Klasicna i savremena shvatanja demokratije Slavisa Orlovic

Slaviša Orlović

Klasična i savremena shvatanja demokratije Pojam i značenja demokratije Osnovna i doslovna definicija demokratije je - vladavina naroda. Ona počiva na prevodu antičkog pojma demos – narod i kratein – vladati. Drugi, možda najcitiraniji i najčešće korišćeni osnov ovakvog definisanja demokratije je deo iz govora Abrahama Lincolna u Getizburgu 1863. kada je rekao da je demokratija „vladavina naroda, od naroda za narod“ (democracy is a government „of the people, by the people and for the people“).1 Prema interpretaciji Arenda Lajpharta, u slučaju reprezentativne demokratije to znači „vladavina narodnih predstavnika“, ali „u skladu sa željama naroda“. To daje odgovor na pitanje i ko vlada i u čije ime vlada. 2 Da li je reć o većini naroda – što implicira većinska demokratija ili što veći broj predstavnika različitih socijalnih grupa što je osnov konsensualne demokratije. Nameće se logično pitanje ko čini narod. Kako napominje Robert Dal: „Možda u čitavoj oblasti demokratske teorije i prakse nema komplikovanijeg ni upornijeg problema“.3 Izraz narod se koristi: narod kao svi, narod kao većina, narod kao niže klase, narod kao organska nedeljiva celina, narod kao apsolutni većinski princip ili skup subjektiviziranih pojedinaca – građana.4 Kako je to lepo rekao Ivor Dženings, narod ne može odlučivati dok neko ne odluči ko čini narod.5 Demokratija određuje kako se bira vlast, kako se organizuje i vrši vlast i kako se kontroliše i smenjuje vlast od strane građana (naroda) za građane (narod). Esencijalna ideja demokratije je u tome da ljudi imaju pravo da odrede, odnosno odluče ko će njima vladati.6 U tom smislu, građani stabilnih demokratija veruju u demokratiju i očekuju od svojih vlada da ispune njihova očekivanja. Demokratija je forma vladavine u kojoj vladaju izabrani predstavnici. To nije vladavina svih i po želji svih, već vladavina manjine izabrane od većine 1

Prema Sartori Đovani, (2001), Demokratija – šta je to?, CID Podgorica, str. 102. Pojam narod na grčkom je demos, latinski, populos, italijanski, popolo, francuski, peple, nemački, volk, engleski, people. 2 Lajphard Arendt, (2003), Modeli demokratije, Službeni list SiCG, Beograd i CID Podgorica, str. 75 3 Dal Robert, (1999), Demokratija i njeni kritičari, CID Podgorica, str. 189 4 Đovani Sartori, isto, str. 9 5 Ivor W. Jenings:„The people cannot decide until somebody decides who are the people“, prema, Sorensen George, (1998), Democracy and Democratization, Process and prospects in a Changing World, Westview Press, A Member of Perseus Books, L.L.C., str. 41 6 Sodaro Michael J., (2004), Comparative Politics, A Global Introduction, McGraw-Hill, New York, str. 162

1

da vlada i deluje i interesu svih građana, ili bar većine. Ako vladavina nije po zakonu i pravu, onda to nije demokratija. Zato su za svaku demokratsku vladavinu od posebne važnosti vladavina prava i konstitucionalizam. Vladavina prava je princip po kojem moć države mora biti ograničena zakonom (pravom) tako da niko ne bude iznad zakona.7 Demokratija teži jednakoj participaciji svih građana po principu „jedan čovek – jedan glas“. Demokratiji su potrebni aktivni građani i što veća njihova uključenost (inclusion)8 u političkom (i javnom) životu društva, ali dobrovoljno a ne prisilom. Primoravanje i prisiljavanje građana na političke aktivnosti je odlika nedemokratskih – autoritarnih i totalitarnih poredaka. Najveći despotizam je kada morate da se izjasnite i da postupate po zahtevima drugih. Autoritarizmi uče ljude da budu viđeni ali ne i da se čuju. Kako ističe Hantington, „autoritarni režimi, po definiciji, drastično ograničavaju učestvovanje u politici“.9 Građani su jednaki ne samo po vrednosti svoga glasa, već pre svega, po ljudskim pravima i slobodama.10 To su, Još od Džona Loka, osnovna ljudska prava; pravo na život, telo, slobodu i imovinu, preko slobode govora i izražavanja i slobode štampe, verske slobode, sloboda okupljanja i udruživanja, prava jednake zaštite pred zakonom, pravo fer sudskog procesa i suđenja. Ova prava su univerzalna i neotuđiva. Za liberale najveći politički cilj je sloboda. Vladina intervencija u društvu može biti legitimna samo sa ciljem da štiti život, slobodu i imovinu građana, što znači obezbediti okvir za delovanje slobodnog tržišta. Drugi pridaju prednost političkoj jednakosti građana. Džon Stjuart Mil je insistirao na participaciji i jednakosti, ali se zalagao i za plural voting (pri čemu neki birači imaju više glasova od ostalih), pre svega za obrazovanije slojeve društva. Sredina devetnaestog veka je obeležena brojnim nejednakostima. On se, na primer, zalagao za jednakost polova. Jedna od osnovnih distinkcija između demokratskih i nedemokratskih političkih režima jeste postojanje izborne konkurencije i kompeticije (pojam competition obuhvata obe ove dimenzije) i rasprostranjeno učešće građana u glasanju. Ova razlika se pre svega u kompetitivnosti njihovih partijskih sistema. U analizi svakog političkog sistema stabilnost je središnja veličina. Kako ističe Vučina Vasović, „stabilna demokratija je ona u kojoj je sposobnost sistema dovoljna da odgovori na zahteve koji se pred njega postavljaju“. 11 Rušenje 7

Michael J. Sodaro, Isto, str.165 Michael J. Sodaro: „Uključenost znači da demokratska prava i slobode pripadaju svima (ili – postoje za sve). Ona se ne smeju poreći specifičnim elementima populacije kao što su žene ili manjinske grupe “, isto, str. 165 9 Huntigton Samuel P., (2004), Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, Politička kultura Zagreb i CID – Podgorica, str. 135 10 Michael J. Sodaro: „Jednakost znači da demokratska prava i slobode moraju biti priznata svima na jednakom osnovu. Nijedna grupa u društvu nema manje demokratskih privilegija od drugih grupa.“, Isto, str. 167 11 Vasović Vučina (2003), Lajphartova konsociaciona demokratija, predgovor knjige, Modeli demokratije, CID, Podgorica, str. 20 8

2

ili otvaranje Berlinskog zida koji simbolizuje raspad komunizma i kraj „hladnog rata“, kolaps Sovjetskog Saveza i globalno širenje demokratije 90-ih, doveli su do nove demokratske euforije. Fukujama je proglasio „kraj istorije“. To je fraza kojom opisuje krajnju tačku ideološke evolucije čovečanstva kao univerzalizaciju zapadne - liberalne demokratije kao konačne forme ljudske vladavine. Demokratija je poslednjih godina zabeležila veliki napredak. Veliki broj zemalja se demokratizovano, veliki broj njih je u procesu demokratizacije. Ova proces je zahvatio Afriku i mnoge jednopartijske sisteme u njoj, Latinsku Ameriku i mnoge vojne diktature, kao i mnoge Azijske zemlje sa raznim oblicima diktature. Nakon rušenja Berlinskog zida Istočna Evropa se oslobađa totalitarnih režima zaključno sa Srbijom 2000., a poslednjih godina i Gruzija, Ukrajina i ostale zemlje Centralne Azije. U ovim delovima sveta bile su podgrejane i velike nade i velika očekivanja. Staro je pravilo da što manje očekujete – manje ćete se razočarati. Naročito je teško za kratko vreme podići ekonomski standard i promeniti političku kulturu i navike ljudi. Jednostavno, nije moguće da odete na spavanje kao komunista a da se probudite kao demokrata. Demokratska teorija obuhvata pitanje šta demokratija jeste i šta bi trebala da bude, ali je važno znati i praktična iskustva kako se bira i organizuje vlast i vlada u različitim državama i društvima. Debate o demokratiji obuhvataju i jedno i drugo, imajući u vidu socijalni kontekst i institucionalni okvir. Hantington je verovatno u pravu kada primećuje: „Temeljne i opsežne rasprave o demokratiji u smislu normativne teorije su, bar u Americi, utihnule i zamenjene nastojanjima da se razume priroda demokratskih institucija, odnosno kako one deluju i koji razlozi dovode do njihovog nastanka i nestanka“.12 Poslednjih godina je zabeležen trend „novog insitucionalizma“ kome nisu odoleli ni klasici demokratske političke teorije poput Dala, Sartorija i Lajpharta. Za razumevanje demokratije važno je pratiti uticaj obe dimenzije na političke partije i demokratiju; socijalno-kulturne i institucionalne. U različitim zemljama demokratija zavisi od niza specifičnosti kao što su struktura političkih institucija, politička kultura, socijalna struktura i socioekonomski kontekst. Među demokratskim

režimima

naglašavaju

se

različite

distinkcije:

predsednički

versus

parlamentarni sistem; većinski versus predstavnički izborni sistem; dvopartijski – višepartijski sistem; disribucija moći među partijama; ekstremni multipartizam; većinski – konsensualni model demokratije. Demokratija, kao i politika uopšte, traga za ravnotežom i merom, odnosno, nivelisanjem i balansiranjem. Kao što Will Rogers vidi politiku: „On je rekao da politika pomalo podseća na održavanje balansa prilikom ukrcavanja na brod.“ Kada se brod

12

Samuel Hantington, isto, str. 14

3

nagne levo, ti treba da se nagneš desno, kada se brod nagne desno, ti treba da se nagneš levo. 13 Konstitucionalna demokratija traga za merom odnosa između konflikta i konsenzusa među pojedincima i grupama u društvu. Po Huanu Linzu, demokratija je vladavina na određeni vremenski period (pro tempore), sa regulisanim intervalima trajanja mandata, što je, između ostalog, i brana od moguće zloupotrebe.14 Dvadeseti vek je pokazao kako se pojavljuju novi interesi, nove forme participacije, uključivanje novih grupa i nova očekivanja od demokratije da transformiše proces, da prepozna te izazove kako bi nastavila dalje. U njenom razvoju, upravo je impresivna bila sposobnost adaptacije. Kako ističe Rasel Dalton: „Demokratski proces je kao i sve ljudske aktivnosti nesavršen, ali njegova snaga leži u pretpostavci da su ljudi najbolji krojači (ili sudije) svoje sudbine. Uspeh demokratije meri se učešćem javnosti u ovom procesu, poštovanjem građanskih prava i reakcijom sistema na zahteve naroda. Kao što je Adlai Stevenson jednom rekao, u demokratiji ljudi dobijaju onakvu vlast kakvu zaslužuju (bolju ili lošiju)”.15 I pored empirijskih potvrda i teorijskih zaključaka ostaje najteže savladiva prepreka poslenika u društvenim naukama da se razume i naročito da se predvidi ljudsko ponašanje.16 Sumirajući uvodne napomene o demokratiji možemo reći da demokratija podrazumeva ili demokratiju čini: vladavina naroda; vladavina sa saglasnošću (pristankom) onih nad kojima se vlada; vladavina većine koja poštuje prava manjine, ili vladavina manjine izabrana od strane većine; garantovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda; slobodni i pošteni izbori; jednakost pred zakonom; vladavina prava i fer sudski proces; ustavom ograničena vladavina (konstitucionalizam); socijalni, ekonomski i politički pluralizam, kao i vrednosti tolerancije, pragmatizma, saradnje i kompromisa.

13

Prema, Dalton Russel J., Citizen Politics, Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, str. XIII 14 Juan J. Linz: „Demokratija je po definiciji vladavina na određeni vremenski period (pro tempore), vladavina u kojoj birači u redovnim intervalima mogu učiniti odgovornim one koji vladaju i nametnuti promene. Maksimalna vremenska granica za svaku vlast između izbora je verovatno najveća garancija protiv svemoći i zloupotrebe vlasti, poslednja nada za one koji su u poziciji manjine“, Linz Juan J., (1994), Presidential or Parliamentary Democracy: Does It Make a Difference?, u The Failure of Presidential Democracy, Linz Huan J., Artuto Valenzuela, Ed.(1994), (Volume 1), The John Hopkins Universisty Press, Baltimore and London, str. 1617 15 Russel Dalton, isto, str. 2 16 Russel Dalton: “Kao društveni naučnici suočavamo se sa najkompleksnijim problemom prirode: razumeti i predvideti ljudsko ponašanje”, isto, str. 2

4

Antička i klasična tradicija demokratije Od kada postoji ljudsko društvo, beleže se traganja za najboljim i/li najoptimalnijim oblicima organizovanja i uređivanja ljudskog života u političkoj zajednici. Uprkos mnogim kontroverzama koje se vezuju za njen pojam, demokratija je jedan od najoptimalnijih i najosmišljenijih načina organizovanja političke zajednice, bar za sada i do sada. Iako pojam potiče od antičke Grčke, mudri ljudi su još mnogo ranije tragali za važnim pravilima koja bi sadržala ono najbitnije za život zajednice, jer nije nimalo lako uskladiti različite interese, vrednosti i uverenja. Kao da je politika oduvek u nekoj vrsti konflikta sa etičkim principima. Sa druge strane, svaki demokratski poredak zahteva bar minimum etičnosti. Do velikih i plemenitih ideja o pravilima dobrog života nije lako doći, a još teže ih je ostvariti. Vojislav Stanovčić, to sažima kada piše: "za to je potrebna vera, svest o njihovoj ljudskosti i ispravnosti, moralna opredeljenost i istrajnost, odgovarajuće znanje, volja (individualna i politička), a kao prepreke stoje vlastoljublje, srebroljublje, gramzivost, ignorancija, zavist, mržnja, osvetoljubivost, jednostavno ljudska priroda i splet okolnosti koje neke crte podstiču, a neke druge prigušuju ili onemogućavaju".17 Temeljnim pitanjima zajedničkog života bavili su se mudri ljudi, više osnivača religija i mnogi državnici. Tražeći da važna pravila sadrže ono najbitnije, mnogi su se, kako ističe Stanovčić, u takvom traženju približili zaključku da bi se svi odnosi među ljudima mogli na ljudski način regulisati na poznatom načelu: "ne čini drugima ono što ne želiš da tebi drugi učine".18 Ono što je Konfučije nazvao "zlatno pravilo", on je sažeo u jednu reč "reciprocitet", a Sveti Sava u jednu reč "ljudskost". 19 Ove ideje su, da se podsetimo, do nas dopirale i preko Kantovog "kategoričkog imperativa". Poznavanje načela nije garancija da će ga se pridržavati onaj ko je to pravilo naučio, zato kada mu je neki hvalisavi i ambiciozni student isticao kako on zna "zlatno pravilo", Konfučije je odgovorio: "Ti znaš pravilo, ali nemaš snage da ga se pridržavaš".20 Neminovnost i nužnost zajedničkog života ljudi u zajednicama, kao individualnog i društvenog bića, zahteva da se pronalaze,

17

Stanovčić Vojislav, (1999), Političke ideje i religija I i II, Čigoja štampa, Beograd, str. 15 Vojislav Stanovčić:"Kao što znamo, to je hrišćansko načelo iz Isusove Propovdi na gori: "Sve što hoćete da čine ljudi vama, činite i vi njima". Ne bi ispunili i onu poruku sv. Pavla "podajte svakome ono što ste dužni", ako ne bi odali priznanje onima koji su do potpuno istog načela došli oko pet vekova ranije: To su bili Buda (oko 563-483.pre Hrista) i Konfučije (551-479. pre Hrista) koji je to načelo nazvao "zlatnim pravilom"., Isto, str. 15 18

19

Vojislav Stanovčić: "Sveti Sava (Rastko Nemanjić, oko 1174-1235) je i sam radeći ustav za dva manastira, te na prevodu i izradi zakonopravila (nomokanonia) detaljno proučio crkvene i državne zakone, te suštinu pomenute norme, jevanđeoske zapovesti, zlatnog pravila, takođe sažeo u jednu reč: ljudskost", Isto, str. 16 20 Vojislav Stanovčić, Isto, str. 16

5

izgrađuju i kultivišu oblici tog života što predstavlja "suštinu političkog".21 Čovek želi da živi unutar uređenih odnosa. Prema Stanovčiću, radi se o "usađenoj potrebi za poretkom, odnosno "zakonitošću" – nomizmom, u smislu postojanja pravila koja daju smisao, unose red i omogućavaju predvidljivost i očekivanje određenih efekata".22 Reč je o poretku u odnosu na stanje anomije i neporetka. Poštovanje pravila i procedura, odnosno vladavina prava je važna osnova demokratije. Demokratiju su posebno zadužila nekoliko izvora, koja dolaze u različito vreme i iz različitih delova sveta. To su grčki polis, rimska republika, britanski parlamentarizam i američki ustav 1787. (konstitucionalizam). Pojam i suština demokratije u antičkoj Grčkoj ima malo toga zajedničkog sa današnjim poimanjem i iskustvom. Nalazimo je kod najranijih tipologija političkih režima; monarhija – tiranija, aristokratija – oligarhija, i demokratija – ohlokratija. Atinska demokratija je ostala neiscrpan izvor inspiracije mnogim teoretičarima i državnicima. U praktičnoj politici njeno ovaploćenje je nađeno u liku Perikla. Među antičkim filozofima kao da su preovlađivali njeni kritičari u odnosu na one koji su je hvalili. Robert Dal govori o tri demokratska preobražaja. Prvi je grad – država, drugi, država – nacija, i treći, uspostavljanje demokratije u nedemokratskim zemljama. Danas se javlja mogućnost postojanja širih i sveobuhvatnijih nadnacionalnih političkih asocijacija (EU). Potrebno je razjasniti razliku između direktne (ili neposredne) i reprezentativne (ili posredne, odnosno, predstavničke) demokratije. U direktnoj demokratiji svi građani, bez posrednika u vidu izabranih ili postavljenih zvaničnika, mogu učestvovati u donošenju javnih odluka. Osnovna ideja je da ono što se tiče svih treba da bude i odlučeno od strane svih. Ovakav način donošenja političkih odluka moguć je samo u malim zajednicama. Paradigma (model, uzor) direktne demokratije je bio i ostao antički polis. Za jedne to je grad – država, za druge, to je „grad bez države“,23 ili čak, to je bila demokratija bez države. Takve zajednice brojale su nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada ljudi, pri čemu je bilo moguće okupljanje na trgu (agori) radi postizanja zajedničkih dogovora i donošenja političkih odluka. Rekli smo da u direktnoj demokratiji učestvuju svi građani. Da pojasnimo, nisu učestvovali svi, niti su svi imali status građanina. Drugim rečima, svi građani su bili jednaki, ali nisu svi bili građani. Etimološki, u demokratiji kao vladavini naroda, u okviru „naroda“ samo je ograničeni segment, to jest, određeni broj lica imao pravo na učešće u vladavini. Skup punopravnih građana u ovom smislu činio je demos. Izvan toga (izvan 21

