Klaudio Magris: Dunav

Klaudio Magris Xv v

Dunav Apxnne/iar

■ _

•

_

*

,

s

*

<

^

Lr •»

^

^H. v« Mi ■

5^ -> 4

A -^ S

?

p

n

•

-

'v

Biblioteka Zlatno runo Urednik Gojko Božović Likovni urednik Dušan Šević

Klaudio Magris

Dunav Prevod sa italijanskog Snežana M ilinković

Arhipelag Beograd, 2014.

Naslov izvomika: Claudio Magris Danubio Garzanti, Milano, 2011. © Claudio Magris, 1986, 2011. za srpski jezik: ,,Arhipelag“, 2014.

Jašu daleko, daleko sve do Dunava... Bekstvo kralja Matije, narodna slovenačka pesma

Na koricama: Dunav, reka priča, digitalna fotografija, 2010.

Marizi, Frančesku i Paolu

V

Pitanje oluka l. N a t p i s „Dragi naš! Odbomik grada Venecije, g. Mauricio Čekoni, na osnovu priloženog projekta uputio nam je predlog da organizujemo izložbu na temu ’Arhitektura putovanja: istorija i utopija hotela’. Predviđeno sedište je Venecija. Finansiranje bi omogućile brojne institucije i organizacije. Ako biste Vi bili spremni i zainteresovani za saradnju...“ Topao poziv, uručen pre nekoliko dana, ne tiče se nekog određenog primaoca, ne nosi ime osobe ili osoba kojima se tako ushićeno obraća; srdačna bodrost pod pokroviteljstvom javne ustanove nadilazi pojedince da bi prigrlila opštost, čovečanstvo ili barem veliku i nepostojanu zajednicu učenih i umnih. Projekat u prilogu - delo profesora sa univerziteta u Tibingenu i Padovi, ustrojen po strogoj logici i propraćen bibliografijom - želi da u neumoljivu uređenost traktata uvede nepredvidljivost putovanja, zamršenost i raspršenost staza, spontanost predaha, neizvesnost večeri, odstupanja svakog puta. Shema je nacrt statuta života, ukoliko je tačno da je postojanje putovanje, kako se obično kaže, i da smo na zemlji samo gosti. Naravno, u svetu rukovođenom i ustrojenom u planetamim razmerama čini se da su pustolovina i tajanstvenost putovanja okončane; još i Bodlerovi putnici, krenuvši u potragu za nečuvenim i spremni i da stradaju u tom prepadu, pronalaze u nepoznatom, i pored svakog neočekivanog kraha, isti onaj čemer koji su ostavili kod kuće. Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se suno-. vraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevam, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz 9

telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ,,ja“ se širi i grči kao meduza, malo se mastila preliva iz bočice i rastvara u moru boje mastila. Ali ovo blago popuštanje stega, gde se uniforma zamenjuje pidžamom, više je čas fizičke nastave u školskom programu nego obećanje velikog iščezavanja, ludog leta tokom kojeg se prekoračuje granica. Puste želje, govorio je Ben, čak i kada osetimo kako se bezočno plavetnilo otvara pod spomom stvamošću. Previše samoljubivih i neumoljivih haruspeksa naučilo nas je da stavka ,,sve uključeno u cenu“ turističkih ponuda podrazumeva čak i vetar koji duva. Ali ostaje, srećom, pustolovina klasifikacije i dijagrama, draž metodologije; svestan da proza sveta preti odiseji, neposrednom i neponovljivom iskustvu pojedinca, profesor iz Tibingena, kojem je odbornik poverio posao, bodri se citirajući na 3. strani Hegela, velikog učenika teološkog seminara svog grada, i ponavljajući zajedno s njim da je metod građenje iskustva. Ova drvena klupa, što gleda na tanku liniju vode, nagoni nas da osetimo naklonost prema temeljitom projektu pronađenom u poštanskom sandučetu nešto pre polaska - naklonost prema maloj umetnosti bega koja se skriva ispod lukova njegovih logičkih prelaza. Drvo miriše dobro, muževno suvo, dostojno Viteza iz puste doline, Breg ili Dunav? - bronzana je traka što protiče mrka i svetlucava, i zahvaljujući ponekoj mrlji snega u šumi, život se čini svežim i prozračnim danom, obećanjem neba i vetra. Srećan splet okolnosti i blagonaklona opuštenost, možda potaknuta i srdačnošću onog „dragi naš“, pozivaju nas da vemjemo svetu i da prihvatimo i sintezu, koju je jasno iskazao nemački kolega u venecijanskom programu, između hegelijanske Nauke Logike i kategorije hotela. Utešno je što putovanje ima svoju arhitekturu i što je moguće pridodati joj poneki kamen, iako putnik ne liči toliko na nekog ko gradi predele - posao osobe sklone mirovanju - koliko na onog što ih razgrađuje i potire, poput barona fon R. o kojem pripoveda Hofman, a koji je lutao svetom sakupljajući krajolike i kada bi ustvrdio da je to neophodno za njegovo uživanje ili za lep pogled, naređivao je da se iseče drveće, proredi granje, izravna neravan teren, poseku

čitave šume ili pomše seoska imanja, ukoliko bi kvarili predeo. Ali i uništavanje je arhitektura, dekonstrukcija koja sledi pravila i proračune, umetnost razgradnje i ponovne gradnje, ođnosno stvaranja drugačijeg reda: kada bi zid od lišća iznenada pao, otkrivajući pogled na ruševine nekog zamka dalekog u svetlosti sutona, baron fon R. bi zastajao koji minut kako bi osmotrio prizor koji je sam postavio na scenu i potom bi žumo kretao dalje, da se nikada više ne vrati. Svako iskustvo je rezultat doslednog metoda i prozračnost dalekog smiraja sunca za barona fon R. ili vazduh koji miriše na sneg na ovoj klupi u Švarcvaldu. Upravo u klasifikacijama život odaje vlastito čežnjivo svetlucanje, u protokolima koji bi da ga raščlane, a samo još više ističu nesvodivi ostatak tajnovitosti i čarolije. Tako i shema dva susretljiva proučavaoca, ustrojena poput Vitgenštajnovog Tractatus-a (1-1,1.2,2.11, 2.12 itd), omogućava da nazremo, u majušnim pukotinama između brojeva, nedokučive peripetije putovanja: razvrstavaju hotele na luksuzne (liaurids), građanske, jednostavne, jeftine, lokalne, lučke, za izlete, seljačke, kneževske, samostanske, milosrdne, patricijske, zanatlijskih udruženja, carinske, poštanske, kočijaške. Samo su tabele nauke kadre da na pravi način istaknu metafizičku duhovitost svakodnevnih predmeta i događaja, njihovih veza i nizova: u odeljku E, posvećenom Scenama - misli se onima koje se mogu odigrati u hotelima - najednom mestu čitamo: „2.13. Erotika: - udvarati se-prostitucija. 2.14. Obredno pranje. 2.15: Spavaće sobe. 2.16. Buđenje.“ Ne znam kojoj bi kategoriji hotela pripao Noj-Ek, u Švarcvaldu, na nekoliko kilometara od ove klupe, gde je pre dvadeset i tri godine, pred podmetačem za čaše piva Firstenberg, kartonskim krugom s nekakvom crvenom aždajom na zlatnoj podlozi oivičenoj plavom unutar crvene i bele pozadine koji se vrteo u našim mkama, moj život odlučen. Odlazak i povratak, le voyage pour connaitre ma geographie, kako je govorio onaj ludak iz Pariza. Natpis, na nekoliko metara od ove klupe, označava - jedan od? - izvor Dunava i, štaviše, ističe da je reč o onom glavnom. Melodična reka, kako ju je zvao Helderlin kod njenih izvora; duboki i skriven jezik bogova, put koji je spajao

10

11

Evropu i Aziju, Nemačku i Grčku, uz koji su se poezija i reč, u doba mita, popeli kako bi doneli smisao bića na nemački zapad. Na obalama reke, za Helderlina, još su postojali bogovi: prikriveni, od ljudi neshvaćeni u noći izgnanstva i modemog razdora, ali živi i prisutni; u snu Nemačke spavala je, umrtvljena prozom stvamosti, ali sa udesom da se probudi u nekakvoj utopijskoj budućnosti, poezija srca, oslobođenje, izmirenje. Reka nosi mnoga imena. U raznih naroda Dunav i Istar označavali su, prvi gomji, dmgi donji, ali katkad i celoviti tok: Plinije, Strabon i Ptolomej se pitaju gde se završava jedan a započinje drugi, možda u Iliriji ili kod Gvozdenih vrata. Reka ,,bisnominis“, kako ju je zvao Ovidije, nosi nemačku kultum, s njenim snom o odiseji duha koji se vraća kući, k istoku i meša je s drugim kulturama u mnoge polutanske preobražaje u kojima njena istorija pronalazi svoje ispunjenje i svoj pad. Germanista što putuje s prekidima, kada i kako može, duž čitavog toka reke koja drži na okupu njegov svet, nosi sa sobom svoj prtljag navoda i kaprica; ako se pesnik prepušta pijanom brodu, njegova zamena pokušava da sledi savet Žana Pola koji je predlagao da se usput sakupljaju i beleže prizori, stari predgovori, pozorišni plakati, ćaskanja na stanici, poeme i bitke, grobni, metafizički napisi, isečci iz novina, oglasi u krčmama i parohijama. Souvenirs, impressions, pensees et paysages pendant un voyage en Orient, kaže naslov Lamartina. Čiji utisci i misli? Kada putuješ sam, kako često biva, valja platiti iz vlastitog džepa, ali ponekad je život dobar i omogućava nam da lutamo i vidimo sveta, premda samo ponešto i na kratko, sa onih četiri ili pet prijatelja koji će svedočiti za nas Sudnjeg dana, istupajući u naše ime. Između putovanja, po povratku kući, pokušavamo da nabrekle fascikle s beleškama pretočimo na ravnu površinu hartije, da prenesemo svežnje, blok-notese, deplijane i kataloge na listove otkucane na mašini. Književnost kao seljenje; nešto se, kao i pri svakom seljenju, izgubi, a nešto se iznenada pojavljuje iz zaboravljenih spremišta. Uistinu, hodimo gotovo kao siročad, kaže Helderlin u pesmi Na izvoru Dunava - reka protiče i svetluca na suncu poput toka života, ali

smisao koji blista optička je varka zaslepljenog oka što vidi nepostojeće blještave mrlje na zidu, neonski sjaj iščezavanja, draž privida, ilustrovane naslovne strane. Odsjaj ništavila raspaljuje predmete, limenke napuštene na obali i crvena stakla automobila, kao što zalazeće sunce pali prozore. Reka ne poseduje nikakvu celinu i putovanje je nemoralno, govorio je Vajninger putujući. Ali rekaje stari taoistički učitelj koji duž svojih obala drži čas o velikom točku i o međuprostom između njegovih zrakastih prečki. Na svakom putovanju postoji barem delić Juga, razvučeni sati, prepuštanje, proticanje voda. Ne hajući za siročad na svojim obalama, Dunav teče k moru, k velikom ubeđenju.

12

13

2. D o n a u e š i n g e n

protiv Fur t vangena

Ovde izvire glavni rukavac Dunava, kaže onaj natpis kod izvora Brega. I pored ove jezgrovite tvrdnje, viševekovna rasprava o izvorištima Dunava još tinja i Čak je i uzrokom žestokih sporova između gradova Furtvangena i Donauešingena. A da bi sve postalo još zamršenije, odnedavno postoji i smela pretpostavka koju je izneo Amedeo, cenjeni stručnjak za sedimentacije i tajni istoriograf nesporazuma, po kojoj Dunav izvire iz jedne česme. Bez želje da sažmeino hiljadugodišnju biblioteku posvećenu ovoj temi, od Hekateja, prethodnika Herodotovog, pa sve do svezaka časopisa Merian na kioscima, dovoljno je pomenuti doba za koja Dunav nije imao svoje izvorište, kao i Nil u čijim se vodama on, uostalom, ogleda i prepliće, ako ne in re ono barem in verbis, u poređenjima i podudamostima između dve reke što se vekovima naizmenično smenjuju u tumačenjima učenih Ijudi. Na taj izvor su se usredsredila istraživanja i pretpostavke ili podaci Herodota, Strabona, Cezara, Plinija, Ptolomeja, Pseudo-Skimnosa, Seneke, Mele, Eratostena; nagađa se ili ustvrđuje da je izvor u Silvi Herciniji, kod Hiperborejaca, u Pireni, u zemlji Kelta ili Skita, na planini Abnobi, u hesperijskim krajevima, dok druge hipoteze upućuju na račvanje reke, na jedan tok koji se uliva u Jadran i na različite opise ušća na Cmom mom. Ako sa istorije ili mita, gde se

protiv feudalnog plemstva i njegovih grbova. Vrli građani Furtvangena složno su stali na stranu doktora Erlajna i svi se sećaju dana kada je burgmajster Furtvangena, praćen povorkom sugrađana, prezirno prolio u izvor Donauešingena flašu vode iz Brega.

Argonauti Dunavom spuštaju sve do Jadrana, pređemo na preistorijska doba, izviđanje postaje tumaranje i gubi se u gorostasnom, u zaglušujućem sleganju bezmemog, u titanskoj geografiji: Urdonau u Oberlandu Bema, sa svojim izvorima umesto sadašnjih vrhova Jungfraua i Ejgera, primordijalni Dunav u koji su se ulivali Ur-Rajna, Ur-Nekar i Ur-Majna i koji se polovinom tercijara, u eocenu, pre šezdeset do dvadeset miliona godina, ulivao otprilike tamo gde se danas nalazi Beč, u kakvom zalivu Tetide, prvobitne majke okeana, u sarmatsko more koje je prekrivalo čitavu jugoistočnu Evropu. Slabo prijemčiv za arhaično i za njegove indogermanske prefikse, Amedeo se ne zadržava na Urdunavu i radije se uključuje u današnje raspre između Furtvangena i Donauešingena, dva gradića Švarcvalda udaljena 35 kilometara. Zvanično se izvor Dunava nalazi, kako je poznato, u Donauešingenu čiji stanovnici garantuju njegovu verodostojnost i autentičnost po slovu zakona. Još od vremena imperatora Tiberija, mali izvor koji izbija iz brda slavio se kao izvor Dunava, a u Donauešingenu se, između ostalog, susreću dve reke, Breg i Brigah, čiji sutok (po opšte prihvaćenom mišljenju koje potkrepljuju turistički vodiči, opštinski uredi i narodne poslovice) predstavlja početak Dunava. Incipit reke koja stvara i obavija Mitelevropu (Mitteleuropa) sastavni je deo stare kneževske rezidencije, zajedno s dvorcem Firstenberg, dvorskom bibliotekom s rukopisima Sage o Nibelunzima i Parsifala, pivom takođe nazvanim po lokalnim kneževima i muzičkim festivalima koji su doneli slavu Hindemitu. „Hier entspringt die Donau“, ovde nastaje Dunav, kaže natpis u parku Firstenberga u Donauešingenu. Ali dmgi natpis koji je doktor Ludvig Erlajn postavio na izvoru Brega ističe da je ovaj, od svih drugih takmaca za izvor reke, najudaljeniji od delte na Cmom mom od koje ga deli 2888 kilometara - 48,5 više od Donauešingena. Doktor Erlajn, vlasnik zemljišta na kojemu izvire Breg, nekoliko kilometara od Furtvangena, vodio je bitku protiv Donauešingena, boreći se overenim dokumentima i potvrdama. To je neznatna i odocnela posledica Francuske revolucije u zaostaloj „nemačkoj bedi“, građanin posvećen slobodnim veštinama i mali zemljoposednik koji se podiže

U referatu, izloženom u formi iscrpnog pisma - koje sam poneo sa sobom kako bih ga proverio, kako se obično kaže, na terenu, pre no što o njemu porazgovaram sa autorom kada nam se bude uskoro pridružio - Amedeo prihvata, premda sa izvesnim odstupanjima, tezu Furtvangena po kojoj je izvor Dunava izvor Brega, Breg je, dakle, pravi Dunav, a Brigah, bliži Crnom mom, njegova pritoka. Referat je britka epistola čija je naučna preciznost ukrašena humanističkom elegancijom i ugrožena setom; u njemu se prepoznaje ne samo autor studija o potresima i velikim klizištima, polaznim tačkama nauke o sedimentacijama već i povučeniji i neuhvatljiviji autor manje poznatih tekstova, poput Pohvale rasejanosti, i ustrajnih i nespokojnih prevoda nemačkih romantičarskih pesama. Jasno je, na osnovu referata, da ga je u prvom trenutku privukla krčma, ona Gasthaus sa strmim krovom, obloženim drvetom, koja se nalazi blizu izvora Brega. Ima dosta krčmi u njegovom referatu koji predstavlja pravu priču o ekspediciji, poput one o istraživačima u potrazi za izvorom Nila, te on, tako, beleži razne etape i delove puta; gostionice s kamenim patuljcima u vrtovima, vinare, stare automatske klavire, drvene stepenice što vode pod krov. Između redova tog referata, koji je napisao čovek inače tako drag i staložen, nazire se pritajeni pokušaj bega, začarani kmg nekog ko kao da traži skrovište, mesto gde će nestati i ne biti niko. One krčme su prijatna mesta čavrljanja i ispijanja pića, ali u malo mračnijim kucima Stube-a ili u sobama sa iskošenom tavanicom autor traži nešto dmgo i dmgačije, kolibu veštice u šumi koju je susreo u knjigama iz detinjstva, a gde nas niko nikada više ne može pronaći. Kao da za razliku od Tristrama Šendija, koji je strahovao da nikada neće moći da dosegne samog sebe, želi da se izgubi i da pribavi smernice što ga vode na krivi put.

14

15

3. R e f e r a t

Stigao je do izvora iz Furtvangena, gde se zadržao kako bi posetio Muzej satova u kojem je tumarao nekoliko časova među hiljadama brojčanika svih oblika i veličina, mehanizmima zupčanika i kazaljki, automatima i klavirima pokrenutim proticanjem časova, „šumom klatana“, kako sam posebno podvlači. U njegovom pismu ono izohrono kretanje koje ga je okruživalo sa svih strana čini se kao tajni ritam života, mehaničko skandiranje vremena čistog i praznog; postojanje, u tom pismu, izgleda kao u sebe zatvoreno kretanje koje se uvek vraća na početak, kao da između dve krajnje i uobičajene tačke oscilacije ne postoji ništa sem same apstraktne oscilacije i sile teže koja vuče na dole, sve dok telo, na kraju, kada habanje godina dovrši svoj posao, ne dosegne besprizivno stanje spokoja. Kriva njegova života tangencijalno je doticala pravu stvamosti, ali uvek u istoj tački i ta tačka preseka nanosila mu je bol, kao kada dva previše priljubljena pršljena uhvate bedreni nerv pa poželimo steznik ili istezanje koji bi uklonili tegoban dodir. Kratka ekskurzija na izvor verovatno je predstavljala način da se otme onom osećaju bezizlaznosti, varku kojom bi, lepim izletom na otvorenom, obmanuo vlastite muljevite dubine. Da bismo odvratili pogled od sopstvenog bezdanog bunara, nema ništa bolje nego upraviti ga na proučavanje tuđeg identiteta, zainteresovati se za stvamost i prirodu stvari. Kako se to pojave ukazuju na obzorju sveta i uma? Ova knjiga je plava i ova pepeljara je božićni dar, piše Paolo Boci, u svojoj knjizi Jedinstvo Identitet Slučajnost, objavljenoj 1969, ali i odmah ističe razliku između dva predikata, između svojstva vidljivosti onog plavog - što stiže do moždane kore zahvaljujući elektromagnetskim talasima i imuplsima optičkog nerva - i osobine božićnog poklona što postoji samo u misli onoga koji ga je primio, a ne i za posmatrača koji ništa ne sluti i u tom trenutku ulazi u odaju. Ona voda što izbija na zemljištu doktora Erlajna jeste, dakle, izvor Dunava ili se, pak, samo zna (misli, veruje, tvrdi) da je ona izvor Dunava? Amedeo je, očigledno, želeo da se vrati samim stvarima, njihovom izvomom ispoljavanju u svesti. Krenuo je iz Furtvan-

gena, rešen, dakle, da opiše izvore Dunava onako kako se oni prikazuju, da uhvati njihovu čistu formu, njihovu suštinu, zanemarivši i potisnuvši privremeno svaku unapred smišljenu teoriju. Njegov referat je, na početku, iscrpan i ubedljiv. Voda Brega izbija iz tla u maloj kotlini jednog brega čiji obronak nastavlja da se uspinje, iznad izvora, nekoliko desetina metara. Amedeo prati uzdizanje obronka i nalazi, zajedno s Madalenom i Marijom Đuditom, da su mu cipele, čarape i nogavice mokre. Trava livade je natopljena vodom, celo zemljište je nakvašeno i poplavljeno potočićima. Na toj livadi dve sestre se kreću i kvase ljupkije od Amedea čija privlačnost, uostalom, većma počiva u glomaznom i umimjućem stasu nalik na Pjera Bezuhova. Njegovo pero je, ipak, dostojno te ljupkosti, blago i brižljivo sleće na pojedinosti kao leptir na cvetove, hvata prozračnu bistrinu dana. Fenomenologija je u pravu, čisto pojavljivanje stvari dobro je i istinito, površina sveta je stvamija od pihtijastih unutrašnjih šupljina. Sveti Avgustin delom je grešio kada nas je opominjao da ne napuštamo same sebe: ko zauvek ostane unutra, mozga i gubi se, na kraju tamjanom kadi kakvog idola od isparenja iz đubreta vlastitih strahova, ispraznog i podmuklog poput mora kojima večemja molitva nalaže da nestanu. Na stranicama o livadi na obronku, proučavalac sedimentacija pronalazi svoj veliki zamah, klasičnu bremenitost epskog pisca što u pojedinostima vidi prisustvo nekog univerzalnog zakona koji ih objedinjuje u skladnu celinu. Nauke pomažu da ne izgubimo glavu, da guramo dalje i shvatimo da je, na kraju krajeva, svet valjan i čvrsto povezan; ko ima temeljno naučno obrazovanje nakon svega biva dobro, čak i među predmetima koji se menjaju i neprestano gube vlastiti identitet. Možda strahujući - ili priželjkujući - da i sam pripada ovim potonjim, Amedeo se zapitao, kako stoji u njegovom referatu, ,,šta je pravi nastavak reke, uzvodno“. Još od Heraklita reka predstavlja figuru nad figurama preispitivanja identiteta, s drevnim pitanjem da li se u njenim vodama može dva puta okupati ili ne, a Dekart je, sa svojim čuvenim komadom belog, čvrstog i hladnog voska što pribli-

16

17

od koje je saznala da voda stiže do oluka iz umivaonika i da on neprestano preliva zbog česme koju niko ne uspeva da zatvori i koja je povezana na „neku olovnu cev, staru možda kao i kuća sama, što se gubi ko zna gde“. Diletantizam ovakvog izlaganja nije potrebno komentarisati. Priziva u svest one publikacije o izvoru Nila koje je napisao nepromišljeni kapetan Džon Spek, a koje su - kako tvrde njegov supamik, Ričard Barton, i Džejms Mekvin, uvaženi i predodređeni član Kraljevskog geografskog dmštva - bile na sramotu čitave geografije. Premda naučen da vrši ogledne provere, proučavalac se ne trudi čak ni da ispita da li postoji ta česma o kojoj saznaje samo od nekog ko je, pak, i sam o njoj tek čuo od osobe o čijoj se pouzdanosti ne može doneti nikakav sud. Još je Herodot imao poverenja u svoje sagovomike samo ako su bili očevici, a ne ako su prenosili saznanja dobijena od dmgih. Možda je Amedeo dopustio da ga pomete pitanje koje je Madalena, zaostavši malo pozadi, bela i prelepa, viknula. „A šta bi se desilo kada bi zatvorili tu česmu?“ Slika nasukanih Bratislave, Budimpešte i Beograda, drevnih predmeta i gomila kostiju u ogromnom praznom rečnom koritu mora da je upravila njegov um ka metafizičkim dimenzijama uzročnosti i pogodbene složene rečnice. Šta se desi tamo ako se ovde dogodi nešto? Naravno, ne desi se ništa, ali...

žen vatri menja oblik, veličinu, gustinu i boju ostajući i dalje komad voska, počeo da misli u jasnim i jedinstvenim idejama upravo na reci, na Dunavu, uNojburgu, 10. novembra 1619, u svojoj odaji ugrejanoj za zimu zahvaljujući izdašnosti bavarskog vojvode. Voda koja u kotlinu teče iz izvora, očigledno je, potiče iz močvame livade koja se nalazi nekoliko metara uzbrdo, kako se zaključuje i iz fotografije na kojoj se Madalena oslanja o Mariju Đuditu i podiže uvis lepo, mokro stopalo. Zemlja guta bezbrojne potočiće, potom ih procedi i vraća vidljive tamo gde izbija izvor, pored natpisa doktora Erlajna. Proučavalac se onda zapitao odakle potiče voda koja blatnjavi livadu i koja je, dakle, Dunav. Uzvodno se popeo uz potočiće, koji se spuštaju niz obronak, i našao se, nakon nekoliko desetina metara, pred starom kućom iz XVIII veka, kraj koje se nalazila šupa za drva, i pred „dugačkim, ispupčenim olukom ili čak, možda, i cevi koja, prolazeći blizu šupe, obilato izbacuje vodu u pravcu kotline“ nešto niže. „Nema šta“, nastavlja, „voda koja silazi obronkom u kotlinu gde izbija izvor, potiče iz oluka koji je na većoj nadmorskoj visini. Voda samo silazi, ne može da se uspenje uz strminu ili cev (ili možda tamo postoji jedino mesto na znanom nam svetu gde najpouzdaniji zakon klasične fizike ne uspeva da deluje?).“ Ako je reka vidljiva voda, izložena nebu i pogledu ljudi, oluk je Dunav. Sve dotle referat je besprekoran. Ako odemo na obale neke reke na različita mesta i u različitim trenucima, prsta uprtog ka vodi i govoreći svaki put ,,Dunav“ - logičar Kvin, kome dugujemo ovu teoriju pokazne definicije i opetovanih činova pokazivanja, navodio je, istina, primer Kaistra - dolazimo do identiteta Dunava. On postoji, nema sumnje, i to bez prekida; ako se Amedeo uzvere zadihan uz obronak i upre kažiprst - govoreći uvek ,,Dunav!“ - u izvor Brega, u potočić livade koji ga napaja i u oluk koji napaja potočić, to je onda Dunav. Ali ko napaja oluk, kakvo skriveno rečno božanstvo koje se ne da prikazati? I tu referat doživljava svoj sunovrat jer se naučnik povlači pred nepouzdanim brbljivcem koji prenosi tuđe glasine. Govori da je Marija Đudita, popevši se dugim nogama prva do kuće i provirivši kroz prozor u prizemlju, ispitala staru i mrzovoljnu vlasnicu

Na prvom mestu, ona česma ne postoji. Iznova proći Amedeovom stazom nije teško. Spuštam se onih nekoliko metara što razdvajaju moju klupu od izvora Brega i uspinjem livadom, kvaseći čarape i cipele, ka kući. Voda blista u travi, izvor protiče mimo, zelenilo drveća je ugodno, kao i njegov miris. Putnik se oseća malo trapavo i ništavno i uviđa višu objektivnost okoliša koji ga obavija. Zar je moguće da su oni potočići na livadi Dunav, reka superlativa, kako je nazvan, s njegovim basenom od 817.000 kvadratnih kilometara i dve stotine milijardi kubnih metara vode koje svake godine prosipa u Cmo more? Potok, nekoliko stotina metara niže, izmiče i sija brzo, već zaslužuje epitet ,,lepotok“ kojim Hesiod opisuje Istar.

18

19

4. M o r a l i s t i i g e o m e t r i na i z v o r u B r e g a

Koraci ka kući liče na rečenice na listu hartije, noga ispipava močvami teren i obilazi baru kao što pero obigrava i prelazi preko belog prostora stranice, izbegava zagušenje srca i misli i nastavlja dalje kao da je ono mrlja mastila, pretvarajući se da ga je prevazišla, premda ga je samo zaobišla i ostavila za sobom, nerazjašnjenog i neuhvatljivog. Pisanje bi valjalo da bude poput onih voda što protiču kroz travu, ali ona izvorska svežina, sramežljiva a ipak nepresušna, onaj prigušeni i snebivljivi poj života podsećaju na zamišljen i duboki pogled Madalene, a ne na neprozimu suvopamost pisanja, cevovod čija je ispomka vode često manjkava. Duša je uskogmda, prebacivao je sebi Kepler, i često se zavlači u kutke literature umesto da istražuje božji naum u stvorenom svetu. Ko se uzda jedino u hartiju na kraju može da otkrije da je puka silhouette izrezana u pelim koja podrhtava i povija se pri svakom dašku vetra. Vetar je ono što bi putnik želeo, pustolovinu, jahanje do vrha brda; želeo bi da nabasa, poput Keplera Matematikusa, na Božje namisli i na zakone prirode, a ne jedino na vlastitu prenadraženost i želeo bi i da kratko uspinjanje ka kući postane slavno nadiranje, tigrovi s Momprasema koji se penju pod neprijateljskom vatrom kako bi osvojili ili oslobodili rodnu zemlju. Ali vetar ne duva u lice, već u leđa i gura nas dalje, daleko od rodne kuće i obećane zemlje. I tako putnik zalazi u vlastite netrpeljivosti i manjkavosti, nadajući se da se u procepima, urezanim poput sečiva u kulise svakodnevnog pozorišta, nalazi barem dašak ili nagoveštaj vetra koji dopire iz pravog života, skrivenog zaklonom stvamog. Književni manevri tada postaju strategija kako bi se zaštitile one loše zakrpljene poderotine na zastoru daljine, kako bi se sprečilo da se i najmanje pukotine potpuno zatvore; piščevo postojanje, govorio je monsinjor Dela Kaza, ratno je stanje. Uspinjem se uz obronak i stižem do kuće. Uspinjem, stižem? Upotreba prvog lica jednine nije nimalo nespoma, naprotiv, a poglavito je, pred objektivnošću stvari, putnik smeten kad ga saleti lična zamenica. Lutajući Rajnom, Viktor Igo je želeo da je odbaci, razdražen travuljinom onog ,j a “ koja izbija posvuda iz pera. Ali je dmgi turista ništa manje slavan, niti manje netrpeljiv prema verbalnom i pronomi-

nalnom samoljublju, kakav je bio Stendal, govorio, dok je bazao Francuskom, da je, sve u svemu, korisno sredstvo za pripovedanje. Posmatram, dakle, kuću, obilazim oko nje, pregledam je, poredim sa opisom u pismu. Problem svake nauke leži u tome da se Južna mora, njihovo bezmemo i razuđeno plavetnilo, podudare sa svetloplavom geografskom kartom Južnih mora. Ne naročito sklon egzaktnosti, književnik se radije prepušta priči, moralisanju o osionosti naučne egzaktnosti. M oralisti smo neprestano, govorio je doktor Džonson, ali geometri samo slučajno. Česma, kako god, u kući ne postoji. Kuća je stara, kuhinja potiče iz 1715; starica koja se pojavila na pragu nabusito opominje da ne krademo i da, za dve marke i pedeset po osobi, saslušamo traku koja opisuje tamno ognjište, posuđe i pribor iz XVIII veka, nekadašnje navike i običaje. Stavljamo pet maraka na dlan njene ruke, kora drevnog drveta koja uliva uvažavanje i strahopoštovanje. Kuhinja je cma, pećina koja miriše na prošlost i na Speck, glas snimljen na traku pripada ženi, tako je poštedela sebe ponavljanja svaki put iste priče i svela se da slušanje proprati odsečnim pokretima koji upotpunjavaju pripovedanje. Stara je, gruba, sama i prisna sa svojom osamom, ravnodušna prema životu koji prolazi i prema senovitosti cme kuhinje u kojoj je oduvek živela. Tek kada njen glas na traci pomene Sulinu, daleko ušće Dunava na Cmom mom, lice joj postaje pitomije i poprima izraz nedokučivog odsustva. Ne postoji nikakva česma, ni u kući, ni napolju. Voda što kvasi livadu iz koje izvire Breg potiče iz cevi postavljene pravo u zemlju; malo više, vide se bele mrlje, možda sneg što se topi napaja, zajedno s drugim potočićima, vodu kojom je natopljena zemlja. U svakom slučaju, voda se penje uz cev i iz nje se preliva. Starica je stavila na cev nekakvo šuplje deblo koje izgleda kao kakav oluk. Cev baca vodu u ovaj jednostavni oluk iz kojeg se ona, pak, izliva u kofii gde starica sakuplja vodu što joj je potrebna. Kofa je uvek puna, a višak vode, koja neprestano dotiče, spušta se niz padinu, plavi i natapa livadu, kvasi zemlju iz koje, u kotlini dole niže, izbija izvor Brega, odnosno Dunava.

20

21

Zakleti se Dunavom da je oluk Dunav? U svemu ovome nedostaje početni osnov, temelj koji sve drži; i oluk koji napaja izvor napaja se izvorom. Već smo u punoj dunavskoj kulturi, u svetu Paralelne Akcije, Muzilovog komiteta koji da bi obeležio sedamdesetogodišnjicu vladavine Franje Josifa želi da proslavi načelo utemeljenja austrijske kulture - i evropske tout court - ali ga ne iznalazi i otkriva tako da je čitava svamost neutemeljena, da njena složena građevina ne počiva ni na čemu. Oluk što kvasi zemljište koje ga napaja može biti zavodljiva tvrdnja naučnika koji su dobili slobodno veče, ali je izvesno da se u Donauešingenu, priznatom izvom, Dunav uliva u Brigah, iliti u vlastiti mkavac. U kmžnom peharu što sabira izvor, natpis kaže da je, nekada, pravi Dunav, mali prvobitni potok, tekao naporedo s Brigahom i spajao se, nakon dva kilometra, sa samim Brigahom i Bregom, čineći jedin-

stvenu reku nazvanu upravo Dunav, ali da od 1820. godine podzemni cevovod provodi vode prvobitnog izvora i izbacuje ih u Brigah. Pravi pravcati Dunav bio bi onda dugačak dvesta metara, bio bi mala pritoka Brigaha; ali zvanični Dunav počinje nešto dalje, na pomenutom sutoku samog Brigaha, Brega i, preciznosti radi, stille Musel, rečice koja dotiče iz Bad Dirhajma i može se preskočiti jednim skokom. Dvadeset ili trideset kilometara dalje, u Imendingenu, Dunav, uostalom, nestaje, barem delimično; tone kroz pukotine stena i izranja, 40 kilometara južnije, pod imenom Ah kako bi se ulio u Bodensko jezero i, dakle, u Rajnu o čijim se izvorima raspravlja isto koliko i 0 onim dunavskim. Dunav je, tako, delom i pritoka Rajne i uliva se ne u Cmo, već u Severno more: pobeda Rajne nad Dunavom, osveta Nibelunga nad Hunima, prevlast Nemačke nad Mitelevropom. Još od Sage o Nibelunzima, Rajna i Dunav se međusobno nose i izazivaju. Rajna je Zigfrid, germanska virtus i čistota, nibelunška odanost, viteško junaštvo i neustrašiva predanost usudu nemačke duše. Dunav je Panonija, kraljevstvo Atile, istočnjački i azijski talas koji, na kraju Sage o Nibelunzima, odnosi sa sobom germansku vrlinu; u trenutku kada Burgundi, kako bi stigli na pretvomi hunski dvor, pređu preko Dunava, njihova sudbina - nemačka sudbina - određena je. Dunav je često obavijen simboličnim antinemačkim oreolom, to je pre reka duž koje se susreću, ukrštaju i mešaju različiti narodi nego što je, poput Rajne, mitski čuvar čistote roda. Dunav je reka Beča, Bratislave, Budimpešte, Beograda, Dakije, traka što prolazi i opasuje, kao što je Okean opasivao grčki svet, habzburšku Austriju koju su mit i ideologija pretvorili u simbol mnogostmkog i nadnacionalnog koine, carstvo čiji se vladar obraćao svojim ,,narodima“ i čija se himna pevala na jedanaest različitih jezika. Dunav je nemačko-mađarsko-slovenskoromansko-jevrejska Mitelevropa, polemično suprotstavljena germanskom Rajhu, ,,hintemacionalna“ ekumena, kako ju je slavio u Pragu Johanes Urcidil, svet ,,s one strane nacija“. Verzija Dunav-Ah čini se, pak, simbolom one gesamtdeutsch, svenemačke ideologije po kojoj je višenacionalna habzburška monarhija bila produžena mka tevtonske civilizacije, lukavstvo ili sredstvo

22

23

Nije to nikakvo otkriće. U svom velikom delu iz 1785, dunavski Antikvarijus, pseudonim Johana Herm. Dilhelma, govori o kući na planini Abnobi sa čijeg krova jedan oluk izbacuje vodu u Dunav, a drugi u Rajnu; nešto dalje, pominje i krčmu koja se nalazila u visini puta za Frajburg i nosila ime Kalteherberg, Svežikonak, na čijem se krovu kiša razdvaja na dva potočića od kojih jedan završava u Dunavu, a drugi u Rajni. Oluk je, dakle, još od prastarih vremena Leitmotiv u spomom pitanju izvora reke. Naravno, u veoma učenom izlaganju Antikvarijusa oluci ispuštaju vodu u Dunav koji već postoji, dok je po Amedovoj pretpostavci, ako zanemarimo brljotinu sa česmom, oluk izvor Dunava, oluk jeste Dunav. Znamo tako malo i pre no što proglasimo konačne istine valjalo bi raspraviti o problemima barem dva puta, poput Gota, koji su se zbog toga dopadali Stemu, odnosno najpre pijani, a onda i potom, otreznivši se; uostalom, Goti su se zaklinjali bogom Istrom i na nekim natpisima u Reciji bog Dunavius nalazi se odmah kraj Jupitera Optimusa Maksimusa.

5. Hinternacionalna ili s v e n e m a č k a M i t e l e v r o p a ?

Razuma za kultumu germanizaciju srednje i istočne Evrope, kako je tvrdio, na primer, Hajnrih fon Srbik, veliki austrijski istoričar koji je veličao Eugena Savojskog, protivio se Fridrihu II i prusijanstvu i završio kao nacionalsocijalista. ,,Hintemacionalna“ Mitelevropa, danas uzdizana kao sklad različitih naroda, bila je, dakako, stvamost habzburškog carstva u njegovom poslednjem dobu, tolerantan suživot za kojim se razumljivo žalilo nakon njegovog kraja, i zbog poređenja s totalitamim varvarstvom koje je usledilo, između dva svetska rata, na podunavskim prostorima. Mitelevropski poziv Habzburgovaca ipak je delom pričuvna ideologija koja se razvija što su veća razočaranja austrijske politike u Nemačkoj. Ratovi između Marije Terezije i Fridriha II cepaju ono što je Hajnrih fon Srbik, u knjizi iz 1942. godine, zvao nemačkim jedinstvom, Deutsche Einheit:; Austrija i Nemačka postaju još udaljenije u narednom periodu - od Napoleonovih ratova do austro-pmskog rata iz 1866. tokom kojeg slabi habzburška moć i, prvenstveno, njena leadership u Nemačkoj. Nemoćna da ostvari nemačko ujedinjenje, na čije čelo staje Pmsija, habzburška Austrija traži novu misiju i novi identitet u nadnacionalnom carstvu, stecištu naroda i kultura. U korenu habzburškog mita, gde su Dunav i Rajna sučeljeni, leži ovaj istorijski raskol i što se on više produbljuje, to se snažnije razrađuje mit. U Prvom svetskom ratu, uoči samog kraja, Hofmanstal slavi ,,Austrijanca“ i, uzdižući njegovu tradicionalnu samoironičnost i podozrenje prema istoriji, suprotstavlja ga ,,Pmsijancu“ koji obožava državu, poklonik je dijalektičke misli i neporočno fanatičan. Tokom dvadesetih i tridesetih godina kriza identiteta novorođene i male Republike Austrije, lišene carstva, podstiče i još silovitije potiče iznošenje teorija o kategoriji ,,austrijstva“, besede o „austrijskom čoveku“, večito postojećem i posve dmgačijem od nemačkog. U pokušaju da se odupre nacizmu austrijski fašizam, premda uz duboke protivurečnosti, osnažuje ovu tradiciju. Iz odbacivanja poistovećivanja s nemačkim činiocem niče neprestano austrijsko preispitivanje vlastitog identiteta; preispitivanje čije je ishodište proglašavanje nepostojanja austrijske nacije, kako još u prošlom veku ustvrđuje

baron Andrian-Verburg, kao i otkriće - ne bi li se samopropitivanje u primamljivom samounižavanju dovelo do krajnjih granica - da je ,,austrijstvo“ neodredivo i da u toj neodredivosti leži njegova suština, zadovoljavajuća budući jedinstvena. Dunav vodi sve dalje od Rajne ili mu je suđeno da bude izaslanik tih germanskih voda na Istoku? Razni politički mitelevropski planovi, u različitim dobima, kreću se između ideja o višenacionalnim konfederacijama, kao što su one Franca ili Popovičija, i programa nemačke prevlasti, kao što je onaj Naumanov. Književnici su skloni da svojim pogledom obuhvate gotovo jedino hintemacionalni Dunav, istoričari se hvataju u koštac i s germanskim vidom podunavske Austrije, sa zlatom Rajne koje često sija u plavom Dunavu. Bogata političko-istoriografska rasprava o Austriji dobrim se delom temelji na ulozi nemačkog činioca, na njegovom odnosu s dmgim nacionalnostima carstva, na bliskosti i/ili udaljenosti ,,Nemaca“ i ,,Austrijanaca“. Austro-nemačka postavka ne svodi se samo na germanski nacionalizam; u izvesnim istorijskim trenucima - kao nakon sloma 1918, kada su demokratske i socijalističke snage bile te koje su zagovarale ujedinjenje s Nemačkom - ona ukazuje na poistovećivanje s kulturom za koju se činilo da najviše doprinosi napretku, kako se i desilo u doba Josifa II i devetnaestovekovnog liberalizma. Anschluss iz 1938. godine jeste tragičan, na karikaturalan način izopačen vid ove simbioze između nemačke leadership i duha napretka. Osporavana veza između Mitelevrope i germanizma često je predstavljala dramatični motiv, kako je istakao Arduino Anjeli u slučaju Hajnriha fon Srbika. Ovaj je u habzburškoj monarhiji uviđao sintezu ideja univerzalnog, imperijalnog i mitelevropskog u kojoj se, u njegovim očima, na najuzvišeniji način ospoljavao nemački univrezalizam, viševekovna istorijska germanska misija na podunavskom prostoru i svest o toj misiji. Srbik se suprotstavlja malonemačkom idealu, kleindeutsch, odnosno poistovećivanju germanizma s prusijanstvom, kao i onom velikonemačkom, grossdeutsch, koji veliča bečku tradiciju; suprotstavlja se svakom ,,austrijstvu“ u ime svenemačke postavke. U toj postavci austrijska ideja - a i sama Mitelevropa, kojoj Srbik posve-

24

25

ćuje čuveni ogled iz 1937. - postaje „suštinski nemačka ideja“; Austrija ,,je deo nemačke duše, nemačke slave i nemačke muke“ i misija habzburškog carstva je bila da nametne premoćniju germansku ideju u srednjoj i istočnoj Evropi, da stvori u tom prostoru univerzalnu, odnosno sveto-rimsko-carsko-germansku civiliziciju. Dunavom se, dakle, spuštamo u karolinšku ekumenu? Srbik nije bio ni nacionalista, ni rasista; nemačka kultura je za njega značila hrišćansku univerzalnost Svetog Rimskog Carstva koja je imala da nadiđe svaku državu i nametne vlastitu nadmoćniju etičku vrednost svakoj politici ogoljene moći. On više puta govori o mimom suživotu nemačkog s dmgim narodima na srednjoevropskom prostom, o priznavanju svakoj drugoj naciji punog prava na život. Ali nemački narod je, za njega, nespomo narod koji je pozvan da predvodi Srednju Evropu, jedini koji može da bude glasnogovomik kulture i univerzalnosti; Sveto Rimsko Carstvo je nemačke nacionalnosti. Srbik se nije obazirao na rasno-biološke činioce, zagovarao je mešane brakove i etnička ukrštanja, nije zaboravljao da je njegova porodica, iako germanizovana već generacijama, češkog porekla. Ipak je samo nemačka krv, po njemu, bila cement kulture, Kulturnation u Srednjoj Evropi; ko pripada dmgim nacijama, može da se uzdigne do vrhova kulture, ali ukoliko se germanizuje, postane Nemac, kako se desilo njegovoj porodici, ili, pak, može da ostane na nivou svoje nacionalnosti, što će reći nižem, uvažavanom ali podređenom. Sloveni su mogli da postanu Nemci, kao što su varvari mogli da postanu rimski građani, ali najviša kultura, Kultur, mogla je da bude samo nemačka, kao što je nekada bila grčko-rimska. Za takav nemački univerzalizam - „očajnički nemački“, govorio je Tomas Man kako bi ukazao na klupko često složenog stanja duha, na strast za redom i pritajenu sklonost ka haosu - vezuje se velika stranica evropske kulture, snaga Kultur koja je preuzela na sebe napregnutost između života i vrednosti, postojanja i reda. Parabola Srbikova jasno pokazuje kako ovaj univerzalizam, onda kada je nemačka nadmoć ugrožena, može da se izopači u najgori oblik partikularističkog varvarstva. „Nemački usud“, turoban od patosa i nemog unutrašnjeg

života, bio je prvenstveno način na koji se živeo suret-sukob Nemaca i Slovena na prostranom podmčju i u viševekovnom razdoblju njihovog sučeljavanja. Nacizam je neizbrisiva lekcija izopačenja nemačkog prisustva u srednjoj Evropi. Ali je prisustvo Nemaca u Mitelevropi predstavljalo veliko poglavlje istorije i njihov nestanak je bila velika tragedija koju nacizam, odgovoran za njihovo unižavanje i poraz, ne može da prekrije zaboravom. Upitati se nad Evropom znači, danas, upitati se nad vlastitim odnosom prema Nemačkoj. Svi smo bili vaspitani da Duh Sveta vidimo u velikim bataljonima, a valjalo bi da od Herdera naučimo da ga uočimo i tamo gde je - ili se čini da je - još pospan ili tek u ranom detinjstvu; možda nećemo biti uistinu spaseni sve dok ne naučimo da osetimo, na gotovo fizički neposredan način, da je svakoj naciji suđeno da doživi svoj čas i da ne postoje, u apsolutnom smislu, veće ili manje kulture, već sled doba i procvata. Živeti i čitati znači misliti tu „istoriju ljudske duše“ u svim vremenima i u svim zemljama koju je Herder želeo da iscrta kroz zbivanja u svetskoj književnosti, bez žrtvovanja ideje večite univerzalnosti te duše, ali i bez žrtvovanja ijednom jedinom modelu nijedan od oblika, tako različitih i dmgačijih, koji su je otelovili; ljubav prema savršenstvu grčke forme nije ga navodila da potceni pesmu letonskog narodnog veselja. Kao i svi pisci Sturm undDrang-a, Herder je voleo reku, mladi i siloviti brzak koji teče u dolinu, damjući plodnu vitalnost: gledajući ovu mladu i tananu vodu novorođenog Dunava, pitam se da li, prateći ga sve do delte, stupamo u arenu krvavih sukoba ili u hor čovečanstva uprkos svemu jedinstvenog u raznolikosti svojih jezika i kultura. Pitam se da li me očekuje svečana povorka bojnih polja, prošlih, sadašnjih ili budućih, ili ona „podunavska konfederacija“ u čije složno jedinstvo veliki grof Karolji - mađarski aristokrata koji je bio kadar da postane pravi patriota i da u socijalizmu prevaziđe vidike vlastite klase - nije prestajao da veruje, čak ni kada je zbog te vere kao izgnanik u Londonu, nakon izbora za predsednika Republike Mađarske 1918-19, bio prinuđen da proda kišni mantil kako bi platio račun kod bakalina.

26

27

6. N o t e e n t i e n d o Možda je obećanje ove nevine vode varljivo i ono ljudsko univerzalno ne postoji; nakon posete Logoru čini se smešnom vera u veliko drvo čovečanstva koje je Herder zamišljao kao skladnu celinu. Verovatno je ta slika, kao i iz nje proistekli osećaj ispunjenosti, samo naša potreba kojom prekrivamo bezumni metež događaja. ,,Dunavje“ (kako je u XVIII veku govorio Grizelini) putovanje savesnog putnika moralo bi se, uostalom, okončati vrlo brzo. Sutra uveče očekujemo, ovde na Bregu, ostale, ali, nestrpljivi da proverimo tvrdnju o ovom preuranjenom kraju, odlučujemo da skoknemo nakratko do Imendingena, gde Dunav, kako je rečeno, tone u pukotine stena da bi izronio pomešan s vodama Aha i zajedno s njima se ulio u Bodensko jezero. Ljubazan gospodin, koji šeta obalom, kaže nam da je leti, na toin mestu, korito reke potpuno suvo. Ali u Ulmu, nekoliko kilometara dalje, reka - zvana Dunav - postoji i leti, široka i plovna; leti se, tako, Dunav rađa mnogo dalje, u Tutlingenu, daleko od tačke gde se nalazimo ove naše večeri, nastaje od pritoka i rečica koje se spuštaju s brda i koje ne znaju ništa o Donauešingenu niti o Furtvangenu. I Dunav je, kao i svako od nas, jedan Noteentiendo, Nerazumemte, poput figure nacrtane na jednoj od šesnaest slika tabele „Las Kastas“, nekoj vrsti čoveče ne ljuti se Ijubavi i loza koju sam, sećam se, video okačenu na zidu Muzeja Meksiko Sitija. Svako od šesnaest polja oslikane ploče prikazuje tri figure: čovek i žena, čija različita krv bespogovorno traži da se spoji, i mimo dete rođeno iz njihovog susreta koje je u naređnom okvim, već odraslo, protagonista nove veze iz koje se rađa dmgo dete predodređeno da nastavi lanac ukrštanja: Mestico, sin Španca i Indijanke, Kastico, njegov sin, Mulat kojemu Španjolka damje nalickanog Moriskosa i tako dalje, sve do Kina, Loba, Žibara, sina Lobovog i Kininog, Albarazada, sina Mulatkinje i Žibara i oca Kambuha, roditelja, pak, Sanbaiga. Tabela bi da ustroji i strogo razdvoji - pa i po odeći kaste, dmštvene i rasne, ali, zapravo, nehotice slavi hirovitu i buntovnu igm erosa, velikog mšitelja svake zatvorene dmštvene hijerarhije, onog što rastura i ponovo meša svaki složeni špil karata, što premeće novčiće i pehare ili mačeve kako bi igra bila moguća i dopadljiva. 28

Na pretposlednjem polju, plod ljubavi Tente En E1 Airea i Mulatkinje dovodi u nedoumicu talenat za imenovanje anonimnog klasifikatora koji taj plod, naime, naziva ,,Noteentiendo“. Onaj Dunav koji postoji i ne postoji, koji se rađa s više strana i od više roditelja, podseća nas da je svako, zahvaljujući mnogostrukom i skrivenom tkanju kojem duguje vlastito postojanje, jedan Noteentiendo, poput građanina Praga s nemačkim imenom ili Bečlija sa češkim. Ali ove večeri, kraj reke koja leti, kažu nam, katkad i nestane, korak kraj mog je nepobitan kao onaj vodeni tok i u njegovom talasu, prateći zavoj obale, možda znam ko sam. Pristrasniji i manje sklon privatnoj istoriografiji, krotki i kudravi Zigmund fon Birken, barokni pesnik i ugledni predstavnik Vrsnog Pastoralnog i Cvetnog Reda Pegnica, video je u zavojima Dunava, koji se hirovito najpre povija k istoku, potom k jugu, a onda ka sevem, naum božjeg proviđenja kako bi se sprečilo nadiranje Turaka. U svom delu o Dunavu iz 1684. godine - koje obuhvata obale, oblasti, drevna i nova imena gradova na reci, od izvora do ušća - autor, prethodno sakupivši krajnje prilježno ogroman učeni materijal, piše da je naša ovozemaljska domovina mesto nesavršenstva i ostavlja beline umesto imena koja nije uspeo da pouzdano utvrdi, pozivajući čitaoca da ispuni ta prazna mesta vlastitim iskustvom i osećanjem vlastite nedostatnosti. Možda pisati znači ispunjavati beli prostor postojanja, onu prazninu koja se iznenada otvara u časovima i danima, među predmetima u odaji, i usisava ih u beznađe i beskonačnu izlišnost. Strah, napisao je Kaneti, izmišlja imena kako bi skrenuo svoje misli; putnik iščitava i zapisuje nazive na stanicama kojima prolazi vozom, na uglovima ulica kuda ga nose njegovi koraci, i nastavlja s malim olakšanjem, zadovoljan tim redom i skandiranjem ništavila. Zigmund fon Birken je tražio prava imena svega i kretao je na put, kako je govorio, kako bi neposredno osmotrio izvor Dunava koji su toliki opisali, ali malobrojni se i udostojili da odu da ga vide. Nije mu zvučala potpuno uverljivo Cosmographia Sebastijana Minstera gde se poreklo Dunava pripisuje biblijskom potopu (XI, 11) i hteo je 29

Ona dosetka, kaže Điđi pred flašom Gutedela u krčmi blizu Brega - u kojoj su se disjecta membra družine, premda privremeno, ponovo spojila - može da padne na pamet samo sinu našeg veka, nekome ko sumnja da li još postoji priroda, da li je ona zagonetna gospodarica univerzuma ili ju je artificijelno svrgnulo s trona; nije slučajno što je Dunav, upravo ovih dana, ugrožen planom izgradnje velike hidroelektrane između Beča i Hajnburga koja bi uništila - po protestima Zelenih - ekološku ravnotežu ,,Donauauen“-a, bujno zemljište oko reke, s njegovim tropskim izobiljem flore, faune, života. Điđi, esejista punokrvnog i setnog klasičnog duha, ali i posebno jogunast gastronom spreman da se namah digne od stola, počeo je, između ostalog, da gubi strpljenje i zato što je Marija Đudita, u pokušaju da odbrani, istini za volju, površno, rezultate onog prošlogodišnjeg ispitivanja na obronku, iznenada upotrebila izraz „izaći iz tunela“ koji ima tu moć da ga uvek nagna da izađe iz vlastite kože. Za Getea, nastavlja Điđi, neprirodno verovatno nije postojalo: Geteova priroda obuhvata i obavija sve i ona je ta koja pokreće i stvara, s neuhvatljivom ironijom, sve oblike, pa i one za koje se čini da je pobijaju i ljudima izgledaju kao ,,neprirodni“. I najveći i najjaloviji sirotan, ubeđen da je izgnan iz njenog okrilja, pripada joj a da to ni ne zna i glumi ulogu koju mu je ona namenila u večitoj igri: česma i oluk povinuju se rečnom božanstvu. Za stolom one krčme kraj Brega nekoga, pak, u iskušenje dovodi sumnja. Druga priroda koja nas okružuje - šuma simbola, posredovanja, konstrukcija - pobuđuje bojazan da, iza nje, ne postoji nikakva prvobitna priroda, da su artificijelno i razni bioinženjerinzi preobrazili i istisnuli njene navodno večite zakone. Upravo je austrij-

ska kultura, rođena u podunavskom prostoru, obznanila sa osvešćenom jasnoćom krivotvoreni karakter post-modemog, ismevajući ga kao glupost, ali ga i prihvatajući kao usud. Pravo govoreći, ni poznom i nedokučivom Geteu nije bila neznana ta bojazan kada, u dugom Faustu, ne samo da priča o rađanju Homunkulusa, čoveka načinjenog u laboratoriji, već i priziva potpunu prevlast neprirodnog i poraz ili nestanak drevne Majke, izobličene modom, proizvodnjom veštačkog, prividom. Na toj reviji postanka modemog i post-modemog, što jeste dmgi Faust, česme su življe i opipljivije od reka i njihovi cevovodi uvek mogu da prekinu dotok vode života, kako i preti Apokalipsa. Zabrinjavajući protesti protiv centrale koja bi trebalo da nikne kod Hajnburga govore 0 usahnuću, 0 zemlji i životu koji bi presušili, 0 isušenom i sterilisanom majčinskom amnios-u, o muljevitoj i iskonskoj džungli Auen-a koja bi zauvek nestala. Dangube koje mudmju u onoj krčmi na Bregu strahuju, krišom, da su nastali kao Homunkulus i da mogu da presahnu, u humusu njihova srca, poput prosušenog rečnog korita koje zadovoljni sobom prizivaju. Potajno se, ipak, uzdaju u pričuvni osmeh koji je Gete dopuštao sebi i pred Kamevalom veštačkog, tako bespoštedno predstavljenom u drugom Faustu. I za nas, u onoj krčmi, kao i za sve, nedoumica je ista ona koju je izneo i mefistofelski ostavio nerazrešenom stari Gete: da li je Priroda stvoriteljka beskrajno obzorje koje obuhvata i epohalne događaje u kojima ljudi ne uspevaju više da ga nazru, ili je i ona sama završila na kamevalskim kolima neautentičnog, iza kojeg ne postoji više ništa? Da li je atomska bomba podmukla ljudska tvorevina koja ugrožava večiti sklad i s njim i hiljadugodišnju misao koja je prenela taj osećaj sklada, ili je beznačajni fenomen koji u smešno svedenim razmerama oponaša fisije i gigantske eksplozije koje se neprestano zbivaju na suncu, od Boga stvorenom kako bi dalo život i toplotu zemlji? Oprečne nas se teze, da budemo iskreni, ne tiču preterano, dok smo tamo, u krčmi, jer sve i da je kraj sveta 0 kojem se toliko tmbi samo pljusak što označava pomalo preuranjeni svršetak leta, on bi za

30

31

da ustvrdi da li se ime reke uistinu može objasniti bukom, hukom njegovih izvora, kako su tvrdile neke etimologije. Njegov barokni osećaj za dosetku i začudno ipak nije mogao da ga navede da se zadovolji slikom velike reke presahle zatvaranjem česme.

7. H o m u n c u l u s

nas ipak bio kraj naše sezone. Noge konobarice koja služi za stolom, sa onim klompama što idu gore dole po drvenom podu ad maiorem Dei gloriam i na prosvetljenje prisutnih, predstavljaju više nego dovoljan razlog da na svetu ostanemo nešto duže - ili samo u ovoj krčmi, kako bismo slušali Điđija koji drži slovo i gledali lica oko njega. Marija Đudita se bakće s kobasicama i senfom, Frančeska osluškuje u tišini, obična i dražesna poput Fontanove Efi Brist, draž vode koja, čini se, protiče blago i prozračno kao potok nešto dalje, ne skrivajući ništa, čista i jasna površina koja je, poput mora mimog i tek pomalo nabreškanog daškom vetra, neprozimija od dubina što pokazuju tmine svojih špilja i podseća na prijatan i nemi beskraj. U planinskom brzaku što teče nizvodno mladi Gete je video svežu i neukrotivu mladost koja se sunovraćuje u dolinu i zemlji damje plodnost. U doba Sturm und Drang-a, prožetog prerevolucionamim nadanjima, reka je bila simbol genija, životne energije stvoriteljke napretka; u petom tomu Encyclopedie ,,enthousiasme“ se poredi s malim potokom koji raste, teče, vijuga, postaje sve veći i silniji i na kraju se probija čak do okeana, „nakon što su zahvaljujući njemu srećne zemlje koje je zapljuskivao postale bogatim i plodnim". Ali nekoliko decenija docnije Grilparcer, pesnik Austrije XIX veka, u stihovima posve drugačijeg tona zamišljao je kako zaustavlja tok potoka, video ga je kako raste, ali i kako se gubi u istoriji, kako ostaje bez skromnog, ali skladnog mira svog bistrog i spokojnog detinjstva, kako se komeša i ukršta sve dok ne iščezne u mom, u ništavilu. Dunav je austrijska reka i austrijsko je podozrenje prema istoriji koja razrešava protivurečnosti tako što ih odstranjuje, u sintezi što nadilazi i poništava pojmove u igri, prema budućnosti koja približava smrt. Možda nam danas stara Austrija često izgleda kao duhovno bliska domovina jer je bila domovina ljudi koji su sumnjali da njihov svet ima nekakvu budućnost i nisu želeli da razreše protivurečnosti starog carstva već da ih odlože, pošto su shvatali da bi svako rešenje značilo i uklanjanje nekih činilaca od suštinske važnosti po raznorodnost carstva te, dakle, i kraj carstva samog. Da bi se stiglo do kotline Brega, valja se spustiti, premda tek nekoliko metara, niz kratki obro-

Nemački muzej satova, dika Furtvangena, šuma je instmmenata svih vrsta i svih oblika - dragocenih, kućnih, samohodnih, muzičkih - koji mere vreme. Preovlađuju, naravno, satovi s kukavicom iz Svarcvalda čije se autorstvo pripisuje nekakvom bohemskom zanatliji ili, pak, po drugima, izvesnom Francu Antonu Ketereru, oko 1730, ili njegovom ocu Francu. Tu su satovi s klatnom, oni astronomski, planetami, kvarcni. Primorani smo nesvesno da se zapitamo da li vreme protiče nezavisno od tih instmmenata koji odmeravaju njegov ritam različitim kretnjama ili predstavlja samo taj skup mera i pokazatelja. Među onim bezbrojnim klatnima ne mislimo na pitanja Aristotela i Svetog Avgustina, na metafizičko promišljanje vremena, već na mnogo skromnije hronološke nedoslednosti i odstupanja. Pre nekoliko meseci, na primer, nekolikim proglasima Italijanski socijalni pokret (MSI) proslavljao je četrdeset godina Republike Salo. One slike mku podignutih u fašistički pozdrav i produženih bodežima bile su i alegorija rastegljivog i podatnog trajanja vremena, i ličnog i istorijskog. Godine 1948, tokom čuvene izbome kampanje, 1918. sa svršetkom Prvog svetskog rata i pripajanjem Trsta Italiji, pripadala je već dalekoj i spokojnoj prošlosti koja više nije mogla da raspali krvničke strasti; trideset godina koliko je proteklo između 1948. i 1918. smestili su te događaje sa onu stranu lomače, izvan domašaja neprijateljskog gneva. Četrdeset godina između Republike Salo i nedavnog njenog proslavljanja predstavljaju kratko razdoblje za kojeg se nije raskrstilo ni sa jednom strašću; okupljanje najavljivano onim proglasima moglo je da izazove nerede, tuče i povrede. Proživljavamo kao ovovremene događaje koji su se zbili pre mnogo godina ili decenija, a doživljavamo kao predaleka, jednom za svagda izbrisana, zbivanja i osećanja stara mesec dana. Vreme se

32

33

nak. Tamo počinje reka, njeno spuštanje. Sledeći ga, bilo bi uputno potražiti i predahe, skretanja, kašnjenja, pošto, kako je to Rilke znao, nema smisla misliti na pobede, u preživljavanju je sve.

8. K o l o s e c i v r e m e n a

tanji, produžava, grči, zgušnjava u grumuljice koje kao da možemo rukom dotaći ili se raspršuje poput oblaka magle koja se proređuje i potom potpuno iščezava; kao da poseduje brojne koloseke koji se ukrštaju i udaljavaju, a po kojima juri u različitim i suprotnim pravcima. Od pre koju godinu, 1918. se približila, kraj habzburškog carstva, već iščileo u prošlosti, ponovo je prisutan, predmet je žučnih rasprava. Ne postoji jedan jedini voz vremena koji vodi u jednom pravcu, postojanom brzinom; svako malo se ukršta s drugim vozom koji mu dolazi u susret iz suprotnog pravca, iz prošlosti, i u jednom delu puta ta prošlost je kraj nas, tu pored, u našoj sadašnjosti. Jedinice vremena - one koje udžbenici istorije određuju, na primer, kao kvartamu eru ili period Avgusta, a hronike našeg postojanja kao godine gimnazije ili doba ljubavi prema nekoj osobi - tajnovite su, teško samerljive. Četrdeset godina Republike Salo izgledaju kratko, četrdeset i tri godine belle epoque, pak, veoma dugo; Napoleonovo carstvo deluje mnogo duže od demohrišćanskog koje je potrajalo znatno više. Velike istoričare, poput Brodela, zaokupljao je, poglavito, ovaj zagonetni vid trajanja, dvosmislenost i višeznačnost onoga što se određuje kao ,,savremeno“. Kao u naučnofantastičnim pričama, ova reč poprima različita značenja u zavisnosti od kretanja u prostom: Franjo Josif je savremenik za nekog ko živi u Goriciji i nailazi na tragove njegovog prisustva u svetu koji ga okružuje, dok pripada dalekom dobu za nekog ko živi u Vinjalu Monferatu. Za Hamsuna, već rođenog u vreme bitke kod Sedana i još među živima početkom Korejskog rata, dva događaja su na neki način obuhvaćena jedinstvenim horizontom, dok za Vajningera, koji je umro veoma mlad 1903, prvi pripada prošlosti pre njegova rođenja, a drugi dalekoj budućnosti, svetu koji ne bi mogao ni da zamisli. ,,Ungleichzeitigkeit“, ne-savremenost koja razdvaja osećanja i navike osoba i dmštvenih slojeva, kako je napisao Bloh, jedan je od ključeva istorije i politike. Čini nam se nemogućim da je za našu decu već neopoziva i nepoznata prošlost ono što je za nas još zahtevna sadašnjost. Svako je, u tom smislu, žrtva i krivac za nesporazum:

Kip kraj izvora Donauešingena prikazuje Dunav kao malog dečaka u krilu ženske figure koja predstavlja Bar, prijatnu brdovitu oblast što se pmža unaokolo. Ova slika deteta neuobičajena je u ikonografiji velike reke koja, mahom, biva predstavljena likom moćne i veličanstvene zrelosti, kao na kipu fontane koja s prednje strane ukrašava zgradu galerije Albertine u Beču. I u Budimpešti, na trgu Engels, na fontani Danubijus koju je projektovao Mikloš Ibl, uzdiže se stari

34

35

ko je deset ili petnaest godina mlađi od mene, ne može da shvati da je istarski egzodus nakon Dmgog svetskog rata za mene deo sadašnjice, kao što ja ne mogu uistinu da shvatim da su za njega godine između 1968, ’77. i ’81. podeljene na odelite i različite epohe, dok se meni, uprkos njihovim potresima i velikim razlikama, istovetne nižu poput ustalasane trave u ravnici. Istorija zadobija odlike realnosti tek mnogo docnije, kada već prođe i opšta, potom ustanovljena i u analima zabeležena povezanost godina prida kakvom događaju njegov značaj i ulogu. Sećajući se bugarskog sloma, događaja odlučujućeg po ishod Prvog svetskog rata i, dakle, po svršetak jedne kulture, grof Karolji piše da nije uviđao njegovu važnost dok ga je proživljavao jer ,,u tom trenutku ’taj trenutak’ nije još postao ’taj trenutak’“. I za Fabricija del Donga bitka kod Vaterloa, dok se u njoj bori, još ne postoji. U čistoj sadašnjosti, jedinoj dimenziji u kojoj se, uostalom, živi, ne postoji istorija; ni u jednom trenu nema fašizma ili Oktobarske revolucije, jer u tom najmanjem odlomku postoje samo usta koja gutaju pljuvačku, pokret ruke, pogled uprt u prozor. Kao što je Zenon poricao da se strela odapeta iz luka kreće, jer je u svakom trenu mirovala u jednoj tački prostora, a sled nepokretnih trenutaka nije mogao da predstavlja kretanje, tako bi valjalo reći da sled časova bez istorije ne stvara istoriju, već uzajamni odnosi i dopune koje unosi istoriografija. Život se, govorio je Kirkegor, može shvatiti samo ako gledamo unazad, premda ga moramo proživeti gledajući unapred - odnosno u nešto što ne postoji.

9. B i s u l a

i uspravni muškarac, kosa kao u kakvog Mikelanđelovog Mojsija, koji se oslanja o štap-skiptar i levom rukom drži školjku, dok se ispod njegovog plašta pomalja rep ribe. Njegove su veme pritoke Tisa, Drava i Sava - te koje poprimaju, na kipovima fontane, ljupka ženska obličja. I figure koje ukrašavaju veliku knjigu maršala Luiđija Ferdinanda Marsilija, Danubius Pannonico-Mysicus, Observationibus Geographicis, Astronomicis, Hydrographicis, Physicis Perlustratus et in sex Tomos digestus (1726), otelovljuju reku kao snažnog i muževnog starca, neku vrstu kraljevskog i blagonaklonog Satuma, titana kojemu još ne prete hidrocentrale, sistemi kanala i dmga lukavstva nepobedivih patuljaka koji su ovladali zemljom. Istina, Danau je, na nemačkom, ženskog roda i u Muzeju kriminala u Beču slika O. Fridriha iz 1938, koja prikazuje leš utopljenika, nosi naslov Majka D unav- skromna slika, rekao mi je ljubazni kriminalni savetnik koji me je pratio u poseti organizovanoj samo za mene, jer je policija mogla da ponudi samo mršave naknade i bila je, tako, prinuđena da se obraća umetnicima nevelikih očekivanja. Pa ipak, muškog roda i u zrelim godinama je i Dunav koji simbolizuje Evropu na fontani Beminija na Trgu Navona. Onaj izvor u Donauešingenu, pre hiljadu i šest stotina godina, bio je domaće mesto devojci plavih očiju i zlatne kose kao u stvorenja koja će docnije opčinjavati Tomasa Mana. Barem tako svedoče stihovi Decima Magnusa Auzonija, učitelja retorike i pedagoga malog Gracijana, sina imperatora Valentinijana I. Godine 368. n. e. Auzonije je krenuo za rimskom carskom vojskom u pohod protiv Svaba; tabor se nalazio u blizini sutoka Brigaha i Brega. Očekivana pobeda rimskih legija, koje su se svetile za poraz kod Šalon sir Saona, donela je književniku robinju i on ju je nazvao Bisula, imenom možda poteklim od alemanske reči koja se odnosila na živahnost mlade varvarke ili, po dmgima, na račvanje izvora. Auzonije je imao pedeset i osam godina, zaljubio se u svoju Bisulu koja je, pak, pošla za njim u Rim nakon što joj je on, gotovo odmah, vratio dostojanstvo slobodne žene. U epistolama upućenim

prijatelju Paulusu čitamo o snažnoj i gotovo zatečenoj strasti šezdesetogodišnjeg književnika, o njegovom uvažavanju voljene, o smernoj zahvalnosti za taj nenanadani dar sudbine koji je postao središtem njegova života. Auzonije je umeo da sačini stih i predaje gramatiku, i kao časni retoričar nije se upuštao u zagonetno tkanje vaseljene; teško da se upitao kako to da su bili potrebni toliki dugi marševi preko Alpa, rat i rim ska vojna veština da bi on mogao da bude srećan s jednom ženom. Ruka koju rado stežemo i ljubimo gane nas i zato što potiče iz daleka i zato što su u obliku i zavodljivosti onih prstiju skromno učestvovali veliki prasak, kvartar, seobe Huna iz azijskih stepa. Auzonije je napisao stihove za Bisulu. Nisu to veliki stihovi, jer je profesor iz Bordoa - ondašnje Burdigale, gde je rođen - bio prilježan zanatlija heksametara i pentametara, izvesno ne i pesnik, kako pokazuje opšimi i dosadni sastav o Mozeli. Ljubav nije dovoljna da bi se stvarala poezija, premda ponekad može biti neophodna; ko ispisuje distihe o svojoj strasti, ponekad se više bavi prvima, nego ovom potonjom. Auzonijevi distisi su, u svakom slučaju, više nego dolični i pevaju o dvostmkoj prirodi Bisule, zlatokosoj i plavookoj Germanki i Rimljanki po odeći i običajima, ćerki Rajne koja je kod izvora Dunava postala građanka Lacija. Od voljene žene koja je pošla za njim u Rim Auzonije, premda joj se divi u rimskim odorama, ne traži da se odrekne svog germanskog porekla, reka i šuma. Steći novi identitet ne znači izneveriti onaj prethodni, već obogatiti vlastitu ličnost novim duhom. Naravno, Bisula je ta koja je pošla za Auzonijem u Rim, nije on ostao u Švabiji. U svakom susretu kultura - skladnom ili spomom, među različitim osobama ili u iskustvu jedne jedine - uvek postoji, neumoljiv, trenutak izbora u kojem se, sve i za dlaku, prepoznajemo više u jednoj, nego u onoj dmgoj. Nema unapred datih izbora; Borhes je, u svojoj poučnoj priči, ispričao da su longobardski ratnik - koji napušta svoje ljude kako bi postao branilac Ravene i njenih bazilika - i engleska dama - koja napušta vlastiti svet kako bi se pridmžila indijanskom plemenu - dve strane iste medalje, jednake pred Bogom.

36

37

Možda je Bisula, u latinitetu, pronašla samu sebe, poput varvara - Aecije, Stilihon - koji postaju poslednji veliki branitelji Carstva, veći Rimljani od Rimljana i njihovih mlitavih imperatora, ili poput engleske plemkinje, u Borhesovoj priči, koja se prepoznala u indijanskom plemenu. Identitet je nikad dovršeno traganje, a zagrižena odbrana porekla može da se pretvori koliko u nazadno robovanje, toliko i, u određenim okolnostima, u saučesničko prepuštanje iskorenjivanju. Nisi osetila kao bol svoju sudbinu i sudbinu svoje zemlje, mogao je njegovoj Bisuli da kaže Auzonije i da doda da su mu, u poređenju s njenom sačuvanom germanskom prirodom, rimske žene izgledale kao lutke i utvare.

nje suše strahujemo od otvorenog polja, želeli bismo zatvorenu i pomalo zagušljivu prostoriju gde bismo se ušančili i ustrojili vlastite ništavne mehanizme odbrane. Ali dve panonske jagodice, još jednom, otpušavaju ta začepljenja, odnose ustajao vazduh koji se zadržao u ponekom kutku i sve ponovo počinje da teče, nesputano i slobodno, poput one vode koja se dopadala starom Brojningem. Dok sledimo, nešto docnije, tok Brigaha, kako bismo se pridmžili ostalima, padaju nam na pamet reči iz Talmuda i Bertoldove - prve jezgrovite, dmge nezadržive, ali saglasne - o tome šta je čovek bez žene.

10. I z v o r B r i g a h a U rasprama oko izvora Brigah gotovo da nema zagovomika, i pored skretanja zbog kojeg u Donauešingenu prekratki Dunav postaje njegova pritoka. Samo se M. F. Brojninger, u traktatu o izvorima Dunava iz 1718, opredeljuje za Brigah, ali razlozi koje navodi na kraju se svode na jedan jedini i gotovo neodrživ, na svežinu njegovih voda. Natpis, skroman i neupadljiv, ne govori o Dunavu; mesto je mimo, velike livade i dah spokoja. Nema nikakve krčme, već je tu samo klupa koju je, piše, postavila Landesbausparkasse, Oblasna građevinarska štedionica. Mali izvor izbija iz zemlje i uliva se u ustajalu bam na čijem ga dnu gvozdena cev sakuplja, ponovo sprovodi pod zemlju i izbacuje nekoliko metara dalje, kao potočić koji teče nizvodno. I u ovom slučaju malo oštećenje na onoj jednostavnoj gvozdenoj cevi promenilo bi izgled Dunava... Posvuda je tišina, vetar dopire nenametljiv i svež, gotovo podsećajući kakav bi život mogao biti, zategnuto jedro koje za sobom ostavlja penušavi trag; po tom vetru, ko se prepusti ili preda obamrlosti, oseća se krivim, iza rituala malih fobija kojima se štiti poput kafkijanskog neženje. Ispred svih stvari kao da postoji veo koji ih zamagljuje i onemogućava da ih poželimo. U tim trenucima unutraš-

U broju tri Kirchplatz-a, ispred crkve Sv. Marina u Meskirhu, ploča podseća da je u toj kući malog grada kraj mladog Dunava živeo, kao dečak, Hajdeger. Kuća je niska, bež boje; na ulici, preko puta istanjenih prozorskih dasaka ukrašenih kovanim bakrom, nalazi se staro i kržljavo drvo u čije je stablo neko zabio, ko zna zašto, eksere. U broju tri sada stanuje porodica Kaufman i gospođa koja mi otvara vrata na moje pitanje o Hajdegeru uzvraća pitanjem da li mislim na crkvenjakovog sina ili unuka. Hajdegem bi se, izvesno, dopalo što ga ne prepoznaju kao znamenitog filozofa, već kao sina lokalnog crkvenjaka; ne kao čuvenog protagonistu koji donosi slavu imenu svoje porodice, već kao nekog ko od časnog imena svoje porodice i skromnog ugleda očevog zanimanja stiče vlastiti identitet i dostojanstvo, vlastito mesto na svetu. Verovatno bi se osetio prihvaćenim i zaštićenim u tradiciji, uronjen u predeo i u brazdu naraštaja, nenametljiv, ali autentičan način postojanja u Bitku. Ali je Hajdeger, više puta podvlačeći svoju pripadnost seljacima Švarcvalda, oskmavio upravo to osećanje vemosti i smem osti, tu religio. U onom prenaglašenom poistovećivanju s bliskom i neposrednom zajednicom - sa svojim šumama, dijalektom, svojim ognjištem - prećutno se polagalo i pravo na monopol autentičnosti, kao na kakvu ekskluzivnu i zaštićenu marku, kao da neiskvarena bliskost s vlastitom gmdom poriče ili prenebregava vemost dmgim ljudima i

38

39

ii. C r k v e n j a c i

iz M e s k i r h a

drugim grudama ili drugim domovinama - njihovim drvenim kućama, stanovima sa zaštićenom visinom stanarine ili neboderima. Iako bratski privržen vlastitim ljudima, Hajdeger, u svojoj čuvenoj kolibi u Svarcvaldu gde je kao star voleo da se povuče u samoću lišenu bilo kakvog komfora, nije možda poznavao smemost pastira Bitka, njemu nedostupnu zbog jogunaste, premda nesvesne ohole ubeđenosti da je pastir-starešina, opunomoćeni upravnik Bitka. Hajdeger je bio posve svestan planetamog procesa koji je pretio iskorenjivanjem svakog pojedinca iz njegovog sveta i temeljnih veza kada je isticao vlastitu vezu sa Švarcvaldom i njegovim drvosečama. Ali nadahnuta žestina kojom je potvrđivao svoju religio nagonila ga je da autentičnim drži samo onu šumu ispred svoje kolibe, seljake koje je poznavao po imenu, pokret kojim se sekira podizala iznad panja ili onu reč na alemanskom dijalektu. Dmgi seljaci, šume, reči, navike iza planina i mora, koji nisu mogli da se vide ni dodimu već spoznaju samo posredno i indirektno, postajali su apstraktni, ideološki, nestvami, kao da postoje samo u suvopamim statistikama i da su izmišljotina demagoške propagande, a ne živi i stvami, sačinjeni od mesa i krvi, kao i pastir Bitka koji nije mogao da ih opazi čulima osećajući oko sebe samo miris Švarcvalda. Hajdegerova nezgoda s fašizmom nije samo nesrećan slučaj, jer fašizam, u svojoj manje sramnoj, ali ne i zbog toga manje pogubnoj dimenziji, jeste i stav nekog ko zna da bude dobar prijatelj drugu iz klupe, ali ne shvata da i drugi ljudi mogu biti isti takvi prijatelji vlastitim dmgovima iz klupe. Ajhman je bio iskren kada se u Jerusalimu užasnuo saznavši da je otac kapetana Lesa, izraelskog oficira koji ga je ispitivao mesecima i prema kojem je osećao duboko poštovanje, umro u Aušvicu. Užasnuo se, jer u nedostatku mašte nije bio u stanju da u ciframa žrtava uoči lica, crte, poglede, stvarne ljude. Krasnoslovlje o indivudualnoj autentičnosti postaje poza skorojevića kada taj što govori protiv mase zaboravlja da je i sam deo nje. Ona retorika ukorenjenosti i autentičnog izražava, inače, premda u izvitoperenom obliku, stvamu potrebu, odnosno potrebu za političkim i dmštvenim životom koji ne bi bio otuđen, i ukazuje na nedo-

statnost čistog pozitivnog prava, čiste formalne legalnosti što može da sankcioniše nepravdu, naspram koje stoji legitimnost, odnosno vrednost na kojoj bi počivao autentični zakon. Ali suprotstaviti legitimnost legalnosti, pozivajući se na oblikovane vrednosti (zajednica, neposrednost osećanja), nasuprot veberovskom svetu lišenom zabluda i bezosećajnosti demokratija, znači uništiti ona pravila političke igre što omogućavaju ljudima da se bore za vrednosti koje oni sami drže svetima, znači, dakle, uspostaviti tiransku legalnost koja poriče svaki legitimitet. Zazivati ljubav protiv prava predstavlja skmavljenje ljubavi koja biva iskorišćena kao sredstvo kako bi se dmgim ljudima oduzela sloboda i ljubav sama. Upravo je Hajdeger taj, uostalom, koji uspešno protivureči kultu ukorenjenosti; u vrhunskim momentima svog dela pokazao je da je „nelagodnost suštinski način postojanja-u-svetu“, da bez smetenosti i gubljenja, bez lutanja stazama koje nestaju u šumi ne postoji poziv, nije moguće čuti autentičnu reč Bitka. Sin crkvenjaka iz Meskirha, zadojen starom švapskom religioznošću, dobro je znao da krenuti putem istine i ljubavi znači preseći korene, otisnuti se daleko od kuće, iščupati se iz svih neposrednih veza i svake religio porekla, kao na mučnoj stranici Jevanđelja na kojoj Hrist pita majku šta to postoji među njima. Ako je, s jedne strane, Hajdeger na izvestan način blizak mitu o krvi i tlu, s dmge je blizak i istini Kafke koji nas nagoni da se zaputimo u pustinju, sve dalje od Obećane Zemlje. Možda je zbog toga jevrejski pesnik poput Celana, razdiran nacističkim uništavanjem i nakon toga opustošenim svetom, mogao da pronađe stazu što je vodila do Hajdegerove kolibe, da se uspne do te kolibe i susretne u stvamom dijalogu s bivšim rektorom univerziteta u Frajburgu koji je 1934. filozofiju, makar i na kratko, stavio u službu novog Rajha. Švarcvald je oko te kolibe postao transcendentalni i univerzalni predeo filozofije. Na Lichtung-u, na svetlom proplanku u šumi koji, poput čistina na mom Snežniku, nije opipljiv već predstavlja obzorje na kojem se ukazuju pojave, Hajdeger je postao simbolom nadmoćne skromnosti misli kao mesta gde se osluškuje Bitak.

40

41

Hajdeger uviđa objektivnost i neumitnost procesa koji je doveo do pobede tehnike i, kako on kaže, do zaborava Bitka; u tom svom viđenju on relativno pretvara u apsolutno, držeći da je tehnika epohalni usud modemosti i zaboravljajući da i plug, što cepa zemlju, predstavlja dominaciju i artificijelno i da je i intelektualac rimskog carstva mogao isto tako snažno da oseti udaljavanje od prirode i otuđenje man-a, prividnog postojanja zdmženog s bezličnim. Hajdeger nije bio nevina duša, uverena da je dovoljno pozvati se na lepa osećanja i propovedati jednostavan život, poput Viherta, kako bi se uspostavio sklad. On je iznosio dijagnozu o planetamoj tehnicizaciji bez moralističkog patosa, kako i priliči filozofu čiji je zadatak da mišlju uhvati suštinu vlastitog doba i pojmi njegove zakone, a ne da kudi zla vremena. Ali to ne znači, kako se često kaže, da je on zagovornik te pobede. Seizmolozi utvrđuju jačinu nekog zemljotresa na Merkalijevoj skali i ne oplakuju njegove žrtve, ali se i ne raduju potresu. Razgovarajući na vratima s gospođom Kaufman, koja nije rada da me pusti da uđem, nazirem hodnik, uzak i mračan, i on ne ukazuje na srećno detinjstvo provedeno u toj kući. Na susednim vratima, pločica govori da iza njih stanuje neki poreski savetnik, važan službenik Duha u doba u kojem je Duh postao ratio proračuna.

Među zidinama ovog dvorca na obalama Dunava još je jedan prvak krvavog pozorišta veka, Selin, proživeo, propatio i predstavio iskorenjenost i košmar totalnog rata. Gledao je reku kako se besno razbija o lukove i zamišljao ju je kako, surova i razoma, odnosi kule, salone i porcelane i vuče ih sa sobom sve do delte, mrveći i zatrpavajući istoriju blatnjavim krhotinama milenijuma. Ta utvara konačnog uništenja donosila mu je jetku utehu i mamila da svoj progonjeni beg poistoveti sa surovim i bezumnim krahom svega postojećeg. Dan je bledoplav, miris snega i miran Dunav, sa svojim patkama i trskom, ne prizivaju u svest slike uništenja germanisti koji, četdeset godina docnije, putuje bez bombi Rafa nad glavom i bez Senegalaca

Leklerove armije za petama s već isukanim mačetama. Sva mesta, duž puta, pozivaju na predah: putnik nije opsednut begom, već bi da se zaustavi, ponese sa sobom osobe i predele, pa i sobu hotela u Tutlingenu, koju je napustio pre nekoliko časova, i sate provedene u toj sobi, vode sna i amfom koja je izronila iz tog mora. Putovanje je vemost slabo pokretljive osobe koja posvuda potvrđuje ono na šta se navikla i sa čim je srasla i pokušava da, kretanjem u prostom, prevari osipanje vremena ne bi li uvek ponavljala ustaljene radnje i pokrete: sesti za trpezu, ćaskati, voleti, spavati. Među latinskim izrekama koje, s pouzdanošću mrtvog jezika, ukrašavaju odaje dvorca Zigmaringena jedna slavi ljubav prema rodnom mestu, duh boravka ukorenjen u sopstveni dom i lišen žudnje za napuštanjem: „Domi manere convenit felicibus“, srećnima priliči ostanak kod kuće. Dvorac Zigmaringena, koji se izdiže nad obalama mladog Dunava, nije bio mesto sklada i zadovoljstva, već pre mesto odlazaka, bega i izgnanstva. I od njegovih gospodara, kneževa HoencolemZigmaringena, pominju se prvenstveno oni koji su ga napustili kako bi postali vladarima tuđinskih zemalja (poput Karla ili K arola I Rumunskog, u prošlom veku), ili iz njega, jedne noći godine 1944, bili proterani kako bi napravili mesta kolaboracionističkoj francuskoj vladi Višija u povlačenju zajedno s nemačkom vojskom, nestvamim i bespomoćnim poslušnicima maršala Petena i Lavala, njegovog prvog ministra. U tom dvorcu se odigrala scena tragedije koja je prikazala izopačenje Nemačke i, kao posledicu toga, suton nemačkog činioca u podunavskoj Evropi. Devojka vodi u turistički obilazak posetioce dvorca. Bezlično i monotono redom nabraja i tumači Istoriju i Umetnost, tapiserije iz XVII veka, topove, poklon Napoleona III. Na moje pitanje gde je stanovao maršal Peten, zbunjena sleže ramenima, kao neko ko to ime čuje prvi put: malo potom, pokazujući izvesne odaje, kaže da je u njima boravio Laval. Reči „Viši“ i ,,Laval“ pokreću ono što je zapamtila i niže datume i detalje, ali nikada nije čula za Petena. To znanje na mahove nevešte devojke vodiča svidelo bi se Selinu jer bi u njemu pronašao onu tragikomičnu šizofrenuju istorije koju

42

43

12. V o d i č i z Z i g m a r i n g e n a

je on sam proživeo upravo u Zigmaringenu, gde je stigao sledeći vladu Višija u propast. U delu Odzamka do zamka, gde opisuje i produžava taj boravak u Zigmaringenu, Selin piše: ,,ako zamuckujem, zamrsujem, to sve liči na tolike vodiče“; njegova knjiga je, naiine, na svoj način bedeker, kratak pregled istorije ili, za Selina, njenog mahnitog delirijuma. Sam je, u delu Sever, predviđao da nakon deset godina ljudi neće više znati ko je bio Peten ili će ga pomešati s nazivom bakalnice. Dok je boravio u Zigmaringenu sa ženom Liset, prijateljem La Vigom i mačkom Beberom, među kolaboracionistima i drugim beguncima, u haosu izbeglica svih nacionalnosti, Selina je radio London već bio označio kao „neprijatelja čovečanstva“; za mnjenje čitavog slobodnog sveta on nije više bio veliki populami pisac svojih prvih knjiga koje su razotkrivale neljudskost života i dmštva, već sramni izdajica, saučesnik nacista, antisemita pamfleta protiv Jevreja, sada progonjen i svrstan među ološ sveta poput nacističkih krvnika. U onoj kraljevskoj palati od kartona, među podrugljivim maskama drevnih feudalnih portreta, Selin je, koliko je mogao, ublažavao patnje ponekom obolelom, delio morfijum onima što su zapomagali i cijanid onima za koje je uviđao da se bliže polaganju računa; ispod, Dunav, sa svojim od vekova stvorenim okukama i svojom imperijalnom tradicijom, ličio mu je na tmlu reku istorije, odnosno pogani i opšteg nasilja. U zapljuskivanju Sene i u dahu mora Selin je čuo glas života neiskvarenog istorijom, apsolutni lirizam lišen laži; Dunav, bremenit istorijom, izazivao je, pak, gnušanje i sve velike ličnosti njegove istorije za Selina su bili „dunavski gangsteri“, kao i kneževi Hoencolem-Zigmaringen. Selin prezire nove gospodare dvorca Zigmaringena za koje je, pak, vezao svoju sudbinu opredelivši se za fašizam; prezire ih jer su iznad, ne dele sramnu bedu i zapušene klozete svojih sledbenika, pošto drže - poput Petena - da ,,otelotvoruju“ nešto uzvišenije i žive, tako, u laži, daleko od kala i izmeta autentičnog postojanja. Selin, nasuprot, govori s ključajućeg dna sirove i neposredne patnje, viče prigušenim glasom smoždenih stvorenja; ustvrđuje neprihvatljivost i bezumlje zla. Njegova izvesnost pretvara se u izvitoperenost i on,

naposletku, u istu ravan stavlja sve na nekin način bitne glumce istorije, Hitlera i Leona Bluma, budući da za njega svi podjednako oličavaju volju za moć, da su se okoristili naklonošću masa i da drže, dakle, vlast u svojim mkama. Poput očajnog i odgovomog Mesije, poistovećuje se s nacističkim krvnicima jer vidi da su oni gubitnici. U smrdljivom i krvavom Kamevalu Zigmaringena sve mu se čini besmislenim i istovetnim: nemoćni Peten, bezumni Korpešo koji se proglašava admiralom Dunava, Laval koji, u tom rasulu, imenuje Selina upraviteljem ostrva Sen-Pjer i Mikelon, francuski kolaboracionisti, američke bombe i nacistički logori mešaju se u jedno jedinstveno surovo vrzino kolo. Selin proživljava na svojoj koži tu razdešenost, tu „žicu Istorije“ koja ga probija „odozgo nadole, od oblaka u mojoj glavi, do mpe na dupetu“. Selin je video lice Meduze, prazninu što se nalazi iza vreve i otpadnih voda života, poput kuća pomšenih bombama u kojima, iza pročelja slučajno netaknutog, ne postoji ništa. Prenaglašeno je i ponavljao tu epifaniju ništavila koja - kao i svako iskustvo apsolutnog - može biti predmetom trenutnog otkrovenja, ali ne i dugotrajne propovedi. Điđi, koji toliko voli Selina, zna da gleda Meduzu ništa manje od njega, ali srčana blagonaklonost kojom je prikriva, igrajući „primijeru“ i sedmicu ili sipajući vino, možda je pravednija prema svemu i ničemu što predstavlja život. Veličina i pad zdmženi su u čitavom Selinovom delu. U najstrahotnijoj njegovoj knjizi, Triceza jedno krvoproliće (Bagatelles pour un massacre) - jednom od malobrojnih pravih ogrešenja, sramnih i kažnjivih, među tolikim bezazlenim slobodama književnika koji silno žele da zgreše, ali uz garanciju da će biti zaštićeni i osigurani - nalazi se predugačak i dosadan izliv bakalina, sitnog buržuja koji se prepušta svim predrasudama svoje osiromašene i obezglavljene klase, ali i genijalna i iščašena fotografija dvadesetog veka koja se više ne može prenebreći. Selinov pogled, pomućen ali katkad i izoštren mržnjom, ogoljava pomamni aktivizam kultume industrije, uviđajući u njenom jalovom i frigidnoin uzbuđenju, u njenoj večitoj i mrskoj, preuranjenoj ejakulaciji mukli naboj nasilja. Ona grozničava mobilizacija, koja

44

45

bespogovomo regrutuje pojedinca za vojne manevre simpozijuma, rasprava i intervjua, jeste histerija prenatrpane odaje, sveta u kojem na svim vratima stoji natpis: ,,sve je popunjeno“. Kolektivna svest, što neće da prevaziđe nasilje, ali se ni ne usuđuje da ga pogleda u lice, sublimira samoživost i tlačenje u isprazan kult osećanja i strasti, u onu kultum koju je Selin britko definisao kao „lirski bide“. Taj ,,bide“, bez svesti o osnovnoj Istini seksa i onoj sveobuhvatnoj ljubavi, predstavlja kraljevstvo velikih posredničkih laži, lirsko uobličavanje aktivnosti gonada, drhtaje amour-passion prizvane kako bi opravdali varanje i samozavaravanje. Pesnik seksa i žala za ljubavlju, Selin je neumoljivo ogolio krivotvorenje osećanja, odsustvo pravog seksa i prave ljubavi, ono doticanje krvi u mali trbuh što oseća potrebu da se oplemeni penjući se uvis i ispuštajući ganut uzdah, nesposobnost da se voli i kukavičluk onog prilepljivanja seksu, kada nema ljubavi, emotivne štake o koju se, naposletku, sapletu i nogu slome drugi. Lirski bide, za razliku od velikih religija, uvek mora da zasladi pilulu. Selin reakcionar, progonjen idejom predstojećeg rata potpunog uništenja, postaje kreštavi i moćni glas stvame nelagodnosti, iako je lek koji nudi i sam simptom i razoma posledica iste bolesti, životni recepti što zvuče kao nehotična parodija velikih stranica Putovanja nakraj noći zagledanih u bezdan smrti. Tako veliki buntovnik koji je u Putovanju napisao nezaborave stranice o užasu rata i o nemogućnosti ljudi da ga uistinu predstave čak i dok ga proživljavaju, na kraju počinje da slavi liniju vatre kao trenutak istine; pesnik okmtno kinjenog detinjstva rešava da počne da žali za zdravim vaspitanjem bez mnogo obzira i lakim na batinama; pisac pamfleta prisvaja užasne antisemitske banalnosti koje je pripovedač pripisao kao glupe predrasude figuri oca u delu Smrt na kredit; anarhista koji je govorio u ime neznanih žali što su hrišćanske crkve rastočile nadmoć belaca. Njegova trilogija iz Dmgog svetskog rata objedinjuje u jednu jedinu sveopštu laž sve ideologije, desnicu i levicu, demokratiju, fašizam pa i sam antisemitizam, u opštem odbacivanju dmštva gde ne postoji više svetska jevrejska zavera, već svet-

ska zavera svih pobednika i moćnika, uključujući i Jevreje, savez banaka, Vijetkongovaca i svemirskih stanica. Selin je dopustio da ga zaslepi otkrovenje zla. Slušao je glas podlosti, govorio je Bemanos, poput ispovednika u bednoj četvrti; pa ipak, nije bio u stanju da, kako to ponekad jesu stari ispovednici, zadrema između dva pokajnika, umoran od ponavljanja predvidljivih grehova, nije video bezličnu banalnost zla. Poput dmgih pisaca svoje generacije, koji su verovali da zajedno sa Židom mogu da kažu „J’ai vecu“, i on je tražio ,,život“, ne uviđajući nadmenost tog zahteva. Urlajući, kako je sam pisao, mislio je da brani netaknutu i neukroćenu nevinost čovekovog ,,ja“. Hvalio se, prezrivo, da nije službenik, kao da bi to valjalo da mu jemči osobitu autentičnost i kao da Hemingvejeva pesničenja valja da budu, a priori, poetskija od predmeta kojima se na poslu bavio Kafka. Koristiti izraz ,,službenik“ kao uvredu samo je banalni prostakluk: u svakom slučaju, Pesoa i Zvevo bi ga doživeli kao primeren atribut pesnika. A taj pesnik ne liči na raspomamljene Ahila ili Diomeda na ratnim kočijama, već pre na Odiseja koji zna da je niko. Njegova epifanija jeste to otkrivanje bezličnosti koja ga prikriva u obilju svega, kao što na putovanju putnik iščezava u žamoru ulice. Kafka i Pesoa ne putuju nakraj mračne noći, već bezbojne osrednjosti koja unosi mnogo više nemira, u kojoj shvatamo da smo samo čiviluk života, a na čijem se kraju, zahvaljujući toj svesti, može naći poslednje uporište istine. Mesija će doći za neznane i nišče, a ne za razbijače Života; za ,,siromaška“ Virđilija Đotija čija poezija blista skromna i netaknuta između ljubavi prema ženi i deci i službe u opštini, ne za razmetljivog Pabla Nemdu koji svoja sećanja naslovljava Priznajem da sam živeo. U jednom od svojih trzaja veličine Selin, uostalom, uviđa ispraznost svakog naglašenog ličnog vitalizma: ,,Ma vie est finie, Lucie, je ne debute pas, je termine dans la litterature.“ Ume da pokaže duboku samilost prema pojedincu, kao i prema mongoloidnoj deci o kojoj brine tokom bega kroz Nemačku i u čijim očima iščitava dostojanstvo koje bi moglo da porazi klanicu istorije, ali ne ume da

46

47

prepozna vlastite greške. Nikada nema nijedne reči pravog kajanja nakon istrebljenja Jevreja, nesposoban da oseti stvamu ljudskost osoba koje nije upoznao neposredno. U dvorcu Zigmaringena postoje crkva i muzej. Na jednom od tri fragmenta legende o Svetoj Ursuli, koje je oko 1530. godine naslikao Majstor Oltara iz Talhajma, ističe se zlobno oko jednog strelca; raspeća i kmnisanja tmjem prikazuju zverske gomile, surove njuške, nakazne noseve, gnusne jezike. U tom bolnom nasilju, pučkom i naravnom, Selin bi se možda prepoznao jer je znao da i sam pripada bezimenoj gomili naroda poput one koju je prikazao Majstor iz Meskirha na svojim Blagoveštenjima i Hristovim Rođenjima. Zbog toga je bio veliki: jedino je iskustvo proleterske bede omogućilo nekim reakcionarima da budu pravi pesnici i pored njihovih izopačenih izbora; Hamsun i Selin to jesu, zahvaljujući svojoj odiseji gladi i tmine, a bez koje aristokratska patina Jingera postaje jalova. Anarhista i mazohista, Selin je platio ceh, poetski i intelektualni, za prezir kojim se hranio. A taj prezir je u lagodnom položaju; bilo koja ljudska rečenica, držanje i tvrdnja izgledaju blesavo onom što sluša s nekakvim metafizičkim preduslovom kojeg smešta na neodređenu, neopipljivu i neuhvatljivu podlogu života gde bilo koje moralno načelo štrči kao nedostatno i oholo. Deklaracija o ljudskim pravima zvuči kao lakrdija jer je očigledno nemilosrdno nedorasla bezdanu postojanja. Ali ko je dočekuje sa uobraženim cerenjem, doživljavajući sebe kao nadahnutog i srodnog tumača tog bezdana, barem je isto toliko lakrdijaš i jednako nedorastao sfingi. Selin može da se ruga onima što govore o demokratiji, ali i poslednji brbljivac bi mogao sa istim pravom, na osnovu one mehaničke logike pomge, da se namga svakoj njegovoj reči. Selin je uistinu i Tartif, premda oprezno pripisuje ovu uvredljivu definiciju samog sebe profesom I. „Mes accusatuers sont tous des employes - moi, non“ - ovo je izvesno tartifovski izraz. Kafka, koji jeste bio službenik, sigumo nije bio veći ćifla od njega. Ah, da, ali Kafka je bio Jevrejin.

48

Un i v e r z a l n i Dunav inženjera Neveklovskog i. V e r o v a t i

u Ul m

Veruješ li, u Ulm?, pitao je Selin tokom svog bega kroz razm šenu Nemačku. Pitao se, jedak i podmgljiv, da li Ulm i dalje postoji ili su ga uništile bombe. Kada stvamost biva nasilno izbrisana, misliti je postaje čin vere. Ali cela stvamost, u svakom trenu, biva izbrisana, premda ne uvek srećom uz krvavi dekor fosfomih bombi, već neperimetnim potezima, i ne može se ništa drugo do verovati da ona postoji. Proživljena i utisnuta u pokrete tela, vera daje onu spokojnu životnu sigumost koja nam omogućava da prođemo svetom a da nam srce ne zastane. Grof Helmut Džejms fon Moltke, praunuk pruskog feldmaršala koji je pobedio kod Sedana i bio prozvan misliocem bitki, čvrsto je verovao u Isusa Hrista i kada ga je Narodni sud Trećeg Rajha osudio na smrt, 1945. godine, zbog antihitlerovskog delovanja, krenuo je u susret pogubljenju kao što se prihvata poziv na neprijatnu, ali neizbežnu večem. Nije neophodna vera u Boga, dovoljna je i vera u stvoreno koja nam omogućava da se krećemo među predmetima ubeđeni da oni postoje, uvereni u nepobitnu stvamost stolice, kišobrana, cigarete, prijateljstva. Ko sumnja u sebe, izgubljen je, kao onaj što u strahu da neće moći da vodi ljubav uistinu i ne uspeva. Srećni smo kraj osoba koje nam daju osećaj nespomog prisustva sveta, baš kao što voljeno telo govori o izvesnosti onih ramena, grudi, prevoja bokova i njihovog talasa koji nas održava poput mora. Ko nema vere, uči Singer, može da se ponaša kao da veruje; vera će doći potom. Vemjem, dakle, u Ulm, dok me voz verovatno nosi k njemu, a i na sastanak s prijateljima, kao što sam u sedmom razredu verovao u 49

postojanje Čerapundžija (ili Čerapondžija), indijskog grada za kojeg je udžbenik iz geografije, Kosmos S. Krinoa, ne samo ustanovljavao da postoji već i govorio da je najkišovitije mesto na svetu, s 13 metara padavina godišnje, premda je potom, zasebno, navodio da u gradu Honolulu padne 14. Moj prijatelj Šulc se bunio, govorio je da ako stvari tako stoje onda Honolulu, a ne Čerapundži zaslužuje svetski rekord u količini padavina. Obrazovani u krilu manje stroge filozofije, drugi su, pak, uspevali da se izvuku strogo razdvajajući dve rečenice koje su, bez ikakve međusobne veze, postajale otpome na protivurečnost, kao što tvrdnja „veče je bilo vedro“ u jednom ne protivureči tvrdnji „veče je bilo olujno“ u nekom drugom romanu. Ovde je Dunav mlad i Austrija je još daleko, ali je očigledno reka već vijugavi učitelj ironije, one ironije koja je donela veličinu mitelevropskoj kulturi i bila veština posrednog izvrdavanja vlastitoj suvoparnosti i savladavanja sopstvene slabosti; bila je osećaj za dvostrukost svega i, istovremeno, za istinitost svega, skrivenu, ali jednu jedinu. Ta ironija je učila poštovanju nesuglasica i protivurečnosti života, nesklada između lica i naličja nekog lista koji se ne podudaraju premda su jedno te isto, između vremena i večnosti, između jezika i stvamosti, između kiše koja pada u Čerapundžiju i u Honoluluu i statistika navedenih u udžbeniku S. Krinoa. Razumevanje za neuravnoteženost i različitosti sveta, za njegove paralelne prave koje se ne susreću nikada, ne pomućuje uverenje da se te paralelne prave neće susresti u beskraju, ali ih i ne primorava da se silom susretnu ranije. Očekujem da Ulm, dakle, neće biti samo tabla koja označava ,,Ulm“ na stanici uništenog grada, kao što je bio za Selina kada je u njega konačno stigao. Ostavio sam za sobom Ridling, gradić nekada prvi istureni položaj Habzburgovaca na Dunavu kojem su posebno naklonjene rode. Ne prete mi, u ovom vozu, ni bombe što su se nadnosile nad Selina, ni vukovi, ni utvare, ni svetlosti lutalice za koje nas primčnik za putovanja, napisan polovinom XVII veka, delo Martina Cajlera, građanina Ulma po sopstvenom izbom, podrobno uči kako da nagnamo u beg (Fidus Achates iliti verni saputnik). Možda bi bilo isto tako mudro slediti još jedan savet Cajlera koji opominje da se pre

polaska sačini oporuka; nakon što uredimo odredbe oporuke, zaostavštine, legate i dopune, putujemo slobodno, sa otkazom dobijenim od života, razrešeni svake obaveze i svake dužnosti, u ono tajnovito podmčje, anarhično i srećno gde nogom možemo da kročimo jedino kada siđemo sa scene, nije važno koje.

50

51

2. Dv e h i l j a d e s t o š e z d e s e t č e t i r i s t r a n i c e i pet k i l o g r a m a i de ve t s t o gr ama g o r nj e g D u n a v a Nema sumnje da se Ulm nalazi na gomjem Dunavu. Ali dokle se precizno prostire taj gomji Dunav, gde je njegov početak, a gde kraj, kakav njegov opseg, identitet, pojam? Inženjer Neveklovski je potrošio ceo život kako bi iscrtao okvire „Obere Donau“-a, gomjeg Dunava i - nakon što je odredio to podmčje - kako bi ga pretražio, grupisao i razvrstao, korak po korak u prostom i u vremenu, u bojama voda i carinskim tabelama, u njegovom krajoliku koji se nudi trenutnom opažaju i u vekovima koji su ga izgradili. Poput Flobera ili Pmsta, Neveklovski je posvetio čitavo svoje postojanje stvaranju, pisanju, Knjizi; rezultat je delo u tri toma od ukupno 2164 stranice, uključujući i ilustracije, teško tri kilograma i devetsto grama i koje se, kako kaže naslov, ne bavi Dunavom, već mu je, skromnije, tema Brodarstvo i splavarenje na gornjem Dunavu (1952-1964). U predgovoru Em st Neveklovski ističe da se njegova studija bavi onim kilometrima, ukupno 659, između ušća Ilera, reke koja se uliva u Dunav nešto pre Ulma, i Beča, uključujući, naravno, i sve pritoke i pritoke pritoka te oblasti; u uvodu trećeg toma ipak priznaje, s nepristrasnošću nekog ko služi opštoj stvari, da se pojam - a i prostor - gornjeg Dunava menja u zavisnosti od gledišta: u čisto geografskom smislu, obuhvata 1100 kilometara između izvora i vodopada Đenjija, u hidrografskom 1010 kilometara između izvorišta i sutoka Morave, za međunarodno pravo prostire se 2050 kilometara sve do Gvozdenih vrata, odnosno sve do drevne turske granice. Za Bavarce, skučenijeg oblasnog shvatanja, završava se kod m osta

Regensburga, njegovim imenom nazivaju akcionarsko društvo hidroelektrane i drže da je „donji Dunav“ kratki potez između Regensburga i Pasaua. U vojnoj terminologiji koja se odomaćila tokom Prvog svetskog rata, pod „gomjim DunavorrT podrazumevao se, pak, s obzirom na vojni transport, tok između Regensburga i Đenjija. Svestan haotičnog obilja stvamog, inženjer Neveklovski pretresa, preispituje, upoređuje, povezuje, uopštava sve ove klasifikatome pretpostavke, premda ga njegova tačka gledišta, ona nautičke nauke, nagoni da za „gomji Dunav“ drži 659 km između ušća Ilera i Beča. Od 1910. do 1963, godine njegove smrti, nekadašnji direktor rečnih radova u Lincu od 1908. i „Šef Dunava“ između Puhenaua i Mauthauzena sve do 1925, Neveklovski je, o ovoj temi, napisao više od sto pedeset ogleda objavljenih u specijalizovanim časopisima, uz predavanja, izložbe, rasute članke i doktorsku tezu; između 1952. i 1964, godinu dana nakon smrti, pojavila su se tri toma, spomenik njegova života. U ta tri toma nalazi se sve: istorija plovidbe od doba pre Riinljana pa do današnjih dana, putevi i oblici plovila, piroge i parobrodi, propeleri i rebra, delovi i alatke barki i njihovi nazivi promenljivi tokom vekova i od oblasti do oblasti, odlike i razlike među različitim pritokama, virovi i plićaci, bezbrojni modeli splavova i dereglija, prednosti i mane raznih vrsta korišćenog drveta; nizovi brodova, gazovi i prelazi, prevoz debala, sastav i običaji čamdžija, praznoverja i rečne sage, prava naplate, putovanja vladara i izaslanika, poezija, pesme, drame i romani nastali iz rečnih voda. „Obere Donau“ je za Neveklovskog univerzalni Dunav, to je svet i istovremeno njegova mapa, sve što sadrži sebe samo. Budući da je za uistinu sigumo putovanje kroz život dobro poneti u džepu sveukupnost, inženjer se, misleći na praktične potrebe užurbanih putnika, postarao, pored toga, da tri toma sažme u tanušnu, najosnovniju prenosivu knjižicu od 59 strana. Inženjer uređuje, gmpiše, sistematizuje, deli svoju enciklopediju na poglavlja i pasuse, oprema tekst dodacima, indeksima, ilustracijama, geografskim kartama. Rođen 1882, inženjer poseduje strast za totalitetom, demonom sistematiza-

cije velikih devetnaestovekonih filozofija; nije nedostojan naslednik Hegela ili Klauzevica, zna da svet postoji kako bi bio uređen i kako bi njegove rasute pojedinosti bile povezane mišlju. Šaljući u štampu svoje „celokupno izlaganje“, kaže da u tom činu razabira „ispunjenje zadatka“ kojeg mu je „sudbina namenila“. Svaki totalitet - pa i onaj hegelovski, govorio je s pristrasnom pronicljivošću Kirkegor - nudi se podsmehu bogova. Postoje vekovi, odnosno kulture, u kojima se i spekulativna genijalnost kobno izlaže komičnom u svojoj ubeđenosti da može razvrstati svaku nepostojanu pojedinost postojanja. Izvesne stranice Tome Akvinskog i Hegela ne mogu da se otmu poruzi, kao ni Hajdegerove. Ova komična strana svakako ne umanjuje veličinu Hegela ili Hajdegera; svaka uistinu velika misao mora da teži ka sveukupnom i ta napregnutost uvek, u svojoj veličini, nosi sobom i nešto od karikaturalnog, trunku vlastite parodije. Doktorska teza, kao i potonja tri toma, predstavljaju pobedu Neveklovskog, dosezanje sveukupnog koje se ostvaruje samo kada se pometnja sveta složi u knjigu i uredi u kategorije. Neveklovski uspostavlja što je više moguće kategorija, kroti i ustrojava pojave, ali čeznutljivu pažnju usredsređuje i na prolazne i čulne detalje, na neponovljivu osobenost. Njegova studija obuhvata čak i promene vremena, vetar, nepredvidive nedaće, pregled nesreća, smrtonosnih ili ne, koje su se zbile na brodu, samoubistva i ubistva, rečna božanstva, poprsja sto trideset dvojice kapetana i stihove svakome od njih posvećene; opisuje glave svetaca zaštitnika mostova, beleži predviđenu kaznu za brodskog kuvara koji bi stavio previše soli u čorbu, daje spisak imena čamdžija koji su po profesiji bili i krčmari i mesta gde su svoju profesiju obavljali. Kao čovek posvećen redu, navodi fonetske i ortografske varijante reči ZilJe koja označava brodić plitkog gaza (Zilin, Cillen, Zielen, Ziilln, Ziillen, Zi'tln, Zullen, Zull, Czullen, Ziln, Zuih) i brojnih drugih tehničkih izraza; kao prilježni jnženjer, beleži mere različitih tipova čamaca, njihovu nosivost i zapreminu. Sveopšti naučnik postaje i podrobni istoričar jer žeđ za totalnim obuhvata ceo svet i njegovo

52

53

nastajanje. On zna da je i prošlost uvek sadašnjost pošto univerzumom putuju i negde postoje slike svega što je bilo, nošene svetlošću. Zadatak enciklopediste jeste celovito predstavljanje; njegov Dunav je istovremenost svih događaja, sinhrono znanje Svega. Tako on, na primer, navodi da se 1552. godine jedanaest vojnih odreda vojvode Mauricija Saksonskog spustilo iz Bavarske na sedamdeset splavova i daje krajem prošlog veka bilo još 130-140 piroga u oblasti Salcburga, 60 na Volfgangzeu, 25 na Aterzeu, 5 na Altauserzeu, 2 ili 3 na Grudlzeu, na Halštater Zeu i Gmunderzeu. Izjedan neostvarenim ,,zaokruživanjem“, što pošteno priznaje, Neveklovskog progoni smirena opsednutost totalnošću; pominjući putovanje carice Marije, supruge Ferdinanda III, od Linca do Beča, koje se odigralo 13. i 14. marta 1645. godine, navodi sva pedeset i dva broda iz pratnje, ističući, za svaki, kome je bio namenjen, prvom komomiku grofu fon Kevenhileru, ili trima damama družbenicama Španjolkama i grofici Vijma, caričinom ispovedniku, kneževom ispovedniku, stolicama i nosačima stolica. Kada govori o književnim delima koja opisuju plovidbu rekom, podvlači njihove nedoslednosti i tehničke nepreciznosti, neverodostojnost, poetske draži nespojive s nautičkom naukom. Hartija, pa, dakle, i književnost mora da se podudari sa svetom, poput mape carstva koju je zamislio Borhes; njegova knjiga o gomjem Dunavu mora da bude potpuno istovetna njemu samom. Neumoljiv u raskrinkavanju laži pesnika, Neveklovski je srećan kada među muzama susretne, ne aristotelovsku verodostojnost koju prezire, već istinu: iznoseći opaske o radiodrami K. H. Vacingera koja se prenosila iz studija u Lincu 8. 10. 1952. godine, Odlađara doplovidbe naparnipogon, svečano izjavljuje: „Das Horspiel atmet Donauluft“, radiodrama diše vazduhom Dunava. U sistematskom zdanju Neveklovskog ukazuje se, svako malo, tračak nedovršenog, prisustvo kakvog lutajućeg detalja. Inženjer, setno, izražava žaljenje što je kamen-miljokaz, kojeg je postavio Karakala tri milje nakon Pasaua nestao bez traga; dok uz tumačenja nabraja istorijska putovanja rekom, među carskim flotama ili brodovima koji su prevozili izaslanike Visoke Porte, iznenada se pojavljuje i

plovidba „nekog Stefana Zerera“, godine 1528, koji se, kratak deo puta, spušta Dunavom, nakon što se ukrcao u Regensburgu. I za Neveklovskog je, svakako, zdanje ponekad klimavo; neočekivani nalet vetra neponovljive i neuhvatljive jedinstvenosti u stanju je da pomeša hartije i spajalice registara, pa postojanje nahmpi neposredno i u trenu. Baveći se žargonom i rečnikom čamdžija, zadržava se, naravno, na rečnicima posvećenim toj temi, objašnjava ih i tumači, ali više nego zatečen biva očaran anarhičnom izjavom sadržanom u delu J. A. Šultesa, Putovanja Dunavom, iz 1819. godine. U prvom tomu, na strani dvanaest, Šultes piše da je započeo da sastavlja rečnik lađara, ali da je sve batalio, pošto je, kaže on, dovoljno gledati šta rade čamdžije dok jedan dmgom nešto dovikuju da bi se naučio njihov jezik, bez potrebe da se svaki čas otvara rečnik. Zbunjen, Neveklovski naslućuje na trenutak da se samo videvši te pokrete ili lica, i saslušavši te zvuke na obalama, može uistinu uhvatiti reč, njen neponovljiv ukus i boja koja u svojoj punoći postoji samo u onom neposrednom okruženju, među onim brodskim posadama (čiji glas čilih i lupeških pijanica potvrđuju zabrinute carske uredbe, a osuđuje veliki barokni propovednik Abraham u Svetoj Klari) koje razmenjuju bezobraštine. Ali te psovke, ti ne baš pristojni pokreti, ta lica i žargon nestali su, odnele su ih vode reke, u vrtlog vremena, i nikakav rečnik ne može da ih zadrži, kako je to znao Šultes, koji je sebi zbog toga prištedeo truda. Neveklovski možda shvata da tok Dunava vuče sobom i guta i njegovih pet kilograma i devet stotina grama hartije o gomjem Dunavu, ali se odmah sabira, potiskuje u neistražene vode vlastitog srca onu nihilističku jezu i osuđuje Šultesa što nije dovršio svoj rečnik. Neveklovski je, naime, zaklonjen od naleta vetra koji dopiru iz ništavila; njegovo zaslužno postojanje potpLino je obavijeno i zaštićeno onim stranicama, njih ukupno 2164, sazrelo je Linutar njih kao u dvorištu utvrđenja, one cme korice i debeli tom predstavljaju neosvojive zidine, veru koja ne izneverava i ne ostavlja na cedilu. Nespoma je prednost koju ima nad vemicima dmgih kiiltova. Ko veruje u Boga, može se iznenada osetiti napuštenim, kako se događa

54

55

čak i Isusu na krstu, može da vidi kako stvamost oko njega i pod njegovim nogama nestaje. Čestiti Hajim Koen, docnije državni činovnik u Izraelu, krenuo je u Aušvic s nepokolebljivom verom svojih otaca, ali kada se iz Aušvica vratio, i njegov Bog je bio istrebljen, pretvoren u pepeo u krematorijumu. I revolucija, komunizam, mesijansko iskupljenje istorije mogu da se pretvore u Boga koji izneverava ili ne postoji, kako se desilo Kestlem i mnogima dmgim. Svan živi sav od strasti prema Odet i na kraju uviđa da je izgarao zbog žene koja toga nije bila vredna. Pa i slepa i nerazumna ljubav prema toplom životu koja ispunjava neke ljude kao jak naboj žudnje i zanosa, može namah da splasne budući da erotska draž vitalnosti završava kao Falstaf u korpi za prljav veš, zastava koja se vijori na vetm postaje krpa za čišćenje. Dunav, pak, čak i samo onaj gomji, postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, Ijubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke. Zbog tog neprestanog sklada, čovek zaboravlja da oboje, i rečno božanstvo i njegov poklonik, teku nizvodno, k ušću. Kao da Neveklovski, poput Kvina, neprestano upire prstom govoreći ,,Dunav“ i da to neprestano pokazivanje određuje ritam njegova života uvek uzvraćenom strašću.

