Keroli Erikson - Poslednja Supruga Henrija VIII

Poslednja supruga Henrija VIII Keroli Erikson Naslov originala: Carolly Erickson - The Last Wife of Henry VIII

Scan i obrada: GlitterBaby

www.balkandownload.org

1.

Prvo čega se sećam jeste vetrovita dolina u Flandriji po imenu Zlatna dolina. Imala sam sedam godina, bila sam plavooka i svetlokosa devojčica u pratnji kraljice Katarine i vozila sam se na teretnim kolima punim sanduka, korpi i kaveza s pilićima i kreštavim patkama. Rominjala je kiša, sećam se, i ja sam kapuljačom pokušala da zaklonim glavu. Dok smo se kotrljali i kloparali niz brda, kiša je iznenada prestala i sunce je granulo. Preda mnom se pružala čitava dolina, s gradićem Ardrom na jednoj obali reke i manjim naseljem Gin, na drugoj. Redovi i redovi šatora bili su podignuti pored oba grada, a ogroman šator od zlatnog platna sa sjajnom statuom na vrhu promaljao se iznad njih, kao majka kvočka nad svojim pilićima. Bilo je kasno popodne i sunce je pretvaralo zlatni šator u vatru, prolivajući svoj zlatnocrveni sjaj po obližnjim krovovima, pozlaćujući i vodu u reci. Posmatrala sam kako svi prozori obližnjeg kamenog paviljona poprimaju crveni sjaj, odbijajući zrake zalazećeg sunca, i pomislila sam kako je to verovatno najlepši prizor koji sam ikada videla. Ja sam ovo veličanstveno paradiranje u Zlatnoj dolini smatrala potpuno čudesnim, ali za moju majku, koja je bila štedljiva žena, to je bio samo izgovor za rasipanje. - Drago mi je da tvoj otac nije doživeo da vidi ovo - rekla mi je sutradan, pošto smo se smestile u Ginu. - Ova dva kralja, Fransoa i Henri, troše čitavo bogatstvo da bi zadivili jedan drugog. Tolika svila i brokat, toliko perje i parfimisane rukavice i kopče s dragim kamenjem. Pa samo je naš kralj Henri kupio pet stotina aršina finog italijanskog zlatnog platna kako bi mu njime opšili šator. Toliko ga ima da su meštani prozvali ovo mesto Poljem zlatnog platna. - Otac bi, da je ovde, nosio svoj najbolji plišani kaput i zlatni lanac. - Moj otac je do smrti, pre tri godine, bio upravnik finansija kraljevskog gazdinstva i bio je zadužen za podmirivanje svih troškova i plata. Pamtim ga kao poletnog, snažnog čoveka koji je voleo da se doteruje i koristio svaku priliku za to. - Da, ali bi istovremeno gunđao zbog kraljevog preterivanja. Sada kad njega nema, jedino je kardinal Vulzi tu da obuzda kraljevo rasipanje. A svi znaju koliko je sam kardinal štedljiv. Nasmešila sam se. Čak sam i ja, sa svojih sedam godina, znala da kardinal baca zlatnike prosjacima kada bi i bakarni bili previše, i da nosi ogrtače sa hermelinom, otmenije čak i od kraljevih ogrtača. Svi smo gajili strahopoštovanje prema kardinalu Vulziju. - A sada, Ket, zapamti šta ću ti reći. Predstaviću te kraljici Katarini, a ti ćeš ćutke da klekneš. Ona će te blagosloviti i nasmešiti se, kao što to uvek učini s decom. Ona voli decu. Ako budeš morala da progovoriš, reci samo: „Neka Gospod čuva vaše kraljevsko veličanstvo“. Jesi li zapamtila? - Jesam, majko. Neka Gospod čuva vaše kraljevsko veličanstvo. - A sada, zapamti. Bez obzira na ostale ljude, ja sam tebe dovela ovamo samo s jednim ciljem: da ti nađem muža i da ugovorimo tvoju veridbu. Kada kraljica bude zahtevala moje prisustvo, ja ću se odazvati. Ostatak vremena ću posvetiti tebi. Odmerila me je pa mi zagladila kosu i namestila mi krstić na zlatnoj ogrlici. - Okreni se.

-2-

Polako sam se okrenula. - Biće u redu. - Malo se razvedrila, nasmešila se i poljubila me u obraz. - Naći ćemo ti dobru priliku. Takvu da bi tvoj otac bio ponosan. Bila si njegova mezimica, znaš. Uzela me je za ruku i povela do konjušara, koji je već čekao s konjima. Jak vetar nas je šibao po obrazima dok smo jahale ka novom terenu za bitke kopljima, gde je ispod crvene nadstrešnice obrubljene zlatom sedela kraljica Katarina sa svojim damama, svojski se trudeći da izgleda zadovoljno i zainteresovano za prizor pred sobom, iako je bilo veoma hladno i svi bismo više voleli da smo negde u zatvorenom, kraj tople vatre. Ugalj je goreo u otvorenim kotlovima, ali vatre nimalo nisu ublažavale hladnoću. Dok smo prilazili kraljici Katarini, primetila sam da drži ruke ispod krznenog prekrivača, a kada je podigla ruku da diskretno obriše usta, videla sam da su joj vrhovi prstiju poplaveli. I ranije sam često viđala kraljicu Katarinu, ali nikada joj nisam bila zvanično predstavljena. Moja majka je bila jedna od kraljičinih dvorskih dama. Iako je ona, po mom mišljenju bila najlepša, s onom svojom bujnom riđom kosom, svetlom puti i punim usnama, morala sam da priznam da je Marija de Salinas, markantna brineta, bila barem podjednako ljupka. Kraljica Katarina je bila sitne građe, a crvenkastoplava kosa počela je već da joj sedi i oko očiju i usta su joj se pojavile sitne bore. Izgledala je veoma strogo i ozbiljno - često sam je takvu viđala kada sam išla s majkom i kraljicom na misu ili kada bih je zatekla kako čita u sobi s dvorskim damama. Ipak, kada bi se nasmešila, ta strogost se topila i ona je izgledala sasvim veselo. Posmatrala sam sada tu promenu kada je spazila mene i moju majku. - Dakle, to je tvoja devojčica - rekla je krajnje neusiljeno, pružajući obe ruke ka meni smešeći se. - Jeste, vaše veličanstvo. Klekla sam ispred nje i poklonila se onako kako mi je majka bila rekla i kraljica tad spusti ruke na moja ramena. - Blagoslovena bila, dete. Kako se zoveš? - Ket. Katarina. Dobila sam ime po vama, vaše veličanstvo. - Dobro, mala imenjakinjo, ustani da te vidim. Iako ozbiljna, prema meni je bila ljubazna, za razliku od ostalih odraslih, koji su me uvek sumnjičavo posmatrali. Navikla sam da zure u mene i da me prosuđuju. Znala sam vrlo dobro da moja devojačka vrednost počiva u mom izgledu. Ta- kođe, znala sam da me smatraju lepom devojčicom. - Ima li ikakav miraz? - upitala je kraljica Katarina moju majku. - Vrlo skroman. Četiri stotine funti. - Ima lepotu, i majčinu kraljevsku krv, i kraljičino pokroviteljstvo... Moja majka se duboko naklonila. - Hvala vam, vaše veličanstvo. To je bila istina. Ja sam kraljevskog porekla. Porodica majčine majke, Fichjuovi, tvrdila je da potiču od Džona od Gonta, sina kralja Edvarda III. Međutim, kada sam klekla ispred kraljice Katarine, vrlo jasno sam osetila razliku između nas. Njena majka je bila velika kraljica Izabela od Kastilje, osvajač Mavara i zajedno s kraljem Fernandom od Aragona ujedinitelj cele Španije. Kraljica Izabela je finansirala putovanja Italijana Kristifora Kolumba, čoveka koji je proglasio nove teritorije Amerike španskim posedom. Katarina je zaista kraljica plemenitog porekla i ukazivala mi je veliku čast svojom preporukom. - Ah, vidim da je moj gospodar spreman da započne vitešku borbu. - Katarina je gledala ka borilištu, gde su se već okupili ljudi kako bi gledali takmičenje. Na pustopoljini je bio ograđen širok prostor, a ograda je bila ukrašena jarkim crvenim i plavim barjacima i štitovima s grbovima Engleske i Francuske. Zastavice su lepršale na vetru na vrhovima

-3-

visokih stubova. Nasred ograđenog prostora pružala se dugačka drvena pregrada. Konjanici su išli jedan ka drugom sa suprotnih strana polja, sa suprotnih strana pregrade. Dugim drvenim kopljima tupih vrhova svaki od njih je pokušavao da obori onog drugog s konja. Sve to je zahtevalo mnogo snage i veštine i pobednik na borilištu uvek je bio dvorski heroj. Jeka truba i još glasnija buka posmatrača označile su početak borbe kopljima. Uz gromoglasan topot kopita, ogromni mrki pastuv, čiji su se griva i rep vijorili, galopirao je kraj drvene pregrade dok su posmatrači vikali i bodrili takmičare. Konjanik, čije je lice bilo skriveno iza vizira pozlaćenog šlema s perjem, bio je krupan i jak čovek snažnih nogu. Uperio je koplje ka publici, koja je sve vreme bodrila, a onda odjahao natrag na početnu poziciju. - To je kralj! To je kralj! Ja sam bila toliko uzbuđena da sam skoro zaboravila gde se nalazim i počela sam da skačem gore-dole. Onda mi se na rame spustila nečija ruka i čula sam majku kako mi šapuće: - Pogledaj princezu! Vidi kako se ona lepo ponaša! Osvrnula sam se ka Mariji de Salinas, koja je u naručju držala plavokosu nežnu četvorogodišnju princezu Meri, vedru i uzbuđenu. Ona je posmatrala svog veličanstvenog oca, ali mirno i poslušno. Umela je da sačuva pribranost i njena smirenost me je posramila. No, princeza Meri je naslednica prestola. Ako kraljica Katarina ne rodi sina - a čula sam majku i ostale dvorske dame kako tiho govore među sobom da ga neće roditi - onda bi Meri bila sledeći vladar Engleske. Nije ni čudo što je tako lepo vaspitana i dostojanstvena. Jednoga dana biće kraljica. Drugi konjanik se sada bio pojavio i predstavljao se okupljenima. Bio je to veliki francuski šampion ser De Satelero - slušala sam kako gledaoci šapuću njegovo ime dok je jahao pored pregrade, kao i kralj malopre, terajući svog borbenog konja da korakne u stranu i ponosno zabaci glavu. Odmah zatim je istupio glasnik i objavio prvu probu oružja. Sada su se posmatrači utišali i posmatrali oba konjanika kako zauzimaju mesta na suprotnim krajevima, podešavaju vizire i spuštaju drvena koplja. Na znak, podboli su konje i uz prštanje blata i drobljenje zemlje konji pojuriše a konjanici uperiše svoja duga koplja. Nastade strahovit tresak od lomljave kopalja pri udaru - a onda je sve bilo završeno: francuski šampion u svom crnom i srebrnom oklopu ležao je na zemlji, ošamućen dok je njegov konj zazirao i frktao. Svetina je vikala: - Kralj Henri! Kralj Henri! - iznova i iznova, a kralj, koji nije bio nimalo ugrožen okršajem s Francuzom, podiže svoj vizir i mahnu, smešeći se čitavom skupu pre povratka na svoje mesto nakraj polja. Izveden je i sledeći izazivač, a onda još jedan. Svaki put mi je srce lupalo i plašila sam se za bezbednost kralja Henrija. No, on bi svaki put stutnuo niz pregradu, sigurno držeći koplje, i izbacivao iz sedla svog protivnika, izbegavajući da sam bude zbačen. Njegova snaga bila je čudesna, a izdržljivost neprikosnovena. Sada ne mogu da se setim koliko dugo sam stajala i posmatrala, otvorenih usta i zapanjena, ali činilo se kao večnost. Najzad je glasnik proglasio šampiona, trepereći od uzbuđenja: - Kralj Henri, osmi s tim imenom, šampion! Još jednom se zaglušujuće klicanje prolomilo iz stotina grla, a šampion je kasao na svom umornom konju duž borilišta poslednji put, dok su mu na put bacali cveće i uzvikivali pohvale. Skrećući ka sredini borilišta, usmerio je konja ka otmeno obučenoj mladoj ženi koja je stajala u jednom od kraljevskih paviljona pokraj onog koji je pripadao kraljici Katarini. Posmatrali smo tu ženu kako pruža maramicu od svetlucave plave svile i

-4-

kralja kako je posegnuo za njom i uzeo je, poljubio i zakačio za oklop, gde se ona prkosno zavijorila. Videla sam da je kraljica bila pružila maramicu od crvene svile, nesumnjivo očekujući da će je kralj uzeti i poneti. Kada je videla da je uzeo znamenje druge žene, brzo je povukla ispruženu ruku i dala crvenu svilenu maramicu mojoj majci, koja ju je diskretno ugurala u džep svoje haljine. - Zašto kralj nije poneo kraljičino znamenje? - upitala sam majku, ali ona samo stavi prst na usta kako bi mi pokazala da ućutim. Kasnije, na raskošnom prijemu koji je kralj priredio kako bi proslavio svoju pobedu, dobila sam odgovor. U sali za gozbe, osvetljenoj bakljama, u svojoj novoj palati, kralj Henri je te večeri za francuskog kralja priredio gozbu koja je nadmašila sve kojima sam ikada ranije prisustvovala. Dugački trpezarijski stolovi bili su pretrpani poslužavnicima s pečenom govedinom i svinjetinom, labudovima i fazanima, sočnim pudinzima i visokim zamkovima od šećerne vune punjenim marcipanom i kandiranim voćem. Vino se točilo bez prestanka i održane su mnoge zdravice u čast vitezova i njihovih dama. Posmatrala sam kako kraljica Katarina sedi sa francuskom kraljicom Klaudijom i njenim damama, a ne sa kraljem Henrijem. On je sedeo za posebnim stolom, s francuskim kraljem na počasnom mestu s desne strane, ali s leve strane mu je bila mlada žena koja mu je bila dala plavu svilenu maramicu. Izgledala je veoma lepo u svojoj haljini od jarkocrvenog pliša, s gustom kosom pod šeširom na kom je svetlucalo drago kamenje. Kao da nije već imala dovoljno nakita, kralj joj je dao i smaragdni prsten, na šta se ona nasmešila zahvalno ali umilno i zadovoljno, netremice ga gledajući. Bio je to osmeh žene koja je postigla ono što je želela i koja je veoma zadovoljna time. Videla sam kako neke od francuskih dama gledaju u Henrija i njegovu privlačnu prijateljicu i razgovaraju o njoj. Pošto sam započela školovanje u četvrtoj godini, znala sam francuski pa sam razumela dosta toga što su rekle. Žena se zvala Besi Blaunt i već nekoliko godina je bila ljubavnica kralja Henrija. Očigledno je kralj više voleo njeno društvo od društva svoje supruge. Jedna od francuskih dama oduševljeno je zurila u Besi. Zainteresovala me je zato što je govorila i francuski i engleski i jer sam uživala gledajući je kako pleše. Bila je graciozna, spuštala se i njihala uz muziku kao da joj je ples prirodan vid kretanja. - To je Ana, ćerka ledi Elizabete Bolen - rekla mi je majka. - Ona živi na francuskom dvoru. Jedna je od dvorskih dama kraljice Klaudije. Pretpostavljam da će se udati za Francuza. - Ona ne izgleda kao ostale. - Ne. Ona ima divlji, ciganski izgled. Tako tamne kože i tih crnih očiju. Nezgodno, zaista. Ipak, pretpostavljam da će je neki Francuz hteti ako joj je miraz dovoljno veliki. Kasnije te večeri moja majka je raspravljala o mom mirazu sa jednim visokim mršavim starijim čovekom, koji se oslanjao na štap i sve vreme me gledao pažljivo, kao da procenjuje sliku. Ja sam uzvratila pogled. Posle nekog vremena se nasmešio. - Hrabra je vaša ćerka. U dvadeset devojaka ne bi se našla jedna koja bi starom čoveku poput mene tako nepokolebljivo uzvratila pogled. - Ona je na svog oca, lorde Skrope. Moj pokojni suprug, Tomas Par, kao što se možda i sećate, bio je hrabar borac. Borio se s kraljem protiv Francuza, ovde, u Flandriji, pre nekoliko godina. A bio je i neustrašiv konjanik i lovac. - Zaista je bio takav. Ume li ona da jaše? - Kažu mi da jašem dobro za svoj uzrast - rekla sam. - A učim i da gađam. I da plešem.

-5-

Primetila sam da je lorda Skropa zadovoljio moj odgovor. Oči su mu svetlucale. - Moraćemo još da razgovaramo - rekao je mojoj majci. - Možda se nešto može ugovoriti. Postoji mogućnost... - A onda je otišao, hramljući i oslanjajući se na štap. Ostala su mi mnoga sećanja na Zlatnu dolinu, na vetar koji je duvao tako jako da je skretao konje s puta, nanosivši im prašinu u oči; na kralja Fransou, koji je povređen u takmičenju na viteškom borilištu pa je morao da nosi povez preko zakrvavljenog desnog oka. Sećam se i kraljice Katarine, kad je mislila da je niko ne vidi pa je tiho plakala u svoju maramicu, i kako je brisala oči i krstila se. Ali najviše od svega sećam se kralja Henrija, veličanstvenog u svom zaslepljujuće zlatnom odelu, sa zlatnom kapom na glavi i belim perom na njoj, kako se smejao i šalio sa Besi Blaunt i prijateljima. Jedne večeri je francuski kralj priredio prijem za engleske dvorane u svom ogromnom svilenom šatoru i kralj Henri je zakasnio, praveći silnu galamu, i upao usred okupljanja. U rukama je nosio bebu, snažnog dečaka, obučenog potpuno isto kao on, u malo odelo od zlatne tkanine i s perjanicom na glavi. Kralj je išao od jednog do drugog gosta, redom im pokazivao bebu i pitao: - Nije li fin dečak ovaj moj sin? Zaista, Engleska nikada nije imala tako zgodnog princa. - Beba, koju je njen živahni otac podizao i spuštao unaokolo suviše često, od straha pred toliko nepoznatih ljudi iskrivi usta i zaplaka. Gledala sam svoju majku upitno. — Ali ja sam mislila da kraljica Katarina ima samo ćerku, princezu Meri. - Da - odgovorila je moja majka kroz zube. - Ima. - Ko je onda ovaj dečak? - On je sin Besi Blaunt. Sada se pokloni kralju Henriju i ne govori ništa. Poslušala sam. Duboko smo se poklonile kralju dok je prolazio smešeći se i likujući zbog svog sina. Nastavio je dalje i ja sam ga posmatrala kako odlazi, uzbuđena što sam bila tako blizu njega, počastvovana time što je pogledao u mom pravcu i iznad svega zbunjena što je pored tako divne supruge i lepo vaspitane ćerke tako jasno pokazivao da su mu draži ljubavnica i vanbračni sin.

-6-

2.

Rešena da me uda za lorda Skropa, moja majka se upustila u pregovore, no uzalud. Ostareli lord bio je vešt pregovarač, a moja majka je raspolagala malo čime izuzev kraljičinim pokroviteljstvom, s ono malo moje kraljevske krvi i mojim dobrim izgledom. Nisam imala zemlje niti imućnih rođaka s titulama, a nisam bila ni naslednica nekog bogatstva. Majka se i dalje trudila. Bilo je još sastanaka s muškarcima - i s nekoliko žena - koji su me odmeravali i razmatrali za buduću nevestu svojih sinova ili unuka. Davala sam sve od sebe da budem uljudna. No, godine su prolazile, a veridba nikako da bude ugovorena. Uvek bi se isprečilo to što nemam veliki miraz. Dok sam navršila četrnaest godina, majka je već bila van sebe od brige. Ali do tada je, naravno, već bila našla drugi način da obezbedi moju budućnost, da zaista obezbedi budućnost čitave porodice Par. Bilo nas je troje dece. Ja sam najstarija, moj brat Vil je godinu dana mlađi od mene, a moja sestra Nen je godinu i po mlađa od njega. Moj brat, koji je s trinaest godina već bio visok i plećat, i koji je lako sklapao prijateljstva, imao je retko umeće da svakoga zasmeje. Kada ga je majka vodila na dvor, to je uvek bio pun pogodak. Učio je šale i trikove od španskih pajaca kraljice Katarine, Dijega i Leona, a od budale Džejn, kraljevog glavnog zabavljača, učio je kako da zaoštri svoje dovitljive šale i bockanja tako da zabavi dvorane a da ih ne naljuti. Svi su želeli Vila kraj sebe za večerom, da ih zabavlja svojim imitacijama i smešnim pričama. Naravno, on je često preterivao, hvatajući žabe u kanalu i stavljajući ih u kraljičinu noćnu posudu, kvareći kraljev oklop za viteške borbe tako da spadne čim kralj pokuša da ga obuče, mažući stepenice ka toaletu sapunom da bi ljudi padali pri pokušaju da se popnu uz njih i bacajući svinjske bešike pune vode na plesače na kraljevskim prijemima. Mi smo bili naviknuti na te dosadne nestašluke i prihvatali smo ih pomirljivo i veselo jer nas je Vil uvek zasmejavao svojim pričama a sve ispade smo mu opraštali jer je bio tako blesav. Međutim, sve nas je iznenadilo kako su Vilova prostodušna narav i stalno dobro raspoloženje osvojili jednu od bogatih naslednica s dvora kralja Henrija, En Baučer. Ja sam upoznala En jednog popodneva u vrtu Hempton korta - palate koja je pripadala kardinalu Vulziju dok je kralj nije zatražio. Tada je En zahtevala od starog Skviba, jednog od baštovana palate, da joj ubere ruže. - Hoću one crvene - rekla je, nejasno pokazujući na neko rascvetalo grmlje. Stari sedokosi Skvib se sagnu da joj ispuni želju, sporo se krećući, očigledno trpeći bolove u otečenim zglobovima. - Ne te, tupadžijo, one tamo - zapištala je ljutito i mrzovoljno. Bio je to glas razmaženog derišta, a ne zgodne mlade žene meke kože i svetle kose, čija je svilena haljina sa zlatnim vezom dovoljno govorila o njenom bogatstvu i poreklu. Stari baštovan, zbunjen, poče da bere ruže s drugog grma, ali En prasnu kad ih joj je pružio. Ona viknu i baci ih na zemlju. - Ove imaju trnje! Smesta ga odstrani! - Gurnula je raskrvavljen prst u usta.

-7-

Stari Skvib je slegnuo ramenima. - Sve ruže imaju trnje, miledi. One takve rastu. Sagnuo se da pokupi bačeno cveće. Ona ga je hladno pogledala. - Reći ću svom ocu šta si mi kazao. On će srediti da te otpuste. - Ili možeš sama da ubereš ruže, zaboraviš šta se dogodilo i pohvališ starog Skviba za divan vrt - rekla sam ja, prilazeći iznenađenoj En i pružajući joj nož za orezivanje, kojim sam brala lavandu. Baštovan mi je klimnuo glavom i ja sam mu uzvratila osmehom. - On je gajio ruže ovde pre nego što smo se ti ili ja rodile. Nije li tako, Skvibe? - Tako je, miledi. Kada sam bio dečak, služio sam starog kralja, dobrog kralja Edvarda. On je voleo svoje cveće, kralj Edvard. Pa, sećam se... - Dosta! Nastavi da radiš i ćuti! En se okrenula ka meni i prezrivo me gledala. Iznenada sam shvatila da moja obična haljina boje duda, napravljena od jedne stare haljine bake Fichju, u poređenju sa Eninom raskošnom svilenom haljinom boje breskve izgleda otrcano. - Ti si Ket Par, zar ne? Ona za koju, izgleda, ne mogu da nađu muža. Koliko godina imaš, četrnaest? Petnaest? Šteta. No, sigurno negde postoji neki manastir koji bi te primio kao časnu sestru. - Ne vidim verenički prsten na tvojoj ruci, a koliko se sećam, ti si nekoliko godina starija od mene. Nasmejala se kiselo. - O, to je naš izbor. Moj i mog oca. - Dobro sam znala ko je Enin otac - veoma bogat i uticajan eri od Eseksa, jedna od dvorskih zvezda. En je uzdahnula. - Svi žele da se ožene mnome. Ili, bolje reći, da se ožene mojim bogatstvom. - Misliš, bogatstvom tvoga oca. Ona nemarno slegnu ramenima. - Kakve veze ima? Moj otac je bogat i ja ću biti bogata jednog dana, i to uskoro, jer je on star. Enina bezdušnost me je zapanjila. Zar nimalo ne voli svog oca? Pomislila sam na svog oca, koji je već godinama mrtav. Žarko sam želela da ga vidim, da mogu da razgovaram sa njim i da od njega tražim savete! Krajičkom oka videla sam starog Skviba kako mi prilazi noseći buket turskih karanfila. - Ovo nema trnje - rekao je i ponovo se sporo udaljio, ne obraćajući pažnju na En. Zahvalila sam mu dok je odlazio. - Kada se ja budem udavala - rekla sam - nadam se da će to biti iz ljubavi. Ona je zafrktala. - Ljubav! Kao kralj i gospođica Ana? - Tiše! Ne smemo da pričamo o tome. To se tiče samo kralja i kraljice. - Kakva si ti mala cepidlaka! Svi pričaju o kralju i njegovoj ljubavnici i pitaju se hoće li se on razvesti od kraljice, i zašto gospođica Ana Bolen nije trudna! Bio je to dvorski skandal 1527. godine. Naš kralj Henri, naš vojskovođa i veliki junak, zaljubio se u nećaku vojvode od Norfoka, Anu Bolen, crnooku devojku ciganske lepote, čija me je lepota zapanjila kad sam je videla onomad u Zlatnoj dolini u Flandriji. Ona je tada bila dvorska dama francuske kraljice, a sada je dvorska dama kraljice Katarine i ljubimica kralja Henrija. Potukla je Besi Blaunt i sve ostale kraljeve simpatije, čak i sopstvenu sestru, koja je, pričalo se, kralju rodila maloumnog sina. - Ona nije trudna - rekla sam tiho - jer je ona čedna. Nije kao njena sestra.

-8-

- Nije ona nimalo čednija od mene. Ona samo radi ono što joj govori porodica. Nemoj se predati kralju, govore joj. Sačekaj dok ostavi kraljicu. Onda neka te kruniše. To joj govore. No, ti si premlada da bi razumela. - E pa, kada se ja budem udavala - nastavila je En - biće to iz razonode. Iz zabave. Udaću se za nekoga ko će rasterivati užasnu dosadu života. Zapitala sam se kako iko može smatrati život dosadnim? Kako kada ima toliko toga da se vidi i uradi, toliko zanimljivih knjiga da se pročita i ljudi s kojima se može razgovarati; toliko odlazaka u šetnje i prizora koje treba videti. A onda sam rekla: - Ja ću svog muža voleti i biće mi zanimljiv. I zgodan, i inteligentan, i ljubazan, i privržen... - I bogat, i poznat, i nalik svecu... Obe smo se nasmejale. Po prvi put sam videla nešto osim oholosti i prezrivosti u njenom pogledu. Videla sam, na trenutak, čilost, pa čak i nagoveštaj srdačnosti. Onda je taj trenutak prošao. - Pa, neka ti se ostvare svi tvoji romantični snovi. - Zamahnula je svojom haljinom i napustila vrt, ne obraćajući pažnju na starog Skviba, koji je podigao pogled kad je ona prošla pored njega i samo odmahnuo glavom. Svega nekoliko nedelja kasnije majka mi je rekla, očigledno zadovoljna i spokojna, da se moj brat Vil verio, i to sa En Baučer! Dakle, dobila je ono što je želela, pomislila sam. Pronašla je svoju razbibrigu i zabavu mog veoma zabavnog brata! Ispričala sam majci o svom susretu s En i rekla joj kako mislim da je ona sebična i sujetna. - To je sasvim tačno. Ali ne zaboravi, draga, da je ona ćerka jednog erla. Nju svi služe. Ona ne zna ni za šta drugo. Prevrnula sam nebo i zemlju da ugovorim tu veridbu. Morala sam da uzajmim novac od strica Vilijama, čak i od vaše bake Fichju. Sav tvoj miraz dala sama kako bismo pridobili En za Vilijama... naravno, i miraz tvoje sestre. Ne brini, kada budemo imali ćerku erla u porodici, vas dve ćete imati mnogo bolje ponude. Moja baka Fichju, čije je poreklo bilo jednako prestižno kao i poreklo En Baučer, nije bila zadovoljna ovim izborom pa je došla sa sela u London, u našu kuću u Blekfrajarsu, da to kaže mojoj majci. - Meni se to ne dopada, Mod - rekla je otvoreno. - Znam tu devojku. Površna je. Nikog ne poštuje. Porodica je ne zanima. Nimalo nije dostojanstvena. Pravi je snob. Verovatno i jeretik. Morala sam da se nasmejem. Baka je svakoga ko joj je bio sumnjiv nazivala jeretikom. Već neko vreme slušali smo o jereticima, buntovnim i opasnim sledbenicima nemačkog sveštenika otpadnika Martina Lutera. Pričalo se kako oni šire štetne ideje i da odbijaju poslušnost svetom ocu u Rimu. Baka ih je krivila za sva zla ovoga sveta. Čim je objavljena Vilova veridba, naši životi su počeli da se menjaju. Trgovci su želeli da posluju sa nama. Italijanski bankari su dolazili kod majke i nudili joj novac na zajam, što joj je omogućilo da vrati novac baki i stricu Vilijamu i da nam obezbedi luksuz kakav nikada ranije nismo imali. Čitavo ovo izobilje poticalo je od Eninog budućeg nasledstva. Znajući da će jednoga dana biti veoma bogata, trgovci i bankari bili su više nego voljni da joj pozajme novac sada — uz visoke kamate, naravno. Vilovo venčanje bilo je veličanstveno. Moja sestra Nen i ja nosile smo dugačak svileni šlep svoje nove snahe, a kraljevska kapela bila je ukrašena ljiljanima i žutim šebojem, ružama i puzavicama. Venčao ih je biskup u zlatnoj odori, a bili su prisutni i kraljica i mnogi dvorski dostojanstvenici.

-9-

Porodica Par je postajala sve uglednija. Preselili smo se u drugu kuću, lepšu, nedaleko od naše stare kuće u Blekfrajarsu. Stric Vilijam, koji je bio ambiciozan kao niko od nas i koji je nekada služio starog kralja Henrija VII, ubrzo je postao bogati zemljoposednik. Mnogo je zajmio, kako mi je majka govorila, od italijanskih bankara i kupovao imanja na severu zemlje. Jednog dana došao je kod majke i mene, zadovoljno trljajući ruke. - Pa, Mod, sve je sređeno - rekao je. - Dolaze danas po podne da je vide, ali sređeno je. - Šta je sređeno? - pitala sam, pomalo nesigurna. Majka je odložila vez pa uzela da mazi svoje žutosmeđe kučence, kao što je obično činila kada je nervozna. Netremice je gledala strica Vilijama. - Pa, Katarinina veridba, naravno. Krajnje je vreme da se uda. - Ali ti znaš da pregovaram s lordom Abergavenijem da je udamo za njegovog sina. Nadam se da će mi se ovoga puta trud isplatiti. Stric Vilijam je samo odmahnuo rukom. - Za onog mršavka? Video sam ga na borilištu - on jedva da može da drži koplje, a kamoli da protivnika izbaci iz sedla. On je slabić, bolešljivi slabić. Sumnjam da će izdržati još pet leta. Osim toga, lord Abergaveni nema mnogo novca. - Ne možeš da procenjuješ svakog Katarininog udvarača na osnovu njegovih viteških sposobnosti. To što si ti bio šampion u šesnaestoj, ili osamnaestoj, ne znači da onaj za koga će se ona udati mora da bude jednako vešt. Stric Vilijam se malo nasmešio na ove majčine reči pa promrmljao: - To je istina. Upoznala sam sina lorda Abergavenija i nisam bila naročito oduševljena pošto je bio stidljiv i trapav, i uvek je imao neki blesavi polusmešak. Ipak, znala sam da majka želi da se udam za njega i da je naporno ugovarala našu veridbu. A sada je stric Vilijam poništavao sav majčin trud - i sve moje nade. - Ne, naći ćemo ti mi nekog mnogo boljeg od slabašnog sina lorda Abergavenija, Katarina. Lord Burg lično mi je prišao, pošto smo poslovali zajedno, raspitujući se da li si slobodna da se udaš u njegovu porodicu. - Ah, Burgovi - reče moja majka, malo se opustivši. - Ima ih trojica, uvek su zajedno na dvoru. Samo starac ima titulu, naravno, ali u kraljičinim odajama mi ih zovemo stari Burg, srednji Burg i mladi Burg. - Nasmejala se. - Stari balavi, srednji štipka, a mladi je još dete. Sva trojica Burgovih došla su kod nas tog popodneva i dok sam se upoznavala sa njima, shvatila sam koliko im majčin opis odgovara. Stari Burg, nosilac titule lorda, oslonjen na ruku svoga sina, bio je pognut i poguren, a seda kosa mu je visila u neurednim čupercima oko duguljastog izboranog lica. Oči su mu, međutim, sijale dok me je gledao i mada su mu tanke i vlažne usne bile razdvojene, nije balavio. Srednji Burg, živahan i kočoperan čovek, obučen u fin pliš, skoro ženstveno lep, nije obraćao naročitu pažnju na mene, ali se vrlo srdačno pozdravio s mojim stricem, koga je, čini se, dobro poznavao, i čežnjivo i s poštovanjem gledao u moju majku, koja je, kao što sam već rekla, bila veoma lepa i šarmantna. Mladi Burg, koji mi se neizmerno dopao na prvi pogled, bio je otprilike mojih godina i uputio mi je kez kojim kao da je rekao: „Ti i ja nemamo ništa s ovim matorcima“. Imao je smeđu talasastu kosu i lepe smeđe oči, a obrazi su mu bili tako glatki da sam pomislila kako još nije počeo da se brije. Želela sam da sednem pored njega, ali znala sam da ne smem da budem previše srdačna. Sela sam pored majke, no kada sam pogledala u mladog Burga, videla sam da me gleda i ponovo smo se jedno drugome nasmešili. Srednji Burg je započeo naš mali sastanak rekavši kako je srećan što me je upoznao i koliko mu zadovoljstvo pričinjava što sam ja voljna da postanem deo njegove porodice.

- 10 -

- Da li vam se dopada Linkolnšir? - zapištao je stari Burg, prekinuvši sina. - Močvare? Pustare? - Nikada nisam bila tamo - bila sam iskrena - ali sigurna sam da je to veoma lepo mesto. Veoma... daleko. - Mnogi su se udavili u zalivu Voš pri pokušaju da stignu tamo - dobacio je mladi Burg, zasmejavši me. Bila sam sigurna da je to namerno uradio. Srednji Burg ga je prostrelio pogledom. Setila sam se da mi je tutor pričao kako je jednom davno kralj Džon prelazio zaliv Voš i izgubio kraljevske dragulje pošto je plima nadolazila toliko brzo da nikako ne bi uspeo da se izvuče sa svime što je nosio sa sobom. - Gejnsboro hol je izuzetno imanje, ovaj, kuća - nastavio je srednji Burg. - Sa mnogo obradivog zemljišta i kmetova, verujem - rekao je moj stric. - Sedamnaest farmi, i sve su potpuno naseljene. Repa, kukuruz, livade za ispašu. Dobro rađaju, naravno. Mladi Burg i ja opet razmenismo poglede. - Mi imamo dobre zalihe na svojim imanjima na severu - rekla je moja majka, trudeći se da ne zaostaje u razgovoru. Muškarci se nisu obazreli na njenu upadicu. - A labudove? - upita stari Burg, gledajući u mene. - Volite li labudove? - Volim ih pržene, naravno. Ili pečene, s kandiranim slatkišima i pralinama. Izborani starac se užasnuo. - On uzgaja labudove kao ljubimce - objasnio mi je mladi Burg. - Ne bi ih nikad jeo. - Izvinite - rekla sam. - Da, obožavam da posmatram labudove na reci. - Naša kuća bila je odmah do nasipa. Kada voda nadođe, čamci, labudovi i đubre promicali su nam podno prozora. - A i ne jedem ih često. Samo za praznike. Mladi Burg ustade. - Hoćemo li da vidimo ima li ih sada na reci? Voleo bih da vidim vaše vrtove. - Da, dušo. Idite vas dvoje. Mi možemo da razgovaramo o poslu i bez vas - ohrabrivala nas je moja majka. - Ali ja... - stari Burg poče, pokušavši da se osovi na noge. - Ne pomeraj se, oče. Ako pokušaš da ustaneš, pašćeš. Mladi Burg mi pruži ruku i ja je veselo prihvatih pa izađosmo napolje. Kad smo izašli napolje na sunce i pošli kraj reke, sva čula su mi se svela na dva osećaja: prvo, na široku toplu šaku mladog Burga kojom me je držao, i drugo, na sunce, koje mi je grejalo lice. - Ja sam Ned - reče mladi Burg. - Ja sam Ket. - Ti si Vilova sestra. Ja sam pobedio Vila u rvanju. - On nije neki rvač. Osim toga, ti si stariji. - To je tačno. Ali i da smo vršnjaci, svejedno bih ga pobedio. Ja se više trudim. Ja želim da pobedim. Nisam imala šta da prigovorim na to. Zastali smo da pogledamo preko reke, i dalje se držeći za ruke. Crkvena zvona su oglašavala vreme, a čamdžija je uzviknuo: - Mooost! spremajući se da prođe brzim vodama pod kamenim lukom. Pogledala sam u Neda i pomislila: „Ovo je čovek za koga ću se udati, čovek s kojim ću dobiti decu.“ Bila sam uzbuđena i srećna. Moglo je da bude mnogo gore. To je mogao da bude neko ružan, ili mrzovoljan, ili ženskast, ili unakažen ožiljcima od boginja. Umesto toga, bio je to Ned: visok, snažan, lepuškast, sa smeđom kosom, koja mu se kovrdžala iza ušiju, smeđih očiju i srdačnog pogleda. Šta bih drugo mogla da poželim?

- 11 -

Bila sam zahvalna stricu Vilijamu i s tim snažnim osećanjem zahvalnosti sam pola sata kasnije ponovo ušla u kuću, i dalje držeći Neda za ruku. Istog trenutka shvatila sam da se nešto promenilo. Moja majka je bila zabrinuta, a stric Vilijam je, kada sam pogledala ka njemu, izbegavao moj pogled. - Šta se dogodilo? - viknula sam, pustivši Nedovu ruku. Majka je ustala i prišla mi. - Ket - rekla je staloženo - tvoj stric i lord Tomas - mislila je na srednjeg Burga - sklopili su dogovor. Ti ćeš biti supruga Džona, lorda Burga, glave porodice, koji ti se divi i koji želi da provede svoj život sa tobom. Tek posle nekoliko trenutaka sam shvatila da ona misli na starca, koji se smešio široko i vlažno, i koji je pružao ruku ka meni. Zbunjena, pogledala sam u Neda, koji je takođe bio zapanjen. - Ali ja sam mislila... Majka me je hitro ućutkala. - Ne! - viknula sam, žaleći se stricu Vilijamu. - To je nemoguće! - Izvinite nas - majka reče ostalima i izgura me grubo u nišu iza zavese, gde mi se obratila veoma ozbiljno. - Ket, slušaj me. Moraš bez pogovora da prihvatiš ono što je ugovoreno. Ovo je odlična prilika. Lord Burg je gospodin u poznim godinama. On samo želi da mu mlada supruga plemenitog roda greje postelju. Lepo će se ophoditi prema tebi... i naravno, brak neće potrajati. Uskoro ćeš biti slobodna i imućna. Sada idemo natrag da im se pridružimo, a od tebe očekujem da budeš razumna. I poslušna. Mršteći se od besa, pošla sam za majkom natrag u sobu. Pogledala sam u Neda, koji je bio sumoran. - Katarina - reče stric Vilijam – da je tvoj otac danas ovde, bio bi veoma zadovoljan. Postaćeš ledi Burg, gospodarica Gejnsboro hola. Hrabro sam prišla Nedu i ščepala ga za ruku. - Mladi gospodin je zatražio moju ruku i ja sam prihvatila. Ostali su iznenađeno uzdahnuli. Stric Vilijam nam je prišao, i silovito nam razdvojio ruke. - Pošto još nisi punoletna, Katarina, i tvoja majka je tvoj staratelj, odluka je njena. A ona je već odlučila. Ned je kleknuo pred moju majku, kao što uvek čine deca pred svojim roditeljima kada traže neku posebnu uslugu ili blagoslov. - Miledi - rekao je - biću izuzetno počastvovan ako mi dozvolite da se oženim vašom ljupkom i hrabrom ćerkom. Naša sudbina je u vašim rukama. Kleknula sam pored Neda. - Molim te, majko. Poslušaj Neda. Znam da se mlade devojke često udaju za stariju gospodu. Ali ne za muškarce koji su na samrti! - Ko je na samrti? - uzviknuo je stari Burg. - Neko koga poznajem? Majci su oči bile pune suza. Zanemarivši reči uzrujanog starog Burga, ustala je. - Katarina, ja sam već odlučila. Moram se prikloniti sudu tvog strica. Bićeš supruga lorda Burga. Venčanje će biti na Poklade. - Raznežila se gledajući u mladića koji je klečao pored mene. - Mladi Nede, hvala vam na odanosti. Veoma mi je drago što će naše porodice biti povezane brakom. - Da - reče stric Vilijam, praveći se da je već zaboravio naš buntovni čin. - Svi ćemo biti na dobitku zbog ovog braka. - Otišao je do starog lorda Burga i čestitao mu.

- 12 -

Odjednom se sve u prostoriju utišalo i do maločas napeta atmosfera je malo popustila. Srce mi je tutnjalo, a obrazi su mi goreli. Kad su naši gosti krenuli, ustala sam i uspela da izgovorim kratko i uljudno „doviđenja“ lordu Tomasu i starom lordu Burgu, koji je radosno ščepao moju ruku i poljubio je. Ned me je gledao tužno, zabrinuto. - Hvala što ste mi pokazali vrt, Ket - rekao je. - Biće divan sutra, čak i ako padne kiša. Činilo se čudnim to što je rekao, a onda sam shvatila da je to poruka kojom mi poručuje da se sastanem sa njim u vrtu sledećeg dana. - Da, biće. - Nedova poruka mi je dala tračak nade. Naći ćemo se. Pokušaćemo da smislimo kako da promenimo dogovor o veridbi. Ned je to želeo koliko i ja. Pošto su njih trojica otišla, čula sam strica Vilijama kako razgovara s majkom. - Moraće da posluša, Mod. - Ja to razumem. Ona je dobra devojka. Urazumiće se. - Bolje bi joj bilo. Neću dozvoliti da mi jedna neposlušna balavica pokvari sve planove. Ako ne posluša, tako mi svega, udaraću joj glavu o zid sve dok ne smekša kao skuvana jabuka.

- 13 -

3.

Tad sam poželela da pobegnem od kuće. Palo mi ja na pamet da odem u manastir, ali znala sam da me nijedan manastir neće prihvatiti za iskušenicu ako me majka ne odvede kod njih i upozna sa časnim sestrama... i preda im pozamašan miraz. A onda sam pomislila da bih možda mogla da se obratim kralju. Kralju Henriju, koji je znao šta znači biti u braku s nekim koga ne voliš i koji nije mogao da se oženi onom koju voli. Sigurno bi mi kralj Henri pomogao. Našla sam ga na viteškom borilištu sledećeg jutra. Jahao je u areni. Prepoznala sam ga po građi - bio je viši i krupniji od svih protivnika - i po tome što je osvajao svaku borbu, mrveći suparnikovo drveno koplje i uvek likujući zbog toga. Stajala sam po strani, pod nadstrešnicom, i čekala da se vežba završi. Sluge su dolazile i odlazile, brinući se o konjima, noseći kofe vode, vreće zobi i kožu za amove. Niko me nije pitao šta tražim tu mada su me neki načas pogledali s divljenjem i odmah se vratili poslu. Nakon jednog sata, a možda i više, nisu se čuli teški udarci kopita i za nekoliko trenutaka dva krupna čoveka dođoše do štala, bez oružja, obučeni samo u tanke lanene košulje i u pantalone od grubog smeđeg platna. Pete njihovih čizama drobile su kamenčiće dok su hodali. - Poslao sam Niveta u Lil po borbene konje - rekao je kralj svom saputniku, kog sam upravo bila prepoznala - bio je to njegov crnokosi i vragolasto zgodni zet, Čarls Brendon, vojvoda od Safoka. - Uopšte ih nema kod nas. - Irska, to je mesto za konje - odgovorio je Brendon; tada me njih dvojica ugledaše i kralj ućuta. - Ti si Parova ćerka - rekao je pomno me posmatrajući. - Šta radiš ovde? - Čekam vas, vaše veličanstvo - rekla sam, duboko se klanjajući. - Mene? - Molim vas, pomozite mi. Jedino mi vi možete pomoći - progovorila sam glasnije, ali glas mi je pukao i gornja usna poče da mi podrhtava. - Brendone, čini se da je ovo lično - rekao je kralj Henri svome prijatelju i namignuo mu. Vojvoda se iscerio i okrenuo se da ode uzvikujući slugama naredbu da mu donesu kriglu piva. Kralj me je poveo u prostoriju s opremom, u kojoj se osećao jak miris kože za sedla. Cepanice su bile naslagane na ognjištu, ali nije bilo vatre pošto je bilo leto i bilo je toplo. Jedan mali prozor propuštao je samo tračak svetlosti. Kralj čvrsto zatvori vrata. - Ovde nas niko neće uznemiravati - rekao je, a oči su mu se caklile. - A sada, devojčice draga, šta to treba da uradim? Primakao mi se za korak i mada sam mislila samo na svoju nepriliku, nisam ostala ravnodušna na njegovu pojavu. Nadvio se nada mnom, onako plećat, plavokos i srčan, pucajući od zdravlja i snage. Kroz košulju natopljenu znojem videla sam kako mu se glatka koža crvenkasto presijava. - Nemoj se plašiti. Moji podanici slobodno mogu da zatraže pomoć od svog kralja. - Gospodaru, ja treba da se udam. - Je li?

- 14 -

- Ali za pogrešnog čoveka! - prasnula sam, reči su same izašle. — Moj stric Vilijam me je obećao lordu Burgu, koji je užasno star i ne može čak ni da stoji bez pomoći. Ja želim da se udam za njegovog unuka Neda, koji je mlad i jak i koji će biti dobar suprug. - I koji nema ni titulu ni prihode. - Ali imaće ih, kasnije. - Ah, večita dilema! Starac može da priušti suprugu, ali mu nedostaje snage da uživa u njoj, dok mlad čovek može da uživa u supruzi, ali mu nedostaju sredstva da je priušti. U pravednom svetu starac bi dostojanstveno ostao po strani, ustupio svoju titulu i sva dobra svom unuku i odlutao negde u divljinu da umre. Međutim, svet je nepravedan i starci se čvrsto drže svojih titula i svojih poseda. Počeo je da šeta tamo-amo, zamišljen. Čula sam kako mrmlja sebi u bradu nešto o starateljstvu, a onda je, trenutak kasnije, rekao: - Koplja Kalea1, Koplja Kalea, pitam se... A onda je stao ispred mene. - Tvoj stric Vilijam, on je bio vojnik u vreme moga oca, zar ne? - On se stalno hvali svojom službom. - U redu. Ponudiću mu mesto poručnika u Kopljima Kalea, a u zamenu ću tražiti da preispita tvoju veridbu. On će pristati jer to mesto donosi pedeset funti godišnje. Ja ću predložiti veridbu tebe i mladog Neda. On će reći da Ned nema zemlje ni prihoda. Onda ću morati da nađem imanje i mesto za Neda, takođe. Dakle, pošto smo sagledali u kakve si me sve nevolje smestila, šta ću ja dobiti zauzvrat? Glas mu se promenio dok je izgovarao poslednje reči - bila je to suptilna pretnja, ali istovremeno i ushićenje dok mu je pogled šarao od mog skromnog belog šešira, preko mojih usana, pa sve do golog vrata i dubokog dekoltea moje nove zelene haljine od damasta. - Imaćete moju najdublju zahvalnost, gospodaru - rekla sam promuklo. Zaista sam bila zahvalna i laknulo mi je. Verovala sam kralju da će učiniti ono što je rekao i da će sve biti u redu. A onda me je zapanjila njegova naredna rečenica. - Ti si devica - mrmljao je. — Device me uzbuđuju. Izmakla sam se, preplašena, setivši se da smo sami i da su vrata čvrsto zaključana. Nikome nisam rekla kuda idem kada sam tog jutra pošla od kuće. Čak ni majka nije znala gde sam. Kralj me je uzeo za ruku pa polako i pažljivo svojim ružičastim prstom ispratio liniju mog obraza, sve vreme me netremice gledajući. Njegove oči, primetila sam, bile su prozirnoplave i zlataste. - Znači, bićeš nevesta. Nesumnjivo ti je poznato pravo prve bračne noći. To je stari izraz iz feudalnog doba. Kada se čovek ženi, njegov gospodar ima pravo da mu razdeviči nevestu. - Kao kralj, ja sam Nedov feudalni gospodar. Ako ja to poželim, njegova nevesta će prvo biti moja, a tek onda njegova. Odjednom sam se sledila. - Bila sam na mnogim venčanjima, gospodaru. Nikada nisam videla da se taj stari otrcani običaj primenjuje. - Možda ću ga ja oživeti... u tvom slučaju. Počela sam da se tresem. On je jači od mene i njegova želja je zapovest. On nije običan čovek. On je kralj.

The Calais Spears (engl.) - elitna jedinica engleske vojske; Calais - Kale, grad u Francuskoj; spear (engl.) koplje. (Prim. prev.) 1

- 15 -

Pogledala sam ga i uvidela, na svoje neizrecivo olakšanje, da se samo šalio, uživajući u mom strahu. Naslađivao se svojom moći nada mnom mada je pretnja razdevičenja dovoljno stvarna. On je moj vladar. Našla sam se u zamci. To je njemu, izgleda, bilo dovoljno. Nakon nekog vremena, pošto sam u sebi izgovorila svaku molitvu koju sam znala, kralj Henri je otvorio vrata i poslao me napolje. Zatreptala sam i spotičući se izašla u dvorište, ošamućena događajima i toplim, teškim mirisom konja i sena. Bila sam slobodna. - Ne zaboravi, devojčice - doviknuo mi je dok sam odlazila - da mi duguješ.

- 16 -

4.

Nema reči kojima bih mogla da opišem najsrećniju godinu svog života. Svoj bračni život sa Nedom u velikoj vili po imenu Gejnsboro hol, koju mu je njegov deda ustupio na zahtev kralja. Ogromno drvo kestena u parku gde smo često išli na izlet kada je lepo vreme i gde su jeleni silazili da jedu jabuke iz naših ruku. Ako kažem da nijedna žena nikada nije bila srećnija, to i dalje zvuči prazno, samo što je u mom slučaju istinito. Imala sam svega sedamnaest godina kada smo se Ned i ja venčali, a on je bio samo dve godine stariji. Kralj Henri ga je postavio za pomoćnika čuvara graničnih oblasti i dao mu nekoliko dobrih poseda pa smo imali od čega pristojno da živimo, a uz to smo imali i useve i stoku na imanju, što nam je obezbeđivalo hranu i što je upravnik našeg imanja prodavao uz dobru zaradu. Za svoj prvi zajednički Božić priredili smo gozbu za sve žitelje našeg imanja. Visoki stolovi bili su postavljeni u velikoj dvorani, koja se zelenela od bršljana. Naši kuvari ispekli su šest volova i nebrojeno mnogo prasića i pilića, a bilo je i pudinga od šljiva, jabukovače i slatkih božičnih kolača. Naši kmetovi su došli u svojim najboljim odelima, trupkajući nogama i duvajući u prste pošto je noć bila veoma hladna. Donosili su žive zečeve i patke, korpe s jajima i svež sir umotan u krpe. Ned mi je objasnio da je razmena poklona uobičajena u seoskim predelima Linkolnšira, pa sam ja delila kape i podsuknje ženama, dok je Ned muškarcima davao motike i upakovano seme. Za decu smo imali zašećerene bademe, kandirano voće i drvene igračke, koje su kloparale na jakom decembarskom vetru. - Srećni praznici, mladi gospodaru - govorili su nam kmetovi kad su prilazili da nas pozdrave, muškarci s poštovanjem skidajući šešire, a žene uz duboki naklon - vama i vašoj supruzi. Trudila sam se da svima zapamtim imena, ali bilo ih je previše i najviše što sam mogla na kraju da učinim bilo je da im se pridružim u njihovim seoskim igrama dok su violinisti svirali, a sneg zavejavao velike prozore i vrata. Nedovi otac i deda su takođe došli, kao počasni gosti, i sedeli su s nama za posebnim stolom. Lord Burg je bio tako slab da su morali da ga nose na stolici, ali je raskalašno mahao supenom kašikom u ritmu muzike violina i izgledalo je da uživa u potpunosti. Nedov otac Tomas, ne misleći o Božiću, provodio je vreme ispitujući zemljoradnike o jesenjoj žetvi i prihodima ostvarenim na okolnim imanjima, dok je odmeravao punačke seoske devojke i povremeno zavlačio ruku ispod poneke široke podsuknje. Sudeći po njegovom ponašanju, činilo se da Tomas nije imao zamerki na Nedov i moj brak, mada smo mi sada živeli u vili koja bi bila njegova posle smrti njegovog oca da se kralj nije umešao. Tomas je kupovao okolna imanja i već je posedovao preko deset velikih farmi koje su se graničile s imanjem Gejnsboro. Zapravo, otkako smo se Ned i ja venčali, moj svekar Tomas me je uvažavao. Znao je da imam uticaj na kralja, ali nije mogao da dokuči kako sam to postigla. Nisam bila kraljeva ljubavnica, kao što su to bile Ana Bolen i Besi Blaunt i ostale pre njih. Ja sam Nedu bila odana i verna. Ipak, kraljeva milost kao da je bila meni na usluzi.

- 17 -

Tomasu nije promaklo da smo, nakon divnog Božića u Gejnsboru, otišli na kraljev dvor na proslavu Nove godine. Tamo smo Ned i ja bili počastvovani naročitom kraljevskom privilegijom: bili smo pozvani da učestvujemo u predstavi koja je izvođena pred čitavim dvorom. Zvala se Fontana mladosti i učestvovao je i sam kralj. Ja sam igrala Nevinost i jahala sam konja sveg u zlatu. Ned je bio kameni patuljak što drži fontanu, koja je raspršivala vodu visoko u vazduh. Kralj je bio prerušen u gospodara fontane, koji je posmatrače prskao vodom mladosti. Moj brat Vil i njegova žena En bili su takođe na novogodišnjoj proslavi - Vil je činio gozbu življom i zasmejavao je goste. Primetila sam, međutim, da je En, koja se nekada najviše smejala Vilovim šalama, sada bila ravnodušna prema njemu. Okrenula se na drugu stranu i posvećivala pažnju drugima, naročito kraljevom razvratnom zetu Čarlsu Brendonu. Retko sam viđala En nakon svog venčanja pošto sam sve vreme provodila s Nedom u Gejnsboro holu, dok su En i Vil bili s kraljem u prestonici ili okolini. En mi je izgledala drugačije, stroža u ponašanju i razuzdanija u odevanju. Bila je naredila svojoj krojačici da joj šije haljine po tadašnjoj francuskoj modi, sa smelo dubokim dekolteima i suknjama koje su se koketno podizale i otkrivale slojeve lepršavih podsukanja. Izbeljivala je lice i rumenila usne i obraze, a kada bi plesala, to nije bilo elegantno i graciozno poput Ane Bolen, već razuzdano i raskalašno. Jednog dana, za vreme novogodišnjeg slavlja, dok sam išla u posetu majci u kraljičinim odajama, prošla sam hodnikom koji je retko korišćen. Jedna vrata su bila blago odškrinuta, a iza njih sam čula zvuke, nejasne šapate, potisnut smeh i prigušene uzdahe. Radoznala, pošla sam prema vratima i provirila unutra, ne obraćajući pažnju na majčine reči koje su mi odzvanjale u ušima ponavljajući da nikada ne uhodim ljude. Uhođenje je u palati bilo uobičajeno, prisetila sam se. Sluge su prisluškivale svoje gospodare, ali i jedni druge. Muževi su uhodili žene, braća braću, čak i deca roditelje. To je bio način života. Ono što sam videla kroz uski prorez između vrata nateralo me je da sa zaprepašćenjem okrenem glavu. Moju snahu, s korsetom spuštenim do struka i suknjom podignutom do butina, pribio je uza zid snažni bradati Čarls Brendon! Potrčala sam niz hodnik, žureći do kraljičinih odaja, gde sam uvek nalazila mir i spokoj. Majka je bila tamo, s kraljicom, i kada me je videla, bilo joj je jasno da sam uznemirena. Pokušala je da me uteši, ali nisam joj rekla šta se desilo. Bila sam zabrinuta, pre svega za Vila, i želela sam da ga zaštitim od skandala. Da li on zna za Enino neverstvo? Da li sluti? I da li je Čarls Brendon Enin jedini ljubavnik ili je bilo i drugih? Preljuba je bila velika prećutna razbibriga na dvoru te godine, a kralj je bio glavni preljubnik i sve nas je vodio na stranputicu. Kralj Henri se prema Ani Bolen ponašao kao prema kraljici i sve nas primoravao da joj ukazujemo poštovanje. Ipak, u očima crkve on je i dalje bio zvanično oženjen kraljicom Katarinom i koliko god se trudio, nije mogao da poništi taj brak. To je bilo ponižavajuće - mnogi od nas su sažaljevali jadnu kraljicu, koja je bila dobra žena i nedužna u svemu tome. Neki stanovnici Londona su toliko mrzeli Anu Bolen da su se jednog popodneva okupili na obali reke, pratili je i pokušali da je ubiju. Nije bilo čudno što sam se uznemirila videvši svoju snahu i Čarlsa Brendona zajedno. Ipak, kada mi se En obratila tim povodom, trudila sam se da joj ne dozvolim da primeti koliko me to muči. - Videla sam te kako viriš i posmatraš nas pre neki dan, Ket - rekla mi je kada me je našla samu. - Pretpostavljam da si odmah otrčala kod svog bate i rekla mu šta si videla.

- 18 -

- Ono što radiš tiče se tebe i tvoje savesti, En. Ja nisam alapača. - I dalje si lepo vaspitana devojka iako si udata. - I verna. - Nema sumnje da si srećnije udata od mene. - Volela bih da je svaka žena srećna kao ja. - O, ne glumi čednost i uzvišenost, Ket! Sigurna sam da tvoj zgodni muž ima mane. Svi ih imaju. Razmislila sam na trenutak. Kao suprug, Ned je bio besprekorno ljubazan i osećajan. Ali što se vođenja imanja tiče, videla sam nešto što me je malčice zabrinulo. Zvala sam to njegovom „bolesnom užurbanošću“. Umeo je da se suviše upetlja u zadatke koje je obavljao, misleći da se oni ne rešavaju dovoljno brzo. Umesto da pusti kmetove na imanju da žanju, prave ograde ili muzu krave i koze po svom uobičajenom rasporedu, on bi uskočio i radio zajedno s njima, terajući ih da rade brže i da se više trude, sve dok ne bi pao od iscrpljenosti. Te zime je čistio sneg sve dok nije raskrvario ruke i morala sam da mu stavljam lekovite obloge na rane. - Ned se zaista mnogo unese u ono što radi. Ponekad se čini da ne može da prestane. En se razrogačila. - Tvoj brat, s druge strane, izgleda, ne može da počne. - Gledala me je netremice dok sam ja pokušavala da shvatim. - Da, znaš na šta mislim. Iskreno, mislim da on baš i ne voli žene. Zastala je, puštajući da shvatim smisao reči. To nije moguće. Sigurno Vil nije jedan od onih koje je Biblija proklela, koji upražnjavaju taj užas sodomije? To je bilo nezamislivo: nisam dozvolila sebi da pomislim na to ni na tren. - Da li si se ikada pitala zašto mi nemamo dece? Hajde, priznaj. - Već neko vreme očekujem da čujem lepu vest od vas. Odmahnula je glavom. - Neće je biti. - Žao mi je, En. Možda će se promeniti... - Ne. - Znači - rekla sam posle nekog vremena - ti nalaziš sebi zadovoljstvo gde možeš. Nasmešila se šeretski. - Ono nalazi mene. - Nisam spoznala zabranjeno zadovoljstvo — odgovorila sam posle kraćeg ćutanja, znajući da će me moje reči učiniti još većom cepidlakom nego što zapravo jesam - ali verujem kad kažu da je ono primamljivije od ostalih. En je znalački klimnula glavom. - Ali ipak, mala Ket, postoji zabranjeno zadovoljstvo koje upražnjavate i ti i tvoj muž. - Koje to? - Čitate zabranjene knjige, tačnije, jednu zabranjenu knjigu. Odmah sam shvatila na šta misli. Ned je posedovao primerak Novog zaveta na engleskom u prevodu Vilijama Tindejla, koji je spaljen na lomači zbog jeresi pre sto godina. Iako je to bilo nezakonito, on ju je pročitao - zaista, zajedno smo je čitali ponekad. Nismo videli ništa loše u tome - zapravo, činilo nam se, iskreno, naravno, da nas je čitanje Božje reči na našem jeziku približavalo tajnama vere. Ipak, znali smo da su takvi stavovi osuđivani kao reformistički i mi smo tu dragocenu Bibliju čuvali sakrivenu u ostavi za starudiju. Ja sam naročito pazila da baka Fichju ne sazna da sam pročitala jevanđelja na engleskom. Da je saznala, prozvala bi me jeretikom. Ali izgleda da je naša tajna otkrivena. - Kako si saznala?

- 19 -

- Nisi jedina koja uhodi ljude. Znam to već neko vreme. - I upotrebila bi to što znaš protiv mene. - Samo ako bih morala, da te sprečim da širiš priče o meni. Iako je ovo bila pretnja, znala sam da nije zlonamerna, već da samo želi da se zaštiti. - Mi nismo neprijatelji, En - rekla sam, susrećući njen miran pogled. - Hajde onda da se nadamo da to nećemo ni postati - rekla je i otišla. Kada je došlo proleće i veliki kesten procvetao i raširio svoje olistale grane iznad travnjaka i vrtova oko kuće, išla sam u duge šetnje po vlažnoj travi i radovala se ponovnom dolasku lepog vremena. Uputila sam sluge da iznose vešalice i provetravaju perjane dušeke, brišu fleke od budi sa zidova i da kreče. Prali su podove, brisali kredence i kačili sveže grančice lavande i ružmarina u ormare da bi odeća lepo mirisala. Znala sam šta da radim jer sam mnogo puta posmatrala majku kako nadgleda prolećno raspremanje u staroj seoskoj kući i u našoj londonskoj rezidenciji u Blekfrajarsu, a ona je bila dobra i štedljiva domaćica iako je bila otmena dama plave krvi. Samo jedno mi je kvarilo sreću tog proleća: još uvek nisam zatrudnela. A onda je u maju izbio skandal zbog moje snahe. En je izjavila kako će nadalje da živi sama, kao slobodna žena. Ostavila je Vila i otišla - niko nije znao kuda. Enin otac, erl, bio je besan i slao je ljude da je traže, ali vraćali su se bez uspeha. Moja majka i stric Vilijam bili su osramoćeni i postiđeni mada je baka Fichju samo ponavljala rečenice poput „lepo sam vam govorila“ i bezmalo bila radosna što se pokazalo da je bila u pravu. Vil je bio tužan. Mislim da je voleo En na neki svoj način i da mu je nedostajala. Šta se stvarno dešavalo između njih - nisam znala, imala sam samo Eninu reč da je njihov brak bio samo gluma i da je Vil nije voleo. Čuvala sam Eninu tajnu i pitala se da li će se, posle nekog vremena, vratiti Vilu ili tražiti poništenje braka. Jer iako crkva nije dozvoljavala razvod, bilo je moguće poništiti brak ako nije bilo odnosa. En nije učinila ništa. Zasad je jednostavno nestala iz naših života. Ned se svim snagama bacio u prolećno oranje i sejanje, nadgledajući pripremu polja i pridružujući se, po običaju, svojim kmetovima i nadničarima u poslu. Kada je dolazio kući uveče, košulja mu je bila sva mokra od znoja, čizme kaljave, a nokti su mu uvek bili toliko crni od zemlje da nije mogao da ih oriba. Nekih dana sam odlazila da mu se pridružim u polju, uživajući u mirisu sveže uzorane zemlje i u iščekivanju prvih izdanaka iz blatnjavog tla. Pomagala sam u nošenju ručka radnicima i pridruživala im se u tom obroku, koji su činili supa, tvrd crni hleb i kriške sira. Nosila sam Nedu njegovu podnevnu bocu piva, koju bi rado ispio pre nego što bi legao sa mnom da odrema jedan sat. Zbrinuti i srećni, ležali bismo zagrljeni, dremajući u hladu, dok je dan odmicao. Onda je Ned ponovo ustajao da radi, usredsređen i znojav, uvek podstičući ostale da se trude još više. Ponekad ga je bolest žurbe nadvladavala i nastavljao bi da radi sam, uz lampu, kada drugi odustanu od iscrpljenosti, skoro do ponoći. Onda bi se oteturao preko praga, mutnog pogleda i umoran, i spavao bi do podneva. Davala sam sve od sebe da ga urazumim, da uvidi da treba usporiti jer se tako najviše postiže. Ali on je bio tvrdoglav. Sve moje objašnjavanje bilo je uzaludno kada bi ga obuzela bolest žurbe i držala ga u svom nezdravom stisku. Kasno jednog popodneva čula sam sluge kako užurbano razgovaraju. - To je glasnik! - Ne, vojnici!

- 20 -

- Stotine njih, miledi, dođite da vidite! Izašla sam na travnjak i pogledala niz put ka Nederhemptonu, nama najbližem gradu. Sasvim sigurno, stotine konjanika išlo je ka nama. Svi su bili u purpurnim odelima i svi konji su imali opremu iste boje. Setila sam se gde sam već videla takvu povorku konjanika u purpurnom: u Zlatnoj dolini, kada sam bila devojčica. To su bili čuvari moćnog kardinala Vulzija, kraljevog glavnog sveštenika. Kao što sam i pretpostavila, i sam kardinal se uskoro pojavio usred svoje velike pratnje, onako glomazan, ogrnut crvenom pelerinom i sa zaobljenom crvenom kardinalskom kapom na glavi. Posmatrali smo kako su mu pomogli da sjaše sa mazge i onda je u pratnji dvaju čuvara pošao ka meni, okruženoj glavnim slugama i nekolicinom kuvarica, baštovana i konjušara. Bio je veoma star i veoma debeo. Njegovo ružno lice sa sitnim primaknutim vodnjikavim očima i mesnatim usnama bilo je sivo i očigledno je bio umoran, a koračao je sporo. Kleknula sam kad se približio, a on mi je pružio ruku. Poljubila sam mu prsten. - Miledi Burg, poslao me je Njegovo veličanstvo kralj da vam prenesem radosnu vest da će vas uskoro posetiti. On putuje na sever i stići će u Gejnsboro za šest nedelja. Šest nedelja! Kako, zaboga, da se pripremimo da primimo kralja za šest nedelja?! - On sa sobom vodi malu pratnju. Sedamdeset svojih slugu i pedeset slugu gospođice Ane Bolen, koja će doći s njim. Ali mi nemamo mesta za tako mnogo ljudi, želela sam da kažem. Gejnsboro hol nije palata, već samo jedna velika seoska kuća. Gde ćemo ih sve smestiti? Kako da ih sve nahranimo? Zahvaljujući majčinoj dugogodišnjoj službi kod kraljice znala sam da svaki kraljevski sluga ima svoje sluge, da ne pominjem konje i konjušare i ostale. - Milorde kardinale, smem li da pitam koliko dugo će Njegovo veličanstvo ostati kod nas? - Možda dan-dva, možda celu nedelju. Zavisi od lova. Sastavio sam listu potrepština rekao je kardinal pružajući ruku ka vojniku, koji mu je predao savijen pergament. On ga je odmotao, kratko pregledao, a onda mi ga predao. - Hoćete li da se osvežite, vaša milosti? - Ne, hvala. Očekuju nas u Etingholu večeras. Sa olakšanjem, ponovo sam kleknula dok je kardinal odlazio i povorka konjanika za njim prašnjavim putem. Ned, koji je bio u obilasku polja s upravnikom našeg imanja kada je kardinal stigao, primio je vest o kraljevoj nameri da nas poseti s radošću koja me je iznenadila. - Zar ne vidiš, Ket, ovo je velika čast. O tome će se pričati godinama. - Oči su mu blistale dok je govorio, zagrlivši me dok smo šetali pored potoka u vrtu ispred kuće. - Sećam se, kada sam bio vrlo mali, deda mi je pričao o vremenu kada je stari kralj Henri, otac sadašnjeg kralja, odseo u lovačkoj kolibi nedaleko odavde. Bilo je na stotine šatora, pričao je, sa slugama koje su spremale hranu, prale odeću, brinule o konjima i psima. To je bila ludnica! - Gde su svi oni spavali? Lovačka koliba nije mogla biti mnogo velika. - Pričao je da su spavali na zemlji. Ispod teretnih kola, drveća, gde god su mogli. Sluge se naviknu da spavaju bilo gde. - Sigurno ne i žene. - One koje okreću ražnjeve, pralje i sobarice - da. One su čvrste. Pratilje spavaju s muškarcima. Bez sumnje, dvorske dame zahtevaju krevet i krov nad glavom.

- 21 -

Nedova priča me je malo umirila. Imali smo šest nedelja da se pripremimo za kraljev dolazak. Daćemo sve od sebe. Kralj i njegovi pratioci biće zadovoljni posetom Gejnsboro holu.

- 22 -

5.

Treba imati na umu da je to bio zaista neverovatan poduhvat. Što smo više Ned i ja razmišljali o tome, sve smo više shvatali da će priprema za kraljevsku posetu zahtevati daleko više sredstava nego što bismo ikada mogli da obezbedimo. Ovo neće biti poput posete pokojnog kralja Henrija ovdašnjoj lovačkoj kolibi, o čemu je Nedu pričao njegov deda. Tada su kraljeve sluge obavile sav posao i niko iz kraljeve pratnje nije očekivao nekakve pogodnosti. Dnevni ulov je obezbeđivao hranu. A i kraljeva pratnja nije bila mnogo velika - možda je ukupno bilo sto ljudi. Kraljevska poseta koju smo mi očekivali bila je barem triput veća, a svu hranu bismo morali da obezbedimo iz sopstvenih zaliha i da je spremamo u svojim kuhinjama. Vino i pivo bi moralo da bude obezbeđeno iz našeg podruma, a sva posteljina iz naših kredenaca i škrinja. Kardinal Vulzi mi je predao spisak stvari koje će kralj i gospođica Ana Bolen zahtevati. „Moj gospodar, kralj, voli iznutrice“, napisao je na spisku, „i jesetrinu džigericu.“ - Iznutrice možemo da obezbedimo - rekla sam Nedu dok smo sedeli s našom kuvaricom, gospođom Molzi, i upraviteljem, Danijelom Fritom, pregledajući kardinalov spisak. - Imamo dosta teletine. Ali jesetrinu džigericu? U Linkolnširu? - Ja nikada nisam videla jesetru - umeša se gospođa Molzi. - A kamoli jesetrinu džigericu. - Rajnsko vino, biskvit-torta, ševe... kralj voli pečeni jezik ševe... - Naravno, moraćemo da sagradimo novu pivaru - primetio je Danijel. - Pomislite samo koliko će buradi piva želeti svi ti južnjaci. Trebaće nam još jedan bačvar i još jaraka za čuvanje buradi od vrućine. Nikako ne bi valjalo da kralju poslužimo prokislo pivo. - Gospođica Bolen zahteva sedamnaest kofa toplog svežeg mleka dnevno - pročitala sam naglas, nedvosmisleno prezrivo. Ned se nasmejao od zaprepašćenja. - Sedamnaest kofa! Ali mi imamo samo dvadeset i četiri krave muzare, a pola njih još doji telad! - Čitala sam o ženama rimskih imperatora koje su se kupale u mleku. Možda uzvišena i moćna gospođica Bolen umišlja da je imperatorka. - Ne znam kako možete da dozvolite da takva žena bude pod vašim krovom - reče gđa Molzi. - To je uvreda za našu dobru kraljicu. Savladala sam se i oćutala mada sam bila saglasna s njom. - Mi postupamo kako kralj zahteva - reče Ned blago, ali odlučno. - Mi ne dovodimo u pitanje njegove odluke. - Ja sam videla gospođicu Bolen jedanput - rekla sam posle kraće pauze. - Bila sam još devojčica. Ona je bila veoma tamnoputa, kao Ciganka. Ali divno je plesala. - Ona je veštica, kažu. - Tišina! Kada bi te kralj čuo da to govoriš, sve bi nas obesio! - bio je to upravitelj, oprezan i razborit. Gospođa Molzi poče da šapuće: - Pa, šta treba da mislimo kada ima šest prstiju! To je čudovišno! Mora da je veštica!

