Ketrin Eliot - Venčanje

01

Naslov originala Catherine Alliott The Wedding Day

02

Ketrin Eliot

Dan venčanja S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

03

Ovo je za moju drugaricu Saru.

04

1.

D

akle, misliš da neće imati ništa protiv? – ponovila sam pitanje, prilazeći trpezarijskom stolu s dve prepune šolje kafe. Dadoh mu jednu. – Anabela, poslednji put ti kažem, znam da neće imati ništa protiv. Dejvid dohvati jedan papirni ubrus, pa njime pažljivo obrisa dno svoje šolje pre nego što će je spustiti. – Za boga miloga, ta kuća mesecima zvrji prazna, osim kada ona izvoli da navrati na dve nedelje u septembru. Biće joj drago da neko boravi u kući; uvek joj bude drago. – A ni tebi ne smeta? Mislim, ne smeta ti što mi idemo? – Smestila sam se u stolicu preko puta njega u svojoj otrcanoj plavoj kućnoj haljini, stežući šolju kafe u rukama, izvirujući nervozno u njegovom pravcu preko uspravljenih novina. – Bićeš ovde sam, Dejvide, celo leto. Veći deo leta, uglavnom. Biće užasno tiho. On uzdahnu, pa sklopi Tajms, odloži ga sa strane i nasmeši se – Snaći ću se već. Pružio je ruku preko mog starog klimavog stola od borovine, umačući pri tom rukav svoje elegantne hildrič end ki košulje u mrvice i ostatke doručka, i stisnuo mi ruku. – Živeo sam sâm poslednjih trideset i kusur godina. Zašto misliš da ću sada zaboraviti kako se kuva čaj? Ili da ću možda izaći negde s gaćama obučenim naopako? Znam da se trudiš, Ani, ali nije baš da me tvoje kulinarsko umeće spasava da ne umrem od gladi. Mislim da ću preživeti. Nego, kad već pričamo o kulinarstvu, iz kuhinje mi nešto zaudara. – Pustio mi je ruku i oprezno onjušio vazduh. – Mislim da dopire iz kartonskih kutija od karija, kupljenih u Vejtrouzu, iz kojih si s tako mnogo ljubavi i truda izvadila našu sinoćnju večeru. Nije valjda da su još uvek tu negde? – Sumnjičavo je zagledao okolo. – Biće baš sjajno – nastavila sam odsutno, zureći u mali titraj sunčeve svetlosti na zidu iznad njegovog levog ramena, neodređeno svesna da mi oči sjaje i protiv moje volje. – Upravo ono što mi je sada potrebno – skoro dva meseca mira i tišine da završim ovu nesrećnu knjigu, i to kraj mora. I bez... pa... – Odlazaka u kupovinu i kreveta koje treba razmestiti i neprestane

05

zvonjave telefona i tvoje proklete sestre koja navraća na svakih pet minuta, da, da, slažem se. Prošli smo to već milion puta, Ani, idi u kuću u Kornvolu, napiši tu nesrećnu knjigu i završi već jednom s tim. – Iskezio se i opet podigao novine. Žustro ih je protresao. – Hajde, briši! – I venčaćemo se čim se vratim – rekoh, odlučno spuštajući šolju. – I venčaćemo se čim se vratiš – ponovi on iz dubina raširenih novina. – U crkvi na kraju Kadogan strita? Znaš, to je ona koju treba da osmotrimo i nateramo vikara da nas pusti da tu obavimo ceremoniju iako ne živimo u tom kraju! Da mu ponudimo, ne znam, novac za popravku crkvenog krova ili tako nešto? Zaškrgutao je zubima, jedva primetno. – U crkvi na kraju Kadogan strita, uz dozvolu podmitljivog vikara, da. – I samo zato što je mama propustila venčanje u crkvi prvi put i što bi to volela sada, i... – Čuj – prekide me, razdraženo protresajući ponovo novine. – Pričali smo o tome stotinu puta, Ani. Pričali smo detaljno o nezadovoljavajućoj prirodi tvoje posve obične udaje za tvog prvog nevernog muža i nimalo nerazumnom zahtevu moje buduće tašte da se drugi put udaš u crkvi, i ja s a m pristao. Molim te, nemoj me terati da ponovo gazim po vrelom ugljevlju – molio je tugaljivo. – I Flora bi to volela – nastavila sam zamišljeno, uzimajući tanjir i prilazeći odsutno sudoperi, stavljajući ga na vrh ionako klimave gomile prljavih sudova. – Venčanje, to hoću da kažem. Da bude deveruša i tako to. Dok sam prilazila stolu, on me iznenada uhvati za članak na ruci i strasno mi poljubi dlan. Brzim pokretom me privuče i posadi sebi u krilo. – Da, volela bi – promrmlja, ljubeći me u usta, ne bi li me ućutkao. – A sada prestani. Dogovorili smo se. Otići ćeš u Kornvol, ostaćeš u kući moje ćaknute tetke, pod uslovom da je more već nije odnelo, i završiti knjigu. Onda ćeš se ti, žena od pera, vratiti šest nedelja kasnije – nadajmo se da će ti pri tom uplatiti avans kojim su zapretili – i dok lupiš dlanom o dlan imaćeš prsten na ruci i sav buržujski svet će ti se diviti, kako i priliči gospođi Palmer, lekarevoj ženi. Stvarno mislim da je to plan dostojan divljenja i, da budem iskren, nije me briga šta ćeš raditi, samo da ne nastaviš da praviš prepečen tost i ne teraš me da pijem kafu iz Florine gruvi

06

čik šolje koju tako gusto kuvaš da u njoj i kašičica može uspravno da stoji. – Zagleda se namršteno u njene ružičaste dubine. – U tom slučaju, da je ja lepo uzmem nazad? Pošto vidim da izvoljevaš? – Flora, koja se spustila sa sprata, prođe kroz vrata u svojoj školskoj uniformi i istrže mu šolju ispred nosa. Probala je i složila facu. – Uh, u pravu si, ovo je otrov. Mama, to što stavljaš tri kašičice instant kafe, pretvarajući se da kuvaš pravu domaću kafu, neće tek tako da prođe kod tvog urbanog, sofisticiranog dečka, znaš. – Priđe sudoperi i prosu kafu. – I otkud sva ova ambalaža od karija u sudoperi? – Podozrivo bocnu prstom naherenu gomilu. – Nije ni čudo što ovde zaudara. – I prestani da skakućeš okolo – dodade dok sam ja brzo ustajala iz Dejvidovog krila, crveneći. – Vas dvoje spavate zajedno pod ovim krovom, zaboga, i ne vidim da jutarnje maženje za trpezarijskim stolom predstavlja neku razliku. – Kezila se zaverenički u Dejvidovom pravcu, očigledno uživajući u ulozi zrelog posmatrača zanesenih zaljubljenih ptičica. On joj dobroćudno namignu. – Flora je u pravu. Prestani da se ponašaš kao da mi gore samo igramo mice i ne tretiraj je kao malo dete. Kad smo kod toga, kako se moja nova pastorka uklapa u tvoju veliku letnju šemu? Skrenula sam brzo pogled ka njemu, pitajući se po prvi put da li je to prikriveni prekor, ali njegove sive oči sijale su znatiželjom. – Kakvu šemu? – zahtevala je Flora da joj se saopšti. Zabacila je glavu, skupljajući crnu svilenkastu kosu rukama, držeći gumicu za kosu u zubima. – Pa, Flora, ništa nije definitivno rešeno – počeh nervozno – ali znaš, ova knjiga koju pokušavam da... – Bože, zar je već osam i deset? – Pogled joj odlete ka satu. – Moj autobus! Zgrabi parče zagorelog tosta iz tostera dok je drugom rukom istovremeno trpala knjige u ranac. – Da, znam za tvoju knjigu. – E pa, Gertruda ima kuću kraj mora, po svemu sudeći. – Nervozno sam kršila prste idući za njom dok je tumarala po kuhinji skupljajući opremu za fizičko, pernicu, trenerku. – Znaš, Dejvidova tetka... – Da, naravno da znam Gertrudu. Stvarno? Nisam to znala. – Dobaci upitan pogled preko ramena Dejvidu dok je posezala iza vrata da dohvati patike i štap za lakros. On klimnu glavom. – Ima.

07

– I... pa, razmišljala sam da odem tamo. Da ostanem u toj kući, samo preko leta. Samo nekih šest nedelja... – Šest nedelja?! – Zastade. Prestade da pakuje stvari i zagleda se u mene. – Šta, misliš... a ja da ostanem ovde? S Dejvidom? – O, ne! Ne, nisam to mislila. Ne, to će biti za vreme letnjeg raspusta, pa možeš i ti sa mnom. Ja ću morati da radim, očigledno, ali mogla bih da nađem dadilju ili tako nešto... – Dadilju? Bože, mama, imam dvanaest godina. Ne treba mi dadilja. – Pa, znaš, neku devojku, tinejdžerku ili slično. Možda neku devojku iz Australije. Da imaš s kim da se igraš, da pazi na tebe. – Da se igram, majko? – Posmatrala me je namršteno. Zavrte glavom i nastavi s pakovanjem. – Mogu sama da se zanimam. Osim toga, mislim da bih radije ostala u Londonu. Svi iz mog društva ostaju u Londonu preko leta, i mogla bih da budem ovde s Dejvidom, zar ne? – Meni ni iz džepa ni u džep – reče Dejvid ležerno, ustajući od stola i uzimajući sako s naslona stolice. Gledala sam ga zahvalno, jer mi beše drago što podržava njenu kuražnu i samostalnu odluku. Bilo mi je drago što nije rekao: „Koje društvo, Flora?“ ili „Molim te, Flora, ne možeš ni jednu jedinu noć da provedeš bez svoje mame, a kamoli šest nedelja.“ – Vas dve to razrešite između sebe – nastavio je. – Iskreno, mislim da će biti poduhvati ubediti tvoju majku da te ostavi ovde, ali s druge strane, mislim da je Flora u pravu. Uveren sam da joj nije neophodno da je neko nadzire u šljunkovitom plićaku. Osim toga – podiže obe ruke da zaustavi bujicu protesta koju smo nas dve htele da sručimo u njegovom pravcu – to nije moj problem. Neću da se mešam. – Cerio se. – To je jedna od prednosti ulaska u već oformljenu porodicu, znate. Na članovima porodice je da se međusobno dogovore. – Pogledao je na sat. – Zakasniću na operaciju ako ne mrdnem zadnjicu, vidimo se kasnije. – Poljubio me je ponovo u usta i čupnuo Florin rep u prolazu. – Ćao, mala. – Ćao. – Uzvratila mu je dobroćudnim osmehom. Kada je nestao u hodniku i vrata se zatvorila za njim, vitražna okna zadrhtaše u okvirima. Okrenuh se nervozno k njoj. – Ali poći ćeš sa mnom, zar ne, Flora? Nisam isplanirala ovaj put bez

08

tebe, znaš. Žvakala je tost ne gledajući u mene. Obrisala je nekoliko mrvica s usta nadlanicom. – Ipak, nisi me konsultovala oko toga, zar ne? – Pa, nisam. – Oklevala sam. – Očito sam morala prvo da porazgovaram s Dejvidom. – Zastala sam, čekajući da ona prihvati ovo novo stanje stvari, pa izgubih živce. – Mislim – rekoh brzo – on je taj koji ostaje ovde, a osim toga, nisam još pitala Gertrudu. Kuća ipak pripada njoj, a još je nisam pitala mogu li da je koristim. Nastupila je tišina dok je ona pažljivo stavljala srebrnu ukosnicu u kosu sa strane. – Gde je uopšte to mesto? – Dole na severnoj obali Kornvola, blizu Roka. Stvarno je lepo mesto. – Kako znaš? – Pa, verovatno jeste. Kuća je smeštena na vrhu jedne litice i – oh, Flora, tamo možeš da surfuješ i skijaš na vodi, da veslaš, da naučiš da jašeš i tako te stvari. Super ćeš se provesti! Upoznaćeš ljude, steći nove drugare... – Dobro, dobro, prestani da me ložiš. Još ćeš mi reći da mogu da pevam neke trule pesmice kraj logorske vatre. A šta je s Dejvidom? Što on ne ide? – Hoće, naravno, dolaziće vikendom. Ali ne može da iskoristi godišnji odmor, naročito ako poželimo da odemo na medeni mesec kasnije u toku godine. – Oklevala sam. – Flora, tebi je jasno da ćemo nas dvoje otići na medeni mesec... – O, bože, tu vala ne idem. – Ne, ne – rekoh brzo. – Samo da proverim da znaš to. – Ma daaaj, mama. – Složila je smorenu facu. – No kako god bilo, baka će doći da se brine o meni, zar ne? – Pravila se da izgleda kao da joj je svejedno, ali u njenim tamnim očima videla se strepnja i srce mi se steglo zbog nje. – Naravno da hoće. Iznenada je prebledela kad je u činiji za voće ugledala čarapu koju je tražila. Zgrabila je. – Oh, mama, moje oznake s imenom! Nisi ih našila na moju sportsku opremu, a gospođica Tejlor je rekla da ću dobiti kaznene poene iz vladanja

09

ako ih danas ne budem imala! – Flora, već je osam i petnaest. Zašto me nisi sinoć podsetila? – Ali smanjiće mi poene iz vladanja! – jadikovala je, izvlačeći svu opremu iz ranca na jednu zgužvanu gomilu. – Nisi je ni ispeglala, a ona je rekla da ću, ako na svakom delu opreme ne bude mog imena, uključujući i čarape... – Evo! – Zgrabila sam ih i otrčala do fioke u kuhinji. Vrh prve hemijske nestao je unutar plastične drške, drugoj je nestalo mastila, pa sam dohvatila jedan crveni flomaster i počela grozničavo da škrabam. – Flomasterom? – Dokle god tu stoji ime, ona se neće buniti – mrmljala sam. – Reci joj da ću večeras uraditi to kako treba. Dok je crveno mastilo brljivo bojilo rub bele čarape izbegavala sam pogled njenih očiju razrogačenih od užasa. Jadna Flora, uvek u potrazi za nečim novim oko čega će se jediti i uvek je to nešto nalazila u meni. Moja ćerka: tako bezgrešna, tako savesna, tako neiskvarena, stalno se plašila da će izazvati potencijalni gnev svojih učitelja; dežurni pomagač u razredu i praktično stalni vlasnik značke za uzorno vladanje, s cipelama koje je tako marljivo glancala za kuhinjskim stolom da je čovek u njima mogao da se ogleda; s majkom koja se tako usrdno trudila da dostigne njene skrupulozne standarde ali u tome nikad nije uspevala. – Znači, danas imaš utakmicu? – Užurbano sam natrpala sve nazad u ranac. – Zar ti nisam napisala opravdanje? Mislila sam da nećeš igrati ove nedelje? – Pocepala sam ga – procedila je. – Znam šta će reći. To nije opravdanje. Mnoge devojke imaju menstruaciju, mama. Neće me ona pustiti da se izvučem zbog toga. Pogledala sam u plašljivo lice moje kćeri, ali nisam komentarisala. Moja mala, sitna Flora, prelepa tamnokosa devojčica krupnih smeđih očiju i još nerazvijenim telom deteta koja je svakog meseca od početka godine, brutalno i sistematično, patila od mučnine i užasnih grčeva u stomaku. Presamićena od bolova, s licem zgrčenim u agoniji, došla bi kući iz škole, bacila ranac na pod i srušila se na kauč dok sam ja hitala da joj donesem termofor s toplom vodom da ga privije na stomak i punu šaku

10

paracetamola. – Šta je na redu, gimnastika ili netbol?1 – Netbol – reče zahvalno. – Bar mogu da nosim suknju. Klimnula sam glavom, čvrsto stisnutih usana. – Dobro. Kreni sad. Idi, draga, autobus će stići svakog trenutka. Obe podigosmo pogled dok je poznato brundanje najavljivalo njegov dolazak, i kroz kuhinjski prozor ugledasmo žuti školski autobus kako zavija iza ugla. – Idi! – viknuh. Ona pođe, grabeći ranac i torbu s opremom, jureći niz hodnik pa na ulazna vrata, a ja sam išla za njom. Ali na pola puta niz baštensku stazu, ona se okrenu, potrča nazad i zagrli me. – Ćao, mama. – Ćao. Čvrsto je zagrlih. Poljubih je jako u crno teme da je podsetim koliko je volim. Onda je uhvatih za ramena i okrenuh, nežno je ćušnuh i ona odjuri. Stajala sam na vratima, zaklanjajući oči od niskog jutarnjeg sunca, posmatrajući je kako ulazi u autobus. Videla sam kako se sa strepnjom osvrće preko ramena dok su dve starije devojčice u kratkim suknjama glasno hrupile iza nje. Ovog jutra se nasmešiše kad se ona okrenula, pa im ona uzvrati osmehom, zatim brzo pogleda k meni, da se uveri da sam videla da su je primile u društvo. Nisam prestajala da se smešim, s knedlom u grlu. – Četiri sata – videh kako miče usnama i ja klimnuh glavom. I ni sekund kasnije, mislila je. Ni sekund kasnije. Autobus je otišao a ja ostadoh da stojim u dovratku, naslonjena na ragastov vrata, razgledajući uzduž i popreko tihu londonsku ulicu omeđenu drvoredima. Vile u viktorijanskom stilu bile su manje-više identične, sa cvetnim korpicama na prozorima ili mnoštvom belih geranijuma znalački posađenih s obe strane ulaznih vrata, a sunce je, u ovaj jutrarnji sat, osvetljavalo našu stranu ulice kao u nekoj filmskoj sceni. S vremena na vreme, vrata neke kuće bi se otvorila da propuste svoje žitelje: školarce praćene unezverenim majkama koje su ih češljale, zveckajući ključevima na putu do svojih četvorotočkaša parkiranih uz ivičnjak i uzvikujući pitanja

11

svom porodu o violinama i školskim rančevima; očeve, nešto sređenije – čak uredno doterane – u tamnim odelima, koji su za sobom čvrsto zatvarali vrata baštenskih kapija (nešto što majke nikada nisu radile) i koji bi, istog trenutka kada bi brava škljocnula iza njih, zaboravljali na hranom umrljane dečje stolice i prosute žitne pahuljice u kuhinji, koncentrišući se jedino na dan koji sledi i kolebanje tržišta novca dok užurbano idu ka Sitiju. Muškarce koji su dosta nalikovali Dejvidu, razmišljala sam dok sam stajala tamo, zadovoljna, za promenu, što imam uza se čoveka koji se uklapa. Koji ispunjava očekivanja. Ni nalik Adamu. Dejvid je bio lekar opšte prakse, s besprekorno urednom ordinacijom u Sloan stritu, prema kojoj je – pod uslovom da je uhvatio autobus – bez sumnje već sada koračao. Na zadatku lečenja bogate klijentele, na putu ka hirurškoj ordinaciji s hrastovom oplatom, u kojoj je njegov pokojni teča Hju, Gertrudin muž, držao lekarsku praksu pre njega, i Hjuov otac pre toga; ka prostranim prostorijama za konsultacije na drugom spratu koje su, dobro osvetljene i opremljene skupocenim nameštajem, bile okružene guči i armani radnjama, što je, kako sam često peckala Dejvida, garantovalo lepo obučenu i bogatu klijentelu. Ali, kako je Dejvid znao često da mi odgovori, novac nije mogao da reši sve, i čirevi na zadnjici su čirevi na zadnjici, bez obzira na čijem dupetu se nalaze. Ni sjaj njegovog stola od mahagonija ni toplina njegovih persijskih tepiha, ustrajavao bi, nisu mogli da učine njihovo odstranjivanje glamuroznim, ma koliko ukusan bio donji veš koji se svlačio da ih otkrije. Belgravija je dakle bila njegovo bunjište; i mada bi možda bilo uzvišenije i duševnije služiti sirotinji, probijati se kroz krcatu čekaonicu po kojoj mile bube i dupke punu pušača s terminalnim stadijumom raka pluća, da bi se stiglo do ordinacije u Pekamu veličine ostave za metle, ljudi su se razboljevali i u ovom delu sveta, i on nije bio ništa manje savestan i radan od svojih kolega na drugoj strani grada. Da, imao je raskošne radne prostorije, ali činio je sve što je bilo u njegovoj moći da spase pacijente nepotrebnog bola. I baš na tom mestu, u blizini njegove ordinacije u Sloan stritu, spasao je i mene. Na mnogo načina. Prva stvar koju sam primetila kod Dejvida bile su njegove oči, razrogačene od straha dok je trčao k meni, raširenih ruku, spreman da me

12

odgurne. – Pazite! – razdrao se, dok se izlog, onaj na Butsu,2 spremao da primi snažan udarac od uvezanog paketa cigli koji se zloslutno ljuljao s kraja kanapa i koji su rasejani radnici, kao kakvi nesposobnjakovići, dizali na skele iznad naših glava. Dok su cigle lebdele u vazduhu, njišući se, i zatim se opasno približile izlogu, Dejvid se istovremeno bacio na mene i Floru – taman kad se staklo rasprslo na komadiće. Dok smo ležali na trotoaru s Dejvidom preko nas, on je podigao pogled i stao da psuje radnike, što su bile prve i poslednje psovke koje sam od njega ikada čula. Srećom, staklo beše popadalo vertikalno i nije nas povredilo, ali Dejvid se nije time zadovoljio. Pošto se pridigao i pomogao nam da ustanemo, jednim pogledom je osmotrio dva uzdrhtala ženska čeljadeta ispred sebe – koja iz raznoraznih razloga nisu bila najboljeg zdravlja ni pre nego što se staklo razbilo – i insistirao da odemo s njim nazad do njegove ordinacije da bi nas pregledao. Usprotivila sam se, ali on je bio nepokolebljiv. – Verujte mi – rekao je – obe ste blede kao kreč. – Ne, zaista, dobro sam. – Onda nećete imati ništa protiv da vam izmerim puls? – Ne... ali mislim – oh, bože... – nesigurno se uhvatih za čelo. – Hvata vas nesvestica? Klimnuh glavom, i kako sam klonula, on mi pomože da ponovo sednem na rub trotoara u krajnje nedostojanstvenoj pozi, ovoga puta s glavom među kolenima u slivniku. Čučnuo je pored mene, s jednom rukom na mojim leđima, i naterao me da ostanem u tom položaju dobrih nekoliko minuta dok je ispuštao ohrabrujuće zvuke i podsećao me da dišem. U međuvremenu, Flora je, našavši se u neprilici, češala nogu i primetno crvenela. Začuđeni prolaznici su nas upitno zagledali, i još dok mi se mučnina nakupljala u želucu znala sam da ona razmišlja: „O, bože, molim te bože, samo da među ovim ljudima nije neko iz moje škole.“ Nakon te male ulične predstave, nisam baš bila u stanju da stanem na noge – bukvalno i figurativno – pa mi je Dejvid, praćen Florom, pomogao da dođem do njegovih prostorija u Sloan stritu iza ugla. Nalazile su se ispod jednog lučnog prolaza, skrajnute s ulice, i nadnosile se nad mračno

13

dvorište i sećam se kako sam, onako potresena, razmišljala da je mali trg u italijanskom stilu sa sve fontanom i egzotičnim palmama koji smo zaobišli pre nego što ćemo se popeti uz kameno stepenište na ulazu i proći kroz teška hrastova vrata bio baš prokleto trendi. Kada smo se našli unutra, u tihom holu od mermera, Dejvid klimnu glavom u znak pozdrava uniformisanom domaru i sprovede nas u jedan staromodni lift čija se harmonika-vrata zatvoriše iza nas, poput vrata zlatnog kaveza. Dizali smo se u tišini. Na drugom spratu, uglađena plavuša s recepcije istog trenutka ostavi Najdžela Dempstera3 i obasu nas pažnjom, što Flora i ja – sada već potpuno pod utiskom raskoši koja nas je okruživala – dočekasmo sa skrušenom zahvalnošću i oduševljenjem. Kako uđosmo u Dejvidovu sobu za konsultacije, duboki sjaj nameštaja, antički izgled petrolejki koje su visile s lamperije na zidu i česterfild kauč na koji mi je ponuđeno da sednem doprineli su tome da nas dve zanemimo i osetimo se bespomoćno. Moja ćerka i ja umemo da prepoznamo društvenu nadmoćnost kad je vidimo. Dejvid mi upravi lampicu u oči pa mi se pažljivo zagleda u lice. – Proveravam ima li sićušnih komadića stakla... – mrmljao je, sad mi se već unoseći u lice, pri tom stidljivo gvirkajući okolo. Osećala sam kako mi obrazi gore. – Ali u stvari... vi izgledate... savršeno. Na ove reči pocrvenela sam do ušiju i, na delić sekunde, on mi uhvati pogled. I tu je sve počelo, mislim. U očima. On pročisti grlo i brzo ode da pregleda Floru, koja se smestila na identičnom kauču na suprotnom kraju prostorije. To ne samo da mi je dalo priliku da povratim dah, već i da ga bolje osmotrim. Bože, bio je zgodan. Onako sagnut kraj nogu moje ćerke u svom besprekornom tamnosivom odelu – nesvestan činjenice da bi mogao da istegli kolena pantalona klečeći tako na tom orijentalnom tepihu – predstavljao je privlačan prizor. Kosa mu je bila plava i meka i začešljana unazad na prilično uglađen način, a njegovo usko, inteligentno lice, blago pocrnelo na nedavnom letovanju, beše tako koncentrisano da je odavalo izgled duboke brige. Flora je sedela ispred njega, tiha kao miš. – Obe delujete dobro – objavio je iznenada, skočivši gipko na noge.

14

Vratio je lampicu u lepu malu kožnu futrolu i oslonio se o ivicu stola, prekrštenih ruku, nogu elegantno ispruženih ispred sebe, prekrštenih kod članaka. Toplo nas je posmatrao. – Iako ste malo potresene. Ali ako bih morao da pogađam, vaše bledilo i malaksalost bih pripisao pre iscrpljenosti nego šoku od lomljenja tog stakla. Kada ste vas dve poslednji put jele? Pročistila sam grlo i nevoljno priznala da smo preskočile doručak. O, da, i ručak, zato što Flora zbog svojih jakih grčeva u stomaku nije mogla da učini ništa osim da leži dok sam ja bila preumorna da bih razmišljala o hrani jer sam čitave prethodne noći ostala budna pokušavajući da pišem. On se namršti. – Jasno mi je. I mislili ste, pošto ste probdeli čitavu noć, da bi mali odlazak u kupovinu do Najtsbridža mogao da vam pomogne da se povratite? Nasmejala sam se njegovoj ironiji i uzvratila mu istom merom. – Flori se svideo jedan par pantalona. Vojničke pantalone s džepovima od najveće važnosti, koje svaka mlada devojka mora da ima, a koje se ne mogu naći u manjim trgovinama. Bez njih, njen život ne bi bio potpun. Morali smo do Najtsbridža. – Tada nisam znala da nije roditelj i da će mu promaći poenta moje govorancije. Gledao me je zbunjeno i rekao da misli da je dobar doručak malo važniji od para pantalona i da bismo nas dve, pošto je već bio krenuo na ručak kad je bukvalno naleteo na nas, mogle da odemo zajedno s njim do Starbaksa na kafu i sendviče. Sve je to, naravno, daleko prevazilazilo dužnosti i obaveze jednog lekara opšte prakse, ali kako mi je kasnije objasnio – mnogo kasnije, u krevetu u Fulamu – iza šoka i ranjivosti koje sam ispoljila toga dana on je ugledao nešto drugo. Nešto što me je činilo najboljim predstavnikom one vrste žena – bledih, tananih i prozračnih, s dugim crnim uvojcima – za koje nije bio ni svestan da mu se sviđaju. I kako nije imao običaj da podleže toj vrsti nezemaljskog šarma, bio je prilično zaintrigiran, ne samo da me pregleda i proveri jesam li se igde ogrebala već i da to proprati konkretnom negom u vidu obroka. Topla čokolada i palačinke s jajima i majonezom u izlogu osunčanog kafea behu prava poslastica, te smo Flora i ja halapljivo navalile na jelo

15

dok su čestice prašine lebdele u sunčevim zracima koji su se razlivali oko nas. Kasnije, nakon što se povratila, vrteći se neprestano u visokoj barskoj stolici, moja ćerka je objavila da će skoknuti do Gepa da rezerviše pantalone. Obećavši da se neće zadržati duže od dvadeset minuta, ona nestade, oslobađajući pozornicu Dejvidu da iskoristi to vreme – sad mi je to odjednom jasno, kad se osvrnem unazad – da mi iskamči obećanje kako ću mu dopustiti da mi još malo povrati nivo šećera u krvi sledeće večeri u restoranu po njegovom izboru. Te sledeće večeri, nakon večere, odveo me je u krevet. U moj krevet u Fulamu, što ga je učinilo jedinim čovekom koji je zauzeo mesto na levoj strani najpovoljnije kupljenog artikla na letnjoj rasprodaji kod Hilsa otkako ga je moj bivši muž Adam ostavio upražnjenim. Sve je to načisto bacilo u vodu jednu moju dugo održavanu teoriju koja je glasila da ću, ako ikada i sretnem nekoga koji će mi se toliko dopasti da ga pustim u krevet, naterati tog tipa da obleće oko mene mesecima iz straha da ne načinim istu grešku. Pa ipak, posle našeg prvog sastanka – samo trideset šest sati posle našeg prvog susreta zapravo – on je bio tu pored mene, i znala sam da nije u pitanju nikakva greška. Želja za seksom bila je očigledna – oboma nam je to iznenada postalo jasno, već posle prvih nekoliko minuta pošto smo se našli – ali kada me je uhvatio podruku ispred italijanskog restorana te večeri i poveo me onako po kiši preko ulice do taksija, majstorski manevrišući kroz saobraćajnu gužvu, bila sam iznenađena otkrićem da, ne samo što mi svi nervni završeci trepere, već i da sam ludo zaljubljena u čoveka kojeg jedva poznajem. Srećom, on je osećao isto, i godinu dana kasnije – gotovo do u dan – evo nas tu, pred venčanjem i zajedničkom budućnošću. Dejvid se uselio u moju malu, slatku kuću u Fulamu, punu narodne radinosti i jastučića razbacanih na sve strane, simpatičnog krša i rasklimanog nameštaja od borovine, i ostavio svoj prostrani, minimalistički, džejmsbondovski stan u Ajlingtonu. Što je, s praktične strane, imalo smisla jer je Ajlington bio predaleko da bi Flora odande išla u školu; bez obzira na to, u mojim očima, bio je to još jedan znak njegove ljubavi. Plan je bio da se uzmemo na jesen, da prodamo obe nekretnine i preselimo se kraj olistalog Furlingema gde će se, po Dejvidovim predviđanjima, u bašti

16

uskoro naći jedna kolevka, dečji bazenčić i, nešto kasnije, tricikl ili dva. Sve me je to, da budem iskrena, navelo da poželim da se uštinem. Zapravo, to me je, kao što sam poverila svojoj sestri Kler, nekoliko nedelja nakon incidenta u Sloan stritu i večere u italijanskom restoranu, i s Dejvidom koji se uselio u moju kućicu u Fulamu, gotovo navelo da poželim da poverujem da Neko Odozgo gleda i na mene. Tada smo sedele u njenoj kuhinji, štrpkajući kolač od šargarepe koji je tobože napravila za klince. – Mislim, stvarno, Kler, s obzirom na sve... – S obzirom na šta? – uzvratila je, pljuckajući mrvice svuda unaokolo. – Pa, s obzirom na to da je u poslednjih nekoliko godina bilo trenutaka kada sam počinjala da se pitam je li moje dalje bitisanje na ovom svetu ikome od koristi – naročito meni samoj – to što se osećam kao pretendentkinja za titulu najsrećnije žene na svetu sigurno se graniči sa čudom, zar ne? Kler je složila svoju čuvenu facu: spuštenih uglova usana, zategnutih mišića na vratu, klateći glavom sumnjičavo s jedne na drugu stranu. Ali na kraju se složila da, uzimajući u obzir moje društveno poreklo, to verovatno jeste bilo to. Vratila je poklopac na činiju s kolačem. Graniči se sa čudom.

17

2.

S

ada sam bila na putu do Klerine kuće, pošto sam ispratila Dejvida i Floru na posao, odnosno u školu, i ubacila kašike i činije od žitnih pahuljica u sudoperu. Moram priznati da nisam stigla da se popnem na sprat i ugasim svetlo, rastvorim zavese ili očistim klozet, ali za sve to će biti dovoljno vremena kasnije, odlučila sam dok sam zamicala iza ugla žureći do sestre da joj saopštim novosti. Kler je živela tri ulice dalje od mene, u mnogo višoj, elegantnijoj gradskoj kući krem boje – na tri sprata, s podrumom i zelenom baštom ograđenom zidom – u kojoj je ona mnogo duže boravila. Kada sam napokon ostavila Adama, geografski sam se približila njoj, kupivši kuću koja je bukvalno bila iza ugla, besramno se držeći u blizini malog ali jakog ostatka porodice koji sam u njoj imala: moja starija seka, moj oslonac, koja je, još kad je prvi put ugledala Adama pre toliko godina, prekrstila ruke i objavila: – On je govno prvog reda, Anabela. Nemoj ništa da imaš s njim. Ja sam, prirodno, imala sve s njim, i ona je morala da ublaži svoj ton. – Pa, ne, dobro – ustuknula je umorno, videći mi zvezde u očima i medaljon u obliku srca s njegovom fotografijom oko vrata, za ime boga. – Nije potpuno govno, i zgodan je, priznajem, ali je klinac, Ani, koji izgleda i ponaša se kao štene irskog setera. Moraćeš redovno da ga hraniš i izvodiš u šetnju, ali čim mu budeš okrenula leđa, on će odšetati za bilo kim drugim ko mu zazvecka povocem. I ja sam bila ponosna što sam joj dokazala da greši. Bila sam ponosna što sam izlazila s njim tri veličanstvene monogamne godine i što me je zaprosio na jednoj havajskoj plaži i što sam se udala tamo, bosonoga, s cvećem u kosi, tri dana kasnije. Vratila sam se kući kao ponosna vlasnica zanosnog muža glumca koji obećava, s dragim malim prstenom ukrašenim sićušnim biserima, s iznajmljenim stanom u Čizviku i vaučerom za kupovinu kod Pitera Džonsa. Takođe sam očekivala i bebu, sve to pre moje sestre – četiri godine starije od mene, pri tom – koja je tek polazila sa starta. Pa ipak, kao i uvek, njena predviđanja su se pokazala užasno tačnim. Počeo je da švrlja kad je meni stomak narastao do zuba, da guta očima

18

konobarice dok sam ja bila u devetom mesecu i da bezočno flertuje s asistentkinjom u prodavnici opreme za bebe dok smo kupovali prostirku za prepovijanje. Povlačio se kad bih dojila dete i, pošto beše pročitao neki članak koji ga je informisao da će se možda osećati isključeno u takvoj situaciji, odmah je potražio utehu u oskudno osvetljenim restoranima i raznim nižerazrednim glumicama. Redovno je odlazio na pozorišne turneje dok je Flora bila beba, da bi konačno, baš njenog prvog dana škole, otperjao u Lion s mlađanom zaljubljenicom u biciklizam po imenu Sandra koja ga je drage volje upoznala s čarima Tur de Fransa. Vratio se nedelju dana kasnije – uletevši bez trunke srama na zadnja vrata, pristavljajući čajnik kao da je bio skoknuo do novinarnice – i priznao mi zadihano da tokom trke učesnici nemaju vremena za piš-pauzu, već piške u svoje šortseve od materijala koji ne zadržava vlagu da ne bi izgubili dragocene sekunde. Što ga je u kratkim crtama savršeno opisivalo, kako smo Kler i ja diskutovale kasnije: ne mogu sad da stanem, već kasnim, možda iskrsne neka lepa devojka iza ugle, bolje da pišam u pantalone za svaki slučaj. I šta je mene uopšte privuklo tom čoveku, zapitaćete se možda? Pa, osim sjajnog crnpurastog izgleda, tamnih romskih kovrdža i šarma koji bi naterao ptice da popadaju s drveća, postojala je i ta njegova jaka gravitaciona sila. Kao da će sve vredno dešavanja desiti baš u njegovoj blizini. Harizma, verujem da se to tako zove, a jednoj devetnaestogodišnjoj farmerovoj kćeri iz Devona, koja je pod provodom podrazumevala izlazak na turu pića u lokalnom pabu u društvu drugarica koje poznaje čitav život, njegova harizma nekoga ko živi u Londonu i putuje svetom sa svojom pozorišnom trupom bila je prilično neodoljiva. Adam je prvobitno došao u naš trgovački gradić na jugozapadu Engleske sa Šekspirovom predstavom Bura. Ostavio me je bez daha svojim tumačenjem Ferdinanda, svojim zažarenim smeđim očima, elokventnom retorikom, šepurenjem na sceni i van nje i svojim strašno tesnim dubletom i helankama. – Oh, vrli novi svet – oduševljavala sam se zajedno s Mirandom – koji u sebi ima takve ljude. – Nakon predstave napustila sam sedište u zanosu, dok su mi ruke bridele od aplauza, odlučna u nameri da odem iza scene i vidim ga.

19

– Ideš iza scene? – uzviknuše Kler i moja najbolja drugarica Rozi, gledajući me užasnuto. – Nije ti ovo Druri Lejn,4 znaš. U pitanju je samo predstava putujućeg pozorišta u Tavistoku, zaboga miloga. Misliće da si šenula! Šenula ili ne, otišla sam, a one su ostale da me sačekaju u kolima, iznenađene mojim odsustvom sramežljivosti, smejuljeći se kriomice dok su posmatrale kako prilazim vratima scene. Ali nisu računali na Adamov ego, koji beše veliki kao Ric. Komplimente koje sam izrekla zamuckujući nije prihvatio ni sa sramežljivošću ni s podsmehom, već kao nešto što mu po prirodi sleduje kao sledećem Olivijeu. Sećam se da se isprva zarumeneo od zadovoljstva i stao da namešta svoje helanke da bi me zatim pozvao u malenu garderobu. Bila je prepuna glumaca, ali on me je svima predstavio jednim teatralnim pokretom ruke, a zatim, bez daljeg odlaganja, saterao u ćošak i uputio mi pogled pun nedvosmislene požude. Dok sam se davila u njemu, osećajući kako mi njegove oči bukvalno sažežu trepavice, on se nagnuo do mog uva i šapatom me pozvao da mu se te večeri pridružim na večeri. – Ali ti ga ne poznaješ! – blenula je Kler zaprepašćeno u mene dok je užurbano spuštala prozor na vozačkoj strani puštajući dim napolje nakon što sam se ja trkom vratila do parkinga da podnesem izveštaj. – Mogao bi da bude bilo ko! – Ali on nije bilo ko, znamo to. On je sjajan mladi glumac u usponu i... – Je li ti on to rekao? – zahtevala je. – Pa, jeste. Kako bilo, idemo tu iza ugla do La Kasate – dodadoh ležerno. – La Kasata! – vrisnuše njih dve uglas. Rozine oči koje su me posmatrale preko Klerinog ramena behu ogromne i mogla sam da primetim da je impresionirana. Bio je to jedini restoran u gradu koji je imao stolnjake. – Šta da kažem mami? – prosiktala je Kler. – Reci joj da me je neko pozvao da izađemo, ali joj nemoj reći da sam ja njega startovala – dodadoh brzo. – Samo kaži... oh, reci joj da me je on spazio u publici i... i poslao mi poruku. Nešto u tom fazonu. – Bože, daj mi snage – prevrnu Kler očima. – Primetio ju je u publici i pogledi im se sretoše preko dirigentske palice. – Grubo je cimnula menjač

20

našeg prastarog eskorta i pojurila niz put. – Gledaš previše filmova! – doviknula je. Stvarno jesam, kao i Adam, naročito onaj u kojem vodeći glumac obara s nogu svoju očaranu obožavateljku koja onda, zaljubljena do ušiju, napušta lokalnu tehničku školu i prati ga svuda po zemlji, sedi u hladnim salama lokalnih domova kulture pušeći žitan u crnoj rolci, i pomaže mu da uvežba tekst. Bila sam prisutna na svakoj predstavi, uvek u prvom redu, uvek kao šaptač, a zatim, tokom dana, kada mu nisam bila potrebna da sufliram na probama, čekala bih ga u nekom otrcanom motelu pišući kratke priče da prekratim vreme. Jednu ili dve je objavio časopis Vumans Raulm, što nam je pomagalo da plaćamo prenoćište, i tek ponekad bi moja priča dostigla maglovite visine Vumans Ouna. Pretpostavljam, ovako u retrospektivi, da je to bila jedina produktivna stvar koja je proizašla iz naše veze, osim Flore. Te rane godine poslužile su kao katalizator za moje spisateljsko umeće, i najveći deo vremena provodila sam izležavajući se u pamučnoj posteljini u prohladnim sobama u primorskim gradovima i pišući priče. Uprkos užasnutosti moje porodice – moje majke, koja je, ostavši sama nakon očeve smrti, prekorevala sebe što me je prepustila lutanju, što otac ne bi uradio – čvrsto sam verovala, i još uvek verujem, da me je Adam voleo. Kao i Floru. U pitanju je bilo samo to što on nije bio stvoren za brak. Prosto nije mogao a da se ne zaljubi u drugu ženu. Naš raskid je bio postepen. Postojala je prva faza u našem braku, kada sam znala za neverstvo i patila, ali sam ga volela toliko da nisam mogla ništa da učinim povodom toga. Posle nje je usledila druga faza, kada sam mu rekla sve u lice, a on molio za oprost obećavajući da se to nikada neće ponoviti, i ja mu poverovala. Do sledećeg ćorsokaka došli smo kada je meni postalo jasno da se to nikada neće okončati, ali sam ga još uvek suviše volela da bih spakovala stvari i otišla. Na kraju sam, međutim – ovde se radi o tolikom broju godina da me je sram – smogla snage da odvedem Floru i odem da živim negde drugde. Platila sam kaparu za malu kuću u Fulamu od nešto novca koji mi otac beše ostavio, i saopštila Adamu da je među nama zauvek gotovo. Nije mi poverovao, ali sačekala sam dok nije otišao na probu i odvukla kofere niza stepenice i, gušeći se u suzama,

21

otišla do kola s Florom koja se tužno vukla za mnom. Adam nas je svakodnevno posećivao; u stvari, praktično je kampovao u dvorištu ispred naše kuće. Dolazio je tobože da vidi Floru, na čemu sam bila zahvalna, ali zapravo je dolazio da vidi mene, i pokuša da me opet pridobije i navede da mu se vratim. Bio je iskreno zbunjen onim što je on smatrao krajnje preteranom reakcijom, i nije mu bilo jasno zašto me je nekoliko izleta s drugim ženama navelo da otperjam tako iznenada i zatražim razvod braka. – Ali, Ani, ti si moja žena! Ti si bukvalno jedina osoba na svetu osim Flore koju stvarno volim, to valjda znaš – jadikovao je, dok su papiri za razvod ležali na mom kuhinjskom stolu čekajući njegov potpis. Bio je poput deteta dok je stajao tamo, razrogačenih očiju i iskreno potresen. – Oduvek sam samo tebe voleo, Ani. Nemoj to da mi radiš! Ja njemu da radim, pazi to. Ali tad sam već bila upoznala Dejvida. Upravo. I bila sam malo jača, redovno jela, i spavala malo više. Gard mi nije bio toliko spušten. Kiselo sam se nasmejala. – Žao mi je, Adame, ja sam u pitanju. Znam. Moja krivica. Smatraj me staromodnom ako hoćeš, ali verujem u monogamiju. On uzdahnu i počeša se po glavi. Onda zavrte glavom u neverici. – Ludilo. Tako malograđanski. Tako buržujski, Ani, i veoma neodgovorno, mogao bih da dodam. Nas dvoje imamo ćerku, ako nisi primetila, jedanaestogodišnje dete koje gleda šta mi radimo. Šta misliš, kakav ćeš primer da joj daš time što napuštaš naš brak? Koje moralne vrednosti joj sada prenosiš, hmm? Osim toga, šta misliš, koliko ima oženjenih muškaraca koji ne varaju svoje žene tu i tamo? Ne mnogo, mogu ti reći – frknu prezrivo – iako možda tvrde suprotno. Ja sam bar iskren, zaboga. Bar te ne lažem! – Volela bih da si me lagao – odvratih umorno. – Ani, muškarci su drugačiji – objasnio je strpljivo. – To ti je do sada valjda postalo jasno? Drugačiji hormoni, drugačiji genetski sklop, drugačije potrebe. Ostati veran jednoj ženi do kraja života, koliko god je muškarac voleo, užasno je, užasno teško. Ali ja te zaista volim, Ani, kunem ti se, i uvek sam samo tebe voleo, uprkos mom strahovito lošem učinku u bračnim analima. – Zastao je. Počešao se po glavi. – Nemaš ništa protiv da

22

pozajmim motornu kosilicu? Trepnula sam. – Kosilicu? – Fransinin travnjak je zarastao i mora da se pokosi. Igra Titaniju mome Oberonu, pa sam trenutno kod nje, pošto sam otkazao stan. Nisam mogao da izdržim da boravim tamo bez tebe i Flore – dobaci mi tužan pogled – pa sam prešao kod nje. Obećao sam da ću joj malo pomoći. Znaš, po kući. Umesto da plaćam stanarinu. – Trenutno? – prekrstila sam ruke i izvila obrvama. – Da, samo odsedam trenutno, Ani – reče uvređeno. – U gostinjskoj sobi? – Pa, ne... – oklevao je. – Ona nema gostinjsku sobu. Ali šta sad, nije ništa ozbiljno. Nasmeših se. – Kosilica je u šupi, Adame. Posluži se. I tako je otišao. Besan. Iskreno uvređen. Čvrsto ubeđen da sam ja kriva strana. Kako sam mogla da ga ostavim? Kako sam mogla da odem od njega i ostavim ga bez doma? I šta je on trebalo da učini, za ime boga, u tako zlom času, osim da se privije uz drugo ljudsko telo u potrazi za toplinom i utehom? Znala sam i ja da je mrvica onoga što je rekao bilo istina. Da se mnoštvo muževa tako ponaša, i da niko od njih nije tako iskren kao Adam. I mnoštvo žena pristaje na takve brakove, svugde: žene u blokovima solitera koje tupo zure u TV ekrane čekajući povratak oca petoro dece koji je noć proveo u naručju neke konobarice; u predgrađu među zelenilom, zureći u oronule zidove spavaće sobe dok direktor firme traži svoje cipele u spavaćoj sobi svoje sekretarice; u otmenom Holand Parku, pretvaraju se da čitaju Interiors u salonu dok stazom odzvanjaju koraci ministra koji se vraća iz zagrljaja svoje mlade pomoćnice. Nisam s podsmehom gledala na te žene, znajući koliko je lakše miriti se s tim, jer sam se i sama mirila neko vreme. Dobro, godinama. Jedanaest godina. Pravila se da ne primećujem. Ali kada je Flora dovoljno odrasla da i sama shvati kako stvari stoje, i kada nije htela da ne primeti već me je zapanjeno gledala svojim smeđim očima kad bismo čule kako se njegov ključ okreće u bravi mnogo posle deset uveče dok smo sedele gledajući vesti zajedno, i kada smo ga, jednom prilikom, čule čak i kako nekome ispred vrata šapuće laku noć, znala sam da moram

23

da pobegnem s ono malo ponosa što mi je preostalo. Zbog nje. Ali bilo je teško. Prokleto teško. Jer sam ga volela. I baš kad sam se pitala da li je ponos tako važna stvar, i da li je važnije ostati uz čoveka koga voliš čak i ako on ima manje obraza od uličnog mačora, pojavio se Dejvid. I spasao nas. Taman na vreme. Stigao je, kao što je Kler često govorila, kao Sedmi konjički puk, taman kad sam ja bila na izmaku snage. Taman kad se moja porodica pitala, s užasom zadržavajući dah, da li ću se vratiti Adamu. Sada dok sam otvarala Klerinu kapiju od kovanog gvožđa i saginjala se ispod drveta magnolije u njenom dvorištu ispred kuće, setila sam se izraza njenog lica u trenutku kad sam je stidljivo upoznala s Dejvidom. Na njemu se ogledalo olakšanje. U stvari, za tren sam pomislila da će pasti na kolena i početi da mu ljubi manšete na pantalonama. Pozvonila sam i začula oštar topot visokih potpetica kako odzvanja hodnikom. Trenutak kasnije vrata se otvoriše i na njima je stajala Kler, crne kose skupljene u punđu, pod punom šminkom i u elegantnom sivom džozef odelu. Digla je nos, ali zato što su na njemu stajale naočare njenog muža koje joj behu nekoliko brojeva veće. Jer bilo je zgodno, kao što je imala običaj zajedljivo da primeti, to što su delili bar istu dioptriju, ako već ništa drugo. – O, to si ti. Okrenula se i brzim korakom pošla nazad u kuhinju. Nisam se uvredila. Tipičan ranojutarnji pozdrav od žene čiji je muž već otišao na posao, dvoje dece u školu, i koja na kašičicu hrani treće dok i sama pokušava da stigne do Sitija. – Nezgodan trenutak? – doviknuh, zatvarajući vrata za sobom. – Mislila sam da petkom ideš kasnije na posao? – Ne ovog petka – uzvrati. – Održava se sastanak partnera pa moram da prisustvujem. Krećem za deset minuta. Pošla sam za njom u kuhinju odakle je dopiralo kmečanje i gde je Henri, njen najmlađi sin, nestrpljivo lupao kašikom u svojoj visokoj stolici za hranjenje, iznerviran što je dotok hrane prekinut. Zurila sam u neverici dok je Kler hitro navlačila beli čaršav preko glave i provlačila ruke kroz par rupa na njemu.

24

– Za šta to služi? – Ja sam je napravila. Majkl je naziva mojom kukuljicom. Navlačim je dok hranim decu. Zakikotala sam se. – Čudi me da nemaš rukavice i hiruršku masku. – Oh, ne izazivaj me. U prošlosti sam koristila i baštenske rukavice, zašto ne i masku? Privukla je stolicu za mene i sela na svoju, prihvatajući se ponovo kašike dok je Henri otvarao usta, zatvarao usta, gutao, otvarao usta, zatvarao usta, gutao, brže nego što je ona uspevala da postigne. – Baš ima zdrav apetit – usudih se da primetim, sedajući za savršeno čist sto, već očišćen od aktivnosti oko doručka, osim vaze s lalama i Henrijeve činije. Toliko drugačiji od mog, pomislih, s razbacanim kutijama od žitarica, zgužvanim salvetama, knjigama s „ušima“ veličine psećih, i gomilama računa i reklama koji na njemu spokojno tavore. – Mora – odgovori ona mračno. – Jadničak. Zna da bi to mogao biti jedini pošten obrok koji će danas dobiti. Imaće sreće ako Dona uspe da se odvoji od mobilnog telefona i Kauntdauna5 da mu dobaci neku koricu, pa gleda da zguta što više dok može. – Hajde, znaš da nije baš tako – počeh da je umirujem. – Dona sjajno obavlja svoj posao. Majkl mi je baš pričao pre neki dan koliko vam vredi kao ispomoć. – O, da, baš je prokleto neprocenjivo vredna ispomoć, naročito s njegove tačke gledišta. Kada bi ti imala nekoga ko pomno sluša svaku tvoju reč i smeje se tvojim forama i usrdno nudi da ti ispegla pantalone, i ti bi ga smatrala vrednom ispomoći. – To sad izmišljaš u hodu – rekoh hladno. – Dona ne zarezuje Majkla dva posto, i obrnuto. Samo si razdražljiva. – Znači, ja sam razdražljiva? Ah. A zašto bih bila razdražljiva, moliću lepo? – Kler... – uzdahnula sam. – Zato što je moj muž uhvaćen kako pijan zadiže suknju svojoj savetnici za berzansko poslovanje na božićnoj zabavi dok se ostatak njegovog odeljenja kikotao i posmatrao? Naočigled svih na plesnom podijumu, a zatim i u garderobi iza kaputa dok su ljudi uzimali svoje šalove od kašmira.

25

Tu su, kako saznajem od jednog od svojih pouzdanih izvora, njih dvoje na kraju završili. Na lepljivom tepihu. – Oči joj se razrogačiše. – Ali to svakako nije razlog da budem razdražljiva, Ani? – Niko ga nije uhvatio – rekoh strpljivo – već je sâm priznao, i jedini razlog zbog kojeg ljudi preuveličavaju celu stvar jeste taj što ih ti izazivaš. Neprestano govoriš svima da znaš za to, i da ti ne smeta, i da misliš da je dobro što je to izašlo na videlo, pa gledaju da ti serviraju još neki detalj. A jedini razlog zbog kojeg ti je on rekao jeste taj što ga krivica ubija. Uglavnom, on je bio pijan, to je bila jednokratna spojka, i desilo se pre nekoliko meseci a ti još uvek ne prestaješ da kukaš. Kada ćeš mu oprostiti, Kler? Ustadoh nestrpljivo i napunih čajnik. Ona odloži kašiku. – Oh, misliš da bi trebalo, je l’ da? Kao što si ti radila svih tih godina s Adamom? Da mu progledam kroz prste i kažem: hej, baš me briga? Kreši koga god hoćeš, dragi, ja ću uvek biti tu? Henri je ozlojeđeno kmečao i mahao rukama. Ona ponovo uze kašiku. – Ne – odgovorih mirno. – Ne mislim. A ako se samo o tome radi, Kler, o tvom strahu da se ne pretvoriš u mene, onda ti moram reći da su šanse za tako nešto veoma male. Ti si mnogo jača nego ja i ni približno toliko glupa. Okrenuh se i pogledah je prkosno. Ona je zurila u mene, a dve crvene fleke razlivale su joj se obrazima. Iznenada obesi ramenima i uzdahnu. – Dobro – pokunji se. – Izvini. Nisam tako mislila. Nisam mislila da si glupa. Samo... pa, to me izjeda iznutra, Ani. Svaki put kad me dodirne. A i ne mislim o tome stalno, samo kad on poželi seks. Kao jutros, na primer. Oboje smo se rano probudili, i s obzirom na to da imamo dosta posla i da su naša sve pronicljivija deca koja imaju običaj da banu u najnezgodnijem trenutku za promenu čvrsto spavala, to je trebalo da bude idealna prilika. Ali nekako – prosto nisam mogla. Zamišljam njegove ruke kako je grle. Zamišljam kako je ljubi i... – Napusti ga onda – prekidoh je oštro. Blenula je u mene. Prasnu u smeh. – Oh, nemoj da si blesava. Ne mogu to da učinim. – Zašto ne? – Pa, tu su deca, i kuća, i sve, i...

26

– Upravo tako, i zato zaboravi – tresnuh šolju s kafom ispred nje, prolivajući pola. – Do đavola, Kler, seks za jednu noć. Pola seksa za jednu noć, čak i četvrtina, peting koji nije odveo nikuda osim do zadnjeg dela garderobe. Nemoj da upropastiš ostatak svog bračnog života zbog toga! – Vidiš – reče sumorno, odmah posežući za salvetama da pokupi kafu koju sam prosula – u tome jeste problem. U tome je razlika između mene i tebe. Ja ne mogu da oprostim. Ne mogu da zaboravim. I kad smo već kod toga, između Done i Majkla nema ničega. Nema uzavrelih pogleda s njene strane niti značajnih s njegove. Majkl nije nimalo zainteresovan. Bože, toliko strepi od mene trenutno da čak izlazi iz sobe kako ga ne bih optužila da flertuje s tom devojkom. Samo... pa, ja sam u pitanju. Sada sam paranoična, i ne mogu da ne mislim kako će se to ponoviti. I da će sledeći put biti ozbiljnije. I da ću biti ostavljena sa četvoro dece ispod dvanaest godina jer nisam pazila i stalno sam se potucala po sastancima. Jer nisam bila pored svog muža. Nisam sređivala nokte, ili održavala vitku liniju u fitnes centru, ili se šišala kod Majkldžona. – Oh, misliš kao mi ostale majke i domaćice? – upitah otrovno. – Ne, nisam ni na to mislila. Znam da ti nisi. – Pređe rukom preko svoje savršene punđe. – Samo... pa, pitam se da li sam ja kriva. Zbog Majkla i te devojke. Jer previše radim, previše obaveza preuzimam na sebe, i ne primećujem da sve puca po šavovima. Ta zabava se održala godinu dana nakon Henrijevog rođenja, znaš, Ani, i još sam ga bila dojila noću, za boga miloga. Ali zašto? Zašto sam to radila? Šta sam pokušavala da dokažem time što sam skidajući svoje armani odelo odmah poturala dojku detetu? I zašto sam uopšte odlučila da rodim četvrto dete u mojim godinama? Gde mi je bila pamet? Previše sam stara, previše umorna i previše razdražljiva. Bože, za nekoliko godina mogla bih da uđem u menopauzu, a i pored toga sam insistirala da ga rodim. Insistirala na tome da dokažem da istovremeno mogu da budem savršena majka i uspešan investicioni bankar, i... pa, da budem iskrena, Flora bi bila bolja majka od mene. Počela joj je menstruacija, zar ne? I mlada je i puna snage? Takve je majka priroda imala na umu za majčinstvo, ne sasušenu staru vešticu poput mene. – Samo si premorena – rekoh odlučno, podižući Henrija iz stolice, spuštajući ga u krilo. – I ko može da te krivi? Imaš toliko obaveza. –

27

Obrisala sam Henriju usta rubom njegove majice, na šta je Kler prebledela. – Slušaj – nastavih brzo. – Večeras bih ja mogla da pričuvam decu. Zašto Majkl i ti ne biste negde izašli? Flora i ja ćemo ih čuvati. Slabašno se nasmešila i položila glavu na lakat. – Hvala ti. I u pravu si, potreban mi je odmor, ali ne večeras. Večeras Beki ima predstavu u školi i ja moram da prisustvujem i budem dobra majka koja dolazi da gleda svoju ćerku. Glumi pacova, po svemu sudeći, i stvarno je besna što Amanda Rid glumi Čarobnog Frulaša. Kaže da je to zato što nije naučila da svira flautu, za šta sam naravno ja kriva jer je, budući da sam previše zahtevna majka, ne smatram pravim instrumentom. Ne, ne, moja ćerka mora da svira čelo, koji je tako ogroman da jedva tu prokletinju može da smesti između nogu da bi gudela na njoj. Za šta sam, ponovo, ja kriva – reče natmureno. – Da, pa, možeš sebi da prebacuješ i zbog toga ako želiš – rekoh razdragano, mazeći Henrija po glavi. – Mada, vidim da pozitivno utičeš na razvoj njihovih društvenih veština – pokazah glavom ka ćošku u kojem je, uredno poređan uza zid iza vrata, stajao komplet dečjih maljeva za kriket. – Otkud to? Za slučaj da Mali Lord Mnogozemljaš navrati i ostavi svoju vizitkartu? – Bilo bi lepo, zar ne? – reče čeznutljivo. – Beki onda ne bi ni morala da se školuje. Mogla bi samo da sedi na svom velelepnom imanju i slika akvarele ceo dan. Ne, Beki i Luk okrenu te maljeve naopako, nabiju ih pod pazuho i koriste kao štake. Najviše vole da se igraju bogalja. Zakikotala sam se. – Maštovito. – Veoma, a imaju čak i činiju za prosjačenje. Ipak, skupljaju sitniš za kompakt-diskove, ne za jadnu sirotinju. – Uzdahnu. – Ali dosta o meni i o mojoj disfunkcionalnoj porodici. Nisi došla na moja vrata ovako rano izjutra da bi slušala o mojim bračnim nevoljama i mojoj pohlepnoj deci. Šta je posredi? Još neka priča o lekaru, ljubavi tvog života? Proveli ste još neko veče u parku Batersi držeći se za ruke i deleći lepe trenutke? Ispričaj mi ponovo o tome kako ti je kupio sve one božanstvene ruže i zapalio sveće u kupatilu, taj divni, divni čovek, a njemu reci da je Majkl jedini put upalio sveću kad je nestalo struje. Hajde, nateraj me da balavim. – Ne – rekoh – nisam došla zbog sveća, ali... Oh, Kler, tako sam uzbuđena. – Nisam mogla da prikrijem ushićenje. – Znaš za njegovu tetku,

28

onu koja ga je odgajila? – Gertruda iz Onslou Gardensa? Imam sliku te žene u glavi, zamišljam je svu umotanu u krznene šalove s onim odvratnim lisičjim glavama na krajevima na kojima stoje malecni šeširi s velom, ali ne, nisam je upoznala. Što pitaš? – E pa, ona ima fantastičnu kuću u Kornvolu, blizu Roka. Baš na obali, uz rečni rukavac, otprilike kao u romanu Francuski potok – blizu mesta gde nas je tata vodio kad smo bile male. Sećaš se da smo tuda veslali čamcem? Kler zavrte glavom zamišljeno, dohvatajući aktovku. – Ne. – Videla si je jednom svakako, i stvar je u tome što je Gertruda toliko prokleto bogata i flegmatična da ta kuća zvrji prazna veći deo godine, a Dejvid kaže da je prilično siguran da će me ona pustiti da boravim u njoj preko leta! Kler prestade da trpa dokumente u tašnu i podiže glavu. – Blizu Roka? Ali to je sjajno. Znaš da ćemo ići tamo ove godine, zar ne? – Hoćete? – trepnuh. – Čekaj, zar nisi rekla da ti je Kornvola preko glave? Rekla si da ćeš, vidiš li još jedan zamak u pesku, da ga digneš u vazduh. – Jesam li? – načinila je facu kao da nema pojma o čemu pričam. – Mora da mi je naleteo PMS. – O, ne, definitivno idemo. Iznajmićemo isti onaj bungalov. Onaj koji smo delili s Mičelovima prošlog leta. Tako je mali da ne možeš da se okreneš u njemu, ali bezobrazno jeftin i – oh! Pa ti ćeš biti u komšiluku! U ogromnoj praznoj kući. – Uspravila se, zaboravivši na aktovku, i oči počeše da joj cakle. – Ovaj, da. Ali, vidiš... pa, nameravam da završim knjigu tamo. U... znaš, miru i tišini. – Oh, ali ti ćeš to očas posla, zar ne? Bože, koja sreća! Ima li baštu? – Mmm, da, ima. Ogromnu baštu, mislim, sa stazom koja se spušta do plaže. Ali, Kler... – Staza do plaže! – skiknula je. – Bogovski! Bože, Luk i Beki ima da podivljaju od sreće... možda možemo da uzmemo čamac? Džajls obožava jedrenje. Mogli bismo, zar ne? Znaš, da iznajmimo jedan zajedno? – Mmm, da možda – počešah se s nelagodom po vratu. – Ali ja ću naravno morati da radim.

29

– O, svakako, i mi ti nećemo previše smetati ali, Ani, kuća s praktično privatnom plažom! Bože, koji ulov. Baš ono što nam je svima potrebno u ovom trenutku, pravi odmor, ne puko stiskanje u nekoj naherenoj kolibi kraj mora. – Zgrabi minđuše iz pepeljare i uzbuđeno ih namesti u uši. Zinuh da se pobunim, pa se predomislih. Ona se najednom okrenu. Namršti se. – Čekaj, mislila sam da si napisala veći deo te knjige. Zar nisi rekla da si je završila? – Ne! – stadoh da crvenim, usplahirena. – Bože, zar sam to rekla? – Da, rekla si da te neko nazvao iz izdavačke kuće i da... – Oh, da, rekla sam da sam završila, ali u stvari sam napisala samo tri poglavlja! – Zašto si im onda rekla da si završila? – Zato što, kad je taj tip Sebastijan nazvao – trtljala sam – i rekao da mu se svideo početak i pitao može li da vidi ostatak, nisam baš mogla da kažem da je još nisam napisala, zar ne? – Zašto ne? – Pa, zato što je on pretpostavio da jesam! A nisam htela da ga odvratim, zar ne? Nisam htela da se ohladi. – I šta si rekla? – Rekla sam – pa, rekla sam da je u načelu gotovo, ali da treba još malo da doteram tekst. Malo da ga izglancam. I da će to možda potrajati nekoliko nedelja. Ali u stvari moram da napišem celu prokletinju! Kad sam već kod toga – spustih glas, preplašena – Dejvid to ne zna. – Ne zna šta? – Da sam tom tipu rekla da sam završila, a nisam. Namrštila se. – Ali... čekaj malo, Dejvid zna, zar ne? – O, da, on zna. Samo ne želim da sazna da sam lagala izdavača. – Zašto? – Zato što ne želim da pomisli da sam takva osoba! – ciknula sam. – Treba da se udam za njega, zaboga, Kler! – Pa, ti očito jesi takva osoba, pa što da ne zna to. – Baš ti hvala! Mnogo mi pomažeš, a ja samo kažem da mi treba malo prostora da radim, kao što ti radiš po ceo prokleti dan! – Dobro. – Izgledala je veoma ozlojeđeno. – Pa, naravno. Mi ćemo se

30

onda držati podalje. Nećemo ti smetati. – Ubaci novčanik u tašnu. – O, ne, nisam tako mislila – progunđah. – Samo... – oklevala sam. – Ne mogu da držim otvorena vrata. Ne mogu da kažem „dođite svi i ostanite koliko želite“. Moram malo da zapnem, jer... pa, ovo je moja velika prilika, Kler! Moj san da postanem čitani pisac jednoga dana, a ovo je prvi put da sam ponudila rukopis nekome ko je konačno pokazao interesovanje. A znaš koliko sam puta pokušavala. Klimnula je glavom. – Znam. – Ućutala se za trenutak. Na kraju je uzdahnula. – Dobro, a šta ćeš s Florom? Da li i ona treba da se drži podalje? Oklevala sam. – Mislila sam da bih mogla da joj nađem dadilju. – Nemoj biti smešna. Dvanaest joj je godina! Uostalom, rodbina joj je odmah iza ćoška. Mi ćemo je primiti. – O, ne, Kler, ne bih to mogla da učinim – rekoh užasnuto. – Imaš četvoro sopstvene dece, a to ti je jedini predah u godini. Ne, ne, nešto ću već da smislim. – Nemoj biti blesava – ostade uporna. – Jedno više se i ne primeti. Snaći ću se. Naša vrata su uvek otvorena – dodade pobožno, sada prosto odišući mučeništvom. – I krajnje smo opušteni. – Da. – Grickala sam nokte nervozno. – Videćemo. – O, bože, nisam htela da joj dugujem. Ne sad kad sam joj zabranila pristup svojoj vili s dve zvezdice. – Šta će biti s Dejvidom? – Dolaziće vikendom, ako bude mogao da se izvuče s posla. Ali on se u ovo doba godine razbija od posla. – Naravno. A ti moraš i venčanje da organizuješ, znaš – upozorila me, užurbano zakopčavajući sako. – Ne možeš sve da prepustiš Dejvidu, on je zauzet čovek. A za to je potrebno više vremena nego što misliš, treba postići gomilu stvari. Verovatno još nisi ni stigla da razmisliš gde da središ frizuru i poručiš cveće? – Ne. Nisam, baciću se na traženje – složih se, grizući nokat skoro do korena. Pored nje sam se uvek osećala kao da sam Florino godište. – I ne zaboravi da mama želi venčanje u crkvi. – Nisam zaboravila – brecnuh se.

31

Ona podiže obrve, i ja istog trenutka obesih glavu. Draga mama, koja se toliko iznervirala što sam se venčala onako bosonoga na plaži s Adamom i koja je, kada sam odvela Dejvida u Devon da ga upozna, sela u vindzor stolicu za ljuljanje kraj šporeta u kuhinji, prekrstila koščate ruke u krilu, pustila suzu, i rekla da sve što su tata i ona oduvek želeli jeste da vide svoje devojke srećne i udate, ali da su se oduvek nadali da ćemo se venčati u crkvi. Da li bi to bilo moguće ovoga puta? Uz božanski blagoslov, možda? Čak i pošto je tata na nebu? A mene je bilo tako sramota, jer nisam shvatala koliko sam je povredila prvi put, i koliko toga mi nikada nije rekla. Bila je bleda od šoka i brige kad sam se vratila s Havaja, ali nije me ukorila nijednom reči. Mobilni mi zazvoni u džepu od sakoa i ja se odsutno javih. Bio je to Dejvid. – Upravo sam nazvao Gertrudu, Ani, i rekla je da će joj biti drago da dođeš. – Oh! – Živnula sam malo. – Ne smeta joj? – Nimalo. Rekao sam ti, oduševljena je što će neko boraviti u kući, ali rekao sam joj da ćeš možda da svratiš ovog jutra, ako se slažeš. Je li to u redu? Znaš, da proćaskate o tome? – Naravno – sijala sam od sreće. – U koje vreme? – Oko deset – rekoh. – Odgovara? Pogledah na sat. – Savršeno. Prekidoh vezu i okrenuh se ka Kler, koja je nestala niz hodnik s Henrijem da pokupi poštu koja je upravo proletela kroz otvor na vratima. – Moram da idem – mrmljala je odsutno s vrata, prelistavajući koverte. – Takođe. – Ustala sam i dobacila joj pomirljiv osmeh. – Uhvatiću autobus, pa ću poći s tobom do stanice. – Nosiš li ovo? – Podigoh njenu aktovku. – Hvala. O, odlično. – Šta? – prinesoh joj aktovku. – Pismo od Džajlsa. Nestrpljivo ga otvori. Džajls, njen najstariji sin, boravio je u internatu i strašno joj nedostajao. Pređe brzo očima preko lista papira pa odjednom frknu. – Slušaj ovo. – Stade da čita povišenim glasom.

32

Draga mama, Juče smo ponovo izgubili, dvadeset dva prema nula. Ja sam bio na golu. Upravo smo završili s ručkom koji se sastojao od lazanja, ali koji je imao ukus noktiju, a sad imamo čas PSHE-a6 s upravnicom, koja samo priča o pranju zuba i seksu. Nadam se da NEĆE početi da crta testise. Voli te Džajls. Zakikotala sam se. – Jadna upravnica. – Vala baš – složila se. – Možeš li da zamisliš da si u prostoriji punoj pubertetlija koji ti se kikoću iza leđa dok se ti trudiš da što vernije predstaviš đoku i jaja na tabli? A nas dve mislimo da imamo problema. – Ubacila je pismo u džep i otvorila vrata. – Dona! – viknula je u pravcu stepeništa. – Otišla sam! – Dolazim! – začu se povik odozgo i nekoliko trenutaka kasnije na stepeništu se pojavi par širokih zvoncara od teksasa praćenih lepim pegavim licem i dugom plavom kosom. Henrijevo lice se ozarilo, kad se zagegao prema njoj. – Do-nnaa! – Ćao, prinče moj! – Podiže ga svojim dugim pocrnelim rukama i poljubi u nos. Henri poče da se cereka i da je hvata za kosu, a Kler se nasmeši. – Bar mu se sviđa – rekoh tiho u bašti pošto su se vrata zatvorila za nama. Pogledala me je, iznenađeno. – Oh, pa on je obožava. Zapravo, uopšte nisam ljubomorna. Previše volim svoju decu da bih bila uskih shvatanja u vezi s tim. Ne, ne, ushićena sam. – I nikad ne pomisliš... da bi radije bila na njenom mestu? Kad ga ostavljaš? – upitah oprezno dok sam je sledila niz stazu. – O, naravno, da pomislim. Svakoga jutra. – Okrenula se u neverici. – Bože, Ani, ne bih bila ljudsko biće kad ne bih to pomislila! Ali nije to tako jednostavno, zar ne? – Nasmešila mi se pokroviteljski dok je zatvarala baštenska vratanca koja lako kliknuše na mesto. Treptala sam zaslepljena jarkom sunčevom svetlošću. – Zar nije? – Još

33

uvek zbunjena, pođoh poslušno u korak za njom.

34

3.

D

akle – reče Kler, pružajući korak, dok joj se osmeh širio licem – uskoro će na tebe biti red, i ja ću morati tebe da tešim. Namrštila sam se. – Molim? – Bebe! – reče ona. – Dejvid i ti sigurno želite decu? – Oh. Oh, da. Pa, definitivno. On bi baš voleo da dobije dete, zapravo. U stvari, već pokušavamo. – Stvarno? – Ukipi se u mestu. Spusti mi ruku na mišicu. – Bože, baš sam se pitala. Koliko dugo? – Počeli smo ovog meseca. I samo zato što baš i nismo više tako mladi, ni ja ni on, a Dejvid je raspoložen, pa smo mislili da počnemo sad. – A venčanje je za samo dva meseca – rezonovala je – pa niko neće ni primetiti čak i ako budeš trudna. – Upravo tako. Niti će iko mariti za to, zar ne? U našim okolnostima? – upitah sa zebnjom. Ona zavrte glavom. – Neće. Čak ni mama. Biće oduševljena. To će ionako biti za uzak krug ljudi, najbliža rodbina? – Pa da, plus nekoliko prijatelja. Samo ručak u hotelu, mislim – rekoh neodređeno. Onda se nacerih. – I zato, da, nikad se ne zna, moglo bi se desiti da me tog dana, kao mladina sestra, uvlačiš u veoma tesnu venčanicu boje slonovače. – Ooo, nadam se da hoću – reče, gotovo trljajući ruke od veselja. – Znam da ne treba to da priznam, ali i te kako bih likovala ako se desi da ti budeš vezana za kuću s blizancima dok je moj Henri na bezbednoj udaljenosti u obdaništu. Pognula sam glavu i nasmešila se. Jedna od dobrih stvari u vezi s Kler bila je ta što je ona otvoreno priznavala sva negativna osećanja koja eventualno drži u sebi, što ih je nekako ublažavalo. Priznala je čak i da je, pošto je prethodno izludela od brige zbog moje katastrofalne situacije s Adamom i bila izvan sebe od sreće što ću se udati za Dejvida, ipak bila malčice ozlojeđena što on nije, na primer, običan računovođa ili pedikir, umesto što je uspešan lekar s privatnom ordinacijom u Belgraviji. Znala

35

sam i da je potajno uznemirena što ćemo, kada pristigne novac od prodaje Dejvidovog stana i moje kuće, moći sebi da priuštimo kuću veću od njene. Želela je da budem srećna, ali ne po cenu da moja sreća prevaziđe njenu, i da ne budem toliko imućna da moje bogatstvo premaši Majklov i njen zajednički dohodak. Nakon svega, ja sam ipak njena sestra i oduvek sam bila malo manje pametna i privlačna, i stoga bih morala da znam gde mi je mesto. Ja sam, na kraju krajeva, odbila da studiram na lokalnom koledžu zarad sociologije dok je ona bila student generacije na pravima na Kembridžu. Ona je u svojoj slobodnoj godini pozirala za Vog, dok sam ja radila u fabrici mars čokoladica. Istina, ja sam se prva udala – jedini moj korak ka preuzimanju vođstva – ali to je bila udaja za Adama: šarmantnog luzera čija se karijera sastojala više od plandovanja nego od rada. Ona se, s druge strane, udala za Majkla, još jednog studenta generacije na Kembridžu, i sada su je poznavaoci prilika u njenom poslu smatrali inteligentnom, inovativnom i uspešnim poznavaocem tržišta novca. I ja nikada nisam dovodila u pitanje takav poredak stvari. Znala sam, na primer, da bi ona volela da imam više dece, ali ne toliko kao ona. Znala sam da bi volela da ponovo nađem posao, ali nipošto u Sitiju, i verovatno da pišem kratke priče umesto romana. Nije mi želela ništa čime bih joj parirala u uspehu. Dok sam hodala trotoarom pored nje, posmatrajući kako njene crne visoke potpetice kočoperno i odlučno grabe napred, pročistila sam grlo, ne uspevši da se obuzdam. – Znači, Mičelovi ponovo idu s tobom u Kornvol? – upitah tobože naivno. – Dobro znaš da ne idu – odbrusi. – Serena Mičel je prošle godine dokazala da je pravi davež. Sve to dodvoravanje meni i odlasci u nabavku do Vejdbridža dok sam ja sedela na plaži i njeno: „Oh, insistiram da ja večeras spremim jastoga za celo društvo, Kler, dopusti mi“, a sve zato što je želela da Majkl zaposli njenog tupavog muža. Čim je dobio neku ponudu od Šrodersa otkačila nas je kao da smo šugavi. Od tada nas nisu zvali, a ona je pri tom proslavila svoj četrdeseti rođendan prošlog meseca a nije nas zvala. O, ne, Mičelovi su ove godine definitivno persona non grata. Izgledala je snuždeno i beše mi žao što sam je džarnula. Volela sam Kler,

36

ali morali ste veoma dobro da je poznajete da biste prihvatili sve njene mušice. Sestre su neraskidivo vezane krvnim srodstvom, i više ni sama ne znam koliko puta sam joj oprostila nešto ili je pravdala kad su se drugi našli na udaru njenog oštrog jezika. Teže je sticala prijatelje nego ja, i znala sam da mi zavidi na širokom krugu prijatelja – nečemu što ni ambicija, pamet ni lepota nisu mogli da kupe. – S kim onda ideš? – upitala sam. – Nećeš valjda sama da iznajmiš tu kuću? Zar ti neće trebati nečija moralna podrška dok budeš mazala još sendviča deci koja će ih na plaži napuniti peskom? – Ne, nećemo ići sami. Pitali smo Hauardove da pođu s nama. – Hauardove! – zaustavih se u mestu. Zurila sam u nju u neverici. Na njenim obrazima bujale su dve poznate crvene mrlje dok je gledala pravo ispred sebe. Rozi Hauard bila je moja najbolja drugarica, i to još otkako su nam se kukovi spojili u spavaonici katoličke škole Sent Meri u Dorsetu kada nam je bilo dvanaest godina. – Bogo moj. – Nastavila sam laganim korakom, zapanjena. – I šta su rekli? – Rekli su da će rado poći s nama. Nemaju obaveza ovog leta. Rekoše da nemaju nikakve planove. – Zato što nemaju ni cvonjka – odvratih kratko. – O, da – nastavih ogorčeno – sigurna sam da će rado da pođu i podele besplatan smeštaj. Kad si je pitala? I zašto, za ime sveta, ja ne znam ništa o tome, pitam se? – Tek juče – reče brzo. – Verovatno zato još nije stigla da te zvrcne. Moj bes naglo splasnu. Osetila sam se posramljeno. Bože, sigurno joj nije bilo lako da isprevrće ceo adresar i da na kraju pozove moju najbolju drugaricu. I zašto bih se ljutila na Rozi? S nezaposlenim mužem i bez izgleda za odlazak na odmor ove godine, ko još ne bi oberučke prihvatio priliku da omogući deci da osete pesak pod nogama i ostanu u bungalovu moje sestre. – Odlično. – Nasmešila sam se, klimnuvši glavom. – To je sjajno. – O, Ani, tako mi je drago. – Izgledala je kao da joj je pao kamen sa srca. – Bojala sam se da ćeš misliti... znaš. Da ti otimam drugaricu i tako to. – Ništa slično. Drago mi je. – I možemo svi da se družimo – reče željno. – Znaš, da se sastajemo na

37

plaži svakog dana, piknikujemo. – Da, osim što ja moram... – odlutala sam mislima. Uzdahnuh. Nije ni čudo što je Kler tako dobro išlo u životu, bila je kao nezadrživi buldožer. Stisla sam zube i ustrajala stoički. – Ovo za mene nije odmor, Kler. Dejvid i ja ćemo kasnije na odmor, na Mauricijus. Idem da bih radila, sećaš se? – Da, znam, ali sigurno nećeš baš svakog dana, zar ne? Uveče će ti prijati malo razonode. – Pa, videćemo. Gertrudina kuća ionako nije baš u Roku. Nalazi se uz jednu rečicu iza rta. – Bićeš udaljena od gužve – stade da me umiruje. – Savršeno. Todovi takođe idu, znaš. – To me ne iznenađuje – rekoh mračno. – Taj čovek misli da poseduje čitavo mesto. On uđe Kod Rika Štajna i zastane na vratima kao da svi treba da padnu na kolena i poklone mu se. – Pa, veoma je uspešan. I veoma privlačan, mislim. – Ako voliš pedesetogodišnjake u tesnim farmerkama i ružičastim košuljama s trbušinom i egom odgovarajuće veličine. Ne, hvala. – Poljubio me je prošle godine, znaš. Skamenila sam se u mestu. – Molim? KLER! Ona začkilji i okrete glavu na drugu stranu. – Gde!? – ciknula sam. – Na povratku iz Polzita posle večernjeg koktela kod Eliotovih. – Nije valjda! Šta – cmoknuo te? – Nije me baš cmoknuo, ali na rastanku mi je namerno prilepio jedan sočan poljubac pravo u usta. S malo jezika. – Bljak! – O, ne, bilo je prilično lepo, u stvari. Definitivno sam raspoložena za još ove godine. Uhvatih je za ruku. – Ne, nisi! – Ne za pun tretman, naravno. Ali nešto uzbudljivo, definitivno. Nešto opasno i smeono na Dejmer beju,7 posle uobičajenog roštilja. Možda ću ga pustiti da mi malo mesi sise iza stenja. – Kler! – Bila sam iskreno zaprepašćena. – I možda ću dozvoliti da Majkl za to sazna. Možda bi mogao da gleda.

38

– Ah, dabome. – Pustila sam joj ruku i nastavila da hodam. – Znači, o tome se radi. Prišla mi je bliže. – To je jače od mene, Ani. Volela bih kad bih mogla da mu oprostim, ali prosto poželim da mu razvalim šamarčinu svaki put kad me dodirne. Kad smo došle do ulaza u metro, ona ispravi ramena. – Mislila sam da bi to moglo pomoći. Kiselo se nasmeših i poljubih je za rastanak. – Sumnjam. Ali pretpostavljam da nećeš prihvatiti savet od mene. – Teško – reče razdragano. – Nisam ni do sada, zar ne? Nisam mogla da suzdržim smeh dok sam gledala kako se na visokim štiklama spušta do Distrikt lajna,8 leđa pravih kao strela u svom sivom pripijenom sakou, i veselo razmahuje tašnom. Posmatrala sam je; tako gruba spolja, ponekad tako prkosna, a iznutra tako očajnički želi da bude voljena. A ni tata joj nije popuštao, pomislih, dok sam se okretala da pređem ulicu do autobuske stanice. Tata je mnogo očekivao od ćerke koja je trebalo da bude sin. Sin koga su izgubili pre nje, koji je bio mrtvorođenče. Muštrao ju je i gledao da je otera što dalje od te kuće na selu sviđalo se to njoj ili ne. Kad je tata ustajao u šest ujutru da pomuze krave, ustajala je i njegova ćerka, bubajući još gradiva za kuhinjskim stolom koji je prethodno izribala, sve to da bi njemu udovoljila. Činila je sve da ispuni njegova očekivanja i da ne bude žena seljaka kao njena majka i njegova majka pre nje. Tata je bio feminista, i svesrdni zagovornik ideje da su privatne škole najbolje, i ako njemu treba da pukne grbača od rada da bi ona mogla da ode u katoličku školu, ona će vala, kako god zna, da mu uzvrati dobrim rezultatima. I Kler je postizala rezultate, i te kako. Ali je on i pored toga želeo više. Ne bi ga istinski usrećilo ništa osim da ona osvoji Nobelovu nagradu, a kamoli tamo neku školsku nagradu. Sećam se izraza njegovog lica na dan dodele priznanja kada se ona po ko zna koji put pela na podijum da primi pehar. Bio je ushićen, naravno, i tapšao je iz sve snage u svom sjajnom odelu, ali oči su mu počivale na velikom purpurnom odličju u pozadini. Kome je to namenjeno, pitam se? Sigurno ne opet onoj Bejkerovoj maloj? Mrdnite dupeta i aplaudirajte našoj Kler! Zatim bi usledilo nešto

39

umerenije oduševljenje, za sva njena postignuća. Meni, četiri godine mlađoj od nje, bilo je pak dozvoljeno da budem devojčica. Dozvoljeno da se utopim u kolotečinu i budem u njenoj senci, da budem mamicina briga, ne taticina. Dozvoljeno da sedim na tremu i hranim kokoške, dok je Kler učila svoju tablicu množenja u kuhinji iza mene, s tatom koji joj je visio nad glavom lupajući pesnicom po stolu u košulji i tregerima, dernjajući će: – Devet puta osam je sedamdeset dva, i to ćeš upamtiti! – lica crvenog od vetra i besa. Da, mene su više tetošili, ugađali mi, dozvoljavali mi da jašem staru Megi bez sedla po okolnim livadama, da posmatram tatu kako dere mrtvo jagnje i navlači njegovo runo na leđa jagnjeta koje je ostalo bez majke, nadajući se da će ga majka mrtvog jagnjeta podojiti, a ako ne, dozvoliće mi da ga odnesem u kuću i sama hranim na flašicu. Imala sam srećno, ugodno detinjstvo, dok Kler, koja je odrastala u istoj kući, nije. Kasnije, gutala sam knjige, čitajući ono što mi se sviđalo u lokalnoj biblioteci – ljubiće, avanturističke romane, nipošto klasike kojima su kljukali Kler – a zatim još kasnije, kao tinejdžerka, zavolela sam poeziju Emili Dikinson. Sedela bih satima i čitala na istom onom trenu gde sam ranije hranila piliće. Niko nije obraćao previše pažnje. Očekivanja su bila manja, jasno. Da li je, dakle, tata učinio Klerin život boljim, pitala sam se sad dok sam ulazila u autobus? Da li bi bio ponosan na nju sada? Ili bi, sa znanjem da meni ništa ne fali u životu, gledao odozgo i pitao se da li je bio prestrog prema svojoj devojčici? Pitao se da li je trebalo da popusti uzde? Želeo da je ona sad kod kuće, s Henrijem, da se njih dvoje igraju s kockama na podu, da ga ljuljuška u krilu dok gledaju zajedno Teletabise i grickaju keks, ili bi i tamo gore razmišljao: „To je moja devojčica. Ide da pokaže tim momcima kako se barata tržištem novca. Ide da im pokaže ko je najbolji.“ Uzdahnula sam izlazeći iz autobusa na svojoj stanici, i pošla Haj stritom. Ko će ga znati. Mama je sigurno, ne govoreći nikome, razmišljala o Klerinom životu otkako je tata umro, pitajući se da li je bila prestroga prema sebi i svojoj porodici, ali svaka sugestija s mamine strane bila je neodlučna. Bojažljivo izrečena. Kler je, baš kao njen pokojni otac, znala šta je najbolje za nju. S druge strane, tatina smrt je ohrabrila mamu da me

40

podrži. Dok je on s podsmehom gledao na romantične priče koje sam pisala, nazivajući ih budalaštinama i glupostima, mama ih je u potaji rado upijala; čitala je moje priče u svakom ženskom časopisu u kom su se pojavile, i uživala u njima, dok sam ja iznova pisala o istim lekarima i sestrama, predstavljajući ih u drugačijem ruhu. Posle tatine smrti, upravo me je ona potakla da napišem roman. Nisam joj rekla da sam radije želela da napišem biografiju izvesne pesnikinje kojoj sam se divila, ali osećala sam da nisam dovoljno obrazovana – ili da čak nisam odgovarajuće nacionalnosti – da bih predstavila Emili onako kako zaslužuje. Bila sam prilično sigurna da bi trebalo da budem protestantske vere i imam diplomu Harvarda za tako nešto. Ne, neke snove nisam mogla čak ni mami da priznam, iako sam, da budem iskrena, bila sigurna da bi me ona podržala da je znala. Zamakla sam iza ugla i stupila na put koji je vodio do Gertrudine kuće. Visoke, elegantne kuće uzdizale su se ispred mene spram svetloplavog neba. Da, podrška, razmišljala sam. To je nešto što mi je moglo koristiti dok je tata bio živ. Kada je mama predložila da probam da upišem fakultet, on je rekao: – Ostavi je na miru, majko. Nije ona taj kapacitet kao naša Kler – čineći da to „kapacitet“ zvuči kao „propalitet“. Nasmeših se u sebi dok sam prilazila Gertrudinoj kući: ogromna, s fasadom od dekorativnog maltera i središnjim ulazom s dva krila. I možda je on bio u pravu. Možda je znao da nisam sposobna za uspeh. Uostalom, nisam uspela da izdam knjigu ni iz trećeg pokušaja, iako... pa, iako je ovoga puta postojao tračak nade. Uzbuđeno sam stiskala pesnice u džepovima od džempera. Ovoga puta, nekim čudom, jedna velika izdavačka kuća odgovorila je na moje poslednje umetničko delo, ne uobičajeno kratkim i ljubaznim odbijanjem, već pismom od odgovornog urednika lično. Znala sam ga napamet. Draga gospođo O’ Haran, Hvala vam što ste poslali prva tri poglavlja vašeg rukopisa. Smatram da mnogo obećavate i da ste veoma talentovani. Iskreno se nadam da se roman nastavlja u istom duhu. Međutim, moram da vam kažem da današnja čitalačka publika zahteva više eksplicitnog seksa

41

od pisaca romantične fikcije. Vaši likovi su zasad neodlučni da krenu u tom pravcu. Možda bi Lusinda mogla da se razodene u četvrtom poglavlju? Iskreno Vaš, Sebastijan Kuper Glavni urednik Priznajem da me je ta poslednja rečenica malo uplašila. Šokirala, zapravo. Ali opet, rezonovala sam, nisam ja navikla da pišem na tako direktan i pomodan način koji neguju izdavačke kuće. Nisam navikla na njihov žargon i stil. Ja sam bila samo domaćica iz Fulama koja je zapisivala svoje ljubavne priče i, u stvari, tako neuvijen savet bio je upravo ono što mi je trebalo. I ako seks prodaje romane, onda bih sigurno i ja mogla da se okuražim i pišem tako? Prsti su mi se znojili dok sam pokušavala, i u skorije vreme sam imala običaj da sručim dobru čašu džina pre nego što ću sesti za laptop da vidim hoće li to pomoći da pišem s više erotskog naboja. Jeste pomoglo, malčice, i bila sam prilično sigurna da će kombinacija Gertrudine kuće pokraj mora, koja predstavlja inspirativnu sredinu, i još koji galon džina učiniti svoje. I zar gospodin Kuper nije rekao da „mnogo obećavam“ i da sam „veoma talentovana“? Naravno da jeste. Prkosno uspravih glavu i stadoh da se penjem stepeništem do Gertrudinih sjajnih crnih vrata, prisećajući se kakvo sam strahopoštovanje osetila pre oko godinu i po dana kad sam se prvi put obrela u ovom ekskluzivnom delu južnog Kensingtona. Dejvid me je bio doveo ovde u Onslou Gardens da upoznam njegovu jedinu živu rođaku, uz neodređenu napomenu da je ona malo ćaknuta i boemski nastrojena. Očekujući slatku bakicu u haotičnom stanu prepunom mačaka, obukla sam se kako priliči. U čarapama na pruge, vrećastim pantalonama od platna i ručno pletenom džemperu, popela sam se pocupkujući ovim istim stepenicama da bih na vratima najveće kuće koju sam ikada videla u Londonu naišla na veoma ukusno obučenu staru damu u sivim flanelskim pantalonama i crnoj polo rolci kakve je nosila Ketrin Hepbern. Jednom rukom je držala kvaku dok joj je druga počivala na pušci koja je virila iz stalka za kišobrane. Budući da me je nadvišavala, i gledala me s ledenom nadmenošću, umalo se nisam preturila niza stepenice od

42

šoka. Dejvid mi je kasnije objasnio da je ta vazdušna puška pripadala njegovom pokojnom teči i da ona uvek otvara vrata s rukom na pušci da bi obeshrabrila uljeze. Verujte mi, za tim nije bilo potrebe. Uprkos pamćenju koje ju je sve slabije služilo, još uvek je, sa svojih osamdeset i kusur godina, mogla da utera strah u kosti bilo kome. Morala sam da ponavljam sebi da je sigurno mekog srca pošto je preuzela brigu o svom osmogodišnjem sestriću kada je njena sestra s mužem tragično stradala u jednoj nesreći na jedrenju, i Flora me je uveravala da je sigurno tako. Uprkos, ili možda upravo zahvaljujući razlici u godinama, Gertruda i ona su se veoma dopale jedna drugoj, i na Florino insistiranje često smo svraćale posle škole da je obiđemo. Morala sam da skupljam hrabrost čak i za te kratke susrete, ali bilo mi je neuporedivo lakše jer je Flora bila tu. Ona bi uletela u kuću onako kako ja nikako nisam mogla, ljubeći Gertrudu sočno u obraz, da bi se zaputila pravo do velikog ormara u primaćoj sobi gde su stajali albumi s fotografijama. Razbaškarila bi se na tepihu i s Gertrudom pokraj sebe bi listala albume, želeći da zna ko je ko, ispravljajući Gertrudu ako bi ova zaboravila. – To je rođak Harold – rekla bi Gertruda nadmeno, upirući koščatim prstom s prstenjem optočenim draguljima. – Ne, Gertruda, ne može biti on. Rođak Harold je imao plavu kosu. Pogledaj. – Onda je obrnula prethodnu stranicu da dokaže. Gertruda ponovo začkilji. Uspravi se. – Draga moja, potpuno si u pravu. Bio je izrazito plavokos. Bio je i peder, ako te zanima. Floru je to zanimalo. Nasmeših se kad se vrata otvoriše i Gertruda začkilji u mene s visine: visoka i dominantna u kratkom ljubičastom prsluku, somotskim pantalonama i gomilom perli oko vrata. Grozdovi crnih sjajnih kuglica od oniksa visili su joj iz ušiju a njena čeličnosiva kosa beše podšišana u oštru, beskompromisnu paž frizuru. Njene bledoplave oči smeštene iznad kljunastog nosa, međutim, behu malo zamagljene. – Anabela! Draga moja, kako divno iznenađenje. Podmetnula mi je svoj napuderisani obraz, dajući mi time do znanja da treba da ga poljubim. – Iznenađenje, Gertruda? – štrecnuh se plašljivo. – Zar ti Dejvid nije

43

javio da dolazim? Zurila je u mene svojim plavim očima, sada nešto prodornije. Nakon nekoliko trenutaka, one sinuše. – Da znaš, potpuno si u pravu. Verujem da jeste. Zvao je pre nepunih pola sata. – Lupi se šakom po čelu. – Baš glupo s moje strane! Uđi, uđi. Glas joj je melodično odzvanjao hodnikom dok je zalazila dublje u kuću, zastavši na ulazu prostrane primaće sobe, saginjući nisko glavu da pokaže da ja treba prva da prođem. Soba je imala visoku tavanicu s raskošno izvedenim gipsanim ukrasima i zidove nežne nijanse golubije plave boje. Na visokim prozorima s mnoštvom okvira u bogatim naborima visile su tamnoplave draperije od damasta, a svuda unaokolo behu raštrkane Gertrudine saksije s palmama i elegantne ali lomljive antičke skulpture. Odlučno sam krenula ka kauču, prisećajući se da sam prilikom svoje prve posete ovde čula zloslutno škripanje koje je dopiralo iz slatke male fotelje iz osamnaestog veka u koju sam se bila uvalila. – Kafa? – reče iznenada, pa opasno sevnu očima. – Dobra jaka crna? Bila je to interna šala između nas dve, osim što je šala bila isključivo na moj račun. Ja pijem samo belu kafu, i to s dosta mleka, ali prilikom te prve katastrofalne posete ponudila mi je „dobru jaku crnu“. Očajnički želeći da joj se dopadnem, spremno sam prihvatila. – Mmm, molim vas! – Nemam mleka, znaš – brecnula se tada optuživački na mene. – Ja ga ne pijem. Nadima me. Sećam se da sam ciknula kao da se tobože slažem i stala da je uveravam da mleko na mene isto deluje. U stvari, bila sam toliko nervozna da sam je navela da pomisli da bih, kad bi se u tom trenutku mlekadžija pojavio iza ćoška sa svojom gajbicom zvoneći na starom dobrom biciklu, zgrabila vazdušnu pušku teče Hjua i pucala mu pravo u čelo. Sećam se da sam sedela tamo, u toj staroj škripavoj fotelji, nogu prekrštenih u čudnom pokušaju da delujem opušteno, neprestano brišući znojave dlanove o svoju čarapu na pruge, posmatrajući je kako sipa prljavi sirup iz bokala s filterom. Zurila sam u nju dvadeset minuta, podižući šoljicu povremeno do usana, ali nisam mogla da popijem ni kap. Kasnije, pošto su Dejvid i ona

44

izašli nakratko iz sobe da se pozabave slomljenom bravicom na prozoru u kuhinji, ja sam je u nastupu očajanja prosula u najbližu saksiju. Prilikom sledeće posete ustanovila sam da je ta biljka neobjašnjivo uginula. Posle sam, naravno, priznala i ona je blagoizvolela da mi doda kap mleka, ali kafa je i dalje bila veoma jaka i veoma je prljavo izgledala, a ja sam i dalje bila previše stidljiva da bih je odbila. – Baš bi mi prijala jedna, Gertruda – rekoh, procedivši živahan osmeh. – Mada – oblizah usne kuražno – sve više čitam o tome da je kafa štetna. Razmišljam da pređem na čaj. – Gluposti. – Oči joj zasijaše. – Sve su to budalaštine, ta propaganda o kofeinu. – Petljala je sa šoljama i tacnama na poslužavniku. – Ja pijem pet šoljica dnevno poslednjih šezdeset godina, i nikad se nisam osećala bolje. Nikad nisam osetila da mene „previše diže“, kako oni kažu. To bi, doduše, moglo objasniti zašto joj se tako divlje tresu ruke, pomislih dok je tacna sa šoljicom čegrtala nesigurno u mom pravcu. – On, naravno – složih se spremno, spasavajući tacnu iz njene ruke posute staračkim pegama. – Svašta pišu po novinama u današnje vreme. – Da, vala baš. Gertruda sede preko puta mene na sedište kraj kamina i prinese šoljicu usnama. Onda ispravi duga, tanka leđa i prostreli me pogledom strogog negodovanja. – Nego. Čini mi se da si bacila oko na kuću. Pocrvenela sam. Bože, to je zvučalo užasno! Kao da sam neka grozna grabežljiva skorojevićka koja se nameračila na imovinu svog budućeg muža. – Pa, n-ne – promucah usplahireno. – Radi se samo o tome da je Dejvid rekao da je prazna i... ali ako nije zgodno... – Više je nego zgodno, draga, biće mi drago da neko boravi u njoj. Videla si je, rekla bih? – Uh, znam gde je, otprilike, ali... – Ali zar ti nisam pokazala sliku? – nastavi ona. – Sliku? Ne, nikada. Možda ju je Flora videla. U albumu, ali ne sećam se... – Ne, ne, draga moja, ne mislim na fotografiju. Imali smo jednu ili dve, ali

45

nešto im se desilo. Neki idiot ih je bacio iz nekog prokletog razloga. Ne, mislim na sliku u salonu za ručavanje. Zar ti nisam pokazala prošle nedelje? Nekome jesam. – Napućila je usne i začkiljila sumnjičavo. – Ne, Gertruda – rekoh odlučno. – Meni nisi. Mora da je bio neko drugi. Sesilija, možda? Sesilija je bila rođaka s Hjuove strane, koja je navraćala povremeno da je obiđe i tresla se od straha, kao i ja. Razmenjivale smo svoje horor-priče. Sumnjičavo me je odmeravala nekoliko dugih trenutaka, ubeđena da pokušavam da je nasamarim. Upinjala sam se da ne trepnem. Lice joj se odjednom razvedri. – Potpuno si u pravu – reče tiho, spuštajući pogled, brišući zamišljene mrvice s krila. – Bila je to Sesilija. Došla je da mi ispuni neke formulare. Oči me ne služe kao nekad. Sad se sećam. Bile smo u salonu za ručavanje, to je to. Dakle. – Odložila je šoljicu i ustala. – Dođi. Izdigla se iznad mene, pokazujući mi da je sledim. Užurbano sam spustila šoljicu i pošla za njom dok je ona koračala ka duplim vratima koja su spajala dve ogromne sobe. Otvorila ih je teatralno i uplovila u salon. Njen ljubičasti prsluk lebdeo je za njom poput plašta dok je obilazila nepregledni ridžensi sto i zaustavila se ispred starog adam kamina. Zagledala se u sliku iznad njega. – Evo je. – Podigla je bradu nadmeno. – Šta misliš? Ispratila sam njen pogled. – Oh – ostadoh bez daha. – Predivna je! Bila sam u ovoj prostoriji ranije samo jednom, ali nisam primetila sliku. Bio je to veliki akvarel koji je prikazivao nisku, dugačku kuću u elizabetanskom stilu, s drvenim fasadnim okvirima, zidovima prekrivenim puzavicom i prostranim travnjakom ispred kuće. Okružena s obe strane grmovima rododendrona, stajala je ponosno na vrhu litice koja gleda na pučinu. – Kakav samo pogled ima! – Ali hoće li odgovarati? – upita oštro. – Odgovarati? Bože, Gertruda, fantastična je. Mislim... bukvalno je nadomak mora... – Jeste – složila se, nakrivljene glave, zagledana u sliku. – Stvarno jeste divno mestašce. Na samom kraju rukavca. A i plaža je privatna. Zemlja na zaravni je u našem vlasništvu. Običan svet može doći do nje isključivo

46

čamcem, ili da pokuša da se probije preko stenja i nasuče se, što se i dešava de temps en temps.9 Jadne budale. Imali smo jedan čudan incident s davljenjem, znaš. Uvek bude nezgodno. Za koga, pitala sam se nervozno. Za nju ili običan svet? – Božanstveno smo se provodili tamo kao deca, naravno – reče zamišljeno, igrajući se perlama. – Pemi i ja. S mamom i tatom. Izleti i kupanje i šta sve ne. Tako bezbrižni dani. Plave oči joj se zamagliše na trenutak, i pomislih kako je bez sumnje bilo užasno izgubiti sestru tako iznenada, kad joj je bilo tek trideset dve. – S Dejvidom isto – nastavi. – Kada su Pemi i Angus poginuli, a Hju i ja ga prihvatili, vodili smo ga tamo leti. Pa, naravno da jesmo. Nema svrhe prodavati takvo imanje. Nije mi jasno zašto je on sada ne koristi češće, ali možda... – odlutala je u mislima, čupkajući staru sedu obrvu. Kilometrima daleko. – Kako bilo... – povratila se – sada ste ti i Flora tu da je koristite, i to je sjajno. Možda bude još dece vremenom? – Gledala me je lukavo. Nasmešila sam se. – Nadamo se, Gertruda. Dejvid bi voleo da ima decu, znam to. – Izvrsno! Dakle kuća će ponovo biti puna. Naravno, ja još imam običaj da dođem u septembru, ali u julu je užasna gužva, iako, moram priznati, ne i u našoj maloj uvali. Koristi je, draga moja. Stvarno će mi biti veoma drago. Želim ti prijatan boravak. Evo, da ti dam ključ. Priđe malom dekorativno izrezbarenom pisaćem stolu u ćošku i otvori fioku. – Tu je... negde... ah. – Izvadila je alku sa šest identičnih ključeva na njoj. – Uvek držim nekoliko – petljala je s ključevima i ja se odupreh porivu da joj pomognem – jer ih gubim. Beznadežan slučaj. Verovatno ćeš naći jedan ili dva u samoj kući, ali... evo, draga moja. – Konačno skide jedan i pruži mi ga. – Eto. Dejvid može da ti objasni kako da stigneš tamo... – O, već jeste – ubacih se veselo. – U stvari, ja prilično dobro poznajem taj kraj jer smo, kad sam bila mala, uvek odlazili u taj deo zemlje za praznike. Išli smo kolima i ostavljali ih u obližnjem izletištu, i imala sam običaj da virim niz taj dugi prilaz i pitala se ko tamo živi. Pokušavala sam da zamislim kakva je ta porodica. – Pocrvenela sam. Bože, da li je to zvučalo užasno? Kao da sam nekakva uhoda koja viri ispod stepeništa. –

47

Odrasla sam u Devonu, znate – nastavih brzo – i Rok je na samo sat vremena vožnje... – Naravno, ti si devojka iz Vest Kauntija. To znači da ti je dobro poznat šum talasa i neprekidno vrištanje galebova iznad glave. I naravno, priča se da to mesto pohodi duh nekakvog gusarskog kapetana, ali to su besmislice. – Baš tako. Koja još stara kuća u Kornvolu nema svog duha. Agenti za nekretnine tamo dole znaju da bi kupci bili veoma razočarani kad uz kuću ne bi dobili i kućnog duha. – Upravo, sve to čini mesto privlačnim. I nikad se ne zna, možda dobiješ inspiraciju za tu tvoju knjigu. Mogla bi malo da pišeš? – Da, zbog toga i želim da odem – rekoh, zbunjena. – Dejvid ti nije rekao? – dodadoh nervozno. – U tome je stvar. Želela sam da odem na neko tiho mesto – znaš – da pišem na miru. Bože, je li mislila da ću ostaviti njenog sestrića da bih nabacivala bojicu na njenoj terasi? Da ispijam solo koktele? Da bančim s meštanima? Ona se namršti s visine. Trepnu. – Da znaš – reče polako – verujem da jeste to pomenuo. Reci mi. – Žurno me uhvati za ruku i unese mi se u lice. – Je li bezobrazno? – Zaboga, ne! – odgovorih, užasnuta. – Oh. – Delovala je razočarano. – A... ali nisam je još završila, Gertruda – rekoh, očajnički taktizirajući. – I jesu mi zatražili da je učinim malo pikantnijom, ali nisam sigurna... – Oh, ja jesam! – stade da me uverava. – Reci, ima li mene tu? Progutala sam knedlu. Kao šta – bakica za kojom se svi okreću u staračkom domu Smiraj dana? Glavna zavodnica na gerijatriji koja se vuče ka spavaćoj sobi starog majora pošto se svetla pogase? Kako u mraku njuhom traži pantalone u svojoj kućnoj haljini od angore? Da li bi joj se to dopadalo, pitam se? Još jedna dilema. – Ovaj... ne još... – rekoh oprezno, iščekujući da vidim njenu reakciju. Ona se namršti. – Ali biće te uskoro! – Odlično! – pljesnu rukama uzbuđeno. Onda me odmeri sumnjičavo. – Ali biću neka despotski nastrojena matora veštica, bez sumnje. – N-ne. – Ruke počeše lagano da mi se znoje. – Bićeš... bićeš otmena – lice joj se oklembesi – a-ali veoma atraktivna starija žena.

