klasicizam i Kornej

KLASICIZAM Pojam klasičnog: 1. vrednosno značenje – afirmativno; znači: - savršeno - uzorno - tradicionalno - normativno - harmonično, skladno 2. ono što se odnosi na period antike, tj. klasično je sinonim za antičko; po nekima je klasično ono što je bilo najbolje u antici Etimologija: Klasis (lat) – razred, učionica. Klasikus – pripadnik podelio Rimaljane na Ciceronom ovaj pojam

odred konjanika, iliti rod vojske; u srednjem veku – prve klase, najviše društvene lestvice (neki car je klase pa je pripadnik prve klase bio klasikus). Sa ulazi u književnu terminologiju.

Klasik: - pisac koji je merodavan - pisac čija je vrednost utvrđena Tomas Sobije je u 16. veku objavio Francusku pesničku umetnost i tu je naveo klasike – francuske pisce koji su reprezentativni. U 18. veku (prosvetiteljstvo) su neki učenjaci, zbog srednjovekovnog značenja pojma klasis smatrali da su klasici oni pisci koji su izučavani u školi, koji su ušli u školske kanone. Odlike klasicizma: 1. žanrovski čisto (ne može: malo komedija, malo tragedija) 2. bezlično (tek romantizam donosi poeziju koja je duboko lična) 3. bezinteresno (dela nisu angažovana; književnost ne sme da bude u službi bilo kakvog cilja) 4. dovršenost (metafora kruga) Klasicizam je nastao zahvaljujući Plejadi i Malermu.1 Plejada je prva grupacija koja je sebe definisala kao naslednike antike. Oni oživljavaju prevashodno poetike antike i to naročito neoplatonizam (mnogo manje Aristotela). Plejada je za ime uzela ime grupacije iz antike → pesnici aleksandrijskog muzeja.

1

Barok je nastao u Španiji i proširio se u Francusku i tu je živeo uporedo sa klasicizmom. Treba reći i da su u Francuskoj u ovom periodu, bujale i mnoge druge struje: preciozna, burleskno-realistička književnost… 1

Malerbova reforma Malerb2 nije ništa ozbiljno napisao: ostalo je iza njega nekoliko ulizičkih oda; očajno loš pesnik. Ipak, imao je veliki broj poštovaoca koji su se okupljali kod njega i slušali ga. Ovo je slično fenomenu Malarmea. Malerbova reforma podrazumeva: 1. uvođenja kulta razuma (Plejada je formirala kult pesnika); 2. načelo čistote – (leksički plan) – treba pročistiti jezik – Malerm je jezički purista. Ovaj purizam podrazumeva: ukidanje tuđica, neologizama, dijalektizama… samo narodni jezik. On zahteva normativan jezik. Njegov jezički normativ se onda svodi na sverazumljiv jezik. Ovaj jezik koji se iscrpljuje u svojoj denotaciji. Konotativnost treba suspregnuti, savladati. Malerm teži idealu bezličnog jezika. *Ova revolucija je slična našoj koju su u 19. veku uradili vukovci.3 3. načelo jasnosti – (stilistički / logički plan) – jedna reč treba da ima jedno značenje (jednom pojmu treba da odgovara samo jedna reč); ukidanje sinonima i homonima. Kritika: ovo je ok za naučni tekst, ali ne i za pesnički. * Uvođenje razuma u stilističku sferu.4 Klasicizam je nastao i, sa manjim izuzecima (Poup u Engleskoj, Lesing u Nemačkoj), nestao u Francuskoj. Obično se doba klasicizma poistovećuje sa dobom vladavine Luja XIV5, pod čijom su se zaštitom nalazili veliki pisci i umetnici, pa se i tu može videti težnja za povratkom stare antičke institucije – mecenatstva. Francuski klasicizam je u prvom redu značio renesansu za pozorište, i to – s jedne strane – obnavljanje klasične tragedije, a s druge – rađanje prave komedije. (U oblasti tragedije, klasicizam obnavlja antičke tradicije ove književne vrste, dok je za komediju posebno bitan, budući da u ovo vreme nastaje originalna francuska komedija.) Klasicizam – cilj: - što je moguće više se približiti antičkim uzorima (ali nikako imitacijom) - a da se, pritom, čvrsto ostane vezan uz usko nacionalno, francusko tlo. Dela su morala svojom savršenošću i karakterom večno odražavati veličinu, sjaj i autoritet neprikosnovenog vladara, “Kralja-Sunca” (Luja XIV). Odlike klasicizma (G. Arneri): 2

