbinama i njihovih smešnih međusobnih sukoba, kao i bezbrojnih lukavih smicalica i prepredenih podvala, bufonskih lakrdija i svakovrsnih drugih "burlanja" koje izvode ili su im žrtve mnogobrojne ostale i takođe gotovo uvek jedne iste epizodne ličnosti. Gledalac onoga doba, uostalom, dolazeći "na komediju", očekivao je smeh, a ne sliku svoje životne stvarnosti, laku i veselu igru, a ne "dotrinu" i moralisanje, i od svojih komediografa i glumaca uglavnom je dobivao što je želeo. Svedočanstva o svom vremenu i istine o svojim savremenicima ove komedije dale su stoga gotovo uvek samo uzgredno, samo slučajno i nehotice. Sva u postupcima ovakve komediografije, i naša komedija počiva na plitkom i ne mnogo zanimljivom sukobu starog i smešnog oca sa njegovim mladim i lepim sinom zbog žene u koju su obadvojica zaljubljeni. Ta - 133 -

jednostavna i malo originalna intriga zapliće se i razvija kroz sva tri duga njena čina, da se najposle rasplete po opštem očekivanju i prema osveštanoj praksi svadbenim pirom u kome trijumfuje mladost. Ni ličnosti upletene u smešnu igru komedije, uz izvesne, ne mnogo naglašene i bitne, specifičnosti koje su kod nekih od njih primetne, nisu mnogo originalnije smišljene u odnosu na likove koji su se već čitav vek i po vrzmali po dubrovačkoj pozornici. Tako stari Andro, iako prema opasci jedne od ličnosti komedije "nije nješto fantastik, avaroz ko druzi", u osnovi svojoj uglavnom je pun odlika komičnih staraca bez kojih komediografi onih godina nisu mogli ni da zamisle uzorno pisanu komediju, kao što i njegov sin Dživo, iako manje nepromišljen i rasipan od ostalih zaljubljenika dubrovačke komedije i "nije ga vidjet po betulam, po burdjelu" a svome ocu "sve posle opravlja koliko od kuće toliko od baštine", svojom nesrećnom nespretnošću toliko puta, baš kao i oni, dolazi u smešne okolnosti i nemoguće situacije. Ostali likovi, međutim, još više su obeleženi konvencionalnom komikom i još više su stalne posetioce dubrovačkog teatra morali podsećati na već viđene. Tako je od njih tu najpre Dživov sluga Kola Puljiz, sa beskrajnim frazama u svom, "puljiškom", dijalektu i "naškim" psovkama, neizmerno nesrećan jer iz jedne nevolje upada u drugu, još goru, i ondašnjim gledaocima zbog nečega neobično smešan. Intrigant komedije, djetić Prconja, koji se "sveđ burla" i kome je "sveđ dobro brijeme", rođeni je brat Držićevog Pometa, mada, naravno, ni senka njegova po duhu i oštroumlju. Ni ostali nisu smeli izostati, komični doktor na primer, pun latinskih citata i učenih sentenca, pretenciozan i beskrajno konfuzan, ili smešna starica koja ne razume savremene običaje, a dragi su joj mladići, kao ni simpatična "godišnica", služavka gospođe koja je predmet ljubavi, neophodna da prenese ljubavne poruke i pisma i da sa njom obesni djetići zbivaju dvosmislene šale. Unevši u svoju komediju takvo mnoštvo raznovrsnih ličnosti i pustivši ih da se po dubrovačkim ulicama i trgovima, u pridvorjima i pod prozorima kuća, preganjaju, sukobljavaju i bore, naš pisac nije se mnogo brinuo da iznađe nove i karakteristične situacije pomoću kojih će postupno uobličiti svoju komediografsku zamisao. I osnovne linije radnje, a još više noćne sukobe i mačevanja, preoblačenja i tuče, opscene razgovore i trivijalne gestove izradio je sasvim u duhu ustaljene tradicije. Njegovi gledaoci bili su, izgleda, neobično skromni kad su pristajali da se, ko zna po koji put, smeju, na primer, čudnim nesporazumima koji nastaju zbog Kolinih upadica i njegovog totalnog nepoznavanja našeg jezika, ili "doturovim" galimatijasima i njegovoj nesposobnosti da bilo koga čestito sasluša i bilo - 134 -

kome, kao lekar, čestito pomogne, Prconjinim neduhovitim spletkama ili nevoljama prastare Krile, koja juri za mladićima, a najposle dobije takođe staroga Kolu, koga je najmanje želela. Jezičko šarenilo iz koga pisac izvlači tolike komične efekte i blagodareći kome gotovo svaka ličnost komedije govori specifičnim jezikom – "ljubovnici", Slava i Dživo, ishitrenim i afektiranim jezikom ljubavnih kanconijera, Kola svojih "puljiškim", doktor makaronskom italijansko-latinsko-srpskohrvatskom mešavinom a djetići i služavke sočnom rečenicom dubrovačke ulice – isto tako nije on prvi zaveo; već Držić se njime služio majstorski, a iza njega, sa manje veštine, takođe drugi. Originalnost komedije, sasvim sigurno, nisu mogle uvećati ni improvizovane dopune samih izvođača, koje su morale biti i češće no što im to, specijalnim znakom rasutim po rukopisu, pisac dopušta. Dve od scena ove komedije, dvanaesta i petnaesta u drugome činu, čak su u celini prepuštene njihovoj inspiraciji i ko zna kakvim su je sve gestovima i rečima ispunili, ali je malo nade da su svojim domišljanjima mogli da pridonesu novih elemenata komediji koju su igrali. Iz svega što je rečeno – a bez dalje analize – nije teško zaključivati o umetničkoj vrednosti komedije Sin vjerenik jedne matere. Ona je vrlo skromna, razume se, i uglavnom na nivou ostalih dubrovačkih komedija iz ovih godina, sa kojima inače ima toliko dodirnih crta. Sve one, međusobno slične a očigledno uzajamno zavisne, ostvarene su uz približno jednake a ne mnogo visoke umetničke domete i književna istorija uglavnom je rešila pitanje njihovog opšteg značaja. One nisu, konstatovano je, dale široku i obuhvatnu sliku dubrovačkog čoveka svojega doba, kao što se nisu, isto tako, u ime nekih ideala uhvatile ukoštac sa onim što su držale naličjem i rugobom života, već. su obično ostale kod preuzetih shema, radeći i na njima, međutim, sa malo literarnog majstorstva i primitivno. Nekog značaja ipak imaju i on nije samo u tome što je njima ovaj dramski rod, rascvetan u šesnaestom a izgleda sasvim zanemaren u dobrom delu sedamnaestog stoleća, iznova oživeo na dubrovačkoj sceni. Njihov dalji kvalitet, pored tog književno-istorijskog, bio bi u izvesnom realizmu koji je mestimice u njima primetan, ali koji još uvek nije kako valja izučen i pravedno ocenjen. No kada se ove komedije jednom budu suočile sa realnim i svakodnevnim životom dubrovačkog društva – životom čije su nam otkucaje, iz dana u dan, verno beležili sačuvani arhivski spisi – pokazaće se do koje su mere njihovi stvaraoci u tipizirane likove preuzete iz tradicije, iz klasika ili sa strane, - 135 -

unosili pojedine od karakteristika svojih sugrađana sa kojima su bili u svakodnevnom dodiru. Jer, kako je zapaženo, njihov govor i uzrečice, navike i običaji, nazori i ubeđenja pokatkad su, i dosta često čak, govor, navike i nazori dubrovačke vlastele, dubrovačkih trgovaca ili dubrovačkog puka iz onog veka, a situacije u koje oni dolaze, iako konvencionalne i obično istovetne, prilagođene su specifičnostima dubrovačkog tla. A time, ako i ne veoma mnogo, one ipak dobijaju u vrednosti i time se poneke od njih dopadaju i današnjem gledaocu. Ali, vrlo rano se u aktualiziranju ovih komedija otišlo i korak dalje. Razvijajući, naime, konvencionalnu ljubavnu istoriju svojih junaka i preplićući je sa epizodnim istorijama mnogobrojnih ostalih ličnosti, ne manje konvencionalnim, dubrovački komediografi sedamnaestog veka voleli su da uz njih utkivaju pokoju sličicu direktno zahvaćenu iz dnevnog života, poneku aluziju na određenu pojavu i gdekoji podsmeh na račun živih i onda svima poznatih ličnosti. Kod toga, naravno, nije ostajalo uvek na bezlobnom humoru, i okrznuti nisu se obično najprijatnije provodili. Vlada je stoga, a da spreči nerede i sukobe, pokatkad sve to izričito zabranjivala. Takve zabrane, istina, malo su pomagale i izvođači komedija nisu se jednom, tokom ovog veka, našli pred dubrovačkim kriminalnim sudijama. Izvođači komedije Sin vjerenik jedne matere takođe, kao što smo videli. Njenome piscu, naime, ili nekome od glumaca palo je na pamet da u nekoliko njenih scena dubrovačke Jevreje izloži nemilosrdnom podsmehu. Da li je do toga došlo iz želje dubrovačkog građanina, trgovca i poslovnog čoveka, da na sceni vidi ismejanog, ili sam ismeje, ovog svog moćnog, bogatog i veštog konkurenta, koji mu je tako često smetao pri poslu i u sticanju – što pretpostavljati ne bi, možda, bilo puko i jevtino sociologiziranje – ili su razlozi bili drugojačiji, možda lični ili koji drugi, nije lako utvrditi. Na svaki način, da je u neveselim okolnostima iza velike trešnje položaj stanovnika Geta nešto izmenjen i da su ih u Dubrovniku u to vreme često susretali prezir i nepoverenje može se i arhivski konstatovati. I to ne samo po učestalim sukobima pojedinih Dubrovčana sa nekima od njih već i po izvesnim postupcima same vlade! Nije li najposle došlo i dotle da je senat, saslušavši kompetentna mišljenja teologa Republike, otaca Lodovika Morena i Ignjata Đurđevića, 17. februara 1724, odlučio da se svi primerci Talmuda, koje su Jevreji morali prethodno predati, javno spale pred sramnim stubom u glavnoj ulici?[55] Nikakvo čudo, dakle, što su i neki od ondašnjih komediografa, popuštajući raspoloženju vremena, među komične - 136 -

likove koje su od svojih uzora preuzimali, ubacivali i lik nesrećnog i prezrenog "Žudjela" koji su sami stvorili i tretirali ga pokatkad, ali ređe, blago i sa humorom, a najčešće besom neobuzdane satire i uništavajuće karikature. Ovim poslednjim pridružio se, na žalost, i naš komediograf i stoga je, kada je Prconja komediju zaključio: "Mi dospjesmo komediju, ako vas nije delektala i nije vam bila ugodna a vi zahehate!", bilo i gledalaca koji nisu veseli otišli svojim kućama. Jevreje je pisac komedije Sin vjerenik jedne matere, u svoje delo uveo tek pri kraju drugoga čina, kad je radnja, u svom razvoju, već bila prilično odmakla i kad više nije bilo nikakve potrebe za novim licima i novim obrtima. Čitavu poslednju scenu ovoga čina posvetio je onda njima, zamislivši njeno odvijanje u samom dubrovačkom Getu. Stvar je ipak izveo sa mnogo smešne naivnosti i sasvim neubedljivo, ali kako nam je ova scena pomogla da njegovu komediju pouzdano datiramo, pogledaćemo ovlaš čega ima u njoj. Grešni Kola, prikazano je tamo, nemajući novaca i ne mogući da se bez njih oženi, poneo je svoj prsten da ga kod Jevreja založi. Njegov "kum" i "prijatelj", djetić Prconja, koji ga je angažovanjem sve svoje "malicije" na to i naveo, pokušaće da se njegovog prstena sam dočepa, a da do novca dođe na taj način što će Jevrejima ponuditi da Kolu "požudjele". Niko ko je imao imalo smisla za realizam u Dubrovniku onoga vremena nije, naravno, mogao poverovati da bi Jevreji bili u stanju na to pristati, a ipak se to u komediji dešava. Na Prconjin predlog, dakle, Abram "Žudio" ima samo jedno pitanje: "A hoće li se dat obrezat, kako la nostra legge zapovijeda?" Pa kad Prconja potvrdi, a i Kola takođe, ne razumevši od svega ni reči, Abram poziva ostale "Žudjele", donosi Talmud ("todos los libros del Talmud per il barucaba") i ceremonija počinje. Didaskalija autora upućuje glumce da se "ovdi iznosi libro, kanta prvo Abram, a pak svi Žudjeli", ali ko bi mogao znati šta su sve oni, poneti događajem, tada izveli i rekli! Najposle su doneti instrumenti za obrezivanje i Abram je već imao da nad zablenutim Kolom izvrši operaciju koju su propisivali zakon i rabini ("cosi comanda la nostra legge e comandan i nostri rabini"), kad je on odjednom shvatio o čemu se radi, skočio i uz besno urlanje stao da ganja Jevreje po sceni, dok je zavesa padajući označavala "svrhu drugoga ata". Šta se posle ovoga, u trećem činu, događalo sa prezrenim Abramom, kada je on, proganjan od svih a zatvaran i maltretiran od Andra, morao da se iskupljuje "kartom bjankom", nije nimalo zanimljivo, a uglavnom je na istoj liniji izrugivanja i persiflaže. - 137 -

Prikazanom scenom obrezivanja i improvizovanim dosetkama koje su dometali uz nju "rečitanti" su otišli predaleko i uvređeni i ismejani Jevreji tužili su se vlastima. Kakav je epilog cela stvar dobila na sudu već smo imali prilike da vidimo. Tako smo, zahvaljujući incidentu koji je naša komedija jednom svojom scenom u ondašnjem dubrovačkom društvu izazvala, bili u mogućnosti da tačno odredimo trenutak njenog prvog prikazivanja. Za većinu drugih komedija iz onoga vremena taj podatak nam nedostaje, a međutim potrebno je imati ga za uspešno rešavanje pitanja njihovih međusobnih odnosa i uzajamnih uticaja. Ako se jednom za sve njih bude utvrdilo vreme u koje su izišle pred svoje gledaoce, književnoistorijska slika razvoja i kretanja dubrovačke komediografije sedamnaestog veka postaće mnogo jasnija. A moći će se sa više nade u uspeh pristupiti i rešavanju zamršenog spora oko njihovih autora, kad se bude znalo tačno vreme u kome se oni imaju tražiti. Ne bi se smela smetnuti s uma još jedna važna okolnost u vezi s komedijom Sin vjerenik jedne matere: njen neznani autor nije sam smislio scenu tobožnjeg obrezivanja u jevrejskom getu, kao što je nije zahvatio ni iz stvarnoga života. Nju je on našao u italijanskim komedijama i odatle ju je preneo u svoje delo, kao što su to Dubrovčani činili i inače, pozajmljujući bez zazora za svoju kulturu sve što im se svidelo u kulturi Italije. Lik Jevrejina prisutan je u Italiji još u srednjovekovnim novelama i farsama, gde je predstavljen ređe kao dosetljivi prevejanac koji se spretno izvlači iz nepredviđenih teškoća, a mnogo češće kao jadni i pasivni objekt proganjanja i mržnje, viđen u svom tipiziranom svojstvu bezdušnog lihvara i sitnoga trgovca, i obeležen još sujevernim sumnjama za ritualne zločine. Iz novela i farsi taj lik su preuzeli ulični zabavljači svetine u XVI stoleću, a od ovih su ga nasledili pisci "učenih" komedija renesanse i, sa njima, autori scenarija za "improvizovane" komedije koje su izvodili glumci od zanata ("komedija del arte"), a posle ovih, i po njihovom primeru, i pisci baroknih "smešnih komedija" (commedia ridiculosa).[56] Izrazito oštar i surov vid poruga na račun Jevreja dobila je u jednoj naročitoj vrsti karnevalskih predstava, nazvanoj dž u d i j a t a m a, koje su se stolećima davale na primitivno sklepanim pozornicama na kolima, koja su rimskim ulicama i trgovima vukli volovi, sa vazda istom igrom s nesrećnim Jevrejinom, koga najpre najobesnije ismevaju na razne načine, a zatim udave, obese ili umore još nekako gore.[57] - 138 -

U više sačuvanih scenarija italijanske "komedije del arte" scena obrezivanja – koja u žargonu pisaca i izvođača te komedije ima i poseban naziv: il lazzo della circoncisione[58] – javlja se na završecima pojedinih činova kao dobro došao i bez teškoća nađeni postupak za razrešenje zapleta.[59] Takvu jednu scenu zamislio je već čuveni Flaminio Skala i doneo ju je u svojoj poznatoj zbirci Favole rappresentative overo la ricreatione comica, boscareccia e tragica, štampanoj u Veneciji 1611, ali u njoj ne učestvuju Jevreji, već pomenutu operaciju pokušavaju da na Pedantu izvedu smešne sluge Pedrolino, Arlekino i Buratičo. U italijanskoj nauci navođena su, međutim, dva scenarija "improvizovanih komedija", u kojima su protagonisti upravo Jevreji i sa kojima je ova scena u dubrovačkoj komediji i više no očigledno slična. U prvome, za komediju Mazga (La mula) Pantalone je dao jedan dijamant sluzi Zaniju da ga proda, a neka Varalica, koja je to iz pokrajka videla, prikaže se Zaniju kao draguljar i ponudi se da otkupi nakit za trideset škudi, a ovamo sa strane obavesti Jevrejina da jedan hrišćanin hoće da postane Jevrejin, ali da je u nuždi i treba mu trideset škudi, na što Jevrejin spremno ponudi te novce ako Zani pristane da pristupi jevrejskoj veri; ali kada obrezivanje počne, Zani, pošto je valjda tek tada shvatio u čemu je stvar, razjuri ih sve batinama. U drugom scenariju, za komediju Lažni princ (II fint'o principe) Kola – dakle, ličnost istog imena kao njegov parnjak u komediji Sin vjerenik jedne matere, što svakako nije puka slučajnost – hoće da proda ogrlicu, a neka varalica najpre zbija šale sa njim, a napokon, kada ga Kola zamoli da mu pomogne oko prodaje ogrlice, doziva Jevreje i izvodi se "burla" s obrezivanjem, čime se i okončava prvi čin.[60] Zanimljivo je da se ova scena žilavo održavala u italijanskim komedijama i "džudijatama" poznijeg vremena i da je još u drugoj polovini XVIII veka nalazila zahvalne gledaoce. Čuveni Le président de Brosses opisao je jednu u svojim Domaćim pismima iz Italije iz 1739. u 1740. godine (Lettres familiirese écrites d'Italie en 1739 et 1740), prema nekakvoj "džudijati" koju je tada gledao, a drugu je zabeležio opat Coyer u svome putopisu (Voyage) čak pod datumom od 24. januara 1764. godine. U obema žrtva ismejanog jevrejskog obreda trebalo je da bude komični Pulčinela, ali se on, naravno, na vreme doseti svome jadu i batinama koje obilno podeli Jevrejima prekrati započetu akciju.[61] Ako ove pozne italijanske predstave iz XVIII veka, već i iz hronoloških razloga, treba isključiti kao mogućni ugled dubrovačkom piscu, koji je komediju Sin vjerenik jedne matere napisao 1683. godine, one iz prve polovine ili iz sredine XVII veka sigurno su mu dale ideju za sličnu scenu u njegovome delu. Njih je on – i možda baš improvizovanu komediju Lažni knez (II finto principe) – mogao gledati u Italiji, gde je Dubrovčana bilo - 139 -

mnogo u svim vremenima i po gotovo svim gradovima, a zatim, po povratku kući, kada mu se ukazala prilika da se pred sugrađanima pojavi u ulozi dramskog pisca, i oponašati u svojoj komediji. Iza predstave god. 1683, Dubrovčani, kako izgleda, za punih pet godina nisu imali javnih pozorišnih priredbi. Nekakve commedie, zamišljene i pripremane god. 1685, nisu se, po svoj prilici, mogle izvesti, jer je vlada, u većanjima 6, 9, 10. i 12. februara. neprestano odbijala da dopusti njihovo prikazivanje u Orsanu, "zbog ozbiljne bolesti mnogih izvođača koji se sada nahode bolesni" (attenta adversa valetudine multorum interlocutorum qui actualiter reperiuntur infirmi),"[62 ] svakako s namerom da na taj način spreči širenje nekakve zaraze. Poznata Gvarinijeva pastorala Pastor fido uživala je u krugovima dubrovačkih čitalaca nesumnjivu i znatnu popularnost. Ovom popularnošću imala bi se objasniti okolnost da je ona u dva maha, jednom u XVI a drugi put u XVII veku, prevođena s italijanskog, te je, prema tome, ovaj "naški Pastor fido" mogao izići i pred šire slojeve dubrovačke publike. Ali ne samo čitanjem, Dubrovčani su ga mogli upoznati i na pozornici, jer ga je, na primer, 1688. godine izvela vlasteoska družina "Nedobitni", u prevodu korčulanskog vlastelina i književnika Petra Kanavelovića.[63 ] U mogućnosti smo da preciziramo da je to bilo u Orsanu, u sredu 25. februara god. 1688, uveče. Novi prevod, u poređenju s prethodnim, koji je dao Dubrovčanin Lukarević, bio je nešto bolji i sigurno je da su "mlađa pokolenja... nalazila više zadovoljstva u njegovim lakim osmercima negoli u nepoletnim dvanaestercima Frana Lukarevića".[64] Ali, uz poetske vrednosti i lakoću stihova, predstava Vijernog pastijera iz god. 1688. imala je i jednu dalju osobenost, koju, svakako, nije imala ona iz god. 1592, ukoliko je, razume se, i ona izvedena. Toj drugoj predstavi prethodili su dugi razgovori o pogodbama pod kojima se može izvesti. U nekoliko mahova, februara god. 1688, vlada je odlagala važne političke i upravne poslove Republike i zalazila u diskusiju pozorišnih pitanja. Ova zasedanja bila su duga i burna a donošeni zaključci, međusobno kontradiktorni, izglasavani su teškom mukom a odmah zatim, prema uobičajenoj proceduri, nanovo stavljani van snage. Kada se listaju zapisnici tih sednica, postaje shvatljivo koliko je za dubrovačku vladu pozorište pokatkad predstavljalo težak problem. Ovoga puta, najpre je, kao i obično, moralo biti rešeno pitanje mesta na kom će se predstava izvesti. Orsan koji - 140 -

je, kako smo izneli, već uvelike korišćen za to, sigurno nije bio uvek slobodan ili poželjan. Iz nekih takvih razloga a možda i na zahtev samih izvođača, donet je onaj, već poznati, zaključak od 16. februara, kojim se dopuštalo "da se u dvorani Preizvrsnog Velikoga vijeća u starome dvoru mogu izvoditi komičke predstave u vreme ovoga karnevala" (ut in aula Exsellentissimi Maioris consilii, veteris Palatii fiant tempore presentium Bacchanalium rapresentationes comicae).[65] Ova "raskošna i reprezentativna dvorana" ne bi sada po prvi put imala da posluži u ove svrhe; još u prvoj polovini XVI veka u njoj su izvedene mnoge "komedije, tragedije ili čak i maskerate", a god. 1551, dakle ravno 127 godina pre ovoga, u njoj je i Marin Držić prikazao svog Dunda Maroja[66]. Ali, verovatno setivši se da je već od 1554. r. na snazi zakon koji, s obzirom na ozbiljnost poslova koji su se u ovoj dvorani svršavali, zabranjuje svako predstavljanje u njoj,[67] senatori su odmah opovrgli raniji zaključak i "Nedobitnima" ipak dodelili Orsan. Skinuvši tako prvo pitanje s dnevnog reda, vlada je još uvek bila vrlo daleko od svršetka posla. Nedelju dana kasnije, 24. februara god. 1688, celoga dana, pre i po podne, raspravljalo se o daljim odlukama u vezi sa istom predstavom. Teška neslaganja cepala su jedinstvo vlade i "pregatnici" ne samo da su zapinjali u pojedinostima zahteva koje su želeli da stave pred izvođače, pre nego što im dozvole nastupanje, nego su devet od sedamnaest prisutnih čak podržavali predlog "da se ubuduće ne može predstavljati u Orsanu ni na bilo kome javnom mestu", (quod in posterum non possint fieri rapresentationes in Arsenatu nee in aliquo loco Publici). I jedino blagodareći tome što je za ovako značajne odluke bila potrebna strictura votorum, a ovaj predlog je nije dobio, ta zabrana nije prodrla. Tek posle mnogo borbi i diskusija, vlada je ostala pri ranijem rešenju – onom koji je dopuštao predstave u Orsanu – ali uz jedan uslov i jednu pretnju. Gledaoci i izvođači, bili vlastela ili pučani, nisu smeli prisustvovati priredbi "ni sa kom vrstom oružja" (cum aliqua specie armorum), niti izazivati i potpirivati skandale; prekršioci, ako ih bude, imaće da računaju sa godinu dana zatvora u jednoj od "morskih tamnica" a vlastela još i s lišavanjem svih povlastica i službi za deset godina.[68] Sudeći po ovome, senatore nisu međusobno razdvajale različite teoretske koncepcije pozorišta, nego su se razlikovali jedino po jačini svojih zaziranja od njega. Ranija iskustva u tom pogledu, kada su se predstave pretvarale u skandale i sukobe koji su se završavali pred kriminalnim sudijama, upozoravala su ih na nove komplikacije koje su se mogle poroditi u pozorišnoj dvorani tih karnevalskih večeri. A mir među Dubrovčanima, društveno tako izdiferenciranim, makar i prividan, bio je - 141 -

daleko najpotrebniji ovim dostojanstvenim i, u apsolutnoj većini, konzervativnim "ocima republike". Na njihovu žalost, ono što su toliko želeli da izbegnu, ipak se dogodilo. Već sutradan po predstavi, u četvrtak, 26. februara, uznemirena obaveštenjima koja je primila, vlada je naredila Malom vijeću da smesta otpočne proces u kome bi se ova obaveštenja proverila i razjasnila. Pored toga, impresionirana važnošću istrage, odložila je svaki rad do subote ujutro, kada se imalo većati o izveštaju koji podnese Malo vijeće. Toga dana, svi senatori imaće da učestvuju u zasedanju, pod kaznom od 25 perpera za odsutne bez opravdanih razloga.[69] O čemu se upravo radilo? Dubrovački knez za mesec mart te godine, Antun Džonov Pactić, saznao je 25. februara da "družina" namerava, istoga dana uveče, izvesti u Orsanu, ispred pastorale koja je na programu, "jedan nepristojan prolog" (un prologo indesente), u kome će se pojaviti učitelj u vidu jezuite i nekoliko učenika.[70] U strahu da ta lakrdija ne dovede vladu u neželjeni i neprijatni konflikt s jezuitskim kolegijumom u Dubrovniku, knez je odlučio da osujeti namere nepromišljenih vlasteličića. Malovijećniku Lukši Vlađovu Gučetiću naredio je da odmah ode izvođačima i da im saopšti njegova naređenja. Gučetić se, u društvu Maroja Kabužića i Šiška Tudiševića, koji su takođe pripadali Malome vijeću, bez dvoumljenja uputio Orsanu. Zaustavili su se na ulazu u dvoranu i "rečitantima" poslali Miha "srzenta". "Zovu gospoda dvojicu od Družine", saopštio je ovaj mladim glumcima, koji su se maskirali i dovršavali poslednje pripreme. Kristo Nikolin Bunić i Dživo Markov Sorkočević, koji nisu učestvovali u prologu, pošli su smesta ususret malovijećnicima. Kako je bilo mračno, Bunić nije raspoznao ostale malovijećnike, koji su bili po strani, a slično tome, i Gučetić je primetio samo Bunića; tako su, te večeri, njih dvojica pregovarali u ime dveju strana, Vijeća i "družine". Gučetić je saopštio Buniću da Malo vijeće ne želi da se na pozornici pojavljuje učitelj i da, prema tome, treba da izostane ceo prolog. Ne želeći da odmah dade pristanak, mladi Bunić vraća se po uputstva i informacije. Rezultat toga bio je da je malovijećnike pokušao da umiri saopštenjem da će učitelj nastupiti "u mreži" (in una rete) a da će učenici biti u uobičajenom odelu. Nepomirljivi Gučetić ne zadovoljava se time i naređuje da učitelj obuče kožuh ili neko drugo odelo u boji, tako da niko u njemu ne može da - 142 -

nasluti jezuitu. Dokumenti su sačuvali njegove reči i u izvornom, živopisnom dubrovačkom govoru XVII veka: "Čujemo da imate rečitat prologa skandaloza, ofenziva suproć jezuitim, zato nećemo da ga rečitavate, er ćemo vas zabit u tamnicu i pođi reci družini da ga na nijedan način ne rečitavaju ili tega meštra, koji ima biti u prologu, da ga obuku u kuntoš". Kada su izvođači upoznati s novom porukom Maloga vijeća, pokorili su se bez otpora, Dživo Rafov Gučetić, koji je imao ulogu "meštra" i koji je već bio obučen kako je trebalo, svukao se i s Bunićem izišao na Placu "da bi uzeo knjigu u kojoj je delo" (per pigliar libro dell'opera). Međutim, tek što su se povratili s Place, Lovro Sorkočević, koji nije imao ulogu u prologu ali koji je takođe bio član "družine", uzviknuo je iznenađeno: "Ono doli u audijenci njekoliko malovijećnika, sioe Ser Marco Tomaso di Bassegli e Ser Orsato Marino di Sorgo, koji govore da su i oni malovijećnici i da se ne spomenjivaju, da i oni ne znadu da je učinjena nikakva terminacion više tega prologa u Malom vijeću". Ožalošćen, bez sumnje što je sprečen da odigra svoju ulogu, Dživo Gučetić jedva je dočekao Sorkočevićeve reči. Skočio je, obukao ponovo svoj kostim i odlučno izjavio pred drugovima: "Da kad nije gospodske terminacioni, ja ću rečitat, i kad mi je družina dala da rečitam prologa, rečitaću ga". Sad su izvođači bili rešeni, i preklinjanja Krista Bunića bila su bez ikakva dejstva. Teška srca, Bunić je morao da saopšti malovijećnicima najnoviju odluku svojih drugova. I dok su se oni ljutili, pretili tamnicom, gonili Bunića da opet pođe drugovima, pozornica se rastvorila. Na njoj, pred stočićem koji je predstavljao katedru, stajala je smešna i karikirana prilika učitelja-jezuite, kakvog su Dubrovčani viđali svakodnevno. Bio je obučen u plemićku togu (da gentiluomo), iznad koje "ali je bio plaš razapet ali ferauo" s ogromnim jezuitskim šeširom na glavi, s nečim belim oko vrata i s pocepanim narukavljima (maniche), kroz koja je provirivala bela košulja. Nešto dalje, u klupama i obučeni u odela dubrovačkih đaka, sedeli su Jerko Marinov Bunić, Dživo Tomo Markov Baseljić, Džono Nikolin Rastić, Pijetro Freski i Marin Bruceze. Učitelj, govoreći stalno latinski, davao im je da čitaju i, pošto ga njihovo znanje nije zadovoljavalo, tukao ih je, sledeći, bez sumnje, metode iz dubrovačkih škola. Jedan gledalac, slikovito je i našim rečima opisao "radnju" ove scene: "Dohodili su prid meštra, nješto spjegavali, paka ih je meštar bio i dizao na konja i na 'banak..." Kako je među gledaocima nastala prava "konfuzijon", jer su se jedni smejali a drugi negodovali, nije se moglo razabrati šta govore glumci, čiji je tekst uz - 143 -

to bio na latinskom. U toj zbrci, zabrinut i zaplašen naglim i pretećim odlaskom malovijećnika, Bunić je, sa još nekim drugovima, dovikivao izvođačima da se uklone sa scene. Oni su ga poslušali i ušli in scenario i ne dovršivši svoj prolog. Po opštem utisku gledalaca, "meštar od skule", svojim kostimom i u interpretaciji Dživa Rafova Gučetića, savršeno je ostavljao utisak jezuite. O tome postoje izričita svedočanstva nekojih dubrovačkih gospara, koji su se, te večeri, nalazili u Orsanu. Savin Menčetić. je štaviše, izjavio da je "meštar" izgledao kao jezuit ne samo njemu nego i svima onima koji su se nalazili pored njega. Izvođači i organizatori ovoga prologa, naprotiv, branili su se tvrđenjima da nisu imali namere da vređaju ili ismevaju bilo koga. Sam Kristo Bunić uveravao je u to istražne sudije; po njemu, "meštar" je imao, istina na jedan smešan način, kroz lekcije učenicima, da na latinskom izloži "argumenat" pastorale i ništa drugo. Potpuno isto tvrdio je i Dživo Gučetić, u razgovorima na Placi, sutradan po predstavi: "Mi nijesmo imali intencijon staviti nikoga nego jednoga pedanta, ma ako hoće kogod uzeti na se, neka uzme kako je njima drago, ma mi nijesmo tjeli ofenćat nikoga".[71] Ali, vlada je imala o tome svoje mišljenje i držala je bez sumnje da se jezuiti s puno prava mogu osetiti uvređenim. A to je baš ono čega se ona bojala. Stoga je, dobivši materijal istrage od Maloga vijeća, držala dugo savetovanja, 28. februara i 2. marta, šta da preduzme da bi zataškala stvar i kako da kazni krivce. Kao i obično kad se radilo o diskretnim stvarima, želela je da sačuva tajnost većanja, i da ih senatori ne bi prepričavali po gradu, pripretila im je drastičnim kaznama. Iza toga, brzo je i jednoglasno rešeno da se Dživo Rafov Gučetić zatvori: njegova krivica kao da je za senatore bila nesumnjiva. Ostali pak glumci predstavljali su problem. Vođena nekim razlozima koji se iz raspoloživih tekstova ne daju nazreti, za glavne prestupnike, uz Gučetića, vlada je naznačila Jerka Bundića, Dživa Toma Baseljića i Džona Rastića. Oko njihovog kažnjavanja vođene su duge prepirke i davani različiti predlozi. Bilo je reči, na primer, da ih pošalju na besplatnu službu u dubrovačka utvrđenja. Drugi predlog bio je interesantniji, ali ni on nije dobio podrške koliko je bilo nužno. Po njemu ova trojica vlasteličića imali su sledećeg dana da uđu u zatvor, a zatim, zajedno s Gučetićem i sekretarom republike, da odu rektoru "otaca Družbe Jezusove" i tek kad mu daju puno zadovoljenje i izvine mu se "kako dolikuje" (uti - 144 -

convenit) biće oslobođeni zatvora.[72] Tek najposle, senatori su se saglasili da ih pošalju u zatvor bez ikakvih uslova i da tamo budu do dalje naredbe. Koliko su tamo ostali, ne može se utvrditi. Svakako, vrlo dugo nisu, jer je već 13. aprila iste godine Dživu Rafovu Gučetiću, kao knezu Lopuda, dozvoljeno desetodnevno otsustvovanje iz svoje rezidencije, a 6. maja Jerko Bundić dobio je pristanak senatora da može otići izvan republike[73]. Tako je, znači, s nešto nervoze i uzbuđenja, ali ipak bez težih mera i neprijatnijih posledica likvidirana ova afera, začeta na pozorišnim daskama staroga Dubrovnika. Što je ona dubrovačku vladu toliko uznemirila, iako je u suštini bila bezazlena, može se objasniti jedino vremenom u kome je nastala. Pre stotinu i nešto godina komediografi i izvođači za slične stvari nisu dolazili u zatvor i Marin Držić je mogao, u svojoj Mandi, sasvim bezbedno i koliko hoće izvrgavati gromoglasnom podsmehu savremene "meštre od skule", oličene u nespretnom i malo luckastom pedantu Krisi. U tome, uostalom, nije bio prvi i jedini. Preuzevši iz Plauta niz likova, renesansna komedija ispunila je mnoge scene ličnostima kojih kod Plauta nije bilo a koje je zahvatila iz savremenog života. Jedna od glavnih i najsmešnijih, gradski učitelj, "pedant", trebalo je da bude "neki pomereni i pobrkani rezultat humanizma", pogodan da se kroz njega karikira mnogo toga, što je kod njegovih najzanesenijih, obično dosta neukih pobornika bilo preterano i smešno.[74 ] Međutim, vreme iza katoličke restauracije nije bilo što i vreme cvetanja renesanse; "meštri od skule" nisu, kao onda, u većini humanisti-svetovnjaci, često i stranci, koji za veći ili manji honorar "legaju" s dubrovačkom decom Plauta, zaneseni za sve što je antika, nego su to, skoro redovno, odmereni i strogi, nesalomljivi i naduti, "oci" svemoćne "Družbe Jezusove" i ono što je senatorima oko godine 1550. izgledalo tek ridicolo, njihovim naslednicima iz godine 1688 – kada su prilike ismevanih "meštara" toliko ličile na jezuite – moralo je biti samo nepristojno (indesente) i "skandalozo". Kako se moglo videti, izvođači i organizatori ovog "sramnog prologa" – uz dva izuzetka – svi su iz redova dubrovačke vlastele. Sem Gučetića, među njima ima malo ličnosti koje su se docnije istakle. Svi u godinama od osamnaeste do dvadeset četvrte i u sitnim državnim službama, oni su bili na utrtom putu dubrovačke vlastele i imali su, posle prvih, dužih ili kraćih, većih ili manjih ludosti ranoga mladićstva, postati isto onako konzervativna - 145 -

i bezizrazna dubrovačka "gospoda", kakvi su bili i njihovi ocevi i stričevi, koji su ih sada kažnjavali. Lovro Sorkočević je, doduše, nešto kasnije ušao u Akademiju "ispraznijeh",[75] a Jerku Bundiću kao prijatelju, Kanavelović je posvetio svoju Krunicu tomačenu u slovinski,[76]ali će sve to biti, kao obično, pre rezultat društvene mode nego nekih izuzetnih sklonosti i istinskih interesa. Na pitanje zašto su ti netrpeljivi i isključivi vlasteličići – a takvi su sigurno bili – uveli u svoju "družinu" dubrovačkog berberina Marina Brucezea i sina jednog "butigara" sa dubrovačke Place, Pijetra Freskija[77] – ličnosti, dakle, koje su po njihovu shvatanju društveno bile daleko ispod njih – moguće je odgovoriti jedino pretpostavkama, ali se određeno ne može reći ništa. U svakom slučaju, to se po pravilu nije dešavalo, pre toga kao i posle toga. O glavnom protagonisti večeri, Dživu Rafovu Gučetiću, odista "zna se vrlo malo". Utvrđeno je, jedino, da je živeo od 1664. do 1704. god., da je bio akademik "isprazni" i da mu je, povodom rane smrti, pučanin Vice Petrović., takođe akademik, držao govor na komemoraciji koju je priredila akademija.[78] Odavno se, doduše netačno, spominje kao izgubljena družinska pesma U smrt Dživa Goce u Družini nedobitnijeh, koju su, nesumnjivo za njega, ispevali njegovi drugovi[79]. Sve te pojedinosti, međutim, dovoljne su da posvedoče da je njegov interes za kulturne poduhvate bio neprestano živ i znatan. Kada jednom bude dobio svoga biografa – a on to zaslužuje – ovo će možda biti i očiglednije. Pomenuli smo, već, da je u vreme svog istupanja na sceni, bio knez jednog dubrovačkog ostrva – položaj kojim je, uz druge slične, otpočinjala karijera dubrovačkog vlastelina, na čijem su drugom kraju po utvrđenom redosledu, bili "Pregat" i "rektorat". Dodaćemo samo, radi ilustracije njegovog temperamenta, da je, pre februarskih događaja, bar pet puta stajao kao krivac pred kriminalnim sudijama[80], ali da istu praksu nije, dabogme, napuštao ni kasnije.[81] Ali taj neuravnoteženi i lakomisleni dubrovački vlastelin bio je jedan od najvažnijih od ono malo poznatih glumaca dubrovačkog pozorišta, koji su dramska dela dubrovačkih pisaca ostvarivali u dubrovačkim uslovima i za dubrovačku publiku, i, ako ni zbog čega drugog, zaslužuje po tome naše punije interesovanje.

- 146 -

6 Izdajući, pre više od četvrt veka, Četiri dubrovačke drame u prozi s kraja XVII vijeka – Jerka Škripala, Bena Poplesiju, Pijera Muzuvijera i Vučistraha – Milan Rešetar je napomenuo da je "za sve ove četiri drame posvjedočeno... da su prikazane godine 1699. prid Dvorom tj, na pijaci, koja se još dan danas tako zove prid Dvorom... gdje je živio knez... Dubrovačke Republike... " [82] Svedočanstva na koja se Rešetar u toj prilici pozvao, kazivala su istinu, ali samo delimično. Arhivski se, naime, može utvrditi da je vlada još 27. decembra god. 1698 – a to će biti za pozorišnu sezonu god. 1699 – odobrila da se izvedu neke, i moguće baš ove, comediae et rapresentationes, ali je to bilo in Arsenatu a ne "prid Dvorom". Pretpostaviti da su pomenute drame izvedene ipak "prid Dvorom", a nekakve druge u Orsanu, bilo bi vrlo teško iz prostog razloga što bi to značilo da je Dubrovnik tih poklada imao više od četiri – i bar šest – pozorišnih priredbi, a to bi bilo ipak suviše. Citirane arhivske vesti daju i Jednu dalju pojedinost: dopuštajući ove predstave, vlada je određivala quod remaneant in suo robore poenae factae per praeteritum in hac materia – tj. da ostanu na snazi kazne protiv unošenja oružja i izazivanja skandala u pozorišnoj dvorani[83]– što bi, možda imalo da znači, da od god. 1688, kad su ti propisi doneti, do god. 1699, kada se vlada prvi put poziva na njih, nije bilo nikakvih javnih predstavljanja u Dubrovniku. To, uostalom, ne bi bilo tako teško usvojiti, kad se zna koliko su to bile dramatične i opasne godine u dubrovačkoj istoriji. To bi, ujedno, bila poslednja vest koja se u arhivu Dubrovačke Republike može naći o pozorišnim predstavama u Dubrovniku poslednjih decenija XVII veka. Kako se već na prvi pogled može videti, ove vesti ni izdaleka ne obuhvataju svu pozorišnu aktivnost ovoga vremena. Iz njih se sa sigurnošću može utvrditi izvođenje samo osam dramskih dela – Vučistraha, eventualno, i "komedije dei barbien", komedije koja je uvredila Jevreje (Sin vjerenik jedne matere), Vijernog pastijera s prologom i one četiri drame u prozi iz god. 1699 – a sem ovih, u repertoaru tadanjih "družina" bilo je, kako se zna, i drugih. Prema tome, kad su i u kojim prilikama, kako i u izvođenju kojih glumaca prikazane, recimo, Lukrecija, Mada i Starac Klimoje, Sužanjstvo crećno i Ljubovnici, Gleđevićeve melodrame i niz drugih dela, ostaje i dalje pitanje bez odgovora. A šta je tek sa onim drugim, takođe brojnim, izgubljenim u metežima vremena i događaja, za koje ne možemo čak ni znati? Ukratko, očigledno je da su vlasti registrovale samo neke od - 147 -

ondašnjih predstava, najčešće one koje su izvođene na javnim mestima, u Orsanu ili drugde, kao i one kojima su imale ponešto da prigovore ili na koje su se tužili uvređeni Dubrovčani a da se nisu bavile – mada su se, sigurno, i za njih interesovale – mnogobrojnim komedijama i melodramama, skromnim brojem lica i scena, pogodnim za intimne i domaće svečanosti i izvođenim obično na njima, prigodnim i često alegoričnim, propraćenim pesmom i igrom i davanim za mali broj pozvanih lica. Ali, sem nepotpunosti te vrste, ove vesti imaju ih i drugih. Tako, na primer, krivične isledne sudije ne samo što nije interesovalo delo koje se igralo – jer su najčešće bili inkriminisani samo pojedine scene i gestovi, a ne celina – nego su oni, isto tako, uvek propuštali da zapitaju svoje klijente i ko je pisac deda. Njima to, izgleda, nije bilo važno, jer su, po njihovim pogledima, odgovorni bili glumci a ne pisci prikazanih dela. Na taj način, rešavanju zamršenog i teško rešivog pitanja autorstva mnogih komedija i ponekih melodrama iz ovog vremena ove vesti ni u čemu ne olakšavaju posao. Sve to i još ponešto drugo, što se ne zna, naša nauka imaće da potraži na drugom mestu i drugojačijim putem.

- 148 -

Napomene [1] Historijski arhiv u Dubrovniku, Lamenta de intus et de foris, 18, 1611-1612, 300'. I svi dalji dokumenti koji se navode nađeni su u istom arhivu. [2] Diversi et possesso del criminale 8, 1615-1621, 53. [3] Libro dell' Armamento, 1627. [4] R. Skok, Gundulićeva "Dubravka", Vijenac, Zagreb, VI, 1928, 335. [5] Agostin Franov Tudišević rođen je sredinom 1602. godine (12 novembra 1621, sa dvadeset godina, ušao je u veliko vijeće) a umro je u zemljotresu 1667 (Specchio del Maggior Consiglio, 1606-1699). [6] Sve to daje zgodnu prigodu da ce, uzgredno, ispravi jedna stara zabluda naše književne istorije. Svoju Arijadnu Gundulić je još 1620. godine, u poznatoj posveti Pjesana pokornijeh kralja Davida, spomenuo kao već prikazanu "na očitijeh mjestijeh" u Dubrovniku. S druge strane, izdajući je tek 1633. u Ankoni i posvećujući je Tudiševiću, on je ovoga nazivao "gospodičićem". Iz toga poslednjeg, Đuro Kerbler je u jednoj prilici zaključio da je Tudišević "morao biti još mlad godine 1632" (tad je posveta Arijadne pisana!) i da "nije po tom mogao glumiti u Arijadni i onda kad se ona po prvi put prikazivala još prije godine 1620.", te da bi "lako moglo biti da je pjesnik za ponovno prikazivanje preradio ili bar dotjerao stariju svoju dramu" (Stari pisci hrvatski knj. IX', Zagreb 1938, 17). Ništa netačnije od toga, i Kerbleru to nije bilo teško da proveri. Jer Marin Franov Tudišević rođen je još 1601. godine (u Veliko vijeće ušao je 27 jula 1620), pa je, prema tome, sigurno još pre 1620 godine mogao uzeti učešća u predstavljanju Arijadne: nije, dakle, bilo nužno pretpostavljati da je on glumio tek u nekoj reprizi, za koju ne znamo da li je ikad i ostvarena. O Tudiševiću, inače, vredno je zabeležiti da je dugo živeo i trgovao u Ankoni. Kako i s kojim uspehom rekao je sam, dovoljno rečito, u svom testamentu (Testamenta Notariae, 64. 1645-1650. 97: "... Nel resto hauendo sua diuina maestà per cause note alla sua somma prouidenza et particolarmente per la pena delli mia peccati permesso che in negotiando resti appresso da disastri come è noto, per il che mi trouo debitore à diuersi et all' incontro creditore di grossa somma .", ".. poiche essendo io in questo naufragio di negotii mia restato, uolontariamente posso dir, nudo.. "). Umro je, još mlad, 1643. godine (Specchio del Maggior Consiglio, 1606-1699). [7] Diversa Cancellariae, 204, 1627-1629, 225-225'. [8] Descritione delle Origini e Genealogie dei Cittadini Ragusei (tzv. Čingrijina genealogija) 105-106. [9] Isto, uvod [10] Isp. Testamenta notariae, 65, 1650-1657, 211. i dalje. [11] Katićeva genealogija dubrovačkih Antunina. [12] Januara 1621. primljena je u senatu njegova molba kojom se nudi za šestog člana ovoga orkestra. Između drugog, tu se e "Desiderosi di impiegarmi tutto il tempo di mia vita in seruitio di Vostre Eccellenze ho atteso alla musica, particolare professione de'miei antenati e particolarmente al sonar d'instrumento di fiato, che sono il cornetto, il pifaro et il trombone. Per ornamento di questa illustrissima et eccellentissima repubblica fu institutio il concerto di pifari che sono cinque, et hoggi sono à pieno, sì, ma parte di loro ridotti dell' età tanto auanti, che sarà assai il dirsi che pochi anni più potranno durare al seruitio, nè sarà disdiceuole fra loro ancora hauerci il sesto oer adesso che sar à il - 149 -

cornetto, qual m'offerisco di sonario io... Però humilmente le supplico... di accettarmi per hora per aggionta della loro musica predetta con l'ordinario e solito salario del pifaro, toccando secondo l'occorenza quelli di detti instrumenti che più aggradirà et riuscirà meglio nel concerto et succedendo dopo la morte ò mancamento d'alcuno di entrar nella uece di quel tale che morisce o per altro accidente uenesse à mancare..." (Consilium Rogatorum, 87, 1619-1621, 155). [13] Isp. D. Pavlović, Melodrama u počeci opere u starom Dubrovniku, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd 1952, III, str. 247 u nap. [14] Testamenta notariae, 67, 1663-1667, 73. [15] Isp. npr. Consilium Rogatorum, 90, 1626-1628, 91'. gde je pod 23. februarom 1627, zabeleženo: "Prima pars est de assignando Petro Negrini, Leonardo Belhuomo et Joanni Vincentii, tibicinibus novis, salarium ducatorum sexaginta quos habuit annuatim unus ex defunctis ita ut quilibet habeat ducatos uiginti in anno usque ad aliam terminationem Consilii Rogatorum". [16] Maja 1631. registrovan je dokumenat kojim R. D Maurus a Perusia olim cellerarius locrumensis, izjavljuje da manastir duguje Činiju 150 dukata pro tota pictura prospectiuae capellae ecclesiae Locrumae (Diversa Cancellariae, 205, 1629-1632, 159). [17] Conslium minus, 74, 1628-1631, 155. [18] Diversa Notariae, 138, 1638-1649, 16' a tergo. [19] Arhiv kotorske biskupije, Matice mrtvih, I, l. 9. Činijev testamenat, u kome univerzalnim naslednikom čini svoju ženu Katarinu Paskojevu i u kome ni reči nema o ma čemu što bi bilo u nekoj vezi sa slikanjem, prepisan je u Testamenta Notariae 64, 1645-1650, 147-147'. [20] Naš poznati istoričar umetnosti dr Kruno Prijatelj tragao je, na našu molbu, po njima, ali bez ikakvog uspeha. [21] M. Rešetar, Stari pisci hrvatski. VII2 (Zagreb 1930) Uvod (Knjizevni rad Marina Drzića), CXII. [22] O tome vid. na primer Borba protiv luksuza u Dubrovniku XVI i XVII veka i Žena u starom Dubrovniku od D. Pavlovića (u knjizi: 1z književne i kulturne istorije Dubrovnika, Sarajevo 1955). [23] "Che nelle rassegne della Madona Candelora ò di Santo Biagio ogniuno si possa vestire à modo ehe vorrà, senza incorso di alcuna pena di questo provedimento, per quei due giorni solamente, come anco non si proibisce il vestire medesimo ai mascheri e comedianti nelle loro mascherate e rapresentationi..." (Consilium Rogatorum, 95, 16361638, 92). [24] Lamenta de intus et de foris, 30, 1638-1639, 61 i d. [25] Isto, 41, 1641-1642, 205, 208'. [26] Consilium minus 85, 1677-1685, 134. [27] Consilium rogatorum 125, 1681-1682, 24. [28] Isp. o tome D. Pavlović, Borba protivu luksuza u starom Dubrovniku. Politika. 5. mart 1936. [29] O tome videti D. Pavlović, O krizi vlasteoskog staleža u Dubrovniku XVII veka. Zbornik radova Instituta za proučavanje književnosti SAN, 1952, knj 2, 27-38. [30] Consilium Rogatorum, 118, 1671, 136'-140'. [31] A. Vučetić, Nošenje u seđeti u Dubrovniku pred 300 godina, Dubrovački list, 1925, II, 12. - 150 -

[32] Čitav je događaj rekonstruisan prema opširnim zapisnicima sa procesa "protiv onih koji su povodom pragmatike govorili s malo poštovanja prema vlastima" (contro quelli che per occasione della pramatica parlavano con poco rispetto verso i magistrati) u Historijskom arhivu u Dubrovniku, Prepiska17, XVI, 1658. [33] Consilium Rogatorum, 125, 1681-1682, 27'. [34] Lamenti del criminale, 16, 1680, 137'. [35] Lamenti del criminale, 10, 1675, 98'. [36] Isp. npr. Lamenti del criminale, 13, 1677-1678, 106. [37] Consilium minus, 85, 1677-1685, 157': "Mala česma" nije Onufrijeva česma ispod Zvonika, pred kojom je, tobože, nekad zamišljeno izvođenje Držićeve Novele od Stanca nego je to, kako se lepo vidi po jednoj slici koju mi je ustupio prof. P. Kolendić, manja jedna česma odmah do ulaza u Orsan, što je i sad očuvana kao česma na pumpi na Brsaljama. [38] Isto, 85, 159. [39] Specchio 1606-1699, 398. [40] Consilium rogatorum, 125, 1681-1682, 156-156'. [41] Isp. Milan Rešetar, Stari dubrovački teatar, Narodna starina, 1922, I. [42] Prepiska17, sv. 64, № 2052. Processi politici e criminali (1680-1689). [43] Aluzija se, bez sumnje, odnosi na Katu i Lukru, kćeri dubrovačkog građanina Cvjetka Bonomelija, koji je, prema antuninskoj genealogiji, došao u Dubrovnik sa Lopuda, bavio se zanatom "šavca" i svoje kćeri skromno poudavao, jednu za nekog "kapurala u sv. Lovrijencu" a drugu za "zapovednika između vrata od Pila". Moralo bi biti da nisu bile mnogo ugledne, ali da su "vlasteličići" hteli naglasiti da ni druge Antuninke, po socijalnom položaju, nisu bile mnogo značajnije od njih. [44] Milan Rešetar, Četiri dubrovačke drame u prozi iz kraja XVII vijeka. Zbornik za ist., jez. i knjiž. srp. naroda, prvo odeljenje knj. VI (1922), XVI. [45] Rešetar, Stari dubrovački teatar; isti, Četiri dubrovačke drame u prozi..., XVI. [46] Consilium minus, 82, 1664-1667, 232' Na ovaj me je podatak upozorio prof. Kolendić. [47] Crijevićev iskaz: "Quando si faceva la detta rapresentatione halekalisu e disse uno mi par Antonio Crivonossi: "... jarac Papo Žudio, e halekaiuchi ho inteso che dicevano: "Adonai..." dopunio je Orsat Ranjina: "Ho visto andar parechi comedianti per il palco coperti su la testa col bianco velo e dicevano: Adonai e Ebrei bechi..." (Prepiska17, sv. 64 № 2052. Processi politici e criminali 1680-1689). Zanimljivo je, međutim, pojedinosti te scene uporediti s iskazom nekog Lucija iz Breše, datim pred dubrovačkim sudijama 15. aprila 1670. o jednom stvarnom obrezivanju koje je on posmatrao u Dubrovniku: "Li giorni passati, trovandomi alla mia bottega che sia vicino alla casa d'un Ebreo in publica piazza... nella qual'casa osservai entrare una gran quantitá de gl'Ebrei e dopo di questo dietro alla finestra... vidi comparire una carega grande su la quale sedeva un' Ebreo coperto d'un fazzuolo bianco di seta... e li fu portata in mani la creatura e s'accostó a lui un'Ebreo vestito d'una cosa bianca come da prete, e fecero non so che cerimonia... e questo che era vestito di bianco cantava con alta voce e tutti gl'altri li respondevano pure cantando", Prepiska17, 64. № 2051. [48] Otac kasnije glasovitog Antuna Rigija, biskupa i akademika "ispraznog." [49] Diversi et Possessi del criminale, 19, 1681-1688, 12. Consilium minus, 85, 16771685, 211'. - 151 -

[50] Lamenti del criminale, 20, 1684, 12-25. [51] Libro delle sentenze criminali, 38'; Consilium minus, 49, 1684-1688, 3' [52] Diversi et Possesso del criminale, 19, 1681-1688, 106'-107, [53] Fancev F., Četiri dubrovačke komedije iz kraja 17 stoljeća. Građa za povjest književnosti hrvatske, 1932, XI, 161. [54] Podrobnije o ovome: Rešetar M., Stari dubrovački teatar, Narodna starina, 1922, I; Kombol M., Hrvatska drama do 1830, Hrvatsko kolo 1949, 2-3, 292-311. [55] Consilium Rogatorum, 151, 1723-1724, 176. i dalje. To je i izvršeno, pa su istog meseca, među državnim troškovima, registrovani i oni načinjeni "za spaljivanje Talmuda" (per abruciare il Talmut), Dicta domini Rectoris, 31, 1724, 3'. [56] Videti o tome: Emilio Re, Qualche nota sul tipo dell' Ebreo nel teatro popolare italiano, Giornale storico della letteratura italiana, 1912, LX, pp. 383-398. [57] O "džudijatama": Anton Guilio Bragaglia, Le maschere romane, Roma, 1947, pp. 217-232; Paolo Toschi, Le origini del teatro italiano, Torino, 1955, pp. 333-340. [58] E. Re, nav. delo, 391. [59] Isto, 391. [60] E. Re u nav. delu na str. 391. daje ukratko i sadržaj scenarija komedije Il pedante iz zbirke Flaminija Skale, i sadržaje komedije La mula (iz velike kolekcije scenarija Bazilija Lokatelija) i komedije Il finto principe (koji je štampao A. Bartoli u knjizi Scenari inediti della commedia dell'arte, Firenze, 1880, p. 183. [61] P. Toschi, Le origini del teatro italiano, 338-339 U "džudijati" koju opisuje de Brosses, a njegov opis reprodukuje Toschi, Pulčinela usred neke sinagoge pozajmljuje novce od Jevreja, ali ovi, pošto su zatražili ogroman interes, zatraže od njega i da postane Jevrejin, pa kad uzmu potom da nad njim izvrše i obred obrezivanja, on se silno rasrdi i dobro ih istuče. [62] Consilium Rogatorum, 127, 1684-1685, 140-146 [63] Fancev Franjo, Građa za bibliografiju Petra Kanavelovića (1637-1719), Građa za povijest književnosti hrvatske, 1932, XI, 221. [64] Kombol Mihovil, Poviest hrvatske književnosti do Preporoda (Zagreb, 1945), 282. [65] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 90. Rešetar, Stari dubrovački teatar. [66] Kolendić, Petar, Premijera Držićeva "Dunda Maroja", Glas, 1951, CCI, 59. [67] Kolendić, 60. [68] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 105-108. [69] Na istom mestu, 108. [70] Biće da su gledaoci, kako me upozorava prof. Drag. Pavlović, u tom "meštru" mogli lepo prepoznati tadašnjeg učitelja prvog razreda dubrovačke srednje škole (jer je samo on nosio naziv maestro) dvadesetogodišnjeg jezuitu Antuna Mariju Nakija, ponešto egzotičnog maronitu s ostrva Kipra, koji je tek bio došao u Dubrovnik da ga naskoro zatim, u septembru 1689, napusti (Pavlović D., O školskim prilikama u Dubrovniku XVII veka. Prilozi, 1935, XV, 84; V(anino) M., Ljetopis dubrovačkoga kolegija (15561764), Vrela i prinosi, Sarajevo, 1937, 7, 37 i da se posle istakne u misijama po Siriji (Sommervogel S., Bibliothèque de la Compagnie de Jésus, V, Bruxelles-Paris 1894, 1517). [71] Prepiska17 sv. 64 № 2052. Processi politici e criminali 1680-1689. [72] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 108'-111. [73] Na istom mestu 127, 114' bis. - 152 -

[74] Kolendić Petar, Učieitelji u dubrovačkoj komediji, Dubrovački list, 1924, 34. [75] Deanović Mirko, Odrazi talijanske akademije "degli Arcadi" preko Jadrana, Rad 250, 4. [76] Fancev 219 - Upozorava me prof. Kolendić da je, prema jednoj belešci u rukopisu Jugoslavenske akademije I. b. 21 ta Krunica na čas od imena prislavne od neba u svijeta česarice Djevice Marije (inače prevod jednog spisa generala dominikanskog reda blaženog Jordana) štampana u Ankoni (Jakinu) g. 1689. [77] Za M. Brucezea isp. Diversi et Possesso del criminale, 19, 1681-1688, 106', za P. Freskija, Lamenti del criminale 9, 1671, 139'; 24, 1688, 185. [78] Deanović 2. [79] Fancev Franjo, Dvije dubrovačke pučanske družine iz kraja 17 stoljeća. Nastavni vjesnik, 1931, XXXIX, sv. 5-8, 1931. [80] Videti npr Lamenti del criminale, 14, 1678, 9'. 221. [81] Isp Consilium rogatorum, 130, 1689-1690, 81-81'. [82] Četiri dubrovačke drame u prozi, XI. [83] Consilium rogatorum, 136, 1698-1700, 48.

- 153 -

Nalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru" Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) Ono što se danas zna o počecima i razvoju dubrovačke renesansne drame daleko je od toga da bude u svim pojedinostima sigurno i potpuno. Mnogi, i pokatkad osnovni, podaci nedostaju nam za tačna uopštavanja i ispravne zaključke. Među njima odsustvo sigurnih vesti o broju i vremenu najznačajnijih predstava dubrovačkog pozorišnog repertoara XVI veka ne dolazi, nesumnjivo, na poslednje mesto. Još dosta će se u tom pogledu morati da uradi, i svaki doprinos u rasvetljavanju nejasnoća s kojima se sada borimo može biti samo koristan i dobrodošao. Jer nije, i ne može nikako biti, jedino pedantska besposlica pokušaj utvrđivanja tih fakata kad ih nemamo a možemo ih imati, ako nam oni pomažu da upotpunimo naša saznanja o tome šta je čemu u ovom razvoju prethodilo, i ko je od dubrovačkih dramskih pisaca donosio novine, a ko dolazio za tim i već stečena iskustva razvijao dalje ili epigonski ostajao u dostignutim okvirima. U ovom poslednjem smislu, tako, još uvek se nije moglo do definitivnog rešenja dovesti značajno pitanje koji je od dvojice dubrovačkih pesnika XVI stoleća, Nikola Nalješković ili Marin Držić, prvi izveo građansku komediju na dubrovačke pozorišne daske. Jedino se naslućivanjem i književnoistorijskim analizama došlo do pretpostavke, verovatne ali nepotvrđene, da je veseli dum Marin u obesnom i raspusnom karnevalskom zabavljaču, nežnom i elegičnom liričaru i učenom astronomu i fizičaru Nikoli Nalješkoviću imao prethodnika u ovome poslu. Ta pretpostavka zasnovana je na činjenici da su Nalješkovićeve komedije u stvari mnogo više nastavak srednjovekovnih farsi, bez jačih ugledanja na klasičnu komediografiju i jednostavnog sklopa, nerazvijene i pisane u stihovima, i na uverenju da bi se taj pesnik teško odlučio da ih tako gradi da je Marin Držić već bio nastupio sa svojim daleko složenijim, proznim i plautovskim komedijama.[1] Ne treba ipak misliti da je ovo pitanje bez razloga ostalo otvoreno sve dosad; njegovo rešenje omele su ozbiljne teškoće. Dok je hronološki poredak Držićevih premijera relativno lako i prilično pouzdano uspostavljen blagodareći zapisima očuvanim u naslovima većine njegovih tekstova, i istraživanjima, u prvom redu arhivskim, koja su se na osnovu njih dala izvesti, za datiranje Nalješkovićevih dramskih dela nije, naprotiv, bilo skoro - 154 -

nikakvih izgleda. Sva ona, komedije kao i pastirske igre, očuvana su nam u veoma lošim i nepotpunim rukopisima, i u njima dolaze bez naslova i bez ikakvih vesti o vremenu i o okolnostima u kojima su prvi put izišle pred svoje gledaoce. Samo je za jednu između njegovih komedija, za onu naime koju akademsko izdanje označuje kao "komediju V",[2] jedan stari prepis, pisan negde s kraja XVI ili na početku XVII veka i za to izdanje nekorišćen, mesto naslova imao zagonetnu belešku: "Komedija arecitana u Mara Klaričića na piru".[3] Ne postoji, međutim, ni drugi kakav izvor – savremeni memoari, ondašnja korespondencija ili arhivski spisi – koji bi na celo pitanje bacio nešto više svetlosti. Ali, ako nas nedostatak direktnih informacija sprečava da izradimo potpunu i preciznu hronologiju Nalješkovićevih drama, pomenuta beleška po kojoj je prva od njegove tri komedije igrana na svadbi Dubrovčanina Mara Klaričića, otvara put mogućnosti da to postignemo bar za jednu između njih. A kad se jedna sigurnije poveže s prilikama i trenutkom u kome je nastala, nesumnjivo je da će razmišljanje i o ostalima biti osnovanije i bliže istini. To je uostalom već uočeno i jedanput – bez uspeha – i pokušano. Jer da se vest iz ovog zapisa može kako valja iskoristiti, mora se najpre znati koji je Dubrovčanin XVI veka svojim savremenicima bio poznat kao Maro Klaričin. A to se tom prilikom nije moglo ustanoviti, pošto se "ime Klaričić ne nalazi u našim spomenicima, pa se ne može znati je li baš pravo prezime, ili nadimak lični ili cijele porodice".[4] Jedan bračni skandal ondašnjeg Dubrovnika, slučajno sačuvan na stranicama dubrovačkih krivičnih knjiga, ukazao je neočekivano na trag po kome se ima poći. Da pogledamo šta nam nudi sudski zapisnik o njemu. Početkom marta godine 1609. pred dubrovačkim sudijama obreo se neki Đuro Ivanišev, obućar i poreklom seljak. Zatvoren što je nožem ranio sopstvenu ženu, u istrazi je ispripovedao mučnu istoriju njihovih besprekidnih sukoba, koja se umalo nije završila tragedijom. Ta sličica iz svakodnevne stvarnosti, dubrovačkog puka, iako puna živopisnih crta, ovde nas može interesovati samo jednim svojim detaljem. Nesrećni Đuro uveravao je sudije da njegova žena već duže vreme provodi noći izvan njihovog doma i da to pravda strahom od gospara Džona Klaričića, s čijom je sluškinjom imala neku razmiricu. Pokazalo se, naravno, da su njeni izgovori bili lažni a izostanci grešni, ali takođe i to da Klaričić koji je ovde pomenut nije niko drugi do vlastelin Džono Bunić. Kao Klaričić on dolazi jedino u izjavama Đura i Marije, njegove žene; sudije, naprotiv, uvek ga - 155 -

nazivaju Bunićem.[5] Prezime Klaričić, prema tome, predstavlja takozvano "slovensko prezime" izvesnog ogranka dubrovačke patricijske porodice Bunić i otud je jasno zašto se "ne nalazi u našim spomenicima". Porodica Bunić, razgranata i mnogobrojna u ove decenije, imala je više ovakvih, narodskih, prezimena, kojima su se pojedine njene kuće međusobno razlikovale; jedna od njih, ona koja je dala poznate pesnike, nazivala se Vučić, kako se odavno zna.[6] Dragocena vest da među precima vlastelina Džona Bunića-Klaričića treba potražiti Nalješkovićevog Mara Klaričića nije, ipak, dovela i do njegovog neposrednog identifikovanja. Kako u to vreme u Dubrovniku žive dva Bunića s imenom Džono,[7] morao se preći zamoran i ne uvek pravolinijski put arhivskih proveravanja i genealoških studija. Tek tada, dospelo se do pune i nesumnjive izvesnosti, i po njoj je vlastelin Marin Županov Bunić (1514–1580) onaj Nalješkovićea prijatelj čije je svadbeno veselje on pokušao da uveća svojom komedijom.[8] Kako se moglo i misliti, taj Bunić je iz jedne od najuglednijih i najbogatijih dubrovačkih kuća onoga vremena. Od detinjstva je među porodičnim portretima mogao gledati strogi vojnički lik pradeda Župana (+ 1464), koji je, kao ammiraglio, komandovao dubrovačkim galijama u hrišćansko-turskoj bici kod Varne godine 1444.[9] No njegovi preci nisu bili samo ratnici i "ljudi od vladanja"; isto toliko, i više, bili su i spretni trgovci, i njihovi testamenti, puni bogatih legata, rečite su ilustracije njihovih života, posvećenih poslovima i sticanju.[10] Marinova majka Klara, koja je rano ostala udovica i na koju je pao teret vođenja kuće i podizanja trojice neodraslih sinova, morala je biti umna i energična žena, i bez sumnje je po njoj ova porodica i nazvana Klaričić. Određen porodičnim tradicijama i običajima Republike, Bunićev život mogao je jedino biti ispunjen javnim službama i trgovinom. Kao dubrovačkim vlastelin, prošao je uobičajenu karijeru, koja je počinjala sitnim činovnikovanjem u nevažnim uredima, da se završi časnom i dostojanstvenom funkcijom kneza.[11] Ne jednom, poveravane su mu i specijalne misije, kao ona, godine 1568, kad je išao u Carigrad kao poklisar harača,[12] ili ona druga, godine 1570, kad je s još jednim plemićem bio vladin delegat za vođenje istraga po narodnim tužbama "protiv Hvarana, Korčulana, Peraštana, Kotorana i ostalih raspuštenih Dalmatinaca, koji pod lažnim imenom uskoka pustoše sela i ostrva dubrovačke države".[13] Nije manje živahna i uspešna bila ni Bunićeva trgovačka aktivnost. Iako njegova poslovanja ne poznajemo u punom obimu, sigurno je da su bila znatna, kad su, inače, prilično zamašne svote koje samo beogradski trgovci preko godine pozajme kod njega.[14] - 156 -

Viđen vlastelin i imućan trgovac, Maro Klaričić je, dakle, morao samo imponovati pesniku Nalješkoviću. Tim više, ako je, kao što je verovatno, nalazio dokolice, načina i volje da se uz poslove bavi naukom i knjigom. U veku u kome je živeo nije bilo nimalo neobično da se trgovac, naučnik i pesnik nađu u jednoj istoj ličnosti, i sam Nalješković predstavlja takav jedan zanimljivi spoj. Sem toga, jedan od Klaričićevih bližih rođaka, Marin Nikolin Bunić, brat od strica njegovog oca, bio je učen čovek i više nego prijatelj istoričara Ludovika Tuberona Crijevića i okrunjenog pesnika Ilije Lampridija Crijevića: prvi mu je slao svoja dela na pregled i popravak, a jedno mu je i posvetio, dok se drugi s njim dopisivao i preporučivao ga ovakvim pohvalama Alesandru Farneze: Commendo unanimem meum sodalem, commenđo tibi Farnesi, Marinum. namque est dignus in intimis haberi, cultu, moribus, elegante lingua, non ignobilis et deńĺnter ornat malorum titulos, genus Bonorum.[15] Još jedanput je, znači, naš Maro Klaričić mogao biti na liniji porodičnih tradicija, kad se pokazivao kao ljubitelj poezije i prijatelj pesnika. Pa kad je bila njegova svadba, za koju je grupa pozorišnih amatera, po svoj prilici vlastele, pripremila predstavicu s Nalješkovićevom komedijom na programu? U knjigama ženidbenih ugovora XVI veka Marin Županov Bunić dolazi u dva maha. Prvi put je to bilo još godine 1530, kad je imao jedva šesnaest godina a njegova zaručnica Frana, kći gospara Orsata Džonovog Đurđevića, ni punih dvanaest. Dobivši tom prilikom 2600 perpera miraza, Marin je obećao da kroz šest godina povede Franu u svoj dom. No januara 1535. ugovor je poništen a Marin je novce vratio, jer mu je zaručnica umrla pre venčanja.[16] Tek 28. aprila 1541. registrovan je njegov drugi ženidbeni ugovor, ovaj put s punoletnom Linjom, kćeri pokojnog vlastelina Luke Dživovog Sorkočevića.[17] Miraz je sada bio 2000 zlatnih dukata i Marin ga je odmah dobio od Linjine braće. U tekstu ugovora, kod formule o roku u kome će Bunić svoju verenicu povesti kući pro consumatione matrimonii, ostavljeno je prazno mesto, što bi bez sumnje trebalo da znači da se to imalo obaviti odmah ili u najbliže vreme. A kako su se u starom Dubrovniku svadbe činile onoga dana kad je nevesta ulazila u mladoženjin dom,[18] to je negde u godini 1541. ili najkasnije u godini 1542. proslavljan Klaričićev pir. - 157 -

Bilo bi bolje, doduše, da se ovaj termin mogao još više približiti pravome, ali je za ovo vreme, kad župnici još ne vode matične knjige, to ostvarljivo samo u malom broju slučajeva. Čak je i poznati Registro maritaggi bio bez ikakve pomoći ovoga puta; u tom dragocenom kodeksu registruju se samo ona venčanja dubrovačkih vladika za koja je dobijena novčana potpora nekakvog dobrotvornog legata; bogata Linja, međutim, nije imala ni uslova ni potrebe da je traži i dobije.[19] Ali da se ovo svadbeno veselje slavilo i koju godinu kasnije no što na osnovu arhivskih dokumenata izgleda, van sumnje je da je to moralo biti pre godine 1548. kad je, kako se sada pretpostavlja, izvedena Držićeva izgubljena komedija Pomet odnosno pre godine 1549. kad je bilo prvo prikazivanje njegove Tirene.[20] Uostalom, Buniću su u vreme Držićevog debitovanja na dubrovačkoj sceni već počela da se rađaju deca iz braka s Linjom, i to najpre svakako kći Klara, koja je 15. aprila 1564. stupala u brak s Franom Nikolinim Sorkočevićem,[21] a za njom i sin Župan, koji je decembra 1568, sa dvadeset godina, ušao u Veliko vijeće Republike.[22] U vreme ovoga pira, Nalješković je, kao i Bunić, bio tridesetih godina, i već je za sobom imao karijeru trgovca kome poslovi ne polaze najbolje za rukom. Posle dugih prebivanja u trgovačkim središtima zapadne Evrope i Levanta, on se, izgleda obeshrabren neuspesima, za više godina skrasio u Dubrovniku. Tamo je nastavio da posluje, nastojeći i da ponešto privredi povremenim službama u različitim ustanovama dubrovačke uprave. Tako je početkom 1541. postavljen za pisara žitnice, a dužnost mu je bila da građanima koji su te gladne godine ostali bez žita uz doznake raspodeljuje žito doneto iz Venecije.[23] Već 2. aprila 1541. on je iz te službe otpušten, "pošto bogu hvala naš grad ima obilje pšenice i nije više potrebno deliti je na doznake", ali je od 16. septembra dobio neko zaposlenje u računovodstvu Republike, za koje je s vremena na vreme bio isplaćivan.[24] Nešto kasnije, decembra 1543, izabran je za kancelara računovodstva,[25] što takođe nije dugo trajalo, jer ga u aprilu 1545. nalazimo u Konavlima, gde premerava vinograde i zemljišta po kojima tri dubrovačka vlastelina, specijalno za to poslata, čupaju i uništavaju bespravno posađenu lozu.[26] U svetlosti ovih podataka postaje shvatljivije što se pesnik kome je novčano išlo od lošeg na gore i koji je najposle umro kao siromah s malo odela, knjiga i astronomskih instrumenata u kući[27] vezivao prijateljstvom za bogatog i uticajnog Bunića, koji mu je u svakom slučaju mogao samo pomoći. Čak možda ni njegova honorarna uposljenja u računovodstvu i žitnici nisu slučajna i bez veze s Bunićem; pored činjenice da je kao trgovac Nalješković morao biti stručan - 158 -

za takve poslove nije, izgleda, od najmanje važnosti bilo ni to što je u to vreme jedan od vlastele koja rukovodi ovim ustanovama bio baš Bunić. Komedija koju je Nalješković za njegov pir napisao mogla je, dakle, biti i znak zahvalnosti, a ne samo prijateljske srdačnosti i simpatija. Tom komedijom zvanice i gosti Klaričićevog pira zaista su imali "veliki smjeh", kako im je u prologu obećano. Ostvarena u kojem kutu dvorane za prijem, uz skromne režijske i scenografske napore, i s malim brojem "glumaca", Nalješkovićeva komedija je pred svojim gledaocima odškrinula vrata dubrovačkih domova i rekonstruisala jedan odlomak iz svakodnevnog života. Goropadna, bigotna i večito na svađu raspoložena "gospođa", raskalašan i obestan "gospar", i raspuštene i džandrljive služavke, – to su njeni likovi; potkradanje "gospođe" i "gospareva" ljubakanja sa služavkama, kao i beskrajni sukobi i "treske" oko toga, – to je njena radnja, a lako pomirenje "gospođe" i "gospara" i zajednički odlazak na večeru u susedstvo, – to je njen rasplet. Bez određenog morala za koji se bori i koji zastupa, i bez deklarisane osude negativnosti kojima se smeje, ova komedija je prosto želela da svojim gledaocima pribavi čas-dva gromoglasnog smeha, a postupci kojima se pri tom poslužila nisu bili mnogo različni od onih koje su gradski veseljaci, zanatlije i kalfe, još od srednjeg veka koristili za svoje nevešto pisane ali papreno smešne i silno zanimljive farse. Dubrovački život ona je naslikala s bespoštednom i surovom realnošću, i sa slobodama kakve su samo u vreme renesanse mogle biti oprostive u dobrome društvu, a ako u njoj i nema poezije i lepote prikladne za priliku kojoj je bila namenjena, ona ne može ipak biti neinteresantna i bez značaja, jer je u njoj svaka scena stvarna i svaka reč istinita.

- 159 -

Napomene 1 Za celo ovo pitanje isp. raspravljanje Milana Rešetara, Stari pisci hrvatski, VII2 (Zagreb, 1930), str. LXXXIV i dalje. 2 Stari pisci hrvatski, V (Zagreb, 1873), str. 240-259. 3 Po njemu je priređeno izdanje iste komedije u časopisu Dubrovnik, zabavnik štionice dubrovačke ça godinu 1870, str. 220-237. Rukopis je opisao Rešetar, nav. delo, str. VIIXIX. 4 Rešetar, nav. delo, str. LXXXV nap. 5 Diversa et possesso del criminale 7 (1609-1610), 33-51. Ovaj i svi sledeći arhivski dokumenti su iz Historijskog arhiva u Dubrovniku. 6 O ovim dvostrukim prezimenima dubrovačke gospode vid.. Rešetar Milan, Slavenska prezimena dubrovačke vlastele. Dubrovački list, 1925, II, 32, 33. 7 To su, prema podacima popisa u Specchio del Maggior Consiglio, Džono Marinov (1563-1617) i Džono Tomov (1587-1649). 8 Dokazivanje ovoga tvrđenja bilo bi dugo, nezanimljivo i preopširno, te se zato ovde ispušta. Napominje se, samo, da je među Nalješkovićevim savremenicima bilo osam raznih Mara Bunića između kojih je trebalo naći odgovarajućeg. 9 Isp. F(ancev) F(ranjo), Hrvatska enciklopedija 3 (Zagreb 1942), 516, i Krekić Bariša, Učešće Dubrovnika u ratovima protiv Turaka 1443 u 1444 g., Zbornik radova Vizantološkog instituta SAN, Beograd, 1954, 2, str. 145-158. 10 Npr. test. Marinovog deda Marina ( 1483) u Testamenta notariae 25 (1483-1484), 21 ili onaj njegovog oca Župana (+1520) u Test. not. 33 (1520-1524), 65'. 11 Važnije dužnosti koje je imao: član kolegijuma apelacija (1540, 1543, 1545, 1547, 1549, 1551, 1553, 1555, 1556), činovnik carinarnice (1542, 1544, 1546, 1548, 1550, 1552, 1554), činovnik u računovodstvu (1541), državni advokat (1536, 1539), senator (od 1556), konzul civilnih poslova (1568, 1573, 1576, 1579), član Maloga Vijeća (1566, 1571, 1577, 1580), krivični sudija (1561, 1564, 1567), proveditor grada (1570, 1575, 1578) i najposle knez (1564, 1567, 1569, 1572, 1575, 1578). Specchio del Maggior Consiglio dell'anno 1500, passim. 12 Radonić Jovan, Dubrovačka akta u povelje, knj. II sv. 2, Zbornik za ist, jez. i knjiž. srp. nar., treće odelj. knj. VIII (Beograd, 1938), 168. 13 Knjiga ovih tužbi čuva se u Hist. arh. u Dubrovniku. 14 Podrobne podatke videti u knjizi: Dubrovačka arhivska građa o Beogradu. Knjiga I.1521-1571. Sabrao, uredio, objavio Jorjo Tadić. Izdanje IONO grada Beograda, 1950, passim. 15 Biografska dela Ignjata Đurđevića, Izdao i objasnio Petar Kolendić Zbornik za ist., jez i knjiž. srp nar, drugo odelj. knj. VII (Beograd, 1935), 39 53. Dolci S, Fasti litterarioragusini, Venetiis 1767, str. 39. Taj Bunić umro je u Dubrovniku kao neženja početkom 1540, ostavivši svoja dobra državi, ali odvojivši dosta i za svoje vanbračne sinove u Veneciji, Ankoni i Dubrovniku, Testamenta notariae, 38. 1539-1543, 96. 16 Pacta matrimonialia, 6, 1523-1534, 113. 17 Pacta matrimonialia, 7, 1534-1543, 110'. 18 Rešetar, nav. delo, XCI. - 160 -

19 Štaviše, čini se da su dubrovačke vlasti sumnjale da njen miraz nije i veći no što je u ugovoru zapisano, pa su se i njena braća i Bunić morali pred knezom Republike zakleti da to nije slučaj, Pacta matr. 7, 110'. 20 Kolendić, Petar, Premijera Držićeva "Dunda Maroja", Glas SAN, Beograd, 1951, CCI, 62. 21 Pacta matrimonialia, 9, 1558-1579, 66'. 22 Bunić je imao još sinove: Luku (rođen oko 1579), Džona (već pomenutog) i Vlađa (1565-1614), i kćeri: Peru (venčana 1573) i Niku (venč. 1576). 23 Consilium minus, 34, 1540-1543, 54', 69', 78, 88. 24 Isto, 102, 126, 131'. 25 Isto, 40, 1543-1547, 13'. 26 Isto, 133, 134 27 Testamenta notariae, 47, 1585-1588, 192-192': Testamentum Nicolai Stephani de Nale Testamenat je napisan 2. okt. 1581, a registrovan 22 decembra 1587, i u njemu se čita: "E prima lasso per je decime et primitie a Santa Maria cathedrale perpero uno, e a Santo Biasio in Ragusi perpero uno et a Santa Maria alle Danze perpero uno. Dichiaro qualmente io non mi ritrovo havere al mondo faculta di alcune sorte, infori di alcune poche e di poca valuta, massaritie in casa con pochi vestimenti mei e libri con alquanti instrumenti astronomici et uno bacile di argento donatomi dall" Illma Sig.ria di Rausi, quale tutte cose sopranominate lasso alla ima cara consorte madonna Nica, e questo imperochi lo ho havuto in contanti et in ritratto di sue terre a Gliubaz il che ariva a magior valuta di quel che io speso nelh meglioramenti di soi stabili e quello che di piщ le resto a dare la prego mi perdoni. la quale madonna Nica faccio e instituisco mio universal herede.. "

- 161 -

Dubrovačko pozorište Držićevog doba Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) Odavno je dobro poznato – čak toliko dobro poznato da je stvar gotovo banalna činjenica – kako su ljudi iz onih zanosnih, iz onih ludo veselih i razuzdanih renesansnih dana predano, skoro bi se reklo: zaljubljeno, voleli pozorište. Ono je tada bilo jedna – istina, nikako jedina – od afirmacija njihove životne radosti, od afirmacija njihovog života samog. Tako je u tim decenijama bilo u svim delovima sveta koji su imali sreće, i uslova, da ih zahvati taj "najveći progresivni prevrat što ga je čovečanstvo do tada doživelo" (Engels); tako je u tim decenijama bilo i kod nas, na Primorju i u Dubrovniku naročito, gde su prilike i vekovima gomilana bogatstva omogućili da se, posle srednjovekovnih "tmina", pojave vedri i kao suncem okupani renesansni dani. I stari Dubrovčani, baš kao i njihovi savremenici po dalmatinskim gradovima, kao i po gradovima Italije, Francuske, Engleske ili Španije, hrlili su, srećni, na pozorišne predstave, uvereni da će imati na njima "veliki smijeh", ili nežnu, poetičnu razbibrigu, ili uzburkane, silno ponete emocije. Jednom reči, i oni su se, kao deca i skoro bezumno, radovali obesnim, a često i sasvim raspuštenim, ali uvek vrlo veselim komedijama i farsama; ili otmenim i poetičnim, a ne retko još i komičnim, ali uvek vrlo zanimljivim pastirskim igrama i eklogama; ili pak potresnim i uzbudljivim, a ne retko i sasvim svirepim, ali uvek vrlo privlačnim tragedijama, što su ih smišljali, ili udešavali za njih njihovi sugrađani ko je su oni cenili i priznavali za "poete". Ti njihovi pesnici, zna se to takođe, ili bar ponajbolji među njima, i danas su, još, vrlo cenjeni stvaraoci, koji još nisu izgubili svežine i daha, i koji još uvek imaju ponešto zanimljivo da kažu gledaocima. Koliko su se, međutim, taj Mavro Vetranović i taj Nikola Nalješković, taj Antun Sasin ili, najzad, taj Marin Držić, najveći od svih, morali voleti onda, u samom trenutku njihovog stvaranja, kada je svaka njihova reč odjekivala prisnije i zvučala intimnije, i kada se lepo znalo otkuda je iznikla i kuda je bila usmerena! To staro pozorište, Držićevo pozorište, dužni smo ne samo da cenimo i volimo, nego – pošto s ljubavlju retko kada ne idu zajedno i obaveze – da i dobro poznajemo. To, na žalost, nije uvek lako i do kraja moguće – jer nam mnoga obaveštenja, koja bismo morali imati, sada nedostaju – ali se opet - 162 -

mnogo šta iz njegove dragocene povesti i iz njegove neobično interesantne sudbine može jasno sagledati i iz vesti koje u ovom trenutku o njemu imamo. Možda ne bi bilo bolje ususret tom pozorištu poći kao istoričar od zanata, s marljivo sređenim činjenicama i hronologijom, i s brižljivo izvedenim zaključcima; možda će čovek naših dana lakše doživeti i osetiti sokove i aromu, ukuse i atmosferu tog davnašnjeg doba – i pozorišnih zbivanja u njemu – ako u potragu za njim pođe srcem i maštom, ako, to jest, pokuša da krene u imaginarnu šetnju kroz vekove i da se, u renesansnom kostimu i s idejama renesansnih ljudi, kroz karnevalsku vrevu probije do pozornica na kojima se odvijaju pozorišne predstave, pripremljene za stare Dubrovčane, recimo, sredinom XVI veka, a to će reći: u godine koje je svojim delom, kao i svojim životom tako slikovito i toliko snažno obeležio Marin Držić. Ali za tu šetnju neophodno je odbaciti još na polasku kako odeću našega vremena, tako i naše navike, gledanja i običaje vezane za pozorište i njegov čudesni svet. Jer sve je, ili gotovo sve, bilo drukčije u onome veku. Danas ljubitelj pozorišta postupa na relativno jednostavan način: kada mu dođe želja da ide u pozorište, i bukvalno: kad god mu takva želja dođe, obaveštava se o repertoaru i kupuje svoju ulaznicu, prema svome ukusu i svojim mogućnostima, ili još – ako je interesovanje veliko – prema svojoj sreći; u određeni dan i sat odlazi u pozorišnu zgradu i smešta se udobno u svoje sedište, okružen prijatnošću i toplinom; pred njim ubrzo počinje predstava, rađena više ili manje studiozno, ali uvek s pretenzijama, umetničkim u prvom redu, i ostvarena od strane čitavog niza ljudi, od tehničara i glumaca do režisera, kojima je to glavni životni posao, koji se svim tim profesionalno bave; na predstavama se oduševljava ili očajava, ali nastoji uvek da ostane u granicama dobroga tona; sutradan čita o predstavi sud stručnog kritičara koji, već prema prilikama, pogađa njegove misli ili ga ogorčava svojim proizvoljnostima. Koliko je sve to bilo drukčije u renesansi i koliko bi čovek našega stoleća morao da se prilagođava krećući na pomenuto imaginarno putovanje! Već odmah po dolasku u renesansni Dubrovnik sačekalo bi ga ne malo razočarenje: Dubrovnik tih dana, uostalom ni dugo zatim, nema svoje pozorišne zgrade, nema, dakle, ničeg što se može i približiti današnjim našim predstavama O tome, ali i ničeg što je izbliza slično raskošnim pozorištima ondašnjeg sveta, recimo čuvenom Teatro olimpico u Vičenci. - 163 -

Odveć skromni, ali nipošto toliko siromašni koliko štedljivi, negdašnji Dubrovčani držali su da bi samo uludo bacali teško stečeni novac podizanjem kakvog-takvog pozorišta, svedenog samo na sopstvene svrhe. Čak i kasnije, u poslednjim decenijama XVII veka, kada se takvoj potrebi nisu više mogli opirati, oni su samo dali da se za pozorišne potrebe adaptira jedna prozaična zgrada: državni arsenal za popravku brodova koji se već odavno više nije nizašta upotrebljavao. Tokom čitave renesanse, međutim, pozorišne predstave organizuju se, i publika jedino tamo može da ih vidi, ili na širokom otvorenom prostoru ispred palate u kojoj stanuje dubrovački knez, na prostoru nazvanom stoga "prid dvorom", ili po privatnim, obično gospodskim kućama, u njihovim prostranim dvoranama za prijem, i to kao sastavni deo svadbenog slavlja, ili najzad, ali to vrlo retko i samo kad vlada izuzetno dozvoli, u reprezentativnoj sali u kojoj inače zaseda Veliko vijeće Dubrovačke Republike. Sasvim razumljivo za ono nedemokratsko stoleće, kada se hiljadama predrasuda odvajaju međusobno pojedini društveni redovi, ove predstave po kućama ili u državnim salama bile su ekskluzivne, to jest namenjene uskom krugu zvanica ili gostiju naročito viđenih svojim poreklom, svojim ugledom i imetkom ili svojim obrazovanjem. Naprotiv, na predstave koje su davane napolju mogao je da dođe svako. Ali i tada, ali i tamo, moralo se znati – i znalo se! – gde ko može zauzeti mesto: svetina će se, stojeći, tiskati pred pozornicom; knez će, okružen najviđenijom vlastelom, predstavljanje pratiti sedeći na kamenim klupama postavljenim ispod svodova kneževskog dvora; a ugledne dame dobiće takođe mesto dostojno njihove izuzetnosti: to će biti ili prozori i terase okolnih kuća i katedrale, ili specijalno, ali na brzinu i skromno, izgrađene lože. Svi ti raznoliki gledaoci, i svetina kao i knez, i dame kao i najbogatija vlastela, za svoj dolazak pred pozornicu nisu imali potrebe da išta plaćaju. Jer ulaznica nije bilo i pozorište je bilo čista pasija – dodajmo odmah: i čista šteta – onih koji su ga organizovali. Razume se, u prvom redu onda kada je to organizovanje tražilo osetnije izdatke. Međutim, još mnoga iznenađenja čekaju u pozorištu renesansnog Dubrovnika; njihov je niz tek počeo. Pre svega, mora se voditi računa da tada u Dubrovniku nije bilo onoga što mi nazivamo pozorišnom sezonom, ili, ako se baš hoće, i strogo uzimajući stvari, bilo ga je, ali nipošto ovako kao danas, da se proteže bezmalo kroz čitavu jednu godinu. Stari su - 164 -

Dubrovčani pozorišne predstave ograničavali na nekoliko, i mahom na nekoliko poslednjih, dana karnevala, a to znači na nekoliko dana između 6. januara i početka uskršnjeg posta, dana i inače posvećenih zabavama, dana koji su, kako je Držić govorio, "od starijeh našijeh odlučeni na tance, igre i veselja". Pokatkad su te predstave tekle bez teškoća i gledaoci su, i kad su najslabiji pred hladnoćama, obično sa zadovoljstvom presedeli ili prestojali (kako ko!) ono nekoliko predvečernjih časova, pod nebom. Ali moglo je, zato, da se ponekad sve okrene naglavce: vetrovi i kiše umeli su da u sve pripreme unesu krajnju pometnju. I koliko su samo puta gledaoci pred tim elementarnim nezgodama hitali sa predstava kućama, ne sačekavši rasplet događaja i ne nastojeći da čuju poslednju reč s pozornice! Sam Marin Držić suočio se s takvom nevoljom kada je, o karnevalu 1549, s mnogim nadama i s puno pesničke sujete, prisustvovao premijeri svoje Tirene: ... Ma vjetri ne daše ništa čut, sjever otud dmaše usiono tolikoj, da srca pucahu od studeni i mraza, ter ljudi bježahu smrtnoga poraza jadikovao je on posle toga, s gorčinom se sećajući prizora koji je neočekivano nastao Normalni tok predstava, prema tome, zavisio je od pukog slučaja i nije se mogao obezbediti unapred. Naravno, tako je bilo samo onda kada su se predstave davale napolju, "prid dvorom"; naprotiv, sve je bivalo bolje, i ugodnije, i bezbednije kad su predstavljači za svoje predstave nalazili krova nad glavom. Do novog jednog razlikovanja u odnosu na naše doba dolazi se takođe već na prvi pogled: među glumcima renesansnog Dubrovnika nema nijednog profesionalca, nijednog zanatlije na poslu, i neće ga biti ni kasnije, dokle god dubrovačko pozorište traje. Sve su to amateri, ponajviše mladi, koje na pozorišne daske goni samo ljubav prema teatru i žarka žudnja da svojoj publici, "puku starom i dobrom", pruže, za pokladne trenutke, zabavu koju će oni, zahvalni, spominjati čitavu narednu godinu. I dok bi se današnji gledalac tome čudio, neko bi mu iz redova renesansne publike mogao da ispripoveda, ljubazno i s komplimentima kako se to onda umelo, da je u Dubrovniku od davnina običaj da se mladi ljudi, bili oni vlastela, ili pak pripadali gornjim, obrazovanim slojevima građanstva, organizuju u posebne skupine, nazvane "družine", koje su čas vlasteoske, čas pučanske, ali nikad - 165 -

kombinovane od jednih i drugih – jer su ih i tu odvajali klasni ponos i društvene norme – s glavnim ciljem da za određeni karneval pripreme pozorišni spektakl, ne jednom i takmičeći se među sobom. Te su svoje "družine" krštavali najrazličitijim, i mnogo puta namerno smešnim imenima kao: "Gardzarija", "Njarnjasi", "Pomet-družina" ili "Družina od bidzara", gdekad ne znajući ni sami šta im poneki naziv znači, a gdekad, opet, ciljajući na kakvu ličnost iza koje su voleli da se zaklone, pa bilo da im je draga, ili je ismevaju. U tim "družinama" nije bilo ženskih članova, nije bilo glumica. I ti mladi ljudi morali su da se nose, hrabro kako su samo oni znali, i s nevoljama ženskih uloga. Preobučeni, i bog bi sam znao do koje mere uverljivi, oni, po nuždi, predstavljaju i graciozne, prefinjene vile, i goropadne seljanke, i vragolaste, obesne služavke, i dostojanstvene gospođe, i zanosne, širokogrude kurtizane. Drugim rečima, oni su na pozornici, pored ostalog, i one mnoge Tirene i Stojne, Petrunjele i Dobre, Mandaljene i Laure, koje sada, u nekim nenadmašnim glumačkim kreacijama, daju toliko nesvakidašnje draži Držićevim dramama. Razumljivo, današnji gledalac tu bi se mrštio i sigurno negodovao, jer mu to razbijanje pozorišne iluzije, na koje nije svikao, nepodnošljivo smeta. Ali treba znati: stari Dubrovčani nisu imali drugoga izbora. Jer "makoliko Dubrovnik u to doba bio prožet duhom talijanskoga činkvečenta – govoriće kasnije jedan znameniti Dubrovčanin – mislim da bi se teško koja poštena Dubrovkinja dala (a nepoštenu ne bi pustili) da čak u javnosti aktivno sudjeluje pri kakvoj predstavi, dok su to u Italiji i gospođe i gospođice bez straha činile". I nemajući drugoga izbora u svojoj još podosta konzervativnoj, podosta patrijarhalnoj sredini, mudro su se zadovoljavali s onim što se moralo i moglo, samo da predstave ne izostanu. Pa ko je te mlade i, sigurni smo, sasvim neiskusne pozorišne amatere pripremao za predstave? Ko ih je uvežbavao, ko im je bio režiser? Priznajemo odmah: na to pitanje nije moguće odgovoriti. To nisu potpuno određeno znali ni ondašnji gledaoci, a nije ih svakako mnogo ni interesovalo. A izvori kojima raspolažemo propustili su da za našu radoznalost sačuvaju i sama imena, a kamoli neka bliža i određenija sećanja na te stare, bezmalo najranije pionire naše pozorišne veštine. Ali ako nam za rešenje pitanja koje sebi postavljamo nedostaje čvrstina istorijskih podataka, ne nedostaje nam, ipak, zavodljiva mogućnost domišljanja. Mi verujemo da su mnoge ondašnje predstave bile plod kolektivne režije članova "družine". - 166 -

To znači: svako je glumio kako je znao i svako je drugome davao savete koje je umeo. I sigurno baš to kolektivno pripremanje, to kolektivno režiranje predstava, označavaju one poznate Držićeve reči koje je izrekao Prolog njegovog Dunda Maroja: "Šes Pometnika (tj. šest članova Pometdružine) u šes dana ju su zđeli i sklopili!" Ali isto tako mora da bude nesumnjivo i ovo: kad god se radilo o piscu takve izrazite individualnosti, takve spretnosti i takvog duha kakve je – i u najvećoj meri – pokazao Držić., onda se i on sam morao plesti u postavljanje svog dela na pozornicu. Popovska mantija koju je nosio ponajmanje mu je mogla smetati, u ono doba, da se u takve poslove upušta. I mi bismo se čak mirno zakleli, mada nepobitnih dokaza nemamo, da se on nije ustezao da na predstavama istupa i kao glumac, a pogotovo da se angažuje kao njihov režiser. No nepoznati ne ostaju za nas, danas, samo glumci i režiseri renesansnih dubrovačkih predstava; u istoj su nam meri nepoznata – jer su savremenici takođe propustili da nam o njima govore, ne držeći ni to važnim – i lica koja su brinula za tehničku opremu pozornica. Bez njih nesumnjivo nije bilo i za to mi imamo dragocenog svedoka. U jednoj prilici, naime, Marin Držić pravdao se svojim gledaocima: "I ako ne uzbude šena (scena) lijepa kako i prva – reč je o jednoj ranijoj predstavi – tužimo se na brijeme koje nam je arkitete odvelo". Te su njegove reči obično shvatane kao šala, jedna od bezbrojnih koje je u svom veku načinio. Pri tom se rezonovalo: otkuda škrtome Dubrovniku novaca za skupe scenarije, otkuda njemu i samo raspoloženje da se u takvo trošenje upusti? Iako to rezonovanje nije bez svoga osnova, u njemu kraj svega ne leži možda puna istina. Ponekad je "šena" ipak bila lepa, – kazuju nam to upravo citirane Držićeve reči – pa to znači da su dubrovački amateri nekako nalazili načina da postignu privlačnost i šarenilo scene i da tako dodaju koju mogućnost više verodostojnosti prikazivanog, onoj verodostojnosti o koju se tad lome nebrojena polemička koplja po teoretskim raspravama i po glomaznim poetikama, oko koje se nastoji i koja se često shvata kao doslovno kopiranje stvarnosti. Držićevi gledaoci, na primer, prisustvujući, godine 1548, izvođenju njegove komedije Pomet sasvim su lepo na sceni prepoznavali svoju "Placu", tj. glavnu ulicu svoga grada, na kojoj se trgovalo i poslovalo, sretalo i nalazilo i – kao svuda – mrzelo i volelo. Jer na toj "Placi" upravo se i događala radnja komedije Pomet, i scenografi su je zato i morali nekako predstaviti na pozornici. Na to će, i samo na to, gledaoce podsećati kasnije - 167 -

reči Negromanta u prologu Dunda Maroja: "Scijenim da nijeste zaboravili kako vam Placu, tu gdje sjedite, učas glavom ovamo obrnuh i ukazah prid očima, a na njoj bijehote". Posle je, možda u nekom pastoralnom intermecu na sceni prikazivana "dubrava": "i opet ju stvorih u zelenu dubravu, od šta plakijer (uživanje) imaste". Kada je, pak, Dundo Maroje izišao pred gledaoce, njegova scena, zato što je radnja preneta u Rim, nije mogla više da bude ista, nije bila dubrovačka "Placa", nego su se oni koji su imali uloge današnjih scenografa morali na izvestan način pobrinuti da izgledom pozornice dočaraju ulice, trgove i podneblje Rima. Ne sumnjamo u njihov uspeh; gledaoci sigurno nisu negodovali kad se Prolog samozadovoljno obraćao damama: "Žene, para li vam (izgleda li vam) ovo malo mirakulo (čudo) Rim iz Dubrovnika gledat!" Ali današnji gledalac, koji se seća nekih odlika renesansnog pozorišta, pomislio bi možda – mada ondašnjim njegovim ljubiteljima to nije dolazilo na pamet – da scenografi u njemu, i kada su hteli, nisu mogli imati velikog udela. Jer – svako se seća – jedna od mnogih normi koje su se tom pozorištu nametnule – i koje su bile respektovane – tražila je da pozornica kroz sve činove bude ista. To je takozvano pravilo o jedinstvu mesta, koje je tako dugo sputavalo maštu i vezivalo ruke mnogim dramskim piscima prošlosti i koga su se oni potpuno oslobodili tek kasnije i ne bez muke. Ipak, neka se današnji gledalac ne da zavesti. Ako se tokom predstave i nije menjala, pozornica za one koji su je opremali nije ni onda predstavljala stvar oko koje se nema problema i koja ne zadaje brige. Još jedno bi, isto tako, današnjeg ljubitelja pozorišta moglo da odvede na put brzih, pa stoga i pogrešnih zaključivanja kada razmišlja o pozorištu koje su imali njegovi preci u eposi renesanse. On je listajući pojedine istorije pozorišta imao prilike da naiđe na ilustracije koje prikazuju renesansnu scenu, recimo na ilustracije iz knjige poznatog renesansnog pozorišnog teoretičara Serlia; tamo su za konstrukciju scene kod određenih dramskih vrsta dati izvesni stalni obrasci. Po njima, scena komedije – zato što se njena radnja smešta među prostu svetinu – treba da prikazuje gradski trg u koji se uliva splet uličica i koji uokviruju pročelja kuća glavnih ličnosti. Ili, scena tragedije – zato što su joj junaci kraljevi i visoki dostojanstvenici – treba da donosi interijere vladarskih dvorova ili bar njihove raskošne holove. Ili, najposle, scena pastoralne igre – zato što sva njena zbivanja teku u idilskom ambijentu u kome žive njihovi protagonisti: nimfe, satiri i pastiri – treba da predstavlja arkadske dubrave i gajeve, s puno cveća, izvora i drveća. To bi, - 168 -

međutim, bili samo prvi, a uistinu dosta površni utisci. Jer treba stalno držati na umu da imamo posla s ljudima renesanse, u kojima su besneli nemirni i neprestano pokretljivi duhovi, i koji su sa svojim neiscrpnim darom za variranja umeli da blistaju originalnošću i svežinom i onda – može se čak dodati: naročito onda – kada su bivali u prilici da ih obuzdavaju i sapinju ograničenja standarda. I pitanja kostima, a ne samo pitanja scene, morala su da se isprečavaju pred organizatorima renesansnog pozorišta u Dubrovniku. Vrlo često, istina je, izlaz se nalazio brzo, kada su na repertoaru bile komedije – u kojima, po ondašnjim kanonima, dejstvuju obične, tada se govorilo: niže i proste, ličnosti – za kostime su se dala upotrebiti, s vrlo malo modifikacija, i svakodnevna odela. Ali je sasvim druga situacija nastajala kada su se imale prikazati pastoralne igre ili tragedije. Za njihove delikatne vile i otmene pastire, za njihove kraljice i visoke gospođe, za njihove heroje i njihove vladare bila su nužna, i morala su se naći, bogata i raskošna, blistava i skupocena odela, koja su se u decenijama renesanse tako volela i koja su tim starim predstavama dodavala jedno uživanje više. Još je u jednome bila atraktivnost renesansnih pozorišnih predstava, atraktivnost koju mi danas, odlazeći u pozorište, ne očekujemo bezuslovno i koju čak dobijamo veoma retko. To je veliki udeo muzike, pesme i plesa u njima. I najpovršnije prelistane, te stare naše drame – i to ne samo one gde bi se to, više ili manje, razumelo lako, na primer nežne pastirske igre, već sve od reda, bile one komedije ili spadale čak u tragedije – pokazuju da se u njima gotovo svaki čas prizivaju upomoć, preko piščevih didaskalija, "mužika", "kantanje", i "tanci", da doprinesu njihovoj efektnosti. Čas su to bile odvojene pesme koje se direktno umeću u radnju i koje se pevaju pojedinačno ili u više glasova, a čas su to opet bili čitavi muzički komadi, ne retko udruženi s plesom, kojima se odvajaju scene ili činovi – tada se oni zovu "intermedije" – kojima je svrha da ne dopuste da gledaoce suviše zamori monotonija radnje ili da pokušaju da ih, za trenutak-dva, isključe iz sveta turobnog ili elegičnog, potresnog ili svirepog – zavisno od prilika i od dramske vrste – u koji ih predstava uvodi. Pokatkad muzika u tim dramama ima i jedan drugi, malo kuriozan zadatak; da podigne pokolebani duh predstavljača i da im pomogne da savladaju tremu. Glasoviti renesansni filozof iz Dubrovnika, vlastelin Nikola Gučetić, koji je u ranoj mladosti glumio u amaterskim pozorišnim trupama, seća se mnogo kasnije kako je, dok je s "družinom" predstavljao komedije i - 169 -

tragedije, naređivao da muzika svira – da bi se svi zajedno ohrabrili i da se ne bi prepadali pred prizorima koje imaju da prikažu. "A onda sam – nastavlja on zatim – igrao svoju ulogu na najveće zadovoljstvo kako publike, tako i autora, blažene uspomene Marina Držića". Mnogo bi manje izgleda bilo ako bismo hteli da saznamo ko je tu muziku koja se pevala i svirala komponovao ili priređivao. Ako to nisu bile popularne, svima znane arije, one sa narodnih izvora, ili one došle "ispriko mora", to jest iz Italije, smišljali su je, sasvim izvesno, sami dubrovački muzičari, kojih je bilo i koji su valjda blistali u toj umetnosti kad mnogi stranci koji kroz njihov grad prolaze beleže potom u svojim putopisima kako je po muzičkoj kulturi Dubrovnik na ravnoj nozi s najnaprednijim gradovima Italije. Uostalom, zar nam i za samog Marina Držića njegovi savremenici koji su pisali njegov životopis ili oplakivali njegovu preranu smrt izričito ne govore da je bio "izvrstan muzičar" i da je svirao više ili manje u sve ondašnje instrumente. Zbog toga, upravo, u tom Dubrovniku koji je, naročito u karnevalske noći, odjekivao od sviranja i pesme nije predstavljalo nikakvu naročitu teškoću naći vešte muzičare koji će čak i sami svoj posao držati toliko običnim i tako jednostavnim da se njim neće razmetati pred svojim savremenicima niti ga isticati pred potomcima i hroničarima. S takvim jednim mnoštvom efekata, snažnih i nepogrešnih prema ukusima onoga doba, zar je onda čudo što je pozorište renesanse privlačilo kao magnetnom snagom bezbrojne gledaoce od neuglađene svetine do najotmenijih dama i bogatih "graćki" (građanki), od skromnog vojnika do dostojanstvenog kneza, od dece do "staraca u bradah do pasa", za koje sve znamo da su bili ondašnja publika. Danas mi prosto osećamo njihovo negdašnje oduševljenje, i to od prvog trenutka, tako reći, to jest od kako je, ispred scene, izišao obavezni prolog da donese koje prethodno obaveštenje o drami ili da izbaci koju dosetku, ili od kako se podigla zavesa – Dubrovčani bi rekli: od kako se "otkrila šena" – da pred njima otvori nestvarni, ali toliko privlačni i tako sugestivni život koji drama sobom donosi. Ti gledaoci nemaju svi ista i ujednačena gledanja na svrhu i suštinu, na smisao, značenje i funkciju pozorišne veštine. Jedni, i najbezbrižniji, shvataju te predstave kao izvor čiste zabave i nastoje, lakomisleno, da sa njih ponesu što više zadovoljstava. Njima nasuprot stoje drugi, i najrigorozniji, koji u pozorištu vide mogućnost za moralističke intervencije i - 170 -

za pedagoško delovanje, i traže, ledeno ozbiljno i uporno, da sa predstava odu oplemenjeni i poučeni. Saglasni i s jednima i s drugima, a istodobno oprečni i jednima kao i drugima, treći, najbrojniji i, reklo bi se, najmudriji, drže da je pozorište tu i da zabavi i da pouči, i – u skladu s poznatom Horacijevom reči – u predstavama uživaju onoliko koliko nad njima i razmišljaju. Sasvim prema očekivanjima, u tako šarenim, u toliko heterogenim skupovima, kakvi su bili skupovi renesansnih pozorišnih gledalaca, nikad nije moglo da bude, i nikad nije bilo, jednodušnih reakcija i opšteg dopadanja. Jedni su među njima klicali srećno, iz odobravanja, drugi su naprotiv na scenu dobacivali doskočice, iz negodovanja; jedni su, zadovoljni, aplaudirali predstavljačima, drugi su ih, ogorčeni, gađali trulim narandžama. Kao da ih je bilo nemoguće složiti! Dok su neke ushićavale komedije, ostali su, i među njima naročito gospođe, nezadovoljno protestovali, voleći više rafinovane pastirske igre: "Njeke se sad maškarate čine, para (izgleda) da se na Placi razgovaraju. Gdje su vile od planina? Gdje su satiri od gora zelenijeh? Gdje su vijenci, ruže, kladenci i Kupido s lukom i strijelami?" I zato je Marin Držić, koji je bio kaljen na svakoj vatri i koji je svoju publiku znao kao sebe, – jer je s njom živeo i za nju radio, – osetio i predobro kako je težak, kako složen i često proklet zanat dramskog pesnika u tako nejednakom, tako izdiferenciranom svetu. Nije li upravo on u jednom trenutku, ojađen, došapnuo svom Pometu one koliko tačne, toliko gorke reči: "Nije ga bit poeta, ni komedije umjet činit, ertizijem svak ore (toga svako upotrebljava) i na svaki ga pijer (svadbu) hoće operat (uposliti) kako bastaha (nosača), a umjesto zahvaljenja da mu reku: Ne valja ništa, iždeni!" Ali ne jadikujmo odviše s Držićem i ne oplakujmo preveć njegovu sudbinu i sudbinu ostalih dramskih pesnika onoga vremena; stvari ipak nisu toliko crne. U toj su se, i jedino u takvoj atmosferi, atmosferi misaonoj i psihološkoj, literarnoj i pozorišnoj, oni osećali kao kod kuće; iz nje su iznikli i s njom su rasli; ona ih je uobličila i njenom su uobličavanju, uzvraćajući, oni doprinosili; s njom je, neodvojivo, sraslo njihovo značajno delo; bez nje, sigurno, ni tog dela ne bi bilo. I kao što se ona ne može zamisliti bez Držića, tako se isto ni on ne da zamisliti bez nje.