48

Nasmeši se i prođe rukom po kosi. – Ah da – poče da prede – sjajan literarni arhetip. Gospođa koja izgleda neverovatno dobro za svoje godine, ali s nagoveštajem požude u očima, ha? – O, i više nego nagoveštajem – rekoh usrdno. – Morem požude! – Da ne preterujemo – ukori me, ali kočoperno zabaci glavu i beše mi jasno da je prezadovoljna. Povratila sam dah, iscrpljena. Od mene se očigledno očekivalo da napišem ilingovsku10 komediju s delovima u stilu Samo napred, ledi Breknel,11 ali nisam bila sigurna da sam raspoložena za tako nešto. Mada, razmišljala sam, stavljajući ključ u džep, predstavljanje Gertrude u sporednoj ulozi zavodnice mala je cena za kuću na osami s privatnom plažom. A kad smo već kod plaćanja... – Ovaj, Gertruda, jesi li sigurna da nećeš nikakvu rentu za kuću? Mislim, boravićemo tamo duže vreme, pa... – Zaboga, ne, neću ni da čujem – reče odlučno, uzimajući me za ruku, vodeći me nazad kroz sobu pa niz hodnik do ulaznih vrata. – Ti si sada deo porodice, Anabela. Ne, ne, samo idi i uživaj, i pošalji mi razglednicu da znam da je sve u redu. – Zastade iznenada u hodniku, blizu vrata. – O, bože. Vajna sam ti ja domaćica, nisam ti ništa ponudila! Hoćeš da popijemo kafu pre nego što kreneš? – Malopre... si mi poslužila kafu, Gertruda. Namrštila se i znala sam da misli kako opet hoću da je prevarim. Bespomoćno pokazah rukom ka primaćoj sobi. Ona se osvrnu sumnjičavo i ugleda poslužavnik. – Bože dragi, stvarno jesam! – lupi se šakom po čelu. – Baš sam zaboravna stara blesa. Pa, ako popiješ još jednu, ima krila da ti izrastu. Kafa ti urniše nervni sistem, znaš. Vi mlade devojke je pijete previše! – Otvori teatralno vrata. – Tako. Poljubi mi Dejvida i Floru, i reci toj dragoj devojčici da svrati pre nego što ti odeš, hmm? Volim kad mi dođe da proćaskamo. – Hoću – obećah, smešeći se. Draga starica. Stvarno se gubi pomalo. Podsetih sebe da treba da prenesem Dejvidu pozdrav. – I ona voli da ti dođe, Gertruda. Svratićemo uskoro. I mnogo ti hvala za kuću. – Okrenuh se da je poljubim.

49

– Ćaooo, draga! – zapevuši. – Ćaooo! – uzvratih, mašući dok sam se udaljavala niz ulicu. Posmatrala me je kako odlazim, mašući s praga. Međutim, čim sam zamakla iza ugla i izgubila joj se iz vida, ubrzah korak i požurih ka stanici s osećanjem krivice.

50

4.

P

o povratku kući zatekla sam Rozi pred vratima. Njena kratka crvena kosa izgledala je divlje i raščupano, kao da je zaboravila da se počešlja, a na sebi je imala jedan od muževljevih džempera. U rukama je držala Fibi, svoju četvorogodišnju ćerku, i izgledala je kao da je htela da pođe kad me je ugledala kako zavijam iza ugla. – Oh! Taman sam htela da odem! – povika. – Izvini, bila sam kod Gertrude. Jesi li mi beše rekla da ćeš doći? – Ne, samo sam bila u prolazu, pa rekoh da svratim. Jesi li pričala s Kler? – Delovala je nervozno dok sam joj prilazila stazom. Nasmešila sam se pognute glave dok sam kopala po džepu tražeći ključ. – Jesam. – Oh, Ani, izvini. Htela sam da te nazovem sinoć i da ti kažem. Ne ljutiš se? – Što, jer ideš na odmor s mojom sestrom? Naravno da ne. – Propustih je u kuću. – Samo tako kažeš – reče nervozno dok je žurila za mnom niz dugačak hodnik do kuhinje. – Mogu da ti osetim po glasu da ti nije baš pravo, ali kada me je nazvala... Bože, bila sam u tako lošem stanju, Ani – počela sam da razmišljam o nekim pilulama za smirenje, zapravo, pošto mi je nestalo džina – i pomislila sam: nek ide sve do đavola. Dve nedelje na moru je upravo ono što nam sada treba, Denu i meni, a naročito deci. Mislim, Isuse, nismo išli na odmor skoro dve godine i... oh, ne znam. Znam da je ona tvoja sestra i nije stvarno moja prijateljica... – zaćuta tužno i sede pokunjeno za moj haotični kuhinjski sto držeći Fibi u krilu. – Pitala te je da budeš kuma Henriju – podsetih je, ubacujući ključeve od kuće u činiju za voće. – Samo zato što joj je ponestalo prijatelja, svi to znamo. – Užasnuto se uhvatila za glavu. – Ja sam takva kučka! Prihvatam njeno gostoprimstvo a... oh, do đavola. – Slušaj, Kler se ne zavarava oko toga – rekoh dok sam se vrzmala oko nje, raspremajući sto, ubacujući kutije od žitnih pahuljica u ormare,

51

vraćajući mleko u frižider. – Zna ona kako stvari stoje. Zna da si moja prijateljica, ali joj se sviđaš i očajnički želi... pa, zvučaće tužno, ali želi još nečije društvo. Naročito nekoga s kim može da ode na odmor. – I ona se meni sviđa – reče Rozi brzo, okrećući se da me pogleda. – Stvarno mi se sviđa i volela bih da provedem više vremena s njom, da je bolje upoznam. Samo, ona zna da bude malo... – oklevala je, otkinula parče toalet papira s rolne koja se zgodno našla na stolu i prinela je Fibinom procurelom nosu. – Izduvaj, dušo. – Nesnosna? Arogantna? Voli da popuje? – Iscedih malo ferija u sudoperu i odvrnuh slavinu. – Bože, ne moraš meni da pričaš, Rozi, odrasla sam s njom. Morala sam da plaćam dvadeset penija da bih ušla u njenu sobu i trideset da bih pozajmila neku od njenih igračaka, ali ne brini, drugarice moja, nećeš biti sama. I ja ću biti tamo. Iza ugla, pa uz rukavac. – Kakav rukavac? Uronih ruke u sapunicu i zagledah se sanjalački kroz prozor. – Onaj koji sanjivo vijuga iz pravca ušća pod pokrovom od lišća i otiče u šumski čestar, daleko, daleko od razuzdane gomile. 12 – Nasmeših se dok sam vadila sjajan tanjir iz vode. – Gertruda mi je dala kuću na korišćenje – obavestih je. – Onu o kojoj sam ti pričala. Rozi se ponovo okrenu u stolici, dok je toalet papir ostao prilepljen za Fibin nos. – Nije valjda! Ani, to je fantastično! Bože, i ti ćeš biti tamo. Sjajno. Isuse, tako mi je laknulo da ne mogu da ti opišem. – Ona se zavali dublje u stolici, raširenih ruku i nogu dok se Fibi opasno ljuljala u njenom krilu. Iznenada se ponovo uspravi. – Zašto ja onda ne bih došla i ostala s tobom? – Prvo zato što moram da radim, a drugo zato što si upravo pristala da ideš s mojom sestrom. Ona s kojom želiš da provodiš više vremena? Kler koja nema društva? – prostrelih je pogledom. – Oh. O, da. Ne, u pravu si – reče brzo. Klimnu glavom pokajnički, pa stade nervozno da prekopava po svojoj staroj torbi od antilopa i izvuče old virdžinija tabakeru i paketić rizle – jedino što je mogla da priušti sebi u poslednje vreme. – Ali, bože – mrmljala je – ako stvarno budeš tamo, to će biti potpuno druga priča. Ne, Fibi, daj mamici to. – Uze toalet papir iz detinje ruke, koji

52

joj Fibi neobično nevoljno predade. – Ako postaneš previše umešna u motanju rizli ljudi će pomisliti da se drogiraš. Što neće lepo izgledati na zabavama. – Fibi se rezignirano nasloni majci na grudi i stade da sisa palac. – Zašto ona nije u vrtiću? – upitah, stružući sasušene žitarice sa činije, posmatrajući devojčicino bledunjavo lice. – Školsko osoblje je sada na seminaru, ali ona ionako ne bi išla u školu jer ima malu temperaturu. Ništa ozbiljno, zar ne, dušice? Hm? – Rozi joj stavi šaku na čelo dok su detinje oči počinjale da se sklapaju. – U stvari, baš volim kad su mi deca ovakva – poveri mi promuklim šapatom preko ćerkine glave. – Malo kilava. Divno. Zakikotala sam se. – Užasna si, Rozi. – To ih samo učini malo manje napornim, zar ne? Mislim, upravo smo obišli Teskov supermarket i ona je za promenu sedela u kolicima, na sedištu. Obično se obesi sa strane kao neki agresivni kondukter i viče: „Sladoled! Lizalice!“ Ili, što je još veća blamaža, dok kružimo odeljkom za žensku kozmetiku: „Hoćeš one tanje ili deblje tampone, mama?“ Danas je samo tiho sedela, glave naslonjene na moju zimsku jaknu. Divno. – Što je nisi ostavila s Denom? Ona premesti Fibi u krilu. – Den je otišao na razgovor za posao. – Oh? – Okrenuh se od sudopere. – Nemoj da se uzbuđuješ. Išao je na razgovore i ranije. Trideset osam puta, da budem precizna. – Da, ali nikad se ne zna. – Istina. Nikad se ne zna. Ovo bi mogao biti onaj pravi. Onaj koji će nas izvući iz dubina prokletog očaja i na velika vrata uvesti u svet srećno zaposlenih. Vratiti nas u utvrđene društvene tokove pune platežno sposobnog optimizma, kada ćemo se čudesno izvući iz minusa, a naša deca ponovo poći u privatne škole u lepim sjajnim cipelama. Tada bih čak mogla da kažem našem lešinarski nastrojenom agentu za nekretnine da odjebe i vrati se nazad kod Bernard Markusa i prestane da mi saopštava da su nam nameštaj i cevi pomalo dotrajali i da mi farba na zidovima izgleda ofucano. Okrenuh se da je pogledam. Palila je užasno smotanu cigaru koja je bila tužno obešena na jednom kraju. Ruka joj se pomalo tresla. – Prodajete kuću?

53

– Dali smo je na procenu – procedila je. – To je sve. Ali s mogućnošću da prodamo, da, i da možda iznajmimo stan i ponovo je otkupimo kada tržište nekretnina konačno propadne i cene padnu. Den kaže da to ima smisla. – Naravno – rekoh tiho. Rozi je imala najslađu ružičastu kuću u Fulamu, koja je nekada bila pansion i koju su kupili budzašto u vremenima kada je to bilo moguće. Velikim naporom, tokom godina, Den i ona, bez pomoći preduzimača, polako su preobrazili unutrašnjost u elegantnu kuću kakva je danas bila, sa po dve prostrane sobe na svakom od četiri sprata, i sve to okrečeno u nežne zagasite nijanse, uz odobrenje Nacionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zajedno, uz mnogo psovanja i smeha, u kuhinji su postavili restaurirani kameni pod, izbili istureni prozor u dnevnoj sobi, stavili u funkciju svaki kamin, popločali kupatila, i zlopatili se po buvljacima i dvorišnim rasprodajama dok nisu našli viktorijanske kvake i prekidače za svetlo. Sve je to bilo urađeno s ljubavlju. Okrenula sam se ka sudoperi da izbegnem njen pogled i nastavila s ispiranjem šoljica za kafu. – Pa, nikad se ne zna. Možda će dobiti posao ovoga jutra. – Možda. I onda bismo mogli da se preselimo u predivni Birmingem. Super. – U Birmingem! – O, ne brini, neće ga dobiti – reče suvo. – Prestar je. Sve te finansijske korporacije traže finu, jeftinu radnu snagu koja je tek završila fakultete. Kako bilo, rekla sam mu da će, u slučaju da ga prime, morati da putuje na posao tamo. Ili to, ili ću se razvesti od njega. Njemu ova druga opcija zapravo deluje primamljivo. – Nacerila se i stala da se osvrće okolo u potrazi za pepeljarom. Ne pronašavši je, otresla je pepeo u saksiju s poluuvenulim azalejama. – Hvala ti. – Poturih joj tacnu pod nos. – Poslužiće sjajno kao đubrivo – posavetova me, vadeći mrvicu duvana iz usta. – Ne, ono o čemu smo zapravo razmišljali sinoć dok smo delili kupku, pošto smo prethodno proslavili besplatan odlazak na odmor kilavim seksom, bilo je to da bi Majkl možda mogao da dâ Denu posao. Znaš, kod

54

Šrodersa? Utom zazvoni telefon. – Oh! – okrenuh se užasnuto. – Bože, upravo to su Mičelovi uradili prošle godine, i Kler je potpuno poludela! Molim te reci da nećete to učiniti – molila sam je, s jednom rukom na slušalici. – Kler će šiznuti ako pomisli da zbog toga idete s njima! – Dobro, de, smiri se – promrmljala je dok sam ja dizala slušalicu. Još uvek sam je posmatrala sa strepnjom kad podigoh sušalicu. – Uh, nezgodan trenutak? Bio je to Dejvid. – Mmm, ne, nipošto. Rozi mi je tu. – Oh, razumem. Dakle, ako navratim na ručak i pogledam malo sportski pregled na TV-u, to ti neće smetati? Zakikotala sam se. Okrenuh leđa Rozi. – Nikako, otarasiću je se. Samo je svratila da se izvini što mi iskorišćava sestru. Vidimo se kasnije. – Spustih slušalicu. Rozi me je sumnjičavo odmeravala kad sam se okrenula. – Ko je to bio? Sva si se zarumenela. – Dejvid. Doći će za ručak, a onda ćemo da pravimo bebu, pa ćeš morati da mrdneš guzicu. Izbečila se. – Koristi pauzu za ručak za popodnevni seks? – Samo zato što mi je odgovarajuće vreme u mesecu, a Dejvid ne bi bio Dejvid kad ne bi u prste poznavao moj menstrualni ciklus – čak i bolje od mene same, kad smo kod toga. On zna kada ovuliram i kada je, s tačnošću koja se meri sekundama, pravi trenutak da njegov spermić zajaše moje jajašce. Jutros mi je izmerio temperaturu i objavio da ću biti na vrhuncu plodnosti tačno u dvanaest časova i trideset dva minuta. Moram ti reći da trenutno gledaš u ekstremno plodnu ženu, drugarice moja. Moja jabuka je spremna da bude oprašena. – Boga ti, baš se navrzô – reče ona, užurbano skupljajući svoje rizle, trpajući ih u torbu. – Koliko ih želi? – Dece? Troje ili četvoro, mislim – grickala sam nokat na palcu. – Troje ili četvoro! – skiknula je, ispuštajući torbu. – Ovaj, ne, troje. Ili dvoje – rekoh brzo. – On je jedinac, znaš, Rozi.

55

Voleo bi da ima veliku porodicu. – Dabome – reče kratko. – A ti? Ne smeta ti da se bakćeš s bebama u četrdesetoj? Jer to te čeka, znaš, ako se on nameračio da napravi čitavo tuce. Njemu to ne smeta, mlađi je od tebe. – Samo četiri godine – rekoh svadljivo. – I naravno da mi ne smeta, inače se ne bih upuštala u to, zar ne? I nećemo imati tuce. Znaš kakvi su ti muškarci, misle da žele gomilu dece, ali Dejvid nikada nije bio otac. Pitaj ga šta misli kada bude ustajao u zoru s prljavim pelenama koje su eksplodirale i prosule sadržaj u nogavice od štramplice i uprljale benkicu, i koje će morati da menja brzinom svetlosti jer njegova nesnosna žena koju muče hormoni vrišti da će joj dojke prepući ako uskoro ne podoji dete. Pitaj ga šta misli nakon što nedeljama ne bude dobio hopa-cupa iz straha da će mi pući šavovi. Mislim da ćeš uvideti da će biti veoma zadovoljan i s jednim detetom. – Nego šta. Den je hteo da vrati jedno od naših. U stvari – uzdahnula je – divim se Dejvidovom dečačkom entuzijazmu. Ja nemam snage da otvorim konzervu hrane za mačke u vreme ručka, a kamoli za seks. – Pa, moram ti reći – priznadoh – da nije toga, gledala bih Bargan Hant.13 Ali nemoj reći Kler – dodadoh brzo. Dohvatila sam kesicu sa supom i usula je u šerpu. – Šta da joj ne kažem, da gledaš dnevni TV program ili da upražnjavaš seks preko dana? – Ni jedno ni drugo – rekoh nervozno. Iskezila se. – Ne brini. Tvoja tajna je kod mene sigurna. – Ustade i namesti ćerku u naručje. – Dobro, idemo, mala moja Fibi, nisam sigurna da želim da prisustvuješ ovome. Previše si mlada da bi gledala kako doktor Finli razvaljuje vrata isplaženog jezika, monstruozno nabreklih pantalona, njišući kukovima, spreman da začne svoju dinastiju. Vraćamo se našoj hrani za mačke. Utom se spolja začu zveckanje flaša s mlekom i ubacivanje ključa u bravu. Rozi i ja se zgledasmo zaprepašćeno. – Bokte mazô, to je bilo brzo! – izbeči se Rozi. Položila mi je ruku na mišicu. – Ne, nemoj mi reći – prošaputa. – Zvao je iz govornice, obrnuo se u mestu nekoliko puta, i sad stoji ispred vrata u helankama ispod pantalona.

56

Uvek sam mislila da liči na Klarka Kenta. – Ili to, ili je već bio pošao ovamo i zvao s mobilnog kada – oh! Vrata se otvoriše i nas dve se okrenusmo da bi nam postalo jasno da to uopšte nije bio Dejvid. Osoba koja je nonšalantno ušetala u moju kuću, zviždućući zamišljeno i zureći u poštu na mom otiraču bio je moj bivši muž, Adam. Sagnuo se da pokupi koverte i stao ležerno da ih razgleda, potpuno nesvestan da ga Rozi i ja posmatramo. Bacio je većinu njih u stranu, ali je zadržao besplatan magazin koji je otvorio i počeo da čita, još uvek tiho zviždućući dok nam je prilazio. Visok, crnpurast i neverovatno zgodan, na sebi je imao sivu majicu kratkih rukava obučenu preko bele majice dugih rukava, vrećaste pantalone s džepovima i patike. Na glavi je, u maniru opuštenog četrnaestogodišnjaka, imao bejzbol kačket okrenut naopako. Adam se inače bližio trideset osmoj. Podigao je pogled s magazina. Ugledao nas prvi put. Izgledao je iznenađeno. – Oh. Sranje. Nisam vas video. Rozi je ostala bez teksta. – Adame. – Naslonila sam se na sudoperu i čvrsto se uhvatila za njen rub. – Ćao, dušo. – Poljubio me u obraz, pa klimnuo glavom neodređeno u Rozinom pravcu. – Rozi. Rozi još nije bila u stanju da progovori. – Izvini što upadam ovako, ali imao sam pauzu s probama pa sam mislio da svratim i vidim šta ima novo. – Šetkao je po sobi i zaustavio se ispred plutane table, zureći u razglednice i pozivnice okačene na njoj. – U stvari, mislio sam da si otišla u kupovinu ali vidim da si još prikovana za sudoperu? – Nacerio se i ja oslabih svoj stisak na rubu sudopere. – To volim kod tebe, Ani, ili si u kuhinji ili u spavaćoj sobi, i znaš šta treba da radiš na oba mesta. Poznaješ najkraći put do muškarčevog srca, kako je Džeri Hol14 jednom prilikom rekla. – Mada, kao što je Rubi Veks 15 jednom prilikom rekla, najkraći put do muškarčevog srca zapravo je kroz njegov grudni koš – uzvratih mu, pokušavajući da se povratim.

57

On prasnu u smeh. – Ah, Jupitera mi, čovek mora imati dve glave da bi tebe nadmudrio, a, Ani? To volim da vidim, nikad se ne predaješ. Šta je ovo? – priđe šporetu i zaviri u šerpu. Umoči prst i okusi. – Supa od krompira s lukom? O, ne, s paškanatom. Lepo. Ima dovoljno za troje? – upitno se osvrnu po prostoriji. – Rozi ne ostaje na ručku – rekoh brzo. – To je samo za... pa, za mene. I Dejvida. – Dejvid svraća na ručak u vreme posla? – izbeči se. – Ozbiljno? A onda, bez sumnje, uživa na tvom drugom polju stručnosti, u krevetu? Uuups, potrefio sam – procedio je dok je mene oblivalo jarko crvenilo. – Dobro, u tom slučaju bolje mi je da nestanem, pošto dogovorim nekoliko datuma s tobom. Mogu da se poslužim jednom stelom tvog ljubljenog? Uhvatila me strašna žeđ. – Posluži se – promrmljala sam, dok je on činio upravo to, otvarajući frižider i nudeći jedno pivo Rozi. – Rozi? Ani neće, naravno, zbog svog puritanskog vaspitanja, ali ja znam da si ti žena širokih shvatanja. – Pogleda u pepeljaru. – Vidim da čak sama zamotavaš ovih dana. E, to je proleterijat. Bravo, devojko. Kako je moj drugar Den? Još pije kod Federsa? Moraću da navratim i popijem neko pivce s njim ovih dana. – Zabaci glavu i žedno potegnu. Rozi konačno povrati moć govora. – On samo ušeta ovde – eksplodirala je, lica crvenog od besa – bez tvog dopuštenja, s ključem, rovari slobodno po tvom frižideru... zašto do đavola ne promeniš brave, Ani! – Ah, ali to ne bi bilo pošteno – reče Adam, mašući prstom u njenom pravcu kao da opominje. Prišao je vratima ostave na kojima je visio moj kalendar i počeo ležerno da ga prelistava. – Ani mi je dala ovaj ključ u vreme kad sam redovno navraćao. Svakog dana, da budem precizniji, ponekad i noću, zar ne, Ani? – Cerio se, gledajući preko ramena u mene. Pocrvenela sam i oborila pogled. – O, da, do pre nekih godinu dana u ovoj kući je za mene bilo mesta, kao i u njenom srcu. Sve dok se leteći doktor nije pojavio niotkuda i uzurpirao moje mesto. Kopile. – Nacerio se. – Uostalom, bez obzira na sve, moje dete živi ovde – podsetio ju je, puštajući stranice kalendara da padnu na mesto. – Tako da ne bi bilo baš prijateljski uskratiti mi pristup, zar ne? – Ponovo

58

pogleda u kalendar. – Je l’ tada počinje njen školski raspust, Ani? – pokaza prstom na datum koji sam zaokružila crvenom hemijskom. – Da. Tada počinje – procedila sam. – Sjajno. Onda će biti kod mene tog vikenda, u redu? Zbog toga sam došao, da ti kažem da ću možda morati malo da uskladim datume. Ova nova predstava mi oduzima više vremena nego što sam mislio. – Izvuče rokovnik iz džepa i stade da ga prelistava. – Mislim da će do tada biti sa mnom svakog drugog vikenda, ali uskoro idemo u Kornvol, pa ću morati to da promenim. – U Kornvol? – srce prestade da mi kuca. – Zašto? On podiže pogled iznenađeno. – Za praznike. Zašto da ne? Klimnuh glavom, dok mi se grlo neobjašnjivo stezalo. – Dabome. Znaš li gde ćete tačno? – Oh, kao i obično – reče veselo. – Negde na severnoj obali. Blizu Polzita, mislim. Tamo gde smo išli prošle godine, sećaš se? Kozini roditelji imaju bungalov tamo dole. Znači, Kozi se zadržala čitavih godinu dana. Za razliku od Frensin. Ili Sandre, koja je otpala na kraju poslednje etape Tur de Fransa, jer Adam, bez sumnje, nije mogao da svari vonj ustajalog urina dok ju je hvatao u slavljenički zagrljaj. Nisam zaboravila ni kako je otperjao iz ove iste kuće pre nešto malo više od godinu dana, nakon noći provedene sa mnom, u vreme kada sam ga, na sopstvenu sramotu, još uvek puštala u svoj krevet iako nije živeo ovde. Da, odjurio je da uživa na moru s Kozi, dok sam ja čvrsto zatvarala oči i trudila se da ne plačem lica zagnjurenog u jastuk. – Dabome. – Progutala sam knedlu. – Samo, radi se o tome da... pa, i mi idemo u Kornvol. Na šest nedelja. Flašica mu se zamrznu na usnama. – Šest nedelja? Čekaj malo. – Trepnu svetloplavim očima i skide kačket. Prođe rukom kroz crne kovrdže. – A da me nisi pitala za mišljenje? Da ne vidim svoju ćerku celo leto? – Pa, pitala bih te za mišljenje, naravno, Adame – rekoh brzo. – Ali tek smo odlučili. A pošto ćeš i ti biti tamo, to je u stvari baš zgodno. Mogla bih kolima da je dovezem do tebe. – Da – složio se, dok je razmišljao o tome. – Ili bih ja mogao da dođem i pokupim je. – Zauzeo je opuštenu pozu. –

59

U stvari, trebalo je da i mi ostanemo dole celo leto – reče razdragano. – Ali promenili smo planove. – Znači, onda je uopšte ne bi ni video, zar ne? – ubaci se Rozi otrovno. – Gde ćete odsesti? – nastavi on, namerno je ignorišući. – Dejvidova tetka ima kuću na ušću reke Kamel. – Kul. Velika gajba? – Adam je smatrao da ga mladalački žargon čini mlađim. – Hmm, nisam... nisam sigurna. – Oh, ogromna je – reče Rozi, čitajući mi misli. – S bazenom i bilijar salom i teniskim terenom. Moraš da svratiš, Adame, da se poslužiš klozetom. Da poharaš frižider. – Možda i prihvatim taj poziv – namignu joj, ne uzbuđujući se. – Osim ako me ti ne pretekneš, Rozi, što je, kako mi moja istančana intuicija govori, veoma moguće, u kom bi slučaju moglo doći do sukoba interesa. Den i ja bismo baš mogli da iskuliramo zajedno pored bazena: stučemo neko pivce, pričamo viceve, ali kapiram da bi me ti smorila posle nekog vremena. Nego, kako je dobri stari Tehnološki Višak? – Odlično je, hvala na pitanju, i verovatno je aktivniji od tebe, Adame – brecnula se. – On bar pokušava da nađe posao i ne pozira okolo s bejzbol kačketom natučenim naopako pretvarajući se da je tinejdžer. – Dosta, vas dvoje – rekoh umorno. – Možemo li da se vratimo pravom razlogu tvog dolaska ovde, Adame? Očigledno želiš da vidiš Floru preko leta i pošto ćemo oboje biti u Kornvolu, to stvari čini logično lakšim, ako ne i... – Emotivno lakšim? – poskoči on, oduševljen. – Nisi valjda mislila kakvo će blaženstvo i olakšanje biti ne videti Adama šest nedelja? Preboleti ga kako treba, ovoga puta? Pobeći od uloge žene koja žudi za raskalašnim, osiromašenim glumcem i staviti se u ulogu žene koja će se udati za zgodnog, uspešnog, razumnog doktora Kildera?16 Nisi valjda to mislila, Ani? Uuups, previše pričam, stvarno jesi! – Oči su mi sijale od oduševljenja kad Rozi besno ustade od stola. – Izlazi napolje, Adame – ključala je od besa. – Ajde, odjebi. Ako ona neće to da ti kaže, ja hoću. Nemoj da laskaš sebi misleći da i malo možeš da utičeš na nju. Ti si jedna ameba, punoglavac, nisi čak ni dopadljivi lupež

60

kakvim sebe smatraš – romantični jadničak koji postupa po nalogu svog srca, jer ne može protiv sebe – ne! Ti si samo jedan bedni matori prdonja koji ne ume da obuzda svoj testosteron! – Lepo rečeno, gospođo Hauard – Adam joj se graciozno pokloni – i s mnogo pravedničkog gneva u ime tvoje drugarice, ali previđaš jednu sitnicu. Previđaš činjenicu da ja zaista ne mogu da idem protiv sebe i da, uprkos svemu, možda i dalje gajim prema Ani jaka i duboka osećanja. Možda bih čak bio spreman da priznam da sam bio nitkov i lupež i sve druge neizrecivo grozne stvari za koje me optužuješ i da bih, ako mi se pruži druga prilika i posluži me dobra sreća, bio spreman da se popravim zarad svog braka i svog deteta. – Usne su mu se veselo trzale, ali beše nečeg čudno ozbiljnog u njegovim očima. Obe smo ostale bez teksta. – Sereš – reče Rozi na kraju. – Ti nisi Dejvidu ni do kolena, i to vrlo dobro znaš. Samo si na smrt preplašen što će ona završiti s nekim ko je odan, iskren i posvećen. – Što su sve divni pseći atributi, to priznajem, ali čine li oni život vrednim življenja? Da li se svet okreće samo zbog njih? Da li odanost garantuje sreću, ili – ah! Evo i pomenutog čoveka. Ili, možda bolje da kažem – čovekovog najboljeg prijatelja. Pustimo ga da govori za sebe. Dejvide, dobro došao! Kada su se vrata otvorila, Dejvid se pojavio u dovratku s leđa obasjan sunčevom svetlošću koja se razlivala niz hodnik. Zatvorio ih je za sobom i umorno pošao hodnikom u svom odelu na pruge, noseći aktovku. – Dobro došao na našu malu sedeljku – nastavi Adam, sijajući od zadovoljstva, šireći srdačno ruke. – Verujem da znaš Rozmari, ovo je naravno moja bivša žena, a ja sam samo cvetni ukras na tapetama. Došao sam da obezbedim prava na viđanje svoje voljene jedinice, koja će uskoro postati tvoja pastorka. Kako je to lepo. Jesi za jednu stelu? – Posegnu rukom u frižider. – Ili nešto jače? – Ne, hvala, Adame, i premda je Flora tvoja ćerka, to je moje pivo. Neću se ljutiti ako si uzeo jedno, ali zamoliću te da ne uzmeš drugo jer, kao prvo, imam posla ovde, kao drugo, u prastarom MG-u parkiranom ispred kuće sedi jedna namrgođena plavuša koja, ako me pamćenje služi, pripada tebi. Počela je da skida lak s noktiju i izgleda kao da bi mogla nekoga da

61

natakne na kolac. Ne bih je ostavio da nervozno tapka štiklama dok ti bančiš ovde, jer bi mogla da doda gas i ostavi te na cedilu. – Sranje! Kozi! – Adam se lupi po čelu. – Zaboravio sam da me čeka napolju. Hteo sam da joj dam znak u jednom trenutku i uvedem je unutra da je upoznaš, Ani, ali čini mi se da sad nije najzgodniji trenutak? – Bacio je pogled na moje pocrvenelo lice i na dva ledenohladna pored mene. – Ah. Nije. Tako sam i mislio. O, pa dobro, ali bilo bi dobro da se jednom upoznate. Flora misli da je ona sjajna, i pošto si sada našla svog čoveka, biće manje tenzije među nama, zar ne? Nema ljutnje. Manje zle krvi. Da. Dobro. – Čak je i Adam mogao da oseti da mu atmosfera nije naklonjena. – Idem ja. Rozi, Dejvide – klimnu glavom u njihovom pravcu. – Hvala na pivu, druže... i, Ani, mogli bi uskoro da razmenimo adrese na kojima ćemo biti, i brojeve telefona? Možda bismo čak mogli svi da se okupimo i organizujemo roštilj na plaži! Cereći se Dejvidu, čije je lice odavalo užas, on skliznu iz kuhinje i uputi se ka izlaznim vratima ponovo veselo zviždućući. Rozi, uzimajući u ruke sada već usnulo dete, staru torbu od antilopa i druge stvari, pođe za njim nakon što se na brzinu pozdravi s nama, sledeći ga skoro u stopu. Mrmljajući namršteno o mom nekadašnjem katastrofalnom izboru muškaraca, izašla je za Adamom, ali se prkosno okrenula i pošla u suprotnom smeru od njega čim se dokopala trotoara. Pošto su se vrata zatvorila za njima, Dejvid se okrenu k meni, zgrožen. – On ide u Kornvol? – Ovaj, da. – Grizla sam usnu. – Uvek letuje tamo, bojim se. Pa, od prošle godine. Kod Adama jednom znači „često“, a dvaput „uvek“. Kozi ima kuću tamo, znaš. – Izbegavala sam njegov pogled. – Nisam to znao – reče s očajem u glasu, češući se po glavi. – Nisi mi to pomenula, Ani. – Zaboravila sam – rekoh prosto. – I kako god bilo – priđoh i zagrlih ga. Zagrlih ga snažno – to nam neće pokvariti zabavu. – Propela sam se na prste i poljubila ga nežno u usta. – Nama niko ne može da pokvari zabavu, zar ne?

62

Kasnije, nekih sat vremena kasnije, kada su nam glave počivale na istom jastuku, a noge se pružale u suprotnim pravcima – moje su bili besmisleno propete uza zid da bi sperma imala što veće šanse da sretne jajašce i ne ispadne iz mog grlića materice – Dejvid me uhvati za ruku. Nije bilo lako, ali uhvatio me je. – Da li te još uvek uznemirava? – upita, gledajući pravo uz moj nos. Nasmešila sam se i pogledala uz njegov. – Ni najmanje. – Jer, razumeo bih ako te nervira. Hoću da kažem, lično mislim da je taj čovek potpuni bolid, ali svestan sam da ste nekad bili u braku i da možda još uvek gajite izvesnu naklonost jedno prema drugom. Okrenuh glavu postrance i poljubih ga. – Dejvide, o Adamu uopšte i ne razmišljam. Nasmešio se. – Odlično. – Pomazio mi je ruku. – I kada prodamo kuće...? – Kada prodamo kuće i kupimo novu zajedno, moraće da šalje posetnicu i najavi se nedeljama unapred ako misli da kroči preko mog praga. Nasmešio se. – Sjajno. Uzdahnula sam. – Dejvide, koliko dugo moram da ostanem u ovom položaju? Pogledao je na sat. – Oh, samo nekih pola sata. – Pola sata! – Bićeš dobro, opusti se. – Da se opustim! – Doneću ti knjigu ako želiš. – I šolju čaja? – Dogovoreno. Skočio je s kreveta i ustao. Gledala sam ga kako prelazi go preko sobe i uzima ogrtač koji je visio na čiviluku na vratima. Zastao je. Okrenuo se. – Što se keziš? Nacerila sam se. – Bezveze. Priđe krevetu, sagnu se i poljubi me. – Je l’ ti i ovo bezveze? Budeš li i dalje bezobrazna, otkazaću sastanak s gospođicom Monro u dva i petnaest i zakazaću ti revanš. – Gospođica Monro?

63

– Moja nova pacijentkinja. Ima užasan osip na mestima za koje ne želiš da znaš. – Ah. Dobro izgleda? – Osip svakako ne, a gospođica Monro možda jeste nekada, ali sada je sparušena sedamdesetdevetogodišnjakinja. – Tako znači. – I ne, Ani, ne diže mi se kada se pacijentkinje skidaju preda mnom, što znam da je tvoje sledeće pitanje. – Nije! – frknula sam dok je on navlačio ogrtač. Sumnjičavo me je pogledao izvivši obrvu. Onda se spustio dole po čaj, ostavivši me da razmišljam o tapetama između stopala i smešim se kao mačka koja se napila mleka. – Ali ne verujem ti! – viknula sam.

64

5.

H

ajde, Flora! Nagurala sam kofer u prtljažnik i zalupila ga, bacajući pogled ka ulaznim vratima do mesta gde je ona stajala u hodniku i pričala s Dejvidom − njegova plava glava naginjala se nad njenom crnom. Zastala sam na tren posmatrajući Dejvida kako u čistoj i ispeglanoj plavoj pamučnoj košulji, oker pantalonama i džemperu od kašmira, koji je elegantno prianjao oko njegovog vrata, vadi baterije iz svoje aktovke i daje ih njoj. Posle malo petljanja, ona ih ubaci u svoj CD plejer. Nasmešila sam se. Bilo je tipično za njega da proveri jesu li joj baterije prazne pre dugog putovanja, ali da je onda pusti da sama namesti nove. Baš kao što joj je pomagao oko domaćeg − samo kada bi ga ona zamolila, ili kao što bi odlazio da gleda njene mečeve lakrosa samo kada bi bio pozvan – nešto što Adamu nikada nije pošlo za rukom, bio pozvan ili ne. Podržavao ju je, ali je nije gušio. Nije preterivao u ulozi očuha. Bio je svestan delikatnosti situacije, baš kao i Flora, ali na drugi način. Ona je bila svesna koliko mi on znači. Godinu dana ranije, kada je Adam prvi put čuo za Dejvida, nakon što se vratio s odmora provedenog u Kornvolu s Kozi i izbacio alkohol iz organizma, nazvao nas je, izbezumljen. Flora se javila. – Tata je na vezi – prošaputala je. – Čuo je da si upoznala nekoga. Hoće da se vrati. Za stalno. Srce mi je poskočilo, iako sam znala da ne treba. Ali njene crne oči behu pune suza. Zavrtela je glavom. – Nemoj, mama – prošaputala je. Dugo sam zurila u nju. Onda sam pogutala knedlu i uzela slušalicu. – Žao mi je, Adame, ne želimo da se vratiš. Ne. Nema šanse. I to je bilo to. Ali ono najstrašnije bilo je to što, da nije bilo moje jedanaestogodišnje ćerke da me spasi od mene same, nisam sigurna da bih uspela da izađem iz tog začaranog kruga. Nisam sigurna da se ne bih još vrtela ukrug sada, deleći sobicu s njegovim haremom žena, pretražujući pogledom liste glumaca kada ih Adam donese kući, tražeći da vidim ko mu je partnerka u glavnoj ulozi, pitajući se da li je njegov tip ili da li je s njom

65

spavao ranije – u tom slučaju postojale su sasvim izvesne šanse da će to ponovo učiniti. Ali Flora, koja je svog oca volela najviše nego iko, bila je pametnija. Znala je da, premda je umeo da nas nasmeje kako niko nije, on na život gleda kao na šalu i neprestani provod, i da nije dovoljno dobar za mene. U stvari, kada se Dejvid pojavio, shvatila sam da život nije samo igra i smeh. Da život nije nužno samo zabava bez prestanka. Dejvid je bio tako pravi za nas, baš ono što nam je trebalo. – Ponesi i rezervne – reče dok je ubacivao još dve baterije u njenu torbicu od teksasa – za slučaj da poželiš da slušaš muziku na plaži. – Spremna, ljubavi? – pođoh stazom, smešeći im se. Mojim dvema voljenim osobama. – Spremna sam. Ali, Dejvide, molim te nemoj da zaboraviš na moje ribice. Mrze kad im se voda uprlja, a promenićeš je za sekund, kunem ti se. – Potrebno je tačno dvanaest minuta, što znam jer sam ti pazio na ribice kad si prošli put odlazila na vikend, i ne, neću ih zaboraviti. Niti tvoje biljke – dodade, obraćajući se meni. – Iako bi neko stvarno trebalo da kaže tvojoj majci, Flora, da ona paukolika čuda s puzećim porodom venu od blizine peći i ostataka slatkiša u saksiji. Razmišljam da ih zamenim jasminom, koji cveta zimi, dok ste vas dve na odmoru. – Nemoj da si se usudio – upozorila sam ga. – Taj čuperasti hlorofit je bio uz mene i u dobru i u zlu, i tačno znam koliko izdanaka ima, pa nemoj da luduješ s makazama. A sad, Flora, imaš li kartu? – Tu je – potapša svoju torbicu. – Hajde, mama, idemo. Ćao, Dejvide. − Prope se na prste i poljubi ga. – Ćao, dušo. Čuvaj se i brini o mami. − Uze me u naručje i poljubi me u nos. – Doći ću za dve nedelje da vas obiđem. – Dve nedelje? – ustuknuh. – Zar ne možeš da dođeš ranije? Sledećeg vikenda? – Potrudiću se – reče, prateći nas do kola – ali trenutno sam do guše u papirologiji i dug je put u pitanju, Ani. Mislim, da bi se otišlo za vikend. Srce mi zaigra. – Znam, ali rekao si da ti to ne smeta. Pričali smo već o tome – rekoh nervozno. – Ne smeta mi. – Otvorio mi je vrata od kola. – I učiniću sve što je u mojoj moći da dođem, obećavam. A sada, za ime boga, vozi oprezno i

66

napravi pauzu za ručak, i nemoj da voziš ako te uhvati umor. Prošetaj malo ili slično. Uvek se desi da ljudi voze neoprezno na samom kraju puta jer misle da su gotovo stigli, i tada dođe do katastrofe. – Hoću – obećah mu, sijajući od sreće što brine. Da li me je Adam ikad opomenuo da vozim pažljivo? Poljubio me je ponovo i mi ugledasmo Floru kako s negodovanjem okreće glavu. Brzo se razdvojismo. Ispratio nas je mašući i, dok je moj prastari fiat izlazio na suncem okupani Fulam strit, prošaran senkama krošnji sivkastih platana koje su se nadvijale nad asfaltom, zatrubih i mahnuh mu u znak pozdrava dok je stajao i posmatrao nas s trotoara. – Divan čovek – rekoh pomalo samozadovoljno, moram priznati, dok sam ga gledala u retrovizoru. – Prosto ne mogu da poverujem da će se oženiti mnome. – Kao ni bilo ko drugi – promrmlja Flora odsutno, petljajući oko svog CD plejera. – Do đavola. Ovo je najgori krš. Znala sam da treba da pozajmim Rejčelin. – Kako to misliš? – upitah oštro. „Kao ni bilo ko drugi?“ – Samo se šalim – iskezila se, zatvarajući CD plejer. – Ne, samo hoću da kažem da je baš kul. Mislim, za naše standarde – dodade, uključujući velikodušno sebe u tu jednačinu. – Da se ne lažemo, mi smo pomalo zapuštene, mama. Vozila sam sunčanim ulicama ka autoputu A4 i posmatrala svoju ćerku koja je sedela pored mene u svojim kratkim pantalonicama od teksasa, besprekorno beloj majici i sveže oprane kose pokupljene u rep. Predivnog srcolikog lica, izgledala je, kao i uvek, kao devojče s reklame Ralfa Lorena. – Pa, ti nisi – rekoh kratko. – Znači, mora da misliš na mene. – Pa, moraš da priznaš – reče, merkajući moje prljave stare espadrile i izbledelu mušku majicu koja mi je visila preko ruba pantalona jer šlic sa strane beše pokvaren – nisi baš u koko šanel fazonu. – Dejvidu to ne smeta – odvratih, žurno navlačeći majicu preko zjapećeg šlica. – Ne ženi se mnome zbog stila odevanja. – Srećom, s obzirom na to kako se oblačiš. Ali iskreno, mama, mogla bi da se potrudiš. Videla sam tvoje gaće u kupatilu pre neki dan, i užasne su.

67

Pune rupa i sav taj sivi lastiš koji se kruni... svako bi pomislio da pokušavaš da ga oteraš od sebe. – Nisam stigla da skoknem do marka i spensera u poslednje vreme, ništa drugo – rekoh uzrujano. – Uostalom, imam lepih gaćica. Te oblačim samo u hitnim slučajevima. – Treba da ih baciš. Blamiraš se. Pogledah u nju. Obrazi su joj brideli. – Da – rekoh kratko. – Hoću. Jesi li ošacovala nešto čemu je suđeno da završi u korpi za smeće? – Pa, te pantalone koje sada nosiš, i one užasne uflekane espadrile, i tvoj gadni sivi džemper koji su izgrizli moljci, i tvoj kućni ogrtač, s ogromnom flekom od kafe na zadnjici koji izgleda kao da si se ukakila ili tako nešto, i u kome tumaraš okolo svakog jutra od devet pa nadalje. Iskreno, mama, to odbija muškarce. – Muškarce? Misliš, Dejvida? – Pa... – Šta? I tatu? – Otkud ja znam. Nisam ja muško. Samo kažem da... nemoj da se zapustiš. Zurila je zamišljeno kroz prozor, crvenog vrata i lica. Imala sam utisak da je već neko vreme htela to da mi kaže. Očito je mislila da sam možda ja kriva što je njen otac počeo da švrlja, odvojio se od svog čopora. Bila je to novost za mene. – Tako. − Čvrsto sam stegla volan. – Ima li još nekih oblasti u kojima treba da se popravim? Mislim, to je lako, površne stvari: da perem kosu, kupim nove pantalone, ili čak kratku kožnu jaknicu s povrnutim okovratnikom kakvu nosi tvoj otac – dodadoh sarkastično. – Bože, pa to ćemo lako – jedila sam se. – Pa, zašto onda to ne uradiš? – okrenula se i pogledala u mene. – Uostalom, prošle nedelje sam baš pomislila da tata izgleda sjajno. Volim kad se kul oblači, a i Kozi ima neke fine krpice. Pa šta ako još ne žele da izgledaju kao matorci? Zinula sam od nepravde. – Oh, a ja tako izgledam? – Ne, samo kažem da ti ne paziš na oblačenje, mama, a mogla bi tako

68

strava da izgledaš. Samo ne želim... – Molim? – okrenuh se oštro. Ovaj zabavni put da Kornvola počeo je da gubi draž već na autoputu A4. – Molim? – ponovila sam. – Ne želiš da se to ponovi? Misliš da smo se tvoj otac i ja zbog toga razveli? Da to nema nikakve veze s njegovim jadnim moralom i da su za sve krive moje jadne, pocepane gaće? – Znaš da ne mislim tako – mrmljala je. Znala sam da ne misli, ali sad je bilo kasno. Saterala me je u ćošak, i ja sam morala da se branim. Htela sam da isteram stvar do kraja. Ona se poraženo zavali u sedište, znajući da se situacija preokrenula. – Dakle, šta još? – insistirala sam besno. – Oh, ne znam – promucala je. A zatim dodade prilično kuražno: – Pa, dobro, kuća. – Uspravila se. – Nikad se ne potrudiš da pospremiš, samo čekaš da Ivona dođe jednom nedeljno, a suđe se nagomilava u sudoperi, po ceo dan... – Ali operem suđe, na kraju. Ipak to obavim. – Znam, ali u međuvremenu je svinjac. A Dejvid je tako čist i... pa, mislim pogledaj oko sebe. Pogledaj ova kola, mama. Pogledala sam. Omoti od slatkiša i stari časopisi valjali su se opušteno po podu auta; prazna kutija iz Mekdonaldsa sunčala se na zadnjem sedištu; smežurana kora od jabuke trunula je na instrument tabli. Sve su to bili moji otpaci. Ništa što bih mogla da pripišem Flori, koja je bila besprekorno savesna kada je u pitanju bacanje smeća. Kriva i posramljena, uzvratila sam besno. – Oh, nemoj biti takva čistunica! – zaurlala sam. – Želiš da imaš sjajan terenac koji nema ni tačkicu blata na sebi? To želiš? Jedan od ovih, hmm? – besno klimnuh glavom kad je jedan savršeni džip za čijim je volanom sedela pomodno isfrizirana sredovečna plavuša prozujao pored nas. − Želiš da izgledaš tako gospodski i ulickano? – Ne, ali ti namerno ideš u drugu krajnost – bila je uporna. − Kao da ljudima poput Adama i Kler, koji se tako ponose svojim kolima, treba pokazati srednji prst. Očajno sam prošla rukom kroz kosu. Nisam mogla da verujem da vodimo ovaj razgovor. Nisam mogla da verujem da me, na moju štetu, poredi sa

69

sestrom, manijakom od moje sestre koja je opsednuta čistoćom i voli da kontroliše, koja čisti kadu pajalicom za prašinu i na čiji račun smo Flora i ja stalno zbijale šale, i s mojim bivšim mužem, čijim sam se očajničkim pokušajima da oživi svoju mladost otvoreno rugala. Premda sam primetila da u skorije vreme Flora ne učestvuje u tome. Nije htela da komentariše kad sam ga napadala. Da li je stvarno počela da se pita jesam li ja kriva za sve? – Tako, znači – rekoh, besneći sve više. – E pa, drago mi je što si rešila da progovoriš o tome, draga. − Skrenula sam na benzinsku pumpu i stala u red, peneći od srdžbe. – Očigledno moram da stavim prst na čelo ako želim da zadržim muškarca. Očigledno moram da sredim fioke, istresem jastuke, da označim kese za zamrzivač. – Mama... – promrmljala je tužno, čupkajući šav od farmerki. – O, ne, očigledno sam potpuno izgubila dodir sa svojom ženstvenošću. Umesto da pokušavam da napišem roman na tavanu, trebalo bi da se izležavam na firmiranoj posteljini i lakiram nokte! Trebalo bi da kupujem potpuri kod Džona Luisa i aranžiram ga u malim kičastim posudama u dnevnoj sobi? Trebalo bi da vrckam svojom malom zadnjicom dok usisavam kola portabl usisivačem! Pa, što ne bismo odmah počeli? − Nagnula sam se preko nje, zgrabila prljavu plastičnu kesu s poda blizu njenih stopala i počela besno da trpam otpatke u nju. – Majko, ohladi se. – U stvari – podigoh pogled s poda dok sam ubacivala staru čarapu u kesu, pa stadoh da se osvrćem divlje okolo dok je nisam ugledala – hajde da odmah završimo s ovim glupiranjem. Gledaj, eno perionice! Trijumfalno sam ubacila u rikverc, poletela unazad i pojurila k njoj. Zaustavila sam se naglo ispred perionice. – Mama, nemoj. – Ne? NE? – okrenuh se k njoj s posprdnim izrazom neverice. – Zašto da ne? Bože sačuvaj da idemo do Kornvola u prljavim kolima! Idemo, ubacujem novac! Izvukla sam novčanicu od deset funti iz tašne, izvukla se kroz prozor i pokušala da je uguram u otvor. – Mama, treba ti kartica. I nikad ranije nisi bila na ovakvim mestima, pa

70

zašto bi sada... – Zaboga, dušo, čemu takav stav! Uvek postoji prvi put za malo čišćenja i poliranja. − Iskočila sam iz kola i otprašila ka kiosku. Srećom, nije bilo gužve pa sam brzo dobila karticu i pojurila nazad. – Dobro, idemo! – dahtala sam, uskačući u sedište i ubacujući karticu. Na kontrolnoj kutiji upalilo se malo zeleno svetlo i ja namrgođeno pojurih ka rampi. Prešla sam rampu. Da li tako treba? Ili sam otišla predaleko? Vratih se malo u rikverc, besno turirajući. – Treba da uvučeš antenu – promrmlja Flora. – Većina kola ima dugme za automatsko uvlačenje, ali pošto su naša praktično predratna, otkinuće nam antenu. – Nek’ je otkine! – dreknula sam, ne slušajući više zdrav razum. − Bože, čak su mi i kola previše matora. Ona zavrte glavom u čudu i prekrsti ruke. – Dobro. Nek ti bude. Ostavi je tako. Vozićemo se četiri sata do Kornvola bez radija. Savršeno. Ja imam CD plejer, naravno, pa ne marim. Tvoj problem, mama. Pogledala sam je. Ruke su joj bile prekrštene, obrve izdignute. Mali trijumfalni osmeh igrao joj je na usnama. Znala je da je pobedila. Pa, jebeš to. Iskočila sam iz kola. – Prekasno je, mama, već si ubacila karticu! Jebeš i to. Brzo sam odskakutala oko haube, posegla rukom i spretno spustila antenu. Beton je pod nogama bio vlažan i klizav, i kako sam krenula nazad okliznula sam se i pala bolno na kolena, koja glasno kvrcnuše. Preseče me sevajući bol i stadoh besno da psujem, taman kad se veliki horizontalni mlazevi vode ustremiše na mene sa svih strana. Dok sam rukama štitila lice od tog naleta i pokušavala da dođem do vazduha, ogromne rolne plave poliesterske tkanine jurnuše k meni, i svu me prekriše vrteći se i zujeći, obarajući me na zemlju. Voda je neprestano šikljala na mene dok sam se borila da se pridignem na kolena, zijajući, hvatajući se za branik, pokušavajući da dišem usred potopa. Plave rolne se za trenutak povukoše i ja videh Florino užasnuto lice, otvorenih usta, širom razrogačenih očiju, kako me gleda kroz vetrobransko staklo. Oslonivši se na noge, zgrabila sam haubu koja se pušila, očajnički pokušavajući da se čvrsto uhvatim za nešto, smešno zamišljajući da bih

71

mogla da se probijem do vrata, i vratim se unutra, ali utom se rolne za šamaranje vratiše – prišle su mi s leđa ovoga puta – šibajući me svojim prokletim trakama, obarajući me kao čun. Dok sam noktima strugala po haubi, uspevši da se zakačim, raskrečenih udova kao nekakva žrtva na oltaru, pitala sam se hoće li me ovo ubiti? Da li je to moguće? Na benzinskoj pumpi u zapadnom Londonu? Da li se presedan već desio, ili ću ja biti prva? I šta će novine da kažu? Domaćica se udavila na putu ka moru? Dok sam iskolačenih očiju merkala haubu koja se pušila, boreći se za vazduh, mašinerija je čudesno zastala za tren. Razjapljenih vilica, skočila sam na noge, okrenula se i zateturala se napred naslepo, raširenih ruku, prema suvljem delu betona ispred perionice. Uspela sam za dlaku, taman kad se mehaničke rolne ponovo pokrenuše, pomogavši mi da izletim napolje tako što me lupiše po listovima, za sreću. Posrnula sam, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da padnem. Ispred perionice, sav posao je stao. Na ovom užasno toplom, prometnom danu u zapadnom Londonu, ljudi su stajali skamenjeni kad je jedna žena, mokra do gole kože, teturajući se izletela iz perionice. Neki su bili dovoljno srećni da vide čitavu tu epizodu i stajali su pored kola pošto su prethodno istovarili čitave porodice iz kola da posmatraju, otvorenih usta, dok su pištolji na crevima mlitavo ostali da vise iz rezervoara s gorivom. Voda se slivala s mene u potocima; kad sam se osvrnula ugledala sam Floru kako tone u sedište i prebacuje kosu preko lica. Mladi radnik na pumpi, Indijac s turbanom, dotrčao je iz kioska. – Šta se desila? – povikao je, piljeći u mene. – Vi ne treba izlaziti napolje! – Mislila sam da imam vremena! – hvatala sam vazduh, tresući se, raskoračenih nogu da uhvatim ravnotežu. – Vremena? Vi nemati vremena! Jednom kada ubacite kartu, to je to! Bingo! Zavesa! Kapùt! – Očigledno. Okrenula sam se ka kolima taman na vreme da vidim kako ih mehanizam izbacuje napolje, sva sjajna, ispred perionice. Zašljapkala sam ka njima, gegajući se u hodu široko kao Džon Vejn, dok mi se voda izlivala iz obuće.

72

Prišla sam prtljažniku i otvorila ga. Našla kofer. Flora je izletela sa suvozačkog sedišta i potrčala k meni. – Jesi li dobro? – zakreštala je. – Dobro sam – promrmljala sam mračno. Zurila je u mene, zanemela, dok sam kopala po koferu tražeći peškir i suvu odeću. A onda: – Šta ćeš sad? – Glas joj je bio veoma piskav. Svesna da još uvek imam veliku publiku koja me posmatra kao opčinjena, pročistila sam grlo i belo je pogledala. – Šta ću sad? – upitah glasno. – Zaboga, Flora, skinuću se gola. Onda ću se osušiti peškirom i presvući. – Ovde? – skiknula je. – Naravno. Prebledela je. Posmatrače je obuzeo talas opipljivog uzbuđenja. Ova žena je luda. Potpuna ludača. A takva se ne sreće često, zar ne? Kolektivno su zadržali dah i namestili se da bolje osmotre uličnu predstavu. Zgrabila sam nešto odeće, umotala je u peškir i zalupila prtljažnik. – Molim te, mama – cvilela je Flora. – Opusti se – promrmljala sam tiho. – Idem u toalet. – Oh. − Progutala je s olakšanjem. Onda je, osvrnuvši se brzo i plašljivo naokolo, strugnula u kola. ωωω.¢яσωαяєz.σяg Sa smotuljkom odeće ispod mišice, kao da sam izašla iz javnog bazena posle prijatnog kupanja i idem da se presvučem, tužno sam se zaputila prema kiosku, uzdignuta čela i s onoliko dostojanstva koliko sam mogla da prikupim. Dok sam prolazila pored kola, zastala sam kraj Florinog prozora. Ona ga je spustila. – Da se nisi usudila da ikada, ikada ovo kažeš Dejvidu – prošištala sam.

73

6.

U

skliknula sam naglas kada sam ugledala Teplou haus. Iako, da budem iskrena, to ne beše prvi put da sam je videla. Primetila sam je, kao što sam rekla Gertrudi, pre mnogo godina, kad mi je bilo nekih dvanaest godina, na odmoru s porodicom, i još jednom na odmoru nakon toga. Prvi put je to bilo iz jednog malog čamca koji je tata iznajmio da nas odvede do ušća reke Kamel. Naginjala sam se preko ivice, milujući prstima površinu vode, dok su Kler i mama ćaskale na pramcu a tata krmanio. Kad smo prolazili pored ulaza u rukavac, pogled mi je zastao na staroj kamenoj kući prekrivenoj puzavicom s krovom od škriljca koja je izvirivala iz jednog skrivenog prolaza među drvećem. – Pogledajte! – pokazah. – Mmm. Divno mesto – promrmljao je tata, očiju sjajnih od zavisti, s rukom na rudi kormila, pućkajući lulu dok nas je vodio uz obalu. Kasnije u toku te nedelje ubedila sam Kler da se provozamo biciklima, ne rekavši joj gde idemo. Žudela sam da ponovo vidim tu kuću, ali ne iz onog razloga koji sam videla u tatinim očima. Vozile smo uskim seoskim puteljcima dok su se oko nas uzdizale visoke obale i živice, bujne livade crnog sleza, hajdučke trave i orlovih noktiju, i zaustavile se na kraju dugog prilaza. Na znaku je pisalo „Teplou haus“. – Zašto smo se zaustavile? – zadihano je upitala Kler, stajući stopalima široko na zemlju. – Ne znam, samo sam pomislila... – Ne možemo tamo, to je privatno vlasništvo. – Znam. Sišla sam s bicikla i uspentrala se na kapiju s pet poprečnih greda, izvijajući vrat. Da, jedva. Jedva sam mogla da vidim ivicu puzavicom obrasle fasade, šljunčanu zaravan i travnjak s obručima za kroket. – Hajde! – Kler je već bila u sedištu, poskakujući. Nevoljno sam je sledila i krenula da okrećem pedale nazad put logorišta u selu Trebeterik, gde je tata svake godine dovlačio našu prikolicu na nedelju dana.

74

Kasnije, mnogo kasnije, sećam se kako sam se začudila dok je Dejvid opisivao kuću svoje tetke. – To je njena kuća! Šta, Teplou haus ? Ona uz rukavac, izdvojena na imanju – jesi li siguran? Siguran si da je ta? – Veoma siguran. – Ali, Dejvide, to je kuća o kojoj sam sanjala još kao dete! Izmišljala sam priče o njoj, maštala o ljudima koji u njoj žive, porodici koja je poseduje. Zamišljala sam svu tu braću i sestre, vidiš, i prelepu mati koja je muza umetnicima, kako se stalno izležava u ležaljkama u oskudnom kupaćem kostimu od šifona, i dominantnom ocu koji upravlja kućom čvrstom rukom i neverovatno je ljubomoran na francuskog slikara koji izrađuje sliku njegove žene. I sprijateljila sam se s jednom od sestara – Tabitom, tako sam je zvala, s dugom crvenom kosom – i došla na imanje i igrala kroket na travnjaku s njima. O, tu je bio i njihov visoki, užasno privlačan brat koji je pisao poeziju i... Zaćutala sam kad sam spazila njegov zabezeknut izraz lica. Da, samo polako, Ani. Tek si upoznala ovog čoveka. Bujna mašta, zajedno s onim što bi moglo biti pogrešno protumačeno kao želja za bogaćenjem, potekla od vaspitanja potpuno suprotnog onom koje je on dobio u Južnom Kensingtonu, nisu nužno prve karakterne crte koje neko treba da ispolji. Sada, međutim, dok sam izlazila iz kola da otvorim kapiju s pet greda na kraju prilaza, srce mi je tuklo jednako brzo kao pre dvadeset godina. Zakotrljale smo se šljunčanom stazom, Flora i ja, zavile iza okuke i, kako se žbunje rododendrona razdvojilo, ona se ukazala preko šljunčane zaravni. Dugačka, niska, kamena kuća, dotrajale sive fasade koja se krunila, gotovo potpuno prekrivena puzavicom, s isturenim prozorima u prizemlju tako nisko postavljenim da su skoro dodirivali zemlju, dok su prozori na spratu s dubokim nadstrešnicama sijali na suncu kao prodorne oči pod veđama. Ugasila sam motor i divila se prizoru. Gutala sam očima bujnu baštu: gusti bokori korova povlačili su se pred raskošnim travnjakom gotovo nalik na livadu onako posut belim radama, ljutićima i jagorčevinom, koji je zauzvrat ustupao mesto gustom šiblju i drveću, iza kojeg se naziralo more. Skrivena među netaknutim zelenilom, tu se nalazila jedna prelepa, zaboravljena vremenska dimenzija. Za trenutak nisam mogla da se pokrenem.

75

– Lepo je – prokomentarisala je Flora, češući se po nozi. – Lepo?! – ciknula sam, hvatajući dršku na kapiji, širom je otvarajući. – Flora, ovo je raj! – Pomalo je zapušteno, doduše. Travnjak bi mogao da se pokosi. Čudi me da Gertruda nije poslala nekoga ovamo da to sredi. Divan krajolik, svakako. – Zagledala je okolo. – Jesi li znala da će biti ovako? – Imala sam predstavu kako izgleda, ali učinila sam voljni napor nad sobom da se ne razočaram. Videla sam je samo izdaleka. – Zaklonila sam oči od sunca obema rukama, i razgledala zelene kapke na prozorima s kojih se ljuštila farba, mali drveni trem s klupom gde sam zamišljala da ću sedeti na jutarnjem suncu, sa šoljom kafe i knjigom u ruci. Požudno sam upijala svaki detalj. – Kuda se ide do mora? – Tu dole, kroz šumarak, mislim – pokazah rukom. – Hajde da vidimo. Brzo smo prešle preko mahovinom obrasle šljunčane čistine i zaraslog travnjaka. Ja sam praktično trčala, kao uostalom i Flora; obe smo se prećutno složile da se kasnije pozabavimo koferima i razgledanjem kuće; žureći da istražimo, svaka želeći da bude prva koja će otkriti nešto vredno divljenja. – Oh, vidim gde je prolaz, pogledaj, tu su stepenice! – potrčala je ispred mene i ja bejah opijena njenim uzbuđenjem. Na pragu tinejdžerskih godina, ali još uvek srećno i prostodušno dete koje jedva čeka da odbaci cipelice i potrči niza stepenice da mi prva pokaže. I stvarno, gusti šiprag na rubu bašte ustuknuo je pred granitnim stepeništem i stazom koja je vodila naniže, uvijajući se i zaokrećući oštro kroz šumu. Dok sam je žurno sledila, zaranjajući iznenada u senku, hvatajući se povremeno za stabla da se ne bih prosula ničice, ona uzviknu. – Samo što ovo nije more, mama, već reka! Mama, vidi! Samo naša reka i plaža! Požurila sam da joj se pridružim, srećna zbog uzbuđenja u njenom glasu. Kada sam stigla na obalu, zastao mi je dah. Bila je to zaista veoma privatna mala plaža na jednom isturenom delu rukavca koji je vijugao iz pravca ušća. Kasno popodnevno sunce daleko na zapadu rasipalo je zlatne pantljike preko vode koja je, prozračna i nabujala od plime, zapljuskivala

76

pesak, praćena svim mirisima i zvucima sredine leta. Iznad naših glava na mornarskoplavom nebu kružili su i prodorno se dozivali galebovi, a nešto dalje uz rukavac jedna čaplja je stajala nepokretno sve dok nas dve nismo naišle, a onda se svojim velikim bešumnim krilima vinula iznad krošnji. Uhvatila sam Floru za ramena otpozadi. – Sviđa ti se? – Veoma – promrmljala je. Onda: – Tako je tiho! – Znam. – I tako zaklonjeno od svega. – Je l’ da? – složila sam se, osvrćući se okolo. Nikoga, bukvalno nikoga nije bilo na vidiku, čak ni kuće niti čamca. – Gotovo nepristojno zaklonjena. Kad pomisliš da je plaža Dajmer bej tu iza ćoška. Flora se zamisli nad tim što sam rekla. Stade da grize usnu. – Možda bismo mogle da prevozimo ljude preko reke? Odemo čamcem okolo i naplaćujemo im jednodnevni boravak ovde? Nasmejala sam se. – Filantropski gest s trunkom komercijalnog žara kao dodatkom? Vredno divljenja, ali ne. Ne, ne smeta mi da budem sebična i kad je ovo mesto posredi. Zbog osame sam i došla ovamo. Mogu da zamislim sebe kako sedim na tom kamenu s beležnicom, i slamnatim šeširom na glavi, dok bujica reči nadire, inspirisana prelepim primorskim pejzažom – oh, jedva čekam. – Dok ću ja za to vreme da radim – šta? – podiže obrve. – Ti ćeš za to vreme da... znaš već. Da praviš „žabice“ na vodi, veslaš, pravih zamkove od peska... – Zamkove! Nemam šest godina. – Pa, ne znam... – Da vozim bajs seoskim puteljcima? Skoknem do Polzita i kuliram u kafiću na plaži kao što ste radile ti i Kler? Oklevala sam. Čula sam priče o klincima iz Roka koji se spuštaju odozgo iz Robijevog logorišta i banče u Ojsterkečeru, ostavljajući opuške od džointa – i gore stvari – na plaži. – Flora, nas je bilo dve, sećaš se. – Pa? – I vremena su bila malo drugačija tada. Bezbednija.

77

– Gluposti – naruga mi se. – Pričala si mi da ste bežale od deke i super se provodile s lokalnim momcima na plaži. Pušile i ludovale i... – Dobro, videćemo – rekoh kratko, želeći da nisam nastupila tako sestrinski u očito prenagljenom trenutku poveravanja. – Hajde da vidimo kuću. Uhvativši je za ruku, povela sam je nazad uz obalu i stazom kroz šumarak, ne želeći da kvarim malopređašnje raspoloženje, niti da se ona duri na mene. Prošle smo baštu i došle do ulaznih vrata, saginjući se pod malim drvenim tremom dok sam ja kopala po džepu tražeći ključ. S teškom mukom sam ga ugurala u bravu i u jednom užasnom trenu pomislila sam da se neće okrenuti, ali jeste, i mi uđosmo u taman hodnik sa zatvorenim kapcima na prozorima, zureći okolo, trepćući u pomrčini. Unutra je bilo pomalo sumorno i prohladno, što je na neki način prijalo nakon jarkog sunca i odsjaja s vode. Tamne drvene grede nadnosile su se nisko iznad kremastih ispupčenih zidova, a komadići prastarog persijskog tepiha jedva da su pokrivali jednostavan pod od hrastovih dasaka. U dnevnoj sobi stajali su stari pohabani kožni kauč, dve tapecirane stolice s lučnim rukohvatima i hrastov orman za knjige koji se pružao celom dužinom zida na jednoj strani sobe, prepun knjiga. Nastavile smo dalje da istražujemo. Kuhinja, s iskrzanim plavim linoleumom, žutim elementima presvučenim ultraplastom, zastakljenim kredencima na zidovima i prastarim rejburn šporetom, izgledala je kao da je ispala pravo iz pedesetih godina prošlog veka. Sve što mi treba jesu kecelja i oklagija, odlučila sam. Unutra se, kako smo otkrili otvorivši teška hrastova vrata, nalazila prilično jednostavna trpezarija u kojoj je stajao dugi sto spiralno izrezbarenih nogu i s masivnim stolicama visokih naslona u istom stilu. Na kraju hodnika nalazio se mali ali iznenađujuće prozračan radni kabinet – njega ću koristiti kad bude loše vreme, pomislih – s prostranim stolom presvučenim kožom i jednom starinskom stolicom s rešetkastim naslonom. Okačene svuda po zidovima, tamo gde su grede to dozvoljavale, stajale su otrcane reprodukcije slika koje behu loše uramljene i koje su gotovo isključivo prikazivale galebove. Neki dekorater bi se, pomislih dok sam se vraćala mračnim hodnikom obloženim lamperijom i gledala Floru kako trupka uz ogoljeno drveno

78

stepenište u svojim japankama, silno obradovao ovakvom prostoru, ali u stvari bi ga bilo tako lako pokvariti. U toj sveprožimajućoj nostalgiji prohujalih vremena i davno provedenih letovanja krio se poseban šarm ovog mesta. Podsećao je čoveka na neko nežnije doba, kada su se kolači spremali jednom nedeljno, kada su deca pribijala nosiće uz prozorska stakla u kišnim danima, kada su roditelji u večernjim satima slušali gramofon s knjigom u ruci, kada se živelo sporije, pitomije. Gore na prvom spratu, Flora je otkrila tri spavaće sobe i kupatilo, a zatim na tavanu, gde sam do tada i ja stigla, još dve male sobe s izbledelim tapetama s ružicama i još jednim kupatilom. – Savršeno – rekoh, otvarajući klizni prozor u većoj od dve spavaće sobe i proturajući glavu napolje. Gledala sam pravo preko rukavca na drugu obalu, gde su krave pasle na bujnim livadama i gde je, u savršenoj osami, stajala jedna mala siva crkva ugnježđena u podnožju brda. S desne strane, rukavac je oticao naniže do ušća. Jedna usamljena jedrilica prelete preko vode. Lepo je znati da ima živog sveta, pomislih. Jedrio je nalevo rukavcem prema crkvi. Možda je to vikar, pomislih dokono, koji se sprema da iskoči iz jedriličarskog odela i odene svoju mantiju. Nasmešila sam se. Zatvorila sam oči i duboko udahnula. – Mmm... divno. Pomiriši samo taj krajolik. – Ja ostajem ovde – reče Flora odlučno, bacajući se na krevet iza mene. – A ja ću biti na spratu ispod – rekoh, okrenuvši se. – U glavnoj spavaćoj sobi koja gleda na baštu. Ona brzo sede. – Nećeš valjda u onoj na kraju hodnika? – Neću – odgovorih strpljivo – biću u onoj direktno ispod tebe. Odmah dole pored stepeništa. – Oh. Dobro je. Osetila sam olakšanje u njenom glasu i taktično izbegla njen pogled. Htela je da se pokaže nezavisnom, ali da ipak bude u mojoj blizini. Još nije uspela to da preraste. Sa skoro trinaest godina, mnogo njenih vršnjaka išlo je u internate – neki su otišli s jedanaest – ali nije bilo govora o tome da će Flora poći njihovim stopama. Te teme se nismo ni dotakle, što je značilo da će ići u novu školu u Londonu, i to u takvu gde će, jer je bila pametna, dobiti akademsko obrazovanje. U školu u kojoj je prezirala jedine dve

79

devojčice koje je poznavala jer drže karmine u džepovima i sebe smatraju sveznalicama. Bacila sam pogled na ekcem po njenim nogama, koji će se uz malo sreće povući pod uticajem letnjeg sunca. Ali onda će se vratiti nazad u London, i krenuti u drugo polugodište... Videla je kako gledam i počešala se. – Šta je? – Ništa. Hajde, idemo dole. Ostatak popodneva provele smo u raspakivanju i nameštanju kreveta, a potom sam spremila kajganu za večeru. Pošto očito nije bilo baštenskih stolova i stolica, jele smo smestivši se jedna pored druge na toplim kamenim stepenicama koje iz kuhinje vode u baštu. Dok smo sedele, sanjalački se diveći svojoj bukolikoj idili i zurile u poslednje zrake sunca dok su se u vazduhu skupljale bubice, Flora stade zamišljeno da struže po tanjiru kupeći mrvice. – Znači, ostali će doći uskoro, pa ću moći da skoknem biciklom da ih vidim, zar ne? – Moći ćeš – potvrdila sam milostivo. – Stvarno nemam ništa protiv. Samo nemoj sama da lunjaš okolo. – A ako ostanem kod Kler, ti ćeš moći da ostaneš s Dejvidom. Mislim, vikendima. Nasmešila sam se njenom pokušaju da mi dâ malo prostora. Da budem nasamo s njim. – Hoću, dušo. Nastupila je tišina. – Hoće li ti nedostajati? – upita ona, na kraju. – Tokom nedelje? Da, sigurna sam da hoće, ali znaš da ću biti prezauzeta. Nisam mogla a da u sebi ne pomislim: bože, kakav raj. Nema čoveka za koga moram da kuvam, nema kuće koju moram da čistim. Uglavnom ćemo vreme provoditi napolju, odlučila sam, i uostalom, unutra je tako mračno da niko neće primetiti ako ne budem brisala prašinu. Ako ne budem usisavala. Ali ipak – iznenada sam ukorila sebe – ne bi trebalo tako da razmišljam, zar ne? Treba da zauzmem nov stav... začkiljila sam preko krošnji gledajući svetlucanje bistre vode na horizontu. Plan je počeo da se formira.

80

– Flora – upitah je napokon – neće ti mnogo smetati ako skoknem do Roka? Možeš da ostaneš sama ovde? – Šta, sada? – Da, samo na nekih sat vremena. Radnje će još biti otvorene. Mislila sam da bacim pogled. Hoćeš moći da ostaneš sama? – rekoh, čikajući je pogledom. – Naravno – reče, prihvatajući izazov. – Krenuću u pohod na policu s knjigama. Vidim da nema TV-a, ali ima gomila knjiga. Što ideš? Šta ti treba? – Ma, neke sitnice. – Nasmešila sam se i odnela tanjire u kuhinju. Ostavila sam je ozarenu, raspevanu i krenula na sprat. Pootvaravši sve fioke koje sam upravo bila napunila, istresla sam njihov sadržaj na krevet. Deset minuta kasnije napustila sam kuću, naoružana dupke punom crnom kesom za smeće koju sam bacila u korpu u garaži. Uskačući u kola i kezeći se veselo da joj dam do znanja da odlazim, izvezla sam se dugim prilazom. Vratila sam se nekih sat vremena kasnije. Vetar se bio malo pojačao i nebo su prekrivali tamni oblaci, koji su možda najavljivali oluju. Kako sam uletela u kuću praćena naletom vetra, ulazna vrata se zalupiše iza mene. – Uh! Sprema se prava oluja. Flora nije dizala pogled. Ležala je na potrbuške na starom kožnom kauču širom raširenih nogu, s nosem čvrsto zabodenim među stranicama Jamajka ina. Mrmljala je nešto. Pročistila sam grlo i zauzela ležernu pozu. – Š’a misliiš? – otegla sam. – Opet nije bilo odgovora. – Flora, šta misliš? – ponovih, i ona se polako okrenu. Zinula je. Ostavila knjigu. – Mama! – Zar nisam zavodljiva? – okrenula sam se u mestu. Ona ustade s kauča, ne verujući svojim očima. – Nisam sigurna da je „zavodljiva“ prava reč. Možda si „fensi“, ili poput tinejdžerke iz Beverli hilsa... bože, izgledaš kao Kler. Kler u svečanom izdanju! Kezeći se spustih pogled na mornarskoplavu polo majicu uredno upasanu

81

u besprekorne kremaste pantalone s elegantnim kožnim kaišem. Krenula sam da savijam stopala u novim škripavim mokasinama i zavrtela se ukrug sa sve prepunim kesama u rukama. – Tu mi je kompletna garderoba – majice, košulje, pantalone, bermudice, plisirane suknje, sve ganc novo i firmirano, a sva moja stara letnja odeća je u kanti za smeće. Trepnula je. – Baš sva? – Skoro. Osim donjeg rublja. Nisu imali tako nešto u Kru klotingu, ali sigurna sam da ću ga sutra pronaći negde u Vejdbridžu. Oh, kupila sam i teniski reket. – Izvadila sam ga iz kese i veselo zamahnula. – Mama, možeš li da skineš taj kačket? I da ispašeš majicu? – upita, kružeći nervozno oko mene. – I da raspustiš kosu. Tako stvarno izgledaš kao Kler. – Stvarno? – sijala sam od zadovoljstva. – Što da raspuštam kosu? – Molim te. – Oh, dobro. – Zabacila sam svoju bujnu crnu grivu preko ramena. – Mogla bih sutra da se ošišam na kratko. – Ne! Nemoj – reče uplašeno. – Mislim... ne pre nego što pitaš Dejvida za mišljenje. Možda mu se neće svideti. Bilo šta od toga. – Glupost, biće oduševljen. Uostalom, to je bila tvoja ideja. – Znam, samo što sada ne ličiš na sebe. – Naravno da ličim na sebe – rekoh podsmešljivo i promarširah pored nje, uputivši se ka stepeništu s kesama u rukama. – Ovo sam nova ja. Nova, poboljšana, organizovana, dinamična ja. Sutra se bacamo na usisavanje, Flora – upozorila sam je dok sam skakutala uza stepenice. – To što smo na odmoru ne znači da treba dopustiti da nam standardi padnu. Taj tepih u hodniku izgleda sramotno. Te večeri smo se zahvalno uvalile u meke male krevete, umorne posle napornog puta. Vetar se pretvorio u pravu oluju i kiša je besno dobovala po tamnim prozorima. Ležala sam tamo i slušala neko vreme, uživajući u tom osećanju ušuškanosti u toplom krevetu dok napolju besni nevreme. Posle nekog vremena, međutim, shvatila sam da će biti tiše ako zatvorim kapke, pa sam se iskrala iz kreveta i zatvorila ih, namaknuvši drveni zasun. Gore u potkrovlju čula sam Floru kako ulazi u krevet, a zatim, kako sam

82

mogla i da pretpostavim, ponovo izlazi. Osluškivala sam kako namešta zavese – svetlost na vrhu morala je biti u obliku šargarepe – okreće se dva puta, dodiruje pod kolenima, tiho izgovara molitvu, ponovo se okreće u suprotnom smeru i onda ulazi u krevet. To je bio mali ritual – jedan od njih – koji je morala da izvodi svake večeri u svom životu, ili bi ko zna kakva nesreća snašla nju ili njene voljene. Da, pomislila sam, okrećući se na bok, ovo je baš ono što je Flori trebalo: odmor od stresa i napetosti života u Londonu. Odmor od napora da parira vršnjacima, da se uklopi u društvo, da napreduje, da bude kul; dozvola da bude mlada i slobodna, s neograničenim prostorom i vremenom da u tome uživa. Zamišljala sam kako tumara liticama, nalazi galebova gnezda u vetrom šibanoj travi, kako bere divlje cveće i glasno se veseli retkim orhidejama, dok mi kapci nisu klonuli i Morfej me uviđajno poveo niz tamne hodnike sna pre nego što sam primetila opuške od cigareta pored orhideja. Tek nešto kasnije začula sam korake u hodniku. Otvorila sam oči, ne mogavši zasigurno da odredim zašto sam se probudila, a zatim... da. Evo ih ponovo. Okrenula sam glavu i začkiljila u osvetljene kazaljke na satu. Pola tri. Koraci su nastavili da se približavaju, polako obilazeći odmorište. Neko se trudio da hoda pažljivo, ali u kući poput ove podne daske su zloslutno škripale. Sada su se približavali, idući ka mojim vratima. Sela sam u krevetu, uplašena. Onako u mraku, posegla sam rukom nadole i dohvatila novi teniski reket. Kvaka se polako okrenula. Prestala sam da dišem. Vrata se otvoriše i, u dugoj beloj spavaćici, ogromnih izbečenih očiju, Flora je zalebdela k meni baš kao duh. – Sranje! – ispustila sam reket koji je zazvečao po podu. – Flora, na smrt si me prepala! Što se, kog đavola, tako šunjaš okolo! – Neko je u prizemlju – zinula je od straha. – Mama, sigurna sam da sam čula kako se neko dole kreće! – Oh, ne budi smešna, glupo derište! – zapenila sam jer se strah istog trenutka pretvorio u bes. – Malo je falilo da ti prospem mozak, za ime boga! – Ali mama, čulo se svakakvo škripanje i lupanje! – Pa naravno da jeste! Prokleta oluja besni napolju, a ova kuća je stara

83

trista godina. Oseća je u kostima, baš kao i ja, jadna stara straćara. Sad se lepo vrati u krevet. – Ne, mama, ne mogu – cvilela je, penjući se kod mene. – Previše se bojim da odem gore. Mogu li da spavam s tobom? – Oh, Flora! Ali bila je to unapred rešena stvar, i ja sam bila toga svesna. Pomerila sam se u stranu dok se ona čvrsto privijala uz mene, kao buva u krznu starog usmrdelog labradora. – Kad ćeš već jednom da odrasteš? – besnela sam. Kao i uvek s Florom, od krajnjeg strpljenja prelazila sam naglo u potpuni bes. Zagrlila sam je jednom rukom zaštitnički preko ramena i zurila u tavanicu. Bože, kada će da preraste ovo? Bila je gotovo tinejdžer, zaboga. Uskoro će izlaziti s momcima. Da li će i oni uskakati u krevet pored mene? Da li će ona, kada joj bude šesnaest, dovući u moju sobu nekog kljakavog Lotarija, koji će ostavljati svoj gel za kosu svuda po mom jastuku, jer je nešto lupilo u noći? Da li ću se buditi s Dejvidom na jednoj strani kreveta i Florom i Trevom na drugoj? Uzdahnula sam i okrenula se. A najgore od svega je to što sam znala da sam ja kriva za to. Adam i ja. Znala sam da je ona žrtva: bila je zaražena strahom zbog našeg propalog braka. – Izvini, mamice – promrmljala je. – U redu je – odgovorih tiho. – Nisi ti kriva. – Čvrsto sam je stegla za rame. Ćutale smo. – Evo ga ponovo. – To je vetar, nesrećno dete. Pauza. – Dobro, a šta je onda ovo? – Naglo je podigla glavu s jastuka. Moram da priznam da je čak i mojim ciničnim ušima zazvučalo kao da neko škripi stolicom izmičući je od stola. Sela sam. Oslušnula. – Verovatno Gertrudin duh. – Šta?! – Ne, nije to ništa. Verovatno samo neka stara daska škripi. Vrati se u krevet. – Ne, mama, molim te! Dole definitivno ima nekoga! – O, bože! – Zbacila sam pokrivač. – Dobro. Hajde da odemo dole i

84

vidimo ko je? – Upalila sam lampu na noćnom stočiću, ali ništa se nije desilo. – Nema struje. – Zašto? – ciknula je Flora. – Očigledno je nestalo struje, draga. Takve stvari se dešavaju u starim kućama za vreme oluje. Sad smo na selu. – Kako ćemo onda da vidimo u mraku? – cvilela je. – Kako ćemo... – Hajde, nekako ćemo se snaći. Ustala sam, iznervirana preko svake mere, i krenula da pipam ka vratima. U hodniku je bilo mračno kao u rogu, čak mračnije nego u sobi. Zajedno, nas dve stadosmo da napipavamo put oslanjajući se leđima o zid na odmorištu, idući ka stepeništu. Zatim, s Florom iza sebe, koja se obema rukama čvrsto držala za moju majicu, zavrludasmo preko odmorišta kao dva pantomimičara u kostimu konja – ja raširenih ruku, nadajući se iz sve snage da se neću strmeknuti niza stepenice – ka ogradi stepeništa. Čvrsto sam je zgrabila. – Imam je. S Florom koja me nipošto nije puštala, počela sam polako, polako da se spuštam dole, nogu pred nogu. Nisam želela da slomim prokleti vrat. Sve zavese u hodniku behu navučene i, osim slabašnog svetla koje je dopiralo kroz jednu pukotinu na ulaznim vratima, svuda je vladao mrkli mrak. Nisam skidala pogled s te pukotine. – Vidiš, Flora? – rekoh povišenim glasom kada smo došle do poslednjeg stepenika. – Ovde nema nikoga. Ni žive duše. Izađi, izađi, ko god da si! – zapevala sam veselo, kao što sam činila kada je bila mala, lupajući drškom od metle ispod njenog kreveta da oteram zamišljena čudovišta, obično klečeći gola golcijata na podu – kao i, kad malo bolje razmislim, nešto kasnije, kad i nije više bila tako mala. – Baterijska lampa je u kolima – nastavila sam, dok smo ukorak krivudale k vratima. – Ako je uzmem, bar ćeš imati svetlo u sobi. – U tvojoj sobi – ispravi me. – Dobro, u mojoj sobi, ali samo ovu noć. – Pipkala sam po vratima, tražeći kvaku. – Ali, Flora, stvarno moraš da se sabereš, ne možeš večito da se uvlačiš u moj – AAAAA!!! Preplašeno sam vrisnula kada se nečija ruka odlučno spustila preko moje

85

na kvaci. – Ne tako brzo – prošaputa muški glas meko na moje levo uvo. – Ne mrdaj.

86

7.

V

risak koji sam proizvela beše dostojan glumice iz horor filmova B produkcije. Trgla sam ruku i odskočila unazad naletevši na Floru, koja je takođe zavijala kao sirena krijući se iza mene kao da je pod vatrom. U tami sam mogla da razaznam samo obris muškarca, krupan i visok, s ogromnom grbom na leđima, crn i preteći pored vrata. Ponovo sam vrisnula, povlačeći se mahnito i gurajući Floru ispred sebe. – Izlazi napolje! Izlazi, do đavola, iz moje kuće ili ću zvati policiju! – Tvoje proklete kuće? – otegnuo je s američkim naglaskom. – Sigurno je u pitanju neka greška? Žuti plamičak se upalio u pomrčini. Pri svetlosti zipo upaljača videla sam kako zurim u par svetloplavih očiju na smeđem, isušenom licu. – Gde su, kog đavola, svetla u ovoj kući? Zar je moguće da struja još nije uvedena u ovom delu sveta? – Nestalo je struje – dahtala sam, trudeći se da ne vrisnem ponovo. – Ko si ti, do đavola? Šta radiš u mojoj kući? Još sam bila preplašena, ali ne potpuno oduzeta od straha. Nije izgledao kao ubica sa sekirom: u stvari, više je ličio na Indijanca s tim istaknutim jagodicama; a za grbu se ispostavilo da je ranac. – Ponovo tvoja kuća. Isuse. Pa, ja samo pokušavam da se smestim u prostorijama koje sam zakupio za godišnji odmor. Čujte, jeste li sigurni da je nestalo struje? Zar nemate sveće ili nešto slično? I zar ne možemo ovo da raspravimo tako da vidimo lica jedni drugima umesto što se rukovodimo glasovima? Čini mi se da bi to bilo malo civilizovanije nego da ovako stojimo u mraku. – Ima sveća u fioci – reče Flora. Prišla je stočiću u hodniku. – Videla sam ih dok sam tražila šibice. Palo mi je na pamet da se zapitam zašto su joj trebale šibice, ali imala sam drugih briga. – Kako ste ušli? – zahtevala sam. – Uz pomoć ključa, naravno. A vi? – Uz pomoć... ključa – oklevala sam, dok je Flora vadila nekoliko sveća.

87

Stajala sam, zbunjena i zanemela, dok je on stručno upalio četiri ili pet, držeći ih zajedno u ruci. Osvrnuo se okolo pa je, videvši da nema gde da ih spusti, pošao u dnevnu sobu i pažljivo ih poređao uz okvir kamina. Meka svetlost polako se razlila dok je soba počinjala da liči na mrtvu prirodu u stilu renesanse. Požurila sam za njim. – Ali otkud vam ključ? – ciknula sam. – Dobio sam ga od gospođe Federston-Hol. Poslala mi ga je poštom. Evo. – On ga izvadi iz džepa i zamahnu mi njime ispred nosa držeći ga na parčetu kanapa. – Zajedno s potvrdom o aranžmanu koji sam uplatio, i korisnim uputstvima o tome kako da obrlatim mašinu za veš, gde da nađem mesaru, pekaru, voskarsku radnju i druge lokalne pogodnosti. Žao mi je, dame, ali čini mi se da ste na pogrešnom mestu. Iznajmio sam ovu kuću preko leta i nameravam da je iskoristim. Takođe, upravo sam doleteo iz Bostona i vozio se pet sati vašim takozvanim autoputevima u gluvo doba jer mi je let bio odložen, i ono što nisam očekivao da ću pronaći kada stignem ovamo jesu dva ženska čeljadeta koja u belim spavaćicama vrišteći iz sveg glasa glume ledi Magbet u duetu. Ne samo da ste mi zauzele kuću već me još i ispitujete s kojim prokletim pravom sam ovde. A sada, pre nego što mrdnete guzice do najbližeg motela, možda ćete biti ljubazne da mi pokažete gde se nalazi razvodna tabla da bih mogao da osvetlim ovo mesto. – Oooh! – nakostrešila sam se kada sam konačno uspela da dođem do reči. – Gospođa Federston-Hol... koji bezobrazluk! Gospođa Federston-Hol je slučajno tetka mog verenika i bila je ljubazna da mi ustupi ovu kuću, ne samo za odmor već preko celog leta! Mora da je došlo do nekog nesporazuma oko datuma, ali mislim da ćete uvideti da ako već neko mora da „mrdne guzicu“ odavde, onda ste to vi! Namrštio se. – Ona je vaša tetka? Gospođa Federston-Hol? – Tetka mog verenika – prosiktala sam. – I dobro ste platili za kuću? – Pa, ne – zbunila sam se. – Očigledno nisam platila... – Jer moram da vam kažem – izvuče pismo iz drugog džepa i mahnu mi njime prilično nepristojno ispred nosa – da je ovde došlo do jedne novčane transakcije. Sve je tu, crno na belo. Jasno i obavezujuće. – Prkosno me je gledao plavim očima.

88

– Jasno i... Oooh! – ključala sam od besa i zgrabila pismo. Počela sam da čitam: „Dragi gospodine Maloun...“ – onda sam tužno digla pogled. – To ste vi? Gospodin Maloun? – Pasoš mi je u kolima, gospo – reče naprasito. – Ja sam gospođa O’Haran – uzvratih ljutito, požalivši što preko ove kratke spavaćice nemam kućni ogrtač. Povukla sam je nadole i nastavila da čitam. U odgovor na vaše pismo od četvrtog ovog meseca, pišem vam da potvrdim vaš boravak u Teplou hausu. Ključ je u pismu. Želim vam da se lepo provedete. Kuća je malo zavučena, kao što ćete otkriti, ali divna, i mislim da ćete uživati. Uz pismo vam prilažem i spisak pouzdanih lokalnih radnji i kućnog inventara. Ako budete imali ikakvih problema, molim vas ne oklevajte da me nazovete. Iskreno vaša, Gertruda Federston-Hol Sela sam polako na rukohvat fotelje i očajno prošla rukom kroz kosu. O, bože. Prepoznala sam njen paučinasti rukopis i debeli list papira sa zaglavljem Onslou Gardensa. O, bože. Oblizala sam usne. Napravila pauzu. Pogledala u njega. – Načinila je previd – rekoh prkosno. – Godine je sustižu i postaje senilna, i očigledno je zaboravila da je kuću obećala meni. Žao mi je, ali mislim da ćete uvideti kako stvari stoje kada ujutru budemo nazvali gospođu Federston-Hol i raščistili celu ovu zbrku. Sigurna sam da će vam vratiti čitavu sumu, gospodine Maloun. U međuvremenu, predlažem da se odvezete nazad tim putem do grada. Na uglu ima jedan prijatan hotel po nazivu Prajori bej; sigurna sam da ovu noć možete provesti kod njih, a možda i ostatak odmora. Pričaćemo ponovo kada je budem kontaktirala sutra. Dobro jutro vam želim. Njegove plave oči spram svetlosti sveće gledale su me zgranuto. Onda poprimiše ledeni izraz. – Ne idem ja nikuda, gospođo O’ Haridan, ili kako god da se zovete. Rekao sam vam, upravo sam vozio pet prokletih sati iz Londona. Sada je

89

petnaest do tri izjutra, zaboga. Ne pada mi na pamet da idem u tamo neki Prajori bej; ostajem ovde, u ovoj kući, koju smo moja porodica i ja iznajmili na dve nedelje! – Ne budite smešni – uzvratih – naravno da ne možete da ostanete. Mi smo ovde, moja ćerka i ja. Ovo je naša kuća. Raspakovale smo se, raspremile krevete... – Mama, ne možemo prosto da ga izbacimo napolje usred noći – promrmlja Flora pored mene. – Ima pismo. Od Gertrude. Nešto je očigledno pošlo naopako. Pogledala sam dole u nju, zapanjena. – Konačno, glas razuma – brecnu se on. – Nešto jeste pošlo naopako, vrlo naopako, što ćemo do kraja razjasniti ujutru, u to budite sigurni, gospođo O’Haj’te Napolje. U međuvremenu, pošto pretpostavljam da ste vi dame zauzele prostorije na prvom spratu, ja ću postaviti svoju vreću za spavanje na ovom kauču. Osim ako ne želite da vam neki stranac tumara hodnicima gore na spratu. – Naravno da ne želimo! – odbrusih. – Ne poznajem vas! – Nijedna od vas me ne poznaje, ali ako se ne vratite u krevete i ne pustite me da odspavam malo ovde dole, upoznaćete me mnogo bolje, jer – on otkači vreću za spavanje sa svog ranca i baci je na kožni kauč – nisam oka sklopio trideset šest sati, i malo sna bi mi i te kako koristilo, do đavola. – Ali ne mogu da dozvolim da potpuni stranac spava ovde dole dok moja dvanaestogodišnja ćerka spava gore! – zapenila sam. – Ne možete prosto... – Samo me gledajte. – Raskopčao je kaiš i spustio pantalone. – Oh! – skiknula sam i brzo okrenula Floru da ne gleda. Ona se zakikotala i gvirnula preko ramena. On joj namignu. – E sad... gde je kupatilo? – Gospodine Maloun – proključala sam – predlažem vam da se poslužite klozetom u prizemlju. Kao što ste ispravno primetili, ne želim da mi se motate okolo gore na spratu dok moja ćerka i ja spavamo. Molim vas da ne načinite nijedan korak u pravcu mojih odaja. – Gospođo O’Harods – reče, merkajući me od glave do pete. – Kunem vam se da su vaše odaje poslednje o čemu razmišljam. – Oh! – nemoćno stegnuh pesnice. Zurila sam u njega. Kezio mi se.

90

Onako besna, zgrabila sam dve sveće, dala jednu Flori i gurnula je ispred sebe, ka hodniku pa uza stepenice. – Hajde, Flora – siktala sam. – Penji se, penji se! Bože, kakav bezobrazan čovek! Upada ovde, tera nas nazad u krevete – uuuh! Da je porcelansko posuđe bilo moje, gađala bih ga njime. Koračala sam – onoliko prkosno koliko sam se usuđivala u majici koja mi je jedva pokrivala zadnjicu, užasnuto svesna toga da me posmatra – uza stepenice. Isuse, šta li je to Gertruda naumila? Da li su joj se daske u glavi stvarno otkačile do te mere? Ne, naravno da nisu, shvatila sam terajući Floru ispred sebe hodnikom. To je bilo nezamislivo. I ona će ga se vala otarasiti, ili će to uraditi Dejvid. Bože, pa da, ovo je praktično Dejvidova kuća, pomislih trgnuvši se, pošto je bila Gertrudina, što ju je činilo... da, budući da sam Dejvidova buduća žena, skoro praktično mojom! Mojom kućom. Zaustavila sam se. Malo je falilo da se stuštim dole i isteram ga napolje, ali, u stvari – bacila sam pogled preko ograde i ugledala delić smeđih grudi u svetlosti sveća dok je navlačio džemper preko glave. Brzo sam skrenula pogled. U stvari, pomisao na te ledenoplave oči i masivna ramena naterala me je da se predomislim. – Kuda ćeš? – prosiktala sam kad je Flora nastavila ka sledećem usponu koji je vodio na tavan. – Vraćam se u krevet. – Ali mislila sam da želiš da spavaš sa mnom? Ona se okrenu na stepeniku i pogleda me. – Oh, to je bilo kada sam mislila da u prizemlju vreba ludi masovni ubica. Sada sam dobro. – Ali, Flora...! – Mama, nemoj da dižeš frku. – Cerila se. – Pomalo liči na Džordža Klunija, zar ne? Blenula sam u nju, užasnuta. Nimalo ne liči na Džordža Klunija! Ali ona je nastavila da se penje ka svojoj sobi. Osim možda u onom hororu u kojem sam ga gledala na TV-u mnogo pre Urgentnog centra, pomislih iznenada. Onaj u kom glumi dežurnog psihopatu. Taj zlokobni osmeh. Sekira koja razvaljuje ulazna vrata. Užasnuta, pojurila sam za njom i uletela u njenu sobu taman kad je ulazila u krevet.

91

– Flora, zaključaj vrata! – dahtala sam. – Šta? Ali, mama... – Zaključaj ih! – zalupila sam ih, ostavljajući je unutra. – Zaključaj ih – naložila sam ponovo, prislonivši uvo i čekajući. Konačno sam čula korake, dubok uzdah, a zatim i jedno klik. – Zadovoljna? – promrmljala je. Klimnula sam glavom namrgođeno i sjurila se do svoje sobe. Kako sam žurila, vreli vosak mi je kapao preko šake i ja se, psujući od bola, zavukoh u krevet. Ležala sam nepomično za trenutak, skidajući vosak s šake, osluškujući zvukove odozdo, osluškujući da li se – ne daj bože – čuju njegovi koraci na stepeništu. Ali na kraju, u tišini, dunula sam i ugasila sveću. Zadrhtala sam i okrenula se, navlačeći prekrivač do brade. Kiša je još dobovala po prozorima. Taj prokleti čovek. Prokleti, prokleti čovek. Baš nam je to trebalo, da nam neki Jenki uleti po ovakvom vremenu, ali Flora je imala pravo. Nisam mogla tek tako da ga izbacim, kad sam videla da ima pismo. Bolje da popričam s Gertrudom ujutru. Onda ću ga izmarširati napolje. Probudila sam se nekoliko sati kasnije i videla da mi sunce sija kroz prozor. Jedan kapak se otvorio od vetra i ogroman zrak svetlosti ulazio je u sobu osvetljavajući suprotan zid, ispunivši sobu zlatnim sjajem. Sela sam na ivicu kreveta i otvorila i drugi kapak, zureći u travnjak koji se svetlucao od kiše, a zatim i u more: plavo, prozirno i mirno, iza drveća. Dan je bio predivan. Oluja se zaista povukla i, u jednom veličanstvenom trenutku, potpuno sam zaboravila na gospodina Malouna dole. Onda sam ga ugledala. Izlazio je na zadnja vrata ispod mene s poslužavnikom punim slanine, jaja, prženih krompirića, zapečenog pasulja i paradajza. U drugoj ruci je držao prepunu šolju kafe, a za njim je išla Flora, obučena, pažljivo noseći poslužavnik slične sadržine i šolju. Zaputili su se, zajedno, držeći noževe i viljuške, ka stolu i stolicama koje ranije nisam videla, a koje sada behu postavljene na travnjaku. Zinula sam. – Isuse! Skočila sam da dohvatim odeću. Obukla sam se na brzinu, umila se, a onda – uhvativši svoj odraz u ogledalu dok sam izlazila iz sobe – jurnula nazad da se očešljam. Strčala sam se niza stepenice, dok su mi stopala

92

glasno odjekivala po drvenim pragovima. Projurila sam kroz kuhinju, pa kroz zadnja vrata u baštu gde su, u idiličnom okruženju nalik sceni iz serije Majski pupoljci, do članaka u maslačcima i jagorčevini, sedeli njih dvoje, punih usta, zauzeti žvakanjem, ostavljajući ozbiljne praznine na svojim natovarenim poslužavnicima. – Šta to radite, kog đavola! – dahtala sam, raširenih nogu da bih održala ravnotežu, s rukama na kukovima. On iznenađeno podiže pogled. Crna kosa mu je bila raščupana i razbarušena, na sebi je imao stari plavi džemper za pecanje. – Doručkujemo. Pridružite nam se. – Mahnu ležerno viljuškom u pravcu kuhinje. – Ostavili smo vam malo krompirića u tiganju. Samo bacite neko jaje na plotnu. – Ne pada mi na pamet da „bacim neko jaje na plotnu“ – zinula sam. – Jedno od mojih jaja, bez sumnje. Rekla sam vam, želim da odete! Ne da uživate u mojoj osunčanoj bašti s mojom ćerkom, jedući moj prokleti doručak! – Ah – klimnuo je glavom – da. – Obrisao je usta nadlanicom i prigušeno podrignuo. – Nazvao sam Prajori bej. Imaju dve prazne sobe. – Odlično – brecnula sam se. – Mada, nisu baš jeftini – upozorio me, mašući opet viljuškom. – Sad je vrhunac sezone, i sve manje sobe su izdate. Cenim da ćete morati da platite više od sto pedeset funti za noć, ali tip na recepciji je rekao da su vrlo raskošne. Zinula sam da progovorim. Konačno sam uspela: – Ja da plaćam? Izvinjavam se, gospodine Maloun, ali vi ćete morati da plaćate! Posmatrao me je preko viljuške s povećim komadom jajeta. – Ne, mislim da neću, gospođo O’Hagard. – O’HARAN! A za to ćemo uskoro da vidimo! Ušla sam u kuću i krenula ka telefonu. Kuhinja, kroz koju sam prolazila, beše puna masnih šerpi i tiganja, polupraznih konzervi pasulja, ljuski od jaja, korica hleba i prljavih šolja. Dnevna soba je bila u podjednako velikom haosu: odeća je bila rasuta na sve strane, poluraspakovan kofer prosuo se po podu, vreća za spavanje ležala je zgužvana na gomili, a gomila papira iz tašne bila je preturena na tepih. Izgledalo je kao da su nas

93

opljačkali. – Prokletstvo! – Ključala sam od besa dok sam se oprezno probijala kroz krš do telefona pokraj kauča. Sela sam na ivicu kauča, a zatim se, setivši se da je on spavao na njemu, premestila na stolicu. Besno sam prelistavala svoj adresar tražeći Gertrudin broj – kada sam odjednom shvatila da ne moram to da činim. Gospodin Maloun je promišljeno i prilično razmetljivo naslonio svoje pismo kraj telefona. Gertrudin broj, ispod njene adrese, namerno je bio podvučen crvenom hemijskom. Zurila sam preneraženo. Pribrala se. Dobro. U redu! Okrenula sam broj. Gertruda se javila gotovo odmah, njeni prepoznatljivi visoki tonovi koji bi mogli da razbiju čašu odzvanjali su muzikalno iz slušalice. – Halooo? – Halo, Gertruda? O, hvala bogu da si kod kuće. – Anabela! Draga moja, baš lepo što si nazvala. Kako si mi? – razdrala se. Uvek je dizala glas kada priča preko telefona. Nije imala poverenja u taj aparat. – Uživaš u vremenu? Ovde je sjajno, nadam se i dole kod vas? – Jeste, Gertruda, divno je. Ali čuj, imamo mali problem. – Oh? Ukratko sam izložila situaciju, objašnjavajući do detalja, vičući, protestujući – ali nadam se ne previše žustro, jer je sve ovo, naravno, bilo njeno zamešateljstvo – a onda zaćutala, ostavši bez daha, osećajući se pobedonosno, čekajući da njen bes dostigne moj. Nastupila je tišina. – Oh. Oh, draga... – zamucala je konačno. – Gertruda? – Da, da, razumem. Oh, draga, kakva dilema. – Pa, i nije baš. Stvarno nema nikakve dileme, Gertruda, prosto ću mu reći da ode, zar ne? – Pa, vidiš, draga, sve je to pomalo nezgodno. Zapravo, sad se sećam da sam ga upoznala, njega i njegovu porodicu, pre nekoliko godina u Kornvolu. Odseli su dalje uz obalu od Teplou hausa, kod Mastersovih. Tom Masters je bio stari Hjuov učenik i veliki prijatelj. Ako se dobro sećam, gospodin Maloun je njihov rođak, Amerikanac, mislim. Kako bilo, potpuno si u pravu, jesam mu ponudila kuću ove godine, kontaktirao me je nedavno povodom toga...