3. I n ž e n j e r i z m e đ u u b e đ e n j a i r e t o r i k e Neveklovski je posedovao ubeđenje? „Dobroćudno brza“ smrt koja ga je zatekla ubrzo nakon osamdesetog rođendana, kako kaže njegov biograf, i omogućila mu da premine neosetno i u mim, kao da potvrđuje da jeste. Ubeđenje, napisao je Mikelšteter, jeste posedovanje vlastitog života i ličnosti u svakom trenutku, sposobnost potpunog proživljanja tog trena bez pomamne opsednutosti da on što pre prođe, da se iskoristi i upotrebi za budućnost koja bi valjalo da nastupi što je moguće brže i da se, dakle, poništi u iščekivanju da život, ceo život, prođe naprečac. Ko ne poseduje ubeđenje, troši se iščekujući neki ishod 56

do kojeg uvek tek treba da dođe, koji nikada nije. Život kao pomanjkanje, kao deesse, uvek iznova zatiran nadom da će mučni sadašnji čas već jednom postati prošlost, sve dok ne prođe prehlada, dok se ne položi ispit, obavi venčanje ili razvod, završi posao, počne odmor, stigne odgovor lekara. Se spera sperando / che vegnard l 'ora / de andar in malora / perpiu no sperar. (Nadamo se nadajući se / da će stići čas / odlaska k vragu / da bismo prestali da se nadamo.) „Retorika“, odnosno ustrojstvo znanja, jeste neizmema mašinerija kulture, grozničavi mehanizam delanja pomoću kojeg ljudi nesposobni da žive uspevaju da zavaraju sami sebe, da odagnaju satimću svest 0 pomanjkanju života i vrednosti, da ne primete vlastitu prazninu. Da li i dve hiljade sto šezdeset četiri stranice Neveklovskog, pitam se izlazeći iz biblioteke i krećući ka ribarskoj četvrti, predstavljaju bastion velikih zidina retorike koji zaklanja pogled i svest o sopstvenom ništavilu? Ne znam da li je Neveklovski posedovao ubeđenje ili bio retor, da li je ispisujući hiljade stranica spokojan sledio glas svog demona ili je tražio spas od svojih demona. Dobroćudno iznenadna smrt kao da ukazuje na postojanje koje je i samo proteklo bez teskobe. Svaki se život određuje prema tome da li je kadar za ubeđenje ili nije, neizvesnost svakog putovanja leži između predaha i bega. S pristojnom upomošću, Neveklovski se u više navrata, u svojoj knjizi, zadržava na ,,Moidle-Schiff‘-u, veseloj barci sa 150 švapskih i bavarskih devojaka koje je Karl Aleksander, vojvoda Virtemberga, poslao 1719. godine, nakon Požarevačkog mira, podoficirima koji su ostali kao nemački koloni u Banatu kako bi mogli da se ožene i puste korene švapskog prisustva u Banatu, što će postati jedno od središnjih poglavlja istorije i kulture jugoistočne Evrope. Ona barka sa sto i pedeset devojaka, glas o čijim živahnim vrlinama su preneli brojni Lieder, bila bi savršeni mali brod za ostvarenje ovog putovanja, za njegovo ostvarenje sa ubeđenjem, bez ikakve žurbe, dapače, sa željom da se nikada ne stigne do kraja.

57

4. C r n k i n j i c a

Dunava

Ulm je grad nemačke idile, stare sveto-rimsko-carske Nemačke. Antikvarijus ga pozdravlja kao „prvi glavni grad na Dunavu“ i kao „Decus Sueviae“, ukras Švapske; hronike uzdižu njegov gradanskopatricijski dekor, drevno puno pravo njegovih autonomija, bujno

bogatstvo po kojem se, kako kaže stara rimovana izreka, nadmetao s moći Venecije, Augsburga, Nimberga i Strazbura. Navodeći ove kratke stihove, Antikvarijus primećuje u noti da već predstavljaju opomenu da je sve prolazno, jer su ti gradovi izgubili svoju veličinu i čame propadajući, ali i podseća na drevno obilje Ulma i, prvenstveno, nezavisnost njegovih esnafa, povlastice koje su štitile njegovu samostalnost u odnosu na carsku vlast, Jus de non appellando i šumu prava, ovlašćenja, propisa, izuzeća koje je tokom vekova izborio slobodni carski grad na račun samog carstva. Dok je car Karlo IV opsedao Ulm 1376. godine, sprečavajući tako stanovnike da dođu do crkve koja se nalazila izvan zidina, građani su odlučili da unutar grada sagrade dmgu i 1377. godine su postavili kamen temeljac one velike katedrale koja je, 1890, imala da postane najvišom na svetu. Hronike donose da je burgmajster Ludvig Kraft, razmećući se bogatstvom Ulma, prekrio kamen temeljac stotinom zlatnih florina, izvadivši ih iz vlastite kese, da su se za njegovim primerom poveli i dmgi velikaši, bacajući, takođe, pune šake zlatnog i srebmog novca na kamen, a za njima i „uvaženi građani“, a, na kraju, i „običan narod“. Ulm je srce nemačkog sveto-rimsko-carskog partikularizma i stare Nemačke zasnovane na običajnom pravu koje je potvrđivalo nasleđe i istorijske razlike, suprotstavljajući se svakoj centralnoj moći, svakom državnom ustrojstvu i jedinstvenom sistemu pravila. Carski univerzalizam, koji ne uspeva - i pored velikih napora saksonskih i hoenštaufovskih vladara - da se pretoči u čvrstu i jedinstvenu državu, preobražava se u razuđeno rastakanje bilo kakvog političkog jedinstva ili se razbija u arhipelag lokalnih autonomija i cehovnih povlastica. Schwabenspiegel, zbomik zakona iz XIII veka, kodifikuje slobode uspostavljenih tela društvenih slojeva i njihove osobenosti, iz čega se rađa zamršena i bolna nemačka idila, partikularizam, društvene podele, raskol između etike i politike, čvor nemačke bede, „deutsche Misere“, kako će je nazvati Hajne. Opšti zakoni su u pravnom smislu uređivali taj mozaik nadležnosti i povlastica, štitili organsku raznovrsnost institucija nastalih tokom vekova i suprotstavljali se bilo kakvom objedinjujućem zakoniku, uje-

58

59

U pregledu književnih dela posvećenih gornjem Dunavu Neveklovski navodi zaboravljenu i plemenitu priču Hermana Šmita, Crnkinjica Francel. Priča se odvija oko 1813. godine i smeštena je među glumce pozorišta lađara Laufena, o kojem je, između ostalog, inženjer prethodno već iscrpno govorio. Glavna junakinja, Francel, Frančeskina, kći je Napoleonovih ratova, tačnije jednog cmca, trubača u vojsci Empereur-a, i nemačke devojke. Novela pripoveda o njenim mukama i poniženjima pretrpljenim zbog boje kože, o posvećenosti pozorištu koje je odbacuje, o njenoj ljubavi prema Haneju (glumcu koji za nju piše komediju Kraljica od Sabe, gde ona pobedonosno glumi upravo zato što je cma), o spletkama što razdvajaju zaljubljene, o izdaji, a i kajanju Haneja koji je tera od sebe, ali i juri za njom sve do donjeg Dunava, kod turske granice, gde na vašaru u trupi crnih Arapa Francel predstavlja atrakciju, ženi se i s njom vraća u Laufen. Ovaj kratki dunavski „pozorišni roman“ predočava surovost rasizma, raskrinkava njegove predrasude i razotkriva ih kao scenski privid iza kojeg se nalazi ljudska istina osobe što nadilazi boju kože, kao i ulogu u komediji. Novela je skromna, ali osećaj onog švapskog glumca koji iz Ijubavi, za voljenu crnkinju, smišlja ulogu lepe i tamnopute kraljice od Sabe, ogoljava okrutnu neosnovanost rasizma. Duh duva kuda želi i niko ne može biti večito siguran u vlastiti genij ili nedostatnost; apokaliptični ton s kojim veliki Selin govori o „maloj idili između vaše služavke, belkinje, i vašeg poštara, crnca“ za stepenik je niže, na intelektualnoj lestvici, od ove novelice Hermana Šmita, po svemu ostalom s pravom zaboravljene.

5. N e m a č k a i d i l a

dinjujućem zakonskom poretku. Kada se Tibo, pravnik prosvetiteljskih nazora, zalagao za uspostavljanje zakona kojim bi se, u ime jednakosti i univerzalnosti razuma, ukinule razlike i povlastice, Savinji je njegovom stanovištu pretpostavljao opšte pravo, odbranu razlika među ljudima i zakone kojim bi se štitile te razlike, budući da su plod organskog istorijskog razvoja, a ne ,,apstraktnog“ racionalizma. Tako se sloboda, u modemom i demokratskom smislu, sučeljava, na nemačkoj zemlji, sa slobodama staleža i cehova, s njihovim „starim punim pravomkt koje štiti društvene razlike nastale tokom vekova. Ne univerzalna priroda čoveka, već je istorijska datost ta koja određuje vrednost i prava čoveka; za Mezera, patrijarha Osnabrika, braniti prastare nemačke slobode pred totalitamim tiranijama značilo je braniti kmetstvo i samostalnost slobodnog zemljoradnika. Nemačka idila tako postaje ugrađivanje nepomičnosti u srž vlastitog bića, u duhu Pavlove i Luterove opomene o opstajanju u granicama vlastitog društvenog položaja, o poštovanju ,,prirodne“ raznovrsnosti staleža. Staleški ponos, koji pokreće likove te idile, nije jedino uzdržanost prema potčinjenim slojevima, već je i gordost koja ljubomorno čuva vlastite međe i u odnosu na one više: u priči Hofmana, majstor Martin bačvar okleva da svoju kći uda za mladog velikaša, jer bi više voleo da je da nekom časnom predstavniku ceha bačvara. Faust prilazi Margeriti nazivajući je lepom i mladom damom, a ona odgovara - smemo, ali i gordo - da nije gospođica, da je, dakle, devojka iz naroda. Streben, silovita žudnja Fausta, jeste potpuna suprotnost ovom nemačkom duhu, po Antoniju, najmanje faustovskom u evropskoj istoriji. Ponekad „slobodni carski grad“, poput Ulma, ovaploćuje nepomičnost povlastica nasuprot zakonu jednakosti, a ponekad upravo on postaje nosiocem borbe za individalne slobode protiv totalitarnog izjednačavanja - na primer, protiv nacističkog centralizma. Uopšteno govoreći, nemačka bi idila, koja zarobljava pojedinca u skučenu dimenziju i u dmštvo podeljeno na odelite celine, da pojedinca, piše Lukač, načini Biirger-om, buržujem, umesto građaninom, citoyen;

tako nastaje ono patetično i suzdržano unutrašnje osamljivanje, „apolitično“ i „očajnički nemačko“, čiji je veliki tumač i, barem delom, predstavnik bio Tomas Man. To stanje se ovaploćuje u čestoj figuri u nemačkoj književnosti, u figuri Sonderling, osobenom i usamljenom liku kojeg je Đuzepe Bevilakva odredio kao „izraz duboke nelagode veoma osetljive prirode u društvu koje nije u stanju da joj ponudi slobodnog prostora za ispoljavanje njenih posebnih sklonosti“. Sonderlinge su mnogi junaci Hofmana i Žana Pola, sekretari ureda i dvorski sekretari, provincijski vaspitači ili prilježni naučnici, prožeti razdomom žudnjom i metodičnom preciznošću; njihova snažna unutrašnja strastvenost, u tesnoj koži bednih društvenih običaja, često se preobražava u bolnu i grotesknu bizarnost. Šarl Nodije je procvat fantastičnih žanrova u Nemačkoj dovodio u vezu s mnoštvom mesnih okmga i posebnih običaja. Iz opštim pravom potvrđenog partikularizma rađa se fantastična književnost, budući da odmah iza kapija grada počinje, s dmgačijim zakonima i pravilima, zastrašujući nepoznati svet; ovo preživljavanje prošlosti stvamosti pridaje tegobnu i, istovremeno, sablasnu atmosfem. I lirika i satira Hajnea, učenika, uostalom, velikih učitelja istorijske škole prava, rađaju se iz pravnog partikularizma nemačke idile. Sonderling je prvenstveno figura nemačkog bića, njegove raposlućenosti između etike i politike koja je, na primer, omogućila moralni otpor brojnih savesti nacizmu, ali, možda, i doprinela da se sputa organizovani politički otpor. Idila Ulma se završila pod bombama Dmgog svetskog rata, na kraju kojeg su, od njegovih 12.795, bile pošteđene samo 2633 zgrade.

60

61

6. 0 s v a j a n j e U l m a Nemačka idila poseduje nešto od skučenog, svedenog, kao što, uostalom, ukazuje i etimologija reči ,,idila“, mala slika ili mala scena nastala u helenskoj književnosti. Nemačka istorija, koja se svako malo proteže k univerzalnim i hiljadugodišnjim carstvima, često se rađa u palanačkiin okvirima, u municipalnom obzorju. Tako, na primer. jedan istoričar govori o tajnom planu koji su za osvajanje Ulma, 1710, pri-

premili Bavarci, saveznici Luja XIV, od kojih su neki uspeli da se uvuku u grad prerušeni u seljake i seljanke sa zadatkom, naposletku i obavljenim, da otvore kapije tvrđave svojim trupama. „Poručnik Bertelman nosiće u rukama jagnje, narednik Kerbler piliće, poručnik Habah, preobučen u ženu, nosiće u rukama korpu s jajima...“ Bavarske snage, koje su zahvaljujući ovom prepadu uspele da osvoje Ulm - danas se grad nalazi na granici između Baden-Virtenberga i Bavarske - bile su u savezu s kraljem Suncem, ali politika Luja XIV, s centralističkom modemizacijom carstva koja lomi lokalne feudalne moći, deo je druge istorije, pripada poglavlju koje obuhvata Robespjera, Napoleona ili Staljina, dok nemački saveznici francuskog vlastodršca pripadaju onom srednjovekovnom, skučenom i ,,idiličnom“ partikularizmu kojeg inodema istorija, a poglavito ona francuska, briše jednom za svagda.

7. G o l i m r u k a m a p r o t i v T r e ć e g R a j h a U Ulmu je rođen veliki cvet nemačkog bića. Hans i Sofi Šol, brat i sestra uhapšeni, osuđeni na smrt i ubijeni 1943. godine zbog aktivne borbe protiv Hitlerovog režima, bili su iz Ulma i danas jedna srednja škola nosi njihovo ime. Njihova priča je primer totalnog otpora koji Etos pmža Kratosu; smogli su snage da se pobune protiv nečega što je gotovo svima izgledalo kao očito i neminovno prihvatanje beščašća. Kako je napisao Golo Man, borili su se golim mkama protiv bezmeme moći Trećeg Rajha, suprotstavljali su se političkom i vojnom aparatu nacističke države naoružani jedino mašinom za umnožavanje, zahvaljujući kojoj su rasturali proglase protiv Hitlera. Bili su mladi, nisu želeli da umm i bilo im je žao što napuštaju zavodljivost lepih dana, kako je rekla staložena Sofi na dan pogubljenja, ali su znali da život nije vrhunska vrednost i da postaje prijatan i ugodan tek kada je u službi nečega što je veće od njega i što ga obasjava i greje kao sunce. Zbog toga su spokojni krenuli u susret smrti, bez straha, znajući dobro da je gospodar ovoga sveta već osuđen.

62

8. P 0 g r e b Opet se u Ulmu odigrala, na trgu ispred opštine, još jedna scena alegorijskog pozorišta nemačkog bića. Dana 18. oktobra 1944. godine, u prisustvu fon Rundšteta, upriličen je državni pogreb feldmaršala Romela. Neobaveštena gomila odvala mu je poslednju poštu u ubeđenju da je umro, od posledica zadobijene rane, u odbrani Rajha, dok se on, upleten u zaveru od 20. jula i suočen sa izborom između procesa i samoubistva, otrovao. I to je paradoks nemačkog bića: Romel se sasvim sigumo nije plašio pogubljenja, nije mu manjkalo one hrabrosti s kojom se, na primer, Helmut Džejms fon Moltke otvoreno suočio s Nacističkim narodnim sudom i vešanjem. Pisma koja je pisao ženi govore, u snazi osećanja, 0 odgovornosti čestitog čoveka. Verovatno je, u tom trenutku, verovao da služi svojoj već toliko uzdrmanoj domovini tako što udaljava moguću obezglavljenost i neizvesnost koje bi suđenje posejalo Nemačkom iznenadnim preobražajem velikog vojnika u neprijatelja zeinlje. Bespoštedno vladajući sobom i uz krajnju, ali paradoksalnu žrtvu, ućutkao je glas savesti i pružio posrednu, ali veliku pomoć Hitlerovom režimu kojeg je pokušao da smši, Hitleru kojeg je želeo da ubije. Njegovo vaspitanje nije mu čak ni u tom trenutku dopuštalo da napravi jasnu razliku između svoje zemlje i režima koji ju je izopačavao i izdavao, tvrdeći da je ovaploćuje. Uostalom, i sami saveznici, prepuni zazora i tupi za predloge predstavnika nem ačkog Vrhovnog štaba glede svrgavanja nacizma, izvesno su podosta odgovomi - još od kartaginskog Versajskog mira - za to pogubno poistovećivanje zemlje i režima. U izboru Romela sigumo je važnu ulogu odigralo ono nemačko vaspitanje koje počiva na poštovanju i vernosti koja je sama po sebi velika vrednost, odanost onome što je kraj nas i zadatoj reči, ali tako duboko ukorenjena da se ne može iščupati ni kada je rodna gruda pretvorena u memljivu kaljugu. Ta vemost je tako snažna da ponekad sprečava osobu da uoči prevaru čijom je žrtvom, da shvati da je postala verna ne vlastitim bogovima, već čudovišnim idolima i da je, u ime istinite vemosti, nužno pobuniti se protiv onoga koji tu vernost zahteva bez ikakvog prava. 63

I fon Štaufenberga, atentatora na Hitlera, razdirala je nemačka raspolućenost između vemosti domovini i vernosti ljudskosti, i to može da nam pomogne da shvatimo teškoće organizovanja omžanog otpora u Nemačkoj. Nije se, svakako, samo u Nemačkoj Trećeg Rajha pojavila suštinska nedoumica, prikrivena raznim pojavnim oblicima, između vemosti univerzalnom i vemosti vlastitom neposrednom zadatku - između etike ubeđenja i etike odgovomosti, kako je rekao Maks Veber, još neprevaziđeni dijagnostičar protivurečnosti sistema vrednosti unutar kojih se kreće naša civlizacija. Među zločinima nacizma nalazi se i izopačavanje nemačkog bića; u mizanscenu onog pogreba pred opštinom Ulma počiva tragedija ispravnog čoveka prikazana kao laž.

9. F u n t a h l e b a U Muzeju hleba u Ulmu jedna tabela donosi cene funte hleba u deceniji između 1914. i 1924. Godine 1914. koštala je 0,15 zlatnih maraka; godine 1918. 0,25 papirnih maraka; godine 1919. 0,28 (i dalje u hartiji); godine 1922. 10,57; godine 1923. 220.000.000 maraka. Godine 1924. cena je ponovo manje-više bila kao ona iz 1914, odnosno 0,14 zlatnih maraka, premda u dmgom kontekstu i s drugačijom vrednošću i kupovnom moći valute. Ne gajim nikakvu nadu da ću pojmiti zakone ekonomije i monetame nauke, da ću pronići u one zamršene čvorove u kojima se matematičke krive finansijskih tokova presecaju i prepliću s nepredvidljivom nepravilnošću života, sa slučajnošću događaja, strastima i prividima. Neposvećen čovek, čitajući novine, misli da fmansije Često boluju od meningitista, kako je pisao Lafit, bankar Luja Filipa. Neposvećen čovek, kojeg njegova germanistička lektira navodi da vlastitu neukost prikriva književnim metaforama, zapravo, ne misli toliko na meningitis, koliko na psihozu, delirijum pritvornosti, kao u mahnitih ludaka kadrih da se prikažu spokojnim i staloženim, ili idiota kadrih, kako je govorio slavni mozak psihijatrije iz Beča početkom veka, da odglume veliku pamet. Finansijske statistike delu64

ju ohrabrujuće, ali neverovatno, pozorišni program predstave koja možda neće biti prikazana, predstavljanje nečega što ne postoji. Vrtoglava nestvamost onih 220.000.000 maraka za firntu hleba stvamost je „veličanstvenog dvadesetog veka“, kako je napisao 1932. R udolf Brungraber - po svemu autor nimalo osrednjih knjiga - u svom remek-delu Karl i XXstoljeće, jednom od malobrojnih romana koji uspešno predstavljaju automatski mehanizam istorije i svetske ekonomije što guta život osobe pretvarajući ga u puki statistički podatak, drobeći i nanovo upotrebljavajući pojedinca u opštim tokovima i svodeći univerzalno na zakon velikih brojeva. U romanu - koji ne prikazuje veliku inflaciju toliko u Nemačkoj koliko u Austriji - Tejlor, zadužen za racionalizaciju proizvodnje, preuzima ulogu usuda u kojem je pojedinac suvišan; opšti zakoni sveta i objektivni brojevi ekonomije - proizvodnje, nezaposlenosti, devalvacije, cena i primanja postaju pravi protagonisti, nestvami, ali na stvaran način zastrašujući i presuditelji, poput tirana u antičkoj tragediji, suđbina ljudi. Zivot Karla - s njegovim snovima, nadanjima i samom nesposobnošću da shvati šta mu se zbiva - grade i razgrađuju opšti mehanizmi, kao što ukrštanjem struja i vetrova nastaju i nestaju vrhovi morskih talasa, ali i on - kao i svaki život, pa i onaj najkraći - traži večnost; kap se, s razdomim bolom, opire rastakanju u mom dmštvene sveukupnosti kojoj pripada. Roman Karla, čiji pogled ne uspeva da razazna mrežu koja ga obavija, jeste roman našeg života, objavljivan u neredovnim nastavcima u novinama čijeg ni vlasnika ni urednika ne poznajemo, svaki put okmženim krvavim vestima, prevarantskim oglasima i senzacionalnim naslovim a koji našoj priči, u kontekstu koji nam izmiče, pripisuju isto tako neuhvatljivo značenje. Knjiga Brungrabera - ulivajući stvaran, fizički strah od Trećeg svetskog rata kojeg se čitalac, na sopstveno iznenađenje, plaši kao nečeg neumitnog - pokazuje da su onih 220.000.000 maraka za komad hleba, što je nemoguće ni zamisliti, zlokobno stvarni, bezmemi lik od mesa i krvi, gorostas čudovišnog epa.

65

io. N a s v i n j s k o j p i j a c i

čamcima poznatim kao „kutijetine iz Ulma“, kretali i nemački koloni koji su odlazili da nasele Banat, ,,Donauschwaben“, Švabe Dunava koji će tokom dva veka, od Marije Terezije do Dmgog svetskog rata, davati suštinski karakter dunavskoj kulturi, danas izbrisan. Moje putovanje niz reku jeste, pre svega, putovanje ka Banatu, tragom već iščezlog širenja, štaviše, pretvorenog, od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana, u povlačenje, u nemački egzodus iz jugoistočne Evrope.

Fischerviertel, ribarska četvrt Ulma, čarobna je sa svojim neposrednim i gostoprimljivim uličicama, svratištima izdašnim u pastrmkama i šparogama, pivnicama na otvorenom, šetnjom na Dunavu, drevnim kućama i glicinijama što se ogledaju u vodama Blaua, prisnog potoka koji nenametljivo otiče u veliku reku. Vazduh je prijatan i svež, Amedeo je uzeo pod ruku Madalenu, dok Điđi kritičkim okom merka različite krčme; odraz Frančeskinog lica vidi se na staklu starog prozora koji gleda na kanal i čini se da život protiče lako i nenametljivo poput ovih voda u prikazanju večeri. Grad je ljubak, 548 pivnica navedenih u statistikama iz 1875. godine kao da u idealnom smislu izmiruju Kristijana Fridriha Danijela Subarta, pesnika buntovnika, i Albrehta Ludviga Berblingera, čuvenog krojača što je želeo da leti, pa kao kamen pao u Dunav, novi nemački film, rođen mahom u Ulmu, i slavnu višu školu za dizajn. O ovom uljudnom genius loci svedočio je i najglasovitiji sin Ulma, Ajnštajn, kada je pisao, u doličnom rimovanom katrenu, da zvezde - ne mareći za teoriju relativiteta - idu večito svojim putem u skladu s Njutnovim postavkama. Na Opštini natpis podseća da je u Ulmu Kepler objavio RudoIfove tablice i otkrio meru za težinu koju je grad prihvatio; na trgu stočne pijace drugi natpis, koji nadmeno slavi nemačke pobede i zasnivanje Vilhelmovog Rajha, kaže pak: „Auch auf dem Markt der Saue / wohnt echte deutsche Treue“, i na pijaci mesa krmnog kuca nemačko srce odanog. Ova rima između krmača (Saue) i vemosti (Treue) već je, nehotice, zlobna karikatura onoga što će, u nekoliko godina, postati vulgarnost bogatog i moćnog II Rajha. Dmgačija prefinjenost je, pak, odslikala 1717, na lepom Domu Ribara na istoimenom malom trgu, sliku grada, Visenburga, odnosno Beograda. Slikar, Majstor Ceha Johan Mateus Šifele, hteo je da ovekoveči saobraćaj vojske koja je kretala iz Ulma, spuštala se Dunavom i išla u borbu protiv Turaka; Beograd, osvojen i izgubljen, bio je strateški čvor tog rata. Iz Ulma su, na mžnim

Na trgu Ulma uzdiže se katedrala, sa svojim tomjem najvišim na svetu i različitostima koje su plod viševekovne izgradnje, započete 1377. i završene - izuzimajući potonje restauracije - 1890. godine. Katedrala poseduje nešto što ne priliči, ono zmce neotesanosti što se često zapazi u rekordima i primatima. Nos Madalene, koja u nedoumici gleda zvonik u visinama, pokušavajući da ubedi samu sebe u dobrotu svega, iscrtava u vazduhu luk neustrašiv i nem iran pred kojim milosrdna masa pokazuje svu neprozimost kamena. Među brojnim vodičima o katedrali, tačnošću i detaljnošću izdvaja se vodič Ferdinanda Trena koji opisuje i prepričava svaku sitnicu, od ukrasa stubova, do zarade od prodaje para čakšira, dara pobožnog vernika, mlinara Vamesa, za radove na crkvi (6 šilinga i dva centa). Osim što je napisao vodič, Tren je bio i arhitekta gotskog ukusa i zamalo što nije uništio katedralu tvrdoglavo se držeći izvesnog ,,zakona“ lukova, uveren da ga je sam otkrio. Na koricama učenog delca (Katedrala u Ulmu, tačan opis iste 1857) štampar je, usled nemamosti koja kao da se povinuje neumitnosti usuda Ferdinanda Trena, zaboravio da napiše njegovo ime koje je bibliotekar Narodne biblioteke u Beču dodao olovkom, barem na primerku što se čuva u palati Albertini. Ta zaboravnost je samo jedna od brojnih nepravdi koje je pretrpeo Tren, arhitekta i restaurator katedrale u prošlom veku i minuciozni stručnjak za neučtivosti, kako potvrđuje brižljiva Sveska podnetih pogrda koju je ispunjavao godinama i koja leži, neobjavljena i zaboravljena, u škrinji odloženoj u spremište katedrale. Jogunasti baksuz

66

67

ii. A r h i v a r pogr da

i okorela meta neprestanih nitklovluka, Tren kao da, gorko i samozadovoljno, ističe da je život zloba i vređanje i da nam ne preostaje ništa drugo do voditi podroban popis njegovog tlačenja. Ako se istinsko pisanje rađa iz želje da se pojmi preduga nelagodnost življenja, Tren je pravi pisac. Književnost je knjigovodstvo, računska knjiga izdataka i dobiti, neumitni obračun manjka. Ali urednost registra, preciznost i iscrpnost zapisnika mogu da pričine zadovoljstvo koje nadomešta neprijatnost onoga što se beleži. Kada Sartr kaže da drži da je ostvarenje seksualnog čina osrednje u odnosu na predigru i međuigru, uviđamo zadovoljstvo kojim opisuje nezadovoljstvo završnim uživanjem. Knjigovođa pogrda među njih uvodi reda, nadzire ih, postaje gazda sramnog sveta i pretrpljenih poniženja. Kada priča o ispitu iz arhitekture što ga je, nakon privatne škole, polagao u Štutgartu 1835, Tren tek usput pominje dobru ocenu koju je zavredeo, a zadržava se na neprijatnom ustajanju u cik zore, neudobnostima putovanja i neljubaznosti trošarinaca, na veoma lošem kvalitetu piva i povraćanju koje je izazvalo, podnetim troškovima, 77 florina i 47 krajcara. Nakon što je postavljen za inspektora putogradnje, mora da ode u posetu, u ceremonijalnom i podaničkom poklonjenju, uticajnim ličnostima, fmansijskim savetnicima i direktorima odeljenja, ali njegov stric uporno želi da krene s njim budući da ga drži previše nespretnim i bedastim za takve posete. Dok je radio na restauraciji katedrale, ulazi u sukob s nadređenima i gradskim vlastima koji ga optužuju za preterane troškove i on potanko navodi razmirice, primedbe, rasprave po novinama sa svojim protivnicima, pravne sporove vezane za klauzule poslovnih ugovora, kazne, žalbe, klevete na vlastiti račun, prezir i šikaniranje uglednika, svađe oko uvođenja osvetljenja na gas, spletke svojih supamika koji ne uspevaju da spreče kralja Virtemberga da mu dodeli zlatnu medalju za umetničke i naučne zasluge, ali odlažu zvaničnu objavu dobijanja odličja. Tren se oseća kao „prognjena divljač“, ali se njegova ozlojeđenost ne ograničava na neprijatelje koji ga progone, budući da se izdi-

že iznad nedostojnih ličnih razloga. Ne samo zavidljivi i zlonamemi pojedinac već ceo život nanosi nepravde i uvrede, sav je jedna velika zloupotreba. Tren nepristrasno beleži zlobnu sitničavost ljudi i stvari, ujdurme građevinskog inspektora Rup-Rojtlingena i pakost nevremena koje mu uništava centralni brod crkve i ispunjava katedralu otpacima maltera, odluku kojom mu se dodeljuje plata bez penzije i groznice na nervnoj bazi od kojih pati, jedanaest padanja s konja - što pripisuje lošem kvalitetu kljuseta, jedinog, uostalom, kojeg je, sa svojim sredstvima, mogao sebi da priušti - i smrt četvoro dece, u više navrata doživljene nezgode tokom kojih proklizava sa skela ili završava u Dunavu, opasnost da ga probodu i teškoće da ga iz vode izvuku motkom. Tragedije i gnjavaže postavljene su istu ravan, pošto je prava tragedija života to što je sav samo jedna velika gnjavaža. Mitelevropska književnost poznaje figum mazohiste i velikog formata koji savladava glupost i nepravdu postojanja zahvaljujući beskompromisnom vođenju dnevnika vlastitih nesreća. Tren je najmanji brat Grilparcera i Kafke, jedan je od ovih geometara ličnih poraza. U katastru tih poraza život prikazuje sav svoj jad i zlobu; ko ih podnosi i beleži, može da mu sruči u lice spisak njegovih drskosti i da, tako, ovlada njime, gledajući ga s visine, kao direktor škole koji uručuje knjižicu najgorem u razredu. Tren je ponosan što svedoči o pogrdama koje su mu nanele javne vlasti i privatna lica, nadređeni ili susedi, budući da u tuđem preziru iščitava potvrdu vlastitog dostojanstva, onu nesposobnost koja ga čini dostojnim omalovažavanja, nedoraslost životu koja je znak suštinske ispravnosti karaktera. Autor članka napisanog povodom stogodišnjice njegova rođenja, profesor Diferlen, seća se Trena, duge kose i guste bradurine, u poslu oko obnove razrušene katedrale, zahvaćene travuljinom, opustošene sovama i slepim miševima koji su svijali gnezda među gotskom omamentikom, s ledom i vetrom koji su ulazili kroz razbijene vitraže i piskom vrabaca kojaje nadglašavala propovedi izgovorene za predikaonicom. Verovatno je Tren voleo tu pustoš i zapuštenost; beleži, na primer, sa zadovoljstvom, da se kip vrapca - simbola Ulma - potpuno raspao, u nemogućnosti da

68

69

Kod opatije Elhingena, na nekoliko kilometara od grada, nalazi se mesto gde se 19. 10. 1805. godine odigrala Capitulation d ’Ulm, predaja austrijskog generala Maka - „nesrećnog Maka“ o kojem govori Tolstoj u Ratu i miru -Napoleonu. Spomen-ploča podseća na Napoleonove pale, vojnike francuske i raznih nemačkih država, u tom trenutku saveznika Emperuer-a: ,,A la memoire des soldats de la Grande Armee de 1805 Bavarois, Wurtembergeois, Badois et Fran^ais/4Predeo je, s maglovitim šumama na reci, gravira neke bitke; breča označava mesto gde je maršal Nej napravio proboj u austrijskoj odbrani. Ovaj potez Dunava pozorište je velikih bitaka, poput one kod Hohštada (ili Blindhajma), gde su princ Eugen i vojvoda od Molboroa, tokom rata za španski presto, potukli 1704. godine francusku vojsku kralja Sunca. Ipak, te bitke u blizini Dunava bitke su stare, predrevolucioname i predmodeme Evrope koje produžavaju - s naizmeničnim pobedama i porazima raznih sila - ravnotežu među apsolutističkim monarhijama sve do 1789. Dunavsko carstvo na najbolji

mogući način otelotvoruje taj svet tradicije, a Napoleon, koji pobeđuje Austrijance u Ulmu i ulazi u Beč, otelotvoruje m odemost što progoni i sve snažnije steže stari habzburško-dunavski poredak, u poteri koja će se završiti 1918. Zapažanja Grilparcera o Napoleonu primeran su izraz tog austrijskog duha, pre i postmodemog, koji vidi kako modemost odnosi simbolični nasip tradicije, predstavljen Dunavom. Pronicljiv i pristrasno jednostran, Grilparcer, svedok pobedonosnog ulaska Napoleona u Beč 1809, u njemu razabira prevlast neobuzdane mašte, onu hybris subjektivnu u odnosu prema stvamosti, a koju on oseća i u sebi, kao pretnju vlastitom moralnom skladu i samom poetskom delu. Podražavalac i istovremeno preteča, Grilparcer, klasik austrijskog pozorišta XIX veka, prvi je čovek bez svojstava - i tvorac ljudi bez svojstava - habzburške književnosti. On je raspolućena i podvojena ličnost, ali prožeta dubokim osećanjem poštovanja prema celovitosti osobe koja mu izmiče i koju drži za neku višu vrednost. Utučen i pometen, pedantni organizator i administrator vlastitih inhibicija, svesno nesklon radosti i podeljen između rasplamsalih strasti i mazohističke jalovosti, Grilparcer - kojeg Kafka nije slučajno poneto iščitavao - jeste pisac koji krivotvori vlastiti portret ističući svoje negativne strane, kao što čini u dnevniku gde uvodi, udvajajući se, i odbojni lik svog alter ega, Fikslmilnera. Kada je život uskraćivanje, nedostatnost, deesse, odbrana se sastoji u jogunastom povlačenju iz dmštva, u odbijanju svakog učestvovanja. Dunavska kultura, tako osetljiva na život u bekstvu, bila je majstor u razrađivanju te odbrambene strategije. Ali ta kultura, posvećena otkrivanju ispraznosti Paralelnih Akcija i slavljenju, poput Karla ICrausa, izokrenutog sveta, nije zaboravljala onu ekumenu čijem je obesmišljavanju svedočila, onaj uređeni i skladni barokni univerzum koji se pred njenim očima izvrtao naopako. Poput Kafke nešto docnije, Grilparcer ne dozvoljava da mu vlastite netrpeljivosti - koje nije doživljavao kao psihološku slučajnost, već kao neumitnost doba, kao nesklad između pojedinca i opštosti - pomuti objektivno poimanje Zakona, sveta koji, po bečkoj tradiciji, ostaje svet od Boga stvoren.

70

71

se odupre „prolaznosti svega“, i dodaje da novi vrabac od gline, odložen u podrum u iščekivanju da se vlasti dogovore da li da ga postave na mesto starog, strpljivo čeka kraj svađa, neprimetno stiče sitne brazde i propada u tom iščekivanju, ali srećom sporije nego što propadaju i odumiru savetnici koji o njemu raspravljaju. Arhivar pogrda radosno prihvata činjenicu da je život trošan, da će i njega samog izbrisati sa sveta, ali, isto tako, i povrh svega, te pogrde. Univerzalnost smrti nadomešta univerzalnost gluposti i zlobe. Ipak, svaka knjiga napisana protiv života, rekao je Tomas Man, draži nas da taj život i proživimo; iza tvrdoglavog odbijanja koje Tren suprotstavlja pakosti svega leži i čedna ljubav prema stvamosti, prema onim rekama i ulicama koje je premeravao s postojanom pouzdanošću. Možda iskreni prijatelj egzistencije nije prosac koji joj se udvara bolećivim laskanjem, već nezgrapni, odbijeni ljubavnik koji se oseća kao da ga je izbacila na ulicu, pisao je Tren, poput starog, odbačenog komada nameštaja.

12. G r i l p a r c e r i N a p o l e o n

Grilparcer, svakako, ne može, poput Hegela, da u Napoleonu vidi svetski duh na konju, već skorojevića,/?tfrvem*, koji vlada u ime neobuzdanog samoljublja, umesto u ime neke više ideje; iz napoleonovskog iskustva rađa se, naiine, 1825. godine, drama Sudbina i kraj kralja Otokara, u kojoj Grilparcer suprotstavlja Rudolfa Habzburškog, rodonačelnika loze i otelotvorenja vlasti ponizno sprovođene kao officium što nadilazi pojedinca, Otokaru Bohemskom koji želi i vrši vlast iz ličnih ambicija. Napoleon je, tako, za njega simbol doba u kojem se subjektivno (nacionalno, revolucionamo, narodno) odvaja od religio tradicije i, s nacionalizacijom masa, dovodi do kraja osamnaestovekovnog kosmopolitizma, racionalnog i tolerantnog. Napoleon je „groznica bolesnog doba“, ali, kao i groznica, jeste i silovita reakcija koja može da „odstrani bolest“ i dovede do izlečenja. Grilparcer ga određuje kao „sina sudbine“, pripisuje mu oreol nekog ko je, poput Hamleta, pozvan da popravi vreme koje je iskočilo iz žlebova; ipak, Korzikancu nedostaje skromnost Hamleta kojeg svest o strahovitoj misiji nagoni da izgovori „teško meni“, budući da uviđa koliko je nedorastao zadatku. Napoleon je, pak, mali jer sebi pripisuje veličinu, ali će uistinu veliki postati samo u padu, u verskom okajavanju, u priznavanju vlastite taštine, kao što se Otokar, u drami, uzdiže do kraljevskih visina onda kada biva poražen i ponižen u borbi i u ljubavi, progonjen starošću, sveden na prosjaka, odnosno na pravog čoveka. Napoleon, koji tvrdi da je u modemom dobu politika zamenila sudbinu, predstavlja za Grilparcera totalitarizam, to jest totalnu politizaciju života, upad istorije i države u postojanje pojedinca kojeg gutaju društveni mehanizmi. Toj opštoj mobilizaciji, svojstvenoj modemom društvu i politici Napoleona - u kojoj Grilparcer uviđa dučeovski prizvuk, ali joj ne priznaje demokratski zamah i delovanje u pravcu napretka - suprotstavlja se josifovski etos vemog državnog sluge koji sampregomo obavlja vlastitu dužnost, ali i uspostavlja granice uplitanja politike, braneći odvojenost javne od privatne sfere. Grilparcer ocenjuje kao ,,zastrašujuću“ jednostranost Napoleona koji „posvuda vidi samo svoje ideje i sve im žrtvuje“; pred ideološ-

kim totalitarizmom austrijska tradicija brani osetljivi detalj, lutajuću pojedinost, život koji se ne može svesti na sistem. Religijska perspektiva, poput one Rudolfa II - ćutljivog cara velike i pozne drame Bratske razmirice u Kući Habzburga - poštuje i ono ,,ne znam tačno šta“, nepravilnu i drugačiju osobitost, budući da osećaj za religioznu transcendenciju onemogućava da se ovozemljaske hijerarhije pretvore u idole i upućuje na viši plan gde i taj izuzetak pronalazi vlastito mesto u Božjem naumu. Čisto ovozemaljska perspektiva, istoricistička, dogmatski je surova prema onome što se čini sporednim i manje bitnim; Grilparcer prebacuje Napoleonu što se bavi jedino glavnim pitanjem, ,,Hauptsache“, prenebregavajući ,,Nebensache“, ono što deluje kao uzgredno i dmgorazredno, ali što, u očima austrijskog pesnika branitelja posebnog, poseduje svoje vlastito dostojanstvo i ne sme se žrtvovati sveopštem i tiranskom planu. Austrijska kultura se hrani baroknom sveukupnošću koja nadilazi istoriju ili rasutom postistorijskom rascepkanošću koja prati potop modeme istorije; u oba slučaja, odbija čisto istorijsko procenjivanje, kriterijume pomoću kojih pripisujemo značaj pojavam a i uspostavljamo njihov red veličina. Austrijska kultura brani uzgredno, prolazno, drugorazredno, stanak i pauzu mehanizma koji bi da ih poništi kako bi ostvario značajnije rezultate. Napoleon otelotvoruje, pak, modemu groznicu delanja koja bi da zatre otium i ono što je kratkotrajno i uništava trenutak u nestrpljenju da nastavi dalje. U romanu Stotinu dana Jozef Rot će se pozvati na stara govorkanja o eiaculatio praecox cara, pretvarajući je u simbol njegove napete žurbe da sve odmah završi, u kojoj uvek ima još nešto da se uradi i u svakom se trenu već misli na onaj naredni, bez mogućnosti da se zastane ni u ljubavi ni u uživanju, budući da onaj što ne poseduje ubeđenje ne želi da čini, već da učini. Austrijska tačka gledišta je osobena u odnosu na evropski napoleonovski mit koji odiše drugačijim tonovima - od divljenja prema velikom životu koji se pojavljuje i izdiže ni iz čega, prisutnog u Stendala ili u Dostojevskog, do apokaliptičnog patosa Leona Bloa. Grilparcer uspeva da uvidi neke vidove napoleonovske modernosti, ali ih

72

73

suprotstavlja josifovskom, prosvetiteljsko-birokratskom etosu koji je u svoje vreme predstavljao veliku novinu, ali se u Napoleonovo doba već pretvarao, uprkos upomom otpom njegove velike i napredne etičko-političke tradicije, u aparat nepokretnosti. Uostalom, Grilparcer želi da ovekoveči „veličanstvenu statičnost“ Rudolfa I, „čoveka ćutljivog i potpuno smirenog“, ali on, u drami, postaje bleda i beznačajna slika, dok se nad njim nadvija gorostasna figura Otokara, pobedenog titana. A Rudolf, teoretičar strpljenja, postupa mudro, dok Otokar sanja velika dela, ali se i pasivno uljuljkuje u njihovom vihomom i apolitičnom snu. ,,Napoleonovskom“ dramom Sudbina i kraj kralja Otokara Grilparcer slavi početak istočne politike Habzburgovaca, njihovo nametanje kao austrijske dinastije i sudbonosno okretanje ka istoku, ka podunavskoj misiji. Otokar predstavlja Bohemiju, u Srednjoj Evropi, koju je porazilo Sveto Rimsko Carstvo nemačkog roda, čiju kmnu nosi Rudolf. Ipak, Otokar se u drami prikazuje kao modemizator, odnosno germanizator Bohemije, vladar koji zagovara i uvodi u svoju zemlju nemački činilac kako bi vlastito kraljevstvo učinio delotvomijim i razvijenijim, i prezire svoje podanike što odbijaju da se odreknu drevnog i primitivnog ritma, agramog sveta onih slovenskih naroda koji su u devetnaestom veku bili nazvani „narodima bez istorije“. Otokar želi da ih odvede u istoriju i propada; bohemski vladar želi da germanizuje svoj narod kako bi mogao da savlada Nemce, ali tako uništava njegovu snagu i nezavisnost, po Grilparcerovom i habzburškom pesimizmu po kojem ulazak u istoriju predstavlja pad. Uostalom, Bohem jeste - i ostaće barem tokom jednog veka - dvosmislena reč koja može da označava Čehe, ali i Nemce iz Bohemije i ukazuje, poglavito, na identitet koji je teško odrediti, kao što i jesu svi oni granični, pomešani i raspolućeni između dijaloga i sukoba. To je identitet koji je, prvenstveno, vrlo razdražljiv, nikada zadovoljan držanjem drugih prema sebi, kakvo god da je ono. Drama je dugo ostala u karantinu, iz bojazni da se ne povrede Bohemi, i Grilparcer sam priča da je otišao na grob Otokara da zatraži oprost i da je oko sebe, u Pragu, video mnoga natmurena lica. 74

13. H o d a n j e k a o t e r a p i j a U Ulmu se, po predanju, u XVII veku čuvala cipela Ahasvera, lutajućeg Jevrejina. S tim đonovima koji su opstali kroz vekove moglo bi se krenuti na bilo kakav put, vežba za koju su lekari, nekada, držali da je dobra po psihičku uravnoteženost. U napomeni italijanskog izdanja sabranih pripovedaka Hofmana, glede stvarne osobe koju je pisac uzeo za model, stoji: ,,F. Vilhelm K. L. fon Grotus (1747-1801), pokušavao je da se izbori s naslednom porodičnom duševnom bolešću odlazeći na duga putovanja peške. Umro je poludevši u Bejrutu.“

14. Od L a u i n g e n a do D i l i n g e n a Drevni gradić koji su osnovali Alemani bogat je kulama među kojima se izdvaja, ljupka i vitka, kula Belog Konja, legendamog ata dugog 15 stopa koji je jednim skokom preskakao Dunav. Kao i obližnji Dilingen, Lauingen poseduje dugu tradiciju teoloških studija, internata i seminara, atmosferu tihe i uzdržane švapske religioznosti, onaj unutrašnji sasređeni život skromno ispunjen koji odlikuje, i pored tutnjave surovih verskih ratova, parohiju sela Nemačke i poglavito Švapske - iako je Lauingen, od 1269. godine, zvanično deo Bavarske. Mali grad je mesto intemata, poput Presvetlog Gimnazijuma kojeg je izgradio Volfang, grof palatinski, godine 1561, a istorija izbrisala; mesto paroha, pastora i vaspitača, poput Dajgela, zvanog švapski Mendelson, i autora crkvenih pesama koje i danas, u pokojoj seoskoj crkvi, pronose pokornu prisnost s Bogom i osećanje za koje bi se gotovo moglo reći da je sreća, premda se oseća neka senka, kratkoća i ništavilo življenja. U Lauingenu je rođen Albert Veliki, učitelj svetog Tome, čiji se kip danas nalazi ispred Opštine; u delu De animalibus svetac enciklopedista govori i 0 ribama koje je, kaže, posmatrao u rodnom Dunavu. Nemačkom provincijom XVIII veka, između Švapske i Bavarske, kreću se u malim potucanjima vaspitači i parosi Žana Pola; pisac ih prati na njihovim seoskim putevima i na putu njihova života svo75

jom vijugavom, razuđenom, krajnje hipotaktičkom i razgranatom rečenicom u kojoj je Ladislao Mitner uočavao pokušaj da se sintaksom predoči nestalni spoj Jedno-Sve i asimptotičko približavanje neuhvatljivog beskraja. Ta sintaksa je bila i ogledalo Carstva, onog Sveto-Rimskog-Carstva za koje se, u Geteovom Faustu, postavlja pitanje kako se još držalo na okupu; rečenice Zana Pola, koje sve deluju kao zavisne lišene one glavne i ostavljene da vise u praznom ili, barem, vezane za centar koji je teško otkriti, odražavaju političko-društveni sklop prenapučen periferijama, posebnostima, izuzecima, odelitim telima i posebnim statutima, lišen neke čvrste središnje strukture, kakvo je bilo nemačko Carstvo koje se već približavalo i svom formalnom kraju. I od tog sveta, pravog majdana materijala za satiru, Žan Pol je učio da život oseti kao rastakanje, kao nedostatak, kao deesse. Hod čovekov mu je neprestano izgledao kao pad, poput pada kakvog tela; on je pesnik postojanja pojmljenog kao manjak ubeđenja, odnosno pravog života, ali je i prepreden i zavodljiv strateg koji, zahvaljujući poeziji, uspeva da otme teritorije ubeđenja, apsolutne trenutke smisla, od pustinje odsustva i prolaznosti. Premda savremenik Getea i Šilera, ali i antiklasični pisac, Žana Pola su veliki klasici držali na izvesnom odstojanju, a i on se sam držao podalje od njih; ismevao je u satirama sveto-rimsko-carski partikularizam, ali je na neki način ostajao zatočenik svojih palanačkih vidika. Približavajući stolice peći i navlačeći noćnu kapicu pre no što započne priču o svom siromašnom učitelju Mariji Vucu, ironično je prikazivao naivnost onih koji su držali da iza sokaka počinje grand monde, ali je i sam, sa svoje strane, ostajao tuđinac u tom „velikom svetu“ politike u koji je, tih godina, klasična književnost zakoračila, poput Fausta, kako bi se suočila s hodom ljudske istorije. Ali Žan Pol daje glas razdorima i raskolima koji će tek docnije silovito izbiti u evropskoj književnosti, a koje nemački klasicizam svesno potiskuje ili odagnava. On uspeva da uhvati prazninu skrivenu iza reči, sumrak vrednosti i njihovih temelja, nihilizam koji guta svaku stvamost, pretvarajući prirodu u leš i satimći sadašnjost. Krotki pesnik

domaćih radosti i verske jednostavnosti jeste i pesnik koji je smislio, premda posredno premeštenu u svet sna, jezovitu priču o mrtvom Hristu što objavljuje da ne postoji nikakav Bog. Žan Pol daje izraz onom nihilizmu - potiranju vrednosti i konačne stvamosti - za koji klasična kultura vemje da ga može prevazići. Uviđa da je subjekt izgubio mogućnost poistovećivanja sa samim sobom i zalazi u prevoje sna i podsvesti, u one mračne hodnike gde njegovi likovi sa užasom susreću vlastite dvojnike. Samo humor može da zaleči teskobu razdora, budući da svodi na pravu mem i drobi konačno, ali dobrodušno i sa saučesničkom blagonaklonošću, usmeravajući ga ka beskonačnom koje ga nadilazi, ali mu i pripisuje univerzalno značenje. Žan Pol se s pravom nije dopadao Hegelu, budući da je odbijao da u stvamosti - pa i modemoj stvamosti - uoči dovršeno i savršeno ostvarenje Duha. Za Žana Pola sfera ovozemaljskog života načeta je mpama i poderotinama iz kojih dopiru šapat i dah trancendentnog, odrazi beskonačnog. Tako u delu Siebenkds piše da bi na ovom svetu valjalo uvek odslikati i delić onog drugog kako bi bio celovit; za njega stvamost upućuje na nešto drugo, na crvene puteve što kao da se nazim iza sutona ili na leto koje stanovnik Sevemog pola iščekuje nakon tmine svoje preduge noći. Žan Pol nije moderan, ako je modernost snažna misao koja smisaono objedinjuje sve, već je pre savremenik, ako je savremeno prvenstveno osećaj nedovršenosti i nepotpunosti stvamosti, njene bezizlazanosti. Kakvo god bilo njihovo ubeđenje ili vera, ljudi se, pre svega, razlikuju po prisustvu ili odsustvu, u njihovim mislima ili ličnosti, tog iza, po njihovom osećaju da žive u dovršenom i u sebi ispunjenom svetu ili nedovršenom i otvorenom ka nekim drugim prostorima. Putovanje je, možda, uvek hod ka tim daljinama koje blistaju crvene i ljubičaste u večeri, iza linije mora i planina, u zemlje gde se rađa sunce koje kod nas zalazi. Putnik promiče kroz veče, svaki korak ga približava sumraku i vodi iza zažarene trake koja se gasi. Putnik je, piše Žan Pol, poput bolesnika, nalazi se između dva sveta. Putovanje je dugo, sve i da prelazimo samo iz kuhinje u prostoriju koja gleda na zapad i na čijim se staklima rasplamsava obzorje, budući da je

76

77

kuća prostrano i nepoznato kraljevstvo i život nije dovoljno dug za odiseju između dečije, spavaće sobe, hodnika gde se jure deca, trpeze za kojom čepovi flaša pucaju u prazno poput počasnog voda i pisaćeg stola s nekolikim knjigama i hartijama koje pokušavaju da dokuče značenje te trke tamo-amo između kuhinje i trpezarije, između Troje i Itake. Sada je uistinu veče, između Lauingena i Dilingena, i crveno nebo nije samo slika koja bi da poseduje simboličnu vrednost, već i nesporan meteorološki podatak. U Lauingenu, pred zgradom livaca zvona, susreli smo, kako je i bilo u planovima unapred utvrđenog sklada, Amedea koji sada odjednom ćuti, zarobljen u kakvom prećutkivanju nečega što se ugnezdilo u njegovoj epifizi. Roze boja lica Madalene sada je još snažnija, prozirnost večeri i njenog srca mešaju tonove na tim obrazima i germanista, upoznat, kako i dolikuje, s Teorijom boja koju je Gete uzalud suprotstavio Njutnu, misli da je Gete možda i bio u pravu, da se svetlost širi, kako je govorio Njutn, ali da mi, srećom, ne vidimo dužinu talasa, već zeleno, plavo, crveno ove večeri i Madaleninih obraza. Kad ovo veče ne bi imalo kraja i kada ne bismo nikada stigli u Dilingen, kao što se nikada ne prelazi linija obzorja. Reka života teče našim venama, kao i za siromašnog učitelja Mariju Vuca, i svakim damarom taloži u nama, kao i u njemu, zmce mulja vremena koji će se, jednog dana, popeti do srca i potpuno nas prekriti, ali u ovom trenutku taj brzak nas ne povlači sa sobom, već tek blago njiše. Zalazak sunca blista i na licu Frančeske, tajnovite i lagane poput barjaka na vetm. Čula se priklanjaju, zarad časa uživanja, zaobljenosti onoga što je klasično i dovršeno, do kraja procvaloj ženstvenosti koja pred sobom nema više nastajanja, povijenoj i podatnoj liniji gospođe, savršenoj konačnosti preljubnice fin de siecle. Čistom uživanju je potrebno opipljivo i konačno, ne voli ono iza. Ali ako se u uživanje uvuče i najprolazniji nagoveštaj ili blesakperditio, javlja se samo na glas tog iza, voli zagonetnost onoga što još postaje, sramežljivu nedovršenost kraj našeg boka, vihoran zanos i pravu liniju, devojku, drvo koje se uspravno izdiže u večeri.

Sada je Frančeska ispred, sa ostalima; mi smo - jezik kojim pišem je oskudan, njegova gramatika ne poznaje dvojinu neophodnu da bi se u konjugacijama i deklinacijama bez ostatka iskazala trajna suština života - ostali malo iza. Ali i one figure nešto ispred, oni treći, deo su nas. Šetnja, po pustoj i neprozimoj ravnici, završiće se brzo, Dilingen je već blizu, i zajedništvo ove večeri, sklad koji nas sve objedinjuje, rasturiće se. Razdruživanje je nesavršenstvo postojanja, njen nedostatak; život se mrvi u najmanje razlomke vremena u kojima - pa, dakle, i u njihovom zbim - ne postoji ništa. Kao docnije za Zvevove starce, i za krotke likove Žana Pola svetlost života je često pomućena strepnjom od življenja, povremenim brigama koje je saleću. U postojanju ima svega previše i premalo, mučna gomila nebitnih smetnji što oduzima vazduh i nedostatak onog suštinskog. Oni sramežljivi vaspitači iskusni su stratezi u gerilskom ratu zavaravanja odsustva, izbegavanja njegovog pritiska koji steže srce. Pokušavaju da uživaju u životu, oslobađajući ga uređenosti koja ga čitavog obuzima i ne ostavlja mu ni trenutak ubeđenja, kao što rektora Florijana Falbela, još jednog junaka Žana Pola, plan puta u Fihtelberg, kojeg pravi sa svojim maturantima, potpuno obuzima samim svojim pripremanjem; pažnja usredsređena na geografsku kartu sprečava nas da gledamo mesta kroz koja prolazimo i čitanje naglas opisa neke zgrade iz priručnika Bišinga odvraća pogled od zgrade same. Krotki lutajući pedagozi Žana Pola bore se s deesse radikalnom homeopatskom terapijom, neprestanim oduzimanjem. Traže prazan prostor, čisti prekid u kojem će blesnuti svetlost suštinskog ili barem njen odraz; kako bi u tome uspeli, izbacuju iz stvamosti sve prepreke, njen teški nameštaj. Marija Vuc sklapa oči dok vetar i sneg zamračuju prozore i škropi led livada slikom proleća; kao već odrastao čovek, provodi večernje sate pretresajući vlastito detinjstvo i poglavito one trenutke u kojima je, kao dete, blažen sklapao oči dok je majka spremala večeru. Oduzimanje je podignuto na kvadrat, svetlost sjaji u sećanju na drugom stepenu, dok se sećamo trenutaka kada smo se sećali ili sanjali sreću; a ta sreća se povlači u prostor izvan vremena, u mračni kutak ispod stepeništa gde su ostale igračke i uspomene iz

78

79

detinjstva, i zelenilo tog detinjstva, za Vuca, blista ispod snega koji ga već toliko godina prekriva. Žan Pol voli sadašnjost - koja se iščekuje i za kojom se žali dok je još budućnost ili kada je već prošlost, ali prezire i traći dok je sadašnjost. Ta čista sadašnjost ne postoji u vremenu koje je potire u svakom trenu; postoji izvan vremena, to jest izvan života, u proređenosti sećanja ili pisanja. Dim se, kaže se u romanu Kvintus Fikslajn (Quintus Fbclein), diže iz našeg postojanja koje se topi i kristalizuje, poput isparenja antimona, u nove cvetove radosti koji predstavljaju samo cvetove poezije, odnosno slike što pisanje crpi iz trošnog života. Svetlost tog bestelesnog prostora otetog ništavilu, na čijim se udubljenim zidovima ogledaju figure srca, odražava se na neposrednoj stvamosti i pretvara intimnost kuće u „sobičak stvoren od svoda univerzuma“. Porodična idila, o kojoj tako nežno peva Žan Pol, poprima kosmičke dimenzije i domaća epopeja - bračna ljubav, kućni poslovi, srećan dan, kolevka i kovčeg - kaleini se i upliće u zaplet beskonačnog. Osluškujući vreme što pada, biograf Marije Vuca oseća „ništavilo našeg postojanja“ i kune se da će „nipodaštavati, zavredeti i uživati u tako beznačajnom životu“. Svako putovanje, poput ovog našeg hoda prema Dilingenu, jeste otpor lišavanju, budući da se ne putuje da bi se stiglo, već da bi se putovalo i u zastajanjima blista čista sadašnjost. Ko se to uistinu otiskuje na put? U uvodnoj priči za biografiju Kvintusa Fikslajna Žan Pol kaže da je, na putu, susreo načelnika Direkcije za umetnost i da se, u razgovom s njim, predstavio kao Fikslajn, vlastiti lik. Ali možda ne samo Žan Pol već svako ko piše krivotvori samog sebe, pripisuje s gorljivom iskrenošću, ali i samovoljnom promenom ličnosti, zamenicu ,,ja“ nekom drugom ko, zapravo, ide svojim putem. Ko korača, ove neponovljive večeri, ka Dilingenu, ne sledeći trag staze, već putanju koju pero sada iscrtava po hartiji? Ko hartiji poverava vlastitu sudbinu patetično podražava Kafku: već uhvativši kvaku na vratima i spreman da kroči u sobu voljene žene, poput Kafke u Mileninu, otvara šaku i vraća se nazad, svojoj nauci od hartije. Likovi Singera ne uzmiču, smireno ulaze u tu sobu pošto se ne plaše suočavanja sa životom i pretnje da mu nisu dorasli; prihvataju

bez nadmenosti čas pobede i bez teskobe čas poraza jer u lakoći njihovih tela postoji duboko uverenje da oba podležu neumitnom zakonu, poput plime i oseke. Ko se plaši neuspeha, poput Zena ili Jozefa K., i ne ume da ga prihvati, povlači se u književnost, među prevoje hartije koji mu omogućavaju da se poigrava sa utvarom neuspeha, da je izokola zaobilazi, da je drži na oku očijukajući, udvarajući joj se i odgađajući je. Književnost nudi sklonište od nedostatka zahvaljujući onome što prebacuje na hartiju i kradući od života, ali i ostavljajući ga još praznijim i nepotpunijim. Pisac, kaže Žan Pol, čuva sve svoje spoznaje i ideje samo u onome što je napisao, a ako neko spali njegove hartije, ostaje bez ičega i ne zna više ništa; kada luta ulicom bez svojih beležnica, potpuna je neznalica i glupan, „bleda silueta i kopija vlastitog ja, njegov predstavnik i curator absentis“. Ali hartija je dobra pošto uči toj skomnosti i otvara oči pred ispraznošću vlastitog ja. Ko ispiše stranicu i pola sata potom, čekajući tramvaj, uvidi da nije shvatio ništa, čak ni ono što je napisao, nauči kako da prizna sopstvenu nedostatnost i shvata, misleći na taštinu vlastite stranice, da bilo ko doživljava svoja mudrovanja kao središte univerzuma, ali, upravo, bilo ko. I možda oseti da je brat toj milijardi bilo kojih što, poput njega, sanjare da su odabrane duše idući sa svojim hirovima ka smrti i shvata koliko je glupo, u tom zajedničkom i prenapučenom hodu ka ništavilu, međusobno se povređivati. Pisci predstavljaju tajni univerzalni red, masoneriju, Ložu gluposti; nisu slučajno oni, od Žana Pola do Muzila, bili ti koji su pisali Pohvale i Oglede o Gluposti. Ali ta nedostatnost pisanja pomaže da se otkrije jad i relativnost inteligencije i može, tako, da otvori put bratskom međusobnom podnošenju. Hartija uči da je ne shvatamo previše ozbiljno; i oni što više liče na Kafku nego na Singera, iz Zamka i Pisama Mileni, nauče da pritisnu onu kvaku, da otvore vrata i uđu u sobu. Neko vreme potom videće s radošću kako njihova deca razbacuju hartije, prave od njih barke ili strelice za duvaljku. Kada Bufeto II, moje cenjeno morsko prase, gricka korice Genealogije morala, podižući svoje prašnjave brkove prožete dostojanstvom sve do visina donje police, vernost

80

81

U Ginzburgu, gradiću nazvanom mali Beč tokom habzburškog perioda, građani su, 28. aprila 1770. godine, izrazili poštu Mariji Antoaneti koja je, sa svojom svadbenom povorkom od 370 konja i 57 kočija, krenula da se uda za Luja XIV i, docnije, na sastanak s giljotinom. Ali ne prizivaju u svest Mariju Antoanetu ove Ijupke kuće, gostoprimljive i uređene ulice, tabla hotela Goldene Traube sa svojim pozlaćenim grozdom. Ovde je rođen Jozef Mengele, lekar krvnik iz Aušvica, možda najjeziviji ubica logora; ovde se skrivao sve do 1949, u samostanu, i ovde se, krišom, vratio 1951. na sahranu ocu. U Auš-

vicu je Mengele, uvek čio i nasmejan, bacao decu u vatru, čupao odojčad iz naručja majki i razmrskivao ih 0 tle, vadio fetuse iz majčinskih utroba, vršio oglede na parovima blizanaca - s posebnom strašću prema blizancima Ciganima - kopao oči, koje je držao nanizane na zidu svoje sobe i slao profesoru Otran fon Ferširu (direktoru Instituta za antropologiju u Berlinu i profesoru na Univerzitetu u Minsteru i nakon 1953. godine), ubrizgavao viruse, palio genitalije. Možda je još živ, i već četrdeset godina izmiče lovcima. Naravno, i čovek koji iz zabave ubija drugog čoveka primoravajući njegovog sina da prisustvuje sceni može da voli svog oca. Gnusna dela privlače saučesnike: Mengelea su pustili iz zatvora Amerikanci, Englezi su mu možda pomogli da pobegne, fratri su ga krili, štitio ga je diktator Paragvaja. Sasvim izvesno, nacizam nije jedino varvarstvo koje je postajalo na svetu i osuđivati danas nacističko nasilje, kada više nikom ne preti, mnogima služi za prećutkivanje drugih nasilja, izvršenih nad drugim žrtvama, druge rase i boje, kao i za umirivanje savesti tim ispoljavanjem antifašističke vere. Ali je i istina da je nacizam predstavljao krajnju tačku, neprevaziđeni vrhunac gnusnosti, najbližu ikada postojeću vezu između društvenog poretka i zverstva. Pogrešno je posegnuti za patološkim objašnjenjima, za sadističkog nasmejanog lekara, kao da je bolesnik kojeg je obuzeo nezadrživi napad besa. U Ginzburgu, u samostanu gde se skrivao, nije kopao oči, ni sekao utrobe, i ne verujem da je patio od krize apstinencije; sigumo se dobro vladao, miran i povučen gospodin koji je, verovatno, zalivao cveće i s poštovanjem slušao večemju službu. Nije ubijao jer to nije mogao da čini, jer su ga okolnosti sprečavale u tome, i mirio se bez pomame s tim odricanjem, u granicama koje je stvamost nametala njegovim težnjama, kao što se neko pomiri da ne može postati milijarder ili spavati sa zvezdama Holivuda. Timor Domini, initium sapientiae; ako nema zakona, bojazni, brane koji bi sprečili da se čini ono što se u Aušvicu moglo nekažnjeno činiti, ne samo doktor Mengele već bi možda svako mogao postati Mengele. Zločini Mengelea predstavljaju jednu od najužasnijih stranica logora smrti. Kao i svaka zločinačka strast, i njegovo naslađivanje

82

83

Ničeu me uči da ga pustim, štaviše, da se obradujem njegovoj spokojnoj prisnosti sa svetom s one strane dobra i zla. Književniku svesnom da je, budući književnik, glup, neka bude, dakle, dozvoljeno da, zahvaljujući toj samosvesti duha što zna da se ne ostvaruje, gaji strast prerna napisanim rečima koje mu pomažu da gura dalje, da se hrani, poput lika Žana Pola, starim predgovorima, programima, pozorišnim plakatima, čituljama, oglasima; i da piše kako mu dođe, hvatajući slike i rečenice koliko inože. Kada je beležnica ispunjena škrabotinama, duša je mirnija, zvižduće bezbrižno melodiju vremena što prolazi. Gotovo je noć, u Dilingenu smo i seta večeri je nagnana u beg; moguće je prihvatiti, bez pometenosti, dekret kojim se naređuje čaroliji ovih časova da prođe i okonča se. Konigstrasse, sa svojom srednjovekovnom kapijom i baroknim zgradama, prihvata nas u svoj sabrani mir, u onu opuštenu i nenametljivu nemačku prisnost drevnih ulica koje kao da produžavaju i nastavljaju usredsređeni spokoj nekog trga. Svratište je gostoprimljivo, sa svojim tamnim drvetom, bokalima piva i igloom od jorgana na krevetu. Pozdravljamo se i rasturamo u naše sobe, sve do sutra. Kakva glupa reč, sutra. San života, govorio je Žan Pol, sanja se na pretvrdom madracu, ali spavati zajedno nadomešta gramatičke manjkavosti i obustavlja deesse, jeste ubeđenje.

15. Ki č z l a

mučenjem otkriva ogromnu banalnost, ispraznu poput njegovog glupog osmeha tokom zločina. Jevrejski lekar, primoran da ga prati u njegovim ogledima, upitao ga je jednom dokle će trajati to istrebljivanje. Sa smeškom i blago, Mengele mu je odgovorio: „Mein Freund, es geht immer weiter, immer weiter“, zauvek, prijatelju moj, zauvek. Ta nedotupavna i ushićena rečenica sadrži svu ograničenost zla: ono je mehaničko i poneto ponavljanje neke vrste ritualne formule, između refrena kakve psihodelične pesmice i verske litanije; to je mucanje jadnog uma drogiranog surovošću. Mengele je, u tom trenutku, očaran prestupom, pristupa mu kao nekakvom kultu, misli da on obasjava svakodnevicu uzvišenijom svetlošću. Ono što čini nije samo krajnje jezivo, već je i krajnje glupo, to je nešto što bi svako mogao da učini, a za šta, pak, on, u neznanju zaslepljenom kičom, misli da su dela namenjena malom broju odabranih. Retorika prestupa predstavlja zločin kao da u sebi već sadrži, možda usled nesreće koja ga navodno prati, vlastito iskupljenje, kao da je lišen potrebe za drugom vrstom katarze. Nasilje izgleda istovetno izbavljenju i kao da uspostavlja izvesnu nevinost među porivima. Mistika prestupa, reči obavijenih zanosom primemog, zavarava se da uzdiže zlo zarad zla samog, prezimći svaki moral; zavodljiv i mračan film Zla u boji privlačniji je od trezvenog cmo-belog dobra i delo koje slavi bilo kakav prekršaj ponizno se uvažava, kao da je dovoljno pucati na prijatelja, poput Verlena na Remboa, da bi se napisale Verlenove pesme. Draž prestupa drevnog je porekla; jevrejsko predanje govori o Mesiji koji će doći kada zlo bude bilo na vrhuncu i po nekim radikalnim sektama ubrzati pobedu zla, pomažući mu, znači pospešiti njegov kraj i dolazak iskupljenja. Pred neprozirnim uvek prisutnim nasiljem u tajnovitim dubinama vlastitog bića, svako bi voleo da vemje, poput drevnih gnostika, da vlastita dela, čak i umazana blatom i surovošću, ne mogu da zaprljaju skriveno zlato duše i traži ponekad ovlašćenje ili, bolje, nalog da da oduška tom nasilju, u zabludi da ono jeste ili da donosi nevinost. Sve dok se prestup tiče seksualnih normi, nije strašno, pošto kršenje erotskih tabua, ukoliko je izbor osoba sposobnih da donose

odluke bez nanošenja patnje dmgima, ne predstavlja Zlo i gorljivost apostola orgije samo je smešno bezazlena. Sve je, ipak, malo drugačije kada Mengele čupa genitalije nekom ko nije pristao na tu igru; kada naša želja, koja se, kao i svaka želja, sa svoje strane s pravom opire suzbijanju, može biti utažena samo po cenu tuđeg bola. Zločini Raskoljnikova i M.-a, ubice devojčica iz čuvenog filma Frica Langa, ne rađaju se iz hira, već iz stvamih i izmučenih strasti koje valja poštovati u njihovoj muci, ali ne i zbog toga opravdavati za muke zadate drugima. Umetnost je sklona ovim krajnjim i nesvakidašnjim primerima, ali je i naše malo svakodnevno postojanje prožeto razdorima između vlastitog zadovoljstva i prava dmgih i obmuto. Misticizam prestupa ne bi da voli grešnika, već greh i, polazeći od toga da je seks jedini zabranjen, klanja se svakom porivu budući da ga drži seksualnim porivom i smatrajući da to opravdava ili neminovno nameće njegovo zadovoljenje. Verovatno je seksualnost Mengelea imala nekog udela u njegovim sklonostima, kao i da je njegov seksualni život u Aušvicu bio zadovoljavajući, ali je spomo tvrditi da to opravdava njegova dela, kao da u njemu valja videti oslobođenog čoveka koji je, bez moralističkih zadrški, proživeo, kako se obično kaže, svoj život. Umetnost zavedena iskupljujućim prestupom ume da veliča, u suštini, samo trećerazredne krivce, fizičke radnike zla: zločinci-izbavitelji koje ta umetnost - na primer, pripovedna proza Ženea - postavIja za model jesu lopovi, silovatelji, ubice, surovi i nesrećni obični kriminalci. Niko se ne usuđuje da uoči Mesiju grešnika u šefu države koji izdaje naređenje da se baci atomska bomba ili sravni sa zemljom neki grad, u podmitljivom namesniku koji prisvaja novac namenjen bolnicama, u proizvođaču ratne opreme koji gura zemlju u rat kako bi uvećao svoju zaradu ili u načelniku koji ponižava svog podređenog. Pravo je imati više razumevanja za ulične koljače, ako se drži da oni imaju više olakšavajućih okolnosti u smislu nesreće ili potreba, ali ko tako razmišlja poziva se na vrednosti; častan je čovek okrenut dobru, premda to, koketno, ne želi da prizna. Ako je, pak, izbavitelj onaj što čini korenitije zlo, onda su leader koji naređuje da se baci atomska bomba, ratni profiter, šef mafije koji

84

85

„Karta Dunava“, piše Trost u svojoj knjizi, odmah nakon priče 0 bici kod Blindhajma i 0 opsadi Donauverta pod vođstvom Gustava Adolfa, 1632, „liči, kao i dmgde, na vojni atlas“. Među livadama i šumama Oberhauzena, nešto pre Nojburga, mali komad zemljišta pripada Francuskoj, koja ga je kupila pošto se na njemu nalazi sarkofag Teofila Maloa Korea de Latura d’Ovemjea, prvog grenadira republikanske vojske, nekadašnjeg kraljevskog oficira, potom borca za američku revoluciju, nakon te i francusku, da bi se, na kraju, kao običan vojnik, obreo u Napoleonovoj vojsci i poginuo na bojnim poljima Dunava. Sarkofag je prazan, njegove su kosti prenete u Pariz; u osami polja nad njim bdi, poput počasne straže, drveće raspoređeno u kvadrat. Grobnica je namenjena i de Fortiju, komandantu šeste pešadijske polubrigade, koji je umro istog dana, ali glavni lik je običan vojnik, „Premier Grenadier de France, tue le 8,eme Messidor, an 8 de l’ere republicaine“. Kako, nedugo potom, izgleda uštirkano i namalano, u odnosu na ovaj grob, renesansni prizor Nojburga. Crkve, palate, patricijske kuće, plemićka dvorišta deluju kao pozorišna scena s temom

iz istorije, stilizovane i napravljene kulise koje na obalama Dunava valja da predoče krasotu italijanske umetnosti. Onaj prazan grob je, pak, istovremeno i slava i njena ispraznost, skriva smisao života koji se laća mača iz vere u novi baijak, umesto da se stavi u službu lokalnih ratova vladara, porodičnih svađa, i skriva i veliku prazninu koja se nazire iza svakog slavnog juriša na konju i baijaka što se vijori, odnosno beskonačnu i zaumnu pozadinu neba gde se ocrtava, u filmu sveopšte istorije, armija ljudi na konjima pozvanih u smrt. Spomenici nemačkih vladara predstavljaju muzejske ilustracije, onaj sarkofag republikanskog i Napoleonovog grenadira je, kao i Revolucija, mali spomenik velikim snovima slobode. Kasama, danas nazvana po Tiliju, podseća, pak, na dmge ratove, na velike mačeve u službi neke dinastije, a ne zavetovane ideji. Naravno, Latur je istovremeno i prevaren, pošto ga je Napoleon žrtvovao svojim ličnim ciljevima, zajedno sa stotinama hiljada ljudi koje je bio spreman, kako je cinično rekao Metemihu, da pošalje u smrt zarad vlastitog uspeha. Ali beda samog Napoleona nije sprečila da se, pod njegovim barjakom, okupi veličina prave, premda vrlo brzo izneverene revolucije. Điđi i Amedeo, koji vole prizvuk gloire, ali i analitičku preciznost, privučeni su Gimnazijom Dekart - ne, naravno, njenom arhitekturom kutijetine, već imenom. U ovom je gradiću Dekart, 1619, provodio zimske dane u udobnoj, zagrejanoj odaji i doživeo svoje čuveno pojmovno prosvetljenje. Marija Đudita je nestala, Madalena je pred Gimnazijom, čeka da ona dvojica završe razgovor s poslužiteljem. Njegova jasna i uspravna figura, raspuštene kose, kao da je tamo ne bi li pokazala da ne postoji protivurečnost između jasnih i odelitih ideja i daška prave slave što potiče iz blistavih osoba, onih koje Jevanđelje naziva solju zemlje i svetlošću sveta. Srcu je potreban esprit de geometrie, kao dokazivanje neke teoreme. Kraljevstvo vidljivog valja meriti lenjirom i šestarom, kriva nekog usuda postaje jasna zahvaljujući sistemu apscisa i ordinata u koji se smešta. Samo tačno ispitivanje vidljivog omogućava da se dopre do njegovih rubova i da se pogled upravi i preko tih granica, tamo odakle potiče svetlost Madalene ili tišina Frančeske. I ta sve-

86

87

sprečava štrajkove i podmitljivi namesnik stvamije Mesije od Džeka Trboseka. Naivni umetnik koji veliča Džeka Trboseka zadivljen je njegovom erotskom nastranošću, seksualnim uzbuđenjem koje učitava u njegova dela, ali možda i onaj što pritiska dugme atomske bombe i oduzima drugima sredstva za preživljavanje oseća, u svom zadovoljenju, ko zna kakav nastrani orgazam koji bi valjalo da ga uzdigne u očima onih što drže da seksualno uzbuđenje uzdiže bilo kakav čin. Sladunjava blagost Mengelea, njegovog osmeha i reči, i njegovo uzdanje da će tako podsećati na Anđela Smrti, predstavljaju pravi, blesavi izraz bilo kakve zaslepljenosti zlom, svake polukulture koja očekuje da joj triee tmine nadomeste oskudnost. Zabranjeni čin, često plitkouman kao i bacanje đubreta kroz prozor, nije ništa manje nedotupavan ni kada kinji ili muči. Meduza je, govorio je Jozef Rot glede nacizma, banalna. Žrtve Mengelea predstavljaju likove tragedije, Mengele je lik iz nebulozne priče.

16. P r a z a n g r o b

Poput srednjovekovnih hroničara, iine bujne spisateljice uvek se navodi s dodatkom njenog rodnog grada, kao da su jedna reč. Mar iluizflajserizingolštata je, zasigumo, ukorenjena, dubokim i spomim korenima, u bavarski grad čija se tradicija diči vojnom odvažnošću, neosvojivošću utvrđenja toliko puta opsedanog i nikada zauzetog, a odakle danas kreće slavljeni naftovod koji stiže u Trst. Ingolštat je grad vojnih tradicija, od napada Gustava Adolfa, 1632, do smrti Tilija, velikog carskog generala izTridesetogodišnjeg rata; od čuvene tvrđave u kojoj su bili zarobljeni, tokom Prvog svetskog rata, De Gol i maršal Tuhačevski, do današnje škole pionira. Pionirima iz Ingolštata posvećena je drama koju je Mariluiz Flajser napisala 1928-29. - i nešto izmenila u verziji iz 1968. - i koja je izazvala veliki skandal, a nju samu pretvorila, kako se dešava mnogim autorima što bez pomazanja opisuju vlastiti provincijski svet, u osobu koju je gradsko javno mnjenje odbacilo i prezrelo. Poput druge i još značajnije drame, Čistilište 11 Ingolštatu - i poput njenog celog dela - drama Pioniri iz Ingolštata predstavlja, sažeto ali snažno, zagušujuće nasilje palanke i patnju, društvenu i ličnu, pojedinca i, poglavito, žene, čiji je krik bola i pobune glas neprestano prisutan u delima spisateljice, ponekad hrapav, kao u galebova što ove večeri krešte, u mraku, na reci. Mariluiz Flajser, koju je Bmno Frank opisao kao „najlepše grudi Mitelevrope“, proživljavala je i istovremeno predstavila ugnjeteni i potlačeni položaj žene; podnosila je to nasilje, sama se protiv njega pobunila, na protivurečan, a i patetičan način, i nadvladala ga epskim zamahom njegovog poetskog prikazivanja. Poistovetila se s duboko

uvreženom neposrednošću ženske potčinjenosti, gotovo izlažući se opasnosti da i sama njome bude zgnječena, ali se istovremeno i izdigla iznad nje, opisujući je odlučno i nepristrasno u vlastitom delu. Njena stranica- i poglavito njeno pozorišno delo - poseduje odsečnu realističnu tačnost združenu s punokrvnim pučkim naturalizmom i vizionarskom snagom. Breht, koji ju je uveo u buran berlinski svet i doveo do slave, s pravom je u njoj video primer one narodne književnosti bogate stvamim, otpome na realističku bezizražajnost i pučkih tonova koja mu se jedina činila primerenom za nemačke prilike i zarad koje je, u skorije vreme, došlo do ponovnog otkrivanja Flajserove, nakon dugog zaborava. Susret s Brehtom je za spisateljicu bila intelektualna sreća i, verovatno, životna nesreća. U emotivnom odnosu s Brehtom, od kojeg je Flajser osetila goruću potrebu da se odvoji, autorka je doživela i podnela ono muško zloupotrebljavanje i onu žensku potčinjenost koje je prokazivala vlastitom umetnošću, onu prinudnu mešavinu saučesništva i podređenosti, kulture i senzualnosti, duboke posvećenosti i duboke pobune koja poništava jednakost i unapred prihvata, premda besno protestuje, neizbežnost muškog nasilja nad ženom. Breht je, piše Flajserova, trošio osobe i ona nije uspela da pobegne od uloge predmeta potrošnje. Mariluiz Flajser je bila poput Berte iz njenih Pionira iz Ingolštata, žrtva koja spremno učestvuje u vlastitom nesrećnom usudu jer je za nju uloga potčinjenog, budući nerazlučiva od samih osećanja i, prvenstveno, potvrđena samim njenim držanjem, više nego očekivana. U vezi s Brehtom ili drugim muškarcima bila je strastveno, milo i buntovničko, zaštićeno i zlostavljano biće, ali uvek nejaka; nije umela da postane partner iste važnosti i istih prava pošto se verovatno ni sama - u tom smislu do krajnosti ukorenjena u tradicionalnu ženstvenost - nije osećala takvom. S Lu Andreas Salome - ali i s nekim mojim drugaricama iz škole - Breht nikada ne bi mogao da se ponaša kao sultan, jednostavno zato što bi od prvog trena opazio, pre celim svojim bićem nego intelektom, da to ne bi bilo moguće, pa mu ne bi ni palo na pamet da pokuša.

88

89

tlost i tišina koje dopiru iz skrivenog zdenca, i ono preko i nevidljivo jasni su i geometrijski ustrojeni, gnušaju se nerazlučenog meteža. Geometrija onog svetla može da podari red i vatrenu jasnoću čitavom jednom životu, ne samo nizu jednačina. Bilo bi već krajnje vreme da Điđi i Amedeo prekinu s poslužiteljem i ne ostavljaju Madalenu da ih predugo čeka.

17. M a r i l u i z F l a j s e r i z I n g o l š t a t a

Žrtve ponekad prokrče put svojim zlostavljačima koji, naravno, nisu zbog toga manje krivi. U vlastitom delu, strogo lišenom svake emotivne pometnje, Mariluiz Flajser pokazuje i šta se zbiva sa ženama poput nje same.

18. L i m e s Narodno predanje, koje je, među ostalima, zabeležio i Johan Aleksander Dederlajn, upravitelj liceja u Vajsenburgu, u svom učenom delcu predugog i preopširnog naslova, pripisuje izgradnju ovih zidina, ove kamene, sada zdrobljene trase, đavolu. Za seljaka poznog srednjeg veka, koji nije mogao da vidi dalje od polja što ga je orao, sama ideja Limesa, Bedema koji je valjalo da sve do Crnog mora označi granice rimskog carstva, bilo je nešto nezamislivo i nadljudsko što je idejom nadilazilo opipljivu svakodnevnu neposrednost i izgledalo kao delo otajstvenih sila. Nije đavo, već su rimski imperatori - od Avgusta do Vespazijana, od Hadrijana do Marka Aurelija i Komoda - iscrtali kamenu liniju te granice. S ove strane linije nalazilo se carstvo, ideja i univerzalna vladavina Rima; s one strane su bili varvari od kojih je carstvo počinjalo da strahuje i nije više držalo da ih valja osvojiti i posvojiti, već obuzdati. Poput seljaka iz Raetia secunda i Germania superior kada je Rim već napustio ove provincije, tako i savremenici s mukom uspevaju da shvate veličinu ovog kamena i u njemu vide delo đavola, možda đavola imperijaliste. Svakako, Rim jeste, pre svega, bio premoć, a univerzalnost na koju se pozivao bila je maska te premoći i kao takva osuđena na propast, i pored njenog stremljenja ka večnosti; za svaku vlast koja prisvaja pravo da predstavlja univerzalno i civlizaciju dođe trenutak plaćanja danka i ustupanja oružja onima koji su, tek nekoliko trenutaka ranije, bili držani prostacima niže vrste. Prezirani varvari postali su kovači nove Evrope; docnije su Sloveni, vekovima smatrani bezimenim narodom sebara bez istorije, osetili da je kucnuo njihov čas; Kinezi koji su vozili belce u rikšama danas su svetska sila. 90

Svakome svoj čas i misija u istoriji. Onaj Bedem, čije ruševine izranjaju u poljima i međ živicom, govori o velikom času rimskog carstva, njegovom objedinjavanju i zasnivanju ondašnjeg sveta. Naša istorija, naša civlizacija, naša Evropa kćeri su tog Limesa. Ono kamenje govori o velikom patosu granice, 0 potrebi i sposobnosti postavljanja okvira i davanja oblika. Imperium jeste brana, odbrana, bedem protiv varvarstva nerazlučenog, jeste individualnost. I ova usta što sada gledam jesu linija, oblik, jasna granica kraljevstva u kojem neodređena - i stoga nestvama - mogućnost erosa postaje stvamost. Vole se i ljube usta, oblik, Limes. Naravno, pred tajnovitim licem i neuhvatljivim pogledom i granice rimskog carstva postaju zanimljivost iz starina, dragocena, ali zanemarljiva poput učene knjižice upravitelja Dederlajna.

19. V a l h a l a i r u ž a Spomenik kojeg je Ludvig I Bavarski podigao u sećanje na nemačke oslobodilačke ratove protiv Napoleonove vladavine, „Befreiungshalle“, izdiže se nad Dunavom i gradićem Kelhajmom s visine od stotinu metara brdašca Mikelsberg. Romantični bavarski kralj dobio je ideju da ga izgradi 1836, za putovanja po Grčkoj; prvi kamen je postavljen 1842, a 1862. godine, kada je konačno dovršena građevina bila zvanično osveštana, vladar je već dugi niz godina bio nestao s političke scene, pregažen četrdesetosmaškim događanjima i strašću prema lepoj Loli Montez, u čijem je namčju, kakoje rekao Grilparcer, kralj postao čovekom. Okrugla građevina podignuta u slavu nemačkih ratova iz 181315. godine liči na rezervoar za gas, spomenik ljudskim poduhvatima ništa manje zahtevnim i ništa manje prolaznim. Kružni spoljašnji zid ukrašava osamnaest krečnjačkih kipova, visokih šest metara i postavljenih na ogromne stubove, koji predstavljaju osamnaest nemačkih loza (među njima su i Bohemi i Moravci) što su učestvovale u ratovima protiv Napoleona; u unutrašnjosti, osamnaest belih boginja pobede od mermera iz Karare, visokih 3 metra i 30, drže štitove od bronze na kojima su urezana imena bitki, dok natpisi iznad njihovih glava donose imena velikih vojskovođa. 91

Ovaj gipsani i trapavi Panteon bledi pred livadama koje okružuju rezervoar; nedostaje mu ona slava što postoji među poderanim barjacima palate Invalida u Parizu, onaj blesak vetra, prašine i uzaludnosti zbog kojeg bitka podseća na život. Nemački ratovi iz 1813, istovremeno prožeti nacionalnim buđenjem i reformatorskim poletom za šta su se zalagali pruski prosvetljeni političari i generali Štajn, Šamhorst, Gnajsenau, Jork, Klauzevic - imaju malo toga zajedničkog s nacionalističkim zanosom kojim spomenik odiše. Nemačka - a poglavito Pruska, ali i ne samo ona - koja se budila tih godina, proživljavala je kratko doba napretka, obnove, građanskih nadanja; Nemačka koja samo nekoliko decenija potom podiže onaj spomenik već se uparložila u restauraciji i reakciji, već je napravila raskol između poimanja domovine i slobode i od slobode strahuje, krećući tako putem ostvarivanja nacionalnog jedinstva na račun liberalizma: Bizmarkova i Vilhelmova Nemačka biće, barem delom, negacija Nemačke Štajna i Humbolta. Naravno, Ludvig I vlada u Bavarskoj, vladar je države koja predstavlja najznačajniju altemativu - čas nazadnu, čas liberalnu - nemačkom ujedinjenju pod pruskom komandom i nemačkom nacionalizmu čiji će predvodnik postati Pmsija. Ali ona grobljanska slava već predstavlja krući vid ili parodiju liberalnog patriotizma iz 1813. godine. Romantičarski zaljubljen u Heladu i njenu borbu za nezavisnost, toliko da će nagnati sina Ota da sedne na presto Grčke tek oslobođene od Turaka, Ludvig I je vinovnik izgradnje još jednog spomenika nemačkoj slavi, Valhale, dorskog hrama koji se nadnosi nad Dunavom nekoliko kilometara nakon Regensburga. Beli helenski hram mitskog nordijskog imena simbolično predstavlja sanjanu simbiozu između Grčke i Nemačke; Germani, potomci drevnih Dorana, valjalo je da postanu Grci nove Evrope, da joj podare novu univerzalno ljudsku kultum, kao što ju je Helada dala drevnom svetu. Za Helderlina, bio je to slobodarski i revolucionami san, utopija slobode i iskupljenja otvorena za ceo svet. Valhala pristaje ovom snu kao i film o Herkulovim poduhvatima, sa Stivom Rivsom i Silvijom Košinom, grčkom mitu. U Valhali se nalazi 161 bista velikih Nemaca; neki su

samo označeni imenom (Gete), dmgi, njihovim zanimanjem (Mocart, koinpozitor) ili svečanim odrednicama (Klopštok, sveti pevač). Prijem u ovaj Panteon nastavio se i nakon Ludviga I, a i danas, za voljne besmrtnosti, nije isključeno da, nakon složene birokratske procedure, u njega mogu ući. Ali bili su u pravu Metemih, što ga nije voleo, i Hebel, što nije želeo da u njega uđe. Valhala je muzej voštanih figura. Lako je uvideti njegovu uzaludnost u odnosu na vlati trave na vetru, na vode Dunava koje sijaju sto metara niže, senovito drveće. Lako je navijati za poeziju protiv literature, stvamo protiv veštačkog, život protiv predmeta i njihovog muzeja. Ali, možda, kako nagoveštava jezgrovita priča iz umnoženih novina jedne osnovne škole, biti na strani cveta protiv stuba može biti i vitalistička retorika što vređa upravo onaj život koji navodno voli, njegov skriveni bol. Bajku je napisala devojčica u listu „Mala vrteška ili Gazeta San Vita“, školskim novinama drugog Didaktičkog okmga Trsta, godina I, maj 1973. Autorka je učenica prvog razreda, Monika Favareto, škole De Amičis. Priča nosi naslov Ruža. „Ruža je bila srećna. Slagala se s dmgim cvećem. Jednog dana Ruža je osetila da vene i da će ubrzo umreti. Ugledala je papimi cvet i rekla mu: ’Kako si ti lepa ruža!’ —’Ali ja sam papirni cvet.’ - ’Ali znaš li da ću uskoro umreti?’ - Ruža je već bila mrtva i nije više ništa rekla.“ Ova prekratka priča, koja iskazuje gotovo sve o tananosti življenja i nedokučivom bolu umiranja, podseća nas da stvari traju malo duže od života, ali da i one nestaju i da, pred bolom smrti, nema mnogo smisla slaviti prirodno protiv veštačkog. Vemi smo suzama onoga što je živo ako slušamo njegov plač, žudnju da potraje malo duže, barem koliko i ono što je veštačko, poput dorskih stubova ove lažne Valhale. Ne znam gde je ni šta radi ona nepoznata učenica prvog razreda, da li se posvetila tome da postane veliki pisac ili je onorn blesku genija bilo suđeno da ostane jedino i neponovljivo otkrovenje i sada živi kao bilo koja druga devojka. Poezija je bezlična, duva gde i kada želi, poput vetra, ne pripada imenu napisanom u dnu. Ponekad se

92

93

rađa iz ruke, poput nekih figura iscrtanih rasejano na hartiji, za koje se, na kraju, ispostavi da su čarobne, ili poput nekih pokreta kojima osoba, i ne opažajući, pokazuje ljupkost za koju ne zna ni da poseduje i koju, možda, nikada više neće ni posedovati.

I Volksbuch, narodna knjiga doktora Fausta, slavi čuvenje Regensburga i njegovog kamenog mosta, čudo vekova i sveta. Hroničari pominju velelepnost biskupskog i carskog grada; Maksimilijan I, carvitez, opisivao gaje 1519. kao „najbujniji, nekada, među bogatim i slavnim gradovima naše nemačke nacije“. Slavljenje i žal obavijaju veličanstveni gotski i romanički grad od stotinu kula, njegove uličice i trgove čiji svaki kameni ukras sažima slojeve viševekovne istorije. Hvale, panegirici grada ispunjavaju biblioteke; pohvale se, ipak, tiču uvek nekadašnjeg sjaja, doba koje je već prošlo - einst, nekada, kaže već 1517. car Maksimilijan. Crkve, kule, patricijske kuće, izvajane figure govore o veličanstvenoj prošlosti, slavi koja se može samo prizivati u sećanje i nikada posedovati, koja je uvek već bila i nikada nije. ^ Žal podražavalaca čuva tragove prošlosti u kojoj su se, pak, negovale svetinje i sećanja na još drevnije doba. „Grad je starinski i u senatu govore kao u XV veku“, pisao je Johan Andreas Šmeler 1802, ali su i u XV veku žalili za izgubljenim sjajem. Možda je zbog toga, a ne samo zbog svojih kula, Regensburg poređen s Pragom, zlatnim gradom koji takođe, kako se čini, uvek i jedino postoji u sećanju na iščezli sjaj. Regensburg je domovina zaljubljenika u vlastiti grad-državu, poslenika njegovih sećanja pohranjenih na svakom portalu i svakom kapitelu. Ti učeni, ganuti i spokojni kao i svi lokalni učenjaci - premda oni, među svojim dragocenostima, ne nailaze na starinske zanimljivosti, već na velike stranice istorije, na Fridriha Barbarosu koji prelazi kameni most - traže i pronalaze, u prošlosti, druge učene posvećene čuvanju iščezlih vekova. Na šest stotina i šezdeset i pet gustih stranica, štampanih sitnim slogom, Karl Bauer iscrtava i pri-

seća se, kamen po kamen, mape grada, istorije i značenja svake kuće i svakog spomenika, čije su senke stotinama i stotinama godina ispunjavale uličice, lukove, kapije i kutke malih, veličanstvenih trgova. Zaustavljajući se, u svojoj knjizi iz 1980, na kući broj 19 u Krojcgaseu, opisuje Kristijana Gotliba Gumpelchajmera, istoriografa Regensburga koji je umro u tim odajama 1814, čija se strast ticala prošlosti grada i koji u prvom tomu dela Istorija, legende i krasote Regensburga, objavljenom između 1830. i 1838, govori o svojoj ljubavi prema starinama svog rodnog grada. Sedište, od 1663, stalne carske Dijete, Regensburg je srce Svetog Rimskog Carstva; možda se i zbog toga rađa u znaku žala za prošlošću, budući da je od samog početka Sveto Rimsko Carstvo, u svojoj najdubljoj biti, odraz negdašnjeg sjaja kojeg sneva da vaskrsne i rasplamsa, translatio i renovatio rimskog carstva kojeg više nema, odblesak rimske ideje univezalnog čije se političko ustrojstvo raspalo. Naravno, kako su uvideli najrazboritiji i najtrezveniji istoričari, Sveto Rimsko Carstvo nije bilo „univerzalno carstvo koje postoji u zamislima crkvenih mislilaca, nije se poistovećivalo s res publica christiana, niti se podudaralo sa zapadnim hrišćanstvom“ (Julijus Fiker); nije podrazumevalo, piše Baraklou, stremljenje k univerzalnoj moći. Veliki germanski vladari - od Otona Velikog do Hajnriha IV i Fridriha Barbarose, od saksonske do salijske i dinastije Hoenštaufenovaca - imali su na umu, a delom i ostvarili, snažnu nem ačku monarhiju, jasno određenu jedinstvenu državu, i nisu se prepuštali opsenarskim snovima o vladanju svetom. Ipak, nije samo čovek, kako drži Herodot, već je i ideja - u ovom slučaju, ideja carstva - plod slučaja. Tokom vekova, a i s promenama istorijskih prilika, menja se i sadržaj ideje carstva; kako carstvo gubi svoju stvamu političku težinu (izbačeno, suštinski, iz igre jačanjem samostalne moći knezova ili žrtvovano dinastičkim interesima, što se događa s Habzburgovcima), tako se snažnije ističe, kao kakvo nadomeštanje, univerzalistički patos ideje carstva koji prikriva odsustvo ili krizu moći. Tako je, u doba kada je germanska politika bila neizvesna i kada su joj pretila strana uplitanja, Aleksan-

94

95

20. R e g e n s b u r g

dar iz Resa upozoravao da će se, ako carstvo bude uništeno, urušiti i poredak sveta. Carski patos jeste patos odsustva, nejednakosti između veličine ideje i bede stvamosti koju je D’Anuncio prikazao u usudu kosmatog Žigmunda, „buma carska duša / što imaše koji dvorac, ali ne i svet“ (,,la procellosa anima imperiale / ch’ebbe posche castella e non il mondo“). Ideja carstva stremi ka utopijskoj budućnosti, ali se hrani mitskom prošlošću, napaja se davno prošlim i iščezlim sjajem; njena slava je uvek einst, nekog davno prošlog vremena, kao što je car Maksimilijan govorio za slavu Regensburga. Dunav, koji pod Kamenim mostom protiče veliki i taman u večeri ispresecan vrhovima talasa, kao da podseća na iskustvo svega onoga što nedostaje, proticanje vode koja je odmakla ili će odmaći, ali nikada nije. Vazduh i mračne vode bogate su vetrom, odrazima i bojama, zvucima, ptičijih krila, trave koja se lagano povija i uranja u tminu, ali, ulazeći u grad bogat kulama, imam utisak da se uvlačim među dve stranice neke knjige, onu starog Gumpelchajmera, koji podseća na prošle vekove, i Karla Bauera koji podseća na Gumpelchajmera. Dobro je u tom tanušnom prostoru između dve stranice možda i nisu dve stranice, već lice i naličje istog lista - zaštićeni smo od nepogoda događaja. Hajnrih Laube je, 1834, sanjao idilu starog Regensburga, s milim devojkama koje su dopuštale da ih se poljubi spuštenog pogleda, setnim i prolaznim pesmama poput talasa Dunava i bez policajaca i recenzenata unaokolo. Idila ne voli mobilizacije ni organizaciju, beži od pravila javne bezbednosti i policija kulturne industrije. Iskreno govoreći, nisam došao da tražim ono čega nema, premda prošlost, na neki način, ipak ima veze sa ovim zastajanjem u Regensburgu. Maršalka me čeka na početku čuvenog i drevnog kamenog mosta, iako sam stigao u grad s druge strane. Nije to neočekivani hir, uvek su joj se dopadale reke i lukovi koji objedinjuju njihove obale, još od vremena gimnazije, kada se činilo da od njenog osmeha sve postaje stvamo, a kamevalska traka okačena o luster pretvarala se u kometu koja blista u noći. 96

Ne sećam se ko joj je od nas nadenuo taj floberovski nadimak; već dugo godina živi daleko, prvo u Beču, potom u Lincu, a sada u Regensburgu, s mužem i dve kćeri čija je savršena sličnost s majkom i danas najčvršće jemstvo, za sve nas iz onog odeljenja i onih leta, nastavljanja života i odanosti stvari. Vreme, čija je moć ponekad spoma, samo je uvećalo, tokom ovih godina, njenu slavu, prinelo joj je danak poput podanika; obogatilo je majčinskom nežnošću njenu grabljivost, podarilo njenoj vitalnosti savršenu čaroliju samosvesti. Maršalka još ima kandže i podiže glavu, nudeći smeh vetru večeri, s bespogovomom i lakomislenom velikodušnošću zbog koje je još u školskim klupama izgledala kao nomadska kraljica, a razredni joj govorio, hvaleći neku njenu temu ili verziju: „Zapamtite, ipak, da qui proficit litteris sed deficit moribus magis deficit quam proficit...“ Maršalka je volela latinski, predmet iz kojeg je dobijala odlične ocene zbog čega su joj opraštani dmgi marifetluci, i u plahovitoj bistrini s kojom je jahala kroz život u susret budućnosti bilo je klasične jasnoće, sintakse što uspostavlja hijerarhiju u metežnim česticama sveta i postavlja sve na svoje mesto, subjekat u nominativ i objekat u akuzativ. Ko ju je video kako, nasmejana, izlazi iz mora, jednog od onih dana s kraja oktobra koje je najviše volela, teško bi dopustio da ga nasamari kakav lažni učitelj. Regensburg pristoji Maršalki, sa svojim nesvodivim obiljem sećanja, stilova, predstava koji su svi, ipak, prožeti suštinski istovetnim tonom. Na pročelju čudesne katedrale, šuma obličja izbija iz kamena, životinje, lica, bajkovita ili čudovišna stvorenja, bujna prašuma života koja otkriva neki viši sklad, jedinstvo stvaranja. Iscerena lica izronila iz ponora ukroćena su, gotovo su postala svetla i opuštena zahvaljujući hrišćanskoj hrabrosti koja kaže ,,da“ mnogostrukosti postojanja, svakom od njenih bezbrojnih stvorenja, baš zato što ih prepoznaje kao Božja stvorenja, kao likove univerzalne namisli gde ne postoje čudovišta. I Maršalka je stvorenje iz te divlje i hrišćanske prašume, izbija iz kamena kako bi se upustila u svoje odvažne letove, ali se prepoznaje i kao deo te celine. Život nije bio niti je lak za nju, kao što nikada i 97

nije s jakima, odnosno onima koji pokušavaju da skriju vlastite slabosti kako ne bi opteretili druge i kako bi, pak, upravo njima pružili ohrabrenja i snage. Život je težak onome ko ga živi osvešćeno, svestan vlastite nesigurnosti; blagonaklon je, pak, prema slabima ili, bolje, prema onima što se razmeću slabošću kako bi svaki teret prebacili na druge koji ih maze, sažaljevaju i tetoše kao plemenite i lepe duše. Čak je i Isus bio nepravičan prema Marti, bilo mu je prirodno što se ona trudi oko ručka, dok je Marija blažena i opuštena slušala njegove reči. Ali je Marta bila ta koja je najsnažnije iskazala vlastitu veru u Hrista, možda snažnije i od samog Petra. Kako je teško biti Maršalka, svet uvek očekuje od nje da ponovi svoju ulogu, ne dozvoljava da je zaboli zub ili da bude setna, svaljuje sve na ona lepa ramena koja deluju tako snažno. Ali i to srce poznaje slabost, ponekad drhti i oseća kako se iz dubina penju utvare vlastite tmine. Ipak, kao na alegorijama portala Svetog Jakova u Regensburgu, potiskuje ih dole u nerazlučeno, okiva ih za njihovo mutno ništavilo i razoružava. Spokojnu noć i besmrtan život zaziva večernja molitva. Da sam duže bio školski drug Maršalke, moje bi preobraćenje bilo već gotova stvar.

U ovoj dvorani Opštine sastajala se stalna Dijeta Svetog Rimskog Carstva, na ovoj praznoj stolici sedeo je car, sve više obesnažen pred kneževima i staležima ili i sam nezainteresovan za Rajh, često više njegov administrator nego dominus. Unaokolo se nalaze dvorane namenjene izbomim knezovima, knezovima, savetu carskih gradova. Kada je Regensburg postao sedište stalne Dijete, 1663, carstvo je već bilo okoštala tvorevina lišena svoje suštine; u ovoj Dvorani koja je imala da vlada svetom nedostaje svet i njena praznina priziva u svest „ništavilo određeno samo vlastitim granicama“ o kojem govori Ahim fon Arnim, romantičarski pesnik XIX veka opčinjen nemačkom prošlošću, u svojoj komediji Rupa. Slabašni veznik, und iz izraza „Kaiser und Reich“, i sam deluje ništavno, razdvajajuće, čisto ništa-

vilo koje rastavlja. Carstvo je elipsa, pisao je Verner Nef, čije su žiže knezovi i staleži; cen tar- c a r - deluje kao puka apstrakcija. Irregulare aliquod corpus et monstro simile, govorio je, povodom carstva, pravnik iz XVII veka. To nepostojanje centra, taj manjak objedinjujuće sile i političkog jedinstva, ne podseća na proziran i neumoljivo jasan pogled Fridriha II Hoenštaufena koji je video stvari onakvima kakve one jesu u njihovoj ogoljenoj spoljašnjosti bez ikakvog skrovitog značenja, već na neuhvatljiv pogled Habzburgovaca Španije, usredsređen na skrivenu i iskrivljenu stranu svega, na tminu - pogled koji predanje pripisuje Don Huanu od Austrije, pobedniku bitke kod Lepanta, nezakonitom sinu Karla V i lepe građanke Regensburga, Barbare Blomberg, rođenom u gradu, u kući u Tandlergasse-u. Barbara Blomberg je imala osamnaest godina, car, već sedam godina udovac, imao je četrdeset i šest, bio je čovek skrhan preuranjenim i setnim zamorom, onim osećanjein uzaludnosti zbog kojeg je propadao, kako kaže stih Platena, poput starog carstva, premda je to propadanje srednjovekovne baštine istovremeno i značilo potvrđivanje modeme svetske sile pod njegovom krunom. Zahvalan za tu strast i ženu koju više nikada nije video, Karlo V se nje prisetio već na samrti, nekoliko časova pred smrt, ostavljajući joj krišom značajno nasledstvo, šest stotina zlatnih dukata. Nesmotreno vodimo Ijubav, kaže jedan Brehtov stih. Don Huan od Austrije rastao je za slavu Lepanta, ali ne i za sreću; njegov usud bila je mračna neodređenost života, a ne njegova jasnoća. Dvoglavi orao, na zidu carske dvorane, svedoči o predelu senki, sete. Mora da nije bio sklon tom patosu sumraka onaj sekretar ili pisar kojem dugujemo kraj tradicije Konfekttischlein-a. Za ovim stolom za poslastice grad je nudio zastupnicima Dijete osveženje, vina i slatkiše, kojima su se prežderavali, čini se, pre svega pisari i sekretari. Jedan od njih se, tokom zasedanja Dijete, malo previše okoristio vinom te je, tokom sastanka čiji je zapisnik vodio, zaspao i počeo glasno da hrče, ometajući rasprave od kojih je zavisilo Sveto Rimsko Carstvo, te, dakle, i svet. Od tada je gradski senat ukinuo zakuske.

98

99

21. U d vo ra n i R a j h a

22. Š e s t u g l o v a n i č e g a Znam, ti voliš ono ništa, ne zbog njegove najmanje vrednosti, već zbog toga što se s njim možeš poigravati na vispren i lak način, poput brbljivog vrapca, i verujem, dakle, da ti je dar tim draži i dobrodošao što se više približava tom ništa. Dar koji Kepler šalje, za Novu godinu 1611. svom prijatelju i zaštitniku Johanesu Mateusu Vakeru fon Vakenfelsu, jeste mali traktat Strena seu De Nive Sexangula koji započinje ovim rečima i postavlja pitanje zašto sneg pada kondenzujući se u majušne šestougaone zvezde, poigravajući se, tokom duhovitog i doslednog istraživanja, ironičnim prostorom koji svako malo sine između najmanjeg i tog ništa. Delce iz praškog perioda naučnika sada se prodaje na ulazu u Muzej Keplera u Regensburgu, smešten u kući gde je umro, 1630, i gde se čuva, među instrumentima i spravama napravljenim za oglede, i njegova nežno voljena bačva sa skalamerijom koju je osmislio kako bi tačno proračunao koliko je, svaki put, vina preostalo. Barokna književnost je bogata Pohvalama i Slavljenjima Ničega, intelektualnog i poetskog oštroumlja opčinjenog nezamislivošću svog predmeta, Ništa, težeg za pojmiti nego što je to večnost Boga, i željom da prkosi ili obmane to pojmovno nemoguće. Kepler želi da iznađe objašnjenje za nastanak šestougaonog kristala snega i iznoseći različite pretpostavke, brižljivo preispitane i odbačene, prolazi kroz niz oduzimanja i negacija, klizi kroz najmanje međuprostore i neprimetne dimenzije, da daru koji pruža prijatelju preti opasnost da se raspe poput vode Koaspesa što suje Persijanci nudili svom kralju noseći je na dlanu. Šaljivi ton svodi na nugella, sitnice, sam traktat, ali iza vela šale govori naučnik koji veruje u istinu i tačnost, koji u geometriji uviđa božansku srazmeru vaseljene i proučava je s doslednom podrobnošću, znajući da spoznaja obogaćuje osećaj tajnovitosti i da prava tajnovitost nije ona kojoj se um predaje sa čilim praznoverjem, već ona koju um neprestano istražuje svojim sredstvima. Geometar je koji se približava božjem naumu. Sir Henri Voton je 1620. pisao Bejkonu da je u Lincu, u radnoj sobi Keplera, video njegovu sliku, s prizorom pejzaža, i dodaje da mu je Kepler rekao: ,,Ja slikam pejzaže kao matematičar.“ 100

Boje, svetla, senke, drveće, mrlje od žbunja, raznolikost prirode naizgled blagoglagoljive i nesređene povinuje se zakonima, srazmerama, odnosima, predstavlja igru uglova i linija i matematičar je taj koji uspeva da uhvati njeno pravo lice. Ali matematičar, piše Kepler svom plemenitom zaštitniku, ne poseduje ništa i ništa i ne dobija; možda stoga što je njegov džep prazan i što se njegova olovka igra apstrakcijama, sabira to ništa u kružni znak nule, poznaje samo znake, ali ne i stvari. Stoga mu i priliči da se bavi snegom koji se topi i postaje ništa i koji na latinskom - nix, nivis - zvuči tako slično onom Nichts, onom ništa. Kepler je bio privržen ideji da je Sunčev sistem na izvestan način centar univerzuma, gnušao se beskraja koji je za njega predstavljao metež i otišao je Bogu na istinu u prisustvu evangelističkog paroha Regensburga, Zigizmunda Kristofa Donauera, koji ga je hrabrio ,,muški, kako i priliči Božjem slugi“. Ali u svom uglađenom traktatu o onom ništa snega on odbacuje, odstranjuje, poriče, rasuđuje postepenim isključivanjem mogućnosti, kao da podražava nestajanje pahuljice snega. „Mathematicus, Philosophus et Historicus“, kako je nazivao samog sebe, radosno je živeo u vaseljeni od Boga stvorenoj, ali naša tačnost je postala manje pouzdanom i možda nije baš uputno baciti se na slikanje poput matematičara. Operacija bi mogla da se ispostavi kao neumitno i jednostavno oduzimanje, čiji bi rezultat okrugla i bela nula - bio sličan onom snegu, bezlično brisanje čitavog pejzaža i onoga ko u njemu živi.