Vojislav Stanovčić: "Zato je, po našem mišljenju, suština "političkog" - traženje modaliteta zajedničkog života, a to znači i ustanova, obrazaca, "boljih" ili "najboljih oblika" i niza elemenata koji se tiču zajednica, regulisanja odnosa u njima, položaja onih koji dominiraju ili upravljaju, očuvanja integriteta i usmeravanja zajednica ka postizanju određenih ciljeva", Vlast i sloboda, str. 54 22 Vojislav Stanovčić, Isto, str, 89 23 Đovani Sartori, Demokratija - šta je to?, str., 181

6

zidina grada) ostala je većina; žene, deca, stranci i robovi, svi oni koji nisu imali status građanina. Od tada pa skoro do današnjih dana provejava jedna struja mišljenja da su samo neki ljudi kvalifikovani za vladavinu. Izdvajamo dve ideje koje su relevantne za našu temu. Prvo, od tada do danas za demokratsku teoriju i praksu veoma je važan princip građanstva, i drugo, povezano sa prvim, od prvih svojih dana demokratija se suočavala i suočava sa problemima isključivanja i uključivanja ljudi u donošenju političkih odluka. Sve dok konačno, tek u drugoj polovini dvadesetog veka biračko pravo nije postalo univerzalno. Čak i posle toga, danas, otvaraju se i ostaju otvorena pitanja građanskih i političkih prava, apatrida (ljudi bez državljanstva), emigranata, izbeglica i raseljenih lica. Kako ističe Robert Dal: „Od klasične Grčke do modernih vremena neki su ljudi neizostavno isključivani kao nekvalifikovani, i sve do dvadesetog veka, kada su i žene dobile pravo glasa, broj onih koji su isključeni, prevazilazio je, kao što je to bio slučaj u Atini, u znatnoj meri broj onih koji su bili uključeni“.24 Čak i na vrhuncu atinske demokratije, broj građana ili demos, nije obuhvatao više od neznatne manjine uglavnom muških odraslih atinjana. Stari grci su bili uvereni da je prava mera demokratije da nužno obuhvata mali broj od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada ljudi. Od antičke Grčke i Rima, pa sve do XVIII veka, inspirisana ovim iskustvom, u političkoj teoriji je preovlađivala pretpostavka da je demokratija podobna samo za male države. Do drugog demokratskog preobražaja, da se poslužimo Dalovim pristupom, došlo je kada je grad-državu, zamenila nacionalna država. Od grada do države, demokratija je menjala granice i mogućnosti „kao jedinstven sistem donošenja kolektivnih obavezujućih odluka“.25 Dakle, moderna demokratija je demokratija nacionalne države.26 Iako Robert Dal s pravom ističe da u teoriji demokratije nemamo grčki ekvivalent Lokove Druge rasprave o vladi ili Rusoovog Društvenog ugovora, možda preteruje kada kaže da su svi grčki filozofi bili kritičari demokratije. 27 Njihovi intelektualni dometi su bili i ostali večna inspiracija i za modernu političku teoriju. Počev od ideje pravde, kao središne etičke kategorije, do večnog ideala jednakosti, jednakom pravu svih građana da govore na skupštini na kojoj se donose odluke (isogoria) i o jednakosti pred zakonom (isonomia). Da podsetimo i na Platonovu autokorekciju, od „vladavine najmudrijih“ (filozofa) u Državi do „vladavine zakona“ u Zakonima, ili Aristotelovih mešovitih (umerenih) režima. Kada je reč o antičkim 24

Robert Dal, Demokratija i njeni kriričari, str. 60 Robert Dal, Isto, str. 61 26 Samuel P. Huntigton: „Moderna demokratija nije prosto demokratija sela, plemena ili grada-države; to je demokratija nacionalne države i njena pojava u vezi je sa njenim razvojem“, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 19. Napomena: Nacionalna država nije istošto i mononaconalna država, već izraz koji se koristi za države zapadnih demokratija. 27 Robert Dal, isto, str. 70 25

7

dometima i izvorima demokratije, bitno da naglasimo nekoliko stvari. Prvo, status građana u antičkoj Grčkoj bio je više ekskluzivan (isključujući) nego inkluzivan, drugo, smatra se da antička politička misao, kao ni polis, nije poznavala ideju individualne slobode. Sloboda je bila atribut pripadništva gradu. O tome slikovito govori Bendžamin Konstan kada poredi slobodu kod starih sa slobodom kod modernih naroda28; treće, nije bila poznata ideja federalizma; i četvrto, za našu temu i najvažnije, antička Grčka nije poznavala princip političke reprezentacije, odnosno predstavništva. Kao slikovito kaže Sartori, „pojam demokratije antičkog doba prestaje tamo gde prestaje demokratija direktnog tipa“.29 Drugi, veoma važan izvor demokratije oslonjen na antičku Grčku jeste republikanska tradicija (respublica, opšte dobro), koja potiče više iz Rima i italijanskih srednjovekovnih gradova i renesanse. Grčku inspiraciju republikanske tradicije najbolje sublimira Robert Dal sledećim rečima: „čovek je po prirodi društvena i politička životinja; da bi ostvarili sve svoje potencijale ljudska bića moraju živeti jedni sa drugima u političkoj zajednici; dobar čovek mora biti i dobar građanin; dobra državna zajednica je asocijacija koju čine dobri građani; dobar građanin poseduje kvalitete građanske vrline; vrlina je preduslov stremljenja ka dobru svih kad je reč o javnim poslovima; dobro državno uređenje, prema tome, jeste ono koje ne samo što održava već i unapređuje vrlinu svojih građana“.30 Poznato je da su već u Rimu održavane skupštine radi izbora funkcionera države i donošenja zakona. U republikanskoj tradiciji stvar se pomera od prvobitne uloge naroda da vlada, ka tome da je njegova uloga da bira vođe koje će biti u stanju da vladaju državnom zajednicom.31 Uvećana i složena politička zajednica nakon polisa otvorila je nova pitanja i postavila određene probleme pred demokratijom da iznalazi rešenja. Kako se u jednom složenijem društvu različiti pojedinačni i drugi interesi mogu uravnoteživati i predstaviti? Različiti interesi neminovno dovode do konflikta koje je potrebno razrešavati. Kako naći meru između pojedinačnog i opšteg dobra i kako se oblikuje opšte dobro? Teorema Keneta Arrow-a govori o (ne)mogućnosti agregiranja individualnih preferenci.32 Deo odgovora trebalo je pronaći u institucijama predstavničke vladavine (demokratije). Njihovo poreklo se može nalaziti u XVII veku u Engleskoj. Kada narod u jednoj složenoj zajednici ne može sam da vlada, niko ne može vladati bez pristanka 28

Bendžamin Konstan, The Liberty of the Ancients compared whith that of the Modern, u Political Writtings (ed. B. Fontana), Cambridge: Cambridge Univercity Press, ili, O slobodi starih u poređenju sa slobodom modernih naroda, Republika br. 262/ 2001, str. 2 od 11; o ovome smo detaljnije pisali u: Orlović Slaviša, (2007), Različita shvatanja slobode u savremenoj političkoj teoriji, (str. 111-136), Godišnjak Fakulteta političkih nauka, Univerzitet u Beogradu - Fakultet političkih nauka 29 Đovani Sartori, isto, str. 158 30 Robert Dal, isto, str. 84 31 Robert Isto, str. 85 32 Arow J. Kenneth (1951/1963), Social Choice and Individual Values, Second Edition, Yale University Press, New Haven & London

8

onih nad kojima se vlada. Ovu ideju nalazimo u Drugoj raspravi o vladi Džona Loka. Radi se o tome da većina, naročito kada su u pitanju porezi, mora da izrazi svoj pristanak: „Istina je da vlade ne mogu da se održe bez velikog troška i da je prikladno da svako ko uživa svoj deo zaštite treba da plati od svog imetka svoj udeo radi njenog održavanja. Ali to mora da bude sa njegovom vlastitom saglasnošću, tj. sa saglasnošću većine, koju daje ili ona sama ili njeni predstavnici koje je izabrala“33. Na samom početku uvođenja principa političke reprezentacije utvrđeno je pravilo – „nema oporezivanja bez predstavljanja“ (No taxation without representation). Promena se ogledala u tome što su predstavnici građana zamenili skupštinu svih građana u antičkoj Grčkoj. Po Dalu, „kada je jednom predstavništvo prihvaćeno kao rešenje, prepreke u pogledu veličine demokratske jedinice koje su stvorile skupštine u gradudržavi, bile su uklonjene“.34 To znači, da za predstavničku demokratiju, ni veličina zemlje, ni broj stanovnika, nisu više predstavljali prepreku. U odnosu na relativno homogenu populaciju građana u polisu, ujedinjenih zajedničkom privrženošću gradu, jeziku, mitovima, bogovima struktura modernih društava je raznovrsnija; od lokalnih i regionalnih lojalnosti, preko etničkih i rasnih identiteta, religijskih, ideoloških i drugih razlika, socijalnih statusa do sistema vrednosti i stilova života. Time je demokratija učinjena mogućom i za velike države sa velikom teritorijom. Neminovnost reprezentativne demokratije od polisa do megapolisa najbolje je iskazao Džon Stjuart Mil u Razmatranjima o predstavničkoj vladi. Idealno najbolji oblik vladavine je ona u kojoj učestvuje čitav narod, „no budući da ne mogu svi u zajednici koja premašuje veličinu nekog malog grada, osobno sudjelovati, osim u neznatnom delu javnih poslova, proizilazi da idealan tip savršene vladavine mora biti predstavnički“.35 Direktna demokratija nije u potpunosti završila sa polisom. Ona je svoje okrepljenje pronašla u Društvenom ugovoru Žan Žaka Rusoa. Ruso je bio protiv reprezentacije (predstavništva). Po njemu bi građani trebali biti direktno uključeni u donošenje zakona, jer, kako kaže, Englezi veruju da su slobodni kada biraju predstavnike u parlamentu. Iako su slobodni u tom trenutku, nakon izbora predstavnika oni su opet robovi. Za Rusoa, sloboda zahteva direktnu participaciju i direktnu demokratiju. Jedno od važnih pitanja u demokratiji i za demokratiju je da li se između izbora odluke donose (samo) od političara ili i od građana. Inspirisan iskustvom Ženeve, čiji je bio građanin, Ruso zauzima stanovište da je predstavljanje nedopustivo, da je suverenost nedeljiva i insistira na „opštoj volji“, za koju se ne zna da li je to volja svih i kako se ona iskazuje. Ruso piše: „Suverenitet ne može imati predstavnike, iz 33

Džon Lok, (1978), Dve rasprave o vladi, NIP Mladost, Beograd, knjiga 1. i 2., glava XI, paragraf 140, str. 81 Robert Dal, isto, str. 303 35 Džon Stjuart Mil, (1989), Razmatranja o predstavničkoj vladi, u: Izabrani politički spisi (drugi svezak), Informator, Zagreb, FPN, str. 42 34

9

istog onog razloga iz koga ne može ni da se otuđi; on se u svojoj bitnosti nalazi u opštoj volji, a opštu volju ne može niko zamisliti: ona je ili ona sama, ili druga; sredine nema. Narodni poslanici, dakle, nisu niti mogu biti predstavnici naroda, oni su samo njegovi komisionari; oni ne mogu donositi nikakve definitivne odluke. Engleski narod misli da je slobodan, ali se ljuto vara; on je slobodan samo za vreme izbora članova parlamenta: čim su oni izabrani, on je rob, on nije ništa. Način na koji on iskorišćuje svoju slobodu za vreme njenog kratkog trajanja pokazuje da on zaslužuje da je izgubi“.36 Govoreći savremenim jezikom, da li „opšta volja“ podrazumeva ili zapostavlja iskazivanje individualnih preferenci svih građana. Najbolji odgovor Rusou stiže od Bendžmina Konstana. U Principima politike, Konstan piše kako se Društveni ugovor često navodi kao prilog slobodi, iako je njegova „greška“, previđajući istinu „napravila najstrašnije pomoćno sredstvo svakovrsnog despotizma“.37 Konstan smatra da svi udruženi članovi „ne stiču ista prava koja ustupaju; ne dobijaju svi ekvivalent onoga što gube“, a rezultat može biti uspostavljanje sile koja će im uzeti ono što imaju.38 Ovde je neophodno naglasiti nekoliko tačaka rastakanja, kako u demokratskoj (političkoj) teoriji, tako i u onome što je potvrdila politička istorija. S jedne strane, osim Švajcarske, kojom je Ruso bio inspirisan, referenduma i građanskih inicijativa (prikupljanja potpisa), danas je direktna demokratija retkost iako joj se s vremena na vreme posvećuju rasprave, naročito kada su naglašenije tendencije ka većoj participaciji građana. Drugo, Ruso je bio jedan od inspiratora Francuske revolucije (1789), dok je na drugoj strani Lokovo delo koincidiralo sa Slavnom revolucijom u Engleskoj (1688). Na jednoj strani reč je o direktnoj, na drugoj strani o predstavničkoj demokratiji. Neposredno sa tim povezano je i pitanje ko je izvor suvereniteta – narod (kolektivitet) ili građanin (individua) sa svojim pravima. To raskršće je u mnogome odredilo i sadržaj političkih ideologija za čije se rodno mesto uzima Francuska revolucija. Pojavom različitih interesa, grupa, frakcija i pristupa vodili su konfliktima. U odnosu na prethodni period, konflikt i kompeticija postali su nešto normalno, neizbežno, ili čak i poželjno. Različite grupe sa srodnim interesima i uverenjima, oblikovale su se u formi političkih partija sa ciljem da zadobiju poverenje građana (naroda) na izborima kako vodili ili obavljali javne poslove. Uspostavljanje principa političke reprezentacije, najneposrednije je vezano za instituciju parlamenta, odnosno, izabranih narodnih predstavnika, kao i političkih partija koje pripremaju i sprovode taj izbor. Kolevka parlamentarizma je Velika Britanija iako 36

Žan-Žak Ruso, (1993), Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, str. 95 Bendžamin Konstan (2000), Politički principi i drugi spisi, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str. 17 38 Konstan: „Narod, kaže Ruso, suveren je u jednom pogledu, a podanik u drugom, ali u praksi, ta dva pogleda se menjaju. Lako je vlasti da guši narod kao podanika, da bi ga prisilila da ispolji kao suveren volju koju mu ta vlast pripisuje“, isto, str. 18 37

10

sam reč ima francusko poreklo. Globalizacija se istovremeno uzima i kao rasprostiranje i širenje demokratije, ali i kao kriza demokratije. Usled procesa globalizacije, demokratija se globalizuje, ali se u dedemokratizuje. Nesumnjivo je da su promene u srednjoj i istočnoj Evropi i otvaranje Kine promenili bilans ove debate. Napredak liberalne demokratije u XX veku je impresivan. Ovi procesi koji su se simultano odvijali sa globalizacojom i čine jedno njeno krilo ili lice, a doprineli su univerzalizaciji individualizma, ljudskih prava i sloboda i demokratije. Demokratija u međuodnosu čoveka i vlasti Odnos čoveka i vlasti je u osnovi odnos poretka i slobode. Demokratska politička teorija u širem smislu, tragala je sa jedne strane, za najboljim političkim oblikom (ili najmanje lošim), imajuću u vidu način izbora i oblikovanja ili organizacije vlasti u političkoj zajednici. Sa druge strane, tragala je za načinima kontrole i ograničavanja vlasti. Te linije razvoja se mogu pratiti od teorije i prakse antičke Grčke, preko prirodno- pravnih teorija, sve do rasprava o konstitucionalizmu i pravnoj državi. Na jednoj strani se izdvajala vlast na drugoj pitanje čovekovih sloboda i prava, odnosno, na jednoj strani država, na drugoj strani društvo. Problem je u tome što je napredovanje ideje o slobodi simultano praćeno usavršavanjem tehnika vladanja i manipulisanja ljudima. Ta rasprava, naime, traga za pravom merom između načela autoriteta i načela slobode. Istražujući dvostranost ovih složenih odnosa koji karakterišu vekovne ljudske borbe i patnje, ali i zanose i stremljenja, posebno se ispituju dva oprečna pristupa i njihove različite racionalizacije: prvi, koji polazi od stava da je država (vlast) sve, a pojedinac ništa i čija je politička posledica da se "država tovila, a narod mršao"; i drugi, koji čoveku obezbeđuje takav položaj, prava i slobode da se može govoriti o „poretku slobode“. Osnovnu temu ovog odnosa, Vojislav Stanovčić razmatra u knjizi Vlast i sloboda usredsređujući se na neke ključne kategorije u istorijsko-razvojnoj i uporedno-političkoj analizi ideja i institucija. Služeći se takvim postupkom autor nastoji i uspeva da pokaže da su vekovna politička iskustva sa raznim tipovima autoritarnih poredaka i sve sofisticiranijim načinima na koje je vlast uspevala da se nametne pojedincu, kao i politička teorija koja je analizirajući ta iskustva davala odgovore univerzalnog

značenja, proizveli

ideju

konstitucionalne vlasti, kao jedinog garanta relativne ravnoteže slobode i poretka. Pokazujući na nizu primera da su ljudi u istoriji često zapadali u euforično slavljenje "konačnog oslobođenja" i zavedeni velikim idejama pravde, istine, jednakosti, slobode i demokratije, podarivali bezgranično poverenje vođama i "oslobodiocima", autor stalno upućuje na 11

neophodnu dozu skepse i opreza, čiji je izraz i njegovo uverenje da su institucionalizacija moći, ograničenje vlasti i vladavina prava neophodne pretpostavke slobode. Jedna tradicija (struja) političko-pravnih mislilaca naglasak je stavljala na poredak, autoritet, red, disciplinu, jednoobraznost, a druga, na slobodu, asocijacije, pluralizam, savest, individualni izbor, alternative, opcije, ograničavanje vlasti, uslovnu poslušnost autoritetima. Ovim tradicijama odgovaraju adekvatni politički oblici i to; prvoj - despotizam, dominacija, autoritarizam, diktatura, apsolutizam, totalitarizam i dr., a drugoj, liberalno-demokratski poreci. U gotovo svakoj epohi možemo naći parove značajnih mislilaca koji pripadaju jednoj ili drugoj struji mišljenja: Platon-Aristotel; Hobs-Lok; Hegel-Kant. Na jednosj strani su „apostoli reda“, a na drugoj „apostoli slobode i demokratije“. Sruja koja stavlja naglasak na slobodi, ne negira potrebu za autoritetom, "ali ga je nastojala konstituisati na demokratskim osnovama uz učešće ili pristanak onih nad kojima on ima uticaj ili vlada".39 Teorijsko razdvajanje društva od države koje se vezuje za teorije društvenog ugovora (od XVI veka naovamo), nastojalo se stvoriti jedno autonomno polje čovekovog delovanja, relativno nezavisno od nosilaca vlasti. Od takvih premisa su polazili Lok u XVII veku i Monteskje u XVIII veku. Jer, bez autonomije društva u odnosu na državu, čovek sam naspram države ne može izboriti svoje slobode niti zaštititi svoju ličnost. Veliki i važan doprinos demokratiji dale su demokratske revolucije: Holandska, dve Engleske, i naročito Američka i Francuska revolucija. Revolucije u Americi i Francuskoj bile vrlo slične, po inspiraciji ali i različite po svom ishodu, odnosno usled načina ustavnog uobličavanja i konstitucionalizacije, odnosno, nastojanja da se neka od polaznih načela uobliče u trajne političke i pravne ustanove, i pre svega ustav. Američka revolucija svoj adekvatan izraz imala je u Deklaraciji nezavisnosti iz 1776. godine, a Francuska revolucija u Deklaraciji o pravima čoveka i gradjanina iz 1789. godine. Od ovih revolucija, "prava i slobode postaju jedan od kriterijuma za ocenu i kvalifikaciju političkih režima".40 Među najvažnijim doprinosima ovih revolucija navode se odgovorna i ograničena predstavnička republikanska vlada, vladavina prava, odobravanje i stroga kontrola državnih finansija, podela vlasti, sudska kontrola uprave, nezavisno sudstvo, u nekim državama federalizam i dr. Ove dve revolucije su pokazale koliki je značaj institucionalizacije i konstitucionalizacije vlasti. O konstitucionalizmu, Vojislav Stanovčić

govori, kao o "obliku i sredstvu organizovanja,

regulisanja i ograničavanja vlasti, ali i kao sredstvu (pre)raspodele društvene moći i pravnog sankcionisanja