- 171 -

Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam" Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) U obilno očuvanoj poeziji koja je nekad sačinjavala repertoar dubrovačkih karnevalskih družina ima i jedna neobično zanimljiva maskerata. Ona ide pod imenom Tržnicam i sačuvana je, koliko se sada zna, samo u jednom rukopisu iz početka XVIII veka, prema kome je i objavljena;[1] ovaj rukopis, na žalost, ne beleži ni pesnika koji ju je napisao ni vreme u koje je pred radoznalim karnevalskim posmatračima bila izgovorena. U nizu drugih pesama istoga roda – koje je pevala dubrovačka mladost, vlasteoska i pučanska, preobučena u ciganke, ugljare, robinje, vrtlare, vragove, redovnike i u šta još ne, i koje su, sve odreda, u osnovi nerealne, a u zadnjoj misli lascivne – ova maskerata izdvaja se kako svojom temom, tako svojom obradom. U njoj su se dubrovačkoj publici prikazivale žene koje su u gradu mesile i prodavale hleb i koje su se tamo nazivale "tržnice". "Tržnice" su se, valja i to znati, pojavljivale i u svečanim povorkama organizovanim na dan svetoga Vlaha. Tada je ta njihova pojava imala obeležje staroga običaja i po svome karakteru bila je sasvim ozbiljna. "U staro doba – opisuje se na jednom mestu taj običaj[2] – dolazilo je dvanaest djevojčica, zvanih "tržnica", koje su obično radile na općinskoj peći. Ove bi došle pred knežev dvor, gdje bi zasjeli knez i vjeće, a nosile bi u ruci zastavu, a na njoj obješene dvije gostarice ulja i vina, dva kolača kruha i vijenac sočiva. Na glavi su nosile košić pun pogača i maslinovih grana, što je imalo značiti mir i obilje." U sedamnaestom veku, međutim, "tržnice" su postale i karnevalske maske, a kada se to, i na koji način, baš dogodilo sada je zaista nemogućno znati. U sto tridesetak glatko sročenih osmeraca naše "maskerate" opevale su se istinske zgode i nezgode zanata koji su obavljale te dubrovačke "tržnice". Sve je to uistinu nešto sasvim drugo, i sasvim različno, od fiktivnih i nestvarnih junaka ostalih maskerata i od onoga što oni u njima govore i čine, pa se time, i do kraja vernom slikom dubrovačkog ambijenta iz davno proteklih vekova, ona dopada i danas, zračeći još uvek svežinom i lepotom.[3] Ako sada iščitavamo njene osmerce i ako pomoću njih pokušavamo da se mislima i maštom prenesemo u njena vremena, možemo bez muke - 172 -

predstaviti sebi kako je pred ondašnjim slušaocima bila ostvarivana. Ta slika izgledala bi ovako. Nekoliko veselih dubrovačkih mladića, kostimirani kao "tržnice", s belim pregačama i naprašeni brašnom, probijaju se kroz karnevalsku vrevu, noseći ogromne korpe na glavi, pune svakovrsnog peciva. Od vremena do vremena, zaustavljaju se na tom putu i pred grupama slušalaca, koje ih brzo okružuju, izvode svoju maskeratu. Stihove govori samo jedan između njih; ostali ih svojim prisustvom, i možda svojim gestovima, ilustruju i potvrđuju. Pa da čujemo šta to govori ovaj dubrovački "mladac" svojoj publici koja ga prepoznaje i koja smehom i razdraganim žamorom propraća svaku njegovu "stancu". Najpre, on predstavlja svoju grupu. "Tržnice smo mi od grada, potor (hleb) mijesit upisane", – kaže on odmah, mada je to jedva potrebno reći kad to kazuju jasno i njihovi kostimi i svi rekviziti koje imaju kod sebe. A neposredno zatim dolaze stihovi u kojima se izriče pohvala samome zanatu: art je naša glasovita od ne mala truda i brige, snagu i pamet ište i pita, i nije nigda bez fatige. Kada je taj uopšteni uvod izrečen, moglo se preći na prikaz posla kojim se "tržnice" bave. Taj prikaz će, kako je i prirodno, početi nabrajanjem alata potrebnog za rad; tu su, zato, pomenute "vreće nove i cijele", "naćve", "sjevače", "tovjele", "sita rijetka, sita česta" i još "jaki gnješak nad sve ino". Tek iza toga govori se kako "tržnice" odlaze "ofičalu", to jest činovniku dubrovačke vlade, svaki put vlastelinu, koji ima dužnost da raspodeljuje pšenicu, da kontroliše veličinu i izradu hleba i da naplaćuje od "tržnica" ustupljeno žito. On im, tako pesma dalje kazuje, piše doznake za pšenicu, i to: po tri, po pet, po šes stara, sada niže, sada više, kako mu se bolje para. S tim doznakama – u starom dubrovačkom žargonu za njih se upotrebljavala reč "police" – "tržnice" su se upućivale pisaru "od Zvonika, ili ki je vrhu Rupa", i od njega, iz državnih magazina, dobijale određenu količinu pšenice. - 173 -

Naredne strofe opisuju nam ceo proces pri izradi hleba: pšenica se prvo istrebi i izmeri, pa se nosi u mlinove; iza toga brašno se seje "vrh naćava" po više puta a onda se, "s vodom, solim, s kvasom", zamesi u testo: pošto se zatim izgnječi "tvrdijem gnješkom", prave se od njega željeni oblici, koji se, najposle, nose u peć i peku. Ako su do ovog dela pesme stari Dubrovčani slušali stvari koje su im, više ili manje, bile obične i poznate, u delu koji je dolazio odmah potom imali su da čuju i stvari neobične i neočekivane. Bar u poeziji. Jer u tom delu "tržnice" su govorile o nevoljama svog posla i za njih su, uglavnom, krivicu bacale na razne službenike dubrovačke "gospode". Evo zašto i na koji način. Po pesmi, a i po sačuvanim arhivskim zapisima, umešen hleb "tržnice" su pre prodaje morale podneti na pregled i merenje već spomenutom "ofičalu" i njegovim pomoćnim i izvršnim organima, takozvanim zdurima, koji su mu bili pridodati; tu su se, međutim, široko otvarale mogućnosti za svakovrsne zloupotrebe i korupciju. S "ofičalima" sirote "tržnice", po njihovim uveravanjima u pesmi, i ne prolaze odveć loše, i posao se svršava sa sitnim podmićivanjima. Er da su nam ćudi slađe nosimo im jajca freška, kažu one u maskerati, i to je, ujedno, najviše što su smele reći i u stvarnosti, ako nisu htele da ih suviše slobodna kritika ne dovede do šibanja i "kare", do sramnog žiga i do izgona u "Pulju". A da su ti "ofičali" u ove decenije iz kojih maskerata potiče dopuštali sebi i veća ogrešenja o zakon i teže prestupe u službi, o kojima se tržnice" nisu usuđivale da govore, znamo dobro sa druge strane. Na jednom je mestu, tako, ostao zabeležen slučaj vlastelina Marina Šimunovog Getaldića, koga je dubrovački senat osudio 26. aprila 1600. između ostaloga i na to da dokle god bude živ ne može više nikad da vrši dužnost službenika ("ofičala") "tržnica", i to "zbog zločina koje je u toj službi počinio".[4] Ali ako i nisu mogle i smele da ljute moćne i osvetoljubive "ofičale", te jadne "tržnice" nisu morale da takvih obzira imaju prema mnogo manje opasnim "zdurima", za koje su birani ljudi iz najnižeg puka, iz kojega su poticale i one same; oni su imali da otrpe sav jed njihove poruge. Ti "lupeži zduri", kako one uzvikuju gnevno u našim stihovima, samo ako im se "ruke ne zamažu", više puta ih zavade s "ofičalom", lažući protiv njih i klevetajući ih. Njihove grdnje, i njihove kletve, ovako teku dalje: - 174 -

s uzroka nas oni tega gule, mame, deru i jedu, vraga izjeli najvećega, i najveću stekli bijedu. Ova otimanja, ako je samo verovati sledećim stihovima pesme, idu do te mere da "tržnice" sa zdurima u stvari dele celokupnu dobit. Ozlojeđene zbog toga, one nisu htele da se ograniče na teško shvatljive aluzije i da samo njima ciljaju na svoje derikože; one su htele da spomenu i njihova imena, kako bi se jasno znalo na koga misle. Preobučeni mladić koji je govorio stihove u ime njih ovako je, prema tome, nastavio: često u zo čas velik po nje odrli su nas ne malo Butor, Bratoš, Krvoč i Stonje, i Olandez, i Kekalo; zaboravih Uhodića, bog mu podo sve pečali, malo manje njega cića onomlani jedna fali.[5] Ali više se u ovom smeru sigurno nije moglo ići, a uz to bi dalje zadržavanje na kritici narušilo sklad i laku i veselu draž pokladne pesme, koja se morala završiti u dobrom raspoloženju. Zato su po njoj, i ovako globljene i potkradane, "tržnice" ipak mogle doći do dobre zarade i do lepog imetka. Njih im je donosila izrada luksuznijeg peciva, koje se plaćalo više; to su, uz kolače, bile "teharice", "ruse", "pogače", "luke" i "škanate". Neke su "tržnice" na njima stekle dosta novaca, pa tri od tih "finih meštrinjica", Našimoku, Čeljupaču i "famozu Lozičicu",[6] maskerata naročito ističe i hvali. Preporučujući ih gospođama, koje su, sa svojih prozora ili inače, takođe slušale pesmu, maskirani mladići su se u ime "tržnica" od njih i od svoje publike opraštali ovom ljupkom strofom: samo jednom riječcom milom dostojte se naresiti. sa svijem srcem, sa svijem tilom, pripravne smo vas služiti. Pravo je čudo, međutim, da ova duhovita i vešto smišljena maskerata, u kojoj je humor jedva naznačen ali stalno prisutan, i koja nam o svom - 175 -

vremenu više kaže no bezbrojne "pjesni" ondašnjih "ljuvenih" kanconijera, nije dosada uopšte izučena. Niko još nije uzeo da istraži u kom je vremenu nastala, a ni o njenom piscu, koji nam je iz nekih razloga ostao prikriven, nije se ništa pouzdano moglo naći. U jednoj prilici, samo, književni istoričar Franjo Fancev, dodirujući uzgredno ovu pesmu, setio se da je još sredinom osamnaestoga veka dubrovački biograf Saro Crijević zapisao kako je njegov nešto stariji savremenik i sugrađanin Antun Gleđević ispevao pesmu "o običajima žena koje rade pekarski zanat".[7] Po tome je on tada pretpostavio – a docnije je u to bio mnogo više uveren[8] – da bi upravo maskerata Tržnicam mogla biti ta Gleđevićeva pesma. Ovu su pretpostavku kao moguću spominjali i dalji književni istoričari koji su se istom maskeratom bavili: Milivoj Petković, koji ju je prvi analizovao[9], i Dragoljub Pavlović, koji ju je publikovao[10]. Pa ipak, i pored autoritativnog Crijevićevog svedočanstva, ta pretpostavka ne može nikako biti ispravna. Protivu nje govore odlučno mnogobrojni arhivski dokumenti, sačuvani među službenim spisima stare Republike i dosada neprimećeni. Ti dokumenti pokazuju da su sve ličnosti koje su u maskerati spomenute svojevremeno odista živele i da su uistinu radile one poslove ko je im i pesma pridaje. A u isti mah, vezujući na taj način čvrsto našu maskeratu s vremenom iz koga je potekla, oni pokazuju još i to da je ona ispevana najdalje četrdesetih godina XVII veka i da s njom ne može imati nikakve veze Antun Gleđević, koji je oko 1660 god. rođen[11] i koji je tek dvadesetak godina posle toga mogao otpočeti svoj rad na srpskohrvatskim stihovima. Razume se, svaki od tih dokumenata mi ne moramo ovde navoditi – jer bi to bio i dug i nepotreban posao – nego ćemo između njih odabrati samo one koji su za naše dokazivanje nužni. Pored toga što će tačnije postaviti pitanje autorstva maskerate Tržnicam, podaci nađeni u njima poslužiće i kao siguran komentar uz mnoge njene stihove. Mada za svu sedmoricu zdura koje "tržnice" proklinju naša maskerata ne daje imena, oni se mogu pouzdano i bez kolebanja identifikovati blagodareći okolnosti da se njihova prezimena od prvih godina XVII do poslednjih godina XVIII stoleća ne ponavljaju nijednom u arhivskim spisima. Zduri s tim prezimenima dolaze tamo samo jednom, i to u prvoj polovini XVII veka. Punim imenima oni se zovu: Andrija Bartolov Butor, Nikola Markov Bratoš, Mihoč Krvoč, Ivan Stonje, Ivan Olandez, Ivan Kekalo i Ivan Uhodić. Za svakoga od njih imamo precizne datume, koji ne ostavljaju mesta nikakvoj sumnji. Butor je kao zdur spomenut već 30. aprila 1621. godine[12] i bio je to - 176 -

sve do iza novembra 1658[13]; Bratoš je za zdura izabran 25. novembra 1625[14] i vršio je tu službu do 27. januara 1646, kad je jedan drugi postavljen na njegovo mesto[15], Krvoča dokumenti beleže kao zdura između 1619. i 1647. godine[16], a Ivana Stonje između 1623. i 1647[17]; Ivan Olandez je 4. aprila 1633. po kazni lišen ove službe[18], dok je, naprotiv, Ivan Kekalo dugo godina, i sve do svoje smrti (jula 1647), ostao u njoj[19]; najzad, najteže napadnuti Ivan Uhodić takođe je, prema dokumentima, bio mnogo godina na spiskovima dubrovačkih zdura, dok nije, decembra 1643, dragovoljno podneo ostavku[20]. Što je za nas najvažnije, sve ove zdure arhivski zapisi više puta spominju baš kao pomoćne organe dodeljene "ofičalima tržnica" (ili, kako ih latinski tekstovi zovu, officiales pancocularum). Tako je Butor uz ove "ofičale" bio 1621. godine[21], Bratoš 1625, 1628, 1631. i 1633[22], Stonje 1627 i 1634[23], Olandez 1627 i 1630[24], Uhodić 1634[25] itd. Bezbrojne vesti, takođe, sačuvale su se u arhivu Republike i o "tržnicama". Pored opštih propisa kojima se uređivalo funkcionisanje njihovog poslovanja i koji se najčešće vrlo dobro slažu s pojedinostima naše maskerate[26], tu su i vesti o mnogim "tržnicama" koje su u razna vremena obavljale ovaj zanat u Dubrovniku. Među njima, naravno, nisu izostale ni "tržnice" spomenute u maskerati kojom se bavimo. Od njih, najviše se svakovrsnih obaveštenja nalazi o Niki Našimoki, koju je, kako smo pokazali, maskerata ubrojila u "fine meštrinjice". Ova energična Dubrovkinja, pošto je vrlo rano ostala udovica[27], sama se probijala kroz život, zarađujući hleb sopstvenim rukama; nije joj pri tome sve išlo uvek najbolje, izdržavala je i ona, kao i druge, i "karu" i "ogrlin"[28], te redovne kazne na koje su gospari osuđivali "tržnice" kad su se grešile o propise[29], ali je i postupno, i sve više, umnožavala kapital od koga je počela; juna 1634. oslobađana je dužnosti "tržnice" zbog starosti (ob eius senilen aetatem)[30], ali je odluka kasnije opozivana i ona je, izgleda, sve do smrti, aprila 1648[31], radila isti posao; pre smrti dospela je da napiše testamenat u kome je rasporedila svoj ne sasvim sirotinjski imetak[32]. Kao za Našimoku, i za "tržnicu" Lozičicu – ili, punim imenom, Mariju Markovu Lozičicu – ima u dokumentima građe dovoljne za punu i zaokrugljenu biografiju[33]; ali od svega najznačajnije je bez sumnje to da je i ona – kao Marina Markova – uz mnoge druge, i uz Niku Našimoku (Nicha Nascimaoca), navedena u jednom popisu dubrovačkih "tržnica", načinjenom 10. marta 1627. godine[34]. I treća "tržnica", koju pesma pominje po nadimku Čeljupača, javlja se često u dokumentima iz poslednjih decenija XVI i iz prvih godina XVII veka. - 177 -

Pravim imenom zvala se Marica Tomazova, a u spisima u kojima je o njoj reč redovno se dodaje i njen nadimak "Čeljupača" (detta Cegliupacia). Nalazimo je, na primer, u noći između 14. i 15. avgusta 1593, kada su nju i njenu drugaricu po poslu, a izgleda i po sklonostima ka noćnim izletima po neosvetljenim ulicama, Veselu Markovu, napali neki nepoznati Dubrovčani kamenicama, a pokušao je da ih odbrani, pa je u tome i sam dopao rana izvesni Matko Orlica iz Rožata u Dubrovačkoj Rijeci.[35] Nešto docnije, 11. jula 1596. tužio ju je Miho Migonja, koji je, što je zanimljivo, po zanimanju bio "zdur", da ga je prethodnog dana bez razloga i povoda vređala govoreći mu razna prostaštva – od kojih su poneka i doslovno navedena u njegovoj tužbi – a onda je na glavnoj ulici došla k njemu s batinom i pokušala da ga tuče. Čeljupača je dakako ponekad bivala i kažnjavana[36], ali po pravdi treba reći i to da ona nije uvek u dokumentima ostavljala samo tragove svojih avantura. Tako se, 4. jula 1598, beleži i kako kod nje Dubrovčani kupuju hleb[37], a 1607. godine srećemo je u jednom testamentu[38]. Svi ovi sigurni podaci, kako o zdurima koje maskerata napada, tako i o "tržnicama", koje ona hvali, više su nego dovoljni da potpuno otklone naslućivanje o Antunu Gleđeviću kao o njenom autoru. Jer kada je ovaj dubrovački satiričar, u društvu s ostalim mladim Dubrovčanima, uzeo da se zanima karnevalskim priredbama i da za njih piše, svi junaci maskerate Tržnicam bili su već davno mrtvi i zaboravljeni, pa ništa više ne bi značile ni pohvale ni pokude koje bi im pesma upućivala. U njegovo vreme bile su i druge "tržnice" i novi zduri, pa ako je – kao što tvrdi Crijević – Gleđević odista o njima pisao, njegova pesma nije ova koju imamo, nego bi se tek imala tražiti, ukoliko je uopšte i očuvana. A da maskerata Tržnicam ne može biti ni eventualna Gleđevićeva evokacija prošlih ljudi i minulih dana svedok je onaj njen stih u kome se kaže da zbog Uhodićevih lupeština "onomlani jedna fali"; takav prekor Uhodiću bio bi i nerazumljiv i besmislen u Gleđevićevo vreme kada je mnogo više od dve godine proteklo otkako je Uhodić prestao da bude zdur[39] i, čak, prestao da bude u životu[40]. Ali, ako su nam arhivski spisi sačuvali ovako odlučne, ovako nesumnjive znake o tome ko ne može biti pesnik ove uspelo izrađene maskerate, oni nam, na žalost, ne kazuju ništa o tome ko bi njen pesnik mogao biti. Ipak, ne bismo možda grešili mnogo ako bismo ga potražili u nekom mladom vlastelinu iz ovih godina; kritika je u njoj uglavnom sručena na "lupeže zdure", dok se o "ofičalima", koji su vlastela, govori s diskretnim podsmehom za nevelike i, u krajnjoj liniji, oprostljive grehove; ako do te - 178 -

pojave nije došlo samo iz straha da se u istinu ide dublje – ona bi mogla biti jedino posledica klasne angažovanosti neznanog autora. Štaviše, idući za ovom pretpostavkom može se stići još dalje. Među "ofičale tržnica" arhivski dokumenti ubrajaju i neke poznate pesnike: Dživo Gundulić, na primer, bio je na ovoj dužnosti 1624[41], a Džono Palmotić 1631. i 1637. godine[42]. Blagodareći tome, oni su mogli da se odlično, i iz prve ruke, upoznaju sa životom i s nedaćama "tržnica", pa nije sasvim nemoguće – a možda će se to jednom u nekom zapisu, ili u nekom rukopisu, i naći spomenuto – da je jedan od njih, specijalno Palmotić, koji je za satiričnu poeziju imao ne malog dara[43], smislio ove interesantne stihove o njima. Ali isto tako kao i oni, autor tih stihova mogao je biti i svaki drugi od sada znanih i neznanih dubrovačkih pesnika iz onih dana, i trebaće još daljih traganja da se u tom smislu dođe do izvesnosti, pod uslovom da je to ma na koji način moguće; jezička i metrička izučavanja, koja su u pitanjima spornih autorstva za pesničke sastave XVI veka dala dosad tako sjajne rezultate, ovde, izgleda, ne bi bila bespogrešna[44]. Međutim, rešilo se bilo kako pitanje ovog nepoznatog koji je Tržnicam ostvario, već sada možemo reći da je on veoma dobro znao i predmet o kome govori i dubrovačko društvo u celini, ali i da je bio pesnik od talenta, što znači još mnogo više.

- 179 -

Napomene 1. To je rukopis I. a. 36 Jugoslavenske akademije u Zagrebu. Izdanje pesme dao je Dragoljub Pavlović u zborniku Dubrovačka poezija, Beograd, Prosveta, 1950, str. 219-224. 2. Alojzije Mišić, Obnavljaju se stare tradicije, Narodna svijest, Dubrovnik, 1941, XXII, br. 3 3. Tako na ovu pesmu gleda i Milivoj Petković u delu Dubrovačke maskerate, Posebna izdanja SAN, knj. CLXVI, Odeljenje literature i jezika, knjiga 1, Beograd, 1950, str. 122. 4. Ispis iz zapisnika senata (Consilium Rogatorum) sačuvao se u rukopisu Parti di Pregai, koji je sada pod brojem 302. u Biblioteci Franjevačkog manastira u Dubrovniku. U originalnom jeziku on glasi: Ser Marinus Symenis de Ghetaldi condemnatus ultra alia ut non possit in vita sua habere officium Pancocularum propter crimina in eo ab ipso perpetrata. 1600. 26 aprilis. 5. Pisar pomenutog rukopisa ta imena piše na ovaj način: Buttor, Bratosc, Karvoc, Stogne, Alandes, Kekello, Uhodich. Međutim, kako je on dosta udaljen od vremena iz koga je pesma, dva od tih imena prenosi pogrešno: ne treba Alandes već Olandes, i ne treba Kekello već Kekallo (isp. ovde nap. 18 i 19). 6. U rukopisu: Nascimoka, Cegliupaccia, Loscichiza. 7. Fancev F., Dvije dubrovačke pučanske družine iz kraja 17. stoljeća, Nastavni vjesnik, 1931, XXXIX, sv. 5-8, str. 146. 8. Isp. njegov rad Nepoznati u smrt Nikolice Giva Vučića- Bunića g. 1678, Građa JAZU, Zagreb, 1938, XIII, ńňr. 299. 9. Dubrovačke maskerate, str. 123. 10. Dubrovačka poezija, str. 224. 11. P. Budmani, pišući o Gleđeviću (Stari pisci XV, Zagreb 1886, strana V-IX), pogrešio je pri određivanju datuma i godine njegovog rođenja. O tome šire u našoj raspravi Dubrovački pesnik Antun Gleđević, Glas Srpske akademije nauka, 240, Beograd, 1960. 12. Consilium minus 71, 1618-21, 226. 13. Isp. Intimationes cancellariae 41, 1656-59, 200. 14. Cons. minus 73, 1625-28, 61': "Nicola Marcou Pratosc stipendiarius creatus fuit in riuerium cum salario, honore et onere consuetis". 15. Cons. minus 78, 1644-48, 109 bis. 16. Consilium Rogatorum 87, 1619-21, 15; Registro di cassa publica 1634-1650, passim. 17. Cons. minus 72, 1622-24, 89'; Diversi et possesso del criminale 10, 1642-47, 269. 18. Cons. minus 75, 1632-35, 96', 102'; "Captum fuit de cassando Joannem dictum Olandes riuerium ab offitio et salario riuerij quod amplius uita sua durante habere non possit et de eum condemnando ad standum in uno ex tribus carceribus pellagi per tres menses continuos ..." 19. Cons. min. 78. 201': "Pauo Iuanou de Umbla acceptus fuit pro riuerio loco quondam Joannis Checalo riuerij defuncti..." - 180 -

20. Cons. min. 72 89'; isto 77, 1640-44, 256': "Die 18 decembris 1643. Iuan Vlahov stipendiarius acceptus fuit pro ripario loco Iuani Uhodich qui renuntiauit cum prouisione, honore et onere consuetis". 21. Cons. min. 71, 226. 22. Cons. min. 73, 81; isto 74, 1628-31, 57', 238; isto 75, 148. 23. Cons. min. 74, 30; isto 75, 181. 24. Cons. min. 73, 230'; isto 74, 209. 25. Cons. min. 75, 230. 26. Isp. na primer Cons. min. 71, 155; isto 75, 280'. 27. Još 30. marta 1624. ona dolazi kao relicta quondam Petri Petnicich (Cons. min. 72, 75'). 28. Isp. Lamenta de intus et de foris 40, 1640-41, 95' i dalje gde jedan dubrovački pučanin, svađajući se c Nikom, uzvikuje: "Snascli dasi bila na chari, i ogarlinu". 29. To se kaže i u pesmi kad se iznosi da svaka "tržnica" nastoji da joj hleb bude dopečen ali da ne pregori, "er inako vas puk gori i u ogrlin svijeh sude". 30. Cons. min. 75, 191', 214 31. 21. aprila te godine sahranjena je u horu franjevačke crkve, kako je zabeleženo u rukopisu Anniversarij in S. Francesco di Ragusa, str. 71, koji se čuva u Biblioteci Male braće u Dubrovniku. 32. Testamenta notariae 64, 1645-50, 151' i dalje. 33. Isp. na primer Cons. min. 73, 133, 154, 167; Sententiae cancellariae 190, 1624, 106. 34. Cons. min. 73, 187. 35. Videti zapisnik sa procesa koji je o tom događaju vođen u Lamenta de intus, 126, 1592-1593, 295'-297. Za Veselu Markovu i Maricu Tomazovu Čeljupaču izričito je tu rečeno da su "tržnice" (pancocule di Ragusa). 36. Po belešci u Libro del criminale 1566-1599 ona je zbog neke krivice kažnjena globom od pet perpera. Tu se, samo, verovatno greškom, zove "Marica Andrina nazvana Čeljupača" (Marizza Andrina detta Cegliupaccia). 37. Lamento, de intus, 129. 1598, 191': "... e compramo uno pane da Marizza Cegliupaccia". 38. Testamenta Notariae 53, 1607-1608, 53', 54. 39. Isp. ovde napomenu 18. 40. Da je bio mrtav 20. marta 1658. vid. u Sententiae cancellariae 224, 1658, 6. 41. Izabran 31. decembra 1623, bio je na njoj do 1. marta 1634, kada ga je zamenio Luka Nikolin Buća, pošto je on, u međuvremenu, bio određen za jednog od zdravstvenih činovnika (officiales super salute). Cons. minus 72, 175, 185. 42. Cons. minus 74. 238. Registre dell'ufficio della Grascia a. 1628-1633, 1634, 1650, passim. 43. Za to isp. Građu JAZU, knj. X, str. 127 i dalje. 44. Videti šta o dubrovačkom osmercu posle Gundulića kaže Milan Rešetar u radu Pjesme pripisivane Gunduliću, Rad Hrvatske akademije 272, Zagreb, 1941, str. 60.

- 181 -

Beleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo" Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) U neveliki skup komedija, koje su nam, obično bez naslova a uvek bez naznačenog autora i bez datuma nastanka, preostale od nesumnjivo bogate komediografske produkcije XVII veka, ide i ona, koja je, prema imenu svog glavnog junaka, nazvana Jerko Škripalo.[1] Njen tekst je sačuvan u više rukopisa iz XVII i XVIII veka,[2] što najčešće nije slučaj s drugim komedijama iz istog stoleća i što može značiti jedino da se ona negdašnjim ljubiteljima ove vrste književnosti zbog nečega sviđala. Današnjem čitaocu, međutim, ta stara komedija ne donosi mnogo uživanja; svako ko se odvaži da je pročita, brzo će se i lako složiti s ocenom, koju je o njoj pre blizu pola veka izrekao Pavle Popović, koji se prvi nad njom zaustavio. "Lepa nije – govorio je Popović s razlogom – ni jaka, još manje fina; naprotiv. Ona ima dosta grubosti, a naročito pornografije i skatologije... Ona nije ni vešto sastavljena, i jedna vrlo plitka intriga služi joj kao osnov; rasplet je još naivniji... " [3] Ali ova komedija "ima kulturno-istorijske važnosti, jer crta prilike onoga doba u Dubrovniku", i P. Popović, konstatujući i to, bio je još jednom u pravu.[4] Sa smelošću koja se kod dubrovačkih pisaca ne može sresti mnogo puta ona prikazuje i ismeva nekog starog vlastelina, koji, po svemu što se o njemu kaže, nikako nije bio makar ko, već senator i jedan "od prvijeh", "kelomna (stub) od grada" i bivši knez Republike. Stavljajući ga u bezbroj situacija, koje su sve nemoguće i smešne, i koje se sve po njega svršavaju loše, nepoznati autor nije ipak bio, iako se to nekad malo odviše isticalo,[5] sasvim u postupcima i obrascima dubrovačke komedije XVI veka. Njegov Jerko Škripalo jeste komični i mahniti starac, kome nikad nije dovoljno ljubavnih avantura, ali koji baš zato i ispada smešan, jer za njih nema ni osnovnih uslova, i jeste kao okorela tvrdica bliski rođak Dundu Maroju, ali on je, a to svi drugi ipak nisu, i izrazito negativna ličnost, koja tiraniše celu svoju okolinu, koja s predumišljajem pokušava da gurne u smrt sopstvenu ženu, jer je ne voli i jer mu ona smeta, koja nehumano kinji svoje radnike i poslugu, i koja se čak i prema državnim službama odnosi kao prema svojoj prćiji. Neka svim tim osobinama, koje je Škripalu pridao, naš autor i nije pomišljao da ovaj lik učini dubljim i težim od drugih, koji su mu slični u ranijim komedijama – da je to i želeo, njegove umetničke snage nisu bile dovoljne da mu obezbede uspeh! – neka je u svemu tome pokušavao da ide - 182 -

za savremenom komedijom improvizacije i profesionalnih glumaca, koju je bez sumnje imao prilike da vidi, ostaje ipak nesumnjivo da je ispisujući redove ove komedije, svoje pero topio u jed svoga nezadovoljstva i da je za nas tako ostavio jasan trag neke slobode opažanja i izraza, koja je u jednom trenutku dubrovačke intelektualne klime u XVII stoleću bila dopustiva. Već i sama ta odlika bila bi dovoljna da ovoj komediji obezbedi nešto više pažnje i da potakne želju za koliko je moguće bližim određivanjem vremena iz koga je potekla. No pravo na tu pažnju i uslove za tu želju njoj daje i jedan dalji momenat. Bila koliko mu drago dubrovačka komedija iz XVII veka nevelika po svojim umetničkim kvalitetima, – bez jedne podrobnije analize to je dosad istaknuto mnogo puta, – ona je ipak značajna, s obzirom na to da u književnosti malenog grada produžava jedan književni rod koji je u prethodnom stoleću bio tamo na izuzetnoj visini i s obzirom na to da je, kraj svega što se može reći o izvornosti njene invencije i o vrednosti njene inspiracije, dubrovačkom čoveku govorila o njemu samom i o njegovim bližnjima, i to govorila mu kroz usta sugrađana i poznanika, a ne, kao u većem delu Evrope u to doba, kroz usta plaćenih profesionalnih glumaca iz Italije. Pa uprkos tome, koliko je malo poznata ta komedija! Mi još uvek ne znamo ni njene pisce ni datume njenih premijera, i u neprilici smo zato kad treba da govorimo o njenu razvoju. Obično zbog toga ponavljamo da su sve te komedije napisane i prikazane pred kraj XVII veka,[6] a što se tiče autora, ako ih sve ne pripisujemo glatko Korčulaninu Petru Kanaveloviću,[7] izvlačimo se napomenom, da "ma kako se... s vremenom riješilo to pitanje autorstva, ono vjerojatno neće imati presudne književno-historijske važnosti, jer u tim našim komedijama nije nigdje izražen lični odraz svijeta niti se u kojoj od njih očituje superiorniji komediografski talenat".[8] Sve se to, naravno, ponavljalo i ponavlja i kad je reč o našoj komediji. I njen je pisac nalažen u Kanaveloviću, bilo s nešto rezerve,[9] bilo čak i sasvim odlučno.[10] A u pogledu na vreme kad je na dubrovačkoj pozornici prikazana, ni kod nje se nikada nije posumnjalo u zapis s jednog od kasnijih rukopisa, u kome se za nju, kao i za Pijera Muzuvijera, Bena Poplesiju i Vučistraha, koji su u tome rukopisu sačuvani takođe, kaže da su "bile prikazane prid dvorom na 1699".[11] Vinko Radatović, jedino, pokušao je da unese nešto svetlosti u zamršene odnose između ovih komedija, pa je u jednoj prilici za komediju Jerko Škripalo iznosio dokaze da je nizom svojih scena istovetna s komedijom Šimun Dundurilo i da, prema tome, predstavlja njen kasniji plagijat.[12] - 183 -

Treba, doduše, istaći da je put koji bi morao dovesti do tačnijeg zaključivanja o vremenu u kome je ova komedija izrađena naslućen već odavno kako valja. "Za vrijeme kada je napisan Jerko Škripalo – pisao je M. Rešetar – moglo bi nam poslužiti i ime "žuđela" Arona Koena i "kandžilijera" Mara Ruga, ako su to, kako je sva prilika, imena jednog Židova, koji je u to doba zbilja živio u Dubrovniku, i ondašnjeg pisara dubrovačke kancelarije".[13] Pri tom Rešetar je mislio na dva spomena realnih ličnosti, koji se u komediji čine; oba se nalaze samo u jednoj njenoj verziji – onoj koju ima rukopis biblioteke Male braće u Dubrovniku, zaveden pod starim brojem 38[14] – i oba su kasnije u istoj verziji precrtana i zamenjena drugim. U prvome (čin I, scena 9), Jevrejin Merdohain, jedno od važnijih lica u komediji, kaže nekom prilikom: "A molio me Aron Koen da mu kupim 30–40 vedar vina", a u drugom (čin II, scena 2) Jerko Škripalo, ljut na beračice grožđa za koje misli da su ga pokrale, a koje mu odgovaraju drsko, s uvredama i kletvama, uzvikuje, pokušavajući da ih zaplaši: "Amo, pudaru, pođ mi po Mara Ruga (druga ruka ispravlja u: kandžilijera), da mi je učinit lamenat na ove lupežice", na što mu one dobacuju, opet s prkosom: "Ti ćeš nas na Mara Ruga (druga ruka ponovo prepravlja u: kandželijera), a mi ćemo tebe na sindike i na fontanu, dje se svak umiva".[15] Prema Rešetarovoj sugestiji, dakle, imena ove dvojice bivših Dubrovčana, očuvana skoro slučajno u rukopisu komedije koji je inače najstariji i najbolji,[16] mogla bi da posluže kao ključ za rešenje pitanja njene hronologije. Trebalo je sada na osnovu toga provesti sistematsko arhivsko traženje i do rezultata bi se moralo doći; začudo, niko se time nije pozabavio. Samo uzgredno i u jednoj opreznoj belešci, književni istoričar Franjo Fancev izneo je slutnju: "Ne krije li se za "žuđelom Aronom Koenom" komedije dubrovački rabin Aaron Lunelli-Coen, koji je, kako to spominju dubrovački literarni historici S. Cerva, I. M. Matijašević i S. Dolci, izdao g. 1657. neke komentare knjigama Sv. pisma".[17] Taj jevrejski sveštenik i viđeni dubrovački trgovac, učeni naučnik i pisac dela Zekan Aron ("Brada Avramova"), koji se rodio oko 1586. a živeo do marta 1656. godine,[18] zaista bi mogao biti Aron Koen iz naše komedije. S obzirom na to da tačno znamo kad je on umro, godina njegove smrti imala bi značiti poslednju u kojoj je Jerko Škripalo složen. Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna, i Fancev je dobro učinio što je u onom momentu ostao samo kod slutnje. Jer kako se posle moglo videti, ime koje je ovaj poznati rabin nosio imali su i drugi Jevreji, o kojima se nalaze dubrovački arhivski - 184 -

zapisi. Već prema podacima koje je izneo Tadić, može se konstatovati, na primer, da je 1573. bio neki Aron Koen, kome je na nekom brodu tad propalo petnaest snopova kozjih koža, ili pre 1594. opet neki drugi, kome se te godine pominje udovica Rene.[19] Kada se pak uz sve to uzme u obzir da se Tadićevi podaci zaustavljaju kod polovine XVII veka, neizvesnost u pogledu stavljene pretpostavke postade još znatno veća. Ostalo je, prema tome, da se među dubrovačkim kancelarima potraži onaj koji se zvao Maro Ruga, ne bi li se tako došlo do sigurnije osnove za datiranje komedije. Jedan kancelar s tim imenom i s takvim prezimenom zaista je zabeležen u arhivskim dokumentima. On, samo, nije kancelar grada, već kancelar dubrovačke Župe, što niukoliko ne smeta, nego čak bolje odgovara radnji komedije, koja je smeštena u seoce Šumet, gde su sva glavna lica došla zbog berbe.[20] Šumet je nad Dubrovačkom Rijekom, a na domaku Župe, pa je u to vreme bio pod nadležnošću župskoga kancelara; otud je sad shvatljivo, zašto stari Jerko hoće da svoje beračice tuži kod "kandžilijera Mara Ruga". O Rugi, srećom, imamo sve potrebne vesti: on je za kancelara Župe izabran 18. aprila 1614. godine[21] i ostao je u službi neprekidno do smrti, 11. juna 1656. godine.[22] To je jedini kancelar Župe u XVII veku, koji se tako zove,[23] i uopšte jedini Maro Ruga među svim dubrovačkim kancelarima, kako onima u gradu, tako onima po ostrvima i selima. Bastardni potomak ugledne pučanske porodice Ruga – vanbračni je sin Petra Marina Ruga i Reine Candiotta iz Barlete[24] – Maro je skoro ceo svoj život proveo u Župi, gde je imao kuću i imanje[25] i gde je svakako zbog toga i želeo da bude kancelar. Precizni podaci o njegovu službovanju u kancelariji Župe ovlašćuju nas da o komediji Jerko Škripalo kao nesumnjivo utvrdimo ovo: ona je nastala posle 18. aprila 1614, kada je Ruga za kancelara postavljen, ali pre 11. juna 1656, kada je on umro. Istovremeno, tim se podacima identifikuje, ovoga puta bez ikakve sumnje, i ličnost "žudjela" Arona Koena, koga komedija spominje; to je zaista ugledni rabin i dubrovački trgovac o kome stari dubrovački biografi govore. Kako je on punoletan postao 1614, a umro, kao Ruga, 1656. godine, osnovnim datumima njegova života ne dobijamo, na žalost, ništa za dalje približavanje tačnom vremenu postanka naše komedije. Zato možemo reći jedino to da je ona u jednoj od ove četrdeset i dve godine – još uvek neizvesno u kojoj – napisana i prikazana u Dubrovniku po svoj prilici u vreme karnevala i na otvorenom prostoru dubrovačkih trgova. Ona je zasad jedina dubrovačka komedija, za koju je nepobitno utvrđeno da pripada - 185 -

vremenu Dživa Gundulića i Džona Palmotića, to jest književnosti koja se u Dubrovniku pisala pre katastrofalnog zemljotresa 1667. godine. Što se ona u tolikom svom delu slaže s komedijom Šimun Dundurilo, moglo bi se tumačiti na nekoliko načina – na primer da je i Dundurilo iz istoga vremena i od istoga pisca, iz koga je i od koga je i Jerko Škripalo, ili da je on ipak nastao kasnije i pod uticajem prvoga – ali se, bar zasad, ni do kakve sigurnosti ne može doći. Teško je, isto tako, i na drugi koji način suziti dosta veliki vremenski raspon, u koji smo, na osnovu arhivskih spomena, našu komediju mogli staviti. Možda bi nam to i pošlo za rukom kada bismo znali kakvo je prezime imao onaj "Stijepo šavac između Ponte", o kome se u komediji još govori (čin II, scena 7), ili kakvo je ime nosio onaj Tesla, o kome je reč takođe (I, 9). Na nevolju, autor komedije nije imao potrebe da te podatke daje – jer su to sigurno bile ličnosti koje je svaki gledalac znao veoma dobro – pa je sada bez njih skoro nemoguće tražiti po spisima. Jedan se Tesla u to vreme zvao Ivan i bio je sin Lukin,[26] pa kako je 1648. i 1656. imao posla s dubrovačkim krivičnim sudijama, nije isključeno da je baš to onaj na koga raspušteni Maro, sin Jerkov, čini aluziju kad kaže: "Ili trebuje providžat dinare na koji mu drago način, ili saltar in mare, ili učinit s Teslom kumpaniju in pase et in carità". S najvećom opreznošću, istina, moglo bi se pretpostaviti da je komedija Jerko Škripalo starija i od godine 1651. Te godine, naime, senat je najpre, 21. januara, doneo jednu oštru zabranu one hazardne igre s kartama koja se zvala bašeta,[27] a zatim je, 27. novembra, izglasao opširnu uredbu o kaznama koje su čekale svakoga ko se usudi da "javno ili privatno, pod bilo kakvim razlogom i iz kakvih mu drago motiva" govori protiv vlade i njenih činovnika, bilo onih u gradu, bilo onih koji se šalju po teritoriji;[28] stoga nije mnogo verovatno da bi nepoznati pisac mogao da posle toga, bar za neko vreme, prikazuje Mara kao ljubitelja bašete – u jednoj sceni on, na primer, govori: "Onomadne bijah ti skroko njeke tries ungara, to mi ih njeki vrag i dignu na bašete" (čin I, scena 9) – ili da otvoreno i neuvijeno, bez milosti i mere, ismeva i ruži jednog senatora, koji je jednom biran, a sprema se da bude biran opet, za kneza Republike, pa makar on bio, kao što po svoj prilici i jeste, i sasvim izmišljena ličnost. Tačnijim fiksiranjem hronoloških okvira komedije Jerko Škripalo dobitak se ipak ne svodi samo na to što smo sad znatno bliže trenutku u kome su je - 186 -

Dubrovčani prvi put videli i što je blagodareći tome razvoj dubrovačke komedije posle Držićevih vremena unekoliko jasniji; s utvrđivanjem ovih okvira mi smo takođe došli i do mogućnosti da barem ponešto razjasnimo u misteriji koja pokriva njenoga autora. U svetlosti podataka koje smo izneli, neće, držimo, biti više moguće bar ovu komediju pripisati Korčulaninu Petru Kanaveloviću. Jer ovaj tako plodni dalmatinski pisac i toliki kasniji prijatelj Dubrovnika i njegove književnosti rođen je tek 1637. godine i u vreme kad su dubrovački amateri prikazali komediju Jerko Škripalo, sigurno nije bio još po prvi put ni došao u Dubrovnik, a u svakom slučaju još je morao biti vrlo daleko od onakvog poznavanja dubrovačkog jezika i dubrovačkih prilika kakvo je u ovoj komediji pokazao njen nepoznati pisac. Pa kad nije Kanavelović, ko bi morao biti taj neznani komediograf, koji je živeo i radio u Dubrovniku u prvoj polovini XVII veka? – Njegovo ime, na žalost, sada nije moguće utvrditi, i odgovor će ostati odložen sve donde dok se ne nađu bolji rukopisi ili precizniji izvori koji će nam u tome pomoći. U ovom trenutku mogu se tu izneti samo neka naslućivanja, za koja stari dubrovački biografi mnogo bliži vremenu koje dolazi u obzir, i mnogo bolje obavešteni nego što mi možemo biti, daju neke nade i pružaju neke oslonce. Za godine pre zemljotresa od 1667, ti biografi pominju dva komediografa, ali ne beleže, kao za pakost, naslove njihovih dela. Jedan od njih Džanluka Antica, rimski doktor prava i docnije sekretar Republike, za koga Saro Crijević govori da je pisao na "ilirskom" jeziku "izvesne pesme i vrlo elegantne komedije", koje još postoje. [29] A drugi je Frano Radaljević, takođe kancelar dubrovačke gospode, za koga Frančesko Apendini svedoči da je sastavljao drame, od kojih je i on sam znao za jednu, ali je nije video. [30] Kako je Antica umro 30. januara 1668. godine, [31] a Radaljević, sa skoro celom porodicom, zavrio 6. aprila 1667. u zemljotresu, [32] očito je da je njihov eventualni komediografski rad mogao pasti samo pre 1667. godine. U jednome od te dvojice dubrovačkih građana verovatno će se jednom i otkriti pisac komedije Jerko Škripalo, ukoliko se, štaviše, ne pokaže da je ispod njihova pera izišla i još koja između dubrovačkih komedija XVII veka. Uz pretpostavku, opravdanu, kako se čini, da jednome ili drugome od njih pripada zasluga za sklapanje naše komedije, čini nam se da se može dodati i to kako će, sudeći po nekim znacima, ova zasluga pre pripasti Antici. Jer po arhivskim podacima Radaljević je bez prestanka bio na svom kancelarskom poslu, najpre kao koadjutor, a od 9. decembra 1650. i kao kancelar,[33] pa - 187 -

nije verovatno da bi on mogao da skupi toliko hrabrosti koliko je ipak bilo potrebno da se na dubrovačku scenu iznese jedan skroz degenerisani i jadni dubrovački senator, ili nije bar verovatno da bi ga i posle toga senat ostavio na istom mestu. Naprotiv, Antica je, svakako zbog neke krivice, 22. oktobra 1650. svoju kancelarijsku službu izgubio[34] i živeo je još dugo u Dubrovniku kao privatna ličnost od prihoda zemlje i trgovine i od advokatskih poslova, dok nije mnogo kasnije ponovo stekao milost i poverenje gospara. Možda je on ovu smelu i ujedljivu komediju pisao u tom intervalu kao svoj odgovor na mržnju nekog uticajnog senatora, zbog čijeg je dejstva službu izgubio, a može biti i to da ju je napisao još ranije i da je upravo ona predstavljala onu krivicu zbog koje je iz spiska kancelara brisan. Jer, zaista, šta mi sad znamo o predistoriji te komedije? Ona je mogla biti svakakva, i nije isključeno da je jedna od ovih dveju alternativa tačno pogađa. Zanimljiva je, i ovde se mora spomenuti, misao koju je F. Fancev izneo odavno, ratujući protiv "kanavelovićomanije", kako je nazvao uistinu nešto preterano vezivanje Kanavelovića za autorstvo svih dubrovačkih komedija XVII veka. Po njemu, verovatno je Džanluka Antica bio onaj dubrovački pisac, koji je "ugledanjem u talijansku komediju 17. stoljeća, a i studijem dubrovačke komedije 16. stoljeća", obnovio ovaj književni rod u Dubrovniku.[35] To može biti sasvim tačno, mada je netačno što je Fancev, zaveden informacijom iz Apendinija po kojoj je Antica umro 1688, verovao da se ceo njegov rad na obnovi dubrovačke komedije odvijao tek od 1667. do 1688. godine. Morao se naprotiv, ako je obnova komedije uistinu njegovo delo, odvijati znatno ranije, jer evo gde smo jednu od tih dubrovačkih komedija našli u vreme pre 1656. ili čak pre 1651. godine.

- 188 -

Napomene [1] Objavio ju je Milan Rešetar u publikaciji Četiri dubrovačke drame u prozi iz kraja XVII vijeka, Beograd 1922, SKA, Zbornik za ist., jez. i književnost srpskoga naroda, prvo odelj., knj. VI, na str. 3-33. [2] Isp. Rešetar, nav. delo, uvod, str. XII-XVI. [3] Dubrovačka komedija "Jerko Škripalo", Godišnjica Nikole Čupića, Beograd 1910, knj. XXIX, str. 318. [4] U istom delu i na istom mestu. [5] Isp. Popović., nav delo, 318; Rešetar, nav. delo, X. [6] Npr. Fancev F., Dva dubrovačka komediografa iz kraja 18. stoleća (Prilog za istoriju dubrovačke drame), Prilozi za književnost, jez., ist. i folklor, Beograd, 1928, VIII, str. 160, ali i mnogi drugi. [7] Npr. Radatović V., Petar Kanavelović kao pisac komedija, Prilozi za književnost... 1929, IX, str. 32-70. [8] Kombol M., Poviest hrvatske književnosti do narodnog preporoda, Zagreb 1945, str. 286. [9] Rešetar, nav. delo, str. VII-X. [10] Radatović, nav. delo, str. 34 i dalje. [11] Ist. Rešetar, nav. delo, str. 1. [12] Šimun Dundurilo, dubrovačka komedija XVII. veka, Beograd 1931, SKA, Zbornik za ist., jez. i književnost srp. naroda, prvo odelj. knj. XXIII, uvod, str. XVI i dalje. [13] Nav. delo str. X, u nap. [14] Biblioteca di fra Innocenzo Ciulich nela libreria de' RR. PP. Francescani di Ragusa, Zara 1860, str. 15. [15] Rešetar, nav. delo, str. 8 i nap. 14 na str. 17. [16] Isto, str. XV. [17] Dva dubrovačka komediografa..., str. 161, u nap. [18] O njemu opširno piše J. Tadić u delu Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoleća (Sarajevo, "La benevolencia", 1937), str. 329–345, i passim. [19] Isto, str. 236 i 378. [20] Potvrde za to, izvedene iz teksta same komedije, vid. u nav. delu P. Popovića, str. 324-325. [21] Historijski arhiv u Dubrovniku, Consilium Rogatorum, 84, 1613-1615, 126'. Die Veneris XVIII Aprilis 1614 a prandio. Electio Cancellarij Breni: Marinus Petri Rugia. Svi dalji arhivski dokumenti koji se navode, pripadaju istom arhivu. [22]Libro di cassa pubblica dell'anno 1634-1656 f. DCCXXI: Adi detto (tj. 26. juna 1656) ducati quatro à detto (tj. Marino Rughia, Cancelliere à Breno) per mesi uno giorni 10 sino 11 Giugno 1656 che mori. [23] Pre Mara Ruga kancelari su tamo: Staneta Jesussovich i Vincenzo di Giovanni, a posle: Natale Garglieni (1656-1664), Antonio Istri (1664-1666), Luca Belli (1666-1673), Giorgio Miroslavich (1673 do iza 1718).[ 24] Čingrijina genealogija dubrovačkih Antunina (rkp. u Historijskom arhivu u Dubrovniku), str. 23'. Isp. i Testamenta notariae 45, 1577-81, f. 123 (Testamentum - 189 -

nuncupativum quondam Petri Marini Bartholomaei Rugia) i Test. not, 50, 1595-99, f. 102'-103 (Testamentum cum additione Paulae relictae quondam Marini Rughia). [25] Isp. na primer Lamenta de intus et de foris, 42, 1643-44, f .11 ili Consilium minus, 72, 1622-24, f. 151. [26] Isp. Consilium Rogatorum, 101, 1648-49, 23'-24 ili isto, 105, 1653-54, 134. [27] Cons. Rog; 102, 1649-51, 214: Prima pars est de prohibendo ludum alearum vulgo dictum la Bassetta tanquam pernicialem Civitati nostrae... (pa se dalje nabrajaju kazne za prekršitelje). [28] Ceo tekst je u Cons. Rog, 103, 1651-52, 176-177. [29] Bibliotheca Ragusina (prepis u Biblioteci Male braće u Dubrovniku) str. 1439: "Illyricas Musas studiose coluit, hinc nonnulla poemata et elegantissimae commediae ab eo editae adhuc extant, et non sine voluptate leguntur". [30] Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteratura de'Ragusei, tomo II, Ragusa 1803, p. 288. [31] Matice mrtvih župnog ureda Sv. Andrije na Pilama I, 1659-1741, 8: "Anno Domini 1668. die 30 Januarij. Joannes Lucas Antizza aetatis suae annorum circiter 57 in domo suo in communione. Sanctae Matris Ecclesiae animam Deo reddidit cuius cadauer sepultum est die 31 eiusdem mensis in Ecclesia Sancti Dominici Ragusij. Reverendo Patri Pasciat confessus est die 28 euisdem mensis sanctissimoque uiatico refectus est per me Lucam Marini Parochum S. Andreae Pillarum die 29 et sacra olei unctione roboratus die 30 dicti mensis. [32] Čingrijina genealogija... str. 228. [33] Cons, Rog., 102, 192: Electio cancellarij loco ser Ioannis Lucae Antizza non delati ad Excellentissimum Maius Consilium pro eum firmando cum salario, honore et onere consuetis: Ser Franciscus Radalaeus. [34] Isto 158': odbacuje se predlog de deferendo ad Maius Consilium pro firmando ser Joannem Lucam Antizza cancellarium pro uno anno cum salario et onere consueto. A 5. novembra iste godine takođe propada predlog de conducendo ad idem officium cancellarij Ioannem Lucam Antizza cum diminutione ducati unius de salario annuali quod per antea habuit (Isto, 174'). [35] Dva dubrovačka komediografa..., str. 167.

- 190 -

Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka 1990. XVIII vek: Doba prosvećenosti Književnost na tlu Crne Gore i njenoga Primorja ušla je u XVIII vek s određenim i za ondašnje njene uslove čak i značajnim nasleđem. Na tom nasleđu je kao na svojoj osnovi, i upirući se o njega kao o svoj oslonac, ona mogla da produži svoj hod, pa i da se uputi ka novim prostorima i ka složenijim i većim delima. Ona je to i činila, koliko joj je bilo mogućno, i koliko su joj istorijske i društvene prilike dopuštale. Sledeći njen zbir, koji se da načiniti na završetku daljih stotinu godina njenoga života, već je daleko bogatiji i pokazuje nesumnjivi rast u mnogom pogledu i ne u jednom pravcu. Tih stotinu godina kruniše na kraju krupna i moćna figura Petra Prvoga, koji nije bio samo znameniti arhijerej i predvodnik svoga naroda nego i pisac koji odvaja jedno književno razdoblje od drugoga, predstavljajući prvome završetak i sintezu i dajući drugome prve podsticaje i početne zamahe. Neka svojstva književnosti na ovom području ostala su, sticajem okolnosti, njena karakteristika i u novom stoleću. Jedno je od tih svojstava od prvenstvene važnosti, istina negativne: još uvek književnost ovde nije mogla da se kreće u istom smeru i ka Jednom cilju, niti da svuda bude podjednako raznovrsna i obilna, a ni da postane jedinstvena i zajednička. Njeni pisci, kao i njeni čitaoci, bili su odvojeni istorijskim sudbinama, državnim granicama i antagonističkim religijama, pa je iz toga kao neminovna posledica proisticala različitost pojedinih društvenih sredina, a u skladu s tim i nejednakost kulturnog života i shvatanja književnosti, kao i svrhe koju ona ima. Linija podele, u najgrubljim crtama, išla je ovde linijom dodira i odbijanja dveju glavnih konfesija. Pisci iz pravoslavnih sredina, koji su i dalje ostali malobrojni i retki, nastavljali su da pišu u zatvorenom krugu osveštane tradicije: njihovo otvaranje prema svetu, kad su se za njega ukazivali neki izgledi, redovno je išlo preko jednoverne Rusije, u koju su oni odlazili, gde su učili i odakle su im stizale knjige. Centri njihovog okupljanja i rada i sada su bili manastiri i crkve; gradskog društva oni nisu imali i čitaoci na koje su smeli računati brojili su se na prste. Kudikamo brojniji, a i neuporedivo obrazovaniji, bili su pisci iz pretežno katoličkih gradova Boke Kotorske. Oni su mogli da prate bolje i da prihvataju u većoj meri ono što se događa u kulturnoj Evropi onoga doba, iako su se i dalje u - 191 -

tome oslanjali na posredovanje Dubrovnika, gde su nalazili uzore i učitelje u "slovinskoj" literaturi, i Italije, odakle su im uvek dolazila odlučujuća kulturna zračenja. Društvo za koje su oni stvarali bilo je odavno urbanizovano, a u njemu je i čitalaca bilo srazmerno više. Uprkos tome, izvesne nejednakosti, pa i povremena zatvaranja u sopstveni zavičaj i u vidokruge omeđene njegovim zvonicima daju se uočiti i ovde. Književnost negovana u Perastu živi prilično nezavisnim i zasebnim životom u odnosu na onu koja se u isto vreme stvara u Kotoru; s Kotoranima uostalom Peraštani odavno imaju zapletene račune i od njih ih odvajaju vekovima podgrejavane antipatije. Poneka mesta u Boki Kotorskoj kasnije se uključuju u pomorski i trgovački život ovoga područja i sporije ostvaruju svoje ekonomsko blagostanje; prirodno je bilo otuda da jedno vreme vidljivo zaostaju i u književnosti. Situacija nije ipak u svemu tako jednostavna i odvojenost u sferi književnosti i kulture nije na svu sreću definitivna. Neki dodiri i prožimanja ostvaruju se pored svega, i oni su dragoceni predznaci budućih kretanja. Čak i kada se spore, i kada se u žaru polemike obaraju jedni na druge s mnogo zelotske netrpeljivosti, katolički i pravoslavni pisci iz ovih strana pokazuju da ne žive odeljeni nepremostivim zidovima svojih religija i da i te kako vode računa jedni o drugima. Takve polemike postaju jedna od oznaka kulture u ovom regionu, i njih ima kako u vreme vladike Danila i nadbiskupa Vicka Zmajevića tako i u vreme vladike Save i njegovih oponenata s katoličke strane. Ali postoje tada i dodiri druge vrste, i srdačniji. U pojedinim trenucima opažaju se uticaji književnosti nastale u pravoslavnoj sredini na onu iz sredine katoličke, i obrnuto. Najlepši primer takvog uticanja možda je trag koji je u književnosti Perasta ostavila jedna polustihovana, poluprozna Povest o knezu Lazaru. Nastala ko zna gde u srpskim oblastima, ta ćirilicom pisana "povest" o kosovskoj bici, rađena prema tradiciji i prema narodnim pesmama, dobila je specifičnu stilsku i jezičku verziju na zemljištu Crne Gore i Boke Kotorske.[328] Neki nepoznati Peraštanin iskoristio ju je zatim za jedno neobično svoje delo, koje je predstavljalo spoj drame i eposa, i koje je nazvao Boj Kneza Lazara i zla svrha Miloša Koviljića i izdajnika Vuka Brankovića i devet braće Jugovića na Kosovu Polju.[329] Ostale izvore on je sebi našao u narodnim bugaršticama o Kosovu, koje su zapisivane, ili možda samo prepisivane, u njegovom Perastu, i u suvremenoj istorijskoj literaturi koju je čitao, a u kojoj je prvo mesto pripalo Orbinu i njegovom Kraljevstvu Slovena. Iz ćirilske Povesti o knezu Lazaru peraški pesnik preuzimao je nesumnjivo najviše, i to - 192 -

ne jedino činjenice i osnovnu materiju, već je u širokim zahvatima zajmio iz nje i sam tekst, koji je s potrebnim modifikacijama pretvarao u dosta nevešte, a često i nezgrapne i rapave dvostruko rimovane dvanaesterce. Njegovo delo bez sumnje se na neki način izvodilo u Perastu, najverovatnije na glavnom njegovom trgu. Samo to izvođenje nije nam dokraja jasno, ali ono je moglo biti onakvo kakvo je bilo u običaju u onda vrlo popularnim oratorijumima: narativne delove kazivalo je lice koje se zvalo Pisac, Pesnik ili Istoričar - kod Peraštanina samo Pisac i Pisnik - a tekstove pojedinih junaka - ovde su to knez Lazar, Miloš Kobilić, Vuk Branković, kneginja Milica, Jug Bogdan i svi ostali učesnici u kosovskoj tragediji - govorila su sama ta lica, pa bilo da se na pozornici vide u svečanim, ukočenim i dostojanstvenim položajima, gotovo bez pokreta - ili se pred gledaocima i ne pojavljuju, nego se samo čuju njihovi glasovi.[330] Takva dramska dela u kojima su teme i junaci uzimani iz narodne istorije nisu se inače ni u XVIII veku prikazivala po Boki Kotorskoj, pa ni u Perastu. U tom pogledu peraški Boj kneza Lazara mora se smatrati apsolutnim izuzetkom, jer je pozorišni život, ukoliko ga je na ovom području bilo, sledio druga dva pravca. Kada su bivali prepušteni sami sebi, pozorišni amateri odavali su se, u vreme karnevala, bučnoj, nekontrolisanoj, i na burleskama građenoj improvizaciji, u stilu i po sižeima komedije dell'arte; ta su izvođenja bila lišena svakog drugog cilja, pogotovu umetničkog, osim da što glasnije nasmeju u tim razuzdanim časovima okupljenu i za takvu vrstu zabave raspoloženu gomilu. Ali običnije i češće lokalne ljubitelje pozorišta okupljala je oko sebe crkva, a tekstove je odabirao i njihovo je izvođenje uvežbavao mesni sveštenik; predstave su tada imale iz osnova drugi karakter, a cilj im je bio u pouci i širenju pobožnosti u puku, a ne u trivijalnoj i jevtinoj zabavi. Izvodilo se redovno u crkvi ili pred njom, mahom u preduskršnje dane, pa su stoga birani i odgovarajući komadi iz ciklusa predsmrtnih Hristovih muka i njegove smrti na krstu. Kako peraški pisci, a i pisci u celoj Boki Kotorskoj, nisu imali originalnih drama te vrste, umesto njih za ovakve svrhe dobro su dolazila tradicionalna i po svem primorju odavno izvođena "prikazanja", pisana u jednostavnim osmercima i priprostim, ali svima shvatljivim jezikom i stilom. Jedno je od tih prikazanja Plač blažene Gospe kada plaka gorku muku prislatkoga svoga sinka Jezukrsta gospodina našega, koje po svom postanku spada "u najmanju ruku i podalje u XV stoljeće",[331] a njegov tekst izvođen je, sa sitnijim prilagođavanjima, u prvom redu jezičkim, od tada pa za više stoleće dalje. Peraški pozorišni amateri igrali su ga u svom dijalektu, - 193 -

ne vodeći nimalo računa što je ponekad njihova štokavština na krajevima stihova kvarila isprva pravilne slikove izvorne čakavštine. Koliku je popularnost ovo delo uživalo u Perastu ništa bolje ne pokazuje od okolnosti da iz XVIII veka ima nekoliko rukopisa s njegovim tekstom, jedan anonimnog pisara s početka veka, drugi Marka Balovića iz 1733, treći peraškog patricija Nikole Mazarovića iz druge polovine XVIII veka, i možda još koji.[332] Svi ti rukopisi, verovatno rađeni onda kada su bila pojedina izvođenja ovoga dela ilustrovani su s manje ili više crtačke veštine a na tim njihovim crtežima, gdekad i kolorisanim, predstavljene su pojedine scene ili ličnosti drame. Plač blažene Gospe, u kome narativne delove (Riječi pisma) kazuje naročito lice, a ostalo govore malobrojne ličnosti drame, Jezus, Gospa i Ivan jevanđelista, izvođen je svakako u Perastu kao i drugde, i možda upravo na način koji je Petar Knežević opisao u predgovoru svoje Muke gospodina našega Isukrsta i plač matere njegove iz 1753. godine.[333] Tu su narativni delovi pevani naizmenično od dvojice ili više izvođača, a ostale deonice pevale su (ili govorile) ličnosti Kojima odnosni tekstovi pripadaju. Istovetnim ili sličnim postupkom izvedeni su u Perastu tokom XVIII veka još jedan "Gospin plač" — sada se on zove Plač blažene gospe sinka svoga mrtva držeći pod križem[334] — zatim jedno drugo prikazanje koje bi se moglo nazvati Otajstvo muke Jezusove, i u kome izlaze redom anđeli, na čelu sa Gabrijelom, "noseći pojedina otajstva muke Jezusove": peneze, čašu, konop i verigu, svitu, ruku, stub, bičeve, krunu, čavle, sunđer (spenga), koplje, skale, kliješta, i prikazujući svaki od njih pobožnom puku sa po nekoliko slabo načinjenih i nepoetskih, ali sigurno u onim časovima upečatljivih strofa.[335] Zanimljivost ovakvih predstava uvećavala su i neznatna prilagođavanja određenoj sredini, i nema sumnje da su Peraštani, slušajući na početku stihove kao što su: S neba slećeh ko vidite ovdi k vama gdje molite, o vi, braćo Peraštani, Jezusovom krvju sprani, doživljavali dvostruko ganuće i osećali se, na izvestan način, kao učesnici u prizorima koje gledaju. Pojedine drame ovoga roda održavale su se dugo i žilavo na repertoaru amaterskih predstavljanja u Perastu: na jednom Prikazanju razgovora Jezusova s učenicima svojijema u brijeme napokonje večere, u čijem je tekstu i crtež poslednje večere s rasporedom njenih učesnika, a na rukopisu, rađenom kaligrafski u XVIII veku, neki upućeni - 194 -

čitalac dopisao je kasnije da je poslednje predstavljanje tog dela bilo 1800. godine.[336] Književni rad u Boki Kotarskoj XVIII veka odlikuju još neki opšti momenti. Jedan je od njih sledeći: narodio pesništvo, koje se ovde voli i sluša kao i ranije, a možda i više, iz usmenih oblika svoga života sve češće prelazi u pisane zbirke. Primeri Nikole Burovića i Julija Balovića verovatno su u tome bili presudni. Sve brojniji Peraštani, od kojih neki ostaju anonimni, dok su drugi poznati kao ličnosti, beleže narodne pesme koje čuju ili koje nalaze u ranijim zapisima. I opet kao Burović i Balović pre njih, oni to čine isključivo za sebe i jedino svog zadovoljstva radi, pa ih zato ne uznemirava mnogo ako čisto narodne pesme mešaju s očiglednim njihovim imitacijama, i ako jednima i drugima stavljaju u društvo umetničke proizvode dubrovačkih, a uz to i ostalih primorskih pesnika. Na samom početku XVIII veka neko je u Perastu zapisao bugaršticu o svađi Vidosave i Mare, kćeri kneza Lazara, i o tragičnom sukobu njihovih muževa Vuka Brankovića i Miloša Kobilića usled toga, što je sve dovelo do srpske nesloge u odsudnom času, i Brankovićevog izdajstva i Kobilićevog herojskog čina posle nezaslužene klevete. Najopsežniju zbirku sa onog tla iz XVIII veka ostavio je iza sebe peraški patricije Nikola Mazarović (7. H 1760 - 23. II 1851), koji je rad na njoj započeo 1774, još neveštom, u stvari dečačkom rukom, kada je i stavio zapis o tome na koricama rukopisa, ali je pesme u nju unosio dugo, i sve do početka narednog stoleća, tako reći.[337] U zbirku je Mazarović upisivao sve što mu se dopadalo: najviše su to narodne pesme, i to junačke, u desetercu, o događajima iz istorije Perasta i o hajdučkim napadima na Turke pretežno, zatim lirske, u različitom ritmu, i obavezne počasnice, muške i ženske, sasvim lepe i čedne, i one koje to nisu, ni što se tiče lepote, a ni što se tiče čednosti. Pored narodnih pesama, tu su još, i u obilju, sastavi dubrovačkih pesnika, poznatih (Marin Buresić, Paskoje Primović, Vlađ Menčetić) i onih čija se imena ne znaju, kao i stihovi raznih anonimnih peraških pesnika. Kada je Mazarovićev zbornik ko zna kako, ali još uvek za njegova života, jer je on živeo dugo, dolazio u ruke drugih pesnika i ljubitelja, Joza Šilopića, na primer, i oni su u njemu dodavali ponešto, pa je broj i repertoar pesama u njemu uvećan i na taj način.[338] Osim zbirke Nikole Mazarovića, u koju su već mnoge narodne pesme bile jednostavno prenete iz ranijih zbirki, najviše iz one Julija Balovića, ali u kojoj ima i novih pesama te vrste, u Perastu su načinjene i druge takve zbirke, manjeg obima a obično i manjeg značaja: tri potiču od pojedinih Balovića,[339] a oko - 195 -

jedne se starao Peraštanin Ivan Kolović, počev od kraja XVIII veka, pa sve do 1805. godine, kako izgleda.[340] Dubrovački pesnici, tako prisutni u književnosti Boke Kotorske, i od tolikog uticaja na nju, prepisivani su ovde s vrlo mnogo usrdnosti i tokom celog XVIII veka, tako da to postaje još jedna od vidnijih karakteristika epohe. Ti prepisi, iako proređeni vremenom, potiču sa raznih tačaka ovog područja i nalaze se još uvek u priličnoj meri. Njih su za sebe, i ponajviše jedino kao predmet ličnih čitanja pravili ljubitelji dubrovačke literature, koja se i u Boki Kotorskoj, kao i svuda kod nas uostalom tada cenila kao klasika vascelog "slovinstva". Izvesno je da su takva shvatanja pokrenula 1728. godine Marka Balovića (1683-1732), Peraštanina od znatnog ugleda, pomorca i trgovca, sudiju i zastupnika svoje opštine, da sebi dade truda da prepiše, ili da naruči da neko drugi to za njega učini, onda već i daleko izvan Dubrovnika čuveni Osman Dživa Gundulića.[341] Ništa drukčiji, svakako, nisu bili ni motivi kotorskog patricija Antona Jakonje, kada se, sredinom XVIII veka, odlučio na isti posao i opredelio za isto delo.[342] Ti prepisi, međutim, odigrali su u kulturi Boke Kotorske ulogu i dugotrajniju i krupniju od one koju su imali u izgledu, i koju su im namenjivali, njihovi tvorci ili začetnici: čuvani i čitani u toku godina, a zatim, kao gotovi predlošci, dalje prepisivani, oni su uticali da se na ovom području izgradi određena predstava našeg književnog jezika i stila, kao i naše književnosti uopšte, i da ta predstava postane zatim ne samo model kome se teži već i bezmalo obavezujuća literarna norma. Književnost ovoga područja odlikuju još i brojni prevodi sa drugih na naš jezik, što je potpuno razumljivo, i što ima ne jedan razlog. Prevođenje je stalna pojava u literaturi uopšte, i kulture drukčije i ne žive do u neprekidnim međusobnim susretima i uzajamnim prožimanjima. Ali osim toga, i pogotovo, ono je neizbežno, a i od naročitog značaja isto tako, u sredinama manje razvijenim i u kojima su intelektualne i stvaralačke snage retke, kao što je ovde nesumnjivo slučaj. Težište je, međutim, u izboru koji se pri tom mora činiti, jer se u njemu ogledaju ne samo duhovne potrebe određenog regiona i tačke do kojih on stiže u pojedinim trenucima svoje duhovne istorije. Zadugo, prevođenje na ovom tlu ostaje u granicama tradicije i nastoji da odgovori samo dnevnim zahtevima crkve. Tako je franjevac Bonaventura Marčela, o kome se inače ništa pobliže ne zna, osim da je živeo, u Kotoru i da je umro 1806. godine, preveo Blago nauka krstjanskoga Nikole Tirloa (Turlot), i to, kako izgleda, sa francuskoga - 196 -

("prinesen iz dijačkoga, pak u francuski jezik, napokon u slovinski", kazano je u podnaslovu), a njegovi prijatelji izdali su taj prevod 1770. u dva toma u Mlecima, kao delo "jednoga redovnika iz Dalmacije".[343] Po toj napomeni sudeći, a i po "čistoj ikavštini" kojom je prevod rađen, Marčela izvorno možda i nije Bokelj. Od njega se inače pominje i prevod još jednog pobožnog spisa — biografi ga nazivaju Ćudoredne namjere Benedikta XIV — ali je on ostao u rukopisu i odavno ga već nigde nema. Samo je prevodilac bio, i to od iste vrste i sa istovetnim namerama, i Josip Matović, koji je u Dobroti rođen (1732), u njoj proživeo vek kao sveštenik (od 1760, po prilici) i u njoj i umro (1811). Te okolnosti su presudno uticale i na ono što je radio: 1775. on je u Mlecima štampao Katekizm rimski po naredbi s. sabora tridentinskoga k parokima,[344] za koji je već u naslovu isticao da je "istomačen i priobraćen iz latinskoga u slavinskomu jeziku", ali je njegov jezik u stvari bilo dobrotsko narečje.[345] Svoj prevod Matović je posvetio biskupima "našega naroda", s nadom da će ga oni preporučiti područnim stadima "da bi se puk okoristio s ovijem s. naukom, koji prosvijetljuje crkvu božju i kaže pravi put za izaći u nebesku otadžbinu". Za Matovića se još ponekad tvrdi da je sakupljao i narodne umotvorine, prvenstveno zagonetke, ali od toga njegovog posla nije sada ništa ostalo, a lako je mogućno da ga nije ni bilo. Najzad, i Kotoranin Frano Morandi (9. VI 1748— 6. VII 1826), koji je najpre bio župnik Svetoga Matije u Dobroti, a onda kanonik i arhiđakon katedrale u Kotoru, više je upamćen "po izvrsnim prevodima" no po "nekoliko njegovih pjesama po narodnom običaju ispjevanih".[346] Jedna je od tih njegovih književnih tvorevina Pjesan u pofalu pokojnoga kapetana Pava Đurova Kamenara iz Dobrote, koju je Morandi složio 13. septembra 1796, kada je bio "parok Svetoga Matije u Dobrotu". U toj pesmi pisanoj u desetercima narodne pesme i sa ostalim svojstvima toga pesništva, do slika i karakterističnih postupaka i obrta, "trudan junak" — a to je Pavo Kamenarović upravo — zaspi "u planini na travi zelenoj", a uz njega legne, zagrlivši ga, "planinkinja vila";kada se on probudi, vila odgovara na njegova pitanja koja je gora najlepša, pa koja zvezda i najzad koje lice, a onda mu daruje sreću, koja je: "mudrost u pameti", "snaga u desnici", "blago nebrojeno" i — da se ne oženi, već da sve što je stekao po smrti ostavi "Bogu i crkvama", "duši i ubozijema" i "rodu i plemenu". Pesma je nastala posle Kamenarovićeve smrti, što se u njoj i kaže, a sve što je Dobroćaninu vila obećala uistinu mu se i steklo. Naročita je osobenost ove prigodnice u tome što je Morandi u nju doslovce uključio lirsku narodnu pesmu poznatu iz Vukove i iz mnogih drugih zbirki usmene poezije koja počinje "Koja je gora od gore najljepša?"[347] A izvrsni Morandijevi prevodi, koji su dalja - 197 -

njegova dela, prenose u čist bokeljski govor, poznat Morandiju od kuće i naučen na izvoru, pastirske poslanice kotorskih biskupa i druge slične crkvene tekstove,[348] a najviše im je dostignuće bilo Uvježbanje krstjansko od kapucina Maksima iz Valence, koje je iza svog prevodioca ostalo u rukopisu i nikada više nije ugledalo sveta. Svi bokeljski pisci XVIII veka nisu ipak birali za prevođenje samo crkvenu literaturu; nekoliko ih je pošlo za delima velikih predstavnika svetovne književnosti. Ali te njihove prevode koji bi sada bili prvorazredno zanimljivi nije mimoišla najgora moguća sudbina: ostali su u rukopisu i posle su se pogubili, tako da su o njima do nas došle samo nedovoljno pouzdane vesti. Jedan je od tih pisaca Peraštanin Đuro Bane (25. X 1742 — 6. III 1776), koji je umro veoma mlad, gotovo tek što je završio škole u Dubrovniku i Mlecima i postao sveštenik u rodnom mestu.[349] Za njega se kazuje da je napisao više šaljivih pesama u makaronskom stilu u kome su se mešali srpskohrvatski i mletačko narečje italijanskog jezika. Osim toga, stigao je da prevede Temistokla Pijetra Metastazija,[350] koji je jedna od najlepših drama velikoga Rimljanina nastalih u prvoj deceniji njegovog plodnog boravka i rada u Beču (1730—1740). Drugi se Peraštanin odlučio za još veće delo svetske književnosti: to je Josip Visković (28. VIII 1728 — 6. IV 1801), peraški konte i višestruki kapetan grada, koji je sa francuskog preveo glasoviti Fenelonov Telemak. Tako je Viskovićev Perast nakratko dobio taj pedagoški roman kojim se briljantno okončava XVIII vek i, odmah je — može se reći: na žalost — bez njega i ostao, jer se i taj prevod izgubio.[351] Lokalna istorija upamtila je još jedan Viskovićev gest, koji, strogo uzevši, ne bi spadao u literaturu da mu ona nije tako vidno kumovala: to je njegov govor, pun patosa i potresne istorijske nostalgije, izrečen na našem jeziku u Perastu 23. avgusta 1797, kada se, po padu Venecijanske Republike, završavala epoha njenog vladanja na našim obalama i kad su Peraštani pod žrtvenikom svoje crkve pokopavali mletačku zastavu kojoj su, po naročitoj privilegiji, bili verni čuvari "za tristo i sedamdeset i sedam godišta".[358] Među opštim karakteristikama književnosti i kulture XVIII veka na ovom području ne spada na poslednjem mestu, ni po vrednosti, a ni po značaju, pojava pisaca i pravog književnog rada i u oblasti Crne Gore. Do ovoga stoleća, neki skromni vidovi književnoga izraza mogli su se naći jedino u spontano nastalim i slučajno očuvanim zapisima po rukopisima i knjigama; zapisi se prave i u ovom stoleću, po ustaljenom običaju i na tradicionalan način. Takođe se do ovoga stoleća istinska literatura mogla sresti samo u - 198 -

njenom usmenom obliku, kao takozvana narodna književnost; njenih zapisa, poput onih načinjenih u Perastu i Kotoru, odavde nema. Ali sada se javljaju i pisci kao posebne stvaralačke individualnosti - Jedan je takav pisac živeo, neosporno, u ličnosti vladike Danila, a drugi, svakako, u ličnosti njegovog naslednika, vladike Save - koji to jesu i kada ne ostavljaju dela pisana da budu literatura i da se obraćaju široj publici. Međutim, već se u pojavi vladike Vasilija i njegovih spisa jasno opažaju i takve namere: on svoje povesničke i letopisne beleške, zatim takođe i svoje pesme, namenjuje čitaocima, kako savremenim tako i onim "koji posle budu", a svoju Istoriju o Crnoj Gori čak i izdaje štampom. Posle njega to će se nastaviti, makar u intencijama pojedinih autora, a svakako u obimu koji su nametale prilike. Neki od bliskih saradnika guvernadura Jovana Radonjića, a možda i on lično, načiniće "v Černije Gori 1774" jedan pristrasni, protiv sveštenstva i vladika i njihovog političkog uticaja usmereni, ali i sa više strana zanimljivi pogled prošlosti i savremenog stanja Crne Gore i pokušaće 1775. godine da ga štampa u Beču pod naslovom Kratkoe opisanije o Zete i Černoj Gori i sa posvetom "jego sijateljstvu grafu Alekseju Grigorjeviču Orlovu". Samo su revnost i političke bojazni austrijske cenzure sprečili ovo delo da se pojavi pred čitaocima: da je do toga došlo, ko zna kakve bi sve reakcije, pa verovatno i pismene odgovore, ono izazvalo, a nije isključeno da bi i tajanstveni N. N., koji je potpisan kao autor, tom prilikom bio otkriven.[353] Početak stoletnog puta književnosti na tlu Crne Gore označava, i vremenski i po svim drugim razlozima, vladika Danilo. Prvi u nizu crnogorskih vladika XVIII veka, Danilo Šćepćević "ot plemena Njegušah", kasnije prozvan Petrović, nije samo jedna od najmarkantnijih figura naše istorije već je, zahvaljujući Njegošu i Gorskom vijencu, i jedan od najvećih likova srpske književnosti. Ali, isto tako, on postaje, na svoj način, i bez svoje namere, i predstavnik te književnosti, iako nije ostavio za sobom nijedno čisto literarno delo. U književnost on ulazi svojim pismima, koja je upravljao na razne strane obično u službene svrhe i po državnim poslovima a retko kada iz pobuda privatnih i osobama koje su mu bile lično bliske. Sva ta pisma, ili bezmalo sva nisu bila namenjena javnosti, i u najvećem broju slučajeva čak su iz političkih obzira imala da ostanu u strogoj tajnosti. Njih su istraživači otkrili u arhivima, među ostalim zvaničnim dokumentima, a nisu ih našli u knjigama i po bibliotekama čitalaca. Ta okolnost lišila ih je osnovne funkcije koju literatura mora da ima: da se obraća širokom krugu oko sebe i da ljudima saopštava svoja osećanja i viđenja života. A ono što ih književnošću čini, to su poezija i istina kojih su ona puna, iskreni i duboko - 199 -

doživljeni izlivi srca i duše velikoga vladike, njegova mudrost i sublimisano iskustvo života, i krepki, jedri i živopisni stil, koji nije imao vremena da se izgrađuje i doteruje u spokojnom radu, već je nastajao gotovo od sebe i prosto otkidan u vetrometinama i neprilikama svake vrste.[354] Obrazovanje sina Šćepca Kaluđerovića nije moglo biti bogzna kakvo i jedva da je i u čemu prevazilazilo obrazovanje koje je onda sticao i svaki drugi kaluđer u Crnoj Gori. Kada je on, u proleće 1697. godine, izabran za vladiku, njegova znanja verovatno doista nisu išla dalje od čitanja i pisanja, kako je koju godinu kasnije, s nešto pakosti, isticao njegov neuporedivo učeniji sunarodnik, ali i ljuti protivnik, jer je bio vojnik u taboru protivničke konfesije, nadbiskup barski Vicko Zmajević iz Perasta.[355] Ali vladika Danilo odmah je počeo da pribira knjige i da živi sa njima, da ih nabavlja, ali i da ih čita. Ima nekog naročitog značaja, a možda i određene simbolike, u tome što se prvi njegov poznati zapis, od 17. jula 1699, tiče knjige, i što se i jedan od poslednjih njegovih zapisa, od 12. marta 1732, odnosi opet na knjigu. Prvi je pisao u punoj skromnosti, kao "grješni i smereni Danil, narečeni vladika cetinjski", dajući maha radosti što je kupio "dušespasnuju knjigu žitije svatago Savi prvago arhiepiskopa i učitelja srbskago", koju je istovremeno darovao svome manastiru na Cetinju.[856] Poslednji zapis zvuči kudikamo samosvesnije, što je i shvatljivo, jer su do njega od onog prvog protekle decenije, u kojima je, odolevajući svim burama, Danilo nepokolebivo stajao na svom teškom mestu. "Danil, vladika cetinjski Njegoš, vojevodič srbskoj zemlji", beležio je sada da je kupio "svetoje evangelije cenoju zlatic pet u Ivana Kaluđerovića s Risna, prineseno ot zemlji moldavskije nekotorim kupcem" i da ga je okovao u srebro i ukrasio "obrazima" Hrista i četiri jevanđelista, a onda priložio "u patrijaršiji peckoj hramu vaznesenija Hristova".[857] Između ta dva vladičina zapisa o knjigama koje on nabavlja, nalaze se mnogi drugi sličnoga sadržaja, iz 1704, o jednom psaltiru koji je za njega donet iz Svete Gore, iz 1706, o zborniku koji je darovao "u monastir Dulevo", iz 1713, o "hertoniji" i o knjizi Jovana Zlatoustog o sveštenstvu, iz 1715, o knjizi "glagolemoj skrižali", koju je "za sebe i svoju crkov" kupio "v velikom carstvujuštem gradu Moskvi", kao i o "dvanaest minejah", koje je, opet tamo, nabavio i poslao u manastir na Cetinju "za duševni spomen" svojih roditelja, iz 1716, o knjizi koju je kupio u Budimu i darovao "č'stnjejšemu duhovniku kir Grigoriju jeromonahu roždenijem ot Kratova".[358] Ko bi sada mogao reći koliko je još takvih knjiga vladika Danilo kupio i koliko ih je u svojim osamama, i tešeći se u teskobnim časovima života, strasno iščitavao? O toj njegovoj lektiri svedoče - 200 -

reminiscencije koje se sreću u njegovim pismima i česte paralele koje on povlači između pojedinih situacija i postupaka iz neposredne stvarnosti i onih o kojima je doznao čitajući. Ali o tome kazuje i vladika sam, u jednom teškom svom trenutku, s kraja oktobra 1728: "Ja sam dosta i živ bio među ovi zli i nepokorni narod i odavno bih krepa ot jazve, nego se razgovaram i gledam u prve stare istorije, da su i gora zla bila i gore mutnje." Osim iz knjiga, i više nego u njima, vladika Danilo učio je u krvavoj i surovoj školi života. On se obreo na čelu naroda koji sudbina nije mazila i u vremenima koja su bila teža i gora od mnogih drugih. Oko sebe, taj narod imao je same neprijatelje: jednog brutalnog, otvorenog i stalnog, što je za Crnu Goru bila Turska; i drugog, potajnog, pretvornog i lukavog, predusretljivog u vlastitoj nuždi, a malo sklonog u nuždi svog bližnjeg, što je za Crnu Goru bila Venecija. A prijatelj, u koga se polagala sva nada i od koga se iščekivala pomoć, što je za Crnu Goru bila Rusija, bio je daleko i imao je svojih muka, i svojih posebnih interesa, pri kojima je katkad lako zaboravljao muke Crnogoraca i njihove interese. Vladičino određenje u takvim okolnostima bilo je koliko jednostavno, toliko i odlučno i dosledno. Za njega je Turčin "vazde nevljeran" i "veliki zlotvor", čiju je divlju mržnju i bespoštednost on iskusio mnogo puta, kako lično tako i deleći patnje sa svojim narodom: bivao je po njihovim tamnicama i sa kocem na ramenima vođen je u susret užasnoj smrti, tukao se protiv njih i u dva maha bežao je ispred njihove osvete, koja je palila, razarala i uništavala njegovu zemlju; za njega je i sam Vicko Zmajević priznavao da je "neumoljivi neprijatelj Turaka, kojima se sa saglasnošću zemlje zakleo na večno neprijateljstvo". Prema Mlecima, čiju je zamršenu igru prozirao, pokušavao je da se ponaša po njihovom načinu: deklarativno, bio je verni sluga "principov" i pripravan u svakome času da mu se podloži i bude na usluzi; u sve to on je neumorno uveravao izvanredne i generalne providure s kojima se dopisivao, Frančeska Donada i Karla Pizanija, Nikolu Kontarinija i Marka Molina, Danijela Renijera i Vinčenca Loredana, Gabrijela Boldua, Antonija Bemba i Vinčenca Dona; ali oni su dolazili i odlazili, pokazujući za vreme svog boravka u ovim stranama lice čas pritvornog prijatelja, čas prepredenog neprijatelja, a vladika je ostajao, uvek u novim iskušenjima i sve sa novim brigama. Trudio se stoga da stekne njihovu naklonost, molio ih je i kumio, upinjao se da ih gane iskrenošću i neposrednošću, iznosio im svoje jade i otvarao im svoje srce; ali, u suštini, ostajali su oni uvek međusobno nepoverljivi i stvarno daleki; jedno vreme, štaviše, mletačke vlasti njega su oglasile svojim opasnim neprijateljem i rešile su da ga u interesu Republike - 201 -

uklone s ovog sveta, pa je malo nedostajalo da se ta smrtna osuda u zgodnoj prigodi i ostvari. Ništa drukčiji nije bio ni Danilov odnos prema mletačkim "kavaljerima" i pouzdanim službenicima, a inače kotorskim plemićima Zanu Grbičiću i Jerolimu Bući. Međutim, kada mu se čaša gorčine punila do vrha, i kada više nije mogao da je trpi, vladika se uspravljao i, pun prkosa, uzvraćao hrabro, s ponosom i odlučno. "A mi čistije i pravije kažemo", napisao je on tako, Gabrijelu Bolduu, februara 1726, "kako čisto i znamo i osvjedočeno je i čuveno po vasemu svijetu, kako su ovi ljudi u ovu krajinu vazda bili i vjerni, i časni, i junačni, i svakomu gospodaru poslušni, i gotovi na službu, i prvi poštenošću od svega svijeta, koliko Paštrović, toliko svi Primorci, i Crnogorci i Brđani, i sva ova krajina, nego su se sad odskoro smeli i prozlili, i sve od žestine, i od globah, i nepravedna suda, i ot nauke gospodske za osvetu, a to nije gospodi rečeno ot Boga da potiču ljudi na osvetu, no da ih uče na mir, i na posluh Božji, i gospodski, i da ih zovu na sud, pak onada neka vide tko je za milost, tko li za izgubljenje, zašto je u gospodsku vlast i život i milost." Ili, kada ga je, februara 1713, rasrdilo obesno postupanje kotorskog vlastelina Buće, znao je da odbrusi: "Nijesu moja braća njemu kmetići, nego su ono boljari i boljarski sinovi; nijesu tuđega željni, nego imaju i svojega"; i još: "Hvala Hristu, Bogu mojemu, koji me darova, imam ja u Crnu Goru i u Primorje i u Brda dvesta glavarah i vlasteličićah koji mogu veći gospodari bit ot Buće pri komu ti drago kralju za koga hoće vojevat i krv prolivat, kako i kod istoga ćesara ima našijeh đeneralah, a neka li takvijeh kavalijerah." Naprotiv, vladičina ljubav za Rusiju i njegovo dirljivo pouzdanje u nju bili su isto toliko čvrsti i nepomerljivi koliko su i razočaranja bila krupna i česta. Još pre no što je tu zemlju i video, i pre no što se susreo s njenim carem, Petrom Velikim, on je pisao s odlučnošću čiju nepokolebivost kao da je želeo da pojača upornim ponavljanjem: "A ja sam Moskov, Moskov, Moskov; govorim, govorim, govorim; a či' ja, toga i sva zemlja." U tim teškim, opasnim i mutnim vremenima vladika Danilo učio je ne samo kako će voditi narod već i kako će njim vladati. A taj narod bio je drugi veliki izvor svakodnevnih vladičinih nevolja - upravo tako je on i zapisao sredinom 1729: "Za mene nema dana bez nevolje" - i zato je ta škola bila za njega preteška. Neprekidno je imao da smiruje pobunjene, da miri zakrvljene, da ujedinjuje nesložne, da urazumljuje nesmotrene; služio se pri tome i molbama i pretnjama, i uveravanjima i kletvama, i ljubavlju i anatemama. Gdekad su ga slušali, ali su se obično povodili za svojim glavama i za svojim strastima, a njemu je onda dolazilo na um, i pisao je - 202 -

tada o tome, da napusti sve, i ode u pustinju, u samotničku ćeliju, čak i u tuđinu. Ali je ostajao ipak, i uprkos svemu, i borio se sa zlom i kada izgleda za uspeh nije bilo, i kada su ga bolesti nogu i očiju sasvim skolile, i kada mu je smrt bila za vratom. Jedino njegovo oružje bila je reč, iskazana usmeno ili ispisana u "knjige", koje je odašiljao crnogorskim glavarima, i glavarima brdskim, kučkim, piperskim i klementskim, grbaljskim knezovima i suđama i paštrovskim suđama i starješinama, Njegušima, Ćeklićima, Bjelicama, Ozrinićima i Cucama, Vuku Stanišiću i vojvodi Marku Andrinu, popu Vukadinu i popu Mihailu, ali se ta njegova reč pokazivala odveć slabom i nemoćnom, a knjige su se pretvarale u "vljetar i u maglu" pred otvrdlim naravima njegovog neposlušnog stada. "Sami znate, gospodine", žalio se on Zanu Grbičiću već na samom početku svoje vladavine krajem aprila 1700, "kakvi su ovi ljudi slobodni, Boga se ne boje, a gospodi do ruke ne dohode, koji bi im činio da zlo ne čine, no je usta čojak na čojka, te se kolju i pljenuju, kako i sami čujete. Ali što mi da satvorimo? Učimo ih i karamo po zakonu, no ne hoće slušat, a nam nije dato na koga dignuti oružje, niti imamo vojsku, da ih silom ustavimo da zlo ne čine. Naše jest oružje po apostolu glagol boži, ali kad ljudi ne slušaju, što da im satvorim?" U drugoj prilici, skoro tri decenije posle toga, ponovo je bio primoran da priznaje nemoć svode reči: "A naše Crnogorce i naše Paštroviće ne bi sveti Jovan Zlatousti u pravu regulu obrnuo." Kada ga je ogorčenje hvatalo, a nada sasvim napuštala, što se dešavalo retko, on je iz duše izlivao teške i pregorke vapaje, govoreći o "strptivom i bezumnom narodu" i "puku maloumnu", koji on mora da predvodi i o "velikim mukama", koje podnosi "među ovi prokleti i bezrazumni narod, koji ne hoće izabrat što je bolje za njih spasenije ot duše". Takvi njegovi vapaji otežu se, na stranicama njegovih pisama, unedogled, i nemaju, reklo bi se, kraja ni konca. "Mi smo vareni i pečeni od truda i muke pomeždu ovi narod", zapisuje on jula 1727. "Nemam ti što dobro otpisat, niti mi se mili ni moj život među zlijem ljudma", njegovo je raspoloženje iz septembra 1729. I sve tako, do poslednjeg dana. Svoja poznavanja sveta i znanja o životu crnogorski arhijerej dopunio je svakako i putovanjima, koja je preduzimao kada ga je na njih gonila nužda ili kada su tako nalagale potrebe njegovoga naroda. Radi svoga posvećenja išao je, juna 1700, u Sečuj u Mađarsku, gde je vladičanski čin primio iz ruku Arsenija III Čarnojevića, pošto nije želeo da ga u Peći dobije od nametnutog patrijarha Kalinika. Posle, kada ga je upad bosanskog vezira Numan-paše Ćuprilića odagnao iz zemlje, on je video Beč, i Budim, i Kijev, i Moskvu, ostavši na tom putu skoro dve godine. U nekoj prilici isto tako stigao je i do - 203 -

Venecije - sam je o tome pisao izvanrednom providuru Antoniju Bembu, 1. avgusta 1729: "Ja sam i svm bio u Mletke ..." - ali to nije bilo aprila 1718, kada se na čelu jedne crnogorske delegacije uputio tamo, pošto su tada mletačke vlasti uz silne napore i služeći se lukavstvom uspele nekako da ga vrate iz Splita, dok su njegove pratioce propustile dalje.[359] Kraj svega toga, on nikada nije uspeo da popuni goleme praznine svoga obrazovanja, nije mu čak pošlo za rukom da nauči ni italijanski ("mi niže podpisani, ne umijući pisat latinski", izjavljivao je on maja 1727), te je u osnovi ostao samouk, ali i to oskudno njegovo znanje, uz golemu mudrost koja se skupila u njemu, bili su za njega ono "ak' i malo brdo", sa koga je video daleko više i bolje, bistrije i prodornije "no oni pod brdom". Njegova divna i srdačna pisma iz 1714. i 1717. godine upućena prijatelju Jovanu Puškaru, koji je živeo u Budvi, ispunjena su tom mudrošću, ali u isti mah i kao da su se izlila pravo iz srca, tako da na trenutke deluju, a jednom su pojedini njihovi odeljci u tom smislu i shvaćeni,[360] kao čista poezija. Izagnan "turskoju siloju" iz domovine, on u pismu od 26. oktobra 1714. privodi "plačevnije pesni" koje ga "oskorbiše" i koje ritmičkim kadencama svojih aorista zvuče doista kao "pesni"; pa čak i kao stihovi: "Pervo mi pečal i skorb nanesoše neki naši imenom hristijani zovući se knezovi i boljari, koji turskomu lašteniju vjerovaše, i zemlju i narod razavriješe, i Turke u zemlju uvedoše, i sami ot njih najprvi postradaše, i kuće im ognjem sažežene biše i mnogi se narodi va pljen otvedoše. Druga me skrb postiže od njene lažebratije, koji nijesu svetomu duhu kaluđeri, nego svojemu tijelu [...] Treća me skrb najviše opečali: teškije slezi sirot i vadovic, plačušte i ridajušte nas radi; takođe i mi njih radi plačem se, ako koja i uteče od turske sile, neće imat oca, i utješitelja, i pitatelja kako su i dosad, nego se bojim da će nastupit koji vuk u ovču kožu obučen i rashitiće stado, stado moje maloje ostavšeje ot ognja i mača turskoga." Dok se ti redovi prate, čitalac se ne može oteti misli da je vladika Danilo morao imati u rukama, pa i sasvim dobro držati u svesti, mnoga mesta iz već tada u ovom delu zemlje dobro poznatog Žitija kneza Lazara i ostale srbske gospode na polju Kosovu. Jedan primerak tog Žitija našao je bio u manastiru Sv. Luke kod Nikšića ruski pukovnik Mihailo Miloradovič, koji je dotle boravio u misiji u Crnoj Gori i sa vladikom zajedno izbegao pred Ćuprilićevom vojskom, a koji ga je odneo sobom u Moskvu i tamo dao da mu se načini njegov prepis tokom 1714. i 1715. godine.[361] Na vladičino neposredno poznavanje tog Žitija upućuje i njegova poslanica crnogorskim glavarima, takođe iz 1714. godine, od koje je, na žalost, očuvan jedino italijanski prevod. Pravdajući se pred - 204 -

njima zbog odlaska iz zemlje i koreći ih što su se dali smutiti "otomanskom silom" i njenom lažnom verom, on se zaklinjao da mu nije bilo žao da umre zajedno sa njima i zatim nastavljao: "Bila bi mi draga smrt da ste htjeli da svi skupa časno i slavno poginemo kao što su to uradili knez Lazar i Miloš Kobilović, koji ubi cara na Kosovu i poginu sa svojim gospodarem i sa njihovih sedam hiljada boraca (...) ostavivši poslije smrti vječnu slavu".[362] Vladičina ogromna mudrost, njegovo široko čovekoljublje i sposobnost koju je imao da književno uobliči svoje ideje iščitavaju se u njegovim pismima i u bezbrojnim drugim slučajevima. Jednom je tako ustao u odbranu neke nesrećne žene kojoj su Krtoljani uzeli da sude juna 1723, što mu je dalo maha za razgranatu naraciju, u koju je stavio napomene o sebi i o svom položaju u narodu ("trudimo [se] svaki čas, iako nije u svašta sreće i posluha ot nepokorenijeh ljudi"), udenuo prekore "gospodi" ("zašto i gospoda nijesu s neba slećela nego su i oni ljudi plteni i imaju žene i sestre"), naveo biblijske paralele (o Hristovom postupanju s osuđenom grešnicom ili o Danilovoj odbrani pravedne Suzane), podsetio da smo "svi od ženah rođeni" i "kad bi se takve stvari pupliko sudile, to bi se veliko zlo počelo, a veće dospjelo, zašto bi i mnoge gospođe principese po zlu pošle i nepošteno osuđene bile", i na kraju po duši izrekao upozorenje: "Ovo je slovo krupno i čatovno; može se dobro čatit i dobro razumjet, ako je i ot slaba arhijereja, ali je pravo pisano." Takav je dalje vladika kad raspravlja o pitanjima časti, poštenja i ponosa (u pismu bratu povodom pritiska kavaljera Buće na ovoga da pogazi reč i preda konje poverene mu od strane nekih Turaka na čuvanje); kada govori o opštoj smutnji u svetu i među ljudima ("sve se je obrnulo naopako i uzjaha je človjek na človjeka; sad nejačemu od jačega nije stana, ni života"); kada s tugom razmišlja o vladanju ljudima i o svojoj nemoći da ih načini boljim; kada opisuje svoj boravak u Beču i svoj put u Rusiju. Naročita je sposobnost vladike Danila da lapidarno sročen i efektno iskazan aforizam nađe i postavi na pravo mesto u pismu, kao što je to izvesno umeo i u usmenom pričanju. Primeri bi se mogli vaditi gotovo nasumce, toliko ih ima: "Zašto je i prije bilo gonjenija, i biće ga do skončanja vijeka, a nije ovo najprvi početak, ni paki najposlednji dospjetak"; "a zli čine što im je drago dokle i njih zlo stigne"; "kad mala iskra ognja ostane u potaji neugašena, može se ot nje i veliki oganj uždit, a vljetra je vražjega dosta, koji puha i raždiže svaki dan"; ma se ne može sve koliko bi se kćelo, nego onoliko koliko smo moćni"; "a teško svuđe inokoštini". Više puta su njegovi - 205 -

aforizmi nadahnuti, i imaju svoj izvor u narodnim izrekama, sa kojima je vladika živeo iz dana u dan, ili sentencama iz Biblije, koja mu je već i po njegovoj dužnosti, ali bez sumnje i po ličnom izboru, bila najbliža knjiga. Sažetosti izraza i krajnjoj svedenosti stilizacije vladika je bio sklon i inače, kada nije govorio u aforizmima. Sa malo reči on je umeo da iskaže naslućivanje zlih dana ("Nešto se ružno čuje, bojim se ružno će i bit"), da prekori kada mu nije ukazano poverenje ("a siromah neki biskup pravo i onda pisaše, nego mu ne vjerovahu"), da uzvrati na nedostojne predloge ("pastir bo jesam, a ne šapatnik") ili da se postavi smerno i skromno, kako je znao da njegovom činu i dolikuje, "a nekako da se držim na visoko, to naše delo nije"). Ali, ako je i bio skroman i sebe prikazivao, a možda, sasvim iskreno, i video i doživljavao, kao "slaba pastira" i "slaba arhijereja", vladika Danilo nije bio nesvestan istorijskog značaja onoga što tvori i kazuje i u jednom času početkom 1726. godine ispisao je gotovo proročki ponosne reči u pismu mletačkom visokom funkcioneru: "Ja kako slabi pastir slabe riječi pišem, koje su i suviše slabe pred ljudima, ema će bit skupe u gospodina Boga i u neko vrijeme u gospode. Imaće 40 godišt kako smo tobož kaluđeri, a imaće 25 godištah kako smo tobož arhijerej slabi pastir." Jezik kojim je vladika Danilo ispisivao svoje poslanice i svoja pisma, svoje presude i svoje "umire" sav je zasnovan na živom narodnom govoru, koji Je on sa usta, neposredno i bez naročitog udešavanja, stavljao na hartiju. U tom jeziku, ako mu je to u trenutku zatrebalo, vladika nije bežao ni od turskih, niti, i još češće, od italijanskih reči, gdekad i na vlastiti način prekrojenih, a tim njegovim jezikom promiču, isto tako, i obrti i reči starosrpske ili ruske, koje su se ovde probile iz vladičine lektire.[363] Sa svim tim, to je jezik one snage i živosti, one nepogrešive ekspresivnosti i one jedrine koji će, preuziman u nasleđe, postati tradicionalna odlika pisaca ovoga kraja, i koji će svoje vrhunce imati u književnim tekstovima Petra Prvoga i Njegoša. Mnoge i na momente ljute bitke vladika Danilo bio je primoran da vodi s kotorskim biskupima i s tadašnjim nadbiskupom barskim Vickom Zmajevićem; te bitke bile su se o duše vernika. Već sam Danilov izbor za vladiku pokušao je da omete ondašnji biskup Kotora Marin Drago; odnekud, on je imao svoga kandidata, jednog kotorskog sveštenika, i upinjao se iz sve snage da Crnogorcima njega nametne kao vladiku. Kada mu to nije pošlo za rukom, borbu je nastavio prikazujući Danila u najcrnjem svetlu: u dopisima koje je slao Propagandi u Rim onda mladi cetinjski vladika slikan je kao nesposoban i neznalica, više okrenut svetskim stvarima no brizi o stadu, i - 206 -

nazivan "pseudovladikom".[364] Tako je borba počela, i onda se rasplamsala i prenela na pravi teren, crkveni i politički. Patrijarh Arsenije, koji je Danila zavladičio i koji je "kano rođeni Crnogorac" dobro znao sva mesta zetskoprimorske eparhije, osnovane još od strane Svetog Save, poimence ih je nabrojao u sinđeliji izdatoj novom vladici prilikom posvećenja; to su bili: Crna Gora, Grbalj, Paštrovići, Krtole i Luštica; gradovi Bar, Skadar, Ulcinj, Podgorica i Žabljak; zatim Zeta, Kuči, Vasojevići, Bratonožići, Piperi i Bjelopavlići.[365] Već tada, dakle, Danilo je prozvan vladikom skenderijskim i primorskim, i on je tu titulu zadržao do kraja, pa se, štaviše, i uporno trudio da joj pribavi pravi smisao i realnu sadržinu. Njegova dijeceza time se razastrla i na teritoriju Boke Kotorske, i to je silno razjarivalo kotorske biskupe, jer su u tome videli posezanje pravoslavnog vladike za oblastima koje su smatrali neprikosnoveno svojim; pogotovo se njihov bes rasplamsavao stalnim Danilovim pokušajima, koji su konačno i urodili plodom, da svoj uticaj, svoja prava i svoju jurisdikciju proširi stalnim pritiskom na mletačke vlasti. Svim raspoloživim sredstvima, kotorski biskupi borili su se da ga u tome onemoguće: opirali su se njegovim kanoničkim obilascima vernika, izdavali su stroge zabrane i dekrete protiv njegovog sveštenstva i"nastojali su da što više pravoslavnog sveta prevedu u krilo rimske crkve. U žaru te borbe, i gledajući kako ratovi dovode sve više pravoslavnih u primorske krajeve, oni su imali osećanje da su suočeni s pravom invazijom kojoj se jedva mogu postaviti bilo kakve brane, a da sa tim dolaze i beskrajna druga zla kvarenje "dobrih običaja", prodor jeresi svih vrsta i krvna mešanja pravoslavnih i katolika, razume se na štetu ovih poslednjih. Biskup Drago, koji se ne jednom našao u sukobu s vladikom sa Cetinja, bio je za borbu neuporedivo bolje pripremljen: kao izdanak starog kotorskog patricijata, svršio je univerzitet u Padovi i bio je doktor oba prava, crkvenog i civilnog.[366] Do 31. maja 1688, kada ga je papa Inočenco XI imenovao za biskupa Kotora, prošao je već uobičajeni put: bio je najpre kanonik, pa arhiđakon katedrale Svetoga Tripuna. Istoričari bokeljske kulture svrstavaju ga čak i u pisce: kada je rimski papa narodu Italije i područnih ostrva, užasnutom čestim i strašnim zemljotresima, početkom XVIII veka propisao molitve, postove i pobožna dela, a zauzvrat obećao oproštaj od svih grehova, pojavilo se tumačenje da se ta privilegija ne odnosi na Dalmaciju, a pogotovo se iz nje izuzima Kotor. Biskup Marin Drago ustao je tada da takvo tumačenje opovrgne i izradio je, služeći se velikom literaturom, učeni spis u kome je dokazivao da se "prema stilu rimske kurije" Dalmacija i - 207 -

Kotor imaju podrazumevati pod pojmom Italije i ostrva koja joj pripadaju. Ali, uprkos svojoj žilavosti, a i velikoj teološkoj i eruditskoj spremi, biskup Marin Drago nije imao snage da do kraja ostane u borbi: među rukopisima dubrovačkog dominikanca i istoričara Sara Crijevića sačuvala se beleška kako je on u jednom času napustio Kotor "između ostaloga zbog raznih neprijatnosti koje su mu pričinjavali šizmatici".[367] Posle punih dvadeset godina provedenih na biskupovoj stolici rodnog grada,[368] zatražio je od pape Klementa XI i 3. oktobra 1708. dobio premeštaj za biskupa Korčule. Tu je našao više mira i mogućnosti za pastoralno delovanje i za trajnije obeležavanje svog prisustva, a tu je i umro 31. oktobra 1733. godine.[389] Za njim su se u borbu s vladikom Danilom upuštali njegovi naslednici; jedan od njih bio je i Zadranin Hijacint Zenobeti (u Kotoru od 1718. do smrti, 1742. godine) za koga je, marta 1730, vladika Danilo rekao, u sebi svojstvenom stilu, na izgled blagom i pomirljivom, a u stvari krajnje odlučnom: "Preosvešteni gospodin biskup kotorski nama je po duhu svetomu brat, ma je bolje da živimo u ljubav i da ne slušamo neke lašce, koji ovu krajinu mute ..."[370] Kao najogorčeniji protivnik vladike Danila predstavljen je u istorijskoj literaturi Peraštanin Vicko Zmajević; to po svemu sudeći i nije bez osnova. Za njega se čak iznosilo[371] da je "najveći prozelit prema pravoslavnima" i da se nije libio da bude i "dostavljač Turcima protiv Danila, čim ga je i doveo pod vešala turska", za šta ipak nisu nađene potvrde u pregledanim dokumentima.[372] Ali, ako su se sa strane istoričara kojima nije bio drag ispoljavala preterivanja u oceni Zmajevićeve ličnosti i njegovoga rada, isto su tako, i možda čak i u većoj meri, preterivali njegovi biografi izrazite katoličke orijentacije, koji su mu bili neprikriveno skloni; jedan za drugim oni o njemu ponavljaju staru, i ne baš opravdanu metaforu da je bio "zlatno pero", a neki vide u njemu "najvećeg sina grada Perasta" i "najodličnijeg Bokelja svih vremena", i za njegov rad, i njegova shvatanja, paralele traže u radu i shvatanjima Dživa Gundulića, Jurja Križanića i biskupa Štrosmajera.[373] Vicko Zmajević potiče iz iste peraške porodice iz koje i Andrija Zmajević, pa je, prema tome, i sam starinom iz Crne Gore; on je jedan od sinova Andrijinog brata Krista, koji je bio ugledan Peraštanin, a jedno vreme i kapetan Perasta; po majci on je isto tako iz viđene kuće Štukanovića.[374] Detinjstvo i prvo obrazovanje proteklo mu je u znaku i pod nadzorom velikog strica; Andrija Zmajević je odredio glavne pravce njegovog života, a - 208 -

uticao je i na njegova osnovna shvatanja. Sam Andrija Zmajević bio je vatreni katolik i pouzdanik Kongregacije za širenje vere u ovim krajevima; ali Vicko će i u jednome i u drugome otići kudikamo dalje i doći će čak i do neosporne netrpeljivosti, pa i mržnje prema najbližim susedima, i sugrađanima druge vere, koje će potom celoga svog veka prezrivo zvati Serviani, Greci, Scismatici. Sa pozicija te svoje neumoljive tvrdoće, on će kasnije sav rad svojih prethodnika za rimsku crkvu na ovom području ocenjivati kao nemar i nebrigu, u čemu se, verovatno, s pravom, osetilo da neblagodarnik očito cilja na strica Andriju".[375] Kada je Vicko dospeo u petnaestu godinu, Andrija Zmajević obratio se 10. juna 1685. rimskoj Propagandi s molbom da se u njenom učilištu Collegio Urbano jedno mesto dodeli njegovom bratancu, za koga je s ponosom isticao da je već dobro upućen u latinski i grčki jezik i da je više puta, na opšte zadovoljstvo, besedio u peraškoj crkvi, pred sugrađanima, a i pred samim kotorskim biskupom. Te Vickove besede držane su na našem jeziku, koji on zove "slovinskim", a predmetom su bile vezane za najznačajnije praznike i, sasvim razumljivo, za Bogorodičino uspenje (Veliku Gospu) kome je posvećena peraška Gospa od Škrpjela. Neke od njih on je izgovorio još 1682. godine, a sve zajedno okupio ih je u zbirku Razgovor Duhovni, koja je jedini njegov srpskohrvatski spis. Sve ostalo što je pisao, a pisao je prilično, na italijanskom je i latinskom jeziku. Polazeći na studije, Zmajević je pred Peraštanima naglašavao da će u Rimu učiti, kako su to činili i njegovi stari, "za čast i poštenje" rodnoga grada, i obećavao je, istovremeno, da će se tamo moliti za njih da napreduju "u svakom dobiću prema nevjernikom i na ovoj krajini mjesta našega Perasta".[376] U Rimu, gde je stekao odlično obrazovanje, ali se i još više učvrstio u svom netolerantnom katoličanstvu, Vicko Zmajević postao je, po ondašnjim običajima, doktor filozofije i teologije. Tamo se, jedini put u životu, ogledao i u latinskom pesništvu: bilo je to stilski doterano, po svim propisima školske poetike načinjeno, ali u suštini hladno prigodno stihotvorstvo. Zmajević je od njega načinio jednu posebnu zbirčicu namenjenu glorifikovanju Antonija Zena, zapovednika mletačkih trupa na kopnu i moru, a nazvao je Musarum chorus i štampao 1694. u Rimu.[377] Već na toj knjižici on je sebe označio opatom, što mu je, nema sumnje, unapred bilo namenjeno; ali je opat Svetoga Đurđa, a time i župnik Perasta, on postao na predlog kapetana i sudija peraških, tek 17. novembra 1695. - 209 -

Dalje je njegovo napredovanje na lestvici crkvene hijerarhije bilo zaista brzo: 1695 biskup Marin Drago odredio ga je za svoga vikara, a već 18. aprila 1701. papa ga je imenovao za nadbiskupa barskog i primasa srpskog, čime je istovremeno postao poverenik Propagande za misije u Albaniji, Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj, i administrator budljanske biskupije. Našavši se tako na mestu na kome je pre njega bio njegov stric Andrija, Vicko je pošao njegovim stopama, ali je hteo da ide brže i da pređe više. Svim žarom bacio se na posao da suzbije sve u čemu je video jeres, da iskoreni sve što je smatrao opasnim odstupanjem od pravog katoličkog života i da potre sve u čemu je naslućivao uticaj okolnih šizmatika i nevernika, to jest pravoslavnih Srba i muslimanskog življa. Radi sređivanja verskih prilika u svojoj dijecezi i normiranja crkvene prakse, organizovao je veliki sinod u selu Mrkinju, u koji je, prema jednoj zabelešci, bez ustezanja utrošio vlastitih dvadeset osam hiljada mletačkih srebrnih dukata.[378] Na tom sinodu, koji se naziva albanskim (Synodus Albanus), bili su okupljeni drački i skopski nadbiskup, četiri albanska biskupa i prefekti albanske i makedonske misije a učesnike je svečanim govorom uveo u rad nadbiskup Zmajević. Prema odluci crkvenih vlasti, a o trošku rimske Propagande, sva akta tog sinoda štampana su u Rimu, 1706. godine, na latinskom i albanskom jeziku i sa Zmajevićevom posvetom pali Klementu XI.[379] Iz nekih razloga, a verovatno ponajpre zbog opasnosti koje su mu pretile i neprilika u koje je dovođen, on se povukao iz svoje nadbiskupije i, ostavivši u Baru sebi zamenika, prešao je u Perast, sledeći i u tome stope svoga strica Andrije. Njegova palata i njegove porodične kuće u Perastu postale su ubrzo stalno stecište mnogobrojnih Albanaca katoličke vere koji su bežali pred zulumima paše Mahmud-Begovića i koje je on prihvatao, pomagao i, kako je sam u više prilika isticao, o svom trošku izdržavao, dok se ne prilagode novim i drukčijim uslovima života. Uz njega je i tu, kao verni pomagač i saradnik, boravio dubrovački dominikanac Rajmund Jelić. (Galani), koji je, uz dozvolu crkvenih vlasti, došao u Zmajevićevu službu još 1702. i od tada nekoliko daljih godina delio sa njim sudbinu, a pratio ga je prilikom vizitacije po Albaniji, Epiru i Makedoniji. Jelić nije bio samo učeni redovnik već i ljubitelj književnosti svoga grada, a povremeno i prepisivač njenih "slovinskih" dela, pa je, kao izraz blagodarnosti za dobra koja je primio od peraškoga prelata, načinio za njega prepis Gundulićevog Osmana. Svoj prepis tog dela "slavna toli, ki daleče i nablizu po slovinskijeh stranah slovi", on je naročitom pesmom, pisanom u osrednje sročenim osmercima, posvetio svome meceni (Prisvijetlomu i pripoštovanomu gospodinu, - 210 -

gospodinu Vicku Zmajeviću, arhibiskupu od Bara i Diokleje, prima srbskoga kraljestva, metropolitu od Arbanije, administratoru od Budve, komesaru svetoga pristolja apostolskoga po Arbaniji, Serviji, Mačedoniji i Bulgariji). U Jelićevom "pripisu" dubrovačkog eposa izvornik je našao svakako Peraštanin Marko Balović za svoj poznati prepis Osmana iz 1728. godine, u koji je uneo i posvetnu pesmu Vicku Zmajeviću, iako ovaj u tom času nije više nosio nijednu od titula pobrojanih u njenom naslovu. Jelić se Baloviću tada lično potpisao ispod te pesme, koja je, koliko znamo, jedini njegov pokušaj u poeziji, a i sam je već bio drugo, i daleko više, od skromnog dominikanca od pre dve decenije; bio je "arkibiskup fra Rajmondo Galani".[380] Da tako visoko dođe, Jeliću je bio potreban prvi visoki uzlet u karijeri, a njega mu je omogućio Vicko Zmajević. Papa je na Zmajevićevu preporuku, a njegove su preporuke u Rimu redovno prihvatane, imenovao 1706. Jelića za vikara latinske patrijaršijske crkve u Carigradu, što je bila dužnost barem onoliko ugledna i časna koliko je bila odgovorna i teška, a povremeno i opasna. Dok je u njoj pravio prve korake, Jelić je od Zmajevića dobio dugo pismo, pravu jednu poslanicu, pisanu 1707. u Perastu na italijanskom jeziku.[381] Nadbiskup barski i primas srpski davao mu je u njoj podrobna uputstva za njegov rad i držanje u turskoj prestonici. Obazrivo stilizovana i dobro promišljena, ta umna uputstva mogla su bez sumnje Jeliću biti od koristi. U njima se otkrivaju obe strane Zmajevićeve ličnosti. Na jednoj se on pokazuje kao crkveni dostojanstvenik zainteresovan za verski i duhovni život, kome je iskreno stalo da novi carigradski vikar što bolje služi svojoj pastvi, da latinskom stadu privede što više dotle zabludelih duša i da tim njegovim radom budu što zadovoljniji vrhovi rimske Propagande. Ali se na drugoj strani Zmajević vidi kao svetski čovek i političar, koji živo prati tokove savremene istorije i hvata svaku priliku da i sam utiče na zbivanja. On Jelića upućuje kako da se snađe "u zemlji varvara i u njihovoj prestonici" i kako da se odnosi prema pojedinim predstavnicima evropskih sila u njihovoj malo prozirnoj a više skrivenoj, često i protivrečnoj i međusobno antagonističkoj igri. Sve to, po Zmajeviću, Tursku čini uzburkanim okeanom punim "opasnosti i zaseda, pa se za tešku plovidbu po njemu traži i vešt krmanoš", čiji pogled stalno mora biti upravljen ka polu mudrosti, da bi "mereći prema njoj korake i usklađujući pokrete srećno putovao između zamki Scile i Haribde". Rešenje koje Zmajević nudi Jeliću određeno je koliko njegovim strogo katoličkim gledanjem na stvari ovoga sveta, toliko i njegovom najdubljom privrženošću interesima mletačke - 211 -

države, čiji je verni podanik. Po njemu, za Jelića nema sigurnog utočišta ni u francuskom, ni u austrijskom dvoru, jer su oni i sami u zavadi; a dvorovi engleski i holandski, pošto su zaraženi jeresima, onemogućuju crkvene osobe da sa njima saobraćaju. "Stoga vam ne ostaje drugi oltar kome biste se mogli sigurno približiti osim jedinoga oltara Svetoga Marka", savetuje Zmajević. "Tu treba da se zaustavi vaša sveta kotva, da bi se od nepogoda i brodoloma sačuvao brod vaše apostolske službe. Svaka druga luka nije sigurna. Jedino obale Jadrana uživaju danas u tihom spokojstvu." Preporučujući Jeliću najtešnju saradnju i puno sadejstvo s mletačkim bailom, Zmajević je slikao zatim u svim pojedinostima kako zamišlja portret idealnog crkvenog predstavnika u Carigradu, koji mora da bude i mudar, oprezan, vazda na sve pripravan, skroman i uzdržan Hristov pastir, i okretan diplomata na sceni punoj tegoba i u ulozi punoj opasnosti. "Svaki izliv naglosti, pa bio i opravdan i pravedan, tamo se plaća surovom cenom bola i patnji; verujte mome iskustvu i tuđim pogreškama koje ste videli." Po Zmajeviću, potrebno je bilo još puno uzdržavanje, u pridikama, "od ujedljivih invektiva protiv muhamedanstva i istočne šizme", jedno što one tamo dovode do nedoglednih nevolja, a drugo što "naše dogme valja da se podupiru snagom razuma, koji im u obilju pomaže, a ne satiričkim deklamacijama, koje izazivaju srdžbe i bes, a ne donose koristi". Zmajevićeva poslanica Jeliću, zanimljiva sa toliko strana, a i sama po sebi, kao jedan od tekstova naše stare filozofsko-političke literature, retko očuvane sa ovoga područja i iz ovoga stoleća, mestimice je od većeg značaja i autobiografski. Između ostaloga, nadbiskup iz Perasta s gorkim razočaranjem govori u njoj o nevelikim rezultatima koje je postigao u crkvi koja mu je poverena. "Posle tolikih troškova i napora, nalazim se bez željenog dobitka. Zlo je nadvladalo moje staranje. Ako je učinjeno nešto dobra, to je sve malo u poređenju s onim mnogim što traži nadoknade i pomoći." Posle ubistva Vicka Bujovića, Zmajević je iz Perasta prešao u Kotor i nastanio se u vlasteoskoj palati Buća. Izgleda da se izvesna senka oko tog ubistva protegla i na samoga nadbiskupa, a njegov brat Matija bio je u njemu jedan od najneposrednijih učesnika.[382] Matiju Zmajevića to će odvesti u večito progonstvo iz domovine, koju od tada nije više video, ali će za njega biti i početak blistave karijere u stranom svetu. Ta njegova karijera pokazuje još jednom koliko su sudbine naših ljudi u ona vremena pokatkad mogle da budu burne i pune velikih obrta, ali i nesumnjive tragike, i kakve su sve snage i skrivene sposobnosti izbijale iz njih u izuzetnim prilikama - 212 -

života. Iz Perasta Matija se odmah sklonio u Dubrovnik, da sačuva glavu, a onda se, posle višemesečnog iščekivanja i pošto je izgubio sve izglede da stekne milost vlasti koje nisu mogle lako prežaliti Bujovića, uputio u Carigrad, gde je definitivno stupio u rusku službu. Već u Carigradu čekali su ga pregorki časovi: čim je izbio rat između Rusije i Turske, on je, zajedno s tamošnjim ruskim poslanikom grofom P. A. Tolstojem, bačen u zloglasnu tamnicu Jedi-kula, u kojoj je proboravio godinu i po dana "mučnog zatočenja i surovog ropstva", u mraku, pod zemljom i ne videći drugo do lance, konopce i mučilišta i gde je bio suočen sa užasima kuge. Iščupavši se otuda maja 1712. on je preko Petrovaradina i Beča stigao u Karlštat, gde se susreo s Petrom Velikim. Car ga je primio lepo, ali ga je i podvrgao teškom ispitu iz nautike i vojne veštine i tek posle toga opredelio ga je za službu u ruskoj floti. Od tada, pa sve do smrti u Tavrovu, 1735 godine, Matija je neprekidno u njoj, najpre kao zapovednik ratnog broda, od 1714, kontraadmiral, od 1719 i konačno admiral, od 1721. godine. Naročito se istakao u dugotrajnim i surovim rusko-švedskim ratovima, u bici kod Ganguta (1714) i u kasnijim bespoštednim operacijama ruskog brodovlja protiv švedskih obala (1719), kojima je više ili manje sam komandovao. Krupne zasluge za Rusiju Zmajević je stekao pored svega toga još i kao organizator izgradnje njenih flota, severne, baltičke, i južne, rečne. U svojim pismima iz Rusije, koja je slao u Perast porodici, rođacima i prijateljima, opisivao je škrtim vojničkim rečnikom, ali mestimice plastično i živo, svoje borbe i uspehe u dalekoj zemlji, ali i svoje nevolje i patnje u tom za njega stranom svetu, govorio o priznanjima i visokim odličjima koja je primao i o poniženjima koja nije izbegao, slikao im svoje doživljaje i svoje učešće u pojedinim krupnim zbivanjima ruskog državnog, dvorskog i društvenog života, spominjao svoje pretpostavljene, zaštitnike i prijatelje, među kojima u prvom redu "grofa raguzinskog" Savu Vladislavića, isticao svoju zaštitu katolika po Rusiji, izgradnju crkve za njih, u arsenalu, u Petrogradu, podršku koju je pružao isusovcima. i ostalim katoličkim redovnicima i sveštenicima duže nastanjenim u ruskoj zemlji ili odaslanim u nju po naročitom zadatku, i naglašavao stalno, neumorno, postojano svoju neutoljivu čežnju za kućom i Perastom, i svoje nade, koje se nisu ostvarile nikada, da ga car otpusti i da mu se i sa druge strane dozvoli da se vrati među najbliže koji su ga uzaludno iščekivali najpre iz godine u godinu, a onda iz decenije u deceniju.[383] Završetak karijere Matije Zmajevića u Rusiji nije ni senka njenom blistavom početku. Osumnjičen, krajem 1727, za razne zloupotrebe položaja, za krivotvorenje dokumenata i za prisvajanje i utaju državnog novca, Zmajević je izveden pred sud, gde je ponešto priznao, a ponešto se bez teškoća - 213 -

dokazalo. Stoga je proglašen krivim i osuđen na smrt, ali do izvršenja presude nije ipak došlo, već je proslavljeni admiral degradiran u čin viceadmirala i poslat za zapovednika pristaništa u Astrahanu, uz obavezu da pričinjenu štetu državi nadoknadi trostruko. Tako je osramoćen i u zaboravu dočekao i poslednji dan negdašnji neustrašivi admiral i komandant u borbama protiv Šveđana, tvorac ruske flote, i kavaljer najvišeg ordena Svetog Aleksandra Nevskog.[384] Boraveći u Kotoru, odakle je energično vodio poslove svoje crkve i svoje porodice, Vicko Zmajević je ponešto nastojao i oko književnosti. Iz Kotora on se 1. septembra 1711. obratio papi Klementu XI predlažući da najzad bude štampan Ljetopis crkovni njegovog strica Andrije Zmajevića, koji bi, s obzirom na okolnost da sadrži i latinski tekst, po njegovom uverenju mogao biti od koristi narodima koji ne znaju slovenski. Ali, da li stoga što su crkveni krugovi uviđali da je to delo vremenom prevaziđeno ili što sredstava za štampanje nije bilo, ovo nastojanje Vicka Zmajevića ostalo je bezuspešno.[385] A prateći s pažnjom, pomešanom sa strepnjama, prve korake svoga brata Matije u ruskoj službi, on mu je 20. februara 1713, upravio jedno dugo pismo političko-moralne sadržine, u kome mu je, kao pre toga prijatelju Rajmondu Jeliću, ali još podrobnije iznosio svoje misli o tome kako treba da se ponaša u svom novom životu koji je tek otpočinjao. Jedan prepis tog Zmajevićevog pisma našao je danas posve nepoznati Nikola Alberto Pjaca (Piazza) 1777. u Perastu, "u knjižnici nekog starog sveštenika", i mada njegovog autora već odavno više nije bilo među živima, štampao ga tokom 1778. ili ubrzo potom u švajcarskom gradu Iverdonu (Yverdon) kao zasebnu knjižicu.[386] Delo Zmajevićevo doista je bilo dostojno ovog izlaska u svet. U njemu ima mudrosti i životne filozofije, ima prisnog poznavanja istorije i savremenih svetskih prilika, ima stila, a mestimice i istinskog nadahnuća. Pisano kao da se već unapred računalo sa štampanjem, ono prosto kipti od sentenci i aforizama, koji ako i nisu svaki put novi i prodorne dubine, a ono su barem uvek okretno i s duhom kazani. Rečenica je visoko kultivisana, a fraza raskošno barokna, zasnovana na svesno traženim antitezama i na navlaš biranim obrtima. Gledano u celini, to je svakako najbolje i najdoteranije delo Vicka Zmajevića. Poslanicu bratu Zmajević je seo da piše kada je nepostojana sudbina Matiji odjednom okrenula nasmejano lice, posle njegovih mnogobrojnih patnji; - 214 -

nadbiskup čije je iskustvo bilo duže, mudrost veća, a znanje šire, hteo je da ga pouči veštini življenja, kako bi točak sreće, koji se obrnuo u njegovu korist, što trajnije zadržao u tom položaju i tako ga sprečio da ponovo preuzme "svoj fatalni tok unatrag". Ali ni ličnu sreću, ni životne uspehe za svoga brata nije Zmajević hteo na bilo koji način; njemu je u istoj meri bilo stalo da ih Matija postigne s čašću i na osnovu istinskih vrednosti, i da one služe na ponos i njegov i njegove kuće. Stoga se na svakom koraku u tekstu ovoga pisma sreću pojmovi kao što su "vrlina" (virtù), "slava" (gloria), "ime" (nome), "čast" (onore), "dužnost" (dovere), "vera" (fede), "vrednost" (valore) i "srčanost" (coraggio). U tom je smislu stilizovana i većina Zmajevićevih izreka: "Ko dobro otpočne, treba da nastavi bolje, da bi svršio sa slavom"; ili: "Vrlina nije laka stvar, ali ne treba da se plaši teškoća onaj koji deluje podstican slavnim završetkom"; ili pak: "Uvek je bolje živeti u teskobi a s čašću, nego se poniziti u nadi na sjajne dobitke." Zmajevićevi saveti zadiru u sve strane života i kazuju na način sasvim određen kako bi, prema njegovom gledanju na stvari, Matija imao da se ponese u njima. Pre svega su to politički saveti: kako bi Matija valjalo da se odnosi prema zemlji, vladaru i narodu kojima služi, ostajući pri tom uvek u neokrnjenoj vernosti i prema svome "prirodnom vladaru" to jest prema Mletačkoj Republici, kao što su to činili i njegovi preci. Sud Zmajevićev o Rusiji strog je, podosta negativan i na mestima čak nepravedan, pa je i sam izdavač osetio potrebu da se ponegde od njega ogradi napomenama koje je priložio tekstu. Ruski dvor je, po Zmajeviću, najnestalniji na svetu, a naročita klima učinila je onaj narod surovim u postupcima, promenljivim u osećanjima i dalekim od civilizovanog društva; u tom podneblju vladaju zloćudne vlage i otrovne pare, koje, dižući se sa tla, zamračuju ruskom narodu "sunce katoličke istine". Njihov je sistem nesrećan, a onaj koji tamo boravi mora nastojati da mu se prilagodi kako bi sačuvao "svetlost u tami i život među mrtvima". Svoju staru veru Rusi čuvaju ljubomorno i jedino nju smatraju imunom od grešaka; "nesrećni narodi umotani u magluštine zabluda zaobilaze put večnoga spasa". Njihov car ima nešto Zmajevićevog uvaženja, jer je ličnost herojska i darovita, zaokupljena mislima o ratu i ekonomiji (ovom poslednjem čak i previše!), ali se u poslanici ipak ističe da njega narod u svom neznanju drži za nosioca božje volje i tu su razlozi njegove despotske vlasti. Ako se i nisu nikada prema Mlecima pokazivali kao prijatelji, Rusi su za Zmajevića, borbenog katolika i odanog mletačkog podanika, prihvatljivi zbog njihove borbe sa zajedničkim neprijateljima. Od svoga brata, koga je sudbina dovela k njima, on i ne očekuje drugo do da im - 215 -

služi lojalno i verno, kao što mu je i dužnost, ali ne propušta da ga pri tom upozori: "Gospodaru kome služite dugujete život, ali samom sebi dugujete čast", ili: "Ljubav vladara treba da se zasluži delima plemenitim i vrednim, a ne podlim i nedostojnim." Znajući pak kolike opasnosti vrebaju njegovog brata u novom životu i kakve ga sve zamke u njemu očekuju, Vicko je pismo ispunio pregrštima saveta iz oblasti morala i društvenog ponašanja. Preporučivao mu je, s mnogo razložitosti i pozivajući se na primere, naročito iz antičkog sveta, kako onoga iz mitologije tako i onoga iz istorije, da se drži mudro i do krajnosti oprezno, da ne ispoljava velike ambicije i da bude svestan promenljivosti sreće, da se sa svima ponaša uljudno i da se ne pokazuje oholim, da i ne pokušava da traži širok krug prijatelja, jer se mnogi samo pretvaraju da to jesu, a u stvari nisu, i da ostane poverljiv samo sa izuzetnima i najređima, da se kloni ljubavi i žena i da brižno izbegava neumerenosti bilo koje vrste. Zmajeviću je osobito bilo stalo da njegov brat ostane nedotaknut "moskovskom verom" i u potpunoj čistoti svog katoličanstva: u toj se stvari on ne koleba i nije spreman da čini i najsitnije ustupke. Ali ipak zato ne očekuje od Matije da javno dokazuje preimućstva religije kojoj pripada i čak zahteva od njega da radije ćuti nego da se upušta u verske rasprave koje ne priliče njegovom položaju i za koje nije spreman, a koje bi neminovno izazvale najneprijatnije reakcije. "Uvek je bolje", razlaže o tim diskusijama učeni nadbiskup, "izbegavati ih mudro nego ih voditi nepromišljeno; vama pripada da verujete u svete dogme, a ne da ih ispitujete: pašete sablju da biste ih branili na bojnom polju, ali nemate oružja da biste ih zastupali u društvu." Njegov brat treba da ostane u neokrnjenoj pobožnosti i da vazda drži na umu kako ništa ne biva bez Boga ili mimo njega - da je, jednom reči, "uzaludan svaki napor ako u njemu nema učešća božije ruke" i da "pobede nisu kćeri ljudske snage, već nebeske milosti koja ih dodeljuje". Kao vojnik i zapovednik Matija Zmajević treba da se trudi, prema savetima svoga brata, da zadobije ljubav i odanost potčinjenih i da svoje postupanje temelji na humanosti i blagosti, čak i prema običnim redovima, a ne na surovosti, iako to ne znači da bi imao da popušta u disciplini i da odustaje od kažnjavanja, kada je ono potrebno; "uvek je dobro učiniti da vas se plaše, ali u tome valja imati i ljubav za druge". Za odnos prema vojnicima Matiji se daje precizno uputstvo i navodi primer, koji jedini u celom spisu nije uzet iz antičke istorije. Uputstvo glasi: "Primati vojnike s blagošću, saučestvovati sa - 216 -

njima, pomagati im u nedaćama, davati im u potrebama isto je što i privezati ih da se žrtvuju u ratničkim pothvatima za slavu svoga vođe i dobrotvora." A primer je "naš Skenderbeg", koji je, idući naznačenim putem, "srećno dospeo do velikog hrama časti". Kao dvoranin, Matija Zmajević bi morao znati da je dvor po kome će se kretati prepun nestalnosti i opasnosti i da je nalik na ogromno i razbesnelo more, sa koga je proteran mir u kome sve uzburkava vetar ćudljivog ponašanja. "Ako je gdekad zrak vedar, iznenadno se rađaju oblaci i bure. Stoga je mučno ploviti po tom nemirnom moru. Dobar vodič brodova valja da često premerava kartu i da reguliše terete da se ne bi nasukao na plićak [...] Pošto je vaš vojnički zanat pomorstvo, vi ćete verovati da je pogibeljnija plovidba na dvoru no na Baltiku [...] Ali ko zna da dobro plovi po većim nepogodama, još lakše će umeti da to čini po manjim." Svojom poslanicom Vicko Zmajević hteo bi još da svog brata uveri da je potrebno da neprekidno izučava istoriju, s obzirom na činjenicu da "nikada nije bilo valjanog vojskovođe koji ne bi bio i dobar istoričar". Navodeći koristi koje takvo izučavanje pruža i zadovoljstva koja nudi, Zmajević razvija shvatanje istorije u kome doduše nema stvari koja u ono vreme, a i daleko ranije, nije bila već poznata i bezbroj puta kazana, pa opet to njegovo ponavljanje izgleda lepo, jer ga čini na svoj način i sa pravom baroknom rečitošću. "Istorija je galerija retkih Dragulja", razlaže Zmajević, "koja bogati svest svoga učenog gosta. Ona je arsenal koji snabdeva oružjem za upotrebu najfinije vrste. Ona je pozorište koje živo prikazuje minule događaje i sugeriše propise mudrosti za buduće slučajeve. Ona je škola u kojoj se o trošku drugoga uči ratovanju, jer iz tuđeg iskustva, dobrog ili lošeg, zapovednik izvlači pravila za svoje vojničko držanje i ustanovljuje istinska načela veštine da bi pribavio povoljan ishod u vođstvu. Biće dragocen svaki trenutak koji posvetite ovom izučavanju podjednako korisnom i prijatnom [...] Ne može da za drugaricu dobije Belonu onaj koji nije imao za učiteljicu Paladu [...] Lepi primeri prikupljeni iz istorijskih zbivanja u istoj su meri dokumenti u kojoj su i podsticaji na nadmetanje puno vrline." Tako je Zmajević nadugačko razlagao svoje shvatanje idealnog postupanja, vojničkog, aristokratskog i hrišćanskog, koje bi morao da sledi njegov iz domovine izagnani i na stranstvovanje prinuđeni brat. Naslućujući ispravno da je put koji ga je iščekivao prepun svakovrsnih opasnosti, za njegovu dušu, koliko i za sam njegov život, Zmajević je upotrebio sve svoje znanje - 217 -

skupljano godinama i svu rečitost kojom je raspolagao da bi ga što snažnije privezao za stanovište koje je zastupao. U osnovi, to stanovište svodilo se na sledeću maksimu, koju je on stavio u središte svoje poslanice: "Pamtite da imate tri dragocena kapitala: dušu, koju dugujete Bogu, život, koji dugujete vladaru, i čast, koju dugujete sebi." Podosta i sam umešan u mučnu aferu skopčanu ubistvom Vicka Bujovića, Zmajević se nije osećao dovoljno sigurnim ni u Kotoru; njegovu neizvesnost i strah od osvete Bujovićevih sinova i rođaka uvećao je naročito pucanj kroz prozor kuće u kojoj je stanovao, namenjen svakako njemu, ali koji je na svu sreću bio bez potrebne preciznosti. Možda se u tome krio pravi razlog što se postarao da se udalji iz Boke Kotorske, mada njegovi biografi radije ističu kako je ogroman ugled koji je stekao u crkvi nadahnuo mletačke vlasti da ga zatraže, a papu Klementa XI da ga 22. maja 1713. imenuje za nadbiskupa, zadarskog. Pre nego što je uveden u posed svoje nove nadbiskupije, središnje u Dalmaciji, Zmajević je bio primljen u mletačkom "Koleđu" (Collegio), jednom od najvažnijih upravnih tela Republike. U toku te audijencije izrekao je neku vrstu svečane besede (Uffizio), kratke, ali unapred najbrižljivije pripremljene, čiji se tekst posle prepisivao u krugovima dalmatinskih erudita.[387] Veoma pompezna i u visokom stilu onda vladajuće i oficijelne retorike, ta beseda predstavlja zanosnu glorifikaciju Venecije i njene uloge u sudbini ovih krajeva. U njoj se još, a povezano s tim, Zmajević osvrnuo na dosadašnje svoje služenje crkvi i mletačkoj državi i naznačio osnovna načela na kojima će se temeljiti njegov budući rad u oba ta smera. Kao odani podanik, govornik je uveravao Koleđo da je srećan što u "veličanstvu vladara" može da oda poštu "božanskim atributima pobožnosti i religije", koji su dali trajnosti vladanju, usrećili crkvu i "zasladili najgorče brige crkvenih starešina". Za proteklih trinaest godina, koje je proveo kao nadbiskup barski u evropskoj Turskoj, Zmajević je, po vlastitom iskazu, srčano (coragiosamente) vršio svoju dužnost, "u onoj klimi koju je učinilo nezdravom najvarvarskije nebo i gde se ne klanja drugome bogu do interesu". Tamo su ga presretala mnogobrojna zla, ali im nije popustio, jer ga je od pada sačuvala moćna ruka mletačke zaštite: "Albanija, Srbija, Makedonija, Bugarska i Trakija bile su pozornica na kojoj su se svetu predstavljale moje slabosti i vaša plemenita dobročinstva." Ta su dobročinstva bila "svete kotve" koje su od brodoloma očuvale "opšte spasenje", zahvaljujući njima, sagrađene su ili obnovljene crkve, biskupi opet uvedeni u svoje evanđeoske službe, vernici okrepljeni od bolnih nesreća, vera vaskrsla iz agonije i religija vraćena iz izgnanstva u mnoga - 218 -

mesta. Najnovije iz duge serije tih mletačkih dobročinstava Zmajević posebno izdvaja, a vezuje ga, to se odmah vidi, za tragična zbivanja u vreme i neposredno posle neuspelog pokušaja vladike Danila i pukovnika Miloradoviča da narod Crne Gore i onaj iz susedstva na zov Rusije podignu u borbu protiv Turaka. O tim zbivanjima Zmajević je govorio usiljenim baroknim slikama, ali se i ispod njih sagledavala dovoljno jasno njihova krvava suština. Mir ove krajine po njemu je pomutio "iznenadni crni oblak", podstican "neugodnim vetrom Ledene Medvedice" - to je, očigledno, Rusija - i "zavodljivim obećanjima" u isti položaj doveo "srpske narode Crne Gore i Grblja" (li popoli serviani di Montenegro e Zuppa), koji su tvorci zla, i nedužne katolike granične Albanije, i mletačke podanike sa rubova države. "Smelost je osnažio izgovor vere, a interes maskiran polugama efemerne pobožnosti, pošto je prezreo svaki drugi savet do onaj koji je u službi nerasudnoj obesti, izložio je podjednakoj sudbini i krivicu i nedužnost u tek nastalom udaru otomanske srdžbe, koja je, preplivavši prostrana polja i užasne vrleti Crne Gore, nosila pokolje i razaranja na sve strane." U takvom jednom času govornik bi bio spreman da usklikne: "Jadna vero!" da nije bilo mletačke zaštite. Predstavnici njene vlasti, kod kojih je pobožnost udružena s mudrošću, vratili su ovamo mir, varvare učvrstili u zakonima, dotle nepoznatim, a narode izvukli "iz bedne zloće". "To je bio uistinu srećan greh", razmišljao je nadbiskup Zmajević, "jer je ponovo doneo slavu mletačkog najslavnijeg otkupljenja!" Ponovo vraćeni u život i slobodu, i vezani za Veneciju "trostrukom vezom vere, pobožnosti i zahvalnosti", ovi narodi "ispravili su onu prirođenu mržnju, koja ih je dovodila do krajnosti na štetu države, pokazujući vaskolikom svetu da mletačka pobožnost nije manje moćna da ukroti najdivlje narode u vreme mira od mletačke snage u vreme rata". Prelaskom Zmajevićevim u prestonicu Dalmacije, Albanija - a to je ondašnja Mletačka Albanija, dakle područje sadanjeg Crnogorskog primorja - daje ruku prestonici Dalmacije i čvrsto je steže u zajedništvu sudbine: Veneciji je ona, prema ponetim rečima ove besede, uvek bila verna i ne bi mogla da izgubi nju a da istovremeno ne izgubi i sebe. Prema tome, za nadbiskupa, u njegovom vladanju, postojaće, od sada, kao i dotle, dva čvrsta oslonca: vera u Boga i vernost Veneciji: "prestonica Zadar nema bogatijeg u odanosti prema vama, a inostrani narodi nemaju vrednije imovine do naklonosti i nade da budu vaši"; upravljajući svojim stadom, novi njegov pastir učiniće sve da Bogu dade što je božje, a duždu što je duždevo.