Malerba su savremenici zvali “čiča Sifilis” (bio je ljubavnik jedne od najslavnijih vojvotkinja). 3

U 17. veku se definitivno fiksira ono što danas nazivamo modernim francuskim jezikom. Zato je danas moguće čitati dela iz 17. veka bez naročite filološke pripreme, što nije slučaj sa delima iz 16. veka. 4 Do ovde su predavanja Jelene Pilipović. Slede izvodi iz nekih istorija književnosti i članaka… 5 Ipak, klasicizam obuhvata znatno širi period nego što je to bila vladavina Luja XIV (1660 – 1715.) 2

želja da se obuzdaju, da se sputaju uznemirene “nepočešljane” snage i misli renesanse i da se uvede red i mir u svim područjima duhovne delatnosti. U antici su klasicisti našli uzore tog reda i mira. 2. Klasicizam predstavlja jedno ograničenje, “ukalupljivanje” + borbu protiv individualizma 3. kult univerzalnog razuma koji je formulisao Dekart. “Razumnost” predstavlja opštu tezu tog doba, a pritom se zaboravlja da je to pre sklonost ka analitičkom raščlanjivanju i intelektualnom poimanju sveta nego ka stvarno racionalnom stavu prema životu. Savremenici Dekarta nisu toliko razumni, niti se povode toliko za razumom, koliko su skloni da mere i analiziraju svoje i tuđe postupke, da poniru u različita duševna stanja sa željom da sve protumače i da sve razumski shvate. 1.

Književni rodovi koji tada cvetaju su zapravo oni koji mogu zadovoljiti sve te uslove (red, mir, “ukalupljivanje”, analitičko tumačenje strasti...). To su takozvani “društveni rodovi”6 kojima neizbežno trebaju veći skupovi ljudi i svečana atmosfera prostrane dvorane. Razvijaju se upravo oni književni rodovi koji zahtevaju svečanu, nimalo intimnu atmosferu, birani izraz i plemenitu misao. Pravi izraz francuskog klasicizma je pozorište. I to više tragedija kao “visoki žanr”, nego komedija kao “niski žanr”. Ali to nije pozorište koje okuplja mase, kao elizabetinsko pozorište, to nije spektakl – to je pozorište koje od publike zahteva izgrađeni ukus i obrazovanost. Ako smo spomenuli da je “ukalupljivanje” jedno od osnovnih svojstva klasicizma, onda je tragedija, kao zatvorena forma sa pet činova u stihovima, i sa određenom shemom upravo najpogodniji oblik za to. Takođe, javno izvođenje omogućava da se odigra moralno-vaspitna funkcija, veoma bitna za taj duh. DRUŠTVENE I POLITIČKE PRILIKE U FRANCUSKOJ Nakon političke nesigurnosti 16-og veka, gde imamo slabu vlast kralja, verske ratove i nemire, u 17-om veku nastupa vreme centralizacije moći. Francuska je u 17-om veku najjača i najmoćnija zemlja Evrope. Ovaj vek apsolutizma, istovremeno je i vreme krhke ravnoteže između snaga feudalizma i snaga buržoazije. Moć apsolutnog vladara počiva upravo na ravnoteži između ovih dveju snaga koju on uspostavlja ograničavajući vlast feudalaca, a jačajući ekonomski i društveni razvoj buržoazije. Život se odvijao na dvoru. Time je vladar težio da feudalna aristokratija, zabavljana obilnim i napornim razonodama i obavezama na dvoru, zaboravi na svoje dužnosti, a još više na svoja prava i privilegije koje im apsolutni vladar jednostavno uskraćuje. Sva je feudalna gospoda jednostavno morala provesti veći deo godine na dvoru. U protivnom to bi im vladar oštro zamerio i osvetio bi se oduzimanjem poseda! A tako su njihovi posedi propadali. 7 Sa druge strane, buržoazija se predaje radu u svim granama ljudske delatnosti – Vladar, nepoverljiv prema suviše bliskim po važnostima feudalcima, okružuje se ministrima koji su svi građanskog porekla.