(od

prvih

"ustava"

do

danas)

39

te

preraspodele".41

Dok

se,

pod

Vojislav Stanovčić, (2003), Vlast i sloboda, Udruženje za političke nauke i Čigoja štampa, Beograd, str. 113 Vojislav Stanovčić, isto, str. 178 41 Vojislav Stanovčić, Isto, str. 216 40

12

institucionalizacijom, podrazumeva zamena lične vlasti odgovarajućim ustanovama i pravnim poretkom. Kako rezimira autor, "ovaj aspekt podrazumeva jedan od možda, istorijski gledano, najvažnijih transfera ili tranzicija vlasti - tranziciju, pretvaranje lične vlasti u instituciju". 42 Sistem normi koji pretenduje da se zove pravo, ne sme raskinuti sa kategorijom pravde. To znači, vladavina prava obuhvata i meta-pravna načela, sistem predvidljivih pravila koja suzbijaju svaku mogućnost diskrecionosti i arbitrernosti, pri čemu je dozvoljeno sve što nije usled nekog posebnog razloga zabranjeno. Na taj način se zadovoljava jedna, u čoveku duboko usađena potreba za poretkom i izvesnošću – nomičnošću, za razliku od anomije, koja nije samo stanje bezakonja već i iskvarenosti poretka. Ova pravna pravila daju smisao, unose red i omogućavaju predvidljivost i očekivanje određenih efekata. U odnosu na poretke u kojima je čovek prinuđen da pribegava "ketmanu", "što vodi srozavanju moralnih vrednosti i izobličavanju ljudskih karaktera",43 neophodno je da čovek ima hrabrosti služiti se sopstvenim razumom. To je davna poruka Horacija i dva veka kasnije Kanta; "Sapere aude"! Ovo je, zaključuje autor, inspirisalo Montenja na uput da "o stvarima valja suditi putem razuma, a ne po glasu svetine". Savremene teorije demokratije Prema Karlu Fridrihu, utvrđivanje značenja i značaja pojma demokratije nije lak zadatak "jer je demokratija verovatno najkontroverznija reč koja se koristi u savremenim političkim diskusijama".44 Za Arenda Lajpharta, "demokratija je pojam koji gotovo da se opire definiciji".45 Suština demokratije krije se u participaciji, kompeticiji i konkurenciji prilikom izbora političkih predstavnika ali i njihovoj odgovornosti pred onima koji su ih izabrali. Imajući u vidu ove napomene, pitanjem demokratije u ovom kontekstu bavićemo se u korelaciji kompeticije, konflikta i konsenzusa. U teoriji demokratije povremeno provejava ideja „odabranih upravljača“. Platon je mislio na najmudrije - filozofe. Kriterijum za odabrane može biti znanje, moralne sposobnosti, kompetitivnost upravljača, tehničko ili instrumentalno znanje, bogatstvo, nasleđe i sl. Elitistička teorija je naglasila razliku između onih koji vladaju i onih kojima se vlada (leaders and followers). Kako je kriterijum za pripadanje eliti uvek uspeh, on može dolaziti iz institucionalne pozicije, porekla, poseda (imovine), ličnih svojstava. Dubok trag u elitističkoj 42

Isto, str. 218 Isto, str. 304 44 Karl Joakim Fridrih, (1996), Konstitucionalizam, ograničavanje i kontrola vlasti, CID, Podgorica, str. 60 45 Arend Lajphart, (1992), Demokracija u pluralnim društvima, Globus, Nakladni zavod, Školska knjiga, Zagreb, str. 13 43

13

teoriji ostavili su italijanski elitisti; Geatano Moska, poznat po „političkoj klasi“ i „političkoj formuli“ organizovane manjine i neorganizovane većine; Vilferdo Pareto poznat po tvrdni da postoji „cirkulacija elita“ (regrutovanje, mobilnost i smenjivanje) i Robert Mihels poznat po „gvozdenom zakonu oligarhije“, po kojem svaka organizacija ima oligarhijsko ustrojstvo. Džom Plamenac u svojoj knjizi Demokratija i iluzija misleći na njih, govori o „Italijanskom ataku“ na demokratiju. Po Plamencu, postojanje političkog vođstva ne mora da znači nedemokratičnost jer „demokratija je forma vladavine i svaka vladavina podrazumeva vođstvo“.46 Vođe i vođstvo mogu biti demokratski izabrani i moraju biti odgovorni. Elitističke i egalitarističke koncepcije o društvu su u stalnom sukobu. Sartori smatra da su Moska, Pareto, Mihels i njihovi sledbenici verovatno pogrešili jer jedna grupa vladara ne prevladava redovno. Po njemu, „struktura vlasti demokratije je difuzna i karakteriostično poli-arhijska“.47 Pri čemu, više elita međusobno konkurišu i uzajamno se kontrolišu. Između elite i mase postoje intermedijarne grupe koje uravnotežuju moć. U demokratiji se odlučuje o izboru osoba od kojih se traži da odluče i donose odluke. Reč je o „kompetitivnom elitizmu“ – takmičenju različitih elita za glasove i poverenje građana (naroda). Ova teorija se pripisuje Jošefu Šumpeteru. Jedan broj teoretičara (Sartori, Hantington, Sorensen) često se poziva na Jozefa Šumpetera, u tumečenju demokratije kao političke metode, odnosno, mehanizma izbora političkog vođstva. Jozef Šumpeter, koji je po Đovaniju Sartoriju "otac takmičarske demokratije", daje jedno u suštini proceduralno određenje demokratije: "demokratska je metoda ono institucionalno uređenje dolaženja do političkih odluka u kojem pojedinci dobivaju ovlast da odlučuju konkurentskom borbom za pridobivanje glasova u narodu". 48 Građanima je data mogućnost da biraju između rivalskih političkih lidera i vođstava koji se takmiče za njihove glasove. Političke partije pripremaju i omogućavaju takav izbor. Između izbora odluke se donose od strane izabranih političara. Na sledećim izborima građani mogu zameniti izabrane predstavnike, odnosno uskratiti im poverenje, kazniti ili nagraditi i zadržati ih na vlasti. Ova mogućnost biranja predstavnika na izborima se često podvodi pod pojam demokratije. Rodonačelnik ovakvog određenja je Jozef Šumpeter. Gotovo svaka definicija i demokratije vrti se oko izbora (predstavnika). Analiza demokratije kao otvorenih, slobodnih i poštenih (pravičnih) izbora je minimalna definicija. Semjuel Hantington upozorava da „političke vođe mogu da budu izabrane demokratskim sredstvima a da ne poseduju stvarnu 46

John Plamenac, (1978), Democracy and Illusion (An examination of certain aspects of modern democratic theory), Longman London and New York, str. 56 47 Šovani Sartori, isto, str, 154 48 Jozef Šumpeter, (1998), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Plato, Beograd, str. 298/99. Prevod kod Sartorija je:"demokratski metod je institucionalna mera kojom se stiže do političkih odluka, u okviru koje neke osobe dobijaju moć da odluče preko takmičarske borbe za narodni glas", Demokratija - šta je to?, str. 156

14

vlast. Oni jednostavno mogu biti produžena ruka ili marionete neke druge grupe. Ukoliko najmoćniji kolektivni donosioci odluka nisu izabrani na izborima, politički sistem nije demokratski“.49 I Samjuel Hantington smatra da je najvažniju modernu formulaciju tog proceduralnog koncepta demokratije dao 1942. Jozef Šumpeter. On se nadovezuje na Šumpetera u svom pristupu demokratiji: „Kao oblik vladavine, demokratija je određena terminima koji se odnose na izvore autoriteta vlade, ciljevima kojima služi vlada i procedurama konstituisanja vlade. Pošto nastaju problemi kada se demokratija definiše ili terminima izvora autoriteta ili svrhama, u ovoj knjizi (knjiga Treći talas, S.O.) se koristi proceduralna definicija. U drugim sistemima ljudi postaju vođe rođenjem, pomoću sudbine, bogatstva, putem nasilja, kooptiranjem, učenjem, imenovanjem ili ispitivanjem. U demokratiji vođe bira narod na izborima i to je njena osnovna procedura“.50 Smatrajući da je Šumpeterova definicija strogo proceduralna i da obuhvata demokratiju u fazi njenog stvaranja a ne njenog delovanja, Sartori priziva u pomoć Fridrihov princip "predviđenih (anticipirajućih) reakcija" koji govori o tome kako su oni koji su kompeticijom izabrani, svakodnevno uslovljeni očekivanjima kakva će biti reakcija njihovih birača na odluke koje oni donose. Demokratija, dakle, podrazumeva i odgovornost ali i to kakav će biti odgovor izabranih i njihove odluke. Kombinujući Šumpetera i Fridriha, Sartori određuje demokratiju kao "mehanizam koji proizvodi otvorenu poliarhiju čije takmičenje na izborinom tržištu daje moć narodu, a posebno nameće obavezu davanja odgovora svojim biračima".51 Vučina Vasović, očigledno ozaren klasicima demokratske teorije, naglašava kako demokratija u mnogo čemu konvergira i preklapa se sa legitimnošću. Po njemu se demokratija može odrediti "kao sistem u kojem postoje barem tri osnovne karakteristike: kompeticija između pojedinih političkih subjekata i aspiranata na političke pozicije, participacija građana u procesu političkog odlučivanja i odgovornost političke elite ili upravljača pred narodom odnosno biračkim telom".52 Pluralistička društva pretpostavljaju postojanje različitih interesa, političkih razlika, društvenih grupa i organizacija nezavisnih jedna od druge i od vladajuće strukture, a samim tim i suprostavljanje i borbu tih grupa. Staro verovanje da građani mogu i treba da teže opštem dobru pre nego zadovoljenju sopstvenih ciljeva postalo je mnogo manje održivo u

49

Huntigton Samuel P., (2004), Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, Politička kultura Zagreb i CID – Podgorica, str. 16 50 Huntigton Samuel P, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 13 51 Đovani Sartori, , Demokratija - šte je to?, str. 157 52 Vučina Vasović, (2004), Legitimnost, država i civilno društvo, u: Između autoritarizma i demokratije (Srbija, Crna Gora, Hrvatska), knjiga II, Civilno društvo i politička kultura, CEDET, Beograd, str. 329

15

praksi, i čak, nemoguće, jer se "opšte dobro" rascepkalo na individualne i grupne interese. Demokratija zato mora da odgovori na zahteve koji se pred njom postavljaju. Robert Dal, jedan od rodonačelnika moderne demokratske teorije, naglašava da odgovornost vlade treba da bude u skladu sa preferencama građana. 53 Po njemu je politička jednakost ključ demokratije. To zahteva da građani imaju mogućnost da formulišu svoje preference, da izraze svoje preference ostalim građanima i vladi putem individualne i kolektivne akcije, i da njihove preference imaju jednaku važnost i težinu. Osam Dalovih kriterijuma se često podvode u tri osnovne kategorije: 1. Kompeticija između individua i organizovanih grupa, pre svega političih partija za efektivnu poziciju u vlasti (vladi) u regularnim vremenskim intervalima isključujući primenu sile i nasilja; 2. Politička participacija, sa visokim nivoom učešća građana u izboru svojih predstavnika i lidera, pri čemu se pretpostavljaju fer i pošteni izbori bez isključivanja pojedinaca i grupa iz tog procesa; 3.

Građanske i političke slobode, od slobode izražavanja, štampe, udruživanja u cilju

političke kompeticije i participacije54. Koristeći Dalovu terminologiju, „da bi vlada mogla da, u toku određenog vremenskog perioda, trajnije bude odgovorna prema zahtevima svojih građana – kao politički jednakih subjekata – svi bi punopravni građani morali u celini imati sledeće mogućnosti: 1. Da formulišu svoje zahteve 2. Da svoje zahteve iznesu pred sugrađane i vladu putem individualnih ili kolektivnih akcija 3 Da njihovi zahtevi budu jednako vrednovani od strane vlade, odnosno da se ne pravi nikakva diskriminacija s obzirom na sadržaj zahteva ili izvor iz kojeg dolaze“.55 Vučina Vasović ovako navodi osam Dalovih obeležja poliarhije: 1. Svaki član organizacije obavlja čin za koji pretpostavlja da je izraz preference između datih alternativa, odnosno, glasanje; 2. Težina koja se pripisuje izboru odnosno glasanju svake individue u procesu izražavanja volje je identična; 3. Alternativa sa najvećim brojem glasova se deklariše kao pobednički izbor (sve u izbornom periodu); 4. Svaki član koji presuđuje ponuđeni set alternativa može uneti svoju preferiranu alternativu među one koje su već istaknute; 5. Svi pojedinci poseduju identičnu informaciju oko alternativa (obe u predizbornom periodu); 6. Alternativa (lideri ili smerovi politike) s najvećim brojem glasova potiskuje bilo koju alternativu s manje glasova; 7. Naređenja (the orders) izabranih funkcionera (elected officials) treba da se sprovode; 8. Sve odluke u međuizbornom periodu su subordinirane ili izvršene u odnosu na one koje su izražene u toku 53

Robert Dal: “Pretpostavljam da je ključna karakteristika demokratije trajno prisutna odgovornost vlade prema zahtevima svojih građana, koji se smatraju politički jednakim, Poliarhija, participacija i opozicija, str. 10 54 Slično viđenje Dala prema, George Sorensen, Democracy and Democratization, Process and prospects in a Changing World, Westview Press, A Member of Perseus Books, L.L.C. 1998, str. 13 55 George Sorensen, Isto, str. 12

16

izbora.56 Među teoretičarima demokratije ne postoji potpuna saglasnost ni oko definisanja a naročito oko merenja demokratije. Ipak, za određivanje da li neka zemlja ispunjava demokratske standarde ili ne većina autora polazi od osam Dalovih kriterijuma izloženih u njegovoj Poliarhiji.57 U Knjizi Demokratija i njeni kritičari, Dal navodi sledeće institucije poliarhije: „1. Biranje funkcionera. Kontrola nad odlukama vladajuće strukture u sferi politike je po ustavu poverena izabranim funkcionerima; 2. Slobodni i pošteni izbori. Izabrani funkcioneri se biraju na čestim i pošteno sprovedenim izborima u kojima je ponuda relativno neuobičajena; 3. Opšte pravo glasa. Praktično svi odrasli imaju pravo učešća na izborima za funcionere; 4. Pravo na kandidovanje na funkciju. Praktično svi odrasli imaju pravo da se kandiduju za funkcije u vladajućoj strukturi, iako veći broj godina života može biti uslov koji se ne traži kada je reč o biračkom pravu; 5. Sloboda izražavanja. Građani imaju pravo da iznose svoja mišljenja o široko definisanim političkim pitanjima, bez opasnosti da budu strogo kažnjeni, što uključuje i kritiku funkcionera vlade, režima, društveno-ekonomskog uređenja i vladajuće ideologije; 6. Alternativne informacije. Građani imaju pravo da zahtevaju alternativne izvore informacija. Osim toga, alternativni izvori informacija postoje i zaštićeni su zakonom; 7. Autonomija udruživanja. Da bi ostvarili svoja raznovrsna prava, uključujući i ona navedena gore, građani imaju i pravo da stvaraju relativno nezavisna udruženja ili organizacije, uključujući nezavisne političke stranke i interesne grupe“.58 Kasnije dodaje, da bi se državama upravljalo demokratski: 1. vojska i policija moraju biti podvrgnute civilnoj kontroli i 2. Civili koji ih kontrolišu moraju i sami biti podvrgnuti demokratskom procesu. 59 U knjizi O demokratiji (On Democracy),60 po Dalu, demokratije omogućuje: 1. djelotvornu participaciju 2. Jednakost u glasovanju 3. Stjecanje obaviještenog razumijevanja 4. Provedbu konačne kontrole nad dnevnim redom 5. Obuhvaćenost punoljetnih osoba. Kako sam Dal ističe, ovi postulati karakterišu aktuelna i ne samo nominalna prava, institucije i procese. Oni mogu poslužiti kao kriterijumi za određivanje u kojim zemljama postoji poliarhija.61 Dal 56

Vučina Vasović, Vasović Vučina (1999), Dalova poliarhično-demokratska gramatika, predgovor knjige Demokratija i njeni kritičari, CID, Podgorica, str. 39-40 57 Dalove kriterijume koriste, Lajphart u Modelima demokratije, Phillippe C. Schmitter and Terry Lynn Karl , What Democracy is...and is not, Journal of Democracy, Summer, 1991, iz Dileme pluralističke demokratije; Andreas Schedler, Elections Without Democracy, The Meny of Manipulation, Journal of Democracy, Vol. 13. Novembar, 2. april, 2002; Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, Advanced Democracies and The New Politics (Journal of Democracy, 15:1 (2004) 124-128) Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain; Oštrija kritika Dala dolazo od Wlliam H. Riker, Liberalism against Populism, A confrontatin Between the Theory of Democracy and the Theory of Social Choice, 1982 58 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 308 59 Robert Dal, Isto, str. 392 60 Robert Dal, (1998), On Democracy, Yale University Press, New Haven/ London, str. 37-38; Knjiga je prevedena u Zagrebu pod naslovom O demokratiji, u izdanju Političke kulture, 2000. str. 44 61 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 308