- 23 -

Ned se glasno nakašlja. - Dok je pod našim krovom, gospođica Bolen je naša gošća, ništa više i ništa manje od toga. I ja sam mnogo razmišljao o njenoj udobnosti. Rešio sam da preuredim istočno krilo Gejnsboro hola kako bismo tu smestili nju i njene dame. To je bio najstariji deo stare kuće, sagrađen nekoliko stotina godina ranije, u kome se generacijama nije živelo. To je bilo leglo slepih miševa, visoki i uski stari prozori zjapili su otvoreni pred stihijom prirode, a krov je imao ulegnuća i prokišnjavao je. Godinama niko nije proveravao stanje starog hrastovog poda. Ali ako bi bilo obnovljeno, u istočno krilo bi mogla da se smesti kraljeva ljubimica sa svim svojim damama i slugama, jer je ono prostrano i ima sopstvene kuhinje, perionice i veliku dvoranu. Kralj i njegova pratnja zauzeli bi glavni deo kuće, onaj u kome mi živimo i odakle bismo morali da se iselimo kada kraljevski gost bude stigao. Bacila sam se na posao koji me je čekao, i to najpoletnije što sam mogla, pokušavajući da ne mislim o količini posla koji treba obaviti, već se trudeći da prosto završavam jedan po jedan zadatak. Zaposlila sam desetine slugu iz okoline Nederhemptona i Etinghola, kao i bačvara i dvojicu pekara iz Linkolna. Radnici sa ovdašnjeg vašara dovedeni su da grade novu pivaru, da seku rogoz za podove i da zatvaraju stoku i ovce u torove za klanje. Trošak je bio veliki i zato sam poslala pismo svom bratu Vilu, tražeći pozajmicu. Vil je uvek bio darežljiv, naročito prema meni; sada kada je upravljao posedima svoje žene En (iako nije imao samu En), i on je bio imućan. Poslao mi je ono što nam treba i čak obećao da će se potruditi da dođe i pomogne u pripremama ako bude mogao. Jednog jutra bila sam u kokošinjcu, gde je stotinu tek kupljenih kokošaka ležalo na jajima. Pozlilo mi je od smrada. Trenutak kasnije povratila sam u slamu. Vratila sam se u kuću da prilegnem i mada nisam ponovo povratila, celo jutro mi je bilo zlo i nisam bila u stanju da završim sve predviđene poslove. Sledećeg jutra me je ponovo obuzela ista iznenadna mučnina, ovoga puta u ostavi, gde sam nadgledala istovarivanje bačvi s brašnom i medom. Žurno sam se izvinila i otrčala do skladišta, gde sam povratila. Onda sam izašla na svež vazduh i otišla do jezerca sa patkama, gde sam mogla da budem sama. Morala sam da razmislim; da li sam se razbolela od sve muke zbog kraljeve posete Gejnsboru? Bila sam veoma zabrinuta za Neda, koji je pomagao stolarima i zidarima na renoviranju soba u istočnom krilu. Oni su od jutra do mraka razbijali stare zidove i odvlačili trule grede i drevne kamene radove, a čak su i po mraku radili pri svetlosti baklji, dostižući granice izdržljivosti Nedovim neumornim podsticanjem. Svake noći Ned se iscrpljeno teturao do naše spavaće sobe, sav u skoreloj prljavštini i gušeći se od prašine koje se nagutao prilikom rušenja zidova. Gadno je kašljao, ali uprkos tome nastavljao je da radi; kada ga je uhvatila groznica, on se nije obazirao iako sam ga videla kako drhti usred podnevne vreline. Iako sam brinula zbog Neda, dok sam sedela kraj jezerca za patke, shvatila sam da briga nije bila uzrok moje mučnine. S uzbuđenjem sam spoznala istinu: nosila sam Nedovo dete. Poslednji ciklus imala sam davno pre dolaska kardinala Vulzija i najave kraljeve posete. Grudi su mi bile osetljive i bolne i nisam mogla da se oduprem popodnevnoj pospanosti. Često sam slušala kako žene pričaju da je sve to, uz mučninu, znak da je dete na putu. Žarko sam želela da razgovaram sa svojom majkom o tome, ali ona je bila daleko, u pratnji kraljice, u Vajtholu. Nedovu majku nikada nisam upoznala jer je ona odavno umrla. Bilo je babica u obližnjim selima, naravno, ali nikada nisam imala razloga da se posavetujem sa njima. Nekako me je pomisao da razgovaram s nekim nepoznatim, s bilo

- 24 -

kim, o svom stanju ispunjavala zebnjom i nelagodom. Ipak, čeznula sam za ženom u koju bih imala poverenja. Pošto je nisam imala, zadržala sam svoje radosno otkriće za sebe, zavetovavši se da ću reći Nedu čim se bude odmorio i oporavio i čim završimo renoviranje. Palo mi je na pamet da smo, u svoj toj jurnjavi za hranom i smeštajem, zaboravili na razonodu kralja Henrija. Žurili smo da obezbedimo smeštaj za njegove konje, ali šta ako je poneo sokolove i lasice u kavezima? Koliko će goniča imati? Pa onda njegova razonoda. On voli iznenađenja, spontane izlete, pirove i svečane povorke. Da li će očekivati da mu priredimo takve zabave? To prosto nije bilo izvodljivo. Jednog jutra, dok sam ležala pošto mi je bilo veoma loše, ušla je gospođa Molzi, užurbana i ljuta, s dvema sluškinjama iz kuhinje, koje su se posramljeno vukle za njom. - Ove devojke će me u grob oterati, gospodarice! Pokušavam da ih obučim, ali one odlutaju i zapostave svoje dužnosti. Šta mislite, šta se desilo s tovarom vezanih ćurki koji je upravo stigao iz Nederhemptona? Došli su psi i odvukli ih, sve do jedne, dok devojke nisu gledale! Jedva sam zadržala suze. Učili su me da nikada ne pokazujem osećanja pred poslugom - osim besa, naravno, kada ne bi uradila ono što treba. Odmahnula sam rukom i poslala kuvaricu i kuhinjsku poslugu napolje. - Kupite još ćurki! - rekla sam. - I zatvorite pse! Čim su žene otišle, osećanja su me savladala i zajecala sam. Bilo mi je loše, osećala sam se skrhano, bila sam zabrinuta za svog muža i nisam imala nikoga kome sam mogla da verujem. Osećala sam se jadno - a tada nisam znala ono što sada znam: da žena koja čeka bebu može biti previše osetljiva. Kralj će stići za samo nekoliko nedelja, a opet, koliko god da smo se trudili da pripremimo sve za njegov dolazak, nailazili smo na prepreke sa svih strana. Izbila je zaraza među našim kravama muzarama i polovina ih je uginula. Nismo mogli da priuštimo nove. Gospođica Bolen će morati da se odrekne svojih kupki u mleku. Psi su nam krali zalihe. Lovokradice su lovile jelene u našoj šumi - upravo one jelene koje je kralj trebalo da lovi. I osim toga, posvađali smo se sa Nedovim ocem. Ser Tomas Burg, moj svekar, uopšte nije učestvovao u svemu ovome. Najzad, kralj Henri je trebalo da bude naš gost, i to samo naš; iako je sada posedovao svu obradivu zemlju oko našeg imanja, ser Tomas Burg je imao svoju seosku kuću udaljenu tri dana jahanja od Gejnsbora. On nije bio deo našeg svakodnevnog života. Ned je pisao ocu, moleći ga da nam pozajmi srebrno posuđe i pehare, kao i nešto finog damasta za kraljevu trpezu. Stigao je štur odgovor: - Avaj, sve naše posuđe i pehari su u upotrebi, kao i sve naše platno, jer nam je u gostima naš rođak Kadbert Tanstal, biskup od Darama. Ned se zbog ovog pisma naljutio. - To je laž - rekao je, mršteći se. - Sasvim slučajno znam da je Tanstal u Rimu, u misiji za kralja Henrija. Moj otac je samo ljubomoran i ne želi da nam pomogne. Iako je moglo da se završi na tome, Ned je bio suviše iskren. Ponovo je pisao ocu i rekao mu, s poštovanjem, ali odlučno, da zna da je priča o biskupu laž i da bi voleo da može da računa na očevu pomoć. Nagovarala sam Neda da ne šalje to pismo, ali on je rekao da bi to bilo nepošteno, pa poslao hitrog jahača da ga odnese na ser Tomasovo imanje. Uskoro je Nedu stigao odgovor, oštar i drzak. Nijedan dobar sin se ne usuđuje da nazove oca lažovom, pisao je ser Tomas. Nijedan savestan sin ne dovodi u pitanje odluke svoga oca o tome šta će da radi sa svojim srebrnim posuđem i peharima ili s bilo čime. Bilo

- 25 -

je toga još - o mom pridobijanju kraljeve naklonosti na nepošten način i postizanju mojih ličnih ciljeva na račun porodice Burg. Ned je bio nezahvalan sin, a ja sam bila istinski zlikovac, sudeći po ser Tomasu, ja sam bila guja u nedrima porodice. Ja sam bila kriva za sve. Otrovne reči i sukob teško da su mogli stići u gorem trenutku. Iako ni ser Tomas ni Ned to nisu znali, ja sam nosila sledećeg naslednika Gejnsbora. Ned je ser Tomasov jedinac i moj sin će mu biti prvi unuk. To je razlog za porodično jedinstvo, a ne razdor. Ali mi nismo imali vremena da uopšte razmišljamo o svemu ovome, a kamoli da pokušamo da to ispravimo jer je naišla jaka oluja sa severa i Gejnsboro se već dva dana davio u kiši koja je neprekidno lila. Grad i kiša koja je pljuštala bez prestanka uništili su nam sve useve, a nismo mogli da sklonimo ni sve životinje. Potoci su nadolazili i izlivali se, plaveći niske zgrade. Ambari i šupe bili su do kolena u blatnjavoj vodi. Krmno bilje bilo je uništeno. Još smo imali hranu koju smo čuvali u podrumima i ostavama u glavnoj kući jer je ona bila sagrađena na brdu i voda nije stigla do njenih zidova. Ali mnogo toga bilo je izgubljeno dok su dan za danom crni oblaci bili nisko nad nama, a jaki vetrovi i kiša šibali ljutito i neprekidno. Ned je, čvrsto rešen da pripremi Gejnsboro hol za kraljev dolazak, navaljivao da se nastavi obnova istočnog krila za gospođicu Bolen i njene dame. Iako je drvo bilo pokvašeno, kao i malter, on je požurivao radnike da dovrše prostrane sobe s visokim tavanicama i velikim prozorima. Preostao je još samo duborez na velikim kaminima. - Kamen je još u Nederhemptonu - rekao mi je Ned ogrnuvši se debelim filcanim kaputom. - Zidari ga nisu isporučili. Moram da idem po njega. - Ali kako? Putevi će biti u blatu posle sve te kiše. Udavićeš se. - Neću ako budem oprezan. Nije vredelo odvraćati ga. Po njegovom pogledu sam znala da je odlučio i da ga ništa neće ubediti u suprotno. Plašila sam se za njega, ali znala sam da nema svrhe pokušavati da ga zadržim. Poljubila sam ga i ispratila, a onda ga gledala s prozora naše spavaće sobe kako jaše nizbrdo i duž blatnjavog puta ka Nederhemptonu, dok je pod kopitima njegovog konja prštala voda iz dubokih bara. Otišao je tmurnog sivog jutra čija je tama nagoveštavala još kiše. Pošto se nije vratio do večeri, krenula sam ka štalama i naredila jednom konjušaru da mi osedla konja. Jaka kiša je prestala i sada je samo sumorno rominjala. No, klompe su mi tonule u tle štalskog dvorišta, a voda je ujednačeno curila niz strehe. - Oprostite, miledi, ali ne možete jahati po ovakvoj noći - obratio mi se naš upravitelj Danijel, brižno me gledajući. - Moj muž se nije vratio iz Nederhemptona. Trebalo je da bude kod kuće još pre nekoliko sati. Moram da ga potražim. - Onda ću poći s vama. - Osedlao je svoga konja i zajedno smo krenuli ka Nederhemptonu, Danijel s fenjerom u ruci, dok su naši konji pažljivo gazili između dubokih useka i rupa u blatu. Išli smo polako. Često smo se spoticali, tačnije, konji su nam se spoticali, i čvrsto smo se držali kako ne bismo pali u kaljugu. Nakon pola sata nebo se razvedrilo i izašao je mesec, jasan, skoro pun. Obasjavao je mokar put, pretvarajući ga u stazu od srebra. - Nema sumnje da je gospodar ostao da prenoći u selu - reče Danijel. - Krenuće kući ujutru. - Volela bih da je to istina. Ali znam da je bio u velikoj žurbi da se vrati s još kamena za nove kamine.

- 26 -

Danijel je ćutao, a mrak oko nas postajao je sve dublji. Nije bilo nikoga osim nas na putu i jedino se čulo neprekidno šljapkanje kopita. Posle nekog vremena počela sam da mislim da je Danijel možda u pravu. Pred nama je bio dugačak i prav deo puta kada smo začuli topot kopita i zveket i kloparanje kola, koja kao da su bila teško natovarena. Zastali smo da oslušnemo. Topot kopita je postajao jači, brzo se približavajući. Onda smo, u daljini, ugledali teretna kola koja su s naporom vukla dva konja, a vozač ih je šibao bičem. Išla su pravo na nas, mnogo brže nego što bi bilo bezbedno s obzirom na opasno uzak put. Odmah sam znala da je to Ned... i znala sam, istog trenutka, da će se nešto užasno desiti. Kola su se luđački zanosila na jednu pa na drugu stranu, a konji su zanjištali od straha kada su nas ugledali kako im stojimo na putu. - Brzo, silazite s puta! - doviknuo mi je Danijel i oboje smo podboli konje pokušavajući da ih okrenemo. No, nismo bili dovoljno brzi. Naši konji su se pomerili, ali ne pre nego što su kola, skrenuvši u stranu da bi nas izbegla, utonula u dubok usek, polomila točak i osovinu i prevrnula se, zatrpavši vozača svom svojom težinom. Konji su njištali, a točkovi kola se vrteli u vazduhu. Ja sam užasnuto vrisnula. - Nede! Nede! - Sjahala sam sa konja, psujući ga jer nije hteo da bude miran, i otrčala ka kolima. Videla sam samo krš i lom. Ispod gomile beličastog kamenja virile su šaka i ruka. Nedova šaka i ruka. Kleknula sam i zgrabila toplu šaku - i osetila blag stisak. Bio je živ. Danijel je presekao uzde preplašenim konjima, koji su vukli kola boreći se da stanu na noge. - Danijele! Pomozite mi! On je živ! Iznenadnom nezamislivom snagom počela sam, uz upraviteljevu pomoć, da oslobađam Neda od tereta pod kojim je ležao. Odgurnuli smo polomljenu osovinu i uspeli, stenjući i naprežući se, da odbacimo u stranu izlomljena kola, koja su se raspala na delove. Ostala je gomila kamenja. Srećom, to nisu bili ogromni blokovi, već komadi veličine cigle, koje smo podizali i bacali na put što smo brže mogli. Čuli smo Neda kako kašlje i bori se za vazduh dok su mu ruka i rame postepeno izranjali na mesečini. Zatim su se pojavile i njegove utonule grudi i najzad njegovo lepo, ali krvavo lice, prekriveno finom belom prašinom. - Evo, gospodaru, oslobodićemo vas začas - govorio je Danijel. - Odvešćemo vas kući i pozvati doktora Svetnama da vas pregleda i on će vas brzo izlečiti! Bila sam mokra od suza. Saginjala sam se da poljubim Neda iznova i iznova, sve vreme podižući kamen za kamenom i bacajući ga u stranu. Sve to vreme samo jedno mi je bilo na pameti - samo da preživi, samo da preživi. Ne znam koliko dugo smo Danijel i ja radili rame uz rame, ni kako smo uspeli da podignemo Neda, koji je ječao, tada već u nesvesti, na Danijelovog konja, i da ga privežemo za povratak u Gejnsboro. Mesec je skoro zašao kada smo najzad došli do štalskog dvorišta, gde je Danijel dozvao konjušare i sluge iz kuće, koji su dotrčali sa fenjerima da nam pomognu. Mora da sam se onesvestila jer se ne sećam da sam sišla s konja i ušla u kuću. Znam samo da sam te noći užasno spavala i sanjala njištanje konja i ogromnu strašnu gomilu kamenja koja je padala na mene, kao i sjajan srebrni put osvetljen mesečinom, koji je vodio dole, sve niže i niže u mračnu provaliju.

- 27 -

6.

Dobro da je Ned ostao živ, mada u teškom stanju. Ležao je u našem velikom krevetu sa baldahinom, zatvorenih, otečenih očiju, sav u modricama i posekotinama. Prala sam ga što sam nežnije mogla i nanosila melem na najteže povrede. Jedva da sam ga ostavljala samog. Spavala sam na manjem krevetu pored Neda, a obroke su mi donosili u spavaću sobu tako da nije bilo potrebe da budem odvojena od njega ni sata. Doktor Svetnam, krupan lekar iz Jorka, spretnih ruku i saosećajan, dolazio je da pregleda Neda svakodnevno. Činio je šta je mogao, što je zapravo bilo vrlo malo. - Slomljene kosti mogu da pričvrstim tako da zarastu - govorio mi je doktor. - Ali do onoga što je slomljeno duboko u njemu ne mogu da doprem. A bez hrane... pa, mislim da znate kakav je ishod. Ned nije bio sposoban da jede, uspevao je jedva da proguta malo tečnosti koje je doktor Svetnam pripremao za njega - crveno vino u koje je dodavao prašak da bi ga uspavao. Doktor me je gladio po ruci. - Moramo mu olakšati bol koliko god možemo. Istovremeno, vama je potrebna nega. Lečio mi je odrane bolne šake pune posekotina i naprslina od borbe sa drvnom građom i oštrim kamenjem one noći kada smo našli Neda. Težak kamen mi je pao na levo stopalo i od bola sam hramala. - Potrebni su vam hrana i odmor. Morate misliti na svoje dete. Zbunjeno sam pogledala doktora Svetnama. Niko nije znao za dete koje nosim. Čak ni Ned. - Da, draga moja. Vaše stanje je meni očigledno ako već nikom drugom nije. Nećete još dugo moći da čuvate svoju tajnu. Bila sam veoma umorna i čeznula sam za snom, ali nastavila sam da pazim na Neda sat za satom, sedeći na krevetu, gledajući ga dok spava, stavljajući hladne obloge na njegovo jadno lice kada bi se znojio od groznice i drhtao. Jednom, kada sam zadremala, probudio me je njegov glas. Bila sam zbunjena. Nije progovorio od one noći kada su mu se kola prevrnula. - Moja Ket - govorio je vrlo nežno, promuklim glasom. - Moja slatka Ket. - Oči su mu bile otvorene i činilo se da gleda u mene, samo na trenutak. Zatim mu se pogled zamuti i oči počeše da mu se sklapaju. - Nede, dragi, nemoj još da zaspiš. Imam jednu lepu vest. Kapci su mu podrhtavali. Nadala sam se da me čuje. - Gospod je uslišio naše molitve. Naše dete živi u meni. Naš sin. - Naš sin - ponovio je veoma tiho. Na trenutak sam pomislila da se nasmešio. A onda je zaspao, dišući isprekidano. Zaplakala sam, nisam mogla da ne zaplačem. Znala sam da Ned nikada neće videti bebu koju ću roditi. Moraću da pričam našem sinu kakav mu je otac bio. Moraću da zauzmem Nedovo mesto, da budem i majka i otac svom siročetu. Čitave te noći sam ostala budna, ležeći kraj Neda u sobi osvetljenoj svećama, bdeći nad njim. Iako sam znala da me ne čuje, dala sam sve od sebe da mu objasnim koliko ga volim. U zoru, kada više nije imalo šta da se kaže, rekla sam jednom slugi da dovede oca Ambroza, monaha iz obližnje Opatije Svete Meri, koji je strpljivo čekao da ispovedi Neda i

- 28 -

da mu da poslednju pričest. Otac Ambroz se pomolio i obavio obred. Opor miris tamjana ispunio je sobu. Uzela sam Nedovo slabo telo u naručje i držala ga tako, na krevetu, sve dok više nije bilo daha u njegovim grudima. Otac Ambroz mi je nežno rekao da je Ned ispustio dušu. - Gospod daje i Gospod uzima - rekao je i rukom prekrstio mog jadnog umrlog muža. Blagosloveno bilo ime Gospodnje. - Poznate reči nisu mi donele utehu. Ne postoje reči kojima bih opisala bol koji sam tad osećala. Nikad me ništa nije toliko bolelo, ni ranije, a ni od tada. Onda sam zaspala, snom dubokim od iscrpljenosti, a kada sam se probudila, obavila sam pripreme za Nedovu sahranu i misu u crkvi u Gejnsboru. Otac Ambroz i Danijel su mi pomogli. Svome bratu Vilu sam poslala pismo u kome sam mu saopštila šta se dogodilo. Nadala sam se da će doći da mi pruži podršku. Međutim, dobila sam samo pismo. Vil je bio sa majkom u Ričmondu, daleko na jugu, i nije mogao da dođe u Gejnsboro. Majka je bila bolesna i on joj je bio potreban. Ipak, Vil je učinio nešto za mene. Preuzeo je na sebe obavezu da obavesti kardinala Vulzija o Nedovoj smrti, u nadi da će kraljevska poseta Gejnsboru biti otkazana ili makar odložena. No, kardinal je bio nepopustljiv: ništa ne može da poremeti kraljeve planove. Onako iscrpljena, žaleći za svojim voljenim suprugom, usamljena i tužna bez njega, pokušavala sam da se trgnem i posvetim velikom zadatku zbog kojeg je Ned stradao: pripremanju Gejnsboro hola za prijem kralja Henrija i njegove pratnje. Pokušavala sam, ali nisam bila dorasla zadatku. Nisam imala apetit. Bilo mi je loše. Razmišljala sam o svom detetu, koje će odrastati bez oca. I plakala sam, deset puta na dan, i više. Nisam mogla da zaustavim suze. Kao da su tekle iz nekog dubokog izvora nepremostive patnje. Čak i tada, u toj strašnoj usamljenosti zbog bolnog gubitka, nikome nisam rekla da sam trudna. Bilo je lako sakriti to. Doktor Svetnam je bio pogodio, ali niko drugi nije ni posumnjao. Stomak mi se još nije mnogo isticao, a haljine i bezoblične kecelje koje sam nosila preko njih sve su pokrivale. Čuvala sam svoju tajnu kao zmija noge. Ta beba bila je sve što imam. Jedino što je bilo samo moje. Jedino što mi je ostalo od Neda. Dani su tekli sve dok nije došlo vreme za kraljev dolazak. Jednog popodneva čula sam komešanje u dvorištu i kroz prozor začula Danijela kako nešto dovikuje konjušarima. Prebacila sam šal preko haljine i pošla napolje. Na otvorenim vratima pojavio se moj svekar, ser Tomas Burg, u dubletu od finog tamnoplavog brokata i svilenim pantalonama, a za pojasom je imao zlatom ukrašen mač. Za njim je ušao moj stric Vilijam, visok i zgodan, širokog, muževnog čela smrknutog od nezadovoljstva. Za njima je ušlo šest nepoznatih ljudi. Nosili su uniforme Kopalja Kalea. Ni lord Tomas ni moj stric nisu mi ukazali poštovanje, nego su, proguravši se pored mene, ušetali u salon i počeli da izdaju naređenja slugama. - Sklonite tu devojku - reče ser Tomas dvojici ljudi iz svoje pratnje kada sam se ja pobunila. - Nisam ja nikakva devojka. Ja sam gospodarica ove kuće. Niko nije stao u moju odbranu. Uzeli su me za ruke, grubo me odvukli u moju spavaću sobu i tamo zaključali. Shvatila sam u tom trenutku da je Gejnsboro holom upravljao Ned, a ne ja, i da se ja tu ništa ne pitam - barem dok je ser Tomas prisutan i zapoveda. Skoro sva naša posluga bila je ser Tomasova pre nego što je Ned postao gospodar; neki su služili Nedovog dedu, lorda Džona Burga, pre nego što se Ned rodio. Oni su bili više odani ser Tomasu nego meni.

- 29 -

Sem toga, sluge u Gejnsboru su se plašile ser Tomasovih vojnika i zbog toga su bile poslušne. Nekoliko sati kasnije začula sam okretanje ključa u bravi i utom moj svekar uđe u sobu. Stala sam i suprotstavila mu se. - Kako se usuđujete da upadnete u moju kuću i zatvorite me! Ali on je samo odmahnuo. - Ja sam ovde u službi kardinala Vulzija i po njegovom naređenju. Kuća mora biti spremna za Njegovo veličanstvo. Ti i moj sin ste bili nesposobni. - Vaš pokojni sin. Ser Tomas se nije obazreo na moju upadicu. - Ti i moj sin ste se slabo pokazali. Ja ću uraditi ono što vi niste mogli. Pogled mu je bio hladan. Gledajući ga, pomislila sam, i to ne prvi put, kako je Ned malo ličio na njega. Nedovo lepo lice bilo je iskreno i dečački živahno, njegove smeđe oči tople i žive, pune nežnosti. Ser Tomasov pogled bio je mačji, nepoverljiv, lukav i strog. Ned je ličio na majku, čiji je majušni portret visio u našoj spavaćoj sobi. - Ostaćeš ovde, u svojoj sobi, sve dok kralj ne ode. Reći ću da si bolesna. Ne znam kakav to uticaj imaš na kralja niti kako si ga prevarila da ti da blagoslov da se udaš za mog sina te da njega postavi za gospodara Gejnsbora. Živo me zanima kako si i čime začarala kralja. Pametna si, to se vidi. I lepa si. Pa ipak, na dvoru i oko njega ima mnogo pametnih i lepih žena. Zbog čega je tebi naklonjen više nego bilo kojoj drugoj ženi? Zastao je. Bio je toliko ozlojeđen i besan da mu se jezik razvezao, što ne liči na njega. Morao je da se smiri. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio miran i ravnodušan. - U svakom slučaju, ne smem da dozvolim da budeš u kraljevom prisustvu niti blizu njega. Ostaćeš u svojoj sobi. - Ali kralj Henri dolazi u Gejnsboro hol najviše zbog mene. - Mislio sam da dolazi radi lova. - On može da lovi bilo gde. Izabrao je Gejnsboro ukazujući čast meni... i Nedu, naravno. Uočila sam da se ser Tomas malo namrštio na pomen Nedovog imena. Okrenuo se i pošao, a onda, došavši do vrata, osvrnuo se i pogledao me. - Nemoj ni na trenutak da pomisliš da nisam svestan šta se dogodilo mome sinu. Terala si ga da radi više nego što je mogao. Iscrpla si ga. Poslala si ga u Nederhempton onoga dana kada je stradao. Ti si kriva za nesreću. - Zastao je, a onda tiho dodao: - Ti si ga ubila. - Ne, ne. Grešite! Sam je sebe terao da radi. Nije znao kada treba da stane. Ja sam ga prisiljavala da se odmara. Molila sam ga da ne ide u Nederhempton tog dana, ali nije hteo da posluša. - Briznula sam u plač. Na trenutak se jedino moje jecanje čulo u sobi. Moj svekar je ledeno zurio. - Volela sam Neda. Nikada mu ne bih učinila ništa nažao. Morate mi verovati. - Verujem u jedno: ti, Katarina Par, donela si nam svima nesreću. - Moje ime je miledi Burg. Ljubazno vas molim da mi se obraćate kako treba. Ser Tomas me je opsovao i otišao, zalupivši vratima i zaključavši ih. Osetila sam vrtoglavicu i noge su mi zaklecale. Srce mi je tuklo i zabolela me je glava. Legla sam u krevet i pokušala da zaspim, ali nemirne misli su me držale budnom. Šta da radim? Bila sam u nemilosti Nedovog okrutnog oca, koji me toliko mrzi da je ubedio sebe da sam ja odgovorna za Nedovu smrt. Ta misao bila je tako čudovišna, tako užasno neistinita. Da li bi ser Tomas postupao sa mnom imalo drugačije da zna za bebu?

- 30 -

Jedna nova, veoma uznemirujuća misao pade mi na pamet. Kakva budućnost me čeka? Kako da izdržavam svoje dete sada kada Neda više nema? Moj sin bi sigurno nasledio Gejnsboro hol i sva njegova imanja i zakupe. Ali šta ako rodim devojčicu? Ona bi nasledila imanje, ali bi ono bilo pod kontrolom najbližeg muškog rođaka. Da li bi to bio moj brat Vil ili, što je verovatnije, njen deda, ser Tomas? Počela sam da strahujem i da se tresem pa sam se pokrila toplom vunenom ćebadi. Pokušala sam da zaspim, ali su me brige i strahovi držali budnom. Činilo mi se da satima ležim tako nespokojna, tužna i zabrinuta. Moja mračna razmišljanja prekinulo je lupanje na vratima moje spavaće sobe. - Poruka od kralja. Za ledi Katarinu. Uspravila sam se, zbacila ćebe u stranu i uzela kućnu haljinu iz sanduka. Žurno sam je vezala oko struka i zavrnula rukave, ne trudeći se da ih pričvrstim. Uvukla sam kosu pod francusku kapuljaču najbolje što sam mogla i prišla vratima. - Spremna sam - rekoh. - Ne mogu da otvorim vrata iznutra. Čula sam okretanje ključa u bravi. Vrata se otvoriše. Preda mnom je stajao čovek u kraljevskoj livreji. Pružio mi je nekakav spis. Odmah sam videla da ima zvanični pečat. - Poslat sam da vam ovo uručim, miledi. Vama i nikom drugom. Nije bilo ni traga od ser Tomasa i strica Vilijama u hodniku. Gde li su? Uzela sam spis, slomila pečat i pročitala tih nekoliko reči. „Kralj je, pošto je obavešten da su nedavne kiše omele lov u okolini Gejnsboro hola, odlučio da zasad lovi drugde.“ To je bilo sve. Tih nekoliko reči. Kralj ipak ne dolazi, nakon sveg našeg truda i troškova, nakon svih Nedovih dana i noći teškog rada, nakon njegove nesreće. Njegove patnje. Njegove smrti. Kolena mi popustiše i ja posegnuh da se zadržim na onome što mije bilo najbliže - za nogaru kreveta u duborezu. - Gde mi je... upravitelj? - uspela sam da pitam. - Pošaljite mi mog upravitelja. Poklonivši se, kraljev glasnik je otišao i za nekoliko trenutaka Danijel Frit se pojavio na vratima. - Danijele, kralj ne dolazi. - Glas mi je bio vrlo tih. Jedva sam uspevala da izgovaram reči. - Znam, gospodarice. Naredio sam da obustave sve pripreme za njegovu posetu. Glasnik nas je obavestio. - Gde je ser Tomas? - Otišao je na svoje imanje, a vaš stric je otišao sa njim. - O, Danijele, sve je bilo uzalud! Sve što smo se trudili. Smrt jadnog Neda. Sve je bilo uzalud! - Sigurno nije, miledi. Kralj je sigurno iskreno zahvalan... - Kralja nimalo nije briga za bilo koga od nas! Mi smo pioni na njegovoj šahovskoj tabli, muve u njegovoj supi! Mi kralju ne značimo ama baš ništa! Osetila sam kako mi obrazi gore i videla da me Danijel zabrinuto posmatra. - Nemojte sebe mučiti toliko, gospodarice! Molim vas, pokušajte da se smirite. Ali u meni se u tom trenutku uskovitlalo nešto što se ni približno ne može nazvati smirenošću. Bila sam svesna gneva koji je narastao u meni, gneva zbog uzaludnosti svih naših napora - i povrh svega, nepotrebnosti Nedove pogibije. Stojeći tako, izrekla sam groznu kletvu.

- 31 -

- Proklet bio kralj Henri, neka vrag nosi i njega i čitav njegov dvor! - viknula sam iz sveg glasa. Onda sam se onesvestila. Kada sam se probudila, bila je noć. Bila sam u svom krevetu, u svojoj spavaćoj sobi osvetljenjoj svećama, a doktor Svetnam je ćutke sedeo pored mene. Dve moje sluškinje takođe su bile u sobi, mrmljajući nešto između sebe i šuškajući nekakvom posteljinom. Boleo me je stomak. Doktor me je gledao. Pružio je ruku i spustio mi dlan na čelo. - Morate da spavate - rekao je. - I morate da pijete ovo protiv bolova. Prislonio mi je pehar na usne i ja sam poslušno otpila. - Jeste li to i Nedu davali da pije? - Da. - Hoću li umreti? - Ne. Preživećete. Ali izgubili ste dete. Žao mi je. Sluškinje su zaćutale. Skrivale su pogled. Samo je pucketanje vatre u kaminu remetilo tišinu u mračnoj sobi. To i moji jecaji, suze koje sam prolivala za bebom koja nikada nije dobila priliku da živi, za poslednjim tragom Neda što je umro sa njom, i za sobom, samom i ucveljenom, očajavajući sto i sama nisam umrla.

- 32 -

7.

Iznenadila sam se videvši majku kada ju je Vil doveo u Gejnsboro hol, tri meseca nakon Nedove smrti. Od bolesti je ostarila. Njena divna riđa kosa izgubila je sjaj, čak je i osedela, njena nežna bela koža bila je prošarana venama i borama, a usne su joj ispucale od suvog i hladnog oktobarskog vetra koji je neprestano duvao u dolini. Iako je, dok su je unosili u kuću, na sebi imala haljinu opšivenu krznom, mogla sam da primetim kako drhti pa sam naredila da se donese još drva za vatru i vruća jabukovača za majku, Vila i njihove sluge. Vil me je zagrlio i pružio mi buket cveća - nisam mogla da zamislim gde je našao cveće u ovo doba godine. Vil je izgledao zadovoljno i dobro uhranjeno u svojoj debeloj filcanoj kabanici i krv-crvenom kaputu od fino skrojenog pliša, a na glavi je imao šešir sa sjajnim granatom i belim perom. On mi je najviše pomogao posle Nedove smrti jer je moj zlovoljan svekar prigrabio sve zakupnine od Gejnsboro hola, ostavljajući me bez prihoda, a Vil mi je slao preko potrebne vrećice sa novcem svakog meseca kako bih platila sluge i kupila sve što mi treba. Osmehnula sam se svome bratu i sagla se da pomirišem cveće koje mi je dao. Osetila sam golicanje u nosu, a onda neodoljivu potrebu da kinem. Počela sam da kijam - iznova i iznova, i tako zasmejavala Vila. - O, ne, ne opet taj prašak za kijanje - reče moja majka. - Podmetnuo ga je meni i svima koje poznajem. Bacila sam cveće i izduvala nos u svilenu maramicu. Dok sam ja dolazila sebi, Vil i majka su seli na dugačku klupu sa jastucima ispred vatre. Vil se cerekao u bradu, kao što je imao običaj da čini. Primetila sam da je morao da podigne majku iz njene stolice i da je spusti na klupu. Niko mi nije rekao da je imala problema sa hodanjem. Obrisavši nos, prišla sam majci, zagrlila je i poljubila njen suv obraz. - Iz onoga što čujem - reče majka kada sam sela - ne vodiš računa o sebi. Sada to vidim i sama. Pogledaj se! Zar nemaš bolju haljinu? Sećam se kakva si bila pre tri godine. - U žalosti sam, majko. - Neophodno je pokazati poštovanje, u pravu si. I tvoj muž je bio dobar čovek, u svakom slučaju. Sviđao mi se iako sam smatrala da je trebalo da se udaš za njegovog dedu. - Da, majko, znam. - A u vezi s detetom... pa, sve mi žene imamo sopstvene muke. Najbolje je ne obazirati se previše na to. Samo nebo zna da sam kroz mnogo takvih nevolja prošla sa našom dragom kraljicom. - Pisala sam majci o detetu koje sam izgubila. Ali naterala sam je da se zakune da će ćutati. Osim doktora Svetnama i još dveju ili triju mojih sluškinja, koje su čuvale tajnu, samo su ona i Vil znali za bebu. - Jesi li još uvek u mogućnosti da služiš kraljicu? - upitala sam, razmišljajući kako majka obavlja dužnosti dvorske dame kada nije sposobna da hoda. - Kraljica Katarina je majci dala produženo odsustvo iz službe - reče mi Vil, i po njegovom glasu sam mogla da zaključim da je to verovatno trajno odsustvo. - S uobičajenom platom. Majka je došla da živi sa mnom do daljeg. Klimnula sam glavom, pomislivši kako je kraljica Katarina ljubazna i koliko mi je drago što je Vil tako divan sin. O našoj sestri Nen nismo rekli ništa. Ona se bila udala za ser

- 33 -

Vilijama Herberta, ambicioznog mladog vojnika, i držala se na prijateljskoj distanci. Nisam zasigurno znala zašto mada sam sumnjala. Zbog skandala u vezi s našom snahom En Baučer i što sam ja rano postala udovica, kao i zbog mog sukoba sa svekrom, Vil i ja smo bili predmet ogovaranja. Nen je bila sasvim konvencionalna devojka. Ugled joj je bio daleko važniji od odanosti porodici. Nije želela da bude blisko povezana sa nama. Doneli su nam jabukovaču i mi smo ispijali vreli napitak začinjen cimetom. Majka je obuhvatila svoju šolju promrzlim prstima i držala je blizu lica kako bi joj para umivala obraze i čelo. - A ti, Vile? - upitah najzad. - Jesi li uopšte čuo išta o En? - Najbolje je da se ostaviš toga - reče moja majka strogo. - Ne, majko. Ket ima pravo da zna šta se dogodilo sa njenom snahom. Naravno, uopšte je nisam video skoro dve godine. Poslednje što sam čuo jeste da živi sa nekim sveštenikom otpadnikom i da ima decu sa njim. Odmahnula sam glavom u čudu. - Šta li bi samo rekla baka Fichju! - Da je En bogohulnica. - Svi smo se nasmejali. - Zbog Eninog odlaska Vil je postao bogat, mislim da ti je to jasno - reče majka. - On je nasledio njeno imanje, kao da je umrla. - Nadam se da ima od čega da živi, u najmanju ruku - rekoh, sećajući se sopstvene neugodne situacije, ubeđena da En neće biti ostavljena u oskudici. - Verujem da ima male isplate. I sam bih joj nešto poslao kada bih znao gde je. Vil je govorio bez gorčine. Očigledno se pomirio s time da je oženjen a bez žene. Ali onda je on verovatno srećniji bez nje, ako je istina ono što mi je En bila rekla. Posle večere, kada je majka otišla na spavanje a Vil i ja se izležavali ispred vatre, pitala sam ga o majčinom stanju. - Kao što možeš da vidiš, noge su je izdale. Može malo da hoda ako ima nekoga da je pridržava i hvata kada posustane. Rasuđivanje joj je bistro mada joj je jezik sve oštriji. Zabavljamo je, dajem sve od sebe da je nasmejem i navedem da zaboravi svoje napade nesvestice i bolove u leđima, koji je ponekada drže budnu čitave noći. - Prašak za kijanje. - Prašak za kijanje, da. I mehanička krtica koju sam kupio u Saksoniji da bih je zabavljao - tamo ima svega i svačega - i sveće koje ne možeš da ugasiš, i nešto žuto što se sliva i izgleda baš kao žumance, što joj prosipam svuda po haljinama s vremena na vreme. Nasmešila sam se, setivši se kako izgleda živeti sa Vilom. - Kako može da bude tako bolesna kada još nema ni četrdeset godina? Vil odmahnu glavom. - Dovodili smo i kraljeve i kraljičine lekare. Svi imaju drugačije mišljenje. Niko nema naziv za njenu bolest. - Čula sam da su najbolji lekari iz Italije. - Imali smo i Italijana, monaha iz Salerna. Rekao je da ona ima bolest propadanja izazvanu viškom žuči. Rekao je da će umreti za tri meseca. Međutim, od tada je prošlo godinu dana, a ona je i dalje živa. - Um joj je britak. Mnogo je razmišljala o tebi, kao što ćeš i sama sutra otkriti. Ima lepu vest za tebe. - Reci mi. - Prepustiću njoj to zadovoljstvo. Nisam navaljivala, ali bila sam veoma radoznala. Hoću li biti oslobođena nevolja u Gejnsboro holu? Sve u vezi sa kućom i imanjem podsećalo me je na Neda i na budućnost s njim, kojoj sam se nadala. Moj svekar je činio sve da me prisili da odem. Pretio je da će me izbaciti i

- 34 -

podneo je tužbu za utvrđivanje vlasnika kuće, mada još nije preduzeo ništa konkretno protiv mene. Nisam sumnjala da će doći čas kada ću morati da se borim za svoje pravo da ostanem u kući. Strepela sam od toga dana. Sledećeg jutra, dok smo doručkovali beli hleb i jareći gulaš, sa olakšanjem sam primetila da majka izgleda veselije i odmornije. Dobro je jela i u slast popila malu kriglu piva. - Dakle, Ket, vreme je da se razgovara o tvojoj budućnosti - rekla je žustro kada je završila doručak. - Nema svrhe da ovde sediš snuždena. Savetujem ti da sklopiš dogovor sa srednjim Burgom - mislim, ser Tomasom - i dozvoliš mu da otkupi kuću i imanje. Mislim da bi on to više voleo nego da ide na sud. Kada sve to bude sređeno, čeka te služba. Ugovorila sam da pređeš na dvor mladog Henrija Ficroja, vojvode od Ričmonda, kraljevog sina. Kraljev sin, pomislila sam. I Besi Blaunt. Dečak kog sam videla u rukama kralja Henrija kada sam bila dete u Zlatnoj dolini. Koliko bi sada mogao da ima godina? Deset ili dvanaest? - Lord Ficroj će se uskoro oženiti - nastavila je majka. - Ti ćeš biti dvorska dama njegovoj nevesti. Na dvoru se događaju velike promene, znaš. Kraljica Katarina će se razvesti, blagoslovena bila. Ne sumnjam u to. Princeza Meri će biti razbaštinjena. Kralj će se oženiti gospođicom Bolen. Ako ona rodi dete, ono će naslediti tron. U suprotnom će mladi Henri Ficroj postati kralj. A ti ćeš, draga moja, biti dvorska dama buduće kraljice Engleske.

- 35 -

8.

Tih dana, kad sam se vozila prema zamku Šerif Haton u pratnji svog vernog Danijela Frita i još petoro-šestoro odanih slugu iz Gejnsboro hola, prisećala sam se majčinih reči. Trebalo je da služim kraljevog sina Henrija Ficroja, vojvodu od Ričmonda, i njegovu buduću suprugu. Jednoga dana oni bi mogli da budu kralj i kraljica. Ali čim smo ušli u dvorište velike kuće, setila sam se da će promena vlasti, ako je bude, uslediti tek u dalekoj budućnosti. Jer, tamo u dvorištu, zatežući dugačak luk od jasenovog drveta, stajao je visok i zlatokosi kralj Henri. Bio je snažan, mladolik i građen kao niko koga sam ikad videla. Pored njega bio je mršav momak, koji je svim snagama pokušavao da zategne svoj mali luk, ali nikako nije uspevao da odapne strelu. Henri i dečak bili su isto obučeni, u zelene koporane i pamučne šumarske braon pantalone. Videvši ih, setila sam se onog dana na Polju zlatnog platna, kada je kralj Henri nosio svog malog sina u naručju i pokazivao ga svojim dvoranima. Tada su kralj i dečak bili isto obučeni u odeću od zlatne tkanine; i sada su bili isto odeveni, samo u zeleno. Međutim, u sposobnostima nisu bili nimalo slični. Mladi Henri Ficroj bio je sitan za jedanaestogodišnjaka, uskih ramena i vižljastih nogu. Kada je pokušavao da zategne luk, stisnuo bi zube i izvijao usne, svirepo se mršteći, pokazujući znatnu snagu volje. Ipak, sama odlučnost nije bila dovoljna; njegovi mišići bili su suviše slabi da zategnu teški luk. Svaki put bi se junački potrudio i svaki put bi omanuo. Kralj je ozlojeđeno posmatrao dečaka. Malo je govorio - više je voleo da ohrabruje i podučava pokazujući. - Evo, dečko. — Namestio je Ficrojove tanke prste u čvršći stisak. Dotakao ga je između lopatica. - Vuci odavde. Ne sačekavši da vidi dečakov pokušaj, Henri se udalji za nekoliko koraka, uze svoj luk i s uvežbanom lakoćom povuče strunu od kudelje. Strela polete ka meti i pogodi u centar, izazvavši kratak učtiv aplauz posmatrača. Ficroj je gledao u zemlju. Prošavši pored dečaka, kralj ga blagonaklono pogladi po ramenu. - Nema veze, dečko. Oprobaćemo te u tenisu - rekao je kralj Henri, bezbrižno odlazeći prema štalama. Čak i otpozadi je izgledao veličanstveno. Na vratima kuće sačekao me je glavni vratar, koji me je odveo do male, ali lepo opremljene dnevne sobe i spavaonice. Smestila sam se. Zvanično, trebalo je da budem dvorska dama buduće supruge Henrija Ficroja, ali pošto on još nije bio oženjen, dobila sam veoma jednostavnu dužnost - trebalo je da nadgledam destileriju, mesto ispunjeno aromama, gde se od isitnjenog cveća i začina prave toaletne vode, parfemi i mirišljavi kolači. Već sam nadgledala rad kraljičine destilerije u Vindzoru i znala sam kako se mešaju mirisne tečnosti. Sluge iz destilerije, majstori svog zanata, mešali su i kuvali u kotlu za parfeme, a ja sam samo nadgledala njihov rad i proveravala gotove proizvode. Savesno sam se bacila na svoje dužnosti, ali kraljevo prisustvo u kući me je uznemiravalo i odvlačilo mi pažnju. Ništa sem mržnje nisam osećala prema njemu. Njega sam smatrala krivcem za Nedovu smrt i za gubitak deteta. Sve naše nevolje zadesile su nas zbog Henrija. Zbog njega, i zbog njegovog ogromnog i pohlepnog domaćinstva. Stotine

- 36 -

kraljevskih slugu u njegovoj pratnji, naravno, nisu bile smeštene u Šerif Hatonu, već u obližnjem manastiru sa prostranim posedima i okolnim zgradama. Henri, gospođica Bolen i razni članovi njihovog domaćinstva dolazili su do malenog poseda Henrija Ficroja svakog jutra i vraćali se svake noći posle večere. Rečeno mi je da kralj namerava da provede Božić na severu sa svojim sinom i da će se za Novu godinu vrati u Grinič. Svojski sam se trudila da se ne nađem u društvu kralja Henrija, misleći da mogu da ga izbegavam do kraja njegove posete. Ali kada me je lord Perpoint, proglašen ceremonijalmajsterom u prazničnim slavljima, posetio u destileriji, znala sam da će moje namere biti osujećene. - Miledi Burg - rekao je, naklonivši se iz učtivosti mada je njegovo zvanje bilo znatno više od mog - naš gospodar kralj želi da učestvujete u svečanoj predstavi Zamak iskrenih srca na Badnje veče. Vi ćete imati ulogu jedne od devojaka zatočenih u zamku. - Ali ja nisam devojka, što i kralj dobro zna. Ja sam udovica. I još uvek sam u žalosti. - Predstava je samo pretvaranje. Ako ja mogu da igram labuda, što se od mene traži, onda i vi možete da budete devojka, makar na jedno veče. Nisam mogla ništa protiv kraljevih želja i tako sam se našla u velikom salonu, gde sam slušala uputstva gipkog energičnog učitelja plesa, sa još pet devojaka koje su učestvovale u predstavi. Blago sam se stresla kada sam shvatila da je jedna od devojaka gospođica Ana Bolen. Nikada nisam razgovarala sa njom niti su nam se putevi ikad ukrstili, ali mi se ona nije dopala zbog moje mržnje prema kralju i moje dugogodišnje odanosti kraljici Katarini - po kojoj sam i ime dobila, što sam uvek pamtila. Ana je bila uključena u dvorski krug, no ona tamo nije pripadala. Ona je uzurpirala kraljičino mesto. Bila je deo svega što je bilo naopako na dvoru. Nisam mogla da je ne prezirem, ali su me njen taman ten i prirodna gracioznost istovremeno opčinjavali. Gospođica Bolen bila je tada zrela žena od tridesetak godina, dok sam ja imala jedva devetnaest. Ipak, ja sam bila supruga - a umalo i majka. Ana je još uvek čekala da ostvari te ciljeve, zajedničke skoro svim ženama. Dok je nas šest ponavljalo plesne korake kojima su nas učili, Ana je zurila u moje tamnozelene plišane papuče. - Ova devojka mora da uhvati korak - rekla je učitelju plesa. - Zaostaje. Bila je u pravu. Davala sam sve od sebe da izvedem korake u ritmu muzike bubnjara i frulaša, ali u tome me je sprečavala povreda koju sam zaradila one noći kad je Ned stradao. Stopalo mi se vuklo i hramala sam levom nogom. Bilo je to vrlo blago hramanje, ali preciznom i lakonogom plesaču poput Ane to je verovatno izgledalo kao veliki hendikep. Francuz je zurio u moje stopalo. - Okrenite se - reče mi. Poslušala sam ga. - Hodajte. Načinila sam nekoliko koraka. Slegnuo je ramenima. - Nije to ništa. Niko neće primetiti. Osim toga, ona lepo izgleda. Niko joj neće gledati u noge. Ana se narogušila. - Neću je u predstavi. - Bojim se da kralj to neće dozvoliti. Izričito je tražio nju. Ovo me je iznenadilo. I zabrinulo. Zašto bi kralja Henrija bilo briga da li ja plešem u njegovoj predstavi na Badnje veče?

- 37 -

Ana više nije dovodila u pitanje moje prisustvo, ali me je nemilosrdno kritikovala. Jedna od plesačica, krupna i nespretna, ali lepuškasta devojka po imenu Avis Odel mnogo sporije od mene je savladavala plesne korake pa je na kraju naše dvočasovne probe bila na ivici suza. Ipak, Ana kao da nije primećivala Avis i svu ogorčenost je istresla na mene. - Ta devojka je i dalje spora - prasnula je pošto nas je učitelj plesa poslao kod krojača da nam uzme mere za kostime. - Ako ne možete da je zamenite, barem je primorajte još da vežba. Stopalo me je jako bolelo posle sveg tog plesanja i poslednje što sam želela bilo je da vežbam još. - Ne danas, hvala vam - rekla sam učitelju plesa, dovoljno glasno da i Ana čuje. - Uradićete ono što vam ja naredim. Ljutito sam se okrenula ka njoj. - Vi još uvek niste kraljica - bilo je sve što sam rekla i sve što sam imala da kažem. Besna, Ana ispruži ruku kao da hoće da me udari, ali Avis stade između nas - iznenađujuće brzo za onako nespretnu plesačicu - i ščepa Aninu prstenovanu ruku. Avis ne samo da je bila krupna nego i mišićava i snažna. Uz psovku, Ana je uspela da istrgne ruku iz njenog stiska i brzo napusti sobu. Avis nije prisustvovala našoj sledećoj probi i kada se na Badnje veče održavala predstava Zamak iskrenih srca, bilo je samo pet devojaka u zamku, a ne šest. Od Danijela Frita, koji je uvek bio dobro obavešten o svemu što se dešava, saznala sam da je Ana uklonila Avis iz predstave, kao i da je pokušala da ukloni i mene, ali joj je kralj to zabranio. - Vi ste mu miljenica - reče Danijel. - Besmislice. To je samo zato što sam već učestvovala u ovim igrama. Znam kako se izvode. - Danijel se samo iscerio i ništa nije rekao. Bila sam nervozna dok sam za predstavu na Badnje veče oblačila tamnocrvenu haljinu izvezenu srebrom i sa prišivenim malenim praporcima i biserima. Videću kralja. I on će me videti kako plešem, što je očigledno veoma želeo. Francuski učitelj plesa nas je upozorio da bi kralj Henri, koji je voleo da iznenađuje ljude, mogao iznenada da odluči da učestvuje u predstavi zajedno sa nama, možda kao jedan od vitezova koji brane zamak od napadača. - Ako kralj reši da obuče kostim u poslednjem trenutku i ako ga prepoznate, ne recite ništa - upozorio nas je. - Nemojte ga odati. Samo ga pustite da postupi kako želi. Predstava je trebalo da bude prikazana nakon večere, u velikom holu kuće. Kralj i njegov sin sedeli su za izdignutim stolom, a stotine gostiju ređale su se duž stolova. Pred kraj večere svi su željno iščekivali početak zabave. Na znak lorda bahatosti, ogromni, devet metara visoki zamak u kome su devojke bile sakrivene polako se dokotrljao u hol. Pri svetlosti sveća zidovi i kupole od obojenog drveta izgledali su kao da su od pravog kamena, a šanac od plave svile presijavao se kao prava voda. Mašta je uzela sve pod svoje i tobožnji zamak postade, u glavama posmatrača, sićušni svet. - Gledajte Zamak iskrenih srca, gde device Čistotu, Postojanost, Čednost, Nevinost i Vernost čuvaju od opasnosti. - Ceremonijalmajster svečano je govorio dok je spuštan mehanički pokretni most i mi siđosmo na plesni podijum. Muzičari zasviraše i mi smo odigrale prvi veličanstven ples, sporu pavanu. Sigurno smo dobro izgledale jer sam čula da je ljudima zastajao dah dok smo se okretale i povijale, a kada smo završile usledio je glasan aplauz. Pogledala sam prema izdignutom stolu za kojim su ranije sedeli kralj i Henri Ficroj, ali videla sam samo dečaka. Kralj beše nestao. - Zamak iskrenih srca - govorio je ceremonijalmajster - često biva napadnut. Divlji ljudi iz šume progone devojke, a njih brane vitezovi odanosti.

- 38 -

Na taj znak pojaviše se divlji ljudi, zastrašujućeg izgleda, tela i lica obojenih u zeleno, zamršene prljave kose, a od odeće su imali samo komad platna oko kukova. Ludujući i vičući na nekom nerazumljivom jeziku, približavali su nam se preteći i mada sam bila sasvim svesna da je predstava privid, stvarno sam se uplašila. Divlji, skoro goli, stranci dugih zelenih udova zabacivali su kosu, a na zelenim licima sijale su im oči; divlji ljudi bili su stvorenja iz noćne more. Najviši i najmišićaviji dotrča do mene i uz poklič me podiže i odnese iz zamka u mračan hodnik osvetljen samo zidnim bakljama. To se tako brzo dogodilo da sam jedva uspela da viknem. Zavrtelo mi se u glavi i sve u stomaku mi se okrenulo kada me je divlji čovek ščepao. Osetila sam miris njegovog toplog zelenog tela - miris bakarne patine kojom mu je telo bilo obojeno. Bio je snažan, čvrstih i zategnutih mišića. - Oho-ho, ledi Ket - promrmljao mi je divlji čovek u uho. To je bio kralj. Prepoznala sam mu glas, taj meki i umilni ton kojim se nekada služio. Lik mu nisam prepoznala uprkos njegovoj visini i mišićavosti. Odjedanput sam se stegla i napela. To je čovek kog mrzim - pa ipak, moje telo želelo je da se preda njegovim snažnim rukama i lepom divljem licu koje se naginjalo ka meni. Ukrutila sam se. - Spustite me. Sada nismo u predstavi. - Nismo li? Hajde, znaš i sama da se među nama odvija svojevrsna drama. Još me je jače stegao u naručju. Iako mi je taj zagrljaj prijao, skupila sam snagu i silovito se odgurnula o njegove široke grudi. - Pustite me! Onda me je spustio, ali pre nego što sam uspela da obema nogama stanem, poljubio me je. Nikada me niko nije tako poljubio, snažno i uporno, kao da me poseduje, što i nije daleko od istine. On je moj suveren, a ja njegov podanik. Pod njegovom sam vlašću. Nisam ostala ravnodušna. Volela sam da ljubim Neda, od čijih poljubaca sam se topila. Ali ovaj Henri, ovaj divlji čovek, bio je sav od vatre! Kada su nam se usne razdvojile, kralj me je pogledao s visine. - Već sam ti rekao da me device uzbuđuju. Ali ja nisam devica, to je sigurno. Pa ipak, u tom trenutku sam imala osećaj da je kralj dotakao neki delić mog bića do kog nijedan muškarac nije nikad stigao. Divlji čovek je zaposeo zamak i sve odbrane su pale. To me je toliko uznemirilo da sam morala odmah da se saberem. Kada je skupina maskiranih plesača žurno prošla hodnikom pored nas jer je trebalo da počne sledeća predstava, iskoristila sam gužvu i otrčala nazad u predsoblje, gde smo se mi devojke oblačile za predstavu. Bilo me je sramota jer mi je haljina bila sva umazana bojom sa kraljevog tela. Kada sam ušla u predsoblje, videla sam gospođicu Bolen. Jedan sluga joj je raspertlavao krut korset. Pogledala me je, videla zelene mrlje na mojoj haljini i rukavima i okrenula se na drugu stranu. Da li je pratila kretanje kralja Henrija među divljim ljudima i da li je shvatila da me je on odneo? Šta bi rekla kada bi znala da me je kralj poljubio? Priznajem da sam kradom gledala gospođicu Bolen dok sam se presvlačila. Želela sam da vidim da li je istina ono što se o njoj priča: da ima ogroman mladež na vratu i da ima šest prstiju. Na njenom vratu sam ugledala tamnu okruglu mrlju, koja je mogla biti mladež, ali bila je mala. Ruke su joj se suviše brzo kretale da bih uspela da vidim taj šesti prst o kome se pričalo.

- 39 -

Kada sam se presvukla i vratila umazanu haljinu gospođici garderoberki (koja me je popreko pogledala), otišla sam u veliki hol, gde se druga predstava upravo završavala. Izvođači su dobili aplauz i tad mi je prišao ceremonijalmajster. - Voleo bih da se pridružite kralju i nama u partiji karata. Bićemo u vojvodinim prostorijama. Osećajući se nelagodno, uputila sam se ka prostorijama Henrija Ficroja i sela za kockarski sto. Kralj, sada veseo i zgodan monarh u dubletu od svetloplavog tafta sa srebrnim porubom, sedeo je za dugačkim stolom sa svojim sinom, gospođicom Bolen i još desetak ljudi. - Dakle, dečko - obrati se kralj Henri svom sinu - porazio sam te u pucanju, u kuglanju i u viteškim borbama. Ne možeš da uloviš jelena, a nemaš ni sluha za lautu. Možeš li bar da me pobediš u kocki? Često smo igrali tu igru i ja sam je naučila još kao devojčica, gledajući majku i ostale dvorske dame kraljice Katarine kako igraju. Smatrala sam sebe dobrim igračem. - Dajte mi kockice, oče, i videćete - reče Henri Ficroj. Kralj iz džepa izvadi svetlucave srebrne kockice s brojevima označenim oniksom. - Ove kockice će dobiti pobednik - reče - kao nagradu. Neka igra počne! Uprkos formalnosti ove prilike, sa kraljem kao protivnikom u čelu stola, ni manje ni više, ubrzo smo se uživeli i zaneli u žaru igre. - Dve jedinice! - Šestica i petica! - Deset šilinga na dvojku! Jedno za drugim, bacali smo kockice i polagali svoje uloge. Primetila sam da kralj Henri igra sa više žara nego veštine. Gospođica Bolen igrala je strogo usredsređena, rešena da pobedi po svaku cenu i sa velikim ulozima - iz vrećice sa novčićima koju joj je dao kralj. Kada je gubila, psovala je, što je zasmejavalo kralja. - De, de, Brauni, zvučiš kao neki skeledžija sa Temze ili jedan od mojih oružara, ne kao dama! - Kralj ju je zvao Brauni, kako su je zvali na francuskom dvoru, rekla mi je majka. Francuski kralj Fransoa zvao ju je Brineta, i to ime joj je ostalo.2 - Tako mi svega što je sveto, nateraću vas da povučete tu uvredu! Četvorka i četvorka! uzviknula je i žustro bacila kockice. Dobila je. Niko nije klicao, osim kada su kralj i njegov sin dobijali. Tišina je bila neugodna. Gospođica Bolen je skupila svoj dobitak i tako silovito mi dobacila kockice da one umalo padoše sa stola. Nikad neću znati šta me je spopalo tada. Izazvala sam je. Pogledala sam pravo u nju, uložila sve do poslednjeg novčića i uzviknula: - Četvorka i četvorka ponovo! Bio je to nemoguć i prilično hrabar ulog i naravno, kada sam bacila kockice, dobila sam dvojku i šesticu i izgubila. Lice mi je gorelo. Promrmljala sam: - S dopuštenjem vašeg veličanstva, povlačim se - i ustala. - Čekajte! Ostanite još malo, miledi Burg. Ja ću uložiti za vas u još jednoj ili dvema igrama. Bacio mi je vrećicu sa novčićima i ona tresnu na sto ispred mene. U toj vrećici je bilo toliko novca da bih mogla da živim godinu dana samo od toga. - Uzmite je - reče kralj. - Cenim hrabrog igrača. I ja sam pomalo neobuzdan. Namignuo mi je i ja sam pocrvenela iako sam već bila rumena. - Moja majka je vešt igrač - obratio se Henri Ficroj svom ocu. - Ali ona uvek pazi da ne pretera sa ulogom. Ili da ne rizikuje previše u samo jednom bacanju. 2

Browny (engl.) i brunette (franc.) - brineta, crnokosa žena. (Prim. prev.)

- 40 -

Ovom opaskom je hteo da žacne i mene i gospođicu Bolen, i to je svima za stolom bilo jasno. Njegova majka, Besi Blaunt, nikada nije žudela da postane kraljica, za razliku od gospođice Bolen, očigledno. - Vaša majka je bila kurva. - De, de, Brauni, ne preteruj. Dodala sam kockice Henriju Ficroju i on ih, iako tako mlad, izvanredno staloženo uze i protre. - Dupli kečevi! - viknuo je, gledajući gospođicu Bolen. I pogrešio. Pošto je uložio mnogo, ostao je bez ičega. Odjednom, poče da plače, zbog čega nam je svima bilo neprijatno. Kralj spusti ruku na sinovljevo rame, koje je podrhtavalo. - De, de, dečko. Drži se. Kralj potom posegnu za kockicama i protrese ih i dalje držeći ruku na Ficrojevom ramenu. - Ulažem u čast Besi Blaunt, pedeset zlatnika. Žamor odobravanja proprati ovu izjavu i za celim stolom se položiše ulozi. Ja sam kao ulog spustila zlatnu krunu iz kraljeve vrećice sa novcem. Gospođica Bolen bila je jedina koja nije uložila ništa. Lice joj je bilo skamenjeno. - Dupli kečevi! - uzviknu kralj. Bacio je kockice, gledao kako se kotrljaju i urliknuo od radosti. Usledi glasan aplauz i svi pokupiše svoje dobitke. Henri Ficroj se nasmešio kroz suze. Kralj ustade, dajući znak da je igra završena. Svi smo ustali za njim. - Dakle, ko je osvojio ove srebrne kockice kao nagradu? - Vi, vaše veličanstvo! - odgovori nekoliko ljudi za stolom. - Vojvoda od Ričmonda! - viknulo je nekoliko igrača odanih mladom Henriju Ficroju. - Mislim da večeras nagrada ide dami dovoljno hrabroj da rizikuje sve. Miledi Burg. Predao mi je svetlucave kockice i ja sam se duboko poklonila. - Vaše veličanstvo mi ukazuje čast. Pogledala sam ga u oči dok sam se uspravljala. Smešio se. Društvo je počelo da se razilazi. - Pazite na te kockice - rekao mi je tiho pre nego što je pošao ka gospođici Bolen, koja ga je čekala. - Nameštene su.

- 41 -

9.

Eto kako sam upoznala Džona Nevila, lorda Latimera - došao je u Šerif Haton sa mojim rođakom Kadbertom Tanstalom, biskupom od Darama, da mi kaže da je moja draga majka umrla. Mada sam već neko vreme to očekivala jer mi je Vil pisao da majka sve više kopni, ipak sam sa velikom tugom primila vest da nas je zauvek napustila, i pamtim da sam Džona prvi put videla kroz veo suza. Moj rođak biskup nije bio nimalo saosećajan. Tek što sam primila tužnu vest, lord Tanstal je odmotao neki dokument i počeo da mi čita spisak onoga što je mi majka ostavila u nasledstvo. - Ostavila vam je svoje bisere, svoj privesak s portretima kralja Henrija i kraljice Katarine, svoju pozlaćenu brojanicu koju je dobila na poklon od kraljice, i svoj krevet od purpurnog satena sa prekrivačem od zlatnog platna, da vam bude predat na dan vašeg venčanja. - Ali dan mog venčanja je odavno prošao - uspela sam da kažem. - Njena namera bila je da vam se krevet da na dan vašeg narednog venčanja. Do tada ću ga ja zadržati kao izvršitelj. - Treba da potpišete neka dokumenta - nastavio je biskup, vadeći još svitaka iz kožne torbe. - Ne sada, Berti - reče Džon. - Zar ne vidiš da je devojka uznemirena? - Devojke su uvek uznemirene zbog nečega. Ova dokumenta moraju biti potpisana, i to sada. Pretpostavljam da umete da se potpišete? - upitao me je. Njegova snishodljivost me je uvredila. Odgovorila sam na besprekornom latinskom: Ne samo da umem da se potpišem već mogu da prevodim Vergilija i citiram Svetog Avgustina i nesumnjivo da ispravim vaše gramatičke greške! - Devojka je čudesna! - reče Džon Nevil iznenađeno i zadovoljno, a njegove sitne plave oči se zacakliše - oči koje su, tek sam tad primetila, bile okružene mrežicom bora i crvenim podočnjacima. - Ona je čudesno nevaspitana - odgovori biskup ozbiljno. - Nisam imao predstavu da je Modina starija ćerka tako loše odgojena. Ona mlađa deluje barem prihvatljivo. - Njegov tih i prezriv glas mi je išao na živce, ali bila sam suviše ucveljena zbog majke da bih mu odgovorila. Spustio je dokumenta ispred mene i pozvao slugu da donese pribor za pisanje. - Samo se potpišite, nema potrebe da dodajete nikakve citate svetog Avgustina ili da ispravljate gramatičke greške. Ostaviću vas da to završite, a u međuvremenu idem da se pozdravim sa vojvodom od Ričmonda. Ostavio me je nasamo sa Džonom Nevilom, koji je češao svoju ćelavu glavu. - Draga devojko - počeo je - iskreno mi je žao zbog žalosnih vesti koje smo doneli. Berti i ja smo bili na putu na sastanak Saveta severa kad smo dobili poruku iz suda za vas. Pošto nam je Šerif Haton bio usput, i pošto je Berti izvršitelj testamenta vaše majke i njen rođak, hteli smo da svratimo i razgovaramo sa vama. Zastao je, pogledavši me ljubazno. - Mrzim da saopštavam loše vesti. Naročito kada se tiču porodice. I ja sam dobio svoje sledovanje. Moja prva supruga je umrla donevši na svet

- 42 -

moju ćerku Margaret. Moja druga supruga - đavo nek je nosi! - ostavila me je i pobegla, a onda ubrzo umrla. Moja majka je umrla od tuge zbog tih vesti. Posmatrala sam ga dok je govorio; njegova uzrujanost mi je odvlačila misli od sopstvene patnje. Pretpostavila sam da je otprilike očevih godina, da je moj otac poživeo. Bio je obučen obično, za razliku od većine plemića, koji su imitirali kralja i nosili skupe crvene, plave ili zelene vezene kapute sa sjajnim dugmićima od dragog kamenja, a uz to su nosili i krupno zlatno prstenje i lance. Njegov kaput je bio siv, šešir i pantalone crni, a jedini nakit bila mu je zlatna burma bez dragog kamena. Sluga donese poslužavnik sa mastilom, nekoliko pera i nožem. - Možda je bolje da potpišete ova dokumenta odmah da vam Berti ne bi dosađivao kasnije. Uspela sam da pročitam papire - bile su to kopije testamenta moje majke i potvrde o primanju nasleđenih dobara. Džon mi je naoštrio pero i ja sam se potpisala na svakom dokumentu. Iako sam ga tek upoznala, prijalo mi je njegovo društvo dok sam se potpisivala, i rekla sam mu to. - Znate, poznavao sam vašeg oca. U ono vreme dok je bio na dvoru. Uvek sam se divio njegovoj energiji. Ja nisam takav. Nikada nisam ni bio. Čini se da uvek zaostajem u svemu. - Blago se nasmešio, a zatim ustao. - Sada, pretpostavljam, želite da budete sami. Ja ću samo poneti ove papire Bertiju, ako se slažete? - Hvala vam. Vrlo ste ljubazni. Pomilovao me je po ruci. - Čuvajte se, draga moja. - Skupio je dokumenta i otišao. Nekoliko meseci posle majčine smrti svakog dana sam se povlačila u tišinu krušika tražeći utehu. Oko vrata sam nosila brojanicu koju mi je majka bila ostavila i čitala sam Psalme Davidove, reči isceljenja i snage. Čak sam počela da zapisujem svoje misli o psalmima, zamišljajući da sam dostigla uvid koji bi mogao biti od koristi drugima. Ali pazila sam da niko ne zna da čitam zabranjen engleski prevod psalama ili da zapisujem svoja razmišljanja o njima. Religija beše postala opasno kontroverzna - mnogi ljudi su se, naročito na severu, držali tradicionalnih učenja rimske crkve, a drugi su prigrlili reformatorska viđenja Martina Lutera, koga je papa izopštio i koji je podučavao svoje sledbenike da čitaju Bibliju na maternjem jeziku te da veru nađu u Svetom pismu, a ne u iskvarenoj rimskoj crkvi. Bila su to burna vremena jer je kralj Henri, uvek predani vernik, provocirao papu istovremeno tvrdeći da je odan crkvi. Kritikovao je Martina Lutera i njegove sledbenike, a istovremeno odbijao da prihvati papino mišljenje o njegovom braku sa kraljicom Katarinom. Crkva je uporno govorila kralju da mora ostati u braku i poštovati zavet, ali kralj je napustio kraljicu i naterao je da živi sama. A ja znam iz iskustva koliko je on svojeglav. A osim toga, ja sam služila na dvoru njegovog vanbračnog sina, koji će, kao što svi pretpostavljaju, jednoga dana biti kralj? Provodila sam jutra u destileriji, među oporim mirisima ruža i žutih šeboja, majorana i mošusa. Po podne bih, ako nije bilo suviše hladno, šetala do krušika, sa knjigama i papirima za pisanje pod rukom, i čitala bih, pisala i razmišljala. Jednog dana tamo se pojavio Danijel. - Hajdete, miledi, previše vremena provodite sami. Dođite da gledate mladog vojvodu kako se takmiči. Danas po podne se održava turnir. Dolaze dečaci sa čitavog severa. Otišla sam sa Danijelom do borilišta napravljenog za Henrija Ficroja. Bila je to verna kopija kraljevih borilišta - on ih je imao nekoliko - ali umanjena, napravljena po meri

- 43 -

dečaka. Razdaljine su bile manje, prepreka između boraca niža. Mladi Henri borio se kratkim kopljem i jahao je malog konja. Viđala sam ga kako trenira i znala sam da mu manjka i snage i okretnosti. Pošto je Henri kraljev sin, svi su ga hvalili (svi osim oca) i imao je bolje mišljenje o sebi nego što su njegove sposobnosti opravdavale. Pitala sam se kako li će isplivati u ovom nadjačavnju. Među dečacima koji su se borili kopljima protiv mladog Henrija Ficroja tog popodneva bio je jedan koji se naročtio isticao svojom veštinom i otmenošću. On je s lakoćom oborio sa konja sve svoje protivnike i zato vođa turnira nije dozvolio Henriju Ficroju da se bori protiv ovog izuzetno sposobnog protivnika, pretpostavivši da će prestolonaslednik biti poražen i ponižen. Kada se turnir završio, pitala sam Danijela ko je taj dečak. - To je mladi gospodar Nevil. Dečak koji obećava, ali malo buntovan. Biće dobar vojnik. - Bez opreme za viteške borbe, Džoni Nevil bio je okretan dečak, lep, plavokos i naočit, nimalo nalik svom tromom proćelavom ocu. Stao je pokraj Henrija Ficroja, gledajući ga ozbiljno, kao da mu uzima meru. Meni je gospodar Nevil delovao više prinčevski nego Henri Ficroj. Ma koliko bio nespretan u borilištu, Henri Ficroj je bio dobro pripremljen za vladavinu. Naravno, bio je ohol kao i svaki mladi plemić, zakonit naslednik ili nezakonit; koračao je hodnicima Šerif Hatona naređujući glasno i brecajući se na sluge kada bi mu učinile nešto što mu nije po volji. On je tad imao trinaest godina, a ja dvadeset, i još je bio dečak, mršav i nizak i bez ijedne dlačice na licu. Uopšte nije izgledao kao vladar. Gledajući ga, nisam mogla da se ne zapitam može li on uopšte da izraste u kralja. A te godine se po prvi put šaputalo da ima suparnika - ne svog davnašnjeg rivala, Meri, ćerku kraljice Katarine, već nekog sasvim novog: gospođica Bolen je nosila dete kralja Henrija. O tome se najviše pričalo i od te promene se najviše strepelo. Kralj Henri je želeo da gospođica Bolen postane kraljica i sada je, pošto je nosila njegovo dete, bio rešen da istera svoju volju, bez obzira ne cenu. - Šta misliš, Ket? - reče Avis jednoga jutra kada je ušla u moju spavaću sobu. - Pozvani smo u London. Mladi vojvoda treba da se veri sa Meri Hauard, ćerkom vojvode od Norfoka. Mi ćemo dobiti nove haljine za tu ceremoniju. Avis je prethodnog Božića pokušala da me zaštiti od gneva gospođice Bolen pa su je zbog te čarke otpustili, ali sada se vratila. Bilo mi je drago zbog njenog povratka. Iako joj je otac bio erl, ona nije bila ohola. Ponašala se kao iskrena i neposredna žena sa sela i ja sam uživala u njenom društvu. Avis Odel je bila krupna i kršna, imala je ravnu tamnu kosu i nije bila nimalo lepa te je zato bilo malo verovatno da će naći muža; osim toga, miraz joj nije bio veliki i bližila se tridesetoj. Njeni roditelji su nameravali da je zamonaše, ali ona je odbila da se prikloni asketskom životu. Šokirala je porodicu složivši se sa stavom reformista da je rimokatolička crkva iskvarena i poput mnogih drugih tajno je čitala englesku Bibliju. Kada je saznala da i ja čitam taj prevod Svetog pisma, postale smo bliske prijateljice. - Biće mi drago da ponovo odem u London. Nisam bila tamo još od svog venčanja. I imaću priliku da vidim svog brata Vila. - Znaš li ko još ide? - upitala je Avis, a oči su joj se caklile. - Ne. Ko? - Džon Nevil. Zadirkivala me je zbog Džona, koga sam prilično dobro upoznala u proteklih nekoliko meseci. Često je dolazio u Šerif Haton, pošto njegovo imanje, Snejp hol, nije daleko, a i

- 44 -

kralj lično mu je poverio da nadgleda gazdinstvo Henrija Ficroja, da se pobrine za njegovo obrazovanje i vaspitanje. Viđala sam ga na večerama i raznim proslavama, a on se raspitivao o meni. Znala sam da mu se dopadam, ali nisam mnogo pažnje pridavala tome. Bio je ljubazan i meni se sviđala njegova skromnost, osobina ne tako uobičajena kod tako važnih plemića. Međutim, bio je star, ćelav i ružan. Ja sam u njemu videla samo prijatelja. A i svim srcem sam verovala da nikada više neću onako nežno voleti nijednog muškarca kao što sam volela Neda. - Avis, Džon Nevil bi mogao da mi bude deda. - Ne baš. U svakom slučaju, on na tebe ne gleda kao na unuku. - Ali se ipak ponaša kao deda. Ona se nasmejala. Nadgledale smo pakovanje stvari za put na jug kada smo začule galamu u hodniku. Moje sluškinje su prebledele i povukle se u predsoblje. - Ovde! Spustite ga ovde! - Ne! Nađite drugi krevet. Neki veliki. Vrata moje spavaće sobe se otvoriše i uđoše petorica ljudi sa nosilima na kojima je ležao povređen čovek. - Lord je slomio nogu. Treba mu krevet. - Zašto ga ne smestite u njegove odaje? - upita Avis. - On ih nema, miledi. Trebalo je da ostane u lovačkoj kolibi večeras, ali to je dvadesetak kilometara odavde. - Naravno, smestite ga ovde. Brzo sam sa kreveta sklonila hrpu odeće koju su moje sluge pre toga slagale. Ranjeni čovek je spušten na krevet. Tada sam shvatila da je to Džon Nevil i da mu je jedna noga krvava i neprirodno iskrivljena. Oči su mu bile zatvorene. - Poslali smo po doktora, miledi. - Hvala vam. Sada možete da idete. Kada su ljudi otišli, ušla je jedna devojčica. Bila je plavokosa i bleda, svetloplavih očiju i zabrinuta lica. Ipak, pokazala je izuzetnu pribranost kada se poklonila meni i Avis, a onda prišla krevetu, koji je bio toliko visok da je jedva uspela da vidi čoveka koji je tu ležao. - To je moj otac, zar ne? Ja sam Margaret Latimer. - Jeste, dušo. Doktor samo što nije stigao. - Prišla sam devojčici i podigla je na krevet. Gledajući u oca, ispričala nam je šta se dogodilo. - Bili smo na putu za London. Vojvoda i još neki ljudi su videli jelene u šumi i pošli za njima. I moj otac je otišao. A onda su ga doneli nazad ovakvog. - Glas joj je zadrhtao, ali vrlo blago. Zagrlila sam je i ona me je pogledala. Taj pogled nikada neću zaboraviti - bila je to molba - za saosećanjem, za razumevanjem - iznad svega za ljubavlju. - Ne brini, Margaret. Doktor će uskoro doći. Avis spusti devojčicu sa kreveta i pogladivši je po glavi, povede je u stranu da bi napravila mesta za lekara. Narednih nekoliko dana, dok smo privodile kraju pripreme za put u London, Džonu Nevilu su namestili i previli slomljenu nogu. Sluškinje su mu donosile čorbu i jabukovaču i menjale mu posteljinu, a sluge i paževi su donosili drva i ložili vatru kako bi mu bilo toplo. Avis i ja smo sedele sa njim i uveseljavale ga, dok su svuda oko nas sluge pakovale stvari za predstojeće putovanje i iznosile naše kovčege i torbe u kola i kočije koje će nas odvesti u London. Margaret je bila uvek uz mene. Tražila sam da donesu mali krevet kako bi mogla da spava kraj oca i hrabrila sam je pričom o njegovom postupnom oporavku.