94

– Pa, ponudila, da – gušila sam se. – Ali, Gertruda... – Ali, draga, platio mi je, vidiš – reče nervozno. – Dosta novca, ako se dobro sećam. Poslao je ček i, naravno, sve sam potrošila na prokleti krov. Tako su prokleto skupi ti preduzimači danas. Oh, draga moja, kakav užas. Tako mi je žao. Prajori bej možda nje loš? Gore na brdu? Na nekih nedelju dana, možda? Ali užasno su skupi. – Misliš... – progutala sam knedlu. – Da ja odem? – Pa, i Flora, očigledno. Samo, pa, sada kad ste tu dole, blesavo je da se vraćate čak ovamo, zar ne? O, draga, kako sam ispala glupa, upropastila sam ti odmor. Izvinjavam se, zaista. Kakva sam ja zaboravna stara budala! Iskreno, ponekad zaboravim i kako se zovem. Oprosti! Sada je zvučala iskreno potreseno. Zurila sam kroz masivni prozor na drugom kraju sobe. Mogla sam da vidim Floru i gospodina Malouna kako stružu tanjire na suncu. Flora se smejala, iako malo nervozno, nečemu što je on rekao. Progutala sam knedlu. Svi moji snovi... sva moja nadanja o dugom, opuštenom, produktivnom letu u ovoj veličanstvenoj kući pored reke: da ću pisati, ići na pecanje s Florom, učiti je da jedri, sve se pretvorilo u prah i pepeo. – Ne mari, Gertruda – rekoh tiho. – Nisi ti kriva. – Ali, draga, užasno se osećam. – Ne. Nemoj. Ozbiljno, u redu je. Pozdravismo se i ja spustih slušalicu. Onda, gotovo istog trenutka, ponovo je podigoh i okrenuh Dejvida. On će razumeti. On će joj reći da je pogrešila. Da je to, na kraju krajeva, njena kuća i da bismo mogli... pa, da vratimo novac gospodinu Malounu, Dejvid i ja. Dejvid bi mogao da popriča s njim. Ali, znate, autoritativno. Odlučno. Da mu kaže da je njegova tetka pogrešila. – Imam pacijenta – promrmljao je, sotto voce, kada sam konačno naterala njegovu sekretaricu da me spoji. – Znam, Laura mi je rekla, ali, Dejvide, ovo je važno – insistirala sam. Brbljajući sto na sat, prepričala sam mu događaje od prethodnih osam sati u kratkim crtama. Dugo je ćutao. – Dejvide? Dejvide, da li da mu dam ček? Je li to najbolji način da razrešim ovo?

95

– Pa, možeš da pokušaš, ali sumnjam da će prihvatiti. A i zašto bi? Doleteo je čak iz Amerike očekujući praznu kuću na raspolaganju. Bože, koja zapetljancija. – Znam, znam – kukala sam, kršeći ruke. – Žao mi je, dušo, jer znam koliko ti to znači, ali plašim se da ćeš morati da odsedneš negde u gradu dok ovo ne razrešimo. Možda će taj agent za iznajmljivanje nekretnina, Džon Brej, imati prazan bungalov. Nikad se ne zna. Bungalov. Ova divna, divna kuća. Bungalov! – Ani? Ani, dušo, trenutno sam usred konsultacija. Moram da idem. Izvini. Moja senilna tetka... iskreno, ponekad pomislim da boluje od Alchajmerove bolesti. – Sada se on osećao užasno. Klimnula sam glavom tužno. – Ne, ne, u redu je, Dejvide. Sve je u redu. Ne brini. Polako sam spustila slušalicu. Zurila sam u reprodukciju s galebovima koji su jedrili nebom na zidu iznad kamina. Trepćući jako, suzdržavajući suze. Pored telefona je ležao mali lokalni turistički vodič, ispresecan oglasima. Prelistavala sam ga natušteno. Polako, ponovo sam podigla slušalicu. Obavila još nekoliko poziva. Konačno, vratila sam slušalicu na mesto i vratila se u baštu. Gospodin Maloun je sedeo zavaljen u svojoj stolici, koju je očigledno našao u spremištu koje ja nisam otkrila, protezao se tromo i ispustio dubok uzdah zadovoljstva nakon mamutskog doručka. Primetila sam da mu se džemper iscepao ispod pazuha kada je sklopio ruke iza glave. – Pa? – cerio se dok sam prilazila. Tim blistavo sjajnim osmehom koji me je izluđivao. – Pa – progutala sam. – Da, čini se da ste potpuno u pravu, gospodine Maloun. Vi zaista imate ugovor... pravo da boravite na ovom mestu, jer je došlo do novčane transakcije. A ja nemam. – Sjajno. – Iskezio se još šire. – Dakle, idete. – Da – spustila sam pogled u travu. – Dakle, idemo. Osećala sam Florine krupne smeđe oči na sebi. – Misliš... moramo da odemo? – Plašim se da moramo, draga. – Isturila sam bradu i hrabro se nasmešila.

96

– Čini se da je Gertruda zaboravila da je već bila iznajmila kuću ovom gospodinu kada ju je ponudila nama. Znaš kako je zaboravna. – Oh! – Lice joj se stužilo. – I... kuda ćemo mi? Prajori bej? Nasmejah se slabašno. – Šta, za dvesta funti za noć? Ne, žao mi je, draga, to daleko prevazilazi naše mogućnosti. Ostali su im samo apartmani, a sve sobe s polupansionom su pune; zvala sam. Vrhunac je sezone, znaš. Džon Brej kaže da će možda imati nešto za dve nedelje, bungalov možda, ali nije siguran. Čeka da neko eventualno otkaže rezervaciju. Ali ne, ljubavi moja, plašim se da se moramo vratiti kući. Nazad u London. Nastupila je tišina. Flora ustade od stola. – Ali, mama... – Hajde, draga, brzo. Idi spakuj se, a ja ću pospremiti. Užurbano sam prišla stolu da pokupim tanjire, da izbegnem njen pogled. Da izbegnem da kažem da mi je žao. Znala sam da će mi glas pući i, uostalom, moći ću to da obavim u kolima. Da kažem da mi je žao što sam joj upropastila sve, kao i obično. Što sam joj upropastila raspust, kao što sam upropastila i njen kratki život. Da kažem „žao mi je“ – čak ni to nisam umela da uradim kako treba. Tužno sam petljala oko tanjira i šolja i tacni, naslagala ih na gomilu i okrenula se da pođem ka kuhinji. Gospodin Maloun pročisti grlo. – Ovaj, slušajte. Kada je taj agent rekao da će imati slobodnu kuću? Zastala sam, s posuđem u rukama. Nisam se okrenula, ipak. – Dve nedelje. Mada, nije znao sigurno da mi kaže. – Pa, hej – reče hrapavim glasom. – Ovo mesto je ogromno. Ne očekujem društvo neko vreme, pa zašto ne biste ostale dok se ne smestite negde drugde? Okrenula sam se. Slabašno se nasmešila. – Gospodine Maloun, to je veoma ljubazno od vas, ali ne bismo nipošto mogle da prihvatimo. – Zašto da ne? – upita Flora. – Zato što... – okrenuh se ka svojoj ćerki. – Pa, draga, prosto ne možemo! Ne poznajemo ovog čoveka i... – Oh, ne počinjite ponovo s tim. Šta biste želeli, formalno predstavljanje? Moju kompletnu biografiju? – Ustade i pruži ruku – onda, shvativši da su mi ruke pune, strpa je u džep. – Ja sam Met Maloun, u redu? I zato

97

prestanite da me nazivate gospodinom Malounom. Vodim psihijatrijsko odeljenje u Univerzitetskoj bolnici u Bostonu, a to možete proveriti kod tamošnjih momaka u belim mantilima, ako želite. Došao sam radi malo mira i tišine, ne da kasapim ljude i bacam njihove ostatke po kantama za smeće, kako ste očito pretpostavili, iako znam da i takvi postoje – i da malo radim. Danju ću raditi na jednoj disertaciji koju je trebalo da završim pre nekoliko meseci jer izlazi na jesen. Mogao bih da zaposednem onaj kabinet koji sam ranije zapazio, a kada mi zatreba pauza, mogao bih da odem na pecanje. Osim ako vas dve niste gošće iz pakla, ne vidim da će se naše želje toliko sukobiti, pošto pretpostavljam da ćete želeti da provodite vreme ili na plaži ili na vodi. Jesam li u pravu? – Da! Da, u pravu ste. Boravićemo napolju veći deo dana, zar ne, mama? – Flora se okrenu k meni radosno. – Da, ali... – A pošto kuća ima tri sprata, predlažem da ja ostanem na poslednjem – koji, kako vidim, ima kupatilo s kadom, ali ne i tuš u starom čudnovatom engleskom stilu, a vama ostavljam prvi sprat, koji takođe ima kupatilo. Hoće li to odgovarati? Zurila sam nemo u njega. – Vas dve možete ručati na plaži, dok ću ja jesti kad stignem – osim ako se slučajno ne sretnemo u kuhinji, a u tom slučaju bilo bi prijateljski da otvorimo konzervu pasulja zajedno, kao što smo Flora i ja jutros uradili, a da vi pri tom ne pobesnite i ne mašete zaštitnički oklagijom. Da li prebrzo pričam? – N-ne, ali... – počela sam da trljam slepoočnice vrhovima prstiju i zažmurila. – Čekajte, šta je s vašom porodicom? Gertruda mi reče da ste bili sa ženom kad vas je upoznala. Ona će sigurno doći? Sigurno neće želeti... – Neće još neko vreme – prekide me kratko. – Ona radi. – Oh. Dobro. Šta radi? On zastade. Podiže obrve. Ja pocrveneh zbog svoje radoznalosti. – Radi kao asistentkinja na radiologiji, pošto već pitate. – Oh, dobro – promumlala sam, iznenađeno. – Ja, s druge strane, pošto se bavim poluakademskim poslom, imam

98

mnogo dužu pauzu između semestara, zbog čega sam i zakupio ovo mesto. – Vi ste... psihijatar? – osmelih se. – Psihoanalitičar? On se nasmeši. – S elegantno opremljenim prostorijama za konsultacije u Midtaunu na Menhetnu? Gde filmske zvezde dolaze da spuste svoje umorne glavice na moj kauč i podele sa mnom svoje najskrivenije misli za stotine dolara na sat, mislite tako nešto? – Pa... – Radim na klinici i sprecijalista sam za lekove. Lečim psihotične pacijente u bolnici s visokim nivoom obezbeđenja. – Oh! – Ustuknuh uplašeno. Umalo nisam ispustila posuđe. – Strava – Flora zatrepta zadivljeno. – Prave psihopate. Nasmešio se. – Ne nužno. Uspravila sam se. – I moj verenik je lekar – rekoh praveći se važna. – Lekar opšte prakse. U Londonu. U Belgraviji, zapravo. – Sjajne vesti – reče brzo. – Baš mi je drago zbog njega. Sad svi zajedno možemo da budemo lekari. A sada moram da odem i zauzmem onaj radni kabinet. Prihvatate li ponudu, gospođo O’Haran? Oblizala sam usne. – Ani. – Ani. – Ja bih... očigledno morala da vam platim? – Zašto? Ova kuća pripada vašim rođacima. Očekivali ste da ćete je dobiti za džabe. Ja nisam. – Ne, ali... dobro. Možda bismo mogli da podelimo rentu. – Nisam bila sigurna da želim nešto da mu dugujem. Nisam želela da upadnem u situaciju gazda-podstanar. – Bolje ću se osećati – rekoh odlučno, uspravivši se. – Koliko ste platili? Naveo je tako ogromnu sumu novca da sam se zamalo preturila. – Gertruda vam je toliko tražila?! – Čujte, ne tražim vam ništa. – Ne, ali ja... – zgrabila sam tanjire da mi ne ispadnu. – Insistiram. Slegnuo je ramenima. – Dobro. Sad samo tražim malo mira i tišine i da me ostavite na miru. Nakostrešila sam se. – Naravno da ću vas ostaviti na miru! Vi možda morate da napišete disertaciju, ali znajte da ja moram da napišem knjigu.

99

Da završim roman. Izvesni renomirani izdavač iz Londona žudi za mojim sledećim poglavljem, i ako su nekome ovde potrebni mir i tišina, to sam onda ja! – Dobro, kako god – reče naprasito. – Jesmo li se dogovorili? – Bože. – Progutah knedlu. – Pretpostavljam da jesmo. Ali ne znam šta će Dejvid reći... – oklevala sam za trenutak. – Možda bi trebalo... – Dobro, idite i tražite mu dozvolu, za ime boga – reče razdraženo. Ukočila sam se. – Ne moram to da radim! – brecnuh se, dižući nos. – Da, gospodine Mal... Mete, dogovorili smo se. – Okrenula sam se pođem unutra, a onda se predomislila. Zastala. Okrenula glavu. – I, ovaj... hvala vam – rekoh s rezervom. – Mnogo vam hvala. – Ništa, bilo mi je zadovoljstvo. – Klimnu glavom kratko, pa i sâm pođe u kuću.

100

8.

T

ek kasnije te večeri, dok sam išla da pozovem Dejvida, shvatih punu težinu onoga što sam učinila. Ruka mi je oklevajući počivala na slušalici. Bože, šta će on reći? Koliko će povoljno reagovati na vest da delim kuću s potpunim strancem? Dejvid je bio slobodouman čovek, ali ponekad se čudio mojoj impulsivnosti. Ludosti, kako je to opisivao u nekim slučajevima. Da li je ovo jedan takav slučaj, pitam se? Jeste. – Uradila si... šta? – odaljila sam slušalicu nekoliko centimetara od uva. – Ani, jesi li poludela? – Ne, ne, slušaj – insistirala sam – u redu je, zaista. Nisi video ovu kuću godinama, Dejvide, znam, ali ako se sećaš, ogromna je. Neverovatno velika, na tri sprata sa... ooh, šest ili sedam spavaćih soba, a on je na poslednjem sa sopstvenim kupatilom. Veruj mi, skoro ga i ne viđamo. Proveli smo čitav dan zajedno, i kunem ti se uopšte ne primećujem da je ovde! To je bila istina. Met se zaista zakopao u radni kabinet kao što je i obećao, s gomilom knjiga i dokumenata, i izlazio tek povremeno da sebi skuva šolju jake crne kafe, koju je prepunjavao a zatim, krajnje aljkavo, prosipao svuda na putu do kabineta. Pomalo uzrujana njegovim prisustvom i činjenicom da nisam bila u stanju da se odmah bacim na posao onako vredno kako je on učinio, motala sam se okolo pod izgovorom da brišem prašinu i usisavam dnevnu sobu, u stvari želeći da budem u blizini za slučaj da... pa, znate. Za slučaj da počne neprimereno da dobacuje Flori ili slično. Iako Flora nije bila tu da bi ga čula. Pošto je otkrila rajsku policu s knjigama, uzela je gomilu knjiga i pobegla dole do reke s torbicom za plažu, kremom za sunčanje i velikom flašom evijan mineralne vode. Sredinom jutra odšunjala sam se dole i pronašla je kako leži na obali, izvaljena na leđima, na peškiru, u kupaćem kostimu, i lupka stopalima jedno o drugo, zadubljena u roman Dafni de Morije i potpuno blažena. Podiže glavu kada me ugleda. – DAAA? – povika glasno, da nadjača muziku u ušima. – Je li sve u redu, draga? – dobacih. – Š’A? – prodera se, mršteći se nervozno što je prekidam.

101

– Pssst – stavih prst na usne. – Samo sam htela da znam jesi li dobro? Nije ti dosadno? Nisi usamljena? Ona skide slušalice s ušiju i odmeri me mrgodno. – Ne, majko. Mislila sam da ćeš da radiš u baštenskoj kućici? Nju smo otkrili u dnu bašte, mala drvena koliba, na vrhu brda tik ispred šume, sa savršenim pogledom na more. A pošto je Met zauzeo radnu sobu, to je delovalo kao savršeno mesto za mene i moj laptop. – Hoću. Mislim... radim. Klimnula je glavom, vratila slušalice na uši i vratila se knjizi. Vratila sam se uzbrdo kroz olistali šumarak prateći vijugavu peščanu stazu. Bila je u pravu, trebalo je da prionem na posao, da nastavim s pisanjem ali, do đavola, bilo je skoro vreme za ručak. Flora će uskoro ogladneti. Bolje da joj napravim neke sendviče. Uups, nema putera u frižideru. Bolje da skoknem do radnje. Oprezno sam pokucala na vrata radne sobe. – Da! – dreknuo je. Trgla sam se. Provirila unutra. – Idem časkom do radnje – rekoh veselo, brzo preletevši prostoriju pogledom, posmatrajući haos koji je već uspeo da napravi. Pogledala sam opet u njega. Zurio je u mene u neverici. – A to mi govorite – zašto? – Pa, znate – rekoh brzo. – Ostavila sam Floru na plaži. Pomislila sam da će se možda pitati gde sam. – Trinaest joj je godina, zar ne? Zar ne može da ostane sama na pet minuta? Nakostrešila sam se. – Skoro trinaest godina i prilično je nezrela, zapravo. Takođe sam pomislila da treba da popričamo o kupovini. – Poželela sam da pobegnem. – Ako se slažete, mogla bih da kupim gomilu namirnica pa da podelimo račun. Bilo bi blesavo da odvojeno kupujemo hranu kada... – Kako god – prekide me grubo. – Kakav god plan oko vođenja domaćinstva želite da sprovedete u delo, meni odgovara. Kupujte dok ne padnete s nogu i dajte mi račun, samo vas molim... – trgnu glavom rečito prema vratima. – Dobro! – zalupih jako vrata i ostadoh da stojim, pušeći se od besa s

102

druge strane. Kakva drskost. Ipak, rezonovala sam, bar ga ne viđamo. – Kunem ti se, Dejvide – ponavljala sam svoje misli preko telefona – uopšte ga ne viđamo. Piše neki rad, potpuno je zadubljen u to. – Ali ti ga ne poznaješ, Ani. Mogao bi da bude bilo ko! – Ali on nije bilo ko, Gertruda ga je upoznala, i on je načelnik psihotičnog, ili tako nekog, odeljenja u bostonskoj bolnici. On je lekar, baš kao ti! – On je prokleti psihijatar, hoćeš reći – odvrati on. – Pa, da – rekoh nervozno. – Tako nekako. – Zaboravila sam da Dejvid baš i nema visoko mišljenje o toj grani medicine. – Ali je u akademskoj branši. Istraživački rad i tako to. Možeš da se raspitaš o njemu i proveriš. – Hvala. Hoću. Ne mogu da verujem da si to učinila, Ani. Zašto ne odete u hotel? – Jer su svi oni jeftini već zauzeti i... oh, Dejvide, ovde je tako divno: kuća i reka i plaža, i Flori se ovde mnogo sviđa i... pa, već smo se raspakovale i sve to, znaš. Prespavale jednu noć ovde. Mislile smo da je naša. Navikle smo se na ideju da je naša, pretpostavljam – rekoh kenjkavo. Kao dete koje ne želi da vrati igračku koja mu je data. Uzdahnuo je. Bila sam umereno ohrabrena. Uzdah je bio bolji od vike. – Dobro, šta je učinjeno, učinjeno je, valjda. Ali kako funkcionišete? Mislim, šta ćete raditi večeras, na primer? – Oh, to ćemo lako – rekoh žurno. – On je radio najveći deo dana, ali po podne je otišao na pecanje i upecao gomilu skuša. Sad ih prži na žaru za večeru. – Je li? Baš fino. – O, ne, nije tako. Nije fino. Mislim... on uopšte nije takav, Dejvide. Mnogo je stariji od mene, pa, nekih deset godina, pretpostavljam, i posedeo je sa strane. – Sjajne vesti. – I nekako je... zdepast. Uopšte nije moj tip. – Sad mi je već laknulo. – I mnogo je džangrizav. Mislim, pravi je mrgud. Izlazi iz svoje radne sobe samo da bi brundao i dizao dževu zbog nečega. Veoma je neprijatan, zapravo i – oh!

103

Ućutah kad sam ugledala Meta kako stoji iza mene u hodniku. Pocrvenela sam do ušiju. On ispruži ruku. – Pričam preko telefona! – rekoh, užasnuta. Prokletnik. Šta li sad hoće? I koliko dugo već stoji tu? – Takođe se igrate žvrljajući mojim perom. Mojim penkalom. Mogu li ga dobiti? – Ne, samo sam – oborih pogled. – Oh. – Dadoh mu penkalo. On se okrenu i vrati se u kuhinju. – Vidiš? – šištala sam u slušalicu. – Takav je on. Sve vreme! Samo se pomoli iz svoje jazbine da nas kinji. S takvim čovekom moramo da živimo! – Da – reče umorno. – Mislim da tu ne postoji nikakvo „moramo“, Ani, ali dokle god si ti srećna... – Oh, jesam, jesam, ali bila bih mnogo srećnija kad bi ti bio ovde. Kad ćeš doći, Dejvide? – upitah željno. – Ne još neko vreme, bojim se. Imam jednu ili dve škakljive... pa... Situacija na poslu je pomalo teška u ovom trenutku. – Oh? Zašto? Odjednom mi pade na um da mu je glas napet. Što nije imalo nikakve veze s tim što ja delim kući s potpunim strancem. Namrštih se. – O čemu se radi, Dejvide? – Uh, nije ništa zapravo. Ali... sećaš se da sam ti pominjao gospodina O’Konela? Juvelira? Onog koji mnogo pije? – Bože, da. Onaj koji je ubeđen da boluje od svake moguće bolesti. On je beše umislio da ima srčani napad kada je došao kod tebe prošli put, zar ne? – Da. Pa, i jeste – reče Dejvid kratko. – Umro je. – Molim! – zinula sam. – Jutros je ponovo došao da me vidi – još uvek smrdeći na alkohol – i požalio se na bol u ruci. Čovek je jedva mogao da stoji, toliko je bio pijan. Poslao sam ga kući da se otrezni, a on se srušio na stepeništu ispred zgrade dok je odlazio. – O, bože. Hoćeš da kažeš da je tu umro? – Skoro. Laura ga je čula kako doziva i viknula mi da dođem. Sjurio sam se dole i pokušao da ga povratim u život, nema šta nisam pokušao. Pozvali

104

smo hitnu pomoć, ali umro je na putu do bolnice. – Glas mu je malo zadrhtao na te reči. Nikada ranije nisam čula da mu glas drhti. Svalila sam se na čvrstu hrastovu klupu. – Nisi ti kriv, Dejvide. – Ili jesam? Ja sam lekar, zar ne? Čovek dođe da me vidi po drugi put, sluteći da ima srčani napad, ovoga puta s bolom u gornjem delu ruke. A ja ga pošaljem kući. – Da, ali bio je pijan i... dolazio je kod tebe takav godinama. Mrtav pijan, umišljao svašta... – Nije baš godinama. Mesecima. Njegova žena kaže da je pio iz straha. Kaže da je znao da umire. – Njegova žena? – Nazvala me je. Pre nekih sat vremena. Bila je skoro podivljala od besa i emocija. – Pa, bila je uznemirena, očigledno. – Rekla mi je da sam prevarant. Šarlatan. Kaže da sam joj praktično ubio muža. Kaže... – nije mogao da nastavi. Bila sam zapanjena. Kako se usuđuje! Da kaže tako nešto Dejvidu, mom slatkom, dragom... oblizala sam usne. – Dejvide. Dejvide, slušaj me. To je smešno. Nečuveno! Bože, kako za ime sveta ti možeš biti kriv? Čak i da ga nisi poslao u bolnicu, on bi svakako umro! – Ne mora da znači. Mogli su da ga reanimiraju u ambulantnim kolima i da mu pomognu u bolnici. – Da, ali koliko lekara na svetu bi to uradilo s neviđeno naljoskanim pacijentom? Učinio si sve što bi bilo ko drugi učinio na tvom mestu, poslao si ga kući da se otrezni. Opusti se, dragi, sve će biti u redu. Sve će to proći. – Ali nije stvar u tome, zar ne, Ani? Da, sa stanovišta profesije i u očima Udruženja lekara Velike Britanije, siguran sam da će biti u redu. Ali jedan čovek je mrtav. Važno je kako se ja osećam zbog toga. Progutala sam knedlu, pokajnički. Sve što bih sada rekla bilo bi pogrešno. – Kako bilo – glas mu malo živnu – stvar je u tome što mislim da ne bi bilo dobro da sada tek tako zbrišem na odmor. Ne bi delovalo ispravno. Ne bi bilo ispravno.

105

– Oh. Pa, ne, jasno mi je. Ali možda za vikend? Ne ovaj, ali sledeći? – Možda. Nazvaću te, draga. Izvini što sam tako sumoran. Nije mi od pomoći to što mi nedostaješ. – Oh, i ti meni nedostaješ! – rekoh radosno. – Mnogo mi nedostaješ. Misli na venčanje, Dejvide, na medeni mesec na Mauricijusu. Pomisli kako ćeš tada biti opušten i srećan! – Da. – Nije zvučao ubeđeno. – Uglavnom, ti se lepo provedi. Imam sad neku papirologiju da završim. Ćao, draga. Volim te. – Volim i ja tebe. Ćao. Spustila sam slušalicu. Zurila sam setno kroz prozor u baštu ispred kuće, u vetrom zatalasani zapušteni travnjak. Jadni Dejvid. Kakav užas. I kakva nepravda. Bio je tako posvećen čovek; tako je vredno radio. Čak i previše, često sam pomišljala, previše dugih sati je ostajao na poslu. I uvek je bio tako pažljiv. Uvek je tražio mišljenje svojih kolega ako je neophodno, i slao pacijente pravo kod specijalista u Harli strit ako nije bio siguran. Njegov teča, Hju, naučio ga je važnosti takvog postupanja kad je uzeo Dejvida za svog partnera; kada je radio zajedno s Dejvidom nekoliko godina pre svoje smrti. I znala sam da nedostaje Dejvidu. Lično, očigledno, ali i na profesionalnom planu. Nedostajalo mu je da ima nekoga ko će ga saslušati, posavetovati; nekoga kod koga će skoknuti da prodiskutuje o nekom problemu, o dijagnozi, recimo: „Pogledaj ovaj osip, Hju, ili ovu kvrgu, šta misliš?“ Pokušala sam da ga ubedim da nađe partnera, da ima još jednog lekara u ordinaciji, da ne bude tako usamljen, ali odgovorio mi je da nema baš toliko posla da bi mu trebao partner, i da će, ako ne može da radi s Hjuom, koji je bio tako pametan čovek, radije raditi sam. Tako je i bilo. I bio je tako savestan. Tako temeljan. Bilo je neverovatno da ga neko tako optuži! Onako tužna i plačljiva, otvorila sam ulazna vrata i pošla laganim korakom oko kuće do bašte. Met, koji je unutra napravio onakav haos, rešio je da jednako spektakularnu stvar ponovi napolju na terasi. Džakovi od ćumura ležali su prevrnuti na kamenim pločama, a komadi ljigave ribe u marinadi od belog vina ispadali su na sto koji je postavio blizu roštilja ozidanog ciglom. Sve to se tek naziralo iza oblaka uskovitlanog crnog dima.

106

Sela sam pored stola, malo se udaljivši od glavnog mesta zbivanja, i stala nervozno da grickam nokte. Ovo sigurno spada u opis Dejvidovog posla? Ljudi se razboljevaju. Ljudi umiru. Posao lekara je poput svakog drugog posla – posla mehaničara, na primer. Kola se kvare; ti ih popraviš; ona se ponovo pokvare. Ponekad to bude zauvek. Posao sa sobom nosi određeni rizik. Met podiže glavu dok je vadio ribu iz marinade. Ugleda izraz na mom licu. – Problemi? Oklevala sam. Bilo bi lepo to podeliti s nekim, popričati s nekim ko poznaje taj teren, ali... ne. Ne, neću mu reći. Bože, čak ga i ne poznajem, a to je poslednje što bi Dejvid želeo. Moj dečko lekar, koji misli da je odgovoran za nečiju smrt. Dejvidu nikako ne bi bilo milo. A ja bih se osećala kao da sam ga izdala. Uspravila sam se. – Ne. Sve je u redu. – Nasmešila sam se. – Planovi za venčanje, u stvari. Toliko toga treba da uradimo da ne znamo odakle da počnemo! – Ah. – Vratio se prženju ribe. – Znate, cveće za crkvu, restoran za ručak posle ceremonije, ništa preterano, naravno, jer sam se ranije već udavala... ali ipak, treba sve postići. Osetila sam kako crvenim. Zašto sam izbrbljala sve to? Da sam se već udavala? Instinktivno sam posegla za flašom na stolu na naspem sebi vina, i onda shvatila da ga nisam ja kupila. – Oh. Izvinjavam se... – Ne, samo izvolite. – Mahnuo je hvataljkom za roštilj. – Primetio sam da ste ga izostavili sa spiska za kupovinu, pa sam kupio nekoliko flaša po povratku s pecanja. – Hvala. – Otpih povelik gutljaj. Nastupi tišina. – I tako – rekoh veselo, želeći da skrenem razgovor na njega. – Kada će nam se tačno pridružiti vaša žena? Hoću reći – bože, to je zvučalo užasno – kada će se vama pridružiti? – Kad bude mogla – odgovori kratko. – S glavom ili bez? Štrecnuh se. – Molim? – Vaša riba. Želite li da skinem glavu?

107

– Oh, molim vas, da. Opet tišina. Da li zato što sam se previše raspitivala o njegovoj ženi, pitam se? Ili što sam previše ženskasto trtljala o svom venčanju na krajnje iritirajući i frivolan način? U nameri da delujem ozbiljno, izvalila sam se nemarno u stolici. Prebacila sam jednu nogu preko rukohvata. – I naravno, moja knjiga me veoma brine – poverih mu se. – Kao što rekoh, moj izdavač je očajnički želi, ali znate, mogu da radim samo tempom koji mi odgovara. – Stadoh umorno da trljam obraz dlanom, kao da sam već iscrpljena zahtevima čitalačke publike, koja pohlepno žudi za plodovima mog umnog napora. Nasmejah se malčice mrzovoljno. – I naravno, sve zavisi od toga je li muza uz mene ili nije. Klimnu glavom. – Naravno. Koliko vam je knjiga objavljeno? – Oh. Hmm, nijedna. Mislim, jedna. Nadam se. Ovo mi je prvenac. – I dokle ste stigli? – stručno je okrenuo ribu na rešetci. – Ovaj, pa. Tri poglavlja, za sada. U mojoj glavi. Jedno na papiru. Nasmešio se. – Razumem. Ako budete malo manje usisavali, možda će vam se muza vratiti? Bilo je to izrečeno prijatnim tonom, ali zbog drskosti me obuze bes. – Molim? – upitah, odmereno tiho. – Pa, primetio sam da ste jutros mnogo vremena proveli pospremajući po kući. Zurila sam. – Da, jer je ova kuća tako užasno prljava. I da, jesam usisavala, ali samo – ućutah. Zavrtela sam glavom u čudu. – Bože dragi. Sigurno ne moram vama da pravdam svoje postupke. – Ne, gospoja. Ne morate. – Okrenuo je preostalu ribu. Zurila sam u njega. Oblizala sam usne. – To se ne dešava samo od sebe, znate – rekoh nervozno. – To piskaranje. Potrebno je dosta... razmišljati. Treba osmisliti tok radnje, karakterizaciju likova, takve stvari. – Ušmrknuh sva važna, i namestih se u stolici. Gest pregrupisavanja. On se nasmeši na ribu. – Ah. Ah. Šta kog đavola to treba da znači? I kakav je to nadmeni smešak? – Kako bilo. – Pogledala sam na sat, odlučna u nameri da ne ustajem. – Vreme je za večeru. Postaviću tanjire. Gde je Flora? Nervozno sam se osvrnula okolo, najednom se setivši da je nisam videla

108

satima. – Priprema salatu u kuhinji. Ja sam je zamolio. – Oh! – Ustadoh kao oparena. – Ne mora to da radi. Ja ću. – Naravno, preuzmite. Pretpostavljam da je previše mlada da bi spremala salatu. Bila sam ustala iz stolice i krenula ka kući, ali utom sam stala. Okrenula se. – Tako znači – rekoh tiho. – Jasno mi je. Donosite neke opake pretpostavke o meni, zar ne, gospodine Maloun? Uprkos razdraženosti, primetila sam da sam prešla na američki manir govora. „Opake“? Kad sam u životu rekla tako nešto? – Zar? – Poturate, već drugi put danas, da sam razmazila svoju ćerku. On slegnu ramenima. – Samo kažem da nije beba. – Takođe poturate da, kada ne brinem o svom detetu, čistim kuću i tražim izgovore da ne radim. O tome se radi? Nasmešio se. – Recimo samo da mi je poznat taj tip žena. – Tip? – odrezah. – Kakav tip? Prestao je da se bavi ribom i pogledao pravo u mene svojim plavim sjajnim očima, pomalo podrugljivo. – Pa, znate, imate dete koje raste, koje će uskoro prerasti vas, o kome nećete morati više da brinete, ali još je čvrsto držite pod svojim krilom. Ne puštate je da odleti. Jedna polovina vas zna da ne bi trebalo to da činite, jer ona mora da se vine sopstvenim krilima, i vi se stoga očajnički osvrćete okolo tražeći nešto novo što biste mogli da radite, osim da brinete o njoj. Bacili ste se na pisanje – slegnu ramenima – ali to bi moglo biti bilo šta. Slikanje, bavljenje grnčarstvom, izrada mozaika, ili bilo koji drugi hobi. Ali to je zanimacija, nije posao. Nije pravi posao. Služi vam čisto da popunite prazninu u svom životu. – Zastade da premesti ribu na rešetki. – I tako, u redu, rešili ste da probate – nastavi. – To vaše piskaranje. Ali zapravo, niste u tome svim srcem, jer sve što ste do sada radili jeste da održavate kuću. Ili to, ili ste odlazili u kupovinu do tržnog centra u vašim besprekorno čistim kolima – glavom pokaza ka mom fijatu koji se sijao – i vašoj elegantnoj, pomodnoj odeći – pokaza na moju garderobu – ili ste

109

možda igrali tenis s profesionalcima. Tako da posao, u ma kom obliku bio, za vas predstavlja šok. Jesam li u pravu? – Kezio se. Blenula sam u njega otvorenih usta, užasnuta. Zgrožena. Konačno, povratih se. – Ne, niste u pravu. Grdno se varate. I... i... tako ste drski, gospodine Maloun, i ne, neću vas zvati po imenu. Tako ste bezobrazni, i tako... Flora! FLORA! – zaurlah, stisnutih pesnica. Ona se odmah pomoli na vratima od kuhinje, stežući u rukama činiju salate. Umalo je nije ispustila. – Molim? – odazvala se. Nisam bila u stanju da progovorim. Ona vide da sam besna, pa brže-bolje ostavi činiju, i požuri k nama preko terase. – Šta je? Šta se desilo? – Flora – rekoh, isprekidano dišući – molim te reci ovom... ovom sveznajućem psihijatru kako ja održavam kuću. Pobledela je. – Našu kuću? – Da, našu kuću, kod kuće. Da li je održavam čistom? Da li... održavam kuću? – Pa... – KUĆA NAM JE PROKLETI SVINJAC, ZAR NE, FLORA! – urlala sam. – Ovaj, da. – Trepnu. – Pomalo. – A kola? – dahtala sam. – Reci mu kakva su kola bila pre nego što sam ih podvrgla egzotičnom preobražaju na autoputu A4. – O, da, kola su inače stvarno prljava – reče veselo. Klimnu glavom ka mestu gde su stajala na prilazu. – Ne izgledaju uvek tako. Obično su štrokava, ali mama ih je usput oprala. O, bože, bilo je tako smešno, izašla je napolje dok smo bile u perionici da spusti antenu i... – PUSTI SAD TO! A moja odeća? Pre jučerašnjeg dana? – Tvoja odeća? Mama... – gledala me je zbunjeno. – Mislila sam da je cela poenta u tome da okreneš novi list. Da zadiviš ljude, ne... – Moja odeća, Flora! Slegnu ramenima. – Dobro. Bila je baš otrcana. Imala je rupe na rukavima... skoro kao tvoja, zapravo. – Pogleda u njega. – Stara trenerka, čudne čarape, užas. – Kanim se da vam pokažem svoje gaće, gospodine Maloun – ključala

110

sam od besa. – Ozbiljno se kanim da vam pokažem svoje stare sive gaće, ovog trenutka! On ustuknu prepadnuto kad sam počela da raskopčavam kaiš. – Hej – promrmlja, ispruženih dlanova. – Nema potrebe. – Mislite da ste mnogo pametni – odrezah. – Mislite da je dovoljno da provedete s nekim pet minuta i da, zbog toga što ste proveli čitav život psihoanalizirajući ljude, odmah sastavite profil male udate Evropljanke – tek tako! – Pucnuh mu prstima pred nosem. – Ali grdno se varate, grdno se varate, jer ste se zapravo fokusirali na spoljašnjost, a to nije baš pametno. Mislite da provodim sate konstantno picaneći sebe ili svoju kuću jer nemam drugih obaveza, ali znajte da naporno radim otkako sam postala radno sposobna! – Hej, Ani, nisam mislio... – Vi mislite da je to – to moje zanimanje, to „piskaranje“ – samo puka razonoda, ali u stvari je rezultat višegodišnjeg napornog rada. Godinama sam prodavala priče časopisima da bih otplatila hipoteku, da nam banka ne bi dahtala za vratom i izbacila nas napolje, i nisam samo dopunjavala prihode svog muža, gospodine Maloun, već sam bila prokleti hranilac porodice! To mi ne služi kao zanimacija dok je moja ćerka u školi, to je ono što joj omogućava da se školuje. To nas čuva da ne umremo od gladi i ne idemo bosi! Dvanaest godina sam nas izdržavala baveći se tim „hobijem“, i sve to pišući o životu koji nemam. O romantičnom životu, punom srca i sveća i srećnih završetaka, životu koji za mene nije postojao. – Užasnuto sam primetila da mi je glas pukao. – Mama! – Flora pođe k meni, uplašena. – Hej, čujte, ja... – I ponekad – nastavih drhteći – poželela bih da sam živela ugodnim životom koji se sastoji od izlaženja na ručkove i odlazaka u kupovinu koji vi opisujete, gospodine Maloun, ali to nikada nisu bile moje realne mogućnosti. Ali sada jesu. – Isturih bradu. Duboko udahnuh. – Sada imam divnog, cenjenog momka lekara koji želi da mi udovolji i učini moj život malo ugodnijim, i znate šta? Dozvoliću mu to. Nosiću lepu odeću za njega i doterivaću se, i dozvoliću mu da me vodi u Provansu leti i na skijanje zimi, jer sam naporno radila i zaslužujem to! O, grdno se varate – rekoh, tresući

111

se sada od srdžbe. – Ne vodim život besposličara i rasipnika koji opisujete i ne tražim mali hobi, već sam prošla kroz prokleto težak period i sad samo pokušavam da stanem na noge! I zato, kad sledeći put pomislite kako vam je „poznat taj tip“ i kada poželite da pametujete i analizirate nekoga koga poznajete čitavih pet minuta – KINJITE NEKOG DRUGOG! S tim rečima, neobjašnjivo sam briznula u plač i otrčala nazad u kuću.

112

9.

S

ledećeg jutra on pokuca na moja vrata. Srećom, već sam bila ustala i obukla se. Odškrinuh ih dva centimetra. On pročisti grlo. – Ja, ovaj, došao sam da se izvinim. Očito sam vas uznemirio sinoć, i žao mi je zbog toga. Mirno me je gledao. Bistrim plavim očima na čvrstom, izboranom licu. Klimnuh glavom. Sada, dvanaest sati kasnije, osećala sam se malo glupavo. – U redu je – procedila sam. – Zaboravite. Verovatno sam sve previše primila k srcu. On slegnu ramenima. – Možda, a možda i niste. U krajnjem slučaju, nisam imao pojma da sam vas žacnuo u nezgodno mesto. U stvari – počeša se po potiljku – ne sećam se da sam uopšte pomenuo neke od tih stvari. Cela ta priča o tome da će vas dečko voditi na skijanje, Isuse. Ne sećam se da sam njega uopšte pomenuo. Duboko sam udahnula. – Niste. Ne, potpuno ste u pravu. Ja sam ga pomenula. Samo... pa, on mi se činio sastavnim delom onoga za šta ste me optuživali, na neki način. Kao da finansira moj neradnički način života. Tako nešto. Klimnu glavom u znak odobravanja. – Hej, i ne poznajem ga, a kao što ste rekli sinoć, i vas sam maltene poznavao pet minuta. Bilo je bezobzirno od mene da preterano generalizujem i omalovažavam vaše pisanje. Izvinjavam se. Umem da prepoznam iskreno izvinjenje kada ga čujem. Oborih pogled ka stopalima. Odgovorih uljudno. – Zaboravite. Nastupi neugodna tišina. On načini pokret kao da će da krene, pa se okrenu. – Imate, uh, slanine na šporetu, ako želite. Samo vi niste jeli sinoć. Pojedite nešto. – Hvala. Hoću. On se povuče i, nekoliko trenutaka kasnije, čuh kako se teška vrata dole zatvaraju za njim. Bila je to istina, nisam sišla na večeru sinoć, jer mi je, nakon što sam

113

odjurila u sobu i udarala malo u zid, bilo pomalo teško da sačuvam obraz i pojavim se. Glupavo sam saterala sebe u ćošak i mogla sam ili da se odšunjam dole mračna i buntovna, ili da odlepršam veselo kao da se ništa nije dogodilo i pohvalim njegovu marinadu. Pošto mi je bilo jasno da bi ovo prvo bilo kontraproduktivno, a nisam mogla sebe da nateram da uradim ovo drugo, odlučila sam se za treću opciju, koja je, kako sam sebi govorila dok sam piljila u svoj mokri jastuk, bila jednako neophodna. Da ostanem u svojoj sobi i shvatim zbog čega sam se toliko naljutila. Očigledno, gospodin Maloun je nesvesno izgovorio nešto što me je nateralo da planem; nešto čega sam možda bila svesna ali sam ga podsvesno potisnula. Sada je, međutim, to izašlo na videlo, i ja sam digla bunu. Revoluciju, zapravo; protestujući, pravdajući se, ali zašto? Sigurno sam zaslužila svoj novi, lagodniji način života posle svih tih godina oskudice s Adamom? Udobno gnezdašce koje ću sviti u Harlingemu sa svojim mužem lekarom i dečicom – sigurno je to bila zaslužena nagrada posle svih tih godina odricanja i poteškoća? No, da li sam se potajno osećala nelagodno zbog toga? Preispitivala svoje motive? I da li je stranac kojeg sam poznavala tačno dva dana nepovratno upalio fitilj, oprljivši se pri tom jer se nije na vreme udaljio? Prevrnula sam se turobno na leđa ležeći u krevetu i koncentrisala se jako zureći u tavanicu. Da li mi je nedostajao posao? Moj pravi posao? Moji članci, moje priče, poštovanje rokova, prepucavanje s urednicima časopisa? Da li sam se samo igrala pisanja romana? Da li se u mom životu javljala pukotina, poput ove u koju sam sad zurila i koja je išla celom dužinom tavanice? Ne, ništa od toga, odlučila sam čvrsto, skrećući pogled ka prozoru i pastoralnoj sceni koja je okruživala malu sivu crkvu na suprotnoj obali reke. I pokazaću mu. Pokazaću mu ujutru. Pokazaću mu šta znači naporan rad i posvećenost. Pokazaću mu kako se to radi. Čvrsto rešena, ali isto tako iscrpljena od plakanja i napada besa, uvukoh se pod pokrivač i brzo zaspah. Sada, ovog jutra, po izlasku iz kupatila naletela sam na Floru, koja je izlazila iz svoje nove spavaće sobe, jer se spustila jedan sprat da bi ustupila mesto Metu. – Oh, ćao, mama. – Vrludala je pospano u svojoj dugoj oker majici u

114

kojoj je uvek spavala. – Zabrinuli smo se za tebe sinoć. Ipak nisam htela da se penjem gore jer si bila onako iznervirana. Jesi li dobro, ili si još u mračnom fazonu? – Nemoj se tako izražavati, mila, zvučiš kao tvoj otac. Ne, dobro sam. Izvini, Flora. Nešto me je... izbacilo iz koloseka. – Pfff, samo malo. Jezivo. Nisi ni večerala. Nismo mogli da verujemo da se nisi vratila. Zar ne skapavaš od gladi? – Da, uzeću malo od te ukusne slanine i kobasice koje sam namirisala. Šta ćeš da radiš danas, draga? – Drugarski sam je uhvatila za ruku dok smo se spuštale niz stepenice, želeći da raspršim sva sećanja na poludelu, otkačenu majku koja otvara dušu pred potpunim strancem i pravi kompletnu budalu od sebe. – Hej, zar danas ne dolaze ostali? Provozaću se biciklom do Roka da ih vidim. – Da znaš, mislim da si u pravu – rekoh polako. – To je danas, zar ne? Uradi tako, draga. Ja ću da radim u baštenskoj kući. – Dobro. Uđosmo u kuhinju držeći se za ruke, a onda ona prstima ćapi nekoliko režnjeva slanine iz tiganja i napravi sendvič s dve kriške hleba. Odgrize poveći zalogaj. – Prvo ću, ipak – mrmljala je punim ustima – da se vratim u krevet s ovim i Nortangerskom opatijom.17 Dok je prolazila pored mene, s knjigom u ruci, sejući mrvice svuda, zaustila sam da kažem: „Uzmi tanjir“, ali sam se predomislila. Bože, u tom krevetu će biti mrva kako god ga pojela, a moraće da spava u njemu. Otkad ja brinem o takvim stvarima? I činjenici – osvrtala sam se naokolo u očajanju – da ova kuhinja ponovo iščekuje dobru vilu koja će se postarati za masne šerpe i tiganje? Mahinalno sam ih nagomilala u sudoperu i odvrnula česmu do kraja. Tako. Ne pada mi na pamet da ponovo tabanam okolo čisteći i pospremajući kao juče, već ću čekanjem naterati neprijatelja na predaju. Ostaviću ovu gomilu da odstoji u vodi i videćemo šta će se desiti. A ja lepo idem u baštensku kuću. Naoružana šoljom kafe, sendvičem sa slaninom i laptopom, krenula sam namerno – pomalo kočoperno – preko bašte, pored Metovog prozora od kabineta, pa do male kolibe koju smo Flora i ja otkrile juče.

115

Otvorih škripava zelena vrata. Unutra je mirisalo na plesnjive ligeštule i teniske rekete s drvenim ramom i na prošla letovanja. Na prošlost. Unutra su stajale tri lojl lum stolice s izbledelim, cicanim jastucima, a pored prozora mali, prilično klimav bambusov sto. Privukoh stolicu i sedoh zadovoljno. Kroz otvor u drveću moglo se nazreti more, i pade mi na pamet, dok sam nameštala i palila laptop, da je neko namerno iskrčio taj otvor da bi imao lepši pogled. Možda da bi sedeo, kao ja, i slikao, ili pisao, ili samo razmišljao. Savršeno, pomislih veselo. Savršeno inspirativan kutak. Upalila sam računar i iščitala prvo poglavlje. Moje jedino poglavlje. U njemu je Lusinda Devilers, moja otmena i potresena junakinja, upravo otkrila – zahvaljujući jednom hotelskom računu koji je pronašla u džepu sakoa svog muža Henrija – da je Henri, dok je prethodne nedelje sklapao multimilionski ugovor za njujoršku Čejs banku s Menhetna, možda počastio svoju atraktivnu asistentkinju, Tanju Foks, još nečim osim slavljeničkom porcijom sušija u hotelu Valdorf. Šetkajući se u svojoj vili u Holand Parku, i čekajući ga da dođe kući s posla, Lusinda nije bila sigurna kako da izađe na kraj s tom situacijom. Tapkala sam prstima po bambusovom stolu i zurila kroz prozor. Ni ja nisam bila sigurna kako s njom da izađem na kraj. Mislim, naravno, da je, s jedne strane, taj čovek bio kopile da mu nema ravna. Izdao ju je, tako više nije moglo, i ona bi stoga trebalo da ga izbaci tout de suite.18 Ali, s druge strane, u sobi na spratu spavalo je njeno troje prekrasne dece. A tu je i ta ogromna kuća u Londonu, još jedna u Toskani, zakazan odlazak na letovanje s Fraubišerovima sledećeg meseca, njihova nepregledna mreža prijatelja i... u redu. Podigoh ruke. Stadoh da kucam. Lusinda zastade za trenutak kraj adam kamina u svojoj eau de Nil19 radnoj sobi. Podiže pogled i zagleda se u svoj odraz u antičkom ogledalu iznad kamina. Lice joj beše bledo, a sive oči razrogačene od straha na srcolikom licu. Ponovo je pogledala na svoj kartije sat. Deset i petnaest. Gde li je on? S njom, s Tanjom? U nekoj hotelskoj sobi negde na Vest endu? Najednom, ona ču kako se ključ okreće u bravi.

116

Stadoh iscrpljeno i odgurnuh stolicu. Fjuu. Bože. Osam redova. Ovo kreativno naklapanje je prilično težak posao. Možda mi je potrebna kafa. Ili koja štangla čokolade. Zaškripala sam stolicom i ustala. Takođe sam bila neprijatno svesna toga da se baš i ne pridržavam uputstava koje mi je dao moj novi urednik, Sebastijan Kuper. Nakon njegovog laskavog pisma od pre nekog vremena, u kojem me hvali i podržava, nazvala sam ga da se predstavim kako priliči, i on je bio jednako ljubazan i preko telefona. U stvari, nije mogao biti ljubazniji. Pohvalio je moj stil pisanja, moje dijaloge, moje – još nešto – ali je takođe izrazio nadu da bismo mogli da vidimo tu priču i iz Henrijevog ugla. Možda čak da ga vidimo u akciji s Tanjom. – Mislite... hoćete seks? – Molim? – reče prepadnuto. – Ne, ne – rekoh brže-bolje. – U knjizi. – Oh. Oh, u knjizi! Da, definitivno – potvrdi on. – Mnogo seksa, da. To se veoma dobro prodaje, znate, takve stvari. Zašto ga ne biste, ne znam, provukli kroz celu knjigu? Pomalo u svakom poglavlju? – Uh, pa... – oklevala sam. – Ja... potrudiću se. – Sjajno. Strava. Samo neka, znate, teče. Uđite u fazon. Zvučao je užasno mladalački, pomislih iznenađeno dok sam spuštala slušalicu. Mislila sam da će odgovorni urednik imati oko četrdeset godina, ali možda i ne u današnje vreme. Međutim, bilo je važno da ispunim njegove želje, odlučih dok sam uzimala šolju i izlazila iz kućice. Možda bi trebalo da ga vidimo u boksericama? Henrija, hoću reći. Možda bi mogao bezobrazno da se povata u trećem poglavlju, da se porve s Tanjom na podu kancelarije nakon što svi odu kućama, ili tako nešto? Ali nisam ubeđena da bih mogla da izdržim u tom stilu dvadeset četiri poglavlja. Nisam baš bila ubeđena ni da bi Henri mogao, pravo da vam kažem. U kuhinji, Met je sipao vrelu vodu u svoju šolju. Nasmejah se veselo. – Fjuu. Vidim da si i ti uzeo pauzu! Naporno je, zar ne? On me belo pogleda, promrmlja nešto sebi u bradu, i krenu da me mimoiđe i vrati se u radnu sobu kad je zazvonio telefon. – Ja ću. Možda je Dejvid.

117

– Biće da je za mene – reče osorno, presecajući mi put ka hodniku i nestade u svojoj sobi da uzme vezu. Vrata se zalupiše za njim. Dobro. Ne mora da znači, pomislih, iznervirano. Bezobraznik. Mislim, i ja ovde živim, to je isto tako moglo biti i za mene, zar ne? I imao je naviku to da radi, zar ne? Namerno stadoh što bučnije da zatvaram vrata od kredenaca, koja je on tako nehajno ostavio otvorenim. Bio je savršeno prijatan u jednom trenutku da bi to pokvario time što je u sledećem bio savršeno nesnosan. Dok sam mešala kafu, čula sam kako besno viče iza vrata. Ne mogavši da odolim, prikrala sam se na vrhovima prstiju. – Slušaj, neću to da trpim, jasno? Već sam rekao Medelejn – brecnuo se, a onda mu se glas opet utišao. Bože. Odmakla sam se. Drago mi je što to nije bilo meni upućeno. Neki poslušnik, bez sumnje, u bostonskoj bolnici dobija packe. Ne radi stvari onako kako bi Firer voleo da ih radi. Uzela sam šolju obema rukama i išetala na zadnja vrata, niz kamene stepenice, pa na sunce koje je kupalo travnjak posut belim radama. Bože, dan je bio predivan. Niti jednog oblačka na nebu. Šteta što sam morala da dreždim zatvorena u letnjikovcu. Možda ću da odsedim još malo unutra, pa ću izaći i sesti u detelinu da napravim pauzu i napunim stare baterije. Da malo porazmislim o Lusindi. Otišla sam u najudaljeniji kraj travnjaka, gde je on već prelazio u visoku travu, legla na leđa podmetnuvši šake ispod glave i razmišljala o svojoj junakinji. Sunce mi je išlo u oči, doduše, pa sam spustila glavu na travu i zatvorila oči. To beše fatalno, zaista. Sledeće čega se sećam jeste da sam se probudila začuvši viku i klicanje koje je dolazilo od ljudi koji su se komešali u čamcu, dole u rukavcu. Sedoh prepadnuta. Osetih kako me obuzima vrućina i kako počinjem da se znojim. Imala sam utisak i da mi je lice izgorelo. Pažljivo ga dodirnuh. Bože, koji užas. Da li sam stvarno bila zaspala? Usred prepodneva? Pogledala sam na sat. Do đavola, jesam. Spavala sam dvadesetak minuta. Okrenula sam se da proverim da li me neko vidi, i shvatila da sam odabrala mesto za dremku koje je, iako na izvesnoj udaljenosti, bilo tačno u liniji s Metovom radnom sobom. Iza isturenog prozora njegova glava beše studiozno pognuta nad onim što je radio, ali morao ju je dizati s vremena na vreme da bi disao, zar ne – ako je uopšte disao. Nije mogao da me ne

118

primeti, onako izvaljenu na travi, nogu prostrtih, usta otvorenih, kako glasno hrčem. Ustadoh brzo i otresoh se. Nek ide do đavola. Nek ide do đavola. I nek ide do đavola činjenica da nisam ni to mogla da uradim nesmetano. Nisam mogla da odremam na travi na svom odmoru, na svom osunčanom travnjaku, ako mi se tako prohtelo. Sada već iznervirana do krajnje granice, vratila sam se u baštensku kuću, gde je Lusinda Devilers još uvek zabacivala svoju dugu plavu kosu i nervozno treptala svom odrazu u ogledalu. Oh, nemoj da si takav duduk, Lusinda, besnela sam, zlobno otvarajući laptop. Izbaci Henrija napolje, pa i ti stisni petlju, zaboga. Idi i kresni se s jednim od zilion radnika koji sigurno vrve okolo po tvom imanju, zalivaju tvoje begonije i menjaju tvoje sijalice. Raskopčaj svoje armani pantalone, ženska glavo, i navali! Smestih se u stolicu da preokrenem stvari u Lusindinu korist i onesposobim Henrija, smišljajući zloban zaplet u kojem će Tanja gadno oboleti od hemoroida – ili čak stidnih vaši – u drugom poglavlju. Ali taman kad sam hvatala zalet, shvatila sam da su mi oni povišeni glasovi koje sam čula dole na reci pre samo nekoliko minuta zvučali užasno poznato. Sada su se još i približavali i postajali glasniji, i kroz otvor u drveću ugledala sam Florino teme baš kada se ona pojavila uspinjući se strminom kroz šumu, gurajući bicikl. Ustala sam i izvila vrat. Dole kraj vode, mogla sam da vidim i Majkla, u pantalonama zavrnutim do kolena, kako na obali umiruje čamac u kom su se Rozi i Kler opasno ljuljale, podvriskujući i smejući se dok su pokušavale da izađu. Bože, zar već? Kler nije trebalo dugo da ponudi Flori da je vrati čamcem i osmotri našu kuću, zar ne, pomislih zajedljivo. Isključila sam laptop i pošla im u susret. Ostavivši Majkla da pazi na čamac, njih dve pođoše uzbrdo prema meni kroz šumu, dahćući, s Florom koja je taman stigla ispred njih. – Mama, vidi koga sam pronašla! Usiljeno se osmehnuh. – Vidim. Ona nestade u pravcu kuće dok sam ja prilazila svojoj sestri da je poljubim, zatim i Rozi, koja se dobro zadihala. Ona stade, hvatajući se za

119

kolena. – Bože, koja uzbrdica! – Strmina, a? Tu se vidi ko je dečak a ko muškarac, kako mi kažemo – prostrelih Kler pogledom. – Manje vredni hodočasnici nikad i ne stignu do našeg skromnog prebivališta; padnu kod prve prepreke, na prvi znak uspona, ali opet, oni nisu odlučni kao ti. Već si došla da me špijuniraš? – Nema tu nikakvog „već“ – frknu Kler, boreći se da uhvati dah. – Došli smo juče ujutru, zapravo, dan ranije, jer je vreme bilo tako sjajno, i sačekale čitav jedan dan pre nego što smo došle da te vidimo. Je li to u redu? – Savršeno je u redu – rekoh, osmehujući se pomirljivo. – Gde su ostali? – Dena smo ostavile s decom. Nije bilo mesta u čamcu pošto smo ubacile i Florin bicikl. – Kler se još uvek držala za bokove, dahćući. – Boga ti poljubim, to je, znači, to? – Začkilji prema kući spram sunca. – Sranje, fino izgleda, zar ne? Kler, koja je retko psovala, jer se savršeno kontrolisala, bila je vidno impresionirana. – Lepo je – složila se Rozi, zaklanjajući oči od sunca obema rukama. – I tako je skrajnuta. Ostatak severne obale vrvi od ljudi, da ti kažem, ali to se odavde i ne primećuje. Bože, nije mi dobro, moram da sednem – prući se dramatično u travu poleđuške. – Znam, i veoma mali broj ljudi dolazi do ovog rukavca – rekoh oduševljeno, kleknuvši pored nje. – Mislim da čak i ne znaju za ovo mesto. Veoma je povučeno – stadoh da se razmećem. – Pa – Kler složi facu – osim što više nije, zar ne? Flora reče da neki muškarac živi ovde s vama. Ozbiljno, Ani, ti si čudo! Prosto ne mogu da verujem! – U očima joj se ogledala neverica. Ah, dakle, rekla im je. – Da, pa, ali sve je redu – rekoh brzo. – U pitanju je bio nesporazum. Isključivo Gertrudinom krivicom, ali ne predstavlja mi nikakav problem. On se drži podalje od nas dve. – Da, ali on živi ovde! – nastavi Kler uporno. – S tobom i Florom! Mislim, da li Dejvid zna? – Da, zna, i ćuti, molim te? – osvrnuh se nervozno prema kući. – Čuće te. Radi u kabinetu. I oženjen je.

120

– A gde ti onda radiš? – U baštenskoj kućici. – U toj straćari? Mora da ti je teško? Da li ja to osećam nagoveštaj likovanja u njenom glasu? – Ne, dobro mi je. – Dobro, i kakav je on? – upita Rozi, sedajući da zakloni rukom šibicu i pripali cigaretu. Oklevala sam. – Fin je – rekoh, konačno. – Mislim... fin je. – Stvarno? – pogleda put kuće, osluškujući prizvuk u mom glasu. – Upoznaćete ga kasnije – rekoh brzo. – Nego, kako ste vi, društvo? Kako je dole u Penmejn terasu? Jesu li deca oduševljena? – Van sebe su – reče Rozi, spuštajući glavu natrag među maslačke, povlačeći dobar dim iz cigarete. Izbacila ga je polako. – Ne silazimo s plaže otkako smo stigli, zar ne, Kler? Izvrsno. Provodimo se – izjavi birajući reči – kao nikad u životu. – U njenom glasu čuo se oštar prizvuk, koji mi nije promakao. Moradoh brzo da skrenem pogled da se ne bih nasmejala. – I, znači, ovo je... koliko soba ima? – Kler je još stajala, podbočena, merkajući kuću tobože ležerno, glave nagnute na jednu stranu, kao potencijalni kupac. – Četiri. Ne, pet, mislim. Procunjaj malo unutra, ako želiš. – Da znaš da bih mogla – reče zamišljeno. – Da, mogla bih da svratim da piškim. Odma’ se vraćam. – Pođe opuštenim korakom ka kući, ali u njenim očima ne beše ničeg opuštenog. Pohlepno se osvrtala okolo, gutajući očima sve: prostrana ali zapuštena jutra zemlje, stari ribnjak zarastao u mahovinu i lišajeve, mrežicu za tenis, veliku ispucalu terasu s roštiljem; bila je očito impresionirana, ali nije htela to da pokaže. Nije htela da potrči travnjakom dernjajući se: „Oh, Ani, ti srećnice, ovo je fantastično! Brzo... pokaži mi imanje... božanstveno je!“ Kao što bih ja uradila. – Izluđuje me – promrmlja Rozi tiho, glave zavaljene nazad u travu, zatvorenih očiju. – Jasno mi je – promrmljah u odgovor. – Ali, Rozi, nije valjda tako loše. Ovde si tek jedan dan. Daj joj šansu. – Ne da mi da pušim – uzviknu, uspravivši se naglo. – Mislim, čak ni na

121

terasi! „Zar nisi mogla to da obaviš dole na plaži, Rozi“, kaže mi tim svojim nadmenim tonom, a još me izgrdila što sam previše pila sinoć. „Nije ti ovo minhenski festival piva, dušo“, kaže mi veselo, ali veruj mi, to njeno „dušo“ osetila sam kao otrovnu strelu kroz srce. – Pa ona ne pije, znaš. – Očigledno. A jutros nas je sve probudila u osam – u osam! – da pošalje Dena po novine a mene u pekaru. „Hajde, Rozi“, kaže, drmajući me – drmajući me – dok sam kunjala. „Moraš da staneš u red za hleb, ili će sve razgrabiti.“ Za tren sam pomislila da sam u Poljskoj u vreme prevrata, ili tako nešto. Mislila sam da ću izleteti napolje s crnim šalom obmotanim oko glave. Uglavnom, deset minuta kasnije – nisam dobila ni šoljicu čaja, pazi, ni doručak, nisam se čak ni umila, jebote – eto me tamo kako stojim u tom redu sa ženama koje, potpuno jezivo, sve liče na Kler! Kao scena iz onog filma Žene iz Stepforda. Kunem ti se, sve su bile u besprekornim bermudicama i malim sportskim polo majicama – kao nešto što je izletelo iz fioke označene s „Odmor u Kornvolu“. Slično tome što ti nosiš, u stvari. – Merkala me je užasnuto. – Duga je to priča – promrmljala sam, užurbano ispasujući majicu. – I sve imaju te nove mokasine i sveže izdepilirane bele noge koje kao da se malo stide što su tako izložene, a ja banula u Denovoj staroj majici i pocepanim farmerkama, onako krmeljiva, s prokletim spiskom za kupovinu u ruci! – Ah, da, red za hleb – klimnuh glavom značajno. – Sve je to deo ovdašnjeg rituala, bojim se. Deo obreda inicijacije. – Onda sam se vratila u kuhinju da se pridružim manufakturnoj proizvodnji sendviča s puterom, dok ih je Kler sastavljala jednom rukom, prala voće drugom, a istovremeno, kako se činilo, sipala kafu u termos nožnim prstima, dok su muški sedeli na suncu čitajući novine i bolelo ih je uvo za sve! – Hmm. Ona stvarno ima taj mentalitet iz pedesetih. Toliko se umetnula na majku. Toliko voli da pravi te sendviče. – I onda smo svi odmarširali na plažu – u pola deset, pazi, tačno u sekund, da zauzmemo najbolja mesta – gde je, kako se ispostavilo, trebalo da ostanemo čitavog dana, bez kapi alkohola, i bez izgleda da skoknemo do

122

paba u vreme ručka. Imali smo samo sendviče sa šunkom, vetar je duvao osamdeset na sat, pod guzicu smo mogli da stavimo samo tvrdo kamenje, igrali smo bejzbol s decom, kriket, pa opet bejzbol, pa opet kriket, bejzbol, kriket, bejzbol – ceo prokleti dan! Den i ja smo bili prilično uplašeni i zbunjeni, mogu ti reći. U jednom trenutku sam napustila prvu bazu s namerom da im strugnem. Zaždila sam dole ka ledenohladnoj vodi osećajući se kao Džon Stounhaus,20 kada me je presreo jedan Denov bivši kolega, koga sam poslednji put videla u prugastom odelu u Fulamu, i toliko sam se uplašila njegove ogromne trbušine koja mu je visila preko oskudnih kupaćih gaća da sam se trkom vratila na plažu. Taj košmar se okončao tek kada je Flora stigla, a nama palo na um da dođemo da te vidimo. Molim te, reci mi da se neće nastaviti ovako? – molila je. – Ne svakoga dana? Dobiću ospice. Zakikotala sam se. – Ali to ti je odmor u Kornvolu, Rozi. Sigurno si upoznata s pravilima? Mi smo tako radile kao deca, i ostale su nam sjajne, predivne uspomene, i sada moramo da se postaramo da tako bude i s našim malim zlatima. Jebeš činjenicu da su se vremena promenila i da vile u Portugalu više ne iznajmljuju samo razmaženi bogataši, već i obična raja. O, ne, moramo nastaviti po starom. A deci se to, naravno, stvarno sviđa, toliko da Kler može komotno da kaže: „Oh, deca bi mnogo radije išla u Kornvol nego u Italiju.“ – Pa, ja mislim da je luda – reče Rozi kratko. – Ja vala ne bih, a ne bi ni Den. Šta: ona bi radije mazala sendviče i sedela na vetrovitoj plaži nego pijuckala aperitiv na sunčanoj pjaci, šetala do luke s Majklom podruku i vratila se u vilu za siestu complet? – Oh, mislim da to complet ne dolazi u obzir – rekoh suvo. – Kler je batalila igranje. Barem kad to uključuje Majkla. – Primetili smo. Cvili okolo tražeći pažnju kao pas se nada da će mu baciti kosku, a jedino što mu ona dobacuje jesu hladni pogledi. Ali zato na plaži veoma razmetljivo stavlja karmin za slučaj da se pojavi izvesna porodica Tod. – Ah, da. Todovi. – Koji se, međutim, zasad ne pojavljuju, ali dobra stara Kler izviruje sva ustreptala s peskom posutog peškira koji nazivamo domom svaki put kad

123

neka porodica koju poznajemo prođe pokraj nas, posrćući pod naletima vetra i teretom u vidu stolica i pasa i dečjih kolica i zmajeva i ko zna čega sve ne, jadne budale, i svi nas pozdravljaju kao davno izgubljene drugare – što oni igrom slučaja i jesu, pošto ceo jugozapadni deo Londona letuje ovde. Onda Todovi i jesu prošli pored nas, na čelu s gospodinom – za kojeg pretpostavljam da je predmet Klerine pažnje – koji je bio toliko zadubljen u priču s dadiljom iz Francuske da je nije čak ni primetio. I tako ti je Kler ležala tamo na plaži, s laktovima u pesku, grudi uprtih u nebo poput toplotno navođenih projektila, sjajnih usana – a on je prošao pravo pored nas! Umalo se nije zadavila sendvičom, toliko je pomodrela u licu. O čemu se tu uopšte radi? – Oh, da! – promeškoljih se s nelagodom. – Pa, Kler je malo flertovala s Teom Todom prošle godine. Ništa ozbiljno, ali pokušava da napakosti Majklu, znaš. – Ah. Posle njegovog savatavanja one menadžerke na božićnoj zabavi. – Ko ti je to rekao! – Ti. – Nisam valjda? – upitah užasnuto. – Bože, baš sam indiskretna. Stvar je u tome, Rozi, da prosto mislim kako nije srećna. Sva ova ujdurma oko odlaska na odmor... ono što njoj stvarno treba jesu dve nedelje na nekom tropskom ostrvu s Majklom, bez dece, da se seti ko je i za koga je udata. Ali ona mora mahnito da izigrava uzor majčinstva svake godine, jer radi naporno u Sitiju i zbog toga se oseća krivom. Konstantno je napeta, zapravo. Sve ovo je jedno veliko zataškavanje. A Majkl je, naravno, prestravljen od nje. – Kao i svi mi – promrmlja. – Bože, ja sam oduzeta od straha. Kažem ti, sutra ću namestiti budilnik na pola osam i ima da budem u tom redu i paradiram svojim belim nogama i vrtim torbicom i... uups, pazi, evo je dolazi. Izgledaj zauzeto. – Ona brže-bolje ugasi cigaretu. – Samo mi reci, brzo, kakav je on stvarno, taj vaš cimer? – Užasan – promrmljah. – Stvarno je svadljiv i neotesan, i tvrdoglav, i neviđeno drzak. I mnogo je neuredan. – Pa, i ti si, zar ne? – Nije u tome stvar. Jedina dobra stvar, zapravo, jeste to što se ne

124

pojavljuje često. – Ah. – Nasmešila se. – Znači, prodaješ dušu radi luksuznog odmora? Izvih obrve. – A ti ne? Kler, znatno vedrija nego obično, i malo manje stisnutih očiju i usana, koračala je samouvereno k nama preko travnjaka. – Divna kuća – priznade dok nam je prilazila. – Preslatka. – Hvala – nasmeših se. Kad mi već laska, ne smem previše da se hvalim. – Stvarno jeste, zar ne? – I on je drag. Sedoh. – Molim? – Met. U kabinetu. – Sede pored nas dve, spretno podvijajući noge poda se. – Oh, Kler, nisi valjda ulazila? – Naravno da jesam. – Ali on radi! – Da, piše neki rad ili slično. Bože, Ani, hajde odrasti već jednom. Nije ti se u kući zaključao američki predsednik koji pregovara o uspostavljanju mira na Bliskom istoku ili tako nešto. Kako bilo, htela sam bolje da ga upoznam. Ne mogu da dozvolim da moja mala seka živi s bilo kim, zar ne? – I šta si mu rekla? – zadržala sam dah. – Ti... prvo si pokucala? – Da – reče umorno – prvo sam pokucala i uljudno mu pružila ruku i rekla: „Zdravo, ja sam Kler Faradej, Anina sestra.“ On je onda ustao i predstavio se, i bio je savršeno ljubazan. I u pravu si, jeste oženjen, ali su rastavljeni. Žena mu živi ovde u Engleskoj, u Kembridžu, s njihovim sinom. – Oh! – vilica mi se oklembesi. – Ali... čekaj, rekao je da mu žena dolazi. Rekao je... – Pa, možda i dolazi, možda samo dovodi sina i slično, a možda i prenoći jednu noć. Bože, ne znam, Ani, ne znam koliko su bliski, nisam dotle stigla. Nisam toliko njuškalo. – Munjevito mahnu rukom i spljeska muvu na nozi. – Gotova si. Uglavnom, pozvala sam ga na roštilj sutra uveče, ali je odbio. Ima mnogo da radi, po svemu sudeći. – Zaboga, Kler! – frknuh. – Mogla si prvo mene da pitaš! Trepnu. – Pa, svakako sam pretpostavila da ti dolaziš. – Ne! Mislim, možeš li da ga pozoveš.

125

– Zašto? – Pa... ne znam – crvenela sam. – Prosto... uglavnom, on ne dolazi. To je olakšanje. – Zašto? Mislila sam da ti se sviđa? – Sviđa mi se, samo... pa, ne želim previše da se zbližavam, Kler. Mi smo cimeri, za ime sveta! – Cimeri? – podiže obrve. – Dabome. Upamtiću to. Podsetiću ga gde mu je mesto kad ga vidim sledeći put. – Oh, zaboga! Nego, ko dolazi na taj roštilj koji organizuješ dva minuta po dolasku ovamo? – Ceo svet – promrmlja Rozi sotto voce, duvajući zamišljeno maslačak. – Pa, celo društvo koje smo danas sreli na plaži, očigledno. Eliotovi, Fildovi, Todovi... – Ah, Todovi – ne mogoh da odolim. Ignorisala me je i nastavila. – Frejzerovi, ti i Dejvid, nadam se... – O, ne, Dejvid ne može da dođe ovog vikenda. – Oh? Zašto? – Radi – rekoh kratko. Kasnije ću ispričati Rozi. Definitivno. Ali ne Kler. Ne, nikako Kler. Oh, ona bi stala zdušno da me teši, rekla bi kako je sve to užasno i da naravno jadni Dejvid nije kriv za to, ali zar ne bi potajno, u sebi, mogla da oseti tračak oduševljenja što nam ne ide sve kao po loju? Ili sam ja samo gadura? Trgnuh se u sebi, da se osvestim, zbunjena. – Ovaj, ne, prezauzet je. Ali doći će onog tamo vikenda, sigurno, a to nam oboma odgovara, zapravo. Imam mnogo da radim. – Ah, da, na čuvenoj knjizi – stade da oteže. – Kako napreduje? – Je li se Lusinda kresnula već jednom? – upita Rozi pospano iz trave. – Lusinda? Ko je Lusinda? – upita Kler odlučno, iznervirana što je Rozi upućenija od nje. Rozi okrenu glavu u travi. – Nalickana žena Henrija, investicionog bankara, koji je uhvaćen spuštenih gaća s nekom kurvicom s posla. Je l’ tako, Ani? – Investicioni bankar? Kurvica s... – Kler ostade da zuri. – Tako znači – reče umiljato. Obliza usne. – Radi se, dakle, o meni, zar ne?

126

Zurila sam u nju, užasnuta. – Ne, naravno da ne! – Stvarno? Ali on radi u Sitiju, zar ne? – Pa jeste, ali... – A ona ide na posao u armani odelu, pretpostavljam? – Pa, ona zaista nosi armani odelo, ali ne, za ime boga, naravno da to nisi ti! – bila sam preplašena. – Troje ili četvoro dece? Velika kuća u Londonu? – Da, ali... – Kupuje garderobu u Harvi Nikolsu? – Pa... – Sjajno – pušila se od besa. – Zaista, zaista sjajno, Ani. Briljantno. Baš sestrinski od tebe. Odano. – Ustade. Tresala se, toliko je bila besna. – I to je taj roman koji se toliko svideo izdavaču? Onaj koji očekuju otvorenih usta, za koji čuvaju Bukerovu nagradu i sklapaju ugovore za film? – Kler... – Pa, lepo bogami, Ani. Odajem ti priznanje. Lepo je znati da će bar neko da profitira na nesreći ove porodice! I s tim rečima se okrete u mestu i stušti nizbrdo ka čamcu.

127

10.

P

rokletstvo – promrmlja Rozi. – Prokleto prokletstvo – složih se. U tišini, užasnute, gledale smo kako se Kler probija kroz šumarak, grubo odgurujući grane u stranu, kidajući nevine mladice zubima, bez sumnje, mrmljajući ljutito kad joj je cipela spala s noge. „Jebem ti. Jebem ti!“ – Ali, nisi valjda, zar ne, Ani? – Rozi se okrete k meni zbunjeno kada Kler odmače toliko da je nije mogla čuti. – Mislim... – Ne, naravno da prokleto nisam! – rekoh zajapureno. – Bar ne namerno. Zar bih uradila to? – Ne, ali... podsvesno? – Ko će ga znati? – prođoh rukom kroz kosu, očajna. – Ko zna šta se dešava tu gore među sivim ćelijama i prašinom i golubovima? – Pokrih oči rukama. – Ooo, bože, sigurna sam da nisam – jadikovala sam kad se, baš u tom trenutku, na vrhu brda, izronivši iz šume, pojavi Majkl. – Pa, jebo me pas. – Majkl! – Upravo sam naleteo na Kler koja krši sve pred sobom – reče, razrogačenih očiju – i samo sam rekao da ću skoknuti da te vidim, Ani, i da je možda najbolje da se onda vratimo klincima, a ona mi je rekla da odjebem! – Ah, da. To liči na nju – klimnuh glavom svečano. – Izvini zbog toga, Majkl. Bojim se da sam ja kriva. Nego, kako si ti? – ustadoh da poljubim svog jadnog, unezverenog zeta. – Potpuno popizdeo i uvređen, kad već pitaš. – Zbunjeno je trljao potiljak, gde mu je kosa bila malo razređena. – Šta to bi? – okrenu se ponovo zagleda se u leđa svoje žene koja se udaljavala nizbrdo. Ispričah mu. – Sranje, Ani – izgledao je zaprepašćeno. – Ne možeš da pišeš o nama! – Ne pišem! – cvilela sam. – Bar ne namerno, to je Kler samo tako shvatila. Ali, Majkl, šta ću sad da radim? Ne mogu sad da menjam priču, izdavaču se svidela, željno iščekuje ostatak!

128

– Samo polako – reče Rozi iznenada. – Možeš malo da izmeniš likove. Umesto da Lusinda bude uspešna poslovna žena koja živi u vili u Holand Parku, neka radi.. ne znam... u Oboji me lepo.21 I nek živi u Lejton Bazardu. Možda čak i u Čigvelu. Trepnuh. – Oboji me kako? – Lepo. Znaš, izaberu boju koja ti odgovara, kažu ti kakvu garderobu da nosiš; takve stvari. Poture ti šalove različitih boja pod nos, onda te nateraju da se opredeliš za ljubičastu jer pristaje tvom bledunjavom tenu. Otprilike ono čime bi se Kler bavila, zapravo, da ne radi u banci. A muž – nastavi ona, zagrevajući se – ne mora da bude momak iz Sitija, kao Majkl, zar ne? Mogao bi da bude... ne znam... – Radnik u Burger kingu? – ubaci se Majkl zagrejano. – Da prodaje hamburgere? – Da! – složi se ona. – Što da ne? – Ali samo ako je menadžer prodaje – promrmlja Majkl, čkiljeći zamišljeno ka horizontu. Isprsi se. – Neću da prodaje čizburgere. – To nisi ti, Majkl, sećaš se? – brecnuh se. – Ovaj, da, ne. Potpuno si u pravu. – Iznenada se stuštio. – Nek radi na kasi, onda – klimnu glavom. – Mislite li da će roman u tom slučaju imati isti šmek? – upitah, nervozno grickajući nokte dok sam sedala pored Rozi. – Hoću reći, mislite li da će se to svideti mom uredniku? – Pa tebe i ne interesuje šmek, zar ne? – insistirala je Rozi. – To su sirove ljudske emocije. Pulsirajuća strast koja tinja u istinskim ljudima koji rade istinske stvari – žure na autobus, seckaju nokte na nogama, takve stvari – u putenom predgrađu. O, ne, ovo je mnogo prizemnije i realnije, Ani. Mnogo bolje od seksa u visokim krugovima. A taj tip za kim prevarena žena balavi – nastavi ona sa žarom – jer ti po svoj prilici treba taj mali motiv osvete pre nego što se sve srećno završi, ne mora da bude patetičan kao Teo Kakosezvaše. – Uhvatila je moj užasnut pogled i brzo nastavila: – Mogao bi da bude... šta ja znam... drugačiji. S Kosova, tako nešto. Izbeglica! – Koji se pita da ne nosi možda previše ljubičaste garderobe? – ubacih se suvo. – Tako se njih dvoje sretnu?

129

– Molim? – Majkl je sada izgledao potpuno pogubljeno. – Zašto ta Lusinda uopšte balavi za nekim drugim? I kakve veze Teo Tod ima s tim? – upita sumnjičavo. – Apsolutno nikakve – rekoh brzo, gledajući besno u Rozi. – To se Rozi samo gubi. – Mislim – on slegnu ramenima – Lusindin muž se sigurno izvinio, zar ne? Za ono što je... znate... uradio, šta god to bilo? S tim je već odavno gotovo, zar ne? – Sede pored nas i nervozno upali cigaretu. – Taj problem su sigurno razrešili pre nekoliko meseci, i ona je to sada zaboravila i oprostila mu, hmm? Naročito kad se uzme u obzir da je jadničak bio pijan kao majka kad se to desilo i da se ne seća ničega – dodade tužno. – Apsolutno – stadoh da ga umirujem. – Potpuno si u pravu. Rozi mu spusti ruku na mišicu. – Ti pušiš – reče zabezeknuto, izbečenih očiju. – Samo potajno – priznade. Onda se izbeči na nju. – Nemoj da joj kažeš – dodade brzo. – Neću – obeća. Zurila je u njega s nemim poštovanjem, i njih dvoje razmeniše zavereničke poglede kao dvoje partizana iz pokreta otpora koji kriju savezničkog avijatičara na tavanu. – Uglavnom, ovako ne ide – reče Majkl najednom, uvlačeći još jedan dim na brzinu. – Sama je tamo dole, sigurno šetka plažom želeći da su joj deca pri ruci da na njima iskali bes, i dahćući dok se bude vraćala. Para će joj kuljati iz svakog otvora. Hajde, Rozi, idemo. – Žurno ugasi cigaretu u travi. – Tek treba da odemo u nabavku za roštilj, ne zaboravi – upozorio je. – Rečeno nam je da to obavimo ovog popodneva. – O, bože, tako je – reče Rozi nervozno, ustajući brzo. Nikada je nisam videla da se tako brzo kreće. – Ali videćemo se pre toga? – Pogledala me je molećivo. – Pokušaću – obećah joj. – Ali sad kad očigledno moram da napišem čitav roman ispočetka, vreme baš i nije na mojoj strani. – Izvini – promrmljala je i, krajnje pokunjenog lica, odgegala se za Majkom u svojim neodgovarajućim cipelama s visokom platformom. Pratila ga je nizbrdo kroz šumarak. – Ali obavezno dođi na roštilj! – doviknu. – To, vala, ne radim bez tebe!

130

Gledala sam ih kako odlaze. Posle nekog vremena, čula sam prigušene glasove iz pravca reke i zvuk paljenja motora. Kler se valjda malo smirila i nikoga još nije ubila. Verovatno čeka da se otisnu na pučinu pa da mučki gurne Majkla preko ivice, zadovoljno trljajući ruke nakon toga. Vratila sam se do baštenske kućice, zatvorila ispucala zelena vrata za sobom, sela za svoj mali bambusov sto i zagledala se u ekran. Da li bi Lusinda mogla da postane Lorejn, pitam se? Da ne šetka svojim persijskim tepisima, već da nervozno farba izrastak u Čigvelu? I da li bi Henri zaista mogao da izgleda zanosno u košulji od poliestera sa sve logom Burger kinga i veselom malom crveno-belom kapicom na glavi? I da li bi Tanja još uvek želela vruć seks s njim ako bi bazdio na fišburger? Nisam bila ubeđena da bi. S vedrije strane, pomislih žvaćući olovku, bar bi baštenski radnik s kojim bi Lusinda trebalo da se igra hopa-cupa, koji naravno nije mogao da bude azilant ili neko drugo ludilo koje je Rozi palo na pamet, sada mogao da postane vrlo zgodni direktor pocrneo od skijanja na planini s vilama u Mejferu i Majamiju. Ali u tom slučaju, dilema oko koje bi se vrteo zaplet ne bi ni postojala, zar ne? Lusinda bi sigurno pokazala srednjak Henriju i njegovim hamburgerima od četvrt funte, i razdragano odjezdila u zalazak sunca sa svojim nežnim tipom snažne četvrtaste vilice. I kako bi onda izgledao rasplet? I šta bi bilo s klincima, kad smo već kod toga? (Jer Lusindino potomstvo sada bi sigurno bila dečurlija, ne deca.) Kakav bi to srećan kraj bio ako bi Lusinda spakovala svoj braun uvijač za kosu i otrčala niz stazu do ferarija svog dečka ostavljajući Henrija, cepajući njegovu papirnatu kapicu na komadiće, s troje nejači koje treba prehranjivati – sad su već nejač, obratite pažnju – i to s minimalcem u restoranu brze hrane? Ne, odlučih čvrsto. Kler može da misli šta joj je volja, boli me uvo. Ja ću se lepo držati svoje porodice iz Holand Parka – koja, u mojoj glavi, nikad nije ni izbliza podsećala na moje prilično dosadne sestru i zeta – a ona može da besni koliko hoće. Ovo je moja priča, i držaću je se. Kucala sam besno – i tečno, zapravo, sada kad sam se zagrejala – a pasusi su se samo nizali. Taman sam stigla do dela gde se Henri, nakon što je konačno ispao iz taksija ispred svoje kuće u dva ujutru, vere uza

131

stepenice s postkoitalnim osmejkom na usnama, mrtav pijan, dok ga Lusinda čeka u spavaćoj sobi razrogačenih očiju i ranjiva ispod svojih otmenih čaršava, drhteći u svojoj rigbi i peler spavaćici, kad neko bučno zakuca na vrata. – Šta je! – zarežala sam, okrećući se nervozno u stolici. – Izvini, mamice – Flora se okrenu da ode. – Oh! Ne, draga. Izvini. Zanela sam se. Šta je? – Bože. Stalno me neko prekida. Kako li je samo Džej Ostin uspevala da piše, pitam se? Da li je sestra Kasandra konstantno uletala u njene radne odaje? Vrteći damskim suncobranom i moleći je da je odmeni u bašti? – Samo sam htela da znam hoćeš li da odemo na kupanje. Plima je upravo nadošla, mama, i tamo je divno. Baš je duboko, kao da imamo privatni bazen, i možeš da zaplivaš pravo s obale! Duboko sam udahnula. Ispravih leđa i namestih osmeh. – Samo ti udri. Ne postoji ništa što bih radije radila u ovom trenutku. – Žudno sam pogledala ekran dok sam ga gasila. – Samo da skoknem do kuće po stvari, pa se vidimo dole. – Imam ih! – smejuljila se samozadovoljno, držeći peškir i kupaći, podigavši ih uvis: onaj prastari koji sam ponela kao rezervu. – Možemo ovde da se presvučemo, zar ne? – Uskoči unutra, osvrnu se okolo, i u sledećem sekundu stade da svlači helanke. Mogle smo, i jesmo, a zatim smo, noseći odeću u rukama, krenule oprezno, onako bosonoge, niz granitno stepenište i zavojitu peščanu stazu, do ivice vode. Kad smo se pomolile iz šumarka, ostala sam zatečena preobražajem koji se odigrao. Kao što je Flora rekla, peščane i blatnjave zaravni potpuno su nestale i rukavac se pretvorio u zavojitu reku. Duboka i nadošla, oivičena drvećem koje je šuškalo na vetru i povijalo se mračno i gusto ka površini vode, vijugala je pred nama, svetlucajući na svetlosti sunca, kao da nas mami. – Oh! – izustila sam tiho. – Nije li prelepo? Ali Flora me je već pretekla, trčeći niz obalu do jedne stene. Koji trenutak kasnije, popela se na nju i skočila u vodu. Ja sam u međuvremenu, ulazeći u vodu i veselo podvriskujući, visoko podigla ruke dok mi je voda sve više kvasila kupaći.

132

– Ledena je! – zinula sam, pomodrevši od hladnoće. – Nije kad uđeš. Hajde! – doplivala je do mene pljusnuvši me, uhvatila me za obe ruke i povukla. Vrisnula sam ponovo kako smo obe zaronile, ali bila je u pravu, i nakon početnog šoka, obe smo oduševljeno plivale u predivnoj prozirnoj vodi. Ležeći na leđima otplutala sam sanjivo do sredine rukavca, uživajući u njegovoj uspavljujućoj lepoti sredine leta, lica okrenutog ka suncu poput salamandera. Na suprotnoj obali zemlja je bila bujna i prostrana: mogle su se videti frizijske krave rasute po pašnjacima, ili polja sa zlatnom strnjikom, ogoljena i požnjevena, sa svojim blagom povezanim u otkose; naša strana je, međutim, delovala tajanstvenije, praiskonskije, jer je šuma skrivala kuću, od koje se video samo stari krov s crepljikama od škriljca kako izviruje iznad krošnji drveća. Podigla sam glavu, održavajući se na vodi, i osvrnula se okolo. Sad kad je rukavac zašao dublje u kopno, a drveće se još gušće zbilo oko njegovih obala, mogla sam da primetim kako se osipa u daljini i konačno prelazi u potok, koji je tajanstveno zavijao gubeći se u šumi. Okrenula sam se na drugu stranu, gde je rukavac široko zjapio ka ušću i gde su, na magličastoplavom horizontu, jedrilice i čamci jezdili i vrludali tamo-amo, ali nisu zalazili u naš mali rukavac. – Zar ovo nije raj? – doviknuh Flori koja izroni blizu mene. – Strava je! – odazva se, i mogla sam da primetim da stvarno tako misli. – Baš si pametno izabrala ovo mesto, mama. Uprkos ledenoj vodi, sijala sam od zadovoljstva. Zaranjale smo i plivale do peščanog dna, pokušavajući da izvedemo stoj na rukama i dohvatimo školjke, izranjajući zatim u oblaku kapljica pod sunčanim nebom bez ijednog oblačka. Kada smo počele da osećamo kako nam kornvolska voda prodire do samih kostiju, izbauljale smo, zadihane i nasmejane, nazad na obalu. – To je bilo bogovski – dahtala sam. – Pretpostavljam da možemo ovako svaki dan, kad plima nadođe. – Vala baš, a onda da se izležavamo na obali dok se ne osušimo! – prućila se dole. – Joj. Bocka me. – Nije ovo Mediteran, Flora – odvratih, pokušavajući da se osušim oskudnim peškirićem koji je ponela, gledajući nju kako drhti od hladnoće. –

133

Gde je tvoj peškir? Stresla se. – Ponela sam samo jedan. – Oh, Flora! – bacih joj peškir. – Hajde. – Podigoh svoju odeću. – Da se vratimo u kuću i osušimo, pa se možeš vratiti ovamo kasnije. Ona ustade, preko volje, sada se već tresući od hladnoće, i nas dve, privijajući odeću čvrsto uza se, krenusmo da se probijamo šumskim lavirintom, prateći stazicu. – Taj peškir je beskoristan, Flora – korila sam je, gledajući njena bela ramena kako se tresu ispred mene. – Obična krpa. Zašto nisi ponela naše peškire za plažu? – Nisam mogla da ih nađem – odgovori, cvokoćući zubima. – Nisi ni tražila, hoćeš reći. Nalaze se u poslednjoj fioci u mojoj sobi, zajedno s mojim novim kupaćim kostimom. Ovaj je iz praistorije. – Izvini. Pa, možemo da se vratimo u kuću i uzmemo ih. Da se trkamo, može? Iscerih se. – Može. Ona stade i spusti se u polučučanj. – Tri, četiri, pozor... oh, varaš! Ali ja sam već zaždila. Znajući da moja ćerka od nepunih trinaest veruje da može da me pobedi, dala sam se u trk pre nje. Flora, vrišteći ozlojeđeno iza mene, dovikujući da nije rekla „sad“ i da nije bila spremna, sustizala me je bez obzira na sve. Čula sam kako trupće iza mene. Nikad me do sada, međutim, nije pobedila, pomislih, dok me obuzimala panika. Proletele smo pored baštenske kućice i preko travnjaka, podvriskujući i smejući se, gurajući jedna drugu, trčeći poravnate sve do kuće, i taman kad zamakosmo iza ugla, larmajući na sav glas i jureći ka vratima – iznenada se ukopasmo u mestu, proklizavajući. Flora nalete na mene, gotovo me oborivši, i nas dve se zagrlismo, gutajući vazduh i šišteći, smirujući se, dok smo zurile užasnute. Jer tamo, na suncu, na ispucaloj, mahovinom obrasloj kamenoj terasi, za stolom od kovanog gvožđa, ispijajući bokal pima,22 sedeli su Met, Adam i jedna devojka skoro nezemaljske lepote. Zinula sam. – Heej – stade Adam da oteže, merkajući me od glave do pete. – Vidi ti nju. Koga to izigravaš, Ani? Ledi Godivu?23 Bacila sam pogled na svoj beli kostim, koji je, budući da je bio star i tanak, a pri tom i mokar, postao potpuno proziran, tako da sam, s tamnom

134

mrljom između nogu i naježenim ružičastim bradavicama, izgledala kao potpuno gola. Užasnuta, zgrabila sam peškirić iz Florinih ruku i pokušala da se pokrijem, bez uspeha. – Adame! – Hrabro, Ani, u tvojim godinama, zar ne misliš? – upita zamišljeno. Ali, u stvari, rekao bih da si je prilično dobro skinula, zar ne, Mete? Oh, ovo je Kozi, da ne zaboravim, koja je potpuno zaintrigirana tim opuštenim ménage à trois 24 koji Dejvid i ti izvodite ovde. Umire od želje da sazna nešto više o tome. Ćao, Flora, dušo, si dobro? – Zastade da bi poljubio ćerku, koja ga oduševljeno zagrli mokrim rukama. – Tatice! – poljubi ga u obraz, smaknuvši mu bejzbol kačket s glave. – Nismo znali da dolaziš! – Idem ja gore da se presvučem – promrmljala sam dok sam se provlačila pored njih. Met je, kako sam primetila, uviđavno skrenuo pogled. Jurnuh na zadnja vrata, pa kroz kuću do hodnika i uza stepenice, zapanjena. Kada sam ušla u svoju sobu, trgla sam se užasnuto kad sam ugledala svoju pojavu u ogledalu. – Sranje! – skiknuh, instinktivno pokrivajući intimne delove rukama. Strgla sam nesrećni kostim i bacila ga besno na pod, grabeći peškir. Do đavola. Do đavola. Kako sam mogla da se pojavim ovakva tamo pred Adamom? I šta, kog đavola, on traži ovde, zaboga, a da me nije prethodno ni nazvao, zavaljen u stolici na mojoj terasi s Metom i ispijajući pim? S Metom, za ime sveta, koji sa mnom neće da ode ni na kafu. I – s njom, Koksi, ili kako god da se do đavola zvala: bože, prelepa je. Uopšte nije onakva kakvom sam je zamišljala, tako je... tako nepristojno mlada, i bez ijedne bore, vitka i... smiri se, Ani, smiri se. Uhvatila sam se za rub ormarića da ne padnem, teško dišući. Čvrsto zažmurih. Kada sam ponovo otvorila oči, osmotrila sam svoj odraz u ogledalu. Moje crne oči izgledale su izbečeno i uplašeno na bledom licu. Srce mi je tuklo kao ludo. Nije ni čudo, pomislih mračno. Nikad ranije nisam bila u ovakvoj situaciji, zar ne? Nikad u ovakvim okolnostima. Jer za sve te nesrećne godine koje sam provela s Adamom, za sve godine slomljenog srca, propalih snova i izneverenih obećanja, premda sam znala za druge žene, nikad ga nisam videla s nekom od njih. Nikad ga nisam videla kako

135

sedi pored jedne od njih, uživo, kako sede kao par, kao sad dole. Progutala sam s mukom, svesna da mi se dlanovi sklopljeni oko ivice nameštaja znoje, svesna šta još uvek može da mi uradi. Smiri se, Ani, promrmljala sam sebi ponovo. Samo polako. Obuci se i siđi dole. Polako. Nekoliko trenutaka kasnije izašla sam nazad na terasu ležerno brišući kosu peškirom, u lanenoj košulji i svilenim pantalonama, pokušavajući da se zrelošću i stilom suprotstavim njenoj mladalačkoj lepoti. Bože, koliko li godina ima, pomislih dok mi se smešila. Devetnaest? Dvadeset? Nije izgledala mnogo starije od Flore, s dugom plavom kosom i beskrajno dugim nogama koje su izvirivale iz sićušnog iskrzanog teksas šortsa. Izgledala je kao jedna duga, vitka erogena zona posađena na stolicu, prema kojoj su moje male erogene zone – one koje sam onako bestidno pokazala okupljenom društvu pre manje od dva minuta – izgledale jadno. Duboko sam udahnula kad mi je Met izvukao stolicu da sednem. – Hvala. Nasmešila sam se i okrenula ka svom bivšem mužu sa, kako sam se nadala, živahnim samopouzdanjem. – Adame, trebalo je da me upozoriš. Nisam znala da dolaziš. Napunila bih frižider. Ubacila bih koktele u flašicama, ili šta god da vi mladi pijete ovih dana. Nacerio se dobrodušno. – Nisam znao na kom si broju. Imao sam samo tvoju adresu, a mobilni ti je bio isključen, pa smo Kozi i ja pomislili da banemo. Nisam imao pojma da si tako blizu. Mi smo bukvalno na nekih pola sata odavde, zar ne, medena? Okrenuo se k medenoj, onako zavaljen u stolici, u vrećastim pantalonama s džepovima i beloj majici, i pružio pocrnelu ruku da primi njenu sićušnu. Izgledao je predivno, kao i uvek. Oboje su izgledali predivno. Bili su predivan par. – Hvala – promrmljala sam kad mi je Met nasuo piće iz bokala. – A kada sam potražio ovo mesto na karti, pomislio sam, pa, hej, tako je blizu. Znam šta ćemo, povešćemo Floru da prespava kod nas. Izvešćemo je na kari, ili tako nešto. Bi li volela to, dušice? – Okrenuo se i pogledao je. – Oh, mama, mogu li? – Flora, sklupčana u travi između Adamovih i Kozinih stopala, podiže pogled. Primetila sam da se igra resom na Kozinoj

136

torbici od antilopa. – Naravno – nasmeših se. – Ali ne zaboravi da sutra uveče idemo na roštilj kod Kler. Možda ne bi bilo loše da se vratiš na vreme za to. Da vidiš svu rodbinu. – Oh, dovešću je, ne brini – reče Adam. Cerio se. – Čujem da ideš na roštilj s Metom? – trgnu glavom i namignu. – Met mi je vrlo ljubazno pokazao tvoj bife i objasnio kako stoje stvari u vašem domaćinstvu. Egzotično, moram priznati – stade da mrda obrvama. – Mislim da ti je jasno da te tvoj muž zafrkava – reče Met opušteno. – Svakako da sam objasnio naš dogovor, ali ne sećam se da sam pominjao bilo kakvu egzotiku. – Oh, ne brini – odgovorih, kako sam se nadala, jednako opušteno. – Adam obožava da me zafrkava. To mu je specijalnost. I on je moj bivši muž, kad smo kod toga. – Samo sudeći po jednom parčetu papira – reče Adam brzo. – Pravno i obavezujuće parče papira – uzvratih. Onda se setih Flore. Nećemo se svađati. – I tako – nastavih veselo – blizu ste. To je lepo. – Ne kao ovo – reče, osvrćući se okolo sa zavidljivim izrazom divljenja. – Stvarno si se dočekala na noge ovde, Ani. Razumem zašto nisi htela da odustaneš od kuće, premda sam iznenađen da dobri doktor odobrava ovakav dogovor. Kozi je bila prilično zapanjena time, zar ne, dušo? Okrenu s k njoj, i ona zabaci kosu, spremajući se da progovori. Nije još prozborila ni reč. – Pa, samo sam mis’ila da je baš smešno, smešno, to je sve. Mis’ila sam da je baš, baš čudno, ono, kao, sve troje ste na gomili! – zakikotala se, i ja samo što ne padoh na kolena od radosti. O, hvala ti, bože, hvala ti. Stvarno užasan glas. Užasan! Piskavo, unjkavo, liverpulsko prenemaganje od kojeg bi se čak i Sila25 zagrcnula. – Tvoja majka iznajmljuje kuću ovde dole, čini mi se? – upitah, namerno ignorišući njenu poslednju opasku, ali želeći da čujem još malo tog njenog spektakularnog izgovora. Rado nam je udovoljila, čak i previše, zabavljajući nas pričom o prednostima i manama iznajmljivanja kuće u Vest Kauntiju, i sve to monologom u visokom sopranu. – ... da, i s jedne strane, baaaš je lepo biti u poznatoj kući pored mora,

137

ono, kao, ali je smor jer nikad ne ideš preko grane s ortacima... znate, Sotigrando i Ibita26 i te fore, jer onda izgubiš mesto u ekipi. Ali baaaš je dobro što smo velika porodica. I’am dosta braće i sestara, znate, pa uvek ima neko ko može da uleti. Adam se bludno zasmejulji: – Ja bih ti uvek uleteo, dušo. – To je baaaš lepo, i ono, kao, znate, ako je lepo vreme zašto ići preko grane? Samo pokvarite stomak i jurcate na sve strane, i te fore. Našeg Gerija je uvatila užasna sraćka u Gozou, jadničak... pa što onda da ne ostanete ovde i jedete pastu i... Sjajno. Sjajno. Zavalila sam se, naslađujući se, nadajući se da svaki užasni decibel uništava njen seksipil, iako je, moram priznati, delovalo kao da to uopšte ne odbija Adama i Meta; upijali su svaku reč koja bi sišla s njenih oteklih usana. Konačno, međutim, nakon još jednog podužeg poglavlja pod nazivom „Kako svaaa moja mila braća i sestre vole da pecaju u kamenitim plićaaacima, i kako ja još uvek volim to s njima da radim“, ona se umori i zaćuta. Pročistila sam grlo. – Pa, Flora – okrenuh se k svojoj ćerki – ako te tata vodi da prespavaš, možda bi bilo dobro da odeš i spakuješ se? – U redu. Oh, Kozi, hoćeš da vidiš moju sobu? Pogled na more je baš kul. – O, da, baaaš bih volela. Hvala ti, Flora! Poskočila je sa stolice u svom teksas šortsiću i pošla za Florom u kuću. Njih dve su u svakom pogledu izgledale kao dve školarice. Adam čak pruži ruku i šljepnu je posesivno po maloj, čvrstoj zadnjici, cereći se ponosno dok su njih dve zamicale unutra. Međutim, bolelo me je što vidim da se tako dobro slažu, Flora i Kozi. Primetila sam kako je Flori milo što je u društvu te visoke starije devojke, kao što to obično biva s devojčicama, i da je Adam govorio istinu kada je rekao da Flora misli kako je ona sjajna. I bez sumnje jeste bila. Ne sumnjam da je bila ljubazna i fina prema Flori, a ja se samo ponašam kao snobovska krava, jer je s Adamom. Teško sam disala. Koliko bi samo gore bilo, rekoh sebi strogo, da je gospođa mojih godina a da je Flora obožava? Da želi da joj pokaže sobu? Zar se ne bi to bilo još mnogo grđe?