17

empirijskom modelu daje ime poliarhija. Razvojem i usložnjavanjem modernih društava dolazi do veće raznovrsnosti političkog tela i intenziviranja neslaganja i konflikata što dovodi do razvoja novih političkih institucija. Zbog svega toga se moderna predstavnička demokratija razlikuje od drugih političkih sistema. Poliarhija je istorijski ishod napora za demokratizaciju i liberalizaciju političkih institucija nacionalnih država; kao poseban tip političkog poretka i režima; „kao sistem političke kontrole (koji je zastupao Šumpeter) u kojoj su najviši funkcioneri u upravljanju režimom motivisani da prilagode svoje ponašanje kako bi dobili na izborima u političkom sistemu sa ostalim kandidatima, partijama i grupama; sistem političkih prava; kao izbor političkih institucija potrebnih demokratskom procesu u širim relacijama moderne države. Jedan od najznačajnijih uslova poliarhije je široki socijalni pluralizam. 62 Kako ističe Vučina Vasović, Dal kritikuje Medisonov model demokratije, „smatrajući da su kočnice i ograničenja vlasti, pre svega, u socijalnoj strukturi, a ne u ustavnoj organizaciji vlasti“.63 Dal neretko koristi izraze demokratije i poliarhije kao sinonime, zbog čega će Plamenac reći da ne vidi dublji smisao Dalovog razlikovanja demokratije i poliarhije. Dal naglašava razliku između šireg socijalnog pluralizma na kojem počiva poliarhija i subkulturnog (etničkog, verskog, rasnog, jezičkog, religijskog) pluralizma koji će biti osnova konsocijativne demokratije. Dal je smatrao da postoje tri moguća puta demokratizacije, odnosno puta u poliarhju, kako bi se on izrazio i to: 1. Liberalizacija prethodi inkluzivnosti, 2. Inkluzivnost prethodi liberalizaciji i 3. zatvorena hegemonija se naglo transformiše u poliarhiju, iznenadnim uvođenjem opšteg prava glasa i prava na političko takmičenje. Po njemu, „verovatno najuobičajeniji sled za starije i postojanije poliarhije bila je neka vrsta aproksimacije prvog puta“, odnosno, „ takmičarska politika prethodila je širenju participacije“.64 Sa Dalom se slaže i Hantington kada piše: „Istorijsko iskustvo pokazuje da se demokratizacija lakše odvija ako se konkurencija razvije pre participacije“.65

Za Arenda Lajpharta, demokratija nije sistem vladavine koji u celosti obuhvata sve demokratske ideale, ali im se u razumnoj meri približava.66 Demokratija je vladavina "čije su akcije uvek bile u savršenoj korespodenciji sa preferencama svih njenih građana"67. Za 62

Robert Dal: „Društveni i organizacioni pluralizam – postojanje znatnog broja društvenih grupa koje su relativno nezavisne jedna od druge i od same vladajuće strukture“, isto, str. 306 63 Vučina Vasović, isto, str. 38; Sličan komentar ima i Russel Dalton: „Robert Dal (1971) je preformulisao medisonianske principe po kojima je postojanje mnogih konkurentnih političkih grupa, sa članstvom koje se preklapa i ukršta, i prestrojavanje političkih grupacija suštinska karakteristika pluralističke demokratije. U nekim slučajevima ovo preplitanje može biti pozitivna odlika politike građana (građanske politike)“, Citizen Politics, Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, str.25 64 Robert Dal, (1997), Poliarhija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 43-46 65 Hantington, Treći talas, str. 93 66 Ared Lajphart, Demokratija u pluralnim društvima, str. 12 67 Prema Vučini Vasoviću, (2003), Lajphartova konsociaciona demokratija, predgovor knjige, Modeli demokratije, Arenda Lajpharta, CID, Podgorica, str. 20

18

Lajpharta, kako ističe Vučina Vasović, demokratija "mora biti sposobna da rešava probleme, tenzije i sukobe i mora biti otvorena za mirne promene ili dinamičnu stabilnost".68 Obzirom da pluralna društva po samoj svojoj strukturi sadrže duboke socijalne podele i političke razlike koji mogu biti osnova za nestabilnost, veoma je važna politička stabilnost. Vučina Vasović, u interpretaciji Lajpharta, ističe kako "stabilan poredak sadrži četiri osobine: održavanje sistema, (system maintance), civilni poredak (order), legitimnost i efektivnost".69 Za stabilan poredak karakteristično je da ima visoku verovatnoću da ostane demokratski i da ima nizak nivo stvarnog i potencijalnog građanskog nasilja (civil violence). Gotovo da preovladava stanovište da socijalna homogenost i politički konsenzus doprinose stabilnosti demokratije.70 Lajphart nastoji modifikovati ovu tvrdnju konsocijacijskom demokratijom (u Demokratija u pluralnim društvima), odnosno, konsensualnom demokratijom (u Modelima demokratije), kada piše "možda i jest teško ali nije nemoguće postići i održati stabilnu demokratsku vlast u pluralnom društvu".71 Rascepi (cleavages) i podele u društvu mogu biti višestruki: religijski, ideološki, jezički, religiozni, kulturni, rasni ili etnički. Za uspešno funkcionisanje pluralističkog društva nužne su pretpostavke pravila igre ("rules of the game") i konsenzusa, odnosno, da demokratija postane jedina igra u gradu („the only game in town“). Lajphartova konsociaciona demokratija pretpostavlja segmentirane rascepe sa mogućnošću da političke partije jasno i posebno reprezentuju sve segmente i kooperaciju i sporazume između raličitih segmentiranih elita. On je ovaj svoj model izveo na osnovu "studije slučaja" Holandije, preko Švajcarske, Austrije i Belgije, upoređujući ga sa većinskim (vestminsterskim) modelom demokratije.72 Inspirisan Lajphartom, Vučina Vasović s pravom ističe kako je "ključno pitanje da li taj apriorni ili da ga nazovemo bazični konsenzus o potrebi postojanja i očuvanja zajednice postoji ili ne" i nastavlja, "ako postoji onaj sloj konsenzusa koji je fundamentalan ili primaran, onda se on ne može meriti i određivati".73

68

Vučina Vasović, Isto, str. 20 Vučina Vasović, Isto, str. 22 70 Arend Lajphart: "Homogenost društva i politički konsenzus bili bi uvjet za stabilnu demokraciju i učinitelji koji do nje dokazano vode. I obrnuto, drži se da su duboke podele društva i politička razmimoilaženja unutar pluralnih društva razlogom nestabilnosti i slomova u demokracijama", Demokratija u pluralnim društvima, str. 9 71 Arend Lajphart, Isto, str. 9 72 Konsenzus ili konsociacioni model demokratije rezimirano prema Vučini Vasoviću sadrži sledeće elemente: 1. podela izvršne vlast u širim koalicionim kabinetima, 2. egzekutivno-legislativna ravnoteža vlasti u kojoj nema ostavke vlade, 3. multipartijski sistem, 4. proporcionalna reprezentacija, 5. interesno-grupni korporativizam, 6. federalna i decentralizovana država, 7. jaki bikameralizam, 8. ustavna rigidnost, 9. sudska kontrola, 10. nezavisnost centralne banke, Vučina Vasović, Isto, str. 33 73 Vučina Vasović, Isto, str. 37 69

19

Nedemokratski oblici i kritike demokratije Jedna vrsta distinkcija i razlikovanja demokratije od drugih političkih oblika jeste upoređivanje sa nedemokratskim režimima, što čini Sartori. Drugi način je da se ukaže na njene kritike i protivnike, što čini Dal. Nedemokratski oblici političkih režima su apsolutizam, autoritarizam, totalitarizam, diktatura i autokratija. Apsolutizam znači koncentrisanje apsolutne vlasti u rukama jednog vlastodršca čija je vlast neograničena i on je iznad zakona. Autoritarizam potiče od autoriteta. To je prihvatanje i poštovanje vlasti. Autoritarizam i totalitarizam su reči koje potiču iz vremena fašizma i komunizma. Totalitarizam potiče od „totaliteta“ što obuhvata i prekriva sve. On ima pet karakteristika: službena ideologija, masovna partija koju kontroliše oligarhija na čelu sa vođom – firerom, monopol nad medijima, teroristički sistem (tajne) policije i monopol države u ekonomiji. Diktatura je, kako ističe Sartori, forma države i struktura vlasti koja je neograničena (apsolutna) i diskreciona (arbitrerna)“, i dodaje, „diktatorska država je neustavna država, država u kojoj diktator krši ustav koji mu omogućava svašta“.74 Autokratija je samopostavljenje, odnosno, kada se neko sam proglasi za vođu ili to postaje nasledstvom. Nasuprot tome, ističe Sartori, demokratski princip podrazumeva da niko ne može sam da uzme vlast, da niko ne može da se proglasi šefom i da niko ne može da nasledi vlast.75 Robert Dal u kritičare ili protivnike demokratije navodi anarhizam i starateljstvo. Anarhisti smatraju da je moguće zamisliti društvo bez države (an-archos – bez vladara). Obzirom da je država po svojoj prirodi prinudna, ona je i nepoželjna. Dal naglašava razliku između dva stava koji se često mešaju. Jedan je anarhistički i glasi - da li je racionalno i razumno pristati na državu, i načelo građanske neposlušnosti ili načelnog odbijanja poštovanja zakona, koje se ogleda u pitanju – ako pristanem na državu, moram li uvek da je poslušam.76 Anarhizam počiva na četiri pretpostavke.77 Prvo, niko nije obavezan da podrži i poštuje lošu državu; drugo, prinuda je karakteristična za sve države; treće, prinuda je po svojoj suštini rđava; i četvrto, društvo bez države je praktično ostvariva alternativa društvu sa državom. Anarhisti se protive svim oblicima hijerarhije i prinude, ne samo u državi već i u svakoj vrsti asocijacije. Na osnovu navedenih pretpostavki sledi pet zaključaka. Prvo, pošto su države nužno prinudne – sve države su, nužno, i loše; drugo, pošto su sve države nužno loše, niko nema obavezu da posluša ili podrži bilo koju državu; treće, pošto su sve države 74

Đovani Sartori, Demokratija – šta je to?, str. 174 Đovani Sartori, Isto, str. 175 76 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 98 77 Robert Dal, Isto, str. 99-102 75

20

loše, pošto niko nema obavezu da sluša ili podrži bilo koju državu, i pošto je društvo bez države praktično ostvarljiva alternativa, sve države treba ukiniti; četvrto, demokratska država još uvek je država i još uvek prinudna sila, pa je kao takva još uvek i loša; i peto, pošto bi zahtev za jednoglasnošu sprečio prinudu, one asocijacije u kojima se odluke donose na taj način mogle bi biti opravdane, ali takva asocijacija ne bi bila država. Anarhistička kritika nas podseća da je u praksi teško i gotovo nemoguće u vladanju obezbediti pristanak svih. U kritici anarhizma, Dal navodi sledeća dva jaka argumenta. Prvo, u odsustvu države verovatno će i dalje postojati krajnje nepoželjni oblici prinude („prirodno stanje“), i drugo, u jednom društvu bez države, moguće je da pojedini članovi steknu sredstva dovoljna za stvaranje krajnje tlačiteljske države. Zato je bolje pokušati stvaranje zadovoljavajuće države nego pokušati da se živi u društvu bez države. Jedna od alternativa demokratije je starateljstvo, odnosno vladavina „odabranih upravljača“. Ona ima svoje poreklo još u antičkoj Grčkoj i polazi od pretpostavke složenog pojma opšteg dobra,78 a običan narod nije kvalifikovan i dovoljno sposoban da prepozna opšte dobro. Kako ističe Dal: „Suština političke veštine i nauke je, naravno, poznavanje dobrobiti zajednice ili polisa“.79 Nešto drugačiji pristup ima sistem zasnovan na zaslugama – meritokratija. Reč je o političkoj kompetentnosti koja podrazumeva znanje i moralnu sposobnost, odnosno, znači da vladavinu treba prepustiti kvalifikovanoj manjini s obzirom na njihovo superiorno znanje i vrlinu. Međutim, odraslim i zrelim ljudima – građanima, na kojima počiva demokratija, nisu potrebni ni staratelji ni paternalisti. Kako nas podseća Vojislav Stanovčić, obzirom da "svako društvo ima snage koje naginju autoritarizmu i ideologije koje takve zahteve racionalizuju",80 na nama je da umemo da ih prepoznamo i da im se na valjan način suprostavimo, odnosno, pružimo otpor. Upravo ono što, kako smatra Leo Štraus, u XX veku nismo umeli.

78

Res publika, stvar svih, javno dobro, public good, opšti interes, zajedničko dobro, commonweal, common wealth, dobro i dobrobit svih, vidi, Sartori, isto, str. 188, i Dal, str. 114 79 Robert Dal, isto, str. 115 80 Vojislav Stanovčić, Vlast i sloboda, str. 147

21

Prednosti demokratije u odnosu na druge vrste političkih režima Dal, u svojoj knjizi On Democracy, između ostalog, navodi desetak razloga zbog kojih je demokratija prednosti u odnosu na nedemokratske aternative. Prvo, demokratija pomaže da se vlada zaštiti od autokrata.81 To je, po njemu, jedan od ključnih problema u politici – zaštita od megalomanije, paranoje, sebičnosti i svega onoga čime se autokrate služe, uključujući i ideologije, nacionalizam i drugo, sa ciljem da služe njihovim sopstvenim ciljvima. Cena despotske vladavine može da bude jako skupa sa nasiljem, ratom i opštim žrtvama. U vreme Staljinove vladavine (1929-1953), na primer, dvadeset miliona ljudi je ubijeno iz političkih razloga (1932-1933). Za vreme Hitlerove vladavine u nacističkoj Nemačkoj (1933-1945) na desetine miliona ljudi izgubilo je život u vreme drugog svetskog rata. Hitler je lično odgovoran za smrt šest miliona Jevreja u koncentracionim logorima, ali i Roma, homoseksualaca i članova ostalih grupa koje je hteo da uništi (istrebi). Pol Pot, vođa Crvenih Kmera je pobio četvrtinu stanovništva Kambodže (self-inflicted genocide). On je imao strah od obrazovanih. Kako ističe Dal, ni istorija „narodne vlasti“ nije bez ozbiljnih nedostataka, naročito prema ljudima izvan njihovih granica, kao što je to bilo u kolonijama. Per Ahlamark navodi: „U periodu od 1900. do 1987. godine poginulo je oko 170 miliona ljudi zbog političkih razloga, ne računajući ratove. Države totalitarnog režima pogubile su još 138 miliona ljudi. Autoritarne države su ubile 28 miliona. Demokratske države su ubile oko dva miliona ljudi, pre svega bombardovanjem civilnih meta. Bez obzira koliko su kontroverzni primeri demokratskih ekscesa, oni ne menjaju kompletnu sliku. Većinu ovih krvoprolića izazvalo je marksističko-lenjinističko spajanje apsolutne ideologije i apsolutne moći. Parafraza izreke Lorda Aktona glasi: moć ubija, a apsolutna moć ubija apsolutno“.82 Drugo, demokratija garantuje građanima brojna osnovna ljudska prava koja nedemokratski režimi ne priznaju ili ne poštuju. Nije dovoljno samo da se ljudska prava upiše u ustavu ili drugom kodeksu već da se garantuju i u praksi. Treće, demokratija pruža građanima širi spektar lične slobode od drugih režima. Četvrto, demokratija pomaže ljudima da zaštite svoje interese. Peto, samo demokratska vlada može pružiti maksimalne mogućnosti pojedincima da praktikuju slobodu samoodređenja (autonomiji), da žive prema zakonima koje su sami izabrali. Šesto, samo demokratska vlada može pružiti maksimalne mogućnosti za moralnu odgovornost. 81 82

Robert Dal, On Democracy, str. 46 Per Ahlamark, je bivši zamenik premijera Švedske, Danas, 16. januar, 2001.

22

Sedmo, demokraija podstiče humani razvoj potpunije od bilo koje alternative. Osmo, samo demokratska vladavina može postići relativno visok stepen političke jednakosti. Deveto, savremene predstavničke demokratije ne vode ratove jedne sa drugima. To ima posledice po međunarodne odnose. Profesor R. DŽ. Ramel sa Havjskog univerziteta istraživao je 353 protagonista sukoba, između 1816. i 1991., u kojima su učestvovale demokratije i diktature. Demokratije su se borile protiv nedemokratija u 155 slučajeva. Diktature su se borile protiv diktatura u 198 slučajeva. Nije pronašao primere ratova između demokratija.83 Dal navodi da od 34 međunarodna rata između 1945. i 1989. nijedan nije bio između demokratskih zemalja.84 Demokratske zemlje se bore protiv nedemokratskih zemalja, kao što je to bilo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali nekada pomažu i nedemokratske režime i diktatore na vlasti (Latinska Amerika). Razloge zašto demokratske zemlje ne ratuju međusobno, Dal vidi u visokom stepenu međunarodne trgovine među demokratskim zemljama, što ih navodi da sarađuju pre nego da ratuju. Ali „demokratski građani i lideri uče umetnost kompromisa“ zbog čega „demokratskiji svet obećava i mirniji svet“.85 Deseto, zemlje sa demokratskim vladama teže da budu ekonomski prosperitetnije od nedemokratskih vlada. Kada smo govorili o uslovima za demokratiju, istakli smo i ekonomske razloge i naveli da se ekonomski razvoj dešava i u nedemokratskim zemljama ali utemeljen na prirodnim resursima kao što je nafta (Saudijska Arabija). Ovde je reč o sistemskim pretpostvkama. Što je slobodnije tržište i slabija regulativa države, radnici se mogu lakše kretati iz jednog mesta u drugo u potrazi za (boljim) poslom, vlasnici privatnih firmi se mogu takmičiti u plasiranju i prodaji svoje robe i usluga, a potrošači mogu imati izbor između različitih vrsta roba i različitih cena. Kako kaže Dal, „na kraju XX veka, iako nisu sve zemlje sa tržišnom ekonomijom demokratske, sve demokratske zemlje su imale tržišnu ekonomiju“.86 Tržišna ekonomija nudi bolje mogućnosti za ekonomski prosperitet, Dal navodi i ostale ekonomske prednosti demokratije. U demokratskim zemljama bolje je obrazovanje, a obrazovanija radna snaga sklonija je inovacijama i ekonomskom rastu. Vladavina prava, nezavisno sudstvo i sigurnija vlasnička prava i ugovori stvaraju bolje pretostavke za ekonomske aranžmane. Takođe, moderna ekonomija zavisi od komunikacija, a među demokratskim zemljama prepreke u komunikaciji su manje. Razmena informacija, vrednosti i roba je lakša i manje opasna nego razmena sa nedemokratskim zemljama. Generalno, 83

Prema, Per Ahlamark, isto Robert Dal, isto, str. 57 85 Robert Dal, Isto, str. 58 86 Robert Dal, Isto, str. 58-59 84

23

savremene demokratske zemlje, obezbeđuju bolji ambijent za tržišnu ekonomiju i ekonomski rast od nedemokratskih. Dal podseća kako tržišna ekonomija proizvodi i ekonomsku nejednakost što se, po njemu, može odraziti na političku jednakost u demokratskim državama. O međuodnosu demokratije i ekonomskog prosperiteta slikovito govori izjava Dankana Rustova: „Skoro sve bogate zemlje su demokratske i skoro sve demokratske zemlje su bogate“.87 Osim ovih razloga na koje ukazuje Dal, Hantington navodi kako demokratske vlade daleko manje koriste nasilje protiv svojih građana nego autoritarne, kao i da su demokratski sistemi mnogo otporniji na revolucionarne promene nego autoritarni.88 Osim toga, u nedemokratskim zemljama lideri završavaju tragično. Amartia Sen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, empirijski je dokazala da se u zemljama u kojima vlada demokratija nikada nije dogodilo masovno gladovanje koje je izazvalo masovnu smrt.89 Po Dalu, „Demokracija ne može jamčiti da će njezini građani biti sretni, bogati, zdravi, pametni i da će živjeti u miru i pravdi. Te ciljeve ne može ostvariti nijedna, pa ni demokratska vlast. Štoviše, u praksi demokracija nije nikada u potpunosti ostvarila svoje ideale. Poput svih prijašnjih nastojanja da se ostvari demokratska vlast, moderne demokracije također pate od mnoštva nedostataka“.90 Prednosti koje demokratija pruža čine je poželjnijom od njenih alternativa. Sa svim njenim prednostima, ona je neuporedivo bolja od nedemokratskih političkih oblika. Jedna od značajnih potvrda njene opšteprihvaćenosti jeste i činjenica da danas pojedinci, grupe, organizacije i države nastoje da se predstave što demokratskijim.