- 45 -

I zaista je izgledao kao da se oporavlja. Obrazi su mu se ponovo zarumeneli - kad su ga doneli povređenog, bio je sivkast i bled - dobro je jeo i bio je dobro raspoložen. - Kada bih samo mogao da idem na jug sa svima vama - rekao mi je, uzdahnuvši, veče uoči našeg polaska. - Veoma bih voleo da provedem nekoliko nedelja na dvoru. Sve te gozbe i veselja! - Oči mu načas zasjaše. - A treba i da popričam sa kraljem. Savet severa je ugrožen. Poverenje u kralja opada i ako se njegov autoritet ne ojača, izbiće pobuna. - Nemojte misliti o svemu tome sada - rekoh mu. - Sačekajte dok ojačate. Zavalio se u jastuke i zažmurio. Pomislila sam da je zaspao, ali posle nekoliko trenutaka on ponovo otvori oči. - Čitajte mi, Ket, hoćete li? - Naravno. - Jednu od starih romansi. Znala sam da voli priče iz starih vremena, o vitezovima i damama, zmajevima i čarobnjacima. Kuda god da krene, uvek je nosio knjige sa sobom, za razliku od mnogih plemića i plemkinja, koji nisu umeli da čitaju i koji su čitanje smatrali obavezom sveštenika, zabavom nižeg reda, nedostojnu. - Koju želite? - Čitajte mi priču o Gvenidor. Pronašla sam knjigu među njegovim stvarima, otvorila je i počela da čitam. Bila je to stara, dobro poznata priča o čudovištu koje je držalo kralja zatočenog u zamku i o devojci Gvenidor, koja je oslobodila kralja i onda se udala za njega. Čitala sam, sveće su gorele, a moj glas, čas glasniji, čas tiši, bio je jedini zvuk u toploj sobi. - Pročitajte mi ponovo deo u kome se Gvenidor udaje za kralja - tražio je Džon. - „A kada ga je oslobodila“ - čitala sam – „i kada je zver bila ubijena, kralj reče: 'Lepa Gvenidor, poklanjam vam sve što imam, pa i svoje srce.' I ona mu drage volje dade svoju ruku i tako se oni venčaše.“ - Da, tako je. Lepa Katarina, poklanjam vam sve što imam, pa i svoje srce. Hoćete li pristati da mi budete žena? Pogledala sam ga iznenađeno. Negove reći me nisu ni dirnule ni uvredile. Avis je bila u pravu, pomislih. Sve vreme je bila u pravu u vezi sa Džonovim osećanjima prema meni. - Milorde, ja sam još u žalosti za svojim pokojnim mužem, i za majkom. Ne mogu da razmišljam o braku. - Voljan sam da čekam. Berti će nam dati svoj blagoslov i venčati nas. Hoćete li pristati? Odmahnula sam glavom. - Ne mogu da razmišljam o tome, milorde. Možda kada se vratim iz Londona... Lord Nevil se snuždio. - Naravno, da. Razumem. Trebalo je da pretpostavim. Hteo sam bar da pokušam. Dragi ste mi i mogao bih da vam obezbedim dom, lagodan život, ugled. A i Margaret vas voli. - Margaret je divno dete i treba joj je majka. Samo... - Samo što vi želite svoje ćerke i sinove. To je sasvim razumljivo. Mi ih možemo imati, vi i ja. Ja nisam previše star. Nastade tajac. Drva su pucketala u kaminu. Ustadoh. - Daću vam svoj odgovor kada se vratimo iz Londona, Džone. I zahvaljujem vam na tome što ste mi ukazali čast prosidbom. Okrenula sam se, ali onda sam se, ne znam ni sama zašto, vratila i nagnula nad Džona, poljubila ga u obraz, i on se nasmešio.

- 46 -

- Zbogom, draga Gvenidor - promrmljao je i uzeo me za ruku i stegao iznenađujuće snažno. - Zbogom, moja mala nevesto.

- 47 -

10.

Ljudi su se na putu namučili zbog hladnoće i kiše. Po ceo dan smo sedeli šćućureni ispod krznenih pokrivača i zagrevali se kuvanom jabukovačom. Noći smo provodili kraj vatre na usputnim plemićkim imanjima i večerali za trpezama lordova, vlasnika imanja. Prema Henriju Ficroju svi su se ponašali učtivo i s poštovanjem, ali nije bilo prijema niti posebnih zabava. Vest o trudnoći gospođice Bolen brzo se proširila i svi su očekivali da njen sin, a ne Ficroj, nasledi presto. Čim smo stigli u London, mnogi iz gazdinstva Henrija Ficroja tražili su zaposlenje kod gospođice Bolen, čije se gazdinstvo ubrzano širilo u iščekivanju da ona postane sledeća kraljica. - Čuo sam da joj treba još dvadeset konjušara - načula sam razgovor paževa Henrija Ficroja. - Biće dobro plaćeni. Daleko bolje nego što smo mi plaćeni sada. - Raditi za tu kučku isto je što i raditi u paklu - usledio je odgovor. - Ona bi mogla rame uz rame sa nečastivim. - Radije bih služio samom đavolu. Kralj Henri ne gađa sluge pokućstvom i ne psuje ih. Prošlog Božića priredio je grudvanje sa svojim konjušarima. Kada su završili, dao im je pet zlatnika da podele. Znala sam da dvor vrvi od tračeva, ali već tih prvih dana u Vajtholu shvatila sam da se nikad ranije nije diglo ovoliko prašine. Šapati, kikotanje i prigušeni smeh pronosili su se dugim širokim hodnicima veličanstvene palate, koje sam se dobro sećala iz detinjstva, kada se zvala Jork plejs. Palata je bila bogato okićena zelenim granama i bršljanom, i vedrim zidnim ukrasima i slikama, delima gostujućih italijanskih i nemačkih umetnika. Sve je bilo spremno za veridbu Henrija Ficroja. Ali čak tokom same ceremonije, dok smo Avis i ja i još četiri zvanice doterane stajale kraj Meri Hauard, žalosno mlade plavokose, buduće neveste Henrija Ficroja, mogli su se čuti sažaljivo mrmljanje i izlivi smeha. Moj brat Vil bio je izvor šala o gospođici Bolen i njenom zaobljenom stomaku. - Zašto ćete utisak da je gospođica Bolen kao kit steći? - pitao nas je posle jedne večere. - Jer joj je stomak od repa veći - a to nije lako reći. - Šta raste kao testo, podrhtava kao puding i nosi budućeg kralja Engleske? Stomak gospođice Bolen! To se tako nastavljalo, dosetka za dosetkom, i svaka se ponavljala iznova i iznova kružeći po dvoru. Niko nije ni pomislio na jadnu kraljicu Katarinu, zaboravljenu daleko u nekoj seoskoj vili, ili o princezi Meri, koja je takođe držana po strani. Setivši se njih, pomislila sam na svoju majku, koja je volela kraljicu, i užasno mi je nedostajala. Činilo mi se da uzbudljivi život na kraljevskom dvoru ne postoji bez nje. Rekla sam to Vilu kada smo ostali sami. - Naravno, da je majka živa, ona ne bi bila ovde. Bila bi sa kraljicom Katarinom. - Možda. Ali opet, ona je uvek imala rešenje za sve. - Da je ovde, mogla bih od nje da zatražim savet. Džon Nevil me je pitao da se udam za njega. Vil se nasmejao. - Taj matori bumbar? - On je zaista matori bumbar. Ali je drag.

- 48 -

- I uticajan. Njegovo imanje se prostire kraj glavnih puteva ka severu. Njega je kralj postavio da upravlja tim oblastima. Vil je bio zabrinut. — Naravno, on je suviše star za tebe. Ali ne koliko i stari Burg. A za njega si se umalo udala. - Nisam. - Mislim da bi majka, da je ovde, rekla: „Moraš biti preduzimljiva, draga. Moraš mućnuti glavom“. - A šta bih smislila kad mućnem glavom, sada kada su gospođica Bolen i svi njeni rođaci toliko povlašćeni? Henrija Ficroja je napustila polovina posluge - svi su otišli da traže zaposlenje u gazdinstvu gospođice Bolen. - I to je veoma mudro. Vil me pogleda. - I meni je ponuđeno nameštenje, ali ja ga nisam prihvatio. Ja sam bogat, zahvaljujući svojoj ženi, i dvorske čarke nisu za mene. Ja ih samo ismevam. Međutim, ti... Iako nije završio rečenicu, znala sam šta je hteo da kaže. Bila sam mlada i živahna. Iako sam već bila spoznala patnju, mogla bih opet biti srećna. - Od mene se očekuje da služim Meri Hauard kada se uda za Henrija Ficroja. - Ne bih rekao. Siroti Ficroj će verovatno završiti čuvajući neki zamak u nekoj nedođiji, zaboravljen i skrajnut, dok će sin gospođice Bolen naslediti tron. Meri Hauard će uvenuti u muževljevoj nebitnosti, a ti ćeš uvenuti sa njom. - Ne govori tako. Ne prizivaj zlo. - U redu. Ništa sem bodrenja, od sad pa nadalje. - Vil se vragolasto osmehnuo, kao i uvek kada priča viceve. - Šta je zajedničko gospođici Bolen i bubuljici na turu? - Ne znam. - Oboje otiču i prava su napast. Zabacio je glavu i urlao od smeha, a onda otišao da ga ispriča nekom drugom. Jedne nedelje posle mise Avis i ja smo izlazile iz kraljevske kapele, prateći Henrija Ficroja i njegovu verenicu niz kolonadu ka borilištu. (Ona nije htela da ga uhvati za ruku, primetila sam, i bilo je jasno da joj se ne dopada.) Začuli smo kreštavi glas gospođice Bolen iza sebe i pomerili se u stranu da je propustimo. Bila je obučena u široku haljinu sa belom čipkanom keceljom, koja je više isticala nego prikrivala trudnoću. Njeno razmetanje svojim stanjem smatrala sam drskim, i to sam rekla i Avis, koja je izgledala prestrašeno, napravila se da me nije čula i povukla se natrag među ljude koji su izlazili iz kapele. - Šta si to rekla? - upitala je gospođica Bolen, okrenuvši se dok je prolazila i pogledavši me zapovednički i izazivački. Kraj nje je stajao ser Tomas, moj osvetoljubivi svekar, koji joj je, kada me je ugledao, rekao: - Ne obraćajte pažnju. Ona je jedna zla, prkosna devojčura. - To je ona što hramlje. Ona što mi je prkosila na Božićnoj gozbi u Šerif Hatonu prošle zime. Ona što me je nadmašila u kockanju. Narediću da je pošalju u Gernzi ili već nekud. Od nje se više nikada neće čuti ni glasa. Kralj će se postarati za to. Bila sam zabrinuta - dok nisam, nekoliko dana kasnije, dobila poziv za prijem kod kralja. On je stajao ispruženih ruku nasred sobe, u svilenim čarapama i donjem rublju, a sluge su ga oblačile. Posmatrala sam sluge kako sa strahopoštovanjem iz sanduka vade skupocene odevne predmete i oblače kralja. Sobom je sve vreme odjekivao uporni glas gospodina Kromvela, koji je naglas čitao nekakve spise. Kada sam ušla kroz masivna hrastova vrata, gospodin Kromvel me je ovlaš pogledao svojim malim svinjskim pronicljivim očima, a onda je nastavio da čita. Sve

- 49 -

vreme je žustro koračao napred-nazad, a nabori dugačke crne odežde uplitali su mu se oko nogu. Bio je vanredno ružan mada veoma inteligentan. Znala sam daje nakon smrti kardinala Vulzija gospodin Kromvel postao kraljev glavni sekretar, najmoćniji političar neplemićkog porekla na dvoru. - Sva zaveštanja, sva bračna pitanja biće rešena isključivo unutar kraljevstva - čitao je. Sedište Rima nema nikakvu nadležnost nad engleskim slučajevima i sporovima. - Ha! To mi se sviđa. Nema nikakvu nadležnost! Eto ti sad, papku Klemente - mislim, papo Klemente. Pre bih rekao papa nepopustljivi. Olujni papa. Dakle, neka sada grmi i seva koliko mu volja, više neće imati nikakvu moć nada mnom! Kralj je govorio mlatarajući rukama i trupkajući nogama, dodatno naglašavajući reči. Sluge, zbunjene, prestadoše da ga oblače, čekajući da se kralj smiri kako bi nastavili. - Ovaj akt mora biti precizno formulisan. Već smo ga revidirali sedam ili osam puta. Pročitale su ga desetine klerika i advokata. Naravno, nikad nije bilo ovakvog zakona. Niko nikada nije pokušao da ograniči papin uticaj. - Osim ubistvom - ubaci Henri. - To je vrlo efikasno. Gospodin Kromvel je kralju uputio potcenjivački pogled. - U ovom trenutku nameravamo samo da onemogućimo kraljici Katarini da se žali papi kada se zakonski razvedete od nje po aktu Parlamenta. Nema potrebe za nasiljem ili kršenjem zakona. - A šta jedno pišljivo piskaralo poput tebe zna o poslovima kraljeva? Ako ja poželim da papak Klement bude ubijen, ja ću to i narediti. - Zastao je i pogladio svoju crvenkastozlatastu bradu. Izgleda da me je tek tada primetio. - Jedina je nevolja - nastavio je - što bi onda neki drugi papak bio izabran na njegovo mesto i on bi samo ponovio da ne mogu da se razvedem. Gospodin Kromvel je spustio spis na sto, uzeo pero i stao da precrtava i dopisuje neke reči. Kralj me je i dalje gledao, sa poluosmehom na licu. - Krame, ponekad pomislim da su muslimani u pravu. Četiri žene odjednom. Četiri žene u krevetu svakog muškarca. To bi bilo otprilike taman, a? Šta kažeš? - Potukle bi se. - Da, bojim se da si u pravu. I dok bi to bilo zanimljivo videti, ipak ne bi baš bio privlačan prizor, zar ne? Kromvelovo svinjoliko lice se ozari. - Saslušaću ostatak tvog pravnog akta kasnije, Krame. Ostavi me. - Ali, vaše veličanstvo, advokati čekaju vašu dozvolu da nastave. Moramo ovo da završimo što pre. Kralj posegnu za najbližim čvrstim predmetom, srebrnom činijom punom vode, i zafrljači je prema Kromvelovoj glavi. Promašio je glavu, ali mu je potkačio uvo. Kromvel zapanjeno kriknu. - Rekao sam da me ostaviš. Držeći maramicu na uvetu, Kromvel brzo pokupi svoje papire i ode. Sluge zakopčaše kraljev kaput i na crvenu kapu mu pričvrstiše braonkasto pero. - A sada, miledi Burg, šta to čujem o nekakvoj svađi između vas i moje buduće kraljice? Rekla mi je da hoće da vas pošalje na Gernzi, ni manje ni više. Čime li ste je samo uvredili? - Ja ne znam da je neko nekog uvredio. Bar ja nisam nikog uvredila. - Onda je ona nanela uvredu? - Kraljeva miljenica sigurno ne može učiniti ništa loše, ser. - Ne volim izvrdavajuće odgovore.

- 50 -

- Onda biste možda više voleli tišinu. Kralj je čekao, ali ja ništa više nisam rekla. - Vaš brat Vil nam je neophodan ovde. On me uvek nasmeje. Jeste li čuli njegov najnoviji vic? Šta je zajedničko gospođici Bolen i bubuljici na turu? - Jesam, ser. Čula sam taj. - Aha. - Pa dobro. Ne mogu vas baš poslati u Gernzi, da vam se izgubi trag na toj pustoj obali, ali mogu da pokušam da rešim ovaj nesporazum. Moja buduća kraljica će uskoro dobiti plemićku titulu, postaće markiza od Pembruka. Vi ćete je služiti na toj ceremoniji. Potrudite se da budete srdačni. Dok smo mi razgovarali, u odaje je ušao Čarls Brendon i kralj mu posveti svu pažnju, otpuštajući me pre nego što sam imala prilike da se pobunim protiv svoje uloge u ceremoniji gospođice Bolen. Sluteći da se sve ovo neće dobro završiti, poklonila sam se i otišla. Na dan kada je gospođica Bolen trebalo da postane markiza, dve grofice koj su joj pomagale pri oblačenju imale su težak zadatak. Modrocrveni plišani kaput bez rukava koji je Ana Bolen trebalo da obuče bio je tesan. Krojači su, gonjeni salvama uvreda buduće markize, žurno rašili porub kako bi umetnuli platno. Ledi Meri Hauard, verenica Henrija Ficroja, stajala je pored njih držeći plišani ogrtač gospođice Bolen i boreći se da ne brizne u plač tokom tirade svoje rođake. Ja sam držala satenski jastuk sa dijademom ukrašenom dragim kamenjem, koju će nova markiza nositi. Nisam imala ništa drugo da radim pa sam tako stajala ćutke, zureći u rezbarije na zidu, u kamin i kroz prozore, u golubove koji su lepršali; gledala sam u sve osim u oči gnevne žene koja je očekivala da postane kraljeva supruga. Ana Bolen je čekala i čekala, napeto, pola sata, dok su prepravljali kaput. A onda je u sobu za presvlačenje upao vojvoda od Norfoka. - Tako vam svega što je sveto, šta čekate, madam? - viknuo je na svoju sestričinu, koja je besno zurila u njega. - Kao što vidite, krive su ove nesposobne kurve od krojačica. Nisu završile moju odeždu. - Madam se... malo... ugojila - poče jedna od grofica, oklevajući. - Kaput mora da se proširi. Ana se okrenu prema preplašenoj grofici i viknu joj u lice: - Budalaština! Dvaput sam probala kaput. - Pre nekoliko meseci - promrmlja jedna od krojačica i utom se začu prigušen smeh. Vojvoda snažno udari pesnicom o zid i svi ućutaše. Ja sam poskočila od straha. - Smesta da si došla u prestonu dvoranu - reče vojvoda, tiho, ali strogo, gotovo režeći. Smesta. Gospođica Bolen preblede. U tom trenutku joj se pogled ispunio strahom i ja sam shvatila ono što su lukaviji posmatrači na dvoru odavno govorili: da je ona, zapravo, samo igračka u rukama svoje nemilosrdne vlastoljubive porodice, a naročito svog jezivog rošavog ujaka Norfoka. Njena gordost, grubost i osionost bili su samo maska kojom je sakrivala i poricala svoj strah. Gospođica Bolen se tresla i kolena su joj klecala. Svi su stajali kao sleđeni. Vojvoda je izašao iz sobe. Krojačice su se stresle. Ja sam jednoj od sluškinja dodala dijademu koju sam držala, pa brzo pomogla gospođici Bolen da obuče ogrtač, koji ju je koliko-toliko pokrio iako nije bio dovršen. Duga crna kosa padala joj je niz leđa - izgledala je krhko i nežno kao devojčica. Po prvi put mi je

- 51 -

bilo žao gospođice Bolen. Povela sam je do vrata, a ostali su se poredali iza nas. Ne rekavši ni reči, krenula je za mnom, sada već manje drhteći, niz hodnik do oficira, koji su čekali da je otprate do prestone dvorane. Velika vrata se otvoriše i čak odatle sam videla kralja, u svetlucavoj zlatnoj odeždi, kako sedi na tronu, a kraj njega, s jedne strane, vojvodu od Norfoka i Čarlsa Brendona, vojvodu od Safoka, sa druge. Tu su bili i zvaničnici i plemići sa debelim zlatnim lancima oko vrata i zaslepljujuće svetlucavim draguljima. Prema ovoj strašnoj falangi koračala je gospođica Bolen u svojoj jednostavnoj odori i jednostavno nameštene kose. Izgledala mi je kao jagnje pred klanje. Ma koliko se ona pravila važna i ma koliko pokušavala da potčini sve ljude oko sebe, ma koliko nadmena bila, gospođica Bolen je samo žrtveno jagnje. I ja sam se takođe pomalo osetila kao žrtveno jagnje kada sam nekoliko dana kasnije saznala da se ne vraćam u Šerif Haton sa Henrijem Ficrojem i njegovom pratnjom. Danijel mi je saopštio tu vest. - Upravo sam čuo - rekao mi je. - Kraljevski revizor je smanjio budžet za domaćinstvo vojvode od Ričmonda. Biće mu dodeljen skromniji smeštaj, sa mnogo manje posluge. Vi ste među onima koji su suvišni, miledi. Sela sam, toliko iznenađena da nisam znala šta da odgovorim. - To je ionako bilo samo pitanje dana. Gospođica Bolen će se uskoro poroditi i Henri Ficroj se više neće ni pominjati. Ako bude rodila dva sina, neće više biti sumnje u to ko će biti naslednik. Mladi Ficroj će verovatno biti perač sudova u kraljevskoj kuhinji - ako bude imao sreće. - Znači zato su se svi trudili da se priključe domaćinstvu gospođice Bolen. Nije u pitanju bilo samo to da su želeli da služe kod važnije osobe već i to što su predosetili da će njihova radna mesta uskoro biti ukinuta. Prebacivala sam sebi što nisam to ranije shvatila. Nikada nisam bila mnogo vešta u predviđanju bura na dvoru. Kasno sam shvatila da će siroti Henri Ficroj, kraljev nekadašnji ponos i dika, čija je veridba čak i sada proslavljena uz neverovatnu pompu, pasti u takvu nemilost da će većina njegovih slugu biti otpuštena. Ali gde sam u svemu tome ja? Opet sam ostavljena na vetrometini, bez doma, bez budućnosti, a jedini prihod mi je bilo ono što mi je Vil davao. Još uvek sam bila vrlo mlada i u ogledalu bih uvek videla lepu devojku mlečnobele puti i svetlosmeđe kose, živahnog osmeha - sve to kad nisam bila suviše stroga prema sebi. Znala sam da sam skladno građena i da moje blago hramanje ne umanjuje moju privlačnost. Sledila sam se pri pomisli na mesto o kojem su mi pričali, mesto zvano Damske odaje na Suters hilu u Griniču. To je bio kraljev lični bordel, stara koliba ušuškana u dubokoj šumi, gde su mlade žene čekale da zadovolje kraljevu požudu. Da nije bilo Vilove velikodušnosti, da li bi me primorali da se pridružim ovim nesrećnim ženama? Ali ne - moj stric Vilijam nikada ne bi dozvolio da se to dogodi. Koliko god da je bio nezadovoljan mnome, nikada mi ne bi dozvolio da ukaljam ime Parovih služeći u Damskoj odaji. Nisam imala izbora. Moraću da živim sa Vilom. Možda će to biti samo privremeno. Nadala sam se da je tako. Međutim, dok su mi sluge pakovale stvari, neko je pokucao na vrata moje sobe. To je bio ser Tomas. - Ne mogu da se pretvaram, madam, da mi je drago što vas vidim - reče moj bivši svekar kada je ušao u sobu. - Ovde sam isključivo u svojstvu namesnika markize od Pembruka. Upravo sam postavljen na to mesto.

- 52 -

Markiza od Pembruka, pomislih. Tim imenom od sada moramo da oslovljavamo gospođicu Bolen. - I ja teško mogu da se pretvaram da mi je drago što vas vidim. Poslednji put kada ste došli u moju sobu, zaključali ste me tamo. - Izgleda da vam to iskustvo nije naškodilo. - Govorio je hladno i prezrivo. U tom trenu sam poželela da ga više nikada ne vidim. - Markizina je želja da se priključite njenom domaćinstvu, kao dvorska dama. Ne treba da vam napominjem da će markiza vrlo uskoro biti kraljica. - Počastvovana sam, ali moram da odbijem - odgovorila sam gotovo nesvesno. - Ja ne mogu da prenesem takvu poruku markizi. - Zašto? - Niko nikada nije odbio da radi u njenom domaćinstvu. Ona to neće tolerisati. - Ipak, to je moj odgovor. Nije znao šta da kaže ni šta da uradi. Više mi nije mogao ništa, ni da viče na mene niti da me zaključa u sobu. Bila je to mala pobeda, ali ja sam ipak likovala. - Moram se konsultovati s kraljem. Progutala sam knedlu. Kralj. Naravno, on će doneti krajnju odluku o tome ko će budućoj kraljici - pod pretpostavkom da će zaista postati kraljica - biti dvorska dama. - Podsećam vas - nastavio je ser Tomas - da poziv da služite markizu od Pembruka nosi snagu kraljevskog naređenja. Naravno, osim ako neka druga obaveza čini tu službu nemogućom. Na te njegove reči niz slika mi je blesnuo pred očima. Malena Margaret Nevil kako me čežnjivo gleda; ravnodušni pogled zgodnog Džonija Nevila u viteškom borilištu Šerif Hatona; ljubazni Džon Nevil kako leži u mom krevetu, naziva me Gvenidor i govori: „Poklanjam vam sve što imam, pa i svoje srce“. - Ali ja sam se već obavezala - rekoh ser Tomasu, odjednom srećna jer je to što govorim istina. - Verena sam, sa ser Džonom Nevilom, lordom Latimerom, i treba da se venčamo za mesec dana.

- 53 -

11.

Krevet od hrastovine s duborezom, koji je pripadao mojoj majci, donet je u Snejp hol sa baldahinom i prekrivačem od purpurnog pliša i smešten u moju novu, elegantnu spavaću sobu, koju je trebalo da delim sa Džonom Nevilom, lordom Latimerom. Ja sam rođena u tom krevetu, kao i Vil i Nen. Nadala sam se da će i naredna generacija naše porodice takođe biti rođena u tom krevetu. Nije da sam očekivala da će moj brak sa Džonom biti iole nalik braku sa Nedom. Ned mi je bio sve, središte života. Nikada neću voleti nikoga kao što sam volela njega. Ali sada sam malo starija, govorila sam sebi, i spremna za nove obaveze i brak sa starijim čovekom. Više nisam zaneseni devojčurak, sada sam odrasla žena. Osim toga, Džon mi je bio drag, a i on je uvek bio ljubazan prema meni i očigledno me je voleo, na neki svoj način. Kada sam mu rekla da sa zadovoljstvom prihvatam njegovu prosidbu, njegovo ružno lice se ozarilo. Sijao je, smejao se, i rekao da nikada nije bio toliko srećan. I ja sam osetila da sijam, ali od zadovoljstva. Sada mi je budućnost sigurna, pomislila sam. Nikada više neću morati da brinem da li imam dom, zgodno mesto na dvoru ili od čega da živim izuzimajući milostinju rodbine. Venčali smo se u staroj kapeli u Snejp holu, uz pesmu hora, a venčao nas je moj rođak, biskup Tanstal. Džon je poslao svoje ljude u Jork po finu francusku svilu za moju venčanicu, a nosila sam i čipkani veo bake Fichju i dugačke niske majčinih bisera. Moja pastorka Margaret koračala je svečano ka oltaru ispred mene, bacajući strukove lavande i latice. Kapela je bila osvetljena svećama i pod tim osvetljenjem se činilo da su prisutne stotine ljudi, plemića i kmetova, poslovnih ljudi iz Jorka i svih članova Saveta severa. Nakon ceremonije prostrana sala za gozbe ječala je od muzike i glasnog razgovora, vino se točilo u potocima, a veliki butovi i poslužavnici puni ribe i živine unošeni su sve dok mnogobrojne bučne zvanice nisu bila site i zadovoljne. Džon i ja smo sedeli na čelu stola, držeći se za ruke. Primali smo od gostiju čestitke i najlepše želje za dug i srećan život. Svim silama sam se trudila da odagnam sećanja na venčanje sa Nedom, na taj blaženi dan, na radost zbog toga što sam mu postala žena. Zbog tih sećanja suze su mi navirale na oči, a ja samo nisam želela da u tom trenutku, u toj svečanoj sali delujem tužno. Međutim, prve bračne noći nisam mogla da savladam izliv osećanja. Džon je ležao pored mene u velikom purpurnom krevetu, obučen u pidžamu sa čipkanim porubom. Mirisao na mošus koji je obilno naneo na svoje mlitave obraze. No, čak ni mošus nije mogao da prikrije ustajali zadah koji ga je pratio - zadah starosti. A ispod pidžame bilo je telo starca, velikog trbuha i upalih grudi prekrivenih sedim dlačicama, mlitavih butina, mršavog i izboranog vrata. Mislila sam da ću moći da prevaziđem te znake starosti i da se usredsredim na naklonost koju sam osećala prema Džonu. Međutim, pogrešila sam. Nije bilo varnica među nama. Zaklela sam se da ću biti velikodušna sa svojim telom, da ću učiniti šta god Džon bude tražio. Voljno sam mu se predala, ali bez strasti. A onda sam zaplakala.

- 54 -

- Dobro de - rekao je moj muž, umirujući me, mazeći me po glavi - nećemo više ovo pokušavati dok ti ne budeš spremna. Ja imam svoju spavaću sobu. Posećivaću te kada budem pozvan. Džon je bio veoma uviđavan suprug, i to sam mu i rekla. Želela sam decu, ali počela sam da se pitam da li će dete začeto sa starcem biti bolešljivo i slabo. To me je brinulo. Iz ljubaznosti sam nastavila da pozivam Džona u svoju sobu i on je ponekad rado dolazio, ali me je posle nekoliko meseci sve ređe i ređe posećivao, i najzad su njegove posete prestale. Pomirila sam se, makar trenutno, sa time da nemam sopstveno dete. Možda sam upravo zbog svojih izneverenih očekivanja dobar deo vremena posvećivala svojim pastorcima, ponajviše Margaret. Stidljivoj devojčici, koja je bila pravi knjiški moljac, bila je potrebna majka da je hvali i ohrabruje i da joj uliva sigurnost. Nije imala rođake nigde u blizini; za društvo u igri imala je samo decu slugu i službenika na imanju, a i njih je bilo malo. Većina ih je bila ili mlađa ili starija od nje ili nedovoljno zainteresovana za sve što je nju zanimalo. Ona nije bila vrhunski obrazovana. Kao i većina plemića, Džon nije video razloga da devojčicu, čak ni ovako zaljubljenu u knjige, uči klasičnim naukama i verovao je da devojčice treba podučavati šivenju, plesu i pevanju, kao i sviranju na spinetu. Margaret i ja smo počele da pohađamo časove francuskog i latinskog svakog popodneva, i čitale smo Bibliju zajedno pošto je kralj odobrio prevod Majlsa Koverdejla. U vedre dane išle bismo u duge šetnje, spuštajući se strmim stazama od zamka prema plodnim dolinama Svejl i Ur. Iako ranije nisam mogla dugo da pešačim, sada sam postajala sve izdržljivija, a činilo se da boravak na vazduhu dobro utiče na Margaret. - Postaješ sve spretnija, kao prava mala divokoza - rekao joj je Džoni dok nas je mimoilazio jednog popodneva, uputivši se ka Opatiji Svete Marije. - O, uzgred, kako se kaže divokoza na latinskom? - Pitaj svoje monahe - Margaret odgovori kratko pa okrenu glavu i nastavi dalje. Džoni se često rugao svojoj mlađoj sestri. To mi je mnogo smetalo, ali prepustila sam njegovom ocu da ga dovede u red. - Jedva čekamo da te gledamo na turniru u Jorku - rekla sam mu što sam srdačnije umela iako me uopšte nije prihvatao. Slegnuo je ramenima i otišao. Džonu je već dozlogrdilo dečakovo ponašanje pa ga je često opominjao i pretio da će mu oduzeti ponije za viteške borbe, čak i da će ga išibati ukoliko se ne nauči uljudnosti. Mene dečakove opaske nisu vređale. Sećala sam se koliko je grub i nevaljao bio moj brat Vil kada je bio Džonijevih godina - gotovo petnaestogodišnjak - mada je Vil, čak i kada je bio nepodnošljiv, uvek bio zabavan. Umesto da pokušam da mu se nametnem ili da ga pridobijem, ja sam dečaka samo posmatrala i razgovarala sa Džonom o onome što sam zapažala. - Znaš da provodi dosta vremena u Opatiji Svete Marije - izjavila sam jednog popodneva pošto smo odgledali kako dečak vežba rvanje i pohvalili njegovu snagu i veštinu. U sportu je bio vešt i odlučan, rešen da pobedi po svaku cenu, i često prezriv prema protivnicima. Bilo je skoro uznemirujuće gledati ga takvog, namrštenog i iskeženog, ukočene vilice i stisnutih očiju. Bio je poput ratnika spremnog za bitku, strašan i neranjiv. - Da. Oduvek ide tamo. Ranije sam mislio da će se zamonašiti - Džon se nasmeja. - To je bilo pre nego što je počeo da zavodi devojke iz štale. Opatija Svete Marije, udaljena svega šest kilometara od Snejp hola, bila je najveća bogomolja u okolini i jedna od najvećih u Jorkširu. Sa svojim stadima ovaca, ogromnim pašnjacima i šumarcima bila je bogata i monasi su dobro jeli i živeli udobno. Kao i sve

- 55 -

takve božje kuće, Opatija Svete Marije je delila milostinju siromašnima i nudila gostoprimstvo putnicima. Monasi su dovodili bolesne i često uspevali da ih izleče. Verovalo se da su za mnoga izlečenja zaslužne čudotvorne moći Svete Agate. Sa desne strane visokog oltara u opatijskoj crkvi nalazio se grob Svete Agate, koji je privlačio mnoge hodočasnike iz Jorkšira i daljih krajeva. Roditelji su na sveti grob dovodili svoju bolesnu decu, stočari svoju obolelu stoku, i često su i deca i stoka bivali izlečeni. Sveta Agata je živela u desetom veku i bila je devojka sa sela koju je Bog blagoslovio darom isceljivanja. Pošto je umrla, njeno telo je doneto u opatiju i sahranjeno u grobnici u crkvi. U zlatnom relikvijaru čuvani su uvojci njene kose i nokti njenih tankih belih prstiju, i svake godine je relikvijar, držeći voštanu sliku svetice, obilazio sa strahopoštovanjem tri puta oko opatijskih zgrada sa velikom povorkom vernika u pratnji. Te godine kada smo se Džon i ja venčali saznali smo da je tradicionalna povorka otkazana. - Bogohuljenje! Svetogrđe! Sveti otac to neće dozvoliti! - vikao je Džoni u prizemlju Snejp hola. Došao je u osunčanu sobu gde smo Džon i ja obično sedeli ujutru nakon posta. - Oče, ne možeš to dozvoliti. Povorka se mora održati. Uvek se održava. Uvek će se održavati, od sada pa doveka! Džon je upitno gledao svog razjarenog sina. - Ako neće biti povorke, ja to ne mogu da promenim. Ja nemam veze sa crkvom. - Ali možeš uticati na svog prijatelja Bertija! - Biskup Tanstal sam odlučuje o svemu. - Ne, nije! On polaže račune rimskom biskupu! Kao vernik, moraš ga pozvati na odgovornost! - Razjaren, Džoni je stajao razmaknutih nogu, prekrštenih ruku, a svaki mišić mu je bio napet. - Sutra se slavi Sveta Agata. Naši kmetovi i seljaci sa opatijskih poseda okupili su se ispred crkve. Upravo sam došao odande. Oni ne razumeju zbog čega relikvije nisu iznesene i zašto nisu ukrašena kola kojima će provozati ikonu Svete Agate. Zbunjeni su. Sutra će pobesneti. - Sine, mi ništa ne možemo da učinimo. Crkva je sada pod upravom kralja Henrija, a ne svetog oca u Rimu. Kralj Henri nije pristalica ukazivanja posebnog poštovanja svecima. - Onda kralj Henri može da ide dođavola! - I pre nego što smo njegov otac i ja uspeli bilo šta da kažemo, Džoni je istrčao u hodnik pa niza stepenice u dvorište. Već sledećeg trena čuli smo bat kopita njegovog konja; odjahao je. Zajapuren, Džon je opsovao, ustao i pošao za svojim sinom, hramljući na svoju još osetljivu nogu. - Čekaj! - povikala sam. - Nećeš ga sustići. Uostalom, šta bi uradio i kada bi ga stigao? On je daleko snažniji od tebe. - Ne bi se usudio da mi se suprotstavi! - Zar se ti nikada nisi suprotstavljao svom ocu kada si imao petnaest godina? - Često. Ali on me je kažnjavao. Imao je običaj da me zaključa u štenaru sa goničima i da me natera da jedem splačine koje su davane psima. Jednom sam bio nedelju dana u štenari dok me brat nije pustio napolje. I čak i tada me je otac krvavo pretukao. Više nismo videli Džonija. A onda, nedelju dana kasnije, stigla nam je vest iz Opatije Svete Marije da će se dogoditi nešto važno - izvadiće mošti Svete Agate iz groba. Posle skoro šest vekova, zemni ostaci čudotvorne svetice biće ponovo izneseni na videlo. Kada smo stigli u Opatiju da prisustvujemo istorijskom otvaranju svetičinog groba, među mnogim okupljenim meštanima videli smo i Džonija. Stotine ljudi - i mi sa njima klečalo je u crkvi moleći se pognute glave dok je opat tražio Božji blagoslov.

- 56 -

Kada je otkopavanje počelo, nastade tajac. Čulo se samo zveckanje pijuka, zatim udaranje lopate, a onda, posle skoro čitavog sata, brodom hrama prolomilo se krckanje starog drveta kada su otvorili kovčeg iz desetog veka. Začuli smo uzdah, potom povik opata, a onda su usledili slični zvuči iznenađenja i zapanjenosti radnika i drugih ljudi koji su bili dovoljno blizu da vide sadržaj kovčega. - Pogledajte, milorde! - opat reče Džonu, koji je prišao grobu i povirio u njega. - Tako mi svega što je sveto! Telo joj je netaknuto. I miriše na ruže! Povik se proneo crkvom. — Telo je čitavo! Miriše na ruže! Nije propalo! Sveta Agata je sigurno u Božjoj milosti kada joj je telo ostalo čitavo nakon šest vekova u grobu. Kao po dogovoru, okupljeni ljudi zapevaše himnu. Kroz vazduh se prenosila pesma, hvalospev čudu kome smo prisustvovali. - To je znak - čula sam da ljudi šapuću. - Gospod nam je dao znak. Mogu nam zabraniti da nosimo svete relikvije u povorci, ali Sveta Agata je jača od svake zabrane. Mošti su joj netakanute. I stari običaji crkve će takođe ostati netaknuti, neokaljani promenama, a mi ćemo ih očuvati. Uputila sam se prema kovčegu i pogledala dole. Tamo je, na postelji od ljiljana, ležala mlada devojka, belih ruku prekrštenih na grudima, očiju sklopljenih kao da spava. Duga talasasta crna kosa padala joj je do ramena. Na njenom licu nije bilo nimalo voštanog bledila smrti. Prenerazila sam se. U grobu nije trebalo da bude ničega sem kostiju, žutih i izmenjenih nakon toliko vekova. Trebalo je da vidim iskeženu lobanju, a ne ovo ljupko telo koje je mirisalo kao da je ležalo u bašti sa cvećem. Kleknula sam u znak poštovanja, kao i svi ostali u crkvi, i pridružila se pevanju himne, čije su mi milozvučne kadence sa svakim tonom ispunjavale srce verom.

- 57 -

12.

Atovi su galopirali i kloparali niz širok i ravan drum, poznat pod nazivom Veliki severni put, a Džon i ja smo jahali jedno uz drugo. Zaputili smo se u Daram, gde se, kako se pričalo, okupljala pobunjenička vojska i gde je Savet severa trebalo da održi hitnu sednicu. Nadali smo se da ćemo stići sutradan pre mraka. Mnogo toga se dogodilo u proteklih šest meseci, koliko je prošlo od iskopavanja čudesno očuvanog tela Svete Agate. Vest o značajnom otkriću brzo se raširila i uzbunila pobožne seljake iz Jorkšira. Hiljade njih je počelo da stiže u Opatiju Svete Marije da bi potom krenuli da marširaju, pod svetičinim barjakom, širom čitavog regiona. Obučeni u sive vunene odore sa belim krstom spreda, hodali su odlučno od grada do grada i od sela do sela, držeći barjak Svete Agate visoko, zaustavljajući se u crkvenim portama i na grobljima, kraj usputnih svetilišta i u manastirskim portama da vrbuju druge za svoj cilj. Pridružile su im se stotine ljudi. Muškarci i žene su ostavljali poslove, polja i stoku kako bi sledili svete barjake i pridružili se pojanju poklonika. - Sveta Agata i prava crkva! - vikali su. - Vratite svece! Vratite relikvije! - Svi ljudi, ujedinite se! Sveta Agata zauvek! Kako je njihova poklonička vojska rasla, postajali su sve smeliji. - Dole sa Krticom! Krtica je grešnik; neka umre! To je bila izdaja, taj povik, jer je Krtica bilo ime iz legende koje se vezivalo za kralja Henrija, i poklonici su tražili smrt kralja. Legenda o Krtici je staro proročanstvo pripisivano čarobnjaku Merlinu iz vremena kralja Artura. Prema tom proročanstvu, Engleskom će vladati kralj zbog čijih će grehova zemljom zavladati razdor i krvoproliće. Njega su smatrali jednako velikim kraljem i čudovištem, ogromnim i bestijalnim, a prema prororočanstvu saletaće ga neprijatelji i njegov neizbežni poraz biće krvav i užasan. Kralj Henri, skandalozan i u sukobu sa papom, francuskim kraljem i Katarininim nećakom Karlom, savršeno se poklapao sa opisom Krtice i poklonici su s nestrpljenjem iščekivali dan njegovog konačnog poraza. Čuli smo ih kako pevaju o tome kada smo prolazili kroz Voringem, gde je stotinu u sivo odevenih poklonika bilo ulogoreno na polju. Krtica živa Zlo se preliva Krtica mrtva Zlo je žrtva. Beskrajno su ponavljali te grube stihove, tapšući u ritmu. Sledila sam se čuvši kako proklinju kralja. Nekako su religiozni seljaci odjednom postali divljaci i niko nije znao kako će se sve to završiti. Prenoćili smo u Stejnfordu, kod zemljoposednika koji je naoružavao svoje sluge i najpouzdanije kmetove. - Zarobili su kraljevog poreznika pre dva dana - rekao nam je. - Pre toga su napali sudije koje su putovale u Daram na zasedanje. Bolje se pripazite, milorde, vi i vaša ledi. Čuo sam da su se zakleli da će ubiti svakoga ko stane na stranu kralja u Savetu severa.

- 58 -

- Bićemo oprezni, uveravam vas. Dobro smo se prerušili. - Bili smo obučeni kao dobrostojeći seljani, a naši konji, iako jaki i brzi, nisu bili fini konji iz Džonovih štala, već uslužni konji koje je Danijel kupio u Jorku. Sledećeg dana, ispred sela Rendzbi naišli smo na razgoropađenu rulju. Preprečili su put. Pošto nismo mogli da prođemo, zastali smo iza bučnog skupa da vidimo šta se događa. - Uhvatili smo ga! Uhvatili smo špijuna! - stiže odgovor na Džonovo pitanje o tome šta se dešava. Vukli su nekog čoveka u središte na brzinu iskopane jame, nekakvog borilišta za pse ili petlove. Ruke su mu bile vezane iza leđa i bio je krvav; očigledno je bio pretučen. Zatim su doneli kožu bika i njome obmotali nesrećnika, čije je vapaje potpuno zaglušilo urlanje i pljeskanje posmatrača. Kada su podvezali kožu bika, pušteni su psi. Besno režeći i lajući, psi su žarili oštre zube u kožu, cepajući je i ujedajući jadnog čoveka. U jednom užasnom trenutku žrtva je podigla glavu i vrisnula i tad smo mu jasno videli i lice, iskrivljeno u agoniji. - Gospode Bože - rekao je Džon. - Poznajem tog čoveka. To je Bertijev kuvar. Ne pamtim koliko sam puta jeo njegove đakonije. - Poterao je konja napred, kao da se ponadao da će uspeti da ga spase, ali nije uspeo da se probije kroz gusto zbijene gledaoce, koji su navijali, a neki su čak zakočili i oružje. Osim toga, istog trena Džon je shvatio da ono što su psi jeli više nije bio čovek, već krvav leš. Izgovorila sam molitvu za dušu pokojnika, za zaluđene okrutne fanatike koji su ga ubili, i da bezbedno putujemo, tihi i potreseni, dalje prema Daramu. Samo što smo stigli kod biskupa Kadberta Tanstala, prašnjavi od puta i smrdljivi od konja, odmah su nas uveli u odaju gde je bilo okupljeno nekoliko desetina ljudi smrknutih lica. Odmah sam shvatila da me muškarci vide kao uljeza. - Ledi Latimer je moja rođaka - reče biskup i pokaza mi na neudobnu izrezbarenu klupu gde je trebalo da sedim i narednih nekoliko sati slušam muškarce kako razgovaraju. - Dovedena je ovde radi bezbednosti. - To nije bilo baš tačno. Džon je želeo da idem sa njim, delom zarad moje bezbednosti jer je znao da će se zadržati, ali uglavnom radi sebe. Računao je na mene i bila sam mu potrebna. - Svi mi znamo zašto smo ovde. Pobuna koja se širi severom najopasniji je ustanak koji sam video u svom dugom životu. Od svakog lorda i plemića očekuje se da okupi ljude i naoruža ih kako bi bili spremni za napad ukoliko kralj to zapovedi. Takvo naređenje još nije stiglo, ali možemo mu se nadati svakog dana. Moramo izabrati zapovednika. Ima li nekoga ovde ko se protivi imenovanju Džona Nevila na to mesto? Tišina. - Dobro. Džone, ti ćeš predvoditi naše snage. - Ali njegov sin je među pobunjenicima. On je jedan od njih. Kako on može da vodi vojsku protiv sopstvenog sina? - Na trenutak je pitanje ostalo da visi u vazduhu, teško i mučno. - Ne znam da li je Džoni deo ove pobune - najzad odgovori Džon. - Znam samo da je otišao od kuće i da je viđen u Opatiji Svete Marije. - Onda dozvoli da te prosvetlim - začu se neko od članova Saveta. - Mladi Džoni je u Kernklifu, blizu mog imanja u Hajfildu, obučen u sivu odeždu poklonika Svete Agate. On predvodi rulju od tri stotine ljudi. Džon preblede. Biskup progovori. - Ne sumnjam da Džon može da dovede svog sina u red. Koliko godina on sada ima? Petnaest? Šesnaest? - Moj rođak je stao u Džonovu odbranu.

- 59 -

- Otprilike toliko. - Dečak tog uzrasta ne zna ništa o ratovanju. Pobeći će čim čuje topovsku paljbu. - Ali mi nemamo top - prigovorio je vikont Morton, jedan od malo prisutnih koje sam prepoznala. Kao i Džon, on je bio jedan od najmoćnijih severnjačkih lordova, bogat, vlasnik ogromnih imanja. On je često boravio na dvoru i, kako mi je Džon rekao, kralj mu je verovao i oslanjao se na njega. - Nijedan top severno od Trenta nije upotrebljiv, kako mi je rečeno. Nemamo dovoljno tobdžija, u svakom slučaju. A ni baruta. Da li je iko od vas ikada pucao iz topa? Ili iz stare bombarde? Znate, oni eksplodiraju ako se ne čiste i ne održavaju kako treba. Ustao je i nastavio da priča hodajući gore-dole. Govorio je neobično tiho, sarkastično i sve vreme je podozrivo i prepredeno gledao okupljene ljude. - Ali topovi su samo deo nevolja. Naše tvrđave ne mogu da odole dužem napadu. Zidine zamka Pontefrakt su se nakrivile i urušile. Bedemi su na nekim mestima porušeni. Godinama niko nije pomišljao da ih popravi, nije bilo potrebe. Gde god da pogledate - gde god da pobunjenici pogledaju - vidi se slabost. Zemlja zrela za čerupanje! Sada se drugi pridružiše, dodajući šta znaju ili šta su čuli. Pobunjenika je bilo na hiljade, čak desetine hiljada. Pripadnici kraljevskih snaga su dezertirali iz svojih garnizona i pridružuju se pobunjenicima. Plemkinje sa severa davale su im svoj nakit. I dok je žamor rastao, Džon je ustao - nikad ga nisam videla tako odlučnog. Ispružio je ruke da smiri metež. - Kada bi samo poklonici Svete Agate mogli da nas vide sada! - viknuo je. - Pomislili bi da smo kukavice! Miševi! Stenice! Štetočine koje treba zastrašiti i isterati iz legla pa uništiti! Graja se stiša a potom uminu. - Ako ima nelojalnih ljudi ili žena među nama, čak i u našim porodicama, mi ćemo ih kazniti i zatvoriti. Ako našim topovima treba popravka, unajmićemo oružare i majstore da ih poprave. Barut nam mogu poslati iz skladišta u Taueru. Što se tiče zamkova, smislićemo kako da ih odbranimo. Neki su zaklimali i zamrmljali u znak saglasnosti. Džon nastavi. - Kada je pre mnogo godina kralj Heri krunisan, kleknuo sam pred njim i zakleo se na vernost. Postao sam njegov doživotni vazal. Moja zakletva je bila iskrena i nikada je nisam pogazio. Borio sam se uz kralja u Francuskoj i protiv Skota na granicama, i nameravam da se borim i sada, protiv tih pobunjenika koji sebe nazivaju poklonicima, da branim vlast i čast krune. Ko je uz mene? Svi u sobi povikaše uglas da su uz njega. Osokolivši okupljene, Džon se vrati na priču o ostalim problemima. Razvio je mapu na stolu i svakom lordu dodelio oblast koju treba da brani. Ćutke sam slušala sve to, ponosna na svog muža, no znala sam ipak da je, uprkos samouverenosti, sasvim svestan opasnosti. I znala sam, takođe, da je umoran. Bore od iscrpljenosti su mu išarale čelo. Videla sam ga kako se mršti i znala sam da ga boli noga. Pretpostavila sam da ga je dodatno razgnevilo i zabrinulo to što je saznao da se Džoni priključio pobunjenicima i da sada čak predvodi lokalnu bandu. Kasnije smo večerali sa biskupom Tanstalom, i rano ujutro pošli za Jork. Trebalo je da se vratim u Snejp hol po Margaret, pa da onda s njom odem u Kent, gde bismo ostale sa Vilom dok ne bude bezbedno da se vratimo. Džon će otići u Jork i ostati tamo da predvodi odbranu grada, formira lokalnu vojsku i da se stara o tome da Veliki severni put ostane prohodan za kraljevske trupe.

- 60 -

Bilo je oblačno kad smo napustili biskupovu palatu, i kada smo se rastali sledećeg dana, Džon krenuvši za Jork a ja u Snejp hol, kiša je pljuštala. Bila sam mokra do gole kože kada sam stigla kući i zahvalno prepustila svog konja konjušaru. Mada sam bila umorna, primetila sam nešto neobično. Znala sam sve naše konjušare, ili sam mislila da znam; ovaj čovek mi je bio nepoznat. - Hej, ti - pozvala sam ga dok je odvodio umornog konja. - Ja te ne poznajem. Jesi li skoro počeo da radiš za lorda Latimera? Oklevao je. Okrenuo se ka meni i uz čist jorkširski naglasak odgovorio: - Da, miledi. Osetila sam da nešto nije u redu. Pogledala sam konjušarevu odeću i videla da nosi pohabane karirane pantalone i iscepanu radničku tuniku, a ne smeđu uniformu koju nosi sve naše štalsko osoblje. Počela sam da vičem, a onda me je neko grubo ščepao otpozadi. Hladna oštrica noža dodirnula mi je grlo. - Ovde sada vladaju poklonici Svete Agate, ledi Katarina - reče jedan od mojih zarobljivača. - Idemo unutra, gde je toplo, da se sklonimo od kiše.

- 61 -

13.

Jednovremeno su poklonici svete Agate zauzeli Snejp hol i zatočili Margaret i mene. Sve naše sluge su pobegle ili se pridružile poklonicima. Sve sobe u kući bile su ispreturane, sav vredan nameštaj izbačen. Slike i tapiserije, tepisi i statue bili su nabacani na gomile u hodnicima da bi se napravilo mesta za desetine improvizovanih kreveta za poklonike, kao u spavaonici. Margaret i mene su zatvorili u malenu sobu u jednoj od kula, suviše visokoj da bismo pobegle kroz prozor. Hladan vetar duvao je kroz pukotine u starim zidovima i imale smo vrlo malo drva za vatru. Margaret je ubrzo počela da kašlje i obe smo se smrzavale po ceo dan. Upitala sam devojku koja nam je donosila supu i hleb da li bi mogla da nam da više drva. Bila je mlada - po mojoj proceni, jedva da je imala šesnaest godina. Pogledala me je žalobno, očigledno postiđena. Nosila je sivu vunenu odeždu poklonika. - Daću sve od sebe, miledi - reče, oborenog pogleda. - To ne zavisi od mene, znate. - Razumem. Ti samo radiš ono što ti se kaže. Želela je još nešto da kaže, ali ugrizla se za usnu. Snebivajući se neko vreme, konačno je skupila hrabrost i progovorila. - Radim ono što mi se kaže, upravo - prošaputala je. - Ali to mi se ne dopada. Oni kažu da mi obavljamo Božji posao. Ali kako može biti Božji posao uzimati ono što nije naše i povređivati ljude i držati fine dame zaključane na hladnoći? - Nikada neću zaboraviti, miledi - nastavila je - kako ste došli u Grandlford - to je moje selo, miledi - kada nas je zavejao sneg i vi ste nam doneli korpe sa hranom i svećama i bačvu jabukovače. To nam je pomoglo da prezimimo, zaista. - To je bila sitnica - rekoh joj. - Biblija nas uči da delimo ono što imamo. Sigurna sam da bi i ti učinila isto to da imaš šta da podeliš. - Nadam se, miledi. Sada ću da vidim šta mogu da uradim da vam nabavim drva. Kad je osvanuo četvrti dan našeg zarobljeništva, počela sam već da se brinem za Margaret jer joj se kašalj pogoršavao, i za Džona. Da li je i dalje u Jorku? Da li je zarobljen? Da li su kraljevske snage bile stvarno tako slabe kao što su nagovestili u Savetu severa? Nismo imale nikakvih vesti o dešavanjima izvan naše malene sobe. S prozora sam mogla da vidim jahače i kola na putu, grupe poklonika kako dolaze i odlaze. Čeznula sam da vidim Džona kako jaše ispred stotine jakih ljudi i juriša na zamak, odbacuje barjake Svete Agate, spasava nas, i vraća našoj velikoj kući sjaj koji je imala pre nego što su je zaposeli napadači. Kako sam čeznula da ga vidim! Ali njega nije bilo i ja sam nastavila da gledam kroz prozor, pokušavajući da utešim Margaret - i da se sprijateljim s devojkom koja nas je služila. Zvala se Beka, otkrila sam. Imala je sedamnaest godina, i kao i ostali seljani iz Grandlforda, uvučena je u pobunu nakon iskopavanja Svete Agate. Kada su poklonici počeli da prave nevolje i kada je započeo čitav metež, Beka je bila pred udajom. Njen verenik, saznala sam, takođe je bio u Snejp holu i bio je kmet pri Opatiji Svete Marije. Beka je bila pričljiva. Divila mi se i verovala mi je, i nije joj se sviđala njena uloga, da nadgleda mene i moju pastorku - zapravo, bila je naš tamničar - istovremeno nam

- 62 -

obezbeđujući potrepštine. Rekla mi je, između ostalog, da dva poklonika čuvaju stražu ispred naše sobe, da u Grandlfordu vlada kuga i da su kraljevske trupe zauzele Opatiju Svete Marije. To su bile iznenađujuće vesti. Kraljevske trupe u Opatiji, samo šest kilometara odavde! Kada bih samo mogla da im pošaljem poruku, razmišljala sam. Kada bi samo došli po nas. - Kada su kraljevi vojnici umarširali u Opatiju, poklonici su izneli Svetu Agatu - rekla mi je Beka. - Izneli su je iz groba i doneli ovde, u Snejp hol. To me je još više iznenadilo. Sveta Agata, čudotvorka, nepropadljiva svetica, u našoj kući? - To je bilo neophodno. Kraljevi vojnici joj ne bi ukazali poštovanje. - Beka zastade, a onda se nagnu prema meni i šapnu mi. - Osim toga, počela je da se oseća. - Ali mislila sam da je njeno telo očuvano, nepropadljivo. - Tako kažu. I ja sam verovala u to... dok jednog dana pre tri meseca nisam čistila pod u kapeli i pogledala u grob... Mogla bih se zakleti da se sveta Agata promenila. Lice koje sam videla u grobu bilo je duže i uže od lica koje sam videla kada je kovčeg prvi put otvoren. - Bila sam vrlo uznemirena. Otišla sam kod opata, brata Vulfstana, i rekla mu šta sam primetila. Mislila sam da su pljačkaši grobova ukrali telo svetice i ostavili neko drugo telo umesto nje. Beka me je netremice gledala. Ja sam bila potpuno usredsređena na njenu priču. Nisam ni mrdala ni progovarala. - Znate li šta mi je rekao? - šaputala je. - Rekao je da moraju da donose novo telo na svakih nekoliko nedelja. U suprotnom bi vonj svi osetili. Zaprepašćena i zbunjena onime što čujem, odmahivala sam glavom u neverici - ipak, ono što mi je govorila ova devojka zvučalo je istinito. Nisam videla razloga da laže, i u njenim očima nije bilo ničega osim iskrenosti. Iskrenosti - i razočaranja. - Da li svi poklonici znaju da se svakih nekoliko nedelja u grob stavlja nova Sveta Agata? - upitala sam. - O, ne, miledi. Jedva da iko zna. Brat Vulfstan me je naterao da se zakunem da ću držati jezik za zubima. Rekao je da će me svetica kazniti smrću ako pisnem. Morala sam da se nasmejem: - Beka je bila tako ozbiljna, uprkos očiglednoj prevari. Zar se ne plašiš? - Ne, miledi. Ne Svete Agate. Prava svetica je u raju, zar ne, a ne u nekakvom grobu ili svečanoj sali u prizemlju. Pomislila sam na našu svečanu salu, dugačku usku sobu sa ogromnim kaminom, visokim prozorima i veličanstvenom gotskom tavanicom. Izgleda da je telo ovonedeljne Svete Agate tamo smešteno. To je bilo teško zamisliti. - Da - rekoh Beki. - U pravu si. Duša je važna, a ne telo. Svejedno, poklonici bi se silno iznenadili kad bi saznali da je njihova čudotvorna drevna svetica zapravo mlekarica koja je umrla pre neki dan. - Ili žrtva kuge - dodade Beka tiho. - Nova Sveta Agata je devojka iz mog sela, Ema Hauzer. Ona je umrla od kuge. Znam. Prepoznala sam je. Margaret se utom trže iz sna. Bila je nezdravo rumena. Trebao joj je lek za groznicu i obloga za kašalj. Morala sam da joj obezbedim lekara i da obavestim Džona o svemu. Sve vreme slušajući kako Margaret kašlje, ležala sam budna veći deo noći, zabrinuta, i sležući utiske o onome što mi je Beka ispričala. Kad se oglasio petao, čula sam stražare kako čavrljaju ispred vrata i predaju stražu. Najzad sam zaspala, ali me je uskoro probudila buka pod prozorom.

- 63 -

Velika skupina poklonika je pristizala, muškaraci i žene u sivim odorama, neki pešice, neki na konjima. Nosili su visoko uzdignute barjake sa likom Svete Agate, oklembešene i mokre jer je rominjala kiša. Na čelu grupe, na crnom konju, poput vođe jahao je naočit mladić. Dok su se pridošlice približavale Snejp holu, ovdašnji poklonici su požurili da pridrže mladićevog konja i pažljivo slušali njegova naređenja. Nedugo potom, stražar je otvorio vrata naše tamnice i lepi mladić uđe. - Džoni! - iznenađeno sam viknula kada sam ga ugledala, shvativši da je on bio na čelu tek pristiglih poklonika. Izgledao je toliko starije nego kada je napustio Snejp hol pre toliko meseci. Tada je bio ljut i natmuren dečkić, buntovan i ratoboran. Sada je već izgledao kao mladić, naočit, energičan i samouveren, uprkos svojoj mladosti. Pogledao me je na trenutak, ravnodušno, a onda doviknuo stražarima u hodniku. - Uvedite zatvorenika! Pogrbljenu mršavu priliku su uvukli u malenu sobu i gurnuli je na krevet. Gledala sam pognutu proćelavu glavu i ruke vezane debelim konopcem iza leđa i u tom trenu sam shvatila da je to Džon. Smesta sam mu prišla i pridigla njegovu izmučenu klonulu glavu. - Oče! - viknula je Margaret i pokušala da ustane, ali je samo pala unazad, zakašljavši se. - Šta si mu uradio? Kako se usuđuješ! - Dobro de, Gvenidor - promumlao je Džon. - Vodi računa šta govoriš. Nisam povređen, samo sam umoran i gladan. Ne obazrevši se na oca, Džoni se okrenuo ka Margaret, koja je i dalje grčevito kašljala a svaki dah bio joj je mučan i glasan. Bila je bleda. Poslušala sam Džona i ućutala mada sam kiptela od besa i jedva sam se uzdržala da ošamarim Džonija i izvičem se na njega. Sela sam na krevet pored Džona i zaštitnički ga zagrlila. Tresao se. - Otac je spasen iz zle vojske - govorio je Džoni. - Predvodio je kraljeve ljude u odbrani Opatije Svete Marije. Sada će zauzeti mesto koje mu pripada, biće predvodnik poklonika Svete Agate kada krenemo u osvajanje Jorka. - On će to učiniti - Džoni je nastavio - jer je dobar katolik i jer ne bi želeo da se išta loše desi vama, maćeho, ili Margaret. To su, dakle, bili Džonijevi surovi uslovi. Njegov otac će predvoditi poklonike u bici protiv kralja Henrija inače će nas ostaviti u zarobljeništvu, u najboljem slučaju. Džon će zarad naše bezbednosti morati da pogazi svoju čast i svoju odanost kralju, svom suverenu. - On zna da vi, maćeho, niste dobra katolikinja već reformista, sledbenik otpadnika Lutera i drugih bogohulnika koji čitaju engleski prevod Svetog pisma i slobodno ga tumače. Kada bi verni vojnici Svete Agate saznali šta čitate, ne bi imali milosti i iskalili bi sav bes na vama. Setila sam se užasnog pogubljenja kome smo Džon i ja prisustvovali, onog čoveka koga su rastrgli psi, i drugih napada poklonika koje smo sami videli ili za koje smo čuli na putu do Darama. - Ne sumnjam da ste i Margaret ohrabrivali da čita Sveto pismo na engleskom. To i nju dovodi u opasnost. Više nisam mogla da se uzdržim. - Margaret, kao što i sam možeš da vidiš, ima groznicu. Veoma je bolesna. Nisu nam dali nikakav lek. Njoj su preko potrebni sirup od maka i obloge za grudi. - Kada nas otac povede u Jork, obezbedićemo joj sve što joj treba. - Njoj su lekovi potrebni sada. Da li želiš da ti sestra umre? Učinilo mi se da mu je inače bezosećajnim licem prošla senka straha, ali to je potrajalo tek jedan tren. Uspravio se i pogledao u svog nesrećnog oca.

- 64 -

- Dakle, oče, šta kažeš? Jesi li spreman da obučeš sivu odoru poklonika i povedeš vojsku Svete Agate? Sa suzama u očima, Džon klimnu glavom. - U redu, onda. - Džoni iz pojasa izvuče nož i veštim potezom preseče konopac kojim su bile vezane ruke njegovog oca pa ga uze za ruku i pomože mu da ustane. - Dođi, oče, naći ćemo ti hleba i ovčetine, i kriglu jabukovače da zaliješ hranu. - Izašli su iz kule ne zatvorivši debela hrastova vrata. Ja sam ustala i provirila u hodnik. Nije bilo stražara. Margaret i ja smo bile slobodne.

- 65 -

14.

Elem, bile smo slobodne, ali još uvek zatočenice vojske poklonika i Džonija. Dozvoljeno nam je da se vratimo u moju spavaonicu i mogle smo slobodno da se krećemo po imanju. Ipak, znala sam da posmatraju svaki moj korak. I Beka je nastavila da radi kao naša služavka i čuvarka, ali sa jednom izmenom - dogovorile smo se da se uveče vraća u svoje selo i nas ostavi u miru. Džonu nije bilo dozvoljeno da boravi sa nama. O njemu se brinuo Džoni, u drugoj sobi, udaljenoj od naše. Džon i Džoni su zajedno pravili planove i pripremali napad na Jork, koji će se, kako nam je Beka rekla, odigrati za nekoliko dana. Pročulo se da kraljevske trupe i dalje stižu na sever da brane Jork, i te vesti su ubrzale pobunjenički pohod na Jork u nameri da pokore čitav sever i stave ga pod vlast pobunjenika, poklonika Svete Agate. Hodala sam hodnicima i prostorijama Snejp hola skoro kao da sam stranac. Gde god bih se okrenula, videla sam uništenje. - Ne želimo da vam naudimo - rekla mi je Beka dok smo stajale u jednoj od velikih soba, u kojoj su pre pobune visile prelepe vatrenocrvene, plave i zlatne tapiserije. Sada su one bile nabacane po stolovima i nagomilane u neurednu hrpu nasred prostorije. Sanduci, divani, ukrasne police iznad kamina i kandelabri su naslagani nehajno jedni na druge; neki su popadali i slomili se. Duborezi su ostrugani i oštećeni zbog nemara hodočasnika koji su se tu uselili. Delovalo je kao da niko ne čisti; sve je bilo prekriveno prašinom i prljavštinom, a ognjište, prozori, čak i podovi bili su ogaravljeni. - Istina, nismo želeli ništa da uništimo, samo smo hteli da se raskomotimo. I popišemo stvari, razume se. - Popišete stvari? - Popis stvari iz kuće. Biće prodate. Skupljamo sredstva za svoj cilj. I hodočasnici moraju jesti, na kraju krajeva. - Rekli ste mi da se protivite uzimanju onoga što nije vaše, u ime Božjeg dela. - Naravno da se protivim tome. Ali opat reče da je ova kuća posvećena Svetoj Agati za njeno privremeno počivalište. Stoga kuća pripada njoj, a ne onima koji u njoj žive. - Opat Svete Marije, Vulfstan? - Da. - Onaj isti koji krišom stavlja nova tela u kovčeg Svete Agate kad stara počnu da smrde. Beka se smrkla. Razumela je šta sam htela da kažem. Tiho je odgovorila: - Da. - Opat Vulfstan je varalica. Pretpostavljam da je rekao i da je blago Svete Marije posvećeno Svetoj Agati, jesam li u pravu? Beka klimnu glavom. - Pretpostavljam i da ćeš, ako pogledaš u te sanduke sa blagom u opatiji, otkriti da je opat odneo sve zlato. Beka mi tog dana ništa više nije govorila o stanju Snejp hola ili o spletkama opata Vulfstana, ali primetila sam da su joj moje reči teško pale. U međuvremenu, ja sam svu pažnju posvetila Margaret, koja je ležala u svojoj bolesničkoj postelji, malaksala i bleda. Pošto je Džon navaljivao, konačno su nam poslali travarku. Bez reči je prišla Margaretinom krevetu, spustila svoju izboranu ruku na devojčino znojavo čelo i pogledala

- 66 -

u to bledo malo lice. Potom je skinula amajliju i stavila je Margaret oko vrata. Najzad je rukom napravila znak krsta i triput promrmljala: - Otac je nestvoren, Sin je nestvoren, Duh sveti je nestvoren. Okrenula se ka Beki. - Pronađi pauka, stavi ga u orahovu ljusku, i zaroni je u mleko. Donesi to ovamo. Beka smesta izađe da postupi po uputstvu. - Ima li osip? - upitala me je starica. - Ispod pazuha, na preponama? - Nisam primetila juče dok smo je kupali. - To je dobro. - Izvukla je platnenu vrećicu iz korpe. - Ovo su tucana mirta i ružino lišće. Pomešaj ih s pivom, to će ublažiti groznicu. Ostaviću vam i napitak od gaveza da joj olakša disanje. Ali ukoliko primetite osip - stresla se - to znači... - Šta? - Najgoru bolest od svih. Onu koju samo Bog može da izleči. Odmah sam znala na šta misli. Ta nesreća nas je snašla dva puta. Jednom, kad sam bila devojčica, i ponovo kad smo se Ned i ja venčali. Bila je smrtonosnija od kuge. Ljudi su je zvali bolest znojenja. Harala je Engleskom i hiljade ljudi je umrlo. - Razumem. Paziću na osip. - Kad se devojka vrati, reci joj da stavi amajliju sa paukom ispod kreveta. - Nakon toga žena je otišla. Te noći sedela sam kraj Margaretinog kreveta, pitajući se iznova šta mogu da učinim za nju, za Džona, i za sebe. Osećala sam da smo zarobljeni, uhvaćeni u razoran vrtlog sukoba što se kovitla oko nas. Što sam više razmišljala o svemu što se dogodilo, više sam uviđala da je sve posledica sila mnogo većih i jačih od nas samih: nepokolebljive vere katoličkih hodočasnika i poklonika Svete Agate, dugotrajnog nepoverenja severnjaka prema kralju u Londonu, mržnja tradicionalista prema kraljevim verskim novotarijama. Da, našli smo se usled događaja na koje nikako nismo mogli da utičemo. Međutim, što sam duže razmišljala o svemu tome, više sam osećala da ipak nismo bespomoćni. Pobunu je pokrenuo jedan čovek, opat Vulfstan iz Opatije Svete Marije, i to jednim postupkom iskopavanjem mošti Svete Agate. Sve ostalo je posledica toga. Zašto ne bih mogla da tako nekako preokrenem dešavanja i ponovo uspostavim blagostanje? Pred jutro sam konačno zaspala. Sanjala sam da nešto tražim, ali nisam mogla da se setim šta je to bilo. Lutala sam kroz sobe i hodnike Snejp hola, zatim kroz kraljevsku palatu Vajthol i na kraju imanjem Opatije Svete Marije. Pridružila sam se ljudima koji su došli da se poklone Svetoj Agati i došetala do groba kao što se to radilo nekada, pre nego što je telo svetice uklonjeno. U snu sam začula glas iz groba: - Pronađi moju majku - čulo se - pronađi moju majku. Kad sam se probudila, taj glas mi je i dalje odzvanjao u mislima, a sna sam se živo sećala. Šta je to značilo? Ko je majka Svete Agate? Ne sećam se da sam ikada čula legende i priče o njoj. Da li je i ona bila svetica kojoj su se seljani klanjali zbog isceliteljskih moći? Beka nam je donela hleb i komad sira, ali Margaret je samo okrenula glavu kad joj je ponuđena hrana. Uzela je tek nekoliko zalogaja čorbe od mesa, ništa više. Kad sam završila sa jelom, Beka je izašla i vratila se sa tamnokosim mladićem, svojim verenikom Džejkobom, obučenim u sivu hodočasničku odoru, kao i ona. Imao je smeđe oči i delovao je iskreno. Podsetio me je malo na Neda, iako nije bilo ni traga od Nedove napetosti i istrajnosti. - Beka mi je sve ispričala, miledi - rekao je. - O podmetanju novih tela namesto Svete Agate i o telu Eme Hozer u grobnici. Poznavao sam Emu. Kao i svi u Grandlfordu. Bila je

- 67 -

pobožna devojka. Ne bi želela da je ovako iskorišćavaju, za obmanu dobrih sinova i kćeri crkve. - Ispričala sam Džejkobu o opatu Vulfstanu i sanducima s blagom iz Opatije - dodala je Beka. - On zna gde se sanduci čuvaju. Možemo otići da ih pogledamo kad god želite. Na moj zahtev Džejkob nas je odveo u skladište s bačvama jabukovače i burićima brašna, sanducima crnog luka i repe, praznim džakovima i korpama u kojima je nekada čuvano povrće, a u kojima je sada bilo tek lišće. - Ovo je iz podruma Svete Marije - rekao je Džejkob i pokazao na nekoliko velikih drvenih sanduka, čvrsto zatvorenih katancima. - Da li da razbijemo jednu od brava? - U ime kralja, i pod zaštitom mog muža, da. Džejkob je uzeo veliki kamen i tresnuo njime katanac, koji je popustio nakon nekoliko udaraca. Nestrpljivo smo podigli poklopac. Sanduk je bio pun kamenja. - Gde je opatijsko zlato? - Zaprepašćen i uzrujan, Džejkob je razbio još jedan katanac. I drugi sanduk je bio pun kamenja. Psujući i kukajući, van sebe od besa, Džejkob je povikao da će pronaći opata Vulfstana i ubiti ga. - Ne, Džejkobe, ne! - Ščepala sam ga za odoru i zaustavila. - Raščerečiće te ostali hodočasnici. Postoji bolji način da se razotkrije zločin. Hajdemo u Grandlford.

- 68 -

15.

Mada su okupatori Snejp hola bili zauzeti pripremanjem napada na Jork, nije bilo tako teško napustiti zamak. Beka mi je dala hodočasničku odoru, a Džejkob nam je obezbedio konje za put do Grandlforda, male skupine kuća i koliba u senci brežuljka, na pola sata jahanja od Snejp hola. Iza kuća se pružalo prostranstvo polja, sada ogoljenih zbog zime, a imanja su bila razdvojena kamenim zidovima. Tu je bilo i jezerce, zaleđeno po ivicama, i dok smo prolazili, hladan vetar nam je duvao u lice, terajući nam suze na oči. U daljini zaklikta šljuka. Kad smo stigli do prve kuće, začuli smo veseli zvuk violine. - Pijačni je dan - reče Beka ponosno. - Svi dolaze na Grandlfordsku pijacu. To je istina - ili je bar tako delovalo. Stotine ljudi je lutalo među živopisnim tezgama i šatorima poredanim duž jedne Grandlfordske ulice. Izgledalo je kao da ne mare što je dan mrazovit i hladan. Ostavili smo konje u staji iza Bekine kuće i izmešali se sa posetiocima pijace. Još jedan violinista se pridružio svirci i uskoro mladi parovi zaigraše. Džejkob, čiji je bes smekšao usled duge vožnje i praznične atmosfere u selu, zgrabi Beku u naručje i oni se pridružiše zamršenom plesu, trupkajući nogama i podvikujući, dok su se ljudi oko njih okupljali tapšući i pevušeći. Šetala sam pored stolova za kojima su se prodavali tartovi od ogrozda, sveže jabuke i veze plavog zumbula, šerpe i bale ručno tkanog platna i traka. Prosedi starac sedeo je ispod trema i prodavao žablje batake, za koje je tvrdio da sigurno leče škrofulu. - Evo, miledi, opipajte ovo - reče dodajući mi jednu vrećicu. Prihvatila sam je i osetila sam grčenje jedne nožice. - Ako se grče, dvostruko bolje deluju. Seljanke okruglih, debeljuškastih lica su prošle kraj mene gurajući kolica, dečaci su se, kezeći se, gađali žirevima i grudvama smrznute zemlje. Prodavale su se zmije u kavezima, golubovi i ševe za spravljanje pita. Sa čuđenjem sam gledala nakaze, naročito grandlfordskog diva, čoveka visokog dva metra i petnaest centimetara, koji je u mladosti služio u kraljevoj gardi i još uvek nosio kraljevski grb na svojoj halebardi. Dok sam šetala, slušala sam žagor oko sebe, žudeći da čujem misli seljana i da shvatim kako mogu da uživaju i da budu bezbrižni dok je ceo okrug u prevratu, i toliko ih je umrlo od kuge. Načula sam veći deo tračeva. Žena jednog starijeg farmera je trudna - a njen slabašni muž (prošaputano je) nije otac deteta. Džejkobov rođak je uhvaćen kako kuva zečeve i trebalo je da ga osudi Sud mira - ali sudiju su oteli hodočasnici i niko ga mesecima nije video. Dvojica farmera, braća, koja žive u kolibi u dolini obesila su se. Niko nije znao zbog čega. Većina razgovora se ticala vremenskih prilika. - Znali smo da dolazi hladna zima. Znali smo po rovčicama. Iskopale su duboke jame ove godine, na istočnoj strani jarkova i oranica, umesto na zapadnoj. Čim smo to videli, znali smo da će biti ljuta zima. - I žabe, takođe. Jače noge, veće oči. - Oskoruša je odbacila lišće ranije. Vretenasta oskoruša. Nije kao prošle godine.