138

– Ani? Prenula sam se, shvativši da se Adam meni obraća. Takođe sam postala svesna da sam krvnički stiskala naslone za ruke na stolici od kovanog gvožđa i da me šake bole. – Rekoh, gde je dobri doktor? Zar nas neće počastvovati svojim prisustvom ovog popodneva? – O, ne, neće još neko vreme, zapravo. Ima neki problem na poslu – rekoh, bez razmišljanja. – Zar? Nije opet pogrešno postavio dijagnozu, nadam se? – Nasmeja se i okrenu k Metu. – Dejvid je imao jednu nesrećnu epizodu prošle godine kada je jednom mom ortaku rekao da boluje od herpesa, a ovaj je u stvari imao impetigo. Utrljao mu je ogromne količine steroidne kreme na delikatne delove bez ikakve potrebe, i moj ortak, razumljivo, nije bio presrećan zbog toga. To nije preterano pomoglo ni njegovom braku. Njegova žena nikad nije zaista poverovala da nije zaradio gonoreju sa strane – nacerio se. – Mada, mislim da je Dejvid od tada naučio da se pazi. Sve „ne znam šta im je“ slučajeve šalje u Harli strit po mišljenje drugog lekara, zar nije tako, Ani? Zurila sam užasnuta. – Naravno da nije! – planuh konačno. Osetila sam kako crvenim kao rotkva. – Impetigo i herpes su zapravo neverovatno slični, i radi se o tome da on prosto ima previše posla trenutno da bi tek tako skoknuo na odmor. Ima previše pacijenata! Bože, došlo mi je da se šutnem u guzicu. Adam je uvek tražio slabu tačku, spreman da udari. Kako glupo s moje strane! – Ah, popularan čovek – reče s podrugljivim osmehom. – Mora da se mnogo trudi oko pacijenata. Moram poslati Kozi kod njega da je pogleda. Ima jedan interesantan mali mladež koji želi da ukloni – podiže ruku i pokaza – baš ovde. Tik ispod leve dojke. Misliš da će on moći da izađe na kraj s tim? – Sa zadovoljstvom će se time pozabaviti – stadoh da predem, nadajući se da će mu skalpel skliznuti i da će umesto toga obaviti jednu mastektomiju. U tom trenutku Kozi se pojavi na terasi s Florom, držeći je za ruku, smejući se, iako je Flora brzo povukla svoju kad me je videla. Ja skrenuh

139

pogled, želeći da nije to učinila. Deca nisu u stanju da paze na takve finese, i Adam i Met su to primetili. – I tako – rekoh živahno, ustajući. – Jesi li se spakovala, Flora? – Jesam. – Naceri se i podiže ranac s cvetnim motivima. – I da, pre nego što pitaš, ponela sam četkicu i sve ostalo. Gledala me je, dajući mi do znanja da je ponela svoju lektiru i mast za ekcem i tri plišana medvedića s kojima mora da spava, i komadić starog ćebenceta koje uvija oko prsta i ogrlicu koju je dobila na rođenju. Ipak sam se brinula za nju, gledajući je kako veselo zabacuje ranac na leđa. Premda se držala hrabro, nije joj bilo tako lako. Najviše što je mogla da izdrži jeste da prespava jednu noć kod oca – nigde drugde – ali čak i tada, samo ako dobro stisne petlju. A u pitanju je bila nepoznata kuća, pomislih odjednom nervozno dok sam je pratila do Adamovih kola. Ne njegov stan u Londonu. Gde će da spava? Hoće li njena soba biti kilometrima udaljena od njegove? Iza Florinih leđa razmenih brz pogled s Adamom. Pogledom je rekao sve. Ne, u redu je, staviću je u sobu pored moje, i ne, naravno da neću otići u krevet dok ona ne zaspi. Opusti se. On zna. Naravno da zna. On je njen tata. Zahvalih mu pogledom dok smo zamicali iza ugla ka prilazu ispred kuće. – Ćao, mama! – Zagrlila me je veselo i otrčala preko šljunka do crnog džip kabrioleta. – Kul. Nova kola, tata? – Pa, iznajmljena, zapravo. Samo za odmor. Ali dok su Adam i Kozi sedali napred, ona iznenada jurnu nazad k meni. – Kaži – promrmlja brzo dok sam je ponovo grlila za rastanak. – Poželi mi laku noć, brzo. – Mnogo te volim, volim te hiljadu puta, volim te milion puta – mrmljala sam. – Volim te do neba – ona zagrca. – I do dna okeana – uzvratih. Zagrlih je jako, i ona se potom, nakon što mi je uzvratila zagrljaj, okrenu se i pobeže. Obgrlih se čvrsto rukama. Adam i Kozi uđoše u kola i Adam upali motor. Zaturirao ga je razmetljivo nekoliko puta i, svu me zasu šljunak dok sam im

140

mahala sa širokim, usiljenim osmehom na licu. Stajala sam tamo za trenutak, na praznom prilazu, trepćući u oblaku prašine koji su ostavili za sobom, pa se okrenuh da se vratim u kuću. Odjednom me uhvati jeza. Kad sam zamakla iza ugla i pošla ka terasi, iznenadilo me je što vidim da Met još sedi tamo. Nije, kao što bih od njega očekivala, odjurio nazad u svoj kabinet i zaključao vrata. Kada me je pogledao, uputio mi je prvi nagoveštaj prijateljskog osmeha koji sam ugledala otkako sam ga upoznala, i prineo je bokal pima mojoj čaši. Upitno je izvio obrvu. – Može piće?

141

11.

O

klevala sam. Ono što sam stvarno želela da uradim jeste da odem u svoju sobu, bacim se na krevet i zavijam, ali zapravo bi mi prijalo piće. Sedoh. – Hvala. Nasuo mi je piće i neko vreme smo sedeli u tišini. Dnevna žega je popustila i sunce je bilo nisko na nebu iznad zaliva i iza šume. Toliko nisko da sam mogla da stavim naočare za sunce a da on ništa ne posumnja. – Vraćam se za sekund. Odskakutala sam kroz staklena vrata do dnevne sobe i iskopala ih iz tašne drhtavom rukom. Onda sam se vratila i razdragano se nasmešila. Imala sam osećaj da će pitati o Adamu. – I, kako napreduje teza? – rekoh brzo dok sam sedala. Nasmešio se. – Više je knjiga, zapravo. Počelo je kao teza, ali je prilično naraslo. – Oh, knjiga! Tako. Znači, oboje smo pisci. Imaš li izdavača? Agenta? – Izdavača da, ali nemam agenta, jer to nije takva knjiga. To je akademski rad. Izaći će kao publikacija Bostonskog univerziteta. – Ah. Naslov? – upitah veselo, iako me nije ni najmanje interesovalo. Ruke su mi se još tresle, primetila sam dok sam podizala čašu. Samo nastavi s neobaveznim ćaskanjem, Ani, sruči piće pa idi da prilegneš. – Zove se Moli je poludela. Podigoh pogled. – Samo se šalim. Ne, nema zvučan naziv. U osnovi, radi se o zbirci eseja u kojima se razmatra klinička psihoza paranoičnog uma. – Oh, bože. – Potegnuh skrušeno iz čaše. On se nasmeši. – A tvoja? – Oh, ovaj, Ljubav do kraja, trenutno. Ali to je, kako da kažem, radni naslov. – Klimnuh glavom. – Možda ga promenim. – Ah, ljubić. Pogledah ga oštro. Je l’ se on to meni podsmeva? – Pa, između ostalog – rekoh nabusito, ispravljajući se. – Ima tu i... znaš, misterije i intriga, malo patnje i strasti i, hmm, crnog humora, i tako tih stvari. Kolutala sam očima.

142

– Nije baš intelektualno štivo, kao tvoje, naravno, ali nadam se da nije ni previše, pa... – Kičasto? – Bože, nadam se da ne. Mada će verovatno biti. – Sumnjam. Začkiljila sam u njega spram sunca, razmišljajući kako je odjednom neobično fin prema meni. Takođe mi je palo na pamet da je, zapravo, možda čak i privlačan, bar na taj indijanski način, samo kad mu kosa ne bi bila toliko duga i divlja i kad bi se ponekad očešljao. Oh, i kad bi prestao da nosi taj užasni stari ribarski džemper. Oči su mu bile plave poput mora. – Je li autobiografski roman? – Hmm? Bože, ne, samo izmišljam – nasmejah se teatralno. – Bože, kad bih napisala nešto autobiografski, to bi bilo o meni i Adamu, i to u više tomova. Bilo bi duže od Rata i mira, s čvrstim naglaskom na ovom prvom. Na kraju bih verovatno isekla vene. – Otpih dobar gutljaj. Zagledah se mračno u dno čaše. Nastupi tišina. – A je li to prvi put da si ga videla s drugom? Mislim – cimnu glavom elokventno – s tom radodajkom? Pitala sam se da li je to bilo pomalo neučtivo s njegove strane? Onda sam brzo odlučila da nije. Nacerila sam se, zahvalna na podršci. – Da, zapravo jeste. – Uspravih se malo i zabacih kosu. – Ali... u redu je. Dobro je. – Klimnuh glavom odlučno. – Sad sam i to pregrmela, i dobro se osećam. Jedna prepreka manje. – I za njega. Hoću reći, pretpostavljam da te je video s Dejvidom? – O, da, nekoliko puta, ali to nije isto. – Stvarno? Ali ti se udaješ? Nasmejala sam se. – Da, ali uveravam te da to nimalo ne utiče na Adama. Ne bi ni trepnuo čak i kad bih se skinula gola i kresnula se pred njim. – Vrtela sam led u čaši. – Verovatno bi se pridružio. – To nije ono što sam ja zapazio. Prostrelila sam ga pogledom. – Šta hoćeš time da kažeš? On prebaci težinu na drugu stranu i prekrsti noge. – Ani, iz iskustva znam da sredovečni muškarci paradiraju sa svojim izuzetno mladim devojkama pred svojim bivšim ženama s razlogom. Danas nije morao da je povede sa

143

sobom, zar ne? Mogao je sâm da dođe po Floru? – Da, pretpostavljam, ali... – I te njegove uvredljive opaske o tvom vereniku: ne bi se trudio da ga ocrni osim ako nije ljubomoran ili nesrećan, veruj mi. Trebalo bi da mu je laknulo što si našla nekoga, što više ne mora da te ima na savesti i što se oslobodio krivice, ali on meni ne deluje kao blaženo srećan muškarac. Zurila sam u njega s napetom pažnjom. Iznenada prasnuh u smeh. – Gluposti. Adama boli ona stvar za mene. U bilo kom realnom smislu. O, sviđa se njemu ideja srećne porodice i radije bi živeo sa svojom ženom i detetom, i tužan je zbog raskida i sve to, ali to je jedini razlog zbog kojeg bi želeo da mu se vratim. Odavno je on prestao da me voli. Met zavrte glavom. – Ljudi se ne trude da povrede jedni druge osim ako im nije stalo. Posmatrala sam ga, opušteno zavaljenog u stolici, kako žmirka zamišljeno preko mog ramena u zalazak sunca, držeći čašu u rukama. – To znaš iz iskustva. Klimnu glavom. – Naravno. – Kao psihijatar. – Pa, ne samo to. Znam i iz životnog iskustva. – Ah, da, i iz života. – Skinula sam naočare, da ga bolje osmotrim. – Koji, ako je verovati mojoj sestri, nije bio tako lagan. Ne toliko različit od mog. Bilo je nekoliko žrtava tu i tamo, čini mi se. Žena i dete? Nasmešio se. – Ah, da, tvoja sestra. Veoma se razlikuje od tebe, ako smem da primetim. Veoma... direktna dama. Otvorena. Drži sve pod kontrolom. Pa, tu je baš pogodio, ali – šta, zar ja nisam takva? – I oni su ovde, čini mi se? – nastavih odlučno. Da, otvorena sam i držim stvari pod kontrolom. – Tvoja porodica? – bila sam odlučna u nameri da ja nastavim da upravljam razgovorom. Da mu pokažem da me nije lako odvratiti s teme. – Jesu. – Priznade. – U Kembridžu. – A, tako... – Moja žena i ja smo rastavljeni – prekide me kratko. – Siguran sam da ti je Kler rekla. – Posmatrao me je mirno preko ruba čaše. – I Tod, moj sin,

144

živi s njom. I s njenim dečkom, engleskim psihijatrom po imenu Volter Fridman. On radi u ovdašnjoj Univerzitetskoj bolnici. – Rekavši to, on iskapi piće. Posmatrala sam ga. Dobro. To je, dakle, bolelo. – Ona... ostavila te je? – Užasno, ali želela sam da znam. Zagledao se u preostali led u čaši. Stao da ga vrti. Onda je podigao pogled. Zaustio je da kaže nešto, ali se predomislio. Zavrtela sam glavom. – Izvini, nije trebalo... – Trebalo je da Volter Fridman i ja obavimo razmenu profesure, znaš na šta mislim? – Mislim da znam. – Plan je bio da ja odem u Kembridž na šest nedelja i radim zajedno s njim, da vidim kako funkcioniše njegovo odeljenje i kako ga on vodi, što sam i ispoštovao, i da onda on dođe na Harvard da radi zajedno sa mnom, što je i on ispoštovao. Osim što je, tu je već dosta odstupio od zadatog scenarija, kada je otišao kući, poveo i moju ženu sa sobom. – Nasmešio se kiselo. – To nije bio deo dogovora. I ne, pre nego što me uopšte pitaš, nisam bio u iskušenju da odvedem njegovu ženu zauzvrat, iako bi to bilo pošteno. Njena sklonost ka malim lajavim psima i pozamašna zadnjica nisu bili po mom ukusu. – Oh, koji užas! – Šta, njeno dupe? – Ne! To za tvoju ženu. – Ah. – I ona je povela tvog sina sa sobom? Obori pogled. Beše mi jasno da nije bio u stanju odmah da progovori. – Da. Odvela je i Toda. – Videla sam kako izgubljeno pilji u čašu. Prenuo se. – Nije mnogo stariji od tvoje Flore, koja je zapravo sjajno dete, kad smo kod toga. – Flora? – sinuh od zadovoljstva. Znala sam da želi da promeni temu, ali izabrao je dobru. – Da, odrasta polako. Postepeno. Nije joj bilo lako u nekim trenucima. Znaš: Adam i ja... razvod. Ne možeš ih uvek zaštititi... – Oh, naravno – klimnu on glavom. – Niti treba da pokušavaš. Ne potpuno.

145

– Ali dolazi polako na svoje. I Dejvid je mnogo pomogao. Samo... tako je nervozna, uplašena. – Naravno da jeste; posmatrao sam je. Ima nekih sklonosti ka opsesivnokompulsivnom ponašanju, ali to je razumljivo. – Šta? – prostrelih ga pogledom. – Kompulsivno šta? – Opsesivno. Ali, hej, samo u blažem obliku. Ništa strašno. I većina dece ga ima u nekom blagom obliku; posle to prerastu. Znaš, kad vidiš gomilu dece koja neće da pređu preko pukotina na pločniku, ili moraju da jedu hranu tačno određenim redom: grašak, šargarepa, piletina. Pa, Flora neće da podigne nešto što je ispustila dok ne izbroji do deset. I mora da kucne kašikom tri puta po činiji pre nego što krene da jede pahuljice. Video sam je. Zurila sam. – Da, potpuno si u pravu. Radi obe stvari. I još neke. – Bože, već je sve to primetio. Nasmešio se videvši strepnju na mom licu. – U redu je, opusti se. Veruj mi, prerašće to. – Hoće li? – počeh da paničim. – Ne mora da znači. Mislim... bože, pogledaj mene. Ne mogu da sednem da jedem dok u sebi ne očitam molitvu na latinskom koju sam naučila u školi, a ni dan-danas ne mogu da legnem u krevet koji nije moj ako ne stoji u samom ćošku sobe sa zidovima s obe strane. To je izluđivalo Adama, a Flora je sad ista takva, vrti se kao čigra pre nego što legne u krevet i pomoli se. Čudakinje smo, obe, Flora i ja – zaključih tužno. – Mušičave ste – reče. – Niste čudakinje. Veruj mi, video sam dosta takvih, a to, gospo, sigurno niste. – I užasno sam impulsivna – nastavih, cugajući pims, dok me je mračno raspoloženje sve više i više oduzimalo – što Dejvid prosto ne može da razume. On je tako organizovan. Tako staložen. A mene samo ponese... ne znam... neki čudan impuls. Radim razne stvari, kao... – Baciš svu odeću? Prepala sam se. – Da. Upravo to! Takve stvari, ili s onom glupom perionicom, ili... – Odeća ti je u ormanu, kad je već pomenusmo. Trepnuh zapanjeno. – U kom ormanu?

146

– Onom u praznoj sobi. Našao sam je u kanti za đubre na tvom spratu i izvadio je. Pomislio sam da bi kasnije mogla zažaliti. – Oh! – Zurila sam. – O, pa hvala ti. Tražila sam je, zapravo, ali pretpostavila sam da su došli đubretari i... hvala ti. – Osmotrila sam ga za trenutak. Bacih pogled na mornarskoplavu košulju i svilene pantalone. – U stvari, mrzim svu ovu novu odeću – priznadoh, cimajući jogunasto grudnjak. – Tako je konzervativna. Osećam se kao čuvar zatvora. – Tako i izgledaš. Zakikotala sam se. – Hvala. Atmosfera se zaista primetno poboljšala. Da li je u pitanju bilo piće ili samo činjenica da su nam se vilični mišići opustili od priče, to ne znam, ali kada je krenuo da mi dopuni čašu, nisam pokušala da ga odbijem. Pomislila sam koliko se bolje osećam u odnosu na pre nekih sat vremena, ili dva, i koliko je ovo bilo prijatnije od ridanja u krevetu. Bio je prilično veselo i prijatno društvo nakon što smo srušili neke barijere, i njegove oštre crte su malo smekšale na magličastom večernjem svetlu. Ili to, ili je moj vid bio magličast. Još uvek je, međutim, bilo nečeg odbojnog u vezi s njim, zaključila sam dok sam se igrala talogom od mente u svojoj čaši. Umeo je nekako da se distancira, tako da je čovek mogao da mu priđe samo do određene tačke. Podigoh pogled. – I, kada ćeš videti sina? – upitah, iznenada skupivši hrabrost. – Mislim, on dolazi ovamo? Ćutao je koji trenutak. – Da – reče oprezno. – Za koji dan. – Oh! Sjajno. To će biti lepo. Lepo društvo za Floru. Mislim... pod pretpostavkom da se slažeš – dodadoh brzo. – Nas dve bismo svakako mogle da odemo u bungalov, možda, ili... – Zaboravi na bungalov – preseče me. – Ne smetate mi ni najmanje. Trgnuh se zbog nečega u njegovom glasu. Čak se i prepadoh. – Dobro. – Nasmeših se. Svaki put kad bih pomenula njegovog sina on je menjao temu, ali piće i čista ljubopitljivost nateraše me da istrajem. – Dakle, hoće li ga majka dovesti? Mislim, kako će doći dovde? – Da. Majka će ga dovesti u Bodmin. Kod njegove rođake. – Ima rođaku u Bodminu?

147

– Ona je moja sestra od tetke, zapravo. Luiz je udata za jednog Engleza, lekara opšte prakse. Tom je bio prijatelj pokojnog muža tvoje Gertrude. Tako smo, pre dve godine, upoznali Gertrudu. Moja porodica i ja smo otišli u posetu kod Toma i Luiz dok smo živeli u Kembridžu. – Oh, da, naravno. Sad se sećam, Gertruda mi je pričala. – Čekala sam. Nije nastavio priču. – I... ostaće tamo u Bodminu? Tvoj sin? Ili ovde? Oklevao je. – Medelejn, njegova majka, planira da on ostane tamo. Nedelju dana. Luiz ima tri dečaka, znaš. Ali otići ću tamo da ga pokupim čim ga ona ostavi. Bila sam zbunjena. – Ali zašto? Zašto ne dođe pravo ovamo? – Jer mu nije dozvoljeno. Meni nije dozvoljeno da ga viđam. – Zašto ne, zaboga? – Jer smo morali da se sudimo oko Toda. Medelejn je dobila puno starateljstvo. – Puno starateljstvo? Bože, koji užas. Ali pretpostavljam da možeš da ga viđaš povremeno? Mislim... – Ne. Ne smem da mu priđem. Bašta je odjednom delovala veoma mirno. Veoma tiho. Prođe me jeza. – Ali zašto? Mislim... zašto te ne puštaju da ga viđaš? Uopšte? – Zato što Medelejn ima ožiljak pri dnu vrata. Njega sam joj, navodno, ja naneo kada sam je napao komadom stakla. Pozlilo mi je. – Ti si... je napao? – upitah, zgrožena. – Rekao sam, navodno. Naravno da nisam. To se desilo one večeri kad mi je Medelejn konačno rekla za nju i Voltera. Bili smo kod kuće, u Marblhedu. Bilo je kasno, oko jedanaest, i Tod je spavao gore u sobi. Ona je sedela preko puta mene na našem tremu koji gleda na more. Kao i obično, pili smo brendi posle večere. Uopšte nije bilo ničeg neobičnog te večeri. – Začkiljio je u daljinu. Nastavio tihim glasom. – Mogu i sad da je zamislim, posađenu na tom cicanom kanabeu, s laktovima na kolenima, hotimično sklopljenih šaka, kako mi se obraća tihim glasom, čak smireno... kako sedi tamo na mesečini i izlaže mi svoje planove. Kako mi slama srce. Nisam mogao da verujem šta mi govori. Da voli drugog čoveka, da planira da živi s njim u Engleskoj. Da me ostavlja. Kad mi je rekla da planira da odvede i mog sina, lupio sam šakom o sto

148

koji je stajao između nas dvoje i slomio staklo. Veliki komad stakla je poleteo i pogodio Medelejn u vrat. Gadno ju je posekao. Bilo je krvi na sve strane i ona je vrištala dok joj je krv tekla niz grlo i grudi, natapajući belu svilenu košulju. Bila je sva krvava i ja sam pokušavao da joj pomognem kad je Tod doleteo trčeći niza stepenice u svojoj pidžami. Medelejn je histerično vrištala i plakala, odgurujući me od sebe i upirući drhtavim prstom u mene. – Bože! I on joj je poverovao? – upitah šapatom. On slegnu ramenima. – Mama mu je bila sva krvava. U tom trenutku, mislim da verovatno jeste, jer je tako delovalo, ali ne i sada. Sada zna. Ali nije stvar u tome u šta Tod veruje. Sud podržava nju, vidiš. – Odmah je otišla na sud? – O, naravno. Da dobije nalog. I kada se popela tamo i stala za pult za svedoke, s vratom još uvek modrim i u zavojima, i člancima takođe s posekotinama od krhotina, onako sićušna i nejaka, i kada je drhtavim glasom ispričala sudiji kako sam je napao i kako je ona ispružila ruke da se zaštiti i da su joj ruke tom prilikom bile isečene... Bože, nema ko nije zaplakao u sudnici. Bila je uverljiva. Odglumila je za Oskara. I morala je. Morala je tako prljavo da se bori jer je bila svesna da je rasturila srećnu porodicu, bila je svesna da je preljubnica. Ona je bila ta koja odlazi, ide za Englesku, ispisuje sina iz škole, a morala je da radi puno radno vreme, dok sam ja, koji sam odsustvovao s Harvarda i pisao ovu knjigu, mogao lako da se brinem o Todu. Da mu ne poremetim život. Okolnosti su bile protiv nje, i ona je morala da se posluži svim mogućim trikovima da bi navela sudiju da presudi u njenu korist. I bogami, to je i uradila. – Ali to sigurno nije bilo dovoljno? Mislim... dobro, posvađali ste se, ti se je povredio, navodno, ali nisi povredio Toda. Tako da, to sigurno... – Kada je Todu bilo četiri meseca, stavio sam ga na prostirku za prepovijanje na sto u našem stanu u Bostonu da mu promenim pelene. Medelejn je bila na poslu. Ostavio sam ga samog, krajnje glupo, da bih s drugog kraja sobe dohvatio vlažne maramice, nekih – oh – dve sekunde, i on se pomerio. Pao je na kuhinjski pod. Delovao je nepovređeno, ali ja sam se uplašio i odveo ga u bolnicu za svaki slučaj. Kako se ispostavilo, zaradio je manju frakturu. Svi lekari su stvarno pokazali saosećanje i

149

razumevanje i rekli da to svakome može da se desi, ali bez obzira na sve, zavedu te u evidenciju kao nesavesnog roditelja. – Nije valjda! – O, da, svakako. Što je, zapravo, dobra stvar. Ne bi verovala koliko se „nezgoda“ desi u kojima bebe umiru nakon još jedne, one prekomerne. Ne, u pitanju je dobra procedura. Uglavnom, Medelejn je rekla sudu da sam ga namerno ispustio. Rekla je da sam joj to kasnije priznao. Zurila sam u njega, užasnuta. – Da ne poveruješ! Slegnu ramenima. – Ne znam. Da, s jedne strane, ali u tom trenutku... nije mi bilo toliko teško da poverujem. Šta bi ti sve učinila da sačuvaš svoje dete, Ani? Šta bi učinila da se radi o Flori? Kada bi Adam želeo da je odvede? Medelejn je bila očajna. Nije htela da odustane od svog čoveka, a nije htela ni da ostavi dete. – Zastade. – Ali uvek postoji granica. I ja sam bio taj koji je ustuknuo. – Šta hoćeš da kažeš? – Želela je da Tod svedoči. Navela bi ga da kaže kako je video da je napadam kad je sišao dole. – Oh, pa ne bi valjda to uradila! Slegnu ramenima. – Možda i ne bi. Ali on je tada već bio prešao da živi kod nje za stalno, ne zaboravi. I pretpostavljam da je pričala s njim o tome kako više nikada neće videti mamicu ako sud presudi u moju korist, o tome kako će biti u Engleskoj i kako će biti toliko udaljeni jedno od drugog... ne znam, Ani. Tada mu je bilo samo jedanaest. Bio je uplašen. Prestravljen, verovatno. I ne bih ga pusti da stane za taj pult za svedoke. Nisam hteo da dozvolim da lažno svedoči, da ga obaspu gomilom pitanja, da drhti i plače. U tom trenutku sam odustao od njega. I to je bio trenutak Medelejnine pobede. Popustio sam, i sudija je to shvatio kao dokaz moje krivice. – I kada se sve to desilo? – Pre više od godinu dana. – I od tada ga nisi video? – Od tada ga nisam video. I da ti kažem nešto, Ani, ti misliš da je tebi teško jer šalješ Floru kod Adama i zbog svih tih ženski na svake dve nedelje, ali bože, gledam vas kako šaljete to dete jedno kod drugog, razmenjujete poglede da biste bili sigurni da će mirno spavati noću i da se

150

neće plašiti u mraku, i pomislim: „Hej. To je civilizovano.“ Progutala sam knedlu. Nastupi tišina. – Dakle... zato si ovde? Da vidiš Toda? – Zato sam ovde. Zar misliš da bih inače zapucao čak iz Nove Engleske do Kornvola, koliko god ovde bilo lepo? Moja rođaka, Luiz, sredila mi je da ostanem ovde, nakon tog susreta s Gertrudom od pre dve godine. Poslala mi je adresu tvoje tetke poštom, i ja sam joj pisao, podsetivši je gde smo se upoznali, podsetivši je da je pominjala ovu kuću. Ona mi je poštom poslala račun i ključ. – Dakle, Medelejn nema pojma da Tod dolazi ovamo, u ovu kuću? – I ne sluti. – Ali Tod zna? – Oh, naravno. Redovno se dopisujemo preko interneta. Klimnuh glavom, potvrđujući da sam shvatila: – Želi da te vidi. Izgledao je zapanjeno. – Naravno da želi da me vidi, nedostajemo jedan drugom kao... – ućuta. Obliza usne. – Čuj, Ani, on je moj sin. Ja sam njegov otac. Nisam ga video više od godinu dana. I nisam učinio ništa loše. Nisam učinio ništa, osim što sam čitavog njegovog života vodio računa o njemu, i o njegovoj majci. Voleo ih, štitio ih. Nisam učinio ništa čime sam zaslužio da mi život bude ovako uništen. Veoma je ubledeo. Iznenada sam shvatila zašto nosi tu masku oštrine i ozbiljnosti. To je način da ranjenu dušu zaštiti držeći se na distanci od ljudi. Shvatila sam šta se krije ispod njegovog konstantno mračnog lica koje se tek na trenutke razvedri. Bio je to bol. Bol koji ne može da mine i koji je toliko dubok da ne može ni da popusti na trenutak. Zjapeća provalija otvorila se u njegovom biću, i on je nepovratno tonuo u duboku jamu užasa koju ja nisam mogla ni izbliza da pojmim. Izgubio je ženu, zatim i dete, jednim udarcem. Posmatrao me je. – Tod dolazi ovde u nedelju, Ani. Ali ovo ti govorim u poverenju. Niko drugi ne zna. Osim Toma i Luiz, naravno. To je tajna. – Njegove plave oči promatrale su me s napetom pažnjom. – I moram da znam jesi li u stanju da je sačuvaš.

151

12.

T

e večeri sam otišla u sobu sažaljevajući Meta. Kako je strašno izgubiti ženu i sina u jednom košmarnom trenutku, i kako je ona užasna žena kad je izvela tako nešto. Kleknula sam na krevet i čvrsto zatvorila drvene kapke na prozoru zbog vetra koji je sve jače duvao s pučine, legla i navukla pokrivač do brade. S druge strane, pomislih dok sam ležala zureći u pomrčinu, kao što on reče, ko zna kakve je sve očajničke korake čovek spreman da preduzme da bi sačuvao dete? Šta bi se desilo kad bi Adam zatražio starateljstvo nad Florom; da li bih ja lagala, tvrdila da me je fizički zlostavljao? A šta je s psihičkim zlostavljanjem? Dosta toga sam sigurno već pretrpela kao posmatrač njegovih neskrivenih preljubničkih avantura; zar ne bih mogla malo da preteram i kažem da je dovodio druge žene u kuću i bludničio s njima preda mnom i Florom? Kad bih bila krajnje očajna? Drhtala sam pod prekrivačem i zurila u neprozirnu pomrčinu koju su navučeni kapci omogućili, dok su prozori iza njih kloparali u svojim oknima. Okrenula sam se i pokušala da zaspim, ali u glavi mi je neprestano iskrsavala scena na tremu kuće na plaži. Videla sam nju, Medelejn, elegantnu u beloj svilenoj košulji, s ispravljenom plavom kosom (tako sam je zamišljala), skupljenom trakom pozadi, posađenu na cicani kanabe koji je on opisao, ne drugačijem od onih koje sam viđala u časopisu El dekorejšn i kakvi su krasili tremove raskošnih američkih kuća na dokovima. Onda sam videla Meta, preko puta nje, možda malo doteranijeg u tim danima dok je imao ženu da se brine o njemu, s nešto kraćom, počešljanom crnom kosom, u kariranoj košulji, obrijanog i pocrnelog. I čula sam kako mu svojim tihim bostonskim glasom, sklopljenih šaka ukrašenih prstenjem, saopštava najstrašniju vest u njegovom životu. Kako mu mirno priča horor priču koju nijedan muškarac ne želi da čuje kada se vrati kući s posla. Da ga je njegov prijatelj i kolega iz Engleske, onaj isti koji je s njima bez sumnje delio trpezu u toj istoj kući, možda i brendi nakon toga, kao što su oni tada činili, potajno uzurpirao njegovu porodicu, izdao ga, ukrao ih njemu ispred nosa, i da svi oni odlaze u Englesku. Koliko je bio besan? Koliko je bilo

152

opravdano to što je razbio sto pesnicom? Prevrtala sam se po krevetu, pokušavajući da nađem hladno mesto na jastuku. Ali ipak, šta ako... šta ako je bio toliko besan da je, u trenutku kada je bes dostigao tačku belog usijanja, dohvatio komad slomljenog stakla s drvenog trema. Ščepao ga čvrsto rukama. Šta ako – ovde sam već naglo sela – šta ako se bacio na nju, isekao je po licu, iznova i iznova, režući je po rukama koje je ona ispružila da bi se zaštitila i za koje mi je rekao da su na sudu bile u zavojima. Ko zna kakvo ga je ludilo bilo obuzelo? I šta ako je mali sišao dole i zatekao ih takve, zatim vrištao i vrištao, a šta bi bilo da nije – da li bi njegov otac otišao korak dalje? Nisam poznavala ovog čoveka, ovog zapuštenog stranca iz Amerike maničnog osmeha i čudnih upalih očiju. Nisam znala u kakvom je stvarno mentalnom stanju i da li je to što mi je upravo rekao bila gomila laži, a ipak, eto me tu, kako delim kuću s njim. Privukla sam kolena i čvrsto ih obgrlila rukama, skupljena u tami. Pogledala sam na sat. Ponoć. Ponoć je, pa ipak – oslušnula sam – da, još sam mogla da ga čujem kako korača dole, na terasi ispod mog prozora, kao što je činio svaku noć otkako smo došli ovde. Šetka se, s čašom u ruci, bez sumnje, i – šta – kuje planove? Kakve? Mozak mi je grozničavo radio. Da li je lud? Da li sam ja luda? Šta ja radim ovde? Da li delim kuću s jednim nasilnim čovekom zarad plaže, pogleda na more i bukolike idile? Alkohol mi je divlje uzburkavao krv i, za tren, soba mi se zavrte. Odjednom mi beše drago što Flora nije tu; što on neće proći pokraj njene sobe na putu do svoje, zastati na trenutak pred njenim vratima... polako okrenuti kvaku... tiho ih otvoriti, zagledati se u usnulo dete, koje je gotovo istih godina kao dete koje je izgubio... Isuse! Prigušeno sam kriknula i otrčala do vrata, mahnito tražeći ključ drhtavim rukama. Nema ključa. Sranje. Upalila sam svetlo i osvrnula se okolo. Stolica, stara i teška, zaglavljena pod kvaku, mogla bi da posluži, onda bih barem čula ako bi pokušao da uđe. Odvukla sam je preko sobe, čvrsto uglavila pod kvaku, pa strugnula u krevet. Ugasila sam svetlo i ostala da drhtim. Sutra idemo, odlučila sam. Definitivno. Potrošiću malo bogatstvo u Prajori beju ako treba, ali, čoveče, mi palimo odavde. Plašljivo sam zatvorila oči. I naravno da sad neću moći da zaspim. Nema šanse.

153

Sledećeg jutra probudio me je tup udarac, a zatim i zvuk padanja stolice pokraj vrata koja se raskriliše nekoliko centimetara. – Isuse, šta si to podmetnula ovde? – začuh Metov glas iza vrata. – Pokušao sam da te probudim kucanjem, ali nisam dobio nikakav odgovor. Dejvid je dole na telefonu, hoće da te čuje. Polako otvorih krmeljive kapke i gvirnuh okolo, ne mičući se. Jutro? Nemoguće. Tek što sam zaspala i... Dejvid? Tako rano? Zbacih pokrivač i izbatrgah se iz kreveta, teturajući kao divlja zver, vrludajući odmorištem, napola sklopljenih očiju. Ubica sa staklom noćas nije napao, što je bilo olakšanje, pomislih dok sam se nesigurno gegala niza stepenice; u stvari, na jarkom jutarnjem suncu koje je ulazilo kroz otvorena vrata osvetljavajući mračan hodnik kao pozornicu, terajući me da čkiljim spram jake svetlosti, iznenada se osetih užasno glupo. Kako sam mogla da budem takav idiot? Kako sam mogla da dozvolim da piće i duhovi mraka utiču tako na mene? Pa on je savršeno bezopasan čovek s veoma tužnom prošlošću i pričom koju želi nekome da ispriča, ne ludak koji je nameračio da prospe utrobu jednoj majci i njenoj mladoj ćerki. Koji je meni đavo? – Halo? – promrmljala sam podigavši slušalicu. – Dobro jutro, draga. Još jedan divan dan! Bože, zvučao je veselije, ali opet, jutro je njegov omiljeni deo dana. – Da, stvarno jeste. Zevnula sam, trepćući u pravcu osunčanog travnjaka gde su ljutići dočekivali bumbare dok su ovi zujali i gostili se njihovim nektarom pre nego što će odleteti do sledećeg pojila. – Gde si? – zevnuh ponovo. – Na poslu, stigao još odavno, ali sam samo hteo da te nazovem i vidim imaš li kakvih novosti? Počešah se po nozi. Namrštih se. – Novosti? – Da, znaš! Koncentrisala sam se kao luda. – Znam li? – Ma, hajde, draga, kasni, zar ne? Trepnuh. Isuse. Otkud to? Ko treba da mi dođe? Kasni na šta? Zaboga, nisam se čak ni obukla. – Menstruacija, ludice! Zar nije trebalo juče da dobiješ? – Oh! – Boga mu, možda je i trebalo? Nisam imala blage veze. – Oh,

154

ovaj, da. Verovatno. Možda si u pravu. – Znam da sam u pravu, jer juče se navršilo tačno četrnaest dana od ovulacije, koju smo pažljivo pogodili s onom prilično vrućom sesijom pravljenja bebe, ako se sećaš. – Oh, da, tako je. – Dakle? – Molim? – Dakle, nije ti počela? – Mmm, ne. Ne, koliko ja znam. – Privukla sam stolicu i sela, navlačeći majicu preko butina. On se nasmeja. – Pa, draga, ti jesi potpuno izgubljena, ali mislim da bi tako nečeg čak i ti bila svesna. Kako se osećaš? – Dobro, hvala na pitanju. – Zevnuh. Bila sam žedna, u stvari. Veoma žedna. Osećala sam da moram što pre da popijem koji gutljaj vode ili šolju čaja. Takođe sam se pitala da li mi se kakva mala krznena životinjica zavukla u usta tokom noći i uginula tu. Imala sam takav osećaj u ustima. I glava mi je užasno pulsirala. Popila sam previše pimsa. – Kako su ti grudi? – Molim? – uspravih se. – Da li te grudi bole? – Mmm, mislim da ne, Dejvide. – Pa, proveri – reče nestrpljivo. – To je uvek dobar znak. Dobar znak. Kako da ne. Opipala sam ih na brzinu. – Ovaj, malo bole, da. – Odlično. Naročito bradavice? Opipala sam ih ponovo. – Da, veoma. – Šolja čaja. Šolja čaja. Odmah. I slanina. Mogu da je namirišem. Okrenula sam glavu ka primamljivom mirisu, poslušno stiskajući drugu bradavicu, ali utom shvatih, dok sam to radila, da mi je jarka sunčeva svetlost onemogućila da vidim da su vrata od Metove radne sobe otvorena i da je on za stolom, i da me posmatra u ogledalu iznad stola. Užasnuto sklonih ruku s dojke. – Iscedak? – Dejvide, prestani! – prosiktala sam, žurno okrećući leđa Metu. – Ne pada mi na pamet da vršim ginekološki samopregled u rano jutro preko

155

telefona! – Bože, šta li je samo pomislio? Da sam se dražila dok sam ćaskala s dečkom? Pocrvenela sam od stida. Sigurno misli da mi se probudila želja za seksom. – Vi žene nikada ne prestajete da me začuđujete – uzdahnu Dejvid. – Nikad ne vršite samopregled dojki, ne tražite kvrge i izrasline, čak i ne znate kako vaša vlastita tela funkcionišu tokom mesečnog ciklusa. Zamisli kad bi muškarci rađali decu: poznavali bismo svaki znak, svaku nijansu. Snimali bismo sve kamerom. Draga, postoje znaci menstruacije i znaci predstojeće trudnoće. Slični su, ali se razlikuju, i treba da paziš na obe vrste znakova. – Dabome. Da, biću... u stanju najveće pripravnosti – brecnuh se. – Počev od ovog trenutka. Ali, daj, Dejvide, tek sam ustala. Umirem za šoljom čaja. Koliko je sati? – Pola deset. Ako si tek ustala, znači da si se ljudski zakovala. Zakovala? Zakovati se kod mene znači ustati u jedanaest, i što je on uopšte tako veseo? – Kako si ti, Dejvide? – upitah oprezno. – Nema novosti o gospodinu O’Konelu? – Ni reči – reče razdragano. – Sve se završilo prilično zadovoljavajuće, zapravo, kao što sam se i nadao. Čini se da se sve vratilo u normalu. Sad shvatam da sam bespotrebno brinuo. Nakon svega, takve stvari se dešavaju, u medicini. – Naravno – rekoh umilnim glasom. – Osim što se obično ne dešavaju tebi jer si tako dobar lekar! Zato si se toliko potresao. – Pa, hvala ti, draga moja, što imaš poverenja u mene, ali kad smo kod toga, stvarno moram da se vratim poslu. Pacijent me čeka na recepciji. – U redu, ali vidimo se sledećeg vikenda? – Definitivno za vikend. Dolazim u petak. – Odlično – sijala sam od zadovoljstva. – I držim ti fige. – Molim? – Pa, da... znaš! – Oh! Oh, da, definitivno, držimo fige. Spustila sam slušalicu i sedela zureći odsutno u osunčanu baštu. Onda

156

sam ustala i odšetala do kuhinje. Divan čovek. Tako divan čovek. Tako... brine se za mene, uvek. Mislim, koliko muškaraca bi bilo upoznato s najfinijim nijansama menstrualnog ciklusa njihovih devojaka? Adam ne bi, to je sigurno. Ne bi prepoznao životnu činjenicu pa da ga ova strefi posred lica. Nasula sam šolju čaja iz čajnika koji je još bio topao, a zatim, kao što sam imala naviku ovih jutara, uzela šnitu slanine iz tiganja koji je pokazivao sve znake neopranosti od juče – a i zašto se mučiti, pomislih, to je samo mast od prženja slanine – ubacila je između dva parčeta hleba i dokono išetala napolje, mljackajući i mrveći u hodu. Spustila sam majicu i sela na trošne kamene stepenice na suncu. Čkiljeći prema srebrnastobelim vodama koje su svetlucale kroz otvor u drveću na horizontu, pomislih kako sam bila glupa što sam se onako potresla zbog Adama sinoć. Baš sam idiot što mi je uopšte stalo, kad imam divnog Dejvida. Pijuckala sam čaj. I naravno da mi nije stvarno stalo, bila je to samo moć navike. I kad sam ga videla s drugom ženom... piljila sam napregnuto u staklastu vodu. Stresla sam se. Odjednom sam poželela da možemo da požurimo s ovim venčanjem. Sve će biti mnogo jednostavnije kad se skrasimo, kad sve bude zvanično, i kad napokon budemo doktor i gospođa Palmer. Nasmešila sam se. To divno zvuči, zar ne? Da, doktor i gospođa Palmer primaju goste u svom ljupkom domu u Londonu, beba spava gore u dečjoj sobi, kolica stoje u hodniku... ili možda ne u hodniku. Imala sam osećaj da Dejvid ne bi voleo da mu gosti tabanaju oko bebinih stvari. Imala sam osećaj da bih mogla imati pozamašan broj gostiju, priređivati sjajne zabave. On je imao dosta prijatelja u Londonu iz visokog društva koji su priređivali prave večernje zabave s koktelima i kanapeima i velikim izborom pudinga – kako su to divni izrazi – ali bi mi neka pomoć bez sumnje dobro došla. Ili ću naučiti da ih spremam. Da, naučiću. Možda upišem kurs kulinarstva nakon što se venčamo. U stvari, to i nije tako daleko. Venčanje. Samo šest nedelja. Još samo šest nedelja i mi ćemo koračati ka oltaru u onoj ljupkoj maloj crkvi u Kadogan stritu, cereći se od uva do uva svim našim ushićenim prijateljima u elegantnim šeširima, blicevi će sevati, a onda ćemo... Oh, bože, gde ono beše? Gde idemo? Dejvid je predložio da odemo u hotel Klaridž, premda bih ja više volela neko manje grandiozno mesto. Ali da, sto za četrnaestoro

157

u Klaridžu – najbliža rodbina i nekoliko prijatelja – i obećala sam da ću ga rezervisati. Odjednom me obuze jeza. Obećala sam da ću ga rezervisati! Jer se Dejvid našalio da ja ne bih mogla da organizujem ni običan odlazak na cuganje u pivnici, a ja sam rekla da ću mu već pokazati. To je bilo pre nekoliko nedelja, a ja nisam ništa preduzela! Brzo ustadoh i otrčah unutra, jureći ponovo ka telefonu u hodniku. Dobila sam broj hotela od službe informacija. Javio se uglađen, kontinentalan glas. – Daaa? – Oh, da, zdravo – izbrbljah. – Ovaj, čujte, da li bih mogla da rezervišem sto, molim vas, za popriličan broj ljudi u stvari, otprilike dvanaest ili četrnaest, za subotu šesti septembar, za ručak? Može li? – Samo trenutak, gospođo. – Tišina. Mislila sam da se nikad neće vratiti. Konačno se opet javio. – Žao mi je, ali sve je rezervisano toga dana. – Ne! Do đavola. Jeste li sigurni? – Prilično siguran, gospođo. – O, bože, biću u takvoj nevolji! Radi se o svadbenom ručku, znate. Da li postoji mogućnost... da vam neko otkaže? – Pobogu, nije to frizerski salon, Ani. – Teško, gospođo, ali možete li mi reći vaše ime? – Da, ovde gospođa O’Haran. Oh, osim što ću do tada biti gospođa Palmer. Doktor i gospođa Palmer. Tišina. – Ali izvesni doktor Palmer je već rezervisao mladenački sto za večeru toga dana. – Kako neobično! Dvojica doktora Palmera se venčavaju u istom... oh! Doktor Dejvid Palmer? – Da, gospođo. – Pa, to je on! Moj dečko! Tišina. – Jasno mi je – reče ljubazno. – Bože, kakvo olakšanje. Ali večera – bože, pomislih... oh! Pocrvenela sam. Kako sam glupa. Sad se sećam, Dejvid mi je rekao da su svi termini u crkvi zauzeti do šest sati i da ćemo ceremoniju morati da obavimo uveče. Kako sam mogla to da zaboravim? Oblizah usne. – Da, naravno, tako. Večera za... koliko, četrnaestoro?

158

– Za četrdeset dvoje, gospođo. U Cvetnoj sali. – Četrdeset dvoje! Zaboga. Dakle, kako će to izgledati, mislim, je li naručio... znate ono, kako-se-zvaše... meni ili... – Nakon šampanjca biće vam poslužena rashlađena francuska supa od praziluka, krompira i pavlake, zatim divlji losos sa sezonskim povrćem i mladim krompirićima, zatim profiterole, sveže maline i sir. – Oh! Pa, to zvuči... sjajno – rekoh, skrušeno. – Hvala vam – dodadoh kukavički, duboko posramljena. Šta li sad misli? Da sam pogubljena buduća žena koja se nije sa svojim verenikom konsultovala čak ni oko menija? Ali on se baš i nije konsultovao sa mnom oko toga, zar ne? – pomislih dok sam polako spuštala slušalicu. Nije to bilo važno, pomislih brzo. Ne, ne. Bar imamo sto, to je bitno. Pa, privatnu salu, zapravo. Nervozno sam grickala nokte. Za trenutak sam pomislila da ćemo imati terevenku u pabu! Nasmešila sam se odsutno zagledana u osunčani travnjak. Bilo bi baš zabavno, u stvari. Pijanka u Raginoj glavi. A znala sam i nekoga ko bi u tome uživao. Ruka mi impulsivno opet pođe ka slušalici, i okrenuh poznati broj. Bila sam svesna, dok je zvonilo, da su vrata radnog kabineta sada čvrsto zatvorena. Bilo je to previše ispraznog ćaskanja za njegov ukus, bez sumnje, a ja sam još uvek bila u majici za spavanje, do đavola. Šta li je pomislio? Ali čim završim ovaj razgovor, čim spustim slušalicu, idem pravo u tu baštensku kućicu i ima da... – Halo? – odjeknu poznati glas iz daljine. – Mama? Ja sam! – Znam da si ti, draga, nadala sam se da ćeš nazvati. Kler mi reče da si stigla dole. – Oh, rekla ti je? – najednom me je bilo sramota. Nisam je nazvala otkako sam stigla ovamo, za razliku od Kler, koja je mamu religiozno zvala svakog dana. Ja bih je nazvala kad pomislim na nju, što je bilo često, ali možda ne dovoljno često. – Kako si, mama? – upitah sa zebnjom. – Dobro sam, Ani, ljubavi. Ti? Uživaš u morskom vazduhu? Kako je Flora? – Oh, mama, ovde je tako divno – raspilavila sam se. – Svidelo bi ti se.

159

Kuća je tik uz more i tako je mirno i lepo. Kad bi samo mogla da vidiš. U stvari – zašto da ne? Dođi na nekoliko dana i budi ovde sa mnom i Florom? Udaljeni smo tek nekih sat vremena od tebe, mogla bi da sedneš na voz. Osvrnula sam se nervozno ka Metovim vratima pitajući se kako će on reagovati na tu invaziju, ali moja majka se samo predvidljivo nasmejala. – A ko će da ostane ovde da hrani patke i kokoši? Ne budi blesava, ljubavi. Ne, ne mrdam ja odavde, hvala lepo. Mama je prodala najveći deo stoke kad je tata umro i dala je livade komšiji u zakup, ali zadržala je živinu. Rekla je da ih drži zbog jaja, ali Adam je uz kiseo osmeh prokomentarisao da joj to služi kao prigodan izgovor da nikad ne napusti severni Devon. Njih dvoje su se iznenađujuće dobro slagali, mama i Adam, dok on i tata nisu. Ona je volela njegov smisao za humor. Njegov slobodan duh. Bila je tužna što to nije uspelo. – Dobro, u tom slučaju ja dolazim kod tebe – rekoh odlučno. – Verovatno sledeće nedelje, jer dugo ostajemo ovde. Ali, mama, zvala sam te zbog venčanja. – Oh, da? – Rezervisala sam sto u Klaridžu – rekoh razdragano. – I crkvu u Najtsbridžu, tako da je sve organizovano! – U Klaridžu, a? Mislila sam da bi više volela negde bliže kući. U onom francuskom restoranu na kraju vaše ulice, gde poznaješ vlasnika. – Znam, bih, ali Dejvid je odlučio da je bolje ovako. Više, znaš, odgovara proslavi venčanja. Oh, on se dogovorio i s cvećarem, nekim koji po svemu sudeći radi venčanja u visokim krugovima, da obezbedi cveće za crkvu i stone aranžmane, i sve će biti uveče, ne u vreme ručka. Biće četrdeset dvoje ljudi i svi će biti u večernjoj toaleti – moraš da sašiješ novu haljinu! – Večernja toaleta. U pravu si, trebaće mi nova haljina. – Zvučala je zabrinuto. – Oh, ne znam, ljubavi. Vi mladi ste mnogo više sviknuti na sve to šepurenje. I tu će sve biti mladi ljudi, osim mene. Srce mi se steglo. – Ne! Ne, biće i Gertruda. I Gertruda dolazi. Zasmejuljila se. – Gertruda koja je rođena i odrasla u Najtsbridžu. Biće svoja na svome. Usta mi se osušiše. – Ali šta to govoriš, mama? Hoćeš li doći? Doći ćeš, zar ne?

160

– Hajde, hajde, golubice moja, sredićemo nešto. Ali dug je to put, do Londona, i znaš, ove moje noge... zar nije trebalo to da obavite ovde dole? U selu, kao Kler? – Da. Da, trebalo je, ali Dejvid je mislio da je to dalek put za sve naše prijatelje. Čitavo naše društvo je iz Londona... – zaćutah tužno. – Stvarno jeste. Razuman mladić. Hajde, ne sekiraj se, Ani, razmisliću o tome, u redu? Bar ćete imati divnu proslavu. Četrdeset dvoje ljudi u večernjim toaletama u Klaridžu, ha? Šta bi tvoj tata rekao? – reče zadivljeno. – Ja... ne znam, mama. Šta bi rekao? – upitah sa zebnjom. Zastade. – Bio bi vrlo ponosan. Vrlo ponosan, ljubavi. – Da – rekoh. – Da, bio bi. Pozdravih je pa, ponovo grickajući nokte, pođoh na sprat. Ušla sam u sobu i polako podigla stolicu s poda. Mehanički sam počela da se umivam i oblačim. Bila je to istina, mamine noge bile su u lošem stanju. Dijabetes joj je sada udario na stopala i više nije mogla da vozi, ali... bez obzira. Bez obzira na to, tu su vozovi, ili... ili bih ja mogla da odem po nju i dovedem je. Ali onda bi trebalo da odem na Mauricijus s Dejvidom, i kako bi se ona onda vratila? Pa, tu je Kler, ona bi mogla da je vrati kući, ili bi mama mogla da ostane s njom, ali nekako, duboko u srcu, znala sam da neće hteti. Imala sam osećaj da će pronaći neki razlog zbog kojeg joj ni to neće odgovarati. Razlog da ne dođe. I to ne zato što ne želi, već zato što na neki način oseća da bi me izneverila. Zamislila sam je u Klaridžu, u njenom dobrom sivom kompletu koji ima od pamtiveka i crnim cipelama i tašnom koja se slaže uz njih. Zamislila sam je kako sedi za dugim stolom prekrivenim belim čaršavom i srebrnim posuđem, okružena bučnom mladeži, šaka u rukavicama čvrsto stisnutih u krilu, nervozna, snebivljiva, i pomislih: Kako glupo s moje strane! Glupo! Pošla sam niza stepenice teškog koraka, natmurena, pa kroz baštu do baštenske kućice. Ljutito sam šutnula zelena vrata. Sela sam i upalila računar. Zurila u ekran. Do đavola. Bila je u pravu. Ali sada je sve već bilo dogovoreno. Sve organizovano. A meni je bilo veoma stalo da ona dođe! Oči su mi gorele. Gutala sam suze i besciljno šarala očima po ekranu. Treptala sam jako i terala sebe da iščitavam ono što sam juče otkucala.

161

Nekako, u mom sadašnjem raspoloženju, ta mi proza nije delovala onako elegantno, onako iskričavo. Henri se konačno dovukao kući mirišući na parfimeriju iz Harodsa, a Lusinda je, posle neprospavane noći, ustala i otkrila da je dadilja odvela decu u školu, da je Henri otišao na posao, a da nju, onako ophrvanu užasnom glavoboljom, čeka paklen dan. Odlazak na ručak s njenom najboljom prijateljicom koja radi u Harvi Nikolsu, posle čega treba da ode u kupovinu. Merde.27 Dok je izlazila iz taksija u Sloan stritu, mene iznenada obuze poriv da napišem da je gadno uganula članak. Pa osvesti se, Lusinda, pomislih ljutito, dok je ona šepala na slomljenoj štikli do radnje s cipelama Miu Miu u potrazi za parom novih cipela s otvorenom petom. Ako ne budeš pazila, ima da ti napakujem i trovanje hranom u Petom spratu. Isuse, nemaš pojma koliko imaš sreće! I zaboga, prestani da vrckaš dupetom okolo i svuci se gola već jednom, nemamo čitav dan!

Talita je kasnila, po običaju. Još uvek se izležava sa svojim ličnim trenerom, bez sumnje, pomisli Lusinda dok je smeštala svoju malu vrckavu zadnjicu u versaće haljini na tapecirano sedište u separeu. Ruka joj je pomalo drhtala dok je uzimala jelovnik. Bila je u iskušenju da se otkači i naruči špricer umesto uobičajene mineralne vode, toliko je bila potištena. – Jeste li spremni da naručite, madam? – reče neki glas kraj njenog lakta, s loše prikrivenim severnjačkim naglaskom. Kada se okrenula, iznenadila se jer je susrela miran pogled kestenjastih očiju jednog od svojih zaposlenika. Bio je to Terens, njen šetač pasa i baštovan. – Terense! – Bila je zatečena. – Šta ti tražiš ovde, za ime sveta? Zašto ne šetaš mog Peča? Ili se ne brineš o mojoj bašti? – Gospođo Devilers! Ups! Dakako, to sam već uradio. Na nogama sam od rane zore, pa raduckam malo sa strane, ono, kao konobar. Ali sad sam otkriven, pa pretpostavljam da ćete me otpustiti iz službe – pokunjeno obori pogled. Lusinda pogleda u njegovo uplašeno mlado lice. Tako privlačno i otvoreno, i te božanstveno duge trepavice koje mu dodiruju obraze. Pogled joj se uspinjao uz njegove mišićave noge do male čvrste zadnjice, koja je

162

provokativno štrčala, kao u ratnika Masai plemena, iz duge bele kecelje obmotane oko njegovog uskog struka i ravnog stomaka. Postoji nešto privlačno u tome kad muškarac nosi kecelju. Lusindine oči se razrogačiše. – Zašto bih uradila tako nešto, Terense? – promrmlja umilno. – Pa, mislio sam, znate, da ćete se ljutiti. Gospodin Devilers bi se naljutio, to znam. Dao bi mi šut-kartu! – Gospodin Devilers nije ovde – promrmlja. Devojačko crvenilo razli se njenim licem kad je impulsivno pružila ruku i primila njegovu ogrubelu, potamnelu šaku u svoju. Prstenje joj se presijavalo pod svetlošću lustera. – Ne brini, Terense – poče ubrzano da diše. – Neću te odati. Ono šta radiš u svoje slobodno vreme tvoja je stvar. Tvoja... i moja.

Duboko uzdahnuvši, zavalila sam se u stolici dok su mi oči ponovo letele po ekranu. Na kraju sam se nasmešila. Napunila pluća. Napokon. Savršeno. Idemo dalje.

163

13.

T

e večeri sam se, na sopstveno iznenađenje, gotovo radovala odlasku na roštilj kod Kler. Bio je to jedan od obaveznih rituala vezanih za letovanja u Roku, i kad god bih ranije, s velikom spremnošću, uvrebala priliku da provedem nekoliko dana na moru u kući svoje sestre, ponekad s Adamom ponekad samo s Florom, uvek sam imala osećaj da, mimo Kler, koja je jurila okolo sijajući od zadovoljstva i organizujući sve i svakoga, ceo taj događaj odiše nekom prisilnom veselošću. Ove večeri, međutim, dok sam išla preko terena za golf, prateći peščanu stazu koja je vijugala kroz vresište, spuštajući se preko peščanih dina do plaže u podnožju Bri hila, odlučila sam da će mi malo veselja baš prijati, prisilnog ili kakvog god. Bilo mi je drago da izađem iz kuće. Tog dana sam veoma intenzivno osećala Metovo prisustvo – možda zato što sam bila nasamo s njim, bez Flore – i bilo je nečeg uznemirujućeg u vezi s tim. Kao da smo čitavog dana izbegavali jedno drugo, pokušavajući da zaboravimo naš dug i poprilično intiman razgovor u smiraj prethodne večeri. Želela sam naglas da mu zvocam zbog nereda koji je napravio u kuhinji dok je spremao ručak, ali zatekla sam sebe kako čistim za tim nesrećnim čovekom, a kada se, netipično za njega, tihim glasom izvinio zbog ostataka prženih jaja, krompira i pasulja koji su ukrašavali radne površine, uverila sam ga da to uopšte nije bitno. Biće mi drago kad se Flora bude vratila, zaključila sam, jer ću moći da se vratim ritualnom zvocanju i lupanju vratima koje mi bolje pristaje. Dok sam napuštala kuću, on je bio zatvoren u svom kabinetu, ali godine naviknutosti na zajednički život s mužem i detetom učinile su mi teškim izlazak iz kuće bez pozdrava. Oklevala sam. Čekala neko vreme a zatim razdragano dobacila: „Vidimo se ujutru!“ u pravcu njegovih zatvorenih vrata. Očekujući uobičajeno gunđanje, bila sam iznenađena kad ih je otvorio. U tmini hodnika, njegove plave oči sijale su na tamnom licu nalik apačkom. – Znači, ideš? – Da, na roštilj kod moje sestre, sećaš se? Mislim da je i tebe pozvala.

164

– Jeste. – Zastade, kao da se pita da li ga možda i ja pozivam. Jesam li? Nisam bila sigurna. Onda kratko klimnu glavom. – Lepo se provedi. Pošto sam dobila voljno, požurila sam napolje. Sada, međutim, dok sam stajala na samom vrhu peščanih dina s vetrom u kosi, ćebetom pod jednom miškom i torbom koja drži temperaturu punom mešane salate i hlebom s belim lukom pod drugom – Kler je dobro znala da ne treba da me zadužuje za pripremu komplikovanijih jela poput berne-sosa ili rolata od mesa s kajsijama – bilo mi je drago što sam sama. Stajala sam, osećajući kako mi se so lepi za obraze dok mi se kosa povijala na vetru poput oštre trave kraj mojih stopala, i zurila u scenu ispod. Tešilo me je što vidim da se na jednom delu bele peščane plaže veče odvijalo svojim ustaljenim tokom. Dvanaestak ljudi stajalo je okolo u manjim grupama, ćaskajući, smejući se i držeći plastične čaše sa šampanjcem. Poznavala sam većinu njih: Fildove, Stjuart-Kuperove, Todove, Eliotove i Frejzere. Muškarci su mahom nosili svetle letnje džempere, košulje pastelnih boja, ali dobro odabrane – često ružičaste – i mokasine, dok su žene bile manjeviše identično obučene, ali su cvetni motivi na njihovim letnjim suknjama tu i tamo razbijali monotoniju unoseći malo boje. Svuda okolo motala su se dece; ona mlađa su pravila zamkove od peska i pregrađivali jarkove, dok su se starija skupljala da ćaskaju u manjim grupicama. Deca pretpubertetskog uzrasta još uvek su se tvrdoglavo držala u društvu pripadnika istog pola, ali su se tinejdžeri odlučno mešali među sobom, šetajući mnogo dalje uz plažu nego što je bilo neophodno, čučeći među dinama kojima sam sada prolazila, s nedozvoljenim konzervama piva i cigaretama ukradenim od roditelja. Malo je falilo da naletim pravo na jednu takvu grupicu, i prepoznala sam sina Tea Toda iz njegovog prvog braka, koji je sada sigurno imao četrnaest ili petnaest godina, kako se kikoće u društvu dve plavuše vodenastih očiju, u svom skrovištu, smejući se iz sveg glasa, verovatno naduvan. Uviđajno sam skrenula pogled i nastavila dalje. Odmah sam ugledala Kler i iznenadila se. Obično je ličila na čuvara plaže na ovakvim skupovima, u beskompromisnom mornarskom šortsu i beloj majici, jednom čak i s pištaljkom oko vrata, dok je njeno posramljeno potomstvo nije nateralo da je skine. Ove večeri, međutim, izgledala je veličanstveno u lepršavom sarongu i crnom topu s dubokim dekolteom. Sunce je zalazilo i

165

postajalo je prilično sveže, a tome treba dodati da je ona žena bujnog poprsja. Dok je slala dvojicu muškaraca da zapale vatru – što je uvek bilo od najveće važnosti za atmosferu – videla sam da je Teo Tod jedan od njih: visok i prosed, u lanenom sakou krem boje sa svetloplavom košuljom, veoma doteran i pun sebe, ali s ogromnim trbuhom u zadnje vreme, i nešto crvenijeg lica – lica pijanca. Njegov glas gromko odjeknu kad mu Kler dade šibice, mašući živo rukama dok je objašnjavala s koje strane vetar duva, pružajući mu pri tom sjajan pogled na svoj dekolte. Poprilično udaljeni od glavne grupe, u maloj skupini sastavljenoj od tamnih širokih džempera, šćućureni poput albanskih izbeglica, sedeli su Rozi, Den i Majkl, glava spuštenih kao na indijanskom skupu, dok su pokušavali da zapale cigaretu između sebe. Nasmešila sam se i podigla ruku, i Rozi podiže pogled i uzvrati mahanjem. Izula sam cipele i počela polako da se spuštam niz peščani brežuljak dok mi je pesak proklizavao pod nogama, znajući odranije da čovek tako može da se oklizne i poleti, ali neprestano ubrzavajući, dok nisam prešla u trk u samom podnožju. Krenula sam k njima, s hladnim peskom koji se uhvatio između mojih nožnih prstiju, i bacila torbu na zemlju, zadihana. – Pobogu, narode, upucaće vas ako vidi da sedite ovde. Zar ne znate pravila? Gosti moraju da se služe pićem i grickalicama, a ti me, Majkl, iznenađuješ. Sigurno si zadužen za roštilj? – Znam, znam – promrmlja, ustajući umorno, otresajući pesak s nogu. – Posle me čeka i održavanje vatre i drndanje na gitari, pretpostavljam, ali mislio sam da prvo popijem jedno piće na brzaka. Mada, nažalost, ona ima oči i na potiljku. Kler se utom okrenu. – Majkl! – Arivederči, prijatelji moji – promrmlja. Zatim: – Dolazim, dušo! – dok mu je Kler frenetično pokazivala rukom da dođe. Sedoh pored Dena, koji se skupio leđima okrenut vetru, obujmivši kolena rukama. Izgledao je užasnuto. – Vi radite ovo svake godine? Bez obzira na vremenske prilike? – Pa, svakako se trudimo da izaberemo prijatno veče, Dene, ali to nije uvek moguće u ovoj zemlji. Nego, kako si mi ti? – iskezih se dok sam mu

166

dodavala konzervu piva iz torbe. – Lepo se provodiš, drago ti je što si ovde i tako to? – Pa, očigledno, sve je sjajno – reče, zahvalno prihvatajući pivo. – Prosto je divno od tvoje sestre što je pozvala nas sirotane ovde dole, i deca se super provode, ali – osvrnu se okolo u očajanju – Isuse Hriste! – Snizio je ton. – Nervira me ova đavolja opsednutost peskom! Čitav dan smo na ovoj glupoj plaži, šibani vetrom, promrzli i mokri, čak nas je i granje u zaklonu šibalo po glavama koliko je duvalo, ali gle! Osam je sati uveče, i mi smo ponovo ovde. Opet na prokletoj plaži, i opet ćemo, bez sumnje, igrati bejzbol, a sudeći po izgledu te logorske vatre i jadnog Majkla koji vucara okolo tu gitaru, kasnije nam sleduje i pevanje jebenih dečjih pesmica. Mislim, koji je njoj đavo? Ovo je Engleska, za ime boga, ne nekakvo hipi proputovanje kroz suncem opaljeni Maroko. – Deca to vole – stadoh da ga umirujem. – Roštilj, odbojku, ostajanje do kasnih sati s roditeljima, sve to. – Pogledom potražih Floru. Još nije stigla, ali Adam je rekao da će je dovesti, a znao je i gde. – Da, ali ja nisam dete! – reče mrzovoljno. – Imam skoro četrdeset jebenih godina. Zašto ne uživam u odresku s krompirićima i boci šablija u lepom toplom pabu dok se deca mrznu napolju s kesicom čipsa i flašicom gaziranog soka kao mi nekada? Za sve je kriva ta prokleta Povelja o pravima deteta, uvukla su u sve sfere društva. Podmukla je to rabota. Te zaposlene majke se osećaju kao primorane da se postaraju da njihove male duše sjajno – i stimulativno – provode vreme, bez obzira na to koliko to smeta jadnim odraslima. Sve je to nastalo iz osećanja krivice, naravno. I ona bi trebalo da ostavi tu decu malo na miru, kad smo kod toga. – Mahnu prstom u pravcu Klerinog podmlatka. – Potrebno im je malo vazduha. – Znam – složih se. – I ona to zna. On prođe rukom očajno kroz svoju crnu, neurednu, kudravu kosu. – Mislim, ne bunim se ja uopšte, pobogu, ne. Divan odmor, i lep krajolik, kad smo kod toga, ozbiljno to mislim. Valjda to znam, rođen sam i odrastao u ovim krajevima. Dobro, u Dartmuru. – Otpi dobar gutljaj piva. – Nije valjda! Dene, nisam to znala. Ja sam iz Devonšira. Dakle, ti gotiviš ovaj brdoviti primorski pejzaž, oštre granitne litice i tako to? – Ne mogu da mi dosade... u malim dozama i, kao što sam rekao, u

167

blažem obliku. Ne, smeta mi taj stari polpotovski28 režim. U poverenju, tu tvoju sestru treba dobro isprepucati. Ili to, ili je dobro... – Hvala ti, Dene, dosta je – stade da prede njegova žena. – To je tvoj odgovor na većinu stvari. – I uvek uspeva, čini mi se – naceri se. – Kako bilo, hvala ti što si prošvercovala pivo, Ani. Dozvoljeno nam je da pijemo samo topli ružičasti gazirani sok u Zarobljeničkom kampu Faradej, znaš. – Nategnu zahvalno iz konzerve. – Ubacio sam pakovanje od šest piva u Klerinu rashladnu torbu večeras, ali ona ga je istog trenutka izvadila, rekavši odsečno: „Ne radi se o takvoj zabavi, Dene“, i prostrelila me pogledom koji je rekao ko sam ja, kog đavola, da se mešam u izbor hrane i pića? Ja sam, ipak, samo Den, čovek zvani Tehnološki Višak, ne finansijski savetnik ili impresario u pozorištu kao onaj drkadžija tamo – klimnu glavom ka Kler koja je bestidno flertovala s Teom pored rolnica s mesom. – Koga uopšte briga šta ja mislim? Praktično sam nevidljiv. – Samo u njenim očima – reče Rozi odano. – Pa, ne, u očima mnogih ljudi zapravo – ispravi je. – To je u stvari vrlo interesantno – nakrivi glavu zamišljeno. – Razmišljam da napišem knjigu o nezaposlenosti. To će te zanimati, Ani – i Dantea bi zanimalo – jer radi se o svojevrsnom čistilištu, znaš. Nisi ni jedno ni drugo. Ni mrtav ni živ. I prilično je uznemirujuće za druge ljude, jer niko ne zna šta da radi sa mnom, u koju kategoriju da me svrsta. Ispred školske kapije, na primer, kada dovodim decu, majke me u prolazu sumnjičavo zagledaju, divlje razrogačenih očiju, pognutih glava, ne dajući mi da uzmem udela u njihovom tračarenju na parkingu niti u jutarnjem ispijanju kafe – ne znam misle li da sam se nameračio na njihova tela ili na njihove burbon biskvite – ali svakako ih uznemirava što vide muškarca koji se mota okolo, nakon što su upravo ispratile jednog takvog da posluži svojoj svrsi na radnom mestu i konačno imaju celu kuću za sebe. – Trenutno nisam nijedan od ovih – klimnu glavom ka grupi muškaraca koji su ispijali piće i glasno se smejali. – Jer se ne šepurim u prugastom odelu od ranog jutra i ne dolazim kući u sedam, njušeći vazduh dok otvaram ulazna vrata i vičem: „Aaah, prženo meso. Mora da je sreda!“ Ja sam taj koji s pregačom i sprema to jebeno prženo meso.

168

– Samo si privremeno ostao bez muda, to je sve – reče Rozi utešno, tapšući ga po ruci. – Ali u redu je, povratićeš ih. U stvari, baš mi se sviđaš tako kastriran – reče zamišljeno. – Nikad nisi bio tako skroman i pokoran. – Uživaj dok možeš – zareža. – Jer ću se jednog od ovih dana izdići iz pepela i opet ću biti čovek. Biću gospodar svog sveta. – Reče i potonu zloslutno u svoje pivo. – Šta ona to ima na sebi? – promrmlja Rozi meni na uvo, gledajući u Kler. – Obukla se tako zbog njega? Osvrnuh se taman kad se Kler bespotrebno sagnula da pridrži stativu za kriket dok je Teo usrdno udarao po njoj zakucavajući je u zemlju. – Bojim se da jeste – uzdahnula sam, dok je Teo gutao očima njen dekolte. – A njegovu ženu, naravno, baš briga. Pravi se ćorava. Sve je to već doživela. – Koja mu je žena? – Helena. Kratka plava kosa, ružičasta košulja – pokazah glavom u pravcu elegantno obučene suvonjave devojke koja je pokušala da oduzme kesu s gumenim bombonama jednom neposlušnom trogodišnjaku. – Prilično je mlada – primeti Rozi. – Druga žena. Petnaest godina je mlađa od njega, i već ispošćena. Umorna. Toliko je sigurna u sebe, zapravo, da je sa sobom povela jednako zanosno lepu dadilju Francuskinju koju je Teo spopadao prošle godine. I pogodi šta? Spopada je i ove godine. Teo se odvoji od Kler da pomogne francuskoj dadilji, koja je dobila zadatak da isprazni prtljažnik, i koja je posrtala spuštajući se niz peščanu dinu s još jednom punom korpom od pruća. – Molim te, nemoj mi reći da je kreše. – O, ne, Helena nije toliko glupa... niti Selin, kad smo kod toga. Ne, postoji prećutan dogovor između te dve žene, gde joj Helena očima daje do znanja: „Pusti ga da poveruje da bi mogao, ali mu nikad ne daj“, a Selin odgovara: „Veruj mi, radije bih sebi prerezala grlo“. I pošto bi Teo voleo da svi misle da je kreše, i pošto ga to čini srećnim, one obe održavaju tu iluziju. On je ipak dosta bogat, i pazi kako troši novac. Sponzoriše predstave, znaš, mjuzikle, na Vest Endu. – Da, čula sam za njega. Srela sam ga jednom prilikom, nakratko – reče

169

Rozi, posmatrajući ga kako uzima korpu od Selin, gledajući je u oči, dotičući je ovlaš po goloj ruci. Ona se stresla. – Zar ne shvata da svi misle da je žalosni stari kurvar? I da ga čini starijim to što flertuje s devojkom dovoljno mladom da mu bude ćerka? To samo naglašava razliku u godinama. Mislim, bože, mora da mu je pedeset. – Ti i ja mislimo tako, ali ne nužno i muškarci – osmotrila sam Dena, koji je Tea posmatrao na način koji se graničilo sa strahovitom zavišću, dok nije uhvatio pogled svoje žene i vratio se pivu. – Ako već mora da juri sojke, bolje bi mu bilo da to radi s emancipovanim zrelijim ženama – frknu Rozi, odmeravajući besno Dena. – U tome bar ima nekog dostojanstva. – Upravo tako razmišlja i Kler – složih se, gledajući kako Kler merka Tea i Selin s mržnjom, usana toliko stisnutih da su gotovo nestale. – Premda nisam ubeđena da ona večeras puca na dostojanstvo. – Haj’te, društvo! – pozva oštro Kler, sklapajući šake oko usana poput megafona, očito s namerom da rastavi srećni par. – Da krenemo! Majkl i ja smo vas podelili u timove, tako da bi svako trebalo da zna na čijoj je strani. E sad, mi prvi udaramo, pa neka moj tim stane iza mene. Dene, hajde, ti si u Majklovom timu, pa ćeš igrati u polju. Na prvoj bazi! – Opet na jebenoj prvoj bazi – zapeni Den, divljački grizući konzervu od piva. – Gadura koja voli da zapoveda. Mrzi me, kunem vam se. I obožavam to što ne daje Majklu da sam rasporedi igrače! – Hajde, dragi – reče Rozi nervozno. – Nemoj da zaostaješ. Uživaćeš. – Oh, uživao bih ja, stvarno bih, neopisivo, samo da danas nisam već pet puta igrao na prvoj bazi. Koliko puta moramo da igramo tu glupavu igru? Opsednuta je njome! I možeš da se kladiš u poslednju paru da ćemo sutra uveče ponovo igrati monopol i da će ona biti prokleti bankar. Kako god bilo, on se ipak nevoljno odvuče, ruku nabijenih duboko u džepove, s pocepanim rubovima nogavica koje su se vukle po pesku. – Ne izgleda baš kao da se uklapa u društvo, zar ne? – reče Rozi umilno. – Među svim tim bodenskim tipovima. Ti danas izgledaš mnogo opuštenije, kad smo kod toga – reče, merkajući moju staru iznošenu monsun majicu s odobravanjem. – Juče si izgledala užasno. – Hvala – iskezih se. – To sam bila ja u pokušaju da se doteram. Zar ne

170

misliš da bih mogla da izbegnem ovu igru zahvaljujući činjenici da sam kasno došla? Mislim da nisam ni u jednom timu, a još sam i zakasnila. Zar me to ne isključuje? – Naravno da te isključuje. Uvek si kasnila u školi, uostalom, možeš da stojiš duboko u polju sa strane, zajedno sa mnom. – Ona ustade i pomože mi da se pridignem. – Mada, mogle bismo da stojimo, čisto da pokažemo dobru volju. Ovako, Kler! – naceri se i učini rukom pokret kao da hvata lopticu, da pokaže da je spremna. Kler klimnu glavom u znak odobravanja, ali čim se ona okrenu, Rozi pripali pljugu. – Uglavnom, klinci uživaju – reče, ispuštajući oblačiće dima, posmatrajući blaženo svoje dvoje najstarije dece kako skakuću gore-dole u redu za udaranje, dok se Fibi igrala kanticom na obali s ostalom dečurlijom. – Uuups, pazi – promrmlja. – Evo ga ostareli zavodnik. – Dame, mogu li vam se pridružiti ovde u polju? – Teo se iznenada stvorio pored nas, niotkuda. Kosa mu je bila više seda nego što sam pamtila. I duža. Poljubio me u obraz, nepotrebno blizu usana. – Moram ti reći, Ani, večeras izgledaš baš ljupko – stade da prede. – A osim ako nisam u velikoj zabludi, ovo je Rozi Hauard, s kojom sam, kako se jasno sećam, pokušao da proćaskam na večeri kod Ozbornovih jednom prilikom, ali uzalud – namignu joj zavodnički. – A ja mislio da sam bio šarmantan i zabavan! Rozi mu uzvrati ljupkim osmehom. – Pa, to je smrtonosna kombinacija, Teo, i teško ju je izvesti. Jesi li siguran da nisi bio pijan i šokantno nepristojan? On se nasmeja dobrodušno. – Pa, uglavnom budem proglašen za NP. – Najveću Pijanduru? – Upravo. – Ah, onda si očito uprskao. Jednog takvog već imam kod kuće, i zašto bih onda, za ime sveta, želela... Ooo, boga mu, odličan udarac, Kler! Gledali smo sa strahopoštovanjem kako Kler šalje lopticu daleko uvis i kako ona zatim nestaje među dinama. Osokoljena bučnim navijanjem gomile uzbuđene dece iza svojih leđa, potrčala je ka prvoj bazi. – Baci palicu, baci palicu – svi su se drali, dok je ona jurila pored Dena, potpuno nesvesna da joj je u tom trenutku iz gornjeg dela bikinija ispala

171

jedna krupna bela dojka. – Evo jeee! – povika, bacajući palicu. – Bogami je evo – promrmlja Teo dok je ona žustro tabanala peskom, zabačene glave. Opazila ga je krajičkom oka i, bez sumnje želeći da ga zadivi svojom fizičkom spremnošću, široko se iskezila, dok joj je gola dojka veselo poskakivala u trku. – Kler! Draga! – Majkl podiže ruke užasnuto dok je uzaludno pokušavao da je presretne kod poslednje baze. – A, ne, nećeš! – dreknu ona, grubo ga odgurnuvši u stranu. – Nisam još završila! – Boga ti poljubim, stvarno nije – promrmlja Teo uzbuđeno meni na uvo. – Gle, ispade joj i druga! I stvarno, Kler je sada paradirala golog poprsja, kao sirena na pramcu galije, dok je istrčavala počasni krug, sa sisama koje su se radosno njihale, nesvesna užasnutih lica svog muža i dece. – Mama! – vrisnu Beki, stisnutih pesnica, ružičastog lica i zapanjena. – Kler! – povikasmo Rozi i ja, frenetično se hvatajući za grudi. – Ne možete da me zaustavite! – likovala je, projurivši pored nas. – O, bože – jauknuh – nikad nam neće oprostiti. Nikada. Ovo će ući u anale. Zvocaće nam do kraja života, i mi ćemo biti krive što je nismo zaustavile. – Zašto tetka Kler trči okolo bez odeće? – upita zapanjeni glasić meni na uvo u trenutku kad je Majkl konačno, bacivši se hrabro, oborio svoju ženu na zemlju u maniru ragbiste kod poslednje baze uz jedno moćno: „Uuumf!“ Okrenuh se i videh Floru kako stoji iza mene razrogačenih očiju. – Nadam se da ovo nije jedna od onih sramotnih zabava za odrasle kad svi krijete ključeve od kola u pesku? – reče zgađeno. – Nažalost, ne – promrmlja Teo. Da je imao brkove Terija Tomasa, 29 sada bi ih sukao. – Mada, moram priznati, ja bih ćapio one od volva tvoje tetke. Veličanstveno – preo je kao mačak. – Zbilja veličanstveno. Tako žensko treba da izgleda, ne kao one dve anoreksične daske tamo – pokaza prezrivo ka Heleni i Selin, koje su se, zajedno s ostalim udaračima, čvrsto držale jedna za drugu, plačući od smeha. Pogledah sa zebnjom u Kler koja je, gotovo ljubičasta u licu, besno

172

odbijala Majklove pokušaje da joj povrati pristojnost i, van sebe, sama nameštala top. – Hvala ti, Majkl. Mogu i sama. – Pitam se bih li ja mogao biti od ikakve pomoći? – reče Teo zamišljeno, tihim glasom. – Da poravnam narogušeno perje ili nešto slično? Poseže rukom u prenosivi frižider kraj svojih nogu i izvuče dve čaše koje spretno napuni šampanjcem. – Izvinite me, dame. Rozi se kikotala dok je Teo opušteno prilazio, s bocom ispod miške, upravo dok je Majkl teran poput pogane muve. – Izgleda da je nesvesno izvukla keca iz rukava – primeti ona. – Uhvatila je plen u zamku i dokusurila ga jednim... oh, bože, gledaj! – reče zaprepašćeno. – Sad ima da se narolja! Gledale smo kako Kler prihvata čašu i, nekarakteristično za nju, ispija je na eks. Teo joj je ponudio još jednu i ona mu, crvena od stida ali ne buneći se što ju je jednom rukom zagrlio oko ramena, dopusti da je odvede do stenja i uteši je. Igra se nastavila; možda u nešto manje profesionalnom maniru sada kada Kler nije bila tu da diriguje, ali s više užitka među decom, zbog koje je, na kraju krajeva, sve ovo i trebalo da bude organizovano, i koja su spremno preuzela stvar, uvodeći sopstvena školska pravila i izvikujući instrukcije svojim roditeljima. Flora radosno otrča da se pridruži svojim rođacima i ostalim drugarima koje nije videla od prošlog leta, a ja sam je posmatrala kako odlazi, zadovoljna. Oslobođene budnog nadzora nastavnice fizičkog, Rozi i ja se ponovo zavalismo na pesak, naslonjene na laktove, s nogama ispruženim ispred sebe, radosno secirajući ostatak okupljenog društva, analizirajući brakove, odeću, najuzbudljivije događaje – pre nego što se ja iznenada zaustavih. Isprva sam pretpostavila da je Adam samo doveo Floru i otišao, ali onda sam ga ugledala pored vatre kako drugarski ćaska s Denom i otvara konzervu piva. Bio je sam. Kozi nije bila s njim, i na tome sam bila zahvalna. Adam i Den su se tresli od smeha zbog nečega što je jedan od njih dvojice rekao, i očito obradovani što ponovo vide jedan drugog. – Bojim se da Den nema osećaj za valjano ophođenje – promrmlja Rozi s nelagodom. – Ne zna da treba da ga mune kolenom u muda.

173

Nasmešila sam se. – Muškarci to ne znaju. Oni ne biraju strane. Mnogo su opušteniji, i zapravo... – oklevala sam – ... mnogo su finiji od nas na mnogo načina. Oni prihvataju nečije slabosti i nastavljaju da se druže bez obzira na sve. Ne dižu hajku i ne teraju ljude u tri lepe zauvek, kao mi. – Pretpostavljam da si u pravu – reče ona nesigurno. – Uostalom, ne bih ni očekivala od Dena da se svrstava na moju ili njegovu stranu. Njih dvojica su oduvek bili drugari. Zašto bi sad prestali to da budu? Majkl priđe njima dvojici, očito podjednako obradovan što vidi Adama, i srdačno mu steže ruku. I njih dvojica su se oduvek dobro slagali. – Budimo iskreni – reče Rozi preko volje – i pored svih njegovih mana, on je zabavan momak. Dobro društvo. Samo što je potpuni promašaj kao muž. – Mmm – promrmljala sam meko, znajući da ona od mene očekuje nešto više od toga. Nešto kao: „Potpuni promašaj? Hoćeš da kažeš, najgore kopile!“ Ali nisam mogla da joj udovoljim. Nisam mogla da joj dam potvrdu koju je tražila. Bilo je tako lepo videti ga tu, zapravo; kako se pozdravlja s drugim očevima koji su šetkali okolo, s muškarcima koje poznaje godinama i koje nije video neko vreme, i koji su, kako sam primetila, svi odreda prilazili da mu se jave. Bez zajedljivih opaski. Bez uzajamnog optuživanja, dok su žene, svesne njegovog prisustva, stajale po strani, držeći se podalje, možda iz odanosti prema meni. Zapazila sam i izraz zadovoljstva na Adamovom licu. Zapazila sam da je neočekivano obradovan što ga prepoznaju i prihvataju ljudi koje bi, pre koju godinu, on možda prezrivo otpisao kao predvidljive dosadnjakoviće iz srednje klase koji se bave tržištima novca, idu na skijanje u Švajcarsku za Božić i letuju u Kornvolu. Iznad svega, ipak, zapazila sam zadovoljstvo na Florinom licu. Grlo mi se steglo. Da, oba moja roditelja su tu, kao da je govorio njen pogled, dok je ćaskala, sijajući od sreće, s drugaricom koju nije videla sto godina. Mama je tamo, a to je moj tata. Da, ne smeta im što su zajedno na istom mestu. Lepo se slažu. Uhvatila sam njen pogled. Pocrvenela je i nasmešila se. Ja joj klimnuh glavom: da, u redu je, draga, ne smeta mi. On može da ostane. Neko vreme.

174

Predveče je prešlo u prelep sumrak. Igrači počeše da napuštaju polje a roštilj je napunjen šniclama, krmenadlama, kobasicama. Prvo su nahranjena deca, nekoliko najmlađih koji su umorno grlili svoju ćebad i sisali palčeve, da bi ih roditelji zatim otpratili do prostirki gde su jeli i prosipali sok od pomorandže. Roditelji su stajali okolo u grupama, srećni, podležući sve više dejstvu alkohola, dok su muškarci žvakali dečje hamburgere umesto da sačekaju svoje šnicle. Šetala sam okolo, pozdravljajući se s ljudima koje nisam videla od pamtiveka, pijući i smejući se, i iznenada sam se osetila lepo zbog toga. Odjednom mi beše drago što nisam u nekoj vili na Korzici i što ne teram komarce rukama nakon što sam prethodno bila zadržana na aerodromu Getvik osam sati, već ovde, pod engleskim nebom, sa srebrnim morem koje se pruža u daljini ispred nas poput namreškane svile, galebovima koji kruže i dozivaju se, okružena prijateljima i porodicom. Majkl je, kao i obično, odsvirao svoj repertoar uz vatru nakon večere, nešto od Bitlsa, neku staru stvar od Keta Stivensa, i to u stvari uopšte nije bilo previše otrcano i, potpomognuti alkoholom, svi zapevasmo, uključujući i kul tinejdžere. Čak sam primetila Dena kako peva „Wild World“. Lako je rugati se, ali ovo što je Kler pokušala ovde da izvede imalo je neku vrednost. Veliko postignuće porodičnih vrednosti: samo da nije tome pristupala tako militaristički, tako strašno energično, s metaforičkim dnevnikom ispod miške. Ali neko je morao sve to da organizuje; na mnogo načina, bio je to herkulovski poduhvat. Potražila sam je pogledom. Nisam mogla da je vidim, ali Majkl se slatko napijao s Adamom, tako da je ona verovatno negde na miru prebrojavala escajg. Pogledom zamućenim od pića, nejasno sam registrovala da se Flora pridružila Teovim dečacima zajedno s još dve devojčice u nedozvoljenom cuganju piva među dinama. Nadala sam se da nije ništa više od toga. Okrenula sam se nervozno da ih osmotrim, i uhvatila Adamov pogled preko vatre. Jedna rečita razmena pogleda rekla mi je da, ne, on je već proverio, i da ona nije daleko, i da on motri na nju. Neverovatno je kako, kada se radi o Flori, zna da bude veoma odgovoran. Zavalila sam se na hladan pesak s uzdahom, i zagledala se u mračni nebeski svod iznad sebe. Osluškivala sam more koje je tuklo u obalu u svom neprekidnom ritmu, kao što je činilo od pamtiveka, i poželela da je život uvek ovako jednostavan.

175

14.

S

ledećeg jutra Flora i ja smo sedele jedna pored druge na toplim stepenicama iza kuće koje su iz kuhinje vodile u baštu, štrpkajući kroasane i deleći šolju čaja. Osim lastavica koje su u niskom letu nadletale paperjaste metlice trave, i nekoliko bledozelenih leptira koji su obletali oko jorgovana, sve je bilo mirno i tiho. U stvari, trebalo mi je neko vreme da shvatim da smo potpuno same tu. – On nije ovde – primetila sam, izvirujući obazrivo u pravcu prozora kabineta, koji je štrčao iz zida s naše leve strane. – Obično je unutra i uveliko kuca. – Osim ako nije još u krevetu – prokomentarisala je Flora, umačući kroasan u čaj. – Ne, on uvek ustaje pre nas. Mora da je otišao u šetnju. Jutro je divno. Verovatno je dole na plaži. Kraj mora. – Izgovorila sam to imitirajući njegov dubok glas s američkim naglaskom i Flora se zakikota. Nastupila je tišina dok smo zurile u izmaglicom obavijeni horizont: nisko sunce upravo se probijalo kroz jutarnju maglu praveći odbleske na vodi u rukavcu, paleći polja kukuruza i ječma na drugoj strani, najavljujući još jedan predivan dan. – Mama? – Mmm? Podvuče gola kolena pod majicu u kojoj je spavala. Znala sam po njenom glasu da je nešto ozbiljno u pitanju. – Popričala sam s tatom sinoć. – Stvarno? – rekoh opušteno. – Da. Pa, u stvari, on je popričao sa mnom. Ostala sam nema, nastavivši da razmišljam o prizoru. Ona me pogleda. – Zar ne želiš da znaš o čemu? – Pa, očigledno ćeš mi reći, Flora, želela ja to da čujem ili ne. – Posvađao se s Kozi. Zato nije došla sinoć. I dok me je vozio na plažu... pa, pričao je samo o tome šta je moglo biti. – I šta on misli da je moglo biti? – upitah odmereno tihim glasom,

176

netremice posmatrajući galeba koji je sleteo na bovu na pučini. – Pa, da nije... znaš. Uprskao. – Bar priznaje da je on uprskao – prokomentarisala sam. – O, da – reče žurno. – Priznaje i te kako. – To i ne znači mnogo. Isto to i fudbaleri kažu kad ih intervjuiše Gari Lineker.30 – Izvini. Ali kaje se, stvarno. Zna da je pogrešio i ponašao se neodgovorno i... rekao je nešto o tome kako je na užasan način izneverio tvoje poverenje, ali... pa, sećam se da je rekao da ste se vas dvoje venčali previše mladi. I da ih on nije baš bio obrnuo previše. Obrnuti previše njih. Eto kakve je izraze moja ćerka naučila uz svog promiskuitetnog oca. – Šta hoćeš da kažeš, Flora? – upitah ravnodušno. – Pa, samo to da mislim da on, znaš, žali zbog toga. Žali što je napravio takvu farsu od toga, i stvarno mu je žao što nije ispalo drugačije. – Ma nemoj. – Šake su mi bile čvrsto stisnute između kolena. Osećala sam njihovu vrelinu kroz pidžamu. – A šta je s Kozi? – O, mislim da nikad nije bio ozbiljan po pitanju Kozi. Mislim, ona je zabavna i fina i lepa, ali, znaš, veoma je mlada. Klimnuh glavom. Za trenutak nisam mogla da dođem do reči. Grlo mi se steglo. Gušila sam se. Pročistila sam ga. – Poslužila mu je kao zanimljiva razonoda. Flora razmisli o tome. – Da. Da, u pravu si. – Pređi na stvar, Flora. – Pa, samo... mislim, da ako se postaviš na pravi način, mislim da će se tata vratiti zauvek. Stvarno mu nedostaješ, mama. Obe mu nedostajemo. Okrenuh se da je pogledam po prvi put. Oči su joj bile ogromne i iskrene. – Flora, o svemu tome smo već pričale pre godinu dana, sećaš se? Sećaš se da je zvao? Molio nas da ga primimo nazad, a ti si zavrtela glavom i obe smo se složile? – Znam, ali tada je bilo drugačije. Ti si bila tako... ne znam, tako potištena. Tako tužna. – Patetična, jadna? – Ne, ali ne bi bilo ispravno da smo ga primile. Učinio nam je uslugu. Ni

177

on tada nije sebe stvarno poznavao. Nije bio siguran da li će kroz nekoliko meseci otići s nekom drugom. A ti nisi bila u poziciji da ga zaustaviš, mama, bila si krajnje bespomoćna. Ali sada si mnogo, kao, jača. Sabrana. I vaša veza bi bila mnogo ravnopravnija. Ti bi mogla, kao, više da se pitaš o svemu. Tiho sam se divila znanju svoje ćerke adolescentkinje o igrama u vezi. Odakle li je samo poniklo? Iz serije Istenders ili romana Nortangerska opatija? – Flora – oklevala sam – ima tu jedna sitna stvar. Udaću se za Dejvida. Kuda vodi ovaj razgovor? – Nikuda. Samo sam htela da ti kažem, to je sve, pre nego što to učiniš! – glas joj je sada postade piskav. – Pre nego što se stvarno udaš. Mislim... valjda je bolje da ti kažem pre nego posle? Borila sam se da shvatim. – Ali... ali tebi se Dejvid sviđa, zar ne? – Da, naravno da mi se Dejvid sviđa! Ali ne udajem se ja za njega, zar ne? Okrenu se i pogleda me ljutito, sa suzama u očima, i ja joj uzvratih pogled, pokušavajući da shvatim ovu nelogičnost, kad se jedna kola iznenada pojaviše i zaustaviše na šljunčanom prilazu pored nas. Progutala sam knedlu. Okrenula sam se da pogledam. – Vratio se – promrmljala sam. – To je Met. Mora da je otišao po namirnice. Flora je žustro treptala da potisne suze. – Neko je s njim. Napred. – Oh – zinuh, zureći. – Zaboravila sam. To je njegov sin. Otišao je da pokupi sina. Gledale smo kako mali plavokosi dečak s naočarima izlazi sa suvozačkog sedišta, vukući ogroman ranac za sobom. – Njegov sin! – ponovi Flora u neverici, istog trena zaboravljajući naš prethodni razgovor. – Da, zaboravila sam da ti kažem – rekoh užurbano. – Njegov sin će ostati s nama nedelju dana. Živi ovde kod nas s majkom. Otprilike je tvoj vršnjak, mislim. – Oh, sjajno! – zagrme. – Baš mi je to trebalo. Da mi se neki arogantni Jenki koji ne vadi žvaku iz usta mota ovuda ceo letnji raspust... baš ti

178

hvala, mama! – Prigušivši jecaj, koji je bez sumnje bio posledica nekoliko faktora, ona ustade sa stepenika i pobeže u kuću. Ustadoh da ih pozdravim, još uvek uzlupanog srca. Šta joj je Adam to napričao? I zašto joj je ulivao lažne nade zbog nečega što nije imao nameru da ispuni? I koliko sam ja to bila u lošem stanju prošle godine kad ona ima toliko zrelosti da zna da ne bih mogla da se nosim s njim da mi se vratio? Ali sad, sad kad sam „jača“, očito mogu? Progutala sam knedlu dok su mi prilazili, pokušavajući da zaboravim svoje unutrašnje rastrojstvo i ljubazno se nasmešim dečaku koji nije skidao pogled s trave. Videla sam mu samo teme: kuštrave plave uvojke kao u crkvenog anđelčića. Bio je sitan za svoje godine i mršav, na sebi je imao stare farmerke i običnu, svetloplavu majicu. – Tode, ovo je Ani – reče Met, grleći ga jednom rukom preko ramena. – I ako budeš brz, videćeš Florina leđa, koja upravo zamiču uza stepenice, tamo. – Umorna je i jogunasta – promrmljah u znak izvinjenja, pružajući ruku Todu. – Zdravo, Tode, drago mi je što te vidim. – Zdravo – promrmlja, pogledavši me na delić sekunde krupnim, bistrim plavim očima. – Pokazaću Todu njegovu sobu, pa ću ga provesti okolo. Da osmotri krajolik. – Dobra ideja – složih se očiju prikovanih, sad pošto sam se pozdravila s dečakom, za Meta. Nisam mogla da se naviknem na tu promenu. Nosio je čistu košulju boje plavog različka koju ranije nisam videla, a kosa mu je bila oprana i podšišana. Više nije bilo crnih uvojaka koji su mu padali po obrvama, a njegove oči, dok je gledao naniže u Toda, izgubile su svoj mračan, bolan izraz. Rezultat je bio zapanjujući. – Ošišao si se! – rekoh, ne mogavši da se suzdržim. Nasmejao se. – Šišam se, povremeno, inače bi mi kosa došla do kolena. – Tode, hoćeš da doručkuješ? Dečak slegnu ramenima. – Može – reče ravnodušno, šarajući stopalom po zemlji. Pognute glave, pođe za svojim ocem u kuću. Posmatrala sam ih kako ulaze i, znajući da ne treba da moljakam Floru da izađe iz sobe i ubeđujem je da se ponaša prijateljski i poželi dobrodošlicu

179

dečaku, otišla sam do baštenske kućice da radim. Još sam bila u pidžami, ali ova je bila pristojna, kupljena ovde i, do đavola, jesam li na odmoru ili nisam. Očajna, grickala sam nokte i trudila se da ne razmišljam o Adamu. Šta li je samo naumio, kog vraga? Da tako peca Floru, nekoliko nedelja pre mog venčanja – a i mene. Kakvu igru igra? Jer sigurno je u pitanju igra. Bože, to je nečuveno. Dejvid će poludeti. Nije da ću mu reći, pomislih nervozno, sedajući za sto i paleći računar. Nisam želela da diram u taj osinjak. Kraj nogu mi je bio moj prastari kasetofon i, kao što sam volela da radim dok pišem, posegnula sam dole, izabrala kasetu i ubacila je u kasetofon, dok je moj laptop istovremeno ubacivao u brzinu. Obe mašine su bile prastare i trebalo im je neko vreme da prorade, ali kada jesu, Malerova Peta simfonija učinila mi se nekako zanosnijom od mog poslednjeg pasusa. Zavalila sam se u stolicu, zatvorila oči i slušala. Deset minuta kasnije bila sam zapanjena kada su mi suze žaljenja potekle niz lice dok su uspomene navirale. Trgoh se, užasnuta. Sedoh brzo, nervozno otirući suze i, osvrnuvši se okolo da proverim da niko nije virio kroz prozor, isključih Malera i ubacih veseli Šopenov koncert, pre no što ću se posvetiti Lusindi Devilers. U stvari, trebalo je hitno zadovoljiti njene potrebe. Pošto sam prošle noći provela sat vremena ovde vrativši se sa zabave – znajući iz raznoraznih razloga da neću moći odmah da zaspim – ostavila sam Lusindu u Tantalovim mukama u njenoj baštenskoj šupi. Terens je trebalo da bane svakog trenutka, da presadi dalije, a ona je zauzela zavodničku pozu na baštenskoj klupici, u najoskudnijoj poluprovidnoj haljinici. Za trenutak nisam mogla baš da se setim šta je tražila tamo... ah, da, čekala ju je preljubnička popodnevna kres šema. E, sad, prethodne noći, sa šampanjcem koji mi je kolao krvotokom i mesečinom koja mi je titrala po ekranu, to se činilo kao dobra ideja, ali ovog jutra, s Florinim promuklim glasićem koji mi je još odzvanjao u ušima i s mamutskim mamurlukom, baš i nije, zbilja. Oslonila sam bradu na dlanove, grickala nokte i zurila kroz prozor. Kada je Flora prošla pored mene nekoliko minuta kasnije, na putu ka plaži, podigoh ruku da joj mahnem, ali ona nastavi da korača durljivo, obučena od glave do pete – nedvosmisleno naglašavajući činjenicu da ne može da nosi

180

bikini sad kad ima publiku – s rukama punim knjiga i slušalicama nabijanim na uši. Uzdahnula sam. Onda, podižući ruke kao kakav umorni pijanista primoran da započne ko zna koju po redu maestralnu simfoniju, bacih se na kucanje.

Lusinda je šetkala malenom šupom, žaleći što se nije setila da traži da joj sagrade neku veću i raskošniju, možda s kaučem na razvlačenje. Zašto su ovakvi objekti uvek tako oskudno namešteni? Moraće da namami Terensa u svoju udobnu kuću – hvala bogu što Konsuela danas ima slobodan dan – ali njena spavaća soba je tako izložena pogledima. Onaj mračni umetnik, Džastin Rejnolds, koji živi iza njih, sto posto opet slika u svom studiju. Nestrpljivo je tapkala stopalom o pod. Kad bi Terens samo požurio! Nove tange su je ubijale. Kao da su zubni konac, a ne donji veš. Iznenada začu njegove muške korake kako odjekuju popločanom stazom. Kvaka se okrenu. – Gospođo Devilers! Do đavola, šta vi radite ovde? Njegovo mlado lice izgledalo je preplašeno u polutami, i Lusinda se nervozno pitala koliko je on uopšte mlad? Pamti li Bi Džize, pitala se? – Tražila sam... neki priručnik za hortikulturu – promrmlja, i zavodnički pređe izmanikiranim noktima preko gomile kataloga Saton sidsa. – Mislila sam da prenesemo neki od tih ukrasnih žbunova u saksijama na terasu. – O, jes’. Zlatne loptice?31 Lusinda trepnu. Bože. Prilično je direktan. Ipak, to je sasvim u redu. – Zašto da ne? – stade da prede. – Možda i neki od tih patuljastih četinara uspravnih vrhova? – priđe mu bliže, dajući mu da oseti miris njenog poison parfema. On skide kačket i počeša se po glavi. – Mogli bismo, ali ovi su samo poluuspravni. Možda biste želeli nešto uspravnije. Lusindi zastade dah. – Da! – uzdahnu. – Da, definitivno. Ne želim ništa... napola... u vezi s tim. – Jes’ vala, onda će vam trebati nešto više iždžigljalo. Imam na umu jedan koji raste kao iz vode. Ogroman je. – Izvrsno – procedi ona bludno.

181

– Ooo, devojko, raskopčalo ti se dugme na košulji! Lusinda pogleda dole u biserno dugme na haljinici, namerno ostavljeno provokativno raskopčano. – Oh! – uhvati se za grudi, koje behu male, ali napete. – Gle, stvarno. U stvari – trže jako – otpalo je! – Do đavola, otkide ga. Nećete videti ništa u ovom mraku. Pustite mene da ga potražim. On se spusti četvoronoške, pružajući tako Lusindi još jednu priliku da osmotri njegovu čvrstu zadnjicu. Ona se herojski oduprla porivu da krene da baulja zajedno s njim, ali sad joj se već mantalo po glavi i pitala se kako će, za ime sveta, da ga namami u kuću, dalje iz ovog prljavog, neudobnog okruženja...