23. C v e t n i m a g a r a c U Regensburgu je bila živa tradicija „Cvetnog magarca“, procesije tokom koje se pronosila figura Hrista na drvenom magarcu, kao sećanje na njegov radosni ulazak u Jerusalim pre nedelje Stradanja. Protagonista, u ovoj tradiciji, izgleda da je magarac i zlostavljana i omalovažavana životinja zavređuje tu slavu. Običaji ponižavaju magarca, zadaju mu udarce u stvamom životu i nanose pogrde u svakodnevnom rečniku; magarac vuče kola, nosi samar, podnosi teret života, a on je, zna se, nezahvalan i nepravičan prema onome ko mu 101

pomaže. Život je očaran ljubavnim romanima i filmovima u boji, skloniji je blistavim sudbinama nego prozi stvamosti i stoga je opčinjen trkačkim konjima Askota, a ne magarcima sa seoskih puteva. Ali poezija ima više duha od života i ume da opeva uzvišenost magarca. Magarac, a ne čistokrvni konj ergele, greje Isusa u štali; Homer poredi Ajanta, koji sam spasava ahejske brodove od naleta Trojanaca, s magarcem, čije sapi pod teretom i batinama postaju velike kao štit sina Telamonovog. S magarcem, njegovim strpljivim patnjama, poredi se i Hrist kojeg udaraju jer je želeo da pomogne ljudima. Snaga magarca poseduje atribute klasičnih heroja, strpljenje, smirenu, skromnu i neukrotivu postojanost koja ne odstupa od vlastitog puta i izdiže se iznad nervoznog trzaja plemenitog ata kao što se Odisej izdiže iznad Parisa. Stoga je magarac slavljen i u svojoj seksualnoj moći, još od doba Apuleja. Ta moć, na kojoj se zadržava i Bifon, nije bahatost bika, što priliči mačizmu, niti neprijatni satirijazis petla, već predstavlja jedno sa onim skromnim strpljenjem, onom smirenom snagom sučeljavanja sa životom. Divljenje prelepe i zahtevne gospe iz Korinta, u Apulejevom romanu, uveliko nadomešta uvrede uobičajenih izraza. U Glasovima Marakeša Kaneti opisuje iznenadnu erekciju izbatinanog i iznurenog magarca, jogunastu vitalnost koja kao da se sveti za sve ponižene i uvređene.

Na groblju Sankt Peter, na periferiji Straubinga, nadgrobne ploče rasute oko crkve poput vrta svedoče o spokojnim životima u večnom počinku u gordosti staleža: ovde počiva Adam Mohr, proizvođač piva, opštinski većnik i poručnik bavarske Nacionalne garde, + 1826. Gordost staleža svedoči 0 smemom skladu između pojedinca i zajednice, ali se namah pretvara u svirepost čim drugi zakoni ili glasovi srca postave pojedinca nasuprot dmštvenom poretku i nagnaju ga da, bez ikakve posebne želje, u taj poredak unese pometnju. U jednoj od tri kapele nalazi se nadgrobni spomenik Agnes Bemauer, prelepe kćeri berberina iz Augsburga, koja je, optužena za vradžbine,

12. oktobra 1435. godine udavljena po naređenju vojvode Emsta Bavarskog, pošto se udala za njegovog sina, Alberta, i zapretila, tom mesalliance, dinastiČkoj politici i samom državnom poretku. Nadgrobni spomenik, koji prikazuje Agnes Bemauer s krunicom u mci i dva mala psa kraj nogu, simbol bračne vemosti koja spaja devojku iz naroda i kneževskog mladoženju, sagradio je vojvoda Emst, njen ubica. Predanje, obrađeno u Hebelovoj drami, predstavlja priču 0 državnom razlogu: vojvoda Emst je, navodno, duboko uvažavao vrline i karakter Agnese, prečistu ljubav koja ju je vezivala za njegovog sina, i odlučio je, čvrsto ali nerado, da je bmtalno ukloni zbog političkih posledica izazvanih brakom i potonjih neprilika - nereda, ratova, pobuna, podela i umšavanja države, bratoubilačkih borbi i bede. Kada je žrtvovanje ili državni zločin obavljen, vojvoda je ukazao poštovanje moralnoj čvrstini i nevinosti žrtve podižući joj —kada više nije predstavljala opasnost - grobnicu koja će čuvati sećanje na nju kroz vekove, sam se povukavši u manastir; sin Albert, koji je oružjem krenuo na njega kako bi, najpre, odbranio, a potom i osvetio ženu, brzo se vratio u politički i dinastički stroj i, u ime državnog razloga izmirivši se sa ocem zbog kojeg je postao udovac, preuzeo je vojvodski skiptar i ponovo se oženio kako je priličilo njegovom položaju. Agnes je udavljena u Dunavu odbijajući sve do poslednjeg časa da se odrekne muža i tako sebi spasi život. Kako bi je potopili, budući da je plutala po vodi, vojvodini žbiri su morali da uviju njenu legendamu kosu oko motke i da je dugo drže pod vodom, sve dok nije izdahnula. Zvanično je bila optužena za vradžbine. Prisećajući se događaja, Antikvarijus, koji piše krajem veka prosvećenosti, ne može više da vemje u veštice, ali kao dobar građanin praznoveiju daje sekularizovanu verziju i kaže, gnevno, da je ona ,,sramno“ zavela vojvodu Alberta koji, inače, nije bio dečak, već vitez u najboljim godinama, koji ju je upoznao i udvarao joj se tokom tumira u Augsburgu. Crvena nit povezuje Emerama Ruspergera, pravnika koji protiv Agnese izriče optužbu za vradžbine, Antikvarijusa koji je drži bezočnom i opšteg, i danas rasprostranjenog, mišljenja da je kada otac porodice napusti ženu i decu kako bi živeo s dvadesetogodišnjom devojkom, samo ona kriva, dok je on jadna žrtva.

102

103

24. V e l i k i 1 0 č a k

Šteta što Mariluiz Flajser nije napisala dramu o Agnesi Bemauer budući da bi je napisala sa stanovišta Agnes Bernauer. Tragediju, neporecive znatne pesničke snage, napisao je, pak, Fridrih Hebel, 1851. godine. Hebel se divi neukaljanoj i prelepoj ženi koja poznaje načela hrišćanske vere poput Margerite iz Fausta i kroz čije se grlo, kada pije, nazire vino, kao kroz kristal. Agnes mora da umre „samo stoga što je lepa i časna“ i stoga što, kada se naruši poredak sveta i Gospod odluči da se umeša ne s motikom, već srpom kojim pogađa bez razlike i prave i krive, „nema više mesta pitanju krivice ili nevinosti, već samo uzroka i posledice“, odnosno sve postaje samo pitanje uklanjanja uzroka pometnje. Hebel se zanosi ovim patosom državnog razloga; plemenitost i čistota pojedinca služe jedino kako bi uvećali veličanstvenu svetost onog ko se, poput vojvode Emsta i samog pesnika, postavlja na stranu totaliteta koji uvek ima pravo i čini se da ga ima tim više što je subjektivno neviniji i divljenja dostojniji pojedinac koji biva žrtvovan. Poezija je pozvana da slavi to žrtvovanje, istovremeno i samožrtvovanje budući da predstavlja potiskivanje naklonosti prepune ljubavi koju poezija, po svojoj prirodi, oseća prema pojedincu, prema žrtvi, prema Agnesi Bemauer. „Veliki točak je prešao preko nje“, kaže vojvoda Emst nakon što je dao da je ubiju. „Sada je kraj onoga što ga pokreće.“ Kao i svaki patos objekta, koji se hrani poništavanjem i samoponištavanjem subjekta, i ovaj je sumnjiv; svaka visokopama retorika totaliteta predstavlja i uzvišeno premšavanje ćiftinskog prostakluka Antikvarijusa. Postoji retorika objektivnosti koja, u svojoj gromkoj bmtalnosti, izgleda kao parodija odnosa između zajedničkih potreba neke zajednice i onih ličnih njenih članova. Ushićeni ton kojim toliki neželjeni advokati Celine ponavljaju Hegelovu izreku „kada se testeriše, iver pada“ predstavlja karikatum Hegelove misli i svake misli koja uzima u obzir, odgovorno, ali ne i zagriženo, političko-dmštvenu stvamost. Hebel je siguran da ono ,,nasilje“ jeste „nasilje prava“. Advokat totaliteta je, naime, uvek siguran u nešto što, pak, tek valja dokazati, odnosno da predstavlja istoriju, opšte interese. Moglo bi, na primer, da

bude, pak, istina suprotno: venčanje Alberta i Agnes preti, kaže se u tragediji, da uruši bavarsko vojvodstvo i to umšavanje bi, dodaje se, mogao da iskoristi car kako bi nametnuo knezovima svoju centralnu vlast, poput orla koji grabi plen dok se medvedi glože. Ali istorija, ona celina, možda želi pobedu carstva nad partikularizmom knezova i u tom slučaju bi Emst bio predstavnik subjektivne težnje, dok brak Agnes Bemauer ne bi bio kršenje, već izraz totaliteta. Mogla bi da bude Agnes ta koja u tom trenutku otelotvomje Weltgeist, duh sveta. Ne postoji red pravnih zastupnika tog duha, i gungula među onima koji sebi pripisuju to zvanje nedolično je beskonačna. Zelja da se ide u korak s vremenom stapajući se s njegovom povorkom predstavlja nazadnu i neodoljivu čežnju za oslobađanjem od svakog izbora i svakog sukoba, odnosno od slobode, i za iznalaženjem nevinosti u ubeđenju da je nemoguće biti krivcima budući da je nemoguće samostalno izabrati i delovati. Poezija, u drami Hebela, jeste sirena ovog privida, ovog odricanja; u tragediji, nije samo Agnes, već je, pre svega, nevin njen krvnik. „Postoji ono što“, kaže vojvoda Emst govoreći o zločinu, „valja učiniti kao u snu: na primer, ovo.“ I Grilparcer je napisao dramu o državnom razlogu, Jevrejka Toleđanka, u kojoj španski plemići odlučuju da ubiju Rakel, lepu i demonsku ljubavnicu kralja Kastilje koja ga drži u nekakvom tromom ljubavnom sužanjstvu, parališući kraljevstvo koje se tako izlaže napadu neprijatelja, ratu, pokolju i uništenju. Ali Grilparcer, rekao bi Maks Veber, sučeljava etiku ubeđenja etici odgovomosti, ukazujući na prava obeju i ne žrtvujući jednu dmgoj, već izbegavajući svako izmirenje njihovog naizgled neprevladivog i, stoga, tragičnog sukoba. Španski plemići koji su ubili Rakel težili su „dobru, ali ne i pravdi“ ; misle da su ispunili vlastitu dužnost prema državi, ali ne misle da taj cilj umanjuje krivicu njihovog čina i da opravdava kršenje opštevažeće zapovesti. Priznaju da su krivi i ubice, traže samo oprost od dalekog i tajanstvenog Boga. Neumitnost događanja - takvim oni drže svoje delovanje - ne podrazumeva opravdanje niti nevinost; opšta istorija, za Austrijanca Grilparcera, ne predstavlja opšti sud, kao za Nemca Hebela. Moralni

104

105

sud o svetu ne poistovećuje se s pukim događanjem sveta, dogadaji se ne podudaraju s vrednostima, niti postojanje sa imperativom postojanja. Hegelovom znaku jednakosti između stvamosti i racionalnosti austrijska kultura suprotstavlja razliku među njima, događaje koji bi uvek mogli i dmgačije da se odigraju, istoriju u konjuktivu, ironični nedostatak; vladar je, u dramama Grilparcera, odsutan ili nedorastao, strogo gledano, ne postoji i može samo da bude predstavljen, ali nepotpuno. To je austrijska lekcija. U Straubingu je rođen Sikaneder, libretista Čarobne frule, pesnik bajkovite narodne bečke komedije koji hirovito razgrađuje svaku stvarnost kako bi osmislio neku drugu naknadno moguću, kako bi patosu objekta, velikom točku koji prelazi preko Agnes Bemauer, pretpostavio treperenja i lepršanja Papagena i Papagene, od kojih čak ni Sarastro ne bi mogao da zatraži da odustanu od samih sebe, od svoje ljubavi i vratolomija.

stva i ganute vezanosti. „Treue um Treue“, vemost za vemost, piše Ajhman u knjizi samostana 7. maja 1934. godine. Tehnokrata pokolja voli meditaciju, unutrašnju sabranost, mir šuma, možda čak i molitvu.

26. P o d v a l j c i

Filshofena

Na Bogembergu se svake godine, za Duhove, odvija procesija; od Holckirhena do Bogena, sedamdeset i pet kilometara, seljaci, peške, nose, prebacujući ih s ramena na rame, dve sveće visoke 13 metara. Hodočasnici prolaze bavarskom gorom koja nedaleko postaje Ceška Sumava - šuma Stiftera, vekovni mir, naraštaji koji su živeli i nestali poput godišnjih doba, drevna religijska skmšenost. Kada bi oborili drvo, bavarske drvoseče bi skidale neko vreme kapu i molile Boga da mu podari konačni mir. Postoji religioznost drveta; u njegovom sazrevanju i starenju drvo se doživljava kao brat. Nijedno stvorenje ne može biti isključeno iz iskupljenja ili izbrisano iz večnosti; poput likova Singera, valjalo bi da izgovorimo Kaddisch, posmrtnu molitvu, za leptira što umire i list što opada. Bavarske šume su imale svoje proroke, Waldpropheten, poput „Miihlhiasl“-a koji je radio u samostanu Vindberga, oko 1800, i proricao dolazak apokalipse i rađanje novog sveta. Godine 1934, pak, u samostanu se nedelju dana krio Adolf Ajhman, u nekoj vrsti duhovne osame. U knjizi gostiju, donosi Trost, još stoje, njegovom mkom ispisane, reči zahvalnosti za boravak i gostoprimstvo, izraz snažnog isku-

Fotografije s meeting-a prikazuju masne potiljke, podvaljke što uzdrmani smehom drhture, trbuhe nabrekle poput mešina, svinjska lica znojava od piva i cerenja. Jasno je zašto Dionizije, bog opijenosti, valja da bude bog vina, a ne piva. To je sastanak na čistu sredu u Filshofenu, u Donjoj Bavarskoj, tradicionalni politički skup koji seže do sajmova i stočnih pijaca iz prošlih vekova. Na ovom narodnom vašaru, nekada izrazu sveta seljaka i nedavno premeštenom u Nibelungenhalle u Pasauu, gospodari HSU (Hrišćansko-socijalna unija, CSU) i, u ime nje, Franc Jozef Štraus koji sa stanovišta fiziognomike poseduje sve što je potrebno kako bi isplivao sa svojim vitalnom i nezadrživom smesom znoja, izuzetnog političkog njuha što ga čini liderom međunarodnih vidika, vulgamosti, energije i pučko-reakcioname demagogije. Sve do 1957. Filshofen nije bio toliko pozomica Štrausa i HSU koliko Bayernpartei, Partije Bavarske, i njenog urlajućeg i razgalamljenog lidera Jozefa Baumgartnera. Partija Bavarske, piše Karl Ameri, još je bila istinski ukorenjena u onu populističku tradiciju, ruralnu i religioznu, koja je predstavljala, više od jednog veka, alternativu prosvetljeno-liberalnim snagama koje je veliki ministar Montgelas, početkom XIX veka, doveo na vlast. Montgelas je stvorio prosvetljeno-autoritarnu državu predvođenu aparatom birokrata, političkom mašinerijom koja je, ipak, u ime napretka i razuma, dmštvo stegla čeličnim okovima. Kako se dešava po dijalektici prosvetiteljstva, bavarska državna mašinerija je nastavila putem modemizacije, sprovodeći reforme i ostvarujući značajna građanska postignuća, ali je njeno savršeno delovanje na kraju ugušilo dmštvo i silom ga uključilo u administrativne mehanizme. Njegovi protivnici - ,,cmi“, seljaci i sveštenici -predstavljali su tradiciju, a i nazadnjaštvo, neprosvećeni populizam, ali su, katkad, predstavljali i istinske potrebe naroda, slobode i autonomije, istorijske posebnosti

106

107

25. A j h m a n u s a m o s t a n u

koje su se s pravom opirale nameri jakobinsko-apsolutističkog despotizma da ih poništi. To je stari, večiti sukob između Razuma, naprednog i tiranskog, i različitosti, čas nazadnih, čas liberalnih. Karl Ameri, koji gleda kako nestaje njegov voljeni bavarski narod, uviđa u istoriji Bavarske sporo i neumitno stapanje ovih dveju snaga čija je sučeljenost dopuštala izvesnu dijalektiku i mogućnost smenjivanja političke moći. Malo pomalo, mašinerija guta i preoblikuje u vlastite mehanizme i one populističke činioce koji su je osporavali, uključuje u sopstveni skup ideja i one pučko-konzervativne strasti protiv kojih se latila skiptra prosvećenog Razuma, dok narodne snage, sa svoje strane, više nisu izraz pobune s dna, već kadrova moći. HSU je ostvario ovaj savršeni totalitarizam, tu simbiozu birokratske mašinerije i narodne trbuhom određene iracionalnosti; stoga vlada, nespomo, Bavarskom. Partija Bavarske, koja je tri godine vladala u kolaciji bez HSU, još je predstavljala glas drevnog bavarskog partikularizma i njegovih istinski narodnih slojeva, sa svim vrlinaina i manama te arhaične prirode. Koalicija se raspala 1957. i nedugo potom, u sumnjivom procesu, Baumgartner je odstranjen s političke scene. Od tog trenutka HSU predstavlja jedinu moć u Bavarskoj, pred kojom i crkva deluje nejako; nasledila je i u sebi stopila dve suprotstavljene tradicije i predstavlja sve. Filshofen tako postaje malo ogledalo ujednačavanja sveta, one globalne integracije koja, u zapadnim dmštvima, objedinjuje u jedan jedinstven vladajući mehanizam prosvetiteljstvo i narodni romantizam, racionalizaciju i iracionalnost, neumoljivo planiranje i raspadanje casual, serijsku proizvodnju i umnožavanje prestupa.

In der stat ze Pazzomve / saz ein bischof u gradu Pasau biskup je vladao, kaže se u XXI Avanturi Sage o Nibelunzima. Ovaj biskup, u velikom nemačkom srednjovekovnom epu, jeste Pilgrim koji se pojavljuje kao ujak Burgunda i Krimhilde, ali je i cela istorija Pasaua uronjena u oblu biskupsku veličanstvenost. Od šestog veka do danas brojne hvale veličaju slavu i lepotu „bujnog i blistavog“ grada triju imena na tri reke,

Veneciju Bavarske, schon und herrlich, lepu i velelepnu, čija se biskupija nekada protezala na Austriju i Mađarsku i čiji su biskupi gospodarili Panonijom i patrijarhatom Akvileje. Pasau je bio slobodan carski grad i, prvenstveno, sedište biskupa-kneza sve do 1803; s vrha brda, Oberhaus - biskupska tvrđava - držala je na oku i nišanu topova građane i njihovu Opštinu, čuvajući poredak ustrojen u skladu s religijskom posvećenošću, klerikalnom autoritamom vlašću, baroknom raskoši, dobriin klasičnim studijama i prijatnim zadovoljstvima čula. Drevni Bojodmm ili Batavis Kelta, Rimljana i Bavara predstavlja srce Bavarske, ali je 1803. pripajanje bavarskoj državi doživljeno kao tuđinsko osvajanje. Hiljadugodišnja, slojevita istorija Pasaua, koja je grad u nekim trenucima pretvarala u evropsku prestonicu, sažima se u gordi municipalni patriotizam koji je još Eneu Silvija Pikolominija, potonjeg Pija II, nagnao da ustvrdi da je teže postati kanonik u Pasauu nego papa u Rimu. I pored veza s tragičnim i junačkim epom Nibelunga, tri čete vojnika biskupa-kneza izgleda da nisu izgradile veliku vojnu tradiciju; godine 1703. austrijski general koji je komandovao gamizonom grada pod opsadom Bavaraca poziva građane u borbu, a ovi se izvinjavaju odgovarajući da su zbog teške groznice trenutno onesposobljeni; godine 1741. grof Minuči obaveštava izbomog kneza Bavarske da je grad osvojen bez borbe. Putnici i hroničari svedoče o veselom životu klerika - između muzike, liturgijskih službi, čokolade, bombona i kavaljerstva - velikom broju pivnica i popustljivosti devojaka, Najada Dunava, piše Karl Julius Veber 1834, stvorenih samo za one qui amant parabilem venerem facilemque. Kada je Ludvig I Bavarski, u svom filohelenskom oduševljenju, postavio na presto nove oslobođene Grčke sina Ota i bavarsku birokratiju, ministar Rudhart, sin Pasaua, ukrcao se u svom rodnom gradu na brod za Atinu, pijući iz bureta piva koje je poneo sa sobom i pevajući bavarske pesme u kojima Hans Jergl juri za svojom Lizerl. Bavarokratija ustoličena u Grčkoj odmah se dala da u Atini otvori veliku fabriku piva i lokale koji bi, kako je govorio tajni redaktor kancelarije vlade fon Vastlhuber, pretvorili „Atinu u predgrađe Minhena“.

108

109

27. U gradu Pasau

Pivo Pasaua neprestano igra važnu ulogu; povučeni i setni Štifter, pevač odustajanja predodređen za tragično samoubistvo, hvali ga u više navrata i moli prijatelja Franca H. Rosenbergera da mu nabavi pedeset litara, dvadeset i pet za njega i dvadeset i pet za ženu. Ernst fon Salomon i Herbert Ahternbuš ispripovedali su podrugljivo, sa sarkazmom u prvog anarhično-fašističkog, u drugog nagonsko-revolucionamog tona, kako je ovo katoličko-epikurejsko društvo preživelo Treći Rajh i njegov slom. Pasau je na sutoku triju reka - Dunava, Ina sa svojim plavim vodama i Uca sa svojim cmim vodama i b iserim a-i savje u rivama, obalama, grad koji pluta na vodi i protiče s vodom. Nebo je različak plave boje, svetlo reka i brda se meša, veličanstveno i radosno, sa zlatom i mermerom boje mesa palata i crkvi, belinom snega, mirisom šuma i svežinom voda koje utiskuju prefinjenu i setnu plemenitost biskupskoj i aristokratskoj velelepnosti zgrada, iskupljuju oreolom daljine zatvorenu i kružnu liniju kupola i ulica koje vijugaju pod lukovima i porticima. U Pasauu preovlađuje zaobljenost, krive linije, kugla, zatvoreni i konačni kosmos poput lopte, dobro zaštićen i prekriven biskupskom kapom. Njegova lepota je lepota gospođe, podatna i pomirljiva zavodljivost konačnog. Ali kriva linija kupole preliva se u majčinsku krivu liniju obale, prelazi u liniju talasa koji izmiču i nestaju; neuhvatljivost i lakoća voda pretvaraju velelepnost palata i crkvi u nešto prozračno i blago, što deluje tajanstveno i daleko, nestvarno poput dvorca na nebu večeri. Pasau je vodeni grad i barokno veličanstvo njegovih kupola gleda u tu prolaznost, to proticanje i menjanje boja vode i svega, što je skriveno nadahnuće svakog pravog baroka. Sutok onih reka poseduje morsku, južnjačku slobodu, poziva da se prepustimo toku života i želja; jasan profil oblika, ukrasi kapija ili kipovi na trgovima, prizivaju Venere i Najade koje kao da se same od sebe izdižu iz pene, jedno su s vodom, poput obličja fontana koje izbacuju mlazove. U Pasauu putnik oseća da je proticanje reke želja za morem, žal za morskom srećom. Onaj osećaj životne ispunjenosti, onaj poklon

endorfina i krvnog pritiska ili neke od mozga blagonaklono izlučene kiseline, uistinu sain doživeo u uličicama i na obalama Pasaua, ili verujem da sarn doživeo samo zato što sada pokušavam da ga opišem za stolovima kafea San Marko? Verovatno se na hartiji pretvaramo, izmišljamo svaku sreću. Pisanje možda i ne može uistinu da podari glas potpunom očaju, ništavilu života, onim trenucima kada je on samo praznina, lišenost, užas. Već sama činjenica da se o tome piše ispunjava na neki način tu prazninu, daje joj oblik, užas postaje izreciv i, dakle, barem na kratko, slavi pobedu nad njim. Postoje velike stranice tragedije, ali ko umire ili želi da umre, u času u kom umire iti želi da umre i te gorostasne stranice bola zvučale bi previše ozareno, strašno neprimerene njegovom bolu tog trena. Potpuna lišenost ne može da govori; o njoj govori književnost i tako joj, na neki način, oduzima moć, pobeđuje je, pretvara u nešto dmgo, zamenjuje njenu nesvodivu i nepristupačnu drugojačijost novcem u opticaju. Nesigumi putnik, koji na putu ne zna odakle bi počeo, iščitavajući vlastite beleške otkriva, pomalo iznenađen, da je nešto laganiji i spokojniji i, poglavito, odlučniji i rešeniji nego što je, živeći i lutajući, verovao da jeste; otkriva da je pružio jasne i odlučne odgovore na pitanja koja ga proganjaju, u nadi da će moći, jednog dana, i sam poverovati u njih. Tako se stupa u ohrabrujuću književnost. U njoj sve postaje ljupkije, umirujuće poput kapija i trgova Pasaua. I putnik, skrenuvši misli s jednoličnih damara koji odmeravaju ritam u njegovim venama, liči na mladog trgovačkog šegrta iz Nimberga što je iz Pasaua, 1842, pisao uglađene epistole u kojima je hvalio vina, biblioteke, skladišta, trgovinu i lepu Terezu, žaleći jedino što nije uspeo da sedne, za nekim mčkom, blizu nje, i što je završio kraj njene tetke, bujne matrone s kapicom koja, od predjela do dezerta, nije prestajala da mu priča o svom zlopaćenju, smetnjama i bolestima, a i lekovima na koje joj je ukazivao kućni lekar, doktor Gerhardinger.

110

111

U dvorani Opštine monumentalna slika Ferdinanda Vagnera, slikara istorijskih tema minhenske škole s kraja veka, prikazuje Krimhildu kako ulazi u Pasau, kroz Paulustor, u pratnji ujaka, biskupa Pilgrima, i kako je dočekuju građani koji joj nude darove i poklone. Slika ne priziva mračnu suštastvenost Sage o Nibelunzima, već veličanstvene scenografije kojima je pozni XIX vek propratio preporod mita ili spektakulamosti Nibelunga, film Frica Langa. U sceni koju ju naslikao Ferdinand Vagner Krimhilda je krenula u Panoniju, ide u susret braku sa Atilom, prvom koraku u njenom naumu osvete. Ta osveta, ispripovedana tako veličanstveno u epu, svedoči o etosu porodice kojem nordijska tradicija mita, pak, suprotstavlja drugi. U Sagi o Nibelunzima Zigfrida, svetlog junaka ubijenog na prevam u šumi, sveti nevesta, Krimhilda, koja se preudaje za Atilu, moćnog kralja Huna, kako bi on, svojom ogromnom vojskom, uništio upravo njenu braću, kneževe Burgunda i ubice Zigfrida. I u nordijskim verzijama mita, sakupljenim u Edi - zbirci norveških ili islandskih pesama, verovatno nastalih između IX i XII veka - opet čete Atile satim ubice junaka, koji nosi ime Sigurdir, i u Edi se Atila ženi njegovom udovicom, imenom Gudmn, sestrom kneževa što su Sigurdira odveli u smrt. U oba slučaja, nakon slavljenja mitskog junaka koji je pobedio aždaju i ovaploćuje sile svetlosti i proleća, sledi veličanje njegovih ubica i hrabrosti s kojom se sučeljavaju s najezdom Huna i neumitnim krajem. Autor ili autori opevaju ratničku vrlinu Germana koji prkose sudbini iako znaju da će biti poraženi; epovi tako dmgačije prikazuju pad burgundskog kraljevstva uništenog pod naletom Huna u doba seoba varvara. Između dve verzije, ipak, postoji duboka razlika. U Sagi o Nibelunzima Krimhilda želi da osveti voljenog čoveka i, tako, pošalje u smrt svoju braću, i nema mira sve dok, jedan za dmgim, ne padnu u borbi. U Edi, pak, Gudmn, koja jeste nežno volela Sigurdira i propatila zbog njegove smrti, pokušava da osujeti zamku koju je Atila pri-

premio njenoj braći, a ne da je sama skuje, kako se događa u nemačkom epu; ne sveti se braći koji su joj ubili muža, već Atili i Hunima koji su joj preklali braću. U Sagi o Nibe/unzima prevlast ima ljubav, bračni odnos zasnovan na slobodnom izbom, naklonosti srca i vemosti svesno odabranoj; u Edi dominira etos loze, kobna vemost krvnoj vezi koja se ne može odabrati jer nadilazi svaki lični osećaj i povezuje prirodnom nužnošću. Ljubav može da dođe i prođe, brak se može razvrgnuti; braća su nepobitna činjenica, epska i objektivna poput crta lica ili boje kose. Cesto postoji napetost i protivurečnost, u istoriji kulture, kao i u životu pojedinca, između porodice iz koje se potiče, gde smo deca ili braća, i porodice koja se zasniva, gde smo supmžnici ili roditelji. Prirodno je što u Edi preovlađuje prva: onaj gvozdeni jezik poseduje žar nužnosti, ne slobode. U svetu Ede postoje samo neumitni objekti i događaji, ratnik koji je nadmašio drugoga u borbi, kao što se jasen izdiže iznad kupinovog grma, konji pod sivim nebom, crveno zlato varvarskog nakita; to je svet nepromenljivih stvari kakve one i jesu, a koji toliko očarava Borhesa, svet gde je sud poveren maču, odnosno samom zbivanju, i gde umreti znači primiti k znanju da je vreme usudom određeno isteklo. Književnost se, uglavnom, radije bavi epskim totalitetom porodice porekla koja obavija pojedinaca poput hora: Rostovljevi u Ratu i miru, sa skladnim i ujednačenim tonom njihove kuće; Budenbrokovi za koje je zajednička vernost tabli finne jača od zavodljivosti tajanstvenih očiju Gerde, žene tuđinke, i ljubavi lepe Toni prema mladom Mortenu; Buendije iz Sto godina samoće čiji su članovi poput kamena Kineskog zida. Pokidavši patrijarhalne veze, društvene promene, koje idu u pravcu slabljenja porodičnog zajedinštva, nisu izbrisale žal za slogom sage; poezija je često prokazivala epsku porodicu i njeno tišteće sputavanje, ali je toliko puta i odala poštu njenoj draži, gotovo zavedena naizgled nespornim jedinstvom, poput samog života. Druga porodica, ona što se zasniva, predstavlja zahtevnu i nepredvidivu odiseju, prepunu teškoća i čari, sumraka i povrataka; ta

112

113

28. K r i m h i l d a i G u d r u n , i l i t i dve p o r o d i c e

neizvesna ispunjenost svesnog i strasnog zajedničkog života nije pronašla mnoga odgovarajuća poetska predstavljanja, možda iz bojazni da svest podrazumeva otrežnjenje pa se, stoga, radije traži uteha u detinjstvu. Na stranicama svetske književnosti pronalazimo toliko porodica, poput Budenbrokovih ili Buendija, ali malo slika poput one u kojoj Homer prikazuje Hektora, Andromahu i Astijanakta, život koji poznaje krajnju veličinu i vrti se oko bračne i roditeljske ljubavi, oko Astijanakta zadivljenog očevim šlemom i nade tog oca da će se sin uzdići još više od njega. Velika poezija ume da peva o erotskoj strasti, ali je potrebna uistinu velika poezija kako bi predstavila onu zapretenu i duboku - neupitniju, apsolutniju - koja se tiče dece i o kojoj je tako teško govoriti. Zrelost koju slavi Homer suprotnost je šturoj domaćoj idili koja ne poznaje sveta i zatvorena je u vlastitu bednu intimnost; zbog ljubavi prema Andromahi i Astijanaktu Hektor postaje junakom koji se zauzima za sve, kadar za prijateljstvo i bratsku ljubav, za samilost sina, za ljudsku ljubaznost prema drugima. Danas Singer predstavlja bračnu tajnu kao teatar sveta, u skladu sa učenjem jevrejske literature koja je posebno pravedna prema porodičnom eposu. U svojim komičnim i skitničkim pričama Šolem Alejhem, klasik književnosti najidišu, iskazuje, na primer, sav humour i dubinu likova koji su, poput Tevjea mlekara, prvenstveno očevi i žive svoje roditeljstvo kao najsilovitiju i najsnažniju strast. Možda je najveći savremeni pesnik braka i porodičnog zajedničkog života Kafka koji nije osećao da je na visini te pustolovine i nisu mu bili neznani njeni teret i jad, ali je tako snažno uviđao veličinu te stvamosti koja mu je ostala nepristupačna i koju je i sam, premda žudeći za njom, želeo da izbegne, izmičući vezama i bilo kakvoj premoći. Na Kafku i njegovu osamljenost liče mnogi likovi iz njegova dela, zapuštene i neprijatne neženje iz nekih priča koje žive u iznajmljenim sobama i prolaze njihovim loše osvetljenim odmorištima kao što nomadi prolaze pustinjom. Ta gola zemlja kojom hode ne prelazeći je ikada jeste i prostor koji je Kafka trebalo da pređe kako bi se udaljio od očeve 114

kuće, od onog porodičnog „jedinstvenog organizma“ i one „bezlične kaše porekla“ što su ga neoprostivo sapinjali, kako je sam pisao Felisi, verenici koja nikada neće postati njegovom ženom.

29. Na l e p o m p l a v o m I n u ? U Pasauu se sastaju tri reke; mali Ilc i veliki In se ulivaju u Dunav. Ali zašto reka nastala njihovim sutokom koja teče ka Cmom moru mora da se zove i da bude Dunav? Pre nekoliko vekova, Jakob Šojhcer, u delu Hidrographia Helvetiae, na strani 30, primećuje da je In, u Pasauu, širi, bogatiji vodom i dublji od Dunava i da za sobom ima duži tok. Doktor Mecger i doktor Projsman, koji su izmerili koliko su stopa široke i duboke obe reke, daju mu za pravo. Dakle, Dunav je pritoka Ina i Johan Štraus je komponovao valcer Lepi, plavi In koji bi, uostalom, mogao da polaže veća prava na tu boju? Budući da sam odlučio da napišem dunavsku knjigu, očigledno ne mogu da prihvatim tu teoriju, kao što profesor teologije na kakvom katoličkom univerzitetu ne može da porekne postojanje Boga, predmeta vlastite nauke. Srećom, pomaže mi upravo nauka, nauka opažaja, koja kaže da kada dve reke izmešaju svoje vode, glavnom se smatra ona što, kod ušća, pravi veći ugao s vodenim tokom koji otiče dalje. Oko opaža (utvrđuje?) kontinuitet i jedinstvo te reke, a opaža dmgu kao njenu pritoku. Uzdajmo se, dakle, u nauku i klonimo se, jedino, iz predostrožnosti, predugog posmatranja sutoka triju voda u Pasauu i preteranog proveravanja veličine onog ugla, jer se pogled, piljenjem u jednu tačku, pomuti i udvaja figure, unosi zbrku u jasno opažanje i nosi opasnost da priredi neprijatna iznenađenja putniku Dunava. Ono što je izvesno jeste da reka teče nizvodno, kao i onaj ko je prati; nije toliko bitno odakle potiču sve vode koje nosi sobom i koje se mešaju u njenim talasima. Nijedno porodično stablo ne garantuje stoprocentno plavu krv. Raznorodna masa koja se tiska u našoj lobanji ne može da podnese neoborivi rodni list, ne zna odakle potiče niti koje je njeno pravo ime, In ili Dunav ili neko treće, ali zna kuda ide i šta će biti na kraju. 115

U Va h a u u i. Č i t u l j a u L i n c u Prozori gledaju na Dunav, pomaljaju se nad velikom rekom i brdima koja se nad njom nadvijaju, predeo sačinjen od šuma i kupola crkvi poput glavice luka; zimi, s hladnim nebom i mrljama snega, Ijupke obline brda i reke kao da gube čvrstinu i težinu, postaju lagane linije nekog crteža, otmena heraldička seta. Linc, prestonica Gomje Austrije, grad je kojeg je Hitler voleo više od bilo kog drugog i kojeg je želeo da pretvori u najveličanstveniju metropolu na Dunavu. Šper, arhitekta Trećeg Rajha, opisao je nacrte džinovskih i faraonskih zgrada nikada ostvarene, kojimaje, kako je napisao Kaneti, Hitler odavao grozničavu potrebu da nadmaši dimenzije što su ih prethodno dmgi graditelji dosegli, njegovu takmičarsku opsednutost obaranjem svakog rekorda. Sada je Linc, spokojan grad koji se u brojnim pesmicama rimuje s ,,Provinz“, provincijom, industrijska prestonica Austrije, beleži popriličnu stopu nervnih oboljenja među mladima i, po istraživanju od pre nekoliko godina, njegovi stanovnici su posebno podozrivi preina pravosuđu vlastite zemlje. Pobožnost ljudi grada, koja je ostavljala osobit utisak na engleske putnike iz XVIII veka, izgleda da nije splasla: na glavnom trgu, pred stubom Trojstva-jednim od onih stubova koji se uzdižu na trgovima čitave Mitelevrope u sećanje na obuzdane zaraze kuge i u slavu veličanstvenosti stvorenog sveta grupa ljudi, u ledenoj i snežnoj večeri, moli se naglas. Borbeni list biskupije poziva na solidarnost s radnicima otpuštenim iz štajerskih fabrika, živo raspravlja sa industrijalcima, podstiče na bojkot južnoafričke vlade zbog njene rasističke politike, kao i da se telefonskim pozivima zaspe njena ambasada tražeći oslobađanje Zm anđaliza Mkatšave, uhapšenog sveštenika cmca. 117

U snovima Firera, kiklopski Linc koji je želeo da izgradi valjalo je da postane pribežište njegove starosti, mesto gde je čeznuo da se povuče, nakon što bi konačno učvrstio hiljadugodišnji Rajh i poverio ga kakvom dostojnom nasledniku. Poput mnogih bezočnih tirana, i on je, kao ubica miliona ljudi i neostvareni istrebljivač čitavih naroda, bio bolećiva osoba koja bi se ganula misleći o sebi i uljuljkivala se u idiličnim maštarijama. U Lincu bi, poveravao je svako malo svojim najbližim, živeo daleko od moći, spreman jedino da, poput blagonaklonog dede, ponudi savete naslednicima koji bi došli da ga posete; ali, možda, govorio je -k o k etn o se poigravajući mogućnošću vlastitog svrgavanja s prestola, čvrsto rešen da to nikada ne dopusti - niko ne bi ni došao da ga poseti. Krvoločni despot je maštao da će u Lincu, gde je proveo bezbrižne godine, pronaći neku vrstu detinjstva, doba lišeno planova i stremljenja. Verovatno je čeznutljivo mislio na tu ispražnjenu budućnost, u kojoj bi uživao u sigumosti nekog ko je već živeo, borio se za vlast nad svetom i pobedio, već ostvario vlastite snove koje niko više neće moći da osujeti. Dok je zamišljao tu budućnost, možda ga je progonio pomamni nemir da što pre dosegne svoje ciljeve i izjedala bojazan da neće uspeti da ih dosegne. Želeo je da vreme što pre prođe kako bi što pre bio siguran da je pobedio; dmgim rečima, želeo je smrt i maštao da u Lincu poživi u prijatnoj sigumosti nalik smrti, zaštićen od životnih iznenađenja i neuspeha. Prozori one kuće što gleda na Dunav - koja je danas na adresi Untere Donaulande broj 6 - mogli su da mu ukažu na dmgačiji način da se život proživi, na mem i stil koje on, u svakom slučaju, ne bi nikada mogao da nauči. U toj kući, koja je pripadala i još pripada Društvu za plovidbu brodovima na pami pogon Dunavom, živeo je dvadeset godina tiho i umro tragično Adalbert Štifter, jedan od najneuhvatljivijih austrijskih pisaca XIX veka, osoba povučena i usredsređena na obuzdavanje meteža života skromnim i bezličnim ponavljanjem jednostavnih, svakodnevnih radnji. Od 1848. do 1868, odnosno sve do smrti, Štifter je sa svojih prozora gledao Dunav, voljeni austrijski predeo za koji mu činilo da

sadrži vekove istorije pretočene u prirodu, carstva i tradicije koje je zemlja upila kao lišće i izdrobljeno drveće. Taj obični predeo, lišen jakih boja i izrazitih elemenata, učio ga je uvažavanju svega što jeste, pažnji punoj poštovanja prema malim događajiina u kojima život otkriva svoju suštinu više nego u velikim prevratima i šarenim dramatičnim preokretima; ukazivao mu je kako bedne težnje i lične strasti potčiniti velikom objektivnom zakonu prirode, naraštaja, istorije. U svojim romanima i, prevashodno, pričama, od kojih su mnoge napisane u onim odajama, Štifter preispituje s majstorstvom prožetim nemirom tajnu mere, onog prihvatanja granice koje omogućava osobi da vlastitu subjektivnu taštinu podredi nekoj nadličnoj vrednosti, da se okrene dmželjubivosti i dijalogu s drugima - nežna bliskost koja je, povrh svega, nenametljivost, poštovanje samostalnosti drugog i njegove potrebe za uzdržanošću. Ovaj odbrambeni patos ne ostaje bez posledica u umetnosti Štiftera. U romanu Pozno leto pripoveda o teškom sazrevanju protagoniste, Hajnriha, čijoj ličnosti, u njenom punom razvoju, preti proza sveta, objektivne prepreke koje moderna stvarnost postavlja skladnom i potpunom, ,,klasičnom“, razvitku pojedinca. Cena sazrevanja Hajnriha je izvesno odustajanje od sveta, aristokratska osamljenost suprotstavljena prozaičnom neredu svega. Floberovim junacima, primećuje Šorske, proza sveta je već prodrla u srca, ne izdiže se pred njima poput neprijatelja, već je postala, mnogo podmuklije, struktura njihove ličnosti, način postojanja, njihova priroda. Stoga je razočaranje Federika Moroa, u Sentimentalnom vaspitanju, mnogo bolnije i snažnije - onako uronjeno u sadašnjost života i istorije i njima načeto - od cereinonije kojom Hajnrih, junak Poznog leta, drži na odstojanju prostakluk modemog, zavaravajući se da njegovo unutrašnje biće može ostati netaknuto. Flober odslikava naš portret, Štifer kao da upomo pokušava da otupi oštrice i zadrži rastakanje unutar feudalne idile, iako je njegova oleografija prožeta žarkim pokušajem da se izbegnu bezdani stvamosti. Štifteru nisu bili neznani ti bezdani, nered i hirovitost usuda, njegovi nagli i bezumni udarci, kako otkriva, na primer, njegova tra-

118

119

gična priča o jevrejskoj sudbini, Abdias; nije zatvarao oči pred tragedijom, ali je odbijao da ga ona opije i odbacivao je kult tragičnog, strasnog i nakaznog koji se pred njegovim očima širio, prevashodno kroz pozni romantizam, evropskom kulturom. U njegovim pričama ima žala, odustajanja, samoće, ali i, pre svega, zagrižene osude svakog kulta samoće i nesreće; u delu Sam čovek stara žena odgovara mladiću koji je izjavio da nije sposoban da se ičim obraduje, govoreći mu da su to najnepravičnije reči, da nije dopušteno reći da nas ništa ne uveseljava. Tu radost Štifter traži u prividnoj jednoličnosti, u svakodnevnom ponavljanju. U svojoj kući je pisao, brinuo o biljkama, prevashodno kaktusu, popravljao je i laštio nameštaj, radni sto koji se i danas nalazi u njegovoj sobi; slikao je, odlazio u svakodnevne šetnje, hvalio nizanje dana i nedelja, osluškivao žamor reke i osećao njeno proticanje, spokojnog ritma, u tonovima vlastitog stila i života. To smireno skandiranje bogato uvek novim prelazima, izgledalo mu je kao sreća i želeo je da ta sadašnjost ne prođe nikada. Sreće, on sam, nikada nije imao mnogo; u one vode se bacila njegova usvojena kći, a on sam je, u trenutku krize hipohondrije i fizičkog bola, ubrzao vlastiti kraj potezom britve. Ali upravo je zbog toga shvatio da izuzetno, nakazno, dramatično, koje priželjkuju oni što žude za herojskom i neuobičajenom sudbom, poseduju sav jad patnje i ništa drugo. Njegovi likovi su uvek zaokupljeni uvođenjem reda, slaganjem veša, sređivanjem fioka, orezivanjem ruža; njihov cilj je razgovor, brak, porodica. Zanošenju prestupom, koje voli upadljive i zlokobne posledice, Štifter suprotstavlja epski karakter porodice, teško dostižnu izvornost reda i trajanja, sposobnost prećutkivanja raskola. U tom smislu, on je ukorenjen u konzervativnu austrijsku tradiciju, u vemost vekovnom duhovnom tonu, dugom trajanju koje ne drži mnogo do kratkotrajnih promena i senzacionalnih posledica savremenosti. Protagonista još jednog velikog austrijskog pisca, njegovog savremenika, „ubogi svirač“ Grilparcera, zatečen je kada mu zatraže da ispripoveda svoju priču jer ne misli da ima svoju priču, ne

veruje da je sled njegovih dana - premda tako bogatih skrivenim značenjim a-po bilo čemu poseban i izuzetan. Ovi likovi vole život, jednostavnu sadašnjost njihovih skromnih, ali čarobnih časova, i stoga ne žele da postanu protagonistima velikih i izvanrednih događaja, ni istorijskih, ni ličnih. Ako mogu, izbegavaju svako važno zbivanje; kako će docnije napisati Muzil, kada je ostatak sveta mislio da je proživeo nešto neverovatno, u staroj Austriji se radije, ravnodušno, govorilo „desilo se da...“. Kada je Štifter umro, horom na njegovoj sahrani dirigovao je čovek, na izvestan način, „bez ikakve priče“ poput njega: Anton Bmkner, veliki modemi muzičar koji je bio orguljaš u katedrali Linca i nije mislio da je Umetnik, već da, pre svega, obavlja častan posao i versku službu. Kućni red Štiftera mnogo je tajanstveniji od monumentalnih zgrada koje je sanjao Hitler. U odajama Štiftera, u kojima je sada književni institut njegovim imenom nazvan, tražim tragove tog reda, ključeve te uredne tajne. U međuvremenu, u telefonskom razgovoru, neki službenici instituta živo raspravljaju da li da, u čitulji za neku uglednu ličnost preminulu prethodnog dana, upotrebe pridev „nezaboravljen“ ili ,,nezaboravan“. Rasprava postaje zažarena, pregledaju se i polemično naglas iščitavaju odrednice različitih rečnika, neko se poziva na prethodne slučajeve; u trenutku u kom se spremam da krenem debata je još u toku. To obzimo pridržavanje najpreciznijih pravila retorike i primerenosti priliči smrti, njenoj potrebi za formom. A komično, koje se rađa iz te prilježne potrage za odgovarajućim svečanim izrazom, svodi na pravu meru i smrt, spušta je s pijedestala izuzetnog i ponovo vraća u dobm svakodnevicu. „Tek kada budeš mogao ponovo da se smeješ“, kaže proglas na vratima katedrale Linca, „uistinu si oprostio. Nemoj ništa da vučeš sa sobom!“

120

121

2. Z u 1e j k a U broju 4 PfarrpJatz-a, gde se sada nalazi župna kancelarija Linca, natpis kaže da se, prema predanju, tu nalazila rodna kuća „Marijane Jung udate Vilemer - Zulejke Geteove“. Ta strast baš i ne

priliči župnikovoj kući, premda u životu Getea postoji nesumnjiva veza, još od njegove mladalačke ljubavi prema Fridrike Brion, između srca i parohije. Marijan Jung, rođena verovatno 20. 11. 1784, potiče iz glumačkog, ali neznanog sveta; bila je statistkinja, igračica ili epizodna glumica, pevala je u horu ili plesnim korakom, obučena u Arlekina, izlazila iz ogromnog jajeta koje je kružilo scenom. Bankar i senator Vilemer, fmansijski predstavnik pmske vlade i autor političko-pedagoških knjižica, kao i ljubitelj pozorišta i večera nakon predstava, video ju je kako, kao šesnaestogodišnjakinja, izvodi ovu tačku, u Frankfurtu, i poveo je svojoj kući, namirivši njenu majku s dve stotine zlatnih florina i godišnjom penzijom. Na njegovom letnjikovcu kraj starog mlina, između Frankfiirta i Ofenbaha, Marijan je savladala lepo držanje, francuski, latinski, italijanski, slikanje i pevanje; nakon četmaest godina zajedničkog života, Vilemer je odlučio da se oženi njome, zabrinut zbog toga što se, na njihovom vedrom obzoiju, pojavio Gete. Sezdesetpetogodišnji Gete je proživljavao jedno od svojih najkreativnijih doba; pisao je pesme iz Zapadno-istočnog divana, nadahnutu obradu persijske lirike Hafiza koju je čitao u prevodu Jozefa fon Hamer Purgstala, ne bi li iz večite zore Istoka zahvatio nešto životnosti i pobegao od bume sadašnjosti poslednjih Napoleonovih pohoda. Gete je srećan što može da se premši u persijsku odeću i uključi u tradiciju gde celokupna stvamost dostupna čulima, u svakoj svojoj pojedinosti, postaje simbolom kroz koji prosijava božanska sveukupnost života. Njegovo postojanje, zapisano u prahu i razgaljeno vinom, raskriljuje se nad beskrajem i bukti, kratkotrajno i, istovremeno, večno, poput makova nalik čadorima Vizira. Nije više naklonjen jasnom profilu grčkog kipa, već proticanju vode. Ali i ta voda jeste oblik, međa, pokretna, ali čista figura iscrtana poigravanjem fontane. Veliki klasičar i dalje voli oblik, svršeno, ono što je određeno, ali sada traži formu koja, poput vodene figure fontane ili voljenog tela, nije stroga nepomičnost, već proticanje i postajanje, život. U jednoj pesmi iz Divana prelepa Zulejka kaže da je sve večno u očima Boga i da se taj božji život, na tren, može voleti u njoj samoj,

u njenoj nežnoj i kratkotrajnoj lepoti. Zulejka zna da je samo nepostojan tren, vrh talasa ili mb oblaka, ali je trezveno srećna što, na čas, otelotvomje ritam tog proticanja. Nije ni zasenjena, ni uznemirena neprestanom promenom; oseća se tako potpuno delom raznoobraznog i promenljivog života da joj nije potrebno da ubrza ili pospešuje vlastiti preobražaj, kao što ni Geteu nije potrebno da lomi metar i stih katrena kako bi uhvatio nesputanu i izvodivu melodiju postojanja i kako bi s njom poistovetio svoju pesmu. Gete upoznaje Marijan i Marijan, u Divanu, postaje Zulejka. Tako se rađaju ljubavne pesme među najlepšima svih vremena, ali se rađa i nešto još veće. Divan, kao i uzvišeni ljubavni dijalog koji sadrži, nosi ime Getea. Ali Marijan nije samo voljena žena opevana u pesmama; ona je i autorka nekih od najznačajnijih pesama, u apsolutnom smislu, čitavog Divana. Gete ih je uneo i pod svojim imenom objavio u zbirci; tek je 1869, dugi niz godina nakon pesnikove i devet godina nakon smrti Zulejke, filolog Herman Grim, kojem je Marijan poverila tajnu i pokazala prepisku s Geteom, čuvanu u odanoj tajnosti, obelodanio da je žena napisala one malobrojne, ali vrhunske pesme iz Divana. Uz muziku Šuberta, te pesme su obišle i još obilaze svet pod imenom Getea, još nose to ime u knjigama i u sećanju svih koji vole te Lieder i moraju, svaki put, da čitaju note Erika Tmnca u njegovom kritičkom izdanju Geteovih dela kako bi mogli da razaznaju koje je stihove napisao Tajni Savetnik, a koje, pak, mala igračica što je izlazila iz jajeta obučena u Arlekina i što je koštala svog bankara dve stotine florina. Ne čudi jedino potpuno poistovećivanje, sjedinjenost glasova koji se međusobno mešaju u strasnom dijalogu, poput tela u ljubavi ili osećanja i vrednosti u zajedničkom životu. Ima tu i muškog zlostavljanja, izričit i gotovo krajnji primer prisvajanja ženskog dela od strane muškarca; rad koji nosi muško ime često, kao u ovom slučaju knjiga Getea, predstavlja eksproprijaciju ženskog rada. Ali ima tu i nečeg drugog. Marijan je, u Divanu, napisala tek nekoliko pesama koje pripadaju remek-delima svetske poezije, a potom nije napisala ništa više, nikada. Kada čitamo njene ode vetru Istoka i Zapada,

122

123

pesmu ljubavi koja postaje sam dah postojanja, deluje nemoguće da Marijan nije napisala ništa drugo. Poput kratke priče o umirućoj ruži učenice prvog razreda, i pesme Marijane svedoče o nadličnom karakteru poezije, zagonetnom spoju i preklapanju činilaca koji je tvore, kao što izvestan stepen kondenzacije vodenih isparenja, izazvan slučajnim - ili barem teško predvidljivim - kombinacijama određenih faktora, dovodi do kiše, do porasta prodaje kišobrana i manjka ponude taksija u odnosu na potražnju. I za nastanak svojih remek-dela Marijan, rođena u Austriji, mogla bi da ponovi austrijsku izreku dragu Muzilu, es ist passiert, tako se desilo, dodir nenadano savršen između duše i sveta, ruka što ispisuje reči kao što neka druga rasejano crta po pesku ili hartiji, bez želje da patentira ili postane isključivi vlasnik te skice. Marijane je dopustila da te pesme ponesu Geteovo ime; u svojoj predanosti dobro je znala da je uzaludno razlikovati moje od tvoga u ljubavnom zajedništvu. Ali te njene pesme koje su se pojavile pod imenom drugog govore i o uzaludnosti svakog imena ispisanog u dnu stranice ili na koricama knjige poezije, budući da ona, poput vazduha i godišnjih doba, ne pripada nikome, ni onome ko je zapisuje. Možda je Marijan Vilemer osetila da je poezija imala smisla samo ako je izbijala iz sveukupnog iskustva poput onog kojeg je sama proživela, i da je, nakon što je iščezao taj trenutak blaženstva, iščezla i poezija. „Jednom sam u svom životu“, rekla je mnogo godina docnije, „uvidela da osećam nešto plemenito, da sam u stanju da iskažem ono što je milo i što je srce osećalo, ali je vreme to ne toliko uništilo, koliko izbrisalo.“ Bila je nepravična prema sebi, pošto su svest i stil s kojima je proživljavala nestajanje one punoće i presušivanje one plemenitosti bili takođe, sa svoje strane, velika plemenitost duha i snaga osećanja, bili su poezija ništa manja od one proživljene u davnašnjim mesecima strasti. Marijane je bila toliko veća i nesebičnija od Getea koji ju je pohranio i odložio u akta, sa onom njegovom neuhvatljivom strategijom koja je objedinjavala brutalnost zdravlja i strahovanja nesigumosti; uvek nežan i pun poštovanja, i Vilemer se poneo velikodušnije od pesnika.

Marijan je zasigumo, i bez plama one 1814-15 . godine, sa svojom pameću i tananom stečenom književnom kulturom, mogla da napiše zbirke lepih stihova koji bi zavredeli da se pomenu u kakvoj istoriji književnosti. Svaki posetilac književnog društva može biti dostojan autor i, uistinu, to često i jeste; retke su zaista loše knjige i senzacionalni književni fijasko je izuzetan slučaj u odnosu na prosečnu stilsku osvešćenost, isto kao i upadljiva ortografska greška u odnosu na rasprostranjenu pismenost. I Marijan Vilemer je, izvesno, mogla da izbaci pet ili deset knjiga u stihu ili prozi, onakvih kakve neka književnost i zemlja izbacuju na hiljade, s mehaničkim i pravilnim ritmom fiziološkog lučenja. Draže joj je bilo da zaćuti. Njeni malobrojni stihovi među najvećima su u svetskoj lirici, ali to nije dovoljno da Marijan Vilemer uđe u istoriju književnosti, uprkos ogledima iz pera darovitih proučavaoca. Književnost je sistem održavanja; nisu joj dovoljni nekoliki savršeni redovi, već joj je potrebna proizvodna mašinerija, svejedno da li nadahnutih ili banalnih stranica, kako bi na njoj izgradila svoju mrežu distribucije, ciklus izdanja, recenzija, diplomskih radova, rasprava, nagrada, školskih udžbenika, predavanja. Sa stihovima Marijane Vilemer ne može se, u tom mehanizmu, učiniti baš ništa. I tako Marijan, koja je napisala neke od najvećih pesama Divana, ostaje u istoriji književnosti kao žena koju je voleo i opevao Gete i nije uvrštena u red pesnika.

124

125

3. A . E . I . O . U . Veče je hladno i tiho, neka deca što vuku sanke ne potiru osamu i pustoš ulica, njihovu tegobnu kontinentalnu setu. Na Friedrichstoru u Lincu jasno se vidi glasovita zagonetna skraćenica koju je car Fridrih III, preminuo verovatno nedaleko, u broju 10 Starog grada ukrašenog nemim palatama i ozbiljnim grbovima, utiskivao na svoje predmete i zgrade: A.E.I.O.U., možda Austriae est imperare orbi universo ili Austria erit in orbe ultima. To carstvo koje je stremilo ka granicama sveta i vremena delovalo je, i samom Fridrihu, ugroženo propadanjem i slomljeno porazima da se žalio, u svom dnevniku,

kako steg Austrije nije više slavodobitan i pokušavao da obuzda teškoće onom strategijom izmicanja i nepomičnosti koja će, u budućim vekovima, postati veličanstvena habzburška statika slavljena delima Grilparcera i Verfela, opiranje delovanju, odbrambeni patos nekog čiji cilj nije pobeda, već preživljavanje i ne voli ratove jer zna, poput Franje Josifa, da se ratovi gube. Fridrih III, koji je umro 1493, kako primećuje Adam Vandruška, već pokazuje tipične odlike docnije kanonizovane habzburškim mitom: simbioza neumešnosti i mudrosti, nesposobnost delovanja koja se preobražava u mudru smotrenost i razboritu strategiju, oklevanje i protivurečnost uzdignuti na nivo trajnog načina držanja, žudnja za mirom prožeta snagom prihvatanja beskonačnih i nerešivih sukoba. Skraćenica A.E.I.O.U., za koju postoje i potonja, ne baš primerena objašnjenja, postala je oznaka postmodemog, amblem nedostatnosti i dvosmislene odbrane koji obeležavaju naše iščašeno i ubogo ,,ja“. Ta velika i bolna taktika preživljavanja, što mi je toliko puta izgledala kao neugledan štit koji, ipak, ne štiti ništa manje od Ajantovog, večeras mi se ukazuje i u svojoj okoreloj jalovosti; mudrost prepuna dostojanstva i ironije kojoj ipak, za malo, biva uskraćeno otkrovenje poslednjih čovečijih stvari, one ljubavi što tvori i iskupljuje, a o kojoj peva Veni Creator Spiritus. Ovo dunavsko veče, čije A.E.I.O.U. jeste obeležje nabijeno slavom i sumrakom, poseduje kontinentalni očaj, neprozimost ravnica i poreskih zgrada koja ističe nepreglednu jednoličnost života i izaziva žal za morem, njegovim beskrajnim promenama, vetrom koji daje krila. Pod kontinentalnim nebom postoji saino vreme, njegovo ponavljanje koje mu daje ritam poput jutamje vežbe u dvorištu kakve kasame, njegova tamnica. U izlogu antikvame knjižare, delo Danube etAdriatique, počasnog prefekta G. Demomjija (1934), obećava utemeljeno obrazlaganje diplomatskih pitanja vezanih za slobodnu plovidbu Dunavom i za politiku srednjoevropskih i balkanskih država, ali plavi naslov na beloj korici, u ovom trenutku, uspeva da opčini ne svojom analizom dunavskog pitanja, već onim dmgim plavetnilom na koje upućuje, prizivanjem mora. I oker i žuto-narandžasta boja dunavskih zgrada, s nji-

hovom umirujućom i setnom simetrijom, predstavljaju boju mog života, boju granice, međe, vremena. Ali ona plava, koju kultura Dunava ne poznaje, jeste more, zategnuto jedro, put ka Novim Indijama, i ne samo u biblioteci instituta za geografiju i kartografiju. Iz kontinentalne tamnice vremena sanja se, razumljivo, morska sloboda večnosti, kao što je Zlataper, iščitavajući i proučavajući veliku neumoljivost Ibzena, svako malo sanjao otvorene prostore Šekspira. Ne bi bilo neprijatno ako bi, u ovom trenutku, iznenada postala verodostojnom drevna i neosnovana pretpostavka koju je na strani 250 svoje knjige Jadransko more opisano i ilustrovano (II mareAdriatico descritto e illustrato, Zadar, 1848) izneo doktor Guljelmo Menis, savetnik Vlade Njenog Veličanstva, dvorski lekar i referent za zdravstvo u Dalmaciji: „Tvrdili su osvedočeni pisci, po Pliniju, da je reka Kvijeto/Mima, Istar, ogranak Dunava, kojim se do Jadrana probio brod Argo, na povratku iz Kolhide.“ Kvijeto/Mima se uliva u Jadran na obali Istre, blizu Čitanove/ Novigrada. Da osvedočeni pisci mogu i danas da ponude neka svedočanstva, umesto ka Banatu, poput švapskih kolona na „kutijetinama iz Ulma“, spustio bih se k moru, na ostrva Jadrana, na mesta gde mi je, u pokojem trenu, delovalo da roman u nastavcima započet velikim praskom ne pripada prostoj trivijalnoj književnosti i da možemo prihvatiti rađanje i smrt. Kada smo Zeno ili čovek bez svojstava znamo dobro da partija, ma koliko zabavni bili mnogi njeni potezi, ne zavređuje da bude odigrana. Ne treba dizati galamu oko toga, štaviše, dužno je pretvarati se kao da se ništa nije desilo, ali oker-habzburška boja vremena nagoveštava, nenametljivo, da bi možda bilo bolje da raskalašni molekuli ugljenog vodonika nisu pokrenuli, svojom neopreznom razuzdanošću, čitavu stvar. Ljudi bez svojstava, kontinentalni Uliksi u biblioteci, uvek nose kontraceptivna sredstva u džepu i mitelevropska kultura, u celini, jeste i veličanstvena intelektualna kontracepcija. Na epskom mom, pak, rađa se Afrodita, zavređujemo - piše Konrad - oprost za vlastite grehe i spas za vlastitu besmrtnu dušu, prisećamo se da smo bili bogovi.

126

127

4. S e č i v o m i v r h o m U palati Zum schwarzen Adler - kod cmog orla - u Lincu, u kojoj je živeo Betoven, umro je 1680. godine Rajinondo Montekukoli, veliki maršal i teoretičar veštine ratovanja, knez carstva; u crkvi kapucinera epitaf upozorava putnika da zastane pred grobom gde se čuvaju, shodno pogrebnim baroknim sklonostima, njegove iznutrice, dok je telo sahranjeno u Beču. Montekukoli se borio protiv Gustava Adolfa i Kralja Sunca, bio je ranjen kod Licena i zarobljen u Ščećinu, primorao je 1646. Šveđane da uzmaknu u Pomeraniju i 1673. legendamog Tirena da se povuče preko Rajne; između 1663. i 1664. potukao je Turke, osvajače Ugarske, u slavnoj bici na reci Rabi. Crkva kapucinera je mračna, nadgrobni natpis na latinskom, iako ispisan velikim slovima, jedva je vidljiv i valja ga pažljivo tražiti, kao da ovo malo podnevnog svetla želi da upriliči baroknu alegoriju o ispraznosti slave. Montekukoli je jedan od onih starih carskih mačeva koji su branili ravnotežu Srednje Evrope - u Tridesetogodišnjem ratu i u ratovima protiv Turaka - i odložili za koji vek njen kraj, raspad one ekumene koju je na okupu držala obazrivost, konzervativni skepticizam, veština kompromisa, ali i življenja. Zaštitnička senka njegova mača, poput one princa Eugena, proteže se nad Mitelevropom sve do 1914. i tek tada će biti potrgana dmgačijim ratovima vođenim dmgačijim sredstvima i naumima: totalni rat, koji više ne mobiliše i ne satire samo profesionalne vojske vođene interesima dvorova i dinastija, već čitave narode, mase pozvane da ubijaju i umiru za ideale (domovinu, naciju, slobodu, pravdu), koji zahtevaju potpunu žrtvu i potpuno uništenje neprijatelja, otelotvorenja ne više suprotstavljenog interesa, već samog zla (tiranije, varvarstva, opakog roda). Montekukoli se bori na sceni velike svetske politike, ali su njegova strategija i gledište tipični za kabinetski rat u kojem se snage sučeljavaju gotovo kao na nekakvom tumiru, pre usredsređene na izbegavanje poraza, nego na pobedu, cilj im je da ugrabe pobedu koja bi donela prednost, čak i skromnu, i da potpišu diplomatski mir koji bi tu prednost osigurao. Veliki kapetan, naravno, ume da bude i brz i

munjevit, ali je njegova ratna veština prevashodno mera, odmereni geometrijski red, brižljiva i promišljena spoznaja okolnosti i pravila, staloženo „razmišljanje o svemu“, bez kojeg je iskustvo „mnoštva prilika“ u kojima se zatiče vojnik uzaludno. Nema - i ne može biti - u Montekukolija patosa, oduševljenja, mističnog i sakralnog osećaja koji će često obavijati stranice pisaca rata kada on, od XIX veka, bude viđen, doživljen i propovedan kao kob, misija ili čak obrazovanje i sazrevanje pojedinaca i naroda. Za carskog maršala, koji je po opisu Magalotija predstavljao „živi Eskorijal“, veština ratovanja je, jednostavno, znanje koje je postalo nužno zbog zlobe istorije i, opštije rečeno, života; nužnost za koju um vemje da je mora prepoznati kao takvu i da mora, dakle, naučiti njenu gramatiku i logiku. U zarobljeništvu u Ščećinu ili tokom predaha nakon Tridesetogodišnjeg rata ili pohoda protiv Turaka, Montekukoli ispisuje tu gramatiku: Traktat o ratu, Aforizmi ratne veštine, O ratu s Turcima u Ugarskoj i dmga dela. Njegova budna posvećenost instmmentima i spravama, očitim detaljima, malom koplju kralju bitki i dubinskoj odbrambenoj taktici ustrojenoj u barem tri linije, ne sputava ga da uoči vezu između rata i politike; veliki kapetan zna da je za pobedu neophodno poznavati i uzroke rata, neposredne i posredne, kao i dušu i sposobnosti vojnika, odnosno dmštveno i političko uređenje država koje određuje raznovrsnost, osobine i karakter ljudi. Tri veka docnije, Mao Ce-Tung će, s genijalnošću bez premca, u svojim delima posvećenim strategiji revolucionamog i partizanskog rata, pokazati kako i najmanje ratno delovanje mora da bude deo sveukupnog ne samo vojnog već i političko-društvenog znanja, kako bi svaka osobena pojava bila povezana s celinom gde poprima svoje pravo značenje, a komandant mogao da dijalektički vlada onim neposrednim što preti umu, potčinjavajući ga opštem zakonu u kojem svaki osoben slučaj postaje njegovim primerom i čime „davljenje u okeanu rata“, u mahnitom metežu trenutka, biva izbegnuto. Montekukoli nije mogao znati za Hegelovu dijalektiku, koja je omogućavala Mao Ce Tungu da posebno sagleda kao nebitno i pre-

128

129

vaziđe njegovo zaslepljujuće i izobličujuće nasilje. Vladao je skromnijim veštinama, logikom i retorikom koje su mu omogućavale da se uhvati u koštac sa stvarnošću - mahnitom i nepredvidljivom stvarnošću rata - uređujući u sheme, deleći i dodatno razdeljujući poplavu činjenica. Pozivajući se na običaj matematičara, u Traktatu govori da polazi od onih „načela i najopštijih postavki na koje se, kao na čvrste temelje, intelekt u silogizmima sigumo oslanja“, da bi potom nastavio s neposrednim primerima praktične primene. U njegovoj geometrijskoj racionalnosti, u strasti kartografa i topografa ima setnog pesimizma firentinskog sekretara, ubeđenja-kako je govorio njegov Makijaveli - da bi poredak kojeg je stvorila neka civlizacija „kako bi se živelo u strahu od zakona i Boga, bio uzaludan da nije pripremljena njegova odbrana“, i da bi se odbranilo sve ono što nam je drago valja voleti mir i umeti voditi rat. Genijalan, ali već oveštao i uronjen u prošlost, Montekukoli slavi četvorougaone formacije kopljanika i staro koplje, čoveka prekrivenog gvožđem na konju u istom takvom oklopu, u trenutku u kom vojnici s puškom već izbacuju iz igre te stubove ratne taktike. Ali i ova privrženost klasičnim, već zalazećim pravilima otkriva neumomu ljubav prema redu, svest da red odagnava bojazan i da se u bilo kom trenu, u metežu bitke i postojanja, valja uhvatiti za nešto blisko i prepoznati u nekom običaju, jer u onome što je uobičajeno, učio ga je njegov Makjaveli, ljudi ne pate ili pate manje. Stara veština ratovanja bila je odbrambena strategija pred surovom neodredivošću života, strast za tačnošću kobno komična i bolna, zbog razlike koja uvek postoji između mera preduzetih kako bi se obuzdala smrt i njihove konačne izlišnosti. Kada je Hajnrih Ditrih fon Bilov, pominje Gerhard Riter, poverovao da je otkrio formulu ratnog uspeha u operativnom uglu vojnog delovanja, koji je valjalo da iznosi barem šezdeset stepeni, a po mogućstvu više od devedeset, poveravao je život matematici, nauci tačnoj budući apstraktnoj i nezavisnoj od života. Fon der Golc se smejao tim utopijama tačnosti, po kojima patrola ne bi smela da pređe potočić, a da prethodno ne proveri logaritamske tablice. Ali u tom potčinjavanju potočića logaritmu postoji od-

brambena i autodestruktivna čežnja, nemoguća žudnja da se pred zlobu usuda postavi bedem, da se njime ovlada nagoneći ga u sheme klasifikacija. Kafka i Kaneti su na veličanstven način pripovedali o ovom setnom delirijumu inteligencije koja gradi barikade protiv sveta i strada od manjka kiseonika strahujući od uragana. Điđi je zaostao, van crkve u kojoj je već gotovo veče, s Frančeskom i Marijom Đuditom ispred neprozime poslastičamice. Nepomični su, sve troje, na vratima, sa slatkišima u rukama, osvetljeni bledim svetlom koje izbija iz lokala, i na trenutak se čini da ih je neka nedokučiva nelagodnost zaustavila i skamenila na onom pragu. Nešto dalje Dunav protiče, komadić papira rasejano bačen u vodu već je utekao, izgubljen u budućnosti, tamo napred, gde još nismo. Linija stmje preseca vode poput mača i kovitla ih, pena svetluca na zalazećem suncu i blaženstvo se rasplamsava usred reke koja odlučno nastavlja dalje u svom smirenom i spokojnom dahu. Odabrati, podeliti, odbaciti, izostaviti, isključiti; pogoditi vrhom ili sečivom i zaseći i očistiti rane, preseći čvor koji onemogućava slobodan tok. Moramo da nastavimo put i steknemo, poput maršala Marsilija u njegovom velikom delu Opus Danubiale, živ osećaj kraljevskog dostojanstva reke iz jasnih linija njenog toka, s njenim pritokama i pritokama pritoka. Da se prepustimo struji i njenoj odlučnosti i isperemo misao od naslaga koje je začepljuju i ulivaju strah pred svakom izvesnošću. Ako je putovanje, govorio je Embser, rat koji briše granice i širi vidike, nije zgoreg putovati more geometrico, postrojeni kao vodovi Montekukolija ili pukovi od kalaja u Muzeju vojnih figura smeštenom, nekoliko kilometara dalje, u dvorcu Trautmansdorf u Potenbrunu - mali vojnici u maršu, simetrija poništava razlike i bataljon postaje samo boja koja saobražava i ujednačava njegove ljude, i on napreduje jedinstveno, bez straha. Ovaj red vojne parade može biti, uostalom, način da se izbegne tuča, izvrda bitka, poput Franje Josifa koji je organizovao manevre i povorke misleći da mu pomažu da predupredi ratove. Veliki general, govorio je Fridrih II, nikada nije prinuđen da se bori, jer su njegov

130

131

proračun i njegov genij tako sve uredili da sukob postaje izlišan i, dakle, bezuman. Kao svaka prava nauka, i ona ratna bi, na vrhuncu svog savršenstva, trebalo da samu sebe poništi, da samoj sebi izvuče tle pod nogama. Tako bi, oduzimanjem, ostao samo mir, totalni mir; bojna polja oduzeta Eneidi vratila bi se krotkoj radinosti Georgika. Nažalost, stvamost često sapliće ove geometrijske utopije, rasturi tamo-amo po sobi vojnike od kalaja, neki završe i pod ormarom ili u đubretu. I ne bi, svakako, bilo dobro jedino strateškim planovima vrhovnih štabova poveriti iznalaženje i očuvanje mira. Nakon svetskih ratova, napisao je Stefano Jakomuci, ni književnost ne može više voleti parade. Kraj palate u kojoj je umro Montekukoli natpis privatne istražiteljske agencije Lidea obećava nenametljive i uspešne bračne istrage. Druge geometrije, proračuni, operativni uglovi, drugi ratovi.

U ovom logoru, koji nije među najstrašnijim, umrlo je više od sto hiljada ljudi. Najstrašnija slika, možda još strašnija od gasnih komora, jeste veliki trg gde su se zarobljenici okupljali i postrojavali za prozivku. Trg je pust, osunčan i sparan. Ništa više od praznine ovog trga ne dočarava nemogućnost predstavljanja onoga što se odigralo među ovim kamenjem. Poput lica božanstva za religije koje zabranjuju da se prikazuje njegov lik, istrebljivanje i potpuna niskost ne dopuštaju mi da opisujem, ne podaju se umetnosti i mašti, za razliku od lepih oblika grčkih bogova. Književnost i poezija nisu nikada uspele da na pravi način predstave ovaj užas; i najuzvišenije stranice blede pred golim dokumentom ove stvamosti koji nadilazi svaku

uobrazilju. Nijedan pisac, čak ni najveći, ne može da se knjiški nadmeće sa svedočenjem, s vemim i činjeničnim beleženjem onoga što se desilo između baraka i gasnih komora. Samo onaj ko je bio u Mauthauzenu ili u Aušvicu može da pokuša da iskaže onaj krajnji užas; Tomas Man ili Breht su veliki pisci, ali, da su pokušali da smisle neku priču iz Aušvica, njihove stranice bi bile poučna trivijalna književnost u odnosu na delo Ako je to čovek. Možda najvemija svedočenja 0 onoj stvamosti nisu napisale ni žrtve, već krvnici, Ajhman ili Rudolf Hes, zapovednik Aušvica, verovatno stoga što se, da bi se izreklo šta je uistinu bio onaj pakao, može samo doslovno navoditi, bez objašnjenja i bez ljudskosti. Covek koji 0 njemu priča gnevno ili samilosno, nehotice ga ulepšava, uliva u stranicu duhovni naboj koji u čitaoca ublažava šok one grozote. Možda je zbog toga gotovo neprijatno sresti, slučajno, za bezazlenim i prijatnim mčkom, nekog ko je preživeo logor, otkriti na mci našeg Ijubaznog ili nesimpatičnog suseda za trpezom upisni broj logora; uvek postoji parališući nesrazmer između njegovog nezamislivog iskustva i nedostatnosti gestova ili reči kojima na njega ukazuje, predstavljajući ga gotovo kao routine. Najveću knjigu o logorima napisao je, u nedeljama između smrtne presude i vešanja, Rudolf Hes. Njegova autobiografija, Zapovednik Aušvica, predstavlja objektivnu, nepristrasnu i vemu priču 0 /verstvima koja su u stanju da uzdrmaju svako ljudsko merilo, pretvarajući život i stvamost u nešto nepodnošljivo, i koja bi valjalo da uzdrmaju i, dakle, onemoguće i njihovo predstavljanje, samu mogućnost pripovedanja 0 njima. Na Hesovim stranicama 0 istrebljenju kao da pripoveda Spinozin Bog, prirode neosetljive na bol, tragediju, bezočnost; pero hladnokrvno beleži ono što se zbiva, beščašće i podlost, epizode niskosti i junaštva među žrtvama, bezmeme razmere pokolja, grotesknu automatsku solidamost koja se na tren, pod bombama, rađa između krvnika i žrtava. Hes nije tek jedan od birokrata, spreman da u zavisnosti od uaređenja spasi ili ubije sa istom delotvomošću; nije mučitelj poput Mengelea, nije čak ni Ajhman, koji iznosi i uobličava svoj slučaj

132

133

5. S l a b a š n i d i m U muzeju dvorca Linca gravira iz devetnaestog veka prikazuje sliku Mauthauzena. Pitoma brda, gostoprimljive kuće, barke na Dunavu prepune ljudi koji radosno pozdravljaju, idilična scena izleta u prirodu. S parobroda na reci se diže, lagan, slabašni dim.

6. M a u t h a u z e n

budući da ga ispituju Izraelci i pokušava da izbegne plaćanje danka za vlastite zločine. Hes piše nakon smrtne presude a da mu to niko nije zatražio; pobude koje ga navode na pisanje neznane su, ne mogu se objasniti željom da oplemeni sopstveni lik, jer je njegov portret koji na kraju dobijamo sasvim izvesno portret kriminalca, i knjiga kao da se povinuje nekom neodložnom zahtevu za istinom, potrebi da se, nakon što je proživljen, potvrdi vlastiti život, da se tačno zavede i bezlično odloži u akta. Zbog toga je knjiga spomenik, fotografija varvarstva, dragocena pred učestalim i niskim pokušajima da se ono porekne ili barem razvodni, ublaži. Zapovednik Aušvica, ubica stotina i stotina hiljada nevinih, nije nenormalniji od profesora Forisona koji je porekao postojanje Aušvica. Spuštam se niz Stepenice Smrti koje su vodile do kamenoloma Mauthauzena. Uz ova 186 visoka stepenika robovi su nosili kamene blokove, padali od umora ili stoga što su ih SS-ovci spoticali i puštali da se kotrljaju pod kamenjem, usmrćivani batinama ili hicima. Stepenici su nejednaki i nepremostivi blokovi, sunce prži; pokolj je još blizu, na um padaju arhaična božanstva nezasita ljudskim žrtvama, piramide Teotivakana i astečki idoli, premda modemiji i pristojniji bogovi nisu sprečili mučitelje da muče. Knjiga Hesa je užasna - užasno poučna - jer njeno epsko ulančavanje događaja pokazuje kako se u mehaničkom točku svega može, korak po korak, postati ne samo saobraćajac ili kuvar u vojsci Trećeg Rajha, statista strave, već i glavni glumac i režiser istrebljenja, zapovednik Aušvica. Stepenici su visoki, umoran sam i obliven znojem. Adomo je rekao da je nakon logora smrti nemoguće pisati poeziju. Ta tvrdnja je la ž n a - i, uostalom, pobila ju je sama poezija, na primer, Saba, koji je znao šta znači pisati „nakon Majdaneka“, drugog užasnog logora, ali je pisao „nakon Majdaneka“; lažna je i zato što nije postojao jedino nacionalsocijalizam, i zato što je i nakon Konkvistadora, trgovine robljem, Gulaga i Hirošime rima ubav-ljubav bila - i jeste isto tako problematična. Tvrdnja je, ipak, paradoksalno i istinita jer je logor krajnji primer poništavanja pojedinca - onog pojedinca bez kojeg nema

poezije. Na ovom stepeništu Mauthauzena oseća se, fizički, da je on izlišan, poništen, da nestaje, kao da je dinosaurus ili okapi, izumrla ili izumimća životinja. Ne samo kukasti krst već su se i univerzalna istorija, opšti procesi urotili u ostvarenju tog opoziva. Zapisnik sa saslušanja Ajhmana predstavlja krajnji dokument usitnjavanja postojanja, osobe i njenog delovanja, koji ukida odgovornost i kreativnost. Ajhman ne ubija, stara se o vozovima i prevozu onih koje valja ubiti; odgovomost kao da se ne odnosi ni na koga - jer je svako, čak i oni na najvišem položaju, samo karika u komandnom lancu - ili kao da se odnosi na sve, na primer, čak i na jevrejske organizacije koje nacisti primoravaju na saradnju i na odabir Jevreja za deportaciju. Na ovim stepenicima pojedinac se oseća kao jedan od velikih brojeva smrvljenih Duhom Sveta koji, očigledno, pokazuje znake mentalne neuravnoteženosti, jedan od onih upisnih brojeva koje je nadležni ured logora utiskivao u ruku logoraša. Ali je na ovim stepenicima pojedinac znao i da se postavi kao jedinstven i neizbrisiv, veći od Hektora pod zidinama Troje. Ona mlada žena koja se, na pragu gasne komore Aušvica, okreće ka Hesu i govori mu, prezrivo - kako sam priča - da nije želela da bude izdvojena, iako je mogla, kako bi pazila na decu koja su joj bila poverena, i potom sigumo s njima ulazi u smrt, dokaz je neverovatnog otpora pojedinca onome što preti da će poništiti njegovo dostojanstvo, njegovo značenje. U raznim logorima i na ovim stepenicima Mauthauzena zbili su se mnogi ovakvi podvizi, Termopili koji zaustavljaju najezdu beščašća. Dok stojim na stepeništu, pred očima mi je fotografija, jedna od mnogih nešto ranije viđenih u logoru. Fotografija čoveka bez imena, verovatno, po izgledu, s Balkana, iz Jugoistočne Evrope. Lice je izobličeno od udaraca, oči su dve gromuljice otečene i krvave, sa izrazom strpljenja, smemog i postojanog otpora. Nosi iskrpljenu jaknu, na čakširama se vide zakrpe brižljivo zašivene, s ljubavlju prema onome što je pristojno i čisto. To poštovanje sebe i vlastitog dostojanstva, sačuvano u srcu pakla i usredsređeno i na vlastite poderane pan-

134

135

talone, uniforme SS-ovaca ili nacističkih vlasti u poseti logoru prikazuje u svom njihovom bednom, karnevalskom odrpanstvu, kao kostime iznajmljene u zalagaonicama sa ubeđenjem da će im krvoproliće doneti hiljadugodišnje trajanje. Potrajali su dvanaest godina, kraće od moje stare vetrovke koju obično nosim na izletima.

U Sankt Florijanu prevlađuje, ad majorem gloriam Boga i Habzburgovaca, poznobarokna velelepnost, carske monumentalne stepenice, nizovi hodnika, tapiserije, odaja princa Eugena s posteljom ukrašenom turskim i ugarskim pobunjenicim a prikazanim u pozi poraženih. Ali tu je i odaja Bruknera, skromna i ogoljena, s njegovim mesinganim krevetom, stočićem, stolicom, klavirom i nekoliko bezvrednih slika; u crkvi Sankt Florijana nalaze se njegove velike i slavne orgulje. Ukrasni raskoš velikih austrijskih samostana - Sankt Florijana, Getvajga, Marije Taferl i prevashodno Melka, veličanstvenog i sjajnog - ne briše njihovu pravu prirodu, onu tajanstvenu jednostavnost zbog koje njihove kupole i zvonici uranjaju u vekovnu religioznost krajolika, u oble linije brda i tišine šuma, mir tradicije. Brukner, koji je posvetio jednu simfoniju „dobrom Bogu“, otelotvoruje tu sabranu unutrašnju usredsređenost koja živi u religiji kao u rodnom vazduhu i razume nesklad modernog zahvaljujući svom bolnom i čednom osećanju sklada. Umetnost Bruknera ili Štiftera rađa se iz poštovanja prema milom i idiličnom austro-bohemskom krajoliku, s njegovim gorama, kupolama u obliku glavice luka seoskih crkvi i spokojem kuća. Domaći i šumski mir jesu idila, prevladavanje raskola dosegnuto u zaštićenoj i omeđenoj sferi. U šumi život postaje i menja se, ali u tako sporom ritmu da pojedincu deluje nepomično, dajući mu osećaj večnog. Blagi zakon traje kroz vekove, stara se o ustrojavanju života u skladu s dobrim pravilom i 0 neosetnom prebacivanju tog istog života u dubine vremena; zbog te moralnosti vremena, primetio je Serđo Lupi, prošlost se čini dobrom budući da u njoj primećujemo kako je dobro delovao blagi zakon i

koliko je dobro ustrojio svet. Štifter voli prošlost i strahuje od sadašnjosti, užasava se faustovskog trena zakočenog u vlastitoj ispunjenosti koji prekida lagano proticanje života. Dvoglavi orao je pokušao da od brzog i nametljivog ritma modemog odbrani ono dugo trajanje vremena tradicije - a tradicija je ta duga mera vremena doživljenog kao da je večno. Naraštaji, piše Štifter u Selu izpustare, predstavljaju brojanicu na kojoj klize biseri, jedan lični život za dmgim, a svaki, jednak dmgome, pridodaje kap zaborava lancu vremena budući da, s vlastitim samozaboravom, postaje deo tog lanca. Tren Fausta ili brojanica Štiftera? Madalena, pred crkvom Sankt Florijana, kupuje razglednice i saginje se kako bi ih brižljivo pogledala, pućeći malo usne, kao što uvek čini kada je na nešto usredsređena. Brazda koju to pućenje iscrtava na njenim obrazima malo je dublja i zlato one kose blago je pomućeno, kao da podseća da život nije od nerđajućeg metala. I one plave kose, još plave, predstavljaju zrno brojanice, kap zaborava. Da li je ubeđenje faustovsko ili štifterovsko, da li predstavlja sposobnost za želju da se zaustavi tren, večito isto zlato, ili, pak, da se u mim prebira brojanica, prihvatajući nizanje bisera bez ikakve pomame? Sve što postoji pripoveda, kaže Štifter, ali čovek što sluša ježi se, jer to sve izriče opšti zakon, proticanje sadašnjosti u prošlost. Možda je ubeđenje sposobnost da se poistovetimo s tim proticanjem, sa infinitivom prezenta glagola, kretanjem i ostajanjem, vremenom i večnošću. Ubeđenje je, za Mikelštetera, bilopeithd, grčka reč, a grčki poznaje dvojinu. Da li je figura koja, nešto ispred, upravo zamiče za ugao, kap, biser, zrno, ili cela brojanica, nizanje bisera? Vreme zajedničkog postojanja predstavlja putovanje tokom kojeg prolazimo i pronalazimo mesta i trenutke vlastite odiseje. Voditi ljubav sa ženom od šezdeset godina? jednom se prilikom razgalamio moj prijatelj Roberto u kafeu. Zaboga, nije baš uputno. Ipak - dodavao je, jasnije određujući retoričko pitanje —Paola nema samo sadašnjih šezdeset godina, ona je istovremeno i žena od četrdeset, trideset, dvadeset i pet godina s kojom sam proživeo svoje dane. Srednja vrednost, tako,

136

137

7. Ka p z a b o r a v a

ukazuje na mlado doba i ukazivaće i sutra. Lice postaje snažnije, izražajnije i svesnije, zadovoljnije i zavodljivije. Oko onih usta, pod onim nosom, u kojoj tek naznačenoj bori, u tamnim vodama očiju lutaju godine, prošle i sadašnje, ocrtava se i utiskuje vreme; kriva linija vrata je vodotok vremena, korito njegove reke. Usta koja vuku u tu reku jesu ona od juče, danas; možda Heraklit nije u pravu, uvek se kvasimo u istoj reci, u identičnom infmitivu prezenta njenog proticanja, i svaki put je voda sve prozimija i dublja. Spustiti se nizvodno sve do Cmog mora, prihvatiti stmju, poigravati se s njenim vrtlozima i uzburkanošću, s prevojima koje iscrtava po vodi i licu. Stifter je voleo biljnu prirodu, a možda još i više onu neživu; opisivao je kao moralan kamen u kojem se zakon nataložio otkrivajući svoju kristalnu bit, i kako bi, u Selu iz pustare, uzdigao figuru bake poredio ju je s kamenom iz kojeg sunce izvlači blesak. Stvari deluju nadmoćnije od ljudi jer su u njihovoj neprozimoj nepomičnosti i mirnoj objektivnosti usklađene sa sporim i mračnim zakonom stvamosti. Najveća mudrost podudara se s radikalnim odricanjem od individualne hvbris i samog uma. Stifter nije veličanstven kada pripoveda primeme i moralne priče, već parabole senke, zbivanja tupog mrtvila u kojem ljudi kao da se srozavaju na nivo predmeta, na nivo pasivnih i neživih stvari kako bi pronašli, s one strane ličnih težnji, tajanstveni sklad s nedokučivim oticanjem života. U priči Turmalin, jednom od njegovih remek-dela, gotovo zaostala devojka, koja ispisuje silovite stranice ali ne razume to što piše, otelotvoruje nepojmljivu otupelost koja se napaja nekom višom spoznajom svega. Njen otac, protagonista priče, još jedan je lik tmine i bola koji doseže uzvišeniji sklad sa životom - s proticanjem sadašnjosti u prošlost-zahvaljujući svojoj potpunoj skrajnutosti zbog koje biva izbrisan iz dmštva, iz dijalektike istorije i napretka. Kako bi se poklonio prirodi, Štifter - koji tu prirodu traži u njenim malim obznanjivanjima, u rastu trave, a ne u empciji vulkana - prelazi preko njenog tvoračkog i uništiteljskog delovanja i zadržava se na njenom očuvanju. Kada je prinuđen da se suoči sa užasnim, sa uništavanjem i tragedijom, kaže da se tome „snažan s lakoćom povi-

nuje, slabić buni i žali, a čovek, u svakom slučaju, biva preneražen“. Svoje velike stranice Štifter je napisao kada je usvojio tačku gledišta ovog preneraženog čuđenja pred surovošću sudbe, kao u pričama Abdias ili Turmalin, bez moralizatorskih propovedi i ideoloških negodovanja. Kada je hteo da prisvoji primemo gledište snažnog čoveka koji ume da prihvati usud, napisao je stranice koje odišu poukom, a ponekad i nepodnošljivo dosadne. Čedni velikani poput Štiftera ili Bmknera, koji se pokazuju mnogo većim poznavaocima zla nego što sami u to vemju, pesnici su kada se sučeljavaju, krotki i nepokolebljivi, s tminom i negativnim, poput profesora Andorfa u Turmalinu koji zastaje da osmotri kako sve vene, tone i propada, kako ptice i dmge životinje malo pomalo osvajaju razvaline staništa koja su ljudi napustili, kako vlaga curi niz stare zidove. U Sankt Florijanu postoji još jedan poznavalac zla koji unosi mnogo više nemira. Na oltam Svetog Sebastijana Albreht Altdorfer je naslikao neke od svojih najpotresnijih slika, scena iz Hristovog stradanja i mučeništva sveca. Pod zlokobnim i usplamtelim nebesima, bukti životinjsko i bezumno nasilje nad dvojicom osuđenih, ističu se slaboumna i mrka lica koja prikazuju svu tupost zla. Nedaleko, na slici Volfa Hubera koja prikazuje smrt Svetog Sebastijana, žena zverski udara mučenika nekom vrstom tiganja, a i dete, glupo i nastrano, učestvuje u linču. Altdorfer pomaže da se razume Mauthauzen, njegove divlje boje puštaju krik i protiv surove mahnitosti logora. Austro-barokne zaobljenosti samostana, kupole Sankt Florijana ili Melka, izvrdavaju ovoj tragičnoj i surovoj strani stvamosti, ublažavaju je i, na taj način, gotovo da postaju njeni saučesnici, budući da je skrivaju i potiskuju u zaborav. Ljupke barokne krive linije priliče primemoj i umimjućoj mudrosti, razdraganosti monaha Melka koji u Bajci o prijateljstvu Gitersloa, tomističkog i totalnog romanopisca preminulog pre nekoliko godina, pikaju loptu uvereni, svakom žilom svog bića, da zaobljenost i lakoća lopte i pokretna simetrija samostanske fontane iskazuju saglasje sfera. Onaj kružni sklad poseduje svoju ekumensku veličinu, širok i kmžan pokret kojim se svetu udeljuje red i sigumost u večemjem bla-

138

139

Godine 1908. Franjo Ferdinand, nadvojvoda Austrijski-Este i naslednik prestola austrougarskog carstva, odredio je habzburšku krunu kao krunu od tmja. Ova rečenica je istaknuta u sali muzeja u sećanje na nadvojvodu u dvorcu Artštetena, na oko osamdeset kilometara od Beča, nedaleko od Dunava, gde je sahranjen zajedno s toliko voljenom

ženom, Sofijom. Hici iz pištolja u Sarajevu onemogućili su Franju Ferdinanda da stavi na glavu onu kmnu, ali sve i da je postao car i da je vladao dugo poput Franje Josifa, ne bi bio sahranjen u Kapucinskoj kripti, kao njegovi preci: želeo je da počiva kraj žene, a ona, Sofi Cotek fon Čotkova und Vognin, bila je samo grofica, izjedne od najstarijih porodica češkog plemstva, i kao takva nije imala pravo da bude primljena u carsku habzburšku kriptu, kao što joj zbog preskromnog porekla nije bilo omogućeno da, nakon venčanja s prestolonaslednikom, boravi u Hofburgu i ima pristup carskim kočijama i ložama. Sada oboje počivaju u kripti crkve Artštetena, u blizini dvorca, u dva bela i posve jednostavna sarkofaga. Nakon imena „Franciscus Ferdinandus, Archidux Austriae-Este“, na nadgrobnom kamenu ne stoji ni zvanje prestolonaslednika, ni dmge titule ili znamenja; njegovo postojanje je sažeto, na latinskom, u tri bitna događaja, propraćena odgovarajućim datumima: Natus, Uxorem duxit, obiit. 1 Sofijina priča je podeljena i zgusnuta u ta tri trenutka. Roditi se, venčati se, umreti: u ovoj jezgrovitoj epskoj tvorevini sažima se srž čitavog jednog života, nadvojvode i svakog drugog; bilo koje, čak i visokopam o određenje deluje dmgorazredno i ne zavređuje da bude pomenuto niti urezano u mermer. U onom grobu ne počiva samo slučajni prestolonaslednik, već neko ko je mnogo više od toga, univerzalni čovek koji je podelio zajedničku sudbu sa svima. Brak sa Sofijom, osuđivana mesaillance sa zenom koja je bila tek grofica, nije ga samo primorao da odustane od nasledstva u iine sinova, već i nagnao da podnese gorka poniženja, ostrvljeni neprijateljski stav dvorske kamarile koja će imati prilike da se naslađuje i nakon Sarajeva, prilikom pogreba. Franjo Ferdinand nije odustao od prestola zbog ljubavi, kao kakav romantični ćifta, jer je njegov život iznalazio smisao u posvećenosti višoj odgovomosti carstva i samo povinujući se tom pozivu mogao je da bude ispunjen, dostojan one ljubavi u kojoj je pronalazio svoj vrhunac, ali nije prihvatio ni odricanje od ljubavi zarad prestola, podjednako ćiftinsko. Svi su bili protiv tog braka, i njegov brat, nadvojvoda Oto, koji je voleo da se pojavi u hotelu Saker nag, noseći samo veliki opasač i

140

141

goslovu. Ali veliki barokni manastiri, koji pripadaju slavnoj istoriji umetnosti, previše glancaju i lašte tu zaobljenost koju poneki paroh s periferije zna da ostavi podosta neodređenom i sklepanom kako bi napravio prostora i neskladu i rascepima. Pod izglačanim kupolama onih samostana nema, pak, mesta za bezumni bol, za nesimetričnost, za varvarsku strast i raspinjanja kojima svaki čas bivaju podvrgnuti ljudi. Ne baldahinu slavljeničke crkve već su zlokobna nebesa od krvi Altdorfera ta koja se pravedno odnose prema apokalipsi što se neprestano ponavlja, prema živim skeletima Mauthauzena.

8. P a t k e u G r a j n u U Grajnu nema više virova i vrtloga koje je opisao Ajhendorf i koji su ulivali strah putnicima i gutali barke i čamce; mudri radovi, za koje se zalagala još Marija Terezija, ali dovršeni u skorije vreme, umirili su ove vode Dunava, jutros obavijene maglom koja na suncu već polako isparava. Staro gradsko pozorište, odmah kraj zatvora odakle su zatvorenici mogli da kroz reštke bace pogled na predstavu aristotelovski čisteći vlastite duše od zločinačkih strasti, tiho je i nekoliko metara niže, na reci, u poslednjoj magli, patke plutaju trapavo heraldičke i prisne, gotovo povarošene bumice koje ukazuju na daljine severa, ali ostaju kod kućnog pristaništa. U ovom kraju je živeo Strindberg, sa ženom Austrijankom; pronalazio je, kažu proučavaoci, nadahnuće za Inferno i Put u Damask. Gledam unaokolo; lako je zamisliti šta je ovaj razliveni predeo mogao da ponudi romantičarskoj čežnji Ajhendorfa, ali je teško shvatiti šta je u njemu mogala da iščita vizionarska žestina Šveđanina.

9. T o r t a za n a d v o j v o d u

sablju, ili da uleti na konju u pogrebne jevrejske povorke i naredi sledbenicima da izbatinaju njegove kritičare. Kao dobar bezazomi siledžija, nadvojvoda Oto je umeo da bude slepo privržen pravilima položaja; zloba dvorske aristokratije prema Franji Ferdinandu otkriva prostakluk svake društvene grupe koja sebe drži elitom i veruje da isključuje druge, dok se sama zatvara izvan sveta, poput pijanca iz vica koji se vrti oko sebe po majušnoj kmžnoj leji, ubeđen da je ta leja svet i da iza njenog zidića započinje tamnica gde su prognani svi ostali. U odajama dvorca Artšteten, koje dočaravaju i podsećaju na život Franje Ferdinanda, mogu se uočiti tragovi protivurečne ličnosti, čoveka koji je doživljavao, s preživelim patosom, vlast monarha kao moć po božjem pravu, ali je smerao da je upotrebi protiv aristokratskih povlastica i u korist najpotlačenijih naroda carstva. Pisma, fotografije, dokumenti, predmeti pmžaju nam sliku prgavog i jogunastog karaktera, neprijatno nasilnog i fanatično autoritamog, ali i posvećenog- s neiscrpnom energijom - misiji koja nadilazi osobu i sposobnog za duboka osećanja. One drage uspomene i sećanja jesu i tragovi porodične i ljubavne sreće zbog kojih je sudbina bračnog para ubijenog u Sarajevu dostojna zavisti. Portreti prikazuju Sofiju, prelepu i spokojnu, u ponečemu sličnu Ingrid Bergman, obavijenu zagonetkom mimog života prepunog značenja i tajni. Draž Sofije jeste ona koja izbija iz zadovoljnih života nedokučivih u njihovoj jasnoći; fotografije nadvojvode sa ženom govore o prisnosti, nežnosti i senzualnosti, dva vedra i razrešena tela. To saglasje se preliva i na decu; mala Sofi, na kostimiranoj zabavi u Šenbrunu, s roza mašnom, gleda uvis, iznad dvojice braće, Maksimilijana i Emsta, koje će Hitler, nakon aneksije Austrije 1938, deportovati u Dahau. Razglednice Franje Ferdinanda poslate deci upućene su Njihovim Visočanstvima, ali su potpisane ,,Tata“. Ta plemenitost prerasta u prostotu na fotografijama iz lova koje otkrivaju pomamu prestolonaslednika u gomilanju ubistava, trapavu strast rekorda, oboriti za jedan dan 2763 galeba ili pogoditi svog šesthiljaditog jelena. Uzdižući se nad masom nabacanih smdaća, nad-

vojvoda i drugi lovci postaju, na jednoj fotografiji, trbušasti i neotesani radnici klanice. U onoj epskoj porodičnoj sagi ima poklona, školskih knjižica, zabava, figurica vojnika, slatkiša. Ko zna da li je mala Sofi, one 1908. kada je u Šenbmnu bila obučena u roze, a otac mislio o kmni od tmja, probala tortu o kojoj govori pismo preduzetnog poslastičara Oskara Pišingera, vlasnika istoimene firme konditorskih specijaliteta, Njenom Presvetlom Visočanstvu supruzi nadvojvode, koju je muž uzdigao do titule vojvotkinje. U ovom pismu, prepunom izraza poštovanja i jogunastog inata, ponizni autor se usuđuje da s dubokim poštovanjem sebi dopusti da ispuni svoju najiskreniju i najposvećeniju želju, to jest da uslužno pošalje Njenom Presvetlom Visočanstvu da proba tortu koju je sam osmislio, uveren da će ga obasjati sreća dobijanja njenog carskog suda o kvalitetu iste. Započinjući novi pasus, Oskar Pišinger se ponovo baca u izraze svog najdubljeg poštovanja i zahvalnosti, ali i ponavlja da se nada da će dobiti željeno mišljenje o vlastitom ostvarenju. Iz kuće nadvojvode je zasigumo odaslat neki odgovor, štaviše, sudeći po indicijama, neoprezno ohrabmjući, jer u narednom pismu poslastičar izražava svoju zahvalnost i opisuje stanje blaženstva što je dobio ovlašćenje da zvanično nazove „vojvotkinja Sofi“ neke krofne s kremom njegove proizvodnje. Torta se, pak, nekim čudom, više ne pominje nijednom rečju; možda nije naišla na dobar prijem, ali Oskar Pišinger nadomešta po svoj prilici neuspeh lepim podvigom Krapfen-a, čiji naziv obećava dobar prijem kod publike. U tom trenutku, međutim, mora da je vojvotkinja, možda kajući se zbog ovlašćenja neobazrivo datog, smatrala uputnim da napadnom poslastičam pošalje znak svoje uzdržanosti; on, naime, obaveštava da je spremno izvršio narudžbinu i da je poslao u Belvedere, gde je porodica nadvojvode odsedala tokom boravaka u Beču, šest krofni koje je namčilo Njeno Presvetlo Visočanstvo. Šest krofni - šest kolača, možda po dva za svako dete - ipak je previše malo za kuću nadvojvode, čak i za poslovičnu štedljivost Franje Ferdinanda. Kroz ova pisma može se zamisliti domaća priča; tajnovito prećutkivanje torte, sasvim izvesno uzbuđenje Oskara Pišingera koji

142

143

Možda je prolaznost reke, u igri suprotnosti, ulila gospodinu Kiselaku, pomoćniku delovodnika dvorske komore u Beču, početkom XIX veka, i revnosnom putniku pešaku, žudnju za večnošću, pomamnu želju da onim neuhvatljivim vodama suprotstavi nešto postojano. Nažalost, nije mu palo na pamet ništa bolje od vlastitog imena i tako je počeo da ostavlja svoj potpis J. (Jozef) Kiselak, ispisan velikim cmim slovima neizbrisivom uljanom bojom, za svojih lutanja duž obala Dunava, prevashodno u oblasti Lojben i među vinogradima Vahaua. Ispisivao ga je posvuda, na primer, po zidovima stena. Kao i svi što žvrljaju po grčkim stubovima ili vrhovima planina, i Kiselak je težio maloj besmrtnosti i dosegao juje. Gerhard Rim i Konrad Bajer, dva pesnika iz mitske Wiener Gruppe, književne avangarde iz perioda nakon Dmgog svetskog rata i delom naknadno stvorene, zamišljaju ga svog obuzetog tom pomamnom žudnjom za sveopštim, usredsređenog na ispisivanje vlastitog potpisa s kaligrafskim sve zahtevnijim savršenstvom, s mahnitošću dostojnom one božanske koju je Platonov Ijon uviđao u poeziji. Naravno, beg voda je plemenitiji od one megalomanske nepomičnosti. Bilo bi bolje da je Jozef Kiselak ispisao po licu sveta - ili,

skromnije, lepe oblasti Vahaua - tuđe ime, ime voljene osobe ili neku od onih reči bez smisla koje se ponavljaju poput magične formule: naravno, bio bi mnogo veći da je išao unaokolo i brisao svoje ime umesto što ga je ispisivao. Ali pomoćnik delovodnika je bio kontinentalac, čovek kopna, i pored izleta u dunavske vode, a da bi neko znao kako da postane Niko, poput Odiseja, možda je potrebno more. Mitelevropa je prizemna, alpenstock i odeća od teške zelene čoje, brižljivi red javnih prihoda i ureda: kultura onih koji su izgubili prisnost s tečnim elementom, s majčinskim amniosom i drevnim prvobitnim vodama, i ne svlače se lako jer se bezjakne, granice, zvanja, obeležja i delovodnog broja osećaju izloženim pogledu i nelagodno. Mitelevropa je velika kultura odbrane, brane pred životom koju postavljaju Jozef K. ili doktor Kin, šančeva i podzemnih prolaza iskopanih kako bi se osoba zaštitila od napada spolja. Dunavska kultura je veliko utvrđenje koje nudi veliko sklonište kada zapreti opasnost od sveta, kada život napadne i ovlada bojazan od gubljenja u prevarnoj stvamosti, pa se svi zatvaraju u kuće, kriju iza spisa i službenih protokola, u bibliotekama, oko božićne jelke Štiftera, zatvoreni u gmbi i topli loden. Između četiri zida valja nam videti vlastito ime napisano među birokratskim zvanjima, a možda ga i ispisati po zidovima, poput Kiselaka. More je, pak, prepuštanje novom i nepoznatom, sučeljavanje s vetrom, ali i podavanje talasu. U bilo kojoj i najmanjoj luci, u staroj košulji i s kamenjem što prži pod nogama, mke pmžene kako bi se nehajno primili uživanje i ljubav, koji ne moraju da se s mukom probijaju kroz kapute ili zimske predostrožnosti, čovek je spreman da uđe u prvu barku i nestane, poput onih likova Konrada koji, napustivši kapetaniju, zameću tragove u nepreglednoj obali Tihog okeana, progutani bezbrojnim životima njenih hiljada i hiljada kilometara. Mitelevropski kontinent je analitičan, more je epsko; na mtama mora čovek uči kako da se oslobodi nemira Kiselaka koji pomamno, uvek iznova, potvrđuje svoj identitet. Kiselak je, 1829, napisao i dve knjige beleški s puta koje vrede mnogo manje od njegovih potpisa. Na malom brodu, na Dunavu,

144

145

priprema krofne, delo njegova života, ćuške koje je nervozno delio svojim šegrtima, skromna i ledena porudžbina, mali poslužavnik dostavljen u velelepnu palatu Belvedere. Nešto dalje, nekolike fotografije prikazuju sled događaja tokom atentata u Sarajevu, koji tako liči na onaj u Dalasu; u tim trenucima, između fotografija, ispaljeni su hici samoubistva Evrope - možda su ti hici, koji su nas smrtno ranili, kakvim zamršenim putevima lukavstva razuma, označili i početak oslobađanja zemalja Azije i Afrike kojima bi, u protivnom, ujedinjene stare evropske sile mogle i dalje nesmetano da vladaju i da ih izrabljuju. Možda su Krapfen „vojvotkinja Sofi“ nadživele krunu od tmja, kao i torta Pišinger, danas čuvena. Svet ide dalje i porodični ep postaje predmetom brige sociologa i crkvenih ljudi; pred nadbiskupskom kriptom, oglasna tabla parohije Artštetena najavljuje, za narednu sedmicu, ,,dan razmišljanja za svekrve“.

10. K i s e l a k

službenik delovodnika se žali na neotesanost putnika, malih od palube, domaćica, trgovačkih putnika, čamdžija. Ispoljava prostakluk onih turista koji bi hteli netaknuta mesta i veruju da ih samo drugi prljaju svojim prisustvom. Kiselak drži da je jedini sposoban za plemenita osećanja, sposoban da ceni ono što je izvomo. Dmgi su „poluljudi“, glupa i sirova masa i ni najmanje ne sumnja da joj nikako ne pripada. Kiselak je jedan od onih, i danas brojnih, što prezim mase, koji, dok se tiskaju u prepunom autobusu ili na zagušenom autoputu, drže da su, svaki pojedinačno, stanovnici uzvišenih samoća ili prefinjenih salona i s nipodaštavanjem, svaki pojedinačno, gledaju na svog suseda, nesvesni da im se uzvraća istom merom, ili, pak, tom susedu namiguju kako bi mu stavili do znanja da su, u toj opštoj tisci, samo njih dvojica odabrane i duhovite duše, prinuđene da dele prostor sa stadom. Ta umišljenost šefa kancelarije, koja obznanjuje ,,Vi ne znate ko sam ja“, potpuna je suprotnost pravoj samostalnosti suda, onoj gordosti Don Kihota kada, zbačen iz sedla, mrmlja: „Znam ja ko sam“ i koja nikada ne ide zajedno sa olakim i nepodeljenim preziranjem bližnjeg. Standardizovana nadmenost u odnosu na mase tipično je masovno ponašanje. Ko govori o opštoj gluposti mora znati da ni sam nije izuzetak, budući da i Homer svako malo zadrema; mora da je prihvati kao pretnju i zajedničku kob ljudi, svestan da je ponekad pametniji, a ponekad bedastiji od svog suseda u ulici ili u tramvaju, jer vetar duva kuda želi i niko nikada ne može da bude siguran da ga, baš u tom trenutku ili trenu nakon, vetar duha neće napustiti. Veliki humoristi i veliki komičari, od Servantesa do Stema ili Baster Kitona, zasmejavaju nas ljudskom bedom pošto je, na prvom mestu, uviđaju u sebi samima, i taj neumoljivi sineh podrazumeva razumevanje zajedničkog usuda prepuno ljubavi. Glupost je određena i epohom, poprima oblike i odlike u zavisnosti od istorijskog doba i preti i tiče se svakog, ne samo dmgih, kako je verovao Kiselak. Pisac pun prezira koji kao da bez razlike ismeva sve, zapravo, ne pogađa nikoga, budući da se svakom svom čitaocu obraća dajući mu osećaj da ga drži jedinim pametnim u gomili budala,

Dva susedna grada Krems i Štajn, razdvojena ili ujedinjena, po staroj duhovitoj izreci, samo onim i, čuvena su po vinu i baroknonarodnom slikarstvu Šmita (poznatog kao „Šmit iz Kremsa“); nekada žive centre rečne trgovine, devetnaesti i dvadeseti vek, napredak i industrijalizacija ostavili su potpuno po strani. Sada su samo tihi predeo uličica koje se ispražnjene uspinju, malih stršećih balkona koji gledaju na usnule trgove, skrivenih stepenica koje izbijaju na šumu krovova, zatvorenih hotela i pustih arkada. Sve je nemo, majušno i mrtvo; u dvorištima se čuje samo kako pada kiša, slabašna i nenametljiva. Krems, čiji je sjaj, 1153, arapski geograf Idrizi veličao i koji je, po njegovom mišljenju, nadilazio onaj Beča, danas liči na Vinetu, grad preplavljen vodama po čijim ulicama na dnu mora legenda vidi kako, u drevnoj odeći, neko luta. Kada prolaznik izbije iz uličica ili izađe iz neke kapije, na um padaju one slike ili tapiserije iz legendi iz kojih, nekog začaranog časa, izlaze stvorenja i spuštaju se u život. U Štajnu, još dremnijem, nedaleko od natpisa što podseća na Kehela, kojem dugujemo spisak Mocartovih kompozicija, apotekar je živnuo zbog neuobičajenog dolaska tuđinca, pokazuje mu gordo celu apoteku i uznosi dike Štajna, s prizvukom netrpeljivosti prema Kremsu, odjek starog gradskog supamištva.

146

147

ali se na taj način obraća gomili čitalaca. Tehnika je mahom uspešna, jer se čitalac može osetiti dimut tim izuzetkom koji baš u njegovom slučaju pravi onaj što prezire sve ostale, ali ne uviđa da on, zapravo, taj izuzetak pravi za svakoga. Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima. Ne bi bilo loše da se oni što su skloni da vlastite susede drže ,,poluljudima“ late pera, poput Kiselaka, kako bi ispisivali isključivo sopstveno ime. Ko zna, možda bi prepisujući te škrabotine na kraju, kao reč toliko puta ponovljenu, lišili smisla vlastito ime kako bi ga zaboravili i otklonili svaku obest, ne bi li postali Niko.

11. V i n e t a D u n a v a

Vlada mrtvačka nepokretnost koja kao da svakog lancima okiva za vlastitog dvojnika. Čovek oseća zadovoljstvo u prepuštanju tom obamrlom zaboravu, ali i čežnju za begom i nestrpljenje preobražaja; želju da postane kormilar Dunava iz romana Dunavski razbojnici Vema, u kojem gospodin Jeger, dmgim imenom Karl Dragoč, mađarski policajac, Iliju Bmša, dmgim imenom Serge Latka, poistovećuje s vođom bande rečnih gusara, Ivanom Strigom (koji se prodaje za Latka) da bi i sam bio poistovećen s njim.

12. 1 0 . 2 0 č a s o v a

montaže ili projekcije zamrsili naše filmske trake, kao u Helcapopinu, greškom nas šaljući da glumimo u dmgom filmu! Možda je raj Helcapopin i svi ćemo glumiti zajedno, u razdraganom umebesu kao u školi za vreme odmora. Strela je već sustigla Mariju Sonju, ali će uskoro sustići i nas; možda nas je već malo i sustigla, preciznost kojom smrt označava tačno mesto gde ona počiva resko je kao rana. Na portalu dvoglavi orao, koji u kandžama drži glavu Turčina, i nadgrobni kamen ciganskog glavara. Gmb varvarski kamen ove crkve odaje poštu gordom nomadskom kraljevskom dostojanstvu neznanog i skrajnutog naroda koji nije prisutan u našoj svesti, kao što, mahom, nije ni u u istorijskom sećanju.