- 219 -

Ispraćen u glavni grad Dalmacije pohvalnim stihovima i žaljenjem svojih Peraštana, barem onih koji su mu ostali prijatelji, Zmajević je u novo sedište doneo svoj stari žar neumornog borca za stvar crkve kojoj je bio vrlo visoki dostojanstvenik. Neprijatelje je i ovde našao u pravoslavnima, koje su neprilike i ratna zbivanja neprestano pomerali i u sve većim grupama dovodili ne samo u okolinu Zadra, već i u samo srce grada. Njihov način života, verski obredi i običaji, sve je to smetalo prestrogom zadarskom metropoliti i u svemu je on video pretnju i mogućnost pogubnog uticanja na njegove vernike. Opsednutom tim strahom, njemu se činilo da i same mletačke vlasti, koje inače nije odlikovala prevelika trpeljivost u verskim stvarima, gdekad suviše idu naruku "šizmaticima", i da bi to sprečio počeo je da se ogorčeno bori delom i rečju, da dokazuje i otvara oči onima koji ne vide to što je njemu dokraja jasno, da se poziva na razloge i interese državne kada verski nisu izgledali dovoljno uverljivi, da nadležne prosto zasipa, a ponekad i otvoreno zastrašuje, predstavkama, optužbama i teološkim disertacijama. Jedini izlaz, u čiju je valjanost bio iskreno i najdublje uveren, nalazio je u privođenju pravoslavnih u krilo "svete rimske crkve" i u njihovoj uniji s njom; ali, da bi do ostvarenja te zamisli uopšte moglo doći, trebalo ih je najpre odvojiti od njihovih popova i kaluđera i na taj način preseći opake uticaje koje oni vrše na njih. Naročito se bio ustremio na vladiku Stevana Ljubibratića, koga je srpski patrijarh Mojsije na Sretenje 1719. ustoličio za episkopa novskog i verskog starešinu svih pravoslavnih u Dalmaciji, a u čijem je prisustvu na tom tlu on sada video smrtnu opasnost koja podjednako preti katoličkoj crkvi i mletačkoj državi. Stoga je odstranjivanje tog "pseudovladike" odatle, izvedeno na svaki način i postignuto po svaku cenu, izabrao kao sveti cilj i kao svoj životni zadatak. Na toj osnovi, i iz takvih pobuda, nastale su njegove italijanskim jezikom pisane rasprave, prepune žuči i slepe strasti, u kojima je erudicija često samo neophodni dekor, ali je u suštini potpuno podređena polemici, kojoj dobro dolaze, naročito kada nedostanu pravi razlozi, i bogoslovske dosetke i preslobodno manipulisanje činjenicama.[388] Jedna je od tih Zmajevićevih rasprava Dijalog između katolika i Srbina (Dialogo tra cattolico e Serviano), u ponekim rukopisima nazivana i Dijalog između katolika i Grka sa Levanta (Dialogo tra un cattolico e un Greco di Levante), u kojoj se pod pojmom "Srbina" ili "Grka" podrazumeva, razume se, pripadnik pravoslavne crkve; nije ni potrebno naglašavati, jer se to pogađa i samo po sebi, kako se taj "dijalog" vodi, na čijoj su strani u njemu svi razlozi i čime se on okončava. U drugoj se takvoj Zmajevićevoj raspravi, dovršenoj početkom maja 1721. i žurno odaslanoj u Veneciju, to vidi i iz samog naslova: - 220 -

Ogledalo istine u očiglednosti činjenica na odbranu sveštenstva i vlasti protiv jeretičke srpske šizme podjednako štetne i za veru i za državu (Specchio della verita nella evidenza de fatti a difesa del sacerdozio e principato contro lo scisma eretico-serviano egualmente dannoso alla fede et alla ragion di stato). Ti spisi, rađeni u obliku naučnih disertacija, imali su u stvari praktičnu, čak i zvaničnu namenu; onome od njih koji je nazvan Spis ili izveštaj o grčko-srpskom obredu protiv monsinjora Stevana Ljubibratića, grčkog episkopa u Dalmaciji (Scrittura o sia relazione del rito grecoserviano contro Monsignor Steffano Gliubratich, vescovo greco in Dalmazia) namena je čak isključivo takva. Verovatno stoga su ti Zmajevićevi spisi i ostali neštampani, pa su do svojih čitalaca, a čitaoce su imali, dolazili jedino u rukopisima.[889] Po prirodi svojoj, a i po vrednosti, oni se uključuju u pregolemu polemičku literaturu koju su katolički pisci proizvodili u obilju dokazujući preimućstva vlastite crkve i njenih uverenja nad crkvom istočnom, pravoslavnom, "grčkom", i njenim uverenjima. Među tim piscima, Zmajević spada u grupu krajnje pristrasnih, nepomirljivih, agresivnih: tim svojstvima on je izazvao suprotstavljanje Nikole Papadopolija, doduše Grka po poreklu, ali davnašnjeg katolika, čak i isusovca, i velikog borca za uniju, tada profesora univerziteta u Padovi i poznatog naučnika. Na utuk Zmajeviću, on je napisao Apologiju u odbranu grčko-srpskoga obreda i monsinjora episkopa Stevana Ljubibratića (Apologia in diffesa del rito greco-serviano e del monsignor vescovo Steffano Gliubibratich), u kojoj je ne samo pobijao redom sve Zmajevićeve tvrdnje, već je izrekao i oštar, a veoma negativan sud o delu zadarskog nadbiskupa u celini rekavši da ono "pre liči na satiru ili bolje reći pamflet, koji je mogao zamisliti i sastaviti samo duh pitomaca Propagande, duh kavge, ambicije, opadanja i kleveta". "Spis onaj što sam pročitao", podvlači zatim isti autor, "nije drugo do hrpa bestemeljenih pretpostavki, lažan u faktima, netačan u pogledu apostolskih konstitucija, prepun kleveta i vrlo malo hrišćanski, protivpoložan misli o širenju vere, suvišan i možda na štetu duševnog spasenja".[380] Jedva da je potrebno reći da Zmajevića nijedan razlog nije mogao uzdrmati i da je on Papadopoliju odgovorio novim tekstom, još bešnjim, još otrovnijim i još netolerantnijim.[391] Čak i dugo posle toga, i kada su ljute borbe bile prošle, on je ostao uveren da su jedino njegova stanovišta ispravna: pri dnu jednog rukopisa svog odgovora Papadopoliju on je zabeležio 3. decembra 1743. kako mu je u jedan sat noći došao neki kaluđer Arsenije, koji je hteo da se pokatoliči, i kako mu je, u toku propisanog ispita, na pitanje "o svim srpskim jeresima - da li su onakve kakve su ispisane na ovim listovima", odgovorio odlučno da su sve takve, - 221 -

jedna po jedna (una per una) i da je bio čak i spreman da o tome dade izjavu pod zakletvom, što nadbiskup, iz nekih svojih motiva, ipak nije prihvatio. Zmajevićevi strasno vođeni verski ratovi, potpomognuti još saglasnošću ostalih katoličkih biskupa u Dalmaciji, donosili su, u toku godine, željene plodove: nizom dekreta mletačkog senata, koje je zadarski prelat, u razdraganosti od pobede, nazivao "zlatnim", prvo je proteran iz Dalmacije srpski vladika Stevan Ljubibratić, čime je srušena "njegova kužna katedra", a pravoslavni narod čitave provincije, kao i njegovo sveštenstvo, podvrgnuti su u crkvenom pogledu vlasti katoličkih biskupa.[392] Svakako je najtešnje s ovom Zmajevićevom borbom bila povezana, i iz nje je proistekla, njegova zamisao o osnivanju "ilirske" bogoslovije u Zadru, u kojoj bi se školovali sveštenici vični bogosluženju na "ilirskom" jeziku i pisanju glagoljicom i ćirilicom. Ti sveštenici, koji bi dobili i odlično teološko obrazovanje imali su da služe po obližnjem ostrvlju, gde se održala jaka glagoljaška tradicija, na učvršćenju katolika u veri, ali, još više i mnogo pre, njihov bi zadatak bio da u Zadru i okolini rade na prevođenju pravoslavnih u katolicizam. Iako je još 1727. dobio odgovarajuću dozvolu i saglasnost mletačkih vlasti, a zatim, 1729, uspeo da za gradnju obezbedi i prihode dveju ukinutih opatija, Sv. Petra na Osoru i Sv. Krševana u Zadru, Zmajević nije dočekao da vidi okončano svoje delo: zbog nedovoljnih sredstava, "Ilirsko sjemenište" (Seminarium Illyricum ili, kako su ga još zvali po njegovom tvorcu, Seminarium Zmajoillyricum) podizano je sa zastojima, pa ga je otvorio tek 1748, tri godine posle Zmajevićeve smrti, njegov naslednik na stolici zadarske nadbiskupije Splićanin Matija Karaman. Zmajević je preduzimao i druge srodne akcije i Matija Karaman imao je i odranije u njima određenu ulogu: želeći da se za popove glagoljaše prirede crkvene knjige na slovenskom jeziku, on je Karamana najpre poslao u Rim, da se u Propagandi obuči za misije među pravoslavnima, a onda ga je, o svome i o trošku Propagande, uputio u Rusiju, da tamo studira slovenske jezike, kako bi se pripremio za reformu jezika u bogoslužbenim tekstovima. U Rusiji je Karamana primio najtoplije i potpomogao svesrdno admiral Matija Zmajević, nadbiskupov brat, a tamo je našao i vernog saradnika u ličnosti Matije Sovića, koji je u Petrogradu i rođen i u admiralovoj kući i obrazovan. Ni od ove Zmajevićeve inicijative nije bilo osobite koristi, ali se i to pokazalo tek docnije: Karaman i Sović opredelili su se, u svojoj reformi, za "crkveni jezik ruske redakcije" (V. Jagić), pa je prvo izdanje misala, iz 1745, priređeno na toj osnovi; to je dovelo do krupnih i oštrih polemika, iz kojih je Karaman doduše službeno izišao kao - 222 -

pobednik, pošto je rešenje pape Benedikta XIV od 15. avgusta 1754. podržalo njegovo stanovište ali je njegova reforma inače ostala bez krupnijih posledica, "jer se uopće crkvenim jezikom pisalo sve manje", a narodnim, za koji su se zalagali njegovi oponenti, naprotiv sve više.[393] Vicko Zmajević zabeležen je u našim istorijama književnosti i po podršci koju je davao pojedinim piscima; štaviše, za njega je jedanput rečeno, svakako sa dosta preuveličavanja, da je "do danas prvi i zadnji pravi Mecenat naše narodne knjige i prosvjete u Dalmaciji".394 Od tog mecenatstva ostali su poneki tragovi. Spominje se, tako, da je on podsticao zadarskog kanonika i svoga vikara, a inače poznatog pesnika, prevodioca i leksikografa, Ivana Tanclingera Zanotija, da na naš jezik prevede rimski katehizis.[395] Možda iz vlastitih pobuda, ali još ponajpre očekujući unapred da će kod Zmajevića naići na blagonaklon prijem, Marko Kuzmičević, franjevac na ostrvcetu Galevcu kraj Zadra, odlučio se u dokolici ("ne imajući na vrimena nika velike zabave, a razmišljajući da stati u ispraznosti vele škodi duhovnomu životu") da prepiše glagoljskim slovima, a posle valjda i publikuje, Zrcalo od istine meju carkve istočne i zapadne od franjevca iz Ćiprovca i kanonika pečujskog Krste Pejkića, koje je 1716. već bilo štampano ćirilicom u Veneciji. Taj poznati spis, u kome su se izlagale razlike između pravoslavne i katoličke crkve, naravno u korist ove poslednje, štampao je i latinicom, doduše kao sopstveno delo, franjevac iz Drniša Stipan Badrić, i čak više puta. Kuzmičević se nije ograničio na to da "trud don Krstov" samo prenese "iz srpskih knjiga u ove hrvatske, slovmi svetoga Jeronima", već ga je ponešto sa svoje strane i dopunjavao, pa je otud verovao da bi ga vredelo štampati "videći velike potribe koje imaju naši redovnici Harvati štiti Zrcalo istine za znati ištorije meju crkvam istočnom i zapadnom razdiljenija i neskladi". Jednim kratkim, ali prilično kitnjastim tekstom u kome se pozivao na ljubav koju Zmajević pokazuje prema Hrvatima ("Harvatom, sinovom vašim") on je izricao molbu da nadbiskup svojom potporom učini da njegova knjiga bude štampana ("da biste se dostojali ovu moju knjižicu vašom svitlostju prosvitliti, pomoći i zagrliti, jer ishodi na svitlo, da bude kakono od sunca svitloga svitlosti vaše prosvitljena, kripostju pokripljena, mudrostju napravljena, milošćom pomilovana, tihostju veselo prijata i ljubavlju napokon zagrljena").[396] I pored tolikih laskavih pohvala, Kuzmičević, kako izgleda, nije dobio očekivanu pomoć, ali je zato zadarski nadbiskup štedro odrešio kesu 1729. godine da bi omogućio štampanje čuvenog speva Uzdasi Mandalijene pokornice u spilji od Marsilje najvećeg pesnika dubrovačkog XVIII veka - 223 -

Ignjata Đurđevića. I. Đurđević se Zmajeviću odužio posvetom, ali rečitijom i lepšom od one Kuzmičevićeve, što je i sasvim razumljivo, jer je "opat melitenski" bio neuporedivo bolji pisac od skromnog franjevca sa ostrva Galevac. Što je svoj barokni spev "poklanjao" Zmajeviću, Đurđević je nabrojao više razloga; neki od njih spadaju u uobičajenu kurtoaziju, dok su drugi, zato, sasvim stvarni i vrlo zanimljivi. Jedan je, na primer, bio što je Mandalijenu Peraštanin "i rukopisanu toliko ljubio i df joj načina da se iz pritištaonice zaudugo razglasi"; drugi je što je dubrovački pesnik bio toliko "pritegnut" glasom Zmajevićevih, izabranijeh i uzmnožnijeh kreposti" da je odavno želeo da bude od njega "prigrljen za prijatelja i slugu". Iznad njih je, međutim, sledeći razlog: što se Đurđeviću činilo da ne može drugome da "priporuči" Mandalijenu "neg onemu koji i pismom i riječi, i razumom i hrabrenosti neockvrnjenu čas, oblas nekrenutu i uzvišeno nadimenovanje suproć bezobraznijem općene crkve odmetnicima rimskoj pravovjernosti i zadarskijem došastijem arkibiskupima nepobitno izdržo je". Tom pohvalom Đurđević je mogao imati na umu, a najverovatnije je i imao, Zmajevićevu dugogodišnju borbu s pravoslavnima, koji su i za njega bili "odmetnici" od rimske "pravovjernosti". Ali mogao je tu dubrovački opat ciljati i na Zmajevićev traktat o buli pape Klementa XI Unigenitus Dei Filius od 8. septembra 1713, koji je on, po svedočenju svojih biografa,[397] odaslao provincijalnom saboru u Francuskoj. Navedenom bulom pobijala su se, u sto i jednom odeljku, shvatanja koja je u svom delu Novi zavet sa moralnim razmišljanjima, Le Nouveau Testament avec des reflexions morales (definitivno izdanje u osam volumena štampano je 1699) izložio Francuz P. Quesnel, ali je ona bila, u isti mah, i konačni obračun crkve s jensenizmom uopšte. Kada se u Francuskoj podigla silna bura oko te bule, jer su je neki crkveni krugovi prihvatali, a drugi su ustajali protiv nje, i kada je nastala prava poplava teoloških i polemičkih napisa u kojoj su raspravljana njena načela, i zadarski nadbiskup osetio je odnekud potrebu da se umeša u raspravu. O sudbini njegovog traktata više se ništa ne zna, ali je on Ignjatu Đurđeviću mogao biti ne samo bolje poznat već i drag, i po duhu blizak, s obzirom na to da je i on u napomenama uz pojedine psalme svoga Saltijera slovinskoga ratovao s "bajistima" i "džansenistima" kao "poluvjernicima". Kao što je ostalo nepoznato šta se dalje zbilo s tim traktatom Vicka Zmajevića, isto je tako mogućno da su propala i još neka njegova dela. U svom predsmrtnom testamentu on je odredio da se njegove knjige, rukopisi, dopisi Propagandi i papske bule i pisma pošalju u Perast i tamo čuvaju u njegovoj biblioteci, ali od tada su Perastom prošla tolika istorijska iskušenja. - 224 -

Osim toga, smrću Vickovom, 11. juna 1745, u Zadru, ugasila se peraška porodica Zmajevića, kojoj je on bio poslednji muški izdanak.[398] U Perastu su posle njega ostale njegova sestra i snaha Agneza, žena Matije Zmajevića, obe udovice i obe bez muške dece. Njima, a zatim porodici Burović, u koju je udajom došla Matijina kći Marija, pripala su sva dobra porodice Zmajević; početkom prošloga veka požar je uništio kuću Burovića i tada su u njoj, po tvrđenju peraških istoričara, nestale knjige i rukopisi Andrije i Vicka Zmajevića. Vladika Danilo i nadbiskup Vicko Zmajević bili su moćne, strasne i sugestivne ličnosti, i za njima su ostale duboke brazde u istoriji, u društvenom životu, pa i u kulturi sredina u kojima su delovali. Njihov uticaj i njihovi primeri protežu se i preko njihovog vremena, i raspoznaju se u radu njihovih savremenika, kao i njihovih saboraca i sledbenika. I među ovima ima pisaca i istorijskih figura, kao što su vladika Sava i Vasilije Petrovići, na primer, koji dostojno mogu stati uz njih. Ali mnogi Drugi nisu bili uvek, a nisu bili najčešće, ni tolike snage ni takve mnogostrukosti, pa su njihovi likovi, sasvim prirodno, manje izraziti i manje vidljivi na obzorju osamnaestoga stoleća. U te druge svrstava se sigurno Vuko Ivov Ajutantović, starinom Milković (Mirković), s Pobrđa u Grblju. Kao grbaljski knez on je bio vrlo ugledan i uticajan u prvim decenijama XVIII stoleća; njega kao jednog od retkih pismenih svojih ljudi, ali bez sumnje i zbog njegove umnosti i diplomatske veštine, šalju Grbljani da zastupa njihove interese i da u njihovo ime pregovara, da se za njih bori i da im skida nepravedno naturene namete, da se susreće s turskim i mletačkim zvaničnicima i da ishodi darove. Odlazio je on stoga u Bosnu i u Banjaluku, "spravljan" je na Cetinje i u Carigrad, i putovao je u Zadar i Mletke; razgovarao je s "čestitim vezirima" bosanskim i izlazio, i po pet puta, "na divan po carevu kubu đe car sedi", bivao je "u tajstvo" kod Hoda-paše "od Miholja-dne do Savina-dne" (1702) i bacan "u hapsu", svezivan "tvrdo" i zastrašivan u Carigradu (1704), izlazio je pred "zenerala" u Zadru i priman je u Mlecima kao jedan od "imbašatura od komunitadi od Grblja" (1714). U svim tim promenljivim obrtima svoga života on je umeo da se ponese kako valja i da hrabro, s dostojanstvom i mudro dočekuje svakojaku sudbinu, češće zlu nego dobru. U jednom predahu, "1705. mjeseca marča trideseti dan" on je uhvatio priliku da kao neki izveštaj ili podsetnik za svoje Grbljane ispiše šta je po njihovom poslu učinio, i gde je sve bio i s kim se sve sretao od jeseni 1702. do sredine 1704. - 225 -

godine.[399] Pisao je bez udešavanja i prethodnog plana, kako mu je šta prolazilo kroz sećanje i dolazilo pod pero; otuda se u njegovom kratkom tekstu zapažaju skokovi i mestimice pobrkan ili teže uhvatljiv redosled stvari. Ni reči nije on uopšte tražio, niti ih je birao, već ih je nizao, kao da usmeno govori; zato je njegovo kazivanje škrto, oporo i sirotinjsko, da tek ponegde, iznenada i nenamerno, blesne u njemu retka slika ili prirodna, iskonska narodna rečitost. Ovakvih neočekivanih i stoga uvek samo mestimičnih trenutaka nadahnuća, kada ponesenost usmenog kazivanja pretvara pisanu reč u književni fragment, može se naći veoma mnogo u dopisima i predstavkama pojedinih crnogorskih vojvoda, kneževa i glavara, ili čitavih zborova i ostalih kolektivnih tela, plemenskih i drugih. Kada svoje poruke ili pisma šalju Vojvoda Draško, u prvim godinama veka, ili knez Marko Vučetin, sam i sa ostalim Njegušima, 1713. i 1714, kada pišu knez Stanoje i njegovi Cetinjani, tih istih godina, vojvoda Vukota sa crnogorskim glavarima, 1714, i naročito "pop Vuk Stanišić, serdar od Crne Gore", mnogo puta između 1714. i 1741. godine, onda ti njihovi tekstovi, pored samih stvari o kojima je njihovim tvorcima bilo stalo da jave, da otpišu, da uzvrate ili da mole, i u kojima je sadržana neulepšana, gola, čak i sirova istina o prilikama njihovog vremena, nastaju rečenice, ne zna se kako i u svakom slučaju netraženo, gde se ponešto od toga izdiže do literature, ili se u nju pretvara.[400] Neuporedivo ređe na takva mesta nailazi se u paštrovskim "škritima" i "pisanijama", sačuvanim u srazmerno velikom broju i nastalim u toku više vekova.[401] Njih su, na srpskom jeziku, izdavali, sami pisali ili u pero diktirali "kanzalijerima", domaćim duhovnicima ili osrednje pismenim svetovnim licima "suđe Paštrovići", "stimaduri", "vlasteli koji biše notani po ordenu i zapovijedi gospode suđah", "dobri ljudi", "vojevode i vlasteli", zborovi paštrovski, gdekad udruženi i sa crnogorskim. Često se u njima veli da oni to čine "pred sveti Šćepan, pod masline" ili "na obično mjesto od pravde", gde sede, većaju i presuđuju, "držeći se odredaba starog srpskog prava[402] i po prastarim običajima svoje opštine. A ticali su se ti njihovi spisi imovinskih sporova i "deferencija", zatim prodaja, zamena, deoba i razgraničenja poseda, raznih dozvola, testamentarnih odredaba ili parnica, trgovačkih ugovora, oslobođavanja zaloga i procene učinjenih šteta, ispitivanja i svedočenja, pa pogodbi oko miraza, sa popisima stvari i vrednosti datih ili dobijenih pri ženidbama i udajama, ali su u njima beleženi i događaji mnogo važniji, i od veće težine po pojedince ili čitavu - 226 -

"komunitad", kao što su krvni "umiri" ili izbori "inbašadura" za Mletke. Iako su sve te isprave strogo zvaničnog karaktera, ovde-onde se u njima, kao dragocena zrna, nađu odlomci svežije kazani i u kojima ima neke književne lepote. I od skromnog, ali postojanog rada na knjizi koji se obavljao po pravoslavnim manastirima na području sadašnje Crne Gore ostali su neki spomenici; drugi su se pogubili, a oni su mogli biti i brojniji. Prilike za taj rad nisu bile svuda, i nisu bile trajno, istovetne: negde je on, i u ponekim vremenima, bio ne samo krajnje otežan, već i prosto onemogućen. Središnji manastir Crne Gore, onaj Ivana Crnojevića na Cetinju, tek što je naporima vladike Danila bio obnovljen, između 1701. i 1704, posle miniranja i rušenja iz 1692, razoren je ponovo, 1712. godine u pohodu bosanskog vezira Ahmed-paše Šapčalije,[403] i trebalo je da vladika Danilo, po srećnom povratku iz Rusije, i stolujući u Mainama kod Budve, nađe u sebi nove snage i da pređe isti mukotrpni put građenja, dok manastir nije još jednom obnovljen 1724. Za svih godina mira, kakvog-takvog, kaluđeri su u njemu nastavljali prekinute poslove, koji su pored crkvenih bili okrenuti i drugim, i širim, potrebama njihovoga naroda. Tamo su oni na rukopisima koje su obnavljali, opremali ili prepisivali i na knjigama koje su dobijali stavljali zapise o godinama i danima koji su im donosili naizmence sreću i nesreću, bogate letine i surove gladi[404] trenutke spokoja i duge časove nedaća; pokatkad je to bila molitva, a pokatkad kletva, i pokatkad strašna zbilja, a pokatkad samo šala; gdekad opet i sve to zajedno, kao u jednom zapisu na rukopisu iz ovoga stoleća, gde se čita: "Crkva cetinska roždastvo Bogorodice; sija knjiga cetinska tl'k od psaltira Bogorodice Cetinske: usliši, Gospodi, glagol moj, jegda molju se tebe; patrijarhu že Kaliniku sekirice po hrbatu".[405] I tamo je neko od njih, nama sada neznan imenom, ali dobro poznat delom, ispisivao i bogato ukrašavao inicijalima i zastavicama rukopise koji su gdekad od početka bili namenjeni da odu u druga središta, a gdekad su ih drugde odvodili obrti istorijskih zbivanja. On je tako 1716. pisao jedan Molitvenik "na Cetinju u kaštel Vigan, povelenijem gospodina popa Nikole od sela Građanih" i taj je njegov rad sada u titogradskom muzeju; takođe tada, ili nešto pre toga, radio je na Irmologiju, koji je posle dospeo u crkvu sela Bratiškovci, na severu od Šibenika, i najzad, koju godinu ranije, dovršio je Trebnik na kome se 1728. potpisao, kao njegov vlasnik, jeromonah Maksim Mileševac, u manastiru Mileševi, jer je valjda za njega bio i rađen, ali je danas rukopis opet u manastiru na Cetinju.[406] Svoju već vekovnu ulogu u književnom životu i u pismenosti našega naroda - 227 -

pod Turcima časno je produžavao da igra glasoviti manastir Piva. U njega stalno pristižu knjige, rukopisane često i po više decenija, pa i vekova unazad, koje nabavljaju njegovi monasi i njegovi priložnici, pa se o tome na njih unose beleške, koje su svojevrsni naši ekslibrisi: 1705. mitropolit hercegovački Đerasim zapisao je na rukopisu beseda Jovana Zlatoustog da ih je "odkupio pop Vuk za svoj trud" i priložio "u manastir Pivu", duše svoje radi; 1709. stavljeno je na jednom Mineju, iz XVI ili XVII veka, a 1710. na jednom lepo ornamentisanom jevanđelju iz XVI veka da pripadaju pivskom manastiru; 1720. učinjeno je to za Zlatoust iz XV veka, a 1741. jeromonah Teodosije Pivac pripisao je na Oktoihu iz XV veka da je tu "svetuju i božestvenu knjigu, crkovnu i carstvujuštu", priložio "ćirije Petku svetomu monastiru Pivi". Te knjige se nisu samo pobožno čuvale, kao svetinje, nego su se i čitale, i o tome isto tako ima spomena u zapisima: "smereni pop Meletije Pivac" stavio je na Panegiriku iz XV veka dve beleške o svom čitanju te "božastvene" knjige, 1740. i 1743. godine. Taj Panegirik, inače, prolazio je u toku godina kroz mnoge ruke, i one su, za potonjeg čitaoca (nekad se njemu obraćaju sa srdačnošću: "O ljubozritelni druže Srbine") ostavljale ne samo tragove svoga bavljenja njime već i zabeleške o događajima od većeg ili manjeg značaja, ali za ondašnja poimanja značajnim van svake sumnje: iz 1700. o "venčanju" mitropolita hercegovačkog kir Filoteja i o dolasku u Pivu patrijarha Joanikija, 1711. o smrti proigumana Grigorija i 1739. o udaru Turaka "na Biligrad", kome ipak "ne satvoriše ničtože". Sličnih hroničarskih pripisa ima i na drugim rukopisima ovoga manastira: na jednom Triodu patrijarh srpski Arsenije IV ubeležio je 14. maja 1727. sećanje na prijatan boravak u manastiru i na srdačan doček koji su mu priredili kaluđeri ("pridoh va Bogom pokrivajemi monastir Pivu, ju že ot osnovanija vazdviže svetejši patrijarh srbski kir Savatije; naš prihod bist pri preosveštenom mitropolite hercegovačkom gospodinom Aksentijem i pri igumane toje obitelj kir Atanasij i mnogoe utešenije samim mnihom jakože duhovne, sice i telesne"..., a isti patrijarh je i u istu knjigu, uneo i 8. aprila 1733. belešku o ponovnom svom, i ne manje ugodnom, boravku u ovom manastiru, gde je praznovao i "svetloje V'skrsenije Hristovo".[407] Svi hroničari manastira Pive nisu, međutim, uvek bili u tako srećnoj prilici da pismeno ovekoveče bolje momente ondašnjeg života; neki su morali da prave zapise o stradanjima i nedaćama: 1705. na rukopisnom Psaltiru: "Da se znade kade pogibe vojvoda Ilija, sapreše ga Drobnjaci i posiječe ga Mustaj-paša i uze mu sve imaće: 100 konja i govedi i 600 ovaca, va ljeto 7213"[408]; 1710. na štampanom Oktoihu Božidara Vukovića: "Da se zna kade bi na Ercegovini Čengić Durmiš-paša i uze ot - 228 -

Pive groša 800 stotina va leto 7218; pisa pop Tomo Lešević"[409]; ili iz 1720. takođe na rukopisu Psaltira: "Da se zna kade bi gladna godina u Drobnjacije va leto 7228 i raspraši se i ode u donju (zemlju) svi Drobnjaci listom u užičku nahiju".[410] Takve ili slične događaje zapisuju i "smireni monasi" po ostalim manastirima ovoga područja, kakvi su, na primer, zapisi iz manastira Bijele kod Šavnika, u oblasti Nikšića — jedan iz 1702. godine o pohari manastira: "Da se zna od Seljmana, kada je popalio Bijelu, 7210",[411] a drugi, iz 1735, o smrti igumana, u kome je, u malome, sadržan čitav njegov čestitošću ispunjen i svetao životopis: "Da se zna kade se prestavi igumen Maksim iz Bijele manastira, sin kneza Nikole Jankovića, dobri i izabrani človek; igumnova 30 let, ponovi 2 kelije i ukrasi crkvu i kupi uru sa s'veštnici i cvet i kandilo srebrno, i ogradi valanicu i vodenicu i anbar, a ine 3 kuće za službe manastirske svojim trudom, i uze pod manastir zemlje više nego je prežde bilo; prestavi se va leto 7243 va utornik 4 ned. po pasce".[412] Novo i značajno poglavlje svoje istorije beleži u XVIII veku i manastir Savina; međutim, pravi svoj početak to poglavlje ima još pri kraju prethodnog stoleća. Svoj novi uspon Savina duguje jednim delom oslobođenju Herceg-Novog iz turskih ruku i njegovog uključenja u mletačku državu, 1687. godine; prelazak grada u sasvim drugu kulturnu sferu nije mogao biti bez blagotvornog dejstva i na pravoslavno stanovništvo, HercegNovog i oko njega. Drugi događaj koji je označio, a delom i pripravio, taj početak već nije tako svetao. U borbama s Turcima oko Trebinja 1693. Mlečići su razorili stari hercegovački manastir Tvrdoš, da ga neprijatelj ne bi iskoristio kao uporište, a njegove monahe, zajedno s vladikom hercegovačkim Savatijem Ljubibratićem, prihvatili su i smestili na svojoj zemlji, kraj Novoga i u Savini. Tvrdoški monasi doneli su sa sobom svoje dragocenosti, koje i danas "predstavljaju najveću vrednost savinske riznice".[413] Tako je u taj manastir dospeo, ako već nije u njemu nastao, poznati Savinski letopis, iz druge polovine ili sa kraja XVII veka, koji je u stvari drugi deo obimnijeg Skazanija v'kratce suštim ot Adama do današnjago vremene, "koje se nalazi ispred srpskih letopisa prve grupe" (Lj. Stojanović), ali s dodacima i umecima kojih u ovome nema.[414] U Savinu, Koja je postajala sve veći i sve privlačniji centar kulturnog i verskog života, počele su sa raznih strana da pristižu knjige, poglavito one potrebne bogosluženju; neke od njih su i dalje rukopisne, ali se u sve većem broju javljaju knjige štampane, i to u prvom redu u Rusiji. Tako je 1702. godine čak iz daleke rjazanske i muromske mitropolije jednu takvu knjigu, štampanu u Moskvi 1697, mitropolit Avramije "za duševnuju svoju polzu i - 229 -

po svojeh roditeljeh i vječnoje pominovenije" poslao "v serbskuju zemlju v prečestnuju obitelj Uspenije Bogorodici naricajemi Savina pri serbskom mitropolite Nektariji i pri igumene toje obitelji Georgiji"[415] a 1703. izvesni "kapetan Radivoj Srbin" otkupio je neko "svetoe evangelije" i poklonio ga obitelji Savine "za dušu svoju i svojih roditelja" i dušu "svojega podruga gospožde Dane" i njenih roditelja.[416] U iste svrhe i iz istih motiva lične pobožnosti i odavanja pošte svojim najbližim godinama će u crkve i manastire po Boki Kotorskoj i Hercegovini stizati bogati i skupoceni darovi u knjigama i sveštenim utvarima koje je slao Sava Vladislavić, ruski senator i "tajni dejstvitelni savetnik", kavaljer i "grof ilirski". Ovaj Srbin iz Hercegovine, koji je rođen oko 1684. godine u kući sasvim skromnih mogućnosti, ali dugih i nikako skromnih tradicija, zahvaljujući svojim blistavim sposobnostima, vinuo se u Rusiji do najvišeg ugleda i došao do ogromne moći i pregolemog bogatstva.[417] Od prvih godina XVIII veka, kada započinje njegov brzi uspon lestvicama uspeha, pa sve do smrti, 17. juna 1738, on je u Rusiji bio ličnost najvišeg reda u diplomatiji i u državnim poslovima i uživao je gotovo neograničeno poverenje i neprekidnu naklonost cara Petra Velikog i carice Katarine I. Decenijama su u mnogim državnim potrebama od njega traženi saveti i njegova su mišljenja usvajana, a stalno je upućivan u poverljive i delikatne misije od najkrupnijeg značaja, koje je on obavljao na najbolji način i na opšte zadovoljstvo; za neprocenjive usluge ruskoj državi obasipan je častima, odličjima i doista carskim nagradama. Ali i kada je počinjao, kao i kada je bio na vrhovima ugleda i moći, Sava Vladislavić nije zaboravljao svoje poreklo i nije prekidao veze, ni emocionalne, ni stvarne, sa zemljom i narodom iz kojih je potekao. Sećajući se svojih prvih životnih koraka, a izgleda i svoga školovanja u Dubrovniku, što mu je u Rusiji donelo naziv Raguzinski, pod kojim je vrlo dugo bio isključivo poznat, on se sa srdačnošću odnosio prema dubrovačkoj vlasteli, činio je usluge njihovoj vladi, a jedno vreme nosio se mišlju, i pokušavao je, da u Dubrovnik preseli svoju majku i da tu za nju čak i sagradi crkvu, po pravoslavnom obredu, što se, zbog slepe i netolerantne upornosti konzervativnog dubrovačkog patricijata, nije ipak ostvarilo. I iz vlastitih pobuda, a ne samo na zahtev Cara Petra Velikog, on je načinio ruski prevod, zapravo skraćenu verziju znamenitog istorijskog dela Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi, Pezaro, 1601) dubrovačkog kaluđera benediktinskog reda Mavra Orbina. Taj svoj prevod, pod naslovom Kniga istoriografija počatija, imene, slavi , i razširenija naroda slavjanskago on je, istina bez naznačenog svog imena, - 230 -

štampao u Petrogradu 1722. godine, od kada traje i njegov ogromni uticaj na istoriografiju srpsku, bugarsku i rusku.[418] Kao dvorski savetnik za pitanja pravoslavnog istoka, on je izvršio neosporan uticaj na Petra Velikog da Crnogorcima i vladici Danilu uputi pukovnika Miloradovića i da ih pozove na oslobodilački ustanak, koji doduše nije doneo željene plodove, ali je naznačio put dalekosežne politike, crnogorske i ruske, i rasplamsao zanosne i posle vekovima neugasle nade. Za njega se tvrdi da je otvorio takozvano istočno pitanje i pogled ruskog cara okrenuo prema Jadranu. I bez sumnje samo jedan od mnogobrojnih znakova te neraskidive Vladislavićeve povezanosti s prošlošću i verom svoga "naciona" predstavljaju knjige kojima je on opremao srpske crkve i manastire. Sve te knjige, mahom štampane, i uvek, razume se, u Rusiji, retko kada rukom pisane, Vladislavić je davao da se raskošno uvežu i da im se povezi okuju u srebro i zlato i ukrase dragim kamenjem. Na njih je stavljao natpise koji su imali da potomstvu "na vjeki vjekov" prenose njegova pobožna i rodoljubiva osećanja darodavstva. Takvih knjiga ima u Žitomisliću i u manastiru Duži kod Trebinja; ima ih, ili ih je bilo, u manastiru Pivi, u Svetoj Trojici Pljevaljskoj, u crkvi na Topli u Herceg-Novom i u onoj Roždestva Bogorodice u Lastvi u Grblju, u manastiru Svetog Luke u Risnu i u manastiru Praskvici.[419] Katkada su one tamo stizale pojedinačno, a katkad su ih dopremali u velikom broju i u čitavim sanducima, kao, na primer, maja 1733, kada su iguman manastira Praskvice i "suđe komunitadi paštrovske" potvrdili svečano da su primili od "grafinje Jevrosine Vlaislaviča, vadove vojevode Mitra Ćarkovića Magazinovića iz Novoga" trideset dve crkvene knjige "va tom evangelije naprestalno okovato srebrom i pozlaćeno", koje su poslate "iz Rusije i Santpeterburga" u manastir "ot jego visokosijatelstva i imperatorskogo veličanstva tajnago savetnika i ordena S. Aleksandra kavalera i iliričaskago grofa i našego milostivješago patrona Save Vlaisaviča jeje brata, za duševno pominovenije usapši jego roditeljej i saradnikov i jego zdravija i duševnog spasenija".[420] Nije teško zamisliti kakav su silan utisak te knjige činile, i od kakvog su dejstva bile na duše i svest pravoslavnog srpskog naroda kada ih je samo i viđao, u trenucima naročito svečanih bogosluženja, onako velike, masivne, u skupocenim povezima i okovane u srebro koje je potom još pozlaćeno. One su već samim tim stvarale čvrsto uverenje da ne može biti bez budućnosti narod sa tako visokom plemenitom i moćnom gospodom, koja ga i u dalekoj, ali jednovernoj i bratskoj Rusiji ne zaboravlja i ne ostavlja samoga sebi.

- 231 -

Sava Vladislavić bio je u Rusiji moćan zaštitnik i blagonaklon prijatelj velikog broja naših đudi, koji su tamo stizali gonjeni svakojakim nevoljama isti vođeni najraznovrsnijim ambicijama. To nisu bili jedino pravoslavni Srbi; Vladislavićeva kuća isto tako je ostajala širom otvorena i za katolike, čak i za one koje je u Rusiju upućivala Kongregacija za propagandu vere i koji su se strasno zanosili nadom da će jedanput pravoslavne Ruse ipak privesti pod skute jedino pravoverne rimske crkve. Vladislavić ih je primao sve, bez obzira na veru, jednostavno kao svoje "Ilire". Iako je sam bio nepokolebivo odan pravoslavlju, on u konfesionalnim pitanjima nije nikad pokazivao ni traga isključivosti, tako da su ga zbog takvog njegovog držanja, a i zbog dubrovačkog perioda njegovog života i njegovih srdačnih veza s pojedinim Dubrovčanima, izvesni ruski istoričari smatrali katolikom. Brat zadarskog nadbiskupa Vicka Zmajevića, koji se toliko obeležio mržnjom prema pravoslavlju, Matija Zmajević našao je u Vladislaviću svog najvećeg protektora, i to dok sam nije još bio došao do nekih većih časti i položaja u Rusiji. U jednom pismu svom rođaku Matiji Štukanoviću, odaslatom 3. novembra 1714. iz Petrograda u Perast, on Vladislavića naziva svojim jedinim "gospodarem, ocem i zaštitnikom" (mio unico patrone, padre e protetore).[421] A Matija je takođe bio više nego revnostan katolik i stajao čak u direktnoj vezi s Propagandom. U Vladislavićevoj blizini našao se i peraški opat i pesnik Ivan Krušala, koga je, štaviše, "grof ilirski" poveo sa sobom u Kinu kao tumača i sekretara, kada ga je carica Katarina tamo poslala u svojstvu ambasadora po državnom poslu od najpresudnije važnosti, oktobra 1725. godine. Najzad, još jedan peraški pisac, i vrlo dobar katolik pri tom, Krsto Mazarović iskazao je svoju istinsku privrženost Vladislaviću posvetivši mu najlaskavijim rečima svoju italijanski pisanu knjigu o pomorskom podvigu kapetana Đura Bana u dračkoj luci, koju je štampao 1716. u Veneciji. Tako se u ličnosti i radu Srbina iz Hercegovine i ruskog grofa i državnika Save Vladislavića, i u krugu odabranih naših ljudi, koje je on, zahvaljujući svojoj umnosti i širini, okupio oko sebe, ostvarila, još jednom u XVIII stoleću, bliskost sudbina i povezanost kultura naroda iz raznih sredina ovog područja, koje su onda odvajali običaji, religije, crkve, državni sistemi, pa i državne granice. Jedan od tih bliskih saradnika grofa Save Vladislavića, Peraštanin Ivan Krušala, bio je zaista nesvakidašnja i po mnogo čemu neobična ličnost; putevi njegovog života imali su i dotle i potom najčudnije smerove. Rođen ko zna gde, i kao Turčin, on je u najranijem detinjstvu zarobljen i doveden u Perast, gde je pokršten i gde ga je usinio Matija Krušala, bliski rođak Vicka i - 232 -

Matije Zmajevića.[422] U Padovi je svršio teologiju, kako izgleda u kolegiju za pokrštene[423], i već 1704. zaređen je u Kotoru za sveštenika. Krajem 1708. i na početku 1709. nalazi se, sasvim kratko, na dužnosti opata Svetoga Đurđa u Perastu[424], pa je od tada, i sigurno po tome, stalno nosio zvanje opata. Tek što se vratio "iz učenja padovanskoga", i dok je, kako i sam priznaje, bio još uvek "malo vještan od jezika slovinskoga" — koji, nema sumnje, nikada nije ni stigao da nauči čestito — dao se hrabro na krupan pesnički poduhvat: da na tom "slovinskom" jeziku opeva znameniti događaj iz peraške istorije, od 15. maja 1654, kada su malobrojni stanovnici junačnog grada, potpomognuti šačicom mletačkih vojnika iz Kotora, zadobili sjajnu pobedu nad daleko brojnijim turskim neprijateljem, koji ih je napao sa više strana i uz to se poslužio lukavstvom. Za to svoje Spjevanje dogođaja boja peraškoga na 15. svibnja 1654 — što je, u stvari, omanji spev, od trista trideset četiri stiha — Krušala se opredelio za trinaesterce, rimovane u parovima (aa bb itd.) i podeljene glavnom cezurom u dve nejednake polovine, od kojih prva broji osam, a druga pet slogova. Takav stih Krušala je našao u narodnim pesmama, ili, još pre, u pesmama narodskim, kojima su poneki anonimni Peraštani oponašali narodno pesništvo; dikciji on daje utisak izvesne težine i neke naročite tromosti, kakva se sreta i u bugaršticama. Zanimljivost Krušalinog izbora u tome je što je istovetan stih izabrao i barokni pesnik iz Dubrovnika Vlađ Menčetić za svoj heroikomični spev Radonja, koji je do njega došao isto tako posredstvom usmene poezije; ali sva je prilika da za dubrovački spev Peraštanin nije ni znao. Ne vidi se iz njegovog dela, a ne bi se reklo ni inače, da je Krušala imao veće književno iskustvo i da je mnogo vremena utrošio čitajući pesnike. Iz biografskih napisa o Andriji Zmajeviću zna se da je potonji nadbiskup barski, dok je još bio na studijama u Rimu, ispevao poemu Boj peraški, u osmercima i u tri pevanja, ali kako je ona već odavno nestala, ne može se suditi da li je barem nju Krušala imao prilike da vidi. Kao pouzdano moglo bi se uzeti da je slušao malobrojne pesme usmenog postanja na istu temu, koje su se u njegovom veku javile u Perastu i koje su imale, kao glavno svoje obeležje, jak hroničarski karakter[425]; pojedini obrti u njegovom pesničkom jeziku navode na misao da je Krušali izraz narodnog pevača bar donekle živeo u pamćenju. I on je svoj spev zamislio, kao hroničarsko nizanje događaja, bez učešća mašte i bez literarnih dodataka. U zaključnim stihovima, i u kojima govori ponešto o sebi, a ponešto o tome kako je delo radio, on to naročito ističe, pošto mu je očigledno stalo da čitaocu predoči istinitost "ove povjesti" i da ta uveri da u njoj nema stvari koju je sam izmislio ("i da ovdje ništa nije od moje svijesti"). Kao svoje - 233 -

izvore Krušala tu navodi svedočenja "starješina" i pripovedanje njegovoga "ćajka pridragoga", koji su bili očevici ("kako vidješe"), a poneki možda i učesnici slavnoga boja. Sem toga, stavio je do znanja da se sve to "nahodi u pismohranu", mada je teško verovati da je doista išao u arhive, da tamo gleda dokumente vezane za opevanu bitku, pošto su Peraštani posle nje, što im već mnogo manje služi na čast, pred mletačkim sudovima vodili parnice oko toga ko je od njih, boreći se, stekao veće zasluge, pa prema tome ima i više prava na priznanja i nagrade. Postojali su, u Krušalino vreme, i omanji istorijski spisi, na italijanskom jeziku, u kojima se s mnogo potankosti izlagao čitav događaj; jedan je od njih pod naslovom Istorija o Mehmed-agi Rizvanoviću, kada napade Perast godine 1654 (Istoria di Memed-aga Risvanovich, quando assali Perasto dell' anno 1654) i sada očuvan.[426] Ali, iako je uglavnom suvoparno i nepoetski izlagao tok zbivanja, kako mu je ono bilo predstavljeno u pripovedanjima njegovih sugrađana, pominjući svako ime, svaki lokalitet i svaku pojedinost, što pri čitanju njegovog speva vrlo mnogo zamara, Krušala nije ipak izbegao momente koji su nastali igrom pesničke fantazije; jedino može biti tačno da ih nije on stvorio, nego da su oni takvi, i već stvoreni, a mahom iznova dograđivani, živeli u svakako čestim narodnim kazivanjima o bici koju je vreme sve više udaljavalo, i tako omogućavalo da se ona preobražava u legendu. Ti momenti deluju sada najživlje u Krušalinom spevu i retke su prijatne oaze u njemu: jedan je kad "ljubi" Mehmed-age, sluteći nesreću, pokušava, razume se uzaludno, da odvrati svog "gospodara" od pohoda na Perast, kao što to, i sa istim ishodom, čine i tolike druge "ljube" naše narodne poezije: Pak mu reče: Mehmed-aga, moj gospodaru, naši tebe na zlo stavlju, ludo te varu. Ako ideš Perast mjesto sad porobiti, promisli li na pogubi ka može biti, promisli li da je Perast s tvrđom obranjen, ispod krša pod kraj mora tvrdo posađen, da ne može pješac skupa na njemu priti, da ne može s konjicima na njem udriti, da brez vode, ko je nema, ne može se stati, tvoja vojska, gospodine, brez pogube neg livsati? A svrh svega, Peraštani svi su junaci, braniti će se svi do smrti, dok budu jaci. Ja se bojim, gospodine, tvoje pogubi, ne hod'tamo, ustavi se, moli te ljubi'. - 234 -

Takav je momenat zatim kada jedan od Peraštana, imenom Kuculović Anto, polazi da pogubi turskog barjaktara i da tim junaštvom postigne da mu stari Vuko Matošević najzad dade svoju kćer koju mu je pre toga, kada ju je zaprosio, odlučno odrekao; u podvigu je on i uspeo, što pesniku daje povoda za prikladnu refleksiju: "Taka ljubav, kad je prava, čista i sjajuća, usred smrtne pogibe ona je moguća." Najzad, treći takav momenat predstavlja opis čudesne pojave Bogorodice u belome ruhu "vrh tvrđa" Perasta, od koje se ledi srce prestravljenim Turcima. Takvim pesničkim odeljcima, pored onih u kojima je izlaganje prava "povijest", Krušalin spev se ipak dopadao čitaocima u njegovom Perastu, među kojima se održao zahvaljujući rukopisima. Štampan je prvi put tek 1854, o dvestogodišnjici glasovite bitke, a posle toga još dva puta, 1896, i 1928. godine[427]; štaviše, dva muzičara su za njega komponovala muziku, prema narodnim napevima (Ricci, Dionisio De Sarno-San Giorgio), pa je po njoj "još pjevaju peraški mladići prigodom fašinade".[428] Pored poezije, Krušala se u Perastu ponešto zanimao i lokalnom istorijom, prvenstveno crkvenom; tako bi se mogla razumeti jedna vest koja kaže da je on bio pri ruci u skupljanju građe poznatom Danijelu Farlatiju, koji je, u prvim decenijama XVIII veka, započeo monumentalno delo o istoriji "svetoga Ilirika", to jest o crkvenoj istoriji naših krajeva (Illyricum sacrum), koje će okončati i štampati tek Jakopo Koleti, skoro sto godina kasnije.[429] Krušala se ipak nije trajno zadržao u Perastu: posle svoje kratkotrajne opatske karijere, i jedinog svog izleta u svet srpskohrvatske poezije, on se oko 1717, našao u Mlecima. Već tamo je došao u dodir s Rusima i po prvi put, sa Savom Vladislavićem: nekoj grupi ruskih mladića, ne više onoj kojoj je učitelj bio Mario Martinović, nego drugoj, koja je u Veneciji takođe studirala pomorstvo i nad kojom je nadzor vršio Vladislavić, tada na dužem boravku u Veneciji, po ličnim i državnim potrebama.[430] Krušala je predavao italijanski jezik.[431] A onda se, svakako s tim "Moskovitima", uputio u njihovu zemlju. Već sredinom oktobra 1719. on je u Petrogradu, kraj svoga sugrađanina Matije Zmajevića, koji ga pominje u pismu poslatom u Perast kćeri Mariji. Sa Zmajevićem je Krušala i marta 1725, ali sada u Moskvi, kako se vidi iz admiralovog pisma nadbiskupu barskom Matiji Štukanoviću.[482] Tada je bio u službi Save Vladislavića, sa kojim je 12. oktobra 1725. iz Petrograda krenuo, za Kinu, kao njegov tumač i sekretar, kada je ovoga tamo uputila carica Katarina I, kao svog opunomoćenog ministra, da o nizu problema koji su postojali između dve neizmerno prostrane države pregovara i nađe najpogodnija rešenja. Ovo Vladislavićevo - 235 -

putovanje, na koje je išao u pratnji mnogobrojne svite, čiji je Krušala samo jedan član, bilo je veoma tegobno i trajalo je dugo a vodilo je ledenim putevima Sibira, preko bezbrojnih gradova, reka, planina i gustih šuma, sve do Mongolije, Kineskog zida i Pekinga. Ni u Kini nije sve teklo do kraja glatko i nije bilo bez opasnosti i teških časova; ali je Vladislavić savladao sve teškoće i s najvećim uspehom doveo do kraja pregovore. Jedan je od krupnih rezultata te misije razgraničenje dveju država, koje je on obavio sa svojim saradnicima, a koje je bilo dotle predmet stalnih trvenja; drugi je bio što je Vladislavić tom prilikom podigao grad Troickosavski i niz utvrđenja i postaja u pograničnim oblastima; najzad, kada se februara 1729. vratio u Petrograd i izašao pred caricu, mogao je da o Kini podnese veliki, iscrpan i na ličnim posmatranjima, proučavanjima i razmišljanjima zasnovan izveštaj, koji se s pravom ističe kao njegov značajan književni i eruditski posao.[433] Za sve vreme tog putovanja, uz Vladislavića bio je i Krušala, pa je najverovatnije po uspešnom povratku i on od ruske carice dobio neko priznanje, kao što je, možda tada, a možda i ranije, od pape Klementa XI primio orden i titulu kavaljera konstantinskog reda, koji se davao za naročite zasluge za katoličku crkvu, i koji je, uostalom, imao i Sava Vladislavić. Nije isključeno da je već prilikom tog puta peraški opat načinio jedan sonet na italijanskom, s dodatkom od tri stiha, u kome je dao njegov kratak, žurni i gotovo bi se reklo zadihani opis, pri čemu je bezmalo jedino stigao da nabroji važnije lokalitete koje su na njemu prošli uz jedva po koju reč više ovde-onde, Putovanje peraškoga opata kavaljera Krušale od prestonice Sankt-Peterburga po carstvu Velike Rusije do Kine (Viaggio dell'Abate Perastino Cavalier Crussala dalla Imperiale di San Pietroburgo per l'Impero della Gran Russia fino in China).[434] Neki istoričari, međutim, skloni su da precene literarnu stranu tog soneta, a F. Visković, koji ga je i spasao od zaborava, rekao je čak za njega da se može smatrati klasičnim". Ništa se ne zna gde je Krušala bio, i šta je radio, po povratku iz Kine; u svakom slučaju, vratio se na kraju u Perast, gde je i umro, 28. decembra 1735, poremećenog uma.[435] Drugog peraškog pisca koji je živeo i radio u te decenije, Krsta (Krila) Mazarovića (Perast, 8. I 1680 — Perast, 3. IV 1725) povezuju s Krušalom dve srodnosti: i on je za sobom ostavio dela i na našem i na italijanskom jeziku; i zatim, i on se našao u nekoj vezi s "grofom ilirskim" Savom Vladislavićem. O njegovom kratkom životu ne zna se mnogo. Izvesno je da je pripadao jednoj od vodećih "kazada" u svom mestu i da se stoga nazivao "vlastelinom peraškim"; u rodnom mestu se i oženio i imao je jednu kćer i - 236 -

tri sina, od kojih je najstariji produžio kuću, a dva druga umrla su prerano, jedan u samom detinjstvu, a drugi kao klerik.[436] Osim toga, poznato je još jedino to da je oko 1716. godine služio kao "škrivan" na brodu ("vašelu") kapetana Đura Bana i da je tad dobio priliku da učestvuje u velikoj pomorskoj bici s "barbareškim" gusarima, koja se odigrala u dračkoj luci na Božić iste godine, a okončala se čudesnom pobedom Peraštana nad brojno i po oružju neuporedivo nadmoćnijim neprijateljem, zaplenom gusarske tartane i zarobljavanjem njenih preživelih boraca, ali i junačkom smrću peraškog zapovednika; u toj bici Mazarović se poneo s čašću i hrabro, i bio je čak teže ranjen, a posle dve godine pred svet je izašao kao njen povesničar i glorifikator svojih sugrađana koji su bili njeni heroji. Razlika u predmetu između "slovinski" i italijanski pisanog Mazarovićevog dela bila je tolika, a okolnost da je on 1716. godine služio tek kao brodski "škrivan", čime je po pravilu započinjala karijera pomoraca, u toj je meri iznenađujuća da je to sve navelo bokeljskog istoričara kulture Srećka Vulovića na pretpostavku da tu i nemamo posla s jednom, već s dvema ličnostima[437]; ta se pretpostavka ne može držati iz mnogih razloga, a osnovni je svakako što su jezik i stil italijanski pisanog Mazarovićevog dela tako barokno razigrani i visokorečivi, i toliko doterani, da je očigledno da su im podloga bile duge godine vežbanja i učenja. Prvo Mazarovićevo delo, ako se ono tako i može nazvati, s obzirom na to da uopšte nije originalno, štampano je u Mlecima 1712, kod poznatog štampara naših knjiga Bartola Okija, koji je svoju radnju držao "na rivi skjavunskoj". To je knjižica sasvim maloga formata, ilustrovana isto tako sitnim i naivnim sličicama, rađenim u tehnici ksilografije i bez sumnje preuzetim iz nekog italijanskog izdanja. Mazarović joj je stavio naslov Cvijet od kriposti prikoristan dječici i svakomu vjernomu krstjaninu koji ga uzbude štiti često, ali je u podužem podnaslovu dodao i još sve drugo što je, kao prethodno obaveštenje, čitalac valjalo da zna: da je to prevod sa italijanskog jezika "u slovinska slova i jezik" kako je nazvao ćirilicu i naš jezik - koji je već bio načinio fra Pavao Posilović, biskup skradinski, a da ga je on, "Kristo Mažarović, vlastelin {peraški", samo "opeta priponeo i pripisao kako se vidi" - to jest u latinici - "za pogoditi općenoj požudi, navlaštito onezijem koji ne umiju štiti slovinskijem slovim".[438] Bosanski franjevac Pavao Posilović, čiji je prevod Mazarović transkribovao iz ćirilice u latinicu, ali i preneo iz ikavsko-ijekavskog dijalekta u svoj peraški govor, treći je naš prevodilac popularnog moralnodidaktičkog dela Fiore di virtù italijanskog srednjovekovnog pisca iz Bolonje fra Tomaza Gocadinija (Tommaso Gozzadini). Stariji su od njegovog anonimni glagoljski Cvet vsake mudrosti, iz XV veka, i takođe - 237 -

anonimni ćirilski Cvijet od kriposti, koji se nalazi u poznatom dubrovačkom Libru od mnozijeh razloga. Delo je i u srednjem veku, a i kasnije, bilo izvanredno popularno i služilo je kao knjiga najšire lektire, čak i kao školski udžbenik; razloga toj popularnosti doista ima: u njemu se na prijatan i lak način, i stilom nežnim i punim ljupkosti, raspravlja o ljudskim vrlinama i manama, ali tako što se za svaku od njih, pored definicije, daju još i svakovrsni primeri i citiraju odgovarajuće misli ne samo crkvenih otaca već i najvećih pisaca antike. I Posilovićev prevod pratila je ta popularnost: pored dva ćirilska izdanja, iz 1647. i 1701, i pored Mazarovićevog prenosa u latinicu, ono je imalo još jedno latiničko izdanje, iz 1756. godine.[439] Krsto Mazarović je naročitim tekstom stavljenim na uvodno mesto knjige i datovanim "iz Perasta na 15 marča 1712" posvetio (on to kaže lepom starom reči: poklonio) ovo izdanje Marinu Drago, doskora kotorskom, a tada korčulanskom biskupu. Ta posveta je jedini originalan Mazarovićev sastav u knjizi, ali je ona i po sebi višestruko zanimljiva.[440] Pisana je u autentičnom baroknom stilu, zasnovanom na dosetkama, na traženim obrtima, na hiperbolama. One se sreću od samog početka: "pravo i istinito jest da krepost (tj. ova knjiga koja govori o vrlini) ide kriposti" (tj. ličnosti koja je ova od vrline); njih ima i dalje, sve do kraja, a naročito kada se pominju "svjetlosti kreposne i izgledna djela" biskupa Marina i slava kuće Drago: biskup je "svijetlo zrcalo od apostolskoga života, glasovit na djelu, hvaljen po dobroti, slavljen po kreposti", a njegova kuća nema potrebe "od tkanja duga i slaba" Mazarovićeva jezika "za nje neizmerne dike, bivši poznana kako i sunce po svijem stranam svijeta". U posveti, zatim, Mazarović još jednom, i jasnije, objašnjava razlog sa koga je Posilovićev prevod preneo iz ćirilice: iako je ovaj Cvijet od kriposti odranije presađen "iz latinskoga u slovinski perivoj", malo je bio poznat "cjeća neznanja od štenja onijeh slova slovinskijeh od Primoraca našega jezika". Taj "naš jezik", međutim, u Mazarovićevoj svesti, kao i u svesti ondašnjih dubrovačkih pisaca, "slovinski" je jezik, i on je zajednički za "svu slovinsku državu". Na jednoga ne potpuno hvaljenoga spjevaoca našega slavnoga jezika" i na njegove stihove "bolje je mučat nego rit malo, to nadhodi svačiju miso" Mazarović se i poziva u ovoj svojoj posveti, kad uviđa da mu je nemoguće da dostojno iskaže slavu kuće Drago. i da mu je stoga bolje "umuknuti časno". On, samo, ne kaže da je taj pesnik Dubrovčanin Dživo Gundulić: to su valjda njegovi čitaoci znali: i ne navodi da su stihovi iz Osmana (XI, 851-852): to su valjda njegovi čitaoci imali da nađu sami. - 238 -

Druga Mazarovićeva knjiga, na italijanskom jeziku pisana i nevelika po obimu, štampana je u Veneciji 1718. godine, jamačno u malom tiražu, pa je sada postala izuzetno retka. Naslov joj je barokno bombast: Pobednička vrlina ili cena slave u preziru smrti nepobedive peraške nacije (Valor trionfante overo preggio di gloria nel dispregio della morte dell' intrepida nazione perastina), a delom i neprevodiv, bar u svojoj osnovnoj odlici, igri rečima: preggio di gloria nel dispreggio della morte. U drugom podnaslovu Mazarović je objasnio da je to "istorijski izveštaj o žestokom napadu i krvavom sudaru između peraškog vašela i barbareske tartane, koji se odigrao u zalivu Drača i završio se zauzimanjem tartane 1716. godine". Na naslovnoj strani kaže se još da je taj izveštaj "na molbu prijatelja" pisao "škrivan" pomenutog broda Krsto Mazarović (Cristofaro Mazarovich). a da ga posvećuje knezu Savi Vladislaviću, dvorskom savetniku ruskog cara i kavaljeru.[441] Posveta Vladislaviću mogla je biti u neku ruku izliv naglašenog poštovanja prema izvanrednom gospodinu i moćniku u koga pisac upire oči nade, očekujući i za sebe podršku kakvu je ovaj već pružio nekim njegovim sugrađanima, a najviše Matiji Zmajeviću; isto je tako moguće da je ona i izraz zahvalnosti meceni koji je podneo troškove štampanja knjige. Ali se ta posveta ipak odvaja od konvencionalnih tekstova, ispunjenih opštim mestima, kakvi se onda često sreću po knjigama. Ispod barokne zadihanosti njenih perioda i kićene retorike njenih svečanih fraza, probijaju se i do čitaoca ipak stižu i neka najintimnija Mazarovićeva shvatanja. U njoj peraški pisac govori o sebi koliko i o Vladislaviću, i određuje vlastiti položaj prema istoriji, narodu, prošlosti i sadašnjosti, koliko u taj kontekst postavlja i uglednog kneza. Delo koje daje u svet on naziva skromno "malenim porodom svojih muka", ali ne propušta da istakne, s očiglednim ponosom baroknog ratnika, da ga je pisao "najpre najfinijom krvlju koja je tekla iz žila njegove levice", a da ga potom ispisuje desnicom, koja ne bi htela da stoji dokona perom, kao što nije bila dokona ni sabljom u prilici kada se poletelo "na krilima glasa i slave". "Ako je ona (tj. levica) obilno prolivala krv - nastavlja on da razvija svoju i inače složenu metaforu - ova (tj. desnica) najpre je sablju obojila krvlju (neprijatelja), a sada pero boji mastilom, obe u časnoj želji da se žrtvuju za veru, za vladara i za domovinu". Po rečima njegove posvete, Vladislavić je zaštitnik nacije iz koje je potekao, ali koju je i proslavio, "kako svojom osobitom dobrotom, tako i herojskim vrlinama, stečenim dugim bavljenjem svetskim stvarima, zasluživši tako časti koje ga krase i dostojanstvo koje zauzima". Bez truni - 239 -

rezerve Mazarović prihvata - ne vidi se da li samo prividno, ili pak doista iskreno - Vladislavićeve genealoške ambicije, koje su rasle u srazmeri s njegovim uspesima. Za njega je Vladislavić "pravi izdanak naše Ilirije, proslavljene tokom mnogih vekova" i u obe linije potomak "prve gospode, despota i kneževa ove ratničke nacije". To proističe jasno još od vremena kada je "oholi Otoman preplavio mnoga kraljevstva i carstva i kada su u tom bednom brodolomu pali Ilirija i deo naše Dalmacije". Iako je Vladislavićevu domovinu "varvarin" podjarmio, njegovoj kući i knežini učinio je pravdu, ostavio ih u slobodi, odlikovao ih svojom carskom diplomom i potvrdio im stare povlastice i imunitete; te su istine zasvedočene i o njima se spomeni čuvaju u arhivama "slavnoga grada Dubrovnika". I Petar Veliki, koji je Vladislavića obasuo priznanjima, zvanjima i diplomama, i koji mu je darovao svoj vladarski portret, dobio je u Mazarovićevoj posveti odeljak istinske apoteoze; po peraškom piscu, carev "veliki glas, njegove vrline, uzvišenost, trijumfi i slava ispunili su vasceli svet". Revnom i iskrenom katoliku iz Perasta mnogo je značilo i to što papa nije propustio da uveća časti Save Vladislavića i istakao je posebno odluku Klementa XI da mu za zasluge koje je stekao štiteći katoličku veru i gradeći crkve dodeli visoko znamenje konstantinskog reda. Posvetu je Mazarović zaokružio novim vraćanjem na svoje delo i na njegov predmet: delo je malo, ali uključuje u sebi čudesni podvig, koji je njegov pisac umeo bolje da ispiše sabljom nego perom; ali, ako je pripovest kratka, podvig je krupan i zadivljujuć, jer je u njemu samih dvadeset pet Peraštana - Mazarović tu dodaje karakteristično određenje: "iz moje domovine i iz zajedničke Ilirije" - u krvavom sukobu "potuklo, svladalo i bacilo u lance sto i sedamdeset Turaka, što ne bi smelo da ostane sahranjeno u zaboravu". Neka obaveštenja koja dopunjuju ovu posvetu dao je Mazarović u kratkom narednom tekstu Autor onome koji čita. Neko će možda verovati da je sadržaj knjige izmišljena priča, ali kako je u njoj navedeno i uverenje mletačkog generalnog kapetana, mora se smatrati drskošću dostojnom i najstrože kazne pomisao da bi ovaj mogao lagati. I ovde, i uopšte, Mazarović naglašava svoje pretenzije da bude verodostojan istoričar, iako stalno ponavlja svoju nameru da potomstvu ostavi spomen na događaj koji čini čast naciji. Sam predmet ima u sebi i drugo svojstvo koje se onda zahtevalo u istorijskim delima: on je zabavan. Pisac, međutim, nema iluzije da će odgovarajućom kompozicijom umeti da ga učini takvim: "znam dobro da je osnova moga znanja slaba, i da zato nije kadra podići velike građevine".

- 240 -

Događaj koji je ispripovedao, kao njegov učesnik i očevidac, a onda i kao njegov povesničar, Mazarović je uokvirio visokoparnim i barokno iskićenim početkom i ne manje visokoparnim i iskićenim završetkom. Izvan njih, pripovedanje je dosta stvarno, konkretno, čak živo; iako se i u daljem njegovom toku ne odriče želje da bude rečit i da se poigrava obrtima, Mazarović je samim sledom događanja i mnoštvom činjenica koje mora da ispriča prinuđen da ostaje uvek na čvrstom tlu i da ne zalazi u magle retorike. Ono što se desilo on je izneo u svoj širini i sa minucioznim ulaženjem u pojedinosti; počeo je pripremama za putovanje i nabrajanjem razloga koji su govorili protiv njega i koji su mu bili u prilog, a okončao ga povratkom preživelih pobednika u svoj "toliko željeni Perast", posle dugih patnji i cele jedne male odiseje. Pripovedajući, slikao je pojave, okolnosti, ljude i njihove akcije: dolazak neprijateljskog broda; pripreme jednih za napad, a drugih za odbranu; činioce koji se u stvari pletu, bilo da Peraštanima pomognu, bilo da im načine pakosti; gusarske vođe i razgovore koje jedan od njih vodi s francuskim konzulom u Draču; samu bitku sa svim njenim užasima, pogibijama i surovim akcijama; junačku smrt peraškog kapetana Đura Bana; vlastito piščevo učešće i veliku ličnu ulogu koju je odigrao preuzevši komandu; pobedu i zarobljavanje gusara, s odlaskom iz dračke luke, zajedno sa zarobljenom tartanom; lutanje do luke predaha i spasa, koju su našli tek na Krfu; susrete s mletačkim brodovljem i njihovim zapovednicima, od kojih su mnogi Peraštani; različita iskustva u tim susretima i krupne i sitne nevolje koje su proređeni, borbama iznureni i ranama izmučeni Peraštani imali još da pretrpe. Mazarović je najveći deo svega toga doista video svojim očima, i mada stvari ponegde književno doteruje, mada im daje lični pečat ili ih čini većim, dramatičnijim i sjajnijim no što su bili, on se bitno ne ogrešuje o istinu, kao što je to pokazalo poređenje njegovog dela sa zapisima nepristrasnih svedoka i prozaičnim zvaničnim dokumentima. On je u oblasti čiste fantazije samo u retkim momentima kada navodi razgovore kojima nije mogao biti prisutan i čiji sadržaj nije bio u prilici da sazna. Takav je slučaj naročito u dramatskom prikazu susreta francuskog konzula u Draču, iskreno sklonog Peraštanima, i silovitog, okrutnog i nepomirljivog dračkog razbojnika Huseina Rotule, koga nijedan razlog nije u stanju da odvrati od naumljenog kobnog čina; ali taj je razgovor Mazarović izmislio samo iz svoje žarke želje da što snažnije istakne hrabrost, viteštvo i borbene vrline Peraštana, o kojima jedan stranac, jedan nezainteresovani Francuz, izgovara pohvale čiji samo manji; deo zvuči, na primer, ovako: "Peraštani su ratnički narod koji se ne da tako lako pobijediti kako se vi zavaravate. Premda je posada njihovog broda mnogo - 241 -

slabija od vaše, junaštvo Peraštana ipak nadoknađuje broj ljudi koji je sačinjavaju. Ako se vaša odvažnost zasniva na broju vaših ljudi i na vašoj snazi, oni takođe posmrti; njihovo naslijeđeno načelo je pobijediti ili lažu svoje nade u junaštvo, neustrašivost i svoju čvrstu odluku da izdrže do kraja ne plašeći se umrijeti, kojim su uvijek obuzdavali oholost neprijatelja i pobjeđivali"...[442] Ovakvim mestima, a zatim i onim u kojima je, ponesen događajem koji ima pred očima, pretvarao svoju viziju u plastičan prikaz, Mazarović je, i kada je ostajao na području istorije, dolazio u blizinu literature. Može se reći, štaviše, da njegov prozni, i po prvobitnoj njegovoj zamisli istorijski prikaz deluje pre kao autentična književnost no brojni drugi tekstovi, koji bi to trebalo da budu po svojoj prirodi, i po namerama sa kojima su stvarani, kao što su narodske i narodne pesme, ili njihove imitacije, koje su radili učeni bokeljski pesnici, osmerački spev Korčulanina Avgustina Draganića Šaške Slava u smrti ili smrt u slavi hrabrenoga viteza Đura Bana Perastjanina ili Pisma od vitezova Kotorski od Andrije Kačića, u njegovom Razgovoru ugodnom naroda slovinskog, koja sadrži odeljak o podvigu Đura Bana i njegovih Peraštana.[443] Ti drugi u većini su, ako ne i svi, pozniji od Mazarovićeve knjige, a poneki su i nastajali na osnovu nje, što se vidi očito ili što čak njihovi pisci i kažu, pominjući i Mazarovića među junacima bitke, kako je to, uostalom, bez suviše skromnosti, učinio i on sam. Tako u dugoj pesmi pod naslovom Povjedanje od boja drijevskoga dogođena na kraje od Drača grada na dan 25 prosinca godišta 1716 među jednom velikom tartanom barabeškom i petaćom kapetana Đura Bana iz Perasta kako je istinito istumačeno u ovu pjesnu, čiji je autor ostao nepoznat, opeva se, sve na osnovu Mazarovićeve knjige, i čitav događaj i Mazarovićevo junaštvo u njemu, pa se pesnik Mazaroviću čak i neposredno obraća stihovima: ti iz boja svjedok očigledni, ti raspisa boja povjedanje.[444] Književne vrednosti knjižice Krsta Mazarovića, svakako skromne, jedno su od svojstava tog njegovog sastava, pored onoga koje se u dosadašnjim ocenama tog dela najviše naglašavalo, a to je: da ono pokazuje do kog su stepena obrazovanja i kultivisanosti duha gdekad u ona vremena uspevali da se izdignu bokeljski pomorci, koji su u isto vreme kad i pisci i pomorci silom pridika morali da budu i ratnici.

- 242 -

Krsto Mazarović dobro je poznavao, i bio je tesno vezan za prošlost i tradicije svoje porodice; odnedavno je utvrđeno da je ostavio u rukopisu delo u kome su na italijanskom jeziku ispisane biografije pojedinih članova te kuće (Biografie della Famiglia Mazarovich). To delo je već korišćeno u kulturnoj istoriografiji, kada je bila reč o slikaru XVII veka Antunu Mazaroviću, koji je bio jedan od piščevih predaka.[445] Sada, kada je tom biografskom delu autor identifikovan,[446] ono postaje još zanimljivije: u potpunosti se uklapa u tokove svoga stoleća, u kome je biografika jedna od karakterističnih pojava i predstavlja lepo upotpunjenje opšte slike o kulturi Perasta u XVIII veku. Mazarović je to delo morao raditi na osnovu živih porodičnih uspomena i, svakako, pregledajući neke "stare karte" koje su se čuvale ljubomorno po kućama Mazarovića. Nema sumnje da je na taj način našem poznavanju ljudi i prilika prošlih vremena dodao mnoge pojedinosti koje se bez njega nigde ne bi mogle naći.[447] Pri kraju XVII i u prvim decenijama XVIII veka i Prčanj izlazi iz kulturne anonimnosti i u domaćem svešteniku Nikoli Lukoviću dobija svog prvog pisca. Njegova pojava nije slučajna i ne predstavlja neki iznenadni obrt u istoriji malog bokeljskog mesta. Kao i Perast, mada nešto kasnije i ne u tolikoj meri, Prčanj postaje polazište smelih moreplovaca i trgovaca, koji su znali da iskoriste povoljno vreme i kojima je more obilno i višestruko uzvratilo za rizike i opasnosti u koje su se otisnuli. S blagostanjem i ekonomskim prosperitetom dolaze mogućnosti društvenog i kulturnog života. Od neuglednog sela, Prčanj postaje 1714. autonomna komuna, a 1739. ugovara s franjevcima da uz crkvu Sv. Nikole sagradi manastir i školsku zgradu, u kojoj će monasi prčanjskoj deci davati početno obrazovanje. Duž obale podiže se niz kapetanskih kuća, od kojih su neke i izgledom i veličinom prave palate u njih se iz Mletaka ili sa putovanja u daleke zemlje donose umetnički predmeti i fino pokućstvo, a sa njima i knjige i slike, i stvaraju se ugodni bogati i intimni enterijeri, koji postaju mesta okupljanja uglednijeg prčanjskog društva. "U 'karnevalu' su se u gospodskim domovima davali plesovi i svečane priredbe sa ozbiljnim i šaljivim pjesničkim recitacijama" - kaže o Prčanju tih decenija najbolji njegov poznavalac.[448] Po tim salonima, ako im taj naziv pristoji, čitali su se italijanski i dubrovački pesnici, a svakako i sastavi bokeljskih pisaca. Sve što se o Nikoli Lukoviću zna predstavlja šačicu najoskudnijih vesti, pa opet, gotovo bi se moglo reći da je to i dovoljno. On je rođen u Prčanju, 8. decembra 1650, u porodici koja sa obe strane nosi karakteristična obeležja: - 243 -

otac mu je bio admiral bokeljske mornarice, a majka "od stare i slavne peraške porodice Štukanovića".[449] Obrazovanje je stekao u kolegijumu isusovaca na Rijeci, gde je završio gimnaziju i bogosloviju. Ceo život služio je kao sveštenik, u Risnu, Krtolima i Luštici najpre, potom u Stolivu, i konačno u svome Prčanju. Ni on, bar u početku svoje karijere, nije odoleo uticaju Vicka Zmajevića u duhu katoličke borbenosti i verske nesnošljivosti koje je ovaj širio. Uplašen pravom poplavom pravoslavnog sveta, koji je u Boku sve više pristizao posle oslobođenja Herceg-Novoga i Risna, ondašnji nadbiskup barski Zmajević upućivao je na sve tačke gde je po njegovom osećanju katoličanstvo bilo ugroženo mlade sveštenike da se tamo, obavljajući misije, bore za svaku katoličku dušu. U svom dopisu Propagandi, od 3. novembra 1701, Zmajević je iz Perasta ovako javljao o situaciji u Risnu, Luštici i Krtolima: "Posle učvršćenja granica s Turcima u ovom delu provincije, u ta sela je nadošlo toliko mnoštvo šizmatika da oni, opsluživani mnogim popovima i kaluđerima, sve više seju svoje zablude, i mada do sada nije bilo većega zla zahvaljujući neumornoj potpori sveštenika don Nikole Lukovića iz Prčanja, koji je bio misionar u tim selima i zemljama, ipak postoji sumnja da bi štete mogle nastati ubuduće, jer rečeni sveštenik nema više načina da nastavi u svojoj uobičajenoj revnosti".[450] I književna interesovanja Nikole Lukovića zadugo su tekla u tom; znaku. Na njegovu molbu Sveta stolica dozvolila mu je da "prevede i ispiše italijanskim slovima (tj. latinicom) u ilirski govor čitav misal", i on je to, prema jednoj vesti, i učinio; kako se potom taj njegov rad izgubio, ne može se razabrati pouzdano u čemu se on sastojao: da li je Luković doista samo preneo u latinicu staroslovenski misal? da li je to doista bila, kao što je pretpostavljeno[451], i što izgleda malo verovatno, transkripcija glagoljskog misala, "da se omogući čitanje svećenicima kotorske biskupije, koji su učili u Italiji, a nijesu poznavali glagoljice"? ili je pak Luković doista dao prevod ispisan latinicom, kako vest u stvari i kaže? Osim toga, lokalna tradicija svedoči da je prčanjski župnik prepevao na naš jezik više liturgijskih pesama, "a spjevao i nekoliko originalnih", koje su se, isto tako sve pogubile, osim jedne pesme za Božić, kratke (ima svega deset strofa, svaka od po četiri osmerca) i konvencionalne, kao što se da videti već i po njenom početku: Spomeni se od spasenja, svemogući Spasitelju, da rad našeg odkupljenja sljeze s neba dol na zemlju. - 244 -

U istoriju lepe književnosti Nikola Luković ušao je više omaškom revnosnih potomaka no zahvaljujući svom originalnom pesničkom delu: čitajući, u dokolici, dubrovačke pesnike, on je za sebe, i ličnog zadovoljstva radi, ponešto iz njih i prepisivao. Naročito mu se iz jednog dubrovačkog prepeva Ariostovog Besnog Rolanda, za koji je utvrđeno da je njegov prevodilac bio "apsolutno Dubrovčanin, i to najdalje iz sredine sedamnaestog veka"[452], dopala epizoda o Lidiji, kćeri kralja nekakve zemlje Lidije, koja u dimu i ognju pakla ispašta svoju bezdušnu neosetljivost i "neharnost" prema nesrećnom tračkom vitezu Alčestu; ovaj je u svojoj neizmernoj ljubavi prema njoj bio spreman na svaki podvig i svaku žrtvu, pa mu ipak ,na to nije ni najmanje uzvraćeno. Ta Lidijina pripovest, u kojoj ona kazuje kako je Alčesta njen otac najpre odbio kada je zatražio njenu ruku, kako se neustrašivi i neizlečivo zaljubljeni vitez zatim svetio, stupivši u službu neprijateljskog kralja, kako je ona, u času beznađa, pošla njemu, da ličnom žrtvom iskupi spas za oca, kako se Alčeste smesta izmenio i velikodušno joj oprostio i kako je najzad najtežom nezahvalnošću i mržnjom, koja ga je oterala u smrt, plaćen za sva svoja stradanja, mogla se Lukoviću svideti i zbog svoje jake ženomrzilačke note, i zbog stihova o ljudima kao što su: Jer se žena na sve stavi, ter ne gleda već ni srama kada vidi mač na glavi ... ... Ovi nauk svakim budi u ljubavi koji živi: ne virovat već u ljudi, jer su ljudi svi laživi ... ... Jere lasno laže žena... ... Neharna je narav naša, gorega se vazda hita ... ... Ja neharno stekoh ime i taku me svak govori, i u dimu zato stojim i stati ću u vik vika, i u plamu vazda gorim strašnu ognju, a brez lika. Kako je u Lukovićevim hartijama prepis Lidije iz pakla nađen bez ikakve bliže oznake o njegovome autoru, a kako je on, s druge strane, prilikom prepisivanja u tekst unosio obeležja svoga jezika, pa i stila, i ponešto - 245 -

prekrajao, ispuštao i menjao, shvatilo se da je to njegovo delo i pod njegovim je imenom ono i štampano, 1775. godine u Veneciji, u jednoj tankoj i maloj knjižici od samih šesnaest strana i pod naslovom Razgovor kraljice Lidije iz pakla, istomačen u slovinskomu jeziku i složen u pjesancu od gospodina dun Nikola Lukovića.[453] Kada je cela ta zabuna načinjena, prčanjski župnik i skromni književnik Nikola Luković bio je već pola veka mrtav: umro je bio još 4. jula 1728. godine. I Dobrota, koja je prešla sličan put uspona i napretka u XVII i naročito u XVIII veku, zahvaljujući svojim pomorcima i trgovcima, obeležila se u književnosti ovoga vremena na svoj način i nekolicinom svojih pisaca. Jedna naročita vrsta lirike negovana je u njoj i postala je specifičnost njene književnosti. Dobrotski pomorski kapetani i "škrivani", kormilari, pa izgleda i obični mornari, dok su na svojim brodovima najrazličitijih veličina, vrsta i imena, plovili po morima, ili iščekivali povoljne vetrove u lukama, ili brojili duge dane čekanja u kontumacima, prekraćivali su dosadu, ublažavali su tegobe, tolili su čežnju ili olakšavali tugu pišući stihove. Činili su to kako su umeli i znali, ali obično neuko i naivno, oslanjajući se na modele koje su pamtili i podešavajući razmere svojih stihova melodijama na koje su želeli da se oni pevaju ili na koje su ih čak i sami pevali. Ti njihovi modeli nisu bili osobita poezija: bile su to ondašnje gradske pesme, kakve su nastajale po našim primorskim mestima, napola po italijanskim uzorima, napola u tonu narodnih pesama. Mahom su to ljubavne pesme, a govorile su o tuzi rastanaka, o čežnji i ljubavi rastavljenih, o željama koje ih more, o sumnjama koje ih rastržu, o strahovima koji ih spopadaju: često su se u njima obnavljala sećanja na susrete, na obećanja, na "celove", na sitne scene iz pojedinačnih ljubavnih istorija, koje samo za zaljubljene imaju nekakvog značenja; rastanci su gdekad pojačavali želje i učvršćivali ljubav, a gdekad su ih dovodili u opasnu blizinu neverstva ili odvodili u konačna razdvajanja. O svemu tome dobrotske pesme, kao i sve ljubavne pesme svuda drugde u svetu, govorile su na razne načine u zavisnosti od tema i trenutnih raspoloženja njihovih tvoraca, s tugom ili u veselju, s humorom ili sa žaokama ironije. Razume se da se u njima ponavljalo ono što su ljubavnici i pre toga govorili u stihovima nebrojeno puta, i govorili na način često i bolji, i dublji, i neuporedivo više pesnički. Osobitost dobrotske lirike u tome je što su je stvarali ljudi vezani za more i koji su od mora živeli, pa je onda ono, kao prva i najsuštinskija stvarnost njihovog života, prisutno u većini tih pesama, kao što je bilo prisutno i u većini njihovih misli, osećanja, raspoloženja. Sva ta poezija živela je u dobrotskom društvu kao anonimna, - 246 -

čak i onda kada su se za pojedine pesme tačno znali njihovi tvorci. Njihova ,imena nisu tu značila mnogo - danas ona znače još neuporedivo manje! - jer je to poezija predodređena da bude zajednička i opšta. Ona se održavala izvan pisanih tekstova, kao pevana i melička lirika, a tada doista nije bilo značajno od koga je poticala. Da bi mogla služiti u raznim prilikama i širem krugu ljubitelja koji će je u njima pevati, ona je prikupljana i zapisivana u pesmarice, koje su je održavale u životu, u sećanju i u upotrebi, i dugo vremena posle njihovog nastanka, kada su njihovi protagonisti i njihovi pisci odavno već bili u godinama kada se na ljubav i ne pomišlja ili ih čak nikako više nije ni bilo, jer su se po neumitnim zakonima ljudske sudbine rastočili "u malo praha na dno groba". U petnaestak pesmarica koje su sačuvale ovu liriku i koje su rađene u XVIII i XIX veku, neke prema ranijim izvorima, a neke i sa tekstovima ispevanim u međuvremenu i posle, retko su kada beleženi njihovi mnogobrojni autori, koji sebe nisu ni smatrali pesnicima, a najčešće nisu to ni bili. Njihove pesme zanimljivije su samom svojom pojavom, no ostvarenjima od umetničke vrednosti, i dragocene su još svojim dugim i žilavim trajanjem, što bez sumnje pokazuje i da su u društvenom životu Dobrote imale neku svoju funkciju i da su bile potrebne.[454] Književnost Dobrote XVIII veka, skromna po piscima i ne mnogo bogatija u pesničkim delima, imala je svog najizrazitijeg predstavnika u Ivanu Antonu Nenadiću, koji poreklom i nije bio Dobroćanin. Ali je Dobroćanin on bio stvarno, i postao je to po osećanju, a sigurno i stoga što je bolji, a izgleda čak i duži, deo života i rada proveo u tom malom bokeljskom mestu, u kome je i okončao svoje dane i u kome je, po vlastitoj želji, i sahranjen. Iz Perasta, u kome se rodio 22. juna 1723. u pomorskoj kući Nenadića (Nenada),[455] otišao je rano, a posle se u njega vraćao retko, uza svu njegovu blizinu. Studirao je u Padovi teologiju i crkveno pravo, spremajući se za poziv sveštenika; tamo je stekao zvanje doktora oba prava ("naučitelja u obadva zakona"). Lako je mogućno da je u Dobrotu došao neposredno potom; u svakom slučaju, on je tu od 1752. godine, kao župnik u novoosnovanoj parohiji Svetoga Eustahija, koga meštani zovu na svoj način Svetim Stasijem.[456] Oko zasnivanja te parohije, pored one Svetoga Marka, koja je dotle bila jedinstvena za sve Dobroćane, poveo se među vernicima pravi mali rat, s mnogo uzajamno prosute gorčine, tako da su pojedini učesnici u polemici, u anonimno rađenim spisima na narodnom jeziku, poredili to odvajanje ništa manje nego s raskolom grčke i rimske crkve. Tako je "na 20. mjeseca madža 1771" neki neimenovani a svakako i namerno u senku anonimnosti povučeni "brat Dobroćanin" upravio poslanicu "kapetanu i - 247 -

svim glavarima od pridostijne i poštene komunitadi dabrojske", u kojoj, između ostaloga, piše i ovo: "Dokle Grci bijahu pod vladanje Svete matere Crkve rimske i katoličanske, i dokle bijahu vladani s nama zajedno od jednoga glavara duhovnoga, među nama i njima ne bješe nikakve protivnosti ni nenavidosti, zašto i oni bijahu dionici iste crkve kako i mi, a kako oni otpadoše od rečene Crkve rimske, od onoga bremena nanose veliku nenavidost protiva istoj crkvi i protiva nami, koji smo dionici nje. Po isti način i mi Dobroćani, dokle bijasmo pod parokijom crkve Svetoga Matije i dokle bijasmo vladani od jednoga paroka u duhovnome načinu, među nama bijaše prava ljubav bratinska, mir, (s)klad, posluh, jedinstvo i svako drugo dobro. Zaisto, i mi često sastajući se zajedno, bijaše među nama ljubav uzmnožita kako među pravom braćom, a uzroka od nenavidosti ne imasmo. A pokle učinismo drugu parokiju, tadira razdijelismo i našu braću i ljubav od njih digosmo, i tako ne sastajući se kako i prije, učinismo se kako tuđini, ili kako dva zakona, koji se među sobom protive, braneći svaki svoj zakon. Tako i mi, braneći svaki svoju parokiju, upadosmo u veliku mrzost i nenavidost" .. ;[157] Kao sveštenik velike učenosti i izuzetne revnosti, Nenadić se lako peo lestvicama crkvene hijerarhije: postao je kanonik katedrale Sv. Tripuna u Kotoru, pa njen natpop i konačno generalni vikar kotorskog biskupa Stjepana del Oljo (dell' Oglio). Ali ipak nije zato napuštao svoju Dobrotu, u kojoj se naročito angažovao oko izgradnje i raskošnog opremanja poznobarokne crkve Svetoga Stasija, čije je nastajanje pomno pratio, od polaganja kamena temeljca 1762, do svečanog osvećenja, 20. jula 1773. Za nju je on potom od mletačkog slikara Đovanija Solimana, i idući zbog toga naročito u Mletke, naručio dve velike uljane slike, "od kojih jedna predstavlja češkog sveca Ivana Nepomuka, sa gradom Pragom i mostom na Vltavi u pozadini, a druga Sv. Alojzija Goncagu i četrnaest slika križnog puta". Na poslednjoj postaji tog "križnog puta" umetnut je i portret samog Nenadića, na kome se on vidi kako u stilu starih donatora ponizno kleči i skrušeno se moli Bogu.[458] Vršeći neumorno pastirske dužnosti, Nenadić je bio i smrtno pogođen: dok je prilikom jedne vizitacije okupljenom narodu u crkvi Gornje Lastve propovedao protiv veštica, nastojeći da iskoreni sujeverje, dobio je srčani udar, od koga je ostao u životu tek koliko je trebalo da ga prenesu u Dobrotu. Već sledeće noći, 13. jula 1784, umro je u sedamdeset petoj godini, a sahranjen je ispred glavnog oltara svoje parohijalne crkve. Zaista nesvakidašnje okolnosti Nenadićeve smrti dale su motiva biografima za humorna nagađanja o mogućnom reagovanju slušalaca njegove poslednje pridike na ono što se s njim tada - 248 -

zbilo: "Lasno da će bit tad rekli: vikaru, dakako, vještice srce izjedoše što se pošao boriti s njima".[459] I pretežni deo književnog rada Ivana Antuna Nenadića u bliskoj je vezi s njegovom pastoralnom delatnošću, ili je iz nje najneposrednije proistekao. Sva njegova proizvodnja te vrste nije do nas ni došla, a i ono što se sačuvalo leži u retkim i obično nepristupačnim rukopisima. Poznato je tako da je sa latinskog prevodio crkvene pesme, i pobožne trodnevnice i devetnice (novene), od kojih su neke sve do pred kraj prošloga stoleća još živele u crkvenoj upotrebi.[460] Zabeleženo je isto tako, doduše bez ikakvih daljih razjašnjenja, da u crkvi Sv. Stasije ima "nekoliko njegovih radova crkvenog sadržaja koji su većinom rađeni po stranim originalima"[461] Toga je roda i njegov Put križa, štampan u Mlecima kod Domenika Loviza 1768. godine. taj je njegov rad u stihovima, ali je on sam za njega rekao da predstavlja prepev ("prinesen iz italijanskoga u slovinski jezik"), a odnedavno se zna da se pri tom kao izvornikom služio istoimenim delom poznatog crkvenog pisca Sv. Leonarda a Portu Maurizio (1676-175l)".[463] I njegovo najbolje delo te vrste Nauk krstjanski, kome je u produžetku dodat Nauk za dobro i korisno ispovijediti se i pričestiti se, s drugijem krstjanskijem bogoljubnijem molitvami[464], takođe je samo kompilacija raznih sličnih spisa iz preobilne katoličke literature, koja je cvetala naročito u postridentskim decenijama. To potiče iz Pridgovora pravovjvrnomu i bogoljubnomu štiocu, u kome je Nenadić pošteno priznao da se služio "od nauka i reda u drugijem knjigami upisana" - od svih izričito je opomenuo samo onaj koji su "dali na svjetlo" Lorenco Priuli i Marko Gradenigo, patrijarsi mletački - ali je istakao i to da njegov kompilatorski rad nije nikako bio mehanički i jednostran, već da predstavlja izbor usaglašen s potrebama i običajima sredine za koju je knjiga priređena, s ličnim dodacima onoga što je za nju bilo potrebno i ispuštanjima svega što bi joj bilo suvišno ili bi je uznemiravalo ("nješto ostavih što je tanje u bogoslovju, a i ne toliko sasvijem potrebno, a nješto nadostavih što cijenim da je potrebno i ovdi u običaju"). U ovom Pridgovoru, koji je i najzanimljiviji deo Nenadićevog Nauka, kao što je to slučaj i s mnogim drugim našim starim knjigama, pisac je pekao i puno drugih značajnijih stvari. O množini dotad nastalih Nauka krstjanskih "složenih ili prinesenih u našemu slavinskomu jeziku", naročito onih "iz naše Dalmacije, a navlaštito iz Dubrovnika", on se izražavao s visokim priznanjem, pa opet, uza sve njihove odlike, oni nisu mogli odgovoriti svrsi i čitaocima koji su njemu bili pred očima. Svoje delo - 249 -

on je spremio za ne suviše učen svet ("neumjetne"), koji bi se lakim načinom uvežbao u osnovnim stvarima vere, "potrebnijem za spasiti se", a naročito za decu, koja tek imaju ući u hrišćansku doktrinu. Neke od postojećih ovakvih knjiga, međutim "zasve da su složene urednopisanjem i izvrsnijem govorom, i punijem riječima da se malomanj pogađaju našijem običajnijem govorom, ništa ne manje jesu s načinom i redom odveć dugijem u upitovanju, a što je teže, duge u odgovoranju, po ta' način da je mučno i starijem moć lasno sve upametiti, a nekmoli djeci". Druge su, opet, sobom nosile drukčije nezgode: bile su pisane rečima "sasma razlicijem od našega običajnoga govorenja u ovijem stranami da osvem književnijeh i razumnijeh ne bi ostali a djeca navlaštito, ni umjeli štjeti, ni korisno razumjeti". Nenadić je imao lična gledanja i na pravopis naših dotadanjih knjiga, pri čemu je osuđivao šarenilo na koje se u njima nailazi ("zašto se jošt ne zna dje kućom stoji prava krepost od pisanja u našemu jeziku slavinskomu, služeći se mi tuđijem slovima za izgovarati riječi naše, vidim da svak piše kako mu je milo, kako mu je drago, ili kako se veće pogađa svojijem običajnijem govorom"), i deklarisao neka svoja načela i ciljeve u tom pogledu ("kako bolje mogu biti razumjen od naše čeljadi, i da se lašnje može štjeti kako se govori, i da se izgovara onako kako se i štije"), što sve po mnogo čemu podseća na kritike i načela koja je izrekao i kojih se držao kasnije Vuk Karadžić. Od svih pisaca Primorja Nenadiću su jezikom i pravopisom najbliži bili, i najsavršenijima su se činili, Dubrovčani ("držim da je danas urednopisanje dubrovačko najizvrsnije"), iako je bio svestan da i oni ne odgovaraju svim sredinama ("ali i to nije svud i svakomu lasno za proštjeti, razlikost budući od jednoga puka do drugoga u izgovaranju od riječih"), pa je on stoga u ponečemu sledio dubrovačku praksu, a u ponečemu je od nje i svesno odstupao, sledeći govor svoga kraja ("zato naćeš ovdi njeke riječi upisane na dubrovačku, a njeke ne").[465] Svoj Nauk krstjanski Nenadić je naročitim uvodnim tekstom, pisanim "u Dobroti na 5. aprila god. 1768", posvetio Kotorskom biskupu Stjepanu del Oljo, čiji je "namjestnik ili vikarijo općeni" bio i po čijoj je "zapovijedi" i pristupio radu na Nauku, za koji je još rekao da je "od davnijeh godištah složen i sastavljen".[466] Danas ova njegova knjiga raznorodnog sadržaja, pisana većim delom u obliku pitanja i uvek sažetih odgovora, prošarana mestimice stihovima i ispunjena molitvama i drugim religioznim tekstovima, može privući pažnju najpre svojim jezikom, a onda i izvesnim stranicama na kojima Nenadić, osuđujući neke pojave u savremenom životu (narodne praznoverice, igre, "popijevke", izazivanja na megdan, psovke i kletve, ljubavna udvaranja, čitanje "nepoštenih" knjiga i gledanje "nesramnih" slika, gozbe i veselja na "piru, - 250 -

na babinam", i puno čega drugog), daje interesantne podatke za kulturnu istoriju Boke u XVIII veku.[467] Ali kod starijih čitalac? ta je knjiga imala više uspeha, o čemu svedoče i dva njena kasnija izdanja, jedno iz 1802, kod kotorskog štampara Frančeska Andreole[468], i drugo čak iz 1841, u Veneciji, tada doduše bez Nenadićevog imena. Burna zbivanja iz onih vremena, od kojih su neka bila obeležena istinskom heroikom i zbog toga se dugo zadržala u sećanju savremenika, Nenadića su u dva maha nagnala da im se odazove kao epski pesnik. Zanimljivo je i značajno da je to učinio jednom po ugledu na umetničku poeziju Dubrovnika i nastojeći da oponaša njen način i njene postupke, a da je drugi put izabrao način i postupak epskog pevača iz naroda i da je pokušao da pođe njegovim tragom. To dvojstvo epske inspiracije Ivana Antuna Nenadića nipošto nije slučajno; ono je zajednička karakteristika većine bokeljskih pesnika i ima svojih dubokih razloga, kulturnih, društvenih i istorijskih. Jedan od tih događaja koji je podstakao Nenadićevu epsku Muzu doista je izuzetan pomorski i ratnički podvig. Dobroćani Marko i Jozo Ivanovići, sinovi kneza Luke Ivanovića, na drugi dan Uskrsa, 19. aprila 1756, u atinskoj luci Zmaj (italijanski Porto Draco) sa svojim nevelikim i oskudno naoružanim trgovačkim jedrenjakom (tartana) i malobrojnom posadom (od trideset pet Dobroćana, po dva Peraštana i Prčanjana i jednim Kotoraninom) svladali su, zaplenili i zatim uništili veliki i strašnim naoružanjem opremljeni teretni brod (šambek) tripolitanskih gusara pod zapovedništvom reisa Hadži-Ibrahima, uz koga je bilo još tri stotine šezdeset ljutih boraca. U tom sudaru poginuo je Marko Ivanović, a zajedno sa njim smrt je stigla i osmoricu drugih Bokelja, ali to nije omelo njegovoga brata da borbu dovede do pobede i da se srećno vrati kući. Mletački senat obasuo je bokeljske junake i njihovu rodbinu častima, priznanjima i nagradama: Jozu Ivanoviću i njegovom poginulom bratu Marku dodeljena je laskava titula kavaljera Svetoga Marka, njihov otac i stričevi dobili su skupocene medalje i razne privilegije, preživelim članovima posade date su takođe medalje, samo znatno skromnije vrednosti, a porodice poginulih obezbeđene su doživotnim izdržavanjem.[469] Pod najneposrednijim utiskom koji su ta pobeda i sve slavlje što ju je pratilo proizveli ne samo u Boki već i mnogo šire izvan nje, dobrotski pesnik Nenadić pohitao je da podvig braće Ivanovića ovekoveči odužim spevom - 251 -

("spjevanjem")[470], koji se još 1757. godine pojavio u Mlecima u tankoj knjižici pod naslovom Šambek satarisan božjom desnicom. Delo je bilo pisano u strofama od po šest osmeraca, takozvanim sestinama, koje je Nenadić naučio da pravi od dubrovačkih pesnika, u prvom redu od Dživa Gundulića, čiji je religiozno-refleksivni spev Suze sina razmetnoga ispevan tim stihom i u takvoj strofi. Ali, kako su tu knjigu štampali mletački štampari bez poznavanja "slovinskoga" jezika, a sam pisac nije mogao nadgledati njihov posao, našlo se u njemu nedopustivo mnogo tipografskih pogrešaka Nenadić se stoga, obezbedivši početkom juna 1757. dozvolu da može poći u Mletke[471], pobrinuo da odmah priredi drugo izdanje, koje je ugledalo sveta u toku iste godine, ali očišćeno od "većijeh pomanjkanja", prerađeno i uvećano za čitave četrdeset i tri strofe, i još opremljeno naročitim prilogom s crtežom luke i brodova u času bitke, koji "zabilježi, upisa i jednomu veliku svomu gospodaru u Mlecima posla oni isti trgovac Francez koji se je namjerio u tu luku s svojijem brodom kada se je boj učinio".[472] Sve je te okolnosti izneo Nenadić u kraćem proznom tekstu (Složitelj krepostnomu štiocu), koji kao predgovor dolazi ispred samoga speva i ispred jedne nadgrobnice Marku Ivanoviću, u dvostruko rimovanim dvanaestercima, koja je postavljena između njih a ne odlikuje se nekom posebnom pesničkom vrednošću. U predgovoru je Nenadić o svom radu na spevu dao veoma važnu izjavu, po kojoj je podatke o bici prikupljao ne samo pažljivim propitivanjem kod mornara koji su u njoj bili učesnici, kod svoga bratučeda i kod "gospodina kneza, vojvode i viteza", već i da ih je još izvadio iz arhivskih spisa i zvaničnih diploma. Ta Nenadićeva težnja ka dokumentarnoj tačnosti i autentičnosti kazivanja dala je njegovom delu suvi hroničarski karakter, u kome se činjenice nižu sa zamornom iscrpnošću, i čiji prozni, nepoetski karakter još uvećavaju marginalna objašnjenja na narodnom i italijanskom jeziku s dopunskim faktima, datumima, imenima, tehničkim i drugim terminima i leksičkim pojedinostima. Nenadić ipak nije želeo da ostane samo hroničar i njegove ambicije išle su i dalje od težnje da čitaocu pruži podrobni izveštaj o znamenitoj bici. On je hteo da njegovo delo ima i pesničkih svojstava. Zato je u njega umetao i delove za koje je mislio da će doprineti njegovoj čisto umetničkoj vrednosti. Otuda apostrofa Grčkoj i njenim proslavljenim državama i gradovima da okupe svoje "razglašene" junake koji bi trebalo da vide i čuju junaštvo "slavne braće Ivanovića", ne manje od njihovog; otuda i velika epizoda sa - 252 -

snom Marka Ivanovića, punim zloslutnih nagoveštaja i sa pojedinostima simboličkog značenja; otuda umetnuti govori učesnika bitke koje oni tobože izriču u njenim raznim momentima; otuda istorijske reminiscencije i mitološki ukrasi; i otuda, takođe, i onaj skup "mudrih vila od prostrane sve Grečije", koje u pesmi i plešući "pripijevaju" dobrotske pobednike i pozivaju "slavinske vile" da im se u tome pridruže. Šambek satarisan Nenadić je pisao pod snažnim uticajem Dživa Gundulića i to se na mnogo mesta u spevu upadljivo pokazuje. Kod dubrovačkog pesnika je video kako može da se služi istorijskim uspomenama i da se direktno obraća negdašnjim ličnostima, gradovima, narodima, tonom nostalgičnim i melanholičnim; kao Gundulić je pokušavao da gradi antiteze (mladijeh su jošt g o d i š t a / ali zdrele prem p a m e t i; kolik priđe vas p u n s l a v e / sad vaskolik p o r u š e n i); da naročite efekte traži u kumulacijama glagola (miti, prijeti i siluje; trijeska, puca, praska, krši) i imenica (maslo, oriz, kruh, masline / med i meso, i stvari ine) u tesnim okvirima pojedinačnih osmeraca; Gundulićeve prikaze izdvojenih momenata bitke imao je u vidu opisujući neke detalje iz sukoba Dobroćana s tripolitanskim gusarima, kao što je, primera radi, ovaj: jedan Arap među ostale za skočiti smionstvo ima, nosi u ruke puške male, golu sablju u zubima, pun rasrdžbe, siloviti gleda kako moć skočiti ... Gundulićev manir slikanja idealnih ženskih likova oseća se jasno u njegovom "portretu" Bogorodice: u justima ona ima rumenilo od rozice, žarko sunce u očima, zoru u čelu, raj u lice, ona je posred srca moga rad nje lica nebeskoga. Dobrotski pesnik nije, na žalost, po talentu bio što i pesnik dubrovački, i njegov spev ne dolazi ni blizu Osmanu ili Suzama sina razmetnoga po vrednosti. Štambek satarisan značajan je kulturnoistorijski, a ne književno, i - 253 -

u njemu današnji čitalac više saznaje o vremenu i o bokeljskom pesniku no što može uživati. Nenadić je svoje delo pisao oslonjen na tri ključna polazišta u gledanju na svet i istinu. Prvo je njegovo rodoljublje, najpre sasvim usko, mesno, zatim šire, i kojim je obuhvaćeno celo područje, i najzad najšire, i koje se razastire na čitavo slovensko pleme: ta gradacija upada u oči već na naslovnoj strani njegove knjige, gde izričito kaže da je ovo "spjevanje" pisao, između ostaloga, "za utjehu i diku Vuka, oca hvaljenijeh vitezah, rodbine, Dobrote, B o k e i sve općeno slavinske države"; ta je gradacija isto tako vidljiva i u samom tekstu njegovoga speva: Marko i Jozo Ivanovići su vitezovi "koje rodi slavna Boka", ali su oni "Slavoni" takođe i svoje ratnike pozivaju da pokažu: slavinskoga da ste roda i države glasovite. Druga je temeljna tačka Nenadićeve životne filozofije njegovo nepokolebivo hrišćanstvo: Dobroćani se tuku "za obranu" i "za slavu vjere svete", "za vjeru Jezusovu", za "krstjane", i on u poslednjoj strofi poziva svog čitaoca da zajedno sa njim, "sada i vazda" usklikne: Tebe, Boga, mi hvalimo. Najposle, treći je Nenadićev osnovni postulat njegova odanost Mlecima i prejasnom duždu, možda pre prividna i deklarativna nego stvarna i istinska, ali baš zato uvek prisutna i gotovo napadna: Dobroćani pre borbe "stijeg mletački uzdigoše"; u govoru posadi pred odsudni boj Marko Ivanović podstiče ih i na ovaj način: Pod stijegom mletačkijem junački se oglasimo i pod Lavom vijek slavnijem sebe i barjak obranimo. Neka je dika privedromu našem duždu mletačkomu! ali se isto, i gotovo istovetnim rečima, ponavlja i u jednoj od zaključnih strofa, u kojima pesnik govori u vlastito ime: Našem duždu privedromu bud sveđ slava u dobiti, neka oružju mletačkomu

vazda dika bude biti; da sveđ srećni podložnici pod stijeg budu dobitnici.