Podigoh pogled, zamišljeno. Možda je trebalo da stavim težište na njegov posao šetača pasa? Tada bi ovaj mali razgovor udvoje mogao da se odvija u lepoj toploj kuhinji, gde Peč i Vu-Vu imaju svoje jastučiće. Da li bi to imalo više smisla? Onda bi, dok Terens četka njenu malu Vu-Vu, Lusinda mogla zavodnički da se igra terijerovim krznom, demonstrirajući time koliko bi senzualna mogla da bude kad se nađe u Terensovom skrivenom žbunju? Zurila sam kroz prozor u morski krajolik. Pored mene, odmah do kaseta, nalazila se gomila knjiga poezije, a na njenom vrhu moja omiljena, od Emili Dikinson. Krenula sam da je čitam po hiljaditi put, želeći, kao i uvek, da ja mogu tako da pišem, kada me nešto natera da podignem pogled. Tod je prolazio kraj mog prozora, šaka duboko zavučenih u džepove, pogrbljenih sitnih ramena, idući ka plaži. Nastavila sam još malo da čitam, birajući pesme iz njenog poznijeg perioda, koje su me obično inspirisale da pišem osrednje stvari, ali posle nekog vremena nisam mogla više da odolim. Spustila sam knjigu, isključila računar i iskrala se napolje, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Na vrhovima prstiju sam se prišunjala do oboda travnjaka, gde je oštra trava označavala početak šume. Bila je oseka, i ako se pridignem na vrhove prstiju i izvijem vrat, mogla bih da vidim delić plaže kroz drveće. Ali ne

182

više od toga. Oklevala sam za trenutak, pa pažljivo krenula olistalim proplankom, pa niz strmu vijugavu stazu, dok nisam dospela do čistine. Čučnula sam, zaklonila oči, i provirila. Flora je stajala na steni na samoj ivici vode, sa – da, Todom pored sebe. Tiho sam sela, pazeći da ne slomim neku grančicu. Njih dvoje su pretraživali kamenite plićake u potrazi za pljosnatim oblucima kojima su onda pravili „žabice“ na vodi. Posmatrala sam kako jedna odskače tri-četiri puta. Izgledalo je kao da nije bilo mnogo priče, ali je zato bilo dosta sleganja ramenima i šaranja stopalima po pesku, što je među adolescentima jednako komunikaciji. Dobro je. To je početak. Pazeći da me ne vide, pažljivo sam protegla noge i ispružila se po mekom, smaragdnom travnatom tepihu. Posmatrala sam ih još neko vreme, pa okrenula lice k nebu. Zažmurila sam, uživajući u suncu koje mi je grejalo lice kroz krošnju, kad čuh kako nešto iznenada šušnu iza mene. Okrenuh se taman kad je Met, tih kao mačka, čučnuo pored mene. – Oh! Uplašio si me! – Pssst... – on stavi prst na usne. – Izgleda da smo došli na istu ideju. Da malo špijuniramo? Pocrvenela sam. – Pa, nisam baš špijunirala, samo sam htela da vidim... znaš.. – pokazah rukom neodređeno u pravcu plaže. – Da li bi, ostavljeni nasamo i bez nas dvoje da njuškamo okolo, mogli da izvedu ljudski ekvivalent psećeg njuškanja zadnjica? Nasmešila sam se. – Tako nešto. On proviri kroz drveće. – Izgleda da su uspeli u tome. Dobro je znati da su usput ovladali nekim veštinama društvenog ophođenja, makar i neandertalskim. Nisu se još pohvatali za guše. – Ne, ali dan je dug, ima vremena. – Oh, naravno. – Met se smesti pored mene, oslanjajući se na laktove. – Tod je malo – reče čkiljeći u sunce – malo stidljiv, čini mi se. S devojčicama. ώώώ.вόşήάùήίţέȡ.ήέţ Razmislila sam o ovome. – Za divno čudo, Flora nije. Bolje joj ide s dečacima, opuštenije. Devojčice je iz nekog razloga plaše. Istina, većina njih u njenoj školi prilično brzo odrasta. I čini mi se da je i izvesni dečaci plaše, ali ne dečaci poput Toda. – Siguran sam da će moj sin biti ushićen kad sazna da tako fatalno deluje

183

na žene. Nasmešila sam se. – Nisam tako mislila. Htela sam da kažem da... pa, mislim da on nije baš onakav kakvim ga je Flora zamišljala. – Zar? A šta je ona zamišljala? – okrenu se i pogleda me. – Vrhunskog sportistu koji je već izrastao do visine od sto osamdeset centimetra s bikovskom šijom i vidljivom navalom testosterona, kako bacaka loptu u vazduh u žvaće žvaku dok je znalačkim okom odmerava od glave do pete obučenu u spavaćicu? Nasmešila sam se. – Tako nešto. Posmatrali smo kako, umorni od pravljenja „žabica“, njih dvoje sedaju jedno pored drugog na jedan kamen. Izgledalo je kao da su namerili da na njemu iscrtaju nekakve hijeroglife, koristeći se oštrim kamenjem. – Čudno doba – razmišljala sam. – Ovaj uzrast. Niti si dete, niti odrasla osoba. – Istina – promrmlja. – Dovoljno star da znaš šta želiš, ali nedovoljno star da išta odlučuješ. Osmotrila sam njegov natmureni profil krajičkom oka; zagledao se u plažu, stisnutih usana; pitala sam se šta je time hteo da kaže? Uhvatio me je kako ga gledam. – Samo jedno? – promrmljao je upitno. – Molim? – Ne mogu a da ne primetim da Flora nema braće ni sestara. – Oh. Oh, ne. Pa, ostala sam s njom u drugom stanju veoma mlada, kada mi je bilo samo dvadeset tri. I bilo je tako teško, nismo imali novca, pa smo mislili da sačekamo malo. Da napravimo još dvoje kasnije, kad rešimo finansijske probleme. Naravno, nikada ih nismo rešili, ali kada smo pokušali opet kasnije, izgubila sam ih. Troje, zapravo. – Progutala sam knedlu. – Pobačaji? – Da. A poslednje – sela sam i čvrsto obgrlila kolena – pa, imalo je dvadeset dve nedelje. Skoro prava beba. Bio je prava beba. Dali... dali smo mu ime. I morala sam da ga rodim. Onda da ga sahranim – teško sam disala, prisećajući se. Adam i ja, presamićeni od bola, plakali smo na krevetu u porodilištu iza zastora. Onda i kasnije u bolničkoj kapeli, čvrsto

184

zagrljeni. – Nisam imala više snage da prolazim kroz sve. Nije ni Adam. – Vrtela sam glavom. – Ali... mislio sam da ćeš pokušati ponovo? Zar nisi rekla... – O, da, s Dejvidom. – Okrenuh se da ga pogledam. Nasmeših se. – Ali to je drugačije. Dejvid kaže da je medicina, a naročito akušerstvo, mnogo napredovala od onda, i da postoje mnoge stvari koje možemo da uradimo da bih iznela trudnoću do kraja. – Nasmejala sam se veselo. – I određeni lekovi takođe, koje mogu da uzimam. On je veoma upućen u te stvari, naravno, budući da je lekar. Poznaje prave ljude. – Naravno. – I ići ću pravo u bolnicu da mirujem čim se javi makar i najmanja naznaka da nešto nije u redu. On kaže da zna jednu ženu koja je provela sedam meseci u krevetu, ali je rodila savršeno zdravu bebu, što je, na kraju krajeva, jedino važno. On je mnogo drugačiji od Adama, emotivno. Adam i ja smo se potpuno pogubili. Kao neka deca. Nismo mogli da pomognemo čak ni jedno drugom. – Pa... prirodno. – Da, ali Dejvid je mnogo čvršći. Mnogo stabilnija osoba. A to je upravo ono što mi treba. I mnogo je pragmatičniji. Rekao je da, ako ne budemo uspeli, nećemo odustati, već ćemo prosto pokušati ponovo. – Pokušati ponovo. Pogledala sam ga. – Hmm? – Ništa. On otkide list bukve s jedne niske grane mladog stabla pored kojeg smo sedeli i poče da skida zeleni deo palcem i noktima, ostavljajući ogoljen kostur. Nasmejala sam se. – I ja sam imala običaj to da radim. – Pa uradi. Stručno sam ogolila jedan list i prinela ga njegovom. Posmatrali smo naša dva skeleta, ogoljena, jedan uz drugi. – Deluje kao fin tip – reče, naposletku. Namrštih se. – Nisi ga još ni upoznao, zar ne? – Ne, mislio sam na Adama. Takav utisak sam stekao onomad kad sam

185

popio piće s njim na terasi. Nasmejala sam se kiselo. – Oh, Adam. Da, muškarcima se uvek dopadne. On je frajer. Uvek plaća piće za šankom, trudi se da bude drugarčina i tako to. – Premestila sam se jer mi se zadnjica ukočila od sedenja na čvrstom tlu i shvatih da sam još u pidžami. On kao da to nije primetio. Nisam želela da pričam o Adamu. Nisam želela da mislim na njega, nakon onoga što je Flora rekla. – A šta je s tobom? – upitah brzo. – I ti, samo jedno dete? – Zaklonila sam oči šakom, posmatrajući njegov kao od kamena isklesan profil. Nemoj meni da postavljaš lična pitanja, gospodine moj, a da nisi spreman da i sam odgovoriš na neka. – Da – složi se on – samo jedno. Medelejn... pa, ona je i s Todom imala pune ruke posla. On je bio zahtevna beba, godinama nije spavao noću, takve stvari. Jesmo pokušali kasnije, ali ona je obolela od nečega što se zove endometrioza. Klimnuh glavom. – Znam. Lepljivi jajovodi. – Upravo. On raširi ruke. – I naravno, pošto je tako ispalo... – Vala baš – složih se tiho. – Dovoljno je loše povrediti jedno dete, zašto onda donositi na svet još neko? Zurili smo dole u pravcu plaže, gde su Flora i Tod zavrnutih nogavica gacali po plićaku, pokušavajući da hvataju rakove golim rukama. Tod je bacio kamen u vodu izazvavši ogroman pljusak, što je Floru nateralo da vrisne kad je voda poletela k njoj, na šta se iza naših leđa začuo još glasniji vrisak. Met i ja se okrenusmo, pa pogledasmo ponovo ka vodi da proverimo da nije došao odatle u vidu odjeka, ali i deca su ga čula i okrenula se k nama, zaklanjajući oči i zureći u nas. – Ani! Ustadoh i okrenuh se. – ANI! Ovoga puta, dok je moje ime odjekivalo šumom, ugledah Kler kako se probija kroz drveće u dubokoj senci, divlje se osvrćući u potrazi za mnom, i najzad me ugleda. Ignorišući vijugavu stazu, spuštala se odozgo gazeći sve

186

pred sobom, kroz grane i šiblje, pravo k meni. Lice joj je bilo izgrebano a kosa potpuno raščupana. Bila je prekrivena blatom, ali još uvek u istoj onoj smešnoj odeći koju je nosila prethodne večeri. – Kler! – pokrih usta šakom, užasnuta. – Oh, Ani, hvala bogu! Hvala nebesima što sam te pronašla, desilo se nešto strašno – reče promuklim glasom i zgrabi me za članke, tresući se kao prut. Srce mi stade i ja se sledih. Pomislih na mamu. – Šta je?! Oči joj behu ogromne na musavom licu i zurile su u mene, nesrećno. Proguta knedlu. – Mislim da sam spavala s Teom Todom – promucala je.

187

15.

P

iljila sam u nju, užasnuta. – Misliš? Kako to misliš, misliš? Ona mi se obesi o ruku. – O, Ani, koji užas – jecala je, dok su joj suze tekle niz obraze. – Tako sam se gadno napila, a ti me znaš, nikada ranije nisam bila pijana, nikada! Bila je to istina, stvarno nije. Jedva da je uopšte pila. – A... a Teo, pa, on me je odveo u stranu, gore uz dine, a ja sam bila tako uzbuđena. Bilo je to tačno ono što sam priželjkivala, o čemu sam maštala godinama, a on je nastavio da mi dosipa piće – imao je sa sobom flašu votke i sok od pomorandže – i, znaš, mogli smo sve da vas vidimo, kako sedite kraj vatre, srećni i raspevani, i deca su bila dobro i činilo se da niko ne mari što nas nema, pa smo se odšunjali još dalje, kikoćući se i držeći se za ruke kao dvoje tinejdžera, sve do terena za golf. I bilo je tako mračno i uzbudljivo i... oh, osetila sam takav nalet adrenalina, Ani! Osetila sam se tako hrabro, tako mlado, i, oh bože, bila sam tako naroljana! A Teo mi je samo dosipao i dosipao piće, i onda smo pronašli tu jamu u zemlji... – Jamu! – Da, i legli smo u nju – srušili se u nju – i onda je on navalio. Ruke su mu bile svuda po meni, i... – Ovaj, Kler? – cimnuh glavom, usplahireno, ka Metu, ali nije se dala zaustaviti. – I sećam se da mi je skinuo top – još sam imala na sebi ovaj odvratni bikini – a ja sam samo nastavila da se kikoćem i razmišljam kako je to veoma uzbudljivo i romantično, a on mi je zario lice među dojke, i krenuo da radi „brrrmmmbrrrmm“ – pokaza vibrirajući usnama – tako, i da ih ljuljuška s jedne na drugu stranu, nazivajući ih mojim jedrim kruškama i šećerlemama, i ja sam mu se pridružila u tome... – Odoh ja – promrmlja Met, podižući ruke u vazduh i udaljavajući se. – Kler, za ime boga! – prosiktala sam. Otresla sam njenu ruku. Bože, koji zadah! Ustuknula sam korak nazad. – Jesu li ti vrane popile mozak! – I tako smo ti mi ležali u toj jami – nastavi – i prevrtali se okolo i ljubili se i, oh bože, ne sećam se da li je skinuo pantalone, i ne znam šta se desilo

188

s mojim sarongom, ali sav je pokidan i... prosto ne znam! – kukala je, kršeći ruke. – Kler, šta to govoriš? – upitah, užasnuta. Uhvatila sam je za ramena i protresla. – Naravno da bi znala! Setila bi se da si spavala s muškarcem, zaboga, i odeća ti je rasuta na sve strane, tako da – verovatno i jesi! – Verovatno jesam – jecala je, prolazeći rukom očajno kroz kosu – ali sledeće čega se sećam je kako me Majkl trese i budi u zadnjem delu bašte. – Majkl te je pronašao u bašti? – Da, u četiri ujutru! O, bože, Ani, i svi znaju, bukvalno svi. Šta ću sad? Okrenula sam se na drugu stranu, ošamućena za trenutak. Onda se okrenuh k njoj. – I ne možeš da se setiš kako si tamo dospela? – Pa, sećam se kroz maglu da smo Teo i ja teturali od terena za golf do tamo... mislim, to je odmah tu niz puteljak... teturali se i podrigivali i držali se jedno za drugo, ali osim toga ne, ne sećam se ničega. – Glas joj iznenada postade veoma tih. – I Majkl je besan kao ris. Kao ris. – Pa i ne čudi me, jebote! Ona zari lice u šake i pade na kolena. – Izbacio me je napolje! – jecala je kroz prste. – Rekao mi da idem. Poslao me kući, kaže da ne želi da me gleda ovde, kaže da će reći deci da su mamu zvali i da hitno mora da ode na sastanak u London. – Sklonila je šake s mokrog lica i obrisala suze zapešćem. – Kaže da se takve stvari ionako stalno dešavaju – reče ogorčeno. – Kaže da je to priča našeg porodičnog života, pa niko neće zapitkivati. Čučnuh pored nje. – Da, pa, naravno da mora to da kaže, Kler. Mora da spasi obraz, ali ne brini, ne misli on ozbiljno. – Misli, misli! – okrenu svoje umrljano, uplakano lice k meni. – Ovoga puta je ozbiljan. Šta ću sad da radim? Stade od muke da čupa bokore trave, taman kad iz paprati banuše Flora i Tod, koji su se popeli stazom s plaže. – Šta nije u redu? – upita Flora zapanjeno, zaustavivši se naglo ispred svoje tetke, koja je izgledala kao umirući labud u blatu. – Ništa, nema veze – promrmljala sam odsečno, ustajući i udaljavajući ih brzo od nje. – Vidi, Flora, Kler se malo potresla i ja moram da popričam s

189

njom nasamo. Što ti ne bi lepo odvela Toda gore do kuće da igrate stoni tenis u garaži ili... – Tod je poneo svoju dasku za surfovanje. Ja ću da uzmem moju, pa idemo do Polzita da surfujemo. Mogu li da dobijem pare za hamburger? – U novčaniku na stolici u hodniku – promrmljala sam. – Uzmi deset funti i budi pažljiva. Ponesi i mobilni. Kako ćete stići tamo? – Peške preko litica – doviknu dok su jurili ukorak uz stazu ka kući, koristeći moju pometenost da odu sami da surfuju i troše pare. – Hajde – rekoh odlučno, čučnuvši opet pored svoje sestre i uhvatih je podruku. – Spremiću ti lepu toplu kupku, i onda ćemo odlučiti šta ćemo dalje. Pridigla sam je na noge. Sada je bila veoma teška i otupela. Obgrlila sam je jednom rukom i povela iz šume kao invalida. Probile smo se kroz zarasli travnjak, i kad smo dospele do kuće, nervozno bacih pogled ka prozoru radnog kabineta. Met je, srećom, bio duboko zaronjen u svoj rad o paranoji i imao je takta da ne diže pogled dok sam je vodila pored njegovog prozora i zatim dalje kroz kuhinjska vrata. Kada smo se obrele na spratu, počela sam da joj punim kadu. Sada je bila tiha, tresla se pomalo dok je stajala u kupatilu, žalostan lik u prljavom gornjem delu bikinija i pocepanom sarongu, tužno zgrbljenih beloputih ramena. Krenula je da skida grudnjak drhtavim rukama. Obgrlih je rukama. I snažno zagrlih. – Biće sve u redu – uveravala sam je odlučno. – Ozbiljno, Kler. Sve će biti u redu, ne brini. Nekoliko puta je tužno klimnula glavom u moje rame, štucajući bez reči. Kada se skinula i ušla u kadu, ja otrčah u svoju sobu, zatvorih vrata i nazvah Rozi. – Šta se, do đavola, desilo prošle noći? – zahtevala sam odgovor. – Ooh, Ani, koji užas – disala je uzbuđeno u slušalicu. Po glasu sam joj poznala da je veoma uzrujana. – Kler se kresnula s Teom Todom! – Da, to znam – procedih kroz zube, udaljavajući se na suprotni kraj sobe, dalje od kupatila. – Ovde je! Ali šta se to, do đavola, desilo? – Pa, nakon što ste ti i Flora otišle, mi ostali smo počeli da se pakujemo, znaš, da rasklanjamo stvari za roštilj i tako to, i onda smo iznenada shvatili

190

da nema Kler i Tea. Sve je, u stvari, bilo malo neugodno. Majkl je lutao okolo po dinama tražeći ih, prilično očajan, uzvikujući nekako malodušno: „Kler!“, i svi su stajali zbunjeni, pognutih glava, dok su pakovali svoje frižidere, trudeći se da ne obraćaju pažnju ali razmenjujući značajne poglede, i svi su bili tamo, Ani, Stjuart-Kuperovi, Fildovi, Eliotovi, cela londonska ekipa, svi ljudi koji redovno dolaze kod Majkla i Kler na večere... – Da, znam ko je bio tamo, Rozi! – I Majkl je sve vreme pokušavao da ubedi decu da je sasvim normalno to što im je mama otišla da prošeta s gospodinom Todom. – Oh, bože – zastenjala sam. – Džajls i Beki i Luk! – Pa, Džajls je odmah pogodio o čemu se radi, naravno, i veoma je ubledeo i počeo da udara po pesku štapom za kriket i da tiho psuje, a onda je Beki počela da plače jer se uplašila i nije znala gde je mama. I naravno, Majkl je znao. I svi mi ostali smo znali da on zna, što je bilo najgore, i onda je iznenada prestao da je traži i potpuno se smirio i utišao. Samo je stajao tamo, zureći u more, i svi su se motali okolo osećajući se neprijatno, praveći se da još uvek pakuju stvari, i onda je neko promrmljao neku glupost o zvanju policije. – O, za ime boga. – Na to se Helena nekako čudno, grohotom nasmejala, gotovo zagroktala, i rekla da bi do sada bila na „ti“ s policijom da ih je zvala svaki put kad joj muž nestane, i da ona vala ide kući a on će već i sâm umeti da se vrati. Onda se pokupila i krenula ka kolima s decom i dadiljom, a Majkl je utom tiho rekao: „Dobro. Idemo i mi.“ – I tako smo svi odmarširali nazad uz dine i preko terena za golf, i potrpali se u njegov kombi, otprilike desetoro nas, u potpunoj tišini. Čak su i moja deca bila tiha, što im je prvi put, ali osetili su da se desilo nešto prilično strašno. Uglavnom, odvezli smo se nazad, i Den i ja smo stavili svu decu na spavanje – Beki i Fibi su bile baš uznemirene, mogu ti reći – a Majkl je ponovo izašao da je traži. – I tada ju je pronašao? U bašti? – Mnogo, mnogo kasnije, otprilike u četiri ujutru, pošto ju je tražio cele noći. Rekao je da zna da je bila s Teom, ali se brinuo za slučaj da su otišli

191

da se okupaju ili nešto slično. I znajući da je bila mrtva pijana... – Rozi, ona je još uvek mrtva pijana – insistirala sam. – Ozbiljno, sva bazdi na alkohol, a ti znaš Kler, ona čak i ne pije, zaboga. I kaže da ne može čak ni da se seti da li je spavala s njim! – Nego šta nego je spavala – odvrati Rozi sarkastično. – Baš je našla kad će da je uhvati amnezija. Isuse, bila je s njim cele noći! Uglavnom, Majkl je pomodreo od besa. Mislim, stvarno bljuje vatru. Nisam znala da ume tako da lupi šakom o sto, iskreno da ti kažem, u stvari, oh bože, izvini, Majkl. Nisam tako... Ne ne, Ani je na vezi. Samo sam... Začu se šaputanje u pozadini. Pauza, zatim: – Ani? Je li ona s tobom? Jedva sam mu prepoznala glas. Bio je hrapav i promukao. – Jeste, ali, Majkl, čuj – rekoh brzo – znam da si besan i ne krivim te, ali iskreno, ona je načisto izletela iz koloseka. Ne seća se... – O, izletela je ona načisto, nego šta, ali ne iz koloseka. Izletela je i tačka – reče kratko. – Neću više da je trpim, Ani, ne posle ovoga. Dosta mi je više. Čitavih sedam meseci mi je uvrtala muda zbog jednog običnog povatavanja s nekom devojkom na božićnoj zabavi, što sam ja glupo priznao. Toliko mi je zagorčala život da sam se plašio da otvorim usta iz straha da se ne obruši na mene, pitajući se da li će odgristi glavu, meni ili deci; svi smo hodali kao po jajima i trpeli sve njene hirove, ugađali joj, a ona se onda pojebe s Teom Todom na porodičnoj zabavi na plaži. Pored sve naše dece koja su bila prisutna, svih naših prijatelja, i to na krajnje kurvinski način, izbacujući sise, smišljeno. U stvari, baš mi je drago, Ani. Pojma nemaš kako mi je drago, i možeš joj to preneti. Nisam bio svestan da sam tražio izgovor da pobegnem od nje, prosto sam mislio da će se moj jadni život nastaviti tako u nedogled, ali sad kad ga ponovo imam, neću ga ispustiti, to da znaš. Neću više ponizno da se umiljavam oko matice, da trpim njeno siledžijstvo; neću da se pitam hoće li da skoči i ismeje me zbog svake rečenice koju izgovorim, ili da ostajem do kasno na poslu plašeći se da odem kući, i da jedva čekam ponedeljak ujutru da bih od kuće pobegao. O, ne, nek se nosi. Poruči joj nek se vrati u London i spakuje prnje, i nek se izgubi iz naše kuće u roku od dve nedelje, kad se vraćam s decom. Onda ću je kontaktirati preko mog advokata. Ima da je tužim za preljubu. Ima da se lepo razvedemo, kô ljudi.

192

– Majkl, ne misliš tako – izustih. – Samo si uznemiren. – Nego šta nego mislim, Ani. Ne mogu da ti opišem koliko mi je laknulo kad sam shvatio šta sve ovo znači, pre nekih sat vremena. Prvo sam pomislio: Šta ću, do đavola, da radim? Onda sam pomislio: Pa, ima lepo da je ostavim, eto šta. Haleluja, jebote! Mislim da sam godinama podsvesno tražio priliku da izađem iz ovog propalog braka, i ona mi je sad to i pružila. Možeš joj zahvaliti na tome, u moje ime. – Majkl... – Reci joj zbogom, Ani. I reci joj da ćemo se videti na sudu. Ne možeš da zamisliš koliko mi je laknulo što neću morati da gledam njeno kiselo lice kako me optuživački posmatra s druge strane stola sutra za doručkom. Oštro sam udahnula kad se veza prekinula. Zurila sam u slušalicu. Iza mene se začuo neki zvuk. Okrenuh se i ugledah Kler, mokre kose, izbečenih očiju, umotanu u peškir, kako stoji u dovratku. – Majkl? – izusti jedva. Klimnuh glavom. Oblizah usne. – I? – I... ljut je. – Koliko ljut? – Pa – oklevala sam – želi da odeš kući. – Znam – klimnu glavom. – Nazad u London. A onda? Progutala sam knedlu. – Želi da napustiš kuću. Ali ne misli tako – dodadoh brzo, videvši da joj se lice snuždilo. – Samo tako kaže jer je uznemiren. Ljut je, to je sve. Predomisliće se; preći će preko toga. Ona nemo zavrte glavom. Pepeljasta u licu, polako uđe u sobu i sede na ivicu mog kreveta. – Ne – prošaputa. – Neće. Poznajem Majkla. Jednom kad nešto odluči, gotovo je... Mnogo je jači nego što ti misliš, znaš. – Pogleda u mene. – Uopšte nije bojažljivi čovečuljak. – Zurila je negde iza mene, kroz prozor, u more. – Ali ti to ne znaš jer sam ja isterala svu hrabrost iz njega. Kinjila sam ga, Ani, znaš – reče otupelim glasom dok sam sedala pored nje. – Podbadam ga već godinama. Ne radi se ovde samo o prethodnoj noći. Ali sad sam preterala. – Prođe brzo prstima kroz kosu i čvrsto se uhvati za glavu. Ščepala je kao da bi mogla da eksplodira. – Oh, bože – prošaputa. –

193

Gurnula sam ga preko ivice! – Ali... zašto, Kler? Zašto si bila tako gadna prema njemu? Ona pusti da joj ruke klonu i beznadežno sleže ramenima, dok su joj suze sada u potocima lile a da ih ona nije ni bila svesna. Kler nikad nije plakala. – Ne znam – prošaputa. – Prosto je to bilo jače od mene. Samo sam zvocala i napadala ga... oduvek sam to radila, na neki način. Ali posle onog s Peti... – Nije to bilo „ono“, Kler – rekoh oštro. – Samo su se ljubakali, zaboga. Na zabavi na poslu! – Znam, znam – prošaputa – ali iskoristila sam to. Pretvarala sam se da je više od toga! Želela sam da jeste više od toga, da mi to posluži kao povod da prikupim municiju protiv njega tako da ne može da se brani. Iskoristila sam to da mu uništim život! – Ali zašto, Kler? Zašto? – upitah ponovo, zbunjena. – Zato... – zabaci glavu ka plafonu. Zurila je naviše, suznih očiju, tražeći, mučeći se da dođe do istine. – Zato... zato što je moj život uništen! Glava joj klonu, i ona zari lice u šake i zaplaka. Obujmih njena uzdrhtala ramena obema rukama i čvrsto je zagrlih. – Oduvek sam bila tako nesrećna – jecala je – otkako znam za sebe, i uvek sam morala da se pretvaram da je sve tako prokleto savršeno! Od samog početka, kad sam bubala za ispite i kad me je tata muštrao, kad sam se upisala na bolji fakultet, dobila bolji posao, i bogatijeg, uspešnijeg muža od bilo koga, i rodila više dece i napravila karijeru i stalno napredovala na jebenoj društvenoj lestvici, uspinjala se zapanjujućim tempom, kao prokleta divokoza, toliko sam bila agilna. A onda i taj iscrpljujući odmor svake godine, neprestano lomatanje po pesku s decom i stalno opsluživanje hranom i pićem. – Zastade za trenutak, obrisa nos nadlanicom, glasno ušmrkujući. Zakikotala se grleno. – Nema udobnog hotela Mark Vorner za nas s tri obroka dnevno i besplatnim dnevnim boravkom za decu u sklopu aranžmana, o ne. Ne za porodicu Faradej; to bi bilo varanje. Bože, Ani, tako sam umorna. Tako krajnje iscrpljena i, u stvari, nikada nisam bila nimalo srećna. Lice joj je bilo bezizražajno, gotovo nago od očajanja. – A Majkl je bio, vidiš – nastavi tužno. – Pre nego što sam to iscedila iz

194

njega. Često je bio srećan. Igrao se s decom, uživao da provodi vreme s njima, rvao se s njima po bašti, blesavio se, a ja sam to mrzela. Prezirala sam to. – Zagledala se turobno u prazninu. – Sve je to ružno i jadno, zar ne? – Kiselo se nasmešila. – Ali je istina. I tebe sam isto prezirala. – Mene? – Da, tebe. U tvojoj odrpanoj odeći, i tvojim užasnim kolima, s tvojim jednim detetom, i tvojom malom kućom, i tvojim propalim brakom... – O, baš ti hvala! – trepnuh. – Jer iako si imala teških trenutaka u životu – nastavi ne obazirući se, rešena da izbaci sve iz sebe – imala si i onih stvarno sjajnih, kad si ludovala kao niko. S Adamom, u starim danima, kad ste vas dvoje dolazili kod nas na večere i smejali se stvarima koje ja nisam razumela, toliko da umalo niste padali sa stolica; onda ste otišli i u Francusku, vas dvoje, u onom užasnom starom kombiju, da kampujete uz obale reka s Florom, u vrećama za spavanje; bez novca, bez briga, samo uz dosta smeha i seksa i – pa , zabave. S Florom isto. Videla sam kako se vas dve držite jedna za drugu da ne padnete od smeha, verovatno i s Dejvidom, a ja... ja nikad nisam to imala! Da li znaš, prošle noći, među tim dinama s tim odvratnim, naroljanim, napaljenim starkeljom, Teom, prvi put posle ne znam koliko godina – prvi put ikada, čak – osetila sam se... slobodno. Oslobođeno. Srećno. Samo to pijanstvo i skidanje i smejanje i... oh, ne znam... – ućuta tužno. – Ali... ali zašto ne radiš to s Majklom? – Zato što Majkl mora da pati! – vrisnu, stisnutih pesnica. – Majkl mora da pati jer ja moram da patim, jer mi je život takvo sranje. Zar ne razumeš? Posmatrala me je malo manijakalno sada, krupnim zelenim očima, punim suza i patnje. Trepnuh. – Mislim... da razumem, Kler. Malo. Ali... – nešto me je mučilo – ta ogromna ambicija... – Da budem najbolja – odreza. – Prva. Da uspem po svaku cenu, uvek. To je bilo najvažnije. – Klimnu glavom – Da, najvažnije. Ti si imala mnogo sreće, Ani. Što si se izvukla. Ti si se izvukla. Zurila je tužno u tepih. Ispratila sam njen pogled, koji je počivao na sićušnom listu bukve, koji je verovatno uleteo kroz otvoren prozor, gde ga

195

je sada na otrcanom ružičastom tepihu ljuljuškao povetarac. Tamo i ovamo, gde god ga život nosi. Tako je ona videla mene, pretpostavljam. – I on ozbiljno misli – reče ravnodušno. – Neće više da me trpi. Nijedan muškarac ne bi izdržao udarce koje sam ja nanosila Majklu a da ne pukne u nekom trenutku. Ironično je samo to što sam ja zadala završni udarac maljem. Razorila ga umesto njega. Razorila naš brak – reče tužno. Ćutale smo neko vreme, šćućurene na ivici kreveta, s mojom rukom preko njenog ramena. Tihe. To me je navelo da se setim jednog dana na farmi, pre mnogo godina, kada nam je bilo otprilike deset i četrnaest godina. Njen prvi momak ju je bio otkačio, i ona mi je dozvolila da je tešim. Osetila sam se neobično važno i ponosno dok sam grlila svoju stariju sestru u sobi koju smo delile, a koja je gledala na zatalasana brda s raštrkanim stadima ovaca. Sećam se da sam bila razoružana i dirnuta tim tako retkim i ljudskim posrnućem, ali ona je iznenada došla k sebi. – Bio je previše za mene – zasiktala je naglo, otresajući me sa sebe. – Previše zgodan i lep. To je to. Nakon toga su njeni muškarci bili manje privlačni, i ako je neko nekoga trebalo da otkači, to je radila ona. Uvek se ona pitala. Tako se ponašala i s Majklom. – Šta ćeš da radiš? – promrmljala sam upitno. – Mislim, sad. Otići ćeš kući? Obliza usne. – Moram prvo da nazovem Donu. Ona je kod svoje majke. Zamoliću je da dođe ovamo. Da skrati odmor i dođe da pomogne Majklu. – Poče da se diže s kreveta. – On neće moći sam da se izbori, nikada. Četvoro dece... – Snaći će se – prekidoh je meko, vukući je za peškir da sedne nazad na krevet. – Nemoj. Nemoj zvati Donu. Ostavi ih, Kler. Ona se okrenu. Stade da zuri u mene. – Da – reče mirno. – U pravu si. Snaći će se. To je ono užasno. Oni će biti dobro. Ja sam ta koja to neće biti. – Glas joj je prešao u šapat. – Ali ne mogu tek tako da odem! – lice joj se obesi. Okrenu se ka meni molećivo. – Zar ne mogu da ostanem ovde? – Da, naravno, ali... – oklevala sam. Bilo joj je potrebno da ode negde. Majkl je želeo da ona ode negde. – Što ne odeš kod mame? Grleno se nasmeja. – Šta, sama? Kući kod mame bez muža i dece? Ćao,

196

mama, Majkl me izbacio? Slegnuh ramenima. – Ona nikad ne osuđuje. Uvek je tu da ti se nađe. Ako ti ikad zatreba. – Tebi, možda. – I tebi. Samo što si ti oduvek bila previše ponosna da tražiš pomoć. Ona opet prođe prstima kroz kosu, očajno. – Takvo priznavanje poraza... – Tata nije tamo, Kler – podsetih je nežno. Ona diže glavu i pogleda me u oči. Klimnu glavom. – Ne, tata nije tamo. Samo njegov duh. – Stresla se. Zatim se uspravila na krevetu. – Dobro. Pa, možda. Možda sutra. Tako neću biti sama u Londonu, zar ne? Još ću ostati blizu. Ali... za noćas? – Naravno. Ostani, naravno – uveravala sam je, grleći je jako. Kad je spustila vlažnu glavu na moje rame, oči mi se ispuniše suzama. Moja starija sestra. Toliko skrhana u porazu baš zbog svoje uobičajene nepobedivosti. Toliko poniznija bez svog ogromnog, izgubljenog ponosa. Posle nekog vremena, skloni glavu s mog ramena i obujmi je šakama, kao da drži napuklu kinesku vazu. – Umorna. Tako sam umorna – promrmlja. – A moja deca, Ani... moja deca. Ne mogu ni da razmišljam o tome. – Mogla sam da osetim nadolazeći užas koji je obuzima. – Nemoj – rekoh strogo, dok su joj opet pretile suze. – Dođi. Pružila sam ruku i svukla pokrivač. – Lezi – naložih joj nežno, pomažući joj da se zavuče u krevet. – Spavaj. Premorena si. – Mislim da neću moći – promrmlja tupo, ali ipak mi je dozvolila da joj namestim noge, lica izbradanog od iscrpljenosti. – Treba da razmislim o toliko mnogo stvari. Toliko toga sam uništila. – Pokušaj – insistirala sam, prelazeći tiho preko sobe i zatvarajući kapke, zbog čega soba odmah utonu u tamu. – Bila si budna cele noći, i pričaćemo kasnije, kad se probudiš. Tada će sve izgledati bolje, uvek tako bude. Videćeš. Ostavivši je da mrmlja turobno sebi u bradu, iskrala sam se iz sobe na vrhovima prstiju, zatvorivši tiho vrata za sobom. Čak i ako ne bude spavala, pomislih, bila joj je potrebno da ostane nasamo. Nasamo, konačno, sa svojim mislima i savešću. Nasamo, da preispita svoju dušu. Spustila sam se dole teška srca, neopisivo tužna zbog nje. Tužna što je

197

ikada osetila potrebu da tako rešeno pogazi svoje snove. Sunce je sada bilo zašlo za oblake, i ja sam, drhteći, dohvatila džemper sa stola u hodniku dok sam išla ka kuhinji. Nasula sam sebi punu čašu vina i otišla do dnevne sobe. Popela sam se na klupicu kod isturenog prozora koji je gledao na baštu i rukavac, i pogled mi je odlutao preko vode do male crkve šćućurene usred zlatastog predela, s poljima koja su sada, na letnjem suncu, poprimila svetlosmeđu boju. Podvila sam noge poda se i čvršće privila džemper da se ugrejem. Kler je bila u pravu: ja se nikada nisam našla pod istim pritiskom. Upravo suprotno, u stvari. Od veoma ranog doba uvek sam pretpostavljala da se od mene očekuje da ne uspem, tako da je sve više od toga bio je čist ćar. Svaki crtež koji sam donela kući iz škole dočekan je s divljenjem i radosnim klicanjem, svaki nivo sviranja na klaviru kojim sam uspela da dostignem – samo onaj prvi – smatran je prvorazrednim trijumfom, dok se oko Kler, koja je svirala tri instrumenta, i sva tri savršeno, i njenih uspeha naši roditelji nisu preterano uzbuđivali. Dobila bi samo kratak komentar od oca: „Dobra devojčica“, dok je sjajnim očima razgledao njenu diplomu, pre nego što će otići do štale da namiri krave. I tako je, na neki način, moj život bio niz malih slavlja. Moglo je ići samo nabolje, dok je s Kler moglo samo nagore. U niz razočaranja. I to sve samo zbog okrutnosti ljubavi. Moj otac je oduvek voleo samo nju, ali na pogrešan način. Deca ne mogu stalno da budu vrednovana. Moraju izbeći tome kako bi razvili svoj unutrašnji život. Moj otac nije samo motrio na Kler, on ju je udisao. Ona je bila oblikovana tako da se neprestano oseća značajnom. Pitala sam se i da li se moje odbijanje da učinim nešto korisno sa sopstvenim životom tokom godina – da ne učim previše marljivo, da ne odem na fakultet – pretvorilo u nekakav buntovnički stav. Odgovor na sestrinu sveprožimajuću strast da od svog života napravi primer za ugled. Da me boli uvo dok Kler ulazi u anale najboljih zaposlenih majki. Obgrlila sam kolena i stresla se dok sam gledala u more. Vetar je mahnito povijao stabla, zabacujući njihove vrhove koji su poigravali među sve gušćim oblacima, dok se u daljini površina vode tresla, stvarajući bele konje od pene na samom ušću. Iznenada me obuze jeza. Kuća je bila tako tiha. Tako mirna. Skočila sam s klupice i dohvatila telefon koji je stajao na

198

polici s knjigama, uzlupanog srca. Zvonio je čitavu večnost, dvadeset ili više puta. Međutim, nisam prekidala vezu, šetkajući po dnevnoj sobi dok se briga nadvijala nada mnom poput senke. Onda se uključila njena govorna pošta: „Ćao, Flora ovde, molim ostavite poruku.“ U panici sam otrčala kroz hodnik do Metovih vrata i pokucala. – Mete? – Nije bilo odgovora. Prodrmala sam kvaku. Zaključano. Prokletnik se zaključao unutra. – Mete! Jesi li tu? – Bože, šta li sad radi? Da li je zaspao za stolom ili... Ne, prosto nije tu. Panično sam se sjurila nazad do prozora u dnevnoj sobi, čvrsto se držeći za nadlaktice dok sam zurila u talase koji su se valjali u daljini, sada čak i u našem malom rukavcu. Zgrabivši cipele, otrčala sam do kuhinje pa na zadnja vrata, ne trudeći se da ih zatvorim za sobom. Dok sam trčala baštom ka šumi, skrenula sam desno, prateći stazu koja je išla ne dole, ka rukavcu već duž ivice žbunja i zatim u brda sve do litice. Srce mi je tuklo u grlu dok sam jurila kroz oštru travu i zakržljalo rastinje, vetar mi je uletao u otvorena usta dok sam se uspinjala, zadihana, sve više i više oko rta. Kad sam izletela iza okuke visoko na samom vrhu litice, zaustavila sam se iznenada u mestu. Vetar me umalo nije oborio. Jer tamo, dolazeći iz suprotnog smera, u liniji – gotovo u formaciji – videla sam njih troje kako koračaju pravo k meni. Flora i Tod su bili u odelima za surfovanje, mokri i nasmejani, uvaljani u so i pesak; Met je išao između njih dvoje. Kosa mu je bila mokra, na sebi je imao staru majicu i šorts iz kojih su izvirivale preplanule ruke i noge. Smejao se nečemu što je jedno od njih dvoje reklo, glave zabačene unazad, očiju sjajnih i plavih kao nebo. Kada je podigao glavu i zaurlao glasno ka nebesima, učinilo mi se da mu je lice oživelo od sreće.

199

16.

Z

dravo, mama! – Flora potrča napred da me pozdravi dok sam stajala tamo, držeći se za bokove, zadihana od uspinjanja. – Zdravo – nasmešila sam se, grleći je, ali moj osmeh je bio upućen Metu. Širok kez, u stvari. – Otišao si s njima. Slegnu ramenima. – Pa, razmišljao sam kako rukavac nije opasan, ali surfovanje... znaš, razbijene glave i tako to. Struja... – Znam – rekoh brzo – i ja bih otišla, uvek idem s njom, ali Kler je bila tako uznemirena i... – Mama, iskuliraj. Met je pošao, u redu? Nemoj da praviš frku – prekide me Flora, posramljena, ćušnuvši me laktom u šali. – I treba da vidiš Meta kako surfuje, baš je faca. I to bez odela! – Pa, tamo odakle ja dolazim odela su za seka-perse, ali moram priznati da u ovim kornvolskim vodama gotovo ima smisla nositi ih. – Smrzla ti se jajca, a, tata? – naceri se Tod. On trepnu. – I više od toga. Krenula sam ukorak s njima dok smo se spuštali niz stazu ka bašti, bacajući pogled postrance da kriomice osmotrim Meta u hodu. Odjednom je izgledao smešno mlad, onako mokre kose dok se šalio sa sinom. Ali opet, deca imaju takav uticaj na odrasle, zar ne, razmišljala sam dok sam ispravljala leđa, namerno koračajući veselo sad kad me je preplavilo olakšanje. Na mnogo načina mogu da te nateraju da se osetiš kao stogodišnjak, ali takođe imaju sposobnost da te navedu da se osetiš kao da ti je devetnaest. – Isperite ta odela crevom – naloži im Met dok su oni počinjali da ih svlače čim smo se dokopali terase. – Kasnije možemo da odemo i vidimo možemo li da uhvatimo nešto za večeru. Tod se okrenu, napola svučenog odela. – Šta, idemo na pecanje? – Pa, u lov sigurno ne idem. Video sam koliki su zečevi ovde, i od njih ne može da se napravi ni kobasica. Hajde, skidajte so s tih odela. Detaljno, Flora. – Uze joj crevo iz ruku i pokaza. – Inače će se jako stvrdnuti. – Može li i mama da pođe s nama? – upita Flora, uzimajući crevo nazad,

200

rada da sama opere odelo kako treba. – Nikad nismo išli na pecanje, zar ne, mama? – Naravno da može. Ako želi? – okrenu se upitno k meni. Osetih kako neobjašnjivo crvenim. – Pa, da, baš bih volela. Zašto da ne? Dosta sam radila za danas, a Kler bi trebalo da spava, tako da... divno. – Odlično – reče kratko, okrećući se opet da pomogne Flori. – Vetar slabi pa mislim da će biti u redu ako krenemo za dva sata. I jeste bilo u redu. Bogovski, kako je on imao običaj da kaže. Bili smo blizu ušća kod leve obale, s drvećem koje je nadnosilo svoje povijene zelene udove iznad nas, praveći nam senku poput kišobrana, u malom plavom čamcu zvanom Pandora koji je Met iznajmio u pristaništu. Sidro je bilo prebačeno preko ograde i čamac se blago ljuljuškao na talasima. Met i ja smo bili na pramcu i krmi, Tod i Flora na klupicama na sredini, i svako od nas je bio opremljen ogromnim narandžastim prslukom za spasavanje i štapom za pecanje, koje je on takođe negde uspeo da iznajmi. Vetar je zaista oslabio i voda je bila mirna; samo se blago talasala na površini. Povremeno bi do nas došao neki otpali list ili grančica nošena osekom, ali osim toga, sve je bilo mirno. Tiho. Iza okuke smo mogli da vidimo uzak deo plaže s ljudima na njoj, ali njihovi glasovi nisu dopirali dotle. Tod je netremice posmatrao vodu i, dok sam se odmarala na pramcu, zastadoh za trenutak s pecanjem da ga osmotrim. Bio je prelep dečak, krupnih plavih očiju iza glomaznih naočara, tananih i plemenitih crta na bledom licu. Sedeo je zamišljeno, pasivno, dok se Flora, kako sam primetila, meškoljila, nestrpljivo izvlačeći najlon s vremena na vreme da osmotri udicu. Crv je ostajao netaknut, osim što se uplitao u tamne trake morske trave. – Spuštaš ga do samog dna – promrmlja Met ispod šešira koji mu je skrivao oči. – Vidi. Posegnu rukom i namota joj malo najlona, pa nastavi s pecanjem, zadovoljno u tišini. Posle nekog vremena, videla sam kako mi struja odnosi najlon. Pustila sam ga da se odmotava i krajičkom oka osmotrila konture njegove vilice, ramena, oblik njegovih ruku. Jake, sposobne ruke, kako bi ih moja majka okarakterisala; leđa isto. Nisam mogla najbolje da mu vidim nos zbog šešira, ali bilo bi pošteno reći da nisam previše obraćala pažnju na

201

pecanje, zbog čega sam se iznenadila kad mi je nešto trglo najlon. – Oh! – ustadoh uzbuđena. – Imam je! – Polako – reče dok se čamac ljuljao kao lud s jedne na drugu stranu. On ispruži ruke da ga umiri. – Ali osećam da je zagrizla! – stadoh da namotavam najlon mahnito, smejući se Metu preko ramena. – Ne zezam se, tu je, na udici! – Sjajno, mama! – zaskiča Flora. – Nemoj tako brzo da motaš – reče Met tiho. – Mogla bi da ti se otkine. Polako je privuci. Ali nisam ga slušala i, još uvek stojeći, trgla sam jače nego ikada i na tren ugledala odblesak srebrnaste ribe koja je izletela na površinu, glavom nagore. Osetila sam trzaj, videla kako joj se trbuh belasa kad je poletela postrance, i zatim se izgubila u dubinama. – Oh! Izgubila sam je! – okrenuh se k Metu, detinjasto razočarana. – Otišla je. Met me pogleda, smejući se, sklanjajući obod šešira s očiju. – Previše si se uzbudila! – Do đavola. A bio je to tako neverovatan osećaj kad je zagrizla. Sad želim da uhvatim drugu. Ali nisam, naravno. Deca pak jesu; svako po dva komada. Flora je bila rumena od zadovoljstva dok je uvlačila svoju u čamac. Met joj je razbio glavu lupivši je o bok čamca, na šta je Flora zacičala, a zatim joj pokazao kako da izvadi udicu, što je ona uspešno i uradila. Ponovo je zabacila udicu, željna da upeca još, i tada sam ugledala Meta kako izvlači svoju. – Upecao si nešto? – nagnuh se napred uzbuđeno, dodirnuvši mu rame svojim ramenom. – Nego šta! Želiš li da je izvučeš? – Naravno – odgovorih žudno. – Ali neću. To je tvoja riba. On mi dade štap smejući se i, praćena zdušnim dečjim navijanjem, ja polako izvukoh ribu koja se očajnički praćakala i pažljivo je prebacih preko ograde na dno čamca. Kleknula sam da je osmotrim dok ju je Met otpetljavao iz najlona, držeći je čvrsto rukama. – Mnogo je manja od one koja se meni otkinula – primetih. Nasmešio se. – Čudna je to stvar. Uvek bude tako.

202

Pecali smo još malo, i kada je Tod uhvatio još jednu, Met je ocenio da će nam to biti dosta za večeru. – Kako ćeš da ih spremiš? – upita Flora. – Na vatri na plaži? – stade da ga čika. – Naravno, što da ne? Flora je izgledala iznenađeno. – Tata i ja često to radimo kod kuće – objasni Tod. – Mislim, u Konektikatu. – Bože – začudih se. – Kao Haklberi Fin. Met se zavali na krmi i jako povuče kanap od motora. On ožive, razbacujući vodu. – Teško. Koristio sam vrhunski teflonski tiganj, gorivo za upaljače i maslinovo ulje, ali osim toga sve je autentično. Posmatrala sam dok nas je vozio oko nekih stena i nazad duž naseljenije obale ušća. Osvrtao se unaokolo, s interesovanjem zagledajući plaže i male čamce pored kojih smo prolazili. Ja sam pak imala druge stvari na pameti. Htela sam da ga pitam šta misli o svom život sada, posle raskida; posle vremena kada je pecao ribu sa sinom i spremao je na plaži. Spretno nas je vozio duž obale ka našem rukavcu, s jednom rukom na dršci kormila, zagledan negde iza mene, u daljinu. – Mogu li ja da probam da radim to? – upitah iznenada. Pogleda me, iznenađen. – Naravno. Pomače se u stranu i ja ustadoh nesigurno, pa prođoh klateći se pored dece na sredini čamca, dok nisam sela pored njega na krmu. Držao je ruku na mojoj dok sam uzimala dršku kormila, pa ustade i hitro pređe na pramac, da rasporedi težinu. – Jesi li nekad krmanila? – doviknu. – Jamačno. – Bože, Ani, prestani da govoriš „jamačno“. I to s američkim akcentom. Flora me pogleda iznenađeno, ali odano prećuta dok sam nas ja lagano vozila uz obalu. Prosto kô pasulj. – Da malo ubrzam? – doviknuh puna samopouzdanja. – Da, može, ali... hej, lakše malo! Iznenada jurnusmo napred, dok se pramac izdizao iz vode. Nisam bila svesna koliko je osetljiv na dodavanje gasa i, kako se sve brzo izdešavalo,

203

sleđena od šoka, nisam stigla ni da se pomerim. Pojurili smo brzinom od milion kilometara na sat u pravcu kopna. Ne ka našoj plaži, ako razumete, već ka jednoj kod ušća, kojoj se može pristupiti i kolima i pešice, na kojoj je ovog popodneva svakako bio nemali broj porodica. – Na drugu stranu! – zaurla Met, držeći se za rubove i pokušavajući da ustane, ali moj mozak više nije primao nikakve instrukcije. Ukočena od straha, zurila sam divlje ispred sebe u obalu koja se zloslutno približavala, načičkana ljudima čija lica su postajala sve jasnija kako smo jurili k njima punom brzinom. TRAS! Zakucali smo se u obalu tik pored jedne porodice koja je uživala u popodnevnom čaju u blizini vode. Od siline udara, deca i ja smo poleteli napred, izbačeni kao iz katapulta, i sleteli u gomilu isprepletanih narandžastih prsluka preko Meta na pramcu. Porodica, sendviča zaustavljenih na putu ka ustima, gledala je razrogačenih očiju dok smo se mi borili da se pridignemo, na svega nekoliko centimetara od njihove prostirke za piknik i njihovih bosih stopala. – Zdravo – reče Met, iskačući iz čamca i salutirajući. – Poručnik Maloun, marinci Sjedinjenih Država. Otac porodice, crven u licu i korpulentan, borio se da dođe do reči. – Mogli ste da nas ubijete! – odreza, pljuckajući mrvice. – O, nego šta – složi se Met – i sebe same, ali moja prijateljica ovde vežba za elitnu žensku pomorsko-desantnu jedinicu, a mi tako podučavamo naše kadete: da jurnu na obalu punom brzinom. Prilično hrabro, zar ne? Dobro odrađeno, kaplare. – Pogleda me s odobravanjem i, ne sačekavši reakciju porodice, okrenu se i pogura čamac snažno u vodu trčećim korakom. – Hajde, ljudi, brže! – urlao je. – Hoću da vidim BRZINU, idemo NAZAD na pučinu! Dok smo se pentrali nazad na svoja mesta, nemi i šokirani, Met je zagazio u vodu do struka i uskočio u čamac, salutirajući odsečno zapanjenoj gomili. – Izvinjavam se zbog deranžiranja – doviknu, i mi pojurismo dalje. – Baš lepo, Ani – promrmlja dok smo ponovo grabili ka pučini. – Skoro da si nam svima napakovala optužbu za ubistvo iz nehata. – Oteo mi se! – zinuh, kada mi se glas konačno povratio. – Prosto, oteo mi se!

204

– Bože, baš ste se pogubili! – reče Tod, zapanjen. – Lice vam je bilo kao... kao maska! – Ume ona tako – potvrdi Flora, klimajući glavom, razrogačenih očiju na bledom licu. – Potpuno se pogubi. Ali, o bože, Tode, tvoj tata je bio strava! Jeste bio strava, ali ja sam još bila preplašena. Preplašena pokoljem koji se mogao dogoditi: s krvavim telima koja plutaju po moru, otkinutim nogama kao u Ajkuli, belim glavama koje plutaju kao u Titaniku – ima toliko filmova s pomorskim katastrofama koji se mogu uzeti za primer – i, šokirana i omlitavela, samo sam ležala na pramcu. Deca su se sad divlje kikotala, oduševljena svojom avanturom, podražavala je bacajući se napred, zatim vrišteći od smeha dok su imitirala šokirana lica članova porodice, prekinutih usred jedenja sendviča. Met pogleda između njih u mene. Osmehnu se sa žaljenjem. Zavrte glavom. – Bože, za trenutak sam pomislio da znaš šta radiš. Mislio sam da hoćeš da se našališ i izvedeš naglo skretanje nadesno u poslednjem trenutku, pre nego što udarimo u obalu. – Izvini – prošaputah. – Izvini, molim te. – Mislio sam da ćeš mi reći da si bila kapetan flotile u srednjoj školi. – Toliko se stidim – progutala sam knedlu. – Toliko se stidim! Kasnije međutim, dozvolila sam sebi da vidim smešnu stranu toga, i večera koju smo pripremili u kuhinji u Teplou hausu prošla je uz dosta smeha. Kler se pojavila dok smo svi sedeli okupljeni za kuhinjskim stolom, a Met pokazivao deci kako se čisti riba, zbog čega je Flora često skičala dok je vadila krvave iznutrice. Za to vreme ja sam mutila maslinovo ulje i mirisno sirće za preliv za salatu. Pojavila se u dovratku, uljudno odbivši naš poziv da nam se pridruži za večerom, dosta izmenjenog izgleda. Onako čista, u nekim mojim starim plavim pantalonama i majici, bez šminke na licu, kose vezane trakom pozadi tako da joj nije padala na lice, više je ličila na sebe; bilo je neke bojažljivosti u njoj, neke nove poniznosti, posramljenosti, dok je stajala izgubljeno tamo u dovratku, ne znajući šta da čini, lišena svog uobičajenog držanja. – Ne, hvala vam svakako, veoma ste ljubazni, ali nisam naročito gladna. Idem u jednu dugu šetnju oko ostrva. Met je taktično nastavio s čišćenjem ribe dok sam je ja posmatrala sa

205

strepnjom. – Sama? Što ne bih ja pošla s tobom? Hrabro zavrte glavom, plačnih očiju. – Ne, hvala. Trenutno mi je potrebno da budem malo sama sa sobom. – Jesi li uopšte spavala danas po podne? – Ne, ali noćas hoću, sigurna sam. Ako se dovoljno išetam, biću iscrpljena. Želim to, znaš. Da se izmorim. Klimnuh glavom. Želi da istera bol, sećanje na prošlu noć i sve što ide s tim. Da oseti taj okrepljujući morski vetar; da pešači uzbrdo dok je noge ne zabole. Setih se kako sam ja to radila suočena s Adamovim prevarama; šetala gore-dole pored Temze od Hamersmita do nasipa Viktorija i nazad, s Florom u kolicima, bolnih nogu, ukočenih ruku i leđa, ali čvrsto rešena da se izmorim; da fizičkim bolom ispraznim um, da ojačam telo dok mi se srce grčilo i umiralo negde drugde. Nisam uvek u tome uspevala. Ponekad sam morala da otrčim kući da se isplačem, ili da se ispovraćam. Podigoh pogled sa salate. – Pa, mi ćemo biti dole na plaži, ako ti zatrebamo. – U redu. – Okrenu se da pođe. – Oh, nazvala sam mamu. Idem sutra na farmu. Brzo pređoh preko kuhinje i zagrlih je. – Odlično. To je ono što ti treba – da provedeš neko vreme kod kuće s njom. Nasmeši se žalosno. – Kod kuće. Još je nazivaš kućom. Uvek jesi, Ani. Večera na plaži beše jedna bučna zgoda. Todu i Flori bilo je dozvoljeno da popiju po jedno pivo, i nakon večernjeg aperitiva bacakali su kanapee u vazduh, pokušavajući da uhvate kikiriki ustima i padali jedno preko drugog po pesku. Todove naočari poleteše u vazduh, opasno blizu vatre, i Met dreknu da bi zaveo mir dok je stručno pržio ribu. Ogradio je ognjište zidićem od kamenja da ga zaštiti od vetra, i povrh njega postavio roštiljsku rešetku na koju je stavio tiganj. Pažljivo je okrenuo ribu, pa je prebacio na tanjire. Onako začinjena biljem i limunom, sa salatom, hlebom s maslinovim uljem i prilogom od mladih krompirića, predstavljala je pravu gozbu, što sam mu i rekla kasnije, kada smo svi posedali pored vatre, balansirajući tanjirima na kolenima, pažljivo odvajajući meso od kosti. – Znači ovo ste radili u Konektikatu? Na plaži? – Vikendima, naravno. Tod i ja smo redovno pržili ribu subotom uveče,

206

zar ne? – Da, bilo je strava. Kuća je tik pored okeana. – Tod se okrenu ka Flori. – Možeš bukvalno da siđeš dole s trema, i našla bi se na plaži za sekund. – Kul – složi se ona. – Imate još uvek tu kuću? – Da, ali ne živimo tamo. – Tod pogleda u pučinu. – Kuća je još uvek u mom vlasništvu – objasni Met – ali je iznajmljujem. Živim u Bostonu sada. U jednom stanu. – Da li je tvoja mama volela tu kuću na plaži? – nastavi uporno Flora, tipično za svoje godine bez takta, ali Tod nije delovao uznemireno. – Ne, mama nije bila u tom fazonu. Više je volela grad. Ja volim grad – dodade lojalno – ali ne sve vreme. – Medelejn smatra da je u prirodi dosadno. Ona sebe naziva osobom koja voli ljude – natuknu Met, bez zlobe u glasu. To beše prvi put da je svojevoljno progovorio o svojoj ženi. Pomazala sam tanjir parčetom hleba i sačekala dok deca nisu završila s jelom; dok nisu otišli dalje niz plažu da pričaju, da piju kola-kolu i zatrpavaju stopala u pesak, i zapitala: – Da li ti nedostaje? – usudih se. On pomeri riblji kostur u kraj tanjira. Razmisli za trenutak. – „Nedostaje“ je možda pogrešna reč. Da je samo otišla iz kuće i ostavila me, naravno, nedostajala bi mi. Ali odvela je sa sobom i Toda, tako da su bilo kakva osećanja koja sam mogao imati prema njoj nadjačana besom i žudnjom za njim. – Ali jesi li osećao nešto prema njoj? – Prema devojci kojom sam se oženio, da. Prema slatkoj, nasmejanoj, vedroj devojci koju sam nekada poznavao. Ali moram da izbacim tu sliku iz glave i upamtim je kao zlovoljnu nevernu ženu u koju se pretvorila. Klimnu glavom. – I ja moram to da učinim: da nateram sebe da ne pamtim Adama onakvog kakav je bio, već da ga posmatram onakvog kakav je sada. – Upravo tako. I to nije lako, jer ne možeš prestati da voliš nekoga tek tako. Ali njihovo pretvaranje u ljude koje ne poznaješ pomaže. Srce ti očvrsne. Ono što ti ostane jeste žudnja za onim što je bilo nekada davno, ne za nedavnom prošlošću.

207

– Da li... ti posao pomaže u tome? Veselo se nasmeja. – Šta, moj posao psihijatra? Misliš da mi daje moć introspekcije? Osetila sam se glupo. – Pa, naviknut si da kopaš po umovima drugih, pa sam pomislila... – Ne, Ani – reče nežno – ne pomaže. To samo ističe činjenicu da nisam u tako dobrom stanju. Ja se zaista ne odričem svoje mržnje jer mi pomaže i daje mi snage da prebrodim sledeću životnu etapu, ali naravno da ne bi trebalo tako da postupam, svestan sam toga. Ne samo zato što sam psihijatar. To je prosto razumno. Mržnja vodi ogorčenosti u svemu. Utiče ti na čitav život, od toga da li ujutru kupuješ novine pa do toga da li ćeš otići na ručak s prijateljem, i kako ćeš se ponašati prema kolegama. Osećaš se mrtvo iznutra. Ali nastavljaš po starom, samo osećajući još veći prezir prema ljudima, a to nije lepo. Postaješ svadljiv, povučen, netrpeljiv, neprijateljski nastrojen. To te pretvara u veoma neprivlačno ljudsko biće. – Nasmeši se. – Da li ti sve ovo zvuči poznato? – Oh, naravno. Samo što ja nikada nisam imala petlju da očvrsnem sebe tako sveobuhvatno kao ti. Ja bih se samo rasplakala svaki put kad bih kupila ove novine ili otišla na ručak s onim prijateljem. Bila sam jadna. I u početku bih se izgubila svaki put kada bi Adam došao po Floru. – Da, pretpostavljam da ovo dođe kao blagoslov koji to nije. Medelejn je potpuno otišla iz mog života – emigrirala, zapravo – tako da ne moram da je viđam. Džarao je vatru štapom, a ja stadoh da razmišljam o onome što je rekao – o njegovoj grubosti, ljušturi, za koju sam u početku, dok ga nisam upoznala, mislila da predstavlja samog čoveka: narogušenog, ratobornog, ljutog čoveka koji reži na mene i zaključava se u svoju sobu. Pa ipak, čak i tada je bilo trenutaka kada bi iznenada blesnuo njegov osmeh i kada bih pomislila: ne, to nije on; unutra se krije neka drugačija osoba. Sećam se kako je bio ljubazan prema Flori tog prvog jutra dok joj je spremao doručak, i prema meni kad se Adam neočekivano pojavio, i danas... pa, danas je iz te ljušture iskočio pravi šaljivdžija. Podigoh pogled. Posmatrao me je. – Šta je?

208

– Upravo sam razmišljala kako si danas stvarno uprskao tamo. Grub, netrpeljiv, neprijateljski nastrojen. Maska ti je spala tamo na plaži, poručniče. On se nasmeja. – Prosto ne znam što se nisam proglasio admiralom. – Oh, mislim da si potegao dovoljno visok čin. – Da, pa... – reče nežno posle kraće pauze, džarajući vatru – danas je bilo sjajno. U stvari, prvi put da sam uživao posle dugo vremena. Nastavio je da pretura žar, i nekako sam znala da je veoma važno da oboje zurimo netremice u tu vatru i ne dižemo pogled. Mirno smo posmatrali kako usijane grančice dogorevaju u vrućem belom pepelu. Jedan panjić se iznenada pomeri u vatri, prekidajući taj trans, i ja pogledah niz obalu do mesta gde su deca ležala na pesku, zagledana u zvezde. Oči su im se sklapale i tek povremeno bi promrmljali nešto jedno drugom pod nebom boje mastila. Pogledah na sat. Bože! Pola jedanaest. – Da, hajde deco – dozva ih Met, ustajući, i čitajući mi misli. – Vreme za spavanjac. Bez ikakvih pritužbi i očito umorni, oni se digoše na noge i krenuše tromo ka nama, dok su im se mokre nogavice farmerki vukle po pesku. – Zar već, zašto? – kukao je Tod, ali više reda radi, i ne previše ubedljivo. – Zato što ste spali s nogu, eto zašto. Hajde sad. – Njegov otac ispruži ruku i lupi ga šakom nežno po nozi. Tod se saže da ga poljubi. Flora se takođe saže da nam poželi laku noć. – Hoćeš li doći gore? – upita šapućući mi plašljivo na uvo. – Naravno da hoću. Za desetak minuta. Kler ionako već verovatno spava u sobi do tvoje, tako da nećeš biti sama. – Oh, u redu. Posmatrala sam je kako sledi Toda, uspinjući se iza njega kroz mračnu šumu, dok su im put osvetljavali samo vatra i mesec, što sigurno ne bi uradila da je sama. Sačekala sam nekoliko minuta, pa se ponovo okrenula ka kući. Iznad samih krošnji drveća mogli smo da vidimo da su prozori na spratu bili osvetljeni. Međutim, Klerina soba je bila u mraku. Verovatno se vratila iz šetnje i zaspala, pomislih. Obgrlila sam kolena i zagledala se u more, u mirnu mračnu površinu, u pravcu kojim je mesec na horizontu slao

209

svoj treperavi odraz k nama. Dok smo sedeli u hladnom pesku, sa suprotnih strana vatre, osetila sam kako nas obavija topao noćni vazduh. – Tvojoj sestri je baš teško – primeti Met naposletku, posežući za flašom vina i puneći nam čaše. Bila sam mu zahvalna što je skrenuo temu razgovora s nas dvoje. – Da – uzdahnuh. – Majkl ju je izbacio iz kuće. I to s pravom, na neki način. Jeste se veoma loše ponela. – Pokušavajući da ostanem verna sestri koliko sam mogla, ukratko sam mu prepričala događaje od prošle noći. – U stvari – nastavila sam, oslanjajući se na laktove – i zaslužila je ovakav šut u zadnjicu. Ali problem je što se možda neće završiti na tome. Možda bude za stalno. – Jednom kad on shvati koliko mu je laknulo što je nema, to hoćeš da kažeš. Pogledah u njega, prepadnuta. – Pa, da. Ali kako si... – Zato što je to još jedna emotivna meta koju sam pogodio usred srede nakon što je Medelejn otišla. Dok je bila u tajnoj vezi bila je napeta, svadljiva, zvocala je i meni i Todu, i taj deo nje mi sigurno ne nedostaje. Osetio sam neki nalet olakšanja koji Majkl možda oseća sada, dok baca odeću po podu, čačka zube i gleda fudbal po ceo dan ako mu se ćefne. Uz ogorčenje i bes dolazi i svojevrsno olakšanje. Kao kad neko otvori konzervu piva i mehurići izađu napolje. – Zavalio se u pesak pored mene, oslanjajući se na laktove. – Da, to me i plaši – rekoh nervozno. – Da će da pomisli: jupiiii! I nakriviti kapu, što bi rekla moja mama. Uglavnom, dobro je što ide tamo. Kod mame. Ako neko može da je urazumi, to je... bože, šta je to! Okrenuh se. Iz šume iza nas dopiralo je šuškanje i lomljava: zvuk kršenja grana i teškog disanja, kao kad neko savija mladice i gazi ih. Met i ja istovremeno poskočismo. Imali smo utisak kao da se neka životinja probija kroz šumu idući direktno k nama, rušeći sve pred sobom, osim što sam po svetlu koje se pojavljivalo i nestajalo – što me odmah navelo da shvatim da je u pitanju baterijska lampa – poznala da je u pitanju čovek. Iz šume izroni zrak svetlosti, jači nego ranije, i osvetli nam lica. Brzo nam se približavao, zaslepljujući me. Refleksno podigoh ruku i kako sam zaklonila bleštavu svetlost, ugledala sam lice iza nje.

210

– Dejvide!

211

17.

B

ože, Dejvide! Prepao si me. Otkud ti ovde? On ugasi lampu. – Pa, došao sam da te vidim, očigledno. Poranio sam nekoliko dana, to je sve. Pošao je k nama. Svetlost umiruće vatre slabašno mu je treperila po licu, ali bilo je suviše mračno da bih mu razaznala izraz lica. Nekoliko? Bože, trebalo je da dođe u petak. – Ali... mislila sam da radiš danas... – osetila sam se usplahireno, smešno, stojeći tu na plaži s Metom pored vatre. Šta li sad pomišlja? Ali Dejvid, savršeno ljubazan kao i uvek, funkcionisao je normalno. – I jesam, do šest po podne, onda sam našao nekoga da me odmeni. Tek što sam stigao. Trebalo mi je neko vreme da pronađem ovo mesto. – Ali zašto me nisi nazvao? – Pokušavao sam čitavog dana, ali nisi bila u kući. I mobilni ti je isključen. – Okrenu se k Metu s osmehom. – Dejvid Palmer. – Met Maloun – uzvrati Met odmah, pružajući ruku. – I, uh, ponudio bih vam da večerate, jer pretpostavljam da bi vam prijalo posle duge vožnje, ali bojim se da nam ništa nije ostalo – pokaza žalosno na prazan tiganj i tanjire. – Ta deca stvarno imaju apetit. – Deca? – Ovaj, i Metov sin je ovde – stadoh da zamuckujem. – Ostaće s nama neko vreme. – Ah, to objašnjava usnulog dečaka u sobi na spratu. Moram ti reći da sam bio prilično iznenađen kada sam stigao u mračnu kuću i pronašao tri osobe kako spavaju, ali ne one koje sam očekivao. Izgleda da se baš fino zabavljaš ovde s punom kućom ljudi, Ani. Po prvi put sam registrovala nagoveštaj zlobe u njegovom glasu. – Oh, pa, i Kler je ovde, da. Ona se, uh, malo posvađala s Majklom. Ništa ozbiljno, ali sutra ide kod mame i ostaće neko vreme. Samo zato što... znaš... nije je videla neko vreme. – Jasno mi je – reče Dejvid, iako mu očigledno nije bilo jasno. – Pa,

212

očito se mnogo toga izdešavalo ovde za kratko vreme, ali mislim da ću detalje pohvatati ujutru, ako nemaš ništa protiv. Spreman sam za spavanje. Da li ti... ostaješ ovde, ili... – pokaza ležerno na vatru. – Ne, ne – rekoh brzo. – Taman smo... hoću reći, taman sam htela da krenem. Znala sam da crvenim do ušiju, ali uz malo sreće on to nije mogao da vidi u mraku. – Samo vi idite – reče Met brzo. – Ja ću samo da ugasim vatru i skupim tanjire. – Sagnuo se da svali kamenje na vatru. – Dobro – rekoh zahvalno. – Ja bih mogla da ponesem činiju za salatu, ili... – Mogu i sam – reče, uzimajući mi činiju odlučno iz ruku, pognute glave, ne dižući pogled. – Hajde, Ani, iscrpljen sam. – Dejvid me zagrli preko ramena i povede ka kući. Osvrnuh se za tren ka Metu, ali on se još uvek bavio posuđem, pognute glave. Dejvid i ja odšetasmo zajedno uz plažu, ali se onda iz nužde razdvojismo i pođosmo kroz šumu jedno iza drugog, uspinjući se peskovitom stazom u tišini. Dejvid je išao napred, osvetljavajući put, iako sam sada već poznavala put do kuće. – Veoma lepo – promrmlja samo kad smo došli do vrha. – Oh, ne zaista – rekoh s nelagodnmo – znaš, prosto ima smisla da svi jedemo zajedno, a ne da spremamo obroke odvojeno. – Da, to mi je jasno – zaključi dok smo išli kroz baštu. – I pošto smo upecali nešto ribe danas – nastavih nervozno – mislili smo da je ispržimo na plaži. – Dabome. Kao mladi izviđači. – Molim? – Ništa. Otvorio je vrata i pridržao mi ih, i ja uđoh u kuću, još uvek usplahirena. – Moram ti reći, bio sam iznenađen što sam sva vrata našao otključana – primeti Dejvid. – Ne zaključavaš ih kad si noću na plaži? – Pa, obično nisam noću na plaži, Dejvide. Rekla sam ti, to je bilo samo noćas, a Flora i Ted su malopre otišli u krevet. I mi smo se spremali da

213

pođemo ovamo. – Ah. Popesmo se uza stepenice, u tišini. – Čudna kuća – reče, kada smo došli do odmorišta. – Prilično mali prozori. Mračno je, rekao bih, tokom dana. Sva ta drvena lamperija. – Jeste prilično mračno – priznadoh – ali je lepo kad izađe sunce. Treba da je vidiš po danu, Dejvide – rekoh željno. – Oh, ali jesam. Mnogo puta, kad sam bio mlad. Samo sam zaboravio na tu lamperiju. – Setno pređe rukom preko nje dok smo se spuštali niz hodnik. – Nisam bio ovde od svoje desete godine, otprilike. – Oh, da, naravno, zaboravila sam, mora da si često dolazio ovamo. I naravno da se kuće čine većim kad si mali. Sad deluje pomalo skučeno. – Zaista. Trudio se da bude ljubazan i mene obuze neobjašnjiva nervoza kad smo stigli do moje sobe. Kad bih samo mogla da razbijem tu tenziju. – Drago mi je što te vidim – rekoh, grleći ga oko vrata kad su se vrata zatvorila za nama. – Tako mi je drago što si došao ranije. Stegao me u naručje. Veoma jako. – I meni je drago što te vidim – promrmlja mi u kosu. – I... žao mi je što sam bila na plaži s Metom. – Ništa, ne mari. – Ali mora da je izgledalo... – zaćutah, osetivši se mizerno. On me povuče da sednem na krevet pored njega. – Sada si tu, sa mnom. To je jedino važno. Poljubi me željno, i ja mu uzvratih, možda previše strasno, još uvek se osećajući užasno krivom. – Ali, Dejvide, zašto si odlučio da kreneš na put tako kasno? – upitah, kad nam se usne razdvojiše. Ustadoh i počeh da se svlačim da legnem. – Dug je to put da bi se krenulo uveče, zar ne? – Oh, ne znam – reče umorno. Stade dlanom da masira lice. – Glupo, zaista – reče, trljajući oči. Položi glavu u šake, očito iscrpljen. Otišla sam do malog lavaboa u ćošku da operem zube. Kada sam završila, obrisala sam usta i osmotrila ga u ogledalu. Još je sedeo na ivici kreveta, zureći u tepih, s glavom među šakama.

214

– Dejvide? – zatvorila sam slavinu i prišla mu, mršteći se. Sedoh pored njega. – Šta nije u redu? Podiže pogled. Jedva primetno se nasmeši. – Ništa, zaista, samo sam imao paklenu nedelju na poslu, to je sve. – Steže mi ruku. – Zaista paklenu nedelju. I ne želim naročito da zalazim u detalje, jer je cela poenta dolaska ovamo u tome da pobegnem od stresa i obaveza u Londonu i zaboravim na prokletu ordinaciju. – Znam, ali ako te nešto muči... – Hej – zapušio mi je usta poljupcem – ćuti. Hajde, idemo u krevet. Skinuo se, oprao zube, i uvukao u krevet pored mene. Prigrlio me je. Zavukao mi je ruku ispod majice, i počeo da me mazi po leđima. – Mmm... – mrmljao je pospano, njuškajući mi kosu. – Da upravo nisam vozio trista i kusur kilometara i da nisam ovako slomljen, vodio bih ljubav s tobom. Bila sam zapanjena što sam osetila kako me preplavljuje talas olakšanja. – Biće dosta vremena za to – prošaputala sam, grleći ga jako. – Baš tako. Nego, uvek se pitam da li je to baš dobra ideja... kad je tako mali. – Nije ti mali, Dejvide – promrmljala sam pospano. – U stvari, iz mog ograničenog iskustva, otišla bih toliko daleko i nazvala te Velikim Dečkom. Nasmeja se. – Ne, mislim, kada je plod tako mali. Jajašce. U samom početku. Kada je samo začetak života. Zaledih se u njegovom zagrljaju. – Oh – odvojih se od njega. – Oh, Dejvide, zaboravila sam da ti kažem. Nije. Mislim... dobila sam. Umirio se na krevetu pored mene. Bio je veoma tih. Naposletku, progovori iz mraka. – Nisi trudna? – Ne. Ne, nisam. Prava šteta – nastavih brzo – i rekla bih ti, samo... – Sranje – naglo se uspravi u sedeći položaj u mraku. – Sranje! Sedoh pored njega, uznemirena. – Z-znam. Veoma razočaravajuće. Ali, Dejvide, imamo toliko vremena na raspolaganju. – Da, ali to jeste razočaravajuće, svejedno. – Okrenu se da se suoči sa mnom, da me pogleda. Mogla sam da vidim kako mu oči gore u mraku. –

215

Samo što ti očigledno ne misliš tako. – Dejvide, mislim! – Bože, nisi me čak ni nazvala da mi kažeš. Nisi čak ni pomenula to! – Naravno da bih to uradila, ali samo što si stigao! – Zar ne želiš bebu, Ani? – Naravno da želim bebu! Naravno! Zurili smo jedno u drugo u mračnoj sobi, dok su nam reči odzvanjale, ne dajući nam da mrdnemo. – To znači da neće biti seksa u skorije vreme, zar ne? – upita ogorčeno. – Da, pretpostavljam da je tako. Nisam razmišljala. – Nisi razmišljala. Kao i obično. – Dejvide! – Bila sam šokirana. Naglo se sklupčao, privukavši kolena k sebi, položio glavu na njih, i obujmio je šakama. – Izvini – reče prigušeno u posteljinu. – Nisam tako mislio. Prosto osećam da trenutno sve ide do đavola. To što si mi sada rekla poslednja je kap u čaši, zaista. Odmah sam poletela k njemu i jako ga zagrlila. Nikada ga nisam videla toliko uznemirenog. To me je veoma zbunilo. – Nije sve tako strašno – stadoh da ga umirujem, mazeći ga po vratu – sve je u redu! Venčaćemo se uskoro i... i onda ćemo dobiti bebu. Što je, na kraju krajeva, ispravno. Samo si umoran, dragi. Podiže glavu. Videla sam kako guta knedlu. Kako se smiruje. – Verovatno si u pravu – klimnu glavom. – Jesam veoma umoran. Moram da pronađem način da smanjim obim posla. – Uzdahnu i uštipnu se za koren nosa palcem i kažiprstom. – Previše sam radio. Izvini, dušo. Hajde da spavamo. Legli smo i privili se jedno uz drugo. Ostali smo zagrljeni neko vreme te noći, u istoj pozi – Dejvid se privio uza me otpozadi – kao dve kašike, koje se savršeno uklapaju jedna uz drugu. Nismo tako spavali otkako smo se upoznali. U tim danima sam ja bila ta kojoj je trebalo ohrabrenje. Večeras, osetila sam da je to on. Pre nego što sam zaspala, čula sam Meta kako se penje uza stepenice do poslednjeg sprata. Čula sam vodu iz česme u malom kupatilu iznad, zatim kako se njegova vrata tiho zatvaraju. Dejvid je zaspao

216

i ja se polako odlepih od njega i pređoh na drugu stranu kreveta. Dugo sam ležala na leđima širom otvorenih očiju i zurila u tamu. Naposletku utonuh u nemiran san. Sledećeg jutra Dejvid je delovao mnogo veselije. Nas troje, Dejvid, Flora i ja, doručkovali smo zajedno u bašti, sedeći za stolom na terasi, zagledani u daljinu, iza deteline i ljutića. To jutro, za razliku od nekoliko prethodnih, još nije bilo sunčano, ali je pretilo da će postati još toplije jer se u vazduhu već osećala vlaga, a bleda izmaglica nije silazila s horizonta. Dejvid je rano ustao i otišao po kroasane i svež hleb, koje smo sada jeli. Flora je prijavila da je videla Meta i Toda kako rano odlaze na pecanje, a čak je i Kler, kako se činilo, poranila i otišla kod mame pre nego što sam se probudila. Prilično uviđavno s njihove strane, pomislih nervozno dok sam ispijala kapućino. Ostavljaju prostora Dejvidu njegovog prvog dana boravka. Mmm... valjano skuvana kafa. Pa prirodno, nasmeših se, sad kad je Dejvid ovde. I na stolu je stajao stolnjak, sa sve džemom, marmeladom, šoljicama i tacnama. – Ti si pravo malo čudo – namignuh mu preko šoljice kafe. – Obično sedimo raščupani na zadnjem stepeniku u pidžamama i jedemo masnu slaninu i pasulj. On napravi grimasu dok je mazao puter na kroasan. – Nisam siguran da bi moj probavni sistem mogao da se izbori s tim. Arterije mi se začepljuju od same pomisli na to, zapravo. Osmehnula sam se i osmotrila ga preko uspravljenog Telegrafa, onako zavaljenog u stolici od trske. Izgledao je drugačije. Ali opet, nikada ga nisam videla u odeći za odmor. Nikada u šortsu. Bio je ispeglan, krem boje, a noge su mu bile izrazito bele. Mokasine su mu bile besprekorno čiste, kao i bledoružičasta polo majica, još uvek s dva nabora s prednje strane, kao i kosa, sa savršenim razdeljkom. Zakikotala sam se. – Pretpostavljam da si se jutros u redu za hleb osećao kao kod kuće? Podiže pogled, nasmeši se. – Molim? – Samo sam komentarisala tvoju raskošnu odeću. Baš kako se nosi u severnom Kornvolu. – Hm, ne bih to znao. – Vratio se novinama. Namignu mi preko njihovog ruba: – Za razliku od tebe, misliš.

217

Bacih pogled na izbledelu narandžastu Florinu majicu koju sam nosila zajedno s nevešto isečenim teksas bermudama. Sinulo mi je da je jedna nogavica možda duža od druge. – To mi je radna odeća – odvratih. – Dabome – iskezi se, ne skidajući pogled s novina. – I hoćeš li raditi ovog jutra? – O, ne. Pošto ostaješ samo nekoliko dana, napraviću pauzu. – Obrisala sam usta salvetom koju je on uviđavno obezbedio. – Mogu da nastavim kad ti odeš. – Nećeš izgubiti nit? – promrmlja upitno. Nit? Kakvu nit? – Ovaj, ne. Mislim da neću. – Nisam zvučala baš profesionalno, zar ne? – Uglavnom – nastavih brzo – šta bi želeo da radiš danas, Dejvide? – Spustila sam šoljicu nestrpljivo. – Možemo da ti pokažemo rukavac, ili plaže... – Oh, da, Polzit! – javi se Flora, dižući pogled s knjige. – Svideće ti se, Dejvide, talasi su ogromni! – Pa, znam da će ovo zvučati strašno – počeša se turobno po glavi – ali moram da radim ovog jutra. Moram da obavim gomilu poziva. – Oh, Dejvide! – Znam, ljubavi, ali pacijenti ne gledaju blagonaklono na odmore. Moram da se raspitam o bolničkim krevetima, spiskovima za operacije, takvim stvarima, ali neće dugo trajati. Što ti ne bi radila sat ili dva, Ani, a onda bismo svi mogli da odemo do Tintedžela? To seoce je udaljeno samo četrdeset minuta vožnje, a u okolini se nalaze i ostaci jednog sjajnog prastarog zamka za koji se vezuju neke od legendi o Arturu. Flori će se dopasti, a ja ga nisam video otkako sam bio dečak. – Dobro – rekoh iznenađeno – ali biće vreo dan. Jesi li siguran da se ne bi radije izležavao na plaži? Osvrnu se okolo. Začkilji umorno u pravcu mora preko vrhova krošnji. – Da budem iskren, ne volim preterano plažu – reče. – Nisam ni neki ljubitelj mora. – Zvučiš kao Den – nasmejah se. – Ni on nije neki ljubitelj mora. Ovde su, znaš. Mogli bismo kasnije da odemo da ih vidimo, večeramo zajedno, ili slično. To bi ti se svidelo, zar ne?

218

– Naravno – odgovori ravnodušno. – Ali došao sam da vidim tebe, Ani. Ustade i razbaruši mi kosu u prolazu. – Zvaću s mobilnog iz dnevne sobe. Tamo mogu da raširim papire. To jest, pošto se čini da je Met zauzeo kabinet. – To je bilo izrečeno veselim tonom, ali osvrnula sam se za njim dok je ulazio. – Mama, moramo li da idemo do tog zamka? – zašišta Flora čim je on odmakao toliko da je nije mogao čuti. – Tod i Met idu do Polzita kasnije, talasi će danas biti strava. – Pa, da, mislim da moramo, draga. Ako je Dejvid tako isplanirao. – Oh, ma-ma! – Mada... – oklevala sam. – Možda bi voleo da bude malo nasamo sa mnom. – Tako je! – reče žudno. – Voleo bi, naravno da bi. Idem ja s Todom i Metom. Lice joj je odavalo iščekivanje. – Sačekaj malo. Ustadoh brzo i uđoh unutra, kroz kuhinju do dnevne sobe, nadajući se da ću ga uhvatiti pre nego što krene da telefonira. Vrata su bila zatvorena. Pokucah i uđoh. Dejvid se brzo okrenu, s mobilnim na uvetu. – Oh, izvini, dragi. – Okrenuh se da odem. – Sačekaj malo, Hugo – reče u aparat. Nasmeši mi se ohrabrujuće. – U redu je. – Samo sam... – oklevala sam stojeći u dovratku. – Pa, Flora je želela da ode da surfuje s Metom i Todom danas, pa sam se pitala imaš li išta protiv. Mislila sam da bismo mogli da provedemo neko vreme nasamo. On se namršti. – Mislim da ne, Ani. Mi smo porodica, na kraju krajeva. Ne, mislim da će Flora poći s nama. – Okrenu se i nastavi s razgovorom. – Izvini, Hugo... Zurila sam u njegova leđa za trenutak, osećajući se kao učenica u direktorovoj kancelariji. Otpuštena. Dobro. Pa ne, ima pravo, u stvari, odlučila sam. Tiho sam zatvorila vrata i vratila se u baštu kod Flore, grickajući nokte. – Mmm, on se ne slaže, dušo. Sad smo porodica, na kraju krajeva. – Ali, mama, rekla si da mogu! – Rekla sam da ću ga pitati, draga. Ali, u stvari, mislim da je u pravu. Mi

219

jesmo porodica i... – I vožnja u zagušljivim, vrelim kolima sve do nekog bezveznog zamka je baš ono što nam treba da bismo se zbližili, o tome se radi? Treba da se zbližimo? Strava! Zgrabi knjigu i otrča u kuću. Uzdahnula sam dok sam je gledala kako odlazi. Čula sam kako besno trupće uza stepenice. Sačekala sam da se vrata zalupe. Evo ih. Hormoni su krivi, rekoh sebi umorno, podižući poslužavnik s trave i rasklanjajući sto. U neku ruku, naravno, bila je u pravu. Krenuli smo tek oko podneva, kada je sunce bilo u zenitu, pošto je Dejvid telefonirao duže nego što je očekivao. Flora je ostala u sobi za to vreme, s knjigom, a meni je toliko dosadilo da se vrzmam okolo da sam otišla u baštensku kućicu, iako nisam bila ni najmanje raspoložena za rad. Pa, prosto mogu da sedim tu, zar ne, pomislih mrzovoljno, zavaljena u stolici kao neka klinka. Da se pravim da radim. Grickala sam nokte. „Ko tu koga zavarava?“, rekao bi moj otac. Ili – i prosto sam mogla glas da mu čujem – „Ne radiš ti za mene“. Uzdahnula sam, upalila računar, i pokušala da se koncentrišem, da ne gledam previše čeznutljivo u more. Problem je bio u tome što je Lusinda Devilers ovog jutra delovala kao stara drolja. Ko još pokušava da zavede svog baštovana u baštenskoj šupi, pitam ja vas. Zar ne zna da život nije samo seks na brzaka? Juče je delovalo kao da joj baš to treba, ali danas... oh, danas, pomislih dok sam zurila kroz prozor, preko vrhova krošnji, u vodu koja me je dozivala, i znajući da zapljuskuje obalu i treperi tamo na suncu, puna sjaja i nade, danas joj je bilo potrebno više od toga. Bilo joj je potrebno da se zaljubi, da oseti strast. Čak i ljubav... Naterala sam je da brzo pokupi dugme s poda šupe, zajedno s ono dostojanstva što joj je preostalo, i upita Terensa bi li voleo da popije caffelatte na terasi. Da, tako je, pomislih, kucajući samouvereno. Prvo ga upoznaj, Lusinda.

– Pa, ne znam baš, ono kao – stade Terens da zamuckuje, uvrćući nervozno kačket u rukama. – Nikad nisam pio tak’u kafu.

220

– Sigurno je služe kod Harvi Nikolsa? – upita Lusinda, malčice nervozno. – To je samo kafa s mlekom. Hajde – pozva ga veselo da je sledi, i on poslušno pođe s njom na terasu. Bez Konsueline pomoći, međutim, Lusinda nije umela da rukuje nesrećnim aparatom za espreso, pa su morali da se zadovolje kiselom vodom s ukusom limuna, koju je Terens popio naiskap. Nakon što je ispraznio čašu, izustio je jedno uobičajeno „Ahh...“ i obrisao usta nadlanicom. Bože, kako gruba ruka, pomisli Lusinda nervozno. Zar ne koristi kremu za ruke? – Baš si bio žedan, Terense – stade da prede. Sedela je pored njega u ležaljci. – Teri – isceri se, i prigušeno podrignu. – Samo me mama zove Terens. – Ma, je li moguće, Terense? – reče Lusinda odsutno, čkiljeći u daljinu, razmišljajući odjednom o drugim stvarima. O Džastinu Rejnoldsu, na primer; komšiji slikaru, koji je čak i sada bio gore u svom ateljeu i gledao je odozgo s prozora na zadnjem spratu. Stresla se. Ali nešto se uskomešalo duboko u njoj. Zgrčilo, čak. Da li su to bile njene Falopijeve tube? Šta to behu Falopijeve tube? Terens se sada previše raspištoljio u svojoj stolici, pomisli Lusinda. Svakog časa će prebaciti nogu preko rukohvata i počešati se ispod pazuha kao majmun. Osetila je veliko olakšanje što mu nije dopustila da rovari jezikom po njenim ustima, ili je drpa preko svilenog rublja. Dragi dečak je počinjao da joj ide na živce. Uputi mu blistav osmeh. – Moj muž je zvao, Terense, iz Njujorka. Pita kako napreduje njegovo jezerce u bašti. Ima li napretka? – O, jakako. – Terens se osovi na noge, zamuckujući. – Pitô me je da mu zasadim bilje u jezercu. Samo, ne znam je l’ mis’io na vodeno ili močvarno bilje? – Svejedno – prela je kao mačka, ponovo bacajući pogled ka prozoru od ateljea. Ali bio je prazan. Džastin je bio otišao. Obuze je čudno razočaranje, opet na jednom prilično pošumljenom mestu. – Vodeno? Mislite? – upita Terens nervozno, oklevajući. – Savršeno – reče ravnodušno. Nebesa. Sela je. Da li se to kapija od njene bašte otvara? Tamo dole, u

221

zidu? Uzlupanog srca, posmatrala je kako se Džastin Rejnolds pojavljuje na kapiji. Visok, savršeno izvajanog tela, s uvojcima boje kestena koji su lepršali na vetru. Zastao je na trenutak, da ostavi utisak, pre nego što će poći k njima kroz baštu. – Znate, ja lično ne volim vodeno bilje – reče Terens. – Ðavolja je rabota sačuvati ga od bolesti, dok je močvarno bilje... – U redu, močvarno nek bude. Idi sad, Terense – teško je disala dok se Džastin približavao. – ... mnogo otpornije i lakše za održavanje, mis’im. Znate, kad ste močvarno bilje... – Da, močvarno. Močvarno!32– prosikta Lusinda, ščepavši rukohvate, i postajući ružičasta u licu. Džastin stade u mestu, posramljen. – Da li sam... došao u nezgodnom trenutku? Da li želite da odete... do toaleta? Lusinda je zurila u njega, užasnuta. – Ne. Ne, naravno da ne! Ustade i okrenu se brzo ka svom baštovanu: – Terense, hajde odjebi, hoćeš li? – prosikta, pa se okrenu ka Džastinu, nameštajući kosu i pokušavajući da se pribere. – Žao mi je što sam ovako banuo – promrmlja, gledajući je pravo u oči – ali imam izložbu u galeriji Le Touche u petak, i pitao sam se da li biste vi i vaš muž... – Hoćemo, vrlo rado – preseče ga radosno. – Barem ja hoću. Muž mi nije kod kuće. Neće dolaziti čitave nedelje, u stvari. – Da li je moguće! – reče Džastin promuklo, sa žarom u crnim očima. Lusinda se topila od njegovog vrelog pogleda, koji joj je prodirao do kostiju. – Imam nešto za vas – promrmlja. – Nešto... šta! – zinu, dok joj je on pružao pozivnicu. – Oh! Oh, pa t-to je... bože. Baš lepo, da!

– Zaboga, ko je Džastin? Mislio sam da će se kresnuti s Terensom? Okrenula sam se i ugledala Dejvida kako mi viri preko ramena. – Dejvide! – ustadoh brzo, obarajući stolicu u žurbi. – Prepao si me. –

222

Sagnuh se da je podignem. – Mogao sam se zakleti da si mi rekla da je bacila oko na Terensa, baštovana. – Cerio se. – Sad kad je prokljuvila kakav joj je muž seronja. – Da, jeste bila bacila oko na njega – rekoh usplahireno, pokušavajući da napipam dugme da ugasim računar. – Ali sad je bacila oko na nekog drugog? U žurbi sam iščupala kabl. Do đavola, fajl možda nije ostao sačuvan. Možda i bolje što nije. Okrenuh se, rumena u licu. – Mmm, ne. Ne, ne baš. Jesi li... ovaj, spreman? – Kao zapeta puška – nasmeši se, uspravi i lupi petom o petu, što je ponekad imao običaj da čini. To me je pomalo izluđivalo, ali on je ipak bio u kraljevskom konjičkom puku. – I spreman da sprovedem kontingent O’Haranovih do zamka Tintedžel. – Pruži mi ruku i naceri se. – Hoćemo li? Uzvratila sam mu osmehom, uhvatila ga podruku i, dok mi je srce jako tuklo, odjezdila iz baštenske kućice, i preko travnjaka do kuće.

223

18.

F

lorine reči bile su više nego proročanske. Užasno tačne, zapravo. Konačno smo prošli zidine zamka – pošto smo prethodno čekali u redu dugom tri kilometra da bismo ušli – i izašli iz našeg metalnog kovčega na parkingu, gušeći se od vrelog vazduha, mokri od znoja, u pola jedan. Flora se bunila, ali Dejvid i ja na to nismo reagovali, jer smo, do tog trenutka, oboje odlučili da ćemo se lepo provesti pa makar crkli. Dakle, ne obraćajući pažnju na njene žalopojke i molbe da se „odmorimo negde u hladu makar deset minuta, molim vas“, obrisali smo znoj sa čela, zastavši tek da progutamo malo tople evijan mineralne vode iz prtljažnika kola, i krenuli smo u razgledanje. Dok smo kupovali ulaznice na malom kiosku u podnožju brda na kom se zamak nalazio, osvrnula sam se okolo diveći se veličanstvenom primorskom predelu, galebovima koji su kružili i dozivali se po vedrom plavom nebu, talasima koji su udarali u stene ispod nas. Sve je bilo prilično fascinantno, i iznenada sam se osetila malo veselije i optimističnije. Nasmeših se Flori. – Ovde nije tako loše, zar ne? Ona se samo namršti i ne reče ništa. – Sve u redu, društvo? – doviknu Dejvid, koji je otišao do drugog kioska da uzme prospekt. – Sjajno! – Nasmešila sam se, gurajući Floru napred. Vedri osećaj optimizma beše kratkog veka, međutim, jer je uskoro postalo savršeno jasno da se, ukoliko želite valjano da osmotrite taj zamak, morate popeti uz petsto granitnih stepenika koji su vodili do samih njegovih ruševina. Dok smo se uspinjali uz prvih sto, sledeći Dejvida koji je zverao okolo s fotoaparatom obešenim oko vrata, smešeći se s užitkom i skačući sa stepenika na stepenik kao gazela, Flora mi promrmlja na uvo: – Već sam ovo videla. Sad se sećam. Stadoh u mestu, čkiljeći prema suncu. – Da znaš, mislim da si u pravu. Izgleda mi baš poznato. Mislim da smo bili s mamom, kad si bila mala. – Jesmo, po svežijem danu – složi se moja ćerka ogorčeno.

224

Dejvid se okrenu, nekoliko stepenika ispred nas. – Hajde vas dve, zbog čega sad kukate? – Bile smo već ovde ranije – doviknu Flora, pre nego što sam mogla da je zaustavim. – Jeste li? Što mi niste rekle? – pogleda me Dejvid iznenađeno. – Mmm, nisam imala pojma dok nismo stigli. Zaboravila sam ime ovog mesta. Nasmeja se. – Ma, daj, draga. Ne postoji valjda toliko mnogo ruševina normanskih zamkova u Kornvolu? – Ovaj, ne, pretpostavljam da nema. – Pa, voleo bih da si mi rekla – reče pomalo nervozno. – Džabe smo dolazili. – Ne, ali ti ga nisi video, zato hajde. – Brzo sam prošla pored njega, piljeći veselo u gomilu šljunka i kamenja na mestu gde je nekada sigurno bio zid. – Izgleda sjajno. Tako bi i izgledao u doba Artura, onako smešten na samom vrhu najviše litice i gledajući nadmeno preko safirnog mora, gospodar svega što se nalazi pod njegovim budnim okom, kao da izazivački kaže da se ne usudi niko da mu se približi, a kamoli da pripreti osvajanjem. Sada su njegovi ponosni temelji ležali razrušeni i ostala je samo ljuštura, ali još je bilo moguće vratiti se u mislima nekoliko stotina godina u prošlost i zamisliti preplašenu francusku pešadiju kako se pentra uz ovu strmu padinu, pognutih glava, gonjena vikom svojih zapovednika s brodova, i istovremeno zasipana kišom strela koje preko grudobrana u luku ispaljuju neustrašivi Britanci, i pada levo i desno – otprilike kao Flora sada – dok se bori ali ne uspeva da dosegne prvi red bedema. – Vode! – zakuka moja ćerka strašljivo i krajnje nebritanski. – Odmah! – Ali Dejvid je nastavljao da maršira ispred nas, i ja joj pomogoh da ustane. – Ne, draga, hajde, tek smo krenuli – insistirala sam. – Potrudi se. Ona besno progunđa ali posluša, iako morade da se oslani na moju ruku, i nas dve s mukom stadosmo da se uspinjemo, sve više i više, tako što sam je ja praktično nosila. Nisam mogla a da ne primetim da nismo bile same. Mesto je vrvelo od drugih hodočasnika koji su takođe, neobjašnjivo, pomislili da je ovaj dan, s trideset stepeni u hladu, savršen za pentranje, i

225

svi, kako se činilo, mnogo srećniji zbog toga – i stoga mnogo živahniji – od nas. Pola sata kasnije, kada smo iza sebe ostavili još stotinak stepenika i dospeli do drugog reda bedema – gde je, srećom, sasvim zgodno bila postavljena radnja – žalosno sam se skljokala na travu pored Flore. – Nisam sigurna da mogu dalje, Dejvide – procedih zadihano, dok je Flora pored mene krkljala kao u samrtnom hropcu. – Što ti ne bi nastavio dalje, a mi ćemo te sačekati ovde dole? – pogledah u njega molećivo, zavaljena poleđuške među belim radama. Lice mu je bilo jarkocrveno naspram plavog neba i dahtao je od naprezanja i brisao čelo. Sledeća zaravan bila je udaljena još trista stepenika i srčani udar je delovao kao neminovnost, ali znala sam da ne želi da bude pobeđen. – Mogao bih samo da skoknem da osmotrim kule – reče zadihano, držeći se za slabine, čkiljeći uzbrdo. – Ludost je ne videti ih, kad smo već ovde. – Ludost – procedih. – Ali vi sačekajte ovde. Predahnite. To smo i uradile, prućivši se na travu raširenih ruku i nogu, kao morske zvezde, dok je Dejvid nastavio da se uspinje. Znala sam da treba da kažem Flori da stavi još kreme za sunčanje na lice, ali mrzelo me da sednem i prekopavam po torbi da bih je našla. – Još dva minuta – zastenjah – pa ću nam uzeti vodu iz radnje. Obećavam. – Odmah – kukala je. – Molim te, mama, umirem. Slepoočnice su počele prilično zlokobno da mi pulsiraju i imala sam gadan predosećaj da će me uhvatiti strašna glavobolja. Pažljivo sam zatvorila oči. Ah, da, nešto je gore definitivno počinjalo da grize; morala sam da popijem paracetamol. Sela sam polako i pažljivo se odlepila s trave, znajući da bilo kakav nagli pokret može biti fatalan. Zastavši samo koliko da nateram Floru da pređe u hlad, odvukla sam se u radnju. Radnja je, naravno, bila krcata i, naravno, nije bilo klime, ali sam se odlučno probila kroz gomilu. Dok sam plaćala vodu i istovremeno gutala šaku paracetamola koji sam izvadila iz torbe, ugledala sam Teovu ženu, Helenu, odmah levo od mene, pored kase. Odsutno je opipavala kuhinjske

226

krpe s logoom Zavoda za zaštitu spomenika kulture i vukla sa sobom malo dete koje ju je povlačilo za rub suknje i kenjkalo. Nisam bila raspoložena za isprazno ćaskanje, i pitala sam se da li bih ikako mogla da zbrišem a da me ona ne vidi, ali pogledi nam se utom susretoše. – Zdravo – iskezih se široko, za slučaj da je videla da oklevam. Zastavši na sekund da registruje ko joj se to javlja, ona uzvrati slabašnim osmehom. – Oh, zdravo, Ani. Ubacila sam sitninu u džep i prišla joj. – Nisi valjda sama došla ovde u razgledanje? – O, ne, Teo je tu negde; Rolo je s njim. Kad bi samo hteo da požuri, umirem od želje da se vratim kući. Previše je vruće za ovo malo. – Pogleda dole u detence, pa stade da se osvrće za Todom, očajna. – Znam, Flora mi je ispred i buni se kao luda. – Pa, bar je pošla s tobom. Ja nisam uspela da ubedim stariju decu. Ionako me retko kad slušaju – dodade ogorčeno. Pogledah je i primetih bore od brige urezane na njenom bledom čelu i oko usana. Sigurno nije bilo lako starati se o disfunkcionalnoj porodici i izlaziti na kraj sa starijim pastorcima i sopstvenom malom decom, pomislih, a svi oni pri tom imaju veoma različite prohteve. Izgledala je iznureno. – Pretpostavljam da su prerasli razgledanje znamenitosti – rekoh utešno. – Prerasli su oni svašta, osim mažnjavanje cigareta iz moje tašne i piva iz frižidera – brecnu se. Pratila sam njen pogled, pretvarajući se da joj pomažem u traženju i prisećajući se koliko je lepo izgledala pre četiri ili pet leta, kad sam je upoznala. Sećam se kako je Teo, ruke zaštitnički prebačene preko njenog ramena, ponosno pokazivao svoju novu ženu bujne plave kose na Komodorovoj zabavi u jahting klubu, pošto se prethodno rešio starijeg modela. Ali tom starijem modelu dani još nisu bili odbrojani, a svojevremeno je krasila i naslovne strane Voga; bila je to prilično ljupka dama po imenu Tilda, koja je slikala divne akvarele, i s kojom sam se lepo slagala u retkim prilikama kada smo se sretale. Pitala sam se šta se desilo s njom, i rešila da kasnije pitam Kler. Ponovo sam pogledala ženu broj dva. Mrzovolja joj je naružila lice, i ja se zapitah da li je neko od njih, ili oboje, zažalilo? Zažalilo što su se uzeli.

227

Da li su poželeli da su svoju ljubavnu aferu posmatrali kao prolaznu glupost i trenutak požude posle kojeg bi se Teo vratio svojoj ženi, a Helena se udala za nekog mlađeg. Teo je sada mogao da sedi na svom brodu s Tildom pored sebe, da pijucka pims na suncu, dok njihovi dečaci, koji su se vratili iz internata, dovoljno stari da ne zahtevaju roditeljski nadzor, jedre na dasci i skijaju na vodi oko njih, umesto da gura kolica među ruševinama zamka po vrelom danu i objašnjava veštinu streljaštva jednom umornom i kenjkavim trogodišnjem detetu. – Prokleti čovek, gde li se deo? Ovde je kao u rerni! Nisam mogla a da se ne setim koliko je ludo i slepo bila zaljubljena u njega tog dana kada sam je upoznala, dok je još bila njegova asistentkinja produkcije; kako je zaneseno zurila u oči pozorišnog impresarija, upijajući svaku njegovu reč. Sad je bio „prokleti čovek“. – Barem sutra putujemo na Korziku – reče s uzdahom. – Biće vrelo, bez sumnje, ali ćemo bar imati bazen. – Sutra putujete? – okrenuh se k njoj. – Mislila sam da obično ostajete ovde tri nedelje? – U normalnim okolnostima, da, ali ove godine sam lupila šakom o sto. Htela sam da provedem odmor u toplim krajevima, a ovde, kao što znaš, obično pada kiša. Nisam znala da će nas zahvatiti prokleti talas vrućine. Odjednom osetih uznemirenost. Bože, ako putuju sutra... – Evo ga – reče iznenada, ugledavši Teovu sedu glavu na drugom kraju radnje kraj razglednica, s torbom za bebi opremu preko jednog ramena i drugom rukom na kolicima s usnulim detetom. Nešto mi pade na um. – Znaš šta, Helena, ti uzmi ovu bocu s vodom i odnesi je Flori, i nađite neki hlad, a ja ću se progurati do njega i reći mu da ga čekaš ispred. – O, hoćeš li, Ani? Hvala ti. Kuvam se ovde a ne želim mnogo da se guram kroz ovu gomilu zajedno s Mili. Uze mi flašu s vodom i, podigavši ćerku, uputi se zahvalno ka vratima. Ja pognuh glavu i stadoh da se probijam kroz masu koja se pohlepno motala oko slatke pavlake, stolnjaka, šolja, privesaka za ključeve i različitih vilinskih suvenira, i konačno stigoh do Tea koji je umorno prebirao po razglednicama. – Zdravo, Teo.