U Tulnu vreme bode, ujeda, i život je strela odapeta ka ništavilu, rastačući nepovratni proces o kojem govore fizičari. U Sagi o Nibelunzima Atila sačekuje i dočekuje u Tulnu burgundsku nevestu Krimhildu, i pesnik opisuje kosmopolitsko mnoštvo kneževa i naroda, njenih podanika u pratnji, Vlahe i Tiringijce, Dance, Pečeneze i ratnike iz Kijeva, a koje će nešto lasnije osveta Krimhilde nagnati u borbu i u smrt. Dan je hladan i kišovit, šuma oko grada je fosforescentno zelene boje, mahovina natopljena vodom i vlagom. U crkvi Svetog Stefana, bazilici iz XI-XII veka na tri broda, nadgrobni kamen kaže „ovde počiva Marija Sonja“, a smrt pokazuje na mesto strelom; sat je zaustavljen na 10.20, a njegove kazaljke su strelice poput strele smrti koja je prikazana s tobolcem. Strela je život, nepovratno odapeta, koja neumitno pada kada sila teže pobedi njen let, ali je i smrt što sustiže život u punom trku, vreme je koje probada svakim satom, sat je koji odbrojava kratko odgađanje i ranjava tim odbrojavanjem. Ovde počiva Marija Sonja, naša sestra u smrti, i želeli bismo da je probudimo poljupcem što nije onaj bratski, poljupcem u usta zahvaljujući kojem bi njeno telo izronilo iz voda sna, gmdi i noge što se pomaljaju iz senke, ramena što se grle u noći. Kakva je kosmička uredba prefekta propisala da ne možemo susreti Mariju Sonju, kakav je upravni odbor Ustanove Univerzalne Predstave uredio da glumimo u dva različita i vremenski neusklađena scenarija i dva filmska studija? Kada bi barem tehničar

Šikare i močvame livade oko Tulna bile su kraljevstvo Konrada Lorenca, njegovih pljačkaških pohoda na Dunav, rečne mkavce i kanale. Priče koje su tragovi pripovedali njegovom pogledu i nosu njegova psa dok je živeo u Altenbergu, selu između Tulna i Klostemojburga, zanimljivije su od onih koje sakupljam iz ukrasa kuća, starih knjiga ili kojeg muzeja. Na mom putovanju susrećem previše često heraldičkog dvoglavog orla i previše retko belorepog ili morskog orla koji kruži nebom nad vodama Dunava; Muzil, Franjo Josif, Polumesec i Kafe Central bacili su u senku drevnije i punopravnije stanovnike Mitelevrope, brestove i bukve, divlje svinje i čaplje. Tako se, u ovom ličnom atlasu pontsko-panonske oblasti, kako je danas nazivaju zoolozi, beleže samo oni koji su poslednji stigli, tako odvažni, rekao bi Fokner, da sebe drže gospodarima šume. Svestan sam koliko upravo ti razlozi podrivaju i potamologiju. U svom delu Opus Danubiale iz 1726. maršal Marsili govori o narodima i spomenicima, gradovima i kmnama, ali i 0 metalima, de piscibus in aquis Danubii viventibus; opisuje i deli aves vagantes circa aquas Danubii et Tibisci, ptice koje ne jedu ribu i one iz blatnjavih močvara; rasvetljava različite načine gradnje gnezda, iscrtava anatomske slike orla i jesetre.

148

149

13. D v o g l a v i o r a o i m o r s k i o r a o

Ali maršal iz Bolonje živi u doba koje zahteva univerzalno znanje i zasniva ga na prvobitnim, prirodnim korenima čoveka i kulture. Kao carski vojnik, bori se u Transilvaniji i opseda Beograd; piše Ustrojstvo vojske u Otomanskom carstvu, razvoj i slabljenje iste, ali i Histoire physique de la mer, oglede o gljivama i fosforu, kao i hidrauličke beleške o stajaćim vodama. Strateg i proučavalac rečnih tokova istovremeno je i istoričar, mineralog, limnolog, kartograf. Još poseduje sveobuhvatno i klasično poimanje života koje ne zaboravlja materijalni osnov pojedinca i istoriju kalemi na prirodu. Velika poezija je često prožeta tom svešću o prirodnoj istoriji čoveka: Lukrecije, Leopardi, kineski pesnici koji pojedinca, i njegov žal za dalekim prijateljem, uranjaju u hiljadugodišnju istoriju predela u kojem on diše, u okvire planina i jezera. I velike religije se hvataju u koštac s materijom od koje smo satkani; ono po čemu se razlikuju od onih lažnih i sujeverjem određenih, govorio je Česterton, jeste njihov nepatvoreni materijalizam. U nekoj vrsti planetame reforme Đentile navikli smo da ne razlikujemo životinje i imenujemo biljke pred kućom; prezrene nazovinauke o prirodi ustuknule su, u skladu s programima ministarstva, pred humanae litterae, tako da je od Lineove celine Systema Naturae ostao samo latinski naziv u dve reči, a ne i živo biće na koje on ukazuje, spisak pukih imena poput nizova bajkovitih životinja koje postoje samo u rečima, jednorog ili feniks, i nama ne preostaje ništa dmgo no da se poigravamo tim latinorum, u nadi da ironija može da nadomesti nedostatak stvamosti. Ako želim da imenujem ptice i cveće koje sam video, u različita doba, na ovim obalama Dunava, moram da se latim udžbenika podunavske flore i faune, knjiga Bauera i Glaca ili starog Mojsisoviča. Raskol između prirode i kulture uzrokom je nelagode ove poslednje. U nemačkoj kulturi barem je živa svest o toj nelagodi i mesijanska čežnja za njenim zalečenjem. Pesme Ajhendorfa, sa žamorom njihovih šuma, i utopijska misao Bloha podsećaju nas na našu obogaljenost; Helderlin nam kaže da smo siročad bogova i da bez ove svesti o progonstvu nema ni nade u iskupljenje. Ali naša kultura ne potiče

iz šume Ajhendorfa, niti s mora Melvila; proističe pre iz beskrvne mašte Sada u kojoj - govorio je Flober - nema pravog drveta niti prave životinje. Svetovne društvene zabave predstavljaju naše jedino obzorje. Nelagoda kulture, na koju je maestralno podsetio Frojd, rađa se i iz nezalečive protivurečnosti. Kultura i moral počivaju na neophodnom, ali i teško dokazivom razlikovanju ljudi i životinja. Nemoguće je živeti bez uništavanja života životinja, ako ništa dmgo, barem onih koje izmiču našem opažaju, i nemoguće je priznati životinjama univerzalna i nepovrediva prava, kantovski pojmiti svaku životinju kao svrhu, a ne kao sredstvo; uzajamno bratstvo može da obuhvati čovečanstvo, ali na tome i ostaje. Ta nemogućnost dovodi do neminovnog razdvajanja sveta ljudi i prirode i nagoni kultum, koja se bori protiv patnji nanetih ljudima, da sagradi svoje zdanje na patnji životinja, pokušavajući da je ublaži, ali i mireći se sa činjenicom da je ne može odstraniti. NeiskupIjivi bol životinja, neznanog sveta koji poput senke prati naše postojanje, tovari upravo na to naše postojanje sav teret prvobitnog greha. Delo Kanetija, poglavito Masa i moć, predstavlja otkrivanje tmine što raste u nama sa smrću života kojima se hranimo. Prirodnjak koji živi sa svojim sivim guskama u podunavskim močvarama drži da se to razlikovanje zasniva na proizvoljnom antropomorfizmu; etologija ga je naučila da životinje ne poseduju samo automatske nagonske mehanizme, kako bi bilo zgodno verovati, i nije sklon da, poput Bifona, između njih i čoveka uoči „beskrajnu udaljenost“, već da, poput Linea, samog čoveka jednostavno pojmi kao jednog od sisara. U kosmopolitskim idealima prirodnjak mahom uviđa „šovinizam čovečanstva“, nacionalizam koji se s plemena proširio na naciju i na čitavo čovečanstvo, uvek, pak, odričući prava i poštovanje onima koji ne pripadaju grupi. Demokrata je humanista; prirodnjak - čak i kada je oslobođen nacizmu bliskih naklonosti koje se mogu uočiti u prošlosti Lorenca - teško može da postane poklonik „vere čovečanstva“ jer u njemu sve i da je najrazvijene moguće - uviđa jedan od oblika života i verovatno drži, poput onog Muzilovog lika, da bi Bog, ako je postao

150

151

čovekom, mogao ili morao da postane mačkom ili cvetom. Proučavajući pacove ili vidre, prirodnjak misli da je borba za opstanak neumitna i, uostalom, ne veruje da su ljudi protagonisti niti da su svrha univerzuma i da se, dakle, mogu izbaviti kobi međusobnog povređivanja. On, tada, pokušava da što je više moguće poštedi surovosti i bola svako biće, ljudsko ili životinjsko, ali je spreman i da opravda zakon po kojem se, pogubno, sučeljavaju dva čopora - a čopor, u zavisnosti od istorijskih grupacija, može da bude grad, partija, klasa, pleme, nacija, rasa, Zapad ili svetska revolucija. U trenutku sukoba ne važe opšta načela, već je na snazi nagonski osećaj pripadnosti čoporu u ime kojeg je dozvoljeno i nužno zadati udarac, nije bitno da li drugim ljudima ili drugim životinjama, jer je u oba slučaja reč o tragediji, ali i, u oba slučaja, o neumitnoj tragediji. Uveren da je svaki šovinizam relativan, prirodnjak odbija da kao sveti i apsolutni pojmi šovinizam čovečanstva; on tako opravdava i uzdiže svaki šovinizam, osnovni zakon povezanosti grupe koji, u zanosu borbe, zamagljuje sudove i vrednosti. Na taj način se, na kraju, može prihvatiti svako nasilje počinjeno u žestini bratstva klana i istrebljenje koje je sprovodio Treći Rajh na kraju ne deluje toliko različito, niti vrednosno drugačije od bezmemih pokolja mrkih pacova nad cmim pacovima za vreme njihove invazije Evrope u XVIII veku. Ni boje ovih voda i drveća ,,Donauauen“-a ili zov ovih ptica ne mogu da nas nagnaju da se odreknemo šovinizma čovečanstva, bez kojeg se sasvim izvesno ne blaži bol životinja, već zapada u otupelo varvarsko stanje i pridodaje bol onim već neizbežnim jadima. Ali i kada bi se zaorila truba Fidelija, oslobođeno čovečanstvo bi trebalo da se, na poslednjein spratu nebodera gde bi bilo njegovo stanište, seti svih poniženih i bolnih spratova na kojima počiva, kako je pisao Horkhajmer, onaj najviši. U najnižim podrumskim prostorijama, temelju čitave zgrade koja na svom vrhu daje koncert Mocarta ili izlaže sliku Rembranta, živi patnja životinje, curi krv klanice.

152

14. K i r l i n g ,

Hauptstrasse 187

U jednoj od ovih soba, 3. juna 1924, um roje Kafka. Mala kuća na dva sprata, danas sa skromnim stanovima, bila je sanatorijum doktora Hofmana u ovom malom mestu u blizini Klostemojburga, gde se Kafka nadao da će ozdraviti i gde je proveo svoje poslednje nedelje. Na podu, na ulazu, piše ,,Zdravo“. Kafkina soba gledala je na vrt, verovatno na dmgom spratu; sada je vlasnik gospodin Baher, na ulaznim vratima nekolika obaveštenja saopštavaju da odžačar dolazi svakog trećeg ponedeljka u mesecu, zabranjuju da se drva cepaju u kući i prenose teški sanduci stepeništem bez pismenog ovlašćenja. U stanu sam na drugom spratu, ljubazna i vremešna gospođa Dunaj me pušta da uđem i odem do balkona. Ograda je od drveta, tu je i prostrt veš i krpeni medvedić na zemlji; na balkonu ispod, gde gospođa Hašer neumomo posprema, mnogo jelenjih rogova i trofeja iz lova ne mogu se tako lako povezati s poslednjim časovima u kojima je Kafka, u strašnim bolovima, radio korektum Umetnika u gladovanju, knjige gde se nalazila i istoimena priča, parabola 0 savršenstvu od kojeg život presahnjuje. Odavde je Kafka, u svojoj ležaljci, posmatrao vrt ispod gde se sada nalazi drvena baraka prepuna kolica, malih kosa i drugog alata. Gledao je onu zelenu boju koja mu je izmicala, odnosno cvetanje, doba, limfu koju mu je, pak, hartija isisavala iz tela, cedeći ga sve do osećaja potpune i nemoćne sasušenosti. Pred onim tako ženskim zelenilom Kafka je možda osećao da predstavlja, u svojoj veličini, gotovo grotesknu krajnju verziju muške nesigumosti, njenih jogunastih odbrana i neprestane potrebe za potvrdom. Pred onim epskim zelenilom Kafka je konačno kraj sebe imao ženu, Dom Dijamant, ženu čijem se prepuštanju nije plašio, s kojom je želeo da se oženi, s kojom je želeo da živi. Nikada nije previše kasno, ni na pragu smrti, da se dođe do istine ovih reči: „Šta bih bio bez nje“, kaže Kafka misleći na Dom. Ta snaga prihvatanja pomoći izdiže ga iznad njegovih likova u kojima je opisao svoju tegobnu nesposobnost da prizna sopstvenu nedostatnost i da živi sa svešću 0 vlastitoj neprimerenosti. 153

Može biti da mu je bolest, lišavajući ga tvrdoglave snage pisanja koje ga je udaljilo od života, pomogla da ponovo pronađe taj život, tako ponizno kako mu pisanje nikada ne bi omogućilo. Možda je spas plod slabosti, fizičke nesposobnosti da budemo samostalni i da pišemo. Ali i dalje je to spas. U dnevnicima, Kafka podseća da je njegovo jevrejsko ime Amšel - ime što je izražavalo ljudski identitet koji mu je bio uskraćen, topli život, ljubav, porodica. Svega toga se odrekao kako bi bio „jedino Franc Kafka“, kako bi bio pisac. Ono što mu se zbiva u poslednjim trenucima života, kada ga ljubav prema Dori priblažava judaizmu i avanturi zajedničkog postojanja, ne pripada više priči o Kafki piscu, kaže Đulijano Bajoni, ,,već se tiče jedino čoveka čije je jevrejsko ime Amšel“. Amšel ume da načini korak za koji Kafka nije sposoban, ume da prigrli vlastite slabosti, da se prepusti ljubavi, da prizna da bi bez Dore bio ništa. Ako čovek bez žene, kako kaže odlomak iz Talmuda drag Kafki, nije čovek, Amšel je taj koji je postao čovekom, makar na samrti, ali je i Franc taj što priča i podučava toj odiseji postajanja Amšelom, postajanja čovekom. U drugoj se sobi Alberto Kavalari naginje kako bi pročitao karton s krivom merenja temperature; 12. aprila Kafka je imao 38,5. Sekspirovsko lice Alberta postaje napregnuto dok iščitava u registru imena osoba primljenih istog dana kada i Kafka u sanatorijum Vinervalda: Kraus Olga, Kovač Bjanka, Kišfaludi Etelka. Na onom grabljivom i velikodušnom licu iščitavam veliko i obestrašćeno prijateljstvo prema svetu, pietas koja zastaje nad onim neznanim i izgubljenim imenima u želji da oda počast i njihovom usudu, da sačuva sećanje i na njih i otkrije i njihovu priču njuhom starog izveštača. Naši pogledi se susreću na trenutak iznad registra. I taj čas, kao i ona tri nepoznata imena, čuvaju se u večnosti ovih soba. Ovde je umro uistinu Svako, kao u srednjovekovnim svetim prikazanjima.

154

Kafe C e n t r a l i. L u t k a p e s n i k a Beč. Za jednim stolom, među prvima levo kada se uđe u Kafe Central, sedi lutka Petera Altenberga, sa utučenim i upalim očima i slavnim dugim brkovima kao u morža. Usred stolova za kojima su ljudi lutka Altenberga čita novine. Sedeći blizu njega, svako malo zaboravljam da je taj brkati i nepomični gospodin, odela davno izašlog iz mode i izgleda neodređeno poznatog, lažan. Kako se često događa u kafeima, bespravno bacam pogled na novine koje drži u rukama; možda su one današnje, iste koje i mi čitamo, možda mu svakog jutra konobar zavlači primerak među prste. Za ovim bečkim stolovima, početkom veka, Peter Altenberg pesnik bez doma koji je voleo bezimene hotelske sobe i ilustrovane razglednice - pisao je britke i neuhvatljive parabole, kratke crtice posvećene onim sitnim detaljima, senci na licu, lakoći nekog koraka, surovosti ili očaju nekog postupka, u kojima život pokazuje svoju lepotu ili ništavilo, a Istorija otkriva vlastite, još neprimetne pukotine, znakove predstojećeg sumraka. Moj se veštački sused prikrivao u polumraku tog sumraka, krio se u bezimenosti i tišini, odbijao je dok je gladovao nakon Prvog svetskog rata - ponude za posao, govoreći da može samo da se bavi time kako da iznese do kraja vlastiti život. Ovde je sedeo i Bronštajn, alijas Trocki, toliko da je austrijski ministar, kojeg su tajne službe obavestile o pripremanju revolucije u Rusiji, odgovorio, kako donosi čuvena anegdota: ,,A ko će, u Rusiji, podići revoluciju? Možda onaj gospodin Bronštajn koji po vasceli dan sedi u Kafeu CentralT‘ Onaj lutak ne priziva u svest pravog Altenberga jer je upravo on, pišući svoje poučne priče za onim stolovima kao za daskama bro155

doloma, znao koliko su pravi i lažni život izmešani i ne bi ni pomislio da je mnogo stvamiji od one lutke. Vlastito postojanje je bilo i pozorište u kojem je svako i publika i sam Altenberg je opominjao da ga ne shvatamo ozbiljnije - ali ni manje ozbiljno - od drame Šekspira, da se osetimo i unutar i izvan njega, da s vremena na vreme izađemo u kratku šetnju, noću, da se nadišemo svežeg vazduha, mešajući proživljena s neproživljenim iskustvima. U Kafeu Central smo istovremeno i u zatvorenom i na otvorenom, u prividu i jednog i dmgog; s visoke staklene kupole, koja prekriva nekakav unutrašnji vrt, spušta se svetlost dana zbog koje zaboravljamo ta stakla, ali nebi nikada mogla da se spusti kiša. Velika bečka kultura je ogolila rastuću nerealnost i nestvamost života kojeg sve više guta mehanizam kolektivnog informisanja i koji se pretvara u vlastitu scensku postavku. Altenberg, Muzil i njihovi veliki savremenici pojmili su do kraja koliko je bivalo sve teže praviti razliku između postojanja, pa i sopstvenog, od njegove reprodukovane slike umnožene u bezbroj primeraka; lažnu vest o krizi neke banke od prave krize koju ta vest izaziva, navodeći sve klijente da povuku svoje pologe; događaj iz Mejerlinga od klišea zahvaljujući kojem taj događaj postaje predstava. Sada su izložbeni predmeti ti koji su obznanili da je život postao izložbeni predmet, ne zavaravajući se da su, pak, sami na to otpomi; onaj vemi lutak Altenberga pokazuje tu dvostruku fikciju i Beč je mesto tog predstavljanja predstavljanja postojanja. Ali lutalice koje su škrabale za ovim stolovima branile su, ironične i trezvene, poslednji mb nesvodive individualnosti, krhotine čarolije - nešto neponovljivo, što se ne može do kraja poistovetiti sa serijskom proizvodnjom. Skrivena ili nedostupna istina za njih nije bila i nepostojeća i oni, pre svega, nisu zadovoljno obelodanjivali njen kraj, poput blagoglagoljivih teoretičara besmisla. U Beču se savremena stvamost identična vlastitoj predstavi, poput one koju je Altman genijalno prikazao u filmu Nešvil, podudara s baroknim osećanjem sveta kao pozorišta u kojem se glume, bez svesti o tome, uloge i role univerzalnog značenja. Naš nenametljivi i drvenasti sused ukazuje, ipak, da ne uzimamo previše za ozbiljno ono što se do156

gađa, da se prisetimo da sve ide kako ide mahom i poglavito slučajno, i da bi lako moglo da krene i dmgim putem.

2. V i t g e n š t a j n o v a

kuća

Nalazi se u trećem distriktu, tačnije, kako savesno kažu vodiči, u Kundmanngasse br. 19. To je čuvena kuća koju je 1926. izgradio Pol Engelman za Vitgeštajna koji je i sam učestvovao u pravljenju arhitektonskih nacrta. U prvi mah, čini se da kuća, koju je Vitgenštajn podigao za sestru, ne postoji, budući da u ulici nakon broja 13 sledi broj 21, preskačući ostale; ulice su raskopane, isprekidane čini se napuštenim radovima. Uz malo muke, otkrivamo da je kuća s dmge strane i da je ulaz iz Parkgasse. Zgrada, sa svojim kockastim, jedan u dmgi uglavljenim oblicima i prljavo žuto-oker boje, podseća na praznu kutijetinu. Sada je sedište bugarske ambasade, koja se u nju smestila, nakon što ju je obnovila, sedamdesetih godina, i njenog kultumog odeljenja. Šest je časova uveče, vrata su otvorena, poneki prozor osvetljen, ali se ne vidi niko, na jednoj verandi sto sa četiri prevmute stolice. U vrtu se uzdižu dva velika bronzana kipa Ćirila i Metodija, dva slovenska sveca, koja očigledno nije postavio Vitgenštajn. Geometrijska racionalnost onih arhitektonskih oblika, kao želja filozofa koji je tako neumoljivo ispitivao mogućnosti i domete misli, sada kao da otkriva, u jalovoj epifaniji, uzaludnost koja steže srce. Pitamo se šta li je želeo Vitgenštajn od te zgrade, da li je hteo da sagradi dom ili dokaz nemogućnosti postojanja pravog doma, onog koji se nekada nazivao ognjištem. Ko zna kakve su međe, u njegovom umu, imali da u idealnom smislu iscrtaju oni kvadratni oblici, kakve neizrecive prostore i slike su imali da asketski isključe, ostave izvan.

3. S v e t i S t e f a n Na trgu, pred Katedralom, nalazi se nepravilni petougaonik iscrtan na zemlji. Ne predstavlja ništa posebno, samo označava mesto gde se, ispod površine, nalaze dve kapele. Ali je vredno pažnje to što 157

jedan vodič, pogrešno, navodi da je na tom petougaoniku imao da nikne spomenik koji, nakon mnogih planova raznih vrsta i sadržaja, nikada nije podignut. Vest je netačna, ali otkriva zanimanje za ono što ne postoji, a što takođe iskazuje Austriju, poput Paralelne Akcije Muzila, odnosno događaja koji se ne zbivaju i inicijativa koje se ne preduzimaju. Austrijska kultura, koja je težila savršenoj sveukupnosti, skladnom i ispunjenom jedinstvu života, ukazala je i na delove koji uvek nedostaju kako bi se krug zatvorio, na prazne prostore među stvarima, događajima i osećanjima, raskole koje svaki pojedinac i svako društvo nose u sebi. Katkad prazan prostor može da posluži da se ponovo iznese nešto što je istorija već odložila u ostavu. Kako podseća Kristijan Reder u „altemativnom vodiču“ Beča, spomenik Republici, podignut nakon Prvog svetskog rata, ponovo je postavljen na Ringu nakon 1945. Uklonivši ga 1934, fašisti su ga gurnuli u skladište. Ne treba bacati ništa, nikad se ne zna. Gotovo u svakoj porodici, muškarci - bolećiviji, ciničniji i nesigurniji - jesu ti koji bi da se drže ovog austrijskog opreza i uvek odlažu trenutak u kom se valja rešiti stvari; pomalo su zabrinuti kada žene u kući žele da naprave reda, da pobacaju stvari i stare hartije, starudije po svoj prilici neupotrebljive.

4. Mlada baronica koja nij e v o l e l a V a g n e r a Mlada baronica Marija Vecera nije volela muziku Vagnera, štaviše, govorila je da ne može da je podnese; kada je Opera u Beču svečano otvorila, delom Rajnsko zlato, 11. decembra 1888. ciklus Vagnerovih predstava, njena odbojnost joj je poslužila kao izgovor da ne ode u pozorište zajedno s majkom i sestrom i da se tajno, dok su one slušale patuljka Alberika kako proklinje ljubav iz žudnje za zlatom, sretne s nadvojvodom Rudolfom Habzburškim, prestolonaslednikom starog carstva, kojeg je upoznala nekoliko nedelja ranije. Izašla je iz kuće, popela se, upravo na ovom uglu Marokkanergasse, u fijaker koji ju je čekao po zapovesti nadvojvode i zaputila se u car158

ski Burg, gde ju je sluga sproveo pored stražara i odveo u odaje naslednika prestola. U devet je bila ponovo kod kuće, da dočeka majku i sestru koje su se vraćale iz pozorišta. Tragedija iz Majerlinga, tajanstvena smrt Rudolfa Habzburškog i Marije Vecere na lovačkom salašu 30. januara 1889, tužna je priča koja je čitav vek dražila maštu puka, izazivajući iskreno žaljenje i pothranjujući junačko-sentimentalni kult samoubistva iz ljubavi, dajući povoda petparačkim romanima i nagađanjima o mračnim spletkama vođenim Državnim Razlogom. Ova tragedija je sirota i nežna pripovest o jednom od onih nesporazuma zbog kojih, usled kakve banalne i kobne prepreke, život iskoči iz vlastitog svakodnevnog koloseka i strmoglavi se u zanos uništenja. Marija Vecera, u trenutku smrti, još nije bila napunila osamnaest godina; prethodnog leta, još pre no što ga je lično upoznala, zaljubila se u nadvojvodu iz daleka, sa ushićenjem bespomoćne duše kojoj je potrebno da stvori nešto apsolutno čemu će se povinovati i žrtvovati bez ostatka, i što mora da obožava kako bi stekla uverenje da živi poetskim životom, kako bi dala smisao svome još neoblikovanom postojanju koje kao da, u protivnom, nestaje u ispraznoj i neuhvatljivoj čežnji. Nadvojvoda je tek bio prevalio tridesetu, bio je poznat po svojim liberalnim idejama, raskalašnostima kojima se nadmeno razmetao i nepopustljivoj naprasitosti što ga je bacala u poletnu velikodušnost, krajnje drskosti i sumnjivu razdražljivost koju je plaćala prvenstveno njegova žena, nadvojvotkinja Stefanija. Marija Vecera je - priča njena majka, baronica Elena, u svojoj spomenici MajerJing - odlazila da vidi nadvojvodu na trkama i u Pratem, poveravala je sobarici da ju je Rudolf primetio ili, nedugo potom, da ju je pozdravio s posebnom pažnjom i klela se da nikada neće voleti nikog dmgog. Proživljavala je - n a onom kratkom, srećnom i nesrećnom pragu između detinjstva i mladosti - doba velikih pokreta srca i čula, pravila prve korake u onom šegrtovanju osećanja tokom kojeg se tapkajući traži, kroz igm i čaroliju prvih susreta, put ka ljubavi. Oni pogledi razmenjeni po drvoredima Pratera i, nedugo potom, oni potajni susreti i obmane valjalo je da i za nju budu početni i nesi159

gumi akordi, probe orkestra osećanja koji se pripremaju, u još metežnom žamoru, za veliku i skladnu melodiju ljubavi. Samo nekoliko nedelja kasnije sve se, pak, svršilo u onoj smrti u Majerlingu, u oskrvnuću što su ga hitac iz pištolja u slepoočnicu i smrtna ukočenost naneli onom nežnom telu, u onim pojedinostima dostojnim obdukcijskog nalaza što donose dokumenti s protokolamom preciznošću koja služi samo da pomuti takozvanu tajnu Majerlinga. Ako pogledamo portrete mlade baronice, ono nežno i ne tako izražajno lice, koje pokazuje samo bezličnu i uopštenu lepotu osamnaestogodišnjakinje, padaju na um školske tragedije mladih života prekinutih zbog prve loše ocene ili prvog prekora, takođe pokošenih jednakim spletom apsolutnog i slučajnog, palih zbog prepreke koja ostalima, preživelima, deluje gotovo bezopasno, a koja je za njih, pak, bila nepremostiva. I Elena Vecera beleži u svojoj spomenici najmučnije detalje ove priče i njenog kraja - ili barem njene verzije kraja, kojoj je suđeno da ostane jedna od mnogih, da je ospore dmge još spomije, poput maštarija carice Zite. Delce, objavljeno 1891. koje je austrijska policija odmah zaplenila, suvopama je i dirljiva knjižica u čijoj aljkavoj prozi progovara, izvesno, majčinska ljubav, ali i, poglavito, još jedna strast, barem jednako snažna - ugled. Baronica Vecera želi da ćerku oslobodi optužbi da je bila neposredno odgovoma za onu tragediju i želi, prevashodno, da pobije glasine u kojima je optuživana da je znala za nedozvoljenu vezu i da ju je podsticala. Knjiga predstavlja bolni i povređeni spisak onih policijskih pojedinosti koje daju ritam pripovesti o zabranjenoj strasti i gde i najmanji prelaz tona ili stila veliku avantum ili pakosnu igm može da pretvori u ponižavajući jad: tabakera, dar Ijubavnika i slučajno pronađena, i komplikovane izmišljotine kako bi se opravdalo njeno prisustvo, pisma dostavljena krišom, male laži, saučesništvo uslužne grofice Lariš. Knjiga postaje napregnutija kada počne priča o bedi smrti i njenog skrivanja, upriličenog kako bi se prikrio skandal: telo Marijino ostavljeno trideset i osam časova a da ga ničije ruke nisu uredile u položaj samilosnog dostojanstva, leš utovaren u kočiju tako da se sakrije da je reč o mrtvom telu, pregovori između vlasti i poro-

dice o mestu sahranjivanja neugodne pokojnice, prosti kovčeg, na brzinu obavljena sahrana, jama koja nekoliko meseci, sve do potonjeg ponovnog ukopa, ostaje bez imena i bez ikakvog znaka. Zabrinutost za ugled, koja se nadvija nad ovim baroknim krajem i ovom alegorijom sloma, i sama jeste strast - sa svom apsolutnošću i iracionalnošću jednostrane strasti koja ne podrazumeva i ne obuhvata sveukupnost osobe i života, već izdvaja i do krajnjih granica uvećava samo jedan njihov deo. I ono što se zbilo Rudolfu i Mariji, kako otkriva ova knjiga, priča je o apstraktnoj i ushićenoj strasti koja se ne može poistovetiti s Ijubavlju, kao što se nadraženost psihe ili mašte ne može pomešati s poetskim nadahnućem. Ova amour-passion je poznoromantičarska, a romantizam, pisao je Broh, jeste i zamenjivanje jednog apsoluta, za koji osećamo da je izgubljen, delimičnim surogatom, kakav god da je on, koji bi valjalo da nadomesti sve vrednosti. Kada se taj surogat traži u ljubavi, postaje napaćena, ali visokopama retorika, prenaglašeni sentimentalni patos. Postaje čežnja mašte u kojoj se ne voli onaj drugi, već vlastita čežnja; romantičarska zavodljivost ljubavi-smrti ukazuje i na jalovost tog plama koji ne stvara i ne rađa ni u telu, ni u duhu. I ova strast može da bude velika, i velika poezija koja je predstavlja. Flober je, uostalom, pokazao, jednom za svagda, kako strast istovremeno može biti i lažna i istinita: nezadovoljne maštarije i bekstva od stvamosti Eme Bovari suprotnost su ljubavi, ali snaga s kojom Ema živi svoju nepoetičnu sudbu, kao i lažna poezija kojom ona sama pokušava da je zaodene, stvamo je svedočanstvo o nepostojanju ljubavi. Svetovni i libertinski osamnaesti vek raščlanio je, barem prividno, ljubav na hemijsku analizu strasti i ljubavnog ponašanja; činilo se da je postavio, kako kaže slavna rečenica, mozak na mesto srca. U suštini, upravo je ta suva matematika omogućila da se, kao u delu Liaisons dangereuses, pretraže ponori i sveukupnost ljubavi, njeni razdori, ali i nežnosti, gubljenje srca koje izbija još silovitije što se više preispituje mrežom dokazivanja: upravo l ’esprit de geometrie omogućava / ’esprit de finesse. Ta demistifikatorska i trezvena kultura

160

161

sekularizovala je ili demistifikovala mnoge pompezne opijenosti; sentimentalna kultura koja je docnije usledila strahovala je od te doslednosti i često se vraćala propovedanju vrline i iskrenosti, ali se ponekad zavaravala da iznalazi vrednosti u čednom i spontanom izlivu drhtaja želje, zamenjujući tako stanje duha sa istinom, psihologiju ličnosti s moralnom potragom, emotivni zanos s poezijom života. Ako su junaci libertinskih romana makijavelistički umovi koji se kunu u večnu ljubav lažući, ali i svesni da lažu, junak romantičarskih sklonosti laže i samog sebe i vuče u propast i predmet svoje želje, u ime vlastitog zadovoljstva koje ne vodi računa o drugoj osobi i njenim potrebama, već uveren da se, pak, povinuje nekom višem glasu. Nadvojvoda Rudolf, sa svojim lepim licem i blago mutnim pogledom nasilnika koji vlastitu senzualnost poistovećuje s libertinskom misijom, od Marije pravi junakinju svoje drame, sa obešću osobe koja postaje reditelj tuđeg života. Fotografije iz Majerlinga prikazuju jasan i miran predeo, austrijsko selo za porodične izlete koji više odgovara očinskom liku Franje Josifa u lovačkom odelu nego toj bumoj tragediji. Car je vest o smrti dobio od Katerine Šrat, prijateljice u čijoj je nenametljivoj i smirenoj naklonosti pronalazio utehu od nemira carice Elizabete. Nije rečeno da su časovi što ih je car provodio s gospođom Šrat, koja mu je kuvala kafu, bili manje snažni od strasti nadvojvode. Teško je znati šta se zbiva u nekoj glavi ili srcu. Ni naučnici nisu više tako naivni kao profesor fon Hofman, slavno ime bečkog medicinskog fakulteta, koji je objašnjavao studentima tragediju iz Majerlinga kao „preuranjenu sinostozu šavova lobanje“, kako je otkriveno prilikom obdukcije Njegovog Carskog i Kraljevskog Visočanstva, nadvojvode Rudolfa.

Tečni talas njegovih zavoja i zanosan ritam njegovog spuštanja izrodili su obilan roman Doderera čiji bi zamah da postane prepuštanje toku života koji protiče onim stepenicima. Stepenište je malo srce Beča, priziva u svest zaobljenost i majčinski zagrljaj njegovih kupo-

la, prostor koji se, prostran i topao, otvara na trgovima ili duž Ringa. Spuštajući se niz one stepenike, kao da se prepuštamo toku neke reke koja je sam život, koja nas nosi sa sobom i odlaže negde na njenim obalama, gde se osećamo kao kod kuće. Austrija je često to mesto gde se osećamo kao kod kuće, u onom skladu prisnosti i daljine koji se dopadao Jozefu Rotu. U međuvremenu se u knjižarama pojavila knjiga stare ljubavnice Doderera koja redom iznosi niskosti, bedu i samoživost pisca, one laži i zakrpe koje liaison pretvaraju u najmučniju svakodnevnu neprijatnost. Onaj životni tok, koji započinje tako zavodljiv na vrhu stepeništa, može da završi u peni veša ubačenog u mašinu. Dunav nije plav, kako bi hteli stihovi Karla Isidora Beka koji su poslužili Štrausu za zavodljiv i varljiv naslov njegovog valcera. Dunav je zlatan, ,,a szoke Duna“, kako kažu Mađari, ali ta zlatna boja je mađarska ili francuska galantnost, Le Beau Danube blond, kako ga je zvao Gaston Lavem jol 1904. Nešto svedeniji, Vem je razmišljao da jedan svoj roman naslovi Le Beau Danube Jaune. Blatnjavo žuto, voda koja se muti na kraju ovog stepeništa. Možda samo nepodeljena i trajna ljubav ili, pak, nepatvorena životinjska seksualnost koja se iscrpljuje svojim neposrednim zadovoljenjem, ne obmanjujući ni dmgog ni sebe da je nešto dmgo, poseduju svoju istinu, dok je šarolika lepeza prelaznih oblika ljubavnih odnosa, tipična tvorevina čoveka, često niz laži i nasilja ulepšanih sentimentalnim kičom. Ne mogu, niti želim da procenjujem verodostojnost osvetoljubive ljubavnice Doderera; izvesno je da je Beč, kao i drugi, ali možda i više od dmgih gradova, mesto i takvih govorkanja i takvih ozlojeđenih nametljivosti i indiskrecija, jer je veliki provincijski grad. To je Beč kojeg je Karl Kraus mrzeo i koji je, svojim prostaklukom dostojnim odmorišta na stepeništu, hranio njegovu satiričnu surovost. Veliki pesnici ljupkosti B e č a -jo š od genija narodne komedije iz prošlog veka, Rajmunda ili Nestroja - uspeli su da uhvate tu čaroliju postavivši je kao suprotnost nasilnosti, bmtalnosti zaodenutoj dobrodušnošću, a koji su Beč načinili trbuhom istorije, „meteorološkom stanicom kraja sveta“, kako je govorio Kraus.

162

163

5.Stepenište Štrudlhofa

Na Karlovom trgu, nedaleko od bečke Opere, izdiže se lažni ulaz ogromnog šatora koji prekriva pročelje Kunstlerhaus-a, u kojem je postavljena glavna među brojnim izložbama posvećenim, u godini obeležavanja tri stotine godina od opsade i bitke iz 1683, „Turcima pred Bečom“, jednom od velikih trenutaka čeonog sukoba između Istoka i Zapada. Posetilac koji kreće da vidi izložbu na čas ima utisak da ulazi u ogromni čador kakvog otomanskog vojskovođe, onaj šator koji je Kara Mustafa, zapovednik turske vojske, podigao, u sjaju i raskoši, u visini sadašnje crkve Sv. Ulrika, u onom delu koji danas čini sedmi distrikt grada. Neizmeme razmere imaginamog šatora prizivaju, uostalom, u svest lik Velikog Vezira koji je otelotvorio otomansku težnju k veličanstvenom i prekomemom; u neke od dvadeset i pet hiljada šatora turske vojske koja je, od prvih dana jula 1683, opkoljavala Beč Kara Mustafa

je smestio i svojih hiljadu i pet stotina naložnica koje je čuvalo sedam stotina cmih evnuha, među prskajućim fontanama, kupatilima i raskošnim odajama, na brzinu spravljenim, ali uz obilje svega. Sada se Vezirova glava čuva u istom istorijskom muzeju grada Beča koji - kraj Kiinstlerhaus-a. - takođe nudi jednu od izložbi: nakon poraza, 12. septembra 1683, od carske vojske, pod vođstvom Karla, vojvode od Lorene, ujedinjene s poljskim snagama predvođenim kraljem Janom Sobjeskim, Kara Mustafa je progonjen i ponovo potučen u Granu. U Beogradu ga je zatekao sultanov izaslanik i doneo mu svilen gajtan kojim su velikaši Polumeseca u nemilosti svog vladara, „Božje seni na zemlji“, bivali zadavljeni. Veliki Vezir je ponudio grlo krvnicima, nakon što je prostro molitveni ćilim, i prihvatio svoj usud u ime Alaha. Kada su carske snage, decenijama docnije, osvojile Beograd, neko je otkopao njegovo telo i odneo glavu kao trofej u Beč. Posetilac koji uđe u tobožnji čador, i sam odmah postajući predmetom izložbe, u nedoumici je, ne zna da li da zamišlja da je lovina, jedan od mnogih zarobljenika koji su kao robovi dovedeni u šatore osvajača, ili lovac, jedan od vitezova Sobjeskog koji su čitav jedan dan, nakon pobede, pljačkali tabor i čador samog Kara Mustafe. Izložba nema za svrhu da sučeli pobednike i pobeđene, još manje kultum i varvarstvo, već da ukaže na osećaj uzaludnosti pobede i poraza koji se nižu jedni za dmgim i menjaju uloge za svaki narod, kao bolest i zdravlje ili mladost i starost za svaku osobu. Lutajući salama ove izložbe, posetilac sa Zapada, koji, u svakom slučaju, drži da je prava sreća što je pobeda onog 12. septembra spasila Beč i Evropu, ne oseća se potomkom i naslednikom samo mača Karla vojvode od Lorene i Jana Sobjeskog, ili krsta kojim su vitlali veliki propovednici i pozivali u borbu za vem, poput Abrahama u Svetoj Klari, po kojem je oglašavanje službe imalo da ustukne pred oglašavanjem lopova, ili Marka d’Avijana, lurlanskog kapucinera. Prolazeći kraj onih trofeja pobede koji su i olupine brodoloma, posetilac se oseća potomkom i naslednikom istorije jedinstvene u svojim premda rasutim delovima, poput predmeta poharanog tabora, istorije sačinjene od krstova i polumeseca, užeta kapucinera i turbana.

164

165

6. D o r o t h e u m To je zalagaonica, koja se u grotesknim oblicima i pod drugim imenom pominje u delu Die Blendung (Auto da fe) Kanetija. Gotovo preko puta nalazi se kafe Havelka, legendamo zadimljen. Pred vratima Doroteuma čovek je zastao kraj automobila, s paketom - verovatno nekom slikom - pod miškom. Nepomičan je, lica ukrućenog i voštanog, mnogo lažnijeg od lažnog Altenberga iz Kafea Central.

7. L a ž i p e s n i k a Volfang Šmelcl, polovinom XVI veka, poredi u jednom svom poetskom sastavu Beč s Vavilonom, jer kaže da oko sebe čuje ljude koji govore na hebrejskom, grčkom, latinskom, nemačkom, francuskom, turskom, španskom, češkom, slovenačkom, italijanskom, mađarskom, holandskom, sirijskom, hrvatskom, srpskom, poljskom i kaldejskom. Naravno, grčka izreka upozorava da pesnici izriču mnoge laži i da pretemju, ipak...

8. T u r c i p r e d B e č o m

Izložba bi da nedvosmisleno bude drugačija od prethodnih proslava godišnjica one 1683; pre pedeset godina Dolfus, hrišćansko-socijalni kancelar, slavio je oslobađanje Beča u znaku svog korporativnog i autoritamog katoličanstva koje se postavljalo nasuprot nacizmu i boljševizmu; godinama potom, na komemorativnom nacionalsocijalističkom bronzanom odlivku, na barjaku poraženih Turaka vijorila se, umesto polumeseca, Davidova zvezda: Turci su poistovećivani s neprijateljem, odnosno s Jevrejima, krivotvorenje koje danas, u ksenofobičnom držanju prema sezonskim radnicima strancima, preti da se može tragično obistiniti. Ne želimo da budemo Jevreji sutrašnjice, kaže na jednoj slici Akbar Behkalam, na izložbi u Muzeju XX veka koju su turski umetnici posvetili današnjoj stvamosti svoje zemlje i njenih iseljenika. Senka novog, premda dmgačijeg sukoba nadvija se nad odnosima Turaka i Evropljana, poglavito Nemaca, i samo jasna svest o problemu može da spreči da on i izbije na poguban način. Potisnuti pre tri stotine godina, sada se Turci ne vraćaju u Evropu sa omžjem, već poslom, sa upomošću gastarbajtera koji, trpeći poniženja i bedu, malo pomalo puštaju korene u zemlju osvojenu svojim nepriznatim znojem. U raznim gradovima Nemačke i dmgih zemalja školski razredi ostaju bez nemačke, a pune se turskom decom; zapad, koji negativnom prirastu poverava svoj pad, reaguje s teskobnom nadmenošću na rezultate dmštvenog mehanizma što ga je sam pokrenuo. Moguće je da se približava čas u kojem će istorijske, društvene i kulturne razlike na silovit način pokazati teškoće zajedničkog življenja; naša budućnost će zavisiti i od naše sposobnosti da sprečimo da se zapali fitilj mine mržnje i da nove bitke za Beč pretvore ljude u tuđince i neprijatelje. Istorija pokazuje kako je teško, sem što je zaumno i surovo, odrediti ko je to tuđinac: u XVIII veku, podseća Alesio Bambači, sami Turci su doživljavali reč ,,Turčin“ kao uvredu i njihova istorija predstavlja niz vekovnih borbi između različitih naroda, poteklih iz stepa centralne Azije, koji počinju da stiču svest o vlastitom zajedničkom identitetu tek pred samu smrt otomanskog carstva; prvi objedinjujući naziv, koji su Turskoj dali različiti i međusobno neprijatelj-

ski narodi turskog porekla, bilo je ime Rima, mamalik-i-Rum, koje je označavalo seldžučko kraljevstvo. Ali svaka istorija i svaki identitet su izgrađeni na ovim nepravilnostima, mnogostrukostima, zamenama i oduzimanjima među različitim etničkim i kultumim činiocima zbog kojih svaka nacija i svaki pojedinac jesu deca čitavog puka. Habzburški orao koji zaustavlja Velikog Turčina prekriva svojim krilima brojne loze i kulture gotovo jednako raznolike: tokom Prvog svetskog rata, kada su habzburško i otomansko carstvo bili saveznici, austrijske gravire i proglasi slavili su bratstvo po omžju s drevnim neprijateljima. Susret Evrope i otomanskog carstva jeste i veliki prim er dva sveta koja, nakon međusobnog napadanja i uništavanja, počinju da se neprimetno prožimaju i uzajamno obogaćuju. Najveći zapadni pisac koji je govorio o susretu ta dva sveta, Ivo Andrić, nije slučajno opčinjen slikom mosta koji se neprestano pojavljuje u njegovim romanima i pričama i predstavlja mučan i vrletan put koji premošćava bedeme divljih reka i dubokih provalija, bedeme vera i loza; put gde se ukršta oružje, ali koji, malo pomalo, spaja neprijatelje u raznolikom, ali jedinstvenom svetu poput epske freske, kao što u balkanskim tesnacima turski vojnici i hajduci, ratnici-razbojnici koji se s njima bore, na kraju počinju da liče jedni na dmge. Jedan od prvih predmeta na izložbi jeste predivna mapa prve opsade Beča, one iz 1529, Sulejmana Veličanstvenog, velikog sultana koji je umro za vreme opsade Sigeta i čija se smrt skrivala nekoliko dana da se vojska ne bi obeshrabrila, pa su glasnici izvođeni pred njegovo balsamovano telo, nepomično posednuto na presto, koje ih je slušalo ne dajući nikakvog odgovora, s veličanstvenošću smrti prikrivenom uzdržanošću kraljevskog dostojanstva. Taj plan Beča uokviren je nekolikim svetlo plavim potezima, kao da je, za drevne ljude, ceo svet okmžen Okeanom. Za Turke je Beč bio „grad zlatne jabuke“, gotovo mitsko lice kraljevstva koje se ima osvojiti po svaku cenu; nomadi iz azijskih stepa, „neukroćeni magarci“ koji preziru svaku gradsku naseobinu što izopačuje, kao da žele, s Bečom, da zaposednu Grad nad gradovima, onog drugog i dmgačijeg; sultani koji hrle k Beču vide ga,

166

167

možda, kao prestonicu onog univerzalnog ,,rimsko-muslimanskog“ carstva kojeg su, po Jorgi, velikom rumunskom istoričaru, želeli da zasnuju, premda je Dželaludin Rumi, persijski mistični pesnik, govorio da je Grcima namenjeno da grade, a Turcima da ruše. Negde između filma i romana, izložba uvodi posetioca unutar opsednutog grada, s njegovim junaštvima, surovostima i histerijama, i na bojno polje, predočeno u velikoj sali mešavinom audiovizuelnih efekata. Strateška greška Kara Mustafe, koji je ostavio brda bez odbrane, bila je kobna po otomansku vojsku koja je u pet popodne, prvenstveno zahvaljujući munjevitom jurišu Karla Lotarinškog, bila već u rasulu. Hrišćanske snage su brojale oko 65-80.000 ljudi, islamske oko 170.000; mrtvih je bilo dve hiljade (pored četiri hiljade žrtava među onima pod opsadom) na hrišćanskoj i deset hiljada na islainskoj strani, bezbroj ranjenih, zarobljenih, zaraženih raznim bolestima, ubijenih tokom povlačenja i potere, u slučajevima zverske surovosti i viteške plemenitosti. Sobjeski, koji je služio misu na Kahlenbergu, izjavio je Karlu vojvodi od Lorene - kako donosi italijanski hroničar - da je, što se njega samog tiče, kralj ostao u Poljskoj, a da je na bojno polje došao samo poljski vojnik; ipak, 15. septembra, susret Sobjeskog s carem Leopoldom, koji se vratio u Beč, obeležio je niz protokolamih neprijatnosti i nezadovoljstava. Istorija jesu i ti zakulisni događaji iza predstave na sceni, jeste i lažna legenda po kojoj se iz opsade rađa prvi bečki kafe kao delo galicijskog Jermenina, Kolčickog, preduzimljivog varalice. Kao i svaka izložba, i ove bečke ulivaju blagi osećaj nestvamog, nestvarnost našeg života i istorije koje živimo, a za koje se često čini da se nižu kao na filmskoj traci i deluju, dakle, kao da su se već zbili, da sadrže, jednako kao i film, svoj svršetak koji ne poznajemo, premda se i on već nalazi u namotanom filmu. Organizatori predstavljaju, kao da su upriličena izložba, i park i palatu Belvedere, slavnu rezidenciju princa Eugena Savojskog, pobednika nad Turcima koji se u Beču, 1683, kao vrlo mlad prvi put oprobao u borbama. U onom domu život postaje simbolom samog sebe. Simetrija parka što se alegorično uspinje - od ljupkosti godiš-

njih doba do apoteoze Slave pobeda nad Polumesecom - predstavlja trijum f kulture koja je volela granicu postavljenu zamahu nad dmgom koja je, kako je rečeno, mislila u bezgraničnim prostorima. Naslednici, turisti i posetioci, šetamo se sada u onim uređenim simetrijama, među granicama i merama koje volimo, slični statistima predstave u velikom stilu, kao u filmu Abela Gansa. Na slikama i fotografijama sivim i mutnim, koje su današnji turski umetnici izložili u Muzeju XX veka, izvim dmgačija lica i pokreti, nespoznato i uniženo dostojanstvo sadašnjih iseljenika, onih što n is u -n is u još ili nisu više - deo ikakve velike predstave. Naši preci su ovuda išli na konju, kaže rečenica kraj fotografija, a mi čistimo te ulice. Krivica je, dodaje taj častan natpis koji ne traži utehu, naša, a ne Austrijanaca.

168

169

9. K r v a ve m rl j e Krv ne bledi i ne nestaje uvek tako brzo, kako kaže prelepa stranica Lu Suna, velikog kineskog književnika. U Vojnom istorijskom muzeju na uniformi Franje Ferdinanda, nadvojvode ubijenog u Sarajevu, vide se mrlje na svetlo plavom mundim, poderotina na mkavu i na gmdima, levo. Pored uniforme, šešir s velikim zelenim perima je, pak, netaknut, uliva poštovanje. Rana naneta onog 28. juna 1914. još je otvorena, za celu Evropu. Možda će je naopako zaceliti treći i konačni slom, budući da dva svetska rata nisu iznašla postojanu zamenu za ravnotežu uzdrmanu u Sarajevu. Na meniju Franje Ferdinanda, tog 28. juna, nalazili su se Consommć en tasse, Oeufs a la galee, Fuits au beurre, Boeuf bouille aux legumes, Poulets a la Villeroy, Riz Compote, Bombe a la Reine, Fromage, Fmits i Dessert. One mrlje podsećaju i da ništa ne prolazi, da stvari jesu, da nijedan značajan trenutak našeg života ne biva odložen u akta. Prijatelji me često zadirkuju jer su za mene naše bivše dmgarice iz škole uvek lepe i premlade i vreme nema moć nad njima, niti nad načinom na koji ih ja vidim. Naravno, nepravda pravi razlike i među krvavim mrljama: one nadvojvodine se čuvaju pod staklom, mrlje, pak, 85 demonstranata kojeje policija ubila blizu palate Pravde 15. jula 1927. izbrisalaje kiša i stopala prolaznika. Ali i te mrlje jesu, postoje zauvek.

Beč je i grad grobalja, veličanstvenih i prisnih poput portreta Franje Josifa. Zentralfriedhof centralno groblje, svečana je parada velikih manevara upriličenih kako bi se prikazalo da je trijumf vremena navodno osujećen. Grobnice velikih Bečlija - deo posvećen slavnim ličnostima koji počinje levo od glavnog ulaza, kapija br. 2 - predstavljaju prvu liniju Garde koja se odupire prolaznosti, ali, za razliku od one Napoleonove kod Vaterloa koja bez oklevanja zbija redove za borbu, ova Garda primenjuje vrlo rastegljivu taktiku, čini se da bi da utekne, nagoveštava varke, obmanjuje smrt, zadirkuje i mlati praznu slamu kako bi izvrdala predanom zamahu kose. U pet sati ujutru ovaj stroj nadgrobnih ploča, poprsja i spomenika još je gotovo nevidljiv, skriven u oblačnoj i kišovitoj noći, neprozimoj i bezbojnoj stvamosti, tu i tamo prošaranoj kandilima. Gospodin Baumgartner steže svoju pušku - pušku stam trideset godina, rekao mi je pre koji minut - i polaže na nju ruku, s toplom i spokojnom prisnošću dugog suživota, kao što svirač oseća zadovoljstvo kad pod rukom oseti dodir svoje violine koju voli ne samo zbog njenih mogućnosti već i zbog njenog oblika, zaobljenosti, površine i boje njenog drveta. Prvi put se nalazim, na groblju, kraj nekog ko ne barata cvećem, lopatama ili molitvenicima, već puškama i čaurama. Ali danas, na nekoliko časova, pre no što svane, Centralno groblje Beča jeste šuma, džungla, gore Kožne čarape, stepa Turgenjeva, kraljevstvo Dijane ili Svetog Huberta, mesto gde se ne sahranjuje i blagosilja, već prave čeke, puca i ubijaju drevni rođaci za koje nijedna vera ne predviđa Requiem ili Kaddisch. Jutros se, na Centralnom groblju, lovi, premda gospodin Baumgarten neće ni da čuje za tu reč i govori o neophodnom i odobrenom odstrelu komada, štetnih s razloga prekobrojnosti ili čega dmgog. On je jedan od trojice lovaca koje je opština grada Beča zadužila da održavaju tu pravičnu ravnotežu između živih koji bespravno naseljavaju ovu metropolu pokojnika (ovaj „grad dmgih Bečlija“, kako kažu Austrijanci), te, dakle, da onemoguće da živih bude premnogo, da ih odmah preinače u mrtve ukoliko pokažu da im

je previše lepo na ovome svetu i da se množe. Smrt je bezazlena, obazriva i nenametljiva, nikome ne dosađuje niti čini zlo; život je taj što remeti sve, galami, mši, napada i, dakle, valja ga obuzdati, da ne bude previše živ. Zečevi, na primer, gaje pravu strast, pogubnu i grešnu kao i sve strasti, prema danu i noći kojeg je na grobove položila milosrdna rodbina; grickaju ih, trgaju, čupaju, nije im dovoljno da se zasite, već prave pravi pokolj i rasap cveća, poput kuna belica u kokošinjcu. Na počasnoj grobnici, gde počivaju predsednici Republike, nalazi se, uistinu, razbacano busenje dana i noći, iz korena iščupano i izgrickano. Da li ta zanemarljiva drskost zavređuje dozvolu za ubijanje? Ta dozvola je, u svakom slučaju, vrlo ograničena i budno nadgledana. Dve cevi puške gospodina Baumgartena prete samo fazanima mužjacima, zečevima i divljim kunićima, a i njima u okviru vrlo jasnih pravila. Kako se u mom kraju kaže, Austrija je bila i jeste uređena zemlja, dozvola za lov podleže strogim proverama, kršenja se oštro kažnjavaju i ne postoje oni nedeljni lovci koji, opijeni detinjastom moći ubijanja, pune olovom i divljač i ljude i zavređivali bi, mnogo pre no zečevi što proždim dan i noć, posredovanje gospodina Baumgartena. A on, koji kraj mene, u zasedi u travi, počinje da izranja iz mraka sa svojim očinskim i punačkim telom, nije zaluđenik lova, ne pokazuje glupo uživanje u ubijanju i zaustavljanju života koji se kreće, ne prepušta se plitkoumnim sofizmima o totemskom zajedništvu ubijenih i ubica, ne odaje ikakvo prosto uzbuđenje, već dobroćudni spokoj vrtlara. Nišani dobro i čini ono što mu je činiti, Austrija je uređena zemlja, ali mu možda i nije mnogo krivo kada se, ne svojom krivicom, kući vrati praznih ruku. Na početku, sasvim izvesno, nije bio oduševljen idejom što ću mu se motati unaokolo, budući da obično niko ne sme da bude prisutan; i na ulazu u groblje objasnio je noćnom čuvaru da sam profesor, titula koja se ovde poštuje, da mogu da uđem, u toj izuzetnoj prilici, po preporuci kancelarije burgmajstera Beča. Ove vlažne zore, na čijem svetlu mračni oblaci počinju da blede, ne proživljavam veliku avantum lova, već možda vrhunac svoje slave i čuvenja, pošto moje

170

171

io. M e đ u d r u g i m B e č l i j a m a

knjige o habzburškoj Mitelevropi, zbog kojih mi je opština Beča odobrila posebnu dozvolu da se u ovaj čas šćućuren krijem u travi Centralnog groblja, teško da će moći da na značajniji način utiču na stvarnost i pomeraju njena granice i zabrane. Može biti da sam ove zore imao svoj dan, kako kaže kralj Lir. Pomeramo se ka obodu groblja, prolazeći između grobova koji se postepeno sve jasnije razaznaju. Na grobnici Kastelija, veselog i preplodnog autora narodnih komedija, nalazi se natpis lige za zaštitu životinja, iz lagane magle izbija jednostavan i visok krst na kojem rečenica jezgrovito iznosi život Petera Altenberga, njegovo kratkotrajno svraćanje u svet: „Voleo i video“. Kocka, obična i jednostavna, predstavlja nadgrobni spomenik Losa, dok je onaj Šunberga, genija geometrije koja već unosi nespokoj, takođe kocka, ali iskrivljena. Gospodin Baumgartner gleda unaokolo, osluškuje zvuke, pretražuje pogledom gomile lišća nejasnog u sumraku. Može da zapuca kud poželi, i među krstove i još sveže vence, ali pazi da ne pogreši jer je taj deo groblja, otprilike trećina - drugi su u nadležnosti njegove dvojice kolega - poveren njemu na odgovomost i on mora da odgovara za svoje čaure i za pokoji mogući pogrešan hitac kojim bi smrvio večno goreće kandilo ili unakazio anđela što udubljen u misli bdi nad kakvom grobnicom; kroz nekoliko časova, po otvaranju groblja, rođaci koji bi zatekli fotografiju dragog pokojnika izrešetanu poput sombrera u nekom vestem filmu, ili nadgrobni kamen prekriven krvlju divljeg kunića sustignutog u pogrešnom trenu, znali bi kome da upute svoje gnevne žalbe. ,,Ne bi trebalo, ali može da se desi“, ponavlja više puta vedro. Nalazimo se na obodu poslednjeg niza grobova, u zasedi na uzvišenju odakle se pmža dobar pogled, a načinjenom od prekopane zemlje, otpadaka, trave i mokrog lišća sakupljenog po alejama i tu nagomilanog. Zemljište je, u toj zoni, posebno pogodno za brzo raspadanje leševa, kako su to dobro znale vlasti u prošlom veku i vlasnici parcela koji su se, tokom planova za obnovu groblja, svađali i natezali oko cene u odnosu na veću ili manju delotvomost u procesu raspadanja, da su čak i razmenjivali uvredljive pamflete, poput onih

između opštinskog većnika, doktora Mitlahera, i barona Laskija, godine 1869. Deo gde se nalazimo je zapušten, prostrana prerija između oboda šume i zida koji opasuje glavnu mehaničarsku radionicu tramvajskog preduzeća Beča. Ona prerija, premda prostrana, mala je priroda okmžena društvom, simetrijom aleja i pogrebnom industrijom, s jedne strane, i opštinskim transportnim preduzećem, s dmge, ali taj majušni prostor je poput tajge ili savane, takođe opkoljenih kulturom, ali sa životom u ritmu drevnog zakona životinjskog sveta, njušiti, gmizati, tražiti hranu, pariti se, postaviti i izbeći zamku, onaj zakon koji važi i u leji kućnog vrta ili u saksiji s biljkom. Bezbojna trava u trenu postaje zelena, među drvećem se budi prvi lepet i prvi zov, velike vrane selice prispele iz Rusije počinju da lete, na istoku se penje bledunjava limunova kora i izrazit miris jutra, čak i u toj šikari predgrađa, uliva osećaj fizičke radosti, prijatnost zadovoljnog tela, uživanje u njuhu, dodiru, pogledu. Nedodirljivim ženkama koje od pre nekoliko minuta skakuću po livadi pridmžuje se, još dalek, mužjak fazan koji se oprezno približava, dok inoj sused počinje da nišani. Naviknut da na mom Snežniku kvarim zamke lovaca, osećam se pomalo izdajnikom, kao neko ko je prešao na suprotnu stranu. Da li tako svako od nas ide u susret svom usudu, sa izlišnim, ali prekaljenim oprezom? Pitam se, nepomičan, kakav splet mogućih pretnji, atomskih ili mikrobioloških, zvezdanih ratova, recidivnih vimsa i obilaženja u krivini drži na nišanu moj život, kao što puška mog suseda na nišanu drži fazana, odabranog u beskonačnom lancu kombinacija. U tom besmislenom i sramnom iščekivanju žalim što je, 1874, zbog prevelikih troškova (milion forinti) propao plan sahranjivanja vazdušnom poštom koji su osmislili Felbinger i Hudec, a po kojem su preminuli u nekom gradu odmah mogli, kroz kilometarske cevi stavljene u pogon kompresovanim vazduhom, biti ubačeni u grobove njima namenjene. Vazduh bi, pretpostavljam, odzvanjao tupim udarcima ovih leševa koji neprestano pristižu i fazan bi se odlučio na let. Ali igra podudaranja i ulančavanja koja obuhvata vaseljenu odlučila je da odloži pogubljenje fazana i da se predstavi u dmgom

172

173

ruhu koje je, pak, na austrijski način takođe, birokratsko; koji tren ranije no što bi meta konačno postala sigumom lovinom, na obodu šume, kod ,,doviđenja“ porodice Pabst, pojavljuje se brekćući kamiončić natovaren trulim lišćem i drugim otpadom što su ga vrtlari groblja - ranoranioci gotovo kao i lovci - skupili po alejama i dolaze da ga istovare kraj nas. Fazan, uplašen, nestaje; gospodin Baumgarten sebi dopušta jedno zvonko ,,sranje!“, ali srdačno pozdravlja one koji su mu pokvarili zabavu. Krećemo prema izlazu, uskoro će pristići uobičajeni posetioci. Zapravo, bila je to zora dosledna bečkom duhu koji ismeva smrt, laska joj, ali joj se i mga, udvara joj se i, pošto ne može da je jednom za svagda napusti kao partnera koji nam je dosadio, pokušava barem da joj malo naudi. Na vratima susrećemo kolegu gospodina Baumgartnera. Zec što ga je ulovio slika je manjkavosti vaseljene i prvobitnog greha života koji se hrani smrću. Kroz neki čas taj zec će postati ljupki trofej, a još kasnije sočno jelo, ali sada je još beg i užas, patnja stvorenja koje nije tražilo da živi niti zavredelo da umre, tajna života, te čudne pojave prisutne u zecu sve do nedavno, koje sada više nema i za koju ni naučnici ne znaju do kraja šta predstavlja, ako u svojim objašnjenjima posežu za tautologijama poput „skup fenomena koji se suprotstavljaju smrti“. Ne shvatam u potpunosti zbog čega, budući da - kao i svi mali statisti u predstavi sveta - ne igram glavne uloge niti posedujem, dakle, neposredne i jasne odgovomosti, ali izvesno, pred onim zecom, osećam sramotu.

fikacije. Na referendumu, naravno, fonnalnom, organizovanom 1938. godine nakon Anschluss-a, samo su 1953 Bečlije - podseća Kristijan Reder u pomenutom altemativnom vodiču - glasale protiv pripajanja Trećem Rajhu, premdaje, te godine, bilo 1358 samoubistava u odnosu na uobičajeni godišnji prosek od 400.

12. G e n t z g a s s e , 7 S nekog od ovih prozora se, 16. marta 1938, bacio jedan od ovih samoubica, Egon Fridel, istoričar i kritični čuvar kulture, pesnik prolaznog i kratke humorističke pričice gde zajedljiva ironija, koja svodi na pravu mem svaku svršenost, otvara uzak prolaz ka beskraju, ka onome što večito nadilazi naše sićušno biće, a zbog čega nam ono postaje još draže. Taj skok s prozora bio je njegov poslednji vic, ismevanje Gestapoa koji se spremao da ga uhapsi. Pročelje zgrade je zapušteno, malter oljušten; neki balkoni od kovanog gvožđa pokazuju patetična ukrasna stremljenja. Fridel je bio Jevrejin, nacizam ga je gumuo kroz onaj prozor u ime čistote germanske rase; stanovnici one zgrade, kako govore pločice na ulazu, danas se zovu Pokomi, Pekarek, Kricer, Urbank. Svaki pravi Bečlija, kaže stara izreka, jeste Bohem.

13. L u k a č u B e č u

Tamo gde se danas nalazi Dom radnika i službenika, nekada se nalazio ured Ajhmana odakle je mkovodio birokratskim postupkom primene rasnog programa Trećeg Rajha. Na suđenju, Ajhman je pominjao svoj rad u Beču kao „najsrećniji i najbogatiji uspesima u mom životu“. Taj posao mu, izgleda, nije stvarao previše neprilika u gradu kojeg je Grilparcer, austrijski nacionalni pesnik, opisao u XIX veku kao „Kapuu duhova“ i koji je uvek bio majstor umetnosti automisti-

U kafeu Landman, na Ringu, blizu Burgtheater-a, Volfgang Kraus - esejista i osnivač Austrijskog književnog društva koje je bilo, tokom dugih i ledenih godina nakon Drugog svetskog rata, pravi i redak most između zapadnog sveta i zemalja Istoka - priča mi o predavanju koje je Lukač održao u podrumu tog kafea. Mora da je bilo, kaže Kraus, verovatno 1952; seća se govora Lukača kao sumomog zbora sovjetske propagande, koji su slušali malobrojni prisutni, njih tridesetak, ali kojeg su, istovremeno, preko radija prenosile mnoge komunističke zemlje. To predavanje ujedno svedenog i svetskog odjeka ističe, gotovo do paradoksa, objektivni patos Lukača, sposobnog da svoju ličnost stavi u službu više vrednosti i da se spusti s visina velikog stila sve

174

175

11. P l o d o n o s a n

posao

sablasnih zbivanja sveta, mogao je da ga poduči da se katkad može biti u pravu i kada se ćuti. Ali tišina nije dijalektička, nije hegelijanska, tajnovita je ili ironična (ili oboje); nije Marks, već je Vitgenštajn ili Hofmanstal, bečka je.

do skromnog i prostog nivoa onih mikrofona, sa svim opasnim saučesništvom, ali i s veličanstvenim nadilaženjem samog sebe koje svako služenje podrazumeva. Lukač je krajnja suprotnost bečkom duhu prema kojem, uostalom, kao pravi Mađar, nije gajio nikakvu naklonost. Beč - Beč gde je bio u izgnanstvu - jeste grad savremene nelagode koju je on, bez ostatka, osudio u onom Razaranju uma što izgleda kao karikatura vlastite misli. Beč je mesto brodoloma, iako prikrivenih ironijom, skepticizma prema univerzalnom i sistemima vrednosti. Iznad tog skepticizma možda, eventualno, postoji samo odraz nekakve transcendencije kojoj je tuđa dijalektička misao. Lukač je istinski moderni mislilac koji razmišlja u snažnim kategorijama, smešta svet u sistem i uspostavlja, iznad potreba, postojane vrednosti. Beč je grad postmodemog gde se stvamost povlači pred vlastitim predstavljanjem i prividom, snažne kategorije slabe, univerzalno se obistinjuje u transcendentnom ili se rastače u efememom, dok mehanizmi potreba gutaju vrednosti. Kako je rekao Augusto Del Noče, Razaranje uma je prožeto skrivenim strahom da će Niče nadvladati Marksa. U zapadnim dmštvima desilo se i dešava se upravo to: igra tumačenja, volja za moć uronjena u automatizam dmštvenih procesa, razgranata, rasprostranjena i razuđena organizacija potreba i nerazlučen kolektivni protok libida kao da su postavljeni umesto misli koja uviđa zakonitosti stvarnosti kako bi ih izmenila i koja izvodi svet pred sud kako bi ga promenila. Cini se da je kultura-predstava porazila ideju revolucije. Razaranje uma, gde se Lukač bori sa utvarom Ničea koji pred njegovim očima pobedonosno doživljava preporod, jeste knjiga protiv avangarde, protiv negacije i, dakle, protiv Beča - premda Beč znači i satim protiv svake umišljene negacije, postmodeme nadmenosti premšene u tolerantnu i razdraganu ispraznost. Ali Lukač nije imao oka za ove metafizičke zakulisne pojave i za ove preokrete bečkog teatra sveta. „Dok bi govorio“, pričao je Tomas Man o Lukaču, kako bi istakao njegovu dijalektičku snagu, ,,bio je u pravu“. Kafka, s kojim je već ostareli Lukač bio prinuđen da se obračuna zbog

Među brojnim fotografijama koje čine bečku izložbu posvećenu istočnim Jevrejima na jednoj se nalazi lik starca što popravlja kišobrane, kape dobro navučene na glavu, guste brade i s naočarima na nosu, koji se bakće s nekom šipkom i žicom. Na mračnoj fotografiji, gde senka guta tamno odelo zanatlije, lice i mke starca blešte kao na kakvoj Rembrantovoj slici, u svetosti dostojnoj poštovanja koju nijedna uvreda ne može izbrisati. Možda će i prozori njegove radnje biti polomljeni u pogromu, poput opustošenih kuća koje dmge fotografije, tamo pored, prikazuju; nasilje može počupati bradu ili oduzeti život kišobrandžiji, ali ništa ne bi moglo da mu oduzme onu punoću značenja, onu rešenu sigumost koju ispoljavaju njegovi spokojni pokreti, samo telo. Iza naočara nataknutih na nos oči strpljivo ispituju jogunastu mpicu zakrpljene šipke, ali i podsmešljivo sevaju, s nežnom ironijom nekog ko zna da se svet može uništiti za jednu noć, ali i da ne valja uzimati previše za ozbiljno njegove veličine, obećanja i pretnje, jer Tora upozorava da čovek ništa ne sme pretvoriti u svog idola, pa ni reč Božju. Onaj starac je „večito neozleđeni“ Jevrejin, kako je govorio Jozef Rot, savršeno mimi kraljevski prosjak koji, u svom zamašćenom kaftanu, vaskrsava nakon svakog uništavanja, ulivajući strah Faraonu, zapovedniku Logora, sitnom plemiću ili šefu antisemiti svojom nezadrživom vitalnošću i neuništivom snagom svoje porodične ljubavi koja na religiozan način hrani tu vitalnost. Pod prozorim a zapadne inteligencije, koja je sve više uviđala vlastiti unutrašnji raskol i rascep, siromašan ili bogat, Jevrejin je lutao poput kralja Schnorrer-a, neumomih i žilavih prosjaka-grebatora: lutalica i upo-

176

177

14. T e k o b i č n o p i t a n j e

ran, izložen podsmehu i napadima, ali i spreman da ih ravnodušno strese sa sebe, bez domovine, ali ukorenjen u knjigu i veru, ustoličen u život poput kralja i sposoban da se posvuda oseti kod kuće, kao da je za njega ceo svet poznati kraj, ulica iz detinjstva u kojoj se govori vlastito rodno narečje. Jednom prilikom, tokom književnog skupa u jevrejskom muzeju Ajzenštata, prestonice Burgenland- a na nekoliko kilometara od Beča, bečki rabin, koji je učestvovao u našoj diskusiji, upitao me, s blagim prizvukom opreza u glasu: „Ali vi niste Jevrejin, zar ne?“ Nisam stigao do kraja ni da mu odogovorim da nisam, a rabin je požurio da objasni, ruku pruženih ispred sebe kao da želi da razveje mogući nesporazum ili odagna moju zabrinutost: „Bilo je to tek obično pitanje...“

15. Ka o i o b i č n o , g o s p o d i n e ?

iz davno prošlih vremena koje su odlučno izronile u glavi. Srećom, postoji direktni telefonski saobraćaj. I prostorije Krčme na Groblju Bezimenih prizivaju u svest prijatni stanak na putu, udobne sobice. Krčma sada pripada Leopoldini Pivonki; Sturm, mlado, tek obrano vino, resko i nejako, Stube poseduje gostoprimljivu austrijsku prisnost. Na Groblju Bezimenih sahranjuju se leševi nađeni u Dunavu, nema ih mnogo, cveće njima namenjeno u znak pošte sveže je i neko od njih, i pored naziva groblja, ima ime. Ovde je smrt jednostavna, suštastvena, gotovo bratska u bezimenosti koja nas sve spaja, grešnike i Evine sinove. Samo jednakost, odricanje i odbacivanje svega, na prvom mestu taštog identiteta, na pravi način uvažava smrt te, dakle, i istinu života. Ko ovde počiva, može da kaže, poput don Kihota, „znam ja ko sam“. Pred ovim malim krstovima, kružna kapela, u austrofašističkom stilu, sagrađena u doba Dolfusa, bez sjaja je i beznačajna, velika napuštena kanta, nedostojna religiozne i drske bečke bliskosti sa smrću. Moj prijatelj Kunc, koji otelotvoruje tu kulturu bolje od Jozefa Rota, troškove za reprezentaciju deli na jednake časti između Venera 11a prodaju i divnih pogrebnih venaca koje šalje na sahranu svakom, i najdaljem poznaniku, s takvom velikodušnošću da u nepriliku dovodi najbliže rođake pokojnika. Čim ga vidi kako ulazi u radnju, čini se da ga cvećar odmah ljubazno upita: „Kao i obično, gospodine?“

Živi i pusti druge da žive, to je bečka mudrost, liberalna tolerancija koja se vrlo lako može preokrenuti u ciničnu ravnodušnost, kako je govorio Alfred Polgar, u verziji „umri i pusti druge da umiru“. Biedermeier groblje Sankt Marksa je potpuno zapušteno. Na grobnicama načetim rđom ukrasi od gvožđa se raspadaju, a natpisi nestaju, pridev ,,nezaboravan“, koji prati takva imena, propada u zaboravu. To je šuma anđela bez glave, rastinja koje se upliće i prekriva grobove, stećci u džungli; anđeo sa oborenom bakljom i ruke zamišljeno prinete glavi ukazuje na grob gde je bio sahranjen Mocart: hrizanteme, položene na ovaj skromni kenotaf, sveže su. Ima mnogo makedonskih, grčkih, poljskih, rumunskih grobova. Ici est depose Kloucerou Constantin Lensch fils du Chevalier Philippe Lensch Grand Logothet de Droit. Poput Arlekina ili Hansa Vursta iz tolikih narodnih bečkih komedija, posetilac ovih jesenjih aleja, gde se čini da zaborav cveta, naveden je mišlju o smrti da misli na ljubav. Ne na perditio ili na affectio, već na appetitio, na postelju i na kakav Ijubak i nestašan trenutak. Ona raspomamljenost prolaznosti poziva na odanost, na sećanje, na ratovanje s vremenom. Covek poželi da se uvuče u prvu kabinu i pozove, za šaku šilinga, one drugarice iz igre

To je institut - i muzej - istorije medicine, stara akademija koju je ustanovio Josif II za svoje vojne hirurge, a iz koje je iznikla velika klinička bečka škola. Car je dao da se sačine anatomski voštani inodeli u prirodnoj veličini, ili čak i veći, koji posetiocu pokazuju, secirani na razne poprečne ili uzdužne načine, lepljivi i savršeni mehanizam unutrašnjih organa, snopove nerava i grananja koja polaze od moždanih centara, lavirint nerava i žila, mišića, vena i arterija. /en sk a glava s lobanjom seciranom poprečno pokazuje blage polu/.atvorene oči i ljupka usta onome ko je gleda sa čela, a moždane

178

179

16. J o s e p h i n u m

vijuge onome ko je gleda odozgo. Na jednom sagitalnom preseku, prelepi i bezbojni muški profil, sa čistom nezainteresovanošću neoklasičnog kipa i usana povijenih u drevni osmeh, razgolićuje sivu i belu masu semiencefala i „drvo života“ malog mozga; žena na leđima, kojoj su uklonjeni trbušni zidovi tako da se jasno vide genitalni organi, leži spokojna s veštačkom, plavom, rasutom kosom po ramenima i ogrlicom oko vrata. Ona savršena i nepostojana topografija našeg tela, ona mreža nervnih svršetaka i sluzavih omotača koji štite naše organe, omogućava nam da razmišljamo, da osmislimo ili preinačimo sonet, da nas opčini neko lice, da zamislimo Boga. Ovaj voštani muzej nije muzej užasa jer istina oslobađa i poznavanje materije, od koje smo satkani, čini je dostojnom ljubavi. Svaka prava reč postaje telo i one secirane lutke pokazuju prirodu tela koja se, u trenucima milosti, prikazuju u sopstvenom sjaju. I modeli deformisanih fetusa, sijamskih blizanaca međusobno sjedinjenih, podsećaju nas da de nostra re agitur. U međuvremenu, u toku su univerzitetski izbori: na jednom zidu proglas grupe „Jes“, koja zagovara obavezno nošenje kravate i zabranu pokreta levice, najavljuje za 1. jun, u okviru ciklusa o „tradicionalnoj seksualnosti“, predavanje doktora Knaksa pod naslovom: „Onanisanje: masovno ubistvo?“

17. K a b a r e s t v a r n o s t i Krista Janata vodi me u posetu starom jevrejskom groblju, u broju 9 Seegasse. Krista je, pedesetih godina, bila maskota Wiener Gruppe, legendame, a sada kanonizovane bečke avangarde. Bila je prijateljica Artmana, Bajera, Rima, koji su je nazvali Maaike, i posmatrala je sa opčinjenom nevericom njihove bizarne istupe što su ismevale sve, osim njih samih. Posedovala je, verovatno, više poezije od svih njih, sa izuzetkom, možda, Bajera; u svakom slučaju, danas je ima mnogo više. Lepa je i trezvena, dobro zna kako se sve završava, ali poznaje i poštovanje i naklonost prema drugima, za razliku od nenadmašnih i jalovih trikova književnika koji, upomo se izmgujući buržujima, na kraju sami sebe počinju da vuku za nos. 180

Nedelja je, ulice su puste. Ulazimo na piće u kafe u Gasthaus Fuchs, u Rogergasse. Beč - Kanetijev Beč - jeste i trbuh sveta, blizak i u svojoj izvitoperenosti. Tri ili četiri gosta oličavaju različite stadijume alkoholizma. Starac Hrvat priča sam sa sobom, ne shvata ništa ni kada mu stave čašu u mku. Za dmgim stolom, tri osobe igraju karte, jedan je posve ogmbelog i životinjskog lica, poput lika Brojgela, telo drugog se zaobljava, zahvaljujući pivu, u bezobličnu i žensku gojaznost, jedinoj ženi lice je uvelo, kao na kakvoj ekspresionističkoj slici. Odjednom ulazi neki ludak, noseći čekić i eksere koje počinje da zakucava svuda unaokolo, po stolovima i klupama. To je scena iz pravog bečkog kabarea - ali to je Kabarett iz života, nesputanog i golog, nedostižnog za književnost koja postaje lažna i neuverIjiva čim pokuša da oponaša tu jednostavnost. Krčmarica je okretna i ljubazna, ali možda će kroz koju godinu i sama ogmbeti kao i njeni sadašnji gosti. „Izgledaš kao da imaš pedeset godina“, laska joj jedan pijanac. Krista me gleda, kao da želi da me upita da li je njenih tek navršenih pedeset godina uistinu toliko dmgačije kako se čini.

18. R e m b r a n d t s t r a s s e , 35 Ovde je živeo Jozef Rot 1913, tek stigavši iz Galicije i upisavši se u spisak studenata bečkog Univerziteta pod svojim punim imenom, Mozes Jozef Rot. Zgrada je siva, u turobnosti predgrađa; stepenice su mračne, a u mutnom dvorištu iskrivljeno drvo raste nahero. Stanujući u ovoj kući, nije bilo teško postati stmčnjakom za setu, preovlađujuću notu Beča i Mitelevrope; tuga koledža i kasame, tuga simetrije, prolaznosti i izgubljenih nada. U Beču čovek ima utisak da se živi i da se uvek živelo u prošlosti čiji prevoji skrivaju i zakriljuju čak i radost. To je Lied, pesma „lieber Augustin“ pijanice i lutalice što uvek živi svoj poslednji dan, koja živi u produženom epilogu, u vremenu između sumraka i kraja, u otegnutom i odgođenom opraštanju. Taj stanak je čas otet od bekstva u kojem se uživa do kraja, umetnost življenja na mbu ništavila kao da je sve u najboljem redu. 181

I velika ekonomija, u Beču, može da postane umetnost ništavila. Među spisima Šumpetera, majstora ove neuhvatljive nauke, našle su se i beleške za roman koji je imao da nosi naslov, priča Artur Smitis u svom nekrologu, Brodovi u magli. Kako kazuju skice ovog nikad napisanog romana, tanani i neodlučni protagonista Henri - sin Engleskinje i Tršćanina neodredive nacionalnosti - valjalo je da se otisne u Ameriku kako bi se posvetio poslovima, privučen ne toliko zaradom, koliko intelektualnom složenošću ekonomskih aktivnosti, njenim spletom matematike i strasti, gde se opšti zakoni ekonomije ukrštaju s nepredvidivom nepravilnošću života. Tim nepotpunim i prikrivenim autoportretom Šumpeter je iscrtavao tipičnog habzburškog junaka, naslednika i sirotana one višenacionalne mešovite sredine čiji mu je nestanak ostavio duboko ukorenjen osećaj nepripadanja ijednom određenom svetu, ali i ubeđenje da taj njegov neuhvatljivi identitet - sačinjen od prožimanja, oduzimanja i izostavljanja -n ije samo usud podunavskih potomaka, već opšte istorijsko stanje, postojanje svake osobe. Savremenik Hofmanstala i Muzila, odrastao u doba nauka koje, poput matematike, razotkrivaju manjkavosti vlastitih temelja, Šumpeter pripada, kao i Vitgenštajn, onom stilu života i misli koji se prepoznaje u Muzilovom dvočlanom određenju duše i tačnosti: um koji bi da istražuje višeznačne dubine duše s temeljitom naučnom preciznošću, smema uzdržanost koja samoj sebi odriče mogućnost svakog olakog zanosa i nameće, iz doslednosti i časnosti, okvire onoga što se može razumom proveriti, ali i svesna da izvan granica te spoznaji dostupne oblasti niču velika pitanja postojanja, upitanost nad vrednostima i značenjem života. Genijalne studije Šumpetera o zakonima ekonomskog razvoja jesu primer te matematike misli koja sa strastvenom čežnjom, kao u romanima Broha, gleda na osećanja i pojave koje izmiču njenoj moći. U romanu je Henri imao da, poput autora, odraste pod okriljem ljubavi majke i da bude uveden u čistu igm uzvišenih i prefinjenih

društvenih odnosa. Možda je u svojoj priči Šumpeter želeo da odslika liberalnog buržuja Beča fin de siecle koji se tmdio da prikrije vlastiti ekonomski uspon, kako tvrdi Šorske, oblicima estetske aristokratske kulture. Život Henrija je, tako, postao istrošen u igri tih dmštvenih formi i umrtvljen u otmenom odsustvu, u višeznačnoj zameni istinitog i lažnog, u neprestanom izigravanju svake istine. Henri je morao da otkrije da je tuđ svakoj domovini, svakoj društvenoj klasi i ljudskoj zajednici: nemogućnost vezivanja za porodicu, prijatelja, voljenu ženu. Pojedincu je, na kraju, ostajao jedino njegov posao, ali i on je bio samo olupina brodoloma: „raditi učinkovito, bez ciljeva, bez nadanjak‘. Smitis se priseća ironije s kojom je Šumpeter nudio svojim sagovomicima argumente za pobijanje vlastitih teorija i s kojom je pratio nesporazume što su obeležili širenje njegova dela, sjedinjujući apsolutnu tačnost naučne jasnoće sa skrivenom sklonošću ka sumraku. Ta lutalačka bliskost s pukotinama istorije, zajedno s bistrinom uma koja ne dopušta da je te pukotine uzdrmaju, takođe je nasleđe stare Austrije. Život Šumpetera je obeležen zabunama i nesporazumima: vremenski raskorak između njegovih predviđanja i trenutka u kom su bila prihvaćena, svetske katastrofe koje su odlagale uspeh nekih njegovih knjiga, među najvećim delima iz ekonomije čitavog veka, neuspesi u ulozi ministra finansija i predsednika banke, i pored toga što je bio jedan od malobrojnih koji je shvatao prilike i ukazivao kako se na odgovarajući način s njima suočiti. Poput Henrija, Šumpeter je, u svom srcu, prečio put svakom gajenom kompleksu i svakom prezim; nije krivio svet za vlastita razočaranja, niti optuživao dmge za besmisao svega. Austrijska kultura ga je naučila uzdržanom osmehu koji ogoljava svaku izvesnost, ali i prikriva beznađe i ceni ono malo svakodnevnih budalaština potrebnih umu kako bi preživeo. Genije ekonomije, čija teorija govori o živom i slobodnom preduzetništvu, mislio je, poput Muzila, da je računski um stari bankar i da je umešnost u tim računima neophodna, ali ne i dovoljna da bi se živelo. Istorija bi, kaže u jednoj zabelešci, mogla da bude napisana sa stanovišta svih izgubljenih prilika; sin stare Kakanije znao je da to što sve ide kako ide ne znači i da ne bi moglo da krene drugim putem.

182

183

19. Na r u b u s t v a r n o g

20. W i e n e r G r u p p e i s t r i p - t e a s e

strip-tease, možda ne mnogo drugačiji od onih razmetljivih javnih svlačenja; dosledna parabola striptiza do striptiza koja bi se dopala Jozefu Rotu.

U nedugom Passage-u koji vodi od Kartntnerstrasse do trga gde se nalazi Kripta Kapucinera, kraj slavnog bara kojeg je sagradio Los, nekada se nalazio Art-Club, lokal nazivan i Strohkoffer, slamnati kofer. U ustajaloj, nazadnoj atmosferi pedesetih i šezdesetih godina ta grupa je predstavljala nastavak, istovremeno, nadrealističke, dadaističke i narodne tradicije, pokušavala je da se suprotstavi sve većem otuđenju koje je pojedinca lišavalo njegovog neposrednog čulnog iskustva i tražila poeziju u krajnjem eksperimentisanju, u montaži i verbalnom poigravanju, u fonetskim dovitljivostima i u happeningsima, u mešavini onoga što je reclame i non-sense, u podrugljivoj provokaciji, u planiranom dirigovanju horom ptica, izgradnji kuće duge 10 kilometara i objavljivanju lažnih novina za jednu osobu. Ovi opsenari su unosili živost u umrtvljenu austrijsku kultumu klimu i među njima se nalazio i jedan pravi pesnik, Konrad Bajer, koji će umreti 1964. Ali u njihovim razmetljivim „poetskim činovima“ kojima su uobražavali da će promeniti život bilo je bezočne naivnosti nekog ko vemje da krši zakon Oca svlačeći čakšire, patetične umišljenosti da se spontanost može planski urediti i oholosti ubeđenja da predstavljaju vesnike novog klovnovsko-razuzdano-kibemetičkog jevanđelja, nimalo baš tako novog. Sada uštogljene akademske knjige uzdižu ovu usredsređenost na poetski ,,aktizam“ i prikazuju sa ideološkom bahatošću fotografije pisaca koji su se publici predstavljali nagi, piškeći, gurajući svoje đoke u penušave bokale piva u grupnim pozama koje su imale da budu opscene te, dakle, originalne i čedne. Svemu tome mučno nedostaje prava domišljatost, istinski non-sense, nepredvidiva mašta, ironija; ona naga tela i izazivački pokreti predstavljaju nešto što se očekuje, poput uniformi kadeta vojnog intemata. Sada su se ti ikonoklasti urazumili, poput članova golijardske mladeži koji postaju beležnici, drže predavanja na univerzitetima i kritikuju šezdeset i osmu. Na mestu onog lokala, kaže mi Krista koja se slavnih godina družila s gmpom, sada se nalazi dmgi, trenutno zatvoren, gde se nudi običan

Čuveni i bezmemi kompleks radničkih stanova, koji je sagradio „crveni Beč“, socijalistička gradska vlast, nakon Prvog svetskog rada, rodio se iz želje za promenom, iz vere u napredak, iz nauma da se izgradi drugačije dmštvo, otvoreno za nove slojeve kojima je suđeno da postanu njegovim predvodnicima. Lako se danas smejati ovom jednoobraznom sivilu dostojnom kakve kasame. Ali dvorišta i staze poseduju setnu radost, govore o igrama za decu koja su, pre ovih kuća, živela u udžericama ili straćarama bez imena i ponosu porodica koje su u ovim kućama, prvi put, imale mogućnost da žive dostojanstveno, kao ljudi. Ovaj spomenik M odemog otelotvoruje mnoge, već skrajnute zablude napretka iz perioda između dva rata, ali i svedoči o stvamom velikom napretku koju samo nadobudno neznanje može da potceni. Ove kuće su, 1934, bile središte velikog radničkog ustanka kojeg je Dolfus, austrofašistički kancelar, ugušio u krvavom nasilju. Desnica je patriotska, ali češće i radije puca na svoje sunarodnike nego na osvajače domovine. Danas se osećamo kao siročad tog modemog i njegovih obećanja; Beč je, u godinama egzila između dva rata, bio i pozorište sveta na čijoj su se sceni srušile, poput baroknih alegorija, mnoge ideološke izvesnosti i velika revolucionama nadanja. Ono što se tada, u godinama Hitlera i Staljina, srušilo, u srcima i mislima mnogih, bila je poglavito vera u komunizam. Odmetnik Partije, kaže se u romanu Manesa Šperbera, čija je radnja smeštena upravo u Beč, siroče je totaliteta: kada komunistički borac u ilegali, koji je posvetio život revoluciji i deluje u zemljama pod vlašću fašističkih diktatura, otkrije staljinističko izvitoperavanje revolucije, odjednom se zatekne na ničijoj zemlji, tuđ svakom dmštvu i izgnan iz života samog.

184

185

21. K a r l - M a r k s - H o f

Ovi svedoci i tužitelji „boga koji je zatajio“, što su u godinama između dva rata često išli ulicama i po kafeima Beča kao po izbegličkoj teritoriji, proživeli su revolucionamu borbu kao sveobuhvatnu viziju sveta u kojoj su politička opredeljenja podrazumevala i pitanja 0 poslednjim čovečjim stvarima. Ti odmetnici staljinističkog komunizma ostavili su za sobom velik nauk, budući da su od marksizma sačuvali jedinstvenu i klasičnu sliku čoveka, vem u ljudsko-univerzalno koja se ponekad pretakala, na naivan način, u narativne oblike prošlosti. Ali njihova ljudskost, koja ne doživljava privremene poraze vlastitih snova kao dozvolu za neodgovome intelektualne slobode, potpuno je dmgačija od koketnosti današnje marksističke siročadi koja se, razočarana što se on nije pokazao nekakvim „Sezame, otvori se“ istorije, kreštava prepušta doskočicama na račun onoga što joj je do juče izgledalo kao sveto i nepogrešivo. Bolna i odsečna čvrstina onih jučerašnjih izgnanika može da pomogne da se na pravi način prožive današnje prilike. Prirodno je ostati bez ideologija, kao i ostati bez roditelja; to je bolan trenutak koji, ipak, ne podrazumeva skmavljenje izgubljenog oca jer ne znači odbacivanje njegove škole. Politička borba nije mistička crkva u kojoj je sve kako 1 valja da bude, već svakodnevni posao koji ne iskupljuje jednoin za svagda zemlju i izložen je greškama, ali i spreman da ih ispravi. I za marksizam je kucnuo liberalni čas ovog laičkog stava koji ne prihvata ni idolopoklonike ni siročad Vijetnama, već obrazuje zrele ličnosti, sposobne da se suočavaju s neprestanim razočaranjima. Kucnuo je čas u kojem napuštanje komunističke partije ne predstavlja više gubitak totaliteta, što bi mogao da bude i razlog zašto partiju ne bi trebalo napustiti. Ipak, u svojoj ničijoj zemlji, oni jučerašnji nomadi su se suočili s prazninom s takvim osećanjem za vrednosti bez kojeg laički stav nije više oslobađanje od dogmi, već ravnodušno i inertno robovanje dmštvenim mehanizmima. Oni nomadi su bili —kako je govorio Šperber - ekstrateritorijalni u odnosu na istoriju, živeli su u sećanju na prošlost i u snovima budućnosti, nikada u sadašnjosti. Taj usud je bio i austrijski usud: u kafeima i otrcanim hotelima progonstva, dodavao je Šperber, umiralaje još jednom, i konačno, stara Austrija. 186

Ali ta smrt i to progonstvo predstavljali su i otpor istrošenom postmodemom rastakanju, kao što je Karl-Marks-Hof predstavljao otpor topovima Dolfusa, kao i iskušenjima ubeđenja da je sam otpor nešto nesuvislo. Jadna, siva i teška modemost onog falanstera nameće se svojom čvrstinom. Drugačiji je, pak, manir onih koji je, šezdeset godina kasnije, otkrivaju i veličaju s retro i koketno naprednim sklonostima, i pokušavaju pride, kako se desilo u Trstu s kobnim posledicama, da ponovo ponude falanster kao model stanovanja i zajedničkog života. Taj hir obnavljanja oblika lišenih istorijske uslovljenosti zbog koje su u svoje vreme i nastali tipično je postmodemi, kič uživanje u lažnom i neukusnom, sklonosti ideologije amputiranih ideja; kultura bez temelja koja nema ništa zajedničko s jakim i teškim temeljima Karl-Marks-Hofa.

22. U j a k Ot o n e Mariahilfestrasse. U tim je odajama živeo ujak Otone, moj praujak s majčine strane. Talasi istorije su ga, decenijama, bacali tamoamo, ali i uvek izbacivali, pukim slučajem, na sigumo i uvis. Za vreme Prvog svetskog rata, u Trstu, bio je, kao austrijski visoki činovnik, zadužen za snabdevanje hranom, služba koju je obavljao pravično i koja mu je omogućavala i da ne živi tako loše onih godina nemaštine. Godine 1918, nakon dolaska Italije, dobio je poziv od generala Petitija di Roreta i na sastanak je stigao s malim zakašnjenjem, kada je nevelika gomila ljudi, na ulici, već pretukla njegovog bivšeg kolegu iste prinadležnosti, sve vičući „dole austrijski izgladnjivač!“, i tako i previše dala oduška vlastitoj žestini da bi imala volje da se okomi i na njega. General, zatečen urednošću njegovih knjiga, zamolio ga je da se pozabavi problemom namirnica i u tom teškom, prelaznom periodu i poveo ga je sa sobom u ložu pozorišta gde se slavilo oslobađanje Trsta i gde su se ovacije i povici „živela Italija!“, neminovno, smčili i na mog praujaka. Po dolasku fašizma, preselio se u Beč, gde je zahvaljujući svom iskustvu, u godinama velike ekonomske krize, dobio jednako zadu187

Ljubazni policijski činovnik koji me vodi kroz Muzej kriminala ponosan je na zločine i zločince koje mi pokazuje, kao što se direktor galerije Ufici može dičiti svojim Rafaelima i Botičelijima. Premda je odani branilac zakona, ni on ne skriva dobroćudnu naklonost prema kralju provalnika, Brajtvisem, kojeg su Bečlije toliko volele da su mu u ogromnom broju odale poslednju poštu 1919, kada je sahranjen na groblju Majdling. U ovom muzeju nalaze se dve nezaboravne fotografije, dve žene, žrtve i krvnice. Ubica je dobrostojeća gospođa, Jozefine Luner, gruba, debela i bahata, četvrtaste i moralističke čeljusti ugledne domaćice u kojoj se da nazreti prikrivena matora veštica. Žrtva je Ana Augustin, 14 godina, cmih pletenica, sjajnih i stidljivih očiju, pre devojčica no devojka, nezaštićena i smetena. Ana Augustin je bila iz provincije i radila je kao sluškinjica u Beču u kući Luner. Gospođa

Luner je počela da je muči prebacujući joj za nepostojeće neprimereno ponašanje i preteći da će je tužiti porodici; prešla je, potom, na šamare, udarce nogom i batinama; potom ju je zatvorila, iznurivala glađu, podvrgla užasnom zlostavljanju, mučeći je na najsuroviji način. Ana je umrla nakon dobrih godinu dana patnje; pošto je otkrivena, Jozefine Luner je osuđena na smrt, ali joj je presuda preinačena u doživotnu robiju - kao što se u Austriji uvek događalo sa ženama, sve dok nacizam, posle 1938, nije ukinuo tu povlasticu žena. Muž, koji je bio upoznat, ali nije učestvovao u mučenju, odležao je nekoliko meseci u zatvoru. Anino detinjstvo, one njene dečije oči, nežne i bespomoćne, vape za osvetom. Ono što se desilo ovom stvorenju, i što se u raznim oblicima događa tolikim drugim osobama, poriče istoriju sveta. Sva najuzvišenija ljudska dela, stavljena na tas vage, ne nadomeštaju ovaj užas, ne brišu iz stvorenog sveta ovu neizbrisivu mrlju. Poput Aljoše Karamazova pred generalom koji je svojim psima naredio da rastrgnu mladića, i u ovom slučaju uviđamo da Bog nije svemoćan, da ne može oprostiti Jozefini Luner, da je nezamisliv skladan kraj u kojem zdepasta krvnica biva prihvaćena među blažene. Ovo nasilje je i nasilje dmštva. Ana se ni u jednom trenutku nije usudila da se pobuni, niti da pobegne dok je to još mogla, kada ju je gazdarica, nakon mrcvarenja, slala u kupovinu, a ona poslušno izvršavala naređenje. Niko je nije naučio da sebe doživljavajednakom pred bilo kim dmgim; dmštveni ugled gospođe ulivao joj je bojažljiv osećaj podređenosti, što je krčilo put surovosti one dmge. Jozefine Luner, sa svoje strane, nikada ne bi zlostavljala kći državnog savetnika; ne bi joj ni palo na pamet. Uostalom, ranije nikada nije nikoga mučila i nije patila zbog tog uzdržavanja. Kada je pred sobom zatekla potpuno nezaštićenu, a izvesno, i ne baš bistm i spretnu devojčicu, to nepostojanje otpora i lakoća zločina pobudili su u njoj želju da ga i počini. Slabi moraju da nauče da uliju strah snažnima, odnosno da shvate da —ako žele, ako se oslobode straha —mogu i sami biti snažni i mogu uzvratiti gospođi Luner batinu batinom. Ko se povinuje služenju, čini to zato što je, poput Kiplingovog slona, zaboravio vlastitu

188

189

ženje. Pričao bi mi da su ponekad, pre kakvog protesta, neki socijalisti dolazili k njemu u ured i saopštavali mu da će od njega narednog dana zahtevati, na primer, 100 kvintala brašna, da on valja da izjavi da je spreman da im ustupi 50 i da će se, na kraju, dogovoriti za 75. Molili su ga da im pokaže koje su mu odaje ureda najmanje potrebne, ukoliko bude bilo potrebno kamenjem gađati koji prozor. Nakon što se povukao iz javne službe, tokom nacizma je štitio neke progonjene socijaliste i komuniste; možda su mu zbog toga, 1945, za vreme ruske okupacije, Sovjeti zatražili da se upravo on pobrine za snabdevanje i raspodelu namimica. Proglašen, kao već star, za malteškog viteza, spontano je odbio visoko zvanje, nedugo potom uvučeno u mučne polemike; nakon štoje, potom, postao Veliki Majstor, provodio je pola godine u Rimu, u palati reda, sa sobarom u poodmaklim godinama kojem je on, uveliko prevalivši osamdesetu, pomagao da hoda i da jede. Hajde, Đovani, idemo u planinu, govorio bi mu, dok bi obojica duboko udisala vazduh iz zajedničke boce s kiseonikom. Klizio je kroz događaje poput dobrog plesača koji ne dotiče dmge parove u prepunoj dvorani.

23. U M u z e j u k r i m i n a l a

snagu. Kada je se priseti i kada bude spreman da svojom surlom zada fini udarac prvom koji se usudi da ga začikava, možda će u zoološkom vrtu biti mira.

24. P o ž i v e o r a d o s n o , preminuo neosetno Za Grilparcera je Augarten, veliki park između Brigittenau-a. i Leopoldstadt-a, bio mesto sreće i uživanja, barem za narodne svetkovine koju opisuje u priči Ubogi svirač iz 1848. godine. Danas Augarten, sa svojim pravim i gotovo ogoljenim drvoredima, odaje utisak samoće koja postoji u svakoj geometriji, park je za šetnje penzionera s njihovim psima, ispod tri ispucale i zapuštene F/aktiirme, tri, danas napuštene kule za protivavionsku artiljeriju, koje se izdižu poput zdepastih varvarskih ruševina. Kao i priča Grilparcera, utučeni i bolni oprost od horske bliskosti koja nestaje, stari Beč je predeo opraštanja od sreće. Amedeo upravo uspostavlja obrazloženo poređenje Most-a i Sturm-a, dve bečke jačine tek obranog vina, Điđi zasmejava gospođe pričama o svom stricu koji se majci na samrti zakleo da će se oženiti izvesnom gospođicom i koji, naravno, nikada ne bi prekršio to sveto obećanje, ali je pre braka uvek tu veridba, a onda uvek i toliko toga što valja uraditi, tako da je ostao veren do svoje osamdeset i treće godine, svakako, čvrsto nameran da se oženi čim to bude bilo moguće, što nije sproveo u delo samo zbog svoje iznenadne smrti. Frančeska gotovo neprimetno podiže glavu, uobičajenim pokretom koji na pravi način ističe njeno grlo, belo u večeri. Godine nisu dovršile njen portret, ne dopuštaju da se nazre šta će biti s tim licem koje je u tišini prošlo kroz talase, puštajući da se voda sliva niz obraze i kosu, prelepo i neupadljivo, tražeći zajednička i skrivena sidrišta koja bi izmakla pažnji, bezbojna prozimost u kojoj samo bolna okeanografija nazire dubinu. Ipak, i ovo će se skitanje završiti, jer, premda se pravimo da smo flaneurs i zgubidani, svi smo dobri i uredni, revnosni i odgovomi profesionalci; mašinerija retorike nas drži na povocu i prizvaće nas k 190

redu, potegnuće malo jače i svako će se vratiti na svoje mesto, da laje u skladu s muzikom koju je odredila ozbiljnost života. Na stablima i lišću ovog drveća vidi se odblesak sjaja kojeg nije bilo u najavama sivila neba niti meteorološke stanice, blesak veselja iz opisa Grilparcera, svetla njegovih stranica od pre sto i trideset godina što su prizivale u svest drveće i lišće Augartena. Ubogi svirač je čovek koji nije imao i nije želeo da poseduje ništa, prosjak koji religiozno voli muziku, ali gudi vrlo loše po svojoj violini, koji je s prilježnom i pometenom neiskvarenošću uredio vlastitu propast, iznalazeći u svom životnom i dmštvenom padu smemo i skriveno saglasje s proticanjem života, zadovoljenje u svakom trenu, ubeđenje. Kafka - koji je u ubogom sviraču video nekog ko je odustao od svega i može do kraja da iskusi život, budući da ga je odustajanje oslobodilo svakog plana što ne da m ira - poredio ga je s Floberom, sa odsustvom i prazninom Sentimentalnog vaspitanja. Grilparcerov lik živi „dans le vrai“, kako je govorio Flober, ali se jednostavnost i istina, za njega, poistovećuju sa umetnošću, s njegovom posvećenošću muzici, dok za Flobera i Kafku neumoljiva predanost umetnosti udaljava od te ljudske istine. Umetnost ubogog svirača je, uostalom, i pored toga što je obožava kao sklad, samo sirota škripa. Njegovo neostvareno postojanje, ipak, jesto ono što ga spasava; štiti ga od uloga istorije i dmštva, omogućava mu da se posveti beznačajnim tricama, da gubi i traći svoje vreme, da se raduje malim i uludim stvarima, da dotakne, u svojoj nezgrapnoj trapavosti, mocartovsku lakoću. „Austrijanstvo“ jeste umetnost bega, lutanje, ljubav prema stanku u iščekivanju domovine koja se, kako kaže putnik Šuberta, uvek traži, uvek predoseća, ali nikada uistinu i spoznaje. Ta nepoznata domovina, u kojoj se živi na računu u minusu, jeste Austrija, ali jeste i život, ljubak i - na rubu ništavila - radostan. Krotki pesnik pijanica i lutalica iz vremena Grilparcera, Ferdinand Sauter, koji je proveo svoj život u bečkim krčmama, napisao je u samom sebi sročenom epitafu: „Viel empfunden, nichts envorben, / froh gelebt und leicht gestorben“ - mnogo osetio, a ništa uradio, poživeo radosno i preminuo neosetno, lagano i jednostavno. 191

25. B e r g g a s s e , 1 9 Dok je njega bilo, malo ih je tamo išlo, sad svi idu, kaže taksista koji me vozi ka kući i radnoj sobi Frojda. Te odaje su slavne, i ja sam tamo često bio, ali svaki put je utisak dubok, u vazduhu se oseća uvažavanje i očinski žal s kojim se taj gospodin iz XIX veka spustio u Aheront. U predvoiju su šešir i štap, kao da se Frojd nedavno vratio kući; tu je i lekarska torba, putni kovčeg i flašica u kožnom omotu, čutura što ju je nosio sa sobom na izlete u šumu koje je voleo s prilježnom posvećenošću navikama oca porodice. Fotografije i dokumenti kojima je prenatrpana prava radna soba, portreti Frojda i drugih začetnika nove nauke ili izdanja čuvenih dela banalno su ilustrativni; ovo više nije radna soba Frojda, već didaktički muzej psihoanalize, gotovo svedene na onu uobičajenu formulu, neizostavnu u bezmalo svakom razgovoru. Ali u maloj čekaonici nalaze se nekolike knjige prave biblioteke Frojda: Hajne, Šiler, Ibzen, klasični autori koji su ga podučavali obziru, doslednosti i onoj humanitas što su neophodni kako bi iko mogao da se spusti u pakao. Onaj štap i čutura na pravi način govore 0 veličini Frojda, njegovom osećaju za meru i ljubavi prema redu, jednostavnosti čoveka razrešenog i oslobođenog mahnitosti, koji - zalazeći u virove Ijudskih podvojenosti - uči i podučava da se još više, i još slobodnije, vole oni porodični izleti u planinu. Od svega toga je ostalo malo, na skupovima psihoanalitičara, tokom kojih, često, pometena isprazna lupetanja, nesvesna sintakse, unižavaju psihoanalizu u svoju nehotičnu parodiju, primenjujući edipovski kompleks na probleme gradske čistoće ili monetame zmije. Naslednici Frojda nisu konfiizni ideolozi koji na spektakularan način koriste psihoanalizu kao gumu za žvakanje, već terapeuti koji, strpljivo, pomažu nekome da nešto bolje živi. Ova skromna i smirujuća kožna torba podseća me na sve one kojima dugujem ono malo sigurnosti što posedujem, ono zmce neophodne sposobnosti da živim sa svojim tminama. Na kraju Himmelstrasse, lepog panoramskog kraja u bečkoj šumi, spomenik podignut 1977. na mestu zvanom ,,Bellevue“, kaže, 192

ne bez ponetosti: „Ovde se, 24. jula 1895, tajna sna otkrila Dr Sigm. Frojdu.“ Smešno je misliti na tog Gospodina Tajnu koji, poput varalice u komediji, na kraju skida svoju masku. Mislimo, pre, na onaj predeo i na Frojda koji ga je gledao, iščitavajući u onom krivudavom profilu grada u daljini mapu unutrašnjeg spleta okuka, nikada do kraja istraženih. Na onom retoričkom natpisu, čoveka gane ono ,,Dr“, ono ,,Doktor“ što odzvanja akademskim dostojanstvom, strogim studijama i te kako gordo svršenim.

26. O d i s e j a u s v e m i r u Ogromna zgrada duž dunavskog kanala, u broju 95 Obere Donaustrasse, predstavlja sedište IBM. Natpis, na glavnom ulazu, podseća da je na tom mestu, u prostorijama kupališta Dijana koje danas više ne postoji, Johan Štraus prvi put, 15. 2. 1867, izveo Na lepom plavom Dunavu. Kupalište Dijana je izvesno bilo privlačnije od ove kutijetine, ali računarski i elektronski mozgovi sada instalirani u tom bivšem hramu prolaznosti, u kojem je jedna kultura u lakoći tražila načina da izigra tragediju, ne remete okrete onog valcera koji je, kako je genijalno uočio Kjubrik u Odiseji u svemiru, potpuno u skladu s ritmom i dahom svetova. Ako Japanci najavljuju ubrzo kompjuter jednako složen kao i čovek, taj bi, jednog dana, mogao da stvori kružni ritam onog valcera, radost što uvek izmiče kako bi se uvek vratila, ali sve slabašnija i dalja, čeznutljiva ali i sumnjičava da može savladati prolaznost. I računari i elektronski mozgovi, kao i svemirski brod koji pokreću, deo su te muzike svemira kroz koji putuje svemirski brod. U večitom povratku valcera postoji nešto večito, ne samo odjek prošlosti - doba Franje Josifa, koje se svršilo, po staroj doskočici, sa smrću Štrausa - već i neprestano protezanje te prošlosti u budućnost, poput slika dalekih događaja koje putuju svemirom i koje su već, za nekog ko će ih primiti ko zna gde i ko zna kada, budućnost. Ono sedište IBM jeste i srce poslovnog sveta, ali je i Štraus, nepatvoreni umetnik kojem se divio Brams, bio već industrija koja je 193

grozničavo nudila lako potrošna dobra što su se, uz to, na čudesan način posve približavala poeziji. Zbog natpisa na onoj zgradi počinjemo da ličimo na Hala, elektronskog mozga koji se, u Odiseji u svemiru, toliko poistovećuje sa čovekom da počinje da greši, oseća strasti i strahove. Ko voli valcer, nije zgrožen činjenicom da je, 1982, kompjuter proglašen čovekom godine.

Hemersvilla, u parku naseljenom košutama i divljim svinjama na periferiji Beča, sa svojim liberty višeznačnostima, bila je omiljena vila carice Elizabete, nesrećne i mitske —i teško snošljive - neveste Franje Josifa, suzdržane i neuhvatljive Sisi, drage uobrazilji puka. U njenim spavaćim odajama, Hans Makart, dekorator i zvanični ilustrator Beča tog doba (izgradnja vile potiče iz 1882-86), dobio je zaduženje da odslika scene iz Sna letnje noći Šekspira i on je tek započeo nacrt koji su ostvarili njegovi nastavljači. Boje su zagasite i meke, caričina postelja je prava samrtnička postelja na koju gleda alegorija čežnje, Šekspirove scene odišu zamamnom i ledenom čulnošću, istom onom i u mitoloških figura postavljenih u gimnastičkoj sali gde je Elizabeta podvrgavala androgino telo fizičkim vežbama upražnjavanim s rešenošću dostojnom pravog kulta, kao da je reč o duhovnim vežbama. Vila je boravište koje odgo-

vara iznurenoj i frigidnoj nežnosti carice zbog koje je bila neosetljiva na neposrednu seksualnost i pomamno žudela za nematerijalnim visinama i slastima, dotle da je sa asketskom narcisoidnošću bdila nad vitkošću svog mršavog tela, uživala u želji muškaraca ne osećajući potrebu da joj uzvrati, čedno bivala očarana ženskom lepotom d aje tražila od habzburških ambasadora da joj pribavljaju portrete najlepših žena u njihovim diplomatskim sedištima. U Sisi postoji neka hermafroditska neoskmavljenost koja se gnuša telesne strane seksa i ume da voli samo u sublimaciji i odsustvu. Kako često biva, i u slučaju Sisi nezadovoljstvo pokušava da se preobrazi u poeziju, da doživi mahnitu jalovost kao znak odabranosti. Carica je pisala stihove i nije potpuno grešila kada je mislila da njima poverava Ijubomomo skrivanu srž i predvidljivu tajnu vlastite duše. U starom habzburškom carstvu čak je i učenik gimnazije držao da je nedoiično pisati stihove, tako da je, na primer, Hofmanstal morao da pod pseudonimom objavi svoje genijalne mladalačke pesme; tako je i vladarka koja ne drži do protokola, kakva je bila Elizabeta, morala da za sebe i tnalobrojne bliske joj ljude zadrži vlastite pesme, te ih je tako poverila, s brižljivo smišljenim odredbama, jednom kovčežiću za potomke. Elizabetine pesme su, kako i kaže njihov opšti naslov, poetski dnevnik, odnosno beleženje, ne svakodnevnih događaja, već njihovog najskrivenijeg značenja, onog bleska koji bi imao da ih osvetli, ali kojeg pomućenost te svakodnevice gasi ili barem skriva. Lirika Sisi jeste lirika daljine, patnje, onoga što život nije, a hteo bi da bude; jesu poezija suprotstavljena neposredno proživljenom postojanju. A to postojanje je poznato: premlada bavarska knjeginja, rođaka Ludviga Bavarskog, udaje se za Franju Josifa; brak na početku srećan, a potom sve mučniji, u sve tegobnijem porodičnom i dvorskom okmženju; rastuće nezadovoljstvo svojom ulogom carice, unutrašnji raskid s mužem i decom, seta i nemir, putovanja i sve češća odsustvovanja; otuđenost od svega, a i od same sebe, besmislena smrt u Ženevi od mke italijanskog anarhiste Lukenija. Pesme svedoče o želji za ličnim i o pobuni protiv dvorskog /ivota koja se izdiže i do pravih kritika habzburškog sistema i izno-

194

195

27. P o g l e d u n a z a d Kako kaže natpis, na mestu današnje zgrade u broju 15 Schwarzspanierstrasse, koju sada čuva osoma vratarka što me odmah tera mžnim rečima, nalazila se, sve do 1904, kuća gde je umro Betoven. U toj istoj kući, u noći između 3. i 4. oktobra 1903, Vajninger je sebi pucao u srce. Nekoliko nedelja pre toga opisao je osećaj izgubljenosti koji se javlja kada se, na ulici, okrenemo unazad i pogledamo pređeni put, ravnodušnu putanju čije pravolinijsko proticanje jasno govori 0 nepovratnosti vremena. Na kraju ostaje samo to, pogled unazad koji uočava ništavilo.