- 254 -

Ma koliko slab inače kao poezija, Nenadićev spev je svakako imao trenutnog uspeha kao stihovana hronika o događaju neposredne aktuelnosti i koji je upravo stoga morao izazivati veliku radoznalost i živo interesovanje čitalaca. Iz tih razloga, najverovatnije, njime se poslužio, i to, kako je utvrđeno[473], već prvim, i lošijim, i kraćim njegovim izdanjem, i Andrija Kačić Miošić za jednu od pesama unetih naknadno, u izdanje iz 1759. godine, svog izuzetno značajnog Razgovora ugodnog naroda slovinskoga. U tom izdanju ona ima naslov Slidi pisma od kavalira Marka Ivanovića iz Dobrote od Buke Kotorske, i kraća je, bolja i čitkija od Nenadićevog speva po kome je delimično rađena. Drugi događaj savremene istorije o kome je Nenadić ostavio jedan epski sastav odjeknuo je ne manje među savremenicima, iako nije od svih, barem nije od mletačkih vlasti, primljen s oduševljenjem i nije svojim protagonistima doneo ni časti, ni priznanja, mada ih je, na svoj način, ipak proslavio. To je oslobođenje iz sužanjstva kod skadarskog paše Abdije Čauševića udovice poznatog peraškog gusara Grila Cvjetkovića (Jovovića), sredinom 1747. godine. Tom događaju prethodi duža predistorija, koja bi se u najsažetijem vidu svela na ovo: kada se, krajem prethodne godine, Grilo, posle duge i opasne gusarske karijere, vraćao na jednom iznajmljenom francuskom brodu u Perast, da tamo, sit dotadašnjeg načina života i već ostareo, u miru i sa stečenim bogatstvom provede svoje poslednje godine, otkrili su ga u blizini Drača i, zarobili, sa ženom, svastikom i čitavom pratnjom, ulcinjski gusari, s kojima je imao davnašnje račune. Njega su već sutradan obesili, sav imetak su mu opljačkali, a Grilovicu i sve koji su bili sa njom darovali su, kao roblje, skadarskome paši, koji ih je zatvorio i za njih od Peraštana zatražio visoki otkup. Umesto da mu ga dadu, što su mogli, ali nisu želeli, Peraštani su započeli da se svete Ulcinjanima, i da sprovode lukavo smišljenu prevaru. Rezultat je bio sjajno izvedena otmica Grilovice, na veliku sramotu skadarskoga paše. Iz toga se, međutim, izrodio opasan politički zaplet, koji umalo nije doveo do rata između Mletačke Republike i Turske. Kao i obično u ovakvim prilikama, Mleci su nastojali svim silama da umire Turke, bez ikakvih obzira prema svojim podanicima Peraštanima, čak i na ogromnu njihovu štetu. Organizatore otmice Garofalije Grilovice pogodili su izgnanstvom i drugim surovim merama, a Perast su izložili blokadi i neviđenoj odmazdi, u kojoj je od najcrnjih posledica bilo uskraćivanje povlastice za dalju trgovinu po Albaniji, što po rečima jednog peraškog istoričara "donese golemu štetu našima i udri početak rasulu peraškog bogatstva".[474] Povlastice oduzete Peraštanima Venecija je 255

dodelila njihovim susedima Dobroćanima, "pa ovi uslijed toga nagomilaše ogromno bogatstvo".[475] Bez obzira na neželjene obrte koje je dobila, otmica Grilove udovice stekla je glorifikatore među bokeljskim pesnicima, naročito među onima koji su ostali anonimni, a za ovoje sastave zajmili su oblike, jezik i izražajnu tehniku usmenih pesnika. Već u zborniku narodne poezije, koji je skupio Julije Balović, našao se, doduše upisan drugom i kasnijom rukom, početak jedne takve pesme (Pjesan Grila Cvjetkovića) od sama dva deseterca: Ljuto cvili Grilova ljubovca u dvorove paše skadarskoga. Zauzvrat, u obimnijem, ali i za više decenija mlađem, zborniku Peraštanina Nikole Mazarovića ima jedna duga, i takođe deseteračka, pesma, kojoj je naslov dugačak ne manje (Istinito spovijedanje u stihe proste istomačeno kako Peraštani oslobodiše iz sužanstva udovicu Krila Jovovića s nje sestrom u službenicom, koje stahu zatvorene u tamnici paše skadarskoga, i u isto doba kako nemilo, zašto izdajno i nehvalno, zašto ne u doba ratovno, osvetiše rečenoga Krila, aliti Grila, er on bijaše se u Perast rodio i u doba svoje mladosti vrli gusar od Malte je bio, tkoga god Dračom pogubiše Turci, kako će ovdi prikazano biti, pjesan), i čije se veštačko, nenarodno poreklo oseća u svakom desetercu.[476] U krug takvih podražavalaca narodnoga pesnika ušao je i Ivan Antun Nenadić, svojom epskom pesmom na ovu temu u desetercima, bez naslova i s početkom "Pokli izginu Grilo kapetane".[477] Ostalo je nepoznato kada je Nenadić napisao svoju pesmu, ali se po nekim okolnostima sme suditi da to nije bilo istovremeno s događajem o kome je u njoj reč, ni neposredno posle njega. Prva je od tih okolnosti što je pesma pisana u desetercima koji se rimuju u parovima (aa bb ss...) i grupišu u strofe, a takav način oponašanja narodne poezije uveli su u našu umetničku književnost tek Filip Grabovac sa svojim Cvitom razgovora naroda i jezika ilirskoga aliti arvackoga, iz 1747, koji Nenadić, s obzirom na poznatu sudbinu tog dela i njegovoga autora, sasvim sigurno nije čitao, i Andrija Kačić Miošić, svojim Razgovorom ugodnim naroda slovinskoga, iz 1756, odnosno 1759, koji je pesnik iz Dobrote znao vrlo blisko, i na koji je, u jednom detalju, i sam uticao. A druga je takva okolnost što u Nenadićevoj pesmi nema ni traga nekoj osudi, ili i najmanjeg ograđivanja od postupka Peraštana, što izvesno ne bi bilo mogućno, ili bar Nenadić ne bi činio, dok je srdžba mletačke gospode zbog te "afere" besnela u punom svom jeku. 256

Događaj je Nenadić ispripovedao obično i jednostavno, kako bi to učinio i bilo koji narodni, ili bolje narodski, pesnik iz njegovoga Perasta u one dane. Njihove tekstove, vidi se to, Nenadić je dobro poznavao. Neke osobite lepote po kojoj bi se pamtila ova pesma nema, kao što je nemaju ni ostale pesme iste vrste. Bez življih mesta i bez uzleta invencije, ona predstavlja jednoliko rimovanje događaja, na osnovu onoga što je Nenadić upamtio iz kazivanja savremenika i našao u nekom od pisanih izvora, a to znači ne u svemu pouzdano i tačno. Tako, na primer, Grilo Jovović nije poginuo, niti je uhvaćen "na vjeru", kao što Nenadić kaže, i nije mu tada glava odsečena, nego je obešen; još manje su Peraštani pošli u svoju gerilsku akciju oslobađanja Grilove Garofalije "za poštenje dužda mletačkoga i na diku vijeća peraškoga", jer je taj njihov akt upravo najviše i ogorčio "dužda mletačkoga". Takođe su u krugu Nenadićevih prigodnih tvorevina, a tek nešto su kao poezija bolje, "pjesni duhovne" pod dugim zajedničkim naslovom U dan čestiti kada izvrsna gospođa i kreposna djevica Tonina Barižoni obukuje redovničku odjeću u mnogosvijetlu manastiru S. Jozefa u gradu Kotoru prozvana Marija Serafina.[478] To je poezija pisana za dan kada su pojedine devojke iz viđenih kuća napuštale grešni svetski život i kao "dumnice" odlazile zauvek u manastir. Taj je dan u našim primorskim sredinama proslavljan izuzetno svečano, kao prava svadba - i zvalo se to "pir" - ali ovoga puta svadba duhovna, i u manastiru u koji je devojka stupala, i u prisustvu rodbine, bliskih znanaca i budućih drugarica. Kao sastavni deo takvih svetkovina ("festa") recitovana je ili u nekoj vrsti dramskoga prikaza izvođena, uz učešće ili pratnju muzike, poezija nekog domaćeg pesnika, poznatog u tom društvu. Te apoteozne predstavice - jer predstavice su one bile ipak - imale su gdekad, u renesansnim svojim počecima, alegorijski karakter, a u XVIII veku izvođene su kao neka vrsta muzičkih prikazanja". Kao u ondašnjim oratorijumima u njima su se udruživali pripovedački i predstavljački celovi, a sve u pesmi i recitativu, i uz muziku; javljao se u njima, i dejstvovao, i hor, kao kolektivno lice. Nenadić je za ovu priliku spremio tri "pjesni", a izgovorene su one ili izvedene istoga dana, 9. oktobra 1757. u manastiru Svetoga Jozefa u Kotoru. U taj je dan mlada građanka Tonina Barižoni, zaređujući se, odsekla kosu, zamenila svoju svilenu haljinu i zlatni pojas preskromnom redovničkom odećom i "pasom" od konopca, i odvojila se od majke i oca, rodbine i prijatelja stupajući u manastir. Prva je pesma pripovedanje o tome svemu, nežno, i u tonu, i u izrazima, narodske svadbene poezije, i u stihovima uobičajenim za takvu poeziju, koji su 257

naizmenični osmerci i peterci. Drugu pesmu izgovara sama Tonina, "sad Marija Serafina", u strofama sačinjenim od osmeraca smenjivanih strofama u stihovima od po četari sloga, i "sva u Bogu zanesena". Njena patetično "govorena" pesma predstavlja parafrazu psalma šezdeset trećeg. Poslednja je pesma svojevrsni dijalog "dumnice" Marije Serafine i "kora": "dumnica" se oprašta s majkom, sa stričevima i ujacima, sa sestrom i tetkama, s bratučedima i bratučedama, s rodbinom i prijateljima, a "kor" joj svaki čas odgovara strofom uvek istom ili tek neznatno prilagođenom tim ličnostima. Nenadićev sastav sigurno je toga dana naišao na opšte dopadanje kod prisutnih: nije to ni čudo pošto je sav bio prilagođen trenutno opštem ukusu. Ali prave poezije, koja ostaje i za sve naredne trenutke, ima on suviše malo da bi mogao značiti nešto i čitaocima posle tog retkog prazničnog dana, koji je doneo toliko uzbuđenja Tonini Barižoni i njenim sugrađanima. Književna fizionomija Ivana Antuna Nenadića konačno je uobličena kada je on uvršten i među dramske pesnike na narodnom jeziku. Prvobitno je to činjeno s rezervama i oprezno, ali kako je vreme odmicalo, bivalo je u tome sve više odlučnosti, a sve se manje mesta ostavljalo sumnjama. Srećko Vulović prvi je, pre jednog veka, upozorio da je našao, ispisane Nenadićevom rukom, i čak u po dve verzije, jedan "igrokaz", kako on to kaže, služeći se starom kovanicom, pod naslovom Izak, prilika našega Otkupitelja, i tragediju u pet činova Bogoljubno prikazanje muke gospodina našega Jezukrsta. Ali da im je Nenadić i autor, Vulović nije rekao, i isticao je, štaviše, da tako nešto ne bi ni tvrdio, već da na neke nagoveštaje u tom smislu navodi činjenica što su obe drame pisane njegovom rukom.[479] Pa i docnije, kada je njihove rukopise predavao Jugoslavenskoj akademiji u Zagrebu, gde su oni i sada, nije mogao biti određeniji, kako se vidi po gotovo istovetnim beleškama koje je stavio na njima i po kojima oni predstavljaju Nenadićeve autografe, ali nije bilo izvesno da li je on njihov pisac ("no je li on i sastavio, to se ne zna[480] Književni i kulturni istoričari posle Vulovića oslobodili su se njegovih ograda i obe su drame bez ustezanja pribrojili Nenadićevim delima.[481] Sva je prilika da oni u tome i nisu grešili, jer je očigledno da je u poslu oko ovih drama Nenadić bio više od običnog prepisivača. Isto je tako sigurno i da Nenadić nije znatan i značajan dramski pisac, kao što se to pokušalo pokazati modernom preradom njegovih drama i njihovim iznošenjem na pozornicu, na kojoj se uostalom one nisu održale. Teško je, međutim, reći nije li to skorašnje njihovo prikazivanje "bilo uistinu i njihova 258

veoma zakasnela premijera. Možda njih Nenadić i nije, ili ih nije obe, ni namenio prikazivanju, niti je na to, u ondašnjim prilikama svoje Dobrote, smeo i pomišljati. U tom slučaju bi se on oko njih trudio svog ličnog zadovoljstva radi, a i da one budu lektira malobrojnih čitalaca poput tolikih drugih naših starih drama, koje su bile jedino čitane, a publika ih nikada nije videla na sceni. Ali, ako je Nenadić i uspeo da ih nekako prikaže, bilo je to sigurno na način veoma skroman, uz najjednostavniju opremu i sa improvizovanim rekvizitima i kostimima, negde u okrilju ili ispred parohijalne crkve, a "glumci" su bili dobrotska deca, koju je njihov paroh, a sada i pisac, i režiser i organizator predstave, svakodnevno učio katihizisu. Te drame nisu ni originalne, i to je još važnija okolnost kada je reč o njima. Njih je Nenadić prevodio iz italijanske književnosti, nemajući dovoljno snage ni pesničke invencije da ih smišlja sam. Za obe se te drame to može tvrditi i ovoga časa, mada neke pojedinosti ostaju da se tek razjasne. Nenadićevo Bogoljubno prikazanje muke Gospodina našega Jezukrsta sasvim je sigurno prevod, jer je tako naznačeno i na njegovom natpisnom listu koji se bio nekako odvojio od ostaloga teksta i tek je nedavno uočen: "preneseno iz italijanskoga u slavinski jezik naš".[482] Ali koja je italijanska drama Nenadiću poslužila kao izvor, sada se ne može reći i možda će se ustanoviti tek kada se budu pregledale sve mnogobrojne pobožne drame (drammi sacri, componimenti sacri, tragedie sacre) italijanskog XVIII veka. Ako je suditi po onome što je već sada poznato, Nenadić je umeo da bira i išao je za boljim italijanskim uzorima: Isak, prilika našega Otkupitelja prevod je oratorijuma Isacco, figura del Redentore slavnoga Pijetra Metastazija, koji spada u najbolja dela te vrste velikog italijanskog dramatičara, a neki su u njemu videli i jedan od drugulja italijanske književnosti uopšte.[483] Sve svoje oratorijume, osim najranijeg, koji je iz 1727, Metastazije je napisao u Beču, između 1730. i 1740 — ovaj koji je Nenadić preveo upravo je iz te poslednje godine — a izvodili su se oni ne u pozorištu, već u dvorskoj kapeli, i ne kao scenska, već kao muzička dela, bez kostima i pozorišne opreme, na muziku koju su komponovali istaknuti majstori onoga vremena. Tako su se samo u pisanju muzike za Isaka (sola, horovi i orkestarske partije) ogledala četvorica kompozitora, među kojima i onda dosta popularni Nikola Jomeli (Jommelli, 1717—1774), ali i sam Volfgang Amadeus Mocart.[484] U ovom potresnom i lirski obojenom oratorijumu Metastazije je ponegde odstupio od poznate biblijske priče, i učinio je to svesno, ne bi li tako bolje postigao efekte do kojih mu je stalo: kod njega, Sara od početka zna šta se ima dogoditi s Isakom, a obaveštava je 259

o tome sam Abram; njen bol time postaje dublji, a pesniku i kompozitorima to daje priliku da impresivno izraze njeno duševno raskidanje između materinskog bola i nepokolebive poslušnosti Bogu. Osim toga, Metastazijev oratorijum ima i dvostruki smisao: Isak je alegorijsko podsećanje na Isusa, i u njegovom obećanju majci i prijateljima, koji tuguju i plaču za njim, da će im se vratiti pošto ispuni volju svoga oca, parafraziraju se na svoj način Isusove reči u istom smislu. Već i sam jedan pogled na to mesto kod Metastazija

Madre, amico, non piangete lungi ancor presente io sono: non è ver, non vi abbandono, vado al padre, e tornerò. Ei respira in questo petto: ei vi parla, a lui credete: voi fra poco, lo prometto, voi sarete ov'io saro[485] i u Nenadićevom prepevu: Majko moja, prijatelju, ah, nemojte već suziti, pošto ispunim ćajka želju, opet ću se povratiti. Ko da mi je srce ispalo ... Al vas neću ostaviti, vjerujte mi da do malo i vi ćete sa mnom biti pokazuje da je Nenadić doduše nastojao da dosledno i koliko mu je god bilo moguće verno sledi reč i misao Metastazijevu, ali da sonornost i lakoću njegovog stiha nije uspevao da dostigne. Ne bi to uostalom bio lak zadatak ni za pesnike bolje, i veće, i veštije u građenju osmeraca no što je to bio Nenadić, a on je sve to bio u razmerama toliko skromnim da se jedva, i tek uz mnogo blagonaklonosti, i može nazvati pesnikom. U dobrotskom izvođenju Metastazijevog oratorijuma prema njegovom prepevu muzike valjda nije ni bilo, ili je bilo samo ponegde i uz korišćenje standardnih 260

crkvenih melodija, a mali Nenadićevi glumci jednostavno su recitovali naučeni tekst. Druga drama koja nam je od Nenadića ostala, i kojoj za sada nije nađen izvornik, složenije je dramske strukture: već samo to što je u pet činova Nenadić ih zove "delovima" - pokazuje da to nije oratorijum, koji po pravilu ima dva dela, već prava pobožna tragedija (tragedia sacra) ili pobožno "prikazanje" (azione sacra). U njoj je obrađena Isusova "muka", to jest suđenje, stradanje i smrt njegova na krstu, prema onome što je o tome rečeno u jevanđeljima i u ostalim biblijskim tekstovima, i prema već vekovnoj tradiciji u obradi te velike teme. Lica su vrlo brojna, kao u kakvoj isusovačkoj drami, ali od njih govore samo pojedina, a ceo ih je niz, od Isusa i Bogorodice, do Magdalene i Marije, koja ne govore, iako se inače pred gledaocima pojavljuju. Osim njih ima i kolektivnih lica (kor), a javlja se i jedna personifikacija (Milosrđe). Što Isus ne izgovara nijedne reči u ovoj drami lako se da pogoditi: pisac nije smatrao uputnim da se božji sin na taj način izjednačuje s običnim i grešnim ljudima. Slični motivi vodili su i Metastazija u zamisli za oratorijum o istom predmetu (La Passione di Nostro Signore), iz 1729, koji Nenadiću nije služio kao izvornik; tamo se Isus čak nijednom i ne pojavljuje, jer je on, kako Metastazije naglašava u jednom svom pismu, suviše veliki da bi se mešao s drugim ličnostima pobožne drame. Radnja Nenadićevog Prikazanja muke Jezusove teče od većanja u dvoru Kaifasa (Kajafa), na kome ovaj "poglavica od Žudjela", redovnici i ostali predvodnici jevrejskog naroda donose odluku da se Isus po svaku cenu umori, pa sve do Judinog beznadnog kajanja, koje mu konačno namiče omču na vrat, i do vizije "djevice Marije s Isukrstom na skutu mrtvijem" i grupom učenika njenog sina pored nje (pieta). Ne obzirući se uopšte na propis o jedinstvu mesta, pisac slobodno premešta radnju, čak i u okvirima istoga čina, iz jedne sredine u Drugu, iz kuće Kaifine, u grad, u dubravu, u kuću Markovu, na sud i u kuću Pilatovu. Još veći broj mesta bio bi mu potreban kada pojedine ključne scene Hristove muke ne bi davao u obliku živih slika ili vizija - on ih zove "prikazanjima" - koje gledaocima nude prikaz događaja uz jedva koju reč komentara i obično otpevanu od strane anđela; te su ključne scene: tajna večera Isusova s apostolima, molitva u vrtu getsimanskom, scena Isusa vezanih očiju i scena bičevanja njegovog uz sramni stub, ecce homo ("evo čovjek"), scena raspeća i ona Isusa skinutog sa krsta i stavljenog u krilo Bogomatere. Uprkos obilju i raznovrsnosti scena, radnja teče dosta tromo i ostavlja utisak krajnje razvučenosti, a taj utisak još sa svoje strane pojačavaju dugački govori 261

mnogih ličnosti, bez mnogo dramskog i bez pravoga patosa. Jedino su nešto življe figure Pontija Pilata, koji ne uviđa Hristovu krivicu i uza sav pritisak "glavara svešteničkih, i književnika, i starješina narodnih", okleva da donese smrtnu presudu za Isusa, zatim apostola Petra koji se tri puta odrekao svoga učitelja, kao što mu je ovaj bio i prorekao, a onda se, obuzet grižnjom savesti, ljuto rasplakao, i, u prvom redu, Jude Iskariotskog, koji, brzo i lako ulazi u izdajstvo, a zatim se teško i dugo kaje za svoje zlodelo, postajući tako središna ličnost cele drame. Nenadić ili, još pre, njegov italijanski uzor, pravio je još pri tome čisto barokne efekte, vizuelne: kada se, u času Hristovog stradanja "čine tmine", pri čemu se iz mraka čuju jedino glasovi anđela, a onda "prosvjetljuje se mjesto pomalo"; akustičke: kada u monolozima apostola Petra i, još mnogo češće, izdajnika Jude, na njihove reči uzvraća odjek ili eho (Nenadić ga zove "odgovor"), tako često prisutan u dramama XVII veka; stilske: kada čitave duge govore, kao Judin i poslednjem činu, zasniva na nizovima antiteza; emocionalne i psihološke: kada ličnosti daje u trenucima njihovih duševnih kriza i raspinjanja, što je postupak veoma omiljen u baroknim melodramama. Nenadić je ovo svoje delo pisao u polimetrijskim stihovima, među kojima su daleko najpretežniji osmerci, ali ima i oni kraćih, šesteraca, peteraca, pa i četveraca, a ima i odeljaka u kojima se oni međusobno kombinuju. Ti stihovi su obično bez slikova, a samo po izuzetku, i na mestima s posebnim naglaskom govor spontano dobija rimovane završetke. U pogledu jezika Nenadić se odlučio za svakodnevni žargon svoga kraja; u njemu ima i italijanskih reči (ola, si, basta, pjaca) i reči turskih (harač, aspra, bre), a ima izraza i obrta iz usmene književnosti (od metafora, kao što je: da si srcem ljuta zmija, do poslovica, kao što je: tako s česta udorca bradve / najposlije jak dub pade). Prave poezije u Nenadićevoj drami ima malo, i ona se najviše sreće u konvulzivnim, rečitim, a mestimice i doživljenim Judinim monolozima. Mnogo su češći susreti s najobičnijom prozom, neuverljivim, naivnim ili trivijalnim razmišljanjima i suvoparnim govorima pojedinih ličnosti.[486] Jedan je takav slučaj kada Jozef, saznavši kako je Isus postojano ćutao pred Pilatovim pitanjima i tako navukao srdžbu svoga sudije, jadikuje na ovakav način: Ajmeh, pucam od žalosti! Ja ne mogu razumjeti zašto muča, drag Jezuse, kad te Jerud kralj upita. Vidim, vidim da za naše

hoćeš zdravlje ti umrijeti. Al' što s moje strane uzmogu slobodit te nastojaću. Ti koji vidiš srce moje sam poznaješ da te ljubim (II, 13). 262

Nije ništa bolji izraz dobio ni Pilatov prekor Misandru i Kajafi, koji uporno traže Isusovu glavu, a on se usteže da im je preda, jer nije ni uveren u njegovu krivicu: Dakle smiono vi hoćete što nijedan razlog hoće Veće ste mi dodijali su toliko vaše buke. Cijenite li da ću se ja vašoj zloći prikloniti? Ako je ovi mađionik, ako novi zakov dava, ako tlači Boga i crkvu, i hudobom zapovijeda, držani ste izbistriti i zakonom svjedočiti. Moji su ga sad vojnici tako teško izbičali! da će vama ganut srce kad mu rane vi vidite ... (III, 2). A na još je nižem stupnju Ivanov poziv Judi, pun prekora i prebacivanja zbog izdajstva, da se pokaje i da se nada u Isusovo milosrđe: Ako aspre žuđijaše i na srebro lakom bijaše čemu mene ne prodade u mogaše dobit veće. A da 'e tužna majka znala tvo'e požude, tvo'e odluke sama sebe prodala bi da bi sinka ne izgubila ... (Kako gleda ispod očih, puca od jada, ne govori! Ah, neću ga već koriti ...) (V, 4). Književnost koja se negovala u Dobroti u ovome periodu ne okončava se delima Ivana Antuna Nenadića; pored njega, i istovremeno sa njim, bilo je još Dobroćana koji su se u određenoj meri zanimali poezijom. Jedan je od 263

tih pesnika ostao anoniman, ali sva je prilika da je bio župnik crkve Svetoga Matije, koja je na drugoj strani mesta. Za dane "štovanja znamenite moći od neprocijenjene krvi gospodina našega Jezukrsta" on je priredio jedno Pjesnoslavje, s tekstovima koji su se tada imali pevati, i štampao ga je u Mlecima, u maloj i tankoj knjižici bez svoga imena i bez naznačene godine izdanja.[487] U nju je uneo dve pesme i jednu proznu molitvu, sve na istu temu: o Hristovim mukama i o njegovoj žrtvi podnetoj radi spasenja svih ljudi. Prva je od tih pesama duža i pisana je u osmeračkim sekstinama, a naslov joj je Od neprocijenjene krvi Jezukrstove; druga je u strofama od po četiri osmerca rimovana naizmence (abab) i sa jednostavnom naznakom Pjesan drugi. Pesme odaju prilično veštog stihotvorca, ali se inače ni jezikom, ni dikcijom, a pogotovo pesničkim doživljajem, ne odvajaju ni nabolje, ali ni nagore od standardnog našeg primorskog pesništva ovakve namene i ove inspiracije. Drugi je Nenadićev savremenik, naprotiv, poznat imenom, ali je neizvesno da li mu se dela još negde čuvaju. To je Stjepan Marović (rođen oko 1754, umro 27. aprila 1832), koji je, bez sumnje u mladosti, za kotorsku mornaricu i u njenu čast sastavljao pesme prigodnog karaktera. On nije bio pomorac. kako bi se u prvi mah moglo pomisliti, i nije čak pripadao ni laičkim krugovima; kao i Nenadić, bio je sveštenik i, opet kao i on, župnik crkve Svetoga Stasije. Za te svoje pesme on je takođe izabrao odavno odomaćeni i tradicionalni osmerac, ali se ne bi baš reklo da je u njima naročito zablistao. Srećko Vulović, koji je još bio u prilici da ih pročita, nagađao je da je nedostatke Marovićeve poezije skrivio osmerac: "mislim", kaže on o tome, "da ovakvo mjerilo bolje se pristoji šaljivoj negli ozbiljnoj pjesmi, te da se je ovoga on okanio, njegove bi pjesme doista bolje bile". Bliže će istini biti da je za njihove nedostatke odgovoran jedino Marović, koji je sasvim sigurno pisac sa samih margina literature.[488] To se uostalom sasvim lepo vidi po jednoj jedinoj njegovoj sačuvanoj prigodnoj pesmi u osmercima ispevanoj u slavu izvanrednog providura kotorskog Lorenca Soranco, poslednjega u tome zvanju (za godine 1796—1797), u kojoj se poziva slavuj "priradosni" da izbudi sve ptice "slovinske" i da zajedno proslave Soranca, između drugoga i zato što "sudi sveđ bez mita": tako ostaje netaknuta "principova sva zahira", kojom providur može da u potrebi "učuva puk i sebe".[489] Dok se od sredine XVIII veka Dobrota sve osetnije dizala, njen bliski sused Perast počeo je svoj lagani, ali postojani hod nizlaznom linijom. Svoje učešće u gusarskom podvigu oslobađanja Grilove udovice iz dvorova 264

skadarskog paše on je platio previsokom cenom: odstranjen iz trgovine po Albaniji, on je gubio životno najznačajnije izvore svoga blagostanja. Tako su još jednom u njegovoj istoriji krupne i dalekosežne posledice imale sitne i u samoj stvari beznačajne početke.[490] Sa tim kao da je počelo da jenjava i oduševljenje njegovih pisaca: pesnike koji su nastojali da prema svojim moćima ostvare nekakvu literaturu na narodnom jeziku sve više smenjuju erudite koji se okreću prošlosti i pribiraju stare spise i spomene iz davnih dana, nošeni željom da iz njih, ili bolje: pomoću njih, sagledaju istoriju svoga grada. Ne izdižu se oni, još nikako, do pravih istoričara: više su to pasionirani skupljači građe i u najboljem slučaju hroničari i kompilatori. Strogo uzev, njihov rad i ne spada u istoriju književnosti, ili u nju ulazi tek periferno i ukoliko su oni u svoja interesovanja uključivali i književnu prošlost Perasta. Ali pojava takvih strastvenih ljubitelja minulih vremena i traganja za svim preostalim svedočanstvima o njima nije nikakva specifičnost malog bokeljskog grada; ona je opšta karakteristika čitavog onog veka, i isti takvi eruditi, sa isto tolikim lokalnim ponosom i osećanjem prošle veličine svoje uže domovine, sretali su se tada i u Dubrovniku, po drugim mestima našega Primorja i u svim gradovima Italije. Mnogi od njih, štaviše, međusobno su se upoznavali, zatim su održavali žive veze, gdekad i dugotrajne, i zbliženi zajedničkom ljubavlju vodili su između sebe učenu prepisku, u kojoj je obično i za nas ostalo puno dragocenih obaveštenja. Jedan od takvih peraških erudita osamnaestoga stoleća svakako je Andrija Balović. Rođen u Perastu 18. maja 1721. godine, u kući koja je davala pomorce, ali i pisce, i u kojoj su trgovačke i ratničke tradicije održavane naporedo s tradicijama kulturnim, on se još kao sasvim mlad čovek uputio u Zadar, svom zemljaku i rođaku Vicku Zmajeviću, gde je dobio prvo obrazovanje i početna iskustva za sveštenički poziv, koji je izabrao. Školovanje je okončao u Italiji, kao pitomac Ilirskog kolegijuma u Loretu. Po povratku otuda, neko vreme, izgleda ne odveć dugo, proveo je u Dubrovniku, gde je iskoristio priliku da sretne mnoge izvanredno učene pisce, a među njima svakako i polihistora Sara Crijevića, koji je od ćelije i biblioteke svog manastira načinio samim svojim snagama gotovo ceo jedan istorijski institut. Aprila 1766. peraška opština izabrala je Balovića, a 30. maja 1767. mletački dužd ga je imenovao za opata Svetoga Đorđa kod Perasta, i na toj dužnosti on je ostao sve do smrti, 28. jula 1784, baveći se u dokolici literaturom i istorijom.[491] Kao isključivi patricije, i rečju i delom borio se protiv izvesnih manifestacija demokratskog raspoloženja kod peraškog puka, koje je baš u vreme njegovog postizanja opatske časti počelo 265

da se oseća pod uticajem slobodnih strujanja iz Francuske. Bavio se, naročito u početku, prepisivanjem dela koja je, sa svog stanovišta, cenio (ostali su takvi njegovi prepisi latinskog prevoda biografije blažene Ozane od Sara Crijevića i otrovnih polemičkih spisa Specchio della verità i Dialogo tra Cattolico e Serviano od Vicka Zmajevića,[492] a ponešto je i prevodio, ali je od tog njegovog rada, osim prepeva nekoliko crkvenih pesama, sada sve izgubljeno. Nisu se sačuvale ni njegove propovedi, kojima se, prema uveravanjima nešto mlađeg peraškog erudite Tripa Smeće (1775—1812), prilično isticao. Jedini njegov rad od nešto šireg značaja koji je do nas došao predstavlja dosta nekritičnu i malo originalnu hroniku ("istoriju") Perasta, pisanu na italijanskom jeziku i sačuvanu u rukopisu pod naslovom Istorija hrabre plemenite peraške nacije, Risanskog zaliva i Gornje Dalmacije ili Crvene Hrvatske (Historia della valorosa nobile nazione Pirustina, del Seno Rezonnico e della Dalmazia Superiore o sia Croazia Rubea).[493] U tom delu Balović je duhovni učenik Mavra Orbina i dužnik njegovog Kraljevstva Slovena, koje je ne samo koristio, već ga je izabrao i za ugled. Kao Orbin, on ne drži do kompozicije i sklada, i ne brine se o nekom redu u izlaganju; od Orbina je naučio da bude odveć slobodan u služenju izvorima, presmeo u kombinacijama i prebrz u zaključivanju; čitajući Orbina, uvideo je da se stariji istoričari i geografi, hronike i izvori mogu i izmisliti, kada ih nema, i da se čitaocu može prikazati kao da su njihova dela gledana, iako im već odavno i nigde nije bilo ni traga. Sada se jedino s mukom i s puno dobre volje može Baloviću poverovati da je ikad imao u ruci većinu od onih silnih starih pisaca iz Perasta, kao što su Mandžo Peraštanin (Mjanxo Pirustino, Mazarović?), Dentali, Buća, Čizmaj i Peroje, na koje se inače poziva. Balovićev pogled više je upravljen starijim, čak i vrlo starim, periodima prošlosti, i maglinama obavijenim vremenima Ilira i negdašnje Duklje; ređi su odeljci o događajima piscu znatno bližim, iz XVI i XVII veka, ili iz epohe drugog morejskog rata. Kao i većina istoričara njegovoga doba, Balović u svoje delo unosi antičke natpise, koji su se u pravom obilju nalazili na ovom području, naročito u Risnu, i koje je prikupljao i u Perast donosio još Andrija Zmajević, zatim isprave i diplome, kao i svakovrsnu drugu dokumentarnu građu, i kada je ona očigledno sumnjive autentičnosti. Ništa što je moglo doprineti slavi Perasta i Boke Kotorske nije propuštano; u istu svrhu dodat je ovoj hronici i jedan sonet u hvalu Perasta (Sonetto in lode di Perasto), koji je verovatno ispevao sam Balović. Ko zna da li je Balović smatrao svoje delo dovršenim, mada bi posveta mletačkim zaštitnicima Perasta Pijetru Moroziniju, Jakopu Diedu i Antoniju Močenigu upućivala na zaključak da je oko njega bio zabavljen još 266

sredinom XVIII veka, a to će reći znatno pre svoje relativno rane smrti. Sigurno je da je na njemu radio i dalje, kao što je sigurno i da se u tome ne krije razlog što ga nije izneo pred lice Javnosti. Neštampana u svoje vreme, Balovićeva hronika sve je više gubila od svoje prvobitne i već tada ne suviše velike vrednosti; danas ona može biti zanimljiva jedino kao građa i njeno integralno publikovanje sada bi još malje imalo nekog smisla. Sa manjim i uvek povremenim izuzecima, koji su baš zato i teže primetni, sav duhovni, pa prema tome i kulturni i književni život pravoslavnog stanovništva na području koje danas zauzima Crna Gora i to bezmalo celom, a ponekad i širem, u XVIII veku još je uvek usredotočen oko cetinjskih mitropolita. Oni su i dalje, i ostaće to još zadugo, njegovi (najistaknutiji predstavnici; ali i više od toga, oni na njega presudno utiču i svojim ga zračenjem u svemu određuju. Što su oni tada među svojim vernicima daleko najobrazovaniji pojedinci okolnost je koja umnogome objašnjava taj uticaj i to zračenje; od nekog je značaja i to što kraj njih i u njihovoj službi stalno boravi izvestan broj kaluđera, skoro jedan dvor u malome, koji su, pored ostaloga, i ljudi vični knjizi; najposle je od trajnog dejstva bila i stoletna tradicija, koja je vladikama obezbedila i ovu vrstu autoriteta, pored čisto duhovnog i državnog, koji su već imali. Od kako im je, u vreme vladike Danila i njegovim staranjem, najzad i zvanično priznata crkvena vlast nad pravoslavnim življem Boke Kotorske, odnosno takozvane Mletačke Albanije, mogućnost njihovog uticanja i intenzitet njihovog zračenja još su uvećani. Sada oni više nisu isključivo mitropoliti cetinjski, čak ne više i isključivo mitropoliti crnogorski; na svojoj brizi i pod svojim nadzorom, a ne samo u svojoj tituli, oni imaju i Primorje i krajeve koje su nazivali, i koji su onda shvatani, Skenderijom. Neki od njih čak i svoje rezidencije premeštaju u manastire na mletačkoj teritoriji, gde su bezbedniji, ali odakle su i u još bližem i lakšem dodiru sa pravoslavnim svetom koji živi izvan stare Crne Gore. Već je vladika Danilo, na primer, povremeno bivao u Stanjevićima, manastiru kraj sela Pobori, na samih desetak kilometara severno od Budve; a njegov naslednik, vladika Sava, pošto je u Stanjevićima sagradio crkvu Svete Trojice, 1736. godine, skoro se trajno nastanio tamo. Isto je činio i vladika Vasilije: za ono malo godina što ih je u Crnoj Gori uopšte proveo, on je pretežno živeo u Majinama, gde su vladike imale "svoje domove, vinograde i masline" i gde je, u manastiru Svete Petke, on čak zasnovao nekakvu školu u kojoj je jedno vreme učiteljevao i sam Dositej Obradović. Dositej o tome govori u drugoj 267

knjizi svog autobiografskog dela Život i priključenija (1788), sećajući se kako ga je tom prilikom vladika Vasilije, iznenada i gotovo iz šale, rukopoložio za sveštenika".[495] Od dvojice arhijereja koji su na upravi crkve i naroda bili posle vladike Danila prvi je na to teško mesto došao i kudikamo je na njemu duže ostao Sava Petrović. Dok je vladika Vasilije, koji je i mlađi (rođen je oko 1709) i mnogo kasnije zavladičen (22. avgusta, odnosno 2. septembra 1750), svoj život proživeo prebrzo i umro, gotovo izgoreo, u najboljim godinama (10. marta 1766), Sava je trajao duže i od samog igumana Stefana iz Gorskog vijenca - jedva koju godinu manje od jednoga stoleća. Rođen negde oko 1690, on je još mlad, uz strica Danila, počeo da se bavi i svetovnim, a ne samo duhovnim stvarima, i da prati, a koliko je to bilo u njegovoj moći i određuje sudbinu naroda, i činio je to postojano, uporno, kao da je bio od neke neuništive građe, sve do svoje pozne smrti, 26. februara 1781. Za to dugo vreme on je, kao i pomenuti Njegošev iguman Stefan, "proša sito i rešeto", i ako nije, kao ovaj, mnogo video od "grdnoga svijeta", i nije bio u Jerusalimu i na Hristovom grobu, niti pak slavio Božić "u Vitlejem" ili "u Atonsku goru", ali je sigurno, i kao neku nadoknadu, i on iskapio poveliku čašu njegovoga otrova, i još kako se "poznao s grkijem životom". Za besprimerno dugo vreme ovoje vladavine vladika Sava samo je kratkotrajno bio sam i bez ikoga uz sebe s kojim vlast mora da deli. U početku je to bio prirodan put ali posle je to već sasvim izuzetno i predstavlja njegovu osobitu tragediju. Od 1719, kada ga je, prilikom posete Crnoj Gori, zavladičio patrijarh srpski Mojsije Rajević, pa sve do 1735, on je samo "spomoćnik" svoga strica, kome je predodređen za naslednika, vladike Danila, odlučnog i autoritativnog koliko se to samo moglo biti. Jedva je sedam godina sastavio posle toga, bezbedan i miran na svom mitropolitskom tronu, i slobodan u donošenju odluka. Već u jesen 1742. on je morao krenuti put Rusije po narodnom i crkvenom poslu ("za njegove i naše avance", kako je to rekao serdar Staniša Stanišić) pošto je na svome mestu ostavio tada još sasvim mladog arhimandrita i svoga brata od strica Vasilija. Kada se posle dve godine vratio "iz Moškovije", situacija je bila znatno drukčija: njegovo dugo odsustvo Vasilije je iskoristio da udari temelje sopstvenoj politici i da za sebe i za tu politiku pridobije i priveže ne baš malobrojne pristalice. Tada počinju, i potom bivaju sve veća i teža, Savina zlopaćenja s Vasilijem, koja su se okončala tek Vasilijevom smrću. Pod pritiskom u međuvremenu za Vasilija pridobijenih glavara on je ovoga 268

morao prihvatiti za svog "prijemnika" (namesnika) i od 1750. za svog "koadjutora" (pomoćnika). Ali kakav je namesnik i kakav pomoćnik to bio! Brz, nestrpljiv i preterano ambiciozan, osim toga sklon improvizacijama i nedovoljno promišljen, i najposle lišen skrupula, spreman na mnogo šta da dođe do cilja i čak prekomerno sebičan i materijalno zainteresovan, Vasilije je svim stvarima u životu prilazio na drugi način, za sve probleme imao druga rešenja i iz svih teškoća tražio drukčije izlaze. I kada takvo držanje nije bilo u logici stvari, on kao da se silom trudio da postupa baš tako i da povrh svega svakome stavi do znanja da to čini svesno. I svim ostalim svojstvima svoga bića on se razlikovao od Save: ovaj je bio tih, mek i miroljubiv; on je bio, ili je hteo da bude, bučan, tvrd i ratoboran; Sava je čovek mirenja, kompromisa i srednjih puteva; Vasilije ne zazire od kavge, nepomirljiv je i bez mnogo predomišljanja srlja u krajnosti; u Savi se vremenom nataložilo puno narodne mudrosti, on je domaćinski čuvaran, čak na mahove i škrt, i nije čovek visoke nauke; Vasilije nije nikad stigao da se staloži, njega privlače titule i blesak, i on paradira svojom "naukom" i svojim književnim radom koje podvrgava ličnim ciljevima i vlastitoj političkoj praksi. Sava uvek ostaje kod kuće i sa svojim narodom, i osim puta u Rusiju 1743-1744. godine koji je preduzeo kada je to baš morao, on ne boravi van zemlje, i najduži njegovi odlasci za čitave četiri decenije posle toga bili su do Kotora i Budve, a i oni su iznuđeni potrebama: da se pokloni novodošlim nosiocima mletačke vlasti ili da obavi kanonsku vizitaciju područnih crkava. Vasilije je, naprotiv, skoro svaki čas negde na putu: samo u tri maha je odlazio u Rusiju, a bio je osim toga i na Rijeci, i u Trstu, i u Beču, i u Mlecima. Čak i u onome što je činilo njihovu svakodnevicu oni su različiti: Vasilije se po svojoj prirodi, a i iz opreznosti, jer je stalno bio u opasnosti da ga mletački pouzdanici otruju, uzdržavao od jela i pića, i osim ribe i mlečnih proizvoda nije uzimao ništa drugo; suprotno od toga, za Savu se govorilo da je sklon piću i više no što je dolikovalo smernosti kaluđera, a sa tim je, najverovatnije, bilo povezano i to da nije bio u neprijateljstvu s dobrom trpezom. S takvim čovekom i takvim saradnikom, kakav je bio Vasilije, Savi nije moglo biti nimalo lako. Kada je za to bio u prilici, on se protiv njega borio; ali je češće ostajao nemoćan, i tada se povlačio u Stanjeviće, da obrađuje "svoj vrt" i sređuje crkvenu ekonomiju, da sa bolom gleda ono što nije u moći da spreči, i da strpljivo čeka da nevolja prođe, kao što prolazi i sve drugo. Tada se i formalno činilo, kao što je u stvari i bilo, da je od vladara on sveden na savladara, i da je od mitropolita sve Crne Gore, Primorja i Skenderije postao samo zamenik i pomoćnik Vasilijev, koji je uz 269

sva ta ista zvanja dometnuo sebi još i titulu "egzarha srpskoga trona", na koju nije mogao imati prava. Tek što je po Vasilijevoj nenadanoj smrti u Petrogradu na trenutak odahnuo, a u Crnoj Gori se Već pojavio neznanac koji je sebe nazivao Šćepanom Malim, i čak najmanjim od svih, ali je tajanstvenim i dvosmislenim ponašanjem omogućio nagađanje da je on u stvari glavom ruski car Petar Treći, i drugima je dopuštao da ga tako i zovu. Bio je to čovek izuzetan, i nesumnjive i velike inteligencije, i imao je autoriteta i državničkog smisla, kojim je ne samo opčinio već i pokorio Crnogorce; ali je isto tako bio i mutan, konfuzan i nedorečen, i u osnovi je jedan od mnogih krupnih avanturista, kojima je osamnaesto stoleće i inače obilovalo i čijem smo obilju i mi dali veoma zapažen doprinos. Vladika Sava je od početka prozreo da pred sobom ima prepredenu varalicu, ali se u prvo vreme držao oprezno i rezervisano; čari Šćepanove ličnosti i legende koja ga je pratila podlegao je samo prilikom jednog njihovog susreta, ali je ta magija trajala kod njega jedan jedini dan, jer su mu već sledećeg iz Carigrada stigla pisma ruskog poslanika koja su potvrdila i najcrnje njegove slutnje; onda je počeo da se bori protiv Šćepana, jedva s kojim saveznikom uz sebe i s bezmalo svim Crnogorcima na drugoj strani, potpomognutim još patrijarhom Vasilijem Brkićem povrh toga. U toj njegovoj borbi nije zapravo bilo nikakve nade u pobedu, i on se samo sticajem okolnosti, i nastojanjem drugih, lukavijih i jačih no što je bio on, oslobodio Šćepana, kada je ovome, 22. septembra 1773, grkljan prerezala ruka plaćenog ubice. Istovremeno, vladika Sava je osetio da mu opasnost dolazi i sa strane mladoga arhimandrita Petra Petrovića, čije su ga naglašene sposobnosti i odrana pokazivane inicijative. užasnule, i pokušao je, uz pomoć Šćepana Maloga, da im stane na put, čineći tako najveću nepravdu i najkrupniju političku grešku u svome životu. Srećom, stvari su se uredile od sebe: njegov sestrić Arsenije Plamenac, koga je on pristrasno odredio za svog naslednika, nadživeo ga je kratko (umro je već 1784) i nije mogao da prepreči izlazak na političku i istorijsku pozornicu Petru Petroviću, budućem crnogorskom Petru Velikom ili Svetom Petru, kako su ga sve zvali. Neposredno posle smrti Šćepana Malog pokušao je da na Šćepanovo mesto zasedne drugi i nesravnjeno bezočniji pustolov, Stjepan Zanović iz Budve, najšire obrazovan i bogato obdaren, plodan književnik i slobodouman mislilac, ali kao čovek lišen svih moralnih refleksa. Zanović je zaigrao na istovetnu kartu i sebe je čak drsko prozvao Šćepanom Malim, kao da onaj 270

nesrećni Grk nije pre toga počinio ono što je ipak počinio; no njegov pokušaj nije uspeo i on je iz Crne Gore ispraćen, iako je posle u jednom svom spisu o Šćepanu Malom i o sebi, štampanom 1784. u Londonu na francuskom jeziku i punom mistifikacija[496], prikazivao stvar tako kao da ga je vladika Sava zvao u Crnu Goru, nudeći mu presto, a da je on otuda otišao uprkos tome i dragovoljno. Vladika Sava imao je zatim da se pod stare dane nosi i s ambicijama guvernadura Jovana Radonjića, koje su išle pravo protiv njega, ali je nekako i njima odolevao. Osvrnuvši se jednim pogledom unatrag na ono što je prošlo, on je negde pri kraju svoje vlade i svoga života, pišući dubrovačkoj "gospodi" 25. jula 1775, govorio, smireno i zadovoljno, o silnim mukama i trudu, i o razorenjima svoga "trona", koje je podneo, naročito od 1767. godine naovamo, kada je bio opkoljen nedaćama sa svih strana ("ne samo imajući protivnicima okolnijem rat, no i s mojijema ljubaznijema otačastvom Černom Gorom"), pa je ipak sve izdržao i nad svima je trijumfovao ("dok je milostivi Bog pogledao milosrdnijem svojijem okom i sve moje neprijatelje i protivnike stavio pod moje noge, a mene vozvisio i u pervu moju slavu i moć postavio"). Kod istoričara vladika Sava odavno nije na visokoj ceni i u njihovim sudovima redovno ne prolazi dobro; razlog tome je sigurno što oni kod njega nisu našli krupne političke koncepcije, niti su u njegovom delovanju otkrili smele državničke poteze. Neki od njih izražavali su čuđenje kako je vladika Danilo baš Savu izabrao "da posle njega upravlja crkvom i narodom", i obrazlagali su to razmišljanjima kakvo je ovo: "mek, tih, miroljubiv, Sava je najmanje bio stvoren za državnika i sudiju".[497] Drugi su u Savi videli "slaba, povučena i kasnije piću odana čoveka", koji, naročito zašavši u godine, "beše izgubio i ono malo autoriteta što je imao".[498] Za treće je on bio "stari i ne mnogo pametni vladika Sava", nepopularan u narodu, i koji je "znao da u doba velike gladi ili sličnih nedaća kupuje zemlju od seljaka"[499], ili čak, istina tada očigledno preterano, i zato svakako nepravedno: "slabić i mekušac, u politici na nivou jednog seoskog crnogorskog kneza svoga doba (koji se) Nije nikada odlikovao oštroumnošću i dubokim sagledavanjem događaja".[500] Veće su razumevanje pokazivali i više su simpatija za vladiku Savu imali književnici. U svom Lažnom caru Šćepanu Malom Njegoš ga je izveo na scenu, među ličnostima koje uzimaju učešća u "zbitiju", pa ako mu baš i nije dao ulogu ni približno onoliko vidnu, ni lik onako živopisan kao što su uloga i lik Teodosija Mrkojevića, nije ga opet ni posmatrao s prezirom, niti je na njegovu glavu sručio ijednu od onog mnoštva negativnih karakteristika 271

kojima je obasipan u viđenjima istoričara. Još je nesravnjeno bolji Savin lik izišao u poznatom radu Šćepan Mali od Stjepana Mitrovog Ljubiše. Tamo je vladika Sava "dobri starac bez oštrote i hitrine", koji je "pod mirnom ćudi krio duboko oštroumlje"; a onaj odsek crnogorske istorije koji je za njega vezan, ocenjen je takođe iz sasvim drugog ugla; Crna Gora, kaže Ljubiša, "u to doba mirno živukaše pod crkvenom upravom dobroga i pobožnoga starca, vladike Save Petrovića". Vladika Sava nije za sobom ostavio nijedno pravo književno delo, iako je verovatno da ga je literatura zanimala, na izvestan način. Kako nije znao italijanski, ni ijedan drugi jezik, osim možda ponešto ruskog, bio je upućen na uobičajene tekstove, mahom pobožnog karaktera, i na istoriografske spise stare srpske pismenosti; to je bila lektira i svakog drugog iole obrazovanijeg kaluđera u ona vremena. Svojim delovanjem, međutim, kao i onim što je u toku njega pisao, vladika je izazvao literaturu naročite vrste. To su polemički sastavi, ne uvek vođeni najboljim namerama, kojima su osporavani njegova ličnost i njegov rad ili su pobijana njegova shvatanja. Jedna takva knjiga protiv njega štampana je sredinom stoleća u Rusiji, prema izvesnom obaveštenju koje nije moglo biti provereno, jer se knjiga š/[kada nije našla. Za štampanje se pobrinuo poznati Stevan Šarović iz Podgorice, oficir u ruskoj službi i u to vreme vrlo bliski saradnik vladike Vasilija, koji mu je izgleda dao i mig, možda i sredstva, a svakako i ideje za ovakav način borbe protiv ugleda i dobrog glasa vladike Save. Ta pamfletska knjiga bez sumnje je uzvraćaj Šarovića i Vasilija Petrovića na otpor vladike Save njihovom pokušaju da u Rusiju otpreme jedan broj mladih crnogorskih ratnika za službu u ruskoj vojsci, a mitropolit je u njoj predstavljen kao pohotljiv čovek i lihvar, ždera i pomagač u širenju katoličke vere u onim krajevima, što je sve do poslednje reči ili izmišljeno i nestvarno ili silno preuveličano.[501] Lako je moguće da se upravo na potvore u toj knjizi odnose gnevne Savine reči u jednom pismu iz tog vremena (5. januara 1760), upravljenom bivšem prijatelju Stefanu Petroviću: "A neki duraci prosipali nepravdu na nas njihovijema smradnijema ustima i njihova đela skazivali i na mene govorili. A mi blagodetju božijeju evo četrdeset godah kako jesmo arhijerej pravoslavni, i ovoju uboguju mitropoliju i eparhiju držali u miru i u dobro sa svakijem, a s pomoću jeje imperatorskoga veličastva. A sad nekizi tamo pođoste napuniste lažah svu Rusiju. Ni se zna starijega ni mlađega, no sve jednako. A što su mene nepravdom pronosili, nijesu mene no sebe. A faleći Boga, mene zna i Bog, i ljudi i moje življenje. A oni su lagali kako črti.. ."[602] Drugi je spis protiv sebe vladika Sava 272

izazvao nekakvim svojim pismom ("knjigom"), a došao je on sa strane nepoznatog katoličkog pisca i čisto je teološko-polemičke prirode. On nije štampan ni u vreme kada je nastao, - a nastao je 1780. godine, - ni kasnije, nego se u dve rukopisne knjige (od 281 i 179 strana) čuvao u biblioteci manastira Gospe Velike na Badiji kraj Korčule. Sadržina mu je prikaz razlika kojima se istočna crkva odvaja od crkve zapadne, naravno sa katoličkog stanovišta i shvaćenih kao "focijanske" jeresi, a u produžetku je dodat, kako se čini u dijaloškom obliku, traktat ("razgovor") o "presnome daruhu", što je još jedna razlika između dve crkve, jer, kao što se zna, katolici, pri službi božjoj, upotrebljavaju nekvasni (presni) hleb, dok i se pravoslavni tu služe hlebom u kome ima kvasca.[503] Vladici Savi mesto je i u istoriji književnosti, a ne samo u političkoj istoriji, a pravo na njega stekao je naravno onim što je pisao. U prvom su redu to njegova pisma, doduše uvek samo službena i poslovna, kao što su i ona koja imamo od njegovog prethodnika i strica vladike Danila, ali često i veoma književna, pored odsustva svake primisli da to budu, i opet kao u slučaju vladike Danila. Osnovno svojstvo književnih dela - da odmah i neposredno stupaju u komunikaciju s čitaocem - ni ta pisma nisu imala, jer ih vladika Sava nije namenio širem krugu i pogledima drugih izvan nekolicine upućenih. Književnošću su ona postala tek naknadno, u našem osećanju stvari i zapravo mnogo godina po svome nastanku. Pisama Save Petrovića ima sada nešto manje od tri stotine, ali je nesumnjivo da ih je za njegova života nastalo više, možda i mnogo više.[504] Ona prate celo vreme njegovog dugog predvodništva naroda: prva su iz 1736, kada je posle svoga strica, sam stao na čelo zemlje i crkve, a poslednje je iz 1781, kada se oprostio od ovoga sveta. Za sve to dugo vreme samo su malobrojne godine iz kojih njegovih pisama nema, ali će i tada pre biti da su se pogubila no da ih nije bilo. Najviše je i najčešće vladika Sava bio u pismenoj vezi s mletačkim vlastima: od svih njegovih sačuvanih pisama, dobre dve trećine otpadaju na korespondenciju s izvanrednim providurima u Kotoru, i to sa svima koji su se na tom mestu za njegovog života izređali, bez ijednog izuzetka; uz to su tu još i pisma generalnim providurima Dalmacije i, mnogo ređa, pisma samome duždu, venecijanskim inkvizitorima, rektoru Kotora i drugim predstavnicima Prejasne Republike. Brojnost i učestalost te prepiske nije samo posledica činjenice da je ona najbolje očuvana i najtemeljnije naučno 273

pretražena; još pre od toga, ona pokazuje da je u državničkoj i diplomatskoj delatnosti vladike Save Venecija zauzimala veoma značajno mesto, što je i sasvim shvatljivo s obzirom na njenu svakodnevnu prisutnost i u crnogorskom j životu onoga vremena. Za veliko je čudo, međutim, kako je malo i retko vladika Sava opštio s pograničnim Turcima (ima jedno njegovo pismo kapetanu i agama od Spuža, iz vremena približno određenog između 1739. i 1742. godine) i kako se samo jednom ili dvaput za celoga života obratio ruskoj carici i njenim ministrima ili ostalim visokim ličnostima ruskoga društva, za razliku od vladike Vasilija, koji ih je inače, obično pišući u svoje ime, ali gdekad dodajući i ime njegovo, prosto zasipao dopisima, predstavkama, izveštajima, molbama; iz aprila 1743. postoji memorandum vladike Save carici Jelisaveti, u kome joj spominje crnogorske borbe s Turcima, slika teško stanje naroda i moli je za pomoć, i zatim tek iz 1776. njegovo pismo mitropolitu moskovskom Platonu. Naprotiv, češći su Savini pismeni kontakti s Dubrovačkom Republikom, što se takođe lako objašnjava: ta Republika bila je blizu i mnogo puta od potrebe, s njenim su podanicima Crnogorci svaki čas zapadali u nekakve sporove ili čak i veće i manje sukobe, i, najposle, za nju su vladiku Savu posebno vezivala osećanja najbliže rodbinske prisnosti i nacionalnog identiteta. Sada je preostalo ukupno desetak njegovih pisama jedinoj "slovinskoj" republici, i ona počinju još 1746-om, a prestaju 1777-om godinom, ali je i njih nekada moralo biti više, i možda čak i znatno više. Najposle, ima i pisama vladike Save narodu o kome se starao i njegovim glavarima (knezovima, starešinama i zboru grbaljskom, 1768, sveštenicima i hrišćanima u Podgorici, 1752), područnom sveštenstvu i pojedinim manastirima (bratiji Savine, 1749, popu Kostu, 1768, arhimandritu Nikodimu i igumanu Teodosiju, 1777) i prijateljima, od kojih neke znamo po imenima (Stevanu Petroviću, 1760, Jozu Kamenaru, 1760, Stijepu Stijepoviću, 1767-1775), a neki su za nas ostali bezimeni. Sva svoja pisma vladika Sava je ili pisao sam, ili ih je kazivao u pero svom vernom i dugogodišnjem saradniku đakonu Stefanu. Taj đakon Stefan, koji se u vladičinoj prepisci javlja između 1740. i 1768. godine, bio je stalni činilac njegovoga dvora: on je uz vladiku kada ovaj izriče presude ("sentence") i donosi odluke u narodnim potrebama, i on svršava delikatne diplomatske poslove; vladika ga zove "naš kaluđer đakon Stefan", "naš đakon Stefan" ili samo "Stefan", a u jednoj prilici i izuzetno srdačno "moj Stefan". Često ga je upućivao u Kotor da se umesto njega, kada on sam to nije mogao, ili kada je bio bolestan, "pokloni" novom izvanrednom 274

providuru (1740, 1745, 1749, 1751, 1755, 1764), da odnese pisma (1751). da usmeno prenese poverljive poruke ("Šaljemo Stefana da se pokloni vašemu p. g. i da primi koju zapovijed od vaše prevedrosti, i što vi reče ustima, to su naše riječi", 13. aprila 1749; "Stefan će vi kazat neke riječi što ne možemo pisat", 28. januara 1758). Ponekad te Stefanove misije nisu bile lišene ni svojih neprijatnih strana: novembra 1748. bio je, sa još dva "đetića", koji su ga pratili, stavljen "u sekvestar", a novembra 1768. vladika moli mletačkog đenerala da nekakvog siromaha pusti sa galije, gde je bačen za kaznu "poradi zašto je Stefana pušta u grad", pa dodaje da je isti Stefan tamo "vazda ulazio, ma pravo, a nije s lukavstvom". Mada se može pomišljati da je đakon Stefan, koji je kao senka pratio vladiku i bio mu i tako dugo na pomoći, ponegde uticao i pri formulisanju njegovih poruka, one opet u toj meri nose razgovetne tragove Savine ličnosti i tako su iz nje proistekle, da se vladika ima smatrati isključivim njihovim tvorcem. Na svojim pismima Sava se potpisivao različito i u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, od značaja koji je prepisci pridavao ili od ličnosti kojima je pisma namenjivao. Mnogo puta stavljao je samo "vladika Sava" ili "vladika Sava Petrović", ali je pokatkad dodavao još i koji karakteristični atribut: "stari vladika Sava", "nevoljni starac vladika Sava", ili pak titulu: "vladika Sava cetinjski", "vladika Sava skandariski i primorski". Isto tako često pisao se i jednostavno "arhijerej Sava", "arhijerej Sava Petrović" i "arhijerej Sava skandariski i primorski". Ali, kada je hteo da mu pisma zazvuče svečanije, služio se titulom mitropolita, kojoj je dometao i oblasna određenja: skenderiski (skandariski), černogorski i primorski, a gdekad uz sve to još i reči "smereni" i "bogomoljac". U prepisci s mletačkim funkcionerima ili s Dubrovačkom Republikom voleo je da se naziva biskupom ("biskup Sava", "biskup Sava skandariski i primorski", "biskup Sava cetinjski, i skandariski i primorski", "biskup Sava skandariski i primorski, Cetinjac"), a u dva ili tri maha i arcibiskupom ("arcibiskup Sava skandariski i primorski"). Politički pogledi vladike Save, ukoliko se ogledaju u njegovim pismima, do kraja su jasni i do uprošćenosti jednostavni. Savršeno svestan položaja svoga naroda na opasnom i teškom mestu gde mu je bilo dato da živi, vladika je dobro video i šta treba da čini i kako valja da se odnosi prema najbližim susedima i šire, u ondašnjoj velikoj politici. On je osećao šta sve znači to što je njegova zemlja "na krajini" ili, bolje, što je ona sama u stvari "krajina", dakle, granično područje među državama i narodima ne baš suviše prijateljski raspoloženim među sobom, i, uz to, još "krajina veoma ljuta", 275

kako je pisao 1741. godine; ali je znao, od početka, i da je "krajina svaka mutna" i da se jedino s vrlo mnogo muka i mudrosti, strpljenja i duševne snage ona može držati i voditi ka određenom cilju. Za vladiku Savu od prvih dana do kraja njegove vladavine taj je cilj bio mir, kako onaj na granicama, sa susedima, tako i mir u vlastitoj kući, među plemenima često razdvojenim teškim zavadama. Jedna od prvih njegovih izjava po stupanju na vladičanski presto, iskazana 30. novembra 1736, vezuje se za taj njegov cilj: "Mi mnogo žudimo mir među krisćanima, da su u mir i u ljubov kako im sveto Jevanđelije i sveta mati crkva zapovijeda, i jesmo se mnogo i dosad mučili, gospodin Bog zna, paki se nećemo ni posad oblijenit..." Posle se ista misao neprestano iBpaha u njegovim brigama, s upornošću lajtmotiva: "Zašto je mene teška ta svađa i ta mutnja što se čini među krajinama, i glavu mi slomiše" (16. septembra 1737); "nisam rati ljubio s Turcima, ni s Latinima, vo živova u ljubavi i u milosti" (24. novembra 1756); "mene kavga i zlo nije milo nikad bilo, a kamoli sad u moju starost" (13. mart 1761). Kod te svoje osnovne misli on je ostao čvrsto do kraja, i još 25. jula 1775. razlagao je Dubrovčanima: "U sve moje življenje i vladanje černogorsko radio sam s Turcima, Venecijanima i s vašom slavnom republikom biti u mir, u slogu i u svakom dobru, kako je svijetu očito"; "moje serce žudi da je sve mirno", pisao je 1. avgusta 1776; a 14. marta 1777. godine uveravao je mletačkog providura da je "vazda nastoja o hiru i o slozi", i ne samo između Crnogoraca i podanika Venecije no i između samih ovih poslednjih, "da mrtve glave ne padaju i: da se ne kolju, kako u jedan puk smeteni, ko je jakši, on je bolji". Kako svi nisu s njim delili iste poglede, vladika Sava bio je gotovo stalno na teškim mukama i često je samo sa nemoćnim bolom morao da gleda kako njegovi protivnici, koje je bez ustezanja nazivao "vukovima" i "đavolima" "lažunima" i "spijunima", ;,zlotvorima" i "prokleti&1 barunima", ruše ono što je on mukotrpnim naporima sagradio i unose nemir i smutnju u "krajinu" ubacujući u nju ugarak nesloge i pokolja. On je imao prevelikih iskustava sa svojim Crnogorcima i znao je dobro kako su oni nepokorni, i brzi da se uzbune do mere kada ne slušaju ni savete, ni molbe, ni pretnje, ni kletve; u trenucima velike ojađenosti on se tužio da nema 1"ni galija, ni tavnica, no' zle ljudi i neposlušive strašnim kletvama" (u pismu Dubrovčanima 15. juna 1767) i da je "nemajući ni tavnicah, ni gradovah, ni regularne vojske", prinuđen da živi u puku koji je svakomu zlu sklonit" (u pismu istima 27. jula 1775). 276

Ali, živeći tako sa svojim Crnogorcima, on se naučio "zlo trpjet i podnosit", primoran mnogo puta sa sebe teši gundulićevskim refleksijama o promenljivosti sveta ("ma je svijet kolo koje se obraća"), o prolaznosti svake nevolje ("i priđe je zalah bilo, pak su se mirila"), o konačnoj pobedi istine i pravde ("ma laž istini ne može odoljet nigda, niti će"), o mudrosti podnošenja svih nevolja i odolevanja svim iskušenjima ("valja trpljet, a pametovat"), ili o opštem nesavršenstvu i grešnosti ljudskoga roda ("a nitko bez grijeha nije, tokmo jedini Bog"). Isto je tako neke utehe on mogao nalaziti u konstatacijama da ni u njegovom narodu svi nisu isti i sve nije do kraja crno, i u poređenjima sa drugima, gde takođe nije bilo više boljega: "Nijesu svi zli ni u Crnu Goru, i dobrije' ima dosta k ovoj strani od Arbanije. Ma evo se vidi na neka mjesta, đe su pune i galije i tavnice, i zlije' se ljudi i neposluha nahodi dosta, a nekmoli neće u ovolike puste gore po Crnoj Gori, đe su ljudi u svoju slobodu." Nesložni među sobom, Crnogorci su još više, i lakše, i ljuće, dolazili u zavadu i sukobe sa svojim neposrednim susedima, bez obzira što su oni bili iste vere i pripadali istome narodu, ali su bili podanici ("suditi") mletačkog "principa". Vladika je tada odlazio među njih ili na Cetinje, gde su se nakupljali "glavari ot sve zemlje", da ih moli, preklinje i uči "slovom božijem, kako pastir, da se mire sa suditima principovijem". Ali ovi drugi isto su tako svaki čas kršili na jedvite jade načinjene dogovore i prekidali ionako krhki i varljivi mir. Vladika je onda opet jadikovao, uznemiren podjednako i sa te strane: "Ja Crnogorce ustaljam i kunem, i molim da ne idu na sudite principove, a suditi vojuju." Tada se on obarao punom silinom svoga gneva i svom ubojitošću svoje retorike na Grbljane ("vaši suditi Grbljani vljeru vašu i riječ polomiše, i crkvu Svetoga Nikolu poharaše, i ljudi pobiše; učiniše što se nije priđe učinilo", 4. januara 1748), na Rišnjane ("razumljeli smo veliko zlo i krvoproliće koje je okurilo među Rišnjanima s prokletijeh barunah, koji se Boga ne boje, a prevedroga principa ne boje. Sad pomutiše i poklaše komunitad risansku i razuriše ljudi starinske i prave sudite koji obedivahu svaku zapovijed prevedroga principa", 7. februara 1748, "molim vaše p.p. gospostvo da date orden Rišnjanima da moje ljudi ne zadijevaju, koji su u moju kortu i službu... Nemojte da se pravi kolju, no se zna krivac", 12. avgust 1765), na Arbanase ("prosim, dajte straha tijema Arbanasima, neka to junaštvo po tomu gradu ostave, dokle nijesu svu krajinu smutili i zaklali", 24. novembra 1747), i naročito na Majine i Paštroviće ("valjalo bi da imaju bolju pamet i da bolje slušaju svoga principa, zašto bi veću korist imali, a tako vidimo da će zlo bit za obje parte š njih neposluha: mi njih karamo i učimo da se zla ostanu, a 277

oni govore: 'Ti si nam neprijatelj'", 31. jula 1736-1737; "za veliku ljubav božu, prevedri principe, što se ovo čini? Eto počeše suditi Paštrovići harat i plijenit istinite i stare sudite principove... Bog ih ubio sa svijem njihovijem dobrom", 3. novembra 1750; "mi smo radili sa svijem srcem i sa svom snagom da je ova krajina u miru, pak zlo sad ne stojaše, ho je smutiše prokleti Paštrovići da je njih anatema, a sud ot zemlje ne govori da sijeku prave ljudi i muku njih uzimaju. To Bog nije reka, no su oni prvo Bogu nepokorni, pak svomu istomu principu nijesu pokorni ničim nako lijepijema riječima, a ja ne mogu ni njima ni Mahinama ništa, no im eto princip. Neka on u to misli, ako li bi, neka oslone na toga principa što je u Budvu, koji pokla i smuti samotreći svu zemlju. Da Bog da, i mnogo milostiva djevica Bogorodica da mu se smuti utroba", 24. avgusta 1753-1754. U svoj toj pometnji vladika je umeo da sačuva bistar i trezven pogled na stvari, ljude i događaje, i da uglavnom dobro procenjuje situaciju. On je znao da precizno odmeri značaj koji njegovi Crnogorci imaju u stalnim obračunima Turske i Venecije, cara i "principa", da uvidi koliko je bitan njihov udeo u obezbeđenju celoga primorja u čijem su oni zaleđu ("zašto isti Crnogorci, iako stoje na carevu zemlju, ma su oni principovi vazda bili kad je preša bila, i biti će, i oni su tvrda muraja svojzi Boki, i mi svi koji smo pod ovi vrh svi ga mirno ijemo i počijevamo dokle su oni gore na stražu...", 17. novembra 1751). Isto je tako on bio svestan svog ličnog položaja u narodu, i umeo je kada je trebalo da to istakne, s odlučnošću i hrabro ("a biskupi su ovojzi krajini vazda bili glava, i biće; neka se nitko ne vara, ni misli drugo", 31. decembar 1739-1742), i da, štaviše, s izvesnim prkosom poručuje: "I neka mene ne prijeti nitko. S pomoću Božom ja se malo bojim dokle su mi dvanajast hiljad Crnogoracah što imam u državu moju." I vladika Sava, kao i svi njegovi prethodnici, Turke je osećao kao "vazdašnjega našega neprijatelja i protivnika vjere hristijanske", kako to stoji zabeleženo u njegovom pismu od 12. septembra 1775, i kao "protivnika krsta", kako ih je nazvao u pismu od 17. novembra 1771. Oni su i za njega "prijevarni", i sve što su, od tuđih zemalja, pokorili i podvlastili, učinili su to, po njemu, "na prijevaru u na božu vjeru". On je mnogo puta bivao u raspoloženju da kaže, ko što je i rekao pišući "gospodi i vlasteli dubrovačkoj" novembra 1771: "Danas svi stenjemo i plačemo pod tiranski i mučiteljski jaram turski, koji posvednevno ne mogu se s našom krvlju nasitit."[505] Ali je on znao, i pamtio, kakve su sve nesreće i koliki "razuri" dolazili njegovom narodu s turskim upadima i svim svojim silama starao se 278

stoga da ih izbegne i spreči, kad god mu je to bilo mogućno. Nije pri tom imao uz sebe opštu saglasnost, a na protivljenje je nailazio i sa strane sebi najbližeg - vladike Vasilija. Tako se nešto dogodilo u toku 1756. godine kada se on zalagao, ne zato što bi tome bio sklon u duši, već jedino u strahu od gorega, da se bosanskom veziru isplati traženi harač i da se tako otklone njegov bes i pohod na Crnu Goru, do čega je posle, zbog upornog odbijanja, ipak došlo, a i harač je, konačno, morao da bude dat.[506] U ovom turskom nasrtaju na Crnu Goru mletačke vlasti ponele su se neprijateljski i neblagodarno prema Savinom narodu i ne samo da su bile u dosluhu s Turcima već su im i otvarale put ka crnogorskim planinama. U jednom gorkom pismu izvanrednom providuru Đustinu Bolduu, 18. oktobra 1756, vladika je smogao snage da mu sve to baci u lice i da uz ljute prekore uputi i nedvosmislene pretnje. Spominjući svoju, i crnogorsku, vernu službu "prevedrome principu", koja je trajala cele četiri prethodne decenije, a bila je sva o njegovom "harču" i nije valjala ni njemu ni "krajini", vladika je nabrajao, i optuživao, i predočavao: "Priđe smo izgubili prekrasni i mnogocjeni manastir na Cetinje za prevedroga principa. U to ne nije pomoga ni aspre. Sad imamo dvije crkvice đe se Bogu molimo i dvije tri kućine. Eto vidimo lijepo otvorenijeh očih da vodite Turke na sramotu, da ih razvale, ma se nećete u to pofalit nimalo, no će to, ako Bog da, i za vas u zo čas bit: teke ova krajina pogine, i vi ćete, ako Bog da." Za njega nisu bili tajna dvolični mletački postupci, ali je obećavao da oni neće ostati nepoznati ni moćnima u ondašnjoj Evropi: "Ja nijesam ni vljerova dokle sam ima kopije ot knjigah vašijeh, što su nam Turci poslali, koje ćemo silat na svakoga, i cara, i kralja, neka vide vaše krsćanstvo i vašu vljeru, što činite ot krsćanah ..." Kumeći i zaklinjući providure Svetim Markom da zaustavi Turke, on je dostojanstveno i odlučno, a reklo bi se i srčano, upozoravao: "A znamo: kako ih vodite da ih možete i ustavit. Ako li i nećete, fala da je Bogu, mi ih čekamo, i hoćemo ih poslužit, s pomoću Božjom, koliko najbolje uzmožemo. Ako ne i dobije, sramota ni nije; no će veća njemu, ako mi njega dobismo, a nadamo se u Boga i u presvetu Bogorodicu da će nam bit u pomoć, zašto nijesmo krivi, no je nama napast i ot njih i ot vas." Ta mletačka "nevera" i njihova neprestana spremnost da na sve raspoložive načine otežavaju život Crnogorcima bila je jedna realnost, ali i tragika, Savinog položaja; tragika je njegova još veća što je on duboko osećao da uprkos tome mora da sa Mlecima postupa krajnje obazrivo i pažljivo, da im ide na ruku i da im "služi", kako se o tome sam izražavao, ne očekujući od njih ni priznanja, ni "provižijuna", čak često ni neke naročite pomoći. 279

"Koliko uzmožemo, služićemo", obećavao je na početku svoje državničke karijere, i datog obećanja držao se, sa nepokolebivom postojanošću, do kraja života ("od mladosti do moje starosti"). Ta njegova "služba", Kojoj je iz decenije u deceniju odbrojavao trajanje, stavljajući ga do znanja i svojim mletačkim sabesednicima, bila je, ili je bar trebalo tako da izgleda, "sa svijem srcem", pa je u tom pogledu izvanredno karakteristična reč koju je ovaj pravoslavni prelat bez ustručavanja upravio jednome od providura: "Ako ćeš me i baketom ćerat, ja sam tvoj, bez ceremonija."[507] Vezani, obično, sličnim nevoljama i zaokupljani, gotovo stalno, istovetnim nespokojima, vladika Sava i neki mletački providuri uspostavljali su i prisnije, a ponekad, i koliko je to uopšte bilo mogućno, i prave prijateljske odnose. Ako je u pismima crnogorskog vladike bilo i diplomatske slatkorečivosti i kurtoaznog udvaranja kada je providure, prilikom njihovog dolaska na novu dužnost, uveravao da im se raduje "kako našemu suncu ogrijanu, koje ne vazda grije i hrani, i od savakoga zla brani; i da ih dočekuje "kako ozeba sunce, da ga ogrije", ne može se sporiti opet da je u više mahova, za one dve godine što su delili zlo i dobro, i jedni ih drugima i nanosili, bilo prilika za istinska ljudska zbliženja među njima. Pojedini providuri slali su vladici, u znak pažnje, odabranu i finiju ribu ili kakve druge "lijepe gospodcke darove"; nekima je on toplo zahvaljivao na "lijepo dočekište i stimu", koje je od njih imao kada je dolazio, na poklonjenje, u Kotor ("u ta pošteni grad prevedroga principa"). I on je njima uzvraćao, na svoj način i darovima koje je mogao dati. "Znamo da imate vina ot svake ruke, - javlja se on, tako, 28. avgusta 1751. providuru Valeriju Antelmiju ali nemate ot planine, no vi šiljemo jednu malu barjelicu, ako vi bude na volju: to se rodilo u Crvnicu, u našemu vinogradu." U ponekim slučajevima Savina pisma providurima svjedoci su o intimnoj bliskosti, pa i prijateljstvu koje je njih vezivalo kao ljude: "gospodine, pobratime i brate", obraća se on Pijetru Emu, 27. aprila 1764; "nijesmo se davno pozdravili; jesmo oba ostarili", piše zatim Gaetanu Molinu, 22. aprila 1771, da nepunu godinu iza tog zatraži "pravdu" za svoju crkvu, baš u ime te njihove dugotrajne srdačnosti ("za onu ljubav i so i hljeb, što smo vazda imali i zajedno jeli"). Kada su ga smućivala "velika zla", koja su se dešavala, ili kad se prepuštao svojoj gorštačkoj plahovitosti, što je kod njega bilo u trenucima zaista izuzetnim, vladika je ljubaznost zamenjivao srditošću, a uslužnost oporošću, ali se i tada brzo trzao i vraćao u ustaljene norme svoga držanja; "jesmo i vaše poštovano gospostvo jednom knjigom našom rasrdili", piše 7. 280

decembra 1747. Vinčencu Gritiju - "ištemo graciju, da nam oprostite, to je bilo u oganj veliki". Uistinu, vladika Sava imao je, u toku svog dugogodišnjeg opštenja i saradnje s nosiocima mletačke vlasti u našim krajevima, čak i previše razloga za srdnju i "oganj veliki". Jedno vreme, i dok je on još bio na početku svoje vladavine, oni su ga obeležavali kao ruskoga čoveka i prema tome su u njemu prepoznavali svog prirodnog neprijatelja; posle su ga gledali bolje, ali nepoverenje prema njemu nikada nisu izgubili u potpunosti. U složenoj i zamršenoj političkoj igri koju su vodili, oni su hladno i proračunato išli jedino za interesima svoje republike, i bez imalo skrupula, i ne podajući se nikada osećanjima eventualnog prijateljstva, udruživali su se i s najcrnjim vladičinim "zlotvorima" kada im se to činilo korisnije, verovali su više "lažunima" nego njemu, kada im je to izgledalo bolje, i ostavljali su ga bez pomoći u nevolji, kada im je to tako trebalo. Mitropolitova pisma iz svih perioda njegovoga života, i u punom smislu reči sve do njegove "samrti", prepuna su stoga teških ali i rečitih prekora zbog takvog njihovog držanja prema njemu. Često je on osećao kako su ga pritisle i "smele laži sa svake bande" i uzdao se tada jedino u Boga koji će pokazati koliko je on "vljerna sluga prevedroga principa". "Da dv Bog - kleo se on, i kleo je, 27. februara 1742 - ako sam ja nevljeran bio momu principu dosad, ali ću posađ, da me vljera ubije; a tko laže, ubio ga i Bog i vljera!" Kada mu se i pored toga nije verovalo, upozoravao je, kao, na primer, 11. decembra 1747: "Ako nećete i moju koju poslušat, ne mogu ti ja pomagat krajinu u mir držat, no ću dić ruke ot krajine, a viđat svoj posa; ako ćete me, ja sam sa svijem srcem da ve služim." Šta mu je sve to vredelo, kada su njegova uveravanja nailazila na gluve uši i kada je on morao da podseća: "I ja principa bez plate služim, i "ne ištem plate, a mene među vami ne valja jedna riječ" (10. avgusta 1748), da rezignirano razmišlja i da se neodređeno teši: "Ma je sad ustala nepravda na pravdu. Sad pravde nije na ove strane, a nepravde dosta, a ti si gospodar moj i princip. Mož činit kako hoćeš. Ne dadu baruni i laže da moja valja u vas nijedna, ma fala Bogu. Vidjeće se poslije"(8. novembra 1748), da sa prizvukom kajanja svodi mršave rezultate svoje politike: "Život poharah, a blago crkovno destregah, a dobra ne viđeh nikakva do dobrijeh riječih..."(14. novembra 1752), "evo trideset godinah kako služim prevedroga principa mojijem životom i mojijem blagom, a pomoći nemah ot mojega prevedroga principa. Sada sam životom falio, a blago prosuo. Sad što da činim?" (1753-1754), da jadikuje kada ga pomešaju "sa zlijema i nevljernijema", iako to nije bio "nigda", a što "neka Bog vidi i rasudi"(1755281

1757) i da za svoju revnost i usrdno služenje prima jedino udarce, i to ne samo sa jedne već sa svih strana: "Evo imaju šezdeset, sedamdeset godinah kako sam u zemlju prevedroga principa i kako sam ga vjerno služio, tako i sad što mogu najbolje, iako su me razurili rati na veliku božu pravdu, nešto Turci, a nešto Černogorci, a nešto vojska prevedroga principa. Ma ako je prevedri princip i povikao, može i pomilovat, kako se i uzdam. Otac sina kojega bije onoga i miluje ..."(12. januara 1773). Pomirljiv i strpljiv uprkos svemu tome, i sa stalnom svešću o potrebi da mletačke dostojanstvenike usrdno uverava u svoju gotovost da im za vazda ostane "vljerna sluga", vladika Sava je, međutim, u svim stvarima koje su za njega bile od suštinske važnosti umeo da se drži krajnje odlučno i da ni za stopu ne odstupa od svojih stanovišta ili od svoje dužnosti. Kao duhovni pastir svoga pravoslavnoga stada on se koliko god mu je to bilo u moći odupirao neprekidno obnavljanim i sve učestalijim nastojanjima katoličkog klera da mu, oslanjajući se na svetovne vlasti i uz njihovu prećutnu ili otvorenu saglasnost, otežavaju, pa čak i onemogućuju, dodire s vernicima na mletačkoj teritoriji i da što više sveta "grčkoga" ili "sćavunskoga" zakona prevedu u katoličanstvo. Već 1738, poslednjega dana decembra, on je oštro napao "neke novitade" koje su "na otok pod Krtole" počeli da uvode "njihovi" fratri. "Čine jedne neprilike što nijesu prvi činili, - tužio se Sava izvanrednom providuru - vljeru našu psuju i ne stimaju nizašto, muče hristijane i krsćane tudije, teke se čudimo što čine." Nimalo verski isključiv i lišen svake mržnje na katolike, koji su sada sve češće stali da se javljaju u krajevima gde ih ranije nije bilo, pa i da to tek postaju, napuštajući prvobitno pravoslavlje, vladika Sava nije zato ipak bio sklon da ustukne pred nasrtajem "latinskog" klera i opominjao je, na izgled blago i dobroćudno, ali s dostojanstvom i rešenošću koji izbijaju iz svake reči: "U Krtole i u Lušticu nije bilo ot starine nijednog latinina, no sve hrisćani ot našega zakona, ma sad ima i latina; ja ne smetam ako će i oni poć, zakon je vaš svet i dobar. Ma nijesmo ni mi pogani, nijesmo Turci, no smo kršteni u zakon svet i dobar grčaski i mi stojimo na podumentu, kako nam zapovijeda crkva vastočna." Moleći da providur utiče da fratri "stoje s mirom, neka puk ne mute", vladika je dodavao s nešto ironije, koju nije bilo mogućno ne uočiti: "A mi se u njih stvari ne mećemo, neka s mirom blaguju, i piju, i počijevaju, zašto oni mlju da ga svaki mugtice blaguje kako i oni." Boreći se za pravo da posvećuje nove crkve svoga "zakona", da obilazi ("vizita") vernike i da služi za njih "svjetuju liturgiju" kad god se za to ukaže potreba, a protiv pokušaja da u tome bude ometan, Sava je podsećao da pravoslavne 282

ne sprečavaju da se mole Bogu "ni cari, ni kralji koji nijesu kršteni, a kamo li će smetat koji su kršteni", i sa snažnim osećanjem da je on samo karika jednog lanca i deo jednog kontinuiteta ponosno dodavao: "A mi, faleći Boga i u zdravlje prevedroga principa, imamo državu našu što su naša prva braća biskupi držali, i to i mi držimo i držaćemo, a u tuđe se ne pačamo... Neka svaki svoje drži, od tuđega neka stoji s mirom." U toj postojanoj odbrani prava svoga naroda, vladika Sava se na mahove izdizao do visina istinske verske tolerancije, koja je jedna od časti njegovog stoleća, ali koja čini ne malu čast i njemu, iako ta tolerancija za njega nije značila ni odstupanje, ni, još manje, kapitulaciju. Najbolje se to vidi u njegovim pismima drugom jednom mletačkom providuru, od 25. februara 1754: "Molimo vaše prepoštovano gospodstvo da biste zapoviđeli nekijema vašijema svetijema ocima vikarima koji su u Kotor da ne čine mutnju među pukom i neka ne činu novitate što se nijesu priđe činile, ni zaprijeke našijem popovima, no ko će držat rimski zakon neka drži, tko li će grčaski, neka drži. Ja ih oba počitujem i svete držim, i onoga ko ih pravo drži, on je svet i dobar, nego je malo takvijeh, no se sad ovo sve s lažom živi i vlada. I molimo vaše p. p. g. neka ne sramote vljeru svetu grčasku, da ne bude koja kavga, zašto mene mila nije, a ko je traži, neka gleda što čini." Naročito su krvna mešanja sledbenika jedne i druge crkve izazivala sporove i vladiku stavljala pred velika iskušenja: kada su "grkinje" udajom prelazile u "latinsku" veru, i kada su se čak "latinile" (katoličile) "cijele grčaske familje", nikome to nije smetalo, ali kada se, kojim slučajem, događalo obrnuto i kada su se "latinke", udajući se za "grke", obraćale "na zakon grčaski", iako ih na to nije navodio niko, "jer naši popovi nijesu učeni", izazivalo je to golemi revolt katoličkih krugova. Vladiku je to bolelo i on se protiv toga morao buniti: "Zato nas ne zovete ot zakona grčaskoga, nego ot zakona sćavunskoga čismatici. Mi kakvi smo gođ, istini poznanoj nijesmo protivni, ni zakon rimski hulimo, a boljemu veselimo se da ćemo biti ujedno, kako smo i bili." One pak kojima su verska mešanja smetala i unosila uznemirenja u duše on je stavljao pred neobičnu pogodbu, ali je istovremeno ukazivao i na njenu ljudsku, religijsku i društvenu neodrživost: "Ako zbilja velite, što ne vljerujem, da smo mi izgubljeni i oni koji se obraćaju u zakon sćavunski, a mi iznađimo sve sćavune koji su se polatinili i sćavunke koje su se obratile u zakon rimski, i sve rimske koje su se za sćavunima udale i u zakon sćavunski obratile, pak ih obratimo u oni zakon koji su se krstili i rodili, no valja da promislimo hoće li nas poslušat. Ako li ćemo ih i silom nagonit, ja vas pitam, koji zakonu i rimskomu i grčaskomu nanosim svako poštenje jednoj crkvi katoličanskoj, koju ne dijelimo, ni možemo, a, moj dragi brate, i 283

priđe je bilo i biskupah i arcibiskupah, ma ovijeh rabotah bilo nije, niti je pravo da ulazi skandala u puk..." Velika, moćna, uz to još i pravoslavna Rusija bila je sigurno u svesti, a i u osećanjima, vladike Save isto ono što je bila i u svesti i osećanjima njegovog strica i prethodnika vladike Danila: jedini stvarni oslonac i zaštitnik njegovog naroda. U trajnost takve njegove svesti i u čvrstinu tog njegovog osećanja ne može se sumnjati, bez obzira na činjenicu da se sačuvalo vrlo malo njegovih određenih izjava u tom smislu, i da ih mnogo više najverovatnije on nije ni ostavio; ipak, sve se to razumevalo po sebi. I kada je, na vest o smrti vladike Vasilija, Sava u pismu ruskom sinodu 24. jula 1766. pohitao da izrazi "starečeskoje i rabskoje blagodarenije" ruskim vlastima za "slavnoje pogrebenije" preminulog crnogorskog vladike, ali i da doda svoju molbu za dalju milost carice, i svoju nadu u rusku potporu "dlja zaščiščenija ot porti otomanskoj, i napadenija ih, kotoroje čestokratno na našoj zemlji ot njih imejemo, ne dati prokljatim nad ovo hristjanstva vlast imjet", samo je izricao svoje najdublje uverenje i formulisao jedno od temeljnih načela svoje politike. Istina, zbog njegove tesne i stalne saradnje s mletačkom državom, Rusi mu nikad nisu verovali do kraja, ne uviđajući pored svega koliko je ta saradnja uslovljena sticajem prilika i realizmom Savinih gledanja na zbivanja, a ne njegovom unutrašnjom i iskrenom privrženošću Veneciji. Ruski emisari, koje je povremeno slala njihova vlada u Crnu Goru, da izvide situaciju, da donesu pomoć ili organizuju Crnogorce u nekoj određenoj stvari, nisu se vraćali kući suviše oduševljeni i u svojim izveštajima nemaju mnogo hvale ni za vladiku Savu, ni za crnogorske prilike uopšte. Jedan od njih, pukovnik Stevan Justinovič Pučkov, koji je u Crnoj Gori boravio u toku 1759. godine, imao je nešto više poverenja u vladiku Savu no u vladiku Vasilija, koga nije mario, ni cenio nikako; starome mitropolitu on je pred uglednim glavarima uručio rusku pomoć i odgovarajuću gramatu. Ali, gledan u celini, njegov raport sa puta u Crnu Goru, podnet 21. marta 1760. godine, više je negativan i kritičan u oceni verskog i društvenog stanja u narodu, i rada obojice vladika kao njegovih predvodnika, no što za njih ima pohvalnih reči.[508] Još je mnogo oštrije i nepovoljnije, ali i nepravednije, o vladici Savi sudio drugi, i docniji, izaslanik ruskog dvora, knez Jurij Volodimirovič Dolgorukov, koji je u Crnoj Gori proveo od 30. jula do 14. oktobra 1769. godine. Ako dnevnik koji je o tim danima ostavio nepoznati član njegove ekspedicije verno odražava kneževo mišljenje, kako po svemu izgleda, vladika Sava je na njega ostavio najgori mogući utisak. Tada već sedamdesetogodišnji arhijerej 284

dobio je tu portret sav u crnim bojama: "Dvoličan je, lukav, glup, zloban, nepostojan, pritvoran, a najgore je što je lakoman na novce, pa makar bi to stalo i narodnog krvoprolića." Iznoseći ceo jedan niz različitih, i sve vrlo teških, Savinih nedoličnih postupaka u crkvenim, moralnim i u građanskim stvarima, anonimni pisac ovoga dnevnika zapisao je još o vladici da je neobrazovan i neupućen čak i u elementarne svešteničke dužnosti, da je "stari zločinac i načelnik razbojnika" ispunjen nepomirljivom mržnjom na patrijarha srpskog Vasilija Brkića, i što je najgore, i što je ponovljeno na više mesta, da je politički krajnje nepouzdan i "odani špijun mletački".[509] Sve te ocene, koje su donesene na brzinu i kao rezultat površnih viđenja sadrže i očigledna preterivanja i neistine, uticale su nezasluženo mnogo na našu potonju istoriografiju, za koju se čak može reći da se još uvek nije oslobodila njihovog sugestivnog dejstva i da im je stoga, u građi sličnog karaktera, radije nalazila potvrde no neophodne ispravke. Osećajući i Turke i "Talijance", a to je u njegovom slučaju značilo Mlečane, kao zaklete neprijatelje slovenskog roda, vladika Sava je pred "komšijama i prijateljima", dubrovačkim knezom i vijećnicima, u pismu od 17. novembra 1771, otkrio deo svoje političke koncepcije i, u isto vreme, bitne elemente svog istorijskog osećanja. "Molim Višnjega Tvorca - pisao je on tada[510] da bi sviše blagoslovio oružje rosinsko i vazvisio krst, našu slavensku ruku opet proslavio s onom slavom koju su imali naši i vaši stari." Idući dalje u traganju za osnovnim istorijskim i nacionalnim odrednicama u delovanju i razmišljanjima vladike Save, moralo bi se uzeti da je i on, što se njegovog tla tiče, poput glavara crnogorskih koji su ga septembra 1742. otpremali u Rusiju, držao da je ono "v zemlji serbskoj v predjele makedonskom, t. j. v Skendariji, Černoj Gorje i Primorju"[511], i da je, što se njegovoga naroda tiče, opet kao crnogorski glavari koji su svoja, i njegova, stanovišta izneli pred mletačkim providurom Đustinom Bolduom, 24. oktobra 1756, nosio u sebi ponosno i čvrsto uverenje da je on "roda častna i sveta slavenoserbskago, od kojega su proishodili sveti cari serbski i gercogi černogorski, ravno tako patrijarhi i arhijereji, sveštenici i pošteni ljudi, glavari i oficeri".[512] Sa takvim pogledima, u kojima kao da se naslućuju refleksi "slovinstva" dubrovačkog istoričara Mavra Orbina, i dubrovačkog baroknog "slovinstva" uopšte, vladika Sava je jedino mogao da se za Dubrovčane vezuje osećanjima narodnog i krvnog identiteta, da im se, čak skupa sa vladikom Vasilijem, obraća "kako Serblji Serbima i svojijema susedima", da u njihovoj republici vidi jednu od država svoga naroda, i jedinu slobodnu ("i drago nam je vladanje vaše, koji se vi jošte od našega srbskoga jezika 285

nahodite, koji zapovijedate") i da s izrazima najviše i poetske patetike, i silne nacionalne gordosti glorifikuje tu republiku i samu okolnost njenog izuzetnog postojanja ("vaša slavna republika zna da je sve gospodstvo i slava srbska pala i ništo nije ostalo do vas, nako jedan cvijet na vas svijet, što jošte može se serbska zemlja s vama pohvaliti").[513] Razume se da je sada lako otkrivati pukotine, pa i poneke zablude u istorijskoj koncepciji vladike Save; za onaj trenutak, međutim, ta koncepcija imala je i drukčiji smisao i veće značenje no što joj se danas može dati, a i jedva da je i mogla biti druga no što je bila. Vremena koja su tekla, i u kojima je vladika Sava morao da živi, bila su uostalom najčešće složena i teška, nosila su sobom bezbrojne nedaće i nimalo nije bilo lako opstati u njima; vladika ih je shvatao i osećao dobro, i njegova pisma svojevrsna su knjiga o njima, nesređena i sva od fragmenata, ali u celini sagledana živa i upečatljiva. Na jednom njenom mestu on o svojim danima samo konstatuje uopšteno: "Veliko zlo, a bilo ga je i dosad dosta" (17. juna 1741). Drugi put je određen, i tuži se na "zlosretnje mito" i na opakost naravi koja je odatle proistekla: "Dođe vreme da brat brata manja i prodaje na samrt" (12. februara 1749).[614] U njegovim pismima, osim toga, mnogo puta se čita kako zemlju pohađaju ljute, ubitačne i nepodnošljive gladi.. Izvinjavajući svoje "Mahine" što nisu došli da se poklone providuru, u zakazani dan i kako je trebalo, vladika je 1740. naveo i sasvim prost i shvatljiv, a više no dovoljan, razlog tome: "Zaisto ih je velika glad smela, i nevolja, a pak nijesu tizi siromasi krivi... biće im mrtacah u kuću ot gladi." Glad je nemilo stegla njegov narod i u zimu 1748: "Hoće poginut puk od gladi; mene su dosad sve izjeli što smo imali: i žito i aspre; sad nemam ni sebe ni njima." Vidi se zatim kako se to tako nastavljalo i dalje, bez konca i skoro redovno, da ponekad uzme i užasavajuće razmere. Pretposlednjeg dana u avgustu 1760. vladika je morao uputiti u Dobrotu svog vernog Stefana da od prijatelja Joza Kamenara izmoli hiljadu cekina zajma, "za karitad boži", za dušu i poštenje, i "na teški boži amanat", a ponudio je, kao jamstvo, petorostruko vredniji zalog: svoju vladičansku "panađiju i mitru". Marta i aprila 1764. vladika se našao u istoj neprilici: glad mu se opet primakla sasvim blizu ("molimo vaše plemenito gospostvo nemojte se na nas rasrdit e ti puno težamo ma me ćera velika potreba, izagna me siromaš i život mi izvadiše, a kruh izjedoše, a sad hoće mi sluge ot gladi pomrijet... Nu mi daj malo kruha sad, koliko mož, a da platim kako zapovijedaš", obraća se on mletačkom providuru) i zloćudno se uvukla u njegov narod ("dajemo na znanju vašemu presvijetlomu plemenitomu gospostvu kako vaši 286

suditi Pobori zlo stoje ot gladi da se grđe ne može, i počeli su umirat, i neće živi ostat, no za Boga i Svetoga Marka, prevedri principe, smiluj se na njih. Tvoji su. Dajte im dva miljara kruha... Platiće, božu ti vjepu ja davam ... Ja ti se za njih fatam, zašto me fata velika muka đe mi pred oči umiraju", javlja se on iznova istome sabesedniku, neskriveno vapijući za pomoć). Da se tako prigne i da gotovo klečući moli moćnike za sirotinju i gladne, za nepravedno pogonjene i za nevino osuđene, za oklevetane i odbačene, nikada nije bilo mučno ovom duševnom vladici. On nije mogao da mirno podnosi "suze siromaške", već je, vidi se to, sa njima plakao i sam, i tada je ne samo praštao već je, u njihovo ime, za oproštaj molio, ne gledajući mnogo na svoje arhijerejsko dostojanstvo, i na svoj crnogorski ponos. "Ljudi su siromasi, pak gladni i nevoljni, pak falivaju, ne znadu ni što čine", pravdao ih je pred providurom 30. aprila 1740; "ta je siroma prav, to svaki zna, a tizi isti koji na njega lažu, oni su za galiju zaslužili; viđu čudo: pravi gnjiju u tamnice, a krivi šetaju po Kotoru"[515], zauzimao se 13. aprila 1749; tri godine kasnije, 20. jula 1752, javljajući se poradi "siromahah Krtoljanah, koji ginu bez suda na pravdu božu", kleo se čista srca: "Vrh poštenja moga, nijesu krivi nimalo!" i jadikujući prosio: "Ža mi je, gospodine plemeniti, hoće livsat u tavnicu na pravdu božu bez suda; za ljubav božu, gospodine, gracija, gracija, gracija." Svrstavanje vladike Save na stranu sirotinje nije bilo posledica njegovog položaja, niti je proisticalo jedino iz osećanja dužnosti pastira prema stadu: ono je imalo dublje razloge u njemu i u njegovim pogledima. Između bogatih i siromaha, on je birao siromahe; između glavara i naroda, on se opredeljivao za narod. Svedočenja o tome takođe su brojna u njegovim pismima. Krajem maja 1742. godine, na primer, njegova "krajina" dospela je "u veliku mutnju", a krivica za to, po sudu vladike Save, nije bila na narodu, već na onima "koji se broje oficijali i dohturi"; "glavari, i dohturi, i obakati [advokati?] siromahe razuriše i ostaviše bez ništa; ja se za njih javljam, jadne siromahe. Zato na nas glavari prinose svaku laž, a što gođ govore, ništa se istina neće nać". Za nesloge i razdore koji su razjedali Grbalj, prvo krajem 1742, potom početkom 1749, on je isključive uzročnike video u glavarima i u njihovoj grabljivosti: "A Grbalj oni hoće razurit sve s mitom, a siromasi nemaju što davat, no su gladni i nevoljni" ili: "A sve to čini zlosretnje mito, zašto da mita nije, sva bi zemlja mirna bila; glavarima se hoće dosta, a siromasi nemaju otkuda davat." Isto je tako, i iz istovetnih pobuda, on ustao da se, u vreme oskudice krajem 1751, onemoguće bokeljski trgovci da špekulišu sa žitom: "da žito 287

ne zakupljuju, ni meću na skupoću, no ga neka puku prodaje oni koji ga dovoze, zašto puk hoće poginut i krajine se razurit." Nimalo se vladika Sava nije ustezao da oporu reč kaže ili da ozbiljnu osudu iznese i protiv kaluđera vlastite crkve kada su ovi radili na štetu naroda ili kada se njemu samo činilo - jer on nije bio uvek u pravu - da njihov rad ima takav karakter. Tako je 7. februara 1748. optužio neke "redovnike" da su izazvali "veliko zlo i krvoproliće koje je okurilo među Rišnjanima", i zapretio je da će ih stoga "ot crkve oćerat". Dve godine docnije, 3. jula 1750, udario je na druga "dva kaluđera koji su došli ot Ćesarovine i zamutili svu novsku komunitat". Uzimajući od njih u zaštitu kaluđere manastira Savine, "sudite i sluge prevedroga principa", i predlažući da se ti došljaci, "čuždi ljudi" i "Ćesarovci" izagnaju iz mletačke države, "pošto s mirom ne hote stat, no mute narod dokle se pokolju suditi principovi", on je nabrojio niz njihovih nepodopština, gde ih je on osetio i kako ih je on video: "I čine neke stvari nepristojne što ne toka redovnike činit: starce kaluđere s bradami sijedima bezčaste tako, i starešine sramote, i glavare od komunitadi novske, i na veliku silu idu, i muče sudite principove; ne znam: ko im je tu vlast i slobodu toliku dao." Na sličan je način, septembra 1751, uznegodovao i protiv dolaska Simeona Končarevića u Savinu i Toplu, a naročito protiv namere da Končarevića i još jednog igumana za vladike posvete u Trebinju episkopi hercegovački i bosanski, "koji su u Tursko", a ne on, koji je u principovoj službi, i tim svojim protestom, u stvari nepotrebnim, najzad se u jednoj stvari našao skupa s vladikom Vasilijem[516], a tada je baš i pogrešio najviše. Urođeno Savino nepoverenje prema kaluđerima, kojima je i sam pripadao, i koje je zato i dobro poznavao, pretvaralo se gdekad u neskrivenu mržnju, naročito kad su se uz ostalo mešali i materijalni momenti; tada je njegova rečitost uzimala najoštriji vid, ali je time i njegov smisao za pravdu dospevao do svoje najniže tačke. Poslednjih dana avgusta 1759. pobunio se što kaluđeri iz Savine "vizitaju" njegovu eparhiju i zahtevao je da oni ostanu u Novskoj "državi", "a ovamo mimo Rose da ih nije", podupirući svoj zahtev konstatacijom dalekosežnog značenja: "Zaisto... puno čuda čine sad jedni crkovni ljudi; nikoga živa ne bi ostavili da im može bit." Ali je najveći svoj bes, neobuzdan kao malo kada, izlio protiv čitavog kaluđerskog roda u pismu providuru Danielu Renieru, 28. januara 1758. Povod mu je dao neki neimenovani njegov sabrat - vladika ga je, uistinu nehrišćanski, nazvao "oni skot" - koji je došao odnekud iz sveta ("on je bio dva puta u Moskvu, i njemu plata ide, i takvoga đavola nema na svijet") i uz podršku mletačkih vlasti, ali "bez dukale principove", uzeo da gradi manastir u Risnu. "Sve bi 288

mirno bilo, - razgrmeo se tada cetinjski mitropolit - ali ne dadu prokleti kalaši i skoti kaluđerski, koji vasi svijet usmrđeše i smutiše, pak sad ne mogu nigđe pristana nać no u principovu zemlju. I ni govorite, latini: 'Turko bestija', a vi ste ih, latini, sad pretekli, koji primate kalaše i špijune, i koji principu srce vade ... Smutiše prokleti kaluđeri vasi svijet." Ništa manje nije bio gorak i bespoštedan vladika Sava ni kada su ga nepromišljeni postupci najpre samoga arhimandrita, a potom "mladoga vladike" i njegovog suvladara Vasilija Petrovića dovodili u teške neprilike ili su ugrožavali osnove njegove politike, pa i njega samoga. Osobito je to bilo krajem 1744, kada se vratio "ot Moškovije" i zatekao "krajinu veoma smućenu". "I ta mutnja bi pošto mi krenusmo na put rečeni, - razlagao je vladika Sava u pismu samome Duždu - zašto da smo se mi nahodili, ne bi Crnogorci upadali u zla što su činili, zašto ih mi besprestano karamo i učimo po našemu zakonu, da se ot svakoga zla ostave, a navlastito ot suditah vaše prevedrosti. S ovijem istijem načinom nije ih umio učiti oni koga smo ostavili na naše mljesto crkovno, nego nepofaljenom pameću vladao se." Umesto da sedi sa svojim narodom i da ga uči i smiruje, Vasilije je tada "pošao utajno" u Mletke, "na ime ot krajine crnogorske, kako jedan inbašatur", što mu se kao kaluđeru nije pristojalo i što je radio "po samoj njegovoj pameti, bez znanja ove krajine Crne Gore", i tamo je tražio "mnoge stvari" i nepravedno se, i bez razloga, žalio "na neku gospodu koja nijesu to zaslužili". Još je više ogorčenja na Vasilija prosuo vladika Sava u decembru naredne godine, kada je saznao "da je Vasilije pisa u prevedri Senat lažive knjige i pritisnuo falsijema mohurima ot svijeh glavarah, a glavari to ne znadu, no su to oni mohuri falsi što je vadio u Mlecima, i pritiska na false knjige da prevari prevedroga principa i da mu blago izmami". Ne štedeći svog najbližeg rođaka i saradnika, i svog u Bogu brata, Sava je nastavljao, kao da udara maljem: "I to je Vasilije krijući pisa ot nas. I mi smo ga pitali, i govori: 'Ja pisa nijesam.' A znamo da jest pisa i znamo da je puno ovu krajinu smutio priđe nego smo došli i napunio lažavijeh knjigah i carevu, i principovu zemlju. Pak jošt ne hoće da prestane. Pak krivi kavalijera Bolicu i ostale, koji nijesu nimalo krivi, no isti više rečeni sve." Isto je tako odlučno, iako oprezno, i negativno, iako uz skrivanja iza aluzija i podrazumevanja, vladika Sava pisao i o samozvanom caru Šćepanu, koji je bio neprijatelj jači i bezobzirniji, pa samim tim i opasniji od svih ostalih. Savina pisma obrazac su ondašnjeg govornog jezika Crne Gore, bacan na hartiju kako je proticao mišlju i navirao pod pero; baš stoga se u njemu ne 289

mogu zapaziti ni tragovi nekog literarnog i jezičkog čistunstva: mirne duše mitropolit je stavljao u njih mnoge italijanizme ili čak i prave italijanske reči, kako ih je i govorio i upravo zato što ih je govorio (na ove bande; mi smo delongo pisali; da se đusta ta rabota; za ispunit moj debit; u konat vere; koja mi se trata; da date orden itd.). Isto tako stil ovih pisama odlikuju narodski kolokvijalni obrti, mnogi karakteristični dijalektizmi, a ponekad i autentične narodne poslovice (viđi, prevedri principe, ko ti je vljera, ko li nevljera; vuk na pazar ne ide; sveđu pošli, sveđu došli; otac sina kojega bije onoga i miluje itd.), što je sve takođe bilo dolazilo i u načinu njegovog mišljenja, kao i u ostvarivanju njegovog svakodnevnog izraza. U časovima u kojima je vladika Sava ispisivao prve svoje poslanice i njima obeležio početak svoje dugoveke karijere arhijereja i državnika, ali, po slučaju i nuždi, i pisca, neki njegov savremenik iz Podgorice, koji je sebe nazvao jednom Rade Knežević, a drugi put Rade knez od Podgorice, i o kome znamo samo toliko, dovršio je u tom mestu jedan zanimljiv rukopis. U njemu su se našli raznovrsni tekstovi: jedno Skazanije ot vragov i iscelenije ot vsakoje bolesti, to jest ujedno lekaruša i zbirčica molitava koje pomažu u raznim bolestima, zatim azbuka istumačena rečenicama, pa tropar i kondak Sv. Sergija i Vakha i najzad, i najvrednije od svega, jedan letopis, s kratkim i konciznim beleškama prvo iz opšte istorije, a onda, i nesravnjeno pretežnije, iz istorije srpske, od Stevana Nemanje do Dušanove smrti, i iz novije srpske istorije, od Uroša Nejakog pa sve do početka sedme decenije XVI veka. Uz taj završni deo ovog rukopisa, na njegovom osamdeset prvom listu, zadovoljni autor stavio je napomenu: "Az Rade sapisah sije va ljeto ot sazdanija miru 7245 to bi bila naša 1737. godina junij drugi dan".[517] Taj Rade iz Podgorice nije, naravno, pisac nijednog od tekstova koje je uneo u ovaj svoj rukopis: on ih je samo izabrao i ispisao iz ranije poznatih tradicionalnih tekstova starije srpske književnosti. Kao i drugi naši prepisivači, on nije bio, niti je ostao samo mehanički prenosnik iz svoga izvora: letopisačkim beleškama on je davao gdekad svoju stilizaciju ili im je sa ovoje strane nadodavao pojedinosti koje su mu se činile važne, ili značajne, ili jednostavno lepe, a ispuštao neke druge, koje to za njega nisu bile. U tim njegovim kratkim beleškama ima nekad neočekivane, a jednostavne lepote, kao što je, na primer, slučaj s beleškom iz 7900, a to će reći 1392. godine: "I to leto odespoti se Stefan, sin Lazarev, i carova trideset osam let; on bist pravedan i bogobojazan, a žena mu gospožda beše ot grada Galata, i oni biše neplodni; gospodin Stefan sagradi veliki i časni hram svetuju Trojicu na Resavu". Dalja je zanimljivost tog njegovog letopisa, koji 290

je poznat kao Podgorički i svrstan u grupu takozvanih mladih srpskih letopisa, što je ponegde pisan pod uticajem narodnih pripovedanja, kao u belešci o kosovskoj bici: "Bi boj, veliko krvoprolitije i pogibal na Kosovo. Tu pogibe veliki gospodin knez Lazar, i Juga Bogdanović, i Miloš Omilević., i Musić Sćepan, i Mili Kosančić, i mnogo hrabrih vitezovah gospode tu pogibe, a Vuk Branković pobeže su šest tisuć vojske, i učini neveru svomu gospodinu knezu Lazaru. I ta dan pogibe car Murat, ubi ga Miloš rukom svojom u carevu tamboru, i mnogo turske vojske, pogibe, meseca junija petnaesti dan." Ogorčeni protivnik i najbliži srodnik vladike Save, njegov pomoćnik, višegodišnji saradnik i narečeni naslednik vladika Vasilije Petrović više je od njega bio pisac, ostavio je za sobom veći broj dela i kudikamo je prisutniji u našoj svesti o književnoj prošlosti ovog tla: svi pregledi i sve istorije književnosti doskora su jedino njega i pominjali kao književnika iz Crne Gore, i ne samo u XVIII veku već sve do Petra I, pa čak i do Njegoša.[518] To svoje književno ime vladika Vasilije duguje Istoriji o Černoj Gori, koju je štampao 1754, u toku svog prvog boravka u Rusiji, samo ne u Moskvi, kako se dugo mislilo, već u Petrogradu, kako je sada nesumnjivo utvrđeno.[519] Ali pravo na mesto u dovesti literature njemu daju, barem toliko koliko Istorija o Černoj Gori i drugi njegovi spisi. Među ovima, ponajpre mu to mesto obezbeđuje mnoštvo njegovih pisama. U toku čitavog svog života tako reći vladika se na taj način obraćao kada mu nije bilo mogućno da čini to neposredno ili nekako drugačije vrlo širokom krugu ličnosti: ruskoj carici Jelisaveti i carici austrijskoj Mariji Tereziji, najvišim ruskim doglavnicima i ministrima, u kolegiji inostranih dela, u vladi ili među ruskim poslanicima u Beču, ljudima od ugleda i uticaja u Petrogradu i Moskvi, i ruskome Sinodu, zatim duždu, senatu u Veneciji, izvanrednim providurima i ostalim činiocima mletačke vlasti, pa onda mitropolitima, vladikama i ostaloj kaluđersko sabraći, i najposle svojim Crnogorcima i Primorcima i njihovim starešinama.[520] U tim pismima, čiji službeni i praktični karakter nije mogućno poreći, i koji ostaje i osnovni i nesumnjiv, gdekad se nalaze i odeljci istinske ponesenosti i čistog literarnog izraza. Po njima je on u najnovije vreme ubrojan u značajne predstavnike srpske epistolarne književnosti XVIII veka.[521] Svoju prepisku vladika nije ni shvatao olako i ne izgleda da je u njoj odveć improvizovao; naprotiv, pre bi se reklo da se o njoj dosta starao i da se pišući prethodno dobro premišljao, a koncepte i prepise pojedinih pisama čak je unosio u posebnu 291

knjigu, da ih i tako sačuva, za sebe, a svakako i za one koji se posle budu zagledali u minula vremena. Uz to, on je pored svoje štampane istorije imao, ili ima još, i druge radove sličnog karaktera; njegova zaokupljenost istorijom, i njegovo stalno kretanje u toj sferi, bili su trajni i ostavili su mnoga osvedočenja. U mladosti on je morao mnogo vremena utrošiti pretražujući, po manastirima i njihovim riznicama, ostatke starih dokumenata, listina i pisama, koji su se nekako oteli svim paljevinama i ostalim ratnim nedaćama Crne Gore, i pomno čitajući stare srpske rodoslove i letopise, iz kojih je učio prošlost svoga naroda i širio krugove svojih znanja "o careh serbskih i gercogah černogorskih". Već tada je i sam ponešto zapisivao u tom načinu. Jedan takav trag te njegove rane letopisačke delatnosti vodi iz pisma koje je upravio mletačkom i izvanrednom providuru Marku Kveriniju godine 1740, 16. juna, kada je ovaj u trenucima gladi ("u ovo uzdihanje i teško brijeme") priskočio u pomoć Crnogorcima. "Ovi puk imate umrijet od gladi da ga vaše plemenito gospostvo ne održa - piše tada Vasilije - ali, gospodine, imate primit ot gospodina Boga preveliku milost, a u mi imamo upisat u libra [u knjige] ovo ljeto, i ljutu glad, i vrijedno vaše gospostvo, kako ste prepitali [prehranili] u ovu krajinu ovoliki puk, kako i prekrasni Josif, koji prepita Egipat va vreme gladi, u to pismo ostavit posljednijema, za hvalit gospodina Boga i spominjat plemenito vaše gospostvo".[522] Dotle stečeno istoriografsko obrazovanje Vasilije Petrović je imao prilike da nesravnjeno upotpuni boraveći između 1749. i 1751. u Peći, središtu patrijaršije srpske, gde ga je prizvao ondašnji patrijarh Atanasije II Gavrilović, "da posluži neko vrijeme prestolu duhovenstva serbskago" i "da se kod patrijarha pouči", što je sve uistinu značilo i čitav jedan, a za njega i jedini, univerzitet.[523] Među knjigama patrijaršijske knjižnice on je tada mogao videti ne samo mnoga rukopisna dela srednjovekovne naše književnosti ili ona koja su u kasnijim stolećima produžavala njene tradicije, i ne samo dokumente i službene spise preostale iz starih dana nego i novija, pa i sasvim nova istorijska dela o predmetima koja su živo držala njegovu pažnju. Sigurno tu, on je naišao na neki prevod poznatog Barlecijevog dela o Skenderbegu, iz koga je sačinio izvode, i na Orbinovo Kraljevstvo Slavena, u italijanskom originalu, koji je možda i mogao čitati, ili, još pre, u ruskoslovenskom prevodu "grofa raguzinskog" Save Vladislavića, koji mu je svakako bio bliži. 292

Sva ta Vasilijeva raznovrsna lektira, i izvori ili kopije koje je iz nje pravio, zajedno s onim što je pribrao na Cetinju i drugde po Crnoj Gori, ušlo je kao sadržina u jedan raznorodan i u svakom pogledu vrlo neujednačen zbornik, oko koga je bio zabavljen nešto pre sredine XVIII veka, i zatim i nešto kasnije. Taj zbornik nazivaju sad Cetinjski letopis, po jednom stvarnom letopisu koji je u njemu prepisan (Istorija različna), a sada Krusovulj, po poveljama (hrisovuljama) "blagočestivago gospodina Ivana Černoeviča, obladatelja gospodarstva zetskago", izdatim manastiru cetinjskom. U stvari su oba naziva neadekvatna, pošto svaki od njih pristaje samo delu zbornika, a nikako zborniku celom. Jer u njemu ima i svakakvih drugih tekstova, biografskih (Povest o Skender-begu Černoeviču va svetom kreščeniji narečenom Georgiju), istorijskih i istorijsko-geografskih (Rodoslovije serbskih despot; Granice meždu Černom Gorom i Hercegovini ot cara Stefana do Ivana Černoeviča; Rodoslovije Černoeviča; O Svetoj Sofiji va Konstantine grade; Povest otkudu nasta carstvo tursko), i pravno-istorijskih (Sud carski i patrijaršaski, uzakonil gospodin zetski Ivan Čarnoević); tu je zatim i poznati diplomatsko-državnički memorandum samoga vladike Vasilija iz 1744. godine (Knjiga za Crnogorce -predata u senat mletački), a uz njih se našlo i još mnogo čega drugog, i sasvim drukčijeg po nameni i karakteru, kao što su službeni dokumenti i povelje, autentične i lažne (kakva je ona koju je tobož Stevan Prvovenčani izdao Kotoru 1212. godine), kupoprodajni ugovori u vezi s pojedinim manastirskim dobrima, akti o pozajmicama, oporuke, lični zapisi patrijarha Atanasija o boravku na Cetinju, pa čak i tekstovi triju pesama, bez naslova i sa počecima: "Černa Gora ot Kotora, sva do Bara i do Skadra", "Simeone, sveti Nemanja, mnogih otac svoga imena" i "O Ismailu, dokle budeš carstvovati".[524] Tekstove za ovaj svoj zbornik vladika Vasilije naročito je birao, a nije ih unosio po slučaju i kako mu je koji dolazio do ruku. Svi oni, ili bezmalo svi, imali su da služe njegovoj glavnoj svrsi, političkoj i državničkoj, i da budu potvrda njegovog viđenja prošlosti i osećanja istorijskog kontinuiteta, i oslonac u njegovom shvatanju savremenih potreba zemlje u kojoj se spremao da preuzme, a dobrim delom je već i bio preuzeo, "teško breme od vladanja". Za njegov je zbornik otuda dobro, i u potpunosti tačno, rečeno da "od početka do kraja odražava duh nemanjićke države i nastoji da tu tradiciju sačuva."[525] I sve tri pesme koje su dospele na stranice Vasilijevog zbornika sasvim su u skladu s njegovim opštim karakterom: to su prave političke pesme, s celim 293

jednim programom? u sebi. Prva je posvećena "Černoj Gori", slavnoj zemlji, "do Bara i do Skadra", koja je nekada bila srećna, "Ivan-begom oglašena, manastirom proslavljena", i u čijem se središtu "na sred zemlje, na Cetinje", dizala ponosna zadužbina Ivan-begova, "černogorska dika prevelika, Bogorodica krepka pomoštnica", s belim orlom i carskim grbom na oltaru; sada je ta crkva razorena, a orlu su "krila salomljena" i iz "Moskovije" ona očekuje pomoć, da se ozida, i obnovi u starom sjaju ("orlu perja da porastu, crkvi krila paki da podignu"). Druga pesma, u kojoj se apostrofira Nemanja, samo početnim, i kraćim, svojim delom slavi "Simeona svetoga Nemanju" i njegove naslednike, koji su "kraljevstvom Serbiju proslavili, mnoge crkve sagradili, otečestvo svoje prosvetili"; drugim svojim, i većim, i za pesnika značajnijim delom, ona je vapaj i poziv za pomoć, poput čuvenog plača monahinje Jefimije, koji je ovde sigurno bio uzor i nesumnjiva inspiracija, i u njemu je slavna prošlost shvaćena kao snaga koja treba da duhove okrepi i mobiliše u teškoj sadašnjici: Otečestvo vaše Turki zavladali, mnoge vaše crkve razorili, serbski sveti kralji vastanite, caru Hristu molbu satvorite, muhamedsku vjeru nizložite, ot vašego otečestva iždenite! Hristijanskom caru pomozite, otečestvo vaše obnovite! Arhijereji serbski ne lezite, no vsu nošt Boga molite, carstvo serbsko paki vostaviti i blagočastijem postaviti. Treća pesma upućena je "Ismailu", neprijatelju koji vlada nekada carskim "Konstantinom gradom", ali se, kao u Gundulićevom Osmanu, izriče nada, ovde osnažena proročanstvima "svetih mužej", da će se na "hristohulnika" podići mnoga "vastanija", koja će ga "ot carstva... nizruniti", a na njegovo mesto "imperatorstvo hristijanskoje vastaviti". Pesme nisu, naravno, visoka poezija, i ne odaju velikog, pa čak ni zanatu bogzna kako vičnog pesnika. Njihovi stihovi, koje sve po dva naizmence vezuje priprosta, olako nađena i često nepravilna rima, raznih su dužina u okviru iste pesme, i u njima se posle nizova osmeraca nadovezuju nizovi 294

deseteraca, a i jedne i druge presecaju ili smenjuju stihovi drukčijeg razmera, od deveterca do jedanaesterca i dvanaesterca. Vladika Vasilije ni za jednu od tih pesama nije rekao ko ju je ispevao, ali nigde zato nije ni nagovestio da bi joj on sam mogao biti autor. Zagonetka oko njihovog autorstva ostala je stoga potpuna, a književni istoričari različito su je rešavali; jedni su se o njima izjašnjavali oprezno, ističući da se "ne može utvrditi da li ih je on (tj. Vasilije Petrović) napisao ili samo zabilježio"[526], ili da se samo "smatra da su njegove"[527]; drugi su takođe ostajali u osnovi neodređeni: "Tri pesme, za koje se, čak i ako se ne dokaže da predstavljaju pesničke pokušaje Vasilija Petrovića Njegoša, svakako može uzeti da su među prvim stihovima, danas poznatim, iz pesničke produkcije čitave dinastije Petrovića"[528]; ali treći su ih odrešito i bez ikakve rezerve pripisivali Vasiliju samome.[529] Neke pojedinosti u njima, do sada neuočene, jasno pokazuju, međutim, da njihov pesnik ipak nije mogao biti Vasilije Petrović. U prvoj od tih pesama reč je o razorenom cetinjskom manastiru, koji "ožiduje da se saziduje, Moskovija da je pokrasuje", a tako se moglo pevati samo pre 1724. godine, kada je vladika Danilo, po povratku iz Rusije i zahvaljujući pomoći koju je tamo dobio, uspeo da manastir obnovi i podigne iz ruševina[530]; budući vladika Vasilije u vreme kad je pesma nastala jedva da je imao desetak godina. Druga je pesma isto tako vezana za sasvim konkretan istorijski događaj: u njoj se srpski vladari iz kuće Nemanjića prizivaju da priteknu u pomoć "hristijanskom caru" i da tako oslobode svoje "otečestvo", a to može biti jedino pesnički odjek poznate gramate ruskog cara Petra Velikog, koju su, u proleće 1711. godine, Crnogorcima doneli pukovnik Mihailo Miloradović i kapetan Lukačević i kojom su ovi pozvani da ustanu na zajedničkog neprijatelja, što su uostalom i poslušali, i usled čega su i teško postradali. Moglo bi se čak uzeti, bez suviše slobode u pretpostavljanju, da i treća pesma koju je vladika Vasilije uneo u ovaj zbornik svedoči, na svoj način i samom svojom sadržinom, protiv njegovog autorstva: sigurno je taj isti rusko-turski rat 1711. godine izazvao nadu nepoznatog pesnika da će "Ismail" konačno biti "izrinut" iz svoga Carstva i iz Carigrada i da će tamo zasesti "imperatorstvo hristjanskoje", to jest sam ruski car Petar Veliki. Ali sve te tri pesme, koje očigledno Vasilije nije ispevao, sasvim su bliske njegovim idejama i njegovim političkim vizijama i to bi bilo ono presudno njihovo svojstvo koje je opredelilo njegov izbor i koje ih je, zahvaljujući njegovom prepisu, zauvek sačuvalo od zaborava.