228

Podiže pogled. – O, zdravo, Ani. – Osvrnu se umorno po radnji tražeći svoju suprugu, ne želeći da bude uhvaćen u priči s drugom ženom. – Vidim da su i tebe naterali da dođeš na ovo prokleto mesto? – Pa, bila je to Dejvidova ideja, ali prilično nam je lepo ovde – lagala sam odano. – Ah, dobri doktor. Da, pa, sve je ovo veoma edukativno, kako Helena kaže. Potura bukvar u karticama pod nos ovim malim jadničcima dok ih vucaramo okolo po ovoj vrućini. Čini mi se da smo prošli porod pustili da odraste malo opuštenije. Prosto ih treba pustiti da uživaju – reče setno. – Pre nego što ih pošaljemo u internat, naravno. A ni to mi očito neće poći za rukom. Male duše će ostati kod kuće dok ne napune bar osamnaest – završi sumorno. – Svideće ti se to – stadoh da ga uveravam. – Ulepšaće ti starost. Isceri se. – Pametnice! Ali ja ih zapravo volim kao tinejdžere, zabavni su. Najgore je kad su ovako mali, i svako ko tvrdi drugačije – laže. – Bar još uspevaš da navedeš starije dečake da pođu s tobom na odmor – pokušala sam da ga utešim. – Samo zato što im sve plaćam – reče ogorčeno. – Znači, obojica idu s tobom na Korziku? Helena mi reče da krećete sutra. – O, ne, oni bi mnogo radije ostali ovde, da jedre, kao i ja, ali s tim sam očigledno završio za ovu godinu. Ne, moraću da sedim pored nekog hotelskog bazena na Korzici i učim Rolo da pliva, dok će dečaci provesti ovde još nedelju dana s Fildsovima jedreći na Lejzeru. Na mom prokletom brodu – progunđa. – Verovatno će ga slupati. Kako bilo, moram da odem i platim ovo. Bez sumnje si došla da mi kažeš da me Bog i Batina nestrpljivo čeka ispred? – Učini kao da će da krene. – Da, ali Teo, htela sam da te pitam šta se desilo one noći. – One noći? Oh, misliš s Kler. – Njegovo ionako crveno lice pocrvene još više. Počeša se po vratu s nelagodom. – Da, to je bio loš potez. Posle toga me dugo nije ostavljala na miru, kao što možeš da pretpostaviš. – Da, ali Teo, radi se o tome da Kler ne može da se seti... – Oh, tu si! – Flora ulete između nas dvoje. – Mislila sam da si otišla samo po vodu, nisam znala da si namerila da kupiš pola radnje. Dejvid je

229

spreman da krene. – Da, u redu, draga. Hajde, pridrži mi ovo, hoćeš li? – zgrabila sam punu šaku razglednica i gurnula joj u ruku. – Oh, mama, vidi koliki je red! – Hajde. – Gurnuh je. Ona se udalji uvređeno. – Znaš – nastavih brzo kada je odmakla dovoljno da me ne može čuti – ona ne može da se seti da li se nešto... znaš... On se namršti. – Šta? – Pa, jeste li ili niste uradili ono – rekoh očajno. On trepnu. Izgledao je šokirano. – Pa, jebeš ga. Toliko sam bio nezaboravan, a? – Znači, jeste? O, bože, Teo, sve sam se nadala da... – Ah, evo ih... ćaskaju. Rekoh ti, Helena, ako pošalješ Ani da dovede nekoga, gotova si. Dejvid proturi glavu između nas, cereći se. Helena je stajala pored njega, namrgođena. – Toliko si se zadržao da je Mili ponovo tražila nošu – ključala je od besa. – Oh, izvini, ljubavi – reče Teo pokajnički. – Da ja... – Ne, ja ću, samo mi daj jebene maramice. – Zgrabila je torbu s bebi opremom s njegovog ramena i pošla ka ženskom toaletu. – Sačekaj me kod kola, u redu? – U redu, u redu – promrmlja krotko. – Možda bi trebalo da uzmemo nekoliko razglednica – reče Dejvid zamišljeno, prebirajući prstima po postolju. – Da pošaljemo jednu Gertrudi? – Da, dobra ideja. – Zgrabila sam još jednu šaku razglednica i tutnula mu je u ruku, dok je Teo pokušavao da se probije s kolicima do vrata. – Stani u red. – Gurnuh Dejvida prema redu. – Hoću samo da pokažem Teu nešto. – Teo! – bacila sam se za njim i zgrabila ga za ruku. – Teo, vidi ovo! – Okrenuh se i zgrabih prvu stvar koja mi je došla pod ruku. On se namršti. – Moram li? Pleteni grejač za đoku s motivom kornvolske vile? Da ga nosim uz svoje pelene za inkontinenciju, možda? Brzo sam ga bacila. – Kler je bila toliko naljoskana da se ne seća!

230

– Kao i ja, ako baš moraš da znaš – reče nabusito. – Inače nikad ne bih dozvolio toj debeloj matoroj đavolici... – ućuta. Pročistivši grlo promrmlja: – Izvinjavam se. Ne, zapravo nismo. Malo smo se povatali, onda je ona pokušala da mi otkopča šlic i povratila svud po mojim pantalonama. – Oh! – Što baš i nije bilo najzavodljivije nabacivanje koje sam ikada doživeo i, nekim čudom, odoleo sam iskušenju da nastavim dalje. Odneo sam je kući preko dina i ostavio je u bašti. Nisam baš imao želju da pokucam na vrata i suočim se s Majklom. – Ona se tu i onesvestila. – Blago njoj! Otišao sam kući kod Helene, koja je bila stavila na spavanje bebe, ali ne i tinejdžere, koji su se valjali od smeha držeći se za slabine, jer im se tata toliko uroljao da je ispovraćao pantalone. – Ah. – Pa, teško da sam mogao da kažem da je to bila Klerina bljuvotina, zar ne? Šta bi ona tražila tako blizu mojih prepona? Zatim sam proveo divnih deset minuta skidajući povraćku u bašti i perući pantalone u lavabou jer je prokleta mašina za veš bila pokvarena, dok mi je Helena stajala nad glavom, uživajući u svakom sekundu. Tako da ne, nisam omastio brk, Ani. Niti bih pokušao, zapravo. Nije znala za sebe. – Ona ne pije – uzdahnula sam. – Pa, sada znamo zašto – brecnu se. – A sad me izvini, jer me na parkingu čeka besna žena, a kao što možeš da vidiš, ovog leta sam već dovoljno zaglibio – reče i odmaršira. Pa, to je nešto, pomislih, grickajući nokte dok sam se probijala do izlaza. Kler će biti lakše. Napolju, Dejvid je čekao s rukama u džepovima, zveckajući sitnišem, očito rešen da ne pokaže nervozu. – Šta je bilo tako hitno da si morala tako da odvučeš Tea u stranu? – Oh, mmm, ništa bitno – promrmljah. – Pitao me je... da ga posavetujem u vezi s izborom škole za njegovog malog. – Ah, a ti si, kao majka dvanaestogodišnje devojčice, prava osoba koju treba pitati o tome? Ajmo, idemo. Flora, jesi li spremna? Flora, koja uopšte nije izgledala spremno, namršteno privi bocu s vodom

231

na grudi i pođe za nama niza stepenice ka parkingu. Do kuće smo se vozili u tišini. Kada smo se vratili, kuća je bila prazna, iako, naravno, nije bila zaključana, jer Met to nikada nije radio. Kad je ušao u kuću, Dejvid je pobesneo. – Mislim, bilo ko je mogao da ušeta ovamo – reče s nevericom, stojeći na sredini dnevne sobe, šireći ruke u čudu. – Bilo ko! – Šanse za tako nešto su veoma male, zar ne? – rekoh umorno, i svalih se iscrpljeno u fotelju u uglu prohladne, zamračene sobe. To je ono što sam volela u vezi s ovom kućom: unutra je vladala neka hladna ustajalost, spram zaslepljujućeg svetla koje je dolazilo spolja. Bila bi udobna i zimi, pomislih, s vatrom koja plamti u tom ogromnom starom kaminu. – Mislim, budimo realni, prilično je udaljeno – nastavih – a ovo je selo, zaboga, ne Noting Hil pun lopova! – Zabacila sam glavu i zatvorila oči. – Dobro, nema potrebe da se brecaš. Otvorila sam oči, iznenađena. – Nisam, samo sam rekla da kući nije baš lako pristupiti. – Ne, a nije baš ni idealno, zar ne, Ani? Ne u trajanju od šest nedelja, ili koliko god da planiraš da ostaneš ovde? – Kako to misliš? – Pa, s tim... – mahnu rukom – ... likom. Metom. Mislim, u redu je da ostaneš nekoliko dana, dok se ne središ, ali išta duže od toga je apsurdno. Naročito kad se uzme u obzir da je ovo mesto puno pabova i hotela u koje možeš da odeš. Nazvao sam Komplit Engler jutros, i rekoše mi da imaju jednu otkazanu rezervaciju. Imaju dve sobe po veoma razumnoj ceni. Rezervisao sam ih za tebe. – Molim! – uspravih se. – Samo preko telefona, nisam uplatio kaparu ili slično, ali iskreno, Ani, na šta liči ovaj dogovor? Metu; svima? Da ostaneš ovde? – Oh, Dejvide, ne budi blesav! Preteruješ. I ne mogu da verujem da si rezervisao sobe bez mog znanja. Zašto da ne ostanem ovde? Sviđa mi se, Flori isto, a i kuća je ogromna, zaboga! – I jeziva – zadrhta. – Nije jeziva! Ne znam zašto to uporno ponavljaš. Šta imaš protiv ove

232

kuće, Dejvide? – Oh, nema veze. – Zavali se namršteno u fotelju preko puta mene. Umorno protrlja čelo. Nastupi tišina. – Baš nam je divan ovaj odmor – promrmlja. Zurila sam u njega. Nemoj ništa da kažeš, Ani. Samo... ćuti. Posle nekog vremena on se naže napred i podiže parče papira koje je stajalo kraj telefona na stočiću između nas. – Dejvide, nazovi Huga – pročita naglas. Brzo podiže pogled. – Jesi li ti zapisala ovu poruku? – Ne – promrmljala sam, još uvek ljuta. – Mora da je Met. Ko je uopšte Hugo? Zar nisi s njim pričao jutros? ωωω.¢яσωαяєz.σяg Odjednom podigoh pogled. Dejvid je veoma brzo ustao iz fotelje. Delovao je prilično bledo i iznureno. – Dragi, ko je taj Hugo? – Oh, on je... stari drugar – promrmlja. – Idem časkom da mu uzvratim poziv. Ignorišući telefon ispred nas i vadeći mobilni iz džepa on nestade u trpezariji, zatvarajući čvrsto vrata za sobom. Uzdahnula sam ponovo i zavalila se u fotelju, naslanjajući glavu na stari kožni naslon. Zatvorila sam oči. Pa, glavobolja mi je popustila, što je predstavljalo olakšanje, ali sve drugo se činilo – tako pogrešnim. Nekako napeto. Ovaj deo odmora uopšte nije tekao onako kako sam bila planirala. Ostala sam u tom položaju nekoliko minuta, zatim mi, posle nekog vremena, pogled odluta do telefona. Trebalo bi da pozovem Kler, naravno. Da joj saopštim dobre vesti. Da joj stavim do znanja da neće biti majka Teovog nerođenog deteta. Okrenula sam njen broj, ali mobilni joj je bio isključen, a nisam želela da nazovem farmu, za slučaj da se ona javi u kuhinji u prisustvu mame. Nisam baš mogla da zalazim u detalje o epizodi zvanoj „nije bilo kresanja, ali jeste bilo dosta povraćanja“ dok mama sedi preko puta nje za izbrazdanim stolom od borovine, sipa čaj iz starog smeđeg čajnika i preko domaće pogače posmatra svoju stariju ćerku s punom pažnjom. Ne, nazvaću kasnije, pomislih, spuštajući slušalicu. Posle vesti u deset, kada sam znala da mama leže. Umesto nje, nazvala sam Rozi. Odjednom sam poželela da vidim Dena i

233

nju to veče, da organizujem sedeljku. Da veselo raspalimo roštilj ovde u bašti sa svom decom, bez obzira na to što je Dejvid natuknuo da želi da me ima samo za sebe. Imala sam osećaj da će živnuti uz malo društva i neko piće; kao i ja. Da, mogla bih i Majkla da vidim. Da proverim je li se malo smirio i da, uz malo sreće, podnesem pozitivan izveštaj Kler kad je kasnije budem nazvala. – Bože, baš bih volela, Ani – reče Rozi – ali obećali smo Hamiltonovima da ćemo izaći s njima u restoran Kod Rika Štajna. – Blago tebi. Ko su Hamiltonovi? – Majklovi prijatelji; žive ovde dole. On je agent za nekretnine, baš je cakan, zapravo, a i ona je fina. Izlazimo upetoro. Majkl časti. – Bože – trgnuh se. – Baš je rešio da odreši kesu. To mesto je skupo. – Znam, ali tako je dobro raspoložen. – Spustila je glas. – Ozbiljno, Ani, nikad ga nisam videla tako veselog, i ne mogu da ti opišem kako smo se lepo danas proveli. – Zakikotala se pokajnički. – Svi smo se izležavali u krevetu do kasno ujutru dok su klinci gledali TV, onda smo čitali novine u bašti, odlučili da počnemo da cugamo od pola dvanaest, i otišli u pab. Znaš, u onaj lepi pab u Port Gavernu. Zatim smo u povratku kupili ribu i pomfrit na kiosku i pojeli ih onako iz novina, bez salveta! I povrh svega, nismo bili na plaži čitavog dana. U stvari, to baš i nije istina, Den i Majkl su upravo odveli starije klince do Polzita da surfuju, ali ozbiljno, tako smo se lepo opustili. Sada razumem ovo mesto, dok ga pre nekoliko dana uopšte nisam kapirala. – Jer Kler insistira da se sve radi po ustaljenom režimu – rekoh snuždeno. – Jeste lepo, ako se prepustiš. Ako ne dozvoliš da ti se odmor pretvori u misiju. – Bila sam tužna zbog nje. Zbog Kler. I ona bi mogla tako, ako bi pokušala. Oklevala sam. Dobro, ne baš. Ne bez salveta. – Pa, možda sutra uveče, Rozi. Što ne biste svi došli oko sedam? Ponesite neko piće, a ja ću nabaviti kobasice, pileće batake i... – Oh! Dragi? Šta nije u redu? Prekidoh razgovor i stadoh da zurim u Dejvida koji je izašao iz trpezarije. Bio je beo kao zidovi iza njega. Stajao je opuštenih ruku čvrsto stisnutih u pesnice. – Uradiće to – reče s nevericom, nesvestan činjenice da sam bila usred

234

razgovora. Usne su mu bile tanke i blede, i gledao je odsutno preko mog ramena. – Stvarno će to da urade. – Šta? Šta će ko da uradi? – upitah, zbunjena. – Tužiće me za neprofesionalno obavljanje posla. I ne samo to... – Trudio se da ostane smiren. Njegove oči su pronašle moje. – Tuže me i za ubistvo! Ubistvo iz nehata, Ani! Zurila sam u njega zapanjeno, dok je on, na moj užas, pokrio lice rukama, svalio se u fotelju i počeo da plače.

235

19.

Z

vaću te kasnije – promrmljala sam Rozi. – Ubistvo iz nehata! – uzdahnula je, uzbuđena. – Ali ko... Zašto... Brutalno sam prekinula vezu, spustivši joj slušalicu, i jurnula ka Dejvidu. Kleknula sam pored njega, obujmila mu lice šakama, užasnuta. – Dejvide, nemoj! Šta se desilo, zašto... – Tuže me, Ani. – Podiže glavu iznenada, uplakanog lica. – Supruga, porodica čoveka o kojem sam ti pričao. Onog koji je umro na stepeništu moje ordinacije. – Da, ali... – oblizala sam usne, dok mi je mozak grozničavo radio. – Mislila sam da je s tim gotovo. Mislila sam... – Očigledno nije! – Ali, Dejvide, nisi ti kriv! I... pa šta ako te tuže? Pa šta? Samo si pogrešno postavio dijagnozu. – Što je medicinski nehat. – Ustade naglo, divlje brišući lice nadlanicom, šetkajući po sobi. – I vrlo je moguće da više nikada neću moći da se bavim medicinom, i tek nešto manje je moguće da bih mogao da odem u zatvor. Zurila sam u njega, zaprepašćena. Zinula sam dok sam klečala tamo na podu. – Oh, ne budi smešan! – promucah konačno. – To je apsurdno! Preteruješ, Dejvide. Lekari ne idu u zatvor ako načine grešku, ako im nešto promakne. I sam si rekao da je taj tip stalno dizao lažnu uzbunu, uvek je dolazio u tvoju ordinaciju da se žali na ovo ili ono... On se okrenu, zažarenih očiju: – Da, a onda je umro, jebote! Progutala sam knedlu. – Pa, znam. Znam, ali... ali s obzirom na njegovu istoriju bolesti, s obzirom na to da je bio hipohondar i tako to, kako si ti mogao da znaš koji bol je bio stvaran? Imao je istoriju... – Ja imam istoriju – prekide me, bodući se besno kažiprstom u grudi. Sada je stajao kraj prozora i zurio u mene plačnim razrogačenim očima koje nisam poznavala. – Ja sam taj koji ima jebenu istoriju, Ani. Samo jednom pre ovoga čula sam ga kako psuje. – Molim?

236

– Ja imam istoriju postavljanja pogrešne dijagnoze – reče užasno promuklim glasom. – Sećaš se da sam prošle godine primio onu ženu s izraslinom na vratu i rekao joj da je u pitanju benigna kvrga, a ispostavilo se da je maligna? – Da, ali rekao si da svako može u tome da pogreši. Izgledaju tako slično! – Ali trebalo je da je bolje ispitam. Trebalo je da uradim biopsiju. Zatim, prošle zime, dečak koji je dobio septikemiju – i oporavio se, hvala bogu, ali tek pošto je proveo mesec dana u bolnici – i to samo zato što mu nisam na vreme sredio ranu, nisam proverio da li je primio tetanus. Zatim prošlog januara, stara gospođa iz Batersija koja je umrla od upale pluća, koja je odbila da dođe kod mene na kontrolu i rekla da je dobro iako sam prilikom prethodnog pregleda otkrio nešto na njenim plućima... – Ali nije htela da dođe! Rekao si mi da si je zvao, i da nije... – Da, ali trebalo je da ja odem kod nje, zar ne? Da odem u kućnu posetu, što je ona i želela, ali ja sam rekao da sam prezauzet. Imala je osamdeset dve godine, zaboga, i takođe je bila psihijatrijski slučaj. Trebalo je da znam da je bolesna i da to krije. Nije prosto trebalo da joj verujem na reč, ja sam prokleti lekar! A njena ćerka... – zadrhta pri samoj pomisli. Zavrte glavom. – O, bože, njena ćerka, u bolnici, tresla se... – zaćuta. Grlo mi je bilo suvo i stegnuto. – Nisi ti kriv – ponovila sam. – Rekla je da joj je bolje. Nisi kriv ni za jedan od tih slučajeva! – Hugo je jedva uspeo da me spasi suda tom prilikom – reče, okrećući mi leđa, prolazeći rukom očajno kroz kosu. Zurio je u more. – Kaže da neće moći to da uradi ovoga puta. – Ko je Hugo? – prošaputala sam. – Moj pravni zastupnik. I stari drug. – Zaćutao je za trenutak, okrenut leđima. Onda se okrenuo ka meni. – Nisam ja za lekara. Nikad nisam ni bio. Zurila sam, užasnuta. Lice mu je bilo bledo ali smireno. Odisao je nekom užasnom stegnutom smirenošću. Ustala sam s poda i prišla mu; protresla mu ruku. – Glupost, Dejvide. Znaš i sam da nije tako. Ti si sjajan lekar, svi tako kažu!

237

Nasmeši se kiselo. – Ti tako kažeš. Ja tako kažem, povremeno. Ali ne. Ne kažu svi tako. U stvari, veoma mnogo ljudi kaže da nije tako. Pitaj Gertrudu. – Gertrudu?! – Bila sam zapanjena. Okrenu mi leđa. Ponovo se zagleda u horizont. – Tako sam očajnički želeo da budem lekar, Ani – reče tiho. – Tako očajnički. Kao moj otac, uspešni hirurg. Pa, od samog početka je bilo jasno da nikada neću to postati, nisam imao dovoljno mozga, ali... pa, dobro, onda kao moj ujak. Hju. Odličan lekar opšte prakse. I tako sam počeo da studiram. I padao ispite. I nastavljao da učim, i padao, ali na kraju... na kraju sam stigao na cilj. Dobio diplomu. Dobio to dragoceno zvanje ispred svog imena, zamenio ono dosadno „gospodin“ nečim zvučnijim. Nečim što uliva više poštovanja. – Položi šaku na čelo. Pređe njome preko čela i protrlja slepoočnice. – Ali znaš šta, Ani, ono užasno u svemu tome je to što sam oduvek znao. Znao sam da sam šarlatan. – Ne! – Dobro, ne šarlatan – reče tiho – ali znao sam da nisam stvoren za to. Znao sam da ću biti prestravljen kad budem počeo da radim to. – Ali, Hju te uzeo pod svoje. Bio si dobar! I on ti je sigurno verovao, budući da je radio s tobom. – Pa, on se starao o meni od moje osme godine – reče s gorčinom u glasu. – Bio mi je kao otac. Ko još ne bi uradio tako nešto za svog sestrića? Uveo ga u porodični posao u Sloan stritu? Kakva je to samo prilika! Isto tako... – borio se s nekom mišlju – oduvek sam imao osećaj da mu se sviđa takav dogovor. Da bdije nada mnom. To je značilo da može da me posmatra, znaš. Da me čuva. Da me drži na oku. Ali pošto sam radio s njim godinu ili dve, video sam mu zabrinutost u očima. – Proguta knedlu. Zagleda se u mali crveni čamac na pučini. – Pre nego što je umro, kada je bolest prilično uzela maha, što je on znao, pozvao me je kod sebe u kancelariju. Pitao me je da li sam siguran da sam izabrao pravu profesiju. Da li bih više voleo da se bavim istraživačkim radom ili slično. A zatim, kada je umro, morao sam da ubeđujem Gertrudu da mi dopusti da preuzmem ordinaciju. – Nije želela da to učiniš?

238

– Jeste, ali i ona je bila zabrinuta. Hju joj je pričao o svojim sumnjama. Ali kada je videla da sam krajnje odlučan u nameri da nastavim s lekarskom praksom, molila me je da nađem starijeg partnera s kojim bih radio. Nekoga poput Hjua. I znao sam da misli na podršku, na nekoga s kim bih mogao da se posavetujem, da skoknem u susednu ordinaciju i prodiskutujem o škakljivoj dijagnozi. Ali nisam to učinio. Bio sam suviše ponosan. Našao sam Kim, koja je došla ovde na jednogodišnje odsustvo. – Ali Kim je bila dobra. Sam si to rekao! – Da, ali mlada. I samo privremeno tu. Veoma mlada Australijanka koja je trebalo da se vrati kući posle određenog vremena, i to mi je odgovaralo, jer sam hteo da joj budem nadređen. Kao što je Hju bio meni. Ali znaš, vremenom je čak i Kim shvatila da pravim propuste. Bila je pet godina mlađa od mene – reče ogorčeno. – Ali znala je. Bila mi je previše odana da bi išta rekla, ali pre nego što se vratila, natuknula mi je da je, u slučajevima kad nije bila sigurna u nešto, slala pacijente odmah iza ugla u Harli strit, po mišljenje drugog lekara – što nije često činila, kad smo kod toga. Samo je to ponavljala. Gledala me u oči i ponavljala. Pokušavala je nešto da mi kaže. – To je nešto što ti često radiš – prošaputala sam. Osetih kako mi se kosa na vratu slepljuje od znoja. – Ti stvarno radiš to. – Da, radim. Pretvaram se pred svetom da to radim jer sam oprezan, savestan momak. Ali u stvari... samo čuvam sebi leđa. I to je funkcionisalo. Uglavnom. Gurao sam nekako. Jer – okrenu se i pogleda me molećivo – ja nisam loš lekar, Ani. Samo nisam... naročito dobar. Zagrlih ga oko vrata, privijajući se uz njega. – Oh, dragi. On mi spusti glavu na rame i, na moju žalost, ponovo zaplaka. Grlila sam ga čvrsto. Posle nekog vremena, povratio se. Smirio. – Izvini – promrmlja, odvajajući se od mene. Istrže maramicu iz džepa i glasno izduva nos. Odšetao je do kamina. Raskoračio se i stavio ruke u džepove. Zurio je u rešetku kamina. – Ne znam šta me je spopalo. Cmizdrim kao beba. – Ne budi blesav, potrebno ti je da se dobro isplačeš – rekoh odano. – Bože, svima nam je ponekad potrebno da se dobro isplačemo. Znam da meni jeste.

239

Međutim, kao da me nije čuo. Kao da je negde daleko odlutao, onako zagledan u prazan kamin. Konačno je duboko udahnuo, i izdahnuo polako, drhtavo. Činilo mi se da mu je celo telo zadrhtalo. – Kako bilo – reče tiho – Hugo ima nekoliko kečeva u rukavu. Ima višegodišnjeg iskustva s ovakvim stvarima. – Jer svi greše – rekoh odlučno. – Naravno da greše. – Da, svi greše. Ali situacija je malo ozbiljnija kad si lekar. Ako ti pogrešiš, Ani, ako napišeš užasno poglavlje, knjiga ti ne bude objavljena. Ako Majkl pogreši, vrednost deonica pada; ako Kler pogreši, važan klijent pobesni. A kad ja pogrešim, pa... Prešla sam preko sobe i zagrlila ga otpozadi. Spustila sam glavu na njegova leđa i čvrsto ga stegla. – Sve će biti u redu – rekoh odlučno. – Videćeš. Hugo će naći načina. Za to i služe ti skupi advokati. – Da, i tako ću se ja ponovo izmigoljiti. A jedna žena će ostati bez muža, troje dece bez oca. Sledila sam se. Zurila sam u njegovu ružičastu košulju, ne znajući šta da kažem. Ćutali smo za trenutak. – Treba da krenem – reče iznenada. Osetila sam kako mu se mišići na leđima napinju. – Hugo je rekao da će me primiti sutra u svojoj kancelariji. Rekao je da hoće da pređemo zajedno neke stvari. – Okrenu se. – Idi ujutru – ubeđivala sam ga. – Rano. Ne sada. Sada si previše uznemiren da bi vozio, Dejvide. Prespavaj i idi sutra. – Ne, ja... – Molim te, dragi, ne idi sada. Na kraju sam ga ubedila da ostane. Te noći, u krevetu, privio me čvrsto uza se. – Ne znam šta bih bez tebe, Ani – reče mi u rame. – Stvarno ne znam. Mislim da bih se potpuno pogubio. – Gluposti – nasmejah se nežno, milujući ga po vratu. – Trebaš mi, Ani. Stvarno mi trebaš. – I ti meni trebaš – promrmljala sam, ali u njegovom glasu se osećalo očajanje koje me je plašilo. – Želim da vodim ljubav s tobom noćas. Molim te.

240

– Naravno. I ja to želim – stadoh da ga uveravam, poželevši da nije rekao to „molim te“. Ljubavnom činu je pristupio žestoko, čak očajnički, s nekim besom koji me je uznemirio. Pokušala sam da uzvratim istom merom, stežući ga čvrsto, trudeći se da ne stenjem od bola kada mi je pribio ruke uz krevet, ali posle nekog vremena otkrila sam da me gotovo nije ni bio svestan. Bio je u nekom svom svetu, ili je pokušavao da bude. Izgubio se u meni. Sva posteljina bila je na podu dok me je pritiskao, gušeći me, posedujući me, ispuštajući gotovo životinjske zvuke. Plašila sam se da će Flora, u sobi pored moje, ili čak Met, gore na spratu, čuti. Na kraju, izvalio se na leđa, zadovoljan; iscrpljen; grudi su mu se zadihano dizale i spuštale. Ležala sam tiho pored njega. Brinula sam da će ležati budan satima, ali posle nekoliko trenutaka, videla sam da se naginje ka noćnom stočiću i uzima tabletu. Još nešto što nikad nisam videla. Legao je bez reči, i posle nekog vremena, čula sam duboko, ritmično disanje kad je pao u dubok san. Ja sam, s druge strane, drugu noć zaredom, ležala u tami budna satima, širom otvorenih vlažnih očiju, osluškujući nežno ljuljuškanje talasa u rukavcu i šuškanje vetra u krošnjama. Mozak mi je grozničavo radio. Toliko toga nisam znala. Nisam znala da ga je Hugo spasao odlaska na sud. Nisam čak ni čula za Huga. Nisam znala da je redovno padao ispite – nije da je to bilo nešto bitno, ali zašto mi nije rekao, u razgovoru? Kao što sam ja njemu rekla da sam bila očajna u školi? Znala sam za staru gospođu iz Batersija, sećam se kako je bio bled u licu kada se vratio s posla jednog dana i rekao mi da je umrla i da je to moglo biti sprečeno da ju je odveo u bolnicu, da je ranije odreagovao. Nisam znala za Gertrudine sumnje. Naravno da nisam, ona ga je štitila i, uostalom, on je radio kao lekar godinama pre nego što je mene upoznao, pa zašto bi onda to pomenuo? U glavi mi se vrtelo kao na ringišpilu, misli su mi se vrtele ukrug, sve dok me Morfej nije konačno spasao, i ne padoh u nemiran san. Sledećeg jutra probudila sam se i otkrila da sam sama u krevetu. Dejvid je bio otišao. Na pokrivaču je stajala poruka, presavijena napola. Zgrabila sam je.

241

Dušo moja, Izvini za svu dramu od prošle noći. Bila si u pravu, stvari zaista deluju bolje ujutru. Siguran sam da će sve biti u redu. Volim te. Dejvid Uzdahnula sam i prilegla malo na jastuk. Zatim sam, s mamutskim naporom, ustala iz kreveta i navukla ogrtač. Ubacila sam cedulju u džep i otišla do kupatila. Pošto sam oprala zube, navalila sam se na ivicu lavaboa, zureći u svoj odraz u ogledalu. Oči su mi izgledale zatvoreno i stegnuto od nespavanja, a dugi tamni uvojci bili su ispravljeni i masni. Mrzovoljno sam prošla rukom kroz kosu. Isturila bradu. – Sve će biti u redu – promrmljala sam, ponavljajući rečenicu iz Dejvidove poruke. – Sve će... – uveravala sam sebe – ... biti u redu. – Moje tamne oči su mi uzvraćale pogled, nešto šire, ali ne baš ubedljivo. Dok sam se šunjala niza stepenice, u kući su svi spavali. U prolazu sam videla da su Florina vrata zatvorena, a Toda nije bilo nigde na vidiku. Skuvala sam sebi šolju kafe i naslonila se na žutu radnu površinu od ultraplasta, držeći šolju u rukama, pitajući se šta ću sa sobom. Oči mi se neobjašnjivo napuniše suzama. Još sam umorna, zaključila sam, gutajući knedlu. Nisam se naspavala. Bilo mi je potrebno da radim. Bila mi je potrebna ona jaka koncentracija koju pisanje pruža, tako da, dok moje telo nalazi mir i sigurnost u disciplini kucanja po tastaturi, moj um nalazi mir i sigurnost u fiktivnom životu drugih ljudi. Sećam se da me je Adam jednom prilikom pitao zašto pišem, dok sam mahnito ispisivala redove u svesci, ležeći na našem krevetu u Londonu. Odgovorila sam, bez razmišljanja, da mi je pisanje oduvek pružalo utočište. Podigla sam pogled i ugledala iznenađenost u njegovim očima. Krivicu. Zabolela me je pomisao da sad iz istog razloga idem u baštensku kućicu. Nisam htela da budem srećna samo u snovima. Želela sam da opet osetim onaj pozitivan osećaj iščekivanja od juče. Ali, ovog trenutka, on je bio nestao. Skuvala sam još jednu šolju kafe i izašla u baštu. Dok sam prolazila pored prozora radnog kabineta, videla sam da je Met, pognute glave, došao na istu ideju. Prozor mu je bio otvoren i, kako sam prolazila, on podiže

242

pogled. – Sve u redu? Ništa „dobro jutro“, ili „zdravo“, ili samo gunđanje kojim bi dao do znanja da me je video ali je zauzet, već „sve u redu?“. Tiho. Brižno. S tim mekim, melodičnim naglaskom. Klimnuh glavom, jedva se nasmeših, i produžih dalje. Suze su ponovo nadirale, i nisam mogla da progovorim. Nisam smela da progovorim. Nisam smela ni da mislim. On je, naravno, primetio da nešto nije bilo u redu prošle noći. Primetio je kada su se on i Tod vratili s plaže. Provirivši u dnevnu sobu, taktično je izveo Toda i Floru u baštu da večeraju paštetu koju su kupili u povratku kući, tvrdeći da je hrana uvek ukusnija kad se jede na svežem vazduhu, čak i ako je malo vetrovito. I za sve to vreme Dejvid i ja smo sedeli zagrljeni unutra, pričajući žustro šapatom, dok sam ga ja držala za ruke, pokušavajući da ga utešim, pokušavajući da mu ulijem malo samopouzdanja i oteram zle duhove. Met je primetio i neprekidne razgovore s Hugom preko telefona, primetio bi da se vrata od trpezarije otvaraju i zatvaraju, i činjenicu da nijedno od nas dvoje nije večeralo i da smo rano otišli u krevet. Bilo je lepo od njega što je pazio na Floru, pomislih, što joj je dao da jede i kasnije je odveo s Todom da dvogledom posmatraju galebove na liticama. Zatvorila sam vrata baštenske kuće za sobom i sela. Čim sam upalila računar, bujica reči ispunila je ekran, ali ja sam zurila, gotovo obnevidela, tužna zbog jadnog Dejvida, ali isto tako užasno, užasno zbunjena. – Sve u redu? Mogao je taktično da odluči da me ignoriše, ali umesto toga, njegove plave oči su se zažarile, nežne, brižne, preko naočara. Podigla sam oči ka plafonu, znajući da su pune suza koje ne smeju da se izliju. Progutavši knedlu, sabrala sam se. Dobro. Sad. Lusinda. Moja junakinja. Moram da požurim s ovom knjigom, ili će se moj izdavač zapitati šta se kog đavola dešava. A Lusinda se još nije ni kresnula. Još uvek je tumarala praznom kućom, privijajući Džastinovu pozivnicu na svoje nemirne grudi, sjajnih očiju, punog srca. O, ne, pomislih, panično iščitavajući poslednji paragraf, to uopšte neće moći tako! Brzo sam izbrisala nekoliko rečenica. Nije trebalo da se zaljubi, zaboga, ne u Džastina Rejnoldsa! Na tom putu ju je

243

čekalo ludilo. Stadoh besno da kucam.

Lusinda je ušetala u kuću i bacila pozivnicu nehajno u stranu, uguravši je iza gomile sličnih na polici iznad kamina. Strogo je osmotrila sebe u ogledalu više police. Sigurno se mora osvetiti za muževljevo neverstvo, sigurno je red da i ona sebi dâ oduška, ali dopusti li da zavoli drugog čoveka, to bi samo prouzrokovalo još bola. Terens je, s druge strane, bio nešto potpuno drugo. Njeno srce bi mirno spavalo dok bi njeno telo odrađivalo sav posao. Čak i sad je mogla da čuje bat njegovih teških koraka u kuhinji dok je dolazio da odvede njene pse u popodnevnu šetnju. Poletela je da ga presretne. Uputivši mu očaravajući osmeh, stala je da vrti šarenim izukrštanim povocima okačenim o prst. – Uživaj u šetnji, Terense – zaprede umiljato. – Da, hoću – reče, čudeći se promeni njenog raspoloženja. Uze povoce. – Hvala. – I pitala sam se, bi li voleo da radimo nešto večeras? Samo, muž mi se još nije vratio, pa sam pomislila... da izađemo negde. – Da, mogli bismo. – Razvedri se on. – Mogli bismo nešto kao da prezalogajimo. To bi bilo moćno. Pređe prstom grozničavo preko dovratka, posmatrajući je zamišljeno. Lusinda se borila sa željom da skloni njegovu grubu ruku s njene skupocene drvenarije, ali samo se nasmešila. – Da, to bi bilo... moćno. Kasnije te večeri, u zatalasanoj ungaro haljini s dubokim dekolteom, ona ušeta u restoran držeći ga podruku. – Jesi bila nekad u Harvesteru? – upita, ponosno joj izvlačeći stolicu da sedne. – Ne, nikada. – Ono, ne bih hteo da budeš primećena. Lusinda se osvrnu i odmeri narod u prostoj odeći od sintetičkih materijala koji se služio hranom stojeći ispred nečega što se zvalo salatni bife. – Mislim da ne moramo da brinemo o tome – promrmlja. Veče je postalo još čudnovatije kad je Lusinda bila potaknuta da prošeta

244

okolo, stane u red i posluži se hranom. Pošto se vratila za sto i stala bezvoljno da se igra listom zelene salate, Terens sede preko puta nje, zapanjen. – Zar je to sve što želiš, devojko? Lusinda trepnu kad vide naherenu pagodu od kobasica, pasulja, pomfrita, jaja, pasulja i još pasulja na Terensovom tanjiru. – Do đavola, mo’š da uzmeš kol’ko god želiš! Sve ulazi u cenu. – Hvala ti, Terense. Ovo je dovoljno. Dok je pijuckala mineralnu vodu, nervozno se pitala da li će tako ogromna količina biljnih vlakana uticati na njegov učinak kasnije? Da li će pokrivač bukvalno početi da lebdi? Kako se, međutim, ispostavilo, njeni strahovi su bili neosnovani. Pošto ga je odvela do apartmana po svom izboru u hotelu Savoj i čvrsto zatvorila vrata za njima, iako iznervirana što je Terens insistirao na tome da joj skine ungaro haljinu preko glave: „Rukice gore, ljubavi!“, umesto da je pusti da elegantno sklizne na pod, kada je skinuo gaće, sve mu je bilo oprošteno. Kako je samo obdaren poput konja, i spektakularno maljav, pomisli Lusinda s divljenjem kad je krenuo ka njoj. On se okrenu za trenutak da baci čarape na stolicu i Lusindine oči se razrogačiše u čudu. Bože, čak su mu i leđa čekinjasta, kao u neandertalca! Vragolasto pruži ruku i zgrabi njegov dlakavi...

– Mama! Poskočila sam, zamahnuvši rukama, i spektakulano oborila šolju s kafom. – Sranje! Očajnički brišući tastaturu donjim delom majice, okrenula sam se i ugledala Florino zapanjeno lice u dovratku iza sebe. Zaklonila sam ekran, istovremeno frenetično pokušavajući da pokupim kafu. – Šta je? – razdrah se. – Kler je na telefonu, to je sve. Što si tako nervozna? – Nisam! – zaurlala sam. – Samo pokušavam da radim, to je sve. Zar ne možete da me ostavite na miru ni pet minuta? Bože, stalno me neko prekida.

245

– Izvini – reče sarkastično, puštajući vrata da se zalupe. Zatim sam čula: „Je li pod stresom ili šta“, dok se udaljavala baštenskom stazom. Oklevala sam za trenutak, pa isključila računar i poletela za njom. – Izvini, draga – procedih zadihano kad sam je sustigla. – Bila sam samo malo... znaš, zanesena. To je sve. Ona se iskezi. – U redu je. Mislila sam da si možda usred neke vruće scene seksa ili tako nešto. – Ha! – pokušala sam veselo da se nasmejem. – Kao da bih ja znala nešto o tome. – Pa, iskreno se nadam da znaš – odvrati dok je odmicala u pravcu garaže da nastavi partiju stonog tenisa s Todom. – Ili će nešto krenuti po zlu – dobaci mi preko ramena, kezeći se. Posmatrala sam je kako odlazi, zastavši za trenutak na stepeniku iza kuće da grickam nokte. Poklanjali su mi dosta pažnje ovih dana. Zatim sam prošla kroz hodnik i javila se. – Halo – rekoh odsutno. – O, Ani, izvini. Znam da je Flora rekla da radiš, ali pitala sam se... pomenula je da ste naišle na Tea u Tintedželu i... – Oh, da! Ne, u redu je, Kler. Nisi ništa skrivila. – Misliš... – Pričala sam s njim, i ne, niste spavali. Doduše, povratila si po njemu. – Nisam! – pobuni se, a ja u tom trenutku čuh kako se neko iza mene tiho nakašljava. Okrenuh se. Metova vrata bila su odškrinuta. Zgrčih se. Do đavola. – Jesi! – prosiktala sam, okrećući se. – Ali čuj, jesi li pričala s Majklom? – Nisam, ali pisaću mu. Šta ti misliš? – upita nervozno. – Mislila sam da bih... znaš... mogla bolje da se izrazim na papiru. Da ponizno molim za oproštaj. Imaš neki savet? – Ne baš, ali zaboga, obavezno pomeni da se ništa nije desilo između tebe i Tea. Veruj mi, to će mnogo promeniti situaciju. Muževi su čudni kad je u pitanju vernost supruga. I pored toga što Majkl trubi o tome da je s tobom nemoguće živeti i da je to bila kap koja je prelila čašu, i bla, bla, veruj mi, ovde se radi samo o tome jesi li se kresnula s Teom Todom ili nisi.

246

Tišina. – Postaješ užasno pronicljiva pod stare dane. – To je zbog ovog pisanja – uzdahnula sam. – Utiče na to da previše jasno razmišljam. I, Kler, ako nemaš ništa protiv, nazvaću te kasnije da ćaskamo, bila sam usred pisanja kad si nazvala. – Izvini, da, idi svakako. Pričaćemo kasnije. Pozdravlja te mama. Dok sam spuštala slušalicu, došlo mi je da se šutnem u guzicu. Do đavola. Mogla sam nakratko da popričam s mamom, jer je očigledno sedela u blizini, čekajući da joj Kler prosledi slušalicu. Radilo se o tome... ako se ne vratim Lusindi, počeću ponovo da razmišljam o svom životu, a to bi bilo fatalno. Telefon ponovo zazvoni. Zgrabila sam slušalicu, iznervirana zbog osećanja krivice. – Halo? – dreknuh. Tišina. – Oh, uh, mogu li dobiti Meta, molim vas? – Bio je to ženski glas. Američki. – Luiz ovde. – Oh, ovaj, da, samo sekund. – Posramljena, priđoh Metovim vratima. Pokucala sam i ušla. Prazno. Očito je odlučio da se skloni dok sam pričala preko telefona. Otišla sam do zadnjih vrata. – Mete! – razdrah se u pravcu bašte. Nema odgovora. Vratih se do telefona. – Izgleda da nije tu, hoćete da mu ostavite poruku? – Da, recite mu molim vas da sam zvala, i neka kaže Todu da nazove svoju mamu? – Da Tod nazove mamu. Mamu. U redu. – Komplikovano je... – oklevala je. – Oh! Oh, ne, u redu je, znam sve o tome – stadoh brzo da je uveravam. – Znam da je Tod ovde umesto da je kod vas. – Znate? – zvučala je iznenađeno. – Oh, dobro. Pa, Medelejn je zvala pre nekoliko trenutaka i rekla sam joj da je otišao da se provoza biciklom s mojim sinom, ali da će je pozvati čim se vrati, tako da... – Da, jasno mi je. Preneću poruku – uveravala sam je. – Hvala vam. – Zvučala je kao da joj je laknulo. Zvučala je kao fina žena, pomislih dok sam spuštala slušalicu. Luiz. Metova rođaka udata za Toma, lekara. Pitala sam se kakvi su ostali članovi

247

porodice. Roditelji; braća i sestre. U kakvoj su kući svi odrasli. I u trenutku kada je trebalo da brinem o karijeri svog verenika, uhvatila sam sebe kako mislim i o njoj. Medelejn. Osetila sam neodoljivu želju da odem u Metov kabinet i potražim njenu sliku. Da pretresem jaknu koja je bila obešena o naslon njegove stolice i vidim hoću li naći staru porodičnu fotografiju sakrivenu u njegovom novčaniku. Srećom, taj trenutak je prošao i, okrenuvši se u mestu, odlučno sam se vratila poslu.

248

20.

T

e večeri su Flora i Tod kukali kako žele da ponovo odemo na pecanje i potpalimo vatru na plaži. Met i ja se brzo zgledasmo. Gotovo kao po prećutnom dogovoru izbegavali smo jedno drugo veći deo dana, ali sada je sedeo za kuhinjskim stolom i čitao novine dok sam ja stajala za sudoperom i prala šerpe koje su se, po svemu sudeći, ponovo nakupile. Tod i Flora su jeli čips na stepeništu iza kuće. – Ajde, tata, ajmo na plažu da upalimo vatru. – Mislim da nećemo, društvo – reče tiho, ne dižući pogled s novina. – Ne – promrmljala sam. – Ne večeras. Definitivno ne večeras, pomislih dok sam krvnički ribala šerpu. Nikakav roštilj na plaži ne dolazi u obzir. Nisam želela da ostanem nasamo s njim pod zvezdama i zurim u žar nakon što deca odu na spavanje. Zanimljivo je što se i on slagao. – Oh, mama, ajde, bilo je zabavno prošli put! – Ne, Flora, ješćemo ovde, u kući – rekoh odlučno. – Pa, ajde barem da raspalimo roštilj u bašti – predloži Tod. Trudila sam se da izgledam zauzeto. Nisam gledala u Meta. – Što da ne – reče veselo. – To možemo. Idem po šnicle. – Posegnuo je rukom iznad moje glave da bi dohvatio ključeve koji su visili okačeni o klin na polici. Rukav njegovog džempera slučajno mi je dodirnuo kosu. Nastavila sam da ribam kao da mi život zavisi od toga. Kako se ispostavilo, taj plan je bio odličan. Posedali smo tik ispred vrata koja su vodila u baštu, s tanjirima u krilu, dok je glasna dečja muzika dopirala kroz otvorene prozore, na drugarski, opušten način, ali bez one romantične atmosfere. Kasnije ću, rekoh sebi, kad deca odu u krevet, teatralno zevnuti, ustati i promrmljati nešto o tome kako moram rano da legnem, poželeti Metu laku noć i popeti se uza stepenice za njima dvoma. Met se takođe trudio da održi atmosferu veselom i drugarskom; šalio se s Florom i Todom kad smo ih pustili da nam ispeku meso, žaleći se da ćemo uskoro umreti od gladi ako nas ne nahrane. Konačno, praćena gromoglasnim klicanjem, hrana je stigla.

249

– Ovde imam pola krave – primetila sam, uzimajući ogromnu šniclu obema rukama. – Nema smisla paliti roštilj zbog nekoliko maleckih kobasica i krompira veličine metka. – Ah! Znači već si prisustvovao roštiljanju u Engleskoj. Nasmejao se i namestio na stepeniku, balansirajući tanjirom na kolenima. – Muž moje sestre od tetke, Tom, voli da se šepuri s roštiljskom viljuškom. Mnogo fin momak, ali čoveče, pileći bataci mu svaki put zagore. Mislim da sam u njegovom dvorištu, više nego bilo gde drugde, imao najveće šanse da zaradim salmonelu. – Tom koji je oženjen Luiz? – upitah, iako sam znala. – Žena s kojom sam ranije pričala? – Tako je. – Zvučala je fino. – I jeste. – Obrisa usta prstom. – Znam je otkad znam za sebe. Odrastao sam s njom u istom kraju, samo nekoliko blokova dalje. Naše majke su sestre. Veoma su bliske. – I ona se udala za Engleza? – Udala se za Engleza koji je došao u SAD da zatraži naučnu stipendiju. Luiz mu je bila laboratorijski tehničar. Poveo ju je kući, zajedno sa zvanjem koje je dobio. Naš gubitak, njegova dobit. To je bilo pre petnaest godina. Sad imaju četvoro dece i predivnu kuću na plaži baš ovde u Kornvolu, dalje uz obalu, u Trebarvitu. Svidela bi ti se. – I to je mesto – upitah, gledajući u Toda koji nas nije mogao čuti jer je stajao kod roštilja i okretao paprike s Florom – gde bi Tod sada trebalo da bude? – Baš tako. – Koliko će još ostati s tobom? – Još samo nekoliko dana. Luiz dolazi da ga pokupi u četvrtak. Provešće jedan dan s njenim dečacima, pa se vraća u Kembridž. – A Medelejn neće ništa znati? – Jok. – Besno zahvati punu viljušku salate. – Nedostajaće ti – rekoh naposletku. – Mislim, pošto si proveo sve ovo vreme s njim. U njegovoj blizini.

250

Podiže pogled. – Nedostajaće mi, tačka. – Naravno – rekoh brzo. – Naravno da hoće. – Glupa Ani. Nastupila je tišina. Pogledala sam u Toda, sitnog plavušana, kako se šegači s Florom dok su kobajagi jurišali jedno na drugo s ražnjićima u rukama, kao u viteškom dvoboju. Tod vide kako ga gledam i zamahnu ražnjićem. – Još paprika? Nasmešila sam se. – Ne hvala, ali tvoj tata će ih pojesti, sigurna sam. – Daj ih ’vamo – reče Met, pružajući ruke. – Oh, dobro je, šest komada, i pečurke. Potrudiću se da počistim ovo. Sačekala sam da se Tod ponovo udalji. – I tamo si sreo Gertrudu? Kod Toma i Luiz? – Tako je. Pre dva leta, kad je došla u Kornvol. Tom i Luiz su je pozvali u goste. Tom je dosta dobro poznavao njenog pokojnog muža, stažirao je kod njega dok je studirao medicinu na Oksfordu, pre nego što je odlučio da se posveti istraživačkom radu. Briljantan čovek, svi kažu. – Tom? Ili Hju? – Pa, obojica, ali mislio sam na Hjua. – Da. Da, zaista – rekoh zamišljeno. – Što može biti... pola problema – rekoh tužno. Pogledao me je. Deca su pojela šnicle i sada su pekla banane na alufoliji. – Čijeg problema? Zavrtela sam glavom. Progutala knedlu. – Nema veze. Nije trebalo to da kažem. Met odloži tanjir u stranu i začkilji u zalazeće sunce. Gorelo je u savršenom polukrugu na horizontu, kao džinovsko crveno oko iznad krošnji, na pučini. – Ani, primetio sam da je Dejvid jutros otišao u velikoj žurbi. Hoćeš da mi kažeš nešto o tome? – Da, on... ima neka posla. U Londonu. On, ovaj... – Jer ako nećeš, nemoj. Vidiš da već mogu da prepoznam loše smišljenu laž još dok je izgovaraš i, samo da znaš, mogu da je prepoznam na kilometar. Nisam mogla da se ne nasmejem. – Već me previše dobro poznaješ. Na to nije odgovorio. Na kraju sam ja prekinula tišinu.

251

– Pa, dobro. Dejvid je loše postavio dijagnozu jednom pacijentu koji je na kraju doživeo srčani udar i umro. Met je mirno pomazao tanjir parčetom hleba. – On nije prvi lekar kome se to desilo, a sigurno neće biti ni poslednji. – Ne, ali bilo ih je još. Još takvih slučajeva. – Mnogo slučajeva? Odložila sam tanjir na travu. Osetila sam kako crvenim. – Ne... mnogo, ali dovoljno da se on zabrine. Veoma. I, Mete – okrenuh se k njemu – to me je najviše nasekiralo sinoć. Njegova reakcija. Stvarno me nije briga ako izgubi posao, ali veoma loše je to primio. A Dejvid je obično tako opušten, pribran. Potpuno se slomio. Nije mogao da dođe k sebi. – Plakao je? – Pa... – oklevala sam. Osetila sam se kao izdajica. – Da, zapravo, jeste. Slegnuo je ramenima. – Smireni, pribrani ljudi nekad tako daju sebi oduška. Svi mi plačemo, samo što ti nisi navikla da vidiš Dejvida u takvom stanju. – Da – složih se brzo, osetivši olakšanje. – Da, u pravi su. Sigurna sam da je to u pitanju. – Jesi li sigurna – upita oprezno – da te nije nasekirala tvoja reakcija? Ono što si osetila kad si ga videla takvog? Oborila sam pogled, posramljena. – Da, i to. Potreslo me je. Ali najgore u svemu tome je što sam, čak i pre nego što se to desilo, pre nego što je njegov advokat sinoć nazvao da saopšti loše vesti, bila uznemirena zbog svojih osećanja prema njemu, na mnogo načina. Ne mogu... baš da objasnim. Divljački sam dohvatila nekoliko maslačaka koji su rasli pored moje stolice i iščupala ih iz korena. Osećala sam se užasno. Bilo je tako izdajnički s moje strane što sam sedela ovde i pričala o Dejvidu, pa ipak, na neki način, činilo se da je Met bio jedina osoba s kojom sam mogla to da podelim. – U kakvom si stanju bila kada si upoznala Dejvida? – upita Met, posmatrajući kako se Flora i Tod mačuju viljuškama za meso. – Lakše malo, društvo. Podigla sam pogled. – U kakvom sam stanju bila?

252

– Da. Mislim, kako ste se upoznali? – Oh! Spasao me je iznenadne smrti. – Nasmejala sam se. – Neko staklo je padalo na mene i on me odgurnuo u stranu. Ali ne samo to. Spasao me je i od mene same. Bila sam u potpunom rasulu kada sam upoznala Dejvida. Iscrpljena, neispavana... iskreno, u jadnom stanju. Još sam patila za Adamom. Mislim, stvarno patila. Nisam mogla da jedem, razboljevala sam se, bivalo mi je sve gore i gore, praktično. – A sada ti je bolje. – Pa, da – rekoh s nelagodnom. – Zahvaljujući Dejvidu. Obe nas je spasao. Floru i mene. A sada sam mu potrebna – rekoh odlučno. – I naći ću mu se u nevolji. – Taman u trenutku kada si možda spremna da nastaviš dalje. – Ne. Naravno da ne! – Ani, bolesnim ljudima je nekada potrebno da budu spaseni, ali i spasiocima je često potrebno da izvedu spasavanje. Žele da oni budu ti koji će rehabilitovati druge. Kao lekari, moramo pažljivo da postupamo kada se radi o nama samima, moramo posmatrati sebe iz svakog ugla i preispitivati svoje motive. Da li bismo, na primer, bili srećni ako bi Isus Hrist prošetao bolnicom i izlečio sve ljude? Ili bismo popizdeli jer onda ne bismo više imali koga da lečimo? Nasmejala sam se nervozno. – Pokušavaš li da kažeš da ga je to privuklo meni? Činjenica da sam bila u rasulu? Izgubljen slučaj? To je glupost. Slegnuo je ramenima. – Ranjivost može biti veoma privlačna. Nekim ljudima. Drugima ne. – Pogledao me je mirno. – Neke to odbija. – Misliš, mene odbija. – Pocrvenela sam. – Nije da me ne privlači sad kad je u lošem stanju – rekoh besno. – To je užasno! Užasno je reći tako nešto! – Laku noć, mama. – Poskočila sam. Flora je stajala iza mene, saginjući se da me poljubi. Nisam je čula kako mi prilazi iza leđa. Osećajući napetost u vazduhu, skrenula je pogled ka Metu, ne znajući šta da čini. – Laku noć, draga – rekoh brzo, dolazeći k sebi. – Rano ležeš. Ona pogled na moj sat. – Znam, ali umorna sam. Tod isto. I kako bilo, sutra ćemo možda da poranimo da bismo otišli da skijamo na vodi. – U redu, draga.

253

Poljubila sam je i osetila kako mi se suze skupljaju od besa. Okrenula sam leđa Metu da ih sakrijem, praveći se da gledam Floru kako ulazi u kuću. Posle nekoliko trenutaka Tod pođe za njom. Čuli smo kako njegovi koraci odzvanjaju gore u potkrovlju, zatim i kako se vrata njegove sobe zatvaraju. – Nisam rekao da te ne privlači zato što je u lošem stanju – reče Met tihim glasom. – Siguran sam da nije tako. Samo kažem da si sada drugačija osoba nego što si bila kad si ga upoznala. Borila sam se da izađem na kraj s ovim, ali nisam mogla da poreknem. Jesam se promenila. Bila sam jača, srećnija, ali to je verovatno bilo zbog njega? Zbog Dejvida? – To mi govoriš kao psihijatar? – upitah, procedivši osmeh. – Ne, već kao Met Maloun. U toj ulozi se najbolje osećam. Sagnula sam se i nastavila da čupam maslačke, svesna da me čita zahvaljujući zdravoj logici. – Ani – pročisti grlo – i ja sam se gadno opekao, kao ti s Adamom. Ali nisam pronašao spasioca kao ti, iako sam imao nekoliko ljubaznih ponuda. Neke od njih sam i prihvatio. Jedna od njih je bila sekretarica sa sjajnim nogama, a druga slatka komšinica koja živi nekoliko blokova od mene, s prepredenim osmehom i mačkom koja je imala običaj da skače na krevet u nezgodnim trenucima. Ali obe su bile samo prolazna varijanta. Avantura. Nisu to bile platonske veze, razumeš, ali nisu bile ni emotivne. Neki vid fizičkog izlečenja, da, ali nikad nisam dozvolio sebi da se vežem. Nisam bio spreman. Nisam bio zreo za akciju. – Nisi bio? – Naterala sam sebe da podignem pogled. – Sada jesi? – O, naravno. – Oči mu se sudariše s mojim. Plave, usredsređene i veoma iskrene. – Provereno. Krv mi je pojurila u obraze, i tišina koja je nastupila bila je toliko napeta da mi se činilo da u vazduhu čujem pucketanje elektriciteta. Nisam skretala pogled. – Ani, mislim da se ovde dešava nešto što oboje poričemo. Tema koju uljudno izbegavamo, a koja nema veze s Dejvidovim razlozima zbog kojih se odlučio za lekarsku profesiju i započeo vezu s tobom, već više s nama dvoma.

254

Bašta mi se iznenada učinila neobično tihom. Neprirodno tihom. Muzika iz kuće je prestala da svira jer je disk došao do kraja, ali znala sam da to nije bitno. Nikakva tinejdžerska muzika, jarka svetla i veselo šegačenje na terasi ne bi mogli da maskiraju ovaj trenutak. Iznenada se našao tu, na otvorenom, kao neka sjajna morska životinja koja izranja na površinu kroz tamnu travu i plankton. Izranjanje istine. I do toga bi došlo bez obzira na sve, na bilo kom mestu; bila sam naivna što sam se pretvarala da neće. Na vrhu autobusa, u prostoriji punoj ljudi, u malom plavom čamcu na pučini, pod zvezdama kraj logorske vatre. Bio je u pravu. Ovo je bilo nešto neporecivo, i nešto što je došlo od nas samih. Brzo sam ustala i sagnula se da pokupim dečje tanjire s trave, nadajući se da ću prekinuti trenutak prisnosti. Naslagala sam posuđe na gomilu na stolu, ali bila sam svesna da stoji iza mene i da mi se ruke tresu. Zurila sam u ostatke šnicli i zelene salate koji su se zalepili za tanjire, oduzeta od užasa pomešanog sa žudnjom. – Ani. Okrenula sam se, i u tom trenutku, kada me je pogledao, bila sam nemoćna. Uhvatio me je u naručje i svet koji sam do tada poznavala rasprsnuo se kao mehur od sapunice. Njegove usne nađoše moje, tople i željne; privio me je čvrsto uza se. Dok sam ga ljubila, osećala sam miris mora, trave i svežeg vazduha. Tog čoveka, tog stranca koga sam poznavala čitavih šest dana, i koji je ušetao u moj život i uzdrmao mi svet. Koji je otvorio vrata mog srca za koja nisam znala da postoje, ili koja sam, ako sam i slutila da postoje, držala čvrsto zaključanim. Kako je jedan dugi poljubac sledio za drugim, činilo mi se da tonem sve dublje i dublje u neko zabranjeno mesto. Kada smo zastali da uzmemo vazduha, istog trenutka sam se osvestila. – Stojimo pravo ispod Florinog prozora! – procedih zadihano. – Da uđemo onda unutra – predloži, s rukama u mojoj kosi, ponovo mi nežno dodirujući usne svojim. – Bože, divna si, Ani. I nekim čudom, osećala sam se sjajno u njegovom naručju. I tako smo ušli unutra, i samo što smo prošli kroz staklena vrata, ponovo mi je obujmio lice rukama, mazeći me po vratu, uživajući u ukusu mojih usana, zavukao mi ruku u majicu, mazio me po ramenima.

255

– Ne možemo! – uzdahnula sam. – Deca su gore. – Naravno da ne možemo – složio se. – Ali mogu da te poljubim, zar ne? – O, da – dahtala sam. – Možeš da me poljubiš. To je i uradio, dok me zvono na vratima nije nateralo da se otrgnem iz njegovog naručja i pobegnem na drugi kraj sobe. – Šta je to! – uzdahnula sam. Slegnuo je ramenima. – Zvono, pretpostavljam. Čudno vreme za posetu. Poletela sam do malog isturenog prozora koji je gledao na trem, brišući usta u užasu i nameštajući majicu, ubeđena da je Dejvid na vratima. Srce mi je divlje tuklo. Provirila sam kroz prozor. – Adam – izdahnula sam s olakšanjem. – Oh, dobro. – I Metu je vidno laknulo. Počešao se po glavi. – Čoveče, baš imaš dosta obožavalaca. Nikad ne znam koji će Romeo sledeći da bane. Okrenuh se k njemu nervozno. – Šta da radim? – Valjda da ga pustiš unutra, Ani. – Otišao je u kuhinju i počeo da puni džezvu. – Budi dobra domaćica, iznesi kolače. Ili on spada u one koji više vole džin i prepeličja jaja, ti meni reci. Kako bilo, ako ga ostaviš da čeka tamo napolju još koji trenutak, doći će okolo misleći da ne čujemo zvono jer smo u bašti, i svakako će ući, tako da... – Ah, Adame, dobro nam došao! – Met pruži ruku i nasmeši se široko kad se Adam pomolio na vratima. Adam prihvati pruženu ruku, zbunjen. – Zdravo. – Namrštio se. – Zvučiš kao da ste me očekivali. – Ne, ne, nismo te očekivali, ali svakako smo divno i prijatno iznenađeni. Uvek nam je zadovoljstvo da ugostimo prijatelja u našoj maloj kući. Baš sam pristavio kafu: može? – Naravno, što da ne. – Adam prođe rukom kroz kovrdžavu kosu, iznenađen. – Boga mu, zaboravio sam da si ti još ovde, zapravo. Zaboravio sam na taj vaš čudni modus vivendi. – Oh, nije čudan – reče Met, uputivši mu zaslepljujući osmeh. – Ne kada imamo toliko neočekivanih posetilaca koji nas održavaju mentalno zdravim i normalnim. Ne kada stalno imamo goste koji nas uveseljavaju i pomažu nam da razrešimo sve probleme. Ovde stalno primamo ljude leti, zar ne,

256

Ani? Žurki nikad kraja. Hoćeš i ti kaficu? – Da, molim. – Trudila sam se da ne pokažem koliko se zabavljam. Odjednom sam se okuražila. Ako on može da se postavi drsko, mogu i ja. Prekrstila sam ruke i posmatrala Adama kako zamišljeno šetka po dnevnoj sobi, s rukama u džepovima. Bila je to kontrolišuća, teritorijalna taktika, ista ona kojom se on mnogo puta služio u mojoj kući u Londonu. Kada je zastao da razgleda reprodukciju s galebovima iznad kamina, iznenada sam primetila kako je on zapravo mali čovek. I da je počeo da ćelavi na temenu. Zašto to ranije nisam primetila? – Nisam ranije ulazio ovamo – reče zamišljeno, okrećući se k meni. – Malo je mračno, zar ne? – To je zato što ti još nismo priredili lajt šou – reče Met, pružajući ruku ka prekidaču obične lampe i paleći je teatralno. – Ta-da! Magija belog čoveka. Adam se dobrodušno nasmeši i posegnu rukom u džep. – Evo – pruži mi Florin sat – zaboravila ga je. Bio sam u prolazu, pa sam pomislio da ga donesem. Pomislio sam da će joj možda zatrebati. – Niko ne „prolazi“ pored ovog mesta, Adame – rekoh, stavljajući sat u pepeljaru. – Prilično je daleko od utabanih staza. – Ne, pa, ja... – izgledao je gotovo kao da mu je nelagodno. – Hteo sam da te vidim. Da popričamo. Nastupila je pauza. – Oh, bože, ne obraćajte pažnju na mene. – Met podiže ruke glumeći užasnutost. – Idem da posmatram zalazak sunca. Stavio je poslužavnik s kafom ispred nas, uputio još jedan osmeh Adamu, uzeo svoju šolju i išetao napolje u baštu. Posmatrala sam ga kako odlazi. Oči su mi sijale. Da, pomislih. Da, tako treba s Adamom. Podrugljivo, snishodljivo, drsko. Zašto ja nikada nisam koristila tu tehniku distanciranja? Okrenula sam se da pogledam svog bivšeg muža i osetila se čudesno, gotovo kao da lebdim. Naslonila sam se na ivicu stola. – Dakle, šta je tako hitno da ne može da čeka do jutra? On sede na kauč, držeći šolju s kafom. – Pa, nije ništa hitno, samo po sebi. Samo sam... – zastade. Počeša se po bradi snuždeno. – Znaš, Ani, nisam baš ovako zamišljao ovaj mali tête-à-tête. Mislim, ti si naslonjena tu,

257

dok se taj tip mota po bašti. Dođi, sedi pored mene. – Potapšao je kauč, cereći se lukavo. – I hajde da isključimo taj lajt šou. Nasmešila sam se. – Ne, hvala. Hajde, Adame, da čujem. Izgledao je iznenađeno. Oblizao je usne. – Dobro. Čuj, Ani, možda sutra za večerom, možda bismo mogli malo da proćaskamo. Cenim da u Bistrou u Pedstou nema gužve. Šta kažeš? Samo nas dvoje. Odložila sam kafu u stranu. Uzdahnula. – Adame, ako si došao ovamo da kažeš ono što mislim da imaš da kažeš, da stvari ne idu baš najbolje s Kozi, da si shvatio da si grešio što si švrljao, da ti je žao što si dozvolio da naš brak propadne i da nisi mogao da ideš do kraja, ali da je to bilo tad a ovo je sad, i da nisi više emotivno nezreo i da si siguran da si se sabrao i da treba opet da pokušamo i... o, da – podigoh prst – da ti nedostaje da se budiš ujutru pored mene, da gledaš moju glavu na jastuku, i tako dalje i tako bliže, onda moram da ti kažem da si izabrao loš trenutak. – Ustala sam i otišla do sudopere. – Taman sam oprala suđe i, kao što znaš, ne trpim kad mi je kuća u neredu. Dakle, osim ako ne želiš da mi se pridružiš u brisanju posuđa... Okrenula sam se i bacila krpu u njegovom pravcu. Sletela mu je na glavu. Posmatrao me je zapanjeno. – Pa, vidi ti to – reče konačno. – Izgleda da sam neodoljiv koliko i mastan tanjir. – Oh, nemoj to da shvataš lično. – Odvrnula sam slavine do kraja. – Samo, sve sam to već čula ranije, ništa drugo. – Zavrnula sam rukave i počela da ispiram posuđe kao na pokretnoj traci. – Čula sam tu priču kad sam otkrila da krešeš Širli u našem stanu u Klaredon roudu, čula sam je kad si zbrisao s Antonijom posle Uzaludnog ljubavnog truda u Kardifu; čula sam je kad sam pronašla Selina ljubavna pisma u fioci noćnog stočića u Brajtonu, i ako bih sad rekla „Jupiii!“, zgrabila mantil i sela na suvozačko mesto tvog kabrioleta, bez sumnje bih je ponovo čula za šest meseci. I stvar je u tome, Adame, što znam da ovog trenutka ozbiljno misliš. Ti zaista želiš da ti se vratim, i iskreno veruješ da će to biti zauvek, ali to je prosto jače od tebe, zar ne? Činjenica je da se neki ljudi rode s osećanjem čestitosti i dostojanstva, neki ne. Trepnuo je. – Molim?

258

– Istina je. Ili ga imaš ili ga nemaš: kao dobro zdravlje, ili irski naglasak, ili plavu kosu, ili smisao za umetnost. To je prirodna sila i, zapravo, jedna od jačih, i najneizrecivijih. Ti je, nažalost, ne poseduješ. Ali nije bitno, nisi ti kriv. – Okrenuh se. Nasmeših mu se vedro. – Hajde, Adame, pomozi mi da obrišem ove tanjire, budi dobar dečko. Ima nečeg privlačnog u vezi s muškarcem s krpom, i nikad se ne zna – namignuh mu – možda se predomislim. Mogla bih na trenutak da zaboravim na sve te gluposti o integritetu i ipak te pustim da me povališ na kauču. Čisto u ime starih vremena. Zurio je u mene, otvorenih usta. Ošamućen. Onda je strgao krpu s glave, bacio je uvređeno i ustao. – Dobro. Pa, ako hoćeš tako da se igraš, Ani, da se tako sprdaš sa svim godinama koje smo proveli zajedno, sa svetošću naših bračnih zaveta, sa... – Ooh, mislim da ti je jasno da postoji samo jedna osoba koja je na to gledala kao na sprdnju, Adame. – I ne misliš čak ni na sreću naše ćerke, našeg deteta, najtužnije žrtve u svemu ovome... – Ona je jedina osoba na koju sam ikada i mislila. Slušaj. – Bacila sam sunđer besno u sudoperu i otišla do zadnjih vrata, onako mokrih ruku. Širom sam ih otvorila. – Žao mi je što si se posvađao s Kozi, žao mi je što ti ne prija ovaj odmor u Kornvolu, ali meni prija. I zato, molim te, nosi svoja sentimentalna osećanja, i svoju drskost, i svoje patetično samosažaljenje negde drugde, i pokucaj na neka druga vrata! Nešto je sinulo u Adamovim očima. Izrekla sam se, i on je to znao. Ustao je i pošao k meni, s rukama u džepovima, dok mu je osmejak igrao na usnama. – Dakle, prija ti? Pa da, jasno. Ne hvataš se za nameštaj u mom prisustvu kao obično. Ne crveniš i ne prolaziš rukom kroz neurednu kosu kao neko malo stidljivo stvorenje, pokušavajući da me gledaš s gnušanjem, kad svaka budala može da vidi žudnju u tvojim očima kad prođem pored tebe dok uzdrhtalim rukama ubacuješ listove čaja u čajnik. U tvojoj rođenoj kući, čak i u prisustvu tvog dečka. – Sada mi je stajao veoma blizu. Pomilovao me je po obrazu. Onda je pustio da mu ruka lagano sklizne na moju dojku. Besno sam je odgurnula. – Odjebi!

259

Podigao je obrve, još uvek se smešeći. – Hmm, interesantno. Nisi ni zadrhtala. Impresioniran sam. Reci mi – stade da oteže, kriveći glavu u Metovom pravcu – da li dobri doktor zna za ovo? Namignuo mi je. Onda je, zviždućući tiho, izašao na zadnja vrata i zamakao iza ugla ka svojim kolima. Stajala sam i posmatrala ga za trenutak, zatim jako zalupila vrata. Zatresla su se zajedno s okvirom. Zurila sam u drvene panele, stisnutih pesnica. Iznenada sam zarila lice u šake, briznula u plač i otrčala u sobu, zalupivši vrata za sobom.

260

21.

B

acakala sam se i prevrtala u krevetu te noći, i konačno čula Meta kako se penje uza stepenice oko ponoći. Njegova vrata su se tiho zatvorila iznad mene. Posle toga sam spavala nemirno, polusvesna snova koji su se kovitlali oko mene, praćeni ponekom odgovarajućom slikom. Ponovo sam se probudila, iznenada, u pet sati, razrogačenih očiju. Ležala sam tako, zureći u pomrčinu, čekajući da osetim suze na obrazima ili užasno kajanje, ili pak olakšanje – šta god da je trebalo da osetim. Čekala sam i čekala, ali sve što sam osećala bila je grozna obamrlost i zbunjenost. A onda mi je sinulo. Ustala sam, ošamućena od nespavanja, ali čvrsto rešena i zgrabila ogrtač i oteturala se do kupatila. Još je bilo rano, tek sedam sati, kada sam se, već obučena, ušunjala u Florinu sobu. – Flora, dušo, probudi se – nežno sam je prodrmala za ramena. – Hmm? Š’a je? – Okrenula se i zabacila ruku iznad glave. Začkiljila je u mene krmeljivim očima. – Š’a se dešava? – Mislila sam da bismo danas mogle da odemo kod bake, dušice. Znaš, rekli smo da ćemo otići da je vidimo dok smo ovde, a još to nismo uradile. Hajde, obuci se. Okrenula je glavu i pogledala u sat s čuđenjem. – Zašto ovako rano? – Zašto što nam treba sat i po da stignemo do tamo, a želim da izbegnem gužvu i vrućinu, eto zašto. Hajde sad, spremaj se. – Bože, mama, trebalo bi da smo na odmoru! – Odmah, Flora – prosiktala sam naglo. – Molim te. Nešto u mom tonu prekinulo je svaku dalju raspravu. Možda je bilo nečega i u mom izrazu, podočnjacima tamnim od nespavanja, raščupanoj kosi i gotovo sivom bledilu lica, i možda ju je to podsetilo na majku kakvu je mislila da više neće ponovo videti, ali kako god bilo, mrmljajući zlovoljno, izvukla se iz kreveta. – Oh, dobro – progunđala je, hodajući pospano do kupatila. Ja sam u međuvremenu tiho sišla dole da joj ispečem tost. Da, ovo je dobra ideja, pomislih dok sam manijakalno mazala puter na hleb, pomalo

261

nesigurnim rukama. Bilo mi je potrebno da pobegnem; da razmislim; mamina farma je savršeno mesto za to. Bilo mi je potrebno da razmislim o toliko mnogo stvari, na primer zašto sam dopustila čoveku kojeg sam jedva znala da me ljubi onako strasno, s obzirom na to da se udajem za pet nedelja. Ispustila sam nož koji je zazvečao po podu. Užasnuto sam prinela ruku obrazu. Sabravši se, ispekla sam i sebi tost, ali nisam mogla da ga stavim u usta – uhvatila me muka čim sam ga pogledala, u stvari – te sam stavila dva komada na Florin tanjir i odnela joj gore, preskačući po dva stepenika odjednom, žustra od adrenalina. – Evo, draga, stiže doručkić – rekoh s isforsiranom veselošću kad sam se popela gore i našla je u kupatilu. Bila jer nagnuta nad lavaboom, perući zube. – Staviću ga na stočić pored kreveta, može? – Oklevala sam. – Skuvala sam ti i šolju čaja. Možeš da doručkuješ dok se oblačiš. Okrenula se k meni, ustiju punih pene, i prostrelila me pogledom besa i neverice. – Š’o toliko ’urimo? – Razumela sam je ali sam je ignorisala i iskrala se da se spakujem. Da, da se spakujem. Vreća za spavanje, definitivno, ali u stvari, potajno, i odeće dovoljno za nekoliko dana. Ubacila sam nešto odeće i u Florin ranac, dok nije gledala. Nema smisla da joj išta kažem o dužini našeg ostanka. Ali duži boravak nam svakako sleduje jer, shvatila sam, dok sam pakovala stvari uzdrhtalim rukama, razlog zbog kojeg se ono sinoć desilo, razlog zbog kojeg smo završili u onako... kompromitujućoj poziciji, bila je blizina. Da, to je to. Bože, sve je to dobro dokumentovano. Kada ljudi suprotnog pola borave zajedno na istom mestu neko vreme, emocije neprirodno ojačaju i dese se stvari... pa, stvari koje se inače ne bi desile. Preljuba na poslu, na primer. Tu se prosto radi o faktoru pogodnosti: nije potrebno uložiti nikakav trud, dovoljno je prošetati do fotokopir mašine i dok dlanom o dlan – eto ti novog ljubavnika. Isti je slučaj s letnjim romansama. Prošlo veče nije bilo ništa više od toga, zaključih odlučno, ubacujući patike, pantalone, majice u torbu: letnja romansa. Kada su sva čula pojačana suncem i morem i romantičnim odlascima na pecanje i logorovanjem na plaži, i kada nema posla ni svakodnevnih obaveza da ti smetaju. Nekoliko pića je doprinelo tome, naravno. Osim što ja nisam mnogo popila, pomislih poraženo. Samo

262

dve čaše. Kako bilo – zavrtela sam glavom da odagnam takve misli – poenta je da se ništa od toga ne bi desilo da nisam delila ovu prokletu kuću s njim. Da sam samo poslušala Dejvida, pomislih tužno, pakujući četkicu za zube. Oh, moj jadni Dejvid! Trebalo je da ga poslušam. Trebalo je da odem u Komplit Engler, ali nisam želela. Ne samo zbog ove divne kuće, već... i zbog divnog čoveka u njoj. Sledila sam se kad sam to priznala sebi. Da. Da, jeste divan. Do đavola. Ali rezervisaću sobe u Komplit Engleru, pomislih uzbuđeno, gurajući gomilu donjeg veša u torbu, čim se vratim, ili – ili možda negde dalje? U nekom zabačenijem mestu? U Istbornu, možda. Ili Bornmutu? Ili su ta mesta puna starih gospođa? Stare gospođe. Savršeno. Baš ono što mi treba. Samo da i tamo nema američkih psihijatara potomaka crvenokožaca koji se motaju okolo. Zastala sam za trenutak s pakovanjem i pogledala kroz prozor u poznati prizor: polja na suprotnoj strani rukavca, galebovi koji kruže nad nedavno pokošenim senom u potrazi za insektima. O, bože, šta sam to učinila? Pa, poljubila sam jednog čoveka, to je sve, rezonovala sam trezveno, presipajući šampon iz velike boce u manju. Bože, nije to ne znam kakav zločin; nisam se kresnula. Ali stvar je nekako ispadala gora jer se činila tako ispravnom. Tako dobrom. Posmatrala sam plastove sena. Njegove ruke u mojoj kosi, njegov dah na mom licu, tako blizu i – oh! Do đavola. Šampon na mojim pantalonama. Brzo sam ga pokupila, obrisala ostatak pokrivačem, a zatim se, namerno ostavivši torbu na krevetu, odšunjala dole. Još je bilo dosta rano i nigde nije bilo žive duše dok sam se iskradala preko orošenog travnjaka ka baštenskoj kućici. Bolje da ponesem laptop sa sobom, odlučila sam, dok sam otvarala ispucala zelena vrata. Po ostale stvari mogu da se vratim kasnije. Osetila sam tugu dok sam ga isključivala iz struje i ubacivala u njegovu torbu, znajući da više neću sedeti ovde, kucati i gledati preko vrhova krošnji u male čamce koji jezde po rukavcu. Progutavši knedlu, stavila sam ga pod ruku i uputila se natrag preko travnjaka posutog belim radama. Dejvid je zapretio da će ga pokositi dok je bio ovde, ali Met i ja smo se

263

pobunili, rekavši da volimo bele rade i maslačke, jer tako deluje kao da je i travnjak na odmoru... Duboko dišući i terajući sebe da razmišljam o debati o prihvatanju evra ili samom ministru ekonomije, o bilo čemu samo ne o Metu i meni kako sedimo tamo među ljutićima i smejemo se, požurila sam u kuhinju gde sam zatekla Floru kako prosipa svoj čaj u sudoperu. – Ohladio se. Skuvaću drugi – objavila je, stavljajući čajnik na ringlu. – Oh! Ne, draga, uzmi sok od pomorandže. – Posegnula sam rukom u frižider i žurno joj nasula čašu soka iz tetrapaka, prosipajući ga svuda. – Lep sok od pomorandže. Ponesi ga sa sobom u kola – požurivala sam je, gurajući joj čašu u ruku. – Hajde, moramo da krenemo! – Bože, na čemu si? – upita s nevericom dok sam je gurala napolje na zadnja vrata sa sve čašom u ruci. Gurala sam je sve do kola. – Nisam stigla ni da piškim. – Preživećeš – promrmljala sam, otvarajući joj suvozačka vrata. – Staću na benzinskoj pumpi kasnije. Hajde, ulazi, ja ću samo da skoknem nazad da uzmem... nekoliko stvari. – Pa mogu li i ja da skoknem da piškim? – Ne! Gledajući me začuđeno ali, srećom, još uvek pospana i stoga neobično poslušna, zavalila se besno u sedište. Ubacila sam laptop na zadnje sedište, zalupila suvozačka vrata i, osvrnuvši se plašljivo ka prozorima u potkrovlju za slučaj da je čuo lupanje vratima, pobegla nazad u kuću. Ustrčavši uza stepenice, zgrabila sam torbu s kreveta pa se iskrala do Florine sobe. Preturajući užurbano po njenim fiokama i osećajući se pomalo kao provalnik na amfetaminima, nagurala sam nešto od njenih šortseva i majica u svoju torbu. Onda sam je zašnirala i sjurila se hodnikom i nazad niza stepenice sa svojim plenom. Kad sam sišla s poslednjeg stepenika i okrenula se da bežim kroz kuhinju i umaknem na zadnja vrata, naletela sam pravo na Meta, koji je izlazio iz radnog kabineta. – AAARRRGHH! – Ispustila sam torbu od straha. On ju je osmotrio. – Ideš negde? – Bože. – Uhvatila sam se za srce. – Ovaj, da. Kod mame. – Ah.

264

– Nisam znala da si ustao – uzdahnuh, uzlupanog srca. – Nisam mogao da spavam. Ustao sam oko pet i radio u kabinetu. O, ne, znači bio je unutra sve vreme; mora da me je video kako jurim preko travnjaka kao ludača i čuo kako muštram Floru u kuhinji. Užurbano sam podigla torbu i krenula da prođem pored njega, gledajući u pod. Nisam htela da ga pogledam. Nisam htela. Spustio mi je ruku na mišicu. Naterao me je da podignem pogled. Njegove oči, kada sam pogledala u njih, bile su nežne, tužne, i veoma plave. – Da li je to pametno, Ani? Progutala sam knedlu. Skrenula pogled. – Da – promrmljala sam. – Jeste. Veoma pametno. – I s tim rečima provukla sam se pored njega i požurila, pognute glave, ka kolima, svesna da su mi suze pobegle i da mi se slivaju niz lice. Ubacila sam torbu u prtljažnik i ušla u kola, besno brišući obraze nadlanicom. – Šta se dešava? – Flora me pogleda iznenađeno. – Alergija na polen – promrmljala sam. – Ti nemaš alergiju na polen. – E PA JUTROS SAM JE DOBILA! – zaurlala sam. – Mora da je koncentracija polena u vazduhu velika – dodadoh, manje žustro. – Oh – trepnu ona, uplašena, a zatim, dok sam divljački okretala kola na prilazu, šaljući šljunak na sve strane upita: – Šta si upravo ubacila u prtljažnik? Pobogu, mama, polako! – Samo neke kapute. Za slučaj da zahladi. – Da zahladi? Danas će biti dvadeset osam stepeni! Ali nisam je slušala. Posmatrala sam Meta koji je, stojeći na prozoru dnevne sobe, posmatrao mene. Mirno, s rukama u džepovima. Veoma smireno. Flora ga vide i mahnu. – Zdravo! – povika. On polako podiže ruku dok smo se brzo udaljavale prilazom. Flora se okrenu u sedištu, još uvek mašući. – Vratićemo se do večeras, zar ne? Tod uskoro odlazi. Volela bih da provedem još malo vremena s njim. Pažljivo sam oblizala usne. – Pa, mislila sam da bismo mogle da ostanemo. Jednu noć. Baka će biti oduševljena, a onda... videćemo.

265

Ona se okrenu i pogleda u mene. – Prenoćiti? Nisi mi rekla. Nisam ponela stvari. – Ja sam ih spakovala – rekoh dok smo jurile seoskim putevima, udaljavajući se od kuće sve više i više, pomislih turobno dok sam krvnički stezala volan. – Dobro – reče iznenađeno. – Da li baka zna? – Zna. Jutros sam je nazvala. Bar je to bila istina. Nazvala sam je u pola sedam, dok je doručkovala. Pet minuta kasnije nego inače, po njenim standardima. – Naravno da možeš da dođeš, ljubavi – rekla je iznenađeno. – Razmestiću krevete. Ovo je vrlo iznenada, zar ne? – Ne baš, mama – šaputala sam u slušalicu. – Prosto sam poželela da te vidim. Nastupila je pauza. – Baš čudno. Kler je isto poželela da me vidi pre neki dan. Čvrsto sam zažmurila. Progutala. Mamu ne mogu da prevarim. – Pa, vidimo se onda za sat ili dva. – Važi, ljubavi. Flora me je posmatrala kako prekopavam po pretincu u autu tražeći naočare za sunce. Pronašla sam ih i stavila. – Izgleda da si mislila na sve – primeti zajedljivo. Pretvarala sam se da je nisam čula i da se koncentrišem na znake pored puta, svesna da me pomno posmatra. – Oko čega ste se Met i ti sinoć svađali? – upita iznenada. – Kad sam prišla da ti poželim laku noć? – Nismo se svađali – rekoh tiho. – Diskutovali smo. – Oh. – Zaćuta za trenutak. – Ali sviđa ti se on, zar ne? – Naravno da mi se sviđa – rekoh nežno, pružajući ruku do kasetofona da ubacim Šopena. Vesela klavirska muzika ispuni kola. – Kome se ne bi sviđao? Kada smo stigli kod mame posle sat i nešto vremena, osetila sam opijenost od olakšanja. Pošto smo se polako spustile poznatim putem punim rupa, izbegavajući one veće, obilazeći kratere, zavile smo iza ugla i ušle u dvorište. Ugasila sam motor i s osećanjem zahvalnosti se naslonila

266

na volan. Prastara kuća od kamena s dva mala zabata stajala je ispred nas, a u dvorištu omeđenom niskim kamenim zidićem šetkale su kokoške i pilići, šepureći se i čeprkajući zemlju. Opkolila nas je predivna tišina. – Kler je ovde – reče Flora iznenađeno kad je spazila njena kola na prilazu. – Da, ona je... imala nešto da obavi. Želela je malo mira i tišine, a nije htela da se vraća čak u London. – Kakve mi čudesne laži silaze s usana ovih dana. – Oh, vidi! Jedna od kokica je dobila piliće. To je Madam Blanš. – Izađe uzbuđeno dok se savršeno bela svilenka s izrazito pernatim nogama vrzmala oko svojih pilića kraj bare, nutkajući ih da piju, ali ne dajući im da slede primer pataka i otisnu se u vodu. U ambaru levo od dvorišta spazila sam Teda Filpota, komšiju farmera kojem je mama dala zemlju u najam i prodala stoku kad je tata umro, i koji je takođe koristio zgrade na imanju. Vilama je ubacivao seno u prikolicu – bez sumnje nevešto jer, kako je mama smatrala, niko nije znao da plasti, ore, zaprašuje polja, šiša ovce, ili bilo šta drugo što se ticalo obrade zemlje ili brige o životinjama ni upola dobro kao tata, a naročito ne jadni gospodin Filpot. Pomno ga je posmatrala noću i danju, gunđajući sebi u bradu i govoreći mu šta treba da radi. Podigao je ruku kada me je ugledao, i ja mu uzvratih mahanjem. Dok sam išla ka kući, mama se pojavila na vratima. Poslednji put kad sam je videla zabrinulo me je koliko je bila smršala, da su joj ključne kosti štrčale, i laknulo mi je kad videh da se malo popunila. Na sebi je imala plavu letnju haljinu i krpu prebačenu preko jednog ramena. – Madam Blanš je dobila piliće, bako! – uzviknu Flora, preskačući svaki vid formalnog pozdravljanja sa svojom bakom. – Znam, ljubavi. Mislila sam da će ti biti drago, ali mnogo je nervozna oko pilića. – Zato što joj je lisica sve podavila prošle godine. Seća se toga. – Flora ostavi piliće za trenutak da bi poljubila baku, i ja sam sledila njen primer. – Zdravo, Anabela, dušo. Sve u redu? – Njene oštre sive oči su nervozno i ispitivački posmatrale moje lice. – U redu je. – Nasmešila sam se. – Jutros sam se probudila i poželela da

267

dođem da te vidim, to je sve. Izgledaš mnogo bolje, mama, malo si se popravila. – Bila je to istina, lice joj je povratilo svežinu a oči su joj bile sjajnije. Tata je umro pre četiri godine, ali ona kao da je od tada ostarila šest. Zasmejuljila se: – Verovatno previše jedem. Toliko sam navikla da kuvam za celu porodicu da radim to iz navike, a onda sve sama pojedem. Bilo je nečeg tužnog u vezi s tim, pomislih: pekla je pogače dovoljno za nas četvoro, a nije imala s kim da je podeli. Ipak, izgledala je srećno. – Ali s obzirom na to koliko se krećem, trebalo bi da sam mnogo mršavija – nastavi, uvodeći nas u kuću. – Ovce su mi pobegle pre neki dan, i pretrčala sam ceo srez dok ih nisam saterala. Otišle su čak tamo do imanja Toma Topera u Fenstormu. – Gospodin Filpot ih ne zatvara kako treba? – stadoh da je zadirkujem, saginjući glavu dok sam prolazila za njom kroz nizak dovratak. – Oh, ne radi on to preterano loše. Kriv je onaj njegov mali, zamlata. Ostavio je otvorenu kapiju. – Oh, tako znači – rekoh, iznenađena što nisam naišla na uobičajenu kuknjavu o tome kako je upravo podigao drvenu tarabu umesto nešto tradicionalnijeg kamenog zida, ali može biti da je postala popustljivija pod stare dane. I naravno da je godine sustižu, pomislih nervozno. Možda je Kler bila u pravu, možda stvarno ne bi trebalo da bude sama ovde, na tako udaljenom mestu, ali nije htela ni da čuje da se preseli. Ovo je bilo njeno selo, i ona ga je volela; rođena je i odrasla na farmi s druge strane doline, koju je još uvek nazivala domom. Tu nije bilo mesta diskusiji; što se nje tiče, umreće tu. Unutra, kuhinja je sijala od čistoće. Navošteni pod od terakote ogledao se u crnom rejburn šporetu na drva koji je mama još uvek sama ložila, i čija je vatrica poigravala na plavo-belom porcelanskom posuđu koje je stajalo u kredencu od borovine na suprotnom zidu. Kuhinja se nije promenila otkako je mama, koja ju je nasledila od bake, sedamdesetih obavila ono što je smatrala radikalnim preuređenjem. Tvrdila je da se još uvek navikava na pločice na radnim površinama i „pomodne“ žute zavese na prozoru. Ralf, border koli, dremao je mirno pored šporeta, mašući repom po podu, kao da se izvinjava što je previše star da ustane i pozdravi nas

268

kako priliči. Sve je bilo baš onako kako treba da bude: dom. Zavalila sam se zahvalno u stolicu s visokim naslonom i izbledelim kariranim jastučetom pored šporeta dok se Flora saginjala da pomazi Ralfa. – Nema Kler? – Oči mi odlutaše do otvorenog prozora na zelena brda koja su se valjala u daljini, posuta stadima ovaca; slično kornvolskom pejzažu pored kojeg smo prošle ali, gledano okom starog znalca, mnogo bujnija i nežnija. – Eno je gore, isprobava neku garderobu. Juče smo bile u Eksiteru, i ona je poludela. Nasmešila sam se. Mama nije navikla na Klerin način kupovine: panično kupovanje svega što ugleda u jedinih slobodnih sat vremena, posle kojih treba da se vrati poslu ili deci. – Ima li još prinova, bako? – upita Flora, još uvek u čučećem položaju, mazeći Ralfovu sivu njušku. – Da, ljubavi, pačići su dole iza kuće, a ako odeš do ambara, u najudaljenijem ćošku ćeš možda naći mačku s još jednim nakotom mačića. Stalno je s onim máčkom iz komšiluka, mala nevaljalica. Moraću da je sterilišem. Flora željno izađe iz kuće, ubedivši Ralfa da pođe s njom. – Kako je ona? – upitah dok je mama sipala vrelu vodu u stari smeđi čajnik na šporetu. – Mačka? Ili druga mala nevaljalica? Iskezila sam se. – Druga. Kler. – Dobro je – odgovori kratko. – Mada, nije bila takva kad je došla. Bila je malo van sebe. Nisam je videla takvu još otkako je dobila slabu iz geografije nakon što je preležala grip. A nisam ni uspela da je navedem da mi se poveri. – Je li uradila to? – Ne baš. Nešto malo. Pa, rekla je da se posvađala s Majklom, a ti znaš Kler. To kod nje znači „ostavio me“. Podigla sam pogled. – Rekla ti je to? – Ne, ali toliko sam pogodila. – Sela je preko puta mene u drugu stolicu i stavila čaj na šporet između nas dve da malo odstoji. – Mnogo šeta otkako je došla ovde, prešla je čitave kilometre, a ti znaš Kler, ona nikad nije

269

šetala dalje od biblioteke. I ne liči na sebe: ne govori mi šta da radim i gde da živim i šta da jedem. Zapravo je postala bolje društvo – reče zamišljeno, ustajući da nam naspe čaj. Nasmešila sam se. Mama je ispričala sve kako jeste. – I kao što sam ti rekla, juče je kupovala kao da joj je to poslednje. Kao da je opsednuta. Mada, častila me je ručkom. U Regalu. – Pružila mi je šoljicu na tacni. – Oh, divno. Mama je smatrala Regal u Eksiteru vrhuncem uglađenosti. – Ali stalno pokušava da zataška, znaš? Samo je ćaskala o ovome i onome dok smo jele puding, a oči su joj previše sjajne i napete. Teško joj je, ali se drži. – Oh, da! Pa, očito se nije previše otvorila, a nadala sam se da hoće, mama. – Ali opet, jutros, pa, ne znam – razmišljala je koji trenutak – deluje malo življe. Nekako opuštenije. – Zastala je da sipa čaj. – Možda seoski vazduh i domaća kuhinja konačno čine svoje? – Oh, da, prijaće joj, ali to ne može da zaleči slomljeno srce. – Odmeravala me je pronicljivo. – Kako je Dejvid, ljubavi? Zna da si ovde, zar ne? Udahnula sam duboko ovoga puta. – Ovaj, ne. Ne još. Nazvaću ga. – Ja bih, na tvom mestu. – Pruži ruku i dodade mi telefon. – Ili će se zabrinuti. Zurila sam u telefon u krilu. – Da, da, hoće. – Znam da imate te vaše mobilne, i sve to, ali ako okrene broj te kuće u Kornvolu i nađe je praznu... – Pa, osim što nije prazna, postoji još neko... još neko boravi u njoj – zamuckivala sam. – Da, rekla mi je Kler. Pijuckala je čaj u tišini, posmatrajući me. Osetila sam kako mi lice gori. Duboko sam udahnula i stala da okrećem Dejvidovu direktnu liniju praćena njenim čeličnim pogledom. Hvala bogu – sekretarica. Nisam morala da pričam s njim i osetim se još dvoličnijom nego što sam se već osećala. Pročistila sam grlo.

270

– Ovaj, Dejvide, zdravo, ja sam. Samo da ti javim da ću biti kod mame nekoliko dana, tako da možeš da me zoveš ovde. Čujemo se kasnije. Ćao! – Nekoliko dana? – upita mama iznenađeno kad sam spustila slušalicu. – Pa, ja... videćemo kako će se stvari razvijati. – Ah. Baš tako je i Kler rekla. Reče da će... oho, vidi, mi o vuku a vuk na vrata. Vrata su se otvorila i Kler se pojavila u dovratku, obučena kao da je krenula u Askot na konjičke trke. Na sebi je imala šokantan ružičasti komplet, crne cipele s visokom štiklom i ogroman crni šešir. – Ta-daa! – Zauzela je pozu, onda umalo pala kad me je videla. – Ti si ovde! Bože, baš si poranila. – Nasmejala se. – Nije trebalo da vidiš ovo! Zakikotala sam se. – U šta si se maskirala? – U mladinu sestru – objavi zvanično, i zavrte suknju. – Sviđa ti se? – Opet je ispozirala, s rukama na kukovima, zabačene glave, kao supermodel. – To je za tvoje venčanje. – Oh! – Prosula sam čaj na tacnu. – Mama i ja smo otišle juče do Eksitera i potpuno smo odlepile. Moram ti reći da nisam imala pojma da su tamošnje radnje tako sjajne, gotovo kao u Londonu. Je l’ ovo sveže? – Skide poklopac s čajnika i zaviri sumnjičavo. – Samo što sam ga skuvala, draga. – Tek da vidiš šta je mama kupila – reče, sipajući sebi šoljicu čaja. – Ozbiljno, Ani, nikad je nisam videla tako doteranu, prosto neverovatno. Uzela je tašnu i cipele u istoj boji – i šešir! Okrenula sam se prema mami, osećajući kako mi krv napušta lice. – Ali mislila sam da si rešila... pošto treba da se održi u Klaridžu... – Oh, to je samo nervoza govorila iz mene. – Obrisa mrvice s krila. – Ne, spustila sam tu slušalicu i rekla sebi: Mardžori Hoper, kakva si ti blesa. Naravno da nećeš propustiti venčanje svoje ćerke samo zato što je u Londonu i što nemaš šta da obučeš, a Ted se složio. – Ted? – Filpot – ubaci se Kler, gledajući me. – Ne, ne bih to propustila nizašta na svetu, ljubavi – nastavi mama glatko – i izvinjavam se što sam te navela da pomisliš suprotno. Sad je sve

271

odlučeno. Ostaću kod Kler dve noći, a imam i svu garderobu koja mi treba. Kler se za to postarala. – Ozbiljno, Ani, Klaridž! – uzviknu Kler s nevericom. – Umalo se nisam preturila kad mi je mama rekla. To tako ne liči na tebe. – Hvala. – Ne, ali znaš na šta mislim. Veoma uglađeno. – Bila je to Dejvidova ideja – promrmljala sam, otpijajući gutljaj. – Pa, očigledno. Hajde, mama, pokaži joj svoje krpice – stade Kler da je nagovara. – Kasnije, ljubavi – odvrati mama stidljivo. – O, ne, hajde, odmah! Evo, ja ću ih doneti. Ne mrdaj! Oteturala se na štiklama iz kuhinje i uza stepenice. Čuli smo kako klapće iznad naših glava. Tupo sam zurila u čaj. Vratila se koji trenutak kasnije, noseći golubijeplavi komplet na vešalici, kutiju za šešir, i par plavih cipela. Mama ustade i Kler postavi odelo ispred nje. – Šta misliš? – upita mama stidljivo, uzimajući vešalicu. – Oh, tu je i šešir. On upotpunjuje utisak. – Kler ga izvadi iz kutije i stavi ga pažljivo mami na glavu. Namestila ga je, pa se odmakla da se divi. Naterala sam sebe da se nasmešim mami; mojoj mami, koja je stajala ponosno ispred mene, sa svojom garderobom za venčanje. – Divno je – progutala sam knedlu. – Mama, sjajno izgledaš. Ona pognu glavu i pomiluje tkaninu smerno. – Svilena je – reče u čudu. – Nikad nisam imala ništa slično u životu, čak ni kad sam se udavala za tvog oca. Ali Kler je insistirala, pa sam uzela malo od ušteđevine, a tvoja sestra je dala drugu polovinu novca. – Koštalo je čitavo bogatstvo – potvrdi Kler ležerno, skidajući joj šešir s glave i vraćajući ga nazad u kutiju. – Ali kao što sam rekla mami, to je investicija. Neće da propadne. Klimnuh glavom. Ne mogavši da progovorim. – A ti si nam uskratila venčanje prvi put – upozori me Kler. – Oh, videle smo i sjajnu haljinu za Floru, zar ne, mama? – O čemu to pričate? – Flora ulete zadihana, za Ralfom koji ju je vukao, očito preporođen. – Oh, Kler, pazi ti to! Izgledaš kao Zlica od Opaka – zakikotala se.

272

– To je za venčanje tvoje mame – reče Kler ponosno, opet vrteći suknju. – U stvari, ako se ona slaže, povešću te u Eksiter da pogledamo jednu haljinu koju sam ošacovala za tebe. U pitanju je prava, lepršava goust haljina, uopšte nije dečja. Mislim da će ti se svideti. – Oh, kul! Mogu li, mama? – Da, naravno – procedila sam. Grlo mi je bilo neobjašnjivo suvo i stegnuto. – Baš sam se pitala šta ću da obučem – reče Flora. – Moram li da nosim šešir? – Mislim da ne moraš, ljubavi – reče mama – ali, Anabela, ti bi trebalo da pozoveš tu devojku što ti šije haljinu. Da vidiš je li gotova. Imaš još samo nekoliko nedelja do svadbe. – Da, trebalo bi da probaš haljinu – složi se Kler. – Može biti da si malo smršala; mlade obično smršaju. Ta krojačica je negde u Fulam roudu, zar ne? – Da, tamo negde. – I šta si tačno izabrala? Svilu boje slonovače? – Da. To je... jednostavna puštena haljina bez rukava. – Ustala sam, kobajagi da sipam još čaja, ali u stvari da im okrenem leđa. Ruke su mi se tresle. Prozor je bio otvoren, ali imala sam utisak da se gušim unutra. Krenula sam da otvorim zadnja vrata. – S bisernom dugmadi? – nastavi Kler da zapitkuje. – Da. Na leđima. – Zurila sam kroz zadnja vrata u brda koja su se uzdizala u daljini. Poželela sam da sam sad tamo, na vrhu najudaljenijeg od njih. Bigen Tor, gde sam uvek vodila Ralfovu mamu, Pipu, pentrala se sve do vrha, i sedala onda da se odmorim u oštroj travi dok bi Pipa trčala oko mene, lajući od uzbuđenja, a zatim bismo obe jurile do podnožja, s vetrom koji nas šiba u lice. – Flora, ljubavi – oslovi je mama – dođi da mi pomogneš da izvadim tvoje stvari iz kola, pa ću te odvesti u tvoju sobu. Onu u potkrovlju, kao i obično, s golubovima, da ti prave društvo. Ručak neće još sat vremena, vas dve – napomenula je. – Kler, stavi to u rernu, molim te. – Pokazala je glavom ka kišu na šporetu dok je izlazila napolje s Florom. Kler zavrnu ružičaste rukave i pažljivo podiže prepun pleh. Zakikotala se.

273

– Osećam se kao Feni Kredok33 ovako obučena. Posmatrala sam je i osetila kako mi se puls blago usporava, sad kad je mama izašla iz prostorije. – Živahnija si – primetih, sedajući ponovo. – Mnogo živahnija nego kad sam te poslednji put videla. – Oh. – Pocrvenela je. Zatvorila je vrata od rerne. – Da, pa, Majkl je dobio moje pismo. Zvao je rano jutros, čim ga je dobio. – I? – I... ništa posebno se nije desilo, ali pristao je da popričamo. – Jesi mu rekla za Tea? – Jesam. – I šta je rekao? – Rekao je: „Ah, znači samo peting. Sad smo jednaki.“ Nasmešila sam se. – Rekla sam ti. – Da. Ali... postavio je nekoliko uslova. – Kao na primer? – Da napustim posao. – Kler! – Ali već sam ionako odlučila da ću to uraditi – reče brzo. Trepnula sam. – Stvarno? – Pa, barem dižem ruke od ovog posla. I ne, pre nego što uopšte predložiš, ne mogu samo da smanjim broj radnih sati jer to nije takav posao. Tu je sve ili ništa. Ali radiću nešto drugo. Nešto sa skraćenim radnim vremenom. – Ali ti voliš taj posao! Pogledala je pravo u mene, širokim i iskrenim očima. – Svog muža volim još više. I svoju decu. I to mi nije došlo kao otkrovenje; oduvek sam to znala, Ani. A ne mogu da imam i jedno i drugo. Ne želim da imam i jedno i drugo. Ne ako to znači da ću stalno biti napeta i luda od umora i da neću uživati ni u čemu, što je i bio slučaj. Uzeću odmor na neko vreme, a onda... pa, onda ćemo videti. – Nasmešila se. – Možda ću uživati u ulozi mame koja je kod kuće. Uvek sam ti zavidela na tome, a novca svakako imamo. Majklu sjajno ide. I želi da mu pomažem. Znaš, da zabavljam njegove klijente, priređujem večere, takve stvari.

274

Trepnula sam. Da zabavlja muževljeve klijente. Same te reči bi staru Kler naterale da povrati u svoju aktovku, ali sada je izgledala smireno. Srećno. – Mi smo tim, Ani, ili bi trebalo da budemo. Ne dve frakcije koje se takmiče koja će imati veći račun u banci. Ako se potrudim da češće izlazim s njegovim klijentima u operu, da se lickam i sređujem frizuru, mogla bih mu stvarno biti od pomoći. – Bože, Kler, bićeš žena biznismena. Nasmejala se. – Čak i žena za pokazivanje, ali zašto da ne, do đavola? Radila sam kao crnac; zaslužujem odmor. Zaslužujem da odem na Vimbldon i u Glindeborn. Nek se, za promenu, on razbija od posla. Kako bilo – reče zamišljeno – sve je to hipotetički. Još uvek smo u preliminarnoj fazi pregovora, ali mislila sam da će pomoći ako stavim sve karte na sto? Pomoći mu da me primi nazad? – upita nervozno. – Daaa, osim što on možda neće hteti u potpunosti da izgubi devojku kojom se oženio. Ti imaš dosta toga da ponudiš, Kler, intelektualno. Nisam sigurna da ćeš biti srećna ako sve vreme budeš provodila kod frizera ili pravila kanapee kao neka domaćica iz pedesetih. Neka zlatna sredina je možda ono što bi on najradije želeo. Ono što biste oboje želeli. – Pa, upravo tako, neki posao sa skraćenim radnim vremenom, ali prvo ću svakako pauzirati godinu dana. Kažem ti, samo nekoliko dana ovde s mamom, bez muža i dece, navelo me je da shvatim da je ovo prvi pravi odmor koji sam imala u poslednjih sto godina. Iako mi je brak možda na rubu propasti, ovo je prvi put da sam se osetila... pa, kao ja. Ne kao nečija žena, ili majka, ili šefica. – Ne bih rekla da ti je brak na rubu propasti. – Pa, videćemo. Večeras izlazimo na večeru, u Eksiter – reče stidljivo. – Oh, Kler, tako mi je drago – rekoh, s olakšanjem. – On ne bi pristao na to osim ako razmišlja da se pomirite, zar ne? Slegnula je ramenima. – Ili to, ili će da mi uruči papire za razvod dok budemo jeli koktel od račića, ali rekao je da nedostajem deci. Takođe je rekao da sada krše sva pravila: ostavljaju flaše s mlekom na stolu i bacaju ostatke hrane umesto da ih uvijaju u foliju i ostavljaju u frižider. – Iskezila se.