87

Prema, Samuel Hantington, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 36 Samuel Hantington, Isto, str. 31 89 Per Ahlamark: „Za vreme gladi u Bengalu 1943. dva do tri miliona ljudi je umrlo od gladi. Od kada je Indija stekla nezavisnost 1947., sa višepartijskim demokratskim sistemom, zemlja nikada nije iskusila takvu katastrofu. Bili je neuhranjenosti, loše ishrane, oskudica u hrani, slabih žetvi, ali nije bilo gladi. Ovo treba uporediti sa činjenicom da se Maov veliki skok napred dogodio između 1958. i 1961. kada je 30 miliona Kineza umrlo od gladi. To je deset puta više od broja Indijaca koji su umrli od gladi u britanskoj Indiji pre manje od dvadeset godina“, Per Ahlamark, isto 90 Robert Dal, On Democracy, str. 60, ili O demokratiji, str. 65 88

24

Modeli demokratije Pre rasprave o modelima demokratije, neophodno je naglasiti da među vodećim toretičarima demokratije postoji bitna razlika između onih koji su zagovornici postojanja različitih modela demokratije (knjige Arenda Lajpharta i Dejvida Helda nose naziv „Modeli demokratije“) i onih koji smatraju da ne postoje modeli. Po Sartoriju, na primer, „savremena demokratija je suštinski jedna“ (main stream, središnja), to je liberalno-konstitucionalni model demokratije91. Ovo upućuje na oprez kada se pokušava izvršiti izvesna tipologizacija i razdvajanje modela. Naime, raspravi o modelima prethodi nekoliko napomena. Prvo, uz pojam demokratije često idu propratni epiteti, atributi i podele na podtipove. Svaki od njih nema status modela92. Drugo, kada govorimo o modelima, da li mislimo na empirijske ili normativne modele, odnosno, da li se bavimo pitanjem šta bi demokratija trebalo da bude ili šta ona zaista i jeste. Treće, ako pomoću modela pokušavamo da utvrdimo analitičkoistraživački kako demokratija funkcioniše, moguće je da ima onoliko odgovora koliko ima demokratija, odnosno demokratskih društava. Zato je važno fokusiranje na ključne aspekte demokratske vladavine. Četvrto, ako prihvatimo koncept postojanja različitih modela demokratije, pitanje je koliko su oni čisti (idealnotipski), granični ili pomešani93. Na početku smo napravili distinkciju između direktne (neposredne) i indirektne (posredne, reprezentativne, predstavničke) demokratije. U svom radu Advanced Democracies and The New Politics, Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, u savremenoj demokratiji, novom talasu, i u zahtevima za „više demokratije“ od strane građana, prave razliku između tri modela demokratije: reprezentativne, direktne i advocasy demokratije94. Reprezentativna demokratija je ona u kojoj građani biraju elite (prestavnike). Direktnu demokratiju u savremenom društvu ovi autori vide kao bypass (or complement) procesu reprezentativne demokratije sa inicijativama i referendumima. Ovo dozvoljava građanima da neposredno učestvuju u procesu donošenja odluka bez posredujućeg učešća i uticaja reprezentanata (medijatora). Advocacy demokratija je ona „u kojoj građani učestvuju u razmatranju i formiranju (ili izvođenju) politike – bilo direktno ili preko surogata (ili –

91

Đovani Sartori, Demokratija – šta je to?, str.39 I 92 David Caller i Steven Levitsky su identifikovali više od 550 podtipova demokratije, prema Larry Doamond, Is the Third Wawe Over?, Journal of Democracy, 7.3.(1996) 20-37 93 Samjuel Hantington: „Nikada se politički režimi neće savršeno uklopiti i intelektualne sheme i bilo koji sistem klasifikacije mora računati sa nejasnim, graničnim i pomešanim slučajevima“, Treći talas, str. 15 94 Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, Advanced Democracies and The New Politics, (Journal of Democracy, 15:1 (2004) 124-128) 92

25

zamene), kao što su javne interesne grupe – iako i dalje konačne odluke donose elite“95. Sada virtuelno, svaki javni interes može biti preveden u apel sudu zasnovan na pravima građana. Na taj način građani neposredno ili preko ovlašćenih zastupnika, grupa, kancelarija ili advokata mogu direktno protestovati i demonstrirati u cilju zaštite i ostvarivanja svojih prava. Takav primer je i mogućnost direktnog obraćanja Evropskom sudu (u Strasburu) građana zemalja članica Evropskog saveta. Dejvid Held96 navodi brojne modele, među kojima i jednopartijsku demokratiju. Ako je jednopartijska, onda nije demokratija. Odnos manjine i većine u demokratiji. Demokratija je sistem vladavine. Svaka vladavina podrazumeva vođstvo (rulership, leadership). Vođstvo u demokratiji je uvek izabrana manjina od strane većine. U demokratiji se izbor vođstva podvrgava većinskom pravilu i odlučivanju. Vladavina izabranih od strane većine meri se odnosom prema manjini. Manjina i većina su u demokratiji promenljiv odnos97. Demokratska teorija je relativno rano ukazala na opasnosti od „tiranije većine“. Sartori pravi razliku između tri vrste tiranije većine: ustavna, izborna i socijalna. U ustavnom kontekstu, tiranija većine je kršenje prava manjine donoseći zakone ili vladajući na taj načina. Medison i Džeferson su imali na umu „izborni despotizam“ koji se boji tiranije većine od strane „koncentracije moći“ u izbornoj skupštini. Glasovi za manjinu i od 49% su izgubljeni i ona može da izgubi sve. U društvenoim kontekstu to je „presija društva nad pojedincem“ (Mil, Tokvil). Većinska vladavina, odnosno većinsko pravilo (majority rule) trpi određene zamerke. Vučina Vasović navodi neke ot tih zamerki: Nastojanje da se realizuju određene vrednosti na račun drugih koje mogu biti značajnije od prvih; narodna suverenost i većinska vladavina ne mogu da reše određene konflikte; većinski princip ne pruža rešenje za slučajeve gde je svaka od alternativa preferisana (or voted for) od jednakog broja građana; što je bliže stanje odnosa stanju relativno ujednačenih grupa to su većinski princip i mažoritarna demokratija slabiji; situacija sa većinskom demokratijom se posebno komplikuje u multikulturnim, odnosno, multinacionalnim zajednicama. U takvim slučajevima i u određenim uslovima konsocijacija može biti pogodan oblik političkog organizovanja98. Po Vasoviću, Dal je pristalica korigovanog većinskog modela demokratije.

95

Isto, str. 74 Videti u Held Dejvid, Modeli demokratije, Školska knjiga, Zagreb, 1990 97 Sartori: „U demokratskom sistemu izborne vladavine baš većinsko pravilo „proizvodi manjinu ili manjine koje njom vladaju“, Demokratija - šta je to?, str. 146 96

98

Vučina Vasović, Predgovor, u Demokratija i njeni kritičari, Robert Dal, str. 35

26

Često se većinski model demokratije svodi ili poistovećuje sa većinskim izbornim sistemom (neproporcionalnim, jednomandatnim SMP). U tom smislu, proporcionalni izborni sistem vodi boljem predstavljanju u parlamentu ali je zahtev građana i dobra vlada99 . Najbolji metod, smatra Sartori, biće onaj koji garantuje dobar izbor leadership-a. I Mil kao zagovornik proporcionalnosti nastojao je da u predstavničkoj vladi bude „elita zemlje“ – najbolji. Lajphart: većinski versus konsensualni (konsocijativni) model demokratije Nezavisno u kojoj meri navedeni modeli zaista i egzistiraju ili su samo proizvod teorijskog diskursa ili terminološki izumi, najdublji trag i najviše rasprave o modelima demokratije izaziva distinkcija između većinskog i konsensualnog (konsocijalnog) modela demokratije. Reprezentativna demokratija kojom se bavimo u ovom radu egzistira u jednom od ova dva modela. Lajphart, koji je po poreklu Holanđanin, analizirao je holandsko iskustvo i najvećim delom u svom opusu oblikovao konsocijalni model demokratije, kao alternativan većinskom modelu. Najpre ga je oblikovao, ali ga je kroz sva svoja dela branio. Izraz konsocijacija Lajphart je uveo kasnih šezdesetih godina oslanjajući se na pojam consociacio Johanesa Altuzijusa100. Konsocijalni model Lajphart nudi kao optimalan za pluralna (supkulturna) društva. Kako ističe Vučina Vasović, Lajphart se obilato koristi konceptom i instrumentom modela: „Nasuprot Sartoriju, on smatra da je upravo model dobro sredstvo da izrazi osobine nekog tipa poretka odnosno sistema. Lajphart koristi termin model u tri različita smisla: racionalnom, preskriptivnom i empirijskom. Racionalnost modela se izražava uglavnom u njegovoj logičnoj koherentnosti. Ovaj model se opisuje uz pomoć nekog empirijskog sistema (npr. većinski model preko britanskog). Preskriptivni model – sadrži skup bazičnih izboraopredeljenja (basic choices) koji se moraju odabrati-uraditi od strane ustavnih inžinjera u zemljama koje pokušavaju da uvedu ili ojačaju demokratski režim“101. Konsocijacija je i empirijski i normativni model. Empirijski, Lajphart konsocijalni model demokratije izvodi iz „studije slučaja“ Holandije, a kasnije se nadovezuje na Švajcarsku, Belgiju i Austriju, da bi na kraju preporučio ovaj model kao primeren svim društvima. Navedenim državama je 99

Sartori: „Skoro uvek se tvrdi da je proporcionalni sistem pravedan, a da je jednomandatni nepravedan, odnosno da je problem u „tačnom predstavljanju“, u tačnoj proporciji između članova i mesta u parlamentu. Možda. Ali na taj način se postepeno gubi iz vida da izbori treba da budu selekcija, i da, na kraju, najvažniji zahtev građana je dobra vlada “, Demokratija šta je to?, str. 159 100 O Johanesu Altuzijusu i pojmu consociacio vidi šire u Ilija Vujačić, Federalistička alternativa, Njemačke teorije federalizma sedamnaestog vijeka, Institut za političke studije, beograd, 1993., str. 31-82 101 Vučina Vasović, Predgovor u Modeli demokratije, Arend Lajphart, str. 21

27

zajedničko to što su heterogena i podeljena društva po raznim osnovama. U Švajcarskoj postoji 25 kantona sa tri govorna područja (nemački, italijanski i francuski). U Belgiji postoji podela između Flamanaca koji govore flamanski (katolici) i Valonaca koji govore francuski (antiklerikalni). U Austriji postoji istorijska podela prema verskim uverenjima i ideologiji, regionima. U Holandiji postoji podela po religiji i ideologiji koja proizvodi četiri bloka (katolički, kalvinistički, liberalni i socijalistički). Robert Dal smatra da je „poliarhija manje prisutna u zemljama sa supkulturnim pluralizmom“. Po njemu, „sa uvećanjem snaga i različitosti supkultura u zemlji, izgledi za nastanak poliarhije se smanjuju. Supkulture se najčepće formiraju oko etničkih, verskih, rasnih, jezičkih ili regionalnih različitosti, zajedničkog istorijskog iskustva i motiva“

102

. Kako ističe Vučina Vasović, „pojam

konsociacione demokratije obuhvata dve strane politike: segmentirane rascepe koji su tipični za pluralna društva i političke kooperacije segmentiranih elita“ 103. Po Lajphartu, bitna razlika između većinskog i konsensualnog modela je i to što je većinski model „isključiv, kompetitivan i suparnički, dok model konsensusa karakterišu angažovnost, pregovaranje i kompromis“104. Vestminsterski (većinski) model demokratije Većinski model se uobičajeno zove i vestminsterski model po Vestminsterskoj palati u Londonu u Vestminster distriktu, gde se nalazi Britanski parlament. Do 1993., Novi Zeland je, po Lajphartu, bio istaknut primer vestminsterskog modela demokratije. Vestminsterski model u Ujedinjenom Kraljevstvu, po Lajphartu ima sledeće karakteristike: 1. Koncentracija izvršne vlasti u jednostranačkim kabinetima sa tesnom većinom; 2. Dominacija kabineta; 3. Dvostranački sistem; 4. Većinski i disproporcionalni izborni sistem; 5. Pluralizam interesnih grupa; 6. Unitarna i centralizovana vlast (vlada); 7. Koncentracija zakonodavne vlasti u jednodomnom zakonodavnom telu; 8. Fleksibilnost ustava (Britanija ima „nepisan“ ustav); 9. Nepostojanje sudske kontrole ustavnosti (revizije); 10. Centralna banka koja je pod kontrolom izvršne vlasti. Prva karakteristika je koncentracija izvršne vlasti u jednostranačkim kabinetima sa tesnom većinom. U ovom sistemu koalicione vlade su izuzetno retke. Po Lajphartu, „većina odstupanja od pravila - koalicije dve ili više stranaka ili manjinski kabineti – uglavnom se javljala u periodu od 1918. do 1945. Ratni kabinet 1940-45. koji su formirali konzervativci (sa svojom većinom u parlamentu) sa liberalnom i laburističkom strankom, i konzervativnim 102

Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 343 Vasović, isto, str. 31 104 Arend Lajphart, Modeli demokratije, str. 76 103

28

premijerom Vinstonom Čerčilom bio je slučaj koalicionog kabineta“105. Laburisti su 1976. formirali manjinski kabinet, a 1977. formirana je takozvani LIB-LAB koalicija, sporazum slopljen između laburista i liberala. Druga karakteristika je dominacija kabineta (vlade). Usled fuzije zakonodavne i izvršne vlasti, kako ističe Ljaphart, „najjači organ britanskog sistema vlasti je kabinet“106. Teoretski, parlament, tačnije Donji dom može da izglasa nepoverenje vladi. Obzirom da se kabinet sastoji od vođa većinske stranke koji se nalaze u u Donjem domu, situacija je obrnuta. Disciplinovani partijski sistem dovodi do dominacije izvršne vlasti. Treća karakteristika je dvostranački sistem. Britanskom politikom dominiraju dve velike stranke koje zauzimaju najviše mesta u parlamentu i formiraju vladu, Konzervativna i Laburistička. Iza njih je Liberalna stranka koja se nakon ujedinjenja sa Socijaldemokratskom strankom, krajem osamdesetih zove Liberalno-demokratska stranka. Četvrta karakteristika većinskog modela demokratije je većinski i disproporcionalni izborni sistem (SMP). Lajphart ovu dimenzuju opisuje na sledeći način: „Ovaj sistem daje disproporcionalne rezultate. Na primer, Laburistička stranka je osvojila apsolutnu parlamentarnu većinu od 319 od 635 mesta u parlamentu, sa samo 39,3 procenata glasova na oktobarskim izborima 1974., dok su liberali, koji su osvojili 18,6 procenata glasova - gotovo polovinu od glasova laburista – dobili samo 13 mesta. Na pet izbora koji su usledili, od 1979. do 1997. pobednička stranka osvajala je čistu većinu, ali nikada sa više od 44 procenata glasova“107. Prema Robertu Dalu: „U Britaniji u svih devetnaest izbora između 1922. i 1987. nijedna od dve glavne stranke nikad nije dobila većinu glasova. Godine 1983., na primer, konzervativci su dobili 42,2 procenta glasova biračkog tela i 61 procenat mesta u parlamentu. (...) U stvari vladavina većine u Donjem domu zasniva se na manjini glasova“ 108. Proporcionalno predstavljanje je uvedeno za sve izbore u Severnoj Irskoj i za Evropski parlament. Peta karakteristika je pluralizam interesnih grupa. Šesta karakteristika je unitarna i centralizovana vlast. Velika Britanija je unitarna i centralizovana država. Dva izuzetka su to što Severna Irska ima sopstveni parlament i kabinet sa visokim stepenom autonomije i postepeno kretanje ka većoj autonomiji Škotske i Velsa, što je 1997. na referendumu rezultiralo da dobiju sopstvene skupštine.

105

Isto, str. 81 Lajphart, isto, str. 81 107 Isto, str. 84 108 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, fusnota 12, str. 237 106

29

Sedma karakteristika je koncentracija zakonodavne vlasti u jednom domu zakonodavnog tela. Iako se britanski parlament sastoji od dva doma, Donjeg doma koji se bira na neposrednim izborima i Doma lordova koga uglavnom čine članovi naslednog plemstva i doživotni perovi koje postavlja vlada, njihov odnos je asimetričan. Gotovo sva zakonodavna vlast je u Donjem domu. Osma karakteristika je fleksibilnost ustava. Velika Britanija je poznata po tome što ima „nepisani“ ustav, što znači da ne postoji nijedan pisani dokument u kome se preciziraju sastav i ovlašćenja institucija vlasti, kao i prava građana109. Umesto toga, ovo je definisano u osnovnim zakonima (kao što su Magna karta iz 1215, Povelja o pravima iz 1689. i Zakoni o Parlamentu iz 1949) i u principima opšteg prava (common law), običajima i konvencijama. Samim tim ustav je fleksibilan jer ga parlament može promeniti kao bilo koji drugi zakon. Deveta karakteristika je nepostojanje sudske revizije. Kako ne postoji pisani ustav, nema ni suda koji bi proveravao ustavnost ili usaglašenost redovnih zakona sa njim. Ulaskom u Evropsku uniju, Evropski sud pravde se odnosi i na britanske sudove. Deseta karakteristika je Centralna banka koja je pod kontrolom izvršne vlasti. Kritike većinskog model demokratije Većinska vladavina, odnosno većinsko pravilo (majority rule) trpi određene zamerke. Vučina Vasović navodi neke od tih zamerki: Nastojanje da se realizuju određene vrednosti na račun drugih koje mogu biti značajnije od prvih; narodna suverenost i većinska vladavina ne mogu da reše određene konflikte; većinski princip ne pruža rešenje za slučajeve gde je svaka od alternativa preferisana (or voted for) od jednakog broja građana; što je bliže stanje odnosa stanju relativno ujednačenih grupa to su većinski princip i mažoritarna demokratija slabiji; situacija sa većinskom demokratijom se posebno komplikuje u multikulturnim, odnosno, multinacionalnim zajednicama. U takvim slučajevima i u određenim uslovima konsocijacija može biti pogodan oblik političkog organizovanja. Po Vasoviću, Dal je pristalica korigovanog većinskog modela demokratije.