6

U RKT-u ništa o istom Zato i dolazi do pobune feudalaca u vidu građanskog rata nazvanom Fronda koji sa prekidima traje skoro pet godina. (Na francuskom “la fronde” znači “praćka”, igra koja je tada bila omiljena među pariskom decom. Drugim rečima, u pitanju je pežorativni izraz koji treba da pokaže nevažnost takvog opiranja.) 3 7

Luj XIV i njegova apsolutistička vlast bili su prihvaćeni – on je čak obožavan od strane naroda. Ovo je posledica strašnog građanskog rata koji je prethodio. POZORIŠTE 1680. Luj XIV je osnovao Komedi Fronsez spojivši dve pozorišne trupe. Za razliku od ondašnjeg engleskog pozorišta, žene – glumice su mogle da glume. Žene koje su išle u pozorište, išle su sa maskama. Svi veliki umetnici su pod zaštitom, nekom vrstom “mecenstva” kralja: Kornej, Rasin, Molijer, La Fonten, Boalo... (Pre Luja XIV, posao mecenstva je radio ministar Rišelje, koji je 1635. utemeljio Francusku akademiju – istu onu koja će napasti Kornejevog Sida.) Kralj je umetnicima davao kraljevske penzije. Drama nikada nije bila u povoljnijem položaju osim možda u staroj Grčkoj gde je bila deo kulta.

KLASICISTIČKA TRAGEDIJA Klasicistička tragedija je književna vrsta koja se pojavila u Francuskoj polovinom XVII veka. Interesantno je da će ovo biti i vreme ekspanzije elizabetanske drame, kao i zlatni vek španske drame (Šekspir, Kalderon). Glavni predstavnici klasicističke tragedije bili su Pjer Kornej i Žan Rasin. Književno-istorijski, Kornej je na početku epohe klasicizma8, dok Rasinova dela oličavaju njegov vrhunac. Klasicistička teorija tragedije i odlike klasicističke tragedije: 1. Tri jedinstva: (1) jedinstvo radnje – radnja mora biti jedna i jedinstvena tj. bez digresija i epizodnih uloga koje odvlače pažnju (znači, suprotno Šekspirovom pozorištu); (2) jedinstvo vremena – vreme trajanja nije smelo preći 24, odnosno 12 sati. Smatralo se da nije primerno na sceni prikazati dešavanja koja traju duže od vremena koje gledaoci proborave u pozorištu, jer je nemoguće da to prihvate kao istinu; (3) jedinstvo mesta – radnja se odvija na jednom mestu (Mesto zbivanja je trebalo biti jedno, na primer javni trg, dvorana u palati, pred hramom, i nije se smelo menjati). Sva ta pravila važe za tragediju (visoki žanr), ne za komediju.9 2. Verovatnost: Osnovna misao koja je vodila teoretičare bila je verovatnost. Oni su u ime te verovatnosti zahtevali trojno jedinstvo, kao i oštro izdvajanje komičnih elemenata. 3. Radnju komada treba započeti u času krize, a rasplet je nužno tragičan. 4. Stil pesnika mora biti uzvišen10 i ton ozbiljan (bez mešanja tragičnog i komičnog – opet, suprotno Šekspiru – jer je tako u životu; tragično je samo tragično, komično je samo komično; opet Aristotel), te je neophodna upotreba stiha.