295

Jedno naročito i sasvim lično viđenje prošlosti vladika Vasilije Petrović dao je i u kratkom rukopisnom sastavu pod naslovom Vječnopamjatnik i anatema, koji je samo delom njegov, jer ga je radio skupa s ruskim vladikom Ilarionom, takođe u vreme svog prvog boravka u Rusiji, 1753. godine, i samo je delimično u oblasti naše istorije, jer mu je predmet i istorija ruska. U dva odvojena odeljka, jednom za našu, drugom za rusku prošlost, u njemu se prikazuju i ocenjuju ličnosti iz daljih ili bližih vremena, pri čemu se nekima dodeljuje besmrtna slava, a neki se opet osuđuju na večito prokletstvo. Svoje sudove crnogorski vladika je zasnivao, pa je prema tome i smerove svojih simpatija i antipatija za ličnosti o kojima govori određivao, na podlozi znanja koje je pribrao iz ne mnogo pouzdanih i kritičnih istoriografskih dela, letopisnih i hronografskih, i iz još manje pouzdane i kritične narodne tradicije, pripovedne i pesničke, ali isto toliko i na osnovu onoga kako je sve to on sam osetio i doživeo. Po njemu Nemanjići su svi zaslužili da uđu u "vječnopamjatnik", Lazarevići takođe svi, Brankovići gotovo svi, osim, razume se, Vuka Brankovića, koji je i po njegovom uverenju bio kosovski izdajnik, a za ovima zatim Crnojevići, pa arhiepiskopi i patrijarsi srpski, i na kraju niza, mesto je tamo zaslužio i Vasilijev stric i prethodnik vladika Danilo. A u grupu anatemisanih smestio je on Vukašina Mrnjavčevića, za koga je nepokolebivo držao da je ubio cara Uroša, kao što je to držao i narodni pevač, onda iz prve skupine isključenog Vuka Brankovića i dvojicu braće Miloradovića, koji su u Jajcu usmrtili despota Vuka Ognjenoga, čiji su kočijaši bili ("zašto ot Turok biše nagraždeni, a ot hristijan prokljati i prognani")[531], i na kraju, od najnovijih i njemu gotovo savremenih ličnosti, crnogorske glavare iz ratova od 1712. do 1714. godine.[532] Različiti i vazda promenljivi tokovi vladičinog života izlivali su se u još neke njegove spise, koji gdekada pojedinim svojim delovima, a gdekada i u potpunosti, pripadaju književnosti. Jedan je od njih memoarske prirode, a po izvesnim svojim odlikama izjednačuje se s najboljom literaturom toga roda koju uopšte može da pokaže čitav naš XVIII vek: za njega se može samo žaliti što je ostao u nevelikom opsegu i što čak i toliko kratak nije u celini štampan.[533] U njemu je vladika Vasilije pratio deo svoje biografije, koji se proteže na dve godine po prilici. Te su dve godine 1751. i 1752, a događaji Vasilijevog života koji su se u njemu zbili hvataju završetak njegovog dugotrajnog i ljutog sukoba s mitropolitom Pavlom Nenadovićem, odlazak njegov u Crnu Goru posle toga i odatle, zatim, njegovo prvo putovanje u 296

Rusiju. Pomenuti sukob izbio je oko relikvija, dragocenosti i odeždi pećke patrijaršije, koje je, bežeći pred Turcima 1737, odneo iz Peći ondašnji patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, a vladika crnogorski došao da ih preuzme, s punomoćjima novog pećkog patrijarha. Ali Vasilije je tom prilikom prestupao ovlašćenja koja je dobio i prava koja je imao, a činio je i mnogo drugih stvari koje su karlovačkom mitropolitu smetale ili su ga ugrožavale. Vasilije Petrović je u tom sukobu, koji se protegao na više godina, prošao lošije, bio je jedno vreme konfiniran u Krušedolu, a ako mu se sme verovati, mitropolit je čak pokušao i da ga otruje.[534] Prikazavši poslednje momente te svoje velike borbe s mitropolitom Nenadovićem, vladika crnogorski propoveda potom kako je iz Karlovaca otišao u manastir Rakovac, i kako je preko Dunava nastavio za Futog i Novi Sad, i iz Novog Sada otputovao za Trst; odatle je austrijskom dvoru poslao poznatu žalbu na karlovačkog mitropolita, koja je, kako se to zna i inače, ostala bez ikakvog povoljnog dejstva, a onda je, unajmljenom trabakulom, dvadeset dana plovio do Budve i tamo se u Podmainama, iskrcao, svečano i toplo dočekan od vladike Save i naroda; ali, ostavši jedva devet meseci kod kuće, Vasilije se ponovo dao na put, i to sada za Rusiju; preko Rijeke i Trsta došao je u Beč, gde je imao dva značajna i zanimljiva viđenja s austrijskim carem, a potom je preko Budima i Tokaja, i preko Dukle i Broda, konačno dospeo do Kijeva, gde ovaj spis prestaje da prati njegovo dalje kretanje. O svemu tome vladika Vasilije priča jednostavnim i brzim potezima, kao da mu pred očima lebdi, kao jedini cilj, da sačini suvi i službeni izveštaj. Od toga je, srećom, pružio znatno više. On tamo navodi dijaloge koje je s pojedinim ličnostima vodio i doslovno saopštava šta su mu one tom prilikom rekle ili kako im je on uzvratio. Pored toga, on se zadržava na pojedinostima koje su slikovite, ali i odveć sitne, i kojima ne bi bilo mesto u izveštaju, a jedan pisac bi ih isticao svakako. Primera takvog njegovog postupanja ima više, ali je dovoljno navesti i dva-tri, da se po njima vide i ostali. Kada prikazuje svoje trenutno i obostrano nimalo iskreno pomirenje s mitropolitom Nenadovićem, posle koga su se izvezli u šetnju karucama kroz Karlovce, Vasilije nastavlja: "Stavi mene o desnuju sebe u karetu proz varoš; smotrja nas varošani, govore meždu sobom: 'Čto tako naš mitropolit počitajet černogorskago, a prežde ljutoju vraždoju jego gonjaše'." Kada slika radostan doček koji mu je priređen u Crnoj Gori, on će zabeležiti da "narod černogorski i primorski" nije propustio da zapazi promene koje su na njemu utisle propaćene muke: "Čuždahu se gde vlasi glavi mojeja načeli bijehu sijeđet i lice bledjat i isahlo." A kada spominje putovanje lađom iz Beča za Budim, neće zaboraviti da spomene kako "leto bješe, te ni komari 297

dosađivahu vodom". U Vasilijevom memoarskom spisu ima čak i delova pisanih s neskrivenim humorom. Oni koje je nadahnuo čudnovati vladičin zemljak Stano Popov prava su priča s jakom aromom onoga vremena. Opsednut podvizima mnogobrojnih fantastičnih avanturista koje je dalo galantno stoleće, taj Stano je došao na misao da i sam zaigra u takvoj jednoj ulozi. Prilepivši se nekano za vladiku Vasilija, on mu se uporno naturao prilikom njegovih audijencija kod cara u Beču, tako da ga je konačno sam car morao odbiti. Zatim je pokušao da proturi neku svoju falsifikovanu genealogiju, kao što su to tada činili i drugi. Vladici je on jednom doneo neko "librece (knjižicu) napisato skoro slovo slabo serbski i latinski" u kome se tvrdilo da su Stano, i njegov otac i njegovi pređi poticali ništa manje no "ot vseslavnago roda i kolena serbskago cara Stefana", a da su "njegovi stari vladali ot nastanja i dnes Černoju Goru" i zahtevao je od Vasilija da mu ovaj sve to i svojim potpisom potvrdi. Našavši se u velikom čudu, vladika ga je, kako ovde piše, vratio u stvarnost rečima: "Prežde bih otdal svoje ruki na otsečenije neželi javno ničem pristojnu laž: nadpisat takovu, kotoraja celomu svetu izvestno, cara serbskago Stevana Nemaniča rod okončal se na mladago cara Uroša, a ti, Stano, sin popa Vuka, a unuk Staniše Popova, a praunuk popa Alekse, koji na taljagu popovsku njeguškim ženam mogaše snijet niz Krstac po dvadest torbicah." Ali priča o Stanu Popovu ima i svoj nastavak, ne manje neobičan. Uspevši da ga približi, i čak pobratimi, s varadinskim birovom, vladika Vasilije nije ni slutio da će ta dvojica začeti smešan plan "da idu zajedno u Rim, da ištu od pape blago da idu oduzimati od Turaka Albaniju" i da će u svojoj ludosti razdeliti "zemlju Albaniju na dva principata, jedan birovu Pili, a drugi Stanu Popovu". Iako se sam, u međuvremenu, upravio put Rusije, vladika nije hteo da ostavi neokončanu ovu digresiju, koja ga je očigledno zabavljala, ne opažajući, izvesno, koliko se ona nesrazmerno raširila u njegovom kazivanju: "A Stano Popov s birovom ostaše u Beč, i Stano hodio u cesara, pisa i nastavlja se svakojako dokle cesaru obeća da će mu vazda moć dat na Turke dvadeset hiljad vojske, i cesar mu darova jednu medalju i sto cekinah. I seli s birovom na poštu iz Beča u Mletke iz Mletaka u Rim, iz Rima u Neapolj, iz Neapolja u Dubrovnik. Potera [izgubi] nesrećni birov dvadeset hiljad forintah. Kako doša doma, ot pečali umreo; ostade Albanija kako je i bila". Istoričar srpske književnosti XVIII veka Jovan Skerlić, koji je za ovaj Vasilijev spis samo doznao iz druge ruke, ali ga nije čitao, sigurno bi mu ukazao više pažnje od jedne napomene "pod linijom" da ga je upoznao bliže[535]; čudno je što su to propustili da urade i istoričari koji su tu književnost pokušali da sagledaju posle njega, i potpunije no on. 298

Pred sam kraj tog svog prvog boravljenja u Rusiji, desetoga marta 1754, vladika Vasilije je u Moskvi dovršio glavno i jedino štampano svoje delo, Istoriju o Černoj Gori. Valjda nedugo posle toga ono je ugledalo sveta u Petrogradu, zahvaljujući podršci, a možda i pomoći, vicekancelara Mihaila Larionoviča Voroncova, kome je i posvećeno. Ta obimom skromna knjižica, od same četrdeset i tri strane maloga formata, delom se drži strukture uobičajene u knjigama XVIII veka, a delom ju je vladika oblikovao po vlastitoj volji, sklonoj slobodama i neobičnostima svake vrste. Posveta Voroncovu, koja joj je na čelu, zauzela je prve četiri strane i štampana je krupnim, upadljivim slovima, različitim od ostalog teksta; vladika se u njoj potpisao okićen svim svojim titulama, kako je to činio uvek kada je želeo da načini naročiti utisak: "smireni mitropolit černogorski, skenderiski i primorski, i trona serbskago eksarh Vasilij Petrovič". Iza posvete, na četiri dalje strane, dolazi predgovor (Predislovije istoriji seja v kratce), u kome su značajna obaveštenja o Vasilijevim motivima za izdavanje ove knjige i o njegovim namerama sa njom. Sav tekst Istorije o Černoj Gori stao je na dvadeset sedam narednih stranica, po čemu se već vidi da je vladika želeo da ostane u najpunijoj sažetosti i da se ograniči na ono što je za njega od suštinske važnosti. Potom je dodato nekoliko priloga, bez kojih se moglo, ali koje je pisac sa jednim ili drugim razlogom doveo u vezu sa svojom temom; prva dva su popisi "arhijerej serbskih", i to najpre onih u Patrijaršiji i "v podanstve tureckom", osim "mitropolita černogorskago", a zatim onih "v oblasti cesarskoj", treći je o Dubrovniku, sa objašnjenjem njegovog postojanog neprijateljstva prema Crnogorcima, a poslednji je pozivanje na neku istoriju "monarhiji tureckoj" u kojoj je reč o slobodi Crne Gore i o njenom imenu. Ali je ta Istorija stvarno tek treća verzija istoga dela; dve ranije nastale su barem osam godina pre toga, i o njima postoje nedvosmislene potvrde, iako se o njihovoj sudbini više ništa ne zna. Njih je spominjao sam vladika u pismu kancelaru Aleksiju Bestuževu Rjuminu, od 9. februara 1746, uveravajući ga da mu je uputio njihove rukopise preko ruskih poslanika u Carigradu, i moleći ga da se zauzme da one budu publikovane.[536] Iz tih istorija, koje su, kao i ona koja je posle štampana, bile vrlo koncizne ("v kratce") i pisane žurno, a s namerama sasvim praktičnim, ruski grof mogao je, prema Vasilijevim uveravanjima, da se obavesti o narodu Crne Gore i o njegovim crkvama, a "poglavito o ovoj svetoj mitropoliji", i da sazna koliko su mržnji i nevolja Crnogorci imali od Turaka i od "Latina", ali i kako "još uvek, blagodaću Hristovom i milošću sverusijskog imperatorskog 299

veličanstva, Crna Gora stoji nepokorena, kako od strane Turaka, tako i od Latina". Iako su obe prethodne verzije Istorije o Černoj Gori izgubljene, može se verovati da one ipak nisu bile u svemu identične s verzijom Koja nam je poznata. Pristup stvarima svakako je i u njima bio ovakav kakav je i konačno ostao, a bez sumnje i jezik takođe, s obzirom na to da su bile namenjene ruskim čitaocima, a i na to da se tim jezikom, koji je neka čudna mešavina jezika ruskog i srpskog, vladika Vasilije često služio i inače. Bez sumnje je identičan bio i jedan deo njihove sadržine, jer se Vasilije nije nikada mnogo ustručavao da se u svojim spisima ponavlja i da iz onih ranijih, pa čak i iz svojih pisama, prenosi u kasnije ne samo činjenice već i čitave pojedine odeljke. Ali drukčija je štampana verzija morala biti samim tim što se u njoj govor o Crnoj Gori i njenim ljudima produžavao i na vreme posle rada na prethodnim verzijama. A zatim, vladika je sada unekoliko i proširio krug ciljeva koje je s Istorijom želeo da postigne. Kao što je sam isticao u Predisloviju štampane verzije, jedan je od njegovih ciljeva bio da ovom knjigom onemogući izvesne ljude sa našega tla, a u prvom redu one iz Bosne i Hercegovine, ali i poneke druge, koji su za novce u Dubrovniku kupovali svedodžbe ("atestate") o svom tobožnjem plemenitom poreklu i sa njima odlazili u Rusiju i, prisvajajući za sebe "zaslugi naroda černogorskago", sticali tamo imetke i dobijali "nagraždenija i milosti". Ali nije samo u tome "smireni pastir slaveno-serbskago černogorskago naroda" bio polemičan, niti je jedino na taj način pokazivao više sklonosti za uže, i lokalne, nego za šire i opštije interese naroda. Njemu je isto tako smetala pojava pojedinih istoričara, koji su se javljali pošto su Turci "zavladjeli serbskim gosudarstvom" i koji su u svojim delima netačno, po njegovom sudu i pristrasno, i po Crnogorce štetno, prikazivali našu prošlost. Jednome od njih, grofu Đorđu Brankoviću pripisao je lične motive za takvo postupanje. Ne zadovoljivši se time što se neopravdano nazvao srpskim despotom, Branković se, po Vasiliju, još drznuo da sebe predstavi kao vladara ("poveliteljem") crnogorskoga naroda. Vasilije samo što ne kaže, ali se vidi kako to misli, da je car Leopold, zbog toga Brankovića po zasluzi stavio "pod karaul" u Pragu, gde je on i umro, mada je prethodno stigao da napiše - i to je, po vladici crnogorskom, još jedna šteta - mnoge istorije o Srbima, u kojima je naročito uznosio svoju porodicu, koja je, kako to mesto glasi u prenosu na današnji jezik, "kod Srba ostala u velikom prezrenju i poruzi zbog izdaje kneza Lazara". Drugi domaći istoričar koji je ogorčio 300

"egzarha srpskoga trona" i "mitropolita černogorskog, skenderijskog i primorskog" bio je "Mavro Orbin, raguzinski arhimandrit", što je očigledno Mavro Orbin, Dubrovčanin, benediktinac i opat mljetski, a ovde je tako nazvan po načinu na koji ga je zvao njegov prevodilac na ruski jezik, Sava Vladislavić. Orbin je napisao "istoriju o Slovjaneh", kako Vasilije Petrović naziva Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi), i u njemu je, po vladičinoj oceni, nesrazmerno i više no ostale slavio svoje Dubrovčane. Što je vladiku ogorčilo još više, on je za "onaj slavni rod Nemanjića, careva srpskih" izneo da proističu od nekog neznatnog popa Stefana "ot Plevalj iz Hercegovini", dok je istina sasvim druga, to jest da je Simeona Nemanju rodio Bela Uroš, a taj je poticao od familije Likinija i Teodore, sestre Konstantina Velikoga, i živeo je u Zeti, gde je, pored Nemanje, imao još dvojicu sinova, Davida i Konstantina. Vođen namerom, jasnom i odlučnom, da opovrgne krupne neistine koje su se, kako je mislio, skupile oko prošlosti njegovoga naroda, i da umesto njih, ruskim čitaocima, a preko njih i svima drugima, ponudi prava obaveštenja, Vasilije je svoju istoriju temeljio na izvorima koje je smatrao pouzdanim. Neke je od njih i nabrojao; to su "mnogije istorije drevnije", naročito one za koje je navodio da se nahode "vo Atonskoj gorje u Hilandaru" i u Srbiji, "u lavri Studenici, u Dečani, u serbskoj patrijarhiji pekskoj, u mitropoliji černogorskoj cetinskoj" i u kojima se moglo naći mnogo "o carjeh serbskih i gercogjeh černogorskih". One u Hilandaru ni Vasilije nije gledao, razume se, jer u Svetu Goru nije išao, bar koliko za sada znamo, ali su otuda, kao iz središnog srpskog skriptorijuma, u mnoge manastire po zemlji stizali brojni prepisi, i njih je vladika verovatno viđao, kao što je, to je sigurno, znao i pojedine rukopise iz Studenice, Dečana i Peći, pored onih sa Cetinja. Ali ta naša srednjovekovna istoriografija, na koju se vladika crnogorski nadovezivao, nije u poređenju s Brankovićevom istorijom ili s Orbinovim Kraljevstvom Slovena, bila superiornija što se tačnosti tiče, i Vasilije Petrović nije svakako imao mnogo razloga da onako oštre prigovore upućuje toj dvojici autora. Osim toga, kako u tim njegovim izvorima nije bilo ni pomena o mnogo čemu što je njemu bilo stalo da kaže, naročito o stvarima, događajima i ljudima njemu bližim, pa i sasvim bliskim, po vremenu i prostoru, on je pisao prema vlastitom znanju i na osnovu tradicije, često i lokalne, i oba ta oslonca koristio je ne manje slobodno i proizvoljno, i isto toliko i kao mogućnost da ih upotrebi prema trenutnim potrebama i u vlastite svrhe. 301

Predmet Istorije o Černoj Gori vladika Vasilije naznačio je još u njenoj posveti, služeći se rečima naoko dosta skromnim i tačnim. Ona bi imala da predstavlja opis položaja Crne Gore i njenih ranijih vladara "s priloženijem svjatih carej serbskih i despot, kto oni i otkudu bili". Svega toga u Istoriji doista ima, u svedenoj meri i na jedan naročit način. Na početku su geografska i topografska obaveštenja o zemlji, s kratkim naznakama o njenim međama, glavnim oblastima i plemenima, rekama, gradovima, jezerima. Odmah se na to nadovezuje prikaz njene istorije. Taj prikaz zanimljiv je kako po periodizaciji koju je vladika Vasilije proveo, i koja pokazuje njegovo shvatanje osnovnih linija i glavnih razdoblja u prošlosti njegovoga naroda, tako i po njegovom osećanju širokog i dalekog povesnog kontinuiteta i povezanosti sa čitavim i neprekinutim tokom naše istorije. Uvodni mu je deo istorija srpskoga carstva, "kotoroe vsemu svijetu cvjetalo dvijesti i tridesjat god" i koju Vasilije vodi od Stevana Nemanje do kneza Lazara i bitke na Kosovu. Za njim dolazi istorija despotovine, počev od; Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, pa sve do Zmaj-Ognjenog Vuka, s kojim se okončava "oni slavni despocki rod". Tek potom je na red došlo "gercogstvo černogorskoje", čije poreklo vladika Vasilije izvodi od Nemanjinog sina Vukana, koji "v Zete življaše i ot kotorije familiji proizišli gercogi zetskije i černogorskije". Njihov niz otvara savremenik kneza Lazara i njegov zet Balša, sin Stracimirov, a zaključuju poslednji Crnojevići, čija je vladavina prestala 1516. godine. Od tada, po Vasilijevoj koncepciji istorije Crne Gore, "na mesto onih gercogov vladjejut mitropoliti", i tako stanje traje, naravno, sve do njega i njegovih dana. Tom odseku istorije Crne Gore Vasilije Petrović posvećuje srazmerno mnogo prostora i pažnje, ali u stvari ima o njemu nešto da kaže tek od vremena kandijskog rata naovamo, kada su Crnogorci ratovali što zajedno s Venecijom, što na poziv Rusije, često i dugo, a obično i na svoju štetu i plaćajući zatim svoje učešće u borbama stradanjima od osvetničkih turskih vojski. U ovom odseku te istorije naročito je istaknut vladika Danilo, za koga je Vasilije i ovde, kao i svuda drugde uostalom, imao samo reči najviše hvale i najdubljeg uvaženja.[537] Izlažući događaje i spominjući ličnosti koje su u njima imale neku ulogu, Vasilije Petrović postupa s mnogo slobode i što se ličnosti, i što se srazmera tiče. Kritička istoriografija našla je u njegovoj knjizi čitav niz ogrešenja o istinu, gdekad nevoljnih i u onom času neizbežnih, a gdekada svesnih i proisteklih iz vladičinih ličnih, pa i sasvim privatnih motiva.[538] Što je o Vukašinu govorio kao o ubici cara Uroša ili što je Vuka Brankovića 302

prikazao kao kosovskog izdajnika, razlog je što je tako bilo upamćeno u narodnoj tradiciji, ili zabeleženo u srpskim letopisima i drugim starim spisima slične vrste. Ali što je govorio o mitropolitima kao suverenima svoje zemlje počev od 1516. godine, što je isticao neprekinutu slobodu Crne Gore, što je njene granice proširio preko svih realnih, pa i idealnih, osnova, što je u njenim zaseocima video gradove, a u njenom kršu nalazio plodne i bezmalo idilične oblasti, što je izređao sve serdare, "knjaževe" i "vojevode" iz vremena vladike Danila, njih četrdeset i više na broju, na čelo kojih je došao "pervoj ot Njeguš, rodnoj jego brat duk Radul Petrovič", to jest otac samoga Vasilija, i što je samim tim nabrajanjem ove "slavnije polkovodci" stavio u isti red s najznatnijim protagonistima celokupne naše istorije, to je bilo Vasilijevo svesno i unapred sračunato preterivanje, s namerom da se na glavne činioce ruske politike načini najveći utisak, da se Crna Gora po junaštvu, po značaju, po zasluzi, pa prema tome i po očekivanoj pomoći i nagradi izdvoji i istakne više no "pročaja Serbija" i da se tako "obmanjčiki" odstrane sa izvorišta ruske milosti. Po Vasiliju, Srbi su malo gde bili boj ("bataliju vigrali") bez Crnogoraca i Brđana, a što Balša nije potpomogao kralja Vukašina, odgovor je u tome što nije hteo "s carskim ubiceju v družestvo vstupit", a što je izostao iz kosovske bitke, to je stoga što je na Kosovo stigao tek treći dan "po onoj bataliji"; s druge pak strane, kada je "Otomanskaja Porta" 1714. otpravila na Crnu Goru više od sto hiljada vojske "predvoditeljstvom vezira Duman-paše Čuprelića", Crnogorci su "ot sojuznikov svojih Serbov, podanih tureckih, ostavljeni bili". Sve je to, razume se, izraz neke vrste Vasilijevog lokalnog patriotizma i posledica nekih njegovih trenutnih ciljeva, ali o njegovoj najdubljoj povezanosti s čitavom ranijom našom istorijom nema nikakve mogućnosti da se sumnja. O tome svedoči cela ova knjiga, a u njoj naročito Vasilijevo oduševljenje za "serbskoje carstvo" i, naravno, za njegove slavne careve; "oni vsi pravedno carstvovali - zapisano je na jednom mestu Istorije -i Bog ih opravda, kak i do sego dnja vidjatsja svjatije i celebnije ih mošči". Takođe su tome svedok četiri strane koje je u Istoriji dobila kosovska bitka, kao nijedan drugi istorijski događaj ni pre, ni posle nje. Njen prikaz, inače, dat je u pravom pripovedačkom maniru i sasvim drukčije od ostaloga kazivanja, a vladika ga je radio prema poznatoj Priči o boju kosovskom, iz koje je čak i poneke delove doslovno preneo u svoju knjigu.[539] Mnogobrojne netačnosti Vasilijeve Istorije o Černoj Gori primećene su odavno i na pojedine između njih ukazivali su još njegovi savremenici. Neki su to činili iz političkih razloga, kao što je to bio slučaj s glavnim mletačkim 303

providurom u Dalmaciji Frančeskom Grimanijem, koji je o knjizi po dužnosti izvestio svoju vladu. Tom prilikom Grimani se tužio kako vladika u njoj opisuje Crnu Goru "kao jednu od najvećih i najplodnijih pokrajina u svetu", kako u nju ubraja i krajeve koji su mletački i ističe "svakojako s naročitom namerom, kako je njegov narod podigao Kotor", kako vladika zatim "od svakog sela gradi pokrajinu i dičnu titulu knezova i vojvoda daje starešinama porodica", a za jednu od tih porodica čak govori da je stupila u red mletačkog plemstva, kako "uvećava broj i junaštvo ovog naroda, dodajući kako je glas Crne Gore dovoljan da sebi privuče Srbe koji su uz moćne vladare ili uz samoga oca papu". Glavni cilj Istorije o Černoj Gori Grimani je video u Vasilijevoj težnji da se njom za Crnu Goru zadobiju "milost Sinjorije i zaštita Rusije", što je i bilo blisko istini.[540] Još ljuću i strasniju kritiku Vasilijevog dela dao je jedan od njegovih protivnika, jeromonah Teodosije Mrković. Njemu je smetalo što je Vasilije "u svoju nepravednu istoriju" za sebe napisao da je bio "dukski sin", a duka u Crnoj Gori nije bilo bogzna od kada, što je našao tolike gradove u Crnoj Gori, iako tamo nema nijednoga, što je broj raspoloživih ratnika te zemlje preuveličao do dvadeset hiljada, mada ona nema toliko ni ukupnog stanovništva, što je sebe prikazao kao "povelitelja černogorskog i primorskog, Zete i Skenderije", a to je očita neistina, jer su Spuž, Podgorica i Žabljak u turskim rukama a Primorje u mletačkim. Mrkojević je negodovao štaviše, i protiv Vasilijevih tvrdnji da Turci i Mlečići nastoje da istrebe Crnogorce, dok se zna da su im Venecijanci uvek pomagali, a da je, naprotiv, vladika iz Rusije doneo novaca i razdelio ga razbojnicima da napadaju turske i venecijanske podanike.[541] Neki su, najzad, Istoriju Crne Gore kritikovali jednostavno kao njeni čitaoci. Tako je nepoznati vlasnik jednog njenog prevoda na italijanski jezik (Istoria del Montenegro) stavio ispod naslova, kao svoju ocenu, karakterističan pripis: "napisana kako se vidi od nekog autora male verodostojnosti" (da un autore di poca, fede).[542] Sve ocene Vasilijeve Istorije, i one iz dana u koje se ta knjiga pojavila, i ove kasnije, i izrečene u modernoj nauci, morale bi biti blaže i prema piscu širokogrudije. Jer istoriju u pravom smislu reči vladika crnogorski nije ni pisao, iako je svoje delo tako krstio; mnogo više no istorija, ono je bilo jedan politički memorandum i jedan polemički propagandni spis. Njime vladika Vasilije nije ni pomišljao da olakša put budućim naučnim sagledavanjima naše istorije, niti da za njih sačuva pojedine značajne momente prošlosti, već je jednostavno pokušao da učini što može, i na ovaj način takođe, da se zadovolje neke trenutne potrebe njegove zemlje, kao i potrebe lično njegove. 304

Zato je isticao sva preimućstva svoje zemlje, bila ona stvarna ili zasnovana na preuveličavanjima, pa i na samim fikcijama, i zato mu je naročito bilo stalo da naglasi večitu slobodu Crne Gore i njen ogromni doprinos, dat najčešće u krvi i neizmernim stradanjima njenoga stanovišta, borbi svih hrišćanskih sila, kako Venecije tako Rusije i tako "doma austriskoga", protiv zajedničkog neprijatelja, Turaka. Ponegde je vladika pri tom rekao, a ponegde je ostavio da čitaoci Istorije sami načine takav zaključak, da taj crnogorski doprinos opštoj borbi nije ni dovoljno priznat, ni po zasluzi nagrađen. Naročito se, i izričito, žalio na crnu mletačku nezahvalnost. Veneciji su Crnogorci priskakali u pomoć bezbroj puta, u ratovima kiparskom, kandijskom i morejskom, i pri zauzimanju Herceg-Novog 1687. gadine, i u borbama 1699. godine, i prilikom opsada Bara i Ulcinja godine 1717. i 1718, a ostavljani su na cedilu ili su lišavani svake blagodarnosti čim su potrebe prolazile. ("a kogda Venecijani nuždi ne imejut, to pervoje černogorskoje blagodjejanije zabivajut"). Istorija o Černoj Gori Vasilija Petrovića ima i nešto literarnih svojstava, a nije samo suvi i u praktične svrhe rađen politički spis. Ona izbijaju na videlo naročito kada vladika daje kratke, ali sa zanosom pisane, bezmalo raspevane opise, pojedinih krajeva u svojoj zemlji koji se kod njega time preobražavaju u neke arkadski pitome i bogate predele. Tako je naslikana Crmnica ("vsjakimi plodi bogata, otvsjudu istočniki vod, kotori polje napajajut, tamo žito i vino preizrjadnoe"), i tako Maine ( polje vsjakimi plodi nasaždeno i vinogradi, gdje roditsja horošeje vino"); planina Lovćen ispala je veseloe mjesto i visokoe, gdje prežde v ljetje žili [živeli] gercogi černogorskije; tako istočniki [izvori] cjelitelnije"; a govoreći o Zeti, vladika se ushićivao pišući, gotovo bi se reklo, u slatkom dositejevskom stilu: "ne moštno skazati toe strani blagovonij vozduh, vodi izrjadnije prežde pomjanutije rijeki i drugije menšije rijeki, kotorije tekut v rečene ozero, tamo ribi raznije nahodjatsja delikatnije množestvo". Literarne crte u Vasilijevoj prozi javljaju se i na drugim stranama njegove Istorije; kada govori o Balši, koji nije hteo da prizna kneza Lazara "za velikago gosudarja Srbljem i samoderšcem", te je zbog toga sa njim triput ratovao i sva tri puta ga pobedio, Vasilije nastavlja kao da priča ljubavnu povest, a ne piše istoriju: "Posljedi [najzad] Baoša, kak čelovjek molodi vojnoju nepobježden, a pobježden molodoju djevicoju, prekrasnoju Marijeju, dočkoju [kćeri] knjaza Lazarja, na kotoruju ženilsja i v protekciju knjaza Lazarja otdalsja". Ili kada uzima da govori o pokušaju kneza Lazara da se odupre Turcima, vladika pribegava poređenju, da bi 305

pokazao ogromnu neravnopravnost snaga: "serbskaja armija" bila je u odnosu na tursku "kak rijeka protiv velikoga morja". Uprkos svojoj neznatnoj naučnoj i sasvim skromnoj književnoj vrednosti, Istorija o Černoj Gori Vasilija Petrovića imala je čitaoce i, zahvaljujući činjenici što je bila odštampana, vršila je ne mali uticaj u narednim decenijama. Neki široko prihvaćeni i dragi mitovi koje je ona stvorila, ili im je dala snažnu potporu, održavali su se zatim žilavo i dugo, i trajali su tako reći sve do naših dana; vremenom oni su dobili mobilizatorski karakter i održavali su duh otpora i borbe i u prilikama drukčijim i kasnijim. Utoliko je teži posao imala kritička nauka u nastojanju da ih svede na pravu meru, ili i potpuno otkloni, što se uvek događa kada se istorija pretoči u poeziju i kada stvari i pojave izgube realne srazmere i zaviju se u privlačnu maglu pripovedanja. Niti je taj karakter imalo, niti je takav značaj dobilo "istoričko-geografsko opisanje" Crne Gore, koje je u Petrogradu, 29. juna 1757. godine, napisao izvesni Jovan Stefanović Balević, "albano-crnogorac iz Bratonožića", kako se sam potpisao.[543] Ništa se bliže ne zna o tom Baleviću, ali je sigurno da je on bio u ruskoj službi, jer je ovaj spis podneo ruskoj Kolegiji inostranih dela, u čijoj je arhivi i nađen. Sigurno je i to da je bio dosta blizak vladici Vasiliju, ako ne i njegov čovek u potpunosti; to se vidi i po tome što njega pominje kao jedinog upravljača Crne Gore ("u Crnoj Gori nema uprave, ni reda svjeckoga, iako se današnji arhijepiskop Vasilije stara zavesti među njima red i poredak državni"), a vladiku Savu prećutkuje, kao da ga u tom času i nema. Vasilijeva Istorija o Černoj Gori bila je Baleviću unekoliko i model, iako je njegovo opisanije" od vladičine Istorije daleko stvarnije i u podacima tačnije, što je već i po sebi razumljivo s obzirom na njegov zvanični karakter. Kao i Vasilije, Balević govori o netaknutoj slobodi "kamenite, bezvodne i mnogijema neprolaznijema gorama opkoljene" Crne Gore, koja opstoji "ima već 368 godina, tj. od propasti srpskoga carstva"; međutim, nisu izostali ni pokušaji da se ta sloboda ukine: "Turci su mnogo puta napadali na Crnu Goru sa namjerom da je pokore pod ovoju vlast, ali Bog toga nije dopuštio". Balević na to dodaje, doduše, da Crnogorci jesu slobodni, ali da "Turci toga ne priznaju i drže ih za buntovnike". Stvarniji je Balević od vladike Vasilija i u mnogo čemu drugome: u granice Crne Gore on ne uvodi ni "Dalmaciju mletačku", ni "Skenderiju", ni Hercegovinu, a Kotor je njemu "mletački grad"; broj ratnika ("vojenijeh ljudi") kojih Crna Gora može da pruži on procenjuje na pet hiljada; u Crnoj Gori on ne nalazi 306

ni gradova, ni utvrđenja, i napominje da Crnogorci žive "po selima"; nije, najzad, pojedine njene krajeve predstavljao kao nasmejane, plodne i pune svakoga obilja, kako je to, pesnički poneseno, činio vladika Vasilije. Žitelji Crne Gore, koji su po Baleviću "svi od slaveno-srpskoga naroda i pravoslavnoga blagočastivoga ispovijedanja", neobrazovani su i "neiskusni u vještinama", zato što u njih nema škola, ali su inače "od prirode vrlo sposobni, a osobito u vojničkome poslu". Ovde i u onim redovima "opisanija" gde se govori kako Crna Gora nema "nikakvih škola, osim u cetinjskome manastiru, pri arhijerejskoj rezidenciji, jedna škola u kojoj se uče čitati i pisati oni koji se pripravljaju primiti sveštenički čin", oseća se kao da je Balević čitao Vasilijeve apele i molbe ruskim vlastima za pomoć da u svojoj zemlji otvori škole i na taj je način uzdigne (i modernizuje Još u jednom je obaveštenju Bratonožić Jovan Stefanov bio do kraja otvoren i tačan - kada je govorio da "mnogi Crnogorci samo oruđem žive, napadajući čas na turske čas na mletačke podanike", i da takve napade "ne samo ne drže za grijeh, no kao veliku vojničku čast", te da su zbog njih "vazda u svađi s pograničnijem susjedima". I tu, kao i drugde u ovom "opisaniju", opaža se jasno da Balević nije pisao napamet i da je bio obavešten čovek. Valjaće stoga ponešto korigovati nabolje sud već izrečen u nauci da to delo ne doprinosi "objektivnijem unapređenju poznavanja Crne Gore"[544], i ostaće samo za žaljenje što on nije bio iscrpniji i duži, kao i što nije mogao biti objavljen kada je pisan. Zatvoren u svežnjevima jednog poverljivog arhiva, on je ostao nepoznat čitaocima i njegovo dejstvo na njih samim tim nije moglo biti nikakvo. Sa vladikom Vasilijem i Jovanom Balevićem završava se tanki i skromni niz pisaca sa tla stare Crne Gore pre pojave vladike Petra Prvoga. U stvari tek sa Petrom Prvim Njegošem zaključiće se razdoblje u kome su oni delovali, i u tom kraju biće i istinske veličine; ali će sa njim početi i novo razdoblje takođe, i to još veće i blistavije. U isti mah kada i on, u Crnoj Gori, književnim radom baviće se i više istančanih i odabranih duhova iz Boke Kotorske. Neki od tih Bokelja biće prijatelji i saradnici Petra Svetoga; neki će mu biti samo savremenici; a neke će prilike i nesrećne okolnosti našega istorijskoga postojanja svrstati među njegove protivnike. Petar Petrović, kako se nazivao sam od početka i dugo zatim, ili Petar Petrović Njegoš, kako se na svojim pismima (on ih je zvao "knjigama") i drugim dopisima potpisivao docnije, počev od druge polovine svoga života, ili Petar I, najposle, kako ga označavaju istoričari, nije pre svega, a nije ni 307

ponajviše, bio pisac. On je to tek jednim, i manjim, delom svoje ličnosti to jest uglavnom toliko koliko je onome što je govorio i pisao davao izraz i oblik umnogome književan. Ni duhovnik i verski pastir svoga pravoslavnoga naroda nije Petar I bio u prvome redu, mada je od najranije mladosti svoje bio monah - njegovo svetovno ime čak nije uopšte poznato a od trideset šeste godine, pa do smrti (na Lučindan, 30. oktobra 1830), nalazio se na čelu crkve u Crnoj Gori i u Primorju kao njen mitropolit; ta crkva, sa ciglih pet manastira i sa devet kaluđera samo, i sa dvadeset deset hramova i toliko isto sveštenika, maleno je i odviše uzano polje bilo za njegovo prostrano životno zanimanje i delovanje. Petar I Petrović u životu je bio, i u istoriji je ostao, prvenstveno državnik i predvoditelj naroda, i njegov stvarni vladar. Tim narodom upravljao je, kako je i koliko mogao, skoro polovinu jednoga veka, boreći se, i noseći se teško, i sa njim samim, nepokornim i neposlušnim, i sa svetskim događajima, retko kad za Crnu Goru, i u njoj, srećnim i povoljnoga toka, i sa vladajućim silama, kraljevima i carevima onoga vremena, koji su njegovome narodu češće ljuti neprijatelji, no što su mu bili skloni, da prikupi, privede slozi, uredi kao društvo i organizuje kao državu i očuva u njegovoj krvavo stečenoj, i preskupo plaćenoj slobodi. U tom mukotrpnom, ali s čvrstom postojanošću provođenom nastojanju, državnik u njemu oslanjao se, mnogo puta, na nadahnutu reč pesnika, i potpomagao se, neprestano moleći i zaklinjući, ali i proklinjući, ugledom duhovnika i uticajnom svetošću arhipastira.[545] Petar I Petrović izvan svake je sumnje najveći crnogorski vladika XVIII veka, a prvo i najviše mesto u njihovom nizu pripada mu kako po ličnim svojstvima i najboljim odlikama koje je u sebi nosio, tako i po svemu što je za zemlju i narod svoj učinio. Četvrti je on crnogorski mitropolit iz viđene kuće, i već tada bezmalo dinastije Petrovića u XVIII veku. Ali do trona ipak nije došao po neprekinutom sledu Petrovića; njega je, doduše, za naslednika sebi odabrao još stric njegov Vasilije, ali je vladika Sava, koji je njegov stric takođe, pod pritiskom onda svemoćnog Šćepana Maloga, a i na traženje "guvernadura" Radonjića, odredio za to mesto Arsenija Plamenca, ličnost slabu i u svakom pogledu tog visokog čina nedostojnu, kome se, uostalom, ni sama sudbina nije pokazala sklonom, ne dopustivši mu da na vladičanskom prestolu ostane duže od tri godine. Ljudske, svešteničke i državničke veličine Petra I bili su svesni ponajpre njegovi Crnogorci, i to iz svih nahija i plemena, onda gotovo stalno, i mahom teško, međusobno zakrvljenih i neposlušnih. I kada njegove naloge, 308

pozive i zaklinjanja nisu slušali, što nipošto nije bilo retko - jer slušati oni nisu hteli, ni umeli, pa zato ni mogli nikoga - i kada su mu se, otvoreno ili prikriveno, opirali, pa i kada su ga, više iz obesti, nego iz potrebe, potkradali, poštovali su oni jedino njega, i više od svih, među sobom, i priklanjali su se pred njim i njegovom "svetošću" u koju su, još za života njegovog, verovali. Na strance koji su ga sretali, bilo kada su oni u Crnu Goru dolazili, s najrazličitijim namerama, ili kada je on odlazio njima, po najrazličitijim potrebama narodnim, ostavljali su najdublji utisak izgled njegov i celokupno njegovo držanje, neizmernost njegove mudrosti, koju je nemogućno bilo ne uočiti od prve, prebogato iskustvo, nakupljeno iz života, iz knjiga, iz svakodnevnog saobraćanja s ljudima, i široka i mnoga njegova znanja.[546] Udivljenih poštovalaca vladika Petar I imao je i u čitavom "slaveno-serbskom narodu" i kod ostale "braće Srbalja", kako je on govorio za narod srpski izvan svoje Crne Gore, podjednako kod onih iz običnog sveta, kao i kod onih koji su činili tada zaista uski sloj obrazovanih i učenih. Među njima su, uz mnoge Druge, bili odrana Dositej Obradović, Vuk Karadžić i Sima Milutinović-Sarajlija, koji je jedno vreme ostao uz njega kao lični sekretar njegov; a pesnik Glasa narodoljupca Lukijan Mušicki namislio je bio da sačini delo Panteon Srbski, u kome će "imena Srbalja izrezana biti" i u koji je on svojom "lirom uvodio sve slavne Srblje"; iz svoga Šišatovca obaveštavao je Vuka 28. oktobra 1817. da namerava da u taj Panteon Srbski uvede i "mitropolita crnogorskog", o kome je, doduše, po vlastitom priznanju tada još uvek "malo znao".[547] Svoje obrazovanje i sva znanja do kojih je došao nije Petar I dobio redovnim školovanjem; sticao ih je, decenijama, uglavnom sam. U vreme njegove mladosti, pa i dugo posle toga, škola u Crnoj Gori nije bilo, ne samo valjanih, nego ni ma kakvih. Jedino je u manastiru Stanjevići, u kome su, zbog veće lične bezbednosti, crnogorske vladike XVIII veka pretežno boravile, poneki od kaluđera, ne mnogo učeniji od drugih, podučavao je dvojicu ili trojicu monaha, a među njima i onoga koji će, kada tome dođe vreme, biti zaređen za vladiku. Ti učitelji za nevolju, osim što sami nisu znali previše, pokatkad su bili loši i u koječemu drugome, a praznine u nauci naknađivali su tada surovošću i gotovo neljudskim postupanjem s učenicima. U docnijem mitropolitu crnogorskom moralo je ostati dosta nemilih sećanja iz takvog njegovog učenja; njega je već 1760 - a to će reći: s jedva navršenom dvanaestom godinom, jer rođen je on 8. septembra 1748, kako se po svemu čini[548] - zamonašio stric njegov vladika Sava i otada je on uz njega u manastiru Stanjevići i sigurno u ovakvoj jednoj "školi". Kada 309

se mnogo godina posle toga dogodilo da je izvesni đakon Nikodim kao učitelj "Đura Maloga" u istom manastiru, počeo da "preko mjere mučiteljski s njim postupa", Petar I poručio je: "ako ga neće učit s načinom kako se djeca blagorodna uče, da ga ostavi", i dodao uz to, i kao svoje rešenje, koje je svakako nekakav odjek ličnoga iskustva: "Ja neću već nikoga trpjet da se u moju kuću pomami i gospodar čini, zašto sam imao dovoljno bespokojstvija od prvijeh". Sticajem prilika neuspešan je ispao i pokušaj vladike Vasilija da svome sinovcu, tada sedamnaestogodišnjem jerođakonu Petru Petroviću, omogući da dovrši svoje obrazovanje u Rusiji; odlazeći tamo, on ga je s tim ciljem poveo sa sobom u Petrograd sredinom 1765. godine, ali kako je vladiku u Petrogradu ubrzo, idućeg 10. marta, iznenadila smrt, morao se jerođakon Petar, zajedno s još jednim svojim sabratom, s kojim je i došao, vratiti u Crnu Goru već u toku meseca jula, ne sastavivši tako u Rusiji ni punu godinu.[549] Tako je za Petra I počelo njegovo poznanstvo s Rusijom, što je možda, i jedina korist od ovog putovanja. Nije teško zamisliti s kakvim je oduševljenjem, i s kojim nadama, on pošao u veliku i pravoslavnu Rusiju, koja je za Crnogorce njegovoga veka bila prva, i vodeća, slovenska zemlja, i druga domovina skoro; teže je zamisliti u kakvom se raspoloženju i sa kojim mislima on otuda vratio, pogotovo što je taj njegov boravak u prestonici ruske carevine bio naglo presečen i uistinu potpuno neuspešan. Jedno je izvesno: ni slutiti on nije mogao onda da će i svi njegovi docniji dolasci u veliku i moćnu rusku zemlju - a bilo ih je još samo dva - predstavljati ne samo neuspehe, već i prave i potpune poraze, pa i neviđena poniženja. Nekakvog, a bez sumnje ne i beznačajnog, dejstva u sazrevanju a zatim i u čitavom daljem životu Petra I dobile su stoga knjige, koje je pribavljao i čitao, sigurno čak u meri i većoj no što se sada misli. Njih je iza njega, u manastirima u kojima je boravio, ostalo za čitavu jednu biblioteku. Kada je, tek u našem veku, sačinjen njihov popis[550], ispostavilo se jasno da su se knjige kojima se Petar I bavio u časovima koji su mu preticali za čitanje, za učenje ili jednostavno za predah, sačuvale tek u manjem broju. Ali neke od sada iščezlih knjiga iz skupa njegove knjižnice spominjao je on ili navodio, u svojim pismima ili u ostalim svojim spisima, za neke znamo da ih je kupovao ili se na njih pretplaćivao, a nekima se tragovi raspoznaju u njegovim pisanim tekstovima. Kada se sve to uzme ujedno, nazire se, otprilike, šta je sve oblikovalo i činilo duhovni i misaoni svet vladike Petra I. Kao kaluđer i crkveni visokodostojanstvenik čitao je on, i izučavao, što je 310

i u potpunosti razumljivo, vrlo mnogo verske i crkvene knjige - Sveto pismo u prvom redu - zatim bogoslovska i dela iz hrišćanske moralke, velike propovednike i tumače svetih spisa. Ali sporednije mesto u njegovim duhovnim zanimanjima ne pripada ni knjigama iz oblasti istorije: taj državnik i predvodnik naroda, koji je i sam jedan od činilaca istorije, neizbežno se morao interesovati i za stvari i događanja ovoga sveta, negdašnja i savremena. Prošlost slovenskih naroda - srpskog posebno, čijim se delom osećao - on je upoznavao koliko iz žive tradicije i iz pesama narodnih, toliko iz knjiga. Onda najpoznatiju od njih, Kraljevstvo Slovena Dubrovčanina Mavra Orbina, koju je mogao čitati i iz italijanski pisanog originala, jer je taj jezik razumevao i govorio, znao je, najverovatnije, po prevodu na ruski Hercegovca i ruskog grofa Save Vladislavića (Knjiga istoriografija, Petrograd, 1722) iz koga je to znamenito delo barokne istoriografije znao uglavnom ceo pravoslavni deo našega sveta. Isto toliko koliko delo Orbinovo, morao mu je blizak biti Razgovor ugodni naroda slovinskoga (Venecija, 1756, 1759) franjevca iz Makarske Andrije Kačića Miošića, koji je jezikom i stihom narodne poezije, dodajući jedino slik i mnogo više istorijske tačnosti, uz nešto vlastite književne dorade, opevao ličnosti i događaje ranije prošlosti našega naroda. Zna se, isto tako, da je vladika Petar docnije bio pretplatnik na dela Vuka Stefanovića Karadžića, s kojim je i inače bio u bliskoj vezi: izrekom se spominju Srpski rječnik, a potom i pojedine knjige narodnih pesama srpskih i Vukovi zabavnici pod nazivom Danica.[551]Do Petra I stizale su i inače srpske knjige štampane za njegovog vremena: Pavle Solarić slao mu je izdanja koja je on priređivao za mletačkog štampara i izdavača Pana Teodosija: jednu od njih - Serbije plačevno pakiporaboščenije ljeta 1813, štampanu u Veneciji 1815 - vladika čak i pominje, navodeći u jednom pismu 1818. godine, srpsku poslovicu iz nje.[552] Ali nije samo književnost naša, već je i savremena književnost evropska bila u vidokrugu zanimanja za knjige vladike Petra I, sudeći po ostacima njegove knjižnice; pored toga u isti red zanimanja njegovih dolazile su knjige sa područja filozofije i društvene misli njegovog prosvećenog veka. Zahvaljujući tim knjigama, vladika crnogorski postajao je sudeonik evropskog duha XVIII veka i građanin prosvećene Evrope u kojoj je on zračio. Prožet tim duhom, vladika je govorio o "prosveščeniju", kao oznaci, ali i tekovini, savremenog trenutka i sanjao je da i njegova Crna Gora dobije škole, štamparije i sve ostale i "korisne ustanove", da se u njoj zavede red i uvedu zakoni, i da Crnogorci dobiju uređenje "po prilici ostali' prosvješteni' naroda". 311

Duhovni i misaoni horizonti Petra Petrovića, njegovo životno iskustvo i poznavanje sveta širili su se i prilikom njegovih izlazaka iz Crne Gore i putovanja njegovih u strane zemlje i gradove. Pa ako se baš u takva putovanja njegova i ne računaju njegovi silasci u Kotor, u Budvu i u ostala mesta Boke Kotorske, jer je pravoslavni narod tamo bio na njegovom duhovnom staranju, i odlasci njegovi među njih bili su i posve prirodni i redovni, a osim toga imao je on u Budvi i vlastitu kuću, izvan svake sumnje je i da je svaki dolazak njegov tamo bio novi dodir s drugom, i različitom civilizacijom, i s urbanim i kulturnim sredinama davnašnjih početaka i neprekidnog trajanja. Tamo je među ljudima koje je sretao bilo i učenih i obrazovanih duhova, pa i pisaca, domaćih i pristiglih sa strane, koji su na jedan ili drugi način uticali na njega, ili imali neku ulogu u njegovom životu. Tako se nipošto ne može isključiti mogućnost da se već oko godine 1769. u Perastu video, a verovatno i zbližio, s Dubrovčaninom Franom Dolčijem, sveštenikom katoličkim, mladim u ono vreme, kao što je bio i on - Dolči je rođen nešto pre Petra I, 1742. godine - a već učenim, i duha oštrog, živog, delatnog i nemirnog, koji je toliko oduševio Peraštane svojim propovedima za tadašnji uskršnji post da su ga zauzvrat proglasili građaninom svoje komune. Nedugo posle tih dana, godine 1774, Dolči će otići iz svoga Dubrovnika, kako se potom pokazalo: zauvek, da potraži većeg, i šireg prostora svojim ambicijama i svome delovanju u stranom svetu, koji je za njega otpočeo Bečom, a okončao se nesrećno u jednoj rupi na Cetinju, koju su Crnogorci proglasili tamnicom. Njega će otada sudbina prečesto dovoditi u blizinu Petra Petrovića, i u vreme kada je ovaj samo arhimandrit, i kada je postao vladika i mitropolit Crne Gore, i decenijama mu je on služio kao tumač, savetnik i sekretar, ostajući stalno, i bukvalno do groba, i njegov verni prijatelj. U Budvi, isto tako, a može biti i u Stanjevićima, ili još negde po Crnoj Gori tadašnji arhimandrit Petar Petrović mogao je biti u prilici da sretne, i upozna donekle - jer upoznati njega potpuno nije mogao niko "konta" Stjepana Zanovića, Paštrovića tri godine od sebe mlađeg - rođen je on u Budvi 1751 - a već građanina sveta, čuvenog po dobru i blistavim darovima koje je u sebi nosio, i još glasovitijeg po zlu, na koje je te svoje darove upravljao. Bio je to pustolov, pa i varalica, velikog stila, kakvih i u XVIII veku, prebogatom inače ljudi toga kova, nije bilo baš mnogo. U vreme prvih susreta s tadašnjim arhimandritom Petrom Petrovićem Zanović je bio u dvadeset trećoj godini i za sobom je imao tek početke svoje meteorske životne karijere, koja je trajala prekratko, ali je bila prepuna događanja, nemira i neočekivanih obrta, i koja je preko samih vrhova, na 312

žalost ponajviše neslavnih, strmoglavo hitala ka svom neveselom kraju.[553] Gde sve dotada Zanović nije bio, i šta sve nije već radio! Posle godina provedenih u učilištima Venecije i Padove, na prvim slobodnim koracima u životu, počeo je da se sukobljava s ljudima, s društvenim moralom i sa zakonima. Ti mladalački sukobi i sumnjivi uspesi pri kockanju, doveli su ga zajedno sa starijim bratom Primislavom, još bezobzirnijim no što je on, ali s kojim će se docnije trajno razići, do izgnanstva iz Venecije, 1769, a onda i iz Treviza, 1770; kao dopunsku krivicu pripisali su im tada i "nepoštovanje verskih obreda i huljenje Bogorodice i svetaca." Vrlo široku kulturu, koja je u onom veku mogla biti samo enciklopedijska, dobio je i zahvaljujući neprestanim putovanjima, na koja je odlazio kako dragovoljno i, po jednoj svojoj reči, radi sticanja "onih saznanja koja se samo iskustvom dobijaju", tako isto priteran okolnostima da u bekstvu traži sebi spasenja. U Firenci, pored neverovatnih uspeha za kartaškim stolom, imao je i onih u poeziji i nauci: u tamošnjoj akademiji Apatista (degli Apatisti) čitao je, na skupovima, svoju poeziju i neki svoj sastav u slavu ruske carice Katarine, zbog kojih je, već u martu 1772, zakićen zvanjem akademika, što je čast koju je svaki "filozof" i pesnik XVIII veka - a on je to hteo i nastojao da bude - morao da želi i da se stara da po svaku cenu stekne. Sve je to, barem što se Firence tiče, zasenčeno nepromišljenim postupcima i kockarskim aferama braće Zanović, koji su se tu brzo i lako našli u društvu sa sebi sličnim, i većim, pustolovima i varalicama, kao što su Đakomo Kazanova[554] i jedan proslavljeni, a zatim i tragični izdanak sa našega tla, koji je uz to takođe bio i filozof i pisac. Toma Medin iz Lastve u Boki Kotorskoj[555]; zbog takve jedne afere, u kojoj je do gole kože, pa i preko toga, na kartama "olakšan" jedan mladi engleski lord, koji je posle toga ubrzo i umro, sredina u kojoj su Zanovići dejstvovali, sada Firenca, branila se time što ih je prognala. Iza toga su, pošto je mladi Stjepan Zanović primoran da potraži novo podneblje za sebe, na redu bila njegova bavljenja u Parizu, gde je blistao po salonima najvišeg društva, udvarajući se damama, i pleneći njihova srca, kako svojim duhom i najfinijim manirima, tako i svojom fizičkom lepotom, ali je i sticao poznanike, pa i prijatelje, među piscima, filozofima, naučnicima i enciklopedistima, kakvi su bili Ruso, koga je proglasio svojim "nastavnikom", ili Dalamber, Marmontel i drugi, sve do Voltera, kojima je upućivao svoje pesme, pretežno sonete, na italijanskom ali i na francuskom jeziku, ili je prevodio njihova dela. Išao je u London da naplati firentinsko kartaško potraživanje, ali i da stekne ugledne i uticajne znance, i da se vidi s piscima; tamo je, takođe, napisao i niz pesama, prigodnih, ljubavnih i refleksivnih, nastalih brzo i lako, i predstavljenih 313

mahom kao improvizacije (impromptu, kako je uz mnoge dopisao). Boravio je, kad duže, kad kraće, ili se samo nalazio u prolazu, i po ostalim gradovima Francuske, Lionu, Eksu (u Provansi), Marseju[556]. Najzad se iz nekih svojih razloga rešio da pohodi roditelje i rodni dom u Budvi, i zaputio se tamo, preko Italije, idući polako, i prolazeći mnoge glavne gradove Italije, od Torina i Milana, do Napulja i Rima. Odnosio je iz njih knjige i pesme koje je tamo pisao, a ostavljao u njima zanimljive tragove i svakojake uspomene. U svetlije strane njegovog dotadašnjeg života spadaju bez sumnje knjige, lepo i s ukusom štampane, u kojima je izdavao svoja dela, bilo pojedinačno, u tankim brošurama, bilo skupa, u krupnijim celinama, od kojih su neke izlazile i s lažnim naznakama o mestu ili rednom broju njihovog izdanja.[557] U istoj, 1773. godini pojavile su se dve, s naslovima Opere diverse (Razna dela) i Poesie (Pesme): prva je štampana u Parizu, a druga, iako je na koricama naznačena Ženeva kao mesto štampanja, ipak u Milanu.[558] Na obema se Zanović potpisao pravim svojim imenom (Stefano de Zannowich), dakako s primetnutom, a neizbežnom titulom "kneza" (conte) i uz dopunske naznake o postojbini (Dalmatino) i o akademskom njegovom članstvu (academico). Sa svim svojim kasnijim knjigama, a izdao ih je on otada mnogo, i raznih, postupao je sasvim drukčije; njih je predstavljao kao dela izmišljenih ličnosti za koje se izdavao i čiju je ulogu hteo da igra (Stiepan Pastorvecchio, Prinz von Montenegro, Gran Castriotto d'Albanie, Le grand Castriotto d'Albanie surnomé Scanderbeg, Stiepan Annibale d' Albanae), ili se na njima sakrivao iza raznih neodređenih pseudonima (un Ex-Ministre d'Etat, un Turc, un Orietal) ili ih je pak u svet puštao bez ikakvog određenja o autorstvu. Prvu od te dve knjige Opere diverse odaslao je Zanović u svet opremljenu vlastitim portretom, što će činiti i kasnije, često; iznad njegovog lika ispisana je životna deviza njegova Scribere iussit veritas (istina nalaže da se piše), koja, s obzirom na ono što se o njemu zna i nije baš najprikladnije odabrana, ili je namerno cinična, a ispod, pored imena (conte Stefano Zannowich Dalmatino), stavljena je naznaka, začudo ne sasvim tačna, da je pisac rođen 18. februara 1752 (umesto 1751) godine.[559] Tu knjigu posvetio je Zanović, s mnogim izrazima sinovljevske privrženosti i ljubavi, svome ocu Antunu, tada viđenoj ličnosti, patriciju i posedniku u Budvi, a samo koju godinu pre toga trgovcu prilično neizvesnoga glasa u Veneciji, odakle je 1766. čak bio i zauvek proteran, zbog sumnje, izgleda dokazane, da je varao prilikom kartanja. U toj knjizi raznovrsnog filozofskog i književnog sadržaja, u prozi i stihovima izmešano, i u istovremeno izdatoj knjizi Poesie, u kojoj su samo pesme, sabrano je sve, ili bezmalo sve, što je još uvek premladi "filozof" i "pesnik" 314

iz Budve, koji je krupnim zamasima zaplivao u veliki svet, dotle bio napisao. Jezik njegov uglavnom je italijanski; ali s isto toliko lakoće i sigurnosti, mada znatno ređe, piše on, i peva, i na francuskom. Tekstova na maternjem jeziku Zanović u svojim knjigama nema, osim cigla dva stiha na uvodnim stranama knjige Opere diverse napisana u pohvalu njenome piscu, a koji su očigledno sastav našeg Budljanina takođe; toliko su oni loši, možda uz to i veoma pogrešno štampani, da im se čak ni smisao ne može dokraja razabrati, ali i iz njih ipak dovoljno jasno proizlazi da to nije jezik kojim on inače govori. Svoja dela Zanović smišlja i piše jer ga to zabavlja, zatim jer je to neka vrsta mode u galantnom i prosvećenom njegovom veku, i najzad, jer gori od želje da se istakne i proslavi. Za moto knjige Opere diverse izabrao je stihove iz Vergilijevih Georgika (knj. III, 8; 9) u kojima se kaže: "I meni pokušat treba dić se sa zemlje i slavan ići od usta do usta". Iz soneta koji stavlja na uvodno mesto, i koji pripisuje nekom nepoznatom svom poštovaocu, a koji je bez sumlje njegov, vidi se koliko je visoko on mislio o sebi kao piscu, ili se barem činio da tako misli; govori se tu o njegovim "prekrasnim rimama", "o velikom imenu" njegovom, o tako "retkom i uzvišenom njegovom duhu", i ističe se da je za njega "otvoreno polje slave"; nimalo skromno, naglašava se na kraju kako on sobom pokazuje da je Apolon dao "i na varvarskoj obali i na pustome tlu" njegove Budve pesnike koji su njeni Dante, Bembo, Kaza i njen Torkvato Taso. Nije potrebno, naravno, Zanovića ispravljati u ovoj stvari, jer je i bez toga očito da se, kao pisac nije domašio ni blizu stupnja na kome su bili pomenuti Italijani. Ali, s druge strane, njegova proza, filozofska, istorijsko-politička i književna, i njegovi stihovi, ako i nisu bili bolji, nisu zato bili ni mnogo gori od onoga što se, u većini, izdavalo, kao tekuća i standardna literatura, svuda po književnim i uopšte kulturnim središtima evropskog XVIII veka. Ove knjige, uostalom, pisao je sasvim mlad čovek: raspravljajući u njima o čoveku i njegovoj prirodi, o dobru i zlu u njemu, o vaspitanju i o moralu, o ljubavi, o društvu, o poeziji, o filozofiji, o religiji, o svemu, rečju, što je zanimalo prosvećene i slobodne duhove njegovog veka, on i ne bi mogao, sve i da mu je bila namera, da o predmetima o kojima se među ljudima razmišljalo toliko mnogo, i tako često, iskaže misao i reč novu, i originalnu; nije se, međutim, poput većine svojih savremenika, mnogo ni brinuo da to što govori bude samo njegovo i da predstavlja neko otkrovenje, već je hteo pre svega da ono što je o životu i čoveku video, doživeo, zaključio ili stekao čitanjem, kaže što duhovitije i uopšte na način koliko je god mogućno privlačniji. Češće no vlastite, to su tuđe misli, pa i opšte ideje epohe, ali zaodenute u vlastito ruho i iskazane na sopstveni način. Više puta je ponešto 315

rekao o svojoj poetici preuzimanja, imitacije, čak i pesničke krađe i sve to važi uopšte za njegov spisateljski rad. "Pesnici treba da čine kao stari Spartanci - kaže on na jednom mestu, i razjašnjava: da kradu i da krađu sakrivaju, da tuđe stvari preboje, a ne da ih ostavljaju istovetne. On je mislio, čak - a u tome su sa njim bili jednomišljenici mnogi u onome veku, da ta dorada i vlastito preoblikovanje tuđega i preuzetog od drugih daje ovome prirodu i odlike samostalnoga dela. U tom smislu on je i za monodramu Pigmalion Žan-Žak Rusoa, koju je preveo i izdao i posebno i u okviru knjige Opere diverse, govorio: "moj Pigmalion", ističući da je to "slavno delo velikoga duha" nastojao da načini "svojim pod novim pesničkim oblikom ideja". U drugom jednom tekstu o sebi - koji je pisao sam, a pripisao ga Rusou - on je tvrdio, međutim, da je u tu svoju obradu Pigmaliona "uneo više ljupkosti no što bi to mogli da učine Ovidije i Horacije", pokazujući i tu koliko je njegovo mišljenje o udelu vlastite poezije i o njenoj vrednosti bilo visoko. Sva dela, pisana na taj način i u skladu s takvom poetikom, koja Zanović unosi u svoje dve knjige predstavljaju svoga tvorca, ili se on sam tako predstavlja, kao filozofa, koji uprkos svojoj mladosti (mia eta giovane), o svakoj stvari razmišlja slobodno i kritički, odbacujući ili osporavajući "sve što nije u saglasnosti sa svetlošću razuma"; on je čovek od duha (uomo di spirito), ali isto toliko i od razuma; on služi, ili barem uverava da želi da služi, istini, i u smislu poznate reči satiričara Juvenala (Sat. IV, 91) koju navodi, "istini posvećuje život", što, priznati valja, zvuči bar neuverljivo, ako ne i šaljivo, kada se ima u vidu koliko je krupnu ulogu u životu njegovome imala laž. Kao pesnik, on je znao da pesnici govore neistinu, već po prirodi svoga posla, i spominjao je da im je zbog toga Platon odrekao gostoprimstvo u svojoj republici; i o sebi je priznavao da kao "pesnik koji se rađa", na hartiji slika "stvari koje su daleko od istine i razuma", ali je znao i za lepotu laži, to jest koliko je ona lepa, kako prolazi ravnopravno sa istinom, "kada je časna". Samo što on to mešanje istine i laži nije zadržavao samo za poeziju, već ga je unosio i u život, čak i previše i ne gledajući da njegove laži ostanu časne. Podjednako je Zanović bio i čovek srca "osetljivog, i koje je ljubitelj čovečanstva", kome bi želeo da pomogne da dođe do sreće. Nije ni bezbožnik, ni libertin, već prosvećeni vernik, umeren i tolerantan u svemu. Kao čovek osećanja, uglađenog postupanja i gospodstvenog ophođenja u najvišem smislu reči, on veruje čvrsto da je vaspitanje, o kome piše i u knjigu stavlja ceo jedan ogled, jedna od najneophodnijih stvari u ljudskom društvu, "a kada je ono zapušteno, nastaju varvarstvo misli i prostota osećanja: - Crnogorci su zbog toga svirepi". Ovaj ogled ujedno je i najviši izraz zahvalnosti vlastitim 316

roditeljima i ljubavi za njih, što su mu, po njegovom svedočenju, dali upravo takvo vaspitanje, od najbolje vrste i od najvišeg reda; misli koje je u ovaj ogled uneo u stvari su po njemu načela koja je svojevremeno saznavao od svoga oca. Ponajviše su proizišle iz tog finog međusobnog saobraćanja ljudi XVIII veka, i njegov su izraz mahom, Zanovićeve pesme, od svih vrsta koje su onda u modi, soneta, kancona i kanconeta, kantata, madrigala, anakreontika i "nenija po grčkome uzoru". Za pojedine od njih kaže se da se pevaju uz pratnju ondašnjih muzičkih instrumenata: citre, flauto-traverso, viola d'amore, a gdekad se spominju i njihovi kompozitori, najčešće onda slavni opat Kvirino Gasparini. Iz napomena kojima Zanović propraća njihove tekstove može se doznati da su nastajale u posebnim trenucima i prilikama Zanovićevog života, i u mnogim gradovima u koje su pesnika odvodile sudbina, nemirna ćud njegova, ili pak gola i teška nužda, a to su Pariz, Lion i Marsej, Kale i Dover, London i druga mesta po Engleskoj, Torino, Đenova, Firenca, Rim, i Napulj u Italiji. Mahom su prigodne, upućene kao pesnikov duboki poklon ili galantna pohvala pesnicima, filozofima i drugim slavnim ljudima (Rusou, Volteru, Dalamberu, Marmontelu) ili o njima (Pop), vladarima i drugim moćnicima, lepim damama i glasovitim pevačicama, gradovima i republikama, Splitu, Dubrovniku, Veneciji, rodnoj pesnikovoj Budvi. U dva maha pesnik se osmelio na pokušaj da u "slatki italijanski govor" prenosi liriku biblijskih psalama, od kojih je jedan bio znameniti De profundis. Najposle, a za pesnika XVIII veka u stvari najprirodnije, Zanović je u obe svoje knjige uneo i više ljubavnih pesama. Neke od njih samo su onda uobičajena salonska udvaranja lepoticama, gdekad uzetim i skupno, kao damama Đenove, na primer, a neke su imale da budu iskazi o ličnoj ljubavi, jednom prema nekoj Klori, drugi put prema "lepoj", "ljubaznoj" i "dražesnoj" Leonili - imena su, razume se, izmišljena i "pesnička" - i o bolu našeg gizdavog "kneza" od Budve što njegova ljubav nije uzvraćena. Iako je tu nepoznatu Leonilu, i čitaoce, a i sebe sama, uveravao da je za njega ona isto što i Laura za Petrarku, Beatriče za Dantea, a Eleonora za Tasa, i da će on o njoj pevati kao što su ti pesnici pevali o svojim "gospama", sve je zaista bilo drukčije: niti je Leonila bila što su bile te dame, niti je Zanović bio što su ti pesnici bili, niti su se pak osećanja njegova mogla meriti osećanjima njihovim, ni po dubini, ni po iskrenosti, pa kako bi onda poezija koja je iz svega toga nastajala mogla biti drugo do uobičajena i konvencionalna, samo duha i lepih, laskavih reči puna, ali i na opštim mestima zasnovana i u suštini neozbiljna, kao i sve druge društvene igre ondašnjeg razmaženog i izveštačenog, a veoma prefinjenog i uglađenog čoveka?! O svom odlasku u 317

Budvu Zanović je govorio u više mahova, i na raznim mestima knjiga Opere diverse i Poesie; taj odlazak njegov ne bi, prema tome, morao biti iznuđen, niti u jednom času predstavljati jedini izlaz. On je možda samo ubrzan nekim skandalom koji je u Rimu imao Zanović s jezuitima, i iz "koga je proistekla velika nezgoda, a izgleda i sramota za kneza" iz Budve. Inače, još u ogledu o vaspitanju on je izricao nadu da će na povratku u roditeljski dom, koji je smerao, blaženo i srećno živeti u miru i zadovoljstvima letnjikovca u Babindonu (Babindolu), koji je njegov otac uredio, i oplemenio, između ostaloga i svojim smislom za graditeljstvo. Zatim, u kanconeti Odlazak autora iz Italije za Dalmaciju, koja se pevala uz citru na muziku "slavnog Gasparinija", opraštao se od tada voljene žene nazvane Klori, jadikujući da mu je sada "svaka nada mrtva" i da ga "avaj, sudbina odvodi u Dalmaciju", ali kako će i na rodnoj obali, u Budvi, "prastarome gradu i slavnom morskom pristaništu", čuvati spomen na nju. Najzad, u sonetu o svom povratku u Budvu, on je, doduše, ne do kraja jasno, govorio o svom, valjda novom, povratku u "ljubljenu otadžbinu", po navršetku jedne godine, i da će sada u Budvi biti njegovo boravište "mada ga pod drugim nebom očekuje druga sudbina", a u napomeni je dopisivao da u rodni kraj odlazi iz Italije "jedino da bi ponovo video svoje roditelje". Ko zna da nije za to imao i neki drugi razlog, možda i bitniji. Jer nije svakako bez veće nevolje, ako nije i to još jedna od mnogih ćudljivih njegovih igara, vest koja se februara 1774. pojavila - a postarao se za to izvesno on sam - u onda uglednom "Giornale enciclopedico" iz Vičence da je Zanović umro u Kelnu, s napomenom da učeni svet mora da prežali prerani gubitak "valjanog i vrednog pesnika i pisca". Bila je to prva lažna najava njegove smrti - a i docnije će ih biti još pa će u skladu s tim na nekim njegovim knjigama štampanim potom stajati oznaka da sadrže posmrtna pesnikova dela.[560] Kako se po svemu čini, u to vreme kada je svetu objavljivao svoju ranu smrt, živeo je Zanović, sklonjen i u sigurnosti svoje Budve. Ne zna se mnogo, ni sasvim pouzdano, šta je on tada tamo činio, i kuda je sve otuda odlazio. Sigurno je da je iz Budve jednom na kratko išao u Italiju, da bi se tamo našao s bogatim poljskim knezom i palatinom Vilne Karlom Rađivilom (Radzwill), koji je kao protivnik poljskog kralja Stanislava Augusta kovao razne planove, i snivao čak da i sam zasedne na poljski presto, nadajući se podršci i od samoga sultana. Idući za tom namerom, i radeći na njenom ostvarenju, Rađivil je stigao u Italiju, a odatle, zapravo iz Venecije, krenuo je na istok, ka Carigradu, ali preko Dubrovnika. Sa sobom je vodio veliku svitu, u kojoj je, izgleda, bio i Zanović, vazda blizak ljudima ove vrste i ovakvih planova, a našla se tu i glasovita pustolovka onoga vremena, prozvana sasvim 318

neosnovano, kneginja Tarakanova, a koja se izdavala, još neosnovanije, za kćer ruske carice Jelisavete. To čudno i šareno društvo sjatilo se odjednom u Dubrovnik. Vlasti dubrovačke, iz obzira prema uglednom Poljaku, ukazale su im uobičajene počasti i pažnju, ali su ih, što je takođe u skladu s prastarim običajima, okružili podozrenjem i brižno nadzirali. Kada su se očekivanja kneza Rađivila pokazala nestvarnim, društvo se raspršilo i napustilo Dubrovnik; Zanović se tada ponovo obreo u Budvi. Pretpostavlja se, istina bez nekog čvršćeg oslonca, da je i Rađivil u jednom času tog svog boravka na našim obalama dolazio s njim u Budvu i da je čak gostovao u njegovom domu.[661] Iz Budve je Zanović odlazio i u Crnu Goru, i tada je imao prilike da se vidi, i da bude zajedno, s mlađim arhimandritom Petrom, ako njihovi prvi susreti nisu bili i ranije, u Budvi. Crna Gora je tada bila sva u vrenju i u velikoj pometnji posle neočekivane smrti Šćepana Maloga; vladika Sava tada je ponovo dolazio do nekadašnjeg svog uticaja i ranije slobode. Svoj boravak i svoje delovanje u Crnoj Gori u te dane Zanović je u mnogim podrobnostima opisao u svojoj knjizi o Šćepanu Malom - bolje reći o Šćepanu Malom i o sebi samome - koju je deset godina docnije pustio u svet koja je tada izišla na francuskom jeziku i u više izdanja, a bila je i prevedena na italijanski.[562] Ta knjiga je puna proizvoljnog i svakovrsnih tvorevina razigrane Zanovićeve mašte; kako bi joj se moglo verovati stoga i u onim delovima njenim u kojima je reč o tadašnjem boravku mladoga Budljanina - nije imao onda ni pune dvadeset tri godine! - među Crnogorcima? Po toj njegovoj priči, vladika Sava i glavari dočekali su ga s mnogo pažnje i krajnje prijazno: vladika je dobro poznavao njegovu porodicu, i to od rođenja njegovog pradede. On se "udostojio da ga u svojoj rezidenciji u Stanjevićima i na Cetinju služi vlastitim rukama i u prisutnosti celoga dvora za trpezom pripremljenom, samo za njega, na masti, jer patrijarh i svi njegovi kaluđeri preko cele godine jedu isključivao na ulju". Vladika je Zanoviću omogućio da upozna i ispita Crnu Goru, a dao mu je i pratnju, u kojoj je bio i nećak njegov arhimandrit Petar. Još više od toga, pokazao mu je svoj arhiv i riznicu, koje je skrivao od drugih, a uputio ga je i u najviše političke i državne tajne. I kao vrhunac svega, ponudio mu je stari vladika da ostane u Crnoj Gori i da joj pomogne da povrati i učvrsti red i mir koji je Šćepan Mali poremetio. Svoje čitaoce Zanović je uveravao da tada, onako mlad i ponet, nemirnoga duha i željan velike pozornice za svoje delovanje, nije iskoristio priliku. On se nosio mišlju da ode na dvor ruske carice Katarine II "najveličanstvenije i najprosvećenije, najviše filosofske i najmoćnije od svih, koje je Sever imao od stvaranja sveta", kako je pisao, i ne na jednom mestu, u svojim knjigama. Vladika Sava i crnogorski glavari 319

složili su se, prema Zanovićevoj priči, s njegovim odlaskom u Rusiju, dali su mu najšira ovlašćenja i gramate, uzeli su i veliki zajam od Venecije za troškove puta i odaslali ga u Rusiju, s pratnjom u kojoj je bio i arhimandrit Petar. Cela ta Zanovićeva priča, u kojoj ima i ponečeg tačnog, ispunjena je bez sumnje i mnogim njegovim izmišljanjima: naročito zvuči sasvim neverovatno da su ga Crnogorci izabrali tada za opunomoćenog svog predstavnika u Rusiji, i čak - ništa manje - za poglavara svoje države. Tu svoju fantastičnu priču ponavljao je Zanović, s mestimičnim varijacijama i dopunama i u raznim prilikama docnije. Tako je u jednom pismu kralju Fridrihu II, iz Berlina 1776. iznosio da se tada i "koristio, za neko vreme, neznanjem i lakovernošću jednog varvarskog naroda i da se nametnuo za glavara čitave jedne zemlje".[583] U glavi Zanovićevoj tada su se začele i neke druge čudnovate zamisli, na kojima je istrajavao duže ili kraće, i sa više ili manje doslednosti. Njima je menjao ne samo ime, već i sam ovoj identitet, a bile su mu one potrebne da zametne neke tragove i da zaigra u novim ulogama koje je sebi namenjivao. Po jednoj, Šćepan Mali nije onog tragičnog dana ubijen, kao što u stvari jeste, već je smrt koja je bila namenjena njemu stigla njegovoga ubicu; a taj Šćepan Mali uistinu je, i od početka je bio, Stjepan Zanović glavom. Prvi put će tu skroz neverovatnu priču Zanović izneti u pismu kralju Fridrihu II upućenom 1776. za njegovoga boravka u Berlinu.[564] Druga njegova zamisao iz tih dana, koja je i produženje i dalje razvijanje one prve, i kod koje je ostao do kraja života, potpisujući u tom smislu i svoje sledeće knjige, bila je da je on pravim imenom Stjepan - Hanibal Kastriota, jedanaesti praunuk glasovitog Đorđa Kastriota Skenderbega i potomak dinastije Crnojevića, knez Arbanije i gospodar Babindola, beg Gornjeg brda Crne Gore. Pravi odlasci Petra Petrovića u strani svet, koji su premašali međe Boke Kotorske i znatno razmakli njegova duhovna obzorja i znanja o životu i ljudima, a isto tako i o politici i o istoriji, imali su svoj početak u vreme ovog Zanovićevog življenja u Budvi. U krugu oko vladike Save, u kome je bio i mladi arhimandrit Petar Petrović, a kriomice od ondašnjeg "guvernadura" Radonjića, smišljen je poduhvat upravljen prema Rusiji, u kome je nekog, i nekolikog, udela, mogao imati zaista Stjepan Zanović, ako baš i nije, kako je sam predstavljao, bio začetnik; sa druge strane zna se dobro, inače, da je stari vladika gajio jaka podozrenja u njega već onda. Svakako, sredinom 1775. godine, jedna crnogorska delegacija, kojoj je na čelu bio arhimandrit Petar, a ne Zanović i u kojoj su, pored Zanovića, bili još jedan kaluđer iz Crne Gore, sinovac vladike Save po imenu Vasilije 320

Ivanović, i tadašnji paroh pravoslavne crkve u Budvi Nikola Davidović, krenula je za Dubrovnik, odakle je imala da produži za Rijeku i Beč, a zatim dalje, sve do Rusije.[565] Cilj je bio da se u Rusiji izmoli da ponovo počne da teče pomoć Crnoj Gori, njenim crkvama i vladikama njenim, određena odavno i carskim gramatama utvrđena, ali koja je od pojave Šćepana Malog uskraćena. U Dubrovniku je delegaciju sačekao i oko njenog se ukrcavanja u brod za Trst pobrinuo Miroslav Zanović, najmlađi brat Stjepanov, što pokazuje takođe da su Zanovići zaista imali vidnoga udela u celoj ovoj stvari. Tu je arhimandrit Petar dočekan lepo i sa poštovanjem, pa je vladika Sava osetio potrebu da se, 25, jula 1775, naročitim pismom zahvali na svemu tome dubrovačkom knezu.[566] Ovu crnogorsku misiju, koja je započela tako dobro, čekali su pri njenim daljim koracima. sami neuspesi, pa se i okončala ona sasvim neslavno. U Beču je nisu primile odlučujuće austrijske ličnosti, a ruski poslanik, uskratio im je pasoše za Rusiju: među samim članovima delegacije kojima su se u Beču pridružili i neki drugi Bokelji, kasnije poznati po svojim poduhvatima sumnjive političke i moralne vrednosti, nastale su, izgleda, razmirice, pa se i Zanović - da li kao njihova žrtva, ili iz drugih nekih razloga - našao izvan nje. Ni arhimandrit Petar Petrović, niti pak Zanović, nisu hteli da odustanu olako, samo je svako produžio na svoj način. Arhimandrit Petar je iz Beča 26. avgusta 1775. javljao stricu i vladici Savi, kratko i nedovoljno određeno, da se oni ipak upućuju ka Rusiji, mada je, šire i jasnije, govorio o mnogim teškoćama i preprekama s kojima su se susreli ili su ih one čekale: da su "ova sadašnja putovanja vrlo teška", da im nisu dati pasoši, da je "sve skupo", da su se u Rusiji promenile prilike, jer je Orlov "izgubio onu svoju prvašnju moć" a na njegovo mesto došao je Potemkin, i da se ni od austrijskog dvora ne treba sada nadati "nikakvoj stvari".[567] A Zanović je - da li što je ko zna zbog čega bio prinuđen da napusti Beč, da li razišavši se tada s Crnogorcima - otišao u Poljsku, gde je neko vreme živeo na velikoj nozi i u visokom društvu, pod moćnom zaštitom i u okrilju grofa Mihajla Oginskog, velikog hetmana litavskog. Ubrzo je, međutim, prešao u Drezden, prestoni grad ondašnje saksonske države, gde je takođe znao da nađe prijatelje i blagonaklone zaštitnike. U Drezdenu je 1775. štampao knjigu koju je, mada i živ i zdrav, nazvao Opera postume (Posmrtna dela). Tu okupljena njegova "posmrtna" dela čine pesme, mahom prigodne ali (i ljubavne, pisma carici Katarini II ili raznim uglednicima, filozofima i pesnicima, s refleksijama o moralnopolitičkim predmetima i jedno dugo i neobično pismo upravljeno, možda uistinu, a možda i samo tobože, rabinu sinagoge u Carigradu Avramu Leviju, s dosta čudnim, namerno ciničnim i otvoreno prkosnim 321

razmišljanjima o svetu i ljudima. Iz Drezdena se on, iste 1775, ali 15. septembra, obratio pismom ministru i državnom sekretaru Rusije knezu Potemkinu,[568] zalažući se za Crnogorce i njihovo izaslanstvo, za koje je verovao da je u međuvremenu prispelo u Moskvu i da je već saslušano, ali govoreći veoma mnogo, i na svoj poznati i razmetljivi način, i o sebi i sebi u prilog. Već početne reči pisma sasvim su u tome tonu: "Ako vam je moja osoba nepoznata, moje ime to sigurno neće biti." I mnogo šta drugo što zatim sledi na istoj je liniji. Spominjao je Zanović da ga knez Orlov dobro poznaje, a isticao je i uverenje da je arhimandrit Petar u Rusiji izneo barem deo istorije njegovih strašnih životnih događaja. Crnogorci koji su svesni da su zbog fanatizma sa kojim su za svoga cara priznali Šćepana Maloga, lažnoga Petra III, izgubili u Rusiji skoro sav kredit, izabrali su u tajnosti njega za svoga opunomoćenika na dvoru u Petrogradu, i poslali ga tamo u pratnji arhimandrita Petrovića i u društvu sa ostalim. On je taj poduhvat prihvatio znajući "dobročiniteljske sklonosti" i carice Katarine i kneza Potemkina, "sa smelošću koja priliči onome koji ima samo dvadeset četiri godine". Pripovedao je zatim Zanović kako je uz hiljadu teškoća i s mukom stigao do Beča, a kako odatle "da li po volji priviđenja ili po božjoj kazni", nije mogao nastaviti za Moskvu. Kao razloge za to navodio je, neodređeno i propuštajući da naznači sa čije sve strane, "razdor, zanetost i interes". Ali duša arhimandrita Petra, uprkos njegovoj neupućenosti u politiku, zasluživala je, po Zanovićevim rečima u ovom pismu, da im on, sa svoje strane, pomogne i da za njih izmoli dobročinstva koja su i crkvi i crnogorskim ličnostima prethodnici carice Katarine činili počev od vremena Petra Velikoga. Ovaj pravoslavni svet ("ovi Grci", kaže Zanović), koji potiču iz najvarvarskijeg ćoška sveta, lišeni svakog političkog znanja, neuki u ponašanju, ali potrebiti pomoći, "dolaze na dvor uvereni u zaštitu Najveće žene sveta" i podstaknuti Zanovićevim "ambicioznim i rečitim obećanjima". Crnogorci imaju i ne malih ratničkih zasluga, zbog kojih su pomoći dostojni. Poslednji rat s Turcima pod Šćepanom Malim vodili su s tolikom srčanošću, da Zanović može da Potemkina uveri da bi sada, "da je knez Aleksej Orlov došao (kako je obećao) u Crnu Goru, umesto što je otišao u Moreju, sva Albanija i blažena pokrajina Zeta, staro utočište kraljeva Srbije, bili pod slatkom vladavinom Katarine Druge". Naglašavajući da govori samo ono što ga nadahnjuju dužnost i istina i da ostavljajući po strani vlastite? interese, traži milosrđe za druge, Zanović je upozoravao na drugu i posebnu stranu sa koje je on lično, zainteresovan da Crnogorce "ne ostavi blagotvorna ruka ruske veličine". "Ako se to desi, uveravao je, ostaće žrtva on sam, jer će se oni tada "rasrđeni, očajni i lišeni svega osim osvete, baciti naoružani na 322

posede njegove porodice i protiv malobrojnih seljaka i sela njihovih, i opljačkaće ih do gole kože, da bi odenuli sebe same". Ove priče, daleke od svake stvarnosti, Zanović je stavljao u ovo svoje obraćanje Potemkinu, ne bi li ono zvučalo uverljivije. U istu svrhu upleo je on odmah zatim i svoga oca. Taj otac njegov, koji je, po njemu, bio "čovek mudar i u čitavom narodu poznat kao zaštitnik mira, čuvar zakona i nepodmitljivi sudija, kako u javnim, tako i u privatnim stvarima", nikakvog znanja nije imao o svemu "što je njegov sin, iz lične ambicije, učinio u Crnoj Gori", a ipak će stradati od razočaranih i razbesnelih Crnogoraca, ako se na njih Potemkin ne bude smilovao i ako im ne bi podario što oni traže. Svoju strasnu i odveć raspričanu rečitost ko zna u kome bi pravcu Zanović uputio da je nešto u tom trenutku znao da se arhimandrit Petar, bez potrebnih pasoša i bez izgleda i nade, nije ostavio misli na odlazak u Rusiju, i da je iz Beča okrenuo put Crne Gore. Zanović je, međutim, u Drezdenu nastavio da sanja kako će oni zajedno otići u Rusiju, na poklonjenje moćnoj carici, kojoj je on pevao pesme, slavio je u drugim, i mnogim, spisima i upućivao joj pisma, bez sumnje imaginarna, ispunjena tananim filozofskim razmišljanjima, i koja je odmah štampao u svojim knjigama. U Drezdenu mu nisu cvetale ruže. Iz Pariza su stigle na njegov račun optužbe tamošnjeg mletačkog ambasadora Močeniga da je, kao i njegov brat Primislav, opasan kockar i varalica, da se lažno predstavlja kao mletački plemić, i da ga, naprotiv, svuda na mletačkoj zemlji, gde se god pojavi, čeka zatvor. Za trenutak Zanović je, veštom i uverljivom odbranom, otklonio opasnost, ali mu je izlazak iz štampe knjige Lettere turche (Turska pisma, 1776) pribavio nove nevolje, a konačno i izgnanstvo iz Drezdena.[569] Pisma su to koja piše neki izmišljeni Osman, a to je upravo Zanović; njih je "skupio i štampao" Stjepan Paštrović (Stiepan Pastorvecchio), što je Zanović opet; i to nije bilo nigde drugde do u Carigradu, dok se desilo u stvari u Drezdenu. U veku u kome je vladao ukus za istočnjačku egzotiku, ali i za ovakve mistifikacije, Turska pisma, koja su upravo takav utisak ostavljala, dočekana su sa zanimanjem. Ona su pažnju privlačila duhovitim i pronicavim zapažanjima čoveka koji se predstavljao kao "filozof" ponegde reskim i bezobzirnim, obično lakim i zabavnim, o mnogim i slavnim evropskim gradovima (od Rima, Pariza i Beča, do Napulja, Lajpciga i Petrograda) ili o starim i novim državama (Veneciji, Dubrovniku, Poljskoj, Pruskoj, Saksoniji) i o životu, prilikama i ljudima u njima. Interesovanje svake vrste vezivala su za sebe i pisma, bilo stvarna, i umetana pokatkad s indiskrecijom, koja je naš Bokelj slao nekim najglasovitijim ljudima epohe, bilo tobožnja, koja je Zanović izmišljao. Ne treba se čuditi onda što je ova knjiga, s tako privlačnim svojstvima, odmah 323

prevedena i štampana na francuskom (Lajpcig, 1777) i nemačkom jeziku (Berlin, 1777), ako se i za to nije pobrinuo, kao što izgleda, opet sam njen pisac.[570] Proterivan neslavno, kao ovoga puta iz Drezdena, neumorni Zanović, upućivao se smesta, i sve drskije, na druge strane, gde još nije bivao ili je verovao da su mu gresi pali u zaborav, uz put prisvajajući titule, sve nestvarnije, pokazujući krupne pretenzije, sve neskromnije, i objavljujući pod lažnim imenima svoje knjige, sve neobičnije. U Berlinu, u koji je stigao u leto 1776, a iz koga je bio prinuđen da beži već krajem iste godine, pokušao je najpre da se približi Fridrihu II upućujući mu jedan ludi memorandum, s najfantastičnijim bajkama o sebi i svome poreklu, i izlazeći i lično pred cara, koji ga je odmah prozreo, i to mu je, bez obzira, i dao na znanje, a kada je na toj strani doživeo neuspeh, uspeo je da za sebe pridobije bezmalo bez rezerve naklonost i poverenje i lakim uživanjima sklonog prestolonaslednika, a docnijeg kralja Fridriha Viljema II, koji će već imati prilike da skupim novcem plati tu svoju lakovernost. Petra Petrovića, čija se sudbina na čudan, a ponekad upravo i neodvojiv, način prepliće sa sudbinom Stjepana Zanovića, okolnosti, nužda trenutka, a i lične zamisli, njegove i okoline njegove, odmah posle jednog, i neuspelog, odvešće na drugi, ne mnogo uspešniji put, u istome pravcu i sa istovetnim ciljem. I taj će put međutim za njega značiti novo i krupno iskustvo, životno, koliko i političko. Srdžba guvernadura Radonjića što su ga stari vladika Sava i njegov mladi sinovac u zasnivanju prethodnog, i potpuno propalog, pokušaja lukavo, a po duši rečeno i surovo, zaobišli, nekako je smirena, pa je već krajem 1777. godine nova crnogorska delegacija, u kojoj su sada, uz arhimandrita Petra, bili i guvernadur Radonjić i serdar Ivan Petrović, krenula, preko Trsta i Beča, u Rusiju, da bi izašla pred lice carice Katarine P, "zbog nekijeh narodnijeh potreba"; te potrebe su, kao i uvek, ruska pomoć i zaštita za Crnu Goru. Ovoga puta oni su srećno stigli u Petrograd, ali su tamo šest punih meseci obijali pragove, obilazili moćne i uticajne ličnosti, i uzaludno molili, i gotovo preklinjali: veliku, slavnu i prejasnu caricu oni nisu videli. I tako im se desilo da su januara 1779. "bez ikakvog uspjeha u svome djelu" morali da se vrate u Beč sa osećanjem da su još jednom poraženi i ponovo odbačeni. U očajanju i za utehu, a možda i što su primorani bili da nalaze sasvim druge smerove svojoj politici, oni su u Beču hvatali najviše veze, tražili zaštitu Austrije nad Crnom Gorom i njenu pomoć, i nudili za uzvrat plaćene ratnike sa svojega tla za carevu vojsku. Primali su ih na najvišim mestima i ljubazno su ih slušali, i rečima, pa i zalaganjima podržavali ministri, maršal Laudon, moćni Kaunic, a napokon i 324

sam car. Ali, kada su se najzad i posle svega u toku 1779. godine, posle tolikog izbivanja, vratili kući i kada su sveli račune, ishod je bio neočekivano mršav. Za njihovog boravka u Beču oko njih su se kao leptiri oko sveće u letnje noći okupili mnogi ljudi sa našega tla, da im se "nađu pri ruci", i da im pomognu, da uz njih uhvate neku korist, ili, napokon, i jednostavno iz sklonosti da nešto pokreću i da u nečemu učestvuju. Tu su Nikola Marković iz Budve i kapetan Božo Kamenarović iz Dobrote, koji se već neko vreme zanose mišlju da iz Crne Gore za cara dopreme plaćenike, i koji će na tome raditi i posle, dok ta zamisao ne propadne sasvim. Tu je i Dubrovčanin Frano Dolči, koji je, nominalno, u Beču vikar crkve svetoga Stefana i duhovni pastir tamošnjih Italijana, ali se u stvari, i sve više, meša u politiku. On je uspeo da prodre u neke bečke krugove i da postane ličnost sa kojom se računa. Ponekad pri tom njegovi putevi kao da zaista nisu sasvim pravi: laskanje, udvaranje, ponizna služba, pa i usluge obaveštajne prirode i poneka intriga uobičajeni su postupci "dvorana" i "filozofa" onoga stoleća. Moćnicima Austrije, ali i drugim, uz put, on upućuje pohvalne ode sročene na latinskom jeziku i štampane u pretankim knjižicama, koje su istini za volju lišene do kraja poetske vrednosti, ali se sasvim lepo usklađuju s običajima i zahtevima vremena, kada se ovakva "poezija" ozbiljno shvatala, tražila i visoko cenila. Crnogorcima je Dolči u Beču dobrodošao i kao prevodilac, a oni su, prilikom raznih susreta, imali prilike da vide ne jedan znak pažnje i poštovanja koje su ovom Dubrovčaninu ukazivali ministri i kancelar, pa i sam car. Mogao je, najposle, da se u ovoj grupi kraj Crnogoraca nađe i nezaobilazni Stjepan Zanović. U svojim tumaranjima Evropom u te godine, kada je čas u glavnim gradovima pojedinih nemačkih država, čas u Poljskoj, čas opet negde sasvim drugde, nije on mogao nikako zaobići ni Beč. Već u svojoj knjizi Lettere turche on je pokazao kako dobro poznaje taj grad i s kojom se lakoćom snalazi u njemu, kao i s kojim se sve, i kakvim, ljudima od ugleda i moći, u politici, u visokom društvu ili u kulturi, on zna ili im je čak vrlo blizak.[571] Nije ni on - a i čudo bi bilo da jeste - mimoišao mutne dogovore oko isporučivanja naših ljudi - on je govorio: svojih, jer pretendovao je da su mu to podanici - stranim dvorovima, za vojaku i ratove. Ali u Beču su za njega povremeno nastajale nepovoljne prilike ili ih je on sam stvarao, prosto izazivajući svoju sudbinu. Tako je početkom 1778. u Dubrovniku optužen da je načinio lažne pečate te malene i stare republike naše[572], a imao je smelosti da u isti mah, 15. januara, uputi tamo jedno dugačko pismo, u kome je taj grad-republiku 325

nazivao "poslednjim skloništem dalmatinske slobode" i savetovao mu je, da "u ovim preteškim vremenima kada je mudra politika po vrednosti ravna armiji", izabere neku znamenitu, mudru i iskusnu ličnost, od krupnog ugleda i visokih veza - a više je nego očigledno da je ta ličnost trebalo da bude upravo on - koja bi bila zastupnik i odbrana slobode te Republike, na dvoru u Berlinu i na onome u Beču. "Već duže vremena, kaže on s toliko licemerja, da izgleda kao da se šali, glavna je moja strast ljubav prema vrlini i istini; filozofija koja mi je uzdigla i učvrstila dušu služi mi kao kompas u društvu i vodi me uvek vernog u osećanju mudrosti i pravde".[573] U Beču je, međutim, on pao i sasvim nisko, kada je, zbog nečega, bačen u okovima u zatvor, iz koga je, istina, ubrzo pušten, po naredbi carevoj i na zauzimanje, kako se misli, neke anonimne dame. U svim sredinama on je štampao knjige, čak brda knjiga, kojima je prosto zasipao javnost, knjige, neobične i prepune fantazije, pa i najluđe, lažne bezmalo u svemu, od imena pisca i naznake mesta izdanja, pa sve do - sadržine. U Poljskoj su to knjige u kojima se predstavlja, ili razmatra politička sudbina Poljske: Le destin politique de la Pologne, štampane tobož u Kroji, 1778 - u drugom izdanju, i pod promenjenim naslovom: L'Horoscope politique de la Pologne, tobož na Cetinju, 1779[574] - ili u kojima su ljubavne pesme, iskrene koliko je na iskrenosti bio zasnovan sav Zanovićev život, upućen nekoj mladoj poljskoj dami: Chansons amoureuses à Gettrude de Pologne (A la Haye).[575] Prestolonasledniku Fridrihu Viljemu, s kojim je neprestano vezivao najveće planove i najnestvarnije nade - a jedna je bila: da mu ovaj pomogne da postane kralj Poljske! - poslao je knjigu Epitres Pathétique (1779, 1780).[576] A za sopstvenu dušu ili za najličniju upotrebu u političkim sanjarijama kojih se do kraja života nije ostavljao pisao je i štampao knjige bizarne i svakojake vrednosti: La Poésie et la Philosophie d'un Turc[577], ili čak i bez ikakve vrednosti: Le grand Castriotto d'Albanie, Histoire (Pariz, 1779).[578] Iz Crne Gore u Beč sredinom 1781. godine dolazio je ovoga puta bez arhimandrita Petra I, guvernadur Jovan Radonjić; on vodi svoju politiku, a sve u nameri, da potisne sasvim iz svetovne vlasti crnogorske vladike. Petar Petrović, koji još vladika nije, u to vreme mora da se ili pred takvim nastojanjima pravi nevešt, ili da im se prividno podvrgava: ali u dubini duše on iščekuje svoj trenutak. Radonjić je u Beč došao s velikim ponudama i sa ne manjim zahtevima: ono što je nudio, a to su ratnici iz Crne Gore, nije mogao isporučiti; ono što je zahtevao, a to su protektorat Austrije nad Crnom Gorom, i materijalna pomoć, u oružju i municiji, i u novcu, nije mogao dobiti, ni približno u meri kolika su bila njegova nadanja.[579] U 326

svakome času, uz crnogorsku delegaciju, stajao je i na usluzi joj bio Frano Dolči, jer se akcija guvernadura Radonjića poklapa dosta dobro i sa njegovim tadašnjim pokušajima.[580] Jedan njegov brat, monah dominikanskog reda, upleo se, svakako u tajnom sadejstvu sa njim, u planove o angažovanju naših ljudi za ratnu službu u austrijskoj vojsci, pa je, kada je to njegova Republika otkrila, bio iz nje proteran; i Frano Dolči nije s domovinom prošao bolje: kada je u Dubrovnik stiglo nekakvo njegovo pismo, po oceni tamošnjih "ljudi od vladanja" drsko i bezočno, bio mu je zauvek zabranjen povratak u domovinu, a vlada dubrovačka tražila je od ministra Kaunica u Beču da se Dolči proglasi ludim i zatvori u neku ludnicu.[581] To se nije desilo, već upravo naprotiv, kada je, kao krajnji ishod Radonjićevog dolaska u Beč, car odlučio da pošalje inkognito u Crnu Goru jednu vojnu misiju, koja će izvideti stvari i izvršiti snimanje zemlje, pukovnik Paulić, koji je toj misiji određen za šefa, zatražio je, i od dvora dobio, da u nju bude uključen i Frano Dolči, za koga je uveravao da "dobro poznaje Crne Goru" i da bi mu po tome "mogao biti od velike koristi". Preobučeni i izdajući se čas za trgovce, čas za štampare, ti su austrijski oficiri, kojima je bio pridodat i Frano Dolči, 28. decembra 1781, stigli u manastir Stanjevići, gde su se i nastanili i potom ostali do kraja svoje misije. U to vreme, sve dok 15. maja 1782. Austrijanci nisu pošli natrag iz Crne Gore, arhimandrit Petar bio je, više ili manje, stalno sa Dolčijem, i njihovo zbliženje, koje će ostati sve do Dolčijevog tragičnog kraja vrlo tesno, tada je upravo definitivno nastalo. Sigurno je uticanje između njih bilo obostrano: u susretima s Dolčijem arhimandrit crnogorski imao je u obilju prilike da uči ono što se u Crnoj Gori nije dalo naučiti inače, o svetskim stvarima, o istoriji i politici, o književnosti. Smrt staroga mitropolita Save (10. marta 1781), bolest njegovog naslednika Arsenija Plamenca i sve očitije ispoljavana njegova nesposobnost da dostojno sedi na vladičanskom prestolju Crne Gore, i vlada zemljom i narodom, i zatim (15. maja 1784) njegova smrt, sve događaji koji su brzo dolazili jedan za drugim pokazali su jasno narodu Crne Gore da Petar Petrović mora što hitnije da se sam ispne na taj presto, koji mu uostalom po porodičnom pravu i pripada. Ali za to je on trebalo da bude posvećen za vladiku, što je, po već stvorenoj tradiciji, valjalo da se dogodi u Rusiji; tako je došlo do još jednog, sada i poslednjeg u njegovom životu uopšte "u tuđe zemlje putovanja". To putovanje, koje je trajalo vrlo dugo i na kome je on video mnogo gradova i više zemalja, i živeo u njima, bilo je samo u ponekom, a pre svega u osnovnom cilju, uspešno, iako i tu tek delimično: u 327

mnogo čemu ono je dugi sled neprijatnosti, nezgoda i poraza. S njima je počelo već u Beču: ruski poslanik knez Galjicin, od koga je očekivao i tražio da lako dobije pasoš za Petrograd, glatko ga je odbio; možda su se njemu, ili njegovim pretpostavljenim u Rusiji, doista učinili preko svake mere sumnjivim prečesti a tajanstveni dolasci svakovrsnih crnogorskih izaslanstava u Beč, zbog čega je moralo izgledati da i sam Petar Petrović vodi u najmanju ruku dvoličnu i krajnje nečasnu igru. Kada se već nije moglo postići da se posvećenje obavi u Rusiji, zatraženo je, i od austrijskog cara lako dobijeno, dopuštenje da Petra Petrovića u Karlovcima posveti tamošnji srpski mitropolit Mojsije Putnik; ali se tada isprečila nova nezgoda: na putu za Karlovce arhimandrit je nekako ispao iz kola i slomio je desnu ruku. Zbog toga se morao vratiti u Beč i čitavih šest meseci proveo je tamo na lečenju. Za to vreme uz njega je, pored ostalih članova njegove pratnje, verni Frano Dolči, a tu su i davnašnji prodavci crnogorskih ratnika Austriji, Bokelji Marković i Kamenarović, a počeo je da oko njega obleće i stari poznanik njegov, Stjepan Zanović, koji je u međuvremenu prebivao u Holandiji, pa u Belgiji, gde je našao način da se približi, ali i zaista dopadne, glasovitom vojskovođi, državniku i piscu knezu de Linj (Ligne), a sada se ponovo obreo u Beču. Sa sobom je doneo hrpu novih knjiga, koje je u međuvremenu štampao, sve na francuskom jeziku, na koji je izgleda prešao. To su "izabrana dela" princa Kastriota albanskoga, što je njegov omiljeni pseudonim u to vreme (Oeuvres choisies du Prince Castriotto d'Albanie), štampana 1782, u kojima se nalaze raznorodni tekstovi, kao što su "karakteristični portret naslednog princa Pruske", i jedno Zanovićevo pismo američkom kongresu, kojim sebe nudi - za vladara Amerike, kao i "više drugih komada neštampanih"[582] a pridodato im je delo čudnog naslova i još čudnije sadržine Fragment d'un nouveau chapitre du "Diable boiteux", envoyé de l'autre monde par M. le Sage. Tu je zatim knjiga o Poljskoj s izmenjenim naslovom i u novom izdanju L'Alcoran des princes destinés au Trone (izdata tobož u Petrogradu, 1783)[583], knjižnica o samoći La Solitude, "u istočnjačkom stilu" (1783)[584] i najposle zanimljiva knjiga Misli (Penses) "Stjepana-Hanibala Paštrovića" Pensés de Stiepan-Annibale Vieux Berger d'Albanie, sa naznakom, razume se lažnom, da je 1784. štampana - u Kalkuti.[585] Sa sobom je Zanović, za cara Josifa II, doneo beskrajno nestvarnu i drsku ponudu: da mu u njegovom tadašnjem sporu s Holandijom, za koji je caru i te kako trebalo vojske, dovede ništa manje od deset hiljada junaka iz Crne Gore, koju će, još, bez teškoća i tako reći uz put, staviti pod zaštitu Austrije. Obilaženje oko Petra Petrovića, s kojim je čak pomišljao da putuje na posvećenje u Karlovce, trebalo je, valjda, da 328

pribavi neku uverljivost njegovim, inače do kraja neutemeljenim i nepromišljenim predlozima. Ali se za Zanovića odjednom sve razbilo u komade, i on je uvideo da je u Beču potpuno onemogućen, s realnom opasnošću za petama da se još jednom nađe u zatvoru. Jer, odveć dobro je, i ovde, bilo poznato da je za njim u Veneciji 1777. izdata poternica (Bando), koja je i štampana, a to je značilo da je i razaslata na razne strane. Uspeo je nekako da iz Beča ipak ode, istina u pratnji dvojice policijskih službenika, sve do granice, i da zapravo stigne do Regensburga. Odatle je caru Josifu P uputio dugo pismo na francuskom, umnogome zapleteno i čini se namerno nejasno. Braneći sebe, optužio je nemilo mnoge svoje neprijatelje. Svu krivicu za svoje nevolje svalio je ipak na Dolčija, koji je, sa svojim spletkama, "kabalama" i klevetama, a radeći preko kneza Kobencla, uspeo da ga ocrni i onemogući na dvoru. Dolči ga je optuživao caru da je u duši Prus i da radi za interese pruskog vladara. Sebe je, inače, Zanović prikazivao kao neprikosnovenog gospodara Crne Gore, kome je pokojni vladika Sava dao pečat "velike grčko-mitropolitske crkve" na Cetinju. Arhimandrit Petar ispao je, u njegovom pismu, čovek potpuno bezličan i smeten, koji se leluja između jednog i drugoga; "on se ne usuđuje da kaže ne kada ja kažem da", tvrdi smelo Zanović. Guvernadur Jovan Radonjić, koji je s arhimandritom došao u Beč, zgađen zbog Dolčijevih spletaka, napustio je to društvo i otišao u Crnu Goru. Dolčija je Zanović svojevremeno zauvek proterao iz Crne Gore - ne kaže, samo, kako i kada - i obesiće ga o prvo drvo ako se ikada tamo bude pojavio. Vrlo loše su u Zanovićevom pismu prošli Dubrovčani između ostaloga, oni su bespravno prisvojili stare dragocenosti iz crnogorske riznice, koje je vladika Sava Zanoviću ostavio u amanet da povrati - zatim sami Crnogorci, za koje Zanović kaže da su ga otac i majka zaklinjali da se sa njima ne meša, jer su oni "kao i venecijanski državni inkvizitori sposobni da čine zlo, a sasvim nesposobni da čine dobro", i naravno mnogo lošega rečeno je u tom pismu za same Venecijance. Sasvim je shvatljivo zanimanje obe ove države, venecijanske i dubrovačke, za Zanovićevo pismo i nalozi tih država predstavnicima njihovim u Beču da do teksta tog pisma dođu svakako. Zalečivši u Beču ruku, Petar Petrović je, sa svojom pratnjom, i sa Franom Dolčijem, koji mu je služio kao tumač i neka vrsta sekretara, napokon došao u Karlovce, gde ga je mitropolit Mojsije Putnik, uz asistenciju četvorice vladika, vršačkog Vikentija, bačkog Josifa, karlovačkog Jovana i slavonskog Pavla, 13. oktobra 1784. svečano rukopoložio "vo episkopa Černija Gori, Skenderiji i Primorja". Po zavladičenju, novi vladika Petar jednim 329

"toržestvenim govorom" na ruskom jeziku javno se, i najbiranijim rečima, zahvalio mitropolitu karlovačkom što je blagonaklono i odmah uslišio "prošenije černogorskago gubernatora i naroda" i što je pristao da ovu hirotoniju učini.[586] Mesec dana posle svog posvećenja u Karlovcima vladika se pismom iz Novoga Sada 26. novembra 1784. obratio mitropolitu petrogradskom i ruskome sinodu, u kome je, između ostaloga, govorio o potrebi crnogorskog naroda da dobije škole, štampariju, druge ustanove korisne državi i "vse što nauka dat možet", a što je on očekivao da zavede uz pomoć Rusije. Nesrećni vladika Petar, ni slutio nije čemu se uputio odlazeći, na svoju ruku i bez poziva, u Rusiju i šta ga je tamo čekalo! Pošto ga je onda ugledni Srbin general Simeon Zorić, pozvao sebi u Šklov, uputio se vladika tamo, nadajući se da će se posredovanjem uticajnog Zorića, domoći ipak Petrograda.[587] Međutim, Zorić je morao da u međuvremenu ode i nije ga više bilo tamo, a bio je tamo Zorićev polubrat, David Nerančić-Zorić, koji je, istina, u ruskoj službi dospeo visoko do časti general-majora, ali kome to nije bilo dosta, već je uvrteo u glavu da postane i vladar Crne Gore i car Srbije; i bila su tamo dvojica braće Zanovića, Primislav i Hanibal, koji su, zloupotrebljavajući gostoprimstvo ukazano im u Šklovu, ušli u kriminalan posao pravljenja lažnih rubalja, ali su otkriveni i osujećeni, i poslati na robiju, što je ostavilo trajnu mrlju i na samom njihovom domaćinu Simeonu Zoriću. Boravak vladike Petra u Šklovu, uz koga je, i ovde, neprestano bio Frano Dolči, budno je pratio jedan naš čovek, pametni i promućurni, za Rusiju korisni i u njoj uticajni, ali opaki i lično zainteresovani Sofronije Marković, koji je tada bio na izvesnom položaju u ruskom ministarstvu inostranih dela; on se prozvao Jugovićem, jer je, po nekoj svojoj umišljenoj genealogiji, tvrdio da je potomak Juga Bogdana, i već i po tome je bio uveren da njemu pripada presto Crne Gore. Marković-Jugović u tome je imao potajnu, ali snažnu, podršku crnogorskog guvernadura Jovana Radonjića, koji je verovao da će ga iskoristiti u svojoj borbi protiv vladike. Tako su se oko vladike Petra I, već na prvim njegovim koracima u novome činu i položaju, našla dva "samozvanca", međusobno suprotstavljena i koji se bore o isti presto. Koristeći svoj položaj Marković-Jugović je o crnogorskom vladici širio nemoguće neistine; jedna je od njih da pravoslavni vladika crnogorski hoće da uz pomoć latinskog popa Dolčija koji je uz to austrijski špijun - Crnu Goru prevede u katoličku veru! Marković-Jugović je punio glavu ruskim vlastodršcima još i optužbama da vladika Petar daje podršku mutnim planovima Davida Nerančića-Zorića, 330

koje je umeo da predstavi kao opasne za Rusiju. Sve se splelo i zamrsilo tako da, je Petar I, kada je napokon stigao u Petrograd, umesto poziva u ruski sinod i pred caricu, što je tako silno želeo i očekivao, trećega dana dobio naređenje, da trenutno napusti Petrograd. Umesto njega, pred ruske vlasti dozvan je Dolči, gde su ga svakojako ispitivali, i mnogo mu šta obećavali, da optuži, i uistinu izda, Petra Petrovića, a kada je ovaj sve to odlučno i pošteno odbio, proteran je zajedno sa vladikom i on. Petar I kazuje da su ga - a to znači i one koji su bili u društvu s njim - gonili silom "dan i noć", ne dajući mu "ni časa počinuti... preko Polocka, Mogiljeva, Tolončina, preko granice, bez pasoša". "Kao Hrista od Iroda do Pilata", završava slikom ovaj svoj prikaz vladika Petar, "tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mom opskrbljenju i poruganju." Istoričari Crne Gore, i među njima i biograf Petra I, Dušan Vuksan, složni su u uverenju da se vladika, posle tri godine odsustvovanja, vratio kući februara 1786, ali je to iz osnova pogrešno. Zakleti neprijatelj Crnogoraca Mahmud-paša Bušatlija, koji nikako nije dao mira svojim susedima, upao je u crnogorsku zemlju i sa silnom vojskom nasrnuo je na katunsku nahiju. Nikakav otpor nije mogao da mu se suprotstavi; guvernadur, a i ostali crnogorski glavari, branili su se kako su mogli i znali, upućivali su pozive za pomoć u Beč, na koje nisu dobijali odgovora, i mogli su samo da budu svedoci golemog narodnog stradanja: skadarski paša dospeo je 23. juna 1785. na Cetinje i zapalio tamošnji slavni manastir. Crna Gora bila je porobljena, a njeni predvodnici okretali su se na sve strane tražeći u očajanju kuda da se sa narodom odsele iz otadžbine. Mnogo kasnije, kada se osvrtao na ta najdubljom tragikom ispunjena zbivanja Petar I imao je svoje objašnjenje zašto su tada Crnogorci pali pod "ljuti jaram paše skadarskoga". "Vi ne bjeste po nejakosti, ili po nedostatku praha i olova, u takvo sramotno podanstvo upanuli", kaže on svome narodu, "nego po vašoj neslogi i po vašemu neposlušaniju." Možda zato što je zemlja bila sva u nesreći, a možda je tako odranije bilo zasnovano, tek vladika Petar nije na povratku sa svoga neslavnoga puta, prispevši iz Beča u Trst, nastavio za Crnu Goru, već je otišao u Veneciju. Kako li je na njega delovao grad na lagunama koji je tada video prvi, ali i poslednji put?! Bila je Venecija onda na kraju svog sjajnog puta, a da toga nije ni bila svesna, utonula u uživanja i raskoši, sakrivena iza maske koju je stavila na lice, da je ne bi videli, ali isto tako možda da i sama ne bi videla stvarnost. Nikakve svesti nije u njoj još bilo da će samo za deset kratkih 331

godina Napoleonove trupe ući u grad i okončati vekovno postojanje Republike, stare, moćne i bogate, i narod njen krenuti sasvim drukčijoj sudbini. Vladiku, koji se Veneciji zadržao jedva nešto duže od mesec dana, primila je tada "visoka presvijetla i preuzvišena gospoda mletačka", kako je on pisao desetak godina docnije. Kako je njihovo viđenje proteklo, i šta je među njima zboreno niko nije zabeležio. Vraćajući, se kući, vladika je prošao kroz Zadar gde je generalni providur mletački Anzolo Memo smatrao da treba da ga vidi i da mu ukaže nešto pažnje; a vladika je opet iskoristio priliku da najvišem mletačkom činovniku u Dalmaciji preda memorandum sa zahtevom da mu se povrati manastir u Mainama koji su Venecijanci zauzeli još 1768, u vreme Šćepana Maloga, i kupa u Budvi, koju je kupio još vladika Sava, a vojne su je vlasti tada držale kao svoj magazin, i za oba ta, njegova zahteva providur je bio uveren da su opravdani. Našavši se napokon, posle najdužeg izbivanja iz zemlje, u Crnoj Gori, vladika iz nje više nije odlazio. U Rusiju više nije kročio, jer se posle najmučnijeg poniženja koje je od nje doživeo, zarekao da tamo nikada više ne ide, i to je zaista, i do kraja, održao. I Beča kao da mu je bilo dosta, utoliko pre što je guvernadur Radonjić tamo odlazio često. Samo je početkom februara 1791. izgledalo u jednom času da i vladika mora biti u Beču, ipak; izvanrednom providuru Gaetanu Minotiju on je javljao tada: "Ovi puk prinuđa me da učinim jedan viađ do Beča." Ali do tog puta nije došlo ni u toj prilici. Vladika je odsad stalno s narodom: u početku (17871809) boravi najčešće u manastiru "na Stanjeviće"; u preostatku svoje vlade mahom je u cetinjskom manastiru ("na Cetinje"). Ali, za sve to vreme, on je svaki čas i negde drugde: u manastiru Maine, u Njegušima, u Tomićima, u Dobrskom selu, "na Lovćen", u Ostrogu, među Bjelopavlićima, na Orjoj Luci. Jedino u vreme burne 1806. on je u Kotoru, u poznatom pokušaju da Boku konačno sjedini s Crnom Gorom, i zatim u najneposrednijoj blizini Dubrovnika, gde sa vrha Bosanke komanduje svojim Crnogorcima, koji ratuju protiv Francuza, ali, što njemu tada osobito teško pada i zbog čega ljuto jadikuje, i protiv Dubrovnika. Na ovo vreme svoga povratka u Crnu Goru s poslednjeg putovanja u Beč i Karlovce sremske zavladičenja radi, i u Rusiju, narodnih potreba radi, Petar I potom se često osvrtao i u mislima se, u govorima i u pismima svojim, na njega vraćao. Uvek je svoj povratak, i početak svoje vladavine crkvom i narodom, vezivao za godinu 1787. ili za početak 1788. "Evo ima dvadeset i četiri godišta od kako sam ja među vama postanuo vladikom", piše on 332

