Ken Follett - Dolina Lavova

01

Naslov originala: Ken Follett Lie Down With Lions www.bosnaunited.net www.crowarez.org

02

Ken Folet

DOLINA LAVOVA S engleskog prevela Lena Vasiljević

03

Za Barbaru

04

Prvi deo 1981

05

1. Momci koji su hteli da ubiju Ahmeta Jilmaza bili su ozbiljni ljudi, prognani turski studenti koji su se nastanili u Parizu, a do sada su već ubili atašea turske ambasade i zapaljivim bombama spalili kuću jednog od direktora turske nacionalne aviokompanije. Studenti su odabrali Jilmaza za svoju sledeću žrtvu jer je bio bogati pristalica vojne diktature i zato što je bio zgodna meta jer je živeo u Parizu. Njegova kuća i kancelarija bile su dobro čuvane a njegov mercedes je bio blindiran. Međutim, svako ima neku slabost, verovali su studenti, a kod muškaraca je to obično seks. U Jilmazovom slučaju bili su u pravu. Dve nedelje laganog praćenja otkrile su im da Jilmaz dva do tri puta nedeljno odlazi od kuće reno karavanom, koji je obično njegova posluga koristila za nabavku, kako bi u jednoj sporednoj ulici Petnaestog arondismana posetio lepu mladu Turkinju, koja je, po svemu sudeći, bila zaljubljena u njega. Studenti su odlučili da postave bombu u reno dok Jilmaz bude vodio ljubav s devojkom. Znali su ko će im nabaviti eksploziv – Pepe Goci, jedan od mnogobrojnih sinova korzikanskog kuma Memea Gocija. Pepe je trgovao oružjem. Bio je spreman da ga proda bilo kome, ali su mu mušterije iz političkih krugova bile najomiljenije, jer kako je veselo izjavljivao, „idealisti bolje plaćaju“. On je pomogao turskim studentima u oba prethodna napada. Plan s bombom u automobilu imao je jednu slabu tačku. Jilmaz bi posle sastanka s devojkom obično odlazio sâm u renou, ali ne uvek. Ponekad bi devojku izveo na večeru. Često bi ona izašla i odvezla se kolima pa bi se pola sata kasnije vratila natovarena kesama s hlebom, sirom i vinom, očigledno namenjenim za intimnu zabavu. Ponekad bi se Jilmaz vratio kući taksijem, a svoj automobil bi na dan-dva pozajmio devojci. Studenti su, kao i svi teroristi, bili romantični i nije im se svidela mogućnost da ubiju lepu ženu, čiji je 06

jedini i lako oprostiv zločin bio što je volela muškarca koji je nije bio dostojan. Raspravljali su o ovom problemu na demokratski način. Studenti su sve svoje odluke donosili glasanjem i nisu priznavali nikakvog vođu, ali se među njima ipak nalazio mladić koji je snagom svoje ličnosti vladao grupom. Zvao se Rahmi Koskun i bio je lep, strastven mladi čovek, s gustim brkovima i određenim fanatičnim sjajem u očima. Zahvaljujući njegovoj odlučnosti i energiji, izvršena su i prva dva atentata, uprkos brojnim problemima i opasnostima. Rahmi je predložio da se o ovom posavetuju s nekim stručnjakom. Ta ideja, u početku, nije se dopala ostalima. „Kome bismo mogli da verujemo?“, pitali su. Rahmi predloži Elisa Talera. Taler je bio Amerikanac koji je sebe nazivao pesnikom, ali se zapravo izdržavao podučavanjem engleskog jezika. Svoje znanje o eksplozivima stekao je u Vijetnamu, gde je bio poslat na odsluženje vojne obaveze. Rahmi je Talera poznavao otprilike godinu dana: obojica su sarađivali u revolucionarnim novinama koje su bile kratkog veka, pod nazivom Haos, a osim toga, zajednički su organizovali veče čitanja poezije u cilju prikupljanja priloga za Palestinski oslobodilački pokret. Taler je, izgleda, razumeo Rahmijev bes zbog onoga što se događa u Turskoj i njegovu mržnju prema varvarima koji to rade. I drugi studenti u grupi takođe su poznavali Elisa iz viđenja; primetili su ga na nekoliko demonstracija i pretpostavljali su da je on neki apsolvent ili mlađi profesor. Ipak, oklevali su da u akciju uključe nekog ko nije Turčin; međutim, Rahmi je insistirao i na kraju su pristali. Elis je odmah pronašao rešenje za njihov problem. Treba nabaviti upaljač koji se aktivira putem radio signala, rekao je. Rahmi će sedeti pored prozora u zgradi preko puta ili u automobilu, parkiranom malo niz ulicu, odakle će motriti na reno. U ruci će imati mali radio-odašiljač, veličine kutije cigareta, nešto poput daljinskog upravljača za otvaranje automatskih vrata na garažama. Ako Jilmaz uđe sâm u automobil, što je najčešće bio slučaj, onda će Rahmi pritisnuti dugme na odašiljaču, radio signal će aktivirati

07

upaljač i bomba će eksplodirati čim Jilmaz upali motor. Međutim, ako u kola uđe devojka, Rahmi neće pritisnuti dugme i devojka se može mirno odvesti u blaženom neznanju. Bomba će biti potpuno bezopasna, sve dok se ne aktivira upaljač. – Bez pritiska, nema eksplozije – rekao je Elis. Rahmiju se to svidelo i pitao je Elisa da li bi hteo da sarađuje s Pepeom Gocijem na izradi bombe. – Naravno – odvratio je Elis. – Međutim, ima još nešto. Jedan moj prijatelj – kazao je Rahmi – želi obojicu da vas upozna, Elisa i Pepea. Zapravo, da budem iskren, on mora da vas upozna, inače cela stvar propada jer je to prijatelj koji nam daje novac za eksploziv i automobile, kao i mito i oružje i sve drugo. – Zašto želi da nas upozna? – želeli su da znaju Elis i Pepe. – On mora da bude siguran da će bomba pouzdano eksplodirati, a želeo bi, osim toga, da stekne poverenje u vas – izvinjavao se Rahmi. – Morate samo da mu odnesete bombu i objasnite način delovanja, a zatim da se s njim rukujete i dopustite mu da vas pogleda u oči. Zar je to preveliki zahtev za čoveka koji će omogućiti celu akciju? – Što se mene tiče, to je u redu – reče Elis. Pepe je oklevao. Želeo je novac koji će mu doneti ovaj posao – uvek je bio pohlepan na novac, nikad mu nije bilo dosta – ali nije voleo da upoznaje nove ljude. Elis je pokušao da ga urazumi. – Slušaj – rekao je – te studentske grupe cvetaju i venu kao mimoza u proleće, pa će sigurno i Rahmija vetar uskoro odneti. Međutim, ako upoznaš tog njegovog „prijatelja“, biće poslova i kada Rahmija više ne bude. – U pravu si – odvratio je Pepe, koji nije bio neki genije, ali je dobro shvatao poslovna načela, ukoliko mu ih neko jednostavno objasni. Elis je tada javio Rahmiju da Pepe pristaje i Rahmi se dogovorio s njima da se nađu naredne nedelje.

08

Tog jutra Elis se probudi u Džejninom krevetu. Probudio se naglo, uplašen, kao da je nešto ružno sanjao. Trenutak kasnije, setio se zbog čega je tako napet. Pogledao je u sat. Još je rano. U mislima je ponovo prošao kroz svoj plan. Ako sve bude išlo kako treba, danas bi trebalo pobedonosno završiti više od godinu dana strpljivog, opreznog rada. I što je najbolje od svega, moći će tu pobedu da podeli s Džejn, ukoliko do kraja dana bude živ. Okrenuo je glavu da je pogleda, pazeći na svaki pokret, kako je ne bi probudio. Srce mu poskoči u grudima, kao i svaki put kada bi video njeno lice. Ona je ležala ispružena na leđima, prćasti nos joj je bio podignut prema tavanici, a crna kosa rasuta preko jastuka poput raširenog krila neke ptice. Pogledao je njena široka usta, pune usne koje su ga tako često i tako slatko ljubile. Prolećno sunce isticalo je guste, svetle dlačice na njenim obrazima, njenu bradu, kako je on često u šali govorio kada je hteo da je zadirkuje. Bilo je retko zadovoljstvo videti je ovako usnulu, opuštenog i bezizražajnog lica. Obično je to lice bilo stalno u pokretu: nasmejano, namršteno, iskrivljeno u grimasu, izražavajući iznenađenje, sumnju ili saosećanje. Njen najčešći izraz bio je vragolasti osmeh, kao kod dečaka koji je upravo napravio neku posebno pakosnu šalu na tuđ račun. Ovako bi izgledala samo dok spava, ili dok napregnuto razmišlja, ali ju je on najviše voleo ovakvu jer kada je ovako nesvesna i bez kontrole, izgled joj je odavao lenju čulnost koja je u njoj gorela ispod površine poput stalne, vrele podzemne vatre. Kada bi je takvu video, ruke bi ga zasvrbele od želje da je dodirne. To ga je iznenadilo. Kada se s njom upoznao, po dolasku u Pariz, učinila mu se kao tipična predstavnica one vrste aktivistkinja kojih uvek ima među omladinom i radikalima svakog glavnog grada. Jednom od onih koje neumorno predsedavaju odborima i organizuju kampanje protiv aparthejda i za atomsko razoružanje, predvode protestne marševe zbog Salvadora i zagađenja vode, prikupljaju novac za gladne u Čadu ili pak predstavljaju javnosti

09

nekog talentovanog mladog filmskog reditelja. Ljude je privlačila njena upadljiva lepota, bili su očarani njenim šarmom i nadahnuti njenim poletom. Izašao je s njom nekoliko puta, samo zato jer je uživao da gleda lepu devojku kako s apetitom jede odrezak; a zatim je shvatio da se nikad nije mogao setiti kako se to zapravo dogodilo – da je otkrio kako se u toj zapaljivoj devojci krije strastvena žena i kako se zaljubio u nju. Pogled mu je lutao po njenom stančiću. Sa zadovoljstvom je primećivao poznate stvari koje su bile njeno lično vlasništvo i koje su ovom stanu davale njen pečat: lepu lampu napravljenu od male kineske vaze, policu s knjigama o ekonomiji i siromaštvu u svetu, prostranu, meku sofu u kojoj se čovek lako mogao utopiti, fotografiju njenog oca, naočitog muškarca u kaputu s dvostrukim kopčanjem, verovatno snimljenu početkom šezdesetih godina, mali srebrni pehar, koji je osvojio njen poni Maslačak, sa izgraviranom godinom, 1971. Dobila ga je, znači, pre deset godina. Tada je imala trinaest godina, razmišljao je Elis, a ja dvadeset tri; dok je ona pobeđivala na trkama ponija u Hempširu, ja sam u Laosu postavljao nagazne mine duž Ho Ši Minovog puta. Kada je prvi put video ovaj stan, pre skoro godinu dana, ona se upravo doselila iz predgrađa i stan je bio prilično prazan – mala soba u potkrovlju, s kuhinjom u niši i maleckom prostorijom s tušem, dok se toalet nalazio na drugom kraju hodnika. Malopomalo, ona je tu prljavu rupu pretvorila u prijatno gnezdo. Iako je dobro zarađivala kao prevodilac – prevodila je s francuskog i ruskog na engleski – stanarina je ovde bila visoka pošto se stan nalazio u blizini Bulevara Sen Mišel, pa je zato morala pažljivo da troši; štedela bi dok ne skupi dovoljno novca za onaj pravi sto od mahagonija, za stilski krevet ili tepih iz Tabriza. Elisov otac je takve žene smatrao pravim damama. Sigurno će ti se svideti, tata, pomislio je Elis. Jednostavno ćeš je obožavati. Okrenuo se na bok, licem k njoj i taj pokret je probudi, što je i očekivao. Velike plave oči zurile su delić sekunde u tavanicu, a onda ga je pogledala, osmehnula se, okrenula i našla u njegovom

10

zagrljaju. – Zdravo – šapnula je i on ju je poljubio. Odmah se uzbudio. Ležali su neko vreme tako zagrljeni, skoro spavajući i poljubivši se s vremena na vreme, a onda je ona prebacila jednu nogu preko njegovog boka pa su lenjo, bez reči, počeli da vode ljubav. U početku, kada su tek postali ljubavnici, i kada su počeli da vode ljubav ujutro i uveče, a često i po podne, Elis je pretpostavljao da takva strast neće dugo trajati i da će se za nekoliko dana ili možda nedelja, izgubiti čar novine, i da će se i oni ustaliti na statističkom proseku od dva i po puta nedeljno, ili tako nešto. Nije bio u pravu. Godinu dana kasnije, oni su se još uvek tucali kao mladenci na medenom mesecu. Ona se prevali na njega i opruži se po njemu svom težinom. Vlažna koža lepila joj se o njegovu. On obavi ruke oko njenog malog tela i čvrsto je privi uza se, ulazeći duboko u nju. Ona oseti da se bliži trenutak njegovog vrhunca, podiže glavu i pogleda naniže u njega, a onda ga poljubi otvorenim ustima dok je on svršavao u njoj. Odmah zatim, ona tiho zaječa dubokim glasom i on oseti kako i ona svršava u produženom, blagom, talasastom orgazmu, opuštenom poput nedeljnog jutra. Ostala je da leži na njemu, još uvek dremajući. Mazio ju je po kosi. Posle nekog vremena, ona se promeškolji. – Koji je danas dan? – promrmlja. – Nedelja. – Ove nedelje je tvoj red da skuvaš ručak. – Nisam zaboravio. – Dobro. – Napravila je malu pauzu. – Šta ćeš mi spremiti? – Odrezak, krompir, grašak, kozji sir, jagode i krem šantili. Ona podiže glavu, smejući se. – Uvek isto! – Nije tačno. Prošli put smo imali boraniju na francuski način. – A pretprošli si zaboravio da je tvoj red pa smo jeli van kuće. Kako bi bilo da uneseš malo raznolikosti u svoje kuvanje?

11

– Hej, čekaj malo. Dogovorili smo se da ja kuvam svake druge nedelje. Niko ništa nije rekao o tome da svaki put treba spremiti drugačiji ručak. Ona se ponovo mlitavo sruši na njega, glumeći poraz. Njemu je stalno u podsvesti bio posao koji je danas morao da obavi. Biće mu potrebna njena nesvesna pomoć i sada je bio pravi trenutak da je to pita. – Danas pre podne moram da se vidim s Rahmijem – počeo je. – U redu. Videćemo se onda kasnije kod tebe. – Mogla bi da nešto učiniš za mene, ako ti nije teško da dođeš malo ranije. – Šta? – Da skuvaš ručak. Ne! Ne! Šalim se. Hteo bih da mi pomogneš u jednoj maloj zaveri. – Nastavi – reče ona. – Rahmiju je danas rođendan i njegov brat Mustafa je u Parizu, ali Rahmi to ne zna. – Ako ovo prođe kako treba, pomisli Elis, nikada te više neću lagati. – Hteo bih da se Mustafa pojavi na Rahmijevom rođendanskom ručku i da to bude iznenađenje. Međutim, za to mi je potrebna nečija pomoć. – Važi. – Zatim se skotrljala s njega, uspravno sela i prekrstila noge. Grudi su joj bile kao jabuke: glatke, okrugle i čvrste. Krajevi kose mazili su joj bradavice. – Šta treba da uradim? – Stvar je jednostavna. Moram Mustafi da kažem gde da ode, ali Rahmi još nije odlučio gde želi da ruča. Zato ću morati u poslednjem trenutku da dostavim poruku Mustafi. A Rahmi će verovatno stajati pored mene dok budem telefonirao. – I kako to misliš da rešiš? – Pozvaću tebe. Pričaću gluposti. Ti zanemari sve osim adrese. Onda pozovi Mustafu, reci mu adresu i objasni mu kako da tamo dođe. – Ovo je sasvim dobro zvučalo kada je Elis to smislio, ali sada mu je izgledalo krajnje neuverljivo. Međutim, činilo se da Džejn ništa nije posumnjala. – Zvuči prilično jednostavno – odvratila je.

12

– Odlično – brzo reče Elis, prikrivši olakšanje. – Posle tog poziva, koliko ćeš se još zadržati? – Manje od sat vremena. Hteo bih da sačekam i prisustvujem iznenađenju, ali ću se nekako izvući da ne ostanem na ručku. Džejn se zamislila. – Tebe su pozvali, a mene nisu. Elis slegnu ramenima. – Pretpostavljam da je reč o isključivo muškom slavlju. – On dohvati notes sa stočića pored kreveta, napisa Mustafa i ispod toga broj telefona. Džejn siđe s kreveta i pređe preko sobe do kabine s tušem. Otvori vrata i odvrnu slavinu. Raspoloženje joj se promenilo. Više nije bila nasmejana. Elis reče: – Zbog čega se sada ljutiš? – Ne ljutim se – odgovori ona. – Samo mi se ponekad ne sviđa kako se tvoji prijatelji odnose prema meni. – Ti znaš kakvi su Turci prema devojkama. – Tačno, devojkama. Pristojne, udate gospođe im ne smetaju, ali ja sam samo devojka. Elis uzdahnu. – Ne liči na tebe da se tako živciraš zbog preistorijskih stavova nekolicine muških šovinista. Šta zapravo pokušavaš da kažeš? Razmišljala je trenutak dok je stajala gola ispred tuša – tako lepa da je Elis poželeo da opet vode ljubav. Ona reče: – Mislim da pokušavam da ti kažem kako mi se ne sviđa moj položaj. Ja sam ti odana i to svi znaju. Ne spavam ni sa kim drugim, čak i ne izlazim s drugim muškarcima, a ti ničim ne pokazuješ da si vezan za mene. Ne živimo zajedno, ja uglavnom ne znam kuda ideš, ni šta radiš, nikad me nisi vodio kod svojih roditelja, niti si hteo da se upoznaš s mojim... A ljudi sve to znaju, zato se i odnose prema meni kao prema nekoj kurvici. – Mislim da preteruješ. – Ti to uvek kažeš. – Ona uđe pod tuš i zalupi vratima. Elis je iz fioke u kojoj je držao neke svoje stvari, uzeo aparat za brijanje i počeo da se brije iznad sudopere u kuhinji. Sličnih prepirki bilo je i ranije, mnogo dužih, i on je vrlo dobro znao šta se krije iza toga: Džejn je htela da žive zajedno.

13

Naravno, i on je to hteo; želeo je i da se oženi njome i živi s njom do kraja života. Ali morao je da čeka, morao je da do kraja obavi ovaj zadatak, a to joj nije mogao reći. I tako joj je stalno govorio nešto kao nisam još spreman ili potrebno mi je vreme, a nju su takvi neodređeni odgovori dovodili do ludila. Činilo joj se dugo, punih godinu dana voleti nekoga ko ne želi nikakve obaveze. Bila je u pravu, naravno. Međutim, ako danas sve bude kako treba, onda će sve to moći da ispravi. Završio je s brijanjem, umotao je aparat u peškir i stavio ga u svoju fioku. Džejn je izašla iz tuš-kabine i on uđe da se istušira. Ne razgovaramo, pomisli, baš je glupo. Dok se tuširao, skuvala je kafu. Brzo je navukao izbledele farmerke i crnu majicu, i seo za stočić od mahagonija, nasuprot njoj. Džejn je sipala kafu i rekla: – Hoću s tobom ozbiljno da razgovaram. – U redu – odvrati on brzo – razgovaraćemo za ručkom. – Zašto ne sada? – Nemam vremena. – Zar je Rahmijev rođendan važniji od naše veze? – Naravno da nije. – Elis je čuo svoj nervozni glas i kroz glavu mu blesnu upozorenje: Budi pažljiv, mogao bi je izgubiti. – Ipak, obećao sam, a važno mi je da održim svoja obećanja. S druge strane, ne mislim da je baš toliko važno da li ćemo razgovarati sada ili kasnije. Njeno lice poprimi onaj ukočeni, tvrdoglavi izraz koji mu je bio dobro poznat: uvek bi tako izgledala kada donese neku odluku i kada bi neko pokušao da je odvrati s puta. – Meni je važno da sada razgovaramo. Za trenutak je bio u iskušenju da joj odmah kaže istinu. Međutim, nije tako planirao. Žurilo mu se, mislio je na druge stvari i nije bio spreman. Biće mnogo bolje da to ostavi za kasnije, kada oboje budu opušteni i kada joj bude mogao reći kako je njegov posao u Parizu obavljen. Stoga joj samo reče: – Mislim da se nerazumno ponašaš i neću dopustiti da me pritiskaš. Molim te, ostavimo to za kasnije. Ja sada moram da krenem. – Ustao je.

14

Dok je prilazio vratima, ona dobaci: – Žan-Pjer me je pozvao da idem s njim u Avganistan. To je bilo toliko neočekivano da je Elis morao malo da razmisli pre nego što je do kraja shvatio šta je to rekla. – Ti to ozbiljno misliš? – rekao je s nevericom u glasu. – Najozbiljnije. Elis je znao da je Žan-Pjer zaljubljen u Džejn. Međutim, u nju su bila zaljubljena još najmanje petorica ili šestorica drugih muškaraca – s takvom ženom to je jednostavno bilo neizbežno. Ipak, niko od njih nije mu bio ozbiljan suparnik; barem je tako mislio, do ovog trenutka. Polako se pribrao. – Zašto želiš da ideš u ratnu zonu s takvim šmokljanom? – upita. – Ovo nije nikakva šala! – ljutila se. – Reč je o mom životu. On odmahnu glavom u neverici. – Ne možeš tek tako u Avganistan. – A zašto? – Zato što me voliš. – To ne znači da možeš raspolagati mnome. Dobro je, nije rekla ne, ne volim te. On pogleda na sat. Ovo je neverovatno – još samo nekoliko sati i moći će da joj kaže sve ono što je htela da čuje od njega. – Nije mi drago što moram da te prekinem – reče. – Mi sada razgovaramo o svojoj budućnosti, a takav razgovor se ne može obaviti na brzinu. – Ja neću večno čekati – odvrati ona. – Ja i ne tražim od tebe da večno čekaš, ja te samo molim da sačekaš nekoliko sati. – Dotakao joj je obraz. – Nećemo da se svađamo zbog nekoliko sati. Ona ustade i poljubi ga u usta. Rekao joj je: – Nećeš otići u Avganistan, zar ne? – Ne znam – odgovori ona ravnodušno. Pokušao je da je odobrovolji osmehom. – Bar ne pre ručka. Ona mu uzvrati osmeh i klimnu glavom. – Ne pre ručka. Nekoliko trenutaka ju je posmatrao, a onda izašao.

15

Široki bulevari Jelisejskih polja bili su prepuni turista i Parižana koji su izašli u jutarnju šetnju. Ljudi su mileli unaokolo pod toplim prolećnim suncem kao ovce u toru, a svi stolovi na pločnicima ispred kafea bili su zauzeti. Elis je stajao u blizini dogovorenog mesta, držeći u ruci ranac koji je kupio u jednoj jeftinoj prodavnici. Izgledao je kao američki autostoper na putu po Evropi. Poželeo je da Džejn nije baš ovaj dan morala da izabere za svađu, jer će sada o tome razmišljati celo jutro i sigurno neće biti raspoložena kada on stigne kući. Pa moraće da se potrudi da je odobrovolji. On izbaci Džejn iz glave i usredsredi se na posao koji ga je čekao. Postojale su dve mogućnosti što se tiče identiteta Rahmijevog „prijatelja“, čoveka koji je finansirao tu malu grupu terorista. Prva je bila da je to neki bogati, slobodoljubivi Turčin koji je, bilo iz političkih, bilo iz ličnih razloga, zaključio da je nasilje opravdan način borbe protiv vojne diktature i njenih pristalica. A ako se to pokaže kao tačno, Elis će biti razočaran. Druga mogućnost bila je da je to Boris. „Boris“ je bio legendarna ličnost u krugovima unutar kojih se Elis kretao, među revolucionarnim studentima, palestinskim izbeglicama, poluprofesionalnim političkim predavačima, izdavačima loše štampanih ekstremističkih novina, anarhistima, maoistima, Jermenima i militantnim vegetarijancima. Za njega se pričalo da je Rus, agent KGB-a, koji je voljan da finansira bilo kakav levičarski čin nasilja na Zapadu. Mnogi su sumnjali u njegovo postojanje, pogotovo oni koji su pokušali i nisu uspeli da dobiju novčanu pomoć od Rusa. Međutim, Elis je primetio da bi s vremena na vreme neke od grupa, čija se aktivnost mesecima svodila na jadikovanje kako nemaju novca čak ni za mašinu za fotokopiranje, odjednom prestale da razgovaraju o novcu i počele strogo da vode računa o bezbednosti; a onda bi, malo kasnije, došlo do neke otmice, ili bi neko bio ubijen, ili bi eksplodirala neka bomba. Sasvim je sigurno, mislio je Elis, da Rusi daju novac takvim grupama kao što su ovi turski disidenti; teško je poverovati da mogu

16

odoleti da na tako jeftin i skoro bezopasan način naprave gužvu. Osim toga, Sjedinjene Američke Države finansiraju otmičare i ubice u Srednjoj Americi, a Elis nije mogao zamisliti da bi Sovjetski Savez imao više obzira od njegove domovine. Budući da se u toj vrsti posla novac ne drži na računima u banci, niti se šalje telegrafski, neko je morao uručivati teroristima pakete novčanica; iz čega sledi da takav neki Boris mora postojati. Elis je žarko želeo da ga upozna. Rahmi je prošao pored njega tačno u pola jedanaest, obučen u ružičastu lakosta majicu i besprekorno ispeglane drap pantalone, vidno nervozan. Nakratko je dobacio užagreni pogled Elisu i odmah okrenuo glavu. Elis je krenuo za njim, držeći rastojanje od nekih deset ili petnaest metara, kao što su se prethodno dogovorili. Za jednim stolom ispred sledećeg kafea, sedeo je mišićavi, debeli Pepe Goci, u crnom svilenom odelu kao da je došao s mise, a verovatno je tako i bilo. U krilu je držao veliku aktovku. Pepe je ustao i krenuo manje-više uporedo s Elisom, na takav način da slučajni posmatrač ne bi mogao biti siguran jesu li njih dvojica zajedno ili nisu. Rahmi krenu uzbrdo prema Trijumfalnoj kapiji. Elis je krajičkom oka posmatrao Pepea. Korzikanac je posedovao životinjski nagon za samoodržanjem – neprimetno je proveravao da li ga neko prati – jednom, kada je prešao ulicu, i kada se sasvim prirodno mogao okrenuti i pogledati na bulevar iza sebe, čekajući da se promeni svetlo na semaforu, a onda još jednom, dok je prolazio pored prodavnice na uglu, pa je u širokom izlogu mogao videti koga ima iza njega. Elisu se Rahmi svideo, ali ne i Pepe. Rahmi je bio iskren i čovek visokih načela, a ljudi koje je ubijao verovatno su zaslužili da umru. Pepe je bio sasvim drugačiji. On je ovo radio novca radi i zbog toga što je bio previše glup i neuglađen da može opstati u svetu zakonitih poslova. Tri ulice istočno od Trijumfalne kapije, Rahmi skrenu u sporednu

17

ulicu. Elis i Pepe su ga pratili. Rahmi ih povede preko ulice i uđe u hotel Lankester. To je, dakle, bilo mesto za sastanak. Elis se nadao da će se susret dogoditi u baru ili u restoranu hotela – osećao bi se sigurnije na javnom mestu. Mermerno predvorje hotela bilo je hladno posle toplog sunca napolju, na ulici. Elis zadrhta od hladnoće. Konobar u smokingu prezrivo pogleda njegove farmerke. Rahmi je upravo ulazio u mali lift u dnu predvorja koje je bilo u obliku slova L. Hotelska soba, znači. Pa dobro. Elis uđe za Rahmijem u lift a Pepe se ugura za njim. Elisovi živci bili su napeti kao strune dok su se vozili liftom. Izašli su na četvrtom spratu a zatim ih Rahmi povede do sobe broj 41 i pokuca. Elis je pokušao da napravi miran i ravnodušan izraz lica. Vrata se polako otvoriše. To je bio Boris. Elis je znao da je to on čim ga je ugledao i oseti ushićenje zbog uspeha, ali istovremeno i ledene žmarce straha. Sve na ovom čoveku jasno je govorilo ko je i odakle je, kao da mu je na čelu pisalo „Moskva“ – od loše ošišane kose do jakih, praktičnih cipela, dok se u hladnom, jasnom pogledu i brutalno stisnutim usnama ogledao karakterističan stil KGB-a. Ovaj čovek nije bio kao Rahmi ili Pepe; to nije bio ni vatreni idealista, ni odvratni mafijaš. To je bio nemilosrdni, profesionalni terorista koji ne bi oklevao da raznese mozak bilo kojem ili svoj trojici mladića koji su stajali ispred njega. Dugo sam te tražio, pomisli Elis. Boris je na trenutak zadržao vrata poluotvorena, zaklanjajući se delimično iza njih dok ih je proučavao, a zatim je zakoračio unazad i rekao im na francuskom: – Uđite. Ušli su u salon hotelskog apartmana. Salon je bio lepo namešten; stolice, stočići i vitrina bili su stilski komadi nameštaja iz XVIII veka. Na jednom od krhkih stočića sa zakrivljenim nogama, nalazio se karton s deset kutija marlboro cigareta i litar konjaka s etiketom bescarinske zone. Poluotvorena vrata u dnu salona vodila su u

18

spavaću sobu. Rahmi ih je nervozno i na brzinu predstavio: – Pepe. Elis. Moj prijatelj. Boris je bio muškarac širokih ramena; na sebi je imao belu košulju sa zavrnutim rukavima, tako da su mu se videle debele, dlakave podlaktice. Pantalone od plavog štofa bile su pretople za ovo vreme. Preko naslona jedne stolice bio je prebačen crno-drap karirani kaput koji nikako nije bio u skladu s plavim pantalonama. Elis spusti ranac na tepih i sede. Boris pokaza na flašu konjaka. – Piće? Elisu se nije pio konjak u jedanaest sati pre podne. – Da, molim, kafu. Boris mu dobaci tvrd, neprijateljski pogled, a onda reče: – Svi ćemo popiti kafu – i ode do telefona. On je navikao da ga se svi boje, pomisli Elis, ne sviđa mu se što se prema njemu odnosim kao prema sebi ravnom. Rahmi je očigledno strepeo od Borisa i nervozno se vrpoljio, zakopčavajući i otkopčavajući gornje dugme svoje ružičaste majice, dok je Boris telefonom naručivao kafu. Boris spusti slušalicu i obrati se Pepeu. – Drago mi je da smo se upoznali – reče na francuskom. – Mislim da jedan drugome možemo pomoći. Pepe bez reči klimnu glavom. Sedeo je uspravno na ivici stolice presvučene plišom, a njegovo snažno, krupno telo izgledalo je nekako čudno ranjivo među ovim krhkim nameštajem, kao da bi ta stolica mogla njega da slomi. Pepe i Boris imaju mnogo toga zajedničkog, razmišljao je Elis – obojica su snažni, okrutni muškarci, bez i malo poštenja ili saosećanja. Da je Pepe slučajno Rus, bio bi agent KGB-a, a da je Boris Francuz, bio bi u mafiji. – Pokažite mi bombu – kaza Boris. Pepe otvori svoju aktovku. Torba je bila puna ploča od nekakve žućkaste materije, dugačkih oko trideset centimetara i otprilike pet centimetara širokih. Boris kleknu na tepih pored torbe i pritisnu kažiprstom jednu ploču. Ploča se pod pritiskom udubi, kao da je od

19

gita. Boris omirisa ploču. – Pretpostavljam da je to C3 – obrati se Pepeu. Pepe klimnu glavom. – Gde je mehanizam? – Kod Elisa u rancu – reče Rahmi. – Ne, nije kod mene – uzvrati Elis. U sobi na trenutak zavlada mrtva tišina. Na Rahmijevom privlačnom mladom licu videla se panika. – Kako to misliš? – upita on uzbuđeno. Oči su mu uplašeno šetale s Elisa na Borisa i ponovo na Elisa. – Rekao si... ja sam mu rekao da ćete... – Zaveži – grubo ga prekinu Boris. Rahmi ućuta. Boris upitno pogleda Elisa. Elisov glas je odražavao nemarnu ravnodušnost koju nije osećao. – Bojao sam se da ovo može biti klopka, zato sam mehanizam ostavio kod kuće. Međutim, može biti ovde za nekoliko minuta. Treba samo da pozovem svoju devojku. Boris je nekoliko sekundi ćutke gledao u njega. Elis je, što je mogao hladnokrvnije, uzvraćao pogled. Konačno, Boris upita: – Zašto si mislio da bi ovo mogla da bude klopka? Elis proceni da bi svako opravdanje moglo da izgleda kao da se brani. Pitanje je ionako bilo glupo. On oštro pogleda Borisa, zatim slegnu ramenima i ništa ne reče. Boris ga je i dalje ispitivački posmatrao. Na kraju reče: – Ja ću je pozvati. Elisu su na usnama već bile reči negodovanja, ali ih brzo proguta. Nije očekivao ovakav razvoj situacije. Brižljivo se trudio da održi svoju ravnodušnu, baš-me-briga pozu, dok je u isto vreme besomučno razmišljao. Kako će Džejn reagovati na nepoznati glas? A šta, ako ne bude tamo, šta ako je odlučila da ne održi obećanje? Zažalio je što ju je upotrebio kao pomoćnu vezu. Sada je prekasno. – Oprezni ste – kaza on Borisu. – I ti takođe. Koji ti je broj telefona? Elis mu reče. Boris zapisa broj na blok za poruke pored telefona a zatim poče da bira broj.

20

Ostali su čekali u tišini. – Halo? Zovem u Elisovo ime – oglasi se Boris. Možda je nepoznati glas ipak neće zbuniti, mislio je Elis; ona ionako očekuje pomalo šašav poziv. Zanemari sve, osim adrese, tako joj je rekao. – Kako? – izustio je Boris nervozno, a Elis pomisli: Uh, sranje, šta to ona sada priča? – Da, jesam, ali pustimo to sada – govorio je Boris. – Elis hoće da donesete mehanizam u sobu broj četrdeset jedan u hotelu Lankester, u Ulicu De Beri. Opet je nastala pauza. Odigraj to kako treba, Džejn!, mislio je Elis. – Da, ovo je veoma lep hotel. Prestani da se šališ! Samo mu reci da ćeš to učiniti, molim te! – Hvala – odvrati Boris i dodade podsmešljivo: – Vrlo ste ljubazni. – Zatim spusti slušalicu. Elis se trudio da izgleda kako je sve vreme znao da s tim neće biti nikakvih problema. – Znala je da sam Rus – reče Boris. – Otkud joj to? Elis je na trenutak bio zbunjen, a onda mu sinu. – Ona je lingvista – reče. – Poznaje naglaske. Pepe progovori, prvi put otkako su došli. – Dok čekamo da ta pička stigne, dajte da vidimo novac. – U redu. – Boris ode u spavaću sobu. Dok je on bio u drugoj sobi, Rahmi priđe Elisu i tiho prosikta: – Nisam znao da nameravaš da izvedeš taj trik! – Naravno da nisi – odgovori Elis glasom lažne dosade. – Da si znao šta ću učiniti, to više ne bi bilo nikakva sigurnost, zar ne? Boris se vrati u salon s velikom smeđom kovertom i pruži je Pepeu. Pepe otvori kovertu i poče da broji novčanice od sto franaka. Boris otvori kutiju cigareta i zapali jednu. Elis se nadao da Džejn neće čekati da pozove „Mustafu“. Trebalo je da joj kažem kako je važno da odmah prenese poruku. Posle izvesnog vremena, Pepe reče: – Sve je ovde. – Zatim vrati novac u kovertu, oliza ivicu, zalepi je i stavi kovertu na jedan stočić

21

sa strane. Četiri muškarca sedela su nekoliko minuta u potpunoj tišini. Boris upita Elisa: – Koliko je daleko vaš stan? – Petnaestak minuta vožnje skuterom. Neko pokuca na vrata. Elis se ukoči. – Devojka brzo vozi – odvrati Boris. Ode do vrata i otvori ih. – Kafa – kazao je s gađenjem i vratio se na svoje mesto. Dva konobara u belim sakoima uguraše u sobu sto na točkićima. Zatim se uspraviše i okrenuše, svaki s pištoljem marke „D“ MAB u rukama, standardnim naoružanjem francuskih policajaca. Jedan od njih reče: – Ne mrdajte! Elis oseti kako se Boris priprema za skok. Zašto su došla samo dva detektiva? Ako bi Rahmi sada napravio neku glupost, i naterao ih da pucaju u njega, to bi im dovoljno skrenulo pažnju da ih Pepe i Boris mogu savladati... Vrata spavaće sobe naglo se otvoriše, i još dva čoveka su stajala u konobarskim uniformama, naoružani istim oružjem kao i njihove kolege. Boris se opusti a na licu mu se pojavi izraz ravnodušnosti. Elis odjednom shvati da je sve to vreme suzdržavao dah. Sada ga ispusti iz sebe u dugom, sporom izdahu. Sve je bilo gotovo. U sobu uđe policijski poručnik u uniformi. – Klopka! – prasnu Rahmi. – Ovo jeste klopka! – Zaveži! – odvrati Boris i njegov oštar glas još jednom ućutka Rahmija. Zatim se obrati policajcu. – Najoštrije protestujem zbog ovog nasilja! – poče on. – Molim vas da imate u vidu da... Policajac je stegao ruku u kožnoj rukavici i udario ga pesnicom u usta. Boris dotaknu usne, zatim pogleda krvlju umrljane prste. Sada, kada je shvatio da je ovo i suviše ozbiljno da se izvuče zavaravajući ih, potpuno je promenio način. – Upamti moje lice! – reče policajcu ledenim glasom. – Videćeš ga ponovo.

22

– Ko je izdajnik? – kriknu Rahmi. – Ko nas je izdao? – On – kaza Boris, pokazujući na Elisa. – Elis? – s nevericom izusti Rahmi. – Telefonski poziv – odvrati Boris. – Adresa. Rahmi se zagleda u Elisa. Izgledao je duboko povređen. U sobu uđe još nekoliko uniformisanih policajaca. Poručnik pokaza na Pepea. – To je Goci – reče. Dva policajca staviše Pepeu lisice na ruke i odvedoše ga. Poručnik pogleda Borisa. – Ko ste vi? Boris je izgledao kao da se dosađuje. – Zovem se Jan Hoht – reče. – Ja sam argentinski državljanin. – Ne trudite se! – s gađenjem ga prekinu policajac. – Vodite ga! – Zatim se okrenu Rahmiju. – Dakle? – Ja nemam šta da kažem! – izjavi Rahmi, uspevajući da to zvuči junački. Poručnik pokaza glavom i Rahmiju, takođe, staviše lisice. S mržnjom je gledao u Elisa dok su ga izvodili. Uhapšene su vodili dole liftom, jednog po jednog. Pepeovu torbu i kovertu punu novčanica od sto franaka stavili su u plastične kese. Zatim je u apartman ušao policijski fotograf i postavio stalak. – Ispred hotela je parkiran crni sitroen DS – reče poručnik Elisu. Oklevajući dodade: – Gospodine. Opet sam na strani zakona, pomisli Elis. Jedino je šteta što je Rahmi, kao čovek, mnogo privlačniji od ovog žandara. Spustio se dole liftom. U hotelskom predvorju stajao je direktor hotela u crnom kaputu i prugastim pantalonama, i s ledenim izrazom nelagodnosti na licu posmatrao kako ulazi još jedna grupa policajaca. Elis izađe napolje, na sunce. Crni sitroen je čekao na drugoj strani ulice. U njemu je napred sedeo vozač, a pozadi još jedan muškarac. Elis je seo na zadnje sedište. Automobil odmah krenu. Suvozač se okrenu Elisu i reče: – Zdravo, Džone. Elis se osmehnu. Posle više od godinu dana, čudno mu je zvučalo

23

njegovo pravo ime. – Kako si, Bile? – odvrati on. – Pao mi je kamen sa srca! – kaza Bil. – Trinaest meseci od tebe stižu samo zahtevi za novac. Onda odjednom dobijemo telefonski poziv koji nam kaže da imamo dvadeset četiri sata da obezbedimo lokalne snage za hapšenje. Možeš misliti kakve smo muke imali da nagovorimo Francuze da to obave a da im ne kažemo zašto! Odred policajaca trebalo je da čeka spreman u blizini Jelisejskih polja, ali da dobijemo tačnu adresu, trebalo je da čekamo na telefonski poziv nepoznate žene koja će pitati za Mustafu. I to je bilo sve što smo znali! – To je bio jedini način – izvinjavao se Elis. – Pa, mogu ti reći da nije bilo lako. Ja sada dugujem velike usluge nekim ljudima u ovom gradu, ali obavili smo posao. A sada mi reci da li je vredelo tolikog truda. Koga smo pokupili? – Rus je Boris – odgovori Elis. Bilovo lice se razvuklo u široki osmeh. – Neka me đavo nosi – reče. – Upecao si Borisa. Bez šale? – Bez šale. – Gospode bože, moram ga odmah oteti Francuzima, pre nego što se dosete ko je on. Elis slegnu ramenima. – Iz njega ionako niko neće mnogo izvući. Čovek je dušom i telom odan svom poslu. Najvažnije je da smo ga povukli iz opticaja. Biće im potrebno nekoliko godina da ubace zamenu i da novi Boris stvori svoje veze. A to znači da smo na neko vreme stvarno usporili njihovo delovanje. – To je sigurno. Ovo je senzacionalno. – Korzikanac je Pepe Goci, trgovac oružjem – nastavi Elis. – On je u poslednjih nekoliko godina isporučio oružje za skoro svaku terorističku akciju u Francuskoj i za mnoge u drugim zemljama. Njega treba ispitati. Pošalji nekog francuskog detektiva u Marselj da porazgovara s njegovim ocem, Memeom Gocijem. Predviđam da će ustanoviti kako se matorom nikad nije dopadalo da mu porodica bude umešana u političke zločine. Ponudi mu nagodbu – imunitet za Pepea, ako Pepe pristane da svedoči protiv svih političkih likova

24

kojima je prodao robu, ali ne protiv običnih kriminalaca. Meme će pristati na to jer se to ne računa kao izdaja prijatelja. Ako Meme pristane, Pepe će to uraditi. Francuski sudovi će imati godinama šta da rade. – Neverovatno. – Bil je bio ošamućen. – U jednom danu si onesposobio dva verovatno najveća podstrekača terorizma u svetu. – U jednom danu? – nasmeši se Elis. – Bilo mi je potrebno godinu dana. – Isplatilo se. – Onaj mladi momak je Rahmi Koskun – reče Elis. Žurio se jer je postojao još neko kome je sve to hteo da ispriča. – Rahmi i njegova grupa su podmetnuli zapaljive bombe u kuću onog direktora Turkiš erlajnz pre nekoliko meseci, a pre toga su ubili turskog atašea. Ako pohvataš celu grupu, sigurno ćeš naći neki forenzični dokazni materijal. – Ili će ih francuska policija nagovoriti da priznaju. – Tako je. Daj mi olovku i papir da ti napišem imena i adrese. – Ne moraš da se trudiš – odvrati Bil. – Daćeš mi kompletan izveštaj u ambasadi. – Ja ne idem s tobom u ambasadu. – Džone, ne ruši program. – Daću ti imena i onda ćeš imati sve bitne informacije, čak i ako mene danas po podne pregazi neki ludi francuski taksista. Ako preživim, doći ću do tebe sutra ujutru i izvestiću te o detaljima. – Zašto tek sutra? – Dogovorio sam se s nekim za ručak. Bil zakoluta očima. – Pretpostavljam da ti toliko dugujemo – reče oklevajući. – To sam i ja mislio. – S kim ćeš na ručak? – Džejn Lambert. Njeno ime bilo je među onim koje si mi dao kada si me pripremao za ovaj zadatak. – Sećam se. Rekao sam ti da će te ona, ako nađeš put do njenog srca, upoznati sa svakim ludim levičarem, arapskim teroristom,

25

Bader-Majnhofovcem i avangardnim pesnikom u Parizu. – Tačno tako je i bilo, osim što sam se zaljubio u nju. Bil je izgledao kao bankar iz Konektikata kome su rekli da mu se sin ženi ćerkom nekog crnog milionera – nije znao da li da se oduševi ili užasne. – Pa kakva je ona zapravo? – Ona nije luda, iako ima lude prijatelje. Šta da ti kažem? Lepa je kao slika, vrlo inteligentna i napaljena kao životinja. Divna je. Ona je žena koju sam tražio čitavog života. – Pa da, jasno mi je zašto bi ti radije proslavio ovaj uspeh s njom nego sa mnom. Šta planiraš? Elis se osmehnuo. – Otvoriću flašu vina, ispeći dva odreska, reći joj da živim od toga što hvatam teroriste i zaprosiću je.

26

2. Žan-Pjer Lened se nagnuo preko stola kantine i zagledao se u brinetu pogledom punim saosećanja. – Mislim da znam kako ti je – toplo joj reče. – Sećam se koliko sam bio potišten pred kraj prve godine na medicini. Čini ti se da si primila više informacija nego što može prihvatiti bilo čiji mozak i jednostavno ne znaš kako ćeš sve to savladati do ispita. – Upravo tako – odvrati ona, živahno klimajući glavom. Bila je na ivici suza. – To je dobar znak – hrabrio ju je. – To znači da si na putu da savladaš gradivo. Na ispitu će pasti oni koji nisu zabrinuti. Njene smeđe oči se ovlažiše zahvalno. – Stvarno tako misliš? – Siguran sam. Ona se zagleda u njega. Ti bi radije pojela mene, nego taj ručak, zar ne?, pomislio je. Ona se malo pomeri, a otvor na njenom džemperu se raširi, otkrivajući čipkanu ivicu grudnjaka. Žan-Pjer je na trenutak došao u iskušenje. U istočnom krilu bolnice nalazila se jedna soba za posteljinu, u koju posle pola deset ujutru niko više nije ulazio. Žan-Pjer je više nego jednom iskoristio prednost te sobe. Mogao si da se iznutra zaključaš i legneš na meku gomilu čistih čaršava... Brineta uzdahnu i viljuškom ubaci u usta komad odreska, a kada je počela da žvaće, Žan-Pjer se ohladi. Nije podnosio da gleda ljude kako jedu. Ionako se samoproveravao, da dokaže sebi kako još uvek to može; zapravo, nije želeo da je zavede. Ona je bila veoma zgodna, kovrdžave kose i tople, mediteranske puti i imala je divno telo, ali Žan-Pjera u poslednje vreme nisu oduševljavale usputne avanture. Jedina devojka koja ga je mogla očarati na duže od nekoliko minuta, bila je Džejn Lambert, a ona nije htela ni da ga poljubi. On skrenu pogled s brinete i nervozno prelete očima unaokolo po bolničkoj kantini. Nije video nikog poznatog. Kantina je bila 27

skoro prazna; rano je ručao jer je radio u prvoj smeni. Prošlo je šest meseci otkako je prvi put video zapanjujuće lepo lice Džejn Lambert u sobi prepunoj ljudi, na koktelu priređenom povodom izlaženja jedne knjige o feminističkoj ginekologiji. Rekao joj je da feministička medicina ne postoji, već samo dobra i loša medicina. Ona mu je na to odgovorila da ni hrišćanska matematika ne postoji, ali je ipak trebalo da se pojavi jedan jeretik kao što je bio Galilej da dokaže kako se Zemlja okreće oko Sunca. Žen-Pjer je uzviknuo: – U pravu si! – uz zbunjeni osmeh kojim ju je razoružao i tako su postali prijatelji. Ipak, ona je bila otporna na njegov šarm, ako ne i nepristupačna. Dopadao joj se, ali je izgleda bila čvrsto vezana za svog Amerikanca, iako je Elis bio dosta stariji. To je na neki način još više privlačilo Žan-Pjera. Samo kada bi Elis nestao, kada bi ga pregazio autobus, ili tako nešto... U poslednje vreme mu se činilo da njen otpor slabi, ili je to samo umišljao. – Da li je istina da odlaziš u Avganistan na dve godine? – upita brineta. – Istina je. – Zašto? – Valjda zato što verujem u slobodu. I zato što nisam prošao tolike škole samo zato da ugrađujem bajpas debelim biznismenima. – Lagao je skoro automatski. – Ali zašto na dve godine? Ljudi koji se odluče na to obično idu na tri do šest meseci, najviše godinu dana. Dve godine mi se čine čitava večnost. – Misliš? – Žan-Pjer se nasmeši podsmešljivo. – Vidiš, za kraće vreme teško se može postići nešto što bi bilo zaista vredno. Ideja da se lekari šalju tamo samo u kratku posetu, zapravo nije efikasna. Ono što je pobunjenicima potrebno jeste neka vrsta stalne medicinske službe; potrebna im je bolnica koja će ostati na istom mestu i u kojoj se bar deo osoblja neće menjati iz godine u godinu. Ovako, polovina tih ljudi ne zna kuda može da odvede svoje bolesne i ranjene, bolesnici se ne drže uputstava lekara jer ga i ne

28

upoznaju dovoljno da u njega mogu imati poverenja, a niko nema vremena da se pozabavi zdravstvenim obrazovanjem. Troškovi prevoza dobrovoljaca tamo i nazad čine njihove „besplatne“ usluge prilično skupim. – Žan-Pjer je toliko truda uložio u ovaj mali govor da je gotovo i sam u to poverovao, tako da se morao podsetiti na pravi motiv svog odlaska u Avganistan i pravi razlog zbog kojeg mora da ostane dve godine. Glas iza njegovih leđa reče: – Ko će to pružati besplatne usluge? Okrenu se i ugleda još jedan par s poslužavnicima u rukama: Valeri, koja je, kao i on, bila ovde stažista i njenog momka, radiologa. Oni sedoše za sto za kojim su sedeli Žan-Pjer i brineta. Brineta odgovori Valeri na njeno pitanje. – Žan-Pjer ide u Avganistan da radi za pobunjenike. – Stvarno? – iznenadila se Valeri. – Ja sam čula da su ti ponudili odličan posao u Hjustonu. – Odbio sam ga. Ona se zagleda u njega, impresionirana. – Ali, zašto? – Smatram da je vredno truda spasavati živote boraca za slobodu, dok nekoliko teksaskih milionera manje ili više ne znači ništa. Radiolog nije bio tako očaran Žan-Pjerom kao njegova devojka. On proguta zalogaj krompira i reče: – Nema frke. Kada se vratiš, nećeš imati nikakvih problema da se vratiš na isti posao, jer ćeš pored toga što si lekar, biti i junak. – Misliš? – hladno upita Žan-Pjer. Nije mu se svideo ovakav zaokret u razgovoru. – Prošle godine su dvojica iz ove bolnice otišli u Avganistan – nastavi radiolog. – Obojica su dobili odlična mesta kada su se vratili. Žan-Pjer se pomirljivo osmehnuo. – Pa dobro je znati da neću ostati bez posla ako preživim. – Samo bi ti još to bilo potrebno! – ljutito reče brineta. – Posle takve žrtve! – Šta tvoji roditelji kažu na to? – upita Valeri. – Majka odobrava moju odluku – odgovori Žan-Pjer. Naravno da

29

mu ona odobrava jer prosto obožava junačine. Žan-Pjer je mogao zamisliti šta bi njegov otac rekao o mladim, idealistički nastrojenim lekarima koji idu da rade za avganistanske pobunjenike. Socijalizam ne znači da svako može da radi šta hoće!, rekao bi promuklim i uzbuđenim glasom, a onda bi pocrveneo u licu. Šta ti misliš, ko su ti pobunjenici? To su banditi koji pljačkaju poštene seljake. Prvo treba srušiti instituciju feudalizma pa tek onda možeš uvoditi socijalizam. Tu bi sigurno udario po stolu svojom krupnom šakom. Ako želiš da napraviš sufle, moraš razbiti jaja – ako želiš da stvoriš socijalizam, moraš da razbijaš glave! Bez brige, tata, sve ja to znam! – Moj otac je umro – reče Žan-Pjer. – Ali i sâm je bio borac za slobodu. Borio se u pokretu otpora za vreme rata. – A šta je radio? – upita skeptični radiolog, međutim, Žan-Pjer mu na to nije odgovorio jer je video kako s drugog kraja kantine, znojeći se u nedeljnom odelu, dolazi Raul Klermon, urednik lista La revolt. Šta do đavola debeli novinar traži u bolničkoj kantini? – Moram da porazgovaram s tobom – reče Raul, bez uvoda. Bio je zadihan. Žan-Pjer pokaza na stolicu. – Raul... – Hitno je – prekinu ga Raul, kao da nije želeo da ostali čuju njegovo ime. – Zašto ne sedneš i ne ručaš s nama? Onda bismo mogli bez žurbe da razgovaramo. – Žao mi je, ne mogu. Žan-Pjer oseti u debeljkovom glasu prizvuk panike. Pogleda ga u oči i shvati da ga one preklinju da prestane da se zeza. Iznenađen, Žan-Pjer ustade. – U redu – odvrati. Kako bi prikrio neočekivanost svega toga, upozori ostale, šaleći se: – Nemojte da mi pojedete ručak, vraćam se. – Zatim uhvati Raula za ruku i izađe s njim iz kantine. Žan-Pjer je nameravao da stane i razgovara odmah ispred ulaza, ali Raul je produžio dalje niz hodnik. – Šalje me mesje Leblon – reče. – Pretpostavljam da on stoji iza ovoga – reče Žan-Pjer. Prošlo je

30

mesec dana otkako ga je Raul odveo da upozna Leblona, koji je zatražio od njega da ode u Avganistan, tobože da pomaže pobunjenicima kao ostali mladi francuski lekari, ali zapravo da špijunira za Ruse. Prilika da uradi nešto zaista veliko za komunizam, ispunila je Žan-Pjera ponosom, zabrinutošću i pre svega radosnim uzbuđenjem. Jedino se plašio da bi ga organizacije koje su slale lekare u Avganistan mogle odbiti zbog toga što je komunista. Ti ljudi ni na koji način nisu mogli da znaju da je on član Partije, a on im to sigurno neće reći, ali mogli su saznati da je simpatizer. Međutim, među francuskim komunistima bilo je mnogo onih koji nisu odobravali invaziju na Avganistan. Ipak, postojala je mala verovatnoća da neka oprezna organizacija spomene kako bi Žan-Pjer možda bio srećniji da radi za neku drugu grupu boraca za slobodu – oni su takođe slali ljude da pomažu pobunjenicima u Salvadoru, na primer. To se pak nije dogodilo – Žan-Pjera je odmah prihvatila organizacija Lekari za slobodu.1 On je javio Raulu dobru vest, a Raul mu je saopštio da će imati još jedan sastanak s Leblonom. Možda je ovo bilo u vezi s tim. – Ali čemu takva panika? – On hoće odmah da te vidi. – Odmah? – Žan-Pjer se uznemirio. – Ja sam sada na dužnosti. Imam pacijente... – Sigurno će se neko pobrinuti za njih. – Ali zbog čega tolika žurba? Ja idem tek za dva meseca. – Ovo nije u vezi s Avganistanom. – Nego u vezi s čim? – Ne znam. A šta te je onda tako uplašilo? – pomisli Žan-Pjer. – Nemaš nikakvu ideju? – Znam da je uhapšen Rahmi Koskun. – Onaj turski student? – Da. – Zbog čega? – Ne znam. – Kakve to ima veze sa mnom? Ja ga jedva poznajem.

31

– Mesje Leblon će ti objasniti. Žan-Pjer bespomoćno raširi ruke. – Ne mogu jednostavno da odem iz bolnice. – Šta bi se dogodilo da ti iznenada pozli? – upita Raul. – Obavestio bih glavnu sestru i ona bi pozvala zamenu. Ali... – Pa pozovi je. – U međuvremenu su stigli do glavnog ulaza u bolnicu gde je na zidu bio niz internih telefona. Ovo bi mogla da bude proba, pomisli Žan-Pjer, ispit odanosti, da vide jesam li dovoljno ozbiljan da mi povere ovaj zadatak. On reši da rizikuje bes bolničke uprave. Podiže slušalicu. – Zvali su me od kuće zbog iznenadnog hitnog slučaja u porodici – reče kada je dobio vezu. – Morate odmah pozvati doktora Rošea. – Naravno, doktore – mirno odgovori medicinska sestra. – Nadam se da nije ništa loše. – Reći ću vam kasnije – žustro je odgovorio. – Do viđenja. Ah da, samo trenutak. – Imao je jedan postoperativni slučaj koji je krvario tokom noći. – Kako je madam Ferije? – Dobro je. Krvarenje se nije ponovilo. – Odlično. Stalno je nadzirite. – Svakako, doktore. Žan-Pjer spusti slušalicu. – U redu – reče Raulu. – Idemo. Otišli su do parkinga i ušli u Raulov reno 5. U kolima je bilo toplo od podnevnog sunca. Raul je brzo vozio sporednim ulicama. Žan-Pjer se unervozio. Nije tačno znao ko je Leblon, ali je pretpostavljao da je nešto u KGB-u. Odjednom se pitao nije li učinio nešto što je naljutilo tu zastrašujuću organizaciju; ako jeste, kakva bi mogla biti kazna. Sigurno nisu mogli saznati za Džejn. To što ju je on pozvao da ide s njim u Avganistan, to se njih ništa ne tiče. Sigurno će biti još nekih ljudi u grupi, možda neka medicinska sestra, koja bi njemu trebalo da pomaže, ili drugi lekari poslati u druge krajeve Avganistana: zašto Džejn ne bi mogla biti među njima? Ona nije sestra, ali mogla bi da završi ubrzani kurs, a

32

njena velika prednost je što pomalo govori farsi, persijski jezik, i to ono narečje koje se govori na području gde njega šalju. Nadao se da će ona poći s njim, podstaknuta idealizmom i osećajem za pustolovinu. Nadao se da će zaboraviti Elisa dok bude tamo i zaljubiti se u najbližeg Evropljanina, a to će, naravno, biti Žan-Pjer. Takođe se nadao da Partija nikad neće saznati da ju je on nagovorio na to iz ličnih pobuda. Nije bilo potrebe da oni to znaju i nije bilo načina da saznaju normalnim putem – tako je barem mislio. Možda se varao. Možda su pobesneli. Ovo je glupo, reče sâm sebi. Zapravo, nisam uradio ništa loše, a i da jesam, niko me zbog toga ne bi kaznio. Ovo je pravi KGB, a ne ona mitska institucija koja tera strah u kosti pretplatnicima Riders dajdžesta. Raul je parkirao automobil. Stali su ispred jedne otmene stambene zgrade u Univerzitetskoj ulici. Tu je Žan-Pjer prošli put upoznao Leblona. Izašli su iz kola i ušli unutra. Predvorje je bilo mračno. Popeli su se zavojitim stepeništem do prvog sprata i pozvonili. Koliko se moj život promenio, pomisli ŽanPjer, otkako sam poslednji put čekao pred ovim vratima! Mesje Leblon im otvori. Bio je to nizak, mršav, proćelav muškarac s naočarima, a u tom tamnosivom odelu i srebrnoj kravati ličio je na sobara. On ih povede do sobe u zadnjem delu zgrade, gde je i prošli put razgovarao sa Žan-Pjerom. Visoki prozori i gipsani ukrasi na zidovima ukazivali su da je to nekada bio elegantan salon, ali je sada u njemu bio sintetički itison, običan kancelarijski sto i nekoliko plastičnih stolica narandžaste boje. – Sačekajte ovde trenutak – reče Leblon. Glas mu je bio tih, odsečan i suv kao prašina. Blagi, a ipak prisutni naglasak odavao je da njegovo pravo ime nije Leblon. On izađe iz sobe na druga vrata. Žan-Pjer je seo na jednu od plastičnih stolica. Raul je ostao da stoji. U ovoj sobi, mislio je Žan-Pjer, taj suvi glas mi je rekao: Vi ste od detinjstva potajno bili odani član Partije. Vaša ličnost i porodica iz koje potičete ukazuju da ćete dobro služiti Partiji u ovako tajnoj ulozi.

33

Nadam se da nisam sve pokvario pozivajući Džejn, pomisli. Leblon se vratio s jednim muškarcem. Ostali su da stoje pored vrata, a Leblon rukom pokaza na Žan-Pjera. Onaj drugi se pažljivo zagleda u Žan-Pjera, kao da pokušava da upamti njegovo lice. ŽanPjer mu uzvrati podjednako upornim pogledom. Taj muškarac bio je vrlo krupan, širokih ramena kao u ragbiste. Kosa mu je bila dugačka, ali proređena na temenu i imao je velike, opuštene brkove. Na sebi je imao jaknu od zelenog, rebrastog somota, pocepanu na rukavu. Posle nekoliko sekundi, krupni neznanac klimnu glavom i izađe iz sobe. Leblon zatvori vrata za njim i sede za sto. – Dogodila se velika nesreća – reče. Nije reč o Džejn, pomisli Žan-Pjer. Hvala bogu! Leblon nastavi: – Jedan od vaših prijatelja je agent CIA-e. – Gospode bože! – odvrati Žan-Pjer. – To nije ta nesreća – nervozno kaza Leblon. – Nije nikakvo čudo da među vašim prijateljima postoji američki špijun. Bez sumnje, postoji isto tako i izraelski, južnoafrički i francuski špijun. Šta bi ti ljudi sve preduzeli da se uvuku u grupe mladih političkih aktivista? I mi imamo svog čoveka, naravno. – Ko je to? – Vi. – O! – Žan-Pjer je bio iznenađen. Zapravo, on o sebi nije mislio kao o špijunu. Ali šta je drugo moglo značiti: služiti Partiji u tajnoj ulozi? – Ko je to agent CIA-e? – upita, goreći od znatiželje. – Neki Elis Taler. Žan-Pjera je to toliko zgranulo da je ustao. – Elis? – Poznajete ga, znači. To je dobro. – Elis radi za CIA-u? – Sedite – odvrati Leblon hladno. – Naš problem nije ko je on, nego šta je učinio. Žan-Pjer je razmišljao: Ako Džejn ovo sazna, pobeći će od Elisa kao da je kužan. Hoće li mi dopustiti da joj to kažem? Ako ne, da li će ona to saznati na neki drugi način? Hoće li poverovati? Hoće li

34

Elis poreći? Leblon je govorio. Žan-Pjer se silom pribra i poče da ga sluša. – Nesreća o kojoj sam govorio je u tome što je Elis namestio zamku u koju se ulovio neko ko je nama prilično važan. Žan-Pjer se seti da mu je Raul rekao da je uhapšen Rahmi Koskun. – Rahmi je tako važan za nas? – Ne Rahmi. – A ko onda? – Nije potrebno da vi to znate. – Zašto ste me onda doveli ovamo? – Ućutite i slušajte! – oštro mu naredi Leblon i Žan-Pjer se, po prvi put, uplaši tog čoveka. – Ja, naravno, ne poznajem tog vašeg prijatelja Elisa. Na nesreću, ne poznaje ga ni Raul. Prema tome, nijedan od nas dvojice ne zna kako on izgleda. Međutim, vi znate. Zato sam vas doveo ovde. Da li takođe znate gde stanuje? – Znam. U iznajmljenoj sobi iznad jednog restorana u Ulici de l’ansijen komedi. – Da li soba gleda na ulicu? Žan-Pjer se namršti. Bio je tamo samo jednom. Elis nije često pozivao ljude kod sebe. – Mislim da je sa ulice. – Niste sigurni? – Pustite me da razmislim. – Bio je tamo kasno jedne noći, zajedno sa Džejn i grupom drugih ljudi, posle filmske projekcije na Sorboni. Elis im je skuvao kafu. Soba je bila mala. Džejn je sedela na podu ispod prozora... – Da. Prozor gleda na ulicu. Zašto je to važno? – To znači da nam možete dati znak. – Ja? Zašto? Kome? Leblon mu uputi zastrašujući pogled. – Izvinite – reče Žan-Pjer. Leblon je malo oklevao. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio nešto blaži, mada mu je lice i dalje bilo potpuno bezizražajno. – Ovo je vaše vatreno krštenje. Meni je žao što vas moram

35

upotrebiti u jednoj ovakvoj... akciji... budući da još nikad ništa niste radili za nas. Ali vi poznajete Elisa i tu ste, a u ovom trenutku nemamo nikog drugog ko ga poznaje. Međutim, ono što hoćemo da uradimo mora se izvršiti odmah, inače neće imati pravo dejstvo. Tako. Sada pažljivo slušajte jer ovo je važno. Morate otići u njegov stan. Ako je on tamo, uđite unutra... smislite neki izgovor. Zatim idite do prozora i nagnite se napolje tako da vas primeti Raul, koji će čekati dole na ulici. Raul se uzvrpolji kao pas kada čuje da ljudi u razgovoru spominju njegovo ime. Žan-Pjer upita: – A ako Elis ne bude kod kuće? – Razgovarajte sa susedima. Pokušajte da saznate kuda je otišao i kada će se vratiti. Ako izgleda da je izašao na nekoliko minuta, ili pak na sat ili dva, sačekajte ga. Kada se vrati, postupite kako sam vam već rekao – uđite u sobu, idite do prozora i potrudite se da vas Raul vidi. Vaše pojavljivanje na prozoru je znak da je Elis unutra. Prema tome, ako ga nema, nikako nemojte prilaziti prozoru. Jeste li razumeli? – Jasno mi je šta želite da uradim – odvrati Žan-Pjer. – Samo ne shvatam koja je svrha svega toga. – Vi nam morate ukazati na Elisa. – I šta onda, pošto to učinim? Leblon na to izgovori reči kojima se Žan-Pjer nije nadao i od kojih mu se krv sledila. – Ubićemo ga, naravno.