28. R e č i , r e č i , r e č i

njosti. Stoga Elizabeta poverava stihovima svoju pravu prirodu ptice selice, večite lutalice. Te stihove, čas milozvučne, čas trapave, mogao je da napiše svako, bili su neka vrsta javnog rimarija za kojim su mnogi mogli da posegnu i posezali su i u kojem je lični raskol tonuo kao u kakvom mom. Ne odveć dmgačije pesme napisao je i Maksimilijan Meksički, još jedan plemenit i nedorasli vladar, rođen više za more, no za presto, premda na posve dmkčiji način spreman da se s trezvenim osećanjem dužnosti suoči sa svojim usudom. Poetičnost Sisi ne leži u više nego osrednjem napisanom delu, već u napetosti između osamljenog bola i uopštenosti njegova izraza. One caričine pesme jesu poetski dnevnik svakog i nikog; ali zahvaljujući toj sudbi, koja vladarku povezuje s mnogim čak i uspešnim književnicima, ona postaje mali, ali stvami lik u zgodama književnosti, u ponavljanom dijalogu između glasa srca i „reči, reči, reči“.

šenja republikanskih uverenja. Ali one poglavito govore o neostvarenosti, čežnji koja ne može i ne želi da se odredi i prepušta se daljini, odsustvu nečega što se ne može utvrditi, a čiji je nedostatak pravi, neprestani sadržaj Sisinog života koji se svija i pripija uz tu drhtavu prazninu. Ono veliko što leži iza te poezije jeste more, njegov neizrecivi beskraj, šum njegovih talasa, neprestan i neprevodiv kao i onaj duše; Sisi je galeb, morska ptica bez mira i bez mete, kao što je Ludvig Bavarski, tako srodan joj rođak, orao, kraljevski, ali neprilagođen i tuđ zemlji. U Hermesvili postoji i portret Ludviga koji je odslikao Grefle: vladar ljubitelj lepote, labud i orao, punačak je i kudrav, nabrekao od nekakve levantinske sirovosti. U svom zanosu carica je mislila da joj prosečne i često klimave stihove diktira sa onog sveta, zahvaljujući posredovanju medijuma, Hajne. Elizabeta uistinu piše ,,a la Hajne“, shodno njegovoj milozvučnosti i lirskom repertoaru koji su, u XIX veku, pronašli toliki broj podražavalaca i ponavljača da su prerasli u pravi uobičajeni poetski jezik. Opštost muzike ne potire neodoljivu individualnost glasa koji je izvodi, kao što i jednoobraznost života ne baca u senku silinu kojom ga pojedinac proživljava. Bezličnoj milozvučnosti tog jezika što joj deluje kao muzika bez reči, kao prazna struktura što se po volji da ispuniti nečim, Elizabeta poverava svoju stvamu i pretrpljenu dramu, svoje strasti. I te strasti, kao i njen bolesni kič kult Ahila, bile su istorijski određene, pripadale su određenoj klimi onog doba, ali ih je Elizabeta, kao i Ludvig, neposredno proživela u svom jalovom i gorkom postojanju, u svojoj seti na granici neuravnoteženosti. Osobena dotle da je bivala i surovo ravnodušnom, što je Franjo Josif umeo da podnosi s velikom toplinom i velikim stilom, Elizabeta je umela da bude i velikodušna, kao kada je otišla da dočeka cara, koji se vraćao nakon teških poraza od Pmsa, na stanicu u Beču i poljubila ga u mku pred svima. I pored četvoro dece, nije bila stvorena za dmge poljupce. Njena nemima ličnost je lišena ubeđenja, strane su joj vrednosti i nepomućena seksualnost, nesposobna je da boravi u životu, u trenu i u sadaš-

U ovom malom lovačkom dvorcu, među ovim svetloplavim jelama, završila se vekovna istorija Habzburgovaca; ovde je abdicirao poslednji car, Karlo. Tršćani su ga zvali Karlo ,,Piria“ (odnosno levak), zbog njegove ljubavi prema vinu, i uobičajena predstava prikazuje ga u svetlu dobroćudne osrednjosti, ali nije bio samo dobroćudan, već i dobar, a dobrota, u postojanju, jeste carska vrlina. Kada se uputio na front, na Soču, i video strahoviti i besmisleni pokolj, uzviknuo je da će ga prekinuti po svaku cenu. Hrabrost da se okonča rat, da se u njemu uvidi bezmema glupost, nije izvesno manja od one potrebne da se u njega krene, to je hrabrost dostojna pravog cara. Mali dvorac odaje utisak spokojnog porodičnog boravišta, na krovu se nalazi umimjuće gnezdo roda. Ova ljupka i nenametljiva bliskost predstavlja pravi ambijent za kraj Habzburgovaca, dinastije bogate majčinskim i očinskim figurama, počev od velike M arije Terezije, i čiji je poslednji veliki simbolični car, Franjo Josif, posedovao dopadljivost dobronamemog dede, mudrog i pomalo izlapelog. U parku veliko drvo granama pravi pravu dvoranu, sjajniju od onih

196

197

29. E c k h a rt s a u

kraljevskih. Ovo drvo ne zna za abdikaciju. U okolnim poljima neke table ukazuju da se tu uzgaja Sieglinde, vagnerovsko ime određuje posebnu vrstu krompira.

Među ovim ruševinama rimskog grada, kada je bio još daleko od rušenja, Marko Aurelije je napisao drugu knjigu svojih razgovora sa samim sobom, Samome sebi. „Moje je mesto i moja domovina, ukoliko sam Antonin, Rim, a ukoliko čovek, kosmos.“ Marko Aurelije je umeo da bude rimski car, prihvatajući bez hvale događaje i odgovornost koja mu je bila dodeljena, a i građanin sveta, jednak svakom dmgom čoveku na zemlji, štaviše, obično živo stvorenje vaseljene, satkano od večitog toka i promena svega i spremno da prihvati vlastitu parabolu bez namrštenog izraza lica. Bio je „svestan svoje prirode političara, Rimljanin, car, već spreman za vlastito mesto“ i znao je da, kao vojnik, krene u napad na kakav zid, ne srameći se da zatraži pomoć ukoliko ne bi uspeo da se sam na taj zid popne, ali je poznavao i onu jednakost i ravnopravnost svih ljudi zahvaljujući kojoj je pobednik nad Sarmatima istovremeno i krvnik, kao i svaki ubica. Rimski car je i veliki pisac i veliki učitelj. Pokazivao je samilost, poštovanje i prisnost prema životu, ali nikakvo obožavanje, pošto je znao da je ono samo ,,mišljenje“. Borio se protiv Kvada i Markomana, pomaljao se sa svojim legijama na Ugarskoj Kapiji, onom prostoru između reka Morave i Lajte iza kojeg su pritiskali talasi varvarskih najezdi koje će tokom vekova uzeti maha. Branio je carstvo, ali nije dopuštao da ga spopadne njegov patos, nije sebi dozvoljavao da se - kako je govorio - uscari, budući da je znao da je to tek njegova dužnost, a ne apsolutna vrednost: „Azija, Evropa“, pisao je, „sićušna su mesta u vasioni“. Čuvao je ono nišče i suštinsko, svestan da je osoba sačinjena od vrednosti u koje vemje i koje na njenom licu izlivaju trag svoje plemenitosti ili, pak, prostakluka; duša poprima boju slika koje se u njoj začinju, beležio je, i vrednost svakoga je u najčvršćoj sprezi s vrednošću stvari kojima je pridao značaja. To je možda najbritkije prodi-

ranje u suštinu čoveka, ključ za iščitavanje njegove istorije i prirode: mi smo ono u šta vemjemo, bogovi koje ugošćavamo u našem umu, i ta vera, uzvišena ili praznoverna, neizbrisivo nas određuje, utiskuje se u naše crte i pokrete, postaje naš način postojanja. Ubeđen u jedinstvo vaseljene, u svim njenim neprekidnim promenama, Marko Aurelije, svakako, nije dozvoljavao da se aktivnost uma pomeša sa životnim počelom, gotovo pukom fiziološkom izlučevinom mozga, i zahtevao je da se izdigne do prosuditelja te iste vaseljene čiji je privremeni deo, premda mu, izvesno, nije nedostajala veličanstvena intelektualna prisnost s materijom od koje su satkani i život i životinjsko sjedinjavanje što taj život rađa, „trljanje jednog uda 0 dmgi i lučenje nekakve sluzave materije praćeno nekim grčevima“. Staloženi car, koji se radovao što nije ponudio dokaze svoje muževnosti pre vremena, već u pravo vreme, nije strahovao - za razliku od svojih poznih habzburških naslednika po carskoj kmni, još nazivanoj rimskom - od promene, pošto se ništa ne može desiti bez promene. Vladar filozof, sa svešću o velikom platonovskom sukobu između retorike i filozofije, zahvaljivao se svom učitelju Rustiku što mu je ulio odbojnost prema retorici i poeziji, prema biranom zborenju. Marko Aurelije želi istinu i poezija je za njega laž. Kao čitaocima Sabe, lako nam je da ga pobijemo i pokažemo mu istinu koju može doseći poezija i onu koja izmiče ne samo književnosti, retorici, već i filozofiji. Marko Aurelije, verovatno, nije znao da je i sam veliki pesnik, čak i kada je zahvaljivao bogovima ,,što se nije nosio mišlju da postane pisac“. Njegova poezija je poezija moralnog ja i stavlja se nasuprot onoj dmgoj, nadnaravnom rastakanju svih veza, logičkih i etičkih, koje u delo sprovodi neko obuzet božanskom mahnitošću muza; stavlja se nasuprot poeziji koja sluša poj sirena i žali za zaboravom Lotofaga. U tom smislu, car, koji se, pak, kreće dalekom Panonijom i umire daleko od Rima, u Vindobonu, jeste čovek mirovanja - rekao bi Gada - koji s prilježnom doslednošću gradi svoju ličnost; pesnici nomadi, les vrais voyageurs Bodlera, lutaju bez cilja, ogledaju se u svakom iskustvu svesno rasipajući vlastiti osobeni lični identitet, gube se i rastaču ni u čemu.

198

199

30. C a r n u n t u m

Odvažno putovanje Marka Aurelija, usredsređeno na izgradnju vlastitog ja, ne pobija ono Remboovo što se upušta u raščlanjavanje i poništavanje samog sebe. Ali je, možda, car želeo, jednostavno, da kaže da su filozofiji dovoljni misao i svet, dok su veštini govorenja potrebni priručnici poetika, pregledna izdanja, biblioteke, što nije zgodno nositi sa sobom. I baš je u Kamuntumu pisao, kao da upozorava buduće dunavske putnike tako natovarene tomovima i bibliografijama, koje sriču kao molitve, kao uporište vlastitoj ispraznosti: ,,Odbaci žeđ za knjigama, da bi jednog dana mogao da umreš ne gunđajući...“

31. M a n j i n a k o j a bi da se a s i m i l u j e Ajzenštat je već iza Lajte, reke koja je označavala granicu s kraljevinom Ugarskom, a kojoj je on i pripadao. Ovde započinje panonska obamrlost, niske kuće u ravnici poput pospanih kapaka, gnezda roda na krovovima Ilmica i trska i šaš jezera Nežidera, krovovi od slame i blata, oker-žuta boja palate Esterhazija, a koja se susreće u svim zemljama ugarske krune. U Burgenland-u - čija je prestonica A jzenštat-ne vladaju sada feudalni gospodari, već Landeshauptmann, poglavar Regije Teodor Keri, zvani ,,Landesfurst“, knez Regije, zbog manira mađarskog velikaša u kojem vlada Land- om, primajući u audijenciju ređe od nekadašnjih plemića, prekidajući rasprave izjavama ,,ja nikada ne grešim“ i primajući počasti za vlastiti rođendan poput kakvog feudalca. Keri, koji rado pušta da kmže glasine 0 njegovoj navodnoj plavoj krvi i koji je svojevremeno pobudio zainteresovanost državnog tužioca zbog puta što vodi u njegovu vilu izgrađenog javnim sredstvima, socijalista je, veoma blizak, priča se, kancelam Sinovacu. I Sinovac potiče iz Burgenland-a i hrvatskog je porekla; čini se da u sebi sažima i oličava sudbinu sunarodnika, hrvatske manjine i njene ubrzane asimilacije. Hrvati žive u oblasti već 450 godina i naglo izumiru; na narednom popisu stanovništva, računa Martin Polak, biće ih verovatno 10.000. 200

Dok smo u Evropi gotovo posvuda svedoci buđenja malih nacionalnosti i nepokolebljive, često čak i agresivne spremnosti nacionalnih manjina - Baskijci, Korzikanci, Albanci s Kosova - da istaknu vlastiti identitet, Hrvati iz Burgenland-a pospešuju sopstvenu asimilaciju. Koliko su komški Slovenci borbeni u svojim etničkim zahtevima, toliko se čini da oni spremno doprinose, kako je zaključio u svom istraživanju Martin Polak, vlastitom izumiranju. Hrvatski toponimi malo pomalo nestaju i opstaju, prevashodno, u crkvama, kao na tabli koja donosi satnicu misa u parohiji Hronštajn/Vorištan; Jozef Vlazic, profesor u gimnaziji u Ajnštatu i član komisije za nomenklaturu, ističe kako hrvatska manjina ispoljava slabu privrženost vlastitom jeziku, dok Fric Robak, nekadašnji burgmajster mešovite Opštine Štajnbrun-Štikapron i član Konferencije burgmajstera i viceburgmajestera hrvatskih i dvojezičnih opština, tvrdi da se jezik može promeniti kao što se promeni partija ili religija i ispričao je Polaku da je uzalud pokušao da ubedi Tita, polovinom sedamdesetih godina, da hrvatska manjina nije izložena nikakvoj prinudnoj asimilaciji, već da je, naprotiv, želi. Robak je socijalista i možda mu je i drago zbog takvog sleda događaja budući da hrvatski seljaci, germanizujući se, napuštaju svoj tradicionalni katolicizam. Evo, rekao je Polaku pokazujući mu, sa zadovoljnim izrazom, tačku na geografskoj karti, ovde, u ovom selu, Cancendorfii, nekada je vrvelo od Hrvata, sada nema nijednog... Neki mladi pokušavaju da se pokrenu, da se vrate - sa uobičajenim povratkom treće generacije koji je odredio i ponovno otkrivanje judaizma mladih Jevreja u Kafkinom Pragu - hrvatskom svojih dedova. Njihovi su, pak, roditelji želeli da hrvatski bude ukinut u školama kako bi njihova deca mogla da bolje nauče nemački i bolje se uključe u austrijsko dmštvo. Hrvatski je imao da ostane, u najboljem slučaju, kućno narečje. Tužno? Profesor Jozef Broj, sa svojim hegelijanskim i geteovskim patosom promene, misli da nije. „Svet je u večitom pokretu“, rekao je, „kada bi sve ostajalo kako je, i danas bismo bili prinuđeni da govorimo keltskim jezikom...“ 201

32. Gde j e H a j d n n i š t a se ne mož e d e s i t i Ajnštat je i mesto Hajdna, njegove rodne kuće i groba, muzeja posvećenog njegovom životu i ličnim dragocenostima. Wienerisches Diarium od 18. 10. 1766. godine odredio je njegovu muziku kao čistu i bristru vodu, premda ju je uporedio - u uverenju da joj ukazuje najvišu čast - s poezijom Gelerta, danas znanom gotovo jedino profesorima germanistike. Hajdn je možda jedan od poslednjih - ili retkih tout courtl - izraza netaknutog i skladnog totaliteta, stvaranja bez senki. Njegov vokalni kvartet, naslovljen Starac i izložen u muzeju, takođe je - kao i pesma lieber Augustin-a ili epitaf Sautera i spokoj ubogog svirača - nepomućena smirenost opraštanja. „Hin ist alle meine Kraft, / Alt un schvvach bin ich... [...] Der Tod klopft an meine Thiir / unerschreckt mach’ich ihm auf, / Himmel, habe Dank! / Ein harmonischer Gesang / war mein Lebenslauf.“ (Moje snage su iščilele, star sam i slab... smrt kuca na moja vrata, otvaram joj bez straha. Nebesa, blagoslovena da ste! Skladna pesma beše moj život.) Ova je sigumost omogućavala Hajdnu da ne strahuje od francuskih bombi tokom opsade Beča, kao i da s dečijom prostodušnošću hrabri ostale: tu gde je Hajdn, ne može se ništa desiti, govorio je sa ubeđenjem čoveka potpuno slobodnog i sigumog koji, piše Frojd, zna - u svojoj podsvesti - da ga ništa ne može ugroziti.

gde pronalazim poznato i blisko, čar stvari koje, kao u prijateljstvu ili ljubavi, vremenom postaju sve novije. Ta je bliskost Beča možda i njegova priroda raskršća, mesta odlaska i povratka, osoba, slavnih i neznanih, koje istorija okuplja kako bi ih potom raspršila, u privremenom lutanju što naša sudbina jeste. Tako grad predstavlja veliki kafe, mesto uobičajenih navika i slučajnih dolazaka i odlazaka. On je i misao o smrti, konačnom izlasku kroz vrata kafea, i vodi svakoga, kao onog lika Rota, u Kriptu Kapucinera ne bi li pokušao da shvati šta znači smrt. Ni tamo nema odgovora. Dok gledam grobnice careva, pada mi na pamet odlomak iz neobjavljenog mkopisa koji sam nedavno pročitao. U njemu autorka pripoveda kako je, kao devojčica, ostala zatečena kada ju je veroučitelj upitao šta je to smrt i, videvši da ćuti, sam je odredio kao ,,odvajanje duše od tela“. Devojčica je bila razočarana, budući da joj je u mislima bilo nešto, što nije mogla bolje da odredi, „mračnije i slavnije“. Devojčica je, izvesno, mislila na neku dmgu, a ne na slavu ovih veličanstvenih grobova, niti na onu što ju je habzburški službenik obećao piscu koji se žalio što je nepoznat: „Strpite se do smrti i videćete, videćete da ćete sigumo postati slavni!“

33. M r a č n i j e i s l a v n i j e Još jedno zaustavljanje u Beču. Samoća i, istovremeno, bliskost. „Seti se osećaja beskonačne daljine, u hotelu, neznan“, pisao je D ’Anuncije u Beču 10. aprila 1900, prilikom austrijske premijere Đokonde koju je glumila Duze. Taj osećaj usamljene prisnosti jeste utisak povratka kući, kući, ipak, izmenjenoj godinama odsustvovanja. Identitet je sačinjen i od mesta, ulica u kojima smo živeli i ostavili deo nas samih. Karta Snežnika, sa imenima čistina i staza, izvesno predstavlja i moj portret, sliku onoga što sam proživeo i što jesam. Ponekad, mesta mogu biti atavistička, da se izrode iz platonističkih anamneza duše koja se u njima prepoznaje. Beč je jedno od tih mesta 202

203

D vo rc i i d r e v e n i c e i. K o d C r v e n o g r a k a Bratislava. U drevnoj apoteci Kod crvenog raka, u Mihalskoj ulici, freska, na tavanici ulazne prostorije, prikazuje boga vremena. Napici i smese oko njega u tom predvorju, poput staloženog izazivanja, kao i učena knjiga pred njim otvorena obećavaju da će potreti njegovu moć i obuzdati njegov tok. Ta radnja iz osamnaestog veka sada pretvorena u Farmaceutski muzej - izgleda kao uređena i skladna vojna parada, pokazivanje nenametljive, ali postojane veštine ratovanja protiv Hronosa. Tegle kobaltno plave, smaragdno zelene ili nebesko plave boje, ukrašene crtežima sveća i biblijskim versetima i poređane po policama, liče na redove figura vojnika od kalaja na maketama koje prikazuju raspored vojski slavnih bitaka; rastvori, melemi, melise, alopatska i sredstva za pročišćavanje i povraćanje na svom su mestu, spremni da deluju u zavisnosti od strateških potreba i neprijateljskih napada. I nalepnice, sa svojim skraćenicama, podsećaju na vojne oznake: Syr., Tinct., Extr., Bals., Fol., Pulv., Rad. Veština apotekara bi da porazi oštećenja godina, da obnovi telo i lice kao što se obnavlja pročelje neke zgrade. U malom muzeju se čovek oseća dobro, mimo je i sveže, ovog vrelog leta, kao u kakvoj crkvi ili pod senicom kakve krčme; uživa u nenametljivoj i urednoj građanskoj prisnosti, dok gleda kazane za destilaciju alhemijske laboratorije, poprsje Paracelzijusa koje podseća na njegov rad u Bratislavi, tegle jedića i cimetnjaka, dokumente renesansne i prosvetiteljske farmakopeje, drveni kip svete Elizabete, zaštitnice baroknih apotekara. Ovaj muzej pomazanja protiv povreda vremena jeste muzej istorije koja je, istovremeno, i svetovna moć - sredstvo postojanja i njegovih pustošenja - i melem, sećanje i spasavanje onoga što je po205

stojalo od propadanja i zaborava. Austrijskom časopisu udruženja apotekara, na nemačkom, pridružuje se, na policama, priručnik Pharmacopea Hungariae, preobimni tom, Taxa Pharmaceutica Posoniensis Jana Justusa Torkosa, objavljen 1745. na četiri jezika, latinskom, slovačkom, mađarskom i nemačkom. Bratislava, prestonica Slovačke, srce je one Mitelevrope koju čine naslage uvek prisutnih vekova, nerazrešeni raskoli i sukobi, nezaceljene rane i neizmirene protivurečnosti. Sećanje, na svoj način medicinska veština, čuva sve to pod staklom, ivice rana i strasti što su te rane i nanele. U Mitelevropi niko ne zna za nauku zaboravljanja, pohranjivanja i arhiviranja događaja; onaj četvorojezični priručnik i pridev, ,,Posoniensis“, podsećaju me da smo u gimnaziji, s nekolikim prijateljima, raspravljali o privrženosti svakoga od nas jednom od imena grada: Bratislava, slovačko ime, Presburg, nemačko, ili, pak, Pozonji, mađarsko, koje potiče od Pozonijuma, drevnog rimskog isturenog položaja na Dunavu. Car ona tri imena zračila je prizvukom složene i višenacionalne istorije i u sklonosti ka jednom od njih ogledao se, na dečiji način, suštinski stav prema Duhu Sveta: nagonsko slavljenje velikih i moćnih kultura koje, poput one nemačke, stvaraju istoriju, romantičarsko divljenje podvizima buntovnih naroda, viteških i pustolovnih poput Mađara ili, pak, naklonost prema onome što je sitno i skriveno, prema malim narodima koji, kao Slovaci, dugo ostaju kao strpljivi i neprimećeni zametak, pokoma i plodna zemlja koja vekovima čeka trenutak svog procvata. U Bratislavi, gradu u prošlosti čuvenom sa svojih vrlih zlatara i kolekcionara satova, sada prikupljenih u muzeju u Židovskoj ()evrejskoj) ulici, oseća se neumoljivo prisustvo doba prožetih sukobima. Prestonica jednog od najdrevnijih slovenskih naroda bila je, tokom dva veka, prestonica kraljevine Ugarske kada su ovu, nakon Mohačke bitke 1526, gotovo u potpunosti pokorili Turci; u Bratislavu su Habzburgovci dolazili da se ovenčaju kmnom Svetog Stefana i mlada Marija Terezija je, nakon smrti oca, Karla VI, ovde došla da traži pomoć od ugarskog plemstva, izlazeći pred njih s tek rođenim sinom Josifom u naručju. U gradu je, tada, od važnosti bio samo vladajući

mađarski sloj ili, u najboljem slučaju, austro-nemački; slovačkom seljačkom zametku nije priznavano dostojanstvo ili značaj. Pre 1918. Bečlije su doživljavale Bratislavu gotovo kao ljupko predgrađe do kojeg su mogli stići za manje od jednog časa kako bi se sladili njenim belim vinima, čija je tradicija cvetala još u doba slovenskog kraljevstva Velike Moravske, u IX veku, i nad kojim bdi Sveti Urban, svetac zaštitnik vinogradara. Lutajući gradom, po čarobnim baroknim trgovima i napuštenim kucima, čovek ima utisak da je istorija, prolazeći, zaboravila tu i tamo mnogo toga, još prepunog života, što ponovo izranja. Ladislav Novomejski, najveći slovački pesnik XX veka, govori, u jednoj pesmi, o godini zaboravljenoj u kafeu poput starog kišobrana. Ali stvari odjednom iskoče niotkuda i kišobrane našeg života, ostavljene tamo-amo, pre ili kasnije ponovo ćemo zateći u ruci.

206

207

2. G d e s u n a š i d v o r c i To je naslov ogleda pisca Vladimira Minača, napisanog 1968. Hrad, dvorac, izdiže se nad Bratislavom sa svojim moćnim osmatračnicama i čvrstom simetrijom, glomazna tvrđava koja objedinjuje osornu i nesalomivu vemost stražara i bajkovitu daljinu. Po Slovačkoj su posvuda posejani dvorci, tvrđave, plemićka prebivališta; neosvojivi letnjikovci na vrhu planina i brda, sa svojim spletom kula u stilu Diznilenda, premda autentičnim, smenjuju se s gospodskim rezidencijama i nabijenim građevinama, mahom oker boje, koje neprimetno prerastaju u prisnije razmere velikih seoskih kuća. Ali ti dvorci su, kao da kaže Minač, drugde, u nekoj dmgoj istoriji koju nisu stvorili Slovaci. Najveći deo gospode koja je živela u tim boravištima bili su Mađari. Za slovačke seljake postojale su drevenice, kolibe ili male, drvene kuće od dasaka učvršćenih slamom i sasušenom balegom. U dvorcu u Oravski Podzamoku, u dolini Orave, slika prikazuje belu put i bucmaste mke „Celsissimus Princeps“-a Nikolausa Esterhazija, dok su mke seljanki iz sela neposredno ispod i danas boje zemlje, isušene i čvomate poput korenja drveća koje se probija kroz kamen. Suprotnost ovih ruku simbol je onoga što se

događalo ovim ljudima; vekovima su Slovaci bili zanemarivan narod, neznani zametak i tkivo svoje zemlje, sličan onoj slami i sasušenoj balezi što drže drevenice. Mi nemamo istoriju, piše Minač, ako je ona sačinjena samo od kraljeva, careva, vojvoda, kneževa, pobeda, osvajanja, nasilja, otimačina. U pesmi Petefija, mađarskog nacionalnog pesnika, Slovak se, uza svu dobroćudnost, pojavljuje kao kotlokrpa crvenog nosa i izbledele kabanice. Ali one koje je devetnaestovekovna misao nazivala „nacijama bez istorije“, kao da su mitske zajednice kojima je priroda namenila večito agramo i potčinjeno stanje, bile su nacije obezglavljene - n a kon kakvog političkog ili vojnog poraza - i lišene svoje upravljačke klase. Minač u polemičkom tonu ukazuje na ulogu Slovaka u ovoj neznanoj i strpljivoj izgradnji koja ne poznaje razarajuće nasilje prema dmgima, već je, dugo, bila priča gubitnika. Godine 1848, kada su revolucionama nadanja plamtela Evropom, Slovaci su svojim mađarskim gospodarima, pobunjenim protiv Habzburgovaca, uputili takozvane zahteve Liptovski Mikulaša, tražili su osnovna nacionalna prava, na šta su m ađarske vlasti odgovorile hapšenjim a i teškim represivnim merama; uostalom, nakon poraza četrdesetosmaške revolucije, Austrijanci pokušavaju da se izmire s Mađarima i prepuštaju im Slovake. Anjihov usud - poglavito nakon ’67, u Dvojnoj monarhiji - jeste mučno ugnjetavanje; držeći ih, prevashodno zahvaljujući mađarskom zakonu iz 1868, za običnu, gotovo folklorističku skupinu u okrilju mađarske nacije, Slovacima se poriče identitet i jezik, zabranjuje i otežava rad njihovih škola, suzbijaju, čak i u krvi, njihovi zahtevi, onemogućava socijalni uspon, bojkotuje parlamentamo zastupanje. Cifre koje u svojoj studiji donosi Ljudovit Holotik svedoče o nespomoj ekonomsko-društvenoj prevlasti Mađara, usled koje su Slovaci bili saterani u okvire ruralnog načina života, uz ogromne teškoće da se kultumo uzdižu i bave kapitalističkim aktivnostima, odnosno da razvijaju građansku klasu, i primorani da se u velikom broju iseljavaju, poglavito u Ameriku. Prvenstveno je crkva - katolička i evangelistička - štitila naciju, osnivala škole i branila neznani i prezreni slovački jezik.

Jezičko pitanje stvaralo je teške probleme i unutar slovenskog bratstva i pokreta za samostalnost. Naime, neki Česi - koji su bili predvodnici austro-slavizma - zagovarali su upotrebu češkog, kao pisanog jezika, i u Slovačkoj kako bi se pokretu podarilo jedinstvo i delotvomost, potiskujući tako slovački na nivo dijalekta i jezika kuće, nedvosmisleno podređenog. I Jan Kolar, veliki slovački intelektualac koji je pristao uz Čehe, ponavljao je te stavove koje su njegovi sunarodnici osporavali, budući da su u njima uviđali kraj vlastitog identiteta, i zahtevali su autonomiju svog jezika, raspravljajući o načinima i mogućnostima njenog ostvarivanja. Ta napetost, i danas živa u supamištvu Čeha i Slovaka, podrivala je jedinstvo slovenskog preporoda i, poglavito, austro-slavizma. S jedne strane, naime, Slovaci su sebe, upravo zbog toga što su nacija koja je ostala skrajnuta i netaknuta u svom iskonskom obliku, držali za prvobitnu i izvomu kolevku Slavije, njene drevne jedinstvene kulture, osećajući se, s tih razloga, posebno bliskim s dmgim slovenskim seljačkim nacijama, poput Rutena i Slovenaca. Još je u XVIII veku Jan Baltazar Magin, u svom delu Apologia kojim je - na latinskom pobijao klevetanja Mihala Benčika, profesora na univerzitetu u Tmavi, slavio tu čistotu, netaknutu i izvomu. Jan Kolar, koji se okrenuo češkom jeziku i pisao na češkom, ali bio Slovak, izrazio je tu ushićenu ljubav prema Slovenima poemom Kćer slave iz 1824. godine. U Slovačkoj se, ranije i mnogo snažnije nego među Č esim ajavlja slavenofilski mesijanizam. Ta previranja bila su podložna različitom, pa čak i suprotstavljenom daljem razvoju. Jedno ishodište mogao je biti msofilski panslavizam, dmgo, austro-slavizam, koji je, na primer, zagovarao borbeni leader poput Milana Hodže, bliskog idejama i planovim a o trojnoj kruni Franje Ferdinanda. Ali ako je austro-slavizam za koji su se izjašnjavali Česi mogao da njima samima ulije kratkotrajnu nadu u sticanje značajnog položaja u budućem i zagovaranom ustrojstvu carstva, u tom planu Slovaci - izloženi mađarizaciji i podosta razjedinjeni delovanjem Čeha - teško da su mogli da nazru mogući izlaz iz svog podređenog položaja: Štur, pesnik i patriota revolucionar iz

208

209

’48, piše, krajem života, knjigu Slavija i svet budućnosti, posthumno objavljenu na ruskom 1869, u kojoj predviđa raspad habzburškog carstva. Slovačka je književnost, kaže mi Stanislav Šmatlak, esejista i član Akademije nauka, bila tužiteljka na sudu univerzalne istorije, svedok njenog strahovitog „duha uništavanja“, kako ga je zvao Niče. U svom ogledu, napisanom za skup o miru održan u Pragu, Šmatlak se prisetio tih miroljubivih i bolnih tradicija kao crvene niti koja se, po njegovom mišljenju, provlači kroz čitavu književnost njegove zemlje, od Gentis Slavonicae lacrimae, suspiria et vota Jakuba Jakobeusa, iz 1645, ili od Desiderium aureae pacis Mihala Institorisa, iz 1633. - dva dela na latinskom koja oplakuju i prstom upiru na tragedije ra ta - sve do Krvavih soneta, iz kobne 1914, Hvjezdoslava, jednog od otaca nacionalne poezije, čiji se kip uzdiže na trgu gotovo svakog grada ili varošice. I u najnovijoj književnosti isplivavaju upravo ove teme: Mihalik posvećuje pesmu snovima sluškinja, stihovi Valeka govore o životu stare bake koji protiče u ritmu pucketanja biča i o ravnici izboranoj lakim dvokolicama gospode, a čije su brazde natopljene krvavim znojem. František Švantner, snažan i plodan pripovedač, predstavlja u divnoj priči Sveštenik još pomućeno i nesigumo buđenje etičko-političke svesti (tokom nacionalnog i antifašističkog ustanka 1944) koja se sporo pomalja iz vekova seljačkog, jednoličnog života čije jezgro čine godišnja doba, zemlja, agrami ciklus. Pripovedna trilogija Vinsenta Šikule oživljava nacionalne događaje s dna, iz tačke gledišta neznanih i potlačenih slojeva, a i Hiljadugodišnja pčela, roman Petera Jaroša koji je stekao slavu zahvaljujući filmu predstavljenom na festivalu u Veneciji 1983, jeste porodična saga o zidarima iz oblasti Liptov. Istorija ovih ljudi nije bila laka; na grbu koji se čuva u Gradskom muzeju u Bratislavi, kraj lika dvoglavog habzburškog orla stoje reči ,,sub umbra alamm tuarum“, ali Slovaci nisu bili podanici tolerantne i uljudne austrijske administracije, koju slovenski narodi često idealizuju, već one mađarske, osobito nacionalističke. Panslovenska ideologija, ili zagovaranje vlastite iskonske izvomosti, mogu se obja-

sniti potrebom za odbranom, mitskim uzdizanjem vlastite neuništive biti, od sile i kulture očarane silom koja poriče dostojanstvo i budućnost onome što se do tog trenutka nalazio u senci. Filozofi koji su u prošlom veku iscrtavali nužne zakone istorijskog postanka često nisu bili nežni, a ni optimistički nastrojeni prema manjim nacijama, kakve su bile mnoge slovenske. Ko je previše očaran „velikim svetom“ politike, često je sklon da zaboravi da je i veliko bilo malo, da za svakog kucne čas uspona i pada i da i za najmanjeg dođe trenutak u kom mu valja podići glavu. Ali mali narod, koji mora da se oslobodi prezira ili ravnodušnosti velikih - i to onih koji su možda već na putu da to ne budu još dugo - mora da se oslobodi i vlastitog kompleksa malog naroda, osećanja da neprestano ima da ispravlja ili otklanja taj utisak ili, pak, da ga prikazuje u potpuno dmgačijem svetlu, dičeći se njime kao znakom svoje odabranosti. Ko je dugo bio osuđen na ulogu manjeg, i ko je morao da uloži sav svoj napor u odlučnost i odbranu vlastitog identiteta, obično nastavlja s takvim držanjem i kada ono nije više neophodno. Okrenut sebi, obuzet potvrđivanjem vlastitog identiteta i budno motreći da li mu ostali odaju dužno priznanje, preti mu opasnost da sve svoje snage posveti toj odbrani i osiromaši obzoije svog iskustva, da nikada ne stekne gospodstvenost u odnosima sa svetom. Premda tako očaran životom jevrejskog geta i njegovom literaturom, Kafka je oštro i bolno objavio da pesnik mora da se odvoji od svake književnosti malog naroda koji, prinuđen da se brani od spoljnih uticaja i sav opsednut tom borbom za preživljavanje, ne podnosi velikog pisca. Kafka, piše Đulijano Bajoni, postaje svesno taj veliki pisac kojeg se mala i potlačena književnost, usredsređena na odbranu nacionalnog i kultumog identiteta i željna pozitivnih i utešnih glasova, odriče pošto on pravi pustoš oko sebe, stvara raskole, dovodi u opasnost jedinstvo male zajednice. Pisac nije otac porodice, već sin koji mora da napusti kuću i krene svojim putem; on je veran svojoj maloj izmučenoj domovini ako svedoči o njenoj istini, odnosno ako proživljava do kraja njeno tlačenje preuzimajući ga na sebe i ako ga, istovremeno, nadiđe gm-

210

211

bim otklonom neophodnim svakoj umetnosti i svakom oslobađajućem iskustvu. I danas odnos između Čeha i Slovaka mora da se oslobodi uzajamne spirale sumnjičenja i nepoverenja, senki starih predrasuda o superiomosti jednih, ali i upomog revanša dmgih. Najživlja slovačka kultura pokazuje ovu slobodu i, upravo stoga što je zaljubljena u svoju premilu zemlju, ume da ukaže na njene mane i skučene vidike. Godine 1924. esejista Štefan Krčmeri žalio se kako je teško napisati roman slovačkog dmštva zbog oskudnih političkih prilika i, sledstveno tome, ograničenosti pogleda i iskustava. Danas, i pored gvozdenog policijskog režima, stiče se utisak zemlje u kojoj su ljudi povratili vlast nad vlastitom istorijom ili samo što to nisu. Kao da se stil državnih i gospodskih zgrada, austrijski i mađarskih stil koji se nadvija nad slovenskom ravnicom niskih, prizemnih seljačkih kuća, polako s njima meša i ne pritiska ih više svojom visinom i svojom grandeur. Dvorac Pezinok, drevni slobodni kraljevski grad okružen vinogradima, neosetno prerasta u tvrđavu gde se nalazi mesna vinarna, krčma s podosta bednim odajama, ali koja nudi dobm ribu i dobro belo vino. Možda je Pravda - koja na kipu smeštenom na krov javne zgrade u Oravski Podzamoku drži u mci, pored tasa, ne mač, već zastrašujuću iskrivljenu sablju - odsečno presekla neke nepravične gordijeve čvorove i iznela onu ribu i vino, nekadašnje povlastice velikaša, na pristupačnije trpeze. Slovačka, koja je proleću ’68. podarila značajne kadrove, bila je paradoksalno pošteđena ili gotovo potpomognuta surovom sovjetskom i filosovjetskom reakcijom avgusta meseca 1968, tokom koje je, pak, ugušena i ugašena češka kultura. Dok je Prag ostao obezglavljen, totalitama restauracija ’68. se, izvesno, ostrvila i u Slovačkoj na građanske slobode i prava pojedinca, ipak naglašavajući - iz političke računice i vere u panslavističku i, dakle, msofilsku tradiciju zemlje političku težinu lokalnog činioca. Tako se, danas, Slovačka istovremeno nalazi pod čizmom, ali i u fazi istorijskog uspona, buđenja i jačanja vlastite uloge. U prekrasnom Pragu se, nakon ’68, oseća urok pustoši i smrti; Bratislava je, i pored svega, punokrvna i vesela, svet živ i u naletu, okrenut ne žalu za prošlim, već rastu i budućnosti.

Premda smo u Slovačkoj, koja se diči svojom proizvodnjom vina, žeđ za pivom (Čehoslovačka proizvodi neka od najboljih na svetu) trebalo bi da bude posve prirodna. Ipak, gotovo je neutaživa, jednako kao i pokušaji vođenja ljubavi ili jedenja u slavnom Bunjuelovom filmu. Amedeo je, premda žedan, pomirljiv, ali Điđi, što se namah nakostreši, počinje da opravdava svoje ozloglašeno čuvenje. U najpoznatijim lokalima, kao što su Vel’kiFrantiškani, ili jednostavnim kafanama, pomdžbina je, za kelnera, posve čudna. Ako smo u jednom pansionu uzalud tražilipivo, drugde su nam rekli da je možda trebalo da zatražimo odmah Pilsen ili Badvajs, dve posebno čuvene vrste. U hotelu A7/ev-jednom od onih tipičnih, velikih hotela istočnih zemalja, gde se raskoš meša s bedom i dvosmislenošću - stranci mogu da pronađu šta požele, od najcenjenijih alkoholnih pića do pristupačnog ženskog dmštva, s kojim neki Arapi iz Kuvajta provode neprijatno bučne noći za kreposne goste iz susedne sobe. Ali i u hotelu Kijev pivo je himera; jedne večeri, vratar nam, potajno, ispod tezge, nabavlja jednu flašu posve mlakog piva. Preko dolina i reka, sela i brda, od niskih do visokih Tatri, potraga postaje nervozna i nasumična, dok vodiči koje iščitavamo nastavIjaju da, stranicu za stranicom, hvale razna piva izvesnih mesta, stepen alkohola u njima, različit pritisak u bačvama, nijanse boja, tanane razlike u penušanju pene. Neko od nas neuspeh pripisuje nenadanom zastoju u sistemu distribucije i počinje da razmišlja o vlastitim socijalističkim ubeđenjima, dmgi uočavaju slovačku nacionalnu pobunu protiv tipičnog češkog pića. Na stolovima krčme u Podbijelu, malom mestu na Tatrama, zatičemo, ušavši, penušave krčage, ali kada je red došao na nas, bačva je već ispražnjena. U Trenčinu, pod velikim dvorcem, konobarica stiže konačno s nekolikim pivima, ali na nekoliko koraka od našeg stola spotiče se, čaše padaju na zemlju, lomeći se, i dugi, postupni poslovi - sakupiti krhotine, počistiti, prebrisati pod, osušiti ga, odložiti krpe - dodatno odgađaju, do ko zna kog drugog odmorišta, ispunjenje želje.

212

213

3. O n a j n e d o s t i ž n i p r e d m e t ž e l j e

4. S v a k o m e s v o j č a s U ulici Gondola nalazi se Filozofski fakultet Univerziteta u Bratislavi koji nosi ime Komenskog, filozofa i pedagoga čije se delo Orbis Pictus nalazi, u drevnim četvorojezičnim izdanjima, u bibliotekama starih slovačkih gradova. Dostojanstvenost ovih zgrada podseća me na osobenu ličnost kojoj, još od školskih klupa, dugujem prvo zanimanje za nemačku kulturu i otkriće podunavskog sveta. Bio je profesor gimnazije koji je u mladosti radio kao italijanski lektor na ovim univerzitetima srednje Evrope i prisećao se njihove atmosfere s lakrdijaškom, ali genijalnom slikovitošću. Zvaću ga Trani; ličio je malo na već gojaznog Napoleona, a pomalo na Šajloka, njegovo izražajno, i nikada dobro izbrijano i isprano lice bilo je neprozima maska velikog glumca, lika kojem je moglo da bude suđeno da igra glavne uloge u prostranom teatm sveta, da bude veliki čovek, a kojeg je slučaj doveo da predaje nemački deci. Učenici i roditelji imali su mnoge i opravdane razloge da se žale na njega: njegova gramziva priroda, teatralna i tajnovita, nije bila lišena senki, a njegova je beskmpuloznost mogla biti i daleko od pohvalne, a ipak, njegovom geniju dugujemo neke suštinske uvide. Nije nas držao svetinom nedostojnom vlastitih sposobnosti, koje su se mogle i imale prikazati u pravom svetlu na mnogo uzvišenijem mestu, već je pripremao za nas iznenadne obrte svog dela kao da smo publika teatra Comedie Frangaise ili švedska Akademija koja udeljuje besmrtnu slavu. S nama je govorio samo na nemačkom ili tršćanskom; čitao nam je stihove Dantea o sireni što sred mora mornare mami s puta kako bi nam objasnio šta je to poezija, a kada je želeo da nam objasni šta to, po njemu, poezija nije, čitao nam je Kardučijeve stihove o Titi koja nema perje za odeću i jede ono što nisu bobice čempresa. Samo je italijanski profesor rđavog ukusa, govorio je, mogao da prebacuje ćerki za onih nekoliko dinara koje je morao da istrese iz džepova kako bi je izdržavao. Ima nekih uvreženih običaja, dodavao je, koje valja poštovati: nezamislivo je da neko, na pločici na vratima prof. Kardučija, pozvoni i da mu ta vrata otvori ćerka, naga. Te ghe podevi pensar

prima (Mogao si ranije da misliš), govorio]z,perche no xe obligatorio aver fioi, adesso che te la ga fata, tientela, goditela, mantientela (jer nije obavezno praviti decu, sad kad si je napravio, tvoja je, uživaj i izdržavaj je). Ali poglavito se žestio iščitavajući setnu invokaciju pesnika koju on sam, odmah potom, ispravlja obzimim razlozima prikladnosti: ,,Oh, kako bi srce s vama ostalo... oh, kako bi srce! Ali, čempresići moji, pustite me greti...“ Uistinu nečuveno, objašnjavao je. „Kao kada bih ja rekao: - Magris, idem u Pariz, go de saludar tua nonal (hoćeš li da pozdravim tvoju baku?) - Oh, magari, grazie, povera veceta, la sara cussi contenta (Oh, bilo bi to lepo, jadna starica, biće baš srećna.) - Eh, ma te sa, me fermo solo due giorni, go tanto de fa r e ela sta in periferia, bisogna ciapar tre metro e un autobus... (E, ali, znaš, ostajem samo dva dana, imam mnogo posla, a ona živi na periferiji, valja promeniti tri metroa i autobus...) - E va in malora, chi te ga domanda gnente! (Idi dođavola, ko ti je išta i tražio!)“ Želeo je da nas nauči da preziremo pekmezasta srca, onu lažnu dobrotu što na koji čas, u dobroj nameri, poletno nudi i obećava brda i doline, duboko verujući u vlastiti plemeniti poriv, da bi se potom povukla, navodeći brojne i opravdane razloge, kada se konačno pređe na stvar. Na svoj način nas je voleo i želeo je da nas pripremi za beozočnost života. ,,Za sutra morate da naučite 300 stihova napamet“, govorio je, ,,ko ih ne bude znao, dobiće nedovoljnu ocenu. Znam da nije pravedno, pošto je nemoguće naučiti 300 stihova za jedan dan, ali život nije pravedan i zahteva nemoguće, i ja vas pripremam da to podnesete i da se odjednom ne osetite slomljenim. Tako, sutra, hrabro, na koga je red!“ Tom čoveku, kojem su roditelji, okupljeni u vreme roditeljskih sastanaka, imali toliko toga da prebace, dugujem ne samo otkrivanje srednjoevropske kulture već i jednu od najneobičnijih i najvećih lekcija iz morala. Ako je tačno da je trgovao privatnim časovima, sam nije bio kadar za pravedna dela, ali je nas naučio da osetimo šta je pravedno i prezremo zlo. I u našem razredu je, kao i u mnogim, postojala žrtva, debeo i odveć povučen dečak koji se lako crveneo i lako znojio, koji nije umeo da odgovori na uvrede i bio predmetom

214

215

one nehotične, ali zbog toga ništa manje nedopustive surovosti što postoji u svakom od nas i što se uvek, ako se ne obuzda jasnim zapovestima spoljašnjeg ili unutrašnjeg zakona, okomi, bez jasne svesti o tome, na one koji su u tom trenu najslabiji. Niko od nas pred njim nije bio nevin i niko od nas nije shvatao da je kriv. Jednog dana, dok je Trani predavao uz teatralne pokrete konjugaciju jakih glagola, drug iz klupe ovog dečaka, izvesni Sandrin, iznenada mu je istrgao nalivpero i polomio ga na pola. Još vidim kako lice žrtve postaje crveno i obliva se znojem, kako mu se oči pune suzama, zbog poniženja i svesti da nije u stanju da reaguje. Kada ga je profesor upitao za razlog njegova postupka, Sandrin je odgovorio: „Bio sam nervozan... a kada sam nervozan, ne mogu da se obuzdam... znate, takav sam, takav mi je priroda.“ Na naše veliko čuđenje - i na radost napadača i uz dodatno poniženje napadnutog - Trani je odgovorio: „Razumem, nisi mogao ništa da učiniš, takav si, to je tvoja proroda, ne može ti se zbog toga prebacivati, to je život“ i nastavio je da predaje. Nakon četvrt časa, počeo je da se žali da je spamo, da razvezuje kravatu i otkopčava prsluk, da bučno otvara i zatvara prozor, da govori kako je nervozan da će pući sve dok nije, pretvarajući se da je pomahnitao, počeo da grabi pera, olovke i sveske Sandrina, lomeći i kršeći ih, bacajući ih uvis, pa na zemlju. Na kraju, navodno smirivši se, obratio se Sandrinu: „Oprosti mi, dragi, na trenutak sam bio van sebe, takav sam, takva mi je priroda, ne mogu tu ništa da učinim, takav je život...“ i nastavio je da govori o jakim glagolima. Tog trenutka sam shvatio da su snaga, inteligencija, glupost, lepota, vrlina ili slabost prilike i uloge koje, pre ili kasnije, dopadnu svima. Ko se ogreši o dmge pozivajući se na usud života ili prirode, samo čas ili godinu potom biće pogođen u ime istih neizrecivih razloga. Isto se događa i s narodima, s njihovim vrlinama, padovima i procvatima. Teško da bi službenik Trećeg Rajha zadužen za konačno rešenje mogao da zamisli da će, nakon samo nekoliko godina, Jevreji stvoriti državu ogromne vojne moći i efikasnosti. Bratislava, vitalna prestonica malog, dugo tlačenog naroda, priziva u svest i ova sećanja i misli, pa i onu davnašnju lekciju o pravdi. 216

5. D u n a v s k a i p r o l e t e r s k a n e d e l j a Nedel ’a (Nedelja) naslov je jedne od najpoznatijih knjiga Novomejskog koja se pojavila 1927. Ladislav Novomejski je sebi, odmah od početka, postavio pitanje identiteta svoje nacije - j o š otkako je, kao mlad, osetio da se poriče njeno postojanje. Pesnik avangarde i član komunističke partije, on je, u svom delu i svom političkom radu, ukrstio borbu za nacionalnu kultum i intemacionalistička gledišta, „seta Istoka“, koja - kaže u svojoj pesmi - teče njegovom krvlju, i marksistička revolucija. U borbi za tu revoluciju video je oslobođenje svih potlačenih i, stoga, i svog naroda, nacije gotovo proleterske; nestalnost granica Slovačke, zbog čega je često bila plenom tuđinskih gospodara, postaje u njegovoj poeziji simbolom sveta bez granica. Ali „setna dunavska povorka“ koju kritičar Štefan Krčmeri uočava u delu Nedelja, nije samo niz pokomih i bolnih usuda o kojima je pevao Novomejski; to je seta protivurečnosti što prožima čitavu njegovu poeziju, predstavljajući i njenu veličinu i pretvarajući je u središnji čvor slovačke kulture i politike. Umetnost Novomejskog je, na početku, buntovnička, ukleta poezija, simbioza revolucioname poezije i revolucije poezije; jeste ono poricanje postojećeg što prožima evropsku avangardu i što, u dmštveno angažovanih pesnika, stremi mšenju stvamosti i utopijskom građenju nove stvamosti i novog čoveka, oslobođenog okova otuđenja. Ali ako je na početku čežnja poezije njena beskorisnost u otuđenom svetu, docnije - sa ustoličenjem realnog socijalizma - ona postaje osećaj beskorisnosti u svetu kojem je potrebna proza rada, a ne poezija revolucionamog iščekivanja koje je novi sistem, u zavisnosti kako se posmatra, ostvario ili, pak, opovrgao. I bilo bi tužnije biti prinuđen, nakon ostvarene revolucije, ponovo izreći stih napisan znatno ranije, u trenutku očaja tokom iščekivanja revolucije: „Ona poezija devojčica / lice sveta nije menjala.“ Novomejski nikada nije bio sklon ovom razočaranju, ni kada je bio uhapšen 1951. i osuđen kao „građanski nacionalista“, te zatočen sve do 1956. Za ljupkom trpezom podmma Klastorna, među bačva217

ma iz kojih se toče slatka i mirišljava vina, Šmatlak mi nadugačko priča o Novomejskom koji ne predstavlja samo vlastitu poeziju, već primemu parabolu čitave nedavne slovačke istorije. Ovde ne boli ’68, sećanje na praško proleće, već ’51, staljinistički procesi pedetesetih godina tokom kojih su pokošeni najbolji ljudi komunizma. Na Zapadu su komunisti počeli ’56. da uviđaju sovjetski totalitarizam; procesi i smaknuća početkom pedesetih, još strašniji budući izopačeniji i bezrazložniji, pogodili su, tada, malobrojne pobomike. Rehabilitovan 1963. i povraćenog ugleda, Novomejski (koji umire 1976) nije podržao praško proleće. Slaviti ga danas znači i slaviti figum koja predstavlja navodni kontinuitet komunizma, namšen onim što se zvanično drži staljinističkim zastranjivanjem, zapravo, ne namšen, već - po strogoj zvaničnoj ideologiji - nanovo uspostavljen sovjetskom intervencijom ’68. Novomejski je, tako, simbol poezije ukorenjene u slovački i intemacionalistički humus, antistaljinističke, ali i tuđe previranjima ’68; njegova dramatična sudbina, paradoksalno, nudi alibi konformizmu i autoritarizmu režima. Ima se utisak - ništa više od utiska, s obzirom na suzdržanost koja po pravilu prati ovu temu - da su se u Bratislavi lakše pomirili sa sovjetskim ponovnim uspostavljanjem režima ’68. godine. Uoči tog proleća, Bratislava je, pisao je tada Enco Betica, odigrala ulogu spretne opozicije, objedinjujući snažan zamah ka unutrašnjoj demokratizaciji i emotivnu i duhovnu bliskost s Rusijom. Promene, formalne i stvame, uvedene nakon ’68. uvećale su značaj Slovačke unutar države i dale joj poneki razlog za zadovoljstvo i namirivanje računa, u odnosu na pustoš koja je zavladala među Česima i u češkoj književnosti. Ako je češka književnost zvanično raspuštena i preživljava u ovom času među izgnanicima, dok oni što su ostali moraju da izabem da li da budu utvare, paraziti ili kafkijanske životinje što kopaju sebi tunele pod zemljom, slovačka književnost danas poseduje svoje pravo organsko jedinstvo kada ističe zahtev za novom epikom i novom pozitivnošću, u saradnji, umesto u političko-dmštvenoj opoziciji. Ima i oportunizma u kritikama upućenim Mnjačkom, piscu koji se iselio u Izrael

i čije su Odocnele reportaže bile, šezdesetih godina, veoma populama optužba staljinističkog terora, ali priča Groznica, u kojoj Jozef Kot u kritičkom svetlu predstavlja proleće ’68, ne može se porediti sa sluganskim slavljenjem kojim su, pedesetih godina, neki intelektualci u Čehoslovačkoj podržali uklanjanje kolega i dmgova iz partije. Pozitivna epika, na koju se danas često poziva slovačka književnost, neprihvatljiva je za zapadnu poetsku svest, ali možda odgovara naciji koja se, i pored tereta ugnjetavačke birokratske elite, ipak oseća, više no u prošlosti, subjektom vlastite istorije, te, dakle, u početnoj, a ne podražavalačkoj fazi. Svet se promenio, premda verovatno ne zaslugom poezije Novomejskog.

218

219

6. G r o b l j a na p u t u Jedna pesma Novomejskog posvećena je slovačkom groblju. U mnogim selima, u planinama, groblja nisu ograđena ili, pak, imaju neku ogradu koja se i ne primećuje, otvorena su i prostim se po travi livada, jure duž puteva, kao u Matijašovcu, prema poljskoj granici, ili su na početku sela, poput vrta ispred kućnih vrata. Ova epska prisnost sa smrću - koju pronalazimo, na primer, i kod muslimanskih grobova u Bosni, spokojno smeštenih u bašti kraj kuće, a koju naš svet sve neurotičnije pokušava da potisne - poseduje meru pravde, predstavlja osećaj povezanosti između pojedinca i naraštaja, zemlje, prirode, njenih činilaca i zakona što upravlja njihovim spajanjima i raspadanjima. Iz drevenica kraj tih grobalja pomaljaju se široka i pitoma lica, slična dobrom drvetu njihovih kuća. Ona groblja lišena tuge govore koliko je varljiv i praznoveran strah od smrti. Možda bi, kao što su ova groblja smeštena ispred ili kraj svakodnevice, umesto u samotni i potisnut odeljak, valjalo naučiti da se smrt posmatra i s dmge strane. Kaže u jednoj pesmi Milan Rufus: „Samo ispred smrt uliva strah. / Iza / je sve lepo nevino iznenada. / Kamevalska maska, u koju, / nakon ponoći vodu sakupljaš / za piće ili, znojan, za pranje.“

7. Na T a t r a m a U ljubičastoj boji neizrecivog smiraja sunca Visoke Tatre se već naziru cme, s dubokom tajnovitošću velikih planina. Amedeo i Điđi objašnjavaju igm svetlosti, posledice prelamanja, odnose između onoga tamo dole i našeg opažaja toga. U ovom trenu smo svi ubeđeni da ono svetloplavo i ljubičasto veče mora na neki način postojati, negde, zauvek, u hipemranijskom svetu ili u umu Boga, poput Platonove ideje - večite i netaknute - večeri. Čini nam se da oni obrisi, ono svetlo, onaj blesak stvamo sadrže u sebi ove dane koje proživljavamo, njihovu tajnu, poput čarobnih predmeta iz bajki što ih je dovoljno protrljati kako bi iz njih izleteo skriveni duh. Na putu po mračnoj šumi, farovi automobila iznenada osvetljavaju strelicu koja, na dva kilometra udaljenosti, upućuje u Matlijari. U sanatorijumu Matlijari Kafka je proveo nekoliko meseci između decembra 1920. i avgusta 1921; u trenutku u kom duga svetla primoravaju natpis da namah izroni iz tmine, prisećam se fotografije koja prikazuje Kafku u gmpi osoba u čijoj se pozadini nalazi ovo drveće Matlijarija, sramežljivog i gotovo srećnog osmeha. Ta fotografija, sa onim mrkim lišćem prepunim tajnovitosti i ova ista šuma kojom sada prolazimo jesu tanani, oduvani zidovi; onaj život, koji je fotografija zaustavila u prizom jednog svog trena, nestao je zauvek. Ni delo Kafke ne pmža nam u potpunosti njegovu tajnu, pošto je i ono hartija, premda čvršća i istinitija, ali ipak nedorasla postojanju što iščezava, kao i tmini ove šume gde se ovog časa nalazimo. Izletišna mesta na Tatrama, poput Tatranske Lomnice, poseduju decor luksuznog turizma belle epoque; sada ih posećuju, pored Čehoslovaka, mahom istočni Nemci. Njihova otmenost nije imuna na blagu prostačku nestvamost koja odlikuje mesta gde postoji samo doba odmora ili, pak, gde je taj odmor nadvladao i izbrisao postojanje i prvobitni ritam mesta. Skarednost je slavodobitna, napadna i iskvarena kada čovek odlazi u neko mesto ne samo i ne toliko kako bi priuštio sebi spokojna ili zabranjena uživanja, koliko da bi obeležio ritual za koji drži da je neophodan njegovom ugledu. Nije, sasvim izvesno, prost bludnik koji udo220

voljava svojim sklonostima; skaredan je bludnik koji, udovoljavajući im, ne misli samo na vlastito uživanje, već i da tim činom vrši nešto dmštveno i kultumo korisno što ga pretvara u nadmoćnije stvorenje. Osobita elita koja ispunjava svoju istorijsko-političku funkciju - još vodeća aristokratija, vojnička kasta na vlasti - može biti mrska ili zločinačka, ali nije neotesana niti snobovska, budući da obavlja stvami i bezlični zadatak koji nadilazi svakog pojedinačnog pripadnika. Slavni turisti koji su stvorili mit Kaprija često poseduju stigmate prostakluka, budući da čine sivu masu osobenjaka, lišenih bilo kakvog predstavljanja stvamog i ubeđenih da predstavljaju nešto zahvaljujući svojoj predvidljivoj ćudljivosti ili razmetanju istančanošću. Stoga nije da baš nerado napuštamo restoran velikog hotela na Tatrama, premda je večera pristojna i konačno se - zahvaljujući intemacionalnom okmženju - može popiti dobro pivo.

8. A n t i k v a rn i c a , ž i v o t i z a k o n Nakon Dmgog svetskog rata antikvamice knjiga u Čehoslovačkoj su bile pravi majdani za sve koji su se zanimali za nemačke teme. Porodice potekle izNemačke, ali vekovima ovde nastanjene, bile su prognane, u beslovesnoj nepravdi koja je umišljala da pmža odgovor na beščašće nacizma, a zapravo je vlastitu zemlju lišavala svog suštinskog sastojka. Odlazile su i u bescenje prodavale svoje biblioteke: u antikvarnim radnjama se mkom moglo opipati konačno otpisivanje nemačke kulture u Čehoslovačkoj. Prošle su mnoge godine, sada su tragovi tog tragičnog egzodusa gotovo potpuno izbrisani i malo se tih knjiga može naći. Pronalazimo slučajno, pak, uvezane sveske Lecture illustree, francuskog časopisa s kraja veka koji se čita sa uživanjem, kao i dva toma, na latinskom, knjige Ethica catholica (Generalis i Specialis) doktora Jozefa Kačnika, profesora teološkog fakulteta Olomouca, u Moravskoj, objavljene u Olomuciju (Olomouc) 1910. godine. U jednoj svesci časopisa Lecture illustree proučavalac fiziognomike opisuje usta Kleo de Merod, velike glumice i velike ljubavnice: „J’ai vu la bouche de M. de Merode a quinze ans - bouche large, avide, curieuse - et je la vois aujourd’hui. Ce n’est plus la meme. Elle 221

s’est resserree, fermee, contractee, comme celle d’une personne blasee, satisfaite, a qui l’on n ’aurait plus rien a apprendre. II y a de la fatigue et un commencement de lassitude dans cette bouche voluptueuse et jolie. De la tristesse aussi.“ Udžbenik doktora Kačnika je traktat koji se bavi, bez ikakve potrebe za originalnošću, već jedino u cilju iznošenja učenja crkve, svim postupcima ljudi, pitanjima njima pokrenutim i pravilima kojih imaju da se drže; proučava i uređuje slobodu i neophodnost delovanja, ustrojstvo i prirodu ljudskih i verskih zakona, obaveze i izuzetke, odstupanja i običaje, okolnosti i strasti, razlike medu raznim gresima i raznim vrlinama, kazuistiku preljube i fenomenologiju pijanstva, moralne i društvene vrednosti, sprečavajuće, olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, utvare što navode svest na gubljenje pravog puta i zavodljiva samozavaravanja kojima ta svest pokušava da izigra samu sebe. Jedno poglavlje, izuzetne psihološke dubine i retoričke mudrosti, posvećeno je strogoj i skrupuloznoj savesti, neurotičnoj i zabludeloj bolesti onog što je opsednut grehom i vidi ga posvuda, ispoveda se s manijakalnom upomošću raznim ispovednicima i nijedan ne može da gaubedi niti izleči od vlastitih bubica, gubi se, mučno uživajući u svojoj teskobi i gordosti, u moralističkim tričarijama, i cepidlači oko dopuštenog i nedopuštenog, neprestano menjajući mišljenje. Doktor logičar, koji se nije do kraja oslobodio smešnog sitničarenja i naivnih klerikalnih zagriženosti, pronicljivo shvata da su te opsesije stroge savesti, koje Crkva drži za zlo i greh, bolest, „dispositio mentis“ koja potiče ,,e corporis constitutione“, od melanholične naravi i poremećaja organizma. Depresija sklona kajanju je posledica kakve „nervomm atque cerebri mala affectio“ što nagriza psihofizičku celovitost osobe. Skrupulozna savest nema nikakve veze s moralom, već s mešavinom okorele gordosti, koja nije voljna da prihvati ubeđivanja da nije zgrešila, i neurotične teskobe. Skmpulozan „strahuje bez ikakvog razloga da greši, kako pre, tako i nakon kakvog postupka, uočava greh tamo gde ga uopšte nema, bespotrebno se muči zbog posve tričavih uzroka i, čak i kada dobije uverenje da je nešto dopušteno, nastavlja jogunasto da sumnja da može biti nedopušteno“.

Bogobojažljive ,,pueri“ i ,,puellae“, primećuje doktor, mogu, iz neznanja, uznemiriti smotrenosti koje se odnose na predmet šeste zapovesti, ali pravo učenje ih lako može osloboditi. Poziva ispovednike da budu strpljivi sa skmpuloznima, ali da ne podilaze njihovim fobijama, već da im ponude onu čvrstinu koja im je potrebna i onemoguće im da se poigravaju svojim opsesivnim i ugodnim kompleksima krivice i da naširoko, tokom ispovesti, iznose sve svoje mušice, manije i navodne grehove, poglavito ,,se de turpibus agitur“. Skmpuloznima, u okvim raznih načina izlečenja, prepomčuje da izbegavaju razgovor s dmgim neurotičnim osobama (nikakva „conversatio cum scmpolantibus“), ali i poglavito da pobede ono užasavanje od dmštva i ljubav prema samoći koji predstavljaju lažni znak duhovne dubine i odabranosti; poziva ih da razgovaraju i dmže se s ljudima jer, kako je dobro znao i Geteov Mefistofel, to je stanje u kojem svako uistinu pronalazi sebe. Francuski jezik fiziognomiste i pompezni latinski teologa kao da se sučeljavaju, oba prepuna čari i mudrosti, kao dva načina poimanja i prolaženja kroz život. Priča koju fiziognomista iščitava iz usta prelepe glumice jeste priča koja se može naslutiti, ali ne i objasniti, život koji se uputio, bez htenja i bez spoznaje, ka beznađu, poslušno sledeći demona što ga je bespogovomo vodio u neprimetnim pokretima, u osmesima i prepuštanjima, u sledu malih i lakih koraka, od kojih svaki za sebe izgleda neznatan, ali čiji zbir otkriva neumitni kraj putanje usuda. To je život tamne dubine i neuhvatljive površine što dolazi kako dolazi i za kojeg se ima utisak da se ne može ni odabrati ni objasniti. Moralni se teolog ne prepušta zavodljivosti ni zatečenosti pred nerazlučenim tokom postojanja, pred mutnom senkom i protivurečnim žamorom stanja duše; želi da razjasni, da utvrdi zakonitosti, da ustanovi univerzalnost pojma. Privlačnije je biti na strani života nego na strani zakona, na strani neuhvatljive i spontane kreativnosti, nego simetrije zakonika. Ali poezija radije boravi u Danteovim tercinama nego u neodređenosti lišenoj oblika. Moralna kreativnost je sposobnost traženja i slobodnog ustanovljavanja zakona; samo snaga uvođenja reda u talasanja

222

223

životnih protivurečnosti pridaje važnost tim protivurečnostima koje poneto bivaju izvitoperene kada se u njima, u njihovoj nestalnoj neodređenosti, vidi najviša istina postojanja i dožive se, suprotno upozorenju Marka Aurelija, kao delatnost uma. Kada se pomeša i u istu ravan postavi svaki čin i svako delovanje, u ime one filozofije „takav je život“ s kojom moj drug Santin nije uspeo da prođe kod profesora Tranija, zamagljuje se sud, a vene i sama vitalnost, sapeta u lažnom. Smisao i neumoljivost zakona ne guše strast, već joj daju snagu i čine je stvamom. Ko zna, da je Kleo de Merod proučavala latinski i traktat doktora Kačnika možda se na njena prelepa usta ne bi spustila ona senka tuge, pošto je doktor iz Olomouca učio, povrh svega, da ne dopustimo da nas svladaju sofizmi i klonuća „indoles melancholica...“.

224

Pa nonij a i. Na k a p i j a m a A z i j e ? Zuto suncokreta i kukumza rasipa se po poljima kao da je leto razapelo svoje šatore među ovim brdima; Mađarska - od koje je habzburški kancelar Hemik, zagovomik merkantilističke ekonomije, želeo da u XVIII veku napravi žitnicu carstva - jeste i ova topla i životna boja što prerasta u oker-narandžastu zgrada i kuća. Ako ne samo putovanje, onda barem nastojanje da se o njemu govori počinje da biva malo previše odvažno, budući da brižljivo sakupljena - i brižljivo proučena - bibliografija ne nadomešta nesigumo znanje i da se ne možemo pretvarati da se zemljom u kojoj se govori aglutinativni jezik krećemo slobodno kao što to činimo ulicama i među ljudima Beča. Putnik se oseća malo više suvišnim no obično, lik jedne od onih „autostoperskih priča“ koje su, sedamdesetih godina, bile omiljene generaciji mađarskih pisaca što su, odrasli u atmosferi unutrašnjeg političkog popuštanja zategnutosti i liberalnog blagostanja, nestrpljivo poigravali pred razvojem mađarskog dmštva, po njima previše sporom i opreznom, i zapadali u stanje nemoći i ispraznosti, doživljavajući samo postojanje kao nešto lutajuće i povremeno, poput smucanja bez cilja njihovih junaka što se uzdaju u prevoz auto-stopom. Može biti, dakle, da će dunavska beležnica na kraju, duž ovog dela reke, početi da liči na „prozu u džinsu“ tih autora, kako je nazvana, na njihova neosmišljena i casual naklapanja. Uostalom, ni mnogo doličnija odeća nije jemstvo od davanja ishitrenih sudova. Gvozdena zavesa, što na granici između Austrije i Mađarske razdvaja dve hemisfere uticaja svetskih supersila, poziva na patos velikih i olakih metapolitičkih određenja, na jezgrovita tumačenja univerzalne isto225

rije, poput one kneza Metemiha po kojoj odmah nakon Renmveg-a, ulice što prolazi kroz Beč, počinje Balkan, Azija. Ovaj mađarski predeo, snažan i istovremeno nehajan, bio bi već Istok, još sveže sećanje na azijske stepe, Hune i Pečeneze ili Polumesec; Sioran slavi korito Dunava kao amalgam vitalnih i neznanih naroda, nesvesnih istorije, odnosno ideoloških periodizacija koje je izmislila zapadna istoriografija, kao utrobu i limfu kulture koju racionalizam ili napredak, u njegovim očima, još nisu lišili životnog naboja. Ovaj patos u krvi što proglašava da je otporan na ideologiju, ideološka je tvorevina. Zastajanje u poslastičamici ili knjižari u Budimpešti opovrgava sve što misle da, istočno od Austrije, započinje nerazlučena azijska utroba. Kročivši u veliku mađarsku ravnicu, zalazimo, izvesno, u delimično dmgu Evropu, u mešavinu sačinjenu od dmgačijih sastojaka od kojih je zamešena zapadna glina. Poeziju Endrea Adija, velikog mađarskog pesnika XX veka, muklo tišti vekovni teret koji, kako je rečeno, pritiska Mađare, odnosno nužan i katkad nemoguć izbor između Istoka i Zapada. Često je, u mađarskoj istoriji, izbor, zapravo, bio nametnut, od turskog osvajanja do habzburške spone i sovjetskog bloka, ili, pak, iznuđena odluka: „Zapad nas je odbacio, okrećemo se ka Istoku“, rekao je socijaldemokratski lider Garbaj ’ 19, za vreme kratkotrajne Republike Sovjeta. U prošlom veku romanopisac Žigmond Kemenji je tvrdio da je uloga Mađarske da brani višenacionalnost habzburškog carstva, razdvajajući germanizam od slavizma i onemogućavajući prevlast bilo jednih, bilo dmgih. Mađarski nacionalni zanos, koji s junačkom i surovom žestinom prožima mađarsku istoriju, niče iz zemlje u kojoj su se nataložile, izmešale i pohranile najzede različitih osvajača i loza, Huna i Avara, Slovena i Mađara, Tatara i Kumana, Jaziga i Pečeneza, Turaka i Nemaca. Seobe naroda mše, ali i civilizuju - poput Turaka koji ne donose samo pohare, već i islamsku kultum - i dovode do mešanja i ukrštanja, tajnih izvora svakog nacionalizma i njegove opsednutosti etničkom čistotom, poput legende o hunskom poreklu Mađara; Janus Panonius, humanista i pesnik iz XV veka, hrvatskog je porekla, kao i plemićka porodica Zrinski iz koje su junaci i pesnici mađarske epopeje; majka

Petefija, nacionalnog mađarskog pesnika, nije znala mađarski, a grof Sečenji, veliki patriota i otac kultume svesti nacije, uči ga u svojoj 34. godini; simbol iredentističke pobune protiv Habzburgovaca, lala zadenuta za rever sledbenika Košuta, jeste cvet koji su doneli sa sobom otomanski gospodari i koji se slavi u njihovoj poeziji kao obeležje turske kulture. Nacionalni zanos je silovita potreba ne samo da se bude već, kao u romanu Novi spahija Mor Jokaja s polovine prošlog veka, da se postane gorljivim mađarskim patriotama. Mađarska je, piše Evans, bila široka lepeza različitih kultura, mozaik u kojem su vladale i ponekad se ukrštale različite samostojnosti: habzburški prostori, vilajeti ili turske oblasti, kneževina Transilvanija. Krajem XVIII veka, s postepenim povlačenjem otomanske sile, autrijska vlast se učvršćuje u čitavoj zemlji. Maršal Montekukoli, predvodnik vojne stmje, piše u svojoj knjizi Ugarska godine 1677. da su Mađari „gordi, nemimi, nepostojani, nezajažljivi. Zadržavaju oni prirodu Skita i Tatara od kojih potiču. Žude za neobuzdanim slobodama... svi Proteji koji čas vole, čas ne vole, namah se uhićuju, namah i obeshrabmju, žele i ne žele...“ Odlučni maršal nije hteo da iznese rasne predrasude; njegov protivreformistički i germanizatorski program je doživljavao mađarski partikularizam kao neprestani i krvavi metež, odsustvo jasnih i određenih zakona, razjedinjujuću i kavgadžijsku mnogostrukost koja je morala biti ukroćena uređujućom i ujedinjujućom silom carske države i svedena na uređenu jednoobraznost, „vodena gvozdenom šibom i snažno zauzdana“. Uza sve neophodne razlike između istorijskih pojava udaljenih vekovima, apsolutistička politika koju su I Iabzburgovci primenili između 1849. i 1860. pozivaće se na slično ujednačavanje. Ali ova centralizujuća i saobražavajuća modemizacija predstavIja izuzetak u vekovnoj habzburškoj politici koja se radije uzda u rastegljivu mudrost, u smotreni nehaj. Habzburška vladavina nije ccntralistički i ujednačavajući despotizam Luja XIV, Fridriha II ili Napoleona, već upravlja, pre svega, otporom kojeg srednjovekovno univerzalno i partikulamo pružaju modemoj državi. Habzburška veš-

226

227

tina vladanja ne guši razmirice, niti prevazilazi protivurečnosti, već ih prekriva i dovodi u stanje uvek privremene ravnoteže, ostavljajući ih da, u svojoj suštini, i dalje postoje i služeći se, u krajnjem slučaju, jednima protiv drugih. I sam vladar carstva je, po definiciji, Protej koji menja maske i politiku s podatnom nestalnošću i stoga ne želi da Proteje svoje podanike preobrazi u odlučne građane, već dopušta da oni lutaju od ljubavi do pobune i nazad, od očaja do zanosa, u igri bez kraja i bez napretka koja ne bi da nametne strogo jedinstvo raznim narodima, već da ih ostavi da postoje i žive zajedno u svojoj različitosti. Umesto da pritisne i proguta društvo - ili, bolje, društva - država pokušava da se u njih što manje upliće. Habzburška birokratija je savesna i predostrožna, ali čini se da se zadovoljava iscrtavanjem lepih i uređenih mapa, poput onih dunavskih koje je pripremio odgovarajući ured za kartografski prikaz Dunava između 1816. i 1820, a priredio, prvenstveno, glavni inženjer Oto Hijeronimi i inspektor za plovidbu Pol Vašarhelji. Iza i ispod geografskih karti nastavlja se spokojni život reke, barki i povraza kojima nije potrebna kartografija. Država kao da želi da se politika zaboravi ili da, barem, ublaži njeno uplitanje, da priguši i uspori preobražaje, da ubedi svoje podanike da se promene događaju u dugim vremenima - i više ih, dakle, primećuju naraštaji nego pojedinci - da zadrži sve kako jeste što je duže moguće, osećanja, strasti, sećanja. U pesmi Janoša Aranja, velikog prijatelja Petefija, starac nasumice prebira po žicama citre i iz njih izvlači drevne mađarske zvuke, nacionalni ep pohranjen i sačuvan u sećanju naroda, reči dostojne drevnih hronika, odjeje topota hunskih konja. Kompromis iz 1867, Ausgleich kojim nastaje dvojna austrougarska monarhija, predstavlja najveći habzburški pokušaj da vlastitu ranu - mađarski separatizam - preobrazi u melem, da otupi opasnost one citre i njenih pesama praveći joj mesta pod vlastitom krunom, da preživi ostavljajući u životu, štaviše, jačajući buntovnu silu i ulogu Ugarske. Istoričari još raspravljaju da li je Kompromis iz ’67. bio, u političkom i ekonomskom smislu, pobeda Austrijanaca nad Mađarima ili

Setno i simetrično dostojanstvo habzburških zgrada Šopronja pruža ambijent gospodstvenosti i postojanosti onoj blagoj nesigumosti autostopera u džinsu. U broju 11 Templom Utke ulazim u dvorište, kroz kapiju na kojoj se nalazi gvozdena kmna, i uspinjem se nekolikim stubištima. Malo je svetla i mkohvati su prekriveni rđom, ali u senci, na svakom spratu, nalaze se kipovi, veličanstveni i obični, s tajnovitošću koja obavija najprosečniju podražavalačku i realističku umetnost, onu što stvara figure koje liče na bezizražajnu banalnost osoba što zauzimaju zvanične poze. Arabeske iz Alhambre ili Mikelanđelovi Robovi borave u svojoj večnosti, dok su setni i impozantni kipovi ovih stepeništa beznačajni poput nas, stare poput nas, rđaju u

228

229

obmuto. Da je austro-ugarska monarhija bila obeležena, ne izvesno skladoin, nego napetošću između svojih činilaca, već je dobro znano i samo valja odabrati neku od brojnih zgoda ili anegdota. G rof KaroIji priča da je njegov pradeda dao da se izgradi zavetna kapela kako bi zahvalio Bogu za poraz austrijske vojske u Kunigrecu i da je njegova majka, kada je morala da ode do Beča, prolazila gradom u kočiji zatvorenih očiju kako ga ne bi gledala. Za Tisu, mađarskog političkog lectder-a, prvi austrijski ministar Kerber, godine 1903, bio je potpuni tuđinac, a po Banfiju, bivšem mađarskom prvom ministm, Mađari koji su ekonomski oštećeni carinskim tarifama Cizlajtanije valjalo je da budu izjednačeni s palima u ratu i s njihovim porodicama se imalo postupati sledstveno tome. Možda austro-ugarsko jedinstvo postoji tek sada, kao posledica kraja carstva i postojanja istočnog bloka koji potiče čežnju za Mitelevropom i nadahnjuje projekte, poput naporedne revizije školskih udžbenika, austrijskih i mađarskih, i odbacivanja nacionalističkih gledišta sa obe strane, zasnivanja višenacionalnog „Dunavskog Univerziteta“ i upoznavanja zajedničke kulture kao preduslova za stvaranje zajedničke kultume svesti. Već duži niz godina, u prilogu na mađarskom radiju, naslovljenom ,,An der Donau“, ukazuje se na različite vidove i probleme dunavske koine. Renmveg ne vodi u Aziju.

2. P r e r u š e n i k r a l j

ovom polumraku u opravdanom opštem nemaru; prikazuju beskorisnost i samoću, nepojmljivost starosti. Grad nije naročito blistav, koliko stamen i neprobojan, kao da skriva nešto iza pomalo oronule gospodstvenosti. Blizu muzeja Lista, kroz prozor u prizemlju, promalja se čovek u noćnoj košulji. Mlad je, cme, ravne i masne kose, cigansko lice izobličeno ispraznim i ljubaznim izrazom. Teško je zaostao, tela koje bi da se smši kao prazan džak i ta klonulost biva uzdrmana tek uzastopnim trzajima. U trenutku dok prolazimo ispred njega naginje se kroz prozor i mrmlja, s mukom, neke otegnute zvuke, reči ili patrljke mađarskih reči. Điđi zastaje, sluša, pokušava da ga shvati i da mu odgovori znacima, ljut na sebe što ne uspeva i hvatajući za rogove tvorca spome vaseljene. Da smo razumeli šta je nepoznati čovek želeo da nam kaže, možda bismo razumeli sve. Naravno, ne može se onom ispijenom mladiću, koji nije kadar da zadrži pljuvačku, pripisati jasan i promišljen naum, ali u porivu što ga je nagnao k nama, na način i u oblicima svojstvenim njegovoj ličnosti i mogućnostima, bilo je neodložne potrebe da nešto kaže i, dakle, da nešto kaže, u tom času, nama. Od kamena što su ga ljudi odbacili, piše, načinio sam kamen temeljac svoje kuće. Možda je nepoznati čovek kojeg smo ostavili u njegovoj pogani bio kraljevski kamen, kralj premšen u prosjaka, zatočeni carević. Ali možda je on naš oslobodilac, pošto bi bilo dovoljno prihvatiti ga kao brata da bismo se oslobodili našeg straha, naših histeričnih gnušanja, našeg klonuća. Može biti da je on jedan od tridesetšestorice pravednika, neznanih svetu i nesvesnih da to i jesu, zahvaljujući kojima, po jevrejskoj legendi, svet opstaje u životu. Prividi dunavske kulture, njena ironična zatajivanja, pomažu da se izigra neprihvatljiva sablazan bola, da se gura dalje. Valja im biti zahvalan, premda je to njihov krajnji domet. Da bi se čovek zaustavio pred onim prozorom sa izrazom koji je poprimilo Điđijevo lice, valjalo je već čuti dmge glasove, druge vapaje. Muzil nikada ne bi mogao da napiše Jevanđelje, Dostojevski ga je skoro napisao. Od ovog jutra u Sopronju Kafkin car, sa svojom pomkom što ne stiže, ali je u putu, biće ovaj mladić tamne puti. 230

3. K 0 č i š U Šopronju nam se pridmžio, ili bolje sačekao nas je, kako je i bilo predviđeno, kolega kojeg ću zvati Kočiš. Vrsni je esejista, veliki gospodin kulture koji govori više jezika i čije su knjige osobito cenjene, kako se kaže, u međunarodnoj zajednici naučnih radnika. I pored svojih godina, krepak je čovek, širokog, panonskog lica i sa zmcem nedokučivosti u tamnim očima, razvejane iskrenim i zavodljivim osmehom. Često drži cigaretu u ruci i pre no što je zapali, u ritmu njome udara 0 ivicu stola ili stolice, pa je ispruži u prostor oko sebe poput šamana koji iscrtava magične kmgove u vazduhu, kao da bi da na nekoliko trenutaka odgodi nešto neumitno, dim koji je razvejava i poništava zauvek. Kočiš je mali moćnik, u partiji, i predstavlja, dakle, dragocenog pratioca. Ugašenom cigaretom pokazuje, poput iskusnog vodiča, predmete i obličja, balkone od kovanog gvožđa i usnule fontane, stare knjige u izlozima akntikvamica i poneko lice u gomili koje mu se učini antropološki zanimljivim. Možda je danas to primerena uloga za intelektualca koji je u strojevima sveta i svestan je svoje uloge propratne pojave i tvorca sažetaka; među događajima istorije on se ne kreće kao umetnik koji stvara dela, niti kao direktor muzeja koji ta dela odabira i izlaže, već kao vodič što ih pokazuje i tumači. U partiji je Kočiš mali svrgnuti moćnik koji ne može da izdaje naređenja, ali uživa poštovanje i naklonost, poput bivšeg predsednika deoničarskog društva kojem je oduzeta svaka vlast, ali su mu još na raspolaganju kola i vozač. Njegov politički put predstavlja primemu parabolu. Udaljen, kao mlad, iz akademske karijere budući da nije delio sramne optužbe na račun Rajka - komunističkog lidera okrivIjenog za titoističke stavove, lažno optuženog za izdaju i pogubljenog - ponovo se pojavljuje pedesetih godina kao staljinista, nikada lično umešan u tiransku mašineriju Rakošija, ali ubeđeni zagovomik apsolutne premoći partije. Previše učen i istančan da bi verovao u sovjetski raj, mora da je, u ono doba Hladnog rata, držao da se svet nalazi uoči bezmemog i 231

konačnog sukoba koji će zauvek odlučiti o svetskoj pobedi ili porazu revolucije. Zapad je bio čisti mehanizam društva, volja za moć ekonomskih tokova prepuštenih igri jačeg, stvari kakve jesu, očaravajući, ali i neukroćen i surov život; komunistički istok je imao da bude preinačavanje stvamosti u ime stvari kakve bi one imale da budu, uspostavljanje pravde i jednakosti, nametanje značenja vrevi zbivanja. Upravo je u Mađarskoj Lukač istakao klasičnu vrednost marksizma, po kojem neposredna prirodnost nije istinita i poprima značenje samo zahvaljujući pravilima kakve forme. Staljinistički ritual je delovao kao forma, red, prevlast načela nad ničeovskim „bezakonjem čestica“; zapadni liberalizam delovao je kao bezoblična prirodnost, amoralna vitalnost, casual samoživost, puki protok potreba koji ne vodi računa o bilo kakvom etičkom merilu. Jedno je bila Država, dmgo dmštvo. Tibor Deri, angažovani pisac disident, i dalje je 1971. godine izricao, u svom romanu, gađenje prema amorfnoj, raspojasanoj i bezličnoj nevinosti američke pop mladosti, prema društvu zbrisanom poplavom požude. Uoči bitke Goga i Magoga Kočišu se činilo posve razumljivo što je Država preuzimala na sebe sav teret i kontrolu dmštva, sa ograničavanjem ili ukidanjem sloboda, do čega dolazi u ratnoj ekonomiji i poretku. Kočiš je 1956, a i u kratkim danima tokom kojih je taj stav delovao poraženo i opasno za one što su se za njega izjašnjavali, bio prosovjetski orijentisan, protivio se odluci vlade Nađa da napusti Varšavski pakt i zagovarao, izlažući se vlastitoj pogibelji, jedinstvo istočnog bloka. Sada gotovo da uživa glas nekog ko se razilazi s politikom Kadara, čiji mu liberalizam - zbog kojeg je Mađarska postala najdemokratičnija, najimućnija i zapadno orijentisana zemlja komunističke Evrope - deluje previše smotren i previše samovoljan. Kočiš je jedan od mnogih primera transformizma koji odlikuje mađarsku politiku poslednjih decenija i koji nema mnogo toga zajedničkog sa oportunizmom. Andraš Hegediš, predstavnik staljinizma i desna mka Rakošija, kojeg je tokom revolucije ’56. od gneva gomile spasao i preko granice prebacio sovjetski tenk, postao je šezdesetih godina liberalni intelektualac, simbol kritičke nezavisnosti i revizio-

nizma, čiji je časopis Valosag pokrenuo beskompromisnu dmštvenopolitičku raspravu o upravljanju zemljom i samoj marksističkoj teoriji, a Hegediša prikazao kao jeretika. Dmgi su prešli obmuti put, od pobune ’56. do nove marksističke pravovemosti. Sama mađarska istorija stvara ovaj transformizam, s promenama koje je odlikuju; prokaženi iz ’56. koji se vraćaju i katkad zauzimaju značajne položaje; mene demokratskih zaokreta i autoritamog zavođenja mera, gotovo povlašćeno ophođenje - berem u očima mnogih starih članova - vlasti prema nepartijcima. I sam Kadar je očigledan primer tih transformacija, sprovedenih, u njegovom slučaju, u ime posvećenosti višem pozivu: komunistički borac odvajkada, neumoran u delovanju u ilegali tokom fašističkog perioda, mučen od strane staljinističke tajne policije koja mu je iščupala nokte, čovek sovjetske represije ’56. i državnik koji je doveo svoju zemlju do najvišeg mogućeg stepena nezavisnosti u odnosu na Rusiju, do slobode i blagostanja. Život je kompromis, rekao je jednom Kadar dok su slavili njegov rođendan, i prava prečica ponekad može biti naizlged najduži put. Sada je Kočiš, sa svojom ugašenom cigaretom u ruci, možda krenuo tom prečicom, tmdeći se, čak, da svako malo zastane, da sedne na klupu i uživa u okolišu. Upravo je ta ratna ekonomija revolucije, u koju je verovao, bila slabost realnog socijalizma. Kada vlast preuzme na sebe sav teret dmštva i njegovih problema, prihvatajući obavezu brige oko svake pojedinosti i nadzora nad svakom pojedinosti, njen se totalitarizam, primećuje Masimo Salvadori, okreće protiv nje same i podriva je iznutra, kao što se događa sa organizmom podvrgnutim bezmemom i dugotrajnom napom. Revolucija iz ’56. je bila i šlog te punokrvne vlasti, trenutak posustajanja titanskog napora Države-partije da zaposedne i nadzire čitav život dmštva. Kompromis Kadara, sa svojom podatnom i izvrdavajućom formulom ,,ko nije protiv nas, s nama je“, preokreće taj totalitarizam, ostavljajući prostora čitavom spletu činilaca i stavova koji više nisu gmbo saobraženi jedinstvenom modelu (,,s nama“), već jedino omeđeni negativnim predznakom, u skladu s liberalnom shemom (dovoljno je ne biti „pro-

232

233

tiv nas“). Kompromis i duga prečica Kadara predstavljaju habzburšku strategiju; iz pukotina sistema oblikovanog po sovjetskom modelu ponovo se rađa ne samo čežnja za Mitelevropom već i mitelevropska forma, njen etičko-politički stil. I Kočiš je pronašao svoju uvijenu, ličnu Mitelevropu, svoju prečicu. Piše, kaže mi, monografiju o Babiču. Izbor je, na svoj način, znakovit budući da je skrajnut, ali ne previše. Ideologija režima sklona je marksističkim piscima, ili pak - još i više - velikim nacionalnim klasicima, poput Petefija ili Verešmartija čijim se pravim naslednikom komunizam proglašava, ili čak i razdiranim tumačima - i razotkrivačima - krize i građanske dekadencije, poput Endrea Adija. Revolucionami pesnici, poput Atile Jožefa, već su sumnjiviji zbog njihovih radikalnih stavova koji ih lako udaljavaju od partijske linije, premda monumentalna monografija Mikloša Sabolčija o istom Atili Jožefu pokazuje kultumu otvorenost današnje Mađarske. Mihalj Babič je nenametljiv slučaj, pesnik kome se upućuje, u književnim primčnicima kao i u kultumim raspravama, iskreno uvažavanje koje se duguje klasičnom, možda sporednom autoru, kao i zaborav pun poštovanja. Babič, koji živi između 1883. i 1941, jeste humanista očaran nasleđem, ali i neko ko dobro poznaje razdiranja savremene poezije koja on pokušava da izgladi i obuzda još čistim oblicima, gotovo kao pojas za spasavanje bačen olupinama velikih brodoloma modeme poezije koja se lomi o hridi ništavila. Babič ustaje protiv ratnog ushićenja i užasa, prihvata katedru za književnost komunističke republike Bele Kuna, ali se izjašnjava protiv marksizma, povlačeći se, uostalom, docnije, pred fašističkim režimom Hortija, u uzdržan otpor; nesklon je iracionalizmima i utiskuje u tokareni zlatni nakit svojih stihova bolni ljudski dah, osetljiv na suze stvari, ali i, poglavito, na muku gaženih pojedinaca i slojeva. Nikada ne opeva pobednike i to se, izvesno, mora dopadati Kočišu. Možda se on ogleda u njegovim stihoviina u kojima pesnik kaže da želi da sabere Sve u svoje sonete, ali da ne uspeva da se pmži dalje od samog sebe i svojih malih impasses. Lirika umire, kaže u pesmi Babič, i nema svrhe - piše na dmgom mestu - brazdati stihove

prstima, kao znakove po pesku; bogovi umim, a čovek nastavlja da živi. Možda su bogovi Kočiša mrtvi; on, izvesno, nastavlja da živi, prijatan i predusretljiv, i zabavlja se prateći potajno ovog pesnika koji je, i sam nenametljivo, upravljao nedokučivim lutanjem slova i reči kroz njihov papimi lavirint, budno motreći na vlastiti umor i osluškujući zvukove barki i motora koji su se prigušeno penjali s Dunava, u nadi da će nekakav bog ponuditi korito reci reči što su mu se lutalački uspinjale do usta kako bi mogle da skladno oteknu sve do mora i nestanu. Poezija Babiča danas ne može postati barjakom u ideološkoj raspravi i pritajenom sukobu između desnice i levice, konzervativnih i progresivnih snaga mađarske kulture i politike. Ona je jasan, ali jedva čujan glas, arkadija poput one što ju je sam pesnik pronalazio u prirodi oko sebe, u detinjstvu, među vinogradima Seksarda. Panonska arkadija, te, dakle, vična onom nasilju preko kojeg Babič katkad svesno pređe.

234

235

4. G u s e n i c e u s n e g u Tek što smo napustili Fertud, Versaj Esterhazija, feudalnih gospodara kojima je, u XVIII veku, pripadalo više od milion jugera i koji su, s drugim plemićima, činili čitavu natio hungarica kao takvu priznatu. Naše putovanje tamo-amo duž ovih nekoliko kilometara postaje nepravilno i raspršeno poput autostopera ili čuvene grimizne kočije Đule Kmdija koja bludi starim seoskim putevima krećući se u cikcak. Ali jasna je namera ta što nas, remeteći pravolinijsku putanju, vodi u Mošonmađarovar. Ovde je, u noći 2. novembra 1956, Alberto Kavalari, kojeg je Korijere poslao da izveštava 0 zbivanjima mađarske revolucije, i sam postao udama vest od devet stubaca jer su se pronele glasine kako su ga zarobili Rusi. On je, pak, proveo noć u pribežištu ustanika, nakon što je uzalud pokušavao da dođe do Beča kako bi saopštio - dan ranije - da revolucija nije pobedila, kako se verovalo, već da se bliži svom kraju i da počinje sovjetska represija. Kroz svoje jezgrovite i britke žaoke Kavalari priča, u vlastitoj repor-

taži, o toj pometenoj noći u snegu, automobilu koji tone i ne uspeva da nastavi dalje, putevima koji se gube u blatu i mraku, pucnjevima i ranjenima, iznenadnim kontrolama patriota, ruskim tenkovima na koje gotovo slučajno naleće u tmini dok se razmeštaju poput niti ogromne mreže između Beča i Budimpešte, zatvarajući Mađarsku. Ponovo krećući njegovim putem između Beča i Budimpešte, čini se da pratimo Kavalarijeve tragove i, izvesno, članci iz onih nedelja između oktobra i decembra ’56, koji u letu hvataju suštinu epohalnog preokreta na licima neznanih ljudi što nestaju u močvarama ili među barikadama, predstavljaju brevijar ovog putovanja u Mađarsku. Tragični brevijar za bezazleno putovanje koji se, ipak, drži u ruci, kao što je Barar nosio sa sobom Odiseju lutajući Mediteranom kako bi prepoznao mesta i njihovu tajnu zahvaljujući tom beadeker-u što ih sve sadrži. Ali trideset godina je otopilo one snegove i izbrisalo tragove gusenica tenkova u snegu, premda ne sigumo i sećanje na njih. Sud je, onih dana, bio neumoljiv: Kadar je bio sukrivac izdaje i krvoprolića, pion Sovjeta kojim su, činilo se, oni vukli poteze, već ga upotrebili i bili spremni da ga odbace. Trideset godina docnije pravedno je priznati da je on sebe stavio u službu vlastite zemlje, da je krenuo jedinim uistinu mogućim putem i njime prošao umešno i dosledno za dobro Mađarske. Sve to ne menja ondašnji sud, ali ga potkrepljuje dmgim, drugačijim sudovima koji ga ne poriču, već predstavljaju njegov kontrapunkt, kao da sliku neke osobe potkrepimo onom što ga prikazuje iz prethodnih ili potonjih decenija. Pozitivan sud koji se danas može izreći o Kadam ne znači da je onaj negativni ondašnji bio pogrešan, da onda nije bilo nužno reći mu ne. Postoji budućnost prošlosti, njeno nastajanje koje je menja. Kao i sama stvamost, i ono ,,ja“ što je živi i posmatra otkriva da je množina. Prolazeći mestima označenim u onim epskim hronikama od pre trideset godina, čovek ima utisak da cepa tanane zidove, slojeve različitih stvamosti, još prisutnih premda neuhvatljivih golom oku, infracrveni ili ultraljubičasti zraci istorije, slike i trenuci koji ne mogu da se sada snime na traku, ali koji su tu, koji postoje jednako kao i elektroni nedostižni čulnom iskustvu.

Ne znam da li je neki pisac naučne fantastike smislio prostomovremenski fotografski aparat u stanju da reprodukuje, možda u potonjim uveličavanjima, sve ono što je tokom vekova i milenijuma postojalo u onom delu prostora uhvaćenom objektivom. Poput mševina Troje sa slojevima novih gradova ili krečnjačkim masama, svaki odeljak stvamosti zahteva arheologa ili geologa koji bi ga protumačio, i možda književnost nije ništa dmgo do ta arheologija života. Naravno, jadnog, običnog trodimenzionalnog putnika uznemire nestašluci četvrte dimenzije - čak i ako je putovanje četvoro-(ili više)-dimenzionalno u pravom smislu te reči - i on teškom mukom uspeva da se snađe u tolikim sučeljenim, ali ne i protivurečnim tvrdnjama. Oseća se pomalo poput kardinala Mindsentija tek oslobođenog i pometenog, nakon godina zatočeništva, u novoj, nepoznatoj stvamosti; potrebno mu je da predahne i pogleda unaokolo i, pre no što usliši bilo koje pitanje, želeo bi da odgovori onako kako je mađarski vrhovni nadbiskup, dok su ga ustanici oslobađali, odgovorio Kavalariju kada ga je zamolio za izjavu: „Odgovoriću vam u petak, kada budem shvatio kakav je ovo svet.“

236

237

5. U p a n o n s k o m

blatu

Mađarska televizija daje Gospodu Glembajeve, slavnu i žučljivu dramu Miroslava Krleže, u režiji Janoša Demelkija. Malobrojni mađarski pisci predstavili su panonski svet, mozaik naroda i kultura između Zagreba i Budimpešte, tako snažno i silovito poput Krleže, velikog patrijarha hrvatske književnosti. Na njegovim stranicama prisutna je, mračna i opsesivna, stalno ista slika: blato Panonije, hrvatsko-mađarska ravnica zamešena od prašine, močvara, tm log lišća, krvavih tragova koje su, tokom vekova, ostavile seobe i borbe različitih kultura što su se u onoj ravnici i onom blatu izmešale i nataložile poput kopita varvarskih konja. Rođen u Zagrebu 1893. a umro 1981, Krleža, prevođen u najrazličitijm zemljama i na najrazličitije jezike, jeste moćan i neobuzdan pisac, preterane suštinske vitalnosti i ogromne višejezične i nadnacionalne kulture. On je pesnik susreta i sukoba Hrvata, Mađara, Nemaca

i drugih loza podunavskog sveta; on je pisac u kojem kipte kultura i žestina, intelektualac i pesnik ekspresionista koji je sklon esejističkoj raspravi, ali i skokovima i lomovima, ratobomim ulomcima i sarkastičnoj invektivi. Središnja tema njegovog mnogostmkog i nepreglednog deJa jeste raspad devetnaestovekovne kulture, uhvaćen poglavito u raspadu viševekovnog austrougarskog carstva, nadiranjem iracionalnih i patoloških snaga koje potiču iz agonije jednog društvenog poretka. Iz osude ovog razuzdanog i nihilističkog propadanja-predstavljenog poglavito u delu Gospoda Glembajevi, turobnoj i okrutnoj slici habzburškog sutona - Krleža crpi limfu za svoju bespoštednu analizu i optužbu upućenu totalitarizmu koji se pred njegovim očima rađa iz te tmleži i širi poput raka Evropom tridesetih godina. Kao član jugoslovenskog radničkog pokreta i kao neko koga su ustaške vlasti hapsile, Krleža nikada nije napustio komunizam, ali njegovo rano i beskompromisno neslaganje sa staljinizmom - u godinama Staljina i same antifašističke borbe - donelo mu je velike nevolje u odnosima s partijom. Među tužiteljima koji su u ono doba zahtevali njegovu glavu bio je, jednostrani i bespogovomi, Đilas koji će i sam potom postati barjaktar neslaganja. Tito je bio taj koji je uvek branio Krležu, koji je shvatao - pronicljiviji od intelektualca Đilasa - da su Krleža i njegova nezavisnost predstavljali nezamenljivu vrednost za novu revolucionamu Jugoslaviju kojoj je, uistinu, pisac bio otac i patrijarh, velika seda glava jednaka Maršalu. Hrvatski nacionalista pre Prvog svetskog rata, potom patriota Jugoslavije u kojoj su dominirali Srbi, ali ubrzo zgađen reakcionamim monarhističkim režimom, Krleža se vratio vlastitim hrvatskim korenima i dunavskoj koine postavljenoj u okvire marksističke intemacionale za koju se on predano i hrabro borio. Njegova Panonija jeste stecište Ijudi i kultura u kojoj pojedinac otkriva višestmkost, neizvesnost, ali i složenost vlastitog identiteta. U panonsko blato besramno uranja austrougarska gentry koju otelotvoruje porodica Glembaj; panonsko blato guta junaka njegove najznamenitije knjige Povratak Filipa Latinovića, koja se pojavila 1932. i dopadala vrlo - možda previše - Sartm koji je u njoj uviđao parabolu krize ljudskog identiteta, portret

epohe otuđenja pojedinca što se raspršuje i rastače u ništavilu, gubeći svest o propasti vlastite klase i raspadanju vlastitog ja. Krleža je napisao veoma mnogo, previše: poeziju, romane, drame, eseje, nejednake vrednosti. Njegova snaga počiva u esejističkoj složenosti, u sposobnosti da uoči vezu između obične dmštvene stvarnosti, istorijskih procesa i zakona prirode; u pogledu koji, u najuobičajenijem činjenju, otkriva nagrizanje smrti, neumitnost univerzuma, sjedinjavanje i razdvajanje atoma, nespoznate biološke rituale skrivene u kretanju ideja. Njegove domete ozbiljno ugrožava blatnjava bujnost, ponetost zlokobnim i bednim, sjaj tmleži što ga katkad vodi u ponavljanje preteranog ili u mučan intelektualizam. Antihabzubrška kritika Krleže svakako je strančarska i jednostrana - kao što su, u suprotnom smislu, i mnoga čežnjiva idealizovanja carstva - ali poetskoj i moralnoj istini katkad je potrebna ta strančarska strast kako bi uhvatila, i pored neumerenog izobličavanja, suštinski trenutak života i istorije, apsolutnu ljudsku vrednost koju objektivna realistička tačnost nije u stanju da sagleda, kao što to dobro znaju veliki satirični pesnici, pristrasni, ali i pozvani da rasvetle, zahvaljujući svojoj vizionarskoj opsednutosti, koji večiti tren života. Beč nije bio gnusan kakvim ga je predstavljao Karl Kraus, a verovatno ni drevni Rim nije bio onakav kakvim ga opisuje Juvenal, ali bez raspomamljenog preterivanja Krausa ili Juvenala ne bi bili otkriveni, kao kroz silom poderani veo, neki granični izrazi, neke čudovišne grimase koje može da poprimi ljudsko lice. Delo Krleže, poglavito roman iz poznih godina, Zastave, koji bi da postane njegova summa, jeste enciklopedija Panonije i veličanstvena freska ne samo hrvatskog života već i, prevashodno, Budimpešte i Zagreba za prvih godina veka. Krleža je veoma oštar i polemičan prema podunavskom carstvu, ali je i njegov bunt prožet kulturom tog sveta, kako otkriva ogled o Karlu Krausu, glasu habzburške kulture koja osporava samu sebe. U poznoj knjizi sećanja gde, uz izvesnu nežnost, oživljava uspomene na habzburški mozaik, Krleža se odredio kao „čovek iz Agrama“, nazivajući svoj rodni grad, Zagreb, nemačkim imenom; prostra-

238

239

na carskokraljevska ekumena naučila je i njega, kao i mnoge druge - pa i njegovog starog tužitelja Đilasa koji danas žali za Mitelevropom - da je vole ili, barem, pojme kroz pobunu.

Dunav niže gradove kao bisere. Đer, koji je ’56. bio središtem najradikalnijih zahteva i davao ultimatume umerenijoj Budimpešti i samoj vladi Nagija, po njemu preterano bliskoj komunizmu, lep je i miran, drevne ulice vode, poput nedeljne šetnje, do obala reke, s njenim kejovima i zelenom vodom Rabe koja se uliva u rukavac Dunava. U broju 5 Dr. Kovacs Utca, plemićki i gordi mađarski brci ukrašavaju na medaljonu lice Petefija; u crkvi Jezuita zeleno i suncem pozlaćeno lišće uokviruje prozore i lica koja se na trenutak ocrtavaju naspram njihove svetlosti, lepote neodoljivije od one gotskih vitraža. U Alkotmanv Utca stanovao je Napoleon; mali balkoni nude sliku spokojne i odmerene gospodstvenosti, karijatide i lavovi što drže sablje. Komarom-Komamo (ili Koinoran), koji se većim delom nalazi na dmgoj obali Dunava, u Čehoslovačkoj, mali je koncentrat simbola mađarstva. Kip Klapke, generala iz ’48, izražava sam po sebi buntovnički mađarski duh; natpis koji podseća na rođenje Mor Jokaja nagoveštava to nacionalno opsenarstvo, tako gajeno naročito nakon Kompromisa, uz pomoć kojeg je vladajuća mađarska klasa pravila svoje maske vitalnosti i sjaja, pretvarajući mađarstvo u vlastiti cliche. Odrastao u poletnoj atmosferi liberalizma, Jokai iscrtava blistavi portret one mađarske aristokratije koju baron Jožef Eutvuš, takođe romanopisac i tvorac, 1868, prosvećenog zakona o nacionalnostima o koji su se često oglušivali, opisuje, pak, kao tlačiteljsku i parazitsku. Velika mađarska književnost nije ona što slavi sjaj junačke Mađarske, već ona što iznosi bedu i mrak mađarskog usuda. Čak i Petefi, pevač domovine i Boga Mađara, upućuje zajediljive kritike na račun uparložene samoživosti plemića i trome nacije. Endre Adi opeva „turobnu mađarsku zemlju“, za sebe kaže da je „žalosno Mađar“ i objavljuje da su „mađarske Mesije hiljadu puta Mesije“, budući da

su u njihovoj zemlji suze slanije, a da umim ne izbavivši ništa. Ko se rodi u Mađarskoj, plaća harač životu jer je on - kaže u drugoj pesmi - gnusno jezero smrti; iznureni Mađari jesu „lakrdijaši sveta“ i pesnik nosi u sebi, utučen, setnu ravnicu. Mađarska književnost je zgusnuta antologija ovih rana, ovog utiska napuštenosti i samoće što nagoni Mađare da se osećaju, kako kaže pesma Atile Jožefa, kao da „sede na mbu vaseljene“. Laslo Nemet, rodonačelnik škole pisaca narodskih tonova, govorio je o stanju „večite agonije“ mađarske književnosti. Poput refrena u Mađarskoj se, od Mohačke bitke do revolucije iz 1956, postavlja jedno te isto pitanje: Zar ćemo, dakle, uvek biti ti koji su poraženi? Kada će, konačno, Mađari biti pobednici? To je pitanje koje studenti postavljaju profesom istorije kada im priča o pobuni Rakošija koju su Habzburgovci pregazili i o kojoj se raspravlja u zvaničnim partijskim novinama, retoričko pitanje što ga postavlja Tibor Deri, pa čak i Kadar po kojem, ipak, taj usud gubitnika pripada prošlosti i više se ne tiče sadašnjosti. Tom nacionalnom opsenarstvu, koje gaji Jokai i toliki dmgi autori, suprotstavlja se posve ozlojeđeno razočaranje, glasovi što govore iz tmine. Nije rečeno da su samooptuživanje i samosažaljenje istinitiji od samohvale; Mađarsku su, stešnjenu između nemačkog, slovenskog i latinskog sveta, susedi ugrožavali, ali sigumo nije bila njihovim robom. I pored turske prevlasti i propasti tolikih revolucija, Mađarska je bila i nacija gospodara koja je vladala vlastitim Slovenima ili Rumunima. Nije bila oblast koju je univerzalna istorija zaboravila, već nacija koja je stvarala istoriju. Nije, stoga, neutemeljna delimična rehabilitacija živopisnog optimizma Jokaija. Uostalom, u romanu Zlatni čovek iz 1872. i Jokai pokazuje tugu drugačiju od uobičajene j folklorističke sete puste: malo ostrvo Dunava, skriveno i neznano, postaje ne-mesto na kom Mihalji Timar, brodar što se obogatio i razočarao vlastitim sumnjivim građanskim usponom, pronalazi sklonište i sreću. U ovom romanu Jokai je napisao malu dunavsku robinsonijadu, priču o čoveku što ponovo, ni iz čega gradi svoje postojanje koje je smrvilo društvo i što, za razliku od Robinsona, ne želi da se vrati u svet. Njegovo ostr-

240

241

6. Ž a l o s n o M a đ a r

vo postaje raj, Eden, Otaheiti, atol Južnih Mora, premda tu čežnjivo otkrivenu neukaljanost ne štiti okean, već obični rukavac Dunava. U Komoranu još jedan, dvojezični natpis obaveštava da je u toj kući rođen Franc Lehar, majstor opsenarstva uzdignutog na kvadrat i jeftine muzike u kojoj se seta Štrausovih valcera, i pored ugodne veštine, izvitoperuje u neusiljeni prostakluk. Opsenarstvo operete, koja život svodi na repliku „konobar, šampanjac!“, ipak ne uspeva da prikrije da je blistava uobrazilja, maska i privid bodrosti. Njena proizvodnja uglađenog i dirljivog cinizma ukrasni je papir koji, ne uobražavajući da je bitan, odvlači pažnju od ozbiljnosti života.

7. C a r s k o p o p r s j e i s p o d s t e p e n i c a

razočaranje zbog još jednog zatvorenog i zapuštenog muzeja, Kočiš izbegava da nas odvede u onaj posvećen njegovom Mihalju Babiču.

8. K r č m a r i V a c a I sam bogat krvavim sećanjima, gradić je prelep, s renesansnim i baroknim zgradama. Putujući Dunavom - još pre Antikvarijusa - iz Beča do tatarskog Krima, plemić Nikolaus Emst Kleman se žalio na mađarske krčmare uopšte, a poglavito na one iz Vaca, među kojima se mogla pronaći „sama bit prostakluka krčmara“, i gde se jelo i pilo loše, u prljavom posuđu i po lihvarskim cenama. Ali u Vacu je bilo i goreg. U Terezijanumu, Theresianum, staroj akademiji za plemiće koju je podigla Marija Terezija, a potom pretvorenoj u zatvor, režim Hortija je zatvarao i uklanjao pripadnike radničke opozicije.