Crnogorcima i Brđanima, iz manastira na Cetinju, 30. maja 1812. "Izvjesno je vam da u sve vrijeme tridesetogodišnjega među vami vladičestvovanja mojega ..." započinje on jedno slično obraćanje Crnogorcima 17. juna 1818. godine. "Evo su proljetos o Đurđevu-dne prošle trideset i sedam godinah, otkada sam ja postanuo vladikom među vama", stavlja vladika na početak ovog proglasa, "blagorodnoj gospodi glavarima i narodu crnogorskom" godine 1824. I naredne, 1825. godine, 6. oktobra, vladika račun svodi na isti način: "Evo su već prošloga proljeća aprila mjeseca pasale trideset i osam godištah otkada sam ja postao među vama vladikom." Sačekali su Petra I, pri tom njegovom dolasku "iz tuđe zemlje doma", i zatim su ga vrlo dugo, i postojano, pratili neizmerni jadi. Zemlja je bila podložena pod "ljuti jaram paše skadarskoga", a njen narod izgubio je slobodu, koju su mu "roditelji i praroditelji ... s prolićem svoje krvi dohranili"; mnoga sela bila su "poharana i razurena"; crkve i manastiri, s onim cetinjskim na čelu, ako nisu bili popaljeni i posve razrušeni, bili su svi teško oštećeni i za služenje Bogu sasvim nepodobni; narod crnogorski, i onaj brdski, našao se "u domaću rat" i u krvoproliću, u prevelikoj neslozi i "nesoglasiju", u kojima su se međusobno krvili plemena, nahije, sela, porodice i pojedinci. Svim silama svojim, a one nisu bile male, vladika se baca na preteški posao sa ciljem da se zemlja izbavi "ispod turskoga jarma i harača" i da svoju slobodu "k sebe povrati"; da se sela i staništa obnove i ponovo podignu, a manastiri i crkve poprave, vaspostave u ranijem stanju i vrate bogosluženju; da se iz naroda iskorene "samovoljstvo i bezakonije", a povrate "sloga i jedinstvo." "Trudi moji jesu bili najprvo", kaže vladika u osvrtu svom na to vreme i svoje napore i nastojanja u njemu, "i želanije moje od svakoga želanija najviše za pokraćenje vaše domaće rati i krvoprolića, radeći vas sastaviti u slogu i u jedinstvo, da se izbavite od ljutoga jarma paše skadarskoga, pod kojim bjeste u vrijeme mojega u tuđe zemlje putovanja po nesoglasiju vašemu sebe podložili." Ili na drugom mestu i u drugoj prilici: "Bog koji ispituje srdce i u utrobi čelovečeskoj, pred kojim ništa skriveno i potajno bit ne može, znade da ja nijesam prestava idući s jednoga mjesta na drugo i radeći dan i noć za vašu slogu i jedinstvo, da se izbavite od turskoga jarma i harača i da svoju slobodu k sebe povratite." Svojim narodom Petar I vlada, sa njim opšti, njemu se obraća, upućuje mu zapovesti ili ga podučava, njega moli i preklinje, ili mu preti i kune ga, jedino rečju; drugih načina, i drugih sredstava da postigne ili ostvari što želi 333

ili što smatra nužnim, on nema. "U mene izvan pera i jezika ne imade sile nikakve za privesti nepokorne na poslušanije", kaže on, i ponavlja ne jednom za to vreme. Obraćanja njegova narodu, i saobraćanje njegovo s Crnogorcima, po svome su obliku, koji određuju okolnosti, a ne retko i nužda, "slovesni", odnosno usmeni, ili "pismeni". Vrlo često, narod ima prilike da ga čuje neposredno. Vladika mu odlazi kad god može ili mora, krstareći zemljom neumorno, naročito dok ga, sa godinama, nisu pritisli starost i bolesti. Isto tako često, njemu se dolazi u manastire u kojima boravi, jatimice i u broju koji njemu ponekad pada teško, da se sasluša njegov savet, da se iznesu žalbe i jadanja, da se zatraži od njega pravda. Od snažnog su utiska, a katkad i od trenutnog dejstva, i njegovi govori, izrečeni u raznim prilikama života narodnog ili na zborovima Crnogoraca. O nekima svedoče kazivanja neposrednih očevidaca i opisi u saopštenjima stranaca; "govor vladičin saslušan je s velikom radošću i odlučeno je da se udari na obližnje gradove turske, Spuž i Žabljak", piše svojoj "sinjoriji" generalni providur mletački 14. jula 1790. iz Zadra; "Okupljene Crnogorce u manastiru Stanjevići... vladika je molio i sa krstom u jednoj, a jevanđeljem u drugoj ruci tražio je od njih da se umire", iznosi nešto docnije 11. februara 1791, prema nečijem viđenju izvanredni providur u Kotoru. Kada ne maže da sam pođe nekuda, Petar I šalje tamo izaslanike - "svoje ljude", kako ima običaj da kaže - da odnesu njegove poruke ili da u njegovo ime, i prema uputstvima od njega dobijenim, odlučuju ili donose "sentencije". Kada ne može da se licem u lice nađe sa svojim sagovornicima, i da im se obrati neposredno, vladika im šalje pisma, proglase ili "poslanice", kako se u naše vreme nazivaju sve češće ti njegovi spisi, mada je on govorio uvek i jedino, kao i narod njegov, "knjige". Napisao je on tih "knjiga", za dugoga svoga veka i za ne bogzna koliko kraće vreme svoje vladavine veliko mnoštvo. "Ja sam mnogo stotinah knjigah poslao po Crnoj Gori", kaže on u pismu Njegušima 12. juna 1818; "po vstupljeniji ili dohodu ćesarskokraljevske vlasti u susjedstvo naše ja sam više od tri stotine knjigah našoj zemlji poslao", potvrđuje i samo koji dan kasnije, u "knjizi" Crnogorcima. Ali ne piše on njih jedino "Crnogorcima i Brđanima" i "svemu narodu", ni samo raznim česticama tog svog naroda, Njegušima, Ozrinićima, Katunjanima, Ljubotinjanima, Riječkoj nahiji, Crmničanima, Rovčanima, Kučima, Ćeklićima, Bjelopavlićima, Herakovićima, Ceklinjanima, Bjelicama, Cucama i ovim drugim, bez izuzetka gotovo; a ne šalje ih, osim ovih, ni jedino "Srbljima" koji su na njegovoj brizi, i koje shvata, i oseća, kao svoje, ali su ti Bokelji, Kotorani, Rišnjani, Novljani, taj zbor paštrovski 334

ili ti Grbljani, zatim ti Grahovljani, Gluhodoljani i ti Uskoci, tada pod drugom vlašću, tuđom i najčešće neprijateljskom, turskom, mletačkom, francuskom i austrijskom. Svoja pisma vladika odašilje, isto toliko često, državama i vladama, njihovim carevima, kraljevima i ministrima, predstavnicima ili izaslanicima njihovim, u susedstvu i dalje, vodeći politiku malene zemlje kojom nastoji da upravlja, ili za koju se oseća "pred Bogom odgovornik". Tako se, i zbog toga, desilo da se tih pisama vladike Petra I našlo, sada ne više na stotine, nego na hiljade, i da ih se nalazi još uvek ka raznim stranama; koliko ih se međutim izgubilo ili bez ikakvog traga zamelo teško je uopšte i nagađati.[588] Vladika ih piše, i datuje, ponajčešće u manastirima u kojima boravi trajno: "na Stanjeviće" "na Cetinje", ili pak privremeno: "u manastir Ostrog", "u monastir pod Maine", "iz monastira Savinskoga", ali i u mestima u kojima se trenutno zatekne: "u Brčeli", "u Pipere", "na Lovćen", "na Planinici prema grada Onogošta", u Sotonićima, u Tomićima, u Njegušima, u Bjelopavlićima, na Orjoj Luci, u Dupilu, u Bijelom, u Olaču, u Dobrskom selu, ili na putovanjima: u Novom Sadu, u Beču, u Petrogradu, u Minsku, ili pak "u Kotor" i u "Erceg-Novi". Ne piše sva pisma i sve "poslanice" vladika Petar I sam, mada je to mnogo puta slučaj: on uza se ima uvek sekretara, ili čak i više njih, koji pišu ono što im on u pero kazuje ili pak ono što prema njegovim uputstvima smisle i uobliče oni sami. Od njegovih sekretara, kojih je bilo tokom vremena veliki broj, i koji su se smenjivali, prema prilikama, ili po moranju, poznato je više. Najpre je to, i dugo, ruski đakon Aleksije, koji se nalazi pri vladičinoj konzistoriji za pismena djela" i koji njegove dopise stilizuje na ruskom ili na ruskoslovenskom jeziku. Istovremeno sa đakonom Aleksijem, uz Petra I je i Dubrovčanin Frano Dolči, koji, osim na našem za vladiku piše pisma na stranim jezicima, latinskom, italijanskom, francuskom. Ispod pisama Petra I kao sekretari potpisuju se potom: Ivan Ožegović (u toku 1802. godine), "tajni sekretar oberjeromonah Dometijan Vlađevič" (u vreme Prvog srpskog ustanka), Jakov Stefanović (u godinama 1805-1807), Simeon Orlovič (veoma dugo, i decenijama skoro) i, najposle, pesnik srpski Sima Milutinović-Sarajlija. U "poslanicama" i pismima Petra I Petrovića ostalo je zauvek zabeleženo ono što je on mislio, što je osećao, i što je govorio i činio u pojedinim trenucima svoga života, dugog istina, ali nimalo lakog i punog nespokoja; u njima je vladika sav, kao predvoditelj svoga naroda i njegov duhovni pastir, ali i kao čovek; zajedno sa njim, odslikana je u njima i živa stvarnost 335

njegove zemlje i naroda njegovog u toku čitave jedne polovine veka. To su sve svojstva koja "poslanice" i pisma crnogorskog vladike obeležavaju kao istorijske spomenike najviše izvornosti i verodostojnosti, pa prema tome i od najveće vrednosti. Ali uz te dokumentarne, imaju ovi spisi vladike Petra I mnogo puta i vrednosti čisto književnih. Proistekli najčešće iz neke teške nevolje ili iz krajnje potrebe, mahom narodne, ali gdekad i lične, oni su odazov na te nevolje i odgovor na te potrebe, koje, u istome času kada se one ukažu, daje čovek od misli i dejstva, nesumnjivo, ali i od snažnih osećanja, isto toliko. Reč Petra I zbog toga nije bila samo, i nije mogla da bude uvek, spokojna, hladna i do poslednjega odmere, na, na trezvenom razmišljanju zasnovana, nego je takođe, i još više i češće, uzbuđena, strasna, čak plahovita. Koliko u pojmovima, toliko, i još pre, i radije, vladika govori u slikama. Izraz njegov pravi je narodni izraz, onakav u mnogo čemu kakav se u ono vreme slušao od guslara ili sretao kod kazivača pripovesti i mudrovanja narodnih. Jezik tih "poslanica" i pisama onaj je isti kojim se u Crnoj Gori govorilo svakodnevno, ali u najboljem svom vidu: sočan, živopisan, jedar; on nije, međutim, i "čist" po svaku cenu i svuda: bez zazora, bez mnogo premišljanja, bez naročitog traženja, za koje nema ni vremena, a ni volje, vladika će uzeti reč koja mu se trenutno nađe pod perom, kao i na jeziku, i koja, po poreklu svome, može biti jedanput turska, kao što je, samo malo pre toga, bila italijanska, ili koja je, drugi put, ruska, a ona se, i neopazice, našla u najbližem susedstvu reči prastare i dotekle nekako još iz dalekih vremena opšteslovenskih. Sva ta mnogobrojna svojstva, raznorodna ali i od najvišeg reda, koja su se u "poslanicama" i pismima vladike crnogorskog udružila u jedinstven i osobit sklad, načinila su od njih tekstove vrhunske mudrosti, životne i državničke, ali u isti mah i tekstove autentične prozne umetnosti, u kojoj na mestima, čak ne retkim srećom, blista i istinska poezija. Po ovim svojim tekstovima Petar I najviše je pisac, i sa njima on ulazi u književnost svoga naroda i predstavlja njen značajni deo. Od povratka s puta u Beč i Karlovce, zatim u Rusiju i u Veneciju, kuda je išao radi posvećenja za vladiku, i vođen svojim osećanjem opštih potreba, Petar I duge i mnoge godine ostaje sa narodom kome pripada i kojim nastoji da upravlja, kao duhovni, ali i kao svetovni njegov gospodar. To nastojanje njegovo samo je produženje ovoga što su pre njega nastojali svi njegovi prethodnici, počev od Danila Petrovića. Ali kao i oni, i čak više, šire i žešće, on je zaustavljan, ometan, pa i onemogućavan u tome, sa svih strana gotovo. Prvu, i ne najmanju, prepreku predstavljao je za njega guvernadur Jovan 336

Radonjić, koji se decenijama sa njim bori, uporno, grčevito i svim silama, o vlast nad Crnogorcima; vremenom se on od potajnog i prikrivenog, preobrazio u otvorenog i ljutog neprijatelja vladičinog. Osim njega, i drukčije, otpori dolaze sa strane plemenskih i nahijskih glavara, koji se nazivaju, i koje narod priznaje, serdarima, vojvodama, kneževima; svaki od njih posebna je volja, i snaga, i ambicija, koja vuče na svoju stranu, ne osvrćući se nikud oko sebe. Crna Gora onoga vremena, pored toga, kao da je obećana zemlja za svakovrsne pustolove koji bi, oslanjajući se na činove što su ih u stranom svetu podobijali, na izmišljene svoje genealogije i krivotvorene povelje, ili na puku ličnu taštinu, da zasednu na presto u Crnoj Gori i zavladaju narodom. Među tim "lašcima i prijevarnicima", kojima prethodni primer Šćepana Maloga kao da je sasvim udario u glavu i pomutio svaki smisao za stvarnost, Stjepan Zanović deluje gotovo kao slikovita i prilično, zabavna pojava; sledeći "samozvanci", general-major David Nerančić-Zorić, Sofronije Marković-Jugović, Dimitrije Vujić, sve do nekakvog kaluđera Avakuma, bili su manje bezazleni, a više muke je vladici bilo od njih, dok ih se nije, jednoga po jednoga, oslobodio, pogotovo što je iza nekih stojao sam "guvernadur" Radonjić. Na kraju, ali u stvari na prvom mestu, najkrupnije nevolje Petru Petroviću dolaze od njegovoga naroda. U pismima svojim ili u "poslanicama" koje narodu upućuje, vladika taj svoj narod, kojim mora da se bavi svaki bogovetni dan, i svaki trenutak u svakome danu, slika najcrnjima bojama i u najtamnijem svetlu. Taj narod je "siromašan", istina, i njega stalno sustižu i pogađaju odsvukud svakovrsna zla, ali je to narod "prost i neprosvešten", "nerazboran i neobuzdan", najdublje ogrezao u "zlodjejaniju". U njemu besne "domaća rat i krvoproliće". Ubija se taj narod među sobom ("zaklaše se", "pogiboše", ima vladika da ispiše bezmalo svakoga trena), a ubija i susede i prijatelje, kao i neprijatelje, i to "preko vjere, na pravdu božiju, ni kriva ni dužna". Isto tako, a još češće, hara on i krade, ne štedeći nikoga i ništa, čak ni crkve, pa ni vladiku samoga; "zli i opaki ljudi" razmnožili su se među nama (vladika će svaki čas staviti pod pero, govoreći o njima, reči "lupeži", "zli ljudi", "zlodjeji"); gotovi su oni "na svako zlo djejanije": zameću "zađevice i kavge", i međusobne "začepice", odlaze u "pokrađe", vrše "prijevare", i čine "pohare" i sebi i svojima. I nisu takvi oni samo po izuzetku i ne čine to u pojedinim trenucima, već je to među njima najdublje ukorenjeno i njihova svakodnevica, tako reći. "Njihov neposluh i mahnitost dosadio mi je i od zdravlja me odvoji", piše vladika 1781; "ali koliko je ovi narod tvrdoglav i nepokoran", jada se i deset godina docnije; "budući je ovi narod samovoljni 337

koji ište osvetu jedan od drugoga", nastavlja i 1796. Tako, i u uvek istom tonu, u istome smislu, i bezmalo stalno na isti način i istovetnim rečima nastavlja vladika sve do poslednjeg svog pisma, ili "knjige", koje ispisuje pred samu smrt. U prvim godinama svoje brige o Crnogorcima, vladika je doduše još pravio neka razlikovanja: isticao je (1791. godine, na primer) da je vrlo "trudno jednijem samovoljnijem i nerazbornijem pukom vladati, koji nauke nema, niti gospodara i kastiga nad sobom nijednoga", ali je odmah i dodavao da "za sve zađevice i kavge" što se dešavaju među njima, i drugima sa njima, "nijesu svi Crnogorci krivi nego nekoliko bezumnijeh zločinacah". Tužio se, isto tako, na "rđava i nevaljala djela", ali što ih čine "neki bezpametni Crnogorci" (opet 1791). Zlo je pripisivao, u jednom času (1801) nasilnicima i premoćnima u narodu, od kojih stradaju ostali: "kako je koji jači tako više zla i nepravde čini, a sirotinja plače i suze prolijeva". Posle je, i sve češće, mnoga zla, protiv kojih je pokušavao da se bori, i u tome nekako istrajavao, počeo da pripisuje opštoj prirodi Crnogoraca, koreći ih ljuto zbog toga: "Vi Crnogorci hoćete biti vrh svakoga" (1823). Nije prestajao zato vladika Petar I da rečju i "knjigama" savetuje i uči Crnogorce, i da ih moli i zaklinje, da žive u "miru i tišini", i u "slozi i poslušaniju", da čuvaju "vjeru i jedinstvo" i da čine i oni onako "kako i ostali narodi po svijetu čine". još kao mlad arhimandrit, videći "zlo i krvoproliće što biva među njima", Petar Petrović odredio je sebi polje i cilj delovanja: "Moj dug je radit za slogu i mir." To je zatim kao vladika smatrao prvim i osnovnim svojim pozvanjem: "Moja dužnost veže me i prinuđa nastojati o miru i ljubavi među braćom hristijanima." Od zavađenih pa i zakrvljenih tražio je da među sobom "uhvate vjeru" i da "mir učine", da oproste jedni drugima, ili "prebiju" i naknade bez krvi, "i glave, i rane, i plenove, i svaka zla koja su učinjena". Prve godine i bezmalo prvoga dana po svom povratku iz tuđega sveta vladika je pisao, nastavljajući u stvari onde gde-je bio u mislima kao arhimandrit: "Ako je mir i sloga jednomu čojku mila, zaista jest i mene jednomu!" I zatim: "Neću pošteđet moga truda koliko više i bolje mogu za učiniti vjeru i jedinstvo, budući je to prvi i poglaviti način za obranit se neprijatelju". Sve je to ostalo i posle toga, i za sve dalje godine njegovoga vladanja, ne samo program njegovoga rada, nego i smisao njegovoga života. Ali osim tog stalnog, i gotovo svakodnevnog, uloga vladike Petra I u kroćenju crnogorskih naravi i suzbijanju najcrnje nesloge među njima, plemenske, kao i lične, što mu je padalo kao teški kamen na dušu, a život pretvaralo u stalnu moru i stradanje bez kraja, vladika je imao i neprestane muke da bdije nad mirom 338

Crnogoraca sa susedstvom, koje je bilo "pod Jarmom turskim", ili kojim su vladale pojedine moćne sile ondašnjega sveta, Venecija, Francuska, Austrija. Taj su mir njegovi Crnogorci, braneći se, ili pak napadajući, i pomažući drugima da se brane ili napadaju, kršili stalno, obično na pretešku svoju štetu, rasap i pogibiju. O sebi i o položaju svome usred "zlog i samovoljnog naroda" nije se vladika varao nipošto, i pre bi se moglo reći da je stvari video crnjim i gorim nego da ih je ma u čemu ulepšavao. Kako i sa čim da on svoje Crnogorce zadrži u času kad vidi jasno da oni uporno i bezumno srljaju u vlastitu propast, i kako da ih odbrani kada zbog toga počnu odmazde ili se podignu preopasne pretnje? Osim "pera i jezika", nema on ničeg drugoga na svojoj strani, i protiv njih. Stoga im pritiče svaki čas "moleći i zaklinjući", dakle golim rečima samo, često unapred svestan da to neće ipak biti od nekog jačeg dejstva; ali prema svome osećanju duga, on mora da sve pokuša i da zatim oko toga uporno nastoji. "Ovo vi pišem za vaše sopstveno dobro, ispunjajući moju dužnost, koju sam vazda ispunja", opominje on Njeguše pozne 1823, kao što je i njih i sve ostale, opominjao od prvog svog državničkog čina, "no kako ne imam sile da Vas prinudim na poslušanije, tako ostajem pred Bogom ... čist i prav od svakoga vašega i ostalijeh Crnogoracah neprikladnoga djela..." Svestan da ga se Crnogorci mnogo ne boje, on se još nadao da će se oni ubojati barem gneva božijega, a pored toga, s obzirom na jako osećanje čojstva i junaštva koje u sebi nosi svaki od njih, jedino još suda potomstva, odnosno istorije. Zato je svoje savete, zahteve i odluke, podupirao zakletvama i snažio prokletstvom, ili - ništa manje često i istrajno - spominjao im, sa namerom da ih zastraši, izdaju na Kosovu i večnu sramotu "prokletoga Vuka Brankovića". Za Brankovića i njegovu izdaju on je znao, dakako, kao što su znali i svi Crnogorci, po narodnoj pesmi i prema uvek živoj tradiciji narodnoj. Tako, primera radi, kada su nekakvi mutni ljudi, iz svojih razloga, počeli godine 1789. da nagovaraju i mame Crnogorce da odlaze da služe u tuđoj vojsci, vladika ih ne odvraća sa toga puta samo savetima mudrim i razložnim, ni jedino otkrivanjem suštine čitavog tog mračnog posla, već i izricanjem preteških kletvi i prizivanjem primera sramotne izdaje. "A potom evo razumijem i vidim", piše on Gluhodoljanima tada, "da neki ljudi idu te mame i varaju narod da ih vode nekuđe preko mora, no im nemo'te vjerovat. Oni gledaju svoju korist, a ne kako će vama dobro učiniti. Nije vama tamo puta nako da se bruka s vama bije i da druge napravljate i poštite, a sebe gubite i čest i poštenje, i ginete za tuđu korist, i da trgovinu od vas čine i ćesu napunjaju. I koji će tamo poći da 339

Bog dv da mu tamo bude zli put i zla sreća, da sramotno pogine i da ga je anatema kako i Judu predatelja i prokletoga Vuka Brankovića." još gore prolaze Moračani i Uskoci, kojima godine 1790. ispisuje reči teške kao maljevi i strašne kao grom: "Zato vas molim i svakoga strašnijem imenom božijem zaklinjem, nemo'te toga siromaha ćerati i tu zemlju grabiti... Koji li neće poslušati, takvi da je u gospoda Boga proklet, i da mu sve bude prokleto i zlosrećno, a pravima da bude Bog u pomoć." - "I koji posluša, da mu Bog da zdravlje i mir, i svako dobro i sreću", šalje poruku s blagoslovima za one retke koji će ga čuti, jula 1794, "na Stanjeviće", ali samo da bi odmah nastavio srdito za one koji će se oglušiti: "Koji li ne posluša i Boga se ubojati ne hoće, takvi od silnoga i strašnoga imena Božija da budet proklet i da mu pogine svaka sreća i svaki napredak od njegova doma i da zle sa svijem domom od krepke desnice božije pogine!" Takve teške kletve, koje zvuče strašnije jer ih izriče jedan duhovnik, i u ime Božije, vladika je bio prinuđen da Crnogorcima ponavlja iz godine u godinu, u predugačkom jednom nizu, i sve dok se nije smireno uputio drugome svetu. A ponavljati ih je on morao, jer je odveć teško bilo njemu dovesti Crnogorce do razuma i poslušanja, i jer je premnogo puta on u svojim pokušajima morao da doživi gorčinu neuspeha. - "Koliko je trudno i glavoboljno imati djela s narodom nerazbornijem i neobuzdanijem", uzdahnuo je on ne jednom. "Njihovo zločinstvo mene ne daje mira ni počivala jednoga dnevi", jaukao je u drugim prilikama. "Vi ako hoćete pravo reć", poručivao je Njegušima, 1815. godine sa Cetinja, "vidite da ja s moje strane neprestano po dnevi i po noći radim da budemo u mir među sobom, pa i našijem susjedima, ali molbe, kumstva, pisanje, šiljanje, sve je to zaludu. Vi još ružnje i grđe mimo mnozine ostalijeh činite". - "Zli i samovoljni narod ište svoju pogibelj", jada se on 1816. sekretaru svome Simeonu Orloviću, "i ne sluša ono što je za njegovu polzu, niti predvidi svoje pogibelji koju sam ište i na sebe navodi, a kad mu koja muka i nesreća dođe, onda trči k meni da me pita što će činiti." Njegušima je 1823. godine, prinuđen njihovim postupanjem prema njemu, bio primoran da poruči: "Ja sam odavna vidio da ovdje živjeti ne mogu, i evo dođe vrijeme da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja... Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio koliko trpim od Crnogoracah." Ali, pored brige o opštim stvarima, bavio se vladika u svojim "knjigama" i stvarima sitnijim, svakodnevnim, pa i ličnim, od kojih se život inače sastoji. Pisao je on tako često o popovima koji napuštaju svoje "inorije", a grabe tuđe, i koji se ni u svojim dužnostima, ni u odnosu prema pastvi, ne drže 340

uvek, a gdekada se ne drže nikako, jevanđeoskih načela. I o ženama je govorio mnogo, koje su ili žrtve surovih naravi, neprosvećenosti i neznanja, pa na njih "stavljaju ruke" (kao ona koju je "neki pop Vuko Popović iz Risna... nepokornik i mutnik" tukao i "oskubao"), ili ih zlonamerno sramote i iznose na njih "nevaljale i nepristojne riječi za izgubit (im) sreću i poštene" (kao jedna sirota djevojka familije Obradović), ili se o njih otimaju i tuku, ne samo oni koji bi ih hteli za sebe, već i njihove porodice (kao jednom "među Cetinjanima, Baicama i Donjijem krajem") ili ih pak oglašavaju za veštice i proganjaju (kao što je slučaj iz avgusta 1830, koji je vladika otklonio rečima: "Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjiga čitao, i nigdje ne nađoh, niti mi ko kaza, da ima vještica i vjedogonja, nako među slijepim i žalosnim srpskim narodom"), ili su pak to žene koje kao jetrve svađaju rođenu braću, ili beže od živih muževa i birajući druge "na svoju volju", nalaze "proklete i bezbožne popove koji vjenčaju takve bjegunice". I o sebi je vladika umetao mnogo šta u ovim pismima; žalio se na bolesti koje ga stižu, ili su ga stigle, na svakovrsne nedaće, velike i male, koje mu zagorčavaju život, na "inad", zla i pakosti, pa i krađe, kojima mu njegovi Crnogorci neblagodarno uzvraćaju za njegovo staranje o njima, na lične neprijatelje najzad, koje je imao i on, čak i više no što bi se moglo očekivati, i za koje nije pokazivao ni obzira ("i to je jedna kuća ot najviših mojijeh zlotvorah") ni hrišćanske blagosti ("a to mi je došlo videći ovoga prokletoga skota da je ne samo svaki dan, nego svake ure i minute gori, ... i on će me priđe opridijelenoga vremena u grob zamiti"), spominjao je, zatim, svoju imovinu i svoje zemlje, i opredeljivao šta se oko njih ima da čini, iznosio je, i sve češće što je zalazio u godine, svoja zapažanja o prilikama, događanjima ili ljudima iz prošlosti, skorašnje ili davnašnje. Svoja kazivanja, oslanjao je, kao svaki čovek od životne mudrosti i iskustva, na sentence i druge oblike sažeto izrečenih misli, koje je odnekud znao, iz svoje lektire ili iz opšte mudrosti sveta, koje Je slušao od naroda u vidu poslovica i svakovrsnih Drugih izreka, ili ih je sam smišljao i formulisao istog trenutka kada bi mu zatrebale. Tražeći od zbora Paštrovskog, na primer, da daju "vjeru" i da je "učine do Mitrov dne", podupire taj zahtev aforizmom: "U vjeru se ništa ne poklanja, ni dariva, a vjera je Bog"; zalažući se za poslušnost starijima, koja je za njega ideal društvenog postupanja i spas za narod, plemena, kuće, razmišlja pišući Njegušima: "Mi očima vidimo kako jedna i siromašna kuća odmah pođe naprijed kada sva čeljad slušaju jednoga starješinu, kako li se i bogati dom razuri i u nesreću i siromaštinu obrati kad uljeze u njem samovoljstvo i prokleti nećo i nije mi drago"; za Bjelopavliće razvija misao protiv "domaće rati" i nesloge: "Domaći rat i nesloga velika i 341

silna carstva razura i u nesreći pod tuđi bič i jaram obraća, kamoli neće jedan mali i nejaki narod u takvu nesreću obratiti; također sloga i poslušanije čini da i mali narod može velikim i silnim narodom postati." Pored toga, unosi vladika u svoje "poslanice", kao što je to činio u svojim "predikama", i u svakom drugom usmenom obraćanju narodu, a sve povodom sasvim određenih pojava ili trenutaka ondašnjeg crnogorskog života poučne pričice i anegdote, s kojima se susreo u svojim čitanjima, kao što je ona o indijskom caru Piru, koji je govorio: "Dosta je svaki živio koji pod tuđi jaram nije umro!" ili ona druga o odgovoru "jednoga mudroga i prosvijećenoga čelovjeka" na pitanje "koji je prijatelj najbolji i koja zemlja jest najbolja?" a koji je bio (i za koji je vladika mislio "da je pogodio"): "da je dobar susjed najbolji prijatelj i zemlja da jest najbolja koja se najbliže kuće nahodi", ili pak primeće zgodna i slikovita podsećanja na poznate pričice iz Biblije, kakva je ona vrlo poznata (iz Jevanđelja po Luci, XXI, 2) o udovici koja "ne bješe bogata što dade dva dinara milostinje u crkvi" ili pak ona (iz Jevanđelja po Mateju, XIV, 4) o svetom Jovanu Krstitelju koji nije dao caru Irodu "da uzme ženu brata svoga Filipa", pa ga je ovaj posekao i triput mu glavu zakopavao u zemlju, a ona je stalno "iz zemlje izlazila i sveđer jednako govorila "Ne valja ti, bezakoni Irode, uzeti snahu za ženu". Tako je vladika Petar I, noseći se u vremenima teškim, prevratnim i pogibeljnim, s nedaćama i neprilikama u kojima su se Crna Gora i njen narod nalazili, ili su u njih zapadali, onda sa silama i državama iz susedstva, ili pak dalekim, koje su sudbinom te zemlje i toga naroda htele da upravljaju, ili da je određuju i menjaju, prema svojoj volji, i najzad, i ne manje, sa samim Crnogorcima, u silnoj svojoj težnji da ih izmiri i složi, da ih izvede iz anarhije i privede redu, da ih nauči poštovanju zakona, božanskih i ljudskih, i da ih koliko uzmogne, obasja zracima "prosveščenija", svojim pismima i "poslanicama", koje je upućivao na sve strane, i koje su mu bile jedino, oružje u toj borbi, ali koje zapravo predstavljaju njegove knjige, sada u smislu širem i pravom, ispisivao, tako reći iz dana u dan, svoju književnost. Nije se, međutim, Petar I jedini, u vreme svoga dugoga vladanja Crnom Gorom, koristio književnošću za uticanje na Crnogorce da idu za njim i u pravcu kojim ih je vodio. Drugi su to činili takođe, a pesničke sastave kojima su se služili za propagandu vlastite stvari, ili ideja za koje su se borili, neki su i štampali. Ruski general-major David Nerančić-Zorić, Srbin iz Hercegovine po rođenju, prvi je u tom nizu. U vreme kada se zanosio 342

snovima o svom uspinjanju na presto ne samo Crne Gore, već i sve "Serbije", pridobio je, ili, što će pre biti, unajmio je nekoga da stihovima koje su Srbi voleli, desetercima junačkih pesama i onima od osam slogova, proslavi njega i njegov pothvat i pozove Srbe u borbu. Tako se u nekom neoznačenom mestu - ali to će biti možda Šklov, gde je general Simeon Zorić, bliski rođak Nerančićev, imao, uz sve drugo, i štampariju - i neke nepoznate godine - a mogla je to biti godina 1788 - pojavila malena i tanka knjižica, u srpskom jeziku pisana a štampana lepom ćirilicom i ondašnjim pravopisom, koja je, kao sav naslov, imala jedino Prevozvišenomu Gospodinu Đeneralu M.[ajoru] i kavaleru Nerančiču na bregu Adrijatike G..... B ..... Anonimni pisac, koji se skrivao iza početnih slova G ... B ... po svoj prilici je "Graf'' Beladinović''", kako je to odavno naznačeno na jednom od preretkih njenih primeraka.[589] A to je opet najverovatnije bokeljski "konte" Petar Bjeladinović, koji je dugo i verio, čak uz najteže lične žrtve, kao oficir bio u ruskoj carskoj službi u graničnom području između Hercegovine i "Mletačke Albanije" i u njoj doterao do čina pukovnika, a kada ga je Rusija napustila i zaboravila, pribijao se uz razne crnogorske deputacije u Beču - pored drugih, i uz onu iz godine 1779, u kojoj su zajedno bili guvernadur Jovan Radonjić i tadašnji "arhimandrit i namjesnik mitropoliskoj Petar Petrovič" - ne bi li se, uz njihovo zalaganje, za usluge koje im je činio domogao ponovo negdašnje službe i čina.[590] Knjiga pripremljena za general-majora Nerančića - koji je osim toga, kao oznake ovoje buduće vlasti štampao i novac i dao da se načini lenta za nekakav zamišljeni orden - ostavlja utisak kao da je naknadno skrpljena: ranije štampanim stranicama s pesmom koja počinje "O Serbijo, nekad slavna" (i označenim brojevima od 3 do 16) kasnije su nadodate spreda stranice na kojima dolaze naslov, portret D. Nerančića i pesma s početkom "Jošte zora nije zabijelila" (i sa novom paginacijom od 1 do 4). Obe pesme načinio je čovek bez pesničkog dara i one nemaju stoga nikakvih književnih vrednosti. Prva, koja je u desetercima, ali rimovanim u parovima, i u kojoj su više nego primetne odlike narodne poezije u jeziku, u stilu, u slikama, slavi Nerančića kao skorog oslobodioca Srbije; ne pominje se pri tom njegovo ime, ali se prave na njega jasne aluzije rečima zora (za: Zorić) i neranža (za: Nerančić). U zoru, govori se u toj pesmi, vila je kliknula "u srbske ravnine" i pozvala "srbsku zemlju ravnu" da se veseli, jer je "cvijet procvatao" u njoj "ot neranže voćke plemenite",

343

koji će prognat Turke preko gora dok pretera preko slana mora uzeti će ot Turaka krilo što je prije despotovo bilo. Kad to čuju "srbski vitezovi", obraduju se, skoče "na noge junačke", pevaju i vesele se, u očekivanju "sunca" koje bi ih izbavilo iz turske tavnice, ponovilo dvore Nemanića što su sada u Otmanovića. Devojke u kolu u pesmama slave tog "viteza, junaka", koji je, razume se, glavom David Nerančić. Druga je pesma malo ne po svemu drukčija od pesme koja joj u knjizi prethodi: po stihu, koji je ovde osmerac, po obliku, koji sada čine strofe od po deset stihova uvek rimovanim prema shemi ababcdcdee, i po sadržini, koja ne predstavlja slavljenje nijedne određene ličnosti, već je to neka vrsta lamenta nad trenutnom sudbinom Srbije i vatreno pozivanje u borbu za njenu budućnost dostojnu velike prošlosti. Pesnik - ili neki "junak" - jadikuje nad Srbijom "nekad slavnom", pitajući se gde je sada njena "prva slava" i gde su joj (ubi sunt!) nekadašnji "kralji, bani i knezovi", gde "hrabri vitezovi i ratnici", gde bojni "barjaci i svetlo oružje", gde ratne "davorije". Srbija odgovara da su je Turci "ozlobili", da su joj se sinovi razišli po svetu, "blaga traže, a ne slave" i navodi šta bi sve bilo da se okrenu protiv Turaka, umesto što se gdekad zanose praznim hvalama i razmetanjem. Na to dolazi uteha sagovornika Srbije: Ah, ne boj se, draga mati! ... ... I sad imaš ti junake, ljute zmaje i orlove, Hercegovce i Bošnjake, Crnogorce sokolove, Raškozemce i Moravce, i Primorce, silne lave, vitezove Podunavce, Makedonce mnoge slave... Sram je da vaš rod viteški služi rabom inom rodu, i da nosi jaram teški, a da nije u slobodu ... 344

Poziv "Srbljima" svih crkava i "zakona" da ne zaborave, i ne ostave bez nade, "mater dragu, srbsku zemlju plodovitu" i da ustanu svi u borbu protiv Turaka za slobodu, što je predmet, i cilj, i poruka pesme, izraz je ondašnjeg nacionalnog osećanja našeg, koje je u suštini jugoslovensko i kada je, kao ovde, po obliku i okvirima svojim srpsko: Koji jesi crkve rimske drži ti svoj zakon smjelo, a ti jerosalimske, drž' i to je sveto djelo: ne mrz'te se za zakone, sve ste braća jedne krvi, roda slavna od iskone, voljnost vam je dug najprvi, za zakon se ne zlobite, no za voljnost vozljubite i pomnite mater dragu srbsku zemlju plodovitu. Pesma se okončava izričitim zahtevom da svaki ko je "vitez ostroumni" čita ovu pesmu "tiho i potiše", i da dobro upamti ono što mu ona poručuje ("što ti pjesna ova piše"). Drugi pretendent na presto Crne Gore Sofronije Marković-Jugović i guvernadur crnogorski Jovan Radonjić, koji ga je podsticao i podržavao, ali i želeo u stvari da ga koristi u svojoj borbi s vladikom Petrom I, nisu mogli, a ni hteli, da propuste priliku da se i sami ubrzo ne oglase knjigom, koja je odgovor na knjigu o generalu Nerančiću, i osporavanje njeno na svim linijama; ta knjiga izražava njihovo viđenje položaja i sudbine naroda, kao i politike koju su oni zamislili, i za kojom i taj narod treba da pođe. Knjiga je to kao i ona prethodna tanka i nevelika, u opremi zaista neuglednoj i skromnoj, štampana u Trstu 1790. godine, u tamošnjoj vladinoj štampariji, dvojezično, italijanski i srpski, i sa naslovom, isto tako u dva jezika, Sulla decadenza della Servia un tempo celebre monarchia, odnosno Žalosna pjesma o Srbiji, njegda preslavnoj državi, samo latinicom, što se teksta na našem jeziku tiče, i u pravopisu vrlo nesavršenom, pa i sasvim nesrećnom.[591] Tvorac te "pesme", pisane u doista odveć rogobatnim i nepesničkim osmercima, slikovanim u parovima i koji na nekim mestima prelaze bezmalo u prozu, takođe je ostao nepoznat, ali on bi morao biti baš 345

Sofronije Marković-Jugović, koji se i pre toga, u službenom dopisu Potemkinu, prezirno i s podsmehom obračunavao s knjigom koju je Nerančić malo pre toga izdao. Ovde je ta knjiga stalno u pozadini; izlaganje neprekidno teče njenim tokom i redom, a neki stihovi, pa i celi odseci, iz nje su doslovno preuzeti; ali u svemu, i svuda, zauzimaju se drukčija stanovišta, i smer ovog spisa, isto tako političkog i propagandnog po suštini i namerama, potpuno je suprotan smeru te prethodne pesme. "Njegda slavna" Srbija, koja je u vreme svoje "snage" bila čuvena u svetu i po oružju, i po carevima, knezovima i vitezovima, propala je sasvim, zbog "zlobe", "nenavisti mejusobne", nesloge "gospode i principa", koji su je razdelili, i najzad zbog izdaje "u Kosovo", koju je načinio "Branković prokleti". Posle toga kleti Turci navališe tvrde grade zauzeše, bijele crkve razuriše, mnoge glave pogubiše, mladu djecu porobiše i na zla naučiše. Sadašnja stvarnost Srbije je "žalost bez radosti". Nema starih vitezova i ostalih junaka; "oružijem rđa sjela, a veselost u grob legla". Jednu samo nadu ima srpska zemlja: Crnogorce mrke vuke, te utiru majci suze, mnoge sebi jade daju, zlotvoru se ne podaju. Oni su sada "pribavili" i svoju braću Brđane, koji su "srbskog roda izabrani". Ostali Srbi, koji "po tuđoj zemlji brode, bolje je da se i ne rode", jer oni "ištu blaga, a ne slavu", i rade za tuđe gospodare: da se hoće uraniti, s Crnom Gorom sastaviti, svoju volnost zadobiti, majku svoju izbaviti ispod iga zlobna vraga.

346

Svi "srbski sokolovi" - Hercegovci "ljuti zmaji", Bošnjaci "izabrani", "Raškozemci i Moravci", "vitezovi Podunajci", "Makedonci i Albanci", pozivaju se da se odazovu na glasne vapaje Crnogoraca, i da povade "oštre mače" i priteknu im u pomoć, "neka Turke stoji jeka od našega posijeka", a neka ne gledaju one koji jašu na karete, od Srbah su odvojeni, a sramotom pogođeni, brke svoje pobrivaše, a francuski naučiše ... ... Crnogorcem pomoć dajte, neki mačem, neki puškom, neki sabjom, neki asprom, neki slovom, neki đelom ... Kako je u toku rat ("počele su krugom rati") - reč je, očigledno, o ruskoturskom ratu, započetom 1787, a okončanom 1792 - u pesmi se obećava da ćemo i mi "sad ustati, al' umrijet, al' dobiti, jedan dan se izbaviti". Crnogorci se pozivaju da pogledaju jednim okom "put Rusije", drugim "na cesara", i te careve, ruskog i austrijskog, koji su "na daleka" "pesnik" moli ono što je, neposredno pred tim, i guvernadur Radonjić molio u Beču: Crnogorcem pomoć dajte, od zlotvora sačuvajte, klete Turke iždenite i Srbiju slobodite, sebe slavu zadobite. U zdravlje tih istih careva, "moskovske carice" i austrijskog kralja Leopolda, "cesara, silna zmaja", tvorac ovog sastava, koji je politički proglas stavljen u nevešte i tvrde "stihe", ispija vino, dodajući da Crnogorci ... Boga mole da dade blaga vjetra i poprati kralja Leopolda Konstantinu ravnu polju,

i dopusti njemu volju oslobodit Svetu Goru, Đerusolim mjesto slavno đe će Leopoldo sjesti zaisto.

347

Pošto je pesma time već bila okončana, neko je, kako izgleda naknadno - a mogao je to biti Sofronije Marković-Jugović još uvek, ili ko drugi od Crnogoraca, samo sigurano nije mogao biti Dubrovčanin Frano Dolči, kako je jednom u pretpostavci rečeno,[592] jer Dolči je tada, s vladikom Petrom I, o svemu ovome imao drukčije misli i crnogorsku politiku nastojao je da vodi u drugome smeru - "priložio", zapravo jednostavno dolepio, jedan oduži tekst, koji je bio razlomljen kao da su u pitanju stihovi, a u stvari je to bila čista proza. U njemu su se, jedna iza druge, našle dve sasvim raznorodne stvari. Prva je podsećanje da Crnogorci imaju "od tijeh silnijeh carah" mnoge gramate - u te gramate, često skupo plaćene, oni su gledali kao da znače sve, a značile one nisu, obično, ništa - "u čemu je obećanja dosta svom narodu crnogorskom". Druga je bila uzdizanje do samih nebesa i do sunca tih careva, koji se "ponosu bolje" i "krasotom su ljevši" od preduge jedne povorke najslavnijih junaka, careva i vladara, vojskovođa i ratnika prošlosti, od one najstarije, antičke i pesničke, pa do one novije - i Srbija se našla među njima, sa svojim "Nemanjom Stefanom" - da se sve, u dva zaključna stiha, okonča tvrdnjom, koliko neobičnom, toliko iznenadnom, da je od svih njih, ali sada i od samoga Petra Velikoga i njegove "naslednice Katarine premudre", car "Leopoldo" austrijski "kruna više", što "pesnik" potvrđuje i zaklinjanjem u Marsa i "Jovišu", kako ovaj pesnik zove boga od njih najvišeg, Jupitera. Sa ovakvim idejama, sasvim je prirodno bilo da Žalosna pjesna o Srbiji njegda preslavnoj državi skrene na sebe pažnju uvek budnih mletačkih vlasti u Dalmaciji: generalni providur Angelo Diedo zaplenio je dva njena primerka koje je sin guvernadura Radonjića slao bratu u Crnu Goru, zajedno s pismom u kome je ovaj javljao da je pedeset takvih primeraka drugim putem već upućeno za Crnu Goru, i smatrajući sve to nimalo bezazlenim poslao na uvid i visoko mišljenje "prejasnoj vlasti" u Veneciji.[593] Knjiga ova, oko čijeg se pisanja, zatim štampanja najposle rasturanja u narodu, toliko mnogo, i tako jako, zauzeo guvernadur Jovan Radonjić, predstavlja književni izraz i formulaciju njegove tadašnje politike, oko koje se on uhvatio u surovi i bespoštedni koštac sa vladikom Petrom I: ispala je bolja, jer nije "potonula", politika crnogorskog vladike. Radonjić je sa pola usta pozivao Crnogorce da budu uz rusku caricu, i uz austrijskog cara zajedno, ali, u stvari, njemu je bilo stalo u prvome redu do crnogorskog pristajanja uz Austriju. To se vidi i po dva stiha stavljena, kao poenta, na kraj ove knjige, ali očigledno je to i inače, po čitavom držanju i po svim potezima crnogorskog "guvernadura". Snažan oslonac u svojoj politici našao 348

je on u austrijskom visokom oficiru, Hrvatu Filipu Vukasoviću, koji je u vreme rusko-austrijskog rata, 1788. godine, bio u Crnoj Gori, tada kao kapetan graničarske ličke regimente, na čelu jedne vojne misije, koja je otpočela uz crnogorski otpor i protivljenje, a okončala se sasvim neslavno. Otpor su Radonjiću davali Petar I i njegov prijatelj, a tada i njegov saveznik i "korespondent" iz daljine, iz Beča, Frano Dolči, koji su i po Radonjiću i po Vukasoviću glavni krivci za neuspeh austrijske politike prema Crnoj Gori. Za Vukasovića, to su "naopaka djela vladike Petra i njegovog prokletog druga Dolčija"; i trebalo bi, po njemu "pokazati" da je "vladika, Dolči i svaki koji za njega drži, jedan Ciganin". Po Radonjiću, takođe, narod crnogorski smutili su "naš vladika Petar i abat Dolči, koji vazda protiv nas pletu laže u narod; sada Dolči otuda (tj. iz Beča) piše, a vladika ovamo (tj. u Crnoj Gori) otvoreno muti: "Eto kako Vas prevari vaš pohvaljeni princ Kaunic." Narod Crne Gore i Brda, a tim samim i njihov vladika, imali su još jednog strašnog i veoma silovitog neprijatelja, i suđeno im je bilo da se i sa njim susretnu u odsudnom času i u borbi na život i smrt: pobedili su i njega. Taj njihov neprijatelj, "Mahmut samonazvani vezir ot Arbanije", kako ga je s prezirom spominjao Petar I, ili Mahmut-paša Bušatlija, kako se stvarno zvao, "koji kada mu što dođe i u pameti uljeze ne razbira što ima biti poslijed, samo da umalo nasladi svoje požude", kako ga je vladika okarakterisao, davnašnji je, i zakleti, neprijatelj Crnogoraca: jednom ih je već ljuto potukao i porobio, a pakostio im je stalno. Koristeći trenutak kada je "sva počti Evropa mutna i krvava", kako je vladika pisao, skupio je ogromnu vojsku i "misleći da će se Crnogorci izdati kako su se pređe izdali", nasrnuo je na njih sa tri strane u jesen 1796. Ali se prevario užasno i platio je to najvišom cenom: strahovitim porazom i vlastitom glavom. U očekivanju Bušatlijinih nasrtaja i u pripremanju dostojnog odgovora na njih, vladika je znao da mora da svoj narod okupi i složi oko zajedničke stvari, i da ga obaveže na jedinstvo i uzajamnu pomoć u opštem ratu i odbrani. U tom cilju sazvao je on na sveto Preobraženje, 20. juna, odnosno, po novome, 2. avgusta, 1796, sve glavare i starešine i "ves zbor černogorskago obštestva" i privoleo ih da sa zakletvom i "celujući čestni i životvorjašči krst i svjatoje evangelije" prihvate sporazum - odmah prozvan Stegom - koji je, u tom smislu, najčvršće obavezivao svakog Crnogorca na zajedničko ratovanje i međusobnu pomoć, kao i jedinstveno postupanje u svemu drugome. Taj sporazum, koji je prvi pisani zakonski spomenik Crne 349

Gore, vladika je najverovatnije pisao sam, kako u uvodnom i opštem njegovom delu, tako i u svih šest njegovih posebnih članova; oni nose jasne i nesumnjive oznake njegovog načina mišljenja i njegovoga stila, koji se lako i odmah prepoznaju. U uvodnom delu reč je o predstojećoj opasnosti kada "Turci, vazdašnji hristijanskoga roda neprijatelji, sobirajut vojsku i čine sve vojene priprave, radeći den i noć javnijem i tajnijem načinom kako bi nas i braću Brđane razurili i pod svoju vlast i tiranstvo podložili, i đecu našu u večnu nevolju i robstvo zatvorili, i pod žestoki jaram u poraboštenije postavili". Posebnim članovima "pleme plemenu i nahija nahiji" davali su "tvrdu i čistu vjeru i riječ od česti i poštenja" da će se boriti "đegođe bi neprijatelj okrenuo na nas i na braću naše Brđane udario" i da će pomagati jedan drugome i ratovati složno za "blagočestivu vjeru našu hristijansku", za "ljubeznoe otečestvo" i slobodu, za crkve, manastire i domove svoje, za ženu i decu svoju. Naročito je mnogo bojazni kod vladike i u njima bilo od izdaje, i mnogo je svakovrsnih obezbeđenja od nje: svaki Crnogorac, svako selo, pleme ili nahija koji bi izdali, "predaju" oni unapred "vječnomu prokletstvu, kako Judu izdatelja Gospodnjega, i kako zločestivago Vuka Brankovića, koji izdade Srblje na Kosovu i vječnu mrzost i prokletstvo od naroda na sebe privleče i od milosti božije otpade". Na izdajnike, ako se ovi budu našli, baca se anatema i preti im se strašno večnom "sramotom" i "besčešću".[594] Ali, vladika se tada uz svoj narod nije nalazio samo kada ga je opremao i pozivao u rat i borbu, ni samo u ratnim proglasima i govorima, od kojih su neki najviši dosezi srpske rečitosti - ako su, samo, verno zabeleženi, - već i neposrednim predvodništvom na bojištu. Predvođeni vladikom, gubernatorom i svojim glavarima, Crnogorci su krvavog neprijatelja Bušatliju najpre u bici na Martinićima ("u Bjelopavliće"), potom u onoj na Krusima ("u Kruse") "sasvijem pobijedili i njegovu glavu odsijekli". Ove bitke, i pobede u njima, Crnogorcima su, prema ocenama samoga Petra I, koje je on više puta ponovio, s očiglednim ponosom, ne samo proslavili ime, junaštvo i slobodu "po svijetu", nego su učinile da se oni spominju "u istorije, to jest u knjige štampane", i da "svi evropejski narodi" za njih znaju i da ih "počituju za narod slavni, pošteni i uzdani, koji svoju slobodu poznaje i svojijem oružjem brani". One su i prekretne tačke u crnogorskoj istoriji: zahvaljujući njima, Crna Gora je u svesti i očima sveta počela da postoji kao državna posebnost i neka celina, a vladika Petar I od njih, i od vremena koje im je neposredno sledilo, pregao je svim svojim silama da 350

radi, postojano i veoma dosledno, na preobražaju zemlje u organizovanu i na zakonu utemeljenu zajednicu. "Poslije ove Bogom vam darovane pobjede i dobića", kaže vladika u jednom od kasnijih svojih osvrta na to vreme, i na ono što je činio u njemu, "sve moje misli, sva moja želja i sve moje rađenje bjaše obraćeno da vi uredite među sobom sud i praviteljstvo, na priličnih voljnosti vaše zakonah, koji će narodom vladati i sud provoditi, samovoljstvo iskorijeniti, mir i spokojstvije utvrditi sa susjednim i ostalim državam, đe bi potrebno bilo odgovarat i učinit da dobri ljudi budu poštovani a zli kastigani..." Prve osnove uređenju Crne Gore u organizovanu državu položio je vladika Petar I Zakonikom obštim crnogorskim i brdskim, koji su, na osnovu teksta što ga je on pripremio i napisao doneli glavari i starešine, kao i pojedini predstavnici plemena i oblasti Crne Gore i Brda na saboru u manastiru Stanjevići 18 (odnosno 30) oktobra 1798. godine. To je zakonik građanski i krivični; definišu se u njemu red i način postupanja u međusobnom odnošenju ljudi, koji se zahtevaju, i propisuju se stroge kazne za sve one koji doneta pravila krše; prestupi su ti: izdaja, ubistvo, ranjavanja, tuče i povrede, napastvovanje drugih, dvoženstvo i preljube, lupeštva; osim tog krivičnog, u dva člana regulišu se neki imovinski odnosi: načini prodaje nepokretne imovine i naplaćivanja dugova ili naknada za prestupe kao što su "plijen, ili koja šteta i pohara". Nekoliko godina docnije pokazalo se neophodnim da se Zakon dopuni daljim odredbama, pa je na novom narodnom zboru, okupljenom opet oko vladike, na Cetinju, 17 (zapravo 29) avgusta 1803. doneto još sedamnaest njegovih članova.[595] Njih nije više pisao sam vladika, ali su njegove ideje i stanovišta njegova ugrađena u te članove. Od značaja su među njima naročito oni kojima su se u Crnoj Gori uvodili "praviteljstvo" i uređivali sudovi, o kojima je Petar I ne samo razmišljao, nego i govorio mnogo puta i u raznim prilikama za proteklih decenija. Razumljivo bi bilo i inače, ali kada je reč o Crnogorcima onoga vremena, razumljivo je još daleko pre da ovim Zakonikom nisu mogli biti ni brzo, a ni jednostavno otklonjeni svi oblici života i međusobnih odnošenja ukorenjeni i ustaljeni plemenskom organizacijom crnogorskog društva, i tvrdokorno održavanim i čuvanim vekovima, ali su stvoreni neki najneophodniji uslovi za prelazak na nove, i savremenije, na pisanim zakonima izgrađene, i jasno naznačene forme društvenog ustrojstva. Vladika Petar I u tolikim svojim docnijim pismima i govorima Crnogorcima prosuće još mnogu gorku suzu moleći, preklinjući i zaklinjući svoj narod da napusti dotadašnje svoje i često upravo varvarske navike i da živi po tim novim 351

uredbama "prosvješćenog" i civilizovanog društva. Otpori su dolazili sa mnogih strana, a ne samo iz narodnih "nizina"; "praviteljstvo i sud crnogorski jest drača u oči guvernaduru, vlasteli, a i mnogijem", pisao je vladika 1807, na primer. Na trenutke se dobrom i uvelike već starom vladici činilo da je i postignuto ono što je on "srdcem i dušom želeo", ne bi li se Crnogorci proslavili "pred svijetom" i svoju slobodu još više utvrdili. "Molih Vas", kazuje on Crnogorcima 1825. godine, "da kuluk i praviteljstvo postavite, na zakonah obštim soglasijem sočinjenih, da praviteljstvo narodom vlada i da narodna djela upravlja, a kuluk da zle ljudi fata i na sud dovodi, kako što se u cijeli svijet čini, jer bez toga ne mogaše bit ni slava ni sloboda vaša utvrđena, ni dugovjeka. I vi tako učiniste: kuluk i praviteljstvo postaviste, da zakonik carstvuje i da je svaki zakoniku podložan. Nastade dakle zakonik među vama, nastade sud i pravda, mir i tišina, vrijeme srećnje i blaženo, radost i veselje za dobre i bogobojazne ljude i za nejaku siromaš i sirotinju, prestade samovoljstvo, prestade domaća rat i krvoproliće." Vladika to stanje u društvu Crne Gore nastalo posle uvođenja Zakonika slika kao pravu idilu, iako ono takvo nije bilo, i čak bilo je u svemu daleko od toga. "Ne bješe već domaće rati ni boja, ne bješe pokliči: 'Ko je vitez!' ni viteza ni domaći boj, ne čujaše se koleža ni tužbanje, ne viđaše se lica muškoga ni ženskoga ogrebotinah krvava i nagrđena, ni glave crnom kapom, ni crnom maramom pokrivene... Putnik mirno putovaše, trgovac slobodno trgovaše, rabotnik svoju rabotu veselo rabotaše i čoban svoju stoku bez straha pasijaše i Bogom blagoslovena tišina na sve strane pribivaše..." Za tih decenija Petar I i Frano Dolči, njegov "korespondent" i savetnik, a potom i sekretar, a uvek prijatelj, neprekidno imaju istovetno držanje pred događajima i stalno u istom smeru pokušavaju da nađu izlaz za Crnu Goru iz sudbonosnih i dramatičnih zapleta u koje tu zemlju uvlače velike svetske sile. Kada su ti izlazi pravi, oni su ih zajednički našli; kada su samo prividni i sasvim pogrešni, oni su zajedno zalutali. Od godine 1798. Dolči se odlučio da konačno pređe u Crnu Goru, u kojoj će postojano i hrabro ostati do poslednjeg svog časa. I novo usmerenje Crne Gore na Francuze, koje su vladika i on pokušali da ostvare, posle niza teških i uzastopnih razočarenja u Rusiju, njihovo je delo. Što su se posledice sručile samo na Dolčija, i što je jedino on, od suđenja decembra 1804, i smrti noja ga je snašla ubrzo zatim, obeležen žigom izdajnika, samo je slučaj i nesreća, ali to nije kazna za izdajstvo, jer njega nije bilo. Kada se danas lista opsežan svežanj Dolčijevih pisama, zatim kada se čitaju njegove književne tvorevine, a naročito njegova knjiga Pensieri, koju je, negde pred kraj života, pisao u Crnoj Gori, 352

"razgovarajući sa živima i mrtvima", i koja je ostala za njim u rukopisu, teško je ne pomišljati na veliki i stalni, a sada nemerljivi i nesagledani uticaj koji je "nesrećni abat" iz Dubrovnika mogao vršiti na vladiku u njegovim gledanjima na stvari, događaje i ljude, i zatim u njegovim odlukama i u njegovim reformama. Razmišljajući o temama kakve su sloboda, tiranija, demokratija, rat i mir; potom: razum, istina, filozofija, istorija; pa: vera, hrišćanstvo, tolerancija, inkvizicija; onda: svet, grad, selo, bogatstvo, siromaštvo, jednakost, pravednost; i najzad: vrlina, zasluga, nada, sreća, slava, prijateljstvo, samoljublje, samoća, Dolči je naznačavao obrise jedne filozofije sveta, života i čoveka koja je tipična za njegov slobodoumni i prosvećeni vek. Smrt Dolčijeva bila je nužnost svirepe i neumitne istorijske logike: u času kada se politika jedne male, sebi nedovoljne i od velikih zaštitnika ipak zavisne zemlje morala zaokretati, ovakve tragične smrti u isti mah su i iskupljenja, i opomena. Dolči je, sva je prilika, plaćao sam za sve, i plaćao naročito za vladiku, koga je imalo da snađe nešto slično, ali čemu je on, usled sticaja okolnosti, srećno izmakao. A Dolčijev strašni kraj u podrumima manastira Stanjevići imao je da bude ugled svima koji bi ubuduće dolazili u iskušenje da šuruju "s našijem zlotvorima" i da nanose "našemu otečestvu prežestoki udarac i bezglavije pred velikim protektorom našijem, jego imperatorskim veličestvom ... samodršcem vserosiskim". U mukotrpnom svom poslu upravljanja Crnom Gorom i njenom sudbinom, u svakodnevnom (nastojanju da samovoljne, nepokorne i međusobno zakrvljene Crnogorce umiri, složi i privede zakonu i redu, i u dugoj i sa promenljivom srećom vođenoj, i tek na kraju dobijenoj, borbi sa gubernatorom i drugim svojim protivnicima za celinu i jedinstvenost svoje vlasti, i za njeno prvenstvo, vladika Petar I nije se nikako hteo odreći mogućnosti koje su mu tada davali stihovi. U narodu koji ratuje tako reći bez prestanka, i u kome život teče u atmosferi skoro stalno epskoj, narodna pesma nije samo od najvećeg značaja, već i od najmoćnijeg uticaja: Crnogorac očekuje od guslara da sazna sud istorije, želeći da za ono što čini čuje glas pohvale, strahujući istovremeno da to ne bude glas pokude. Vladika, kome su, narodne pesme najdublje usađene u biće i svest, kao i svakom drugom Crnogorcu onda, znao je da se neke njegove misli i poruke mogu još bolje i delotvornije preneti pesmom, no govorima i "knjigama" koje, uostalom, malo ko iz naroda njegovog i ume da čita - a nije bio voljan ni da viđenje nekih događaja, svejedno da li iz prošlosti crnogorske ili od onih u kojima je sam imao vidnoga udela, kao i sud o njima, prepusti u potpunosti drugima. Pisao je te pesme vladika - jer on ih je pisao, mada se 353

ne može isključiti ni to da ih je, ili da je neke, i pevao - u narodnim stihovima, osmercu i desetercu, i u načinu narodnom, ali najčešće sa slikovima, bilo u parovima (aabb...) bilo ukrštenim (abab), kao što je takve stihove pisao narodski pesnik Andrija Kačić Miošić, i sa nekim osobitostima Kačićevim u rečniku, u obrtima, u stilu. Od tih pesama vladičinih nisu ostali njegovi rukopisi, a nije ih on ni štampao za života; sve su potom otišle na razne strane, a neke su dospele i u knjige drugih pesnika, u kojima nije naznačen njihov tvorac. Zato se dugo nije znalo, a i sada se ne zna baš do kraja, ni potanko, ni koliko je, i kojih sve, pesama te vrste vladika ukupno ispevao, ni kada su nastale pesme za koje je, tek u naše dane, ustanovljeno da im je on autor. Putokaz za njihovo otkrivanje i raspoznavanje dao je Vuk Karadžić, u čijim su se zbirkama, i u čijoj su se ostavštini, te pesme očuvale mahom, a koji je o njihovom autorstvu zapisao odlučne činjenice; dalji posao njihovog identifikovanja obavila je nauka.[596] U najkraćem ta istorija je ovakva. U četvrtoj knjizi Narodnih srpskih pjesama, koju je izdao u Beču 1833, Vuk je pod brojem 10. štampao pesmu Boj Crnogoraca s Mahmutpašom, za koju je rekao da je zabeležio od Crnogorca Đura Milutinovića, koji je "negde oko 1809. g. doneo Karađorđiji pismo od crnogorskoga vladike, pa potom i zaostao u Srbiji", a pod brojem 11. pesmu Opet Crnogorci i Mahmut-paša, za koju je tvrdio da ju je "prepisao" "u Kragujevcu od jednog Crnogorca". Mnogo godina docnije, u trećem izdanju iste, četvrte svoje knjige, sada pod naslovom Srpske narodne pjesme, Vuk je u napomeni uz prvu od te dve pesme stavio belešku koja se u stvari odnosi na obe, i po kojoj je njegovo mišljenje da je i jednu i drugu pesmu o crnogorskim bojevima s Bušatlijom - prvu o bici na Martinićima, drugu o onoj na Krusima - "načinio crnogorski vladika Petar I (sadašnji Sveti Petar)", pa su one posle "ušle u narod i idući od usta do usta koliko se moglo dogonjene prema narodnijem pjesmama". Na tom mestu Vuk je obećao da će u predgovoru iste knjige, koji je pisao docnije, govoriti više o tim pesmama, ali je u samom predgovoru zatim svoje obećanje porekao, jer nije mogao o njima kazati "ništa kao što bi trebalo", pošto ga je mučila i zbunjivala "besprestana glavobolja". Svojim nepogrešnim čulom Vuk je osetio da pesme nisu autentično narodne - neke pojedinosti, a i slikovi u njima na to jasno ukazuju - nego da su sastavi "učenog" pesnika, i da su potom "dogonjene prema narodnijem pesmama". Taj "učeni" njihov tvorac nije, međutim, i pravi pesnik: obe njegove pesme nisu drugo do opširno, i zamorno, nizanje pojedinosti o svim događajima oko tih bitaka i u njima, s pominjanjem bezmalo svake važnije ličnosti koja je u borbama učestvovala i vladike među njima, uz puno pohvalnog isticanja njegovog delovanja i 354

njegovog predvodništva - i pripadaju stoga sloju takozvanih hroničarskih epskih pesama; u njima nema izmišljanja, nema mnogo književnih svojstava, nema lepote. Za uspostavljanje punog opsega pesništva crnogorskog vladike Petra I Vuk je učinio i nešto više. U svojim hartijama sačuvao je on prepise šest pesama, koje sve imaju za predmet pojedina zbivanja ili ličnosti iz istorije crnogorske u XVIII veku: o pukovniku ruskom Mihailu Miloradoviću koji je kao poslanik Petra Velikoga Crnogorcima doneo marta 1711. godine carevu "gramatu"; o čuvenoj, a toliko u sumnju dovođenoj, bici na Carevom Lazu 1712. godine; o Ćupriliću veziru i njegovom pokušaju iz 1714. "da pohara lomnu Crnu Goru"; o udaru Turaka na selo Trnjine 1716. godine; o boju Crnogoraca s Turcima 1756. i o Šćepanu Malom (1768). Za njih je Vuk zabeležio da ih je "gradio crnogorski vladika Petar I", a da ih je njemu "napisane donio iz Crne Gore 1828. g. i u Kragujevcu predao Petar Marković". Lako može biti da je te pesme vladika crnogorski poslao Vuku na njegovo dugotrajno i uporno navaljivanje da mu sakuplja narodne pesme iz Crne Gore: mogao je vladika misliti da bi tako na najlakši način mogao uslišiti ovu Vukovu želju. Ali, Karadžić se nije mogao varati o pravoj prirodi i poreklu tih pesama, mada je znao, i u ovoj je belešci napisao, da je pesme štampao Sima Milutinović-Sarajlija u svojim Pjevanijama (1833, 1837) kao pesme narodne, i da ih je iz Milutinovićevih knjiga Petar II Petrović Njegoš preneo u Ogledalo srbsko (1845). Ne bez izvesne zluradosti, Vuk je, kako i sam naglašava, sve to zabeležio sa ciljem da se zna "da je ono što su ove pjesme u pjevaniji Sime Milutinovića i u Gorskom (pogrešno, umesto: Srpskom) ogledalu drukčije dodavao Sima Milutinović". Sam Vuk nije te pesme nikada štampao jer je znao da one nisu nikako narodne i jer je odveć očigledno bilo koliko su one pesnički bile slabe. Pesnik i istoričar književnosti Trifun Đukić zaokružio je najposle ono što bi se, s izvesnom dobronamernošću istina, moglo nazvati pesničkim delom bolje bi bilo reći: delom u stihovima - crnogorskog vladike. U knjižici pesama Nekolike pjesnice - stare, nove, prevedene i sačinjene S. M. Sarajlijom štampanoj 1826. u Lajpcigu, on je uočio četiri pesme, koje su umesto drugog kakvog naslova imale oznaku Crnogorska i odgovarajući redni broj, i uz koje su još stajale i godine njihovog nastanka (1798. i 1806. za prve dve, i 1813. za dve preostale). Sima Milutinović uveravao je svoje čitaoce da mu je te pesme dao izvesni Toma Milutinović Morinjanin, trgovac i prijatelj njegov, i prijatelj vladike Petra I, ali da mu on "nije umio, 355

ili utajao kazati, tko ih je sačinio". Đukić je, što na osnovu unutrašnjih svojstava tih pesama, što poklanjajući veru nekim vestima iz literature, utvrdio da je nepoznati "sočinitelj" njihov u stvari vladika crnogorski. Njemu te pesme i pristoje, sasvim dobro, po mislima i idejama koje su u njih stavljene, i po jeziku kojim su ispevane, ali osim što upotpunjuju repertoar vladičinog pesništva, nemaju one nekih drugih vrednosti, pesničkih pogotovo. Prvu među njima, koja je iz 1798. godine, i koja je u desetercima, sa slikovima, i pisana u načinu i izrazu Andrije Kačića Miošića, neko je docnije nazvao Poučenje u stihovima, što joj dobro i odgovara, jer se u njoj slušaocu savetuje da prihvati, za život, neka politička, verska i moralna stanovišta, koja su dakako protivturska, patriotska i hrišćanska. Pesma nazvana II crnogorska, pisana 1806. u osmercima, slikovanim u parovima (aabb ...), Molbeno je obraćanje ruskom caru da pomogne ustaloj Srbiji, koja ratnim delima želi turski jaram svrći, seb' slobodu dragu steći, koju bješe izgubila, po izdaji zlokovarna kleta Vuka Brankovića ..., da utvrdi svoju slobodu i "v rod i rodov' bude silna", Da obnovi crkve i oltare, pa da ta "naša opšta mati, sa svojim vitezovima, "granice rasprostrani", "Bosni pruži ruke" i "sastavi svu državu", napokon nek utvrdi praviteljstvo i uredi duhovenstvo, nek zavede sudilišta i polezna učilišta, da carstvuje i da cvjeta u Srbiju pravda sveta. Pesmom III crnogorska, koja je u osmercima s parnim rimovanjem takođe, vladika je porugom i pozivima da se pokaje za "djela sva opaka" uzvratio Kotoru u njegovim nevoljama 1813. za izdajstvo i prevaru koje je njemu taj grad učinio malo pre toga u poznatim događajima u Boki Kotorskoj. Pesma IV crnogorska u desetercima slavi vladiku i njegovo ratovanje po Boki i protiv "paše skadarskoga", i stihovima kao što su 356

Ej, vladiko, izvore nam sreće, dočekao i radosti veće! Ispun' Bože, vjerna t' Srba želje daj dostojnu m' život i začelje! toliko proslavlja vladiku crnogorskog da možda i nije baš u svemu njegova. Izvan ovoga ciklusa još je jedino Pjesma Karađorđu koja je jedna nepesnička glorifikacija Karađorđa i oslobođene Srbije, u desetercima sa slikovima, kakvu bi napisao i Kačić, da je dočekao ta vremena. Kao Kačić, vladika dosledno provodi slikovanje jednog deseterca drugim; on se, kao Kačić, slušaocu obraća rečju "pobre"; i kao Kačić, za svoje se stihove, kao izvoru, obraća istorijama, onoj Rankeovoj pre svih. Sa ustankom i ratovanjima pod rukovodstvom Karađorđa Srbija je ponovo zadobila slobodu i stekla slavu u svetu, a sebi sreću u kojoj sada cveta: Koliko je srpskoga naroda što se zove slavenskoga roda među vodom Savom i Dunavom,

među Drinom i veljom Moravom, svaki svoje dnevi preprovodi u veselju i dragoj slobodi.

Srpskim vitezovima ostaje da dalje progone Turke preko Bosne i Hercegovine, da se s Crnom Gorom sajedine, kojano je, pobre, od starine

u slobodi vazda prebivala, za slobodu krvcu proljevala, kako i sad što je prolijeva ...

Pesmu je ovu, koja je po svome karakteru zaista oda, kako je i nazivana, štampao Dimitrije Milaković u cetinjskom kalendaru Grlica za 1835. godinu, s izričitom tvrdnjom da je ona "spjevana pokojnijem mitropolitom Petrom Petrovićem Njegošem na pohvalu pokojnome Karađorđiju Petroviću". Poslednje godine života vladika Petar I proveo je vrlo mnogo, ne odričući se ipak ni na čas staranja i brige o zemlji i narodu, zabavljen poslom tako dragim starijim ljudima: čitao je istorijske spise i pribirao dokumente, tražeći vesti o istoriji crnogorskoj, koju je, razume se, osećao i shvatao kao znatni i časni deo istorije srpske. Od istoričara najradije je listao "Mavraurbina, dubrovačkog arhimandrita" - poznati je to barokni istoričar Mavro Orbin, benediktinac dubrovački - a od dokumenata najviše se koristio carskim "gramatama", koje je imao pri ruci, u svome arhivu; mnogo je znao i godinama već pamtio iz narodnog predanja. Ono što je tim načinom 357

pribrao, predstavljalo je konačnost njegovih saznanja o povesti "srbskoga roda", kome je pripadao. U dugim i čestim svojim razgovorima sa pesnikom Simom Milutinovićem Sarajlijom, koji mu je tada služio kao sekretar, ispripovedao mu je, a delom i pesmama potvrdio, povest svoje zemlje i naroda, koji je to što je od vladike slušao uzeo kao osnovu ovoje Istorije Crne Gore. Posle je stari vladika i sam stavio na hartiju sve što je o prošlosti svoje zemlje uspeo da dokuči, i ta Kratka istorija Crne Gore, koja je štampana tek posmrtno, u Grlici, "kalendaru crnogorskom za godinu 1835", poslednji je njegov spis, čak ako među spise njegove ubrojimo i jednu kartu Crne Gore, neveštu i dosta ovlašnu, koju je vladika darovao poljskom slavisti Kuhaskom u vreme posete njegove Crnoj Gori.[597] Kratka istorija Crne Gore delo je književno, koliko istoriografsko: predmet mu je istorija crnogorska od vremena ranih i srednjovekovnih kada se pod imenom Gornje Zete "sastojaše" u njoj i Crna Gora, koja je "svagda nerazdvojno" imala "svoje vladatelne banove, kako pređe srpskijeh carah od Nemanića doma, tako i po presječeniju te carske familije, ne hoteći priznati Vukašina carubicu za svojega kralja ostale bjehu pod vladom svojijeh kneževa od Balsića, o kojima Mavraurbin, dubrovački arhimandrit, napominje", tu istoriju vladika vodi najkraćim putem do vremena vladike Danila, a književno u tom delu čine pripovedni odseci njegovi - kao onaj sa predanjem o nastanku vladarskog prezimena Crnojevića, na primer - i njegova lepa i rečita proza. Nije neprimetno da je vladika Petar I Kratku istoriju Crne Gore pisao i da bi pokazao kontinuitet vladanja u Crnoj Gori, koji je legitimno i za stalno prešao u ruke "mitropolita crnogorskih", koji su teško breme prihvatili "po neobhodimoj nuždi", a ne "gospodstvoljubija i slavoljubija radi, kako oni govore, koji ni najmanjega ponjatija i znanja o stanju Crne Gore i crnogorskoga mitropolita nemaju", kako Petar I, pomalo ljuteći se, dodaje u jednom svom "primječaniju" uz vlastiti tekst. Istoričari ne cene mnogo ovo delo crnogorskoga vladike, žaleći što ono nije rađeno ranije i duže i što nije ispalo kritičnije. Sud istoričara književnosti, međutim, mora o njemu da bude povoljniji, ne blaži, pa stoga svakako i pravedniji. Kada je stari vladika Petar I Petrović Njegoš na Lučin-dan 30. oktobra 1830. sklopio oči zauvek, okružen narodom koji je plakao i koji ga je poštovao i voleo mnogo više no što se njemu to ikada činilo, okončano je, sa njim, i jedno dugo poglavlje u istoriji književnosti Crne Gore, a otvorila se, istovremeno, i sledeća njena stranica.

358

Napomene 328 Kritičko izdanje toga dela, na osnovu tada poznatih rukopisa, štampao je, s opširnim uvodom, Stojan Novaković (Narodna predaja o boju kosovskom, Starine JAZU, knj. X, Zagreb, 1878, 176-200). Od tada je ono često razmatrano u nauci, a literatura u njemu znatna je i obimna. U međuvremenu otkriveni su novi rukopisi (vid. npr.: Ivanka Udovički, Priča o boju kosovskom u budimpeštanskom rukopisu, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XVIII/1, 1970, 18-53), a posvećena mu je i jedna doktorska disertacija (Jelka Ređep, Priča o boju kosovskom), od koje su prethodno objavljeni pojedini odeljci (Jelka Ređep, Kosovske narodne pesme i "Priča o boju kosovskom", Zbornik za slavistiku, Novi Sad, 5, 1973, 103-134; Ista, Priča o boju kosovskom u literaturi, Zbornik za slavistiku, 8, 1975, 60-106), a zatim je ona izdata u celini: Jelka Ređep, Priča o boju kosovskom, Zrenjanin, 1976. 329 Do pred kraj prošloga veka, to delo čuvalo se u rukopisu, nastalom početkom XVIII veka u Perastu, koji je bio vlasništvo porodice Smeća. Od tada se tom rukopisu zameo svaki trag. Srećom, pre toga sa njega je načinjen prepis, koji je naručio Valtazar Bogišić, a radili su ga učenici Srećka Vulovića, pod njegovim nadzorom. Njihov prepis sada je u Bogišićevoj biblioteci u Cavtatu. Peraški boj kneza Lazara objavljen je u dodatku rada: Miroslav Pantić, Knez Lazar i kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke Kotorske, Zbornik radova o knezu Lazaru, Beograd, 1975, 388-406. 330 Šire se izučava i ocenjuje Boj o knezu Lazaru... u navedenom radu Knez Lazar i kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke Kotorske, 367-383, gde je navedena i ranija literatura u njemu, od koje naročito valja pomenuti: Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek), Beograd, 1970, 58, 119, 143, i d. 331 Franjo Fancev, Plač blažene dive Marije (Plač Gospoje), Građa za povijest književnosti hrvatske, XIII, 1938, 193. Francev tu uzima da je to prikazanje nastalo na Hvaru i veli da se u narodu održalo do naših dana "pa pobožni vjernici seljačkih općina otoka Hvara u svojim noćnim procesijama od četvrtka na petak Velikoga tjedna pjevaju uglavnome i danas iste stihove, što su ih njihovi pradjedovi pjevali već u 15/16 stoljeću". 332 Rukopis anonimnog peraškog prepisivača sa početka XVIII veka (Počinje plač blažene Gospe kada plaka gorku muku prislatkoga svoga sinka Jezukrsta, gospodina našega) bio je ranije svojina Marka Lučića iz Perasta, a sada je u ostavštini Petra Kolendića, koji ga je svojevremeno kupio od Lučića. Rukopis Marka Balovića, kome na iscrtanom naslovnom listu, s grbom porodice Balovića, stoji i l'anno 1733, nalazi se u Jadranskom institutu JAZU u Zagrebu (Ostavština Balović, 3); o njemu vid. nav. delo M. Pavića, Istorija srpske književnosti baroknog doba, gde su iz njega dati i pojedini navodi i reprodukovan veći broj crteža. Rukopis Nikole Mazarovića prepisan je s rukopisa Marka Balovića u toku 1782. godine, kako je istaknuto u na italijanskom jeziku pisanoj belešci samoga prepisivača (Appartiene al Nicolò Mazzarovich qm Lucae sino dall'anno 1782, da esso ricavante d'un altro consimile esistente in casa e Fameglia Ballovich in Perasto, e ricopiato colla sua propria mano...); čuva se u Nadžupnom uredu u Perastu. 333 Vid. Hrvoje Morović, Splitski tekst "Gospina plača", Čakavska rič, III, 1973, 2, str. 153. Morović je tu objavio uglavnom isti tekst koji dolazi u peraškim rukopisima, ali prema prepisu Splićanina Nikole Markija (Marchi) iz kraja XVI ili sa početka XVII veka 359

koji je nekako dospeo u Narodnu biblioteku Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Jednu verziju bokeljskog Plača, koja je pisana u Kotoru 15. aprila 1757. (prepisivač joj je izvesni Petar Kink) i koja se čuva u Kotoru (u Biskupskom arhivu) štampali su u fragmentima M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka (na str. 134-140, sa uvodom na str. 131-133). 334 Tekst toga dela nalazi se u sva tri peraška rukopisa navedena u nap. 305. 335 Naslov tog dela zapravo je širi i glasi: Izlaze anđeli noseći po jedan otajstva Muke Jezusove; njegov je tekst takođe u citiranim rukopisima. M. Milošević i G. Brajković štampali su pojedine odlomke iz Prikazanja muke Isusove, koje ima podnaslov Počinje muka Gospodina našeg Jezukrsta u Veliki petak. Izlaze anđeli noseći i po jedan otajstva muke Jezusove, prema prepisu kapetana Ivana Nenadića načinjenog u Perastu 20. marta 1792, u navedenoj antologiji Poezija baroka (na str. 143 -151, sa uvodom na str. 141142). 336 Prikazanje o kome je reč počinje Isusovim rečima (Jezus govori): "Velika je želja bila / ka'e teško sveđ morila / srce moje, dušu moju / i u trudu i u pokoju." Posle Isusa, govore redom Petar, Andrija, Jakob, Šimun, Toma, Jakob, Filip, Bartolomeo, Mateo, Tadeo, Ivan i Juda, a svakome od njih "Jezus odgovara" posebno. Isusu pripada i oduži govor na kraju ("Najposlije Jezus svijema govori"). Prikazanje je deo ovećeg zbornika, pisanog kaligrafski u XVIII veku, u kome su i druga prozna i pesnička dela, sve pobožne sadržine; i taj je zbornik u Nadžupskom uredu u Perastu. Izvesni odeljci iz toga prikazanja štampani su u navedenoj antologiji Poezija baroka (str. 155 -167, uz uvod na str. 153 -154). 337 O zborniku Nikole Mazarovića videti: S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 28; B. Bogišić, Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, predgovor, 134-135; K. Viskovatij, Gajduki v Perastě v vtoroj polovině XVII věka, Slavia, Praha, XV, 1938, 385, 393-396; Matija Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, I, Zagreb, 1951, 276. Iz istog rukopisa, koji je sada u Nadžupskom Uredu u Perastu, jedan broj pesama štampao je B. Bogišić u navedenoj svojoj zbirci (str. 153-156, 159-162, 166-169, 178-181, 184-188, 191-194, 199-203), a sve ostale ulaze u novo izdanje Bogišićevog zbornika. Pesmu s početkom "Kolika je zubačka planina" objavio je K. Viskovatij, nav. delo, 394. 338 Peraški pesnik Jozo Matikola-Šilopić (20. III 1788-8. II 1858) uneo je u zbornik Nikole Mazarovića tekstove pod naslovima Pjesan od ženidbe, Pjesan bosanska i Izagnanje Francuza iz Kotorske Boke g. 1813 i 1814. Sve su to umetničke tvorevine, a autor i prvih dveju najverovatnije je sam Šilopić, kao što je sigurno autor trećoj od tih pesama (vid. F. Viscovich, Storia di Perasto, 150-151). 339 Te tri zbirke, u kojima ima malo novih tekstova narodnih pesama, nego su u njima mahom prepisi i varijante pesama poznatih i iz drugih zbirki, nije radio Julije Balović, kako bi to proisticalo iz rđavo stilizovane naznake u navođenom Popisu narodnih bokeških spisatelja i njihovijeh dijelâ od Srećka Vulovića. Njih su načinili razni Balovići krajem XVIII veka, a i na početku XIX veka. 340 I tu zbirku pominje S. Vulović u nav. Popis, uz ocenu podosta preteranu ("ova nije zbirka velike dragocjenosti, jer nješto iz Balovića, a nješto iz Mažarovića mislim da je prepisana"). Pošto nam je pošlo za rukom da je nađemo i identifikujemo, možemo reći da u njoj ima i nešto lepih pesama koje se ne nalaze u zbirkama Julija Balovića i Nikole Mazarovića. 360

341 Osman u prepisu Marka Balovića sad je u Jadranskom institutu JAZU u Zagrebu (Ostavština Balović, l), a opisao ga je i proučio Jaklja Ravlić, Prilozi proučavanja Gundulićeva "Osmana", Građa za povijest književnosti Hrvatske, knj. 28, Zagreb, 1962, 263-304. O Marku Baloviću i njegovim trgovačkim putovanjima u Dalmaciju, Albaniju i na Bliski istok, koja nisu bili bez opasnosti u teških trenutaka, vid. M. Milošević, Pomorski elementi u obiteljskom arhivu Balovića iz Perasta, 707-709. 342 Naslov rukopisa Antuna Jakonje glasi: Osman Spievan po Gjivu Gundulichiu Vlastelina Dubrovaçkom Godiscta 1621 Di me Antonio Jacogna. On je iz biblioteke don Mihovila Floria, sveštenika iz Prčanja, pripao župnoj crkvi u Prčanju. O njemu je u više navrata pisao Niko Luković (u ovećem radu Prčanj, Glas Boke, V, 1936, br. 162-187, i u člancima Arhivi i biblioteke na Prčanju, Glas Boke, VI, 1937, br. 234, i Jedan do sada nepoznati rukopis Gundulićeva "Osmana", Glasnik Narodnog univerziteta Boke Kotorske, V, Kotor, 1938, br. 1-4), ali je, uprkos tome, rukopis ostao nedovoljno izučen, a naročito nije jasno odakle ga je Jakonja prepisao i nije li se možda služio već postojećim bokeljskim prepisima. Ni Anton Jakonja kao ličnost nije identifikovan prema kotorskim dokumentima; najverovatnije je to Anton Franov Jakonja koji je 1744. dobio petogodišnju stipendiju za studije u Padovi (R. Kovijanić - I. Stjepčević, Kulturni život staroga Kotora, I, str. 82). 343 Tu knjigu ima Narodna biblioteka SR Srbije u Beogradu Puni joj je naslov: BLAGO | NAUKA KARSTIANSKOGA | TRUUD GLASOVITIJ LATINSKI. | PRI POSCTOVANOGA | NIKOLE TURLOTA. | NAUCITEGLIA, BOGOSLOUZA, VLADAAUZA OBCHIENOGA Ù | ZABQUI STOLNOJ NAMUR GRADA Ù FIANDRI | PRINESSEN IZ DIACKOOGA, PAAK Ú FRANZESKI | JEZIK, NAPOKON Ú SLOVINSKI | PO | JEDNOMU REDOUNIKU IZ DALMAZIE | POKLOGNIEN, I POSVETIEN | ISSUSSU | ISUKARSTU MESSIJ ODKUPITEGLIU GOSPODINU NAUCITEGLIU | TKOIJ JEST PASTIR DOBRIJ | Dussu svoju meçhiuuçh zâ Oouze svoje | PRY KOPISTAN | Nè Saamo Parokima, i Ostalym Zarkounizim, dalli svakoomu Cegljadetu | tkojee xellij nauçit bistro, svè sctò jest potribbitoo zà virrovat, | i xyvit Karstianskij, i doteçh suoje vicgnie spassenie | DYL PARVIJ. [Odnosno: DYL DRUGIJ.] | ù MLEZZIJ MDCCLXX. | PO ANTUNU BASSANESU | S' DOPUSCTENJEM STARISSINA. Srećko Vulović u nav. svom Popisu narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelà, koji o Marčeli piše po S. Ljubiću (Dizionario biografico degli uomini illustri della Da1mazia, Vienna, 1856, 193; Ogledalo knjizevne povijesti jugoslavjanske, Rijeka, 1869, 471-472) pomišlja da "ako se i u Kotoru ovaj Bonaventura rodio [...] već iz malena gdje drugovđe se preselio" budući da ne zna "da je naš [bokeljski] ikoji spisatelj strogo se držao ikavštine, dali svi u obće jekavštine, dočim djelo što je iz francuskoga preveo čistom ikavštinom je pisano". Posveta uz tu knjigu (Prislavnomu priuzvisokomu slavodobitniku Isusu Isukrstu sinu Marije) i njen predgovor (Poštovanom štiocu) štampani su u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića (str 58-63). Tu se ovaj pisac naziva Marčelić, za šta, međutim, nema osnova. 344 Matovićevoj knjizi, koja je u osmini i broji XXXII +528 strana, puni je naslov: KATEKGSM RIMSKI | PO NAREDBI | S. SABORA TRIDENTSKOGA | K'PAROKIMA | Dàn nà svjetlòsit pò Zapoviedi | PIA V. PAPE PRIVELLICOGA [ A' istamacen, i priobbrachien iz Latinskoga | ù Slovinskomu Jeziku | Pò D. Joseffu 361

Matovichiu iz Dobrotè Dar- | xavè Kotorskè. | V'MLEZIEH, MDCCLXXV. | PO GIOAN BATISTU CONSTANTINI | Dopusctegnem Starjescinah, s' Privilegiom. 345 S. Vulović, Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovijeh dijela, 24-25; Gracija Ivanović, Dobrota i njene znamenitosti. Nova Evropa, XXXVII, Zagreb, 1934, 45. 346 S. Vulović, Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovijeh dijela, Nastavak, 8-10. 347 Morandijevu pesmu donose M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka na str. 359-363. U istoj je knjizi (na str. 355-357) i prigodna pesma prepisivača Petra Kinka U dan prve i nove mise rečene od mnogo svijetloga gospodina dum Andrije Nikolića, koju je Morandi popravio (correxirt) godine 1800, besumnje kao pesnik poznat u to vreme. 348 Takav je jedan Morandijev rad prevod poslanice biskupa Stjepana del Oljo (dell'Oglio) protiv zelenaških kamata iz 1785. godine, koju G. Brajković i M. Milošević donose u antologiji Proza baroka na str. 392-396. 349 Datumi rođenja i smrti uzeti su iz peraških matica krštenih i umrlih. U prvoj se još kaže da je Đuro bio sin Stijepa i Margerite Bane, a u drugoj da je u vreme smrti imao trideset tri godine i bio sveštenik peraške opatije (huius Abatiae et Rectoratus). 350 Sve što se o radu Đura Bane zna dugujemo bokeljskom istoričaru Tripu Smeći, čije je beleške, S. Vulović iskoristio za napis o ovom piscu uvršten u Popis bokeških narodnih spisatelja i njihovih dijelâ, str. 42. Ni Vulović nije uspeo da vidi pomenuta dela: "no toli ovaj rukopis [prevoda Temistokla] kao i pjesme mislim da su sasvijem poginule". 351 O Viskoviću vid. navedeni rad S. Vulovića Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 27-28. 352 O tome F. Viscovich, Storia di Perasto, str. 2. i 49 (gde je saopšten tekst tog govora, uz njegov italijanski prevod). 353 K''ratkoe opisanie o Zetě i Černoj Gori sačuvalo se među službenim spisima Ilirske dvorske deputacije u Beču, ali je, zahvaljujući sporazumu Jugoslavije i Mađarske o arhivskom materijalu, vraćeno u našu zemlju, i sada se nalazi u Istorijskom arhivu AP Vojvodine. Njegovo fototipsko izdanje: Kratki opis Zete i Crne Gore, za štampu je pripremio Slobodan Radovanović, Beograd, SANU, 1970. Posebna izdanja CDXXXV, Odeljenje društvenih nauka, knj. 68. Uz to izdanje Radovanović je dao i sažet predgovor, u kome je izložio sudbinu toga dela, rezultate dosadašnjih bavljenja njime u nauci i dao njegov prikaz i kratku karakteristiku. 354 Najveća i malone potpuna skupina pisama vladike Danila nalazi se u kapitalnom Zborniku dokumenata iz istorije Crne Gore (1685-1782), koji je spremio za štampu dr Jevto Milović, Cetinje, Istoriski institut NR Crne Gore, 1956. Svi dalji navodi iz pisama vladike Danila daju se prema toj knjizi. Od istog autora vid. i veoma dobar rad Vladika Danilo u svjetlosti svojih do sad nepoznatih pisama, Istoriski zapisi, VIII, 1952, 334-355. Pojedina pisma vladike Danila ulaze i u izbore literarnih tekstova, kao što su: Prednjegoševsko doba, 1963; Milo Kralj, I braća i krvnici, Čedo Vuković, Nadvremenski glasovi, 1971. 355 Gligor Stanojević, Crna Gora u doba vladike Danila, Cetinje, 1955, 45; Zmajević je te reči (non ha altra cognitione che quella di leggere e scrivere) uneo u izveštaj Kongregaciji za širenje vere, 11. jula 1704. 362

356 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I. br. 2059. 357 Isto, II, br. 2606. 358 Isto, II, br. 2138, 2163, 2245, 2283, 2291, 2296; V, br. 7424. 359 G. Stanojević, Crna Gora u doba vladike Danila, 142-143. 360 M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, 119-120. O vladici Danilu kao piscu Pavić je pisao i na više drugih mesta u svojoj knjizi, uporediti naročito str. 76, 300301, 409-410. 361 Pavle Rovinski, Rukopisni Zbornik Mihaila Miloradoviča nađen u manastiru Sv. Luke u Župi Nikšićkoj, a sastavljen i prepisan u Moskvi 1714-15, Letopis Matice srpske, knj. 181-183, 1895, 40-67, 75-87, 110-118. 362 J. Milović, Zbornik dokumenata iz istorije Crne Gore, br. 56; prevod je dao Slavko Mijušković i on je štampan u dodatku iste knjige. 363 Tom jeziku posvećena je odlična knjiga Aleksandra Mladenovića Jezik vladike Danila, Novi Sad, 1973. 364 J. Radonić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje, 433. O celokupnoj borbi koju je imao da izdrži vladika Danilo u tom delu ima vrlo mnogo vesti, od kojih je najveći broj novih i pocrpenih iz arhiva rimske Propagande. 365 M. G. Medaković Vladika Danil, Beograd, 1896, 35. 366 O biskupu Dragu videti: N. Papadopoli, Historia Gymnasii Patavini, II, Venetiis, 1726, predgovor; D. Farlatus - J. Coletus, Illiryci sacri t. VI, 404-405, 508-513; F. M. Appendini, Memorie spenttanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, 21-22. 367 Vid. do sada u nauci nezapaženi rukopis Crijevićevih Adversaria u Arhivu JAZU u Zagrebu pod sign. II a 40, na str. 151-152. 368 Za Marina Draga izneto je (R. Kovijanić, Kotorski pjesnici-humanisti, 59) da je "u relikvijaru katedrale sv. Tripuna" našao 1688. dvije pergamentske povelje cara Dušana o posjedima Kotora, pisane ćirilicom, s pozlaćenim srebrnim pečatom (danas ne postoje). 369 Istoričari korčulanske crkve D. Farlati i J. Koleti citirali su (Illyrici sacri t. VI, 404405) natpis sa grobnice Marina Draga, po kome je on priminuo 9. oktobra 1733. god. (Obiit die 9. octob. 1733), dok u maticama Korčule (Liber defunctorum, I, 1642-1740) stoji da je to bilo 31. oktobra iste godine. 370 J. Milović, nav. Zbornik dokumenata, 103. 371 Jovan N. Tomić, Kada je i s kojim smerom osnovana slovenska štamparija Dimitrija Teodosija u Mlecima, Glas SKA CXXXI, CXXXIII, 2. razred. 71. 1929, 50-51. 372 G. Stojanović, Crna Gora u doba vladike Danila, 38. 373 Neodmerenosti te vrste naročito se zapažaju u eseju o Vicku Zmajeviću u nav. knjizi P. Butorca Zmajevići, gde je inače prikupljeno o njemu najviše vesti, od kojih su mnoge nove i crpene iz dotle nepoznatih arhivskih dokumenata. Od ranije literature o ovom Peraštaninu valja spomenuti: D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri t. V, 166-167, t. VII, 141-142; 171; F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni uomini di Cattaro, 53-56; Antonio Bassich, Notizie della vita e degli scritti di tre illustri Perastini, Ragusa, 1833, 128; F. Z., Visko Zmajevich, Nadbiskup Zadarski, Zora Dalmatinska, I, 1844, 116; [Donato] Fabianich, Vicenzo Zmajevich e suoi scritti, La Dalmazia, I, 1845, 151-152; S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 17-19, a od novijih: P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 66-67; Isti, Četiri pisma nadbiskupa Vicka Zmajevića, Starine 41, 1948, 85-99; J. Radonić, Rimska kurija i jugoslovenske zemlje, na 363

mnogo mesta (vid. registar na kraju dela); Maja Novak, Dva nepoznata pisma Vicka Zmajevića, Radovi Instituta JAZU u Zadru, III, 1957, 317-326. 374 Koliko se po peraškim maticama moglo ustanoviti, Kristo (Cristofalo) Zmajević (+31. X 1698) i Jelena Štukanović imali su pored Vicka (rođ. 23. XII 1670) i potonjeg proslavljenog ruskog admirala Matije (rođ. 6. II 1680) još pet sinova i šest kćeri. Deca su im, međutim, rano i brzo umirala, tako da se rod Zmajevića po muškoj liniji održao samo do Vicka. 375 J. Radonić, Rimska kurija..., 431. 376 S. Vulović, Popis bokeških narodnih spisatelja i njihovih djelâ, 18-19, video je, u biblioteci Frana Smeće, rukopis Vickovih propovedi "što je uz velike poste u Perastu govorio , ali ih je već tada "ponajviše ponestalo", a i "ono malo što se promiču nijesu nit ispravljene, niti pregledane". P. Butorac, Zmajevići, 15, u nap. rekao je takođe da je "rukopis još sačuvan", naveo je njegov naslov, dao neke sitnije napomene o sadržini i citirao dve rečenice autobiografskog karaktera sa njegovog kraja. Tek u naše dane se saznalo (G. Brajković, Pjesma kapetana Nikole Burović zadarskom nadbiskupu Vicku Zmajević, 131, nap. 16) da se originalni rukopis Zmajevićevih propovedi čuva u Nadžupskom arhivu u Perastu. Prvu od njih Zmajević je držao na Božić 1682. godine; sledeće tri su iz 1683 (na Uzvišenje sv Križa, na Veliku Gospu i na Božić), peta je iz 1684 (na Veliki četvrtak), a poslednja iz 1685. godine (na Veliku Gospu). Rukopis ima 72 strane u svemu. U antologiji Proza baroka G. Brajković i M. Milošević objavili su (na str. 291-303) iz toga Zmajevićevog autografa četiri njegove propovedi: na Božić 1682, na Uznesenje Marijino 1685, na Božić 1683, i na Uznesenje Marijino, 1685. Njih je Zmajević držao kada mu je bilo dvanaest, trinaest i petnaest godina. Uprkos njegovoj mladosti, one se odlikuju i rečitošću, i lepotom izraza, čak i teološkom učenošću. 377 Puni je naslov te knjige: MVSARVM CHORVS | EXCITATVS AD LAVDES | ILLVSTRISS. ET EXCELLENTISS. D. | D. ANTONII ZENI | VENETARUM | COPIARVM TERRA, MARIQUE | IAM INAVGVRATI | PRAEFECTI GENERALIS | AB ABBATE VINCENTIO ZMAIEVICH PERASTINO | COLLEGII VRBANI DE PROPAGANDA FIDE | ALVMNO. | ROMAE, Typis Francisci de Rubeis, & Francisci Mariae | Acsamitek à Kronenfeld. MDCXCIV. | Superiorum permissu. 378 S. Vulović, Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djela, Nastavak, str. 6. 379 Iz te knjige G. Brajković i M. Milošević su u antologiju Proza baroka uvrstili (na str. 36;3) predgovor, u prevodu sa latinskog jezika. Predgovor je taj barokno kićen i rečit. U njemu Zmajević govori o teškom stanju pokrajine, koja je bezmalo sva u ropstvu pod Turcima, što su i razlozi koji su doveli do sazivanja sabora, a onda se slaveći papu Klementa XI, koji je bio iz porodice Albano, poigrava rečima i dovodi u vezu Albana natio i Albano pontefice, iako, sem sličnosti korenova osnovne reči u njima, veze druge između njih nema. 380 O Rajmundu Jeliću (Galaniju, Gallani), koga je senat Dubrovačke Republike predložio za dubrovačkog nadbiskupa, iako je bio njegov podanik, čime je prekinuta tri stoleća stara tradicija po kojoj na to mesto nije smeo doći nijedan Dubrovčanin, vid.: D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri t. VI, 270-272; Antun Dešković, O. Rajmund (Ivan) Gallani (Jelić), Akvinac, Dubrovnik, IV, 1936, 98-99. Na svojoj visokoj funkciji Jelić je ostao do smrti, 6. marta 1727. Pesma kojom je posvetio svoj prepis Gundulićevog Osmana Vicku Zmajeviću sačuvala se u rukopisu Osmana koji je 1728. dovršio 364

Peraštanin Marko Balović, a štampao ju je J. Ravlić u nav. radu Prilozi proučavanju Gundulićevog "Osmana", 266-267. Jelić je više godina bio u prepisci s eruditom Đurom Matijaševićem, koji je živeo u Rimu; ta prepiska je dragocena za sagledavanje društvenih, kulturnih i ekonomskih prilika u Dubrovniku XVIII veka (pisma su uvezana u rukopisnu knjigu Lettere di D. Giorgio Mattei, t. III, koja se nalazi u biblioteci Franjevačkog manastira u Dubrovniku). Postoji i Jelićev portret (Dominikanski manastir u Dubrovniku). 381 Bokeljski istoričar sa početka XIX veka Tripo Smeća prepisao je Zmajevićevo pismo R. Jeliću sa izvornog koncepta, i taj prepis čuvao se u biblioteci porodice Smeća. Tamo ga je našao S. Vulović, i sa njega načinio kopiju, u nameri da ga štampa u knjižici Dvije poslanice Zadarskog prabiskupa Vicka Zmajevića Peraštanina. Iz novčanih razloga ta se namera nije mogla ostvariti, pa je Vulovićev rukopis zamišljene knjižice sada u Arhivu JAZU u Zagrebu pod sign. I d 160. Posle ovoga rata, Zmajevićevo pismo Jeliću štampao je P. Butorac (Četiri pisma nadbiskupa Vicka Zmajevića, Starine, 41, 1948, 87-94) prema Smećinom prepisu, koji je dospeo u profesorsku knjižnicu kotorske gimnazije. 382 Lit. o Matiji Zmajeviću: Pavao Butorac, Matija Zmajević [u cit. knjizi:] Zmajevići, 35-62; Isti, Matija Zmajević Peraštanin - organizator i admiral ruske flote Ruski arhiv, XXVI-XXVII, 1934, 241-245; A. Milošević, Ruski admiral Mato Zmajević, Jadranska straža, XVIII, 1935, 315-319, 368-372; Jovan Dučić, Jedan Srbin diplomata na dvoru Petra Velikog i Katarine I Grof Sava Vladislavić, Pitsburg, 19421, Sarajevo, 19692; P. Butorac, Pisma ruskog admirala Matije Zmajevića, Starine 41, 1948, 61-83; Antun Milošević, Prilog povijesti admirala Mata Zmajevića. Starine 41, 101-109; Ig. Zloković. Iz prepiske M. Zmajevića, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, I, 1952, 52-58; Risto Kovijanić, Preci admirala Matije Zmajevića, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, X, 1962, 65-78; Novak Miljanić, Ruski admirali iz Boke Kotorske, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, XX, 1972, 145-159. 383 U antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića doneta su (na str. 437-449) pisma Matije Zmajevića ženi Agnezi iz 1712. god. i pismo bratu Vicku u kome govori o susretu s Petrom Velikim i o svom ispitu iz nautike i vojne discipline. 384 O tužnom i tragičnom kraju Matije Zmajevića piše J. Dučić u nav. knjizi Jedan Srbin diplomata na dvoru Petra Velikog... (na osnovu dela Sergeja Solovjeva (Solov'ev'') Istorija Rossij s drevnějših'' vremen'', knj. XVI, gl. II). 385 J. Radonić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje, 361 (prema A. Theiner, Vetera monumenta, Slavorum Meridionalium, II 241-242). 386 Puni naslov te knjižice: LETTERA | POLITICO-MORALE ] DI MONSIGNORE | VICENZO ANTONIO | ZMAJEVICH | FU ARCIVESCOVO DI ZARA IN DALMAZIA | SCRITTA | AD UN SUO FRATELLO | CAPITANO NELLA FLOTTA AL SERVIZIO | DELLA S. R. M. DI PIETRO I. IL GRANDE | CZAR DELLE RUSSIE. | YVERDON. Štampana je bez naznačene godine, ali je Niccolň Alberto Piazza tekst koji ju je posvetio A sua Eccellenza il signor conte Ottavio Trento datovao u Vičenci 20. novembra 1778. Iza posvete (koja je na str. III-VII) ima predgovor izdavača (Prefazione dell'editore), u kome je ispričano kako je delo nađeno u Perastu 1777. godine (str. IX-XI). Knjiga je u osmini, a Zmajevićevo pismo bratu zauzima str. XIII-XXXVIII. S. Vulović je nameravao da odatle preštampa to pismo u već navedenoj knjizi Dvije poslanice Zadarskog nadbiskupa Vicka Zmajevića Peraštanina, koju je spremao. O tom 365

Delu V. Zmajevića vid. i: Maja Novak, Prilog poznavanju rada i delovanja Vicka Zmajevića-Peraštanina, Radovi Instituta JAZU u Zadru, III, 1957 320-321. 387 Prema jednom takvom prepisu iz druge polovine XVIII veka, objavila je taj Uffizio di Monsig.r Illmo e Rmo Zmajevich Archiv.vo di Zara, prima di Antivarri, in tempo della di lui Sommissione e Comparsa con tal secondo carattere nel Sereniss. mo Collegio Maja Novak u nav. radu Prilog poznavanju rada i delovanja Vicka Zmajevića-Peraštanina, 324-325. U uvodnom delu izdanja dala je i kraći prikaz tog teksta, smatrajući ga "dopisom koji je (Zmajević) uputio mletačkoj vladi u času kada je ostavljao barsku nadbiskupiju i prelazio u zadarsku" (321-323). 388 O Zmajevićevoj borbi da se iz Dalmacije eliminiše vladika Stevan Ljubibratić i da se pravoslavni dovedu u uniju s katolicima, kao i o njegovim polemičko-teološkim spisima nastalim u toj borbi, najpotpuniji prikaz daje E.(piskop) N.(ikodim) M.(ilaš) u delu Pravoslavna Dalmacija, Novi Sad, 1901, 342-392. Po njemu i Maja Novaku nav delu Prilog poznavanja rada i delovanja Vicka Zmajevića-Peraštanina, 319. Vid. i: J. Radonjić, Rimska kurija i jugoslovenske zemlje 593-605. 389 Dialogo tra Cattolico e Serviano (odn. Dialogo tra un Cattolico e un (Greco di Levante), u Jadranskom institutu JAZU u Zagrebu (Ostavština Balović, 47) i u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu R. 3047; Specchio delitt verità... u Historijskom arhivu u Zadru, Rkp. 1, u Jadranskom institutu JAZU u Zagrebu (Ostavština Balović, 46) i u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, R. 4/1965; Scrittura ò sia Relazione del Rito Greco Serviano del Mons.r Vicenzo Smajevich Arcivescovo di Zara Contro Mons.r Steffano Gliubibratich Vescovo (Greco in Dalmazia, u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, R 4/1965. 390 Delo Apologia in diffesa del Rito Greco Serviano, e del Mons.r Vescovo Steffano Gliubibratich del Sig. Abbe Papodopoli ima u prepisu rkp. R. 4/1965. Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu. O njemu: N. M[ilaš], Pravoslavna Dalmacija, 364; J. Radonić, Rimska kurija..., 600. Po tim delima dati su i ponešto modifikovani prevodi navedenih mesta iz Papadopolijeve Apologije. 391 Ta Risposta all oltrascritta Apologia del Mons.r Smaievich takođe je u rpk. R. 4/1965. Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu. 392 N. M.[ilaš], Pravoslavna Dalmacija, 353-354, 368, 387. 393 Vid. o tome: Vatroslav Jagić, Hrvatska glagolska književnost [u knjizi:] Branko Vodnik, Povijest hrvatske književnosti, Zagreb, 1913, 51-53. 394 S. Ljubić, Ogledalo književne poviesti jugoslavjanske, II, Rieka, 1869, 452. 395 S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovijeh dijelà, 18. 396 Rudolf Strohal, Jedna glagolska knjiga o raskolu istočne i zapadne crkve, Prosvjeta, XIX, 1911, 84-85. 397 F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, 56; A. Bassich, Notizie della vita e degli scritti di tre illustri Perastini, 14; P. Butorac, Zmajevići, 25. 398 U svom testamentu, čija se jedna kopija čuva u Jadranskom institutu u Zagrebu (Ostavština Balovića, 7), Vicko Zmajević kaže: "nella presente estinzione di mia Famiglia di Perasto, trovandomi ultimo superstite della medesima". 399 Prema jednom prepisu Vuka Vrčevića taj Zapis o putovanju u Carigrad grbaljskog kneza Vuka Ivova Mlkovića objavio je A. Solovjev u radu Tri bokeljska polu-falsifikata (Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XV, 1935, 179-180). Vrčević ga je 366

datovao godinom 1505, ali je A. Solovjev uverljivo dokazao da je godina mogla biti jedino 1705, a da je Vrčević time učinio hotimičan falsifikat. O Mirkoviću (Milkoviću) vid. i M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, 309. 400 Videti sve te tekstove u nav. Zborniku dokumenata iz istorije Crne Gore Jevte Milovića. 401 Paštrovske isprave odavno se prikupljaju, ali niti su sve prikupljene, niti su sve publikovane. Glavna su izdanja: V. Bogišić, Desetine sudskih zapisa iz Paštrovića, Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd, 1906, sv. 5-6; A. Solovjev, Poštarovske isprave XVI-XVIII veka, Spomenik SKA LXXXIV, 1936; I. Božić, B. Pavićević, I. Sindik, Paštrovske isprave XVI-XVIII vijeka, Cetinje, 1959, XIV+288 str. + 8 sl. Veliku zbirku takvih isprava ima Srpska akademija nauka i umetnosti, a dosta ih se još čuva i kod privatnih vlasnika. Razmatranja o njima i podrobniju bibliografiju videti u Predgovoru Ivana Božića uz nav. izdanje I. Božića, B. Pavićevića i I. Sindika, kao i u radu: Božo Mihailović, Nekoliko paštrovskih isprava i jedno pismo vladike Danila, Istoriski zapisi, XIV, 1958, 328-340. 402 I. Božić, predgovor uz izd. navedeno u prethodnoj napomeni, str. III. 403 Božo Đ. Mihailović, Cetinjski manastir, Cetinje, 1965, 28-29. Tamo je navedena ostala literatura o tome. Pojedini istoričari uzimaju da je cetinjski manastir porušen u pohodu Numan-paše Ćuprilića 1714. 404 Zapis na štampanom Oktoihu Božidara Vukovića, načinjen 1703: "Da se zna kako bist dobra ljetna godina vasakim plodom va ljeti 7211" (Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, V, br. 7299), a na rukopisnom Psaltiru iz 1750, naprotiv, "7257 da se zna kade bi zla zima, i poče iti snijeg na Stevan dan po Božiću, paki ide do Đurđeva dne, i bi glad" (Isto, br. 7934). 405 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, VI, br. 9491. 406 Zagorka Janc, Anonimni majstor Cetinjskog Trebnika, Zbornik Muzeja primenjene umetnosti, 13, Beograd, 1969, 97-104. 407 Sve citirane zapise iz pivskih rukopisa publikovao je D. Vuksan u nav. radu Rukopisi Cetinjskog manastira, 190-221. 408 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, V, br. 7343. 409 Isto, br. 7398. 410 Isto, br. 7510. 411 Isto, br. 7288. 412 Isto, br. 7595. 413 Vojislav J. Đurić, Manastir Savina, Boka, 5, 1973, 17. Up. o istom i: Tomo K. Popović, Herceg-Novi, 1924, 221. 414 Prikaz njegov i ocenu, skupa s tekstovima koji se u tom letopisu razlikuju od ostalih letopisa, dao je Ljub.[omir] Stojanović, Savinski letopis, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, VII, 1927, 169-178. 415 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, VI, br. 10209. 416 Isto, II, br. 2109. 417 Vid. o njemu navedenu knjigu Jovana Dučića, Jedan Srbin diplomata na dvoru Petra Velikog i Katarine I Grof Sava Vladislavić, rađenu na osnovu velike literature, naročito ruske, i iscrpnih arhivskih traganja, mada u nekoliko tendencioznu i u ponečemu nepotpunu. 367

418 Miroslav Pantić, Mavro Orbin - život i rad [predgovor knjizi:] Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Beograd, 1968, LXXXIII-LXXXIV. 419 Natpise na pribijenoj pločici na jevanđelju manastira Sv. Luke u Risnu, na jevanđelju "pivskago manastirja", na okovu jevanđelja u manastiru Duži, na rukopisu "presvjatije Trojici pri Pljevljah", videti u: Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II, br. 2596, 4417, 2407, 4447; Minej darovan crkvi Roždestva Bogorodice u Lastvi opisao je M. C. (rnogorčević) u radu Manastir Roždestva Sv. Bogorodice u Grblju, Prosvjeta, Cetinje VIII, 1895, 428. Napis na koricama jevanđelja poklonjenog crkvi na Topli donosi T. Popović u nav. knjizi Hercegnovi, str. 118, a njegov fotografski snimak dao je Jovan Dučić u knjizi Jedan Srbin diplomata na dvoru Petra Velikog i Katarine I... 420 Ceo dugi tekst te priznanice štampao je Proto Lumbardić u Šematizmu pravoslavne eparhije Bokokotorske, Dubrovačke i Spičanske za god. 1886, Zadar, 1886, 35. 421 P. Butorac, Pisma ruskog admirala Matije Zmajevića, 76. 422 Lit. o I. Krušali: S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 2021; F. Viscovich, Storia di Perasto, 278-279; P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 1928; Isti, Gospa od Škrpjela, 65; M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, 156, 180-181. 423 F. Visković u nav. delu kaže da je studirao u Rimu, u Kolegijumu za novopokrštene (Collegio dei neofiti a Roma), a sam pesnik, međutim, tvrdi da je studirao u Padovi. 424 P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, 68. 425 Valtazar Bogišić je u nav. zbirci Narodne pjesme iz starijih najviše primorskih zapisa objavio pod br. 63. bugaršticu Kako Peraštani razbiše Turke Hercegovce koji navališe na Perast da ga porobe na 15 svibnja 1654, iz zbornika Julija Balovića, i pod br. 64. njenu deseteračku verziju To isto drugijem razmjerom, iz kasnijeg zbornika Nikole Mazarovića. 426 Jedan prepis tog spisa anonimnog autora čuva se u Jadranskom institutu JAZU u Zagrebu (Ostavština Balović, 5). 427 Prvo izdanje: Spievanje dogođaja boja Peraškoga na 15 svibnja 1654. Terstu, štamparia Austrianskog Lloyda, 1854, str. 14; drugo je u knjižici: Uspomena iz Perasta, narodne pjesme za pjevanje i klavir", sastavio Dionisije De Sarno San-Giorgio, Beograd, 1896, 25-34; a treće u dodatku nav. dela P. Butorca, Gospa od Škrpjela, I-X. Tri odlomka iz Krušalinog speva učvršćeni su i u nav. antologiju Pred-njegoševsko doba, 142-147, gde je Krušala predstavljen kao pesnik XVII veka. Krušalina pesma štampana je potom u celini u nav. knjizi Poezija baroka (str. 62-66), uz kraći uvod o njoj i o njenom pesniku (str. 59-617). 428 S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja..., 21 ("...u toj zgodi glasoviti Rica joj je i napjev napravio"). P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 65 ("Ricci ju je uglazbio po narodnom narečju i posvetio vitezu Marku Baloviću, jednomu od najvećih promicatelja dvjestagodišnjice 1854"). Dionisije De Sarno San Đorđo objavio je svoju kompoziciju u nav. knjizi Uspomena iz Perasta 25. O njenom pevanju prilikom "fašinade": P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 65. 429 F. Viscovich, Storia di Perasto, 278, objavio je fragment pisma Antuna Bizantija D. Farlatiju iz Venecije, 30. Juna 1717, gde se kaže: "Io mi ricordo che V. R. in tempo che non voleva o nan si coinfidava di me, si serviva in molte cose dell' Alb. Crussala." 430 Dučić, Jedan Srbin diplomata..., 244-247. 368

431 P. Viscovich, Storia di Perosto, 278, u nap. citira dugo pismo Kotoranina Antona Bizantija isusovcu Farlatiju iz Venecije, od 29. avgusta 1717, gde se kaže da je Krušala tada u Veneciji i da "pratica questi Moscoviti e fa da maestro della lingua italiana". 432 Vid. P. Butorac, Pisma ruskog admirala Matije Zmajevića, 78, 81, 82. 438 O misiji Save Vladislavića u Kini videti nav. delo J. Dučića, Jedan Srbin diplomata..., 314-347, gde je citirana i velika prethodna literatura. O učešću I. Krušale u toj misiji reč je na str. 317. 434 Taj sonet je objavio F. Viscovich, Storia di Perasto, 279. 435 U maticama mrtvih i Perastu, Ia, 30, ubeleženo je samo: "M. Rdo Sig.r Abbate Crusala adi 28 decembre mori dell'Anno 1735", a S. Vulović, u nav. delu, odnekud je znao da je pred smrt "zašao pameću". 436 Prema rukopisnom genealoškom stablu porodice Mazarović (Albero genealogico della famiglia Mazzarovich) iz druge polovine prošlog stoleća koje se čuva u Nadžupnom uredu u Perastu. 437 Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 22-23. O Krstu Mazaroviću je s više tačnosti i s nekim novim podacima ukratko pisao Gracija Brajković u nav. radu Prilozi pitanjima pomorskog školovanja u Perastu, 67-88. 438 Puni je naslov Mazarovićeve knjige ovakav: ZWIET | OD KRIPOSTI | Prikoristan Diecizi, i suakomu viernomu Karstia- | ninu, Koiga usbudde sctitti cesto | Prissnù [!] Slovinska Slova, i Jesik is Italianskoga | Po Pris: i Pripostovanomu Gospod: Prà Paulu Posi- | lovichiu Bisk. Skradinsk. à opeta priponesen, | i pripisan kakosè viddi, sa pogoditti opchie- | noi poxudi, naulasctitto onesiem Koi | neumiu sctitti Slou: Sloviem, pò | Kristu Maxarovichiu Vlast: | Perask. | POKLOGNEN | Prisuietl. i Priposctou. Gosp. | MARINU DRAGU | Biskupu Korciulansskomu &c. | V' BNECI M.DOC.XII. | prodavase ù Gistoga Occhi ù Buttighi pod pri- | likom S. Dominiga na rivi Schiavunskoy. | Po dupuschienyu Starissina. 439 I. Kukuljević, Bibliografija hrvatska, 12. 440 Mazarovićevu posvetu biskupu Marinu Dragu vid. sada u knjizi Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića, na str. 42-45. 441 Potpuni tekst Mazarovićeve knjige preštampao je, a velikim delom i preveo, uporedivši ga s dokumentima iz francuskih i mletačkih arhiva o opisanom događaju, Slavko Mijušković u studiji Trijumf jednog peraškog broda u opisu njegova poručnika i u mletačkim i francuskim arhivskim izvorima, Pomorski zbornik, 2, Zadar, 1964, 653690. Tu je (na str. 675) donet i snimak njenog natpisnog lista. Odeljke iz Mazarovićevog spisa u prevodu na naš jezik, kao i osvrt na njega, videti sada u antologiji G. Brajkovića i M. Miloševića Proza baroka, str. 184-201. 442 Navedeni odeljak dat je prema prevodu Slavka Mijuškovića iz već citirane studije. 443 Vid. o tim kasnijim tekstovima: Vinko Foretić, Pjesma korčulanskog pjesnika Augustina Draganića Šaške u slavu Đura Bana Peraštanina poginulog u pomorskom boju kod Drača 1716, Pomorski zbornik, 5, 196T, 831-853. 444 V. Foretić, nav. delo, 834. 445 Bokelj P. P. [Srećko Vulović], Životopisne crtice o Antunu Mazaroviću-Smiloeviću, slikaru iz XVII vijeka, Narodni list, Zadar, XVI, 1877, br. 61-62. 446 G. Brajković, Prilozi pitanjima pomorskog školovanja u Perastu, 68. Brajković je utvrdio da anonimno očuvani rukopis tog dela, bez naslovnog lista i početka teksta, na 54 lista, koji je sada u Nadžupnom uredu u Perastu, predstavlja Mazarovićev autograf. Tu je 369

još reč i o nekim poznijim prepisima istoga spisa. Uz to, Brajković je našao i Mazarovićev "nacrt za rekonstrukciju crkve Sv. Nikole u Perastu", s predračunom troškova i sugestijama "kako da se dođe do novčanih sredstava" za te poslove. Tako je još jednom novom i karakterističnom crtom upotpunjen Mazarovićev lik. 447 U antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića donose se u prevodu na naš jezik (na str. 355-362) odlomci iz tog dela o peraškom boju 1654. godine i o poseti Petra Zrinskog tom mestu (u biografiji Luke Mazarovića) i o Vicku Mazaroviću, zapovedniku mletačkog ratnog broda, i njegovoj poseti Firenci. 448 Niko Luković, Prčanj, historijsko-estetski prikaz, Glas Boke, V, 1936, br. 162-175, 177-187. Videti zatim: Isti, Prčanj Nova Evropa, Zagreb, XXVII, 1934, 46-53; And. Lazarević, Razvitak pučkog školstva u Boki Kotorskoj, Boka, veliki ilustrovani kalendar, V, 1913, 23-24. 449 Niko Luković, Don Niko Luković, glagoljaš i narodni pjesnik (1650-1728), Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, L, 1932. (Preštampano u listu Glas Boke, II, 1933, br. 23. i 24). 450 Taj dopis Vicka Zmajevića može se videti u zbirci koncepata za pisma koja je upućivao Kongregaciji za širenje vere i svojim prijateljima i pretpostavljenima među visokim funkcionerima rimske crkve, koja je sada u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu pod sign. R. 5228, na str. 4r. 451 N. Luković, nav. delo. 452 Petar Kolendić, Lukovićeva "Lidija iz pakla", Južni pregled, Skoplje, VIII, 1933, 473-479. U toj studiji razmršeno je do tada potpuno naopako postavljeno pitanje Lukovićevog autorstva u spevu o kraljici Lidiji. 453 Ceo naslov te retke knjižice, koju ima Nacionalna i sveučilišna biblioteka u Zagrebu (sign. II S-8°-140, ranije R 1268), glasi: RAZGOVOR | KRAGLICZE LIDIE | IZ RAKLA. | Istomaçen u Slovinskom jeziku, i sloxen | u Pjessancu | OD GOSPODINA | DUN NICOLA LUKOVICHIA. | U MNETKE | 1775. | PO ANTUNA LUKATELA KNIGARU Na Svetoii Sofiu. Odlomke iz tog Lukovićevog "dela", s uvodom o pesniku, videti sada u antologiji Poezija baroka M. Miloševića i G. Brajkovića na str. 407-420 454 Prikupljanjem tih dobrotskih pesmarica decenijama se s istinskom strašću bavio Gracija Ivanović i mnoge od njih je spasao od uništenja i zaborava. O njima je i pisao u dva maha: u novinskom članku Značenje zaboravljenih stranica, Glas Boke, II, 1933, br. 35, i u radu Dobrota i njene znamenitosti, u knjizi Kotor i Boka Kotorska, preštampano iz "Nove Evrope", XXVII, 1934, 44-45. Šire o toj poeziji: Miloš I. Milošević, Neke pomorske teme iz stare lirike Dobrote Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, VI, 1957, 109-131. Pregršt tih pesama nepoznatih pomoraca iz Dobrote s kraja XVIII veka objavili su 1976. god. M. Milošević i G Brajković u više puta navedenoj knjizi Poezija baroka (str 102-127 uz uvod o njima na str. 99-101). Stavili su im naslove: Pred rastanak (počinje: "Ispod zraka sunčanoga viđeh ja") Udaljavanje jedrenjaka ("Vjetar koji jedrima"), Poklonstvo ("Krasno je vidjet sred ponoći"), Na pučini ("Ma ružice rumenija"), Ako znadeš ljubav što je ("Viđi viđi moja mila") Mornareva pjesma mjesecu ("Blijedo sunce tamne noći"), Dešpek ("U sve vrijeme doba moga"), Nevjera ("Ova moja tanka jedra"), Brodolom ("Kad žalosna začuh glasa") i Susret ("Premda ovu istu nojcu"). 455 Ranije se uzimalo da je Nenadić rođen 1715. godine; potom je na osnovu peraških matica Miloš Milošević (Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, Spomenik SAN CV - Zbornik izveštaja o istraživanjima Boke kotorske, II, Beograd, 370