36

3. Džejn je prostrla beli, zakrpljeni stolnjak preko Elisovog malog stola, zatim postavi dva tanjira i rasparen stari pribor za jelo. U ormariću ispod slivnika nađe flašu flerija2 i otvori je. Bila je u iskušenju da proba vino, ali ipak odluči da sačeka Elisa. Iznese čaše, so i biber, senf i salvete. Razmišljala je da li da počne da kuva. Ne, bolje je da to njemu ostavi. Nije joj se sviđala Elisova soba. Bila je oskudno nameštena, skučena i bezlična. Džejn je bila zaprepašćena kada ju je prvi put videla. Izlazila je s tim uzbudljivim, opuštenim, zrelim muškarcem i očekivala je da živi u prostoru koji izražava njegovu ličnost, nekom lepom, udobnom stanu, ispunjenom uspomenama na njegovu burnu prošlost. Međutim, nikada se ne bi reklo da je muškarac koji ovde živi bio već oženjen, da se borio u ratu, da je nekada uzimao LSD i bio kapiten školskog fudbalskog tima. Hladni beli zidovi bili su ukrašeni s nekoliko na brzinu izabranih postera. Tanjiri i šolje kupljeni su kod antikvara a šerpe za kuvanje bile su od jeftinog lima. U knjigama poezije, složenim na polici, nisu bila upisana nikakva imena, ni posvete. Svoje farmerke i džempere držao je u plastičnom koferu ispod rasklimanog kreveta. Gde su mu stare školske diplome, fotografije rođaka, brižljivo čuvan primerak ploče Heartbreak Hotel, njegov džepni nož, uspomena iz Bolonje ili s Nijagarinih vodopada, posuda za salatu od tikovine, kakvu pre ili kasnije svako dobije na poklon od roditelja? U toj sobi nije bilo ničega važnog, nijedne od onih stvari koje ne čuvamo zbog onoga što jesu, već zbog onoga šta one predstavljaju; nije bilo nijednog delića njegove duše. To je bila soba povučenog muškarca, tajanstvenog muškarca, muškarca koji nikada ni s kim ne deli svoje najskrivenije misli. Malopomalo, s dubokom tugom, Džejn je došla do zaključka da je Elis stvarno takav, kakva je i njegova soba, hladan i tajanstven. To je zaista bilo neverovatno. On je bio pun samopouzdanja. Išao

37

je visoko uzdignute glave, kao da se nikada u životu nikoga nije bojao. U krevetu je bio krajnje nesputan, opušten u svojoj seksualnosti. Bio je spreman da uradi i kaže bilo šta, bez ikakve bojazni, oklevanja ili srama. Džejn nikada nije srela takvog muškarca. Međutim, bilo je mnogo trenutaka – u krevetu ili u restoranu, ili kada jednostavno hodaju ulicom – kada su se zajedno smejali, ili kada bi ga slušala kako priča, ili kada je posmatrala kako mu se koža oko očiju nabira dok intenzivno razmišlja, ili dok je grlila njegovo toplo telo, kada bi odjednom osetila da se isključio. Kada je bio tako odsutan, nije više bio pun ljubavi, više nije bio zabavan, nije više bio pažljiv, ni obziran, ni kavaljer, ni saosećajan. Tada bi se osećala odbačenom, strancem, uljezom u njegovom ličnom svetu. Bilo je to kao kada sunce zađe za oblak. Džejn je bila svesna da mora da ga ostavi. Ona ga je volela do ludila, ali izgleda da on nju nije mogao da voli na isti način. On je sada imao trideset tri godine i ako do sada nije naučio da bude s nekim prisan, nikad i neće. Sela je na sofu i počela da čita časopis Obzerver koji je kupila na putu kući, na jednom kiosku sa stranom štampom na Bulevaru Raspaj. Na prvoj stranici nalazila se reportaža iz Avganistana. Činilo joj se da bi to bilo pravo mesto gde bi trebalo da ode i zaboravi Elisa. Odmah ju je privukla ta ideja. Iako je volela Pariz, a posao joj je u najmanju ruku bio raznolik, Džejn je želela više od toga – želela je iskustvo, pustolovinu i šansu da i ona doprinese borbi za slobodu. Nije osećala nikakav strah. Žan-Pjer joj je rekao da lekare smatraju previše dragocenim da bi ih slali u ratnu zonu. Postojala je opasnost da nastradaš od neke zalutale bombe ili da te uhvate u nekom sitnijem okršaju, ali ta opasnost verovatno nije bila veća od rizika da te u Parizu pregazi automobil. Neverovatno ju je zanimalo kako žive avganistanski pobunjenici. – Šta oni jedu? – ispitivala je Žan-Pjera. – Kako su obučeni? Da li žive u šatorima? Da li imaju toalete? – Nema toaleta – odgovorio joj je. – Nema struje. Nema puta. Nema vina. Nema automobila. Nema centralnog grejanja. Nema zubara. Nema poštara. Nema telefona. Nema restorana. Nema

38

reklama. Nema koka-kole. Nema vremenske prognoze, ni berzanskih izveštaja, ni dekoratera, ni socijalnih radnika, ni ruža za usne, ni tampona, ni mode, ni svečanih večera, ni taksi stanica, ni redova za autobus... – Stani! – prekinula ga je: on bi tako mogao satima da priča. – Moraju imati autobuse i taksije. – Ne van gradova. Ja idem u oblast koja se naziva Dolina pet lavova, pobunjeničko uporište u podnožju Himalaja. Ta oblast bila je zaostala i pre nego što su je Rusi bombardovali. Džejn je bila prilično sigurna da može sasvim lepo da živi i bez vodovoda, ili ruža za usne, ili vremenske prognoze. Međutim, sumnjala je da on potcenjuje opasnost, čak i van borbene zone, ali to je i nije odvraćalo od puta. Njena majka će dobiti histerični napad, naravno. Otac bi, da je živ, verovatno rekao: „Sa srećom, Džejni.“ On je shvatao koliko je važno iskoristiti život za nešto vredno truda. Iako je bio dobar lekar, nikada nije mnogo zarađivao jer je svuda, bilo gde da su živeli – u Nasauu, Kairu, Singapuru, a najduže u Rodeziji – uvek besplatno lečio siromašne, tako da su ga oni opsedali u gomilama i rasterivali mu one pacijente koji su plaćali. Njeno sanjarenje prekinu bat koraka na stepenicama. Džejn shvati da je od novina pročitala samo nekoliko redova. Nagnula je glavu, osluškujući. To nisu bili Elisovi koraci. Ipak, na vratima se začu kucanje. Džejn spusti novine sa strane i otvori vrata. Ispred vrata je stajao Žan-Pjer. Izgledao je isto toliko iznenađen kao i ona. Za trenutak su ćutke zurili jedno u drugo. Tada Džejn reče: – Izgledaš kao da si nešto skrivio. Da li i ja tako izgledam? – Da – odgovori on i nasmeši se. – Upravo sam mislila na tebe. Uđi. On uđe u sobu i osvrnu se oko sebe. – Elis nije tu? – Očekujem ga uskoro. Sedi. Žan-Pjer spusti svoje dugačko telo na sofu. Džejn pomisli, a to nije bilo prvi put, kako je on verovatno najlepši muškarac kojeg je srela u životu. Lice mu je imalo savršeno pravilan oblik, s visokim

39

čelom, jakim, prilično aristokratskim nosom, vlažnim smeđim očima i čulnim usnama, delimično skrivenim iza guste, tamnosmeđe brade s ponekim crvenkastim sjajem na brkovima. Odeća mu je bila jeftina ali pažljivo odabrana, a nosio ju je s takvom neupadljivom elegancijom da mu je na tome zavidela čak i Džejn. Bio joj je veoma drag. Najveći nedostatak mu je bio što o sebi ima previsoko mišljenje, ali je u tome bio neverovatno naivan, poput hvalisavog deteta. Sviđali su joj se njegov idealizam i njegova predanost medicini. Imao je mnogo šarma. Takođe je bio ludo maštovit, što se ponekad pokazivalo veoma duhovitim – podstaknut nekom glupošću, možda samo nečijim lapsusom, upustio bi se u maštoviti monolog koji je mogao trajati čak deset ili petnaest minuta. Kada je jednom neko u društvu naveo opasku Žan-Pola Sartra o fudbalu, Žan-Pjer je spontano izveo prenos fudbalske utakmice na način kako bi to činio neki egzistencijalistički filozof. Džejn se toliko smejala da ju je zaboleo stomak. Ljudi su govorili da njegova veselost ima i drugu stranu, period duboke potištenosti, ali Džejn nikada kod njega nije primetila ni najmanji trag takvog raspoloženja. – Da ti sipam malo Elisovog vina? – pitala je i dohvatila flašu sa stola. – Ne, hvala. – Šta je, vežbaš se za život u muslimanskoj zemlji? – Ne baš. Bio je vrlo ozbiljan. – Šta ti je? – upita ona. – Moram s tobom ozbiljno da razgovaram – odvrati on. – To smo obavili pre tri dana, zar se ne sećaš? – upitala je ona neozbiljno. – Tražio si od mene da ostavim svog momka i da s tobom odem u Avganistan. Moram da priznam, da takvoj ponudi malo devojaka može odoleti. – Budi ozbiljna. – U redu. Još uvek nisam odlučila. – Džejn. Otkrio sam nešto strašno o Elisu. Ona ga zamišljeno pogleda. Šta će sada reći? Hoće li izmisliti neku priču, hoće li ispričati neku laž kako bi je nagovorio da pođe s

40

njim? Mislila je da ipak neće. – Dobro, šta? – On nije ono što se pretvara da jeste – izreče Žan-Pjer. Glas kojim je to izgovorio zvučao je veoma melodramatično. – Nema nikakve potrebe da pričaš tim grobarskim glasom. Kako to misliš? – On nije nikakav siromašni pesnik. On radi za američku vladu. Džejn se namršti. – Za američku vladu? – Prva pomisao joj je bila da je Žan-Pjer nešto pobrkao. – On daje časove engleskog nekim Francuzima koji rade za američku vladu... – Ne mislim to. Elis špijunira radikalne grupe. On je tajni agent. Radi za CIA-u. Džejn prasnu u smeh. – Pričaš gluposti! Zar si mislio da ćeš me na taj način nagovoriti da ga ostavim? – Džejn, to je istina. – Nije. Elis ne može biti špijun. Misliš da ja to ne bih znala? Ja s tim čovekom praktično živim godinu dana. – Pa ne živite baš zajedno, zar ne? – Nema veze. Ja ga poznajem. – Dok je to govorila, Džejn pomisli: To bi mnogo toga razjasnilo. Ona u stvari nije poznavala Elisa. Ali poznavala ga je dovoljno dobro da može biti sigurna kako on nije pokvaren, gad, izdajica i jednostavno zao čovek. – O tome bruji čitav grad – nastavljao je Žan-Pjer. – Jutros je uhapšen Rahmi Koskun i svi kažu da je to Elisovo maslo. – Zašto je Rahmi uhapšen? Žan-Pjer slegnu ramenima. – Sigurno zbog subverzije. U svakom slučaju, Raul Klermon juri unaokolo po gradu i pokušava da nađe Elisa, a neko hoće da mu se osveti. – Žan-Pjere, pa to je smešno – odvrati Džejn. Odjednom joj je bilo vruće. Otišla je do prozora i širom ga otvorila. Kada je pogledala dole na ulicu, ugledala je Elisa kako ulazi u zgradu. – Dakle – reče ona Žan-Pjeru – evo ga, dolazi. Sada ćeš celu tu glupu priču ponoviti pred njim. – Čula je Elisove korake na stepenicama. – To i nameravam – odgovori Žan-Pjer. – Šta misliš, zašto sam ovde? Došao sam da ga upozorim da ga traže.

41

Džejn je shvatila da je Žan-Pjer ozbiljan i da stvarno veruje u tu priču. Ipak, Elis će ga uskoro razuveriti. Vrata se otvoriše i Elis uđe. Izgledao je presrećan, kao da jedva čeka da joj kaže neke dobre vesti i kada je ugledala njegovo okruglo, nasmejano lice, s onim slomljenim nosom i prodornim plavim očima, Džejn oseti kako joj se srce steže od osećanja krivice pri pomisli kako je malopre očijukala sa Žan-Pjerom. Elis zastade na pragu, iznenađen što vidi Žan-Pjera. Osmeh mu delimično nestade s lica. – Zdravo, vas dvoje – reče. Zatim zatvori vrata za sobom i zaključa ih, kao što uvek čini. Džejn je to smatrala čudnom navikom, ali joj je sada palo na pamet da je takav oprez prirodan za jednog špijuna. Brzo izbaci tu misao iz glave. Žan-Pjer prvi progovori. – Otkrili su te, Elise. Sve znaju. Traže te. Džejn je gledala čas jednog, čas drugog. Žan-Pjer je bio viši od Elisa, ali je Elis imao šira ramena i bolje razvijen grudni koš. Njih dvojica su stajali i gledali se, kao dva mačka koji se odmeravaju pre borbe. Džejn zagrli Elisa, pokajnički ga poljubi i reče: – Žan--Pjer je čuo nekakvu glupu priču o tebi da si agent CIA-e. Žan-Pjer se naginjao kroz prozor i pogledom pretraživao ulicu. Sada se uspravi i okrenu prema njima. – Hajde, reci joj. – Otkud ti to? – upita ga Elis. – Ceo grad priča. – A od koga si ti čuo? – upita Elis metalnim glasom. – Od Raula Klermona. Elis klimnu glavom. Zatim pređe na engleski: – Džejn, sedi, molim te? – Neću da sedim – nervozno odgovori ona. – Moram nešto da ti kažem – rekao je. To ne može biti istina, ne može! Džejn oseti da joj panika steže grlo. – Pa kaži – reče ona – i prestani da me nagovaraš da sednem! Elis pogleda Žan-Pjera. – Da li bi nas ostavio nasamo? – upita na

42

francuskom. Džejn oseti kako je hvata bes. – Šta hoćeš da mi kažeš? Zašto jednostavno ne kažeš da Žan-Pjer nije u pravu? Reci mi da nisi špijun, Elise, pre nego što poludim! – To nije tako jednostavno – odgovori Elis. – Jeste jednostavno! – Više nije mogla savladavati histeriju u glasu. – On kaže da si ti špijun, da radiš za američku vladu i da si me lagao, stalno, besramno i izdajnički, od prvog dana kada sam te upoznala. Da li je to tačno? Da li je to istina ili nije? Dakle? Elis uzdahnu. – Istina je, valjda. Džejn je pomislila da će eksplodirati. – Gade! – vrisnula je. – Jebeni gade! Elisovo lice je izgledalo kao da je od kamena. – Danas sam hteo da ti kažem – nastavi on. Začulo se kucanje na vratima. Ni Elis, ni Džejn se nisu na to osvrnuli. – Špijunirao si mene i moje prijatelje! – vikala je Džejn. – Tako me je sramota. – Moj posao je ovde završen – reče Elis. – Više ne moram da te lažem. – Nećeš ni imati prilike. Ne želim nikada više da te vidim. Kucanje na vratima se ponovi i Žan-Pjer reče: – Neko kuca. – Ne misliš to ozbiljno... da ne želiš da me vidiš – odvrati Elis. – Ti uopšte ne shvataš šta si mi uradio, zar ne? – upitala je. Žan-Pjer dobaci: – Pobogu, otvorite ta prokleta vrata! Džejn promrmlja: – Gospode bože! – i pođe ka vratima. Otključa ih i otvori. Pred vratima je stajao krupan muškarac, širokih ramena, u jakni od zelenog, rebrastog somota, s pocepanim rukavom. Nikada ga do tada nije videla. – Šta do đavola hoćete? – upitala je, a onda je primetila da on u ruci drži revolver. Narednih nekoliko sekundi prolazilo je veoma sporo. Džejn je u trenutku shvatila da ako je Žan-Pjer bio u pravu da je Elis špijun, onda je verovatno u pravu i kada je rekao da neko traži osvetu, a u tom svetu, u kome se Elis potajno kretao, „osveta“ zaista

43

može da znači neznanca s revolverom na vratima. Otvorila je usta da vrisne. Čovek na vratima oklevao je delić sekunde. Bio je iznenađen, kao da nije očekivao da će zateći neku ženu. Gledao je čas u Džejn čas u Žan-Pjera: znao je da Žan-Pjer nije njegova meta. Međutim, bio je zbunjen jer nije video Elisa, koji je bio sakriven iza poluotvorenih vrata. Umesto da vrisne, Džejn pokuša da zalupi vrata. Kada ih je gurnula prema neznancu s revolverom, on je, shvativši njenu nameru, proturio nogu ispred dovratka. Vrata su udarila u njegovu cipelu i odbila se nazad u sobu. Međutim, kada je naglo zakoračio unutra, neznanac je na trenutak izgubio ravnotežu i raširio ruke, tako da mu je sada revolver bio uperen prema tavanici. On će ubiti Elisa, mislila je Džejn. Ubiće Elisa. Ona se baci na čoveka s pištoljem, udarajući ga pesnicama po licu jer, iako je mrzela Elisa, nije želela da umre. Neznanac je samo na tren bio zbunjen. Jednom rukom odgurnuo je Džejn u stranu. Svom težinom je pala u sedeći položaj, povredivši donji deo kičme. Sasvim jasno je videla šta se zatim dogodilo. Ruka, koja ju je odgurnula u stranu, povukla se unazad i snažno odgurnula vrata. U trenutku kada je neznanac okrenuo ruku s revolverom prema Elisu, Elis je jurnuo prema njemu s flašom vina podignutom visoko iznad glave. Revolver je opalio u istom trenu kada se flaša spustila i prasak revolvera se poklopio sa zvukom razbijenog stakla. Džejn je užasnuto zurila u dvojicu muškaraca. Neznanac se skljokao na pod, a Elis je ostao da stoji i ona shvati da ga je metak promašio. Elis se sagnu i istrgnu revolver iz ruke neznanca. Džejn se s naporom podiže s poda. – Jesi li dobro? – upita je Elis. – Živa sam – odgovori ona. On se okrenu prema Žan-Pjeru. – Koliko ih je na ulici?

44

Žan-Pjer baci pogled kroz prozor. – Nema nikoga. Elis je bio iznenađen. – Sigurno su se sakrili. – On gurnu revolver u džep i priđe polici s knjigama. – Odmaknite se – reče i prevrnu policu na pod. Iza nje su bila vrata. Elis ih otvori. Pogleda Džejn dugim pogledom, kao da želi nešto da joj saopšti, ali ne može da nađe prave reči. Zatim prođe kroz ona vrata i nestade. Džejn je odmah zatim polako prišla tajnim vratima i pogledala kroz njih. S druge strane je bila ista ovakva garsonjera, oskudno nameštena i užasno prašnjava, kao da u njoj niko nije stanovao najmanje godinu dana. U dnu sobe su se videla otvorena vrata i iza njih stepenište. Ona se okrenu i pogleda u Elisovu sobu. Neznanac je ležao na podu u lokvi vina, još uvek bez svesti. Pokušao je da ubije Elisa, ovde, u ovoj sobi; već joj se to činilo nestvarnim. Sve joj je izgledalo nestvarno – i to da je Elis špijun, i to da je Žan-Pjer to znao, i da je Rahmi uhapšen, i Elisov tajni prolaz za odstupnicu. Otišao je. Ne želim nikad više da te vidim, rekla mu je pre samo nekoliko minuta. Izgleda da će joj se želja ispuniti. Začula je korake na stepenicama. Podiže pogled s nesvesnog revolveraša i pogleda Žan--Pjera. On je takođe bio zapanjen. Trenutak kasnije, i on pređe preko sobe i zagrli je. Spustila je glavu na njegovo rame i briznula plač.

45

Drugi deo 1982

46

4. Reka je dolazila s lednika, hladna, bistra i užurbana, ispunjavajući Dolinu svojim hukom i penušajući kroz klance, jurila je pored žitnih polja i bezglavo hrlila prema dalekim nizijama. Džejn je taj šum neprekidno imala u ušima skoro godinu dana – ponekad glasan, kada bi otišla na kupanje ili kada bi strmim, krivudavim puteljcima krenula do susednog sela, a ponekad opet prigušen, kao sada, kada se popela visoko iznad Doline i kada je Reka pet lavova predstavljala samo odsjaj i žubor u daljini. Kada jednom ode odavde, mislila je, verovatno će joj smetati tišina, baš kao stanovnicima velikih gradova koji kada odu preko praznika u selo ne mogu da spavaju, jer im je tamo i suviše tiho. Osluškujući, Džejn je čula još nešto i shvatila da je zbog tog novog zvuka postala svesna starog, dobro poznatog šuma. Nadglasavajući stalni hor reke, vazduh iznad Doline ispunio je baritonski zvuk motora aviona propelerca. Džejn otvori oči. Bio je to antonov, razbojnički spor izviđački avion, čije je uporno brujanje obično najavljivalo dolazak bržih, bučnijih mlaznih aviona koji su sejali bombe. Džejn se uspravi u sedeći položaj i uznemireno pogleda preko Doline. Nalazila se u svom tajnom prebivalištu – širokoj, ravnoj izbočini, negde na sredini visoke, strme litice. Stena, koja joj je štrčala iznad glave, zaklanjala ju je od pogleda, ali joj nije zaklanjala sunce, a izgledala je tako zastrašujuće da bi svako, osim nekog alpiniste, odustao od pokušaja da tim putem silazi. Prilaz do kamene izbočine s donje strane bio je strm, kamenit i bez ikakvog rastinja, pa joj se niko tim putem nije mogao približiti a da ga ona ne čuje i ne vidi. Ionako niko nije imao razloga da tamo ide. Džejn je nabasala na ovo mesto samo zato jer je skrenula s puta i zalutala. Skrivenost ove kamene izbočine bila je za nju neobično važna, jer je Džejn dolazila da se svuče i da gola leži na suncu, a Avganistanci su stidljivi poput opatica i linčovali bi je da je neko vidi ovako golu. 47

S njene desne strane, strma planinska padina naglo se spuštala prema dolini. U podnožju, blizu reke, tamo gde je strmina počinjala da prelazi u ravnicu, nalazilo se selo Banda, s pedeset do šezdeset kuća na neravnom, krševitom zemljištu koje niko na svetu ne bi mogao da obrađuje. Kuće su bile sagrađene od sivog kamena i opeka od blata, a ravni krovovi bili su od nabijene zemlje, nanesene na asure. Pored male džamije nalazilo se nekoliko razrušenih kuća – posledica direktnog pogotka jednog ruskog bombardera od pre nekoliko meseci. Džejn je jasno videla selo, iako je bilo udaljeno dobrih dvadeset pet minuta napornog hoda. Pretraživala je pogledom krovove, zidovima ograđena dvorišta i blatnjave seoske puteve, strahujući da nije neko dete ostalo napolju, na otvorenom, ali srećom, nije bilo nikoga. Selo je bilo pusto, kao zamrlo pod vrelim plavim nebom. Levo od nje dolina se širila. Male njive, pune kamenja, bile su prošarane kraterima od bombi, a na nižim padinama planine, urušilo se nekoliko drevnih kamenih podzida oko terasasto poređanih polja. Pšenica je bila zrela, ali nema ko da je žanje. Iza polja, u podnožju strme stene, koja je kao zid zatvarala dolinu na drugoj strani, tekla je Reka pet lavova, mestimično duboka, mestimično plitka; čas uska, čas široka, ali uvek brza i uvek puna kamenja. Džejn osmotri reku od jednog od drugog kraja doline. Nije bilo žena koje su se kupale ili prale rublje, u plićacima se nisu igrala deca, muškarci nisu vodili konje ili magarce preko gaza. Razmišljala je da li da se na brzinu obuče i popne još više uz planinu, do pećina. Tamo su sada bili svi seljaci: muškarci verovatno spavaju, posle noći provedene na poljima; žene kuvaju i pokušavaju da spreče decu da lutaju; krave su u oborima, koze pripete a psi se tuku oko ostataka hrane. Verovatno je i ovde prilično sigurna jer Rusi bombarduju sela a ne gole planine, ali uvek postoji opasnost od neke zalutale bombe, dok je gore, u pećini, bila zaštićena od svega, osim od direktnog pogotka. Još uvek se dvoumila kada je začula grmljavinu mlaznjaka.

48

Pogledala je u nebo, žmirkajući od sunca. Buka mlaznih bombardera ispunila je dolinu, nadjačavši huk reke, dok su preletali iznad njene glave, u pravcu severoistoka, visoko ali spuštajući se naniže, jedna, dve, tri, četiri srebrne, ubojite ptice, vrhunac genijalnosti ljudskog roda u borbenom poretku, poslat sa zadatkom da osakati nepismene seljake, sruši kuće od blata i ponovo se vrati u bazu brzinom od hiljadu dvesta kilometara na sat. Minut kasnije, nije ih više bilo. Džejn se polako opusti. Mlaznjaci su je užasavali. Selo Banda je prošlog leta uspelo da izbegne bombardovanja, a cela dolina predahnula je tokom zime, ali su bombardovanja proletos opet počela svom žestinom i Banda je pogođena više puta, jednom čak i u sam centar sela. Od tada je Džejn zamrzela mlaznjake. Hrabrost seljaka bila je zadivljujuća. Svaka porodica imala je još jedan dom gore u pećinama i svi su svakog jutra odlazili u planinu da tamo provedu dan, vraćajući se u sumrak ponovo u selo, jer noću nije bilo bombardovanja. Budući da je danju bilo opasno raditi na poljima, muškarci su te poslove obavljali noću – odnosno, time su se bavili stariji muškarci, jer mlađi su uvek bili odsutni, pucajući na Ruse dole, na južnom kraju doline ili negde još dalje. Ovog leta bombardovanje je bilo žešće nego ikad u svim pobunjeničkim oblastima, prema onome što je Žan-Pjer slušao od boraca. Ako su Avganistanci u drugim krajevima zemlje bili kao ovi ovde, u Dolini pet lavova, onda su sigurno bili sposobni da se prilagode i prežive, spasavajući nekoliko dragocenih stvari iz ruševina bombom pogođene kuće, sadeći neumorno uvek iznova uništene bašte, negujući ranjene i sahranjujući mrtve, i šaljući sve dečake da se priključe vođama gerilskog pokreta. Rusi nikad neće potući ove ljude, osećala je Džejn, osim ako celu zemlju ne pretvore u radioaktivnu pustinju. Što se tiče toga da li bi pobunjenici mogli da pobede Ruse, to je bilo drugo pitanje. Gerilski odredi bili su hrabri i neukrotivi, i u njihovim rukama bila je čitava teritorija, osim gradova, ali su se suparnička plemena međusobno mrzela isto toliko koliko su mrzeli

49

okupatore, a njihove puške bile su beskorisne protiv mlaznih bombardera i oklopnih helikoptera. Džejn odagna misli o ratu. Ovo je najtopliji deo dana, vreme popodnevnog odmora koje je najradije provodila sama i opuštena. Zagrabivši rukom u kozju mešinu punu putera, Džejn poče da maže zategnutu kožu na svom velikom stomaku, razmišljajući kako je samo mogla biti toliko glupa da zatrudni u Avganistanu. Doputovala je ovde s dvogodišnjom zalihom kontraceptivnih pilula, s dijafragmom i s velikom kutijom spermicidnog želea, a ipak je, samo nekoliko nedelja kasnije, zaboravila da ponovo uzme pilule posle menstruacije, a zatim je još nekoliko puta zaboravila da stavi dijafragmu. – Kako si mogla da napraviš takvu grešku? – Žan-Pjer je vikao, a ona na to nije umela da mu odgovori. Međutim sada, dok je ovako ležala na suncu kao spokojna trudnica s divnim, nabreklim grudima i stalnim bolom u krstima, jasno je uviđala da je to bila namerna greška, neka vrsta stručno izvedenog faula koji je odigrala njena podsvest. Ona je želela dete, a znala je da Žan-Pjer ne želi, pa je tako slučajno ostala trudna. Zašto sam toliko želela dete?, pitala se i odjednom, niotkuda, stigao je odgovor: zato što sam bila usamljena. – Da li je to istina? – glasno se upitala. To bi stvarno bila ironija. U Parizu, iako je živela sama, kupovala hranu za jednu osobu i razgovarala sama sa sobom u ogledalu, nikad se nije osećala usamljenom, a posle udaje, kada je svako veče i svaku noć provodila s mužem, i pri tom još i radila s njim skoro čitav dan, počela je da se oseća izolovano, uplašeno i usamljeno. Venčali su se u Parizu, neposredno pre dolaska ovamo. To im se nekako činilo prirodnim delom te pustolovine, još jedan izazov, još jedan rizik, još jedno uzbuđenje. Svi su govorili kako su njih dvoje srećni i lepi, hrabri i zaljubljeni, i to je bila istina. Bez sumnje, ona je previše očekivala. Nadala se da će ljubav i prisnost između nje i Žan-Pjera stalno rasti. Zamišljala je da će joj on reći u koga je bio zaljubljen u detinjstvu i čega se stvarno boji i da li je istina da muškarci posle pišanja otresaju kapljice, a da će ona, za

50

uzvrat, njemu ispričati kako je njen otac bio alkoholičar i kako je u pubertetu fantazirala o tome da je siluje neki crnac i kako ponekad, kada je uznemirena, sisa palac. Međutim, Žan-Pjer je, izgleda, smatrao da njihov odnos posle venčanja treba da ostane tačno onakav kakav je bio pre braka. Bio je uljudan, zasmejavao bi je kada je bio ludo raspoložen i padao joj bespomoćno u naručje kada bi ga uhvatila potištenost, razgovarao je s njom o ratu i politici, vešto je vodio ljubav jednom nedeljno svojim vitkim i snažnim telom, osetljivim rukama hirurga i u svakom pogledu ponašao se više kao momak, nego kao muž. Džejn još uvek nije s njim mogla da razgovara o nekim glupim, duboko ličnim stvarima, kao na primer da li joj nos izgleda duži kada stavi šešir ili kako je još uvek ljuta što je dobila batine jer je tobože prosula crveno mastilo po tepihu u dnevnoj sobi, a u stvari je to uradila njena sestra Polin. Želela je nekog da pita: da li to treba da bude tako, ili će s vremenom postati bolje? Ali njene prijateljice i porodica bili su daleko, a avganistanske žene smatrale bi da su njena očekivanja preterana. Odolela je želji da Žan-Pjera suoči sa svojim razočaranjem, delimično zato što su njene pritužbe bile tako neodređene, a delimično zato jer se plašila onoga što bi joj on mogao odgovoriti. Gledajući unazad, shvatila je da joj se ideja o detetu javila negde u podsvesti još ranije, dok je bila s Elisom Talerom. Te godine otišla je iz Pariza u London da prisustvuje krštenju sestrinog trećeg deteta, a to normalno nikad ne bi učinila jer nije volela te porodične svečanosti. Takođe je tada počela da čuva dete jednom bračnom paru u svojoj zgradi, nekom histeričnom antikvaru i njegovoj aristokratskoj ženi, pa je najviše uživala kada bi se mali rasplakao pa je morala da ga uzme na ruke i da mu tepa. I ovde, u Dolini pet lavova, gde je njena dužnost bila da podstiče žene da ne rađaju jedno dete za drugim, kako bi im deca bila zdravija, odjednom je osetila kako i ona deli radost s kojom je ovde pozdravljana svaka nova trudnoća, čak i u najsiromašnijim i najbrojnijim porodicama. Tako su se u njoj usamljenost i majčinski nagon urotili protiv zdravog razuma.

51

Da li je postojalo neko vreme, makar samo tren, kada je bila svesna da je podsvest pokušava da nagovori da zatrudni? Da li je ikad pomislila: možda ću zatrudneti, u trenutku kada je Žan-Pjer prodirao u nju, klizeći polako i graciozno kao brod koji ulazi u pristanište, dok bi ga ona čvrsto grlila; ili u onoj sekundi oklevanja, neposredno pre vrhunca, kada bi on čvrsto sklopio oči i kada bi izgledalo da se potpuno povukao u sebe, nalik na svemirski brod koji pada u središte sunca; ili posle, dok bi blaženo tonula u san, s njegovim vrelim semenom u sebi? – Da li sam bila svesna? – reče glasno; međutim, pomisao na to kako njih dvoje vode ljubav uzbudila ju je i ona poče da se miluje prstima klizavim od putera, zaboravljajući pitanje koje ju je mučilo i puštajući da joj svest ispuni nejasni kovitlac slika strasti. Vrisak mlaznjaka vratio ju je u stvarnost. Gledala je, uplašena, dok su još četiri bombardera preletela iznad Doline i nestala. Kada se izgubio i poslednji odjek njihovog bučnog preleta, Džejn ponovo poče da se dodiruje, ali joj je raspoloženje bilo splaslo. Ležala je nepomično na suncu i mislila o detetu. Žan-Pjer je na njenu trudnoću reagovao kao da se radilo o predumišljaju. Bio je toliko besan da je odmah hteo da joj lično obavi abortus. Džejn se ta njegova želja učinila jezivo mračnom a njega je odjednom videla kao stranca. Međutim, najteže joj je bilo da podnese osećaj da je odbačena. Duboko ju je rastužila pomisao da njen muž ne želi njeno dete. A što je još gore, on neko vreme nije hteo ni da je dotakne. Nikad se u životu nije osećala tako bedno. Prvi put joj je bilo jasno zašto ljudi ponekad pokušavaju samoubistvo. To uskraćivanje fizičke bliskosti bilo je najstrašnije od svega. Iskreno je priželjkivala da je Žan-Pjer radije premlati, toliko joj je bio potreban dodir. Kada se seti tih dana, osećala je da je još ljuta na njega, iako je znala da je za sve sama kriva. A onda, jednog jutra, Žan-Pjer ju je zagrlio i izvinio se zbog svog ponašanja; i mada je deo nje žudeo za tim da mu kaže „izvini nije dovoljno, gade“, deo nje je tako očajnički čeznuo za njegovom ljubavlju da mu je odmah sve oprostila. On joj je objasnio kako se

52

strašno boji da je ne izgubi, ali sada, kada zna da ona možda nosi njegovog sina, jednostavno će umirati od straha, jer to znači da može oboje da ih izgubi. To njegovo priznanje dirnulo ju je do suza, shvatila je da se time što je zatrudnela sasvim vezala za Žan-Pjera i odlučila je da će, ma šta se dogodilo, učiniti sve što može da njihov brak opstane. On je posle toga postao nežniji prema njoj. Interesovao se za razvoj deteta i brinuo se za njeno zdravlje i bezbednost, onako kako to priliči budućem ocu. Njihov brak biće nesavršena, ali srećna zajednica, mislila je Džejn, i zamišljala idealnu sliku njihove budućnosti – Žan-Pjera, kao francuskog ministra zdravlja u socijalističkoj vladi, sebe kao članicu Evropskog parlamenta i njihovo troje talentovane dece – jedno na Sorboni, drugo na studijama ekonomije u Londonu, a treće na Visokoj školi za dramske umetnosti u Njujorku. U tom njenom maštanju, najstarije i najtalentovanije dete bila je devojčica. Džejn dotaknu svoj stomak, pritiskajući nežno vrhovima prstiju, opipavajući oblik malog tela: Rabija Gul, stara seoska babica, govorila je da će to dete biti devojčica jer se mogla napipati na levoj strani, dok muška deca uvek rastu na desnoj strani. U skladu sa svojom prognozom, Rabija joj je pripisala dijetu od povrća. Za dečaka bi preporučila mnogo mesa. U Avganistanu muškarce bolje hrane i pre nego što se rode. Misli joj prekinu glasna eksplozija. Za trenutak je bila zbunjena, povezala je eksploziju s mlaznjacima koji su nekoliko minuta ranije preleteli iznad nje na putu do nekog drugog sela koje će bombardovati; a onda je čula, prilično blizu, prodoran, neprekidan dečji vrisak bola i panike. U sekundi je shvatila šta se dogodilo. Rusi su, služeći se taktikom koju su naučili od Amerikanaca u Vijetnamu, posuli čitav kraj takozvanim minama iznenađenja. Cilj im je navodno bio da prekinu gerilske linije snabdevanja; međutim, pošto su „gerilske linije snabdevanja“ bile planinske staze, kojima su svakodnevno prolazili starci, žene, deca i životinje, prava svrha toga bila je najobičniji

53

teror. Ovaj vrisak je značio da je dete aktiviralo neku od tih mina. Džejn skoči na noge. Činilo se da vrisak dolazi s nekog mesta blizu muline kuće, koja se nalazila pored planinske staze, oko osamsto metara izvan sela. Džejn je odavde mogla samo nazreti kuću koja je bila levo od nje i malo niže. Ona obu cipele, zgrabi odeću i potrča u tom pravcu. Prvi, otegnuti vrisak prekinuo se i prešao u niz kratkih, stravičnih krikova; sudeći po zvuku, Džejn se činilo da je dete videlo ranu koju mu je nanela mina i da je sada vrištalo od straha. Žureći kroz oštro žbunje, shvatila je da se i ona uspaničila, tako su zastrašujuće zvučali pozivi u pomoć nesrećnog deteta. – Smiri se – zadihano je rekla sama sebi. Ako ona sada padne i povredi se, onda će dve osobe biti u nevolji i niko nikom neće pomoći; ionako za uplašeno dete nema ničega goreg od uplašene odrasle osobe. Sada je već bila blizu. Dete je skriveno negde u žbunju, neće ležati na stazi, jer svaki put posle postavljanja mina, muškarci pažljivo očiste sve staze, međutim, bilo je nemoguće očistiti čitavu padinu brda. Stala je i oslušnula. Njeno disanje bilo je toliko glasno da je morala da zadrži dah. Krici su dopirali iza busena visoke oštre trave i žbuna borovnice. Džejn se probila kroz šiprag i videla deo malog kaputa, izrazito plave boje. To mora da je Musa, devetogodišnji sin Muhameda Kana, jednog od gerilskih vođa. Trenutak kasnije bila je pored njega. Dečak je klečao u prašini. Očigledno je pokušao da podigne minu jer mu je otkinula ruku i sada je zurio u krvavi patrljak i vrištao od užasa. Ona se poslednje godine nagledala svakakvih rana, ali ova ju je ipak potresla. – O blagi bože – rekla je. – Jadno dete. – Kleknula je ispred dečaka, zagrlila ga i mrmljajući mu tepala umirujuće reči. Malo kasnije, dečak je prestao da vrišti. Džejn se nadala da će zaplakati, ali za njega je ovo bio preveliki šok i sada je potpuno zanemeo. Držeći ga i dalje u naručju, ona potraži i nađe akupresurnu tačku ispod dečakovog pazuha, i zaustavi krvarenje.

54

Potrebna joj je njegova pomoć. Mora ga nekako naterati da progovori. – Musa, šta je to bilo? – pitala ga je na jeziku dari. Dečak nije odgovorio. Ona ga ponovo upita. – Ja sam mislio... – Sećajući se, dečak razrogači oči od užasa, a glas mu se opet povisi do krika: – Ja sam mislio da je LOPTA! – Ššš, tiho – promrmlja ona. – Reci mi šta si uradio. – PODIGAO SAM JE! PODIGAO SAM JE! Ona ga još čvršće privi uza se, umirujući ga. – I šta se dogodilo? Glas mu je bio drhtav, ali nije više bio histeričan. – Puklo je – reče. Brzo se smirivao. Ona uze njegovu levu ruku i stavi mu je pod desni pazuh. – Pritisni tu, gde ja pritiskam – reče. Dovela mu je prste do tačke pritiska i odmakla svoju ruku. Krv je ponovo potekla iz rane. – Jako pritisni – kazala mu je. On posluša. Krv prestade da curi. Ona ga poljubi u čelo. Bilo je vlažno i hladno. Džejn spusti smotuljak svoje odeće na zemlju pored Muse. To je bila odeća kakvu su nosile avganistanske žene: široka vrećasta haljina preko pamučnih pantalona. Ona dohvati haljinu i iscepa tanku tkaninu u nekoliko traka, zatim poče da podvezuje ranu. Musa ju je gledao, razrogačenih očiju i ćutao. Ona otkinu sa žbuna borovnice suvu granu da dovrši podvez. Dečaku je sada bio potreban sterilni zavoj preko patrljka, sedativ, antibiotik da se spreči infekcija i njegova majka da spreči traumu. Džejn navuče pantalone i zaveza učkur. Zažalila je što je tako na brzinu pocepala haljinu, mogla je sačuvati dovoljno da pokrije gornji deo tela. Ovako joj sada preostaje samo da se nada da na putu do pećina neće sresti nijednog muškarca. A kako će Musu prebaciti tamo? Nije htela da ga tera da pokuša sam da hoda. Nije mogla da ga nosi na leđima jer nije mogao da se drži za nju. Ona uzdahnu: nema druge, moraće da ga nosi u naručju. Ona čučnu, uhvati dečaka jednom rukom oko ramena, drugu uvuče ispod njegovog bedra i podiže ga, dižući ga kolenima umesto leđima, onako kako je naučila na svom feminističkom kursu za razvijanje fizičke kondicije. Pritiskajući na grudi ranjeno dete, čija

55

su leđa ličila na njen ispupčen stomak, Džejn je polako pošla uzbrdo. Mogla je da ga nosi samo zato jer je dečak izgladneo; neko evropsko dete od devet godina bilo bi za nju suviše težak teret. Uskoro je izašla iz šipražja i pronašla stazu. Međutim, posle četrdeset ili pedeset metara bila je iscrpljena. U poslednjih nekoliko nedelja primetila je da se vrlo brzo zamara, što ju je veoma ljutilo, ali je naučila da ništa ne sme na silu. Spustila je Musu na zemlju i stajala je s njim, grleći ga nežno dok se odmarala, naslonjena na strmu stenu, koja se kao zid uzdizala na jednoj strani planinske staze. Dečak je ponovo zanemeo, što ju je uznemirilo više od krikova. Čim se osetila malo bolje, podigla ga je i nastavila da ide. Odmarala se pri vrhu brda, petnaest minuta kasnije, kada se na stazi ispred nje pojavio muškarac. Džejn ga je prepoznala. – O ne! – reče na engleskom. – Niko drugi, nego baš Abdulah. Bio je to nizak muškarac od pedeset pet godina, prilično bucmast, uprkos nestašici hrane. Uz žutosmeđi turban i široke crne pantalone, nosio je vuneni džemper sa škotskim dezenom i plavi kaput s tankim, belim prugama i dvostrukim kopčanjem, koji kao da je nekada pripadao nekome sa londonske berze. Gusta brada bila mu je crveno ofarbana: on je bio seoski mula. Abdulah nije verovao strancima, prezirao je žene i mrzeo sve one koji su primenjivali tuđinsku medicinu. Džejn, kao predstavnica sve tri kategorije, nije imala ni najmanju šansu da osvoji njegove simpatije. Da stvar bude gora, mnogi ljudi u Dolini shvatili su da su njeni antibiotici uspešniji lek od udisanja dima zapaljene trake papira, na koju bi Abdulah šafranovim mastilom upisao sveti tekst, pa je zato mula ostao bez prihoda. Njegova reakcija bila je da Džejn proglasi „zapadnjačkom kurvom“, ali je teško mogao da uradi više od toga, jer su ona i Žan-Pjer bili pod zaštitom Ahmeda Šaha Masuda, gerilskog vođe, a čak je i mula prezao da se suprotstavi takvom junaku. Kada ju je Abdulah video, stao je kao ukopan, a izraz krajnje neverice preobrazio je njegovo uvek dostojanstveno lice u komičnu masku. Stvarno je imala nesreću što je baš njega srela. Bilo koji drugi

56

muškarac iz sela zbunio bi se od neprijatnosti i možda uvredio kada bi je video ovako polugolu, ali Abdulah će jednostavno pobesneti. Džejn odluči drsko da mu se obrati. Rekla mu je na jeziku dari: – Mir s tobom. – To je bila početna fraza ceremonijalne razmene pozdrava, koja bi nekada znala da traje i nekoliko minuta. Ali, Abdulah joj nije odgovorio uobičajenim rečima: I s tobom. Umesto toga, razjapio je usta i vičući obasuo je bujicom uvreda, koje su, između ostalog, uključivale i izraze na dari jeziku za prostitutku, polno izopačenu osobu i zavodnicu dece. Lica crvenog od besa, krenuo je prema njoj s podignutim štapom. To je ipak bilo previše. Ona pokaza na Musu, koji je stajao pored nje, omamljen od bola i onemoćao od gubitka krvi. – Pogledaj! – viknula je Abdulahu. – Zar ne vidiš... Ali on je bio zaslepljen besom. Pre nego što mu je do kraja rekla šta je htela, on je snažno udari štapom po glavi. Džejn kriknu od bola i besa; bila je iznenađena koliko ju je zabolelo i besna što se on usudio da tako nešto učini. Mula još uvek nije primetio Musinu ranu. Njegove iskolačene oči zurile su u njene grudi i ona odjednom shvati da za njega pogled na gole grudi trudne bele, zapadnjačke žene, i to još usred bela dana, predstavlja strahovit šok koji oslobađa toliko seksualnih napetosti, da je sigurno izgubio kontrolu nad sobom. Nije nameravao da je kazni s nekoliko udaraca štapom, kako bi kaznio svoju ženu zbog neposlušnosti. U njemu je gorela želja za ubistvom. Odjednom, Džejn se veoma uplašila – za sebe, za Musu, za svoje nerođeno dete. Posrnu unazad, van njegovog domašaja, ali on pođe za njom i ponovo podiže štap. Vođena iznenadnim nagonom, ona skoči na njega i zabode mu prste u oči. Abdulah riknu kao ranjeni bik. Nije ga toliko zabolelo, koliko ga je razbesnelo što jedna žena ima toliko drskosti da se brani od njegovih batina. Iskoristivši njegovo trenutno slepilo, Džejn ga obema rukama uhvati za bradu i snažno povuče. Mula posrnu unapred, spotaknu se i pade. Kotrljao se nekoliko metara niz padinu i zaustavio u jednom žbunu patuljaste vrbe.

57

Džejn pomisli: Gospode bože, šta sam to uradila? Gledajući naduvenog, pakosnog sveštenika kako ponižen leži, shvatila je da joj on to nikad neće oprostiti. Možda će se požaliti „belim bradama“ – seoskim starešinama. A mogao bi da ode i kod Masuda, i zahteva da strane lekare vrati kući. Može čak pokušati da nahuška muške stanovnike sela Bande da je kamenuju. Međutim, čim je to pomislila, istog trenutka pade joj na pamet da bi mula, ukoliko bi želeo da iznese protiv nje bilo kakvu optužbu, morao da ispriča ceo događaj, sa svim sramnim pojedinostima i meštani bi mu se zauvek rugali – okrutnost Avganistanaca nije znala za milost. Ipak, možda ovo ipak prođe bez posledica. Džejn se okrenu. Sada ima važnijih problema. Musa je stajao tamo gde ga je spustila, nem, bezizražajnog lica, još uvek u šoku i nesposoban da shvati šta se oko njega događa. Ona duboko udahnu, podiže dečaka i nastavi prema pećinama. U nekoliko koraka stigla je do vrha uspona i sada je, po ravnom, mogla brže da hoda. Prešla je preko kamenite visoravni. Bila je umorna i bolela su je leđa, ali je bila blizu cilja – pećine su se nalazile odmah ispod vrha planine. Došla je do drugog kraja grebena i kada je počela da se spušta, čula je dečje glasove. Trenutak kasnije, ugledala je grupu šestogodišnjaka koji su se igrali „neba i pakla“, igre u kojoj bi dete uhvatilo palčeve na nogama i čvrsto ih držalo dok ga druga dva deteta nose na „nebo“, ukoliko dete ne bi ispustilo palčeve, ili u „pakao“, a to je obično bilo đubre ili poljski klozet, ukoliko bi ih ispustilo. Džejn shvati da Musa nikad više neće moći da se igra i odjednom je preplavi osećaj tragedije. Deca su je primetila i dok je prolazila pored njih, prekinula su igru, i ukočeno gledala. Jedno od njih prošaputa: – Musa. – Drugi ponoviše za njim dečakovo ime. Opčinjenosti je nestalo i svi potrčaše ispred Džejn, uzvikujući vest. Dnevno skrovište meštana sela Banda izgledalo je kao pustinjski logor nekog nomadskog plemena – prašnjavo tlo, žarko podnevno sunce, skoro ugašene vatre na kojima se kuvalo, zabrađene žene, prljava deca. Džejn pređe preko parčeta ravne zemlje ispred pećina.

58

Žene su već nagrnule prema najvećoj pećini, koju su Džejn i ŽanPjer uredili kao ambulantu. Žan-Pjer je čuo komešanje i izašao. Džejn mu sa zahvalnošću dade Musu, govoreći na francuskom: – Mina. Izgubio je ruku. Daj mi tvoju košulju. Žan-Pjer unese Musu u pećinu i spusti ga na ćilim koji je služio kao sto za preglede. Pre nego što se pozabavio detetom, skinuo je svoju izbledelu kaki košulju i dao je Džejn. Ona je obuče. Osetila je blagu vrtoglavicu. Pomislila je da sedne u hladniji, zadnji deo pećine i malo se odmori, ali pošto je napravila nekoliko koraka u tom pravcu, predomislila se i odmah sela. Žan-Pjer reče: – Donesi mi tampone. – Ona nije reagovala. U pećinu je utrčala Musina majka, Halima, i počela da vrišti kada je videla sina. Trebalo bi da je smirim, pomisli Džejn, ona mora da teši dete; zašto ne mogu da ustanem? Zatvoriću oči. Samo minut. Kada je pala noć, Džejn je shvatila da će se poroditi. Tamo u pećini, kada se povratila iz nesvesti, osetila je bol u leđima, za koji je pretpostavljala da je posledica nošenja Muse. ŽanPjer se saglasio s njenom dijagnozom, dao joj aspirin i naložio joj da mirno leži. Rabija, seoska babica, došla je da pogleda Musu i usput joj je dobacila oštar pogled, ali Džejn u tom trenutku nije shvatila šta on znači. Žan-Pjer je očistio i previo Musin patrljak, dao mu penicilin i injekciju protiv tetanusa. Dečak neće umreti od infekcije, što bi se bez zapadnjačkih lekova sigurno dogodilo, ali se Džejn istovremeno pitala da li će njegov život biti vredan življenja. Ovde je opstanak bio težak i za najsposobnije, a sakata deca uglavnom nisu dugo živela. Kasno posle podne, Žan-Pjer se pripremio za odlazak. Prema rasporedu, sutra je trebalo da bude u ambulantskoj službi u jednom selu udaljenom nekoliko kilometara, a on, iz razloga koji Džejn nisu bili sasvim jasni, nikad nije propuštao takve dogovore, iako je znao da Avganistanci ne bi bili nimalo iznenađeni ako zakasni dan ili čak dođe i nedelju dana kasnije. U trenutku kada ju je poljubio, pozdravljajući se s njom pre

59

polaska, ona je posumnjala da bi ovaj bol u leđima mogao značiti početak prevremenih trudova izazvanih naprezanjem, ali pošto se ranije nije porađala, nije bila sigurna. Pitala je Žan-Pjera. – Ne brini – odgovorio je kratko. – Imaš još šest nedelja. – Pitala ga je ne bi li možda ipak mogao da ostane, za svaki slučaj, ali on je to smatrao nepotrebnim, pa se i sama osećala pomalo glupo i tako ga je pustila da ode, s mršavim konjem natovarenim opremom i lekovima, da bi stigao tamo pre mraka i sutradan ujutru krenuo da radi. Kada je sunce počelo da zalazi iza visokih stena na zapadnoj strani, i kada se dolina ispunila senkama, Džejn se, sa ženama i decom, spustila s planine u selo utonulo u suton, dok su muškarci krenuli u polja da obave žetvu dok bombarderi spavaju. Kuća u kojoj su stanovali Džejn i Žan-Pjer, pripadala je seoskom trgovcu koji je izgubio nadu da će u ratno doba bilo šta da zaradi – jedva je imao šta da proda – pa je, zajedno s porodicom, pobegao u Pakistan. U prednjoj sobi, u kojoj je nekada bila prodavnica, bila je Žan-Pjerova ambulanta, sve dok žestina letnjih bombardovanja nije oterala meštane u pećine. Kuća je imala još dve sobe u zadnjem delu: jedna od njih bi bila za muškarce i njihove goste, a druga za žene i decu. Džejn i Žan-Pjer su ih koristili kao spavaću i kao dnevnu sobu. S jedne strane kuće bilo je dvorište ograđeno zidom od blata, u kojem se nalazilo ognjište za kuvanje i mali valov za pranje veša, posuđa i dece. Trgovac je ostavio u kući nešto grubo sklepanog drvenog nameštaja, a meštani su pozajmili Džejn nekoliko predivnih ćilima za podove. Ona i Žan-Pjer su spavali na dušeku, kao i Avganistanci, ali su imali perjem ispunjene vreće za spavanje umesto pokrivača. Kao i ostali seljani, i oni bi preko dana smotali dušek ili bi ga, po lepom vremenu, izneli na ravan krov da se vetri. Leti su svi meštani spavali na krovovima. Hodanje od pećina do kuće imalo je neobično dejstvo na Džejn. Bol u leđima primetno se pogoršao i kada je stigla do kuće, skoro se srušila od bolova i iscrpljenosti. Strašno joj se piškilo, ali je bila suviše umorna da ode do poljskog klozeta, pa je zato upotrebila priručnu noćnu posudu, koja je stajala iza paravana u spavaćoj sobi.

60

Baš tada je primetila malu, krvlju prošaranu mrlju na pantalonama, između nogavica. Nije imala snage da se popne merdevinama na krov po dušek, nego se jednostavno ispružila na ćilim u spavaćoj sobi. „Bol u leđima“ dolazio je u talasima. Ona stavi ruke na stomak kada je naišao sledeći talas i oseti kako se ispupčenje u stomaku pomera: napelo se i još više ispupčilo dok se bol pojačavao, a onda je ponovo splasnulo, kako je bol jenjavao. Sada više nije bilo nikakve sumnje da su to trudovi. Uplašila se. Setila se razgovora o porođaju koji je vodila sa svojom sestrom Polin. Posle rođenja Polininog prvog deteta, Džejn je došla u posetu s flašom šampanjca i malo marihuane. Kada su obe bile krajnje opuštene, Džejn ju je pitala kako to stvarno izgleda, a Polin joj odgovori: „Kao da sereš lubenicu.“ Kasnije su se dugo smejale, činilo im se kao da satima ne mogu da prestanu. Ali Polin se porodila na Univerzitetskoj klinici u srcu Londona, a ne u kući napravljenoj od suvog blata u Dolini pet lavova. Džejn pomisli: Šta ću da radim? Ne smem da paničim. Moram da se operem toplom vodom i sapunom; moram da nađem oštre makaze i prokuvam ih petnaest minuta u ključaloj vodi; da uzmem čiste čaršave na koje ću leći; da pijem tečnost; i opustim se. Međutim, pre nego što je bilo šta uspela da uradi, počele su nove kontrakcije i ovog puta je stvarno bolelo. Zatvorila je oči i pokušala da diše polako, duboko i ravnomerno, onako kako joj je Žan-Pjer objasnio, ali bilo je teško zadržati takvu kontrolu nad sobom kada bi najradije vrištala od straha i bola. To ju je potpuno iscrplo. Ležala je mirno, oporavljajući se. Shvatila je da ne može učiniti ništa od onoga što je u mislima nabrojala, neće to moći sama. Čim skupi dovoljno snage, ustaće i otići će do najbliže kuće, i zamoliti žene da pozovu babicu. Sledeće kontrakcije došle su ranije nego što je očekivala, činilo joj se da je prošlo samo minut-dva. Kada je bol dostigao vrhunac, Džejn glasno reče: – Zašto ti niko ne kaže koliko to boli? Čim je najžešći bol malo popustio, prisilila se da ustane. Strah od

61

toga da će se poroditi potpuno sama, dao joj je snage. Odvukla se iz spavaće u dnevnu sobu. Osećala je da joj se sa svakim korakom vraća malo snage. Uspela je da izađe u dvorište, a onda joj se iznenada niz butine slila topla tečnost i pantalone su joj u sekundi bile potpuno mokre – pukao joj je vodenjak. – Auh, ne – zastenjala je. Naslonila se na dovratak. Nije bila sigurna može li preći tih nekoliko metara, s pantalonama koje su joj spadale. Osećala se poniženo. – Moram – rekla je; ali tada su počele nove kontrakcije i ona pade na zemlju, pomislivši: Ipak ću to morati sama da obavim. Kada je ponovo otvorila oči, ugledala je, nagnuto nad sobom, lice nekog muškarca. Muškarac je podsećao na nekog arapskog šeika: imao je tamnu, smeđu kožu, crne oči i crne brkove, a crte lica bile su aristokratske – visoke jagodice, rimski nos, beli zubi i istaknuta brada. To je bio Muhamed Kan, Musin otac. – Hvala bogu – s mukom je promrmljala Džejn. – Došao sam da ti zahvalim što si spasla život mog sina jedinca – reče Muhamed na jeziku dari. – Jesi li bolesna? – Porađam se. – Sada? – upita iznenađen. – Uskoro. Pomozi mi da se vratim u kuću. Muhamed je oklevao. Porođaj, kao i sve isključivo ženske stvari, smatrao se nečim nečistim. Međutim, mora mu se priznati da je oklevao samo načas. Podigao ju je na noge i pridržavao celim putem do spavaće sobe. Ona ponovo leže na ćilim. – Dovedi nekoga da mi pomogne – rekla mu je. Mrštio se, ne znajući šta da radi, a pri tom je izgledao zbunjeno kao dečak i bio veoma lep. – Gde je Žan-Pjer? – Otišao je u Kavak. Potrebna mi je Rabija. – Da – reče on. – Poslaću ženu. – Pre nego što odeš... – Da? – Molim te, donesi mi malo vode. Muhamed je bio zgranut. Tražiti od muškarca da posluži ženu, makar samo običnom čašom vode, to je ovde bilo nečuveno.

62

Džejn dodade: – Iz onog posebnog vrča. – Uvek je imala pri ruci filtriranu, prokuvanu vodu za piće: to je bio jedini način da izbegnu brojne crevne parazite, od kojih je skoro čitavo domaće stanovništvo patilo tokom života. Muhamed odluči da zanemari običaje. – Naravno – odvrati. Zatim ode u susednu sobu i trenutak kasnije, vrati se s lončetom vode. Ona mu zahvali i s užitkom otpi malo vode. – Poslaću Halimu da ode po babicu – reče Muhamed. Halima je bila njegova žena. – Hvala ti – kaza Džejn. – Reci joj da požuri. Muhamed ode. Imala je sreću što se pojavio on a ne neki drugi muškarac. Drugi bi odbili da dodirnu bolesnu ženu, ali Muhamed je bio drugačiji od njih. On je bio jedan od najznačajnijih gerilskih boraca i praktično je bio lokalni predstavnik pobunjeničkog vođe Masuda. Muhamed je imao samo dvadeset četiri godine, ali u ovoj zemlji mladići njegovih godina nisu premladi da budu gerilske vođe ili da imaju sina od devet godina. On se školovao u Kabulu, govorio je malo francuski i znao je da običaji Doline nisu jedini oblik pristojnog ponašanja na svetu. Njegov glavni zadatak bio je da organizuje konvoje do Pakistana i nazad. Tim putem stizale su životno važne pošiljke oružja i municije za pobunjenike. Jednim od tih konvoja u Dolinu su stigli Džejn i Žan-Pjer. Čekajući ponovni nailazak trudova, Džejn se setila tog strašnog putovanja. Ona je do tada za sebe mislila da je zdrava, okretna i jaka, i da je sposobna da ide čitav dan bez velikog napora; međutim, nije predvidela oskudicu u hrani, strme uspone, neravne kamenite staze i iscrpljujući proliv. Povremeno su se kretali isključivo noću, zbog straha od ruskih helikoptera. Mestimično su imali problema s neprijateljski raspoloženim seljacima, koji su, u strahu da konvoj ne privuče Ruse, odbijali da gerilcima prodaju hranu, ili bi se svi posakrivali u kuće i zaključali vrata, ili bi uputili konvoj do neke livade ili voćnjaka, nekoliko kilometara dalje, gde je tobože idealno mesto za logorovanje, a onda bi se ispostavilo da ta livada ili voćnjak uopšte ne postoji.