109

Samo tri liberalne demokratije nemaju pisani ustav: Izrael, Novi Zeland i Velika Britanija, prema Hejvud, Politika, str. 545

30

Konsensualni (konsocijativni) model demokratije U pluralnim društvima koja su oštro podeljena po religijskim, ideološkim, jezičkim, kulturnim, etničkim ili rasnim osnovama u neku vrstu poddruštava sa sopstvenim političkim strankama većinska demokratija nije pogodna. Vladavina većine u takvim uslovima je opasna jer je manjinama trajno uskraćena adekvatna reprezentacija i pristup vlasti. Usled isključenosti ili osećaja diskriminacije one mogu izgubiti lojalnost režimu. Po Lajphartu konsensualni model demokratije ima sledeće važne karakteristike: 1. Deljenje izvršne vlasti u širokim koalicionim kabinetima; 2. Izvršno-zakonodavna ravnoteža vlasti u kojoj nema osrtavke vlade; 3. Višepartijski sistem (a ne dvopartijski); 4. Proporcionalno predstavljanje (reprezentacija); 5. Interesno-grupni korporativizam; 6. Federalna i decentralizovana vlast (government). Vlast je podeljena između centralne (federalne) vlade i federalnih jedinica u njenom sastavu; 7. Jak dvodomni sistem (bikameralizam); 8. Ustavna rigidnost; 9. Sudska kontrola (revizija); 10. Nezavisnost centralne banke. Prva karakteristika je podela vlasti. Kod većinskog modela demokratije, vlast je koncentrisana u rukama onih koji imaju parlamentarnu većinu a kod konsensualnog ne postoji koncentracija već postoji deljenje vlasti i podela vlasti. Kako kaže Lajphart; „Ključna razlika je u tome da li se u konsensualnoj demokratiji vlast nalazi rasuta među političkim akterima koji deluju zajedno u okviru istih političkih institucija, ili je rasuta među posebnim ili odvojenim političkim institucijama“110. Drugo, izvršna i zakonodavna vlast se konsensualno dele među različitim grupama. Treće, konsensualni model demokratije karakteriše multipartizam koji je produkt, kako segmentirano-struktuiranih društava (i socijalnih rascepa), tako i proporcionalnog izbornog sistema. Četvrto, u ovom modelu demokratije na snazi je proporcionalni izborni sistem (srazmerno predstavništvo, PR). Peta karakteristika je interesno-grupni pluralizam. Šesta karakteristika je federalna i decentralizovana država. Federalizam se obično opisuje kao prostorna ili teritorijalna podela vlasti u kojoj su sastavne jedinice teritorijalno definisane, države (u SAD, Indiji, Australiji i Venecueli), provincije (u Kanadi), Lander (u Nemačkoj i Austriji), kantoni (u Švajcarskoj) i regioni (u Belgiji). Kako ističe Leon Epstain, „Federalizam je istovremeno i socijalni i strukturalni fenomen“111. Federalno-konfederalno-unitarna struktura je najvećim delom u vezi sa socijalnim diverzitetom, kakav jeste ili kakav je bio u početku. U odnosu na to, kristališu se izvesni centralizacijski ili decentralizacijski pritisci, zahtevi i interesi. Sve to nalazi svoje kanale u 110 111

Lajphart, isto, str. 201 Leon D. Epstein, Political Parties in Western Democracies, str. 31

31

političkim partijama dajući im određene dimenzije prema tome za šta se zalažu (unitaristi, federalisti, autonomaši, separatisti). Uticaj ove grupe faktora je dvostruk. Oni se odražavaju na političke partije i programski, ali i organizaciono. Reč je o tome da li su partije organizovane na nacionalnom nivou, regionalno i/ili lokalno. (U Srbiji i Crnoj Gori nijedna partija ne deluje na nivou državne zajednice, osim u početku SRS). Pitanje je i okvira u kojem se odvija kompeticija političkih partija, vrsta izbora, ali i teritorijalni princip organizovanja političkih partija, „Drugim rečima, prema Epsteinu, partijska organizacija naginje ka paralelnoj organizaciji vlasti, naročito organizacija vlasti preovladava kod razvoja prvobitnih partija“112. Ovo je slučaj sa Kanadom, Australijom, Švajcarskom i SAD-om, čije su partije počele da deluju u okolnostima federalizma. U svakoj od njih vodeće nacionalne partije su federacije regionalnih partija, bilo da je reč o federalnim jedinicama, regionima ili kantonima. Nešto drugačiji primer je Nemačka čiji federalizam je posleratna kreacija a partije imaju nešto dužu istoriju od njega, ali vremenom partijski sistem dobija federalne dimenzije. Švajcarska je specifična jer su kantoni određeni prema etničko-jezičkim grupama, tako da su same partije strogo nacionalno, odnosno, kantonalno organizovane, a na nivou države konfederalno. U Kanadi postiji religijska, etnička i jezička distinkcija Kvebeka. Austrija ima manje diverzifikovano društvo i partije su više na nivou jedinica (state) nego na nacionalnom nivou. Američke partije su od početka (od osnivanja) više na nivou država (state – nivo), ali vremenom se moć seli u Washington, u pravcu vladajuće moći. U Britaniji su partije od početka bile izrazito na nacionalnom nivou. Ona je, u tom smislu, ekstremna i u odnosu na unitarne nacije, iako je imala socijalne i ekonomske različitosti (Irska, Škotska, Vels). Vladina moć bila je i ostala u Londonu. Lajphart podseća: „Federalizam se obično koristi u dve vrste zemalja: relativno velikim zemljama i u onima sa pluralističkim društvima“ 113. Četiri od devet federalnih sistema su pluralistička društva: Belgija, Kanada, Indija i Švajcarska. U ovim društvima federalizam ima specijalnu funkciju davanja autonomije etničkim manjinama. Američke države su predsedničke sa guvernerima na čelu, nemačke zemlje (Lander) su parlamentarne. Sedma karakteristika je jaka dvodomnost (bikameralnost) zakonodavnih tela. Federalizam karakterišu dvodomna zakonodavna tela sa jakim saveznim domom koji predstavlja regione (videti detaljnije kod dela o dvodomnosti parlamenta). Osma karakteristika je ustavna rigidnost, koja se odnosi na amandmane i ustavnu reviziju. Pitanje podele na „fleksibilne“ ustave koji se mogu lako menjati i „rigidne“ ustave čija izmena zahteva kvalifikovanu većinu, zavisi od toga da li postoje izričita ograničenja zakonodavne 112 113

Epstein, isto, str. 32 Lajphart, isto, str. 208

32

vlasti, odnosno da li je ustav „najviši zakon“ koji obavezuje parlament, što znači da se ne može menjati parlamentarnom većinom, ili je parlament (parlamentarna većina) vrhovni zakonodavac. Deveta karakteristika odnosi se na sudsku kontrolu (reviziju). Pitanje je, kada su ustav i obični zakoni u suprotnosti, ko tumači ustav; parlament, sud, ili poseban ustavni savet114. Ustav SAD je najmanje fleksibilan jer amandmani zahtevaju dvotrećinsku većinu i u Senatu i u Predstavničkom domu, kao i odobrenje tri četvrtine država članica. Po Lajphartu, „Moguće je tvrditi da pisani i rigidni ustav još uvek nije dovoljno ograničenje za parlamentarne većine, ukoliko ne postoji neko nezavisno telo koje odlučuje o tome da li su zakoni u skladu sa ustavom. Ako parlament samostalno ocenjuje zakone koje je doneo, vrlo lako se može desiti da dođe u iskušenje da kontroverzna pitanja oko ovakvih zakona sam reši u svoju korist“115. Deseta karakterostika je nezavisnost centralne banke. Prema Vućini Vasoviću, izdvajaju se dva ključna zaključka vezana za Lajphartov model konsocijativne demokratije: „Prvo, velika različitost formalnih i neformalnih pravila i institucija koje je moguće naći u demokratijama može se reducirati na jasan dvodimenzionalni model na bazi kontrasta između većinske i konsensualne vladavine. Drugi važan zaključak ističe da konsocijacija ima mnoge prednosti u kvalitetu i uopšte u funkcionisanju sistema u poređenju sa većinskom demokratijom“116. Ovaj model i koncept je retko koga ostavio ravnodšnim, ali je imao i svoje kritičare. Kritika konsensualne (konsocijativne) demokratije Suština vestminsterskog modela demokratije je većinsko pravilo, dok je vodeće načelo konsensualnog modela postizanje izričitog pristanka najvažnijih društvenih grupa u zemlji. Prema Dalu, za konsociacioni model demokratije, potrebno je da postoje povoljni uslovi 117. Prvo, političke elite moraju verovati da su konsociativni aranžmani krajnje poželjni i izvodljivi, a moraju imati i znanja i motiva da ih sprovedu u dela. Osim toga, to je atmosfera i uverenje da su alternativa konsociativnom modelu sukobi sa katastrofalnim posledicama. Takođe, poželjno je postojanje tradicije u kojoj se prednost daje pomirenju, uzajamnom prilagođavanju i kompromisu. Među supkulturama treba da postoji bar približna politička ravnoteža. Na pitanje da li je konsocijativni model pogodniji za male zemlje nego za velike, prema tumačenju Lajpharta, odgovor je – za male zemlje. Zato što je veća verovatnoća da se elite poznaju lično i da češće dolaze u kontakt, ali i zato što se male zamlje osećaju

114

Isto, str. 222; Isto, str. 227 116 Vučina Vasović, Predgovor u Modeli demokratije Arenda Lajpharta, str. 51 117 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 348 115

33

ugroženijim od strane drugih sila nego velike, pa to osećanje ranjivosti i nesigurnosti kod njih stvara snažan podsticaj za održavanje unutrašnje solidarnosti118. Jedna od ključnih razlika između većinskog i konsensualnog modela demokratije ogleda se u tipu izbornog sistema. Sartori smatra Lajpharta za najautoritativnijeg predstavnika proporcionalnog izbornog sistema. Većinski sistemi su već retki i postoje uglavnom zato što su birači koji ih nalaze navikli na njih, ali već dugo su pod optužbom i u samoj Engleskoj. Optužba proizilazi iz činjenice da se zapostavlja zahtev predstavničke demokratije ravnopravna predstavljenost, a predstavljenost ravnopravna samo kad je proporcionalna. To po Sartoriju, ipak, ne znači da su proporcionalni sistemi suštinski superiorniji i da ih treba uvek preferirati: „Lajphart je apsolutno imao pravo kada je tvrdio da demokratija može funkcionisati i u nepovoljnim uslovima (kao što je pre svega fragmentizovana politička kultura) pribegavajući konsocijalnim, to jest nevećinskim postupcima, a njegov pojam konsocijalne demokratije predstavljao je pametan i važan doprinos razumevanju demokratske vladavine“119. Dotle se Sartori slaže i podržava Lajpharta, ali smatra da je potom ovaj „naduvao“ svoje premise do te mere i iz njih izvukao „veliku teoriju“ superiorne forme konsensualne demokratije; „I dok sledim početnog Lajphatra, ne mogu ga slediti do ovog zaključka“120. Postepeni prelaz od specifične teorije do velike opšte teorije je bio terminološki od konsocijalne ka konsensualnoj demokratiji, od segmentirane društvene strukture do pluranog društva. Konsocijalna demokratija je bila tip (tipološka), konsensualna je model 121. Obzirom da su sva društva, na neki način i u nekoj meri, pluralna, kako naglašava Sartori, ispada da je onda Lajphartov recept dobar za sva društva. U daljoj kritici Lajpharta Sartori piše: „Nužan uslov za srećno funkcionisanje jedne konsocijalne demokratije jeste „kooperacija između elita“ koje su postojane u odluci da se bore protiv dezintegrišućih tendencija svojih društava, ali ovaj nužan i zaista odlučujući uslov nestaje u definiciji konsensualne demokratije. Isto tako, definišuća odlika segmentiranih društva koju je Lajphart isprva imao na umu bila je struktura cleavages, linija društvene podele, nije sačinjena od preseka (cross-cuting), već je kumulativna i samojačajuća“122. Po Sartoriju prednosti svakog od elemenata kojima Lajphart definiše konsensualnu demokratiju, mogu se preobraziti u manjkavosti. Većinske koalicije mogu se lakše blokirati i zatamnjuju odgovornost, ravnomerna raspodela vlasti između egzekutive i legislative često se pretvara u „zapetljanu i 118

Prema, Dal, isto, str. 349 Đovani Sartori, Uporedni ustavni inžinjering, str. 90-91 120 Isto, str. 91 121 Sartori: „Tipove znamo kako da tretiramo (logički i metodološki). Modeli ne znamo ni šta su, ali pretpostavlja se da su entiteti sa dosta uzvišenijim statusom“, isto, str. 91 122 Isto, str. 91 119

34

neproduktivnu pometnju u vlasti“, a ravnomerna raspodela mesta između velikog broja malih stranaka umnožava tu pometnju. Proporcionalno predstavništvo, iako u osnovi dobra stvar, dodelom kvota, udvostručava mesta u administraciji i javnih troškova. Dozvoliti pravo veta manjinama, može dovoditi do blokada123. U kritci Lajpharta, Sartori zaključuje: „Uz to, na drugom mestu, Lajphartov kontrast je preteran i devijantan zato što u svim demokratijama (bez izuzetka) većinski princip jeste, i mora biti, ovako formulisan: da volja većine može nelegitimno da prevlada unutar granica poštovanja prava manjine. Stoga je većinski sistem uvek ograničen i uslovljen. Kada ne bi bilo tako, demokratija bi uništila samu sebe“124. Konsocijalna demokratija kao sistem sačinjen od protiv pritisaka koji se smišljeno bave potiskivanjem centrifugalnih podsticaja, ne bi trebala da dovodi do pojačavanja apetita manjina. Dobar pregled i interpretaciju kritika upućenih Lajphatovom modelu konsocijatibne demokratije daje Vučina Vasović u predgovoru njegovih Modela demokratije. Vasović između ostalog, navodi: „Segmentne elite su, kako je već rečeno, partijska i egzekutivna vođstva koja istovremeno pokrivaju i centralni i segmentirane vrhove vlasti. Igrajući na klackalici čije krajeve predstavljaju centar i pojedini segmenti, elite održavaju neku vrstu ravnoteže i postaju zainteresovane za očuvanje zajednice. Dogovori između elita ili natezanja segmenata i državnog centra podstiču međusobne ustupke. Interesantno je i čudno da sve to zvuči vrlo benigno u konsociacionoj literaturi. Međutim, neretko, te konsocijacije su neracionalne zato što one narušavaju delikatan multidimenzionalni balans između pojedinih segmenata kao i između njih i nacionalnih interesa. Pored toga, takvi aranžmani mogu stvarati centrifugalnu spiralu u režimu. Grupe žele da zadrže ono što su jednom dobile. Ako tako žele, pitanje je; ko će ih sprečiti ili zaustaviti. Njihov jednaki status daje im de facto veto vlast. Nema autonomnog centra koji bi se borio protiv toga, nema hijerarhijske strukture koja bi ih naterala unutra, a dupla gatekeeper-ska pozicija lidera daje im slobodan pristup centru. U Belgiji, kao i u većini drugih pravih konsocijacionih režima partijski lideri preuzimaju ključne koordinacione uloge. Stoga, neki autori nisu daleko od istine kad tvrde da je partitokratija otelovljena u konsocionizmu“125. Glavni politički akteri unutar segmentiranih grupa kumuliraju glavne funkcije po osnovu svojih etničkih, regionalnih ili drugih pozicija. U ovim okolnostima kao da nema prave kompeticije i prave alternative, pa skoro da i ne dolazi 123

Sartori: „Olakšavajući nešto, izaziva se da se to nešto i dogodi. Što se više dopušta, više zahteva se dobija. A ono što se ne obeshrabruje zapravo se ohrabruje. Ako se nagrađuju podele i duh podele (a to je upravo ono što proporcionalizacija i pravo veta čine), povećavaju se i pojačavaju podele i duh podele. Onda na kraju mehanizam koji Lajphart preporučuje može da pruzrokuje pre raskid konsenzusa nego njegovu proizvodnju“, isto, str. 93 124 Isto, str. 93 125 Vučina Vasović, isto, str. 39

35

do promena i preoktera u strukturi vlasti. Podela vlasti među segmentiranim elitama može biti otežavajući faktor prilikom odlučivanja. Multiplikovana politička scena i nejasna razlika između vlasti i opozicije zamagljuje odgovornost. Političke partije tragaju za ravnotežom između kompeticije i kooperacije, nastojeći da se postigne dogovor u kojem bi svi učesnici dobili neki deo. Sve dok se različiti zahtevi pregovorima i miroljubivu inkorporiraju u institucije, sistem funkcioniše. Problem nastaje kada se proceni da je konflikt isplativ pa se pojačavaju nacionalistički zahtevi126. U početku, geografski koncentrisane grupe zahtevaju autonomiju, kasnije republiku i na kraju secesiju. Zato, u interpretaciji Vasovića, „Nordlinger ne računa sa federalizmom kao jednim od sredstava koja preporučuje u načinima za regulisanje konflikta u podeljenim društvima“127. Kritike i primedbe, Vasović sumira na sledeći način: „Konsociacioni model je nerealan, nedovoljno demokratičan, nedovoljno racionalan, neefikasan, neinovativan odnosno petrificirajući i dezintegrativan sa određenim stepenom separatističkog odnosno secesionističkog potencijala“128. U svojim odgovorima na kritike, Lajphart ističe da konsocijacija nije idealan model, i da se kod demokratskih perfekcionista nalaze argumenti koji ne zapažaju da „nijedna demokratija ne može preživeti bez političke stabilnosti i da stabilnost u duboko podeljenom društvu može jedino biti postignuta na način odstupanja, u određenoj meri od idealne demokratske norme“129. Po Lajphartu, konsociaciona teorija demokratije se treba shvatiti kao izvesna dopuna pluralističke teorije (sa ukrštajućim i preklapajućim rascepima) sa politikom akomodacije. Jer, kooperacija elita je supstitut i premošćuje rascepe među separatnim kampovima. U Holandiji postoje četiri zatvorena kampa, gde svako ima svoju partiju, medije, lideri to premošćuju dogovorima. Lajphart podseća da opozicija u homogenim društvima nije isto što i opozicija u heterogenim društvima. Oni koji predstavljaju manjine stalno su u manjini pa samim tim u opasnosti da stalno budu isključeni iz vladinih struktura. U konsocijaciji gde postoji mirna koegzistencija, to nije moguće. Samim tim i demokratija je stabilnija. To otežava posao liderima pojedinih segmenata. Kako ističe Vasovič: „Segmentni lideri imaju težak zadatak da, s jedne strane, postignu političke akomodacije i pravljenje