Estergom. Ovde je Geca, knez Ugara koji su vek ranije pristigli iz ruskih stepa pod vođstvom Arpada, ustoličio, 973. godine, svoje sedište i svoj dvor i ovde se rodio njegov sin, Sveti Stefan, prvi kralj Ugarske. S prvim hrišćanskim kraljem Ugarske koji je širio hrišćanstvo i pobedio pagane Pečeneze završavala se vlast šamana i lutajućih bogova stepa; sada je grad zvanično sedište vrhovnog nadbiskupa Mađarske. Ogromna neoklasična katedrala koja se uzdiže nad Dunavom poseduje hladnu i beživotnu monumentalnost kenotafa i zrači ledenom moći ili svetovnom bahatošću. U Estergomu se mnogo ratovalo, najezde Mongola, turske opsade i osvajanja. Boreći se protiv Otomana, ovde je pao 1594. Balint Balaši, jedan od prvih pesnika mađarske književnosti. Muzej koji mu je posvećen zatvoren je, devojka što otvara vrata ne zna ništa i ulaz je prepun otpalog maltera. Ispod stepenica u predvorju leži, napušteno i iskošeno, poprsje Sisi, carice koja je toliko volela Mađarsku. Osmeh lica kojeg je izvajala posve nenadahnuta ruka zrači nestvarnošću što priliči nemogućoj carici, njenom snu da bude galebom. I univerzalna istorija je sačinjena od selidbi, često prekinutih i na pola dovršenih. Žezla, krune, plaštovi završavaju kod staretinara; u završnom obračunu habzburškog carstva Sisi je završila, ko zna s kakve greške, ispod onih stepenica. Kako bi, možda, predupredio moguće

Sentandreja je Momnartr Dunava, boje kuća i slika izloženih na ulicama prelivaju se u boje reke, tečna i laka razdraganost obavija flaneur-a i nežno ga vuče kroz živopisne uličice koje se spuštaju ka obalama, u slatkom toku. U gradiću se uočavaju srpski tragovi koji, malo pomalo, blede. Krajem XVII veka, tokom ponovnog naleta Otomana kao odgovora na nadiranje carske vojske, Sentandreja je prihvatila mnoge izbeglice s Balkana koje su bežale pred Turcima: Albance, Grke, Bosance, Dalmatince i prevashodno Srbe predvođene patrijarhom Arsenijem Čamojevićem. Srbi, preduziinljivi trgovci, podarili su gradiću - zajedno s Grcima - bujnost i dobrostojeću otmenost, barokne, rokoko i crkve u klasičnom stilu, patricijske trgovačke kuće, sklad dostojanstvenih trgova i uvaženih trgovačkih natpisa. Od osam stotina porodica koje su pristigle s patrijarhom danas ih je ostalo šezdeset ili sedamdeset. Putovanje je uvek i spasilačka ekspedicija, dokumentovanje i sakupljanje nečega što izumire i što će uskoro nestati, poslednje pristajanje na ostrvo koje vode već polako plave. Kuvije je pravio razliku između voyageurs-naturalistes geographes i - botanistes. Za botaničara je najlakše, može nežno da

242

243

9. S e n t a n d r e j a

uzbere poslednji primerak neke biljke i da ga sačuva u svom herbarijumu ili ga, čak, i ponovo zasadi u saksiji i ponese sa sobom, ukoliko klimatski i toplotni uslovi to omogućavaju. Ljudska geografija malo usložnjava stvari jer je teže zapakovati predeo koji nestaje u građevinskim spekulacijama, manjinu što se topi, njene ulice, navike, ljude koji mašu rukama na pijaci. Ali sumrak srpskog prisustva u Sentandreji nije nimalo setan, budući da ne prikazuje malobrojne i patetične preživele osamljene poput poslednjih Mohikanaca, već grupu spokojno uključenu u mađarsku stvamost. Voyaguer-botaniste bi sigumo mogao da sakupi mnogo toga, s nežnošću koja je nužna, i da odloži u herbarijum koji bi mogao da sve zaštiti od točka vremena, premda je uvek već previše kasno. Ali bol postoji i nikakva vitrina ne može da ga zadrži podalje; ima ga i u sjajnim keramičkim radovima Margit Kovač, stalno izloženim u kući iz XVIII veka poznatoj kao kuća srpskog trgovca Dimšića Vazula. Na figurama Margit Kovač patnja je nema, neobjašnjiva, bol velikog majčinstva što daje život i muku. Ali u toj ćutnji postoji nesalomivo dostojanstvo još tajnovitije od bola, zagonetka postojanja, pa čak i sreće, uprkos tragediji. Još nekoliko koraka, pre no što uđemo u kola i krenemo za Budimpeštu. U maloj antikvamoj knjižari, knjiga u kojoj se nalaze nekolika pisma Ninon de Lanklo podseća Điđija da je maestro Eulambio iz Gradiske, koji je trideset godina predavao muziku u Lajpcigu, sačinio operu pod naslovom Ninon de Lanklo, prikazanu u pozorištu Verdi u Trstu. Dolična i beskorisna opera, kaže Điđi, koja prikazuje tragediju dobrog podražavaoca čija nesumnjiva umetnička veština ne može više ništa novo da kaže. Časni podražavaoci Verdija, koji se namah prikazuju onakvima kakvi i jesu i troše život u očigledno prevaziđenom, premda dostojnom poslu, tragični su likovi; vešti podražavaoci Šenberga ili Paunda, jednako umešni i beskorisni, uspevaju da prikriju svoju odocnelost, da se predstave kao nadareni i da izigraju, zahvaljujući svom ćiftinstvu, tragediju. Njegova Visost Zaborav, kojem je Lihtenberg posvećivao svoja dela, istog trena donosi ukaz o maestru Eulambiju, dok se malo, nakon ručka, zabavlja s nekim njegovim kolegom a lapage. 244

10. S l a d o l e d u B u d i m p e š t i Budimpešta je najlepši grad Dunava; vešto smišljena samoinscenacija, poput Beča, ali sa snažnom srži i vitalnošću, neznanim austrijskom supamiku. Budimpešta odaje fizički osećaj prestonice, s gospodstvom i impozantnošću grada protagoniste istorije, uprkos lamentu Adija zbog mađarskog života „sivog, boje prašine“. Naravno, modema Budimpešta je novije ostvarenje, znatno drugačija od devetnaestovekovnog grada koji je, kako je pisao Miksat, četrdesetih godina prošlog stoleća pio srpski vermut i govorio nemački. Velegradska velelepnost Budimpešte, koja počiva na postojanoj izvesnosti političko-ekonomskog rasta, prikazuje i lice zavodljivog opsenarstva koje je fotografska umetnost Đerđa Klesa uhvatila s magičnom jasnoćom. Ako modemi Beč oponaša Pariz barona Hausmana, s njegovim velikim bulevarima, Budimpešta, sa svoje strane, oponaša ovaj bečki preuzeti urbanizam, mimeza je mimeze; možda i zbog toga liči na poeziju u Platonovom poimanju, njen izgled ne priziva u svest toliko samu umetnost, koliko smisao umetnosti. Nije slučajno, početkom veka, Budimpešta bila kolevka izuzetne kulture koja se pitala, s mladim Lukačom, ali i ne samo s njim, kakav je odnos između duše i oblika, da li iza nebitnog mnogostrukog postoji bitnost života i kakva je zavisnost između igre stvari kakve jesu i autentičnosti bića kakvo bi imalo da bude. Onaj scenario privida - doveden do krajnosti u monumentalnoj i istorijskoj spektakulamosti proslave hiljadugodišnje Ugarske 1896. godine - poticao je osećaj veštačkog i oglednog, potragu i iznalaženje novih jezika, kako i pokazuje velika umetnička i muzička mađarska avangarda; poticao je sklonost ka pisanju eseja, jer je esej mučna i, istovremeno, ironična nedaća inteligencije koja uviđa neistinitost neposrednog i nesklad između života i njegovog značenja, a ipak teži, premda izokola, toj transcendenciji značenja nedostižnog u stvamosti, što ipak biesne u svesti o njegovom odsustvu i žudnji za njim. Mladi Lukač je živeo nedaleko od dvorca Vajdahunjad, sagradenog između 1896. i 1908. u parku Varošliget koji počinje iza Trga 245

Heroja, i mogao je da vidi potemkinovske posledice zvanične kulture hiljadugodišnje Mađarske. Tvrđava što podražava onu istoimenu Janoša Hunjadija sagrađenu u Transilvaniji u XV veku predstavlja gomilanje kiča, raznorodno mnoštvo međusobno nakalemljenih stilova: gotski portal, nekoliko romaničkih blokova, renesansni elementi, barokna pročelja, kula koja preslikava onu čarobnu iz Sigišoare (Segešvara, Šesburga), danas u Rumuniji. Prijatelji koji su se okupljali 1915. u kući Bele Balaša u okviru takozvanog „Nedeljnog kružoka“ (među njima i Lukač, Hauzer, Manhajm) ispitivali su „mogućnost odgovarajućeg života“, odnosno prožetog značenjem. Oni su znali da žive u eposi „slabljenja stvamosti“, kako je govorio Lukač, u istorijsko doba nestabilnosti i krize i otvarali su nove puteve estetici ili sociologiji, analizirajući mogućnost pojedinca da nametne vrednost u objektivnom svetu koji tu vrednost poriče, tragedija onog što odbija ispraznu stvamost i ironična i tolerantna esejistika onog što, uprkos svemu, ne želi da na tragičan način odbaci tu stvamost, odnosno da umre. Zavodljivi kič Budimpešte bio je scenario koji je pozivao na traganje za pravim životom i na iznalaženje istine ili lažne prirode oblika. Sjaj Budimpešte je delom i naknada za grad koji gubi svoj identitet, mešavina težnje ka prevelikom i bujanje flamboyant, što odgovara hibridnom savezu između mađarskog dobra i habzburškog orla, i pretvara se i u istoricistički eklektizam arhitekture, na primer, u stari Parlament ili Opem, koje je Mikloš Ibl sagradio u renesansnom stilu, i u novi gotsko-barokni Parlament Imre Štajndla. Nova preduzetna građanska klasa, već je rečeno, želela je da izgradi vlastitu heraldičku prošlost; želela je da prikrije grozničavi preobražaj i bumo industrijsko širenje grada, zbog kojeg je sedma oblast nazvana Čikagom, prividom iskričave lakoće, i želela je da se, što ju je više kapitalistički razvoj iskorenjivao iz nasleđa, razmeće mađarstvom po svaku cenu. Godine 1907. Geza Lenđel prokazuje isprazna i teatralna pročelja, „gipsana Potemkinova sela“ Budimpešte koja prekrivaju dmgačiju stvamost, kao što Broh prokazuje ne-stil bečke Ringstrasse koji skriva nepostojanje vrednosti. Lehner 1900. gradi Poštansku štedionicu;

umetnost Mikše Rota, koja osvaja ceo svet svojim staklom prelivajućih boja, služi i kako bi se kroz vitraže - kao na zgradi Osiguravajućeg zavoda Grešam, izgrađenoj po projektu Žigmonda Kvitnera prikazala „ekonomska moć Društva“, ali i ima, povrh svega, da oplemeni i ulepša bezočnost te moći. Ova Amerika u umanjenim razmerama, što je Budimpešta između 1867. i 1914, zaogrće se živošću i bezbrižnim vrenjem; Mor Jokai opeva stam Budimpeštu legendamog moćnika Morica Šandora i njegove drske poduhvate, prodavce dinja, lubenica i čaša vode na obali Dunava i slavni godišnji bal pravnika. Poput plemića Klemana vek i po ranije, i on posvećuje posebnu pažnju prostaklucima i čak pravi redosled neotesanih, stavljajući na prvo mesto vozača fijakera br. 37, a na drugo blagajnika pozorišta. I ta velegradska težnja ka prevelikom zaodeva se ljupkošću dobrog starog vremena koja kao da omogućava varošku bliskost i nudi se kao ambijent radosti života, sa svojim šetalištima duž reke i dugim bulevarima kojima život, čini se, protiče radosno i dostojanstveno, u ritmu damara snažnog i nehajućeg zdravlja. Balkoni, pročelja, ukrasi i karijatide prikrivaju onu tragediju modemog koju mladi Lukač i ostali prijatelji iz Nedeljnog kmžoka preispituju s genijalnom i saučesničkom pronicljivošću; tek će bombe 1944-45. izneti na svetlo dana, iza razvaljenih zgrada, veličanstvene smrvljene kipove, spremište bede i tmine koje belle epoque uspeva da sakrije, a koje jedino fašizam, nemilosrdna i krajnja bolest modemog, dovodi do krajnosti i, paradoksalno, razotkriva. I danas seflaneur upušta u ovu arheologiji sjaja i skrivanja, u tu mešavinu postojanosti i privida, bolne poezije i blistave poetizacije proze sveta. Na Trgu Ruzvelt, među figurama koje okmžuju kip Sečenjija, Neptun simbolično i tačno predstavlja plovidbu, a Cerera poljoprivredu, Vulkan je prizvan da predstavi proizvodnju, ali je Minerva, boginja mudrosti i uma, aleg'orija trgovine. Na Trgu Petefi se, naravno, uzdiže kip nacionalnog barda, o kojem vodič iz edicije Korvina iz 1984. kaže, s poletom ublaženim mudrim oprezom nekog ko nije nikada siguran u postojanost vrednosti akcija na berzi, da je

246

247

on ,,do danas, najveći mađarski pesnik“. Uostalom, na spomeniku izgrađenom 1896. za proslavu hiljadugodišnje Madarske na Trgu Heroja, Hdsok Tere, kraj kipova mitskog Arpada i drugih junaka mađarske istorije, poput Janoša Hunjadija ili Košuta, ističu se i one Blagostanja, Časti i Slave, ispoljavajući građanski duh mitsko-junačkog prerušavanja i monumentalnog eklektizma. Dunav protiče veliki, a vetar večeri huji iznad kafea na otvorenom kao dah stare Evrope koja je možda već na rubu sveta i ne proizvodi, već samo troši istoriju, kao što Frančeska ovog trena srče svojim lepim ustima sladoled, dok sedi u poslastičamici Žerbo, na Trgu Verešmarti, i gleda kako njen život klizi blago sklapajući oči pod svojim slavnim trepavicama, možda neprimetno namrštena zbog tog hujanja vremena. Evropa je i ovaj kafe u kojem ne sede više Opunomoćeni zastupnici Duha Sveta već, u najboljem slučaju, službenici neke niže filijale koji ne donose, već izvršavaju naređenja, kao i poneka lepa gospođa što pothranjuje govorkanja. U izlozima nekih fotografa lica školskih razreda, treći gimnazije uoči mature, dečaci u doba prvih popušenih cigareta, devojčice obučene u momarsku odeću s malom kravatom, gledaju u budućnost što im juri u susret brzinom koju primećuju možda tek u onom času, na vratima učionice, kao da se na njih smčuju čestice veštački ubrzane u nekakvom sinhrotronu. Sendi Marijana ima cmu kosu, tamne i nemime oči i odlučan nos koji barem obećava da će biti tvrd orah velikom žrvnju što je čeka i da će pasti u mrežu velikog ribara tek nakon što mu, makar i na tren, poremeti njegove velike brojeve. Kiš Zoltan je neizostavni debeljko u razredu, preti mu opasnost da nešto ranije završi u loncu, kao što je, možda, na času fizičkog obarao lestvicu u skoku uvis, ali njegovo lice - na fotografiji maturanata, svako sa svojim natpisom sa imenom i prezimenom - jeste lice nekog ko ume da se nasmeje kada direktor umči svedočanstvo sa zadovoljnom ozbiljnošću osobe što najavljuje padanje godine. Možda će moći da se nasmeje u lice i dmgim glasonošama nedaća koji ga vrebaju. Dunav protiče blagoglagoljiv pod titanskim mostovima, kako je pisao Adi, zazivajući beg, pa čak i smrt u Seni, u onom Parizu čiji je

Budimpešta odraz, poput ogledala u neoklasičnom stilu. Možda je došao kraj Evropi, zanemarljivoj oblasti istorije koja se odlučuje dmgde, u centriina moći dmgih carstava. Evropski duh se hrani knjigama, poput demona u pričama Singera, gricka tomove istoriografije u bibliotekama, ili nagriza, poput moljaca, šešire gospođa, ešarpe i dmge gizdave odevne predmete. Nije rečeno da Evropi sledi, kao nepopravljiv usud, ova drugorazredna uloga družbenice; uostalom, poznavanje glumačke ekipe Mitelevrope i njenih scenskih proba navodi nas da ne verujemo u neumoljive usude već pre u načelo neodređenosti. Naravno, u Budimpešti se može steći taj utisak Evrope po svršetku predstave, ali ona nije, kao Beč, samo scena prisećanja protekle slave, već i snažan i punokrvan grad koji ukazuje kakvu bi snagu mogla i valjalo da ima Evropa kada bi mogla da na najbolji način iskoristi raspršenu mnogostmkost energija i objedini ih, umesto što ih iscrpljuje u večitom izostavljanju, neprekidnoj pat-poziciji. U Budimpešti čovek naročito razmišlja o sumraku ili o zastrašujućem i neumitnom sumraku Evrope upravo zato što Evropa još postoji, njeno sunce je jo š visoko na nebu i greje, ali je istovremeno i prekriveno oblacima i zastorima koji odsečno podsećaju na trenutak njegovog zalaska. Tako je velika mađarska kultuma avangarda s početka XX veka bila mešavina sumraka i budućnosti, novog muzičkog poretka Bartoka i samouništavajućeg trougla Endre Adija, Eden Diošija i njihove Ledz,femme fatale i žrtve, poput mnogih fatalnih žena, kose obojene u azumu i nozdrvama u crvenu boju poput ljušture školjke, junakinje ljubavne priče fin de siecle i retro, ali čije je jezgro razdiruće istine Adijeva poezija iznela na svetlo i opevala. Ne-stil eklektičkih i istorizovanih zgrada Budimpešte, teških i često ukrašenih tegobnim ukrasima, deluje, mestimično, kao čudno lice budućnosti, kao izgled onih metropola što istovremeno prizivaju i prošlost i budućnost, a u koje nam uvid daju naučno-fantastični filmovi poput Balde Runner-a: postistorijska budućnost bez stila, naseljena vavilonskim i izmešanim masama, nacionalno i etnički nerazlučivim, levantinsko-malajski crvenokošci što žive između udžerica i

248

249

U antikvamici kupujem primčnik iz poetike na latinskom, Institutiones Poeticae Gvnmasiorum Regni Hungariae et adnexarum provinciarum, izdat u Budi 1831. Kako kaže naslov, reč je o udžbeniku za gimnazije. Godine 1831, dakle, učenici divlje Panonije učili su i pisali svoje zadatke na latinskom. Priručnik uvodi, razvrstava, deli, drži se one geometrije uma koja je prvi zalog esprit de finesse. Poglavlja se nižu, izbrušena i neumoljiva: Definitio Poeseos, e Materia, De Forma, De Peripetia, De Machina, Definitio Epopoeiae, De Materia Epopoeiae, Divisio in Fabulam, Mores, Sententiam, Dictionem, Melodiam et Apparatum... Jedno poglavlje je posvećeno ne baš učtivom pitanju. Potestne esse

femina, quae dicitur heroina, materia Epopoeiae? Može li celokupnost epa, koji obuhvata svet u jedinstvo i sklad i izdiže se iznad svega pojedinačnog, da dopusti za protagonistu ženu, nesvesno i nevoljno biće metafizičkih mizoginija, materiju bez oblika, čistu pasivnost čula, nesposobnu da nadiđe samu sebe? Ko zna šta su odgovorili, u svojim vežbama, učenici koji su sricali nad onim udžbenikom. Otprilike tih istih godina ili nešto malo docnije Janoš Aranji je, povodom epa, sebi postavljao nešto ozbiljnija pitanja; pitao se da li je moguća, u ,,industrijsko“ doba koje zahteva i proizvodi ,,prijatnu“ umetnost, celokupnost epa što podrazumeva život prožet smislom, dah celine što u jedno okuplja pojedinačno. Savremeno dmštvo ne dopušta nikakvu epsku lakovemost, nikakvu Ilijadu i nikakvu Sagu o Nibelunzima; bilo je to doba Osijana, a ne Homera, doba elegijskog lamenta za izgubljenom celinom. Za Aranjija, moderno doba je Vergilijevo doba koje ne dopušta novo stvaranje, već samo svedeno obnavljanje kulture. Svet, kaže u jednoj pesmi, jeste stara, iznošena dolama. Rornan, dodaje tih godina Žigmond Kemenji, pripovedač i esejista iz Transilvanije, ima zadatak da nas otrezni. Velika rasprava o epu i romanu - koja se začinje u Nemačkoj u doba Getea i Hegela i vrhunac doživljava vek docnije, u delu mladog Lukača, dotičući ne samo književna pitanja već i suštinu života i istorije, mogućnost istinitog postojanja i ispunjenosti pojedinca u modemo doba - u Aranjiju pronalazi britkog sagovomika. Kao i Puškin, i on zna da je vreme „sklono ozbiljnoj prozi“; i sam autor epskih dela, kaže da njegovi stihovi prizivaju u svest drevne hunske konjanike, ali se zapliću i sapliću čim pokušaju da slede njihov galop. Modemi pesnik, dodaje on ipak, možda i samom sebi na utehu, ne može da bude Homer, ali može biti Taso, može da izmiri epsku lakovemost i prevlast građanskog duha zahvaljujući dirljivoj svesti o vlastitoj udaljenosti od života i intelektualnoj seti koja izigrava, izokola, tu daljinu. Tako se Aranji nada da njegovo delo može biti ep koji više ne izvire iz iskustva, već izgrađen zahvaljujući kulturi, i poziva se na Sagu o Frithjofu, Mladog Harolda i Evgenija Onjegina. Pravi narodni pesnik, kaže, danas je učen, imitira drevne pesme, ali na taj način

250

251

nebodera, kompjuteri dvanaeste generacije i zarđali bickli izvučeni iz prošlosti, ruševine Četvrtog svetskog rata i nadljudski roboti. Arhitektonski izgled ove budućnosti velegrada jeste arhaično-futuristički, kilometarski neboderi i kolossal hramovi poput železničke stanice u Milanu. Eklektizam Budimpešte, njena mešavina stilova, priziva u svest, kao i svaki današnji Vavilon, moguću uzavrelu budućnost preživelih nakon kakve katastrofe. Svaki habzburški potomak pravi je čovek budućnosti jer je naučio, pre mnogih drugih, da živi bez budućnost, u prekidu svakog istorijskog trajanja, te tačnije, ne da živi, već da preživi. Ali duž ovih sjajnih bulevara i u tako živom i gospodstvenom svetu koji ne pokazuje žal istočnih zemlja, i preživljavanje je ljupko i zavodljivo, plemenito i, možda, na trenutke, gotovo srećno.

11. G r o b m e đ u r u ž a m a Grob Đul Babe, muslimanskog sveca iz XVI veka sahranjenog na brdu ruža, obavijen je mirom, a nad njim bdi ružičnjak dok s visine gleda Budimpeštu, ne, izvesno, oholim pogledom drevnog gospodara, već sa spokojnom suzdržanošću nekog ko počiva u Alahu. Pred ovom kupolom i mirom smrt nimalo ne uliva strah, predstavlja počinak, oazu do koje se stiglo nakon prolaženja pustinjom.

12. E p i k a , r o m a n i ž e n e

stvara pevanja koja vraćaju u život drevni duh i uistinu ga šire medu narodom, te on tako postaje blago svih. Pravi ep, za mađarskog pesnika i patriotu, jeste nacija, sa svojom neprekinutom prošlošću i sadašnjošću koje se ovekovečuju u budućnosti. Objektivna tradicija nije samo izvor poezije, jeste poezija sama.

13. M i t e l e v r o p a i a n t i p o l i t i k a Knjiga Đerđa Konrada, koju je publika lepo primila, ali ne i Điđi, nije mogla da izađe u Mađarskoj zbog cenzure, pojavila se u Nemačkoj, u nemačkoj verziji. Konrad je mađarski pisac, njegov roman Posetilac proslavio ga je i u Italiji. Njegova zabranjena knjiga zove se Antipolitika, a u podnaslovu donosi Srednjoevropske meditacije. Mitelevropa postaje znak odbacivanja politike ili, bolje rečeno, one totalitame opšte politizacije kakvo je uplitanje države i državnog razloga u svaku sferu postojanja. Podela Evrope između dve supersile, utvrđena na Jalti, Konradu se čini kao tipična i kobna posledica te lažno velike i lažno svetske politike, odnosno bahato tiranske. Ideologiji dva supamička bloka Konrad suprotstavlja podatnu intelektualnu strategiju, liberalnu i tolerantnu, nadahnutu osećajem za mem i empirijskim realizmom; mitelevropski osećaj, i za njega, znači odbranu posebnog od svakog totalitamog i autoritamog plana. Mitelevropa je ime koje Konrad daje svom poimanju ili nadi u jedinstvenu Evropu nezavisnu od dva bloka, u ubeđenju da će trenutni sporovi između Rusa i Amerikanaca, koji se danas čine stožerom univerzalne istorije, jednog dana izgledati besmisleno i neodgovomo, poput onih između Francuza i Nemaca od pre nekoliko decenija. U Budimpešti, dakle, Evropa ne postoji samo u kafeima na obali reke, već i u glavama. Ipak, Điđi možda u ponečemu ima pravo; kao i za Kundem, i za Konrada ,,Mitelevropa“ postaje plemenita, ali bezlična i uopštena reč, varljivi metapolitički passe-partout za svaku političku težnju. I sam Konrad primećuje da se jedinstvo između intelektualaca i naroda, u koje se uzda, ostvamje samo kada dođe do sloma vlasti, odnosno u izuzetnim i kobnim prilikama, a kojima se on ni u kom slučaju ne raduje. 252

14. Dv a t e l e g r a m a Dana 15. maja 1919, telegram barona Silašija, diplomate u službi, iz hotela Salin di Beks, u Švajcarskoj, Narodnom komesam Beli Kunu u Budimpeštu: „Predlažem da se zatraži protektorat Amerike nad Mađarskom i, dočim bude moguće, Mađarska proglasi Državom Sjedinjene Amerike stop.“ Jezgroviti odgovor Bele Kuna, dva dana docnije: „Nous avons re?u votre depeche“. Politika kao da oponaša kabare. Dunavska istorija je bogata planovima - nikada ostvarenim - 0 višenacionalnim federacijama, od nemačko-mađarsko-slovensko-latinske konfederacije ili dunavske federalne republike otvorene za sve nacionalnosti koje je osmislio baron Mikloš Vešelenji, prvi 1842, dmgi 1849, preko poznog otreženjenja Košuta (koji je u svojim gorljivim godinama govorio da ne uspeva da pronađe Hrvatsku na geografskoj karti), do grandioznog plana Rumuna Aurela Popovičija iz 1906, imenovanog Sjedinjene Države Velike Austrije. Nijedna od ovih ideja se nije ostvarila. Telegram barona Silašija zvuči kao šala - ili, možda, i ne sasvim, ako pomislimo šta se desilo potom s Jaltom. U svakom slučaju, ideja Mađarske koja se graniči s Teksasom ili Vajomingom otkriva ono groteskno što se, objektivno, začinje u neposrednom i proračunatom delovanju političara. Sa svoja dva telegrama baron i narodni komesar izgledaju kao Vladimir i Estragon koji čavrljaju iščekujući Godoa univerzalne istorije.

15. K r i v o l i n i j s k o p r o s v e t i t e l j s t v o Blizu takozvane Bečke kapije, Becsi Kaput, na brdu Vara, dvorca, kip u metaforičnom smislu podseća na prosvetitelja Ferenca Kazinčija. Ženska figura drži svetiljku u mci, simbol svetlosti razuma; njen stas je vitak, obline ljupke i blage. Ovo prosvetiteljstvo u ženskom obličju omekšava ratio, kao da mu oduzima onu intelektualnu suvopamost i progresivnu nadmenost i damje nešto od podatnog razumevanja prepunog ljubavi koje bi moglo da je spase od dijalektike napretka i nasilja što, po poznatoj analizi Adoma i Horkhajmera, progoni našu kulturu u pogubnoj spirali. Dan, širokogrud u talasastim linijama i čulnim uživanjima, nudi i utešne grudi boginje Fortune, koju je izvajao ne baš proslavljeni 253

Ferenc Međeši 1921, u br. 9 Fortune Utke, nežni modeli zaobljenosti zemlje. Fortuna je bilo i ime svratišta koje se, u broju 4 istoimene ulice, nalazilo tamo gde je sada smešten Mađarski muzej trgovine i hotelijerstva. Očigledno potaknut tim imenom, Amedeo, koji jednako kao i Gospodin Test prolazi kroz život raščlanjavajući, počinje da izlaže teoriju o sprezi erotike i umetnosti putovanja, ustrojenu u različite odeljke: eros i diližansa, eros i poštanska svratišta, ljubavne veze u vozu, raskalašna krstarenja, običaji luka i kontinentalnih gradova, razlike između prestonica i palanačkih gradića, avion i seksualna neaktivnost (pripisana, poglavito, ali ne i jedino, kratkoći i uzastopnim prekidima i presedanjima na druge letove). Musee de l ’Hotellerie, istini za volju, podilazi proždrljivosti, a ne pohoti, izlaže plakate istorijskih poslastičamica, poput one JozefaNaisa koji obećava maraskino iz Zadra, Kurasao, Anizetu, Tamarindo; prikazuje veličanstvene torte što se uzdižu kao hramovi, nudi reprodukcije slatkiša slavne prošlosti, figure što behu od pavlake i čokolade, Gateau d ’ananas a la Zichy, Fruits entier a la duchesse Gisele. Proždrljivost namiguje ostalim uživanjima u Pain de Framboises a la Leda, piramida iskušenja, tanjir što pridržava nagu ženu koja, u školjci, kao da se nudi labudu, takođe očigledno jestivom, koji izvija vrat k njoj. Te đakonije na kraju izazivaju osećaj mučnine, kao i sve retkosti. Ali obla mčica na fiokama, u negdašnjoj i rekonstruisanoj poslastičamici, ista je ona koja se u Rijeci i Trstu pre četrdeset godina još koristila: majušni grb domaće Mitelevrope, tajnovita blaga detinjstva, dalek osećaj kuće. Spuštamo se na Margitsiget, ostrvo gde se, po jednoj izreci, ljubav rađa i zamire. I patos ove prolaznosti srca i čula liči mnogo na mađarski roman tridesetih godina, onu industriju knjiga s naslovima Najlepša žena Budimpešte ili Susreti na ostrvu Margite, koji kao da su u saglasju sa umilnom i nemaštovitom atmosferom ovih procvalih leja, parkova, hotela i paviljona belle epoque, fontana među mžama. Ali i ova zavodljivost takne dušu, poput starog, skromnog valcera, i ona je malapromesse de bonheur i nagoni na setu svakog promišljanja radosti. A da ljubav može zamreti, misao je koja uvek steže srce, sve i da je izrečena u običnom refrenu kakve pesmice ili rečenice standard. Uve-

če, kod Matthias-a, violinista Ciganin svira pesmu Pacsirta, ševa. Sve je to još decor s početka stoleća, stil dmštveno unižene gentry što je iznalazila uživanja u mađarskoj i ciganskoj muzici koja nije bila zaista ni mađarska, ni ciganska. Ali Pacsirta je lepa pesma, violina je umešno svira i, barem večeras, ljubav još nije zamrla. I jedne obične večeri pravi se život može zateći u onom lažnom.

254

255

16. B i b l i o t e k a na D u n a v u Jedna od poslednjih fotografija prikazuje Lukača, osamdesetšestogodišnjaka, kako stoji kraj radnog stola prekrivenog knjigama i hartijama, dok se iza nazire njegova velika biblioteka, u kući na Dunavu, na petom spratu broja 2 ulice Belgrad Rakpart u Budimpešti. Leđa su mu blago povijena, desna mka, poluskrivena iza boka, drži čuvenu cigaru, cigam koja može da bude saputnik i uteha dugog života, u ulozi protagoniste uključenog u prelomne događaje našeg stoleća, vemije od Duha Sveta i crvene niti univerzalne istorije. Fotografije nastale tek nekoliko nedelja ranije, prikazuju bodrog i borbenog starca za kojeg hartije što zatrpavaju njegov sto, predavanje koje priprema ili rasprava sa sagovornicima deluju kao radnje prepune značenja, neposredni izrazi nečeg suštinskog, u šta on vemje. To je, takođe, i čovek koji je 1971, u osamdeset šestoj, dakle, godini, bolestan od raka i načet sklerozom koja mu je sve više oduzimala moć intelektualne sabranosti, izjavljivao da „nije više sposoban da procenjuje Ontologiju društvenog b itkđ \ filozofsko delo čijem je stvaranju i ispravkama posvetio svoje poslednje godine, u nadi da će ga privesti kraju potpuno bistre svesti, preduhitrivši napredovanje bolesti. Staloženo prihvatajući vlastito fizičko propadanje i činjenicu da nije više kadar ni da vlada, ni da procenjuje vlastito delo, poveravao ga je učenicima, sa smemom i, istovremeno, gordom sigumošću da ga poverava istoriji koja - u to je bio siguran - neće moći da zanemari tu knjigu, da je prepusti ništavilu ili prekrije oblakom prašine. Lukač je odlagao u akta vlastito biološko gašenje i silazio je sa scene činom što podseća na odluku Eskima da, kada oseti da mu se bliži kraj i da nije više koristan svojoj zajednici, izađe iz igloa i ode

da umre. Taj simbolični čin, kojim je Lukač podnosio ostavku bistroj svesti i vitalnosti, bila je i pobeda nad sopstvenom nemoći, krajnja razboritost čoveka koji je u stanju da uvidi da se jasnoća njegove logike katkad pomuti. Poslednji meseci Lukača nisu bili protraćeni, već uposleni meseci, lišeni bilo kakvog bolećivog patosa i ikakvog žala nekog ko gleda kako život izmiče. Na toj poslednjoj slici, pak, lice deluje izmenjeno. Pogled je umoran i ironičan, zalazi iza granica onog reda kojeg je filozof postavio za načelo vlastitog postojanja i rada; prostodušan i zatečen, Lukač gleda predeo koji nije više njegov i kojim ne uspeva da vlada, gotovo kao da je scena neke nesuvisle komedije, kao da je iznenađen tim otkrićem i da se podsmeva naivnosti vlastitog iznenađenja. To je pogled opraštanja, čoveka koji otkriva otajstvo, bol i smešni nesporazum bilo kog opraštanja koji ismeva svaku našu žudnju za večnošću. U tom poslednjem pogledu starog Lukača, filozofa koji je tragao za jedinstvom stvamosti i razuma, čini se da se pomalja žal za mladim Lukačem koji je u mladalačkim ogledima - od Duše i oblika do Teorije romana - genijalno ukazao na nesklad između postojanja i njegovog značenja, između duše i reči, suštine i pojava. Ali zagonetni i ironični pogled koji je Lukač, dok pozira za onu fotografiju, upućivao fotografu, video je na zidu preko puta biblioteke, ne lik Irme Zajdler, žene za koju je napisao mladalačke oglede, već tri portreta Gertmde, toliko voljene supmge s kojom je, u retkom skladu i sreći, poživeo više od četrdeset godina. Irma je bila čežnja za životom, simbolična figura nepomirljivosti postojanja i umetničkog dela, pravog života i osrednjosti svakodnevice; bila je, povrh svega, simbolična figura muškog egoizma koji ne voli toliko ženu samu, koliko vlastitu žudnju za ženom, i žrtvuje je književnoj utvari što omogućava da se načini umetničko delo. U nedovršenom, nikada poslatom i nakon mnogo godina pronađenom pismu Lukač je Inni obznanio nameru da izvrši samoubistvo; Irma je ta koja se, nakon raskida s njim i nesrećnog braka, ubila 1911, a on ju je nadživeo, u odličnom zdravlju, punih šezdeset godina. One mlade knjige Lukača njegovo su remek-delo i govore nam više od pravovemih i zaokmženih Ogleda o realizmu ili drugih, usi-

ljeno poučnih knjiga koje pokazuju znake priklanjanja staljinizmu. Ali Lukač je veliki ne samo što se kao mlad upitao da li postoji melodija koja bi život pojedinca oblikovala u jedinstvo obasjano značenjem već i zato što je tražio odgovor na ovo pitanje i prihvatio ograničenja koja sobom nosi svaki odgovor dat neizrecivoj i neodređenoj čežnji, svaka neposredna istorijsko-dmštvena stvamost, bez koje je život isprazna retorika. Na zidu, ispred biblioteke, pred pogledom Lukača nalazila su se - a nalaze se i danas, pred pogledom posetioca - tri portreta Gertmde. Nakon lirsko-samoživog zaljubljivanja u Irmu i kratkog i propalog braka s Jelenom Grabenko (anarhističkom revolucionarkom, bliskom mesijansko-dostojevskijanskim stavovima mladog Lukača), oženio se Gertmdom Bortšrijeber s kojom će proživeti četrdeset i tri godine, sve do njene smrti, 1963. Gertmda je bila ono epsko ljubavi i braka, za njenom potvrdom je Lukač imao nasušnu potrebu i nije podnosio njihova razmimoilaženja. I s njom je, naravno, bilo, rekao je, trenutaka otuđenosti, ali, za razliku od prethodnih emotivnih odnosa, ovi su „bili za mene nepodnošljivi“. Čak previše siguran u vlastito hegelijansko saglasje s Duhom Sveta i sklon da na prečac, u ime njegove strategije, opozove svoje najnadahnutije slutnje, a možda baš zbog toga i nesiguran u srž vlastitog duhovnog bića, Lukač je izjavio da je njegova najviša samopotvrda bila spoznaja da je, i za Gertmdu, život proveden s njim bio bogat i prosvetljujući. Sa svojom nemom doslednošću Gertmda je verovatno bila odsudni činilac koji je Lukača doveo do komunizma. Od tog se trenutka njegova biografija stapa s biografljom komunizma: postaje lekcija iz istorije, bogata podacima i jasno nadahnuta strogom posvećenošću objektivnom cilju. To ponekad podrazumeva nadmeno poistovećivanje s neumitnošću događaja; svestan svoje mladalačke, a potom prikrivane strasti prema Dostojevskom, Lukač pristaje - kao veliki mistični grešnik, primećuje Strada - da žrtvuje vlastitu dušu Cilju, okaljavši se gresima koje on zahteva. I autobiografija, za Lukača, poprima objektivnu i nadličnu vrednost, postaje svedočanstvo o povezanosti istorije pojedinca i opštih tokova sveta i dmštva.

256

257

prebacivao što ne razume prirodu, suze stvari; zasigurno, za iznalaženje utehe na stranicama Lukača valja biti u dobrom zdravlju i ne patiti mnogo, dok u Bloha ima mesta i za tminu, za trenutke u kojima se osećamo kao olupine i otpaci sveta. Iza iznemoglog i neuhvatljivog starca što se, možda po poslednji put, nudi objektivu fotografa, nalazi se biblioteka velike nemačke Kultur koja nije samo opisala svet, već ga i izvela pred sud kako bi mu podarila kakvo značenje. Od tih knjiga uzimam u mke Tractatus Vitgenštajna; neke rečenice su obeležene, na marginama, rukom Lukača. Ko zna da li se onaj pogled, koji se još na kratko spuštao na svet, pitao da li su najdublji problemi filozofije, kako kaže rečenica 4003 što ju je podvukao, uistinu zaumni i da ne mogu ni dobiti odgovora, već samo potvrdu vlastite zaumnosti.

Lukaču je, prevashodno, stalo da istakne usaglašenost i doslednost vlastite biografije, uređeno i usklađeno izgrađivanje svoje ličnosti. ,,U meni je sve nastavak nečega. Verujem da u mojoj evoluciji nema nepovezanih činilaca“, izjavljuje sa onom naivnom bespogovomošću koja se prašta velikim sedim glavama što u sebi sažimaju velike istorijske tokove. Lukač je veliki primer upornog napora da životu i događajima podari smisao, sa odsečnom verom da je za to kadar: „Tumačio sam 1956. kao veliki spontani pokret. Taj pokret je imao potrebu za izvesnom ideologijom. Nekolikim javnim predavanjima pokušao sam da preuzmem na sebe taj zadatak.“ Njegova misao je veličanstven pokušaj da metežnu mnogostmkost sveta svede na jedinstvo i racionalne zakone, premda se previše uočava napor i cena tog poduhvata, žigosanog staljinizmom. Gertmda je, za Lukača, bila život i njena tajna nije manja od one neizrečene žudnje za životom. Od ona tri portreta dva prikazuju staricu, a treći veoma mladu i blistavu devojku, jasnog i očaravajuće čistog lica pod talasom kose na čelu. Istorija, vreme što je proteklo između ona tri portreta, nije manje bolno od onog što je odredilo tok Irmine nesreće. Pa ipak, među onim zidovima, portretima, nešto mora da se zagubilo. I Bloh, ispisujući istoriju svog prijateljstva i razilaženja s Lukačom, kaže da se nešto, u njihovoj priči, sigumo zagubilo. Veličina zrelog Lukača leži u snazi s kojom se borio protiv tog gubljenja života u nerazlučenom ništavilu, uspevajući da, strogom disciplinom, od njega otrgne one značajne trenutke - poput svakodnevnog čuvenog sata namenjenog, nakon mčka i po svaku cenu, za intimnost s Gertmdom - koji bi se u protivnom, povereni spontanoj neposrednosti, raspršili u nesuvislom prepadu bojazni. U onoj odaji Lukač je živeo, predajući se promišljanju i znajući da ono ne gubi život. Pred njegovim radnim stolom od tamnog i punog drveta, poprsje Endre Adija, mađarskog maudit pesnika, podsećalo ga je na njegovu mladalačku i prezrenu ljubav prema avangardi. S prozora je mogao da vidi veliki Dunav, ali verovatno nije mnogo držao do njega, neosetljiv, kakav je bio, na prirodu koja je, u njegovim očima, bila kriva što nije čitala Kanta ili Hegela. Bloh mu je

Čepel, ostrvo na Dunavu na jugu Budimpešte, industrijsko je i političko srce Mađarske, radnička četvrt čeličana i fabrika. Godine 1949, a i potom, tu su stizali, poletni i brojni, mladi komunisti koju su želeli da izgrade, u udamičkom radu, novo revolucionamo dmštvo. Čepel 1956. postaje Staljingrad antiboljševičke revolucije, centar antikomunističkih Sovjeta: radnički saveti njegovih fabrika, nastali tih nedelja, pmžili su najsrčaniji omžani otpor sovjetskim pancerima. Dok su drugde ustanici već popuštali, SSSR je i dalje opsedala bedem sačinjen od industrijskog proletarijata. Tako Kavalari, 9-10. novembra 1956. Proletarijat je podizao liberalnu revoluciju - onu liberalnu revoluciju za koju građani, već toliko vremena, nisu više kadri. U savremeno je doba ep, taj sveobuhvatni pogled koji dopušta da se sa smrću sučelimo hrabro i jednostavno, prvenstveno odlika radničke klase - iz nje, tamo gde još postoji, iz njene ispijene gmbosti, mogu poteći likovi današnje Ilijade. U jesen 1956. raspadao se i umšavao evropski poredak s Jalte; bezmeran napor moći da ga održi iznenada je ispostavio svoju preveliku cenu, vene dizača tegova nabrekle do tačke pucanja. Tih dana, u Budimpešti, bio je razbijen u paramparčad veliki kip Staljina. Mladi

258

259

17. K 0 m a d S t a l j i n a

hroničar tih trenutaka jeste Tacit pred propašću carstva. „Spomenik Staljinu“, pisao je Kavalari, ,,već je bio oboren, ali su na vrhu postolja još stajali patrljci njegovih čizama, i ljudi su se penjali dugim, predugim merdevinama, s kamenjem, čekićima, pa i metalnim testerama, kako bi polako raskomadali čak i krupna stopala diktatora. Sećam se da smo se i mi popeli dugim merdevinama kako bismo videli bolje, i da smo uzeli ’komad Staljina’ kao suvenir; i da smo ga potom odmah izgubili, bežeći pred manevrima oklopnih vozila, dok su oni, Mađari, usred metaka, nastavljali da se penju merdevinama, da udaraju, lome, komadaju. Sećam se da nisu sišli ni po dolasku tenkova i da su dva radnika pomno testerila čizmu, dok se buka gusenica približavala.“ Onaj uzdrmani i urušeni poredak je ponovo uspostavljen, premda u drugačijim oblicima; kip Staljina nije bio opet sakrpljen i zalepljen, niti postavljen, ali njegovi komadi još nisu postali suveniri, još su upotrebni predmeti, premda namenjeni drugačijoj svrsi. Uprkos tome što je bila znak radikalnog preokreta, i mađarska revolucija iz 1956. kao da, delom, pokomo sledi onu skrivenu režiju što pokreće univerzalnu istoriju, čija je prvenstvena briga da osujeti ili ublaži posledice velikih događaja, da učini kao da se oni, čim se svrše, nikada nisu ni desili.

pogled, susreće u tim mrkiin vodama sve što se ogleda na njihovoj površini, pa i svoje uznemireno lice što ih pomno ispituje. Kaloča je slavna po svojim košuljama narodne radinosti, s njihovim crvenim vezom koji oivičava izerez na grudima poput pene talasa što se povlači u uvalu neke obale. Kupovina par ovih košulja nije, sama po sebi, metafizički događaj, ali štedri je izrez, uočen u pravom času, jabuka Njutnova, parče voska Dekarta, otkriće nepobitne i velikodušne stvamosti. U Kaloči, uostalom, umetnost ne neguje samo žensku, već i pogrebnu taštinu. Kipovi isklesani u drvetu i obojeni jarkim bojama kao sudnji dan, stilizovane i prastare figure, epske poput zemlje i smrti. Na jednom grobu se uzdiže, obojena u cmo, velika glava žene koja bi lako mogla da potiče sa Uskršnjeg ostrva i iz pradavnih vremena, a tu je, pak, u spomen na Kakonji Laslone koja je umrla 1969. Spomenik Apostol Palnee, preminule 1980, crven je, pak, cigla crvene boje, tople i zagasite. Boja posađena u zemlju poput poljskog cveta, grkog i ravnodušnog.

19. E p i 10 g u B a j i

Na kapiji nadbiskupske palate počiva, spokojno i zaštitnički, biskupski šešir. Pozno leto je spamo, grmovi šimšira su prekriveni paučinom, tanana i krhka tkanja rad na kojima deluje nesrazmemo, poput gotovo svih ulaganja prirode i svakog pojedinca, u odnosu na skromne rezultate. Topao vetar luta poput skitnice ulicama, bulevari nude gustu i duboku hladovinu. Na trgu, na donjem delu neizostavnog stuba Trojstva, venac prikazuje ceo stub te, dakle, i samog sebe sa slikom koja ga ponovo prikazuje i tako u beskraj, Šeherezada koja pripoveda Hiljadu i jednu noć koja sadrži i priču o Šeherezadi što je pripoveda. Ali svaka priča je paradoks, igra ogledala bez kraja. Ko pripoveda priču, pripoveda i svet što njega samog sadrži; odvažni pripovedač koji opisuje dva tamna oka, duboki i neprimetno zgranut

Zutocrvena svetlost ovog podneva i pozadina pozlaćeno zelene boje reke - poput prostrane i gospodstvene Beke Ter sa svojim žutim zgradama - dostojan su okvir za epilog ili, tačnije, post scriptum habzburške istorije koji se odigrao na ovim obalama Dunava. Karlo, poslednji car, pokušao je, 1921, da na svoju glavu ponovo stavi krunu Svetog Stefana; kada je pokušaj, koji je prouzrokovao svedenu bitku, ali ne i ugrozio čuvenu fudbalsku utakmicu u Budimpešti, propao, britanska topovnjača ga je prevezla, zajedno s caricom Zitom, od Baje do Madeire, mesta izgnanstva. Apostolski nuncije mu je, na ovim obalama, dao blagoslov. Tako se poslednji Habzburgovac spustio Dunavom, rekom njegove krune, prema Cmom mom, Mediteranu, do Herkulovih stubova, do izgnanstva. Reka teče nizvodno. Ipak je Helderlin, najveći pesnik Dunava, opevao njegov tok ne samo kao mitsko putovanje nemačkih predaka duž njegovih voda, ka danima leta, ka obalama Cmog mora i deci sunca, već i kao putovanje Herakla iz Grčke do Hiperborejaca. Za Helder-

260

261

18. K a l o č a

lina, koji traži od poezije da zaleči modemi raskol i sam se slamajući u tom gorkom izmirenju, Dunav je putovanje-susret Istoka i Zapada, sinteza Kavkaza i Nemačke, helensko proleće koji bi imalo da nanovo procveta na nemačkom tlu i povrati bogove. Pesnik čežnjivo sanja da krene ka Heladi i Kavkazu, prvobitnoj kolevci, i Dunav je put tog iskupljujućeg hoda, ali u himni Istru reka kao da teče uzvodno, dopire sa istoka i nosi Grčku Nemačkoj i Evropi, jutro i preporod zemlji večeri. Reka, dakle, vodi do izvora i ona ušća na Cmom mom, visokopamih imena, vrelo su, a ne kraj, predstavljaju stupanje u život? Možda svako putovanje kreće ka izvorištu, ka potrazi za vlastitom licem i za onim fiat što ga je izvuklo iz ništavila. Putnik beži od prinuda stvamosti koja ga zatvara u kavez ponavljanja, i traži slobodu i budućnost ili, bolje, mogućnost još otvorene budućnosti za koju se valja odlučiti, te, dakle, detinjstvo, rodnu kuću, gde je život još pred nama. Možda se nada da će tamo dole, gde teče Dunav, nestati s lica zamor koji ga je pomutio (prekiio) i da će se oči, umesto da gledaju nepoverljivo i lakomo poput nekog ko je putem izgubio vlastite bogove, očarane otvoriti, kao oči deteta koje prikazuje fotografija kako srećno posmatra mačku u dvorištu. Slatke varke, stare i tvrdokome, zabluda da se možemo vratiti kući i zahvatiti sa izvora, da nam poezija srca može biti nadohvat ruke. Vergilije je pesnik jer je, iako previše kasno, shvatio da je valjalo spaliti Eneidu, izreći njenu nemogućnost; putnik koji sanja Odiseju, ispunjenje i povratak, mora da zna da se zaustavi na vreme kako ne bi nehotice počeo da glumi komičnu ulogu, da sedne na obalu Dunava i počne da peca. Možda će, na taj način, iznaći častan spas kraj tih voda, premda ,,ono što čini“ reka, kaže Helderlin u Istru, „niko to ne zna“. Atili Jožefu su talasi Dunava, „mutnog, mudrog i velikog“, govorili, u njihovom jednoličnom proticanju, o starosti i suprisustvu vekova, sutoku pobeđenih i pobednika, sudaru loza potom izmešanih i pomešanih u vremenu i vodi, poput kumanske krvi majke i rumunske krvi transilvanijskog oca u njegovim venama; njegov Dunav je „prošlost, sadašnjost i budućnost“. Jožef je bio veliki pesnik, umeo je da u pesmi stopi anarhičnu slobodu poezije i racionalnu ljudsku i

Dem Deutschen Becs, dem Ungarn Pecs, Nemci imaju Beč, a Mađari Pečuj, kaže izreka. Spokojan i sobom zaokupljen, grad - koji se na nemačkom zove Fiinfkirchen, Petcrkava - nije da ne zaslužuje hiperbolično poređenje s Bečom, niti dugi spisak pohvala koje ga još od srednjeg veka uzdižu, veličajući njegovu klimu (blage zime, prozračna leta, slatke i duge jeseni), njegovu kultumu baštinu bogatu rimskim starinama i vezama sa Šartrom, njegove hroničare i učene, univerzitet osnovan 1367, prvi u Mađarskoj i četvrti u Mitelevropi, biblioteku njegovog biskupa Đerđa Klimoa. Panegirici su upućeni i njegovom vinu, onima iz Mečeka koji su se nekada najviše dopadali Nemcima, Šiklošu, omiljenom Slavoncima, Alšu-Baranjeru kojem su se složno prepuštali Srbi iz Bačke. Enološke pohvale Baranji, oblasti Pečuja, istini za volju, dele se, već dugo vremena, na stmju koja daje prvenstvo lokalnom vinu Pečuja, prestonice, i onu, borbeniju, što uzdiže vino iz Viljanja. Parisov sud sleduje Điđiju ili, barem, sleduje mu predsedavanje žirijem okupljenom, motu proprio, u restoranu Rožakert. Nolite judicare, rečeno je,

262

263

društvenu slogu prepunu ljubavi; lični i politički očaj odveo ga je, 1937, pod šine voza. U svojoj dunavskoj pesmi seća se s nežnošću svog oca; on je, pak, sa svoje strane - priča Mikloš Sabolči - napustio porodicu i nikada nije saznao da mu je sin bio pesnik. Nekoliko godina nakon njegove smrti, iznenadio se kada su došli da mu kažu da je otac pisca slavnog u Mađarskoj i u Evropi. Pisati na Dunavu nije lako, pošto reka - govorio je pre nekoliko godina Franc Tumler u svojim Rečenicama o Dunavu - teče neprekinuto i nerazlučivo, nesvesna rečenica i jezika koji uređuje i raščlanjava jedinstvo proživljenog. Dubina ćuti, piše Jožef u svojoj pesmi. Ako smo upomi da je nateramo da progovori, preti nam opasnost da joj u usta stavimo krasnorečivo i izbmšeno ushićenje, što se i događa u delu Carmen saeculare dva mmunska pesnika, Dimitrija Angela i Stefana Oktavijana, u kom Dunav plemenito i izlišno divani s Dojnom, alegorijskom personifikacijom narodne poezije.

20. V i n o i z P e č u j a

ali biti članom žirija može biti prijatno zanimanje kada se ne razmatraju ljudska dela i godine zatočeništva, već knjige ili sezonska vina. Žiriji književnih nagrada se okupljaju, raspravljaju, ocenjuju, proglašavaju, dodeljuju, goste se; neproziran život u međuvremenu, srećom, prolazi, neprimećen i prigušen, i neodređen osećaj važnosti onog što uručuje nagradu, blago se povijajući pred nagrađenim što se penje na podijum, pomaže da se zaboravi vlastita praznina i približavanje konačnog epiloga. Večeras, u Rožakertu, nema autora, već samo dela, boce iz podruma, i nema se o čemu mnogo raspravljati. Belo vino iz Pečuja je odlično, lagano i slatko, ono cmo iz Viljanja je kiselkasto. Tako se, jedne obične večeri, urušava njegova žilava slava. Baranja, koju je Aleksander Bakšaj poredio s tapiserijom ukrašenom intarzijama dveju reka, pogranična je oblast, složena i slojevita. Pred Mađara i nemačke manjine, tu su bili i Rašani, kako se pisalo u XVIII veku, odnosno Srbi grčke vere, i Šokci, Sloveni katolici s Balkana koji su se krstili otvorenom šakom i kod kojih su mahom žene bile te koje su znale da čitaju i pišu - možda kako bi muškarce poštedele i ove muke, a izrabljivanje žene bilo potpuno. Priča se da je u Ormanšagu, u Baranji, kada je komisija upitala kandidata za mesto sudije da li zna da čita i piše, ovaj odgovorio: ,,Ne, ali znam da pevam.“ Snažno je, poglavito, bilo nemačko prisustvo; grofovija Baranje je nazivana „švapskom Turskom“. Ako je Adam Miler-Gutenbrun, branilac nemačke samosvojnosti od mađarizacije, pre osamdeset godina predstavljao Švabe iz Banata i Saksonce iz Transilvanije kao odane Austriji, godine 1848, i kao neprijatelje mađarske revolucije, književnost Nemaca u Mađarskoj, koja se neguje prevashodno u Pečuju i u Bonjhadu, danas uzdiže saradnju između Švaba i Mađara iz tog kraja, opet iz iste te 1848, uperene protiv Habzburgovaca i Austrije. Vilhelm Knabel, koji je umro 1972, otvoreno je izneo, u pismu upućenom javnosti 17. novembra 1967, teoriju o sadašnjoj ulozi nemačkog pisca u Mađarskoj. Njegovi stihovi, napisani na nemačkom i švapskom dijalektu, časne su i podražavalačke pesme, poput proznih dela što ih je sakupila Erika Ac u antologiji Duboki koreni koja svedoči o naivnom lokalnom svetu u senci; odveć blagonakloni kritičari, poput Bele Sen-

dea, govore o njihovoj „jednostavnosti što dira svačije srce“. Nakon sveopšteg ćutanja o nemačkoj zajednici u Mađarskoj - u habzburško doba pod pretnjom mađarizacije, dodatno unazađenoj nakon ’18, te iznetoj na rđav glas zahvaljujući germanskom šovinizmu u vreme nacizma i, stoga, tlačenoj ili zanemarivanoj nakon ’45. - sada su na delu pokušaji da joj se, i na usiljen način, podari snaga i značaj. Pripisuje joj se uloga posrednika među različitim kulturama (ključni slogan čitave Mitelevrope), slična onoj iz prethodnog veka, kada je nemačko-mađarski Jevrejin Doči Lajoš iliti Ludvig fon Doči prevodio Geteovog Fausta na mađarski i Madačovu Covekovu tragediju na nemački. Naglašeni mađarski patriotizam ovih nemačkih autora pokušava da izbriše sećanje na oštre mađarsko-germanske razmirice za vreme dualizma i, poglavito, napetosti u doba Trećeg Rajha. Stanje je, u pomenutom periodu, bilo veoma složeno; nemačko-nacionalni pokret germanske grupe u Mađarskoj, predvođen Jakobom Blejerom, nije se poistovećivao, i pored svoje ideologije Volkstum-a, s nacizmom, niti je, uostalom, Hitler, premda štiteći nemačku manjinu, želeo da pripoji oblasti gde je ona živela. Sa svoje strane je Horti, prvi čovek fašističkog ili parafašističkog mađarskog režima i saveznik Hitlera, sprovodio tvrdu nacionalističku politiku za sve manjine u Mađarskoj, pa, dakle, i za onu nemačku. U godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata mađarska vladaje ugušila ili proterala germansku manjinu, poistovećujući je s nacizmom. Sada mađarski pisci nemačkog jezika, koje Budimpešta hrabri i štiti, iskazuju vemost mađarskoj naciji i socijalizmu. Svakako, nacistička organizacija Bund je u svoje vreme je pronašla najviše pristalica u Baranji i, poglavito, u Bonjhadu. Sem ukoliko i ovo nije jevrejsko blaćenje, odgovomo, zna se, za sva zla, pa i za nacizam, jer mora da je i Hitler, po antisemitima, bio Jevrejin, pošto je samo Jevrejin mogao da bude kadar za njegove zločine. Po Blejem, nacionalnom nemačkom lideru, dopisnik iz Mađarske nacionalsocijalističkog lista Vdlkischer Beobachter u vreme Hitlera bio je jevrejskog porekla i pisao je pod lažnim imenom članke protiv Nemaca po mađarskim novinama, kako bi potpirio duhove...

264

265

Poput kapetana Speka po Nilu, i mi sebi svako malo dopustimo da put nastavimo u cik-cak, da napustimo reku kako bismo skoknuli do drugih mesta i ponovo je potom sreli, nekoliko kilometara dalje od tačke gde smo je ostavili. Amedeo predlaže skretanje sve do Segedina, pošto je jednom upoznao neku Klaru kojaje bila iz Segedina i nosila čarape na pruge. Prašnjava pusta je turobna mađarska zemlja Adija, njegov mađarski život, govorio je, siv poput prašine. Put juri duž južnog oboda niske ravnice nepregledne poput mora, pisao je Petefi, pesnik male Kumanje, njenih roda i opsena fatamorgane na krajnjem obzorju. U ovom praznom i ravnodušnom predelu život protiče nesmotreno, poput krda stoke ka neznanim daljinama; jedino što se događa jeste vreme što prolazi. Godine, kaže pesma Petefija, proleću poput jata ptica nakon pucnja. Preći preko Tise, tromog mađarskog Nila, kako je zove Kalman Miksat, tamne i beznačajne večeri, blago je neprijatno, kao kada se napusti oblast gde se osećamo kao kod kuće i zađe u tuđinsku zemlju. Poslušno se držeći autoriteta knjige, želeo bih da potražim na Žutom ostrvcu, na sutoku Tise i Moriša, krčmu gde se, po Kalmanu Miksatu, „jela najukusnija riblja čorba na svetu“, ali književnost, očigledno, ne pripada naukama što se daju krivotvoriti, odnosno pravim naukama. Spomo je, dakle, da je, kako kaže Antikvarijus, Tisa sačinjena od dve trećine vode i trećine ribe, štuka i šarana, tako brojnih da se hiljadu komada prodaje tek za dukat. U opisu grada napisanom za monumentalno delo pod pokroviteljstvom vojvode Rodolfa, Austro-ugarska monarhija opisana i ilustrovana, Miksat, uljudni pripovedač, kaže da „kao i u gotovo svih naroda što žive u ravnicama, i u Segedinu ima manje poezije nego u planinama“. I u ljubavi stanovnik Segedina ne bio bio tako ponet, bio bi sklon da izabere svoju lepoticu među devojkama s bogatim mirazom ili barem kadrih da nose velike džakove na plećima. Grad je zapušten, liči na trg pred železničkom stanicom. Njegova istorija, piše njen namrgođeni rapsod, „vrvi od raznorodnih poša-

sti“, istorijskih i prirodnih. Može biti da su tolike nedaće kazna za buntovnu dušu njegovih građana, za njihovu ukorenjenu demokratsku tradiciju. Čak su i dobrostojeći buržuji bili skloni Doži, velikom vođi seljačke bune, da su mu plemići, nakon što su ga pobedili, uhvatili i mučili, odsekli glavu i poslali je, kao znak upozorenja, prvom dostojanstveniku Segedina, Blašijusu Palfiju. U ovim krajevima čini se da je nasilje bilo odomaćena pojava. S prozora plemićke palate Ladislausa Silađija, 1527, hitac iz puške pogodio je lažnog cara Ivana ili Jovu, „strašnog cmog čoveka“ koji je sa svojim razbojnicima držao u strahu oblast između Tamiša i Tise. Ivan - čije je pravo ime bilo Franc Fekete -je d a n je od onih lažnih careva kojima je bogata slovenska istorija; jedan od onih otimača-razbojnika koji se, potaknuti na početku žeđu za pljačkom, bez ikakve želje uzdignu, zahvaljujući svojim sposobnostima, do prave političke uloge da bi, na kraju, bili potisnuti u svoju prvobitnu stvamost razbojnika i iskorenjeni kao korov. Samovoljno se proglasivši potomkom porodice srpskih despota, Franc Fekete je okupio vojsku od pet- neko kaže deset- hiljada ljudi, mahom seljaka, s kojima je harao zemljom. Četa od šest stotina vojnika bila je njegova lična garda, njegovi ,,janjičari“, kako ih je zvao, verovatno u delirijumu veličine, kako bi se izjednačio sa sultanom iz Konstantinopolja, Sulejmanom Veličanstvenim, koji je osvojio, u Mohačkoj bici, Ugarsku. Oko krune Ugarske su se, u tom dobu, nakon poraza kod Mohača, sporili car Ferdinand Habzburški, koji se nalazio u Beču, i vojvoda Transilvanije, Jovan Zapolja, koji je u nekim trenucima imao podršku Turaka, gospodara zemlje. Supamištvo između dve sile uvelo je lažnog Cara, uličnog razbojnika u savezu čas s jednim, čas s drugim, u igru „velikog sveta“, u makijavelizam visoke politike. Ko zna da li je strašni cmi čovek pojmio šta mu se događalo, ulogu na koju ga je istorija pozivala, ili je mislio, sve do poslednjeg trena, samo na pljačku i plen. Nesvesno i nehotice, možda je postajao dvostruki lik, jedna od onih figura koje, malo pomalo, maska što je prihvate počinje da menja. Učeni Stojačkovič ga pominje kao sedmog despota Srbije, dok Šviker, stari istoričar Banata, opovrgava to zvanje i ubraja

266

267

21. La ž n i c a r

Skretanje se vraća nazad, u Mohaču smo. Drevno bojno polje, gde je 1526. mađarsko kraljevstvo koje su pregazili Turci bilo zbrisano za vekove, falanga je kukuruza i suncokreta. Dan je sparan i težak, raštrkano busenje plavog ageratuma i crveno cveće žalfije podsećaju, uzalud, da život nije samo rat. Mohač je, na svoj način, muzej - bolan muzej, ne izlaganje nečega, već samog života, njegove prolaznosti i večnosti. Neko je, kraj datuma, položio sveže cveće; onaj drevni poraz još tišti i oni mrtvi su skorašnji. Neke drvene skulpture, pobodene u zemlju poput kopalja ili šipki pomšenih šatora, prizivaju bitku, njen red i nered, njen namšeni sklad, tren prašine što se širi i neizbrisivu postojanost nasilja i smrti. One odvažne i genijalne skulpture nagoveštavaju ljudske i konjske glave, grive konja na izdisaju, ogromne turbane, buzdovane što se pogubno obmšavaju, lica zgrčena agonijom ili surovošću, krstove i polumesece, podjarmljene robove, glave koje se kotrljaju pod nogama Sulejmana Veličanstvenog. Sve je apstraktno, svedeno, britak i aluzivni nagoveštaj gravire začete u drvetu i prikrivene talasanjem klasja.

Na vetru zveckaju metalni visuljci koji u varvarskom sjaju ukrašavaju glavu Sulejmana Veličanstvenog i ta prigušena buka, u kojoj se stapaju dmga drhtava sečiva, odjek je one daleke huke, zvučni talas što putuje kroz vekove, varljivo mio poput svakog zvuka bola koji dopire iz prošlosti, a u kojem uočavamo čar melodije, ali ne i patnju. Ona šuma je ispreturana šahovska tabla, klasje na vetm se talasa poput viskova četa. Figure su rapoređene u kmg, ali gmpice begunaca i progonitelja s mukom padaju izvan njega, iščezli ili izgubljeni u prašini svega. Zivot se čini večnim i večnim svaki potez bitke koji zauvek, pred Bogom i ništavilom, uklesuje sliku nasilja, jecaja, jauka, daha, bega, svet u izmaglici u očima samrtnika, pad, kraj. Veliki kolektivni vajar je podigao, na ovim sažeženim poljima, spomenik večitoj sadašnjosti svake smrti i geometriji bitke, brižljivom poretku kojim progoni metež, raspadanje i rasturanje četa, tela i molekula pod suncem. Mohač, kao i Kosovo, predstavlja epohalni trenutak, bitku koja za vekove određuje sudbinu nekog naroda - na dan Mohača, kaže predanje, maslina koju je u Pečuju dvesta godina ranije posadicfLajoš Veliki odjednom se sasušila. Stranice koje opisuju onaj 29. avgust 1526, poput dela De conflictu hungarorum cum turcis ad Mohatz verissima descriptio Ištvana Brodariča, predstavljaju odeljak istorije mađarske književnosti. Dok se silna vojska Sulejmana Veličanstvenog približavala, kralj Mađarske, Lajoš II, odaslao je, od kuće do kuće, u skladu s drevnim običajem, krvavu sablju kako bi se svako odazvao pozivu i stao sa omžjem pod njegov steg. Mađarsko plemstvo, koje je više želelo da oslabi kraljevsku moć nego da odagna otomansku pretnju, gotovo da se oglušilo o poziv vladara ili je ostalo u mreži vlastitih unutrašnjih razmirica. Sa skromnom vojskom Lajoš je pokušao da odloži sukob i sačeka pojačanja, ali su ga na ratnom savetu prisutni plemići, koje je potpirio nadbiskup Tomori, primorali, svojim komešanjem, da se upusti u borbu. Kralj je, piše Antikvarijus, slegao ramenima i s tim nehajnim pokretom krenuo je u susret svom usudu kojeg je bio svestan, prethodno naredivši da se njegovi lovački psi pem dva puta nedeljno. Na polju je, kaže hroničar, kada mu je štitonoša stegao šlem, prebledeo

268

269

ga među razbojnike. Poražen i ranjen u Segedinu, pobegao je u šume, gde su ga sustigli i dokrajčili s poslednjim njegovim sledbenicima. Njegova glava je poslata Zapolji koji se nalazio u Ofenu, drevnoj Budi. Smrt, očigledno, priliči Segedinu. Na trgu ispred katedrale, Dom Ter, mermemi panteon duž tri strane prikazuje poprsja i likove slavnih ličnosti. Enciklopedista Apačaj Čere Janoš prikazan je u vidu lobanje koja nosi dolamu i okovratnik, ali u ustima se vide dva nedostajuća zuba i drži, prstima skeleta, knjigu, Magyar Encyclopaedia MDCLIII. Znanje, dakle, liči na smrt, predstavlja smrtonosnu ukmćenost postojanja i njegovog proticanja? U srpskoj crkvi, nedaleko od katedrale, ni Devica ne udeljuje oslobođenje, žensko i majčinsko posredovanje što blaži presahla srca. Čelo one balkanske Gospe je okmnjeno, ali krnna probada njeno meso, ona krvari i krv kaplje na glavu Deteta u namčju, prlja mu usne. Ovo mračno i bolno božanstvo ne priziva u svest majske litanije, zazivanja zomjače.

22. V i o l i n a u M o h a č u

i potom jumuo u boj. Nekoliko časova docnije, u rasulu, bio je mrtav, prignječen svojim konjem koji je pao na njega u blatu malog potoka, Čele. Pesma iz Baranje, Lied, koja se još pevala prošlog veka, slavi kupine grma što prekivaju kralja. Plen koji su zadobili Turci, a prilježno ga pribeležio Antikvarijus, primer je one poezije kataloga kojom je bogata barokna književnost, nezasita u imenovanju sveta. Velika kapija Jožefa Peleškeja, fontana Đule Ilješa, skulpture Kiraljija, Kiša, Saboa mlađeg i Pal Kea - okeanski ili afrički kipovi, preseljeni u mađarske zemlje poput drveća po kojem puže cveće ukrasne lokalne ili transilvanijske umetnosti - izgledaju kao jedan spomenik, jedinstven i raznolik poput prirode, epski i horski poput rata. Sve stoji, ali ta nepomičnost je uhvatila munjeviti i očajnički zamah bitke, apsolutni tren smrti. Toplo je i odlučujemo da se odmorimo u hladovini nekolikog drveća. Amedeo izvlači svoju putnu, vremešnu violinu, namešta stalak i počinje da svira, dok visuljci i dalje, u pozadini, zveckaju. Ne svira, barem ovog puta, odlomke iz klasičnih dela, već ciganske pesme, lutalačke Lieder iz dvorišta i krčme, poput onih putujućih sviraca iz književnosti jidiš. Ta muzika je odgovor na bitku, na zveckanje sečiva. Josele Solovej, Josele slavuj, peva sa svojom violinom, u romanu Šolema Alejhema, o onome što nedostaje srcu. Solovej, solovej, solo deonica koja govori o muci - u jednoj svojoj pesmi, Izrael Berkoviči igra se ovom čarobnom jidiš rečju, Solovej, slavuj, deli je na slogove i zamišlja da je slavuj osamljeni poj koji iskazuje vej, setu. Kratkovide oči Amedea gledaju u daljinu, preko sočiva devetnaestog veka, onu ravnicu konja i konjanika na izdisaju. Njegova violina kaže da je nešto izgubljeno i da će se izgubiti. Ali muka zbog poezije srca što iščezava je, poput neukrotive piruete jevrejskog putujućeg svirca, žal koji za rep grabi ljubav što izmiče. Violina osporava bojno polje, veliki svet, krvavi blesak epohalnih događaja. Pod ovim drvećem smo kod kuće; možda malo prebledimo, poput zlosrećnog vladara, ali potom sležemo ramenima, zahvaljujemo zamišljenoj publici za novčiće koje bi sasvim izvesno bacila u šešir svirača, pozdravljamo i grabimo dalje, svako svojim putem. 270

Baka Anka i. M i s l i t i ,,u v i š e n a r o d a “ Priču mi je ispričao Mikloš Sabolči u svojoj seoskoj kući u Gedu, na Dunavu, u blizini Budimpešte. Reka je tekla spokojno, u večeri, ka svom dalekom ušću i razgovarali smo o starim zgodama Temišvara, Timisoare, Temišburga, grada (mađarskog? mmunskog? nemačkog?) protagoniste ogromnog dela istorije istočne Evrope, od vremena Tatara do Turaka i princa Eugena ili Franje Josifa. Pre nekoliko godina Sabolči je pokušao da u, nizu televizijskih emisija, obnovi sećanje na uzavreli mađarski kultumi život iz prvih decenija dvadesetog veka, veliko doba mladog Lukača, Endre Adija i Bele Bartoka, iznalazeći sve njegove najveće i najmanje figure i rekonstruišući sve događaje, pa i nakon svršetka tog nadahnutog i strastvenog perioda, okončanog, dvadesetih godina, uspostavljanjem profašističkog režima Hortija. Nakon dužeg istraživanja, mozaik koji je načinio Sabolči bio je gotovo celovit, ali mu je nedostajala jedna kockica; izgubio je trag izvesnom Robertu Rajtem, to jest Rajteru Robertu, mađarskom pesniku avangarde koji je pripadao najzagriženijim eksperimentalnim gmpama. Pravi književni kritičar je detektiv i možda privlačnost ove upitne delatnosti ne leži u istančanim tumačenjima, već u njuhu psa tragača što vodi do fioke, biblioteke, tajne nekog života. Tako je Sabolči stigao do svog čoveka; saznao je, to jest, daje Rajter Robert bio živ, da je živeo u Temišvaru, u Rumuniji, i da se sada zove Franc Libhart i piše mahom klasične stihove na nemačkom, sonete i ukrštene rime. Promenio je nacionalnost, ime, jezik i književni stil; danas mu odaju počasti kao patrijarhu pisaca nemačkog jezika Banata, odnosno nemačke manjine što živi u Rumuniji, i avgusta 1984. proslavili su njegov osamdeset peti rođendan. 271

Zastupljen u antologiji mađarske eksperimentalne lirike, koju je objavila Akademija nauka iz Budimpešte, i slavljen kao nemački pesnik u Rumuniji, autor i stihova na švapskom, odnosno na dijalektu kolona pristiglih u Banat početkom XVIII veka, Rajter Robert, drugim imenom Franc Libhart izjavio je, u intervjuu, da je „naučio da misli mentalitetom više naroda“. Njegov identitet je još složeniji nego što ukazuje njegovo dvostruko prezime. Prve svega, to prezime nije dvostruko, već trostruko; ,,Libhart“ je bilo ime njegovog prijatelja, rudara koji je poginuo u nesreći, a koje je pesnik preuzeo u znak odanosti, početkom četrdesetih godina. Tako je Rajter Robert prvo postao Robert Rajter, autor stranica što nose taj potpis, a potom i Franc Libhart. Ali to nemačko ime otkriva, uostalom, ličnost pisca, Švabu iz Banata koji je, svojom Švapskom hronikom koja se pojavila 1952. na nemačkom, dao glas svojim sunarodnicima, Nemcima iz Banata, nekadašnjim podanicima Beča, potom Budimpešte, a sada nepostojanoj manjini u Rumuniji. Zašto je Rajter Robert iznenada zaćutao, kakav ga je to put ponovo doveo, od mađarskog, svom matemjem nemačkom jeziku? Jedan kritičar ga je, pre nekoliko godina, uporedio s Remboom - svakako, više zbog tajnovitosti one ćutnje i preobražaja nego zbog njegove poezije. Prva pesma, koja se pojavila novembra meseca 1917. u čuvenom časopisu mađarske avangarde Ma (Danas), nosila je naslov Šuma, ali njegove jezičke vratolomije nisu mnogo govorile o šumi, njenoj hladovini i zelenilu. Ono ,,danas“, na koje se pozivao časopis, postalo je juče ili prekjuče. Sada stari Rajter-Libhart opisuje, rimovanim stihovima i ne tako odvažnim slikama, dobre i domaće šume, njihov prisni i okrepljujući miomiris.

Priča Rajter-Libharta predstavlja korak unapred ili unazad, epski povratak Odiseja ili onaj povijenog repa buntovnika koji je pobegao od kuće i vraća se u porodicu konačno opametivši se? Da li je ono misliti ,,u više naroda“ ujedinjujuća sinteza ili raznorodno gomilanje, zbir ili oduzimanje, način da se bude bogatijim ili postane Niko? Možda se, kako bih iznašao neki odgovor na to pitanje, nalazim sada u

Banatu s bakom Ankom jer ona sama, sa svojih osamdeset godina, predstavlja već odgovor. Polazna tačka naših kratkih izleta jeste Bela Crkva, njen rodni grad. Stari opšti vozni red iz habzburškog carstva, godine 1914, označavao ga je kao ,,Fehertemplom“, sledeći načelo upotrebe naziva koji preovlađuje u samom mestu; grad, sada jugoslovenski, bio je deo mađarskog kraljevstva. Danas zvanični trojezični natpisi donose „Bela Crkva, Fehertemplom, Biserica Alba“ - odnosno, srpski, mađarski i mmunski naziv; onaj nemački, Viskirhen, gotovo je nestao. Ima katoličkih, protestantskih, msko, grčko i mmunsko pravoslavnih crkava; neke, poput one slovačke, čame propadajući. Nepravilno skretanje s pravilnog i pravolinijskog dunavskog toka, u ovom slučaju, ima istorijsko opravdanje - pored, naravno, onog psihološkog, odnosno odsečne odlučnosti bake Anke koja je, jednostavno, tako htela, umesto da prođemo najpre kroz Apatin, pa Novi Sad, Zemun i Pančevo, u skladu s lepim prostomo-vremenskim redom koji nalaže da pre prethodi onome nakon i da se četiri nalazi između tri i pet. Ali ovde sam s bakom Ankom koja sama odlučuje šta ide pre, a šta posle sa spokojnim samopouzdanjem osobe što živi siguma u sebe i nema potrebu za sistematskim redom. Iz Bele Crkve ćemo se, dakle, kretati - u svim pravcima, s neprestanim izletima i povracima - ka dmgim dunavskim mestima Banata i okoline. Uostalom, i Antikvarijus, koji obično, s nesnosnim cepidlačenjem, sledi reku metar za metrom, stigavši u ove krajeve dozvoljava sebi ekskurzije i skretanja, napušta čak Dunav i zadržava se, na primer, na Temišvaru koji je od reke udaljen nekih stotinak kilometara. Ali on - a s njim i baka Anka- ima pravo, pošto je čitava ova oblast Dunav, koji predstavlja njegovu žilu kucavicu, samu istoriju, kako je govorio Šviker, učeni letopisac Banata. Bez „istorijskouniverzalne“ reke, dodavao je Miler-Gutenbmn, i bez istorije sveta koju je doneo svojim vodama, na ovoj zemlji bilo bi samo močvara i ravnica. Zidine Temišvara jesu obale Dunava, a crkve Bele Crkve jesu topole ili vrbe tih obala. Baka Anka mi pokazuje svoju rodnu kuću, kuću imućnog trgovca, upravitelja i snabdevača Milana Vukovića koji je iz naklonosti

272

273

2. Z e l e n i ko n j

Mađarima prezime pisao po mađarskom, Vukovics. Pred ovom se kućom, nakon Prvog svetskog rata, zaustavila kočija doktora Jona Đijana, poslanika rumunske manjine u Beogradu, jednog od mnogih prosaca bake Anke i jednog od njih nekoliko koji nisu uspeli da postanu njeni muževi, budući da se udavala, služila im s nepristrasnom revnošću i odvela do groba, do sada, za njih četvoricu; dece nikada nije imala. Bela Crkva je mali grad na nešto malo više od stotinu kilometara od Beograda, na levoj obali Dunava, u Banatu, jednom od srca Panonije i starog habzburškog carstva. Banat je, danas, jedna od tri oblasti što čine pokrajinu Vojvodinu koja je deo Srbije; on obuhvata severoistočni deo Vojvodine i graniči se, dugim delom, s Rumunijom; druge dve oblasti Vojvodine jesu Srem, Sirmium za drevne Rimljane, južno od Dunava, i Bačka, severozapadno. Ali prostrani deo starog istorijskog Banata, koji nije bez razloga nosio ime Banat Temišvara, danas se nalazi u Rumuniji i njegova prestonica i jeste, naime, Temišvar, ili Timisoara. Frančesko Grizelini, venecijanski iluminista koji je proputovao ovim krajevima između 1774. i 1776, ostavljajući u svojim Putopisnim pismima i danas dragocen njihov opis, iscrtavao je granice Banata i pisao da se nalazi između Dunava, Tise, Moriša i transilvanijskih Alpa. Banat je mozaik naroda, podudaranje i taloženje plemena, vlasti, nadležnosti; zemlja na kojoj su se susreli i sukobili otomansko carstvo, habzburška kruna, istrajna mađarska volja za nezavisnošću - a potom i za vladavinom - srpski i rumunski preporod. Televizijska dokumentama emisija o Vojvodini govori o 24 etničke grupe. Skromniji, Grizelini je govorio o deset različitih nacija koje je podrobno opisivao: Vlasi odnosno Rumuni, Rašani, to jest Srbi, Grci, Bugari, Ugri, nemački koloni (,,kolonisti“), Francuzi, Španci, Italijani, Jevreji. Naime, nakon što je princ Eugen povratio Temišvar od Turaka, 1716, general Mersi, mudri i preduzimljivi namesnik, isušio je močvare, naselio puste ravnice i pozvao useljenike iz najrazličitijih zemalja; godine 1734. gradić Bečkerekje bio prepun Španaca koji su u njemu osnovali svoju Novu Barselonu.

Velika kolonizacija je bila ona nemačka, na koju su, u XVIII veku, pozivali Marija Terezija i Josif II; stizali su, prevashodno, iz Švapske, iz Palatinata ili Rajnske oblasti, spuštajući se Dunavom na teretnim brodovima iz Ulma, žilavi i radišni seljaci koji su nezdrave bamštine preobražavali u plodne zemlje. Tako je Švapska, jedno od srca stare Nemačke, puštala korene u Banatu i danas se još, u mmunskom delu, švapski ili alemanski dijalekt može čuti u nekim selima, kao da smo u Virtembergu ili Švarcvaldu. Nemci, naravno, nisu bili jedini pristigli. Bilo je Slovaka, mahom protestanata, Srba koji su stizali u naletima tokom vekova, pred nadiranjem Turaka, i mnogih dmgih. Narodi se pomaljaju i svet drhti pred njihovom snagom, ali i oni ubrzo plate svoj danak ovozemaljskoj prolaznosti, pisao je učeni Šviker. Svi drhte pred svima, Turci pred carskom vojskom koja osvaja Beograd i carska vojska pred Turcima koji ga ponovo zauzimaju. S godinama, decenijama i vekovima menjaju se statuti gradova i brojke nacionalnih i verskih zajednica; lonac ne prestaje da vri, sliva, stapa, sagoreva, arči. Krajem XIX veka, u Pančevu, bilo je sela Sekelja; Bečkerek se ne seća da je bio španski grad. Sve do polovine XIX stoleća ne može se govoriti o nacionalizmu ili nacionalizmima; namesnik Mersi, pozivajući nemačke kolone, nije želeo da germanizuje te zemlje, već da ih naseli sposobnim seljacima i zanatlijama koji bi podstakli njihov prosvetiteljski napredak. Ti nemački koloni su, naime, mogli biti i Rumuni ili Sloveni, primećuje Jozef Kalbruner, samo ukoliko su usvojili i, stoga, širili nemačku radinost i marljivost. Danas pet glavnih gmpa koje naporedo postoje u jugoslovenskoj Vojvodini, u mimom suživotu ozakonjenom Ustavom iz 1974, čine Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni i Rusini, ali ima i dmgih, brojno manjih nacionalnosti, Nemaca, Bugara, Cigana; tu su još i poneki Bunjevci i Šokci koji su pristigli pre više vekova iz južne Dalmacije i Bosne ili Hercegovine i koje, budući Srbi neuobičajeno katoličke vere, prisvajaju što Srbi, što Hrvati, dok su oni sami skloniji da se drže kao zajednica za sebe. Ko zna da li u ovoj idili - stvamoj, premda neprestano isticanoj s propagandnom praznorečivošću - živi još rumunska izreka koja se

274

275

U bratskim i pomirljivim zvaničnim izjavama sve se etničke grupe međusobno hvale, priznajući jedne drugima najbolje odlike. U baka Anki, koja govori sve njihove jezike, nacionalnosti se, pak, preklapaju i sučeljavaju. Kako bismo stigli do Bele Crkve, prolazimo kroz rumunsko selo Straža, što joj, smetnuvši sa uma sopstvenu voljenu rumunsku baku, daje priliku da Rumune proglasi za lopove i odrpance bez opanaka, među koje je njen otac, na kolima, išao držeći u jednoj ruci baklju, a u drugoj pištolj. Ocmivši Rumune, hvali radne i uredne Nemce, ali nedugo potom, prisećajući se s privrženošću ,,rumunske gospodstvenosti“ predsednika Popeskua, u svoje doba najvišeg sudije suda u Beloj Crkvi, kaže da je lepo ponašanje Nemaca često prikrivalo zadrtost i nečasnu pohlepu i naziva ih „ciganskim ološem, gorim od Cigana što danas kupuju mercedese“ i priziva u sećanje, ona, tvrdo antikomunistički nastrojena, surovu nacističku okupaciju i partizansku epopeju u snegu. Najzadrtiji ljubitelj Nemaca u Beloj Crkvi, koji je nosio i ne toliko nemačko ime Ben Mates, besneo je jednom prilikom u kafani da hoće da se boća srpskim glavama, ali mu je majka bake Anke, koja je prolazila tuda, odgovorila spokojno: ,,U redu, Mates, danas vi nama, sutra mi vama.“ Uistinu, milo za drago je vrlo brzo vraćeno. Od kraja 1944. i tokom 1945. godine odigrao se prinudni egzodus Nemaca iz Banata i Bačke, njihova deportacija, bez pravljenja ikakve razlike, u radne i koncentracione logore, pretvorene i u logore smrti, u ime kolektivne odgovomosti uopšteno pripisane svima, koja je prerasla u odmazdu i rasni progon. Kardelj, slovenački komunistički vođa, bio je jedan od malobrojnih koji se usprotivili tim osvetničkim postupcima i osudili proterivanje dmštveno i privredno produktivnih gmpa.

Baka Anka je gnevna na Tita i na komunizam, premda se savršeno smireno i nepristrasno priseća dmštvene nepravde i tlačenja koji su vladali u njenom detinjstvu, ali iz ljubavi prema redu i slovenskih osećanja ipak voli Sovjetski Savez, zbog čega s visine gleda na Ameriku i Regana, „lošeg glumca koji, kad govori na televiziji, kao da uvek pazi da pomno sasluša svoje jevrejske šaptače“. U zgusnutim predrasudama i istorijskim kivnostima koje otelovljuje baka Anka, nalazi se, naravno, poput kmga u stablu drveta, i antisemitizam koji namah, pak, nestaje kada govori 0 advokatu Levingem koji, u njenoj priči, postaje otelotvorenje mudrosti i hiljadugodišnje jevrejske gordosti. U tim besmislenim predubeđenjima ima, možda, i zmca istine, budući da nijedan narod, nijedna kultura - kao i nijedan pojedinac nisu lišeni istorijske krivice; spoznati neumoljivo mane i tamne strane svih, kao i samih sebe, može biti koristan zalog pristojnog i tolerantnog suživota, možda i više od optimističnih potvrda izuzetnosti koje dodeljuje svaka zvanična politička izjava. Sukobi su, u baki Anki, naime, potpuno nadlične prirode, svaka predrasuda priznaje pravo ili, bolje, neophodnost tuđe predrasude. I u Beloj Crkvi se vide one niske kuće, prizemne, crvenkaste i žutooker boje što se susreću u čitavoj Mađarskoj i istočnoj Mitelevropi damju onaj zatupast izgled o kojem je govorio Muzil. U Partizanskoj ulici su se nalazile kuće Nemaca, uređenije, iskićene ukrasima i ženskim gipasnim glavama na prozorima, prekrivene pločicama živih rumunskih boja i koje, sa unutrašnje strane, izlaze na bašte. Banatske Švabe su bile toliko imućne, kaže predanje, da su koristile zlatne dukate kao dugmad za odeću. Nakon progona Nemaca - u Beloj Crkvi ostao je samo jedan Nemac, u dubokoj starosti - tu su se nastanili Makedonci i Bosanci koje meštani, ali i Bosanci i Makedonci što su pristigli koju deceniju ranije, prezrivo nazivaju ,,kolonistima“. Viskirhen, nemačka Bela Crkva, danas živi u zajednici izgnanika koja se nastanila u Salcburgu i koja objavljuje tomove svedočenja o prošlosti - učena, bolna i ozlojeđena. Nedavnu knjigu od 666 gustih stranica, Otadžbinska knjiga grada Viskirhena u Banatu, priredio je Alfred Kun - „dobro ga ja znam, tog Švabetinu“, kaže baka Anka.

276

277

pita: ,,Ko je ikada video zelenog konja i pametnog Srbina?“ Baka Anka, koja mi je kazuje bez ikakvog negodovanja, potiče iz stare srpske porodice. Ko zna šta misle, prvo, Rajter Robert o Nemcima i, potom, Franc Libhart o Mađarima.

3. M u d r i o d b o r n i k T i p o v a j l e r

U jednoj od ovih kuća živeo je stari Tipovajler, opštinski odbornik i čest gost u kući bake Anke - pravi gospodin, kaže ona. Cim je izbio rat sa Srbijom, 1914, neki nemački prvaci Bele Crkve su se sastali, jedne noći, kako bi raspravili o tome da li je zgoreg ukloniti najistaknutije Srbe, one što su na kapiji držali okačen venac od žutog cveća i karanfila od Ivanjdana. Nakon staložene rasprave, predlog je već nailazio na odobravanje većine, kada je stari Tipoveler, čovek razuman, primetio da, u redu, ideja možda i nije loša, ali da je Bela Crkva blizu granice sa Srbijom i ukoliko je srpska vojska, u nadiranju, zauzme, onda bi iz osvete bili smaknuti Nemci iz grada, i šta onda? Tako je noćno zasedanje zaključeno u miru. Događaj iz te noći, za baku Anku, nije ugrozio ugled gospodina Tipovajlera, na čijem se spisku možda nalazilo i ime njenog oca. Uostalom, baka Anka, koja naziva ,,gedžama“ i ,,Srbijancima“ Srbe s desne obale Dunava, što su vekovima živeli pod turskim jarmom, kaže mi da se nikada ne bi udala za Srbina, čak ni s leve obale. „Ali šta si ti onda?“ pitam je. ,,Srpkinja“, odgovara ponosito, „naša je jedna od najstarijih srpskih porodica.“

rao, na nemačkom, onom rečenicom poznatom u Nemačkoj, u učtivoj perifrazi, kao „citat iz G eca \ budući da je Gec odBerlihingena Getea prvi glasoviti tekst u kojem se izraz „poljubite me u dupe“ uzdigao do visina književnog ugleda.

5. Pod p o p r s j e m

Lenaua

Bilo je i dopadljivijih nacionalnih zgoda, u Beloj Crkvi, kao u slučaju papagaja Šešerka. Ovaj je bio veoma imućan čovek i njegova se vila - kraj čijih je ruševina danas prašnjava autobuska stanica nalazila blizu glavnog trga, gde je bila i palata predsednika Popeskua, s veličanstvenom kulom, paviljon mađarskog generala koji je komandovao gamizonom, klub oficira i ,,Realgymnasium“, jedna od najboljih u Ugarskom kraljevstvu, kaže baka Anka. U vili, u kavezu velikom kao soba, nalazio se papagaj koji je znao da peva. Kada su ga deca, na nemačkom, molila da ih udostoji nastupa, on bi se najpre snebivao, takođe govoreći na nemačkom sa švapskim akcentom, ali potom bi se smilovao i pevao bi, na mađarskom, odlomak iz Knjeginje Čardaša. Zamoljen za bis, ustezao bi se, naravno, ponovo na nemačkom, ali potom bi ponavljao isti odlomak na mađarskom. Ali, ukoliko bi se navaljivalo i po treći put, gubio je strpljenje i odgova-

U jednoj pesmi Vaska Pope, glasa ove zemlje i pesnika današnje Jugoslavije, dvoje se ljube na klupi u gradskom parku u Vršcu, ispod poprsja Lenaua. Vršac je prestonica jugoslovenskog Banata, na nekoliko kilometara od Bele Crkve i mmunske granice. Ženama Vršca, svog rodnog grada, Ferenc Herceg - duhovit i površni mađarski pripovedač koji je, uz naklonost brojne evropske publike, proslavio strasti nagizdane mondenskom elegancijom, vrcavim opsenarstvom gentry - posvetio je 1902. roman Pagani, živopis borbe između naroda i religija, Mađara i Pečeneza, krsta i svetog avarskog hrasta, na samim počecima mađarske istorije. Njegova poneta i šarolika priča priziva u sećanje na zlatni buljuk pečeneskih nomada, vetar puste koji preči duši da se uzdigne do nebesa i povlači je po ravnici, varvarske seobe koje su progutane i iščilele u panonsko-balkanskim maglama. Posve dmgačije snage, poezija Vaska Pope - koji je na početku pisao na mmunskom, ali već dugo godina piše na srpskohrvatskom priziva varvarske zime i drevne vukove. Već postojeća književnost udubljeno je ogledalo, položeno na zemlju poput kupole, gotovo kao da je tu da zaštiti našu nesposobnost da neposredno iskažemo stvari i osećanja. Dobro negovan književni ukus i smotrena pristojnost, sprečavaju prodražavaoca da govori o samoći i vetm velike ravnice, tragovima divljih seoba na njegovoj blatnjavoj zemlji. Ali ako osrednji romanopisac, ili čak strogi liričar, prizove taj vetar ili drevnu žestinu, besprekoran citat može da mu dopusti da ih pomene, tim tuđim rečima, bez bojazni od dirljivog folklora. Tako književnost prijanja uz svet kao jedna hemisfera uz drugu, dva ogledala što se uzajamno ogledaju, kao kod berberina, i jedan dmgom odašilju neuhvatljivost života ili našu nesposobnost da ga uhvatimo.

278

279

4. P a p a g a j p o l i g l o t a

doplovi do flaše šljivovice i preobrazi je, kada već ispražnjena bude odbačena, u flašu prepuštenu panonskom mom, ali bez ikakve pomke. Ova seta, kao i nihilizam Lenaua, osećaj je praznine koja, ipak, i dalje upućuje na čežnju i potrebu za vrednostima i značenjima. U svojoj pesmi Vasko Popa se obraća „našoj zaboravnoj deci, bez istočnog greha“; često s previše olakim poletom avangardnog pesnika, on peva o slobodi ove nove generacije, ali zbog odsustva sećanja i svesti o moralnom sukobu ta deca liče na gomilu s one strane dobra i zla, bezobličnu i bezbojnu, bez greha i bez sreće, nevinu i ispraznu.

Poprsje Lenaua je ukrašavalo park, a sada se nalazi u muzeju grada Vršca, ali je njegova rodna kuća danas na rumunskoj teritoriji, u okolini Temišvara, gde je njegovim imenom nazvana neinačka gimnazija. Lenau, veliki austrijski pesnik i slovenskog i mađarskog porekla, preminuo lud 1850, bio je izuzetan pesnik samoće i patnje, prirode zavodljive i izjedane ništavilom, kosmičkog bola proživljenog svakim vlaknom osobito muzičke, neurotične i samoranjavajuće duše. Njegov Faust, negativan i očajnički, jeste jedan od velikih Fausta napisanih nakon Getea kada je, u evropskoj kulturi, geteovsku klasičnost, koja je - i pored svega - čvrsto verovala da ljudska istorija ima neki smisao, zamenila duboka kriza, osećanje besmisla i ništavila. Njegov Faust, koji se ubija jer uviđa da je samo nerazgovetan san što ga sanja Bog ili, bolje, neko nerazlučeno i zlobno Sve, jeste delo uzvišene poezije gde lutalačka višenacionalnost Lenaua nadilazi samu sebe u univerzalnost kojoj je neznana bilo koja dunavska boja. Danas je imenom Lenaua nazvano međunarodno književno društvo, u ime mitelevropskog kultumog jedinstva; godine 1911. Adam MilerGutenbmn, branilac nemačke kulture u Banatu, javno je kritikovao mađarske pokušaje da prisvoje pesnika i podizanje spomenika, u njegovom rodnom gradu koji je danas mmunski, „Lenau Miklošu, Mađam koji je pisao na nemačkom“. Herceg, čiji je matemji bio nemački, ispoljava - u svom mađarskom nacionalizmu, bliskom šovinističkim stavovima Ištvana Tise - oštre antinemačke tonove, prisutne i u delu Pagani, dok je, možda, nešto blaži u odnosu prema Bunjevcima. Ali i on sam, u romanu Sedam Švaba iz 1916, čija se radnja odvija u doba revolucije iz ’48, svog protagonistu nagoni da izjavi da oseća dužnost da se stavi na stranu pobunjenih Mađara upravo u ime „nemačke odanosti“, jer je živeo rame uz rame s Mađarima i u tom času, kao Nemac, odnosno kao veran čovek, ne može da ih napusti dok su u opasnosti, iako su ustali protiv austro-nemačkog Beča. Ravnica oko Vršca obavijena je setom. Milo Dor, savremeni austrijski pisac rođen u Budimpešti od roditelja Srba, sada s prebivalištem u Beču, prikazao je, u romanu Sećanje samo, priču o propasti imućne srpske porodice iz Banata, ovu setnu obamrlost što uspeva da

Kakav veliki gospodin, kaže baka Anka, iskrena mađaronka, pred grobom Adama, kojeg su Mađari streljali 1914. kao navodnog srpskog špijuna. To je jedan od njenih omiljenih izraza. Baka Anka je ono što je Faust Lenaua, uzalud, želeo da bude: čista krepkost, demonska budući spokojno nepromenljiva, epska poput prirode. Ima osamdeset godina, snažna i čila poput mlade osobe. Život gleda s visine, okruglim očima grabljivice, kako može da ga gleda samo onaj ko je ukorenjen u zemljišni posed i vidi, naginjući se preko svog imanja, ne male lične bede ili nervozne prelive stanja duše, već polja i šume, proticanje godišnjih doba. Nije uopšte bitno što sada živi, veoma skromno, u malom stanu u Trstu. Sigumost i ležemost onog pogleda s visine nosi sa sobom, u svojoj ličnosti. Baka Anka priziva u svest poslednje stranice Benedeta Kročea koji je, uz zaprepašćenje vemih kročeanaca, otkrivao, očaran i uznemiren, puku vitalnost nesvodivu na bilo koju moralnu i duhovnu dimenziju, neukrotivu „zelenu vitalnost“ nesvesnu vrednosti i promišljanja. Kroče je određivao ovaj činilac, ovu potvrdu i širenje energije, i kao ,,ekonomičan“; za baka Anku, premda vrlo širokogmdu prema dmgima kada je reč o vlastitom novcu i veoma skromnih ličnih potreba, život je račun datog i dobijenog, mladost brak i starost se mešaju sa uvećanim i izgubljenim dobrima, posečenim šumama ili kupljenim poljima, kao što u venama likova Balzaka krv kao da teče

280

281

6. Z e l e n a v i t a l n o s t

poput protoka novca. U žuto-narandžastoj kući koju mi pokazuje živeo je Lazar Lungu, najveći trgovac svinjama u Južnom Banatu, koji je želeo da se oženi njome. „Hoćeš li da živiš među svinjama, Anka?“ rekao joj je njen otac. „Novac znači mnogo, veoma mnogo, ali ne i sve. Odaberi mladića koji ti se sviđa i ja ću ti ga kupiti.“ Agrami epski dah pretače se u nadlični stil koji isključuje svaku taštu subjektivnost. Baka Anka je imala četiri muža. Dvojicu - dmgog, s kojim je proživela dvadeset godina, i poslednjeg, kojeg je upoznala u poznim godinama - volela je veoma mnogo, dvojicu je podnosila strpljivo. Ljubav i netrpeljivost nisu, ipak, ni najmanje uticali na primemu posvećenost, pošto je brak za nju bila objektivna stvarnost koju neizvesna osećanja nisu mogla da okrznu. U njenom životu ne postoji jadanje, osuđivanje nedaća, ni za sebe samu, ni za dmge. Ne plače ni nad sobom niti nad bilo kim, ne pada joj na pamet da strahuje od smrti, niti da pati zbog one tuđe, premda je spremna da pomogne onome kome je potrebno, nesvesna napora i same ideje žrtvovanja; u njenom svetu sve se jednostavno dešava. Pokazuje mi kuću gde živi neka njena prijateljica koju je bolest potpuno smlavila i svela gotovo na stanje vegetiranja, ustalasano tek pokojim tračkom straha i razneženosti. Kada je u Beloj Crkvi, baka Anka provodi besane noći kraj nje, naravno, ne zamarajući se, priča joj satima, miluje je, briše pljuvačku s brade, odvodi do terase kako bi joj pokazala ljude što prolaze, svu onu mlju galamdžija, kako ih naziva; ne pada joj na pamet da čini, kako se obično kaže, dobro delo, pojam koji za nju ne postoji, čini i gotovo. Kraj bake Anke čovek oseća da joj se ne može desiti ništa, da ne bi mogla nikada da se oseti pometenom i izgubljenom. Poistovećuje se s vekovima Panonije. U osamdesetoj godini, njeno telo, bujno i odrešito, jedro je i stameno; kako bi volela svoj svet od juče nema potrebu da ga ulepšava i podrobno mi priča o lopovlucima nekadašnjih sudija. U onoj kući, seća se, stanovao je advokat Cimer sa ženom, dodaje zamišljeno na prste brojeći, a ona je bila ljubavnica doktora Putnika, advokata Rajkova, apotekara Šlosera, pukovnika Nemeta... Nekoliko metara dalje, dmga kuća priča priču koja nije iz habzbur-

škog, već iz vremena nakon Dmgog svetskog rata. Bila je to kuća Majeroša, vlasnika mlinova, i Titova vlast ju je konfiskovala. Cerka je odbila daje napusti i kada su joj stražari bacili nameštaj u dvorište, ostala je dve godine da spava na tremu, umotana prekrivačem, sve dok joj jugoslovenske vlasti nisu vratile deo stana. Radovi na sređivanju kuće još su u toku. U istočnim zemljama posvuda su i uvek radovi u toku, istrajni i nikada dovršeni; čovek se vrati u neko mesto nakon godinu dana i ponovo pronađe cigle, alat, mševine, grede, nered privremenog. Vreme prolazi sporije i zbog toga ove zemlje deluju smimjuće i prisno posetiocu, pmžaju mu utehu poznatog. Baka Anka voli brojna groblja raznih zajednica i vodi me u mauzolej istočnjačkih crta predsednika Popeskua, do velelepnog groba prebogatog Boboronija ubijenog nakon 23 uboda nožem, do kapele gde je apotekar Šmic odlazio svake večeri kako bi ženi, tu sahranjenoj, prepričao svoj dan i upitao je za savet. Voli groblja pošto je grob posedovanje zemlje, označava među imanja i, uistinu, često odlazi u Belu Crkvu prevashodno kako bi se svađala sa opštinom i susedima glede grobova. Podseća me na majku mog prijatelja koja se vrlo dičila time što je porodična grobnica nadvisivala onu zavidljivih poznanika, ali bila i pomalo tužna, jer je pogrebnom razmetanju potreban i pokojnik, pa je, sa žaljenjem, govorila: „Zamislite, tako lepa grobnica, a skoro potpuno prazna.“

282

283

7. Te m i š va r Antikvarijus kaže da je ovaj grad, Temišvar, prestonica starog Banata, ,,bio, tokom vekova, izložen mnogim kobima“. Lep i pomalo setan, i pored svog zelenila, Temišvar pripoveda, svakim svojim kamenom, viševekovnu i zamršenu priču. Grizelini ga je opisivao kao bogatog krčmama i groznicama čija je temperatura rasla s kužnim isparenjima močvara naseljenih vranama i uočavao je da se obilato koriste sredstava za povraćanje. Terezijanski simetrični stil smenjuje se s mađarskim tegobnim eklektizmom i drečavijim ukrasima mmunskih boja; na prelepom Trgu Unirii, prostranom i tihom, uzdiže se, kao i na svim trgovima Mitelevrope, Stub Trojstva. Na kapijama

grada, 1514, plemstvo je porazilo velikog vođu seljačke bune, Đerđa Dožu, kojeg su nagog postavili na presto od zažarenog gvožđa, dok su mu kleštima čupali meso. Kamenje podseća na Janoša Hunjadija, prvaka borbe protiv Turaka, muslimanske vlasti, Ali-paše, austrijske opsade iz 1848; na maloj i zapuštenoj oker-crvenkastoj kući, s geranijumima na prozorima, natpis kaže da je tu, 13. oktobra 1716, u Temišvar ušao princ Eugen, oslobađajući ga od Turaka. Paša koji ga je branio, pozvan na predaju, odgovorio je da shvata da ne može da pobedi, ali da oseća da je njegova dužnost da doprinese Slavi princa Eugena tako što će mu pobedu učiniti neizvesnijom i glasovitijom. Turistički depliants grada radije podvlače da je on imao prvi električni tramvaj i da je u njemu rođen Tarzan, odnosno Džoni Vajsmiler. Sa žiteljima i mađarske i srpske manjine, Temišvar je jedan od centara Nemaca Rumunije, čiji zbir doseže do oko 300.000, cifre koja se vrtoglavo smanjuje iz godine u godinu; drugi je u Transilvaniji, u Zibenbirgenu, gde živi, već osam vekova, saksonska zajednica. Grad je prestonica, epsko središnje mesto bezbrojnih priča koje je ispripovedao stari Dunav. Bilo je književnih kafea, ali je najistaknutiji kružok, početkom veka, bila berbemica u Lonovichgasse, čiji vlasnik, Anton Denes, nije bio samo Figaro, već i Ekerman lokalne književne slave, pesnika i romanopisca Franca Ksavera Kapusa, čuvenog ne toliko po onome što je pisao ili napisao koliko po Pismima mladom pesniku koja mu je uputio Rilke. Na stolici one berbemice Kapus je sedeo kao Nasradin, vrcavi turski mudrac koji je, takođe kod berberina, zapušio usta, svojim duhovitim odgovorom, strašnom Tamerlanu, surovom osvajaču sveta. Pričice Kapusove oštroumne su anegdote, šale, svakodnevni tikovi i ogovaranja; teško je razlikovati stranice koje je napisao on od onih što ih je život, mala epska tradicija iz Lonovichgasse koja se slivala u radnju, ispripovedao o njemu samom. Te su anegdote vekovni nanos, mrvice drevne Istorije, talozi etničkih idila i sukoba koje vetar, na časak, podigne kao prašinu i baci u radnju. Nedugo potom, berberin, metlom, čisti pod i izbacuje ih na ulicu, zajedno s kosom mušterije kojeg tek što je oštricao.

Temišvar je bio prestonica Banata i, dakle, prestonica Švaba, Nemaca Banata ne tako sklonih da, za razliku od Saksonaca iz Transilvanije, žestoko brane svoju nacionalnu svest. Odmah nakon rata Nemci iz Banata su bili gmbo zlostavljani: oduzimanje imovine, kolektivne deportacije u Rusiju, diskriminacija. U romanu Problematičan izveštaj Jakoba Bilmana, koji se pojavio 1968, Amold Hauzer, nemački pisac koji zauzima istaknuto mesto u mmunskom političko-kulturnom životu, ispripovedao je i preispitao ovu odiseju svojih ljudi i greške svoje partije; godine 1972. sam Čaušesku je zvanično osudio prinudno preseljavanje Srba i Nemaca, o čemu je odluku godinama ranije donela mmunska vlada, kao i oduzimanje njihove zemlje. Sada mmunska država unapređuje i ohrabmje stvaralaštvo jezičkih manjina; specijalizovane izdavačke kuće objavljuju časopise i velik broj knjiga na mađarskom, nemačkom, srpskom, slovačkom, ukrajinskom, jidišu i dmgim jezicima. Ovu revnost prati teška i gušeća politička kontrola: ko je zatražio iseljeničku vizu, poput mnogih Nemaca, ne može da objavljuje; preterani i uslužni izrazi uvažavanja predsednika obavezni su. Rađa se, tako, mučan i uzavreo književni život, obeležen mešavinom iskrenosti i prećutkivanja i saletan teskobom progona. Centri ove književnosti - osim Bukurešta gde sedište imaju najznačajnije izdavačke kuće i časopisi - jesu Banat, oko Temišvara, i Zibenbirgen, odnosno Transilvanija, s tri grada, Brašov (Kronštat), Sibiju (Hermanštat) i Kluž (Klauzenburg). Veoma napredno središte nemačke kulture bila je habzburška Bukovina - domovina Recorija, Margul Sperbera, velikog i ekstremnog Paula Celana - ali sada prestonica Bukovine, Čemovci, pripada Sovjetskom Savezu. Ako su u Vojvodini Nemci svedeni na četiri ili pet hiljada duša, u Rumuniji, odnosno u Banatu i u Zibenbirgenu, njihova je kultura još vrlo živa. Između 1944. i 1984. izašlo je više od sto književnih dela i sve više jača i poezija na dijalektu. Nikolaus Bervanger - nekadašnji odveć preduzimljivi kultumi nemačko-mmunski lider koji se nedavno preselio u Zapadnu Nemačku - isticao je pre nekoliko godina potrebu da se piše na ,,esperantosamizdatu“: autentična poezija

284

285

mora da bude tajna i pritajena, skrivena poput zabranjenog glasa pobune, a da istovremeno govori svima. Njegova uloga lidera dovela ga je, kobno, do uopštenosti esperanta; priče Herte Miler, Nizije (Niederungen), jednostavne i teške poput proticanja godina, poseduju, pak, egzistencijalnu istinu samizdata, poetske reči koja je uvek ne-zvanična. Herta Miler govori o selu, poput tolike ranije književnosti Banata, ali je njeno selo mesto odsustva gde neprozime stvari, poređane bez smisla u njenim rečenicama lišenim predikata, iskazuju koliko je svet, kao i pojedinac mučno tuđ samom sebi. Dugujući mnogo novoj, oneobičavajućoj književnosti sela koja je procvetala u Austriji s Bemhardom, Handkeom ili Inerhoferom, Herta Miler na originalan način razvija njenu čulnu i mračnu beskompromisnost; kada pokuša da ponudi i svoje teorijsko uobličenje, ponekad zapada, poput, uostalom, i svojih modela, u tipiziranost koja nije lišena nadmenosti. U teškoj političkoj represiji koja se obrušila na Nemce u Rumuniji i Herta Miler je prinuđena da zaćuti. Rumunsko-nemački pisac, pod neposrednom pretnjom, proživljava onu iskorenjenost, podvojenost i krize identiteta što potiču poeziju. Lišen nemačkog sveta, on predstavlja mmunsku stvamost jezikom koji joj je stran; a sve i da se iseli u Nemačku, odnosno da odabere progon, zatekne se u zemlji (onoj zapadnonemačkoj) toliko dmgačijoj od svoje - u izvesnom smislu, manje ,,nemačkoj“ - i nastavlja da piše o domovini koju je napustio i koja se, tokom godina, u međuvremenu menja i postaje mu tuđa. Ponekad teret ove drame postane nepodnošljiv; Rolf Bosert, mladi pesnik kojeg sam upoznao u Bukureštu dok je iščekivao dozvolu za odlazak iz zemlje, uspeo je da ode i pobegne od olovnih stega, da bi nekoliko meseci docnije, u Zapadnoj Nemačkoj, gde je pronašao slobodu, pa i uspeh, izvršio samoubistvo. Pregled mmunsko-nemačke književnosti svedoči o raznolikosti situacija koja postaje višestrukost vremena, pošto živeti u različitim uslovima i s različitim osećanjima znači živeti u različitim vremenima. Kultumo udmženje Nemaca Banata, kao deo Republike Rumunije i socijalističke ideologije, nosi ime Adama Milera-Gutenbmna,

pisca iz XIX veka koji je branio nemački integritet Banata od mađarizacije, s nesumnjivo nacionalističkim nabojem. Godine 1848. Švabe iz Banata, kao i Saksonci iz Transilvanije, nisu znali šta im je činiti, nisu znali šta su. Mahom odani Austriji i okruženi Mađarima, bili su objektivno izloženi pretnji - kako će se videti potom, nakon Kompromisa - Mađara i, dakle, bili su njihovi protivnici. Ali je u Beloj Crkvi, na primer, maglovit četrdesetosmaški metež doveo do pravog vojnog sukoba između Nemaca i Srba koji su opkolili, a na kraju i zauzeli grad; boreći se protiv Srba, „Švabe Dunava“ su podržavale pobunjene Mađare protiv Austrije, budući da su Srbi bili u sukobu s Mađarima i, stoga, saveznici Beča. U Temišvam, prestonici Banata, bilo je, 1902, 12 nemačkih, 12 mađarskih i jedne mmunske novine; mađarizacija je, uostalom, iz korena podrivala nemačko prisustvo. Adam Miler-Gutenbmn opisuje ovo rastuće gubljenje nacionalnog identiteta, smanjivanje broja nemačkih škola, mađarizaciju imena i prezimena, sve brojnije uklanjanje, sa zidova švapskih kuća, portreta Franje Josifa. Dok su Saksonci u Transilvaniji borbeno branili vlastiti nacionalni identitet, Švabe iz Banata su se rado prepuštale asimilaciji, nadevali su mađarska imena svojoj deci ili su mađarizovali vlastito. U sočnoj raspravi iz 1916. burgmajster Temišvara opovrgavao je Miler-Gutenbmna i njegovu borbu za zaštitu nemačke manjine, ali je taj burgmajster zagovomik mađarizacije bio Švaba. Četrdesetosma je i dalje sinonim za zbrku i metež. Kao dečak, Miler-Gutenbmn se igrao kamenjem pomšenog spomenika, glavama ogromnih životinja što su u svoje vreme, kada je spomenik podignut u slavu odbrane Temišvara od napada pobunjenih Mađara, predstavIjale demone nacionalne revolucije koje je porazila vrlina kosmpolitskog carstva. Spomenik su potom pomšili Mađari, ali oni demoni razbacani po zemlji bili su, za dečaka, još živi i opasni. I danas kada baka Anka, pokazujući na neku zgradu Bele Crkve, kaže: „Ovde je, pre revolucije, bio...“, misli na vreme pre 1848.