63

Zbog ruskih napada na konvoje, Muhamed je stalno menjao rute. Žan-Pjer je u Parizu bio nabavio američke karte Avganistana koje su bile mnogo bolje od karata koje su imali pobunjenici, tako da je Muhamed često dolazio kod njih u kuću da pogleda karte pre nego što otpremi novi konvoj. U stvari, Muhamed je dolazio češće nego što je bilo potrebno. Takođe se njoj obraćao češće nego što su to obično radili Avganistanci, a pri tom je i suviše često očima tražio njen pogled i krišom posmatrao njeno telo. Džejn je mislila da je zaljubljen u nju, odnosno bar je to bio, pre nego što je njena trudnoća postala primetna. Ona je pak, u vreme kada je bila nesrećna zbog Žan-Pjera, osetila da je Muhamed privlači. Bio je vitak i tamnoput, snažan i pun energije. Po prvi put u životu, Džejn oseti da je privlači jedna stopostotna muška šovinistička svinja. Mogla je da se upusti s njim u ljubavnu vezu. On je bio pobožni musliman, kao i svi gerilci, ali ona je iskreno sumnjala da bi to nešto promenilo. Verovala je u tačnost onoga što je njen otac ponekad govorio: Pobožnost može da osujeti bojažljivu želju, ali ništa ne može stati na put pravoj pohoti. Ta njegova uzrečica naročito je ljutila njenu mamicu. No, u ovoj puritanskoj seljačkoj zajednici, preljuba je bila isto tako česta kao i bilo gde u svetu, što je Džejn veoma brzo saznala slušajući ogovaranja žena na obali reke, kada dolaze po vodu ili se kupaju. Štaviše, znala je kako se to ovde radi. Muhamed joj je to rekao. – Tamo, iza poslednje vodenice, možeš u sumrak gledati ribe kako skaču ispod vodopada – kazao joj je jednoga dana. – Ponekad odlazim tamo da ih lovim. – Žene su u sumrak bile zauzete kuvanjem, a muškarci su sedeli u dvorištu džamije, pušili i razgovarali, tako da ljubavnike ne bi mogli otkriti tako daleko od sela, a nikom ne bi izgledalo čudno što nema Džejn i Muhameda. Prilično ju je mamila pomisao da s ovim lepim, primitivnim plemenskim ratnikom vodi ljubav pored vodopada, ali je tada ostala u drugom stanju i kada joj je Žan-Pjer priznao koliko se boji da je ne

64

izgubi, odlučila je da svu svoju energiju posveti opstanku njihovog braka. I tako nikad nije otišla do vodopada, a kada se videlo da je trudna, Muhamed je prestao da posmatra njeno telo. Možda je baš ta njihova neiskazana bliskost osokolila Muhameda da uđe u dvorište i da joj pomogne, jer drugi muškarci bi to sigurno odbili i možda bi se na vratima okrenuli i otišli. A možda je to učinio zbog Muse. Muhamed je imao samo jednog sina, i tri ćerke, i verovatno je sada osećao ogroman dug prema Džejn. Danas sam stekla jednog prijatelja i jednog neprijatelja, pomislila je – Muhameda i Abdulaha. Bolovi su ponovo počeli i ona shvati da se ovog puta odmarala duže nego obično. Zar su trudovi postali neredovni? Zašto? ŽanPjer joj nije ništa o tome govorio. Međutim, on je ginekologiju učio pre tri ili četiri godine i dosta toga je već zaboravio. Ovi trudovi bili su najgori do sada i kada je bol popustio, ona oseti mučninu i drhtavicu. Šta je s babicom? Muhamed je sigurno poslao ženu da je dovede; on to svakako ne bi zaboravio, niti bi se predomislio. Ali, hoće li ona poslušati muža? Naravno da hoće, avganistanske žene uvek slušaju svoje muževe. Međutim, mogla je ići polako, pričati usput s drugim ženama, ili svratiti kod nekog na šolju čaja. Ako u Dolini pet lavova ima preljuba, onda sigurno ima i ljubomore, a Halima je verovatno znala, ili bar naslućivala, kakva su osećanja njenog muža prema Džejn; žene to uvek osete. Možda će je naljutiti što od nje traži da trči po pomoć za svoju suparnicu, tu strankinju koja je bila egzotična, obrazovana i još bele kože i koja joj je očarala muža. Džejn se odjednom naljuti na Muhameda ali i na Halimu. Ja nisam ništa loše učinila, pomisli. Zašto su me svi napustili? Zašto moj muž nije sada pored mene? Kada su počeli novi trudovi, ona briznu u plač. Ovo jednostavno prevazilazi njene snage. – Ne mogu više – reče glasno. Tresla ju je žestoka drhtavica. Poželela je da umre pre nego što bolovi budu jači. – Majko mila, pomozi mi, mamice – jecala je. Odjednom oseti kako je grli neka snažna ruka i čula je neki ženski glas kako joj tiho mrmlja na uvo nerazumljive ali umirujuće

65

reči na jeziku dari. Ne otvarajući oči, ona se uhvati za tu ženu, plačući i vičući od bola dok je grčenje bilo još jače, i držala se tako za nju sve dok bolovi najzad nisu jenjavali, suviše sporo, ali uz nekakav osećaj konačnosti, kao da bi to mogli biti poslednji, ili možda poslednji tako bolni trudovi. Pogledala je uvis i ugledala mirne smeđe oči i kao orah smeđe obraze stare Rabije, seoske babice. – Neka je Bog s tobom, Džejn Debu. Džejn oseti olakšanje, kao da joj je neko skinuo s leđa ogroman teret. – I s tobom, Rabija Gul – zahvalno prošaputa. – Da li su bolovi česti? – Svaki minut, ili dva. Drugi ženski glas reče: – Dete će doći ranije. Džejn okrenu glavu i ugleda Zaharu Gul, babičinu snaju, devojku njenih godina, raskošnih oblina, talasaste, skoro crne kose i širokih, nasmejanih usta. Od svih žena u selu, Zahara je bila jedina za koju je osećala da joj je nekako bliska. – Drago mi je da si i ti došla – kazala je. – Naprezala si se noseći Musu uzbrdo i to je izazvalo porođaj – odvratila je Rabija. – Samo to? – upita Džejn. – To je više nego dovoljno. Znači, one ne znaju za okršaj s Abdulahom, pomisli Džejn. Očigledno, mula je rešio da o tome ne priča. – Da li da pripremim sve što treba za bebu? – pitala je Rabija. – Da, molim te. – Samo bog zna kakvoj se vrsti primitivne ginekologije izlažem, pomisli Džejn, ali ne mogu to sama obaviti, jednostavno ne mogu. – Hoćeš li da Zahara skuva malo čaja? – upita Rabija. – Da, molim. – U tome, bar, nema praznoverja. Dve žene se dadoše na posao. Sâmo njihovo prisustvo bilo je dovoljno da se Džejn oseća bolje. Kako je to lepo, mislila je, što je Rabija tražila dozvolu da joj pomogne. Zapadnjački lekar ušao bi i

66

preuzeo odgovornost bez pitanja, kao da je u svojoj kući. Rabija obavi ritual pranja ruku, prizivajući proroke da joj podare rumene obraze, što je značilo uspeh, a zatim je ponovo, još jednom, temeljno oprala ruke sapunom i s mnogo vode. Zahara je donela posudu s divljom rutvicom i Rabija prosu šaku sitnih, tamnih semenki po potpaljenom žaru. Džejn se seti da je čula priče kako miris spaljene rutvice navodno tera zle duhove. Tešila se mišlju da će oštar dim, ako ništa drugo, makar oterati muve. Rabija nije bila samo obična babica. To joj je, doduše, bio glavni posao, ali je ona takođe lekovitim travama i vračanjem pomagala ženama koje nisu mogle da zatrudne. Imala je i neke svoje načine za sprečavanje začeća i izazivanje pobačaja, ali je za tim bila mnogo manja potražnja; avganistanske žene su uglavnom želele mnogo dece. Rabiju su slali u slučaju bilo kakve „ženske“ bolesti. I obično bi nju zvali da okupa preminulog, jer se to, baš kao i pomaganje pri porođaju, smatralo nečistim poslom. Džejn ju je posmatrala kako se kreće po sobi. Rabija je verovatno bila najstarija žena u selu, mogla je da ima oko šezdeset godina. Bila je niska rastom, jedva neki centimetar preko metar i pedeset i izrazito mršava, kao što je ovde bila većina. Naborano tamno lice okruživala je seda kosa. Kretala se tiho, a njene koščate staračke ruke bile su vešte i precizne. Njihov odnos počeo je s nepoverenjem i neprijateljstvom. Kada ju je Džejn upitala koga zove u slučaju teškog porođaja, Rabija je odbrusila: – Da ne čuje zao duh, kod mene nema teških porođaja i još nikad mi nisu umrli ni majka, ni dete. – Međutim, kasnije je Džejn, kada su joj dolazile žene s manjim menstrualnim problemima ili s uobičajenim trudničkim tegobama, sve takve bolesnice slala staroj babici, umesto da im prepiše neki prašak, pa su tako njih dve počele da sarađuju. Rabija je došla kod Džejn da je pita za savet u vezi s jednom porodiljom kod koje je došlo do vaginalne infekcije. Džejn joj je dala penicilin i uputila je kako se koristi. Babici je veoma porastao ugled kada se pročulo da su joj poverili zapadnjačke lekove, pa joj je Džejn slobodno mogla reći, bez straha da se starica

67

uvredi, kako je verovatno ona sama prouzrokovala tu infekciju svojom metodom manualne lubrikacije materice prilikom porođaja. Od tada je Rabija dolazila u ambulantu jednom ili dva puta nedeljno da porazgovara sa Džejn i da je gleda kako radi. Džejn je te njene posete iskoristila da joj, onako uzgred, objasni neke stvari, kao na primer: zašto ona tako često pere ruke, zašto sve instrumente stavlja posle upotrebe u ključalu vodu i zašto novorođenčadi koja pati od proliva daje tako mnogo tečnosti. Za uzvrat, Rabija je njoj otkrila neke svoje tajne. Džejn je zanimalo šta Rabija stavlja u svoje napitke, a za neke sastojke je čak mogla pretpostaviti na koji način deluju – babičini lekovi za bolju plodnost sadržavali su zečji mozak ili mačju slezinu, što je predstavljalo izvor hormona koji su organizmu nedostajali zbog poremećaja u metabolizmu; dok su nana i mačja trava, koje je Rabija stavljala u mnoge svoje napitke, verovatno pomagale da se pacijentkinje očiste od infekcija koje su sprečavale začeće. Rabija je takođe imala jedan lek koji su žene davale impotentnim muževima, ali tu nije bilo nikakve sumnje o načinu delovanja pošto je taj lek sadržavao opijum. Nepoverenje je postepeno ustupilo umesto opreznom uzajamnom poštovanju, ali Džejn nije nijednom zatražila od Rabije savete u vezi sa sopstvenom trudnoćom. Jedno je priznati da njena mešavina folklora i vradžbina može biti delotvorna kod avganistanskih žena, ali da se sama izloži tome, to je ipak nešto sasvim drugo. Osim toga, Džejn je očekivala da će Žan-Pjer biti pored nje kada se bude porađala. Zato, kada je Rabija pitala za položaj deteta, pa joj propisala vegetarijansku dijetu za žensko dete, jasno i odlučno je rekla da će se u svojoj trudnoći držati zapadnjačkih običaja. Rabija je izgledala uvređeno, ali je s dostojanstvom prihvatila njenu odluku. A sada je Žan--Pjer u Kavaku, a Rabija je ovde i Džejn je presrećna što će pored nje biti ta starica koja je porodila na stotine žena, a i sama rodila jedanaestoro dece. Već neko vreme nije imala bolove, ali je u poslednjih nekoliko

68

minuta, dok je posmatrala Rabiju kako se tiho kreće po sobi, osećala nešto novo – osećaj pritiska u stomaku, propraćen jakim nagonom za napinjanjem. Taj nagon je postao neizdrživ i ona poče da se napinje. Glasno je stenjala, ali ne od bola nego od naprezanja. Čula je, kao iz daljine, Rabiju kako govori: – Počinje. To je dobro. Posle određenog vremena, pritiskanje je nestalo. Zahara joj donese šolju zelenog čaja. Džejn se uspravi i sede, i zahvalno poče da pije čaj. Bio je topao i veoma sladak. Zahara i ja smo istih godina, pomisli Džejn, a ona je već izrodila četvoro dece, ne računajući pobačaje i mrtvorođenčad. Međutim, ona je jedna od onih žena koje izgledaju nabijene životnom energijom, poput zdravih mladih lavica. Ona će verovatno roditi još nekoliko dece. Prvih dana posle dolaska, kada su se druge žene uglavnom ponašale sumnjičavo i neprijateljski, Zahara joj je prišla s otvorenom znatiželjom, a kasnije je još saznala da Zaharu ljute neki nerazumni običaji i tradicije Doline, i da žarko želi da nauči od stranaca sve što može o zdravlju, negovanju dece i ishrani. Zato Zahara nije postala samo njena prijateljica, nego i udarna snaga njenog programa zdravstvenog prosvećivanja. Međutim, sada je na nju došao red da nauči o avganistanskim metodama. Gledala je Rabiju kako prostire po podu komad tanke plastike (šta li su koristili u vreme kada nije bilo plastike?) i kako ga zatim prekriva slojem peskovite zemlje, koju je Zahara donela spolja u kofi. Zatim je Rabija razastrla na podu komad platna i po njemu složila svoj pribor. Džejn je zadovoljno uzdahnula kada je videla čiste pamučne krpe i novi nož, još uvek u papirnom omotu. Ponovo joj se vratila potreba da se napreže i Džejn zatvori oči kako bi se bolje koncentrisala. Zapravo, to je nije bolelo, više je ličilo na nekakvu neverovatnu, nemoguću začepljenost. Shvatila je da joj je lakše ako stenje dok se napinje i želela je da starici objasni kako ne ječi zbog bolova, ali je potpuno bila okupirana napinjanjem da bi mogla da govori. U sledećoj pauzi Rabija kleknu pored nje i odveza joj učkur na pantalonama a zatim ih pažljivo svuče. – Da li možda želiš da

69

mokriš pre nego što te operem? – pitala je. – Da. Rabija joj je pomogla da ustane i ode iza paravana, a zatim je pridržavala za ramena dok je ona sedela na noćnoj posudi. Zahara donese činiju tople vode i iznese noćnu posudu. Rabija joj je oprala stomak, butine i intimne delove tela, poprimivši prvi put žustro odlučno držanje profesionalne babice. Onda je Džejn ponovo legla. Rabija je još jednom oprala ruke i osušila ih. Pokazala joj je činijicu s nekim plavim praškom, sulfatom bakra, pretpostavila je Džejn, i rekla: – Ova boja plaši zle duhove. – Šta ćeš s tim? – Staviću ti malo na čelo. – U redu – odvrati Džejn i dodade – hvala ti. Rabija joj namaza malo praška na čelo. Nemam ništa protiv mađija kada su bezopasne, pomisli Džejn, ali šta će ona uraditi ako iskrsne neki pravi medicinski problem? I koliko je nedelja, zapravo, njen porođaj prevremen? Još uvek je bila okupirana tim brigama kada počeše novi trudovi, tako da nije bila usredsređena da svojim napinjanjem prati talas pritiska iznutra i zbog toga je ovog puta jako bolelo. Ne smem da se brinem, pomisli, moram da se opustim. Kada su trudovi prestali, bila je iscrpljena i prilično pospana. Zažmurila je. Osetila je kako joj Rabija raskopčava košulju, onu koju je tog popodneva pozajmila od Žan-Pjera. Sada joj se činilo da je to bilo pre sto godina. Rabija je počela da joj masira stomak nekom vrstom maziva, verovatno puterom. Zabola joj je prste u stomak. Džejn otvori oči i reče: – Ne pokušavaj da pomeriš dete. Rabija klimnu glavom, ali nastavi da opipava: jednom rukom pipala je izbočeni vrh, a drugom donji deo stomaka. – Glava je dole – najzad izjavi. – Sve je u redu. Ali dete će vrlo brzo izaći. Sada treba da ustaneš. Zahara i Rabija pomogoše Džejn da stane na noge i pređe dva koraka do plastike posute zemljom. Rabija ju je uhvatila za leđa i reče: – Stani mi na stopala.

70

Džejn posluša, iako joj nije bila jasna logika tog zahteva. Rabija je zatim polako spusti u čučanj, čučnuvši iza nje. Znači, to je ovdašnji položaj za porađanje. – Sedi na mene – reče Rabija. – Ne boj se, mogu te držati. – Džejn se svom težinom spusti na staričine butine. Taj položaj je bio neverovatno udoban i umirujući. Ona oseti kako joj se mišići ponovo zatežu. Stisla je zube i potisnula nadole svim silama, stenjući. Zahara je čučnula ispred nje. Neko vreme ni na šta drugo nije mislila nego na pritisak u stomaku. Konačno je pritisak popustio i ona se mlitavo zavali, iscrpljena i skoro usnula, puštajući da Rabija nosi svu njenu težinu. Kada je stezanje ponovo počelo, došao je novi bol, oštro peckanje u preponama. Zahara odjednom reče: – Dolazi. – Nemoj sada da guraš – kaza Rabija. – Pusti da dete ispliva napolje. Pritisak popusti. Zahara i Rabija su zamenile mesta i sada je Rabija čučala između njenih nogu, pažljivo posmatrajući. Pritisak se ponovo javio. Džejn stisnu zube. – Ne guraj – reče Rabija. – Budi mirna. – Džejn pokuša da se opusti. Rabija je pogleda, podiže ruku i dotače joj lice, govoreći: – Ne steži zube. Olabavi usne. – Džejn opusti vilicu i shvati da joj to pomaže da joj se celo telo opusti. Onaj osećaj peckanja ponovo se javi, jače nego ikada i ona shvati da je dete skoro izašlo; osećala je glavicu kako izlazi, šireći joj otvor do nemogućih razmera. Kriknula je od bola, i odjednom je bol popustio, i za trenutak nije osećala baš ništa. Pogleda dole. Rabija posegnu rukama među njene butine, uzvikujući glasno imena proroka. Kroz maglu suza Džejn ugleda nešto okruglo i tamno među dlanovima babice. – Ne vuci – reče Džejn. – Ne vuci glavu. – Neću – odgovori Rabija. Džejn ponovo oseti pritisak. U tom trenutku Rabija reče: – Napni se malo da prođe rame. – Džejn sklopi oči i nežno pogura. Nekoliko trenutaka kasnije, Rabija reče: – Sada drugo rame. Džejn se napela, a onda oseti ogromno olakšanje i shvati da je dete rođeno. Pogledala je dole i videla sićušno telo na Rabijinoj ruci.

71

Koža mu je bila naborana i mokra, a glava pokrivena mokrom crnom kosom. Pupčana vrpca izgledala je nestvarno – debela, modra vrpca koja je pulsirala poput vene. – Da li je sve u redu? – upita Džejn. Rabija joj nije odgovorila. Napućila je usne i uzdahnula na zgužvano, nepomično lice deteta. Oh bože, mrtvo je!, pomisli Džejn. – Da li je sve u redu? – ponovi još jednom. Rabija ponovo uzdahnu i dete otvori sićušna usta i zaplaka. – O hvala bogu, živo je – izusti Džejn. Rabija dohvati čistu pamučnu krpu i obrisa detetu lice. – Da li je normalno? – pitala je Džejn. Rabija konačno progovori. Pogleda Džejn u oči, osmehnu se i reče: – Da. Ona je normalna. Ona je normalna, ponovi Džejn u sebi. Ona. Rodila sam devojčicu. Devojčicu. Odjednom oseti da je potpuno iscrpljena. Ni trenutka duže nije mogla ostati u ovom položaju. – Hoću da legnem – reče. Zahara joj je pomogla da dođe nazad do dušeka i složila jastuke iza nje, tako da je zapravo sedela, a u isto vreme Rabija je držala dete, koje je još uvek bilo pupčanom vrpcom vezano za Džejn. Kada se smestila, Rabija poče nežno da briše dete pamučnim krpama. Džejn primeti da je pupčana vrpca prestala da pulsira, i da se skvrčila i pobelela. – Možeš preseći pupčanu vrpcu – reče Rabiji. – Mi uvek čekamo da izađe posteljica – dodade Rabija. – Molim te, uradi to sada. Lice starice je izražavalo sumnju, ali je poslušala. Uzela je s one svoje platnene prostirke komad bele uzice i vezala je oko pupčane vrpce, nekoliko centimetara iznad detetovog pupka. Trebalo je da je veže bliže, pomisli Džejn, ali nije važno. Rabija odvi nov nožić. – U ime Alaha – reče i preseče pupčanu vrpcu.

72

– Daj mi je – reče Džejn. Rabija joj pruži dete, govoreći: – Nemoj je pustiti da sisa. Džejn je znala da Rabija nije u pravu. – To pomaže da izađe posteljica – odvrati. Rabija slegnu ramenima. Džejn spusti dete licem prema grudima. Bradavice su joj bile ispupčene i veoma osetljive, kao onda kada ih je Žan-Pjer ljubio. Kada je bradavica dotakla detetov obraz, devojčica refleksnim pokretom okrenu glavu i otvori mala usta. Čim joj je bradavica ušla u usta, počela je da sisa. Džejn se zaprepasti kada je shvatila da to u njoj izaziva želju za seksom. U prvom trenutku je bila zapanjena i bilo joj je neprijatno, ali onda pomisli: Baš me briga. Odjednom ponovo oseti stezanje u stomaku. Posluša poriv da se napregne i oseti kako iz nje izlazi placenta, sluzava posteljica. Rabija brižno zamota posteljicu u krpu. Devojčica je prestala da sisa i izgledalo je kao da je zaspala. Zahara pruži Džejn šolju vode. Popila ju je u jednom gutljaju. Neverovatno joj je prijala. Zatražila je još. Sve ju je bolelo i bila je krajnje iscrpljena, a u isti mah blažena od sreće. Pogledala je dole, na sićušnu devojčicu koja joj je mirno spavala na grudima, i oseti kako i nju hvata san. – Mi ćemo poviti malu – reče Rabija. Džejn podiže devojčicu, laganu kao lutka, i pruži je starici. – Šantal – odvrati, spuštajući je Rabiji na ruke. – Zvaće se Šantal. – I zatim sklopi oči.

73

5. Elis Taler je od Vašingtona do Njujorka leteo avionom kompanije Istern erlajnz. Na aerodromu La Gvardija uzeo je taksi do hotela Plaza u centru Njujorka. Taksi ga je ostavio ispred ulaza na Petoj aveniji. Elis uđe unutra. U predvorju skrenu levo i ode do lifta na strani Pedeset osme ulice. Neki muškarac u tamnom poslovnom odelu i jedna žena s kesom iz robne kuće Saks ušli su zajedno s njim u lift. Muškarac je izašao na sedmom spratu. Elis izađe na osmom. Žena je produžila dalje. Elis je, potpuno sâm, išao niz dugačak mračni hotelski hodnik, sve dok nije došao do lifta na strani Pedeset devete ulice. Spustio se u prizemlje i izašao iz hotela na Pedeset devetu ulicu. Pošto je zadovoljno utvrdio da ga niko ne prati, zaustavio je taksi na Aveniji Central park saut, odvezao se do stanice Pen i seo u voz za Daglaston, u Kvinsu. Dok se vozio, stalno je u sebi ponavljao nekoliko stihova iz Odenove3 Uspavanke: Vreme i groznice sažežu posebnu lepotu zamišljene dece, a smrt potvrđuje prolaznost deteta. Prošlo je više od godinu dana od kada se u Parizu predstavljao kao mladi američki pesnik, ali još nije izgubio osećaj za dobar stih. Nastavio je da proverava da li ga neko prati jer ovog puta se radilo o zadatku za koji njegovi neprijatelji nikako nisu smeli da znaju. Sišao je s voza u Flašingu i sačekao na peronu sledeći voz. Niko drugi nije čekao s njim. Zbog ovako temeljnih mera opreza, stigao je u Daglaston tek u pet po podne. Krenuo je sa stanice žustrim korakom i hodao oko

74

pola sata, sve vreme razmišljajući o načinu na koji će nastupiti, o rečima koje će izgovoriti i različitim reakcijama koje može očekivati. Došao je do jedne zabačene ulice iz koje se pružao vidik na zaliv Long Ajlend Saund, i zastao ispred jedne male, lepe kuće s lažnim zabatima u engleskom stilu i prozorom s vitražom na jednom zidu. Na prilaznom putu stajao je mali japanski automobil. Dok je prilazio stazom prema kući, ulazna vrata je otvorila plavokosa devojčica od otprilike trinaest godina. – Zdravo, Petal – pozdravi je Elis. – Zdravo, tata – odgovori ona. On se nagnu da je poljubi, osećajući kao i uvek istovremeno žar ponosa i krivicu. Posmatrao ju je. Ispod majice s portretom Majkla Džeksona devojčica je nosila grudnjak. Elis je bio prilično siguran da je to nešto sasvim novo. Ðavo me odneo ako Petal ne postaje žena, pomislio je. – Hoćeš li ući na trenutak? – ljubazno je pitala. – Naravno. Pošao je za njom u kuću. Otpozadi je izgledala ženstvenije. Podsetila ga je na njegovu prvu devojku. Njemu je tada bilo petnaest godina, a ona nije bila mnogo starija od Petal... Ne, čekaj, pomisli Elis, bila je mlađa, imala je dvanaest godina. A ja sam joj zavlačio ruku pod džemper. Neka bog čuva moju ćerku od petnaestogodišnjaka. Ušli su u malu, urednu dnevnu sobu. – Hoćeš li da sedneš? – upita Petal. Elis sede. – Čime mogu da te ponudim? – Opusti se – reče Elis. – Ne moraš da budeš toliko učtiva. Ja sam ti tata. Devojčica je izgledala nesigurno i zbunjeno, kao da su je grdili zbog nečega što nije znala da je pogrešno. Trenutak kasnije reče: – Samo da se očešljam. Onda možemo da pođemo. Izvini za trenutak. – Naravno – odvrati Elis. Izašla je. Bila mu je mučna njena ljubaznost. To je bio znak da je on za nju još i dalje stranac. Još mu

75

nije uspelo da postane normalan član njene porodice. Za proteklih godinu dana, otkako se vratio iz Pariza, viđao se s njom najmanje jednom mesečno. Ponekad bi proveli zajedno čitav dan, ali najčešće bi je samo izveo negde na večeru, što će uraditi i danas. Da bi proveo s njom taj jedan sat, morao je da putuje punih pet sati uz najstrože mere predostrožnosti, što ona, naravno, nije znala. Cilj koji je sebi postavio bio je skroman – želeo je da bez mnogo gužve i drame zauzme malo, ali stalno mesto u životu svoje ćerke. To je značilo da mora da promeni vrstu posla kojim se bavio. Odrekao se rada na terenu. Njegovi pretpostavljeni bili su nezadovoljni tom njegovom odlukom; dobri tajni agenti su retki (loših ima na stotine). I sâm je nerado doneo tu odluku jer se osećao dužnim da iskoristi svoju nadarenost. Ipak, nikada ne bi uspeo da ga Petal zavoli ako bi svake godine, ili tako nekako, nestajao u nekom dalekom delu sveta, a pri tom joj ne bi mogao reći ni kuda ide, ni koliko će dugo biti odsutan. Osim toga, nije mogao da se izlaže opasnosti da pogine baš sada, kada je ona počela da se navikava na njega i da ga voli. Nedostajali su mu uzbuđenje, opasnost, napetost gonjenja i osećaj da obavlja važan posao koji niko drugi ne može tako dobro da obavi. Međutim, suviše dugo su sve njegove emotivne veze bile kratke i prolazne, a od kada je izgubio Džejn, osećao je potrebu za bar jednom osobom čija će ljubav biti trajna. Dok je čekao, u sobu je ušla Džil. Elis ustade. Njegova bivša žena izgledala je opušteno i pribrano u beloj letnjoj haljini. Poljubio ju je u obraz. – Kako si? – pitala je. – Kao i uvek. Ti? – Imam neverovatno mnogo posla. – Počela je zatim, prilično podrobno, da mu priča šta sve radi. Kao i obično, Elis se isključio. Bila mu je draga, ali smrtno dosadna. Čudno mu je bilo i da pomisli kako je nekada bio u braku s njom. Međutim, ona je bila najlepša devojka na anglistici, a on je bio najpametniji momak, a bila je 1967. godina, vreme kada su svi pušili travu i kada se svašta moglo

76

dogoditi, naročito u Kaliforniji. Venčali su se u belim togama, na kraju prve godine studija, a neko je svirao Svadbeni marš na sitaru. Potom je Elis pao na ispitima i bio je izbačen s koledža, a onda je došao poziv za vojsku i umesto da pobegne u Kanadu ili Švedsku, on je pokorno otišao u regrutni centar, kao jagnje na klanje, što je iznenadilo svakoga osim Džil jer joj je već tada bilo jasno da se njihov brak neće održati i samo je čekala da vidi kako Elis namerava da se izvuče. Kada je razvod okončan, on je ležao u bolnici u Sajgonu, gde se oporavljao od rane na listu noge, najčešće povrede pilota helikoptera, budući da je sedište pilota oklopljeno a pod nije. Neko mu je na krevetu ostavio odluku o razvodu dok je bio u klozetu i on ju je tu našao kada se vratio, zajedno s odlikovanjem za hrabro držanje u borbi, dvadeset petim po redu (tih dana medalje su se delile šakom i kapom). Upravo sam saznao da sam razveden, rekao je, a vojnik u susednom krevetu mu je odvratio: Ne seri? Hoćeš da igramo karte? Ništa mu nije rekla za dete. On je to saznao nekoliko godina kasnije, kada je već postao špijun i kada je vežbajući pokušao da uđe u trag Džil i saznao da ima dete, čije ime Petal4 nesumnjivo potiče iz kasnih šezdesetih. Imala je i muža po imenu Bernard, koji se lečio od steriliteta. Odluka da mu ne kaže za Petal bila je jedina prava podlost koju mu je Džil ikad priredila, pomisli Elis, iako ona još uvek tvrdi da je to učinila za njegovo sopstveno dobro. Uporno je tražio da s vremena na vreme viđa Petal, a postigao je da devojčica prestane Bernarda da zove „tata“. Međutim, nije pokušavao da bude sastavni deo njihovog porodičnog života, barem ne do prošle godine. – Hoćeš li da uzmeš moja kola? – pitala je Džil. – Ako mogu. – Naravno. – Hvala. – Bilo mu je neprijatno da pozajmljuje od nje automobil, ali bi putovanje kolima od Vašingtona predugo trajalo, a nije želeo da često iznajmljuje automobil u ovom kraju jer bi njegovi

77

neprijatelji to sigurno jednoga dana otkrili u kartotekama agencija za iznajmljivanje automobila ili podacima kompanija čije kreditne kartice ima, a u tom slučaju već bi bili na putu da otkriju Petal. Druga mogućnost bi bila da koristi različito ime svaki put kada iznajmljuje automobil, ali to je skupo i Agencija nije spremna da stalno menja lična dokumenta kancelarijskom osoblju. I tako je pozajmljivao njenu hondu ili bi se vozio taksijem. Petal se vratila u sobu, s očešljanom plavom kosom koja joj je meko padala preko ramena. Elis ustade. – Ključevi su u kolima – dobaci Džil. – Upadaj u kola! Odmah dolazim – Elis reče Petal. Petal izađe. Zatim se obrati Džil: – Hteo bih da je pozovem u Vašington preko vikenda. Džil mu odgovori ljubazno, ali odlučno: – Ako ona želi da ide, naravno da može, ali ako ne želi, ja je neću prisiljavati. Elis klimnu glavom. – To je u redu. Vidimo se. Odvezao je Petal u kineski restoran u Litl Nek. Volela je kinesku kuhinju. Sada, kada je bila van kuće, malo se opustila. Zahvalila je Elisu za pesmu koju joj je poslao za rođendan. – Niko od mojih poznanika nikada nije dobio pesmu za rođendan – rekla je. Nije bio siguran da li je to dobro ili loše. – Nadam se da je to bolje od čestitke sa slikom slatke mačkice. – Da. – Nasmejala se. – Sve moje drugarice misle da si ti stvarno romantičan. Nastavnica engleskog me pitala da li si ikada nešto objavio. – Nikad nisam napisao nešto dovoljno dobro da bi se objavilo – odgovori on. – Još uvek voliš engleski? – Mnogo više od matematike. Matematika mi užasno ide. – Šta sada radite iz engleskog? Neke drame? – Ne, ali ponekad čitamo pesme. – Da li ti se neka posebno sviđa? Na trenutak se zamislila. – Sviđa mi se ona o narcisima. Elis klimnu glavom. – I meni. – Zaboravila sam ko je napisao.

78

– Vilijam Vordsvort. – A da, tačno. – Još neka? – Ne, zapravo. Više volim muziku. Da li ti se dopada Majkl Džekson? – Ne znam. Nisam siguran da sam čuo njegove pesme. – Mnogo je sladak. – Ona se zakikota. – Sve moje drugarice su lude za njim. Bilo je to drugi put da je spomenula sve moje drugarice. U njenim godinama pripadnost grupi vršnjaka najvažnija je stvar u životu. – Voleo bih jednom da upoznam neke tvoje drugare – reče on. – Uh, tata – uzvrati ona prekorno. – Ne bi te zanimalo, to su samo devojčice. Osećajući se pomalo odbačenim, Elis se neko vreme posvetio jelu. Popio je čašu belog vina – ostale su mu navike koje je stekao u Francuskoj. Kada je završio s jelom, reče: – Slušaj, nešto sam mislio. Zašto ti jedan vikend ne bi provela kod mene u gostima? Let do Vašingtona traje samo sat vremena, a mogli bismo se lepo provesti. Bila je zatečena njegovim predlogom. – A šta ima u Vašingtonu? – Pa mogli bismo razgledati Belu kuću, videti gde to žive naši predsednici. Pa onda, Vašington ima nekoliko muzeja za koje kažu da su najbolji na svetu. Osim toga, nikad nisi videla moj stan. Imam dve spavaće sobe... – On ućuta. Video je da nju to ne zanima. – Pa ne znam, tata – reče ona. – Vikendom sam uvek mnogo zauzeta... zadaci, pa žurke, pa kupovina, pa baletska škola i svašta... Elis prikri razočaranje. – Nemoj da se zbog toga brineš – kazao je. – Možda ćeš moći jednom da dođeš kada ne budeš toliko zauzeta. – Da, naravno – odgovori ona s olakšanjem. – Mogao bih u međuvremenu da sredim ovu drugu spavaću sobu pa ti dođi kad god hoćeš. – Važi. – Kojom bojom da okrečim zidove?

79

– Ne znam. – Koja ti je omiljena boja? – Mislim, ružičasta. – Onda će soba biti ružičasta. – Elis se usiljeno osmehnu. – Hajdemo. U kolima, na putu do kuće, pitala ga je da li ima nešto protiv toga da probuši uši. – Ne znam – oprezno je odgovorio. – Šta mama kaže na to? – Rekla je da će mi dopustiti ako se ti saglasiš s tim. Da li je Džil to rekla u želji da i njega uključi u tu odluku, ili je samo htela da se otarasi odgovornosti? – Moram reći da se meni ne sviđa ta ideja – reče Elis. – Možda si ipak još mlada da počneš po sebi bušiti rupe zbog kićenja. – Da li misliš da sam mlada da imam dečka? Elis je hteo da kaže „da“. Ona je njemu izgledala veoma mlada. Međutim, nije je mogao sprečiti da odraste. – Dovoljno si odrasla da izađeš s nekim dečakom, ali si suviše mlada za ozbiljnu vezu – odvrati on. Krišom baci pogled na nju, da vidi njenu reakciju. Bila je vesela. Možda oni to više ne zovu „ozbiljno se zabavljati“, pomisli. Kada su stigli do kuće, na prilaznom putu stajao je parkiran Bernardov ford. Elis ostavi hondu iza njega i uđe s Petal u kuću. Bernard je bio u dnevnoj sobi. Niskog rasta i veoma kratko ošišane kose, očuh njegove ćerke bio je dobroćudan čovek, bez i malo mašte. Petal ga je oduševljeno pozdravila, bacila mu se oko vrata i izljubila ga. Bernard je delovao kao da mu je malo neprijatno. Pozdravio je Elisa čvrstim stiskom ruke i rekao: – Tamo dole, u Vašingtonu, vlada još radi kao sat? – Kao i uvek – odgovori Elis. Oni su mislili da on radi u Stejt departmentu, i da se njegov posao sastoji iz čitanja francuskih novina i časopisa i pripremanja dnevnog izbora tekstova za Francusko odeljenje. – Da li si za pivo? Elisu se zapravo nije pilo pivo, ali je prihvatio jer nije želeo da bude neljubazan. Bernard ode u kuhinju po pivo. On je bio direktor

80

kreditnog odeljenja u jednoj robnoj kući u centru Njujorka. Izgledalo je da ga Petal voli i poštuje, a on se prema njoj odnosio s mnogo nežnosti i ljubavi. On i Džil nisu imali dece: onaj specijalista mu očigledno nije pomogao. Bernard se vratio s dve čaše piva i pruži jednu Elisu. – Ti sada idi i radi domaći – reče devojčici. – Tata će se pozdraviti s tobom pre odlaska. Ona ga ponovo poljubi i otrča. Kada se dovoljno udaljila da ga ne može čuti, Bernard reče: – Obično nije tako mazna. Kao da namerno preteruje kada si ti ovde. Ja to ne razumem. Elisu je, naprotiv, sve bilo jasno, ali za sada nije želeo o tome da razmišlja. – Ne brini zbog toga – odvrati. – Kako posao? – Nije loše. Visoke kamate nisu delovale onako loše kako smo strahovali. Izgleda da su ljudi još uvek voljni da pozajme novac kako bi mogli da kupuju stvari, bar u Njujorku. Seo je i otpio malo piva. Elis je oduvek imao osećaj da ga se Bernard fizički boji. To se videlo u načinu na koji je ovaj čovek hodao po sobi, poput psa kome zapravo nije dopušteno da bude u kući pa dobro pazi da bude makar nekoliko centimetara van domašaja gazdine noge. Razgovarali su nekoliko minuta o ekonomiji; Elis je popio pivo što je brže mogao, zatim je ustao i pozdravio se. Otišao je do podnožja stepenica i viknuo: – Do viđenja, Petal. Izašla je navrh stepenica. – Smem li da probušim uši? – Da još malo razmislim? – odgovorio je. – Naravno. Zdravo. Džil je sišla. – Odvešću te na aerodrom – reče ona. Elis se iznenadio. – Odlično. Hvala. Kada su se našli na ulici, Džil reče: – Rekla mi je da ne želi da provede vikend s tobom. – Dobro.

81

– Nije ti pravo? – Zar se to vidi? – Ja vidim. Ne zaboravi, bila sam udata za tebe. – Zastade. – Žao mi je, Džone. – Ja sam kriv. Nisam o svemu tome dovoljno razmišljao. Dok se ja nisam pojavio, imala je mamu, tatu i porodični dom, sve što jedno dete želi. Međutim, ja ne samo što sam suvišan, već svojim prisustvom ugrožavam njenu sreću. Ja sam uljez koji remeti ravnotežu njenog sveta. Zato ona preda mnom grli Bernarda. Ona time ne želi da me povredi, već to radi zato što se boji da će njega izgubiti. Ja izazivam taj strah u njoj. – Proći će je to – reče Džil. – Amerika je puna dece s dva oca. – To nije nikakvo opravdanje. Zajebao sam stvar i moram da se suočim s tim. Ona ga ponovo iznenadi prijateljskim tapšanjem po kolenu. – Nemoj sebi previše da prebacuješ – odvrati. – Ti jednostavno nisi stvoren za brak. Znala sam to mesec dana posle venčanja. Ti nisi želeo kuću, posao, život u predgrađu, decu. Pomalo si čudan. Upravo sam se zato u tebe zaljubila i baš zato sam te tako spremno pustila da odeš. Volela sam te zato što si bio drugačiji, šašav, originalan, uzbudljiv. Ti si spreman da uradiš bilo šta. Ali nisi porodičan čovek. Elis je ćutke sedeo dok je ona vozila i razmišljao o onome što je rekla. To je bilo prijateljski rečeno i on joj je zbog toga bio duboko zahvalan; ali da li je stvarno tako? On misli da nije. Ja ne želim kuću u predgrađu, razmišljao je, ali bih hteo da imam dom: možda neku vilu u Maroku, ili potkrovlje u Grinič Vilidžu, ili penthaus u Rimu. Ja ne želim ženu koja će mi biti domaćica, koja će kuvati, čistiti, odlaziti u kupovinu i voditi zapisnik na roditeljskim sastancima u školi; voleo bih da imam drugaricu, nekoga s kim mogu da razgovaram o knjigama, o filmovima, o poeziji, nekoga s kim uveče mogu da popričam. Čak bih voleo da imam i decu, i vaspitam ih tako da ih zanima nešto više od Majkla Džeksona. Ništa od toga nije rekao Džil.

82

Ona je zaustavila kola i on shvati da se nalaze ispred terminala Istern erlajnz. Pogleda na sat: osam i pedeset. Ako požuri, još može stići na avion koji poleće u devet. – Hvala na vožnji – rekao joj je. – Tebi je potrebna žena koja je slična tebi, neka srodna duša – reče Džil. Elis pomisli na Džejn. – Sreo sam jednu takvu, jednom. – I šta se dogodilo? – Udala se za jednog zgodnog lekara. – Da li je taj lekar lud kao ti? – Mislim da nije. – Onda to neće dugo trajati. Kada se udala? – Pre otprilike godinu dana. – Ah. – Džil je verovatno izračunala kako je negde u to vreme Elis naglo počeo da se interesuje za svoju ćerku, ali je bila toliko pristojna da to ne kaže. – Poslušaj moj savet – dodala je. – Proveri šta je s njom. Elis izađe iz automobila. – Pozvaću te uskoro. – Zdravo. Zalupio je vrata i ona ode. Elis požuri u aerodromsku zgradu. Uspeo je da uđe u avion minut-dva pre poletanja. Kada je avion uzleteo, našao je u džepu na naslonu sedišta ispred sebe časopis i potražio je izveštaj iz Avganistana. Pažljivo je pratio ratna dešavanja otkako je od Bila u Parizu saznao da je Džejn ostvarila svoju nameru da ode tamo sa ŽanPjerom. Rat u Avganistanu nije više bio vest za naslovnu stranicu. Često bi prošlo nedelju ili dve a da u novinama ne bude ni reči o tome. Međutim, sada kada je prekinuto zimsko zatišje, u novinama se opet nešto moglo naći, barem jednom nedeljno. Ovaj časopis je nudio analizu ruske situacije u Avganistanu. Elis poče da čita s nepoverenjem, jer je znao da mnoge takve članke u časopisima lansira CIA – novinar bi dobio ekskluzivnu informaciju o

83

proceni neke situacije na osnovu izveštaja agenata, a zapravo bi nesvesno poslužio kao kanal za objavljivanje dezinformacije, upućene obaveštajnoj službi druge zemlje, pa tako reportaža koju taj novinar napiše ima isto toliko veze s istinom koliko i neki članak u Pravdi. Međutim, ovaj članak nije delovao kao dezinformacija. Javljao je o nagomilavanju ruskih trupa i oružja, što je znak da se priprema velika letnja ofanziva. U Moskvi na ovo leto gledaju kao na odlučujuće: ove godine moraju uništiti pokret otpora ili će biti prisiljeni da se na neki način nagode s pobunjenicima. Elisu se ovo činilo logičnim; proveriće još šta javljaju agenti CIA-e iz Moskve, ali imao je osećaj da će se njihove procene slagati sa zaključcima novinara. Među ključnim metama ruske ofanzive, članak je navodio dolinu Panišer. Elis se setio kako je Žan-Pjer govorio o Dolini pet lavova. U članku je takođe bio spomenut Masud, vođa pobunjenika. Elis nije zaboravio da je Žan-Pjer i o njemu pričao. Gledao je kroz prozor, posmatrajući sunce kako zalazi. Nema sumnje, pomisli i oseti strah, da će se Džejn ovog leta naći u ozbiljnoj opasnosti. Ali to nije njegova briga. Sada je udata za drugog. Uostalom, on tu ionako ništa nije mogao učiniti. Ponovo je spustio pogled na časopis, okrenuo stranicu i počeo da čita članak o Salvadoru. Avion je grmeći leteo ka Vašingtonu. Na zapadu je sunce zašlo iza vidika i smračilo se. Alen Vinderman je pozvao Elisa Talera na ručak u riblji restoran na obali reke Potomak. Vinderman je zakasnio pola sata. Bio je tipičan vašingtonski operativac: tamnosivo odelo, bela košulja, prugasta kravata; miran i opasan kao ajkula. Budući da je ručak plaćala Bela kuća, Elis naruči jastoga i čašu belog vina. Vinderman je naručio kiselu vodu perije i salatu. Sve u vezi s Vindermanom izgledalo je tesno: njegova kravata, cipele, njegova satnica i njegova

84

samokontrola. Elis je bio na oprezu. Nije mogao odbiti poziv pomoćnika iz predsednikove službe, ali nije voleo ovakve tajnovite, neslužbene ručkove, a nije mu se ni sviđao Alen Vinderman. Vinderman odmah pređe na stvar. – Potreban mi je vaš savet – počeo je. Elis ga prekinu. – Pre svega, moram da znam da li ste obavestili Agenciju o ovom našem sastanku. – Ako Bela kuća možda planira neku tajnu akciju bez znanja CIA-e, Elis s tim ne želi da ima ikakve veze. – Naravno – odgovori Vinderman. – Šta znate o Avganistanu? Elis odjednom oseti hladno oko srca. Pre ili kasnije, u ovo će biti uvučena Džejn, pomisli. Oni naravno znaju za nju – ja to nisam krio. Rekao sam Bilu u Parizu da sam nameravao da je pitam da se uda za mene. Kasnije sam pozvao Bila kako bih saznao da li je zaista otišla u Avganistan. Sve to je ušlo u moj dosije. Ovaj kučkin sin zna za nju i sprema se da to upotrebi. – Znam vrlo malo – oprezno reče, a tada se seti jedne Kiplingove strofe i izgovori je: Kada si ranjen i ostavljen u nizijama Avganistana, i kada žene pohrle da te dokrajče, dohvati pušku i sâm sebi raznesi mozak i pođi svom bogu kao vojnik. Po prvi put mu se učini da je Vindermanu neprijatno. – Pošto ste dve godine izigravali pesnika, verovatno znate mnogo stihova. – Znaju ih Avganistanci – odvrati Elis. – Svi su oni pesnici, kao što su Francuzi gurmani a Velšani pevači. – Stvarno? – To je zato što su nepismeni. Poezija je usmeni oblik umetnosti. – Vinderman je bio vidno nestrpljiv jer njegova satnica nije predviđala vreme za poeziju. Elis nastavi: – Avganistanci su divlji, žilavi, neobuzdani brđani koji još žive u plemenskom uređenju i jedva da su izašli iz srednjeg veka. Navodno su neverovatno

85

ljubazni, hrabri kao lavovi i nemilosrdno okrutni. I njihova zemlja je divlja, spržena sušom i gola. A šta vi znate o njima? – Avganistanci ne postoje – reče Vinderman. – Postoji šest miliona Paštuna na jugu, tri miliona Tadžika na zapadu, milion Uzbeka na severu i još dvanaestak narodnosti s manje od milion pripadnika. Današnje državne granice im malo znače, budući da Tadžika ima u Sovjetskom Savezu a Paštuna u Pakistanu. Neki od njih podeljeni su u plemena. Oni su poput američkih Indijanaca koji sebe nikad nisu smatrali Amerikancima, nego Apačima, Vranama ili Sijuksima. Oni su u svakom trenutku spremni da se međusobno pobiju, kao što su spremni da se bore protiv Rusa. Naš problem je kako ujediniti Apače i Sijukse protiv bledolikih. – Razumem. – Elis klimnu glavom. U sebi se pitao: Kada će u sve to uvesti Džejn? Nastavio je: – Znači, glavno pitanje je ko će biti veliki poglavica? – To je lako. Ahmed Šah Masud, u dolini Panišer, daleko je najsposobniji od svih gerilskih vođa. Dolina pet lavova. Šta li to smeraš, gade ljigavi!? Elis se ispitivački zagleda u Vindermanovo glatko izbrijano lice. Vinderman je ostao hladnokrvan. Elis ga upita: – Zbog čega je Masud tako izuzetan? – Većina pobunjeničkih vođa se zadovoljava da vlada svojim plemenima, ubira porez i brani vladinim predstavnicima pristup svojoj teritoriji. Masud radi više od toga. On izlazi iz svog planinskog uporišta i napada. Unutar njegovog domašaja nalaze se tri važne strateške tačke: Kabul, glavni grad Avganistana, tunel Salang na jedinom putu koji vodi od Kabula do Sovjetskog Saveza i Bagram, najvažnija vojna vazduhoplovna baza. On je u prilici da nanosi veće štete, što i čini. Osim toga, detaljno je proučio umeće gerilskog ratovanja. Čitao je Maova dela. On je verovatno najbolji i najinteligentniji vojskovođa u zemlji. Pored toga, raspolaže i finansijskim sredstvima. U njegovoj dolini je rudnik smaragda. Smaragdi se prodaju u Pakistanu, a Masud ubire deset posto od svake prodaje i tim novcem oprema svoje borce. Ima dvadeset osam

86

godina i poseduje magnetsku privlačnost, ljudi ga prosto obožavaju. Važno je što je on Tadžik. Najbrojnija grupa su Paštuni, koje svi ostali mrze, pa prema tome, vrhovni vođa ne može nikako biti Paštun. Tadžici su druga narodnost po brojnosti. Moguće je da ih jedan Tadžik ujedini. – A mi želimo da to omogućimo? – Tako je. Što su ustanici jači, više štete će nanositi Rusima. Osim toga, jedan značajan uspeh američkih obaveštajnih službi dobro bi nam došao ove godine. Vindermanu i ljudima njegove vrste ništa ne znači što se Avganistanci bore za slobodu, protiv okrutnog okupatora, pomisli Elis. U Vašingtonu moral nije u modi, samo je bitna trka za vlast. Da se Vinderman slučajno rodio u Lenjingradu, umesto u Los Anđelesu, opet bi bio podjednako srećan, podjednako uspešan i podjednako moćan. I primenjivao bi istu taktiku boreći se na drugoj strani. – Šta vi zapravo hoćete od mene? – upitao je Elis. – Vaše znanje i iskustvo. Postoji li neki način na koji bi tajni agent mogao da pomogne pri ostvarivanju saveza između različitih avganistanskih plemena. – Pretpostavljam da postoji – odvrati Elis. Tada su doneli hranu, što mu je omogućilo da malo razmisli. – Trebalo bi da je moguće, uz uslov da postoji nešto što oni žele od nas, a verujem da bi to moglo biti oružje. – Tako je. – Vinderman poče da jede, oklevajući, poput čoveka koji ima čir na želucu. Između malih zalogaja salate reče: – Oni trenutno kupuju oružje preko granice, u Pakistanu. Jedino što tamo mogu dobiti su kopije engleskih viktorijanskih pušaka, odnosno, ne samo kopije, nego i originalne primerke, koji su stari sto godina i još pucaju. Takođe, kradu kalašnjikove od mrtvih ruskih vojnika. Međutim, očajnički im je potrebna laka artiljerija – protivavionski topovi i rakete zemlja-vazduh, koje se lansiraju iz ruke, kako bi mogli da obore avione i helikoptere. – Da li smo mi voljni da im damo to naoružanje? – Jesmo, ali ne neposredno. Hteli bismo da prikrijemo svoje

87

prisustvo slanjem oružja preko posrednika. Međutim, to nije nikakav problem. Možemo upotrebiti Saudijce za taj posao. – U redu. – Elis proguta zalogaj jastoga. Bio je odličan. – Dozvolite da vam kažem šta ja mislim da bi mogao biti prvi korak. U svakoj gerilskoj grupi treba stvoriti jezgro onih koji poznaju i shvataju Masuda, odnosno imaju u njega poverenje. Takvo jezgro zatim postaje veza s Masudom. Oni bi trebalo postepeno da grade svoju ulogu; prvo bi počeli s razmenom informacija, zatim bi prešli na međusobnu saradnju i na kraju došli do usaglašavanja planova za borbu. – Zvuči dobro – odvrati Vinderman. – Kako se to može postići? – Ja bih postavio Masuda da u Dolini pet lavova vodi program vojne obuke. Svaka ustanička grupa poslala bi nekoliko svojih momaka da se neko vreme bore pod Masudovom komandom i nauče metode s kojima je on uspeo. Ako je on tako dobar vojskovođa kao što kažete, onda bi ih on istovremeno naučio da ga poštuju i da mu veruju. Vinderman zamišljeno klimnu glavom. – To bi mogao biti prihvatljiv predlog za plemenske vođe, koje bi odbile svaki plan, ukoliko bi im nametao obavezu da slušaju Masudove naredbe. – Postoji li neki konkurentski vođa, čija je saradnja bitna za sklapanja bilo kakvog saveza? – Da. Zapravo, dvojica. Jahan Kamil i Amal Azizi, obojica Paštuni. – Onda bih ja tamo poslao jednog tajnog agenta čiji bi zadatak bio da nagovori tu dvojicu da sednu za sto s Masudom. Kada se taj agent vrati s parčetom hartije, na kojem bi bila sva tri potpisa, poslali bismo prvu pošiljku raketnih bacača. Dalje pošiljke zavisile bi od uspešnog odvijanja programa obuke. Vinderman spusti viljušku i zapali cigaretu. On sasvim sigurno ima čir, pomisli Elis. Vinderman reče: – Baš sam tako nešto i ja imao na umu. – Elis je uvideo da on smišlja kako to da prikaže kao svoju ideju. Sutra će reći: Smislili smo to za ručkom, a u izveštaju će napisati: Obaveštajni stručnjaci ocenili su da je moj plan izvodljiv. –

88

Kakav je naš rizik? Elis razmisli. – Ako bi Rusi uhvatili našeg agenta, mogli bi iz toga izvući znatnu propagandnu korist. Njihov trenutni problem u Avganistanu je ono što bi Bela kuća nazvala „problemom imidža“. Njihovi saveznici među zemljama Trećeg sveta nevoljno gledaju njihovu invaziju na jednu malu, primitivnu zemlju. Naročito njihovi muslimanski prijatelji osećaju sažaljenje prema ustanicima. Međutim, Rusi se pravdaju tvrdnjom da su takozvani ustanici obični banditi koje finansira i naoružava CIA. Oni bi bili presrećni kada bi to mogli dokazati hvatanjem pravog, živog agenta CIA-e usred Avganistana i kada bi ga mogli izvesti pred sud. Pretpostavljam da bi nam to moglo naneti veliku štetu u okvirima globalne politike. – Kakvi su izgledi da Rusi uhvate našeg čoveka? – Slabi. Ako ne mogu da uhvate Masuda, zašto bi onda bili u stanju da uhvate jednog tajnog agenta, poslatog da se sastane s Masudom. – Vrlo dobro. – Vinderman ugasi cigaretu. – Hoću da vi budete taj agent. Elis je bio zatečen. Shvatio je da je to mogao naslutiti, ali se suviše udubio u teoretsko razmatranje problema. – Ja se više ne bavim tim poslom – reče, ali mu je glas odjednom zvučao promuklo i nije mogao a da ne pomisli: Videću Džejn. Videću Džejn! – Razgovarao sam telefonom s vašim šefom – dodao je Vinderman. – Njegovo mišljenje je da bi vas neki zadatak u Avganistanu verovatno doveo u iskušenje da se vratite radu na terenu. Znači, namestili su mu klopku. Bela kuća je htela da postigne neki zavidan uspeh u Avganistanu i zato je tražila od CIA-e da im pozajmi svog agenta. CIA je želela da se Elis vrati radu na terenu pa je zato rekla Beloj kući da mu ponude ovaj posao, budući da su znali ili naslućivali da bi mogućnost da se ponovo sretne s Džejn za njega bila skoro neodoljiva. Elis nije podnosio da se poigravaju s njim. Ipak, hteo je da ode u Dolinu pet lavova.

89

Tišina se odužila. Vinderman nestrpljivo reče: – Hoćete li da prihvatite? – Razmisliću o tome – odgovori Elis. Elisov otac tiho podrignu, izvini se i reče: – Ovo je bilo odlično. Elis odgurnu svoj tanjir s pitom od višanja i umućenom pavlakom. Prvi put u životu morao je da pazi na svoju težinu. – Stvarno je odlično, mama, ali ja ne mogu više – reče izvinjavajući se. – Niko više ne jede onako kako se nekad jelo – odvratila je ona i ustala, počevši da rasprema sto. – To je zato što ljudi više nikuda ne idu bez automobila. Otac odgurnu stolicu. – Moram da pregledam neke račune. – Ti si i dalje bez knjigovođe? – pitao ga je Elis. – Niko ne vodi računa o tvom novcu bolje od tebe – odgovori mu otac. – Sâm ćeš doći do toga, ako nekada budeš imao novca. – Izašao je iz trpezarije i otišao u svoju radnu sobu. Elis je pomogao majci da raspremi sto. Njegova porodica preselila se u ovu kuću sa četiri spavaće sobe u Ti Neku, u državi Nju Džerzi, kada je Elisu bilo trinaest godina, ali se on još uvek sećao te selidbe kao da je bila juče. Doslovce su godinama čekali da se usele. Njegov otac je gradio tu kuću, prvo sâm, a kasnije uz pomoć radnika iz svog građevinskog preduzeća, koje je brzo raslo i razvijalo se, ali uvek samo u razdoblju van građevinske sezone, ostavljajući rad na kući čim bi posao opet krenuo. Kada su se najzad uselili, kuća u stvari još nije bila završena – nije radilo grejanje, u kuhinji nije bilo nikakvog nameštaja i ništa nije bilo okrečeno. Toplu vodu su dobili odmah drugi dan jer je mama u suprotnom zapretila razvodom. Kuća je s vremenom ipak dovršena pa su Elis i njegova braća i sestre imali dovoljno prostora za odrastanje. Mami i tati sada nije bila potrebna tako velika kuća, ali se Elis nadao da je neće prodati. Pružala je tako prijatan ugođaj. Kada su napunili mašinu za sudove, Elis reče:

90

– Mama, sećaš li se onog mog kofera koji sam ovde ostavio kada sam se vratio iz Azije? – Naravno. Tamo je, u ormaru, u maloj spavaćoj sobi. – Hvala. Hteo bih nešto da pogledam. – Samo ti idi. Ja ću ovo da završim. Elis se pope stepenicama do male spavaće sobe na poslednjem spratu. Ta soba se retko koristila pa je prostor oko kreveta bio zatrpan polomljenim stolicama, starom sofom i kartonskim kutijama, u kojima su bile dečje knjige i igračke. On otvori ormar i izvuče mali, crni, plastični kofer. Spusti ga na krevet, podesi bravice sa šifrom i podiže poklopac. Oseti miris plesni: kofer je stajao zatvoren punih deset godina. Sve je bilo tu: odlikovanja; oba metka koja su lekari izvadili iz njega; vojni terenski priručnik FM 5-31 pod naslovom Eksplozivne zamke; fotografija na kojoj Elis stoji kraj helikoptera, nasmejan, mlad i (uh!) mršav; cedulja Frenkija Amalfija – Gadu koji mi je ukrao nogu – šala, iza koje se krila velika hrabrost jer je Elis pažljivo odvezao Frenkiju pertle i povukao čizmu, a s njom i pola noge, koju je u kolenu presekla elisa rotora; sat Džimija Džounsa, čije su se kazaljke zauvek zaustavile na pola šest. Zadrži ga ti, sinko, rekao mu je Džimijev otac, gledajući ga mutnim alkoholičarskim očima, ti si mu bio prijatelj, to je mnogo više od onoga što sam ja bio Džimiju. I dnevnik. Listao je stranice. Dovoljno je bilo da pročita samo nekoliko reči pa da se seti svakog dana, nedelje, bitke. Dnevnik je počinjao vedro, s osećanjem pustolovine i dosta zbunjeno, a zatim su se postepeno javljali razočaranje, ozbiljnost, malodušnost, očajanje i na kraju, pomisao na samoubistvo. Ljutite rečenice oživljavale su mu sećanje na ratne prizore: Prokleti Arvini, ti vojnici Južnog Vijetnama, nisu uopšte hteli da izađu iz helikoptera; ako toliko žele da se spasu od komunizma, zašto se onda ne bore? Zatim: Pretpostavljam da je kapetan Džonson uvek bio šupak, ali kakva smrt – od granate koju je na njega bacio vojnik iz njegove rođene čete; a onda, malo dalje: Žene kriju puške ispod sukanja, a deca ispod košulja nose ručne bombe i šta bi sada, jebote, trebalo mi da uradimo – da se predamo? Poslednje rečenice u dnevniku

91

glasile su: Mi smo na pogrešnoj strani, eto šta ne valja u ovom ratu. Mi smo loši momci. Zato klinci beže od regrutacije, zato Vijetnamci ne žele da se bore; zato mi ubijamo žene i decu, zato generali lažu političare, i političari novinare, a novinari javnost. Njegova razmišljanja su posle svega postala suviše buntovnička da bi ih zapisivao, a osećaj krivice pretežak da bi se okajao rečima. Činilo mu se da ostatak života mora utrošiti na ispravljanje zala koja je počinio u tom ratu. I danas, posle svih ovih godina, još uvek mu se tako čini. Kada sabere sve ubice koje je strpao u zatvor, sve otmičare ljudi i aviona, sve bombaše koje je uhvatio, sve to nije ništa u poređenju s hiljadama metaka koje je ispalio i s tonama eksploziva koje je bacio na Vijetnam, Laos i Kambodžu. Znao je da je to potpuno van razuma. Shvatio je to kada se vratio iz Pariza i neko vreme razmišljao o tome kako mu je posao uništio život. Tada je odlučio da više ne pokušava da iskupi grehe Amerike. Međutim, ovo... ovo je nešto drugo. Ovo je prilika da se bori za malog čoveka, da se bori protiv lažljivih generala, finansijskih moćnika i zaslepljenih novinara. Štaviše, ovo nije samo prilika da učestvuje u borbi i pruži svoj mali doprinos, nego i prilika da zaista dovede do promene, da promeni tok rata, promeni sudbinu jedne zemlje i zaista značajno doprinese borbi za slobodu. A zatim, tu je i Džejn. I sama mogućnost da je ponovo vidi probudila je u njemu neverovatnu strast. Do pre nekoliko dana mogao je misliti o njoj i o opasnosti u kojoj se ona nalazi, i zatim potisnuti te misli iz glave i prelistavati neki časopis. Sada skoro uopšte nije mogao da ne misli na nju. Razmišljao je da li joj je kosa dugačka ili kratka, da li se ugojila ili je smršala, da li je zadovoljna svojim životom, da li je Avganistanci vole, i najviše od svega, da li još uvek voli Žan-Pjera? Poslušaj moj savet, rekla mu je Džil; proveri šta je s njom. Pametna je ta Džil. Na kraju pomisli na Petal. Pokušao sam, reče sam sebi, stvarno sam pokušao i mislim da se nisam loše poneo, ali moj pokušaj je unapred bio osuđen na propast. Džil i Bernard joj pružaju sve što joj

92

je potrebno. U njenom životu nema mesta za mene. Ona je i bez mene srećna. Elis zatvori dnevnik i vrati ga u kofer. Zatim uze jednu sasvim običnu kutijicu za nakit. U njoj je se nalazio par malih zlatnih minđuša s biserima. Žena, kojoj su te minđuše bile namenjene, kosooka devojka s malim grudima, koja ga je naučila da ništa nije tabu, nije više živa – ubio ju je neki pijani vojnik u baru u Sajgonu pre nego što joj ih je dao. On nije voleo tu devojku: samo mu je bila draga i bio joj je zahvalan. Te minđuše bi mogle biti njegov oproštajni poklon. Elis dohvati parče kartona i izvuče olovku iz džepa košulje. Razmislio je malo i zatim napisao: Za Petal Da, možeš ih probušiti. S ljubavlju, tata.

93

6. Reka pet lavova nikada nije bila topla, ali se činila nekako manje hladna sada, pri blagom večernjem vazduhu na kraju prašnjavog dana, kada su žene sišle na reku, na onaj isključivo njihov deo obale, da se okupaju. Džejn stisnu zube i uđe u reku zajedno s ostalim ženama, podižući haljinu centimentar po centimetar što je dublje ulazila u vodu, sve dok nije stajala u njoj do pojasa, a onda počela da se kupa; posle mnogo vežbe, uspela je da savlada posebnu avganistansku veštinu pranja od glave do pete, bez skidanja odeće. Kada se okupala, izašla je iz reke, drhteći od hladnoće i stade blizu Zahare, koja je, uz mnogo pljuskanja i pljuvanja, prala kosu na jednom mestu uz obalu i istovremeno se dovikivala i šalila s ostalim ženama. Zahara još jednom zagnjuri glavu u vodu, zatim posegnu rukom za peškirom. Pipala je unaokolo po jednom udubljenju u peskovitoj zemlji, ali peškir nije bio tamo. – Gde je moj peškir? – povikala je. – Stavila sam ga u ovu rupu. Ko ga je ukrao? Džejn dohvati peškir koji je bio Zahari iza leđa i reče: – Evo ti ga. Stavila si ga u pogrešnu rupu. – To je rekla i mulina žena! – viknu Zahara, a sve žene prasnuše u smeh. Seoske žene su sada prihvatile Džejn kao jednu od njih. Poslednji ostaci uzdržanosti i opreza nestali su posle rođenja Šantal, koja je za njih, izgleda, bila dokaz da je Džejn žena, ništa drugačija od bilo koje druge žene. Razgovori žena na rečnoj obali bili su iznenađujuće otvoreni, možda zato što su deca ostala u selu, sa starijim sestrama i bakama, ali je verovatnije zbog Zahare. Njen glasan govor, blistave oči i raskošan, grlat smeh dominirali su grupom kupačica. Nema sumnje, njeno ponašanje ovde je bilo još slobodnije zbog toga što je ostatak dana morala da potiskuje svoju ličnost. Zahara je volela bezobrazne šale, što Džejn nikad nije primetila kod drugih Avganistanaca, bilo muškaraca, bilo žena, a njene prostačke primedbe i dvosmislene pošalice često su dovodile do ozbiljne 94

rasprave. Tako je i Džejn ponekad uspevala da pretvori večernje kupanje u čas zdravstvenog vaspitanja. Kontrola rađanja bila je najpopularnija tema, iako je žene iz sela Banda više zanimalo kako da ostanu trudne, nego kako da spreče začeće. Međutim, pokazivale su određeno razumevanje za ideje koje je Džejn pokušavala da raširi – o tome kako žena može bolje hraniti svoju decu i bolje se brinuti o njima ako rađa svake druge godine, umesto svakih dvanaest ili petnaest meseci. Juče su razgovarale o menstrualnom ciklusu i pokazalo se da avganistanske žene misle da su najplodniji dani neposredno pre i posle menstruacije. Džejn im je objasnila da najpogodniji period traje od dvanaestog do šesnaestog dana i one su to naizgled prihvatile, ali Džejn nije mogla da odagna utisak da one zapravo smatraju kako ona nije u pravu, ali su previše učtive da joj to kažu. Danas su sve žene bile uzbuđene. Noćas je trebalo da stigne konvoj iz Pakistana. Muškarci će sa sobom doneti male poklone – šal, nekoliko pomorandži i narukvice od plastike kao i najvažnije – oružje, municiju i eksploziv za borce. Konvoj je vodio Zaharin muž, Ahmed Gul, jedan od sinova stare babice, i Zahara je bila vidno uzbuđena što će ga uskoro ponovo videti. Kada su njih dvoje bili zajedno, izgledali su kao svi ostali avganistanski parovi; ona bi bila ćutljiva i pokorna, a on uobičajeno bahat. Međutim, Džejn je po načinu na koji su se gledali znala da se oni vole; a po Zaharinom slobodnom načinu izražavanja, bilo je jasno da je tu reč o velikoj telesnoj ljubavi. Danas je Zahara bila van sebe od žudnje; trljala je kosu mahnitom, pomamnom energijom. Džejn je saosećala s njom: ponekad se i ona sama tako osećala. Nema sumnje, njih dve su baš zato postale prijateljice jer su jedna u drugoj prepoznale srodnu dušu. Čim je izašla iz vode, koža joj se u trenu osušila na toplom vazduhu koji je mirisao na prašinu. Bila je sredina leta i svaki dan bio je dug, suv i vreo. Lepo vreme će trajati još mesec ili dva, a onda će, sve do sledećeg leta, opet biti veoma hladno. Zaharu je još uvek zanimala jučerašnja tema razgovora.