126

Vasović: „Čak i nacionalističke partije mogu naći za korisno da dignu nacionalističku zastavu u svrhu dobijanja onoga što žele“, isto, str. 43 127 Vasović, isto, str. 43; Vasović navodi drugačiji primer Farancuza u Švajcarskoj: “Da li Francuzi u Švajcarskoj imaju svoju nacionalnu partiju? Ne, i svi pokušaji da se ona stvori propali su. Francuski govoreći građani čine koherentne grupe unutar drugih partija. Ti lingvistički identiteti se izražavaju ne između, već unutar partija“, isto, str. 44 128 Isto, str. 46 129 Prema Vasović, isto, str. 47

36

ustupaka liderima drugih segmenata i, s druge strane, da održavaju poverenje njihovih birača odnosno pripadnika njihovog segmenta“130. Na kritike da vlada sa velikom koalicijom znači spore odluke, da međusobni veto sadrži opasnost da proces odlučivanja može biti blokiran, Lajphart ističe kako je na kraće vreme kompetitivni sistem efikasniji i odlučniji u pluralnim društvima nego konsocijacija. Ali, valja imati u vidu da se u takvom sistemu kupi nezadovoljstvo i na dužu stazu može da ima negativne efekte. Naglašavajući prednosti konsensualne opcije za zemlje koje pripremaju svoje prve demokratske ustave i planiraju demokratsku reformu, Lajphart je svestan olakšavajućih i otežavajućih okolnosti. Po njemu, „dobra vest“ sastoji se u tome što nije teško pisati ustave i druge osnovne zakone kojima se omogućuje uvođenje konsensualne demokratije sa institucijama podele vlasti – snažnim federalizmom, snažnim dvodomnim sistemom, rigidnim pravilima o amandmanima na ustav, sudskom revizijom i nezavisnom centralnom bankom131. „Loša vest“, po njemu, je što je konsensualnoj demokratiji teško da se ukoreni i napreduje ukoliko ne dobije prodršku konsensualne političke kulture. On je svestan da njegova knjiga više vodi računa o institucionalnim nego o socio-kulturnim dimenzijama. Njemu je jasno da konensualno orijentisana kultura često stvara osnovicu za nastanak institucija konsensualne demokratije i za njihovo međusobno povezivanje132. Polazeći od stava Gabrijela A. Almonda i Sidni Verbe, da su strukturni i kulturni elementi varijable usred „jednog složenog sistema uzročnosti koji dejstvuje u raznim pravcima“, Lajphart smatra da, kao što u početku konsensualna kultura može pomoći usvajanje konsensualnih institucija, isto tako te institucije imaju potencijal da jednu u početku suprostavljenu kulturu učine manje takvom i više konsensualnom. On za to navodi primer Švajcarske i Austrije koje danas mogu imati konsensualnu kulturu iako one nisu uvek bile u toj meri konsensualne133.

130

Isto, str. 50 Lajphart, isto, 283-286 132 Lajphart: „Čini se razumnim pretpostaviti da i konsensualna demokratija i takvi politički pristupi pre potiču iz jedne suštinske konsensualne kulture prožete duhom zajedništva, nego iz neposrednog delovanja konsensualnih institucija“, isto, str. 286 133 Isto, str. 287 131

37

Talasi demokratizacije Demokratizacija predstavlja proces izgradnje demokratskog društva nakon kolapsa nedemokratskih režima. To je tranzicioni proces iz jednog oblika vladavine u drugi. Talas demokratizacije, prema Hantingtonu je „skup tranzicija od nedemokratskih ka demokratskim režimima do kojih je došlo u specifičnom periodu vremena i koje su brojno znatno nadmašile tranzicije u suprotnom smeru tokom perioda“ i nastavlja,“Talas takođe podrazumeva liberalizaciju ili delimičnu demokratizaciju političkih sistema koji nisu postali potpuno demokratski“134. Hantington govori o tri duga istorijska talasa demokratije, pri čemu je iza prva dva usledio reverzibilni talas u kome su se samo neke zemlje koje su prethodno prešle na demokratiju, vratile na nedemokratsku vladavinu. Prvi talas demokratizacije (1828-1926) počinje još od 1928. i traje sve do 1926., vezuje se za širenje prava glasa kod odraslog muškog stanovništva. Svoje korene ovaj talas je imao u Američkoj i Francuskoj revoluciji. Tokom ovog perioda nastalo je dvadeset devet demokratskih režima (Velika Britanija, Francuska, SAD). Nakon toga je usledio prvi reverzibilni talas koji je počeo 1922. „maršom na Rim i Musolinijevom lakom predajom italijanske trošne i korumpirane demokratije“135. Hitler dolazi na vlast u Nemačkoj 1933., zatim u Portugaliji 1926. dolazi do vojnog udara kojim počinje 35-godišnja Salazarova diktatura. Drugi talas demokratizacije (1943-1962) započeo je u Drugom svetskom ratu, trijumfom savezničkih snaga koje su uvele demokratske institucije u Zapadnoj Nemačkoj, Italiji, Austriji, Japanu i Koreji, dok je sovjetski pritisak ugušio započete demokratizacije u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Početak kraja kolonijalne vladavine Zapada doveo je do stvaranja novih država. Tokom šezdesetih, nekoliko neafričkih britanskih kolonija steklo je nezavisnost i uvelo demokratske režime koji su prilično potrajali. Tokom drugog talasa broj demokratskih zemalja se povećao na trideset i šest, ali se tokom pedesetih i početkom šezdesetih dogodio reverzibilni talas, naročito u Latinskoj Americi, pa je ovaj broj opao na trideset. Treći talas demokratizacije počinje 1974. godine, najpre u Južnoj Evropi (Portugalija, Španija, Grčka), u Aziji 1977. Indija, zatim, krajem osamdesetih i početkom devedesetih u dotadašnjim komunističkim državama (Mađarska, baltičke republike).

134

Samuel P. Huntigton, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 20; Hantingtonova kniga obuhvata prelaz oko tridesetak zemalja iz nedemokratskih u demokratske političke sisteme od 1974. do 1990. godine. 135 Isto, str. 23

38

Izborna demokratija - minimalam koncept Guillermo O’Donnell i Philippe Schmitter su ukazali na moguću neizvesnost, pri čemu tranzicija od autoritarizma ne mora nužno voditi demokratiji, već ka nešto liberalizovanijem, takođe autoritarnom režimu.136 Za režime koji se nalaze u širokom rasponu između autoritarnih i liberalno-demokratskih, koriste se različiti nazivi kao što su: režimi u procesu demokratizacije, pseudodemokratija, kvazidemokratija, poludemokratija (semidemocracy, Martin Lipset), „neslobodne“ („Illiberal“)

demokratije (Fared Zakarija), diktatura sa

demokratskom odorom ili oblandom (dictablanda), democratura – „restriktivna neslobodna demokratija“, kompetitivni autoritarizam (Levitsky i Way), „delegative“ demokratije (Guillermo O’Donnell). To znači da se radi o jasnom deficitu demokratije, odnosno demokratiji slabog intenziteta, čak se koriste i ambivalentni pojmovi kao što su demokratski despotizam ili autoritarna demokratija (sa značenjem kao „drveno gvožđe“). Gotovo svaka definicija i demokratije vrti se oko izbora (predstavnika). Analiza demokratije kao otvorenih, slobodnih i poštenih (pravičnih) izbora je minimalna definicija. To nije dovoljno. Hantington upozorava da na opasnost da oni koji su izabarni ne budu najmoćniji donosioci odluka: „političke vođe mogu da budu izabrane demokratskim sredstvima a da ne poseduju stvarnu vlast. Oni jednostavno mogu biti produžena ruka ili marionete neke druge grupe. Ukoliko najmoćniji kolektivni donosioci odluka nisu izabrani na izborima, politički sistem nije demokratski“.137 Kada se govori o minimalnom konceptu demokratije, obično se koristi termin izborna demokratija. To znači da su u „novim demokratijama“ nakon jednopartijskih, vojnih ili ličnih diktatura usledile promene u smislu da ovi režimi sada imaju neku formu pluralizma, međupartijske kompeticije i izbora, ali još uvek nema dovoljno osnova da se mogu smatrati demokratskim režimima. U njima se održavaju periodični izbori kako bi se zadovoljili interni ili eksterni faktori i zadobila nekakva demokratska legitimacija. Međutim, u njima se izbegava rizik koji izbori nose, jer se nastoji da se zauzme ambivalentna pozicija između kontrole izbornog toka i izborne kredibilnosti. Prema Andreas Schedler-u, „Većina današnjih režima niti su sasvim demokratski, niti su potpuno autoritarni. Oni zauzimaju široku i maglovitu zonu između liberalne demokratije i zatvorenog autoritarizma“.138 Zato se ovi 136

Guillermo O’Donnell i Philippe C. Schmitter, (1986), Transition from Authoritarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies, Baltimore: John Hopkins University Press, p. 9 137 Samjuel Hantington, Isto, str. 16 138 Andreas Schedler, The Meny of Manipulation, Journal of Democracy, Vol. 13. Novembar, 2. april, 2002., str. 37

39

režimi, pre mogu nazvati izborni autoritarizam nego (izborna) demokratija. Da bi popunio ovaj konceptualni prostor, Andreas Schedler pravi distinkciju između izbornih demokratija i izbornog autoritarizma. Ova distinkcija počiva na ideji da su izbori neophodan ali ne i dovoljan uslov za savremenu demokratiju. Samo uvođenje izbornog prava bez ostalih elemenata demokratskog konstitucionalizma (shvaćenog mnogo šire od ustava) kao što su vladavina prava, politička odgovornost (rule of law, political accountability, bureaucratic integrity, and public deliberation) nije dovoljno. Schedler nastoji da istraži granicu između izbornih demokratija i izbornih autoritarizama, smatrajući da režimi napuštaju demokratsku osnovu od momenta kad ugroze makar i jednu od konstitutivnih normi koje čine izborne demokratije. To nije samo fraza o „slobodnim i poštenim“ izborima. Relativno je teško da demokratske norme budu idealno zadovoljene a i ljudi nisu nikada u potpunosti jednaki. Demokratski ideal jednakosti upravo i potiče iz vremena kada građani nisu bili politički jednaki usled ekonomskog ili nekog drugog razloga (obrazovanje, poreklo). Danas izbori podrazumevaju univerzalno biračko pravo bez ograničenja u svojini, obrazovanju, polu, etnicitetu. U demos su uključeni sve odrasli (mentalno zdrave) osobe. Niko ne bi smeo biti isključen iz izbora, iako je bilo čak i primera političkih ubistava (atentata, Zair 1991., Jermenija 1994.). Ovi režimi nastoje, koristeći pravilo starog Rima divide et impera, da uzrokuju fragmentaciju opozicije ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi kao prava alternativa aktuelnom režimu. Jugoistočno azijske izborne autokratije, kao i sub-saharske zemlje su mešavina „slobode i kontrole“. Na tvrdnju Fared Zakarija-e koji opisuje režime koji „rutinski ignoriše ustavna ograničenja svoje moći i lišava građane osnovnih prava i sloboda“ kao „neslobodne demokratije“ („illiberal democracies“)“,139 Andreas Schedler kaže, neslobodni su sigurno, da li i demokratski? Tražeći odgovor na pitanje kako prepoznati izborni autoritarizam, Andreas Schedler se poslužio klasifikacijom režima Larija Dajamonda.140 To znači da je ponekad teško utvrditi tipologiju režima, odnosno da se neki režim ne uklapa lako u postojeće tipologije. Otuda potreba za obnavljanjem pojma hibridni režimi (nekada je to bio mešoviti režim) koji kombinuju demokratske i autoritarne elemente. U njima formalno postoje demokratske institucije, ali dominiraju autoritarne tendencije. U ovoj klasifikaciji Dajamond je koristio i kombinovao rezultate (izveštaj) Freedom House, izborne podatke i izveštaje (sudove) medija (liberalne demokratije su one sa indeksom slobode Freedom House, od 1 do 2, izborne 139

Fared Zakarija, The Rise of Illiberal Democracy, Foreign Affairs, 76, Nov.-Dec. 1997:22 Lary Diamond, Thinking about hybrid regimes, 2001. Journal of Democracy, vol. 13. Nov. 2. April, 2002. str. 21-35 140

40

demokratije, gde je indeks sloboda veći od 2, dok je izbroni autoritarizam rangiran je po godišnjoj skali od 4.0 do 6.0).141 Režimi u kojima se održavaju višepartijski izbori, mogu se podeliti na izborni autoritarizam, pseudodemokratije ili hibridne režime. Izborni autoritarizam se dalje može podeliti na kompetiitvni autoritarizam (Levitsky i Way) nekompetitivni autoritarizam (Schedler) i pre njega Sartori hegemoni sistem.142 Po Schedler-u, izborni autoritarizmi nastoje da uzrokuju fragmentaciju opozicije (1), ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi kao prava alternativa aktuelnom režimu. Oni su mešavina slobode i kontrole (2). U njima ne postoje jednaki uslovi i mogućnosti za kompeticiju. To se ogleda, pre svega u novcu i medijima (3). Ishod izbora može se kontrolisati sužavanjem biračkog prava (legalni aparhejd), proterivanjem građana, manipulacijama i brisanjem biračkih spiskova (4). Birači mogu biti „insulated“ (izolovani, zaštićeni) od spoljnih pritisaka. Autoritarni vlastodršci vrše pritisak na predstavnike civilnog društva i nezavisne medije. Moć novca utiče na izbore, kao i kupujući siromašne birače (5). Čak i kada predizborni uslovi omogućavaju slobodne i fer izbore, izborna krađa može biti prisutna u samom administrativno-tehničkom procesu izbora (6). Kako ističe Schedler: „To se može dogoditi u svakoj fazi izbornog procesa, od registracije birača do konačne evidencije glasačkih listića. Odnosi se na aktivnosti kao što su neproveravanje isprava glasača (lične karte), obijanja glasačkih kutija ili povećavanja ukupnih glasova favorizovane partije i kandidata“.143 Po njemu, „Od Haitija do Perua, od Jugoslavije do Azerbejdžana, od Burkine Faso do Zimbabvea, vladajuće partije su lažirale ili nastojale da lažiraju izbore. U najmanje polovini od 91 zabeleženog slučaja širom sveta tokom 1990-ih, opozicione partije su smatrale da su bile žrtve izborne krađe“.144 Autoritarni vladari prilagođavaju sebi izborna pravila.145 U Meksiku to je beleženo pod Institutional Revolutionary Party, u Zimbabveu pod Mugabeom, u Hrvatskoj pod Tuđmanom u Srbiji pod Miloševićem (na prvim višestranačkim izborima), većinskim izbornim zakonom (pravilima) su doveli do minimiziranja parlamentarne zastupljenosti opozicionih partija. U Meksiku je vladajuća partija pobedila sa nešto više od 141

Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. (pp. 21-35), str. 30; Ili u Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W. Norton & Companz, New York, London (P. 166-177), str. 171 142 Prema, Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. (pp. 21-35), str. 28 Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London (P. 166-177), str. 170 143 Andreas Schedler, isto, str. 44 144 Andreas Schedler, Isto, str. 45 145 O izbornim manipulacijama i krađama videti u Vladimir Goati, (2001), Izbori u SRJ od 1990 do 1998 - Volja građana ili izborna manipulacija, drugo dopunjeno izdanje sa dodatkom "Izbori 2000", Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd

41

1/3 glasova. U Keniji i Maleziji je primenjivano krojenje izbornih jedinica „gerrymandering“ i „gross malapportionmant“, kako bi pomoglo partijama na vlasti. Čak i kada uđu u parlament, izabrani predstavnici mogu biti pod kontrolom, tutorskih vlasti („tuteraly powers“), neodgovornih gospodara (Portugalija 1974, Revolution of the Carnations i Čile posle Pinočea) sa jasnim primerom „vojnog starateljstva“. Kako poentira Schedler: „Izbori su značajne vežbe demokratske vlasti samo ako birači mogu podariti izabranim funkcionerima stvarnu vlast. Čak iako su birači odlučni pre izbora, sa izabranim predstavnicima koji imaju punu ustavnu vlast, oni ne moraju biti odlučni i posle izbora“.146 Distinkcija između kompetitivnih i nekompetitivnih režima je ključna razlika među izbornim autoritarizmima. Ona se, pre svega, ogleda u kompetitivnosti njihovih partijskih sistema: „Dok je demokratija sistem u kojem partije gube izbore“,147 izborni autoritarizam je sistem u kojem opozicione partije gube izbore.148 U Srbiji su i 2000. i 2003. pobedile opozicione partije. Dok su u kompetitivnim izbornim sistemima vladajuće partije nesigurne, u nokompetitivnim one su „nepobedive“. U prvim postoji stvarna borba za vlast, a u drugim je reč o „samopostavljanju“ i „samoreprodukciji moći“. U širokoj porodici izbornih autokratija, one se međusobno razlikuju po tome šta u njima sami izbori stvarno znače i koliki stepen demokratske legitimnosti oni zaista uživaju. Neki od njih su manje neki više reprezentativni, neki manje, neki više popularni, neki završavaju dramatično, neki traju dugo, a neki menjaju svoju putanju. Za neke od njih kolaps je bio pitanje dana (Fujimori u Peruu, Milošević 2000. u Srbiji), Kenija, Malezija i Turska - preživljavaju decenije, Senegal Meksiko i Tajvan - idu u pravcu demokratizacije. Ali zašto jedni preživljavaju a drugi ne? Andreas Schedler odgovara: „Ipak su krajnji arbitri igre vojska i građani. Prvi imaju moć da ih prekinu silom, drugi ih mogu podriti svojim glasovima. Nažalost, novi globalni dnevni red nastao posle 11. septembra 2001. koji daje jasan prioritet bezbednosti nad slobodom lako može dati prednost autokrata nad demokratskim biračima (biračkim telom)“,149 odnosno glasovima. Sada i međunarodna zajednica može uticati na ovaj balans.