- 69 -

I uprkos razgovoru o besmrtnosti i zločinu, vremenu i usevima, shvatila sam da su seljani napeti. Ispod vesele površine, strepeli su. Otišla sam u šator gde se služila jabukovača i sela nakraj dugačkog stola. U šatoru je bilo toplo usled gužve; muškarci i žene su se zadržavali za stolovima kako bi uživali u toploti i ukusnoj, jakoj jabukovači, zbog koje su postali brbljivi. Sedela sam sama, žena u pokloničkoj odori, pijuckajući jabukovaču i privlačila sam pažnju. - Jesi li pošla da ubiješ kralja? - pitao me je jedan grubi radnik sa izraženim naglaskom. - To poklonici Svete Agate žele, zar ne? Žele kralja mrtvog, bez dileme. Pre nego što sam stigla da odgovorim, još jedan glas, ženski, uzdigao se iznad opšteg meteža. Bila je to gospođa od četrdesetak godina, u prljavoj kecelji, ponositog držanja i hladnog pogleda, naboranog i iznurenog lica i vrata. - Stara Krtica zaslužuje da umre! On je nemilosrdan i grešan. Doneo nam je nesreću! Šta misliš, zbog čega je prošlog leta vladala kuga u Grandlfordu? Zato što je Bog bio ljut na kralja, eto zašto. I treba da ga ubiješ, hodočasnici treba da ga ubiju. Ljutiti povici su se umnožavali, neki se žestoko zalažući za smrt kralja, a neki braneći ga. - Bog ga je postavio za našeg miropomazanog suverenog gospodara - čuo se muški glas. - Samo Bog može kazniti kralja, a ne žitelji Grandlforda ili poklonici Svete Agate! Dok su se ostali raspravljali, jedan čovek mi je prišao i skinuo kapu. - To je ledi Latimer - reče i utom u prostoriji zavlada muk. - Jeste li se pridružili vojsci poklonika, miledi? - Ja sam se oduvek klanjala Svetoj Agati - odgovorila sam, svesna pažnje sa kojom su me slušali ostali, sad kad su me primetili. - Ali ovaj govor o pogubljenju kralja, i o batinama, i ubistvima koja se dešavaju... ne verujem u to. To nije hrišćanski. Prisutni samo uglas ponoviše moje reči. - Ali, miledi, šta je sa čudom Svete Agate? Njene poklonike vodi Bog, koji je pokazao milost prema njenom svetom telu. Oni ne mogu učiniti zlo. - Da! Sveta Agata je mnoge izlečila od kuge... pre nego što su je uhvatili kraljevi vojnici i zatvorili u Opatiju Svete Marije. Ustala sam. - Došla sam u Grandlford sa vestima da Svetu Agatu više ne kriju od vas. Ona je u Snejp holu, gde je položena u novom svetilištu. Zahtevam da svi dođete i odate joj poštu i povedite bolesne i one na samrti. Sigurno će mnogi ozdraviti zahvaljujući njenim moćima. Okupljeni u šatoru se uzbuniše nakon ovih reči. Nekoliko ljudi je ustalo. - Hoćeš li nas povesti tamo?- neko je upitao. - Naravno, čim se spremite. Ali jedna žena je zajecala i ja nisam mogla da zanemarim njene žalosne vapaje. Prišla sam joj. Ramena su joj se tresla. Izgledala je potpuno skrhano. - Ne mogu da povedem kćer - uspela je da izgovori plačući. - Ona je mrtva. Moja Ema je mrtva. Čak i ne znam gde je. Njeno telo je izgubljeno. To mora da je majka Eme Hozer, pomislila sam. Žena čija kćerka leži u grobu Svete Agate. Setila sam se glasa iz sna. Pronađi moju majku, rekao je glas. Pronađi moju majku. I upravo sam je pronašla. Ne majku prave Agate, već majku devojke koja leži u Agatinom sanduku. Kad bih uspela da spojim majku i kćerku, opat Vulfstan bi bio raskrinkan.

- 70 -

- Pođite sa nama! - rekoh izbezumljnoj ženi. - Sveta Agata će vam pomoći da pronađete telo svoje kćerke, sigurna sam u to. Pola sata kasnije, grupa seljana napustila je Grandlford i krenula ka Snejp holu. Išli su po dvoje-troje, neki su vodili bolesne životinje, neki su na kolima vozili muškarce i žene zaražene kugom. Bolesnu decu su gurali u kolicima ili ih nosili na krkači. Pijaca je ostala pusta - svi su krenuli ka svetici; koračali su polako, ali puni nade i vere, dok je sunce tonulo na zapadu a hladni vetar se kovitlao oko njih. S Bekom i Džejkobom i majkom Eme Hozer, predvodila sam povorku, srećna zbog tople hodočasničke odore, nadajući se da činim pravu stvar, odlučna da se suprotstavim mračnoj prevari koja je ležala u srcu pobune i iznesem je na videlo.

- 71 -

16.

Ogromni prozori banketne sale u Snejp holu propuštali su sumornu svetlost kasnog poslepodneva. Prostorija je bila pretvorena u kapelu, sa uzdignutom platformom na jednom kraju, gde se opat Vulfstan u svešteničkoj odori pripremao za misu. Iza njega se nalazila velika mermerna statua Svete Agate, gotovo u prirodnoj veličini, donesena iz opatije, a pored njega, u kovčegu sa cvetnom postavom, ležalo je telo Eme Hozer. Hodočasnici su se okupljali kako bi prisustvovali misi i pomolili se za uspeh pohoda na Jork. Kad smo mi stigli, u prostoriji nastade pometnja jer su žitelji Grandlforda dovodili bolesne rođake i životinje pred privremeni oltar. Marva je mukala i blejala neumorno, a invalidi su slabašno stenjali i zapomagali, posežući ka svetom kovčegu u nemoj molbi. Utom spazih Džonija i noge mi klecnuše jer su za njim ušla dva muškarca noseći odar na kom je ležala Margaret. Nežno su je položili kraj kovčega, ali Margaret se nije pomerila. Ležala je kao da spava, u mirnom počinku, lica belog poput alabastrene statue Svete Agate, koja se sa visine dobroćudno smešila skupu. Za tih nekoliko sati koje sam provela van Grandlforda, Margaretino stanje se pogoršalo. Prišla sam joj i spazila užasan crveni osip na njenim rukama. Kao što se travarka pribojavala, Margaret ima bolest znojenja. Na samrti je, očigledno. Stala sam kraj Beke, Džejkoba i Emine majke. Uskoro nam se pridružio Džon, očigledno okrepljen iako tužan zbog Margaret. Zagrlio me je i ja sam se naslonila na njegovo koščato rame, udišući njegov poznati mošusni miris, i na tren zažmurila u sigurnosti njegovog zagrljaja. Vulfstan je zapevao uvodne molitve i misa je počela. Pogledala sam u Beku i Džejkoba - svi smo se nadali da će Emina majka videti i prepoznati svoju kćerku i da će tada prevara sa Svetom Agatom biti razotkrivena i planovi hodočasnika osujećeni. - Ostanite kraj mene - rekla sam. - Šta god da se dogodi, držimo se zajedno. — Oni su se složili bez pogovora. Vulfstan je pojao Kiriju i Gloriju i dugački Kredo3, latinski izraz vere. Odavno naviknut da sluša beskrajne nerazumljive reči - neshvatljive svima osim nekolicini prisutnih - verski skup je strpljivo stajao, ne obazirući se na ljudsko i životinjsko jecanje i na neugodnost pretrpane prostorije. Pevala se himna, Vulfstan je i dalje pojao pripremajući se za pričest vernika, dižući putir vina visoko iznad glave. Jedan po jedan, vernici su prilazili po svoj deo osveštanog hleba, a zatim gledali u kovčeg Svete Agate, moleći se za blagoslov. Pridružila sam se koloni; Emina majka je bila ispred mene, a Džon iza mene. Letimično sam pogledala u Margaret, koja je nepomično ležala zatvorenih očiju. Nisam mogla da ocenim da li diše - bila je potpuno mirna pod debelim ćebetom. Emina majka je prišla opatu Vulfstanu, zinula da prihvati komadić hleba i nastavila dalje. Zadržala sam dah. Žena je prišla kovčegu i pogledala unutra - u kćerkino lice. A onda je vrisnula. Stravičan, glasan, žalosni vrisak. Sablasni vrisak, kao kad se neko budi iz paklene noćne more. 3

Delovi mise. (Prim. prev.)

- 72 -

Sledila sam se, kao i svi ostali. Ne trenutak, sve se zaustavilo. Tada se Emina majka uz besni urlik obrušila na Vulfstana i počela da ga udara pesnicama u grudi. - Ovo nije Sveta Agata! - vikala je dovoljno glasno da je svi u prostoriji čuju. - Ovo je moja Ema! Ukrao si mi kćerku! Moju Emu! Ostali pohitaše da pogledaju u kovčeg. Neki od njih bili su iz Grandlforda i dobro su znali Emu. - Istina je! Istina je! Ovo je Ema! Ljudi oko mene su se gurali, željni da se uvere u ono što su čuli. Vikali su i vrištali. Jedna žena se onesvestila. Emina majka, koju su sada držala dva hodočasnika u sivim odorama, nastavila je da viče na opata Vulfstana dok su joj suze lile niz obraze. Džon me je zgrabio za ruku. Beka i Džejkob su bili izgurani pod navalom ljudi koji su se sada zbijali kod oltara, ali sam i dalje mogla da ih vidim. Svuda oko mene su se čuli povici, uzdasi zbunjenosti i nezadovoljstva. - Ko je odgovoran za ovu grozotu? - pitao je neko. - Ko je počinio ovo skrnavljenje? - To je nemoguće, sigurno je pogrešila! - rekao je neko drugi. Nije Sveta Agata. Nije Sveta Agata. Uskoro je čitava prostorija brujala. Uvređeni, besni, razočarani vernici želeli su da iskale gnev. Neki su pokušali da nagrnu na opata Vulfstana, drugi su glasno proklinjali, a neki su naslepo udarali tresući se od besa. Džoni je skočio na platformu i pokušao da nadjača buku i metež, panično mukanje i blejanje životinja, ciku i vrisku. Ali niko ga nije primetio i uskoro su ga izgurali u stranu. Opat Vulfstan je sišao sa platforme i pokušao da se probije napolje, ali ga je desetina ljutih vernika dograbila i držala zahtevajući da im objasni kako se telo mrtve seljanke našlo u kovčegu svetice. Ljudi su se gurali i rulja me je nosila tamo-amo pa sam zamalo pala. „Umrećemo ovde“, pomislih. „Svi ćemo umreti ovde. Izgaziće nas. U Tvojim rukama, Gospode, u Tvojim rukama...“ Ali tada, baš kad sam se osetila potpuno nemoćnom, pomirena sa činjenicom da ću umreti, dogodilo se nešto neverovatno. Ne znam da li je to bio zrak sunca koji se probio kroz crne oblake, ili je, kako je u tom trenutku izgledalo, nekakva nebeska svetlost počela da se promalja u prostoriju, tek sve se odjednom osvetlilo. Jarka svetlost je navirala kroz visoke prozore ogromne prostorije, zraci jasne zlatne svetlosti, veličanstveno blistavi, obasjavali su ljutita lica i ruke koje mlate stisnutih pesnica, obraze nakvašene suzama i oči ispunjene razočaranjem i bolom. Nama svedocima ovog čuda činilo se da je svetlost usmerena na statuu Svete Agate, obavijajući je zlatnim sjajem. Našim zapanjenim očima to je izgledalo kao da se statua gracioznog i dobroćudnog lica nasmešila. Kakav je to bio osmeh! Osmeh beskrajne i nežne dobrote, opraštanja i svetosti. Jednakom brzinom kojom se nalet ljutnje i nasilja proširio kroz okupljene vernike nastupio je mir. - To je Sveta Agata! Prava svetica! To je znak od Svete Agate! U tihom strahopoštovanju hodočasnici su klekli i prekrstili se. Majka Eme Hozer je kleknula pored kovčega u kom je ležala njena kći. Opat Vulfstan, zaprepašćeno pogledavši u zlatnu statuu, pao je ničice. - Agata, blagoslovena Agata! Oprosti mi! Životinje su utihnule i invalidi su zaćutali dok im je čudesna svetlost obasjavala lica, pa su žmirkali zabezeknuti, zaboravivši na svoju patnju.

- 73 -

I Margaret je otvorila oči, trepnula i pogledala oko sebe. Posmatrala sam je, presrećna i pomalo se plašeći da je to samo moja uobrazilja. Ona se polako uspravila i ugledavši Džona, ispružila je svoje razgolićene ruke ka njemu - ruke koje, jasno se videlo, nisu više imale crveni osip od bolesti znojenja. - Oče! - viknula je. Džon se progurao pored hodočasnika, koji su se pomerali otvarajući mu put, i podigao je u naručje. To je bio naš trenutak. Osetila sam to. Pogledala sam u Džona i razumeo je. Umesto da krene ka meni, on se uputio ka vratima banketne sale, noseći Margaret. Ja sam krenula za njim i zajedno smo izašli u dvorište, gde nas je Džejkob čekao sa konjima. Ponevši samo ono što smo imali, u nadi da usput nećemo naleteti na razbojnike ili sumnjive hodočasnike, poterali smo konje niz drum ka jugu i bezbednosti, okruženi blistavom zlatnom svetlošću zalazećeg sunca.

- 74 -

17.

Raskošan prizor kralja Henrija u punom oklopu na čelu vojske ostavio me je bez daha. Ovde se okupila, došavši preko obronaka, sila ljudi - kopljanika, strelaca, pešadinaca sa bajonetima, snažnih i spremnih za rat - sa visokim odvažnim vođom na krasnom berberskom pastuvu u prvom redu i barjakom sa grbom Tjudorovih. Henri je jahao u zlatnom oklopu, koji je svetlucao, bleštao i sijao na sunčevoj svetlosti. Na nogama je imao zlatne mamuze, a ukrasna oprema njegovog konja bila je crvena, bela i zlatna, čak mu je i rep bio upreden zlatom. Već danima znamo da će doći, odlučan da povrati pobunjene severne teritorije i da kazni one koji su se podigli protiv njega. Ali nismo bili pripremljeni za ovaj upečatljiv prizor našeg suverenog kralja i gospodara dok jaše u svoj svojoj moći i slavi, praćen oklopnicima što su mu tutnjali za petama. Dve nedelje smo bili u Brajarnolu, imanju blizu Gadberija, gde smo pobegli od meteža koji je usledio nakon sloma pokloničke bune. Margaret se čudesno oporavljala (hvala Svetoj Agati!). Džoni, otrežnjen čak i žalostan zbog otkrića da je njega i ostale poklonike obmanuo i skrenuo s puta opat Vulfstan, pripremao se da se pridruži Kopljima Kalea, trupi boraca mog strica Vilijama, koja je čuvala kralja. Džon, iznuren zbog zatočeništva, bled i bolešljiv, odmarao se u krevetu dok sam mu ja čitala omiljene romanse. Međutim, svi smo se, čak i Džon, popeli na krov kuće kako bismo posmatrali dolazak kraljevske vojske, sa kraljem Henrijem na čelu, i svi smo ih pozdravljali i mahali im dok su išli ka Opatiji Svete Marije, gde će se krelj utvrditi. Obradovali smo se kada su neki podigli ruke u znak odobravanja i povikali: - Dole pobunjenici! Dole prljave pobunjeničke svinje! i još neke kletve i psovke koje neću zabeležiti. Nisam videla kralja otkad je postao udovac, otkad smo čuli da je optužio kraljicu Anu Bolen za preljubu i naredio da je pogube. Nismo bili iznenađeni tom vešću, ali sam se ipak stresla i prekrstila čuvši je. Posetioci sa juga su nas obavestili o kraljevom braku sa Anom, o tome kako je postao klimav, čak i nasilan; kako se kralj oženio Anom i paradirao pred žiteljima Londona sa svojom trudnom mladom; kako mu je ona rodila dete, i to devojčicu, princezu Elizabetu; i kako je kraljica Ana, kako su mnogi govorili, od tog dana prokleta da ne podari Henriju sina. Onda je glasnik sa dvora došao kod Džona sa pismom od Krunskog saveta, obavestivši ga da je kraljica Ana optužena za neverstvo i da će biti pogubljena. Ubrzo posle prvog stigao je i drugi glasnik sa lepšim vestima: kralj Henri se oženio jednom od dvorskih dama pokojne kraljice, Džejn Simor. „Mora da je zadovoljan novom suprugom“, pomislila sam posmatrajući prolazak kraljevske vojske i kralja na konju. „Mora da ga zadovoljava. Molim se da nam podari princa.“ Ubrzo nakon što je kraljevska vojska stigla, Džon i ja smo pozvani na prijem. Obukla sam najbolju haljinu od svile boje breskve, ukrašenu žutom čipkom, sa rukavima od zlatnog brokata. Bila je to veoma nezgodna haljina; mojim služavkama je trebalo pola sata samo da mi utegnu podsuknju, nadsuknju i zašnjiraju rukave. Imala sam englesku kapuljaču, koja se slagala sa haljinom, jer sam znala da naša nova kraljica Džejn više voli staromodnu šiljastu kapuljaču od francuskuh okruglih, koje je kraljica Ana često nosila.

- 75 -

Kraljica Ana! Dobro sam znala da ne smem da pomenem njeno ime ili da aludiram na nju ni na koji način dok su Džona i mene sprovodili do naših počasnih mesta za kraljevom trpezom. Nestala je sa lica zemlje i jedino što me je na nju podsećalo bila je Elizabeta, njena ćerka, o kojoj se niko nije usuđivao da govori i koju niko na dvoru nije video. Kralj je žvakao slatkiše kada su nas doveli do stola. Očigledno je počeo sa večerom pre nego što su stigli gosti. - Ah, lorde i ledi Latimer! Naši počasni gosti! Kralj nam dade znak da sednemo, upućujući nas ka dvema izrezbarenim stolicama sa visokim naslonima. Njegovim debeljuškastim licem raširio se osmeh dobrodošlice. Sada sam spazila ono što nije bilo očigledno dok sam mu se divila iz daljine kad je jahao: mnogo se ugojio. Vitak i skladno građen kralj, junačina kog sam u detinjstvu gledala na megdanu više ne postoji; sada je tu bio krupan kralj ratnik sa podvaljkom, mišićav i jak, ali trom. Onaj Henri koga pamtim bio je lep i pun šarma. Preda mnom je bio sredovečan čovek s opuštenim ustima i kiselim izrazom lica. Iako je bio srdačan prema Džonu i meni, njegove sitne oči, utonule u jastučaste duplje, bile su podozrive. I primetila sam da ga se ljudi oko njega plaše. Njihov se strah otkrivao u pojedinostima, u nemiru i blagom drhtanju ruku, u tome kako su stajali u stavu mirno kada je govorio, u skrivenim pogledima preko ramena kao da pokušavaju da uoče nagle, neočekivane pokrete dok kralj ćuti ili je zauzet. - Evo dame koja je sačuvala sever za krunu - rekao je Henri glasno, a glas mu se s lakoćom širio predvorjem opatije, gde je trebalo da večeramo sa još stotinom zvanica. - Da se nije angažovala u sprečavanju pobunjeničkog pohoda na Jork, danas bismo se možda borili umesto što vešamo pobunjenike o drveće odavde do granica! Pozdravljena sam oduševljenim aplauzom. - A ovo je njen odlučan muž, lord Latimer! Pozdrav Džonu je bio suzdržan (jer su svi dobro znali da je on trebalo da vodi pobunjenike na Jork, iako pod prinudom) sve dok kralj nije počeo glasno da tapše. Zatim zagrme gromki aplauz. Džon je uzvratio usiljenim osmehom. Znao je da sam mu spasla život time što sam zbunila pobunjenike i okrenula ih protiv opata Vulfstana; da je poveo hodočasnike u Jork, kralj bi ga pogubio kao izdajnika. Posluga je unela jelo, ovale sa svinjskim glavama, pšeničnom kašom i srnetinom, usoljeno meso od jelena i gust bujon. Muzičari su svirali dok smo jeli i na trenutak sam se osetila kao da sam ponovo devojka, u Londonu, i da sedim kraj majke dok čekamo kraljicu Katarinu. Ali setila sam se da je kraljica Katarina mrtva, umrla sama u samotnom izgnanstvu u zamku Kimbolton. I da sad imamo novu kraljicu, kraljicu Džejn. Banket je trajao skoro tri sata, iznošeno je jelo za jelom, uz mnogo vina. Kralj, kao i uvek u centru pažnje, pričao je i pričao. Ali ja sam sve vreme bila napeta jer su se u vazduhu osećali pritajeni strah i nesigurnost. Džon se umorio i kljucao nad svojim poslužavnikom želea i lombardijskog mleka. - Sobe su vam spremne - reče mi kralj. - Nadam se da ćete vi i lord Latimer ovde prenoćiti. Zapitala sam se da li nas je pozvao da prenoćimo kako bi mi banuo u spavaću sobu. Uvek se tako ponašao prema meni, kao zavodnik. Ali nije mi se učinilo da ima skrivene namere. I za Džona bi bilo bolje da ne mora večeras da jaše nazad do Brajarnola. - Hvala vam, vaše veličanstvo. - Ustala sam i pomogla Džonu da se pridigne. Odveli su nas u male sobe, koje su nekada bile kaluđerske ćelije, i Džon je legao na jedan od uskih tvrdih kreveta. Utom neko zakuca na vrata i kada sam otvorila, sluga mi se poklonio i pružio mi cedulju.

- 76 -

„Hajdemo u šetnju baštom, Ket“, bilo je sve što je pisalo. Naravno, znala sam da je to poruka od kralja. Ogrnula sam se grubim braon ćebetom sa jednog kreveta i uputila se ka dvorištu, gde je čekao kralj sa nekoliko visokih stražara. Prohladna noć je bila obasjana mesečinom i vazduh je, uprkos zimi, mirisao na vlažnu zemlju, mahovinu i životinje. Još nije bilo znakova proleća, ali i ono će ubrzo stići. Već sad je mraz ostavljao tanju opnu na travi i topio se na ranom jutarnjem suncu. Čim sam im prišla, kralj Henri otera stražare. - Ne verujem da hodočasnici ubice čekaju u zasedi u žbunju večeras, zar ne? Nasmejao se i ja sam se osmehnula. - Da li mi treba zaštita od tebe? - Ja sam verni podanik vašeg veličanstva. - Ah, ti si mnogo više od toga, znaš to i sama. Jasno ti je da sam za dlaku sačuvao severnu oblast. Klimnula sam glavom. - Ova pobuna je bila poput ludila. Ili zaraze. Ljudi su bili opijeni uzbuđenjem pohoda, i ubijanja, i verovanja u odbranu stare vere. - I napada na zlu Krticu. Oh, da, znam da me tako zovu. Neki od njih me zaista žele mrtvog. - Samo zato što misle da želite uništiti njihovu veru. - Da im uništim veru? Zar to radim? Ili ih oslobađam od iskvarenosti i praznoverja rimske crkve? Šetali smo polako kroz baštu. Drveće je bilo golo, kao i žbunje, koje se povilo kao da u zemlji traži spas od zime i tame. - Imam velike planove za ovo mesto - reče kralj dok smo zaobilazili lekovito bilje i ulazili u voćnjak. - O, da, velike planove. Treba mi jaka tvrđava ovde, u severnoj oblasti. Opatija Svete Marije će biti raspuštena. Neće više postojati. Ovo zemljište, ove građevine, postaće moja nova palata. Moje carstvo. - Rukom pokaza na sve oko sebe. - Nijedan engleski kralj nikada nije izgradio takvu i toliku palatu. Naredio sam da se unajmi hiljadu i dvesta radnika. Biće veličanstvena. Spomenik sili Tjudorovih. - Zastao je, ućutao i pogledao me. - Kad bi Bog samo bio milostiv i podario mi sina da sve to nasledi. - Da. Vest o smrti vojvode od Ričmonda veoma me je rastužila. - Henrijev vanbračni sin je preminuo prethodnog leta, a njegova smrt je mesecima skrivana. Džon i ja smo to tek nedavno saznali. Kralj je naredio tihu neprimetnu sahranu za jadnog Henrija Ficroja, dečaka koji nikada nije bio dovoljno dobar u sportu da bi zadovoljio svog oca. Henri slegnu ramenima. - Bio mi je drag, jedno vreme sam polagao nade u njega, ali on je bio bruka. Uz to, i moja mala Džejn je trudna. Dobićemo dečaka. Osećam to. - Posegao je u unutrašnji džep tesnog kaputa, izvadio malu sliku sa pozadinom od srebra i pružio mi je. Mesečina je obasjala portret veličine dlana, žene s kosom uguranom pod grubu kapu, ozbiljnog pogleda, sitnih usta, stisnutih kao da se naprezala da ćuti. To je bilo lice devojčice, pomislila sam, a ne žene. I to sasvim neugledne devojčice. - Ona je veoma obična, kao što vidiš. Ni nalik na Vešticu. - Ispitivački me je pogledao. Nisam znala šta i da li išta da kažem. Pomenuo je ono o čemu se ne govori. Kraljicu Anu. I želeo je da vidi šta ja mislim o tome šta joj se dogodilo. Nisam se usudila da mu kažem, naravno. Nisam se usudila reći mu da je ubica. Da se umorio od piskave, zahtevne kraljice Ane i pobesneo kad mu nije podarila toliko željenog sina pa ju je zato opanjkavao i optužio za preljubu, i najzad primorao njenog ujaka da je osudi na smrt. Nisam se usudila reći da je učinio nešto užasno i neoprostivo, i da je ubica. Pogledala sam u Henrija i u tom trenutku videla nemilosrdnog, proračunatog muškarca sposobnog da ubije ženu koju je nekada voleo. Ledeni pogled, ledeno srce. - Rekli su mi da je kraljica Džejn veoma ljupka i srdačna.

- 77 -

- Jeste, jeste. Nije kao Veštica. Još jednom je nastupio tajac dok smo hodali pod golim drvećem. Zategla sam ćebe oko sebe. Utom se začu huk sove i odmah zatim lepet krila i cijuk malog glodara kad se sova ustremila i uhvatila plen. - Ona je veštica, znaš - nastavio je Henri tiho i pomalo nesigurno. - Ma šta ostali pričali. Začarala me je. Naterala me da je volim. - Nakon ovoga glas mu pukne. - Sve što sam učinio, učinio sam to zbog nje. Zastala sam, okrenula se i pogledala ga. - Nije valjda da verujete u to. Previše ste inteligentni da biste u to verovali. Nasmejao se i na trenutak živnuo. - To je ono što volim kod tebe, Ket. Hrabra si. Ničeg se ne plašiš. - Mnogo toga me plaši. Vi me plašite. - Pogledala sam ga. Još uvek se blago osmehivao, a pogled mu je bio strog i oči su mu sijale na mesečini. Odjednom sam shvatila koliko ga se plašim. Poželela sam da pobegnem, ali znala da će me, ako potrčim, uhvatiti i pre nego što odmaknem nekoliko koraka. Nas dvoje smo, pomislila sam, kao ona sova i jadno stvorenjce koje je uhvatila, čiji sam samrtni krik čula pre samo nekoliko minuta. Kud god da krenem, šta god da uradim, on će uvek moći da se obruši na mene i uhvati me u svoje oštre kandže, i ja ću biti u njegovoj milosti. - Nikada te ne bih povredio - odgovorio je. - Previše uživam gledajući te. Ali vidim da se treseš. Dođi, hajde da nađemo toplu medovinu i vatru. Odveo me je nazad u opatiju, gde smo se smestili ispred kamina u prostoriji koju su koristili stražari. Četiri krupna vojnika u crvenim livrejama su se odmarala na suprotnom kraju prostorije, bacajući kockice i pijući iz velikih krčaga. Šake su mi bridele od tople vatre i pohlepno sam pila vruću jabukovaču iz šolje koju mi je donela služavka. - Gospodaru, zašto tako razgovarate sa mnom? - Da budem učtiv ili da kažem istinu? - Istinu, naravno. - Zato što mi neko mora verovati. Treba mi neko ko mi veruje. Neko ko time neće ništa dobiti. - Slušaću vas - rekoh, jer toliko bar mogu da ponudim. - Šta se zapravo desilo sa... kraljicom Anom? - Prezirem to ime! - Tresnuo je srebrnim krčagom vruće jabukovače o najbližu klupu, zbog čega stražari poskakaše i krenuše ka nama. Henri mahnu i oni se vratiše kockicama i piću. - Ona nije zaslužila da bude kraljica! - nastavio je kralj. - Nije bila ništa više od spletkaroške kurve. Znala je crnu magiju. Bila je veštica. Otkako sam je upoznao, nisam više bio svoj. Osećao sam se kao da hodam u magli, da gazim kroz živi pesak. Nisam bio pri sebi. Tražio je još jabukovače i nategnuo. - Sve ove godine bio sam njen rob, kao pas na uzici. Terala me je da činim grozne stvari. Nije volela Vulzija, pa je on, naravno, morao da ode. Mrzela je Katarinu i Meri. Pokušala je da ubije mog jadnog sina, sirotog Ficroja - da li si to znala? Bio je nedeljama bolestan. Imala je sobu sa otrovima, sa svakakvim bočicama i melemima - užasno mesto. Njena snaja, Džejn Rokford mi je to ispričala. Naredio sam da se sve spali i zakopa. Primakao mi se i nastavio tihim glasom da stražari ne bi čuli. - Mislim da se otrovala, slučajno, dok je spravljala te svoje napitke. Mislim da zato novorođenčad nisu bila normalna. Znaš, nisu bila normalna. Sva su bila nedonoščad. Jedno nije imalo noge, već samo patrljke. - Pobledeo je, očigledno uplašen. - Rekli su mi da poslednje nije imalo oči. Nisam smeo da ga pogledam. Bila su nakaze. Da su poživela, sinovi bi mi bili nakaze.

- 78 -

Krišom se osvrnuo, proveravajući da li su stražari udubljeni u kockanje. Zatim se okrenuo ka meni i podvrnuo jednu nogavicu sa zlatnim vezom. Zapahnuo me je odvratan smrad kada se ukazalo golo rozikasto tkivo i široki povez sa zelenkastom flekom od gnoja. Ustuknula sam, izvadila iz džepa vrećicu sa mirišljavim travama od pomorandže i karanfilića i pribila je uz nos. - Ona je ovo uradila. Kao da mi je zabola nož u nogu. Ona je ovo izazvala, veštičarenjem. Jahao sam niz brdo i ona me je proklela. Zbog nje sam pao i konj je pao preko mene. Imam strašne rane od tada. Spustio je nogavicu i duboko udahnuo. - Crkva je spaljivala veštice stotinama godina - rekoh. - Zašto nisi pustio sveštenike da joj sude? - Zaboravljaš da sam ja sada na čelu engleske crkve. Prekinuli smo veze sa Rimom. Kardinalov izaslanik godinama ne dolazi u Englesku. Trenutno nisu jasno definisana pravila o veštičarenju, jeresi ili bilo kom drugom zločinu protiv crkve. Ne, bilo je lakše presuditi Veštici za neverstvo. I bila je kriva za neverstvo. Očajnički je želela sina. Počela je da spava sa svakim muškarcem na kog je naišla samo da bi dobila sina i spasla sebi život. - Mogli ste da se razvedete. - I da je ostavim živu pa da baca čini na mene? I na moje buduće sinove? Ne, Ket, nisam mogao. Ustao je, i po načinu kako je stajao mogla sam zaključiti da ga noga boli. - Računam na tvoju diskreciju, Ket - rekao je. - Džon će želeti da zna o čemu smo razgovarali. - Da li sve govoriš mužu? Nasmešila sam se. - Uglavnom. Ali samo ako pita. - Prija mi razgovor. Nisam imao sa kim da razgovaram otkad su Mor i Katarina umrli. „Ali ti si ih oboje ubio“, želela sam da kažem. „Naredio si ubistvo Tomasa Mora i slomio Katarinin duh i ubrzao njenu smrt svojom okrutnošću. Ubio si dvoje ljudi koje si najviše cenio i za to ne možeš kriviti veštičarenje. Zar ne?“ Želela sam da izgovorim to, ali sam se ugrizla za jezik. Kralj mi se poverio. Ukazao mi je poverenje i mada sam ga se i dalje plašila, uveo me je u mali krug ljudi kojima veruje. „Neko mi mora verovati“, rekao je. Ali ja mu nisam verovala, smatrala sam da je opasan i u zabludi, ali shvatila sam da on sam veruje u ono što mi je ispričao. Videla sam uplašenog čovečuljka kako izviruje iz zastrašujućeg kralja. I znala sam da nas je ovaj dug i jeziv razgovor spojio vezom časti.

- 79 -

18.

Opatija Svete Marije je bila mesto našeg prvog susreta. Videla sam ga kako stoji, visok i mršav i upadljivo zgodan, riđeplave kose do ramena, s jednom nogom podignutom na obrušeni kamen, jednog popodneva, na Blagovesti, leta gospodnjeg 1538. Nosio je kožni prsluk i dugačke pantalone upasane u visoke jahaće čizme od braon kože. Pomislila sam da je arhitekta ili građevinar. Svud oko njega, među ruševinama kamenih lukova i grubih zidova, postavljeni su drveni štapovi, kojima je obeleženo gde će biti podignuti novi zidovi i svodovi kraljevske palate koja će ovde biti izgrađena namesto stare opatije. Pomno ih je posmatrao i pretpostavila sam da je on zadužen da nadgleda poslove. Prošla je godina od mog razgovora sa kraljem Henrijem pod mesečinom u Opatiji i za to vreme mnogo se toga promenilo. Stotine radnika je došlo da živi i radi na posedu stare opatije - novog Imperijuma. Ljudi su dolazili iz obližnjih sela da prave cigle i pločice ili da bi teglili kamenje i drvo, dok su im žene i kćerke radile kao kuvarice ili pralje ili pratilje, kako su vojnici to zvali. Izgledalo je kao da poslu nema kraja. Imperijum je bio poput ogromnog mravinjaka sa vrednim radnicima koji su jurili kroz njegove lavirintske hodnike, pognuti nad svojim zaduženjem. Pa ipak, kada sam ga videla tog dana, usred sve te strke, bio je sasvim miran. - Izvinite, da li biste mi pomogli? Digao je pogled i zapiljio se u mene i mog čilaša. Hodao je polako, graciozno, a osmeh mu je postepeno nadirao na preplanulo lice. Nekako je sav blistao, bio je radostan. Oči su mu bile veoma, veoma plave. - Da li ste vi ovde glavni? Na trenutak je bio iznenađen, a zatim se nasmejao. - Može se tako reći, da. Kako vam mogu pomoći? Svuda oko nas ljudi su radili. Čekići i maljevi su tukli po kamenju. Kolica natovarena drvetom i burićima prolazila su pored građevina. Ali njih nisam ni primećivala dok mi je čovek dubokog i prodornog glasa prilazio i najzad prišao tako blizu da je posegao za uzdama moje kobile, umirujući je. - Treba mi jedan vaš kamenorezac. Francuz. Gospodin Erbo. - Ovde ima mnogo kamenorezaca, stotine njih. Oni žive u privremenim odajama sa druge strane ovog brda. — Pokazao je na brdašce sa druge strane imanja Imperijum, malo dalje od nas. Uljuljkivao me je njegov glas. Nisam mogla da pomerim pogled s njegovih očiju. Jednom rukom nežno je pomilovao moju kobilu po vratu i ona je zarzala od zadovoljstva. Iako je bio odgovoran za veliki i složen posao gradnje ovakvog zdanja, bio je neverovatno staložen. Gledao me je s očiglednim zadovoljstvom. Usne su mi se razvukle u smešak. - Poći ću s vama ako želite. Skliznula sam s konja i on me je pridržao. Sasvim prirodno i jednostavno, znala sam da želim da budem u njegovim rukama. - Ja sam Tom - rekao je pa uzeo uzde moje kobile i poveo je. Krenuli smo kroz prostranstvo kamenja i cigala. Put je vodio kroz livadu obraslu procvetalim žbunovima divljih ruža i zmijinom travom.

- 80 -

- Pazi na koprive - upozorio me je Tom. Iako sam nosila šešir širokog oboda, jako sunce grejalo mi je lice i vrat i odjednom sam počela da primećujem mirise, zvuke i boje oko sebe. Cvetići kraj puta bili su jarkoplavi, zelena šikara koja je rasla u jarkovima omamila me je svojim oporim mirisom, a svaki Tomov korak bio je propraćen glasnim pucketanjem. Primećivala sam zvonke glasove ptica, svaku muvu koja je zujala. Čula sam čak i svoju suknju kako šuška preko kamenja, hvatajući osušene pupoljke i opale grančice. Zraci popodnevnog sunca padali su na lišće, travu i nas dvoje dok smo polako hodali u naizgled večnom trenutku kroz pejzaž sna. Došli smo do ograde, i Tom je najpre sproveo mog konja kroz visoku travu, a zatim se vratio da mi pomogne da pređem drvene stepenike. Posegla sam za njegovom snažnom tamnoputom rukom kako se ne bih okliznula. Kada sam ga dotakla, šaka mu je bila gruba, ali topla i ja sam se blago stresla, poput lišća divljih ruža na blagom povetarcu. Pogledala sam ga u oči i ono što sam tada spazila, u tom davno prošlom trenu, nikada neću zaboraviti. Imala sam osećaj kao da se oduvek znamo, kao da jedno o drugom sve znamo i sve razumemo. Ništa nije nedostajalo. Nije bilo ničeg više da se uradi ili kaže. Bez ustručavanja, prepustila sam se tom neverovatnom trenutku. I od tada ništa više nije bilo isto. Sve vreme smo pričali iako naše reči nisu imale veze sa onim što smo osećali. Bile su to samo reči, ništavne u poređenju sa nevidljivom vezom koja nas spaja. - Tražim kolibu gospodina Erboa, ali sam zapravo na zadatku. Poslao me je otac Krauli iz Grandlforda. Čuo je da je u kolibi žena, strankinja, koja je verovatno bolesna. - Onda moramo požuriti. Ubrzali smo poslednjih petsto metara iako je staza tu bila uža i kamenitija. Tom je većim delom puta morao da vodi mog konja kroz visoku travu slatkog mirisa. Najzad smo stigli do niza tek sagrađenih koliba, koje su, sudeći po izgledu, sklepane na brzinu za radnike koji grade Imperijum. Pošto smo se raspitali, stigli smo do kolibe na kraju naselja, malo odvojene od drugih i zaklonjene živicom. Mršave svinje su se valjale u blatu na samo nekoliko koraka od niskog trema, a kokoške su kljucale golu zemlju. Nedaleko od njih bilo je troje dece u prljavim ritama i ravnodušno ih posmatralo. Najstariji je bio dečak, ne stariji od pet ili šest godina, a sa njim su bile dve devojčice, otprilike dvogodišnjakinja i četvorogodišnjakinja. Najmlađa je sisala prst bledo me gledajući dok smo prilazili, a onda je prišla svinjama i pogladila ih. Tom je vezao konja za drvo i pomogao mi da siđem. Šake su mu bile tople. Izvadila sam korpu s hranom i lekovitim biljem iz bisaga pa ušla u kolibu. Soba je bila mračna i imala je nisku tavanicu. Načas mi je pozlilo od vonja prašine, trule hrane i neispražnjenih nokšira, ali uspela sam da se saberem. Pošla sam ka uskom krevetu bez baldahina, na kom je ležala žena raščerupane kose. Oči su joj bile sklopljene. Krevet je bio jedini nameštaj u kolibi. Zaista je delovala napušteno. Nekoliko patrljaka sveća stajalo je na polici iznad kamina, a na jedini prozor bio je naslonjen prastari razboj. Ali nije bilo sanduka niti stolova, čak ni polica s hranom - samo je jedan venac luka visio sa grede. Zapitala sam se kad li su deca poslednji put jela. Prišla sam krevetu i videla da žena u naručju drži usnulo novorođenče. Odojče je bilo tako mirno da sam isprva pomislila da je mrtvo, a onda sam videla da se jedan od sićušnih roze prstića pomerio i to me je ohrabrilo. Beba je živa - ali šta je s majkom? Kosa joj je prekrila lice i imala je tamne podočnjake. Osvrnula sam se tražeći drvo za potpalu pa sam otišla napolje, gde sam našla nekoliko grančica. - Kako je? - upitao je Tom pomažući mi da sakupim komadiće drveta. - Loše. Mislim da se upravo porodila. Živa je. U bisagama imam hleb, daj ga deci, molim te. Ja ću pokušati da založim vatru i skuvam malo čaja.

- 81 -

Prikupila sam granje, izlomila ga i naredala u ognjište. Našla sam neku staru krpu, upalila je svećom pa založila vatru i stavila lonče, u koje sam usula lekovito bilje. Žena se nijednom nije oglasila. Čula sam Toma kako razgovara sa decom napolju. Glas mu je bio razdragan, zasmejavao je decu. Kada je čaj bio gotov, sipala sam ga u napuklu šolju, a onda sam nežno sela na krevet. Žena je uzdahnula i otvorila oči. Bila je preplašena. Pružila sam joj čaj i, nadam se, osmeh ohrabrenja. - Mora da ste veoma umorni. Evo, popijte ovo. To će vam dati snage. Žena se odjednom zbunila. Ne budeći bebu, pridigla se bolno i najzad uspela da uzme gutljaj čaja iz napukle šolje. - Žedna - prošaputala je kroz blede usne. - Tako žedna. Otpila je još malo, a zatim ponovo utonula u svoj tanki jastuk i zažmurila. Kad je otvorila oči, gledala me je pomalo zbunjeno. - Jeste li vi moj anđeo čuvar? - Tako nekako. Grandlfordski sveštenik mi je rekao da ste možda bolesni i da vam treba pomoć. Pružila sam ruku i nežno joj sklonila ućebanu kosu s obraza i slepoočnica i sjaj vatre iz kamina obasja joj je lice. Trepnula sam, a zatim je pogledala pažljivije. - Poznati ste mi odranije. Ali ne znam otkuda. Okrenula je glavu. - Nije bitno. - Beba se probudila i zakmečala. - Da li ste bili zaposleni u Snejp holu? Ili u kući vojvode od Ričmonda? Pomno sam posmatrala njeno lice, lice žene koja i dalje pati. - Vojvoda od Ričmonda! - izgovorila je tiho, ali prezrivo. - Kako ga je kralj samo mazio! Slabića! Derište Besi Blant! - En? Zovete se En? - setila sam se tog piskavog prezrivog glasa i u oronulom licu prepoznala svoju nekad prelepu i nadmenu snaju En Baučer Par, ženu koja je pobegla od mog brata Vila pre toliko mnogo godina. Kada sam izgovorila njeno ime, En je zajecala. Bilo je jasno da joj je teško, da se opire burnim osećanjima. Ali je bila previše slaba. Potisnuta osećanja su je preplavila. - Ket! Oh, Ket! Zagrlile smo se i neko vreme nismo progovorile ni reči. Bila je tako mršava, tako bolesna. Ljuljala sam je u naručju poput deteta. Beba je zaplakala i En joj je ponudila dojku. - Draga En, nismo imali predstavu gde si. Čuli smo da živiš sa sveštenikom. Šta se dogodilo? Gde si bila? Od čega ste živeli ti i deca? Odmahnula je glavom. - Duga je to priča. - Naravno. Sve to sada nema veze. Važno je da se oporaviš i da se pobrinemo za tebe i tvoju decu. Pretpostavljam da je gospodin Erbo... En je odmahnula rukom i nisam više ni reč rekla. Izašla sam napolje. Tom je držao jedno dete u krilu, a drugo dvoje su mu sedeli kraj nogu na zemlji. Sladili su se kriškama hleba. - Šta misliš, možemo li nekako da ih sve prebacimo u Grandlford? Ženi je potrebna babica. - Bila sam ubeđena da će ih Beka primiti kod sebe dok im ne nađem neki smeštaj. Biće dovoljno vremena da se o tome misli kasnije. - Prepustite to meni. - Tom je podigao dete sa krila i nežno ga spustio. Grabeći dugim koracima, pohitao je ka gradilištu.

- 82 -

Kada se vratio vozeći radnička kola, sunce je bilo nisko na horizontu. Polegao je En i bebu na ćebad, a ja sam držala devojčice na krilu. Dečak je seo pored Toma, koji je zviždao celim putem ka selu. Moj konj je kasao iza nas.

- 83 -

19.

- No, opet ti. Drago mi je što si došla. - Tom me je čvrsto uhvatio za ruku i odveo me na livadu gde smo bili i prethodnog dana. - Nisam mogla da odolim. - Nije imalo smisla pretvarati se, izmišljati izgovore za ponovni dolazak na gradilište. Rekla sam istinu. Tom klimnu glavom. - Da nisi došla, ja bih tebe potražio. Vazduh je bio sladunjav, mirisao je na šeboj; na obroncima su cvetali divlji zumbuli, a nedaleko od nas oglasio se kos. Bila sam ushićena. Krenuli smo istim putem kuda smo išli i juče, ali umesto da pređemo preko plota, skrenuli smo ka staroj šumi i zakoračili u senku drveća. Ovde je vazduh mirisao na mahovinu i paprat, trulo lišće i svežu vodu. Kad smo prišli potočiću, nagnula sam se prema Tomu i on me je zagrlio. Usne su mu bile tople. Isprva me je ljubio nežno, a onda sve strasnije; srce mi je lupalo i osećanja su me ophrvavala dok sam tonula u slast njegovog poljupca. Načas sam se izgubila i opet došla sebi - u tom nestvarnom trenu osećala sam se potpuno van sebe. Postala sam neko drugi, stara Ket je nestala zauvek. - Osvojila si me - rekao je. - I ti mene. Načas sam se namrštila. - Hajde da ostane ovako, bez imena, bez titula. - Slažem se. Usne su nam se ponovo spojile u dug i nežan poljubac i srce mi je bilo puno. Nisam se opirala, nisam ni želela da se opirem. Pripadala sam Tomu, i samo njemu. Sedeli smo kraj potoka, ljubili se i razgovarali, i ponovo se ljubili. Poprskao me je i ja sam mu uzvratila, a onda smo se jurili kroz šumu kao deca. Izvadio je mali ružičasti kamen iz potoka i pružio mi ga. - Za uspomenu - rekao je. Uzela sam kamenčić, poljubila ga i stavila u džep svoje mokre haljine. Primetila sam da se načas zamislio i zabrinuo pa sam ga upitala o čemu razmišlja. Dugo me je posmatrao. - Razmišljam o ženidbi - reče na kraju. - To bi mi mnogo koristilo. Znao je da sam ja udata jer sam nosila burmu. - Sviđa li ti se žena? - Jedva je poznajem. Većina muškaraca se ženi zbog porodice ili novca i ugleda. Svi to znaju. Tom je zanatlija. Pomislila sam da razmišlja da se oženi kćerkom uspešnijeg zanatlije. - Da li te teraju da se oženiš? - Ne. To je u potpunosti moj izbor.. Setila sam se svojih brakova. Udala sam se za Neda jer smo se dopali jedno drugom - i s vremenom se veoma zavoleli. Međutim, za njega sam se udala, između ostalog, i da me ne bi udali za njegovog dedu. A za Džona sam se udala kako bih izbegla službu kod gospodarice Ane Bolen. Pomislila sam kako je sigurno divno biti u potpunosti slobodan da donosiš sopstvene odluke. - Srećan si što možeš da biraš.

- 84 -

- Srećan... i sada kada sam upoznao tebe - nesrećan. Sada će biti mnogo teže doneti odluku. Snažno sam ga poljubila. Da sam njegova, želela bih da je moj. Samo moj. Našli smo se i sledećeg dana, i umesto da odemo u čestar, otišli smo kod En. Kad smo stigli pred kolibu, Tom me je zaustavio na vratima. - Zažmuri - rekao je smešeći se. Poslušala sam. Podigao me je u naručje, otvorio vrata i preneo me preko praga. Uneo me je u drugi svet. Preko širokog kreveta bio je prebačen skupocen zastor od crvene svile sa vezenim crvenim i zlatnim resicama. Kraj očišćenog kamina bili su postavljeni pozlaćeni psi. Kredenac od hrasta bio je otvoren, kao da nas je pozivao i čekao da u njega odložimo odeću. Cela soba mirisala je na ružine latice. Na niskom stolu s finim stolnjakom od belog lana bili su poredani tanjiri s voćem, kolačima i ušećerenim voćem, a pored njih je stajao krčag vina. Sve spremno za uživanje. Sumorna soba je pometena i oribana, a uneto je čak i korito sa vodom i mekom tkaninom za kupanje. Soba je bila osvetljena desetinama sveća. - Ah, Tome! Kada me je spustio, osvrnula sam se oko sebe, pokušavajući da upijem svaku pojedinost sobe koju je tako divno preuredio ovaj tajanstven i neodoljiv čovek. Bila sam svesna truda uloženog u renoviranje kolibe. I troškova. Pitala sam se kako jedan radnik, čak i nastojnik može sebi priuštiti sve to. Naslonila sam se na jedan od drvenih stubova kreveta i dopustila da me miris ružinih latica, prigušeno svetio i toplota sobe uljujkaju. Žmirkajući, videla sam kako mi Tom prilazi a preplanulo lice sijalo mu je na svetlu vatre. Zadrhtala sam kada mi je dotakao obraz. Poljubio me je i ja sam se cela privila uz njega. I kada smo legli na mekan svileni krevet, nagi, jedno uz drugo, uzbuđeni i uzlupanih srca, poneo me je dalje, dublje i jače u carstvo strasti kakvo nisam ni znala da postoji. Ne usuđujem se ni da pokušam da opišem šta smo osećali. Ne postoje reči koje bi dočarale snagu onoga što se dešavalo. Telo mi je podrhtavalo i od najblažeg Tomovog dodira, a od najtiše umilne reči koju bi izgovorio sva čula bi mi se napela i imala bih osećaj kao da mi celo telo gori. Volela sam kao nikada do tad, kao što nikada više neću voleti. Volela sam Toma - i zbog toga što sam ga volela i zato što mi je bio potreban, viđala sam se s njim skoro svakog dana, pod izgovorom da idem u posetu svojoj davno izgubljenoj snaji En u Grandlford kada sam zapravo bila sa svojim ljubavnikom. Nisam brojala dane, blažena popodneva ljubavi, noći čežnje kada nismo zajedno. Pustila sam vreme da teče, proleće se pretvorilo u leto, a livadska trava narasla visoko i divlji zumbuli prestali da cvetaju. Dani su postajali topliji, potočić se povukao u korito i više nije žuborio i penio, već je šumeo i curkao. Potok nigde ne žuri, pomislila sam dok smo se šetali držeći se za ruke, a ne žurimo ni mi. Takve nevažne misli su mi se vrzmale po glavi, neopterećenoj obavezama i dužnostima. Tomova ljubav me je oslobodila takvih opterećujućih misli, dao mi je ono što nikada nisam imala: bezbrižnu mladost. Došao je moj rođendan. Imala sam punih dvadeset i šest godina. - Nema veze - rekla sam kada me je Tom poljubio i poželeo mi srećnu godinu. Nakon popodneva provedenog lenjo vodeći ljubav, uzela sam da skupim svoje stvari za povratak kući u Snejp hol - čemu se uopšte nisam radovala. - Šta je jedan dan ili čak godina? Uz tebe se osećam kao da vreme stoji, svet mi se čini bezvremenim.

- 85 -

- Ali menja se godišnje doba - izjavio je gledajući kroz prozor kolibe. - Ove stare vrbe će se uskoro sresti sa sekirom. Gusenice su se pretvorile u leptirove, ptičja gnezda su prazna. Život ide dalje. Ta izjava me je malo uplašila. Posmatrala sam ga - njegovu riđu kosu kako mu u blagim kovrdžama pada preko kragne (koju bi trebalo oprati, primetila sam), njegovu lanenu košulju, otkopčanu na vratu, sitne čekinje na njegovim obrazima. Ne znam ništa o tom čoveku, pomislih, osim da se zove Tom i da pomišlja na ženidbu, i da ga volim. Ne znam čak ni kuda odlazi kada se rastanemo. Pretpostavljala sam da ima privremeni smeštaj negde na gradilištu, poput drugih radnika i poslovođa. Ako je tako, nikada me nije odveo tamo. Sigurno se stidi, pomislila sam. Nije hteo da vidim kako skromno živi. - Sutra sam zauzet - rekao je kada sam krenula. - Ali možemo se videti preksutra. Čekaću te, kao i uvek. - Zagrlio me je i nasmešio za rastanak. Pa ipak, osetila sam da se nešto promenilo. Bila sam oprezna. Te noći sam, prvi put otkako sam upoznala Toma, loše spavala. Umesto da sanjam njega, usnila sam ženu, mladu i zgodnu, nesaznatljivu, ali nesumnjivo prisutnu, lepu i sumornu, kako god da se okrenem. Probudila sam se naglo, uplašena, i posle nisam mogla da zaspim. Satima sam ležala u krevetu, uzalud čekajući da se prva svetlost zore pojavi na prozoru, slušajući kreket žaba i pospan cvrkut ptica. Napokon sam čula čegrtanje kaca za mleko i pljusak vode prosute s prozora. Sluge su se probudile. Otišla sam da se nađem sa Tomom u brvnari kao i uvek, ali on nije bio tamo. Vrata su bila odškrinuta. Vetar je naneo unutra lišće i prašinu iz bašte i uobičajeno sređena koliba bila je u neredu. Svilenog zastora i prekrivača nije bilo, kao ni kredenca i stola. Krevet je i dalje bio tu, prekriven običnom slamaricom pocepanom s jedne strane. Čak nije bilo ni sveća. Užasnuta, isprva sam pomislila da su lopovi odneli vredan nameštaj. Međutim, čekala sam, ali Tom nije stigao. Tada sam shvatila da nije bilo lopova. Tom je otišao i odneo sav nameštaj sa sobom - kao i moj dragoceni san o ljubavi. Otišao je, ponavljala sam u sebi. Otišao. Nikad ga više neću videti. Ne znam ni ko je ni odakle je. A nisam se usudila da pitam, plašeći se da će videti (jer kako bih to sakrila?) da mi je bio sve, da sam ga volela. Sela sam na prag, sunce mi je grejalo lice i ruke, i plakala. Prišla mi je moja kobila, vezana za ogradu dugim konopcem, i spustila glavu da je pomazim. Zarila sam lice u njenu oštru dlaku. Ne znam koliko sam dugo sedela tako nesretna i povređena. Međutim, iako sasvim snuždena, ustala sam i potisnula tugu pa odjahala u Snejp hol, spremna da se pretvaram da mi srce nije slomljeno, da imam čemu da se nadam i da život ide dalje.

- 86 -

20.

Čim se oporavila, En se sa decom preselila u kolibu na imanju svog muža, a ja sam, iako skrhana od tuge, otišla da je vidim. Već sam je bila posetila nekoliko puta i bilo mi je drago što se oporavila i što joj beba dobro napreduje i raste. Kada sam stigla pred kolibu, En je bila u bašti, u smeđoj radničkoj bluzi i s keceljom od grubog sukna, i vadila je korov iz ružičnjaka. Široko se osmehnula kada me je videla, bez trunke nekadašnje nadmenosti. Njena kosa, nekada gusta i kestenjasta a sada proređena i tamnija, bila joj je vezana pozadi, kao što nose seljanke. Oko usta i nosa videle su joj se duboke bore. Iako je nekoliko godina starija od mene, izgledala je kao četrdesetogodišnjakinja. - Da samo može da me vidi stari Skvib - rekla je. - Sećaš li se kako sam bila nepristojna prema njemu? - Da je ovde, verovatno bi ti pomogao sa tim korovom. Voleo je ruže. - I nekada nisam podnosila trnje, ako se dobro sećam. E pa, od tada sam zasigurno prošla trnovitim putem. - Reci mi šta se dogodilo pošto si napustila Vila? - Sela sam na klupu u hladu trešnje. En je nastavila da vadi korov dok smo pričale. - Pobegla sam. Otišla sam najdalje što sam mogla. Plašila sam se da će me neko naći i zauvek me zatvoriti u tamnicu, kao što je stric Ane Bolen zatvorio svoju ženu. Znala sam da će moj otac biti besan. Tukao me je kad sam bila mala i plašila sam se da će me odraslu još više tući. Podbočivši se, okrenula se ka meni. — Pokušala sam sve oko sebe da ubedim da sam jaka i hrabra, ali zapravo sam bila kukavica. - Niko te nije tako nazvao. Nasmejala se. - Znam da su me zvali i pogrdnijim imenima. I zaslužila sam ih. Bar neka od njih. Neko vreme sam se krila u Parizu. Kralj Fransoa me je neko vreme držao uz sebe. Onda me je poslao na selo, gde sam upoznala razbojnika, nekadašnjeg sveštenika. Zvao se Žan Gijom. Dobili smo dve bebe. Jedna je umrla. Potom sam upoznala engleskog gusara i vratila se u Englesku, u Kornvol, s njim. Zatim je naišao mornar, pa irski trgovac konjima kako je to bio lep grubijan! - pa berač hmelja koji me je vukao svuda po Kentu. Imala sam troje dece kada se on pojavio, ali sam bila umorna od lutanja. Mnogo puta sam pomišljala da se vratim Vilu, samo da molim da mi pruži utočište - meni i deci. Ali nisam mogla. Bila sam suviše ponosna. - On bi učinio i mnogo više od toga. Mnogo je brinuo zbog tebe. Hteo je da ti obezbedi dovoljno novca za život. - Imala sam dovoljno u početku. Imala sam svoj nakit, i nakit svoje majke. Prodala sam sve, komad po komad. Mornar je ukrao ostatak kada me je napustio. Kad sam upoznala gospodina Erboa, kamenoresca, bila sam očajna, nisam imala čime da nahranim decu. Niko nije hteo da mi da milostinju, čak ni kaluđeri. Znali su po mom govoru da potičem iz bogate porodice. - Vrati se svojoj bogatoj rodbini - govorili su. - Hrist nije imao sažaljenja prema bogatima. Gomila korova je rasla. - Bila sam odbačena. Nisam imala kuda.

- 87 -

- Mogla si da dođeš kod mene. Ja te nikad ne bih oterala. - Sada to znam. I zahvalna sam - dodala je tiho. - Ali u to vreme mi je kamenorezac, odvratan kakav je bio, bio jedina nada. Pristao je da prihvati mene i decu. Trebalo je samo da spavam s njim, kuvam i održavam domaćinstvo. Kad su počeli radovi na novoj kraljevskoj palati, doveo nas je ovamo, do Svete Marije. Dobio je dobru platu. Kada nije pio, ponašao se pristojno prema nama. - Onda sam zatrudnela i to ga je razljutilo. 'Ne želim da hranim još derišta, rekao je. On već ima ženu i decu negde u Francuskoj. Pokušao je da me natera da popijem nešto kako bih se rešila deteta, ali ja nisam mogla to da učinim. Kada su počeli trudovi, otišao je. Tek tako. Nije nam čak ostavio ni hranu ni novac. Ne znam šta bih uradila da me nisi našla. - Poslao me je sveštenik iz Grandlforda, jedna komšinica mu je rekla da ti je potrebna pomoć. - Pa zašto nije došla sama da mi pomogne? - uzdahnula je En. - Nema veze. Znam zašto. Ovdašnje žene me izbegavaju. Ja nisam jedna od njih. Ne znaju šta da misle o meni. Obrisala je ruke o kecelju i sela pored mene. - Više nigde ne pripadam, Ket. - Pripadaš nama. Meni i Vilu. Odmahnula je glavom. - Nikada ne bih mogla da se vratim Vilu. Ne s decom. Ako se držim podalje, ljudi će s vremenom zaboraviti na bruku koju sam napravila. - Onda ostani ovde. Promeni ime. Započni nov život. Kako se zvao lepi Irac? - Bobi Dejntri. - Budi onda En Dejntri. Ostavi prošlost za sobom. Kaži da si bila medicinska sestra ili dadilja na velikom imanju i da si tamo naučena da govoriš kao dama i da hodaš kao dama. - I da čitam i da pišem i govorim francuski. - Zašto ne? Videla sam da su joj se oči ozarile. Bilo joj je zabavno da zamišlja sebe kao nekog drugog. - Nemam šta da izgubim, zar ne? „Samo svoje plemićko poreklo i svoje nasleđe“, pomislila sam. „Ono prvo si sama napustila pre mnogo godina, a drugo si već prepustila Vilu, kome je dodeljen sav tvoj imetak.“ - Ne, ništa - odgovorila sam. Pljesnula se po kolenu. Nimalo nalik dami. - Učiniću to. Od sada, ja sam En Dejntri od... od... Antrima, ali čitav život sam provela u zamkovima i plemićkim kućama, i više ne govorim kao Irkinja. Dvoje dece je istrčalo iz kolibe i En ih je umilno gledala. - Za njih sam samo mama. Novo ime to neće promeniti. - Obratila se dečaku: - Da li beba još spava? - Klimnuo je glavom. - Izgledaš umorno, Ket - rekla mi je. Nisam dobro spavala. Probudila sam se usred noći, pokušala da čitam, da radim na razboju, čak sam probala da se pomolim. Ali ništa nije moglo da mi skrene misli s Toma. Stalno sam se prisećala njegovog mirisa, njegovog čvrstog stiska, dodira. Moje telo se naviklo na njega tako da su mi i od same pomisli na taj dodir kolena klecala. Bila sam nemoćna pred njim čak i sada, kada nije tu. Sećala sam se svega u vezi s njim: njegovih čizama od gužvane smeđe kože, dugih noktiju koje nije redovno čistio; neuredne talasaste kose, prodornih veoma plavih očiju; njegovog osmeha, njegovih usta, slatkih poput zrelog voća; njegovih neravnih brkova, gušćih s desne strane; malog crvenog belega ispod uveta; njegovog osmeha, širokog i srdačnog, bezbrižnog; kako smo pili vino iz krčaga i kako je on lizao kapljice vina s rubova usana.

- 88 -

Duboko u noći, sećala sam ga se, čeznula sam za njim, i ništa nije moglo da ublaži moju čežnju. - Smršala si - rekla mi je En - jedeš li? Odmahnula sam glavom. - Šta te muči? Otezala sam da joj odgovorim. - Tuga - rekoh naposletku. - Poput tebe, i ja sam napuštena. - Onaj lepi Tom. - Da. Znalački je klimnula glavom. - Zgodniji je i od Bobija Dejntrija. Takav muškarac... pa, nijedna žena mu ne bi odolela. - Nasmejala se. - Slušaj šta ja pričam! Kao da sam ja ikad umela da odolim! - Volela sam ga - nastavila sam, zanemarivši njenu upadicu. - Znam da sam pogrešila, ali nisam mogla da se oduprem. - Idi, ispovedi se. Nisi ti prva lepa mlada žena koja je zastranila. Tvoj muž je stariji, zar ne? - Pa, Džon jeste stariji i odavno ne živimo kao muž i žena. - Da li je tvoj Tom takođe oženjen? - Rekao je da nije, ali je razmišljao o braku. Međutim, ne znam da li je to istina. Ne znam ništa o njemu. Čak ni ko je. Mislila sam da je on glavni na gradilištu. Sada mi je jasno da nije. On je stranac. - Prevario te je. - Imali smo dogovor. Bez imena, bez titula. - Bez obaveza, to je on mislio! - Ali on me je voleo. Znam da jeste. - On te je povredio. Bio je okrutan što te je ostavio. To sam prevrtala po mislima mnogo puta. Nisam želela da prihvatim istinu: da me je zaista povredio. - Možda nije imao izbora - rekla sam tiho. - Ha! - uzviknula je En pa naglo ustala i podbočila se. - Nemoj da ga opravdavaš. On je odmetnik i lažov! I slomio ti je srce. Bila je u pravu. Nisam znala šta da odgovorim na to. Samo mi je neki unutrašnji glas stalno ponavljao da me je Tom voleo, zaista voleo. Znam da jeste. Ma šta ja rekla o Tomu, taj glas se nije mogao umiriti.

- 89 -

21.

Iskreno me je voleo, sigurna sam. Verovala sam u tu ljubav i da ćemo, uprkos svemu, ponovo biti zajedno. En mi se smejala zbog privrženosti odbeglom ljubavniku, rekavši da je mene više obmanuo taj jedan muškarac nego što su nju svi muškarci ikada. Ponekad bih pomislila da je u pravu. Pa ipak, duboko u srcu nisam gubila nadu i uspomene na divne dane sa Tomom su ostale žive i neukaljane tugom i bolom zbog njegovog odlaska. Moj ljubavnik je otišao, ali će mi se možda jednog dana vratiti. Međutim, kraljeva ljubavnica, njegova obična supruga Džejn, otišla je zauvek. Kralj Henri je ponovo postao udovac; moj rođak Katbert Tanstal, koji je proveo dosta u prestonici, rekao nam je da je kralj patio za Džejn i oplakivao je kao nikog pre nje. Njihov je brak bio bolno kratak, ni pune dve godine. Džejn je rodila sina, princa Edvarda, i dečak je preživeo. Ali sama Džejn se, kao i mnogo žena, razbolela od post-porođajne groznice i nijedan doktor u kraljevstvu je nije mogao spasti. Sada je kralj ponovo sam. Nedugo nakon što smo saznali za smrt kraljice Džejn, u Snejp holu se pojavio neki odrpanac proseći hranu. Rekla sam nastojniku da ga pusti u štalu da spava i primljen je kao sluga. Jednog dana, dok sam išla u posetu En, u Grandlford, uplašila sam se ugledavši ga kako sedi kraj puta. Ustao je kada me je video kako prilazim i skinuo kapu. - Miledi Latimer - rekao je učtivo - imam pismo za vas od gospodina sa dvora. Izvadio je debeli žućkasti papir iz kožnog kaputa i pružio mi ga. Sagla sam se i uzela pismo. Poslao me je ovamo. Rekao je da lično vama dam pismo i da nikome ništa ne pominjem. Pismo sa dvora. Veoma lično pismo. Zbunjena, izvadila sam nekoliko novčića iz torbe. - Izvolite - rekla sam. - Hvala vam. Sigurno nećete nikome ništa reći? - Sigurno. Stavila sam debelo pismo u bisage i odjahala. Tek sam u osami voćnjaka na obodu Grandlforda stala da pročitam tajanstvenu poruku. I kad sam je pročitala, bila sam zbunjena. „Najdraža moja Katarina“, pisalo je, „ja sam u agoniji. Nedostaješ mi i želim te kraj sebe. Verujem da i ti, uprkos svemu, želiš isto to. Poznajem te. Znam da me voliš, kao što i ja volim tebe. Nisam ti rekao istinu o sebi jer se nisam usudio. To bi nam oboma naškodilo. „Pretpostavljam da si čula da je kraljica Džejn umrla. Ona je bila moja sestra i moje je srce prepuno tuge zbog njene smrti. Ja sam Tomas Simor, zet kralja Henrija. I ujak našeg budućeg kralja, princa Edvarda. „Došao sam u Jorkšir jer me je kralj poslao da ispratim izgradnju nove palate. Ostao sam zbog tebe. Ostao sam predugo. Otišao sam u tajnosti jer sam kukavica. Plašio sam se da neću moći da odem ako dođem da se oprostimo. Kralj je želeo da se oženim njegovom nećakom, ledi Margaret Daglas, ali nisam mogao. Moje srce to nije dozvolilo. Jednog dana ćeš biti slobodna. Čekaću te. Kad budeš slobodna, bićeš moja. Molim te, draga Katarina, reci da ćeš biti moja. „Dođi na dvor, Katarina. Dođi i budi kraj mene. Kralj će se uskoro ponovo oženiti. Dođi i služi njegovu novu ženu. On će poslati po tebe. Ja sam čovek koji te voli.“ „Tom“

- 90 -

Bila sam neopisivo srećna zbog Tomovog pisma. Pritisnula sam hartiju na grudi, a srce mi je ubrzano lupalo. Obigravala sam oko drveća i trčala kroz voćnjak. Vikala sam od sreće, ne pomišljajući da me neko može videti ili čuti. Mislim da me niko i nije video, ali ukoliko jeste, sigurno je pomislio da sam luda. On me voli, ponavljala sam. Voli me. Želi me kraj sebe. Čekaće me. Nisam mogla da prestanem da mislim na pismo, čak ni kad sam se vratila u Snejp hol i otišla da vidim Džona, da mu čitam kao i svako veče. - Ah, Gvenidor - rekao je Džon kada sam ušla. Prišla sam krevetu i sagnula se da ga poljubim u obraz. Ležao je na debelom jorganu sa crvenim satenskim jastucima iza leđa. Smešio se, ali mu je glas bio tih. - Nije li... nije li... - Ne, dragi, Margaret nije ovde. Znaš da ona nikad ne dolazi da te vidi uveče, samo posle podne. Sećaš se. Uveče uči francuski i latinski. Džon se namrštio i čelo mu se naboralo. Gledala sam ga kako leži; lice mu se izboralo i izgledao je kao da mi je deda. Nisam osećala supružničku povezanost sa njim, samo sažaljenje i naklonost. Bilo je teško poverovati da sam ikada spavala sa njim. „Jednog dana ćeš biti slobodna“, pisao je Tom u pismu. „Jednog dana ćeš biti slobodna.“ Iskreno, ja sam bila ubeđena da ću uskoro biti slobodna. Džonovo zdravlje se pogoršavalo. Uglavnom je spavao, a ruka mu se tresla kada ju je pružao ka meni. Često se nije mogao setiti mog i Margaretinog imena. Osim Džonovih knjiga, donela sam i Bibliju. On je pokazao na svoju omiljenu knjigu romansu o Gvenidor. Sela sam, otvorila knjigu i počela da čitam. Za nekoliko minuta je zaspao otvorenih usta, hrapavo dišući. Zatvorila sam knjigu i izvadila Tomovo pismo iz džepa. Ponovo sam ga pročitala i njegove tople reči su mi grejale srce. „Nedostaješ mi, i želim te kraj sebe. Znam da me voliš, kao što i ja tebe volim. Kad budeš slobodna, bićeš moja.“ Kada će kralj poslati po mene, pitala sam se. Uskoro? I ko će mu biti nova supruga? Kraljevski poziv je ubrzo usledio. Tomas Kromvel, kraljev ministar poslao je poruku kojom me obaveštava da sam nameštena za dvorsku damu ledi Ane Klevske, koja će stići u Englesku početkom naredne, 1540. godine. Dozvoljeno mi je da povedem tri sluškinje sa sobom. Dve sobarice i pralju. - Da li bi volela da ideš na dvor? - pitala sam En kada sam otišla da joj saopštim vesti o pismu od Toma i o poruci od lorda Kromvela. - Kao moja pralja. En se namrštila. - Dvor! Dvor kralja Henrija! Pretpostavljam da bi bilo zabavno videti sva ta poznata lica ponovo. - Išla bi kao moja pralja, En Dejntri. Niko ne mora znati ko si. Dozvoljeno mi je da povedem tri sluškinje sa sobom kad postanem dvorska dama novoj kraljici. Sa znatiželjom je izvila obrve. Sada sam joj privukla pažnju. - S kim se ženi ovog puta? - S nekom Nemicom, kako čujem. Reformistkinjom, svakako, ne katolikinjom. Zove se Ana Klevska. - Nemica? Ali Nemice su muškobanjaste, bučne i tvrdoglave. Henri to neće trpeti. - Možda i hoće ako je lepa. - Dosta sam putovala, ali nikad nisam videla lepu Nemicu, bar ne lepu po engleskim merilima, s kožom boje alabastera, nežnim plavim očima i ružičastim usnama. Poput tebe. Slegla sam ramenima. - Kralj Henri više nije mlad. Možda sad slabije vidi. - Nasmejale smo se. - Osim toga, ništa mi to nije važno. Ja samo želim da ponovo budem sa Tomom.

- 91 -

Pročitala sam joj Tomovo pismo, naglašavajući svaku dragocenu rečenicu. - Nije baš rečit, zar ne? I ja sam dobijala ljubavna pisma i ona su bila puna slatkorečivosti i laskanja. Kako su moje grudi poput dveju toplih zrelih krušaka, ili su moje usne kao sočne crvene trešnje, ili moje oči... kako ide taj Katulov stih? „Tvoje oči, moje zvezde“? - Pralja koja citira Katula! E, to je retkost. - Savršeno dobro znaš na šta mislim. Malo je rekao. - Ali je iskren. - Kako možeš sada da mu veruješ kad te je tako obmanuo? - Ali on je to objasnio u pismu. Nije mogao sve da mi kaže ranije. - Osvojio je te je lažima. Za to nema izgovora ni objašnjenja. Razmislila sam o tome što je En rekla. - Ljubav dođe sama - odgovorila sam na kraju. On to nije tražio, a ni ja. Ljubav je nas pronašla. - Poput kuge. - Ti si cinik, iako znaš antičku ljubavnu poeziju. - Ja prosto vidim stvari kakve jesu, a ne kakve ti želiš da budu. Otišla sam do kolevke kako bih se divila Eninom uspavanom sinu. Pitala sam se da li ćemo Tom i ja imati sina. Kad Džona više ne bude bilo i ja se udam za Toma, hoću li konačno postati majka? - Naravno, moja pralja može povesti svoju decu. Polazimo za tri dana, ako odlučiš da mi se pridružiš. En se nasmešila. - Razmisliću o tome.

- 92 -

22.

Na polju su bili razapeti šatori od zlatom izvezenog platna; ja sam stajala pod jednim i udisala težak mošusni miris ugljevlja koje je gorelo u posudi za žeravicu. - Ne sviđaju mi se ti teški nemački parfemi. A tebi? - prošaptala je dežmekasta devojka pored mene. - Miris engleskih ruža ili šeboja je mnogo slađi. Nasmešila sam joj se. - Slažem se. Ali pretpostavljam da ne bi trebalo mnogo da zameramo novoj kraljici i njenim parfemima. - I moramo klečati u njenom prisustvu, i klanjati joj se kada govori, i donositi joj nemačko pivo kad god poželi. Da, da. Podučavali su me svemu što jedna dvorska dama mora znati. Kažu da je veoma ugledna. Zahteva da se prema njoj ponašaju kao prema boginji, a ne kao prema sestri vojvode od Klevsa, ko god on bio. Bolje sam osmotrila otresitu i pričljivu devojku. Bila je veoma mlada i lepa, bledolika, tamnih očiju i kestenjaste kose, koja joj je virila ispod šiljate kapuljače; pogled joj je bio izazovan, neposredan i prkosan. Stajali smo pod kraljičinim šatorom sa nekoliko desetina drugih službenica i dama, čekajući da se pojavi kraljeva buduća žena. Stigla je u Englesku tek pre otprilike nedelju dana, a već su se ljudi okupljali gde god bi krenula, željni da bar na tren vide četvrtu suprugu svog kralja. Znalo se da ona nije bila prvi kraljev izbor za novu pratilju. Druge plemkinje bile su pozvane da dele njegovu postelju i uživaju u tituli kraljice, ali sve su odbile. Samo je nemačka princeza usedelica ledi Ana Klevska pristala. Istini za volju, ljudi su se okupljali zbog rasprostranjenog verovanja da će svaku Henrijevu ženu zadesiti strašna smrt. Kraljica Katarina od Aragona umrla je sama i skrhana jer ju je njen okrutni kraljevski suprug zatočio. Kraljica Ana Bolen je pogubljena pod lažnom optužbom (svi su bili ubeđeni da je bila lažna) za preljubu sa svojim rođenim bratom i drugima. Kraljica Džejn Simor, Tomova sestra, stradala je od babinje groznice neki čak govore da ju je Henri odveo u neko selo kraj Hempton korta, gde su mnogi seljani imali kugu, i ostavio je tamo da umre. Sve kraljeve žene su proklete. Šta će se desiti s ovom? - Kasni - rekla je punačka devojka. - Tera nas da je čekamo i gušimo se u ovim isparenjima. Odmakle smo se od dima i žara, ali nam je onda bilo hladno. Bio je hladan januarski dan. Drhatala sam u satenskoj haljini iako sam imala vunenu podsuknju i podrukave. Okupili smo se na Hempsted hitu, pod sivim kišovitim nebom, kako bismo dočekali ledi Anu. Naš šator - kraljičin zlatni šator - bio je jedan od mnogih raširenih na širokoj livadi u širokom nizu i u kojima su se od kiše zaklonili zvaničnici i plemići. Hiljade stanovnika Londona nestrpljivo je čekalo na otvorenom, dok su ih gardisti i vojnici potiskivali. Svi su želeli da vide ledi Anu i kralja, da ih gledaju kako idu u svečanoj povorci ka kraljevskoj palati u Griniču. Napokon se iz daljine začuše fanfare i na vidiku se pojavila zlatna kočija. Oko kočije je bila raspoređena pratnja - jahači u srebrnim oklopima i s perjanicama na šlemovima, na svečano opremljenim konjima, držeći barjake s grbovima Klevsa i Gelderlanda. Širokom

- 93 -

poljanom pronela se rika posmatrača kada je kralj Henri izašao iz svog šatora kako bi dočekao zlatnu kočiju. Onako krupan, bio je ogrnut zlatnim tkaninama, a rubini, ametisti i granat blistali su sa svakog pedlja odore. Oko vrata je imao hermelinsko krzno, a na glavi somotsku kapu optočenu draguljima i s perom bele čaplje. Debeli prsti bili su mu načičkani glomaznim prstenjem sa velikim rubinima, smaragdima i safirima. Stojeći pred šatorom, kralj se oslonio na stolicu, prebacivši deo težine sa bolne noge. Setila se da mi je pokazao groznu ranu na nozi i pretpostavila da ga ona i dalje boli. Pitala sam se kako će ledi Ana Klevska podneti veličinu rane i veliko smežurano telo svog ostarelog muža kada bude vodio ljubav s njom. Od te pomisli sam se stresla. Pored kralja je stajala lepa kćerka kraljice Katarine od Aragona, princeza Meri, koja je, kako se pričalo, i dalje bila naklonjena Rimu. Izgledala je umorno i ogorčeno, pomislila sam, nimalo podobno za svoje dvadeset i tri godine. O njoj se mnogo tračarilo na dvoru i moja bucmasta drugarica je pretresala neke od tih priča dok smo gledale kraljevsku svitu kako se pomalja iz šatora. - Kažu da je princeza Meri i dalje katolikinja i da je kralj kažnjava ne dozvoljavajući joj da se uda. Veoma je tužna. Pokušala je da pobegne preko mora, do Nižih zemalja, ali nije uspela. Ne znam zašto. Možda ju je kralj uhvatio i kaznio. Princeza je u naručju držala svog polubrata, princa Edvarda. Imao je dve godine, ali je izgledao mnogo sitniji od ostalih dvogodišnjaka, onako umotan u svoje zlatno ćebence. Kralj se jedva obazirao na njega. Kraljevo drugo zakonsko dete, kćerka Ane Bolen, princeza Elizabeta, nije bila prisutna; nijednom detetu Ane Bolen nije bilo dozvoljeno da prisustvuje tako važnim događajima. Ali pored princeze Meri stajala je jedna veoma lepa devojka, zgodna i kao naslikana. Bila je u haljini od ljubičaste svile, koja joj se predivno slivala niz vitak struk i ženske obline; bila je blede puti i baršunaste kože, plave bujne i kovrdžave kose i mnogo lepša od princeze Meri, koju su nekad smatrali veoma lepom. - Ko je ta devojka? - upitala sam bucmastu devojku. - To je ledi Margaret Daglas, kraljeva nećaka. Ona je bila zatočena u Taueru jer je bez kraljeve dozvole htela da se uda za jednog mog rođaka. Neko vreme je bila na stubu srama, ali kralj je sada ponovo voli, kao što možete videti. – I zaista, kralj Henri se osmehivao svojoj lepoj nećaki i pričao sa njom dok je čekao zlatnu kočiju ledi Ane. Znači, to je ledi Margaret Daglas, žena kojom je moj Tom trebalo da se oženi. Ona koju nije mogao da prihvati jer je zavoleo mene. Bila sam ponosna i zadovoljna jer je njegova ljubav prema meni bila tako jaka - dok ga nisam videla kako izlazi iz kraljevskog šatora i staje pored lepe ledi Margaret! Pogledao ju je srdačno i nežno, previše nežno za moj ukus. Osmehnuli su se jedno drugom; on se nagnuo da je poljubi u ružičast obraz, a ona mu je pružila vitku ruku u znak prijateljstva - ili ljubavi. Bili su previše daleko da bih bolje videla njihove poglede, ali govor njihovih tela mi je rekao sve. Da li je Tom zaljubljen u ledi Margaret? Da li će se oženiti njome nakon svega? Misli su mi se kovitlale. Da li se Tom predomislio nakon što mi je napisao pismo? Da li će ovo biti dvostruko slavlje, venčanje kralja i ledi Ane Klevske, i Tomasa Simora s ledi Margaret Daglas? Stresla sam se i ponovo prišla posudi za žar, trudeći se da ignorišem mošusni miris koji je kuljao u stubovima dima. Drhteći, vratila sam se kraj bucmaste devojke. Smelo sam je pitala da li je čula neke glasine o tome da će se ledi Margaret udati za Tomasa Simora.