95

Prekinula je na trenutak trljanje kose peškirom i rekla: – Neka kaže ko šta hoće, ali ako hoćeš da zatrudniš, jedini siguran način ti je da one stvari radiš svaki dan. Halima, mrgodna, tamnooka žena Muhameda Kana, odmah se saglasila s njom. – A ko ne želi da zatrudni, jedini siguran način je da nikada ne radi one stvari. – Halima je imala četvoro dece, ali samo jednog sina, Musu, i veoma se razočarala kada je čula da Džejn ne zna nikakav način pomoću kojeg bi se mogli poboljšati izgledi neke žene da rodi muško dete. – Ali šta da kažeš mužu kada ti se vrati kući posle šest nedelja putovanja s konvojem? – upita Zahara. – Budi kao mulina žena i stavi ga u pogrešnu rupu – odvrati Džejn. Zahara prasnu u grohotan smeh. Džejn se takođe nasmejala. Tu kontraceptivnu tehniku nisu spomenuli na ubrzanom medicinskom kursu u Parizu, ali moderne metode očigledno neće ovde stići još mnogo godina, prema tome, dobro će doći i tradicionalna sredstva, potpomognuta, možda, s malo obrazovanja. Razgovor je prešao na žetvu. Dolina je bila ustalasano more zlatne pšenice i ječma, ali veliki deo toga će istruliti na poljima jer su mladi muškarci najveći deo vremena provodili u borbi, a starijima je bilo teško da obavljaju žetvene radove po mesečini. Krajem leta porodice će sabrati vreće brašna i korpe sušenog voća, okupiti kokoške i koze, izbrojati ono malo novca, i razmišljati o nadolazećoj zimi bez dovoljno jaja i mesa, nagađajući koliko će ove zime porasti cena pirinču i jogurtu, pa će neki od njih pokupiti nekoliko najdragocenijih stvari i uputiti se na dugo putovanje preko planina do izbegličkih logora u Pakistanu, da tamo pokušaju da zasnuju svoj novi dom, kao što je to seoski trgovac već učinio, zajedno s milionima drugih Avganistanaca. Džejn se plašila da će Rusi to iseljavanje pretvoriti u svoju politiku i da će, budući da nisu u stanju da pobede gerilu, pokušati da razore zajednice u kojima gerilci žive, kao što su to Amerikanci uradili u Vijetnamu, uništavajući tepih-bombama čitave oblasti

96

zemlje, pa će tako i Dolina pet lavova postati nenastanjena pustoš, a Muhamed, Zahara i Rabija se moraju pridružiti izbeglicama u logorima, ljudima bez doma, države i cilja. Ustanici se ne bi mogli odupreti jednom masovnom napadu u stilu blic-kriga, jer praktično nisu imali protivavionsko naoružanje. Počeo je da pada mrak. Žene su polako kretale prema selu. Džejn je išla pored Zahare, slušajući s pola uva razgovor žena i razmišljajući o Šantal. Njena osećanja u vezi s detetom prošla su kroz nekoliko faza. Odmah posle porođaja, pomešana osećanja olakšanja, likovanja i radosti što je donela na svet živo i savršeno zdravo dete, izazvala su kod nje jak osećaj uzbuđenja. Kada je nastupila posleporođajna reakcija, osetila se duboko nesrećno. Nije se snalazila s detetom, a suprotno od onoga što ljudi pričaju, nije se u njoj probudilo nikakvo prirodno znanje. Dete ju je plašilo. Nije osetila nikakvu navalu majčinske ljubavi. Međutim, mučili su je čudni, zastrašujući snovi i opsedale sulude misli o detetovoj smrti. Videla bi kako joj dete ispada iz ruku u nabujalu reku, kako gine od bombe ili zamišljala kako ga noću odnosi planinski tigar. Ništa nije govorila Žan-Pjeru o tome iz straha da ne pomisli da je luda. Došlo je do razmirica između nje i njene babice, Rabije Gul. Rabija joj je rekla da žena ne sme prva tri dana da doji dete jer to, što tada izlazi iz dojki, nije mleko. Džejn je zaključila da bi bilo smešno u tako nešto poverovati; priroda nikad ne bi odredila da dojke porodilje luče nešto što škodi novorođenom detetu, pa je jednostavno zanemarila staričin savet. Rabija joj je takođe rekla da se dete ne sme kupati četrdeset dana, ali je ona kupala Šantal svaki dan. Onda se Džejn naljutila jer je uhvatila Rabiju kako detetu gura u usta svoj smeđi, smežurani prst umočen u smesu od putera i šećera. Sutradan je Rabija otišla da pomaže nekoj drugoj porodilji pa je poslala jednu od svojih mnogobrojnih unuka, trinaestogodišnju Faru, da pomogne Džejn. To je bilo mnogo bolje rešenje. Fara nije imala nikakvih predrasuda u vezi s negom novorođenčadi i radila je ono što joj se kaže. Nije tražila nikakvu platu, već je radila za hranu, koja je ovde bila mnogo bolja nego u kući njenih roditelja, a imala je

97

mogućnost da nauči da se brine o novorođenčetu i tako se pripremi za sopstvenu udaju koja ju je verovatno čekala kroz godinu--dve. Džejn je takođe mislila da Rabija možda priprema Faru za buduću babicu, a u tom slučaju devojci bi bilo od velike koristi što je pomagala u negovanju deteta jedne zapadnjačke žene. Sada, kada Rabije više nije bilo, Žan-Pjer je došao na svoje. Bio je nežan, ali siguran sa Šantal, i obazriv i pun ljubavi prema Džejn. Štaviše, predložio je, i to prilično odlučno, da se devojčici noću daje prokuvano kozje mleko, pa se potrudio da od svog medicinskog materijala napravi priručnu flašicu za hranjenje, kako bi noću mogao ustajati da je nahrani. Džejn bi se, naravno, svaki put probudila kada Šantal zaplače i bila budna dok ju je Žan-Pjer hranio, ali to je ipak bilo mnogo manje zamorno pa se najzad oslobodila osećaja krajnje očajničke iscrpljenosti. Konačno, iako još uvek napeta i nesigurna, otkrila je u sebi strpljenje, vrlinu koju ranije nije imala i premda to nije bilo ono duboko prirodno znanje i sigurnost kojima se nadala, ipak joj je pomoglo da se staloženo suočava sa svakodnevnim poteškoćama. Evo i sada, shvatila je, provela je skoro čitav sat daleko od Šantal, a da se nijednom nije zabrinula. Stigle su do kuća koje su predstavljale centar sela i žene su, jedna po jedna, nestajale iza zidova svojih dvorišta. Džejn rastera jato kokošaka i odgura u stranu mršavu kravu, kako bi ušla u svoju kuću. Unutra je zatekla Faru kako pored upaljene lampe tiho pevuši devojčici. Šantal je bila budna i imala širom otvorene oči, očigledno očarana devojčinim pevanjem. Bila je to uspavanka, s jednostavnim rečima i složenom, orijentalnom melodijom. Ona je tako lepo dete, pomisli Džejn, s tim bucmastim obrazima, sićušnim nosem i plavim, plavim očima. Poslala je Faru da spremi čaj. Devojka je bila strahovito stidljiva i došla je s mnogo straha da radi za ove strance, ali je njena nervoza polako nestajala, a početna strepnja pred Džejn postepeno je prelazila u odanost punu obožavanja. Nekoliko minuta kasnije, u kuću je ušao Žan-Pjer. Na uprljanim,

98

širokim pamučnim pantalonama i košulji bilo je mrlja osušene krvi, a dugačka smeđa kosa i tamna brada bile su pune prašine. Izgledao je umorno. Ceo dan je proveo u Kendžu, jednom selu na južnom kraju Doline, udaljenom šesnaest kilometara od Bande, gde je lečio preživele posle nedavnog bombardovanja. Džejn se podiže na prste da ga poljubi. – Kako je bilo? – pitala ga je na francuskom. – Gadno. – Kratko ju je privio uza se, zatim otišao i nagnuo se nad Šantal. – Zdravo, mala. – Osmehnuo se a Šantal zaguguta. – Šta se dogodilo? – upita Džejn. – Radilo se o jednoj porodici čija je kuća bila van sela pa su mislili da su bezbedni. – Žan-Pjer slegnu ramenima. – Onda su doneli gerilce ranjene u okršaju dole na jugu. Zato sam toliko zakasnio. – Žan-Pjer se spustio na jastuke. – Ima li čaja? – Sad će ga doneti – reče Džejn. – Kakav je to bio okršaj? On zatvori oči. – Uobičajena priča. Vojska je došla u helikopterima i upala u selo iz razloga koje samo oni znaju. Meštani su pobegli. Muškarci su se pregrupisali, pozvali pojačanje i počeli da pucaju po Rusima s okolnih brda. Obe strane pretrpele su gubitke. Gerilci su na kraju ostali bez municije pa su se povukli. Ona klimnu glavom. Bilo joj je žao Žan-Pjera; mora da je deprimirajuće previjati žrtve besmislene bitke. Banda nikad nije bila napadnuta, ali je ona živela u stalnom strahu; progonile su je slike sebe kako trči, trči, sa Šantal u naručju, dok helikopteri vitlaju vazduhom iznad njene glave, a meci iz mašinki tupo udaraju o prašnjavo tlo ispred njenih nogu. Fara uđe s loncem zelenog čaja, nekoliko lepinja, koje su ovde zvali nan, i glinenom posudom punom svežeg putera. Džejn i ŽanPjer počeše da jedu. Puter je bio retka poslastica. Inače su obično svoj večernji nan umakali u jogurt, usireno mleko ili ulje. U podne su obično jeli pirinač sa sosom, u kome je ponekad bilo malo mesa. Jednom nedeljno jeli su kokošje ili kozje meso. Džejn je još uvek jela za dvoje i dopuštala sebi luksuz da svakog dana pojede i jedno jaje. U to doba godine bilo je u obilju svežeg voća – kajsija, šljiva, jabuka i dudinja, doslovno na džakove. Džejn je prijala takva ishrana i

99

osećala se zdravo, mada bi većina Engleza to smatrala gladovanjem a neki Francuzi razlogom za samoubistvo. Ona se osmehnu mužu. – Hoćeš još malo sosa bernez uz svoj biftek? – Ne, hvala. – On joj pruži svoju šolju. – Možda još malčice tog francuskog vina. – Džejn mu je sipala čaj, a on se počeo pretvarati kao da proba vino, premećući čaj po ustima i grgljajući. – Berba 1962. uglavnom je potcenjena jer je došla posle nezaboravne 1961, ali ja sam oduvek smatrao da relativna srdačnost i besprekorni maniri vina tog godišta pružaju isto toliko zadovoljstva, koliko i savršena elegancija koja svojom strogošću odlikuje umišljene predstavnike prethodne berbe. Džejn se osmehnu. Žan-Pjer se očigledno bolje osećao. Šantal zaplaka i ona oseti trenutnu reakciju u svojim grudima. Podiže devojčicu i poče je hraniti. Žan-Pjer je nastavio da jede. – Ostavi malo putera za Faru – reče Džejn. – Dobro. – On iznese ostatke večere u dvorište i vrati se sa činijom punom dudinja. Džejn je jela dudinje dok je Šantal sisala. Devojčica je uskoro zaspala, ali je Džejn već znala da će se za nekoliko minuta probuditi i opet tražiti da jede. Žan-Pjer odgurnu činiju od sebe i reče: – Danas su mi se opet žalili na tebe. – Ko? – oštro upita Džejn. Žan-Pjer je izgledao kao da se ograđuje od svega, ali u isti mah i nepopustljivo. – Muhamed Kan. – A nije pričao u svoje ime? – Možda nije. – Šta je rekao? – Da ti učiš žene iz sela kako da budu jalove. Ona uzdahnu. Nije je ljutila samo glupost ovdašnjih muškaraca, nego i susretljivost s kojom je Žan-Pjer primao njihove pritužbe. Ona bi volela da je on brani, a ne da ustukne pred njenim tužiteljima. – Naravno, iza toga stoji Abdulah Karim – odvrati ona. Mulina žena često je bila na reci i bez sumnje je izveštavala muža o svemu što je čula.

100

– Možda ćeš morati da prestaneš s tim – rekao je Žan--Pjer. – S čim? – Primetila je kako joj glas opasno zvuči. – S podučavanjem žena kako da izbegnu trudnoću. To nije bio tačan opis onoga što je ona pokušavala da nauči seoske žene, ali nije htela da se brani, ni izvinjava. – Zašto bih prekinula? – pitala je. – Zato što to pravi probleme – odgovori Žan-Pjer strpljivim glasom koji ju je još više ljutio. – Ako ozbiljno uvredimo mulu, možda ćemo morati da odemo iz Avganistana. Što je još važnije, to bi organizaciju Lekari za slobodu dovelo na loš glas i ustanici bi odbili da prime druge lekare. Ovo je za njih sveti rat, shvataš? Duhovno zdravlje je za njih važnije od fizičkog. Mogu da odluče da im nismo potrebni. Postojale su i druge organizacije koje su slale mlade, idealistički nastrojene francuske lekare u Avganistan, međutim, Džejn to nije rekla. Samo je hladno odgovorila: – Moraćemo da prihvatimo taj rizik. – Zaista? – odvrati on. Videla je da se ljuti. – A zašto bismo morali? – Zato što postoji samo jedna stvar od trajne vrednosti koju možemo dati ovim ljudima, a to je informacija. Sve je to lepo i divno, lečiti im rane i davati im lekove da ubiju bacile, ali oni nikad neće imati dovoljno hirurga, ni dovoljno lekova. Ako im unapredimo osnovne pojmove o ishrani, higijeni i zdravstvenoj preventivi, možemo trajno poboljšati i njihovo zdravstveno stanje. Bolje da uvredimo Abdulaha, nego da odustanemo od toga. – Ipak, bilo bi mi draže da ga nisi okrenula protiv nas. – On me je udario štapom! – besno viknu ona. Šantal se rasplakala. Džejn se na silu pribrala. Smirila je Šantal, ljuljuškajući je malo u naručju, a zatim joj je opet dala da sisa. Zar Žan-Pjer ne razume koliko je kukavičko njegovo ponašanje? Kako može dopustiti da ga zaplaši pretnja proterivanja iz ove bedne zemlje? Džejn uzdahnu. Šantal okrenu glavu od dojke i nezadovoljno zaplaka. Pre nego što su mogli da nastave s prepirkom, spolja se

101

začu udaljena vika. Žan-Pjer se namršti, osluškujući, zatim ustade. U njihovom dvorištu čuo se muški glas. Žan-Pjer dohvati šal i prebaci ga Džejn preko ramena. Ona preklopi krajeve šala na grudima. To je bio prećutni dogovor – šal je nije dovoljno pokrivao, po avganistanskim merilima, ali je ona kategorički odbila da beži navrat-nanos iz kuće kao neki građanin drugog reda, svaki put kada neki muškarac naiđe dok ona doji dete, a kome to ne odgovara, izjavila je, neka ne dolazi kod doktora u kuću. Žan-Pjer je doviknuo na jeziku dari: – Uđite. Bio je to Muhamed Kan. Džejn je bila u pravom raspoloženju da mu saspe u lice ono što misli o njemu i ostalim muškarcima u selu, ali se uzdržala kada je spazila napetost na njegovom lepom licu. Ovog puta jedva ju je pogledao. – Konvoj je upao u zasedu – rekao je Muhamed bez ikakvog uvoda. – Izgubili smo dvadeset sedam boraca, i svu robu. Džejn zatvori oči, potresena. Ona je doputovala u Dolinu pet lavova s takvim konvojem i nije mogla sprečiti da joj se sada pred očima ne ukaže slika napada – mesečinom obasjana kolona tamnoputih muškaraca i mršavih konja, razvučena u nepravilnu liniju na uskom, kamenom putu kroz senoviti klanac; zvuk helikopterskih elisa u naglom krešendu; svetlosne rakete, granate, mitraljeska vatra; panika u konvoju dok ljudi pokušavaju da nađu zaklon na golim, stenovitim planinskim padinama; uzaludni pucnji ispaljeni na neranjive helikoptere i na kraju, vika ranjenih i krici onih koji umiru. Odjednom se setila Zahare: njen muž je bio s konvojem. – Šta... šta je s Ahmedom Gulom? – Živ je. – O hvala bogu! – uzdahnu ona. – Ali je ranjen. – Ko je poginuo od ljudi iz ovog sela. – Niko. Imali smo sreće. Moj brat Matulah se srećno vratio, a isto tako i mulin brat, Alishan Karim. Još trojica iz našeg sela su među

102

preživelima, dvojica su ranjena. – Dolazim odmah – reče Žan-Pjer. On ode u prednju sobu, onu koja je nekada bila prodavnica, zatim ambulanta, a sada je služila kao skladište medicinskih zaliha. Džejn spusti Šantal u priručnu kolevku u uglu sobe i brzo se zakopča. Žan-Pjeru će verovatno biti potrebna njena pomoć, a ukoliko njemu ne bude potrebna, Zahari će sigurno biti potrebno malo prijateljske utehe. – Skoro da uopšte nemamo municije – napomenu Muhamed. Džejn nije mnogo žalila zbog toga. Rat joj je bio odvratan i sigurno se neće rasplakati ako ustanici budu primorani da neko vreme prestanu ubijati jadne sedamnaestogodišnje ruske vojnike, bolesne od čežnje za kućom. Muhamed nastavi: – Izgubili smo četiri konvoja za godinu dana. Samo su tri uspela da prođu. – Kako Rusima uspeva da ih otkriju? – pitala je Džejn. Žan-Pjer, koji je slušao razgovor iz druge sobe, dobaci kroz otvorena vrata. – Sigurno su pojačali nadzor nad prevojima iz helikoptera koji se nisko spuštaju, ili čak pomoću fotografija sa satelita. Muhamed odmahnu glavom. – Paštuni nas izdaju. Džejn je pomislila da je to moguće. U selima kroz koja su oni prolazili, ljudi su ponekad u konvojima videli samo magnet koji će privući Ruse i zato nije bilo teško zamisliti da su neki meštani pokušavali da kupe sopstvenu bezbednost odajući položaj konvoja, iako joj nije bilo jasno kako su te podatke javljali Rusima. Setila se svega što je napadnuti konvoj trebalo da joj donese. Tražila je antibiotike, igle za injekcije i što više sterilnih zavoja. ŽanPjer je takođe ispisao dugačak spisak lekova. Organizacija Lekari za slobodu imala je svog čoveka za vezu u Pešavaru, gradu u severozapadnom Pakistanu gde su gerilci kupovali oružje. On je neke od osnovnih stvari možda uspeo da nabavi u Pešavaru, ali je za lekove sigurno morao javiti da mu avionom pošalju iz Zapadne Evrope. Kakva šteta. Može potrajati i više meseci dok stigne sledeća

103

pošiljka. U njenim očima to je bio mnogo veći gubitak od gubitka municije. Žan-Pjer se vrati u sobu s torbom u rukama i njih troje izađoše u dvorište. Već je pao mrak. Džejn zastade da kaže Fari da detetu promeni pelene, a zatim požuri za dvojicom muškaraca. Stigla ih je kada su bili blizu džamije. To nije bila neka velelepna građevina. Nigde na njoj nije bilo onih raskošnih boja i predivnih ukrasa poznatih iz luksuznih monografija o islamskoj umetnosti. Bila je to potpuno otvorena građevina, bez spoljnih zidova, s krovom oslonjenim na kamene stubove i po njenom mišljenju, izgledala je kao malo bolja autobuska stanica, ili možda, kao veranda neke ruinirane kolonijalne palate. Lučni hodnik išao je sredinom zgrade do zidom ograđenog unutrašnjeg dvorišta. Meštani se prema toj zgradi nisu odnosili s naročitim poštovanjem. To je bilo mesto gde su obavljali molitvu, ali im je ujedno služilo i kao dvorana za sastanke, pijaca, škola i soba za goste. A noćas će poslužiti kao bolnica. Uljne lampe, okačene o kuke na kamenim stubovima, osvetljavale su džamiju nalik na verandu. Meštani su bili okupljeni u gomili levo od središnjeg prolaza. Svi su potišteno ćutali, čuli su se samo tihi jecaji žena i dva muška glasa; jedan je postavljao pitanja, a drugi odgovarao. Gomila se razdvojila da propusti Žan-Pjera, Muhameda i Džejn. Šestorica, koji su preživeli zasedu, bili su zajedno šćućureni na podu od nabijene zemlje. Trojica koji nisu bili ranjeni, čučali su prljavi, potišteni i iscrpljeni, još uvek s čitrali5 kapama na glavi. Džejn prepozna Matulaha Kana, mlađe izdanje svog brata Muhameda, i Alishana Karima, vitkijeg od svog brata, mule, ali podjednako podmuklog izgleda. Dva ranjenika sedela su na podu, leđima oslonjena o zid – jedan s prljavim, krvlju natopljenim zavojem na glavi, a drugi s rukom u priručnom zavoju. Obojica su joj bili nepoznati. Istog trenutka je ocenila težinu njihovih povreda; ovako, na prvi pogled, izgledalo je da nisu teško ranjeni. Treći ranjenik, Ahmed Gul, ležao je ispružen na nosilima

104

napravljenim od dva štapa i ćebeta. Oči su mu bile zatvorene, a lice pepeljastosivo. Njegova žena, Zahara, čučala je iza njega i držala mu glavu u krilu, milujući ga po kosi i tiho plačući. Džejn nije videla njegove rane, ali je odmah znala da su ozbiljne. Žan-Pjer naredi da mu donesu sto, vruću vodu i peškire, zatim kleknu pored Ahmeda. Nekoliko sekundi kasnije, podiže glavu, pogleda ostalu petoricu gerilaca i upita ih na njihovom jeziku: – Da li je ranjen u nekoj eksploziji? – Helikopteri su imali rakete – odgovori jedan od trojice nepovređenih. – Jedna je eksplodirala pored njega. Žan-Pjer pređe na francuski i reče Džejn: – U lošem je stanju. Pravo je čudo da je preživeo transport. Džejn vide sasušenu krv na Ahmedovoj bradi: pljuvao je krv, a to je znak unutrašnjih povreda. Zahara se molećivo zagleda u Džejn. – Kako je? – pitala je. – Žao mi je, drugarice moja – odgovori joj Džejn, što je mogla nežnije – loše je. Zahara rezignirano klimnu glavom, ona je to i sama znala, ali sada, kada je Džejn to potvrdila, na lepom licu su joj se ponovo pojavile suze. Žan-Pjer se obrati Džejn: – Pogledaj ti ostale, a ja ću preuzeti Ahmeda. Ne bih hteo da gubim vreme. Ona pregleda drugu dvojicu ranjenih. – Ova rana na glavi je samo ogrebotina – reče ona malo kasnije. – Ti to preuzmi – odgovorio je Žan-Pjer. Nadgledao je ljude koji su prenosili Ahmeda na sto. Džejn je pregledala čoveka s rukom u zavoju. Njegova povreda bila je ozbiljnija, činilo se da je metak smrskao kost. – Ovo mora da je bolelo – obratila mu se na jeziku dari. On se nasmeja i klimnu glavom. Ovi ljudi kao da su napravljeni od gvožđa. – Metak je slomio kost – obratila se Žan-Pjeru. Žan-Pjer nije skidao pogled s Ahmeda. – Daj mu anestetik, očisti ranu, povadi gelere i previj ruku u čist zavoj. Kasnije ćemo namestiti kost.

105

Ona poče da priprema injekciju. Kada Žan-Pjeru zatreba njena pomoć, pozvaće je. Izgleda da će ovo biti duga noć. Ahmed je izdahnuo nekoliko minuta posle ponoći i Žan-Pjer se umalo nije rasplakao, ne od tuge, jer je on Ahmeda jedva poznavao, nego od bespomoćnog besa zato što je znao da bi uspeo da mu spase život da je imao anesteziologa, električnu struju i operacionu salu. Pokrio je mrtvom čoveku lice i pogledao njegovu ženu, koja je tu satima, ne pomerajući se, stajala i gledala. – Žao mi je – reče joj. Ona klimnu glavom. Bilo mu je drago što je mirna. Ponekad bi ga optužili da nije pokušao sve što može jer su, izgleda, mislili da on toliko mnogo zna da nema stvari koju ne može izlečiti. U takvim trenucima želeo je da vikne: Ja nisam Bog, ali ova žena je to izgleda, razumela. Okrenuo se od mrtvog tela. Bio je veoma umoran. Ceo dan je krpio raskomadana tela, ali ovo mu je bio jedini čovek koga je izgubio. Ljudi koji su ga gledali kako radi, uglavnom rodbina umrlog, priđoše stolu da pripreme telo za sahranu. Udovica je počela da nariče i Džejn je odvede u stranu. Žan-Pjer oseti nečiju ruku na ramenu. Okrenuo se i ugledao Muhameda, gerilskog vođu koji organizuje konvoje. Obuzeo ga je osećaj krivice. – Alahova volja – kazao je Muhamed. Žan-Pjer klimnu glavom. Muhamed izvadi iz džepa kutiju pakistanskih cigareta i zapali. Žan-Pjer pokupi svoje instrumente i stavi ih u torbu. Ne gledajući Muhameda, upita ga: – Šta ćete sada? – Poslaćemo odmah novi konvoj – odgovori Muhamed. – Moramo nabaviti municiju. Žan-Pjer se pribra, uprkos umoru. – Hoćeš li da pogledaš mape? – Da. Žan-Pjer zatvori torbu i njih dvojica izađoše iz džamije. Zvezde su im osvetljavale put kroz selo do nekadašnje prodavnice. U dnevnoj sobi su zatekli Faru kako spava na ćilimu pored Šantaline

106

kolevke. Devojka se probudi i ustade. – Pođi kući sada – reče joj Žan-Pjer. Izašla je bez reči. Žan-Pjer spusti torbu na pod, podiže pažljivo kolevku i odnese je u spavaću sobu. Šantal je nastavila da spava, sve dok nije spustio kolevku na pod, a onda zaplaka. – Šta ti je sad? – promrmlja on. Pogledao je na sat i shvatio da je dete verovatno gladno. – Mama će brzo doći – obratio se devojčici. Međutim, to nije urodilo plodom. Podigao je dete iz kolevke i počeo da ga ljulja na rukama. Devojčica prestade da plače. S detetom na rukama, Žan-Pjer se vrati u dnevnu sobu. Muhamed je strpljivo stajao i čekao ga. Žan-Pjer mu reče: – Znaš gde su. Muhamed klimnu glavom i otvori obojeni drveni sanduk. Izvuče debeli svežanj savijenih mapa, izabra nekoliko i raširi ih po podu. Žan-Pjer je ljuljuškao Šantal u naručju i gledao Muhameda preko ramena. – Gde ih je čekala zaseda? – pitao je. Muhamed mu pokaza na karti jedno mesto u blizini Džalalabada. Staze po kojima su se kretali Muhamedovi konvoji nisu bile ucrtane na ovim, ni na bilo kojim drugim mapama. Međutim, ŽanPjerove karte su pokazivale neke od dolina, visoravni i reka, gde su mogli postojati putevi. Ponekad je Muhamed po sećanju znao kako izgleda neki predeo. Nekad je morao da nagađa pa bi Žan-Pjer i on pokušavali precizno da tumače obrise reljefa ili nekog naznačenog terena koji im je bio nepoznat, kao što su na primer glečerski odroni. Žan-Pjer mu predloži: – Mogao bi da skreneš malo više na sever i zaobiđeš Džalalabad. – Iznad ravnice, u kojoj je ležao grad, u prostoru između reka Konar i Nuristan nalazilo se mnogo dolina, slično paukovoj mreži. Muhamed zapali novu cigaretu. Kao i većina gerilaca, mnogo je pušio. Sumnjičavo odmahnu glavom, ispuštajući dim. – U toj oblasti bilo je previše zaseda – reče. – Ako nas ljudi tamo već ne izdaju, uskoro će početi. Ne, sledeći konvoj će skrenuti južno od Džalalabada.

107

Žan-Pjer se namršti. – Ne vidim kako je to moguće. Prema jugu nema ničega, samo ravnica, sve do prevoja Kajber. Primetiće vas. – Nećemo ići na prevoj Kajber – odgovori Muhamed. On stavi prst na kartu i pođe njime po liniji avganistansko-pakistanske granice prema jugu. – Preći ćemo granicu kod Teremengala. – Prstom dođe do grada koji je spomenuo, zatim pokaza na mapi put od tog mesta do Doline pet lavova. Žan-Pjer klimnu glavom, prikrivajući zadovoljstvo. – Vrlo dobro zamišljeno. Kada novi konvoj polazi odavde? Muhamed poče da slaže mape. – Prekosutra. Nemamo vremena za gubljenje. – Vrativši karte u sanduk, krenuo je prema vratima. Džejn uđe upravo u trenutku kada je on izlazio. On joj odsutno požele „laku noć“ i ode. Žan-Pjeru je bilo drago što je ovaj zgodan gerilac izgubio želju za Džejn otkako je zatrudnela. Po njegovom mišljenju, njena seksualnost bila je preterana i sigurno bi bila u stanju da mu dopusti da je zavede, što bi izazvalo mnoge nevolje. Žan-Pjerova torba stajala je na podu gde ju je ostavio i Džejn se sagnu da je podigne. Njegovo srce jače zalupa i brzo joj uze torbu iz ruke. Ona ga pogleda, pomalo začuđena. – Ja ću to vratiti na mesto – reče. – Ti uzmi Šantal. Gladna je. – Pružio joj je dete. Kada se namestila i počela da doji Šantal, on ponese mapu i svoju torbu u prednju sobu. Kartonske kutije s medicinskim zalihama stajale su, složene jedna na drugu, na zemljanom podu. Sadržaj otvorenih kutija bio je složen po grubo izdeljanim policama nekadašnje prodavnice. Žan--Pjer stavi torbu na plavim pločicama popločanu tezgu i izvadi iz nje neku crnu plastičnu kutiju, veličine i oblika bežičnog telefona i stavi je u džep. Zatim je ispraznio torbu, ostavljajući instrumente za sterilizaciju sa strane, a neupotrebljene stvari vrati na police. Vratio se u dnevnu sobu. – Idem dole do reke da se okupam – reče. – Ne mogu ovako prljav u krevet. Džejn mu se osmehnu pospanim, zadovoljnim osmehom, kakav joj je često bio na licu dok je dojila. – Nemoj dugo – odvrati. Izašao je.

108

Selo je, konačno, tonulo u san. U nekoliko kuća još uvek su svetlele lampe i kroz jedan prozor je čuo gorki plač neke žene, ali je veći deo sela bio tih i mračan. Prolazeći pored poslednje kuće u selu, čuo je glas neke žene kako zapevajući tužno nariče i na trenutak ga teško pritisnu teret smrti koju je izazvao, ali brzo se oslobodio tih misli. Išao je kamenom stazom između dve njive zasejane ječmom, stalno se osvrćući i pažljivo osluškujući: seljaci bi sada trebalo da budu na poljima. S jednog od uskih, terasasto poređanih polja čuo je siktanje kose i ugledao dva muškarca kako kose korov pri svetlu lampe. Nije im se obraćao. Došao je do reke, prešao preko gaza i popeo se krivudavom stazom uz stenu na suprotnoj obali. Znao je da je potpuno bezbedan, ali ipak je osećao kako u njemu raste napetost dok se penjao uz strminu pod bledom svetlošću zvezda. Posle deset minuta hoda, došao je do vrha stene. Izvadio je radio iz džepa i izvukao antenu. To je bio najnoviji i najsavršeniji džepni odašiljač s kojim je raspolagao KGB, ali ovde je teren bio tako nepogodan za prenos radio-talasa, da su Rusi na jednom brdu pored same granice teritorije pod njihovom kontrolom morali da sagrade posebnu relejnu stanicu koja je preuzimala signale i slala ih dalje. Žan-Pjer pritisnu dugme za govor i izgovori šifrirani poziv na engleskom. – Ovde Simpleks. Javite se, molim. – Sačekao je malo, zatim je ponovio poziv. Posle trećeg pokušaja, stigao je, uz krčanje, odgovor na engleskom s izrazitim stranim naglaskom. – Ovde Sobar. Govori, Simpleksu. – Vaša žurka je postigla veliki uspeh. – Ponavljam: Žurka je postigla veliki uspeh – stigao je odgovor. – Dvadeset sedmoro ljudi je prisustvovalo, a kasnije je došao još jedan. – Ponavljam: Dvadeset sedmoro prisustvovalo, kasnije došao još jedan. – Pripreme za iduću u toku, potrebne su mi tri kamile. – Ova šifrovana poruka značila je: „Dođite na sastanak za tri dana.“

109

– Ponavljam: Potrebne su ti tri kamile. – Videćemo se kod džamije. – I ovo je bila šifra: „džamija“ je bilo jedno mesto, udaljeno odavde desetak kilometara, na kojem su se sastajale tri doline. – Ponavljam: Kod džamije. – Danas je nedelja. – Ovo nije bila šifra, nego mera opreza: postojala je mogućnost da glupan koji zapisuje poruku možda nije svestan toga da je prošla ponoć pa se moglo dogoditi da Žan-Pjerov kontakt stigne dan ranije na mesto sastanka. – Ponavljam: Danas je nedelja. – Gotovo. Prekidam. Žan-Pjer uvuče antenu i vrati radio u džep, zatim se spusti niz stenu do reke. Brzo se svukao. Iz džepa na košulji izvadi četkicu za nokte i parče sapuna. Sapun je bio retkost, ali je on kao lekar imao prednost. Oprezno uđe u reku, kleknu i ispljuska se ledenom vodom. Zatim je nasapunjao telo i kosu, dohvatio četku i počeo da se riba: prvo noge, onda stomak, grudi, lice i ruke. Posebno je pažljivo ribao ruke i stalno ih ponovo sapunjao. Klečeći u plićaku, go i naježen pod zvezdama, ribao se i ribao kao da ne namerava da prestane.

110

7. – Dete ima boginje, gastroenteritis i dermatofitozu6 – rekao je ŽanPjer. – Osim toga, prljavo je i neuhranjeno. – Kao i sva ostala deca – odgovorila je Džejn. Pričali su francuski, kao što su inače govorili kada su bili zajedno, a detetova majka ih je gledala, pažljivo prateći pokrete njihovih usana, pitajući se šta oni sad pričaju. Žan-Pjer je primetio da je nervozna pa joj se obrati na njenom jeziku i jednostavno reče: – Ozdraviće ti sin. Pređe zatim na drugu stranu pećine i otvori sanduk s lekovima. Svu decu, koju su im dovodili u ambulantu, odmah su vakcinisali protiv tuberkuloze. Dok je pripremao injekciju be-se-žea, krajičkom oka je pogledao Džejn. Ona je dehidriranom dečaku davala u malim gutljajima napitak koji će mu pomoći da nadoknadi izgubljenu tečnost – mešavinu glukoze, soli, sode bikarbone i kalijum-hlorida rastvorenih u čistoj vodi, a između gutljaja, nežno mu je brisala prljavo lice. Pokreti su joj bili brzi i blagi, kao u veštog zanatlije, grnčara koji modelira glinu, možda, ili zidara koji barata zidarskom mistrijom. Posmatrao je njene tanke ruke kako nežno i blagotvorno dodiruju uplašeno dete. Voleo je njene ruke. Kada je izvukao injekciju iz sanduka, okrenuo se u stranu, da dete ne vidi iglu, zatim ju je sakrio u rukav i ponovo se okrenuo, čekajući da Džejn pripremi dete. Proučavao je njeno lice dok je prala dečakovo desno rame i prebrisala ga alkoholom. Bilo je to vragolasto lice, s krupnim očima, prćastim nosićem i širokim ustima koja su se često smešila. Sada je na tom licu bio ozbiljan izraz, a donja vilica lagano se pomerala levo i desno, kao da škrguće zubima, što je kod nje bio znak koncentracije. Žan-Pjer je znao svaki njen izraz lica, mada su mu njene misli bile nepoznate. Često je, skoro stalno, pokušavao da pogodi šta ona misli, ali se nikad nije usudio da je to otvoreno upita. Takav razgovor lako može

111

skrenuti u zabranjenu teritoriju. Stalno je morao da bude oprezan, poput nevernog muža, jer se bojao da bi ga neka nesmotrena reč ili izraz lica mogli odati. Zato je bilo kakav razgovor o istini i laži, poverenju i izdaji, o slobodi i tiraniji bio tabu, a isto tako teme koje su mogle da dovedu do tih razgovora, kao na primer ljubav, rat i politika. Bio je na oprezu čak i kada su razgovarali o sasvim bezazlenim stvarima. Posledica toga bio je začuđujući nedostatak bliskosti u njihovom braku. Čak je i ljubavni čin postao nekako čudan. On je shvatio da ne može doživeti vrhunac ukoliko ne zatvori oči i ne zamisli da se nalazi negde drugde. Za njega je bilo pravo olakšanje što poslednjih nekoliko nedelja nije morao da vodi ljubav, zbog rođenja Šantal. – Može, mi smo spremni – reče Džejn i on shvati da mu se osmehnula. Uhvatio je dete za nadlakticu i upitao ga na jeziku dari: – Koliko imaš godina? – Pet. Kada je dečak progovorio, Žan-Pjer zabode iglu. Dečak je odmah počeo da vrišti. Zvuk njegovog glasa podsetio je Žan-Pjera na vreme kada je on imao pet godina i kada je pao sa svog prvog bicikla i isto je ovako urlao, oštro se buneći zbog neočekivanog bola. Gledao je zgrčeno lice svog petogodišnjeg pacijenta, sećajući se koliko je njega bolelo, kako je bio ljut zbog toga, i odjednom uhvati sebe u razmišljanju: Kako sam samo odande stigao dovde? On pusti dete i ono otrča do majke. Žan-Pjer izbroja trideset kapsula od dvesta pedeset grama griseofulvina i dade ih majci. – Neka svaki dan proguta po jednu dok sve ne popije – ponovo je govorio dari, služeći se što jednostavnijim rečima. – Nemoj ih nikom drugom davati, sve ovo mu je potrebno. – To će ga rešiti lišajeva. Boginje i gastroenteritis će ići svojim tokom. – Neka ostane u krevetu dok osip ne nestane i pazi da pije dosta tečnosti. Žena klimnu glavom. – Da li ima braće i sestara? – upitao je Žan-Pjer. – Petoro braće i dve sestre – odgovorila je žena ponosno.

112

– On će morati da spava sâm, inače će se svi razboleti. – Žena ga je pogledala u nedoumici – verovatno je imala samo jedan krevet za svu decu. Tu se ništa nije moglo učiniti. Nastavio je. – Ako mu ne bude bolje kada popije sve tablete, dovedi ga ponovo kod mene. – Ono što je ovom detetu zapravo bilo potrebno, nisu mu mogli obezbediti ni Žan-Pjer, ni njegova majka, a to je obilje zdrave i kalorične hrane. Njih dvoje izađoše iz pećine: mršavo, bolesno dete i krhka, iscrpljena majka. Verovatno su prešli najmanje deset kilometara da dođu ovamo i majka je sigurno veći deo puta nosila dečaka. A sada ih ponovo čeka pešačenje do kuće. Uz sve to, dečak će, možda, ipak umreti, ali ne od tuberkuloze. Još jedan pacijent je čekao, malang.7 Za meštane Bande on je bio sveti čovek. Polulud i najčešće polugo, malang je lutao kroz Dolinu pet lavova od Komara, četrdeset kilometara uzvodno od Bande, do devedeset šest kilometara udaljenog Čarikara na jugozapadu, u ravnici koju su držali Rusi. Sveti čovek je brbljao besmislice i imao priviđenja. Avganistanci su verovali da malang donosi sreću, tolerisali su njegovo suludo ponašanje i davali mu hranu, piće i odeću. Malang uđe u pećinu. Od odeće je imao samo neku krpu omotanu oko bokova i na glavi rusku oficirsku kapu. Držao se za stomak i mimikom pokazivao da ima bolove. Žan-Pjer istrese šaku pilula dijamorfina i dade mu ih. Ludak istrča iz pećine, stežući u ruci tablete sintetičkog heroina. – Mora da je do sada postao zavisnik od toga – primetila je Džejn. U glasu joj se jasno osećao prizvuk negodovanja. – Naravno – odvrati Žan-Pjer. – Zašto mu ih onda daješ? – Čovek ima čir na želucu. Šta bi trebalo da učinim, da ga operišem? – Ti si lekar. Žan-Pjer poče da pakuje svoju torbu. Ujutro su ga čekali pacijenti u Kobaku, planinskom selu udaljenom desetak kilometara odavde, a

113

na tom putu trebalo je da se sastane sa svojom vezom. Plač onog petogodišnjeg dečaka uneo je u pećinu dah prošlosti, kao miris starih igračaka ili nekog čudnog svetla koje čoveka natera da protrlja oči. Kod Žan-Pjera to je izazvalo blagu zbunjenost. Stalno su mu se pred očima ukazivala lica ljudi iz njegovog detinjstva, video ih je na stvarima oko sebe kao scene iz filma koje neki loše postavljen projektor projektuje na leđa gledalaca, umesto na ekran. Video je svoju prvu učiteljicu, gospođicu Medesin s naočarima s metalnim okvirom; Žaka Lafontena, koji mu je razbio nos zato što mu je rekao da je idiot; svoju majku, mršavu, loše obučenu i večno nesrećnu, i pre svih, svog oca, krupnog, zadriglog i ljutitog čoveka iza tankog paravana u njihovom stanu. S naporom se koncentrisao na opremu i lekove koji će mu biti potrebni u Kobaku. Napunio je termo-bocu profiltriranom vodom za piće. Hranu će dobiti od meštana. Izneo je torbe ispred pećine i natovario ih na ćudljivu staru kobilu koju je koristio za svoje lekarske pohode. Ta životinja bila je u stanju da ide pravo čitav dan, ali je krajnje nerado ulazila u krivine, zbog čega ju je Džejn nazvala Megi, po britanskoj premijerki Margaret Tačer. Žan-Pjer je bio spreman za polazak. Vratio se u pećinu i poljubio meke Džejnine usne. Upravo kada se okrenuo da ponovo izađe, u pećinu uđe Fara sa Šantal. Devojčica je plakala. Džejn raskopča košulju i odmah poče da je doji. Žan-Pjer nežno dotaknu rumeni obraz svoje ćerke i reče: – Bon appetit. – Zatim izađe. Uhvativši uzde, povede Megi niz planinu do napuštenog sela i uputi se prema jugozapadu, krećući se uz obalu reke. Koračao je brzo i bez zamora pod vrelim suncem: već se navikao na ovdašnje vrućine. Ostavivši za sobom svoj poziv lekara, počeo je da razmišlja o predstojećem sastanku i oseti kako ga obuzima napetost. Hoće li ga Anatolij čekati na dogovorenom mestu? Možda ga nešto zadrži. Možda je čak i uhvaćen. Ako su ga uhvatili, da li je progovorio? Da li je izdao Žan-Pjera ako su ga mučili? Da li će ga na mestu sastanka

114

čekati gerilci, okrutni i nemilosrdni, željni osvete? Uz svu svoju poetičnost i pobožnost, oni su pravi varvari, ti Avganistanci. Njihov najpopularniji sport je buskaši, opasna i krvava igra – u centar polja stavili bi telo teleta bez glave a dve suparničke ekipe jahača poređale bi se u liniju i na pucanj iz puške, pojurili bi svi prema teletu. Cilj igre je da se tele pokupi i nosi do unapred određenog odredišta, što je značilo da moraju da pređu udaljenost od otprilike kilometar i po, i onda ga ponovo donesu do centra, ne dopuštajući da ga usput zgrabi neko od jahača iz protivničke ekipe. Kada bi igrači u međusobnom natezanju rastrgnuli krvavi plen, što se često događalo, sudija bi procenio koja je grupa ugrabila veći komad. Žan-Pjer je prošle zime naišao na jedan buskaši koji je već bio u toku u okolini grada Roka i gledao je igrače nekoliko minuta pre nego što je shvatio da plen ovog puta nije tele, nego čovek i da je taj čovek još uvek živ. Zgrožen, pokušao je da prekine igru, ali mu je neko rekao da je taj čovek ruski oficir, kao da to sve objašnjava. Igrači se jednostavno nisu obazirali na Žan-Pjera i on ničim nije mogao da skrene na sebe pažnju pedeset krajnje uzbuđenih jahača, zanesenih divljačkom igrom. Nije ostao da vidi kako će taj čovek umreti, iako je možda trebalo jer mu se od tada, kad god bi se uplašio da ne bude otkriven, uvek javljala pred očima slika tog Rusa, bespomoćnog i krvavog, kako ga živog kidaju na komade. Još su ga pratila sećanja na prošlost i dok je gledao žućkastosmeđe zidove kanjona kroz koji je prolazio, pred očima su mu se smenjivali prizori iz detinjstva i zastrašujuće slike mučenja koje ga očekuje ukoliko ga uhvate pobunjenici. Njegova najranija sećanja odnosila su se na suđenje, i na snažan osećaj besa i nepravde koji ga je obuzeo kada su njegovog tatu poslali u zatvor. On je tada jedva sricao, ali je uspeo da pročita ime svog oca u novinskim naslovima. Tada je imao četiri godine i nije znao šta to znači biti junak pokreta otpora. Znao je da je njegov otac komunista, kao i očevi prijatelji – sveštenik, obućar i onaj čovek koji je radio u seoskoj pošti – ali je mislio da njegovog oca zovu Crveni Rolan zato što je uvek bio crven u licu. Kada je otac bio optužen zbog izdaje i osuđen

115

na pet godina zatvora, rekli su mu da je u vezi sa čika-Abdulom, jednim preplašenim čovekom tamne kože koji je nekoliko nedelja stanovao kod njih i koji je bio iz FLN-a, ali Žan-Pjer nije znao šta je to FLN i mislio je da oni pričaju o slonu iz zoološkog vrta. Jedino je shvatio, i od tada ostao u tom uverenju, da je policija okrutna, da su sudije nepoštene i da nikad ne treba verovati novinarima. S godinama je više toga shvatao, još više patio i osećaj uvrede je rastao. Kada je pošao u školu, drugi dečaci su mu govorili da je njegov otac izdajnik. On im je na to odgovarao da se njegov otac hrabro borio u ratu i mnogo puta stavljao svoj život na kocku, ali mu oni to nisu verovali. On i njegova majka su se onda odselili u drugo selo, ali su susedi nekako otkrili ko su i zabranili su svojoj deci da se igraju sa Žan-Pjerom. Najgore od svega bile su posete zatvoru. Otac se primetno promenio; bio je mršav, bled i bolešljiv; gore od toga bilo je gledati ga zatvorenog, obučenog u sivo zatvoreničko odelo, slomljenog i uplašenog kako pokorno govori „gospodine“ nadobudnim stražarima s pendrecima. Posle nekog vremena, zatvorski miris počeo je kod Žan-Pjera da izaziva mučninu i čim bi prekoračili prag zatvora, počeo bi da povraća pa je majka prestala da ga vodi sa sobom. Tek kada se tata vratio iz zatvora, Žan-Pjer je s njim o svemu razgovarao i konačno mu je sve postalo jasno, ali tada je uvideo da je nepravda nanesena ocu još gora nego što je mislio. Kada su Nemci okupirali Francusku, vodeću ulogu od pokreta otpora preuzeli su francuski komunisti, budući da su oni već bili organizovani. Posle završetka rata, njegov otac je nastavio da se bori protiv desničarske tiranije. U to vreme Alžir je bio francuska kolonija. Alžirski narod, potlačen i eksploatisan, hrabro se borio za slobodu. Francuske mladiće mobilisali su i terali da se bore protiv Alžiraca u tom okrutnom ratu, u kojem se, po mišljenju mnogih, zločini i nasilje koje je vršila francuska vojska nisu nimalo razlikovali od onoga što su radili nacisti. FLN, ime koje će Žan-Pjera uvek asocirati na šugavog starog slona u provincijskom zoološkom vrtu, bilo je skraćenica za Front de Libération Nationale, Fronta narodnog

116

oslobođenja alžirskog naroda. Žan-Pjerov otac je, zajedno s još stotinu dvadeset drugih uglednih Francuza, potpisao peticiju za oslobođenje Alžira. Budući da je Francuska vodila rat protiv Alžira, ta peticija proglašena je izdajničkom jer se mogla protumačiti kao poziv francuskim vojnicima da dezertiraju. Međutim, tata je uradio još nešto mnogo gore: on je uzeo kofer pun novca prikupljenog od Francuza za FLN i preneo ga preko granice u Švajcarsku, i tamo ga stavio u banku, a pri tom je još i pružio utočište čika-Abdulu koji nije bio nikakav čika, nego alžirski borac za kojim je tragala tajna policija, DST. To su sve bile stvari koje je on radio i tokom rata protiv nacista, objasnio je otac Žan-Pjeru. Za njega je to još uvek bila ista borba. Neprijatelji nikad nisu bili Nemci, baš kao što sada to nije bio francuski narod; neprijatelji su kapitalisti, posednici, bogati i privilegovani, vladajuća klasa koja je spremna da upotrebi bilo kakva sredstva da se održi na vlasti i zaštiti svoje pozicije. Oni su toliko moćni da pola sveta drže pod kontrolom, ali ipak postoji nada za siromašne, bespomoćne i potlačene, jer je u Moskvi vlast u rukama naroda i radnička klasa celog sveta računa na pomoć, vođstvo i duhovni podsticaj Sovjetskog Saveza u svojoj borbi za slobodu. Kada je Žan-Pjer bio nešto stariji, ta blistava slika malo je potamnela. Otkrio je da Sovjetski Savez ipak nije radnički raj, ali ništa od onoga što je saznao nije ga poljuljalo u njegovom osnovnom uverenju da je komunistički pokret, pod rukovodstvom Moskve, jedina nada za ugnjetavane narode sveta i jedini način borbe protiv sudija, policije i novinara koji su tako okrutno izneverili njegovog oca. Žan-Pjerov otac je uspeo da preda baklju sinu. I kao da je toga bio svestan, skoro se potpuno povukao. Nikad više njegovi obrazi nisu ponovo pocrveneli. Više nije učestvovao u demonstracijama, nije više organizovao igranke u svrhu prikupljanja priloga, niti je pisao pisma lokalnim novinama. Još uvek je obavljao neke nevažne administrativne dužnosti. Naravno, i dalje je ostao član partije i

117

sindikata, ali više nije predsedavao komitetima, ni vodio zapisnike, ni pripremao dnevni red sastanaka. Još uvek je igrao šah i pio liker od anisa sa sveštenikom, obućarom i upravnikom seoske pošte, ali je iz njihovih političkih diskusija, nekada tako strastvenih, sada nestalo žara, kao da je revolucija, za koju su se čitavog života borili, odložena na neodređeno vreme. Posle nekoliko godina, tata je umro. Žan-Pjer je tek tada saznao da je otac u zatvoru oboleo od tuberkuloze. Oduzeli su mu slobodu, slomili duh i uništili zdravlje, ali najgore od svega što su mu učinili bilo je što su ga žigosali kao izdajnika. Njegov otac bio je heroj koji je bio spreman da dâ život za slobodu svog naroda, a umro je kao osuđeni izdajnik. Oni bi se sada gorko kajali zbog toga, tata, kada bi znali kakvu im osvetu spremam, mislio je Žan-Pjer vodeći svoju mršavu kobilu uz strmu planinsku stazu. Zahvaljujući mojim obaveštenjima, komunisti su uspeli da prekinu Masudove linije snabdevanja. Zato protekle zime pobunjenici nisu mogli da nabave nove zalihe oružja i municije. Ovog leta, umesto da napada aerodrome, elektrane i vojne transporte, Masud je prisiljen da se brani od upada vladinih trupa na svoju teritoriju. Sâm, tata, potpuno sâm, uspeo sam da skoro potpuno uništim mogućnost borbenog dejstva tog varvarina koji bi svoju domovinu hteo da vrati nazad u mračno doba divljaštva, nerazvijenosti i islamskog praznoverja. Naravno, nije bilo dovoljno prekinuti Masudove linije snabdevanja. On je bio ličnost s velikim ugledom u narodu. Osim toga, imao je pamet i snagu karaktera potrebnu da od pobunjeničkog vođe preraste u zakonitog predsednika države. Bio je Tito, De Gol, Mugabe. On se nije mogao neutralisati, on je morao biti uništen. Morao je pasti u ruke Rusima, živ ili mrtav. Problem je bio u tome što se Masud kretao brzo i tiho, kao jelen u šumi; iznenada bi iskrsnuo iz šipražja i isto tako naglo nestao. Ali Žan-Pjer je bio strpljiv, a takođe i Rusi. Doći će vreme, pre ili kasnije, kada će Žan-Pjer sa sigurnošću znati gde će se tačno Masud nalaziti u toku naredna dvadeset četiri sata – možda će biti ranjen ili će se spremati da prisustvuje nekoj sahrani – i tada će Žan-Pjer

118

upotrebiti svoj radio da pošalje šifrovanu poruku. I jastreb će se obrušiti na plen. Želeo je da može reći Džejn zbog čega je on zapravo ovde. Možda bi čak uspeo da je uveri da je to ispravno. Objasnio bi joj kako je njihov medicinski rad beskoristan jer pomagati pobunjenike znači pomagati da se produži stanje bede i neznanja u kojem ovi ljudi žive, znači odlagati trenutak kada će Sovjetski Savez zgrabiti ovu zemlju za vrat, da se tako izrazi, i uvući je, milom ili silom, u dvadeseti vek. Džejn bi to mogla da shvati. Međutim, instinktivno je predosećao da mu ona ne bi oprostila što ju je prevario. Zapravo, to bi je strašno naljutilo. Lako je mogao da je zamisli nemilosrdnu, neumoljivu, ponosnu. Odmah bi ga ostavila, isto onako kako je ostavila Elisa Talera. Pogotovo bi je razbesnelo što su je na identičan način prevarila dva muškarca, jedan za drugim. I tako, u strahu da je ne izgubi, nastavljao je da je vara, ponašajući se kao čovek na ivici provalije, ukočen i paralisan od straha. Ona je, naravno, znala da nešto nije u redu, on je to video po načinu kako bi ga nekad pogledala. Međutim, ona je mislila da se radi o problemima između njih dvoje, u to je bio siguran. Uopšte joj nije padalo na pamet da je čitav njegov život laž i pretvaranje. Potpuna sigurnost nije bila moguća, ali preduzeo je sve mere opreza i učinio sve da ga ne otkriju, ni ona ni bilo ko drugi. Kada se služio radiom, govorio je u šiframa, ne zato što se plašio da ga mogu prisluškivati pobunjenici, oni nisu imali radio-prijemnike, nego zbog avganistanske vojske koja je bila puna izdajica, tako da nije postojala informacija koju Masud ne bi odmah saznao. Njegov radio je bio dovoljno mali da je lako mogao da ga sakrije u lažnom dnu svoje lekarske torbe, ili u džepu košulje ili prsluka, ukoliko nije sa sobom imao torbu. Nedostatak je bio u tome što je takav radio imao snage samo za veoma kratke poruke. Za šifrovanu poruku sa svim detaljima o rutama i datumima prolaska konvoja, bilo bi mu potrebno mnogo više vremena i mnogo veći odašiljač. Žan-Pjer i gospodin Leblon zajednički su odustali od toga. Žan-Pjer je morao

119

da se sastane sa svojom vezom, kako bi mogao preneti te informacije. Popeo se do vrha i pogledao naniže. Nalazio se na ulazu u malu dolinu. Staza kojom je išao spuštala se u drugu dolinu koja je ležala pod pravim uglom u odnosu na prvu i sredinom koje je tekla brza planinska reka koja se svetlucala na popodnevnom suncu. Deo doline na drugoj obali reke vodio je prema planinama i Kobaku, njegovom krajnjem odredištu. Na mestu gde su se sve tri doline spajale na ovoj strani reke, stajala je mala kamena kuća. Takve primitivno građene kolibe bile su rasute po celom ovom području. Žan-Pjer je zamišljao da su te kuće izgradili nomadi i putujući trgovci koji su se u njih sklanjali preko noći. Krenuo je niz breg vodeći Megi. Anatolij je verovatno već tamo. Žan-Pjer nije znao njegovo pravo ime, ni čin, ali je pretpostavljao da je u KGB-u, a prema jednoj njegovoj uzgrednoj primedbi o generalima, zaključio je da je pukovnik. Međutim, bez obzira na čin, Anatolij sigurno nije bio mastiljar. Od Bagrama do ovog mesta trebalo je preći osamdeset kilometara kroz planine, a Anatolij je taj put prelazio peške za dan i po. On je bio odnekud iz istočnih delova Sovjetskog Saveza, imao je istaknute jagodice i žućkastu boju kože, i obučen je u avganistansku nošnju, pa je mogao proći kao Uzbek, pripadnik mongolske etničke grupe sa severa Avganistana. To je objašnjavalo zašto tako loše govori dari – Uzbeci su govorili sopstvenim jezikom. Anatolij je bio hrabar čovek jer on, naravno, nije govorio uzbečki, pa je prema tome uvek postojala opasnost da ga otkriju, a znao je da pobunjenici sa zarobljenim ruskim oficirima igraju buskaši. Za Žan-Pjera su ovi sastanci predstavljali nešto manju opasnost. Njegova stalna putovanja do udaljenih sela zbog lečenja bolesnika, izazivala su samo blago čuđenje. Medutim, sumnja se mogla javiti ako neko primeti da je on više puta slučajno nabasao na istog lutajućeg Uzbeka. I, naravno, ako bi neki Avganistanac koji razume francuski nekako uspeo da prisluškuje razgovor između doktora i tog lutajućeg Uzbeka, onda bi Žan-Pjer mogao samo da se nada

120

brzoj smrti. Njegove sandale nisu pravile nikakvu buku, a Megina kopita su gotovo nečujno tapkala po prašnjavoj stazi pa je on, kada se približio kamenoj kolibi, počeo da zvižduće neku pesmicu, za slučaj da u kolibi nije Anatolij, nego neko drugi pošto nije hteo da nekim slučajem iznenadi Avganistance, koji su svi bili naoružani i nervozni. Pognuo je glavu i ušao. Na njegovo iznenađenje, prijatno sveža unutrašnjost kolibe bila je prazna. On sede, nasloni se leđima na kameni zid i pripremi se da čeka. Nekoliko minuta kasnije, sklopio je oči. Bio je umoran, ali i suviše napet da bi zaspao. Ovo je bio najgori deo ovog posla, ta kombinacija straha i dosade što bi ga obuzela za vreme ovakvih dugih čekanja. Naučio je da prihvati neizbežnost kašnjenja u ovoj zemlji bez satova, ali nikada nije uspeo da dosegne beskrajnu strpljivost Avganistanaca. Zato je i sada, nehotice, zamišljao kakve su se sve nesreće mogle dogoditi Anatoliju. Kakva bi to bila ironija ako je slučajno stao na neku od ruskih nagaznih mina i ostao bez noge. Te mine, zapravo, bile su smrtonosnije za stoku nego za ljude, ali zato, ipak nisu bile ništa manje smrtonosne, jer za neku avganistansku porodicu gubitak krave značio je sigurnu smrt – kao da im je bomba pala na kuću i sve ih pobila. Žan-Pjer se odavno više nije smejao kada bi ugledao neku kravu ili kozu s grubo istesanom drvenom nogom. Usred razmišljanja, osetio je nečije prisustvo i otvori oči, i na samo nekoliko centimetara ispred sebe ugleda Anatolijevo orijentalno lice. – Mogao sam te pokrasti – reče mu Anatolij na tečnom francuskom jeziku. – Nisam spavao. Anatolij sede prekrštenih nogu na zemljani pod. Bio je nizak i mišićav, a na sebi je imao široku pamučnu košulju i pantalone, turban, kariranu maramu i sivi vuneni pokrivač, koji se nazivao patu, prebačen preko ramena. Pustivši da mu marama padne s lica, Anatolij se nasmeši i otkri zube, požutele od pušenja. – Pa kako si, prijatelju?

121

– Dobro. – Kako ti je žena? Bilo je nečeg neprijatnog u načinu na koji se Anatolij uvek raspitivao o Džejn. Rusi su se oštro protivili tome da on povede Džejn sa sobom u Avganistan, tvrdeći da će mu ona samo smetati. Žan-Pjer im je objasnio da ionako mora da vodi sa sobom neku bolničarku, Lekari za slobodu je u načelu uvek slala samo parove, i da bi on verovatno spavao s tom ženom, osim ako baš ne izgleda kao King Kong. Na kraju su Rusi, doduše nerado, ipak pristali. – Džejn je odlično – odgovori. – Porodila se pre šest nedelja. Devojčica. – Čestitam! – Izgledalo je kao da je Anatolija iskreno obradovala ta vest. – Ali zar to nije malo prerano? – Da. Na sreću, nije bilo komplikacija. Zapravo, oko porođaja joj je pomogla seoska babica. – A ne ti? – Ja nisam bio tamo. Bio sam s tobom. – O bože! – Anatolij je bio užasnut. – Odvukao sam te od žene u jednom tako važnom trenutku... Žan-Pjeru je bilo drago što Anatolij pokazuje toliko brige, ali to nije ispoljio. – To se nije moglo predvideti – reče. – Osim toga, vredelo je jer si napao konvoj o kojem sam te obavestio. – Da. Tvoje informacije su vrlo dobre. I za to si zaslužio čestitke. Žan-Pjerovo lice pocrvene od ponosa, ali se trudio da izgleda hladnokrvno, kao profesionalac. – Izgleda da naš sistem vrlo dobro radi – skromno je odgovorio. Anatolij klimnu glavom. – Kakve su bile njihove reakcije na taj napad? – Neverovatno očajanje. – Rekavši to, Žan-Pjer pomisli kako je još jedna prednost ovakvih direktnih sastanaka to što je svojoj vezi mogao preneti i ovu vrstu propratnih informacija, osećanja i utisaka, sve ono što nije bilo dovoljno konkretno da se javlja putem radija, u obliku šifrovane poruke. – Sada im je najveći problem nedostatak municije.

122

– A kada bi trebalo da krene sledeći konvoj? – Juče su krenuli. – Stvarno su očajni. To je dobro. – Anatolij posegnu rukom ispod košulje i izvuče mapu pa je raširi na podu. Na karti je bilo prikazano područje između Doline pet lavova i pakistanske granice. Žan-Pjer se koncentrisao i prisećajući se pojedinosti koje je zapamtio iz razgovora s Muhamedom, poče Anatoliju da pokazuje na karti put kojim će se konvoj kretati pri povratku iz Pakistana. Nije tačno znao kada će se vraćati jer Muhamed nije znao koliko će se zadržati u Pešavaru, kupujući sve što im je potrebno. Međutim, Anatolij je imao svoje ljude u Pešavaru koji će ga obavestiti kada je konvoj iz Doline pet lavova otišao iz grada pa će na osnovu toga izračunati etape njihovog putovanja. Anatolij ništa nije zapisivao, ali je pamtio svaku reč koju je ŽanPjer izgovorio. Kada su završili, još jednom su sve ponovili tako da je sada Anatolij govorio a Žan-Pjer je pažljivo pratio da li je Rus sve upamtio. Posle toga, Anatolij savi kartu i gurnu je pod košulju. – A šta je s Masudom? – tiho upita. – Nismo ga uopšte videli od kada sam poslednji put s tobom razgovarao – odgovori Žan-Pjer. – Video sam samo Muhameda, a on nikad nije siguran gde se Masud nalazi, ni gde će se sledući put pojaviti. – Masud je lukava lisica – primeti Anatolij uz blesak emocija, što njemu nije bilo svojstveno. – Ipak ćemo ga uhvatiti – odvrati Žan-Pjer. – Ma uhvatićemo ga, naravno. On zna da je lov na njega u punom jeku pa prikriva tragove. Ali psi su ga nanjušili i neće nam večno bežati. Nas je mnogo, jaki smo i dovoljno ljuti. – Postavši odjednom svestan da otkriva svoja osećanja, Anatolij se osmehnu i ponovo se vrati praktičnim stvarima. – Baterije – reče i izvuče paket s baterijama iz košulje. Žan-Pjer izvadi mali radio-primopredajnik iz tajnog dela na dnu svoje torbe, izvadi stare baterije i zameni ih novim. To su radili svaki

123

put kada bi se sastali kako bi isključili mogućnost da Žan-Pjer izgubi kontakt zbog dotrajalih baterija. Anatolij će stare baterije odneti sa sobom u Bagram jer nije imalo smisla izlagati se opasnosti na taj način što bi baterije ruske proizvodnje bacili ovde, u Dolini pet lavova, gde niko nije imao nikakve električne aparate. Dok je Žan-Pjer pakovao radio, Anatolij upita: – Imaš li možda unutra nešto za žuljeve? Noge su mi... – Naglo je ućutao i mršteći se, napregnuto osluškivao. Žan-Pjer se ukoči. Do sada ih još niko nikada nije video zajedno. Međutim, znali su da se to mora jednom dogoditi, pre ili kasnije, i tačno su se dogovorili šta će uraditi, kako će se ponašati kao dva stranca koji su se slučajno sreli na odmorištu, i da će nastaviti razgovor kada taj čovek ode, odnosno, ako ovaj bude pokazivao znakove da namerava da ostane duže, njih dvojica će zajedno otići, kao da slučajno idu u istom pravcu. Sve su to unapred isplanirali, ali je Žan-Pjer ipak osećao kako mu se na licu jasno ocrtava osećaj krivice. Sledećeg trenutka čuo je zvuk koraka ispred kolibe i šum nečijeg napornog disanja, a onda se na suncem obasjanom ulazu ukaza nečija senka i Džejn uđe u kolibu. – Džejn! – uzviknu Žan-Pjer. Oba muškarca skočiše na noge. – Šta je bilo? Otkud ti ovde? – pitao je Žan-Pjer. – Hvala bogu da sam te stigla – reče Džejn zadihano. Krajičkom oka Žan-Pjer vide kako se Anatolij okrenuo u stranu, kao što bi se svaki Avganistanac okrenuo od neke drske i besramne žene. Taj Anatolijev pokret pomogao je Žan-Pjeru da se pribere od šoka. Hitro se osvrnuo oko sebe. Anatolij je, na sreću, sklonio kartu nekoliko minuta ranije. Ali radio... radio je još uvek malo virio iz njegove torbe. Međutim, Džejn ga za sada nije primetila. – Sedi – rekao je Žan-Pjer. – Predahni malo. – On takođe sede, u isti tren kada i ona, i iskoristi taj pokret kao izgovor da pomeri svoju torbu tako da je deo u kojem se nalazio radio bio okrenut prema njemu. – O čemu se radi? – upita.

124

– O jednom medicinskom problemu koji ne mogu sama da rešim. Žan-Pjerova napetost malo popusti budući da se bio uplašio da je nešto posumnjala i da ga je zbog toga pratila. – Popij malo vode – reče. Posegavši rukom u torbu, on drugom rukom brzo gurnu radio u tajno sklonište, pretvarajući se da traži termo-bocu. Kada je radio bio sakriven, on izvuče termo-bocu s vodom i pruži je Džejn. Srce mu je opet počelo kucati normalno. Opet je mogao normalno da razmišlja. Više nije bilo nikakvog vidnog dokaza njegove krivice. Šta bi još moglo pobuditi njenu sumnju? Možda je čula Anatolija kako priča francuski, ali ni to nije bilo tako neobično; ukoliko je Avganistanac govorio neki strani jezik, onda je to najčešće bio francuski, a neki Uzbek je pak mogao bolje da govori francuski nego dari. Šta je Anatolij govorio u trenutku kada je Džejn ušla u kolibu? Žan-Pjer se setio – pitao ga je da li ima neku mast za žuljeve. To je bilo savršeno. Avganistanci su uvek tražili lekove kada se sretnu s nekim lekarom, čak i kada su bili savršeno zdravi. Džejn otpi malo vode i poče da priča. – Nekoliko minuta posle tvog odlaska, doneli su jednog osamnaestogodišnjeg mladića s ružnom ranom na butini. – Zastala je i popila još gutljaj vode. Nije se obazirala na Anatolija i Žan-Pjer shvati da je toliko zabrinuta za tog ranjenika da je jedva primetila prisustvo drugog muškarca. – Mladić je ranjen tokom okršaja u blizini Roke i njegov otac ga je nosio celim putem do Doline, puna dva dana. Kada su najzad stigli do mene, ranu je zahvatila gangrena. Dala sam mu petsto miligrama penicilina injekcijom u debelo meso, a onda sam očistila ranu. – Potpuno ispravno – potvrdio je Žan-Pjer. – Nekoliko minuta kasnije, oblio ga je hladan znoj i počeo je da bunca. Izmerila sam mu puls: bio je ubrzan, ali slab. – Da li je prebledeo u licu, ili dobio sivu boju i da li je imao problema s disanjem? – Da. – I šta si učinila? – Sve ono što se radi u slučaju šoka – podigla sam mu noge,

125

pokrila ga i dala mu čaja, zatim sam požurila za tobom. – Bila je na ivici suza. – Otac ga je nosio dva dana, ne mogu da dopustim da umre. – Ne mora doći dotle – reče Žan-Pjer. – Alergijski šok je retka, ali dobro poznata reakcija na penicilin. Treba mu dati injekciju adrenalina, pola miligrama, u mišić, a zatim neki antihistamin, recimo, šest miligrama difenhidramina. Hoćeš da se vratim s tobom? – Dok je to govorio, Žan-Pjer krišom pogleda Anatolija, ali Rus nije pokazivao nikakvu reakciju. Džejn uzdahnu. – Ne – reče. – Sigurno te tamo, iza brda, čeka neko drugi, čiji je život u opasnosti. Bolje produži u Kobak, kako si i planirao. – Sigurna si? – Jesam. Anatolij zapali šibicu i pripali cigaretu. Džejn baci pogled na njega, zatim se ponovo okrenu Žan-Pjeru. – Pola miligrama adrenalina i onda šest miligrama difenhidramina – ponovi i ustade. – Tako je. – Žan-Pjer takođe ustade i poljubi je. – Sigurna si da možeš sama? – Naravno. – Moraš da požuriš. – Znam. – Hoćeš da ti dam Megi? Džejn razmisli. – Bolje ne. Po ovakvom putu, brže ću stići peške. – Kako hoćeš. – Do viđenja. – Do viđenja, Džejn. Gledao je kako izlazi iz kolibe. Još neko vreme je tako stajao. Ni on ni Anatolij nisu ništa rekli. Posle minut-dva, Žan-Pjer ode do vrata i pogleda napolje. Video je Džejn, oko dvesta ili trista metara dalje, sitnu i mršavu u tankoj pamučnoj haljini, kako se odlučno penje stazom, sama u tom smeđem prašnjavom predelu. Gledao je za njom, sve dok nije nestala iza brda.