286

287

Baka Anka, iznenada, kaže da bi želela da skokne do Zibenbirgena, do Segešvara, gde se nalazi grob Oktavijana. Pitam je ko je taj Oktavijan - gramatika bi, budući da je pomenula njegov grob, zahtevala da je upitam ko je bio, ali čini mi se neobičnim govoriti 0 nekoj osobi, bilo kojoj osobi, u prošlom vremenu. Bespogovomo i još lepo lice bake

Anke postaje zamišljeno, gotovo zbunjeno, premda je teško pomisliti da ona zna šta je zbunjenost. ,,Ah, jedan mladić, oficir, jedan što mi se udvarao, kada sam imala sedamnaest godina, eto, sviđao mi se, bili smo malo i vereni. A onda, znaš kako je to, ne znam zašto, iz hira, tako, ne sećam se baš, ostavila sam ga.“ ,,A on?“ ,,0n se ubio hicem iz pištolja.“ Pitam je da li joj je bilo žao. ,,Ne“, odgovara odlučno, „onda nije, nimalo, nisam o tome više razmišljala. Ali pre koju godinu mi je palo na pamet da ga posetim, da odem da vidim njegov grob.“ Stari i odocneli tuđi dug odvodi me, dakle, u Transilvaniju, u rumunsko-nemačko-mađarski višenacionalni mozaik gde već osam vekova borave Saksonci, nemački koloni koje je pozvao mađarski kralj Geza II, a kojimaje, potom, kralj Andrea I I 1224. dodelio povelju 0 posebnim slobodama i povlasticama. Sada je njihovo viševekovno prisustvo na ovim prostorima na zalasku. Nemačka, a s njom i jevrejska kultura bila je koeficijent jedinstva i kulture srednjoistočne Evrope; trgovi Sibiju-Hermanštata i Brašov-Kronštata, slike nemačke tradicije koja možda u Nemačkoj ne postoji više, jesu, poput rimskih akvedukta ili lukova, pečat jedinstvene kulture koja je podarila izgled srednjoj Evropi. Premda uopšteno tako nazivani, Saksonci su prvobitno poticali iz različitih nemačkih oblasti, kako je napisao i istoričar Fridrih Tojč, „Herodot Saksonaca“, nerado pobijajući monističku tezu svog oca, Georga Danijela Tojča, takođe slavnog učenjaka. Vekovima su Saksonci uživali gordu autonomiju; zajedno s Mađarima i Sekeljima mađarskoj lozi za koju se govorilo da potiče od Atilinih Huna i čiji su članovi uživali plemićke povlastice - bili su jedna od tri priznate nacije, protiv ili kraj kojih su Rumuni, poglavito u XIX veku, morali da se bore kako bi se izborili za svoje nacionalno dostojanstvo. Slobodni zemljoradnici i časni i gordi građani, Saksonci nisu baš dobro poznavali feudalno gospodarenje i kmetovanje. Osamljeni i daleko od domovine svog porekla, uvek su bili „kultuma nacija“, ne toliko usredsređena na teritorijalno ujedinjavanje s Nemačkom, već na očuvanje vlastitog identiteta u kulturi. Baku Anku zanima grob što se nalazi u Segešvam, ali to je ne primorava da se odrekne dmgih transilvanijskih izleta i predaha. U Sibijuu je knjižara Eminesku svedočanstvo o tome koliko je bogata i

288

289

8. N e m a č k a s u d b a Ponovo smo u Beloj Crkvi. U broju 35 u Ulici 1. oktobra živeo je Fogter, bogati nemački industrijalac i zemljoposednik koji je ostao u Banatu i nakon Prvog svetskog rata. Za vreme Drugog - priča mi baka Anka - u njegovoj je kući, tokom nemačke okupacije, živeo poručnik Vermahta i on mu je gotovio bogate ručkove. Snage Vermahta su ušle u Belu Crkvu 1941. i nemačka grupa, predvodena dr Jozef Jankom, zalagala se za „autonomni Banat“, čija bi vojna sila bila divizija „Princ Eugen“ namenjena isključivo odbrani tog Banata, toliko da je Janko - u želji da napravi razliku između lokalnog Deutschtum-a i nacizma - protestvovao kada je doneta odluka da se divizija rasporedi na druge zadatke i u druge oblasti. Nemačka vojska je bila snažna i ulivala je strah, Rajh još moćan i bogati Fogter živeo je u izobilju i bezbrižan. Njegovi su seljaci, leti, odlazili na polja u dva sata ujutru i radili sve do deset uveče, kada su se vraćali kući i, u baraci iza gazdine kuće, jeli svoj jedini obrok, zahvatajući zajedno iz ogromnog lonca prepunog čorbuljka, s pokojim komadom hleba i masti. Jedne je večeri poručnik, ne znajući, ušao u baraku i upitao ih kako to da u to doba jedu to čudo. Skočivši na noge, s kapama u rukama, nadničari su mu, u strahu, odgovorili da upravo večeraju. Poručnik je jednim udarcem noge oborio lonac, pozvao Fogtera i urlajući mu rekao da je bitanga i da blati nemačko ime, a seljacima da će, od tog trenutka, jesti u krčmi, na njegov račun. Pitam baku Anku šta se na kraju desilo s tim poručnikom. ,,Eh“, odgovara, „ko zna, verovatno su ga u prevratu ubili oni iz šume, partizani, možda jedan od onih što ih je poslao da jedu u kafani.“

9. O k t a v i j a n o v g r o b

još živa nemačka književnost u Rumuniji. Kako mi kaže u Brašovu Horst Šuler, urednik Karpathen-Rundschau-a, veoma je raznolika. Ima, naravno, i lokalnih pesnika, poput Petera Barta, nedavno preminulog, koji je bio apotekar u Blumentalu i dnevno pisao deset pesama na dijalektu, ali tu je i Neue Literatur iz Bukurešta, izvrstan i savremen časopis što se ne plaši poređenja sa evropskim časopisima koji raspolažu većim sredstavima i nemaju tolikih okova. Između 1970. i ’75. delovala je političko-književna avangardna grupa Aktionsgruppe koja je s levičarskih pozicija kritikovala režim i bila izuzetno bogata značenjima. Radovi Petera Mocana i Stefana Sinerta, da navedemo samo neke, i poglavito Gerharda Čejke, mladog kritičara i esejiste koji boravi u Bukureštu, dokumentovano govore o neobičnoj živosti inicijativa, o duhovnom rastu zajednice u nestajanju. Ako je Ervin Vitštok, samo pre nekoliko decenija, na duhovit način opisivao saksonsku palanku, danas pesme njegovog sina Joakima govore o „pažnji prema onome što žuti“. Književnost i, poglavito, kritika Nemaca u Rumuniji ne predstavljaju osamljenu periferiju, već vitalni centar, intelektualno raznolik i veoma raznovrstan, tela što se gasi. I među iseljenicima ima velikih razlika, između onih što su svoju domovinu napustili pre četrdeset godina, poput, na primer, Hajnriha Ciliha, i nastavljaju da opisuju zemlju koja više ne postoji, i potonjih talasa u kojima je svako sa sobom poneo drugačiji komad domovine i drugačije vreme. Pre nekoliko godina otišao je i Alfred Kitner, esejista i pesnik, stari veliki patrijarh i zaštitnik generacija pisaca, prijatelj Paula Celana. Legendami Kitner vemje u večiti karakter poezije; svaka nouvelle vague mladih eksperimentalnih autora kojima je pomagao smejala mu se, držeći ga prevaziđenim, ali svaki put bi, nakon deset godina, mnogi od tih nezahvalnih sinova već uveliko iščezli, dokje stari otac i dalje bio tu i još jeste. Možda je Kitner pogrešio što je otišao, možda je njegova uloga, sve do poslednjeg, bila odbrana vlastitog sveta. Kada bude otišlo i onih četiri ili pet značajnih autora, kaže mi Čejka, pisaću svoje kritike i oglede ni za koga. Ali za književnost može biti i prednost pisati ni za koga, sada kada posvuda kultuma organizacija uobražava, pogrešno, da predstavlja svakoga.

Cma Crkva Kronštata (danas Brašova), čije stare zidine izgledaju kao luteranski psalm „Tvrda stena je naš Bog“, nemačka je tvrdava vere i jasnoće što se suprotstavlja, poput bedema, onom vrenju 1mešavini čiji je Činjanijev Jupiter polimorfan bog. U crkvi nadgobna ploča iz 1647. kaže „Znam i verujem“; kip ratnika, sa oklopom, šlemom, štitnikom za grlo i velikim brcima na licu, podseća na Direrovog Viteza koji grabi pravo svojim putem, ne uzmičući ni pred strahom od Smrti, ni pred sladunjavim laskanjima Đavola. Poput gimnazije Hontems, ispred crkve, i spomenika Hontemsu samom, ovaj nemački ethos je do srži protestantski, poseduje ozbiljnost, ispravnost i snagu Reforme. Zahvaljujući ovim izoštrenim i postojanim vrlinama, Nemci su bili Rimljani Mitelevrope, utisnuli su jedinistvenu kultum mnoštvu različitih loza. Predivni turski ćilimi u ( ’rnoj Crkvi, koji svedoče o otomanskom prisustvu u Transilvaniji,

290

291

10. N e u h v a t l j i v i J u p i t e r U muzeju Bmkental u Sibijuu stoji slika Karla Činjanija posvećena Jupitem i Flori. Samjuel fon Bmkental bio je namesnik Marije Terezije Velike Kneževine Zibenbirgena, vrlo vešt političar koji je umeo da izmiri vemost prosvećenom centralnom despotizmu i brigu 0 lokalnim osobenostima; njemu dugujemo kolekciju umetničkih dela što danas nosi njegovo ime. Jupiter Činjanija, koji zavodi neizbežnu i poželjnu devojku, jeste neka vrsta hermafrodita, uznemimjućeg i odbojnog: telo je mišićavo i moćno, lice uokvireno gustom belom kosom lice je starca koji bi mogao da bude i stara žena, skaredna i neuhvatljiva. Podseća na podvojene likove Felinijevog Satirikona koji međusobno zamenjuju polne uloge, ili na Fridriha II iz drame Hajnera Milera kojeg oličava odlučna i zlokobna starica. Činjani je bio iz Bolonje i sledbenik Karačija, ali njegov Jupiter kao da pripada malogrčko-vizantijskom svetu Pontus Eugzinusa ka kojem teku vode Dunava, svetu neodređenog i nerazlučenih poriva, levantinskom bazam duše.

i i . G r a d na I s t o k u

Uvek možemo izmaći strahotnom pravom životu, poput Zvevog starca, tako što ga stavimo na papir i držimo ga, tako, na odstojanju. Naravno, baka Anka ne piše i nema ni potrebu za pisanjem.

govore o drugoj veri, takođe oprečnoj svakoj mekušnoj podvojenosti, o prepuštanju Alahu, jedinom pobedniku. Poezija ovih saksonskih gradova je građansko-zanatlijska, čvrsta i setna poput one doslednosti kojoj se Adolf Mešendorfer, pevač Kronštata - „grada na Istoku“, odnosno ,,Civitas“ na istočnim granicama Evrope - divio kod svog oca i svog dede, školskog učitelja. Saksonska tradicija slavi statute i drevna prava, razmirice među cehovima, kožari protiv sedlara, ljubomomo čuvana nezavisnost od svake moći zbog koje obućari Kronštata objavljuju rat, 1688, nemačkom cam i odupim se, tokom dualizma, mađarizaciji. U svojim istorijskim romanima o Zibenbirgenu i Mađar Žigmond Moric pominje statute koji su zabranjivali bilo kojoj vojsci, cara ili vojvode, da uđe među zidine Klauzenburga (Kluža) i odaje poštovanje gordosti s kojom čelnik okmga brani povlastice grada. Ova gradska poezija je setna poezija reda i ponavljanja, pouzdana strast navika i mesta koja pokušava da od života što izmiče i istorije što proždire izvuče kakvu garanciju i obmanu trajanja, postojanosti. Građansko-zanatlijski ethos, nemački, ljubav je prema kući, porodici, prijateljstvu i ritmu u kom se kreće njihovo univerzalnoljudsko: roditi se, oženiti se, umreti; mčak, radnja, pivnica, cigara, partija karata, verska služba, san. U priči Hajnriha Ciliha stari Brec svake večeri, istog časa, prolazi pijačnim trgom, skreće u uličicu ,,kod Sueckog kanala“, širi noge, otkopčava pantalone i spokojno piša, odgovarajući u tmini na pozdrave prolaznika, odbomika ili učitelja, i ta dosledna večemja navika postojana je izvesnost što se, na neki način, suprotstavlja surovom izmicanju života i nerazumnoj ljubavi prema novinama. Veseli spokoj večeri u kafeu ubrzo prerasta u setu, mic po mic, vreme prolazi i malo pomalo briše život pojedinaca i same nemačke žajednice; još 1931. protagonisti Mešendorferovog romana Gradna Istoku, zaljubljenom u svoj Kronštat, na kraju ne preostaje ništa dmgo do da se, u samoći, posveti pisanju hronike i uspomena svog voljenog grada i da u tom učenom sitničarenju prepunom ljubavi, okrenutom prošlosti, potraži utehu za pustoš svog trenutnog postojanja.

Čas spokojno, čas setno sitničarenje ove nemačke buržoazije ponekad se izlaže podsmehu. Tokom 1848. Saksonci izTransilvanije su bili neodlučni da li da prihvate ili odbiju ujedinjenje s Mađarskom; Kronštat je bio za, Hermanštat protiv - toliko protiv da su na kapijama grada čuvari pitali strance koji su želeli da uđu na čijoj su strani, cara ili pobunjenika. Ako bi propitivani odgovorio ,,s pobunjenicima“, nisu ga puštali; čini se da nisu uzimali u obzir mogućnost da neko može i da slaže. Godina ’48. bila je metežna i među Saksoncima, kao i svugde, i ključala je protivurečnostima, liberalnim i revolucionamim zahtevima što su se međusobno poništavali, poput Mađara pobunjenih protiv Habzburgovaca i neprijatelja mmunske pobune Jančua. Čitava transilvanijska istorija je veoma složena intarzija razmirica, ukrštanja, sukoba, saveza i razvrgavanja nacionalnih saveza; romani Morica ili M ikloša Jošike, na primer, pokazuju kako su se transilvanijski knezovi dovijali, u doba otomanskog prisustva, između Habzburgovaca i Turaka. Ovo stecište naroda i sukoba snažila je, kao što se katkad desi u mešovitim graničnim oblastima, svest o zajedničkoj pripadnosti, osobitom identitetu, prožetom razmiricama, ali nezamenljivom u konfliktnoj izuzetnosti, svojstvenom svakom od učesnika sporova. Transilvanija je kolevka mađarske kulture, još od autobiografije iz XVIII veka Mikloša Betlena, ili dela Ispovesti i Uspomene, takođe iz XVIII veka, princa Ferenca Rakocija II, velikog vođe pobune Kuruzzen-a protiv Habzburgovaca, ali je i kolevka mmunske nacionalne svesti, književne škole što između XVIII i XIX veka ističe neprekinuto trajanje latinskog činioca u Dakiji i jezičko-nacionalno jedinstvo Rumuna. Lučijan Blaga, pesnik i mmunski prevodilac Fausta, posvetio je obimnu studiju kulturi Transilvanije u XVIII veku, ali njegova

292

293

12. T r a n s s i l v a n i s m u s

poetska Transilvanija živi prvenstveno u selu opevanom njegovom prozom. Selo voljeno bez ikakvog vraćanja seljaka u pradedovska doba i ikakve pizme prema građanima, već kao mitski i fantastični model, kao idealni „mioritski prostor“, odnosno predeo rumunske duše: Miorica je, u narodnoj rumunskoj pesmi, jagnje, simbol žrtvovanja koje se krotko prihvata iz ljubavi prema drugima, kako vlastita smrt ne bi dovela do odmazdi i osveta. Mračno i dramatično je, pak, delo Priča o čoveku koji se smeje (1919) transilvanijskog mađara Dešoa Saboa, zanimljive i izmučene figure vitalističkog intelektualca. Zadojen Ničeovim delom i progonjen idejom čistog i apsolutnog mađarstva, Sabo je zagovarao kult zemlje i rase, prepuštajući se fašistoidnom i antigrađanskom šovinizmu čije je idealno lice, po njemu, predstavljalo netaknuto transilvanijsko selo. S pobedom kontrarevolucije Hortija shvatio je, ipak, kao pravi ničeovac, da je, pre svega, fašizam, a ne samo demokratija, izobličavao i čistio pred sobom, u veštačkoj i prividnoj modemizaciji, prvobitnu čistotu tradicije, i tada je objavio rat svima, „nemačkojevrejsko-slovenskom“ građanstvu, fašizmu, a potom i nacizmu, daviteljima neiskvarenog mađarstva. Reč ,,Transsilvanismus“ ukazuje na mnogobrojnost naroda ujedinjenih osećanjem da pripadaju mešovitoj i složenoj oblasti. Saksonci su, izvesno, snažno propatili zbog kraja svoje autonomije, što je potvrdila mađarska vlada 1876. godine ukidanjem Comes-a, „Sachsengraf‘-a, odnosno kontea koji je predstavljao njihovu „Nationsuniversitat“, njihovu jedinstvenu nacionalnu celinu. Romani i priče opisuju, čas vedro, čas kivno, asimilaciju i otpor toj asimilaciji, kamenice što su ih jedni na druge bacali mađarski i nemački dečaci. Saksonci su, u svakom slučaju, tokom vekova toliko razvili svoje osećanje samostalnosti da su 1908. primorali vlastitog lidera, Rudolfa Šulera, da izjavi kako ne žele da budu „jednostavno Nemci, već Nemci iz Zibenbirgena“ i da su namemi da isključivo brane postojanje i osobitosti njih samih, kao Saksonaca, bez želje da se žrtvuju za Švabe kojima preti mađarizacija, štaviše, prihvatajući činjenicu da su „drugi Nemci“ u Mađarskoj osuđeni da iščeznu.

Nemački pisci su pokušavali da izmire odanost transilvanijskoj autonomiji s germanizmom i habzburškom krunom, s privrženošću Franji Josifu kao caru Austrije, ali ne i kao kralju Mađarske. Premda mu nije stran nemački nacionalizam, Adolf Mešendorfer slavi germansku kao univerzalnu, sveto-rimsko-carsku ideju koja obuhvata sve narode, Germane i Kelte, Slovene i Galilejce; izvrgava mglu rasiste opterećene tevtonskom veličinom koji izmišljaju „gotskog čoveka“, pošto univerzalna ideja - čiji su nosioci Nemci - ne može biti, po njegovom mišljenju, vezana za neku rasu ili za neki stil, već se mora odnositi na čitavu Evropu, i onu latinsku i slovensku. Ali - kaže u svojoj knjizi paroh Kronštata - nemački car je izdajnik pošto Nemce sa Istoka, prave barjaktare i predstraže germanske ideje, prepušta propasti. I u romanu Između granica i doba (Zwischen Grenzen un Zeiten, 1937) Hajnriha Ciliha Saksonci, koji su uvek ,,davali“ okolnim narodima, osećaju da ih je dvor u Beču napustio. U ovom svom delu, premda ne i lišenom šovinističke pizme i antisemitizma, Cilih opisuje višenacionalnu transilvanijsku mešavinu i njene razmirice, uz izvesne naklonosti prema njenim različitim etničkim činiocima; u gmpi prijatelja protagoniste, Luca, zastupljene su različite nacionalnosti, i premda na početku Luc na svoje iznenađenje otkriva da je pastir Rumun ili s mukom uspeva da zamisli da iza planina njegovog mesta postoji neka dmga država, Rumunija, na kraju jedan od njegovih prijatelja, Nikolas, postavši mmunskim pomčnikom, ne predstavlja - u novoj Rumuniji koja je, nakon Prvog svetskog rata, pripojila Transilvaniju - prekid s tradicijom, već možda nadu u nastavak njenog neprekinutog trajanja. Iako ismeva uskogrudi i zažareni germanski kult, i za Ciliha je nemački narod veliki pošto, piše, ne želi da nametne isključivo samog sebe, poput malih loza što ne vide dalje od vlastitih ograničenih međa, već univerzalne ideje i vrednosti, ,,ono što je veliko“ i ,,ono što je pravično za sve“. Stoga je on protagonista „svetske istorije“; činilac je što ujedinjuje i povezuje narode srednje i istočne Evrope koji su bez njega podeljeni i nesvesni jedni dmgih, kao što je nemački, poput latinskog u drevno doba, zajednički i, stoga, univerzalni jezik, kraj kojeg valja

294

295

Grob Oktavijana je u Segešvam, gradu koji je opčinjavao Eneju Silvija Pikolominija, biser Zibenbirgena, prepun kula i vrletan „Nirnberg Transilvanije“. S gotskim kućama i kulama posvećenim cehovima - kula kovača, obućara, krojača, kožara, zanatlija bakamih proizvoda - i tišinom njegovih čarobnih ulica što se uspinju ka citadeli, Segišoara - za Saksonce Šasburg, a za Mađare Segešvar - podseća na Prag, na tajnovitost njegovog kamenja i kapija što se otvaraju u neki dmgi i skriveni prostor, na neočekivanu stranu svega. Vitki i

šiljati metalni stegovi, na kulama, ocrtavaju se postojano i odvažno na nebu i u vetm, vitezovi što iščekuju bez straha, na borilištu tumira, neizvesnu sudbu. Grad je sav mir i tišina, ali ako čovek podigne pogled na one stegove, očekuje da začuje tmbe, početak neodređene i neumitne bitke. Pokolji i užasi nisu poštedeli ovu heraldičku lepotu. Dana 31. marta 1785. vlastelin Andreas Mec pisao je iz Albe Julije svom bratu Mihaju, članu senata Sigišoare, saopštavajući mu sa zadovoljstvom vest o pogubljenju Horee i Kloške, vođa velike seljačke bune iz 1784, koja se, u svojoj borbi protiv ropstva, pozivala na istog cara, velikog Josifa II, i na njegova obećanja, a koju je car bio primoran da na tragičan način uguši, premda su saveznici njegovih reformi bili upravo ti seljaci, a ne plemići protiv kojih su se oni podizali. Kako bi Johanes Andreas Mec doživeo svoje moralno uznošenje, Kloška je umro na točku, dok je Horei, na posredovanje vojvode Jankoviča, udeljena povlastica da ga, pre no što su ga podigli na točak, probodu dva puta sabljom. Tela su potom bila raščerečena, meso ostavljeno ispred kućnih vrata, a dmga parčad razbacana po ulicama, „kako bi bila upozorenje dmgim vlaškim pobunjenicima“. Ne pratim baku Anku na Groblje, to je nešto što se obavlja udvoje, bez trećeg suvišnog, ona sama mora da se suoči sa svojim pomčnikom. Dok je ona sa Oktavijanom, uspinjem se na Sat-kulu iz XIV veka. Gore, na četvrtom spratu, nalazi se mehanizam sata, s figurama dana u nedelji, visokim oko metar i različitih boja, koje se u ponoć pomeraju, svaka zauzimajući mesto namenjeno joj i pojavljujući se kada na nju dođe red. Nalazim se iza ili, bolje, unutar mehanizma sata, koturi i mali čekrci što pokreću sekunde, nezgrapne obojene figure i sve ostalo, i godine koje su prošle kako je baka Anka videla Oktavijana. Kako kaže Kapetan u Bihnerovom Vojcekul „Moj Bože, naježim se kad pomislim da svet utroši jedan dan da se okrene oko sebe, kakvo rasipanje vremena... zaplačem kad god vidim svoj kaput kako visi na zidu...“ Sa ove osmatračnice ceo život deluje kao gubljenje vremena, kao kvarljiva mašina. Poput sata što odbrojava njeno trajanje, i stvar-

296

297

da procvetaju svi pojedinačni jezici drugih naroda, od kojih, pak, nijedan ne prelazi granice svog roda. Ovo gesamtdeutsch viđenje, totalnonemačko, mač je s dve oštrice: može da se u godinama nacionalsocijalizma suprotstavi njegovom varvarskom rasističkom imperijalizmu u ime univerzalnosti, ali može i da mu ponudi ideološka polazišta i strasti što mu potpomažu da nesmetano vlada. I sam se Cilih koleba između nacionalističkih tonova i bratski nadnacionalnih reči; na kraju romana, Luc, Saksonac iz Transilvanije, ne emigrira u Nemačku, već ostaje u svojoj zemlji i novoj rumunskoj domovini, pošto je - kaže - zadatak Saksonaca da sada Rumuniji podare ono što su u prošlim vremenima podarili Austriji i Mađarskoj. To je njihova dužnost i način da budu Nemcima - naporan zadatak budući da je „teško, bezmemo teško biti Nemcem na Istoku“. Toliko teško da to ni Beč, ni Berlin ne razumeju; Habzburgovci i Hoencolemi su izdali svoje najpredanije straže. Odnos periferije s centrom uvek je težak; ko živi na granici, geografskoj ili kultumoj, oseća se pravim čuvarem i predstavnikom svoje nacije i oseća se neshvaćenim od ostatka te iste nacije koja mu se čini nedostojnom da to i bude. Ako u priči Ervina Vitstoka porodica Fogt, u Hermanštatu, pobožno u kući čuva portret Bizmarka, u romanu Ciliha, pak, Bizmark biva prokažen kao neko ko je, kako ne bi Mađare okrenuo protiv sebe, cinično napustio Nemce sa Istoka. Baka Anka, kojoj pominjem problem, rešava stvar tako što kaže da taj Bizmark mora da je bio Jevrejin.

13. Na s a t - k u l i

Bistrica duguje čuvenje grofu Drakuli - ne onom pravom, Vladu Cepešu, Nabijaču, čija se kuća pokazuje u Segešvaru, već onome lažnom, vampiru iz romana Stokera u kojem se, između ostalog, grad zove nemačkim imenom, Bistric. U svakom slučaju, sigumiji sam od Džonatana Harkera, protagoniste Stokera, budući da je baka Anka neosetljiva na svako čudovište noći i, uopšte uzevši, na svakoga ko bi da joj ulije strah. Književna naprava Stokerovog romana je savršena i otkriva zavodljivost mehanizma. Povrh toga, ono što pobuđuje znatiželju dunavskog putnika jeste to što grof Drakula uzdiže, u III poglavlju, Sekelje, hunsku lozu nomada pograničnih konjanika, dugi niz vekova razmeštenih kako bi čuvali granice od najezda Ugara, Longobarda, Avara, Bugara i Turaka, gde su svi od reda bili plemići budići jednaki na

sapima svojih konja i nesiti slobode. Sekelji se, od pamtiveka, jedva razlikuju od Ugara; poslednjih godina, mađarski pisac Đerđ Kovač i mmunska spisateljica Lučija Demetrius su ih opisali u svojim romanima. Zbirka njihove narodne poezije, iz 1863, nosi naslov Divlje ruže. Pred crvenom bojom tih mža, tako štedro prolivana krv u filmovima i knjigama o Drakuli obojena je vodica. Dvorac Drakule, stoji u romanu Stokera, nalazi se blizu Bukovine koja je danas unutar sovjetskih granica. Godine 1865. Ferdinand Kimberger, pero bečkog Feuilleton-a, očekivao je da će na tim udaljenim i netaknutim istočnim oblastima habzburškog carstva nići nova i sveža književnost, nemačkog jezika, ali hranjena svim kulturama one austro-rumunsko-jevrejsko-rusko-rusinske mešavine. Cedni čokoti Pmta valjalo je da u austrijskim venama zamene umomo i učmalo vino Rajne. To predviđanje se ostvarilo kada carstvo, kojeg su njegove istočne zemlje imale da preporode, više nije postojalo; Cernovci, prestonica Bukovine, postalo je živo i višenacionalno književno središte - sa Izikom Mangerom, Recorijem, Alfredom Margul-Sperberom, Rozom Auslender i mnogim dmgima - nakon 1918. U delu Hermelin u Černopolju Gregor fon Recori, ,,apatrid“ i „poliglota homme a tout fa ire“ poput svojih likova, dočarao je kroz neuhvatljivu i setnu poeziju plodnu dvosmislenost tog Vavilona, njegovu ironičnu igm istine i privida što smenjuju uloge i unose nespokoj. Taj svet je nestao i njegov najveći glas, Paul Celan, izrekao je apsolutnu istinu tog nestajanja, smrti i zanemelosti. Celanova lirika ekstremna je orfička poezija, poj koji se spušta u noć i u kraljevstvo mrtvih, koji se stapa s nerazlučenim vitalnim žamorom i krši sve oblike, jezičke i dmštvene, kako bi iznašao magičnu i tajnovitu reč koja bi otvorila tamnicu istorije. U najuzvišenijoj paraboli modeme poezije pesnik želi da bude spasitelj, da na sebe primi zlo postojanja i ponovo iznađe prava imena svega, izbrisana lažnim jezikom govora. U zamršenoj mreži posredovanja što obavija pojedinca pesnik je osobeno stvorenje koje odbija da u prevojima te mreže načini svoju jazbinu i koprca se kako bi je pokidao i dosegao dno bića što ga ona skriva. Često je, kao u slučaju Helderlina ili Remboa, ishod te pusto-

298

299

nost je mehanizam, organizacija postepenog kapanja, montažna linija uvek i jedino usredsređena na narednu fazu. Ko voli život, valjalo bi možda da voli i njegovu igru spojnica, da se ushiti ne samo zbog putovanja ka dalekim ostrvima već i zbog birokratske procedure za produžetak važenja pasoša. Ubeđenje, što odbija svakodnevnu opštu mobilizaciju, ljubav je prema nečemu drugom što je više od života i što blesne samo za vreme stanke, prekida, kada je mehanizam zaustavljen, uprava i svet na odsustvu u pravom značenju reči odsustvovati, praznina, nedostatak, nepostojanje, i tu je samo visoko i postojano svetlo leta. Svet je, kako kaže Borhes, stvaran, ali zašto mora i da nas toliko zajebava? Ono što bi čovek želeo, u suštini, predstavlja skroman zahtev, tek ponekad pobeći iz škole, i dalje nepomućeno poštujući nastavnika. Figura meseca (lunae dies, ponedeljka) okreće mi leđa, ali nedelja, Sonntag, dan sunca (i zlata, bogatstva, dodaje vodič), pokazuje tupo i rumeno oblo lice. S prozora gledam dole; vrativši se iz svoje posete, baka Anka mi lakonski daje znak da siđem. Pivnica, koju nam je prolaznik preporučio na nemačkom dijalektu, u ponudi ima, i pored rumunske prehrambene krize, sasvim ukusne kobasice.

14. N a r u b u t i š i n e

lovine smrtan, pošto iza mreže ne postoji ništa i pesnik propada u ništavilo. I Celan je tražio to ,,dno-ne dno“ života, kako kaže u jednoj od svojih poslednjih pesama koje je preveo Đuzepe Bevilakva. Rođen u Čemovcima, a umro izvršivši samoubistvo u Parizu 1970, Celan proživljava holokaust, u kojem su nastradali njegovi roditelji, kao apsolutnu noć što zatire svaku mogućnost istorije i pravog života, a potom lično iskušava nemogućnost ukorenjivanja u zapadnu kultum. On u sebi sažima, kako je rečeno, čitav vek evropske poezije, rođene iz razdora pojedinca i stvamosti, izražavajući i brodolom onih snova o izbavljenju sveta i uništavajući se u tom predstavljanju vlastitog mučeništva. Njegova se lirika nadvija nad mbom tišine, ona je reč istrgnuta od ćutnje i iznikla iz ćutnje, odbacivanja i nemogućnosti lažne i otuđene komunikacije; njegovi zahtevni stihovi svi su prožeti, u najsmelijim leksičkim i sintaksičkim obrtima, tim negacijama, poricanjima u kojima se ogleda jedina istinska mogućnost osećanja. Celan je živeo svoj razdor i istrebljenje kao apsolutno zlo. A ono, naravno, ne postoji i Erik Vil je s pravom upozoravao na njegovu Meduzinu zavodljivost; i najsurovije delo povezano je istorijskim - odnosno, relativnim - vezama sa sveopštom stvamošću. Ali u trenu u kojem se proživljava zlo se oseća kao apsolutno nasilje, pa ni misao koja pokušava da dokuči njegove uzroke i razloge ne može da zaboravi tren u kojem se ono podnosi u potpunoj patnji, ukoliko ne želi da se izopači u ćiftinsku pomirljivost što ublažava bol i onemogućava istinsko poimanje tragedije. Celan staje, bolno blisko i bez ikakvog umimjućeg pojmovnog posredništva, na stranu pobeđenih. On je verovatno poslednji orfički pesnik, verski reformator - kako ga naziva Bevilakva - orfičke poezije što je dovodi do zaslepljujuće prvobitne neukaljanosti pre no što se posve ugasi. Čitav jedan vek te su radikalne negacije jezika i postojanja predstavljale stvami otpor dmštvenom otuđivanju. Sada više ne izazivaju nikakvu pravu sablazan; ko bi danas krenuo tim putem, uistinu sam proživljavajući sve, verovatno bi, primećuje Tito Perlini, krenuo u susret patetičnoj sudbi i lako bi ga progutala mašinerija

otuđene komunikacije. U Celana se primećuje čak i to radikalno odustajanje, gest osobe što zaključuje jednu tradiciju i briše je zajedno sa samom sobom. Platonova osuda poezije je neprihvatljiva, ali je svaki put neophodno sučeliti se s njom. Poeziji koja jedino od same sebe traži spasenje preti opasnost da, samozadovoljna, podražava protivurečnosti, bedu i, možda, banalnosti vlastitog stanja duha što, po Platonu, isključuje traganje za pravdom i istinom. Jasno, niko sada ne može da doživljava ovaj problem kako ga je doživljavao Platon, ali pesma što se hrani samo sobom može da se ogreši o samu poeziju; poput rimovanih katrena i strofica, i dronjci reči što tumaraju mrakom mogu da se beskonačno ponavljaju i obnavljaju vlastitom mukom, postajući, premda izmučena, ipak retorika. Celanova žrtva je i otklanjanje ove opasnosti. Nemoguće ubeđenje nateralo ga je da zaćuti i nestane, nakon što je ostavio, mogućim savremenicima ili potomcima, svoj „rukopis u boci“. Celan je nestao u noći, u vodama Sene gde je potražio smrt. Stih njegov kaže „svetlim iza samog sebe“; poezija je taj blesak što označava gde je on, sa svojim stihovima, nestao.

300

301

15. P r e t p o s t a v k a o s a m o u b i s t v u Malo intelektualno razočaranje izazvano zavodljivošću art d ’apres l ’art-a. U Bukovini je živeo Robert Flinker, psihijatar i pisac s kafkijanskim težnjama, autor - na nemačkom - romana i priča 0 zagonetnim procesima, neznanim krivicama i tajanstvenim sudovima; i pored očiglednog duga prema Kafki, pisac koji unosi nemir i svoju sopstvenost u pisanje. Flinker, Jevrejin, preživeo je skriven Hitlerovu okupaciju; izvršio je samoubistvo 1945, nakon oslobođenja. Bio sam očaran tom sudbom: zamišljao sam čoveka koji odoleva pretnji smrti, ali spoznaje da je neprilagođen slobodi i svršetku košmara ili da je čovek koji može da podnese nacizam kao Zlo, ali ne i staljinizam kao lice Oslobođenja, te se, uzdrman idejom da je alternativa Hitleru Staljin, ubija. Volfgang Kraus mi je, pak, ispričao da je Flinker izvršio samoubistvo zbog ljubavi, zbog očaranosti i sentimentalnog razočaranja

koje je proživeo kao gimnazijalac. Mogući roman o romanopiscu, tako, odlazi u vetar. A šta ako je to ista stvar? Kada je čovek umoran od života, bira, kako bi ga se oslobodio, nesvesna i zaobilazna sredstva, infarkt, rak. A zašto ne i nesrećnu ljubav? Nesposoban da odmah dođe do zaključaka i da se ubije čim je poistovetio slobodu sa Staljinom, Flinkeru je možda bio potreban neki posrednik i pronašao je tek bilo koju devojku, u stanju da mu pripomogne ono malo koliko mu je nedostajalo.

16. S u b o t i c a i l i p o e z i j a l a ž n o g Vraćamo se u Belu Crkvu praveći ogroman krug koji nas vraća u Mađarsku, a odatle u Jugoslaviju, u Suboticu, pošto je baka Anka odlučila da, ukoliko želim da steknem neku predstavu o tim krajevima, moram da je vidim. Neočekivan i neverovatan, izgleda kao grad dražesnih krivotvorina i prestupa. Početkom XIV veka Gabrijel Semljeni, tajni pisar kralja Sigismunda, udelio mu je povelju 0 povlasticama s kraljevskim žigom koja je, potom, proglašena lažnom, zajedno s mnogim drugim dokumentima, i pisar je završio na lomači. Nedugo pre no što je pala u ruke Turaka, u XVI veku, Subotica je nakratko bila sedištem i pod vladavinom tobožnjeg Cara Jove, Pustolova. Proglašena za slobodni grad u doba Marije Terezije, poseduje fiskalno-setni pečat terezijanskog stila, na koji se, početkom dvadesetog veka, nakalemio neobuzdani liberty. Kuće dreče u žutim i svetloplavim bojama, postaju ljušture školjke, prevučene su neobičnim ukrasima i uresima, venci što liče na ananas, nagi dečačići s bujnim ženskim grudima, ogromne i bradate karijatide koje u donjem delu poprimaju obličje lavova što se, pak, utapaju u bezoblično talasanje. Napuštena sinagoga kao da je izašla iz Diznilenda, sa svojim velikim, nezadrživim kupolama, upadljivim bojama, lažnim mostićima što vise između razbijenih prozora, stepenicama prekrivenim travom. Opština je orgija vitraža i monumentalnih stepenica, raznorodnih ukrasa; ovde je libertv do kraja odvmuo svoje česme. Predstavlja skup i preplitanje nespojivih delova, kao da je svaki od opštinskih većnika, posetivši Beč, Veneciju ili Pariz, preslikao deo onoga što je video i kao 302

daje Opština zbir tih delova. Broh, koji je u eklektizmu sklonom esteticizmu Beča s kraja veka uviđao nepostojanje vrednosti prikriveno šljokicama, odnosno kič, iznašao bi ovde rečiti primer tog kiča. Čini se da je lažno poezija Subotice; u mašti Danila Kiša, njenog čarobnog pripovedača, lažno postaje i bezmemo krivotvorenje života što ga je sproveo staljinizam, kao i tajno udvajanje revolucionara koji, kako bi pobegli od vlasti, menjaju, umnožavaju, prikrivaju, gube vlastiti identitet. Likovi Grobnice za Borisa Davidoviča, jedne od najznačajnijih knjiga današnje srpske književnosti, jesu figure univerzalne istorije koja je, u celini, galerija krivotvoritelja, žrtvi i krvnika. Ko zna zašto se ovaj kič raspomamio upravo u Subotici. U obližnjem Sombom, zgrada Komiteta ponovo poprima staložen i geometrijski red, postojanost grada gde su se posvećivali studijama i planiranju kanala koji su povezivali Dunav i dmge reke. Blizu Sombora živeli su Šokci; u Subotici su, pak, bili Bunjevci, pristigli u proteklim vekovima iz Hercegovine za koje knjiga s kraja veka kaže da su, za razliku od Mađara što su voleli zaobljene i mmene žene, bili skloniji bledim i krhkim lepotama. Neposredno uz mađarsku među, Subotica je granični grad, živ i jezički mešovit; svako malo čovek, na tren, zaboravi da li je u Jugoslaviji ili Mađarskoj. U Ulici B. Kidriča, na metalnoj pregradi postavljenoj zbog radova na putu, priučeni i zaljubljeni poliglota napisao je: „Jai t’ame“.

17. N o v i S a d i o k o l i n a Ponovo na pravom pravcatom Dunavu. Novi Sad je bio „srpska Atina“, kolevka kulturnog i političkog preporoda Srbije. Danas je prestonica Vojvodine; jezika zvanično u upotrebi, ujavnim službama i skupštini, ima pet (srpski, mađarski, slovački, mmunski i msinski), premda srpski nesumnjivo dominira, u potpunosti u vojsci. Predeo je prelep, Petrovaradinska tvrđava nadvija se sa svojim austrijskim i otomanskim sećanjima nad Dunavom, u obližnjim šumama Fruške gore kriju se pravoslavni manastiri, sa svojim ikonama i drevnim spokojem. 303

Na pijaci Novog Sada mogu se videti i seljanke u slovačkoj nacionalnoj nošnji. Kao i Novi Sad, i čitava Vojvodina prikazuje svoj višenacionalni karakter, gotovo koncentrat onog jedinstva-mnoštva što, uopšteno gledajući, čini Jugoslaviju i čemu ekonomske krize i porivi za osamostaljenjem raznih republika kao da svako malo prete. U intervjuima pomenutog televizijskog priloga, Jon Petrović, Rumun koji predsedava kancelarijom kultume samouprave u Žitištu, tvrdi da se, kada ode u Rumuniju, oseća u stranoj zemlji. Bački Petrovac je centar Slovaka koji imaju bogatu kultumu tradiciju; nakon Titovog zaokreta ’48, neki od ovih Slovaka su imali velikih teškoća jer se sumnjalo da gaje simpatije prema staljinističkoj Cehoslovačkoj, dok su drugi, uputivši se u Slovačku, bili kinjeni budući sumnjivi da su titoisti. Na televiziji, njihov biskup Juraj Struharik pokazuje svoj crveni i kvrgavi nos osobe koja zdravo voli pivo i kobasice. Rusini se jogunasto razlikuju od Slovaka i Ukrajinaca, tražeći u kulturi - kako kaže njihov predstavnik Julijan Rac - svoj identitet. Poput Slovaka, ali i više od njih, i Mađari imaju svoje novine, časopise, izdavačke kuće, živu autohtonu književnost. Pre nekoliko godina umro je Ervin Šinko, velika figura Novog Sada, koji je, kao izgnanik u Moskvi nakon što je učestvovao u republici Bele Kuna, u svojim sećanjima, Roman jednog romana, opisao teškoće objavljivanja, u Moskvi staljinističkih čistki, svog romana Optimisti, bogate slike od 1200 stranica posvećene mađarskoj revoluciji iz ’ 19, i poglavito one strašne staljinističke godine. Roman jednog romana je veoma važno svedočanstvo, priča o piscu koji veruje da je pisao ni za koga, pošto se čini da su i njegova knjiga, kao i dnevnik, zauvek zavetovani neizdatom i autor proživljava dramu dela lišenog destinatara, utvare pisanja koje kao da upija život, ali bez mete i ishodišta. U staljinističkoj Moskvi Šinko, povrh toga, živi - u senci procesa, čistki i progona - u položaju „objektivnog oportuniste“ kojeg, premda nimalo sklon saučesništvu iz lične samoživosti, ipak objektivno prihvata, iako uviđa gnusnost tiranije, njenu ucenu, ubeđen da u antifašističkoj borbi u tom trenutku nije moguće suprotstaviti se staljinističkom režimu i ugroziti ga, shvatajući, ipak, da na tom ubeđenju počiva saučesništvo koje pruža podršku teroru.

Na izvanrednoj stranici, od 18. marta 1936, beleži razgovor između Gorkog i Malroa koji je došao u posetu SSSR-u. To je britka fotografija zadrtosti od koje niko nije pošteđen. Razgovor među onom dvojicom dotiče se i Dostojevskog; Gorki ga otpisuje kao teologa propovednika, dok Malro, premda iznosi da je Dostojevski velikih upitanosti nad svetom oveštao, primećuje, kakve li ljubaznosti, da postoji i valjan Dostojevski, okrenut solidamosti i budućnosti. Niko od najprostijih i najneukijih čitalaca što su po celom svetu čitali Dostojevskog u očajnim verzijama i sklepanim izdanjima nije izrekao slične gluposti. Spiritus inflat ubi vult; u onom trenutku Gorki i Malro, dva pisca dostojna poštovanja, poseduju negativni primat: ne postoji niko ko književnost razume manje od njih. Nisu bili primorani, niti se mogu opravdati kakvom pretnjom; Staljin ih ne bi poslao u Sibir da nisu pričali o Dostojevskom. Potakla ih je možda još veća niskost, nejasna želja za dosluhom, za prednjačenjem, za posedovanjem glavne reči i davanjem tona kultumoj debati. Obojica mogu reći da su dosegli vlastiti cilj, zavidni rekord. U Vojvodini ima Cigana, Roma, koji nisu samo violinisti, već i filolozi, poput Trifuna Dimića, autora rečnika ciganskog - u Sibijuu, u Rumuniji, imaju, uostalom, još starešinu koji razrešava, barem u vidu prvostepenog suda, njihove sporove u skladu s drevnim plemenskim zakonom. U zvaničnim upitnicima Vojvodine sve je veći broj onih koji se, kada je nacionalnost u pitanju, izjašnjavaju jednostavno kao ,,Jugosloveni“. Italijan što živi u Novom Sadu kaže, ipak, da se oseća kao pomčnik Drogo iz romana Tatarska pustinja, uronjen u učmalo iščekivanje nečega što ne stiže.

304

305

18. L j u d i s g ra n i c e Baka Anka nerado govori o Grenzer-ima, Graničarima, legendamim i neregulamim vojnicima Vojne Krajine; Vojnu Krajinu je raspustio Franjo Josif dvadesetak godina pre njenog rođenja, ali čini se da je, netom pre, njena baka bila u vezi s jednim šajkašem i da je bila povodom, u malom svetu Bele Crkve gde sigumo nije bilo lako sakriti tajne i sablazni, nelagodne sramote. Šajkaši - tako nazvani po

svojim malim i brzim barkama što su naoružane i neuhvatljive jurile Dunavom, šajkama - bili su lađari i vojnici reke, mahom Srbi. Njihove male flote, namenjene ratovanju s Turcima, bile su uključene u Vojnu Krajinu, zvanično ustanovljenu i u Banatu, s njenim Čardacima ili osmatračnicama, u XVIII veku. Vojna Krajina, ta duga autonomna linija koja se protezala čitavih hiljadu kilometara, u odbranu carstva, od Kranjske do Balkana, bila je duša dunavskog sklopa, limes čvrst poput onog rimskog i nomadski poput naroda u seobama što su se, u talasima, u nju slivali bežeći pred Turcima i feudalnim gospodarima. Rođena u Štajerskoj i Kranjskoj u XVI veku, Krajina se rasprostrla na istok i na jug poput zmije, kao pokretni zid koji se produžavao kako su rasle carske vojne snage. Krajina je imala autonomni status, obuhvatala je u jedinstvenu zajednicu vojnike i njihove porodice što su se povinovale Knezu ili Vojvodi i dalekom i nevidljivom caru, ali nisu bile potčinjene ikakvom moćniku ili kakvom feudalnom gospodaru. Duž svojih hiljadu kilometara obuhvatala je različite narode, Vende-Lužičke Srbe, Nemce, Ilire, Vlahe, ali je njeno nacionalno ustrojstvo bilo složeno i neodređeno. Graničari su velikim delom, prvenstveno u početku, bili Hrvati, ali taj je pojam, pak, i sam označavao različite loze; veoma značajnu grupu predstavljali su i Srbi, što su živeli u zadrugama, neodeljenoj porodičnoj krvnoj zajednici dobara, nerazlučenom jedinstvu veza, osećanja i imovine. Graničari su branili carstvo od pljačkaških pohoda i napada Turaka, ali su u njihove redove pristizali pustolovi skitnice koji su se slabo razlikovali od razbojnika, hajduka i uskoka, kao i poglavito seljaci što su želeli da uteknu od feudalnog ropstva. Moćni velikaši su mrzeli ove slobodne vojnike nezavisne od njihove vlasti i jadali su se više zbog njihove samostalnosti, nego zbog turskih pohoda, ali Graničari nisu zazirali od njih, kao što se nisu plašili ni polumeseca. U priči Hajnriha Ciliha pripoveda se kako Graničari batinaju do krvi po zadnjici nadmenog mađarskog barona, čije se imanje graniči s njihovom teritorijom, i kako, ne bi li izbegli pravne nevolje - pošto se spor odvija upravo na liniji razgraničenja i neizvesno je koje pravo preovlađuje, ono feudalno ili samosvojni

zakon njihove oblasti - stavljaju barona na klupu smeštenu na samu među, plaćajući mu danak u ruke koje se nalaze na njegovom imanju i bičujući ga po zadnjici koja se nalazi u Krajini. Priča o Krajini, koja je bila i sanitami kordon protiv kuge, jeste, kroz vekove, priča o neredu, ali i redu, čeličnim vezama što su povezivale te ljude čija je domovina bila ničija zemlja između tuđih domovina; to je priča o surovosti, o varvarskim i svirepim mukama, odanosti, hrabrosti, preteškim naporima, divljoj vitalnosti, vojničkom razmetanju, poput priče o dvojici Pandura što su bili poslati da sprovedu carski bataljon od pet stotina pešaka kako ga niko ne bi oteo. I to je poglavito priča o gordoj samostalnosti, o ljubomomom čuvanju vlastite nezavisnosti od svake spoljašnje vlasti. Kada je, 1871. i konačno 1881, carskim dekretom ukinuta Vojna Krajina i stavljena pod nadležnost mađarske administracije, Graničari su se osetili izneverenim. Svetozar Miletić, neokmnjeni kralj Srba iz Ugarske, javno je optužio Franju Josifa, a Mihajlo Pupin se sećao kako mu je njegov otac, stari Graničar, rekao: ,,Ti nikada nećeš biti vojnik careve vojske. Car je pogazio reč, on je izdajnik za ljude iz Krajine.“ Preduzimljivost šajkaša koji je za sobom ostavio nedostojno sećanje u porodici bake Anke možda je, dakle, jedan od poslednjih podviga ljudi iz Krajine. Kao i mnoge što posvećuju svoj život odanosti cilju ili stegu, i njih je izneverio vlastiti steg. Veliki austrijski mit o vemom slugi svog gospodara uči da je sluga veran, ali da ga gospodar često izneverava.

306

307

19. V e r t e r o v s k i s t a l j i n i s t a Dakako da i Bela Crkva, kako je lako pretpostaviti, ima svoju književnost. Svaka nacionalnost može da se pohvali vlastitom kulturom, i Srbi su, na primer, s pravom ponosni na pravnika - i ministra pravde - kakav je Gliša Geršić, vrsni zanalac javnog i međunarodnog prava, proučavalac rimskog i ratnog prava, autor nezaobilaznog dela o pravnim aspektima balkanske krize 1909. Profesionalna deformacija, potpomognuta skromnim jezičkim znanjima, navodi me da se, jasno, posebno interesujem za književnost na nemačkom jeziku.

(Nemaca, u Beloj Crkvi, nije bilo malo: godine 1910. 6062, u odnosu na 1213 Mađara, 1994 Srba, 42 Slovaka, 1806 Rumuna, 3 Rusina, 29 Hrvata, 312 Čeha, 42 Ciganina, 1343 vojnika smeštenih u gamizonu poteklih iz najrazličitijih krajeva i 29 zavedenih kao ,,ostali“; 250 ih je bilo „hebrejske veroispovesti“. Od 11.524, njih 8651 je znalo da čita i piše.) Nemačka književnost Bele Crkve bila je, čini se, mahom ženska delatnost kojom su se bavile gospođe i gospođice iz dobrih kuća; ,,čak i među kćerima oficira“, kaže opsežna istorija austrijske književnosti Nagl-Cajtler-Kastlea u poglavlju posvećenom Banatu, ,,ima pesničkih talenata“. I jedan od najnovijih lirskih glasova setno okrenutih gradiću pripada ženi, Hildi Merkl. Ipak, pesnikinja po defmiciji Bele Crkve jeste Mari Eugeni dele Gracije, krhki i osamljeni slavuj „malog belog grada“ u Banatu. Rođena u Beloj Crkvi 1864, povučena i neurotična pesnikinja slavila je svoju malu domovinu, železničara što je najavljivao ime stanice na različitim jezicima, poslastičamicu Turoči za kojom je žudela u svom detinjstvu, namrštenog gospodina Boziča, vlasnika bakalnice Der schwarze Hund, Cmi pas, prelepu gospođu Radulović, Srpkinju, što je prolazila u kočiji praćena sveopštim divljenjem, hajduke na konju, janjičare sahranjene na brdu, led Dunava koji se lomio u proleće - što ga je opisala i baka Anka, s mnogo većom izražajnom snagom - i rode što su pristizale iz krajeva oko Nila. U romanu Kći Dunava autorka opisuje sebe u liku Neli, poput nje zaljubljenu u svoju zemlju i predodređenu za zatvorenu i gotovu patološku osamljenost, izraz gorde, ali nesrećne ženske emancipacije; u priči Ciganka, napisanoj 1885, progovara drevna, lutalačka bol, muka naroda čije patnje ne pobuđuju ničiju samilost niti zainteresovanost, a koji poseduje jedino violinu kako bi izrazio vlastitu nesrećnu kob. Poslednji - najverovatnije - nemački pisac Bele Crkve, Andreas A. Lilin, umro je pre nekoliko meseci. Kao ubeđeni staljinista, bio je, naravno, pripovedač sklon epskom zamahu, klasični predstavnik socrealizma. Njegov roman Tamo gde se melje žito predstavlja snažnu i odsečnu sliku seoskog života, himnu izgradnji komunističkog

dmštva i Duhu Sveta koji, čak i kada se prikaže u liku Petogodišnjeg plana, uvek deluje na dobro pojedinaca, sve i da oni to ne znaju ili, možda, imaju utisak čak da su zlostavljani. Nažalost, vremena se menjaju, izvesnosti nestaju i život pravovemika, dok stvari i gledišta brzo proleću, postaje sve neizvesniji i setniji. Čuvar totaliteta, Andreas A. Lilin bivao je sve osamljeniji, jedini ili među malobrojnima što su branili monolitsko jedinstvo sistema i ideologije koji svet drži čvrsto na okupu. Oko njega su se stvamost i ljudi menjali, Titova Jugoslavija se udaljavala od Kominforma, Rumunija, u kojoj je živeo, birala je svoj nacionalni put ka socijalizmu, sam Sovjetski Savez je dovodio u pitanje staljinizam, komunisti čitavog sveta su kretali novim stazama i niko se više nije kleo da je avangardna umetnost buržujska dekadencija i da svi treba isključivo da pišu romane nalik Tihom Donu. Poput mnogih krutih čuvara nepromenljive istine, Andreas A. Lilin - kaže mi Joakim Vitstok - lično je bio tanan i osetljiv, Verter staljinista, lepa duša koja je tražila zaštitu svojoj emotivnoj ranjivosti u oklopu neoborive vere. Patio je, poput svih, zbog sveta što se menja, istina što prolaze, voljenih lica što se otuđuju, beskonačnog gubljenja svega; pokušavao je da nerazlučenoj i neuhvatljivoj vrevi postojanja nametne postojan izgled, umimjući red. Što se svet oko njega više menjao i otuđivao, to se više osamljivao u jogunastoj samoći, patetičnoj i bolnoj, premda prividno krutoj i nepopustljivoj. N jegova poslednja knjiga, Naši dragi rođaci, delo je napisano - 1983. godine - protiv preovlađujuće težnje Nemaca iz Rumunije da se isele na Zapad, težak propovednički roman što bi da ovaj tragični egzodus predstavi kao zlokobnu ujdurmu koju su skovali kapitalisti. Lilin je umro sam i zaboravljen, majušna kockica mozaika banatskog germanskog činioca na izdisaju. Mozaika, uostalom, često paradoksalnog: Mileker, čuvar Gradskog muzeja u Vršcu, u studiji iz 1941. o drevnoj simbolici kukastog krsta, pisao je da njegovo ime (koje se u Banatu pominje još pre 6000 godina) potiče od slovenske reči i dodavao da nacisti nisu mogli da izabem plemenitiji znak za ovaj prastari „simbol ljubavi“. Baka Anka, koja odlično govori nemački, kaže mi da

308

309

Stanislav Ježi Lec, poljski humorista, gledajući jednom iz Pančeva desnu obalu Dunava, ka Beogradu i tvrđavi Kalemegdan, rekao je da se tamo gde se nalazio, na levoj obali, još osećao kao kod kuće, unutar granica svoje stare habzburške monarhije, a da je s druge strane reke za njega počinjalo inostranstvo, tuđinska zemlja. Dunav je, uistinu, predstavljao granicu između austrougarskog carstva i kraljevine Srbije; godine 1903. stric bake Anke, gardista kralja Aleksandra Obrenovića, odbacio je, nekoliko časova pre atentata na vladara - za koji je, prethodno, saznao, ali se nije usudio ni da mu se suprotstavi, niti priključi - uniformu, skočio u Dunav, nešto dalje nizvodno prihvatili su ga mađarski carinici i proživeo je ostatak života, kao srpski dezerter osuđen na smrt, u Beloj Crkvi, pod zaštitom dvoglavog orla. Andžej Kušnjevič, poljski pripovedač koji je u svojim romanima saučesničkom i sablasnom poezijom izrazio raspad dvojne monarhije, prenosi ove reči poistovećujući se sa emotivnom i zamišljenom tačkom gledišta svog kolege i sunarodnika; i on se pojavljuje na toj izgubljenoj granici koja je za njega i dalje granica vlastitog sveta: Beograd je, za Leca i Kušnjeviča, s druge strane. Teško je reći gde je i s koje strane Beograd, uhvatiti mnogoliki identitet i čudesnu vitalnost ovog neverovatnog grada koji je toliko puta bio uništen i toliko puta iznova rođen, brišući tragove svoje prošlosti. Beograd je bio veliki u mnogim vremenima, ali svako doba njegove veličine, piše Peđa M ilosavljević u svojoj izjavi ljubavi kameleonskoj prestonici, ,,a disparu avec une rapidite stupefiante“. Istorija i prošlost Beograda ne žive toliko u malobrojnim preživelim spomenicima, koliko u njegovom nevidljivom supstratu, doba i kulture opali poput istrunjenog lišća na zemlji, raznorodni, slojeviti i plodni humus gde uranja svoje korenje ovaj mnogostruki grad koji se

neprestano obnavlja i kojeg je njegova književnost često predstavljala kao kovnicu preobražaja. U Beogradu bi potomak dunavskog carstva morao da se oseća unutar vlastitih granica duše, kod kuće. Ako je Slovenija danas najnepatvoreniji austrijski predeo, Jugoslavija - i u njeno ime, njena prestonica što održava zahtevnu i centrifiigalnu ravnotežu - jeste naslednica dvoglavog orla, njegove nadnacionalne i složene države, posredničke uloge onog što se nalazi između Istoka i Zapada, između različitih ili sučeljenih svetova i političkih blokova. Jugoslavija je uistinu višenacionalna država, odnosno sačinjena od više nacija nesvodivih na jednoznačnu ili dominantnu dimenziju; poput pojma ,,Austrijanac“, možda je i pojam ,,Jugosloven“ muzilovski imaginaran, označava apstraktnu snagu ideje, a ne akcidentalnu realnost stvamosti, i rezultat je oduzimanja, činilac što ostaje kada se oduzme svaka nacionalnost ponaosob, zajednički svakoj od njih, ali ni s jednom istovetan. Maršal Tito je sve više ličio na Franju Josifa, izvesno ne zbog toga što je ratovao pod njegovim barjakom u Prvom svetskom ratu, već zbog svesti ili želje da preuzme njegovo nadnacionalno dunavsko nasleđe, kao i leadership. Ipak, odnosno, štaviše, prevashodno je Đilas, veliki jeretik titoističkog režima, postao gotovo zvanični predstavnik stare Mitelevrope, jedan od najautoritativnijih i bezmalo mitskih glasova njenog ponovnog otkrivanja, vraćanja kao političkokultume zamisli i možda, čak, i pomirljive idealizacije. Nalik onom habzburškom, jugoslovenski mozaikje danas istovremeno i veličanstven i ugrožen, ima veoma značajnu ulogu u međunarodnoj politici i usredsređen je na obuzdavanje i izigravanje vlastitih unutrašnjih rastačućih poriva; njegova postojanost je neophodna evropskoj ravnoteži i njegov mogućni raspad bio bi po nju poguban, kao što je raspad dvojne monarhije bio po jučerašnji svet. Beograd izmiče portretisanju, njegovi preobražaji mogu se živeti ili pre prizivati u svest nego opisivati. Momo Kapor, jugoslovenski pedesetogodišnji pisac, ispripovedao je u romanu Foliranti, iz 1974, sagu Knez Mihailove, najlepše i epske ulice prestonice, kao i zbunjene generacije koja je, između pedesetih i sedamdesetih, izgubila mla-

310

311

se, u njenoj kući, nemački govorio s psima, ali odlučno poriče, kao iskrena obožavateljka doktora Kremlinga, lidera Nemačke narodne partije Mađarske, da je to imalo pogrdno značenje.

20. B e o g r a d s k a s a g a

Hidrogliser za Gvozdena vrata polazi iz Beograda, blizu ušća Save u Dunav. Krećući k njemu, baka Anka mi pokazuje, rukom, tačku u gradu gdeje, tokom nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941, ostala čitav dana pod ruševinama zajedno sa svojim drugim mužem, naravno, neozleđena, dapače, oboje neozleđeni. Sunce se rađa nad rekom, preobražava vode i maglu u zaslepljujući odblesak. Spuštamo se brzo niz Dunav, duž obala gde ploča Trajanova podseća na pohode protiv Dačana kralja Decebala, vodama što su, pre nedavne izgradnje velike brane i velike hidroelektrane Đerdap, na jugoslovensko-rumunskoj granici, a blizu one bugarske, bile prepune skrivenih zamki, virova i opasnosti. Gigantski poduhvat, koji proizvodi ogromnu količinu energije, izmenio je predeo i izbrisao mnoge tragove prošlosti; sve do pre nekoliko godina, na primer, još je na Dunavu postojalo ostrvo Ada Kale, s turskim stanovništvom, kafanama i džamijom, ali je sada Ada Kale nestala, potopila ju je reka, pripada sporom i začaranom vremenu s dna voda, poput mitske Vinete u Baltičkom moru. Na Gvozdenim vratima rimski general Gaj Skrabonije Kurion, 74. godine p.n.e., govorio je da oseća odbojnost od zalaženja u mračne šume iza Dunava - čini se da je, kao predstavnik uređene i osva-

jačke civilizacije, osećao neobjašnjivu odbojnost prema višestrukoj slojevitosti naroda i kultura, izmešanih i nerazlučenih, o čemu i danas može da posvedoči sve ono što se pojavljuje u iskopavanjima u TumSeverinu. Šetam po hidrocentrali, priključujući se đacima u školskoj poseti. Centrala poseduje neumoljivu veličanstvenost, podseća na preteći i junački ep; za nas pripravljen dokumentami film govori o njenoj izgradnji i pokazuje titanske kamene blokove bačene u reku, cepanje i razdvajanje voda, nezaustavljivo nadiranje točkova kamiona. Naviknuti na neprestano kritikovanje napretka i zabrinuti za namšavanja ekološke ravnoteže, osećamo iznenađenje pred ovom sagom petogodišnjeg plana, slikama pobede racionalizacije i tehnike nad prirodom i pitamo se da li su one vode okovane cementom ukroćene ili samo pokorene i potmulo spremne na odmazdu. Ali ova epika, što podseća na rimske akvedukte, Tamerlanove puteve prosečene kroz planine ili Kiplingove slonove, poseduje svoju veličinu i nadličnu poeziju koju nam zaklanja izmučeno i, svakako, razumljivo osporavanje tehnike kojim je prožeta naša kultura. Možda bi valjalo gledati na ove modeme piramide bez ushićenja napretkom i bez apokaliptičnog užasa, svakome dajući njegovo, poput Kiplinga koji u delu Graditelji mostova nepristrasno pušta britanske inženjere i indijske bogove da govore, slaveći i, istovremeno, relativizujući Herkulove poduhvate progresa. Film, premda odličan i upečatljiv, nije lišen prikrivene režimske retorike koju, uostalom, poništavaju učenici što, i pored uzaludnih grdnji lepih i dobrohotnih učiteljica, bacaju petarde u mraku sale za projekcije i međusobno se koškaju, ponovo uspostavljajući sklad između ozbiljnosti posla i bezobrazluka života. Bez drske galame one dece, verovatno bih manje cenio onaj kiklopski patos. Autobus nas vodi u Kladovo, na bugarsku granicu. Geografija, za neukog zapadnjaka, postaje sve neodređenija. Feliks Hartlaub, nemački pisac koji je ostavio veoma zanimljive beležnice ispisane ,,u srcu zbivanja“, odnosno u vojnim komandama Wehrmacht-a, primetio je - poslat u onu „jugoistočnu džunglu" - da je nakon Beograda, u njegovom umu, započinjala nerazgovetna magla što je one balkanske zemlje gde se nalazio preobražavala u nejasne i neo-

312

313

dost i život u vrtlogu starog Beograda što nestaje, i novog, štaviše, novih i kratkotrajnih Beograda što se rađaju, opčinjavaju i sami nestaju u sve bržem ritmu istorije i društva. Njegove ,,folirante“ - one što se pretvaraju - gutaju obećanja što ih život raspali na tren u teatru sveta Knez Mihailove, između preživelih ideoloških krutosti i šljokica zapadnog blagostanja, bolnih istina i odocnelih zavođenja osećanja, prećutkivane krize socijalizma i celuloidnih mitova. Svojom knjigom Kapor je ispisao malo Sentimentalno vaspitanje posleratnih nadanja i snova u zemlji koja je isturena i katkad izolovana izvidnica Trećeg sveta: Beograd je ambijent te vrteške razočaranja, ali i života što se kroz njih obnavlja i začuđenosti koje njegovo iščezavanje poput odvažnog hoda Mime Laševski, manekenke iz Knez Mihailove - ostavlja za sobom.

21. Na G v o z d e n i m v r a t i m a

dređene, kao i da se pitao gde je. I ja se, čekajući autobus u Kladovu, pitam gde sam.

Neizvesna kartografija i. I l s m e p r i s e n t l e s T u r c s Godine 1860. Gijom Ležan, francuski naučnik i putnik, plovio je uz Beli Nil, sve do Gondokora, kao i uz Plavi Nil, iscrtavajući, kako kažu enciklopedije, jednu od prvih pouzdanih karti. Između 1857. i 1870. godine je, pak, prošao Balkanskim poluostrvom, pripremivši ogroman kartografski materijal na 49 velikih listova, od kojih su dvadeset dovršeni i celoviti. Ipak, njegov prijatelj i kolega iz Beča, Feliks Filip Kanic, žalio se, putujući Bugarskom 1875, da su geografske karte te zemlje netačne i nepouzdane i da navode, kada je reč o oblastima u blizini Dunava, nepostojeća mesta, ne beležeći, pak, ona stvama, i slagao se s profesorom Kipertom koji je proglašavao Bugarsku za najnepoznatiju zemlju istočne Evrope. Drugi su kartografi izmišljali gradove ili ih pomerali za stotinak kilometara, izmeštali su na svojim mapama tokove reka i dodeljivali im proizvoljna ušća. Kanic je ispravljao hvale vredne karte Ležana, manje tačne od onih Nila, i mogao je, dakle, da označi Bugarsku kao „savršeno nepoznatu zemlju“; Dunav je bio nepoznatiji od Nila i o narodim a njegovog donjeg toka, dodavao je profesor Hirtl, znalo se manje nego što se znalo o ostrvima Južnih mora. Kartografja je nesumnjivo znatno napredovala, ali je Bugarska, od svih zemalja Istoka, i danas najnepoznatija, mesto je gde se retko ko odlučuje da kroči i koje zaokuplja pažnju javnosti kao pozomica nemogućih i neproverljivih spletki, neverovatnih svedočanstava senzacionalnih zavera, opovrgnutih optužbi za genocid, intervjua predstavnika turske manjine koje je međunardna štampa proglasila mrtvim i ubijenim. Komunisti sa Zapada, kada čuju da je neko - poglavito ako nije član komunističke partije - bio u Bugarskoj, brže bolje poka314

315

zuju ironično i hladno sažaljenje i povrh svega se iščuđavaju njegovim pozitivnim utiscima. Bugari se uspinju da naglase upravo te pozitivne utiske i njihova gostoprimljivost, velikodušna i srdačna kao malo koja, predstavlja i radosnu indoktrinaciju, kurs istorije, književnosti i kulture koji tuđincu pruža mogućnost da upozna i zavoli njihovu zemlju. Kitanka, naš prevodilac, živahna je i vesela devojka koja voli rakiju, odličnu, i sitne sate, i prikazuje veličinu vlastite zemlje, primoravajući ljupko i neumoljivo gosta da se sam uveri u svaki pokazatelj, prirodno i poneto poput nekog ko nas poziva da se divimo lepom danu. Putnik nije naviknut na tu bezrezervnu ljubav prema sopstvenoj zemlji; zmce trezvenosti u prosuđivanju sebe samih, gotovo posvuda, običaj je u ophođenju za koji svako smatra da ga se ima držati. Samokritičko ismevanje, nezavisno od poriva što ga opravdavaju ili ne, nije samo povlastica dekadencije Zapada; i u Mađarskoj i Rumuniji onaj što predstavlja zvanične institucije oseća da je primoran da svom držanju podari notu neodobravanja. Osporavanje je, bez obzira na stvame političko-dmštvene uzroke, na prvom mestu, bez obzira na granice, protest protiv date stvamosti. Od priprema za prvomajsku paradu do krčmi i dobro snabdevenih kioska s gomilama ljudi, Bugarska, pak, odaje utisak punokrvne epske stvamosti, mladi, pomno nadzirani regmti, spremni za graju u spavaonicama, ali privrženi kasami i zastavi. U Vidinu Kitanka spretno oteže priču o staroj tvrđavi Baba Vide, rimskoj, bugarskoj i potom turskoj, ali drži verovatno preteranim interesovanje za džamiju Osmana Pazvanoglua, sa svojim vrhom u obliku srca umesto polumeseca. Krajem XVIII i početkom XIX veka Osman, moćni paša Vidina koji je svoj grad načinio raskošnijim, ali i modemijim i evropskijim, ustao je protiv sultana Selima III, zamenivši polumesec vlastitim simbolom u obliku srca. Ta pobuna, koju Vera Mutafcijeva oživljava u romanu Hronika nemirnog doba objavljenom 1966, predstavlja i paradoks: paša, nipošto nazadnih pogleda, podiže se protiv prosvećenog sultana, zagovomika naprednih reformi, i staje na čelo janjičara koje je Selim III raspustio, ali poziva pod svoj steg hrišćane, bugarske seljake što ih je kinjila Visoka Porta, i

Kardžalije, pobunjenike i razbojnike koji su po potrebi, u mitu i u stvamosti, postajali borci protiv Turaka. Taj unutrašnji otomanski raskol ne potresa Kitanku koja potvrđuje ono što je Lamartin primetio za Bugare, a zapisao tokom stanke 1833. u zavodljivom Plovdivu naseljenom Turcima, Grcima i Jermenima: ,,ils meprisent et haissent les Turcs“, pisao je. Te strasti su još snažne, ozlojeđenost sveža; Bugarska ne slavi toliko izgradnju socijalizma, koliko svoje vaskrsnuće, odnosno nacionalni preporod, a i samo bugarsko-rusko bratstvo počiva, prevashodno, na borbi za oslobađanje od turskog jarma iz prethodnog veka. Svako bojno bolje i svaki događaj poletno se predstavljaju, do najsitnijih pojedinosti; lepe devojke, učene i gorljive, tumače đacima svaki jarak i svaki juriš tokom opsade Plevena, predstavljen kružnom panoramom; na spomeniku koji se izdiže na vrhu Šipke, u sećanje na odlučujuću bitku, uvek ima tek uzbranog cveća, kao na Mohaču. Džamije i minareti što se brojni ukazuju na slikama gradova s kraja veka gotovo su nestali, zapuštene mševine pored kojih se žumo prolazi ili nestvame i osamljene figure koje potvrđuju stari utisak Boškovića, astronoma i matematičara dubrovačkog, osnivača Opservatorijuma u Breri, koji je, još 1762, bio pogođen nepostojanošću otomanskih tragova. Turaka, u Bugarskoj, ima - koliko se može tačno izračunati njihov broj - oko sedam stotina hiljada, ali zvanični stav poriče njihovo postojanje: reč je, po tom stavu, o Bugarima koji su primili islam Pomacima, nekada se govorilo - i sada su primorani da nose bugarsko prezime. Svakog dana list Nouvelles de Sofia objavljuje intervjue s Turcima ili, bolje, Bugarima islamske vere, koji su, po Amnesty International-u ili novinama iz Ankare, tajanstveno nestali, a po vlastima zemlje živi i zdravi: danas je red na Damjana Kristova, direktora stanice mašina i traktora u Antonovu, koji se radosno osmehuje i odgovara na pitanja o svom nestanku. Pet stotina godina otomanskog jarma bile su, izvesno, užasne, pokolji i pljačke, odrubljene glave i nemamo izrabljivanje; veličanstvene ikone što se čuvaju u Sofiji u kripti crkve Aleksandar Nevski, a koje potiču iz velikog doba bugarskog carstva, pokazuju svojom

316

317

umetničkom i verskom snagom kakvu su uzvišenu i plemenitu kulturu Otomani pregazili krajem XIV veka i ugnjetavali čitavih pet stotina godina. U XIX veku, još pre no što su stekli mogućnost da se upuste u preporod, Bugari su morali da shvate da postoje, da nanovo otkriju i pronađu vlastiti identitet, poput Aprilova koji je držao da je Grk - pod uticajem grčke kulture i crkve, saveznice Otomana, što su Bugare lišavale nacionalnih svojstava - a prepoznao se kao Bugarin čitajući knjigu Drevni i današnji Bugari, kojuje objavio 1829. ukrajinski naučnik Venelin. Knjiga ima prvorazredni značaj za bugarski identitet; upravo knjiga napisana i više puta rukom prepisana, Slavjanobugarska istorija Pajsija Hilandarca, 1762, označava ponovno pomaljanje tog identiteta nakon vekova tišine. Vekovni otpor ugnjetenih Bugara izuzetan je dokaz kulture. Ali svaki narod pamti pretrpljeno nasilje od tuđinske ruke, a ako su Turci i činili razna nasilja u Bugarskoj, poput pokolja u Bataku 1876, po svoj prilici nisu bili mnogo nežniji ni na drugim prostorima svoje vladavine. Zašto unutar ovih granica ozlojeđenost deluje dugovečnijom? Razlog ne leži, sigumo, u bugarskoj prirodi, velikodušnoj i gostoprimljivoj. Kitanka rešava problem izjavljujući da, u Bugarskoj, Turci ne postoje i da, dakle, ne postoji nikakva tlačena manjina na izdisaju. Mišljenje neposredno zainteresovanih lica se ne računa; pisac Anton Dončev, epski aed Rodopa, priča da se svađao sa službenikom koji je živeo u okolini Šumenajer se ovaj jogunasto izjašnjavao Turčinom, dok su, po Dončevu, dokumenti svedočili da potiče od Džingis-Kana. Razlikovanje nacionalnosti od državljanstva čini se potpuno stranim; ko živi u Bugarskoj, mora biti Bugarin. Kada navedem primer obožavanih Sovjeta, različitih naroda ujedinjenih u jedinstvenu državu, lepa Katanka ćuti, nimalo ubeđena.

Balkansko poluostrvo je pozorište buntovnog hajduka kojeg srećemo u pričama i pesmama Mađara, Srba i Rumuna, ali njegova prava domovina je možda Bugarska, gde se on gotovo poistovećuje, u dugom dobu otomanskog jarma, s bakljom nacionalne slobode. Hajduke opevavaju Karavelov, pesnik preporoda, Hristo Botev, revolucionami pesnik i mučenik, Petefi svoje nacije. Između nezainteresovanosti Pomaka, islamizovanih Bugara, i neprijateljskog stava Čorbadžija, imućnih Bugara koji nisu porekli vem, ali naklonjenih turskoj vlasti, hajduci, polurodoljubi, polu-razbojnici, neprijatelji Turaka s kojima su, inače, katkad bivali poistovećivani, bili su večiti gerilci, gospodari planinskih klisura i klanaca; seoski pevači, hroničari ili putnici predstavljaju ih kao divlje i neukroćene ljude što zaptije i bašibozuci, turske dobrovoljačke snage, i Amauti, Albanci u otomanskoj službi, uzalud love. Georg Rozen, autor knjiga o hajducima i prevodilac njihove narodne poezije, pitao se da li je to neprekidno gerilsko ratovanje uistinu štitilo bugarsku naciju ili odložilo njen ekonomski razvoj, trgovinu i proizvodnju. Autobiografija Panajota Hitova, možda najzanimljivijeg među ovim rodoljubima-odmetnicima, pokazuje, u svežini proživljenog života, stvami otpor hajduka otomanskom despotizmu i njihov doprinos oslobađanju Bugarske. Balkanski okvir daje hajduku aum živopisnog, kao i metežnog i varvarskog nereda, ali je reč o uobičajenom, stalnom mestu. Balkanski je pridev koji pripada rečniku uvreda; Arafat je, na primer, jednom optužio Siriju da joj je cilj „balkanizacija Libana i čitavog Srednjeg Istoka“. Ko je video ulice Sarajeva i njegovog bazara, što se cakle kao ogledalo, ili doteran red Sofije i uporedi ih s gradovima ili državama koji se navode kao primeri kulture, sklon je korišćenju termina „balkanski“ kao komplimenta, kao što dmgi obično kažu ,,skandinavski“.

2. A u t o b i o g r a f i j a h a j d u k a

3. R u k o p i s i u D u n a v u

Litice Belogradčika stapaju se s bastionima stare turske tvrđave što odiše drevnim rimskim kamenom, izdižu se nad predelom poput usamljene grabljivice - opora seta Balkana što je oduvek očaravala osećajne putnike, vrletan okvir podviga kardžalija i hajduka. Čitavo

U Vidinu je Petko Slavejkov, prvi pravi modemi bugarski pesnik, pao u vodu izgubivši izvesne mkopise u Cibm, maloj reci; druge poetske spise mu je na buran način oteo Dunav kome bi, kao blagonaklonom bogu proticanja i zaborava, bilo nužno ponuditi kao žrtvu

318

319

svaku knjigu o reci, od opus-a Neveklovskog do njegovih podražavalaca. Slavejkov je velikodušno rasipao svoj život i svoje delo, borio se u Šipki i bivao zatočen u Istanbulu, opevao je domovinu, ljubav i razočaranje; nehajni nestanak u virovima Dunava priliči njegovoj izdašnosti u davanju samog sebe. Ironija stvamosti bila bi savršena da su se u vodama izgubile pesme njegovog sina, Penča Slavejkova, pesnika sledbenika Ničeove misli, te, dakle, pesnika Života, nastajanja što sve povlači sa sobom. U dmgoj polovini devedesetih godina i početkom veka Bugarska, tek odskora zašavši u kartografsku izvesnost, istovremeno je i udaljena oblast i regija Evrope po kojoj kolaju glasovi velike evropske krize koja ni danas nije okončana: Niče, Štimer, Ibzen, Strindberg, veliki haruspeksi savremenog doba koji skidaju, jednu za dmgom, maske i osnove stvarnosti, jureći za životom i otkrivajući njegovu nezasnovanost. Vaskrsla kao nacija kasnije od dmgih, Bugarska istodobno živi različita razdoblja: nakon ’45, priča Jana Markova, direktorka Dmštva „Jus Autor“ i ugledna ličnost kultumog života, još su postojala sela gde nikada nisu videli pozorište i gde su seljaci, nakon što su prvi put u životu prisustvovali rodoljubivoj drami - tačno kao u čuvenom poglavlju primemog nacionalpopulističkog bugarskog romana Podjarmom Ivana Vazova, objavljenog 1889. - slavili glumca u ulozi junaka intelektualca Levskog, kojeg su Turci obesili, a gledali popreko onog što je glumio opakog pašu. Razmišljajući o koracima koje je zemlja načinila u poslednjih četrdeset godina, o njenom procvatu i širenju obrazovanja, teško je ne biti zadivljen socijalizmom koji je predvodio taj napredak. Ali bugarska sela koja nisu znala za pozorište, kako i priliči zemljama pod vlašću islama, bila je i zemlja nespokojnih intelektualaca sledbenika Tolstoja i Ničea, koje je Emilijan Stanev predstavio u romanu Ivan Kondarev, napisanom između 1958. i ’64. Stanev će Ničeovu misao, etičku strogost što se zanosi životom koji ne zna za moral, primeniti u svojim romanima na bogumilsku jeres, na traganje za verskom čistotom što se, odbacujući svako uspokojavajuće dogmatsko posredovanje, na kraju zatekne pred nedokučivom rekom života koji protiče

s one strane dobra i zla i nestaje poput vode među prstima kada poželimo da je uhvatimo u netaknutom i amoralnom proticanju. Kitanka, kao i svaka uistinu vitalna osoba, gotovo je neosetljiva na bolnu setu za vitalnošću, diči se svojom zemljom i spokojno ispija zavidnu količinu rakije koja na njoj ne ostavlja nikakvog traga. Možda je njena jedra razdraganost nasleđe otomanskog jarma, kako je napisao Vazov, pevač revolucije protiv tog jarma; tlačenje, piše u svom romanu-epopeji Bugarske, nosi tu povlasticu da narode čini radosnim: tamo gde je politička arena zatvorena, dmštvo traži utehu u neposrednim dobrima života, u vinu ispijenom pod drvećem, u ljubavi, u rađanju. „Pokoreni narodi poseduju svoju filozofiju koja ih izmimje sa životom.“ Tako veliki Vazov, rečima koje bi verovatno u nepriliku dovele vlasti njegove zemlje koja ga obožava kao boga zaštitnika. Ali privlačnost Bugarske danas je, svakako, i taj osećaj izmirenosti sa životom - zahvaljujući dmgom jarmu?

320

321

4. T a t a r i i Č e r k e z i Pod buntovničkim stegom Osmana Pazvanoglua nalazio se i tatarski sultan kojeg je docnije potukao paša Silistre. Obale Dunava su prihvatale, pristigle u naletima seoba što su se nizale tokom milenijuma, najrazličitija plemena, a Vidin je bio ćorsokak istorije. Tu su bili Dubrovčani, Albanci, izgnanici Kurdi, Druzi iz Libana kojih se Kanic seća da ih je video u kavezima poput ptica grabljivica, Cigani, Grci, Jermeni, španski Jevreji i, poglavito, Tatari i Cerkezi. Tatari su došli i ranije, ali pristiglo ih je još i više šezdesetih godina prošlog veka, u nekoj vrsti razmene naroda. Ako su se mnoge rusofilske bugarske porodice, nakon raznih rusko-turskih ratova, otisnule za Besarabiju i Krim, Visoka Porta je prihvatila i preselila u Bugarsku, naročito 1861-62, Tatare i Čerkeze nesklone vladavini cara, u tragičnoj odiseji za novopristigle, kao i za Bugare koji su imali da im ustupe mesto. U već kanonskoj ikonografiji Tatarin je, i u očima Bugara i Bugarima sklonih putnika, krotak, radan, uljudan, pristojan; Čerkez je, pak, divalj, razbojnik, konjokradica, nesposoban za posao, krvoločni pas čuvar Turaka. U priči Vazova, tane Čerkeza Džambalazata, cmog i

strašnog poput inovemih vitezova u viteškim epovima, ubija Hrista Boteva, pesnika mučenika bugarskog ustanka. Poslovičnu lepotu čerkeskih žena ne poriču oni skloni Bugarima, ali se ona pojavljuje u svetlu senzualnosti što nadražuje i gotovo je ponižavajuća, divlja i bespogovoma tela na legalima od ne preterano čistih koža. Ovaj dvostruki i ukršteni egzil, Bugara na Krim i Čerkeza u Bugarsku, predstavlja baladu ispraznosti svakog osvajanja. Dok se Čerkezi nastanjuju u bugarskim selima, sejući strah svojim pljačkaškim pohodima, proživljavaju tragediju što potresa Evropu koja će se, pak, ubrzo osetiti potresenom i zbog Bugara nad kojima su Turci 1876. izvršili pokolj. Egzodus Čerkeza s Kavkaza povezan je s njihovim ratom protiv Rusa, na čijem je čelu bio Šamil kojeg Tolstoj priziva u Hadži Muratu, remek-delu što ga je njegova poezija, na zalasku života, otela jogunastom moralnom upinjanju da se odrekne poezije. Čerkezi su ukrcavani u Trapezuntu ili Samsunu, nabijeni u neizrecivim higijenskim uslovima, zgnječeni kraj životinja, samrtnika i već preminulih, izloženi gladi i bolestima, zarazama koje su ih strahovito desetkovale - u Samsunu, septembra 1864, biloje šezdeset hiljada živih izbeglica i pedeset hiljada leševa - i ostavljali su, za brodovima koji su ih prevozili, trag od mrtvih tela bačenih u vodu. Stigavši na dunavske prostore koji su im bili dodeljeni - poglavito oblast oko Loma - starešine Čerkeza su sahranjivale svoje mrtve koji još nisu bili bačeni poput smeća, misleći da će tako njihovom postati zemlja što je primala ta tela i u koju su pobadali svoje sablje, po drevnom običaju, vemjući da održavaju staro nasleđe, a zapečativši tako, pak, kraj vlastitog mita. Legendarna kavkaska sloboda završavala se onom bednom procedurom što je buntovnike Kavkaza preobražavala u beslovesno stado kakve službe za zapošljavanje. U Londonu su nastajali komiteti za borbu za Čerkeze, upućivani su protesti Rusima i vođe Čerkeza su prikazivane naklonosti i egzotičnoj znatiželji Whittington Club-a.. Njihova tragedija je bila veća no što su mislili engleski filantropi, pošto ih nisu samo proterivali Rusi, već su se, delom vemjući da je to njihov izbor, upuštali u seobu što im se činila i slavodobitnim maršom u osvojenu zemlju koju im je

ponudio sultan. Desetak godina docnije londonski klubovi što su u čerkeskom pitanju zauzeli stav protiv Rusa, a na strani Turaka, negodovali su, kao i cela Evropa, protiv Turaka koji su surovo ubijali bugarske ustanike. Miljokazi puta kroz Bugarsku, piše Kanic, jesu humke iščezlih naroda.

322

323

5. Z a s t u p n i k R o j e s k o Čerkeska oblast bila je prvenstveno duž obala Dunava, u okolini Loma. U tom gradiću nalazila se podružnica Carskokraljevskog preduzeća za plovidbu na pami pogon Dunavom, na čijem se čelu nalazio zastupnik Rojesko, koji je nedeljama prozore držao zatvorenim kako ne bi u kuću pustio vonj bolesnih i leševa što se dizao s brodova krcatih Čerkezima pogođenih tifusom. Izveštaji i zapisnici, pored svedočanstava putnika, prikazuju Rojeska koji, neumomo i odvažno, daje sve od sebe kako bi sprečio i predupredio zarazu, pomogao izbeglicama, iznašao im krov nad glavom i hranu, lečio ih, smeštao, prihvatao. Duž reke, na ovoj zemlji tada još neizvesne geografije, mogu se susresti mnogi ovakvi likovi trgovačkih zastupnika, konzula, lekara, pustolova, predstraže reda ili prethodnice koje su malo previše daleko odmakle i koje je progutao nered: epski Rojesko, koji sažima prilježnost austrijskog službenika i domišljatost samotnog istraživača, doktor Baroci, zvanični izaslanik na brodovima koji kreću iz Samsuna sa svojim tovarom Čerkeza, ,,Španac“, odnosno sefardski Jevrejin Aleksander Tedeski, koji postaje konzul u Vami za Austro-Ugarsku i Francusku, službenici i kapetani tršćanskog Lojda, mračni Sen Kler, engleski kapetan bez službe, koji je postao, pod imenom ,,Sinkler“, mali lokalni satrap neprijateljski nastrojen prema Bugarima i prijatelj Turaka i razbojnika, nešto između Konradovog Kurca, Kiplingovog čoveka koji je hteo da bude kralj i Lorensa od Arabije. Nakon obavljenog posla ili nakon isteka zaduženja, ovi likovi nestaju, momari što se iskrcaju na kopno i izgube u gomili, ostavljajući traga samo u registrima neke uprave.

6. T a l a s i o k e a n Bugarsko stecište naroda mnogo je drevnije od ovih živopisnih balkansko-kavkaskih mešavina, poseduje posve drugačiju mitsku dubinu, uranja korenje u arhaični sukob poljoprivredne civilizacije Jugoistoka i nomadskih osvajača iz stepa. Bugarska je suštinsko središte velike Slavije, ona je, naime, prostor gde nastaje jezik Cirila i Metodija, paleoslovenski ili, kako ga drugi zovu, starobugarski. Sa svoje strane, Prabugari, poreklom sa Altajskih planina, prelaze preko Dunava u VII veku pod kanom Asparuhom i zasnivaju moćno carstvo koje više puta drži u šahu ono vizantinsko, ali ih, malo pomalo, Sloveni, koji su stigli vek ranije i koje su oni pokorili, posvajaju. Stapaju se s pobeđenima i prihvataju njihov jezik, guta ih velika ujednačavajuća i povezujuća snaga slovenske kulture koja, katkad, na svojim počecima, kao da drugim plemenima poverava ulogu predvodnika vlastitog širenja, kao kada su za poslovenjivanje ovlašćeni Avari, uspešni osvajači što ubrzo nestaju ne uvećavši avarsku, već slovensku kulturu. Ali još dublje od ove slovenske osnove, a što večito isplivava na površinu, nalazi se ona tračanska, prostrana zajednica naroda koja predstavlja podlogu čitave karpatsko-dunavsko-balkanske civilizacije. Tračani, kaže Anton Dončev - autor epsko-mitske freske o poreklu vlastite zemlje, u duhupietas što obuhvata i tursko nasleđe - jesu okean, Prabugari Utiguri i Onoguri, koji pristižu s Kaspijskog i Azovskog mora, talas su što pokreće i uzburkava taj prvobitni okean, Sloveni su zemlja i strpljiva ruka što je mesi i oblikuje: modemi Bugari nastali su stapanjem sva tri činioca. Zov porekla, što ga je Niče raskrinkao kao beznačajnog, topos je bugarske kulture i kreće se između šaljive koketerije i patosa. Biti fizički tip Prabugarina danas je razlog opravdanih komplimenata; profesor Resler je, pre jednog veka, bio ubeđen da su Prabugari bili loza Samojeda. Kako god bilo, postoji očaravajuća i veličanstvena bugarska fizionomija koju je Zlati Bojadžijev, naivni slikar, uhvatio u svojim visokim i setnim lovcima, karakačanskim nomadima pribranim i glomaznim, oslonjenim o štapove poput kraljeva pastira. 324

Bugarska književnost je živela u znaku epike sve do 1956, kada je monumentalnost epskih tonova, draga staljinizmu, počela da se urušava. Dimitrov, čija je mumija, poput one Lenjinove u Moskvi, izložena u Sofiji sa azijskom ritualnošću, propisivao je da književnost ima da poseduje vaspitni i obrazovni karakter u pismu od 14. maja 1945. upućenom Udmženju pisaca koje je valjalo da usmeri nacionalne književnosti u jedan jedinstveni tok. Sada je opšte stanje izmenjeno; Bugarska ne zna za praška proleća ili mađarske jeseni, neznana su joj - barem zvanično - neslaganja ili revizionizam, ali Plenum održan aprila ’56, govor Živkova mladima Sofije 1969. i X kongres partije iz 1971, da pomenemo samo neke od najbitnijih trenutaka, iz korena su izmenili književne prilike. Danas bugarski roman, sa Ivajlom Petrovim, dopadljivo čak ismeva zvanični primemi optimizam, kao u prekrasnoj pripoveci Najbolji građanin republike, priči o dobrom čoveku kojeg tok i birokratska procedura što prate dodeljeno mu laskavo odličje potpuno melju. Ko zna da li je jadni čika Ančo, smeten i dotučen počastima kojima ga obasipaju i odgovarajućim obavezama, potomak Prabugara.

7. M a k e d o n s k o p i t a n j e Dugo vremena je Bugarska, u političkom i etničkom smislu, polagala pravo na Makedoniju, kako mogu da posvedoče krvave stranice istorije i zažarene stranice literature. Makedonsko pitanje može se sažeti pričom o gospodinu Omeriću koju mi je ispripovedao Vandmška. Omerić, koji se tako zvao u Kraljevini Jugoslaviji, postao je Omerov tokom bugarske okupacije za vreme Dmgog svetskog rata, a potom Omerski za Republiku Makedoniju u sastavu federativne Jugoslavije. Njegovo prvobitno prezime, Omer, bilo je tursko.

8. Z e l e n a B u g a r s k a Kozloduj. Ovde se Hristo Botev, dočepavši se 1876. broda Radecki koji je plovio uz Dunav, iskrcao s dvesta ljudi na bugarsku zemlju, dao znak za ustanak i gotovo odmah pao u borbi, u dvadeset 325

osmoj godini. Romantični revolucionami pesnik, koji je u svojim pesmama govorio da, dok pada veče, sluša Balkan kako peva hajdučku pesmu, imao je na umu oslobođenje, istovremeno i nacionalno i dmštveno, u bratskom jedinstvu balkanskih naroda u veroispovesti čovečanstva. Revolicionama klasa, za njega, bila je klasa seljaka, u skladu s demokratskom tradicijom bugarskog agramog populizma, ukorenjenog u malom seljačkom gazdinstvu, mnogo rasprostranjenijem nego u obližnjim zemljama koje su gušili veleposedi. Bugarski agrami pokret imao je otvoren i napredan karakter, kako pokazuje politika njegovog najvećeg leader-a, Stambolijskog, i strani su mu nazadni i fašistički tonovi prisutni u dmgim zelenim pokretima, na primer, u „zelenim ljudima“ koje je sanjao Kodreanu, vođa mmunskih legionara. Bugarska napredna inteligencija, većim delom, potiče iz kruga seoskih učitelja; seoce Bozjenči, izgubljeno u šumama i očuvano kao netaknuto staro srce, slika je te skromne i usredsređene seljačke dimenzije, lišene pradedovskog varvarstva, što izbija i u rodnoj kući Živkova, u malom prostom skučenog, ali urednog života gde je rođena predodređenost za revolucionami leadership. Da bismo izbegli opasnost bilo kakve idilične idealizacije, nije zgoreg, ipak, imati na umu ono što je napisao Kanic koji je, posmatrajući seljanke malaksale od posla, govorio da se samo iz tek pokoje crte žene od dvadeset godina moglo naslutiti kako je izgledala kao devojka, sa svojih sedamnaest.

9. Č e r k a s k e p r i č e Kultura sela umire posvuda, pa i u Bugarskoj, ali je ovde pronašla pesnika koji prikazuje njeno iščezavanje u provaliji vremena s bajkovitom maštom što se, po poslednji put, napaja mitom crpeći iz njega ironičnu čaroliju kadm da iskaže njeno nestajanje. Jordan Raičkov, šezdesetogodišnjak, pripada svetu seljaka koji je, u njegovim pričama, postao bajka, imaginamo mesto Čerkaski. Prekriveno snegom i naseljeno kokoškama i svinjama, važnim barem koliko i ljudi, Čerkaski je selo gde se đavoli kriju na najneobičnijim mestima; sanke 326

se same daju u beg, puške pucaju, klipovi kukuruza i kreje imaju svoje mišljenje kao i poljar ili predsednik opštine, a obuzdana lopta zapodeva rat, pokrenuta vetrom, sa čitavim mestom i policijom. Pevač Čerkaskog predstavlja sam glas usmene priče; njegovi čudesni i besmisleni događaji ćaskanja su iz krčme što se prenose od usta do usta, priče koje izmišljamo kako bismo naklapali o životu i oduprli se zastrašivanju Istorije, laži što ih svako govori svojim pajtašima, da bi se i sam na kraju kleo da su istinite. Dok se pripovedaju bajke, život ne umire: priče sela Čerkaski skrivene su između kuća i alatki, sekire pobodene u drvo i kofe u bunam, a i sami predmeti ih šapuću i pokreću. U svojoj kući, u Sofiji, Radičkov pripoveda 0 zimama i životinjama, o zaleđenom Dunavu i svom ocu koji ga je slao da polomi led sekirom kako bi zahvatio vode. Govori o Ciganima i Turcima iz vlastitog detinjstva, a Kitanka, koja prevodi, dodaje da je reč 0 pesničkoj slobodi pošto u Bugarskoj ne postoje Turci, već jedino Bugari. Radičkov je pesnik hladnoće, snega, zimske beline. Istančani je ironični pisac koji preobražava svet u mehur sapunice, ali i punokrvni seljak, ukorenjen u epski totalitet čiji kraj pripoveda, kiti i preinačava, blizak sa smrću i kadar da sasluša sve glasove života, epopeju rode na krovu i žiška u drvetu. Radičkov je danas najčuveniji pisac Bugarske. Pronalazi mudrost na dnu nevinosti svakog dana, pamet skrivenu pod dronjcima lakrdijaša, pesničko ludilo preobučeno u naivnost zdravog razuma i osomu tvrdoglavost, don Kihota premšenog u Sanča Pansu. Pesnik je zimskog i zaleđenog Dunava, poput izvesnih fontana kojima led podaje fantastične oblike, i čarobnjak je što oslobađa figure i priče zarobljene tim ledom. Njegov otac je, priča, uvek išao da traži blaga sa štapom rašljara u rukama; svake večeri se nalazio s drugovima kako bi pripremio pohod za naredni dan. Na vratima, dok ga pomalo setno pozdravljamo, pitam ga da li je njegov otac na kraju našao neko blago. Ne, nikada, odgovara, izričući nešto posve očigledno.

327

io. S v e t k o j i j e s t v o r i o S a t a n a e l Na zidu crkve u Eskusu - danas Gigenu, u blizini Dunava - natpis, verovatno stariji od XI veka, poziva na proklinjanje jeretika. Proklinjanje se, sasvim izvesno, odnosi na bogumile kojima je sinodička poslanica cara Borila, obznanjena 1211, upućivala jasno utvrđeni sled anatema. Bogumili, koji su se javili u Bugarskoj u X veku i raširili po čitavom Balkanskom poluostrvu do XIV veka, oci i braća katara i albižana i surovo ubijani u pokoljima i spaljivani na lomačama kao i oni, tvrdili su da je Bog stvorio duhovni i nebeski svet, a Satanael, sotona, ovaj zemaljski, čulni i prolazni privid. Naslednici manihejskog i gnostičkog dualizma, koji je bio, čak, zvanična religija u azijskom carstvu Ujgura, i često poistovećivani sa sličnim jeresima, pavlićanima i mesalijancima, bogumili su objašnjavali neprekidne pobede zla i bola tako što su zamišljali da je svet stvorio bezočni bog. Satanael - pali anđeo, po jednima, štaviše, sin Boga, stariji i zli brat Hrista - bio je Tvorac Vaseljene, gospodar sveta surov i nepravičan, ,,ekonom“ vaseljene, antagonista dobrog Boga do kraja vremena ili, po radikalnijim dualistima, zanavek. Čitava stvamost pokorava se Satanaelu, rađati i produžavati život značilo je pokoravati se njegovim zapovestima, kao što su učinili Noje, saučesnik preživljavanja zla, Mojsije i proroci Starog zaveta, knjige slave i nasilja. Svaki knez i moćnik sveta bio je sluga ponora, Jerusalim je bio đavoljski grad, sveti Jovan Krstitelj -k o je g ikone, u kripti crkve Aleksandar Nevski, prikazuju nakostrešene kose, koja treperi od zlobne naelektrisanosti, i ljutitog izraza osobe što uživa u najavljivanju nesreća - i sam je bio glasnik tmine. Patnja i smrt stvorenja sprečavaju nas da pohranimo u akte istorije pitanja koja su sebi postavljali bogumili, traže odgovor koga optužiti za nasilje nad živima. Pobuna protiv zla bila je i suprotstavljanje nepravdi; bogumili su bili glas tlačenih niščih seljaka i propovedali su protiv društvene hijerarhije, protiv svih gospodara zemlje. U dva upečatljiva romana, Legenda o Sibinu, knezu Preslava, iz 1968, i Antihrist, objavljenom dve godine docnije, Stanev je opisao uzburkanu Bugarsku bogumila, iscrtavajući istorijsku sliku koja ujedno

predstavlja i parabolu pitanja i nereda što radikalni zahtevi raspaljuju u ljudima. Knez Sibin ne proživljava samo političke bure izazvane jereticima i njihovim progonom, već i protivurečnosti duše izmučene mešanjem dobra i zla, stvaralačkih i uništiteljskih snaga i nemogućnošću da ih razazna. Lepota prirode uzdiže um do religijskog osećaja večnosti, ali možda je Satanael taj što šušti u ovom drveću i diše u onim vitalnim silama; načelo uništavanja poriče najuzvišenije božansko stvaranje, ali je i to poricanje neophodno toku stvaranja i samom moralnom životu, te, dakle, može biti dobro i božansko, premda ovaj isti uvid može, sa svoje strane, biti iskušenje Satanaela koji uzdiže ljude u visine i pokazuje im točak sveta, pa dobro i loše deluju kao poluge kretanja i sve se čini neophodnim, mučeništvo jeretika i zagriženost onih što ih muče. Stanev predstavlja zatečenost čoveka koji uočava tu mešavinu istine i laži u svemu, u očima na smrt ranjenog jelena, u senzualnosti, u isposništvu, u samom pokušaju da se shvati i prihvati dvosmislenost. Metež bukti u srcima i u masama jeretika, raspaljuje društvene pobune i proizvodi nove, oprečne jeresi, nagoneći na traganje za Bogom i u čistoti i u gnusobi. Potraga za apsolutnom Istinom potire svaku istinu i, paradoksalno, dovodi do izjednačavanja i ravnodušnosti prema bilo čemu, žeđ za čistotom i potreba za oprostom greha završavaju u razuzdanoj opijenosti; život, za čijom se suštinom traga, poriče i neprestano izvrće svako svoje lice u vlastitu suprotnost. Stanev prilazi bogumilskoj drami s ničeanskim senzibilitetom koji mu je omogućio da napiše i sjajne priče o životinjama. Hrišćanska svest bi da u dnu pogleda jelena na samrti dokuči tajnu bola i krivice, mučeći dušu u ovoj potrazi bez odgovora; povučen u taj vrtlog pitanja, Sibin ponekad oseća žal za Tangrom, odsečnim i dalekim božanstvom Prabugara, nebo što se povija nad stepom i svim stvarima kakve one jesu, bez kinjenja duše i uma. „Kupinovo grmlje jeresi“ rasprostiralo se posvuda, raslo je i iskorenjivano i u Srbiji, Bosni, Rusiji i na Zapadu, ali Bugarska je primer zemlje jeretika, „prokletih bugara“. Kitanka je polaskana i, istovremeno, ozlojeđena; ova velika istorijska uloga Bugarske, oda-

328

329

kle se Evropom šire verski pokreti takvog značaja, odgovara njenom rodoljublju, ali ne pristaje uz drugu tvrdnju po kojoj ,,smo mi Bugari oduvek bili ateisti“.

11. G o t s k a B i b l i j a Nikopolj. Kod ovog grada na Dunavu, danas veličine sela, sultan Bajazit Munjeviti 1396. do nogu je potukao hrišćansku vojsku na čijem čelu je bio Sigismund Luksemburški, kralj Ugarske; hroničari iz tog doba i svedočenje svetskog putnika Šiltbergera, bavarskog Marka Pola, poglavito ističu nadmenu gospodstvenost s kojom je francuska konjica, neobazirući se na strateški plan, slepo i zbijenih redova srljala u poraz. Deset vekova ranije u oblasti Nikopolja naselila se grupa Gota, među kojima je bio i biskup Vulfila čiji prevod Biblije na gotski označava početak germanskih književnosti. Sa ovih obala, gde nema ni traga nemačkom prisustvu, germanizam je, na izvestan način, započeo svoj put: vlastiti hod ka Zapadu što će se toliko vekova docnije ponovo okrenuti ka Istoku, poput reke koja skreće tok u suprotnom pravcu, da bi se, na kraju, povukao na Zapad, poteran drugim vekovnim seobama.

13. R U S e

vana prva banka; Midhat Paša, turski upravitelj, obnovio ga je i modemizovao, izgradivši hotele i železnicu, proširivši ulice i bulevare po pariskom modelu barona Hausmana, kojeg je upoznao. Dve sestre Elias, Italijanke (otac je bio opunomoćenik fabrike šešira Lazar & Co), rođene u Ruseu krajem prve decenije dvadesetog veka, sećaju se njegovog snega u visini kuća i letnjih kupanja u Dunavu, turske poslastičamice Teteven i francuske škole ,,Monsjea“ i ,,Madam“ Astri, seljaka koji su jutrom nosili torbe jogurta i rečne ribe, studija „Photographie Parisienne“ Karla Kurcijusa gde se išlo po školske fotografije, i običaja da se prikriva bogatstvo. Grad s kraja XIX veka, pak, bio je manje obazriv; konzuli najrazličitijih evropskih zemalja i trgovci najraznolikijih nacionalnosti unosili su živost u njegove večeri, poput noći u kojoj je čuveni grčki trgovac žitaricama na kocki izgubio svoju imovinu, crvenu neoklasičnu palatu blizu Dunava i ženu. Na uglu Trga 9. septembar Oblasna štedionica nudi simbolično pročelje onog gramzivog, metežnog i, istodobno, kitnjastog sveta: oko ulaza u stam banku štrče gigantske maske, glava satira, Moloh novca, ukrašena je brcima koji se produžavaju i nestaju u ukrasima liberty i gleda iskosa mongolskim i pohotnim očima. Znatno iznad, izbija potpuno dmgačija glava, lice dostojanstveno bezizražajno ovenčano lovorom; možda osnivač banke, plemeniti otac onih demona finansija sada poverenih na staranje arhanđelima države.

U Ruseu, piše Kaneti - odnosno, za njega, Ruščuku - ostatak se sveta nazivao Evropa i kada bi neko Dunavom uzvodno išao do Beča, govorilo se da ide u Evropu. Ali, istini za volju, već je Ruse Evropa, mali Beč, sa žuto-oker bojom kuća trgovaca iz devetnaestog veka, prozračnim i otmenim parkovima, eklektizmom zgrada fin de siecle, pod teretom karijatida i ukrasa, i poznom neoklasičnom simetrijom. Osećamo se kao kod kuće, prisna atmosfera Mitelevrope, postojane i radne, između drevnog i šarolikog trgovačkog blagostanja rečne luke i sive veličanstvenosti teške industrije; na ulicama i trgovima susreću se kuci Beča ili Rijeke, uspokojavajuća jednoobraznost dunavskog stila. Ruse, „mali Bukurešt“, bio je, sve do dvadesetogodišnjeg perioda između dva svetska rata, najbogatiji bugarski grad gde je osno-

Tokom poslednjeg perioda otomanske vladavine u Ruseu su se iskrcavali rodoljubi i revolucionari koji su se organizovali u Rumuniji, prevashodno u Bukureštu i u Braili. Muzej Baba Tonke, što gleda na Dunav, podseća na junačku i neumomu bugarsku ženu koja je bila duša rodoljubne zavere, ona što je nadahnula Revolucionarni komitet osnovan u Ruseu 1871. i ustanke iz ’75. i 76, u krvi ugušene. Baba Tonka pokazuje mrko lice i četvrtastu čeljust, izraz nekog ko je malo previše zadovoljan što je domovini dao četiri s in a - dva preminula, dva u izgnanstvu - i izjavljuje da je spreman, kako je govorila, da joj da još četvoricu. U Muzeju stoji i portret Midhat Paše, s fesom,

330

331

13. V i s o k o p a r n i

muzej

tamnim sakoom s dva reda dugmadi i naočarima kao kod Kavura. Bio je vrlo sposoban čovek, upleten u nemoguće prilike; jasno je uviđao približavanje kraja, a i nepravde otomanskog režima, zalagao se za prosvetljene reforme i modemizaciju zemlje, ali je bio i odlučan u odbrani turske vladavine koju je želeo da preobrazi i s reformi je prelazio na vešala. Na obali Dunava, u žutoj kući ukrašenoj intarzijama od cmog drveta, živela je njegova milosnica. Muzej Baba Tonke je visokoparan. Ivan Vazov, koji je u romanu Podjarmom proslavio ustanak iz 1876, imao je hrabrosti da ga odredi kao „tragično neslavan“, prikazujući protivurečnosti revolucionamog pokreta, nedoraslost bugarskog naroda u tom trenutku još nespremnog za oslobođenje. Upravo je zbog toga Vazov, danas primer klasika, pravi pisac rodoljub i njegov veliki roman istinska je epopeja - realistična, tragična i katkad komična - Bugarske i njenog preporoda.

14. G r a f i t i u I v a n o v u Na dvadeset kilometara od Rusea, u okolini Ivanova, goletne litice skrivaju, u visinama, crkvu u steni iz XIV veka; pećina je oslikana đotovskim bojama, nebesa noćno plave boje i predeli tipični za sijensko slikarstvo, bičevani Hrist gleda spokojno i pravo. Ove sačuvane freske u orlovom gnezdu koje se nadvija nad čarobnom prirodom divljeg mira poseduju čudesnu lepotu; te slike izašle iz vizantijske škole Tmova, drevne prestonice bugarskih careva, izraz su dmge kulture, pet vekova primorane na ćutnju. Onim freskama ne prete više Turci, već, pored vlage, u kamen urezani natpisi i potpisi posetilaca. Huliganstvo željno besmrtnosti ima slavne prethodnike, na primer, Lorda Bajrona koji vlastitim imenom nagrđuje hram Posejdona na Rtu Sunion. Vreme, ipak, oplemenjuje vandalizme; natpisi kojima su neki Grci i Jermeni, u XVIII veku, uništili čarobno plavo nebo danas su predmetom interesovanja i zaštićeni su gotovo jednako kao i ono nebo. Ako postoji nešto što ne mogu da podnesem, govorio je Viktor Igo kada bi svedočio čemu osobito glupom ili rđavom, jeste pomisao da će sve ovo sutra postati istorija. 332

15. R o d i n a b a n d e r a U mestu između Ivanova i Rusea roda je uvek svijala gnezdo na banderi za stmju, nesvesna opasnosti i štete koju je mogla da nanese. Nakon što ju je više puta uzalud terala, opština je, nakon zvanične odluke, pobola dmgi stub, isključivo namenjen rodi koja ga je, uistinu, odabrala za povremeno prebivalište. Bugarska je i zemlja ovakve fmoće; ne samo čuvena dolina mža, koja je odvlačila pažnju Moltkeu kada bi išao da posećuje utvrđenja, već i ogromna briga prema životinjama i njihovoj poeziji.

16. K a n e t i j e v a k u ć a U broju 12 Ulice Slavjanske, u Ruseu, koja se spušta pravo u luku, još postoji, kraj balkona od kovanog gvožđa, veliki kameni monogram sa slovom ,,C“ (K); kuća na tri sprata bila je preduzeće dede Kanetija, a sada je prodavnica nameštaja. Cetvrt ,,Spanaca“ koji su nekada u Ruseu bili brojni, preduzimljivi i podosta isključivi - još pokazuje, pak, niske kuće među zelenilom, mahom prizemne. Jevreji su se dobro osećali u Bugarskoj; u knjizi 0 Ajhmanu Hana Arent podseća da je bugarski narod, kada su saveznici nacisti prinudili vladu u Sofiji da Jevrejima nametne pokazivanje obeležja, upućivao znake naklonosti onima što su ih nosili i, uglavnom, pokušavao da omete ili ublaži antisemitske mere. U četvrti se nalazi i kuća iz Kanetijevog detinjstva; direktor gradskih muzeja, Stojan Jordanov, čovek prijatne i učene pameti, vodi nas u ovu kuću u ulici Gurko br. 13, na adresu čije tačno navođenje Kaneti, u svojoj autobiografiji, budno izbegava. Ulica ispred kapije je i dalje „prašnjava i pospana“, ali dvorište s vrtom nije više tako prostrano, zaposednuto dmgim građevinama. Do kuće Kanetija, na levoj strani dvorišta, i danas se stiže penjući se nekolikim stepenicima; zgrada je podeljena na male stanove, u prvom živi porodica Dakovi, a na poslednjim vratima gospođa Valcova, vlasnica kuće, pušta nas da uđemo. Odaje su začuđujuće prepune raznorodnih predmeta pobacanih bez reda, tepisi, poklopci, kutije, torbe, ogledala na 333

stolicama, fišeci, veštačko cveće, papuče, karte, tikve; na zidovima velike i napukle fotografije filmskih zvezda, jedna Marina Vladi, mladi De Sika osvajačkog osmeha. Ovde je nad svetom otvarao oči jedan od velikih pisaca veka, pesnik koji će uvideti i predstaviti sa izuzetnom snagom delirijum doba što zaslepljuje i izobličava pogled na svet. Sa svim ovim drangulijama, u tajni večito prisutnoj u svakom omeđenom prostoru u bezobličnoj vaseljeni, nešto je nepovratno izgubljeno. I detinjstvo Kanetija je iščezlo i autobiografija prepuna pojedinosti ne uspeva da ga uhvati. Šaljemo razglednicu Kanetiju, u Cirih, ali znam da mu neće biti po volji ovaj upad u njegove teritorije, u njegovu prošlost, ovaj pokušaj da pronađemo i otkrijemo njegovo skrovište. U svojoj autobiografiji, koja je verovatno prevagnula u odluci da mu se dodeli Nobelova nagrada, Kaneti kreće u potragu za samim sobom, za autorom dela Die Blendung (Auto da fe); Nobel je nagradio dva autora, onog negdašnjeg, koji se skriva, i sadašnjeg, koji se ponovo javlja. Prvi je tajanstveni i osobit genij, možda nestao i zauvek nedostupan, pisac koji je 1935, s trideset godina, objavio jednu od velikih knjiga veka, jedinu svoju uistinu veliku knjigu, Die Blendung (Auto da fe), da bi gotovo odmah nestao, tokom narednih trideset godina, s književne scene. Ona nemoguća i nemilosrdna knjiga koja ni na šta ne pristaje i ne dopušta da je posvoji kultuma institucija groteskna je parabola delirijuma inteligencije koja uništava život, užasan opis nedostatka ljubavi i opčinjenosti; to što ga je ona idealna osrednjost, što jeste književna republika sa svojom dobronamemom istoriografijom, izopštila, bilo je razumljivo po sebi, odbacivanje radikalne i apsolutne veličine, nesvarive. Ona knjiga što kao malo koja obasjava naš život dugo je ostala gotovo nepoznata, i Kaneti je podnosio tu skrajnutost sa čvrstinom koja je, možda, u ljubaznoj skromnosti, skrivala nepobitnu, gotovo bezočnu svest o vlastitom geniju. Pisac dela Die Blendung (Auto da fe ) ne bi sam dobio Nobela, čak ni uz dmga svoja prethodna dela; da bi ovaj bio prihvaćen, možda je bio nužan dmgi neki pisac, onaj što se pojavio u javnosti tride-

set godina kasnije, što je pratio uspeh svoje knjige, zahvaljujući slavi ponovo otkrivenoj, kao da je reč o posthumnom uspehu, i usmeravao njeno iščitavanje, interpretiranje, tumačenje - kao kada bi se, s više decenija zakašnjenja, otkrio Kafkin Proces i pojavio Kafka, stariji i učtiviji, da nas vodi kroz vlastite lavirinte. Autobiografija što kreće od detinjstva u Ruseu jeste to građenje vlastitog lika, to nametanje sopstvenog tumačenja; umesto da pripoveda živu stvamost, ledi je opisom. Kaneti želi da ispriča genezu knjige Die Blendung (Auto da fe), ali ne kaže uistinu ništa o onoj veličanstvenoj knjizi, niti o njenom nezamislivom autom koji mora da se zatekao na mbu propasti i praznine; ne uspeva da izrazi ni tišinu, ni odsustvo tog autora, onog svog drugog ja, cmu mpu koja ga je progutala i čije bi prizivanje moglo da izrodi još jednu veliku knjigu, već tupi oštrice i ispravlja stvari tonom autoritativno pomirljivim, kao da želi da nas uveri da je, u suštini, sve u redu. Tako njegova knjiga istovremeno govori i previše malo i previše. Vemjem da mu je teško da prihvati ovaj sud, naravno, nedokaziv kao i svaki dmgi, koji, ipak, niče iz ljubavi prema njemu i njegovom nauku istine. Katkad Kaneti liči na moćnike iz svojih knjiga, na onu njihovu želju da život drže pod kontrolom koju je proučavao i raskrinkao u delu Masa i moć; svakog velikog pisca progone demoni koje ogoljava, poznaje ih jer ih nosi u sebi, razotkriva njihovu moć budući da mu i samom preti da joj podlegne. Katkad se čini da bi hteo ceo svet da drži u šaci ili, barem, vlastiti lik, u neizrečenoj želji da samo Kaneti govori o Kanetiju. Kada mu je gospođa Gracija Ara Elijas pisala da je i ona rođena i odrasla u Ruseu i da se sećala porodice Kaneti, kao i doktora Menakemofa opisanog u autobiografiji, Kaneti nije odgovorio; možda mu je unela nemir ideja da i neko dmgi može da polaže prava na sliku Rusea, doktora i svega onoga što je on, pošto je o tome pisao, možda držao svojim isključivim vlasništvom. Njegovim pismima —kojima me je nekada s velikodušnom širokogmdošću puštao da uđem u njegov i pomagao da uđem u svoj život - celokupnoj njegovoj ličnosti i njegovoj knjizi Die Blendung (Auto da fe ) dugujem temeljni, suštinski deo moje stvamosti. To kako sam

334

335

primio njegovu autobiografiju možda mu se nije dopalo, ali ko je od njega naučio da sagleda hiljade lica moći ima dužnost da se, u njegovo ime, odupre toj moći, čak i kada ona, na tren, poprimi njegov lik. Dok gospođa Valcova zatvara vrata, gledam, najverovatnije poslednji put u svom životu, one prenatrpane odaje gde se igrao i rastao nepoznati dečak, pesnik koji nas je podučio postojanosti, otporu neprihvatljivom huljenju smrti.