- 94 -

Zakikotala se. - Ser Tomas se plaši braka, kažu. I žene ga neće iako je lep i bogat i stric je mladog princa. Moja rođaka, Meri Hauard, ona što je bila udata za Ficroja, takođe ga je odbila. Kao i ledi Margaret Daglas. Bar tako kažu. - Zašto? Slegla je ramenima. - Postoji priča. Grozna priča. Neki u nju veruju, neki ne. - Kakva priča? Devojka me je uvukla u šator, dalje od ostalih dama i sluškinja koje su čekale da se pojavi ledi Ana. - Nešto se desilo na njegovom imanju u Sudliju - šaputala je. - Kažu da je jedna žena stradala zbog toga. - Sta se desilo? - Čula sam od Fransis, moje prijateljice, da je ser Tomas jednom bio u lovu sa lovočuvarom i njegovo ženom, koja je bila veoma lepa i ser Tomas ju je želeo. Naterao je svoje sluge da je drže dok ju je silovao, a njen muž je posmatrao, vezan za drvo. Jedan od braće nesrećne žene čuo je njeno vrištanje i napao ser Tomasa, a ovaj ga je ubio. Nakon toga žena je bila skrhana i nasmrt se izbola. Tako ide priča. - Ne verujem. - Lovočuvar se kune da je to istina. Tom? Moj slatki, nežni, voljeni Tom? Nemoguće! - Ne bi trebalo da pričaš takve zle priče. Ko si ti uopšte? - Ja sam Katarina Hauard. Kraljica Ana Bolen je bila moja rođaka. Razrogačila sam oči. - Čula sam da su Hauardovi i Simorovi rivali. Oni šire laži jedni o drugima. - Mislim da ta priča nije laž. Ali ne mogu da je potvrdim. Niko ne može ako nije bio prisutan. Gnevno sam izašla iz šatora i pridružila se damama. Pokušavala sam da izbacim groznu sliku iz glave, sliku Toma kako naređuje slugama da drže ženu dok on... dok on... Fanfare su najavile dolazak kočija ledi Ane Klevske pred kraljev šator. Konjušari su prihvatili konje, koji su tapkali u mestu a praporci im zvonili na zimskom povetarcu. Obučena u glomaznu sivu haljinu s teškim podsuknjama, jedna žena je pažljivo iskoračila iz kočije. Lice joj je bilo skoro sasvim sakriveno širokom sasvim neobičnom kapuljačom iz koje je izvirivala duga plava kosa. Bila je visoka i snažna, samouverena i odlučna. Bila je to ledi Ana Klevska. Ljudi su počeli da viču. Kralj je iskoračio, uzeo svoju buduću ženu za ruku i poljubio je u obraz - ne u usne, kako bi se očekivalo od supružnika. Njegove usne jedva dotakoše njen obraz. Dvorske dame oko mene zamrmljaše. I one su primetile taj nazovipoljubac. Kada smo ušle u kraljevski šator, jedna po jedna kleknule smo pred ledi Anu i tad su nas predstavili, prvo dvorske dame, zatim počasne dame, među kojima je bila i moja nova poznanica, Katarina Hauard. Dok sam se približavala, čekajući da me predstave, posmatrala sam novu kraljicu. Nije bila ni ružna ni lepa, već nešto između. Njene sitne sive oči su, pomalo iznenađujuće, bile vesele - podsetile su me na mog brata Vila, na njegove pošalice i glupiranja. Imala je ravan nos i sitna stisnuta usta. Ali bila sam zaprepašćena shvativši da joj je ten sivkastosmeđ i da joj je lice sve u ožiljcima, nesumnjivo, od boginja. Kao i sva ostala ružna obeležja, bilo ih je teško gledati pa sam skrenula pogled. Kada sam predstavljena ledi Ani, našla sam se veoma blizu kraljevske porodice - i nedaleko od Toma, koji je i dalje stajao kraj Margaret Daglas. Posmatrala sam ga krajičkom oka. Bio je napet, vrpoljio se i prebacivao se s noge na nogu, čačkao je svoje krznom

- 95 -

porubljene rukave i nervozno se smejao kraljevim doskočicama. Pomislila sam da mu je neprijatno jer sam ja tu. Ledi Ana mi se obratila blagonaklono, s veoma izraženim naglaskom, a zatim se okrenula sledećoj ženi. Moj kratak susret sa kraljicom brzo je okončan. Gledala sam kako joj se drugi klanjaju, mrmljaju pozdrave i primaju njene reči. Primetila sam da kralj Henri nije gledao svoju ženu, već dame koje su joj prilazile. I kada je Katarina Hauard prišla da se predstavi, pogledao ju je i osmehnuo joj se. Ona je stidljivo uzvratila pogled. Kad su nas sve predstavili, krenule smo u povorci sa sveštenicima, kraljevim savetnicima i gradskim većnicima za kraljem i njegovom novom kraljicom. Bilo je oblačno i mi smo išli kroz Hempsted hit ka Griniču, a Anina nemačka porodica išla je pored nas. Kraj kralja i kraljice išli su moj stric Vilijam i njegovi gardisti, Koplja Kalea. Moj posinak Džoni bio je među njima, uglađen i zgodan. Pogledala sam ga, ali on se nije osmehnuo koliko znam, kopljanici ne smeju da pokazuju osećanja dok su u povorci pa nisam ni očekivala da mi uzvrati pogled. Osim toga, gardisti su se trudili da obuzdaju masu koja se rojila oko nas, dovikujući, tapšući, pružajući ruke ka nama dok smo prolazili u svečanoj povorci. U zanosu od prizora, bili su razulareni od radosti, kao deca u sobi punoj igračaka i slatkiša. Iznova i iznova dovikivali su: - Dobro došla, naša draga kraljice! Živa i zdrava bila! Neka je Bog čuva! - Smešeći se, Ana je klimala glavom desno i levo, hodajući uz kralja, trudeći se da uhvati njegov dugačak ćopavi korak. S vremena na vreme bi ga pogledala kao da traži podršku. Ali on je, kada nije mahao posmatračima ili im dobacivao zlatnike iz vreće, svu svoju pažnju posvetio počasnoj dami, bucmastoj i slatkoj Katarini Hauard. Meni je srce ubrzano lupalo tokom šetnje i teško da sam išta primetila sem Toma, koji je uzeo Margaret Daglas za ruku i išao uz nju kao muž ili ljubavnik ka kapiji palate.

- 96 -

23.

A kada sam konačno videla Toma nasamo, nakon mnogo mučnih nedelja provedenih na dvoru bez njega, poleteli smo jedno drugom u zagrljaj, ne obazirući se ni na šta osim na žudnju. Poljubac je bio toliko zanosan da me je skoro zaboleo. Osetila sam njegove tople usne na svojima, njegov miris, njegov jak i zaštitnički zagrljaj koji me je ponovo pridobio i bila sam samo njegova. Sve što je bilo ranije, svi oni meseci bola i tuge pre nego što je stiglo njegovo pismo, sve što sam čula o njemu na dvoru, sve je nestalo, sve sam zaboravila dok me je milovao. Ostala sam bez misli, bez sopstvene volje, van sebe: bili smo jedno i ništa drugo nije postojalo osim nas. Sastali smo se u maloj memljivoj sobi sa ležajem i škrinjom, odmah do vinskog podruma. Bila je to soba nadzornikovog zamenika, ali Tom mu je platio da ode odatle. To je sada bila naša soba. - Koliko si mi nedostajala, Katarina! Kako sam čeznuo za tobom! Sklopila sam oči i slušala njegov nežan glas dok smo ležali, presrećni i zadovoljni, jedno uz drugo, u maloj svećom obasjanoj sobi. - Ne možeš ni da zamisliš kakav mi je život bio ovih proteklih meseci. Koliko se brzo sve menja. Sa kakvim sam se opasnostima suočio i sa kakvima se i dalje suočavam! - Opasnostima? Kakvim? Okrenuo je glavu i zagledao se u tavanicu. - Kada se muškarac popne visoko, uvek je u opasnosti. Ja kanim da se popnem još više. Oh, da, mnogo, mnogo više. - Uzdigao bi se mnogo više kada bi se oženio Margaret Daglas, postao bi član kraljevske porodice. Tom se najpre uozbiljio pa se zakikotao. - Da li te je to mučilo? Rekao sam ti, nisam hteo da se oženim njome jer moje srce pripada tebi. - Poljubio me je i ja sam se drage volje prepustila njegovom poljupcu. Ali zbog nečeg sam i dalje bila nespokojna. - Ili je to zato što je ona odbila? Odjednom se odmakao, a njegove plave oči čudno zasijaše. - Gde si to čula? - Od iste osobe koja mi je rekla da udovica Henrija Ficroja nije htela da se uda za tebe. Tom je seo i obukao svoju lanenu košulju, pa počeo glasno i besno da psuje. - Prokleti Hauardovi, kurvini sinovi, podlaci! Laži koje pričaju o meni mogle bi da ispune jednu od onih tvojih knjižurina! Pretpostavljam da si čula sve priče o tome kako sam krao i kurvao se i lagao... a, da, i onu o tome kako sam silovao neku devojku i ubio joj brata. Iznenađena time što je pomenuo taj strašni događaj o kom mi je pričala Katarina Hauard - događaj koji sam odmah odbacila kao neverovatan - klimnula sam glavom. - Ništa od toga nije istina. To mi veruješ, zar ne? Bio je skrhan. Sela sam i zagrlila ga. - Naravno. Uvek želim da ti verujem. Uzdahnuo je, pognuo glavu i provukao prste kroz guste riđe kovrdže. - Hauardovi me mrze i žele da me unište. Reći će i učiniti bilo šta da me povrede. Oni su izgubili kraljevu naklonost kada se Ana Bolen osramotila, a mi Simorovi smo je stekli kada je moja sestra Džejn postala kraljica. To je očigledno. Ali pored svih laži postoji još

- 97 -

nešto. Ponekad... ponekad se pitam ima li ičeg dobrog u meni. Da li uopšte treba da živim - Govorio je neodlučno, gotovo šapatom. - O čemu pričaš? - Ovakvo neraspoloženje uopšte nije uobičajeno za njega; kao da predoseća da će se nešto loše dogoditi. Naježila sam se od njegovih reči. Odmakla sam se od njega, ali on je posegnuo za mojom rukom. - Nešto mi se dogodilo, davno. Bilo je strašno. Samo moj brat i ja znamo za to - bar mislim da samo nas dvojica znamo. Nikad nikom nisam rekao. Moj brat Edvard je nekoliko godina stariji od mene i kad smo bili mali, stalno smo se koškali. Iako je pametniji od mene, uvek mi je zavideo jer sam bio jači i hrabriji. Nisam se plašio tuče. Išlo mu je na živce to što ne bih bežao od njega, već bih mu vraćao udarac za udarac. - Tako i treba. - Da, ali borba se može voditi na više načina, a ja sam dobar samo u jednom vidu borbe. On je otkrio drugi. - Naterao me je da gledam kako mi davi omiljenog španijela. Toliko sam pobesneo da sam uzeo kamen i pokušao da mu njime razbijem glavu. Još ima ožiljak. Postao sam opsednut željom da ga ubijem. Pokušao sam da ga gurnem sa krova. Kada smo išli u lov, nanišanio sam u njega samostrelom i pogodio bih ga da se srna nije isprečila. Mnogo smo se tukli sve dok njega nisu poslali nadbiskupu Kranmeru, a mene na more. Kada smo se ponovo susreli, ja sam bio mnogo viši i jači i više se nikada nije potukao sa mnom. Ali ja sam ga i dalje mrzeo. I sad ga mrzim. Mislim da bih ga ubio ukoliko mi se pruži prilika. I zato se pitam kakav sam čovek. Možda je i mene trebalo da udavi zajedno sa psom. - Nemoj tako da govoriš. - Ali istina je. Međutim, ima tu još nešto. Brat mi je ispričao kako je čuo majku kad je rekla da posle njega nije želela više da rađa. Mrzela je našeg oca i želela je da ga napusti i ode u manastir. Zato je otišla do travarke po napitak od kojeg je trebalo da joj se smežura materica. Međutim, ipak je zatrudnela. Dobila je mene i moje mlađe sestre. Dakle, na neki način, nije trebalo ni da se rodim. Možda zbog toga imam tako grešne misli. - Ali, Tome, sada si zreo čovek i sve to možeš sagledati drugačije, razumeti i oprostiti sebi. Najpre, znaš da su dečaci okrutni, strašno okrutni. Ono što je tvoj brat učinio bilo je grozno, i trebalo je da plati za to - ali tvoj otac je trebalo da ga kazni, a ne ti. Da je bio kažnjen, ti sada ne bi goreo za osvetom. Pravda bi bila zadovoljena - bar približno. Zar ne shvataš da je tvoj brat bio ljubomoran na tebe i da je sve činio samo da bi te povredio? Iako to nije bilo lepo, ipak ti je jasno zašto je sve to radio. Umesto da razmišljaš kako da ga ubiješ, treba da se zaštitiš od njega. - Ali ja se štitim, koliko god mogu. - Ti sebe smatraš nedostojnim, a zapravo nisi ni bolji ni gori od drugih. Nisi jedini koji je poželeo nasilno da se osveti onom ko ga je povredio. Znam to jer sam čula ljude kako pričaju o tome. I sasvim sam sigurna da su mnoge nesretne žene pokušale da se otarase neželjene trudnoće. To ne znači da Bog nije želeo da se rodiš niti da te je prokleo zlim mislima. - Otkud ti to znaš? - Zato što je Bog naš milosrdni otac i on nas voli. Ponovo sam ga zagrlila. Nikad mi nije bio bliži. Volela sam ga uprkos svemu i želela sam da mu pomognem. - Drago mi je što si mi ispričao to. Obećaj mi da se više nećeš prekorevati. - Ako mi obećaš da ćeš mi pozajmiti svoju snagu kada mi zatreba. - Tvoja sam cela, znaš to.

- 98 -

Ponovo smo se strastveno zagrlili i naša ljubav bila je jača nego ranije. Kada smo se rastali - prerano - punog srca vratila sam se svojim obavezama u kraljičinim odajama, osećajući da mi je Tom poverio nešto dragoceno - ne samo ljubav već i poverenje.

- 99 -

24.

Pevušeći neku veselu melodiju, blago se smeškajući uglovima usana, kraljica Ana je sedela za razbojem i tkala prekrivač. Ja sam sa još nekoliko dama i sluškinja sedela pored nje, dodavala vez i pravila joj društvo. Osim mene, tu su bile i moja sestra Nen, koja je došla u popodnevnu posetu, ledi Gildford, ledi Dorčester i lepa mlada dvorska dama Katarina Hauard. Kroz prozor kraljičinog salona dopirao je popodnevni povetarac, donoseći iz bašte slatke mirise ruža i ljiljana, lavande i tek pokošene trave. Bilo je proleće, ali je kraljica i dalje nosila zimsku odeždu. Iako je u Engleskoj već pet meseci, još uvek se oblačila u veliki neugledni nemački ogrtač, a švalje su nastavile da šiju haljine u krutom nemačkom stilu i da ih prave od teškog platna, pogodne za hladnije predele. Švalje su često donosile odeću na probu, domunđavajući se na svom grubom jeziku i krišom nas gledale ispod gustih obrva. Anine nemačke služavke se nisu potrudile da nauče engleski, ali je Ana imala učitelja koji je dolazio svaki drugi dan da je podučava, pa je ona uspevala da govori na engleskom, koliko-toliko, sa dosta zamuckivanja i dugačkih pauza dok traži odgovarajuću reč. Međutim, i dalje je psovala na nemačkom tako da je niko od nas nije mogao razumeti i uvrediti se; često bih je čula kako mrmlja sebi u bradu na nemačkom jeziku. Mogla sam samo da pretpostavim šta to mrmljanje znači. - Mojoj dragoj majci bi se svidelo ovo toplo vreme - saopštila nam je Ana, s teškim naglaskom. - U Diseldorfu je mnogo hladno u ovo doba godine. - Da li je ikada toplo u Diseldorfu? - upita ledi Dorčester. - Naravno da je toplo, leti. Tada je baš lepo vreme. - Da li vaše leto traje veoma dugo, vaše veličanstvo? - Barem tri nedelje, neki put i četiri - kiselo je odgovorila Ana. U kraljevskim odajama se često isticalo kako je engleska klima bolja od nemačke i Ana se često jela zbog toga. Istini za volju, o malo toga osim klime je mogla razgovarati na iole tečnom engleskom jeziku. Neko vreme smo šile u tišini. Ja sam mislila na Toma, kog nisam videla nekoliko dana, i pitala se kada ću ga ponovo sresti. - Da li je ovaj prekrivač koji šijemo namenjen za kolevku? - upitala je Katarina Hauard pogledavši nas prepredeno. - Ne. On je za moj krevet. - Mi se toliko nadamo da će vaše veličanstvo uskoro moći da nas obraduje vestima da očekujete dete - bila je uporna Katarina. - Isto ste rekli i juče. Moj odgovor je i dalje isti. Nema deteta. A verovatno ga neće ni biti - dodala je pa promrmljala nešto na nemačkom. - Ne smete očajavati, vaše veličanstvo - uključila se u razgovor moja sestra Nen. - Oh, ja nikada ne očajavam. Očaj je greh. On vodi ka samoubistvu. Ja sam jednostavno praktična. Znam šta znam. Moja draga majka mi je pričala o muškarcima i ženama, i o tome kako se prave bebe. Muškarac mora da ima... mora da ima... - Zastala je pokušavajući da se seti reči. Pauza je delovala beskrajno.

- 100 -

- Muževnu silu! - uzviknula je posle nekog vremena. - Muškarac mora imati muževnu silu. A vaš kralj je previše star da bi je imao. Sve smo, izuzev Ane, prestale da šijemo i pogledale se. Kralj Henri, visok, plećat i snažan, još uvek veličanstven uprkos sve većoj trbušini i povređenoj nozi, kralj Henri, sa svojom odajom za device, svojim mnogobrojnim ljubavnicama i skarednim šalama, bio je poslednji čovek za koga bi se pomislilo da mu manjka „muževne sile“. - Mislim da grešite, vaše veličanstvo - reče Katarina Hauard odvažno. - Verujem da njegove slabine i dalje plamte... za pravom ženom. - Značenje ovih lukavih reči bilo je nedvosmisleno i moja sestra je pocrvenela. - Vodite računa, gospođice Hauard - prekorila ju je ledi Dorčester. Kao majka sluškinja, ona je imala obavezu da opomene mlađe žene ako pričaju nepromišljeno. - Ja samo ponavljam ono što sam čula - odgovorila je zajedljivo. Ana je zurila u Katarinu. - Mislim da ja najbolje poznajem sopstvenog muža. I ako ja kažem da on nema muževne sile, onda je nema uopšte. I tu je priči kraj. - Onda je počela da priča na nemačkom, a ja sam, i ne znajući nijednu jedinu reč nemačkog, znala da je opsovala dvorsku damu čije su je smele reči žacnule. - Ledi Katarina - javila se ledi Dorčester - neki poslovi u ostavi zahtevaju vašu pažnju. Molim vas, zatražite dozvolu svoje kraljevske gospodarice da se povučete. Osmeh na licu Katarine Hauard nam je govorio da je uprkos ovom prekoru ona bila ubeđena da je pobedila u duelu. - Sa vašim dopuštenjem, vaše veličanstvo - rekla je poklonivši se kraljici Ani. Umesto odgovora, Ana joj mahnu u znak otpusta, i Katarina krenu. Ali pre nego što je stigla do vrata, ona su se otvorila i u sobu je upao kralj Henri, veseliji nego poslednjih meseci. - Ah, tu su sve moje dame! Sve moje dame! - Pogledao je sve žene oko razboja, ali mu se pogled zadržao na Katarini Hauard, koja je bila na samo nekoliko koraka od njega. Ona je klekla kada je kralj ušao. - Kako je moja dama ovog divnog popodneva? — posegao je za Katarinim rukama, podigao je i poljubio u obraz. - Dobro, nadam se. - Upravo sam se uputila ka ostavi, gospodaru. - Ah, naravno. Možda svratim tamo kasnije. - Krenuo je ka nama i Katarina je žurno izašla napolje. - Henri, ta gospođica Hauard je rđava devojka. Ne želim je više u svojoj službi. Želim da je ukloniš sa dvora. - A ja kažem da ostaje, i tu je priči kraj. Upozoravam te, ženo. Ja ovde izdajem naređenja, a ne ti. - U Klevsu žena odlučuje ko će joj služiti. - Ali nisi u Klevsu, bar ne trenutno. Ja sam se ukočila. Kraljeve reči su bile jezive, očigledna pretnja. - I ne verujem da bi tvoj brat, vojvoda od Klevsa, bio veoma srećan kad bi mu se vratila. Kako sam čuo, zapretio je da će te ubiti ako se vratiš osramoćena. - On govori svašta, ali nikad me ne bi povredio. Moja draga majka bi me zaštitila. - Budite obazrivi, madam. Čuo sam sasvim dovoljno o vašoj dragoj majci. Šta bih dao da je vidim na dnu mora! Ledi Dorčester ustade. - Gospodaru, možda biste vi i kraljica više voleli da budete sami. - Ne. Ostanite. Došao sam samo da obavestim kraljicu da će Krunski savet ovog popodneva razmatrati pitanje njene veridbe sa sinom vojvode od Lorene. Krunski savet je

- 101 -

saznao da je ona bila obećana vojvodinom sinu pre nego što je pristala da se uda za mene i ako se utrvdi da je to istina, onda njen brak sa mnom nije validan prema zakonima crkve. - Ali to nije istina! - uzviknula je Ana. - Kunem se da nije istina! Henri je podigao ruku i ona je ućutala, i dalje uzrujana i dahćući. - Gospod kažnjava one koji lažu. On ih kosi poput trave pod srpom kosaca, poput drveća iščupanog iz korena, njih stižu zaraze i boginje. Oni su jalovi... A onda je pogledao u Anu i usledio je tajac. Anini dahtaji su se pretvorili u grcanje i suze, ali bila je previše gorda da dopusti suzama da je savladaju. Nije jecala. Suze su samo tekle niz njene obraze unakažene boginjama. - Dame, želim vam ugodno popodne. - Izašao je napolje, ostavivši nas zaprepašćene onim što je upravo rekao i onim što je to značilo. Gospođa Gildford, koja je iskusno ćutala čitavo popodne, bez reči je pokupila svoj pribor za šivenje i odmakla se do prozora, dalje od nas ostalih. Gospođa Dorčester se narogušila. - Nije smeo da vam se obrati na takav način, vaše veličanstvo. Briga me što je kralj. Nije imao obzira. I ponaša se prema ženama kao prema ragama, kao nešto čega se treba otarasiti. - Ja nisam raga! - izletelo je Ani, koja je sada grcala u suzama. - Ja sam kraljica Engleske! - Nen joj je prišla i tiho je tešila. Ne još dugo, pomislih. Nećeš još dugo biti kraljica - sve dok Krunski savet ne odluči suprotno. Što im je kralj, bez sumnje, naložio. Ovaj brak očigledno nije bio pravi brak. I kralj je bacio oko na novu damu, raspupelu i elegantno popunjenu, drčnu Katarinu Hauard.

- 102 -

25.

- Ah! Ajoj! Gubi se, tikvane! Gubite se svi! Kralj Henri je sedeo, a oteklu, zavijenu nogu je podigao na klupu s jastucima. Lica izobličenog i crvenog od bola, besan, mahao je svojim štapom od ebonovine ka slugama, koje su, gušeći se zbog nepodnošljivog smrada gnojave rane, pokušavali da mu skinu zavoj. Bio je to odvratan prizor: gnojem natopljena gaza zalepljena za ranu, tamnocrvena zgrušana krv na debeloj beloj mesnatoj nozi sa popucalim modrim venama. Na stolu su bili poredani okrutni instrumenti: oštri noževi, klešta, štipaljke; još zavoja, čistog i belog; posude za krv, teglice s melemima, i gomile smreke za paljenje i pročišćavanje vazduha. Tu je bio i doktor Čejmbers, stajao je u pripravnosti držeći pomadu pri nosu, posmatrajući kraljevu agoniju, čekajući da mu skinu zavoj kako bi zasekao groznu grimiznu ranu i ispustio njene otrove. On je to često radio, a ja sam i ranije bila prisutna jer je kralj smatrao da ga moje prisustvo ohrabruje kad pati i uvek je slao po mene kada je bol postajao nepodnošljiv. Dopuštao je da mu naređujem kada drugi to nisu mogli. - Ajao! - urlao je kralj, ciljajući u jednog bespomoćnog slugu, koji je hrabro pokušavao da svuče zavoj, i tukao ga štapom. - Zar ne možete da mu date valerijanu kao prošli put, pa da prespava ovo? - upitala sam doktora. - Neće da uzme. Odbio je. Želi prvo osvetu, pa tek onda olakšanje. Iskreno, prilično sam umoran od njegovih prohteva. - Čuo sam to! Bolje pripazi da te ne bih poslao na mučenje! - Služiti vas, vaše veličanstvo, kada se ovako ponašate, i samo je mučenje. Kralj zausti da odgovori, ali ga je stegao grč tako žestok i bolan da je istom zaurlao. - Ket! Ket! Moraš mi pomoći, Ket! Umirem! Približila sam mu se, vodeći računa da budem van dometa dugačkog štapa od ebonovine. - Gospodaru, donela sam vam oblogu. Ali pre nego što je stavim, morate dopustiti doktoru Čejmbersu da radi svoj posao. Drugačije ne može, znate to. Psovao je dugo i žestoko i sluge su se razbežale. - Hoćete li me poslušati kao prošlog puta? Ili vam nije dosta bola? - Idi dođavola, Ket - opsovao me je, ali ramena su mu se opustila. Popustio je. Klimnula sam doktoru Čejmbersu, koji mi je pružio pehar čaja od valerijane. - Popijte ovo, gospodaru. Znate da će vam pomoći. Samo ga popijte i brzo će se završiti. Zurio je u mene, ali je posegao za peharom. - I spustite štap - rekla sam. Poslušno ga je pustio da tresne na pod. Pružila sam mu pehar i on je nagnuo, malo progutao, a ostatak ispljunuo. - Ovo ima ukus kozje pišaćke. - Što više popijete, lakše ćete podneti svoju nedaću - rekla sam, pružajući pehar doktoru Čejmbersu, koji ga je potom ponovo napunio.

- 103 -

Na kraju je otpio sve, omamljen pa napokon zahrkao, i dalje mumlajući psovke. Sluge su hitro skinule zavoj s drhtave noge i doktor Čejmbers je odradio svoj posao. Smrdljivi otrovi su curili iz rane; htela sam da pobegnem, ali nisam. Želela sam da budem tu kada se kralj probudi kako bih mu stavila svež biljni oblog na nogu i primila njegovu zahvalnost i kajanje. Sada sam živela u palati Ričmond, i dalje u službi Ane Klevske iako ona više nije bila kraljica. Kao što sam i očekivala, njihov brak je poništen i nakon nekoliko dana Henri se oženio Katarinom Hauard. Ponudio je Ani dom u Engleskoj pod njegovom zaštitom kako ne bi morala da se vraća u Klevs i suoči se sa gnevom svog nemilosrdnog brata. Njena draga majka je često dolazila u posetu i pošto joj je kralj Henri davao pozamašnu nadoknadu, bilo joj je potpuno udobno i nije oskudevala ni u čemu. Na moj zahtev, Džon je doveden iz Snejp hola u Ričmond, pa smo on, Margaret i ja boravili u odajama s pogledom na šumarak. Džon već neko vreme nije mogao da nadgleda i vodi svoje ogromno imanje - sve je bilo propušteno upraviteljima i poslovođama. Bio je uklonjen iz Saveta severa. Skoro sve vreme je ležao u krevetu, osim sat-dva što je provodio u invalidskim kolicima pred kaminom. Sada je već mnogo spavao, i to mirnim snom. Bila sam zahvalna što ga ne boli. Činilo se kao da u mislima boravi u zemlji vila, začaranom svetu u kome se vitezovi bore s aždajama, a dame spasavaju svoje izmučene gospodare od mračnih dušmana. Kada je bio budan, zagledao bi se u Margaret i mene i smešio se. Ponekad sam bila ubeđena da nas prepoznaje, ponekad nisam bila sigurna. Iako je retko govorio, čak i tada njegove reči nisu imale mnogo smisla. Nekad je samo trtljao. Sećajući se dobronamernog jakog čoveka, kakav je bio kada sam ga upoznala, čoveka sposobnog za donošenje mudrih odluka, dobrog gospodara stotinama svojih podanika i članovima velikog domaćinstva, ponekad sam plakala gledajući ga. Neke od mojih suza, znala sam, bile su pokajničke. Više nisam bila njegova verna žena, varala sam ga. On to, naravno, nije znao niti je mogao da zna. Pa ipak, imao je pravo da zahteva moju vernost. Prošli smo mnogo toga zajedno, Džon i ja, i mada je moje srce sada pripadalo Tomu, i dalje sam volela Džona i iznad svega nisam želela da pati i da ga boli, bilo telo, bilo duša. Nadala sam se da će mu udobnost palate Ričmond olakšati poslednje godine. Njegove poslednje godine! Stresla sam se od te pomisli. Znala sam da ćemo se Tom i ja venčati kada Džon umre i često mi se činilo kao da lebdim u limbu, čekajući Džonov kraj kako bi otpočeo moj veličanstven nov život u braku sa Tomom. U međuvremenu, bila sam na raspolaganju dvojici staraca, svim mužu i kralju Henriju, koji me je često pozivao u Vajthol kada bi ga noga bolela ili kada mu bio potreban neko za razgovor - neko ko nije član Krunskog saveta ili slavoljubiv dvoranin koji je želeo da postigne svoje ciljeve laskajući. Strpljivo sam sedela i satima slušala kraljeva blebetanja i razmišljanja, povremeno odgovarajući kada bi me pitao za mišljenje, ali uglavnom se praveći da ga slušam dok sam, zapravo, mislila na Toma. Nedostajao mi je Tom. Kralj Henri ga je slao na diplomatske misije i ponekad bi bio odsutan mesecima. - Kram - rekao je kralj jednog popodneva. - Reci mi, Ket, šta misliš o Kramu? - Čini mi se da je gospodin Kromvel bio veoma dobar sluga - ali vas je na kraju sigurno izneverio čim ste naredili da ga pogube. - Ha! Izdao me je! On je bio najbolji sluga kog sam ikada imao, i najbistriji! Oni su me prevarili, znaš. Moji članovi Saveta. Lagali su o mom dobrom odanom Kramu. Naterali su me da ga slomim. Sve bih dao da mogu da ga vratim.

- 104 -

- Zapravo, više ne znam kome mogu da verujem. Oni su svi čopor prevaranata, svi do poslednjeg, lešinari koji mi lete nad glavom, beskrajno kruže i samo čekaju da umrem! Da, znam ja to. Onda će nagrnuti i očerupati me do kostiju. Moj leš i sve zlato u džepovima i prstenje s ruku. Zaćutao je i pogledao me. - Ti nisi prevarant, zar ne, Ket? Ti čitaš svoju Bibliju. Ti si propovednik. Ti radiš ono što je pravično. Tebi mogu da verujem. Bilo mi je neprijatno. Nisam želela toliku odgovornost. A znala sam da bi me, ukoliko makar jednom kažem nešto što mu se ne bi svidelo, bacio u tamnicu ili me odbacio, poput ledi Ane Klevske, odvojivši me od dvora i od Toma. - Zar se ne možete poveriti svojoj ženi, gospodaru? - upitala sam suzdržano. - Zar ne možete njoj verovati? Glasno se nasmejao. - Da se poverim praznoglavoj dvadesetogodišnjakinji? Bezazlenoj glupoj devojci koja ne zna ništa o životu? Ne, Ket, ne mogu se njoj poveriti. Uhvatio me je za ruku i hramljući me odveo u spavaonicu kraljice Katarine. Veći deo prostorije zauzimao je ogroman krevet sa visokim uzglavljem, koje se presijavalo u duginim bojama. Iz punog drveta isijavale su stotine bisera, kao i sa prozirne draperije baldahina; činilo se kao da krevet pluta na sopstvenom svetlu. - Eto, vidiš? Ovde moja nevina mlada kraljica pripada. U svom velikom bisernom krevetu, lepa i gola, čekajući me da joj podarim sinove. Za to je ona stvorena, i ni za šta drugo. Odšepao je nazad do dnevne sobe i ja sam pošla za njim. Prevelika stolica u koju je seo zapucketala je pod njegovom ogromnom telesinom. - Draga mi je moja žena. Ona će ostati kraj mene, privržena i mila, dok ne napustim ovaj tužni svet. U to mogu biti siguran. I ona mi pruža zadovoljstvo, mnogo zadovoljstva. Ali kao što ceo dvor zna, prošlo je mnogo meseci otkako smo se venčali, a ona još ne pokazuje znakove trudnoće. Ni jedan! Čak ni pobačaja. - Vaše visočanstvo ima sreću da već ima sina i naslednika. Kralj me je zlobno pogledao. - Da li znaš šta su mi doktori kazali, Ket? O naizgled beskrajnim groznicama mog sina? Nasamo, iza zatvorenih vrata, oni kažu da mu je život ugrožen. On je slabić. Može umreti svakog časa. - Kažem ti, Ket. MORAM dobiti sina! Jakog, naprednog, živahnog i grlatog dečaka. Takve sinove seoske žene rađaju svakog dana, simpatičnu, debeljuškastu odojčad koja odrasta u stamene muškarce. Moram i ja imati takvog. Bog sveti zna da sam se trudio, tamo, na onom velikom krevetu od bisera. Duvao sam i puhtao i... - Gospodaru! Molim vas. Kralj se grohotom nasmeja. - Gde je Vil? Vil bi se našalio na taj račun. U svakom slučaju, potrudio sam se. Čak sam i nosio komad Časnog krsta oko vrata dok sam dabrovao, da se tako izrazim, i još uvek se ništa ne dešava. Zastao je, a potom nastavio, snužden i smrknut. - Bojim se da me je Bog prokleo, Ket. Bio sam ubeđen da je moja prva žena imala bolesnu matericu te da nije mogla da dobije zdravog dečaka, već samo devojčicu. Za Vešticu sam bio siguran da ju je poslao đavo da me omađija te da nije bila dostojna da nosi budućeg kralja pa zato nismo imali sina. Jadna, skromna Džejn, živela je taman toliko da bi mi podarila jednog jedinog malog nejakog dečačića. Nemica... ah! Nemam šta da kažem o njoj! I sad moja voljena devojčica, moja netaknuta ruža, moja žena Katarina je jalova. Jalova! Ja sam proklet. - Svi moramo da se molimo da kraljica začne i da kralj bude strpljiv. Henri je duboko i teško uzdahnuo pa sklopio oči.

- 105 -

- U pravu si, naravno. Pošalji mi mog kapelana. - Pre nego što to učinim, gospodaru, mogu li vas zamoliti za uslugu? - Da, šta je u pitanju? - Moja poćerka Margaret je u godinama za udaju. Nadam se da ću joj naći dobrog muža, ali znam da bi uz vašu pomoć mnogo bolje prošla. Znate li nekog dostojnog gospodina? Kralj Henri se zamislio na trenutak. - Razmisliću o tome, Ket. U međuvremenu, dođi ovamo i masiraj mi bolnu nogu. Ti mi pružaš olakšanje kada niko drugi ne može. - Drage volje, gospodaru, učiniću sve što mogu.

- 106 -

26.

- Mislim da kraljica ima ljubavnika. En Dejntri, kako se sada zvala, klimala je glavom kao da je želela da naglasi svoju tvrdnju. - Nadam se da nema - odgovorila sam, zaprepašćena. - Da li si sigurna? En, zvanično moja pralja, a zapravo moja verna pratilja, prišla je i sela kraj mene u predsoblju salona ledi Ane Klevske, gde sam čekala da me ledi Ana pozove. - Kladila bih se u svoje nasledstvo... da ga imam. Ona je vrlo prepredena žena, to sam shvatila čim sam je prvi put videla. I pametna je. Nije bila devica kada se udala za kralja, sve njene tetke i rođake to znaju, ali se ne usuđuju da javno kažu. En je uvek sve znala i bila je lukava. Postala je moja uhoda na kraljevskom dvoru, moj glavni kanal za tračeve i vesti. Ona je znala šta se govori, često i šta se zbiva iza zatvorenih vrata i u tajnim pregradama. Kao moja pralja, družila se sa ostalim slugama kraljičinog domaćinstva kad smo otišle u palatu. Uvek bi saznala mnogo toga i sve bi mi prenosila. - Imala je ljubavnike pre braka? En je klimnula glavom. - I sada postoje nagoveštaji da joj još neko osim kralja pravi društvo u velikom bisernom krevetu. - Neko bi trebalo da je upozori. En frknu. - To liči na tebe, Ket. Uvek misliš na druge kad bi trebalo da misliš na sebe! Zar ne vidiš, ukoliko je kraljica nesmotrena lenština, onda ćemo sve biti jednako krive. Delovaće kao da čuvamo njenu tajnu. Bićemo krive za izdaju! - I upravo zato treba da je upozorimo. Da zaštitimo sebe i sve ostale. - Ja joj ne bih prilazila da sam na tvom mestu. Uzela bih odsustvo i vratila se na sever, u Jorkšir, gde je bezbedno. - Ali i kralj i kraljica se spremaju na sever, u procesiju. Biće odsutni mesecima, kako je rečeno. Osim toga, mi nismo u kraljičinoj pratnji, mi služimo ledi Ani Klevskoj. I kada god me pozovu u Vajthol ili Grinič, to je zbog kralja, a ne zbog kraljice. - Pričaj ti šta hoćeš, Ket, ali sve smo u opasnosti. Celog dana sam razmišljala o Eninom otkriću i kad je palo veče, ponovo sam razgovarala sa njom. - Reci mi tačno šta si čula i od koga. Željna da mi ispriča šta je saznala, En se upustila u priču, a oči u joj sijale od zadovoljstva. - Stari vratar, onaj što ga zovu Ganimed jer donosi kraljici vino4, napio se kasno jedne večeri i upao joj u spavaću sobu. Kralj je bio u svojoj lovačkoj brvnari, a kraljica nije bila sama. Bila je u krevetu, a kraljev sluga Tomas Kalpeper bio je u sobi s njom. - Da li su bili u krevetu zajedno? - Ne, ali vrataru se učinilo da je Kalpeper počeo da se skida. Izuo je čizme. - Nastavi.

Ganimed je, po grčkoj mitologiji, bio toliko lep da ga je Zevs odveo na Olimp da mu bude peharnik i ljubavnik. (Prim. prev.) 4

- 107 -

- Pa, znaš kako se od svakog kraljevog odlaska u kraljičine odaje napravi čitava predstava. Desetak sluga iz spavaone ide sa njim, a paževi nose baklje kroz sobe i hodnike, stvarajući buku i smejući se, a kralj se smeje najglasnije od svih. - Da. - E sad, on je ne posećuje svako veče, već samo jednom ili dvaput nedeljno. A svi znamo koje su to noći. Ipak, njene pralje mi kažu da na njenim plahtama skoro svake večeri nalaze mrlje, i to mrlje kakve samo ljubavnik može da ostavi. Moraju da žure kako bi oprale sve plahte svako jutro pre nego što neko od torokuša iz Krunskog saveta preko svojih špijuna ne sazna šta se dešava. - Šta još? - Kalpeper je podmitio jednu od Katarininih dama, ledi Rokford, da nikome ne govori o njegovim noćnim posetama kraljici, a to je sve videla jedna sobarica. - Pretpostavljam da ima još. - I te kako. - Ali dovoljno sam čula. Razgovaraću sa kraljicom. Uprkos Eninim naporima da me odvrati od toga, već sutradan sam otišla kod kraljice Katarine. Bila je u svojim odajama s dvorskim damama, a kapelan im je čitao Priče Solomonove. Kleknula sam kad sam ušla, a kraljica Katarina me je, veoma zamišljeno slušajući odlomke iz Biblije, tek posle nekoliko trenutaka primetila i pokazala mi da im se pridružim. Izgledala je starije i bleđe nego kad sam je poslednji put videla, a pogled joj je bio nemiran. Prekrasna haljina sa zlatnim rukavima i plišanom rubin-crvenom suknjom odlično joj se slagala uz šminku, ali njeno lepo lice nije bilo nimalo živahno. Imala je i skupu ogrlicu, svu u dijamanatima - i setila sam se kako sam često slušala da je kralj obasipa ekstravagantnim skupim nakitom. Kapelan je čitao uzdržano i ozbiljno. - Voda je ukradena slatka, i hleb je sakriven ugodan... A gle, srete ga žena u odelu kurvinskom i lukavog srca... Pokrila sam odar svoj pokrivačem vezenim i prostirkama misirskim. Okadila sam postelju svoju smirnom, alojom i cimetom. Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem. Jer mi muž nije kod kuće, otišao je na put daleki. Tekst je bio iznenađujuće prigodan, pomislih. Kraljica je nepomično sedela, slušajući hladno. Kapelan je okrenuo stranu. - Pijavica ima dve kćeri, koje govore: „Daj, daj“. Ima troje nesito, i četvrto nikad ne kaže: „Dosta“. Grob, materica jalova, zemlja koja ne biva sita vode, i oganj koji ne govori: „Dosta“. Od ovih reči svi se uzvrpoljiše. - Hvala - reče kraljica oporo. - Mislim da nam je dosta poslovica za danas. Kapelan se poklonio i napustio prostoriju. Kraljica Katarina se okrenula k meni. - Ledi Latimer. Kleknula sam. - Molim za nekoliko minuta vaše pažnje, vaše veličanstvo - rekla sam. - Da? Šta je bilo? - sumnjičavo me je pogledala. - Ako možemo da razgovaramo nasamo, vaše veličanstvo. - Moje dame znaju da čuvaju tajnu. - Pogled joj je bio leden. Očvrsnula je, dakle. Više nije pričljiva blentava devojka koja je sa mnom onako otvoreno razgovarala onog dana na dočeku ledi Ane Klevske u Hempsted hitu. Sada je obazriva. Njeno mlado čelo već je izbrazdano borama. - Ono što imam da vam kažem najbolje je saopštiti nasamo.

- 108 -

Oklevala je. Videla sam, ili bar mislim da sam videla, da se oprezna kraljica na tren zapitala koliko znam i odlučila da to i utvrdi. Ustala je i uvela me u manju prostoriju, gde su na stolovima stajale kutije pune ogrlica, prstenja, minđuša i narukvica, sve od bleštavog zlata ili sjajnih dijamanata i safira, i nežnih bisera. - Upravo sam završila nadgledanje pakovanja svojih dragulja za procesiju. Kralj je baš darežljiv prema meni, zar ne? - Veoma darežljiv. On vas ceni, mnogo više nego što vi cenite te dragulje. Okrenula se i pogledala me. - Znam šta misliš o meni. Takođe znam da i sama žudiš za kraljevim društvom. Ja sam ti prepreka. - Ne želim ništa od kralja osim njegovog dobrog mišljenja. Nisam ja kriva što on traži moj savet. Mi se znamo odavno. Frknula je. - On meni ne traži da mu masiram smrdljivu nogu. - Možda ako biste se ponudili... - Ne pokušavaj da mi govoriš kako da budem dobra supruga. Nemaš predstavu kako je biti udata za to... to čudovište. - Ne, naravno da ne znam. Niko, ma koliko saosećajan, ne može razumeti odnos muža i žene. - Saosećajan! Misliš da je neko saosećajan prema meni! Nikad! Preziru me. Žele da me unište, da me svrgnu, kao što su svrgnuli moju rođaku Anu. - Ja te ne prezirem, Katarina. Ja te sažaljevam. Narogušila se. Usudila sam se da nju, kraljicu, nazovem krštenim imenom. Međutim, iako se sva ukočila od ozlojeđenosti, oči joj se napuniše suzama. Okrenula se. - Oh, kad bi samo znala šta mi taj užasan izopačen starac radi. - Glas joj je drhtao. - Zaista mi je žao. I uveravam vas, ja nisam jedna od onih koji žele, kako verujete, da vas unište. Zapravo, došla sam kako bih vas spasla. Opet se okrenula ka meni. - Da me spaseš? - Videla sam strah u njenim očima. Hitro je otišla do vrata, širom ih otvorila i izvirila u susednu prostoriju. Ledi Rokford i ostale dvorske dame su se šetkale pred vratima. Dva paža se žurno udaljiše, a jedan sluga, koji je očigledno prisluškivao kroz ključaonicu, promrmlja: - Vaše veličanstvo - i povuče se. - Vidiš kako me prate, uhode me. Gone me kao ranjenu zver da bi me dokrajčili! I reci mi, kako nameravaš da me spaseš? Odvela sam je do prozora na drugom kraju male sobe, daleko od vrata i slušalaca. Prošaptala sam joj. - Znam da imate ljubavnika. Ne trudite se da poreknete! Ali ja ne verujem u to da ga puštate u svoj krevet jer ste razuzdani ili pohotni. Verujem da znate da će vas, ukoliko ne podarite kralju sina, smaknuti. Nadate se da ćete začeti dete sa ljubavnikom i reći da je kraljevo. Kraljica je skočila i vrisnula kad nas je prekinulo kucanje na vratima. - Da?! - rekla je. - Vaše veličanstvo, kralj je poslao po vas. - Recite mu da sam u kadi, osvežavam se i mirišem radi njegovog užitka. - U redu, vaše veličanstvo. Pogledala me je, žudeći da nastavim. Bila je bleda, sa očima punim straha. - Došla sam da vam kažem da ste u većoj opasnosti nego što mislite. Vaša preljuba je otkrivena. Gospodar Kalpeper je viđen u vašoj spavaćoj sobi. Postoje i dokazi o vašem sastanku. Vaše pralje su ih otkrile. Prekrila je usta šakom. - Nisam ni pomislila... nisam posumnjala...

- 109 -

- Bili ste nepromišljeni. Razrogačila je oči od straha. - Da li kralj zna? - prošaputala je. - Niko se ne usuđuje da kaže kralju jer on ne bi poverovao u to... i verovatno bi naredio da donosioca tako užasnih vesti ubiju, ili muče, ili bace u tamnicu. Ne, kralj ne zna. Ponovo se začulo kucanje na vratima. - Šta je bilo?! - Kralj je nestrpljiv. - Dolazim. Recite mu da parfemišem telo za njega. Okrenula se k meni. - Uhvaćena sam, kao pacov u klopku. Ako mu budem verna, nikada neću dobiti dete. Kralj vodi ljubav sa mnom, ali uzalud. Mislim da je jednostavno previše star. Ne znam zasigurno. Nijedan doktor ne želi da me sasluša kad ga pitam. Međutim, ako počinim preljubu, jednog dana ću roditi dete, a istina o ocu deteta će mi doći glave. - I svima oko vas. Sve vaše dvorske dame su u opasnosti. I svi vaši rođaci. - Šta da radim, Ket? - Sva njena uobraženost i gordost su nestale. Ostala je samo bezazlena nepromišljena nevinost, još uvek privlačna. Beži, pomislih. Beži dok možeš. Uzmi svoju dijamantsku ogrlicu, prodaj je, preruši se i beži u Francusku, Rim ili Španiju - bilo kuda, nekud gde te kralj ne može sustići - i krij se tamo dok on ne umre. To sam pomislila, ali nisam izgovorila. Rekla sam samo: - To ne znam, ali znam da se možeš moliti da dobiješ dete. Možeš biti verna i odana supruga. Možeš oterati gospodina Kalpepera. Spustila je pogled. - Ne mogu to učiniti. Da mi nije njegove ljubavi, bacila bih se u reku. Tek sam tad shvatila da joj ljubavnik znači mnogo više nego što sam pretpostavila. Ne samo da joj je mogao podariti dete koje je očajnički iščekivala već joj je njegova ljubav davala snagu da pregura dan. Ljubav prema njemu bila je njen spas i njena kob. Znala sam šta znači voleti toliko. Shvatila sam da se ona neće nikada odreći ljubavnika. Uzela sam je za ruke. - Katarina, budi pažljiva! Ako ne mariš za svoj život, poštedi one koji znaju tvoju tajnu i koji mogu stradati zbog toga!

- 110 -

27.

Bio je hladan i sumoran februarski dan, dan pogubljenja kraljice Katarine. Stežući filcani ogrtač, drhtala sam na ledenom vetru koji je s reke šibao kroz dvorište Tauera, gde je podignuto gubilište. Drhtala sam od hladnoće, ali i od straha jer se kraljev gnev nije obrušio samo na Katarinu već i na sve njene sluškinje, a jedna od njih će danas ovde sa njom umreti. Posmatrala sam skupinu visokih stražara u sumornim crnim livrejama kako je umarširala i zauzela mesto oko gubilišta; svaki je držao dugačko koplje sa oštrim šiljkom na jednom kraju. Tri kršna čoveka su unela veliko drveno postolje na koje će kraljica položiti glavu i stavili ga nasred gubilišta tako da ga svi u publici mogu videti. Drugi muškarac, hodajući polako i svečano, doneo je tešku sekiru sjajnog oštrog sečiva i položio je kraj postolja. Utom se kroz gomilu pronese žagor. Ljudi oko mene su šaputali da kraljica, iako preljubnica, zaslužuje milosrdnu smrt mačem. Ana Bolen je ubijena brzo i jednostavno jednim udarcem mačem. Smrt sekirom je krvavija i mnogo bolnija; prvi udarac obično ne zakači vrat pa žrtva umire u strašnim mukama. A onda je zavladao tajac. Ubrzo će se pojaviti kraljica da se suoči sa sudbinom. Jadna Katarina! Pokušala sam da je upozorim, ali ona se nije obazirala na moja upozorenja. Otišla je na procesiju s kraljem, na naporno putovanje, s mnogo prepreka. Razbolela se tokom puta. Kada smo mi u službi ledi Ane Klevske čule za to, ponadale smo se i pomolile da je konačno trudna iako sam ja znala da je otac deteta, ukoliko je kraljica zaista trudna, verovatno Tomas Kalpeper, a ne kralj. Međutim, nakon nekoliko nedelja Katarina se oporavila, bez objave trudnoće. Kada su se kralj i kraljica vratili u London, pojavili su se novi tračevi, uključujući i upornu priču o tome kako je kralj nezadovoljan Katarinom i kako namerava da nađe novu ženu. Drugi su pričali da je još uvek zaljubljen u nju i da ju je zasipao još skupljim poklonima. Onda je sve zaćutalo. Čuli smo da je kraljica zatvorena u kući Sajon i da kralj namerava da je se reši. Ljudi su klimali glavama i ponavljali staru izreku da su sve žene kralja Henrija proklete i osuđene na groznu smrt. Kao što sam sa strahom pretpostavljala, Katarina je nastavila da se viđa sa svojim ljubavnicima, ne samo sa Tomasom Kalpeperom već i sa još jednim muškarcem, Fransisom Deramom, koji joj je, kako kažu, bio ljubavnik i pre nego što se udala. Jedan od sluga odao je tajnu, koja je uskoro došla i do kralja. Henri je isprva odbijao da poveruje u to, ali na kraju mu je, pošto su sluge kraljice Katarine ispitane nakon pretnji, postalo jasno da njegova netaknuta ruža zapravo ima oštro trnje. Plakao je i psovao, i ponovo plakao. Onda je naredio da se veliki krevet od bisera iseče na komadiće i upotrebi za potpalu. Na kraju je naredio da kraljicu pogube. Nisam videla Katarinu otkako ju je kralj zatočio, najpre u kuću Sajon, a zatim u Tauer. Čula sam da je skrhana i da se kaje, da je pisala kralju moleći za oproštaj, ali da je on njeno pismo bacio u vatru ne pročitavši ga; da se, znajući da neće izbeći smrt, spremala za pogubljenje - tražila je da joj donesu panj u ćeliju i polagala glavu na njega kako bi, kada dođe vreme za to, dostojanstveno podnela svoje muke.

- 111 -

Četvorica dobošara u crnom izašla su iz obližnje kasarne i popela se stepenicama gubilišta. Otpočelo je tiho i potmulo bubnjanje, jednolično i žalobno. Oglasio se i gavran. Sa reke se čuo povik splavara: - Diži most! Zatim su se vrata otvorila i pojavila se kraljica. Strašno je smršala u zatočeništvu. Bila je u običnoj crnoj haljini, koja je landarala oko njenog mršavog tela. Više nije imala bucmaste obraze i podvaljak - lice joj je bilo usukano i veoma bledo, oči razrogačene od straha. Dok je koračala ka gubilištu, kolena su joj klecnula pa su dve dame morale da je pridrže i pomognu joj da se uspne uz stepenice. Kada se kraj nje pojavio i dželat, krupan i mišićav u uskoj crnoj tunici i s crnom kapuljačom s prorezima za oči preko glave, Katarina se skoro onesvestila. Zavladao je tajac kada je iskoračila i počela da govori. - Ja sam zahvalna... - počela je, potpuno bleda i toliko tiho da je nisu čuli čak ni oni najbliži njoj. - Zahvalna sam svom gospodaru, našem suverenom kralju Henriju, zbog milosti koju je ukazao meni, nezaslužnoj grešnici. - Nastavila je drhtavo i malo glasnije. Priznajem pred Gospodom Bogom, svojim gospodarem kraljem i vama, dobrim ljudima ovde prisutnim, da sam kriva za zločine za koje sam optužena i osuđena. Nisam dostojna da stojim pred vama. Ja zaslužujem goru sudbinu. - Svi su znali na šta je mislila - izdajnike su obično vešali, a zatim ih još žive skidali sa vešala, rasporili pa im vadili creva i onako vrela im ih nabijali u usta da se uguše. Katarina je bila kriva za izdaju, a kralj joj ipak nije namenio izdajničku smrt. - Neka moja sudbina bude primer svima onima koji iznevere kralja - govorila je Katarina - i neka Gospod ima milosti prema meni, grešnici. - Pognula je glavu. - U tvoje ruke, Gospode, predajem svoju dušu. Glas joj je pukao pri poslednjim rečima. Tad sam primetila da mnogi ljudi plaču jer je to bio zaista žalostan prizor - Katarina, mlada i sama, pred smrt. Prošaputala sam molitvu za nju. Drhtavim rukama je skinula ogrtač i kleknula, prekrstila se i položila glavu na hladan panj. Dželat je uzeo sekiru, podigao je i snažno zamahnuo. Zažmurila sam. Nisam mogla da gledam. Kad sam otvorila oči, ugledala sam jeziv prizor. Krv je šikljala iz Katarininog vrata, slivala se niz panj bojeći crnu haljinu u crveno. Telo se koprcalo, a ruke i šake se grčile i mlatarale poput krila kokoške. Glava je visila mlitavo, beživotno, otvorenih usta i zureći, još uvek pričvršćena za telo. Dželat je opet zamahnuo sekirom i udario, pa još jednom. Konačno, glava je trupnula na daščani pod gubilišta, a kraljičina prelepa duga kestenjasta kosa se crvenela od krvi. Okrenula sam se jer mi je pozlilo. Duboko sam udisala i nekako se povratila kad su dve Katarinine dame prekrile telo crnim plaštom i odvukle ga. Glavu su, gledala sam, zgrožena i užasnuta, podigle za slepljenu kosu i bacile je u kofu. Ali dželatov jeziv posao još nije bio završen. Jedan po jedan, kraljičine sluge su prilazile panju i tu su ih sve pogubili. Među njima je bio i starac zvani Ganimed, o kom mi je pričala En Dejntri, koji je video Tomasa Kalpepera bez čizama u kraljičinoj spavaćoj sobi. Prosed i pogrbljen, uspeo je da se popne na gubilište, mumlajući za sebe. Zaprepašćeno je zurio u more lica. Zatim su ga zgrabila dva čuvara i gurnula ga na kolena, držeći ga kako bi mu odsekla glavu. Zatim je na red došao poslednji čin krvave jutarnje predstave. Ledi Rokford, koja je, kako se pričalo, bila glavni pomagač pokojne kraljice prilikom dogovaranja preljubničkih sastanaka, dovedena je, vezana lancima, do panja i okrenuta ka dželatu. Publika se uznemirili i uskomešala zbog njene vriske, urlikanja i životinjskog zavijanja. Ledi Rokford

- 112 -

je očigledno sišla s uma. Mesto joj je bilo u ludnici ili u tamnici, a ne ovde, na tlu zalivenom krvlju izdajnika. Osim toga, ona je samo jedna bedna starica vredna sažaljenja. Skinuli su joj lance i ona ponovo vrisnu besno trljajući zglobove na mestu gde se usekao težak metal. Zatim je učinila nešto toliko strašno da me jeza podiđe kad god se setim. Poderala je tamne prljave rite u koje je bila obučena i sasvim otkrila svoje mršavo telo. To je toliko brzo izvela da stražari nisu odmah uspeli da pokriju golotinju. Stajala je tako pred nama, čitavu večnost, kako se činilo, smežuranih grudi i naduvenog stomaka, gotovo sasvim bez malja i naboranih butina, potpuno gola dok su se stražari utrkivali da pronađu nešto čime bi je pokrili. Najzad je neko pronašao nekakav prekrivač i njime su je ogrnuli. Međutim, iznenadni groteskni prizor je učinio svoje. Ledi Rokford je, iako poludela, znala da nas je sve zaprepastila i uzbunila. I tako, dok je stajala pred nama, onako odvratna i naga, otvorila je bezuba usta i nasmejala se, kreštavo, sumanuto, jezivo, avetinjski. - Budale! - povikala je. - Budale, budale! Kada su je pokrili i prislonili uz panj, nastavila je da mumla, ali već tren kasnije dokrajčila ju je sekira. I dok sam posrtala, preneražena i u suzama, izlazeći iz dvorišta i idući prema reci, očajnički bežeći od smrada krvi i smrti, progonila me je kreštava optužba ledi Rokford. - Budale, budale - odzvanjalo mi je u ušima dok sam žurila i trčala do obale, tražeći čamac koji će me odvesti kući.

- 113 -

28.

- Kralj ti je poslao još jedan dar - rekla mi je En Dejntri, pokazujući na veliku izrezbarenu drvenu kutiju na stolu. - Koliko ih je bilo dosad? Pet? Prošla je skoro čitava godina od pogubljenja kraljice Katarine, godina samoće jer je Tom bio na misijama u inostranstvu. I kralj Henri je bio sam, neraspoložen i razočaran otkako je otkrio da mu je voljena mlada supruga neverna. - Mislim šest. - On ti se udvara. - Ja sam udata. - Za čoveka na samrti. - Džon može živeti još dugo. To je bilo tačno. Iako slabašan i uglavnom nesvestan sveta i dešavanja, Džon je i dalje bio živ. Starala sam se da mu bude udobno, nabacujući mu topla krzna na krevet i održavajući mu vatru u ognjištu sobe. Nadgledala sam sluge kako bih bila sigurna da mu se posteljina često menja i da je on čist. Kada su mu se na nogama i leđima pojavile rane, mazala sam ih melemima, istim onim kojima sam mazala kraljeve čireve. S vremena na vreme videla sam ga kako se smeši, naročito kada bi u sobu ušla Margaret ili brižni umešni mladi nemački doktor Filip von Lederer, koji je brinuo o njemu, a došao je u Englesku u pratnji ledi Ane Klevske. Filip je bio nežan i tih, veoma obazriv i pažljiv, i uvek je odvajao vreme da Margaret podučava grčki. Uživala sam u njegovom društvu. Ponekad, dok smo bdeli pored Džonovog kreveta, nas troje, Margaret, Filip i ja, igrali smo se igre istine ili bi on pričao o životu u vojvodstvu Klevsu. - Otvori poklon - navaljivala je En. - Šta god da je, ne želim ga. - Odgurnula sam kutiju od ružinog drveta. Poslednje o čemu sam želela da razmišljam, i to baš tog dana, bilo je to da se dopadam kralju. Jer tog dana je Tom konačno trebalo da se vrati kući a ja nisam želela da išta zaseni radost našeg ponovnog susreta. Čekala sam ga i čekala, sat za satom, pitajući se šta ga je zadržalo i moleći se da njegov brod nije potonuo u Kanalu. Mnogo vremena je proveo u Ugarskoj, na dvoru cara Ferdinanda I, a put do Engleske bio je dug i težak. Konačno, kasno jedne večeri, Tom je stigao. Pošto je bila skoro ponoć, kapija je bila zaključana i većina sluga je spavala. Čula sam lavež pasa, a zatim lupkanje na prozoru svojih odaja. Bio je to Tom. Uskliknula sam od sreće, otvorila prozor i Tom se vešto popeo. - Ket! Moja Ket! A onda smo se zagrlili. Razdvojenost je samo učinila našu ljubav slađom i tek posle nekoliko dana smo počeli da pričamo o bilo čemu drugom osim o radosti zbog toga što smo ponovo zajedno. Ipak, na kraju smo uspeli da pričamo o svakodnevnim događajima. - Išao sam da vidim kralja - rekao mi je Tom. - Ostario je. Ugojio se i osedeo. - I postao nepodnošljiv. - Neko bi trebalo da mu skrati muke, kao starom biku. - Ćuti! Znaš da je opasno pominjati ubistvo kralja, makar i u šali! Šta bi bilo da te je čuo neko od sluga?

- 114 -

- Toliko sam dugo bio odsutan da sam skoro zaboravio opasnosti koje vrebaju u ovom prokletom dvorcu. Skoro, ali ne sasvim. - Pogledao me je oklevajući. Odmah sam znala da ga nešto muči. Osmehnuo se kiselo. Prišao mi je i nežno me pomazio po obrazu. - Tako nežna, tako meka - mrmljao je, prateći trag svog dlana poljupcima. - Sanjao sam te, Ket. Sanjao sam dan kada ćeš mi postati žena. Ali sada... - Šta sad? Uzdahnuo je. - Mogu odmah da ti kažem. Kralj mi je rekao da namerava da se oženi tobom kada postaneš udovica. Te reči zaboleše poput šamara. Iako sam s nelagodom prihvatala sve učestalije kraljeve znakove pažnje, ubeđivala sam samu sebe da me kralj Henri vidi kao prijatelja i sagovornika, a ne kao buduću ženu. Pored toga, mnogo puta sam ga čula kako se zaklinje da se nikada više neće oženiti. Odjednom, stomak mi se zgrčio od straha. - Da li kralj zna za nas? - Ne, ne verujem. Osim ako nije prepredeniji nego što mislim. - On je veoma bistar, znaš. Mnogo bistriji od svih onih ljudi oko sebe. I postao je veoma sumnjičav. - Siguran sam da ne bi pomišljao na ženidbu s tobom da iole sumnja u tebe. Verovatno te smatra bezgrešnom, odanom suprugom. - Ali zašto bi ti rekao da želi da se oženi mnome? Zašto tebi? Tom slegnu ramenima. - Zato što sam se slučajno našao tu. Zato što ga podsećam na nesrećnu Džejn... i brak. Zato što voli da se hvali svojim ljubavima. I zato što me uvek proganja da se oženim. Ujak budućeg kralja mora imati ženu, rekao je. Mladu i plodnu ženu. - I šta si ti rekao? - Nasmejao sam se i pričao mu o jedanaest ružnih kćerki ugarskog kralja Ferdinanda. Da vidimo, bile su to Greta, Elizabeta, Amelija, Sofija, Karlota. Ne mogu svih da se setim. Obične kao svinjska stražnjica, sve do jedne. Kralj je uporno navaljivao da se oženim jednom od njih. Sela sam na jastuk pod prozorom. Odjednom me je težina svega što mi je Tom ispričao o kralju Henriju pritisla poput olovnog tega. - Znači, ipak namerava da se oženi mnome. Otud i svi oni darovi koje mi šalje. Lepi pokloni, veoma skupoceni. Mislila sam da mi samo zahvaljuje na svemu što činim za njega. Još nisam otvorila poslednji poklon. - Pokazala sam na izrezbarenu kutiju od ružinog drveta, koja je stajala na stolu. - Sada razumem. On mi se tako udvarao. Usne su mi zadrhtale; ustala sam pa otrčala Tomu u zagrljaj i zajecala. - De, de, draga. Ne plači, slatka moja Ket. Biće u redu, videćeš. Sve će ispasti dobro. Čak i bolje nego što smo zamišljali. - Ne, ovo je užasno! Ja ne želim da budem kraljica, želim da budem tvoja žena! - I bićeš, ljubavi, uskoro. Kralj neće živeti još dugo. - Kako znaš? Niko nije pomišljao ni da će Džon ovoliko poživeti. Doktor Fon Lederer samo odmahuje glavom i kroz šalu govori da će Džon doživeti stotu. Možda će i kralj Henri biti tako žilav. - Kralj Henri neće doživeti stotu. Sumnjam da će opstati duže od godinu-dve. Zadrhtala sam od pomisli da ću se priključiti jezivoj paradi nesretnih kraljevih žena. Verovatno će živeti duže nego ja... ako mi sam skrati život. Tom se naglo uozbiljio. - To se neće dogoditi.

- 115 -

- Kako ti to znaš? - Zato što ću te ja čuvati. Neću mu dozvoliti da te povredi. - Poslaće te nazad u Ugarsku ili tako negde, toliko daleko da nećeš stići na vreme da me spaseš ako sam u nevolji. - Onda ću odbiti da idem. Ket, zar ne vidiš da je dobro za nas? Razmisli! Bićeš kraljica! Najmoćnija žena u zemlji, ona koja ima kraljevu naklonost i ljubav. Zamisli moć koju ćeš time dobiti! - Nikada nisam želela moć. - U svakom slučaju, to će nam mnogo značiti. Bićeš maćeha princa Edvarda. A kada umre kralj Henri, postaćeš najbliži srodnik novog kralja Edvarda VI. Kraljica udovica. Bogata, s titulom, privilegovana... - A tvoja žena? - Da, naravno. Nakon nekog vremena provedenog u žalosti, udaćeš se za mene. Mi ćemo vladati umesto Edvarda, kao namesnici. Njegove svetloplave oči sijale su od uzbuđenja. Kao da mu je sve čemu se ikada nadao bilo nadohvat ruke u tom trenutku proviđenja. Međutim, ja nisam bila toliko ushićena. - Otvori kraljev poklon - rekao je Tom posle nekog vremena. - Voleo bih da ga vidim. Nevoljko sam otišla do stola i podigla poklopac izrezbarene kutije od ružinog drveta. Unutra je, na jastučetu od crnog somota, bila dijamantska ogrlica Katarine Hauard. Duboko sam udahnula. Kolena su mi klecnula. Šta ovo znači? Da li je to bio kraljev način da mi saopšti kako želi da me postavi na Katarinino mesto? Da sam dostojna da budem kraljica? Ili je to bila nekakva mračnija poruka, podsetnik da je vratove koji nose dragulje uvek lako zameniti, nasuprot dijamantima, koji su večni?

- 116 -

29.

Kasno jedne večeri, dok sam spavala kraj Džonove postelje, neko me je nežno dodirnuo po ruci. - Miledi, miledi, probudite se. - Bio je to Filip fon Lederer. - On umire, miledi. Brzo sam prebacila ogrtač preko svilene spavaćice i stala kralj muževljevog kreveta. Disao je neravnomerno, dahtao i krkljao. Oči su mu bile zatvorene. Margaret, mršava i krhka u spavaćici, stajala je s druge strane kreveta. Bilo je žalosno gledati je tako uplakanu. Filip je stao kraj nje, zaštitnički je zagrlivši. Uhvatila sam Džonovu oklembešenu ruku i poljubila je. Toliko puta sam mu već rekla da ga volim da sad nisam morala ništa da kažem. Uostalom, nisam znala da li bi me uopšte čuo. I odjednom, u ovom mračnom trenu nešto mi je palo na pamet: evo me, još malo pa udovica, iako već godinama oplakujem muža, a u isto vreme žudim za zagrljajem svog ljubavnika, strepeći od kraljeve prosidbe. Džon se zakašljao, a zatim zakrkljao. Uznemirena, pogledala sam Filipa. - Zar mu ne možeš pomoći? Filip je odmahnuo glavom, polako i tužno. — Nema mu pomoći. Guši se. Primakla sam se bliže. Disanje mu je naizgled bilo bolje, kašalj je prestao. — Milostivi Gospode - molila sam se - uzmi dušu mog dragog muža što bezbolnije. Poštedi ga, zbog Isusa. Dok sam se molila, u sobi je zavladao muk. Čula sam samo Magraretine tihe jecaje, a zatim poslednji, dug uzdah iz dubine Džonovih bolesnih grudi. Umro je. Kada je Džon preminuo, život mi se promenio skoro preko noći. Samo što smo sahranili Džona, počeli su da mi stižu zahtevi da pratim kralja na bankete i ceremonije, krštenja i venčanja, večere za najbliže prijatelje i poznanike. Moja sestra Nen je gotovo uvek bila pozvana da mi bude pratilja, i njoj je to laskalo. Oduvek me je smatrala čudakom, ekscentričnim odmetnikom i tvrdoglavicom. Sada sam konačno, zbog pažnje koju mi je kralj ukazivao, zadobila njeno poštovanje. Bila je presrećna što ide sa mnom na kraljevske izlete, da se zajedno vozimo kraljevskim brodom, da odlazi na koncerte na dvoru i uživa u kraljevim darovima. — Pogledaj kako ti se klanjaju, Ket - primetila je kada bi mi kraljeve sluge donosile poruke ili poklone. - Kao da si već kraljica. Oni znaju šta se sprema. — Još me nije zaprosio, Nen. — Ali zaprosiće te. Svi to kažu. Čak i ledi Ana Klevska, koja se nadala da će je kralj primiti nazad, kako čujem. I kad te zaprosi, ne možeš ga odbiti. — Druge su ga odbile. — Princeze s inostranih dvorova, ali ne Engleskinje. - Uzdahnula je. – Da je samo naša majka poživela da vidi kako se udaješ za kralja. Koliko bi samo bila ponosna! I pomisli šta sve možeš učiniti za čitavu porodicu kad budeš najuticajnija dama u zemlji. Pa, porodica Par će biti jednako cenjena kao i Simorovi i Hauardovi! Bićemo najbogatija porodica u kraljevstvu! — Mislim da će Tjudorovi ipak i dalje biti najbogatiji.

- 117 -

— Oh, naravno. Tjudorovi. Ali, Ket, kada budeš rodila decu sa kraljem, oni će biti Tjudorovi! Misli o tome! Kako su dani prolazili, postalo je jasno da je Nen s razlogom bila tako optimistična. Glasnici iz Vajthola su stigli sa skupocenim poklonima. Jedan od njih je bila divna kobila sa paleži oko usta, koja se odmah privikla na mene. Potom sam dobila nežnog i bojažljivog hrta, okretnog i vižljastog, pravu mazu. Tu su bili i sanduci puni otmenih raznobojnih haljina, i rumenih i šarenih i zelenih, cela paleta boja. Ja sam zvanično, naravno, još bila u žalosti i imala sam obavezu da nosim crninu. Međutim, kralj je naredio da to zanemarim radi one bitnije obaveze: da udovoljim njemu, svom vladaru. Henri je znao da volim haljine i suknje sašivene po poslednjoj modi te je naložio svojim izaslanicima u Španiji da mi pošalju krinoline sa širokim suknjama učvršćenim žicom. Čim smo se Nen i ja pojavile u dvoru u ovim neudobnim, ali upadljivo lepim haljinama (jer je Nen išla u korak sa mnom i svim novim haljinama), sve dame su ih odmah poželele. Nen i ja smo postale modne ikone - uloga u kojoj sam, priznajem, uživala. Bilo je tu i haljina iz Milana i Venecije, s neobičnim karnerima i širokim rukavima, kao i ljupkih holandskih sukanja i francuskih kapica opšivenih draguljima. Jednog popodneva ser Tomas Henedž, glavni sluga kralja Henrija, došao mi je u posetu. Otpratio me je do zamka Bejnard, stare tvrđave na reci, u kojoj su tada skladišteni kostimi i rekviziti za dvorske maskenbale i svečanosti, kao i oklopi i oružje. Henedž je bio prijatan, uviđajan i srdačan kao i uvek, ali znala sam da nešto krije. Takođe, znala sam da ne vredi pitati kuda smo i zašto pošli - poznavala sam ga dovoljno dobro da bih znala da neće odati ni reč. Ušli smo u veliku memljivu prostoriju punu drvenih sanduka i ja sam se osećala nelagodno, iako nisam mogla reći zbog čega. Henedž je prišao jednom sanduku, otključao ga i otvorio ga; kada je zbacio poklopac, ukazala se raznobojna gomila svile, čipke i damasta. - Odeća u ovim sanducima - reče Henedž pa uze ljubičasti kaput sa zlatnim vezom pripadala je Njenom pokojnom veličanstvu, kraljici Katarini Hauard. Ostala sam bez daha i ustuknula. Uplašila sam se čuvši ime pokojne kraljice. Nisam htela da imam nikakve veze sa njom niti sa njenom odećom. Dovoljno mi je bilo neprijatno zbog dijamantske ogrlice, koju i nisam želela da nosim. - Kralj vam poklanja ovu odeću. Većina nikad nije nošena. - Počeo je da niže svetlucave haljine i suknje, kapute i rukave iz sanduka, komad po komad, i da ih polaže na sto pod rozetom. Govorio je hladno, a isto tako je i izgledao. Stresla sam se. - Stanite! - zavapila sam. - Vratite me smesta u Ričmond! Henedž je zastao. - A šta da radim sa ovim? - Spalite ih! - Krenula sam, pa zastala. - Ne, pogrešila sam. Grehota je spaliti tako vrednu odeću. Postarajte se da se sve proda i da se novac podeli sirotinji. - U redu, miledi. Ali ukoliko kralj sazna... - Verujem vam da ćete se postarati da ne sazna. Henedž se poklonio blago se osmehujući. Razumeli smo se. - Naravno, postaraću se da vaša diskrecija bude nagrađena - rekla sam mu. Znala sam da će mi Henedž biti važan saveznik kad postanem kraljica. Kad postanem kraljica! Još mi je bilo teško da poverujem da će se to dogoditi iako je svaki nov dan ukazivao na to. Nen je neprestano aludirala na moj budući kraljevski status, dvorske sluge su mi ukazivale poštovanje kog nisam bila dostojna, a čak je Tom, što me je

- 118 -

pomalo iznenadilo, podržavao ideju da postanem treća kraljica Katarina koja će se udati za našeg vladara. Vreme se polako menjalo, postajalo je toplije i dvor je počeo da se priprema za letnje gozbe i pirove, a ja sam pokušavala da se pripremim za ono što su svi smatrali izvesnim: za kraljevu prosidbu.