126

Zatim se vratio u kolibu i seo na zemlju, oslanjajući se leđima o zid. On i Anatolij se pogledaše. – Gospode bože! – reče Žan-Pjer. – Ovo je bilo opasno.

127

8. Mladić je umro. Bio je mrtav skoro čitav sat kada se Džejn vratila, znojava, prašnjava i na ivici snage. Mladićev otac ju je čekao na ulazu u pećinu, utučen i ljut. Po njegovom potištenom držanju i smirenom pogledu smeđih očiju, odmah je znala da je sve gotovo. Ništa joj nije rekao. Ona uđe u pećinu i pogleda mladića. Bila je suviše iscrpljena da se ljuti; jedino što je osećala bilo je duboko razočaranje. Žan-Pjer nije bio tu a Zahara je oplakivala svoga muža, i tako nije bilo nikoga s kim bi podelila tugu. Plakala je kasnije, dok je ležala u krevetu na krovu bivše prodavnice, uz Šantal koja je spavala kraj nje na malom dušeku, mrmljajući s vremena na vreme u blaženom snu zadovoljnog deteta. Plakala je zbog mladićevog oca, isto koliko i zbog mrtvog mladića. Kao i ona, i on je bio krajnje iscrpljen, pokušavajući da spase sina. Utoliko je morala biti veća njegova žalost. Očima mutnim od suza posmatrala je zvezde pre nego što je zaspala. Sanjala je kako je Muhamed došao do njenog kreveta i kako je s njom vodio ljubav dok ih je celo selo gledalo; zatim joj je rekao da Žan-Pjer spava sa Simon, ženom debelog novinara Raula Klermona, i da se njih dvoje sastaju u Kobaku, gde Žan-Pjer tobože odlazi da leči bolesnike. Sutradan ju je celo telo bolelo jer je, uspaničena, pretrčala veći deo puta do kamene kolibe i nazad. Prava sreća, mislila je radeći svoje svakodnevne poslove, što je Žan--Pjer stao kod te kolibe, verovatno da se odmori, jer ga inače nikad ne bi stigla. Kakvo je olakšanje osetila kada je videla Megi privezanu ispred kolibe i kada je ugledala Žan-Pjera u kolibi s onim smešnim, malim Uzbekom. Obojica su skočila kao opareni kada je ona ušla unutra. Bilo je komično koliko su se prepali. Prvi put je videla jednog Avganistanca da ustaje kada u kuću ulazi neka žena. Popela se do pećine sa svojom torbom i otvorila ambulantu. Dok 128

se bavila uobičajenim slučajevima neuhranjenosti, malarije, zaraženih rana i crevnih parazita, razmišljala je o onome što se juče dogodilo. Ona do juče nije čula za alergijski šok. U normalnim okolnostima, ljude koji su davali injekcije penicilina sigurno su učili kako da postupe u tom slučaju, ali njena obuka je bila kratka i na brzinu obavljena pa je mnogo toga bilo jednostavno izostavljeno. Zapravo, na kursu, koji su završili, bili su skoro potpuno zanemareni svi medicinski detalji jer se smatralo da će Žan-Pjer, kao kvalifikovani lekar, uvek biti pored nje da joj kaže šta treba da radi. Kako su to bili naporni dani, provedeni u učionicama, ponekad s drugim devojkama koje su se školovale za sestre, ponekad sama, trudeći se da upamti pravila i postupke u medicini i zdravstvenom obrazovanju, pitajući se šta je čeka u Avganistanu. Neke od lekcija koje je slušala prilično su je uznemirile. Prvo što mora da uradi, rečeno joj je, mora za sebe da sagradi poljski klozet. Zašto? Zato što je najbrži način da se poboljša zdravstveno stanje ljudi u nerazvijenim zemljama taj da se oduče od toga da kao klozet koriste reke i potoke, a to se može postići jedino primerom. Njena nastavnica, Stefani, punija žena od četrdesetak godina s naočarima, obučena u radnički kombinezon i sandale, posebno joj je naglasila kako se treba čuvati preteranog davanja lekova. Većina bolesti i manjih povreda zalečiće se i bez medicinske pomoći, ali primitivni ljudi (a i oni koji nisu baš toliko primitivni) uvek od lekara traže pilule i sirupe. Džejn se setila da je i onaj mali Uzbek tražio od ŽanPjera mast za žuljeve. Taj čovek sigurno pešači ceo život, ali čim se sreo s lekarom, odmah se požalio da ga bole noge. Opasnost od preteranog davanja lekova, osim što su se na taj način nepotrebno rasipale dragocene zalihe, bila je u tome da je lek, uziman zbog zanemarljivih oboljenja, mogao kod pacijenta razviti toleranciju, tako da u slučaju ozbiljne bolesti, lek više ne bi delovao. Stefani je takođe savetovala Džejn da pokuša da sarađuje s tradicionalnim vračevima i isceliteljima, umesto da se bori protiv njih. Džejn je to pošlo za rukom s Rabijom, seoskom babicom, ali ne i s Abdulahom, seoskim mulom.

129

Najlakše od svega bilo je učenje jezika. Džejn je u Parizu, pre nego što je uopšte razmišljala o odlasku u Avganistan, počela da uči farsi, jezik kojim se govori u Persiji, u želji da poboljša svoje poslovne mogućnosti prevodioca i tumača. Farsi i dari su dva dijalekta istog jezika. Drugi glavni jezik u Avganistanu je paštu, jezik kojim govore Paštuni, ali dari je jezik Tadžika, a Dolina pet lavova je tadžička oblast. Oni malobrojni Avganistanci koji putuju, na primer nomadi, obično govore oba glavna jezika, pašto i dari. Ako znaju neki evropski jezik, onda je to engleski ili francuski. Onaj Uzbek u kamenoj kolibi govorio je sa Žan-Pjerom francuski. Za Džejn je to bilo prvi put da čuje francuski s uzbečkim naglaskom. Zvučalo je isto kao kada Rusi govore francuski. Tokom dana, misli su joj se stalno vraćale na tog Uzbeka. Nikako nije mogla da prestane da misli na njega. Mučio ju je osećaj kakav joj se ponekad javio kada zna da mora nešto važno da uradi a ne može da se seti šta. Možda joj se nešto učinilo čudno u vezi s tim čovekom. U podne je zatvorila ambulantu, nahranila Šantal i prepovila je, a zatim skuvala ručak od pirinča i mesa i podelila ga s Farom. Fara joj je postala neobično odana i trudila se na sve načine da joj udovolji. Uveče bi je Džejn jedva naterala da ode kući. Džejn se trudila da se prema njoj odnosi kao prema sebi ravnoj, ali je to kod nje, čini se, izazivalo samo još veće obožavanje. Po vrelom danu, Džejn je ostavljala Šantal s Farom i silazila do svog tajnog utočišta, sunčanog grebena skrivenog ispod nagnute stene. Tu je neko vreme radila vežbe, budući da je čvrsto odlučila da vrati liniju kakvu je imala pre porođaja. Dok je stezala i opuštala mišiće, stalno joj je pred očima bio onaj Uzbek kako skače na noge u kolibi s izrazom zaprepašćenja na orijentalnom licu. Zbog nekog nejasnog razloga, ta slika u njoj izazivala je predosećaj neke skore tragedije. Kada je konačno došla do istine, to joj se nije javilo u iznenadnom blesku, nego ju je više podsećalo na lavinu; počelo je od sitnice i stalno raslo do potpunog saznanja.

130

Nijedan Avganistanac se ne bi žalio na žuljeve na nogama, čak ni ako bi se samo pretvarao, jer žuljevi su za njih nepoznata stvar – to je bilo isto toliko neverovatno kao da neki farmer iz Glosteršira kaže da ima beriberi. Isto tako, nijedan Avganistanac, ma koliko bio iznenađen, ne bi ustao kada neka žena uđe u kuću. Ako taj čovek nije bio Avganistanac, ko je on onda? Njegov naglasak joj je dao jasan odgovor na to pitanje, iako bi malo ljudi moglo prepoznati o kakvom je naglasku reč. Jedino zahvaljujući svom lingvističkom znanju i činjenici da je poznavala oba jezika, ruski i francuski, Džejn je odmah prepoznala da on govori francuski s ruskim naglaskom. Dakle, Žan-Pjer se sastao s nekim Rusom prerušenim u Uzbeka u jednoj kamenoj kolibi u pustari. Da li je to bilo slučajno? To je bilo moguće, iako malo verovatno, ali kada se prisetila muževljevog lica kada je stupila u kolibu, uočila je na njemu izraz koji tada nije primetila, izraz krivice. Ne, to nije bio slučajan susret, to je bio tajni sastanak. Možda nije prvi. Žan-Pjer je stalno putovao do udaljenih sela radi lečenja bolesnika. Štaviše, bio je baš preterano savestan u tome da se tačno drži rasporeda svojih poseta, što je bilo prilično glupo u ovoj zemlji, gde niko nije vodio računa o kalendaru, ali nije bilo glupo ako je bilo reči o drugom rasporedu, o nizu tajnih sastanaka. A zašto se sastajao s tim Rusom? To je, takođe, bilo očigledno. Džejn oseti da joj suze naviru kada je shvatila kako je svrha tih sastanaka morala biti izdaja. On im je davao informacije, naravno. Prenosio im je obaveštenja o kretanjima konvoja. Uvek je tačno znao rute po kojima se kreću jer je Muhamed koristio njegove geografske karte. Mogao je otprilike proračunati i vremenske etape jer bi video kada su polazili iz Bande i ostalih sela u Dolini pet lavova. On je očigledno te informacije prenosio Rusima i zato su Rusi tokom prošle godine počeli uspešno da postavljaju zasede konvojima, zato je sada u Dolini bilo toliko tužnih udovica i siročića. Šta je to sa mnom?, pomisli Džejn, obuzeta naglim osećanjem samosažaljenja i suze joj ponovo potekoše niz lice. Prvo Elis, zatim Žan-Pjer. Zbog čega ja biram takve gadove? Da li me posebno

131

privlače baš takvi, tajanstveni muškarci? Da li me privlači izazov da prodrem kroz njihov oklop? Zar sam toliko luda? Setila se kako joj je Žan-Pjer tumačio da je sovjetska invazija na Avganistan opravdana. U jednom trenutku, odjednom je promenio mišljenje i ona je mislila da ga je ubedila u suprotno. Očigledno se on samo pretvarao da je promenio mišljenje. Kada je odlučio da pođe u Avganistan kao ruski špijun, usvojio je antisovjetske stavove kao masku, kao deo svoje uloge. Da li je i njegova ljubav prema njoj bila lažna? I sama pomisao na to bila je bolna. Džejn pokri lice rukama. To je bilo užasno, nezamislivo. Ona ga je zavolela, udala se za njega, poljubila njegovu mrzovoljnu majku, privikla se na njegov način vođenja ljubavi, preživela je njihovu prvu svađu, borila se za njihov brak i rodila mu dete u strahu i bolu. Zar je sve to radila zbog čiste obmane, zbog muža kao figure, zbog muškarca kojem uopšte nije stalo do nje? To je bilo podjednako strašno kao hodanje i trčanje toliko kilometara da sazna kako može da izleči osamnaestogodišnjeg dečaka i zatim, po povratku, da shvati da je on već mrtav. I gore od toga. Ovako se, zamišljala je, osećao mladićev otac kada ga je gledao kako umire, pošto ga je dva dana nosio na rukama preko planinskih bespuća. Osetila je kako su joj grudi nabrekle i shvatila da je vreme da nahrani Šantal. Navukla je odeću, obrisala lice rukavom i uputila se uz planinu. Kada je prvi bol malo uminuo, i kada je opet mogla trezvenije da razmišlja, učini joj se da je ona tokom čitave godine dana njihovog braka osećala neko neodređeno nezadovoljstvo. Sada joj je bilo jasno zbog čega se tako osećala. Na neki način ona je sve vreme osećala da Žan-Pjer nešto krije od nje. Zbog tog zida između njih, oni nikad nisu mogli da postanu stvarno bliski. Kada je stigla do pećine, zatekla je Šantal kako glasno plače i Faru kako pokušava da je umiri ljuljanjem. Džejn uze dete i privi ga na grudi i Šantal odmah poče da sisa. Džejn oseti početni neprijatan osećaj, nešto nalik na grč u stomaku, a zatim onaj prijatni i prilično erotičan osećaj u grudima.

132

Želela je da bude sama. Rekla je Fari da ode i provede popodnevni odmor u pećini svoje majke. Sisanje je umirilo Šantal. Žan-Pjerova izdaja joj se činila nešto manje strašna. Bila je sigurna da se on nije pretvarao da je voli. Kakvog bi to imalo smisla? Radi čega bi je doveo sa sobom ovde? Ona mu nije bila ni od kakve koristi u njegovom špijunskom radu. Ne, sigurno ju je doveo zato što je voli. A ako je voli, svi ostali problemi mogu se rešiti. Moraće da prestane da radi za Ruse, naravno. U ovom trenutku nije mogla tačno da predoči sebi šta će mu reći; hoće li, na primer, reći: – Sve se razotkrilo? – Ne. Ali setiće se pravih reči kada to bude potrebno. Onda će on morati da vrati nju i Šantal nazad u Evropu... Nazad u Evropu. Kada je shvatila da se mora vratiti kući, preplavio ju je osećaj dubokog olakšanja. To ju je iznenadilo. Da je neko pita kako joj se sviđa u Avganistanu, odgovorila bi mu da je to što ona ovde radi izuzetno zanimljivo i korisno, da se ovde dobro snalazi i čak uživa u svemu tome. Ali sada, kada je pred njom bila mogućnost povratka u civilizaciju, odjednom ju je napustila žilava otpornost i morala je da prizna da su joj ova surova zemlja, oštre zime, čudni i nedokučivi ljudi, bombardovanja i beskrajne kolone sakatih i ranjenih muškaraca i mladića napregnuli živce do pucanja. Ovde je strašno, pomislila je, to je prava istina. Šantal prestade da sisa. Zaspala je. Džejn ju je spustila na pod, prepovila je i prenela je na njen dušek i Šantal se nije nijednom probudila. Što se toga tiče, bila je zahvalno dete. Ako je sita i suva, nikakva buka ni pokret nisu mogli da je probude. Međutim, bila je veoma osetljiva na majčino raspoloženje i često bi se budila ako je Džejn tužna ili plače, čak i kada se Džejn trudila da bude izuzetno tiha. Džejn je sedela prekrštenih nogu na svom dušeku, gledajući usnulo dete, razmišljajući o Žan-Pjeru. Volela bi da je on sada ovde, da to odmah s njim raščisti. Čudila se što je činjenica da on odaje gerilce Rusima nije više naljutila, zapravo, razbesnela. Da li je to zbog toga što se već pomirila s tim da su svi muškarci lažovi? Ili je

133

počela da veruje kako su jedine nedužne osobe u ovom ratu majke, žene i kćerke, na obe strane? Da li su brak i majčinstvo toliko izmenili njenu ličnost da ovakva izdaja nije više u njoj izazivala ljutnju i bes? Ili jednostavno zato što voli Žan-Pjera? Nije znala odgovor na to pitanje. U svakom slučaju, vreme je da razmišlja o budućnosti a ne o prošlosti. Vratiće se u Pariz, tamo gde postoje poštari, knjižare, vodovod. Šantal će imati lepe haljinice, kolica i pelene koje posle upotrebe može jednostavno da baci. Živeće u malom stanu u nekoj zanimljivoj četvrti, gde će taksisti predstavljati jedinu stvarnu opasnost. Džejn i Žan-Pjer će sve početi iz početka i ovog puta će zaista upoznati jedno drugo. Zajednički će raditi na tome da svet učine boljim za sve ljude, služeći se postupnim i zakonitim sredstvima, bez spletki i izdaje. Iskustvo stečeno u Avganistanu pomoći će im da ih angažuju na poslovima vezanim za programe razvoja zemalja Trećeg sveta, možda na nekom od projekata Svetske zdravstvene organizacije. Porodični život biće onakav kakvim ga je zamišljala – njih troje će činiti dobro i biće srećni i bezbedni. Fara je ušla u pećinu. Popodnevni odmor je prošao. Devojka je s poštovanjem pozdravila Džejn, pogledala Šantal i zatim, videvši da dete spava, sela na pod, prekrstila noge, čekajući da joj Džejn kaže šta da radi. Fara je kći najstarijeg sina babice Rabije, Ismaela Gula, koji je trenutno bio na putu prema Pakistanu, s konvojem... Džejn je uzdahnula. Fara ju je upitno pogledala. Džejn odmahnu rukom i Fara ponovo spusti pogled. Njen otac je u konvoju, pomisli Džejn. Žan-Pjer je obavestio Ruse o tom konvoju. Farin otac će poginuti, ukoliko ona ne učini nešto da to spreči. Ali šta? Muhamed bi mogao da pošalje glasnika da presretne konvoj na prevoju Kajber i da ih pošalje drugim putem. Međutim, Džejn bi prvo morala Muhamedu reći kako zna da će konvoj biti napadnut, a kada bi mu to rekla, Muhamed bi sigurno ubio Žan-Pjera, verovatno golim rukama. Ako već neko od njih dvojice mora umreti, onda neka umre Ismael, pre nego Žan-Pjer, mislila je Džejn.

134

A onda pomisli na ostalih tridesetak muškaraca iz Doline koji su bili u konvoju i sa zebnjom se upita: Zar svi moraju umreti da bi moj muž ostao živ – Kamir Kan sa svojom retkom bradom i Šahazaj Gul, starac izbrazdan ožiljcima, Jusuf Gul koji tako lepo peva, pastir Šer Kador, krezavi Abdur Muhamed i Ali Ganim, koji ima četrnaestoro dece? Mora da postoji neki drugi način. Džejn ode do ulaza u pećinu i zagleda se u decu koja su posle popodnevnog odmora izašla iz pećina i nastavila svoje igre među kamenjem i trnovitim žbunjem. Među njima je bio i devetogodišnji Musa, Muhamedov sin jedinac, još razmaženiji od kada je ostao bez jedne ruke. Dečak se hvalisavo razmetao pred drugom decom novim nožem koji mu je poklonio otac. Džejn ugleda Farinu majku koja se penjala uzbrdo sa svežnjem pruća na glavi. Tu je bila i mulina žena; prala je muževljevu košulju. Nije videla Muhameda, ni njegovu ženu Halimu. Međutim, znala je da je on ovde jer ga je jutros videla. Sigurno je ručao sa ženom i decom u pećini. Skoro svaka porodica imala je svoju, zasebnu pećinu. Verovatno je on sada tamo, ali Džejn nije želela da je vide kako ide kod njega. To bi izazvalo skandal među meštanima, a ona je to htela da uradi neprimetno. Šta ću mu reći?, pitala se. Razmišljala je o tome da ga jednostavno zamoli: Učini to za mene, zato što te ja molim. To bi bilo dovoljno za nekog Evropljanina ili Amerikanca koji je zaljubljen u nju, ali muslimanski muškarci nisu, izgleda, ljubav shvatali tako romantično. Ono što je Muhamed osećao prema njoj više je bila neka vrsta nežne pohote, a to joj svakako nije omogućavalo da raspolaže njim. Uostalom, nije bila sigurna da li on još uvek gaji to osećanje prema njoj. Pa šta, onda, da mu kaže? Ništa joj nije dugovao. Ona ga nikada nije lečila, ni njega, ni njegovu ženu. Ipak, lečila je Musu – spasla je život njegovom jedincu. Muhameda obavezuje dug časti. Učini to za mene zato što sam spasla život tvom sinu. To bi moglo da upali. Međutim, on će je pitati zašto to traži.

135

Još nekoliko žena izašlo je iz pećina. Išle su po vodu, čistile pećine, hranile stoku i pripremale večeru. Džejn je znala da će se Muhamed sigurno uskoro pojaviti. Šta da mu kažem? Rusi znaju put konvoja. Kako su saznali? Ne znam, Muhamede. Kako onda možeš biti tako sigurna? Ne mogu ti reći. Slučajno sam čula jedan razgovor. Dobila sam poruku od Britanske tajne službe. Imam predosećaj. Gatala sam. Sanjala sam. To je najbolje – san. Ugledala ga je. Izašao je iz pećine, visok i naočit, obučen u odeću za put: na glavi je imao čitrali, kakav je nosio Masud i većina gerilaca; smeđi patu, koji je služio kao kabanica, peškir, ćebe i kamuflaža, i kožne čizme do kolena, koje je skinuo s nekog mrtvog ruskog vojnika. Prošao je preko čistine ispred pećina korakom čoveka koji planira da pređe dobar deo puta pre mraka. Krenuo je stazom niz planinu, prema napuštenom selu. Džejn je gledala za njim, sve dok joj njegova visoka prilika nije nestala iz vidokruga. Sad ili nikad, pomislila je i krenula za njim. U početku je hodala polako, laganim korakom, kako ne bi bilo previše očigledno da ide za Muhamedom, a kada je ljudi ispred pećina više nisu mogli videti, poče da trči. Klizajući se i spotičući, trčala je niz prašnjavu stazu, misleći: Ne bih smela ovoliko da trčim odmah posle porođaja, ko zna kakve će to posledice imati. Kada je ugledala Muhameda na stazi ispred sebe, pozvala ga je. On stade, okrenu se i sačeka da dođe do njega. – Neka je bog s tobom, Muhamede Kane – reče Džejn kada ga je sustigla. – I s tobom, Džejn Debu – odgovori on ljubazno. Džejn nije odmah pričala, stajala je i zadihano hvatala vazduh. On ju je posmatrao strpljivo. – Kako je Musa? – upita Džejn. – Zdrav je, veseo i uči da se služi levom rukom. Jednoga dana će

136

njom ubijati Ruse. To je bila mala šala pošto je leva ruka, prema običajima, služila za „prljave“ poslove, dok je desna služila za jelo. Džejn se osmehnu, pokazujući da je razumela njegovu dosetku, zatim reče: – Tako mi je drago što smo uspeli da mu spasemo život. Ukoliko mu se ovo spominjanje ličnih zasluga učinilo neuljudnim, on to ničim nije pokazao. – Biću večno tvoj dužnik – kazao je. Upravo to je htela da čuje. – Ima nešto što bi mogao da učiniš za mene – reče. Izraz na njegovom licu bio je nedokučiv. – Ako je to u mojoj moći... Ona se osvrnu oko sebe, tražeći neko mesto gde bi mogli da sednu. Blizu njih nalazila se bombom pogođena kuća. Prednji zid je bio srušen, tako da se unutrašnjost kuće mogla videti. U kući se od stvari nalazio samo bušan lonac i nestvarna slika kadilaka u boji, prikucana na zid. Džejn je sela na gomilu ruševina i posle kraćeg oklevanja i Muhamed je seo pored nje. – Jeste u tvojoj moći – reče Džejn. – Ali stvoriće ti malo problema. – O čemu je reč. – Možda će ti se to učiniti kao hir šašave žene. – Možda. – Bićeš u iskušenju da me prevariš, da se tobože saglasiš s mojim zahtevom i da jednostavno „zaboraviš“ da ga ispuniš. – Neću. – Molim te, budi iskren prema meni, bez obzira da li ćeš odbiti moj zahtev ili ne. – Hoću. Dosta je okolišanja, pomisli ona. – Hoću da pošalješ glasnika za konvojem i narediš im da promene pravac na povratku. Muhamed je bio prilično zatečen. Verovatno je očekivao da će tražiti neku sitnicu za kuću. – A zašto? – upita. – Veruješ li ti u snove, Muhamede Kane?

137

On slegnu ramenima. – Snovi su snovi – odgovorio je neodređeno. Možda sam izabrala pogrešan pristup, pomisli Džejn, možda bi bilo bolje da sam rekla kako sam imala priviđenje. – Dok sam se danas, po vrućini, odmarala u svojoj pećini, učinilo mi se da sam videla belog goluba. Muhamed je pažljivo pogleda i odmah joj je bilo jasno da je izgovorila pravu stvar. Avganistanci su verovali da u belim golubovima ponekad žive duhovi. Džejn nastavi: – Ipak sam sanjala jer je golub pokušavao da mi nešto kaže. – Ah! Shvatio je da sam imala priviđenje, a ne san, pomisli Džejn i produži: – Nisam razumela šta je pričao, iako sam ga pažljivo slušala. Mislim da je govorio paštu. Muhamed je zurio u nju razrogačenih očiju. – Glasnik s paštunske teritorije... – Onda sam ugledala Ismaela Gula, Rabijinog sina, Farinog oca, kako stoji iza goluba. – Ona spusti ruku Muhamedu na mišicu i zagleda mu se u oči, misleći: Ti sujetna, glupa muškarčino, mogla bih te tako lako napaliti, kao da palim svetlo. – Imao je nož u srcu i plakao je krvavim suzama. Pokazivao je rukom na nož, kao da traži da mu ga izvučem iz grudi. Drška noža bila je ukrašena dragim kamenjem. – Dok je govorila, Džejn pomisli: Odakle mi samo ovo pade na pamet? – Ustala sam s kreveta i pošla prema njemu. Osetila sam strah, ali morala sam mu spasti život. A onda, kada sam posegla za drškom noža... – Šta se dogodilo? – On je nestao. Mislim da sam se u tom trenutku probudila. Muhamed zatvori širom otvorena usta, zauze ponovo dostojanstveno držanje i važno se namršti, kao da oprezno razmišlja o značenju tog sna. Sada je vreme da mu malo ugađam, pomisli Džejn. – Možda su to gluposti – reče dok joj je na licu bio izraz stidljive

138

devojčice, spremne da se podvrgne njegovom superiornom, muškom sudu. – Zato te molim da to učiniš meni za ljubav. Učini to za onog ko je spasao život tvom sinu i vrati mi duševni mir. Njegov izraz lica odmah postade pomalo ohol. – Nema potrebe da se pozivaš na dug časti. – Da li to znači da ćeš ispuniti moju molbu? On joj na to odgovori pitanjem: – Kakvi su dragulji bili na dršci noža? Oh bože, pomisli Džejn, šta bi trebalo da bude ispravan odgovor? Pomislila je da kaže: „Smaragdi“, ali oni su se tradicionalno povezivali s Dolinom pet lavova pa bi to moglo značiti da je Ismaela ubio neki izdajica iz Doline. – Rubini – odgovori. Muhamed polako klimnu glavom. – Ismael ti ništa nije rekao? – Učinilo mi se da hoće nešto da kaže, ali nije mogao da govori. On ponovo klimnu glavom, a Džejn pomisli: Hajde, odluči se već jednom! Konačno, Muhamed reče: – Predznak je jasan. Konvoj mora promeniti pravac. Hvala bogu, pomisli Džejn. – Skinuo si mi veliki teret sa srca – reče mu ona iskreno. Nisam znala šta da radim. Sada mogu biti sigurna da će Ahmed biti spasen. – Pitala se šta bi još mogla da učini da čvrsto obaveže Muhameda i onemogući ga da se predomisli. Na kraju odluči da zapečati njegovo obećanje jednim drevnim načinom: nagnula se napred i poljubila ga u usta, nežno ali brzo, ne dajući mu šansu da odbije poljubac, ni da odgovori na njega. – Hvala ti! – odvrati. – Znam da si ti čovek od reči. – Zatim ustade. Ostavljajući ga pomalo zbunjenog, ona se okrenu i potrča uza stazu nazad prema pećinama. Na vrhu uspona je stala i osvrnula se. Muhamed je odmakao deo puta od bombardovane kuće, silazeći nizbrdo poletnim korakom i visoko podignute glave, mašući rukama u hodu. Srećan je zbog onog poljupca, pomisli Džejn. Treba da me je sramota. Iskoristila sam njegovo sujeverje, njegovu sujetu i njegovu seksualnost. Kao feministkinja, nisam smela da tako iskoristim njegove predrasude o vidovitim, pokornim i zavodljivim ženama, samo zato da ga

139

navedem da uradi ono što hoću. Ali uspelo mi je. Uspelo mi je! Džejn krene dalje stazom prema pećinama. Sledeći na redu je Žan-Pjer. On će se vratiti negde pre mraka: sigurno je čekao do kasnog popodneva, da prođe najgora vrućina, pa je tek onda krenuo na put, baš kao što je i Muhamed učinio. Smatrala je da će razgovor s njim biti lakši od razgovora s Muhamedom. Kao prvo, njemu može reći istinu. Kao drugo, kriv je pa je prema tome u gorem položaju. Stigla je do pećina. U malom logoru sada je bilo živahno. Grupa ruskih mlaznjaka preletela je preko neba. Svi su prekinuli posao i gledali ih, iako su avioni bili previsoko i predaleko za bombardovanje. Kada su nestali s obzorja, dečaci raširiše ruke i rastrčaše se unaokolo, ispuštajući zvuke slične zvuku mlaznog motora. Koga li oni bombarduju dok ovako zamišljaju da su avioni?, pitala se Džejn. Ušla je u pećinu, videla šta radi Šantal, osmehnula se Fari i zatim uzela dnevnik. Žan-Pjer i ona su svaki dan zapisivali svoja iskustva i doživljaje. To su prvenstveno bile medicinske beleške i nameravali su da taj dnevnik ponesu sa sobom u Evropu, kako bi njihove beleške mogli koristiti oni koji će posle njih poći u Avganistan. Preporučeno im je da takođe zapisuju i lična osećanja i probleme, kako bi njihovi naslednici znali šta ih očekuje pa je tako Džejn prilično detaljno beležila tok svoje trudnoće i podrobno opisala porođaj, ali je izveštaj o svojim osećanjima ograničila na nekoliko šturih, kratkih rečenica. Sela je uza zid pećine, spustila beležnicu na kolena i počela da zapisuje priču o osamnaestogodišnjem mladiću koji je umro od alergijskog šoka. Rastužilo ju je ponovo preživljavanje tog događaja, ali nije postala potištena, što je zdrava i normalna reakcija, rekla je sama sebi. Dodala je nekoliko kratkih beležaka o današnjim slučajevima, a onda je, polako i dokono, počela da lista unazad, prema početku dnevnika. Beleške, zapisane Žan-Pjerovim nemarnim, nečitkim rukopisom, bile su kratke i sastojale su se isključivo od simptoma, dijagnoza, načina lečenja i rezultata: Gliste, zapisao bi, ili Malarija; a

140

onda: Izlečen ili Stanje stabilizovano, ili ponekad: Umro. Međutim, Džejn je zapisivala rečenice, kao na primer: Jutros se bolje osećala ili Majka ima tuberkulozu. Ponovo je pročitala svoje beleške iz prvih meseci trudnoće o osetljivosti bradavica, o širenju bedara i jutarnjoj mučnini. S interesovanjem je pročitala belešku koju je upisala u dnevnik pre skoro godinu dana: Bojim se Abdulaha. Potpuno je na to zaboravila. Džejn spusti dnevnik. Naredna dva sata ona i Fara su provele u čišćenju i spremanju ambulante, a posle toga je bilo vreme da siđu u selo i spreme se za noć. Dok je silazila niz planinu i kasnije, dok je radila po kući, Džejn je razmišljala o predstojećem razgovoru sa Žan-Pjerom. Znala je šta treba da uradi: pozvaće ga u šetnju, mislila je, ali nije sigurna šta će mu tačno reći. Kada je nekoliko minuta kasnije stigao, još nije odlučila. Obrisala mu je prašinu s lica vlažnim peškirom i ponudila mu zeleni čaj u porcelanskoj šolji. Znala je da ga put nije iscrpeo, samo prijatno zamorio; on je s lakoćom prelazio mnogo veće udaljenosti. Sedela je kraj njega dok je pio čaj, trudeći se da ne pilji u njega, i razmišljala: Lagao si me. Kada se malo odmorio, ona mu reče: – Hajde da se malo prošetamo, kao nekada. To ga je malo iznenadilo. – Kuda bi htela da ideš? – Bilo kuda. Zar se ne sećaš kako smo prošlog leta šetali samo zato da uživamo u večeri? On se osmehnuo. – Da, sećam se. – Bio joj je drag kada se tako smeje. – Hoćeš da povedemo Šantal? – Ne. – Nije htela da je bilo šta ometa. – Njoj će biti dobro i ovde, s Farom. – U redu – odgovori on, pomalo zbunjeno. Džejn naloži Fari da im spremi večeru: čaj, hleb i jogurt, zatim ona i Žan-Pjer izađoše iz kuće. Napolju se već spuštao mrak, a večernji vazduh bio je topao i mirisan. To je leti bilo najprijatnije doba dana. Dok su polako išli kroz polja prema reci, Džejn se setila kako se na ovoj istoj stazi osećala prošlog leta – uznemirena, zbunjena, uzbuđena i odlučna. Sada je bila ponosna na sebe i ono

141

što je postigla, ali je u isti mah bila zadovoljna što će se ta pustolovina uskoro završiti. Međutim, kako se bližio trenutak sučeljavanja, osećala je sve jaču napetost, iako je samoj sebi govorila kako nema šta da krije i nema zašto da se oseća krivom, niti da se zbog nečega boji. Pregazili su reku na mestu gde je tekla plitka i široka, preko kamenih ploča, a zatim su se strmom, krivudavom stazom popeli uz visoku hrid na drugoj obali. Kada su stigli do vrha, seli su na zemlju i pustili da im noge vise preko ivice ponora. Tridesetak metara ispod njih, žustro je tekla Reka pet lavova, udarajući o kamene gromade i ljutito penušajući kroz brzake. Džejn pređe pogledom preko Doline. Obradiva zemlja bila je ispresecana kanalima za navodnjavanje i potpornim kamenim zidovima terasastih polja. Zelena i zlatna, polja su izgledala kao komadići obojenog stakla od neke razbijene igračke. Tu i tamo sliku su kvarili tragovi bombardovanja – srušeni zidovi, zatrpani jarci i blatnjavi krateri usred talasaste pšenice. Poneka okrugla kapa ili tamni turban pokazivali su da su neki muškarci izašli na polja, kako bi iskoristili noć, kada Rusi zaustavljaju svoje mlaznjake i odlažu bombe, da završe žetvu. Sitne prilike i glave pokrivene maramama bile su žene i starija deca. Oni će pomagati dok se potpuno ne smrači. U donjem kraju Doline polja su se s mukom uspinjala uz niže obronke planine, ali su brzo uzmicala pred kamenjem i prašinom. Iz grupe kuća levo od njih, dim iz nekoliko domaćinskih ognjišta dizao se prema nebu, prav kao olovka dok ga ne bi raspršio večernji povetarac. Isti povetarac donosio je do njih nerazumljive delove razgovora žena koje su se kupale uzvodno, iza jedne krivine. Glasovi su im bili prigušeni i više se nije čuo Zaharin srdačan smeh jer je Zahara bila u žalosti. I to zbog Žan-Pjera... Ta misao joj je dala hrabrosti. – Hoću da me odvedeš kući – odjednom reče. U prvom trenutku, pogrešno ju je razumeo. – Pa tek smo stigli ovde – nervozno je odgovorio, a onda je pogledao i prestao da se mršti. – Ah! – odvratio je.

142

To je zvučalo nekako hladno, što ju uznemirilo, shvatajući da će možda morati da se bori da postigne ono što želi. – Da – rekla je odlučno. – Kući. On stavi svoju ruku na njena ramena i reče: – Ova zemlja može ponekad obeshrabriti čoveka. – Nije gledao u nju, nego u brzu reku pod njihovim nogama. – Ti si trenutno dosta sklona potištenosti, što je normalno posle porođaja. Za nekoliko nedelja videćeš... – Nemoj da mi se obraćaš tako pokroviteljski! – brecnu se Džejn. Nije bila spremna da sluša takve gluposti. – Čuvaj to za svoje pacijente. – U redu. – On skloni ruku s njenog ramena. – Pre nego što smo krenuli ovamo, rešili smo da ostanemo dve godine. Saglasili smo se da kraći boravak nema smisla, budući koliko se vremena i novca potroši na obuku, putovanje i prilagođavanje. Hteli smo da naš boravak ovde urodi nekim stvarnim plodom, zato smo se obavezali da ostanemo dve godine... – A onda nam se rodilo dete. – To nije bila moja ideja! – Bilo kako bilo, ja sam se predomislila. – Ne možeš da se predomisliš, nemaš pravo na to. – Ja nisam tvoje vlasništvo! – ljutito odgovori Džejn. – To jednostavno ne dolazi u obzir. Nećemo više o tome. – Tek smo počeli – reče ona. Razbesnelo ju je njegovo ponašanje. Razgovor se pretvorio u svađu o njenim pravima da sama o sebi odlučuje, a ona nikako, bar za sada, nije htela da prekine prepirku time što će mu reći da zna za njegovo špijuniranje. Želela je da joj prizna pravo na samostalno odlučivanje. – Ti nemaš pravo da ne obraćaš pažnju na moje želje i prelaziš preko njih – reče. – Želim da odem još ovog leta. – To ne dolazi u obzir. Ona pokuša da ga urazumi. – Ovde smo već godinu dana. Postigli smo određene razultate. Takođe smo podneli prilične žrtve, veće nego što smo očekivali. Zar nismo dovoljno učinili? – Dogovorili smo se da ćemo ostati dve godine – tvrdoglavo

143

odgovori Žan-Pjer. – To je bilo davno i pre nego što smo dobili Šantal. – Onda vas dve idite, a mene ostavite ovde. Džejn je razmišljala o tom predlogu. Putovati s konvojem do Pakistana, s malim detetom na rukama, bilo bi teško i opasno. Pogotovo ako on ne bi bio s njom. Ipak, nije bilo neizvodljivo. To bi značilo ostaviti njega ovde. U tom slučaju, on bi nastavio da daje Rusima podatke o konvojima i svakih nekoliko nedelja poginulo bi još nekoliko muževa i sinova iz Doline. Postojao je još jedan razlog zbog kojeg ga nije mogla ostaviti ovde – to bi razorilo njihov brak. – Ne – odvrati ona. – Ne mogu otići bez tebe. Moraćeš i ti s nama. – Ja ne idem – ljutito reče. – Ne idem! Sada ga je morala suočiti s onim što zna. Ona duboko uzdahnu. – Moraćeš – počela je. – Ništa ja ne moram – prekinuo ju je. Upro je prstom u nju i ona mu pogleda u oči i vide u njima nešto što ju je uplašilo. – Ne možeš da me nateraš. Nemoj ni da pokušavaš. – Ali ja to mogu... – Ne bih ti savetovao – rekao je, a glas mu je bio zastrašujuće hladan. Odjednom je u njemu videla stranca, čoveka koga više ne poznaje. Ćutala je trenutak, razmišljajući. Gledala je jednog goluba kako poleće iz sela i leti prema njoj. Sleteo je na hridinu, malo ispod njenih nogu. Ja ne poznajem tog čoveka!, pomislila je uspaničeno. Posle čitave godine dana, ja još uvek ne znam ko je on u stvari! – Da li ti mene voliš? – pitala ga je. – Voleti te ne znači da moram da činim sve što poželiš. – Da li to znači „da“? Zagledao se u nju. Mirno mu je uzvratila pogled. Iz njegovih očiju polako se izgubio onaj okrutan, divljački sjaj i on se opusti. Najzad se osmehnuo. – Da – odgovori. Ona se nasloni na njega i on joj ponovo prebaci ruku oko ramena. – Da, volim te – tiho reče i poljubi je u teme. Džejn nasloni lice uz njegove grudi i pogleda dole. Golub kojeg

144

je malopre posmatrala, ponovo uzlete. Bio je to beli golub, kao onaj u njenom izmišljenom priviđenju. Lebdeo je u vazduhu, klizeći bez napora nadole, prema suprotnoj obali. Džejn pomisli: Bože, a šta ću sada? Upravo je Muhamedov sin, Musa, koji je sada nosio nadimak Levoruki, prvi primetio konvoj. Dotrčao je na čistinu ispred pećina, vičući iz sveg glasa: – Vratili su se! Vratili su se! – Niko nije morao da pita ko se vratio. Bilo je pre podne. Džejn i Žan-Pjer su bili u ambulanti. Džejn pogleda Žan-Pjera. Na njegovom licu se na trenutak video jedva primetan izraz zbunjenosti. Čudio se zašto Rusi nisu iskoristili podatke koje im je dao i napali konvoj. Džejn je brzo okrenula glavu, kako on ne bi primetio radostan osećaj pobede koji ju je obuzeo. Ona im je spasla život! Jusuf će noćas pevati, Šer Kador će brojati svoje koze, a Ali Ganim će izljubiti svako od svoje četrnaestoro dece. Jusuf je jedan od Rabijinih sinova; spasivši mu život, odužila se njegovoj majci za pomoć prilikom porođaja. Sve one majke i ćerke, koje bi se danas zavile u crno, mogu se sada radovati. Pitala se kako li se sada oseća Žan-Pjer. Da li je ljut, ili nezadovoljan, ili razočaran? Teško je bilo zamisliti da bi neko bio razočaran zbog toga što ti ljudi nisu pobijeni. Ona ga krišom pogleda, ali na njegovom licu se ništa nije moglo videti. Da mi je samo znati šta sada misli, pomislila je. Za samo nekoliko minuta, ambulanta je ostala prazna: svi njihovi bolesnici otišli su u selo da pozdrave putnike. – Hoćemo li i mi dole? – upita Džejn. – Idi ti – odgovori Žan-Pjer. – Ja ću prvo ovde da završim pa onda dolazim za tobom. – U redu – rekla je Džejn. Bilo mu je potrebno malo vremena da se pribere, nagađala je, kako bi mogao da glumi da je srećan što su se svi vratili kući živi i zdravi. Ona uze Šantal i pođe strmom stazom prema selu. Osećala je

145

vrelinu kamenja kroz tanke đonove svojih sandala. Još uvek nije rekla Žan-Pjeru da zna istinu. Međutim, neće to moći dugo da krije. Pre ili kasnije, Žan-Pjer će saznati od Muhameda da je poslao glasnika s uputstvima da se konvoj vrati drugim putem. Tada će, naravno, pitati Muhameda zašto je to uradio, a on će mu ispričati njeno „priviđenje“. No, Žan-Pjer je znao da ona ne veruje u priviđenja... Zašto se ja zapravo plašim?, pitala se Džejn. Ja nisam ni zbog čega kriva, on je kriv. Pa ipak, osećam da se zbog njegove tajne i ja moram stideti. Trebalo je da o tome odmah s njim porazgovaram one večeri kada smo otišli do stene iznad reke. Čuvajući to tako dugo u sebi, postala sam i ja prevarant. Možda me to plaši. Ili me možda plaši onaj čudni pogled što se ponekad pojavi u njegovim očima... Džejn nije odustala od odluke da se vrati kući, ali do sada još nije uspela da smisli način kako da Žan-Pjera nagovori da pođe s njom. Padale su joj na pamet razne čudne ideje, od lažne poruke da mu je majka na samrti do trovanja jogurta nekim sredstvom koje bi kod njega izazvalo simptome ozbiljne bolesti, što bi ga nateralo da se vrati u Evropu zbog lečenja. Najjednostavnije i najrealnije bilo bi da mu zapreti da će sve reći Muhamedu. Naravno, nikad to ne bi učinila jer bi to bilo isto kao da ga je ubila svojom rukom. Međutim, da li on misli da će ona ostvariti svoju pretnju? Verovatno ne misli. Morao je biti stvarno nemilosrdan i kamenog srca da poveruje kako je ona u stanju praktično da ubije sopstvenog muža. A ako je zaista tako nemilosrdan i kamenog srca, mogao bi možda i da je ubije. Zadrhtala je, uprkos vrućini. Sve te misli o ubijanju, to je jednostavno smešno. Kada dvoje ljudi toliko fizički uživaju jedno u drugome, kao nas dvoje, kako bi uopšte mogli i da pomisle da jedno drugom učine nešto nažao? Kada je stigla do sela, čula je neujednačenu pucnjavu iz pušaka koja je pratila svako avganistansko slavlje. Džejn pođe prema džamiji; sve se uvek odigravalo ispred džamije. Konvoj je bio u dvorištu džamije; muškarce, konje i teret okruživale su nasmejane

146

žene i razdragana deca. Džejn se malo izdvojila od gomile i posmatrala. Vredelo je, pomisli. Brige, strah i neprijatnost zbog nedostojnog načina na koji je obradila Muhameda, sve to je vredelo učiniti da bi na kraju doživela ovo, ovaj radostan prizor ponovnog susreta ratnika sa svojim ženama, majkama, sinovima i kćerkama. Ono što se zatim dogodilo, predstavljalo je verovatno najveći šok koji je Džejn doživela u svom životu. Tamo u gomili, između okruglih kapa i turbana, pojavila se jedna glava s plavim kovrdžama. U prvom trenutku nije prepoznala lice, ali joj se učinilo poznatim i srce joj je jače zakucalo. Zatim su se ljudi oko te glave malo razmakli i Džejn ugleda neverovatno bujnu plavu bradu, a ispod nje lice Elisa Talera. Kolena joj klecnuše od iznenadne slabosti. Elis? Ovde? Nemoguće. On pođe prema njoj. Na sebi je imao široku pamučnu avganistansku odeću, sličnu pidžami, i prljavi pokrivač preko ramena. Onaj mali deo lica koji nije pokrivala brada bio je tako preplanuo od sunca i vetra da su se nebeskoplave oči isticale još više nego obično, poput različaka u polju zrelog žita. Džejn se ukočila od zaprepašćenja. Elis je stao ispred nje, ozbiljnog lica. – Zdravo, Džejn. Džejn shvati da ga više ne mrzi. Do pre mesec dana proklela bi ga zbog njegove izdaje i zbog špijuniranja njenih prijatelja, ali sada više nije osećala ljutnju. On joj nikad više neće biti drag, ali mogla ga je podneti. Osim toga, bilo je lepo ponovo čuti engleski, prvi put posle više od godinu dana. – Elise – progovori ona slabim glasom. – Pobogu, šta ti radiš ovde? – Isto što i ti – odgovori on. Šta je to trebalo da znači? Da li je mislio na špijuniranje? Ne, Elis ne zna za Žan-Pjera. Elis je primetio njenu zbunjenost pa dodade: – Mislim, ovde sam da pomognem pobunjenicima. Hoće li on otkriti šta radi Žan-Pjer! Džejn se odjednom uplaši za

147

muža. Elis bi ga mogao ubiti... – Čije je to dete? – pitao je Elis. – Moje. I Žan-Pjerovo. Zove se Šantal. – Džejn je primetila kako je Elisovo lice iznenada postalo veoma tužno. Shvatila je da se nadao da je nesrećna u braku. O bože, pomislila je, izgleda da me on još uvek voli. Ona pokuša da promeni temu. – A kako ćeš ti pomagati pobunjenicima? On podiže svoju torbu. Bila je to velika torba od žutosmeđeg platna, čiji je oblik podsećao na kobasicu, pomalo sličnu starim vojničkim torbama. – Naučiću ih kako da dižu u vazduh puteve i mostove – reče. – Prema tome, vidiš, u ovom ratu oboje smo na istoj strani. Ali ne na istoj strani kao Žan-Pjer, pomisli ona. Šta će se sada dogoditi? Avganistanci nisu ni u jednom trenutku posumnjali u ŽanPjera, ali Elis je profesionalac. Pre ili kasnije, on će naslutiti šta se događa. – Koliko dugo ostaješ? – upitala je. Ako je došao nakratko, možda neće imati vremena da posumnja. – Biću ovde preko leta – odgovori on neodređeno. Možda neće mnogo vremena provoditi u Žan-Pjerovoj blizini. – Gde ćeš živeti? – upita ona. – U ovom selu. – A tako. Osetio je razočaranje u njenom glasu i ironično se osmehnuo. – Pretpostavljam da nisam mogao očekivati kako će ti biti drago što me vidiš... Njen mozak je užurbano radio. Ako uspe da natera Žan-Pjera da prekine s onim što radi, onda mu više ne bi pretila nikakva opasnost. Odjednom je osetila da je sada u stanju da mu se suprotstavi. Kako to?, pitala se. Zato što ga se više ne bojim. A zašto ga se više ne bojim? Zato što je tu Elis. Sve do sada nisam bila svesna da se bojim muža. – Naprotiv – odgovorila je Elisu, misleći pri tom: Kako mogu da budem tako hladnokrvna? – Drago mi je što si ovde. Nastupila je tišina. Elis očigledno nije znao da protumači njenu

148

reakciju. Konačno reče: – Ovaj, negde među ovom gužvom su moje stvari i prilična količina eksploziva. Mislim da će biti pametnije da to sklonim. Džejn klimnu glavom. – U pravu si. Elis se okrenu i nestade u gužvi. Džejn polako izađe iz dvorišta, još pomalo zabezeknuta. Elis je ovde, u Dolini pet lavova, i po svemu sudeći još je voli. Kada je došla do bivše prodavnice, Žan-Pjer izađe pred nju. Svratio je do kuće na putu ka džamiji, verovatno da ostavi svoju torbu. Džejn nije znala šta da mu kaže. – S konvojem je došao neko koga poznaješ – poče ona. – Neki Evropljanin? – Da. – Ko? – Idi i vidi. Iznenadićeš se. On požuri prema džamiji a Džejn uđe u kuću. Šta će Žan-Pjer učiniti sada kada je Elis ovde?, pitala se. Pa sigurno će to javiti Rusima. A Rusi će sigurno želeti da ubiju Elisa. Ova misao razljuti Džejn. – Više neće biti ubijanja! – odvrati glasno. – Ja to neću da dozvolim! – Njen ljutiti glas rasplaka Šantal. Džejn je uze u naručje i devojčica se smirila. Šta da učinim?, razmišljala je Džejn. „Moraću da ga sprečim da kontaktira s Rusima. Kako? Njegova veza se ne može s njim sastati ovde u selu. Znači, moram ga nekako zadržati u selu. Reći ću mu: ’Moraš da obećaš da nećeš odlaziti iz sela. Ako mi to ne obećaš, reći ću Elisu da si špijun pa će se on pobrinuti da ne izađeš iz sela.’ A šta ako joj Žan-Pjer obeća i prekrši obećanje? Pa ja ću znati da je izašao iz sela, znaću da je otišao na sastanak s vezom i moći ću da upozorim Elisa. Da li on možda ima i neki drugi način održavanja veze s Rusima?

149

Mora da postoji neki način kako može da stupi u vezu s njima u slučaju nužde. Ovde nema telefona, ni pošte, ni kurirske službe, ni golubova pismonoša... Sigurno ima radio. Ako ima radio, onda ga ne mogu sprečiti da stupi s njima u vezu. Što je više o tome razmišljala, to je bila sigurnija da ima radio. Morao je nekako da dogovori one sastanke u kamenoj kolibi. Teoretski je raspored tih sastanaka mogao biti dogovoren unapred, pre nego što su otputovali iz Pariza, ali je u praksi to bilo skoro nemoguće; šta bi se dogodilo ako iznenada mora da otkaže sastanak, ili zakasni, ili ako hitno mora da se sastane sa svojom vezom? Mora da je imao radio. Šta da radim ako ima radio? Mogu da mu ga oduzmem. Džejn spusti Šantal u kolevku i krenu da traži. Otišla je u prednju sobu. Tamo, na tezgi od keramičkih pločica, na sredini prostorije koja je nekada služila kao prodavnica, stajala je Žan-Pjerova torba. Torba je bila najverovatnije mesto za čuvanje radija. Nikome nije bilo dozvoljeno da otvara torbu osim Žan-Pjera i Džejn, a ona za to nikad nije imala razloga. Džejn otvori torbu i pregleda sadržaj, vadeći jednu stvar za drugom. Ništa nije našla. To ipak neće biti lako. On mora da ima radio i ja moram da ga nađem: ako ga ne nađem, onda će Elis ubiti njega, ili će on ubiti Elisa. Odlučila je da pretraži čitavu kuću. Pregledala je medicinske zalihe na policama nekadašnje prodavnice, zavirujući u sve kutije i pakete na kojima su bili skinuti pečati, žureći u strahu da se on ne vrati pre nego što završi s traganjem. Ništa nije našla. Zatim se vratila u spavaću sobu. Tražila je među odećom i među

150

zimskom posteljinom, složenom u jednom uglu. Ništa. Krećući se sve brže, otišla je u dnevnu sobu i panično se osvrtala, tražeći moguća skrovišta. Sanduk s geografskim kartama! Otvorila ga je. Unutra su bile samo mape. Džejn ljutito spusti poklopac. Šantal se promeškoljila, ali nije zaplakala, iako je uskoro vreme da je nahrani. Ti si dobra devojčica, pomisli Džejn, hvala bogu! Zatim je pogledala iza ormara s hranom i podigla ćilim da proveri ne postoji li možda neka skrivena rupa u podu. Ništa. Ipak, mora biti ovde negde. Nije mogla da zamisli da bi se on izložio riziku da ga drži negde van kuće jer tako postoji velika opasnost da ga neko slučajno nađe. Ponovo se vratila u nekadašnju prodavnicu. Kada bi samo mogla da nađe radio, sve bi se sredilo; on ne bi imao drugog izbora nego da popusti njenim zahtevima. Njegova torba je bila još uvek najlogičnije skrovište, budući da je on tu torbu nosio sa sobom kud god je išao. Džejn je podiže. Bila je teška. Zavuče ruku i poče da pipa iznutra. Torba je imala debelo dno. Odjednom se dosetila. Torba može da ima lažno dno. Ona pritisnu dno prstima. Mora biti tu, mislila je, mora. Džejn gurnu dno dole i povuče. Lažno dno se bez problema odvoji od torbe. Nervozno je pogledala unutra. Tamo, u skrivenom udubljenju, ležala je crna plastična kutija. Izvadila ju je. To je to, mislila je, on je u vezi s njima pomoću ovog malog radija. Zašto se onda i sastaje s njima? Možda im ne može slati tajna obaveštenja preko radija jer se boji da neko možda prisluškuje. Možda mu radio služi samo za dogovaranje sastanaka i za hitne poruke. Kao na primer, kada ne može da ode iz sela.

151

Čula je zvuk otvaranja zadnjih vrata. Uplašeno spusti radio na pod i brzo se okrenu i pogleda u dnevnu sobu. Bila je to Fara, s metlom. – O bože! – reče glasno. Zatim se ponovo okrenu, osećajući kako joj srce bije kao ludo. Mora nekako da se oslobodi radija pre nego što se Žan--Pjer vrati. Ali kako? Ne može ga tek tako baciti, neko će ga naći. Mora da ga uništi. Čime? Nije imala čekić. Onda kamenom. Požurila je kroz dnevnu sobu u dvorište. Zid oko dvorišta bio je sagrađen od grubog kamenja, povezanog malterom. Džejn uhvati jedan kamen u gornjem redu i pokuša da ga iščupa. Nije uspela ni da ga pomeri. Pokušala je da izvuče drugi, treći. Četvrti se malo klimao. Ona uhvati obema rukama i poče da ga drma. Kamen se malo pomerio. – Hajde, hajde! – povika Džejn i povuče svom snagom. Gruba površina kamena urezala joj se u dlanove. Gurajući svim silama, iščupala ga je iz ležišta. Zatim brzo skoči korak unazad i pusti da kamen padne na zemlju. Bio je otprilike veliki kao konzerva pasulja, baš onakav kakav joj je odgovarao. Podigavši ga obema rukama, Džejn požuri u kuću. Kada se vratila u prednju sobu, podiže radio s poda i spusti ga na tezgu. Zatim zamahnu kamenom visoko iznad glave i spusti ga svom snagom na radio. Plastična kutija napuče od udarca. Moraće jače da udari. Džejn ponovo zamahnu i još jednom udari. Ovog puta uspela je do kraja da razbije plastičnu kutiju, tako da se videla unutrašnjost radija. Džejn primeti odštampanu šemu, kontaktni zvučnik i dve baterije s ruskim slovima na njima. Ona izvadi baterije i baci ih na pod, i nastavi da udara kamenom po mehanizmu. Odjednom, osetila je kako ju je neko zgrabio otpozadi i začu ŽanPjera kako viče: – Šta to radiš?

152

Ona je počela da se otima, otrgnula mu se na trenutak iz ruku i još jednom udarila po radiju. Žan-Pjer je zgrabi za ramena i gurnu je u stranu. Džejn posrnu i pade na pod. Tako je nespretno pala da je bolno iskrivila zglob. Žan-Pjer je zurio u radio. – Uništen je! – reče. – To se više ne može popraviti! – Zgrabivši je grubo za košulju, podiže je s poda. – Ti uopšte ne znaš šta si uradila! – kriknu. Gledao ju je očima punim očajanja i mahnitog besa. – Pusti me! – povika ona. Nije imao pravo da se tako ponaša kada je sve vreme lagao. – Kako se usuđuješ da budeš grub prema meni? – Kako se usuđujem? – On pusti njenu košulju, povuče ruku unazad i udari je pesnicom. Udarac je pogodio pravo u stomak. U deliću sekunde, Džejn se jednostavno ukočila od šoka, a onda je osetila bol, duboko unutra, tamo gde je još uvek bila osetljiva od porođaja. Vrisnula je i savila se napred, držeći se obema rukama za stomak. Oči su joj bile zatvorene pa tako nije videla kako on ponovo zamahuje rukom. Drugi udarac pogodio ju je u usta. Džejn kriknu od bola. Jednostavno nije mogla da veruje da je on sposoban da je tako divljački udara. Ona otvori oči i pogleda ga, strahujući da će je opet udariti. – Kako se usuđujem? – urlao je Žan-Pjer. – Kako se usuđujem? Džejn je pala na kolena na zemljani pod i počela glasno da jeca od bola, užasa i zaprepašćenja. Usta su je toliko bolela da je jedva uspela da izgovori: – Molim te, nemoj da me tučeš. Nemoj više da me tučeš. – Podigla je ruku ispred lica, pokušavajući da se zaštiti. Žan-Pjer je kleknuo na pod pored nje, odgurnuo joj ruku u stranu i zagledao joj se u oči. – Koliko dugo znaš za ovo? – procedio je. Džejn oprezno poliza usne. Počele su da otiču. Ona lagano prisloni usta na rukav košulje i primeti da je na tkanini ostala krvava mrlja. – Od kada sam te našla u onoj kamenoj kolibi... na putu za

153

Kobak – odgovori. – Ali ništa nisi videla! – Onaj čovek je govorio s ruskim naglaskom i rekao je da ima žuljeve na nogama. Posle toga sam razmišljala. Žan-Pjer ju je ćutke posmatrao. Zatim reče: – Zašto sada? Zašto nisi ranije razbila radio? – Nisam se usudila. – A sada? – Elis je ovde. – I šta onda? Ona prikupi ono malo hrabrosti što joj je preostalo. – Ako ne prestaneš s tim... špijuniranjem... reći ću Elisu, pa će te on primorati da prestaneš. On je zgrabi za grlo. – A ako te ja sada zadavim, kučko? – Ako mi se nešto desi... Elis će saznati zašto. On me još uvek voli. Posmatrala ga je. Žan-Pjerove oči plamtele su od mržnje. – Sada više nikad neću moći da ga uhvatim! – reče. Pitala se na koga to misli. Na Elisa? Ne. Na Masuda? Da li je to bio njegov krajnji cilj? Ubiti Masuda? Njegove ruke su još uvek bile oko njenog vrata. Osetila je kako se stisak pojačava. Ukočeno je gledala u njega, užasnuta. Tada, Šantal zaplaka. Izraz Žan-Pjerovog lica naglo se promenio. Iz očiju mu nestade mržnja i pogled mu nije više bio onako besan, ludački ukočen. Na kraju, na njeno zaprepašćenje, Žan-Pjer pokri lice rukama i zaplaka. Džejn ga je gledala s nevericom. Uhvativši sebe kako ga žali, pomisli: Ne budi luda, taj čovek te je malopre pretukao. Ipak, uprkos svemu, ganule su je njegove suze. – Ne plači – tiho reče. Glas joj je bio iznenađujuće nežan. Podigla je ruku i blago mu dotakla obraz. – Izvini – rekao je. – Žao mi je zbog ovoga što sam ti učinio. Moje životno delo... sve je uzalud. S iznenađenjem i s blagim osećanjem gađenja nad samom

154

sobom, shvatila je da više nije ljuta na njega, uprkos natečenim ustima i bolovima u stomaku. Prepuštajući se osećanjima, ona ga zagrli i potapša po leđima, tešeći ga poput deteta. – Samo zbog Anatolijevog naglaska – promrmlja Žan--Pjer. – Samo zbog toga. – Zaboravi Anatolija – odvrati mu ona. – Otići ćemo iz Avganistana i vratićemo se u Evropu. Poći ćemo u sledećem konvoju. On skloni ruke s lica i pogleda je. – Kada se vratimo u Pariz... – Da? – Kada se vratimo kući... hteo bih da i dalje ostanemo zajedno. Možeš li da mi oprostiš? Ja te volim, zaista te volim, uvek sam te voleo. Ti si moja žena. A tu je i Šantal. Molim te, Džejn, molim te, nemoj da me ostaviš. Molim te. Džejn je s iznenađenjem shvatila da se uopšte ne dvoumi. On je muškarac koga voli, njen muž, otac njenog deteta, a sada je u nevolji i moli je za pomoć. – Nikada ja neću otići – odgovorila je. – Obećaj mi! – reče on. – Obećaj mi da me nećeš ostaviti. Ona mu se osmehnu svojim bolnim, krvavim ustima. – Ja te volim – uzvrati ona. – Obećavam da te neću ostaviti.

155

9. Elis je bio razočaran, nestrpljiv i ljut. Bio je razočaran zato što je u Dolini pet lavova proveo punih sedam dana i još se nije sastao s Masudom. Bio je nestrpljiv zato što je za njega bilo pravo mučenje da posmatra kako Džejn i Žan-Pjer žive zajedno, rade zajedno i zajedno uživaju u svojoj preslatkoj i uvek nasmejanoj devojčici. A bio je ljut zato što je sam sebe doveo u tu mučnu situaciju. Rekli su mu da će se danas sastati s Masudom, ali veliki vođa se do sada nije pojavio. Elis je juče pešačio ceo dan kako bi stigao ovde. Nalazio se na jugozapadnom kraju Doline pet lavova, na ruskoj teritoriji. Iz Bande je krenuo u pratnji tri gerilca – Alija Ganima, Matulaha Kana i Jusufa Gula – ali su im se u svakom selu priključila još dva-tri čoveka, tako da ih je sada bilo ukupno trideset. Posedali su ukrug, ispod jedne smokve visoko na brdu, jeli smokve i čekali. Od podnožja brda na kojem su sedeli, počinjala je prostrana ravnica koja se širila prema jugu, zapravo sve do Kabula, iako je glavni grad bio udaljen osamdeset kilometara i nisu ga mogli videti. U istom pravcu, ali mnogo bliže, samo šesnaest kilometara daleko od njih, nalazila se vazdušna baza Bagram čije se zgrade nisu videle, ali su mogli pratiti povremena uzletanja mlaznjaka. Ravnica je bila plodan mozaik njiva i voćnjaka, ispresecan potocima koji su se ulivali u Reku pet lavova, koja je tuda proticala, sada šira i dublja ali podjednako brza, ka glavnom gradu. Prašnjavi put prolazio je uz podnožje brda i nastavljao se dalje, uz Dolinu, sve do grada Roke, koji je označavao severnu granicu ruske teritorije. Na putu nije bilo mnogo saobraćaja – osim malobrojnih seljačkih kola, i samo bi povremeno prošao poneko oklopno vozilo. Na mestu gde je put dolazio do reke, nalazio se novi most koji su sagradili Rusi. Elis se spremao da sruši taj most. Obuka rukovanja eksplozivima, koju je vodio kako bi njom što je moguće duže prikrivao svoj pravi zadatak, bila je toliko popularna među gerilcima da je bio prisiljen da ograniči broj polaznika. 156

Popularnosti Elisovih predavanja nije smetalo čak ni njegovo ograničeno znanje jezika dari. Sećao se nešto malo farsija iz Teherana, a putem je od ljudi iz konvoja naučio dosta reči na dariju, tako da je mogao s njima da razgovara o predelima, hrani, konjima i oružju, ali još nije mogao da sroči rečenice, kao što je: Narezivanjem eksplozivnog materijala može se uticati na smer eksplozije. Uprkos tome, ideja o podmetanju eksplozija toliko je odgovarala muževnosti Avganistanaca da je uvek mogao računati na punu pažnju svojih polaznika. Nije ih mogao naučiti formulama za proračunavanje količine TNT-a potrebne za rušenje određenih ciljeva, niti im je mogao pokazati kako se koristi njegov, krajnje pojednostavljen, obračunski metar, deo uobičajene opreme američkih diverzantskih jedinica, jer niko od njih nije poznavao čak ni osnove aritmetike i većina ih je bila nepismena. Ipak ih je mogao naučiti kako će sigurnije razoriti ciljeve i istovremeno upotrebiti manje materijala, što je za njih bilo naročito važno, jer uvek su im zalihe bile skromne. Pokušao je takođe da ih navede da usvoje neke osnovne mere bezbednosti, ali u tome nije uspeo; za njih je bilo kukavički paziti na sopstvenu bezbednost. U međuvremenu, bio je na mukama zbog Džejn. Kada je video kako dodiruje Žan-Pjera, bio je ljubomoran; kada ih je video u ambulanti kako uspešno i skladno rade, rame uz rame, osetio je zavist, a kada je u prolazu slučajno video njenu nabreklu dojku dok je dojila dete, obuzela ga je neverovatna požuda. Ležao bi budan noću u svojoj vreći za spavanje, u kući Ismaela Gula gde je stanovao, i nemirno se vrteo, čas se znojeći, čas drhteći, ne uspevajući da pronađe udoban položaj na tvrdom podu od nabijene zemlje i pokušavajući da ne čuje prigušene zvukove iz susedne sobe, u kojoj su Ismael i njegova žena vodili ljubav, dok su ga dlanovi svrbeli od želje da dotakne Džejn. Za sve je mogao kriviti samo sebe. Sâm se dobrovoljno javio za ovaj zadatak, glupavo se nadajući da će nagovoriti Džejn da mu se vrati. Jedino što sada može da učini jeste da što pre ode odavde. Ipak, ništa ne može učiniti dok se ne sastane s Masudom.