Ma t oa s i. Na p u t u z l a Most na Dunavu i bugarsko-rumunska granica, između Rusea i Đurđua, posvećen je prijateljstvu i sa svoja 2224 metra drugi je po dužini u čitavoj Evropi, posle onog na reci Taho u Lisabonu. Grigore Ureke, drevni hroničar, govorio je da se rumunske zemlje nalaze ,,na putu zla“, odnosno na ruti najezdi koje su se, vekovima, obrušavale na istočnu Evropu. Ne samo udari Jaziga, Roksolana, Avara, Kumana ili Pečeneza već i obični, svakodnevni nesporazumi i zabune mogu da do krvi nagrizu postojanje. Možda bi bilo dobro naoružati se onom pokomošću vremenu što prolazi i žuti, a čemu se Zamfiresku, pesnik sela, divio kod mmunskih seljaka, kadrih da spokojno kažu „biće da je “ pred svakim nepojmljivim potezom usuda. Mirenje se čini klišeom mmunske duše i potkrepljuju ga ne samo lakovemi besednici ili bolećivi stihotvorci. Čak i Mihail Sadoveanu, bujni pripovedač koji je svojim delom stvorio nacionalnu epopeju, govori, u priči iz 1905, o svom svetu prirodno sklonom da prihvati vlastiti usud, a Sioran slavi predodređenost svog naroda za nošenje okova, nenametljivost u podnošenju, „uzvišenost našeg sluganjstva“. Pognuta se glava ne seče, ponosno ističe mmunska izreka, i Đeorđe Košbuk, pesnik ptriota i seljak, podseća u pesmi In oppresores kako „ponižavani, bičevani, popljuvani, prihvatismo sramotu i propast kao kob“. Još od narodne balade Miorica, pesme krotkosti spremne na žrtvu, to ,,da“ što se govori usudu slavi se kao izraz prirođene blagosti, miroljubive prirode. Ideološka Istorija rumunskog naroda, delo gmpe autora pod mkovodstvom akademika Andreja Otetee, iznalazi „osećaj za ljudsko“, znak „radnog, duboko demokratskog“ naroda

336

337

koji nikada nije želeo da vlada nad drugima, još u Dakiji Decebala, genijalnog i opasnog protivnika Trajanovog, uviđajući, između ostalog, u ujedinjenju Dakije pod kraljem Burebistom, u I veku p.n.e., prvi korak ne samo u ostvarenju socijalizma uopšte već i režima Čaušeskua, posebno. Blažena i setna idila draga je i proučavaocima koji se prikazuju kao nezavisni; nedavna rumunska istorija Dinua K. Đureskua prožeta je, u svom predstavljanju viševekovnih događaja, skladom predela i dahom šuma prizvanih na početku knjige, gotovo u saglasju s večitim proticanjem života i, istodobno, istorijskim postankom i prolaženjem prolaznosti. Taj blaženi i skladni predeo zna za tragedije i nasilje; u svojim romanima Zaharija Stanku opisuje mutni i pomamni Dunav koji se peni od sukoba i istorije, gladi i bosih nogu seljaka okorelih u ropstvu, ali kadrih da se podignu, u velikom ustanku 1907, ognjem i mačem, s pameću što se ne da zavarati tlačenjem zaogmutim plaštom usuda. Put zla, govorio je hroničar, povijene sablje Geta koja se sukobljavala s rimskom, makedonskih pešaka što su kao prethodnica prelazili Dunav, po izveštajima koje prenosi Arijan, povijajući visoko i gusto klasje žita dugim kopljima kako bi otvorili prolaz konjici, gvozdenog mača kojeg su kao boga obožavali Skiti, dečaka što su ih otimali Turci i drvenog otomanskog jarma zamenjenog, kako je govorio istoričar Mikaj Kserej, dmgim, gvozdenim; put žita i šaši koje je Stefan Veliki vojvoda Moldavski zapalio pred nadiranjem Mehmeda II, ugnjetavanih i napaćenih seljaka, pokolja i pljački, ropstva i nasilja. Nosili smo i nosimo uzde i jaram, kaže u pesmi Košbuk. Zlo je ispad istorije, raskršće ili čak samo neobavezno stajalište, ali ipak na putu Weltgeschichte, duž kojeg klanice rade punom parom i na dmgorazrednim stanicama. Doskočica, koja se pripisuje kancelam Krajskom, od pre nekoliko godina, kaže da je Austrija izašla iz istorije i da je time vrlo zadovoljna. Svaki pravi habzburški naslednik i potomak nelagodno se oseća u velikom teatm sveta, na pozomici svetske istorije gde su ga, kao epizodnog glumca, poslale hirovite sile poput duhova i utvara iz starih magično-narodnih bečkih komedija.

Manje spretan od Tamina i podozriv da će ga zaštiti naklonjene mu više sile, epizodni glumac bi da siđe s te scene, traži - ne privlačeći previše pažnje - izlaz iza kulisa. Ne vode toliko ka kakvom mogućem izlazu iz teatra, već koraci kao da uranjaju u podatno i rastresito tle, kao kada noga stane na sloj opalog i gotovo tmlog lišća koje klizi pod teretom i zaglibljuje cipelu u dmgi, još dublji sloj, u lišće opalo i izmrvljeno godinu dana ranije i pretvoreno u vlažnu cmicu. Veliki istoričar Nikola Jorga, mmunski Benedeto Kroče, upuštao se, kako bi predočio celoviti hod svoje zemlje i svoje kulture, u nedokučive dubine narodnog života-kako je govorio - koje nisu ostavile traga u pisanim izvorima, u dokumentima što su ih sačinili učeni i viši slojevi prošlosti, već u oblicima i navikama, u svakodnevnim radnjama i običajima, ukorenjenim u vekove. Spuštajući se u dubine tog humusa i gotovo prolazeći unazad putem što ga limfa pređe kako bi se popela od korenja do granja i lišća, Jorga je pronalazio drevne i zatrpane slojeve, ali još plodonosne životnim sokovima, tragove otomanskih seoba i, još drevnije, turanskih naroda iz srca Azije ka mitskoj „Zemlji Ruma“; otkrivao je - kako piše Bjanka Valota Kavaloti, unuka i naslednica njegovog istorijskog poziva - vizantijsko-tursko-mongolsko jedinstvo-trajanje koje je proticalo poput podzemne vene, drevnu i dugovečnu „karpatsko-balkansku zajednicu“ zasnovanu na prastaroj tračkoj osnovi i preraslu u višenacionalni grčki činilac, tako važan, poglavito na trgovačkom, kultumom i upravljačkom planu, u istoriji podunavskih kneževina. Ovo stecište loza i civilizacija predstavlja iskonsku kašu naše istorije, nilski mulj u kojem vrve još nerazlučene i izmešane klice. Ako Kimerani, koje potiskuju u VIII veku p.n.e. Skiti, takođe pripadaju, kako predlaže Nestor, Tračanima i ako se getska pustinja, tako nazvana kod Herodota i Strabona, prostirala sve dotle dok nije počinjala da se poistovećuje s drevnom odriskom kraljevinom, gospodaricom delte Dunava, slediti reku sve do ušća znači i zaći u kimeranske magle porekla, izgubiti se u kraju koji je i povratak na početak. Pompej Trog govori o „Histrianomm rex“-u, vladaru Geta i u ratu sa Skitima; Dobmdža se u doba Justinijana nazivala Mala Skitija

338

339

- čista imena, za mene, sve doskora,flatus vocis, neobične reči koje ispunjavaju usta i proizvode neodređen odjek, kao kada smo u školi govorili Trebizond ne znajući da li je ili nije isto što i Trapezunt, znali smo da je Mitridat bio kralj Pontski, a Prusije Bitinije, ali ne i gde se tačno Ponto i Bitinija nalaze, i sviđalo nam se da govorimo Kilikija i Kapadohija kao što mi se sada sviđa da, ore rotundo, izgovorim mion i barion. Ako, pak, pročitam, u učenim spisima mog sugrađanina Pjetra Kandlera, da se Dobrudža-Mala Skitija, u još drevnije doba, zvala Istra, onda je to nešto drugo, to ime ima miris i boju, ono je crvena zemlja i bela stena nad morem, mesta ubeđenja. Istrani su, dakle, Tračani, kako drži Apolodor, ili Kolhidi, po mišljenju Plinija i Strabona, ili Gepidi? Potraga za zlatnim runom u varvarskoj Kolhidi vodi, dakle, kući, do one obale koju je režija odabrala kako bi mi stavila do znanja da se može biti besmrtan, i Runo je amfora izronila iz mog mora? To je šala Dunava i papazjanija nastaje iz greške drevnih ljudi koji su mislili da se Dunav, Istar, deli na dva toka i da se jedan uliva u Cmo more, a dmgi, Kvijeto/Mima ili Timava, u Jadran. I tako je Istra bila zemlja Pontus Eugzeniusa, ali i belo jadransko poluostrvo. Možda su Tračani što su pristizali s Cmog mora donosili sa sobom glasine o dunavskim zemljama, ili su možda zlato ovih imena doneli Kolhidi koji su progonili Argonaute uzvodno uz Dunav, Savu, Ljubljanu i tovareći, potom, brodove na ramena. Postoje Apsirtska ostrva u Cmom moru, takođe nastala, poput Apsirtskih ostrva u Jadranu, od tela Apsirta, ubijenog Medejinog brata. Pomčavaoci su strogi prema mitografima zavedenim rečima: Strabone et Pline ne sont pas excusables d ’avoir dir que le meurtre d’Absirte se fit dans les Isles Absyrtides qui sont dans le golphe de Venise, kaže Rečnik La Martinijea. Sreća, dakle, nije u potpunosti i apsolutno isključena, premda njeno obećanje sjaji samo u greškama drevnih geografa? Ne mislim, svakako, da im povratim ugled, u skladu sa običajem nauke koja s vremena na vreme pobija prihvaćene rezultate i vraća se prevaziđenim pretpostavkama. Pomponije Mela ne može da se odbrani, očigledno, od kritike koju mu ovim povodom

Bukurešt. Pariz Balkana, ako se izuzme štednja električne energije zbog čega uveče ne izgleda baš kao „Ville Lumiere“, predstavlja još jedan, neposvećeni eon u emanaciji tokom koje se postupno širi i srozava, kako se ide dalje na jugoistok, slika i model Grada, prestonice Francuske i XIX veka, odnosno Evrope. Poput narednog prelaska s jedne na dmgu hipostazu u neoplatoničarskim filozofijama i religijama, i u ovom slučaju izlivanje i prelivanje Jednog, Ideje, kroz različite stupnjeve materije, ne predstavlja jednostavno izopačenje, gubitak, već podrazumeva i maglovit poriv za iskupljenjem. Francusko-balkanski stil postaje tegobniji i kitnjastiji, zaveden ukrašavanjem i progonjen onim horror vacui, balkoni i kovano gvožđe pariskih zgrada naglašavaju zaobljenosti, zavoje i spletove linija, klasicizam je masivniji, eklektizam izraženiji i teži, stubovi i kapiteli zapetljani, svečarske kupole pompier i deco stila. Liberty se razmeće zlatom i bedom, namalanim staklima i zapuštenim monumentalnim stepenicama. U velikom predvorju Jugendstil Kuće mode, Casa de Mode, tiskaju se Cigani, nedaleko tezge Lipskanija izlažu kolačiće neprijatnog mirisa i gmdnjake koji deluju kao da ih je neko upravo nosio na sebi. Preterano pariski passage vodi do niza dućana u koji-

340

341

upućuje Bemardo Benusi, objavljene 1872. u Zbomiku carsko-kraljevske više Gimnazije Kopra kada je autor, premda još mlad, bio, kako stoji u predgovom, već „redovni predavač, bibliotekar i razredni starešina“. Poreklo, nedostižno i uvek neizvesno, ne znači mnogo i ni Jorga ne može da otkrije prvobitni sloj svoje kulture; kako je govorio Kurcijus, „istorija ne poznaje poreklo ijednog naroda“, budući da ona sama ne postoji, već je stvara i pravi istoriografija, postavljajući i preispitujući njeno pitanje. Svaki rodoslov seže do velikog praska; rasprave o latinskom poreklu Rumuna ili o dačansko-getsko-latinskorumunskom trajanju, što se toliko ističe u rumunskoj nacionalnoj istoriografiji i ideologiji, nisu mnogo važnije od spora između Furtvangena i Donauešingena o izvorištima Dunava.

2. B o g o v i i u š t i pc i

ma su izložbe, slike i zanatski proizvodi, čija vrata, pak, od gvožđa cmog kao gar, zatvorena, postaju mrtvački kovčezi oslonjeni o zid. U broju 12 Lipskanija, natpis podseća na žumalistički rad Emineskua, nacionalnog pesnika koji je pisao da živi kao da njegovo postojanje pripovedaju tuđa usta i kojeg je kritičar, Zaharija, optuživao za patološki „automatizam kretanja“ zbog njegovog čestog seljenja. Ulazna vrata se otvaraju na dvorište bogato istočnjačkim ukrasima i đubretom; u jednom uglu, ženska statua u niši, sa svojim erotizmom liberty nimalo zatomljenim okolnom bedom, bdi nad kesama smeća koje su stanari nabacali na gomilu. U hotelu Hanul Lui Manuc, konaku Manuk Beja sagrađenom 1808, crveni tepisi prekrivaju drvene stepenice i gomila gostiju ispija pivo i kafu u dvorištu ili na gomjim spratovima, kraj lukova i stubova takođe od drveta; među stolovima, u prizemlju, tu je, pored ostalog, i kokošinjac. Bukurešt, svakako, nije samo grad svetine i bazara, već i velikih prozračnih i otmenih prostora, zelenih parkova i bulevara što vode do skrovitih jezera, devetnaestovekovnih vila i rezidencija fin de siecle Lupeske, čuvene kraljeve ljubavnice, neoklasičnih palata i staljinističkih zgrada. Prava je prestonica; poseduje njen zamah, širinu, veličanstveno i nehajno traćenje prostora. Osim kojeg nebodera u sovjetskom stilu pedesetih godina, poput zgrade Šinteja, grad se širi, kao i Pariz, horizontalno; ne penje se u visine, poput tolikih zapadnih modemih gradova, već se proteže ka ravnici. Tezge Lipskanija ili đubre ispred podatnih oblina statue u dvorištu ne predstavljaju poricanje, već produžetak one pariske otmenosti, poslednja i najniža četa anđela koja pronosi blagovest i širi je, mešajući se s najnestalnijom svakodnevicom. U ovoj Plotinovoj procesiji viši stupnjevi bića, preterane punoće, izlivaju se i prelivaju na niže nivoe; duša se spušta u potočić materije što vrvi i rasipa se pod njom, pariski passage preobražava se u souk, levantinsku pijacu. Plemeniti i otmeni stil poprima dvosmislen izgled, poput lica našminkanog prostačkim bojama, ali i zadobija ljudskost svakog otelotvorenja, poniznost vonja i znoja, bolnu i nečistu smrtnost galame i gestikulacije, vlažni dah onoga što je Saba nazivao toplim životom.

Balkanizacija Pariza neka je vrsta gnostičke senzualnosti koja u grešnosti tela nosi i žal za izbavljenjem i valja se u vrvećoj niskosti svršenosti ne zaboravljajući vlastito poreklo i božansko odredište. Raznorodni i nerazlučeni biološki supstrat mmunskog stecišta neprestano gazi i upija kaleidoskop figura. Nije se slučajno u mmunskoj kulturi tako dugo raspravljalo o sučeljenosti osnove i oblika: u zaostalim, polukapitalističkim zemljama, uviđao je marksista Gerea, dmštveni oblici - suprotno od onoga što se događa u ekonomski i politički razvijenim zemljama - prethode društvenoj osnovi i ostaju, stoga, slabe i kratkotrajne nadgradnje koje duboka stmktura neprestano razgrađuje i guta. U nekim delovima Bukurešta čini se da, i danas, prisustvujemo tom neprekidnom toku usisavanja, vitalnosti što rastače ustanovljene međe. Složena etnička osnova je višestruko i promenljivo lice ove viševekovne mešavine, mrkozelene oči i zapovednički nos lepih fanariotskih žena i crne i masne kose praunuka Aromuna (Cincara) ili Kucovlaha iz Makedonije vijugaju kroz gomilu poput mehura u kazanu. Poput mrvica trošnih ukrasa, nisko sadrži uzvišeno i sećanje na uzvišeno; ako se vizantijsko slikarsko nasleđe pretočilo u mmunski folklor i zavetne ilustracije vlaške seljačke umetnosti, uranjanjem u taj folklor možda se može doći do drevne bespogovomosti svete umetnosti. Tako bi u carskim gmdima ove Ciganke, što na tezgi, s bezočnom nehajnošću, nudi kaiševe i kopče, Griša Recori, razdirani i postojani rapsod bukureštanskog erotizma, video verovatno prvi stepenik na putu uspeća i povratka, glasnike spasa što pripadaju najnižem stupnju anđeoskog ustrojstva, ali baš zbog toga mogu da dopm do nas, u gunguli postojanja. Shvatam, na ovim ulicama četvrti Lipskani, Grišu i mesijanski žal za seksom koji se, na njegovim bukureštanskim stranicama, uzdiže ka visinama i ništavilu, kao da uroniti u široke bokove ove Ciganke, biti zgnječen među njenim butinama, pokoriti se njenom despotskom i odveć pristupačnom kraljevskom dostojanstvu znači tražiti ili iznaći nešto što je bilo neodređeno obećanje. I pored njene nesumnjivo nezaboravne bluze, ne vemjem da je ona Ciganka glasnica nebesa, ali na ovom bazaru, gde su istorija i

342

343

loze na rasprodaji, može biti neznano mnogo bogova, kao što je bilo sedamdeset različitih moneta koje su se, sve do prošlog veka, koristile u kneževinama Vlaške ili Moldavije, srebme aspre, bani, kopejke, krajcare, dukati, florini, galbeni, groši, lei, ortuli, taliri, pitaci, potronici, šilinzi, timfi, ugi, zloti, tulti, dinari, možda još tatarski dirham. Inflacija je propast, ali u izvesnim granicama njena stopa doprinosi proticanju i razmeni života. Ovde su devalvirani i potrošeni mnogi bogovi, poput masnih uštipaka izloženih na tezgama; jedan od poslednjih je, za sada, Čaušesku, čiji je lik primetan posvuda. Ova potrošnja bogova, nalik iznajmljivanju soba na sat, ukazuje na nedostatak suštine u istoriji, paradu trošnog, apoteozu otrežnjenja. Sa svojim potpunim i obelodanjenim osvešćenjem, Sioran je rođen iz ovih biljnih dubina mmunskog univerzuma, premda ne iz Bukurešta, ili, kako on piše, iz one mešavine svežine i tmleži, sunca i izmeta. Ali radikalni smeh se mga ne samo veri u red i vrednosti već i oholosti meteža i ništavila i Sioran, zaslepljen onom setnom memlom, nije kadar za tu istinsku nevericu ili humor. Kidajući jedan za dmgim veo svih filozofija i ideologija, Sioran se zavarava da vidi kako pred njim, na podijumu univerzalne istorije koja je gotova, prolazi bazar vera što zatvaraju radnju, ne uviđajući da i sam prolazi tom svetskom izložbom. Parazit nelagode, on se povlači u potpuno poricanje, komotno gacajući u protivurečnostima postojanja i kulture i razmećući se njihovim delirijumom, umesto da pokuša da shvati mnogo zahtevniju vrtešku dobra i zla, istine i laži što svaki dan donosi sa sobom. Ulični prodavci koji pokušavaju da sastave kraj s krajem među tezgama Lipskanija, mogli bi da poduče filozofa potpunog poricanja da je to poricanje komotno sredstvo za rešavanje svakog problema jednom za svagda i zaklanjanje od svake sumnje. Sioran je genijalni sin ove pijace, ali sin koji se opametio i podosta udaljio, u svojoj pariskoj mansardi, od skromne i vesele ljudske bede. Lipskani je i slavlje prostakluka, ali odsustvo vrednosti što ga proizvodi, rađa i teskobu od ništavila i smrti koju ona dvosmislena lakoumnost pokušava da ošamuti. Taj prostakluk zahteva i poštovanje; biti gadljiv, kako je to dobro znao Kafka, greh je protiv života. 344

3. P r e m e š t e n s k u p Udruženje književnika, gde se održava italijansko-rumunski književni susret, vila je s kraja XIX veka, u eklektičnom stilu Iiberty bogatom upadljivim ukrasima. Italiju predstavljamo - ako uzmemo da iko može da predstavlja nešto - nas Četvoro, Bjanka Valota, Umberto Eko, Lorenco Renci i ja; uvodno izlaganje drži, možda u čast simbioze među dvema kulturama, uvaženi akademik, sve, samo ne siva eminencija mmunske nauke. Lep je čovek, svestan svog izgleda, i dok govori, njegova velika i vitka mka često, sa očiglednom samodopadljivošću, mrsi duge i guste kose cme kao zift, koje se teško mogu izmiriti s godinama pred penziju. Veoma je inteligentan, prijatan, prebogate i osobite kulture; dok predstavnici vlasti, kao i svugde, iznose stereotipne i uobičajene neizbežne govore, on sluša pogleda uprtog u nebo s pomirenim i podrugljivim, neskrivenim izrazom prinudne trpeljivosti, ali kada na njega dođe red, ustaje i izgovara savršeno miran istu takvu litaniju opštih mesta. Mek je, uglađen, blagonaklon, ali kadar i za britke gmbosti; u ličnom odnosu je velikodušan, pažljiv, često diplomatski nedorečen, ali i prezrivo odvažan u sudovima i škakljivim pričama koje bi mogle da ga dovedu u opasnost. Poseduje veštinu migoljenja kroz teškoće kao da jedino želi da izbegne oluje, dok, naprotiv, odlučno uskače u njihova sedla i uzima, čak, i uzde u ruke. Godine koje je proživeo, od Gvozdene garde do staljinizma, doba je dostojno Tacitova pera, ali one nisu nagrizle njegovu opuštenu uljudnost i prirođenu srdačnost. I u njemu, kao i u gospodina Tarangolijana Recorija, istinito i lažno su nerazlučivo isprepleteni, ali čovek oseća da je neko na koga može računati. Njegova kultura nije samo lični kvalitet, već odražava nivo mmunskog intelektualnog sloja, ozbiljnost njegovog obrazovanja, širinu interesovanja i znanja, doslednost i otvorenost njene inteligencije. Od govora i saopštenja bitnija su ćaskanja i razgovori tokom pauza, s njihovom obazrivošću i tek nagoveštenim indiskrecijama. I nad ovim ritualom bdi kult satrapa, Čaušeskua, ali i tiranija jednog 345

čoveka i ekonomski promašaji režima deluju kao veliki napredak u odnosu na Rumuniju bojara i seljačke bede. Mnogi šapućući izgovaraju poluprogutane reči; drugi, posve iskreno, otvoreno kritikuju Vladu, Državu i Partiju. Poklanjajući mi svoju knjigu, jedan profesor me poziva da je, bez ograda, pročitam do pretposlednjeg poglavlja, da preskočim poslednje posvećeno periodu nakon drugog svetskog rata koje je, podvlači cepidlačeći, prepuno laži. Bjanka, čije je saopštenje bilo najzanimljivije, uznemirena je premda uspeva da savlada s blistavom ljupkošću svoju nelagodu. Unuka velikog Jorge, koja je od njega nasledila istorijsku spoznaju nacionalnog osećaja što se ukrstila s kosmopolitskom svešću, želela bi da nam pokaže drugačiju Rumuniju, onu koju ona voli i koja, poput svih domovina, postoji možda samo u toj Ijubavi. Tokom diskusije čuje se i pokoje smelo izlaganje i pitanje, koje postavljaju neki mladi. Posledica toga je da smo, narednog dana, u nastavku radova, premešteni u drugo sedište, u Institut Jorga. Brojna publika, koja ništa ne zna o tome, vratila se, prirodno, u Udruženje književnika, u skladu sa utvrđenim i zvanično objavljenim programom. Samo su malobrojni dovitljivi i preduzimljivi mladići nanjušili izmene i uspeli da dopru do nas. Dok ljudi, privučeni, prvenstveno, Ekovim imenom, kao i naklonošću prema Italiji i opštim zanimanjem za veze sa inostranstvom, zbunjeno čekaju na drugoj strani, mi nastavljamo s radom drugde, brojniji od naših slušalaca.

U onoj odaji - kaže mi Grigore Arbore, istoričar umetnosti i pesnik, pokazujući mi prozor Kraljevske palate, sada palate Republike - kralj Mihaj je uhapsio maršala Antoneskua, vojnog diktatora zemlje, u 16 časova 23. avgusta 1944. Antonesku je Musolini koji je, uzalud i prekasno, pokušao da postane Badoljo. Januara 1941. maršal je izbacio iz svoje vlade i proglasio nezakonitom Gvozdenu gardu, legionare fašiste; saveznik nacista i aktivni saučesnik u napadu na Rusiju juna ’41, Antonesku je pokušao da spasi političko-vojnu samostalnost Rumunije i, možda, zahvaljujući njegovoj taktici ili, ba-

rem, njegovom upomom mudrom iščekivanju, u Rumuniji, i pored raširenog antisemitizma, nije bilo koncentracionih logora, niti deportacija u logore preko granica. Suština njegovog stava sastojala se, zapravo, u tome da ubedi naciste da su Jevreji, u svakom slučaju, ostajali tu i da nisu mogli da pobegnu, pa se stoga mogao sačekati kraj rata kako bi se videlo šta s njima. Godine ’44. započeo je pregovore kako bi sklopio primirje s Rusima, ali ti pregovori su bili i dalje u toku i neizvesnog ishoda onog 23. avgusta, te je maršal odbio zahtev kralja koji mu je tražio da odmah objavi prekid vatre. Diktator koji je želeo da se udalji od nemačkih saveznika, ali nije verovao da poseduje dovoljne garancije za takav korak, bio je, tako, naprečac uhapšen zbog odbijanja da istog trena napusti naciste. Čini se da danas, u Rumuniji, postoje poneki vrlo oprezni znaci veoma skromne revizije sudova 0 Conducator-u, dučeu pogubljenom 1. juna 1946. Priča Antoneskua je klasična parabola fašizma i raskola unutar evropske desnice. Antonesku neposredno učestvuje u gušenju mađarske komunističke revolucije Bele Kuna, zauzimajući Budimpeštu, i tipična je figura reakcije; kao diktator, stupa u savez s nacistima, ali guši mmunski fašizam. Tih decenija fašizam je, do izvesne tačke, snaga koju dmgi drže da je mogu iskoristiti; zapadne sile pokušavaju da se posluže njime kako bi zatrle komunizam i usmerile ga protiv Sovjetskog Saveza, ali ovaj preokreće igm i pokušava da dobije na vremenu i ojača praveći savez s Hitlerom. U jednom trenutku, igra puca i fašizam se ne može više iskoristiti ni za kakav cilj ni političku računicu; sučeljava se i sučeljavaju ga sa svima i njegov usud postaje krajnja pustolovina delirijuma, beščašća i očaja. Neki fašizmi ili neke desnice pridružene fašizmu u trenutku početka propasti pokušavaju da izađu iz kola, da uspostave razliku između njihovog militarističkog nacionalizma i ultraradikalnih cmih; Antonesku uspeva jedino da nagovesti koji korak unazad. Čini se da je njegovo hapšenje potpuno zateklo naciste, čak i veoma preduzimljivog nemačkog ambasadora u Bukureštu Fabricijusa. Tragedija onih meseci i dana u Bukureštu imala je i svoja groteskna i

346

347

4. M a r š a l o v p r o z o r

nestvama lica, suluda suprisustva, paradoksalna razilaženja. Bivši italijanski karabinjer koji je ostao u Bukureštu, gde je zasnovao porodicu, živi je dekameron onih dana. Tokom rata bio je u službi u ambasadi Italije. Musolini je, iz Saloa, imenovao svog novog ambasadora i odabrao ga je među Italijanima u Bukureštu. Ovaj je izašao pred Antoneskua koji je prihvatio njegove akreditacije ambasadora savezničke sile, ali mu i rekao da, kao uviđavni džentlmen, ne može da protera iz svog sedišta ambasadora kralja Italije, u tom času neprijatelja. Tako je do kraja rata, sve do pred ulazak Rusa, u italijanskoj ambasadi ostao, beskoristan i netaknut, ambasador kralja, neprijateljske sile. Nemci i Rumuni su se pretvarali da ne primećuju ništa; u ime forme i razmećući se osećanjem sigumosti, karabinjer je stražario na ulazu s karabinom, dok su neprijateljski odredi prolazili kraj njega. Nije tada tačno znao, kaže, šta bi uradio s tim karabinom, odvažno napunjenim, da je neki od tih odreda došao da napadne onu nestvamu ambasadu.

Mahala, prigradsko naselje Bukurešta, ponudila je neiscrpan izvor priča, zapleta, nevolja i pikarskih dogodovština komedijama Jona Luke Karađalea, klasika mmunskog pozorišta. U kafeima te periferije krajem veka je pronalazio sudbine i parodije sudbina, setu i domunđavanja pojedinaca u kojima se ogledao bumi i kakav-takav razvoj nove Rumunije koja tek što je postala ujedinjenom državom, njenih dmštvenih slojeva i poglavito onog upravljačkog, nezajažljivog i neveštog. On sam nije bio samo pesnik koji je predstavljao taj svet, već i njegova figura; plodni autor komedija, pripovetki i crtica, bio je i novinar, pozorišni šaptač, lektor; osnivao je časopise - na primer, Rumunska smicalica iz 1893. - otvarao je pivnice i restorane na železničkoj stanici koji su po pravilu propadali. Njegova komedija, zabavna i živahna, savršeno je ustrojstvo ničega, vaudville koji se pokreće tačno kad zatreba i razgoni besadržajnost dmštva i života. Ako je Karađale mmunski Labiš, iz njegove je škole potekao Jonesko. Francusko-mmunski Jonesko, naime, pripada onoj avangardnoj književnosti čija je - što važi poglavito za

dadaizam - po mnogim kritičarima, ,,trudnoća“ bila ,,mmunska“ da bi porod redovno ugledao svetlo dana na Zapadu: Cara, Urmuz sa svojim samouništenjem subjekta u jeziku i simboličnim samoubistvom, Virđil Teodoresku koji je pisao leopardskim jezikom čiji je sam tvorac: „Sobroe Algoa Dooy Fourod Woo Oon Toe Negaru...“ Premda je njegov svet Francuska, Jonesko uranja korene u ovaj rumunski dadaistički humus i iz njega crpi onaj osećaj za totalnu parodiju što prožima njegove replike i što se ogleda na njegovom metafizičkom klovnovskom licu, poput Baster Kitona, licu koje je njegovo remek-delo. Karađale je, možda, učitelj tananijeg nonsensa i apsurda od Joneskua, pošto je ovaj, kako bi istakao svečarsku ispraznost postojanja i njegovih dmštvenih zapovesti, prunuđen katkad da otvoreno podvuče tu nestvamost, sa onim poučnim shematizmom što može da podseća na neželjeno objašnjenje vica. Karađale ne mora da izokreće stvamost, da je otvoreno ismeva kako bi pokazao njen lažni, isprazni karakter; dovoljno mu je da je prikaže onakvom kakva ona jeste, da navede ustaljene reči uistinu izrečene kako bi razotkrio njihovu prazninu što tim više unosi nemir što je normalnija. Njegovi likovi ne izgovaraju očigledne besmislice, već savršeno razumne i time još besmislenije rečenice; predstavljaju veran portret, a ne karikatum mehura sapunice od kojeg smo sazdani. I pored stereotipnog mehanizma apsurda koji mu ne dozvoljava da dosegne pravu veličinu, Jonesko je, ipak, svakako veći od Karađalea pošto daje glasa i tegobi od smrti, tmini postojanja i njenoj osujećenoj, ali neuništivoj želji za večnošću. Njegov najsuroviji sarkazam pogađa, poglavito, parazite apsurda, blagoglagoljive i nadmene teoretičare paradoksalnog mudrijašenja i ideja a lapage. Malograđansko ćiftinstvo porodice Smit u Celavoj pevačici, što ponavlja fraze iz novina i svakodnevnog rečnika, istovetno je ćiftinstvu naprednih intelektualaca koji se podsmevaju malograđanima, tvrdeći da se prava iskrenost krije u dvosmislenoj dvostrukoj igri i obznanjujući da samo „kratkotrajno traje“. Avangarda, iz vemosti samoj sebi, odbacuje tu vrtešku avangardnih novina već preobraženu u najpredvidljivije ponavljanje. Batolo-

348

349

5. M a h a l a i a v a n g a r d a

meusu I - jednom od gospodara književnosti, koji u delu Pastirov kameleon ili pariska improvizacija, propisuje zakone jadnom autoru - ne sviđa se reč ,,stvaranje“. Kao pravi predstavnik eksperimentalnog konformizma, to jest Retorike, on, pak, voli reč ,,ustrojstvo“. Ko zna da li se Jonesko, misleći na njega i njegove stvame modele, setio jezgrovite izreke mmunskog dadaiste Mihaja Kozme: „Litterature: le meilleur papier hygienique du siecle.“ Rumunska kultura sada obazrivo i sa izvesnom blagonaklonošću upravlja nasleđem svoje velike tradicije avangarde: već se 1964. davao Nosorog Joneska, pisca koji je, kao što je opšte poznato, žestoko mrzeo komunizam. Krajem četrdesetih godina, inače, režim je, u ime izvesnog banalno marksističkog pseudoklasicizma, oštro proganjao autore sumnjive za „raspad poezije“, pa je čak i veliki revolucionami pesnik Tudor Argeci imao teškoća. U spoju provokacije i obazrivog predupređivanja nevolja Nina Kasijan je još 1945. naslovila svoju zbirku pesama Bila sam dekadentnipesnik. Ali ni pesnik poput Marina Soreskua ne uspeva, kako bi želeo, da na pravi način u pozitivnom smislu - sa svojim Jonasom napisanim 1968. - odgovori na Joneskovo delo Kralj umire, a još manje na toliko veće Beketovo ostvarenje, Cekajući Godoa.

6. S l o t m a š i n a p o e z i j e U gotovo perifemoj četvrti grada živi i Izrael Berkoviči, jidiš pesnik. Književnost je, kaže mi, slot mašina; život i istorija guraju ili ubacuju u nju sijaset događaja, neponovljivo svetlo neke večeri, emotivne nevolje ili svetske ratove, ali nikada se ne zna šta će ispasti, da li neki mršavi sitniš ili pregršt kraljevskih kovanica, slap poezije. Povučen i nenametljiv, Berkoviči je istančan pesnik, obavijen onom prisnom ljubaznošću i tvrdoglavom pietas što su porazili vekove nasilja i pogroma; biblioteka njegove čiste i skromne kuće mala je Nojeva barka judaizma sa istoka i kada čita neku svoju pesmu, na primer, Solovej, slavuj - dok žena, vrativši se iz bolnice gde radi kao lekar, sprema mčak - bolje se razumeju izvesne priče Singera, njihova bračna tajna i strastveni ep jevrejskog porodičnog života. 350

Među knjigama nalazi se i album Isahara Ber Ribaka, fascikla u kojoj su gravire i crteži naslovljeni Shtetl, mali jevrejski grad na istoku. To je svet Šagala, jednako magičan i neizbrisiv, ali snažniji, poetičniji. Ribak je veći umetnik od velikog Šagala; i pored pariskog iskustva - zahvaljujući kojem je postao delom zapadne kulture, sa svom poezijom svoje domovine na Istoku, i stekao izvesnu slavu nije ušao u međunarodni opticaj, što bi svakako zavredeo, a možda nikada više neće ni ući. Nekada bi mu vreme i potomci nadomestili nepravdu, preinačavajući uspeh i njegove rang-liste. Ali vreme više ne može da se drži gospodski i otkriva poruku bez obzira na medijum. Danas su mediji pomka, menjaju i brišu istoriju, kao što to čini Veliki Brat u Orvelovoj 1984. Kultuma industrija je uništila potomke; neće biti revizija sadašnjih pobeda, neće uistinu kucnuti čas Ribaka, u najboljem slučaju, imaće malobrojne poklonike što ga bez odjeka i na trenutak ponovo otkrivaju. Ko ima, biće mu dato, a ko nema, biće mu oduzeto i ono malo što ima. Ali ako veliki svet primorava čoveka na naklon, ovaj mu može udovoljiti okrećući se naopako, poput Bertolda. Nečuvena veličina Ribaka blista u senci. Književnost na jidišu je danas u Rumuniji osobita; Jevreji - a među njima i pisci - većim delom su napustili zemlju i malobrojni preostali mahom su već u godinama. „Imamo nove snage“, kaže mi smešeći se Berkoviči, pokazujući mi književni jidiš časopis, „nove pesnike. Možda počinju s pisanjem malo kasno, ne žure sa otkrivanjem svojih sklonosti; ovaj ovde, na primer, objavio je svoje prvo delo u 79. godini, ovaj dmgi, sada već na dmgoj zbirci stihova, prvu je objavio sa 76.“ U većini slučajeva nije reč o dirljivim i patetičnim izlivima onog dmgog književnog puberteta koji katkad obuzme starce što se bliže poeziji opomke. Pesme su staložene i tanane, lišene podražavalačkog patosa, odaju poznavanje i vladanje savremenim formalnim pustolovinama. Šta znači „novi pesnici“? Slot mašina književnosti neprestano iznenađuje i poigrava se i odnosom među generacijama.

351

7. U M u z e j u s e l a Muzej Sela, na obalamajezera Herastrau, nije samo jedna od čuvenih zanimljivosti Bukurešta, već i sažeti podsetnik vekova rumunskog života. A on se odvijao u ritmu ponavljanja i, istovremeno, sporog razvoja sveta seljaka: kućerci i crkve od drveta, krovovi od slame i blata, kreveti i debeli šareni prekrivači predstavljaju univerzum koji se čini nepokretnim i nepromenljivim, poput prirode, ali se preobražava u strpljivoj sporosti, poput rasta i starenja velikog drveća. Rumunska kultura je kultura drveta, njegove podatnosti i snage, religijske i postojane krotkosti kućnog pribora, klupa i trpeza što u kući čuvaju sećanje na velike šume gde je, u davna vremena, izvomo stanovništvo tražilo bezbedno skrovište pred dežumim osvajačima. U brojnim mmunskim književnim delima selo je središte sveta i tačka gledišta s koje se posmatra svet. Košbuk, koji je tvrdio da želi da opeva duh naroda, hteo je da sačini epopeju mmunskog sela, a Mihail Sadoveanu, koji je tu epopeju stvorio, takođe uranja korenje svoje kritičke i buntovničke umetnosti - premda u širokom i spokojnom dahu svoje pripovedne snage - u semanatorizam, političko-kultumi pokret nastao 1901. sa časopisom Semanatorul što je zagovarao obnovu i razvoj ukorenjene u vemost seljačkoj tradiciji. Rumunski populizam je - kroz reči Jona Mihalakea, lidera seljačke partije „caranista“ - isticao jedinstvo seljačkih masa i tvrdio da su one „jedina homogena klasa“ u zemlji. Zagovomici mralnog sveta umeli su da ga s prekaljenim političkim darom brane od feudalno-kapitalističkog iskorišćavanja, ali su i idealizovali prošlost. Širenje veleposeda i majušna gazdinstva koja nisu mogla da ishrane porodicu bili su, paradoksalno, rezultat agrarnih zakona usvojenih u XIX veku i posebno Organskih pravilnika iz 1831. Upravo su oni namšili tradicionalno običajno pravo i potvrdili privatno vlasništvo u modemom smislu; drevne seljačke zajednice su tako izgubile kontrolu nad selom i novi agrami ugovori nametnuti ruralnim masama prepustili su ih na milost i nemilost gospodara. Suprotstavljajući se - odmah nakon revolucije 1907. - oholim tvrdnjama bojara da im zemlja pripada od pradavnih vremena, Jorga je 352

budio uspomene na skladnu seosku zajednicu kojoj je, nekada, bojar pripadao jednako kao i svi ostali; čak i Mihail Sadoveanu, demokratski i revolucionami pisac, prikazuje arhaični svet u kojem su seljaci i gospodari slobodni ljudi jednakih prava, a Panait Istrati, buntovni anarhista koji slavi krvave i razbojničke odmazde hajduka nad feudalcima, surovim i pokvarenim upraviteljima i crvenim velikodostojnicima, i sam podseća na prvobitno doba opšteg sklada kada bojari nisu bili vlasnici zemlje, već čelnici zajednica kojima je ta zemlja jedino pripadala. Cak i Eminesku brani „drevne klase“ od ,,modemog“ kapitalističkog izrabljivanja, a Zamfiresku, u delu Život na selu (1894), uzdiže zdrave nacionalne slojeve, seljake i plemiće, nasuprot novoj i bmtalnoj klasi obogaćenih upravnika imanja što novcem uništavaju sraslost sa zemljom. Romantična antikapitalistička osećanja neopravdano idealizuju arhaični svet seljaka, topli dah štale zajednice, često prepun turobne bede i potmulog nasilja. Gradsko dmštvo, često i ostrašćeno optuživano za otuđenje, oslobodilo je pojedinca ili barem stvorilo preduslove za njegovo oslobadanje. Ali oni intelektualci koji su preinačavali svet seljaka, poput Jorge, nisu nameravali da vaspostave izgubljenu idilu; idealizacija im nije davala poleta za vraćanje u prošlost, već za borbu protiv trenutnih zala. Žal za drevnim otvarala im je oči ka budućnosti. Kuće, crkve, poljoprivredna dobra, mlinovi i muljače ovog Muzeja sela, stvami su, presađeni i svi zajedno posađeni u veštački kompleks kakav je, upravo, Muzej - ali šetati ovim lažnim selom, ulazeći u prave kućerke, gledajući drevne naćve i lišće ovog početka juna nije, sasvim izvesno, nešto manje neiskvareno od „života na selu“, kako ga je zvao Zamfiresku. U pravim se selima danas, verovatno, nalaze samo lažne stvari; ko hoće da pronađe prirodu, neka ide u Muzej.

8. H i ro š i m a Ljudi u Bukureštu zovu ,,Hirošima“ deo grada koji Čaušesku mši, probija, krči, pustoši i izmešta kako bi - možda u nadmetanju s predsednikom Pompiduom, kako i priliči Parizu Balkana - izgradio svoj centar, spomenik svojoj slavi. Ćin Š’ huang, kineski car neodlučan da li da uništava ili gradi, podelio se podjednako na dve sučeljene strasti 353

i izgradio veliki zid i spalio sve knjige; megalomanija Čaušeskua, sudeći barem po ovom faraonskom građevinarskom planu, kao da bi da se ostvari u osobitom obliku uništavanja, izmeštanju. Ne briše s lica grada zgrade, često ih čuva, ali zato poništava okolinu pošto premešta građevine na neko drugo, obližnje mesto, pomera ih na desetine ili stotine metara daleko, kako bi načinio novi, svoj prostor. Sutne crkvu iz XVIII veka, s temeljima, pedeset metara dalje, razmesti zgrade i kuće, zalepi kapelu velikoj stambenoj zgradi sagrađenoj vek i po docnije i, ako se dve celine ne uklapaju savršeno, odseče deo jedne ili druge i baci ga, menja urbanistički plan i planimetriju hirovito poput deteta koje se igra kulama od peska. Moćnici, koje je opisao Kaneti, imaju potrebu, kako bi istakli značaj svoje vladavine, da oko sebe načine ljudsku pustoš, da isprazne gradove, poput sultana Muhameda Tuglaka sa svojim Delhijem; Čaušesku se, pak, zanosi ovim maksi-seljenjem Istorije i njenih tragova. On je šef špediter, vlasnik preduzeća za selidbe koji pakuje vekovne scenografije. Trgovi, ulice, bulevari i sokaci, u okolini poravnate panorame na kojoj se uzdižu palata Narodne skupštine i patrijaršija, predstavljaju veliko i poletno gradilište; rupe, rasekline, gomile zemlje i kamena, pokretne platforme, komadi maltera. Pustoš poseduje tajanstvenu veličanstvenost i u beznađu ove selidbe što traje nalazi se čarolija mračnog, nerazlučeno kraljevsko dostojanstvo podzemlja, sivog i slepog života što gamiže ispod površine i u pukotinama i teče, odvodima otpadaka, ka skrivenom blagu središta zemlje. Ti razgolićeni podrumi liče na krtice i slepe miševe nasilno iznete na svetlo ili na insekte okrenute na leđa, ali upad dana na posede mraka uspeva da odagna tajnu tog najnižeg i, u protivnom, zatomljenog kraljevstva. Ona meka i sada uklonjena tmina, na kojoj se uzdizala kuća, prvobitna je kaljuga potisnuta dole u koju uranja svoje korene život. Kuća se penje uvis, osvetljene trpezarije, odaje za igru detinjstva, biblioteke, sve podjednako ne pamte onaj bezobličan sloj što ih drži na sebi; postojanje se ne seća i ne želi da se seća dna iz kojeg potiče, baca u odlive kanalizacije i gura u dubine, zajedno sa svojim izlučevinama i vlastitim šljamom, i pomisao na sopstvenu

zemnost. Arheologija odvoda i kanalizacija možda bi nam ponudila tajnu i izokrenutu istoriju gradova, poput one veličanstvene koju je Ernesto Sabato stvorio u romanu O junacima i grobovima. Ali taj univerzum nije samo podzemna kloaka koju je opisao argentinski pisac. Među otpacima i đubretom zasja i blesak kakvog blaga koje su patuljci iskopali u utrobi zemlje. Kada bi olovni vojnik ili omot od staniola čokoladice nestali tajanstveno zauvek, kao deca smo mislili da su skliznuli kroz kakvu pukotinu i spustili se dole, u onu neznanu zemlju, prihvaćeni i postavljeni na tron, poput ribara koje sirene povuku na dno mora. Književnost privlače niskosti i otpaci što se ne prikazuju kao jad koji valja iskupiti, već kao kutak gde se skrila iščezla čarolija. Putovanja u dubine, od Žila Vema do onih skromnijih Susija i Biribisija u slivnike, bajkovitiji su od dmgih pošto se otiskuju u najskrovitiju i nedostižniju gmmuljicu, mitsko središte vatre što podseća na doba u kojima je zemlja bila zažarena lopta, ili na ono što je postojanje odbacilo, što nećemo videti nikada više. U romanu Na ulici Mantuleasa Mirča Elijade se spustio u podmme starog Bukurešta gde njegovi likovi tajanstveno nestaju, kao što se strele što ih oni odapinju u vis više ne vraćaju. Tajna državna policija, u romanu, pokušava da odgonetne političko značenje ovih bajkovitih priča o nestajanju i čaroliji, gubeći se, jednako, u zavojima mitske pripovesti; stari učitelj, Zaharija Farama, što pripoveda te priče, uspeva da nadživi moćnike koji ga ispituju kako bi mu izvukli navodne državne tajne, zastrašujuću Anu Pauker što ga poziva da joj položi račune za te izmišljotine. Za Mirču Elijadea istinita i besmrtna narodna mitologija suprotstavlja se lažnoj tehnokratskoj mitologiji moći. Veliki mitolog možda nije u pravu i možda oplemenjuje prošlost; verovatno je svaki arhaični mit, što nam se sada prikazuje u svojoj netaknutoj istinitosti, u začetku bio tehnokratska obmana i sila, tajanstveno što ga je nataložila moć, /agonetka kojom se okružuje kakva tajna policija. Vekovi uklanjaju tajne policije i njihovu moć, te ostaje samo priča - mythos - njihove tajnovitosti, čista i istinita kao i svaka bajka koja nema skrivene name-

354

355

Grci su, po Nestoru, protumačili kao negostoljubivo, axeinos, ime ,,cmo“ što su ga domoroci nadenuli unutrašnjem moru, da bi ga

potom označili kao gostoljubivo, euxeinos, kada su osnovali svoje gradove na njegovim obalama i preobrazili ga u helensko more. Ali moć reči i danas Cmom mom pripisuje sliku vodene pustinje, velike i teške bare, mesta izgnanstva, zima i samoće; Vajninger ga je povezvao s Ničeom, licem pomračenim oblacima koje nije kadro za vedrinu. Letovališta čuvenih plaža između Konstance i Mamaje, s hotelima i turistima, ne uspevaju da poraze čar imena, ,,one vode što katkad izgledaju cme, kao da je kolevka noći u njima“, piše Vintila Horija; zapara, more lenjo i uljasto, lažna i neumerena raskoš velikih hotela saglasni su s tromom i mračnom draži reči i arhaičnih i varvarskih mitova koje ona priziva u svest. Konstanca, drevni Tomes - mesto izgnanstva Ovidija - danas je i snažno i mučno vrenje proizvodnje, trgovine i lučkog prometa. Arhitektonski eklektizam je tegoban i težak, liberty preti mračan i monumentalan, more je danas uistinu tamno i sivo pod kišnim oblacima, lučke dizalice iscrtavaju na obzoiju tugu od rđe. Horija, u svom romanu o Ovidiju, zamišlja da izgnani pesnik sluša kreštavi krik galebova ubeđen da čuje kako urlaju: ,,Medejaaaa!“, piskavi i razdimći poput varvarske čarobnice. I bez proizvoljnih maštovitih sugestija, vlažan vetar pritiska srce i posledice barometra na krvni pritisak nisu manje od posledica urokljivih i otrovnih travki koje je poznavala Medeja. Mešavina visoke vlažnosti i književnih uspomena dovoljna je, dakle, da isprazni život, da otkrije njegovu mračnu besadržajnost i mlitavu osamljenost, poput zastave kada vetar odjednom prestane da duva? Dizalice su metalni jarboli velikog, zapuštenog broda, Haronova barka porinuta u državnom brodogradilištu, čitav grad je ogromno i bezimeno plovilo koje je zaplovilo pre no što je bilo vremena za pozdrave i koje se njiše na mimom mom što potire i tugovanje i setu opraštanja. Vode su paganski sudarijum, poslednji prelaz iza kojeg nema spoznaje ili odgovora na sva pitanja, već tek presahli limb, ista pređašnja stvamost, jednako nesavršena, ali ravnodušnija i tek začeta, želje i osećanja prigušeni, kao da je jedina tajna otupelost, a istina nalik manjku interesovanja. Onostrano hrišćansko poseduje duše i tela, ono pagansko samo seni; možda je zbog toga modemije i uverljivije, bioskop je koji nepre-

356

357

re, već želi jedino da pripoveda. Kada prođe dovoljno vremena, izranjanje i potapanje izazvani radovima po nalogu Čaušeskua možda će postati izvorom poezije i mita, poput drevnih razaranja.

9. Tr a j a n ov t r o f e j Adamklisi je mesto gde se nalazi Tropaeum Traiani. Od prvobitnog spomenika, kojeg je podigao rimski car 109. kako bi proslavio pobedu nad Dačanima i Sarmatima, ostala je samo valjkasta osnova; sadašnja zgrada, rekonstrukcija drevnog modela, potiče iz 1977. Trajan ga je podigao kako bi proslavio trijum f nad Decebalom, kraljem Dačana, kojeg rumunska nacija ubraja među junake i velikane vlastite istorije, a potomci Decebala su ga ponovo izgradili u slavu obojice, i pobednika i pobeđenog. Decebal je istorijska ličnost i, istovremeno, simbolična figura, vešti politički strateg koji je tokom vekova postao junakom poezije i narodnih pesama, obeležje rumunske slobode. Ali Rumuni, koji u njemu slave branioca svog tlačenog identiteta, jednako drže da su njegovi, ali i sinovi neprijatelja, osvojenih Dačana i osvajača Latina; dačansko-rumunski spoj i neprekinutost tog spoja tokom vekova jeste, u Rumuniji, temelj nacionalne ideje i osećanja. U svom delu Ilustrovana istorija rumunskog naroda Dinu Đuresku pominje nadgrobni kamen što su ga podigli sinovi izvesnog Daizusa, koji je pao u okolini spomenika Tropaeum Traiani u borbi protiv Kostobocija: na osnovu kamena saznajemo da je Daizus, kao i njegov otac Komozus, nosio dačansko ime, ali su njegovi sinovi već imali latinska imena, Justus i Valens. Istoričar je obradovan ovom romanizacijom što se odigrala za samo tri generacije, za šta navodi i druge primere, a s njim je obradovan i rumunski patriotizam koji se diči vlastitim latinitetom - diči se time što je klin u slovenskom moru, kako se žalio carski ministar Gorčakov, a zadovoljno uočavao Kavur.

10. C rn 0 m 0 re

stano daje film o već nepostojećoj stvamosti, čiste silhouettes života. Možda one i nemaju mnogo toga da kažu jedna dmgoj, umome su od nekada podsticajnog scenarija i nemo i bezvoljno tek okrznu onu kraj sebe, poput fotografija dvoje ljubavnika koje se u svežnju dodimju, ali se ne grle. Po ovom jugu ni voljeno lice koje bismo videli kako nestaje za uglom ne bi nas povredilo ili zabolelo i bilo bi Had. Kada bi mu vetar Cmog mora donosio ovu setu, Ovidije, čije ime nosi trg, pribegavao bi Erosu, bogu kojeg nije neumesno zazvati protiv ispraznog proticanja vremena. Ali častan lek za onaj drhtaj nije mogao da mu bude dovoljan, u Tomesu, pošto on nije bio pesnik ljubavi ili seksa, već erotizma, a erotizmu je potreban velegrad, mas-mediji, salonska ogovaranja, reklama. Vrstan erotski pisac, Ovidije ili D ’Anuncije, genije je marketing- a, nameće pravila ponašanja i izmišlja slogane i reklamne formule, poput D ’Anuncija, propisuje mode i kozmetičke proizvode, poput Ovidija. To mu ne smeta da bude veliki pesnik, kakvi su ponekad bili obojica. U svakom slučaju, potrebna mu je važna sredina i, poglavito, složeno i razuđeno dmštvo, mreža dmštvenog posredovanja i mehanizam reprodukcije stvamosti zahvaljujući kojima se brišu razlike između medijuma i pomke, iskustva i informacije, proizvoda i reklame. Da bi pesnik erotizma kao takav postojao, mora da bude u pravom okmženju, potreban mu je Rim ili carska Vizantija, Pariz, Njujork; bilo je teško, ako ne i nemoguće slediti književni erotizam u palanačkoj i porodičnoj Nemačkoj XIX veka, a izvesno je bilo još i teže među Getima. One sarmatske zime mora da su bile uistinu ledene za Ovidija; Avgust je umeo da odabere svoju osvetu.

Bogovi su, u Muzeju Konstance, prikaze dvosmislenosti i mešavine, zagonetne maske na kojima se kimeranska nerazlučenost porekla preliva u izmešanost dekadencije. Apolon iz prvog veka pre nove ere lepa je glava žene, mnogo ženstvenija i zavodljivija od Afroditine što stoji nedaleko; Izida pokazuje nabubrela i senzualna usta, eleuzinsko trojstvo upućuje na ciklus smrti i ponovnog rađanja, Pontus se pokorava Fortuni, a na frizu je Eros, u lovu na lavove, lica i izraza

izopačenog dečaka. Ohrabrujući saveti Čaušeskua, što su ispisani velikim slovima istaknuti na zidovima, opsedaju troglavu Hekatu i pokušavaju da i veliku majku Kibele i njena orgijastička otajstva potčine dobrim i neiskvarenim socijalističkim osećanjima. Ove figure, neuhvatljive kao i njihov sumnjivi i nerazlučeni erotizam, upućuju na mnogostmku i složenu podlogu ove civilizacije, na stopljene loze, doba i bogove kao u kakvoj ozloglašenoj luci. Jorga je mislio da je tu drevnu osnovu karpatsko-balkansko-vizantijske zajednice, njen privobitni sloj otkrio u Tračanima za koje je Herodot govorio da su „najveći narod na svetu, nakon Indusa" i da su, po njegovom stanovištu, mogli da budu i najmoćniji da su bili ujedinjeni i predvođeni jednim vođom, umesto njihove raspršenosti u tolike narode različitih imena. Figura koja, u Muzeju, dominira sarajem bogova jeste, naime, Trački konjanik. On ne poseduje vlastito ime, nije bog; simbol je skrivenog božanstva što nije oskmavljeno slikama, možda stoga što se ne može ni predstaviti, ni izreći poput Boga, a čiji je on neustrašivi vojnik. Na svom konju, svetoj životinji, Trački konjanik juriša i njegov se plašt podiže i povija na vetm; na jednoj predstavi vreme je osakatilo konja i konjanika za glavu, a dmga, pak, prikazuje celovitu figum, lice i pogled nekog ko se bori u pravičnoj borbi. Tradicija svedoči o spokoju Tračana i Geta, njihovoj smirenoj spremnosti da prihvate smrt, blistavu auru koja, u Ilijadi, obavija zlatno omžje Resa i njegovih konja belih kao sneg i brzih kao vetar. Ta smirenost jeste prisnost sa smrću, oslobođenost od straha i teskobe koju donosi svako slepo obožavanje života; Tračani su oplakivali rađanje što čoveku donosi toliko muka, a slavili kraj što ga je oslobađao od zala ili dovodio do blaženstva. Geti nisu strahovali od smrti i slobodno su je birali, radije nego da dopadnu ropstva i sužanjstva. Odakle je poticao taj spokoj, iz privrženosti dahu prirode što nas poistovećuje s lišćem i njihovim rastom i opadanjem, ili iz vere u besmrtnost, iz ubeđenja da sa smrću započinje pravi i večiti život, kraj Zalmoksisa, skrovitog boga? Zlatna i bela što obavijaju Resa, zaskočenog i ubijenog u snu, oreol su ubeđenja kojeg noćni pokolj

358

359

11. Trački konjanik

ne uspeva da načne, a koji zahvaljujući Homeru, potomku njegovih neprijatelja, blista kroz milenijume. Možda je Trački konjanik figura ubeđenja i smrt nema moć nad njim što sugaran jaše na sapima svog konja, životinje podzemlja koja postaje njegov odani pratilac. Kuda ide, na tom konju, kojim prelazom? Na čistini Pomočnjaki, na Snežniku, jednog jutra, sunce što se tek pomolilo od pare koja se dizala s trave načinilo je sjajni i neprozimi zastor koji je skrivao šumu za sobom. Osoba koja je ustala i uputila se ka tom zastoru od svetla, ulazeći i nestajući u blistavilu, iza tog praga, iščezla je pred mojim očima, ali nije bilo nikakve bojazni niti gubitka u tom nestanku i posmatranju nestanka. Pravo otajstvo je blistavo i čisto poput onog jutra, prezire obmane i čudesa, okultne i nečuvene koještarije. U muzeju se nalazi i kip Glikona, trolikog čudovišta pseće ili antilopine glave, ljudskih očiju i kose, zmijskog tela i lavljeg repa. Glikona su obožavali u II veku nove ere u Paflagoniji kao otelovljenje Eskulapa, a njegov kult je dopro sve do Rima. Mogao bi da bude genius loci ove scene nerazlučenosti i preobražaja; mnogo prozaičnije, spomen je na prevam. Varalica, Aleksandar iz Abonuteikosa, pripitomio je i premšio zmiju koja je vemicima, za velike pare, proricala i predskazivala sudbu. Podražavaoci i podražavalačka vremena ne umeju da vemju u Boga, niti da pogledaju u lice atome i prazninu; njihova Halbkultur, koja nije kadra da shvati Jevanđelja i Lukrecija, okreće se intelektualnim ukrasnim predmetima, jeftinim ali navodno istančanim, i traži utehu u vašarski natprirodnom. Tajna života, smrti i usuda poistovećuje se s tajnom žene pred publikom na pola presečenom koja, na kraju, iskače iz sanduka i klanja se. Kult Glikona je znak veličanja vlastite nesposobnosti da se shvati obmana. Koliko, pak, nedokučive tajnovitosti, nekoliko metara dalje, u amforama što su izronile iz mora i u mom samom koje prizivaju, ili u prelepoj ženskoj glavi u žalosti što iskazuje svu nepojmljivost bola. Teško je zamisliti ovu čarobnu i neutešnu ženu kako pita „koji si znak u horoskopu?“, što je verovatno činio bezobzimi Aleksandar iz Abonuteikosa. 360

12. Mr t a v g r a d Putovanje nemačkih predaka Dunavom bilo je, za Helderlina, nostos ka danima leta, prema zemlji sunca, Heladi i Kavkazu. Stižem u Histriju, Istru, mrtav grad koji, za mene, nosi ime leta i prisnih mesta. Čudno je stići u ovaj čas, uveče, i još čudnije stići sam - ona reč, Istra, vezana je za apsolutno svetlo, pun dan, za bliskost koja ne zna za osamljenost. Ovde, pak, u ovoj arheološkoj metropoli, pusto je. Kapija je već zatvorena, nekoliko dimnjaka ugašeno i nekoliko kamiona deluje napušteno poput mševina drevne miletske kolonije. Preskačem zid, hodam među stričcima i divljim klasjem, ostacima Zevsovog hrama i bazilike, glomaznih kapija i stubova bolnih u sumraku poput stećaka, nemih termi. Prozimo i nepomično veče povija se nad ovom grobnicom vekova, pokoja zmija iščezava u kamenjam i ptice krešte na naprslim zidovima; razvaline se spuštaju u crvenkasto more algi i dubina. Mrtav grad poseduje večnost uništavanja, kamenje ne govori o trenu u kom su na ove obale pristigli brodovi kolona Mileta, da osnuju grad, već o naletima razaranja, Goti, Sloveni i Avari, o časovima u kojima se život zaustavio. Krst, među kamenjem, podseća na Panaita Emila, Simona Mihaja i Platona Emila koji su umrli (utopili se?) 12. marta 1984, ali u onoj tišini ostaci hrama podignutog lokalnom i nepoznatom božanstvu bacaju u senku one hrišćanske bazilike, i pored toga što je vreme Avemarije. Grad je veliki, njegove ulice se seku, granaju i gube u lavirintu i za trenutak je teško pronaći put povratka. Poput Bele Kobre u mrtvom gradu Kiplinga, u ovom nepomućenom vazduhu, koji prenosi svaki šum, ipak imamo utisak da smo na neki način postali gluvima, da ne čujemo više glasove stvamosti. Vekovi smrti naslagani među ovim mševinama nisu tmina, mrak što guta slike, predstavljaju, štaviše, jasno i postojano svetlo u kojem oči jasno razaznaju svaki predmet. Predstavljaju i zid od stakla što odvaja od zvukova sveta. Među ovim razvalinama prošlosti ne lutamo slepi, već prevashodno gluvi, obavijeni nestvamošću, i nespretnom i komičnom, što okmžuje one što slabo čuju. 361

Uskoro ponovo neposredno na reci koju, sve do kraja, nećemo više napuštati. Dalje se, zapadno, prostire Baragan, rumunska stepa, mesto očaja i izgnanstva, letnjih žega i ledenih zima, obzorja bez kraja. U Baragan je režim Antoneskua deportovao Cigane, egzodus kojem je Zaharija Stanku podigao spomenik u romanu Tabor, i - nakon 1945. -N em ce iz Rumunije. Sadoveanu i Panait Istrati su opevali zalaske sunca nad bezgraničnim morem ravnice, grebenje i borbe seljaka, cigansku violinu i poj kosa u tonu neutešne sete. U podnožju brda Denis Tepe, nešto malo sevemije od Babadaga, nalazi se uvala gde su, navodno, bacili sidro Argonauti na povratku iz Kolhide. Mali zaliv je prazan, more isprano, na obronku bezbojnog brda pokoje hotimično industrijsko postrojenje pokazuje zapuštenost periferije. Dunav počinje da se rasipa i razliva, poput vina iz polomljenog krčaga, kaže ep kada pogođeni junak ispadne iz dvokolice. Ovaj nagoveštaj kraja ipak je spokojan i veličanstven, bogat plodnom vitalnošću. U Balti se Dunav meša s livadama u ogromnoj i zapletenoj džungli vode, gusto drveće se nadvija nad rekom i pravi tečne pećine, duboka i drhtava boravišta, zagasito zelena i tamno plava boja noći, u kojima nije moguće razlikovati zemlju od vode i neba. Rastinje prekriva sve, vere se i obavija posvuda, u bujnom i podatnom množenju, igra ogledala što šalju jedna dmgima svoje odbleske. Ostrvo Braila, dugo 60 kilometara između glavnog rukavca Dunava i starog Dunava, jeste tečni i Alčinin Eden gde kraljuje rogoz i kod kojega su Goti, kako podseća Gibon, prihvatili da Rimljanima

predaju svoje žene i decu, ali ne i omžje. U Braili se reka ponovo spaja, jedinstvena i moćna, kako i priliči gradu napredne trgovine i proizvodnje, njegovoj rečnoj, radinoj i marljivoj luci, poput, a još i više, one obližnjeg Galaca. Drevni trgovački centar, sada je veliko sedište metalurške i brodogradilišne industrije; oker boja plemićkog i teškog XIX veka, s neoklasičnim ukrasima iskićenim zavojima i karijatidama liberty, pretače se u neodređenu levantinsku dvosmislenost luke sa Orijenta, mešavina i vrenje svega što talas ostavlja na obali. Braila je, u XIX veku, bila i centar bugarskih političkih emigranata koji su pripremali ustanak; Vazov je opisao te patriote, Čašove, njihove beskrajne noćne rasprave po gradskim birtijama. U restoranu Dunav, na Trgu Lenjina, zidovi su pompezno obojeni u crveno, s navodnim decor-om s kraja veka, ali svetlo je mutno i ni savez podneva bez oblaka i upaljenog lustera u uvučenoj sali nije dovoljan da bi se pročitao meni. Strada Republici, kojom sam netom prošao, jedna je od onih ulica duž koje se nalaze eklektične zgrade, često oker-narandžaste boje, a kojima sam tako često, ovih godina, prolazio u Mađarskoj, Slovačkoj, Banatu, u tolikim gradovima ili varošicama panonskog mora; u polusvetlu ovog restorana imam utisak da sve te ulice izlaze i završavaju se na ovom trgu, zauvek, kao da je ovde granica mog dunavskog sveta, moja granica. Turci i poglavito Grci dali su pečat Braili, ili Ibrailu, od trgovaca, čije se bogatstvo raskošno ogleda u grčkoj Crkvi, do partizana Markosa koji su stigli ’48. nakon građanskog rata. Sin grčkog krijumčara, njemu ostao zauvek neznan, jeste i pesnik Braile, Panait Istrati, kojeg se njegov rodni grad spominje i kojeg izlaže. Fotografija, u Muzeju, prikazuje ga u Nici 1921, na ulici, sa šeširom širokog oboda, dok čita Humanite, u pozi nalik Ficdžeraldu što kazuje sve 0 bolnoj drskosti, bespomoćnoj i samovoljnoj naivnosti one izgubljene generacije koja je visokopamo govorila 0 vlastitoj izgubljenosti, a kojoj je Panait Istrati pripadao. Iz bolnice u Nici, nakon što je pokušao da sebi prereže grkljan, poslao je pismo Romenu Rolanu, očajnički vapaj za pomoć napisan

362

363

Osećamo se nezaštićenima, lakim plenom izloženim napadu što bi nas zatekao nespremnim i nemoćnim; u kriminalističkim romanima postoje zastrašujuće ubice i vešti slepi detektivi, ali nema gluvih. I starost je više gluva, no slepa. Svakako, i u ovakvom propadanju, rečnik milosrdno priskače u pomoć i uvek možemo poverovati, kao što je lekar ohrabrujuće govorio Điđijevom stricu, da nije reč baš o gluvoći, već samo o hipoakuziji. Ali ja, odgovarao bi stric, opet ne čujem ništa.

13. N a gr a n i c i

veče pre pokušaja samoubistva u kojem je dva puta prekidao jadanje kako bi ispripovedao komične događaje iz svog detinjstva. Rolan se oduševio ovim „pripovedačem sa Istoka“ koji je proputovao pola sveta baveći se nemogućim zanimanjima, ovim „Gorkim s Balkana“, pesnikom lutalica i besprizomika, i podržao je i širio njegovo delo po Francuskoj. Nekoliko godina docnije Panait Istrati je uživao svetsku slavu; njegova dela - gotovo uvek rumunsko-balkanske tematike, ali katkad napisana na francuskom koji je sam naučio - bila su prevedena na dvadeset i pet jezika i prvak kritike poput Georga Brandesa, kojem je Tomas Man svojevremeno poslao Budenbrokove sa uzdrhtalim dubokim poštovanjem, ishitreno je govorio da ga voli više od svih ostalih savremenih evropskih pisaca. Napadan kao komunista, pisac je navukao bes ortodoksne levice na sebe zbog kritika upućenih sovjetskom režimu; godine 1925. napustio je književne planove kako bi se potpuno posvetio stanovnicima koji su živeli u oblasti između Dnjestra i Tise, a koje je mmunska vlada pripojila i tlačila. Rolan je poredio njegove priče, što se beskonačno raspliću jedna iz dmge, sa okukama i zavojima Dunava, sa onim spletom voda i obala koje je Panait Istrati opisao u romanu Kira Kiralina, očaran njihovim svetlucanjem i nestajanjem i pometen prevarama, nesrećama i surovostima što vrebaju iza tih krivina. On je pesnik neodređenosti i dvosmislenosti Istoka, onog meteža iz kojeg kao da se, ujedno, iščekuju i spas i nasilje; njegov buntovni anarhizam pretvara ga u brata žrtava i pobeđenih, u književnom smislu ne toliko uspelog kada govori o njihovoj pobuni ili propoveda njihovu osvetu, što čini u Hajducima. Kako često biva s nemoralnošću što nastaje iz etičke pobune protiv lažnog morala, i Panait Istrati, branilac slabih i poniženih, postaje robom naivne zavodljivosti vitalnosti, ne primećujući da ona na nedokučiv način propisuje ugnjetavanje jačeg. Mnogoliki seks uzdiže se kao slobodno uživanje, ali i on postaje zamka što uvlači žrtve u vrtlog života i u ruke tlačitelja. Za Panaita Istratija, pesnika kada sluša patnju i retora kada opeva život bez zakona ili napredak, postojanje podseća na burdelj sa Istoka, sa svojim zamamnim zastorima na ulazu i masnom prljavštinom unutra.

Braila - i obližnji Galac kojeg je zbog njegova razvrata, kao i mnoštva prostitutki na svakom uglu žigosao Antikvarijus - dva su mesta što odgovaraju njegovom pijačnom pripovedanju. Danas dva grada, poglavito onaj dmgi, Hamburg Dunava, ne nude tepihe, već gradilišta, dizalice, podzemlje od gvožđa - što se takvima, istini za volju, čine samo onima kratkog pamćenja koji se više ne sećaju ljudskih pokolja počinjenih u šarenom jučerašnjem svetu. U krajnjem slučaju, dva grada, a posebno Galac, predstavljaju simbol težnje Rumunije da stekne nezavisnost, i zahvaljujući industrijskim ulaganjima, od Sovjetskog Saveza - kao i simbol ekonomske krize u koju su se ulili ti smeli planovi. Pmt, voda nekada slavljenih kao lekovitih i čistih, označava, kilometrima, granicu s Rusijom iza koje dunavske koordinate više ne važe. Patos granice nije ništa dmgo do nesigumost, strah od doticanja, poput onog što steže likove Kanetija, mračna bojazan od dmgog. Poput svake međe, uključujući i one našeg ja, i Prut je zamišljena linija iza koje se nalazi trava poput ove što raste na ovoj obali. Možda dunavska kultura, koja deluje tako otvorena i kosmpolitska, podučava i ovoj zatvorenosti i ovoj tegobi; to je kultura koja je previše vekova bila opsednuta bedemom, odbranom od Turaka, Slovena, od dmgih. „Dunav je, dakle, velika baza svakog delovanja, kakvog god pravca, budući da je prava odbrambena linija, pogodna za odolevanje napadima s koje god oni strane potekli...“ (Ogled iz strateške geografije, za pukovnika Đ. Sironija, Torino, 1873, str. 135)

364

365

14. N a d e 11 i Grof Ištvan Sečenji, začetnik saobraćajnih veza u jugoistočnoj Evropi, osim što je bio i patrijarh mađarskog preporoda, pisao je 13. oktobra 1830. svom prijatelju Lazam Foti Popoviću, zadovoljan što je susreo Miloša Obrenovića, kneza Srbije, i što je u njemu pronašao gorljivog zagovomika ,,Regulation“-a, nacrta i nužnih radova za plovidbu Dunavom. Sečenji se vraćao iz Konstantinopolja i Galaca, gde se bio uputio kako bi stekao podršku za sprovođenje svojih veličanstvenih planova; probio se sve do ušća, pa i mnogo dalje od ušća, dalje

od cilja velikog vodenog puta kojega je imao na umu, a u povratku je teško oboleo, toliko da je grofu Valtštajnu, s broda što ga je nosio kući, napisao pismo za koje je mislio da je njegova politička oporuka. Tih meseci Sečenji je, s više razloga, živeo u patosu kraja. Regulation priliči kraju i njegovom približavanju; zaključak je prinadležnost inženjera, beležnika i drugih zaduženih za račune, knjigovodstvo i tačno unošenje podataka. Kada se tako približi, smrt vraća životu dostojanstvo reda: nesmotreno proticanje novca upristojava se u nedvosmislenost oporuke, nepravilne liaisons iščezavaju i ustupaju mesto, u čituljama i saučešćima, zvaničnim supružnicima, agonija se nadzire i odmerava kao nijedan drugi trenutak postojanja. Na strani 745 svoje glomazne monografije o Dunavu, iz 1881, Aleksanderu F. Hekšu je stalo do toga da se vrati unazad i ispravi neke pojedinosti prethodnih opisa, već prevaziđenih zbog promena u stvamosti koje su se zbile dok je on radio na svojim opisima; do tog trenutka nije o tome brinuo i napredovao je lako i bezbrižno, ali u času svršetka oseća potrebu da sve uredi kako valja. Ima nekog saglasja između centrifugalnog popuštanja, svojstvenog kraju, i katastarske karte koja to popuštanje zavodi u akta. Delta, gde čamac zalazi i gubi se poput stabla što ga vode nose, jeste veliko raspadanje, ogranci, mkavci i potoci što se rasipaju za svoj račun, nalik organima već posustalog tela koji sve manje mare jedni za dmge; delta je, ipak, i savršena mreža kanala, tačna geometrija, remekdelo ,,Regulation“-a. Ona je velika smrt koja se drži pod nadzorom, poput smrti maršala Tita ili dmgih protagonista svetske istorije - smrt koja je neprestano obnavljanje, bujanje biljaka i životinja, rogoza i čaplji, jesetri, divljih svinja i kormorana, jasenova i tršćaka, sto deset vrsta riba i tri stotine ptica, laboratorija života i njegovih oblika. Hrast iščupan iz korena tmli u vodi, kraguj se munjevito obrušava na malu lisku. Devojka skida sandale i prebacuje noge da joj vise iz barke, atomi vezani i zbijeni u svakom agregatnom stanju hrle ka dmgim spojevima i drugim oblicima. Delta je lavirint ghiol-a, vodenih staza što se prepliću međ trskom, a i mapa kanala što uređuje dotok voda, kao i puteve kroz lavirint. Ep delte leži u bezimenim pri-

čama što su se zbile u kolibama od rogoza i blata lipovljanskih ribara, u ledu i otapanju što ih plavi, ali i u zapisnicima Commission Europeenne du Danube, koja je započela s radom 1856, a između 1872. i 1879. odvajala 754.654 franaka za izgradnju brani Suline. U beležnicu s putovanja lakše je nažvrljati nešto o kanalu nego o ghiol-u, o inženjem Konstantinu Barskom, stmčnom ilustratom nacrta kanala Kanara između Dunava i Cmog mora, i autom, pre jednog veka, predavanja na tu temu, nego o Kovaliovu Danu, lipovljanskom čamdžiji i ribam koji živi na 23. milji mkavca što vodi u Sulinu, ili o malom Nikolaju, čiji sam samo snebivljiv osmeh upoznao kada ga je devojka, koja je sišla sa čamca, poljubila. Da bi imala svoj razlog postojanja, knjiga bi trebalo da bude priča o Nikolaju, o njegovoj sramežljivosti pred onim licem što se nadvijalo nad njim; nedostatne Nikolaju, knjige se migolje i pribegavaju formi podsetnika, kratkog sažetka osvajanja i padova carstava, anegdotama iz Kabineta, obaveštenjima s dvora i Pamasa, protokolima međunarodnih komisija. Čamac klizi po vodi, na bokovima trska beži unazad, na drvetu se kormoran, što je raskrilio krila ne bi li se osušio, ocrtava na nebu poput raspeća, mušice se roje nalik nehajnoj pregršti sitniša života i germanista stmčnjak za podunavsku književnost ne zavidi Kafki ili Muzilu, njihovom geniju u predstavljanju mračnih katedrala ili besciljnih komiteta, već Fabm ili Meterlinku, aedima pčela i termita, i shvata zašto je Mišle, nakon što je napisao istoriju francuske revolucije, poželeo da napiše istoriju ptica i mora. Pesnik je Line koji nas poziva da brojimo riblje kosti ribama ili krljušti zmijama, da posmatramo brčna i krmanoška pera ptica; žamor leta i reke zahtevao bi od svog zapisničara, smetenog u njegovoj čaroliji, znake interpukcije švedskog taksonoma, njegove zapete što odvajaju rečenice i tačke i zapete što ih dele, njegove tačke što zaključuju razlike. Naravno, katalog Muzeja delte iz Tulče, poslednjeg kopnenog grada iz kojeg je čamac krenuo, olakšava opis zelentarki, čavki, zviždovki, roda, čaplji, pelikana, vidri, hermelina, divljih mačaka, vukova, glogova, divljih mža, mlečika, vrba. Na kraju krajeva, Line ubraja među fitologe, odnosno među naučnike, ne samo prave pravcate

366

367

botaničare već i mnogo slučajnije zaljubljenike u botaniku, a među njima i pesnike, teologe, bibliotekare i urednike zbomika. Ali zbomik je abrege sveta, dok je svet unaokolo, i zaljubljenik u botaniku uviđa da se, ako biva prirodnjakom samo po nalogu kralja, poput Bifona, oseća nelagodno pred drevnom majkom i možda, kako bi opisao trku zečeva, poseže, kao i francuski plemić, za digresijom o seobama naroda u doba varvara. Juče sam bio u Muzeju delte, danas sam na delti; mirisi, boje, odsjaji, promenljive senke na tekućoj vodi, blesak krila na suncu, tečni život što beži kroz prste i primorava nas da, čak i u radosti ovoga dana u kojem stojimo na mostu čamca poput homerskog kralja na dvokolici, priznamo svu našu opažajnu nedostatnost, čula zakržljala kroz milenijume, njuh i sluh nedorasli porukama što pristižu iz svakog njišućeg busena, drevno odvajanje od proticanja, izgubljeno i odbačeno bratstvo, Odisej koji više ne mora da se veže i momari što više ne moraju da zapušavaju uši budući da je poj sirena poveren ultrazvucima koje Njegovo Visočanstvo Ja ne razaznaje. Kormoran leti otvorenog kljuna protegnutog u vazduhu, nalik praistorijskoj ptici nad prvobitnom kaljugom, ali bezmemi hor delte, njegov neprekidni i duboki bas, za naše uši je šum, glas koji ne uspeva da razabere, šapat života koji iščezava nesaslušan, ostavljajući nas u našoj hipoakuziji. Krivica nije do Dunava koji ovde pokazuje da nije potekao iz izmaštane česme u okolini Furtvangena, već do onog što, pred ovim bleskom i muzikom vode, oseća potrebu da se uhvati za tu izmišljotinu, sve i da bi je prezrivo porekao, ali samo da bi mogao da se nadugačko bavi kapanjem iz česme ne bi li izvrdao pesmi reke. Moguće je da i brodski dnevnik, pre delo kakvog vodoinstalatera nego Odiseja, curi, umesto da brzo i odlučno klizi poput čamčića kojeg, sigumo, Nikolaj ume da napravi od neke kore ili komada papira. Knjige su, zna se, vrsta s gotovo posve pokrivenim rizikom, književno dmštvo je dalekovido osiguravajuće društvo i retko se desi da neka poetska nesreća nije poprilično zaštićena. Ali da bi se beleške hvatale spokojne duše na ovom pristanišnom mostiću, među ovim okukama delte, valjalo bi ubaciti pomorsku klauzulu ,,all risks“ koja pokriva baš

sve rizike, uključujući i osobite havarije, kidanja kuka, dolaženje u dodir sa zagađujućim supstancama tovara, krađu, povrede, neobavljenu ispomku, rasipanje, lomljenje i/ili istakanje. Dan je veličanstven i čamac luta poput životinje po raznim ograncima reke. U staroj delti, ka Kiliji, mulj se polako preobražava u kopno, poroznost bez dna postaje tle na kojem se može graditi, saditi, prikupljati, mkavci i kanali prave deltu u delti, na grindurima, nasipima, vrbe i topole izdižu se nad grmljem kupina i metljike, veliki lokvanji beli i žuti protežu su poput zemlje u prvobitnom okeanu na drevnim kosmografijama, blizu sovjetske granice Kilija Veke/Stare Kilije - grčka kolonija i đenovljanska magaza i svratište gde je beležnik Antonio di Ponco unosio, u XIV veku, podatke o prodaji ćilima, vina, soli i dvanaestogodišnjih robinja, a monah Nikolo Barsi, u XVII veku, zavodio dve hiljade jesetri ulovljenih dnevno -pokazuje visoke kule svoje crkve koji ostavljaju snažan utisak na lipovljanske ribare u romanu Reka bez kraja, što ga je tridesetih godina napisao Oskar Valter Čizek. Rukavac što vodi u Sveti Đorđe, Sfintu George, najduži, sto deset kilometara, prolazi kod Mahmudije kraj tvrđave Salsovije, gde je Konstantin dao da se ubije Licinije, levo ostavlja tropsku šumu i zapuštenu i peskovitu pustam, kraljevstvo žaba i zmija gde leti temperatura doseže šezdeset stepeni. Književnost delte, uistinu, više voli led od letnje žege; Čizek opisuje ribare što zimi prave mpu u kori na reci u potrazi za svojim plenom, Stefan Banulesku govori o Krivacu što duva ledeno i seče, podseća na oluje vetra i snega, škripu leda što počinje da puca i da se topi. Topos književnosti delte, njen epski ambijent u pravom smislu reči jeste, prirodno, poplava, potop, Dunav koji se preliva iz korita i potapa sela, talas što mši štale, kolibe i jazbine u šumi, povlačeći u nadošle vode, kao u kakvom biblijskom potopu, domaće i divlje životinje, volove, jelene i divlje svinje. Delta je, za Sadoveanua, i basen naroda i plemena, kao da Dunav nosi u more i, izlivajući se, seje oko sebe nanose vekova i kultura, deliće Istorije. Ali ti ostaci su kratkog veka, sunovraćuju se sa obala u doba poplava i nestaju u zemlji, poput lišća i drugog šljama koje

368

369

nosi reka; priče Dunava, kaže Sadoveanu, rađaju se i nestaju za tren oka, poput bare koja se sasuši. U jednoj priči Stefan Banulesku opisuje sahranu dečaka tokom zimskog nevremena, čamac koji ga prevozi traga za uzvišicom ili dinom gde bi bilo moguće iskopati grob, pomahnitale vode koje prete da će potopiti skromnu humku, zima koja briše i tu tragediju i bol, onaj privremeni grob, onu priču bez imena. U pričama Sadoveanua i Banuleskua često se pojavljuju Cigani, kao da je ovaj lutalački narod na marginama društva pleme kojem priliči da nastanjuje arhaični i zaboravljeni svet delte. Pre jednog veka ovo je uistinu bilo kraljevstvo Ijudi izvan zakona i begunaca, ničija zemlja i sklonište odmetnika poteklih sa svih strana. Turci, gospodari oblasti, nisu imali ikakav propisni gamizon, već raspuštene i zbrda-zdola sakupljene dobrovljačke snage, nepropisno mobilisane među seljacima, koje su bile u dosluhu s dezerterima i razbojnicima skrivenim u močvarama, a koje je valjalo da nadzire i suzbije jedva se od njih razlikujući. Vodiči iz prošlog veka, na primer, onaj monumentalni barona Amanda fon Švajger-Lerhenfelda, govore o džungli ljudi svih sorti i rasa, Turci i ljudi s Kavkaza, Cigani i cmci, Bugari i Vlasi, Rusi i Srbi, momari pola sveta, pustolovi, kriminalci, odbegli osuđenici. „Ubistva su bila svakodnevna stvar.“ Nakon Krimskog rata pristigli su, na putu za Bugarsku, Nogajci, Tatari i Čerkezi desetkovani zarazama. Sada je delta, gde živi oko dvadeset i pet ili trideset hiljada ljudi, poglavito domovina Lipovljana, ribara dugih patrijarhalnih brada što su u XVIII veku stigli iz Rusije koju su napustili iz verskih razloga. Stari vemici, sledbenici monaha Filipa, pobegli su u Bukovinu iz Moldavije; odbacivali su sveštenstvo, pričest i ispovest, brak i vojnu službu i odbijali su, prvenstveno, da se zaklinju i mole za cara, dok su isticali da je najviši oblik ispaštanja izbor smrti na lomači ili posteći. U austrijskoj Bukovini Josif II im je odobrio slobodu veroispovesti i oslobađanje od vojne službe; prosvećeni car je verovatno prezirao načela koja su im zabranjivala da se vakcinišu i koriste bilo kakav lek, ali se izvesno divio njihovoj radinoj krotkosti, smernoj pred zakonima i, poglavito, preduzimljivoj domišljatosti zbog koje su bili veoma stmčni i napredni, u tehničkom smislu, zanatlije i seljaci. Ne-

gde polovinom XIX veka mnogi Lipovljani ponovo su prihvatili hijerarhiju i služenje mise po drevnoj liturgiji, a krajem veka neki su pristupili grčko-istočnoj crkvi. Sada su Lipovljani ribari delte, ali se bave i najrazličitijim zanimanjima i drugde, u mmunskim fabrikama i proizvodnim pogonima. Ipak su i dalje prvenstveno narod reke, žive u vodi poput delfina ili dmgih morskih sisara. Na obalama, njihovi cmi čamci liče na životinje što se odmaraju na plaži i suncu, foke spremne da uskoče i nestanu u talasima i na najmanji znak. Na vodi su njihove kuće od drveta i blata i slame, prekrivene trskom, njihova groblja sa svetloplavim krstovima, škole do kojih njihova deca dolaze kanuima. Lipovljanske boje su cmo i svetloplavo, bistro i krotko poput očiju Nikolaja ispod plave kose. Dok čamac prolazi ispred njihovih kuća, ljudi se pomaljaju gostoljubivi i razdragani, pozdravljaju i pokazuju da se zaustavimo i uđemo; nekolikim zaveslajima kratkim veslom, poneko pristaje uz naš bok i nudi tek upecanu ribu u zamenu za rakiju. Ne postoji granica između zemlje i vode, ulice što u selima vode od jedne do dmge kuće čas su puteljci prekriveni travom, čas kanali gde plutaju rogoz i lokvanji; zemlja i reka se preobražavaju i prelivaju jedna u dmgu, ,,plaur“ pokriveni trskom plove poput drveća što ga nosi voda ili se hvataju za dno poput ostrva, i nije slučajno što postoji i Venecija delte, Valkov, s kupolama svoje crkve. Zaharija Haralampije, blizu 23. milje, na drevnom toku Dunava s dvostrukom okukom nedaleko od kanala što vodi u Sulinu, čuvar je rezervata pelikana; čitav život sluša njihove krike i lepet krila. Poput drugih Lipovljana, iskrenog je i otvorenog lica, nevinost bez bojazni. Deca što su nas u čoporima okmžila čim smo sišli, skaču u reku i piju je, jure se ne praveći razliku između vode i zemlje. Zene su brbljive, ljupke, sklone živahnoj prisnosti koja navodi Čizeka, u njegovom romanu, da se prepusti ohrabmjućim ljubavnim maštarijama. Delta je veliki zaborav proticanja, tečni univerzum koji oslobađa i izbavlja, lišće koje se prepušta i koje stmja odnosi. Gde se završava Dunav? U ovom neprestanom kraju nema kraja, postoji samo glagol u infinitivu prezenta. Rukavci reke odlaze

370

371

svaki svojim putem, stiču samostalnost u odnosu na neumoljivo jedinstvo-identitet, umiru kad im je volja, jedan nešto ranije, drugi malo kasnije, poput srca, noktiju ili kose koje smrtovnica razrešava obaveze međusobne odanosti. U ovom spletu filozof bi imao poteškoća da prstom upre kako bi označio Dunav, njegovo tačno pokazivanje postalo bi nesiguran kružni, neodređeno ekumenski pokret, budući da je Dunav posvuda, pa i njegov kraj je svuda u svakom od 4300 kvadratnih kilometara delte. Bišing je pominjao sedam utoka, kao i drevni Amijan, Kleman je - 1764. - izbrojao da ih je pet, kao i Herodot i Strabon, Zigmund fon Birken ih je nabrajao po imenima koja je pronašao kod Plinija: Hierostomun, odnosno sveti utok, Narcostomum ili len, Calostomun to jest lep, Stenostomum, što će reći uzak, Spirostomum, utok sa spiralnim zavojima. Krećući od Tulče, zvaničnih rukavaca ima tri: rukavac Kilije, sevemo, koji se, pak, uliva u more sa svojih četrdeset i pet ušća, na sovjetskoj teritoriji, i izliva dve trećine vode i nanosa Dunava; onaj središnji u Sulini koji teče pravo u Cmo more zahvaljujući izgradnji kanala, sprovedenoj između 1880. i 1902, što olakšavaju plovidbu i simbolično uspostavljaju pravolinijski i odlučan tok; onaj iz Svetog Đorđa, Sfintu George, na jugu, spiralni i zapetljan, kojemu Dunav duguje kanonsku dužinu pripisanu mu u udžbenicima; strogo gledano, postoji i četvrti, kanal Dunavac koji se odvaja od prethodnog i, vraćajući se u pravcu jugozapada, spušta se u veliko jezero Razin, gde se uliva, uostalom, i kanal Dranov, potekao iz istog rukavca. Nije prilika, zarad utvrđivanja ušća, kao i za izvorišta, nedolično se podževeljati, već valja svakoga pustiti da umre u mim, čoveka, reku ili životinju, i ne pitati ga ni za ime. Dopušteno je možda odabrati utok Dunava prema imenu, iz ljubavi prema lenjom i razuđenom zaključku, kako obećava Narcostomum, ili iz privlačnosti onog poslednjeg mešanja karata, onog keca u mkavu kojeg nagoveštava Pseudostomum, lažni utok; doslednost i draž valjalo bi da me navedu da izaberem sveti utok, pošto se, po Zigmundu Birkenu, u njegovoj blizini uzdizao grad u davna vremena nazvan Histropolis.

Zbrka uistinu postaje preteranom, kao kada se starci zapetljaju sa imenima i datumima, grešeći decenije i mešajući žive s mrtvima. Odabir, dakle, mora biti plod sporazuma, proizvoljan, kao što i priliči dobu potpunog nihilizma; ako ne postoji istina, izvršni kriterijum se po volji može utvrđivati, poput pravila šaha ili saobraćajnih znakova. Prava linija što vodi u Sulinu priliči samovoljnoj odlučnosti, a, povrh toga, uspešna plovnost, ostvarena zahvaljujući izgradnji kanala, draži svakog zaljubljenika u ,,Regulation“. Dogovor je, dakle, da je kraj Dunava u Sulini.

372

373

15. U mo r e g o l e m o Umetnost, sistem znakova u pravom smislu reči, potkrepljuje odabir Suline. Na obalama pripitomljenog Dunava, što protiče sporo i posve mimo ka svom kraju, žene koje kleče u vodi pem i šire ćilime da se suše. Brodovi od gvožđa i rđe njišu se na talasima, odajući utisak kretanja radne luke, ali grad drema u neodređenom odlaganju opreme, veranda bezvoljnog i dugog ležanja čijeg se uzroka ne sećamo baš dobro. U radnjama i prodavnicama nema gotovo ničega, malo svinjske masti i hrane u konzervi, a i na pijaci su tezge prazne i izlišna ponuda rotkvica u izobilju naznaka je parodije obilja. Bezlična i neprestana modemizacija umšila je stari turski gradić, raštrkan među prašnjavim putevima, opalim malterom i čupercima drveća; šalteri stanice koja upravlja saobraćajem putnika na reci su zatvoreni i mala, neodlučna gomila staje u nešto što podseća na red, a da niko ne zna da li se i kada mogu kupiti karte. Neki vojnici, što nose samo po koji deo uniforme, uposleni su u nekom neodređenom poslu. U hotelu Farul može se pregristi nešto, ali se za piće mora sesti u dvorište gde, pak, nije moguće dobiti ništa za jelo. Sulinaje obeležje iseljavanja, napuštanja, filmski studio gde je već odavno obavljeno snimanje, a troup]e, odlazeći, ostavila scenografiju, kostime i kulise koji više nisu bili potrebni. Konstantin Franc, pravnik, neprijatelj Bizmarka i zagovomik federalne i višenacionalne M itelevrope čiji bi ujedinjujući, ali ne i tlačiteljski sastojak bio nemački činilac, sanjao je dunavsku federaciju koja bi obuhvatila,

kako i kaže doslovno sama reč, i ušća, deltu, ovaj svetionik Suline koji označava utok reke u more. Bilo pa prošlo, odgovara zapljuskivanje vode na ovim obalama. Film koji je već snimljen jeste fllm stare podunavske Evrope, poneka ljubavna priča, nešto diplomatskih spletki i otmenosti belle epoque, smešten u ambijent Commission Europeenne du Danube koja je, sa svim neprimetnim oprezom, a možda i ljubavnim zapletima politike XIX veka, rukovodila radovima proširenja i regulisanja luke u Sulini. Ta priča je sada napustila Sulinu, ostavljajući za sobom poneku tursku kuću, svetionik sagrađen nametima na brodove što su ulazili u luku, pokoje pročelje što podseća na liberty. U Sulinu sada stižu nanosi koje vuče sa sobom Dunav. U romanu Europolis iz 1933. Žan Bar, pravim imenom Euđen P. Botez, gleda kako u Sulinu stižu i ljudske sudbine poput olupina brodoloma; grad, kako kaže njegovo zamišljeno ime, živi još u oreolu izobilja i sjaja, luka smeštena na velikim pravcima, mesto gde se susreću ljudi iz dalekih zemalja i sanja se, naslućuje, barata, ali i prevashodno gubi bogatstvo. U romanu je grčka kolonija, sa svojim kafeima, okvir ove opadajuće bujnosti, koju Komisija Dunava opskrbljava političko-diplomatskim dostojanstvom ili, barem, njenim odbleskom. Knjiga je, ipak, priča o obmani, propadanju, prevari i osami, nesreći i smrti; simfonija kraja u kojoj se grad, s pozom male evropske prestonice, preobražava u baru i napušteno sidrište. Krećem k moru, znatiželjan da vidim ušće, da uronim ruku i nogu u mešavinu prelaska ili da dodimem prekid, hipotetičku tačku nestanka. Prašina postaje pesak, zemlja je već dina obale, cipele se oblažu blatom u barama koje su, možda, i same ušća, majušni naopaki utoci gde je iskrvario Dunav. U dnu se vidi more. Na kučinastoj peščari jedne kraj dmgih su, među napuštenim gradilištima, mševine nikad svršenih radova, grmlje vreska i vonj katrana, pravoslavna, turska, jevrejska groblja i starih vemika, blizu jedna od dmgih. Simon Bmnštajn, onog 17. maja 1924. koji za njega nije imao nastavka, imao je 67 godina; šuma motki čuva, poput kopalja raštrkanih po ravnici, bezimenog Turčina, stećak podseća na kapetana Dejvida Berda koji se utopio u

Sulini 1876, u 46. godini. Margaret En Pringl, 21. maja 1868, imala je dvadeset tri i sahranjena je blizu Vilijama Vebstera, „Chief Officer“-a broda ,,A d a lia “ , koji se utopio dok je pokušavao da je spase. Margaret i Vilijam kao Pol i Viržini, Hero i Leandar, Zenta i Leteći Holanđanin i dmgi likovi bajke koja nerazlučivo vezuje ljubav, more i smrt? Svako groblje je neprekinuti ep koji rađa i potiče svaki mogući roman. Ograditi bespravno mali komad ovog peskovitog zemljišta i pobosti table i natpise pivnica, kafana i kafea koje sam video u času zatvaranja dok su me, svaki put, bez imalo muke, izbacivali napolje; voditi knjigu računa svakako uspokojava, daje privid da se gubici osujećuju i da se njima vlada, primorava patos posmrtnog marša na odmerenu prozu delovodnika. U još ranom podnevu leti mnoštvo galebova i čaplji, mnogo čaplji, i krešte glasno, piskavo i jednolično, debele dlakave svinje riju po barama i svako malo ih senke, koje se izdužuju i prelamaju na dinama, na tren pretvaraju u ogromne. Obala je bezgranična, figure su apstraktni obrisi, neki radari van upotrebe šćućureni su na pesku kao kosturi brodova ili golemih ptica, stari ždralovi požutelog i zarđalog perja što su nosili mudre taoiste na njihovo nebo. More je tamno i uljasto, oseća se na petrolej i njiše uobičajenu i očekivanu prljavštinu; ne vidi se prelaz, linija duž koje su, po Amijanu, ribe s pučine udarale o siloviti talas Dunava; još je manje verovatno otkriti rečnu vodu koja se, po rečima Salomona Švajgera, jasno ulivala u Cmo more i njime prava i nedimuta prolazila, da bi, dva dana docnije, stizala do Konstantinopolja još savršeno čista i pitka. Vazduh je sparan, žedan sam, neko mi izdaleka nešto viče, ali ne razumem, svinje riju i dalje oko velikih železnih ptica, Dunav je kaljuga u koju uranjaju njušku i ni s jedne strane se ne spušta u more ona bistra voda o kojoj govori stara knjiga, zašto bi se u ništavilu završilo naše putovanje? pita se u jednom stihu Argezi. Obzorje je bezmemo i sivkasto, zid veoma visok i naprskao, sunce probada more belim kopljima, rub oblaka klizi i spušta se, njene trepavice kada pritvori oči, da nismo u mučnoj istočnoj zemlji, mogao bih da je pozovem iz nekog bara na obali, delta je, po vodičima, mesto ukrštanja

374

375

migracija ptica, šest migratomih pravaca u proleće i pet u jesen, kada bismo uspeli da sledimo tok i celovitu putanju barem samo jedne nomadske ptice, kako je hteo Bifon, znali bismo sve, platonsku žudnju, eros daljine, po Stefanu Vizantijskom i Evstatiju, Skiti su donji tok Dunava zvali Matoas, reka sreće, galebovi i čaplje krešte, svinja iz korena čupa busen trave svojim kljovama, žvaće ga i kida, gleda me tupim i surovim očima, veoma blizu. Ušće ne postoji, Dunav se ne vidi, nije rečeno da blatnjavi potočići među trskom i peskom pristižu iz Furtvangena i da su zapljuskivali ostrvo Margit-Siget. Pa ipak, neki utok, bilo koji od tolikih, bezbrojnih, ne može da izostane iz ,,Regulation“-a upome dunavske beležnice i tražim ga, kao što se traži ključ, reč koja ne dolazi, stranica koja nedostaje, prevrću se džepovi i fioke, u pasošu nedostaje taksena marka i bez taksene marke se ne može na put, ništa Streamer balancant ta mature, ništa brod za otvoreno more velikih jarbola, ni pesma momara u srcu. Zagušenje, po svojoj prirodi, pripada i svetu hartija, službenih predmeta, birokratske procedure što se svaki put zaglibi, ali onda, u poslednjem trenu, sve se, ne zna se kako, na kraju završi kako valja. Greška je bila u tome što se ušće tražilo sa ove strane, u otvorenom i bezobličnom prostom dina i obala, obzoija i mora, sledeći nerazlučeno rasejavanje i raspršivanje vodenih mlazova. Valja se vratiti unazad, pokret kojim ljubazni i odrpani vojnik, zaustavljen i upitan dok je prolazio na biciklu među barama, pokazuje gde se Dunav uliva u more, podseća na pokret bledog i ljubaznog psihagoga, Tadzija-Hermesa, koji ukazuje na daleko mesto u beskonačnosti, na morski beskraj koji poništava svaku čulnu svršenost, ali ono što vojnik bez košulje pokazuje smešeći se i pmžajući mku jeste ulaz u luku, kućica gde stražar, iza pregradne, loše ofarbane prečke što preseca put, nadzire ko ulazi, traži izdato ovlašćenje. Dunav se, dolično vođen kanalom, uliva u lučkoj oblasti koja je dostupna samo zaposlenima, gubi se u mom pod budnim okom Kapetanije. Pristup kraju zahteva dozvolu, propusnicu, ali kontrolori su svetski ljudi, ne shvataju baš šta hoće stranac, ali shvataju da je bez-

opasan i dozvoljavaju mu da prošeta i pogleda ono ništa što se ima videti, kanal što teče u more uokviren brodovima, čekrcima, gredama i gomilama sanduka na molovima, pečati na poštanskim paketima, potvrde za podizanje robe sa carine. To je to, dakle? Nakon tri hiljade kilometara filma, ustajemo i na trenutak se udaljavamo iz sale, u potrazi za onim što prodaje kokice, i rasejano krećemo ka sporednom ulazu, sa zadnje strane. Malo je ljudi koji bi da što pre odu, pošto je već kasno, i luka se prazni. Ali kanal otiče lagan, spokojan i odlučan u more, nije više kanal, međa, Regulation, već proticanje koje se otvara i prepušta vodama i okeanima čitave planete i stvorenjima iz njihovih dubina. Učini, Gospode, da smrt moja - kaže stih Marina - bude kao oticanje reke u more golemo (la sia como T score de un fiume in t’el mar grando).

376

377

Napomena prevodi oca

0 pi s c u

U prevodu su korišćeni eitati iz: L. F. Selin, Odzamka do zamka (prevela s francuskog Ivanka Pavlović), Beograd, 2004; L. F. Selin, Smrt na kredit (prevela s francuskog Svetlana Stojanović), Beograd, 2003; Marko Aurelije Antonin, Samome sebi (prevod s grčkog Albin Vilhar; predgovor Miloš N. Đurić), Beograd, 1998.

Klaudio Magris (Trst, 1939), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar. Jedan je od najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih pisaca. Magris je decenijama bio profesor modeme nemačke književnosti na Univerzitetu u Trstu. Napisao je čitav niz knjiga o istoriji i kulturi srednje, južne i jugoistočne Evrope. Poznati su Magrisovi radovi o Jozefu Rotu, Robertu Muzilu, Italu Zvevu, E. T. A. Hofmanu, Hermanu Heseu, Henriku Ibzenu ili Horheu Luisu Borhesu. Dugogodišnji je kolumnista dnevnika Corriere della Sera. Najvažnije knjige proze: Nagađanja o jednoj sablji (1984), Dunav (1986), Drugo more (1991), Mikrokosmosi (1997), Naslepo (2005), Vi ćete, dakle, razumeti (2006). Najvažnije knjige eseja i književnoistorijskih studija: Habzburški mit u modernoj austrijskoj književnosti (1963), Trst: identitet granice (zajedno sa Angelom Arom 1982), Utopija i otrežnjenje (1999), Nedovršeno putovanje (2005), Priča nije završena (2006), Alfabet (2008). Proza, eseji i studije Klaudija Magrisa prevođeni su na sve veće svetske jezike. Dobio je veliki broj nagrada za književnost, od kojih su najvažnije: nagrada Strega, nagrada Erazmus, nagrada Princ od Asturije, austrijska Državna nagrada za književnost, nagrada Tomazi di Lampeduza. Živi u Trstu. U izdanju Arhipelaga objavljeni su Magrisovi romani Vi ćete, dakle, razumeti (2007), Nagađanja o jednoj sablji (2007) i Drugo more (2010), kao i knjiga novela Mikrokosmosi (2009).

378

379

S a d rž a j Pitanje oluka........................................................................................ 9 1. Natpis .............................................................................................. 9 2. Donauešingen protiv Furtvangena ........................................... 13 3. R eferat.......................................................................................... 15 4. Moralisti i geometri na izvoru Brega ....................................... 19 5. Hintemacionalnaili svenemačka M itelevropa?........................ 22 6. N oteentiendo................................................................................ 28 7. Homunculus ................................................................................ 30 8. Koloseci v rem e n a....................................................................... 33 9. Bisula .......................................................................................... 35 10. Izvor Brigaha ............................................................................ 38 11. Crkvenjaci iz M esk irh a............................................................ 39 12. Vodič iz Zigmaringena ............................................................ 42 Univerzalni Dunav inženjera Neveklovskog............................ 1. Verovati u Ulm ............................................................................ 2. Dve hiljade sto šezdeset četiri stranice , i pet kilograma i devetsto grama gomjeg Dunava .................. 3. Inženjer između ubeđenja i re to rik e ......................................... 4. Cmkinjica Dunava ..................................................................... 5. Nemačka id ila .............................................................................. 6. Osvajanje U lm a............................................................................ 7. Golim mkama protiv Trećeg R ajha........................................... 8. P o g re b .......................................................................................... 9. Funta h le b a .................................................................................. 10. Na svinjskoj p ija c i..................................................................... 11. Arhivar pogrda ......................................................................... 381

49 49 51 56 58 58 61 62 63 64 66 67

12. Grilparcer i N ap o leo n ................................................................ 70 13. Hodanje kao te ra p ija .................................................................. 75 14. Od Lauingena do Dilingena ..................................................... 75 15. Kič z l a .......................................................................................... 82 16. Prazan g r o b ................................................................................. 86 17. Mariluiz Flajser iz Ingolštata ................................................... 88 18. L im es........................................................................................... 90 19. Valhala i ru ž a ............................................................................... 91 20. R egensburg................................................................................. 94 21. U dvorani Rajha ........................................................................ 98 22. Šest uglova ničega................................................................... 100 23. Cvetni m ag arac....................................................................... 101 24. Veliki to č a k ............................................... .............. ............... 102 25. Ajhman u sam ostanu............................................................... 106 26. Podvaljci F ilsh o fen a............................................................... 107 27. U gradu P a s a u ......................................................................... 108 28. Krimhilda i Gudrun, iliti dve p o ro d ice................................ 112 29. Na lepom plavom Inu? .......................................................... 115 U V ahauu........................................................................................ 1. Čitulja u Lincu ......................................................................... 2. Zulejka ...................................................................................... 3. A.E.I.O.U..................................................................................... 4. Sečivom i v rh o m ....................................................................... 5. Slabašni dim ............................................................................. 6. M authauzen................................................................................ 7. Kap zaborava ............................................................................ 8. Patke u G rajnu............................................................................ 9. Torta za nadvojvodu................................................................. 10. Kiselak .................................................................................... 11. Vineta D unava......................................................................... 12. 10.20 č a s o v a ............................................................................ 13. Dvoglavi orao i morski o r a o ................................................... 14. Kirling, Hauptstrasse 1 8 7 ...................................................... 382

117 117 121 125 128 132 132 136 140 140 144 147 148 149 153

Kafe C en tral.................................................................................. 1. Lutka pesnika ............................................................................ 2. Vitgenštajnova kuća ................................................................. 3. Sveti S tefan ................................................................................ 4. Mlada baronica koja nije volela Vagnera .............................. 5. Stepenište Štrudlhofa .............................................................. 6. Dorotheum ................................................................................ 7. Laži pesnika .............................................................................. 8. Turci pred B e č o m ..................................................................... 9. Krvave m rlje .............................................................................. 10. Među drugim B ečlijam a........................................................ 11. Plodonosan p o s a o ................................................................... 12. Gentzgasse, 7 ......................................................................... 13. Lukač u Beču ......................................................................... 14. Tek obično p itan je................................................................... 15. Kao i obično, g ospodine?...................................................... 16. Josephinum .............................................................................. 17. Kabare stvarnosti ................................................................... 18. Rembrandtstrasse, 35 ............................................................ 19. Na rubu stvam og..................................................................... 20. Wiener Gmppe i strip-tease .................................................. 21. K arl-M arks-H of..................................................................... 22. Ujak Otone .............................................................................. 23. U Muzeju kriminala .............................................................. 24. Poživeo radosno,preminuo neosetno ................................... 25. Berggasse, 19 ......................................................................... 26. Odiseja u sv e m im ................................................................... 27. Pogled unazad......................................................................... 28. Reči, reči, r e č i ......................................................................... 29. Eckhartsau................................................................................ 30. Cam untum................................................................................ 31. Manjina koja bi da se asimiluje ........................................... 32. Gde je Hajdn ništa se ne može desiti ................................... 33. Mračnije i slavnije................................................................... 383

155 155 157 157 158 162 164 164 164 169 170 174 175 175 177 178 179 180 181 182 184 185 187 188 190 192 193 194 194 197 198 200 202 202

Dvorci i drevenice......................................................................... 205 1. Kod Crvenog r a k a ..................................................................... 205 2. Gde su naši dvorci..................................................................... 207 3. Onaj nedostižni predmet želje................................................... 213 4. Svakome svoj čas ..................................................................... 214 5. Dunavska i proleterska n ed elja................................................ 217 6. Groblja na p u t u ......................................................................... 219 7. Na T atram a................................................................................220 8. Antikvamica, život i z a k o n ...................................................... 221 P a n o n ija ........................................................................................ 225 1. Na kapijama A zije?................................................................... 225 2. Premšeni k r a lj............................................................................ 229 3. K o č iš ........................................................................................... 231 4. Gusenice u snegu ..................................................................... 235 5. U panonskom b la tu ................................................................... 237 6. Žalosno Mađar ......................................................................... 240 7. Carsko poprsje ispod stepenica................................................242 8. Krčmari V aca.............................................................................. 243 9. Sentandreja ................................................................................ 243 10. Sladoled u Budimpešti .......................................................... 245 11. Grob medu m ž a m a ................................................................. 250 12. Epika, roman i že n e ................................................................. 250 13. Mitelevropa i antipolitika...................................................... 252 14. Dva telegram a.......................................................................... 253 15. Krivolinijsko prosvetiteljstvo................................................ 253 16. Biblioteka na D u n av u ............................................................. 255 17. Komad S taljin a....................................................................... 259 18. K a lo č a ....................................................................................... 260 19. Epilog u B a ji............................................................................ 261 20. Vino iz P e č u ja .......................................................................... 263 21. Lažni c a r .................................................................................. 266 22. Violina u M o h a č u ................................................................... 268 384

B ak aA n k a...................................................................................... 1. Misliti ,,u više naroda“ ............................................................ 2. Zeleni konj ................................................................................ 3. Mudri odbomik T ipovajler...................................................... 4. Papagaj poliglota....................................................................... 5. Pod poprsjem L e n a u a .............................................................. 6. Zelena vitalnost......................................................................... 7. T em išv ar.................................................................................... 8. Nemačka su d b a ......................................................................... 9. Oktavijanov grob ..................................................................... 10. Neuhvatljivi Ju p iter................................................................. 11. Grad na Istoku......................................................................... 12. Transsilvanismus..................................................................... 13. Na sat-kuli................................................................................ 14. Na mbu tišine ......................................................................... 15. Pretpostavka o sam oubistvu.................................................. 16. Subotica ili poezija lažnog .................................................... 17. Novi Sad i okolina ................................................................. 18. Ljudi s granice......................................................................... 19. Verterovski staljinista ............................................................ 20. Beogradska s a g a ..................................................................... 21. Na Gvozdenim v ratim a..........................................................

271 271 272 276 278 279 281 283 288 288 291 291 293 296 298 301 302 303 305 307 310 312

Neizvesna kartografija.......................... ..................................... 1. lls meprisent les Turcs ................... ......................................... 2. Autobiografija h a jd u k a ............................................................ 3. Rukopisi u D u n a v u ................................................................... 4. Tatari i Čerkezi ......................................................................... 5. Zastupnik Rojesko ................................................................... 6. Talas i o k e a n .............................................................................. 7. Makedonsko pitanje ................................................................. 8. Zelena B ugarska....................................................................... 9. Čerkaske p riče............................................................................ 10. Svet koji je stvorio S atan ael..................................................

315 315 318 319 321 323 324 325 325 326 328

385

11. Gotska B ib lija .......................................................................... 13. R u se.......................................................................................... 13. Visokopami muzej ................................................................. 14. Grafiti u Ivanovu..................................................................... 15. Rodina b an d era....................................................................... 16. Kanetijeva k u ć a .......................................................................

330 330 331 332 333 333

M atoas .......................................................................................... 1.N aputuzla ................................................................................ 2. Bogovi i u štip ci...................................................... 3. Premešten s k u p ......................................................................... 4. Maršalov prozor ....................................................................... 5. Mahala i avangarda................................................................... 6. Slot mašina p o ezije................................................................... 7. U Muzeju s e la ............................................................................ 8. H iro šim a.................................................................................... 9. Trajanov tro fej............................................................................ 10. Cmo m o re ................................................................................ 11. Trački k o n jan ik ....................................................................... 12. M rtavgrad................................................................................ 13.Nagranici ................................................................................ 14. Nadelti .................................................................. 15. U more g o le m o .......................................................................

337 337 341 345 346 348 350 352 353 356 356 358 361 362 365 373

Quest’opera e stata tradotta con il contributo del Ministero degli Afifari Esteri della Repubblica Italiana per il tramite dell’Istituto Italiano di Cultura in Belgrado.

Ovo delo je prevedeno zahvaljujući doprinosu Ministarstva spoljnih poslova Republike Italije posredstvom Italijanskog instituta za kultum u Beogradu.

Napomena prevodioca................................................................... 378 O p iscu ............................................................................................. 379

CIP - KaTanonoamnja y ny6jiHKauHjH HapoziHa 6H6jiHOTeKa CpGnje, Eeorpaa

ISBN 978-86-523-0126-3 COBISS.SR-ID 209380364 386

Klaudio Magris

Dunav ARHIPELAG Terazije 29/11, Beograd tel: 011 33 44 536 011 33 44 427 -mail: redakcija@ arhipelag. klub@ arhipelag.rs knjige@ arhipelag.rs www .arhipelag.rs Za izdavača Gojko Božović Tehnički urednik Dušan Šević Lektor A leksandra Stojanović K orektor Dragan Bojović Stampa A rtprint M edia, N ovi Sad Tiraž 1.000 prim eraka