275

Nasmešila sam se. Napokon je u stanju da se nasmeje na sopstveni račun. – I, Kler – duboko sam udahnula – ako sve bude kako treba, nemoj se vratiti deci sva narogušena i... – Znam – prekide me brzo. – Ne moraš ništa da mi govoriš. Da ih ne gnječim toliko. Da malo usporim. Manje odbojke na plaži. Da ih pustim da malo olabave. Da ih pustim da leže na podu i čačkaju nos s nogama dignutim uza zid. Znam, Ani. Šta misliš da sam radila na ovim vetrovitim brdima poslednja dva dana osim što sam preispitivala svoj život? Kažem ti, ovaj svež vazduh je dobar za dušu; toplo ga preporučujem. Boravak ovde naterao me je da se suočim s nekim neugodnim istinama u vezi sa sobom i s mojom porodicom. – Otišla je do sudopere da ispere čajnik, zatim se okrenula i stala pažljivo da me posmatra. – Samo, nisam znala da su i tebi neophodna isceljujuća svojstva ovog mesta. Brzo sam oborila pogled. Svesna da me još uvek netremice posmatra. – Dakle, šta tebe dovodi u ovu kliniku za rehabilitacijnu? Šta te je nateralo da tako naprasno dođeš u eksiterski pandan Prajori beja, a?

276

22.

S

rećom, mama i Flora se vratiše u tom trenutku, pa nisam morala da odgovorim; mogla sam da pobegnem njenom ispitivačkom pogledu i vratim se uobičajenim stvarima, kao što su pripremanje salate i postavljanje stola za ručak. Dan je odmicao; Kler je oprala kosu i legla na sunce da je osuši i nabaci bojicu, kao devojčica za svoj prvi sastanak, zatim je nalakirala nokte, i sve to pripremajući se za izlazak s Majklom te večeri – što će im biti prva, poverila mi se pokajnički, od njihove godišnjice braka pre tri godine. Poslednje dve godišnjice propustila je zbog posla. Legla sam pored nje na prastaru, škripavu ležaljku u bašti iza kuće, udišući miris maminih pažljivo odgajenih noćnih frajli i bulki, i pitala je zna li šta o Tedu Filpotu. Slegla je ramenima. – Mama nije ništa rekla. Znam samo da se njen stav prema njemu promenio. Kaže da su njegove metode vođenja domaćinstva drugačije od tatinih, modernije, ali da to nije loša stvar, i da ga sada, pošto je ostao sam, poziva na ručak skoro svake nedelje. Kaže da se od muškarca ne može očekivati da se sam stara o sebi sve vreme, i da je u pitanju samo komšijska pažnja. – Ostao je sam? Mahala je prstima da osuši nokte. – Žena mu je umrla prošle godine. Zar nisi znala? Nisam. Gledala sam zamišljeno u dolinu u daljini; dugi zraci svetlosti rasipali su se kroz čestar u dnu bašte gde je jedna veverica skakala s drveta na drvo, i zatim skočila pravo na zemlju. Bila sam svesna da iza mene u kuhinji mama sprema tortu s Florom i pomno posmatra svoje ćerke kroz prozor. Koliko god da sam mislila na nju, ona je o meni mislila više. Palo mi je na pamet da je ovo prvi put da su se ženski članovi porodice, zapravo jedini preostali članovi, skupili sami na jednom mestu otkako se tata srušio od infarkta u ambaru pre četiri godine. Prirodno, Kler i ja smo tada ostavile sve – ona više nego ja – i dovezle se najbrže što smo mogle iz Londona. Ostale smo nedelju dana da pomognemo

277

oko sahrane. Kler je, uprkos tuzi, ili možda baš zbog nje i svih ostalih složenih osećanja koja su sačinjavale njen odnos s tatom, spadala s nogu. Razletela se na sve strane, preuzevši organizaciju na sebe – da pozove vikara, izda instrukcije pogrebnicima, stavi čitulju u novine, mene pošalje da dogovorim isporuku cveća. Za to vreme, mama se, obamrla od žalosti, povukla u svoju sobu i ostavila nas dve da se postaramo za sve. Tog dana sam osetila kojom se brzinom odnosi u porodici menjanju; tata je umro, a mi ostali smo prirodno osetili prazninu koju ljudi osete kad im neko blizak nenadano umre, kao da je istrgnut iz tebe, ali osetila sam i nešto suptilniju promenu. Osetila sam kako drugi roditelj postaje dete, a deca postaju staratelji, i u izvesnom smislu se takav odnos zadržao od tada. Mama je sada ostala sama, i to na usamljenom mestu, pa smo prirodno bile zabrinute za nju; zvale smo je redovno – Kler svakoga dana – dok smo je ranije zvale kad bi nam nedostajala ili kad nam je nešto trebalo; nikad iz dužnosti. Ali kasnije sam se zapitala da li je mami preko glave Klerinog nadzora. Da li joj je isprva bilo drago, ali bi sada želela da bude oslobođena njenog staranja. Sada se, možda baš na vreme, dešavala još jedna promena. Pre samo nekoliko dana klatno se zaljuljalo na drugu stranu, i obe njene ćerke su potegle pupčanu vrpcu i vrtoglavo pojurile njenoj kući. Iako mama nikad ne bi želela da njenu decu snađe išta loše, činilo mi se da je instinktivno – možda i zahvalno – ponovo uzela uzde u svoje ruke. Kasnije tog popodneva hranila sam patke s Florom kraj bare u dvorištu. Ted Filpot je istovarao ovce iz prikolice u obore za jagnjenje i, primetila sam to, namerno napravio pauzu da bi došao da popriča s nama. Bio je visok, fin čovek vodenastih kestenjastih očiju, i s navikom da stidljivo uvrće kačket u rukama i gleda u daljinu dok priča s nekim. Bio je toliko drugačiji od tate – koji je bio žilav, živahan i hitar, oštrog pogleda koji je čoveka mogao zakucati uza zid – ali prijatan, pomislih. To sam i rekla Kler kad smo se vratile u kuću. Ona je stajala kraj sudopere i čistila šargarepu. – Slažem se – reče, na moje čuđenje. – Mislim, nije neko oko koga se svet okreće, ali je dovoljno prijatno društvo i ljubazan je. Sredio je sve cevi u kući, znaš, kada su se zaledile ove zime, i cepa joj drva. – Dakle... ima li nečeg između njih dvoje? – Ti meni reci. Znaš mamu, neće da kaže, ali svakako se lepše ponaša

278

prema njemu. Bila je tamo, znaš, kad mu je žena umrla. – Šta, nije valjda bukvalno? – Ne, ali dotrčao je ovamo kada mu se žena srušila. Astma, po svemu sudeći. Mama je pozvala hitnu pomoć. Pomogla Todu u tim trenucima. A onda su mu ona i njegova sestra pomogle oko sahrane. Uzdahnula sam. – Zgodno, pretpostavljam. Oboje su izgubili supružnike i žive imanje do imanja... Slegnula je ramenima. – Nema ničeg lošeg u tome. Pogledaj samo koliko srećnih brakova proistekne iz takvih situacija. Mama se udala za tatu samo zato što su njihovi roditelji bili najbolji prijatelji i takođe su živeli jedni do drugih, a koliko samo ljudi upozna nekoga na poslu ili na odmoru? Ja sam upoznala Majkla na odmoru i... zašto si tako pocrvenela? – Nisam – rekoh, krijući lice tako što sam se sagnula da kobajagi zavežem pertle na mokasinama. – U svakom slučaju, mama će sama odlučiti. Ništa što mi mislimo ili kažemo, srećom, neće imati nikakvog uticaja. – Baš tako. Kasnije tog dana, dok sam besciljno tumarala okolo, šetajući od kuće do bašte i nazad, mama me je poterala u šetnju. – Hajde, ljubavi – reče mašući krpom šaljivo u mom pravcu. – I povedi Ralfa sa sobom. Prijaće ti da izađeš na vazduh. I stvarno sam otišla. Šetala sam sve do Bigen Tora, povremeno čekajući Ralfa, koji je bio voljan duhom ako ne i telom – što je bio isti slučaj kao kod mene, samo obrnuto, rezonovala sam, dok sam se uspinjala strmom stazom koja je krivudala oko kamenja i stenja. Kipteći od energije, telo me je teralo dalje, ali duh je očajnički želeo da bude negde drugde. Popela sam se do samog vrha, gde je travu paslo samo nekoliko neustrašivih ovaca, i zastala zadihana, držeći se za bokove, zureći u veličanstven prizor ispod sebe. Devon je bio najlepši u ovo doba godine, nalik slikama s limenih kutija za čaj: zelen i bujan i nežan, s tek nekoliko sivih farmi posutih u udolinama. Vetar mi je nosio kosu, a svetlost se kretala u vidu velikih zastora preko brda i dolina koje kao da su utonule u popodnevni dremež. Ovo je trebalo da bude moj trenutak. Udahnula sam, napinjući se, znajući da može doći; znajući da mogu da se izgubim na ovom

279

posebnom mestu i nađem mir, kao što sam uvek činila, ali magija je izostala. U misli mi je još uvek dolazilo Metovo lice, njegove nežne plave oči, njegov glas, dodir njegovih ruku od prošle večeri. Nisam mogla da pobegnem od njega. Za to treba vremena, rekoh sebi mračno, spuštajući se nazad, isto onako neraspoložena kao što sam bila dok sam se pela. Besno sam udarala po vrhovima travki u prolazu. Za to treba vremena. Ovde si tek nekoliko sati. Sve će biti u redu. Kada sam se vratila, mama je baš spuštala slušalicu u kuhinji. – Oh, promašila si ga zamalo. – Koga? – upitah glupo, uzlupanog srca. – Dejvida. On je bio na vezi, ali rekao je da ga ne zoveš odmah jer ide na partiju skvoša sa Džejmijem posle posla. Rekao je da će te nazvati kasnije. – Oh. To je bilo dobro. Dobar znak. On igra skvoš samo kad je dobro raspoložen, i palo mi je na pamet da je često igrao s Džejmijem, starim drugom s fakulteta, ali ne u skorije vreme. Nadala sam se da je sagledao situaciju u pozitivnijem svetlu. – Kako je zvučao? – Kao da je dobro raspoložen. Lepo smo se ispričali, dugo ga nisam čula, i bilo mu je drago što si ovde, ljubavi. Rekao mi je da će ti prijati domaća hrana. Da se malo uhraniš i razmaziš, i rekao mi je da te ubedim da ostaneš malo. Nasmešila sam se. – Da, verujem. A mislim da verovatno i hoću. Ne smeta ti, mama? – Ni najmanje, biću oduševljena. Naravno, moraću da ubedim Floru, pomislih uspinjući se polako stepenicama do moje sobe, grickajući nokte. Zastala sam kraj prozora na odmorištu i pogledala dole u dvorište, gde je ona ćaskala s Kler, dok je lakirala nokte lakom koji je maznula od svoje tetke. Ali zapravo je izgledala savršeno srećno tu gde je bila, s pilićima i mačićima, radujući se odlasku u kupovinu u Eksiter. Prilagodila se brzo kao i uvek, a oduvek je volela da bude na selu. Ne, Flora nije bila problem. Ja jesam. Te večeri, znajući da neću moći da zaspim, ostala sam budna do kasno

280

nakon što su Flora i mama otišle u krevet, a Kler na večeru s Majklom. Pretvarala sam se da gledam film, ali brzo sam prestala da pratim radnju. Kada je krenula odjavna špica, pošla sam uza stepenice strepeći od noći koja me očekuje. U mojoj staroj sobi, u kojoj sam odrasla, sve je ostalo isto kao pre. Knjige su još stajale tamo gde sam ih bila ostavila na policama, i u mraku sam, čak i zatvorenih očiju, još uvek mogla da napipam Noel Stretfild, Džozefinu Pulejn-Tompson i Edit Nezbit. Izbledele tapete s ružama, toaletni stočić s cvetnim miljeom iza koga sam svašta krila, uključujući i Adamova pisma, puzavica koja je rasla oko prozora, mrlja na tepihu gde sam prosula kafu, noćni stočić koji sam progorela cigaretom: sve je bilo u stanju u kakvom sam ga ostavila. Sećam se da sam progorela taj stočić kada mi je bilo oko četrnaest, kada sam užurbano ugasila cigaretu, promašivši pepeljaru, kada je tata, osetivši dim, ušao u sobu. U jednom od njegovih retkih intuitivnih trenutaka, seo je pored mene na krevet, mirno izvadio iz džepa paklicu plejersa i zapalio nam po jednu cigaretu, insistirajući da popušim jednu s njim, namerno me nateravši da osetim toliku mučninu i nelagodu da više nikad nisam zapalila nijednu. Okrenula sam se na bok u svom malom krevetu, slomljena od napora koji sam ulagala terajući sebe da razmišljam o bilo čemu, bilo čemu, samo ne o onome što mi je stvarno bilo na umu, i ugledala svoj laptop na toaletnom stočiću gde su ga mama i Flora ostavile. Naravno, pomislih impulsivno, sklanjajući pokrivač, koji se uvio oko mene kao zmija, mogla bih da radim. Celu noć, ako je potrebno. Da se izgubim u jeftinoj fikciji. Stavila sam stolicu ispred stočića, uvalila se u nju, i sačekala da se sistem podigne. Juče sam dobila imejl od Sebastijana Kupera, koji se raspitivao o tome kako roman napreduje, završavajući prepisku rečima: „Igrom slučaja, sada je u modi sapfička34 fikcija. Da li biste mogli da ubacite malo toga? Pozdrav, i sve u tom smislu, Sebastijan.“ Mrštila sam se dok sam čitala. Sapfička fikcija? Mislila sam da hoće da pišem o seksu i kupovini u stilu osamdesetih? Da li možda očekuje da će Lusinda imati lezbijsku scenu u guči radnji? Da će se nabacivati prodavačici na odeljenju s hermes šalovima? I šta mu to znači, „pozdrav, i sve u tom smislu“? Bože. Zvuči tako poznato. Ali ne, ne. Kul, u stvari, a ja

281

sam bila tako nekul, kao što me je Flora stalno podsećala. Uzdahnula sam kad su reči zatreperile na ekranu. Problem je bio u tome što se meni u sadašnjem mentalnom stanju seks bez obaveze – gej ili kakav god – činio pogrešnim, a Lusindin besmisleni susret s Terensom u Savoju još i gorim. Užasnim, zapravo. Nagonski, čak i znajući da se gospodin Kuper s tim nikako ne bi složio, izbrisala sam skoro čitavo poglavlje, i svakako poslednja dva grozna pasusa (eh, kad bi i u stvarnom životu bilo tako lako). Umesto toga, napisala sam da je Terens otpratio Lusindu do njenih vrata, koja mu je ona odlučno zatvorila pred nosom, ignorišući njegovu molbu da zajedno popiju kafu.

Lusinda pogleda na svoj kartije sat. Noć je još bila mlada. Terens je rezervisao sto za večeru u Harvesteru, a bilo je tek deset sati i Lusinda je nameravala da popije kafu s nekim drugim. Kafu, ali ništa više od toga. Ovo je trebalo da bude sastanak umova. Zanoseći se na svojim džimi ču cipelama, otrčala je do kuhinjskog prozora i pogledala uvis. U Džastinovom ateljeu još je gorelo svetlo. Drhteći zbog sopstvene brzopletosti, otvorila je zadnja vrata i poletela niz stazu do kapije u zidu koja je zgodno spajala dva imanja, sa slatkim malim spoud bokalom u jednoj i paklicom marlboro lajta u drugoj ruci. Na njeno iznenađenje, kada je podigla rezu i otvorila vrata, Džastin je čekao s druge strane, užarenih očiju, predivno isklesanog lica, sa činijom šećera u ruci. – Oh! – uzviknu on, prepadnut. – Nestalo mi je šećera za kafu, i baš sam se pitao... – Kako neobično! – prekide ga ona. – Meni je nestalo mleka. Oči su im gorele jer su oboje shvatili šta ono drugo potajno želi. Džastin uze bokal. – Napuniću ti ovo – obeća, gledajući je vatreno – vraćam se za sekund. Kao što je i rekao, nekoliko trenutaka kasnije ušetao je u njenu kuhinju s mlekom i blokom za skiciranje. Lusinda uze bokal i pristavi džezvu uzdrhtale ruke. – Moram priznati, to s kafom je bilo malo lukavstvo – promrmlja, prilazeći bliže. – Vidiš, ono što stvarno želim da uradim jeste da te nacrtam.

282

Golu. Ma l i spoud bokal polete iz Lusindine ruke i razbi se na podu u paramparčad. Ona stade užurbano da šutira komadiće pod sudoperu svojim cipelama s visokim potpeticama. – Gde... želiš da se namestim? – procedi stidljivo. – Ovde – zapovedi on, uzimajući je za ruku i vodeći je smišljeno u zatamnjeni salon, potpuno zaboravivši na kafu. Pokaza na prostirku od ovčje kože kraj kamina. – Opruži se ovde, lepotice moja – stade da prede – a ja ću da potpalim vatru. Nacrtaću te kraj nežne svetlosti kamina. Lusindini udovi su se trzali od ekstaze dok je skidala odeću sa sebe drhtavim prstima. Nije želela da mu kaže da je „vatra“ samo efekat koji stvara plin, i da su grane u kaminu tu samo radi ukrasa, dok ih je slagao na gomilu i palio šibicom. Soba se ispunila dimom ali Džastin, koga to nije obeshrabrilo, sede na stolicu ispred nje šarajući očima po njenoj golotinji. Lusinda instinktivno podiže ruke iznad glave. Dojenje je uzelo svoj danak, i ona nije želela da sitnica kao što je gravitacija pokvari njen portret – a onda je shvatila da se nije obrijala ispod pazuha i brže-bolje ih spusti nazad. Usrdno se nadala da deca na spratu čvrsto spavaju. Ovo bi zahtevalo dosta objašnjavanja, naročito Orlandu, koji se, sa svojih dvanaest godina, prilično često zaključavao u kupatilo u poslednje vreme. Posmatrala je kako se Džastinova ruka spretno kreće po papiru. Oh, kad bi samo htela tako spretno da se kreće po njoj! – Možda sam pogrešio u vezi s vatrom – procedi konačno, suznih očiju. – Nipošto – zakašlja se Lusinda zavodnički. – Možeš da upališ moju vatru kad god... Do đavola! Zvono na vratima. Zgrabivši prostirku od ovčje kože, ona je obavi oko sebe i pojuri da otvori vrata. – Da? – brecnula se nervozno, vireći kroz odškrinuta vrata. Bio je to Terens. – Ovaj, uh, zaboravili ste tašnu, kao. U mojoj vespi. – Zadrži je! – prosikta i zalupi vrata. Kad bi samo ceo svet hteo da nestane! Mora se setiti da ga sutra otpusti. Požurila je nazad u salon, gde je zastala, iznenađena. Džastin je ustao iz

283

stolice i sada je ležao na podu, samo u crnim tangama, u poziciji u kojoj je ona bila malopre, pokraj kamina. Lusinda se divila njegovom mišićavom telu, njegovim zategnutim butinama, njegovim širokim ramenima, njegovom uskom struku na kome bi mu pozavidela svaka devojka. Polako, hipnotički, on se pridiže na kolena i ispruži ruke. Lusinda besramno potrča k njemu. Čvrsto ju je primio u zagrljaj i nju uhvati vrtoglavica od zadovoljstva. Morala je da ga odvede gore, nije mogla da diše od ovog groznog dima, ali njegove ruke već su istraživale njeno telo. – Hajde! – zapovedi mu iznenada, a zatim, videvši njegovo uplašeno lice, požele da nije. – U moju sobu – dodade brzo. – Ah! Da! – izlete mu, s ushićenjem. Iskrali su se uza stepenice držeći se za ruke, dok se mesečina koja je dopirala kroz prozor na odmorištu presijavala na Lusindinoj bisernobeloj zadnjici i Džastinovim tangama. Nije joj bilo baš najjasnije zašto ih nije skinuo kada je ona bila tako bestidno gola, ali uskoro je saznala kada ih je strgla zubima u svojoj toile de jouy35 sobi. Trepnula je. – Oh! – Mali je – složi se on – ali veoma, veoma aktivan. Što je i dokazao. Tri sata kasnije, Lusinda se zavali na leđa, sva iscrpljena, i nasloni glavu na svoje iv delorm jastuke. – Dosta! – procedila je.

Stvarno jeste bilo dosta jer su i moji prsti umorno skliznuli s tastature. Pa, Sebastijan će ipak biti ushićen, pomislih natušteno dok sam se umorno uvlačila u krevet. Nameravala sam u potpunosti da utanačim taj sastanak umova s Džastinom, da ih uvučem u smislen i značajan susret, možda čak i u prijatnu diskusiju o Kjerkegoru i prednostima egzistencijalizma, ali muza je, po svemu sudeći, imala druge planove. Oh, pa dobro, pomislih, ležeći isceđena i iscrpljena ali rasterećena, kako sam se nadala. Uvek sam rezonovala da je bolje da se prepustim inspiraciji, a ako se ispostavi da se radnja prebrzo odvija, uvek mogu da obrišem tekst izjutra i povratim Lusindi čednost. Mada, u tom trenutku, delovalo mi je dobro. Veoma

284

dobro. Glava mi je klonula na jastuk i istog trenutka sam potonula u san bez snova. Nastavila bih da spavam u nedogled – možda i do podneva – da me mama nije probudila nešto kasnije tog jutra. Snažno me je drmusala držeći me za rame. – Anabela. Anabela, probudi se! Sećam se da sam pospano otvorila oči i ugledala sunce kako obasjava sobu kroz tanku žutu zavesu iza nje. Videla sam njeno zabrinuto lice spram svetlosti dok se naginjala nada mnom. Oči su mi brzo poletele ka ekranu. Onako komatozna, noćas sam zaboravila da isključim laptop, i plava svetlost je sijala poput svetionika, sa slovima koja su se izdajnički belasala na ekranu. Zaječala sam. – Oh, mama, nisi... nisi valjda... – Čuj, ljubavi, Gertruda je zvala. Malopre. – Gertruda? Pridigla sam se na laktove. Zurila sam u njeno zabrinuto lice. – Zašto? Šta se desilo? – Anabela, žao mi je. – Oči joj se ispuniše suzama. Pokrila je usta šakom. – Radi se o Dejvidu. Predozirao se lekovima.

285

23.

B

lenula sam u nju, užasnuta. – Predozirao se! – Srce mi je stalo. – Je li mrtav? – Ne! Ne, nije mrtav, odveli su ga u bolnicu. Živ je, ali ispiraju mu želudac. Za trenutak sam samo mogla da zurim u nju, sleđena od užasa. Onda sam došla k sebi, smakla posteljinu i krenula da ustajem. – Je li Gertruda još na vezi? – Ne, morala je da ide, u bolnici je. Ali, Anabela, ljubavi, rekla je da Dejvid nije hteo da ti saznaš. – Šta? – zastadoh da zgrabim farmerke. Osećala sam se dezorijentisano. Kao da slušam ali ne čujem. – Kaže da ju je molio da ti ne kaže, ali ona misli da ti moraš to da znaš. – Naravno da moram! – dreknuh, poletevši preko sobe da zgrabim majicu i obuću. – Gde je on? – U bolnici Čelzi i Vestminster , zapisala sam adresu, mislim da je rekla da je u Čelziju, ali... oh, ljubavi, ali zašto bi on, za ime sveta, uradio tako nešto? – Mama je kršila ruke, duboko uznemirena. – Kako užasna, užasna stvar! – Ne znam – promrmljala sam, oblačeći se, potpuno svesna da sam znala, ali... bože, ne u toj meri, sigurno? Nisam imala pojma da ga je to toliko pogodilo. – Dejvid. – Zastala sam i pokrila usta šakom, šokirana, i prigušeno jauknula. Zavrtela sam glavom. Trebalo je da se vratim s njim, pomislih iznenada, naravno da je trebalo. Odjednom mi je sinulo. Ovo se nikad ne bi desilo da sam se vratila s njim u London, nikada. – Ali on se ženi za nekoliko nedelja – kukala je mama, još uvek kršeći ruke. – Zašto bi mlad čovek koji treba da se oženi, pred kojim je ceo život... – To nema veze sa mnom. – Okrenuh se iznenada i zgrabih je za ramena. – Barem... mislim da nema. – Pustila sam je. – To je zbog posla, mama. Zbog nečeg na poslu. On... pogrešio je, znaš. Neko je umro. To ga je

286

strašno potreslo. – Oh! – Svalila se naglo na stolicu. – Oh, jasno mi je. Jadni Dejvid. – Da. Jadni Dejvid. – Očajno sam prošla rukama kroz kosu. – I trebalo je da budem uz njega, mama – zagrcnula sam se. Kolena me iznenada izdadoše i ja se svalih na ivicu kreveta. Zarila sam lice u šake i briznula u plač. Ona brzo sede pored mene. – Hajde, nemoj tako – promrmlja, čvrsto me grleći oko ramena. – Otkud si mogla da znaš? Nemaš za šta sebe da kriviš, nisi mogla da znaš da će se to desiti, zar ne? A i on ti je verovatno rekao da ne prekidaš odmor. – Da. – Klimnuh glavom tužno. – Da, jeste. Rekao mi je da ostanem, da mu ne mogu pomoći... – Pa, eto onda – reče utešno. – Ali, mama... – pogledala sam je molećivo, lica okupanog suzama. – Da stvari stoje drugačije, otišla bih, bez obzira na to šta je on rekao. Otišla bih automatski, zar ne? – Kakve stvari, draga? – Njene uplašene oči upitno su šetale po mom licu, ne shvatajući. – Ne znam na šta misliš. Da je Met bio u pitanju, to sam mislila – pomislih užasnuto. Da je Met bio u nevolji, da li bih otišla? Da, kao iz topa. Prestravljena svojim osećanjima, ustala sam. – Moram da idem – promucala sam, idući ka vratima. – Moram da odem kod njega. Odmah. – Naravno da moraš, i biće mu dobro, nemoj da brineš. – Požurila je za mnom, preko odmorišta i niza stepenice. – Pazi, mora da je zvao hitnu pomoć, mora da je došao k sebi do neke mere da bi uopšte dospeo u bolnicu, tako da ne sumnjam da će uspeti to da prebroditi. Sve će biti u redu, videćeš. Za tebe se brinem – reče kad smo došle do hodnika. Brzo sam se okrenula. – Zašto? – Pa, prvo, ne želim da voziš čak do tamo tako uznemirena. Slupaćeš se. Popij šolju čaja i stavi nešto u želudac pre nego što kreneš. Smiri se malo. – Oh, da, u pravu si. – Pošla sam ukočeno za njom u kuhinju i sela za sto, kao u snu. Posmatrala sam kako sipa čaj iz čajnika. Pogledala sam na sat. Devet sati. Sigurno je bila budna satima pre nego što je Gertruda zvala. – Gde je Kler? – Stadoh nervozno da se osvrćem.

287

– Još spava. Sastanak s Majklom je dobro prošao. Čula sam kad je došla; ušla je, sela na moj krevet i ispričala mi. Flora takođe spava. – Dobro je. – Oblizala sam usne. Progutala knedlu. – Mama, nemoj da im kažeš, važi? – Gledala sam je molećivo dok je stavljala šolju s tacnom preda me. – Mislim, sigurna sam da si u pravu i da će biti dobro, tako da... nema razloga da neko zna, zar ne? Fiksirala me je sivim očima. – Ne, nema razloga. Pomislila sam koliko će se on stideti ako Flora sazna... Kler, Majkl. Rozi i Den... sagnula sam glavu i zgrabila kosu, jako je vukući iz korena. Oh, Dejvide, zašto si to učinio? – Zašto je to učinio? – prošaputala sam glasno u sto. – Nije – reče mama odlučno, vrzmajući se po kuhinji, otvarajući kutiju za hleb i vadeći veknu. – Još je živ. To što je uradio poznato je kao poziv u pomoć. – Izvadila je šunku iz frižidera, i ja sam obamrlo posmatrala kako brzo seče kriške, maže ih puterom i seče sendviče na trouglove pre nego što će ih uredno spakovati u foliju. – Poziv u pomoć – ponovi pažljivo, stavljajući paketić na sto ispred mene – na koji samo on može da odgovori. Nisam bila sigurna šta je time htela da kaže. Bila sam ošamućena, zapravo. Zurila sam u svetlucavu alufoliju. – Ne mogu da jedem – promrmljala sam. – Znam, ljubavi, zato sam ti spakovala. Pojedi usput. Dug je put. Klimnula sam glavom i ustala. – Bolje da krenem. Pazićeš mi na Floru? – Naravno. – Ispratila me je do vrata. – Reci joj da sam otišla u London da... Samo reci da je Dejvid bolestan, ili tako nešto. Da ga je gadno uhvatio grip. Ili... ili da ima problema s pripremama za venčanje. – Smisliću nešto. Dok sam ljubila njen brašnjavi obraz na pragu, ona me uhvati za mišicu. – Dobro razmisli, ljubavi – reče. – Veoma dobro. Niko ne želi da se pretvoriš u mučenika. – Šta ti to znači? – Ono što sam rekla. Jedan u porodici nam je sasvim dovoljan. A ti si previše nalik na mene, Anabela. Previše nalik na mene. Uopšte nisi kao Kler ili tvoj otac. Veoma si poslušna. Povodljiva. Kao ja.

288

Gledala sam je u oči, i učinilo mi se da se u njima ogledaju sve njene godine provedene s tatom. Zapitala sam se koliko li je samo patila u tišini. To me je duboko potreslo. Kler su sigurno forsirali s obrazovanjem, ali... Nasmešila se, čitajući mi misli. – O ne, ljubavi, nije ništa strašno. Ispalo je da smo se tvoj tata i ja prilično dobro slagali, i nikad ga nisam navela da pomisli suprotno. Prijateljski suživot muškarca i žene je na veoma lošem glasu u današnje vreme, ali ponekad je vredno boriti se i za to. Ali ti, Anabela, ti imaš mnogo više izbora nego što sam ja imala. A mislim da ti ne tražiš prijateljski suživot. Ali ako se ipak odlučiš za to, ne sumnjam da će ti biti lepo kao meni. Prijateljski suživot. Zurila sam u nju, nadajući se da će reći nešto više, ali ona me je tapšala po ruci, prateći me do kola. – Mama. – Oblizala sam usne, znajući da ovakav trenutak možda neće ponovo doći. – Mama, to što imaš s Tedom, je li to prijateljski suživot, ili...? Zastala je u dvorištu. Pogledala napred. – Poznajem Teda čitavog života – reče tiho. – Duže nego što sam poznavala čak i tvog oca. Išla sam s njim u školu. Ali Širli je bacila oko na njega. Ted je bio veseo mladić, bilo ga je lako zavesti, pa se oženio njome. A ja sam se udala za tvog tatu. I svi smo bili veoma srećni, na našim komšijskim farmama. – Ona nastavi da korača i otvori mi vrata od kola. – Ali uvek si ga volela? – zurila sam u njena leđa, užasnuta. – Teda? To hoćeš da kažeš? Da si ga volela sve ovo vreme? – Ostala je nema. Pogledala je ka brdima. – Ali, mama, uvek si ga kritikovala, bockala. Govorila si nam da su njegove metode skroz pogrešne, da su tatine bile mnogo bolje i... – Moramo nekako da zaštitimo svoje srce, zar ne, ljubavi? – upita nežno. Okrenu se i pogleda me pronicljivo. Dugo sam zurila u nju. – Ali... ali, zašto onda nisi... mislim, ima već četiri godine otkako je tata umro, zašto nisi... – Ali nema ni godinu dana kako je Širli umrla – reče tiho. – Oh. – Uzdahnula sam. – Da, razumem – rekoh, još uvek je gledajući u oči. – Hajde sad – reče veselo, prekidajući tišinu – kreni. I kao što rekoh,

289

kojim god putem da kreneš, na koju god stranu da te vetar odnese, sve će biti u redu. Bićeš srećna kao ja. U tvojoj je prirodi da izvučeš najbolje iz svega, baš kao i u mojoj. Ono što pokušavam da ti kažem jeste da nikad ne zaboraviš da imaš izbor. – Sačekala je da uđem u kola, pa čvrsto zatvorila vrata za mnom. Spustila sam prozor. – Udajem se za pet nedelja. Dugo me je posmatrala. – Naravno da se udaješ, guskice. Naravno. Dok sam okretala kola u dvorištu, ona se vratila do ulaznih vrata. Videla sam je u retrovizoru kako stoji uokvirena u dovratku, ispod zelenog arhitrava koji je bio sveže okrečen tog proleća, kao i svakog trećeg proleća u poslednjih trideset pet godina, među pažljivo odnegovanim cvećem u čabrićima s povijenim glavicama, koje će uskoro biti zamenjeno jesenjim ljubičicama. Ona je prepoznala svoje želje, ali je i znala svoje dužnosti. Suzbila je svoju strast. Podigla je ruku, trudeći se da ne izgleda zabrinuto dok mi je mahala. Čvrsto sam držala volan, osećajući mučninu u želucu, dok sam se truckala seoskim putem. Oh, Dejvide, zašto, zašto? Pitala sam se dok sam jurila puteljcima. Ali znala sam zašto. Znala sam zašto je to uradio. Znala sam koliko mu znači njegova reputacija, šta je zamišljao u glavi. „Skandal! Lekar optužen za nemar!“ – vrištali su naslovi tabloida, blicevi su ga zaslepljivali dok je izlazio, pognute glave, iz Kraljevskog suda pravde, u pratnji advokata koji ga je zaklanjao. Oh, znala sam šta će mu učiniti povlačenje po sudovima – šta bi učinilo bilo kome – ali naročito čoveku kojem... zastala sam. Da li sam htela da kažem „čoveku kojem je spoljni izgled stvari bio sve“? Da li je to istina? Da li je to sve do čega mu je bilo stalo? Dejvid sigurno nije tako površan? Mislim, naravno da su doktorski inicijali uz njegovo ime, ordinacija u Belgraviji, kuća u Fulamu bili važni, ali šta je sa mnom? Šta je s Florom, Gertrudom? Da li se stvarno spremao da nas ostavi? Valjda smo mu mi bile važniji od svega drugog? Trudila sam se da ne zamišljam u kakvom je stanju, ali to je bilo jače od mene: bled, trese se, znoji, plava kosa mu pada preko lica dok sedi na ivici kreveta – našeg kreveta možda – otvara svoju tašnu i uzima kutijicu tableta koje je tako lako nabavio. Guta šaku za šakom, spirajući ih vodom, onda leže, otvorenih očiju, na krevet. Bila sam užasnuta kad sam shvatila da se u

290

meni nakuplja bes istovremeno sa sažaljenjem. Kako je mogao da odluči da život nije vredan življenja kad sam ja još u njemu? I šta da je umro, zar to ne bi bio kukavički beg? Gde je njegova snaga karaktera, da ostavi nevestu nekoliko nedelja pre nego što će stati pred oltar, osim... duboko sam udahnula i stegla volan još jače. Shvatila sam da nikako nisam mogla da nastavim da razmišljam o tome a da se ne osetim krivom. Jer... šta ako je Dejvid nazreo moja osećanja prema Metu? Šta ako je to presudilo? Žao mi je, žao mi je, disala sam u vetrobransko staklo dok su mi suze pekle oči. Nadoknadiću ti, kunem se da hoću, prebrodićemo sve ovo! Odselićemo se, pomislih odlučno kad sam pojurila autoputem, uključujući se punom brzinom, dok mi je srce divlje tuklo. Venčaćemo se i zatim odseliti, to je to. Otići ćemo... pa, u Jorkšir, ili negde daleko, gde nas niko ne zna. Dejvid bi mogao da otvori malu ordinaciju na selu, i mogli bismo da kupimo ljupku kućicu od kamena u – gde se nalaze takve kuće, u močvarama? Ili u dolinama? Svejedno, u kraju Džejmsa Heriota, sa zavojitim puteljcima i brdima posutim stadima ovaca, i ja bih kuvala i rodila gomilu dece, i Flora bi se igrala sa seoskom decom i bili bismo strašno, strašno srećni! Sada sam imala osećaj da se nalazim duboko u zemlji starih filmova koji su se prikazivali nedeljom uveče, sa sve haljinama s cvetnim motivima i frizurama iz pedesetih, i čini mi se da se sećam kako se žena s televizije prilično razočarala po pitanju seoskog života, lupila šakom o sto i strgla kecelju pre nego što će pobeći u London, ali taj deo sam potisnula. – Bićemo mi dobro – ponavljala sam u sebi kao mantru dok sam jurila autoputem M5. Dejvid i ja. Bićemo savršeno dobro. Kada sam stigla u London, nekoliko sati kasnije, probila sam se zakrčenim ulicama do Fulam strita i parkirala se iza bolnice, na podzemnom parkingu. Ustrčala sam se uz rampu, a zatim, ne želeći da izgledam previše očajno, naterala sebe da usporim korak dok sam išla krcatim trotoarom, probijajući se kroz gomilu do glavnog ulaza. Duboko udahnuvši, gurnula sam staklena vrata i ušla u hladnu, mermernu, minimalistički uređenu unutrašnjost. Bila sam tu ranije u nekoliko navrata da pokupim Dejvida kad smo išli na večeru, obično kada bi on svratio posle posla da obiđe nekog od svojih pacijenata. Često je to radio, pomislih s bolom u srcu. Pratio je stanje

291

svojih pacijenata nakon što bi ih primili u bolnicu. Nije morao to da radi, ali bio je tako brižan. Naravno, pomislih, s grižom savesti, njega dobro poznaju ovde. Medicinsko osoblje ga dobro poznaje. Kada sam se raspitala kod devojke na recepciji, pogledala me je začuđeno. – Doktor Palmer? – Da, on je... pacijent. – Oh. Da, naravno – pocrvenela je kad je shvatila, posramljena. – On je na odeljenju Partenon, peti sprat. Liftu je trebala čitava večnost da se spusti, pa sam potrčala uz pokretne stepenice i zatim niz linoleumski hodnik s ogromnim prozorima koji su se pružali od poda do plafona. Došla sam do drugog pulta za recepciju, zadihana. Uhvatila se za njega. – Možete li mi reći, tražim doktora... oh. Ne, nema veze. Visoka figura ustala je iz stolice na drugom kraju hodnika. Gertruda je išla polako ka meni, sada pomalo pogrbljena, s ogrtačem od somota modroplave boje, a u jednoj ruci je stezala vezenu maramicu. Potrčala sam joj u susret. – Gertruda! Zagrlile smo se. – Anabela, draga moja – reče nežno. – Tako mi je žao. – Je li on dobro? – zinula sam. – Spava – reče, pokazujući glavom na sobu iza nas. – Da ga ne uznemiravamo. Dođi. Sedi pored mene. Uzela me je za ruku i povela umorno do sivih plastičnih stolica koji su stajale u nizu ispred vrata njegove sobe, sela je i potapšala rukom stolicu pored. Ja sam međutim ostala da stojim, zureći kroz okruglo staklo na vratima. Videla sam mu lice, lice koje sam volela, bledo na jastuku, okrenuto na jednu stranu, zatvorenih očiju, blago otvorenih usta. Njegova ramena u beloj bolničkoj odori izgledala su usko i slabašno, a ruke mlitave i osetljive na belom ćebetu. Kako li mrzi što je ovde. – Oh, Dejvide – zakukala sam tiho, dok mi je šaka i protiv moje volje poletela ka ustima.

292

– Dođi – ponovi Gertruda nežno, ustajući i uzimajući me za ruku. Ovog puta sam je poslušala. Sela sam kraj nje. Obamrla. Užasnuta. – Sebe krivim – prošaputala sam, shvatajući da je tako. Stvarno jesam sebe krivila. Sve ovo je bila moja krivica. – Ne budi smešna – reče otresito. – Ovo nema nikakve veze s tobom. Njene reči su me zabolele, gotovo kao uvreda. Okrenula sam se. Spustila mi je šaku na mišicu. – Stvar je u tome – nastavi ona nežnijim glasom – što je Dejvid Dejvid. Toliko toga je trebalo da ti kaže. – Oh, ali jeste, Gertruda, jeste! – insistirala sam. – Rekao mi je za pacijenta koji je umro, o mogućem odlasku na sud, o tome da će ga porodica tužiti... znam sve o tome. I ispričao mi je sve i o Hjuu, sumnjama koje je gajio prema Dejvidovoj odluci da postane lekar, i o sopstvenoj zabrinutosti da nije dovoljno dobar. Znam sve o tome. Klimnula je glavom. – I misliš da bi to moglo biti dovoljno da ga ovako gurne preko ivice? – Posmatrala me pomno. Pocrvenela sam. – Pa... ne. Nisam tako mislila, da budem iskrena. Iznenađena sam. I zato sam mislila da sam možda ja... – zaćutala sam. – Ne, Anabela, nisi ti u pitanju. Stvar seže dublje u prošlost. – Uzdahnula je, nameštajući ogrtač. Ćutala je nekoliko trenutaka. Čekala sam. – Ti znaš da sam ga ja odgajila, naravno. I da ga zato dobro poznajem? – Naravno. Naravno da znam. – Takođe znaš da sam preuzela brigu o osmogodišnjem dečaku koji je ostao bez roditelja. Veoma zbunjenom, uplašenom detetu. – Da, znam to. Poginuli su u nesreći na moru. Gertruda, znam da je to bez sumnje teško podneo, ali... – Jedno od njih je umrlo u nesreći na moru – prekide me tiho. – Njegova majka. Jedne večeri je iskočila iz čamca i otišla da roni daleko na sredini ušća reke Kamel. Nikad se nije vratila. – Kamel – zurila sam u nju. – Ali mislila sam... Dejvid je rekao da se to desilo van zemlje. Bar sam ja mislila da je tako. Ili je neko rekao... – Pa, on ništa određeno ne kaže, kad razmisliš o tome. Nikad ne priča o tome. A ako ga pitaš direktno, on kaže da su se udavili na moru dok su bili na odmoru, onda se povuče u sebe i ti više ništa ne pitaš, ali u pravu si, čovek pretpostavi da se radi o nekom brodu, negde u inostranstvu.

293

Namerno je neodređen. Ja takođe. Zbog njega. Ali trebalo je da ti kažem gde se to desilo kad si došla da me vidiš zbog kuće. Gotovo da jesam, zapravo, dok smo stajale tamo i gledale sliku u salonu za ručavanje. Ali on me je izričito zamolio da ti ne kažem. – Znači... u Teplou hausu? Tu se desilo? – Na jednom porodičnom odmoru. Dejvid je bio u čamcu jedne večeri s roditeljima; imali su jedan mali čamac koji su držali u rukavcu. Njegova majka je otišla da pliva, a Dejvid i njegov otac su pecali. Pemi je očigledno zapala u neku nevolju, ali njih dvojica nisu primetili. Bila je dobar plivač, i rekla je da će otplivati do neke stene. Radila je to i ranije, izgleda. Pa, Dejvid je upecao nešto, a Angus, njegov otac, pomagao mu je da dovuče ribu u čamac. Kada su se osvrnuli, nje nije bilo. Nije joj bilo ni traga, samo pusto more. Angus je zaronio i plivao okolo u očajanju, i na kraju je našao, kako pluta u gomili naplavljenog drveća i morske trave, lica okrenutog nadole. Nekako je uspeo da je izvuče u čamac, i onda su odveslali do obale kao ludi. – Je li bila živa? – Jedva, po svemu sudeći. Angus je pokušao da je oživi na obali ali nije uspeo, pa ju je odneo u kuću, do njihove sobe, jecajući, potpuno u panici, poludeo od bola, a Dejvid ga je pratio. Stavio ju je na krevet, još uvek očajnički pokušavajući da je oživi, i izbacio Dejvida iz sobe kada je ovaj pokušao da uđe i zaključao vrata. Trebalo je da pozove hitnu pomoć, ali ostao je pored nje dok je polako umirala, ophrvan tugom. Ona mu je bila sve u životu, znaš. Jaka, prelepa, vitalna žena, a on je naravno bio izvrstan čovek. Izvrstan lekar. Ali nije mogao da je spase. Dejvid je na kraju pozvao hitnu pomoć, sam, dole u prizemlju, tresući se od straha. – Oh, bože... kako strašno! – Ali kada je hitna pomoć stigla, deset minuta kasnije, pod sirenama koje su zavijale putem, što je Angus sigurno čuo, odozgo se začuo glasan pucanj. Dejvid je potrčao gore i našao svog oca kako leži u lokvi krvi. Ubio se. Naslonio je sačmaru na vrata od ormara i stopalom povukao obarač, i pucao sebi u usta. – Oh, dragi bože! – skočila sam iz stolice. Poletela ka prozoru s druge strane hodnika i grčevito se uhvatila za rukohvat.

294

– Dejvid je bio tamo sam nekoliko minuta s njima pre nego što su bolničari stigli. Okrenula sam se, preneražena. – Gertruda, pa to je strašno! Nikad mi nije rekao. Nisam znala! – Znam, a trebalo je da ti kaže. Naravno da je trebalo. Osim... – Osim šta? Oklevala je. – Pa, da si znala, od samog početka, zar te to ne bi odbilo od njega? Zar ne bi pomislila: bože, on mora da je potpuno sluđena osoba, a onda bi ga posmatrala čekajući na neki znak? Za svaki iracionalni potez koji bi napravio, svaku površinu koju bi opsesivno obrisao, svaki put kad bi povisio ton, zar ne bi pomislila: aha, traumatično detinjstvo, iako bi se zapravo radilo o nekoj normalnoj karakternoj crti? Dejvidu je mrska i sama pomisao na to. Pomisao da bi svaki njegov potez mogao biti doveden u vezu s tim krucijalnim trenutkom iz njegovog detinjstva. To mu je odvratno, i zato je ćutao. – Ne krivim ga zbog toga – promrmljala sam. – Mislim da je hrabro s njegove strane što nije koristio to kao izgovor. Neki ljudi bi. Rade to. Ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, i sve pripisuju nečemu iz prošlosti, ali... sigurno bi mi rekao kasnije, Gertruda, nakon venčanja. Onda bi mi valjda rekao, kada bismo posvetili svoje živote jedno drugom? Gertruda uzdahnu. Umorno je slegla ramenima. – Da li treba da posedujemo ljude tako sveobuhvatno? Da znamo svaki detalj ako će nam pripadati? Razmislila sam o tome. – To nije detalj, Gertruda. Klimnu glavom. – Znam. To je fundamentalna istina o njemu, slažem se, koju je trebalo da podeli s tobom, na kraju. Ali ko može da tvrdi da je to dovelo do ovoga? – mahnu rukom punom prstenja očajno prema vratima iza kojih je Dejvid ležao. – Mi sada nagađamo, ili barem ja to činim, da je njegov ponovni odlazak u tu kuću izazvao sve ovo. – Ali zašto je išao tamo? – upitah, zbunjena. – Zašto je mene ohrabrivao da odem tamo – što jeste činio, Gertruda, stvarno jeste – kada, pretpostavljam, nije bio tamo još od... – Ne, u pravu si, samo jednom otkako se to desilo. Hju i ja smo ga odveli jedne godine, nadajući se najboljem, ali ispalo je katastrofalno, tako da smo

295

ga nakon toga uvek vodili u Francusku, a u Teplou haus odlazili kada je on bio u internatu. – Uzdahnula je. – Možda je trebalo da je prodamo, ali voleli smo da boravimo tamo. Osećali smo se krivim zbog toga nakon svega što se desilo, ali nismo krivili kuću, znaš. Ni sad je ne krivim. I da, jesam bila zaprepašćena kada me je Dejvid nazvao i rekao da je želiš preko leta, ali znaš, draga moja, mislila sam da je došlo vreme da se on suoči s tim. – Okrenula se i pogledala me. – Da se suoči sa zlim duhovima. Da ih pobedi. Jer mislim da se nikad do kraja nije suočio s njima, i toga je bio svestan. Svakako nikad nije pričao sa mnom, niti s Hjuom, o tome kako su mu roditelji umrli, i premda smo pokušavali – ne navaljujući, u to vreme, dok je bio mlad – on se uvek zatvarao. Nije hteo da priča o tome. A tada, naravno, nije bilo savetovališta za takve stvari, kao danas. Niko nije pridavao veliki značaj tome, i mi smo nekako razmišljali, pa, jadničak mali, dovoljno je propatio. Ostavimo ga na miru. Moja krivica, možda. – Njeno jako lice iskrivi se od plača. Uzela sam je za ruku dok je brisala suze maramicom u drugoj ruci. Odjednom je delovala strašno staro i umorno. – Gluposti – rekoh tiho. – Nisi ti kriva. Sve što si uradila jeste da si ga primila u kuću i volela ga i odnosila se prema njemu kao prema rođenom sinu. Niko nije kriv, Gertruda. Obe pokušavamo da okrivimo sebe, a u pitanju je... Pa, život je takav. Tragičan i surov. Prizvala sam u mislima tog malog dečaka kako stoji nad telima svojih roditelja na tom mestu užasa. Usta mi se iznenada osušiše. Okrenuh se k njoj. – Gertruda, gde... u kojoj sobi se to desilo? – U glavnoj spavaćoj sobi, s velikim prozorom koji gleda na zaliv. – Gledala me je pravo u oči. – Uvek smo spavali tamo, Hju i ja. To je najbolja soba. Renovirali smo je u potpunosti, naravno, promenili sav nameštaj, ali nije kuća kriva. Nikad nije ni bila. Nisam osećala nikakvu nelagodu zbog saznanja da ti spavaš u toj sobi, ali jesam se čudila Dejvidu... – Da – procedila sam, prisećajući se dve noći koje smo proveli tamo. Kako li se samo on osećao? Setila sam se njegovog strastvenog vođenja ljubavi. Da li je time hteo da otera zle duhove? Stresla sam se. – Međutim, mislim da ću je sada prodati – reče Gertruda, uspravljajući

296

se u stolici. – Previše sam matora. I posle svega ovoga... Ćutale smo neko vreme. Obe smo zurile namršteno kroz prozor u londonske krovove. Sunce je visilo u izmaglici iznad njih. Osećala sam kako i ja lebdim, plutam. Posle nekog vremena, ustala sam. – Idem unutra, Gertruda. Idem da ga vidim. Klimnula je glavom. – Ja idem malo kući. Iscrpljena sam. – Mora da jesi. Prišla sam vratima i osmotrila njegov usnuli profil kroz kružno staklo. Duboko sam udahnula. – Ne zaboravi – upozorila me Gertruda, prilazeći mi s leđa – nije želeo da ti kažem. Previše se stidi. On ne zna da si ovde. – Znam. Okrenula sam se i stegla joj ruke. Ona mi je uzvratila stisak i nas dve razmenismo hrabre osmehe, vlažnih očiju. Onda sam okrenula kvaku i ušla.

297

24.

K

ada su se vrata tiho zatvorila za mnom, Dejvid žmirnu. Ležao je na leđima, glave blago podignute na uzglavlju. Trebalo mu je malo vremena da se razbudi i osvesti, ali onda je zastenjao. – O, bože. – Znam – rekoh, prelazeći preko sobe i smeštajući se brzo u stolicu pored njegovog kreveta. – Gertruda mi je rekla da si joj rekao da mi ne kaže, ali morala je, Dejvide, moraš to da shvatiš. – Uzela sam ga za ruku koja je mlitavo počivala na ćebetu. – Zašto? – reče grubo, okrećući glavu na drugu stranu. – Zato što... – oklevala sam, pa pokušala ponovo. – Pa, zato što ti ne mogu pomoći ako ne znam. Oh, dušo moja, kako si? – Neprilično pitanje, ali nisam znala šta drugo da kažem. – Kako sam? Mislim da je čak i najvećem laiku savršeno jasno da se oporavljam od manjeg ispiranja želuca. Imam osećaj da je unutrašnja eksplozija aktivirala dugme za samouništenje. – Govorio je bez emocija, gotovo agresivno. – Ali... ali zašto, Dejvide? Zašto si to uradio? – Stegla sam mu ruku. – Je li u pitanju samo suđenje? – Samo suđenje? – reče, prenaglašavajući reči. Okrenuo se k meni. – A to što će moja poslovna reputacija otići do đavola? Što će moje ime biti ukaljano? Što će mi oduzeti dozvolu, tako da više nikada neću moći da radim kao lekar, sve za šta sam radio – samo suđenje? – Z-znam – zamucala sam. – Užas. Ali to se još nije desilo, Dejvide. Samo su zapretili podnošenjem tužbe, zar ne? Ti si nevin dok se ne dokaže suprotno, a možda te i neće proglasiti krivim! – Hoće – reče ravnodušno, opet okrećući glavu na drugu stranu. – Ali nije samo to u pitanju – dodade ogorčeno. – Kad već pitaš, sve je u pitanju. Obuzeo me je strah. Oblizala sam usne. Pokušala ponovo. – Dejvide, Gertruda mi je ispričala o tvojim roditeljima. Tako mi je žao. Žao mi je, i saosećam s tobom. Ovoga puta nije se okrenuo. Odlučno je zurio u zid. – Ali, vidiš, ja ne

298

želim to – reče tiho. – Tvoje saosećanje. – N-ne, s-samo kažem. – Progutala sam knedlu, tražeći prave reči. Sve što sam rekla zvučalo je pogrešno ili trivijalno. – Samo kažem da nisam mogla da dođem ovde i pretvaram se da ne znam. – Zašto da ne? Ja jesam. Godinama. Zašto sve mora da izađe na videlo i bude izloženo poput veša na konopcu za sušenje? Gde svi mogu da vide i sude? Oštro sam udahnula. Sve u vezi s njegovim držanjem govorilo je da je zatvoren i da je svestan svega. Bio je tako smiren, uprkos očiglednoj fizičkoj slabosti. Stegla sam mu ruku. Pokušala sam drugačije da pristupim. – Tako mi je drago što nisi to učinio, Dejvide – rekoh nežno. – Tako mi je drago što si pozvao hitnu pomoć. Okrenuo se ka meni. – Nisam. Pronašla me je moja komšinica u Ajlingtonu. Došla je da mi donese paket koji je preuzela u moje ime. Ključevi su kod nje, a pošto ja nikad nisam tamo, jer sam uvek kod tebe, svojim ključem je otključala vrata i ušla, i ostavila ga na mom kuhinjskom stolu. Prošla je pored mene i videla me kako ležim na kauču. Ispustila je paket i vrištanjem podigla celu zgradu na noge, po svemu sudeći. Onda je pozvala hitnu pomoć. Zurila sam u njega, užasnuta. – Bio si rešen da uradiš to? – O, da. Bio sam. – I... – pokušala sam da saberem misli. – N-nisi ostavio poruku, ništa? – zamucala sam. – Mislim... šta je sa mnom? Užas. Hteo je sebi da oduzme život, a ja sam samo mislila o tome: Šta je sa mnom? Pitanje je visilo u vazduhu, čekajući odgovor. Lice mu je i dalje bilo bezizražajno dok je zurio u plafon. Odjednom se promenilo. – To sam i ja rekao – zagrca – kada se to meni desilo. To sam rekao kada je moj otac to uradio. Šta je sa mnom!? Suze mu potekoše niz obraze i počeše da se slivaju na jastuk. Pokrio je lice šakama. Sagla sam se da ga zagrlim, držeći mu glavu u naručju dok je plakao. – Nemoj, Dejvide, polako – ljuljala sam ga. – Tako mi je žao, Ani – gušio se u suzama. – Tako žao! – Nemoj. Nemoj!

299

Nastavio je da plače i plače, i ostali smo tako, s njegovom glavom u mom naručju, koju sam čvrsto stezala, kao loptu za ragbi, dok mi je plakao na ramenu. Naposletku, došao je k sebi. Klimnuo je glavom da mi stavi do znanja da je u redu. Pustila sam ga. Uhvatila sam ga za ruku dok je vraćao glavu na jastuk. – I žao mi je što ti nisam rekao – reče, brišući besno suze nadlanicom. – Hteo sam, toliko mnogo puta. Hteo sam da odem u tu kuću s tobom, da ti tamo kažem. Da ti kažem šta se tamo desilo pre toliko godina. Hteo sam da raskrstim s prošlošću jednom za svagda, i mislio sam da ću to moći da uradim ako budeš sa mnom, znaš. Da ćeš mi ti dati snage, jer te toliko volim. I mislio sam da te volim više nego što sam voleo njih, svoje roditelje, i da će zbog toga uspeti. Da će jedna ljubav pobediti drugu. Ali... shvatio sam da oni koje najviše voliš ne moraju nužno imati najviše uticaja na tebe. Nisam to znao. – Zaćutao je za trenutak. – I kako god bilo – dodade ogorčeno – kako sam mogao da znam da sam upoređivao dve zablude? Osetila sam se pogođeno. Zabluda. Nisu ga voleli dovoljno da ostanu s njim, a ja ga nisam volela dovoljno da... ali kako bih ja uopšte mogla da se bunim? – I zato si to uradio? – prošaputala sam. – Pokušao da se ubiješ? – Da, zato što sam shvatio da nikada to nisam preboleo. Nikada. Čekao sam taj trenutak, znaš, da se nađem u toj kući, i kada to nije pomoglo, osetio sam se potpuno poraženo. Bilo je tako strašno. Kada sam se vratio ovamo, u London, osetio sam kako me neki talas užasa preplavljuje bukvalno od glave do pete. Jer znao sam da, pošto sam se suočio s tim i nisam uspeo da ga prevaziđem, u meni nije ostalo ništa. Znao sam da je izbegavanje suočavanja s tim bio jedini način da to držim na odstojanju sve ove godine. To mi je davalo snagu, a sad je više nemam. – A ja ti nisam bila od pomoći. Ni od kakve pomoći. – Ali ti nisi znala. Nije trebalo da znaš. – Pridigao se malo i posegnuo za kutijom maramica pored kreveta. Glasno je izduvao nos. Onda je opet okrenuo glavu i zagledao se kroz prozor. Izvesno vreme smo ćutali, i ja sam razmišljala o tome što je rekao. Posle nekog vremena, medicinska sestra je pomolila glavu kroz vrata.

300

– Je li sve u redu? Dejvid nije odgovorio. Nastavio je da pilji kroz prozor. – Da, dobro smo, hvala na pitanju – rekoh brzo. Ušla je u sobu i bacila pogled na bolesnički list na kraju njegovog kreveta. – Tako... – promrmljala je. Hladno je odmerila Dejvida, klimnula mi glavom kratko i izašla. Uzela sam ga za ruku. – Da li se ovde lepo ophode prema tebi? – upitah sa strepnjom. – Ne naročito – reče kiselo. – Prema suicidnim slučajevima uvek se ophode s prezirom, da bi ih odvratili od ponovnih pokušaja. A tek prema lekaru koji je pokušao da se ubije, koji im traći vreme kad moraju da brinu o ljudima koji su stvarno bolesni... pa, ne gledaju me baš blagonaklono. Duboko sam udahnula. Izdahnula sam drhteći. Oh, Dejvide. Moj jadni, ponosni, elegantni doktor Dejvid Palmer, koji je toliko puta ulazio ovde u svom poslovnom odelu, s aktovkom u ruci, klimajući glavom i smešeći se medicinskim sestrama na putu do sobe svog pacijenta... – Nema veze, neću biti dugo ovde. Sutra mogu sebe da otpustim. – Baš tako. – Nasmešila sam se. – I onda ćeš se vratiti u Sloan strit, gde i pripadaš. Pošto se malo odmoriš. Slabašno se nasmešio. – O, ne, ne vraćam se ordinaciji. Uzeću malo duži odmor. Srce mi je poskočilo. – Nećeš valjda da... odustaneš? Ne, Dejvide, ne mogu da te nateraju na to, sigurno ne mogu. – Nisam siguran šta oni mogu a šta ne mogu da urade, ali svakako odlazim. Daleko. – Okrenuo se da me pogleda. – Idem u Nikaragvu, Ani. – U Nikaragvu! – prepala sam se. – Zašto? – Jer tamo vlada užasna glad i Crvenom krstu su očajnički potrebni kvalifikovani lekari. Mislim da bih mogao da budem od neke pomoći. Zurila sam u njega. On je gledao u mene. Smireno. Neumoljivo. – Dobro. – Progutala sam knedlu. Bože. Misli da bi mogao da bude od neke pomoći. Da li je mislio da ode samo on, ili svi zajedno? Zamislila sam nas troje tamo, kako se guramo u maloj kolibi od blata u džungli – ili to beše pustinja? Zavrtelo mi se u glavi. Nikaragva. Bože, gde je to? Negde u

301

Africi? Videla sam sebe kako mahnito utrljavam kremu za sunčanje u Florinu belu kožu, prskam sprej protiv komaraca svuda po kolibi, donosim vodu iz bunara – možda čak iz reke – držim se za ruke sa svom onom jadnom decom ispupčenih trbuha, kako ih hranim pirinčem, možda, ili... ili ne, ne samo kako ih hranim. Ne, morala bih da učestvujem. Želudac mi se prevrnuo. Morala bih, jasno, da budem medicinska sestra. Bilo bi krvi i... nečeg još goreg, i... oh, bože. Osetih slabost. Dejvid me je posmatrao. Nasmešio se. Pravi, nežan osmeh, prvi put otkako sam ušla u tu sobu. – Ne, bila si u pravu prvi put, Ani. Pitanje je šta ću ja da uradim, ne šta ćemo mi da uradimo. – Misliš... sam? Gledao me je u oči. – Želiš li da pođeš? Zurila sam u njega. – Pa, ja... – Voliš li me, Ani? Otvorila sam usta da progovorim. U očima mu se čitao izazov. Ne neprijateljstvo, već izazov. Oborila sam pogled. – Ja... pa. Naravno da... – Hej – prekide me nežno. Stegao mi je ruku. – To je dovoljno. Da ne krećemo o tome. Oboje znamo istinu. Volim te do neba, do ludila, uvek jesam. Ali nekako sam znao da bi, kad se oporaviš od svog propalog braka i noćne more s Adamom, mogla da odletiš. Da me ostaviš. I jesi. Već si daleko ispred mene, Ani. Upoznala si nekog drugog. Podigla sam pogled, užasnuta. – Znam – reče nežno. – Primetio sam. U Kornvolu. I u redu je, dušo, kunem ti se. Da, tužan jesam, ali nije to bio katalizator za sve ovo. Nije ni pomoglo, naravno. – Gledao je negde pored mene. Duboko je udahnuo. – Kada neko prestane da te voli, ne osećaš samo da je ljubav nestala, osećaš se... – Poniženo? – ubacih se. Znala sam. Osetila sam to ranije. – Da. – Klimnuo je glavom. – Ali sada, pošto počinje jedna nova faza u mom životu, i pošto će sve biti drugačije, mogu s tim da se suočim sam. Ne bih nipošto mogao da povedem Floru i tebe na ovo putovanje preko pola sveta, a to je nešto što sam oduvek želeo da uradim. Znaš to. Pognula sam glavu. Naslonila sam čelo na njegovu ruku srameći se.

302

– Oh, Dejvide, tako mi je žao – prošaputala sam. – Tako se stidim! – Nemoj. Ne možeš protiv onoga što osećaš. Ne možeš da se ne zaljubiš. Strast je jedina prava motivacija; oko toga se sve vrti. Uostalom – okrenu glavu na drugu stranu – mislim da sam oduvek znao da će se pojaviti onaj pravi. – Pravi? – podigoh glavu. – Upoznala si me kada si bila u veoma lošem stanju, Ani. Bio sam upravo ono što ti je trebalo u tom trenutku. Neophodan balast koji će te držati u ravnoteži da ne potoneš. Koji će ti pružiti sigurnost. I očajnički sam želeo da te zadržim. Pomoću braka, beba – gomile beba, brzo – to bi upalilo. Da te vežem za sebe. Ali sada vidim koliko je to bilo beznadežno. – Misliš, ta vrsta kontrole? – Nije bila u pitanju kontrola. Bilo je u pitanju preživljavanje. Moja strategija preživljavanja. Kiselo se nasmešio. – Ovo će možda zvučati smešno, ali drago mi je što sam se predozirao. Drago mi je i što sam spasen. Učinivši nešto toliko strašno, toliko drastično, povukao sam crtu u pesku. Pao sam do samog dna, shvatio to, i sada mogu samo naviše. Potpuno sam promenio tok svog života. To me je nateralo da shvatim šta imam u životu, i šta mogu da uradim. I stvarno želim da živim. Tako mi je drago što nisam umro. Uspaničio sam se, znaš. Mislio sam da gubim sve, ali u stvari, nešto sam i dobio. Čim se suđenje okonča, a Hugo kaže da će biti kratko i gadno, uz mogućnost vansudskog poravnanja, biću slobodan. Džejmi, znaš njega, moj drug s Oksforda, ima brata koji je na čelu tamošnjeg Crvenog krsta, i znam da će naći nešto za mene, bez obzira na ishod suđenja. – I bićeš sjajan u tome, Dejvide – rekoh nežno. Stvarno će biti. Jer uprkos svemu, on je bio neustrašiv. I... neverovatno dobar u pravom smislu te reči. Mogla sam da ga zamislim, pocrnelog od sunca, u belom mantilu, kako vodi poljsku bolnicu pod šatorom; majke s turbanima i bebama na kolenima čekaju u redu da ih on primi; okružen je drugim medicinarima koji su se opredelili za isti posao, tu je možda i neka lepa medicinska sestra... Dejvid me pogleda upitno. – Kuda si odlutala, Ani? – Hmm? – Molim te reci mi da ne zamišljaš šator Crvenog krsta.

303

– Molim? – Znaš, mene u belom mantilu, kao nekakvo božanstvo, sa špricem u ruci, dok gomila nikaragvanskog sveta u simpatičnim narodnim nošnjama čeka u redovima da primi serum od zgodnog doktora Palmera i njegove asistentkinje, atraktivne Sestre Sjajnookić koja ga gleda s divljenjem? Molim te reci mi da ne zamišljaš tako nešto? Pocrvenela sam. – Pa... – Neće biti tako – reče tiho. Uzeo me je za ruku. – Veruj mi. Tamo ljudi gladuju, Ani. Scene koje viđaš na vestima u šest, one užasne, s procesijama ispošćenih telesa koja se beznadežno vuku kroz pustinju, krupni kadrovi beba s muvama na ustima, izbečena deca ogromnih, suznih očiju, nadutih trbuha, koja zure izgubljeno u kamere: sve su to ljudi koji su dobili medicinsku negu. Oni za koje misle da možemo podneti da ih vidimo u svojim dnevnim sobama. Oni za koje osećaju da mogu da ih pokažu domaćicama u Hempširu koje to gledaju na malom televizoru u kuhinji dok spremaju sos, čekajući da im se muževi vrate s posla u šest i dvadeset dva. Ali oni koje ne mogu da prikažu izgledaju mnogo, mnogo gore. Molim te nemoj da misliš da si mogla da pođeš i pošalješ Floru u seosku školu, da pereš odeću u reci i sušiš je na konopcu razapetom s krova svoje male, ljupke kolibe od rogozine. Neće biti tako. Obesila sam glavu. – Ali drago mi je što si pomislila na to – prošaputa, podižući mi bradu tako da sam morala da pogledam u njega. – Hvala ti, Ani. Tako si nesebična. Gotovo da mislim da bi to uradila. Da bi se udala za nekog koga ne voliš da ne bi sve upropastila. Da ne bi poremetila planove za venčanje. Mislim, na kraju krajeva, ručak je organizovan, svi su kupili poklone, garderobu... – Osim što to ne bi bilo nesebično, zar ne? – Na kraju, ne bi. Na kraju bi me zamrzela, i pokušala bi to da sakriješ, ali ja bih znao. I bili bismo jadni. Ne, ovo je pravi način, Ani. Ne mogu da kažem da sam presrećan što te puštam da odeš, jer te mnogo volim, ali ovo je jedini način. Piljila sam u njega, onemela. Diveći mu se. – Šta da kažem Flori? – prošaputala sam konačno.

304

– Istinu. Iznenadila bi se koliko iskrenosti deca mogu da podnesu, a možda ona i ne bude toliko iznenađena. – Progutao je knedlu. – Podrazumeva se... da mi je Flora veoma draga, Ani. I ne bih voleo da joj nikada... – zabacio je glavu, duboko udahnuo. – Oh, viđaćemo te često! – uzviknula sam. – Ostaćemo najbolji prijatelji, pisaćemo ti, ostati u kontaktu – zaćutala sam, užasnuta. Ostati u kontaktu! Sa čovekom koga sam volela, koji je donedavno bio središte mog univerzuma, oko koga se ceo moj svet okretao, za koga je trebalo da se udam za samo nekoliko nedelja? Iznenada sam izgubila kontrolu. Savladale su me suze koje su ugrabile priliku i potekle mi niz lice, vrele i slane. Dejvid je pružio ruke i ja sam mu pala u zagrljaj, dok smo oboje žalili za onim što nam je zamalo izmaklo. Posle nekog vremena, međutim, posle mnogo duvanja u maramicu, i ohrabrujućeg klimanja glavom s obe strane i razmenjivanja slabašnih osmeha, potapšao me je po ruci. Znala sam da mi time daje do znanja da je vreme da idem. Uvukla sam maramicu u rukav, šmrcajući. Držeći se hrabro. – Ali kuda ćeš otići? – prošaputala sam. – Mislim, kad izađeš odavde. – Ostaću kod Gertrude neko vreme. Biće joj drago da se bakće oko mene, da me neguje. Prodaću stan i otići ću van zemlje čim budem mogao. Jedva čekam. Stvarno, Ani. – Nasmešio se. I stvarno, osetila sam da je tako. Da se iza svega ovoga, kao što se brda pomaljaju iza brda, nalazi neka vrsta optimizma, koja će, budu li se stekli pravi uslovi, razvejati tamu ovih beznadežnih događaja. I premda sam bila potresena što je mislio da je izgubio svaku nadu, što je podlegao krajnjem očaju i sada ležao ovde, osetila sam i olakšanje. Jer novi život se hoće probuditi u njemu, ni nalik pređašnjem. Nadala sam se da će mu to omogućiti da prigrli ono što jeste i što može da bude, a ne da žali za onim što je prošlo. Da će to biti njegova prava strategija preživljavanja. Stegla sam mu ruku. – Hajde – prošaputao je. – Pre nego što se predomislim. Pre nego što počnem da te molim da ostaneš i udaš se za mene i rodiš mi decu. Pre nego što te vežem za sebe gomilom pelena i ručica koje se hvataju za tvoju suknju. Idi. Beži odavde. – Nasmešio se. Bio je to blagosiljajući osmeh.

305

Uzvratila sam mu suznim osmehom. Onda sam se sagnula, poljubila ga u čelo veoma nežno, zastala iznad njega za trenutak, i otišla.

306

25.

D

ugo sam sedela u kolima na bolničkom parkingu, glave oslonjene na volan. Bila sam u iskušenju da se prepustim emocijama, dubokom žalu za onim što smo izgubili, Dejvid i ja, i sedela sam tamo čekajući da se to desi, da me savlada tuga. Umesto toga, kada sam konačno podigla glavu, preplavio me je neki drugi osećaj: nešto strahovito nalik olakšanju – iako praćeno krivicom – pa, ipak, bilo je tu, nezaustavljivo, kao kad se brana provali i voda pokulja napolje. U stvari, spoznaja da sam unutra uradila najbolju moguću stvar bila je tako jasna da sam bila blago šokirana. Zapravo, nisam ništa ja uradila, shvatila sam s ponovnim osećajem krivice dok sam palila motor. Dejvid je bio u pitanju; sve je bilo Dejvidovo delo. Pustio me je, presekao uzicu, ponudio mi izlaz – i bio je u pravu, jer ovako plašljiva možda nikad ne bih otišla po sopstvenom nahođenju; možda bih pregurala sve po dogovoru, kao ovca, da on nije uzeo stvar u svoje ruke. Učinila bih sve da očuvam mir. Ali – uključila sam se na zakrčeni autoput – ali ne. Ne, ne bih, zapravo. U srcu sam znala da ne bih mogla da idem do kraja. Na kraju bih prekinula sve, ali verovatno u poslednjem mogućem trenutku, prekasno, naravno. Pred oltarom, bez sumnje: lepo i dramatično bih pobegla iz crkve, s velom koji bi lepršao iza mene, bacajući bidermajer, čineći situaciju mnogo, mnogo gorom. A razlog zbog kojeg ne bih mogla da odem do kraja – ovo mi je, ponovo, sinulo suptilno poput zaglušujućeg udara gonga – bio je taj što je sila koja je privlačila Meta i mene jedno drugom već bila previše jaka. Već smo bili previše... šta? Je li to bila ljubav? Umalo nisam sletela s puta. Da. Da, to je to. Zaljubila sam se. Progutavši knedlu, ali osećajući se veoma euforično, poletela sam Fulam roudom ka autoputu M4. Ka suncu. Ako me je razum uopšte više služio, sve mi je govorilo da nakon četvorosatne vožnje iz Devona ne treba ni da pomišljam da ponovo vozim četiri sata, plus još sat vremena do Kornvola, i da treba da se uputim svojoj kući, iza ćoška, i tamo provedem noć pre nego što sutra ujutru krenem na put. Oklevala sam za trenutak na raskrsnici. U redu. Svratiću do kuće da pokupim poštu, odlučila sam, ali to je sve.

307

Prespavati ne bi imalo nikakvog smisla. Nisam se zaljubila u Meta polako i razborito, već naglo i impulsivno, i u istom maniru sam veselo smotala volan da skoknem – samo nakratko – do kuće. Poznata ulica bila je suva i prašnjava, pateći pod vrelinom poznog jula, a na mom pragu su napušteni geranijumi i petunije venuli na suncu. Kada sam ušla unutra, ustajali vazduh obavio se oko mene poput šala: zadah gradske kuće zaboravljene tokom leta. Sve je delovalo tako malo, tako sumorno. Poznato, ali na neki dalek, žalostan način. Rastužila sam se. Sagla sam se nad otiračem da pokupim gomilu pošte, pa se spustila hodnikom do kuhinje. U sudoperi je bila šolja za kafu iz koje je Dejvid pio; kad sam ugledala jedan od njegovih džempera od kašmira kako visi obešen o naslon stolice, nešto me steglo u grlu. Činilo mi se da rukav prekorno maše u mom pravcu. Bez sumnje će doći da pokupi stvari kada ne budem tu, pomislih. Da. Tako je mnogo lakše. Čist raskid, bez natezanja. Stegla sam pesnice. Tako olako, posle svega što smo... ne. Nemoj ići tim sentimentalnim putem, Ani. Na toj strani je čekala nostalgija, ne moje srce. Na brzinu sam popila čašu vode, zatim odlučno izašla ponovo napolje, zaključavši vrata za sobom do kraja, i otišla do kola. Preplavio me je još jedan ogroman talas olakšanja. Naterao me je da zastanem na ulici, zapravo. Jer bila je to istina, potajno sam se radovala što će te stvari nestati dok ja ne budem tu. Bilo mi je drago što ću se vratiti i neću zateći ni traga od njega. Koliko je to bilo bezosećajno s moje strane? Samo, pomisao da ću tu opet biti sama ispunila me je drugim vidom strepnje. Hoću li zbilja biti sama? Hoću li biti prepuštena sama sebi? Sigurno ne. Ili sam zamišljala da s Metom imam nešto više od onog što je bilo realno? Mobilni mi je zazvonio dok sam se vozila niz ulicu, presekavši mi misli. – Kako je on, ljubavi? Bila je to mama. – On... dobro je, mama. Dobro je. Oporavlja se. – A ti? – Da, i ja sam dobro. Sve smo raščistili. Neće... – glas me je izdao. Oblizala sam usne i krenula iz početka. – Neće biti venčanja. Utihnula je. – I mislila sam da neće. Zaćutale smo. Znala je. Nije morala da pita. Ima vremena za detalje. Ako

308

bude potrebno. – I kako se osećaš? – Pa, znam da je užasno, ali osećam prilično olakšanje. – Nije užasno – reče polako. – Jedina užasna stvar jeste kada shvatiš u kojoj si meri bila neprimetno potčinjena nekome. Nije s nekom lošom namerom, s Dejvidove strane, ali ipak potčinjena. Ali to shvatiš tek kada te osobe više nema. Onda se osetiš... oslobođeno. – Da. Da, baš tako se osećam – rekoh, iznenađena. Opet smo nakratko zaćutale, dok je svaka razmišljala o životu one druge. Odjednom sam osetila spokoj i olakšanje. Nešto duboko u meni se opustilo. – Kako je Flora? – upitah naposletku. – Pa, zbog toga sam te i zvala, ljubavi. Otišla je s Kler nazad u Rok. Kler se, po svemu sudeći, divno provela s Majklom prošle večeri. Jutros za doručkom bila je sva vesela, sjajnih očiju, nimalo nalik Kler. Ne znam zbog čega su se posvađali, ali to je bilo mnogo dobro za njih. Uglavnom, jedva je dočekala da se jutros vrati, i povela je Floru sa sobom, da ostane kod njih. Nismo znali koliko ćeš se zadržati, ljubavi, i Flora je bila voljna da krene, i nismo znali šta nam je najbolje činiti. I pomislila sam: pa, ako se vraćaš nazad u Kornvol, bilo bi blesavo da dolaziš prvo ovamo. Flora je ponela tvoje stvari i sve to, pa ćeš morati prvo nju da pokupiš... – Zvučala je nervozno. – Ne, ne, ispravna odluka, mama. Dobro si postupila. Vraćam se tamo. Moram da... razrešim neke stvari. – Tako sam i mislila – reče. – Pa, neka je sa srećom. Nadam se da je vredan toga. Nadam se da si našla pravog ovoga puta. Zurila sam u aparat. Moja mama. Moja mudra stara mama. – Jeste – uzdahnula sam. – Da, jesam našla pravog, mama. Put je bio dug, ali nisam marila. U stvari, osećala sam da sam puna energije, i koncentrisala sam se da vozim dobro i brzo, i dosta sam preticala umesto da lenjo stojim u srednjoj traci kao obično. Svakako sam bila umorna – tog jutra sam već bila prešla dosta kilometara – ali postoji ono stanje umora koje ima sopstvenu energiju. Sopstvenu inerciju. Bila sam i gladna, i odjednom mi bi drago što imam sendviče i kafu koje je mama

309

spakovala, a koje nisam mogla ni da okusim u dolasku, ali sada sam ih hitro smazala. Konačno, taman kad je večernje sunce zalazilo i nebo poprimalo bledoružičastu boju, izašla sam iz krivine na seoskom putu i ugledala more koje se pružalo u nedogled ispred mene. Kada sam stigla do Klerine kuće u Trebeteriku, sve je bilo tiho. U mirnoj slepoj uličici na brdu s pogledom na plažu, mali beli bungalov – jedan od mnogih u nizu, u kojima su se čitave porodice tiskale svake godine, kao u Tardisu36 – bio je prazan. Zadnja vrata su, međutim, bila otvorena, pa sam ušla unutra, i umalo se nisam saplela. Kofice i lopatice bile su rasute svuda po kuhinjskom podu prekrivenim peskom, dok su na stolu počivale daske za surfovanje i mokri peškiri. U dnevnoj sobi, odela za surfovanje ležala su svuda po podu nalik crnim obezglavljenim leševima posle nekog krvavog ustanka, i svi kreveti su bili nenamešteni, primetila sam, dok sam lutala od sobe do sobe preskačući gomile prljavog veša. Bila sam impresionirana. Za sve vreme koje je Kler provela iznajmljujući ovu kuću, nikada je nisam videla u ovako veličanstvenom rasulu, pa ipak, Kler me je pretekla ovde: videla sam njenu vreću za spavanje bačenu na njenom krevetu. Imala je vremena da pospremi. Napredak, pomislih s kiselim osmehom dok sam izlazila u baštu kroz otvorena staklena vrata pozadi. Napredak, definitivno. Pošla sam preko livade laganim korakom. Veče je bilo predivno, i znala sam da ne mogu biti daleko. Otvorila sam zadnju kapiju i krenula da se spuštam stazicom prema plaži, prolazeći pored male radnje s razglednicama, i dečjim koficama i lopaticama, i vetrenjačicama, koje su se okretale na povetarcu. Dok sam hodala preko dina, zaklanjajući oči spram sunca koje je tonulo nisko i ružičasto iznad vode, ugledala sam dve poznate figure, šćućurene jedna uz drugu kraj jedne stene, zagledane u pučinu, dok su deca u blizini pravila zamkove od peska. Den je jednom rukom grlio Rozi oko ramena, usled čega mi se, iz nekog razloga, grlo steglo dok sam prilazila. – Zdravo, zaljubljene ptičice – rekoh, smeštajući se na pesak pored njih, obgrlivši kolena. – Divite se zalasku sunca i uživate u svojoj sreći? Den se okrenu s osmehom. – Pogodila si, zapravo. I na naše iznenađenje, shvatili smo da smo srećniji nego što smo mislili. – Gde si ti bila? – upita Rozi, izvirujući preko Denovog ramena, merkajući me pažljivo.

310

– Oh, tu i tamo – rekoh veselo. Uhvatila mi je pogled i imala sam osećaj da zna. – Hajde, recite – nastavih brzo – u čemu se sastoji tolika sreća? – Den je dobio ponudu za posao – reče Rozi uzbuđeno, zaboravivši da nastavi da me ispituje. – Oh, Dene, to je sjajno. – Zagrlila sam ga oko vrata i stegla. – Čestitam! Kad su ti javili? – Pa, visilo je u vazduhu već dan ili dva – reče, blago crveneći – ali zvali su danas u vreme ručka, da potvrde. – Izvrsno! Vraćaš se u Siti? Skidaš prašinu s odela i nastavljaš s izdavanjem osiguranja? – Ne, čekaju me beli mantil i ljuskari, u stvari. – Ljuskari? – Pa, ostrige, uglavnom. Ali nemam ništa protiv da se posvetim i ostalim ljuskarima. Školjkama i dagnjama, kao u pesmi „Molly Malone“. Šta god ti padne na pamet, ja ću to imati u svojoj korpi. Ostrige su sjajan afrodizijak, kad smo kod toga. – Ali... čekaj malo, gde? Bićeš na tržnici Bilingsgejt, ili tako negde? – U Vejdbridžu, zapravo – ubaci se Rozi u želji da pripomogne. – U industrijskoj zoni. Nije baš najzdravija sredina, ali je veoma zgodno. – Zgodno! – zurila sam. – Pa, teško. Moraće da putuje nekih šeststo kilometara do posla. Da li se vas dvoje drogirate, ili šta? Rozi se isceri. – Oh, ne, u pitanju je nešto mnogo opojnije. – Nagnula se napred uzbuđeno. – Sećaš se da smo pre neko veče otišli na večeru Kod Rika Štajna? Kada smo izašli s Majklovim prijateljima, znaš, s agentom za nekretnine i njegovom ženom? – Ovaj, da. – E pa, ujak tog agenta za nekretnine, koji nam se pridružio kasnije na piću, ima firmu ovde u Kornvolu koja se bavi prodajom morskih plodova, samo što želi da ode u penziju. Ima fantastičnog dobavljača i prodaje robu širom zemlje, ali najviše pomodnim restoranima u Londonu – znaš, Ajviju, Savoju... svima. Kupuju od njega već godinama jer garantuje kvalitet. – Šta... znači, vas dvoje preuzimate posao, tako nešto? – Baš tako. Traži nekoga ko će da vodi posao. – Ali ne možete to da radite iz Londona!

311

– O, ne, moraćemo da se preselimo ovamo. – Ovamo! – Ani, ponavljanje svake moje poslednje reči stvarno je iritirajuće. – Izvini, ali... – Da, preselićemo se. Prodaćemo kuću u Fulamu za brdo para – bar se nadamo – i kupiti sebi divnu staru kućicu, ili čak kuću na farmi, nekretnine su mnogo jeftinije ovde dole, i onda će Den moći da ide kolima do posla, umesto da se preznojava u podzemnoj. – Ali... – dreknula sam. – Čekaj malo. Zar vam neće nedostajati London? – Čim sam to rekla znala sam da neće, ali bila sam očajna. Plašila sam se da ću je izgubiti. – Nimalo. Osim prijatelja, ali čak i tada samo nekoliko njih. Većina ih se odselila. Jedina osoba koja će mi stvarno nedostajati si ti. Velika knedla mi je zastala u grlu. Nisam bila u stanju da progovorim. Znala sam da je u pravu, da treba to da urade, ali me je pomisao na London bez Rozi užasavala. – Nismo znali šta više da radimo, Ani – reče Rozi nežno. – Bili smo stvarno očajni. Propadali smo u Londonu. Uzimali od ušteđevine i tonuli sve dublje. Ima već godinu dana kako je Den bez posla, a Siti je u haosu, pa čak i ako bi se vratio starom poslu, kakvu bismo sigurnost imali? – Stalno bih se osvrtao u strahu, znajući da će, kada glave ponovo počnu da padaju, moja biti prva. Ko poslednji dobije posao, prvi leti napolje, to je pravilo. A to nije lepo, Ani. Nije lep osećaj da se svaki put kada ti telefon zazvoni zapitaš hoće li nečiji asistent da te zamoli da se javiš na poslednji sprat. A kada se to desi, ti namestiš kravatu dok ti se ruke tresu, i ideš gore liftom, dok ti srce lupa i dlanovi se znoje, da bi ti neko iz kadrovskog, koga u životu nisi video, saopštio da mu je strašno žao i da to nije ništa lično. Naravno da je lično, jebote. Deset minuta kasnije raščišćavaš svoj sto pred kolegama kojima je neprijatno, i odlaziš kući da kažeš ženi i deci, s mučninom u stomaku. Pa, nikada više neću da doživim tako nešto, Ani. Nikada. Ima sâm da vodim posao i budem svoj gazda, i baš me briga koliko ću naporno morati da radim da bih to postigao. Otarasiti se tog gadnog osećaja nesigurnosti koji ti razdire utrobu vredno je svog prekovremenog rada na ovome svetu. Niko više nikada neće moći da mi dâ otkaz.

312

– A deca? – Mogu da idu u lokalnu crkvenu školu, za koju ovi ljudi s kojima smo bili pre neko veče rekoše da je sjajna. On je igrom slučaja izgubio posao pre nego što je otvorio agenciju za nekretnine. Pošto nećemo morati da plaćamo školarinu, to će nam uštedeti gomilu novca, i svi ćemo mnogo bolje živeti. Mislim, pogledaj ovo, Ani. – Pokaza rukom duž obale, na dine, more i sumrak. – Ovo je mesto gde sam odrastao. Gde bih želeo da i moja deca odrastu. Ali nikada u životu nisam razmotrio tu mogućnost. Ima li ičeg boljeg od ovoga? Zurila sam u zalazeće sunce koje je lebdelo iznad horizonta, i ogromnu stenu koja je bacala senku po zalivu spram magličasto ružičastog neba. Usamljeni galeb kružio je iznad naših glava. Den, najveći skeptik u Vest Kauntiju, svakako se promenio, i bio je u pravu. Po ovakvom danu, nije bilo ničeg boljeg. Ali zimi? Prilično je izolovano. Prilično odsečeno, a Rozi... okrenuh se k njoj. – Šta je s tobom? – Oh, ne radi se samo o Denu. Zajedno ćemo voditi posao. Bićemo partneri, tako da ću nekim danima ja biti s decom, a nekim Den. I provodićemo dosta vremena u Londonu, ne samo ovde. Ići ćemo po celoj zemlji, zapravo, jer to je vrsta lične usluge kakvu zahtevaju ti pomodni restorani. Znaš, u našem starom kombiju s elegantnim zelenim logom, u identičnim, dugim belim keceljama – uprkos činjenici da smo se dovezli autoputem u belom kombiju za prevoz robe i prebacili je u slatki prastari kombi parkiran u Londonu – ali znaš već, ljudi iz grada vole takve gluposti. I zato je tom tipu išlo tako dobro. – Pa, ne toliko dobro – upozori je Den. – To su samo ljuskari, ne evro obveznice, ali dovoljno da odgaji porodicu, povuče se iz posla i živi od zarade. I mi ćemo uraditi isto. Nikad nećemo postati milioneri, ali to i ne želimo. Pogledali su jedno u drugo i razmenili osmehe. I ja sam se nasmešila. Zaboravila sam na svoju sebičnost i na to koliko će mi nedostajati, jer sam znala da su u pravu. Čeka ih težak posao, možda i samotan, ali oni su bili hrabri, i odlučni i posvećeni, bez iluzija. Preživeće. Moraju. Dobili su šansu, i vala će je iskoristiti.

313

I, u stvari, živeće srećno ovde, pomislih. Mogla sam da zamislim Rozi kako s ljubavlju preobražava neku zapuštenu staru kuću, kao što je učinila i u Londonu, gde je, međutim, bila frustrirana veličinom kuće. Teškom mukom ju je restaurirala od poda do krova, i onda je očajnički tražila nešto drugo na čemu bi mogla da radi. Bio joj je potreban projekat poput ovog. – I uvek bi mogla da otvoriš pansion – predložila sam. – Čisto za početak. – Mogla bih, i palo nam je na pamet, ali ne želim da menjam posteljinu drugim ljudima, hvala lepo. Ne, ovo će upaliti, videćeš. – I izvući ćemo decu iz te takmičarske sredine – dodade Den. – Nećemo morati da brinemo o tome treba li da nauče da sviraju još jedan instrument, ili im plaćamo privatne časove matematike da bi se upisali u još jednu školu koju ne možemo sebi da priuštimo, prosto ćemo ih pustiti da plivaju i surfuju... – Bogovski – složih se. Ispratila sam njihov pogled koji je počivao na horizontu. Bila sam prilično sigurna da će deca i dalje želeti časove baleta i jahanja i da će njih dvoje morati samo duže da voze da bi ih vodili tamo, a znala sam i da će ih čekati teška vremena; neće im biti lako s finansijske strane. Ali sada su bili u toj divnoj, euforičnoj fazi kovanja planova, i nisam htela da im kvarim snove. I ja sam znala da je ljubav jača od svega. Verovala sam u to. Ispustila sam težak uzdah čežnje. – A ti? – upita Rozi, tiho. – Hmm...? Zagledala sam se u zaliv, zamišljajući Rozi u bašti kraj kućice na plaži, kako bere ruže pored vrata, čeka Dena da se vrati kući iz Vejdbridža, postavlja sto za večeru u malom kaldrmisanom dvorištu... – Ani, Kler nam je rekla. Za Dejvida. – Oh. Vratila sam se na zemlju trgnuvši se. Iz zemlje kockastih stolnjaka prostrtih u jabučnjaku i buketima cveća u teglama od slatkog, do bolnice gde bolničko osoblje gura cevčice niz njegovo grlo i uključuje pumpu za isisavanje. Tako dakle. Mama je ipak rekla Kler. Možda i bolje što jeste. – Ani, tako mi je žao. – Rozi mi spusti ruku na mišicu. – Je li on dobro? – Dobro je – odgovorih kratko. – Oseća se malo glupo, mislim. Malo

314

posramljeno, i jedva čeka da izađe iz te bolnice, ali dobro je. – A vas dvoje...? Ispustila sam još jedan težak uzdah. Izgleda da sam imala previše takvih u rezervi ovih dana. – Veoma... ljubazno me je otpustio, kako se, verujem, kaže u Sitiju, Dene. Nasmešio se gledajući u pesak. – Veoma nesebično i veoma velikodušno, u pravom dejvidovskom maniru. – Ah. Nadala sam se da hoće – reče Rozi. – Nisi iznenađena? – Okrenuh se k njoj, začuđena. – Tebi je Dejvid bio veoma drag. – Još uvek jeste. Mnogo mi se sviđa, ali nije trebalo da se ja udam za njega, već ti. I nije bio... pravi za tebe, Ani. Ne mogu da kažem da sam previše neprijatno iznenađena, ne. A ni Kler neće biti. Bila sam šokirana u sebi. Kako sam malo znala. Moja najbolja prijateljica i moja sestra bile su u dosluhu. Da li su diskutovale o tome, pitam se? O tome kako mi verenik ne odgovara? Ili možda ja njemu? – Bile smo zabrinute zbog tvog manjka entuzijazma – reče nežno. – Manjka... ne znam, ludila oko venčanja, joie de vivre, uzbuđenja. Bože, jedva da si progovorila koju reč o tome šta ćeš da obučeš, zaboga, mislim da čak i ne znam. Nisi se potrudila ni oko cveća, nisi rezervisala restoran, sve si prepustila Dejvidu. A on nije glup. Primetio bi tako nešto. Nisi baš prelistavala magazin za buduće mlade premišljajući se koji tijaru da uzmeš. Znam da ti je drugi put, ali svejedno. – A ja ne znam mnogo ustreptalih mlada – ubaci se Den tiho – koje bi srećno provele čitavo leto bez svog verenika u samonametnutoj izolaciji. Osim ako, naravno, nisu Induskinje i žive u Nepalu gde strogo drže do verskih običaja, i kad smo kod toga, ako je to slučaj i ako si promenila veroispovest, ja ću te rado okupati u magarećem mleku i iskoristiti nekoliko bračnih prava rezervisanih za muža najbolje prijateljice. Siguran sam da je taj običaj još na snazi. Obesila sam glavu. – Trebalo je da dolazi vikendima – rekoh, braneći se. – Vikendima – naruga se Rozi. – Bože, da si luda za nekim, vozila bi preko cele zemlje da ga vidiš. Ne bi želela da provedeš ni trenutak bez

315

njega. Vratila bi se iz istih stopa da ga vidiš, otprilike kao što si danas uradila – dodade lukavo. – Koliko kilometara si prešla u jednom danu, Ani? Odmeravala me je pronicljivo. – Čemu toliko žurba? Pocrvenela sam. – A nisam ni upoznala tog tipa. Kler me je tu sigurno pretekla. Kaže da je pravi macan. Ostala sam bez daha. – Hoćeš da kažeš da ste obe sumnjale? – O, sumnjale smo, nego šta. Šta, sve te večere u tišini i odlasci na pecanje, i tvoje nepojavljivanje? Mislim da te nisam videla više od dva puta otkako smo došli ovamo. – Nisam znala da je toliko očigledno – promrmljala sam. – Samo upućenima. Den nije ukapirao, ali opet, on je samo trgovac ribom. Ja sam, s druge strane, žena trgovca ribom. Nasmešila sam se. – Smrdeće stalno, to ti je jasno? Den šeretski mrdnu obrvama. – Nekim ženama je to veoma privlačno. – I prestani da menjaš temu – ubaci se Rozi. – Oh, gledaj, evo je Kler, ona će ti reći. Okrenula sam se dok su Kler i Majkl, išli plažom ka nama, držeći se za ruke kao mladi zaljubljeni par. Kler je odjednom zabacila svoju crnokosu glavu i glasno se nasmejala nečemu što je on rekao. Odavno je nisam videla da to čini. Godinama. Bože, svi ovi srećno zaljubljeni parovi – iznenada sam poželela da se izgubim odatle. Uhvatila me muka. Želela sam da odem i potražim svoju polovinu. Osetila sam kako mi srce lupa. – Gde je Flora? – doviknula sam, kada je prišla dovoljno blizu da me čuje. – Oh, vratila sam je u Teplou haus ! – Ukopala se u mestu. Onda brzo pošla k meni. – Izvini, mislila sam da si se zaputila tamo. Nazvala sam mamu i ona mi je rekla da si krenula nazad, i znaš kakva je Flora, nije htela da prenoći ovde. – Oh! Stvarno? – Ustala sam uznemireno. – Rekla je da će radije da se vrati i sačeka te tamo. Ostavila sam je s Metom i Todom. Nadam se da je to u redu? – Da, u redu je. Ali bolje da krenem, ako je ona malo nervozna. – Okrenula sam se da pođem.

316

– Ani – Kler me zaustavila, spustivši mi ruke na ramena. Gledala me je u oči. – Tako mi je žao. Mama mi je rekla za Dejvida. Oborila sam pogled ka pesku. Klimnula glavom. – Da. Pa, biće dobro. – I... ispričala mi je i sve ostalo. Za venčanje. Podigla sam pogled. – Rekla ti je da je otkazano? Klimnula je glavom. – Mislila je da će biti lakše ako mi ona kaže. Progutala sam knedlu. – I sudeći po Rozinoj reakciji, to ni za koga ne predstavlja veliko iznenađenje. Slegnula je ramenima. – Svi smo bili... pa, zabrinuti. Po pitanju određenih stvari. Mahnitih pokušaja da napravite bebu, na primer. – Znam – rekoh tiho, ponovo obarajući pogled. Uzdahnula sam. Posmatrala sam kako jedna sićušna kraba sitno grabi preko mog stopala. Podigla sam pogled. – Kako bilo. Drago mi je što vas ponovo vidim zajedno. – Iskezila sam se u Majklovom pravcu. On mi je uzvratio osmehom i zagrlio Kler oko ramena. – Kao što sam ti rekao preko telefona, Ani, najbolja stvar koja nam se ikad desila. Ali sada iz drugih razloga. – To me je dozvalo pameti, to hoće da kaže – reče Kler kiselo. – Slažem se s tim – rekoh, mašući im svima iza leđa dok sam odmicala plažom, ka kolima. Bila sam svesna da me svi posmatraju kako odlazim i da će sada verovatno sesti da pričaju o meni. Zbiće se u gomilu na pesku i diskutovati o meni zabrinutim glasovima; pitati se da li znam šta ću sad da radim, činim li pravu stvar, skačem li iz tiganja u vatru? – Mislim, sve je to u redu – mogla sam da čujem svoju sestru kako govori – ali ona poznaje tog tipa tek nekih nedelju dana i možda dobro izgleda, ali ko je on uopšte? To je klasično traženje utehe u nekom drugom, zar ne? I Rozi će me brzo podržati, govoreći da ja sebe poznajem bolje nego što Kler misli, Majkl će se složiti, i razgovor će se nastaviti u tom stilu. Zadovoljno će prežvakavali tu temu nekih sat vremena uz zalazak sunca, oba para u ružičastom, optimističnom raspoloženju: Den i Rozi uzbuđeni zbog izgleda za novi život koji ih čeka, a Kler i Majkl uživajući u novopronađenoj zajedničkoj sreći. I premda se sigurno ne bi naslađivali

317

činjenicom da ja baš i nisam dostigla njihovo stanje nirvane, biće im jasno, bez obzira na sve, da je njihova sreća uvećana neizvesnošću moje. I očajnički sam želela da pobegnem od njih. Žudela sam da vidim Meta. Da doživim svoj veseli susret s voljenom osobom. Da doživim sopstveno romantično iskustvo iz bajke. Požurila sam do kola, ali slučaj je hteo da se tog dana, odmah po polasku, zaglavim iza najsporijeg traktora u Vest Kauntiju. Dok sam milela iza njega uskim vijugavim seoskim putevima, okružena cvećem koje se uzdizalo s obe strane puta, kao da mi se ruga, i krasuljcima koji su klimali svojim glavicama kao da me zadirkuju, frustrirano sam lupala pesnicom po volanu. – Oh, hajde. Mrdaj! Ali vreme za tog farmera nije imalo nikakav značaj, i svaki put kada sam pokušala da ga preteknem, kola bi pojurila k meni iz suprotnog pravca. Na kraju sam odustala i zavalila se u sedište, idući ponekad trideset na sat, trudeći se da budem strpljiva. Nemajući šta drugo da radim, otvorila sam poštu iz Londona. Sakupila sam je svu sa suvozačkog sedišta i naslagala u krilu. Bili su to računi, uglavnom, i dosta besplatnih magazina, ali i jedan debeo koverat kremaste boje na kojem je stajao pečat po kojem sam poznala da pismo potiče od mog izdavača. Mog izdavača. Moje srce je blesavo poskočilo nad posesivnom prirodom te rečenice i upotrebom prisvojne zamenice. Otvorila sam ga i naslonila na volan dok sam vozila. Draga gospođo O’ Haran, Nedavno smo došli do saznanja da je jedan privremeni član osoblja naručivao rukopise a da za to nije bio ovlašćen. Sebastijan Kuper, sestrić našeg predsednika, Entonija Kupera, odrađivao je kod nas praksu u pauzi školovanja. Njegov zadatak bio je da čita odbijene rukopise i prosledi bilo šta što bi nas moglo interesovati nekom od iskusnijih članova osoblja. Nažalost, čini se da je preuzeo na sebe da lično piše autorima koje bismo potencijalno angažovali, ohrabrujući ih ponudama o mogućem avansu. Takođe smo bili duboko posramljeni kada smo saznali da su svi potencijalni autori – u pitanju su sve žene – bili ohrabrivani da pišu što je bestidnije moguće. Jasno nam je da

318

ste vi jedna od njih, i molimo vas da primite naše najdublje i najiskrenije izvinjenje. Jedan iskusniji urednik je u međuvremenu pročitao vaš sinopsis, i bojim se da nećemo biti u mogućnosti da objavimo vaš rukopis. Gospodin Kuper je napustio našu službu i nastaviće svoje obrazovanje na univerzitetu Svonsi. Još jednom vam se najiskrenije izvinjavamo. S poštovanjem, Ema Tarant (glavni urednik za beletristiku) Zurila sam u papir. Pročitala ponovo. Onda zinula. Prokletstvo. Prokletstvo! Bože, mali seronja je bio prokleti školarac! Tek što je završio srednju i uzbuđuje se tako što podstiče frustrirane domaćice da pišu o svojim seksualnim fantazijama. Umalo se nisam zakucala u traktor koliko sam pobesnela. Kako se samo usuđuje? Krv mi je ključala dok sam zamišljala nekog nezrelog, bubuljičavog, kilavog klinca iza gomile rukopisa u prašnjavoj, zaboravljenoj kancelariji na vrhu sedišta izdavačke kuće, kako mu se naočari magle dok se vruće scene seksa odvijaju pred njegovim očima, otvorenih usta, obešenog jezika – i ko zna čega još ne ispod stola – dok se pohotno naslađuje njima. I našao je da zeza žene poput mene, pomislih trgnuvši se. Žene koje očajnički žele da im knjiga bude objavljena, koje će uraditi bilo šta da ugledaju svoje delo odštampano. E pa, videćemo mi za to uskoro, ključala sam, crvena od ozlojeđenosti i srama. Ima da... ima da ih tužim, to ću da uradim. Ovo neću da otrpim, a ne, bogami! Dodala sam gas i projurila, uznemirujuće nepromišljeno, pored traktora. Promašila sam nadolazeća kola za nekoliko centimetara i, kako su prozujala pored mene besno trubeći, pocrvenela sam do ušiju. Sav taj rad, pomislih besno. Nizašta! Ali činjenica da sam za dlaku izbegla sudar malo me je otreznila. Grickala sam nokat. Možda je tako i najbolje, rezonovala sam ogorčeno. Mislim, da li sam uopšte bila zadovoljna svojim radom u poslednje vreme? Da li je tekao kao po loju? O, jeste tekao, kao gnoj iz rane, ali možda su sve to zaista bili samo izlivi seksualnih frustracija jedne žene verene za pogrešnog čoveka, a ne nešto što bih s ponosom mogla da vidim objavljeno. A kamoli da to vidi neko drugi. Flora, na primer. Ili mama. Mama! Od te užasne pomisli ruke

319

mi sleteše s volana i kola jurnuše ka jarku. Brzo sam smotala nazad na put. I koliko bih postala eksplicitna u pisanju, zapitala sam se s nelagodom, uz taj podsticaj? Kakvu bih erotsku tapiseriju izatkala? Do koje mere bi likovi postali izopačeni, koliko njih bih uspela da natrpam na gomilu – doslovno rečeno. ώώώ.вόşήάùήίţέȡ.ήέţ Ne, odlučila sam brzo. Ne, ovo je u stvari blagoslov. Hvala bogu za Emu Tarant. Hvala bogu što je sve sasekla u korenu pre nego što je bog te pita šta pokuljalo iz mog gizdavog pera. Bože, Sebastijan bi na kraju možda završio u krevetu utroje, sa sve kozom, kao što je bio predložio u svom poslednjem imejlu. – Samo napred, Ani! – hrabrio bi me. – Životinje su trenutno pravi hit. Možda da ubaciš i neku svinju? – Ooooh... stegla sam volan krvnički. Ipak sam se osećala tužno dok sam skretala na uski put koji je vodio ka Teplou hausu. Tužno što je moj potajni san da postanem romanopisac bio osuđen na propast. Bilo je tu prave ambicije; egzekucija jedne lične želje koja se ticala mene i nikog drugog. Odluka da pomolim glavu iznad grudobrana, pa ili da ostanem bez nje, ako se ne ovenčam slavom, ili da barem dobijem neki podstrek. Ali možda bi trebalo da pokušam ponovo? Da pišem ne izmišljene ljubavne priče, već o nečemu što stvarno raspaljuje moju maštu. O nečemu što dolazi iz srca. O nečemu o čemu zaista želim da pišem. Uzdahnuh dok sam se zaustavljala na prilazu i lagano zaškripah po šljunku. Bila sam iznenađena što je jedan prastari volvo već bio parkiran uz kuću, pa sam smotala i parkirala pored njega. Namrštila sam se. Onda mi je sinulo. Naravno, bio je četvrtak, i Todova tetka je došla da ga pokupi. Luiz. Nije ni čudo što je Flora želela da dođe ovamo pre nego što on ode, da se pozdravi. Kad sam izašla i prošla pored kola, primetila sam gomilu dečjih kopački na zadnjem sedištu. Todova braća, bez sumnje. Zelena ulazna vrata ispod malog drvenog trema bila su širom odškrinuta na suncu, dok su nobelije klimale glavicama iz visećih saksija koje su se ljuljuškale na povetarcu. Sagla sam se i prošla ispod plavih latica iznenada osetivši nalet olakšanja kad sam ušla na vrata. Ništa nije bilo važno. Zaista nije. Ni Dejvid, ni knjiga. Vratila sam se, znate. Vratila sam se tamo gde pripadam, u ovu

320

divnu kuću, gde čak ni bubuljičavi sedamnaestogodišnjak koji onaniše na moje pisanje nije mogao da mi pokvari sreću zbog povratka. Ovde sam želela da budem, i osećaj je bio lep. – Flora? – doviknula sam kad sam ušla u tamni hodnik popločan kornvolskim škriljcem, koji je bio hladan pod stopalima. Mirisalo je kao u crkvi, na neki način, na vosak za poliranje i cveće. – Mete? Vratila sam se. Srce mi je smešno poskočilo kad sam to izgovorila. Kao da sam se vratila kući, i da on pripada tu. Dok su mi se oči privikavale na tamu dnevne sobe s drvenim nameštajem, videla sam nečiju siluetu pogurenu nad novinama ispred isturenog prozora. Lepa crnokosa devojka živahnih smeđih očiju pogledala je u mene. Nasmešila se. – Zdravo. – Oh, zdravo. – Nasmešila sam se i bacila tašnu na stolicu. – Ti mora da si Luiz. Ona polako ustade, osmeh joj donekle splasnu. Oblizala je usne. – Uh, ne – reče oklevajući. – Zapravo, ne. Ja sam Medelejn. Medelejn Maloun.