157

Elis je ustao i nervozno šetao okolo, pazeći pri tom da ne izađe iz senke, kako ga ne bi primetili s puta. Nekoliko metara dalje, ležala je bezoblična gomila metala – ostaci srušenog helikoptera. Ugledao je tanak komad čelika, veličine i oblika tanjira, i to mu dade ideju. Već dugo se pitao kako da prikaže dejstvo oblikovanog naboja i sada se setio dobrog načina. Izvukao je iz svoje torbe malo, pljosnato parče TNT-a i džepni nož. Gerilci se sjatiše oko njega. Među njima je bio i Ali Ganim, sitan i izuzetno ružan čovek, krivog nosa, deformisanih zuba s malom grbom na leđima, za koga su pričali da ima četrnaestoro dece. Elis ureza ime Ali u TNT, upotrebivši persijsko pismo. Zatim to pokaza ljudima. Ali prepozna svoje ime. – Ali – reče, zadovoljno se cereći i pokazujući svoje grozne zube. Elis spusti eksploziv, okrenuvši stranu s urezanim imenom dole, na okrugli komad čelika. – Nadam se da će ovo uspeti – reče s osmehom i gerilci mu uzvratiše osmeh, iako niko od njih nije znao engleski. Zatim izvuče fitilj iz svoje široke torbe i odseče komad, malo duži od metra. Iz kutije s kapsulama izvadi jednu i uvuče kraj fitilja u cilindričnu kapu. Zatim lepljivom trakom pričvrsti kapsulu za TNT. Kada je to obavio, pogleda niz breg dole na put. Nije bilo nigde nikoga. Odnese malu bombu pedesetak metara dalje i spusti je na zemlju. Zatim zapali šibicom fitilj i vrati se nazad do smokve. Fitilj je sporo goreo. Čekajući, Elis se pitao da li je Masud naredio gerilcima da ga posmatraju i da mu prenesu svoje mišljenje o njemu. Da li gerilski vođa čeka potvrdu da je Elis ozbiljan čovek koga pobunjenici mogu poštovati? Protokol je uvek važan u svakoj vojsci, čak i revolucionarnoj. Međutim, Elis se ne može više ovako razvlačiti. Ako se Masud ni danas ne pojavi, on će morati da prekine celu tu glupu priču s eksplozivima, moraće da im otkrije da ga šalje Bela kuća i zahtevaće hitan sastanak s pobunjeničkim vođom. Čuo se slab prasak i na mestu gde je ležala bomba podigao se mali oblak prašine. Gerilci su bili razočarani tako slabom eksplozijom. Elis ode po komad čelika, pa ga dohvati rukom koju je

158

omotao maramicom, pazeći da se ne opeče. Ime Ali, ispisano persijskim pismom hrapavo i oštro, ostalo je urezano u čeliku. On to pokaza gerilcima i oni uzbuđeno počeše da brbljaju. Elis je bio zadovoljan: ovo je bila očigledna demonstracija činjenice da je eksploziv snažniji kada se zaseče, suprotno od onoga na šta nas navodi zdrav razum. Gerilci naglo ućutaše. Elis se osvrnu i ugleda grupu od sedamosam muškaraca kako im prilazi preko padine. Po njihovim puškama i kapama čitrali, videlo se da su pobunjenici. Kada su prišli bliže, Ali se ukočio kao da se sprema da salutira. Elis upita: – Ko je to? – Masud – odgovori Ali. – Koji od njih? – Onaj u sredini. Elis se radoznalo zagleda u čoveka u centru grupe. Masud je na prvi pogled izgledao isto kao i svi drugi: mršav muškarac srednje visine, obučen u žućkastu odeću, s ruskim čizmama na nogama. Elis je proučavao njegovo lice. Bio je to čovek svetle kože, retkih brkova i paperjaste brade kao u dečaka i dugačkog krivog nosa. Žive crne oči bile su okružene dubokim borama, tako da je izgledao barem pet godina stariji od njegovih dvadeset osam godina, koliko je navodno imao. To nije bilo lepo lice, ali ga je izraz zdrave inteligencije i spokojnog autoriteta izdvajao od ostalih. Pošao je pravo prema Elisu, s ispruženom rukom. – Ja sam Masud. – Elis Taler – odvrati Elis, rukujući se s njim. – Dići ćemo u vazduh ovaj most – reče Masud na francuskom. – Želite li odmah da počnemo? – Da. Elis je strpao svoj pribor u ranac, dok je Masud za to vreme obišao grupu gerilaca: rukovao se s nekima od njih, klimnuo glavom drugima, zagrlio jednog ili dvojicu i svakom od njih uputio nekoliko reči. Kada su bili spremni, krenuli su nizbrdo raštrkano, bez reda,

159

nadajući se, pretpostavljao je Elis, da će tako, ako ih neko vidi, izgledati kao grupa seljaka, a ne kao jedinica pobunjeničke vojske. Kada su stigli do podnožja brda, više se nisu mogli videti s puta, iako bi ih odozgo, iz helikoptera, svako lako primetio. Elis je pretpostavljao da bi oni verovatno otrčali u zaklon ako bi začuli zvuk helikoptera. Kretali su se prema reci, idući stazom preko obradivih polja. Prošli su kraj nekoliko kuća i sada su ih već videli i ljudi koji su radili na poljima. Neki od njih su se pravili da ih ne primećuju, a ostali su im mahali i pozdravljali ih. Gerilci su stigli do reke i krenuli uz obalu, zaklanjajući se koliko su mogli iza gromada kamenja i slabog rastinja. Kada su bili na trista metara od mosta, naišao je mali konvoj vojnih kamiona i počeo da prelazi preko reke pa su se svi posakrivali dok teretnjaci nisu progrmeli pored njih, na putu za Roku. Elis je ležao ispod jedne vrbe i odjednom ugledao Masuda pored sebe. – Ako razorimo most – reče Masud – preseći ćemo im liniju snabdevanja prema Roki. Pošto su kamioni prošli, gerilci su sačekali nekoliko minuta, zatim prešli ostatak puta do mosta i okupili se ispod njega, skriveni od pogleda s puta. Centralna tačka mosta nalazila se oko šest metara iznad reke, koja je na ovom mestu bila duboka oko tri metra. Elis zapazi da je most jednostavne konstrukcije – dva dugačka čelična nosača podupirala su betonsku ploču puta i protezali se od jedne do druge obale, bez ikakvih potpornih stubova. Sav teret betonske ploče počivao je na ta dva čelična nosača. Ako njih slomi, most će se srušiti. Elis je otpočeo s pripremama. Njegov TNT bio je pakovan u obliku žutih cigala od pola kilograma. Složio je deset takvih cigala i obavio ih lepljivom trakom. Zatim napravi još tri takva paketa, upotrebivši sav eksploziv koji je imao. Upotrebljavo je TNT jer je to bio eksploziv koji se najčešće nalazio u bombama, topovskim granatama, minama i ručnim granatama, a gerilci su najveći deo svojih zaliha eksploziva prikupljali iz neeksplodiranog ruskog materijala. Plastični eksploziv bi bio mnogo pogodniji za njihove

160

potrebe, jer se mogao ugurati u rupe, obaviti oko potpornih greda mostova i uopšte, mogao se modelirati u bilo kakav željeni oblik, ali morali su da rade s materijalima koje su mogli naći ili ukrasti. Povremeno bi uspeli da nabave male količine plastičnog eksploziva od ruskih inženjera, u zamenu za marihuanu koja se gajila u Dolini, ali je ta trampa, koja je uključivala i posrednike među vojnicima redovne avganistanske vojske, bila prilično opasna i na taj način se nisu mogle nabaviti veće zalihe. Sve to je Elisu rekao agent CIA-e u Pešavaru i ispostavilo se da je bio u pravu. Čelični nosači bili su u obliku slova I, a razmak između njih bio je oko dva i po metra. Elis reče na jeziku dari: – Neka mi neko nađe štap ove dužine – pokazujući na razmak između čeličnih nosača. Jedan od gerilaca ode niz obalu i iščupa iz korena mlado stablo. – Potreban mi je još jedan, isti takav – kazao je Elis. On postavi jedan paket TNT-a na donji izbočeni rub čelične grede i pozva jednog borca da ga pridrži. Zatim postavi drugi paket na drugu gredu, u sličan položaj, a onda ugura mlado stablo između dva paketa eksploziva da ih učvrsti. Potom je preplivao reku i isto to uradio na drugom kraju mosta. Opisivao je sve što radi mešavinom darija, francuskog i engleskog, puštajući da gerilci pohvataju iz njegove priče ono što mogu; najvažnije je bilo da oni vide šta on radi, i da na kraju vide rezultat. Povezao je eksploziv fitiljem primakord, visokoeksplozivnim detonatorom koji gori brzinom 6.400 metara u sekundi, a sva četiri eksploziva povezao je tako da eksplodiraju u istom trenutku. Zatim je napravio prsten, tako što je fitilj vezao za fitilj u obliku petlje. Dejstvo koje se time postiže, objasnio je Masudu na francuskom, sastoji se u tome da fitilj gori prema eksplozivu s oba kraja pa ako je slučajno na jednom mestu oštećen, bomba će ipak eksplodirati. Preporučio je to kao uobičajenu meru opreza. Osećao se nekako čudno srećan dok je to radio. Bilo je nečeg umirujućeg u mehaničkim radnjama i hladnim proračunima količine eksploziva i jačine udara. Sada, kada se Masud konačno pojavio, moći će da nastavi svoj zadatak.

161

Provukao je primakord kroz vodu kako bi bio manje primetan – fitilj će bez ikakvih problema goreti i pod vodom – i izašao na obalu. Tu je pričvrstio kapicu detonatora na kraj primakorda i dodao parče običnog, sporogorećeg fitilja, računajući dužinu tako da gori četiri minuta. – Spremni? – pitao je Masuda. – Da – odgovori Masud. Elis upali fitilj. Svi se udaljiše brzim korakom, krećući se obalom uzvodno. Elis oseti prikriveno dečačko zadovoljstvo zbog strahovite eksplozije koju će im prirediti. Imao je utisak da su i gerilci uzbuđeni i pitao se da li on isto tako loše prikriva svoje oduševljenje kao oni. Dok ih je posmatrao, izraz na njihovim licima dramatično se promenio i svi odjednom počeše napeto da osluškuju, poput ptica koje osluškuju crve u zemlji, a onda je i Elis čuo ono što je njih tako uznemirilo – daleku tutnjavu tenkovskih gusenica. S mesta na kojem su se nalazili nije se video put, ali se jedan gerilac brzo popeo na najbliže stablo. – Dva – obavestio je. Masud uhvati Elisa za mišicu. – Možeš li da razoriš most kada tenkovi budu na njemu? – pitao je. Uh sranje, pomisli Elis; ovo je provera. – Da – odgovorio je nepromišljeno. Masud klimnu glavom i razvuče usne u jedva primetan osmeh. – Odlično. Elis se pope na stablo do onog gerilca i pogleda preko polja. Dva crna tenka sporo su se kretala uskim kamenim putem iz pravca Kabula. On oseti jaku nervozu: ovo je za njega bio prvi neposredni susret s neprijateljem. Onako oklopljeni i s ogromnim topovima, tenkovi su izgledali apsolutno neranjivi, naročito naspram odrpanih gerilaca i njihovih pušaka. Ipak, Dolina je bila posuta ostacima tenkova koje su gerilci razorili primitivnim minama sopstvene izrade, vešto naciljanim granatama i ukradenim bazukama. Nikakva druga vozila nisu pratila tenkove. To nije bila patrola, ni kaznena ekspedicija; tenkovi su se verovatno vraćali u Roku posle

162

popravke u Bagramu, ili su možda upravo stigli iz Sovjetskog Saveza. Elis poče da računa. Tenkovi su se kretali brzinom od oko šesnaest kilometara na sat, prema tome stići će do mosta za minut i po. Fitilj je goreo manje od minuta, znači da je preostalo još najmanje tri minuta. Ako tako ostane, tenkovi će preći most i biti na sigurnoj udaljenosti kada dođe do eksplozije. Moraće da skrati fitilj. On skoči sa stabla i poče da trči, misleći: Do đavola, koliko je godina prošlo otkako sam poslednji put bio u borbenoj zoni? Začu korake iza sebe i baci pogled preko ramena. Ali je trčao odmah iza njega, jezivo se cereći, a pratila su ga još dva gerilca. Ostali su se razišli po obali, tražeći zaklon. Trenutak kasnije, Elis stiže do mosta i kleknu pored sporogorećeg fitilja, istovremeno skidajući s leđa ranac. Nastavio je da računa dok je petljajući, u žurbi, otvarao torbu i nestrpljivo pipao po njoj, tražeći nož. Tenkovi su sada bili udaljeni jedan minut. Fitilj gori brzinom od trideset centimetara za trideset do četrdeset pet sekundi. Da li je ovaj kolut koji je upotrebio bio spor, prosečno brz ili brz? Činilo mu se da je bio brz. Recimo, da gori trideset centimetara za trideset sekundi. Za trideset sekundi može pretrčati oko sto pedeset metara; dovoljno da bude bezbedan. Jedva, ali dovoljno. Otvori džepni nož i dodade ga Aliju koji je kleknuo pored njega. Zatim dohvati fitilj na trideset centimetara od kapice detonatora i držeći ga obema rukama, dade znak Aliju da ga preseče. Držao je odsečeni kraj u levoj ruci, a komad koji je goreo u desnoj. Nije bio siguran da li da odmah upali odsečeni kraj. Morao je prvo da vidi dokle su stigli tenkovi. Počeo je da puzi uz nasip, još uvek držeći u rukama oba kraja fitilja. Iza njega primakord se gubio pod vodom. Izvirio je preko ograde mosta. Veliki crni tenkovi polako su mu prilazili. Koliko im je potrebno da stignu do mosta? Nervozno je pokušavao da izračuna. Brojao je sekunde, merio njihovo napredovanje i onda, ne

163

računajući više, nego nadajući se da nije pogrešio, prisloni kraj odsečenog fitilja koji je goreo kraju koji je još uvek bio povezan s eksplozivom. Zatim pažljivo spusti fitilj na zemlju i poče da trči. Ali i ona druga dva gerilca potrčaše za njim. U početku ih je od tenkova skrivala rečna obala, ali kada su tenkovi došli bliže, lako su ih mogli videti kako trče. Elis je brojao spore sekunde dok se buka tenkova pretvarala u tutnjavu. Nišandžije u tenkovima nisu mnogo oklevale; Avganistanci koji beže skoro sigurno su pobunjenici i prema tome prikladne mete za vežbe iz gađanja. Čulo se dvostruko „buum“ i dve granate preleteše preko Elisove glave. On je brzo promenio pravac, potrčao u stranu, dalje od reke, razmišljajući: Sada ispravljaju domet... sada okreću cev prema meni... ciljaju... sada. On opet promeni pravac, potrča prema reci i sekund kasnije opet začu „buum“. Granata je pala dovoljno blizu da ga zaspe zemljom i kamenjem. Sledeća će me pogoditi, pomisli Elis, osim ako prokleti eksploziv ne eksplodira pre toga. Sranje. Zašto sam se pravio važan pred Masudom – da mu pokažem kakva sam ja prokleta muškarčina? Onda začu praštanje mitraljeza. Nije lako ciljati iz tenka u pokretu, pomisli, ali možda će prestati. Zamislio je kišu metaka iz mitraljeza kako leti prema njemu i poče da trči cikcak. Odjednom je shvatio da može tačno da predvidi šta će Rusi učiniti – zaustaviće tenkove na mestu s kojeg imaju najbolji pregled na gerilce u begu, a to će biti na mostu. Međutim, hoće li doći do eksplozije pre nego što mitraljesci pogode svoje mete? On potrča još brže, osećajući kako mu srce bije dok se borio za vazduh. Ne želim da umrem, čak i ako ona voli njega, pomisli. Video je kako jedan metak udari u kamen veoma blizu njega. Naglo skrenu, ali mitraljez ga je pratio. Činilo se da nema nade, bio je na meti. Čuo je kako je jedan od gerilaca iza njega kriknuo, a onda oseti da je pogođen, dvaput zaredom: osetio je užasan bol u kuku, zatim snažan udarac u desnu stranu zadnjice. Drugi metak mu je istog trenutka onesposobio nogu i on posrnu i pade, udarivši se jako u grudi, a zatim se prevrnu na leđa. Uspravio

164

se u sedeći položaj i ne obraćajući pažnju na bol, pokušao da ustane. Tenkovi su se zaustavili na mostu. Ali, koji je bio odmah iza njega, uhvati Elisa ispod pazuha i pokuša da ga digne. Njih dvojica su sada ličili na glinene golubove na strelištu: mitraljesci u tenkovima ih jednostavno nisu mogli promašiti. Tada odjeknu detonacija. Bilo je divno. Četiri simultane eksplozije otcepile su oba kraja mosta, ostavljajući srednji deo, s tenkovima, bez ikakvog oslonca. Taj deo poče lagano da se njiše, uz stravičnu škripu srušenih krajeva, a onda se oslobodio i spektakularno srušio u nabujalu reku, tresnuvši u vodu uz čudovišni pljusak. Voda se veličanstveno razdvojila, otkrivajući načas korito reke, a zatim se ponovo spoji uz eksploziju sličnu udaru groma. Kada se ta buka stišala, Elis je čuo oduševljene uzvike gerilaca. Neki od njih izašli su iz zaklona i potrčali prema napola potonulim tenkovima. Ali podiže Elisa na noge. Šok od udarca metka je prestao i on oseti bol. – Ne znam da li ću moći da hodam – reče na jeziku dari. Pokušao je da napravi jedan korak. Pao bi da ga Ali nije držao. – Uh sranje – nastavi Elis na engleskom. – Mislim da sam dobio metak u zadnjicu. Začuo je pucnje. Podigavši glavu, ugledao je preživele Ruse kako pokušavaju da pobegnu iz tenkova i gerilce kako ih redom likvidiraju, jednog po jednog. Ovi Avganistanci su okrutni hladnokrvni gadovi. Spustivši pogled, Elis vide da mu je desna nogavica natopljena krvlju. Pretpostavljao je da verovatno krvari iz površinske rane na boku; osećao je da je druga rana još uvek zapušena metkom. Masud dođe do njega, široko se osmehujući. – Dobro si obavio ovo s mostom – reče na francuskom s jakim naglaskom. – Veličanstveno! – Hvala – odgovori mu Elis. – Međutim, ja nisam došao ovde da dižem mostove u vazduh. – Osećao se slabo i vrtelo mu se u glavi, ali sada je bio trenutak da kaže zbog čega je došao. – Došao sam da

165

zaključimo pogodbu. Masud ga znatiželjno pogleda. – Odakle si? – Vašington. Bela kuća. U ime predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Masud klimnu glavom. Nije izgledao iznenađen. – Dobro. Drago mi je. Baš u tom trenutku, Elis se onesvestio. Te noći, izneo je Masudu svoj predlog. Gerilci su napravili priručna nosila i preneli ga dolinom do Astane, gde su se zaustavili u sumrak. Masud je već poslao glasnika u Bandu po Žan-Pjera koji bi trebalo da stigne narednog dana da Elisu izvadi metak iz rane na zadnjici. U međuvremenu su se svi smestili u dvorištu jedne seljačke kuće. Elis nije više osećao tako oštar bol, ali ga je putovanje izmorilo. Gerilci su mu samo previli rane primitivnim zavojima. Otprilike sat vremena posle dolaska dali su mu vruć, veoma zaslađen zeleni čaj koji mu je donekle vratio snagu, a malo kasnije su svi dobili dudinje i jogurt za večeru. Obično bi tako bilo; Elis je to već primetio putujući s gerilcima od Pakistana do Doline – otprilike sat-dva pošto bi se negde zaustavili, pojavila bi se hrana. Elis nije znao da li su gerilci tu hranu kupovali, oduzimali ili dobijali na poklon, ali je pretpostavljao da su im je seljaci davali besplatno, ponekad drage volje, a nekad nerado. Pošto su jeli, Masud je seo kraj njega i u narednih nekoliko minuta većina gerilaca neupadljivo se sklonila, ostavljajući Masuda i dva njegova poručnika same s Elisom. Elis je znao da sada mora da razgovara s Masudom jer mu se druga prilika možda neće ukazati narednih nedelju dana. A opet, osećao se suviše slabo i iscrpljeno za jedan tako osetljiv i težak zadatak. – Pre mnogo godina – reče Masud – jedna strana zemlja je zatražila od kralja Avganistana da pošalje pet stotina ratnika. Ta zemlja je ratovala i bila joj je potrebna pomoć. Avganistanski kralj je poslao petoricu ljudi iz naše Doline s porukom kako je bolje imati

166

pet lavova, nego pet stotina lisica. Tako je naša Dolina dobila ime Dolina pet lavova. – Masud zastade i s osmehom dodade: – Ti si danas bio lav. – Legenda koju sam ja čuo – odvrati Elis – kaže da je nekada postojalo pet velikih ratnika koje su zvali Pet lavova i svaki od njih čuvao je jedan od pet ulaza u Dolinu. I čuo sam da tebe zato zovu Šesti lav. – Dosta smo razgovarali o legendama – reče Masud osmehnuvši se. – Šta imaš da mi kažeš. Elis je unapred zamislio ovaj razgovor i njegov scenario nije predvideo ovakav nagli početak. Očigledno, istočnjačko okolišanje nije bilo oznaka Masudovog stila. – Prvo, moram da pitam kako ti procenjuješ ovaj rat? – upita ga Elis. Masud klimnu glavom, razmisli na trenutak i zatim odgovori: – Rusi imaju dvanaest hiljada vojnika u gradu Roki, na ulazu u Dolinu. Oni se uvek drže istog rasporeda – prvo minska polja, zatim jedinice avganistanske vojske, a onda ruski vojnici koji ne daju Avganistancima da pobegnu. Trenutno očekuju pojačanje od još hiljadu dvesta ljudi. Za dve nedelje planiraju početak velike ofanzive na Dolinu. Cilj im je da unište naše snage. Elis se čudio kako je Masud došao do tako preciznih informacija, ali nije bio toliko netaktičan da ga pita. Umesto toga reče: – A hoće li ta ofanziva uspeti? – Neće – odgovori Masud tihim i sigurnim glasom. – Kada oni napadnu, mi se povučemo u brda i jednostavno nemaju s kim da se bore. Čim se zaustave, mi počnemo da napadamo odozgo, s planine, i prekidamo njihove linije komunikacije. Tako ih postepeno iscrpljujemo. Primoravamo ih da troše ogromne količine municije i ostalog materijala samo zato da zadrže teritoriju koja im nije ni od kakve strateške koristi. Na kraju se povuku. Uvek je tako. Ovo bi moglo poslužiti kao tekst za priručnik o gerilskom ratovanju, pomisli Elis. Bez sumnje, Masud bi mnogo čemu mogao da nauči ostale plemenske vođe. – Šta misliš, koliko dugo Rusi mogu

167

da troše snage i municiju na takve bezuspešne napade? Masud slegnu ramenima. – To je u božjim rukama. – Da li ćete ih ikada isterati iz zemlje? – Vijetnamci su isterali Amerikance – odvrati Masud s osmehom. – Znam, bio sam prisutan – dodade Elis. – Znaš li kako su to uspeli? – Po mom mišljenju, jedan od važnih činilaca bio je taj što su od Rusa dobijali najmodernije oružje, posebne prenosive bacače raketa zemlja-vazduh. To je jedini način kako se gerilske snage mogu boriti protiv aviona i helikoptera. – Saglasan sam – odvrati Elis. – A što je još važnije, saglasna je i vlada Sjedinjenih Američkih Država. Mi bismo vam rado pomogli da dođete do modernog oružja. Ali morate nam pokazati kako stvarno nešto postižete s tim oružjem. Američki narod voli da vidi šta dobija za svoj novac. Šta misliš, koliko brzo bi avganistanski pobunjenici mogli početi s ujedinjenim, zajedničkim napadima na Ruse širom zemlje, onako kako su to uradili Vijetnamci krajem rata? Masud sumnjičavo odmahnu glavom. – Ujedinjenje pokreta otpora je još u početnoj fazi. – Koje su glavne prepreke? – Elis zaustavi dah, moleći se u sebi da mu Masud da očekivani odgovor. – Glavna prepreka je nepoverenje između pojedinih borbenih grupa. Elis prikri uzdah olakšanja. Masud nastavi: – Mi se međusobno razlikujemo; to su različita plemena, različiti narodi i svaka grupa ima svog zapovednika. Druge gerilske grupe napadaju moje konvoje iz zasede i kradu moje oružje i hranu. – Nepoverenje, znači – ponovi Elis. – Šta još? – Veza. Potrebna nam je organizovana i redovna kurirska služba. S vremenom ćemo morati da uspostavimo radio-vezu, ali to je za sada još daleka budućnost. – Nepoverenje i loše veze. – To je bilo upravo ono što se Elis nadao da će čuti. – Hajde da razgovaramo o nečemu drugom. –

168

Osećao je strahoviti umor: izgubio je mnogo krvi. – Vi ste ovde u Dolini razvili veštinu gerilskog ratovanja bolje od bilo koje druge borbene grupe u Avganistanu. Drugi zapovednici još uvek troše snagu i municiju braneći položaje u ravnici i napadajući jaka uporišta. Mi bismo hteli da ti obučiš ljude iz drugih krajeva Avganistana, da im objasniš savremenu taktiku gerilskog ratovanja. Da li bi se ti toga prihvatio? – Da... i mislim da znam na šta ciljaš – reče Masud. – Za otprilike godinu dana, u svakoj pobunjeničkoj zoni postojao bi mali kadar ljudi koji su prošli obuku u Dolini pet lavova. Oni bi mogli da uspostave mrežu veze. Ti ljudi bi se međusobno razumeli i imali poverenja u mene... – Ućutao je, ali mu je Elis na licu video da je razmišljao o daljim posledicama. – U redu – odvrati Elis. Osećao je kako mu nestaje energije, a razgovor se bližio kraju. – Evo šta ti mi nudimo. Ako uspeš da dobiješ pristanak ostalih pobunjeničkih vođa, i počneš s programom obuke, Sjedinjene Američke Države će ti dati raketne bacače RPG-7, rakete zemlja-vazduh i radio-opremu. Međutim, moraš da pridobiješ za saradnju Jahana Kamila iz Doline Pič i Amala Azizija, zapovednika Fajzabada. Masud se snuždeno nasmešio. – Izabrao si dva najteža čoveka. – Znam – rekao je Elis. – Da li možeš da ih nagovoriš? – Pusti me da razmislim – odgovori Masud. – U redu. – Elis se iscrpljeno spusti na hladnu zemlju i zatvori oči. Trenutak kasnije je zaspao.

169

10. Žan-Pjer je besciljno hodao preko mesečinom obasjanih polja, duboko potišten. Nedelju dana ranije, osećao se srećno i ispunjeno, kao gospodar situacije, radeći koristan posao i čekajući na svoju veliku priliku. Sada je sve bilo gotovo i on se osećao bezvredno, promašeno, osećao je da je zakazao. Nije bilo izlaza. Pretresao je u glavi bezbroj puta sve mogućnosti, ali je svaki put došao do istog zaključka – moraće da ode iz Avganistana. Kao špijun više nije bio ni od kakve koristi. Nije bilo načina da uspostavi vezu s Anatolijem, a čak i da Džejn nije razbila radio, ne bi mogao izaći iz sela da se s njim sastane jer bi Džejn odmah znala kuda ide i rekla bi Elisu. Možda bi mogao nekako da ućutka Džejn (Ne misli na to, i ne pomišljaj na to), ali ako bi se njoj nešto dogodilo, Elis bi sigurno hteo da zna zašto. Sve se na kraju svodilo na Elisa. Najradije bih ubio Elisa, samo kada bih imao petlju za to. Ali kako? Nemam ni pištolj, ni pušku. Šta bih uradio, presekao mu grlo skalpelom? On je mnogo jači od mene, nikad ne bih mogao da ga savladam. Razmišljao je gde je pogrešio. Bili su neoprezni. Trebalo je da se sastanu na nekom mestu odakle su imali otvoren pogled na sve strane, tako da odmah vide svakog ko im se približava. Ali ko je mogao pretpostaviti da će Džejn poći za njim? Bio je žrtva loše sreće, počevši od toga da je ranjeni dečak bio alergičan na penicilin, pa preko toga da je Džejn čula Anatolija kako govori i bila u stanju da prepozna ruski naglasak, do toga da se iznenada pojavio Elis, što je nju ohrabrilo. To je stvarno bila zla sreća. Samo, istorija ne pamti ljude koji su zamalo uradili nešto značajno. Trudio sam se koliko god sam mogao, tata, pomislio je; i skoro je mogao čuti svog oca kako mu odgovara: Mene ne zanima da li si se i koliko trudio, mene zanima da li si uspeo ili nisi. Približavao se selu. Odlučio je da se vrati kući. Poslednjih dana 170

nije mogao da spava, a nije mogao ništa drugo nego da ode u krevet. Krenuo je prema kući. Činjenica da još ima Džejn i nije mu baš predstavljala veliku utehu. To što je ona otkrila njegovu tajnu nije ih zbližilo nego razdvojilo. Udaljili su se, postali nekako rezervisani jedno prema drugome, iako su planirali povratak kući i čak razgovarali o tome da počnu novi život kada se vrate u Evropu. Ako ništa drugo, bar su još uvek spavali zagrljeni. I to je bilo nešto. Žan-Pjer uđe u bivšu prodavnicu. Očekivao je da će Džejn biti u krevetu, ali na njegovo iznenadenje, ona je još bila na nogama. Čim je ušao u kuću, rekla mu je: – Upravo je bio ovde Masudov glasnik. Moraš da ideš u Astanu. Elis je ranjen. Elis ranjen. Žan-Pjeru na te reči brže zakuca srce. – Kako? – Ništa ozbiljno. Koliko sam shvatila, ima metak u zadnjici. – Otići ću sutra u zoru. Džejn klimnu glavom. – Glasnik će poći s tobom. Do večeri se možeš vratiti. – Naravno. – Džejn se pobrinula da mu onemogući sastanak s Anatolijem. Njen oprez bio je nepotreban: Žan-Pjer nije imao nikakvog načina da zakaže taj sastanak. Osim toga, Džejn se obezbedila protiv manje važne opasnosti, a previdela je pravu opasnost. Elis je ranjen. A to ga je učinilo ranjivim. To sve menja. Sada ga Žan-Pjer može ubiti. Žan-Pjer je čitavu noć bio budan i razmišljao o tome. Zamišljao je Elisa kako leži na dušeku ispod neke smokve, škrgućući zubima od bola zbog slomljene kosti, ili možda bez svesti, bled i slab od gubitka krvi. Video je sebe kako priprema injekciju. Ovo je antibiotik... da sprečimo infekciju, reći će, a onda će mu ubrizgati prekomernu dozu digitalisa, što će izazvati srčani udar. Prirodan srčani udar nije nešto što se može očekivati kod muškarca od trideset četiri godine, ali nije nemoguć, posebno ako se

171

taj čovek izlagao velikim naporima posle dugog perioda relativno mirnog života, bez mnogo kretanja. U svakom slučaju, neće biti nikakve istrage, ni obdukcije i niko neće ništa posumnjati. Na Zapadu će poverovati da je Elis ranjen u borbi i da je umro od posledica ranjavanja. Ovde u Dolini, svi će bez pitanja prihvatiti Žan-Pjerovu dijagnozu. Njemu ovde veruju isto kao i bilo kojem Masudovom najbližem saborcu, što je potpuno prirodno jer oni misle da se on žrtvuje isto kao i oni. Međutim, jedino će Džejn sumnjati. A šta ona može da učini? Žan-Pjer ipak nije bio siguran. Džejn je prilično jak protivnik kada iza sebe ima Elisa, ali sama nije opasna. Možda je može nagovoriti da ostanu u Dolini još godinu dana, može da joj obeća da neće da odaje konvoje, a zatim da nađe neki način da ponovo uspostavi vezu s Anatolijem i sačeka priliku da Masuda preda Rusima. U dva ujutru dao je Šantal njenu flašicu, zatim se vratio u krevet. Nije ni pokušao da zaspi. Bio je suviše napet, suviše uzbuđen i suviše uplašen. Dok je ležao u krevetu, čekajući izlazak sunca, razmišljao je o svemu što bi eventualno moglo da dovede do toga da se njegov plan izjalovi. Elis bi mogao da odbije injekciju, on sam može da pogreši u određivanju potrebne doze, Elisova rana je možda obična ogrebotina i Elis možda normalno hoda, a možda su Masud i on već otišli iz Astane. Džejn je izgleda nešto ružno sanjala. Vrtela se i bacala po krevetu pored njega, mrmljajući povremeno nešto nerazgovetno. Samo je Šantal mirno spavala. Nešto pre svitanja, Žan-Pjer ustade iz kreveta, upali vatru i ode do reke da se okupa. Kada se vratio, u dvorištu ga je čekao glasnik, pijući čaj koji je spremila Fara i jedući hleb koji je ostao od sinoćne većere. Žan-Pjer uze malo čaja, ali ništa nije mogao da jede. Džejn je na krovu hranila Šantal. Žan-Pjer se popeo do njih i pozdravio se sa Džejn, i obe ih poljubio. Svaki put kada bi dotakao Džejn, setio bi se kako ju je udario i zadrhtao bi u sebi od sramote. Ona mu je, izgleda, oprostila, ali on sebi nije mogao da oprosti.

172

Poveo je svoju staru kobilu kroz selo do reke, pa se zatim, s glasnikom pored sebe, uputio nizvodno. Između sela i Astane postojao je put, odnosno ono što se u Dolini pet lavova moglo smatrati putem – deo neravne, kamenite zemlje, širok dva i po ili tri metra, pogodan za zaprežna kola ili vojne džipove, iako bi se običan automobil raspao na njemu za nekoliko minuta. Dolina pet lavova sastojala se iz niza uskih klanaca koji su se tu i tamo širili u male, obradive ravnice, široke dva-tri kilometra i dugačke najviše kilometar i po, na kojima su seljaci s mukom uzgajali povrće i žitarice s mnogo teškog rada i pomoću dobro smišljenog sistema navodnjavanja. Međutim, put je bio dovoljno dobar da Žan-Pjer može jahati na nizbrdicama. (Konj nije bio dovoljno jak da ga jaše na usponima.) Nekada je ovo bio idiličan kraj, mislio je Žan-Pjer dok je jahao prema jugu, uživajući u sunčanom jutru. Reka pet lavova obezbedila je stanovnicima obilje vode, visoke klisure s obe strane pružale su zaštitu seljacima koji su živeli u skladu s drevnim tradicijama, neometani ničim osim dolaskom prodavaca putera iz Nuristana ili nekog prodavca sa šarenim trakama iz Kabula i verovatno se u njihovom načinu života ništa nije menjalo od srednjeg veka. Međutim, sada je u Dolinu iznenada nastupio dvadeseti vek. Nije bilo gotovo nijednog sela u kojem bombe nisu ostavile tragove – srušeni mlin, livada izrovana kraterima, stari drveni vodovod srušen i pretvoren u komade, zidani kameni most sveden na nekoliko kamenih ploča u bujici. Posledice svega toga na život u Dolini bile su više nego očigledne. Ova kuća bila je mesara, razmišljao je ŽanPjer posmatrajući oko sebe, ali na kamenoj klupi ispred kuće nije više bilo mesa. Ovo parče zemlje, zaraslo u korov, bilo je nekada bašta, ali je vlasnik bašte pobegao u Pakistan. U onom voćnjaku voće trune na zemlji, umesto da se suši na krovu kako bi trajalo cele duge, hladne zime; žene i deca koji su se brinuli o voćnjaku sada su mrtvi a otac porodice je gerilac. Ova gomila blata i kamenja nekada je bila džamija, a meštani su odlučili da je ne popravljaju jer će verovatno opet biti razrušena. Sve te nesreće i razaranja dogodili su

173

se zato što su ljudi poput Masuda pokušali da se odupru nezaustavljivom toku istorije i što su zaveli neuke seljake da ih u tome podrže. Kada više ne bude Masuda, sve te strahote će prestati. A kada ukloni Elisa, Žan-Pjer će se pozabaviti Masudom. Oko podne, približili su se Astani pa se pitao hoće li mu biti teško da zabode iglu. Ideja ubistva pacijenta učinila mu se toliko grotesknom da jednostavno nije znao kako će reagovati. Naravno, već je viđao pacijente kako umiru, ali je svaki put žalio što nije mogao da ih spase. Kada Elis bude bespomoćno ležao ispred njega, i kada bude držao injekciju u ruci, hoće li ga mučiti sumnje, kao Makbeta, ili će se kolebati, kao Raskoljnikov u Zločinu i kazni? Prošli su kroz Sanganu, kraj groblja i peščane plaže, zatim pošli dalje putem koji je ovde obilazio okuku reke. Kada su izašli iz okuke, pred njima su se ukazala obradiva polja i grupa kuća na uzvišenju. Trenutak kasnije, preko polja je dotrčao jedan dečak od nekih jedanaest-dvanaest godina i umesto do sela na brdu, odveo ih je do jedne velike kuće na ivici njive. Žan-Pjer se i dalje nije dvoumio, ni oklevao; samo je osećao neku vrstu treme, kao pred neki važan ispit. Skinuo je s kobile svoju torbu, dao uzde dečaku i ušao u dvorište. Dvadesetak gerilaca bilo je raštrkano po dvorištu; čučali su i gledali u daljinu, čekajući s pasivnim strpljenjem domorodaca. Masud nije bio ovde, primetio je Žan-Pjer, osvrćući se unaokolo, ali tu su bila dvojica njegovih najbližih saradnika. Elis je ležao na prostrtom pokrivaču u senovitom uglu. Žan-Pjer kleknu pored njega. Elis je očigledno trpeo bol od metka. Ležao je na stomaku. Lice mu je bilo zategnuto, zubi čvrsto stisnuti. Koža mu je bila bleda a čelo orošeno znojem. Glasno je disao. – Boli, a? – reče Žan-Pjer na engleskom. – Kako si samo pogodio? – procedi Elis kroz zube. Žan-Pjer povuče u stranu čaršav kojim je Elis bio pokriven. Gerilci su isekli odeću oko rane i pokrili je improvizovanim zavojem. On je skinuo taj zavoj. Odmah je video da rana nije

174

ozbiljna. Elis je izgubio dosta krvi, i metak, koji se još uvek nalazio u mišiću, očigledno mu je izazivao jak bol, ali nalazio se daleko od bilo koje kosti ili većih krvnih sudova i kada ga jednom ukloni, rana će brzo zarasti. Ne, neće, podsetio se Žan-Pjer. Uopšte neće zarasti. – Prvo ću ti dati nešto protiv bolova – reče. – Bio bih ti zahvalan – odvratio je Elis ljubazno. Žan-Pjer je sklonio čaršav. Elis je na leđima imao veliki ožiljak u obliku krsta. Gde li ga je samo zaradio, pomisli Žan-Pjer. Nikad to neću saznati, pomisli. Otvorio je torbu. Sada ću ubiti Elisa, pomislio je. Nikada nikoga nisam ubio, čak ni slučajno. Kako to izgleda, ubiti čoveka? Ljudi to rade svaki dan, širom sveta; muževi ubijaju žene, žene ubijaju decu, atentatori ubijaju političare, provalnici ubijaju ukućane, dželati ubijaju ubice. On dohvati veliku injekciju i poče je puniti digitoksinom; lek je bio pakovan u male bočice i morao je da isprazni čak četiri da bi postigao smrtonosnu dozu. Kakav će to biti osećaj, gledati Elisa kako umire? Otrov će prvo delovati tako da mu ubrza otkucaje srca. Elis će to osetiti i to će ga uplašiti i uznemiriti. Zatim će se ritam poremetiti i javiće se dodatni otkucaji – jedan kratak otkucaj posle svakog normalnog otkucaja. Tada će se već osećati veoma loše. Konačno, otkucaji će postati potpuno nepravilni, srčane komore i pretkomore kucaće nezavisno jedne od druge i Elis će umreti u bolovima i užasu. Šta ću učiniti, pomisli Žan-Pjer, kada počne da jauče od bolova i kada me kao lekara zamoli da mu pomognem? Hoću li mu reći kako želim da umre? Da li će shvatiti da sam ga otrovao? Ili ću ga smirivati blagim rečima, kao što bih smirivao bilo kojeg drugog pacijenta, pokušavajući da mu olakšam umiranje? Opusti se, to je normalna propratna pojava kod davanja sredstava protiv bolova, sve će biti u redu. Injekcija je bila pripremljena. Mogu to učiniti, razmišljao je Žan-Pjer. Mogu da ga ubijem. Jedino ne znam kako ću se posle osećati. On otkri Elisovu ruku i po navici, prebrisa kožu alkoholom.

175

U tom trenutku pojavio se Masud. Žan-Pjer ga nije čuo kako im prilazi, kao da se odjednom stvorio pored njega, i trgnuo se od iznenađenja. Masud mu spusti ruku na rame. – Uplašio sam vas, monsieur le docteur – reče. Zatim kleknu kraj Elisove glave. – Razmislio sam o predlogu američke vlade – obratio se Elisu na francuskom. Žan-Pjer je ukočeno klečao, s injekcijom u ruci. Kakav predlog? Šta je to sada, do đavola? Masud je pričao otvoreno, kao da je ŽanPjer jedan od njegovih drugova, što je on, na neki način i bio, ali Elis... Elis bi mogao da zatraži da ih ostavi nasamo. Elis se s mukom pridiže na lakat. Žan-Pjer zaustavi dah. Ali Elis samo reče: – Nastavi. Suviše je iscrpljen, pomisli Žan-Pjer, i previše ga boli da sada misli na mere opreza; osim toga, nema nikakvog razloga da sumnja u mene, baš kao ni Masud. – Predlog je dobar – reče Masud. – Ipak, pitam se kako ja da ispunim svoj deo pogodbe. Naravno! Pomisli Žan-Pjer. Amerikanci nisu poslali jednog od najboljih agenata CIA-e samo zato da nekoliko gerilaca nauči kako se dižu u vazduh mostovi i tuneli. Elis je došao da se nagodi s Masudom! Masud nastavi: – Taj plan obučavanja ljudstva iz drugih zona moraće prvo da se objasni zapovednicima. A to neće biti lako. Siguran sam da će biti sumnjičavi, posebno ako ja iznesem taj predlog. Zato mislim da će biti najbolje da im ti to predložiš i da im kažeš šta im nudi tvoja vlada. Žan-Pjer se sav pretvorio u uvo. Plan obučavanja ljudi iz drugih zona? Šta bi to, do đavola, trebalo da znači? Elis s naporom odgovori: – Drage volje ću to učiniti, ali moraćeš ih sve okupiti. – Znam. – Masud se osmehnu. – Pozvaću sve pobunjeničke vođe da za osam dana dođu ovde, u Dolinu pet lavova, u selo Darg, na sastanak. Još danas ću odaslati glasnike s porukom da je predstavnik vlade Sjedinjenih Američkih Država došao da s njima pregovara o

176

isporukama oružja. Sastanak! Isporuke oružja! Oblik nagodbe je polako postajao jasan Žan-Pjeru. Ali šta bi on trebalo da učini u vezi s tim? – Hoće li doći? – pitao je Elis. – Većina hoće – odgovori Masud. – Neće doći drugovi iz zapadnih pustinja, predaleko su, a i ne poznaju nas. – A ona dvojica do kojih nam je posebno stalo, Kamil i Azizi? Masud slegnu ramenima. – To je u božjim rukama. Žan-Pjer je drhtao od uzbuđenja. To će biti najznačajniji skup u istoriji avganistanskog pokreta otpora. Elis je tražio nešto u svom rancu koji se nalazio na zemlji pored njegove glave. – Možda ti ja mogu pomoći da nagovoriš Kamita i Azizija – rekao je. Izvukao je zatim iz torbe dva mala paketa i odmotao jedan. Unutra je bio pljosnati, pravougaoni komad žutog metala. – Zlato – odvrati Elis. – Svaki od ova dva komada vredi oko pet hiljada dolara. To je bilo pravo bogatstvo. Pet hiljada dolara bilo je više nego što prosečni Avganistanac zaradi za dve godine. Masud uze zlato i odmeri ga u ruci. – Šta je ovo? – pitao je, pokazujući utisnuti znak u sredini pravougaonika. – Žig predsednika Sjedinjenih Američkih Država – odgovori Elis. Lukavo, pomisli Žan-Pjer. Najbolji način da se ostavi utisak kod plemenskih vođa i da se zainteresuju za sastanak s Elisom. – Hoće li to pomoći u ubeđivanju Kamila i Aziza? – upita Elis. Masud klimnu glavom. – Mislim da će doći. Možeš se opkladiti u šta hoćeš, pomisli Žan-Pjer. I odjednom je tačno znao šta treba da uradi. Masud, Kamil i Azizi, trojica najvećih pobunjeničkih vođa, sastaće se u selu Darg za osam dana. Mora to javiti Anatoliju. Onda će Anatolij moći odjednom sve da ih pobije. Tako je, razmišljao je Žan-Pjer, ovo je trenutak na koji sam čekao od kada sam došao u Dolinu. Najzad mogu da izručim Masuda, i dvojicu drugih vođa.

177

Ali kako ću to javiti Anatoliju? Mora postojati neki način. – Sastanak na vrhu – reče Masud. Ponosno se smeškao. – To će biti dobar početak novog jedinstva pokreta otpora, zar ne? Može biti, pomisli Žan-Pjer, a možda i početak kraja. On spusti ruku s injekcijom ka zemlji i pritisnu klip, prazneći injekciju. Gledao je kako otrov nestaje u prašini. Novi početak, ili početak kraja. Žan-Pjer je Elisu dao anestetik, izvadio metak, očistio ranu, stavio nov zavoj i dao mu injekciju antibiotika da spreči infekciju. Zatim se pozabavio dvojicom gerilaca koji su takođe bili lakše ranjeni. U međuvremenu se u selu pročulo da je stigao lekar i u dvorištu se okupila grupica pacijenata. Žan-Pjer je pregledao jedno dete s bronhitisom, tri lakše infekcije i jednog mulu koji je imao gliste. Zatim je ručao. Kasno po podne, spakovao je torbu i uzjahavši Megi, krenuo kući. Ostavio je Elisa s gerilcima. Bolje mu je da nekoliko dana ostane tamo gde jeste; rana će brže zarasti ako bude mirovao. Žan-Pjeru je sada, ma koliko to zvučalo protivrečno, bilo veoma stalo da se Elis što pre oporavi, jer ako Elis umre, konferencija bi bila otkazana. Dok je jahao na svojoj staroj kobili prema Dolini, razbijao je glavu kako da stupi u vezu s Anatolijem. Naravno, mogao je jednostavno da okrene konja i odjaše do Roke, i tamo se preda Rusima. Ukoliko ga ne bi ubili bez pitanja, mogao bi se već danas sastati s Anatolijem. Međutim, onda bi Džejn saznala kuda je otišao i rekla bi Elisu, a Elis bi odmah promenio vreme i mesto sastanka. Moraće nekako da pošalje pismo Anatoliju, ali ko će ga odneti? Kroz Dolinu su stalno prolazili ljudi na putu do Čarikara, grada na teritoriji pod ruskom okupacijom, udaljenog preko sto kilometara, ili do Kabula, glavnog grada, udaljenog sto šezdeset kilometara. Bili su to seljaci iz Nuristana s puterom i sirom, putujući trgovci koji su prodavali lonce i tiganje, pastiri koji su gonili na pazar mala stada debelih ovaca i porodice nomada koje su išle za nekim svojim tajanstvenim nomadskim poslom. Mogao je bilo koga

178

od njih potkupiti da odnese pismo do prve pošte ili da ga jednostavno gurne u ruku nekom ruskom vojniku. Do Kabula je bilo tri dana puta, do Čarikara dva. Roka, najbliži grad u kome ima ruskih vojnika, ali nema pošte, udaljen je samo dan putovanja od Doline. Žan-Pjer je bio prilično siguran da može naći nekoga ko bi pristao da ponese pismo. Doduše, postojala je opasnost da to pismo bude otvoreno i pročitano, što bi za Žan-Pjera značilo mučenje i smrt. Žan-Pjer bi možda čak bio spreman da prihvati taj rizik. Međutim, postojao je još jedan problem. Hoće li taj neko, pošto uzme novac, stvarno isporučiti pismo? Ništa ga nije sprečavalo da ga usput „izgubi“. Žan-Pjer nikad ne bi saznao šta se dogodilo. Cela ta ideja bila je jednostavno previše nesigurna. Kada je u sumrak stigao u Bandu, još uvek nije pronašao rešenje. Džejn je sedela na krovu nekadašnje prodavnice s detetom na krilu, uživajući u svežini večernjeg povetarca. Žan-Pjer im mahnu, i zatim uđe u kuću da ostavi torbu na popločanu tezgu u ostavi. Tek kada je počeo da vadi stvari iz torbe, i kada je video pilule dijamorfina, shvatio je da ipak postoji jedna osoba kojoj može poveriti pismo za Anatolija. Našao je olovku u torbi. Skinuo je papirnati omot s paketa vate i otcepio od njega pravougaoni komad; u Dolini nije bilo nikakvog papira za pisanje. Napisao je na francuskom: Pukovniku Anatoliju iz KGB-a To je zvučalo čudno i melodramatično, ali nije znao kako bi drugačije počeo pismo. Nije znao Anatolijevo puno ime i prezime i nije imao nikakvu adresu. Nastavio je: Masud je sazvao veće vođa pokreta otpora. Sastaju se za osam dana, u četvrtak 27. avgusta, u Dargu, selu južno od Bande. Verovatno će tu noć prespavati u džamiji i provesti zajedno sledeći dan, petak, jer je to praznik. Sastanak je sazvan zbog razgovora s

179

agentom CIA-e koga poznajem pod imenom Elis Taler, a koji je stigao pre nedelju dana. To je prilika koju smo čekali! Dodao je datum i potpisao se šifrovanim imenom: „Simpleks“. Nije imao kovertu; zapravo, koverte nije video otkako je otišao iz Evrope. Razmišljao je u šta bi mogao da stavi pismo. Pogled mu pade na kartonsku kutiju s plastičnim bočicama za pilule. Pored njih su u kutiji bile i samolepljive etikete koje Žan-Pjer nikad nije koristio jer nije znao da piše persijsko pismo. Savio je pismo u rolnicu i stavio ga u jednu plastičnu bočicu. Pitao se kako da je označi. U jednom trenutku bočica s pismom naći će se u rukama nekog ruskog vojnika. Žan-Pjer zamisli nekog nervoznog vojnog službenika s naočarima u hladnoj kancelariji, ili možda nekog tupavog, priprostog vojnika na straži ispred ograde od bodljikave žice. Nije uopšte sumnjao u to da je umeće izbegavanja odgovornosti jednako razvijeno u ruskoj vojsci kao što je to bilo u Francuskoj, u vreme kada je on služio vojni rok. Razmišljao je kako da plastičnoj bočici da značajan izgled kako bi dospela do nekog višeg oficira. Nije imalo smisla da napiše Važno ili KGB ili bilo šta na francuskom ili engleskom pa čak ni na lokalnom jeziku, jer vojnik neće znati da pročita latinicu ili persijsko pismo. Žan-Pjer nije znao ćirilicu. Najveća ironija je bila to što ova žena, koju čuje kako iznad njega, na krovu, peva uspavanku, tečno govori ruski i mogla bi mu reći kako da napiše šta god hoće, samo kada bi htela. Žan-Pjer na kraju napisa Anatolij – KGB latinicom i zalepi etiketu na plastičnu bočicu, zatim je stavi u praznu kutiju od lekova na kojoj je pisalo Otrov! na petnaest raznih jezika i pri tom je još označena s tri međunarodna simbola. Zatim je vezao kutiju trakom. Potom je brzo vratio sve stvari nazad u torbu, dopunio lekove koje je potrošio u Astani i u džep od košulje stavio šaku tableta dijamorfina. Na kraju je zavio kutiju s natpisom Otrov! u peškir. Kada je sve to uradio, izašao je iz kuće. – Idem do reke da se okupam – doviknu Džejn.

180

– Dobro – odgovorila je Džejn. Žustrim korakom prošao je kroz selo, klimajući kratko glavom da pozdravi ljude koje je sreo, a zatim krenuo preko polja. Bio je pun optimizma. Njegov plan je sadržao raznolike opasnosti, ali se ponovo mogao nadati uspehu. Zaobišao je polje deteline, koje je pripadalo muli, i spuštao se preko niza terasasto poređanih njiva. Na oko kilometar i po od sela, na jednoj kamenitoj uzvišici, nalazila se usamljena kućica, pogođena bombom. Već je padao mrak kada je Žan-Pjer došao nadomak te skoro srušene kuće. Polako se približavao, pazeći kuda gazi, žaleći što se nije setio da ponese baterijsku lampu. Zaustavio se ispred gomile kamenja koja je nekada bila čeoni zid. Pomislio je da uđe, ali su ga smrad i mrak odgovorili od te namere. Povikao je: – Hej! Neka bezoblična prilika ustade sa zemlje ispred njegovih nogu i uplaši ga. Glasno je opsovao i odskočio. Malang se uspravi. Žan-Pjer se zagleda u mršavo lice i zapuštenu bradu ludaka. Pribravši se, pozdravi ga na jeziku dari: – Neka je Bog s tobom, sveti čoveče. – I s tobom, doktore. Ulovio ga je u stanju pribranosti. Odlično. – Kako tvoj stomak? Čovek se pretvarao da ima bolove u stomaku; kao i uvek, tražio je drogu. Žan-Pjer mu dade jednu pilulu dijamorfina, pusti ga da vidi ostale, a zatim ih vrati u džep. Malang proguta heroin i reče: – Hoću još. – Možeš dobiti još – reče mu Žan-Pjer. – Još mnogo više. Čovek ispruži ruku. – Ali moraćeš nešto da uradiš za mene – kaza Žan-Pjer. On spremno klimnu glavom. – Otići češ u Čarikar i daćeš ovo nekom ruskom vojniku. – ŽanPjer se odlučio za Čarikar, mada je to značilo još jedan dan izgubljen na putovanje, jer se plašio da bi u Roki, pobunjeničkom gradu koji su Rusi privremeno okupirali, mogla biti prilična zbrka pa bi se

181

paket lako mogao izgubiti, dok se Čarikar nalazio unutar područja koje su Rusi trajno držali u svojoj vlasti. Odlučio se za vojnika, pre nego za poštu, jer je za malanga možda previše komplikovano da kupi marku i preda paket poštanskom službeniku. Pažljivo se zagledao u čovekovo prljavo lice. Dolazeći, pitao se hoće li on biti sposoban da shvati čak i tako jednostavna uputstva, ali izraz straha koji se pojavio na njegovom licu kada je pomenuo ruskog vojnika, ubedio je Žan-Pjera da ga je ludak dobro razumeo. Međutim, postoji li neki način da se obezbedi da će malang poslušati njegov nalog. On je takođe mogao negde usput da baci paket i da se vrati i kaže da je obavio zadatak, jer ako je bio dovoljno inteligentan da shvati šta treba da radi, možda je sposoban i da laže. Žan-Pjeru iznenada sinu ideja. – I kupi kutiju ruskih cigareta – dodade. Malang ispruži prazne ruke. – Nemam novca. Žan-Pjer je znao da on nema novca. Dao mu je sto avganija. To bi trebalo da ga natera da stvarno ode u Čarikar, ali kako da ga obaveže da stvarno preda paket. – Ako uradiš sve kako sam ti kazao – reče Žan-Pjer – daću ti pilula koliko god budeš želeo. Ali nemoj da me prevariš, jer ako me prevariš, ja ću to znati i nikad ti više neću dati pilule, a tebe će stomak sve jače boleti i nadućeš se, a creva će ti eksplodirati kao granata i umrećeš u mukama. Razumeš? – Da. Žan-Pjer se zagleda u njega. U mraku, čovekove beonjače su ludački svetlele. Izgledao je smrtno preplašen. Žan-Pjer mu dade preostale pilule. – Progutaj jednu svakog jutra dok se ne vratiš u Bandu. Ludak klimnu glavom. – Idi sada i nemoj pokušati da me prevariš. Čovek se okrenuo i potrčao niz neravnu stazu, krećući se čudno, poput životinje. Gledajući ga kako nestaje u sve gušćem mraku, Žan-Pjer pomisli: Budućnost ove zemlje leži u tvojim prljavim rukama, ludo bedna! Bog te čuvao!

182

Nedelju dana kasnije, malang se još uvek nije vratio iz Čarikara. U sredu, dan pre dogovorenog sastanka, Žan-Pjer je bio očajan. Svakog sata je sam sebi govorio kako će se malang sigurno pojaviti u toku narednog sata. Svake večeri, govorio bi da će sutradan sigurno doći. Napadi iz vazduha su se pojačavali, kao da Žan-Pjer i bez toga nije imao dovoljno briga. Čitave te nedelje mlaznjaci su nadletali Dolinu i bombardovali sela. Selo Banda je imalo sreće; samo jedna bomba je bačena na selo i jedina šteta bila je velika rupa u Abdulahovom polju deteline, ali stalna buka i opasnost delovale su na ljude i svi su bili krajnje nervozni. Neprestana napetost je u ŽanPjerovu ambulantu dovela očekivano veći broj bolesnika sa znacima stresa – porastao je broj pobačaja, nezgoda u kući, neobjašnjivog povraćanja i glavobolja. Glavobolje su se uglavnom javljale kod dece. U Evropi bi ih Žan-Pjer poslao kod psihijatra. Ovde ih je slao muli. Međutim, njima nije mogla pomoći ni psihijatrija, ni vera, jer je glavni uzrok nevolja ove dece bio rat. Žan-Pjer je proveo jutro mehanički obavljajući dužnost u ambulanti, postavljajući pacijentima uobičajena pitanja na njihovom jeziku, obaveštavajući Džejn o dijagnozama na francuskom, previjajući rane i dajući injekcije, deleći plastične bočice s tabletama i staklene bočice sa sirupima u raznim bojama. Malangu je trebalo dva dana hoda do Čarikara. Recimo da mu je bio potreban još jedan dan da skupi hrabrost da priđe nekom ruskom vojniku i jedna noć da se oporavi od pretrpljenog straha. Ako je krenuo sutradan, za povratak mu je potrebno još dva dana. Kada se sve to sabere, trebalo je prekjuče da se vrati u Bandu. Šta se dogodilo? Možda je izgubio paket pa ne sme da se vrati od straha? Ili je odjednom progutao sve pilule pa mu je pozlilo? Možda je pao u reku i udavio se? Ili su ga Rusi upotrebili kao metu za gađanje? Žan-Pjer je pogledao na sat. Pola jedanaest. Malang bi mogao da stigne svakog trena, noseći kutiju ruskih cigareta kao dokaz da je bi u Čarikaru. Žan-Pjer se na trenutak pitao kako će da objasni Džejn

183

te cigarete budući da ne puši. Brzo je zaključio da nema potrebe objašnjavati postupke jednog ludaka. Upravo je previjao ruku jednog dečaka iz susedne doline, koji se opekao vatrom, kada se ispred pećine začuše brzi koraci i pozdravi, što je značilo da je neko došao. Žan-Pjer je obuzdao radoznalost i nastavio s previjanjem. Kada je čuo Džejn kako priča, okrenuo je glavu i s dubokim razočaranjem shvatio da u pećinu nije ušao malang, nego dva neznanca. – Neka je Bog s tobom, doktore – pozdravi jedan od njih. – I s tobom takođe – odgovori Žan-Pjer. A zatim, preskačući dugački uvod s razmenjivanjem učtivosti, upitao je: – O čemu je reč? – Skabun je teško bombardovan. Ima mnogo mrtvih i ranjenih. Žan-Pjer pogleda Džejn. Još uvek nije mogao otići iz Bande bez njene dozvole jer se plašila da će nekako stupiti u vezu s Rusima. Međutim, bilo je očigledno da nije mogao da namesti ovaj poziv. – Da idem ja? – pitao je na francuskom. – Ili ćeš ti? Zapravo mu se nije išlo jer bi to verovatno značilo da mora da ostane da prenoći, a sada mu je bilo najvažnije da vidi malanga. Džejn je oklevala s odgovorom. Žan-Pjer je znao da ona sada razmišlja kako mora povesti i Šantal sa sobom ako pođe u Skabun. Osim toga, znala je da sama nije u stanju da obradi teške rane. – Kako hoćeš – dodao je Žan-Pjer. – Idi ti – reče ona. – U redu. – Skabun je bio udaljen nekoliko sati. Ako brzo radi, i ako nema previše ranjenih, može se vratiti pre mraka, razmišljao je Žan-Pjer. – Pokušaću još noćas da se vratim – rekao je. Džejn mu priđe i poljubi ga u obraz. – Hvala – rekla je. Žan-Pjer brzo proveri da li u torbi ima sve što mu je potrebno – morfijum za bolove, penicilin za sprečavanje infekcija, igle i hirurški konac, dovoljno zavoja. Uze kapu i stavi je na glavu a preko ramena prebaci pokrivač. – Neću uzeti Megi – reče. – Skabun nije daleko a put je prilično loš. – Poljubio je Džejn, zatim se okrenuo glasnicima. – Idemo – reče.

184

Spustili su se do sela, zatim prešli preko reke i popeli se uz strme, u kamenu isklesane stepenice na drugoj strani. Žan-Pjer je razmišljao o poljupcu koji je uputio Džejn. Ako njegov plan uspe i Rusi ubiju Masuda, kako će ona reagovati? Znaće da on stoji iza toga. Ipak, neće da ga izda, u to je bio siguran. Da li će ga i dalje voleti? Nije želeo da je izgubi. Od kako su zajedno, sve ređe se javljala potištenost od koje je ranije redovno patio. Samim tim što ga je volela, ona mu je ulivala osećaj samopouzdanja. Nije hteo da to izgubi. Međutim, isto tako je želeo da uspešno obavi ovaj zadatak. Razmišljao je: Pretpostavljam da mi je uspeh ipak važniji od sreće, inače ne bih bio spreman da rizikujem da zbog likvidacije Masuda izgubim Džejn. Išli su stazom preko litica u pravcu jugozapada, praćeni glasnim šumom rečnih brzaka. Žan-Pjer je upitao: – Koliko ljudi je poginulo? – Mnogo – odgovorio je jedan glasnik. Žan-Pjer je već navikao na takve odgovore. Strpljivo je ponovo pokušao: – Pet? Deset? Dvadeset? Četrdeset? – Sto. Žan-Pjer mu nije poverovao budući da je Skabun selo s manje od stotinu stanovnika. – Koliko ima ranjenih? – Dve stotine. Ovo je bilo glupo. Pitao se kako taj čovek ne zna prave podatke? Ili preteruje iz straha da će se lekar okrenuti i vratiti kući ako mu ne kaže dovoljno velike brojke? A možda jednostavno ne zna da sabira više od deset. – O kakvim je ranama reč? – upitao je Žan-Pjer. – Rupe, posekotine, krvarenje. To je više ličilo na rane iz borbe. Povrede od bombardovanja bile su lomovi, opekotine i nagnječenja od srušenih zgrada. Ovaj čovek očigledno nema dobro zapažanje. Nije imalo smisla nastaviti s ispitivanjem. Kada su se od Bande udaljili nekoliko kilometara, skrenuli su sa staze preko litica i uputili se prema severu stazom kojom Žan-Pjer nikada nije prošao. – Ovo je put za Skabun? – upitao je. – Da.