- 119 -

30.

Kralj je pohlepno slavio prethodne večeri, nakrkavši se omiljenom veprovinom i jetrom kečige, i napivši se preslatkog vina. Sve sam to gledala svojim očima jer sam sedela naspram njega za trpezom dok je jeo; posmatrala sam kako mu se pogled zamućuje od pića, slušala ga kako podriguje i gledala kako bljuje u srebrni krčag, koji mu je držao verni Tomas Henedž. Nisam se iznenadila kad je poslao po mene sledećeg jutra. Znala sam da mu neće biti dobro. Već sam pripremila korpu s melemima. Zatekla sam ga kako sedi u krevetu i čita pozlaćenu knjigu. Nosio je nove naočare sa zlatnim ramom, zbog kojih je izgledao kao školarac. Noge su mu bile otečene i umotane u tkaninu od srebrnih niti. Čim sam ušla u sobu, mahnuo je slugama i ostalima da idu. - Uđi, Ket, i daj mi neku od onih bombona od sladića koje uvek nosiš sa sobom. - Dobro jutro, vaše veličanstvo - rekla sam poklonivši se i pružila mu vreću sa bombonama. - Ponela sam i supozitorije od maslinovog ulja ukoliko vam treba čišćenje. - Još ne, još ne. Slušaj, upravo sam čitao Melanhtonove misli o milosti5. Dobar odlomak. Sedni ovde, na krevet. Dozvoli da ti pročitam. Strpljivo sam slušala dok mi je čitao dugačak odlomak na latinskom, glasno naglašavajući delove s kojima se slaže i odmahujući glavom tu i tamo kod delova koji mu se ne dopadaju. Često je razgovarao sa mnom o teologiji, kojom je bio fasciniran. Dok je čitao, čudila sam se njegovoj očiglednoj razboritosti. Toliko je popio prethodne večeri da bi se očekivalo da će se bar pola dana oporavljati. Međutim, već je u zoru bio zadubljen u ozbiljne misli. - Reci mi, šta misliš o tome? - upitao je kada je pročitao odlomak. - Gospodaru, vi dobro znate šta ja mislim. Često smo raspravljali o tome. - Podseti me. Sabrala sam misli. - Filip Melanhton je nadaren teolog i rečit pisac. Slažem se sa njim da će nas spasti milost božja, a ne sopstveni trud ili zasluge. - I pričest, naravno. Pričest je oruđe milosti božje. - Pričest je oduvek deo crkvene tradicije iako se, kao što znate, ne pominje u Bibliji. - Ali se podrazumeva. - Ako vi tako kažete, gospodaru. - Ah, Ket, neću ti dozvoliti da se tako lako iskobeljaš iz rasprave. - Pogledao me je preko naočara. - Znam kakvi su stavovi vas evanđelista. - Nasmejao se. - A ja, kao dobar vernik i odani podanik vašeg veličanstva, znam da se moram pokoriti kanonu i zakonima kraljevstva. Prema tome, priznajem doktrinu da pričest donosi milost. Crkveni zakon Šest članaka sastavio je biskup Gardiner sa svojim istomišljenicima i to je bila osnova religije - i državnog zakona - nekoliko godina. - Ti si bistra, Ket - uzdahnuo je. Podsećaš me na moju prvu kraljicu, tvoju imenjakinju, Katarinu od Aragona. Eh, to je bila obrazovana žena! Naučila me je mnogo čemu... Bila je Filip Melanhton (1497-1560) bio je nemački reformator, teolog, intelektualni vođa luteranske reformacije, saradnik Martina Lutera. (Prim. prev.) 5

- 120 -

starija od mene, da li si to znala? Iako to nikada nisam priznao. Divio sam joj se, donekle. Imala je dobru dušu i srce i pametnu glavu na ramenima. I prognao je, htela sam reći, ali sam se ugrizla za jezik, kao što sam to često radila tokom razgovora s kraljem. - U redu onda, Ket, nemojmo se raspravljati. Uzmi Melanhtonovu knjigu i pročitaj je pa ćemo nastaviti priču. - Pružio mi je knjigu i ja sam je stavila u džep suknje, ne pominjući namerno da sam je već pročitala. Uhvatio me je za ruke i osmehnuo se, ne pohotno ili likujući (što je bilo uobičajeno za njega), već iskreno i nežno. - Nego, ima dosta toga važnijeg za razgovor. Počela sam da drhtim. Da li je došao trenutak od kog sam strepela? - Reci mi iskreno, draga, da li bi želela da provedeš ostatak mog života kao moja voljena supruga? Pognula sam glavu. Imala sam osećaj kao da mi je namakao omču na vrat. - Ako to želi vaše veličanstvo - prošaptala sam. - Želim. Oduvek sam te želeo, i ti to znaš. Ti me uzbuđuješ, intrigiraš me svojom inteligencijom i čast mi je što te imam za prijatelja. Ne mogu zamisliti boljeg i iskrenijeg doživotnog saputnika. Bio je iskren, mogla sam se kladiti u svoj život. Međutim, znam kakav je, znam koliko se lako može promeniti i postati neprijatelj. Bol u nogama, spletke članova Krunskog saveta, nelojalnost sluga - zbog svega toga bi mogao da se naroguši, razulari i podivlja. - Bojim se, gospodaru, da nisam zaslužila da imate tako lepo mišljenje o meni. - Evo koliko lepo mišljenje imam o tebi. - Posegao je za ladicom i izvadio zlatnu kutiju oivičenu biserima napravljenu tako da izgleda kao školjka. Pružio ju mi je. Unutra se nalazio prsten sa smaragdom veličine golubijeg jajeta. - Pripadao je mojoj baki, prečasnoj Margaret. Ti bi joj se svidela. Mene je mnogo volela kada sam bio dečak. Da me vidi sada, prekorila bi me. Čak i dok sam bio mladić, stalno me je grdila zato što previše jedem i jurim devojčice... naravno, kada bih utekao tamničarima koje je moj otac unajmio da motre na mene. - Nasmejao se. Stavila sam prsten na prst. Bio je toliko težak da sam s mukom pomerala šaku. U njegovim prozirnim zelenim dubinama videla sam zrake svetlosti i blesak vatre. Bio je veličanstven. - Veoma je lep - rekla sam. - Već ste me dovoljno darivali. - A kako drugačije da te osvojim? Starac kome su potrebne bombone da smiri stomak i supozitorije da mu iščiste creva teško može da nađe nevestu oslanjajući se samo na svoj izgled. - Kao verni podanik vašeg veličanstva, ja imam dužnost i obavezu da izvršavam svaku vašu zapovest, dokle god mogu. - Ket! - zavapio je, ozlojeđen zbog moje potčinjenosti. - Zar ništa ne osećaš prema meni, baš ništa? - Oh, da, osećam, i te kako! - Ustala sam, i dalje noseći veliki smaragd na prstu, i rekla šta mislim. - I dalje osećam strah i gađenje kad se setim da ste me pipkali i ljubili kada sam bila devojčica. I dalje osećam bes i tugu koje sam spoznala kada je moj voljeni Ned umro zbog bezdušnih zahteva vašeg dvora. Žalim za nesretnom kraljicom Katarinom od Aragona, plemenitom i milosrdnom damom, i za jadnom budalastom Katarinom Hauard, pa čak i za onom koju nazivate Vešticom. Sve su one bile upletene u smrtonosnu mrežu dvora i na kraju ih je proždrao veliki pauk što sedi usred te mreže! Kao što će, bez sumnje, i mene da proždere!

- 121 -

Prestravljena zbog sopstvenog ispada, skrhana zbog neizbežnosti sudbonosnog odgovora na kraljev zahtev, zaplakala sam gorko i jetko, a srce mi se cepalo zbog saznanja da ću morati da se prepustim podbulom starom kralju iako volim Toma i samo Toma. Dugo vremena kralj nije ništa govorio, već me je samo pustio da jecam. Posle nekog vremena, držeći svilenu maramicu na nosu, počela sam da se smirujem. - Ket, zar ne znaš da te cenim upravo zbog tvoje iskrenosti? - progovorio je umilno. Najponiznije te molim za oproštaj za sav bol koji sam ti naneo. Bila sam ganuta njegovim rečima, i on je na to i računao. Bile su to ponizne reči velikog kralja, koji mi nudi svoju ljubav. Sabrala sam se. - Opraštam vam - jednostavno sam rekla, ne znajući šta drugo da kažem. Na kraju krajeva, Biblija nas uči da praštamo. Međutim, duboko u duši, i dalje mi je bilo teško. Zanemarivši moje drhtave reči, kralj me je uzeo za ruke. - Onda je dogovoreno, draga. Venčaćemo se za šest nedelja. Henedž će se pobrinuti za sve. Poljubio mi je ruke i s divljenjem se zagledao u veliki smaragd na mom prstu. - Taj prsten - rekao je - koštao me je sveg prošlogodišnjeg prihoda od Kornvola. Uključujući i prokrijumčarenu robu koju smo preoteli od pirata. - Mnogi su mi laskali, gospodaru, ali niko mi još nije rekao da vredim koliko i Kornvol. To je baš romantično. Kralj se grohotom nasmejao i sluge utrčaše u prostoriju. - Ništa, ništa - dobacio im je. - Samo sam se smejao. Ona me zasmejava, znate. Kao i njen brat. Donesite nam vina i kolača jer treba da slavimo! - Jedan sluga se utom pokloni i izađe. - Kad već pomenusmo tvog brata, on će prvi uživati u plodovima tvog uzdizanja. Kraljičin brat mora imati mnogo priznanja i prihoda. Postaviću ga za svog ličnog savetnika i proglasiću ga vitezom podvezice. Brinuće se o lučkim gradovima Kenta i Saseksa i o trima velikim imanjima u Kamberlendu. Moramo mu naći i odgovarajući markizat, šta ti misliš? - Mislim da će biti oduševljen. - Oh, i još nešto - dodao je Henri dok je sluga unosio bokal vina i poslužavnik medenjaka s bademima. - Tvoja poćerka Margaret. Znam da si joj tražila dobrog muža. - Nagurao je kolač u usta i obrisao ruke o lanenu maramicu. - Imam baš pravog čoveka. On je bogat, uticajan, ambiciozan i lep. - Ko je to, vaše veličanstvo? Pogledao me je zagonetno. - Vaš poznanik i moj šurak. Tom Simor.

- 122 -

31.

Tom da bude Margaretin muž! Sva sam se zajapurila i zinula od zaprepašćenja. Srećom, kralj Henri je svu pažnju posvetio medenjacima. Tom da mi bude posinak! I Margaret da se uda za čoveka koji je zaljubljen u njenu pomajku! To je nezamislivo... a opet, to je kraljeva zapovest, njegova želja. Isprva mi je bilo vruće, a zatim me je iznenada stresla jeza. Pogledala sam u svog budućeg muža i posmatrala ga kako mljacka i drobi mrvice u svoju prosedu bradu. Ponovo sam se zapitala koliko zna o Tomu i meni. Da li zna da čeznem za Tomom, noću i danju, i da bih dala sve na svetu samo da budem s njim? Da li zna da mi je Tom dokazivao svoju ljubav iznova i iznova, vatrenim i strastvenim poljupcima i milovanjima? Da li je kralj hteo da ukloni Toma kao suparnika vezujući ga za mene porodičnim vezama umesto ljubavlju? Ili me je Henri - i to je najjezivija pomisao - kažnjavao što volim Toma čineći me njegovom taštom? Nisam znala šta da mislim ili kažem. Uzela sam medenjak. Na sreću, kralj tog dana više nije pomenuo Toma i Margaret. Očigledno je to smatrao rešenim. Te noći sam provela duge besane sate promišljajući sve uznemirujuće aspekte kraljevog plana, žaleći što ne mogu da podelim svoju brigu sa voljenim. Sledećeg dana pokušala sam da podsetim kralja da je Margaret i dalje u žalosti za Džonom (kao što sam i ja bila) i da bi bilo kakva objava zaruka trebalo da bude odložena barem nekoliko meseci. Henri je zagroktao u znak odobravanja i nastavio da priča o koječemu. Laknulo mi je. Barem venčanja neće uskoro biti — nijednog osim mog, naravno. Pošto me je od venčanja sa kraljem Henrijem delilo samo šest nedelja bacila sam se na pripreme, jer je dosta toga trebalo srediti, i organizovanje svog kraljevskog domaćinstva. Kraljica! Ponavljala sam sebi tu reč iznova i iznova, ali se nisam mogla navići na nju. I dalje sam bila obična Ket Par, bez obzira na sve titule i privilegije, i zaklela sam se da to nikada neću zaboraviti. En Dejntri mi je bila od velike pomoći prilikom izbora stotina ljudi koji će mi služiti. Rekla sam joj da želim svog strica Vilijam, sada već starca, kao upravitelja kuće (došao je kod mene i s poštovanjem zatražio to mesto), da Danijel Frit, moj bivši nadzornik iz Gejnsboro hola, bude nadzornik i novog domaćinstva, da gospodin Molsi bude kuvar i da Avis Odel, moja prijateljica još otkad sam bila u domaćinstvu Henrija Ficroja, bude glavna sobarica. Moja sestra Nen bi bila glavna dvorska dama. Bile su tu i desetine drugih, šačica seljana iz Grandelforda i neki od bivših Džonovih baštovana i konjušara koje sam želela u svojoj službi. Ako budem imala toliko poznatih ljudi oko sebe, nov život i nova uloga mi neće biti toliko strašni. Moj posinak Džon Nevil (više ga nisu zvali Džoni) trebalo je da bude kapetan garde, dok će Filip fon Lederer biti namešten za mog doktora, a Gvilim Morgan za apotekara. U kući ledi Odli mnogo puta me je zabavljala njena luda Ipolita Tatarka i zato sam poslala En Dejntri da pozove Ipolitu na dvor, da zasmejava mene i moje prijatelje svojim divljim plesom i šalama i imitacijama.

- 123 -

Prepustila sam En da nadgleda šivenje novih livreja u mojim bojama, žutosmeđim i zelenoplavim, i da se pobrine da deset švalja koje su dobile zadatak da ušiju hiljade sitnih bisera u moju venčanicu ne zaostaju u svom napornom zadatku. Moja sestra je negodovala zbog poverenja koje sam ukazivala En. - Pralja! Ništavna obična pralja ti vodi domaćinstvo! To je sramota. Uvreda za sve nas. - Podsećam te, Nen, da je ta pralja rođena kao kćerka erla. I još uvek je Vilova žena. Nen frknu. - Ona se odrekla svojih prava kad je okrenula leđa svom mužu i prigrlila život poniženja. Obeščastila je svog oca i sve nas. S toliko kopiladi... ona je najobičnija kurva. Vilova žena, baš! Vilova sramota, pre bih rekla! - Nen, ona mi je prijateljica. I biće i Vilova prijateljica, znaš. Videli su se kad mi je došao na dvor. O svemu su razgovarali i dao joj je velikodušan džeparac. Sad su u veoma dobrim odnosima. - Ni Vil se ništa bolje od tebe ne razume u sve ovo. - U šta? - U to ko je kome pogodno društvo. Ko bi trebalo da zna svoje mesto i ne pokušava da se uzdigne iznad njega. - Kao što sam ja učinila? Nen je zurila u mene. - Tebe je uzdigao kralj. Svojom kraljevskom zapovešću. Nisi se sama upinjala. - Drago mi je da ti si ti zadovoljna time. - Nen nije primetila sarkazam, već je blago klimnula glavom i nastavila da trtlja. - Pretpostavljam da će ledi Meri živeti na dvoru, u odajama blizu tvojih. - Da. Radujem se što će mi praviti društvo. - Svi kažu da će završiti kao usedelica. Ima skoro dvadeset i sedam godina. Uostalom, koji bi je muškarac poželeo tako tvrdoglavu, bolešljivu i s tom njenom španskom krvlju? A odbija da se uda za reformistu. I dalje se drži Rima. - Divim se njenoj nepokolebljivosti. - Po mom mišljenju, olako se diviš svemu i svačemu. Ništa nisam rekla na to. Ne vredi raspravljati se sa Nen. Svađanje je zamorno, a Nen nikada ne menja mišljenje ma šta joj je neko rekao. Prihvatila sam je takvu kakva je; na kraju krajeva, ona je moja sestra, a porodične veze su veoma važne. Bilo mi je žao što ne mogu da se poverim Nen kao što se poveravam En ali to mi je što mi je. Otprilike u to vreme, neposredno pre mog venčanja, starija dvorska dama Katarina Čampernaun je dovela Henrijevu kćerku Elizabetu na dvor. Elizabeta je bila neposlušna pa je Henri insistirao da se dete ponizno izvini i zatraži njegov oprost. Primili smo je u sobi za osmatranje, velikoj prostoriji sa ogromnim kaminom. Kraljevski stražari su stajali mirno s oštropercima na gotovs, a na zidu oko kamina su visili mačevi, muskete i koplja, štitovi i noževi s filigranskim srebrnim i zlatnim balčacima. Henri i ja smo sedeli u stolicama sa visokim naslonom, naspram otvorenih dvokrilnih vrata kroz koja je provirila bledolika devojčica u svetloplavoj haljini, sa čipkanom kapuljačom i uštirkanom belom kragnom. Zakoračila je u prostoriju polako, zatim je kleknula i počela da puzi ka nama, a ogromna suknja joj se upetljavala među nogama i usporavala je. Posmatrala sam je kako se vuče polako, pognute glave, usredsređena na dalek put koji treba da pređe. Taj prizor me je uznemirio. Deca su često ovako kažnjavana - kad sam bila mala, i ja sam morala da puzim do svog oca ako sam bila nevaljala - ali sam se zapitala šta li je to tako strašno Elizabeta uradila kad mora da puzi kroz čitavu ovu prostoriju.

- 124 -

- Čime vas je uvredila, gospodaru? - upitala sam Henrija, koji je ozlojeđeno posmatrao svoju kćer. - Ona je prepredena i svojevoljna, kao i Veštica. - Ali ona nema ni deset godina. Sigurno će se uz pažnju i ohrabrenje brižnih roditelja naučiti istinoljublju i odanosti. Henri me je pogledao i iskezio se. - To je ono što najviše volim kod tebe, Ket. Tvoj optimizam i veru. Čak i za ovaj veštičji nakot ovde. Mala Elizabeta je prešla tek pola puta, a već je odrala kolena i dlanove o hrapav pod. Kad nam se približila, primetila sam krvave mrlje na njenoj suknji i rukavima. Međutim, ona se nije pobunila niti požalila – bol je bio deo kazne. Nastavila je, uporno, kao što sam i pretpostavila. Kad je podigla glavu, videla sam da škrguće zubima i da joj se čelo, onako malo i belo, naboralo od napora. Znači, ovo je dete Ane Bolen, pomislih. Nikada je nisam videla izbliza jer je od svoje druge godine živela u Hatfildu i na raznim drugim imanjima, što dalje od dvora. Videla sam je samo nekoliko puta izdaleka u retkim prilikama kada je dolazila u Vajthol ili Grinič. Sada sam uvidela da liči na oca, osim očiju, koje su iste kao u Ane. Kad odraste, biće lepotica finog belog tena i nežnog lica, dugog vrata i vitkih ruku i nogu. Upravo tad je stigla pa još uvek klečeći, pogledala u kralja, koji ju je strogo posmatrao. - Oče - rekla je - preklinjem za vaš blagoslov i milost - progovorila je tiho, ali jasno. Međutim, pogled koji je uputila kralju bio je sve samo ne pun poštovanja. Gledala ga je besno, tvrdoglavo, odvažno i prezrivo se smejući. Kada je na tren pogled skrenula na mene, iz očiju joj je sevao otrov. - Kažu da si naposlušna. Da protivurečiš kapelanovim teološkim objašnjenjima i da ismevaš nastavnika latinskog. Elizabeta je stiskala usne. Mišići na vratu su joj se napregli. Želi da mu odgovori, pomislih, ali zna da ne sme. Kako je mudra i odmerena! Iako je u tom trenutku bila sve osim ljupkog deteta, bila mi je veoma draga. - Neposlušna deca su neprirodna bića - govorio je kralj - okrutne ubice svojih roditelja. Njihov je pakao poseban. - Iskreno se kajem zbog svih svojih nedela - ponovo se čuo detinji glas, ovog puta odlučniji. Henri se vrpoljio u stolici. - U redu. Dođi ovamo. - Ispružio je ruke, a Elizabeta mu je prišla i spustila glavu na njegove dlanove. - Blagoslovena bila, dete - rekao je odsečno i brzo izmakao ruke, kao da je nehotice pipnuo zmiju ili žar. - Ovo je ledi Katarina, tvoja buduća pomajka. Ukaži joj poštovanje i zamoli je za blagoslov. - Zar opet? - Elizabeta je promrmljala sebi u bradu dok mi je prilazila, a onda je poturila glavu pod moje ispružene ruku. - Pomajko, tražim vaš blagoslov i milost. - Blagoslovena bila, drago dete. - Čampernaun! - odjeknuo je Henrijev glas dugačkom prostorijom. - Odvedite je! Iz senke je iskoračila Elizabetina dvorska dama, Katarina Čampernaun, ozbiljna žena u skromnoj haljini. Brzo je istupila, uzela Elizabetu za ruku i onda su učtivo izašle. Kad je Elizabeta otišla, setila sam se krvavih mrlja na njenoj suknji i rukavima i ponovo se uznemirila.

- 125 -

- Gospodaru, zar ne mislite da je greška ne vratiti ledi Elizabeti nasledno pravo? I ledi Meri, obema. Ukoliko bi, ne daj Bože, princ umro... - Da, da, znam - rekao je Henri pa posegao za krčagom i otpio. - Moramo napraviti još jednog princa, ti i ja. I to što pre. Kada mi je nekoliko dana kasnije moja poćerka Margaret došla u posetu s Filipom fon Ledererom, odmah sam stala da upoređujem njeno vedro i radosno lice sa Elizabetinim avetinjskim, uzdržanim. Čak i pre nego što je progovorila, znala sam da Margaret ima slatku tajnu... i bilo mi je drago jer ju je Džonova smrt baš dotukla. Poljubila sam je i pozvala ih da sednu. - Majko Katarina - počela je Margaret - Filip želi nešto da ti kaže. - Da, Filipe, izvoli? - Ledi Latimer, biću iskren. Da je vaš pokojni muž živ, obratio bih se njemu, ali to sada, nažalost nije moguće. Zato dolazim vama. - Reci šta imaš, Filipe. On se nakašljao. - Ja volim Margaret, i mi smo se obećali jedno drugom. Znam da je nisam dostojan, ni rođenjem ni zaslugom. - Zastao je. Dirnula me je nežnost i privrženost pogleda koji joj je uputio. S tugom sam se setila kako se Ned dodvoravao mojoj majci da bi nam dozvolila da se venčamo. Moj dragi Ned, koliko sam ga volela! - Ali ona kaže da me voli - nastavio je Filip - i to je najvažnije. - Da, to je zaista najvažnije. Ali trebalo bi da vam kažem odmah da kralj ima druge planove za Margaret. - Toga sam se i plašila - reče Margaret, blistajući od zadovoljstva. - Zato smo prošle nedelje otišli u Vudseton, gde Filipov prijatelj Džejms Himli ima malu parohiju, i venčali se.

- 126 -

32.

Na dan mog venčanja, Vil me je vodio do oltara u Hempton kortu, sve vreme se šaleći i namigujući princu Edvardu, koji je stajao sa svojim sestrama ispred crkve. Prijalo mi je Vilovo društvo dok smo, ruka na ruci, koračali između dvorana i zvaničnika koje je kralj pozvao na skromnu ceremoniju. Znam da su se mnogi protivili našem braku, dok su me drugi sažaljevali i šaputali o starom prokletstvu da sve žene kralja Henrija ubrzo umru u teškim mukama. Korak mi je bio pomalo nesiguran u pozlaćenim cipelama sa krutom potpeticom i nadala se da se zlatne čipkane pertle neće uplesti u nabore mojih triju satenskih podsukanja sa krinolinom i teškim porubima sa zelenim staklenim perlama. Haljina je bila od svile boje slonovače, sa kost-belom čipkom oko vrata i rukavima od tanke svile. Kosa mi je bila upletena i prekrivena velom izvezenim zlatom. Od nakita sam imala prekrasnu burmu i još jedan prsten sa dragim kamenom, koji mi je Herni poklonio tog jutra. Bio je to dijamant veličine žira po imenu Ogledalo Portugala, koji je obasjao čitavu prostoriju kad sam ušla. Henri je izričito zahtevao da nosim i veliku dijamantsku ogrlicu Katarine Hauard - a ja sam se nadala da to neće biti loš predznak, i mali zlatni lanac sa krstom, za koji mi je rekao da je pripadao njegovoj majci. Suze su mi navrle na oči kada sam prolazila pored Toma, koji je stajao sa svojom braćom, Edvardom i Henrijem. Zgrabila sam Vilovu ruku čvršće kako se ne bih rasplakala. Skrenula sam pogled pa osmotrila i ostale zvanice u otmenoj svečanoj odeći: princa Edvarda i njegove sestre, Margaret i Filipa fon Lederera - koji su bili veseli i razmenjivali nežne poglede, svoju sestru Nen i njenog muža, svog strica Vilijama i svoje dvorske dame. Među njima se izdvajala tamnokosa i upadljivo lepa Kejt Brendon, vedra i živahna čak i u ovako ozbiljnom trenutku. Vragolasto me je pogledala i iskreveljila se, i ja sam se nasmejala. Kejt je bila veoma mladolika nevesta Čarlsa Brendona, najbližeg kraljevog prijatelja, koji je, kao i sam kralj, naglo ostario pa više nije bio zgodan već ogroman i podbuo, sa smežuranim licem i s ogromnim podvaljkom. Kejt je znala kako mi je, mladoj ženi koja se udaje za mnogo starijeg muškarca; znala je muke takvog braka i zato me je uveseljavala dok sam se pripremala za venčanje. Moj mladoženja, krupan i upečatljiv u kaputu od bleštavog zlatnog platna, stajao je pred oltarom, naslonjen na ogradu, i široko se osmehivao gledajući me kako prilazim. Na glavi nije imao nikakav šešir, iz poštovanja. Verovao je da sam ja ono što želi, da ću mu ja upotpuniti život i pružiti mu olakšanje i spokoj. - Ti ćeš biti moja poslednja žena, Ket - često bi mi govorio dok se približavao dan našeg venčanja. - Ti ćeš biti žena kakvu je trebalo da imam od samog početka. Ona koja će mi podariti trajnu sreću u svakom pogledu. Njegovo okruglo lice zračilo je od zadovoljstva pa sam zato i ja pokušala tako da izgledam dok sam puštala Vilovu ruku i stala pored Henrija. Stajali smo pred biskupom Gardinerom, čovekom čupavih obrva i kukastog nosa, koji nam se obratio ravnodušno i počeo da čita službu. Čitao je na engleskom, jeziku reformista, a ne na latinskom, jeziku Rima. Ipak, biskup Gardiner je uglavnom bio tradicionalista, nepoverljiv prema novinama u veri i veoma

- 127 -

glasno se protivio jevanđelistima poput mene, koji su dovodili u pitanje autoritet crkve i tražili odgovore u Svetom pismu. Upravo je biskup Gardiner izričito zabranio ženama da čitaju Bibliju kako im ne bi palo na pamet da imaju pravo na mišljenje i tako posumnjaju u stavove muškaraca, tačnije stavove klera. Opšte je poznato da su žene po prirodi grešne; kao kćeri Eve, koja je navela Adama na greh i tako dovela do propasti carstva ljudskoga, žene ne bi trebalo da kaljaju Sveto pismo svojim jalovim mislima o ispravnosti vere. Biskup je nevoljko dopustio da plemkinje poput mene u samoći proučavaju jevanđelja, ali nije bilo dozvoljeno čitati ih drugima ili podučavati druge ljude. Pa ipak, kad god bismo se biskup Gardiner i ja sreli (što se nije često dešavalo jer sam ga izbegavala), primećivala sam njegov mrzovoljan pogled jer je znao da sam ne samo čitala Sveto pismo već i raspravljala o njemu sa drugim ženama. Da nisam imala kraljevu naklonost i zaštitu, verovatno bih osetila svu silu biskupovog gneva. - Da li neko od ovde prisutnih zna za bilo koji razlog zbog kog ovaj muškarac i ova žena ne mogu zakonito da stupe u brak? Ukoliko takav razlog postoji, progovorite sad ili zauvek ćutite! Reči su odzvanjale u akustičnoj kapeli. Tom, pomislila sam. Tom zna mnogo razloga. Ali, naravno, on ništa neće reći. Setila sam se onog jednog napetog sata pre pet dana, kada sam morala da se zakunem da nisam zgrešila u prethodna dva braka i da nikada nisam bila ni sa jednim muškarcem osim sa svoja dva muža. Zakletva je neophodna, rekao mi je Henri. Takav je zakon: svaka žena koja se udaje u kraljevsku porodicu mora da se povinuje tome. Bilo mi je mrsko da lažem - ali, naravno, nisam smela priznati da mi je Tom bio ljubavnik. Da sam to rekla, bila bih kriva za izdaju i stupanje u brak s kraljem prevarom. Ne bih bila ništa bolja od Katarine Hauard, i poput nje, sigurno bi me pogubili. Sa strepnjom sam zadržala dah. I taj tren je prošao. - Henri Tjudore, da li vi uzimate za ženu ovde prisutnu Katarinu Par Burg Nevil? - Da. - Kraljev odgovor je bio brz i veoma glasan, gotovo uzvik. - Katarina Par Burg Nevil, da li uzimate za muža ovde prisutnog Henrija Tjudora? - Da. Spojili smo ruke i izgovorili zavete, a zatim mi je burma kliznula na prst. To je bilo to. Iako je engleski dvor u čitavom hrišćanskom svetu bio poznat po svojim raskošnim gozbama, naše svadbeno veselje prevazišlo je sva očekivanja. - Ovo je moja poslednja svadba - rekao je Henri, uzevši me za ruku i poljubivši mi burmu. - Želim da bude najbolja. Mahnuo je da iznesu prvo jelo i svi gosti uzdahnuše kad na ogromnim srebrnim poslužavnicima unesoše ogromnog ruskog lososa, dugačkog kao ljudska noga. Posle ševa u ambri, doneta su tri pečena praseta, pihtije, pirjani vrapci i iznutrice (odvratno jelo koje nikad nisam mogla ni da probam iako ga je Džon voleo, te smo ga često služili u Snejp holu). Ogromni poslužavnici puni hrane donošeni su i postavljani pred nas, dok su ostale sluge služile kanarsko crveno i belo vino, klaret i malvaziju. Violisti iz Modene svirali su živahne poskočice i veličanstvene alemande, ljupke serenade i poneku kompoziciju koju je kralj sam komponovao. Svi su pažljivo pratili i učitvo aplaudirali. Nastupili su i dečaci iz kraljevske kapele, kao i moja luda Ipolita Tatarka; ličila je na lutku, onako bucmasta i lica okrečenog u belo, a usana vatrenocrvenih,

- 128 -

dok je nizala beskrajne šale o predstojećoj bračnoj noći, pevala i vrtela se igrajući energične ruske plesove. Obed je trajao više od tri sata, a otrilike na polovini te fešte alavosti izneseni su pokloni jer je kralj tako naredio. Bila je tu hrpa zlatnih i srebrnih poslužavnika, svi do jednog savršene izrade; pozlaćenih čaša i pehara od vestfalskog kositara - poklon bivše kraljice Ane Klevske. Sa francuskog dvora su stigle raznobojne tapiserije sa predstavom Parisovog suda. (- Zloslutan poklon - promrmlja Henri. - Da li si ti onda lepa Helena, Ket? I da li ćemo zaratiti s Francuskom?) I za mene je bilo raznog blaga: izvezenih podsukanja i belih rukavica ukrašenih kožnim, svilenim i zlatnim nitima, narukvica od rubina i safira iz Goe, parfema u bočicama ukrašenim draguljima, i svilenih jastučića sa mojim inicijalima izvezenim sedefom. Od svih prelepih đinđuva odabrala sam papuče s draguljima za ledi Meri, mider od svilenog damasta za ledi Elizabetu i par češljeva od slonove kosti i zlatnu ukosnicu za Margaret. Sve tri su ustale i pale ničice preda mnom kako bi se zahvalile na darovima. Princ Edvard je celo veče presedeo pored svoga, pokunjen. Zurio je u tanjir natrpan hranom i čak ga ni Vil, koji ga je uvek razveseljavao, nije uspeo nasmejati. Međutim, kad je princ ugledao jedan od mnogobrojnih poklona - samostrel ukrašen srebrom - usredsredio je svoju pažnju na njega. - Maćeho - pozvao me je piskavim glasićem - kad već delite poklone, želeo bih da ovaj udelite meni. To me je iznenadilo. Taj samostrel je meni kralj poklonio, žudela sam za njim mesecima. Napravio ga je majstor oružar Džajlz Bejtson. Kralj je naredio Bejtsonu da napravi samostrel specijalno za mene, da odgovara mojoj građi i snazi. I sama pomisao da sada treba da ga poklonim istovremeno me je i rastužila i naljutila. - Maćeho! - ponovo je zapištao. Nastao je tajac. Svatovi su slušali. Čak su i violinisti, osetivši napetost, spustili svoje instrumente. - Zar niste čuli moju molbu? - U redu, Nedi - reče kralj princu, grleći ga. - Dobićeš ga... i sve drugo što želiš. Šta kažeš za novog ponija? - Ujak Tom mi je doneo jednog iz Ugarske. - Onda pas. Jednog od mojih poentera. Znam da voliš pse. - Imam deset pasa. Želim samostrel. I kovčeg i žice. Sve. - Prekrstio je ruke preko uskih grudi i buljio u mene. - Da li si ikada lovio samostrelom, Edvarde? - upitala sam. - Većina dečaka ne može da nategne luk ni sa devet ili deset godina, a ti imaš samo šest. Evo, dozvoli da ti pokažem. Ustala sam, uzela od sluge prelepi samostrel sa umetkom od izgraviranog srebra i prišla Edvardu. - Hajde, ustani i vidi da li možeš da podigneš luk i povučeš okidač. - Pružila sam mu težak samostrel, ali on se nije ni mrdnuo, već se samo pomerio, namerno mi okrenuvši leđa, i mahnuo obližnjem slugi. - Odnesite ovo u moje odaje. Htela sam da ga izgrdim zbog takvog ponašanja, ali sam se ugrizla za jezik. On je budući kralj. Predala sam samostrel i što sam dostojanstvenije mogla, vratila se za sto, svesna da me svi posmatraju. Henri, očigledno ravnodušan prema svemu što se desilo, jeo je pitu i kruške u kremu. Nazrevši nelagodnu tišinu, podigao je pogled sa tanjira. - Gde je ostatak poklona? Unesite ih. Pokloni su doneseni i razgovor se nastavio. Uskoro je zabava nastavljena uz jelo, piće i razgovor, uz povremene prekide za ples i maskaradu, sve dok nije došao čas da se Henri i

- 129 -

ja povučemo. Kad smo krenuli, pratio nas je hor nepristojnih komentara i neuljudnih zvukova, šale od kojih sam crvenela i kiša pirinča koji je pljuštao po mojoj divnoj haljini, upadao mi u kosu i nestajao u svežoj zelenoj trsci pod mojim potpeticama.

- 130 -

33.

Ušla sam u naše bračne odaje obučena u novu haljinu od tankog crnog satena i sa širokim rukavima od burgonjskog pliša, znajući da me kralj željno iščekuje. Zatekla sam ga kako kopa ispod jastuka na krevetu. - To je butna kost Svetog Katberta - rekao je držeći nešto dugačko, smeđe nalik na trulo drvo, a zatim ga je stavio ispod jednog jastuka. - To će te učiniti plodnom. Ispod dušeka je prst Svete Agate, a znam koliko je ceniš. Hteo sam da ispod tvog jastuka stavim svoju relikviju - parče drveta od svetih jasli - ali ne mogu da je nađem. Jedva sam ga razumela, mumlao je. Popio je dosta vina i alkohola na svadbenom veselju i pomalo se teturao dok je koračao ka velikom kaminu. Gorela je vatra od jabukovog drveta, sobom se širio sladak miris uz poneki tračak oporih mirisa iz kuhinje, koja je bila sprat niže. Henri je obesio nešto na kamin. - Mornar koji je oplovio rt poslao mi je ovo. Tamošnji neznabošci veruju da ovo tera zle duhe. - Šta je to? - Majmunska kandža, mislim. Namrštila sam se, ali Henri je preteći podigao prst. - Ne treba izazivati sudbinu prve bračne noći. Bio nam je pripremljen veliki krevet moje majke, onaj sa ljubičastim zastorima, koji mi je ostavila oporukom, pretrpan krznenim prostirkama i skupocenim prekrivačima opšivenim hermelinom. Blaga svetlost sveća i crveni sjaj vatre obojili su celu sobu toplim ružičasto-narandžastim nijansama. Henri je trbušinu sakrio lanenom noćnom košuljom. Kada je legao, krevet je glasno zaškripao. Pogled mu se kretao polako niz moju satensku spavaćicu, zatim naviše ka mom licu i riđoj kosi, koju su mi sobarice češljale dok nije zasijala. Gutao me je pogledom. - Skini tu haljinu, Ket. Lagano. Odrešila sam rukave, jedan po jedan, i povukla meki pliš preko ruku, puštajući ga da padne na pod. Dok sam otkopčavala satensku bluzu, kralj je sa svakim dugmetom uzdisao od zadovoljstva, a onda se i bluza našla na kamenom podu kraj mojih nogu. - Pa, ti si još uvek poput devojke, Ket. Kakva fina meka koža. Kako tanušni struk. Oh, te lepe male grudi! Te ružičaste male bradavice, kao u školarke! Poput mlade mlekarice! Brzo! Skini sve! Učinila sam to. Udahnuo je od zadovoljstva posmatrajući me tako nagu. Stajala sam mirno, dopuštajući mu da uživa u prizoru. Usne su mu se malo otvorile i oči su mu sijale od požude. On je moj gospodar, znala sam da mu se moram pokoriti. Samo mi je to bilo na pameti. Bila sam mu na usluzi. Mahnuo mi je i ja sam mu prišla. Prešao je prstima niz moj struk i preko bedara do ravnog stomaka. - Meko poput anđeoske kože - promrmljao je. - Rajski meko. Vrhovima prstiju mi je dodirnuo crvenkastu žensku dlaku. Zadrhtala sam. A onda sam umalo povratila kad je podigao svoju noćnu košulju i otkrio debele i smežurane noge sa nabreklim crvenim venama i odvratnim smrdljivim ranama. Zapahnuo

- 131 -

me je zadah truleži toliko strašan da sam se skoro onesvestila. Kralj je oko nogu pričvrstio mirišljave obloge ne bi li zamaskarao užasan vonj, ali njih uopšte nisam ni osetila, bile su uzaludne. - Zajaši me, Ket - zabrektao je. - Jaši me kao što jašeš svog čilaša, kad skupiš suknje i jašeš poput muškarca. Duboko sam udahnula i popela se na krevet pa na Henrija, trudeći se da ne gledam njegovo bolesno telo, bledo i raspalo, u njegov naborani vrat i nekoliko preostalih žutih zuba, u proređenu sedu bradu, koju je nauljio kako bi sijala, u razmetljiv biser na jednom uvetu, poslednji trag njegove nekadašnje snage i muževnosti. Zažmurila sam i posegla za malim, mlohavim penisom, uzalud pokušavajući da ga stavim u sebe. - Pretvaraj se da si devica, Ket. Znaš da me uzbuđuju device. Pretvaraj se da si preplašena mlada devica koja nikada nije bila sa muškarcem, koja se plaši... plaši... Počeo je da zamuckuje. Oči su počele da mu se zatvaraju. Prispavalo mu se od silnog vina i hrane. Očigledno se trudio da ostane budan, pokušavajući da nastavi ovaj neuspeli pokušaj vođenja ljubavi, trudeći se da priča sve dok konačno nije utihnuo. Cimnuo se, zamumlao i onda se umirio. Već je hrkao. Sa velikim olakšanjem sišla sam s njegovog smrdljivog tela i legla na drugu stranu kreveta, što dalje od njega, i pokrila se krznom. Kad sam spustila glavu na jastuk, nešto tvrdo i čvrsto me je bocnulo u obraz. „Sveti Katbert“, setila sam se. „Molim te, oprosti mi, Sveti Katberte, ako pomerim tvoju butinu.“

- 132 -

34.

To leto kad sam postala kraljica Engleske bilo je najtoplije leto koje iko pamti. Sedela sam sa svojim damama u ružičnjaku, pijuckala hladnu jabukovaču i hladila se lepezom od slonovače, koja je bila svadbeni poklon Kejt Brendon. Ta lepeza mi je bila veoma draga jer je nekad pripadala Kejtinoj majci, a pre toga prvoj kraljici Katarini, Katarini od Aragona. Bila sam besposlena. Nisam morala ništa da radim. Ispunjavali su mi sve želje. Ljudi su klečali preda mnom (što mi je, priznajem, bilo veoma neprijatno; ja sam samo Ket, na kraju krajeva), niko mi se, osim porodice i bliskih prijatelja, nije obraćao bez dozvole. Ako bih poželela novu haljinu ili ešarpu, trebalo je samo da pozovem krojačice i draguljare, opišem ono što sam htela i to bi ubrzo bilo isporučeno. Duga topla popodneva sam sa svojim dvorskim dama, Margaret i En Dejntri provodila na reci, vozeći se svojim kraljevskim čamcem, pozlaćenim i ofarbanim u jarkocrveno i plavo, sa izrezbarenim crnim panterom na pramcu. Violinisti su nam svirali serenade, sluge nam donosile slatkiše i vino, a mi smo sedele, razgovarale i dremuckale u senci tende, ploveći kraj zelene obale. Kralj je bio nespokojan zbog vrućine, pa je objavio da ćemo otići u produžen obilazak zemlje. Sa pratnjom od pedeset slugu i stotinu teretnih kola krcatih posteljinom i nameštajem, odećom i lovačkom opremom, jednog vrelog julskog popodneva krenuli smo na put. Išli smo prašnjavim drumovima i preko oprljenih useva. Kosidba je završena, mnogo stoke je skapalo od žeđi, a od bulki i runjika, kojih bi livade trebalo da budu pune, nije bilo ni traga; sasušile su se pod neumoljivim suncem. Grmlje je bilo sasušeno, a drveće oronulo, polako umirući od suše. Skrasili smo se u lovačkom domu kraj sela Danam Ouk i Henri je svakog jutra odlazio u lov. Jahao je velikog uštrojenog dorata, jedinog koji je mogao da nosi njegovu telesinu mada teško i samo ako ga Henri ne bi gonio uzbrdo. Toliki napor bi ih iscrpio obojicu, i čoveka i konja. Pa ipak, Henri je odlazio svakog dana, po blistavom suncu, i ne bi se vraćao dok ne ulovi puna kola divljači, od čega bi većinu podelio seljanima Danam Ouka. Međutim, kada je saznao da je u selu izbila kuga, prestao je da šalje divljač. Ja sam htela odmah da im pošaljem lekovito bilje i meleme (jer kugu je ponekad bilo moguće izlečiti ukoliko je oboleli jak, a trave se uzimaju čim se primete prvi simptomi), ali me je muž sprečio u tome. - Ne! - rekao je. - Neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace, tako piše u Svetom pismu. Mi ćemo se držati što dalje od Danam Ouka. Prenerazila sam se kad sam saznala da je on zapravo u selo poslao odred gardista, koji su pokupili sve obolele od kuge, čak i bebe, i ostavili ih na sasušenom polju da umru. Niko nije smeo da im priđe, a njihovi vapaji, kako sam kasnije čula, ledili su krv u žilama, naročito jecaji odojčadi. - Kako si mogao? - bilo je jedino što sam uspela da izustim kada sam saznala šta je Henri uradio. (Naredio je da se to krije od mene sve dok svi zaraženi nisu bili mrtvi i sahranjeni.) - Kako si mogao, kao hrišćanin, da ne pomogneš tim jadnim ljudima? - Saberi se, ženo!

- 133 -

To su bile prve grube reči koje mi je uputio otkako smo se venčali i toliko sam se prepala da sam odmah ućutala. - Šta je trebalo da uradim? — zaurlao je. — Da li bi bila srećnija da smo lečili jadne nesretnike dok su umirali i sami se tako zarazili pa umrli s njima? Šta bismo time postigli? Budi razumna. Nekad nekolicina mora da umre da bi mnogi preživeli. „Da bi ti preživeo“, pomislila sam. „Da bi ti bio bezbedan. Ko šiša druge. Samo si ti bitan.“ - Okrutnost nikad ne donosi dobro - rekla sam. - Isus nikada nije bio okrutan. - Isus nikada nije bio kralj Engleske. Pošto na to nisam imala odgovor, tako se završila naša rasprava. Nedeljama nakon toga osećala se napetost među nama, a ja sam znala da Henri, u dubini duše, shvata da je ono što je učinio bilo grozno i da ga muči savest. Glasine o događaju u Danam Ouku brzo su se širile, ljudi su šuškali i negodovali. Kralj je zao, šaputali su ljudi. Zbog njegove zlobe Englesku je snašao gnev božji i božja kazna suša. Ponovo su počela da se spominju stara proročanstva o Krtici, kao u vreme pobune. Uznemiren, Henri je naredio lokalnim vlastima da pogube svakog ko olajava kralja. Međutim, ovo naređenje i strah koji je ono izazvalo samo su pokrenuli nova govorkanja, domunđavanja i nezadovoljstvo. Kako bismo se sklonili od ovih prekora, otišli smo na sever, žureći kroz sela u kojima su bile iskopane sveže rake za žrtve kuge. Drumovima su tumarali psi lutalice i siročad (bolan prizor) i skupine ofucanih radnika u potrazi za poslom. - Tu nema pomoći - rekao je Henri. - Bolest remeti sve. Svakog leta ista priča. Javi se kuga, ljudi pomru, useve nema ko da gleda i kad dođe vreme žetve, nema posla. Uzdahnuo je i prekrstio se. - Gospode, izbavi nas od pošasti. Trebalo je da se nađemo sa Meri, Elizabetom i Edvardom u Ešridžu, gde je trebalo duže da se zadržimo. Kraljevska deca su stizala iz svojih prebivališta - svi su živeli odvojeno. - Oni me zamaraju, Ket - priznao je Henri kad je naša kočija ušla u dvorište velike kuće. - Edvard je slabašan i podseća me na gubitak moje drage Džejn. Meri je tvrdoglavi papista poput svoje majke. A što se tiče veštičjeg nakota... - Namrštio se s gađenjem. Najgore od svega je to što ona jedina ima mozak i stomak dostojan kraljevskog potomka. Seli smo da večeramo i pridružili su nam se Edvard, suvonjav i bled, Elizabeta, pokorna i nervozna, i Meri, staložena i srećna što vidi oca. Prvih nekoliko jela proteklo je u neprijatnoj tišini pa sam zato pozvala svoju ludu Ipolitu Tatarku i ubrzo smo se svi smejali, a Meri, koja je uvak bila domišljata i vickasta, izazivala je Ipolitu zagonetkama i od nje učila korake ruskog plesa. Nakon večere kockali smo se do kasno u noć i pustili Edvarda da pobedi, jer bi se inače snuždio. Sledećeg dana, povela sam devojke na sokolarstvo (Henri nije dozvoljavao da jašem kako ne bih povredila matericu) i nakon toga smo hranili sokolove macinom travom i rabarbarom. Henri je poveo Edvarda u lov na srne, a zatim je Henri zadremao, a mi smo piknikovali. Svakog dana bismo pronašli nešto novo da radimo - nabrali bismo malo sitnih jagoda među sasušenim korovom, gledali seljake kako vezuju klasje pripremajući se za vršidbu, ili gacali po plitkim potocima kako bismo se malo ohladili od avgustovske žege. Edvard je počeo da dobija boju u obrazima, da gubi nešto od one nadmenosti i s vremenom je postao srećan šestogodišnjak. Meri je uživala, ali je živcirala svog oca odlazeći na misu - što joj je on nerado dopustio - i izgovarajući molitvu svake noći za pokoj duše svoje majke.

- 134 -

- Hajde da naberemo lekovitih trava i napunimo kutiju za mirise - predložila sam Elizabeti jednog popodneva kad smo ostale same. Donela sam joj divnu srebrnu kutiju zaobljenog rupičastog poklopca, namenjenu čuvanju aromatičnog bilja i cveća; verovalo se da ona, ukoliko se nosi za pojasom, štiti od kuge. Zaštitile smo se od sunca šeširima širokog oboda i šetale se poljima skupljajući bilje. Elizabeta je isprva bila veoma tiha i razmenile smo svega nekoliko reči. Međutim, posle nekog vremena je progovorila. - Meri kaže da joj traže muža. Među starcima, to hoću da kažem. Nekog od savetnika ili sekretara moga oca. - Da, mislim da je tako. - Za mene neće biti venčanja, znam to. - Neće dok ne odrasteš, draga. - Neće ni tad. - Pogledala me je, ozbiljna, a ja sam zurila u njeno sitno lice sa inteligentnim očima i šiljatom bradom. — Niko me neće hteti zbog moje zle majke. - Tvoje veoma nesretne majke. - Da li ste je poznavali? - sramežljivo je upitala. - Da... pomalo. - Recite mi kakva je zaista bila. Niko neće da mi priča o njoj. Neće čak ni ime da joj izgovore. - Ana. Eto, ja sam ga izgovorila. Kraljica Ana. Tvoj otac ju je zvao Brauni. Jesi li to znala? Elizabeta odmahnu glavom i slabašno se nasmeja. - Uvek je bila u centru pažnje. Bila je neodoljiva. Portretisti nikada nisu uspeli da prikažu taj njen neodoljiv šarm. - Moj otac je naredio da se svi njeni portreti spale. Ali moja tetka Meri je sačuvala jedan i poslala mi ga. Zavukla je ruku u torbicu i izvadila srebrni medaljon. Otvorila ga je i pokazala mi dve slike. Jedna je bila minijatura Ane, a druga nekog dečaka. - Ko je to? - pitala sam pokazujući na dečaka. - Moj dragi Robin. Robin Dadli. Rođeni smo istog dana. Obećali smo se jedno drugom. Nemojte nikome da kažete. Sada sam se ja osmehnula. Setila sam se dečaka koga sam poznavala pre mnogo godina, svog dalekog rođaka, Fichjua. Bila sam zaljubljena u njega, a nisam bila ni mnogo starija od Elizabete. Maštala sam da ćemo zauvek biti zajedno. - Neću. Obećavam. Košarice su nam bile gotovo pune latica ruža, spomenka, majčine dušice i paprati kada smo začuli viku. Digla sam pogled preko živice i videla Henrija kako nam žurno ide u susret. Hodao je oslanjajući se na visoki zlatni skiptar i bio je vidno uznemiren. - Ket! Ket! Dođi brzo! Edvardu je loše! Treba mu oblog za grudi. Požuri! Ispustila sam svoju košaru i odmah potrčala ka kući, a Henri i Elizabeta su krenuli za mnom. I ranije sam prisustvovala Edvardovim napadima, koji su bili zaista strašni. Temperatura bi mu toliko skočila da bi mu inače bledo lice postalo cigla-crveno, plitko bi disao, gušio se i kašljao. Na kraju bi se sručio na pod i bespomoćno dahćući toliko divlje mahao rukama i nogama da niko nije mogao da mu priđe. Kad već dođe do toga, nismo mogli nikako da mu pomognemo osim da se molimo i čekamo da se onesvesti kako bismo ga preneli u krevet.

- 135 -

Dok sam trčala ka kući, razmišljala sam kako da mu pomognem. Nema vremena da se spremi oblog. Šta će ga smiriti? Kako da mu smirim disanje? Lavanda. Lavanda će ga opustiti. A šta za pluća? Setila sam se da mi je Vil pričao kako je našoj majci, kada se razbolela i imala probleme sa disanjem, pomagalo kad bi je odveo do rimskog kupatila nedaleko od imanja, gde je topla voda izvirala iz podzemnog vrela i para se dizala u gustim oblacima. Stigla sam do Edvarda, koji je ležao kašljući i gušeći se. Tri lekara, koja se nikad nisu odvajala od njega, stajala su kraj njega gledajući ga preplašeno. - Brzo! - viknula sam jednom snažnom slugi. - Vodite ga u kuhinju! Sluga me je poslušao i s princem u naručju otrčao u veliku zadimljenu prostoriju, u kojoj su se telići i prasići lagano okretali na ražnju. Nasred prostorije je ključao kazan sa čorbom. - Odvedite ga tamo - rekla sam pokazujući na ogroman beo lonac iz kog se dizao gust oblak pare. - Držite ga nad parom. Opirući se, batrgajući se, Edvard se borio za dah dok je sluga radio ono što sam mu rekla. Toplota pare ga je isprva uplašila, ali čim je počeo da je udiše, osetio je olakšanje u svojim bolnim grudima pa je pustio da para učini svoje. Kašalj je popustio i Edvard je počeo dublje da diše. Meni je laknulo. Šta bi bilo da se Edvard ugušio? Henri bi bio strahovito besan - nikako nisam mogla da ga zamislim tužnog i skrhanog jer se odavno priprema na to da će dečak umreti. Nisam bila spremna na tu oluju osećanja. Ali ne samo da je bio živ i da je disao dublje i lakše, Edvard je čak tiho progovorio. - Maćeho, izvini - rekao je. - Ne govori, dušo. Odmaraj se. Sve će biti u redu. - Polomio sam samostrel. Bili ste u pravu. Bio je prevelik za mene. Bacio sam ga i on se polomio. - Nabavićemo ti nov. - Polomio sam ga. I Bog me kažnjava. Zažmurio je, iznuren od agonije kroz koju je prošao, i ja sam mu pevala uspavanku dok je tonuo u san.

- 136 -

35.

- Ah, tako bleda - reče uglađeni brkati vojvoda od Nahera dok mi je ljubio ruku. Nadam se da se vaše veličanstvo oseća dobro. - Priznajem da me zdravlje ne služi najbolje, vojvodo - odgovorila sam. Primetila sam da me španski plemić odmerava od glave do pete, a pogled mu se zadržao na mom stomaku. Već sam se navikla da me tako gledaju. Svi su motrili na najmanji znak trudnoće. - Možemo li se nadati da je ova nelagoda znak dolaska naslednika? - Iako je govorio učtivo i zvanično, ovo pitanje je bilo isuviše smelo, čak nepristojno. Dozvolio je sebi da nagađa. Samo zato što je u svojstvu glasnika cara Karla V sa veoma važnim zadatkom došao na naš dvor, umislio je da sme da mi postavi tako smelo pitanje i zanemari uobičajena pravila ponašanja. - Milorde, zaboravljate se - opomenula ga je moja prijateljica, dvorska dama Kejt Brendon. - Kraljičino zdravlje je državno pitanje i o njemu se ne može tek tako govoriti. Istini za volju, uopšte se nisam dobro osećala, ali nisam smela da propustim veliki prijem koji je priređen u znak dobrodošlice vojvodi od Nahera. U stomaku mi je sve kuljalo i osećala sam ukus žuči u grlu, a u glavi mi se vrtelo kao da sam popila previše vina. Bila sam napeta jer sam znala da Henri namerava da gostima, a naročito vojvodi, objavi kako namerava da mi prepusti vođenje kraljevstva. Henri je išao u rat. Spremao se za invaziju na Francusku i biće odustan neko vreme. Za to vreme ja bih bila njegov zamenik i namesnik. A ukoliko bi stradao - što nije nemoguće s obzirom na napore koje ratovanje iziskuje i jadno stanje njegovih ozbiljno inficiranih nogu - onda bih vladala do punoletstva princa Edvarda, što je zaista velika odgovornost, na kojoj bi mi drugi pozavideli. Takođe, bila sam veoma uzbuđena jer ću moći češće da se viđam sa Tomom dok je Henri odsutan, i ukoliko budemo pažljivi, mogli bismo da provedemo sate i sate uživajući jedno u drugom. A onda je kralj, očigledno lepo raspoložen, zagrlio dežmekastog vojvodu i poveo ga ka meni. - Znate li šta kažu za cara? - rekao je Henri veselo. - Da govori četiri jezika: na španskom priča s Bogom, na italijanskom sa ženama, na francuskom s muškarcima i na nemačkom sa svojim konjem! - Nasmejao se grohotom, poput mladića, razdragano i bez ustezanja. Čak se i vojvoda nasmejao iako je bez sumnje znao i nebrojeno puta već čuo stari vic o caru i njegova četiri jezika. - Da li ste znali da moja žena - nastavio je Henri dok su mi prilazili - takođe govori četiri jezika? Engleski sa mnom, francuski sa diplomatama i učiteljem plesa, grčki sa sokolarima i latinski sa crkvenjacima. Ne znam na kom jeziku priča sa konjem. - Opet se grohotom nasmejao. - Šalu na stranu, ona je veoma mudra i obrazovana dama, zar ne? Mudra koliko i lepa. Gledao me je sa zadovoljstvom i vojvoda je ispratio njegov pogled. U tim prvim mesecima našeg braka zaista sam bila zvezda dvora, ali i izvor zavisti. Samo nekoliko nedelja ranije kralj mi je poklonio svu vrednu zemlju kraljice Ane Bolen i zemlju kraljice Katarine, nekada njegovu, kao i brojna imanja i zamkove koji su bili oduzeti od onih koji

- 137 -

su izdali krunu. (Da li sam okrvavila ruke kad sam prihvatila ove darove? Stresla sam se od pomisli na to, ali nisam mogla da odbijem.) Svi moji rođaci su dobili titule. Vil je postao erl od Eseksa - tu titulu je prethodno imao pokojni otac En Dejntri. Moj stric Vilijam postao je lord Par od Hortona, a moja ponosna sestra Nen je dobila deset imanja i poveći imetak kada je njen muž postavljen za jednog od komandanata predstojećeg rata. Zaista je imalo na čemu da se zavidi nama Parovima, i meni iznad svih. Bilo mi je veoma žao što moja draga majka nije poživela da vidi naš uspeh i moć. Pa ipak, posmatrajući kako mi prilaze moj muž i počasni gost, stomak mi se uvrtao i nešto me je stezalo u grudima. Vojvoda se smešio. Ulaguje se, pomislila sam. Lažan osmeh. Nisam mu verovala. Ali da li se diplomatama ikada može verovati? Došao je na naš dvor sa jednim ciljem: da sa engleskim vosjkovođama dogovori invaziju na Francusku. Španski i engleski vojnici moraju da usklade strategije i da obezbede dovoljno namirnica i oružja za početak napada. I naravno, da se postaraju da će veza između engleskog i španskog dvora ostati jaka, bez sitnih čarki ili nesporazuma koji bi je ugrozili. - Čekao sam da vi dođete, milorde, da bih objavio nešto veoma važno - rekao je Henri. - Odlučio sam da za vreme mog odsustva moja verna supruga, kraljica Katarina, vlada umesto mene. Žamor iznenađenja proneo se prostorijom. Vojvoda je iznenađeno izvio obrve, ali ništa nije rekao. - Ali gospodaru - pobunio se biskup Gardiner - bilo bi nedolično dati tako značajnu odgovornost običnoj ženi. - Kraljica Katarina od Aragona vladala je umesto mene kada sam se borio u Francuskoj pre mnogo godina. - Ako mi dozvolite da kažem, gospodaru, kraljica Katarina je imala mnogo više iskustva u vladanju pošto je odrasla na dvoru svoje čuvene majke kraljice Izabele od Kastilje. I koliko se sećam, tada su se neki članovi Krunskog saveta protivili vladavini kraljice Katarine. - Svi koji su se protivili bili su ućutkani... što će se i sad desiti. - Henri je pogledao u biskupa, koji ga je netremice posmatrao. - Mi članovi Krunskog saveta imamo obavezu da savetujemo vaše veličanstvo o svim značajnim pitanjima. - I vaš savet će biti zatražen po potrebi. Sada se biskup Gardiner zapiljio u mene, ali ja nisam obraćala pažnju na njega. Krajičkom oka sam videla da se vrpolji i crveni. Pokušavajući da se smiri, ali i dalje uzrujan, biskup je ponovo progovorio. - Ovo ratovanje! Koštaće zemlju! Siguran sam da će se uvaženi gost iz Španije složiti sa mnom - nastavio je, nadajući se podršci vojvode, koji je namerno izbegavao da pokaže bilo kakav znak saglasnosti. - Sva ta burad brašna i bale sena, sva ta kola i konji! Gde ćete pronaći toliko konja? Oni moraju biti potkovani, znate. Moraćete nositi hiljade potkovica i eksera za potkivanje. Niko nikad ne razmišlja o tome, o veličini potkovica i vrstama eksera. - Očigledno vi razmišljate o tome, biskupe - rekoh, iznenada zainteresovana za biskupov spisak primedbi. Da li bi on mogao biti koristan vojsci? - Imate li iskustva u snadbevanju vojske? - Moj otac i moj stric su bili dobavljači kralja Henrija VII, odrastao sam uz trgovinu pre nego što sam preuzeo svetu dužnost.

- 138 -

- U redu, onda, dozvolite da vam prepustimo dužnost snabdevanja oklopnih snaga i naoružanja. Kralj mi je baš juče pričao kako nam nedostaju oklopi i flamanske halabarde. Možete li nam pronaći dobavljača među londonskim oružarima i kovačima? Svoje svešteničke dužnosti možete prepustiti nekom drugom za vreme rata, zar ne? Vi ćete, naravno, ostati član Krunskog saveta. - Vidite! - povika Henri. — Zar nije izuzetna! Ona misli na sve. - Potapšao me je po ruci, s ljubavlju i pohvalno. Biskup Gardiner, silno se uznemirivši, ostao je bez reči. - Računaćemo na vašu pomoć - rekla sam mu na kraju, a on mi je odgovorio tako ledenim i besnim pogledom da mi se sledila krv u žilama. - I ja na vašu - hladno je odgovorio. - Ima nešto važno na šta sam želeo da vam skrenem pažnju. - Govorio je dovoljno glasno da ga svi čuju, osim mog muža, koji se udaljio i otišao da razgovara sa Čarlsom Brendonom. Vojvoda od Nahera je takođe bio nešto dalje i razgovarao sa dvema mojim dvorskim damama. - Imam razloga da verujem da se u vašem domaćinstvu nalazi žena loše reputacije reče biskup. - Moramo je skloniti. - Grešite. - Govorim o pralji koja se predstavlja kao En Dejntri. Sada sam ja zanemela. Pitanja su mi se kovitlala u umu. Kako je biskup otkrio En? I zašto nauštrb nje pokušava da mi pokaže koliko je moćan? Zar zato što me je kralj postavio za namesnika tokom rata? Šta li još biskup zna? Da li zna da se Tom i ja volimo i da je zakletva o bračnoj čestitosti koju sam dala pre braka sa kraljem bila lažna? Tresla sam se. Glas mi je podrhtavao dok sam odgovarala. - Dama na koju mislite moja je prijateljica. Ona je udata i ima četvoro dece, koja su sva u mom domaćinstvu i pod mojom zaštitom. - Ona je obeščastila bračni zavet i njeno prisustvo u vašem domaćinstvu se loše odražava na vaš moral. - Isus se sprijateljio s Marijom Magdalenom. Ja se mogu sprijateljiti s En Dejntri. - Da li se vi to upoređujete s Gospodom i Spasiteljem? - Ja se trudim da sledim njegov primer, kao što bi i vi trebalo da činite, lorde biskupe, u praštanju i saosećanju. - Ja brinem za duše. To mi je ovlašćenje dao Gospod, da prekorevam greh. - Ne sudite da vam se ne sudi. Jevanđelje po Mateju 7:1. Moji pratioci s violinama utom zasviraše živahnu voltu i tad mi Vil, koji je voleo da pleše i bio graciozan i umešan plesač, priđe i pruži ruku. Rado sam je prihvatila i pustila da me odvede na mesto raskrčeno i predviđeno za ples. Na nekoliko bezbrižnih trenutaka, iako mi je srce lupalo i stomak mi se stezao, izgubila sam se u zadovoljstvu okretanja i poskakivanja pri izvođenju komplikovanih plesnih koraka. Kad god bismo Vil i ja plesali, uvek bi nam apaudirali, a Vilovo lako poskakivanje bi izazvalo povike divljenja. Uskoro su nam se i ostali pridružili pa nas je najzad sve obuzelo ushićenje. Čak je vojvoda od Nahera poskakivao i vešto okretao svoju partnerku. Kada se ples bio završio, sela sam pored Henrija, koji je već klonuo, očigledno trpeći nesnosne bolove. - Izvoli, dragi - rekla sam nameštajući svoju damastnu suknju - odmori nogu na meni. S mukom je podigao tešku smrdljivu nogu i spustio mi je na krilo. Oslonila sam se kako bih izdržala njenu težinu. Henri je uzdahnuo i zavalio su u stolicu pa zažmurio, a ja sam ga masirala ne bih li mu bar tako malo smirila bol.

- 139 -

Sve vreme smo zadovoljno posmatrali ples i uživanje, čitav sat ili više, sve dok počasni gost nije odlučio da se povuče i došao da se pozdravi. Poklonio se i poljubio mi ruku. - Da li se vaše veličanstvo oseća bolje? - upitao me je. - Prijatno društvo mi uvek popravi raspoloženje. Nasmešila sam se ljupko dok se vojvoda od Nahera udaljavao klanjajući se mom suprugu i uveravajući ga u bratsku vernost cara Karla. Nisam odgovorila na vojvodino pitanje, izvrdala sam. Uistinu, nisam se osećala bolje a ni raspoloženje mi se nije popravilo. Čak sam se osećala i gore. Muževljev predstojeći odlazak, obaveze koje će pasti na moja pleća, biskupovo izazivanje u vezi s En Dejntri i, najviše od svega, strepnja i uzbuđenje zbog sustreta sa Tomom - sve se to pomešalo i još više me razdražilo. Na tren sam prestala da masiram Henrijevu nogu i blago protrljala svoj stomak, nadajući se da ću odagnati gorušicu i neugodnost.

- 140 -

36.

Uza zvuk fanfara i hiljadu doboša velika vojska se zaputila ka Francuskoj. Prvi su bili strelci i lukonoše u kožnim prslucima, s dugim lukovima od belog jasena o ramenima; za njima su išle tobdžije s ogromnim topovima natovarenim na kola koja su vukli volovi; zatim stameni kopljanici, mišićavi poput rvača; gardisti u crvenim uniformama s plavo-zlatnim barjacima; i na kraju kopači i mineri, zidari i bačvari, kovači, hirurzi i kasapi. Oficiri u kaputima i pantalonama od belog satena predvodili su regrutovanu vojsku, hiljade naoružanih kmetova koji su marširali noseći halabarde i koplja i bleštave noževe za pojasom. Obučen u specijalni oklop koji ga štiti sa svih starna i koji mu se ne tare o bolne noge, kralj je dojahao do broda okružen Kopljima Kalea. Bio je to njegov trenutak slave, pomislila sam posmatrajući ukrcavanje sa platforme na obali, okružena mnogobrojnim posmatračima. Početak njegovog poslednjeg ratnog pohoda. Iako je na svog ogromnog borbenog konja podignut pomoću čekrka, Henri je i dalje bio opasan ratnik kome su trupe bile odane i kome su se divili svi oni koji ga pamte iz mlađih dana. Henri mi je mahnuo kapom sa palube broda i ja sam mu odmahnula. Ranije tog dana smo se oprostili i ja sam mu dala poklon - mač zlatnih korica, koji je napravio njegov oružar Erazmo Kirkenar, i na njemu je bila ugravirana poruka ohrabrenja. - Raduj se, Bulonju - pisalo je - pod vladavinom Henrija Osmog! Tvoje su zidine okićene grimiznim ružama, smrdljivi ljiljani su iščupani iz korena i razbacani, petao je proteran i lav vlada u neosvojivoj tvrđavi. Odredište vojske bio je Bulonj, grad koji su držali Francuzi, i glavni cilj pohoda je bila njegova opsada. Henri je primio poklon sa zadovoljstvom i naredio da ga kraj njega nose sluge, zajedno sa njegovom teškom musketom i dugim metalnim kopljem. Nastavila sam da gledam ukrcavanje na brodove, a zatim su, sa plimom, isplovili iz luke i uskoro nestali na obzorju. - Neko bi trebalo starcu da skrati muke - promrmljao je Tom dok smo ležali zagrljeni i iznemogli od vođenja ljubavi. Bili smo u zamku Sudli, na Tomovom divnom seoskom imanju u Glosterširu, napravljenom od granita iskopanog u okolnim brdima. Uživali smo u prvim zajedničkim trenucima u poslednjih nekoliko meseci iako je Tom bio očigledno napet i stalno je osluškivao korake u hodniku ispred sobe. - Ukoliko ne umre od vrućine i logorske groznice pre toga. - On se preporodio. Živnuo je zbog ovog pohoda. Već su zauzeli neke manje gradove, a u poslednjoj depeši koju sam dobila javili su da vojska zauzima položaje kod Bulonja. Pogledala sam u Toma. Njegova duga riđa kosa upetljala se u čipkani porub jastuka, i bio je ozbiljniji i odlučniji nego ikad. - Starci umiru u ratu, i to ne od rana - rekao je grubo i okrutno. - Da li si baš želeo da pođeš u ovaj rat? - Šta ti misliš, Ket? - rekao je, nalaktivši se i gledajući me s visine. Prenula sam se od njegovog pogleda. - Zar misliš da je meni lako da ostanem ovde u Engleskoj, bakćući se s

- 141 -

računima i italijanskim bankarima dok moj brat i tvoj zet Hertford i stari Brendon vode ljude u bitku? To me muči svakog dana. - Ali pošto si tu, možemo biti zajedno. - Kada stari Henri umre, možemo biti zajedno zauvek. I bez ikakvog straha da će nas onaj nadobudni demon Gardiner ili njegov špijun Tomas Burg ometati. - Moj bivši svekar? - Da. Zar nisi znala? Njih dvojica su se veoma zbližili. Burg je zabadao nos u sve, tražeći ko je prekršio deset zapovesti kako bi dobri biskup mogao još ljudi da spali na lomači. Posmatrala sam ga, diveći se po stoti put njegovom lepom profilu i udišući miris njegovog tela, i opet sam se raznežila. On ne može da učini ili kaže bilo šta pogrešno. Pokušala sam da se ušuškam bliže njega i pridigla se da mu poljubim neobrijan obraz. - Sada je bitno, najdraži moj, da smo zajedno. Ovo je naša večnost. - A kralju treba čitava večnost da umre, toliko ja znam. - Ustali smo i počeli da se oblačimo. Gledala sam ga u neverici. Već sam znala da ne vredi ubeđivati ga da ostane duže. Ovih dana je nespokojan, obazriv i pomalo zabrinut. Obukao se i okrenuo ka krevetu. - Treba mi pozajmica, Ket. Deset hiljada funti. - Već sam pozajmila kralju sedam hiljada za rat. - To je samo na nekoliko nedelja. Možeš uzeti na osnovu svojih renti. - Jul je, Tome. Rente ne stižu pre oktobra, tek posle berbe. - Znam, znam. Ali bankari će ti dati pozajmicu, ti si kraljica. Ne bi se usudili da te odbiju kao mene. Pored toga, koliko znam, nikad nisi kasnila s otplatom svojih računa. Tvoje srce je neukaljano, kao i tvoj svileni kaput, i sve svoje dugove vraćaš na vreme. Naravno, bio je u pravu. Sve sam držala pod kontrolom. Sve osim ljubavi prema njemu, jer sam u vezi s time bila nesmotrena, nepažljiva, odvažna. A Tom je to znao. - Pa? Možeš li mi nabaviti novac? - Poslaću zamenika strica Vilijama u London ujutru. - Moj stric Vilijam bio je nadzornik mog domaćinstva i bio je zadužen za nadgledanje mojih računa. Ali i on je otišao u Francusku pa će zato jedan od njegovih slugu morati da ode kod flamanskih ili italijanskih bankara u prestonici. - Za šta će ti to, Tome? - Za šta? Videla si ovu moju kuću. Raspada se. Podignuta je u vreme Etelreda Nespremnog, znaš, veoma veoma davno, a stari Etelred nije bio neki graditelj. Krov se obrušio i zidovi imaju rupe, stanari ne plaćaju zakup - da, znam, moram naći novog upravnika da se stara o tome, dovoljno me često podsećaš na to. Uzdahnula sam. - U redu, Tome. Nabaviću novac. I ti ćeš mi ga vratiti za nekoliko nedelja? Nestrpljivo je klimnuo glavom. - Moram da krenem. - Kada ću te ponovo videti, najdraži? Slegnuo je ramenima. - Uskoro - promrmljao je i izašao, ostavljajući me pokunjenu i sa osećajem praznine odmah iza rebara, kraj srca.

- 142 -

37.