146

Andreas Schedler, isto, str. 45 Przeworski Adam, Democracy and the Market, Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America, str. 10 148 Andreas Schedler, isto, str. 47; Po ovom autoru, dvosmislene režime (ambiguous regimes) je teško klasifikovati, uključuju jedan stepen arbitrernosti, dvosmisleni, dvoznačni. 149 Andreas Schedler, Isto, str. 48 147

42

U izbornim autokratijama, nije bitno ko glasa već ko broji glasove. Lari Diamond nastoji da utvrdi šta sve čini fer izbore: „Kada se vrednuju izbori, ključno je ispitivanje njihovog sistemskog karaktera. Do sada smo došli do razrađenih kriterijuma na osnovu kojih možemo prosuditi da li su izbori bili fer. Izbori su fer kada ih sprovodi nezavisno telo, kada je izborna administracija dovoljno kompetentna i opremljena kako bi preduzela određene mere protiv prevara pri glasanju i brojanju glasova, kada policija, vojska i sudstvo nepristrasno tretiraju izborne kandidate i partije tokom celokupnog procesa, kada svi kandidati imaju pristup javnim medijima, kada izborne jedinice i pravila sistemski ne stavljaju opoziciju u nepovoljan položaj, kada je na svim lokacijama dozvoljeno nezavisno praćenje glasanja i brojanja glasova, kada je zaštićena javnost glasanja, kada doslovno svi odrasli mogu da glasaju, kada su procedure za glasanje i brojanje glasova transparentne i svima poznate, i kada postoje jasne i nepristrasne procedure za reševanje žalbi i nesuglasica. Ovo je dugačka lista, ali ozbiljnost napora da se ostvari sloboda i pravičnost čine obrazac (na delu i pre izbornog dana) koji je prisutan u svim institucionalnim arenama. Institucionalnu pristrasnost i dela u suprotnosti sa navednim kriterijumima mogu uočiti međunarodni posmatrači ukoliko za to imaju vremena, iskustva, hrabrosti i poznavanje date zemlje“.150

Strože zahtevani standardi demokratije osim slobodnih izbora zahtevaju adekvatnu zaštitu građanskih prava i sloboda sa jakom vladavinom prava. Diamond pravi korisnu analitičku podelu na izbornu demokratiju (u smislu minimalnih zahteva Šumpetera i Hantingtona) i nasuprot njoj liberalnu demokratiju, koja znači veće slobode, transparentnost poštene izbore, vladavinu prava od izbornog procesa do svih glavnih aspekata vladavine i artikulacije interesa, kompeticije i predstavništva.151 Pavlović i Antonić s pravom ističu: „Hibridni režim koji je postojao u Srbiji tokom devedesetih godina bio je autoritarni režim sa demokratskom odorom“.152 Ipak, nakon političkih promena 2000. u Srbiji je uspostavljena izborna demokratija, sa elementima liberalizacije na putu ka demokratskoj konsolidaciji.

150

Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002.pp. 21-35; Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London P. 166-177 Str. 29 (173) 151 Larry Diamond, (1999), Developing Democracy, Toward Consolidation, The John Hopkins University Press, Baltimore and London, str. 10-13. 152 Pavlović, Antonić, (2007), Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, str. 82

43

Od liberalizacije do konsolidacije demokratije Studije o transformacijama režima spadaju u dve grupe. Neke su makro-orjentisane, fokusirane na objektivne uslove, ograničavajuće. Druge se usredsređuju na političke aktere i njihove strategije, naglašavanju interesa i percepcije, i formulisanju problema u uslovima mogućnosti i izbora.153 Prema Adamu Przeworskom: „možda je korisno posmatrati tranziciju autoritarnog režima u demokratski sistem koja se sastoji od dva simultana, do neke tačke autonomna procesa: proces dezintegracije autoritarnog režima, koji često podrazumeva oblik „liberalizacije“, kao i proces pojavljivanja demokratskih institucija. Iako su obe transformacije određene odlikama starog režima, u nekom momentu specifično demokratske institucije moraju biti ustanovljene. Stoga je važno analzirati demokratiju kao konačni telos ovih transformacija“.154 Treći talas demokratije je pratilo obnavljanje vere u stvaranje demokratija. Jedno od pitanja sa kojima su se suočila gotovo sva postkomunistička društva bilo je pitanje pravde (tranziciona pravda). Taj problem slikovito opisuje Hantington: „Privođenje pravdi činovnika autoritarnih režima koji su počinili zločine dovodi do nekih neospornih zaključaka. Pravda je bila u funkciji političke vlasti. Zvaničnici jakih autoritarnih režima koji su se dobrovoljno povukli nisu bili proganjani; zvaničnici slabih autoritarnih režima koji su se srušili bili su kažnjeni ako ih je nova vlada bez odlaganja gonila. „Pravda, primetio je Ernesto Sabato, „deluje na taj način. Ona je spora. Brza pravda pripada jedino autoritarnim i despotskim sistemima“. On nije bio u pravu. Demokratska pravda ne može biti pravda po kratskom postupku kao u slučaju Čušeskua, ali ne sme biti ni spora. Podrška i ozlojeđenost naroda, koji su nužni da pravda postane politička stvarnost blede; diskreditovane grupe povezane sa autoritarnim režimom ponovo uspostavljaju svoju legitimnost. U novim demokratskim režimima do pravde se ili dolazi brzo ili se uopšte ne dolazi“.155 Nakon turbulentnosti u fazi konsolidacije, stabilnost vlade ima posebno veliku vrednost u novim demokratijama. U centru pažnje je odnos između efikasnosti novih demokratskih vlada i njihove legitimnosti, odnosno, stepen u kome elite i javnost veruju u vrednost demokratskog sistema. U suštinski pesimističkom stavu o tom odnosu, Dajmond, Linc i Lipset su smatrali da je glavni razlog nestabilnosti demokratskih i drugih režima u 153

Adam Przeworski, (1986), Some Problems in the Study of the Transition to Democracy, In: Transition from Authoritarian Rule, vol. 1, Guillermo O’ Donnell and Philippe C. Schmitter, eds. Baltimore: John Hopkins University Pres. Str. 47 154 Adam Przeworski, Isto, str. 56 155 Samjuel Hantington, Isto, str. 179-180

44

trećem talasu bio „spoj i međudejstvo niske legitimnosti i niske efikasnosti“. Stabilnost demokratskih režima zavisi od sposobnosti političkih elita da se zajedno nose sa problemima društva i da se uzdrže od toga da te probleme iskoriste za svoje neposredne materijalne i političke interese o od toga koliko je javnost u stanju da pravi razliku između režima i vlade ili vladara. Kako ističe Hantington, „Razočaranje i smanjenje očekivanja predstavljaju osnov demokratske stabilnosti. Demokratije postaju konsolidovane kada ljudi nauče da je demokratija rešenje za problem tiranije, ali ne nužno i za sve ostalo“.156 Nezadovoljstvo

brzinom

sprovođenja

demokratskih

reformi

i

neispunjenim

obećanjima vodilo je razočarenju građana. Ono se manifestovalo na različite načine od rezignacije, cinizma i povlačenja iz politike, preko smanjenja izlaska na izbore do opadanja učestvovanja u politici. To sve može biti nepoželjno sa gledišta demokratske teorije, ali to po sebi ne ugrožava stabilnost novih demokratija. Razočarenje se manifestovalo u reakciji protiv onih na vlasti, ali je poprimalo oblik i razočarenja u demokratiju. Kako to opisuje Hantington, „razočarenje u demokratiju ponekad proizvodi reakciju uperenu protiv establišmenta. U tom slučaju, glasači ne samo da odbacuju partiju na vlasti negi i glavnu alternativnu partiju ili grupu unutar političkog establišmenta i svoju podršku daju političkom autsajderu. (Karić, „spasioc“, op. S.O.) Ta reakcija bila je češća u predsedničkim sistemima u kojima su se kandidati za najviši položaj nadmetali više na individualnoj nego na partijskoj osnovi; otuda je preovlađivala u Latinskoj Americi gde je označena kao populizam“.157 Prema Hantingtonu jedan kriterijum konsolidacije jeste test dve vrste izborne predaje vlasti. Prema tom testu, može se smatrati da je demokratija konsolidovana ako partija ili grupa koja je dobila prvobitne izbore u vreme tranzicije izgubi kasnije izbore i vlast preda onima koji su na njima pobedili, a ovi mirno prepuste vlast pobednicima na nekim sledećim izborima. Taj test je Srbija prešla 2003. godine kada je vlada Zorana Živkovića, izgubivši izbore izvršila mirnu primopredaju vlasti. Selekcija vladara putem izbora predstavlja srce demokratije i ona je stvarna samo ako su vladari spremni da napuste vlast kao rezultat izbora. Prva izborna predaja često ima samo simbolično značenje.158 Promene do kojih je doveo treći, a neki autori govore i o četvrtom talasu demokratizacije otvorile su mnoga nova pitanja. Demokratizacija predstavlja proces izgradnje demokratskog društva nakon kolapsa nedemokratskih režima. To je tranzicioni proces iz 156

Samjuel Hantington, Isto, str. 203 Samjuel Hantington, isto, str. 206 158 Samjuel Hantington: „Druga izborna predaja vlasti pokazuje dve stvari. Prvo, dve glavne grupe političkih vođa u društvu dovoljno su posvećene demokratiji da napuste vlast kada izgube izbore. Drugo, i elite i javnost deluju unutar demokratskog sistema; kada stvari krenu loše, menjaju se vladari, a ne režim. Test dva načina predaje vlasti predstavlja tvrd test za demokratiju“, isto, str. 206 157

45

jednog oblika vladavine u drugi. Talas demokratizacije, prema Hantingtonu je „skup tranzicija od nedemokratskih ka demokratskim režimima do kojih je došlo u specifičnom periodu vremena i koje su brojno znatno nadmašile tranzicije u suprotnom smeru tokom perioda“ i nastavlja, “talas takođe podrazumeva liberalizaciju ili delimičnu demokratizaciju političkih sistema koji nisu postali potpuno demokratski“.159 Dakle veoma važno pitanje je kada se završava tranzicija ka demokratiji? Linc i Stepan daju sledeći odgovor: “Demokratska tranzicija je završena kad je postignuta dovoljna saglasnost o političkim postupcima za dolaženje do jedne izabrane vlade, kad vlada dolazi na vlast neposredno na osnovu slobodnih i sveopštih izbora, kad takva vlada ima faktičku vlast da stvara novu politiku i kad izvršna, zakonodavna i sudska vlast koju je stvorila nova demokratija ne mora de jure da deli vlast sa drugim organima”.160 Prema Guillermo O’Donnell-u, nakon instaliranja demokratski izabrane vlasti otvara se put ka „drugoj tranziciji“, često dugotrajnijoj i kompleksnijoj od tranzicije iz autoritarizma.161 Ona pretpostavlja da se demokratski izabrana vlast institucionalizuje ka konsolidovanoj demokratiji. Ništa ne garantuje da će se druga tranzicija desiti i ona može regresirati ka autoritarizmu. Ono u čemu se O’Donnell, Przeworski i drugi autori slažu, krucijalni element koji određuje uspeh druge tranzicije jeste izgradnja institucija. Pševorski ističe: „presudan korak ka demokratiji je prenos vlasti sa grupe ljudi na pravila“.162 Dušan Pavlović i Slobodan Antonić u tom duhu ističu: „U demokratiji su odluke ishod procedure i pravila koja su unapred poznata. Procedure su poznate i sigurne, ali, upravo zbog toga, njihovi ishodi nisu“.163 Da bi došlo do uspešnog ishoda, vladavinske politike i političke strategije različitih agenata moraju sprovoditi, priznavati i deliti zajednički interes u izgradnji demokratskih institucija. Kod uspostavljanja demokratskih poredaka, na samom početku je važno saznanje i uverenje da su institucije važne i da njihov adekvatan izbor može da ima značajne efekte u procesu dalje izgradnje i utvrđivanja demokratije. Kako ističe Claus Offe: “Institucija je ključno konceptualno oruđe u društvenim naukama”.164 Institucije predstavljaju set pravila bez kojih u društvenim naukama retko šta može da funkcioniše. Izgradnja novih 159

Samuel P. Huntigton, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 20; Hantingtonova kniga obuhvata prelaz oko tridesetak zemalja iz nedemokratskih u demokratske političke sisteme od 1974. do 1990. godine. 160 Linz Juan J, Alfred Stepan, (1998), Demokratska tranzicija i konsolidacija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 15 161 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, Journal of Democracy 5 (January 1994). Str. 56 162 Adam Przeworski, Democracy and the Market, Cambridge Univrsity Press, str. 14 163 Dušan Pavlović, Slobodan Antonić, (2007), Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, str. 44 164 Claus Offe, Designing Institutions in East European Transitions, u The Theory of Institutional Design, str. 199

46

institucija je jedan od centralnih praktičnih problema u postautoritarnim i naročito postkomunističkim društvima. Od 80-ih godina dvadesetog veka, novi institucionalizam je uveliko prisutan u političkim naukama. Iako su na suprotnim pozicijama, institucionalizam i bihejviorizam se slažu u jednom: “institucije su samo okvir za prošanje ponašanja aktera”.165 U tom smislu, važna je veza institucija i društvenih normi. Ova veza nije jednostrana već je prožeta uzajamnošću. Socijalni i politički akteri stvaraju i podržavaju institucije. Zato je veoma važno da one budu što je moguće šire prihvaćene. U skladu sa socijalnim normama, lakše se prihvataju prava i dužnosti. Kako poentira Klaus Ofe: „građani čine dobre institucije, a institucije su "dobre" u onoj meri u kojoj proizvode i gaje dobre građane ili “bolje ličnosti” građana koji su navikli na te institucije ili ih osećaju kao svoje, razvijaju osećaj lojalnosti i usvajaju očekivanja i moralnu intuiciju iz koje same institucije proizilaze“.166 Jednom uvedene i široko podržane, institucije daju svoje efekte i ishode (outcomes). Konstitucionalni inžinjering uključuje racionalističku predrasudu (bias) da dobre institucije mogu biti dizajnirane. Za podvrgavanje institucijama, važni su preduslovi a ne ustanove jer se zakoni lakše menjaju od navika. Institucije su regulisani modeli interakcije koji su poznati, praktikovani i regulano prihvaćeni (ako ne i nužno normativno odabrani) od strane socijalnih agenata koji očekuju nastavak interakcije pod pravilima i normama formalno ili neformalno oličeni u ovim modelima)167. One ponekad, ali ne i nužno, postaju formalne organizacije, metrijalizovane u zgradama, pozicijama, ritualima i osobama koje imaju ulogu da govore u ime ustanove. Neke od njih pripadaju konsitucionalnoj mreži kao što su parlament, sudstvo i političke partije, ali i slobodni izbori. Nije važno samo pitanje da li su demokratske institucije uvedene, već i kako funkcionišu. U funkcionisanju savremenih kompleksnih društava, demokratske političke institucije povezuje ključne stepene posredovanja i agregacije između, sa jedne strane strukturnih faktora, i sa druge strane ne samo individue, već i različitih grupa u okviru kojih društvo organizuje različite interese i identitete. Neinstitucionalizovana (nekonsolidovana) demokratija karakteriše stanje u kojem deluje neformalna ali jaka praksa - klijentelizma, patrimonijalizma i korupcije.168 Jedno od ključnih pitanja, koje primećuju i Linc i Stepan 165

Beyme Klaus Von, (2001), Institutional Engineering and Transition to Democracy, u: Democratic Consolidation in Eastern Europe, Institutional Engineering, Volume 1, str. 3 166 Offe Claus, Designing Institutions in East European Transitions, u The Theory of Institutional Design, str. 199 Isto, str. 200 167 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, Journal of Democracy 5 (January 1994) 55-69, str. 57 168 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, str. 59

47

(1998, 15), Samjuel Hantington (2004, 16), Andreas Schedler (2002, 49) i Larry Diamond, kako mi znamo da su izabrani predstavnici zaista „najmoćniji donosioci odluka“ („the most powreful decision makers“) i da ne postoje „rezervni domeni“ vojske, policije ili oligarhijske moći.169 Prema Adamu Pševorskom: „Demokratija je konsolidovana kada u datim političkim i ekonomskim uslovima određeni sistem institucija postane ’jedina igra u gradu’, kada delovanje izvan demokratskih institucija postane nezamislivo, kada je jedino što svi gubitnici žele jeste da pokušaju ponovo unutar tih istih insitucija u okviru koji su upravo izgubili. Demokratija je konsolidovana kada postane samoosnažujuća, odnosno kada sve relevantne političke snage smatraju da je najbolje da podrede svoje interese i vrednosti neizvesnom međudelovanju institucija (...) demokratija je konsolidovana kada delovanje u saglasju sa institucionalnim

okvirom

konstituiše

ekvilibrijum

decentralizovanih

strategija

svih

relevantnih političkih sila“.170 Razlika između institucija i socijalno-strukturnih uslova, je između ostalog, i u tome što institucije možemo lakše menjati nego okolnosti i okruženje u kojima one deluju, ali one bolje funkcionišu ako su prihvatljive od što širih slojeva građana. To znači da konstitucionalno-institucionalni inžinjering u mnogome ostaje dokinut bez takozvanog “socijalnog inžinjeringa”. To zahteva permanentan rad na sazrevanju građana, podizanja nivoa političke kulture, prihvatanje vrednosti individualne slobode i individualnog izbora, demokratske kompeticije i participacije. U ovom procesu veliku ulogu imaju porodično vaspitanje, obrazovanje, ali je veliku odgovornost imaju mediji. Demokratska konsolidacija pretpostavlja učenje i izvlačenje puka na osnovu više izbornih promena vlasti. Konsolidacija demokratije je okončanje tranzicije iz nedemokratskog (autoritarnog) u demokratski režim. Kada sintetizujemo zahteve različitih autora dolazimo do više kriterijuma za konsolidaciju: 1. Veoma je važno održavanje slobodnih i poštenih (fer) izbora, ali i pitanje šta se događa u periodu između izbora. 2. Test dve smene vlasti („two turnover test“) (Hantington).

169

Larry Diamond, Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. pp. 21-35, str. 22; Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London P. 166-177, str. 166 170 Adam Przeworski, Democracy and the Market, str. 26

48

3. Da li su izabrani predstavnici nosioci efektivne vlasti ili je to neko drugi? Ko ima najviše moći i ko ima najviše vlasti? Da li pored izabranih političara postoje centri moći koji su izvan njihove kontrole? 4. U kojoj meri je spremnost na podvrgavanje demokratskim institucijama trajnijeg karaktera ili samo taktičko pitanje za političke aktere? 5.

Koliko

se izabrani

političari

ponašaju

odgovorno,

(political

rassponsiveness,

accountability) o čemu su pisali Sartori i pre njega Karl Fridrih? 6. Kakve su mogućnosti participativne demokratije, koja između ostalog, znači i nadzor građana nad političarima između izbora? Linc i Stepan, veruju da je konsolidovanim demokratijama neophodno da imaju pet interaktivnih arena koje jedna na drugu utiču pozitivno, kako bi do konsolidacije uopšte moglo da dođe. Prva pretpostavka je postojanje države. Ako postoji delotvorna država, preostalih pet arena su sledeće: „Prvo, moraju postojati uslovi za razvoj slobodnog i aktivnog građanskog društva. Drugo, mora postojati relativno autonomno i cenjeno političko društvo. Treće, neophodna je vladavina prava, čime se garantuju građanske slobode i sloboda udruživanja. Četvrto, mora postojati državni administrativni aparat koji nova demokratska vlada može valjano upotrebiti. Peto, mora da postoji institucionalizovano ekonomsko društvo“.171

171

Linz Juan J, Alfred Stepan, (1998), Demokratska tranzicija i konsolidacija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 20-

21

49