185

Očigledno se radilo o prečici koju on do sada nije otkrio. Išli su u dobrom pravcu, toliko je mogao da proceni. Nekoliko minuta kasnije, ugledao je jednu od onih kamenih kuća, sagrađenih da se putnici u njima mogu odmoriti ili prenoćiti. Na Žan-Pjerovo iznenađenje, glasnici su pošli prema toj kućici i ulazu na kojem nije bilo vrata. – Nemamo vremena za odmor – nervozno je rekao. – Mene čekaju ranjenici. U tom trenutku iz kućice izađe Anatolij. Žan-Pjer se zapanjio. Nije znao da li da se raduje što će Anatoliju sada moći da kaže za sastanak ili da se uplaši, jer bi Avganistanci mogli da ubiju Anatolija. – Ne boj se – reče Anatolij, pročitavši mu misli. – Ovo su vojnici redovne avganistanske vojske. Ja sam ih poslao po tebe. – Bože! – Sjajna ideja. Skabun nije bombardovan, to je bila samo varka koju je Anatolij smislio da Žan-Pjera izvuče iz Bande. – Sutra – uzbuđeno reče Žan-Pjer – sutra će se dogoditi nešto strašno važno... – Znam, znam, dobio sam tvoju poruku. Zato sam ovde. – Znači, zgrabićeš Masuda... Anatolij se hladno osmehnu, otkrivajući zube žute od duvana. – Zgrabićemo Masuda. Smiri se. Žan-Pjer shvati da se ponaša kao uzbuđeno dete pred božićnom jelkom. S naporom je savladao svoje oduševljenje. – Kada se malang nije vratio u Bandu, mislio sam... – Tek juče je stigao u Čarikar – objasni Anatolij. – Sam bog zna šta ga je toliko zadržalo. Zašto nisi upotrebio radio? – Pokvaren je – odgovori Žan-Pjer. Nije sada hteo da se upušta u priču o Džejn. – Malang bi sve učinio za mene jer od mene dobija heroin bez koga ne može. Anatolij se na trenutak pažljivo zagleda u Žan-Pjera, a u očima mu se pojavi nešto slično divljenju. – Drago mi je što si na mojoj strani – odvrati. Žan-Pjer se nasmešio. – Hoću da mi kažeš sve što znaš – nastavi Anatolij. Zagrli ŽanPjera rukom oko ramena i povede ga u kolibu. Seli su na zemljani

186

pod i Anatolij zapali cigaretu. – Kako si saznao za taj sastanak? On mu ispriča o Elisu, o njegovoj rani, o Masudovom razgovoru s Elisom dok se on spremao da mu da injekciju, o zlatnim polugama, planu za obuku gerilaca i obećanom oružju. – Izuzetno – kazao je Anatolij. – Gde je Masud sada? – Ne znam. Ali će verovatno doći u Darg večeras. Ili najkasnije sutra. – Kako znaš? – On je sazvao sastanak – pa kako onda može da izostane? Anatolij klimnu glavom. – Opiši mi tog agenta CIA-e. – Pa visok je oko metar i sedamdeset sedam, težak oko šezdeset osam kilograma, plave kose, plavih očiju, ima trideset četiri godine ali izgleda malo stariji, završio je fakultet. – Ubacićemo to u kompjuter. – Anatolij je ustao i izašao iz kolibe. Žan-Pjer pođe za njim. Anatolij je izvadio iz džepa mali radio-odašiljač. Izvukao je antenu, pritisnuo dugme i promrmljao u mikrofon nešto na ruskom. Zatim se okrenuo ka Žan-Pjeru. – Prijatelju moj, uspešno si obavio zadatak. Istina je, pomislio je Žan-Pjer. Uspeo sam. A onda je upitao: – Kada ćete napasti? – Sutra, naravno. Sutra. Žan-Pjer oseti divljačku, neobuzdanu radost. Sutra. Ostali su gledali u nebo. Žan-Pjer takođe podiže glavu i ugleda kako se spušta jedan helikopter. Verovatno ga je Anatolij malopre pozvao preko svog odašiljača. Rus, očigledno, nije više smatrao da su potrebne uobičajene mere opreza; igra je bila pri kraju, na redu je bio poslednji potez i sada je prikrivanje i prerušavanje trebalo da zameni smelošću i brzinom. Helikopter se uz dosta problema spustio oko sto metara dalje na delu ravnog zemljišta. Žan-Pjer krenu za ostalima prema helikopteru. Usput je razmišljao kuda da pođe posle njihovog odlaska. Nije imalo smisla ići u Skabun, ali nije se mogao ni odmah vratiti u Bandu jer bi tako otkrio da je vest o bombardovanju bila lažna. Odlučio je da će biti

187

najbolje da sačeka nekoliko sati u kolibi i tek onda krene kući. Ispruži ruku da se pozdravi s Anatolijem. – Au revoir. Anatolij nije prihvatio njegovu ruku. – Ulazi. – Šta? – Ulazi u helikopter. Žan-Pjer je bio van sebe od zaprepašćenja. – Zašto? – Ideš s nama. – Kuda? U Bagram. Na rusku teritoriju? – Da. – Ali ne mogu... – Prestani da besniš i slušaj! – strpljivo odvrati Anatolij. – Kao prvo, tvoj zadatak u Avganistanu je završen. Postigao si cilj. Sutra ćemo uhvatiti Masuda. A ti se možeš vratiti kući. Drugo, ti sada predstavljaš bezbednosni rizik. Upoznat si s našim planom za sutra i zbog bezbednosti ne možeš ostati na pobunjeničkoj teritoriji. – Pa ja nikome ne bih ništa rekao! – A šta ako počnu da te muče? Šta ako pred tobom počnu da muče tvoju ženu? Šta ako počnu da otkidaju ruke i noge tvojoj ćerki pred očima tvoje žene? – A šta će biti s njima ako ja sada odem s vama? – Sutra, u toku napada, zarobićemo ih i dovesti kod tebe. – Sve mi je to neverovatno. – Žan-Pjer je znao da je Anatolij u pravu, međutim, ideja da se više ne vraća u Bandu bila je toliko neočekivana da se uopšte nije mogao snaći. Hoće li Džejn i Šantal biti sigurne? Da li će ih Rusi stvarno pokupiti? Da li će im Anatolij dopustiti da se svi zajedno vrate u Pariz? Kada mogu da krenu na put? – Ulazi – ponovio je Anatolij. Dva avganistanska glasnika stala su pored Žan-Pjera i on je shvatio da zapravo nema izbora; ako odbije da uđe u helikopter, oni će ga jednostavno zgrabiti i ubaciti unutra. Tada se popeo u helikopter. Anatolij i Avganistanci su uskočili za njim i helikopter se podiže sa zemlje. Niko nije zatvorio vrata.

188

Kada se helikopter podigao uvis, Žan-Pjer prvi put ugleda Dolinu pet lavova iz vazduha. Bela penušava reka krivudala je žutosmeđim zemljištem podsećajući ga na ožiljak od noža na smeđem čelu Šahazaja Gula, brata seoske babice. Ugledao je Bandu i žutozelena polja. Pažljivo je posmatrao brdo iznad sela gde su se nalazile pećine, ali ništa nije mogao da vidi, stanovnici su dobro odabrali svoje skrovište. Helikopter se podigao još više i promenio pravac. Nije više mogao da vidi Bandu. Pogledom je pretraživao tlo ispod sebe, tražeći druga mesta koja bi mogao da prepozna. Ovde sam proveo godinu dana života, mislio je, a sada, još nekoliko minuta i nikad više neću videti ovu dolinu. Prepoznao je selo Darg, s njegovom razrušenom džamijom. Razmišljao je kako je ta dolina bila čvrsto uporište pobunjenika, a već sutra će biti samo spomenik neuspele pobune. I sve to zahvaljujući meni. Tada je helikopter naglo skrenuo na jug, preleteo preko planine i nekoliko sekundi kasnije, Dolina je nestala s vidika.

189

11. Fara je plakala čitavog dana kada je čula da će Džejn i Žan-Pjer otići sa sledećim konvojem. Postala je neverovatno privržena Džejn i zavolela je Šantal. Džejn je to bilo drago, ali pomalo se i neprijatno osećala; ponekad se činilo kao da je Fara više voli nego rođenu majku. Međutim, izgleda da se Fara na kraju pomirila s tim da Džejn odlazi i sledećeg dana se opet normalno ponašala; bila je odana kao i uvek, i više nije bila tužna. Džejn se brinula zbog putovanja koje ih učekuje. Od Doline do prevoja Kajber trebalo je preći 240 kilometara. Kada su dolazili ovamo, bilo im je potrebno četrnaest dana da pređu tu udaljenost. U toku puta mučili su je hemoroidi i proliv, kao i neizbežni bolovi od napornog pešačenja. Sada je sve to ponovo trebalo podneti, i pored toga – još nositi dvomesečnu bebu. U konvoju će biti i konja, ali veći deo puta neće moći da ih jašu jer su se pobunjenički konvoji uvek kretali po najužim i najstrmijim planinskim predelima, i to najčešće noću. Napravila je neku vrstu poveza od pamučnog platna koji će moći da prebaci oko vrata i u njemu da nosi Šantal. Žan-Pjer će morati da nosi sve što će im biti potrebno tokom dana jer, kako je Džejn shvatila dok su putovali ovamo, konji i ljudi ne idu jednako brzo; konji se kreću brže od ljudi uzbrdo i sporije nizbrdo, tako da su ljudi često duže vreme odvojeni od prtljaga. Tog popodneva, dok je Žan-Pjer bio u Skabunu, Džejn je bila zaokupljena problemom šta će sve poneti sa sobom. Kao prvo, potrebne su im osnovne medicinske zalihe, antibiotici, zavoji, morfijum, koje će zajedno spakovati. Zatim, moraće poneti i hranu. Kada su dolazili ovamo, imali su dosta hrane visoke kalorijske vrednosti, čokoladu, supe u kockama i omiljenu hranu istraživača svih vremena Kendala Minta Kejka. Sada će imati samo ono što mogu naći u Dolini: pirinač, sušeno voće, suvi sir, tvrdi hleb i ono što će moći usput da kupe. Sva sreća da ne moraju da brinu o hrani 190

za Šantal. Međutim, postojali su drugi problemi u vezi s detetom. Majke u Dolini ne upotrebljavaju pelene, nego dete od pasa nadole ostavljaju golo i peru peškir na kojem ono leži. Džejn je smatrala da je to mnogo zdraviji način od zapadnjačkog sistema, ali taj način nije bio nimalo praktičan za putovanje. Zato je Džejn sašila tri pelene od peškira i improvizovala je nepromočive gaćice od najlonskih kesa u koje su bili umotani lekovi. Svake večeri će morati da pere pelenu – naravno, u hladnoj vodi – i pokušaće da je osuši preko noći. Ako se ne osuši, ima rezervnu, a ako sve tri budu vlažne, Šantal će dobiti osip. Nijedna beba još nije umrla zbog osipa od vlažnih pelena, smirivala je samu sebe. Konvoj se sasvim sigurno neće zaustavljati zbog toga da dete spava, jede ili da joj promeni pelene. Prema tome, Šantal će morati da sisa i spava u pokretu, a prepovijaće je kada se za to ukaže prilika. Džejn je sada bila izdržljivija nego pre godinu dana. Koža na tabanima joj je otvrdnula i želudac joj je postao otporan na obične vrste lokalnih bakterija. Kada su dolazili ovamo, noge su je užasno bolele od hodanja, a sada je bila sposobna da pešači mnogo kilometara bez zamora. Međutim, posle trudnoće i porođaja, često su je bolela leđa i brinula se hoće li moći da nosi dete po čitav dan. Izgleda da joj se telo oporavilo od porođaja. Osećala je da bi mogla ponovo da vodi ljubav, ali nije to rekla Žan-Pjeru, iako, zapravo, nije znala zašto. Snimila je mnogo fotografija svojim fotoaparatom polaroid kada je stigla u Dolinu. Ostaviće aparat, to je ionako bila jeftina stvarčica, ali je, naravno, htela da ponese što više fotografija. Pregledala ih je, razmišljajući koje da baci. Imala je slike gotovo svih meštana. Tu su bili gerilci, Muhamed i Ališan, Kamir i Matulah, u nemogućim junačkim pozama i ratobornih izraza. Tu su bile i žene: raskošno obla Zahara, naborana stara Rabija i tamnooka Halima, stidljivo nasmešene, snebivajući se poput devojčica. Tu su naposletku bile i slike dece: Muhamedove tri ćerke, njegov sin Musa, Zaharina deca od dve, tri, četiri i pet godina, pa četvoro dece seoskog mule.

191

Nijednu od tih slika nije mogla da baci i morala je nekako da nađe mesta za sve njih. Pakovala je odeću u torbu dok je Fara čistila pod a Šantal spavala u susednoj sobi. Danas su rano sišle iz pećina u selo, kako bi mogle obaviti sve. Sâmo pakovanje nije dugo trajalo – osim Šantalinih pelena, u torbu je stavila samo jedne čiste gaćice za sebe i jedne za Žan-Pjera, i po jedan rezervni par čarapa za oboje. Nije ponela ništa drugo od odeće. Šantal ionako nije ni imala garderobu – ona je noću bila umotana u šal a danju gola. Za Džejn i Žan-Pjera biće dosta po jedan par pantalona, košulja, marama i patu, koji se ogrne oko ramena i nosi tokom čitavog putovanja, a sve će to verovatno spaliti kada stignu u hotel u Pešavaru, da proslave povratak u civilizaciju. Ta pomisao daće joj snage da izdrži putovanje. Nejasno se sećala kako joj je hotel Dins u Pešavaru delovao primitivno, ali se više nije mogla setiti šta joj je to toliko smetalo. Da li je moguće da se žalila kako je klima-uređaj bio previše bučan? Pobogu, pa hotel je imao tuševe! – Civilizacija – kazala je Džejn naglas, a Fara je zbunjeno pogledala. Džejn se tada nasmešila i nastavila na jeziku dari: – Srećna sam što se vraćam u veliki grad. – Ja volim veliki grad – odvrati Fara. – Bila sam jednom u Roki. – Zatim je nastavila da čisti. – Moj brat je otišao u Džalalabad – dodala je zavidljivim tonom. – Kada će se vratiti? – upita Džejn, ali Fara je odjednom ućutala. Posle nekoliko trenutaka, Džejn shvati zašto; iz dvorišta su se čuli zvukovi muških koraka i zviždanje, zatim neko pokuca na vrata i glas Elisa Talera reče: – Ima li koga? – Uđi – viknu mu Džejn. On uđe u sobu, šepajući. Džejn se brinula za njegovu ranu, iako više nije bila zaljubljena u njega. ŽanPjer ga je ostavio u Astani da se oporavi. Sigurno se danas vratio u Bandu. – Kako se osećaš? – upita ga ona. – Glupo – odgovori on, zbunjeno se smešeći. – Neprijatno je kada si ranjen na takvom mestu. – Ako te samo to muči, onda ti je stvarno bolje.

192

Elis klimnu glavom. – Da li je doktor kod kuće? – Otišao je u Skabun – odgovori Džejn. – Selo je bombardovano pa su došli po njega. Mogu li ti ja nekako pomoći? – Samo sam hteo da mu kažem da sam se oporavio. – Trebalo bi da se vrati večeras ili sutra ujutru. – Džejn je posmatrala Elisa i razmišljala kako je s ovom grivom plave kose i zlatnom, kovrdžavom bradom, izgledao poput lava. – Zašto se ne ošišaš? – Gerilci su mi rekli da pustim kosu i da se ne brijem. – Oni to uvek kažu. Zapravo, brada i kosa bi zapadnjake trebalo da učini manje uočljivim. U tvom slučaju to ima suprotno dejstvo. – U ovoj zemlji ću uvek upadati u oči, bez obzira kako sam ošišan. – To je istina – saglasi se Džejn. Tada joj je palo na pamet da su njih dvoje sada prvi put sami, bez Žan-Pjera. Opet su lako i prirodno počeli da razgovaraju, i to na isti način kao nekada. Bilo joj je čudno da je pre godinu dana bila toliko ljuta na njega. On je radoznalo posmatrao spakovanu torbu. – Čemu ovo? – Odlazimo kući. – Kako ćete putovati? – S konvojem, kao što smo i došli. – Rusi su poslednjih nekoliko dana zauzeli veliki deo pobunjeničke teritorije – reče Elis. – Zar ti to ne znaš? Džejn se uznemiri. – Šta hoćeš da kažeš? – Otpočeli su letnju ofanzivu. Zauzeli su veliki deo područja preko kojeg obično prolaze konvoji. – Da li to znači da je put prema Pakistanu zatvoren? – Redovna ruta je zatvorena. Više se ne može ići u Pakistan preko prevoja Kajber. Ali možda postoje drugi putevi... Džejn je shvatila kako njen san o povratku kući polako bledi. – Meni niko ništa nije rekao! – odvrati ona ljutito. – Žan-Pjer to verovatno ne zna. Ja sam bio stalno s Masudom, tako da imam najnovije informacije. – Da – izgovorila je Džejn, ne gledajući ga. Možda Žan--Pjer

193

stvarno nije znao za to. A možda je i znao, ali joj ništa nije rekao zato što on ionako ne želi da se vrati u Evropu. Bilo kako bilo, ona se neće tek tako pomiriti sa situacijom. Prvo će proveriti da li je Elis u pravu. A onda će razmisliti na koji način bi mogla da reši taj problem. Otišla je do Žan-Pjerovog sanduka i izvadila američke karte Avganistana. Karte su bile smotane u rolnu i pričvršćene gumicom. Džejn nestrpljivo pokida gumicu i baci karte na pod. Kroz glavu joj je proletela misao: To je možda bila jedina gumica u krugu od dvesta kilometara. Smiri se, reče samoj sebi. Zatim je kleknula na pod i počela da prebira po kartama. Sve te karte bile su tako detaljne da je morala složiti nekoliko njih jednu kraj druge kako bi dobila čitavo područje od Doline do prevoja Kajber. Elis je posmatrao preko njenog ramena. – To su vrlo dobre karte! – reče. – Odakle ti? – Žan-Pjer ih je doneo iz Pariza. – Ove su mnogo bolje od onih koje ima Masud. – Znam. Muhamed se uvek služi ovim kartama kada planira konvoje. Dobro, pokaži mi gde su sada Rusi. Elis je kleknuo kraj nje i prstom pokazao na karti granicu gde su napredovali Rusi. Džejn oseti da ima nade. – Meni to ne izgleda kao da smo odsečeni od Kajbera – odvrati. – Zašto ne bismo mogli ovuda da prođemo? – Ona prstom pokaza zamišljenu liniju nešto severnije od ruskih položaja. – Ne znam da li je to jedan od puteva – odgovori Elis. – Možda se tuda ne može proći... to moraš da pitaš gerilce. Međutim, takođe moraš uzeti u obzir da Masudove informacije najmanje dan ili dva kasne za pravim stanjem stvari i da Rusi još uvek napreduju. Dolina ili prevoj mogu jednoga dana biti otvoreni, a već sledećeg dana mogu biti zatvoreni. – Do đavola! – Džejn odluči da se neće predati. Nagnula se nad karte i zagledala se u područje oko granice. – Gledaj, prevoj Kajber

194

nije jedini prelaz. – Reka teče uporedo s granicom, a planine su na avganistanskoj strani. Možda bi mogla doći do ovih drugih prevoja s južne strane, što znači, s područja koje drže Rusi. – Nema nikakvog smisla ovako nagađati – odvrati Džejn, pokupi karte i smota ih u rolnu. – Neko mora da znaš. – Neko verovatno zna. Džejn ustade. – Sigurno postoji više puteva kojima se može izaći iz ove proklete zemlje – reče. S kartama pod miškom, ona izađe iz kuće, ostavljajući Elisa još uvek u klečećem položaju na ćilimu. Selo je oživelo kada su se žene i deca vratili iz pećina. Dim od kuhinjskih vatri uzdizao se iza zidova dvorišta. Petoro dece je sedelo u krugu ispred džamije, igrajući se igre koja se iz nekog neobjašnjivog razloga zvala Lubenica. Igra se sastojala od pričanja priča – jedno dete bi počelo da priča priču i prekinulo je pre kraja, a drugo bi moralo da nastavi. Džejn zapazi Musu, Muhamedovog sina, kako sedi u krugu, a za pojasom ima pričvršćen prilično opasan nož koji mu je otac poklonio posle nesreće s minom. Musa je pričao priču. Džejn ga je u prolazu čula kako govori: – ... i onda je medved pokušao da dečaku odgrize ruku, ali je dečak izvukao nož... Uputila se prema Muhamedovoj kući. Muhamed možda nije kod kuće, jer ga već dugo nije videla u selu, ali Avganistanci su još uvek živeli svi zajedno, u zajednici, tako da su s Muhamedom živela i njegova braća, koji su takođe bili gerilci – svi sposobni mladi muškarci borili su se u pobunjeničkim odredima – a ako oni budu tamo, možda će od njih uspeti da sazna ono što je zanima. Kada je stigla pred kuću, oklevala je. Običaj je nalagao da zastane u dvorištu i razgovara sa ženama, koje sada verovatno pripremaju večeru, a zatim, posle uobičajenih učtivosti, najstarija žena bi otišla u kuću da upita muškarce hoće li moći da porazgovaraju sa Džejn. Učini joj se da čuje svoju majku kako joj govori: Ponašaj se pristojno, nemoj da ti se ljudi smeju! Džejn glasno reče: – Majko, ne gnjavi! – Zatim uđe u dvorište i ne obraćajući pažnju na žene, ode pravo u prednju sobu, sobu gde su obično sedeli muškarci u avganistanskim

195

kućama. U sobi su bila tri muškarca: Muhamedov osamnaestogodišnji brat, Kamir Kan, privlačan mladić retke brade, njegov šurak Matulah i sam Muhamed. Bilo je veoma neobično da se toliko gerilaca nađe istovremeno kod kuće. Sva trojica su se iznenađeno trgli kada je ušla. – Neka je Bog s tobom, Muhamede Kane – kazala je Džejn i ne čekajući na njegov odgovor, nastavi: – Kada si se vratio? – Danas – odgovori Muhamed automatski. Džejn je čučnula na isti način kao što su i oni čučali. Muškarci su bili previše zapanjeni da bi bilo šta rekli. Ona raširi geografske karte po podu. Trojica muškaraca se gotovo refleksno nagnuše napred i zagledaše u karte i već su zaboravili na njeno kršenje pravila lepog ponašanja. – Gledajte! – reče Džejn. – Rusi su napredovali do ove linije, jesam li u pravu? – Ona prstom pokaza liniju koju joj je Elis pokazao. Muhamed klimnu glavom. – Znači, redovan put konvoja je sada blokiran. Muhamed ponovo klimnu glavom. – Koji je sada najpodesniji put za izlazak iz zemlje? Sva trojica sumnjičavo odmahnuše glavom, što je bilo normalno; kada bi se govorilo o problemima, Avganistanci su uvek voleli da se prave važni. Džejn je smatrala da oni to rade zato što je poznavanje terena bilo jedina oblast u kojoj su se osećali superiorni u odnosu na strance. Ona je obično prelazila preko toga, ali danas nije imala strpljenja za takve igre. – Zašto se ne bi moglo proći ovuda? – upita Džejn odlučno, pokazujući prstom liniju paralelno s linijom ruskog fronta. – To je preblizu Rusima – odgovori Muhamed. – Onda ovuda. – Ona pažljivije odabra put prateći konture zemljišta. – Ne – ponovo odgovori Muhamed. – Zašto? – Ovde... – On pokaza prstom mesto na mapi, između dve

196

doline, gde je Džejn jednostavno prešla prstom preko planinskog venca. – Ovde nema sedla. – Sedlo je značilo prevoj. Džejn pokaza liniju koja je išla nešto severnije. – Ovuda? – Još gore. – Mora postojati još neki put! – uzviknula je. Imala je osećaj da oni uživaju u njenom razočaranju. Tada je odlučila da ih malo podbode nekom blagom uvredom. – Zar je ova zemlja kuća s jednim vratima, odsečena od ostalog sveta samo zato što se ne može prići Kajberu? – Izraz kuća s jednim vratima označava klozet. – Naravno da nije – ukočeno odgovori Muhamed. – Leti je prohodan Put putera. – Pokaži mi ga. Muhamedov prst pokazao je komplikovan put koji je počinjao istočno od Doline, nastavljao se preko niza visokih prevoja i isušenih rečnih korita, zatim je skretao na sever u Himalaje i konačno prelazio granicu u blizini ulaza u nenastanjeni prolaz Vajkan, pa se skrećući na jugoistok, završavao u pakistanskom gradu Čitralu. – Ljudi iz Nuristana tim putem dolaze u Pakistan da bi prodavali puter, sir i jogurt. – Osmehnuvši se, Muhamed dotaknu svoju okruglu kapu. – Tamo nabavljamo svoje kape. Džejn se seti da se ta vrsta kapa zove čitrali. – Odlično – reče. – Onda ćemo poći tim putem. Muhamed odmahnu glavom. – Ne možete. – A zašto? Kamir i Matulah se znalački nasmešiše. Džejn se trudila da ih ne primećuje. Posle kraće pauze, Muhamed je nastavio: – Prvi problem je visina. Taj put vodi iznad linije lednika. To znači da se tamo sneg nikad ne topi i nema vode, čak ni preko leta. Drugi problem je teren. Planine su veoma strme, a staze uske i opasne. Orijentacija je dodatan problem, tako da se i lokalni vodiči ponekad izgube. Ali najveći problem su ljudi. To područje se naziva Nuristan, a nekada je imalo naziv Kafiristan zato što su ljudi koji su tamo živeli pili vino i bili nevernici. Danas su svi sujeverni, ali još uvek varaju, pljačkaju i ponekad ubijaju putnike. To nije dobar put za Evropljane, Džejn, a

197

pogotovo žene tuda ne bi smele da putuju. Tim putem se mogu uputiti samo snažni, mladi muškarci, pa i pored toga, mnogi putnici stradaju. – Da li ćeš ti poslati konvoje tim putem? – Ne. Čekaćemo da se ponovo otvori južni pravac. Džejn je proučavala njegovo lepo muževno lice. Videla je da ne preteruje jer joj je izneo samo suve činjenice. Ona ustade i poče da skuplja karte. Osećala je gorko razočaranje. Povratak kući se odlaže ko zna do kada. Napor života u Dolini odjednom joj se učini neizdrživim i jedva se uzdržavala da ne zaplače. Spakovala je karte i prisilila se da bude ljubazna. – Dugo te nije bilo – rekla je Muhamedu. – Bio sam u Fajzabadu. – To je dalek put. – Fajzabad je bio veliki grad na krajnjem severu. Tamo su pobunjenici bili dosta jaki; Rusi tu nikad nisu uspeli ponovo da uspostave kontrolu jer se redovna vojska priključila gerilcima. – Zar nisi umoran? To je bilo učtivo pitanje, nešto poput Kako si? na engleskom, pa je i Muhamedov odgovor bio takav: – Još sam živ! Džejn gurnu karte pod ruku i izađe. Žene u dvorištu sa strahom su je posmatrale dok je prolazila pored njih. Džejn klimnu glavom da pozdravi Halimu, Muhamedovu tamnooku ženu, a ova joj uzvrati pozdrav nervozno joj se osmehujući. U poslednje vreme gerilci su na neki način mnogo putovali. Muhamed je bio u Fajzabadu, Farin brat je otišao u Džalalabad... Džejn se seti da joj je jedna od njenih pacijentkinja, žena iz Dašt-iRevata, rekla da su njenog muža poslali u Pagman, mesto blizu Kabula, a Jusuf Gul, brat Zaharinog pokojnog muža, otputovao je po zadatku u Dolinu Logar, s druge strane Kabula. Sva četiri mesta bila su jaka pobunjenička uporišta. Nešto se događa. Zaboravila je na trenutak na svoje razočaranje dok je pokušavala da odgonetne šta bi to moglo da bude. Masud je poslao glasnike

198

mnogim, možda svim, pobunjeničkim zapovednicima. Da li to ima veze s Elisovim dolaskom u Dolinu ili je to samo slučajnost? Ako nije, šta Elis namerava? Možda Sjedinjene Američke Države sarađuju s Masudom u organizovanju zajedničke ofanzive. Kada bi se pobunjenici udružili, mogli bi zaista nešto da postignu, verovatno bi mogli bar privremeno da zauzmu Kabul. Džejn uđe u kuću i vrati mape u sanduk. Šantal je i dalje spavala. Fara je pripremala večeru – hleb, jogurt i jabuke. – Zašto je tvoj brat otišao u Džalalabad? – upitala ju je Džejn. – Poslali su ga – odgovori Fara kao da je to nešto što je samo po sebi razumljivo. – Ko ga je poslao? – Masud. – Zašto? – Ne znam. – Fara je bila iznenađena što joj Džejn uopšte postavlja takva pitanja; ko može biti tako blesav da pomisli kako će jedan muškarac reći sestri razlog svog putovanja? – Da li je tamo imao neka posla ili je odneo neku poruku ili nešto drugo? – Ne znam – ponovila je Fara. Sada je već počinjala da bude nervozna. – Nije važno – odvrati joj Džejn s osmehom. Od svih žena u selu, Fara je verovatno bila poslednja koja bi mogla nešto da zna o tome šta se događa. Koja žena bi mogla da zna nešto o tome? Zahara, naravno. Džejn dohvati peškir i uputi se prema reci. Zahara nije više bila u žalosti za mužem, iako nije bila onako bučna i vesela kao ranije. Džejn se pitala koliko će vremena proteći dok se ponovo ne uda. Zahara i Ahmed su bili jedini avganistanski bračni par za koje je Džejn stekla utisak da se stvarno vole. Međutim, Zahara je veoma čulna žena i teško će moći dugo da izdrži bez muškarca. Ahmedov mlađi brat, Jusuf, pevač, živeo je sa Zaharom u istoj kući i mada je već imao osamnaest godina, još uvek je bio neoženjen i među ženama u selu nagađalo se kako bi Jusuf

199

mogao da se oženi Zaharom. Ovde su braća živela zajedno, a sestre su se uvek razdvajale. Prema ustaljenom običaju, žene su posle udaje odlazile s mužem u kuću njegovih roditelja. Bio je to još jedan način na koji su muškarci u ovoj zemlji ugnjetavali svoje žene. Džejn je žustro koračala stazom kroz polja. Nekoliko muškaraca je radilo na poljima po mraku. Žetva je bila pri kraju. Uskoro će biti prekasno da putuju Putem putera, pomisli Džejn. Muhamed je rekao da je taj put prohodan samo u letnjim mesecima. Stigla je do ženske plaže. Desetak žena iz sela kupalo se u reci. Zahara je stajala na sredini reke i brčkala se, kao i obično, ali se nije smejala i šalila. Džejn baci peškir na zemlju i uđe u vodu. Odlučila je da sa Zaharom bude manje neposredna nego s Farom. Naravno, neće uspeti da je prevari, ali će barem pokušati da ostavi utisak kako postavlja pitanja iz radoznalosti, a ne zato da iz nje izvuče informacije. Nije se odmah približila Zahari. Kada su žene izašle iz vode, Džejn pođe za njima posle nekoliko minuta, pa se, još uvek ništa ne govoreći, obrisa peškirom. Tek kada su se Zahara i nekoliko drugih žena uputile polako prema selu, Džejn progovori. – Kada će se Jusuf vratiti kući? – upitala je Zaharu. – Danas ili sutra. Otišao je u Dolinu Logar. – Znam. Da li je otišao sâm? – Da, ali rekao je da će možda dovesti nekoga sa sobom. – Koga? Zahara slegnu ramenima. – Možda ženu. Ovaj odgovor je na trenutak skrenuo Džejnine misli u drugom pravcu. Zahara je to previše ravnodušno izgovorila. To znači da je zabrinuta jer nije želela da Jusuf dovede ženu u kuću. Izgleda da su seoska govorkanja istinita. Džejn se ponadala da je tako. Zahari je potreban muškarac. – Ja ne mislim da je on otišao po ženu – odvrati Džejn. – Zašto? – Nešto važno se događa. Masud je poslao mnogo glasnika. Nisu

200

valjda svi otišli da traže žene. Zahara je i dalje pokušavala da zadrži ravnodušan izraz lica, ali je Džejn jasno videla da joj je drago što je ona to kazala. Ima li uopšte nekog značaja, pomisli, što je Jusuf možda otišao da dovede nekoga? Smrkavalo se kada su se približile selu. Iz džamije je dopiralo tiho brujanje glasova: sablasni zvuk molitve najkrvoločnijih muškaraca na svetu. Džejn bi taj zvuk uvek podsetio na Josifa, mladog ruskog vojnika koji je preživeo pad helikoptera na planini iznad Bande. Neke žene su ga dovele u nekadašnju prodavnicu, to je bilo prošle zime, pre nego što su ambulantu preselili u pećinu, pa su mu Žan-Pjer i Džejn previli rane, dok je jedan glasnik otišao kod Masuda da ga pita šta da rade. Džejn je saznala šta je Masud odgovorio kada je jedne večeri Ališan Karim ušao u prednju sobu njihove kuće, gde je ležao ranjeni vojnik, i gurnuvši cev puške mladiću u uvo, razneo mu glavu. To se dogodilo otprilike u ovo doba dana i zvuk molitve muškaraca dopirao je kroz večernji vazduh dok je Džejn prala krv sa zida i skupljala mladićev mozak s poda. Žene su se popele uz poslednji deo strme staze koja je od reke vodila do sela i zastale ispred džamije da dovrše započete razgovore pre nego što se rastanu i svaka pođe svojoj kući. Džejn baci pogled na džamiju. Muškarci su se klečeći molili, a u molitvi ih je predvodio mula Abdulah. Njihovo oružje, uobičajena mešavina prastarih pušaka i modernog, automatskog oružja, stajalo je nagomilano u jednom uglu. Molitva se upravo završavala. Kada su muškarci ustali, Džejn vide da među njima ima određen broj nepoznatih lica. Ona upita Zaharu: – Ko su ovi ljudi? – Sudeći po turbanima, morali bi biti iz Doline Pič i iz Džalalabada – odgovori Zahara. – To su Paštuni. U normalnim okolnostima, oni su naši neprijatelji. Zašto li su sada ovde? – Dok je govorila, jedan veoma visok muškarac s povezom na jednom oku izdvoji se iz gomile. – Ovo je sigurno Jahan Kamil, Masudov najveći neprijatelj!

201

– Ali Masud je tamo i razgovara s njim – reče Džejn i dodade na engleskom: – Baš zanimljivo! Zahara ponovi za njom, oponašajući je: – Paš zajmivo! To je bilo prvi put da se Zahara našalila otkako joj je umro muž. Džejn se nasmeši. Bio je to dobar znak: Zahara se oporavljala. Muškarci počeše da izlaze iz džamije i žene požuriše kućama, sve osim Džejn. Činilo joj se da počinje pomalo da shvata šta se događa i želela je da joj to neko potvrdi. Kada je Muhamed izašao, ona mu priđe i reče na francuskom: – Zaboravila sam da te pitam da li je tvoj put u Fajzabad bio uspešan? – Bio je – odgovori joj, ne zaustavljajući se, jer nije želeo da njegovi drugovi ili Paštuni vide kako on odgovara na pitanja jedne žene. Džejn požuri za njim, dok je on dugačkim koracima išao prema svojoj kući. – Znači, zapovednik iz Fajzabada je ovde? – Da. Tačno je naslutila; Masud je pozvao ovamo sve pobunjeničke vođe. – Šta ti misliš o toj ideji? – upitala ga je. Još uvek joj nije bilo sasvim jasno o čemu je reč i pokušavala je da iz Muhameda izvuče neke pojedinosti. Njegovo lice postade zamišljeno i ponašanje mu se promeni, kao i uvek kada bi ga zainteresovao razgovor. – Sve zavisi od toga šta će Elis sutra učiniti – reče. – Ako ostavi na njih utisak da je častan čovek, i ako uspe da zadobije njihovo poštovanje, mislim da će pristati na njegov plan. – A ti misliš da je taj plan dobar? – Očigledno bi bilo dobro da se pokret otpora ujedini i da dobijemo oružje od Sjedinjenih Američkih Država. Znači o tome se radilo! Američko oružje za pobunjenike, uz uslov da se svi zajedno bore protiv Rusa umesto da gube vreme na međusobne svađe. Došli su do Muhamedove kuće, ona mu je mahnula i skrenula prema svojoj kući. Osećala je kako su joj grudi nabrekle; bilo je vreme za Šantalin večernji obrok. Desna dojka joj je bila punija jer je

202

prilikom zadnjeg dojenja stavila Šantal prvo na levu dojku, a devojčica bi uvek dobro ispraznila prvu dojku. Stigla je do kuće i otišla u spavaću sobu. Šantal je ležala gola na peškiru u svojoj kolevci koja je zapravo bila napravljena od kartonske kutije presečene po sredini. Na toplom vazduhu avganistanskog leta, detetu nije bila potrebna nikakva odeća. Noću bi je pokrili čaršavom i to je bilo sve. Pobunjenici i rat, Elis, Muhamed i Masud, sve je to bilo nevažno u trenutku kada je Džejn ugledala svoje dete. Ranije je smatrala da su mala deca ružna, ali sada joj je Šantal bila mnogo slatka. Dok ju je gledala, Šantal se pomerila, otvorila usta i zaplakala. Džejn oseti kako na zvuk dečjeg plača iz desne dojke počinje da joj curi mleko i na košulji se pojavi topla, vlažna mrlja. Ona raskopča košulju i podiže Šantal. Žan-Pjer joj je rekao da svaki put prebriše dojke alkoholom pre nego što počne da hrani bebu, ali ona to nikad nije radila jer je znala da se Šantal ne bi svideo ukus alkohola. Sela je na ćilim, oslonjena leđima o zid i položila Šantal na desnu ruku. Dete je mahalo debelim ručicama, okretalo glavu s jedne strane na drugu, nestrpljivo tražeći bradavicu otvorenih usta. Džejn joj je pomogla. Bezube desni čvrsto su se stegle oko bradavice i dete je počelo žestoko da sisa. Džejn se bolno trgla na prvo snažno sisanje, zatim na drugo, a onda sisanje postade blaže. Mala, debeljuškasta ručica podiže se u vazduh i dodirnu oblinu majčine nabrekle dojke, pritiskajući je u slepom, nespretnom gestu milovanja. Džejn se opusti. Dojenje je kod Džejn budilo jako osećanje nežnosti i želje da zaštiti svoje dete. Na njeno iznenađenje, to je takođe bio jak erotski doživljaj. Isprva se osećala krivom što se prilikom dojenja seksualno uzbuđuje, ali je ubrzo zaključila da je to prirodno i da ne može biti ništa loše, pa se opustila i počela da uživa u tome. Jedva je čekala da se pohvali sa Šantal pred rodbinom i prijateljima, ako se uopšte ikad vrate u Evropu. Žan-Pjerova majka će joj nesumnjivo reći kako sve radi naopako, dok će njena majka želeti da se dete krsti, njen otac će obožavati Šantal kroz svoju

203

alkoholnu koprenu, a njena sestra će biti ponosna i oduševljena. Ko još? Žan-Pjerov otac nije bio živ... U dvorištu se začu uzvik: – Ima li koga? To je bio Elisov glas. – Uđi – viknu Džejn. Nije imala osećaj da bi trebalo da se pokrije, Elis nije bio Avganistanac, a osim toga nekada je bio njen ljubavnik. On je ušao i ugledao kako ona doji dete, te ustuknu. – Da dođem kasnije? Odmahnula je glavom: – Nije ti prvi put da mi vidiš sise. – Pa ja ne mislim baš tako – odgovorio je Elis. – Izgleda da si ih promenila. Džejn se nasmejala. – Trudnoća svim ženama prolepša dojke. – Znala je da je Elis bio jednom oženjen i da ima dete, iako je ostavljao utisak kao da više ne viđa ni majku ni dete. To je bila jedna od onih stvari o kojima on nije voleo da razgovara. – Zar se ne sećaš kako je to bilo s tvojom ženom dok je bila trudna? – Propustio sam to – rekao je odsečno, tonom kojim bi govorio kada je želeo da sagovornik prekine s pitanjima. – Bio sam odsutan. Previše se opustila da bi mu uzvratila na isti način. Zapravo, bilo joj ga je žao. Elis je napravio priličnu zbrku od svog života i mada krivica nije bila samo njegova, svakako je pošteno platio za svoje grehe, između ostalog i time što je i nju izgubio. – Žan-Pjer se nije vratio? – upita Elis. – Nije. – Sisanje prestade kada se dojka ispraznila. Ona nežno izvuče bradavicu iz detetovih usta, podiže je na rame i potapša je po uskim leđima kako bi joj pomogla da podrigne. – Masud bi hteo da pozajmi njegove geografske karte – kazao je Elis. – Uzmi ih. Znaš gde su. – Šantal glasno podrignu. – Bravo – reče Džejn. Zatim prisloni dete na levu dojku. Ponovo gladna, posle podrigivanja, Šantal poče da sisa. Ponesena nagonom, Džejn upita: – Zašto se ti više ne viđaš sa svojim detetom? Elis je uzeo mape iz sanduka, zatvorio poklopac i uspravio se. – Viđamo se – odgovorio je – ali ne često.

204

Džejn je bila zaprepašćena. Živela sam s tim čovekom šest meseci, a nikad ga zapravo nisam upoznala. – Dečak ili devojčica. – Devojčica. – Ona bi već morala imati... – Trinaest godina. – Bože. – To je već praktično bila odrasla devojka. Džejn odjednom postade radoznala. Zašto ga nikad nisam ispitivala o tome? Možda je to nije zanimalo ranije, dok još nije imala dete. – Gde živi? Elis je oklevao. – Nemoj ništa da govoriš – rekla je Džejn. Pročitala ga je. – Hteo si da me slažeš. – U pravu si – odgovori on. – Ali nadam se da shvataš zašto moram da lažem? Ona na trenutak razmisli. – Da li se bojiš da bi te tvoji neprijatelji mogli napasti preko kćerke? – Da. – To je dobar razlog za laganje. – Hvala ti. I hvala za ovo. – Mahnuo je kartama i izašao. Šantal je zaspala s bradavicom u ustima. Džejn ju je nežno odmakla i podigla do ramena. Devojčica je podrignula, ali nastavila da spava. Kada bi jednom zaspala, nije se lako budila. Džejn je poželela da je Žan-Pjer već kod kuće. Bila je sigurna da ne može učiniti ništa loše, ali bi se bolje osećala da ga ima na oku. Nije mogao da stupi u vezu s Rusima jer mu je razbila radio. A nije postojao nikakav drugi način uspostavljanja veze između Bande i ruske teritorije. Naravno, Masud je mogao slati poruke po glasnicima, ali Žan-Pjer nije imao glasnike a, osim toga, ako bi on nekoga nekuda poslao, to bi odmah saznalo čitavo selo. Jedino što bi možda mogao da učini jeste da sâm ode do Roke, a za to nije imao dovoljno vremena. Osim što se brinula za njega, nije baš volela da spava sama. U Evropi je to ne bi brinulo, ali ovde se bojala brutalnih, nepredvidivih

205

Avganistanaca koji su smatrali da je za muškarca isto tako normalno da udari ženu, kao što je za majku normalno da pljesne dete po zadnjici. U njihovim očima, Džejn nije bila obična žena; zbog njenog slobodnog ponašanja, gledanja u oči i samouverenog držanja, ona je za njih predstavljala simbol zabranjenih seksualnih užitaka. Ona nije sledila njihova uobičajena pravila seksualnog ponašanja, a jedine žene takvog ponašanja, koje su oni poznavali, bile su kurve. Kada je Žan-Pjer tu, mogla je uvek ispružiti ruku i dodirnuti ga pre nego što bi zaspala. On je uvek spavao savijenih nogu, okrenut leđima prema njoj i premda je prilično nemirno spavao, nikad nije pružao ruku ka njoj. Jedini drugi muškarac s kojim je Džejn duže vreme delila postelju bio je Elis, a on se upravo suprotno ponašao – cele noći ju je dodirivao, grlio, ljubio, ponekad polubudan, a ponekad u snu. Dva ili tri puta je pokušao u snu prilično grubo da vodi ljubav s njom. Ona mu je, smejući se, više puta udovoljila, a on bi se svaki put, posle nekoliko sekundi, okrenuo na stranu i počeo da hrče, a ujutro uopšte nije mogao da se setiti šta je radio tokom noći. Kako se on razlikovao od Žan-Pjera! Elis bi je dirnuo svojim nezgrapnim nežnostima, kao dečak koji se igra s voljenom kucom; Žan-Pjer ju je milovao poput violiniste koji u rukama drži Stradivarijusa. Voleli su je na različite načine, ali su je obojica na isti način izneverila. Šantal se oglasila. Probudila se. Džejn ju je spustila u krilo, podupirući joj glavicu dlanovima, tako da su mogle gledati jedna u drugu, i počela je da joj priča, pomalo tepajući i gučući, a potom obično. Devojčici se to sviđalo. Posle nekog vremena, Džejn je prestala da priča i počela je da peva. Upravo je došla do polovine pesme Tata je otišao u London ću-ću vozom, kada je prekinu glas iz dvorišta. – Uđi – doviknu Džejn i obrati se Šantal: – Stalno imamo goste, vidiš li ti to? Kao da živimo u Nacionalnoj galeriji, zar ne? – Usput je brzo zakopčala košulju da sakrije grudi. Muhamed uđe unutra i upita na svom jeziku: – Gde je Žan-Pjer? – Otišao je u Skabun. Mogu li ti ja pomoći? – Kada će se vratiti?

206

– Ujutru, pretpostavljam. Hoćeš li da mi kažeš u čemu je problem ili ćeš nastaviti da pričaš sa mnom kao kabulski policajac? On se osmehnu. Kada bi Džejn tako drsko govorila s njim, njemu se to činilo veoma seksi, mada ona nije želela da postigne tako nešto. – Ališan je došao s Masudom – reče on. – Traži još tableta. – Aha, da. – Ališan Karim je bio mulin brat i imao je anginu pektoris. Naravno, nije mu padalo na pamet da se povuče iz borbe pa mu je Žan-Pjer davao trinitrin da ga popije neposredno pre okršaja ili nekog drugog napora. – Ja ću ti dali tablete – rekla je Džejn. Zatim ustade i predade Šantal Muhamedu. Muhamed automatski prihvati dete i odmah se zbuni. Džejn mu se nasmeši i ode u prednju subu. Našla je tablete na polici ispod tezge. Istresla je otprilike stotinu tableta u jednu bočicu i vratila se u dnevnu sobu. Šantal je očarano zurila u Muhameda. Džejn je uzela dete od njega i dala mu bočicu. – Reci Ališanu da se više odmara – kazala je. Muhamed odmahnu glavom. – On se mene ne boji – reče. – Reci mu ti. Džejn se nasmešila. Budući da je to izgovorio jedan Avganistanac, zvučalo je gotovo feministički. Muhamed upita: – A zašto je Žan-Pjer otišao u Skabun? – Jutros su tamo bombardovali. – Nisu. – Naravno da je... – Džejn odjednom zaćuta. Muhamed slegnu ramenima. – Ja sam bio tamo čitav dan s Masudom. Sigurno si pogrešila. Trudila se da zadrži smiren izraz lica. – Da. Verovatno sam prečula. – Hvala ti za tablete. – Muhamed je izašao. Skljokala se na stolicu. Skabun nije bio bombardovan. Žan-Pjer je otišao da se sastane s Anatolijem. Nije joj bilo sasvim jasno kako je to uspeo da dogovori, ali uopšte nije sumnjala u to. Šta da radi?

207

Ako Žan-Pjer zna za sutrašnji sastanak i ako uspe o tome da obavesti Ruse, onda će Rusi sigurno napasti... Moći će da pobiju sve vođe avganistanskih pobunjenika u jednom jedinom danu. Mora da potraži Elisa. Umotala je Šantal u šal, jer je vazduh bio nešto svežiji, izašla iz kuće, i krenula ka džamiji. Elis je bio u dvorištu džamije, zajedno s ostalim muškarcima, povijen nad Žan-Pjerovim mapama, a pored njega su bili Masud, Muhamed i onaj čovek s povezom preko oka. Nekolicina gerilaca je sedela u krugu i pušila, dodajući jedan drugome cigaretu, a ostali su jeli. Svi su iznenađeno podigli glave kada je Džejn ušla u dvorište, s detetom na boku. – Elise – reče, a on podiže glavu. – Moram s tobom da porazgovaram. Hoćeš li da izađeš? Elis ustade i oni zajedno izađoše kroz lučni ulaz i stadoše ispred džamije. – O čemu je reč? – upita on. – Da li Žan-Pjer zna o ovom skupu koji si ti dogovorio, o ovom sastanku svih pobunjeničkih vođa? – Da. Kada smo Masud i ja o tome razgovarali, on mi je vadio metak iz zadnjice. Zašto? Džejn je osetila neku težinu u grudima. Poslednja nada bila joj je da Žan-Pjer ništa ne zna. Sada više nije imala izbora. Ona se osvrnu unaokolo. Niko nije bio dovoljno blizu da bi ih mogao čuti, a osim toga, pričali su na engleskom. – Moram ti nešto reći – započe ona – ali moraš da mi obećaš da se njemu ništa neće dogoditi. Elis je na trenutak ćutke piljio u nju. – Uh sranje! – uzviknuo je. – Uh jebem ti sranje! On radi za njih. Naravno! Kako mi to nije palo na pamet. U Parizu je sigurno on doveo one gadove do mog stana! On im je javljao za konvoje, zato su ih Rusi tako uspešno napadali! Gad... – Odjednom je ućutao i rekao smirenijim glasom: – Mora da ti je strašno. – Da – reče ona. Nije više mogla da izdrži, lice joj se zgrčilo, suze

208

su joj navrle i zajecala je. Osećala se glupo što plače, ali je istovremeno osećala kao da joj je s leđa skinut ogroman teret. Elis zagrli i nju i Šantal. – Jadnice – kazao je. – Da – jecala je Džejn. – Bilo je užasno. – Od kada za to znaš? – Od pre nekoliko nedelja. – Nisi to znala kada si se udala za njega? – Ne. – Obojica – kazao je Elis. – Obojica smo ti isto priredili. – Da. – Družila si se s pogrešnim ljudima. – Da. Zarila je lice u njegovu košulju i plakala je bez uzdržavanja, za sve laži, izdaje, izgubljeno vreme i ljubav. Šantal se takođe rasplakala. Elis čvršće zagrli Džejn i poče da je miluje po kosi. Tako ju je grlio i milovao sve dok konačno nije prestala da se trese i dok se nije malo smirila. Džejn obrisa nos o rukav svoje košulje. – Znaš, ja sam mu razbila radio – rekla je – i mislila sam da više nema nikakvog načina da stupi u vezu s njima. Međutim, danas su ga pozvali u Skabun da pregleda ranjenike povređene tokom bombardovanja, ali Skabun danas uopšte nije bio bombardovan... Muhamed izađe iz džamije. Elis skloni ruke s Džejn i zbunjeno pogleda. – Šta se događa? – upitao je Muhameda na francuskom. – Prepiru se – odgovori Muhamed. – Neki kažu da je to dobar plan i da će nam pomoći da pobedimo Ruse. Drugi pitaju zašto se Masud smatra dobrim zapovednikom i ko je Elis Taler da može donositi sud o avganistanskim vođama? Moraš da se vratiš unutra i još malo porazgovaraš s njima. – Čekaj – rekao je Elis. – Došlo je do novog razvoja situacije. Džejn pomisli: O bože, Muhamed će nekoga ubiti kada ovo čuje... – Procurila je vest o sastanku. – Kako to misliš? – preteći upita Muhamed. Elis je na trenutak oklevao, kao da mu nije drago da kaže šta je

209

saznao, a onda je izgleda zaključio da nema izbora. – Rusi možda znaju za sutrašnji skup... – Ko? – Muhamed je oštro tražio odgovor. – Ko je izdajica? – Postoji mogućnost da je to doktor, ali... Muhamed se naglo okrenu prema Džejn. – Koliko dugo si znala za to? – Govori sa mnom pristojno ili neću s tobom da razgovaram – obrecnu se ona. – Čekaj – reče Elis. Džejn nije bilo ni na kraj pameti da dopusti Muhamedu takav optužujući ton. – Ja sam vas upozorila, zar nisam? Rekla sam ti da promeniš pravac konvoja. Spasla sam ti život, do đavola, nemoj sada da upireš prstom na mene. Muhamedov bes u času nestade i on je pogleda pomalo zbunjeno. – Znači zato je promenjen put konvoja – kazao je Elis. Pogledao je Džejn s odobravanjem, gotovo divljenjem. Muhamed upita: – Gde je on sada? – Nismo sigurni – odgovori Elis. – Kada se vrati, moraćemo da ga ubijemo. – Ne! – uzviknu Džejn. Elis joj je spustio ruku na rame kako bi je smirio i reče Muhamedu: – Zar bi ti ubio čoveka koji je spasao živote tolikih tvojih drugova? – On mora platiti za ono što je uradio – bio je uporan Muhamed. Govorio je kao da sumnja da će se Žan-Pjer vratiti i Džejn odjednom shvati da je ona stalno očekivala da će se on vratiti. Pa neće valjda ostaviti nju i dete? – Ako je on zaista izdajica – dodao je Elis – i ako je uspeo da stupi u kontakt s Rusima, onda im je rekao za sutrašnji sastanak. Oni će sigurno napasti i pokušati da uhvate Masuda. – To ne valja – odvrati Muhamed. – Masud mora odmah da ode odavde. Sastanak ćemo otkazati...

210

– Možda i ne mora – reče Elis. – Razmisli malo. Mogli bismo to da okrenemo u svoju korist. – Kako? – Zapravo, što više mislim o tome, sve više mi se sviđa. Možda na kraju ispadne da je ovo najbolje što nam se moglo dogoditi...

211

12. Selo Darg je evakuisano u zoru. Masudovi ljudi su išli od kuće do kuće, tiho budili ljude i govorili im da će njihovo selo danas napasti Rusi, i da svi moraju otići u selo Bandu, noseći sa sobom sve dragocenosti. Kada je sunce izašlo iza planina, dugačka kolona žena, dece, starih ljudi i stoke kretala se prljavim putem, kojim se izlazilo iz sela, uz reku. Darg je bio drugačijeg oblika od Bande. U Bandi su kuće bile grupisane na istočnom kraju ravnice, tamo gde se Dolina sužavala i tlo je bilo kamenito. U Dargu su sve kuće bile nabijene jedna uz drugu u uskom pojasu između strme stene i obale reke. Pravo ispred džamije počinjao je most koji je vodio preko reke, a njive su bile na drugoj obali. Bio je to sjajan teren za postavljanje zasede. Masud je preko noći razradio plan bitke i sada su Muhamed i Ališan razmeštali ljude. Radili su tiho i delotvorno. Muhamed, visok, naočit i dostojanstven, a Ališan nizak i opasnog izgleda, izdavali su naredbe tihim glasom, oponašajući uzdržani stil svog vođe. Dok je postavljao eksploziv, Elis se pitao hoće li Rusi doći. ŽanPjer se nije pojavio, pa prema tome sigurno je uspeo da stupi u kontakt sa svojim pretpostavljenima, a bilo je gotovo nezamislivo da bi oni mogli odoleti iskušenju da uhvate ili ubiju Masuda, ali sve je to bilo nagađanje. Ukoliko oni na kraju ne dođu, Elis će ispasti glup jer je naveo Masuda da postavlja zamku za neprijatelja koji se uopšte nije pojavio. Gerilci sigurno neće želeti da sklope savez s takvom budalom. Ako pak Rusi dođu, razmišljao je on, i ako zaseda uspe, ugled koji ćemo time steći Masud i ja mogao bi biti dovoljan da prihvate moj plan. Pokušao je da ne misli na Džejn. Kada je tamo pred džamijom zagrlio nju i dete, kada su mu njene suze natopile košulju, ponovo je u njemu planula stara strast. Buknula je poput vatre polivene 212

benzinom. Želeo je da ostane tako zauvek, s rukama oko njenih uskih, uzdrhtalih ramena i s njenom glavom na svojim grudima. Jadna Džejn. Ona je tako iskrena, a njeni muškarci su izdajnici. Elis postavi fitilj u reku pa sve do svog položaja u jednoj maloj jednosobnoj kolibi, koja se nalazila kraj reke, oko dvesta metara uzvodno od džamije. Upotrebio je klešta da pričvrsti okidač za fitilj i sve je naposletku povezao s jednostavnim vojnim upaljačem na potez. Po njegovom mišljenju, Masud je smislio dobar plan. Za onu godinu dana, između dva dolaska u Aziju, Elis je u Fort Bragu predavao postavljanje zasede i kontranapada. U rasponu ocena od jedan do deset, on bi Masudovom planu dao ocenu devet. Ne bi mu dao desetku zato što nije obezbedio svojim borcima put za povlačenje s položaja, ukoliko se bitka okrene protiv njih. Naravno, Masud to možda uopšte ne bi smatrao greškom. Do devet sati sve je bilo spremno i gerilci su počeli da pripremaju doručak. To je takođe bio deo plana; svi su mogli biti na svojim položajima u roku od samo nekoliko minuta, možda čak i sekundi, a ovako će selo iz vazduha izgledati prirodnije – kao da su stanovnici požurili da se sklone pred helikopterima, ostavljajući posude, prostirke i vatru od doručka. Kada ugleda takav prizor ispod sebe, zapovednik ruskih snaga neće imati nikakvog razloga da posumnja u zasedu. Elis je uzeo malo hleba i popio nekoliko šolja zelenog čaja a zatim se pripremio za čekanje. Sunce je u međuvremenu već bilo visoko iznad Doline. Uvek se mnogo čeka. Sećao se kako je to izgledalo u Vijetnamu. On je tada najčešće bio drogiran, pun marihuane, kokaina, i čekanje mu gotovo uopšte nije smetalo, zapravo, uživao je u njemu. Čudno, pomisli Elis, kako sam posle rata potpuno izgubio želju za drogom. Pretpostavljao je da će Rusi napasti danas po podne ili sutra u zoru. Da je on na mestu ruskog zapovednika, uzeo bi u obzir činjenicu da su se pobunjeničke vođe okupile juče i da će se razići sutra, pa bi napao na vreme da uhvati i one koji su možda stigli

213

kasnije, ali ne previše kasno, kako neki od njih ne bi već otišli. Oko sredine prepodneva, stiglo je teško naoružanje: dve dašoke, protivavionski mitraljezi kalibra 12,7 mm, na dvokolicama koje su vukli gerilci. Iza njih je išao jedan magarac, natovaren sanducima s kineskom protivoklopnom municijom 5-0. Masud je objavio da će iz jednog mitraljeza pucati Jusuf, pevač, za kojeg se pričalo u selu da bi trebalo da se oženi Zaharom, Džejninom prijateljicom, a drugi je dodelio jednom gerilcu iz Doline Pič, nekom Abduru kojeg Elis nije poznavao. Pričalo se da je Jusuf svojim kalašnjikovim oborio već tri helikoptera. Elis je u to sumnjao; on je upravljao helikopterima u Vijetnamu i znao je da je gotovo nemoguće puškom oboriti helikopter. Međutim, Jusuf mu je s osmehom objasnio kako je tajna u tome da strelac bude iznad mete, i da na letelicu puca odozgo, s planine, a to u Vijetnamu nije bilo moguće, zbog drugačijeg terena. Iako će danas imati mnogo snažnije oružje, Jusuf je nameravao da primeni istu tehniku. Mitraljezi su demontirani s dvokolica, zatim su svaki uprtili po dva borca pa su ih poneli uz strme stepenice uklesane u stenu, koja se uzdizala iznad sela. Za njima su pošli drugi borci s postoljima i municijom. Elis ih je posmatrao kako ponovo sastavljaju oružje. Na vrhu stene bila je terasasta zaravan, široka otprilike tri do pet metara, iznad koje se, pod nešto blažim uglom, pružala planinska strana. Borci su postavili mitraljeze na toj zaravnjenoj izbočini, na oko tri i po metra udaljenosti jedan od drugoga i zatim su ih zakamuflirali. Piloti helikoptera će, naravno, veoma brzo otkriti gde se nalaze mitraljezi, ali će ih na tom mestu vrlo teško moći pogoditi i ućutkati. Pošto je to obavljeno, Elis se vratio na svoj položaj u kolibu uz obalu reke. U mislima se stalno vraćao na šezdesete godine. On je tu deceniju započeo kao učenik a završio kao vojnik. Upisao se na Berkli 1967. godine, uveren kako tačno zna šta ga očekuje u budućnosti; želeo je da postane producent dokumentarnih programa na televiziji, a pošto je bio bistar i dovoljno kreativan, i živeo u Kaliforniji, gde svako može da postane šta hoće, samo ako

214

se potrudi, nije video nikakav razlog zašto to ne bi mogao da ostvari. Onda su ga obuzeli moć mira i cveća, antiratni marševi i skupovi ljubavi, Dorsi, zvoncare i LSD; i dalje je mislio da zna u čemu je njegova budućnost – on će promeniti svet. Taj san je takođe bio kratkog veka jer ga je ubrzo prekinula brutalnost vojničkog života i drogirani užas Vijetnama. Svaki put kada bi razmišljao o tom vremenu, pomislio bi kako ga je život najteže udarao upravo onda kada bi se osećao najsigurnijim. Podne je prošlo bez ručka. Verovatno zato što gerilci nisu imali hrane. Elis se prilično teško privikavao na tu u suštini sasvim jednostavnu činjenicu da kada nema hrane, niko ne može jesti. Palo mu je na pamet da bi to mogao biti razlog zbog kojeg su gotovo svi gerilci mnogo pušili, jer duvan smanjuje apetit. Bilo je vruće čak i u senci. Seo je kod vrata kolibe, pokušavajući da oseti slab povetarac. S mesta na kojem je sedeo, videla su se polja, reka s lukom jednostavnog kamenog mosta, selo s džamijom i strma litica koja se uzdizala iznad kuća. Većina gerilaca već je bila na položajima koji su ih štitili od pogleda neprijatelja i ujedno pružali zaklon od sunca. Najveći broj boraca nalazio se u kućama uz samu stenu, gde ih strelci iz helikoptera teško mogu pogoditi, mada su neki, morali biti na isturenijim položajima, bliže reci. Na kamenoj, gruboj fasadi seoske džamije bila su tri lučna ulaza i u svakom otvoru je sedeo po jedan gerilac prekrštenih nogu. Te tri nepomične prilike podsetile su Elisa na stražare u stražarskim kućicama. Poznavao je svu trojicu – ispod luka najudaljenijeg ulaza sedeo je Muhamed; kod srednjih vrata bio je Kamir, njegov brat kojeg je pamtio po mekoj retkoj bradi, dok se u njemu najbližem ulazu nalazio Ali Ganim, ružan čovek s iskrivljenom kičmom i četrnaestoro dece, onaj koji je prilikom miniranja mosta dole u ravnici bio ranjen zajedno s Elisom. Sva trojica su imala kalašnjikove preko kolena i cigaretu u ustima. Elis se pitao koji će od njih sutra biti živ. Njegov prvi pismeni rad na koledžu obrađivao je temu čekanja pre bitke kako ga je prikazao Šekspir u svojim dramama. Analizirao

215

je dva govora pred bitku; nadahnuti govor iz Henrija V, u kojem kralj kaže: „Još jednom u proboj, prijatelji dragi, još jednom; ili zaprečimo zid svojim mrtvim, engleskim telima“; i Falstafov cinični monolog o časti iz prvog čina Henrija IV: „Je li čast vešta da namesti slomljenu nogu? Ne. Ili ruku? Ne. Dakle, čast, nije vešta u baratanju hirurškim nožem? Ne... A ko je vešt? Onaj koji je poginuo u sredu.“ Devetnaestogodišnji Elis je dobio desetku za taj rad, prvu i poslednju jer je dugo posle toga bio zaokupljen dokazivanjem kako su Šekspir i uopšte engleski jezik kao predmet „irelevantni“. Povici boraca su ga trgli iz sanjarenja. Nije razumeo šta govore na svom jeziku, ali to nije ni bilo potrebno: po uzbuđenim glasovima, bilo mu je odmah jasno da su straže na okolnim brdima ugledale udaljene helikoptere i da su dojavile Jusufu koji je obavestio ostale. U selu sprženom suncem nastalo je uznemireno komešanje dok su gerilci trčali na svoje položaje, povlačili se dublje u zaklone, proveravali oružje i palili poslednje cigarete pred bitku. Tri stražara na lučnim prolazima džamije povukla su se dublje u senku. Sada bi selo, posmatrano iz vazduha, izgledalo napušteno, kao što normalno izgleda u najtoplije doba dana kada se većina meštana odmara. Elis oslušnu i začu preteću buku helikopterskih elisa. Želudac mu se zgrčio: živci. Tako su se osećali kosooki, pomisli, skriveni u vlagom natopljenoj džungli, kada bi čuli zvuk mog helikoptera kako im se približava kroz kišne oblake. Kako seješ, tako žanješ, dečko. Oslobodio je osigurače na okidaču. Buka helikopterskih elisa sada se približila, ali ih Elis još uvek nije video. Pitao se koliko ih ima; po zvuku nije mogao da odredi. Primetio je nešto krajičkom oka, okrenuo se i ugledao jednog gerilca kako na drugoj obali zaranja u vodu i počinje da pliva prema njemu. Kada je izronio u njegovoj blizini, Elis prepozna starog, ožiljcima izbrazdanog Šahazaja Gula, brata seoske babice. Šahazajeva specijalnost bile su mine. Stari gerilac projuri kraj Elisa i uđe u jednu kuću. Sledećih nekoliko trenutaka u selu se ništa nije pomeralo i nije se

216

čuo nikakav drugi zvuk osim zastrašujuće tutnjave elisa, a Elis pomisli: Bože, koliko su ih to poslali? A onda je prvi blesnuo na suncu iznad stene i spustio se dole, prema selu. Visio je neko vreme oklevajući iznad mosta poput džinovskog kolibrija. Bio je to Mi-24, na Zapadu poznat kao hind (Rusi su te helikoptere nazivali grbavcima, zbog dva glomazna turbo motora na krovu putničke kabine). Nišandžije su sedele nisko dole, u prednjem delu letelice, ispred i ispod pilota, tako da su ličile na decu koja u igri nose jedno drugo na krkače, a prozori oko kabine izgledali su kao mozaičko oko nekog monstruoznog insekta. Helikopter je imao stajni trap s tri točka i kratka zdepasta krila ispod kojih su bile pričvršćene rakete. Kako se, do đavola, šačica dronjavih plemenskih ratnika može boriti protiv takve mašinerije? Posle onog prvog, brzo se pojavilo još pet hinda. Elis je pretpostavljao da su oni preletali selo i okolni teren, izviđajući neprijateljske položaje. To je bila uobičajena mera opreza. Rusi nisu imali nikakvih razloga da očekuju žestoki otpor pobunjenika jer su verovali da će ih njihov napad iznenaditi i zateći nespremne. Sada su počeli da se pojavljuju helikopteri drugog tipa i Elis prepozna Mi-8, poznat kao hip. Veći od hinda, ali manje zastrašujućeg izgleda, taj tip letelice mogao je da nosi dvadeset do trideset ljudi i glavna svrha bila mu je transport trupa a ne napad na neprijatelja. Prvi je zastao u vazduhu iznad sela, zatim se naglo spustio u stranu i sleteo na jedno polje ječma. Pratilo ga je još pet hipova. Sto pedeset vojnika, pomisli Elis. Kako bi koji hip sleteo, vojnici su iskakali iz helikoptera i polegali na zemlju, s puškama uperenim prema selu, ali nisu pucali. Ako su hteli da zauzmu selo, morali su prvo da pređu reku, a da bi prešli reku, morali su prvo da zauzmu most. Međutim, oni to nisu znali. Jednostavno su bili oprezni; prema njihovom očekivanju, element iznenađenja trebalo je da im omogući da tako savladaju eventualni otpor pobunjenika. Elis se zabrinuo da selo možda ne izgleda previše pusto. Bilo bi

217

normalno da se posle pojave prvog helikoptera vidi barem nekoliko ljudi kako uplašeno beži. Pažljivo je osluškivao kako bi čuo zvuk prvog pucnja. Više ga nije bilo strah. Pokušao je da se usredsredi na toliko stvari odjednom da jednostavno nije imao vremena da misli na strah. Kroz glavu mu je proletela misao: Uvek je ovako kada jednom počne. Šahazaj je postavio mine u polje ječma, priseti se Elis. Zašto još nijedna nije eksplodirala? Trenutak kasnije, dobio je odgovor. Jedan vojnik se uspravio, verovatno oficir, i izdao naredbu. Dvadesetak vojnika skoči na noge i potrča prema mostu. Odjednom odjeknu zaglušujući prasak, glasniji čak i od tutnjave helikoptera, zatim još jedan i još jedan; dok je tlo eksplodiralo pod nogama vojnika koji su trčali, Elis pomisli: Šahazaj je osnažio mine dodatnom količinom TNT-a – a oko njih su se dizali oblaci smeđe zemlje i zlatnog ječma, zaklanjajući ih od pogleda, osim jednoga koji je odbačen eksplozijom poleteo visoko u vazduh i zatim polako padao, okrećući se u padu poput akrobate dok najzad nije udario u zemlju. Kada su se polako utišali odjeci eksplozija, javio se novi zvuk – muklo bubnjanje teških mitraljeza s vrha stene pošto su Jusuf i Abdur otvorili vatru. Rusi su u zbrci počeli da se povlače, a gerilci su u selu počeli da pucaju na njih preko reke iz svojih kalašnjikova. Takvo iznenađenje dalo je gerilcima ogromnu početnu prednost, ali to neće dugo trajati jer će ruski zapovednik brzo prestrojiti svoje trupe. Međutim, pre nego što bilo šta uspe da postigne, moraće da raščisti prilaz mostu. Jedan od hipova u polju ječma planuo je i eksplodirao. Elis shvati da su ga verovatno pogodili Jusuf ili Abdur. Bio je zadivljen, jer iako dašoka ima domet 600 metara, a helikopteri su bili udaljeni manje od 800 metara, ipak je tako precizan pogodak na tolikoj udaljenosti predstavljao pravo umeće. Hindovi, grbavi borbeni helikopteri, još su bili u vazduhu i kružili su iznad sela. Ruski zapovednik ih je sada poslao u akciju. Jedan od njih je u niskom letu preleteo reku i zasuo granatama Šahazajevo minsko polje. Jusuf i Abdur su ga obasuli vatrom, ali bez uspeha.