8

Sid je komad u mnogo čemu nesavršen; deluje mladalački naivan po koncepciji, ali to je, po rečima Francuza, njihova prva tragedija. 9 Molijer, kao jedini pravi komediograf te epohe, poriče da su pravila “učena” i teška, i on kao jedino pravilo uzima: svideti se publici. 10 Auerbah: Klasična francuska tragedija predstavlja krajnji domet odvajanja stilova, odvajanja tragičnog od stvarno-svakodnevnog. 4

Tematska ograničenja: na scenu se dovode samo slavne ličnosti i izuzetni ljudi, koji proživljavaju izvanredne situacije. Sve treba da je veliko, životno i vaspitno. 6. “Pravilo doličnosti”: Ono ne dopušta ništa na sceni što bi moglo povrediti istančan ukus gledaoca (vulgarni realizam, ružne reči, nedolične scene, ubistva, dvoboji, borba) – zbog toga Rasin iz “Fedre” izbacuje sve ono što je bilo kod Euripida i Seneke, a što nije dolično, tj. što bi bilo “previše” za publiku. 7. Dugi monolozi: Ono što se “ne sme prikazati”, saznaćemo iz dugih partija monologa, kojima klasicistička tragedija obiluje, upravo zbog toga (dug monolog Sida u IV činu). 8. Iako su težili prikazivanju prirode i prirodnosti (svojih junaka), klasicisti su težili upravo prikazivanju “stilizovane” prirodnosti → stilizovani, pročišćeni život. Sve ostalo otpada i predmet je književnosti burlesknog realizma. 5.

Auerbah: Načela razumnosti i verodostojnosti (prirodnosti) koja rukovode klasičare nama danas nisu razumljiva: Da li je razumljivo i prirodno toliko preuveličavati ljude i puštati ih da govore tako stilizovano? Da li je verovatno da se krize u tako kratkom vremenskom roku i tako neometano razvijaju, i da li je, najzad, verovatno da se sve što je važno u njima odigrava na istom prostoru? To što su ljudi u 17. veku smatrali Kornejevu i Rasinovu umetnost logičnom, usaglašenom sa ljudskim razumom i prirodom može se objasniti samo iz perspektive njihovog vremena – ono je imalo drugačija merila za logično i prirodno nego mi. & Verovatnost se ne odnosi na same događaje, već na njihovu reprodukciju na pozornici, na mogućnost iluzije pozornice. & Pojam prirodnosti se nije suprotstavljao civilizaciji, već je identifikovan sa izgrađenim karakterom čoveka koji se uglađeno kreće, koji se slobodno uklapa u svaku životu situaciju, ma koliko ova bila zamršena, kao što mi danas hvalimo prirodnost veoma obrazovanog čoveka.

PJER KORNEJ11: SID Pjer Kornej (1606-1684), zajedno sa Rasinom i Molijerom predstavlja najveće pisce vremena francuskog klasicizma. Po svojoj strukturi Sid je tragikomedija, u to vreme veoma popularna, pa je Kornej, upotrebivši tu formu, pogodio ukus publike. Tragikomedija je još barokni žanr koji se nadovezuje na romanesko-sladunjavu tradiciju precioznih romana; ljubav je u centru svih zbivanja, nema jedinstvene radnje 11

Kornejev život: dosadna čamotinja buržoazije: provincijski advokat iz Ruana. Taj slavni tvorac herojskih ličnosti imao je zapravo beznačajan život oficira i malog plemića. Skoro celog života je obavljao dužnost advokata, sudeći kraljevim lovokradicama. *Za njega se govorilo da nije razumeo sopstvene stihove. 5