321

26.

Z

urila sam u nju. Za trenutak sam ostala bez teksta. Onda sam se povratila. – Oh! Mislite... – zaćutah, zapanjena. – Metova žena? Kako sam to izgovorila, užasnuto sam shvatila šta to znači. Bože. Tod. – Bivša žena, zapravo, ali da. Usta mi se osušiše. Brzo sam prišla prozoru na suprotnoj strani sobe pod izgovorom da hoću da ga otvorim, da dam sebi vremena. Širom sam ga raskrilila i uhvatila se za sims, uzlupanog srca. Osetila sam morski vetar kako me šiba po licu. Metova žena. I gde je kog đavola Met? Tod? Okrenula sam se k njoj. – Mislila sam... da živite daleko – rekoh, uspevši da procedim nervozan osmeh. – U Kembridžu. – Živim, i upravo sam se dovezla odatle. Smem li da pitam ko ste vi? – upita pomalo nestrpljivo. – Oh, ja sam Ani. Ani O’Haran. – Pa, drago mi je, Ani O’Haran, ali to mi ništa ne govori. – Fiksirala me je pogledom. – Kako se vi tačno uklapate u sve? Vidite, nije mi baš najjasnije šta se ovde dešava. Možete li da me prosvetlite? Tražim svog sina. Uzvratila sam njen pogled. Oči su joj bile veoma neobične: boje ćilibara, koncentrisane, fokusirane. Uopšte nije bila onakva kakvom sam je zamišljala. Nimalo. Veoma lepa, ali nekako sitna, nežna; s kestenjastim uvojcima i bledim, srcastim licem, ne nalickana, plava i elegantna. Na sebi je imala poveliku kariranu flanelsku košulju koja je visila preko farmerki i patika. – I moram vam reći, malo sam poludela od brige. – Nasmeja se nervozno. Prođe rukom kroz kosu. – Pitam se da li se... ne znam... udavio u okeanu, ili odlutao nekuda. Oblizala sam usne. – Bojim se da sam tek stigla iz Londona. Ne znam gde je. – Ali jeste ovde? Mislim... živi ovde? Duboko sam udahnula. Prišla sam prepunoj polici s knjigama i zagledala

322

se u prašnjave naslove. Prešla sam prstom preko jednog. Oh, dragi bože. Gde si, Mete? – Gospođo O’Haran, imate li vi dece? – Glas joj je zvučao nekako daleko. – Da. Da, imam – priznadoh ne skidajući pogled s knjiga. – Onda ćete možda znati kako sam se osećala kada sam jutros nazvala Todovu rodbinu u Bodminu da se čujem s Todom, i saznala od kućne pomoćnice da kod njih nema nikoga pod tim imenom. Nema nikakvog Toda. Oh, ali čekajte, reče mi ta žena, prošle nedelje je bio jedan dečak. Rođak, mislila je, Amerikanac, samo na jednu noć. Otišao je sledećeg dana. I ne, gospoja, od tada se nije vraćao. Progutala sam knedlu, piljeći u svoja stopala, slušajući njen glas kako nastavlja da priča iza mojih leđa. – „Luiz?“, upitala sam u panici, dok je strah rastao u meni poput plimnog talasa. Gde je Luiz? Oh, otišla je u posetu kod prijatelja u Eksiter s dečacima, reče mi, a njen muž Tom je na poslu. Kada sam upitala ko je došao po tog dečaka, američkog dečaka, rekla je da je to bio neki čovek. Visok čovek, sa sličnim naglaskom, za koga je pretpostavila da mu je otac. Pa, pravo da vam kažem, Ani O’Haran, krv mi se sledila. Naglo sam se okrenula. – Zašto? Zašto je to tako strašno? Da otac želi da bude sa svojim sinom? Da ga pokupi za raspust? – Možete se kladiti u sopstveni život da jeste. – Isturila je bradu trudeći se da kontroliše emocije, ali mogla sam da joj poznam po glasu da je uznemirena. Izvadila je zgužvano paklo cigareta iz džepa farmerki, zapalila jednu drhtavim prstima i brzo pustila dim. – I tako. Pođem ja dole, vozeći sto pedeset na sat autoputem, praveći usput svaki mogući prekršaj, i stignem u kuću u Bodminu malo posle četiri, izludela od brige. Kuća je izgledala prazno. Nije bilo kola na prilazu, pa sam pretpostavila da se Tom i Luiz još nisu vratili, ali srećom, kućna pomoćnica je bila tu. Ugledala sam njeno lice na prozoru dok sam zaustavljala auto, i kada se sakrila iza zavese, pretpostavila sam da je shvatila da je načinila grešku. Samo malo je odškrinula vrata kada sam pozvonila, i nije htela da me pusti unutra. Mada je morala jer sam je gurnula prilično grubo. Moglo bi se reći da sam do tog trenutka već bila van

323

sebe. Povuče žestoko još jedan dim. Prišla je prozoru, s jednom rukom čvrsto stegnutom preko stomaka, leđima okrenuta meni. – Onda sam počela da tumaram okolo pokušavajući da nađem Toda. Ludo, zaista, jer ona mi je već bila rekla da nije tu, ali i pored toga sam išla od sobe do sobe, urlajući kao manijak, trčeći gore do soba, otvarajući vrata i ormare, ali naravno: od njega nije bilo ni traga. Ni odeće, ni knjiga, ničega, pa ipak, ja sam ga dovela u tu istu kuću pre jedva nedelju dana. Popila kafu s Luiz u bašti, divila se kući, videla sobu u kojoj je Tod trebalo da spava sa svojim rođacima. Nastavila sam da zurim u svoje cipele. Krajičkom oka sam videla kako se okreće od prozora i pažljivo me posmatra, čekajući moju reakciju. Nakrivila je glavu da mi bolje osmotri lice. – Užasno, zar ne? – reče tiho, uhvativši mi pogled. – Kad čovek malo razmisli? Sagledajte to iz pravog ugla, Ani. Zamislite kako biste se vi osećali da ste poverili nekome svoje dete na čuvanje, a taj neko vas izda? Nelojalno je, zar ne? Užasno. Podigla sam glavu, ali nisam odgovorila. – I tako sam se, na kraju – nastavi ona – vratila u kuhinju i stala da prekopavam po Luizinom stolu. Kućna pomoćnica je kršila ruke dok sam preturala po njenim papirima, kukajući kao hor iz neke grčke tragedije, ali nisam obraćala pažnju. Bila sam... kao zaposednuta. Detaljno sam prelistala Luizin dnevnik, njen adresar, bilo šta, samo da nađem neki trag o tome gde bi on mogao da bude. I znate li šta sam pronašla u adresaru pod „Met Maloun“? Podigla sam pogled. – Pa, naravno da znate. Pronašla sam njegovu adresu u Bostonu, naravno, a ispod nje, dopisano hemijskom: „Teplou haus“ i ovaj broj telefona. Isprva nisam mogla da se setim gde bi kog đavola Teplou haus mogao da bude ali, znate, mozgala sam, i setila se... setila se da smo pre oko dve godine, kada smo Met i ja još bili zajedno i odseli kod Luiz i Toma tokom boravka ovde, u Engleskoj, upoznali jednu staru ekscentričnu gospođu. Po svemu sudeći, imala je neobičnu staru kuću kraj rukavca, što se Metu veoma dopalo, i poželeo je da je iznajmi. Ali onda sam pomislila: ne. Ne, to ne može biti

324

istina. Met je u Americi. Nije moguće da je ovde. On ne bi bio tako dvoličan. Ne bi mogao da bude. Onda sam uzela telefon i okrenula Univerzitetsku bolnicu u Bostonu. Pričala sam s njegovom sekretaricom – nekom novom, koja me ne poznaje po glasu – koja me je uverila da, da, Met je definitivno na odmoru. U Evropi sigurno, a moguće i u Engleskoj. Pa, ne biste verovali kako mi je srce tuklo dok sam spuštala slušalicu. Isprva nisam verovala u to, nisam verovala da bi bio sposoban za tako nešto, ali onda sam pomislila: Isuse, Medelejn Maloun, bolje bi ti bilo da poveruješ. I bolje bi ti bilo da iz ovih stopa kreneš do te neobične stare kuće. Zabacila je glavu i drhtavo ispustila plavi dim ka plafonu. – I tako, sva unezverena, vratim se do kola, i dovezem se čak dovde. Nisam imala nikakvu adresu, pazite, samo naziv sela i kuće, ali nema mnogo kuća koje stoje na kraju rukavca, i naravno, pošto sam se raspitala kod nekoliko meštana, našla sam je. Praznu. Napuštenu. Ali to je u redu, jer sam, trčeći frenetično po kući, pronašla jednu sobu, na samom vrhu, koja je očigledno Todova, sa svim njegovim stvarima u njoj. I znate šta? Sela sam na krevet i privila njegovu trenerku na grudi i počela da plačem koliko sam bila prokleto zahvalna. Duboko sam udahnula. Zatim izdahnula stresavši se. Osećala sam da me posmatra dok je otresito uvlačila novi dim. – I onda, dok sam tumarala po ovoj bizarnoj staroj kući, sve je postajalo čudnije i čudnije. Met očigledno živi ovde. To sam shvatila jer sam u sobi na spratu pronašla njegove stvari. A tu je i neka žena. Ne s njim, u njegovom krevetu, već sprat niže. I još jedno dete, devojčica. – To mogu da objasnim – rekoh brzo. – Met je iznajmio ovu kuću, ali došlo je do nesporazuma jer sam i ja... – Oh, molim vas – podiže ruke – poštedite me. Već dugo me ne interesuje s kim Met boravi pod istim krovom. – Oštro je otresla pepeo u pepeljaru. – Onda sam pronašla tu poruku, prikačenu na vrata od frižidera u kuhinji, koja je tako prokleto ljupka i, pretpostavljam, upućena vama. Posegla je rukom u zadnji džep farmerki i predala mi parče papira. Pročitala sam poruku: Otišao sam na pecanje. Mali kamper i Petka su

325

takođe sa mnom. Voleo bih da si ovde. Met . Srce mi je blesavo poskočilo. Nisam mogla da se suzdržim. Podigla sam pogled. Čkiljila je sumnjičavo u mene dok je ispuštala dugačak dim. – Dirljivo, zar ne? I vi ste očito dirnuti, iako mislim da treba da znate s kim imate posla. – Ono što ja... – počeh. – Vidite, ne znam šta pokušavate da kažete o Metu, ali... – I tako – nastavi ona, presekavši me grubo u pola rečenice – onda sam otišla u radni kabinet. Mislim, mogla sam mirno da sedim i čekam jer mi je postalo jasno da su me Luiz i Met prevarili i da sam ispala budala, ali barem je Tod ovde i to je jedino bilo važno. Ali znate, nešto me je teralo da nastavim da tražim. Imala sam neki utisak, neki predosećaj da ću otkriti još nešto. I koliko sam samo bila u pravu. Jer sam u njegovom kabinetu – znam da je njegov jer je u takvom haosu – pretražila fioke i pronašla ovo. Gurnula je ruku u tašnu i izvukla koverat. Pruži mi ga. – Otvori. I jesam. Polako. Zurila sam u dva parčeta papira u svojim rukama. – Dve karte do aerodroma Džon Kenedi s Hitroa, sutra po podne – reče pažljivo. – U jednom pravcu. Progutala sam knedlu. – E sad. – Šta misliš, za koga su? – stade da oteže tihim glasom, glave nakrivljene na jednu stranu. – Za tebe i Meta? – Uzela mi ih je iz ruke. – Ne. Mislim da ne. Mislim da ti nećeš nikuda s njim, dušo. Oblizala sam usne. Već sam pročitala šta je pisalo na kartama. Gospodin M. Maloun i gospodin T. Maloun. Sela sam polako na ivicu kauča. – Met i Tod – rekoh tiho. – Tačno. Met i Tod. Dakle, ovo što imamo ovde nije samo mali odmor s taticom, za šta bi svako ko ne zna celu priču o Metovom zlostavljanju mogao da kaže da je pošteno jer on nije video svoje dete više od godinu dana, već namerna, smišljena zavera da kidnapuje mog sina meni ispred nosa i odvede ga iz zemlje nazad u Ameriku, za šta sumnjam da je Tod uopšte znao. Zurila sam u nju. Lice joj je bilo belo, kao u duha. – Zlostavljanje? – prošaputala sam. – Kako to misliš? Met ne bi... on ne

326

bi... – Ne bi uradio ovo? – Brzo je otkopčala košulju i otkrila ožiljak, modar i crven, s tragovima šavova koji su još bili ispupčeni i naborani, i koji su se protezali u pravoj liniji od dna grla do jedne dojke. Zinula sam, užasnuta. – Lepo je, zar ne? – Da, ali ispričao mi je o tome – rekoh brzo, skrećući pogled. – Kako se stakleni sto slomio i komadi poleteli ka... – I ti si mu poverovala? – Zatresla je otkopčanom košuljom i moj pogled se vratio na nju kao namagnetisan. – Pogledaj ovo, Ani. To nije ogrebotina od krhotine. Dobro pogledaj. – Naravno da sam mu poverovala – procedila sam na kraju. – Naravno da jesam, ja... – Iako porota na sudu, dva policajca, sudija i socijalni radnik nisu? Susrela sam njen prodoran pogled. Oči su joj bile čudne. Gotovo žute. Kao mačje. – Da – prošaputala sam. – Poverovala sam mu. Zakopčala je košulju. – Tim si veća budala. Sudija ga je nazvao opasnim čovekom. Opasnim po decu. Opasnim po sopstveno dete. Rekao je da mu oduzima Toda za njegovo dobro. – Prišla mi je korak bliže, i lice joj je sada bilo na svega nekoliko centimetara od mog. – Reci mi, Ani, koliko očeva u ovoj zemlji ima zabranu pristupa sopstvenoj deci? Bez ikakvih prava na viđanje? To je dosta neobično, zar ne? Čak ni uz pratnju? Ni vikendima? Njene oči su me prodorno gledale, kao žeženo zlato. Osetila sam kako mi se usta suše. – Nije mu dobro, Ani. On ima ozbiljnih problema. I sada je tamo negde, s mojim sinom, i planira da pobegne iz zemlje. A u ovom trenutku je i tvoja ćerka – za koju verujem da je Petka – s njim. Brzo sam ustala. Namerno je to tako predstavila da bi me uplašila. Smešno. Ali svejedno, strepnja stade da se skuplja u mojim grudima, zrno po zrno. Gde su oni? Koji su čamac uzeli, pitam se? Onaj mali plavi, Pandoru, ili – ili neki veći? Svakakve besmislice vrzmale su mi se po glavi kao u kaleidoskopu, kako su se otisnuli na more, niz rukavac i dalje, ka Irskoj možda: lude, iracionalne misle od kojih mi se vrtelo u glavi, ali takav je uticaj na mene imala ova čudna, prelepa žena s očima boje ćilibara.

327

Navodila me da pomislim da je Met sposoban za bilo šta. Morala sam da pobegnem od nje. Ustala sam, spotičući se u žurbi, gotovo pomislivši da će me možda povući nazad, i brzo krenula ka kuhinji, ka zadnjim vratima. Širom sam ih otvorila i pojurila preko terase pa kroz baštu, ka rukavcu, dok mi je srce tuklo negde visoko, gotovo u grlu. Kada sam stigla do kraja livade, krenula sam da se spuštam pravo kroz šumu, ignorišući stazu, gledajući da što više prekratim put. Rukama sam zaklanjala lice od granja, ali od pometenosti gotovo da nisam videla šiblje i trnje. Da li je moguće? Puna sudnica ljudi, porota, i taj užasni ožiljak. Nisam imala pojma da je takav, tako ogroman, ružan, a ipak – oh! Izletela sam iz žbunja i na glavnoj stazi naletela pravo na Meta, čija je visoka figura primila punu silinu udara. – Hej, polako! – nasmejao se, hvatajući me za mišicu. – Ne! – grubo sam se otrgla. Pogledi nam se susretoše u tom užasnom trenutku. Njegov unezveren, moj uplašen. – Flora! – viknuh zadihano, frenetično se osvrćući okolo. – Gde je Flora? Ja... – Ovde sam – reče ona, pomaljajući se iza te iste okuke, noseći kofu s vodom u kojoj se praćakala riba, u farmerkama zavrnutih nogavica, bosonoga, s Todom pored sebe. – Oh, draga! – Šta ti je, mama? – I ona je izgledala unezvereno. – Mete, izvini, ja... Okrenula sam se, ali šteta je već bila naneta. Videla sam to na njegovom licu. Videla sam i kako mu se lice ukočilo kad je pogledao preko mog ramena. Ugledao je Medelejn, kako stoji na vrhu bašte, visoko na stepenicama na terasi, sa smeđim uvojcima koji su vijorili na povetarcu. Oči mu poprimiše tvrd izraz. – Tode – reče tiho, ne skidajući pogled s nje. – Tode, slušaj. – Uhvatio je sina za ruku, ali Tod ju je već video. – Oh, sranje – procedio je, uzmičući. Met se brzo okrenu k njemu. – Tode, možeš ti to. – Ne mogu! – zinu, otimajući se. – Naravno da možeš. – Met brzo ispruži drugu ruku i uhvati Toda za

328

rame i s lakoćom privuče dečaka k sebi. – I znaš šta? – reče, čvrsto držeći sina, sagnuvši se blizu njega, ali još uvek gledajući u Medelejn. – Trebalo je da uradimo ovo još odavno. Ovo nije pravi način, Tode. Da se šunjamo i krijemo ovako. Moramo da se suočimo s njom, u redu? – Nateraće me da se vratim – šmrcao je. Nikada ga nisam videla tako malog, tako uplašenog. – Ne ako možeš da joj se suprotstaviš. Hajde. Vreme je. – Ne mogu, tata, znaš da ne mogu. Flora i ja smo zapanjeno posmatrale kako ovaj inače veseli, iako stidljivi dečak drhti pred našim očima. Iz daljine smo posmatrale kako se otac i sin uspinju stazom, s Metovom rukom preko Todovog ramena, zatim livadom ka njoj. Kada su se približili, Medelejn iznenada polete niza stepenice s terase, potrča kroz baštu i podiže Toda u naručje. Podigla ga je sa zemlje na sekund kao da je malo dete. Videla sam joj suze u očima. – Oh, bebo. Bebo moja! Tod kao da je omlitaveo u njenim rukama. Onda ga je pustila i odmakla se, s rukom na njegovom ramenu, šarajući očima nervozno po njegovom licu. – Jesi dobro, dušo? Nije te povredio? Tod zavrte glavom. Ona ga nestrpljivo prodrma za ramena. – Siguran si? – Siguran – promrmlja. – U redu onda – izdahnula je s olakšanjem, grleći ga opet nakratko. – Idemo. Spakovala sam ti sve stvari iz sobe, uzela ranac i sve ostalo i stavila u kola. Hajde da krenemo, a usput ćemo nazvati Voltera. Izludeo je od brige. Nazvaćemo ga iz kola, i reći mu da si na sigurnom i da se vraćamo kući. Posmatrala sam u neverici kako Tod, ne osvrćući se da pogleda svog oca, ili mene i Floru, pušta da ga odvede kroz baštu, s majčinom rukom na ramenu, uza stepenice na terasi i zatim ka kolima na prilazu. Okrenula sam se ka Metu. – Mete, nećeš valjda... Met ih je pratio ali nije pokušavao da ih zaustavi. Činilo se da je potpuno pobledeo. – Tode... – pozva ga nežno. Njegov sin se nije osvrtao. – Medelejn,

329

molim te, sačekaj. – Zbog čega? – okrenu se naglo, režeći. Oči joj više nisu bile vlaže, već sjajne i besne. Posegla je rukom u tašnu, izvukla avionske karte, i bacila ih besno u vazduh. Odletele su na zemlju. – Da bi mi oteo sina? – glas joj beše piskav. – Da bi ga odveo od mene? Šta si ti, neka životinja, Mete, kad si hteo da ga odvedeš iz zemlje a ne kažeš mi? Od njegove majke, njegove porodice. Šta si bio namerio? – Kupio sam te karte pre više od mesec dana – reče Met pažljivo. – Jer me je Tod zamolio. Poslao mi imejl. Zamolio me da dođem ovde i odvedem ga. Rekao je da ne može više to da podnese i da očajnički želi da se vrati kući. Nije trebalo da ispadne ovako tajno, ali nismo znali kako drugačije. On nije više dete, Medelejn. Na jesen će napuniti trinaest, biće dovoljno star da sam odluči, sa saglasnošću suda ili bez nje, s kim hoće da živi. A on želi da živi sa mnom. – Kako se usuđuješ! – procedila je. Tresla se od besa i čvršće stegla sinovljevo rame dok je on i dalje zurio u zemlju. – Kako se usuđuješ da tako sramno lažeš u njegovom prisustvu, da mu stavljaš reči u usta, kad znaš da me obožava, da bi sve uradio za mene. Bože, Mete, i te kako sam svesna da si sposoban za emotivnu ucenu, i prilično sam sigurna da si ga ubedio da ostane s tobom jer si se poslužio svakim srceparajućim argumentom koji postoji, ali da lažeš i kažeš da je to bila njegova zamisao – zaćuta i pogleda u pognutu glavu svog sina. Sklonila mu je plavu kosu s očiju. – Tode? Dušo, želiš da sada pođeš kući, zar ne? – Blago mu je stegla rame. – Kući sa mamom? Tišina. Čekali smo. – Tode? Klimnuo je glavom. – Naravno – prošaputa. – Nemoj to da mu radiš, Medelejn – reče Met tihim, opasnim glasom. – Ne igraj na tu kartu. Došao je ovde sopstvenom voljom, jer je tako hteo. Ostaće sa mnom. – Hoće đavola! – On ostaje ovde. – Met koraknu ka njoj. Ruka joj polete u tašnu i ona izvuče mobilni. – Priđeš li mi još jedan korak, Mete, samo jedan korak, zvaću policiju. – Otvorila je preklopnik. –

330

Kunem ti se bogom da hoću. – Tata, molim te – cvileo je Tod. – Otići ću. Molim te, samo me pusti. Met pogleda u sinovljevo bledo lice. Medelejn trijumfalno isturi bradu. – Dobro, sine. – Met klimnu glavom. – Naravno. Razumem. – Ali on želi da ostane ovde! – uzviknu Flora iznenada, prodorno. Iskoračila je iza mene i prišla za korak k njemu. – Znam da želi, pričali smo o tome mnogo puta i rekao mi je. Reci joj, Tode. Reci joj gde želiš da budeš! Zurila je u njega s nevericom, ali Todove oči bile su prazne. Bezizražajne. Gledao je pored nje, ka šumi, u nešto zamišljeno na poljima na drugoj strani rukavca. Onda, naglo i prilično odsutno, sagnuo se i počeo mehanički da vezuje pertle na patikama, koje su bile mokre i klizave od vode u čamcu. Kada se ispravio, pažljivo je vratio naočare na vrh nosa. Zatim, bez reči, krenuo je da uzme knjigu sa stola za kojim je prethodno sedeo na terasi, jedan CD i diskmen. – Spreman, dušo? – promrmlja njegova majka upitno. – Spreman – reče tupim glasom. Ne okrenuvši se da pogleda oca, dopustio je da ga odvede niza stepenice na terasi, oko kuće, ka kolima. Medelejnina ruka još je počivala na njegovom ramenu i kada su stigli do kola, ona otvori vrata sa suvozačke strane i pomože mu da uđe, pokrivajući mu glavu rukom da se ne udari, kao što bi neko učinio starijoj osobi. Pošto je zatvorila vrata, brzo je otrčala s druge strane, ušla, i stavila pojas. Ne osvrćući se, upalila je kola i odvezla se u oblaku prašine. Flora i ja smo stajale i začuđeno posmatrale. Kad su nam se kola izgubila iz vida, okrenula sam se. – Mete, ne razumem. Zašto... Ali on je otišao. U deliću sekunde ugledala sam njegovu izbledelu plavu majicu kako zamiče iza ugla kuće. Požurila sam za njim ali kretao se brzo. Stigla sam taman na vreme da vidim kako se brzo udaljava kroz baštu ka šumi, idući ka rukavcu. I onda je nestao.

331

27.

M

ama, ne razumem. Flora se okrenu k meni, razrogačenih očiju. – Šta se dešava? Zašto je otišao s njom? – Ne znam. – Zurila sam kroz otvor u drveću gde je Met nestao. Onda sam se okrenula k njoj. – Šta ti je rekao? – Tod? – Da, Tod! – Pa, da je se plaši. Da voli da manipuliše, da ga kontroliše. – Da je mrzi? Razmislila je pažljivo. – Ne – reče polako. – To ne. Klimnula sam glavom. – Sačekaj ovde – promrmljala sam. – Vratiću se. Pojurila sam, Metovim stopama, niz baštu, kroz šumu i do rukavca. Međutim, hodao je brzo i uprkos tome što sam se bezglavo sjurila stazom kroz šumu, kada sam izbila u sumrak s druge strane, njega nigde nije bilo. Bila je plima i rukavac se pretvorio u prostranstvo sivog mokrog peska, s brežuljcima na kojima su, propeti na jednu nogu, stajali galebovi i kormorani, s glavama ušuškanim pod krilima, čekajući noć. U daljini na ušću plima je polako nadolazila, i dok sam se očajnički osvrtala okolo, čkiljeći u pomrčinu, u jednom užasnom trenutku sam pomislila da je nastavio da korača, pravo u mračnu vodu. Onda sam ga iznenada ugledala kako sedi na nekom stenju na najudaljenijoj tački rukavca, grleći rukama kolena. Pojurila sam k njemu, trčeći nespretno kroz lepljivi pesak, pentrajući se preko kamenja, okliznula sam se i pocepala espadrile o jednu izbočinu na steni, žureći da što pre stignem do njega. Gotovo da sam stigla – kada me je nešto nateralo da stanem u mestu. Primirila sam se, ljuljajući se nesigurno na klizavom stenju. – Mete? Mora da me je čuo, ali nije se micao, glave odlučno okrenute ka moru. Osetila sam kako mi se srce penje u grlo. Sumnjala sam u njega, vidite. Otrgla sam mu se u šumi. Taman sam htela da se vratim, kada je izgovorio

332

moje ime. – Ani. – Nežno. Okrenula sam se nazad, s olakšanjem. Pažljivo sam gazila po kamenju i sela tiho pored njega, prateći njegov pogled do horizonta, osećajući da se bori s osećanjima i da ne želi da gledam u njega. Sunce je sada bilo zašlo za pučinu i večernji vetar je počinjao da se diže, mreškajući tiho vodu u rukavcu i more u koje se ulivao. Zelena brda na drugoj strani su bledela, poprimajući gvozdenosivu boju u sumraku, i činilo se kao da grle malu crkvu od kamena i skrivaju je u svojim prevojima. Topli letnji mirisi su se, međutim, još uvek osećali u vazduhu; nežni, kao dodir ruke. Posle nekog vremena, Met prekide tišinu. – I tako. Gotovo je. Borila sam se da ga shvatim. – Ali... zašto, Mete? Ne razumem. Zašto je otišao? Kada je savršeno očigledno, čak i najneupućenijem posmatraču, da želi da bude ovde, s tobom. Zašto ide kad ona pucne prstima? – Nije tako jednostavno – reče polako. – Ti pretpostavljaš da on mrzi svoju majku. Što ga odvodi od mene, što ga primorava da živi u Engleskoj, ali nije tako. On je voli. Ona mu je majka. Jedina koju ima i, pored svih njenih mana, ne želi da je povredi. – Ali Flora kaže da je ona manipulator, da ga plaši. On joj je to rekao! – Ponekad i jeste tako. Ali on to trpi. Mora. A i ona je uplašena, znaš, onim što je učinila. I Tod to zna. Žali je. Sažaljeva je. – Borio se da objasni. – Ne možeš tek tako da odbaciš svoje roditelje, Ani, jer nisu savršeni, jer se ne slažu međusobno. I te kako ćeš da trpiš ono što ti je sudbina dodelila. To je pitanje odanosti. – Da, slažem se, ali on ipak ima izbor. Ima tebe! Slegnuo je ramenima. – Kao što Flora ima Adama. I mada je ženskaroš i neodgovoran, on je jedini otac kojeg ima, i ona ga voli. – Da, ali poenta je da ona ne bi izabrala da živi s njim! Okrenuo se i pogledao me. – Jesi li je pitala? Oklevala sam. – Pa... nisam. Ali ja sam... – Njena majka. Baš tako. To tako funkcioniše. Tako stoje stvari, u društvu i prirodi. – Nasmešio se žalosno. – Nikada nisam imao prednost koju pruža pupčana vrpca. Detinja vezanost za majku je univerzalna sila,

333

neuništiva. Nešto mora ozbiljno da se poremeti da bi ona pukla. – Da, ali nešto se jeste ozbiljno poremetilo, i sada bi radije živeo s tobom! – Ali neće to da joj kaže – reče strpljivo. – Neće da je povredi do te mere. Suviše je... mio. On joj je sve, znaš, i on to zna. – Uzdahnuo je. – I ako ćemo pošteno, ona ga jeste odgajila. Ja sam previše radio, za njih, naravno, što je uvek tužni očinski izgovor... ali prekovremeno i vikendima, i oni su dosta bili sami. Veza između njih dvoje je veoma jaka, iako je on ponekad mrzi. On je jedino dete koje je mogla da rodi, i mnogo ga voli. Previše, verovatno. Oboje ga previše volimo. A deca ne mogu da se nose s takvom vrstom usredsređenosti na njih – dodade trezveno. Nastupila je tišina dok smo osluškivali udaranje talasa. – Flora je to isto rekla – prisetih se setno. – Da ponekad preterujem. Da želi brata ili sestru koji će skrenuti pažnju s nje. – Spustila sam pogled i stala da čačkam sjajnu crnu školjku na kamenu. Čvrsto se pripila. – Kaže da čeznutljivo gleda porodice s troje ili četvoro dece, gde su ljubav i očekivanja ravnomernije raspoređeni, manje usredsređeni. – Naravno. Deca jedinci su svesna da ih posmatramo pod mikroskopom. Svesna da je svaki crtež koji donesu iz škole potencijalno remek-delo, svaka trka u džakovima olimpijsko postignuće, i nama roditeljima je teško da ne preterujemo na taj način. – Ali to nije dobro za njih. – Bogami nije. Ne takva vrsta pritiska. Uzdahnula sam. Oslonila sam bradu na kolena. – Bio je to jedan od razloga što sam se bila složila da rodim još dece s Dejvidom – rekoh. – Premda sam potajno znala da moje telo nije doraslo zadatku i da sebi spremam samo još više tuge. Očajnički sam želela da Flora dobije društvo. – Nasmešila sam se tužno gledajući u sumrak. – Iako mi je jasno da razlika od dvanaest godina nije ono što je ona imala na umu. Nasmešio se. – Ne. Nisam siguran da bi mališa u pelenama mogao da joj baca frizbi, ili da krišom podeli s njom prvu cigaretu. – Da, vala baš. – Opet sam tužno čačkala školjku. I onda sam, naravno, ludo, smešno, pomislila na Toda. Na Toda koji bi to radio. Videla sam kako se njih dvoje rvu i smeju u čamcu, na livadi, kraj stola za stoni tenis,

334

gotovo kao da su bili brat i sestra, a onda sam se potpuno prepustila maštanju i zamislila kako zajedno idu u školu. U normalnu školu – ne u školu za devojčice u Londonu koju je toliko mrzela – u mnogo opuštenijoj sredini, s Todom u razredu ispod nje, gde bi Flora opušteno govorila devojčicama iz njenog razreda: „O, da, to je moj polubrat.“ Imala bi koga da potraži za vreme velikog odmora ako bi joj dani bili teški i bez prijatelja, imala bi nekoga s kim bi se vraćala kući autobusom, s kim bi pričala o domaćim zadacima, s kim... oh ne, Ani, ne. Gotovo da sam naglas uzdahnula od sopstvene drskosti. Preterujem. Previše maštam. Ovde neće biti bajkovitog kraja, ničeg sličnog. Stvaran život nije takav. – Ali – pokušala sam s drugačijim pristupom – kažeš da Tod nikad ne bi otišao od nje, da ne bi otišao od Medelejn, ali jeste se dosta potrudio da bi te video. I zar kupovina karata nije bila njegova ideja? O čemu se tu radi? Uzdahnuo je. – To je bilo ludilo. Sada to shvatam. Tod i ja smo se konstantno dopisivali preko interneta, bio je to naš privatni način komunikacije u teškim trenucima, i često je pisao govoreći kako mu nedostajem, koliko žudi za kućom, stvari koje su mi slamale srce. Ali jednog dana, posle jedne naročito burne svađe sa svojom majkom, napisao je: „Molim te, tata, molim te odvedi me kući. Ne mogu više da izdržim.“ – Oh, bože. – Pa, istog trenutka sam impulsivno otišao na internet i kupio dve karte, da se poklope s krajem mog boravka ovde. Držao sam ih u novčaniku nedeljama, znajući da verovatno nikad to nećemo uraditi, da Tod neće moći da je povredi na taj način, da samo nestane iz njenog života. Niti sam bio ubeđen da sam ja sposoban za tako nešto, ali čoveče, sjajan je to bio osećaj. Imati ih tamo, u mojoj jakni, pored srca. Kao... ne znam, neku polisu osiguranja. S vremena na vreme bih ih izvadio i razgledao; kada bih ručao u bolničkoj kantini otvorio bih novčanik da platim i zurio u njih. Imao sam osećaj kao da ga imam tu uza sebe. To mi je davalo snagu da idem dalje. – Je li on znao? – Da sam ih kupio? Ne, jer sam mislio da je to preveliki pritisak za njega. – Kiselo se nasmešio. – Sad zna, naravno. Medelejn se postarala za to. – Premestio se na steni. – I znaš, koliko ja znam, taj njegov imejl je možda bio samo kapric. Kad je imao loš dan. Svi to ponekad radimo,

335

zaboga, a on je samo klinac. – Ali pričali ste? – bila sam uporna. – Mislim, otkako ste bili ovde zajedno, pecali i surfovali, kad bi vas Flora, nadam se, ostavila same u nekim trenucima? – O, naravno, pričali smo, i znam da bi više voleo da bude sa mnom, Ani. Oduvek sam to znao. – Okrenuo se da me dobro pogleda. – Ali uradiće to kada bude spreman da napusti svoju majku, a ne da ga ja odvajam od nje kao jednu od tih kukavnih školjki. I jednog dana, doći će k meni. Možda... ne znam, možda pre nego što ode na koledž ili slično, možda će nazvati jednog dana i reći: „Tata, mogu li da ostanem u tvom stanu u Bostonu nekih godinu dana?“ I ja ću biti oduševljen. Ali... ne još. Nije spreman. Moram da se strpim. Setila sam se kako je Tod pobeleo u licu kad su mu se roditelji prkosno sukobili gore na livadi; Medelejn se tresla od besa, stegnutih pesnica. I Tod se povukao. Setila sam se njegovog lica dok je odlazio; zatvoreno, bezizražajno. Povukao se negde gde niko nije mogao da dopre do njega. Iznenada sam se setila nečega. Morala sam da pitam. – Mete, onaj ožiljak. Pokazala mi ga je. Užasan je. – Znam. Strašan je. I ja sam se pitao s tim u vezi. Kad sam ga video na sudu, kad joj je sudija zatražio da raskopča bluzu, kad su ogromne fotografije bile podeljene porotnicima, umalo se nisam onesvestio. Video sam gađenje na tih dvanaest lica. I ja sam se zgadio. Uhvatila me muka pri pomisli da sam mogao to da joj nanesem jednim udarcem pesnice o sto. Slomio sam se. Zgrabio sam stolicu ispred sebe, sećam se, tako jako da su mi zglavci pobeleli. I u tom trenutku, povukao sam se i odustao od borbe za Toda. Nisam bio spreman da ga stavim za pult za svedoke – iako je moj advokat insistirao da je to jedini način da dobijemo – ali kada sam video te slike... čoveče. Tada sam se stvarno predao. Kakva osoba je u stanju da uradi tako nešto, pomislio sam? Kakav si ti manijak, Mete Maloun? – Oblizao je usne. Zaćutao je zamišljeno. – Ali onda, kasnije, znaš, malo sam razmislio. I nekako sam znao da nisam. Nisam to učinio. Da to nije bilo moguće. Komad stakla, ma kojom brzinom leteo kroz vazduh, ne može da načini takvo oštećenje niti da napravi tako dugu i duboku brazgotinu. Zato sam pitao jednog mog druga patologa, u bolnici, i zajedno smo otišli kod

336

nekih forenzičara, tipova specijalizovanih za takve stvari. Pokazao sam im slike. Čak sam otišao tako daleko da sam golom pesnicom razbio dva stola od stakla, i ne. To nije moglo da se desi. Zurila sam u njega, užasnuta. – Hoćeš da kažeš... misliš da je ona to uradila? – Učinila je ranu gorom. – O, bože. – Brzo sam oborila pogled. Ponovo mi je bilo muka. – Jer je bila očajna – insistirao je Met. – Nemoj da je osuđuješ, Ani. Očajnički je želela da dobije starateljstvo nad Todom. – Da, ali... – A znala je da će ga možda dodeliti meni. – Zašto? – Podigoh pogled. – Mislim, ona je ipak majka i, kao što si rekao, sudovi uglavnom presuđuju u korist majki, tako da... – Ona jeste majka, ali je takođe bila moj pacijent. Na psihijatriji. Tako smo se upoznali. – Pacijent! – Da. Nije baš etički, ali nije ni neuobičajeno u psihijatrijskim krugovima. Mada, da budem iskren, to nije nešto na šta bi sud gledao blagonaklono s bilo čije tačke gledišta. Naročito ne s njene. – Pa, očigledno! Vidi se da je potpuno otkačena! Rekla bih da je to bio tvoj kec iz rukava! Nasmejao se neveselo. – To bi značilo da baš i nisam vajan lekar, zar ne? Zurila sam u njega. – Mentalne bolesti se mogu lečiti, Ani – reče strpljivo. – Mogu se čak i potpuno izlečiti. Da je neko bolovao od upale pluća, na primer, i zatim ozdravio, ti ne bi rekla: e, ona je bolovala od upale pluća, pa sigurno nije sposobna da se stara o detetu. Zar ne? – Ne – rekoh polako. – Ali... – Ali mentalna oboljenja uopšteno se drugačije percipiraju, dakako, slažem se. Većina ljudi misli: jednom ludak, zauvek ludak. Znam to. I Medelejn to zna, i baš zbog toga je uradila to što je uradila da bi dobila Toda. – Isekla se.

337

– Mislim da jeste. Gotovo sam siguran da jeste. Pokušavala sam da svarim to. Osećala se kao da me sve to prevazilazi. – A... da li je ikada ranije uradila nešto slično? Mislim, kada si je lečio? – Ne, nikada. To je bio promišljen, prilično pametan, sračunat potez. Zapravo, potez na kakav bi se možda odlučio i neko ko nema psihijatrijsku istoriju, neko poput tebe ili mene, na primer. Zurila sam u njega. – Nema šanse! – Stvarno? Ako bi Adam odlučio da ti oduzme Floru na sudu na osnovu toga što nisi psihički stabilna osoba? Zar ne bi učinila sve što je u tvojoj moći da dokažeš da je on još nepodobniji roditelj? Razmislila sam o tome. Znala sam da je u tome što je govorio bilo trunke istine. Da bih učinila bilo šta. Bilo šta. Zagledala sam se u vode ušća, koje su sada poprimile metalnosivu boju, hladne i sumorne. Površina vode mreškala se na vetru. – Šta je imala? Mislim, od čega je bolovala? – Od akutne paranoidne depresije. – Oh. – Progutala sam knedlu. To me prevazilazi. – Veoma uspešno se leči, u većini slučajeva. Uključujući i njen. – I ti si se zaljubio u nju... šta, odmah? Kad je prvi put došla kod tebe? Osetila sam kako me u grudima besmisleno steže od ljubomore. Zamislila sam je u njegovoj kancelariji, vitku, sićušnu, s onim krupnim očima, kako je možda kolebljiva kad je sela, ali dovoljno hrabra da dođe da ga vidi. Zamislila sam i Meta za njegovim stolom, na vrhuncu karijere, autoritativnog, zgodnog, brižnog, sa širokim ramenima koja se ističu u plavoj bruk braders košulji, sa svilenom kravatom. Zamislila sam kako podiže pogled s nekih papira, nudi joj da sedne, primećujući – profesionalno – njeno bledilo, blago podrhtavanje ruku, ali i te upečatljive oči boje ćilibara na srcastom licu, te fine konture lica, kestenjaste uvojke. – Ne odmah, ne – priznade. – Primetio sam da je prelepa, naravno. Samo slepac to ne bi video. Ne, bilo je to kasnije... kada sam počeo da je lečim redovno. Osetio sam veliko divljenje prema njoj. Zbog načina na koji se nosila sa svojom bolešću, kako ju je krila. Nastavila da radi uprkos njoj. Ona je i sama lekar, znaš. – Znam. Rekao si mi.

338

– I bila je tako... zavodljiva. Zanosna. – Oči su mu svetlucale dok je zurio u daljinu. Progutala sam knedlu. Pročistila grlo. – I tada ste počeli da se viđate? Znaš, kao par? – Oh, ne, ne dok je dolazila na terapije, to stvarno ne bi bilo etički. Kasnije, kada joj je bilo bolje. Kada sam je otpustio. Onda sam je pozvao da izađemo. Bilo mi je teško u srcu, kao da me iznutra pritiska neki pretežak olovni teret. Imala sam užasan, užasan osećaj da je još uvek voli. „Zavodljiva.“ „Zanosna.“ Savila sam noge i podvukla svoja stopala veličine četrdeset čvrsto poda se. Nema ničeg zanosnog u vezi s njima. Kriomice sam ga osmotrila u sumraku. Zurio je, gotovo hipnotisan, u pučinu. Činio se kilometrima dalekim. S njom, bez sumnje. U danima pre nego što je sve krenulo po zlu. Pre nego što ga je ostavila. Odvela mu sina. Slomila mu srce. U grlu sam osetila knedlu veličine kamena na kom sam sedela. – I, Ani, izvinjavam se zbog svog ponašanja od one večeri – nastavio je tiho. – Preterao sam. Oprosti mi. Jeste pogledao u mene kad je to izgovorio, ali odsutno. Kroz mene. Kao da se setio da se izvini, ali je u mislima bio negde drugde. I zašto se uopšte izvinjava? Zbog čega? Zbog tog veličanstvenog, dugog poljupca? Tog predivnog zagrljaja? Sigurno smo bili spremni za još toga, a onda ko zna, možda bi se među nama izrodilo i nešto trajnije? Ali da se izvinjava... želudac mi se prevrnuo od straha. Naravno, bio je neizrecivo tužan zbog Toda, rezonovala sam, uzlupanog srca, ali u dubini duše je znao da će se Tod vratiti svojoj majci, bar na neko vreme, i iako sada svakako nije bio pravi trenutak da obnovimo našu ljubavnu vezu – bože, nisam toliko bezosećajna – sigurno je mogao nekim slatkim gestom, stiskom ruke, uzavrelim, sugestivnim pogledom da mi stavi do znanja da će među nama biti nečega...? Ali da prizna da mu je žao što se to uopšte desilo... osetila sam kao da mi je neko izbio sve zube. U stvari, pitala sam se hoću li to ikada preboleti. Ali nisam imala čak ni taj luksuz da se davim u svojoj tuzi, jer se odozgo iznenada začuo glasan zvižduk. Prepoznavši od koga je došao, brzo sam se okrenula. Na drugom kraju rukavca i visoko iznad nas, u dnu bašte iza krošnji, stajala je Flora. Izvadila

339

je prste iz uglova usana, prinela šake ustima i povikala: – Mete! Neka Luiz je ovde! Met je zurio u nju, zatim: – Dolazim! – Brzo je ustao. Nemo sam posmatrala kako prelazi preko stenja, skačući s kamena na kamen, dok se nije dokopao peska. Prešao je zaravan u trku, izbegavajući bare, i uputio se ka šumskoj stazi. Kada sam videla njegova leđa kako zamiču u šumarak, palo mi je na pamet da će nestati iz mog života isto onako iznenadno kao što je u njega ušao. Da će se vrlo brzo, možda za samo nekoliko sati, vratiti u Ameriku i da ga više nikad neću videti. Ustala sam polako i krenula, sledeći ga na odstojanju. Odjednom sam se osetila veoma malom. Veoma glupom. Kako sam mogla tako da pogrešim? Kako sam mogla i da pomislim da će nešto biti od nas? On je živeo u Americi. Ja u Engleskoj. Još uvek je žalio zbog gubitka jedne prelepe, tragične žene koja ga je napustila dok ju je on još voleo, sina da i ne pominjem. Zašto bih makar izbliza mogla da nadoknadim takav gubitak? Disala sam duboko da bih sprečila sebe da ne zaplačem kad sam izašla na pesak; onda sam ubrzala korak i pošla za njim kroz šumu. Pa šta ako me je savetovao da se ne udam za Dejvida? Pa šta? U tome nema nikakve lične koristi, bila je to samo dobrota; briga za moju dobrobit, koju bi osetio svaki prijatelj koji vidi da se jedna žena sprema da se veže za pogrešnog muškarca. Ništa više. I ja sam bila luda što sam pomislila da tu postoji nešto više. Izgubila sam dodir sa stvarnošću. Mislila sam da on oseća nešto samo zato što sam ja to osećala. Ani, glupačo, pomislih ogorčeno dok sam se pela kroz šumu za njim, a suze me pekle u očima. Glupačo mala. Na kraju krajeva, bila je to samo letnja ljubav, ni manje ni više od toga, ljubav koja se nije pošteno ni razvila. Kad sam se ispela na vrh brda, jedna lepa plavuša dugih, savršenih nogu u oker šortsu potrča niza stepenice na terasi kroz baštu ka Metu, uzlepršane kose. – Oh, Mete, izvini. – Glas joj je pukao. – Za sve sam ja kriva. Tako mi je žao! Ruka joj polete ka ustima da priguši jecaj, dok ju je on hvatao u zagrljaj, da je uteši. Kada ju je zagrlio, opet sam osetila kako me preplavljuje neizdrživi talas ljubomore. Što neće mene tako da zagrli? Oh, zaboga, oni su

340

rod, rekoh sebi strogo. Brat i sestra, to je sve. Ali zašto su sve te američke žene tako sićušne? Zašto sve tako odlučno nose konfekcijski broj trideset šest? Gde su im zadnjice, kog đavola? Zurila sam u njena kolena. Bila su veličine mojih zglavaka na šakama. – Nisi ti kriva, Luiz. – Ali jesam! Užasno se osećam! – Odmakla se. – Nisam rekla Berni, našoj pomoćnici, znaš, jer sam mislila da nema potrebe da je uplićem u to. Ali bilo je to tako glupo s moje strane. Mogla sam da pretpostavim da će Medelejn nazvati i tražiti Toda kad ja ne budem kod kuće, mogla sam da pretpostavim! Zašto nisam uključila mozak? – Nisi mogla da znaš da će zvati – insistirao je. – I, iskreno, nije ni bitno. – Držao ju je za ramena stojeći na korak od nje. – Slušaj, Luiz, Tod i ja smo bili zajedno i sjajno smo se proveli. I ne bih ga nagovorio da se vrati sa mnom u Ameriku s onim kartama. – Ne bi? – Upitno ga je gledala, još uvek uzrujana. – Ne, ne bih. Ne bih ni mogao. Tako da bi se naše viđenje svakako završilo u ovom trenutku. Samo... što nisam baš planirao da se oprostim od njega na takav način, to je sve. Ovo je Ani, da ne zaboravim. – Zdravo. – Uputila mi je predivan osmeh pre nego što se opet nervozno okrenula ka Metu. – Zdravo – promrmljala sam, osećajući se kao trinaesto prase. – Dobro, ako si siguran – nastavi ona nesigurno, zveckajući nervozno ključevima od kola. – Samo se osećam kao budala što sam napravila takav previd. Ostavila sam dečake s Berni i dojurila čim sam čula. – Nije trebalo. Slušaj, doneću ti piće. Izgledaš kao da bi ti prijalo. Meni sigurno bi. Hajde. – Hvala – reče zahvalno i pusti da je on povede, s rukom preko njenog ramena, nazad uz baštu, pa uza stepenice do terase. Našao joj je stolicu, i ona se smestila u nju. Kad je Met nestao unutra da donese flašu, ona je zarila lice u šake i prošla rukom kroz kosu, očito potresena. Privukla sam stolicu i sela preko puta nje. Podigla je glavu i prostrelila me pogledom. – Kučka – promrmlja. Trgla sam se, ali onda shvatih da sigurno misli na Medelejn. – Je li? – upitah puna nade.

341

– O, da. Prvoklasna. Zarila je kandže u Meta od prvog dana. Nikome nije bilo jasno zašto se njome oženio. Potpuno ga je obrlatila glumeći malu, ranjivu, izgubljenu devojčicu, a sad je zarila kandže u tog jadnog dečaka. Odmah mi je bilo jasno da će mi se Luiz svideti. – Ali on je, očigledno, još uvek obožava? – usudih se da pitam, sa srcem u grlu. – Mislim, veoma je lepa. Upoznala sam je. Izvadila je paklo cigareta. – Takođe je potpuno luda. Bez obzira na to što je Met brani i uporno tvrdi da nije. – Oh! Sjajno. – A Volter je takav skot. Kako je uopšte mogla da ostavi Meta zbog takvog čoveka, nikad mi neće biti jasno. – Zavrte glavom u neverici. – Stvarno? – Pa, da, stekla sam takav utisak. – Nagnula se napred zaverenički. – On je jedan od onih arogantnih engleskih tipova koji stalno nose odela od tvida i imaju perut. Bez uvrede... – Ništa, ništa – brzo je razuverih. – Tako je pun sebe, pompezan, ponosan na svoje obrazovanje stečeno na Kembridžu, uvek gleda s visine na sve što nije englesko... i kad samo pomislim da ga je Met primio u svoju kuću, ukazao mu dobrodošlicu, vodao ga po Bostonu. Ooh. – Rečito je slegla ramenima. – Krv mi proključa. – Stavila je cigaretu u usta i iskopala upaljač iz džepa na šortsu. – U stvari, nije trebalo to da kažem – reče, vadeći neupaljenu cigaretu iz usta. – Nije kučka, samo lepa ludača. A znaš kakvi su muškarci kad se radi o slabim, nezaštićenim ženama: ne mogu da ih se zasite. Ali ja i dalje tvrdim da se namerno sama povredila. Tom kaže da je jasno kao dan na osnovu izgleda tog ožiljka, a on se razume u to, jer stalno ima posla s tim stvarima. Samo žalim što Met nije smogao snage da je raskrinka na sudu, ali nije mogao, suviše je prokleto fin. Nije mogao da natera sebe da kaže svima da mu je žena prokleta ludača, a nije hteo ni da dozvoli da Tod to čuje. – Zastala je. – I naravno, pošto joj je bio muž, ali i psihijatar, mislio je da može da izađe na kraj s njom, pa pretpostavljam da je i izvesna količina profesionalnog ponosa bila jedan od faktora. – Uzdahnula je. – Niti je hteo da dozvoli da Tod svedoči. Nije hteo da dopusti da on bude uvučen u sve to. – Ispravila je leđa. – Bože, da je samo neko hteo mene da pita. Volela

342

bih da su me pozvali da svedočim samo na dva minuta. Samo dva minuta, bilo bi dovoljno. – Konačno je zapalila cigaretu i brzo uvukla dim. Ispustila ga s uživanjem. – Znači, svi ste bili tamo? Na sudu? – O, naravno, svi smo bili tamo – reče ogorčeno. – Posmatrali bespomoćno i slušali preneraženo kako ovog divnog, plemenitog čoveka pognute glave, čoveka koji ne bi ni muvu zgazio, žigošu pred svima, uključujući i njegovog sina, kao ludaka nepodobnog da se stara o detetu. Došlo mi je da ih popljujem! – Besno je ugasila cigaretu. – Do đavola – promrmlja jarosno. – Ostavila sam ovu poganu naviku pre nekoliko meseci. – Pa ipak, nekad ste bile prijateljice? – usudih se da pitam. – Ti i Medelejn? Podigla je pogled. – O, da, nekad. Prihvatila sam je zbog Meta. I da budem iskrena, Met ju je održavao u normalnom stanju. Bila je u redu pre nego što je upoznala tog Voltera. Samo da... – iznenada zaćuta. Zurila je negde iza mene, kao paralisana. U trenutku sam pomislila da još uvek razmišlja o onome što je moglo biti, da su događaji iz prošlosti krenuli drugačijim tokom da Medelejn nije upoznala Voltera. Zatim, kako se tišina odužila, shvatila sam da se ono što joj je privuklo pažnju, šta god to bilo, odigravalo iza mojih leđa. Okrenula sam se. Istovremeno, na prilazu se zalupiše vrata od kola. Bio je to stari plavi volvo, parkiran na istom mestu. A iza ugla kuće pomolio se Tod. Hodao je uzdignuta čela ispred svoje majke koja je, dok je polako obilazila oko kola, držeći se čvrsto za haubu, bila veoma bleda u licu. Kosa joj je umršeno padala preko čela koje je, što sam mogla da vidim i s ove udaljenosti, bilo orošeno od znoja. Izgledala je kao da joj nije dobro. U tom trenutku Met se pojavio na vratima s flašom vina i čašama. Ugledao je Medelejn i zastao na stepenicama. Pogledi su im se susreli i u tom trenutku dogodilo se nešto neizrecivo. Nešto što je mnogo značilo njima dvoma, a ništa nama ostalima.

343

28.

P

ustila je da joj ruke mlitavo klonu pored tela. Primetila sam da su joj šake crvene, a nokti potpuno izgriženi. Njena ramena u prevelikoj kariranoj košulji behu oklembešena. – Pobedio si – reče tupim glasom. – To nije pitanje pobede – reče Met tiho. Podigla je glavu. – Za mene jeste. Izgledala je užasno. Sivo. Slomljeno. Met joj je izvukao stolicu. – Sedi – ponudi je nežno. Zavrtela je glavom, stisnutih usana. Zatim je brzo ispružila ruke i uhvatila se za naslon od stolice, da ne padne. Disala je duboko, da se smiri. – Šta se desilo? – upita Met. Progutala je knedlu. – Stigli smo do Loncestona. Onda je Tod izašao iz kola na jednom semaforu. Pošao je nazad pešice. Nije trčao, niti je progovorio pre nego što je izašao, samo je zakoračio u suprotnom smeru. Parkirala sam kola i potrčala za njim. Nije hteo da priča sa mnom, ali na kraju sam ga navela da progovori. Rekao je da više ne može da živi sa mnom. – Zastala je da dođe do daha, i nastavila drhtavim glasom. – Rekao je da mu previše nedostaješ i da je zaista srećan samo kad je s tobom. Rekao je da želi da živi s tobom. – Lice joj se iskrivilo od plača. – Izgubila sam ga. Prošla sam kroz sve to, suđenje, agoniju svega toga, i sada sam ga ipak izgubila. Obesila se o stolicu jednom rukom, a drugom pokrila lice dok je plakala. Ramena su joj se tresla. Čekala sam da Met poleti da je uteši. Nije to učinio. Okrenuo se ka Todu. – Tode? Da li stvarno to želiš? Ili samo preteruješ jer si se opet posvađao s mamom? – Znaš da to želim, tata – reče Tod tihim, gotovo srditim tonom. – Ne moraš da me pitaš. Ne moraš da me testiraš. Samo... nikad ranije nisam bio dovoljno hrabar da to kažem. Samo sam radio ono što su svi govorili da bi trebalo. – To nema veze s hrabrošću – reče Met nešto nežnije. Pogledao je u

344

Medelejn. – Više sa saosećanjem. – I ne radi se o tebi, mama – reče Tod glasno, gledajući pravo u nju. – Već o čitavom mom novom životu, koji ne želim, koji nikad nisam tražio niti voleo. Radi se o toj jezivoj mračnoj kući u Kembridžu; o Volteru koji me posmatra kao da sam nekakva ameba koja je ispuzala ispod nekog kamena; njegovim sinovima koji me nazivaju Jenkijem i rugaju se mom načinu govora. Radi se o školi, i tim glupim uniformama; sve je u pitanju. Nisi ti u pitanju, mama, znaš to, zar ne? – upita brzo. – Nikad nisam želeo da biram. Samo sam hteo da nastavim da živim sa svojim mamom i tatom, da živimo zajedno, kod kuće, kao porodica. Naterala si me da biram time što si me dovela do tačke kad više nisam mogao to da ponesem. Bilo mi je muka od same pomisli da treba da provedem još jedan dan u toj viktorijanskoj straćari od crvene cigle s Volterom koji po ceo dan sluša operu i dere se na sve nas da budemo tihi. Kada smo se vozili nazad malopre... prosto sam morao da izađem iz kola. Ne mogu da objasnim zašto. Osetio sam... kao da se gušim. Kao da idem nazad, ne znam... da umrem, ili tako nešto. Volim te, mama. Znaš to, zar ne? Samo ne mogu više da živim u toj kući s tobom. Glas mu je sada bio miran, neverovatno razložan. Gotovo bez osećanja. Iznosio je činjenice. Izgledao je stariji. Viši, dok ju je gledao u oči. Videla sam kako ga Flora posmatra s divljenjem, i pitala se da li je on to primetio. Medelejn kao da se povijala pod svakim udarcem koji je on mirno zadavao. Ovo je Met čekao, pomislih. Znao je da će se ovo desiti jednog dana. Pa, taj dan je došao ranije nego što je očekivao. Medelejn je oblizala usne. Bile su veoma blede i beskrvne. Čvrsto se držala za naslon stolice. Zatim se, s naporom, okrenula ka Metu. Uputila mu je čudan, iskrivljen osmeh. – I naravno, sada je prekasno da uradimo ono što bi Tod stvarno želeo? – A to je? – upita Met, iznenađeno. – Da ti i ja budemo zajedno. Kao porodica. Tako da ne mora da bira. Da se vratim kući. Ostala sam bez daha na toliku drskost. Videla kako se Met na tren gotovo trgnuo. Nisam mogla da verujem da ga to pita, i to preda mnom, pred Luiz, Florom... uhvatila sam Luizin pogled.

345

– Prekasno je – reče Met odlučno. Klimnula je glavom. Prihvatila je odgovor koji je dobila. Odgovor koji je značio poraz. Bio je to herojski, nesebičan, poslednji pokušaj da spase sina, i iznenada, uprkos sebi, osetih divljenje prema njoj. Bila je toliko očajna. I sada je sve pokušala. Lagala je na sudu, unakazila se, i sada je puzila i ponizila se pred svojim sinom i ostalim prisutnim. Ali to je ono što nam ljubav čini. Naročito materinska ljubav. I kao što je Met rekao, šta da je u pitanju bila Flora? – Kad se vraćaš? – upita ona, podižući bradu, dolazeći k sebi. – U Ameriku. Sutra? Hoćeš li iskoristiti one karte? – Ne znam – priznade Met. – Nisam razmišljao o tome. Ne znam šta ćemo. Tode? – Okrenu se ka sinu, ali Toda behu sustigli sva silina i patos majčine poslednje očajničke molbe, i zurio je tužno u zemlju, jer ga hrabrost beše za tren napustila. Met to oseti i spusti mu ruku na rame. – Pozdravi se s mamom, Tode. – Blago ga je gurnuo i Tod joj priđe. Morala sam da se okrenem. Nisam mogla da podnesem da gledam to. – Hajdemo, Flora – promrmljala sam, i nas dve uđosmo u kuću. Pošla sam do kuhinje gde sam, nekim čudom, često odlazila u trenucima emotivne krize, tačnije do sudopere, koja je, naravno, bila puna sudova. Dok sam odvrtala slavine do kraja i sipala tečnost za pranje suđa po masnim šerpama, bez reči sam dodala Flori krpu. Krajičkom oka, kroz prozor iznad sudopere, videla sam Toda i njegovu majku kako se snažno grle. Čula sam je kako glasno jeca, glave naslonjene na Todovo rame, zatim i Luizin glas razuma. – Sada nikako nije u stanju da vozi čak do Kembridža. Može da se vrati sa mnom. Da prespava, i onda da se sutra vrati kući. Potpuno je van sebe. – To bi bilo lepo od tebe, Lu – reče Met, diskutujući o svojoj bivšoj ženi iznad njene glave, kao da nije prisutna. Pitam se da li je oduvek bilo tako u njihovom braku. Da li je uvek pazio na nju, vodio je, obavljao stvari za nju, jer takva je bila priroda njegove uloge kad su se upoznali; on je bio njen lekar, njen zaštitnik, baš kao što je Dejvid bio moj, shvatila sam iznenađeno. Da li je Met bio svestan postojanja te paralele, pitam se? Kada mi je predložio da raskinem svoju vezu? Da li je primetio sličnost između Dejvida i njega u tim očinskim

346

ulogama? Posle nekog vremena, kada sam izribala te šerpe na mrtvo ime, shvatila sam da je bašta utihnula. Bacivši pogled kroz prozor, videla sam da su Luiz i Medelejn otišle, a u daljini sam čula krckanje šljunka dok su dvoja kola odlazila. Sada se već gotovo smračilo, ali dole u dnu bašte, nazirući se ispred drveća, Todova pogurena figura koračala je brzo, idući ka stazi koja je vodila do rukavca. Okrenula sam se da pogledam Floru, koja je brisala sudove pored mene, ali ona je već ostavljala krpu. U sledećem trenutku išla je polako kroz baštu, grickajući nokte. Okrenula se i uhvatila moj pogled kroz prozor. Slegnula sam ramenima u nedoumici. Ne znam, draga. Stvarno ne znam. Oklevala je, pa nastavila da hoda, dajući mi do znanja rečito podignutom rukom da zna da mu je potrebno da bude sam, ali da možda ne bi imao ništa protiv da ga neko čeka sa strane, u senci, u slučaju da poželi s nekim da porazgovara. Ponela se kao odrasla osoba, pomislih. Mnogo više nego ja. Jer, iskreno, meni je došlo da uzmem jednu od onih šolja iz sudopere, zafrljačim je u zid, i briznem u plač, što je, naravno, bilo neopisivo sebično jer je trebalo da budem veoma srećna zbog Meta i Toda. Veoma srećna što mogu da nastave s pecanjem i surfovanjem i što će ponovo živeti zajedno u Masačusetsu, gde će se Tod vratiti u svoju staru školu i moći da vozi skejtbord po ulici s drugarima. Koliko bi bilo sebično od mene da ne želim da bude tako? Naravno da sam to želela. Tužno sam izvukla čep iz sudopere i osetila kako mi se nešto odvratno obmotava oko malog prsta u vodi. Otresla sam ga i obrisala ruke. Odjednom nisam želela da budem sama u ovoj kući. Osetila sam potrebu da izađem na noćni vazduh, kao i svi ostali ovde koji su se borili sa svojim osećanjima. Otvorila sam zadnja vrata i izašla napolje, gutajući u hodu, da potisnem suze. Metu nije bilo ni traga, i srce me je bolelo za njim kao što me nikada nije bolelo ni za kim drugim, shvatila sam; ni za Adamom, ni za Dejvidom. I do pre nekoliko minuta nisam ni razmišljala o njegovom odlasku, ali sad će, naravno, otići. Sad kad je dobio ono što je želeo, zbog čega je došao. Šta je moglo da ga zadrži ovde? Pošla sam niz livadu i prošla pored baštenske kućice, još jednog mesta na kome sam snivala san koji se nije ostvario. Da postanem romanopisac.

347

Osetila sam kako me obuzima neka duboka i teška melanholija. Baš čudno, pomislih, s obzirom na to da sam pre samo nekoliko nedelja bila tako srećna. Da sam bila žena koja se sprema za udaju, koja je pisala svoju knjigu, koja je trebalo da postane lekareva žena, da živi u velikoj kući u Harlingemu, i koja planira da rodi još dece: sve je to nestalo. I mada sam znala da je dobro što je tako, činjenica da ne postoji ništa što bi to zamenilo teško mi je padala. Vraški teško, što bi Met rekao, sa svojim američkim naglaskom. Suze su mi se nakupile u grlu kad sam se setila njegovog glasa, i ja ih progutah, spuštajući se brzo peskovitom stazom kroz šumu. Kada sam došla do reke, Todu i Flori nije bilo ni traga. Mora da su otišli dalje, iza rta. Pošla sam niz obalu i zastala na mestu gde smo Met i ja sedeli one večeri, pored tinjajućeg žara logorske vatre, žudeći jedno za drugim – ili sam barem ja tako mislila – dok su nam ljubav i vatra kolali venama. Upravila sam pogled ka nebu; bilo je vedro, mračno i neizmerno duboko, posuto zvezdama. Imala sam snažan osećaj da ću sada stvarno početi da zavijam, lijem vrele suze samosažaljenja, i da, pošto Tod i Flora lutaju negde u okolini, odvojeno ili zajedno, ovo nije bilo pravo mesto za tako nešto. Stoga sam skrenula odmah nadesno i krenula uzbrdo stazom koja je vodila ka liticama. Vetar je sada jako duvao, šibajući me po licu, što je začudo bilo utešno, i dok sam se pela, morala sam da se hvatam za bokore oštre trave radi oslonca. Bilo je i veoma mračno, tako da sam po izlasku na plato na vrhu naletela na nečiju visoku figuru koja mi je stajala na putu, i vrisnula. Bio je to Met, naslonjen na jedno drvo, jedne noge podignute i oslonjene o stablo. Okrenuo se kad je čuo moj vrisak i brzo gurnuo u džep neke komadiće papira. Mesečina ih je osvetlila samo za trenutak. Bile su to avionske karte, njih je sakrio. Odjednom me obuze bes. Nakupljene suze samosažaljenja udružile su se sa suzama besa i pokuljale napolje. – Iskoristićeš ih? – uzviknula sam ogorčeno. – Sutra, zar ne? – Molim? – Trepnuo je iznenađeno gledajući u mene. Ljutito sam obrisala suze nadlanicom. – Pa, taj datum stoji na kartama, zar ne? Sutra po podne, let s Hitroua do Džona Kenedija? Odbaciću te do tamo, ako želiš. Odvešću te do aerodroma. Čak ću ti i mahati na rastanku.

348

– Kako to misliš? – Uspravio se. – Nikuda ne idem sutra. Gledao sam ove karte i razmišljao: kako neobično. Sve ovo vreme one su za mene predstavljale Toda, a sada su postale stvarnost. Ali ne idem nikuda. – Ali otići ćeš, zar ne? – rekoh slomljeno. Bila sam užasnuta što to govorim, ali nisam mogla da izdržim. Glas mi je pukao. – Vratićeš se u Ameriku, i Flora i ja ćemo postati nešto što ti se desilo na slatkom malom odmoru u Engleskoj, zanimacija kojom si ispunjavao vreme dok nisi dobio starateljstvo nad Todom. Bože, čak si se izvinio što si me poljubio tamo, kao da je to bilo nešto potpuno odvratno i gadno. E pa ja se ne kajem zbog toga, Mete. – Sada sam se tresla, i možda sam se ponašala pomalo nekontrolisano. – Uživala sam u svakom trenutku i priželjkivala još toga, možda i nešto trajnije među nama, ali nisam imala taj luksuz, kao ti, da prođem kroz nekoliko ljubavnih veza otkako sam se razvela. Dodaj me na svoju listu, što da ne? Stavi me pod broj tri, odmah posle ženske s radiologije s dugim nogama i komšinice s dosadnom mačkom: ekscentrična Engleskinja! Raspuštenica koja se skinula i pisala jeftine knjige, s ćaknutim detetom koje ima opsesivno-kompulsivne probleme. Ona koja je odbila ponudu da pomaže izgladnelom narodu u... u ratom opustošenoj Africi, u ratom opustošenom šatoru u uniformi Crvenog krsta... Trepnuo je. – Crveni krst? – Da, zašto da ne! – vrisnula sam kreštavo. – Isuse, mogla bih da budem kao jebena Florens Najtingejl, da učinim svet boljim mestom za život! Mogla bih da delim pirinač, kopam bunare... – Bunare? Gde? – U zemlji! – dreknula sam. – Za milione izgladnelih ljudi! – Šta, u dugoj beloj haljini? Zurila sam u njega. – Molim? – Dahtala sam dok se nisam malo primirila. – Kopaćeš bunare u dugoj beloj haljini? Zavrtela sam glavom, trljajući pesnicom nos, mokar od suza. – Kakvoj haljini? – U onoj u kojoj ćeš se udati za pet nedelja. U onoj koja se šije posebno za tebe u Londonu. Kopaćeš bunare u tome? Posle svečanog ručka u Klaridžu? S tvojom majkom i sestrom u sivoj, odnosno ružičastoj haljini, s novim cipelama i tašnama kupljenim kod Boumena u Eksiteru? – Zavrte

349

glavom. – Mnogo ćeš se isprljati. Zurila sam, zbunjena. – Šta... šta to govoriš? – Jutros sam nazvao farmu. Hteo sam da proverim jesi li dobro. Juče si tako iznenada pobegla, kao šišmiš iz pakla. Pričao sam s Kler, koja je upravo bila ustala. Rekla je da te nigde nema, ali dozvala je tvoju majku koja je rekla da si otišla u London da vidiš Dejvida. „Ah“, reče mi Kler, kad se vratila do telefona. „Mali ljubavni sastanak. Ozbiljno, Mete, za nekoliko nedelja ta devojka će biti s tim čovekom do kraja života, ali i pored toga vozi četiri sata da bi ga videla na deset minuta. Prosto ne može da se odvoji od njega!“ Kako smo se slatko nasmejali. Zatim mi je ispričala sve o venčanju, pa čak i koje će boje biti Florina haljina i kakve će rupice za dugmad imati portiri. Oh, i kad smo kod toga, cipele i tašna tvoje mame jesu kupljeni kod Boumena, ali kostim je kupljen u jednom malom ekskluzivnom butiku iza ćoška. Biće u svili golubijesive boje. – Ali... ali neću! – rekoh užasnuta. – Nećeš svilu? – Počeša se po glavi u nedoumici. – Bojim se da grešiš. To je veoma à la mode za neveste ove sezone. – Ne! Mislim, neću se udati! Jeste sve bilo tako organizovano, kao što si rekao, Dejvid je sve isplanirao bez mene, ali... ali, Mete, venčanje je otpalo! Raskinula sam s Dejvidom danas u Londonu. On odlazi u Nikaragvu. Nećemo se uzeti. Nastupila je tišina. – Ne... udaješ se? – Ne. Ne udajem se. – Čkiljila sam u sumraku. Gledala ga u neverici. – Nisi to znao? – prošaputala sam. – Da li ja izgledam, ili zvučim, kao čovek koji to zna? Ne. Zapravo, nisam znao. Kako sam mogao da znam, Ani, kad si zaboravila da mi kažeš? Grozničavo sam razmišljala. Jesam li? Jesam li zaboravila da mu kažem? – Znači... znači, sve vreme, dok si vrdao i izvinjavao se i... – Pokušavao da se ponašam kao džentlmen i učinim pravu stvar jer sam shvatio da se ipak udaješ i da nisi promenila planove zbog mene, i da ono veče koje smo proveli zajedno tebi očigledno ne znači apsolutno ništa... da. Da, to sam radio. – Počeša se po glavi. – Osetio sam se kao zlikovac, u stvari, što sam pokušavao da te odvratim od venčanja. Palo mi je na pamet da ti možda stvarno voliš tog tipa, a ja sam sebično pokušavao da

350

preokrenem stvari u svoju korist, i sve zato što... – Da? – Čekala sam. – Pa, zato što... sam te želeo. – Oh! Nastupila je tišina. Gutali smo se pogledima. Nastavio je tihim glasom. – Volim te, Ani, to ti je sigurno jasno. I želim da budemo zajedno, ti, ja, Tod i Flora. Ali osetio sam se užasno krivim što hoću da te lišim drugog života koji si planirala i želela dugo vremena, i mada sam ja mogao da vidim da je to greška, da nije on pravi čovek za tebe, ti to nisi uviđala. Znaš, bio sam ja ranije u toj vodećoj ulozi, Ani, u kojoj se Dejvid našao, ali to je pogrešno. Nije ti potreban niko da te nadgleda. Treba ti neko ko će da te gleda. – Znam – prošaputala sam, primičući se, gledajući ga u oči. – Sada to znam, i Mete, i ja tebe volim, mnogo. Samo ne znam kako ćemo... pa... – oklevala sam. – Šta? – Mislim, ti živiš u Americi a ja ovde, a ovo nije čak ni naša kuća! Samo se igramo zajedničkog života i... – Detalji – promrmlja, prolazeći mi prstima kroz kosu, zapušavajući mi usta poljupcem. – Brinimo se kasnije o detaljima. Sekundu kasnije bila sam u njegovom naručju i ljubio me je kao lud. I bio je u pravu. Ništa nije bilo važno. Ništa, osim toga da sam bila tu gde sam želela da budem, da sam osećala njegove usne na svojim, njegove tople i snažne ruke na svojim leđima, vetar u kosi, a stopala – pa, ne znam da li je to samo moja mašta ili su mi stopala stvarno bila u vazduhu? I imala sam taj divan, divan osećaj koji mi je kolao svakom žilom u telu, osećaj koji mi je govorio da i ako se ovaj trenutak ne nastavi zauvek i ništa se posebno ne desi u budućnosti, da će i to, pa, biti dobro. Ne bih se bunila. I možda bi tako i bilo da jedan preplašeni glas iza naših leđa nije prilično jasno i piskavo uzviknuo: – Mama! Razdvojili smo se, dahćući. Okrenuli smo se ne dišući. Na pola metra udaljenosti, Tod i Flora su piljili u nas. – Oh. Dušo. – Stadoh užurbano da nameštam kosu, crveneći do ludila. –

351

Tu si. Met i ja smo samo... – Tvoja majka i ja smo diskutovali o nekim detaljima – reče Met dok su deca i dalje netremice posmatrala, otvorenih usta i razrogačenih očiju. Met me uze za ruku. – I kako stvari stoje, nismo još završili; ima još dosta stvari o kojima treba da popričamo. Još dosta toga. Na primer, ko će da iznosi đubre, ko će prati sudove i... o, čoveče, o svačemu. Dakle, evo kako ćemo. – Posegnu u džep i izvadi svežanj novčanica od deset funti. – Jeste li vas dvoje večerali? – Ovaj, ne – promrmlja Flora, ošamućena. – Tode. – Okrenu se ka svom sinu. – Povedi Floru u Pedstou trajektom, i idite na picu. Zatim se prošetajte po gradu i potrošite ostatak na svakojake mamipare kao što su diskovi i majice, i bilo šta precenjeno i firmirano. – Kul! – Todove oči se zažariše dok je uzimao novac. – U čemu je fora? Met me zagrli oko ramena i povede me odlučno niz stazu, dalje od njih dvoje, ka kući. – Fora je u tome – dobaci preko ramena – da se vratite do deset, i ni trenutak pre toga. Neću da vidim vaša užasno radoznala mala lica ovde pre tačno deset sati, kada se možete ušunjati pravo u svoje sobe. Dogovoreno? Nismo mogli da im vidimo lica dok smo se udaljavali, kezeći se kao deca, ali mogli smo da prepoznamo ushićenje u njihovim glasovima. – Dogovoreno!

352

29.

T

o ti nazivaš veslanjem? – promrmljala sam, naslanjajući se na pramac čamca dok mi je sunce igralo na kapcima probijajući se kroz razređene krošnje drveća. – Imala sam i bolje galiote od tebe. – Oh, ne sumnjam – reče Met, navaljujući snažno na vesla u svom crnom odelu, s belom ružom u reveru. – I jedna od prvih stvari kojima ćemo da se pozabavimo, gospođo Maloun, jeste pitanje robova. Meni vala ne pada na pamet da čistim kadu svaki dan, a znajući tebe, kao što te sad znam, prilično sam siguran da ni tebi ne pada na pamet to da radiš, pa mi se čini da ćemo morati da unajmimo kućnu pomoćnicu. – Kućnu pomoćnicu? – Gvirnula sam na jedno oko. – Da održava kuću u kakvom-takvom redu dok ja vidam bolesne u Eksiteru, a ti pišeš biografiju Emili Dikinson. Veruj mi, dušo, nakupiće se prašine. Pridigla sam se malo. – Znaš li šta je Kventin Krisp37 rekao o tome? Posle prve četiri godine sloj prašine ne postaje nimalo deblji. – Zakikotala sam se. Met je složio facu. – Sreća pa ne delim kuću sa samozvanim Poslednjim među dostojanstvenim gejevima i, iskreno, lom koji deca prave – da i ne pominjem jednog psa kojeg smo izgleda usvojili a koji se mnogo linja – više je od obične prašine. Stisnula sam kapke gledajući u nebo, puštajući da mi prsti tromo klize kroz hladnu, bistru vodu, pazeći da ne smočim nabrani rub čipkanog rukava. – Moram priznati da me pomisao na unajmljivanje posluge čini pomalo nervoznom – promrmljala sam. – Rođena sam u srednjoj klasi tako da ne znam kako da se ponašam prema njima; ne posedujem prirodan autoritet da im kažem da istresu jastuke i valjano obrišu prašinu po ćoškovima i verovatno bih ih pustila da uludo mlataraju okolo pajalicom pre nego što će sesti za kuhinjski sto i pojesti mi sve čokoladne kolače. Ali ako ti tako želiš, ja rado pristajem. – Skinula sam satensku cipelu i stavila mu stopalo u krilo. – Iskreno, dragi moj, danas pristajem na sve. – Mrdnula sam prstima, gledajući ga u oči.

353

Met za trenutak zaboravi na vesla, koja omlitaviše u svojim beočuzima. Naslonio se na njih, promatrajući me. – Pa, sigurno nećemo stići pre nego što gosti dođu kopnom okolo ako tako nastaviš – reče nežno, dok su mu usne podrhtavale. – U stvari, u iskušenju sam da raskopčam svu tu bisernu dugmad, za koju sam u crkvi primetio da se proteže duž celih leđa te haljine, i pustim je da padne na dno čamca, zajedno s tom cipelom. Nastupila je kraća tišina dok smo razmatrali tu mogućnost sjajnih očiju. Brzo sam sela. – Ako misliš da ću se pojaviti na svadbenom ručku izgledajući kao neka devojka koja se upravo povatala na dnu čamca, varaš se. Nastavi da veslaš, dobri čoveče. Iscerio se i dohvatio vesla. – Ko je pominjao povatavanje? Samo sam hteo da te vidim kako ležiš u čamcu u donjem vešu. I kad smo kod toga, zašto da ne upalim motor na ovom čudu? Mnogo brže bismo stigli. – Ah, ali to ne bi bilo romantično, zar ne? Ne, ne, poenta je u tome da me odvezeš čamcem iz crkve preko rukavca kao u onoj reklami za bombonjeru, dok se ja izležavam na pramcu, baš ovako kao sad. – Dramatično sam zabacila glavu i pustila da mi kosa padne preko ruba čamca u prerafaelitskom stilu. Nasmejao se. Zavrteo glavom. – Samo dok sve ide po planu, gospođo Maloun. – Oh, sve je savršeno, gospodine Maloun. – Nasmejala sam se srećno, sedajući ponovo. – Potpuno savršeno. Okrenula sam se u čamcu i pogledala čeznutljivo ka maloj crkvi od kamena koju smo upravo ostavili na suprotnoj obali. Njena hladna siva fasada i krov od škriljca presijavali su se na suncu stojeći onako ugnežđena na zelenoj livadi. – Jeste bilo lepo, zar ne, Mete? – rekoh uzdahnuvši. – Svi su tako rekli, i svi su prokomentarisali kako božanstveno izgleda iznutra, puna zvončića i krasuljice i rumenike... znaš li da smo Rozi i ja ostale do zore berući sve to cveće? Ne bi moglo da prenoći, svenulo bi. – Da, iako bi većina mladih prepustila sav taj posao cvećaru, koji bi doneo propisno cveće iz plastenika, ali ne i moja mlada. O, ne, cveće iz plastenika nije dovoljno dobro za nju. Želela je da crkva izgleda kao živica,

354

bez ijednog karanfila na vidiku. – Tugaljivo zavrte glavom. – Nisam znao da imaš tako čvrste stavove po pitanju svadbene etikecije. Brzo sam se nagnula napred. – Ali tačno sam znala kako sve treba danas da izgleda. Sve do ručno tkanih stolnjaka pod šatrom i čokoladnog nadeva za mladenačku tortu i teglica s bulkama na stolovima – za koje se nadam da se Kler setila da ih ponese. Osmotrio me za trenutak. Nasmešio se. – Odlično. Drago mi je. Tako i treba da bude. Oh, i drugi razlog što sam znao za to prokleto divlje cveće jeste taj što si me probudila u zoru da mi kažeš da ideš da ga nabereš. Sećaš se? I ja sam gunđao i psovao što me budiš tako rano? Nasmešila sam se. – Izvini. Samo sam mislila da je bolje da ti kažem za slučaj da se probudiš i pomisliš da sam ti zbrisala. – E, to mi vala – priznade, izvivši obrvu – nije palo na pamet. Previše sam arogantan, znaš. Ne, samo sam se probudio i pomislio: bože, kako ima sreće ta devojka Ani O’Haran što se udaje za... Uuf. – Presamitio se kobajagi od bola kad sam ga lagano bocnula nožnim prstom u međunožje. – Izvini, dušo – uzdahnu. – Veslaću malo brže, može? Da ispoštujemo tvoj prebukirani raspored? – Skoro smo stigli – rekoh uzbuđeno, sedajući uspravno dok je mali plavi čamac jezdio ka obali. – Oh, Mete, ovo je tako lepo, zar ne? Vidi, Tod i Flora su ukrasili čak i plažu! Okrenuo se da pogleda u ljutiće i bulke razbacane svud po obali. Nasmešio se. – Baš sam se pitao šta su to dvoje naumili jutros. Kako ti natpis deluje izbliza? Bacila sam pogled ka Teplou hausu, čiji se krov nazirao iznad krošnji drveća, preko koga su Tod i Flora okačili platno – popevši se na krov kroz jedan prozor na tavanu dok smo Met i ja, užasnuti, vikali dole iz bašte: „Silazite dole ODMAH!“ – s natpisom koji je glasio: „Čestitamo, Mete i Ani“. Nasmešila sam se. – Sjajan je. – Zagledala sam se iza njega u vedro plavo nebo, dok mi je kosa poigravala na vetru. – I vreme je još uvek lepo, zar ne? A svi su rekli da septembar može da bude veoma varljiv... – I da bi nebo moglo vrlo lako da se otvori i udavi nas na našem putu preko kanala, ali ne i moja draga žena, koja je isplanirala današnji dan do

355

takvih tančina da sam se ja prvi tiho pomolio Svevišnjem da drži te kišne oblake podalje od nas i ne pokvari joj njen veliki dan. – Naš veliki dan – ispravih ga. – Stigli smo. Met uvuče vesla, pazeći da ne zgnječi cveće i ukrase kojima sam okitila čamac tog jutra, i mi zaplovismo po prozirnom, staklastom plićaku. Srećna i uzbuđena, držala sam se za bokove čamca, dok je Met, smešno zgodan u svom sakou i pantalonama koje su mu bile zavrnute do kolena, iskočio i pešice prešao poslednjih nekoliko metara, izvlačeći nas na plažu. Ispružio je ruke k meni dok sam ustajala i pogledi nam se susretoše na sekund. – Nisam siguran da li sam to već pomenuo – reče – ali izgledaš veoma lepo danas. – Hvala. – Stidljivo sam poravnala svoju klasičnu haljinu krem boje. Podigla sam pogled. – Nisi valjda virio i video je? – Naravno da nisam. – Pomogao mi je da izađem. – Flora mi je rekla da se nalazi u ormaru u njenoj sobi zajedno s veoma atraktivnom sivom haljinom koju će ona nositi danas, ali da ću se, ako samo nos promolim u njenu sobu, vratiti sledećim brodom u kolonije. – Našla sam je u jednoj antikvarnici u Helstonu. – Naravno da jesi. Moju ženu ne interesuju nove modne marke. Samo najbolji komadi otrcane stare čipke. – Koristi manje takvih prideva ili ćeš se definitivno naći na tom brodu. Oh, slušaj, Mete. Čujem ih! Zastali smo za trenutak dok smo vezivali čamac i osluškivali prigušene glasove koji su dopirali iznad nas. Ostatak gostiju pošao je kolima kopnom, u koloni, dok smo mi preveslali preko sami, ispraćeni samo od Flora i Toda, koji su mahali i skakali gore-dole, pre nego što će jurnuti nazad do kola, odlučni u nameri da stignu pre nas. Držali smo se za ruke dok smo hodali plažom, a zatim i kroz šumu, idući poznatom vijugavom peskovitom stazom do vrha. Kada smo izašli iz šumarka na sunce, videla sam da je neko uviđavno zadigao krajeve platna na prugastoj šatri kraj terase, otkrivajući noge gostiju pod njom koji su, za malu grupu ljudi, prilično glasno i uzbuđeno žagorili. Livada je bila puna dece koja su jurcala okolo s našim novim rundavim psom, i kada nas je Džajls, moj sestrić, spazio i

356

strugnuo pod šatru da javi ostalima, osetila sam kako mi uzbuđenje narasta u želucu. Svi su izašli da nas pozdrave uz gromoglasno klicanje: čaše šampanjca dizale su se u vazduh dok smo prilazili, i onda se gomila razdvojila i opkolila nas. Trepćući i smejući se kao blesava, izljubila sam se s Rozi i Denom, koji su bili napred, zatim s Kler i Majklom, koji su glasno klicali i tapšali u pozadini, zatim i s ostalim prijateljima – neki su došli iz Londona i odseli po hotelima – i vikarom koji je voleo da jedriličari i koji je iznenadio Meta i mene pre nekoliko nedelja tako što se, nakon objave našeg braka, presvukao u odelo za jedriličarenje i odjezdio kući. Spazila sam mamu u pozadini, kako skida naočare i trepće, i setila se kako je u crkvi neskriveno maramicom brisala suze dok smo Met i ja u crkvi izgovarali zavete. Poslala sam joj poljubac. I Metovi roditelji su bili tu, došli su iz Amerike i odseli kod Luiz i Toma. Dok smo prolazili kroz špalir, svi su hteli da se rukuju s Metom i da mene poljube u obraz. Metov otac, izuzetno visok naučenjak gospodstvenog izgleda, koji je još uvek povremeno držao predavanja na Prinstonu, prvi mi je čestitao, odvojivši me u stranu dok je Met išao da se pozdravi s mojom mamom. – Dakle, čini mi se da treba da vam čestitam, i to iz više razloga – reče, namignuvši mi s visine. – Prvo zato što dugo nisam video tako lep par, ali i zato što ste se skućili. Gertruda mi je rekla da će između vas doći do male transakcije? Nasmešila sam se pogledavši u Gertrudu koja je, elegantna u dugom žućkastom lanenom mantilu i s dramatičnim perima koja su se spuštala sa šeširićem na njenom temenu, ćaskala s Florom. – Pa, ona već dugo želi da proda ovo imanje. Misli da je suviše stara da bi se brinula o njemu, a pošto su Metu ponudili mesto načelnika psihijatrije u Eksiteru... pa, moraćemo negde da živimo i, iskreno, mislimo da ne postoji lepše mesto od ovog. – O, naravno, mesto je pravi dragulj. Ali da u njemu budete tokom cele godine? I zimi? – pogleda me upitno preko naočara u obliku polumeseca. – Met je odrastao kraj okeana, pa ne sumnjam da se raduje životu ovde, kao i Tod, ali moram vam reći, januar će biti veoma hladan kad se nad ovim mestom nadviju olujni oblaci i vetar počne da šiba. – Oh, ali ja jedva čekam! Što hladnije, to bolje. Jedva čekam da vidim

357

ovu kuću van sezone, kada talasi udaraju u stene tamo dole i pena dolazi čak do prozora. Volim taj osećaj da sam na sigurnom i toplom unutra dok se more napolju talasa do ludila. Nasmešio se. – Tu se slažem s tobom. Kad bih mogao da biram, tako bih živeo tokom cele godine. Nema tako dobrog osećaja kao kada se budiš uz zvuk talasa koji se razbijaju o obalu. – I uopšte neću biti usamljena i udaljena od drugih, jer su Rozi i Den odmah iza ćoška, kao i Luiz i Tom. – Čijim se dečacima, ako sam dobro razumeo, Flora sviđa? Nasmejala sam se. – Pa, onaj srednji je svakako ostavio povoljan utisak. – Okrenula sam se i pogledala u Floru, koja je živo ćaskala s jednim vižljastim plavokosim četrnaestogodišnjakom, koji se stidljivo češao po nozi i crveneo. – I naravno, svi će ići u istu školu – reče Luiz, koja je, prečuvši naš razgovor, prišla da mi čestita. Poljubila me je u obraz. – Moji dečaci jedva čekaju sledeće polugodište da ušetaju u razred s Florom. – Pa, uveravam te da je to osećanje obostrano. Za nju je to ostvarenje jednog sna, zaista. Ne samo da ide u školu s dečacima i devojčicama već i da bude zajedno s Todom i njegovim rođacima. – I Tod je zadovoljan? – upita ona. – Mislim, što ostaje ovde? – Oh, definitivno. Očajnički je želeo da ode iz Kembridža, ali sasvim se zadovoljio time da se ne vrati kući još neko vreme. Želi da studira u Americi, ali rado će prvo provesti nekoliko godina u školi ovde u Engleskoj. Dokle god je sa svojim ocem i kraj mora, njemu je dobro. – A ti, draga moja, jesi li ti srećna? – Gertruda nam je prišla kad je Luiz krenula da se udaljava. Poljubila me, promatrajući me nežno i upitno svojim sivim očima. – Svakako izgledaš srećno. – Oh, jesam i ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što si došla, Gertruda. To mi mnogo znači, zaista. Mislila sam, pa, posle raskida s Dejvidom... – Da više neću hteti da pričam s tobom? – Složila je facu. – Ti i Flora ste mi suviše drage da bih se tako ponela, a svi znamo da si učinila pravu stvar. Dejvid takođe. Pisao mi je nedavno, kad smo kod toga, da mi kaže da je već vakcinisao preko dve hiljade dece protiv boginja i da čekaju novu

358

isporuku vakcina. Po svemu sudeći, stopa smrtnosti kod dojenčadi, usled bolesti i gladi, tamo je užasavajuće velika. – Bože. – Progutala sam knedlu. – Užasno. To te nekako... natera da sagledaš stvari u pravom svetlu, zar ne? Sve ovo deluje nevažno i trivijalno u poređenju s tim. – Gledala sam okolo s osećanjem krivice, u sve moje prijatelje i porodicu koji su se smejali i uživali u piću. – Gluposti – reče, tapšući me po ruci. – Nisam imala nameru da ti kvarim dan, i ovo ima svoj vlastiti značaj. A Dejvidu je bio potreban neki cilj. S nekim ljudima je tako, znaš. I sada ga je našao. Samo budi srećna što to nisi ti. Vragolasto mi se nasmešila i produžila dalje, obilazeći grupu dece na livadi koji su se dobacivali frizbijem. Rozin najstariji sin je skočio da ga uhvati i promašio je; frizbi je odleteo do kraja livade gde je mama ćaskala s Metovom mamom na suncu. Mama se sagnula jer je delovalo kao da će joj frizbi odneti šešir, zatim zahvalno podvrisnula kad je neka muška ruka poletela uvis da ga uhvati. Naslonila se na njegovu ruku, smejući se. On ga je dobacio deci, uhvatio moj pogled, i prišao. – Adame. – Čestitam, ljubavi. – Nagnuo se i poljubio me u obraz. – Na kraju si učinila pravu stvar i udala se za pravog čoveka. Kopile. Iskezila sam se. – Hvala. – I hvala ti što si me pozvala. Kiselo sam se nasmešila. – Pa, moram ti reći, dugo i naporno sam razmišljala. Nasmejao se. – Kladim se da jesi. A Meta, pretpostavljam, nije ni najmanje briga? – Oh, Meta boli uvo. Što više to bolje, to je bio njegov stav. – To se zove samopouzdanje. A tvoj? – Molim? – Tvoj stav? – Oh, da bi to bilo lepo zbog Flore. I jeste lepo. – Okrenuli smo se da pogledamo u nju, koja je još uvek ćaskala s Todovim rođakom, sjajnih obraza dok je sklanjala kosu s ramena, izgledajući veoma očaravajuće u svojoj dugoj sivoj haljini.

359

– Moraćemo da pazimo na nju – reče Adam dok je ista misao prolazila meni kroz glavu. – Za moj ukus, previše je grabežljivo nastrojenih muških adolescenata koji je prate u stopu ovog popodneva. Moraće valjano da potegnu pesnice. Ne dam da je odvoji neki bezvezni Hari, Dik ili Tom. Nasmešila sam se. – Sigurna sam da će biti suptilna kao njen otac. Izvio je obrvu. – A šta to treba da znači? Obavestiću te da sam postao drugi čovek otkako sam čuo za tvoje venčanje. To me je prilično spustilo na zemlju, zapravo, i nisam ni takao nijednu... ooh, čekaj malo. Šta to imamo ovde? – Sklonio se u stranu da propusti plavušu prilično raskošnih oblina u veoma kratkoj suknji s dubokim dekolteom, koja se probijala kroz gomilu da mi čestita. – Znam da si zauzeta ćaskanjem i tako to, ali moram da poljubim mladu u nekom trenutku, zar ne? Nacerila sam se dok je ona ostavljala pola maks faktor karmina na mom obrazu. – Naravno. Adame, ovo je Lorejn, Metova nova privatna sekretarica u Eksiterskoj bolnici. Lorejn, ovo je moj bivši muž, Adam. Ona se okrenu k njemu, smešeći se koketno, i munu ga laktom u rebra nimalo nežno. – O, da, čula sam od Flore sve o tebi. Prava smrt za žene, kako čujem! Adam se isprsi. – Ne bih baš rekao smrt. Nijedna gospa, koliko ja znam, nije pala mrtva preda mnom, ali možda bi bilo ispravnije reći da je pala na kolena? Ona se zakikota. – Ti si neki duhovit tip, a? Moja tetka te gledala u nekoj predstavi u Trurou. Reče da je vredelo doći samo da bi te videla u helankama. Kaže da si briljirao! – Nasmeja se grohotom. Adam je sad već vidno živnuo. – Pa, tvoja tetka mi zvuči kao žena koja ima ukusa – promrmlja. – Reci mi, mmm, Lorejn. Mogu li da ti donesem neko piće? Čini mi se da samo ti nemaš pratnju? – Prat... šta? O, da. Pa, ovde služe samo šampanjac, a ja se od toga baš, baš napijem, tako da bolje ne. Adam se profesionalno baci u akciju. – Jedna mala čaša sigurno neće škoditi? Na kraju krajeva, ovo je proslava, i možemo ga pomešati s malo soka od breskve ako želiš? Da ti napravim jedan belini?38 – Jedan šta? Ooo, bezobrazniče! Da, ajde, može.

360

– Hajdemo – reče Adam, vodeći je polako podruku ka stolu s pićem ispod jabukovog drveta, dok mu je osmejak igrao na usnama, a oči prepoznatljivo caklile. – Dođi da pogledaš ove jedre koks jabuke. Možda ti i uzberem jednu. – Možda bi i mogao. Nasmešila sam se gledajući kako se udaljavaju i nastavila dalje, klimajući glavom i zahvaljujući se dok su svuda oko mene pljuštali pozdravi i čestitke; svetlost sunca i mirisi lavande i starinskih ruža ispunjavali su mi pluća i stalno sam osećala Metovo prisustvo, ugledavši ga tu i tamo kroz gomilu. Kler i Rozi su živo razgovarale kraj ogromne čokoladne torte i Rozi se odvoji od nje kad sam im prišla, ozarena lica. – Baš sam pričala kako mi, što se tiče preseljenja ovde, jedino smeta to što nikog živog ne poznajem, a sada mi je najbolja prijateljica odmah iza ćoška! – Znam. – Zagrlih je jako. – Osim što ja, naravno, ostajem u Londonu. – Kler složi kiselu facu. – Biću Usamljena Kler. – Oh, Kler, imaš gomilu prijatelja – stadoh da je hrabrim, uspevši da izbegnem Rozin pogled. – I pomisli samo koliko često možeš da dolaziš ovde sad kad ne radiš? Možeš da dođeš i ostaneš s decom nedeljama preko leta. – To je istina – priznade. – I mama se baš raduje što ćeš joj biti tako blizu. Sad već zalazi u godine. – I ja se radujem – rekoh, grleći je kad je prišla, raskošna u svom sivom svilenom kostimu. – Je li ti se svidela crkva, mama? Sve ti je bilo po volji? – Ooo, jeste, ljubavi, sve o čemu sam sanjala. I ti si mi lepa kao slika, zar ne, Tede? – Jes’ bogme. Stvarno jeste. – Ted je sijao do zadovoljstva, krupan i zajapuren, stojeći kraj nje, delujući kao da bi svakog časa mogao da se raspukne u svom prastarom, tesnom sakou od tvida. – Tvoj tata bi bio veoma ponosan – nastavi mama. – Mada, ne znam šta bi rekao o ovom šeširu. – Nervozno ga dodirnu. – Flora me je naterala da zadenem ovo pero sa strane, kaže da to tako ide, ali ja nisam baš sigurna. I

361

prosto mogu da čujem tvog oca, Ani, kako kaže: „Mardžori, izgledaš kao kokoška.“ – Ja sam onda srećan čovek – reče Met, prilazeći joj. – Ne može svako da se pohvali da ima mladu koku za taštu, i to veoma glamuroznu – dodade galantno, nateravši je da pocrveni od zadovoljstva. – Ali bojim se da ću sada morati da vas prekinem. Majkl i Tom su spremni za nas, dušo. Met me uze za ruku i ja se zapitah da li će ikada prestati da me podilazi slatka jeza svaki put kad me tako oslovi. Pogledala sam u njega, upijajući pogledom njegova široka ramena i visok stas dok smo lebdeli ka mladenačkom stolu gde su nas čekali Tom, Metov kum, i Majkl, koji je mene predao u crkvi. Kad smo stali pored njega, Majkl podiže čašu, sa širokim kezom na licu. – Dame i gospodo – zagrme. – Predstavljam vam... mladu i mladoženju! Čaše se digoše uvis, a hor glasova ispuni prostor do vrha šatre. ZA MLADU I MLADOŽENJU!

362

1

Engl.: Netball – igra za devojčice slična košarci. (Prim. prev.) 2 Engl.: Boots – britanski lanac drogerija. (Prim. prev.) 3 Engl.: Nigel Richard Patton Dempster – poznati britanski novinar i TV voditelj. (Prim. prev.) 4 Engl.: Drury Lane – čuveno englesko pozorište u Kovent Gardenu, smatra se najstarijim u Engleskoj, podignuto 1663. godine. (Prim. prev.) 5 Popularan TV kviz u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.) 6 Engl.: PSHE: Personal, social and health education – intimno, društveno i zdravstveno obrazovanje. (Prim. prev.) 7 Plaža u Kornvolu. (Prim. prev.) 8 Engl.: District line – jedna od najprometnijih linija podzemne železnice u Londonu. (Prim. prev). 9 Fr.: S vremena na vreme. (Prim. prev.) 10 Pridev se odnosi na filmsku produkcijsku kuću Iling (engl.: Ealing), koja je postala poznata po komedijama snimanim u periodu nakon Drugog svetskog rata. (Prim. prev.) 11 Jedan od likove iz drame Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest. (Prim. prev.) 12 Aluzija na roman viktorijanskog pisca Tomasa Hardija (1840–1928) Daleko od razuzdane gomile. (Prim. prev.) 13 Emisija o antikvitetima. (Prim. prev.) 14 Američka manekenka, poznata po dugogodišnjoj vezi s Mikom Džegerom s kojim ima četvoro dece. (Prim. prev.) 15 Američka komičarka koja je stekla veliku popularnost u Velikoj Britaniji 1980-ih godina. (Prim. prev.) 16 Glavni junak brojnih serija i radio drama, jedna od uloga koje su proslavile Ričarda Čemberlena. (Prim. prev.) 17 Posthumno objavljeni roman engleske književnice Džejn Ostin. (Prim. prev.) 18 Fr.: odmah, istog trenutka. (Prim. prev.) 19 Fr.: svetlozelena, nijansa zelene boje koja je dobila ime po boji vode reke Nil. (Prim. prev.)

363

20

John Thomson Stonehouse (1925–1988), britanski političar poznat po tome što je pokušao da lažira sopstvenu smrt. (Prim. prev.) 21 Engl.: Colour Me Beautiful, britanska firma koja se bavi konsaltingom na polju izgradnje ličnog imidža, garderobe i šminke, i njihovom prodajom. (Prim. prev.) 22 Engl.: Pimm’s – alkoholno piće na bazi džina, viskija, ruma ili votke, različitih ukusa. (Prim. prev.) 23 Plemkinja koja je živela u 11. veku, poznata po tome što je navodno gola projahala kroz Koventri i time spasila njegove žitelje poreza koji je prethodno nametnuo njen muž. (Prim. prev.) 24 Fr.: Trojka. (Prim. prev.) 25 Verovatno se misli na Prisilu Vajt, pop pevačicu iz Liverpula, koja je slavu stekla 60-ih godina prošlog veka, delom zahvaljujući saradnji s Bitlsima, da bi kasnije postala najplaćenija TV voditeljka u Britaniji. (Prim. prev.) 26 Kozi pogrešno izgovara nazive Soto Grande i Ibica. (Prim. prev.) 27 Fr.: raširena psovka poput našeg „do đavola“, ili „jebote“. (Prim. prev.) 28 Misli se na Pola Pota, vođu ozloglašenih Crvenih kmera. (Prim. prev.) 29 Poznati britanski komičar. (Prim. prev.) 30 Bivši fudbalski reprezentativac Engleske koji sada radi kao sportski novinar na BBC-ju. (Prim. prev.) 31 Engl.: Golden balls (Leucaena retusa) može da se protumači i kao „zlatna muda“; igra reči. (Prim. prev.) 32 Engl.: bog – žargonski izraz za toalet, klonja, takođe znači i močvarno bilje; igra reči. (Prim. prev.) 33 Engl.: Fanny Craddock – poznata engleska kuvarica i TV ličnost. (Prim. prev.) 34 Pridev se odnosi na pravac pisanja nazvan po najpoznatijoj pesnikinji stare Grčke, Sapfo, koja je slavu stekla svojom ljubavnom lirikom; pesme je pretežno upućivala devojkama, pa se veruje da je bila lezbijka. (Prim. prev.) 35 Tip dekorativne šare s belom ili sivkastom pozadinom i cvetnim ili

364

pastoralnim motovima, obično na tapetama. (Prim. prev.) 36 Engl.: TARDIS; (Time And Relative Dimensions In Space) akronim za vremeplov u obliku telefonske govornice iz serije BBC-ja Doctor Who, iz 1963. godine. Sinonim za objekat koji spolja deluje malo ali može da primi veliki broj ljudi. (Prim. prev.) 37 Quentin Crisp (1908–1999), britanski pisac i glumac, gej ikona sedamdesetih godina prošlog veka, poznat po kontroverznom oblačenju i ponašanju, i jedan od prvih koji je slobodno i javno isticao svoje seksualno opredeljenje. (Prim. prev.) 38 It.: Bellini – vrsta koktela koja se izvorno spravlja od kašastog soka od breskve i jedne vrste italijanskog penušavog vina. (Prim. prev.)

365