- Vaše veličanstvo, šta da radimo sa škotskim zatvorenicima? Ne možemo sve da ih hranimo, i oni umiru. Sedela sam na čelu Krunskog saveta u Vajtholu i slušala pitanja; bila sam u ljubičastoj haljini od pliša, čija mi je kraljevska boja davala snagu da se suočim s nemirnim članovima Saveta. - Objasnite mi - rekoh. - Vaše veličanstvao zna da je vojska lorda Hertforda zarobila gotovo dve hiljade škotskih vojnika prilikom poslednjeg napada i oni su smešteni u zatvore Darama i Njukasla i u okolnim gradovima. Neki imaju zatvorsku groznicu. Svi su pregladneli. Htela sam da odgovorim, ali me je biskup Gardiner preduhitrio. - Škoti su prevaranti, prepredenjaci i ološ koji ne priznaje kraljevu vlast. Oni zaslužuju da umru. Onda, neka umru. Neki za stolom su se pobunili i izbila je kavga. - Pobijmo ih sve! Spalimo im useve režali su. - Ne smemo biti divljaci poput njih - odvratiše drugi. - Nisu svi stigli pred sud, neki su možda nevini. Podigla sam ruku i buka se smirila. - U svoje kraljevsko ime - rekla sam - i u ime kralja, najgore pošaljite u naš zatvor u Aniku, a one na samrti nahranite na račun kralja. Klimnula sam svom nadzorniku i on iz malog kovčega kraj svojih nogu poče da uzima novčiće i da ih stavlja u kožnu vreću. - Ostali mogu biti pušteni na slobodu ukoliko polože kauciju kao garant dobrog vladanja. Biskup Gardiner je režao. - Dobrog vladanja! Nema Škota koji zna šta je to dobro vladanje. Sekretar Saveta je zapisao moju odluku i predao mi zapisnik. Potpisala sam kao „kraljica namesnica Katarina“ i on ga je zapečatio. - Odnesite ovo pismo i vreću novčića zatvorima i postarajte se da moja naređenja budu izvršena. - Budalaština - reče biskup, ali pošto mu se niko nije pridružio u primedbama, prešli smo na sledeće pitanje. Ovako je bilo otkad se kralj zaputio u Francusku. Podele među članovima Saveta, hitne odluke koje treba doneti, ljudi koji su mi dolazili u svako doba dana i noći sa molbama i papirima za potpisivanje i s porukama. Nisam ni znala je vladanje tako zahtevno i naporno. - Uz saglasnost vašeg veličanstva, moramo uzeti još jednu pozajmicu od četrdeset hiljada funti. - Bio je to Rajzli, tmuran i ozbiljan. - Zar nismo uzeli pozajmicu prošle nedelje? - Imamo još jedan hitan zahtev od mog gospodara od Norfoka. - U redu, ukoliko baš moramo. Ali svaki put kad pozajmimo, kamate rastu. - Za vreme rata samo bankari profitiraju - primetio je nadbiskup Kranmer tiho, za razliku od ostalih, koji su kreštali i siktali. - Čak i sad, dok ovde raspravljamo i pozajmljujemo novac za pokolj u Francuskoj, pognimo glave i setimo se onih koji trpe i stradaju. - Amin. Molim za tišinu dok se pomolimo Gospodu.

- 143 -

Nastao je tajac. Svi su pogli glave. Molila sam se za one koji umiru, ali i da mi Bog podari snage i mudrosti da izvršim svoj zadatak. - A sada, nastavimo, gospodo. Sat kasnije vikanje i rasprava su i dalje bili u toku, a mene je zabolela glava od napora da upravljam sastankom. Izbila je svađa zbog nekih francuskih brodolomnika koje su zarobili ribari iz Raja. Da li ih treba pogubiti kao špijune ili ih mučiti dok ne otkriju sve što znaju o namerama zaverenika da izvrše invaziju na južnu obalu. - Gospodo, moramo biti obazrivi prilikom rešavanja ovog pitanja - rekoh posle nekog vremena. - Pisaću kralju o nevolji s Francuzima i pustiti njega da odluči šta da činimo. U tom trenutku, vrata prostorije Krunskog saveta se otvoriše takvom silinom da su tresnula o zidove. - PUSTITI njega da odluči? Pustiti njega da odluči? On je upravo odlučio: Francuzi će umreti. Svi do poslednjeg. Makar morao sam da ih pobijem! Bio je to kralj Henri, besno se mršteći i mašući mačem koji sam mu poklonila kada je krenuo za Francusku pre pet meseci. Brekćući od napora, podigao je ogromni mač i spustio ga nasred stola, razbijajući hrast u deliće i rasteravši uspaničene savetnike u ćoškove prostorije. Ja sam ostala kao ukopana, previše preplašena da bih se pomerila, i svakako sputana naborima svoje dugačke ljubičaste haljine. - Kralju moj! - uzviknula sam kad sam se malo povratila od iznenađenja. - Dragi mužu moj. Nismo vas očekivali bar još deset dana! - To je očigledno. Vidim da si se lepo snašla na mom mestu. Nadam se da ne očekuješ da ćeš me uskoro zameniti zastalno. - Neverovatno okretno s obzirom na svoju građu, podigao je teški mač i prstom prešao preko glatke metalne oštrice, koja je bila iskrzana i okrnjena od siline njegovog udarca. - Kako možete reći tako nešto kada ste mi vi sami dodelili teret vladarke! Teret kojeg ću se rado odreći odmah. Veoma rado! Ustala sam sa čela razvaljenog stola i kleknula pred kralja. - Ja sam čuo nešto drugo. Čuo sam da si veoma uživala u svojoj ulozi. Da si se igrala kralja sigurnom i čvrstom rukom. Previše čvrstom rukom. Čak nosiš i kraljevsku boju, ljubičastu. Očito je da i ti, poput mnogih na ovom dvoru, s nestrpljenjem čekaš da umrem pa da preuzmeš vlast. Biskup Gardiner se smešio i klimao glavom. Nadbiskup Kranmer, sasvim očekivano, bio je zbunjen (znao je da nisam mnogo ambiciozna), ali je bio isuviše snebivljiv da bi se javno suprotstavio kralju. - Gospodaru, činite mi nepravdu. Ova nezahvalna obaveza vladanja me je iznurila. Pročitali ste pisma koja sam vam poslala. Rekla sam vam da nestrpljivo čekam vaš povratak. Samo vi možete vladati ovim kraljevstvom - vi i vaši savetnici - ja sam slaba zamena. Ne obazrevši se na moje reči, Henri je dao znak slugi da prihvati mač i zatražio svoju kraljevsku stolicu. Kada je stolica donesena, Henri je seo, uzdahnuvši od olakšanja, i osmotrio celu prostoriju. Šćućureni u grupama od po dvoje-troje uza zid, savetnici su počeli da se razilaze i kad im kralj pokaza prstom, oni posedaše na klupe oko ostataka stola. Ja sam ostala da klečim. - Donesite stolicu za kraljicu - rekao je Henri i stolica je istom donesena. - A sada, Ket - rekao je kada sam sela - šta to čujem o tome da sa ženama čitaš Bibliju i raspravljate o teologiji? Da li si im stvarno govorila kako im nisu potrebni sveštenici i crkva da bi bile spasene? I da ne postoji čistilište? To je jeres, Ket. Da li si ti jeretik i budući vladar?

- 144 -

- Mislila sam da inkvizicija postoji samo u Španiji i Rimu, gospodaru. Čini mi se da je pustila korene i u Engleskoj. - Pazi šta pričaš, ženo. I seti se da se obraćaš svom vladaru, koji je i glava crkve ovog kraljevstva - zapištao je biskup Gardiner. - Obraćam se svom mužu, milorde. Čoveku koji me je odabrao za svoju ženu, kako je rekao, zbog moje pobožnosti i dobrote. Gospodaru - nastavila sam okrenuvši se ka Henriju - neko vas je doveo u zabludu. Ja nisam jeretik, već istinski vernik. - Aha! Znači, samo vas ljudi iz vašeg okruženja navode na jeres. - Nema jeretika u mom domaćinstvu, koliko ja znam. - A je li istina da pišete knjigu o pitanjima vere? - Samo malo delo o posvećenosti, gospodaru, u kome ukazujem na svoje mane. Kralj se stišao i smirio. Kao i obično, izliv, iako silovit, brzo ga je umorio. - Još ćemo pričati o tome - rekao je. - Sastanak Krunskog saveta je zasad završen. Mahnuo je i svi osim biskupa Gardinera napustiše prostoriju. Neki su me pogledali dok su odlazili, zabrinuto ili sumnjičavo, jer kralj ne odustaje od sumnje tek tako. - Moraš mi reći istinu - obratio mi se Henri kada smo nas troje ostali sami i kada je biskup zatvorio teška vrata. - Da li je istina da u službi imaš imaš ženu, En Dejntri, koja živi u grehu i koja te je navela na bogohuljenje? - Ne, mužu moj, to nije istina. Ona svakodnevno čita Bibliju i moli se i promenila se. Ona traži samo skromno poštovanje. Ona i njena deca su pod mojom zaštitom već nekoliko godina. - Vaše velikodušno srce vas tera da grešite, madam, na šta sam vam često ukazivao i ranije. - Smem li da podsetim vaše veličanstvo - umešao se biskup - da oni koji su u braku sa bogohuljenjem i grehom ne mogu biti zaštićeni? I da svako ko u kraljičinom domaćinstvu živi grešno sramoti i svoju gospodaricu? - Biskup je bio vešt govornik i njegove optužbe su zabolele. Obrazi su mi se zacrveneli i opirala sam se napadu besa. Umesto da prasnem, ponovo sam kleknula pred Henrija, ali ovog puta nije bilo uzalud. Po prvi put otkako je poput furije uleteo u sobu Saveta, poneo se kao čovek i muškarac koji me voli. - Vaše veličanstvo — rekoh što sam nežnije mogla - ponizno molim za oprost nevolja koje sam prouzrokovala. Na pameti su mi bili vaše dobro i dobro cele Engleske. Ukoliko grešim, naučite me šta je ispravno. Ali molim vas da poštedite moju pralju i da budete milostivi prema njoj. Ona mi je od velike pomoći. Ona se promenila, kunem se. Pre mnogo godina živela je nepromišljenim, bezobzirnim životom, ali više nije takva. Ja garantujem za njenu bezgrešnost. Biskup ovo dobro zna jer sam mu ja to sama rekla. - Je li to istina? Biskup Gardiner slegnu ramenima. - Obe su grešne. Štite se međusobno. Henri se malo ispravio nakon ove optužbe na moj račun. - Dok nisam dobio tvoja pisma u kojima si mi pisao kako se ponaša kao vladar i upozoravao me na to da pokušava da preuzme vlast za sebe, nikad nisam pomislio ništa loše o svojoj Ket. Uvek je bila bez mane. Nikada nije bila samoživa. Pogledaj je kako kleči poput deteta koje se kaje. Da li ti to izgleda kao žena koja traži vlast? - Često su oni kojima najviše verujemo neiskreni. Setite se svoje poslednje žene, Katarine Hauard. Setite se gospodarice Bolen! Henri je ustao, ponovo razjaren. - Gubi se! Gubi se! Kako se usuđuješ da pomeneš ta mrska imena! Kako se usuđuješ da upoređuješ te žene s mojom odanom Ket!

- 145 -

Glava mi je bila pognuta i nisam mogla vidim šta se dešava, ali čula sam ubrzane korake i pretpostavila da biskup odlazi. Srce mi je lupalo. Henri se čudno ponaša, prvo sumnja u mene i veruje upozorenjima biskupa Gardinera, a sada me brani i besno napada biskupa. Ponovo sam pomislila koliko je on opasan. Čula sam škljocanje vrata, a zatim je zvuk ubrzanih koraka nestao. Biskup se zaustavio na pragu. - Samo upamtite, gospodaru, da sam video greh u kraljičinim odajama. Molio sam se zbog toga i Gospod me navodi da dignem glas protiv toga, da kazna jalovosti ne bi zadesila i ovu kraljicu. Jalovost! Težina ove reči nas je pritisla silno kao što je kralj naglo upao u sobu za sastanke. Biskup Gardiner je zasejao strašno seme sumnje u kraljev um: da mu nisam podarila sina zato što sam grešna. Znala sam da će odsad strepnja i strah od božanske kazne još više nagrizati Henrija, poput crva mu načinjući svaku misao. I znala sam, u dubini duše, da neću biti mirna dokle god je Henri živ.

- 146 -

38.

Došli su po En jedne noći, nešto posle ponoći. Dvanaest naoružanih stražara i nemilosrdni tamničar ušli su u krilo palate gde spavaju moje sluškinje i krenuli ka maloj prostoriji pod stepeništem, gde je bila Enina skromna soba. Srećom, njena deca nisu bila sa njom. Ostala su na selu i ona ih je posećivala kad god je mogla. Bila je sama u sobi kad su banuli i probudili je, ščepali je grubo, vezali joj ruke i isterali je napolje, u noć, i poveli je u tamnicu. Probudila me je buka, otvaranje i zatvaranje vrata i metež u hodniku. Prvo što sam pomislila bilo je da je kralj umro. Otišao je da lovi u Romfordu, a odseo je na imanju na dva dana jahanja od palate. Da nije pao sa konja pa poslao glasnika da mi donese strašne vesti? Ili je Edvard bolestan? Bio je bolešljiv čitave zime. Da li ponovo ima problema sa disanjem pa mu je potrebna moja pomoć? Brzo sam nabacila ogrtač preko spavaćice i izašla u hodnik, gde su se moja sestra i neke od dvorskih dama i sluškinja okupile. - Odveli su onu ženu koja se naziva tvojom praljom - rekla mi je Nen. - Uhapšena je zbog jeresi. I bilo je krajnje vreme. Zanemarivši Neninu prezrivu opasku, pojurila sam niz hodnik i stepenice ka starom delu palate, ka Eninoj sobi. Vrata su bila širom otvorena. Unutra nije bilo nikog. - Oh, vaše veličanstvo — zacvile mlada uplakana sobarica iz obližnje kuhinje - odveli su je. Pokušala je da im se odupre, ali bili su mnogo jaki. Oh, kako je vikala. Tako je hrabra. I više nikad je nećemo videti. - Umukni! Kralj neće dozvoliti da joj se išta dogodi. Obećavam. Pomoli se. Sjurila sam niz dugačke hladne hodnike ka dvorištu. Ali zakasnila sam. Konjanici su galopirali kroz kapiju. Nije bilo sumnje da je En sa njima. Znala sam kuda je vode. Londonska rezidencija biskupa Gardinera ima tamnicu u podrumu, gde su svi osumnjičeni za jeres ispitivani i mučeni. Godinama sam slušala priče o snažnim muškarcima koji su tamo odvedeni i mučeni okrutnim mehaničkim spravama što kidaju meso i dovode do ludila od bola i straha. Vratila sam se u svoje odaje, pozvala sobarice i brzo obukla jednostavnu sivu haljinu i crni ogrtač. Uzela sam korpu s lekovima pa izašla u noć - otpustila sam uobičajenu pratnju - i rekla kočijašu da me smesta odvede do biskupske palate. Stigla sam u zoru. - U ime kralja, otvorite kapije - rekla sam stražarima koji su stajali na ulazu. - Ko zahteva? - Kraljica Katarina. Uspavani stražar najbliži meni samo je treptao i buljio u mene. Nisam izgledala kao kraljica, obučena skromno i bez pratnje vojnika u crvenim kraljevskim livrejama. Međutim, stigla sam u kočijama, i to je dovoljan dokaz da sam žena na položaju. Nakon časka oklevanja, pustili su me. Iako sam tražila da me odvedu u tamnicu, odveli su me u salon zastrt zlatnim zastorima sa grbom biskupa Gardinera. Nisam dugo čekala. Ušao je jedan stariji sveštenik. - Vaše veličanstvo - rekao je slatkorečivo i poklonio se - počastvovani smo vašom posetom.

- 147 -

- Iz ovih stopa me odvedite kod En Dejntri. - Kod koga, vaše veličanstvo? - Savršeno dobro znate. Do služavke iz mog domaćinstva koja je odvedena iz palate pre sat-dva. Sveštenik je raširio ruke. - Ali, vaše veličanstvo, ja ne znam ko je to. Mora da ste pogrešili. - Gde je biskup Gardiner? - Mislim da je zauzet nekim poslom po nalogu kralja. - Recite mu da kraljica smesta zahteva da ga vidi. - Daću sve od sebe, vaše veličanstvo, ali ne znam da li ću ga pronaći. Možda se moli, a možda doručkuje... - Gde se moli? Ići ćemo zajedno. Sveštenik se namrštio i najpre me odveo do male kapele, u kojoj nije bilo vernika, a zatim do velikog salona, gde je, na čelu dugačkog drvenog stola, sedeo biskup i jeo. Kada me je video, toliko se zaprepastio da je gotovo skočio sa klupe. - Kasparo! Gde ti je pamet bila?! Šta ona radi ovde? - Došla sam po En Dejntri. - Po koga? - Ne pretvarajte se da nije ovde. Vaši ljudi su sinoć došli po nju. - To da li je ta žena ovde ili nije pitanje je zakona i nadležnosti crkve. Vas se to ne tiče. - Ja ću odlučiti šta me se tiče. Naročito u odsustvu kralja. - Ja postupam po kraljevim naređenjima. - Ne verujem vam. - Kasparo, pokaži joj naređenje. Slatkorečivi sveštenik izađe napolje i nakon nekoliko trenutaka se vrati. Doneo je nekakav dokument i pružio mi ga, ulagivački se osmehujući. Na dokumentu je bio potpis savetnika Rajzlija i bio je zapečaćen kraljevim pečatom. Njime se odobrava hapšenje En Dejntri, optužene za jeres. Dok sam čitala, srce mi se popelo u grlo. Da li je kralj zaista uradio ovo, a da mi nije rekao? Ili je to bila zavera Gardinera i Rajzlija, koji su zloupotrebili kraljevski pečat? - Ovo ću potvrditi tako što ću poslati glasnika kralju. - Kako želite - reče Gardiner i nastavi s doručkom. - Zasad zahtevam da me odvedete da vidim En. - Ona nije ovde. - A gde je, onda? - Odvedena je na sigurno mesto. - Mislite, u tamnicu. Ne rekavši ništa, biskup je samo obrisao usta lanenim ubrusom opšivenim zlatom. Prisetila sam se snage koju sam sakupila da bih predsedavala sastancima Saveta i ispravila se. Najstrože što sam mogla naredila sam: - Ako me smesta ne odvedete do En Dejntri, poslaću po svoje čuvare i uhapsiti ovog lakeja ovde zbog vređanja kraljice. To je bila prazna pretnja jer čuvari nisu bili napolju i trebalo bi mi najmanje sat vremena da pošaljem po naoružane ljude. Ali biskup je popustio. Očigledno ozlojeđen, bacio je ubrus i ustao. - Pošaljite po moje kočije. - Neučtivo je prošao pored mene bez ukazivanja počasti i okrenuo mi leđa kad je izlazio iz salona. Ubrzo se vratio, obučen za put i u dubokim crnim čizmama.

- 148 -

- Dovedite je - rekao je svešteniku Kasparu. Zajedno smo izašli u dvorište i ušli u biskupovu prostranu i prelepo oslikanu pozlaćenu kočiju sa izrezbarenom crvenom biskupskom kapom. Šest sivaca je vuklo kočije, a dvojica jahača su išla ispred nas. Već je svanulo i jednolična sunčeva svetlost je obasjavala put. Ni biskup ni njegov slatkorečivi pomoćnik nisu ni reči progovorili tokom puta, čak nisu hteli ni da mi kažu koliko ćemo dugo putovati. Uvidela sam, prekasno da bih išta preduzela, da je biskup Gardiner, ukoliko je to želeo, mogao i mene da zatvori u neku mračnu tamnicu zajedno sa En i da nas ostavi tamo da skapamo. Niko nikada ne bi saznao gde smo. Nikada nas ne bi pronašli, čak ni naše kosti. Naša bi beživotna tela bacili u reku krišom noću, zajedno sa smećem. Trudila sam se da izbijem takve misli iz glave dok smo putovali - na zapad, to sam sama procenila po položaju sunca. Henri je bio u lovačkoj kolibi, istočno od prestonice. Sve sam se više udaljavala od njega, od pomoći. Ipak, morala sam se založiti za En jer nije bilo sumnje da je u velikoj opasnosti i morala sam pokušati da je spasem. Najzad, kočija se zaustavila u nekom dvorištu i mi smo se iskrcali. Na prvi pogled mi je bilo jasno da je građevina u koju smo ušli nekada bila manastir. Ličila je na samostan, na utočište od sveta. A opet, bila je zapuštena i pusta, sa svega nekoliko poslužitelja u dvorištu, što je jasan znak da već neko vreme niko važan ne živi u glavnoj kući ili u susednim zgradama. Bilo je tu razbijenih prozora i urušenih zidova, nepotkresanog žbunja i živica, kaldrma je bila razorena i jezerce je bilo prekriveno zelenom žabokrečinom. Išla sam za biskupom i sveštenikom kroz visoka vrata i prašnjave hodnike do kamenog stepeništa. Fenjeri su bili upaljeni, a mi smo se kretali u polutami. Saplela sam se i jauknula, ali niko mi nije pomogao. Što smo dublje zalazili, bivalo je sve hladnije, a ja sam bila sve uplašenija i usamljenija. Zastrašujuće misli koje su mi navirale u kočiji sada su se ponovo javile. Šta ako me vode u zatočeništvo? Šta ako nikad više ne vidim svetlost dana? Ako mi se nešto desi, da li bi me Tom pronašao? Da li bi me oslobodio? Ili, ukoliko bi me našao, da li bi stigao prekasno? Što smo dublje silazili, neki opori miris je postajao sve nepodnošljiviji, sve dok me nije naterao na kašalj. Oči su mi zasuzile. Bila sam žedna. I bilo mi je veoma hladno. Već sam negde osetila ovaj jak i užasan smrad, u to sam bila sigurna. Ali gde? Sada su se biskup Gardiner i sveštenik takođe zakašljali, a onda su izvadili mirišljave vrećice i stavili ih pod nos. Miris cimeta i ružinog lista je dopro i do mene, ali jedva primetan u tom neverovatnom vonju. Zapanjena, setila sam se gde sam već osetila taj smrad. U klanici u Gejnsboro holu, ujesen, kada su svinje dovođene na klanje, a meso se usoljavalo za zimu. To je bio smrad krvi. Bola. Smrti.

- 149 -

39.

- Evo tvoje pralje - reče biskup Gardiner razjareno kad je otključao i otvorio teška vrata. Na zidu je o klinu visio fenjer. Vrata se utom zalupiše i opet zabraviše. U sobičku je bilo ledeno. Protrljala sam ruke, cvokoćući. Pod oskudnom treperavom svetlošću razabrala sam vlažne zidove od grubo sečenog nejednakog kamenja, hrpu prljave slame i čoveka u uglu. - En? Ona je vrisnula od straha zatreptavši od svetlosti, s jednom rukom ispred lica. - En, to sam ja, Ket. Samo ja. - Vode? - procedila je nejako. - Jesi li mi donela vode? - Ne, draga. Ali doneću ti je. Zalupala sam o debela vrata. - Tamničaru! Dođi ovamo! Čekala sam. Nije bilo odgovora. Ponovo sam povikala. Gospode Bože, zar će me stvarno ostaviti ovde? Moje lupanje je podstaklo čitav hor nejakih vapaja ostalih nesretnika zatvorenih poput En. - Upomoć! Upomoć! - čuli su se krici. - Tako vam Boga, upomoć! – „Isuse, smiluj se“, molila sam se u sebi. - Ne vredi - reče En. - Lupala sam na ta vrata dok mi pesnice nisu prokrvarile. Niko nikad ne dolazi. - Moramo pobeći odavde. - Kleknula sam kraj En i tek tad videla da je sva u modricama. Lice, vrat i ruke bili su joj prekriveni plavo-žutim masnicama. - Šta su ti učinili? - Osuđena sam. Osuđena sam na smrt kao jeretik. - Progutala je knedlu. - Optužili su me da sam porekla da su krv i telo Hristovo ovaploćeni u hlebu i vinu. Da sam čitala jeretičke knjige. Knjige koje si mi ti dala, Ket. Poledala me je. Nije morala ništa više da kaže. - Pusti sad to. To su samo podle spletke. Kralj će to prozreti. Nije ga lako obmanuti. Oslobodit ćete i kazniti one koji su te zarobili. Pokušala sam da zvučim samouvereno, ali su mi se hladne ruke tresle dok sam otvarala korpu s lekovima i vadila bočicu melema, koji sam namazala na Enine najteže modrice i rane. - Gde je kralj? Zašto si došla sama? - U lovu je. Ali brzo će se vratiti. Za najviše dva-tri dana. En je oborila glavu. - Nikad me neće pustiti. - Naravno da hoće. Moraju. - Osuđena sam na smrt - prošaptala je. - A i ti si. - Šta? Klimnula je glavom, još jednom progutavši knedlu u bezuspešnom pokušaju da utoli žeđ. - Pokušali su da me nateraju da im kažem svašta o tebi. - Šta to? - Da ne veruješ u čistilište.

- 150 -

- To je istina, ne verujem. - Da čitaš jeretičke knjige. - Čitam dela reformista, da. I kralj to dobro zna. On ih takođe čita i mi razgovaramo o njima. - Zna i za tebe i Toma Simora. Stomak mi se zgrčio i zavrtelo mi se u glavi. - Ne znaju. Ne mogu znati. En je i dalje gutala. - Rekli su mi da im kažem šta znam o kraljici. O njenoj nelojalnosti kralju. Sada je bio red na mene da gutam. Usta su mi se odjednom osušila. - Šta si im rekla? - Ne sećam se. Toliko su me tukli da sam se onesvestila. Misli su mi se kovitlale. Ako je En bila prisiljena da kaže istinu o meni i Tomu, da li bi mi dozvolili da uđem u njenu ćeliju? Da li ću ja biti okovana i stavljena u sopstvenu ćeliju? Tiho, primakla sam se vratima i prislonila uvo na izgrebano staro drvo. Učinilo mi se da čujem disanje s druge strane. Prisluškivali su nas. Nadali su se da ćemo reći nešto što će me odati. Odjednom sam počela da udaram o vrata iz sve snage i bila sam zadovoljna kad sam čula da je neko vrisnuo od iznenađenja. - Tamničaru! Zahtevam da vidim tamničara! Čula sam korake. Najpre su se odaljili, pa prišli. Nekoliko pari koraka. Ključ je stavljen u bravu i vrata su se otvorila. To je bio kancelar Rajzli. Izgledao je isto kao onomad za većničkim stolom kada sam bila na vlasti. Ozbiljan, bez osmeha, nabusit čak i ćuteći. - Zahtevam hranu i vodu za zatvorenika. Ovog trena. Rajzli se okrenuo slugi iza sebe. - Pobrini se za to. - I zahtevam da zatvorenica bude puštena čim utoli žeđ i glad. - Vaše veličanstvo može otići u bilo kom trenutku. Zatvorenica je u rukama Komisije za jeres. Ispitali su je i proglasili krivom. Osuđena je na smrt. - A ako kralj naredi suprotno? - Kada vidim naređenje od kralja, ja ću ga izvršiti. - Smesta me vodite kralju. - Vaše veličanstvo može ići kud god želi, ali trenutno ne mogu da vam dodelim pratnju. Ali ukoliko odete, neće vam biti dozvoljeno da se vratite. Jereticima osuđenim na smrt nisu dozvoljene posete da ne bi širili svoje opasne ideje. Zaustila sam da odbrusim, ali Rajzli me je prekinuo. - A oni koji se usprotive pravičnoj kazni za jeretike biće i sami odvedeni pred sud. U vazduhu se osećala napetost. Tišinu je razbijalo samo lagano kapanje vode niz zidove ćelije. Znam da bi trebalo da odem, ali nisam htela da napustim En. Znala sam da će, čim odem, s njom biti svršeno. Sluga je doneo mali bokal vode i veknu bajatog hleba. En je pila vodu pohlepno i glasno. Rajzli ju je ravnodušno posmatrao, a zatim je otišao. Još jednom se začulo zatvaranje i zaključavanje teških vrata i ja klonuh. Da li je ovo ogromna greška? Da li je trebalo da odem? Videvši En kako se blago osmehuje, odgovor mi se sam javio. - Hvala što si došla po mene, Ket. Uvek sam te ismevala zbog tvoje dobrote. Sada sam zahvalna. - Oprosti mi zbog ovog što ću sad učiniti - rekla je trenutak kasnije pa podigla suknju iznad prljave slame na zemlji. Okrenula sam se dok se olakšavala. Već uznemiren želudac mi se od smrada prevrnuo i ja sam povratila. Nisam mogla da se obuzdam. Obrisala sam

- 151 -

usta ubrusom i tada pod svetlošću fenjera ugledah krunu izvezenu zlatnim i srebrnim nitima. „Kad bih samo uspela da obavestim kralja“, pomislih. „Ne pripadam ovde, kao ni En.“ - Pre nego što se vrate, moram ti nešto reći, Ket, nešto što niko ne zna. Želim da ti znaš. Međutim utom se Rajzli vratio. Sa njim su bili biskup Gardiner, sveštenik i još nekoliko ljudi. - Dovedite je. Iako sam se pobunila, dvojica krupnih muškaraca su odveli En u veliku prostoriju osvetljenu bakljama. Držali su me kako joj ne bih pomagala dok su joj svlačili prljavu haljinu i potom polegli na drvenu dasku u obliku kovčega, izdubljenu u sredini. Vrištala je i otimala se bezuspešno dok su joj vezivali ruke i noge. - Bogohulnice! - povika biskup Gardiner. - Pre nego što te izložimo bolu kazne, hoćeš li nam reći ko te je uputio na grešna verovanja? En opsova. Jedan od tamničara je ošamari i ona jauknu. - Da li ćeš otkriti nelojalnost kraljice? - Ja nisam nelojalna! - povikala sam, ali su me ljudi koji su me držali još jače stegli, pribijajući mi ruke na leđa. Biskup se nije obazirao na mene. - Poslednji put te pitam. Da li ćeš mi reći imena svojih učitelja jeretika i kraljičinih saučesnika u neverstvu? En slabašno pljunu i pljuvačka pade jalovo na kameni pod. Kod uzglavlja i podnožja daske na kojoj je En ležala smestiše se mučitelji - jer upravo to su i bili, neljudska mišićava stvorenja lica zamaskiranih kožnim kapuljačama. Na Gardinerov znak počeli su polako da okreću točkove za koje su bili vezane Enine ruke i noge. Gledala sam kako joj se udovi izdužuju i ispravljaju. Prvo se mrštila, zatim psovala. - Stanite! Stanite u ime kralja! - vikala sam iznova i iznova dok je En vrištala, istežući se u nepodnošljivom bolu. Gardiner je podigao ruku i točkovi se zaustaviše. - Da li ćeš nam sad reći? Molila sam se da nešto kaže. Bilo šta, samo da prestanu. - Idi dođavola - rekla je slabašno, pokušavajući da dođe do vazduha, pripremajući se na još jednu navalu bola. - Ili u čistilište, ako više volite. Gardiner ponovo klimnu mučiteljima i oni nastaviše da okreću točkove, ovog puta brže. Jeziv vrisak izbio je iz Eninih grudi i oči su joj se okrenule u dupljama. A onda je jaukanje prestalo i En je ležala mirno, zatvorenih očiju. - O, Bože! Ona je mrtva! Ubili ste je! Neko je doneo kofu punu tečnosti jakog mirisa, kojom su polili Enino lice. Bilo je to sirće. En se zagrcnula i otvorila oči, a onda se pokrenuše okrutni točkovi. Njeni vapaji su bili promukli, očajnički. Životinjski. Mučenje je nastavljeno, minut za minutom. Više nisam mogla samo da stojim i posmatram. - Ne! To je previše! Ovo je sve previše! Zar ne vidite da ne zna ništa! Pokušala sam da se oslobodim i šutnem čoveka koji me je držao. Nisam mogla da se pomerim jer mi je i noge stegao. Osetila sam mu zadah i učinilo mi se da ga čujem kako se kikoće. En je sada, trpeći nepodnošljive bolove, prestala da proklinje svoje mučitelje i samo je ponavljala imena svoje dece. Čula sam tupo krckanje, a zatim još jedno, i još jedno. Lomile su joj se kosti.

- 152 -

- Spasi je, Gospode, od neprijatelja - molila sam se. - Pošalji anđele da joj umanje bol. Suze su mi lile niz obraze. En se ponovo onesvestila i opet su je osvestili sirćetom. Zvuci koje je proizvodila bili su neljudski. A onda sam razaznala jednu jasnu rečenicu. - Tako vam Isusa Hrista - grcala je - ubijte me. - Govori, jeretiče, i bićeš spasena. Govori šta znaš. Ali ona se opet onesvestila, a sirće ovog puta nije pomoglo. Odvezali su je i odneli nazad u ćeliju. I mene su pustili. Okrenula sam se i ošamarila čoveka koji me je držao. - Rospijo! - promrmljao je kad sam otišla niz hodnik, prateći Enino mlitavo telo. Ostavili su nas u smrdljivoj ćeliji i ja sam pokušala lekovitim travama da joj kolikotoliko ublažim muke. En je zaspala i ja sam legla pokraj nje, iscrpljena i očajna. Prekrila sam njeno drhtavo telo ogrtačem i ponudila joj jedinu utehu koju sam mogla da pružim: svoje prisustvo. U jednom strašnom trenutku mi je palo na pamet da joj skratim muke. Mogu joj dati dovoljno leka za spavanje da je oslobodim bola zauvek. Molila je za smrt. Zar ne bi trebalo da budem milostiva i spasem je agonije? Nakon onog što sam videla, nije bilo sumnje da će njeni mučitelji ikad posustati. Međutim, vera nas uči da je ubistvo greh pa sam se trudila da potisnem crne misli. Zažmurila sam i nakon nekog vremena konačno zaspala. Kada sam se probudila, shvatila sam da mi En nešto šapuće. - Ket. - Da. - Moram... da... ti kažem... - Svaka je reč bila bolna i naporna. - Ja sam... trudna... - Trudna? Nosiš još jedno dete? Blago je klimnula glavom. Pogled joj je bio zamagljen, lutao je po sobi. Ne mogu ni da zamislim toliku patnju. Ništa strašnije u životu nisam videla. Opet sam zaplakala. - Hoćeš li... brinuti... o ostalima? - Da, dušo. Naravno da hoću. Ali ti ćeš se oporaviti, videćeš. Uzela sam je za ruku i jako stegla. En je odmahnula glavom. - Čuvaj mi... decu... Opet je izgubila svest, ali ovog puta sam pod slabom svetlošću fenjera uočila kako joj se naborano čelo izgladilo i zategnuta usta joj se opustila. Delovala je spokojno i na tren mi je stegla ruku. A onda je preminula.

- 153 -

40.

Od Enine smrti je prošlo tek mesec dana, a ja sam i dalje prkosno nosila crninu uprkos kraljevom upozorenju da je i oplakivanje jeretika zapravo bogohuljenje. Iz svojih odaja sam izlazila koristeći tajno stepenište ne bih li izbegla biskupa Gardinera, koji je, izgleda, bio gde god da se okrenem, tražeći sumnjivce da im sudi za jeres. Zastala sam na odmorištu i začula piskave usklike mladića, paževa, koji su se igrali kockicama. - Šest je udovica Brendon, a četiri je udovica Ficroj! Kockice zazveckaše po kamenu, a zatim se začu poklič. Krenula sam k njima jer sam ih uvek odvraćala od kockanja, ali sam zastala i oslušnula. - Ponovo četiri! Udovica Ficroj, nema greške! - Da sam ja kralj, želeo bih Brendonovu. Tako velike grudi! Šest! Šest! Zveckanje i vikanje se nastavilo, i još paževa se pridružilo igri. Kladili su se, shvatila sam, na to ko će biti sledeća kraljica. Već nedeljama znam da se kuje zavera protiv mene i da biskup Gardiner stoji iza toga. Možda. Kralj se drugačije ophodio prema meni, i u trenucima nemira sam pomišljala da se on okrenuo protiv mene, na Gardinerov podstrek. Ono u šta nije bilo sumnje jeste da su sluge počele da me napuštaju, pravdajući svoj odlazak bolešću ili boljim nameštenjem u kraljevom domaćinstvu ili nekim drugim izmišljenim razlozima. Ovo me je zabrinulo jer je za to mogao postojati samo jedan razlog: bili su ubeđeni da neću još dugo biti kraljica. Sve ih je više odlazilo. Dame, koje su ranije rado dolazile u moje odaje radi čitanja ili igranja mica ili šivenja odeće za siromašne, počele su da me izbegavaju i da šapuću kako je šteta što nisam rodila sina. Kejt Brendon, moja prijateljica, sada mi je postala suparnica u borbi za Henrijevu naklonost. Živahna i punačka Kejt, oštroumna i zajedljiva, plavooka i drskog, gotovo razuzdanog pogleda. Kejt koja je svog psa nazvala Gardiner, a papagaja Rajzli. Kejt koja već ima dva sina i koja bi, kako se govorilo, kralju Henriju lako podarila naslednika kad se ja sklonim s puta. Čak je i sama Kejt, koja, znam, nije želela da me izneveri, bila iznenađena i uhvaćena u mrežu kraljevskih spletki. Nije se usudila da odbije kralja, a pošto je bila udovica - njen muž Čarls Brendon je umro neposredno po povratku iz Francuske - mogla je da se preuda. Nisam sumnjala u Kejt, već u kapricioznog kralja, koji ume da bude nemilosrdan kada se nameri na nešto što želi ili što mu je potrebno. Nakon nekoliko godina našeg braka ja i dalje nisam uspevala da zatrudnim. Imala sam trideset tri godine, skoro trideset četiri. Uskoro ću biti previše stara da bih imala dete, ali zato je Kejt bila mlada, u svojim dvadesetim, i već se dokazala kao majka sinova. Jednog dana kraljev sluga Tomas Henedž je došao u moje odaje i zatražio u ime kralja moju dijamantsku ogrlicu. Zbog toga sam se zabrinula. To je ona ogrlica koju sam dobila kada mi se kralj udvarao. Nekada je pripadala nesretnoj Katarini Hauard i zbog toga sam je retko nosila. - Zašto kralj traži ovu ogrlicu, Tomase? - Kralj mi se ne poverava, vaše veličanstvo.

- 154 -

- Ali upoznat si sa svime što se dešava oko njega, ne pokušavaj da porekneš to. - Ako vaše veličanstvo tako kaže - rekao je, izbegavajući moj pogled. - Želim da znam, Tomase. Da li će ova ogrlica biti poklonjena vojvotkinji od Safoka? pitala sam. Henedž je oklevao. Nije hteo da izneveri kraljevo poverenje, ali sam takođe znala da me oduvek uvažava. - To me ne bi iznenadilo, vaše veličanstvo. - Dakle, ovo nije prvi poklon. Henedžu je bilo neprijatno. - Nakit. Haljine. Zlatni tanjir. Parfemi. - Zastala sam između svake reči, a Henedž se svaki put blago namrštio. Bio je zabrinut. Znala sam da sam u pravu. - I ruže - rekao je. - Kakve ruže? - Ona voli ruže. Kralj je naručio četiri hiljade sadnica ruža da se zasade u privatnoj bašti u Vestminsteru kako bi joj svakog dana donosili sveže ruže. Uzdahnula sam. - Znači, istina je. Namerava da me se otarasi i oženi se po sedmi put. - Možda ga ona neće želeti. - Kako bi ga mogla odbiti? Henedž se sagnuo kako bi mi se približio i nastavio šapatom. - Čuo sam da je spakovala kofer i da je spremna za polazak, te da je na dokovima čeka španski brod da je odveze u Porto. Odatle će otići kod majčine familije u Tordesiljasu. - Tako, dakle. Odlučila sam da otvoreno razgovaram s Kejt. Kao što sam i pretpostavljala, bila je sasvim iskrena u vezi s ovom veoma neprijatnom situacijom u kojoj se našla, kao i o svojoj nameri da se nekako iskobelja ako se ukaže potreba. - Nisam ti rekla ranije jer sam se nadala da se ništa neće dogoditi - poverila mi se, žalosno se osmehujući. - Da, istina je da mi kralj ukazuje mnogo pažnje i da me obasipa poklonima, kao što je to činio s tobom pred venčanje. Ipak, uverena sam da te i dalje veoma poštuje. Nadam se da će te poštedeti. U svakom slučaju, šta god da se dogodi između tebe i Henrija, ja mu neću biti žena. Spremna sam da odem za sat vremena ako me zaprosi. I uveravam te, ja ću to i učiniti. Otići ću. Bilo je to nemirno vreme na dvoru, svi su čekali da kralj umre i spremali se da to što bolje iskoriste - ili makar da ne budu oštećeni zbog toga. Sam Henri se gubio, zdravlje ga je napuštalo, imao je napade žestokog gneva, išao je u lov, ali više nije mogao da jaše pa se zadovoljavao posmatrajući druge kako love. Provodio je sate potapajući noge u kupku od ovsene kaše. Zbog groznica i prehlada je ležao u krevetu, a njegovo lice, nekada debelo, sada je bilo mlitavo i nikakvo, bolesno bledožuto. Grčevito se borio za život dok su ga iz prostorije u prostoriju nosali u kolicima presvučenim somotom. Njegova uobičajena snaga ga je napustila, zauvek. Jedino u čemu je i dalje uživao, osim u udvaranju Kejt Brendon, bile su zelene artičoke (od kojih ga je boleo stomak), igranje s lasicama i poigravanje ljudskim životima. En Dejntri je zbog njega stradala, kao i mnogi drugi dvorani - pevač u dvorskoj kapeli, krojač iz Griniča, tiskar osumnjičen da štampa jeretičke knjige. Čak je potpisao i nalog za hapšenje blagog, bezazlenog nadbiskupa Kranmera. Međutim, pre hapšenja, Henri mu je dao prsten koji će ga, uveravao ga je, zaštititi od kancelara i njegove vojske. I kad je taj dan konačno došao, kad je kancelar Rajzli pokušao da uhapsi Kranmera, on je pokazao kraljevski prsten u pokušaju da se spase, Henri se toliko silno smejao da se zagrcnuo i pomodreo pre nego što je doktor Vendi uspeo da ga povrati.

- 155 -

Pokušala sam da razgovaram sa njim o En Dejntri, ali sam ubrzo shvatila da sam pogrešila. Sve što je rekao bilo je: - Krv mora da teče! Lomača mora da gori! - i zatim me je podsetio da veri preti opasnost. - Da li ste svesni, madam - pitao me je - da je objavljen proglas na osnovu kog se zabranjuje posedovanje jeretičkih knjiga? I kad smo već kod toga, šta je sa vašom novom knjigom? Da li je jeretička? - Podmuklo se nasmejao. - Sigurna sam da nije. - Da li je vam je ikad palo na pamet da bi ta vaša knjiga mogla da pokrene nečije grešne misli? - Ne, gospodaru. Ono što ja pišem dolazi iz Svetog pisma i iz mojih razmišljanja. - Moram pročitati tu tvoju knjigu. Kako čujem, svi je čitaju. Ja ću odlučiti da li je puna grešaka. Ili možda - opet se prepredeno nasmejao, pokazujući svoje propale zube - treba da je dam biskupu Gardineru da je pročita. Biskup i ja smo imali nesuglasice u vezi s mnogo čime, naročito povodom obrazovanja princa Edvarda. Ja sam želela da prinčev tutor bude učeni Ričard Koks, ali za njega je biskup smatrao da je previše blizu reformističkoj veri. Kada sam Edvardu dodelila drugog tutora, učenjaka sa Kembridža, Džona Čeka, Gardiner se razbesneo. - Čovek čak ni grčki ne govori kako treba - zapenio je Gardiner. - On ima izvorni naglasak - rekoh. - Izgovor crkvenjaka je iskvaren i posledica je vekova neznanja. - Da li me vi to nazivate neznalicom? - Ja samo kažem da su doktor Ček i njegove kolege oživeli zvuk antičkog grčkog jezika. Njihovo znanje bi nam svima dobrodošlo. - Žena! Da me podučava grčki! - frktao je Gardiner, a Henri se smejao. - Ako mene može da nauči teologiju, onda može i tebe grčki - rekao je Henri, pa smrknuto dodao - iako baš i ne volim kada ona pobeđuje u raspravama. I zaista nameravam da pročitam tu tvoju knjigu, Ket, da vidim koliko u njoj ima reformističkog učenja. I kao da nije bilo dosta pogubljenja, glasina o kralju i Kejt Brendon (ili o Meri Hauard, udovici Henrija Ficroja, za koju su neki govorili da će biti buduća kraljica), naklapanja oko toga koja će nameštenja biti najvrednija kod sledećeg vladara, jednog jutra smo shvatili da se među nama nalazi luđak. Neki čovek mahnitog pogleda, u smeđoj odori kaluđera trčao je kroz hodnike palate vičući kako ja neću biti kraljica još dugo. - Kraljica neće dugo vladati! Kraljica neće dugo vladati! - vikao je iznova i iznova, jureći tamo-amo, otvarajući vrata, zavirujući u ormare, prekidajući ambasadorske prijeme i romantične susrete u sobičcima. - Momak je sišao s uma! - viknuo je Tom kada nas je kaluđer prekinuo u kockanju s Edvardom u prinčevim odajama. - Dolazi nova kraljica! I to ne jedna od vas! - rekao je stranac prilazeći Tomu pa skinuo prljavu kapuljaču kako bi se uneo Tomu u lice. - Gubi se, prljavi luđače! - Tom je tako snažno gurnuo čoveka da je ovaj pao na drveni sto i udario glavom. Ustao je ošamućen, ali očigledno nepovređen i zakikotao se sam za sebe. - Čuvaj svoju damu, čuvaj svoju damu - ponavljao je poput papagaja, dok je skakutao i trčkarao po sobi posrćući. - Ti - uzviknuo je upirući prst u mene - ti nećeš dugo vladati. Kraj ti se bliži! Tom ustade i isuče mač, koji je nosio uprkos strogoj zabrani unošenja oružja u palatu. Zamahnuo je naprazno i luđak se okrenuo pa istrčao napolje.

- 156 -

Pošto ga je pomahnitali kaluđer prekinuo pri kupanju u ovsenoj kaši, kralj je naredio da nesrećnika uhvate i izbace. Međutim, gardisti su ga našli i uhapsili tek posle nekoliko dana potrage, a do tada je luđakova poruka stigla u sve prostorije palate. To je samo podstaklo ionako uzbudljive glasine i opklade, a onda su svi počeli da nagađaju ko će biti sledeća kraljica.

- 157 -

41.

Tomu je krenulo. Kralj Henri ga je postavio za lorda visokog admirala i njegova prva dužnost bila je da nadgleda veliku predstavu na Temzi. Dva broda plovila su rekom kod Vestminstera, jedan kraljev, sa crvenim barjacima i visuljcima koji su se ponosno vijorili na popodnevnom povetarcu i s pozlaćenim ružama ugraviranim na pramcu, a drugi ofarban tako da liči na papski (iako nijedno papsko plovilo godinama nije uplovilo u engleske vode). Na kraljevom brodu bio je lord visoki admiral, vitak i veoma lep u svom crvenozlatnom kaputu i s teškim zlatnim lancem, obeležjem zvanja. S njim su bili i princ Edvard, koji je stajao za kormilom, i princeza Elizabeta, kojoj je dozvoljeno da se pridruži predstavi ako se obuče kao tobdžija, u kožni prsluk i pantalone, a riđu kosu pokupi i ugura pod kapu. Kralj je sedeo u kolicima na platformi tik iza Edvarda, zaklanjajući oči od sunca i uzvikujući naređenja posadi. Ja sam sedela kraj njega, trudeći se da budem što manje upadljiva. Na papskom brodu bili su Vil, izigravajući papu obučen u dugačku crvenu odoru i blagosiljajući sve unaokolo, i princeza Meri, koja je bila odevena kao opatica i od uzbuđenja čvrsto stiskala draguljima optočen krst. Meri, pobožna kao i uvek, i dalje me je očaravala i razveseljavala svojom duhovitošću, bila je presrećna što će učestvovati u trci koja samo što nije počela. Nekoliko sluga obučenih kao kardinali stali su kraj topova na papskom brodu. Posle signala s obale, brodovi su počeli da se utrkuju ploveći nizvodno. Veslači su se napinjali, stotine posmatrača na obali pravile su zaglušujuću buku. Odjekivalo je dobovanje doboša i borbena muzika, i kralj je uživao u prizoru, veseo poput školarca, tapšući dok su brodovi jurili ka odredištu - Kingsbridžu. Na ugovoren znak, tobdžije s oba broda počeše da pucaju ćorke i dim pokulja iznad vode. Posade obaju brodova su klicale i dobacivale jedna drugoj. Edvard je okrenuo kormilo i pokušao da udari papski brod, nakon čega odjeknu niz eksplozija i lažni kardinali popadaše kao pokošeni. Naposletku se i Vil, obučen kao papa, pretvarao da je pogođen kuršumom pa je skočio naglavce u reku, a za njim poskakaše i kardinali i čitava posada. Uz mnogo smeha i gromki aplauz, nagrada je dodeljena kraljevskom brodu. Kasnije, na proslavi kraljevske pobede, Tom je seo pored princeze Meri, koja više nije bila obučena kao opatica, i pridavao joj mnogo pažnje. Kralju Henriju je društvo za večerom pravila Kejt Brendon, a mene su smestili između moje poćerke Margaret i njenog muža, nemačkog lekara Filipa fon Lederera. - Princeza Meri je u centru pažnje večeras - izjavila sam, nadajući se da niko neće primetiti moju zavist. - To će zaustaviti priče o tome kako princeza Elizabeta nosi admiralovo dete. - Edvard želi da se njegova sestra uda za admirala, majko, a pošto će on uskoro postati kralj, Tom Simor mu samo ide uz dlaku. Margaret je bila razumna i pronicljiva. Pretpostavila sam da je to što je rekla tačno, iako ja prvi put čujem za to. Pošto više nije bilo En Dejntri da me obaveštava, nisam bila upućena u najnovija dešavanja. A i Tom me je izbegavao, kao i moje sluge i dvorske dame.

- 158 -

Klonula sam duhom posmatrajući Toma kako zabavlja i zasmejava Meri, i kako nazdravlja u njeno ime. Na sto su bez prekida iznošeni poslužavnici s hranom i Tom ju je služio. „Samo još da joj briše usta“, pomislila sam ogorčeno i već sledećeg trena videla kako on upravo to čini blagim potezom svog finog lanenog ubrusa. Prezirala sam Meri, uprkos našem prijateljstvu, i zavidela joj zbog statusa sestre budućeg kralja, i vrlo verovatno, same kraljice, ukoliko Edvard umre mlad. Znala sam da mora za nekog da se uda. Istina, bila je papista i Henri nije uspeo da nađe stranog princa koji bi pristao da se oženi njome. Ali ne može sama da vlada. Mora imati muža. Zašto to onda ne bi bio Tom? Odjednom mi je pozlilo pa sam ustala od stola i otišla u predsoblje. Tamo je stajala trupa plesača, koji su se spremali za svoj nastup. Svi su bili prerušeni, žene u lepršavim odorama, kao devet muza, a muškarci kao umetnost, muzika, poezija, i tako dalje, u veseloj odeći ukrašenoj simbolima tih veština. Plesači su uvežbavali korake i nisu obraćali mnogo pažnje na mene dok sam stajala u niši kraj jednog od visokih prozora, gledajući u vrt osvetljen bakljama, gde je kralj posadio četiri hiljade sadnica ruža da bi udovoljio Kejt Brendon. Ubrzo mi se pridružio Filip fon Lederer. - Nije vam dobro? Mogu li vam ikako pomoći? - Po njegovom blagom osmehu mi je bilo jasno da zna šta me muči i da to nije samo trenutna neprijatnost. Uzvratila sam mu osmeh. - Kad biste mogli da mi prepišete neki lek zbog kojeg ću kralju podariti sina. To bi sve rešilo. Filip je odmahnuo glavom. - Uzalud. Kralj je previše bolestan da bi postao otac. - Čak ni sa Kejt Brendon? - Čak ni sa njom. Ni sa jednom ženom. - Da li ste ikada pokušali to njemu da kažete? - Ne. Njegovi lekari mu nikad nisu rekli istinu, a kad bih mu ja to rekao, samo bi me prezreo. Verovatno bi to bilo poslednje što bih uradio. Posle kratke pauze sam se opet oglasila: - Možda će mene poslati na lomaču, i to uskoro. Imala sam dovoljno upozorenja. Jedan dan mi preti, već narednog se smeje i kaže da nikad ni u snu ne bi dozvolio da mi se nešto desi. - Nažalost, ljudi iz njegovog okruženja koriste to što je povodljiv. Sve je slabiji, ali i uplašeniji. Biskup Gardiner može da ga nagovori na bilo šta. A Gardiner želi moć. - I ja mu stojim na putu. - Da. Morate se zaštititi, kako god znate i umete. Treba da se zaštitim. To sam i sama znala. Ali kako? Da li da sredim da me brod čeka u Griniču i odem u Španiju, kao Kejt Brendon? Ili da odem u Nizozemske zemlje, gde ima mnogo pristalica reformističke crkve i gde neću biti proganjana zbog svojih ubeđenja? Da li da odem u Novi svet, gde Španija i Portugalija, kako kažu, imaju kolonije, ili na Začinska ostrva, gde žive kanibali? Ili da se jednostavno vratim na sever, u Jorkšir, gde sam se osećala kao kod kuće, i tamo se krijem dok Henri ne umre? Mogu i da krenem na hodočašće, kao što su mnogi činili pre uništenja manastira, i nikada da se ne vratim. Ali ja nisam kukavica. Neću bežati. Ostaću na dvoru i spremno dočekati svoju sudbinu. Ali neću je čekati sama. Nekoliko dana kasnije potražila sam Toma i našla ga, uz mnogo muke i raspitivanja, u Detfordu, gde je nov brod pripreman za porinuće. Odveo me je na dokove, u radionicu brodskog drvodelje, punu stolova, alata i drvene građe. Zagrlio me je čim je zatvorio vrata. Istog trena sam utonula u miris njegovog toplog znojavog tela. Krv mi je uzavrela, srce je počelo da mi lupa, a disanje se produbilo.

- 159 -

- Tome! - Draga! Toliko sam te se uželeo! - Ljubio mi je obraze, čelo, usne. To je bio stari Tom, moj najdraži ljubavnik. Njegov dodir je razvejao sve moje strahove u vezi s princezom Meri. - Čeznula sam za tobom. Mnogo si mi nedostajao! - Prilepila sam se uz njega umirena čvrstim stiskom njegovih snažnih ruku. Kada me je konačno pustio, uhvatio me je za ruke i pogledao me ozaren od ljubavi. - Znaš da ne smemo biti zajedno. Ne smemo rizikovati da nas neko vidi. Čak i sada, ako ne budemo pažljivi, neko od Gardinerovih špijuna će nas pronaći. Da li si sigurna da te nisu pratili? Odmahnula sam glavom. - Ne znam. Tom me je pustio i otišao do vrata. Odškrinuo ih je i provirio pa ponovo zatvorio. - Postoji još jedan izlaz. Pokazaću ti. Ne smeš ostati ovde dugo. - Možemo li se negde naći, makar na nekoliko sati? Kralj mi je poklonio imanje u Čelsiju. Možeš li doći tamo čamcem, noću? - Sve naše kuće su sigurno pod prismotrom. Zar ne znaš koliko je tračeva o nama? Ne smemo dozvoliti da se priče potvrde. Moramo se kloniti jedno drugog. Sada moraš da ideš. Odveo me je u manju prostoriju, otvorio kredenac i pokazao mi tajno stepenište. - Ove stepenice vode na tavan. Tamo ćeš pronaći još jedna vrata. Ona vode u spavaće odaje mojih slugu. Sačekaj dok se neko od njih ne vrati. Pokazaće ti kako da se neopažena vratiš u palatu. Pošla sam uza stepenice, a zatim se okrenula i pogledala ga još jednom. - Reci mi istinu. Da li ćeš se oženiti princezom Meri? Slegnuo je ramenima, snužden. - Edvard to želi. Ali sumnjam da će mi to i narediti, čak i kada postane kralj. U međuvremenu, sve dok se udvaram Meri, niko neće posumnjati da patim za tobom! To ti je jasno, zar ne? Želela sam da mu verujem. To što je rekao ima smisla. - Da, naravno. Samo mi nedostaješ. - I ti meni nedostaješ, ljubavi. U to nikada nemoj da sumnjaš. Oh, da, što se tiče našeg prijatelja Gardinera, možeš kralju preneti vest. Kad sam bio u Francuskoj, komandant Hertford mi je rekao da su sve isporuke oružja koje je biskup Gardiner poslao kasnile i da je oprema prepolovljena. - Da li su mornari krali oružje? - Ne. Kutije i sanduci su bili zakucani i zapečaćeni. Bili su samo dopola puni kada su poslati iz Londona. - Sigurno biskup ne bi namerno oslabio kraljevsku vojsku! - Bi ako ga plaćaju Francuzi. Hertfordovi ljudi su videli Gardinerove ljude kako uzimaju mito od francuskog senešala. - A kralj to ne zna. - Svi se previše plaše Gardinera da bi mu rekli. - Ne svi - rekla sam i krenula uza stepenice.

- 160 -

42.

Doktor Vendi, jedan od kraljevih mladih lekara, došao je jedne večeri po mene dok sam se spremala za spavanje. - Opet mu je loše - bilo je sve što je rekao. Znala sam da se kralj poslednjih dana ne oseća dobro. Nije izlazio iz sobe, nije viđao nikoga. Bila sam sigurna da će kad-tad poslati po mene, i bila sam spremna. Obukla sam nar-crvenu haljinu od pliša - Henri je voleo kada nosim tamnocrvenu odeću - i rešila se frizure i kapuljače. Nikad se nisam oblačila u ljubičasto jer to Henri nije voleo, optužujući me da hoću da uzurpiram tron. Pozvala sam svoju ludu, uzela lekovite biljke i obloge i pošla sa doktorom Vendijem do kraljevih odaja. - Da li su njegovi lovački psi u sobi? - Dva psa, vaše veličanstvo. - Dobro. Ušli smo tiho. Lautista je svirao u uglu ogromne sobe. Na velikom krevetu s izrezbarenim stubovima i zavesama od zlatne tkanine ležao je starac, nogu podignutih na jastuke, i nemirno mrdao ruke preko satenske posteljine. Pod svetlošću sveća njegovo smežurano lice izgledalo je kao nekakva groteskna maska, ukočeno od bola. Čula sam kralja kako teško diše i stenje. Sa proćelave glave su mu, tik iznad ušiju, visili dugi sedi pramenovi, pa je ličio na matoru skitnicu s londonskih ulica. Uprkos skupocenom nameštaju, Henri je izgledao bedno, kao neutešan čovek, prepušten neizbežnom raspadanju tela. Slabašno se nasmešio kada me je ugledao. - Ket! Mnogo me boli, Ket. Prišla sam krevetu, trudeći se da se ne obazirem na smrad njegovih rana, od kojeg bi mi uvek pripala muka. - Hoćete li malo sirupa, gospodaru, da bi vam bilo lakše? Klimnuo je glavom i ja dadoh znak doktoru Vendiju da pripremi sredstvo za umirenje. - Nije spavao dve noći - promrmljao je doktor kad sam primakla pehar Henrijevim usnama. - Spavaće. Kada je kralj popio lek, zazviždala sam psima i oni priđoše krevetu, gurajući tople njuške pod satenski prekrivač. - Donela sam vam malo sladića za Tostiga i Gandreda. - Stavila sam bombone u njegovu mršavu ruku i pustila pse da se sami posluže. - Dobri moji psi. Moji verni psi - izgovorio je hrapavo. - Dobro sada, mužu, hoćemo li se prvo pobrinuti za noge ili biste želeli neku pesmu ili ples pre toga? - I jedno i drugo - reče kralj pokušavajući da se nasmeje. Pogledala sam u Ipolitu i ona tad reče lautisti da svira galjardu pa zaskakuta po sobi, vrteći svojim šarenim suknjama sa srebrnim šljokicama i udarajući o mali bubanj koji joj je visio o pasu.

- 161 -

Kada je ples završen, otpevala je rusku pesmu - Henri je voleo Ipolitin glas i ruske melodije. Potom je ispričala lascivnu priču i Henri se smejao, iako je bilo očigledno da ga i to boli. Odavno sam isprobala sve poznate obloge i meleme na Henrijevim bolnim nogama. Međutim, nedavno sam saznala za još jedan način lečenja rana. Delovao je čudno, ali smatrala sam da mu ne može naškoditi više nego zastareli lekovi koji mu i ne pomažu. - Šta je to? — upitao je Henri kada sam izvadila četiri kišne gliste iz korpe. - Upravo to što vidiš. Baštenske gliste. - Nadam se da me nećeš time hraniti. Nasmejala sam se. - Ne. One se hrane mrtvim tkivom tvojih nogu. Bar mi je tako rekao iscelitelj sa Hispanjole. Stavila sam gliste na rane i one ubrzo počeše da kopaju po trulom mesu. Henri se zgrozio. - Osećam ih - reče zažmurivši. - Ukopavaju se. Kao i izdajnici u tvojoj vojsci. Henri se odjednom izbeči. - Šta? Kakvi izdajnici? - Ne bi trebalo da ga uznemiravate, vaše veličanstvo - opomenuo me je doktor Vendi. - Ali ja sam već uznemiren - odbrusio je Henri. Kao da mu ništa nije, odjednom zanemarujući bol i gliste, Henri je pokušao da se pridigne. - Reci mi. Kakvi izdajnici? - Čula sam da su sanduci s oružjem i municijom bili jedva dopola natovareni. - Da, znam to. Pokorili bismo čitavu Normandiju da su sanduci bili puni. Rekli su nam da su mornari sve pokrali. - Ja imam jake dokaze, gospodaru, da kradljivci nisu mornari, već naši dobavljači. A jedan među njima se naročito ističe. - Ko? Reci mi i umreće u mukama. Nataći ću ga na ražanj i peći. Živog će ga pojesti pacovi! - Obećavate li da ćete mi poverovati ako vam kažem? Kunem vam se Svetim pismom da je ono što ću reći istina. Pogledao me je odlučno. - Obećavam. - U redu. U pitanju je biskup Gardiner. Kralja su moje reči zbunile - prvo mu se žućkasto čelo naboralo od iznenađenja, zatim od neverice, a onda se razjario. - Da - tiho je rekao zureći u pod. - Da, nije mi teško da poverujem u to. Gardiner se gotovo preko noći obogatio. Sada znam i kako. - To nije sve. Opet me je pogledao, a usne mu se iskriviše od besa. - Gardinerovi oficiri su viđeni kako uzimaju mito od Francuza. Utom se iz Henrijevog grla prolomi očajnički krik. - Bulonj! Moj Bulonj! Oh, jadni moji stradali ljudi! Kralj je zaplakao, lijući suze zbog grada koji su zauzeli neprijatelji jer je Englezima manjkalo oružja i municije. Pokušavala sam da ga utešim, grleći ga, a doktor Vendi je napustio prostoriju jer mu je bilo neprijatno zbog kraljevog izliva emocija. Neko vreme smo samo ćutali. A onda se kralj malo smirio, zbunjen i iscrpljen. - Crvi - rekao je. - Svi oni, Gardiner i njegovi izdajnici, svi su oni bezvredni crvi. Ukopavaju se u svoje sanduke francuskog zlata baš kao i ova užasna stvorenja što jedu moje noge. I kad se samo setim da me je Gardiner skoro ubedio da si ti izdajnik i jeretik, Ket. Gde mi je pamet bila. Nisi ti izdajnik, već on. Posegao je ka meni i pomazio mi ruku. - Ti si bila verna sve vreme.

- 162 -

Kao na znak, psi su prišli krevetu da se maze. Kad ih je ugledao, kralj se ozario. - Znam ja ko me voli - rekao je gladeći pse i češkajući im uši. - Nije trebalo da sumnjam u tebe, Ket, kao što ne sumnjam ni u ove verne prijatelje. Oprosti mi. - Nisam ni znala da treba nešto da vam oprostim. To je bila laž, naravno, i to smo oboje znali. Ali je bila utešna laž. Henri utom stade da pretura po ladici malog kredenca kraj kreveta. - Ket, želim da uzmeš ovo. To je moj prsten s pečatom. Dao sam ga Kranmeru kad je Gardiner krenuo da ga uhapsi. To ga je spasilo. A spašće i tebe, ukoliko ja ne budem mogao. - Stavio mi je prsten na prst i uzeo me za ruke. Potom se, onako iscrpljen, zavalio u jastuke i zažmurio. Lice mu je bilo usukano i umorno, a na upalim obrzima videli su se tragovi suza.

- 163 -

43.

Henri je sedeo u svojim tapaciranim kolicima, a ja sam ga gurala kroz ružičnjak u Vestminsteru. Bili smo okruženi procvetalim ružama, čiji nam je slatkasti miris oduzimao dah. Dok smo prolazili kroz guste leje, Henri ispruži ruku i ubra jedan cvet. Pomirisao ga je i dao mi ga. Osmehnuvši se, zadenula sam cvet za petlju rukava haljine. Bilo je podne i toplo sunce je grejalo kamene ploče pod našim nogama. Henri je pevušio melodiju koju je napisao u mladosti, melodiju koju sam dobro znala: Lovac i lovina. Utom smo začuli zloslutni zvuk bata nogu u čizmama. Koraci su bili sve bliži i bliži i ubrzo se pred nama stvorio veliki odred gardista, gazeći kroz ruže, sa kancelarom Rajzlijem na čelu. - Miledi Katarina, imam nalog za vaše hapšenje. Optuženi ste za jeres i izdaju krune. Stajala sam mirno, ukopana u mestu, ne obazirući se na gardiste i njihove mačeve koji su se zlokobno presijavali na suncu. Ispružila sam ruku i pokazala kraljev prsten. Na trenutak su svi stajali ćutke i nepomično. Zatim je kralj ustao, oslanjajući se o štap sa zlatnom drškom. - Rajzli! - viknuo je. - Dođi ovamo. Šokiran zbog prstena, kancelar posluša. Kad je prišao kralju, pao je ničice. Henri štapom tresnu Rajzlija po plećima, a gardisti su nepomično stajali i ravnodušno posmatrali. - Budalo! - povikao je. - Ništarijo! Zar si zaista mislio da ću ti dopustiti da uhapsiš kraljicu? Bedna, odvratna džukelo! - nastavio je, i dalje ga udarajući štapom. - Zveri i izdajniče! Budeš li još jednom samo zapretio kraljici, vezaću i tebe i Gardinera za stub srama! Odrubiću vam glave i okačiti ih na Kingsbridžu da pocrne, istrule i smrde poput vaših pokvarenih crnih duša!

- 164 -

44.

Ni sve gliste, ni sve one silne obloge, pilule i apotekari nisu mogli spasti Henrija, kog je bolest konačno savladala u zimu. Imala sam trideset i pet godina. Oplakivala sam ga. Da, oplakivala sam ga - iako mi svakako nije bilo žao. Kada su ga lekari balzamovali uljem od karanfilića i mirtom i umotali leš u voštano platno i pliš, pa ga položili u kovčeg od brestovog drveta, odahnula sam. Nisam imala više čega da se plašim. Naprotiv, imala sam čemu da se radujem jer mi je kralj ostavio kovčege pune zlatnika i dragulja, i više imanja nego što je ijedna žena ikada zaslužila. Bila sam bogata i pre Henrija, a sada sam postala dvostruko bogatija, nezamislivo bogata, a osim toga, i dalje sam imala visok ugled među dvorskim damama iako je En Simor, Tomova snaja i sada veoma ugledna vojvotkinja od Somerseta, smatrala da to ne zaslužujem. U Henrijevu čast nosila sam njegov pečatni prsten, koji me je spasao smrti, a uz njega još jedan prsten, koji je kujundžija napravio po mojoj zamisli - s mrtvačkom glavom nalik na Henrija pred kraj života. Nisam prisustvovala sahrani, ali sam mu odala poštu dok je kovčeg bio izložen u svećama obasjanoj prijemnoj sobi, pod zlatnim pokrovom i stražom gospode iz kraljevih odaja. I plakala sam za starim kraljem, za onim što je on predstavljao, dobro i loše. On je, na kraju krajeva, bio moj jedini vladar i poznavala sam ga veoma dobro. Njegova smrt ostavila je prazninu u mom životu koju ništa ne bi moglo da popuni. Henri je umro u januaru, a novi kralj je krunisan pred kraj meseca. Edvard, koji je tada imao devet godina a izgledao kao sedmogodišnjak, bio je obučen u kraljevsku odoru sa porubom od krzna, i u rukama držao šar i skiptar, koje mu je nadbiskup Kranmer predao na krunisanju cvokoćući od hladnoće - ili od straha - u prostranoj katedrali. Tom je bio među onima koji su pridržavali dečakov dugački šlep dok je, praćen pesmom hora i truba, polako koračao na kraju ceremonije krunisanja. Tom je bio ozbiljan i hladnokrvan, ali ja sam znala o čemu razmišlja jer smo se nekoliko dana ranije našli na mom imanju u Čelsiju, i veoma uznemiren. - Sputavaju me, Ket! Sputava me moj mrski brat! Zamisli, on sebe naziva protektorom! Ne namesnikom, već protektorom! Kao da je staranje o Engleskoj isključivo njegova briga i obaveza. Niko ga nije postavio na to mesto, sam je sebe izabrao. Tom je hodao tamo-amo, silovito udarajući čizmama po kamenom podu, poguren i besan. Jedva da me je pogledao. - Henri je želeo da ceo Krunski savet vlada - podsetila sam Toma. - To mi je on rekao. A to stoji i u testamentu. Naravno - dodala sam - možda je mene izabrao za namesnika. Ne bi mi bilo prvi put. - Tebe, Ket? Zar misliš da bi mogla da obuzdaš mog nadobudnog brata? Potukao bi te rečima. - A ja bih mu uzvratila istom merom. - Ne znaš ti kakav on ume da bude. On je hladan. Okrutan. U njemu nema ljudskosti. Ponekad... - Tom stisnu pesnice. - Ponekad pomislim da bih ga mogao ubiti. Odmah sam se setila biskupa Gardinera, koji je isto tako bezdušan i podmukao. Iako ga je svešteničko zvanje spasilo pogubljenja zbog izdaje, biskup nije uživao veliki ugled kod

- 165 -

novog kralja, između ostalog i zbog svojih konzervativnih uverenja, koja su se kosila sa reformističkim stavovima kralja, namesnika i Krunskog saveta. Tom prestade da korača te sede kraj mene, i dalje pričajući o svom bratu. - Znaš li šta je učinio? Naredio mi je da se pojavim pred njim, kao da je kralj, i vikao je na mene kao da sam konjušar. Optužio me je da sam podmitio Edvarda kako bih pridobio njegovu naklonost. Možeš li to da zamisliš? - Ali ti mu daješ novac. Oduvek si mu davao novac - rekla sam blago. - Naravno da mu dajem. On mi je sestrić. Ja mu udovoljavam. Ali on me voli ne zato što mu dam pokoji novčić s vremena na vreme, već zato što me je oduvek voleo, otkad je bio beba. Uvek je mrzeo svog ujaka Edvarda. Niko ne voli Edvarda, čak ni ona njegova ohola supruga. Treba da je čuješ kako ga opanjkava. Predložila sam da se prošetamo kraj reke, nadajući se da će ga svež vazduh i nežne boje zimskog sutona malo oraspoložiti. Ali dok smo se šetali između golog drveća, korak mu se produžio i ponovo se uznemirio. - Ne mogu trpeti Edvarda još dugo. Dosta mi je bilo. Vreme je da se nešto desi. - Nešto da se desi? - Da uklonimo protektora Engleske. Progutala sam knedlu. - Nikad mi to nisi pomenuo. - Šta si mislila da ću učiniti s novcem koji si mi pozajmila? - Nisi mi rekao. Ali mislia sam da ćeš dug vratiti. - Reći ću ti sada - odgovori Tom, zanemarivši moju opasku. Oči mu se zacakliše. Kupio sam livnicu topova. Bila sam zapanjena. - Deset nemačkih oružara mi u Griniču upravo pravi topove i prevozi ih do zamka Sudli. Tamo sam osnovao oružarnicu. Neko vreme sam ćutala pokušavajući da pojmim to što mi je upravo rekao. - Ti nameravaš... da preuzmeš kraljevstvo? - To neće biti neophodno. Čim moj brat i njegovi saveznici vide da sam spreman - na sve - oni će se povući i prepustiti namesništvo pravom čoveku. Tom se nasmeja. Više nije bio ozlojeđen i besan. - Samo mi treba još nekih dvadeset ili trideset hiljada funti u zlatu. Da platim vojnike. Odmahnula sam glavom. - Ako ti dam novac, ubiće nas oboje. Narogušio se. - Ja sam vojnik, Ket, za razliku od tebe. Uveravam te da znam šta radim. - Bez obzira na to, ne umire mi se. Namrštio se i uzdahnuo. - Kako god. Nabaviću novac nekako. - Kako? - Novac je lako naći ako ti je zaista neophodan. Ništa nisam odgovorila na tu posrednu pretnju. Ako mu ne dam ono što želi, Tom će učiniti nešto što će ga dovesti u opasnost. S druge strane, zar regrutovanje sopstvenih kmetova i opremanje sopstvene oružarnice nije dovoljno opasan korak? Uhvatio me je za ruke. - Nemoj me sada napustiti, Ket. Sada mi trebaš više nego ikada. Nisam mogla da mu se oduprem. Moje telo mi nije dozvolilo. Ja sam njegova, zauvek njegova. Međutim, razum se opirao, najpre stidljivo, a zatim sve jače. - Nećemo dobro proći. Na trenutak je oklevao, a zatim popustio stisak.

- 166 -

- Možda si u pravu. Ne bih želeo da te progone moji neprijatelji. Draga Ket, moraš me usmeravati kad me ponesu strasti. Znam da sam nepromišljen. Poljubio me je i to je konačno bio onaj moj Tom. Međutim, nedugo zatim je otišao, nestrpljiv da se vrati svojim opasnim planovima, a meni se srce steglo, upozoravajući me da čak i najbolji plan može propasti i da Tom nije najplemenitiji čovek na svetu.

- 167 -

45.

Zajapurene i staklastog pogleda, Elizabeta i njena sumnjičava zaštitinica guvernanta Ešli ušunjale su se u kuću u Čelsiju kroz perionicu u cik zore. Elizabeta je boravila kod mene i ja sam se starala o njoj. Nešto pre ponoći shvatila sam da Elizabete nema u krevetu i jedna od njenih sobarica mi je priznala kako je princeza otišla čamcem nekud nizvodno. Čekala sam je. - Elizabeta! - viknula sam dok je ona na prstima išla kroz perionicu. Istog trena se ukopala u mestu i uzdahnula. Guvernanta Ešli ciknu i pokuša da mi se pokloni, toliko nespretno da je umalo pala. - Čekaj u sobi, Ešli - rekoh. - S tobom ću razgovarati kasnije. - Previše uzbuđena da bi se pobunila, Ešli je odjurila, ostavivši Elizabetu i mene same. - Gde si bila? - upitala sam devojku. Umesto da odgovori, princeza se okrenula ka meni, hladno me je pogledala i ispravila leđa - bila je visoka kao ja. Gledala me je tvrdoglavo i prkosno podigla bradu. Jaka je na oca, pomislih, a buntovna na majku. U tom trenutku, pod svetlošću sveća što su se topile niz svećnjake, shvatila sam da je Elizabeta obučena u tesni mider od bledožute svile, koji sam joj poklonila pre tri godine, kad sam se udala za njenog oca. Bio je kao saliven na njenom vižljastom telu, podsetivši me na to da se razvila u ženu, i to ženu zanosnu poput svoje majke. - Da li me ti to špijuniraš? - pitala je prkosno, izazivački. - Još jednom ću te pitati - gde si bila? - Na reci. Sa čika Tomom. - Čim je izgovorila njegovo ime, pocrvenela je i osmehnula se vragolasto. - Da li je još neko bio s vama? - Nekoliko njih - rekla je neodređeno. Ali po njenom pogledu sam saznala ono čega sam se i plašila. Bili su sami. - Mesec nam je pravio društvo - izbrbljala je i zakikotala se. „Pripita je“, pomislih. Dao joj je vino i ona se napila. - Idi u krevet, Elizabeta. Razgovaraćemo o ovome ujutru. - Zašto ti ne bi otišla u krevet? Izgledaš umorno... i staro. Umor ti ne pristaje. Bančenje je samo za mlade. - I onda je otišla, ostavivši te izazivačke reči da vise u vazduhu. Zabrinula sam se zbog ovog događaja. tŠa to Tom radi? Stare glasine o tome da će Elizabeta roditi Tomovo dete više se nisu činile toliko besmislenim. Šta ako ju je zaveo? Šta ako će biti primorani da se venčaju? Šta bih onda ja radila, ostavljena i izneverena? Plakala sam ceo dan. A onda sam se sabrala i počela da tražim odgovore. Pozvala sam guvernantu Ešli i izgrdila je što je dozvolila Elizabeti da se iskrade i ode s Tomom na čamac. Ešli je briznula u plač. - Ali primorala me je! - rekla je kad se malo smirila. - Nisam mogla da živim od nje! - Sledeći put kad pokuša da te primora na neku sličnu glupost, uhvati je za uši i dovedi je kod mene. - Ona me ne sluša.