1956, 99) ustanovio da je Nenadić rođen 9. februara 1709, ali je u najnovije vreme pokazano da je i to bilo pogrešno, jer je tu reč o jednom drugom Ivanu Nenadiću, i utvrđeno konačno da je pesnik rođen 22. juna 1723, kako se vidi u maticama rođenih Perasta (Poezija baroka, str. 67). 456 Najtačniji prikaz Nenadićevog života vid. u: [Antun Milošević], Notatione et memoratu digna quoad Episcopos Catharenses, Schemaitismus seu status personalis et localis Dioecesi Catharensis pro anno Domini MCMVI, Cattari, 1906, 78-79. 457 Ta poslanica čuva se u Državnom arhivu u Kotoru (Otkupi 199). 458 Niko Luković, Dvije dragocjene prinove Pomorskog muzeja u Kotoru, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, XII, 1964, 212. O Solimanu i Nenadićevom portretu: K. Prijatelj, Jedan dalmatinski učenik Tiepola, Mogućnosti, XVIII, 1971, 3, str. 329. Prema jednoj arhivskoj vesti, koju je izneo M. Milošević (Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, 100), Nenadić je Solimanu samo za ovu drugu sliku platio 207 cekina. 459 S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 21-22. 460 Isto, 22. 461 Gracija Ivanović, Dobrota i njene znamenitosti, 45. 462 J. Kukuljević, Bibliografija hrvatska, 112, br. 1297. Po načinu navođenja, reklo bi se da Kukuljeviću nije pošlo za rukom da vidi tu knjigu. Sada je, u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića objavljen snimak natpisnog lista te knjige (na str. 447), na kome se vidi naslov PVT KRIXA | ILLI NACIN ſA BOGOMILLO | RAſ MISCGLJATI PVT KRIXA | JEſVSSOVA | Gnegoviem Stupajem, i svetom Karvju obigliehen od kucchie ] Pilatove do Kalvarie | Prinessen is Italianskoga u | Slovinski Jeſik | OD D. IUANNA ANT. NENNADICHJA | Perasctanina sada Paroka Zarque | S. Stasie u Dobrotu |... | V MLEZIMA GODISCTA MDCCLVII Po Dominiku Lovisa... U istoj su antologiji (na str. 386-389) preštampani i odeljci Nenadićevog Puta Križa: Pristanište II: Jezus prima sveti križ na ramena svoja; Pristanište V: Jezus pomožen od Cireneja nositi sv. križ; Pristanište VII: Isus pada pod svetim križom drugi put. 463 M. Milošević, Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, 100. 464 Ta je knjiga u šesnaestini, od 288 strana, a puni joj je naslov: NAUK | KERSTJANSKI | Bistriem nacinom istomacen, sà lasno | uvjexbati neuimetne, á navlasctito | Djezzu ù stvarima potrebniema | sa Spassitise. ) Po sapoviedi Prisviet. i Pripsoct. [!] Gosp. Gosp. | STJEPANA DELL' OGLIO | BISKUPA KOTTORSKOGA, | Sloxen, i uredjen ugodniem, i obbi- | cjajniem govoregnem, sà Duhovnu | Korist iste Svoje Derxave | Od D. Ivanna A. Nenadichja is Perasta, | Kanonika Stolme Zerkve Kottorske, | Parroka Svetoga Eustacchia ù Dobroti, | i Naiuciteglja od sakonaà. | Prilagase takodjer. Nauk sà dobro, i korisno ispovidietise, i | Pricestitise, s'drughiem Kerstjanskiem, bogoljubniem Molitvami. U MLEZIEH, MDCCLXVIII | Po Domeniku Lovisa Utiscteniku. | Dopustegnem, i Testirom od Starjescjneh. 465 Nenadićev Pridgovor pravovjernomu i bogoljubnomu štiocu uz Nauk krstjanski (1768) G. Brajković i M. Milošević uneli su (na str. 54-57 antologije Proza baroka. 466 Posveta biskupu Stjepanu dell' Oglio iz iste knjige u toj je antologiji na str. 52-53. 467 Pojedine odeljke iz Nenadićevog Nauka krstjanskog - pod naslovima Nedozvoljene želje (Peta zapovijed božja), Etička načela kod trgovanja i davanja zajma na kamate (Sedma zapovijed božja), Megdan i moralna odgovornost učesnika (Peta zapovijed 371

božja) donose se u antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića na str. 331344. 468 Dr. K.[olendić], Prva štamparija u Kotoru, "Dubrovnik", XVIII, 1903, br. 3; Antun Milošević, Prva štamparija u Kotoru, Istorijski zapisi, X, 1959, 230; Niko S. Martinović, Štamparija Franćeska Andreole, Istorijski zapisi, X, 1954, 514-523. 469 Antun Milošević, Braća Marko i Jozo Jovanović iz Dobrote (O njihovoj znamenitoj pobjedi kod Atene g. 1756), Jadranska straža, XV, 1937, 2, str. 49-52, i, naročito, nav. rad M. Miloševića, Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, u kome je citirana i sva ranija literatura. 470 Najverovatnije je to izdanje ono Nenadićevo posebno "delo" koje mnogi pisci i bibliografi, mada ga nigde nisu videli, navode na sledeći ili sličan način: U pofalu braće Ivanovića, U Mletcih kod D. Lovisa 1757 (vid. I. Kukuljević, Bibliografija Hrvatska, 111; a up. i: S. Vulović, Popis narodnih bokeških spisatelja i njihovih dijelà, 22, M. Milošević, Izvor Kačićeve pjesme..., 100). To je stvorilo uverenje da je Nenadić o braći Ivanovićima i o njihovoj slavnoj pobedi napisao i štampao dve knjige. 471 M. Milošević, Izvor Kačićeve pjesme..., 101 472 Puni naslov te knjige od samih trideset pet strana u osmini: SCJAMBEK SATTARISSAN | S' BOXJOM DESNIZOM | sa Slavno Junasctvo, i Dobitchje | MARKA I JOSA | KNESAH, I VITESAH BRACCHJE | IVANNOVICHJA | I GNIHOVE DRUXBE | U LUUKU = SMAJ OD ATENE | Nà 19 Mjesseza Travna sjutradan pò blaghdanu Uskarsnut- | chja Gospodinova Godiscta 1756. | SPJEVAGNE | SLOXENO PÒ | D JVANNU ANT. NENNADICHIJU | Is Perasta sada Parroku = Duhovgnaku Zarque Slavnoga | Mucenika Svetoga Stasie ù Dobrotu | na vecchju Slavu, i Cjast Svemogucjega Gospodina Bòga, | Posctegne, i Pohvalu Slavodobitnoga stiega | MLETACKOGA | A sa utjehu, i diikú Knesa Vuka Otza hvagljenieh Vitesah, | Rodbine, Dobrote, Bòke, i své opcjeno Slavinske Darhave. | U MLEZIMA GODISCTA MDCCLVII. | PO DOMINIKU LOVISA. | S'DOPUSCTEGNEM STARJESCINAH. U naše dane štampana su i nova izdanja Nenadićevog speva: u nav. zborniku Prednjegoševsko doba (str. 211-270) u redakciji i sa objašnjenjima Slavka Mijuškovića, i u knjizi: Ivan Antun Nenadić, Slijepa pravda, izbor, predgovor i pogovor Radoslav Rotković, Titograd, 1975, Biblioteka "Luča", str. 63-138. "Uži izbor poetski uspjelijih mjesta" iz toga dela videti sada u nav. knjizi Poezija baroka, str. 81-90 (s uvodom o njemu na str. 79-80). 473 M. Milošević, Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, 103. i dalje. 474 Nepoznat rodoljub iz Boke [= Srećko Vulović], Opis Peraških povjesnih spomenika. V. Grilovice biser, Narodni list, Zadar, XIV, 1875, br. 67. i 69. 475 Pavao Butorac, Grilova afera, Nova Europa, XXVII, 1934, 71-77. Butorac je tu naveo raniju literaturu i neke dokumentarne izvore o ovom događaju. 476 Publikovao je Srećko Vulović u nav. radu Opis Peraških povjestnih spomenika... 477 Kao i mnogi drugi neštampani tekstovi stare bokeljske književnosti, sačuvala se zaslugom Srećka Vulovića. On ju je našao u jednom rukopisu od pet listova u četvrtini, sa koga je jedan prepis uzeo Valtazar Bogišić, za svoju zbirku starih narodnih pesama i njihovih imitacija, a drugi je sačinio sam Vulović i ovaj se čuvao u biblioteci Gimnazije u Kotoru. Kratku belešku o njoj Vulović je uneo u više puta nav. svoj rad Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djela, Nastavak, str. 16. Sada je ta pesma štampana najpre u delovima u antologiji M. Miloševića i G. Brajkovića Poezija baroka 372

(str. 70-77, uz uvod na str. 67-69), a potom u celini u radu Miloša Miloševića Pogibija gusara Krila Cvjetkovića u svjetlu društveno-političkih, ekonomskih i književnih zbivanja u Perastu sredinom XVIII stoljeća, Anali zavoda za povijesne znanosti Istraživačkog centra JAZU u Dubrovniku, XVIII. 1980. 183-220. 478 Nenadićeve "pjesni duhovne" za Toninu Barižoni štampane su iz autografa u pomenutoj antologiji M. Miloševića i G. Brajkovića, Poezija baroka, str. 183-197. 479 O tim dramama Vulović je dao samo sažete informacije na završetku svoga rada Popis i osjepa bokeških spisatelja i njihovih djela, Nastavak, str. 17; o prvoj je tom prilikom rekao: "Je li ga [Izaka] on [Nenadić] sastavio, ne znam, niti bih to tvrdio, premda daje mi sumnju to što oba prepisa istom su rukom", a o drugoj je ponovio istu ogradu: "Što rekosmo za Izaka, budi rečeno i za ovu tragediju." 480 U Arhivu JAZU Izak prilika našega Otkupitelja nosi signaturu I s 36, a Prikazanje muke Jezusove signaturu I s 29. Vulovićeve beleške na njihovim su prvim listovima. 481 Vid., npr., G. Ivanović, Dobrota i njene znamenitosti, 45; M. Milošević, Izvor Kačićeve pjesme o Marku Ivanoviću iz Dobrote, 101, i M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, na mnogo mesta. 482 Pokazao je to u najnovije vreme Gracija Brajković radom Ivan Antun Nenadić nije autor nego prevodilac drame o Kristovoj muci, Boka, Herceg-Novi, 20, 1988, 333-350. 483 U međuvremenu je objavljen rad Slobodana P. Novaka Nenadićev Metastasio (Oko, Zagreb, III, 29. I - 12. II l976, br. 101), u kome je, još jedanput izneta tvrdnja i navedeni su dokazi da je "Nenadićeva drama Izak prilika našega Odkugipelja posvema vjerni prijevod" Metastazijeve melodrame Isacco figura del Redentore. 484 Guido Pasquetti, L'oratoro musicale in Itlia, Firenze, 412-450; Carlo Culcassi, Pietro Metastasio, Torino, 1935; BrunoBruneli, Pietro Metastasio [u knjizi:] Letteratura italiana, Imitatori, III, 1947-1948, s nav. lit., 1954-1958. 485 "Majko, prijatelju, ne plačite; iako prisutan, ja sam daleko: nije istina, ne napuštam vas, idem ocu i vratiću se; on diše u ovim grudima, on vam govori, njemu verujte i vi ćete ubrzo, to vam obećavam, biti onamo gde ću biti ja." 486 O Nenadiću kao pesniku daleko povoljnije sudi Milorad Pavić u svojoj Istoriji srpske književnosti baroknog doba (uporediti strane 99, 104, 153, 154, 175, 247-246). Pavić je zaslužan i za neku vrstu Nenadićeve rehabilitacije u našoj kulturi: on je za savremenu pozornicu preradio Prikazanje muke Jezusove, uz dosta skraćenja i preinaka, i uz poneka dodavanja iz Nenadićevog oratorijuma Izak prilika našega otkupitelja. Pod nazivom Kako je Juda izdao Hrista, ta je Pavićeva prerada izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i tom prilikom se o Nenadiću i tako priređenoj njegovoj drami pojavilo više napisa, uglavnom novinskih i od prolaznog značaja. Nenadićevo Prikazanje muke Jezusove štampao je u celini, ali veoma loše i sa mnogobrojnim pogreškama, Radoslav Rotković u knjizi: Ivan Antun Nenadić, Slijepa pravda, Titograd, 1975, str. 139-298. Potom su pojedine delove iste drame doneli M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka, 199-218. 487 Na natpisnom listu ona ima jedino sledeće: PIESNOSLAVJČ | Kojesè pieva | ù | ZARKVI SVETOGA | MATTIE OD DOBROTE | U'brjeme Sctovagna slamenite Mochi | OD NEPROCIEGENE [!] KARVI | GOS. NASCEGA IESSUKARSTA | U MNEZIIH. Veličina joj je 16,3X11 cm, a ima samo osam strana. 488 O Maroviću vid. S. Vulović, Popis i ocjena narodnih bokeških spisatelja i njihovih djela, Nastavak, str. 17. Vreme njegovog života određeno je prema prvoj knjizi matica 373

mrtvih parohije Sv. Stasije u Dobroti, gde je rečeno da je Marović kao paroh dekan te parohije umro rečenoga dana u sedamdeset osmoj godini. 489 Tu su pjesmu objavili M. Milošević i G. Brajković u antologiji Poezija baroka, str. 365-368. 490 O tome, i s naročitim osvrtom na tzv. Grilovu aferu i njene negativne reperkusije, piše ad (Antun Dabinović), Peraštani u XVIII vijeku, Obzor. 1939, br. 261. 491 Datum rođenja i smrti A. Balovića daju peraške matice rođenih i umrlih. Ostale biografske podatke saopštili su Srećko Vulović (Popis i ocjena bokeških spisatelja i njihovih dijelâ, 25) i P. Butorac (Opatija Sv. Jurja kod Perasta., 79-81). O Balovićevim delima najviše je podataka prikupljeno u nav. radu S. Vulovića; o njima v. još F. Viscovich, Storia di Perasto, na više mesta, i, poglavito, P. Butorac, Kronika Andrije Balovića, Glas Boke, IV, 1935, br. 157. 492 Balovićevi prepisi tih dela čuvaju se u Jadranskom institutu u Zagrebu (Ostavština Balovića, br. 43, 46 i 47). 493 Balovićev spis koji je našao "u kućnom arhivu peraških kmetova Viskovića" prikazao je i ocenio P. Butorac u nav. radu Kronika Andrije Balovića. Isti autor pomenuo je i Balovićeva pisma "i neka njegova izvešća, sve pisano talijanskim jezikom", sačuvana u opštinskom arhivu Perasta. 494 U antologiji Proza baroka G. Brajkovića i M. Miloševića dolazi na raznim mestima čitav niz odeljaka iz Balovićeve Peraške hronike, koja se tu uvek pominje pod naslovom Annali di Pirusto. Svi se ti odeljci prevode sa italijanskoga na naš jezik, a ovi su: Provriješe vode žive (Petilovrijenci - Bokeljski mučenici Petar, Lovro i Andrija) (str. 8386), Iz života blažene Ozane (89-92), Predanje Peraštana o svojoj ulozi kod osvajanja Kotora 1378. godine (147-149), Osvajanje tvrđave Vrbanj (150-151), Peraštani među piratima u Berberiji 1550. godine (170-173), Kako su Peraštani osjećali pomoć Gospe od Škrpjela kroz svoju istoriju (3-316) i Pohvala Dubrovniku (528-529). 485 O tom događaju, koji je morao pasti u 1764. godinu, Dositej piše: "O prazniku Voskresenija na Stanjevići služim kako dijakon s vladikom Vasilijem i s mnogim drugima liturgiju. Ne imajući na taki slavni praznik nigde nikoga da zapopi, 'Oćeš da te zapopim', reče mi, 'barem da znaš da si u Černoj Gori bio?' 'Što vam drago', odgovorim ja; 'meni je sve jedno ta sad ta posle.' Jedva to izrečem on učini znak starom arhidjakonu Stefanu, a ovi ti sa mnom; 'Poveli!'" Iz Života i priključenija je i gornji navod o imanjima i domovima crnogorskih episkopa u Mainama. Dositej još kazuje da su vladike imale "malo podalje na Stanjevićima svoj manastir i dvorove". Le fameux Pierre III, Empereur de Russie, ou Stiepan malt, c'est-à-dire Stefane picolo, qui parut dans la duché dé Monténégro, situé entre la mer Egée, l'Albanie turque et le golfe Adriatique, en 1767, 1768 et 1769, Londres, 1784. 487 Đorđe Popović, Istorija Crne Gore, Beograd, 1896, 98. 498 Vladimir Ćorović, Istorija Jugoslavije, Beograd, 1933, 393, 996. 499 Gligor Stanojević, Šćepan Mali, Beograd, SANU, 1957 (Posebna izdanja CCCXXIII, Istorijski institut, n. s. 7), 20, 24. 500 Gligor Stanojević, Crna Gora pred stvaranje države 1773-1796, Beograd, 1962 (Istorijski institut, Posebna izdanja, 12), 18-19. 501 Jovan Tomić, Crnogorski mitropolit Vasilije Petrović i pokušaji emigracije Crnogoraca u Rusiju 1754-1757. god., Glas SKA XCVI - 2. razred - 56, Beograd, 1920, 223. 374

502 J. Milović, Zbornik dokumenata iz istorije Crne Gore, 270. I svi dalji navodi iz korespondencije vladike Save, za koje se ne kaže drukčije, daju se prema tome Zborniku. 503 Taj je spis na Badiji video i o njemu je kratku belešku objavio V.[id] V.[uletić] V.[ukasović] u radu, Slavenski nepoznati rukopis, Vjesnik hrvatskog arkeologičkoga društva, | Zagreb, IX, 1887, 3, str. 95. Po Vukasoviću naslov mu je bio: Odgovor - jednoj kgnighi - prisvjetloga i priposctovanoga gospodina - Sava Petrovitz biskupa - od - Czarne Goree - gdhi ů mallo od njekoliko drughjeh. Fozjanskijeh zahodah, s'nakladkom na svarsi jednoga kratkoga razgovora varhu prjeesnoga kruha. - Postavnik Euclisto - Uzgojeni Godine MDCCLXXX. Kako su rukopisi sa Badije preneti u biblioteku Franjevačkog manastira u Dubrovniku, gde se odnedavno sređuju, ali su još nedostupni, lako može biti da se ovaj spis sačuvao. 504 Pisma vladike Save objavljivali su do sada mnogi, i u više prilika; važniji su: Ivan Kukuljević, Dopisi crnogorskog Vladike Save Petrovića i gubernatora Ivana Radonića Dubrovačkoj vladi, Arkiv za povjestnicu jugoslavjansku, Zagreb, III, 1854, 133-134, 136; Ž. Jovičić, Pismo pisano mitropolitom crnogorskim Savom mitropolitu moskovskom Platonu, 1776, Glasnik Srpskog učenog društva, 23, 1867; B. Bogišić, Prepiska lažnoga cara Stjepana maloga s Dubrovačkom Republikom (1771-1773), Rad JAZU 3, 1868, 179-189; R. Kovačić, Trinaest pisama srpskih u arhivu dubrovačke republike (1593 do 1705), Glasnik Srpskog učenog društva, 63, 1885, 236; M. Dragović, Materijali za istoriju Crne Gore vremena mitropolita Danila, Save i Vasilija Petrovića, Spomenik SKA, XXV, 1895, 1-23; A. Aleksandrov'', Material'' i někotorija izslědovanija no istorii Černogor'ja, Kazan', 1897; St. M. Dimitrijević, Građa za srpsku istoriju uz ruskih aphuva i biblioteka, Spomenik SKA LIII, 1922, 78-81, 136, 231-232, 234; Aleksa Ivić, Pisma crnogorskih poglavica iz druge polovine XVIII veka, Vjesnik kr. zemaljskog arkiva, Zagreb, 1914; D. Vuksan, Istorijska građa. Epoha mitropolita Save i Vasilija, Zapisi, Cetinje, X, 1937, knj. XVIII; XI, 1938, knj. XIX; D. Vuksan, Prepiska mitropolita Vasilija, mitropolita Save i crnogorskih glavara 1752-1759, Spomenik SKA, LXXXVIII, Beograd, 1938, 1-94; J. Milović, Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore; Đorđe D. Milović, Neka pisma vladike Save i Vasilija Petrovića, Istorijski zapisi, XIII, 1957, 275-283. 505 B. Bogišić, Prepiska lažnoga cara. Stjepana maloga s Dubrovačkom Republikom, 180. 506 Vid. podrobno o tome: Jov. N. Tomić, Turski pohod ia Crnu Goru 1756 godine, Glas SKA, XCII, Beograd, 1913, 256-340, gde je navedena i sva prethodna literatura. 507 U pismu izvanrednom providuru Kotora 2. aprila 1749 (Đorđe Milović, Neka pisma vladike Save i Vasilija Petrovića, 279). 508 Jov. N. Tomić, Mitropolit Vasilije Petrović i misija pukovnika Pučkova u Crnoj Gori 1759. godine, Glas SKA, HCIV 1914, l-73. 509 Izvode i delimične prevode iz ovog dnevnika (Žurnal''naja zapiska prousšestvijam vo vremja ekspediciij ego sijatetjastva knjaza Jup'ja Volodimiroviča Dolgorukova ot'' armii general'-maiora u lejb'-gvardii Preobraženskago polku maiora v'' Čern'uju Goru dlja učinenija ottuda v'' Albanii i Bosně neprijatelju diverzij 1769. i god''), koji je inače štampan u "Ruskom arhivu" 1887, doneo je Lj. Stojanović u radu Prilog istoriji Crne Gore vremena Stepana Malog, Godišnjica Nikole Čupića, XI, 1889, 297-339. 510 B. Bogišić, Prepiska lažnoga cara Stjepana maloga s Dubrovačkom Republikom, 180. 375

511 M. Dragović, Materijali za istoriju Crne Gore, 2. 512 J. Milović. Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore, 261. 513 A. Ivić, Pisma crnogorskih poglavica iz druge polovine XVIII veka, str. 4, 5, 6; J. Milović, Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore, str. 280, 310, 331. Još ranije ta su pisma štampana u Arkivu za povjesnicu jugoslavjansku, III, 1854, 133-138. 514 Đorđe Milović, Neka pisma vladike Save i Vasilija Petrovića, 277. 515 Isto, 279. 516 Videti V. Ćorović, Vladika Vasilije Petrović protiv Simeona Končarevića, Godišnjica Nikole Čupića, XLIV, 1935, 50-53. Pismo vladike Save izvanrednom providuru Valeriju Antelmiju štampano je u navedenom Zborniku dokumenata iz istorije Crne Gore od Jevta Milovića pod br. 362. 517 Rukopis Podgoričkog letopisa nalazio se u nekadašnjoj Narodnoj biblioteci, pre njenog uništenja 1941. godine. Njega je opisao i iz njega je tekst letopisa publikovao Ljubomir Stojanović, i to u dva maha, jednom u radu Nekoliko srpskih ljetopisa, Starine, XIII, Zagreb, 1881, 116, 181-190, a drugi put u knjizi Stari srpski rodoslovi i letopisi, Beograd, SKA. 1927 (Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, 1. odeljenje, knj. XVI), str. XLIX, 161-164, 177-181, 202. i d. 518 Videti, na primer, Jovan Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku, Beograd, 1909, 254–261; Isti, Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1914, 46-47; Trifun Đukić, Pregled književnog rada Crne Gore od Vasilija Petrovića Njegoša do 1918 godine, Cetinje, 1951. U ovom poslednjem delu čak je i izrekom konstatovano (na str. 6): "Osim vladike Vasilija nema u XVIII vijeku nijednog pisca u Crnoj Gori." 519 Na naslovnoj strani te knjige ima jedino ISTORIJA | O | ČERNOJ GORI, a izostavljeni su i mesto i godina izdanja. Kako je Vasilije Petrović posvetu Mihailu Ilarionoviču Voroncovu, ruskom vicekancelaru, pisao "marta 10. dnja 1754. godu v Moskvje", većina bibliografa i istoričara književnosti uzimala je da je knjiga te godine štampana u Moskvi, i samo je jedan, ruski bibliograf Sopikov, naznačio da je to bilo u Sanktpeterburgu. Na inicijativu Georgija Mihailovića (vid. njegovo delo Srpska bibliografija XVIII veka, Beograd, 1964, str. XVIII i 43), stručnjaci Lenjinove biblioteke u Moskvi ustanovili su da je Istorija o Černoj Gori štampana u štampariji Akademije u Petrogradu. Delo je u XIX veku u više mahova preštampavano (up. J. Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku, a 1951. štampano je i fototipski "brigom Naučnog društva NR Crne Gore na Cetinju i Matice srpske u Novom Sadu". Analiza i sud koje je o njemu dao Jovan Tomić u raspravi O Istoriji Crne Gore crnogorskog mitropolita Vasilija Petrovića, Godišnjica Nikole Čupića, XXV XXIII, 1904, 51-93, ostali su da važe i danas. 520 Pisma vladike Vasilija štampaju se povremeno još od prošloga veka i još uvek nisu sva objavljena. Veće su i znatnije skupine publikovali M. Dragović (Materijali za istoriju Crne Gore iz vremena mitropolita Danila, Save i Vasilija Petrovića), A. Aleksandrov'', (Material'', i někotorija izslědovanija po istorii Černogor'ja), St. M. Dimitrijević (Građa za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka), D. Vuksan (Prepiska mitropolita Vasilija, mitropolita Save i crnogorskih glavara 1752-1759), Jevto Milović (Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore), Đorđe D. Milović (Neka pisma vladike Save i Vasilija Petrovića). 521 M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, odeljak Književna pisma, 410411. 522 Milović, Zbornik dokumenata iz istorije Crne, 130. 376

523 Bid. u tom smislu: Milan M. Vujačić, Sukob vladike Vasilija Petrovića Njegoša sa karlovačkim mitropolitom Pavlom Nenadovićem, Godišnjak Cetinjske gimnazije, II, Cetinje, 1970, 170. 524 Rukopis je svojina Cetinjskog manastira, a naslov mu je Krusovulj, kako je često i u istoriografskoj literaturi nazivan. Našao ga je, opisao, u znatnoj meri i proučio Dušan Vuksan (vid. njegov rad Jedan neobjavljeni cetinjski letopis, Zapisi, V, 1929, 166-172). Posle rata, Centralna biblioteka NR Crne Gore i Društvo bibliotekara NR Crne Gore izdali su, 1962. godine, fototipski ceo taj rukopis u knjizi Cetinjski letopis, kojoj je Niko S. Martinović dao vrlo dobar uvod. Nakon toga, još dalje je proučavanje o njemu doveo, i niz korisnih ispravki je dodao, Božo Đ. Mihailović u radu Cetinjski ljetopis kao istorijski izvor, Istorijski zapisi, XX, 1963, 601-620. Ali ni tu se rukopis još uvek ne pripisuje odlučno vladici Vasiliju; napominjući kako "ovaj rukopis potiče s kraja prve polovine XVIII vijeka", taj autor nastavlja: "a ko ga je pisao ne zna se tačno" i čak dodaje: "neki pretpostavljaju da je ovaj rukopis pisao mitropolit Sava Petrović". Borivoje Marinković je, međutim, ustanovio, analizom grafike rukopisa, da ga je pisao vladika Vasilije (Vasilije Petrović Njegoš, danas, Savremenik XXVI 1967, 663. 525 Niko S. Martinović u uvodu uz fototipsko izdanje Cetinjskog letopisa, 1962, 3. 526 Isto, 4. 527 Isti autor, u belešci o Vasiliju Petroviću, u više puta navođenoj antologiji Prednjegoševsko doba (534). U toj su antologiji, na stranama 202-204, sve tri pesme štampane u modernoj grafiji, ali i s prilično pogrešaka. U našim navodima pogrešne lekcije su ispravljane. 528 Borivoje Marinković, Vasilije Petrović Njegoš danas, 663. 529 Vid. Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, na više mesta, a naročito na str. 153, 164. i 431. 530 Božo Đ. Mihailović, Cetinjski manastir, 38. 531 O braći Miloradovićima Vasilije Petrović piše i u svojoj Istoriji o Černoj Gori (26), i navod u zagradi u stvari je odatle. 532 O tom delu vid.: B. Marinković. Vasilije Petrović Njegoš, danas, 663. 533 Rukopis je nekako postao svojina ruskog istoričara A. Aleksandrova i ovaj je publikovao jedan njegov odlomak u više puta navedenoj knjizi Material'', někotorija izslědovanija po istorii Černogor'ja, 26-31. Prema naslovu koji je on dao tom odlomku, reklo bi se da bi ceo spis sadržao "opis putovanja vladike Vasilija karlovačkom mitropolitu i obratno u njegov manastir, a zatim iznova preko Beča u Rusiju u grad Kijev". Aleksandrov još naglašava da autor spisa nije u njemu naznačen, ali da ovaj "bez ikakve sumnje pripada vladici Vasiliju". 534 O tom događaju vid. nav. rad M. Vujačića, Sukob vladike Vasilija Petrovića Njegoša sa karlovačkim mitropolitom Pavlom Nenadovićem, i raniju literaturu koja je o njemu zabeležena. 535 Upor. njegovo delo Srpska književnost u XVIII veku, U kome nap. na str. 260 počinje: "Od Vasilija Petrovića spominje se još jedan rad", a to je upravo spis o kome je bilo reči. U produžetku Skerlić citira knjigu A. Aleksandrova, ali ne po ličnom viđenju, već po navodu D. Ruvarca iz nje u radu O Vasiliju Petroviću, vladici crnogorskom, s aktima iz Karlovačke arhive (Spomenik SKA, XXXII, 1891, 46-47. 536 Pismo Bestuževu Rjuminu vladika Vasilije odaslao je iz Crne Gore preko izvesnog Stefana Jovanovića, svoga rođaka, koga je ujedno preporučivao za neku rusku službu. Objavio je to pismo M. Dragović u nav. radu Materijali za istoriju Crne Gore vremena mitropolita Danila, Save i Vasilija Petrovića, 8-9. O njemu vid.: Marko Dragović, Jedan prilog za književnoprosvjetnu istoriju Crne Gore iz XVIII vijeka, Književni list, Cetinje, II, 1902, 101-102; J. Tomić, O istoriji Crne Gore crnogorskoga mitropolita Vasilija Petrovića, 55-56, 85. 377

537 Više puta u pismima predstavnicima mletačke vlasti u Kotoru (vid. J. Milović, Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore, 195, 203, 252, 257) i zatim naročito u pismima ruskoj carici, Kolegiji inostranih dela, ruskim ministrima i uticajnim ličnostima (vid. D. Vuksan, Prepiska mitropolita Vasilija, mitropolita Save i crnogorskih glavara 1752-1759), 18, 21, 39, 46, 54, 61, 64, 65, 66, 68, 70, i 76. i dr.). Samo jedan primer takvog visokog poštovanja vladike Vasilija za ličnost i dela vladike Danila iz pisma Mihajlu v'' 1717-m godu pomạnạtaạ respublika [tj. Venecija] prosila dạ u našego pokojnogo mitropolita Danila da bi ej dat'', pomošč'', vojskom'' našim'' protivu Turok'', vo Albanij. I togda obạvlěnnoj dudu ne tolko svoih'' o ruženoscov'' v' pomošč'' dal'', no i sam'' svoejuo personoju, v'zav'' soboju tolko dvě tisạči pạt'' sot'', čelověk'' Černogorcov'', protčih že ostavil'' granici i otečestvo svoe obergat'' pošol'' vo Albaniju na gorod'' Antivar''. I kakoviạ togda ạn'' mitropolit'' znatniạ dějstviạ s tem'' nebolšim'' čislom'' svoih'' ljudej protiv'' Turkov'' okazal'', o tom'' komandujušči togda pri armii general'' i dalmatinskoj albanskoj gubernator'' Alvinzi Mucinigo tretij, prislanij k našemu obščestvu atestatom'' zasvidetelstvoval ..." (D. Vuksan, nav. delo, 39). 538 Naročito je u tom pravcu izučio to delo Jovan Tomić u više puta navedenoj studiji O istoriji Crne Gore crnogorskoga mitropolita Vasilija Petrovića. Vid. i: Rajko Veselinović, Srpska istoriografija XVIII veka [u knjizi:] Srpska štampana knjiga 18. veka, Katalog, Novi SadBeograd, 1963, 37-38. Upor. i tu navedeno mišljenje Nikole Radojčića, po kome podaci iz geografije Crne Gore koje je dao vladika Vasilije predstavljaju primer "drske geografske mistifikacije u srpskoj istoriografiji". 539 J. Tomić, nav. delo, 54; Svetozar Mitić, Poreklo kosovskih pesama kratkoga stiha, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, III, 1955, 221. U dopunu ovoga valja napomenuti da je više prepisa Priče o boju kosovskom bilo tada u opticaju među čitaocima u Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, a neki od tih prepisa nesumnjivo su tu i nastali. 540 J. Tomić, nav. delo, 90, navodi u opširnim izvorima tu depešu Frančeska Grimanija, odaslatu mletačkoj Sinjoriji iz Zadra, 8. februara 1755. 541 J. Tomić, nav. delo, 91-92. O pismu Teodosijevom i okolnostima pod kojima je ono nastalo tu se kaže: "2. jula 1759. god., prilikom drugog Vasilijevog bavljenja u Rusiji, Teodosije napisa i podnese jedno pismo Kolegiji inostranih dela u Petrogradu, u kome ocrta njegove težnje i mnoge obmane po memorijalima i u Istoriji Crne Gore (...). Prepis pisma priložen je dep.[eši] kotorskog providura Renijera od 27. avgusta 1759." 542 Prepis tog italijanskog prevoda Vasilijeve Istorije o Černoj Gori nalazi se u Historijskom arhivu u Dubrovniku, a potiče iz nekadašnje biblioteke porodice Arneri sa Korčule (Arhiv Arneri, 60-2). Rukopis je u četvrtini, a ima 42 strane. 543 Rukopis Balevićevog "opisanja" Crne Gore čuva se u arhivu ministarstva inostranih dela u Moskvi, gde ga je našao Marko Dragović, koji ga je potom i štampao u svojoj knjizi Mitropolit'' Černogorskij Vasilij Petrovič'', Petrograd, 1882 (preštampano i u prevodu te knjige: Mitropolit Vasilije Petrović ili Istorija Crne Gore od 1750 do 1766, Cetinje, 1884, 121-125). Odatle je prenet i u nav. zbornik Pred-njegoševsko doba, 205-209, po kome su i ovde dati svi dalji navodi. O Baleviću i o njegovom delu videti: Filip Radičević, Manastir Duga u Bratonožićima, Prosvjeta, Cetinje, VIII, 1897, 121; Marko Dragović, Jedan prilog za književno-prosvjetnu istoriju Crne Gore iz XVIII vijeka, 102; M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba, 342 (gde se pogrešno naziva Balovićem, pa se kaže da je "iz jedne drevne pesničke porodice Crne Gore poreklom", po čemu bi se reklo da je pobrkan s peraškim Balovićima). 544 Vid. u tom smislu: Rajko Veselinović, Srpska istoriografija XVIII veka, 38. 545 O Petru I Petroviću Njegošu postoji ogromna 378

naučna literatura. Pored poznatih istorija Crne Gore Sime Milutinovića (Istorija Crne Gore od iskona do novijega vremena, Beograd, 1835), Milorada Medakovića (Povjesnica Crne Gore od najstarijega vremena do 1830. godine, Zemun, 1850) i Dimitrija Milakovića (Istorija Crne Gore, Zadar, 1856), kao i najnovije Istorije Crne Gore, knj. III. Od početka XV do kraja XVIII vijeka, tom l (Titograd 1975), za koju su odgovarajuće tekstove napisali Gligor Stanojević i Milan Vasić, vid. naročito Marko Dragović, Rusija i Crna Gora od 1780 do 1790. g. (Materijal za istoriju Crne Gore u vrijeme vladanja vladike Petra I, Glasnik Srpskog učenog društva, knj. 72. Beograd, 1891, str. 217-297; Ilarion Ruvarac, Montenegrina. Prilošci istoriji Crne Gore, Zemun, 1899; Vladan Đorđević, Crna Gora i Austrija u XVIII veku, Beograd, SK Akademija, 1912; Isti, Crna Gora i Rusija (1784-1814), Beograd, SK Akademija (Posebna izdanja knj. XLI), 1914; Dušan Lekić, Spoljna politika Petra I Petrovića Njegoša (1784-1830), Cetinje, 1950; Petar I. Popović, Crna Gora u doba Petra I i Petra II, Beograd, 1951; Dušan D. Vuksan, Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba, Cetinje, 1951; Gligor Stanojević, Crna Gora pred stvaranje države, Beograd, 1962; Đoko D. Pejović, Crna Gora u doba Petra I i Petra II, Beograd 1981. U tim delima navedene su mnogobrojne posebne studije i rasprave, kao i izdanja istorijskih dokumenata i ostale arhivske i uopšte dokumentarne građe o Petru I i Crnoj Gori njegovoga vremena. 546 Mnogo podataka o tome izneto je u dosadašnjoj literaturi o Petru I, ali je ostalo još dosta i da se naknadno prikupi i objavi; s korišću se može videti rad Petra I. Popovića Ličnost vladike Petra I po francuskim izvorima, Zapisi, Cetinje, knj. II, sv. 2, 1928, str. 65-74. 547 Vukova prepiska, II, Beograd, 1908, str. 199. 548 Dušan Vuksan, Kad je rođen mitropolit I Petrović Njegoš?, Zapisi, XX, 1938, str. 25-26. 549 D. Lečić, Spoljna politika Petra I Petrovića Njegoša str. 26; političeskie i kul'turnie otnošenija Rossii o jugoslavjanskimi zemljami v XVIII Dokumenti, Moskva, 1984, str. 283-284. 550 U radu Biblioteke vladike Rada, štampanom u knjizi Cetinje i Crna Gora (Cetinje, 1927). Dušan D. Vuksan popisao je (na str. 209-212) biblioteku Petra I u njenom sačuvanom delu. Tom prilikom ovaj autor je naglasio Da se ne zna "koliko je brojala knjiga biblioteka Petra I" i da su knjige iz nje "raznesene posvuda"; preostalo ih je samo 177 svezaka, ali da je u sačuvanim signaturama na njima poslednji broj bio 423; "vjerovatno (je) da ih mnogo više nije ni bilo", zaključio je Vuksan. 551 O pretplatama ("prenumeraciji") Petra I na Vukove knjige, i o njihovom nabavljanju, vid.: Vukova Prepiska, knj. I, Beograd, 1907, str. 655-656; Isto, knj. III, Beograd, 1909, str. 11, 14, 238-239; Dušan Vuksan, Još nešto o prenumerantima iz Crne Gore na Vukov "Rječnik", Zapisi, god. XIII, knj. XXIV, 1940, str. 375-378. 552 To je pismo Petar I uputio bivšem sekretaru Simeonu Orloviču sa Cetinja. 25. februara 1818. i u njemu se govori o pokušajima Dobroćana da unesu smutnju među Katunjane, a u produžetku se kaže: "Ovo je stvar velika koja se ne može pretrpjeti (...) Znaćemo unaprijed ljevše, jerbo kako govori u knjižici plačevnoga poraboščenija Serbije stara poslovica serbska: "Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju", znaće se i ova do malo vremena". Jevto M. Milović, Petar I Petrović Njegoš. Pisma i drugi dokumenti. Knjiga 1 (1780-1820), Titograd, 1987, str. 468. 553 O Stjepanu Zanoviću pisalo se odavno i veoma mnogo. Najpre je on sam, u pojedinim svojim delima, govorio često o sebi, a ponegde su to bili i pravi autobiografski napisi. Već od kraja XVIII veka ušao je on u biografske rečnike. Kao ličnost Evrope, zanimao se Zanović za književnost i nauku u svetu, a privlačio je, kao čovek sa našega tla, i naše pisce i istoričare književnosti i kulture. Glavni su napisi o njemu: Francesco Maria Appendini, Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di 379

Cattaro, Ragusa, 1811. Simeone Gliubich, Dizionario biografico degli uomini illustri, Vienna, 1856, pp. 317-319. Biografia universale antica e moderna, t. LXV, Venezia 1831, 45 (potpisano Parisot). Preštampano: Sime Ljubić, Spomenici o Šćepanu Malom, Glasnik Srpskog učenog društva, 2. odeljak, knj. II, Beograd, 1870. Ante Kuzmanić, Stipan Zanović, Narodni list, Zadar, XV, 1876, br. 56. Simo Matavulj, Srbin, kandidat za poljski prijesto, Otadžbina, XXX, 1892, sv. 119, str. 377-382. Paul Pisani, La Dalmatie de 1799 a 1805, Paris, 1893. Eduard van Biema, Stiepan, Annibale d'Albanie, un aventurier au XVIII siècle, d'aprésdes documents inédits des archives d'Amsterdam, Lenouvelle revue, Paris, octobre 1898. Anonim Avanture Stjepana Zanovića, Budvanina, Život i priključenija jednog Srbina pustolova iz XVIII veka, Politika, 30. januar 1911. V. K. Dva dalmatinska pustolova - braća Zanovići, Novo doba, Split, 1922, br. 202. Božidar Kovačević, Uz slike Stjepana Zanovića, Pokret, I, 1924, knj. br. 19-20, str. 333-336. Karlo Kovač, Zanovićeva škola i framasonstvo u Dubrovniku, List dubrovačke biskupije, XXIV, 1924, br. 4-5. Božidar Kovačević, Ljubavne avanture Stevana Zanovića sa vojvotkinjom od Kingstona, Ilustrovani list, 1926, 8, str. 5-6. Božidar Kovačević, Jedan jugoslovenski Kazanova, Ilustrovani list, Beograd, 1926, 4, str. 5-8. Mirko Breyer, Antun conte Zanović i njegovi sinovi, Zagreb, 1928, 157 + | 2 | str. S. nav. lit. Prikaz s ispravkama i dopunama W (Dušan Vuksan), Zapisi, I 1927, str. 187-190. Gioacchino Zerboni, Stefano Zannovich, un aventuriere dalmata del secolo XVIII, sedicante principe d'Albania, Archivio storico per la Dalmazia, vol. XIII, 1932, pp. 183-208 Ivan Esich, U tragu za Zanovićima u Wilenjskoj zemlji, Nastavni Vjesnik, XLII, 1937-39. str. Vladimir Nazor, Od Splita do piramida. I Lady Hollandy. (Kristali i sjemenke. Djela Vladimira Nazora, knj. XIII), Zagreb, 1949. Ivo Braut, Casanova iz Budve, Vjesnik u srijedu, 26. novembra 1952. Tomislav Jakić, Iz korespodencije Mirka Breyera, Građa za povijest književnosti hrvatske, 24, 1953, str. 275-296.Jan Reychman, Z kopotów bibliograficznych epoki Oŝwiecenia. Polskie "Zannovichiana", Pamiętnik literacki, XLV, Warszawa-Wrocław, 1954. Mirko Vujačić, Mrtvi dvori, Borba, 28. septembar 1954. Božidar Kovačević, "Knez" i "književnik", Stvaranje, XIX, 1964, 7-8, str. 931-974. Ratko Đurović, Stjepan Zanović i njegov Šćepan mali (1784), Stvaranje XXXIII, 1978, 10, str. 1347-1362. U produžetku: Stjepan Zanović, Šćepan Mali... peto izdanje. Prevela Radmila Nedeljković, Str. 1363-1388. Milo Dor, Alle meine Brüder, München, 1978. Radoslav Rotković, Zanovićeva ostavština, Stvaranje, XXXV, 1980, 3, str. 383-400. Petar Džadžić, Stjepan Zanović, Alazonsa naših strana, Književne novine, XXXII, 15. septembar 1986, br. 716. Preštampano u knjizi istoga pisca Homo balcanicus, homo heroicus, Beograd, str. 70-94. 554 O vezama Đakoma Kazanove s ljudima sa našega tla i o njegovom sudu o njima najviše ima reči u njegovim Memoarima; uglavnom na osnovu njih pisano je o tome u srazmerno oskudnoj literaturi kod nas: B. Truhelka, CasanovaMedini-Bošković, Novosti, Zagreb, XXII, 29. april 1928, br. 118; A. H. (= Milan Tokin), Susreti i veze Kazanove sa našim ljudima, Nin, VI. 5. februara 1956, br. 266. 555 O Tomi Medinu vid.: Giulio Natali, Il Setteceto, Milano, 19363, vol. I, p. 57; M. Breyer, Antun conte Zanović i njegovi sinovi str. 24; B. Truhelka, Casanova - Medini Bošković, Novosti Zagreb, XXII, 29. april 1928, br. 118; Mate Zorić, Hrvatska i Hrvati u talijanskoj lijepoj književnosti, Hrvatski znanstveni zbornik, sv. 2, Zagreb, 1971, str. 5761. 556 Tako, na primer, u knjizi Poesie uz Sonetto XI stavlja napomene (na italijanskom jeziku): "Odlazeći pisac iz Pariza po drugi put u Italiju"... i "London, gde se autor zaustavio na tri meseca..."; uz Sonetto XII "Autor nalazeći se u Marselju za koji dan..."; 380

uz Sonetto XIII: "Nalazeći se autor u Savoni, domovini Kijabrere na zapadnoj obali Đenove..."; uz Sonetto XVI: "Autor dolazeći sa britanskih ostrva na povratku u Francusku zaustavio se zbog lošeg vremena u Doveru...; uz Sonetto XIX: "Autor je prispeo u Torino nekoliko dana posle smrti Karla Emanuela II", uz Sonetto XX: "Damama Firence koje su počastile autora prilikom njegova boravka u Firenci..."; uz Sonetto XXI: "Iznenađen oduševljenjem pri prvom viđenju Rima autor..."; uz Sonetto XXX: "Ukrcavši se u Kaleu na putu za Englesku autor je pretrpeo opasnu nepogodu..." itd. 557 Takva se izdanja nalaze s teškoćom, jer su vrlo retka, a i naznake na njima nisu pouzdane; mogu se pomenuti neka: LA DIDONE | SCENA DRAMMATICA | ... | OTTAVA EDIZIONE, | ROTTERDAM. | MDCCLXXII. Postoji i 11. izdanje: Torino, Tipogr. Reale, 1773. Zatim: PIGMALIONE | OPERA | DEL | CONTE STEFANO ZANNOWICH, | DALMATINO, ACADEMICO &c. &c. | ... | PARIGI, PRESSO FR. AMER. DIDOT. | M. DCC. LXXIII. Od tog dela ima i 4. izdanje: in Ferrara, presso Bernardino Pomatelli Stampatore Arcivescovile. 558 Prva od te dve knjige ima na naslovnom listu: OPERE DIVERSE | DEL CONTE | STEFANO DE ZANNOWICH | DALMATINO, ACADEMICO &c. | DEDICATE | AL SIGNOR CONTE ANTONIO | DE ZANNOWICH. | ... | ESATTA EDIZIONE | TOMO PRIMO. | PARIGI, | Presso Fr. Amb. Didot, Stampatore. | M. DCC. LXXIII. A druga: POESIE | DEL | CONTE STEFANO DE ZANNOWICH | DALMATINO ACADEMICO ec. ec. | ... | ESATTA EDIZIONE. | GINEVRA | E si ritrova a Parigi presso DIDIOT L'AINÉ Librajo | e Stampaitore. | Con approvazione e Privilegio del Re. | MDSSLXXIII. 559 U navedenom radu Stefano Zannovich un avventuriere dalmata del secolo XVIII... njegov autor Giocchino Zerboni kaže, vrlo precizno, a očigledno po nekom ispisu iz matičnih knjiga, da je Stjepan Zanović rođen 18. februara 1751. od oca Antuna Zanovića i majke Frančeske Marković i da je kršten 28. jula iste godine u parohijalnoj crkvi (Sv. Ivana Krstitelja), kojom prilikom je dobio ime Stefano Annibale, dok mu je kum bio Zorzi Balbi, plemić i podesta di Budua. 560 M. Breyer, Antun conte Zanović i njegovi sinovi.... str. 53. 561 O boravku kneza Rađivila u Dubrovniku videti nav. delo Mirka Breyera Antun conte Zanović i njegovi sinovi, str. 52-53, i, naročito: Jorjo Tadić, Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik, 1939, str. 305-308. 562 Naslov jednoga od njenih izdanja: STIEPAN - MALI | C'EST - A - DIRE | ETIENNE - PETIT | ou | STEFANOPICCOLO | LE PSEUDO | PIERRE III | EMPEREUR DE RUSSIE. | Qui parut dans le Grand-Duché de MON- | TENEGRO, situé entre la MER - ÉGEE, | L'ALBANIE TURQUE & le GOLFE | ADRIATIQUE, en 1767, 1768 & 1769 (...) CINQUIÈME ÉDITION | A | Mangalor Forteresse da Nabab Hyder-Haly, sur les Côtes du Malabar | [Vienne?] M.DCC. LXXXIV. Nikola Petrović, Ogled francuske bibliografije o Srbima i Hrvatima 1554-1900, Beograd, S. K. Akademija, 1900, str. 19. navodi međutim izdanje: Zannovich Stéfano Le fameux Pierre III, Empereur de Russie, ou Stiepan mali, s'est - ŕ dire Stefano picolo. qui parut danas le duché de Monténégro, situé entre la mer Egée, l'Albanie turque et le golfe adriatique en 1767, 1768, et 1769. Londres, 1784, in-8. Čuva se, u Italiji, i jedan prevod tog dela na italijanski jezik (Stiepan - Mali Il Pseudo Pietro III. Imperator della Russia), koji je, kako se čini, Zanovićev autograf i u kome ima delova koji ne dolaze u štampanim verzijama. Celo ovo delo prevela je, pod naslovom Šćepan Mali to jest Etienne Petit ili Stefano Piccolo lažni Petar III ruski car, Radmila Nedeljković i taj je prevod štampan u časopisu Stvaranje, XXXIII, 1978, 10, str. 13631388, s uvodom Ratka Đurovića Stjepan Zanović i njegov "Šćepan Mali" (1784) na str. 381

1347-1362. 563 M. Breyer, Navedeno delo, str. 41. 564 Isto, str. 41. 565 Gligor Stanojević, Crna Gora pred stvaranje države 1773-1796, Beograd, str. 24-26; Isti, Istorija Crne Gore III, 1, str. 400. 566 Celo pismo, kojim se vladika Sava zahvaljuje "za dočekište i stimu" koju su Dubrovčani "učinili" njegovom sinovcu u njihovom gradu ("u vaš slavni grad Dubrovnik") vid. u: Jevto Milović, Zbornik dokumenata za istoriju Crne Gore (1685-1782), Cetinje, 1956, str. 330. 567 Ovo pismo, prevedeno na italijanski, dostavljeno je 21. decembra 1775. središnim mletačkim vlastima iz Kotora, a nađeno je u hartijama državnih inkvizitora u Veneciji; u prevodu na naš jezik doneto je u nav. delu Crna Gora pred stvaranje države Gligora Stanojevića str. 25. 568 Kopiju Zanovićevog pisma, koju je na italijanskom jeziku našao u Arhivu Ministarstva inostranih dela u Moskvi (fond Snošenija Rossii s Černogoriei, d, 19, 1. 3-5), Rastislav Petrović, u prevodu na naš jezik objavio ga u "Politici" 16. aprila 1983. u članku pod naslovom Nepoznato pismo Šćepana Malog. 569 LETTERE TURCHE | RACCOLTE E STAMPATE | DA STIEPAN PASTOR - | VECCHIO. | ... | CONSTANTINOPOLI. 1776. 570 Za izdanja na francuskom (Lettres Turques, Leipzig, 1777) i na nemačkom jeziku (Türkische Briefe des Prinzen v. Montenegro, Berlin, 1777), vid. Breyer, M., Antun conte Zanović i njegovi sinovi, str. 156. 571 Tako, npr. u tom delu govori o uređenju Beča, o caru Josipu II, o prvom ministru Kaunicu, o pesniku Pijetru Metastaziju, koji je tada živeo u Beču i s kojim je on, prema svojim rečima, bio u prijateljstvu. 572 O tome svoju vladu obaveštava iscrpno njen bečki agent Sebastijan Ayala; najviše je o tome reči u njegovom pismu 11. septembra 1779. 573 To dugo pismo Stjepana Zanovića, na italijanskom jeziku i sa datumom: Beč, 15. januara 1778, nalazi se u dubrovačkom arhivu (Prepiska18 157. 3196/br.21) 574 LE | DESTIN POLITIQUE | DE LA POLOGNE, &c | CROJA, | 1778. - L'HOROSCOPE POLITIQUE | DE LA | POLOGNE | ou se trouve le potrait caractéri- |stique du Prince Héréditaire de | Prusse &c. &c. &c. | CINQUIEME EDITION, corrigée, augmentée | revue & analisée par un Ex-MINISTRE D'ETAT. |A CETIGNE | sur les bords du lac de Scutari 1779. 575 O toj knjizi, sa navedenim podacima o njoj, M. Breyer u cit. svom delu Antun conte Zanović i njegovi sinovi, na str. 51. 576 ÉPITRES PATHÉTIQUES, | ADRESSÉES | A | FRÉDÉRIC – GUILLAUME | PRINCE-ROYAL DE PRUSSE | LE BIEN-AIMÉ, | PAR L'AUTEUR | DE L'HOROSCOPE POLITIQUE | DE LA POLOGNE. | Nouvelle Edition revûe, corrigée, & augmentée de | l'Epitre à la Mort; avec plusieurs traductions nou- | velles que nont point encore parués; & une lettre | du Prince de Prusse les femmes. | Cantilenis infortunia sua, CASTRIOTTO, solatur. | Tacite. | LONDRES | chez WILL ADAMSON. | M, DCC, LXXX. 577 LA POÉSIE | ET LE | PHILOSOPHIE | D'D'UN TURC | A 81 QUEUES, A 3 PLUMES DE HÉRON, | A 2 AIGRETTES, ET A l COLLIER | D'EMERAUDES. | Avec les Portrait caractéristique de l'auteur | par M. de Voltaire. | Nouvelle éditton, ornée du Potrait de l'auteur & | augmentée de quatre Odes pythiques, d'une épitre | du Rrince de Prusse au Prince Castriotto d'Al- | banie sur les danger d'aimer les Femmes & de | deux Lettres originales du même Prince, trou | vées dans la porte feuille du Prince d'Albanie | à sa derniere maladie. | FRANCFORT SUR LE MAYN, | chez JEAN JOACHIM KESSLER | MDCCLXXIX. 578 LE GRAND | CASTRIOTTO | D'ALBANIE | HISTOIRE. | ... | A FRANCFORT, | CHES J. J. KESLER. | 1779. 579 Vid. o tome: Vladan Đorđević, Crna Gora i Austrija U XVIII veku, str. 25; Dušan Vuksan, Petar I Petrović Njegoš, str. 16. i d. 580 O tome Sebastijan Ayala, agent dubrovački u Beču, obaveštava vladu u Dubrovniku: "Sveštenik Dolči 382

stalno je u njihovom društvu i ne dopušta da im se iko pogrešan priključi". 581 Dubrovačka vlada javlja svom agentu Ayali 14. marta 1781. o toj svojoj intervenciji kod ministra Kaunica, a 15. maja ista godine odlučuje da Dolči nikada do kraja svog života ne može doći u našu državu". 582 Zanovićevo pismo američkom Kongresu, potpisano jednim od njegovih uobičajenih pseudonima (Warta), ima naslov Lettre politique et législatrice de Warta i datovano je 15. aprilom 1782. U prevod na naš jezik i pod naslovom Savjeti američkom Kongresu štampano je u nav. knjizi G. Brajkovića i M. Miloševića Proza baroka, na str. 499-500. Iz iste Zanovićeve knjige G. Brajković i M. Milošević donose i prevod spisa Lettre de Fanor philosophe à sa fille Zamora (Pismo filozofa Fanora svojoj kćerki Zamori) Proza baroka, str. 505-506. 583 STIEPAN ANNIBALE D'ALBANIE, | A | FRÉDERIC-GUILLAUME DE PRUSSE. | Epitre Pathetique, Philosophique. | Historique, &c | OU | L'ALCORAN DES PRINCES | DESTINÉS AU TRONE, | Traduit de la dixieme Édition Italienne | par main de Mâitre. | Cantilenis fortunia sua STIEPAN solatur Tacite. St. PÉTERSBOURG, | De l'Imprimerie de l'Academie Impérile. M. DCC. LXXXIII. 584 To je knjiga, koja je pridodata prethodnoj (i označena stranama od 67. do 78), sa posebnim naslovom i sa očigledno lažnom naznakom o mestu štampanja i štamparu: LA SOLITUDE. | ÉPITRE | EN STYLE ORIENTAL, | DE BABYLONE DE SPA, | A FREDERIC-GUILLAUME DE PRUSSE. | ... | DE L'IMPRIMERIE | De la Ville Impériale de BABYLONE, | sur l'Euphrate. Posle toga (na str. 79-119) dolaze Poésies anacréontiques i Fragments pindariques et anacréontiques. 585 PENSÉES | DE | STIÉPAN - ANNIBALE, | VIEUX BERGER D'ALBANIE ETC. | ÉPILOGUE | A | FRÉDÉRIC-GUILLAUME. | PRINCE DE PRUSSE, | LE SAGE, LE MAGNIFIQUE, LE VAILLANT, | LE BIEN-AIMÉ. ... Troisième Edition | A CALICUTE | FORTERESSE DU NABAE | HYDER HALY, | M. DCC. LXXXIV. 586 A. Aleksandrov'', Petr'', I Petrovič'', vladika-mitropolit'' černogorskij. Ego posvjaščenie vo episkopa i skazanoe im'' poslě jetogo slovo, Kazan', 1895; Isti, Material'' i někotorija izslědovanija po istorii Černogor'ja, Kazan', 1897. 587 Živko Dragović, Putovanje Petra I (svetog) u Rusiju 1785. g. i ličnosti koje su igrale ulogu u tome putovanju. Abat Dolči, đeneral Zorić, đeneral Nerandžić, knj. Potemkin i dr., Književni list, Cetinje, II, 1902, str. 10-22, 64-70. Vid. osim toga: Marko Dragović, Rusija i Crna Gora od 1780 do 1790. g., Glasnik Srpskog učenog društva, knj. 72. Beograd, 1891, str. 229 i d.; Jovan Skerlić, General Simeon Zorić, Srpski književni glasnik, XXVIII, 1912, str. 427-434; Miloš Moskovljević, General Simeon Nerandžić Zorić, Srpski književni glasnik, XXXI, 1913, str. 516-525. 588 Pisma, "poslanice" i drugi dokumenti Petra I Petrovića Njegoša objavljuju se od druge polovine XIX veka na raznim stranama i u različitim publikacijama, zatim u posebnim spisima i po časopisima (naročito u "Zapisima" i "Istorijskim zapisima") zaslugom mnogih naših pisaca i istoričara. Od velikog značaja su zbirke u kojima su okupljeni tekstovi te vrste, a od njih je svakako najvrednija ona koju je pod naslovom Poslanice mitropolita crnogorskog Petra I objavio mnogozaslužni D. D. Vuksan, na Cetinju 1935. Sada je u toku krupni poduhvat Jevta M. Milovića da prikupi svu prepisku vladike Petra I i kritički izda u tri opsežna toma. Dosada su od njih izašla dva: Petar I Petrović Njegoš, Pisma i drugi dokumenti. Knjiga 1 (1780-1820), Titograd, 1987; Knjiga 2 (1821-1830), Titograd, 1988. Milović je u predgovorima ovih značajnih publikacija dao i istorijat dosadašnjih pribiranja i izdavanja vladičine prepiske. Pisma vladike Petra I unošena su u izboru i u druge, čisto književne publikacije, kakva je, pre svega, knjiga: Petar I Petrović, Freske na 383

kamenu. Izbor, predgovor, komentari Čedo Vuković. Titograd, 1965 (Biblioteka "Luča"). 589 Jedan nepotpuni primerak te knjižice imao je Vuk Karadžić; drugi, koji je potpun, sačuvan je u biblioteci istoričara Jovana N. Tomića. U celini je tu knjižicu preštampao Đuro Daničić 1848. godine u publikaciji: Stara pjesma za novo vrijeme. U Karlovci, naštampao Dane Medaković, 1848. Daničićevo izdanje ušlo je u knjigu Sitniji spisi Đ. Daničića, koju je priredio Ljubomir Stojanović, a izdala ju je Srpska kraljevska akademija (Posebna izdanja knj. LIV) u Beogradu, 1925. U svom opisu te knjige Lj. Stojanović doneo je više pojedinosti o njoj, a opisao je i potpuni Tomićev primerak; tu je saopštio i da je, u tom primerku, a ispod naslova "savremenim rukopisom" razrešeno ime pisca: graf'' Beladinović''. U naše vreme, tekst pesme o Nerančiću donet je i u nav. antologiji Pred-njegoševsko doba, str. 282-285. Videti još: Ž. Dragović, Putovanje Petra I (svetog) u Rusiju 1785 g...; M. Dragović Rusija i Crna Gora od 1780 do 1790. g., str. 229 i d.; Golub Dobrašinović, Biblioteka Vuka Karadžića, Bibliotekar, 1973, str. 358. 590 B. Đorđević, Crna Gora i Austrija u XVIII veku, str. 10. 591 Naslovna strana te knjige ima: SULLA DECADENZA DELLA SERVIA, UN TEMPO CELEBRE MONARCHIA SALOSNA PIESMA O SERBY, NJEGDA PRESLAVNOY DERSAVY, Trieste, Nella Reg. Stamperia Governiale, 1790. Pavle Stamatović štampao je u svom časopisu "Serbska pčela", god. XI, 1840, str. 127 i 132. tekst ove pesme, s nekim razlikama: Serbl'in'', na Kosovu. (Po Hercegovačkom'' ot'' 1789. g. rukopisu). O njoj vid.: Nićifor Vukadinović, "Žalosna pjesna o Serbiji" (1790), Prilozi KJIF, X, 1930, str. 222-229; Giacomo Scotti, Crna Gora i Crnogorci u talijanskoj bibliografiji, Bibliografski vjesnik. III. 1963. str. 205. 592 Pretpostavio je to Nićifor Vukadinović u radu navedenom u prethodnoj napomeni. 593 O tome svemu generalni providur piše u Veneciju 19. marta 1791. Pismo njegovo je u Archivio di Stato, Venezia. Senato. Provveditori da terra e da mar. 657. Dispazzi. Dalmazia. Prov. Generale ser Angelo Diedo Da Maggio 1790 a tutto Aprile 1791. № 73. 594 Tekst Stege sačuvan je u prepisu sekretara Petra I ruskog đakona Aleksija. Objavili su ga najpre, dosta nekritički, M. Medaković i M. Dragović, i bolje i kritičnije Dušan Vuksan (Zapisi, IV, 1930, knj. VI, str. 303-304). U naše vreme donet je taj tekst i u knjizi: Petar I Petrović, Freske na kamenu, izbor, predgovor i komentari Čedo Vuković, Titograd, 1965, str. 495-498. 595 Prvo izdanje Zakonika opšteg crnogorskog i brdskog dao je ruski naučnik A. N. Popov kao prilog knjizi Putešestvie no Černogoriju štampanoj godine 1847. Posle njega izdaje ga Milorad Medaković, u dodatku svoje Povjestnice Crne Gore, 1850. Isti tekst je "izdao i kratko popratio" Stevo Petrović Njegoš, Cetinje 1903. Pokušaj kritičkog izdanja: Radmila Petrović, Zakonik Petra I Vladike Crnogorskoga, Kritičko izdanje (Preštampano iz "Godišnice"), Beograd, 1930. A Zakoniku ima i posebna studija Radmile Petrović, Zakonik Petra I. Istorijsko-pravna rasprava, Zapisi, knj. IV, 1929, str. 154-169, 230-238, 293-300, 351-358. (Up. prikaz D. D. Vuksana s dopunama i ispravkama, Zapisi, VI, 1930, str. 302-304). Vid. i raniji rad Jovana Jovanovića, Zakonodavstvo u XVIII i XIX veku u Crnoj Gori. Arhiv za pravne i društvene nauke, IX, 1910, i X, 1910. Ceo tekst Zakonika prenet je u nav. knjizi Freske na kamenu, str. 475-494. 508 U prvome redu Trifun Đukić, koji je 1930. u časopisu "Misao" (god. XII, 1930, sv. 259-260, str. 221-224) objavio članak Sveti Petar kao pesnik, a zatim 1951. za štampu sredio Pjesme Petra I Petrovića Njegoša (Cetinje, 1951), za koje je napisao i predgovor, i naročito Nikola Banašević, značajnom studijom Pesme o najstarijoj crnogorskoj istoriji u "Pjevaniji" Sime Milutinovića, Zbornik radova SAN knj. X, Institut za proučavanje književnosti, knj. 1, Beograd, 1951, str. 275-299. Vid. o tim 384

pesmama: Radosav Medenica, Vladika Petar I i narodna pjesma, Stvaranje, 1972, br. 4, str. 413-429. 597 Ljubomir Durković-Jakšić, Mitropolita Petra I Petrovića karta Crne Gore, Glasnik Etnografskog muzeja na Cetinju - knj. 2, Cetinje, 1962, str. 301-304, s prilozima.

385

Dubrovački pesnik Antun Gleđević Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978) Malo je koji dubrovački pesnik bio tako nejednake sudbine, u životu i u književnoj istoriji, kao što je to slučaj s Antunom Gleđevićem, pučaninom i pesnikom s kraja XVII i iz prvih decenija XVIII veka. U životu, od prvih dana do onog poslednjeg kada je, miran i pripremljen, dočekao smrt, on je video svakakve trenutke; retki su bili vedri i srećni, poneki su bili tragikomični, ali najbrojniji su protekli u sivilu i nesreći. Još varljiviji je bio udes Gleđevića pisca. Među savremenicima toliki mu nisu bili skloni, neizvesno da li zbog satira kojima ih je ujedao, kako je govorio njegov biograf Saro Crijević[1] ili što nisu verovali u njega kao pisca, kako može izgledati takođe. Ipak je jedan od njih, i najveći sigurno, uznosio Gleđevića kao "ljubovnika" parnaskih vila i glasovitog pesnika lirike i dramskih tekstova. Bio je to Ignjat Đurđević, tada još mlad i skoro na početku svoje sjajne literarne i naučne karijere, koji se u dva maha, u dve posebne pesme, s očitim simpatijama i s neafektiranim poštovanjem poklonio Gleđeviću.[2] Kasnije, sve do naših dana skoro, procenjivanje Gleđevićevog književnog rada stalno ide po začaranom krugu iste antiteze: jedni za taj njegov rad imaju visoku reč pohvale i priznanja – kao V. Kačanovski, 1882, ili D. Prohaska, 1919. godine[3] – dok mu drugi odriču svako poetsko i umetničko značenje svodeći ga na puko pretakanje sa italijanskih izvora – kao M. Deanović, 1916, 1932, i Ž. Der, 1931. godine[4]. Ali i kada je nekritički slavljen, kao i kada je, daleko kritičnije, kao stvaralac negiran, nije Gleđević nikada u celini sagledavan i nije, specijalno, nijednom načinjen napor da se o njemu kao čoveku i piscu najpre prikupi sve što se može naći, pa da se tek tada povlače zaključci i izvode karakteristike. Možda je zato i vredelo sve to pokušati, čak i uz rizik da ni posle toga opšti sud o vrednosti Gleđevićevog dela ne bude bitno izmenjen.

386

1 Sedamdesetih godina prošloga stoleća, dok se o Gleđeviću znalo sasvim malo, onda nepoznati i gladni student prava a kasniji ugledni slovenački književnik i političar Ivan Tavčar stavljao je na hartiju u hladne i duge zimske večeri svoju oveću pripovetku Antonio Gleđević. Od životopisne građe imao je u rukama samo ono malo što je o Gleđeviću ostavio Saro Crijević i zato je pisao prepuštajući se bezmalo u svemu fantaziji i izmišljanju. Otuda je u toj pripoveci tako mnogo romantike; pučanin Gleđević ispao je u njoj žrtva plemićke obesti i, istovremeno, osvetnik ukaljane plebejske časti: on 1727, u svojoj dvadeset osmoj godini, ubija mačem mladog plemića Fernanda Goce koji mu je zaveo sestru Baziliju, posle čega umire i sam, dok dvostruko ojađenu Baziliju odvode u manastir[5]. Čim je nešto posle toga štampana studija Pera Budmanija o životu i radu Antuna Gleđevića, i ona., istina, rađena samo na osnovu Crijevićeve građe, ali dopunjena ponečim što se dalo izvući iz Gleđevićevih dela,[6] pokazalo se lako koliko je pripovedačka mašta katkada kadra da se udalji od stvarnosti, koliko je često nemoćna da, ostavljena sebi samoj, tu stvarnost ispravno nasluti. Sada prikupljene arhivske vesti, valjda sve do kojih se u Dubrovniku moglo doći, pokazaće to, naravno, još mnogo više. I, u isti mah, one će dosad tako malo poznati i toliko nepouzdani Gleđevićev životopis na mnogo mesta upotpuniti i ne u jednom pravcu ispraviti. Po njima, pre svega, naš pesnik u stvari i – nije Gleđević. On po ocu ne potiče od onih bezbrojnih Gleđevića, koji su, razgranati u više porodica, toliko aktivni u trgovačkim i uopšte poslovnim krugovima Dubrovnika XVI i XVII veka. Njegovi stari zvali su se Popovići i, kao mnogi, u Dubrovnik su sišli sa sela, iz dubrovačke Župe. Pesnikov ded Rado Ivanov Popović trgovao je u Sofiji i čak imao tamo kuću i radnju, "na mestu znanom Čaršija"[7]. On se prvi u svom rodu povezao s Gleđevićima, ne samo u poslu, nego i krvno: od njih je 1602. izabrao ženu, Jelu, kćer Vicka Đurđevog Gleđevića[8]. Ali je taj stari trgovac umro kao Popović, 24. juna 1643. godine[9]; njegov sin Marin isto tako, a tek je njegov unuk Antun, budući pesnik, ostavio prezime svojih predaka i prihvatio ono svoje babe; do te promene nije sigurno došlo bez razloga: nekada brojna porodica Jele Gleđević ugasila se bez muških potomaka i Antun je svakako tek preuzimanjem njenog prezimena mogao da računa s nasleđivanjem njenih dobara[10]. 387

Otac pesnika Antuna Gleđevića prema ovim pouzdanim vestima bio je, dakle, dubrovački pučanin Marin Popović, ne Rado Gleđević, kako je P. Budmani bio uveren. Budmani je u pogrešku upao zaveden jednim arhivskim ispisom koji mu je poslat iz Dubrovnika i u kome je nalazio da je Antun Gleđević rođen 26. novembra 1659. u Dubrovniku "od oca Rada (ne Marina kao što piše Cerva)... i od majke Frane Pieri"[11]. Taj ispis, međutim, ne odnosi se uopšte na pesnika i Budmani je to mogao brzo konstatovati da je samo pogledao nešto bolje u neku genealogiju dubrovačkih građana. Jer tamo nedvosmisleno stoji da je taj Antun Gleđević koji je kao sin Rada Gleđevića i Frane Pieri rođen novembra 1659, poginuo, zajedno s ocem i sa još jednim bratom i jednom sestrom, u fatalnom zemljotresu 6. aprila 1667, znači kada još nije imao ni punih osam godina[12]. Iz svega toga izlazi, još, da ni godina 1659, koju naša književna istorija posle Budmanija složno uzima kao godinu Gleđevićevog rođenja, ne može više nikako ostati; sasvim izvesno, pesnik te godine nije bio rođen. Do sigurnije i tačnije određenog vremena njegovog rođenja može se, međutim, doći samo posredno, jer matične knjige rođenih u Dubrovniku nedostaju za period od 1651. do 1658. godine, a posle tog vremena budući pesnik nije u njima zabeležen. Kako je pak njegov otac 2. maja 1655. venčan s Dešom, ćerkom Bara Gini, – jednom "pučkom" iz porodice koju genealozi nazivaju nobilissima i koja je u Dubrovnik došla iz Lješa[13], – i kako je, c druge strane, rođenje jedine Antunove sestre Jele palo u avgust 1658. godine[14], jednostavna ali pouzdana računica pokazuje da je on sam mogao biti rođen jedino u godini 1656. ili 1657. Od rođenja pa zadugo Gleđevićevi životni koraci nisu išli kroz ruže. Njegovo detinjstvo bilo je puno lišavanja i proteklo je samo uz majku, koja je, po nesreći, rano ostala sama, s dvoje sasvim male dece. Svog oca Gleđević jedva da je mogao da upamti: njega je smrt odnela prerano, a osim toga je i dotle bivao više izvan kuće i izvan Dubrovnika no kraj svojih i u gradu. U početku odvlačila ga je trgovina, i on je dugo i često u raznim mestima Balkana; posle, valjda zato što poslovi nisu išli kako valja, Popović se sve više vezuje za službe koje mu poverava dubrovačka gospoda. Tako je on 1658. već njihov dragoman i oni ga šalju s čaušom u Ulcinj da se postara da budu oslobođena četvorica zarobljenih Lastovljana[15]. A nepunu godinu dana iza toga on ponovo mora da krene na put, samo što je sada njegova misija daleko opasnija i predstavlja, nema sumnje, najveću dramu čitavog njegovog života. Stvar je bila veoma važna – importantissimo affare, kako 388

se izražavala dubrovačka vlada – i delikatna uz to: Turčin Alaga Šabanović dugo je bio strah i trepet za dubrovačke podanike ("nije trgovca ni putnika koji od njega nije aklaisan, uvrijeđen i ucvijeljen") i njegovu smrt senat je želeo po svaku cenu, – "neka sva zemlja, trgovci, putnici i mi počinemo i odahnemo od neizrečenih njegovih haramiluka, zuluma i zločinstava". Tu smrt je Popović imao da izdejstvuje kod bosanskog paše, ubeđivanjima i laskanjem, poklonima i novcem. Ali to nipošto nije bilo lako: ugledni Turci zauzimali su se za Šabanovića ("Ne pogubi, čestiti pašo; ovi čovjek je junak i toliko rana ima na sebi; ovaki se ljudi kupuju s dinarom, a ne gube se"), a neki su oko Popovića škrgutali zubima, preteći mu javno ("Činiću te na kolac nabiti, ti si došo da umore odi jednoga Turčina; svi Đauri da dođu ujedno, Neće biti umoren Turčin za Đaure!"). Pometen i prestravljen, Popović je u smrtnom strahu pisao svojoj vladi iz daleke Banja Luke: "Veramente, gospodo, ovo su pacijencije od Joba... a gospodin bog zna hoću li glavu skapulati, er sam odi došo na komardu, svak na mene reži, svi njegovi prijatelji, strah me da mi ne intravenja kako je intravenjalo Trojanu di Pasqual Primi, komu činiše da dušu pusti pod handžarima na čaršiji za ovake posle, to je bilo del 1533... Zato, ako izginem, da vam je moja žena i djeca priporučena... Lijepo sam upo u stupicu, hvala bogu, jeda me on skapula". Za ovaj trenutak Popović je izvukao glavu i njegovi napori čak nisu bili bez ploda: Šabanović je bio pogubljen[16]. Ali se već sledeće Popovićevo putovanje završilo kobno, za njega i za sve u njegovoj kući. Upućen u Carigrad kao tumač poklisara harača za tu godinu, on se septembra 1661. razboleo od nečega što dokumenti nazivaju groznicom ("febra") i umro je na putu, još u Jedrenu. Jedan pop i jedan berberin, obojica takođe u službi gospode poklisara, bili su svedoci njegovog poslednjeg časa i prenosioci njegove poslednje volje: pošto je odredio šta ima biti s tuđim novcem koji je nosio uza se, on je popovskoj bratovštini u Dubrovniku ostavio jednu kuću, za dušu, i sinu Antunu osam zlatica zemlje u Župi, za ljubav; od svega drugoga naslednikom je činio "Dešu, moju pridragu ženu, toliko u smrt, koliko u život"[17]. Deša Popović, majka potonjeg pesnika, bila je sigurno njegov prvi učitelj u životu: najskromnije obrazovana, možda čak i potpuno neobrazovana, kao i većina Dubrovkinja njenoga vremena, svome je sinu mogla dati tek elementarne upute za budućnost. Nije isključeno da su je u tome dopunjavali i staraoci, koji su njoj i njenoj deci određeni odmah posle smrti Marina Popovića. Među njima bilo je i nekih znamenitih Dubrovčana – kao muzičar Sekund Brunjoli, pesnik Nikolica Bunić ili komediograf Canluka Antica[18] 389

– pa ne bi bilo odveć smelo verovati da je Gleđević i sa te strane mogao primiti poneki sudbonosniji podsticaj. Ne može se znati s kakvim je namerama i s kakvim ambicijama mali Antun poslat u školu. Da li je posle nje imao da bude trgovac, kao njegov otac u početku, ili da, pak, kao njegov otac pri kraju, okuša sreću kao plaćeni službenik Republike. Svakako, preskromne mogućnosti s kojima je njegova porodica imala da se bori unapred su ograničavale opseg Antunovog školovanja: ono je moralo da bude samo srednje, onakvo kakvo se u Dubrovniku moglo steći, bez nade za odlazak izvan domovine, na skupe strane univerzitete. Škole su, inače, u Dubrovniku bile dobre i da je bilo sreće, Gleđević bi imao šta da iz njih ponese; za nevolju, on ih je pohađao u tragičnim okolnostima posle dubrovačkog zemljotresa, kada sigurno zadugo nisu mogle da dostignu pređašnji nivo. Možda odatle vuku poreklo nepotpunosti u Gleđevićevom obrazovanju koje su njegovi savremenici bolje sudbine, kao Crijević, opažali lako i isticali zlurado. I možda su zbog toga na nekim mestima u Gleđevićevom delu ostali anahronizmi i krupnija ili sitnija neznanja koja bacaju senku na dubinu i kvalitet njegove kulture [19] . Najverovatnije je da je za pesnikove đačke dane vezan nadimak koji poneo otada pa nosio do smrti. Njegovi sugrađani su ga zvali Zveče, i možda tako čak i više nego njegovim pravim imenom [20]. Šta bi ta reč imala da znači sada nije nimalo jasno, ali može biti da nikakvog značenja i nema, već da je to jedna od onih besmislenih reči koje deca iznađu u obesnom podsmehivanju i koje se prilepe za svoje žrtve skoro dobijajući uz njih i od njih nekakvo značenje i nekakav smisao koje bez veze s njima nemaju. Taj nadimak, inače, bio bi sasvim nevažan da nam ne pomaže da jedino blagodareći njemu za poneko delo utvrdimo sigurno Gleđevićevo autorstvo. Kad su se po svršenoj školi pred Gleđevićem otvorili mnogi putevi u život, on kao da se neko vreme kolebao u traženju. U dokolici i neodlučan, provodio je dane u dugom, strpljivom prepisivanju dela ranijih dubrovačkih pesnika. Svojim krupnim, čitkim rukopisom ispisivao je čitave strane, ukrašavajući ih naivnim crtežima obojenih cvetića i ruža. Može biti da je te svoje bezbrojne prepise i prodavao ljubiteljima koji su voleli da ih imaju na policama svojih biblioteka, a može biti i da ih je radio isključivo za sebe. U svakom slučaju, očuvani primerci tih prepisa[21] pokazuju karakterističan izbor: svi, ili bezmalo svi, sadrže dela Džona Palmotića. Taj pisac, 390

očigledno, bio je dragi pisac Gleđevićeve mladosti i na svaki način ne može biti slučajno što je on u svom kasnijem radu, naročito u radu na melodrami, u stvari hteo da ide Palmotićevim tragom. Da li je već u to vreme ili nešto kasnije Gleđević otpočeo da i sam radi na stihovima teško je reći sa sigurnošću. Hronologija njegovih dela ostala je skoro u potpunosti tamna, i nema čak ni mnogo izgleda da ikad bude rasvetljena. Ali prema onome kako stvari stoje kod drugih dubrovačkih pesnika, ranijih ili iz Gleđevićevog doba, može se uzimati kao pouzdano da su i njegovi pesnički počeci vezani za dane kada je napuštao klupe dubrovačke gimnazije ili pak za one, odmah zatim, kada je pravio prve samostalne korake u životu; i može se verovati isto tako da su ti najstariji njegovi stihovi bili ljubavni. Jer tolike biografije negdašnjih dubrovačkih pesnika složno svedoče o jednom: svi oni relativno rano počinju da vole i, zajedno s tim, da o ljubavi pevaju. Samo, zlosrećna Gleđevićeva sudbina nije dala da njegova mladost prođe u besposlici i u ljubavi, uz gitaru i ljubavne stihove, kao bezbrojne druge dubrovačke mladosti. Za znatan broj Dubrovčana godine posle zemljotresa bile su "tijesna bremena" – i pred Gleđevićem, koji se u tom broju našao, isprečila se surova stvarnost sirotovanja i bede iz koje se nekako morao potražiti izlaz. On ga je video u prihvatanju pisarskih službi, koje su, jedino, dubrovačka gospoda prepustila svojim obrazovanim pučanima. Za početak, to je bilo mesto vicekancelara Konavala koje je donosilo sredstva tek za sirotinjsko tavorenje; četiri dinara na dan, koliko je primao, bili su najniža plata koja se s republičke blagajne uopšte dobijala. Od godine 1678, kada je Gleđević tu službu prihvatio[22], otpočeo je njegov neveseli i mukotrpni život "kandželijera zdvora", provođen večito uglavnom izvan grada i omeđen bednom nagradom i još manjim ugledom koje je donosio. Društveni položaj pesnikov ostaje, dakle, nezavidan. Iz porodice koja nije bila ni mnogo viđena, ni mnogo bogata, Gleđević je, i pored toga što mu je majka bila jedna Antuninka, do kraja, kao i njegov otac, ostao u skromnijim slojevima dubrovačkog građanstva. Primljen 8. aprila 1681. u pučku bratovštinu sv. Lazara[23], – onu koja je i po imetku, i po značaju, i po časti bila znatno iza antuninske bratovštine, – on je time dostigao i vrhunac do koga je mogao dospeti na tako pažljivo izgrađenoj socijalnoj lestvici u njegovoj Republici. Štaviše, i u krugovima tih svojih Lazarina, kako bratstvenike sv. Lazara u Dubrovniku zovu, on je vrlo malo cenjen: biran 391

samo jednom, 30. marta 1683, za nekakvog njihovog funkcionera, za gastalda, on ne dobija nijedan glas[24]. Bez ikakve sumnje oskudnim materijalnim prilikama mora se objašnjavati i jedan dalji događaj u Gleđevićevoj porodici, koji takođe pada u ove dane. Njegovu sestru Jelu jula 1681. usvaja bogata udovica Anica Gleđević[25], i time sigurno ne samo znatno uvećava njene životne šanse, već i osetno olakšava situaciju našega pesnika, koji odsada ima da se brine jedino o sebi i svojoj majci. Ta Gleđevićeva sestra, uostalom, ubrzo se udala, i to dobro, za pučanina Stijepa Valovića, potomka poznatog pesnika iz XVI v. Vala Valovića. Njen muž je, prema svojim mogućnostima, ostajao u kulturnim tradicijama porodice kojoj je pripadao: uz trgovanje i uz kancelarijske poslove kojima je ispunio život stizao je da bude i prepisivač starijih dubrovačkih dela – 1681. prepisao je, verovatno s autografa, Gundulićev epos Osman[26], 1691. dovršio je prepis Racijeve istorije Dubrovnika[27], – a ponešto je sam i prevodio, kao na primer, godine 1693, Dreselijev spis Glasnik od vjekuvječanstva, poklisar od smrti [28]. Provevši uz njega svoj vek i izrodivši mu puno dece, Jela Gleđević. je, to se vidi po svemu, imala sudbinu iz osnova drugačiju i mnogo prozaičniju od tobožnje Gleđevićeve sestre Bazilije iz Tavčarove pripovetke. A ni s bratom je nije, kako izgleda, vezivala onako nežna ljubav kako se u istoj pripoveci iznosi. Nešto teskoba i siromaštvo Gleđevićevih prilika, a nešto bez sumnje i njegove vlastite sklonosti, formiraju u njemu još u te rane decenije njegovog života duh podsmešljiv i brz na satiru, ujedljiv i sklon da bez mnogo oklevanja potegne najubojnije reči. Opšta klima tadanjeg dubrovačkog društvenog i kulturnog života samo pogoduje takvom temperamentu: to su godine kada u Dubrovniku, i inače uvek gotovom na smeh i podsmeh, satire upravo cvetaju. Kao da ih pišu svi, toliko ih niče na sve strane! Još traje groznica spasavanja grada iz ruševina i požara koje je doneo zemljotres, a arhiđakon Brnja Đurđević piše ih protiv nekih plemića čiji je udeo u tom spasavanju veoma vidan. Kad se prilike koliko toliko sređuju, vreme satira tek nastaje. Njima se dočekuju i obraćaju neželjeni nadbiskupi, one su oružje za borbu protiv Maloga vijeća; njih koriste pozorišne družine za međusobna razračunavanja, njihovom pomoću bori se svako – pa bio redovnik, pop ili pisac – protiv ličnih neprijatelja, kojih ima uvek. One se smišljaju na brzinu, a onda se pevaju ili prepisuju, doturaju od ruke do ruke ili izlepljuju krišom, po noći, na najprometnijim mestima u gradu. Protiv 392

njih je uzaludna borba koju vode država i crkva, mnogo puta i zato jer su im autori i ljubitelji upravo oni koji ih službeno moraju da progone. Prema tome, uključujući u svoju pesničku aktivnost još i satiričke sastave, pored ljubavnih stihova kojima se dotle bavio, Gleđević je činio što i drugi. Samo, kako izgleda, on je na satiri radio strasnije i češće, obesnije i ljuće no drugi, i nije stoga čudo što je i njega od vremena do vremena snalazila uobičajena sudbina satiričara; "zbog slobode da zlo govori i piše – svedoči Saro Crijević u već navođenoj biografiji našega pisca – pretrpeo je mnoge nevolje, a katkada je i od strane vlasti bivao bacan u zatvore". Danas se o tim njegovim nezgodama može naći tek po koji trag u arhivskim zapisima. Tako je 16. februara 1676. Gleđević došao pred dubrovačke sudije da se žali kako ga je istoga dana Nikola Organista bez razloga išamarao na dubrovačkoj "Pjaci", i naveo je svedoke[29], ali ko zna da li je govorio punu istinu s obzirom da tih dana u gradu besni karnevalsko veselje i da je, ponesen njim, Gleđević lako mogao doći u iskušenje da na račun osvetoljubivog Organiste pred drugima, koji jedva čekaju da se smeju, popusti uzde svog i inače ne mnogo obuzdanog duha. Iz malo poznijeg vremena ostala nam je još slikovitija vest. Jednog majskog dana, godine 1681, dok je provodio bezbrižne trenutke na Jaminama u Dubrovniku u grupi najviđenijih pučana – među njima su Božo Antica, Miho Zuzorić, Martol Fačenda, Vicko Volantić i braća Lalići – Gleđević pokušava da ih zabavi šaleći se, kako sam govori, "skromno" (scherzando modestamente) s popom Sekom Nenki, jednim iz društva, mladim kao i svi oni. Ali je Nenki šalu uzeo ozbiljno; Gleđević je odmah imao da čuje mnogobrojne teške uvrede, a da koji dan posle toga, dok je prolazio ulicom u kojoj je bila Nenkijeva kuća, i doživi sve ono što Dubrovčani obično pretrpe kad se njihov bližnji reši da im pakosti: i pljuvanje odozgo, s visokog prozora, i bestidne psovke, i svakakve pretnje. Zbog toga se on tužio crkvenim vlastima pod čiju je nadležnost Nenki kao sveštenik spadao. Ali ove, izgleda, nisu preduzele ništa da Nenkija kazne, možda i na osnovu nečijih svedočenja po kojima Gleđević nije bio onako nedužan kako bi se iz njegove tužbe imalo da zaključi[30]. Već naredne godine Gleđević ponovo dolazi sa svojim sugrađanima u sukob, o kome dokumenti, istina, ne kazuju ništa određeno, ali lako može biti, jer je kraj decembra, da je opet posredi kakva njegova "burla". Njen neočekivani rasplet bio je da su vlasti pesnika osudile da provede petnaest dana "u jednome od zatvora ovoga našega dvora"[31]. Kako se on o presudu oglušio i nije se u određenom roku pojavio 393

u zatvoru, imao je prema propisima da bude zatvoren dvostruko duže vreme, ali su se tada sudije ganule nad "njegovom mizerijom" i oprostile mu ovaj višak[32]. Prvobitnih petnaest dana morao je ipak da presedi u tamnici. Tako su se u stalnim brigama za opstanak, u svakodnevnim prozaičnim dužnostima, u sukobima i ludostima, i u povremenom odmoru u stihovima izmakle godine Gleđevićeve mladosti. Za to vreme samo u retke mesece on je mogao da bude u gradu. Inače je živeo u konavoskim selima, pomažući tamošnjem kancelaru kome je bio pridodat da obavi tekuće poslove za gospodu, iz grada, i za seljake, na terenu. Kancelar je tih godina bio Miho Medani, na koga su u Dubrovnik pristizale tužbe od strane seljaka da ih zlostavlja i da odveć skupo naplaćuje svoje usluge. Uz takvog pretpostavljenog Gleđević je pored ostalog mogao, znači, da nauči i to kako se preskromna kancelarijska plata brzo može uvećati na račun još crnje sirotinje, samo ako se pri tom pokaže dovoljno bezobzirnosti. Kraj sveg Gleđevićevog sirotovanja u te dane, ne bi sigurno sasvim ispravno bilo zaključivati da je ženidba na koju se iznenadno, u tridesetim godinama, odlučio predstavljala samo pokušaj da se to sirotovanje nekako ublaži. Jer ne izgleda da je Gleđević njom mnogo dobio. Frana, kći pokojnog Marina Nikolja, trgovca u Leskovcu, s kojom je on 10. januara 1686. godine sklopio ženidbeni ugovor[33], nije imala prevelik miraz; on se sav sastojao iz nešto kuća koje ne donose mnogo i iz 650 dukata, u novcu i u dragocenostima, u odelu i u pokućstvu. I stoga izvesno materijalno olakšanje koje je, eventualno, s Franom ušlo u Gleđevićev dom sigurno nije bilo bogzna kako osetno, kao što nije moglo biti ni dugotrajno. Bliže će istini biti da je do ove ženidbe došlo posle kakve sentimentalne predistorije. Iako bezmalo deset godina starija no Gleđević[34], i uprkos tome što je već bila udavana i što je, posle smrti svog novog muža, živela kao udovica s dva poodrasla deteta[35], Frana je nečim morala privući poglede ne mnogo srećnog, a svakako i ne naročito privlačnog pesnika. I taj ljubitelj "ljuvezni noćnih", koje je sa svom slobodom i bez ikakvih ustezanja opevao, našao se u njenom zagrljaju i pre nego što je zvanično postao njen muž, ma koliko to inače bilo neobično za stroge i patrijarhalne norme ondašnjeg dubrovačkog morala. A da je to bilo tako živi je dokaz prvi Gleđevićev sin Marin, koji se rodio 30. juna 1686. godine[36], to jest nepunih šest meseci posle 3. januara 1686. kada je, u jednom dokumentu, Frana naznačena tek kao buduća Gleđevićeva žena[37].

394

S Franom i sa sitnom decom koja su zatim došla – posle Marina, najpre kći Deša, rođena verovatno 1687, a onda i drugi sin, nazvan opet Marin, da se po dubrovačkim običajima oda pošta još i dedu po majci[38], – proveo je Gleđević u Konavlima i nekoliko narednih godina. Samo, sada ne više kao vicekancelar, već od 12. oktobra 1686. kao kancelar te bogate, ali zaostale dubrovačke knežije[39]. Uz kneževe, birane između mlađih dubrovačkih plemića, koji su se smenjivali iz godine u godinu, kancelar je bio i tu, kao i svuda po dubrovačkoj teritoriji, jedini stalni predstavnik vlasti, koji zna ljude i dobro je upućen u lokalne prilike. Poput drugih, i Gleđević zajedno s knezom, a često i sam, jer kneževi dugo otsustvuju, upravlja i sudi, prisustvuje poslednjim časovima seljaka ili im piše važna dokumenta; osim toga, stalno obaveštava dubrovačku vladu o svemu što se na njegovom području događa, posebno o provalama i o haranjima hajduka, koji su u to doba stalni i svakad neželjeni gosti dubrovačkih sela[40]. Sudbonosan i veoma tragičan obrt dobio je Gleđevićev život, dotle kakotako sređen, kada ga je neka teška bolest nogu – da li tabes, artritis ili tako nešto – iznenadno snašla godine 1690. Od tog vremena on se kretao samo s krajnjom mukom i vazda oslonjen na dva svoja štapa, a bol i dani u celini preležani u postelji postali su njegova stalna i neizmenjiva životna stvarnost. Iz postelje i diktirajući pokušavao je da nekako vodi poslove kancelarije. Ali je to bilo teško i željeni rezultati su izostajali. "Nesposoban sam – piše Gleđević vladi 6. maja 1691. povodom jednog događaja[41] – da vas izvestim o tome, a još manje da vršim svoju službu pošto mi to preči ova moja bolest, koja me drži u krevetu". Sa svoje strane, i konavoski knez, Džono Rastić, javlja vladi desetak dana kasnije: "Došavši u Konavle, našao sam kancelara u krevetu, potpuno nesposobnog za svoju službu". Tako je to potrajalo dugo i vlada, pokraj sveg razumevanja i uprkos pokazanom strpljenju, morala je da gleda svoje potrebe. Nekoliko njenih odluka, donetih jedna za drugom i katkad protivrečnih, pokazuje da su njeni obziri prema Gleđeviću bili bar onoliki kolika je bila njena želja da stvarima konačno nađe leka. Zato ona rešava najpre, 5. februara 1693, da se Gleđeviću nađe pomoćnik koji će raditi bez plate, a posle, 23. juna, to rešenje menja i donosi novo po kome je u Konavlima imao da se izabere novi kancelar, a da se Gleđeviću iz državne kase daje po tri dinara na dan "kao milostinja" (in elemosinam); zatim, 13. jula, ponovo opoziva svoju odluku i Gleđeviću kao besplatežnog pomoćnika dodeljuje njegovog posinka Joza Kineze, da najposle, 14. maja 1694, definitivno odluči da raspiše konkurs za novog kancelara u Konavlima, a da preporuči državnim blagajnicima da Gleđeviću, koji je sve dotle tamo bio, 395

daju na dan "koliko oni hoće"[42]. I zaista već 18. maja 1694. novi kancelar Konavala preuzeo je dotadanje Gleđevićevo mesto[43]. Bio je to Vlaho Kavalkanti, pučanin i dotadanji trgovac, koji je posle burne mladosti, ispunjene ljubavnom obešću, sukobima i krvavim tučama, u milost dubrovačkih gospara ušao blagodareći svojim špijunskim uslugama i denuncijacijama[44]. Ni do njegovog odlaska u Konavle nije izgleda, došlo pod mnogo čistijim okolnostima; sam Gleđević u jednoj svojoj docnijoj satiri spominjao je intrige koje je Kavalkanti pleo da bi se domogao njegovog mesta: Ti ne ima nigdje mira, rad česa te mudra drže, dokli tužna Gleđimira iz Konavli ne izvrže. Gubitak službe, bez ikakve sumnje, doneo je mnogo novih jada siromašnom Gleđeviću, jer se u gradu, u koji se morao vratiti, teško moglo živeti od gospodske "milostinje". Možda je baš zato njegova satirična žuč postala još gorča. Iz svoje kuće na Prijekome, iako teško pokretan, pratio je budna oka sva zbivanja u gradu i na mnoga reagovao ujedljivim ili posprdnim stihovima. I kada je ponovo prevršio meru, našao se još jednom u tami i nesreći dubrovačkih zatvora. Razlog je ovoga puta bila jedna pesma kojoj je Gleđević u svom autografu odsekao sve stihove, do poslednje reči, ostavivši samo naslov: Pjesan za koju sam bio ovaki nemoćan odveden u tamnicu sadružen od kapurala u dvanes barabanata u pušten sjutradan ujutro godišta 1696 mjeseca madža, a od moje nemoći godišta šestoga[45]. Zbog te zlosrećne Gleđevićeve amputacije sada, na žalost, ne znamo koji je tekst dolazio ispod ovog dugog naslova i ne možemo prosuđivati s koliko je razloga Gleđević bačen u tamnicu. Ali nekih izgleda ima bar za naslućivanja. Među pesmama koje P. Budmani, priređujući izdanje Gleđevićevih celokupnih dela, nije štampao bilo zato jer za njih nije znao ili ih je izostavljao namerno zbog njihovog preslobodnog sadržaja, postoji i jedna, Ženidba Ilije Kotle i Fjore, njegove žene, koju pojedini rukopisi pripisuju našem pesniku[46]. Zbog te pesme on je sasvim sigurno mogao otići s one strane brave: u njoj se s drastičnim licencama opeva ljubavna sreća "vrijedne Captislave", koja je sva "užežena" i puna vatrenih želja, iako stara i udovica, umela da nađe, istina blagodareći svome imetku, novog i kudikamo mlađeg muža. Ličnosti ismejane u toj satiri bile su realne i mnogo šta u pesmi poklapalo se s njihovim životnim istorijama. Dama koju je 396

Gleđević negalantno izvrgao ruglu bila je Fjora Venturi, udovica pokojnog Filipa Santoli, i ona se preudala zaista, prvih dana maja 1696, za četrdesetogodišnjeg bosanskog trgovca Iliju Kotle, kome je "u znak osobite ljubavi" (ob singularem affectum et amorem) – kako je u ženidbeni ugovor uneto, iako je to bilo protiv običaja – donela nesvakidašnje zamašan miraz[47]. U svojoj novoj sreći, istina je, Fjora nije uživala dugo, jer je umrla u novembru iste godine[48], ali je ona, kada se ta sreća nalazila pred njom, bez sumnje bila poslednja koja je mogla predviđati tako brz i iznenadan njen kraj. Ako se, međutim, obrati dužna pažnja na podudarnost datuma ponovnog njenog venčanja i Gleđevićevog hapšenja zbog nekakve satire obadva događaja padaju u maj 1696 – nije teško pomišljati da su satirički stihovi kojima je Gleđević propratio to venčanje bili istovremeno oni zbog kojih je, posle eventualne Fjorine ili Ilijine tužbe, on zatvora. dopao. Ali ne iscrpljuje se u satirama čitav Gleđevićev književni rad u ove godine koje je, bez posla i skoro bez obaveza, proveo u Dubrovniku. U to vreme on pokušava da piše i ozbiljniju liriku – kao, na primer, pesmu U smrt gosp. Vlaha Stele mjeseca ljilja godišta 1696 – i da, što je još zanimljivije, radi za dubrovačko pozorište. To pozorište, posle kratkotrajnog zastoja prouzrokovanog užasom i razaranjima u zemljotresu 1667, iznova je stalo na noge i kao u vedrim danima pre "trešnje" svojim raznovrsnim repertoarom u kome su naročito česte bile komedije i melodrame – postalo opet jedna od najzamamnijih i najdražih radosti karnevalskih sedmica. Nikakvo čudo, onda, što je i Gleđević, kao i toliki drugi, postao njegov pisac. A ako čudnoga ipak ima, to je izbor koji je on pri tom načinio i to su dramske vrste za koje se odlučio. Punokrvan plebejac i razvezani satiričar, Gleđević zbog nečega nije izabrao komediju, koja ga je u one dane mogla privući baš onim što je u njoj bilo kao i on, to jest plebejsko i razvezano, nego je – ponovimo i ovde: ne bez uticaja Džona Palmotića, čija je dela tako mnogo prepisivao – uzeo da radi na sentimentalnoj i obično u svemu afektiranoj melodrami koju je nametao ukus patricijskih krugova. Za nekoliko godina on je svojim tekstovima ove vrste – koji su se zvali: Ermiona, Olimpija osvećena, Damira smirena, Zorislava i Belizario aliti Elpidija – usrdno snabdevao "družine" dubrovačkih pozorišnih amatera i one su ih pred dubrovačkom publikom i prikazale, i to svakako sve, a ne samo Zorislavu, za koju je to i izričito kazano. I naravno, prikazale ih ne pitajući se mnogo da li ih taj pomalo nastrani, a pomnogo podsmešljivi pisac smišlja sam ili ih preuzima od drugih i sa strane. S tim pitanjem imala je da se susretne tek najnovija književna istorija i da ga uspešno i reši, bezmalo do kraja. 397

Nikakvih promena, skoro, nije Gleđevićevom životu donelo njegovo novo dobijanje službe. Oktobra 1697. njega su izabrali za kancelara u Cavtatu[49], ali se time nije ublažila teskoba njegovih sirotinjskih dana. Kancelariju u Cavtatu niko onda nije brojio u bogate, i niko se za nju nije ni naročito otimao; jer služenje je u njoj bilo malo unosno i kancelarovi prihodi svodili su se na neveliki broj dinara što su mu kao platu odredila štedljiva dubrovačka gospoda. Pritisnut stotinama potreba i stalno beznadno bolestan, Gleđević nije imao pomoći niotkuda. Njegova rođena sestra ne pokazuje mnogo razumevanja za njegove nevolje i on čak mora da joj plaća kiriju za nekakvu njenu kuću u kojoj u Cavtatu stanuje[50]; ništa nije veće ni razumevanje vlade kojoj služi, i Gleđević je dugo prinuđen da sam kupuje i hartiju na kojoj joj piše službene akte[51]. U bedi i mnogo puta gladan on se kao izuzetne sreće spominjao godina provedenih u Konavlima. Mora da mu je Vlaho Kavalkanti, koji je tamo zaseo mesto njega, bez prestanka prolazio sećanjem, za sve vreme crn kao đavo i za sve vreme shvatan kao krivac za bezmalo sve trenutne nedaće. U takvim raspoloženjima začele su se bespoštedne i bezobzirne Gleđevićeve satire protiv "gospodina Tovarkanti" – u tom imenu nije teško osetiti aluziju na ime Kavalkanti – kako je on u besu i iz osvete svog neprijatelja prozvao. U stihovima tih satira i oni koji inače Tovarkantija uznose i hvale ne mogu a da ga ljuto ne prekore što je "tužna i plačna Gleđimira" tako svirepo bacio u nesreću: koji stoji s tebe u jadu, zijeha od gladi i umira u Epidavru, starom gradu, koji kami da probije s djecom zgrčen na se uzdiše da tvoj smrkne dan se prije a višnji te satariše. Beznađe i smrknutost tadašnjih Gleđevićevih životnih vidika, iscrtani s toliko potresne vernosti u ovim strofama, samo na kratke trenutke mogli su mu izgledati kao privremeni. Jedan takav trenutak on je, uvereni smo, dočekao godine 1703, kada je najpre pod svodovima cavtatske crkve sv. Nikole, a onda i drugi put, u samoj njegovoj kući, grupa cavtatskih ljubitelja pozorišta – možda sastavljena u prvom redu od dece – izvela "pred mnoštvom iz svih društvenih redova" njegovu dramu Porođenje Gospodinovo[52]. Pišući, a najverovatnije i režirajući tu dramu u svečanoj, 398

prazničnoj atmosferi, kada se zlo ili zaboravi ili se oseti još ljuće, Gleđević je morao biti blizu sreći, jednoj od preretkih u svom tmurnom životu. A jedan drugi takav trenutak načas je varljivom nadom obasjao Gleđevićeve dane početkom 1705. Saznavši da je na Lastovu preminuo tamošnji kancelar Marin Marini, on je pohitao odmah, 18. januara, da odužim pismom zamoli vladu neka upražnjeno mesto dodeli njegovom starijem sinu Marinu, kome bi on sam, za početak, svojim znanjem i svojim iskustvom poslužio kao pomoćnik i savetodavac. Istakavši da ga njegova bolest ipak ne sprečava da hoda, "kao što svako vidi koji ovamo dođe", i podsetivši zgodno gospodu na svoju dugogodišnju vernu službu i, još više, na vernu službu svog oca, potvrđenu i samom njegovom smrću, Gleđević je u toj molbi skoro vapio: "Ako nepodnošljiva beda koju mi je od tolikog vremena prouzrokovala bolest mojih nogu, i koja je još uvećana u ovoj isuviše bednoj kancelariji, ne bude olakšana ... moja nesrećna i sirota porodica ubrzo će propasti"[53]. Ali ga je i tu čekalo razočarenje: vlada je dugo ostala gluva na sve njegove vapaje. A kada se tek znatno kasnije, aprila 1706, ipak rešila da mu nekako pomogne, nije našla ništa bolje do da mu bednu platu uveća za cigli dinar na dan.[54] I najzad, još jedan takav trenutak, možda poslednji u životu, Gleđević je doživeo decembra 1709. kada je njegov sin Marin, jedan od dvojice, kao tek zaređeni sveštenik[55] imao da odsluži svoju prvu misu. Potraživši i dobivši naročito odsustvo, Gleđević je, ko zna s koliko tegoba, došao u Dubrovnik da bi kao srećan otac – jer onda je to zaista držano srećom – mogao da uživa u svečanom činu[56]. Nema nikakve sumnje: uz ostalo što je za Gleđevića u tom činu predstavljalo uzbuđenje i radost, nije sigurno najnevažnije bilo to što se njim njegov sin, kome je on tako malo mogao da odvoji[57], hvatao pragova jednog života bezbednog i sitog, a nikako teškog, koji je on sam, prerano star, bolestan i stostruko nesrećan, jedino mogao da želi, ali koji nije mogao da ima. Tako je bar neko od njegove dece bilo, prema ondašnjim shvatanjima, dobro izvedeno na put; za ostale se to može reći daleko manje: pesnikovom drugom sinu s imenom Marin ubrzo se gubi svaki trag, a njegovu kćer Dešu sirotinja i odsustvo miraza prinuđuju da do kraja života ostane neudata i sama. Ali sve drugo, osim tih prolaznih trenutaka, bilo je tada za Gleđevića crno i bez mnogo nade. Dokumenti koji nam o ondašnjem njegovom životu čuvaju spomene svojim hladnim i bespoštednim jezikom govore samo to. U njima 399

svaki čas nalazimo Gleđevića kako prodaje sve što se u njegovom skromnom imetku dalo prodati, i to prodaje najčešće za smešno male sume[88], ili ga srećemo kad, jedva hodajući, promiče cavtatskim ulicama u naporu da nekako ipak obavlja svoju dužnost, ili ga zatičemo u postelji, bolesnog čas od jedne, čas od druge bolesti, a pokatkad i od padova prouzrokovanih slabošću njegovih nogu, ili ga slušamo kako se pred senatorima pravda od optužbi da loše obavlja svoj posao[69], ili ga pak vidimo ocrtanog, u dostavama cavtatskih kneževa, njegovih pretpostavljenih, kao nebrižljivog i nemarnog, i još kao nesposobnog i nepodesnog za funkcije koje su mu poverene[60]. Zbog svega toga ne iznenađuje nimalo Gleđevićeva odluka da najzad digne ruke od posla koji izvan briga, mučenja i teškoća ne donosi mnogo drugoga, i da od 9. januara 1713, kada je usvojena njegova ostavka na službu kancelara u Cavtatu[61], pokuša da u Dubrovniku nađe nešto mira, za svoju dušu, i fizičkog olakšanja, za svoje telo. Ovaj ponovni i sada definitivni Gleđevićev prelazak u grad trebalo bi, bar prema najelementarnijoj logici, da znači i njegovo uključivanje u književni i uopšte kvalitetni život Dubrovnika iz onih decenija. Veoma plodan i nesumnjivo dovoljno poznat, Gleđević bi sigurno bio i vrlo cenjen u krugovima dubrovačkih literata, u kojima oduvek, a ne samo tada kada su istinski pisci bili retki, za slavu i pesnički glas nije bilo potrebno mnogo. Ukoliko im nije smetala, ili ih nije pogađala, njegova obesna satirička reč, možda su ga zaista neki od tada znatnijih pisaca presretali s prijateljstvom, i valjda Đuro Matijašević nije bio jedini od njih koji se, čak i u dalekom Rimu, zapitao, jula 1714: "Šta sad radi dražesna muza gospara Antuna Gleđevića?"[62] Ali najveći deo drugih bez sumnje nije hteo, ili nije mogao, da mu oprosti suviše česte, a naravno i preterano sarkastične ujede kojima ih je u svojim satirama izlagao. I svakako tu treba potražiti razloge što se Gleđević nije našao u onda obnovljenoj i dosta aktivnoj Akademiji ispraznijeh, u kojoj su se okupili svi Dubrovčani koji su imali ikakvih veza s književnošću. Pesnici koji su ostali izvan te akademije, i Gleđević među njima, osnovali su jednu drugu, suparničku, kako je to već bio običaj u onom veku akademija. Nova akademija zvala se najpre Od šturaka, a zatim je iz nekih razloga ovaj srpskohrvatski i šaljivi naziv odbacila i počela da se zove, na italijanskom i u ozbiljnijem tonu, Degli Invidiati (Akademija željnih). O njoj je, podsmevajući se, pisao iz Dubrovnika svom prijatelju Đuru Matijaševiću u 400

Rim Ivo Aletin, književnik, sekretar Republike i duša Akademije ispraznijeh. To njegovo pismo sada je jedini svedok o čudnoj akademiji kojoj je prišao Gleđević, ali svedok neobičan i ne mnogo jasan, jer u pismu posred teksta koji o njoj govori zjapi ogromna rupa koja je teško oštetila mnoge redove.[63] Da su se, kojom nezgodom, izgubili i oni malobrojni koji su preostali, sada ne bismo znali da je na čelu te akademije stajao plemić Frano Getaldić, a da su joj odbornici (assessori) bili Gleđević i pučanin Pero Kontista. I ne bismo, osim toga, bili obavešteni da su se u njoj čitali samo sastavi na "slovinskom" i italijanskom jeziku, i da za pristup u nju nije bio potreban nikakav izbor, nego je svako bio slobodan da dođe po svojoj volji. Ali da pismo prijatelju ne ostane bez kakvog pikantnog detalja, Aletin, zajedljiv na dubrovački način, nije propustio da se i naruga našim akademicima, koji su za svoju akademiju birali u dva maha tako neobična imena: "Njen predsednik mogao je dosad, kada je želeo da bude kakav skup, reći poslužitelju: Pođi vabi šturke! dok će sada imati da kaže: Pođi išti Salamune! to jest žudne znanja". Tako se Gleđević našao u bizarnom društvu i u krugu rđavih pisaca. Pomenuti Pero Kontista važio je u Dubrovniku kao "smiješni poeta" i skoro je ušao u tamošnje izreke, toliko su njegovi stihovi zvučali užasno čak i ovde gde su svi bili oduvek previše tolerantni prema pesnicima. "Činiš se uskrsnuo drugi Pero Kontista – koriće kasnije Cono jednog prijatelja u dubrovačkoj preradi Molijerovog Mizantropa – samo da je rima, a nije skladna versa vragutoga". Iako danas ne znamo nijednog Kontistinog stiha, jer su izgubljeni, verovaćemo rado da su ove surove ocene do poslednjeg slova tačne; Dubrovčani nisu često kudili pesnike, a kada se to ipak događalo, on je morao da bude izrazito loš[64]. Nije mnogo više na dubrovačkom Parnasu zablistao ni predsednik akademije Frano Getalić (1648–1719). Doskora poznat samo po dvema satiričnim pesmama, štampanim u naše dane[65], i po jednom Zgovoru duše bogoljubne, još uvek neštampanom, on je postao jasniji otkako je nedavno upozoreno na njegova "dva cela kanconijera naših i italijanskih stihova", nađena u Dubrovniku među rukopisima koji su nekad pripadali biblioteci poznatog prepisivača dubrovačkih pesničkih sastava don Luke Pavlovića[66]. Ovi Getaldićevi kanconijeri još uvek nisu bliže razmotreni, ali i kada to bude jedanput urađeno, malo ima nade da će se među njegovim pesmama – pobožnim, prigodnim i satiričkim pre svega – naći mnogo dobrih. Po svoj će prilici Getaldićeva poezija ostati zanimljiva više kao kulturnoistorijska no kao književna pojava, i u njoj će se najviše i najpre uočavati pesma o nezgodama 401