i digresije su poželjne da odvrate pažnju i zavedu gledaoce (čitaoce). Mešaju se tragični i komični elementi, ali se na kraju sve dobro završava. Znači, za nju ne vredi pravilo o tri jedinstva. Ipak u Sidu Kornej primenjuje pravilo tri jedinstva, i koncentišući zbivanja na vrlo kratak period vremena, glavni problem dolazi do potpunog izražaja. Iako ima melodramski happyend, to ne treba da nas zavara, pošto on nikako ne deluje na opšti tok komada koji je bitno tragičan. Tema Sida je aktuelna, tj. nije uzeta iz klasične starine, što je bio čest slučaj, već iz upravo prevedene drame de Kastra Mladost Sida, pa se Kornej morao pravdati pred svojim zavidnim protivnicima zbog “plagijata”. Kornej je majstorski pojednostavio i zgusnuo radnju koja je kod Kastra puna digresija i epizodnih uloga, izostavio je sva nevažna lica, ali je ipak zadržao osnovu tog pozorišta – pozorišta “pokreta”12 (Špansko pozorište Zlatnog doba). Ona se sastoji u savršenom “vezivanju” intriga, što je dotad bilo nepoznato, osim u komediji. Svaka scena mora ili ubrzati ili usporiti tok radnje, ne sme biti ništa suvišnog, mora postojati tzv. jedinstvo opasnosti, a sve neminovno vodi raspletu. Bitno je da su svi pokretači njegove intrige uvetovani “iznutra”, tj. psihologijom karaktera, a ne različitim situacijama, i time Kornej određuje klasično pozorište koje će se osnovati upravo na finoj psihološkoj igri. U čemu je tragična vizija Kornejevih junaka? Ona je uslovljena Kornejevom koncepcijom života i ljudske prirode. To je koncepcija “junačkog života”. Svi su junaci slobodni i slobodno delaju, njihovom voljom vlada razum, idu ravno k cilju ne obazirući se na prepreke; ništa nije toliko vredno prezira koliko nedostatak volje i neodlučnost. Njegov je junak u svakom času slobodan, lucidan, energičan. Radnja Sida se odvija u Sevilji i jedinstvo mesta je zadržano u tom smislu što se sve događa u istom gradu. Radnja je zgusnuta na jedan dan, ali teškom mukom, a osovinu zapleta čini sukob između volje i dužnosti (kod Rodriga, tj. Sida i Himene) oko čega se vešto gradi intriga koja nas do zadnjeg trenutka drži napetim i u neizvesnosti. Mnogi su prigovarali Korneju da je stvorivši lik Infantkinje s njenom tajnom, neuslišenom ljubavlju prema Rodrigu, zapravo poremetio jedinstvo zapleta i uneo elemente digresije. Danas smatramo da je upravo lik Infantkinje taj koji je itekako važan: njena unutrašnja borba zbog ljubavi prema Rodrigu i nemogućnost da se ona ostvari pruža, u stvari, ilustraciju Kornejeve koncepcije sveta: čast i dužnost su na prvom mestu i važniji su od ljubavi. Znači, prvo dobrobit Opšteg, a tek onda, i ako se ne kosi sa Opštim dobrobit pojedinačnog. U Korneja ne postoje podlaci, slabići; postoje samo čudovišta (?) ljudske prirode, otelovljenja ambicije, ponosa i patriotizma. Osnovu dramskog sukoba čini ljubav Rodriga i Himene koja postaje nemoguća onog časa kad Rodrigo, koji mora osvetiti svoga oca zbog nanesene uvrede, ubija u dvoboju grofa Gomeza, Himeninog oca. Sukob dužnosti i volje: ona traži glavu svog dragog jer želi da osveti očevu smrt. 12

U RKTu ništa o istom. 6

Oboje drže do svoje časti i dužnosti pa zatomljuju ljubav, a da nema kraja koji je kao neki deus ex machina teško da bi se sukob tako sretno mogao rešiti. Mladi Rodrigo, u međuvremenu, je pobednik nad Maurima, gde je pokazao snagu i duh Heroja; postaje spasilac Kastilje, i kralj mu duguje presto. Zato on (Kralj) odlučno odbija da preda velikog Sida Himeni, osim kao zaručnika. Sve vreme i ona i on to žele, ali je borba u duši zbog dužnosti prema “obavezama”, prema porodici. Mladi će se venčati kad Rodrigo protera Maure sa Pirinejskog poluostrva, a Himena se ne može protiviti apsolutnoj volji kralja, zato pristaje. Stih: Napisan je herojskim aleksandrincem – dvanaesterac, uvek rimovan (što je stih klasične drame – koriste ga i Rasin i Molijer) – gde se najčešće, kao lajtmotiv, rimuju čast i strast.