- 168 -

- Kazni je onda. Ešli odmahnu glavom i obrisa suze s obraza. - Zbog kazni se još više zainati. - Ešli, jednom sam gledala kralja Henrija kako je primorava da puzi. Tada sam pomislila da je okrutan. Sada mislim da je bio u pravu. Veoma sam se zabrinula nakon razgovora s Tomasom Perijem, trezvenim sedokosim čovekom koji je bio zadužen da nadgleda Elizabetine finansije. Otišla sam do njega zbog izveštaja o njenom domaćinstvu, koji su u poslednje vreme beležili sve veće isplate za krojače i skupocenosti. - Jeste, troši velike svote novca - rekao mi je. - Rekla je da ima bratovljevu dozvolu pa zato nisam ništa dovodio u pitanje. Otkako je postao kralj, Edvard joj ispunjava sve želje. Zato sam platio sve račune. Uostalom, siguran sam da znate da ona mnogo bolje stoji otkako su joj vratili prava. S prihodima, to jest. Kralj Edvard joj je poklonio zemlju u zapadnim krajevima, kao i prava na začine i sve blago pronađeno od Foja do Hamuza. Zemlja na zapadu, razmišljala sam. Tamo Tom regrutuje vojsku. - Da li je lord Tomas Simor pozajmio novac od princeze? - upitala sam. - Kakva slučajnost što to pominjete, miledi. I on se, poput vas, raspitivao o njenim prihodima i tako tome. Tražio je da mu pokažem koja su dobra njena, koliki su joj godišnji prihodi od zemljišta i imovine. I još nešto me je pitao. 'Šta kažeš na to da mi daš Vondelsford i Redingfild u zamenu za moja imanja Klepvel i Ejdžensboro?', rekao je. Tako bi princezina imanja bila do mojih i bilo bi lakše voditi ih zajedno. 'Pa, rekao sam mu, 'nisam siguran, gospodine. Morali biste o tome da razgovarate sa protektorom.' A on je tada opsovao - očigledno mu se nije svidelo to što sam pomenuo njegovog brata - i nije više govorio o tome. - I da li je bilo nekih pozajmica? - Zasada ne, miledi. Nadam se da će princeza postupiti razumno imajući u vidu njegov običaj da potroši novac brže nego što ga dobije. - Hvala ti, Peri - rekoh. - Mnogo si mi pomogao. - Mislite li da će se venčati, miledi? - pitao me je blagajnik, odbijajući da završi ovaj razgovor. - Da li se on zato raspituje o imanjima i prihodima? - Ne znam, Peri - izustila sam, snuždena. - Kralj odlučuje za koga će se princeza udati. - I Krunski savet, ne zaboravite. Što znači - protektor. Čuo sam da su se milord Simor i njegov brat svađali zbog toga; milord Simor je rekao da može da se oženi sa kojom god ženom poželi, čak i s princezom Meri ili s princezom Elizabetom ako mu kralj da blagoslov, a protektor mu je rekao da neće moći jer i Krunski savet to mora da odobri. Uspela sam da okončam ovaj razgovor potiskujući zaprepašćenje zbog onog što sam saznala. Te noći nisam oka sklopila i sutradan sam otišla da potražim Toma. Otišla sam u Vajthol i zatekla ga usred bučne rasprave s rimskim zelenašem, sinjor Diđornatom, koji je poznat na dvoru jer daje novac na zajam - uz lihvarske kamate zvaničnicima i plemićima koji previše troše. Bili su ispred Velike dvorane, u kojoj se sastajao Krunski savet. Tom je vikao, a Italijan odgovarao tiho i smireno. - Govorim ti da mi novac treba odmah, svih dvadeset hiljada, već naredne sedmice. Već sam obećao deset hiljada jednom... jednom poslovnom saradniku, a drugih deset dugujem ostalima iz tvoje pokvarene bande zelenaških podlaca. - Ništa mi ne bi predstavljalo veće zadovoljstvo, il mio barone, ali, znate, morate prvo vratiti ono što sam vam pozajmio prošlog meseca. Podsećam vas, to je bio dogovor. - Da, da, znam. Ali došlo je do promena. Moji planovi su se promenili. Pobogu, ništa više nije kao za vreme pokojnog kralja Henrija. Ništa! Zar to ne vidite? Tomovo ogorčenje je dostiglo vrhunac, zanemeo je.

- 169 -

- Možda bi milord barone mogao da zamoli svog uvaženog brata,- Il Protettore, za nešto novca? - Ako čujem to ime još jednom, ja ću... - poče Tom, ali ga je dubok zapovednički glas prekinuo. - Šta ćeš, dragi moj braco? Edvard Simor, lord protektor kraljevstva, ušao je u odaju sa šestoricom ljudi u pratnji i istog trena svi stražari padoše ničice. I ne obrativši pažnju na mene, protektor žustro ode do Toma, a crni plišani ogrtač se vijorio za njim. - Ovo je između mene i sinjor Diđornata. Tebe se ne tiče - brecnu se Tom. - Naprotiv, tiče me se sve što se dešava na ovom dvoru. Zašto pokušavaš da pozajmiš još novca kad si već toliko zaglibio u dugove? - Edvard je stao između Toma i Italijana i netremice gledao svog brata. Tom je uzvratio pogled, ne govoreći ništa. - Sinjor Diđornato - reče Edvard i dalje zureći u Toma - s vama smo završili, zasad. - Razumem, Protettore. - Rimljanin se poklonio Edvardu i otišao. - A ja sam završio s tobom! - prosikta Tom i krenu za zelenašem. Ali pre nego je zakoračio, Edvard posegnu i uhvati ga za ruku. - Ne, braco. Nisam ti dozvolio da ideš. Nešto sam te pitao i želim da mi odgovoriš. Tom cimnu ruku i popravi kaput od zelenog damasta opšiven zlatom. - Ako baš moraš da znaš - rekao je nešto smirenije - imao sam nepredviđene troškove otkako sam preuzeo baroniju. Kao lord Tomas Simor mogao bih živeti od prihoda sa svojih imanja, ali ne i kao baron Simor od Sudlija. - Obojica znamo zašto si zapravo u dugovima. Ljudstvo, oružje koje kupuješ. Nisi diskretan, braco. Sve se zna. Ja se nisam pomerila s mesta, i dalje sam stajala kraj velikih dvostrukih vrata odaje, a pored mene su bili stražari, koji su se sad vratili na svoja mesta. U sobi su se pojavili i drugi ljudi tražeći protektora - zapisničari s dokumentima za potpisivanje, glasnici s najnovijim vestima, molioci koji su došli nadajući se njegovoj blagonaklonosti. Svi smo u tišini čekali da se napeti sukob između Toma i njegovog brata reši. - Ujka Tome! Ujka Tome! Piskav dečji glasić odjeknuo je ogromnom prostorijom i utom kralj, sićušno biće u kaputu i pantalonama od belog satena, pritrča Tomu i Edvardu, koji se zarumeneo i zanemeo. Kralj nije ni pogledao ljude koji su klekli pred njim, već je stao pored Toma i uzeo ga za ruku. - Ujka Tome, obećao si da ćeš me odvesti da vidim gde se prave topovi. Zar si zaboravio? - Pokunjen, kralj je molećivo gledao u ujaka. - Ne, vaše veličanstvo, nisam zaboravio. Neki ljudi su me zadržali. - Pogledao je u Edvarda, koji je prikrio bes i posmatrao kralja. Kralj Edvard je gledao čas u jednog, čas u drugog. - Opet ste se svađali, zar ne? Jasno mi je. Ne volim kad se svađate. - Vaše veličanstvo, bitno je da obojica želimo ono što je najbolje za vas - reče Edvard nadobudno, izveštačeno se osmehujući. Edvard nije ništa rekao i okrenuo se ka Tomu. - Hoćete li me sad povesti? Ne rekavši ništa, Tom uze mršavog malog dečaka kralja i podiže ga na svoja ramena. Samo zapovedite, gospodaru - reče Tom. - Onda vam zapovedam. Odvedite me da vidim topove. Znajući da se njegov brat neće usuditi da opovrgne kraljevsku naredbu, Tom se zaputio ka vratima, noseći ozarenog Edvarda na ramenima. Spazivši me, Tom je opušteno dobacio:

- 170 -

- Hajdete s nama, Ket. Povešću vas da vidite topove. - Da, maćeho. Pođite sa nama. Ne osvrnuvši se, krenula sam za Tomom, potresena onim što sam upravo videla, zabrinuta zbog onog što se dešava između Toma i Elizabete, rešena da saznam šta to moj prevrtljivi, nasilni, ogorčeni ljubavnik smera.

- 171 -

46.

Poslala sam vratarku da sačeka Toma pred brvnarom na mom imanju u Čelsiju, kod kapije koju niko ne koristi i koja je gotovo sakrivena i zarasla u ljiljane. Tek je svanulo, prvi bledoružičasti zraci svetlucali su na čeličnosivoj reci, a ja sam bila budna već sat vremena, strepeći od onog što ću čuti od Toma. Dogovorili smo da se sastanemo tajno, na mom imanju, i da se ne zadržavamo duže od sat ili dva. Ovo će biti prvi put nakon nedelju dana da ćemo biti potpuno sami i slobodni da pričamo. Kada je Tom poveo Edvarda i mene u livnicu, ogromnu zagušljivu prostoriju u kojoj su mišićavi muškarci, ogaravljeni od pepela i čađi, radili oko vatre i peći, nije bilo prilike za razgovor. Ne bismo se ni čuli usred udaranja teških maljeva i škripe metala, i svakako nismo mogli otvoreno da pričamo pred dečakom. Međutim, sada ćemo biti sami i niko nas neće ometati. Stajala sam pred otvorenim prozorom, posmatrajući polja iza vrta kako se pomaljaju na rozikastom svetlu. Blaga izmaglica prekrila je čitav kraj i baštu poput vela, ali je već sa prvim zracima sunca počela da iščezava, ostavljajući za sobom svež i sladak miris pokošene trave i lekovog bilja, koje sam zasadila duž južnog zida. Čula sam blago škljocanje brave i znala sam da je to vratarka pustila Toma da uđe. Posmatrala sam ga kako živahno korača između tisa i tek olistale živice. Nosio je buket različaka, koje je sigurno nabrao usput u poljima. Pružio mi je cveće kad je ušao u kuću. Uzela sam buket, on me je zagrlio, zamalo zgnječivši cveće, i poljubio me u obraz. Onda me je pustio, strgao kaput i nemarno ga bacio, kao i uvek. Bio je u razdrljenoj lanenoj košulji, mokar od znoja, a čizme su mu bile blatnjave od gacanja kroz polja. Naslonio se na sto i blago se osmehnuo. - Tome - počela sam, ali me je prekinuo. - Imaš li piva, Ket? Ožedneo sam od pešačenja. Otišla sam do vrata pa dozvala jednu od sluškinja i rekla joj da donese pivo i veknu belog hleba. - Tome - počela sam ponovo - reci mi šta se dogodilo one noći kada si sa Elizabetom otišao na splav. - Sa Elizabetom, onom kikotavom kokoškom guvernantom Ešli i s još oko pedeset ljudi, htela si da kažeš. - Kojih ljudi? Tom me je pogledao pomalo mrzovoljno. - Da li znaš koliko ljudi treba da vesla splavom? Naravno da znaš, imaš splav. - Da li si bio sam sa njom? Tom je slegnuo ramenima. - Jedva. Znaš koliko je Ešli dosadna. Osim toga, trebalo je da Edvard bude tamo. To je bila njegova zamisao. Tajni izlet na reci. Pustolovina. Samo što se u poslednjem trenutku razboleo i nije mogao da dođe. - Nije vas bilo cele noći. Nasmejao se. - Bili smo se nasukali na sprud. Morali smo da sačekamo plimu. Kapetan je bio veoma ljut. - Kada se vratila kući, Elizabeta je bila polupijana.

- 172 -

- Ešli joj je dala vina jer joj je bilo je hladno. Vino ju je malo zagrejalo, pa joj je Ešli dala još jedno. - Tome, zašto je sve bilo tako tajnovito? Nikada ne bih saznala da mi jedna od njenih sobarica nije priznala kuda je princeza otišla. Tom je ustao i prišao prozoru. Načas je oćutao pa je progovorio. - Nisam želeo da znaš. Nisam hteo da brineš. Zato ti nisam rekao. - Mnogo me je više zabrinulo to što mi nisi ništa rekao. - Izvini. Doneli su nam bokal piva, krigle i veknu. Tom je zadovoljno jeo i pio. Ja nisam bila gladna. Gledala sam ga kako jede, uzdržavajući se da progovorim pre nego što završi. Sve što je rekao bilo je sasvim razumno, govorila sam sebi. Nemam razloga da mu ne verujem. Pa ipak... - Tome, mislim da je Elizabeta zaljubljena u tebe. Obrisao je usta lanenim ubrusom pre nego što je odgovorio. - Naravno da jeste. Koliko joj je godina? Trinaest? Četrnaest? Devojčice su stalno zaljubljene u tim godinama, osim ako nisu suviše pobožne. - To me brine. - Zašto? - Pogledao me je zbunjeno. - Možeš da pretpostaviš. - Ne, Ket, ne mogu. Ja sam tvoj i samo tvoj. Nijedan prolazni hir neke blesave devojčice ne može me odvratiti ili pokolebati. - Čak ni ako je u pitanju kraljevska naslednica? Bogata vlasnica imanja i poseda odmah do tvojih? To nije očekivao. Na trenutak je prebledeo, pa se pribrao. Sipao je sebi još piva iz bokala i dobrano ispio pa obrisao usta nadlanicom. - Pričala si sa Perijem. - Načas je ućutao, a zatim nastavio: - I pomislila si na najgore. Pogledao me je prekorno. Uzeo me je za ruku i odveo do prozora. Seli smo jedno do drugog, držeći se za ruke. - Ket, slušaj me. Ovo je važno. Edvard želi da se Elizabeta uda. Hteo je da se ja oženim njome, ali ja sam mu odlučno rekao da moje srce pripada drugoj. Onda je želeo da je uda za brata danskog kralja, koji je pristao da dođe da živi u Engleskoj kada se uzmu. Pre nego što su ugovorili brak, kralj je zahtevao da mu kažu koliki joj je miraz i koliko poseduje u novcu i draguljima, i koliki su joj prihodi od rente i ostalog imetka. Dobio sam zadatak da popišem sav njen imetak i inventar i zarade kako bi odogovorili na zahtev danskog dvora. - Naravno, otišao sam do Perija, koji mi je dao sve podatke. Ali nisam mogao da mu kažem zašto se raspitujem. To je moralo da ostane tajna dok se ne objave zaruke. Pogladio me je po ruci i priznajem da sam se nakon toga osećala mnogo bolje. - Kada će objaviti veridbu? - Uh! Avaj, neće je biti. - Zašto? - Zato što je brat danskog kralja umro. - Zaista? Tom klimnu glavom. - Poginuo je u brodolomu zajedno sa svom svojom poslugom i posadom kada ih je u Kategatu sustigla oluja. Na ovo nije imalo šta da se kaže. Prekrstila sam se i u tišini pomolila za duše pokojnika.

- 173 -

Tom mi se približio i spustio pogled. - Najgore od svega je, Ket, što će sada Edvard verovatno da mi naredi da se oženim Elizabetom. Ili će me moj brat prisiliti na brak koji ne želim samo da me se reši. Hajde jednom zasvagda da stavimo tačku na sve ovo što ugrožava našu sreću. Hoćeš li se udati za mene, Ket? Sada, brzo, pre nego što nas iko može zaustaviti? Ja sam ga poljubila i on mi je uzvratio poljubac, silovito i slatko, i sve moje sumnje su nestale kao senke na dnevnom svetlu. - Hoću - rekla sam. Osmehnuli smo se, radosno i umilno. - Hajde da se venčamo ovde, u ovom vrtu. Samo nas dvoje i sveštenik i beležnik. - I Margaret može da mi bude deveruša. - Što pre. - Čim sve ugovorimo. Tom je potom ustao, podigao me i zagrlio. Kada me je pustio, lice mu je blistalo. - Oh, Ket, kako će moj brat pobesneti! Ali to samo sve čini još slađim!

- 174 -

47.

Na dan našeg venčanja vrt je odzvanjao od pesme ptica i ja sam mislila da će mi srce pući od sreće. Toliko sam čekala taj dan, nadala se i molila da ćemo jednog dana moći da postanemo muž i žena. Nema reči kojima bih opisala svoju sreću, ali svako ko je godinama čeznuo za nečim i konačno dobio to što želi razumeće kako sam se osećala. Tek kada mi je Tom stavio burmu na prst, znala sam da je konačno došao taj dan. On je moj i ja sam njegova. Dok nas smrt ne rastavi. Isprva je nekolicina ljudi znala da smo venčani jer sam ja ostala da živim u svojoj kući u Čelsiju, a Tom u Sudliju i u svojoj vili u Londonu. Ali nekoliko nedelja kasnije Tom je novosti saopštio svetu - a kad kažem svet, mislim na dvor - da smo se venčali i tada su počele nevolje. Tom i ja bili smo blaženo srećni kada smo bili sami, ali kad god bismo se pojavili negde zajedno, glave bi se okretale i usledili bi šaputanje i prekorni pogledi. Ja sam kraljeva udovica, pričalo se. Trebalo je da budem u žalosti bar godinu dana, da ne pomišljam na preudaju bar dve godine, ako ne i duže. Bilo je onih koji su govorili da kraljeva udovica ne bi trebalo nikada da se preuda, a naročito kraljeva udovica koja se već triput udavala! Iza leđa, a ponekad i veoma drsko u lice, nazivali su me bludnicom, smutljivicom, čak i preljubnicom koja kalja sećanje na svog pokojnog muža kralja. Tomu i meni su te zajedljive opaske isprva bile smešne, a ja sam se nosila sa frktanjem i nepristojnim dobacivanjima tako što bih pridigla suknju i sklonila se od onih koji me vređaju. Ali kad su Tomov brat protektor i njegova zlobna žena počeli da prednjače u kritikama, napadi na moje dostojanstvo postali su sve nepodnošljiviji. Jednog popodneva u svojoj spavaćoj sobi sam zatekla nekoliko muškaraca kako mi preturaju po škrinjama i garderobi, dok su sluškinje plakale i kršile prste, a moje dvorske dame se bunile i zahtevale da prestanu s preturanjem. - Šta se ovde dešava? Prestanite s tim smesta i odgovorite - rekla sam kada sam ušla u sobu. - Ovde smo po naređenju protektora. Naloženo nam je da oduzmemo nakit koji ste dobili od našeg pokojnog vladara, kralja Henrija - rekao je jedan od muškaraca ne prestajući da kopa po velikoj škrinji. - Klekni kad razgovaraš sa mnom i obraćaj mi se s Vaše veličanstvo'. - Dobili smo naređenja da vam se više ne obraćamo tako. Od danas ste baronica Simor. - Tvoja drskost će biti kažnjena. Što se mog zvanja tiče, ja sam doživotno kraljica udovica. A moj nakit, koji nećete naći u ovoj kući, moja je imovina. - Protektor kaže da on pripada kruni. - Protektor greši. Napustite moju kuću ili ću pozvati gardu. Na pomen Tomovih gardista, muškarci koji su mi preturali po stvarima zaustaviše se. Tomovi gardisti su jaki i izdržljivi vojnici i nijedan od protektorovih ljudi nije bio željan da im se suprotstavi. - Dajete li nam svoju reč da nijedan od dragulja koji vam je dao pokojni gospodar kralj Henri nije u ovoj kući? - Dajem vam svoju reč kraljice udovice.

- 175 -

Muškarci su otišli, ali moja divna spavaća soba sa majčinim velikim krevetom bila je potpuno rasturena. Protektor je, međutim, nastavio da zahteva povraćaj sveg mog nakita i ja sam nastavila da se opirem njegovim zahtevima. Takođe, nastavila sam da insistiram na tome da sluge kleče kad mi prinose jelo - i u kući i u dvoru - i da svi ostali (osim, naravno, kralja) budu posluženi posle mene. Sve ovo jedilo je protektorovu oholu suprugu En, koja je, izgleda, bila umislila da je ona kraljica, a ne samo debela plemkinja koščatog lica i oštrog jezika koju niko ne voli. Tom i ja smo bili pozvani na ceremoniju na kojoj je kralj Edvard imenovao nekoliko novih plemića. Protektorova žena i ja smo u isto vreme prišle vratima sobe za prijem. Sudarile smo se, a naše široke suknje s krinolinama su se gurale i borile za prostor. - Mesta za kraljicu udovicu - uzviknuo je Tom i ja sam se progurala kroz vrata ne obazirući se na nedostojanstveno tiskanje svoje suparnice. - Ona više nije kraljica - uzviknula je En, zajapurena i zadihana. - Ona je samo baronica Simor. Ja sam najviše rangirana dama ovog dvora! - Pa, sigurno je da ste najlošije vaspitani - dobacila sam joj preko ramena dok sam prolazila kroz vrata. - I da niste plave krvi. Na to nije imala odgovor. Kao što svi na dvoru znaju, ja sam, preko bake Fichju, potomak Džona od Gaunta i mojim venama teče krv Plantageneta. Ohola En se na svakoj ceremoniji gurala, na svakom prijemu pokušavala da se utakne na počasno mesto, u svakoj prilici idući protiv mene. Ja nisam obraćala pažnju na njene uvrede i sedala sam tamo gde mi je, s punim pravom, bilo mesto, ali njeno neprestano dobacivanje i čarke su me zamarale i išle mi na živce pa smo se Tom i ja jednog dana našalili kako će mi prekipeti i tad ću je ujesti. Kada smo bili sami, nazivali smo je Napast. - Evo idu protektor i Napast - šapnuo bi mi Tom i ja bih se uvek zakikotala, ili: Napast ponovo napada. Tog našeg prvog zajedničkog leta ništa nije moglo da nam pokvari raspoloženje ili naruši sreću — ni dosađivanje moje nove jetrve, ni dosadni zahtevi protektora (koji nikada nije našao moje dragulje, niti me je naterao da ih vratim), ni spletke koje su se plele oko mladog kralja. Tom odavno nije bio tako zadovoljan i spokojan. I dalje je bilo nesuglasica s bratom, ali je uspeo je da se usprotivi protektorovim nastojanjima da ga oženi protiv volje i time sebi obezbedi veću nezavisnost. Njegova verna vojska bila je velika i rasla je iz dana u dan, a livnica topova, iako veoma skupa, nastavila je da pravi teške topove, koji su skladišteni u Sudliju. Tom je, kao i uvek, uživao ljubav i naklonost svog kraljevskog sestrića, koji ga je obožavao. Mladi kralj je oprostio Tomu i meni što smo se venčali i oboje smo mu bili dragi, pa nam je čak, kao svadbeni poklon, poslao par finih škotskih sokolova. Naravno, ja sam bila zaslepljena svojom srećom; nisam videla stvarnu opasnost koja je pretila Tomu od sve moćnijeg protektora, niti koliko sam ja, kao Tomova žena, bila u nezgodnoj poziciji. Nisam znala - jer mi Tom nije rekao – da je na moje ime uzimao nove, mnogo veće pozajmice. Tomova zadirkivanja s Elizabetom sam smatrala bezopasnim igrama. I nisam htela da razmišljam o tome šta će se dogoditi Tomu i meni jednoga dana kada krhki kralj umre. Umesto toga, uživala sam u tome što sam Tomova voljena žena, u divnim satima provedenim u ljubavi i šali, u velikom krevetu s ljubičastim pokrovom, u toplom letu i plodnoj jeseni, i sanjajući još srećnije dane. I kada je došla zima, ostvario mi se najveći san. Bila sam sigurna da nosim Tomovo dete.

- 176 -

48.

Bilo mi je zlo. Svakog jutra i svake večeri imala sam neverovatne mučnine i povratila bih svu hranu koju pojedem. Popodneva sam provodila pospana i usporena, jedva uspevajući da smognem snage za sastanke sa poslugom i nastojnicima kako bismo se dogovarali o svakodnevnim obavezama. En mi je mnogo nedostajala tokom ovih teških dana. Bila bi mi od velike pomoći. Bio mi je potreban neko dovitljiv i vispren kao ona, ali nisam imala kome da se obratim. Sluge su mi bile odane i dobro sam ih plaćala, čime sam dodatno obezbedila njihovu lojalnost. Ali nju niko od njih nije mogao da mi zameni kada mi je bilo najgore. Zbog toga je i moja inače uvek lepo sređena kuća u Čelsiju postala pomalo neuredna, kuhinje nisu bile tako dobro snadbevene kao što bi inače bile, konji zapostavljeni, vrt zapušten, a sobe nedovoljno provetrene i čiste. Bilo mi je muka, i strepela sam. Došli su praznici, a ja sam morala da ležim, kivna što ne mogu da se pridružim slavlju. Umesto toga, pregledao me je doktor Van Hjuik, odličan lekar koji je brinuo i o kralju Henriju i koga mi je Filip fon Lederer preporučio. Doktor Van Hjuik je bio Holanđanin, žustar i okretan fino građen čovek u najboljim godinama, s kratkom riđesmeđom kosom. Poverila sam mu se da sam imala pobačaj pre mnogo godina i da od tada nisam bila trudna - do sada. - U pitanju je vaša materica - rekao je odsečno. - Imate sreće što ste uopšte ostali u drugom stanju. Već ste stari i sa takvom matericom možda nećete moći da iznesete trudnoću do kraja. Morate se na to pripremiti. Žao mi je. - Ako Bog da, porodićete se u avgustu. Jul će biti kritičan. Do tad morate biti veoma, veoma pažljivi. Oslabili ste. - Ne mogu da jedem. Ništa od hrane ne mogu da zadržim u sebi. - To bi uskoro trebalo da prestane, a onda morate jesti, jesti i samo jesti. Do vrha se napunite. Neka beba bude debela i jaka dok je u vama. - Mislim da biste mogli da izgurate do kraja - dodao je - ukoliko budete veoma pažljivi. Ja ću paziti na vas. Doktorove reči nisu ublažile mučnine, već sam samo postala još napetija pa sam se obratila drugim majkama za utehu. Moja sestra Nen je dobila zdravog sina i prisustvovala sam njegovom krštenju. On je sada imao tri godine i ja sam ga gledala kako raste i napreduje. Nekoliko dvorskih dama se porodilo dok sam bila kraljica, a ja sam toj deci bila kuma. Čak je i Napast odvođena u krevet redovno i sva njena deca su preživela. Dobila sam amajliju sa natpisom na starosaksonskom jeziku, koju sam držala pod jastukom, i relikviju Svete Gudrun da mi visi sa uzglavlja. Moja bivša gospodarica Ana Klevska poslala mi je veliki paket čaja od kamilice za smirivanje stomaka. U kapelama Čelsija i Sudlija svakog dana su izgovarane naročite molitve za mene i moje dete. Listala sam Bibliju tražeći priče o ženama blagosiljanim zdravim sinovima i još dok sam ležala u krevetu, počela sam da pišem novu zbirku molitava, s namerom da ih pretočim u knjigu nakon što dobijem bebu. Tom je sa mnom provodio onoliko vremena koliko je mogao, ali je bio često odsutan jer je vodio računa o floti, a istovremeno se branio od Edvardovog podrivanja njegovog

- 177 -

autoriteta i inaćenja Napasti u vezi s mojim statusom i pravima kraljice udovice. Kada je bio sa mnom, Tom je bio veoma uviđavan i bilo mu je teško zbog mog stanja. Jedne veoma hladne zimske noći stigao je u Čelsi noseći četiri krcate korpe hrane. - Žao mi je što nisi mogla da ideš na prijem sa mnom, Ket - rekao je dok je posluga postavljala sto u mojim odajama. - Moj brat je priredio veliku gozbu za vitezove podvezice i jelo se do besvesti. Doneo sam ti neka od najukusnijih jela da probaš. Slabašno sam se osmehnula i pokušala da ne povratim ugledavši ovale s pečenim jelenom, hladnom jagnjetinom, i petlića sa šljivama i ribizlama. Međutim, od mirisa hrane mi se prevrnuo želudac i nisam mogla da pojedem više od nekoliko zalogaja. - Ket! Moraš da jedeš! Tako si mršava i bleda. Moraš jesti zarad našeg deteta. Nastavila sam da jedem na silu, ali uskoro sam odustala i zatražila čaj od kamilice. Nadala sam se da će mi biti lakše dok je Tom sa mnom. Zažmurila sam pokušavajući da se primirim i zaustavim mučninu. - Znaš, Ket, naš dečak će od prvog dana biti veoma važna ličnost na dvoru. Biće kraljev brat od ujaka i kraljičin sin. - Sin kraljice udovice. - I biće bogat, a Edvard će mu dati titule i zemlju. – „O kojoj ćeš se ti brinuti“, pomislila sam, „u svoju korist.“ - Edvard sve više računa na mene, da znaš, Ket. Ne veruje mom bratu i okreće se meni. Tražiće od parlamenta da me proglase njegovim guvernerom. - I hoće li oni to učiniti? - Očekujem da hoće. - Ali to znači da nećemo biti zajedno. - Ti i beba možete da dođete da živite u palati. Uzdahnula sam i osetila kako mi se stomak grči. Ponovo živeti na dvoru, biti u osinjaku i izvorištu spletki - tome se uopšte nisam radovala. - Moraš ojačati, Ket. Šetaj se i dobro jedi. - Daću sve od sebe - rekla sam najvedrije što sam mogla. Ali čim je Tom otišao, stomak mi se po običaju pobunio i onih nekoliko zalogaja divne hrane koje sam uspela da pojedem završilo je u srebrnoj posudi, koju sam uvek držala kraj sebe. Bilo mi je muka, osećala sam se užasno i iznad svega, bila sam zabrinuta. Hoće li moja materica odbaciti bebu, kao što se desilo sa Nedovom i mojom bebom pre toliko mnogo godina? Ili će, ako i uspem da se porodim, moja beba biti bolesna, s krivom kičmom ili slabim nogama? A možda će biti maloumna poput dečaka kojeg je Meri, sestra kraljice Ane, dobila s kraljem Henrijem, jadno nesretno biće koje je jedva govorilo i koje su roditelji sakrivali zbog stida? Vil me je spasao tih crnih misli. Otkako sam mu rekla da mi je teško, dolazio je češće. On je uvek bio vezan za porodicu i znala sam da mogu da računam na njega. Kada sam se udala za Toma, Vil je uzeo sve četvoro dece En Dejntri i podizao ih je kao svoje. Ovo je umnogome olakšalo teret moje odgovornosti i bila sam mu zahvalna. Ne znam mnogo muškaraca koji bi pristali da odgajaju četvoro kopiladi - ta deca su, zapravo, bila upravo kopilad - svoje promiskuitetne žene. Bili su mi veoma dragi, ali Tom nije želeo da ona žive sa nama i kada ih je Vil preuzeo, mogla sam i dalje da budem njihova draga tetka Ket, a da ne moram da brinem o njima svakodnevno. Kad god bi mi došao u posetu, Vil bi donosio nekakav poklon: papuče u obliku smokava, zelene spolja a crvene iznutra, ili šaku pasulja koji se migoljio i poskakivao kao da je živ, ili meni omiljenu mehaničku kutiju iz koje je iskakala igračka koja je podsećala na Napast.

- 178 -

- Veoma liči na nju, zar ne? - rekao je Vil posmatrajući namrštenu lutku crne kose koja je iskočila iz kutije. - Trebalo je da je vidiš onog dana kad je brat danskog kralja došao na dvor, onako nakinđurenu i napirlitanu. Bilo mi je nelagodno. - Brat kralja Danske? Ali zar se on nije udavio? - Izgledao je sasvim zdravo. Nije bio čak ni mokar. - Da li je moguće da kralj ima više od jednog brata? - Nije. Ovo je jedini kraljev brat i srodnik, i pošto kralj nema dece, on može naslediti tron... ako poživi dovoljno dugo. Znači, Tom je lagao za brodolom, pomislila sam, a verovatno i za svoj razlog raspitivanja o Elizabetinoj zemlji. Zašto? Ranije je govorio da je krio istinu od mene da bi me poštedeo brige. Da li i sada to čini? Zbog čega sam to mogla da brinem? Vil je shvatio da nešto nije u redu, ali nije znao šta. - Nešto te muči, Ket. Ne možeš sakriti. Nešto osim stomaka i brige zbog bebe. Da li si čula nešto o onome što Tom radi? - Vil, inače nasmejan, sada je bio toliko ozbiljan da sam se uplašila. - Priča mi on ponešto, naravno. Uglavnom o svom bratu. Vil me je uzeo za ruku. - Ket, mislim da bi trebalo da znaš da Tom prekoračuje svoja ovlašćenja. Nije ni svestan u koliku opasnost dovodi sebe. Ja nisam spletkaroš ili uhoda i držim se postrance od dešavanja na dvoru. Ali čak i ja vidim da je to što Tom pokušava da izvede vrlo opasno. Mogao bi da nastrada. Ako nastavi s pretnjama, može biti osuđen za izdaju. Sklonila sam kutiju koju mi je Vil doneo i pokušala da se pridignem. - Ispričaj mi sve što znaš - rekla sam. - Pre nekoliko dana, kada je Krunski savet raspravljao o pitanju udaje princeze Elizabete, Tom je odveo Edvarda i prespavali su na brodu. Kao onda sa Elizabetom, pomislila sam i ugrizla se za usnu. - Niko nije znao gde je Edvard. Protektor je bio van sebe od straha i istresao se na svima u dvoru. Palatu su pretražili od tavana do tamnica u podrumu, ali od kralja nije bilo ni traga. Protektor je čak poslao ljude do jarka - one odvratne smrdljive rupetine - da potraže Edvardovo telo, za slučaj da je upao unutra. - Možeš samo da zamisliš svađu koja je izbila posle između Toma i njegovog brata. Strahovit bes, teške reči. Pokušao sam da se umešam i obuzdam Toma ne bi li ga nekako naterao da napusti palatu. Učinio sam to zbog tebe, Ket. Plašio sam se onoga što bi Tom mogao reći iz gneva, ali i onoga što bi mogao da učini. - Uspeo sam da ga uhvatim za ruku i odvedem ga, ali ne pre nego što je uspeo da zapreti parlamentu. Rekao je da će, ukoliko ne bude postavljen za guvernera, oteti kralja i da ga tada niko neće pronaći. - Učinio sam sve da nateram Toma da pode sa mnom, da izađe iz većnice i uđe u moju kočiju. Opirao se i psovao me je. Samo sam na tebe mislio, Ket. Zbog tebe i bebe sam morao da sprečim Toma da sam sebe upropasti. To je bio najduži govor koji je Vil ikada održao, i najozbiljniji. - On je nepromišljen - rekoh s uzdahom. – I veoma nesmotren. Ipak, kaže da na dvoru ima mnogih koji se dive njegovoj smelosti. Vil slegnu ramenima. - Neće mu se diviti ako završi u zatvoru. I Ket - dodao je - ne uplići se u njegove poslove. Ne daj mu novac. Ne pomaži mu i ne ohrabruj ga jer tako možeš i sebi naneti zlo.

- 179 -

Kada je Vil otišao, bila sam tako potištena da sam se poput deteta klatila napred-nazad na krevetu, tražeći zrno utehe u tom umirujućem kretanju. Smesta sam poslala po svoju ludu, nadajući se da će mi njeno izmotavanje i bekeljenja bar malo skrenuti misli. Ipolita je došla poskakujući, nasmejana i vrcava kao i uvek, plešući i uvrćući svoju široku crveno-plavu suknju. Prestala sam da se ljuljam i sa uživanjem je posmatrala kako se pretvara da se povredila udarivši u klupe i zidove i imitira zvanične dvorske plesove. Po ko zna koji put sam se pitala o čemu ona razmišlja. Ipolita je deo mog domaćinstva već godinama, nekoliko puta dnevno ulazi u moje odaje i prolazi kroz hodnike, i upoznata je sa svime što se dešava oko mene. Pa opet, nikada nije reagovala na sve što se dešavalo, a samim tim što je bila Tatarka poreklom iz ruskih stepa - mesta koje se meni činilo nemoguće daleko - nije mogla da se druži sa ostalim slugama. Kada me nije zabavljala, boravila je u svojoj maloj udobnoj sobi u Čelsiju, sa skromnim krevetom, ormanom i ikonom ruskog sveca, koja je visila na zidu, a ispod nje je bila sveća. I sada, dok sam posmatrala njene uskovitlane suknje, dok su mi se misli uzburkano gomilale, iznenadila sam se kada je Ipolita prišla mom krevetu i prošaputala nekoliko jezivih reči. - Čuvajte se, moja dobra ledi, čuvajte se! Preneražena, uhvatila sam se za vrat, kao da želim da ugušim svoj nehotičan odgovor. - Oh, Ipolita! - uskliknula sam. - Šta će biti s nama? Ali pre nego što sam završila rečenicu, ona je nestala u crveno-plavoj izmaglici, udarajući nogama i pevušeći za sebe, ostavivši me samu da plačem s licem u jastuku.

- 180 -

49.

Uza sve što mi je zadavalo brige tog proleća, neprekidno me je mučilo i Elizabetino inaćenje i zlovolja. Otkako sam je prekorila zbog odlaska na reku sa Tomom, nije mi dala mira. Nestalo je sve ono prijateljstvo i poverenje teškom mukom zadobijeno i Elizabeta je samo tražila povod da mi se suprotstavi i zagorča mi život. U svojim crnim haljinama s visokom kragnom i jednostavnim crnim kapicama, ona je opsedala moj život kao harpija, uvek spremna da se usprotivi ili ponaša nedolično. Same njene haljine - crnina koju je nosila zbog svog pokojnog oca - bile su posredan prekor jer sam ja nosila crninu samo nekoliko meseci nakon smrti svog uvaženog muža, umesto dve godine, i to mi je prebacivano kao znak nepoštvanja. Iako su Elizabetine haljine bile stroge i ozbiljne, ipak je, onako mlada, bila lepa i privlačna. S onom svojom dugom kovrdžavom riđom kosom i mekom belom puti, vitkim i napupelim telom, bila je očaravajuća poput nimfe. Pogled joj je bio vrcav i prepreden tako da bi zagolicala maštu svakog muškarca, pa čak i Toma. - Unajmila sam novog učitelja, čoveka iz Kembridža, Rodžera Askama - objavila je jednog jutra kad sam je obišla u učionici. - Onaj stari je odavno umro. Bilo je vreme da nađem novog. - Sve sastanke u domaćinstvu ugovaram ja, Elizabeta - rekoh. - Ne i ovaj. Askam je učenjak, poznavalac grčkog i latinskog. Treba mi pomoć u prevođenju Izokrata i grčkog Svetog pisma. Više se razumem u grčki nego ti, zar ne? Ti ga ionako vrlo malo znaš. Zato sam unajmila Askama. - On mora dobiti moje odobrenje. - Reći ću mu to. - Njen osmeh mi je jasno stavio do znanja da i ona i učitelj Askam smatraju da se ne razumem u nauke i obrazovanje. I bila je u pravu, naravno; latinski sam dobro znala, za razliku od grčkog, i zapravo, ljudi čijem sam rasuđivanju verovala pominjali su Rodžera Askama s poštovanjem. On bi bio dobar izbor za njenog učitelja, ukoliko se pokaže kao pouzdan. Ipak Elizabetina svojeglavost i neprekidno začikivanje su me ljutili, naročito pošto mi je Margaret rekla da je Elizabeta počela da zabavlja poslugu oponašajući me. - Ona je veoma bezobrazna, majko - poverila mi se Margaret, očigledno uznemirena onim što mi govori. - Ona se kiti otmenim crvenim haljinama kakve i vi volite da nosite, sa svim naborima i čipkom i volanima, i nosi veliku Bibliju i pero i mastilo, govoreći o obavezama i bezgrešnosti i o tome kako svaka žena treba da piše knjige i ima najmanje četiri muža pre nego što toliko ostari da više ne može da uživa u njima. - Da li je smešna poput Vila? - Ponekad. Ali ponekad je samo zajedljiva. Ne znam zašto vas toliko ne voli. Pogotovo što ste vi oduvek dobri prema njoj. - Hvala ti na odanosti, Margaret. - Žao mi je što sam vam to morala reći, majko, ali sam smatrala da treba da znate. - Bila si u pravu što si mi rekla. Bila sam ljuta. Henri je Elizabetu uvek nazivao „veštičjim nakotom“. Sada mi je jasno zašto. Ali biće još gore.

- 181 -

Tom je počeo sve više vremena da provodi sa mnom, a sve manje na dvoru. Još od one burne svađe sa svojim bratom izbegavao je odlazak u Vajthol osim ako je bilo sasvim neophodno. To je bila lepa promena u našoj svakodnevici. Prijalo mi je što je kraj mene, naročito noću, da spavamo zajedno i da me on grli svojim snažnim rukama. Uživala sam gledajući njegovo lepo lice na jastuku pored sebe svakog jutra. Ponekad bih se probudila ranije i nalakatila se kako bih ga posmatrala dok spava ruku savijenih iza glave, spokojan i miran, bez bora oko usana i na čelu, koje su se javljale čim bi se probudio. Ovo je bio moj Tom, konačno moj, ceo moj - od divnih mekanih usana do preplanulih obraza sa čekinjavom bradom, pa do širokih grudi i mišićavih ruku. Sve njegovo, njegov miris, dodir, toplina kože, dah: sve njegovo je moje, samo moje, zauvek. Naslađivala sam se tim ranojutarnjim trenucima i radovala im se. Ali onda se nešto promenilo. Ne sećam se kada se to tačno dogodilo, samo znam da su baštenski mirisi bili jaki i oštri i počela sam da se osećam malo bolje. Počela sam da se budim rano i uviđam da je Tom već ustao i otišao. Prvih nekoliko puta kada se dogodilo nisam tome pridavala mnogo pažnje. Dolazilo je leto, vreme je bilo lepo i Tom je oduvek voleo da tumara poljima i šeta se obalom reke. A onda sam ga, kada sam primetila da svakog jutra ustaje pre mene, upitala kuda ide tako rano, a onda bi nehajno odgovorio da je bio u bašti, ili u šetnji, ili da voli da ustaje i šeta se jer tako ima priliku da razmišlja. Toliko je izvrdavao da sam postala radoznala. Odlučila sam da ga pratim i vidim kuda ide. Namerno sam ostala budna čitave noći i pred zoru sam ga osetila kako se meškolji. Ispuzao je iz kreveta i pod svetlošću sveće sam videla da je obukao samo tanku noćnu košulju (imao je naviku da spava nag) i obuo velike filcane papuče. Provukao je prste kroz raščupanu kosu pa tiho izašao iz sobe. I ja sam podjednako tiho ustala, umotala se u svileni ogrtač i izašla na hodnik za njim. Još se nije bilo razdanilo, ptice još nisu počele da cvrkuću, i sluge su još uvek spavale. Iz kuhinja i perionica je dopiralo prigušeno kloparanje i nijedan drugi zvuk se nije čuo osim mekog struganja Tomovih papuča o kameni pod. Hodnik je bio mračan, ali sam nazirala Tomovu belu noćnu košulju ispred sebe. Zadržala sam dah, nadajući se da me neće primetiti. Pratila sam ga niz jedan hodnik, pa niz drugi, duž slabo korišćenih prilaza u staroj kući, sve dok nije stigao do odaja Elizabete i njenih sluškinja. Došao je do vrata njene spavaće sobe. Oklevao je, ali samo na tren. Zatim je tiho ušao. Srce mi je lupalo toliko jako da sam pomislila da će mi iskočiti iz grudi. Šta Tom radi tamo u ovo doba? Da li mu je ovo prva poseta ili je ovde dolazio svako jutro, ostavljajući me zbog nje? Duboko sam udahnula i prišunjala se vratima, zatim ih odškrinula i ušla u mračno predsoblje. Tamo je na klupu, naslonjen na zid, sedeo sluga i hrkao. Brzo sam prošla kraj njega i videla da je Tom ušao u Elizabetinu spavaću sobu, u čijoj je sredini bio visoki krevet u duborezu sa navučenim debelim plišanim zavesama. Vrata su bila odškrinuta. Stigla sam taman kad je Tom raskrilio zavese i pogledao u usnulu Elizabetu. Polako je povukao ćebe kojim je bila prekrivena i odmah sam uočila da je obučena u mider od svetložute svile koji sam joj ja poklonila i koji je nosila one noći kada su zajedno bili na reci. Zgrožena prizorom, potiskujući želju da na Toma urlam iz sveg glasa a da Elizabetu izudaram i izgrebem, s mukom sam posmatrala kako se sagnuo, uzeo je u naručje i poljubio je.

- 182 -

Ostavši bez daha, brzo sam se okrenula i pobegla, protrčala kraj sluge pa u hodnik. Dok sam jurila, čula sam nekakvu larmu iza sebe. Sluga kog sam probudila dok sam izlazila uznemirio se i pozvao u pomoć. Čula sam i ženske glasove - bile su to, bez sumnje, Elizabetine služavke, koje su odjurile u spavaću sobu da joj pomognu. Mislim da sam čula čak i Toma. Ali ja sam samo trčala kroz hladni kameni hodnik, ne obraćajući pažnju na otvaranje i zatvaranje vrata i galamu, želela sam samo da dođem do svojih odaja i tamo nađem utočište.

- 183 -

50.

Preselili smo se u Henvort i čitava sedmica mi je prošla u magnovenju. Ležala sam u krevetu, s mučninom i očajna, želeći da se poverim Vilu (znala sam da mu mogu otkriti svoju strašnu tajnu), ali ipak ćuteći, odbijajući da priznam - bilo kome, čak i svom bratu šta sam videla. Tom se naljutio na mene jer sam mu ubrzo nakon događaja u Elizabetinim odajama rekla da mu više neću davati novac i da sam naložila blagajniku da zameni brave i katance na svim sanducima sa zlatnicima i nakitom, kao i da sam bankarima poslala pisma u kojima ih obaveštavam da od sada pa nadalje nikome ne daju pozajmice na moje ime, čak ni mom mužu. Događaj u Elizabetinim odajama je uzrokovao dosta komešanja u mom domaćinstvu, među sluškinjama i drugom poslugom. I ranije su viđali Toma da ulazi u Elizabetine odaje i da je golica u krevetu. Čuli su njenu ciku i smeh, i bilo im je neprijatno. Nije se ništa dogodilo između njih dvoje - tako su me uveravali. Samo je bilo neprilično - izuzetno neprilično - i naravno, ponižavajuće za mene jer se trač brzo širio i svi su me ismevali. - Zar ne vidiš, Ket, moramo nekako da oraspoložimo princezu - pravdao se Tom kad smo stigli u Henvort. - Moramo da je pridobijemo, da bude na našoj strani u borbi protiv mog brata. Samo sam pokušavao da se našalim s njom. Priznajem, poigravao sam se njenom zaljubljenošću, ali to je sve bilo deo plana da je pridobijem. Ona izgirava odraslu ženu, ali je još uvek dete ispod maske oholosti i uobražnosti. Na te reči ja sam samo odmahnula rukom. - Henri je bio u pravu. Ona je veštičji nakot. Zavodnica. Ne želim je u svojoj kući ni dana više. - Molim te, Ket, pruži mi još jednu šansu pre nego što je oteraš. Pođimo zajedno kod nje. Razgovaraj s njom. Otkrij zašto je tako zla prema tebi i previše dobra prema meni. Ako nas vidi zajedno, vidi koliko se volimo i da joj oboje želimo samo najbolje, promeniće se, siguran sam. Isprva sam odbila, ali Tom je toliko navaljivao da sam na kraju popustila. Rekao je da samo treba da odemo do Elizabete i razgovaramo s njom i sve će ponovo biti u redu. Otišli smo jednog popodneva kod nje. Bila je u vrtu Henvorta i uprkos jakom suncu bila je obučena kao i uvek - u crnu haljinu sa visokom kragnom, a osetljiv ten bio joj je zaštićen šeširom sa širokim obodom. Namrštila se kad nas je spazila. - Hej-ho, miledi - rekao je Tom veselo kad smo joj prišli. - Tako si smrknuta! To sam ja! Tvoj ujka Tom! - Sa svojom ženom prilepkom. - Stresla sam se zbog poganih reči. Tom me je zagrlio. - Sigurno si mogla smisliti bolju dobrodošlicu za moju voljenu Katarinu, koja se, kao što znaš, ne oseća dobro. - Pošto Elizabeta ništa nije rekla, Tom je posegao za njenom rukom, zgrabio je i pokušao da prisloni njen dlan na moj ispupčeni stomak. - Pipni, Elizabeta. Oseti našu bebu. Elizabeta je istrgla ruku i pokušala da ošamari Toma, ali on je bio brži. Ponovo ju je ščepao i prostrelio pogledom. - Uradićeš šta sam ti rekao. Stavićeš dlan na kraljičin stomak da osetiš naše dete kako se pomera. - Pustio joj je ruku.

- 184 -

Veoma polako, ne pogledavši me, Elizabeta je pružila ruku, oslonila je dlan na moj stomak na tren, a zatim ga brzo sklonila. - Ništa ne osećam! - viknula je. - Beba je mrtva! Razjaren i zajapuren, Tom izvuče nož iz pojasa i zamahnu iznad Elizabetine glave. - Nećeš me ubiti - promrmljala je. - Previše ti se sviđam. Ove reči su izazvale nov nalet besa. Svirepošću koju do tada nisam videla, Tom poče da seče Elizabetinu crnu haljinu, praveći velike proreze u suknji, cepajući tkaninu sve dok haljina nije završila u ritama na travi. Princeza je stajala nepomično, čvrsto zatvorenih očiju, ruku spuštenih sa strane. Tom poče da kruži oko nje, sekući široke rukave haljine, cepajući je na leđima, pa čak isekavši i visoki okovratnik od crne svile tako da su se ustreptale grudi bespomoćne devojke zabelasale. Tada me je nešto spopalo, neko grozno osećanje koje nikada ranije nisam doživela. U tom trenutku sam mrzela Elizabetu kao što nikada nikoga nisam mrzela, ni biskupa Gardinera, ni kralja Henrija, ni Tomasa Burga, niti bilo kog od svih koji su me okrutno iskoristili. Mrzela sam Elizabetu iz čiste i neoubuzdane ljubomore. Zgrabila sam joj ruke s leđa i držala je tako da ne može da pobegne dok joj je Tom sekao ostatak haljine i veći deo podsuknje. Pa čak i donji veš. Dok je sekao i rezao, njegovo lice nije bilo lice čoveka kog volim, već nekog sasvim drugačijeg, nekog meni potpuno stranog. Zatim mi je pala na pamet užasna priča koju sam nekad čula od Katarine Hauard, o tome kako je Tom silovao onu ženu i ubio joj muža. Elizabeta je počela da jeca, ali nije mi je bilo žao, samo sam imala neobuzdanu želju da se pridružim Tomu u njegovom bezumnom uništavanju. Cepala sam ostatke princezine odeće noktima, kidajući i grebući do krvi. Da li je to moja ili njena krv? Pitala sam se ne zato što sam se zabrinula već samo iz znatiželje. Iako su od mojih noktiju ostali samo patrljci, nastavila sam da čerupam, ogolivši devojčine butine i stomak, ostavljajući samo najmanje deliće za pokrivanje njene čednosti. - Stanite, molim vas, stanite! - povikala je. - Biću dobra! Obećavam! Izvini, ujka Tome! Odjednom smognuvši snagu, Elizabeta mi se otrgnu i potrča, dozivajući gospođu Ešli. Dok je trčala, za sobom je ostavljala gomilu crnih rita da nežno lepršaju na toplom vazduhu, prostirući se poput dugih zmijolikih prstiju preko savršenog zelenog travnjaka.

- 185 -

51.

Oterala sam Elizabetu, naravno. Morala sam. Znala sam da će je paziti u Česnatu, a za to vreme ja ću biti mirna i spokojna. Doktor Van Hjuik je rekao da će se beba roditi u avgustu i dani su brzo prolazili. Tom je želeo da se porodim u Sudliju pa smo zato napustili Henvort. Kad smo stigli u Sudli, bila sam zauzeta nadgledanjem priprema dečje sobe, dok je Tom obučavao vojnike i proveravao količinu oružja i ostalih potrepština koje je skladištio u podrumu zamka. - Naš dečak će doći na svet u ratno doba, Ket. U tvrđavi, okružen vojnicima. Biće ratnik, jak i stamen. Stavio je dlan na moj stomak i čekao da oseti udarac. Tada mi se nasmešio. - O, da, Ket. Ovo će biti ratnik. Tomova priča o ratovanju me je uznemirila. Vil me je upozorio da je Tom nesmotren u svojim velikim planovima da postane Edvardov staratelj i svrgne svog brata s mesta najmoćnijeg čoveka u kraljevstvu. Sada mi je bilo jasno da namerava da sakupi svoje snage i napadne - i to uskoro. Ali kad sam se raspitivala o onome što radi, on je izvrdavao da odgovori. - Najbolje je da znaš što manje o mojim planovima, Ket - rekao je. Ne želim da te dovodim u opasnost. - Bio je ljut zbog moje odluke da mu uskratim novac. Ali nije bio ozlojeđen. Delovao je veselo, čak i bezbrižno, dok je nadgledao pravljenje kola i kupovinu konja, skladištenje sena i rad desetak nemačkih oružara, koje je smestio u odvojenu zgradu. Njihovo čekićanje i zveketanje odzvanjalo je neprekidno čitavog leta. Na insistiranje doktora Van Hjuika, odmarala sam se nekoliko sati svakog dana, čuvajući snagu za porođaj, a kada nisam ležala, šila sam ćebad i odeću i kape za bebu i odlazila u dečju sobu, trudeći se da ne primećujem metež oko sebe. Dečja soba je bila, kako je Tom primetio, odaja pogodna za princa. Nisam štedela pri kupovini kolevke od lakiranog drveta s figurama mitskih bića, lavova i jednoroga i krilatih konja u duborezu. Naručila sam od italijanskog stolara da napravi stoličicu nalik na tron, s jastucima od zlatnih niti. Bilo je tu sanduka i kredenaca za bebinu posteljinu i majušnu odeću, zlatan lavor za kupanje, stolice za njegove dadilje i korali za žvakanje kada počnu da mu rastu zubi. Iznad kolevke sam okačila zlatni krst, a sa plišanih traka na zidu su visili portreti naših roditelja. Soba je bila ukrašena prelepim velikim tapiserijama i statuom anđela od terakote, spokojnog i nasmejanog, sa jednom rukom ispruženom i raširenih krila. Na kraju sam pripremila aromatično ulje od jasmina, ljiljana i cvetova pomorandže i zadužila sluge da svakog dana stavljaju po nekoliko kapi, tako da je soba uvek mirisala sveže i lepo. Još samo nekoliko nedelja, govorila sam sebi. Još samo nekoliko nedelja pa će se ovo živahno malo dete koje me šutira iznutra roditi i spavati u ovoj sobi, mirno i zadovoljno u mom naručju. Uživala sam misleći o tome koliko god sam mogla dok su u dvorištu i u pomoćnim zgradama zamka buka i metež rasli. Danju se čuo bat koraka i rzanje konja, kloparanje kopita i škripanje i grebanje kolica. Noću je zamak bio obasjan bakljama i dobro su ga čuvali vojnici, koji su stražarili u Tomovim novim žuto-zelenim uniformama, s kopljima

- 186 -

preko grudi. S juga su dopremljeni topovi, iz dveju Tomovih livnica, i postavljeni na bedeme. Na brzinu su izgrađene nove štale za konje, koji su stizali svaki dan, s odajama za konjušare i vežbalištem koje se protezalo u nedogled. Nisam mogla da procenim koliko je u Sudliju bilo vojnika - sigurno stotine, možda čak i hiljade. Ubeđivala sam sebe da to nije moguće, ali kad god bih pogledala preko bedema zamka i videla skupine muškaraca kako stoje ili čekaju u dugim redovima za hranu ili marširaju pored reke, činilo mi se da ih je neverovatno mnogo. I uvek bi Tom bio među njima, vičući naredbe, raspoređujući sluge i kočijaše, mašući pridošlicama na prašnjavom drumu. Vil je stigao, pravo sa dvora, i doneo vesti da je kralj veoma bolestan. - Sve se opet okrenulo naglavačke — rekao nam je. - Postoje glasine o trovanju. - Uvek postoje glasine o trovanju kada je kralj bolestan - rekao je Tom. - Ali svi znaju da je Edvard bolešljiv. Nijedan trovač mu ne može učiniti ništa što njegovo jadno telo neće već samo sebi uraditi. - Ti si bezosećajan - opomenula sam Toma. - Mislila sam da voliš Edvarda. - Naravno da mi je drag. Ali ovo je vreme za delanje, ne za tugovanje zbog toga što je kralj bolestan i možda na samrti. Pitanje je ko će spasti kraljevinu od propasti. Nakon vesti o pogoršanju Edvardovog stanja, posao u Sudliju se ubrzao. Burad je punjena vodom iz reke. Sanduci puni sveća i fenjera su doneseni u glavno skladište, odakle su se mogli izdavati u slučaju nužde. Muskete su pucale bez prestanka - vojnici su vežbali gađanje na improvizovanom strelištu na brdu iza kuće. Zalihe kukuruza, brašna i usoljene ribe, sanduka s vinom i svežim pivom premeštani su s mesta na mesto, a pošto je bilo vreme žetve, dovedeni su radnici iz okolnih sela da pomognu našim kmetovima u sakupljanju useva. Za to vreme ja sam brojala dane do porođaja i doktor Van Hjuik je dolazio svaki dan da me pregleda. - Ovo nije mesto za vas - rekao je doktor jednog dana krajem avgusta. - Treba da budete u mirnoj kući na selu, ne usred vojnog kampa. Prenela sam doktorovu primedbu Tomu. Dug topao dan je bio pri kraju, a Tom je bio je u mojim odajama, zavaljen na gomili jastuka, s krčagom piva pored sebe. Dobro je potegao iz krčaga i pogledao me. - Uskoro ćeš uživati u tišini. Krećemo na jug za dva dana. - Gledao me je netremice. Ne možemo više čekati. - Ali, Tome, zar ne možeš da sačekaš da se porodim? Zar to mora baš sada? - Dete igra veliku ulogu u mom planu. Rodiće se kada moji ljudi i ja zauzmemo prestonicu. On će biti nov kralj. - Ali, kako... ali zasigurno - vrtela sam glavom u neverici. Nisam znala šta da kažem. - Evdard je očigledno previše bolestan da bi vladao. Ako umre, utoliko bolje. Želim da potčinim parlament i nateram ih da proglase našeg sina za Edvardovog naslednika. - Ali šta je s princezama Meri i Elizabetom? - Meri nikada neće biti prihvaćena kao kraljica. Kraljevstvo više nije pod papinom vlašću i katolička kraljica ne bi bila prihvaćena. A što se tiče Elizabete... - Slegnuo je ramenima. - Ona je još devojčica. Nema svoju vojsku niti vremena da je okupi. Osim toga, ona će me podržati kad budem upravljao parlamentom. Privržena mi je i ne bi mi okrenula leđa. - Cinični osmeh koji mu se raširio licem bio je jeziv. - Niko se neće usuditi da mi se suprotstavi, Ket. Čak ni moj omraženi brat. Sada ćemo konačno videti ko je jači. Sada i zasvagda, videćemo.

- 187 -

Htela sam da ubedim Toma da odustane od tog svog prenagljenog plana, da razmisli o svemu što može poći po zlu. Želela sam da ga preklinjem da poštedi mene i naše dete, ali znala sam da neće poslušati. Srce mi je toliko lupalo da se i beba uznemirila. Odjednom sam malaksala. Mogla sam samo da odem u krevet i ležim tako, strepeći zbog Tomovih reči, a opet nemoćna da sprečim ono što će se desiti. Ubeđivala sam sebe da sudbina kraljevstva ne zavisi od mene. Bila sam nemoćna. Moj jedini zadatak je da rodim sina. Molila sam se za snagu da izdržim, i za kralja, i da milostivi Bog čuva Toma i njegove sledbenike. Iscrpljena i skrhana, ubrzo sam zaspala.

- 188 -

52.

Kad sam se probudila, pun mesec je sijao nad brdom iza zamka. Baklje su gorele a kordon gardista je, kao i obično, bio raspoređen oko zidina, koje su pod mesečinom bile zlatnožute. Nije bilo ni daška vetra, sve je bilo mirno i tiho osim povremenog rzanja konja i povika stražara. Potom se u daljini začuo prigušeni zvuk kopita. Neko je galopirao prema nama, brzo i očigledno uznemireno. Čula sam povike kad se jahač približio i nagnao svog zadihanog i umornog konja uz poslednji uspon na putu. U dvorištu su ljudi trčali i vikali. Nisam mogla da razaznam šta govore. Poslala sam sluškinju da sazna šta se dešava. Devojka se ubrzo vratila, zajapurena i zadihana. - Oh, miledi! Kažu da dolaze ljudi iz Londona! Protektorovi ljudi! Oh, žao mi je, miledi, ali ja ne mogu ostati ovde. Nije bezbedno! - A onda se hitro okrenula i istrčala. Htela sam da krenem za njom, ali sam znala da bih se u svom stanju jedva odgegala kroz sobu, a kamoli otrčala nekud van zamka. Pozvala sam stražare koji su obično stajali u hodniku ispred mojih odaja, ali od njih nije bilo ni traga. Zar su me svi napustili? Gde su ostale žene? Gde su mi sluge? Gde je Tom? Onda sam začula Toma u dvorištu kako izvikuje naređenja, proziva vojnike i raspoređuje ih posvuda. To me je malo umirlio. Tom je tu. Biću dobro. Sedela sam u niši kraj prozora, posmatrajući ljude u dvorištu kako dolaze i odlaze, radujući se što je vojska bila na svojim mestima i radila šta joj se kaže iako je mnogobrojna posluga žurno napuštala zamak vukući sav svoj imetak u vrećama. Pola sata kasnije nastupilo je zatišje, a zatim, odjednom, nov talas vike i pucnji topova s bedema - eksplozija toliko jaka da su se zatresli zidovi. Pogledala sam kroz prozor i ugledala kolonu ljudi u oklopima koji su blistali na mesečini. Približavali su se zamku, stotine i stotine njih! Njihova kola s oružjem su kloparala niz drum, bat njihovih koraka odjekivao je na sve strane. Nad glavama su mahali kraljevskim barjacima Tjudorovih. Napredovali su, kolona za kolonom u naizgled beskrajnoj borbenoj liniji. Ponovo je odjeknula eksplozija topa s našeg bedema i osetila sam kako mi tlo pod nogama podrhtava. Kuda da odem, gde da se sklonim? Kad je odjeknuo pucanj, vojska na drumu se razbežala i raštrkala. Topovska paljba ih je, izgleda, naterala da požure i oni nastaviše napred, gazeći preko polja i sveže pokošene trave, a oni najbliži počeše da se penju uzbrdo. Iz dvorišta odjeknuše pucnji musketa i morala sam šakama prekriti uši. Neko iza mene je počeo da viče. - Skloni se od prozora, Ket. Ugasi sveće. Brzo, pođi sa mnom. - Nečije tople ruke me zgrabiše. - Vile! Oh, Vile! Toliko mi je drago da te vidim! Gde je Tom? Čula sam ga dole u dvorištu sa vojskom, ali odavno. Zašto nije ovde? - Ako nameravamo da preživimo noć, Tom neka ostane tamo gde jeste, na pokretnom mostu, braneći zamak. Molim se Bogu da je dobar u borbi koliko i u hvalisanju.

- 189 -

Zgrabivši svetiljku, Vil me je poveo niz mračni hodnik do uskog stepeništa. Počela sam da se penjem, sputana svojim velikim nezgrapnim telom. Bila sam veoma trapava i spora. - Ne mogu. Zaglavila sam se. - Moraš. Poguraću te. Držeći se za gvozdenu ogradu i spotičući se, nastavila sam da se penjem u tamu, preplašena, dok me je Vil prilično nedolično gurao straga. Konačno smo stigli u malu sobu na vrhu kule. Vil je ušao za mnom i svetiljkom obasjao prostoriju jedva dovoljno veliku za krevet i klupu. Kroz sićušne prozore s rešetkama visoko na zidu ulazio je hladan vazduh. Penjanje uza stepenice me je iscrpio. Legla sam na krevet, brekćući i dahćući. Iznenadna eksplozija potresla je sobu i prašina sa tavanice me je zasula, terajući me na kašalj. A onda se začuo užasan prasak. - Šta je to bilo? Vil je pomerio klupu pod prozor i popeo se na nju kako bi pogledao napolje. Čula sam ga kako psuje. - To je pokretni most. Srušili su pokretni most. Zamišljala sam napadače iz Londona kako mlataraju oružjem i jurišaju preko mosta u dvorište, i Toma kako pada pred njima. - Tom! Da li je Tom dobro? - Ne vidim ga. Nije tamo. Teško sam disala. Nisam mogla da se odbranim od strašnih slika što su mi se gomilale u mislima, slika okrutnih ljudi, izbezumljenih od besa, kako jurišaju na zamak mlatarajući kopljima i bodežima i noževima. Slike razaranja. Uništenja. Osvete i krvoločnosti. Odzvanjali su udarci metala o metal i vriska ljudi i konja. Gde je Tom? Zašto nije došao po mene? Zašto ne zaustavi ovo? Počela sam da se grčim na krevetu, boreći se za vazduh. Kao izdaleka čula sam Vila kako me doziva. Ali nisam mogla da odgovorim. Gušila sam se. Usta su mi bila puna prašine. - Ne! - slabašno sam povikala. - Ne! Ne puštaj ih! Ne dozvoli im da dođu! A onda se prolomila gromoglasna lomljava i nakon nje kotrljanje kamenja i jauci ljudi. - Probili su unutrašnji zid. Gospode, čuvaj nas. Buka i strah, samo se toga sećam. Imala sam utisak kao da tonem, padam, bespomoćna, nesposobna čak i da vrištim. Ovo je kraj sveta, pomislila sam. Sve se završava ovde i sada. Ošamućena, trudeći se da ostanem budna, odjednom me je presekao jak, oštar bol u stomaku, kao da me je nekakav opasač stegnuo, i iz grla mi se prolomio uzvik: - Vile! Vile! Pomozi mi! Porađam se! Uhvatila sam se za ivice kreveta i stegnula najjače što sam mogla, žmureći zbog bolova. Ali bol je bio nesnosan, nepodnošljiv. Preplavio me je celu poput talasa, obeznanio me i našla sam se u crnoj izmaglici, iznurena i onesvešćena.

- 190 -

53.

Osvestila sam se kad sam čula nejak piskav plač svog deteta. Bio je to žalostan jecaj. Otvorila sam oči i u naručju ugledala bebu, otvorenih ružičastih usta i zatvorenih sićušnih očiju. Bio je dan. Vika i buka su prestali. - Dobila si kćerku, Ket. Kako ćeš je nazvati? - Vil se smejao, iako očigledno veoma umoran. A onda sam primetila i ostale: bili su tu doktor Van Hjuik i Margaret i jedan vojnik, u uniformi Tjudorovih, kraj vrata. Beba je i dalje plakala. Stavila sam je na grudi i ona poče pohlepno da sisa. - Meri - rekoh. - Zvaću je Meri. Nismo razmišljali o ženskim imenima. Pretpostavljali smo da će naše dete biti dečak. Ali meni se oduvek sviđalo jednostavno staromodno ime Meri. Margaret mi je prišla, poljubila me i dotakla bebin mek ružičasti obraz. - Filip i ja ćemo vas odvesti da živite s nama sada kad je sve ovo gotovo - rekla je. - Obe. - Ali mi ćemo živeti ovde, sa Tomom... - Ket, Tom je otišao. Čim sa čula te Vilove reči, znala sam da je zaista otišao. Da se nikada neće vratiti. Da ga nikada više neću videti. S tim saznanjem napustila me je sva radost, sva snaga, sva nada. Doktor Van Hjuik me je posmatrao svojim pronicljivim plavim očima pa prišao krevetu. - Bili ste dobri, miledi. Nije mala stvar roditi tako divno dete, s obzirom na vaše probleme s matericom. Vi ste jaki. Morate ostati jaki... zbog deteta. - Pomno me je posmatrao. Pokušala sam da se osmehnem. - Hvala vam, doktore. - Namrštio se pa hitro izašao iz sobe rekavši kako mora da zbrine ranjenike. Potom sam verovatno zaspala jer kada sam se probudila, u sobi je bio mrak i samo je Margaret bila tu, dremajući na klupi do mene. Meri je bila na jastuku pored mene i čvrsto je spavala. Kasnije sam pojela malo supe koju mi je Margaret donela i uz njenu pomoć oprala sebe i dete. - Sve je tako mirno - rekoh joj. - Svi su otišli. Tom i njegovi ljudi su pobegli čim su zidine probijene. - Znači, sve je bilo uzalud - razmišljala sam naglas. - Sav trud i trošak. Sva Tomova nadanja. - Kažu da je on izdajnik. Da će ga obesiti... kad ga uhvate. - Kuda je otišao? Margaret je odmahnula glavom. - Evo, uzmite još malo supe. Sutradan mi je bilo bolje i mogla sam da sednem kada je Vil došao da me vidi. - Dobro, Ket. Reci mi koliko vojnika čuva Napast. Odmahnula sam glavom smejući se.

- 191 -

- Nijedan. Njoj niko i ne želi da priđe te joj zato i ne treba čuvar. - Nasmejala sam se. Vidim da ti je bolje - rekao je i opipao mi čelo. - Ali i dalje si vrela. Probaću da pronađem nešto vrbove kore da ti napravim čaj. - Da li je sva posluga otišla? - Nekoliko ih se vratilo. Video sam jednu devojku u perionici. - Reci mi šta se dogodilo one noći kad se Meri rodila. - Čega se sećaš? Odmahnula sam glavom. - Vike. Podrhtavanja sobe. Buke. - Uzdrhtala sam pokušavajući da se setim te strašne noći. - Bila sam prestravljena. I sve me je bolelo. Vil je ustao i napravio nekoliko koraka od prozora do vrata, zatim se okrenuo i ponovo zakoračao. - Oh, Ket. Kakva noć! Sve vreme sam mislio da će nas sve pobiti, da će srušiti kulu. Toliko sam se uplašio za tebe. Prvo sam pomislio da si umrla. Ali kad sam video da dišeš, otišao sam po doktora Van Hjuika. Tražio sam ga čitav sat, možda i duže. Konačno sam ga pronašao u tamnici, s nekim Nemcima, kako jednom vojniku pokušava da namesti slomljenu nogu. Pozvao sam ga da pođe sa mnom. Usput smo naišli na protektorove ljude koji su tumarali zamkom. Razvalili su sanduke s vinom i napili se. Pokušali su da nas zarobe, ali smo uspeli nekako da ih nagovorimo da nas puste. - Čudo je što smo te zatekli živu kad smo se vratili. Ležala si u lokvi vode i krvi. Doktor Van Hjuik je nekako uspeo da izvadi bebu. Toliko si se namučila... bilo je strašno. Nadam se da nikad više neću proći kroz takvo nešto. - Dragi moj Vile! Šta bih ja radila bez tebe? Tokom noći mi je pozlilo. Probudila sam se kašljući, zamagljenog pogleda. Margaret mi je stavila hladan oblog na čelo i hladila me lepezom. Pila sam velike količine čaja od vrbe, ali sam i dalje bila žedna. - Ket - rekla je Margaret dok sam se ja naslanjala na jastuke - ima jedna poruka za tebe. Od Toma. Vil mi je rekao da ti je ne pokazujem, ali mislim da treba da je pročitaš. - Hoćeš li mi je ti pročitati? Odmotala je list papira, prinela ga svetiljci okačenoj na zid i počela da čita Tomovo pismo: „Draga Ket, izdali su nas i moramo pobeći. Nismo dovoljno jaki da se suprotstavimo bratovljevoj vojsci. Voleo bih da te povedem sa sobom, ali nema vremena za to. Idem na mesto o kom sam ti jednom govorio, mesto na kom ću biti bezbedan. Dođite, pridružite mi se ako možete, ti i naš sin. Volim te, samo tebe, ljubavi moja. Tom.“ Plakala sam dok mi suze nisu presušile. Makar znam da me voli. I znam gde je - ako je stigao tamo bezbedno. Jednom mi je pričao o ostrvu nedaleko od Kornvola, na kom se kriju krijumčari i gde postoji jedna ruševna opatija. Rekao je da će, ukoliko ikada bude u opasnosti, otići tamo i da će ga krijumčari štititi jer im je često činio usluge. To je prelepo mesto, govorio je, klima je topla i blaga, a cveće i usevi dobro uspevaju i uvek ima dovoljno ribe. Tamo se može lepo živeti. Zažmurila sam i zamišljala sebe tamo, na Tomovom ostrvu, s Meri u naručju, dok nisam zaspala.

- 192 -

54.

Sumnjam da ću poživeti do jutra. Imam groznicu, gorim od temperature koja spopadne mnoge žene ubrzo nakon porođaja. Već je prošlo pet dana i borila sam se da prebrodim ovu sveobuhvatnu ognjenu vrelinu, ali znam da se ne mogu izboriti. Čelo mi je mokro, a ruke lepljive od znoja. Priviđa mi se svašta. Priviđa mi se kako Tom leži kraj mene na krevetu i teši me govoreći kako će mi uskoro biti bolje. Želim da poverujem tom glasu, ali znam da nije stvaran. - Evo, majko, popijte ovo, ojačaćete od toga. - Pokušavam da pijem čaj od vrbine kore koji mi nudi Margaret, ali jedva uspevam da progutam jer mi je grlo otečeno i bolno. Jastuk pod glavom mi je vlažan od znoja i žudim da zbacim ćebad sa sebe i osetim svež povetarac na svom pregrejanom telu. Doktor Van Hjuik kaže da moram dobro da se utoplim, inače ću se prehladiti. Ja sam poslušna. Radim šta mi kaže. Nemam snage da se oduprem. Imam osećaj kao da me neke nevidljive ruke vuku ka ivici provalije i mada se čuvam da ne padnem u njene dubine, privlačna snaga tih avetinjskih dubina postaje sve jača i jača. Naročito sada, večeras, kada kiša kaplje kroz visoke prozore iznad mene i lije niz kameni zid pored mog kreveta. Znam da bi trebalo da pozovem nekog, ali ne mogu. Nemam volje da se borim. Zašto mi se ovo sada dešava? Baš sada kad sam dobila dete. Slatko, savršeno dete s plavim očima i čuperkom crvenkaste, očeve kose. Moja kćerka. Meri. Moja draga Meri. Pretpostavljam da će me sahraniti u Crkvi Svetog Antona, ovde u Sudliju, ali želim da me pokopaju pored Neda, mog voljenog Neda u Gejnsboru. Ned, jedini čovek koji me je zaista voleo onakvu kakva jesam, iskreno i celim bićem. Neće mi ispuniti tu želju, pretpostavljam, iako sam nekad bila kraljica ove zemlje. Da, kraljica! Sada je sve to tako besmisleno, kad se osvrnem na trideset i šest godina života. Najdragoceniji su mi oni dani kada sam spoznala ljubav, a ne kad sam imala moć i bogatstvo. Osim toga, čak i kraljica može biti žrtva sopstvenih iluzija. Može se udati za čoveka kome veruje, voli ga i uzda se u njega - i onda otkrije da ju je izdao i napustio. Toliko sam žedna. Usne su mi suve, a jezik lepljiv. Pijem vodu, ali žeđ ne prestaje. Koža mi je vrela. Gorim. Oh, kad bi samo mogla hladna kiša koja ulazi kroz prozor da mi pada na lice, ruke i noge. Slapovi hladne kiše. Vodopad. Pljusak. Ima li vodopada tamo gde je Tom, na njegovom dalekom ostrvu? Da li misli na mene? Moja draga Meri plače, ali ja sam previše slaba da bih je podojila, a i mleko mi je presušilo. Trudim se da ostanem budna, ali ne vredi. Ponovo tonem u tamni ambis zaborava. Kao u snu, vidim majku i oca, koji izgleda kao kad sam bila devojčica i nosi veliki zlatni lanac, i svog dragog starog psa Dženi, preslatkog španijela kog sam mnogo volela, i baku Fichju u crnoj haljini. A iznad njih, sve jasniji u gustoj tmini, stoji Ned, moj dragi Ned, nežnog pogleda punog ljubavi, i pruža mi ruke.

- 193 -

Podigla sam ruke k njemu, željna da pođem s njim, da idem kad god me povede, niz osvetljen hodnik koji vidim iza njega, gde je sve mirno i obasjano...

Kraj

- 194 -