ženidbe, pisana u Stonu 1693, u koju je uz ostalo upleo i ona dva poznata i pregorka stiha: Vlastelin sam tužan što samo ne prosi, Bolje je bit sužan u galiji što vozi. Kada se malo bolje isporede životni i književni putevi te trojice pesnika, odmah se otkriva da ih je združila ne jedna bliskost. Svoj trojici zajednički su imenitelji sirotovanje, opozicioni stav prema Akademiji ispraznijeh, ljubav za satiru, a i uverenje da ženidbom čovek samo uvećava i onako veliki prtljag svojih jada, što je, izgleda, bila i tema nekog njihovog akademijskog skupa, jer i Getaldić i Gleđević pišu stihove u kojima ovu misao nastoje da obrazlože. Prilike su, međutim, presekle njihovu dalju saradnju: Getaldić umire 1719, a Kontista 1720. godine. Time se gasi njihova smešna akademija, koja je bila kratkoga veka i maloga daha kao i mnoge druge. Njen ugledni član, njen potpredsednik u stvari, Antun Gleđević, ostavši sam, nije sigurno ni pokušao da je održi. Kada se ima u vidu ono što se odmah potom u njegovom životu zbilo, lako se zaključuje da su mu takve stvari mogle biti samo poslednja briga. U te godine, naime, i on se spremao za smrt. To se vidi i po tome što je još 13. juna 1720 – "zdrav. . svešću i pameću, ali sa svojom uobičajenom bolešću nogu" – uzeo da u testamentu sredi svoje zemaljske račune[67]. Kao da nikada nije bio pesnik, svoj književni rad potpuno je prećutao u toj svojoj poslednjoj volji; u njoj je samo reč o njegovoj materijalnoj ostavštini, o novcu i o novčanim obavezama. Njegovi naslednici, sasvim prirodno, imali su da budu njegova deca zajedno sa svojom majkom, dok je ona živa. Oni su imali da plate Antunove dugove – obično služavkama koje su ga godinama služile – i da crkvama, manastirima i pobožnim bratovštinama uruče dukate koje je on ostavljao za mise i za pomene, svoje i svojih roditelja, za spas duše i za iskupljenje grehova. Po množini ovih poslednjih legata, kao i po sumama koje su za njih određivane, sumama nipošto beznačajnim, vidi se jasno da je Gleđevića u to vreme već uvelike hvatala psihoza smrti, tako tipična za ondašnjeg čoveka, kada se pred neizvesnošću onoga što predstoji s mukom i s unutrašnjim burama pomišlja na ono što je prošlo. Raspinjan ovakvim krizama i gonjen ovakvim skrupulima, Gleđević je teško mogao odoleti sugestivnosti argumenata koje su sa zastrašljivom uverljivošću iznosili katolički propovednici. Naročito je jedan od njih, franjevac Hijacinit Nikolić zvani Alamanja, koji je tad važio kao glasovit 402

misionar i slavan propovednik, duboko potresao pesnika[68]. Slušajući njegove strasne govore, Gleđević je doživeo onu tešku, katkad upravo tragičnu dramu konverzije, posle koje se kidaju sve veze s prošlošću. Skoro da se baš to i dogodilo s njim. Dubrovački sveštenik i pesnik Đuro Grizić, koji je 30. septembra 1724. u jednom pismu ovu Gleđevićevu konverziju opisivao[69], dodao je i to da je on tom prilikom spalio sva svoja dela, "od tolikih godina", i da se, prestavši da piše, sav odao pobožnosti. Ali se u Gleđeviću satirički pesnik nije predavao lako i uprkos svemu produžavao je da živi. Grizić ga je, kako sam dalje svedoči, nagovarao i pismima, i u razgovoru da počne da radi na kakvom većem pobožnom delu, po primeru Palmotićeve Kristijade, ne bi li tako najzad poslužio bogu "pošto je dotle, u svojim ranijim spisima, služio svetu", ali on je na sva ta uveravanja ostajao gluv i svaki čas je, opet, iznenađivao svoje prijatelje ponekom satirom, "kao anđeo tame – završava Grizić – koga, mada se katkada preobrazi u anđela svetlosti, šape pokazuju onim što je po sebi". Nevolje mu ipak nisu dale da do kraja ponovo nađe sebe iz ranijih dana. Početkom 1724. smrt je još jednom prošla kraj njega, i to sasvim blizu; ona je tad odnela njegovu ženu Franu, s kojom je, uz zlo i dobro, proveo četiri decenije[70]. A onda ga jače no ikada dotle spopadaju bolesti. Možda zbog bede, a možda i zato što je posle Franine smrti malo mogao da računa s negom u kući, Gleđević se u takvim okolnostima odlučuje da pređe u bolnicu ("ošpedo") popovske bratovštine, u kojoj su se – kako saznajemo iz savremenog zapisa Sara Crijevića[71] – "od pobožnih legata izdržavali časni građani, i sirotinja, i bolesni". Tamo je s drugima koji su bili slične sreće proveo poslednje nevesele godine svoga života. Jedan od njih bio je i dubrovački barokni slikar Pero Matijašević, nekada tražen i imućan, ali sada, zbog bolesti koje su ga ometale da radi i zarađuje, siromah koji je spao na milosrđe drugih. Dok nije i on otišao s ovoga sveta, 1. novembra 1726, Matijević je možda bivao često s Gleđevićem tamo, u toj žalosnoj kući. Ranije, dok je bio bezbrižan i zdrav, i on se, uz slikanje, bavio poezijom, – i to poezijom šaljivom, karnevalskom i kalendarskom – pa su njih dvojica, obadva sličnih temperamenata, imali šta jedan drugome da kažu, a da to ne bude dosadno[72]. Manje od dve godine posle Matijaševića, 28. januara 1728, oko petnaest časova, okončao je svoje dane i Gleđević[73]. Sahranjen je sutradan u franjevačkoj crkvi, negde u klaustru[74]. Župniku Mihu Bonomu, koji ga je prethodno ispovedio i koji je upisao belešku o njegovoj smrti, učinilo se da 403

je imao nešto preko šezdeset godina (annorum 60 et ultra); ali se prevario, kao što znamo: u tom trenutku, Gleđević je već bio prevalio i sedamdesetu. Njegova sada malobrojna porodica nije se, međutim, ugasila još zadugo. Dugovečni kao i njihovi roditelji, Marin i Deša Gleđevići živeli su još pola stoleća: on do 1773, a ona do 1778. godine[75]. Ne izgleda da ih je mnogo zanimalo ono što je njihov otac nekada pisao; njegove hartije, ukoliko su i izbegle paljenju, nisu sigurno za njih predstavljale dragocenost koja se voli i čuva. Jer oni su imali druge interese i druge brige: Deša je morala da gleda kako će u svom sumornom životu dubrovačke usedelice sastaviti kraj s krajem, a Marin je – služeći ceo vek kao sveštenik na raznim mestima, u okolini i po gradu – pokazivao, kako se čini, još najviše ljubavi za muziku[76]. 2 Za svoga života, koji je – videli smo – potrajao prilično, Antun Gleđević je bio u mogućnosti da napiše veoma mnogo. Nevezan previše poslovima, a uz to i teško pokretan i prinuđen da puno od svoga vremena provodi u sobi, zbog nesrećne bolesti, on je u radu na literaturi najčešće i neizbežno morao da vidi odličnu šansu da nađe sve ono što mu je trebalo najviše – zabavu i razonodu u duge dane, i utehu i zaborav u nevoljama. I zbog toga što se tako često laćao pera, što ga se laćao i onda kada ga prave stvaralačke pobude nisu gonile, on je – da upotrebimo Crijevićevu reč – "napisao toliko dela da se jedva može verovati da ih je jedan čovek mogao napisati"[77]. Po njima bi on danas bio brojen u najplodnije pesnike staroga Dubrovnika da u jednom trenutku slabosti i straha pred smrću nije spalio svoj rad "di tanti e tanti anni", kako nam je rekao njegov prijatelj Grizić. Ponešto je ipak tom spaljivanju izbeglo, bilo da ga sam pesnik nije držao opasnim po svoje izglede na mesto u raju, bilo da mu se u tim trenucima prosto nije našlo pri ruci. I to je sada sve što od njega imamo, sve što nam o njegovom radu pruža nekakvu sliku, sve po čemu taj njegov rad prosuđujemo i ocenjujemo. Istina, odavno traju i više puta su ponavljani napori da se konačno utvrdi šta je sve Gleđević u svom veku stigao da napiše i šta je od toga preostalo. Prvi koji se tim pitanjem pozabavio bio je sam Saro Crijević. On je 1743, na petnaestak godina posle Gleđevićeve smrti, u prikazu njegovog života i rada, koji je uneo u svoju monumentalnu Dubrovačku biblioteku, uzeo da nabroji 404

dela za koja je znao ili pak verovao da predstavljaju sve važnije što je Gleđević uradio. Taj svoj spisak od jedanaest numera Crijević je započeo Gleđevićevim Porođenjem Gospodinovim od koga je poznavao dve verzije i koje je zbog toga brojao dva puta. Na to je nadodao latinski prevedene naslove za čitav niz daljih Gleđevićevih drama; jedna se zvala Merkurije ili ljubavna utakmica, druga je bila o Juditi i njenom podvigu, Treća je obrađivala boj Ajaksa i Uliksa za Ahilovo oružje, a poslednja, koju je označio kao dijalog i koju je omaškom svrstao među pesme, nosila je natpis Kristifor Kolumbo. Osim toga je Crijević spomenuo Gleđevićevu pesmu o klanju pravednih biblijskih mladenaca po Irodovoj naredbi i zatim još dve poeme koje je držao vanredno uspelim, prva je monolog preobraženog mladića koji s lubanjom umrle ljubavnice u ruci oplakuje i kori protekli grešni život i svetovnu ljubav, a druga je jadikovanje takođe, ali sada za umrlim vrapcem i od strane devojke koja ga je volela. Najposle je Crijević od "mnogih poema, bezbrojnih pesama i epigrama" navodio pesmu o običajima žena koje peku hleb, i jednu drugu, o običajima žena koje cede ulje. Iako vremenski tako blizak Gleđeviću, popis koji je načinio Crijević patio je od dvaju osnovnih mana: većim delom bio je netačan, a u mnogome je bio i nepotpun. Njega su zbog toga relativno rano drugi počeli da ispravljaju i dopunjuju. Pre svih, Frančesko Mapija Apendini, koji je, mada inače prečesto zavisan od Crijevića, u Gleđevićevom slučaju znao ponešto više. Preuzevši od Crijevića pomene nekih Gleđevićevih dela, on je zatim nadodao i neke druge, kojih u Crijevićevom spisku nije bilo. To su drame Olimpija, Zorislava i Damira, koje je video, to je zatim satira na dubrovačke služavke, koju imamo i sada, i to je najzad dijalog upravljen dubrovačkim gospođama (un dialogo diretto alle signore di Ragusa) koji ni on sam nije imao u rukama[78]. Posle Apendinija su i 1880. Luka Pavlović, u jednom svom zaturenom i malo poznatom biografskom spisu,[79] i 1886. Pero Budmani, u predgovoru svog izdanja celokupnih Gleđevićevih dela, izneli svoje sumnje uz pojedine tačke Crijevićevog spiska. I jedan i drugi bili su uvereni da će tobožnje Gleđevićeve drame o Kolumbu ili o boju Ajaksa i Uliksa pre biti poznate Palmotićeve drame Kolombo i Natjecanje Ajača u Uliksa za oružje Ahilovo, koje je Crijević pogrešno uzeo za Gleđevićeve; i jedan i drugi su isto tako dodavali da će i drama o Juditi, koju je Crijević pripisao Gleđeviću po svoj prilici biti ona za koju se zna da je iz pera Ignjata Đurđevića. Kada se zatim 405

za još jedno delo, za pesmu o tragediji biblijske dece, utvrdilo da ga je pod naslovom Porazenje pravednijeh mladenaca izradio – kasnije je dodato: preveo – Gleđevićev savremenik Nikola Antica,[80] Crijevićev spisak bio je sasvim kompromitovan: iz njega je samo Porođenje Gospodinovo ostalo kao nesumnjivi Gleđevićev tekst. Zbog toga je P. Budmani, prebirajući za štampanje Gleđevićeva dela, malo vodio računa o Crijevićevom spisku a jedino se – i s pravom – oslanjao na rukopise: u izdanje je uneo samo dela za koja su oni svedočili da su plod Gleđevićeve invencije. Sve tri drame koje je Apendini kao Gleđevićeve pomenuo on je zaista našao, kao što ih je, pre njega, već bio našao i Armin Pavić;[81] ali je našao i dve druge: Ermionu i Belizarija aliti Elpidiju, od koje je imao fragmente i za koju je verovao da je nesvršena. Uz njih, Budmani je u rukopisima video i u svoje izdanje uneo i puno drugih, sitnijih Gleđevićevih dela, najviše satira (kao Pričica od tikve u bora, Spovijeda zašto je skarestija od bumbaka, Kaže da sad udovice ne obslužuju podpuno korota i dr.). Međutim, svoj dobro izabrani princip u prikupljanju Gleđevićevih dela Budmani je ipak u znatnoj meri izneverio i nije štampao sve za što su mu rukopisi izričito posvedočavali Gleđevićevo autorstvo. Iz njegovog izdanja ispale su i Gleđevićeve Ljuvezni noćne i čitav niz satira (Pjesan Lopujkam, Pjesan Godišnicam, Avdijenca gospodina Tovarkanti, Prodece g. kavalijera Mandrislava i Prskanja) c čudnim obrazloženjem da su ili odviše raspuštene i lascivne ili da im je humor "svagda krupan, često prostački, a gdjegdje i naivan"[82]. Tako je Budmani propustio priliku da nam preostatke Gleđevićevog književnog rada predstavi u potpunosti. Za znatan broj Gleđevićevih tekstova mi smo stoga primorani da i dalje konsultujemo rukopise[83]. Pa i to nije sve i nije samo na taj način izdavač Gleđevićevih dela bio nepotpun i u svom poslu nedefinitivan. Malo godina posle njega nađen je i integralni tekst Gleđevićevog Belizarija[84], a onda i jedna druga Budmaniju nepoznata verzija Porođenja Gospodinovog[85]. Najposle, treba dodati i to da se po rukopisima pažljivim traženjem naiđe još na pokoji Gleđevićev pesnički proizvod za koji Budmani takođe nije znao. Tako je već bila reč o Gleđevićevoj satiri Ženidba Ilije Kotle u Fjore njegove žene, koju nam je sačuvao i o kojoj je posvedočio da je Gleđevićeva prepisivač S. Tomašević[86]. I tako se sad može dodati da se među rukopisima dubrovačke Naučne biblioteke nalaze još neka Gleđevićeva 406

sitnija dela: u onom pod br. 459. fragment jedne satire, valjda opet na Vlaha Kavalkantija, u kojoj se neko jako ismeva zbog svojih nedoličnih postupaka s Gleđimirom, to jest, s našim pesnikom;[87] a tako u onom pod br. 693. od dve pesme protiv žena koje su sigurno Gleđevićeve i iznad kojih čak ima i njegovih inicijala (A. G.) jedna, s početkom "S hudom diklom ko združi se", samo je fragment njegove satire Selimir u Radmio čine razgovor više vjere (stihovi 177–188), ali druga, koja počinje "Vrh nje krila suha ruke", predstavlja, koliko znamo, novu pesmu. Za neke se druge stihove, međutim, tek domišljanjem dolazi do zaključka da su isto tako Gleđevićevi. U jednom dragocenom rukopisu iz početka XVIII veka koji nosi natpis Spremište spijevanja, začinaka u pjesni slovinskijeh i koji je nekada pripadao ruskom naučniku Tihonravovu a sada ga, zajedno s celom Rešetarovom bibliotekom, ima Slovanska knihovna u Pragu, među drugim satirama, kojih je Taj rukopis prepun, nalazi se i jedna s naslovom Godišnjicam, koja nije identična s istoimenom Gleđevićevom satirom. Tu satiru M. Rešetar je objavio kao verovatno delo Ignjata Đurđevića[88], mučeći se pri tom dugo da rastumači reči koje su joj bile ispisane u naslovu. Ove tajanstvene reči, kojima nije znao značenja, on je čitao: "Pjesan godišnjicam od ulice Paete (?) Zveče ('Suese')"[89]. A ako se samo prisetimo da je Gleđević nosio nadimak Zveče, cela misterija se u mah rasplinjuje i tajanstveni naslov, koji u stvari ovu satiru pripisuje Gleđeviću, mora se čitati ovako: Pjesan "Godišnicam od ulice" poete Zveče. Najzad, opseg sačuvanih Gleđevićevih dela dade se proširiti još na jedan način. Crijevićev spisak tih dela, naime, iako se pokazao toliko nepouzdanim, ne treba ipak odbacivati u celini, jer nam može mnogo pomoći, naročito s ponekom svojom napomenom, kad u tako bogato očuvanim adespotnim dubrovačkim delima nastojimo da razaberemo koja bi još mogla pripadati našem piscu. U jednom slučaju, doduše, kada se u tom pravcu pošlo, nije se izišlo na pravi put, iako se u to verovalo, i to čvrsto: adespotna dubrovačka maskerata Tržnicam, u kojoj se videlo Gleđevićevo delo na osnovu toga što je Crijević beležio kako Gleđević ima pesmu "o običajima žena koje rade pekarski zanat" – u Dubrovniku su takve žene nazivali "tržnicama" – nikako ne može biti Gleđevićeva; sve aluzije koje se u toj pesmi prave i svi pomeni mnogobrojnih realnih ličnosti, koje se u njoj ismevaju ili hvale, upućuju nedvosmisleno na zaključak da je maskerata Tržnicam morala nastati jedino koju deceniju pre Gleđevićevog rođenja[90]. Iz te neobične pogreške, međutim, pouka može biti i druga od one na koju se 407

u prvi mah pomisli: ona upućuje na opreznost u ovakvom radu s Crijevićevim podacima, ali ne sugeriše i svako odustajanje od takvog rada. Jer, kako se čini, po Crijevićevim napomenama, kolikogod one bile malo sigurne, može se toga uvek ponešto naći. Uverljiv će nam primer za to dati Crijevićeve rečenice o Gleđevićevoj poemi koja predstavlja tugovanku nad preminulim vrapcem za koju se rano poverovalo da je više nema. Ta je elegantna poema, po Crijevićevim rečima, plač pesnikove kćeri za vrapcem koga je odgajila i silno volela, koga je pripitomila do te mere da joj je kljunom udevao konac u iglu kada je vezla, da je s njom za obedom jeo od svakog jela, da je njoj na ruci bez prestanka bio, nju sledio kudgod je pošla i nju radovao pesmom i da je za njom tužio kada je bila odsutna. U dva različita rukopisa može se naći upravo takva poema[91], s natpisom koji odgovara Crijevićevim rečima – Bravac, aliti cvilenje Planičice pastirice u njegovoj smrti – i sa situacijama koje se skoro doslovno slažu s njegovim opisima: Na trpezu kad bih sjela za pokrijepu dati tijelu, ptičica bi doletjela svud po platnu pršeć bijelu, i od svake bi piće htio vazda kušat on svoj dio... (301–306) ... Većekrati u iglicu kad bih stala svilu udjesti, izmako bi s kljunkom žicu kû bih htjela s rukom sresti i uzalak bi učinio neka bi me izmjenio... (313–318) ...Gdjegodi bih mê stupaje iza truda obratila, oko mene na sve kraje prostiro bi brza krila; ako li bih gdjegod stala, svuda bih ga uživala... (361–366) Ničega u toj poemi uostalom nema što ne bi zaista moglo biti Gleđevićevo – ni u jeziku, ni u metrici, a ni u poetskom postupku – pa to može biti još 408

jedan znak da Crijević nije ipak grešio kada je o ovom delu – a on je na njega mislio sigurno – govorio kao o delu Antuna Gleđevića. Crijević možda nije grešio – i to je naš drugi primer – ni kada je Gleđeviću pripisivao i jednu dramu o Juditi i o njenom neustrašivom, muškom odlasku u Olofernov tabor, krunisanom željenim uspehom. Iako su oprezni književni istoričari posle Crijevića sumnjičavo pomišljali da je on još jednom grešio pripisujući Gleđeviću jedno delo Ignjata Đurđevića, ne izgleda da su bili mnogo u pravu. Jer oni nisu znali da pored dobropoznate Đurđevićeve Judite rukopisi čuvaju još jednu dramu iz XVIII v. s istim predmetom – ona se, samo, zove Oslobođenje Betulije – koja se od Đurđevićeve Judite u potpunosti razlikuje i koja bi tako isto mogla biti Gleđevićeva, mada to na njima nije naznačeno[92]. Da li će se pak ovim načinom jedanput moći da nađu i neka druga Gleđevićeva dela koja je pomenuo Crijević – na primer, njegove pesme o običajima žena koje peku hleb, kao i njegova drama Merkurije ili ljubavna utakmica – imaće da pokaže vreme. Ono će možda dati odgovor i na pitanje da li je Apendinijev pomen Gleđevićevog dijaloga upravljenog dubrovačkim gospođama bio zasnovan na kakvoj čvrstoj informaciji ili je – jer može i to biti – samo još jedna u nizu drugih omaški vrednog, korisnog ali često i nekritičnog dubrovačkog biografa. 3 Kada današnji čitalac, ma i najpovršnije, prelistava ono što nam je od Gleđevićevog književnog rada preostalo, ovaj stari dubrovački pesnik prikazuje mu se u trostrukom vidu: kao liričar, kao satiričar i kao dramski pisac. Takvim se, nema sumnje, Gleđević morao prikazivati i čitaocu svoga doba, jer iako je puno njegovih tekstova izgubljeno, po svemu što o njegovom radu ipak znamo vidi se lepo da je taj rad tekao svaki put samo u ova tri pravca. Od toga, najmanje nam je poznat, pa prema tome i najmanje jasan, Gleđević lirski pesnik; njegova dela ovoga roda ponajviše su propala. Razloge nije teško nazreti: kao i svaki drugi pesnik, Gleđević je najčešće pevao o ljubavi, a kao pesnik svoga doba – koje je puni barok i u kome je ljubavna pesma zna se kakva – o ljubavi je pevao bez mnogo ustezanja i čak bez mnogo stida, uživajući u nizanju situacija koje su nemoguće slobodne i od kojih je valjda crvenela i hartija koja ih je primala; i kao što u svom vremenu, a ni u 409

svom gradu, nije bio usamljen u smišljanju ovakve poezije – pored njega na sličan način pevaju, na primer, Ignjat Đurđević, Dživo Šiškov Gundulić (1678–1721) ili Frano Lalić (1679–1724)[98] – nije isto tako bio usamljen ni kada ju je, zatim, pošto su zanosi odavno minuli i pošto su ga godine dovele do jedine izvesnosti ljudske sudbine, uplašeno bacao u plamen. S obzirom da nam je zbog toga Gleđevićeva ljubavna poezija tako rđavo predstavljena, neizvesno je da li se može reći da za izgubljenim treba mnogo žaliti. Jer da li je njegova sada jedina i ko zna na koji način preživela pesma ovoga roda, Ljuvezni noćne, dovoljna da sama svedoči za sve ostale koje sada ne znamo? Da li su i one, sve, davale što i ona, i da li su i one, sve, u vrednosti dosezale samo koliko i ona? U toj pesmi, inače, Gleđević peva kako mu je jedne "gluhe noći" u stan došla njegova prekrasna Sunčanica; bez suvišnih uvoda, odbacila je "svu svilenu sebe odeću" i odmah su nastala ljubavna udvaranja – njena više no njegova! – s milovanjima i poljupcima koji se nemaju čega stideti ni od najluđih Marinovih poljubaca; potom je počeo i "boj ljuveni", opisan sa svim pojedinostima i s neposrednošću koja osetno ranjava i najšire shvaćenu delikatnost. Iako neusiljena u svom živom i slobodnom toku, iako s ponekim stihom koji ne zvuči loše, ta pesma osim lascivnosti, koja se u ono vreme traži, i osim marinističkih igrarija rasutih po njenim strofama, koje se u ono vreme vole, nije davala ni svom čitaocu, kao što ne daje ni nama, nešto mnogo više. Možda je ipak Gleđevićeva ljubavna muza imala katkad i koji trenutak srećnije inspiracije; jedan fragment koji je P. Budmani našao ispisan uz Ljuvezni noćne i koji je, zbog nečega, štampao u predgovoru[94], kao da bi mogao to da pokaže. On počinje sasvim lepo: S jasnijem zvijezdam sred vedrine natjecaše noć se crna, ali jače nje su tmine, ali svjetlos njih srebrna. On se, međutim, lepo i nastavlja kad pesnik pripoveda kako je u prolasku kraj Zorkinog dvora zastao čuvši "medeni govor", a onda kroz rezu na vratima i video dražesnu scenu: Zorka je "na plamu sveće" vezla "lijepe ruse plam rumeni", dok njena sestra "bijelja od lira bijelji od lira vez šijaše". Dva poslednja očuvana stiha koja se na pomen njenoga veza neposredno nadodaju: 410

u ki iglom čim udira, moje srce zlo ranjaše srećno dovršavaju ovu uspelo nabačenu žanr-sliku iz života emocijom koja se u pesniku rodila. Oni, ujedno, čitaoca dovode do uverenja da je sigurno i bolje što pesma nema svog nastavka – on bi verovatno pokvario utisak – i da se i ovako pesma može shvatiti kao okončana; a takva, ona je jedna od boljih u poeziji Gleđevićevog doba i bez sumnje je samo previd što ona još nije našla svoje mesto u antologijama dubrovačke lirike. Zbog ovakvih je pesama, verujemo, Ignjat Đurđević, koji se u poeziju razumevao, visoko sudio o Gleđevićevoj erotici. On je u svojoj poslanici (Gosp. Niko Bernardo di Džordži Ant. Gleđeviću) našega pesnika prosto obasipao laskavim priznanjima: Il' nastojiš u ljuvezni od ljubavi zgode izriti, il' ljuvene skladne pjesni slatkoj liri sadružiti, ali u dipli počneš pjeti od planinskijeh vila diku, u čas jedan donose ti male stvari čas veliku. Ali ti njegovi stihovi, osim o izuzetnoj ceni jednog dubrovačkog pesnika za stvaranje drugog, govore o još jednom: Gleđević je uz "pjesni ljuvene" s uspehom pevao još i pesme u kojima je slavio "od planinskijeh vila diku". Danas ni od te njegove poezije nema mnogo traga, osim, možda, poeme Bravac, aliti cviljenje Planičice pastirice u njegovoj smrti, koja bi bila iz toga ambijenta. Ali ona je vrlo dobro delo i zaslužuje bez daljega Đurđevićeve superlative. Uzevši da u stihovima prikaže tuženje pastirice – on je zove i vilom – Planičice za preminulim vrapcem koga je neizmerno volela, Gleđević se tematski vezivao za poznatu Katulovu poemu Žalost za vrapcem. (Luctus in morte passeris) i za sve njene bezbrojne odjeke u kasnijoj poeziji, kako onoj koju su stvarali humanisti, na latinskom, tako i onoj koju su pisali italijanski pesnici, na svom jeziku. Ne može se zasad reći da li je neku od tih pesama imao pred sobom dok je radio na svojoj. Samo kao polazni podsticaj – ali nikako kao nešto više – poslužio mu je latinski distih nepoznatog, a možda i 411

dubrovačkog, pesnika (Ad nimpham lugentem passerem morte peremptum auctoris anonimi disticon), koji je izabrao za moto i u kome se govorilo kako će uginuli vrabac postati još lepši i dugovečniji blagodareći nimfinim suzama.[95]. Kao Gundulić Suze sina razmetnoga, i bez sumnje ne bez njegovog uticaja, svoju poemu Gleđević je spevao u sekstinama; kako je i ona u stvari "cvilenje", držao je sigurno da će joj najbolje odgovarati ova strofa kojom je pre njega proslavljeni "kralj ilirske pesme" umeo da nađe toliko puta uspeli izraz za plač, i bol, i melanholiju, i kajanje svog bludnog junaka. Ali ne završava se tu Gundulićev uticaj na Gleđevića. Takođe kao Gundulić, on je, osim nekoliko uvodnih strofa – u kojima se opisom zore i buđenja u prirodi dočarava ambijent – i osim nekoliko strofa na kraju – kojima se kazuje kako je na umornu i ojađenu Planičicu došao san, kao olakšanje i istodobno kao nova muka – svoju poemu zamislio kao dugi monolog svoje junakinje, prepun suza i uzdaha, prepun sećanja i uspomena, prepun razmišljanja i prizivanja svirepe smrti. I takođe kao Gundulić, on je svoje delo obukao u raskošno barokno ruho; i u njemu je, kao i u delu njegovog prethodnika, obilje sentenca opšte vrednosti, i ono je prepuno blještavih efekata koji predstavljaju stil, manir, ton i maniju epohe. I kod Gleđevića neko može biti "nemilostan pun milosti", i njegova junakinja može reći: "Živa jesam za sveđ mriti!", i u njegovoj su poemi česte ovakve hiperbole: Zvijezda nebo, žala more, gaji dubrava, listja dubi, polje trava, zvijera gore, suza ki vil hudu ljubi manje imaju neg celova njemu daše usta ova (373–378). No bliskost Gleđevićevog dela s delom Gundulićevim ide i dalje: naš se pesnik ne ustručava da iz Gundulića prenese i direktno pokoji stih ("Što je doli, da je gori", 352) ili pokoji obrt (Gundulić: "ako u meni nije mene", Gleđević: "živu je uzdržo mene u meni", 72). Ali i toliko nesumnjivi i tako primetni Gundulićev uticaj nije, začudo, sputao invenciju našega pesnika i on se, uprkos njemu, ne pridružuje svojim delom onom bezličnom i neindividualizovanom krdu Gundulićevix epigona koje se nikad, ni u najsvetlijim trenucima, ne uzdiže ni približno do vrhova svog uzora. Gleđevićeva Planičica tuguje u punih šest stotina stihova, – 412

ostalo otpada na uvodni i zaključni deo poeme, – pa ipak nijednom, ili skoro nijednom, njen dugi monolog ne prestaje da drži pažnju čitaoca. Šta sve pesnik nije smislio da tu pažnju priveže za jauke nesrećne Planičice! Kroz njih svaki čas promiču sećanja – obično na epizode iz proteklog života kad je vrabac bio živ i pevao joj, igrao se da je zabavi i umiljavao joj se, jeo joj iz ruke i iz usta, uticao joj konac u iglu, branio je od muha i od komaraca, – ili se provlače upoređivanja tuge koju ona oseća s tugama koje su spopadale druge – od Arijadne i Didone, Lavinije i Andromede, do grlice, riba i same prirode, – ili se upliću sličice koje ilustruju raznovrsnost ženskih sklonosti i interesa, njihovih zanimanja i ljubavi. Ljupkost njene nežne i melanholične jadikovke još više je podvučena svim onim što čini ili je činilo njen život: venci kojima se kitila i strele kojima je lovila, dubrave u kojima se veselila i virovi u kojima se ogledala, vezovi kojima se zabavljala i pastirice s kojima je drugovala. Uz to, njen bol kao i njena ljubav za oplakivanim vrapcem opevani su izrazima kojima se tuguje ili se čezne za ljubavnicima; kada, na primer, Planičica nabraja: ljubih, ljubio me si, bila ti sam vazda draga, ti drag meni bio jesi, dobar i blag, ja ti blaga, i bile su naše svake želje i misli sveđ jednake;

što sam htjela, ti si htio, što si htio, ja sam htjela, u meni si ti živio, u tebi sam ja živjela od kada nas vez sastavi čiste i prave od ljubavi (391–402).

onda je to isto kao kad se "zatravljene" ljubavnice obraćaju svojim ljubavnicima, štaviše isto je kao kad se Sunčanica u pesmi Ljuvezni noćne obraća samom pesniku: meni istoj jesam draga, jer sam draga jako tebi; moje misli tebi služe, ti si moja sva ljepota, srce srca, duša duše, život moga ti života (89–100).

ako živem, u tebi sam živa, živeš ko u meni, ti tvoj nijesi, moja nijesam, negli tvoja, moj ljubjeni; sva su u tebi moja blaga i sve ufanje mê pod nebi,

I zbog svega toga, – kao i zbog mnogo čega drugog što se u ovoj po nuždi kratkoj analizi moralo ispustiti – Gleđevićev Bravac imaće da se takođe nađe u antologijama najprobranijih dubrovačkih tekstova, kao i Gleđevićeva 413

kratka ljubavna pesma koju smo upravo bili u prilici da istaknemo. Njegovo je mesto uz vrhunska umetnička ostvarenja našega baroka, negde iza Gundulićevih Suza, koje ipak ne dostiže ni po dubini misli, ni po raskoši slika, a ni po bogatstvu marinističkog jezika. U svetu su Gundulićeve poezije i Gleđevićeve refleksivno-didaktične pesme Kaže da je ljudski život kratak u da je ništa sve i Da vrijeme svemu odolijeva, koje je valjda pisao posle svoje konverzije i koje su uz "pjesni ljuvene" dalji ostatak njegove lirike. Opet kao u Gundulićevim Suzama, Gleđević je pokušao da tragičnu krhkost i prolaznost svega što postoji izrazi usklicima kao što su: Gdi je Tebe proslavljena, gdi su grčki svi gradovi? Po njim raste sad kupjena i zvjer gorska stan gotovi. Ili kao: Gdje li grad je koji vlada glasovita (!) njegda Nino, ime od njega samo e sada, a sve brijeme shara ino. Ali se u njima, na žalost, suviše jasno razbiraju Gundulićeve misli i Gundulićevi tonovi – štaviše i doslovno preuzeti njegovi stihovi! – a da bi Gleđević imao prava da ove pesme – čak i da su uspelije – broji u svoje originalno poetsko stvaranje. Nije mnogo snažnije Gleđević emotivno zatreperio ni kada je stihovima ožalio smrt Dubrovčanina Vlaha Stele (U smrt gosp. Vlaha Stele). Konvencionalna u svojoj pogrebnoj tuzi, ova osmrtnica još više umanjuje utisak nepotrebnom igrom reči sa Stelinim prezimenom (Stella – zvijezda), koja je nesumnjivo po baroknom ukusu, ali koja ne bi pala na pamet pesniku koga je iskreno rasplakala smrt prijatelja.

414

4 Relativno brojnije i bolje očuvane no Gleđevićeva lirika, njegove satire omogućuju da se o toj strani njegove pesničke aktivnosti sudi određenije i s više sigurnosti. Ipak, to što ih imamo nešto više ne znači još i da ih imamo sve, jer je i mnoge od njih snašla ona ista sudbina koja je zadesila ljubavnu liriku: sam ih je pesnik spalio. Nije, inače, moguće ni pomišljati da je Gleđević, koji je bio izrazito satirički duh i za koga odsvakuda znamo da se satirom puno bavio, za skoro pola stoleća svog književnog rada napisao samo one koje su nam i sada na raspolaganju. Pogled na tematiku očuvanih Gleđevićevih satira pokazuje kakve je pojave i koju je vrstu svojih savremenika birao da ih izloži ubojnim strelicama svog duha. U prvome redu i najčešće to su žene – bilo gledane uopšte, kao neizbežni partneri u jarmu braka (Selimir u Radmio čine razgovor više vjere), bilo uočene u pojedinačnim svojim manama: kada se kinđure i nastoje svim sredstvima da budu lepše (Spovijeda zašto je skarestija od bulbaka), kada kao "ojađene" udovice jedva čekaju da se dopadnu drugome i čak u najvećoj tuzi zagledaju u ogledalo da vide kako im stoji crnina (Kaže da sad udovice ne obslužuju podpuno korota), kada zbabljene i stare nastoje, i čak uspeju, da se zavezu u ljubavne vode (Kaže da se ne prustoji jednoj ženi starijoj radit od ljubavi; Ženidba Ilije Kotle u Fjore, njegove žene) ili kada, obično kao služavke, ali i inače kao plebejke, uz druge mane imaju i tu da ne prave veliko pitanje od svoje ženske vrline (Lopujkam, Godišnicam). A zatim, i ne mnogo ređe od žena, cilj su Gleđevićevih satiričnih uboda njegovi lični neprijatelji, kojih je dosta bilo i kojima se svetio, ili se s njima borio porugom i stihom (Prskanja; Avdijenca gospodina Tovarkanti; Prodece g. kavalijera Mandrislava). Razume se, to ni izdaleka nisu sva područja na kojima satiričari dejstvuju, i nisu čak ni najvažnija. Čitav jedan niz satiričarskih mogućnosti Gleđević nije iskoristio. On, na primer, nikako nije negovao političku satiru, izbegavajući da svojim stihovima ustane bilo protiv neodrživosti poretka u svojoj Republici, koji je sa smešnom upornošću nastavljao da traje, uprkos neminovnosti istorijskog razvoja, bilo protiv izopačenosti i zloupotreba onih koji taj poredak nose. Za takvu borbu on nije imao hrabrosti, a – istini za volju – teško da ju je i mogao imati: u njegovom gradu-republici gospoda nisu negovala smisao za humor ako je on bio ustremljen na njih i pisci koji su se na takve šale osmelili morali su da rade najobazrivije i da se skrivaju 415

kao lisice ako nisu hteli da ih odmah snađu nebrojeni jadi, između kojih i najcrnji. U svakom slučaju, i da se ikada na takve satire odvažio, mi ih opet ne bismo znali, sigurno, jer sada ili ne bi postojale više – takve je tekstove malo ko smeo da prepisuje – ili bi pesnikovo ime sa njih bilo brižljivo izostavljeno. Međutim, i mnogo šta drugo što je u njegovom gradu ili među njegovim sugrađanima zasluživalo šibu poruge i smeha – kao bigotnost, nesrazmerna moć popova i crkve, uskost vidika i stotinu drugih defekata svake vrste – Gleđević je, na žalost, sasvim ostavio na miru. Jednom reči, za svoje satire on je birao teme standardne i odvajkada bezopasne, – sami satiričari Dubrovnika, kao i svi drugi, imali su predugu tradiciju, recimo, u ismevanju žena i njihovih nesavršenstava, – a ako je zbog njih ipak dopadao zatvora, bilo je to samo kada u tim satirama, poglavito ličnim, nije znao da ostane u zlatnim okvirima mere. Jer i tada su njegove žrtve bivali sitni i beznačajni ljudi, – nikako silni i od uticaja! – kojima su u ondašnjem životu Dubrovnika pripadale samo najepizodnije uloge. Pa i pored toga, Gleđević je verovao da svojim satirama obavlja nekakav koristan društveni posao i ponavljao je u više navrata – malo u šali, ali mnogo više ozbiljno – staru komparaciju satiričara sa lekarom. Njegovi podsmesi imaju da leče, – to je ono što bi, po njemu, čitaoci morali držati na umu: odluka je moja prava i vazda će biti taka, a čeljad me malo zdrava ofendžati nijesu jaka; trudit hoću sve veselo i sveđ dobro djelovati, a najbolje kê je djelo nego bolnu zdravlje dati (Prodece). Zbog toga, on najčešće sam ističe svrhu svojih napada ili čak direktno formuliše pouku. Njegov "prijatelj" kavalijer Mandrislav – ko zna koji se Dubrovčanin realno krije iza toga izmišljenog imena – treba da se otrese svojih slabosti, – zato ih pesnik ironično uznosi i hvali kao tobožnje vrline (Prodece); žene koje nastoje na gizdanju po svaku cenu moraće da se toga okane, 416

mudra er žena misli samo kô će vojnu ugoditi, ne hoditi sjemo i tamo da viđena može biti; žena mudra pomnju stavi kô će c boljom ćudi sjati, vladat djecu u ljubavi i uređen dom držati, a starice koje pokušavaju da ostanu mlade uz podsmeh imaće da progutaju i savet: vrzi ljubav svu na stranu; budi dobro tve ljubjeno s kijem ćeš imat moći hranu: kudjelja, igla i vreteno. Mora se reći: mane koje je Gleđević napadao zaista su bile mane i niko ih, ako neće da bude smešan, ne može videti drugačije. Ali te mane ili su stalne, i neizlečive mane ljudskoga roda, ili su periferne, i najčešće pojedinačne, mane izvesnih ličnosti Gleđevićevog doba; njih nije bilo teško uočiti kao što ih nije bilo ni opasno napasti. Mnogo je važnije, međutim, jedno drugo pitanje: koliko je duha i fantazije Gleđević u svoje satire unosio, i s koliko ih je umetničke snage i suptilnog majstorstva ostvarivao? Nikako se ne može reći da se u njima Gleđević nije mestimice uzdizao do fine dosetljivosti koja je i sada od nekog utiska. Svoj sud o onovremenim udovicama on će, da bi bio efektniji, staviti u usta zaslepljenog pastira Radmila, koji je pravi martir pored svoje žene, i ovaj, pošto je izneo kakvim sve načinima žene kojima je muž upravo ukopan izneveruju njegovu uspomenu, završava komičnom "sentencom": od čovjeka i vretena istu scijenu čini žena, koje često, mirna da je promjenivat naučna je.

417

Ili jedan drugi primer: pesma upravljena babi koja bi htela da je mlada i da još osvaja posle zajedljivih Gleđevićevih poruga i posle njegovih saveta da se baba svega toga okani dobija srećno nađenu poentu opet u jednoj "opštoj misli": vrh ugljena pogašena ne more se ogrijati; okresana iz kamena mučno oganj mož imati. Ali je naročito dobro smišljena, i duhovito izvedena do kraja, Gleđevićeva pesma o tome zašto je u gradu nastala nestašica pamuka ("skarestija od bumbaka"). Ona se sva svodi na tobožnju anegdotu iz pesnikovog života, no ta je anegdota zamišljena tako da pakosno i s malicijom pogađa sujetnu težnju žena da se čine privlačnim i onda kada im to priroda nije dala. Pesnik je, iznosi se tamo, o sunčevu zalasku ("staše sunce sred pučine zlatne zrake da već skrije") sedeo kraj prozora i čitao ("za moć ludos veću steći"); njegova "sluga" Stanula došla je u to da od njega uzme novaca, želeći da kupi pamuka za "stijenj" njegove "lukijerne"; ali se brzo vratila, očajna: nigde u gradu nije bilo pamuka; trgovci su joj, u "stacunu", otkrili i uzrok ove čudne nestašice: one koje ne imaju tuđijeh kosa za staviti bumbak u nje ulagaju da im budu deblje biti; i da joj gospodar ipak ne ostane u mraku, dobra Stanula para jorgan ("krpatur") i odatle vadi pamuk za "stijenj"; a pesnik se uz pomoć svojih štapova "odvlači" do postelje, gunđajući o "nesvijesnoj mladosti" koja se zavarava iluzijama i naseda ženskim lažima, da svoje poučne refleksije završi narodnom poslovicom koju direktno prenosi u stih: "sve što sija zlato nije". Ispripovedana prijatno i vešto u lakim osmercima koji teku bez zastoja, ova anegdota ne samo da izvrsno pogađa svoj cilj, nego i predstavlja uspelo iscrtanu sličicu iz takozvanog sitnog života dubrovačkog društva pri kraju XVII veka. Ovakve su nam sličice ostale i u dvema Gleđevićevim satirama o dubrovačkim služavkama (Godišnicam, kojoj je prvi stih: Godišnice svekolike, i Godišnicam od ulice, s početkom: Babka u bijeloj pocjelici). U 418

njima obesni Gleđević, ne ustežući se da spominje bezbrojna prava imena i ne bežeći od sočne reči dubrovačke ulice, dočarava razdraganost svetine koja se u bestidnosti ruganja sjatila oko godišnice osuđene zbog nemorala da se uspne na "karu" i da pođe u izgon u "Pulju", ili opisujući jedno burleskno kolo godišnica na ulici, posprdno iznosi, tobož puštajući da se same godišnice hvale, sve ono što o njima i njihovim defektima misle njihovi "gospari". Ali je Gleđević – opet sledeći običaje i ukuse XVII veka – u svojim satirama često odlazio i dalje od dobrog, ma koliko inače podsmešljivog tona. Ljuto napadajući pojedine ličnosti, on je dozvoljavao sebi da bude, prema potrebi, krajnje raspušten ili drastičan, lascivan preko mere ili čak trivijalan, jednom reči da bude upravo onakav kakav je bar u dvema poznatim svojim satirama bio, pola veka ranije, i njegov veliki uzor Džono Palmotić. Zbog toga je on s nekim satirama loše prolazio kod vlasti, koje su ga zatvarale i kažnjavale; i zbog toga je on sa njima prošao loše i u sramežljivom izdanju P. Budmanija, koji ih je, iako im je na mestima priznavao i "pravi jumor", bez kolebanja isključio sa stranica svoje edicije. Takva je njegova satira Lopujkam, o Lopujki Mari s Igala koja je "gruje često ribala", i takva je zatim satira o ženidbi Ilije Kotle s udovicom Fjorom, u kojoj se c bestidnom opscenošću prikazuju momenti njihove ljubavne igre. Ali su naročito takve Gleđevićeve satire na njegove neprijatelje: Tovarkantija, za koga smo rekli da je u stvari dubrovački kancelar Vlaho Kavalkanti, i na Jakimira i kavalijera Mandrislava, čiji su nam prototipovi, i pored pokušaja da ih nađemo, ostali nepoznati. Sve su tri poslednje satire – i Avdijenca gospodina Tovarkanti, i Prskanja, i Prodece g. kavalijera Mandrislava – puštene u svet pod čudnim pseudonimima: Vukmir Zlatonosović Hercegovac za prve dve i Ohsinjanin za treću. Da li je to bio nekakav Gleđevićev pokušaj da sakrije tragove i mistifikuje autorstvo, ili je, naprotiv, posredi bio samo njegov kapric, jer se ti tragovi nisu dali skriti i jer je to autorstvo bilo isuviše očito, niko sada nije u stanju da razreši. Sve su te satire, zatim, besprimerno – gotovo bi se smelo reći: beskrajno – duge: skoro se uvek broj njihovih stihova penje iznad hiljade. I sve su u makaronskim, srpskohrvatskim osmercima, svrstanim u strofe od po četiri stiha (Avdijenca) ili u sekstine (Prodece, Prskanja); u Dubrovniku se naime oduvek mislilo da se najsmešnije satire mogu pisati jedino makaronski. Nastale su 1702 (Avdijenca), 1703 (Prskanja) ili neke 419

godine oko toga (Prodece), dakle sve tri dok je pesnik proživljavao teške dane u Cavtatu. Na prvi pogled natpisi ovih satira mogu izgledati nejasni i neobični; u stvari, oni to prestaju biti kada se zna šta odnosne satire predstavljaju: prva je opis jedne smešne audijencije konavoskog kancelara Tovarkantija kod nekog turskog bega, drugom se pesnik "smije, ruga, prska i zviždi" s pučaninom Jakomirom – ne propuštajući, usput, da ponovo zakači i Tovarkantija – dok u trećoj nabraja jedno za drugim, kao u vencu, junačka dela (ital. prodezze) svog "prijatelja" Mandrislava. U prve dve autor se zaklanja ne samo iza pseudonima već svoja dela prikazuje kao puke prepise iz prastarih knjiga, iz Historije od Slovina: Tovarkanti je u njima kancelar Konavala u vreme kad je tim krajem vladao još "Rosav Pavlović"; jedino u trećoj Ohsinjanin ne skriva da joj je pisac on sam. U sve tri svoje satire – a potpuno se isto može reći i za četvrtu od koje imamo samo fragment[96] – Gleđević ne ide za tim da postupnim i preciznim zahvatima vaja pune i plastične likove koji će pred čitaocem izrasti u bogatstvu svojih karakteristika, – karakteristika koje ih čine komičnim ili jadnim, negativnim ili ružnim, ali uvek stvarnim i uvek životnim, – nego se, uživajući pri tom neprikriveno, predstavlja kao bezobziran i opasan protivnik koji je spreman da svoje žrtve povlači po blatu najcrnje poruge. Ali u tome nije on ni fini, ni mnogo dosetljiv; njemu su na ustima stalno skarednosti i uvrede; on neprestano i nemoguće preteruje tako da svoje ismevanje pretvara u svirepu invektivu, ne u delikatan i nadahnuto ostvaren umetnički tekst. Uz to sve to besprimerno dugo traje i čitalac jedva dočitava nebrojene Gleđevićeve stihove, ili ih štaviše baca nedočitane, ne opažajući u opravdanoj srdžbi kako u njima i pored svega struji dah dubrovačkog života s kraja XVII veka, zaboravljajući u toj srdžbi čak i mesta na kojima je pesnik, bilo u nekoj življe i reljefnije ocrtanoj sceni, bilo u kojoj duhovitije smišljenoj dosetki, davao nekih, katkada i ne beznačajnih, dokaza da je u njemu ipak ostalo ponešto i od talentovanog satiričara. Samo zbog tih izolovanih i na žalost retkih bolje ostvarenih mesta možemo da zažalimo što nam i sve druge Gleđevićeve satire nisu očuvane, i samo zbog njih imamo prava da verujemo kako je on tim gubitkom kao pisac oštećen.

420

5 Najobzirniji, a istovremeno i najnekritičniji Gleđević se pokazao prema svojim dramama: njih je ostalo najviše posle njegove predsmrtne revizije. Nećemo reći, zbog toga, da ih je držao i najvrednijim delom svog rada; pre će istina biti da je u osnovi takvog njegovog postupanja ležalo uverenje kako su one ponajmanje nesaglasne s onim što dobar katolik sme da potpiše; u raspoloženjima koja su ga tada obuzela ovakvi su obziri kod njega odlučivali. A drame koje je prethodnih godina pisao bile su ili sve same melodrame, umivene, uglavnom pristojne, i bezopasne, ili i čista religiozna dela, kao Porođenje Gospodinovo i, ako je zaista njegovo, Oslobođenje Betulije. Poneke od tih drama vremenom su možda ipak propale, samo, razume se, ne blagodareći Gleđevićevoj hrišćanskoj preduzimljivosti. To bi mogao biti slučaj s onom koja se verovatno zvala Petrislav i od koje možemo čitati jedino prolog, pisan u obliku razgovora pojedinih personifikovanih lica. Iz prepirke Istine i Laži, koja najvećim delom prolog i čini, vidi se jasno, inače, da je radnja te drame bila u burnim obrtima sudbine bosanskog kralja Petrislava, koga je Vreme najposle uzdiglo na presto zbacivši otud opakog, prevarnog i neplemenitog Mitra, "kom motika u desnoj bi stala bolje neg kraljevska sad šibika". Vezujući se sredinom i imenom glavnog junaka za svet iz Letopisa popa Dukljanina[97], ova "istorijska melodrama" – a ona je to morala biti, po svemu sudeći, – s pravom istorijom Bosne zajedničkog ima još mnogo manje nego i taj Letopis. Ali i da su se kakvom nezgodom izgubile sve Gleđevićeve drame, gubitak ne bi bio neprebolan za našu književnost. Jer iako su one svom vremenu nešto značile – zašto bi se inače tada prikazivale i gledale? – iako za to vreme imaju i poneku zaslugu, – održavale su i na svoj način ipak bogatile dubrovački pozorišni repertoar, – iako su, najzad, i kasnije, posebno sredinom i krajem prošloga veka, bile jako cenjene, kod književnih istoričara od ukusa one već dugo, i s potpunim pravom, prolaze veoma rđavo. Naročito je Gleđevićeve melodrame snašla takva sudbina. Dok se još ništa nije znalo o zavisnosti tih melodrama od italijanskih uzora i dok su se još uvek čitale i ocenjivale kao originalne Gleđevićeve tvorevine, Armin Pavić, koji ih je prvi opširnije prikazao, mogao je biti i prvi koji će im se podsmehnuti. "Strašno smiješna scena!" – uzvikuje on kod jednog prizora Zorislave, pa odmah zatim dodaje: "Nespretnije... nijesam još čitao". 421

Bolje ne prolazi kod Pavića ni Olimpija osvećena; ona je za njega samo "darmar nemotiviranih scena". A Ermiona je do te mere "nedramatske kompozicije da se iz nje razabire pjesnik koji bi za kakova Orlanda Furioza bio vješt ali je u ovoj drami promašio već sve granice mogućnosti čina, pa ju je učinio upravo dosadnom"[98]. Koliko su tek ocene Gleđevićevih drama morale postati svirepe i koliko je tek on kao dramski pesnik morao prestati da bude respektovan kada se, blagodareći nalazima M. Deanovića i Ž. Dera, saznalo da i tako nestvarne, tako nevešto izrađene i tako daleke od svake umetnosti one u većini nisu bile originalne, već ih je Gleđević samo prevodio ili samo prerađivao iz italijanskih knjiga. Njegova Ermiona, nađeno je tom prilikom, u stvari je prevedena drama Gli amori infruttuoso di Pirro od Mlečanina Aurelija Aureli, a njegova Olimpija osvećena, uz koju je zabeležena godina 1695, kao vreme nastanka, puka je parafraza jedne druge drame istoga Aurelija (Olimpia vendicata); zatim, njegova Damira smirena predstavlja prevod komada Damira placata još jednog Mlečanina, Filipa Ačajuolija, dok njegov Belizarijo, aliti Elpidija nije drugo nego na "naški" prenesena melodrama Rivali generosi glasovitog Apostola Zena. Pa bar da je pri tom Gleđević nešto bolje umeo da bira, da je bar na naš jezik prenosio najbolja ostvarenja savremenog italijanskog teatra, nastojeći samo da njihovom duhu i njihovoj umetnosti ostane maksimalno veran. Na nesreću, njegovo poznavanje onovremene italijanske književnosti kao da nije bilo najbolje, a njegovi kriterijumi kao da nisu bili najstroži. On se u sklonostima sav bio okrenuo k venecijanskom teatru i verno, strpljivo i predano pretakao je tekstove koji su se u Veneciji prikazivali, a koje je upoznavao iz njihovih štampanih izdanja. Možda taj njegov izbor i nije bio sasvim slučajan, kao što slične stvari obično ne bivaju slučajne. Italijanski istoričari književnosti[99] ističu kako je u Veneciji, za razliku od Firence, Rima i drugih gradova Italije, gde je pozorište bilo privilegija viđenih i izabranih, sav narod koji je hteo dolazio u teatar; a došavši, i plativši za to, želeo je da gleda što je voleo, i pisci melodrama morali su to da uvaže; otuda je u tim melodramama tako preskromna uloga poezije, životnosti i kakvetakve psihologije, a tako vidna, i toliko osetna, pomoć muzike, komičnih scena i efektnih prizora ostvarivanih uz pomoć vrlo složenih i veoma skupih teatarskih mašina. Naš Gleđević koji je imao sličnu publiku bio je sigurno u sličnoj zavisnosti od njenih ukusa. Ali je njegov položaj bio još gori: u italijanskim melodramama slabosti poetskog teksta pokrivene su i raskošno 422

naknađivane briljantnošću muzike i rasipnošću scenske postave; u Dubrovniku, gde se u melodramama uvek relativno malo sviralo i pevalo – i to još sviralo i pevalo ko zna kako i ko zna po kojoj muzici – i gde su pozornica, kostimi i scenografske mogućnosti bili skromni, štedljivi i sirotinjski kao čitav dubrovački život, umetnički defekti svakog pojedinačnog dela ispadali su još uočljiviji, katkad još drastičniji. Kad su stvari tako stajale onda, može se tek misliti koliko zbog svega toga današnji kulturni istoričar, – a da i ne govorimo o današnjem čitaocu! – koji Gleđevićeve melodrame mora samo da čita, a nema mogućnosti da ih vidi, onakve kakve su one, u celovitosti svoga izvođenja, izlazile pred svoje gledaoce, i koji uz to zna da one nisu još ni originalne, ima malo čega da u njima nađe što bi mu se dopadalo. Njemu su neizmerno dosadni ti bezbrojni kraljevi koji mahnitaju i koji su, kada ih ljubav stigne, spremni na svaki postupak, ti zatravljeni kraljevići koji kao pravi vitezovi idealno služe svoje obožavane ili pak kao pravi Don Žuani nikad nisu siti pobeda nad ženskim srcima, te predivne, a često i očajne i uplakane princeze u koje se njihovi ljubavnici zaklinju, ali ih neretko i ostavljaju ili ih štaviše direktno guraju u nesreće u kojima one, razume se, ipak neće propasti. I njega više nikako ne ushićuju te neprestane ljubavi po baroknom ukusu, mnogo puta dvostruke ili trostruke u istoj drami i najčešće isprepletene i izukrštane do te mere da se već teško hvata ko je u koga zaljubljen a ko je kome neprijatelj. Najzad, on nipošto nije više u stanju da uživa u tim stalnim preoblačenjima muškaraca u žene, i žena u muškarce; njemu smetaju nasilni, veštački a toliko puta i smešni koliko naivni raspleti, od kojih su samo jedna, ali nikako i jedina vrsta onda silno omiljena naknadna, neočekivana prepoznavanja; i on, najposle, kao i celokupnu njihovu beživotnu romantiku, ne može da primi ni njihov stil koji je tako nategnut u svojoj svečanosti i tako komičan u svojoj neprirodnosti. Takvom procenjivanju opšte vrednosti Gleđevićevih melodrama malo može smetati okolnost što se za njegovu Zorislavu kraj svih pokušaja do danas nije još našao italijanski izvornih i što se ona dok se to ne dogodi mora shvatiti kao samostalno delo. Ali i da, radeći je, Gleđević zaista nije imao pred očima nijednu italijansku dramu, ona se ničim ne odvaja od Ermione i Damire, od Olimpije ili od Belizarija za koje znamo da ih je samo prevodio, i ne najsrećnije. Jer mada je njenu radnju smestio u Ugarsku i Bosnu, u Budim i u Beograd, i mada su njeni junaci ugarski, bosanski i hrvatski kraljevi i kraljevići, princeze i vitezovi, Zorislava je sva u tradicijama 423

italijanskih romantičnih melodrama s pseudoistorijskom sadržinom. Kao i u ovima, i u njoj na stranom dvoru – taj je dvor u njoj ugarski – živi kraljević neprijateljske zemlje, nepoznat i pod drugim imenom, – taj je kraljević Krešimir, sin bosanskog kralja Miroslava, – i kao u njima on se tamo zaljubljuje u kćer svoga neprijatelja, – ona se zove Zorislava i po njoj je i cela drama dobila ime – koja mu uzvraća iako i ne zna ko je on zapravo, i s kojom on čak ima i dete. Iz toga, opet kao u pomenutim italijanskim melodramama, nastaju bezbrojne peripetije – i ratovi, i megdani, i bacanja u tamnicu, i pokušaji samoubistva – s uplitanjima mnogih drugih ličnosti – među kojima su i bosanska lepotica i dama Cvjetislava u koju se svi redom zaljubljuju, i njen verenik hrvatski ban Zelimir, i obavezni dvorani i "svjetnici" – da se na kraju, posle mnogih iskušenja i bura, sve svrši prema osveštanim običajima: sveopštim izmirenjem i obligatnim svadbama. Mnogobrojni umetnički nedostaci tog dela nisu ostali skriveni čak ni za rodoljubive, ali ne odveć kritične "Ilirce" iz prvih decenija prošlog stoleća. Dimitrije Demetar, koji je, držeći da još neosnovanom hrvatskom pozorištu treba pripremiti "dobra i shodna dramatička djela" i misleći da se to može ostvariti prerađivanjem starih dubrovačkih drama, za osnovu svoje Ljubavi u dužnosti uzeo je radnju Gleđevićeve Zorislave ali je morao da je na mnogo mesta prilagođava i menja, da je doteruje i popravlja, da iz nje puno čega izbacuje i u nju puno šta umeće[100]. Pa i posle tolikih napora i uprkos tolikih intervencija, on nije uspeo, i to se može odmah videti, da od nje načini bogzna šta. Nije isključeno da je od svih Gleđevićevih dramskih tekstova njegovo Porođenje Gospodinovo bilo najlepše primljeno od strane njegovih davnašnjih gledalaca; dva uzastopna prikazivanja tog dela možda mogu ponešto da kažu o njegovoj popularnosti. Uistinu, ono je imalo čime da se dopadne svetu za koji je pisano: ovakve božićne idile o pastirima koji idu da se poklone novorođenom Isusu i da ga daruju sigurno su bile rado gledane u izvesnim krugovima ondašnjeg dubrovačkog društva i u izvesnim trenucima ondašnje ne mnogo vesele dubrovačke stvarnosti. Osim toga, u njemu je i mnogo drugih efekata koji nikad ne promašuju cilj: tečnih i jednostavnih stihova, blagog humora i dražesnih zgoda iz pastirskog života, zanosnih slavljenja tog blaženog, arkadskog života, nežnih pesama koje pastiri pevaju, bilo po melodijama crkvenih himni, bilo po napevima "popijevkinja", to jest narodnih bugarštica, pa čak i izvesnih scenografskih iznenađenja, kao što je nesumnjivo bilo ono – na neki način svakako 424

dočarano – kad "andio slazi u jednomu oblaku". Uživajući u toj drami, pisanoj, a onda i prikazivanoj bez velikih pretenzija, Gleđevićevi savremenici možda nisu toliko kao mi danas osećali da je ona ponegde ipak preduga i da su od trinaest njenih "govora" – na koje je podeljena – poneki bez štete mogli da otpadnu. I verovatno im ni na kraj pameti nije bilo da Gleđevića kao njenog tvorca manje cene što je on eventualno – kako je, mnogo kasnije, u jednoj prilici rečeno, ali nije dokazano[101] – njom više ili manje prenosio neko slično italijansko delo. Na svaki način je i Oslobođenje Betulije – koje na osnovu Crijevićevih svedočenja, kao i na osnovu ne jedne bliskosti s Gleđevićevim jezikom i stilom, smemo s nešto opreza pripisati našem piscu – rađeno da bude prikazano pod svodovima neke crkve i u stilu oratorijuma koji se u one godine počinju sve više da vole i sve češće da izvode. U dva "dila", od kojih prvi ima osam, a drugi devet "prikazanja", s uobičajenim horovima i u ustaljenim osmercima, ovo delo i što se tiče fabule nije takođe ni u čemu novo; ono se drži verno svih komenata stare biblijske legende o Juditi; u njoj su, dakle, i opsedanje Betulije, i odlazak Juditin u neprijateljski tabor, i njeno zavođenje Oloferna i, u zgodnom času, Olofernova smrt od slabe i nežne Juditine ruke. Po pozornici koja je više srednjovekovna no moderna – jer se u okviru istoga "dila" pojedina "prikazanja" odvijaju na različitim mestima: u Olofernovom taboru, na vratima Betulije ili u Juditinoj "kamari" – kreću se dobro znani junaci ove drame ne da grozničavo dejstvuju ili da proživljuju prelomne trenutke svojih životnih istorija, već da drže duge tirade o svemu što imaju da učine ili kažu. Ničim u svojim odlikama – ni gestovima, ni shvatanjima, a ni govorom – oni se ne vezuju za biblijske ličnosti čija imena nose; po svemu su, naprotiv, srodni ukočenim i beživotnim figurama savremenih melodrama koje je u ćudljivoj igri pisac naterao da na trenutak zaborave na podvige i ljubav i da uzmu reč o bogu i o čovekovim dužnostima prema njemu. Na takvim osnovama građena, ova drama nije naravno nikako mogla preći nivo ostalih Gleđevićevih dramskih pokušaja; ona je kao i oni bleda, neizrazita, oskudne invencije i nevelikog dometa, delo dobronamernog diletanta, ali ne i značajnog stvaraoca. Posle svega što je o Gleđeviću i o njegovom radu rečeno, krajnji sud nije teško doneti i on bi uglavnom bio u sledećem. Naša književna istorija – razume se, novija – nije grešila kada je Gleđevića kao dramskog pesnika svrstavala u prevodioce bez dara i duha; njegovo je mesto upravo tamo, mada se mora, pravde radi, dodati da je Gleđević, nastavljajući tradicije 425

svojih prethodnika, bio i od neke koristi istoriji dubrovačkog pozorišta. Održavajući njegov repertoar u trenutku kad boljih dramskih pesnika nije bilo, on je, zajedno s još nekim svojim savremenicima, ovim svojim radom omogućavao da srpskohrvatska reč još neko vreme odjekuje s dubrovačke pozornice pre nego što konačno zamukne pred nastupima italijanskih profesionalnih pozorišnih trupa koje su pomodna italijanska pozorišna dela davale u svom jeziku. U jedan mah, uzimajući da u "slovinske" stihove prenese Zenovu dramu I rivali generosi, on je čak bio na boljem putu no dotle i da je imao dara koliko dobre volje, dubrovačka publika mogla je u njegovom poslu uživati i više no inače. Ali ostalim Gleđevićevim tekstovima književna istorija nije dosad poklonila dovoljno pažnje. Među ostacima njegovih lirskih pesama mogli su se naći stihovi koji ne zvuče loše, a među njegovim satirama bilo ih je i uspelih. Po njima je on jedna od zanimljivih pojava u onim u književnom pogledu gladnim godinama dubrovačke literature posle udesa od 1667, kada osim Ignjata Đurđevića nije bilo nijednog pravog pesnika. Pravi pesnik nije, na žalost, bio ni Gleđević, jer za to nije imao koliko treba ni dara, ni srca, ni ukusa, ni mašte, ali je ovakvim retkim biserima nađenim u najsvetlijim časovima svojih mučenja nad hartijom stekao prava na nešto više priznanja od onoga što je kod svojih savremenika stekao i što je kod većine novijih književnih istoričara dobio. Uostalom, da ni sam nije imao velikih iluzija o vrednosti svog rada rekao je odavno dovoljno jasno i dovoljno iskreno u svom odgovoru na pohvale Ignjata Đurđevića: Od mladosti ja se znojim i u trudu mi krv umire, ali jošte ne dostojim ni vidjeti slavne mire: pjesni moje malo vrijedne ne dadu mi časti nijedne. Međutim, i kada je bio slab kao pesnik, a to je bilo najčešće, Gleđević je ostajao interesantan i značajan kao predstavnik svog doba. Mnogo puta to njegovo doba – protivrečno i rastrzano doba druge polovile XVII veka – dobilo je u njegovom delu, kao i u njegovom životu, svoju jarku sliku, svoj živopisni odsjaj.

426

Napomene [1] Bibliotheca Ragusina I, 105-106. Autograf u Biblioteci dubrovačkih dominikanaca. [2] Stari pisci, Zagreb 1918, XXIV, 356, 358. [3] Kačanovskij V., Neizdannij dubrovnickij poet'' Anton''-Marin' Glegevič'', S. Peterburg'' 1882; Prohaska D., Pregled hrvatske i srpske književnosti I (Do Realizma 1880), Zagreb, 1919, 56. [4] Deanović M., Die Uebersetzungen des A. Gleđević, Archiv für slav. Phil., 1916, XXXVI, 378-413; isti, La fortuna di Apostolo Zeno nell'oltre Adriatico, Atti dell'Accademia degli Arcadi e scriti dei soci Roma, 1932, XV, vol. VII-VIII, 169-221; Dayre J., L'original italien du "Belizarijo" de Gleđević, Revue des études slaves, 1931, XI, 61-63. [5] Pripovetka je objavljena u časopisu Zora 1873. god. Posle je pisac, nešto izmenjenu, preštampava u zbirci Zimski večeri (1881), i drugde. [6] Stari pisci, 1886, XV, predgovor. [7] Consilium minus, 79, 1648-1652, 34'. Ovaj i svi dalji dokumenti za koje se izričito ne kaže drugačije pripadaju Historijskom arhivu u Dubrovniku. [8] Diversa Notariae, 130, 1600-1603, 152' C njom je on 21. februara 1602. dobio, uz ostalo, i onda ne beznačajan miraz od blizu šest stotina dukata. [9] Liber mortuorum, I, 1637-1647, 47. Bio je tada d'eta di anni 90 in circa. [10] Aprila 1655. umro je bez dece Marin, brat Jele Gleđević, i pošto je bio poslednji muškarac u porodici, ostavio je sve što ima Jeli i jednoj drugoj svojoj sestri: Et faccio li mia universali heredi la signora Jella, moglie di quondam Rado Popovich, et la signora Aniza, moglie relicta di quondam Tomaso di Steffano, mia carissime sorelle (Testamenta Notariae, 65, 1651-1657, 174'-176). [11] Nav. delo, VII. [12] Vid. na primer Genealogiju Zbora popovskog. [13] Liber matrimonialium, I, 1652-1659, 85. Za Dešu Gini, inače u tzv. Čingrijinoj genealogiji Antunina ima: Dessa fu moglie di Marino Popovich over Gleghievich, mercante raguseo. [14] Liber bantizatorum, 3, 1658-1663, 3. [15] Prepiska17 43. 1810. [16] Popovićeva pisma, uputstva koja mu je dubrovačka vlada slala kao i druge dokumente u vezi s ovim poslom vid. u Prepiska17 68. 2080 i 91. 2234. [17] Testamenta Notariae, 66, 1658-1663, 100'-103'. [18] Tutores Notariae, 7, 1650-1671, 87'. [19] P. Budmani, nav. delo VII:"... da nije njegovo znanje bilo duboko svjedoči nam Cerva s jedne strane, a s druge ne samo njeki anahronizmi u Ermijoni i u Damiri nego još više što (u Zorislavi) stavlja Biograd u Bosnu". [20] Tako je nepoznati fratar koji je sastavljao popis grobnica u dubrovačkoj franjevačkoj crkvi (Indice delle Sepolture di San Francesco di Ragusa, rukopis još uvek očuvan u arhivu Franjevačkog manastira), dakle jedan ozbiljan dokument, stavio: Sepolture del Chiostro... No 48 del Sig.e Antonio Suece Alias Gleghieuich. I tako je učeni Dubrovčanin Baldovin Bizaro (umro 1848), dopunjujući jednu dosad neprimećenu 427

genealogiju dubrovačkih građana, pisao o Gleđevićevoj majci: Descia fu Moglie di Marino Popovich d.0 Gleghievich detto Svece. [21] Ima ih u Dubrovniku, u Biblioteci Historijskog instituta (sign. D.a. 34) i u Biblioteci franjevačkog manastira (isp. Brlek M., Rukopisi Knjižnice Male braće u Dubrovniku knj. I, Zagreb 1952, 100, 127, 145, 190), a neki su dospeli čak u londonski British Museum (Jagić V., Slavica in British Museum, Archiv f. sl. Phil., 1882–1883, VI, 617). [22] Consilium minus 85, 1677–1685, 64', 76'. [23] Matricola della Confrat. di S. Lazzaro na listu 52 uz ime Antonio di Marino Popouich ima opasku: casso in virtù della parte presa sotto li 23 Gen. 1675, ali nešto dalje, na istom listu, čita ce: Antonio di Marino Popouich preso di nuovo. [24] Maggior capitolo della confraternità di S. Lazzaro 1671–1811, 24. [25] Isp. Diversa de foris, 116, 1681–1682, 98'–99', 123'–127', gde su, u posebnom dokumentu, pojedinosti ove adoptacije. [26] O tom "Tpećem po starosti" rukopisu Osmana i o njegovom prepisivaču vid. Stari pisci IX8 (Zagreb 1938), predgovor Đ. Kerblera, str. 41–42. [27] M. Brlek, nav. delo 109–110. [28] Isto 83; isp. i S. Ljubić, Ogledalo književne poviesti jugoslavjanske II, Rieka 1869, 451. [29] Lamenta del criminale, 10, 1675–1676, 235'. [30] Arhiv bivše dubrovačke nadbiskupije (odsad skraćeno ADN), Pro(cessi) 1680 in 81, adi 14 maggio 1681. [31] Sentenze promulgate dalli Sig. giudici del criminale 1679–707, 30. [32] Diversi et possesso del criminale, 19, 1681–1688, 59. [33] Pacta matrimonialia, 13, 1659–1704, 63–64'. [34] Krštena je 25. oktobra 1648 (Liber baptizatorum 2, 1647–1665, 22). [35] Taj njen prvi muž, Jakob Kineze, s kojim je imala Kćer Mariju (rođ. 1673) i sina Jakoba (r. 1674), kao da ju je voleo, na svoj način. Bar tako bi se dalo slutiti iz odlomka jednog srpskohrvatskog pisma koje joj je, bolestan, uputio 6. januara 1675. iz Prokuplja, gde je trgovao. "Žo mi je veoma – piše on tamo – da ti modrača nije u gustu, ja sam ležo, a to mi su Druzi kupovali, ništa ne manje ja ću ti, ako bog da, drugu kupit, i ostalo što mi si zapoviđela...; a rečene tri mahramice uzmi ti i nemo se narugat er su zločeste i er nijesu zlatom finijem navezene, zašto ih nijesam kupovo, nego mi su ih dali kolendam" (Diversa de foris, 113, 1671–1678, 210). [36] Liber baptizatorum, 5, 1671–1687, 367. [37] Consilium minus, 86, 1686–1693, 3'. [38] Ni za Dešu, ni za Marina drugoga ne znamo reći tačne datume rođenja, jer su bez sumnje kršteni van Dubrovnika kad u odnosnim matičnim knjigama nema beležaka o njima. Da je Dešino rođenje moralo biti negde oko 1687. god. reklo bi se po tome što se nalazi da je umrla aprila 1778. aetatis suae anno circiter 3 (Liber mortuorum, 8, 1769– 1796, 133). [39] Consilium rogatorum, 128, 1686–1687, 145'. [40] Isp. na primer Gleđevićeve dopise vladi sačuvane u: Prepiska17 75, 2130, br. 96; isto 76, 2131, br. 84 i 115. [41] Prepiska17 92. 2237. [42] Na istom mestu. Vid tamo i Rastićev dopis vladi od 24. maja 1691, u kome se kaže" Ho motivato di prima all'Ecc. VV. Ill. e di novo son astretto darle parte che senza il 428

cancelliere in questa Contea ni posso far lo sboro secondo il solito per buon governo ni far alcun atto della giustizia, essendo questo cancelliere inabile per ogni servizio publico. [43] Consilium roqatorum, 132, 1692–1693, 191, 251; isto 133, 1693–1694 1', 2, 120', 121. [44] Od mnogih dokumenata koji govore o Kavalkantiju dosta je pogledati i samo neke. Kao dvadesetogodišnjak on je potkraj 1674, iako zaručen dugo obletao oko jedne služavke iz kuće pesnika Nikole Antice; razbešnjeni Antica ranio ga je stoga iz osvete sabljom po licu, vičući "Što ćeš od časnijeh djevojaka?"; posle toga je, doduše Antica dobio dva meseca zatvora (Lamenta de intus et de foris, 72, 1674 l–9; Libro delle sentenze criminali de 1653–1679, 242'–243). Zbog ovog skandala, Vlahova zaručnica Marija Držić nije ga više nikako htela, govoreći neprekidno da će se "radije udaviti, nego ga uzeti za muža" (ADN. Processi 1674 in 78) Tu, međutim, serija njegovih podviga tek počinje. Maja 1684. bezrazložno je istukao jednu seljanku iz Župe (Lamenti del criminale, 20. 174' a avgusta sledeće godine vređao je i šamarao klerika Boža Andrijaševića (Isto, 24. 16') Kada se početkom 1696, već kao konavoski kancelar, posvađao zbog nekakvog mesa s knezom Marinom M. Džamanjićem ovaj mu je dovikivao:"Ti si špijun od Ponte!" i: "Špijune i lupežu!" Na to je Vlaho odgovarao čas snishodljivo: "Nijesam špijun, nego sluga za vazda gospodski Vlaho Kavalkanti!" a čas drsko i s pakosnim aluzijama "Hvala ti, gospodine kneže, znaju svakolika gospoda da sam bio špijun od Ponte, ma ja nijesam ničigova stacijuna ni kuće pokro" (Prepiska17 66. 2053). [45] Isp. Stari pisci XV, predgovor, XI. [46] Npr. rukopis Naučne biblioteke u Dubrovniku br. 538. koji potiče od obično vrlo pouzdanog i dobro informisanog prepisivača Stijepa Tomaševića. [47] Diversa Cancellariae rogatorum, 217, 1688-1696, 187-187'. [48] Testamenta Notariae, 72, 1693-1702, 85'-88. [49] Consilium rogatorum, 135, 1696–1698, 121' [50] Ni do kraja života nije Gleđević uspeo da plati sav dug od te kirije i u testamentu određivao je da njegovi naslednici debbano soddisfare a Jella di Steffano Sorgo Valovich, mia sorella, ed a Vincenzo, suo figliolo, per li fitti da me tutti non pagatili, ma pochi, della casa sua posta a Zaptat nella quale dimoral tanti anni quando fui cancelliere, se non me li donatano per carita e per amore, riflettendo alla mia poverta. [51] Isp. njegov dopis od 9. marta 1708, u kome se ističu pedovi: Gia l'i noto che con solo salario mi sostengo, non frutandomi niente la penna mai, e sono undeci anni ehe qui dimoro per cancelliere e in tutto spatio di questo tempo pochi mesi si trovarono qui li signori capitanij, et io spendevo per la carta di detto mio salario con gran dolore spesse volte levando a me stesso del pane, e Dio sa se dico la pura verita, e tanto sono le mie miseri gionte (Prepiska18 18l1. 3346). [52] Isp. S. Crijević, nav. delo i mesto. [53] Prepiska18 1813 (1). [54] Consilium rogatorum, 140, 1706–1707, 55'. [55] Pošto je prethodno prošao kroz niža zvanja, Marin Gleđević je 21. decembra 1709. postao sveštenik (ADN, Ordines et patentes 1699–1722, 98. 98', 103). [56] Prepiska18 1813 (2). 429

[57] Kao patrimonijum, tj. imetak koji je sam sveštenik bio dužan da ima, Marin Gleđević je od oca dobio vinograd U mestu Petrača u dubrovačkoj Župi (ADN, Diversorum 1706–1720, 18'). [58] Vid. na primer one registrovane u Diversa de foris, 130, 1704–1707, 144, ili u Consilium minus, 88, 1701–1708, 225 bis i 89, 1708–1714, 14', 18, 57. [59] Isp. Prepiska18 18l2 (l) Gleđevićev dopis od 7. jula 1706, a zatim Prepiska18 1815 (186), br. 125. [60] Naročito je Jakob Natalić u više pisama podsticao vladu da Gleđevića zameni ili da mu bar nađe pomoćnika. Prepiska18 1815 (186). [61] Consilium rogatorum, 144, 1712–1713, 112. [62] U jednom italijanski pisanom pismu upućenom Tomi Solari u Dubrovnik (Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo III, rkp. u Biblioteci dubrovačkih franjevaca, str. 310). [63] Aletinovo pismo, takođe na italijanskom jeziku, ali sa srpskohrvatskim umecima (koji se ovde u citiranju označavaju kurzivom), nalazi se u rkp. Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo I, u Bibl. dub. franjevaca, str. 298. i 299). [64] O Kontistiju dato je dosad samo nešto mršavih podataka u studiji Odrazi italijanske akademije degli Arcadi preko Jadrana od Mirka Deanovića (Rad JAZU 248, Zagreb 1934, 57 u bel.). Dopunićemo ih napomenom da je Pero Kontista, sin trgovca Nikole Brivića Kontiste, rođen 11. marta 1673 (Liber baptizatorum, 5, 50) i da je kao pitomac Budislavićevog kolegijuma bio đak učitelja Mata Frančeskovića (Cons. minus, 86, 42 ). [65] Dubrovnik, zabavnik narodne štionice 1868, 116 ("Najteža pokora"); Kurelac F., Runje i pahuljice, Zagreb 1866–68, 108 ("Kad se sa ženom svadio"). [66] Kolendić II., Izveštaj o naučnom radu na Primorju, Glasnik SAN, 1949, I, 3, 498. [67] Testamente Notariae, 75, 1721–1731, 197–198. [68] O Alamanji (1685–1761) biograf Sabo Slade beleži pored ostaloga: Missionarius celeberrimus fuit, eumque ter aliquando in die, et numquam de scripto, audivimus concionantem... (Rode B., Necrologium fratrum minorum de observantia Provintiae S. Francisci Ragusii, Quaracchi 1914, 76–77). [69] Kolendić P., Grizićev izvještaj o dubrovačkim književnicima prvih godina XVIII vijeka, Srđ, Dubrovnik, 1906, V, 733. [70] Njen testament, kojim je sve svoje ostavila sinu Marinu i kćeri Deši, ali u kome ima i svakovrsnih drugih legata, vid. u Testamenta Notariae, 78, 1757–1763, 97–98. [71] Nav delo, IV, 58. [72] O Matijaševiću vid S. Crijević, nav. delo, IV, 58. [73] Liber mortuorum, 6, 1722-1729 [74] Vid. gore napomenu 20. [75] Za Marina isp. Liber mortuorum, 8, 1769-1769, 72, a za Dešu vid. gore nap. 38. [76] Dubrovačka vlada često ga je angažovala da o sv. Vlahu peva "Passio dl San Biagio" (Detta 1723, 3'; 1724, 2'; 1727, 3). [77] I ovde i u daljem izlaganju reč je o već navođeno Crijevićevoj biografiji A. Gleđevića. [78] Notizie istorico - critiche sulle antichita, storia e letteratura de'Ragusei, tomo II, Ragusa 1803, 245, 274, 290. [79] To je zapravo prevod, s Pavlovićevim dodacima, poznatog epitoma Ivana Marije Matijaševića iz Crijevićeve Dubrovačke biblioteke, a nalazi se u Historijskom arhivu u Dubrovniku među rukopisima negdašnje Pavlovićeve biblioteke pod br. 50. 430

[80] Kolendić P., Grizićev izvještaj... Srđ 1907, 107; isti, Marinova "Strage degli innocenti" u Antičinu prevodu , Prilozi za književnost, 1927, VII, 196–199. [81] Isp. Pavićevu Historiju dubrovačke drame (Zagreb 1871), u kojoj su (na str. 186– 195) prepričane njihove sadržine. [82] Ta se Gleđevićeva dela nalaze u rukopisima I. b. 111, I. b. 110, I. a. 94, I. b. 67 i I. c. 35, Arhiva Jugoslavenske akademije u Zagrebu. [83] Samo je Pjesan Lopujkam u međuvremenu štampao M. Deanović u dodacima uz svoje delo Anciens contacts entre la France et Raguse (Zagreb 1950). [84] Šurmin Đ., Gleđevićev "Belizarijo", Nastevni vjesnik, 3agreb, 1902 X. 263–265. [85] Kolendić P.. Gleđevićevo "Porođenje Gospodinovo", Nastavnik, Beograd, 1906, XVII, 127–130. [86] Isp. u ovoj knjizi str. 357–358. i nap. 46. [87] Istina, F. Fancev, koja je ovaj fragment video stavlja na njegovom omotu opasku: "Početak neke satiričke pjesme proti Gleđimira (Gleđevića?)", ali ne izgleda da je on sasvim dobro razumeo sadržaj. Iako za taj fragment nije naznačen autor, nije teško zaključivati da ga je pisao Gleđević. [88] Stari pisci, XXIV, 613. [89] Taj naslov je V. Jagić koji je još ranije opisivao isti rukopis (Archiv f. slav Phil. 1888. XI, 297–300) čitao: Piesan godiscnizam od ulize Bete Suece, napominjući uz to: Die Unterschrift kann ich nicht entziffern. [90] Istorijat ove zablude i celo dokazivanje da delo ne može biti Gleđevićevo vid. u našoj raspravi Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam", objavljenoj u časopisu Pitanja književnosti i jezika, Sarajevo, 1956, III, 105–111. [91] Ti su rukopisi u Arhivu JAZU u Zagrebu (I. b 39) i u Naučnoj biblioteci u Dubrovniku (br. 619). Nijedan od njih ne spominje nikakvog autora, a jedini podatak koji daju jeste da je pesma "pripisana godišta 1724." Tu pesmu tamo je prvi video, pomislio da bi mogla biti Gleđevićeva i na nju svratio pažnju potpisanog akademik Petar Kolendić. [92] Npr. rukopis br 633 Naučne biblioteke u Dubrovniku, opet rad S. Tomaševića. [93] Pored Suza u tužbi Radmilovih i pored melodrama, Gundulić je pisao pesme kao Uspomena ljubežljiva i Razblude Noćne. O Laliću i Gunduliću u navođenom pismu javlja Đuro Grizić: Se il S.r Lalich abbia lasciata qualche compositione non lo st, non st ne meno se l'abbia lasciata il Sig. Gondola. Dirt bensi cit che sento che io giudico aver egli per un pezzo bussato alle porte del Paradiso per entrarvi a cagione d'un libretto intitolato Pjesni gluvene, se non erro che giran per le mani de'giovinistri, e niente meno muovono di quelle del Marini; anzi parmi d'aver udito averne egli in punto di morte avuto rimorso. [94] Nav. delo XIII. Tu su, samo, bez potrebe dodate na kraju dve strofe koje su u rukopisu izdvojene sa strane i koje očigledno predstavljaju deo sasvim druge pesme. [95] Evo tog distiha doslovno: Passer Nimpha gémis raptam quam funere facto est / Pulchriora lacrymis vividiorque tuis. [96] Isp. u ovoj knjizi str. 347. i nap. 87. [97] Tamo dolazi više bosanskih vladara s imenom Petrislav (isp. Šišić F., Letopis popa Dukljanina, Beograd 1928, Posebna izdanja SAN, knj. LXVII, str. 317–318, 330–331, 357, 360). [98] Nav. delo, 188, 192, 194. 431

[99] Npr. A. Belloni, Il Seicento, Milano, 1929, 420. [100] Ceo Demetrov postupak prikazao je i ocenio Franjo Marković u raspravi O dru. Dimitriji Demetru kao dramatiku ilirske dobe, Rad. JAZU 80, 1885, 74-82. [101] Isp. Deanović M., Die Übersetzungen... 378.

432

Злата Бојовић

Марин Држић и "progetto drammaturgico" Алесандра Пиколоминија У раду се испитује период који је Марин Држић провео у Сијени и то у светлу препознавања могућих јаснијих утицаја који је на његов комедиографски рад овај боравак имао. Посебна пажња се посвећује најважнијој личности Академије Сметених у време када је Држић дошао у Сијену, Алесандру Пиколоминију. У његовој поетици, која се управо у то време стварала (а о којој је током више од три деценије расправљао више пута)установљени су одређени принципи којих се касније и Држић држао у свом комдиографском раду. Указује се на неке битне поступке у којима се угледао на Пиколоминија ( писање комедија у прози, уношење дијалеката и разник језика у искварени говор странаца, флексибилност у оцртавању карактеристика типизираних ликова и др). Кључне речи: ренесанса, ерудитна комедија, ренесансна поетика, типизирани ликови, Сијена, Академија Сметених. Једно од најважнијих питања која се тичу комедиографског рада Марина Држића, а постављана су многа, било је оно које је сезало у суштину његове појаве. Садржало је у себи чак низ питања која су се сливала у једно: када је и под чијим утицајем и под којим утисцима, крајем прве половине XVI века, до тада не много помињани, и то углавном у решавању породичних и личних питања, обични, ни једним посебним поштовањем удостојен, дубровачки грађанин, иначе свештеник Марин Држић, одједном у својој четрдесетој години, 1548, узлетео у неочекивану јединствену стваралачку авантуру писања и извођења великих, правих ренесансних комедија, каквих до тада, а ни после њега у Дубровнику није било. На основу истраживања значајних познаваоца живота Држићевог, Константина Јиречека [1], Милана Решетара [2] и Јорја Тадића [3], којима дугујемо највише у свеукупним досадашњим сазнањима о Марину Држићу, уз појединости откривене пре и после њих, постепено се васпостављала и допуњавала оскудна пишчева биографија. Различите вести, од оних које су сачували пригодни стихови савременика, архивски списи и генеалогија породице Држић коју је 433

саставио његов блиски рођак (Јеро, син песниковог старијег брата Влаха, а то значи добро обавештен) [4] у најмањем броју су се односиле на први период Држићевог живота у коме бисмо тражили корене његовога књижевног рада и опредељења. Сасвим је природно што се у науци појавило а потом и много пута обнављало важно питање које је имало посредну везу са његовим драмским радом без кога он једва да би и постојао у историји књижевности. Оно се односило на познату, а показало се за књижевни рад и прекретну одлуку Марина Држића да у 31. години, 1539, пође на студије [5]. За место студија одабрао је тоскански град Сијену. Вишестрано необична, посебно када се о њој размишља са раздаљине од неколико векова без икаквих докумената као сигурних ослонаца, у првом реду зато што је за такав подухват била прилично касна, Држићева одлука да у зрелијим годинама тек оде на студије у Италију тумачена је у историји књижевности пажљиво. Пошто није било одређених вести које би поузданије сведочиле о Држићевим личним плановима, образложења су се налазила, бар као могућа, иако не сигурна и једина, понекад и наглашеније произвољна, у породичним приликама (познато је да је породица Држић доживела трговачки банкрот 1538, а убрзо су се у неуспесима изгубили и њени чланови који су трговали ван Дубровника). На основу малог броја биографских података из прве три деценије Држићевог живота, из којих се слутила недовољно јасна, па стога и загонетна личност, неодређена, није се могло извући много поузданих закључака. Између тих неколико података биле су деценије празнине. Према њима, са пунолетством је 1526.постао један од два управитеља дубровачке цркве Свих Светих, зване Домино (увек је наглашавано да је то доносило и невелику плату и приходе са одређених имања, што је подразумевало алузију на узнемирујуће породично материјално стање), наслеђујући своје претке у томе (још пре његовог рођења у истој функцији се налазио песник Џоре Држић, његов стриц, а непосредно је наследио Андрију Држића, такође блиског сродника, бастардног брата свога оца ). На основу овог датума посредно је утврђена 1508. као година Држићевог рођења. Овоме су се придруживали и даље малобројни и не од књижевног значаја подаци да је у следећим годинама (1528, 1529, 1530, 1536) учествовао у споровима у својству ректора цркве штитећи њена права [6]. Они су у најновијим истраживањима помогли разјашњавању недоумица око свештеничких звања у којима је Држић напредовао. 434

Показало се да се већ од 1528. помињао као ђакон. Најзанимљивија је у томе изјава пишчевог оца приликом потпуног "ослобађања" Марина Држића од његове власти 1539 (претходна је била из 1537), а то се односило на учешће у трговачким пословима (што је тумачено као могући начин довијања породице да умањи проблеме ). Занимљивост њена није била толико у томе што у њој стоји да је Марин Маринов Држић "клерик који ће ускоро постати свештеник", колико због очевог објашњења да зато "није прилично... да се бави трговином и учествује у пословима те врсте које воде његов отац и његова браћа" [7]. Уз одавно познат податак да је почетком 1538. године, 28. фебруара, изабран за привременог оргуљаша дубровачке катедрале (што би било само још једно посредно сведочанство о његовој озбиљној музичкој спреми, о чему је и у генеалогији забележено "era musico eccelentissimo еt suonava d’ogni sorte de instrumenti") [8], било би то све на основу чега се васпоставила веома овлашна контура три прве деценије Држићевог живота до првог одласка из Дубровника. На разматрања Држићеве одлуке да оде на студије у време када би требало да их је одавно завршио, надовезивала и недоумица око избора града за место студија. На студије права, црквеног и цивилног, медицине, теологије, литературе, филозофије и др. дубровачки младићи су после завршене хуманистичке школе или као клерици обично одлазили на универзитете који су били престижни у појединим од тих дисциплина, најчешће у најближу Падову, у Ферару, Рим, Болоњу. Избор Сијене, како се показало у студијама о овом периоду Држићевог живота и, што је од још већег значаја, о низу његових драма, ипак није био и нелогичан. О Држићевом боравку у Сијени прво обавештење је забележио Јеро Држић у породичној генеалогији 1603. године. У краткој пишчевој биографији као први важан податак навео је да је био на студијама књижевности (studi delle lettere), да је осим на другим местима "студирао много година у Сијени", да је на тамошњем славном универзитету био ректор 1541, на коме се, међу достојанственицима, налазио и "велики филозоф" Франческо Пиколомини: Решења су се све више померала према потпунијим судовима, иако не увек сагласним, о природи веза између Држићевих еклога и низа сродних сијенских драма, а њихови најважнији аутори су били Павле 435

Поповић, Петар Скок, Петар Колендић, у новијим сводним поетичким оценама Мирослав Пантић, унеколико Франо Чале и поново у појединачним истраживањима Јоланда Маркиори и Фрањо Швелец и др. Како је обим овога односа био велики и тешко сагледив, а оцене његове природе засноване на много претпоставки и произвољности, целу тему је темељно претресао Лео Кошута у познатој расправи Siena nella vita e nell’opera di Marino Darsa ( Marin Držić) (1961). Сажимајући сва дотадашња истраживања и резултате у оквиру ове теме и придружујући им сопствене, на основу властитог васпостављања основних линија типова сијенских еклога (међу којима разликује три : рустикалне еклоге, пасторалне еклоге, називане и "мајским еклогама" и градске "комедије"), као и на поновном или сасвим новом поређењу и трагању за поклапањима измећу одговарајућих Држићевих и сијенских али и неких других италијанских драма, Кошута се највише приближио суштини Држићевог односа према њима. Ни за једно дело није могао да утврди да је било плод преузимања у целости, а препозната подударања која су уочили било он (на основу темељних поређења), било други истраживачи, нису означавала ништа што је било карактеристично само за Држића. Чини нам се да је Кошуту ограничавала унапред постављена поједностављена типологија (три врсте сијенских еклога, од којих трећу није јасно дефинисао), којој су се Држићеве слободним мешањем рустикалних, пастирских и елеманата фарсе опирале. Ипак, са великим познавањем проблема и по свом осећању, закључио је: "Желимо ли на крају ... дати одговор на питање што је Држић са собом понио из Сиене, моћи ћемо, останемо ли на плану облика и књижевних мотива, завршити тврдњом да је утјецај који су сиенска дјела извршила на нашег аутора мањи од онога коликим се до сада сматрао". Ерудитна комедија, која је подједнако снажно обележила позориште ренесансне Сијене била је, по општем мишљењу, други важан разлог који је утицао на Држићево опредељење за одлазак у овај град. Више од тога, она је била од највећег значаја за највреднији део његовог књижевног стварања. Сва изучавања Држићевих комедија, које јесу по савременом поетичком стандарду ерудитне комедије, сва теоријска разматрања и 436

анализе њихових елемената, њихове поетике, њихове компатибилности са драмском теоријом и праксом, са низом појава у савременој комедиографији и у односу према комичном као контролору морала и времена, као и њихове умрежености у систем препознатљивих типова и ситуација, сводила су се, сасвим исправно, на уопштени закључак да их је аутор стварао под утицајем установљене ренесансне поетике ерудитне комедије и под утицајем низа савремених италијанских комедија исте врсте. У томе се ни по чему није разликовао од других аутора који суплаутовском комедијом обновили и ренесансном друштву, укусу и поетици прилагодили једну од најпримеренијих и најомиљенијих књижевних врста уопште. Компаративистички је испитан и значајан број италијанских комедија које су могле пружити, а за низ појединости се показало да и јесу, основу за устројство елемената форме, за мотиве, делове дијалога, за специфичности у представљању појединих типова и ситуација у Држићевиим комедијама [13]. Сијенској ерудитној комедији насталој до година када је Марин Држић дошао на студије и њеним творцима који су чинили реалан књижевни оквир театра који се отворио пред Држићем посвећивана је пажња у општим цртама. Кошута је у својој обимној расправи, усредсређен у првом реду на еклоге, само у неколико реченица навео опште податке: да је у Сијени ерудитну комедију неговала Академија Сметених, да је 1531. изведена анонимна комедија Gl’Ingannati, "писана у прози плаутовског подријетла", да су овом типу припадале и две значајне комедије Алесандра Пиколоминија L’Amor costante и L’Alessandro (прва објављена у Венецији 1540, друга изведена у Сијени 1544, а штампана у Риму 1545).То је пропратио са неколико опаски : да "обје у основи слиједе нит класичне комедије и неке новелистичке елементе", да је прва "зачињена дијалекатским говором" и да су обе "прожете суровим реализмом". То је био део општег миљеа. Код аутора који су се шире бавили ерудитном комедијом уопште као извором Држићевих модела, као и у прилозима о Држићевој поетици није подробније разматрана околност да је Држић за поетику сијенске комедије, односно за поетику Пиколоминијеву или за његове комедије могао бити одређеније везан. Углавном се, као подразумевајуће, помињало да је у Сијени деловао Пиколомини (Ф. Чале га у својој сводној студији, предговору уз сабрана дела М. Држића на два места 437

наводи у низу других имена, а у књизи Комички театар Марина Држића Ф. Швелеца, највећим делом посвећеној "страним потицајима", у којој су они и најтемељније приказани, не поминје се, у италијанским прилозима са овом темом, у којима је било претеране тежње да се покаже Држићева неоригиналност, као ни у каснијим појединачним прилозима о тој врсти односа, ово питање се не продубљује). Мишљења смо да је Сијена из раних деценија ренесансе, коју је Држић упознао, за његов комедиографски рад била од непосреднијег значаја но што се то показало у подударностима са њеном драмском и позоришном реалношћу. Још једно враћање том кругу питања има за циљ да подсети и скрене пажњу на појединости које би, можда, указале на још неке могуће приступе разумевању Држићеве ерудитне комедије. Ако се оставе по страни Држићеве еклоге, које су, како се показало, умногоме биле и плод сазнања и спознања еклоге сијенског типа, али које за њега нису као жанр биле ни откриће, ни новина јер је Дубровник пре њега већ од краја XV века имао традицију стварања разних врста еклога на које се он надовезивао и усавршавао их, ерудитна комедија није имала тај статус у његовом дубровачком искуству.То је позната чињеница која би, чини се, ваљало да буде наглашенија, нарочито у светлу друге, а то је да, када је престала са Држићем да постоји веза са сијенским позориштем, више нико у Дубровнику за трајања ренесансе није ни покушао да продужи живот ерудитној комедији. Могло би се рећи да је тои необично, судећи по трајном настојању дубровачких писаца да следе токове књижевних збивања у Италији, у којој се даља популарност комедије поклапала са развојем театра као институције и са настанком многих поетика и расправа које су се тицале регулатива овога жанра. Иако су у Дубровнику Плаутове комедије биле познате јер су припадале лектири хуманистичке школе, како је и Држић, дајући податак о свом извору, попут других аутора [14], изричито назначио у прологу Скупа – "дјеци га на скули легају", иако су, по свему, биле и извођене на латинском, нова ерудитна комедија до његовог одласка у Сијену 1539. није стигла до дубровачке позорнице. (Реално је претпоставити да се Држићев са том врстом драме могао срести и пре доспевања у Сијену, приликом неког евентуалног његовог ранијег одласка у Италију, можда у Венецију, али на то не указује ни једна појединост у његовом каснијем драмском раду.) 438

Сасвим известан сусрет са ерудитном комедијом збио се у Сијени. Од важности није само чињеница што је Држић ту доживео и могао да их анализира прве сложене, велике представе, већ и околност што је, када је он дошао у овај град, крајем четврте деценије XVI века, ерудитна комедија већ представљала одређену и учвршћену књижевну и позоришну појаву, уређена према начелима које су твориле њену поетику и што је већ добила нека нова обележја која је сам Држић потом применио у својим комедијама. Процес обнављања античке комедије, који су у извесном смислу започели хуманисти, и њеног прилагођавања добу ренесансе, колико подражавањем античких комедиографа, Теренција и нарочито Плаута, толико готово истовременим настојањем да се древни захтеви поетике испуне новим садржајима [15] ( јер је на сцену ступао други језик, јер су нови градови, друштво, политичка ситуација и устројство, људи и животи у њима, обичаји и односи, публика и доба у најширем значењу били другачији од оних у антици) брзо се одвијао и поетички уобличавао условe за стварање плаутовске, ерудитне, учене - нове комедије [16]. Тај процес се одвио током три прве деценије XVI века. У томе су своју улогу имале и сијенске ерудитне комедије које су настајале у годинама пред Држићев долазак у Сијену. Ерудитна комедија на коју је Држић наишао у Сијени развијала се у окриљу знамените Академије Сметених [17], основаној између 1525. и 1527. године, коју су чинили племићи и која је у значајној мери била ангажована и у политичком животу [18]. И поред те ангажованости театра, у тој средини се већ тада створио посебан укус за атмосферу коју чини све оно што подразумева "spetacolo", и коју су неговали посвећеници тој врсти и тој улози забаве. "Интронати" су створили "идеологију" вредности "dello spetacolo", налазећи у свему вредан узрок за славље (од одавања владарских почасти до народних светковина). Та општа обузетост и уверење да су разне врсте представа, са свим порукама, достојне свих, па и највиших повода, учинила је да се у њих укључе најбољи аутори и најдаровитији учесници, чувене личности, инвентивни академици, и зато су то биле "задивљујуће приредбе" на којима су представљане 'на украшеним и раскошним сценама лепе и забавне комедије..." ("...si mettano nuovi, superbi et ammirabili spettacoli facendo essi rappresentare in ornate et magnifiche scene belle et dilettevole comedie"); представљања су се пренела на улице, праћена певањем, триумфалним колима, страном 439

машинеријом и сл., a "академици" нису дозвољавали да прође ни једана година а да се у дане карневала не приреде пријатне и добре светковине ("ne da gli accademici sono ancora quasi mai lasciati l’anno trapassare i lieti et grati giorni del Carnovale senza piacevole e onorate feste") [19]. Постојао је чак већи број друштава (virtuose accademie), која су повремено распуштана, па се поново организовала, међу којима је, уз Сметене годинама важно место заузимала Дружина Неотесаних (Congrega dei Rozzi), коју су чинили грађани и из чијих је еклога сијенског типа, као што је познато, проистекла једна линија Држићевог драмског стварања [20]. У том времену већ су се у сијенском позоришту, у драми и драматургији испољили неки поступци који ће прерасти у комедиографску праксу и догодиле се неке битне промене у односу на тек обновљену, античку комедију, али и на друге драмске врсте које су унеколико одређивале природу позоришта и спектакла у целини. У првим сијенским комедијама које су припремљене у оквиру деловања и према правилима Академије Сметених инаугурисане су спонтано основе односа према изворимa, који је био од важнсти првога реда у развоју ерудитне комедије.Изведена је прерада Плаутове комедије Captivi, па је представа I prigioni (1529-1530) [21], са радњом пренетом из старога Рима у Сијену, са изменама и додацима, пружала модел за начин прилагођавања античких комедија и фаворизовала "нови принцип". Друга комедија, Aurelia (настала 1531, а изведена, изгледа, неку годину касније) [22], заснована на новели из Декамерона ( V, 5), показала је други од основних модела, односно могући метод стапања старог, античког и модерног на којима се заснивао поступак коришћења новелистике и прераде извора. И трећа комедија из тога времена, познатија и значајнија, Gli ingannati, за чију се прву верзију претпоставља да је могла бити изведена у зиму 1529-1530, друга касније (објављена 1537) понела је нека од обележја која ће одређивати једну струју нове комедије, а која су се тицала нове улоге народног језика . Ове комедије су све биле плод промишљеног бављења и новом драмом и позориштем и друштвом и потврђивале су авангардно искуство Академије. У годинама које се сасвим приближавају Држићевом доласку у Сијену све што се значајно збивало са ерудитном комедијом било је везано за 440

Алесандра Пиколоминија. Друга генерација Сметених, којој је припадао и Сципионе Баргаљи, у јединственој драматургији је извела две комедије Пиколоминијеве: L’ Amor costante (игран у част доласка Карла V 1536. у Сијену), који је због новина у комедији одмах изазвао полемике [23] и L’ Alessandro (1544). У њима је знатно пре својих каснијих поетичких расправа и тумачења сопствених и општих комедиографских поступака и размишљања о функцији комедије, од којих је нека изнео и у прологу последње, написане знатно касније, Ortensio (1560), Пиколомини обележио ерудитну комедију неким новим карактеристикама. Ови поступци су временом ушли у комедиографску праксу и током XVI века нашли своје место у поетикама ерудитне комедије, али у овим годинама, у којима је Држић упознавао комедију, биле су нове и он их је несумњиво тада и прихватао. Деловање тада још увек младог писца Поколоминија (рођен је исте године када и Држић, 1508) и Академије Сметених, али и других дружина и писаца, међу којима jе у процвату ерудитне комедије играo важну улогу и Никола Секи, са којим је Држића управо позоришни живот довео у непосредну везу [24], није се завршавало са бригом око комедија које су уводиле нову драматуршку праксу. Будући да се у време његовог сазревања, и као писца и драматурга, ерудитна комедија тек консолидовала, имао је да разрешава многе нејасноће и недоумице пред које га је стављао нови театар, од изналажења равнотеже између обновљене античке комедије и стега постојеће поетике и потреба новог времена на плану форме до формулисања поетике која ће садржати сугестију шта то време и публика од комедије очекују. Једина потврђена чињеница о Држићевом сијенском драмском искуству јесте у литератури одавно познати податак, који је у новије време целовитије расветљаван, да је почетком 1542. године глумио у извесној представи, која је и поред забране изведена у кући једног сијенског племића и да је играо улогу љубавника ("велможни Ректор љубавника одглуми") [25]. Покушај Л. Кошуте да на основу пописа глумаца и назначених њихових улога утврди о којој је комедији била реч, није дао резултата, али је јасно показано да је то била ерудитна комедија. Опрезно је изнео и претпоставку да је њен аутор могао бити Н. Секи или чак и сам Држић ("будући да су међу свим узваницима ове двије особе биле најспособније да на себе преузму организацију 441

представе и инсценирање комедије") [26]. Изгледа нам да се на основу чињенице да је Држић глумио у Сијени, и то у значајној улози љубавника, може, без нових открића, једино извести претпоставка да је био познат организатору преставе, то јест да је већ играо у позоришту (можда као привремени члан неке дружине) током две године, од када се налазио у Сијени, односно да га је већ нешто препоручивало као успешног глумца. Да није тако, тешко да би у средини, у којој постоји велики број глумаца и чланова неколико дружина, неком потпуно неуком и невештом била дата важна улога у представи, каква је увек она коју има љубавник. Веза са Поколоминијевим комедијама и његовом поетиком у времену када је она била у стварању такође је морала бити много значајнија од општих опаски да се то подразумева будући да су Пиколоминијеве драме биле део позоришне стварности тога времена. У почетним деценијама учвршћивања ерудитне комедије (која по природи својој спада међу најконзервативније врсте) Пиколомони је, заједно са Сметенима и другим ауторима, спроводио револуционаран приступ у стварању нове комедије која се морала одвојити од слепог подражавања превазиђених норми узора. Својом првом комедијом L’Amor Costante одмах је изазвао велике полемике. У овој, као и следећој, L’Alessandro (извођеној у време када је Држић још боравио у Сијени) следио је "нову моду" писања комедија у прози, коју су већ увели Бернардо Довици да Бибиена и Ариосто ("...segui la nuova moda gia introdotta dal cardinal di Bibiena e dall’ Ariosto di scriverla in prosa") [27]. Одсуство било каквог покушаја да комедије пише у стиху, показује да је Држић од почетка прихватио ову новину. Незамисливу је полемику изазвао и други нови поступак којим се нарушавао високи стил, примерен дворском позоришту . То је било увођење дијалеката или странаца који на позорници говоре исквареним мешавинама разних језика, са обележјима шпанског, италијанизованог немачког, германизованог италијанског, наполитанског дијалекта и сл. ("...polemica impensabile a Siena nel 1536 in un teatro d’Accademia per un publico ’cortigiano’, la marcatura spagnola, con l’analogo arrangiamento di un tedesco italianizzato e di un italiano germanizzante"), што се у литератури тумачило као лингвистички експеримент и као знак сатиричне пародије петраркистичког језика [28].Полемика је била 442

појачана и стога што је комика којом су на тај начин обележени ликови имала у неким случајевима и политичку позадину. Градећи неколико веома успелих ликова код којих су се комика и сугестивност заснивале мањим или већим делом, а некада у целини, на специфичном говору или машавини језика (Уго Тудешак, римски гостионичари и др. у Дунду Мароју, Грк, Педант Криса, ликови корчуланског порекла у Манди, Грк Албанез у Аркулину и сл.) Држић није био посебан у односу на друге, посебно касније ауторе комедија. Али није неважна чињеница да је баш такве ликове имао прилике да сретне у сијенским комедијама. У првој Пиколоминијевој комедији, L’Amor costante, већ се у прологу појавио Шпанац који на свом језику, у који су уплетени италијанизми, уводи гледаоце у радњу, а у њој поред њега учествују и "scolare todesco" и " scolare spagnuolo" и личности пореклом из разних провинција, а у комедији L’Alessandro један Сицилијанац. Поред општег утиска који је Држић могао понети о овим ликовима, постоји у комедији Дундо Мароје и непосредна подударност која сведочи да је један од њих у појединостима настао баш према Пиколоминију. То је занимљиви и вишестрано успешно смишљен лик Уга Тудешка. Иако је у Држићевој комедији његова улога заснована на оригиналној концепцији унутар заплета и на јасно мотивисаним цртама самога лика, одређену боју му је давало и неколико општих појединости које су се већ везале за лик Немца у италијанској комедији [29]."Todesco", "scolare todesco", који говори италијански као странац који га није добро научио, са много карактеристичних грешака у говору, али и у значењу, кратким реченицама које су се састојале од глагола и унфинитиву и др. и који је још и пијаница био је већ комична фигура у комедији L’Amor costante. У неколико језичких појединости у говору Уга Тудешка, који је такође пијаница, показује се да се Држић послужио калковима из говора Пиколоминијевог "Todesca"(могло је то бити само сећање на одговарајућа места из италијанске комедије, a како је штампана 1550, могао је непосредно пратити текст). Подударности су се односиле на говор ликова: Todesco:"Andare io a brinz " –Уго Тудешак:" Antamo... bever "; Помет:"... a brinz иде уоколо"; Todesco: "Mattar!mattar" – Уго Тудешак: "Mattar...". Осим ове везе, највише се у овом лику, односно у Уговим тирадама о љубави према Лаури, на накарадном италијанском језику са германизмима и покојом изврнутом дубровачком речју, 443

приближио ономе што се сматрало Пиколоминијевом пародијом петраркистичког језика. Још је у једном Марин Држић у стварању комедија могао имати полазну основу у Пиколоминијевом делу. Алесандро Пиколомини, који је у свом времену сматран "кнезом италијанских комичара" (il Principe de’ comici italiani) и кога су чланови друге генерације Академије Сметених високо ценили, о чему сведоче хвале савременика, посебно посмртни говор хроничара Академије и писца Сципиона Баргаље из 1579. године [30], заузимао је и међу ауторима поетика и других расправа видно место. На својеврстан начин је расправљао о лепоти, а посредно и о неким типовима у комедијама (ruffiano-arruffianato), о моралу и др. у трактату Dialogo della bella creanza delle donne, познатом под називом La Raffaella, настајалом у време када је разрешавао и основна питања везана за своје комедије, 1540. Како је време одмицало и умножавао се број ерудитних комедија, а са њима и проблема и недоследности и двојности, који су се кретали између две крајности, потпуног подражавања античких узора без обзира на монотонију и одсуство инвенције до које је у презасићености долазило, до само симболичног одржавања веза са њима у обради других садржаја, уз непрестана преиспитивања поетичкиих принципа (мимезиса, циљева књижевности и њеног места међу другим уметностима, субординацији међу драмским врстама итд.), то се и Пиколомини све више посвећивао тим питањима. О комедији и о трагедији је расправљао и у прологу своје треће драме L’Ortensio, 1560. године, а темељно је преиспитивао све своје поступке, од оних којима се служио у првој комедији, укључујући и низ других сложених питања поетике у расправи уз превод Аристотелове поетике на италијански језик Annotazioni... nel libro della Poetica d’Aristotele con la traduttione del medesimo libro in lingua volgare(1575). Поред значајног броја разних трактата, у којима је преко три деценије претресао питања везана за поетику комедије, али и за друге драмске врсте, за позориште и сл. остала је унеколико у сенци још једна његова расправа која се, по свему, тицала његових дилема на почетку размишљања о комедији, то јест у оно време када је Држић улазио у тајне комедије. Једно од познатих Пиколоминијевих дела био је астрономски трактат о сфери света, La sfera del mondo, са темом која је била актуелна током 444

читавог XVI века. Саставио га је када и трактат о лепоти и штампао 1540. године у Венецији. Уследило је неколико издања, 1548, 1552, 1559, два 1561, 1564, 1566, 1573, што је био несумњиви доказ колико популарности теме, толико и самог Пиколоминијевог дела. За издање 1561. године написао је посвету пријатељу, Антониу Коко ((Antonio Coco), блиском рођаку свога угледног римског пријатеља, надбискупа Крфа, датирану у Сијени 1560. која је од великог интереса за развој његове мисли о комедији. У тој посвети је развио тему о свом виђењу комедије и о тумачењу сопствених поступака, о којој је, како је наглашавао, пре неколико година разговарао и са његовим рођаком за време свог боравка у Риму, а у посвети за издање из 1564. још је био одлучнији у прочишћавању дефиниција својих давних ставова. Опет је преиспитивао иновације које је унео у своје две комедије још 1536. и 1544. и излагао проблеме са којима се суочавао. Враћањем непрестано истим недоумицама, судећи према другим трактатима, скоро до краја живота, стално је разрешавао питање нормативних ставова поетике и књижевне, односно животне материје која се наметала и која се често косила са начелима или није могла да се уклопи у њих. Основно његово опредељење, његов нацрт (disegno) био је да се не држи строгих правила у која треба, као у шему, унети предвиђене типове, већ да у комедијама представља, како је и чинио, све врсте и природе људи и њихове односе који проистичу из живота : "Primieramente io aveva disegnato e formato tutte quasi quelle sorti di persone che possano o sogliоn rappresentarsi in comedia, secondo quelle diversita che occorreno trovarsi per varie cause e fortune nella vita commune degli uomini" [31]. Нарочито му је била неприхватљива једнолинијска димензија типизираних ликова, као и њихова ограниченост и поједностављеност у избору јер тиме није био покривен стварни живот. Из обе посвете, које су се допуњавале и продубљивале упорно ауторово трагање за имлицитним моделима типова, које је трабало да потврди да он није у шему комедије стављао живот као књижевну материју која траба да попуни њен оквир, већ да су из представљеног живота излазили типови, издвојио се његов драматуршки план (progetto drammaturgico). Према њему, ликовима у комедији обухватају се сви реални људски профили, њихове природе и особине и њихови међуодности, према физичким, друштвеним и моралним одређењима. Нарочито му је било важно да представљају реалну различитост јер је то садржај живота коме припадају (по старости, родбинским везама, занимањима, статусу, по особинама, личним и духовним карактеристикама и сл.). Издвојена, та 445

шема је поједностављено, али јасно одсликавала свет његових комедија у који су они били укључени према својим карактеристикама: "... per causa di parentela e congiunzion di sangue, come son padri, figliuoli, mariti, mogli, fratelli, nepoti e simili; per causa e diversita di fortuna, come sono poveri, ricchi, servi, padroni; per causa di eta, come vecchi, gioveni, fanciulli; per causa di professioni, come legisti, medici, soldati, pedanti, parasiti, meretrici, ruffiani, mercanti e simili; per causa di qualita di affetti, come sono iracondi, sdegnati, innamorati, paurosi, audaci, gelosi, confidenti, disperati e simili; per causa di abiti d’animo, come avari, prodighi, giusti, prudenti, stolti, gelosi, incostanti, invidiosi, fedeli, vantatori, perfidi, arroganti, insidiatori, pusillanimi, bugiardi, millantatori e simili" [32]. Прама тој унутарњој шеми, коју је васпостављао на основу својих ликова, према разним мерилима издвојио је све њихове врсте, са карактеристикама које их утеловљују у ткиво комедије. Према сродству, обухваћени су: очеви, синови, супружници, рођаци; према различитим судбинама: сиромашни, богати, слуге, господари; према старости: стари, млади, деца; према занимањима: правници, лекари, војници, учитељи, паразити (готовани), блудници, сводници, трговци и сл.;према својој природи и обузетости сопственим осећањима: напрасити, гневни, заљубљени, бојажљиви, одважни, смели, љубоморни, поверљиви, очајни и сл.; према карактерним особинама: шкрти, расипни, праведни, разборити, глупи, љубоморни, нестални, завидљиви, верни, хвалисави, подмукли, обесни, сплеткарши, малодушни, лажљиви, разметљиви. То богатство које је пратило сложеност животног садржаја дало је могућност да се неприродни типови преобрате у оне који одговрају животној стварности. На пример, како је сам навео, најчешћи тип ренесансне комедије, старац (vecchio) није требало да остане на старом, клишираном моделу већ је у фабули могао имати неколико својстава, која су се у различитим комбинацијама појављивала у ликовима: старац/ отац/ трговац/ богат/ шкрт /напрасит (последња особина могла је бити: љутит, заљубљен, плашљив итд.). Сва су ова Пиколоминијева размишљања, као и многа друга која у овом тренутку остављамо по страни, била део комедиографског драматуршког поетичког програма, али и праксе, која се остваривала у 446

његовим комедијама и која је својом авангардном смелошћу у том часу била предмет полемика. Био је то посебан процес у једној од раних фаза ерудитне комедије, који се одвијао управо у време када је Марин Држић упознавао ерудитну комедију и улазио у тајне њене структуре. То је несумњиво припадало "школи" коју је учио у Сијени и из које је, не размишљајући теоријски већ према ономе што је видео у тадашњој комедиографској пракси, усвајао оно што се поклапало са његовим препознавањима имитације обичног живота. Када се направи преглед типизираних ликова у Држићевим комедијама, уочиће се да се многи од њих, ни они најважнији и наизглед најједноставнији за илустровање поетиком предвиђене шеме по којој они најбоље функционишу у фабули, на уклапају у њу. Чак ниједан од његових ликова стараца (у Дунду Мароју, Скупу, Аркулину) нема све основне црте предвиђене типом (стар, тврдица, супарник у љубавним односима сину) јер су се ликови којима се бавио, као делом реалног живота, одупирали једноставном моделу.Представљајући их, следио је не круте упрошћене шеме које су се строго држале маркираних црта античких прототипова, већ Пиколоминија. Држећи се принципа вероватног (verisimile), али онако како га је аутор комедија L’Amor costante L’ Alessandro спроводио, Држић је у слободном формирању сваког лика отворио простор за све оне варијанте које је живот нудио. Може се претпоставити да је Држић тек у флексибилној типилогији препознао своје жеље и очекивања од комедије. Стога се не само његови главни ликови не уклапају у установљене шеме, већ за неке друге оне и не постоје, па они излазе из предвиђених задатих оквира . Низ својстава и карактеристика Пиколоминијевих комедија, у којима су се од почетка препознавале и потврђивале основе његове поетике и њене практичне мотивације, од прозе којом је допринео једном од преображаја старе комедије, преко нове функције језика и говора (нарушавање високог "дворског" стила увођењем дијалеката и рогобатног говора странаца ), преко читавог драматуршког пројекта који се у типизацији и типологији ликова већ успоставио унутар комедија и који је он касније образлагао и бранио током XVI века, ушло је временом у комедиографску праксу. Међутим, све је то Држић упознао и прихватио пре него што се касније многоструко потврдила та пракса, на самом почетку, за време боравка у Сијени. То што је тамо 447

можда више уочио но научио, што је препознао као своју могућност, била је богата основа за стварање комедија . Стога је, чини нам се, боравак у Сијени и учествовање у тамошњем позоришном животу и још више у сазревању комедије, био пресудан да се, неку годину касније, када се нашао на сигурном терену свога језика и богатих живих ликова и живота и сам посвети стварању комдија. Као да више није даље учио, као да је само, пошто је његова прва комедија несумњиво била успешна и за њега самог потврда да је пронашао себе, јер да није било тако, не би ни наставио да се бави истим послом, примењивао оно што га је у Сијени узнело у неки други свет. Однос Држићев према поетици важећој за ерудитну комедију, осим тога што се она у потпуности формирала тек у времену када се он приближавао крају стварања, и још више после њега, мислимо да је више био у подражавању одабране комедиографске праксе, но у настојању да се држи дефинисаних законитости. Није се бавио посебно трактатима, нити их је сам писао ( истакнуто је у литератури да се он, за разлику од многих драмских писаца, није бавио ескплицитно, нарочито не у организованој форми, питањима поетике), али је унутар његових комедија разапета цела мрежа поетичких начела, углавном заснована на његовом драгоценом сијенском искуству.

448

Rezime U prilogu se pokazuje važnost boravka Marina Držića u Sijeni (1539-1544) za njegov komediografski rad. Za vreme boravka u Sijeni upoznao je najvažnije komedije koje je izvodila čuvena Accademia degli Intronati: Gl’inganati i dve koje je napisao Alesandro Pikolomini, L’Amor costante(1536) i L’Alessandro(1544). Značajno je što su neke od tih komedija izvođene baš u vreme kada je Držić boravio u Sijeni.Držić je usvojio neke nove postupke koje je Pikolomini uvodio u eruditnu komediju : 1.pisanje komedija u prozi (za razliku od dotadašnje praksu da se, po ugledu na antičke, komedije najčešće pišu u stihu); 2. uvođenje dijalekata i iskvarenog govora stranaca ( to je bilo u suprotnosti sa dotadašnjim "dvorskim" stilom plautovske komedije). Pikolomini je stvorio i poseban "progetto dramaturgico". Taj "progetto" se zasnivao na tipovima koji više odgovaraju životnoj realnosti no ustaljenoj šemi "tipiziranih likova". 1. K. Jireček, Beitrage zur ragusanischen Literaturgeschichte, Archiv fur slavische Philologie, 1899, XXI, стр.481-494. 2. M. Rešetar, Život Marina Držića, Djela Marina Držića, Stari pisci hrvatski VII /друго издање/, Zagreb, 1930, стр. XL-LXXV 3. Ј.Тадић, Марин Држић (1508-1567), у књ.: Дубровачки портрети, Београд, 1948, стр.91-125. 4. S. Kastropil, Genealogija porodice Držić od Jera Vlaha Držića, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1961, XXVII, 3-4, стр.224-242. 5. На основу архивских података да је Марину Држићу у два маха, 24. августа и 30. септембра 1538. године одобрена новчана помоћ за одлазак на студије, узимало се да је крајем те године (M.Rešetar, нав.дело, IL), односно "у току октобра" ( Ј.Тадић, нав.дело, 96) отишао из Дубровника. Пошто је М. Пантић утврдио да је М. Држићу, "који иде на студије у Италију", тек 14. јануара 1539. исплаћена помоћ од 100 перпера, исправљен је погрешан закључак да је то била 1538. година.-Видети: М. Пантић, Нови фрагменти о Марину Држићу, Прилози КЈИФ, 1999-2000, LXV-LXVI, 1-4, стр.21-38. 6. Ј. Тадић, нав. дело; М. Пантић, нав.дело. 7. М. Пантић, нав.дело. 8. S. Kastropil, nav.delo, стр. 238. 9. P. Skok, Držićev"Plakir", Razprave Znanstvenog društva za humanističke vede, Ljubljana, 1930, V-VI, ńтр. 1-42; M.Rešetar, nav.delo, стр. L-LXI. 10. L. Košuta, Siena nella vita e nell’ opera di Marino Darsa (Marin Držić), Ricerche slavistiche, 1961, IX, стр.67-128(у преводу:Siena u životu i djelu Marina Držića, Prolog, 1982, XIV, 51-52, стр. 29-56); Jedan rektorski dopis Marina Držića, iz Sijene, Mogućnosti, Split, 1972, XIX, 10, ńтр.1145-1152, скраћено у: Nedeljna Dalmacija, Split, 3.XII 1972, стр. 17; G. Minnucci-L. Košuta, Lo studio di Siena nei secoli XIV-XVI.Documneti e notizie biografiche, Milano, 1989. 11. W.Creizenach, Geschichte des neueren Dramas, II, Halle, 1901. 12. B. Vodnik, Povijest hrvatske književnosti, I, Zagreb, 1913, стр. 159-165 449

13. Шездесетих година XX века компаративистичка истраживања је пратила полемика око оригиналности Држићевих комедија. На једној страни је била италијанска књижевна критика, која је на основу сличности (од којих је већина припадала арсеналу клишираних места) са италијанским ренесансим комедијама одрицала Држићу оригиналност, а на другој је било потпуно пренебрегавање могућих и стварних извора и утицаја. Видети: J. Marchiori, Riflessi del teatro italiano nel "Dundo Maroje" di Marino Darsa, Rivista dalmatica, 1958, XXIX, 4, II-III; F.Švelec, Dundo Maroje u raspravi J. Marchiori, Zadarska revija, 1960, I, 4-5; I. Slamnig, Pristup Marinu Držiću s ove obale, у књ.: Disciplina mašte, Загреб, 1965. Уследила су обухватна поређења Држићевих са двадесетак италијанских комедија коју је компетентно спровео Фрањо Швелец. Иако нису обухваћене све релевантне комедије, јасно је показан однос између Држићеве и италијанске комедиографије. Видети: F.Švelec, Komički teatar Marina Držića, Загреб, 1968; I.N. Goleniščev-Kutuzov, Il Rinascimento italiano e le letterature slave dei secoli XV e XVI, II, Milano, 1973, 418. 14. На пример, један од најважнјих и врло плодних италијанских ренесансних комедиграфа, Ђ.М. Чеки, савременик Држићев, 1550. године у прологу комедије La Dote(Мираз) опомиње:" Овај Мираз је нова комедија, великим делом позајмљена од Плаута..." Нав. према: M. Pantić, Poetika humanizma i renesanse II, Београд, 1963, стр. 63. 15. Већ је 1525. П. Аретино у прологу комедије La Cortigiana (Дворска посла) оправдавао тежњу за преуређењем ан-тичке "јер се у Риму живи другачије него што се живело у Атини", M. Pantić, nav. delo, ńтр.57;Ђ.М. Чеки у прологу комедије Il Мartello /qui vale Gelosia, Affanno, Tormento amoroso/, упућује на Плаута и на измене којима је прибегао не да га коригује већ стога што је простор Тененцијеве и Плаутове комедије Грчка (le lor commedie con la scena in Grecia), што Плаутов "latino" није за садашњу комедију која представља Фиренцу ("... Questa nostra ha il proscenio... in Firenza, e la recitano Fiorentini"), наведено према: Commedie di Giovammaria Cecchi, II, Firenze, 1856, стр.3-4. 16. Mario Baratto, La fondazione di un genero (per un’ analisi drammaturgica della commedia del Cinquecento), у зб.: Il teatro italiano del Rinascimento a cura di Maristella de Panizza Lorch, Milano, 1980, стр.3-24. 17. Daniele Seragnoli, Il teatro a Siena nel Cinquecento "progetto" e "modello" drammaturgico nell’Accademia degli Intronati, Bulzoni editore, Biblioteca teatrale 5, Roma, 1980. 18. Nerida Newbigin, Politics and Comedy in the Early Years of the Accademiia degli Intronati of Siena, Il Teatro...str.123-134. 19. D. Seragnoli, nav. delo, 19. Наводи су из описа сијенских спектакала и светковина савременика Сципиона Баргаља (S. Bargagli, Delle lodi dell’Accademie, Fiorenza, 1569, стр.51-52). 20. B.Tanari, Le Accademie di Siena, Rivista Europea, 1874, стр.250-259;Curzio Mazzi, La Congrega dei Rozzi di Siena nel secolo XVI, Florance, 1882; Alonge Roberto, Il teatro dei Rozzi di Siena, Olschi, Firenze, 1967; Borsellino Nino, 450

Rozzi e Intronati:Esperienze e forme di teatro dal Decameron al Candelaio, Roma, 1976. 21. Nerida Newbigin, Una commedia degli Intronati:"I prigioni", Rivista italiana di drammaturgia, 1978, 7, стр.1-15. 22. E. Bizzarri, "L’Aurelia", commedia cinquecentesca d’ignoto, inedita e sconosciuta, Rivista italiana del dramma, 1938, II, стр. 335-352; Inediti italiani della "Grey Collection", Rinascita, 1941, IV, стр. 860-871. 23. /Maria Luisa Doglio/, Commedie del Cinquecento I-II, Bari, 1979, Introduzione, XIV-XV. 24. Осим податка да је био на представи у којој је глумио М. Држић, према истраживањима Ф. Швелеца, и његове комедије су биле Држићева лектира. 25. P. Skok, nav.delo, стр.8 ; L. Košuta, nav. delo, стр.35-36. 26. L. Košuta, nav. delo, стр.36. 27. Carlo Teoli, Appunti per servire alla vita di Alessandro Piccolomini Stordito Intronato, /предговор/ у књ.: L’Alessandro, comedia di Alessandro Piccolomini..., Milano, 1864, стр. XXIII. 28. /Maria Luisa Doglio/, nav.delo, XVI. 29. З.Бојовић, Тудешак у Држићевој комедији "Дундо Мароје", Анали Филолошког факултета, Београд, 1992, XIX, стр.379-386. 30. Orazione di Scipione Bargagli, in morte di monsignor Alessandro Piccolomini, arcivescovo di Patrasso, ed eletto di Siena, 1579;Venezia, 1591. Наведено према:Carlo Teoli, nav. delo, VI-VII. 31. D. Seragnoli, Il progetto drammaturgico di Alessandro Piccolomini: il personaggio e la "fabula", у књ.: Il Teatro a Siena... 32. Исто, стр.101, 106.

451

SADRŽAJ

Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka 1990.........3 NAPOMENE ................................................41 Poetika Marina Držića ...................................51 "Дубравка" Џива Гундулића ...............................82 Dubrovačko pozorište sedamnaestoga veka ................107 NAPOMENE ...............................................149 Nalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru" ..............154 NAPOMENE ...............................................160 Dubrovačko pozorište Držićevog doba ....................162 Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam" ..................172 NAPOMENE ...............................................180 Beleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo" ..182 NAPOMENE ...............................................189 Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka 1990 ...........191 NAPOMENE................................................359 Dubrovački pesnik Antun Gleđević........................386 NAPOMENE................................................427 Марин Држић и "progetto drammaturgico" Алесандра Пиколоминија .............433 Rezime .................................................449

452