Danilo Kiš: Kornejeva laicizacija tragedije U Sidu imamo potpuno odsustvo boga. Samo se u V činu, u rečima Himene pominje “moćni pokretač sudbine” i to je sve. Treba imati na umu da je to potpuno novo. U Kornejevom pozorištu, ni bog, ni Eumenide, ni fatalnost nemaju nikakvu ulogu, njihovo se prisustvo ne oseća. (Svet sa “skrivenim bogom” – Goldman – jednostavno znači da junaci tragedija više nisu isključivo etički, već i psihološki motivisani.13) Privržen herojskim vrednostima svog vremena, što će reći časti, koja igra bitnu ulogu, on će izvesti u odnosu na antički svet potpunu laicizaciju14 tragedije. To je jedan od najznačajnijih Kornejevih doprinosa pozorišnoj umetnosti, prvi korak u oslobađanju pozorišta od kanona Aristotelove poetike i estetike, i grčkorimskih uzora. Zbog toga i glavni sukob kod Korneja nije više između boga i čoveka, neba i zemlje, već između pojedinca i države, čoveka i ljudskih zakona, između individue i društva. U Sidu to je sukob snažnih individua (Rodriga i Himene) sa zakonima koji imaju funkciju laičkih bogova. Kornej je stvarao gotovo ničeovske nadljude kojima upravlja jedino volja. Sid je najpre sukob zakona i volje. Kornejevo pozorište je u prvom redu političko pozorište. On je brehtovski birao takve istorijske događaje koji su nosili u sebi neku “poruku”. To je angažovano pozorište u zametku. J. Hristić: Najveće udaljenje Korneja od Aristotela: ne sažaljenje i strah, već divljenje → Divljenje osećamo prema nekome ko nam nije sličan, ko je daleko bolji, uzvišeniji i savršeniji od nas, ko je, ukratko, daleko od nas. 13

Vitanović: Kornejeva snaga nije u psihološkoj dubini – kao dramski pesnik on je na prvom mestu moralist i filozof. On se ne bavi analizom psihe, već mnogo više traganjem za smislom bića i postojanja. On je pesnik moralne veličine i patriotskog i epskog zanosa. Moralne vrednosti su ono što je novo kod Sida. 14 Laicizacija – posvetovljenje, odstranjenje verskog karaktera 7

Ono što nalazimo u svim Kornejevim tragedijama jeste strog, zatvoren i savršen sistem vrednosti u kome se sve ljudske nedoumice pretvaraju u krajnje izoštrene etičke sukobe koji ne dozvoljavaju nikakva kolebanja u pogledu prosuđivanja ljudskih postupaka. On što se u grčkoj drami dešavalo posredstvom bogova u životu junaka, to se kod Korneja zbiva pomoću krajnje strogosti etičkog sistema u čijim okvirima delaju njegovi junaci. Auerbah: Francuska tragedija, upravo obrnuto od antičke, ima uzvišeno shvatanje ljubavi – preuzeto iz viteške kulture srednjeg veka u kojem se razvijalo pod uticajem mistike i koje se u petrarkizmu uobličilo. Kod Korneja ljubav je tragično-uzvišen motiv i pod uticajem galantnih romana ona potiskuje skoro sve druge visoke predmete. Telesno i seksualno su – kao niski i neprilični – izbačeni ili gotovo neosetni. Jedna od osnovnih pretpostavki tragedije je i onaj tragički preokret koji Aristotel definiše kao pad iz sreće u nesreću. Šopenhauer govori o tri osnovna načina na koji nesreća može biti izazvana: 1. nečijom izvanrednom pakošću, kao u Euripidovoj Fedri, a takav je i karakter Jaga iz Šekspirovog Otela, 2. sudbinom, slučajnošću ili kobnom zabludom, kao Edip kod Sofokla ili Romeo i Julija kod Šekspira. Ovaj oblik nesreće može se donekle poistovetiti sa pojmom hybris-a, kao neke predživotne krivice, sudbinskog udesa, fatuma, mističke krivice duše koja ne mora obavezno da se odnosi na neku konkretnu krivicu. 3. međusobnim odnosima samih likova, kao u Kornejevom Sidu, koji, doduše, nema tragičan rasplet u užem smislu.

8