218

Šahazajeve mine su bezopasno eksplodirale jedna za drugom. Elis uznemireno pomisli: Šteta što mine nisu izbacile veći broj neprijateljskih vojnika – dvadesetak od sto pedeset nije mnogo. Hind se ponovo uzdigao, oteran Jusufovom paljbom, ali se drugi spustio i počeo rešetati minsko polje mitraljeskim rafalima. Jusuf i Abdur su ga držali pod stalnom vatrom. Odjednom, teški helikopter se zanjihao, deo jednog krila je otpao i on se prednjim delom nabio u reku i Elis pomisli: „Dobar pogodak, Jusufe!“ Međutim, prilaz mostu je sada bio raščišćen, a Rusi su još uvek imali više od sto vojnika i deset helikoptera i Elis shvati da bi pobunjenici mogli izgubiti ovu bitku. Rusi su se tada osokolili i većina vojnika, oko osamdeset ili nešto više, prema Elisovoj proceni, krenula je prema mostu, puzeći i neprekidno pucajući. Izgleda da oni ipak nisu tako bezvoljni i nedisciplinovani kako tvrde američke novine, pomisli Elis, osim ako ovo nije neka elitna jedinica. A onda je odjednom shvatio da su svi vojnici izuzetno belog tena. Među ovim vojnicima nema Avganistanaca. Isto je tako bilo i u Vijetnamu. Vijetnamski vojnici, Arvini, kako su ih nazivali Amerikanci, nikad nisu učestvovali ni u jednoj važnijoj akciji. Iznenada je došlo do zatišja. Rusi u polju ječma i gerilci u selu nastavili su da pucaju, ali bez nekog reda: Rusi su uglavnom pucali nasumice, a gerilci su pokušavali da štede municiju. Elis je pogledao uvis. Hindovi su krenuli u napad na Jusufov i Abdurov položaj na steni. Ruski zapovednik je ispravno odredio teške mitraljeze kao glavnu metu svog napada. Kada je jedan hind poleteo prema steni, Elis je na trenutak osetio divljenje prema pilotu, jer je vrlo dobro znao koliko je hrabrosti potrebno za takav let. Neposredno pred stenom, helikopter je skrenuo u stranu pa su obe strane promašile cilj. I jedni i drugi imaju otprilike jednake šanse, pomisli Elis: Jusufu je bilo lakše da cilja jer je stajao u mestu, dok se letelica kretala, ali je upravo zbog toga bio sigurnija meta. Elis se seti da u hindu pilot ispaljuje rakete ispod krila, dok mitraljezac puca iz prednjeg dela

219

helikoptera. U ovako zastrašujućim okolnostima leta, pilot teško može da precizno cilja, ocenio je Elis, a budući da dašoke imaju veći domet od četvorocevnog topa tipa gatling, koji imaju helikopteri, možda Jusuf i Abdur ipak imaju malu prednost. Nadam se da je tako, pomisli, inače smo propali. Drugi hind je krenuo prema steni poput jastreba koji se obrušava na zeca, ali su oba teška mitraljeza zabubnjala i helikopter se raspao u vazduhu. Elis je osetio želju da zaklikće od radosti, što je bila prilična ironija, jer je na sopstvenoj koži iskusio užas i jedva kontrolisanu paniku posade u helikopteru pod vatrom. Sledeći hind krenu prema steni. Gerilci ovog puta nisu bili precizni, ali su uspeli da otkinu rep helikoptera, tako da je pilot izgubio kontrolu, helikopter udario o stenu, a Elis je pomislio: Bože, još bismo mogli sve da ih poskidamo! Međutim, ton muklog bubnjanja mitraljeske vatre se promenio i trenutak kasnije, Elis shvati da puca samo jedan. Drugi je bio onesvešćen. Elis se zagleda kroz prašinu i ugleda kako se gore pomera čitrali kapa. Jusuf je još bio živ. Abdur je pogođen. Preostala tri hinda napravila su krug i promenila položaj. Jedan se digao visoko iznad mesta okršaja; u njemu je verovatno ruski zapovednik, pomisli Elis. Ostala dva krenuše na Jusufa svaki sa svoje strane, poput klešta. Lukava taktika, uznemireno pomisli Elis, Jusuf ne može da puca istovremeno na obojicu. Gledao ih je kako se obrušavaju prema steni. Dok je Jusuf ciljao na jednoga, drugi se spustio niže. Elis primeti da Rusi lete s otvorenim vratima, baš kao što su to radili Amerikanci u Vijetnamu. Hindovi ga napadoše. Jedan se zaleteo prema Jusufu i naglo skrenuo u stranu, ali je pri tom dobio direktan pogodak i planuo; zatim je drugi krenuo u napad, pucajući iz svih oružja. Elis pomisli: Jusuf nema nikakvih izgleda! A onda je drugi hind odjednom zastao u vazduhu, kao da okleva. Da li je pogođen? Helikopter je najednom počeo da pada; padao je pravo dole otprilike desetak metara – Kada vam motor otkaže, rekao je instrukor u školi letenja, vaš helikopter će tresnuti poput koncertnog·klavira – i srušio se na greben,

220

samo nekoliko metara udaljen od Jusufa, a onda kao da je motor ponovo proradio, i na Elisovo iznenađenje, hind se počeo uzdizati. Ðavolska mašina, pomislio je, izdržljivija je od našeg prokletog hjuija; helikopteri su se očigledno usavršili u poslednjih deset godina. Mitraljezac u hindu sve vreme je pucao, ali sada je prestao. Elis je video zašto i osetio je neku težinu u grudima. Dašoka se polako prevrnula preko ivice grebena, zajedno s gomilom grmlja i granja koje je služilo kao kamuflaža, a odmah za njom sledio je mlitav svežanj boje blata – Jusuf. Padajući niz strmu stenu, na pola puta udario je u jedan izbočeni kamen i s glave mu pade njegova okrugla čitrali kapa. Trenutak kasnije, nestao je Elisu iz vida. Jusuf je umalo sâm dobio bitku. Za svoje junaštvo mrtvi mitraljezac neće dobiti nikakvu medalju, ali će se o njemu pričati uz vatre u hladnim avganistanskim planinama narednih sto godina. Rusi su izgubili četiri od šest hindova, jedan hip i oko dvadeset pet vojnika, ali su gerilci izgubili oba teška mitraljeza i više nisu raspolagali nikakvom odbranom od preostalih hindova koji su sada počeli da obasipaju selo koncentrisanom paljbom. Elis je ušao u svoju kolibu, priželjkujući da je kućica od nekog čvršćeg materijala a ne od sasušenog blata. Paljba iz helikoptera bila je taktički potez koji je trebalo da oslabi otpor pobunjenika, jer kao po komandi, vojnici u polju ječma podigli su se sa zemlje i potrčali prema mostu. Gotovo je, pomisli Elis, ovo je kraj. Gerilci u selu pucali su na vojnike koji su trčali, ali su ih ometali helikopteri i malo je Rusa palo. Sada su skoro svi Rusi bili na nogama; otprilike osamdesetak vojnika, koliko je Elis mogao proceniti, jurišalo je prema mostu, u trku pucajući naslepo preko reke. Oduševljeno su vikali, ohrabreni slabim otporom pobunjenika. Nekoliko sekundi kasnije, prvi vojnici su prešli reku, ušli u selo i bacili se u zaklon iza kuća. Na mostu i u blizini mosta bilo je oko šezdeset vojnika kada je Elis aktivirao upaljač. Elis je postavio eksploziv tako da pobije što više ljudi, a ne samo da sruši most i eksplozija je unaokolo rasula smrtonosne komade

221

kamenja nalik na rafal iz nekog džinovskog mitraljeza, pobivši sve vojnike na mostu i mnoge koji su još bili u polju ječma. Elis se povukao u dubinu kolibe dok je kiša kamenja padala po selu. Kada je kamenje prestalo da pada, otišao je do vrata i provirio. Na mestu na kojem se nalazio most, sada je bila samo niska gomila kamenja izmešana s mrtvim telima. Udar eksplozije srušio je takođe deo džamije i dve seoske kuće a Rusi su se upravo povlačili. Posmatrao je kako preostalih dvadesetak ili tridesetak vojnika u panici uskaču kroz otvorena vrata hipova. Nije im mogao zameriti. Gerilci bi ih, da su ostali u polju ječma, bez zaklona, polako poubijali kao glinene golubove sa svojih zaklonjenih položaja u selu, a da su pokušali da pređu reku, u vodi bi predstavljali još lakše mete za puške pobunjenika. Nekoliko sekundi kasnije, tri preostala hipa uzletela su s polja ječma i pridružila se hindovima u vazduhu, pa su, ne ispalivši više nijedan metak, svi zajedno odleteli iznad stene i nestali. Kada se izgubila buka njihovih rotora, Elis je čuo još jedan zvuk. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da shvati kako je taj zvuk pobedničko klicanje pobunjenika. Pobedili smo, pomisli. Do đavola, pobedili smo! Gledao je i radovao se.

222

13. – A kuda su svi gerilci otišli? – upita Džejn. – Raspršili su se – odgovori Elis. – To je Masudova taktika. On se uvek povlači u planine pre nego što Rusi ponovo dođu do daha. Oni se sada mogu vratiti s pojačanjem, možda su upravo sada u Dargu, ali tamo neće nikoga zateći. Svi gerilci su otišli, osim ovih nekoliko koji su ovde. U ambulanti je bilo sedam ranjenika. Nijedan od njih neće umreti. Džejn je previla još dvanaestoricu lakše ranjenih, koji su zatim otišli svojim putem. Samo su dvojica poginula i nesrećnom igrom slučaja jedan od njih je bio Jusuf. Zahara će opet biti u crnini, i ponovo je za to kriv Žan-Pjer. Uprkos Elisovom zanosu, Džejn je bila potištena. Moram da prestanem da razmišljam o tome, pomislila je. Žan-Pjer je otišao i neće se više nikad vratiti, to je činjenica i nema nikakvog smisla tugovati. Moram početi pozitivno da mislim. Moram prestati da mislim o sebi i početi da se interesujem za živote drugih ljudi. – A šta je s vašim sastankom? – upitala je Elisa. – Ako su se svi pobunjenici razišli... – Svi su se saglasili s mojim predlogom – odgovori Elis. – Toliko su bili oduševljeni uspehom zasede koju smo postavili Rusima da su bili spremni da pristanu na bilo šta. Na izvestan način, ta zaseda je potvrdila ono u šta su neki od njih sumnjali, potvrdila je činjenicu da je Masud odličan vođa i da bi ujedinjeni pod njegovim zapovedništvom mogli postići značajne pobede. Zaseda je, osim toga, potvrdila i moje sposobnosti, što je takođe pomoglo. – Znači, uspeo si. – Da. Imam čak i ugovor, s potpisima svih pobunjeničkih vođa i mula, kao i svedoka. – Sigurno si sada ponosan. – Džejn posegnu za Elisovom mišicom i lagano je stegnu a onda brzo povuče ruku. Bilo joj je toliko drago što je on tu, što nije sama, da se osećala krivom što se tako 223

dugo ljutila na njega. Međutim, bojala se da kod njega ne izazove pogrešan utisak kako je njoj još uvek stalo do njega isto kao i ranije, što bi bilo u najmanju ruku čudno. Okrenuvši se, pogledala je po pećini. Zavoji i injekcije bili su u kutijama a lekovi u njenoj torbi. Ranjeni gerilci udobno su bili smešteni na ćilimima i pokrivačima. Oni će ostati tu preko noći jer bi bilo previše teško da ih sve večeras prenose dole u selo. U pećini su imali vode i malo hleba, a dvojica ili trojica bili su dovoljno pokretni da mogu da skuvaju čaj. Musa, Muhamedov jednoruki sin, čučao je na ulazu i igrao u prašini neku zagonetnu igru s nožem koji mu je poklonio otac. On će ostati s ranjenicima i ukoliko bi nekome od njih u toku noći bila potrebna medicinska pomoć, dečak će otrčati dole u selo i pozvati Džejn. Sve je bilo u redu. Džejn je poželela ranjenicima laku noć, pomazila Musu po glavi i izašla iz pećine. Elis je krenuo za njom. Džejn je osetila u večernjem povetarcu dah svežine. Bio je to prvi znak da je leto na izmaku. Pogledala je gore, prema dalekim planinskim vencima Hindukuša, odakle će doći zima. Snežni vrhovi presijavali su se u odsjaju zalazećeg sunca. Ovo je predivna zemlja, a to se nekako lako zaboravlja, pogotovo kada se ceo dan provede u poslu. Drago mi je da sam videla ovu zemlju, pomisli Džejn, iako jedva čekam da se vratim kući. Počela je s Elisom da se spušta stazom prema selu. Pogledala ga je s vremena na vreme. U rumenom svetlu zalazećeg sunca, njegovo lice izgledalo je preplanulo i naborano. Džejn je shvatila da verovatno prošle noći nije mnogo spavao. – Izgledaš umorno. – Mnogo je vremena prošlo otkako sam bio u pravom ratu – odgovori Elis. – Mir omekša čoveka. Rekao je to jednostavno, kao činjenicu. Za razliku od Avganistanaca, on barem nije uživao u ubijanju. Od njega je čula samo to da je digao most u vazduh kod Darga, ali joj je zato jedan od ranjenih gerilaca ispričao sve detalje, slikovito opisujući krvave pojedinosti, objasnivši kako je dobro odabran trenutak eksplozije

224

okrenuo tok bitke u korist pobunjenika. Dole, u selu, osećalo se slavljeničko raspoloženje. Muškarci i žene stajali su unaokolo u grupama i živo razgovarali, umesto da se povuku u svoja dvorišta. Deca su se bučno igrala rata, napadajući iz zasede zamišljene Ruse, oponašajući stariju braću. Negde je neki čovek pevao, udarajući u bubanj. Pomisao da će veče provesti sama odjednom ispuni Džejn nepodnošljivom tugom, pa je, ne razmišljajući mnogo, rekla Elisu: – Dođi da popijemo čaj... ako ti ne smeta što ću dojiti Šantal. – Vrlo rado – odgovori on. Kada su ušli u kuću, dočekao ih je dečji plač i, naravno, njeno telo je odmah reagovalo – iz jedne dojke je naglo poteklo mleko. Užurbano, Džejn reče: – Sedi, Fara će ti doneti čaj – a zatim je pohitala u drugu sobu, pre nego što je Elis mogao da vidi mokru mrlju na njenoj košulji. Brzo je raskopčala dugmad i podigla dete iz kolevke. Posle uobičajenog prvog trenutka panike dok je Šantal tražila bradavicu, devojčica poče da sisa, isprva bolnom žestinom, a potom nežnije. Džejn oseti da joj je neprijatno da se vrati ovako u drugu sobu. Ne budi glupa, reče samoj sebi, pitala si ga i rekao je da mu ne smeta, a osim toga nekada si praktično svaku noć provodila s njim u krevetu... Ipak je osetila kako joj se lice blago zacrvenelo kada je ušla u sobu. Elis je gledao Žan-Pjerove geografske karte. – Kako je samo bio pametan – kazao je. – Tako je svaki put tačno znao put konvoja, jer je Muhamed uvek koristio njegove karte. – Video je izraz na njenom licu i brzo dodao: – Ali nećemo o tome. Šta ti sada nameravaš? Džejn je sela na jastuk i leđima se oslonila na zid; to joj je bio najomiljeniji položaj kada bi dojila devojčicu. Činilo se da Elisa nimalo ne zbunjuju njene gole grudi i ona polako poče da se opušta. – Moraću da čekam – odgovorila je. – Čim se otvori put prema Pakistanu, i konvoji ponovo krenu, vratiću se kući. A ti? – I ja isto. Obavio sam zadatak. Naravno, potrebno je nadzirati izvršenje dogovora, ali Agencija ima svoje ljude u Pakistanu koji to

225

mogu sprovesti. Fara donese čaj. Džejn se pitala šta će biti sledeći Elisov zadatak. Pripremanje državnog udara u Nikaragvi, ucenjivanje nekog sovjetskog diplomate u Vašingtonu, ili možda ubistvo nekog afričkog komuniste? Dok su bili zajedno, pitala ga je zašto je išao u Vijetnam, a on joj je odgovorio kako su svi očekivali da će pobeći i tako izbeći regrutaciju, ali pošto ne voli da radi ono što se od njega očekuje, postupio je suprotno. Džejn nije bila sigurna da li da mu veruje, ali čak i ako je bilo tako, to svakako ne objašnjava zašto je ostao u tom poslu pošto je izašao iz vojske. – I šta ćeš da radiš kada se vratiš kući? – upitala je. – Nastavićeš da smišljaš zgodne načine kako da ubiješ Kastra? – Ubistva u načelu ne spadaju u delokrug Agencije – odgovori Elis. – Ali ona to ipak radi. – Unutar Agencije postoje ludaci, fanatici, koji su nas izneli na loš glas. Nažalost, predsednici ne mogu da odole iskušenju da se uključe u igru s tajnim agentima, a to ohrabruje tu struju ludaka. – Zašto im već jednom ne okreneš leđa i pridružiš se ljudskom rodu? – Vidi, Amerika je puna ljudi koji veruju da druge zemlje, baš kao i njihova sopstvena, imaju pravo na slobodu, ali sve je to ona vrsta ljudi koja „okreće leđa i pridružuje se ljudskom rodu“. Posledica toga je da Agencija zapošljava prevelik broj psihopata, a premalo pristojnih, savesnih građana. I onda, kada Agencija zbog hira nekog predsednika sruši neku stranu vladu, svi oni postavljaju pitanje kako se nešto tako uopšte moglo dogoditi. Moglo se dogoditi jer su oni tako nešto dopustili. U mojoj zemlji vlada demokratija i prema tome ja ne mogu da krivim nikoga drugog, mogu da krivim samo sebe. Ako nešto nije u redu, i ako nešto treba ispraviti i promeniti, onda ja to moram da učinim, jer je to moja obaveza. Ipak nije uspeo da ubedi Džejn. – Nećeš valjda da kažeš kako sada svi treba da postanemo agenti KGB-a, jer je to jedini način da se tu nešto promeni?

226

– Ne, zato što narod u krajnjoj liniji nema kontrolu nad KGB-om, ali ima kontrolu nad Agencijom. – Kontrola nije tako jednostavna – odvrati Džejn. – CIA laže narod. Kako možeš nekoga kontrolisati ako nemaš načina da saznaš šta on radi? – Ali na kraju je to ipak naša Agencija i naša odgovornost. – Mogao bi da radiš na tome da se ona ukine, umesto što saraduješ s njom. – Ali nama je potrebna jedna glavna obaveštajna agencija. Živimo u neprijateljskom svetu i potrebne su nam informacije o našim neprijateljima. Džejn uzdahnu. – Pa pogledaj kuda to vodi – reče. – Ti sada planiraš da Masudu šalješ još više jačeg oružja kako bi on mogao brže da ubija što više ljudi. Sve što vi iz Agencije radite, uvek se svodi na to. – Nije reč samo o tome da Masud brže ubija više ljudi – usprotivi se Elis. – Avganistanci se bore za slobodu, bore se protiv gomile ubica... – Svi se oni bore za slobodu – prekinula ga je. – PLO, kubanske izbeglice, IRA, belci u Južnoj Africi i Armija slobodnog Velsa. – Neki od njih su u pravcu, a neki nisu. – A CIA tačno zna koji jesu a koji nisu? – Trebalo bi da zna... – Ali ne zna. Za čiju se slobodu bori Masud? – Za slobodu svih Avganistanaca. – Lupaš – žestoko uzvrati Džejn. – On je muslimanski fundamentalista i ako se domogne vlasti, prvo što će učiniti je da ženama oduzme sva prava. Masud im nikad neće dati pravo glasa. Njemu smeta i ovo malo prava koje sada imaju. A kako misliš da će se odnositi prema svojim političkim protivnicima, budući da je njegov politički idol Ajatolah Homeini? Hoće li naučnici i učitelji dobiti akademsku slobodu? Hoće li homoseksualci i žene dobiti seksualnu slobodu? Šta će biti s Hindusima, budistima, ateistima, evangelistima?

227

– Ti ozbiljno misliš da će Masudov režim biti gori od ruskog? Džejn je trenutak razmišljala. – Ne znam. Jedino je sigurno da će Masudov režim biti avganistanska tiranija koja će smeniti rusku tiraniju. A nije vredno ubijati ljude samo zato da bi se strani diktator zamenio domaćim. – Avganistanci ne misle tako. – Većinu njih niko nikad nije ni pitao šta misle. – Ja mislim da je to očigledno. Uostalom, ja obično ne radim ovakve poslove. Moji zadaci su više detektivskog tipa. To je bilo nešto što je Džejn kopkalo više od godinu dana. – Šta je zapravo bio tvoj zadatak u Parizu? – Misliš, kada sam špijunirao tvoje prijatelje? – Elis se jedva osmehnu. – Zar ti Žan-Pjer nije rekao? – Rekao mi je da zapravo ne zna. – Možda i ne zna. Lovio sam teroriste. – Među našim prijateljima? – To je upravo društvo u kojem se oni obično mogu naći, među disidentima, studentskim aktivistima i kriminalcima. – Je li Rahmi Koskun bio terorista? – Žan-Pjer joj je rekao da je Rahmi uhapšen zbog Elisa. – Da. On je odgovoran za bombu postavljenu u stan predstavnika Turkiš erlajnz u Aveniji Feliks Fore. – Rahmi? Kako ti to znaš? – On mi je to kazao. U trenutku kada sam organizovao njegovo hapšenje, planirao je da podmetne još jednu bombu. – On ti je i to rekao? – Tražio je da mu pomognem da napravi bombu. – Pobogu. – Zgodan Rahmi s vatrenim očima, koji je tako strastveno mrzeo vladu svoje napaćene zemlje... Elis još nije završio. – Sećaš li se Pepea Gocija? Džejn se namrštila. – Misliš na onog smešnog malog Korzikanca koji je imao rols-rojs? – Da. On je nabavljao oružje i eksploziv za svakog ludaka u Parizu. Bio je spreman da ga proda svakome ko je mogao da plati

228

cenu koju je tražio, ali se posebno specijalizovao za mušterije iz političkog sveta. Džejn je bila zaprepašćena. Pretpostavljala je da se Pepe bavi pomalo mutnim poslovima, ali samo zbog toga što je bio bogat i Korzikanac, međutim, verovala je da je u najgorem slučaju umešan u neku svakodnevnu, uobičajenu kriminalnu delatnost kao što je krijumčarenje ili preprodaja droge. Ko bi rekao da je mali Pepe prodavao oružje ubicama! Džejn pomisli kako je ceo svoj život proživela u nekom snu, nesvesna nasilja i intriga koje su se odigravale u stvarnom svetu oko nje. Zar sam ja toliko naivna?, razmišljala je. Elis je nastavio: – Uspeo sam da uvučem i jednog Rusa koji je finansirao priličan broj ubistava i otmica. Posle je Pepe u istrazi prilikom saslušavanja odao pola terorista u Evropi. – To si ti radio sve vreme dok smo bili zajedno – zamišljeno reče Džejn. Prisećala se žurki, rok koncerata, demonstracija, političkih diskusija u kafićima, bezbroj boca jeftinog crnog vina koje su ispijali po mansardama... Otkako su njih dvoje prekinuli, ona je imala nejasan utisak da je on pisao sitne izveštaje o svim mogućim radikalima, o tome ko je od njih uticajan, ko je ekstremista, ko ima novca, ko ima najviše sledbenika među studentima, ko je povezan s Komunističkom partijom, i tako dalje. Sada joj je bilo teško da prihvati ideju da je on zapravo jurio prave zločince i da se takav jedan zaista našao među njenim prijateljima. – Jednostavno, u to ne mogu da poverujem – zapanjeno je kazala. – Ako želiš da znaš istinu, bila je to velika pobeda. – Verovatno ne bi trebalo da mi to govoriš. – Ne bi. Međutim, često sam, najblaže rečeno, zažalio što sam te lagao dok smo bili zajedno. Džejn se zbunila i nije znala šta da kaže. Premestila je Šantal na levu dojku, a zatim, uhvativši Elisov pogled, pokrila košuljom desnu dojku. Razgovor je postajao neprijatno ličan, ali ju je previše mučila znatiželja da sazna nešto više. Sada je znala kako on opravdava ono što radi i mada se nije saglašavala s njegovim stavovima, i dalje joj

229

nisu bile jasne njegove pobude. Ako to sada ne saznam, pomislila je, možda mi se nikad više neće pružiti druga prilika. – Ne shvatam šta može navesti nekoga da čitav život provede na takvom poslu. Elis je skrenuo pogled u stranu. – Ja to dobro radim, smatram da to vredi raditi, a osim toga, strašno plaćaju. – A pored toga, pretpostavljam, sviđa ti se klopa u menzi, a i penzija će ti biti dobra. Nema veze, ne moraš da mi objašnjavaš svoje razloge, ako to ne želiš. Uputio joj je prodoran pogled, kao da pokušava da joj pročita misli. – Ja želim da ti sve ispričam – reče. – Da li si sigurna da želiš da me slušaš? – Da. Molim te. – Sve je to povezano s ratom – započeo je Elis i Džejn je odjednom znala da će joj on sada ispričati nešto što još nikome nije ispričao. – Jedna od najgorih stvari u Vijetnamu bila je ta što se iz vazduha gotovo uopšte nisu mogli razlikovati vojnici Vijetkonga od civila. Svaki put kada smo, recimo, pružali podršku trupama na zemlji, ili minirali staze kroz džunglu, ili odredili neku zonu za pojačano bombardovanje, unapred smo znali da ćemo pobiti više žena, dece i staraca nego gerilaca. Obično smo govorili da ti civili štite neprijatelja, ali ko zna? I kakve to zapravo ima veze? Mi smo ih ubijali. Mi smo tada bili teroristi. Pazi, ja sada ne govorim o pojedinim slučajevima, iako sam se nagledao svakojakih strahota, ja govorim o našoj redovnoj, svakodnevnoj taktici. A za to nije bilo nikakvih opravdanja, to je bilo ono najgore. Počinili smo sve te užasne stvari u ime nečega što se na kraju pokazalo kao gomila laži, korupcije i samoobmanjivanja. Mi smo se borili na pogrešnoj strani. – Elisovo lice se grčilo kao od bola, kao da u njemu postoji neka trajna, nezalečena rana. U treperavom svetlu sveće, njegovo lice je delovalo bolesno i izmučeno. – Ne postoji nikakav izgovor za ono što smo činili, razumeš, nema opraštanja. Džejn ga je pažljivo podsticala da priča dalje: – Zašto si onda ostao? – upitala ga je. – Zašto si se dobrovoljno javio za drugi rok?

230

– Zato što mi tada još nije bilo sve dovoljno jasno, zato što sam se borio za svoju domovinu i čovek ne može tek tako da ode iz rata; zato što sam bio dobar oficir i da sam otišao kući, na moje mesto bi možda došao neki kreten, zbog čije bi nesposobnosti neki od mojih momaka mogli da izgube život. Ali, naravno, nijedan od tih razloga nije dovoljno jak i u jednom trenutku sam počeo da se pitam: Šta ćeš preduzeti u vezi s tim? Hteo sam... Nisam to tada shvatao, ali želeo sam da uradim nešto da se iskupim. Šezdesetih godina to smo zvali osećanjem krivice. – Da, ali... – Izgledao je tako nesiguran i ranjiv da joj je bilo teško da mu postavlja otvorena pitanja, ali njemu je očigledno bilo potrebno da priča, a ona je svakako želela da sazna sve i zato je pokušala. – Ali zbog čega ovo? – Pred kraj rata bio sam prebačen u obaveštajnu službu i posle su mi ponudili da u civilu nastavim s istim poslom. Rekli su da ću moći da radim kao tajni agent, budući da dobro poznajem te krugove. Bila im je poznata moja radikalna prošlost. Meni se činilo da bih se hvatanjem terorista možda mogao iskupiti za neke stvari koje sam počinio. Tako sam postao stručnjak za borbu protiv terorista. Kada to ovako pokušavam da izrazim rečima, sve to zvuči veoma jednostavno, ali bio sam uspešan u svom poslu. U Agenciji me mnogo ne vole, jer ponekad odbijem da prihvatim neki zadatak, kao na primer onda kada su ubili predsednika Čilea... agenti ne smeju da odbijaju zadatke. Međutim, mojom zaslugom neki veoma opasni ljudi dospeli su iza rešetaka i mogu ti reći da sam na to ponosan. Šantal je zaspala. Džejn je stavi u kutiju koja je detetu služila kao kolevka. Zatim se obrati Elisu: – Pretpostavljam da treba da ti kažem kako... kako sam te izgleda pogrešno procenila. Elis se nasmeši. – Hvala bogu da si to shvatila. Na trenutak, Džejn oseti čežnju za onim danima – zar je to zaista bilo pre samo godinu i po dana? – kada su ona i Elis bili srećni i kada se još ništa od svega ovoga nije bilo dogodilo: ni CIA, ni ŽanPjer, ni Avganistan. – Ipak, neke stvari se ne mogu jednostavno izbrisati, zar ne? – reče ona. – Mislim, sve ono što se dogodilo...

231

tvoje laži, moja ljutnja. – Ne. – Elis je sedeo na stolici i gledao u nju, dok je ona stajala pred njim i pažljivo proučavala izraz na njegovom licu. U jednom trenutku, on ispruži ruke, oklevajući, i zastade, a zatim ih spusti na njene bokove pokretom koji je mogao biti izraz bratske nežnosti, ali i nešto više od toga. A onda Šantal odvrati: – Maaamaaa... – Džejn se okrenu ka njoj i Elis povuče ruke. Šantal je bila putpuno budna i veselo je mahala nogama i rukama. Džejn je uze u naručje i ona odmah glasno podrignu. S detetom na rukama, Džejn se opet okrenula Elisu. S rukama prekrštenim na grudima, on je gledao nju i Šantal i smeškao se. Džejn je najednom shvatila kako ne želi da on ode. – Zašto ne ostaneš na večeri? Doduše, možeš dobiti samo hleb i drobljeni sir. – Dobro. Ona mu pruži Šantal. – Pričuvaj je malo dok ja odem da kažem Fari. – Elis je uzeo dete, a ona izađe u dvorište. Fara je grejala vodu za Šantalino večernje kupanje. Džejn je stavila lakat u vodu da proveri temperaturu i ustanovila kako je voda upravo onakva kakva treba da bude. – Pripremi hleb za dvoje – kazala joj je na jeziku dari. Fara je samo razrogačila oči i Džejn je shvatila kako verovatno ne dolikuje ženi bez muža da zove drugog muškarca na večeru. Do đavola i obziri!, pomislila je. Zatim uze posudu s vodom i vrati se u kuću. Elis je sedeo na velikom jastuku ispod lampe, cupkajući Šantal na kolenu i recitujući tihim glasom neku dečju pesmicu. Njegove velike, dlakave ruke nežno su grlile sitno, ružičasto telo devojčice. Šantal je gledala u Elisa, veselo gukala i mahala bucmastim nogicama. Džejn zastade na vratima, očarana prizorom, a kroz glavu joj nenadano prolete misao: Elis je trebalo da bude njen otac. Je li to moguće?, pitala se dok ih je tako posmatrala. Zar stvarno tako mislim? Elis je dovršio pesmicu, pogledao u nju i zbunjeno se nasmešio, a Džejn pomisli: Da, stvarno tako mislim.

232

U ponoć su se uputili u brda. Džejn je vodila, a Elis je išao za njom, noseći pod rukom svoju veliku vreću za spavanje. Okupali su Šantal, pojeli malo hleba i sira, ponovo nahranili Šantal i odneli je na krov, gde je sada čvrsto spavala kraj Fare, koja će je štititi svojim životom. Elis je želeo da odvede Džejn iz kuće u kojoj je bila žena drugog muškarca, a i Džejn je osećala isto, te je stoga rekla: – Znam jedno mesto kuda bismo mogli da odemo. Sada je skrenula s planinske staze i povela Elisa preko strme padine do svog tajnog skrovišta, skrivene izbočine u steni, na kojoj se tokom trudnoće gola sunčala i mazala stomak uljem. Mesečina je bila jaka i lako je našla put do tog mesta. Pogledala je dole, prema selu, gde su u dvorištima dogorevale vatre na kuhinjskim ognjištima, a iza nezastakljenih prozora još je treperilo nekoliko lampi. Nejasno je nazirala obrise sopstvene kuće. Kroz nekoliko sati, čim svane, moći će da vidi Šantal i Faru kako spavaju na krovu. Biće joj drago kada ih bude videla; ovo je prvi put da ne provodi noć pored Šantal. Džejn se okrenula. Elis je do kraja otvorio patent-zatvarač na vreći za spavanje i raširio je po zemlji poput pokrivača. Džejn je obuzeo neprijatan osećaj. Struja topline i žudnje koja ju je bila preplavila u kući, dok ga je posmatrala kako tepa njenoj ćerki, sada je nestala. Na trenutak su joj se vratila sva nekadašnja osećanja – žudnja za njegovim dodirom, nežnost koju bi osetila kada bi se onako zbunjeno nasmešio, želja da oseti njegove velike ruke na svojoj koži, opsesivna želja da ga vidi golog. Nekoliko nedelja pre porođaja, prestala je da oseća želju za seksom i nije je ponovo osetila sve do tog trenutka. Ali sve je to polako nestajalo tokom sledećih nekoliko sati dok su pokušavali da smisle kako da ostanu sami, poput tinejdžera koji pokušavaju da pobegnu od roditelja kako bi se mogli malo pomaziti. – Dođi, sedi ovde – pozva je Elis. Sela je kraj njega na rastvorenu vreću za spavanje. Oboje su gledali u mračno selo. Nisu se dodirivali. Nastao je trenutak napete tišine.

233

– Ovde nikad niko nije bio osim mene – primeti Džejn, tek toliko da nešto kaže. – Šta si ovde radila? – Pa jednostavno bih ležala na suncu i ni o čemu ne bih razmišljala – odgovori ona, a zatim pomisli: Pa šta, zašto ne bih rekla istinu. I dodade: – Ne, to nije sasvim tačno, ponekad sam masturbirala. Elis prasnu u smeh, zatim je zagrli i privuče je k sebi: – Drago mi je što još uvek nisi naučila da biraš reči. Okrenula se prema njemu. On je nežno poljubi u usta. Sviđa mu se što sam takva kakva sam, pomislila je Džejn, ne smetaju mu moje mane, moj nedostatak takta i moja tvrdoglavost. – Ti ne želiš da me menjaš – odvrati. – Ah, Džejn, tako si mi nedostajala! – Zatvorio je oči i tiho promrmljao: – Najveći deo vremena nisam uopšte shvatao da mi upravo ti nedostaješ. – Ispružio se i povukao i nju za sobom, tako da je na kraju bila nagnuta nad njim. Dotakla je usnama njegovo lice. Neprijatan osećaj se brzo gubio. Pomislila je: Kada sam ga poslednji put ljubila, nije imao bradu. Osetila je kako su se njegove ruke pokrenule; raskopčavao joj je košulju. Nije nosila grudnjak, nije ponela nijedan dovoljno veliki. Odjednom je osetila da su joj grudi gole. Ona zavuče ruku pod njegovu košulju i dotakne dugačke malje oko njegove bradavice. Gotovo je zaboravila kakav je to osećaj dodirnuti muškarca. Mesecima je njen život bio ispunjen nežnim glasovima i licima žena i dece; sada je odjednom poželela da oseti grubu kožu, čvrsta bedra i dlakave obraze. Zaplela je prste u njegovu bradu i otvorila mu usta jezikom. Njegove ruke su pronašle njene nabrekle dojke i Džejn oseti čar užitka. Shvatila je šta će se dogoditi, ali nije imala snage da to spreči jer još dok se naglo odmicala od njega, osetila je kako je iz obe dojke pocurilo mleko preko njegovih ruku. Pocrvenela je od stida i rekla: – O bože, izvini. Sigurno ti se gadi, ali ne mogu to da sprečim... On joj stavi prst na usta i prekinu je. – Sve je u redu – reče. Milovao joj je dojke dok je govorio i ona oseti kako su postale

234

klizave od mleka. – To je prirodno. Dešava se. To je seksi. To ne može biti seksi, pomisli Džejn, ali je on promenio položaj i nagnuo se nad njene grudi i počeo ih ljubiti i milovati u isti mah, i malo-pomalo, Džejn se opusti i poče da uživa. Osetila je ponovo snažan grč užitka kada je mleko ponovo poteklo, ali joj ovoga puta nije bilo zbog toga neprijatno. Elis uzviknu: – Aaah – i njegov hrapavi jezik dodirnuo je osetljive bradavice, a ona pomisli: Ako počne da ih sisa, svršiću. Kao da joj je pročitao misli, Elis stisnu usne oko dugačke bradavice, uvuče je u usta i poče da je sisa, dok je drugu uhvatio između palca i kažiprsta i nežno je ritmički stiskao. Džejn se bespomoćno prepustila užitku. I dok je mleko curilo iz njenih dojki u njegova usta i njegovu ruku, ono što je osećala bilo je tako čudesno da je počela nekontrolisano da drhti i ječi: – O bože, o bože, o bože! – sve dok nije svršila i mlitavo se sručila na njega. Neko vreme bila je bez ijedne misli u glavi, samo je osećala njegov topli dah na svojim mokrim dojkama, njegovu bradu na svojoj kuži, svež noćni povetarac na svojim vrelim obrazima, najlonsku vreću za spavanje i tvrdo tlo. Posle nekog vremena, začu se njegov prigušeni glas: – Gušim se. Ona se svali u stranu. – Šta misliš, jesmo li mi uvrnuti? – Jesmo. Ona se zakikota. – Da li si ovo nekad probao? Na trenutak je oklevao, a zatim odgovorio: – Da. – Kakav... – Još uvek joj je bilo malo neprijatno. – Kakav ima ukus? – Toplo je i slatko. Kao konzervirano mleko. Jesi li svršila? – Zar nisi primetio? – Nisam bio siguran. Kod žena je to ponekad teško znati. Ona ga poljubi. – Svršila sam. Jedan mali, ali pravi orgazam. Sisalni orgazam. – Ja sam zamalo svršio. – Stvarno? – Ona pređe rukom po njegovom telu. Elis je na sebi imao tanke pamučne pantalone i košulju, kakve nose svi

235

Avganistanci. Ispod tanke tkanine osećala je njegova rebra i kukove; izgubio je onaj meki sloj potkožnog sala koji imaju svi zapadnjaci, osim onih najmršavijih. Ruka joj dođe do njegovog uspravnog uda koji je štrčao ispod tankih pantalona i reče: – Ahhh! – Uze ga u ruku. – Kakav divan osećaj. – Takođe i na ovoj strani. Želela je da mu pruži isto toliko užitka koliko je on njoj pružio. Sela je uspravno, razvezala mu učkur na pantalonama i izvukla njegov penis. Nežno ga milujući, nagnula se i poljubila vrh. Zatim, podstaknuta iznenadnim nagonom, vragolasto upita: – Koliko si žena imao posle mene? – Samo nastavi to da radiš pa ću ti reći. – U redu. – Ponovo poče da ga miluje i ljubi. On je ćutao. – Dakle – reče ona malo kasnije – koliko? – Čekaj, još brojim. – Gade! – odvrati i blago ga ugrize za ud. – Jao! Nije ih bilo mnogo, stvarno... kunem se! – Šta radiš kada nemaš žensku? – Imaš pravo da triput pogađaš. Džejn nije odustajala. – Kako to radiš? Rukom? – Uf, gospođice Džejni, stidim se. – Znači, rukom – reče Džejn zadovoljno. – A na šta misliš dok to radiš? – Nećeš mi verovati... mislim na princezu Dajanu. – Ne. – Sada je meni neprijatno. Džejn je gorela od znatiželje. – Moraš reći istinu. – Pem Juing. – Ko ti je to? – Nisi u toku. Pem je žena Bobija Juinga iz serije Dalas. Džejn se seti televizijske serije i glumice o kojoj govori; bila je zabezeknuta. – Zezaš se? – Htela si istinu. – Ali ona je sva od plastike!

236

– Mi sada govorimo o maštanju. – Zar ne možeš maštati o nekoj pravoj, oslobođenoj ženi? – Maštanje ne podleže političkim idejama. – Zaprepašćena sam. – Na trenutak je oklevala. – A kako to radiš? – Šta? – To što radiš. To s rukom. – Otprilike isto kao i ti sada, samo snažnije. – Pokaži mi. – Sada me nije samo sramota – uzvrati on. – Umirem od stida. – Molim te. Molim te, pokaži mi. Uvek sam želela da vidim muškarca kako to radi. Ranije se nikad nisam usudila da pitam... ako me sada odbiješ, možda nikad neću saznati. – Ona dohvati njegovu ruku i spusti je tamo gde je do tada bila njena. Elis je na trenutak oklevao, a onda polako pokrenu ruku. Napravio je nekoliko bezvoljnih pokreta, a onda je uzdahnuo, zažmurio i počeo ozbiljno da ga masira. – Tako si grub s njim! – uzviknula je Džejn. On prestade. – Ne mogu to da radim... ako i ti sebe ne diraš. – Dogovoreno – odgovori ona spremno. Brzo je skinula pantalone i gaćice. Zatim je kleknula kraj njega i počela da se dodiruje. – Dođi bliže – reče on. Glas mu je zvučao pomalo promuklo. – Ne vidim te dobro. Ležao je na leđima. Ona se primakla bliže, sve dok mu nije klečala skoro iznad glave, okrenuta prema mesecu koji joj je srebrnastim svetlom obasjavao bradavice dojki i dlake među nogama. On ponovo poče da se trlja, ovog puta ubrzanije, a pri tom je kao opčinjen posmatrao kako se ona miluje. – Ah Džejn! – reče. Džejn poče da uživa u dobro poznatom osećanju koje su podstakli vrhovi njenih prstiju. Videla je kako Elisovi bokovi počinju da se propinju u ritmu pokreta njegove ruke. – Hoću da svršiš – reče ona. – Hoću da vidim kako prskaš. – Jednim delom svesti se

237

zgražavala zbog svog ponašanja, ali su taj deo ubrzo preplavili uzbuđenje i žudnja. Elis je počeo da stenje. Ona ga pogleda. Usta su mu bila otvorena i teško je disao. Pogled mu je bio prikovan za njenu ruku. Džejn se milovala dole srednjim prstom. – Gurni ga unutra – zadihano reče Elis. – Hoću da vidim kako ti prst ulazi unutra. To je bilo nešto što ona normalno nije radila. Gurnula je prst unutra. Osetila je kako je glatka i klizava. Gurnula je prst do kraja. On glasno uzdahnu i pošto ga je to toliko uzbudilo, uzbudi se i ona. Ponovo se zagledala u njegov penis. Videla je kako mu se bokovi trzaju sve brže i brže, kao da je tucao sopstvenu ruku. Ona je uvlačila i izvlačila prst iz sebe sa sve većim užitkom. Odjednom, on je izvio leđa, ječeći, a mlaz bele sperme šiknuo je iz njega. Džejn nehotice uzviknu: – O bože! – a zatim, dok je fascinirano zurila u rupicu na vrhu njegovog glavića, iz njega je poleteo još jedan mlaz, pa još jedan i još jedan, svetlucajući na mesečini i prskajući i njegove grudi i njenu ruku i njenu kosu. Pošto je on iznemoglo pao na zemlju, ona poče da se grči od užitka, pokrećući ruku sve brže i brže, sve dok se nije potpuno iscrpla. Spustila je glavu na njegovu butinu. Penis mu je još uvek bio krut. Nagnula se da mu ga poljubi. Osetila je slankasti ukus sperme, a u isti mah je osetila kako joj on gura glavu među noge da joj uzvrati poljubac. Neko vreme su nepomično ležali. Jedini zvuci bili su njihovo ubrzano disanje i hučanje reke u dolini. Džejn pogleda prema zvezdama. Blistale su na nebu bez oblaka. Postajalo je sve svežije. Moraćemo ubrzo da se zavučemo u vreću, pomisli Džejn. Radovala se što će zaspati pored njega. – Šta kažeš, jesmo li uvrnuti? – upita Elis. – O da – odgovori ona. Penis mu je pao u stranu i ležao mu na stomaku. Ona mu vrhovima prstiju pomilova crvenkastozlatne dlake na donjem delu stomaka. Već je gotovo bila zaboravila kako je to voditi ljubav s Elisom. On je bio toliko drugačiji od Žan-Pjera. Žan-Pjer je voleo

238

velike pripreme – ulje za kupanje, parfem, svetlost sveća, vino, violine. On je u ljubavi bio čistunac. Tražio je od nje da se okupa pre vođenja ljubavi i uvek je žurio u kupatilo posle vođenja ljubavi. Nikad je ne bi ni dodirnuo u vreme dok bi imala menstruaciju i sasvim sigurno ne bi sisao i progutao mleko iz njenih grudi kao što je to učinio Elis. Elis bi sve učinio; moglo bi se reći da je za njega važilo pravilo što manje higijene, tim bolje. Džejn se zadovoljno nasmeši u mraku. Palo joj je na pamet kako nikad nije bila do kraja ubeđena da se Žan-Pjeru zaista sviđalo da je oralno zadovoljava, iako je u tome bio veoma dobar. Što se tiče Elisa, tu nije bilo nikakve sumnje. Ta misao probudi u njoj želju da joj to sad uradi. Još više je raširila butine. Osetila je kako je ljubi, kako trlja usne o kovrdžave dlačice, a zatim počinje jezikom da istražuje nabore njenih usmina. Malo kasnije, on je položi na leđa, kleknu između njenih nogu i podiže ih preko svojih ramena. Džejn se osećala krajnje nezaštićenom, ranjivom, ali i obožavanom. Njegov jezik se polako kretao u dugačkom luku, počinjući od kraja kičme – O bože, pomisli ona, sada se sećam kako on to radi – pa ližući je između guzova, zastajući pre nego što će gurnuti jezik duboko u vaginu i zatim ga izvlačeći da bi nežno nadražio osetljivu kožu s unutrašnje strane vagine i vreli klitoris. Posle sedam ili osam puta, zadržala mu je glavu iznad klitorisa, nateravši ga da se tu zadrži, a onda je počela da podiže i spušta kukove, upućujući ga pritiskom vrhova prstiju na njegove sepoočnice da li da je liže jače ili slabije, više ili niže, levo ili desno. Osetila je njegovu ruku na svojoj vagini, a zatim njegove prste kako ulaze u mokru šupljinu i naslutila je šta će joj sada uraditi. Trenutak kasnije, izvukao je ruku i polako joj gurnuo vlažni prst u anus. Setila se koliko je bila zaprepašćena kada joj je to prvi put uradio i kako je brzo naučila u tome da uživa. Žan-Pjer se na to ne bi mogao odlučiti ni za milion godina. Dok su joj se mišići u telu napinjali pred orgazam, ona pomisli kako joj je Elis nedostajao više nego što se to ikad usudila samoj sebi da prizna; zapravo, pravi razlog njene tako duge ljutnje na njega bio je upravo u tome što ga

239

je i dalje volela... i još uvek ga voli. Kada je to priznala samoj sebi, osetila je kako joj je s duše pao veliki teret i počela je da svršava, izvijajući se poput stabljike na vetru, a Elis, znajući šta ona voli, gurnu jezik duboko u nju, dok je ona snažno priljubila međunožje njegovom licu. Činilo se da tako mogu do beskonačnosti. Svaki put kada bi se orgazam stišao, on bi gurnuo prst dublje u njenu guzu, ili bi joj polizao klitoris, ili bi je blago ugrizao za usne vagine i sve bi počelo iz početka; sve dok konačno, potpuno iscrpljena, nije počela da ga moli: – Prestani, prestani, nemam više snage, ubićeš me – te je on najzad podigao glavu s njene ženskosti i spustio joj noge na zemlju. Nagnuo se preko nje, oslanjajući se na ruke i poljubio je u usta. Brada mu je mirisala na njene sokove. Ležala je ispružena, previše umorna da bi otvorila oči, previše umorna čak i da mu uzvrati poljubac. Osetila je njegovu ruku između nogu kako joj širi vaginu, zatim njegov penis kako se polako uvlači i pomisli: Brzo mu se ponovo ukrutio, a zatim: Kako ga dugo nisam osetila, o bože, kako je divno. Elis se pokretao, prvo polako, zatim sve brže. Ona otvori oči. Lice mu je bilo tačno iznad njenog i njegove oči su je pažljivo posmatrale. Zatim je spustio glavu i pogledao dole, tamo gde su im se tela spajala. Oči mu se raširiše i usta otvoriše dok je posmatrao svoju muškost kako ulazi i izlazi iz njene lepotice i pri tom se toliko uspalio da je Džejn zažalila što i ona to ne može da gleda. Iznenada je usporio, prodirući sve dublje u nju i ona se seti da je kod njega to znak da se približava vrhuncu. Gledao ju je pravo u oči. – Ljubi me dok svršavam – reče i ona mu povuče glavu nadole i gurnu svoj jezik među usne koje su još jako mirisale na nju. Uvek je volela taj trenutak kada bi on svršavao. Leđa bi mu se izvila u luk, zabacio bi glavu i kriknuo poput divlje životinje, a onda bi osetila kako se u nju izliva njegova sperma. Kada se smirio, spustio je glavu na njeno rame i dodirujući joj nežno vrat usnama, tiho joj šaputao reči koje nije mogla da razume. Posle nekoliko minuta, ispustio je uzdah dubokog zadovoljstva,

240

podigao se na kolena i poljubio joj dojke, prvo jednu pa drugu. Na kraju joj je poljubio vaginu. Njeno telo je istog trena reagovalo i ona primače kukove njegovim ustima. Osetivši da se ponovo uzbudila, on je poče lizati, a nju je, kao i uvek, pomisao da on liže svoju spermu s njene vagine potpuno izludeo i ona istog trena poče da svršava, vičući njegovo ime sve dok grč orgazma nije popustio. On se tada, konačno, iscrpljeno sruši kraj nje. Oboje se automatski namestiše u položaj u kojem su uvek ležali pošto bi vodili ljubav – njegova ruka se obavila oko nje, njena glava našla je svoje mesto na njegovom ramenu, a jedna njena noga bila je prebačena preko njegovog boka. Tada on zevnu i Džejn se zakikota. Pospano su se dodirivali. Ona se igrala s njegovim omlitavelim udom, a on je sporo uvlačio i izvlačio prst iz njene mokre vagine. Ona poliza njegove grudi i okusi slani znoj na njegovoj koži. Zagledala se u njegov vrat. Mesečina je naglašavala bore koje su odavale njegove godine. On je deset godina stariji od mene, pomisli, Džejn. Možda se zato tako dobro tuca, zato što je stariji. – Zašto se ti tako dobro jebeš? – upita naglas. Nije joj odgovorio, već je bio zaspao. – Volim te, dragi, slatko spavaj – reče mu, a onda i ona utonu u san. Posle godinu dana provedenih u Dolini pet lavova, na Žan-Pjera je Kabul delovao zbunjujuće i zastrašujuće. Zgrade su mu se činile previsoke, automobili prebrzi i svuda je bilo previše ljudi. Morao je rukama zapušiti uši kada bi kraj njega prolazio konvoj teških ruskih kamiona. Sve je u njemu izazivalo šok novog, neobičnog: stambeni blokovi, srednjoškolke u uniformama, ulične svetiljke, liftovi, stolnjaci i ukus vina. Posle dvadeset četiri sata provedena u gradu, još uvek se trzao od saobraćajne buke. To je bilo apsurdno, pa on je odrastao u Parizu! Dali su mu sobu za neoženjene oficire. Obećali su mu da će dobiti stan čim stigne Džejn s detetom. U međuvremenu, osećao se kao da živi u nekom jeftinom hotelu. Zgrada je verovatno bila hotel pre dolaska Rusa. Ako bi Džejn došla sada, a mogla je stići svakog

241

trena, morali bi nekako da se stisnu preko noći. Ne mogu da se bunim, pomisli Žan-Pjer; još nisam proglašen herojem. Stajao je kraj prozora, gledajući svetla Kabula u noći. Nekoliko sati čitav grad nije imao struju, navodno zbog sabotaže gradske gerile, ali je struja ponovo došla pre nekoliko minuta i na nebu se video blagi odsjaj ulične rasvete u centru grada. Jedini zvuci bili su brujanje motora vojničkih automobila, kamiona i tenkova, koji su prolazili kroz grad, jureći prema nepoznatim odredištima. Šta je to moglo biti tako hitno u ponoć u Kabulu? Žan-Pjer, koji je odslužio vojnu obavezu u Francuskoj, pomisli: ako ruska armija bar malo liči na francusku, onda bi taj hitan ponoćni zadatak mogao biti nešto kao prebacivanje pet stotina stolica iz baraka u salu na drugom kraju grada za koncert koji bi trebalo da se održi za dve nedelje, a najverovatnije će biti otkazan. Nije mogao osetiti miris noćnog vazduha jer je prozor u njegovoj sobi bio zakovan. Vrata nisu bila zaključana, ali je na stolici na kraju hodnika, uz toalet, bezizražajnog lica sedeo jedan ruski narednik s pištoljem za pojasom. Žan-Pjer je slutio da bi ga taj narednik verovatno zaustavio, ako bi pokušao da izađe iz zgrade. Gde je Džejn? Napad na Darg sigurno se završio pre sumraka. Helikopteru ne treba više od nekoliko minuta da odleti od Darga do Bande i pokupi Džejn i Šantal. Udaljenost od Bande do Kabula helikopter može preći za manje od sat vremena. Ali možda su se helikopteri vratili u Bagram, vazdušnu bazu na ulazu u Dolinu pet lavova, a u tom slučaju Džejn mora iz Bagrama do Kabula doći automobilom, bez sumnje u pratnji Anatolija. Njoj će biti toliko drago što ga vidi da će mu lako oprostiti što ju je prevario, shvatiće ispravnost njegovih ubeđenja u odnosu na Masuda i sve će između njih opet biti u redu, mislio je Žan-Pjer. Na trenutak se upita nije li to možda samo njegova pusta želja. Ne, zaključi, on prilično dobro poznaje svoju ženu i ona je u osnovi potpuno u njegovoj vlasti. Što je najvažnije, ona će saznati. Samo će nekoliko ljudi biti upućeno u tajnu i moći će da shvate veličinu njegovog dela; Žan-

242

Pjeru je bilo drago što će Džejn biti jedna od njih. Nadao se da je Masud zarobljen, a ne ubijen. Ako su uspeli da ga zarobe, Rusi će moći da ga izvedu pred sud i tako će svi pobunjenici biti uvereni da je s njim gotovo. Pogibija bi bila gotovo jednako dobra, ali samo uz uslov da imaju telo. Ako nema tela ili ako je leš unakažen do neprepoznatljivosti, pobunjenička propaganda u Pešavaru će razglasiti da je Masud još uvek živ. Naravno, na kraju će ipak postati jasno da je mrtav, ali će dejstvo izazvano činjenicom da je mrtav ipak biti donekle ublaženo. Žan-Pjer se nadao da su Rusi uspeli da dođu do njegovog tela. Čuo je korake u hodniku. Možda je to Anatolij, ili Džejn, ili oboje? Po zvuku mu se činilo da su to muški koraci. On otvori vrata i ugleda dva krupna ruska vojnika i jednog manjeg muškarca u oficirskoj uniformi. Očigledno su došli da ga vode do Anatolija i Džejn. Bio je razočaran. Zbunjeno je pogledao oficira koji napravi pokret rukom. Dvojica vojnika neotesano upadoše u sobu. Žan-Pjer je uzmaknuo korak nazad i pokušao da protestuje, ali pre nego što je imao prilike da progovori, bliži od dvojice vojnika ga je zgrabio za košulju i udario u lice ogromnom šakom. Žan-Pjer zaurla od straha i bola. Drugi vojnik je podigao nogu i udario ga teškom čizmom u prepone. Bol je bio toliko nepodnošljiv da je Žan-Pjer pao na kolena, svestan da je nastupio najužasniji trenutak u njegovom životu. Vojnici su ga grubo podigli na noge i držali ga svaki za jednu ruku kako bi ostao da stoji, a oficir polako uđe u sobu. Kroz maglu od suza Žan-Pjer je ugledao niskog, zdepastog mladića s deformisanim licem. Jedna strana lica bila mu je purpurnocrvena i otekla, tako da su mu usta bila razvučena u permanentni podrugljivi osmeh. Mladi oficir je imao rukavice na rukama, a u jednoj ruci držao je pendrek. Sledećih pet minuta dvojica vojnika pridržavala su Žan-Pjerovo drhtavo telo, dok je oficir udarao drvenom palicom po njegovoj glavi, ramenima, kolenima, potkolenicama, stomaku i preponama, uvek ponovo po preponama. Svaki udarac bio je dobro naciljan i

243

izveden, a između dva udarca uvek je bila kratka pauza, dovoljna da bol od prethodnog udarca malo umine i da Žan-Pjer oseti strah pred narednim udarcem. Konačno je nastupila duža pauza i ŽanPjer poče drhtavim glasom da zapomaže, ne znajući da li ga oni uopšte mogu razumeti: – Oh molim vas, nemojte me tući, molim vas, nemojte me opet tući, ne, ne više... – Dosta! – reče neki glas na francuskom. Žan-Pjer otvori oči i kroz krv koja mu se slivala niz lice pokuša da vidi ko je taj spasilac koji je izgovorio Dosta. Ugledao je Anatolija. Dvojica vojnika pustiše Žan-Pjera da polako sklizne na pod. Celo telo mu je gorelo. Svaki pokret je izazivao strašan bol. Činilo mu se da su mu sve kosti polomljene, da su mu muda smrvljena, a lice oteklo poput bundeve. Otvorio je usta, a iz njih poteče krv. S mukom proguta i progovori kroz otekle usne: – Zašto... zašto su mi to učinili? – Ti dobro znaš zašto – odgovori Anatolij. Žan-Pjer je polako odmahnuo glavom, trudeći se da ne utone u ludilo. – Izložio sam se smrtnoj opasnosti zbog vas... sve sam žrtvovao... zašto? – Namestio si nam zamku – odgovori Anatolij. – Zbog tebe je danas poginulo osamdeset ljudi. Napad se izjalovio, shvati Žan-Pjer i zbog nečega oni sada bacaju krivicu na njega. – Ne – reče – ja ništa... – Mislio si da pobegneš – nastavi Anatolij. – Ali ja sam te iznenadio, primorao sam te da se ukrcaš u helikopter i da pođeš sa mnom. I sada te čeka kazna... bolna i dugotrajna kazna. – Anatolij se okrenuo. – Ne – odvrati Žan-Pjer. – Čekaj! Anatolij je stao i ponovo se okrenuo prema njemu. Žan-Pjer je svim silama pokušavao da misli, uprkos bolovima. – Ja sam došao ovamo... stavio sam život na kocku... davao sam ti informacije o konvojima... napadali ste te konvoje... naneli ste mnogo veće gubitke pobunjenicima nego što je tih osamdeset ljudi...

244

nema logike, to nije logično. – Uspeo je da prikupi snagu za jednu slovesnu rečenicu. – Da sam znao za zamku, mogao sam te juče upozoriti i moliti za milost. – Kako su onda oni znali da ćemo ih napasti? – oštro upita Anatolij. – Valjda su naslutili... – Kako? Žan-Pjer je s naporom pokušavao da misli. – Je li Skabun bio bombardovan? – Mislim da nije. To je to, shvati Žan-Pjer, neko je otkrio da Skabun nije bio bombardovan. – Trebalo je da ga bombardujete – reče. Anatolij ga zamišljeno pogleda. – Neko tamo izuzetno dobro povezuje stvari. To je Džejn, pomisli Žan-Pjer i na trenutak oseti žestoku mržnju. Anatolij upita: – Da li Elis Taler ima neki osobeni znak? Žan-Pjer je više od svega želeo da se onesvesti, ali se bojao da će ga ponovo tući. – Da – reče izmučeno. – Veliki ožiljak na leđima u obliku krsta. – Onda je to ipak on – odvrati Anatolij, gotovo šapućući. – Ko? – Džon Majkl Rali, star trideset četiri godine, rođen u Nju Džerziju, najstariji sin jednog zidara. Prekinuo je studije na Univerzitetu Berkli i otišao u vojsku. Bio je marinac, kapetan po činu. Agent CIA-e od 1972. godine. Bračno stanje: jednom razveden, jedno dete, prebivalište porodice strogo čuvana tajna. – Odmahnuo je rukom kao da su to nevažni detalji. – Nema sumnje, on me je prozreo danas. Izuzetno je inteligentan i veoma opasan. Kada bih između svih zapadnih agenata morao odabrati jednog kojeg bih se najradije dočepao, odabrao bih njega. On nam je u poslednjih deset godina u najmanje tri navrata naneo nenadoknadivu štetu. Prošle godine, u Parizu, razorio nam je mrežu agenata koju smo gradili punih osam godina. Godinu dana pre toga otkrio je jednog agenta kojeg sam ja ubacio u američku tajnu službu još 1965, čoveka koji je

245

jednog dana mogao ubiti predsednika. A sada... sada je došao ovamo. Klečeći na podu i grleći rukama svoje izubijano telo, Žan-Pjer pusti da mu glava klone i zatvori oči, prepuštajući se očajanju. Sav njegov trud je unapred bio osuđen na propast jer se naivno upustio u neravnopravnu borbu s majstorima ove nemilosrdne igre. Bio je poput nejakog deteta među lavovima. Nadao se da će učiniti zaista veliko delo. Mislio je da će potpuno sâm zadati avganistanskom pokretu otpora takav udarac od kojeg se nikad neće oporaviti. Mislio je da će on lično promeniti tok istorije u ovom delu sveta. I osvetiti se samozadovoljnim vlastodršcima Zapada. Nadao se da će uspeti da nadmudri i bolno porazi uređenje koje je izdalo i ubilo njegovog oca. Međutim, umesto pobede, doživeo je poraz. Sve čemu se nadao u poslednjem trenu mu je uništio Elis. Obuzet očajanjem, jedva je čuo Anatolija kako mrmlja: – Možemo biti sigurni da je postigao kod pobunjenika ono što je želeo. Ne znamo pojedinosti, ali ono što smo saznali dovoljno jasno pokazuje o čemu je reč – pakt o zajedničkom delovanju pobunjeničkih vođa u zamenu za američko oružje. To bi pobunjenicima moglo omogućiti nastavak ratovanja još nekoliko godina. Moramo to zaustaviti pre nego što počnu da im dostavljaju oružje. Žan-Pjer otvori oči i pogleda ga. – Kako? – Moramo tog čoveka uhvatiti pre nego što se vrati u Sjedinjene Američke Države. Ako nam to uspe, niko neće znati da je uspeo da sklopi sporazum s pobunjenicima, oružje neće biti isporučeno i od svega toga neće biti ništa. Žan-Pjer je zadivljeno slušao, zaboravljajući bolove. Je li moguće da još uvek postoji neka mogućnost da ostvari svoju osvetu? – Njegovim hapšenjem gotovo bismo sasvim nadoknadili štetu zbog neuspeha u lovu na Masuda – nastavio je Anatolij, a ŽanPjerovo srce ispuni nova nada. – Onemogućili bismo najopasnijeg agenta kojim raspolažu imperijalisti. Zamisli samo, pravi, živi agent

246

CIA-e uhvaćen ovde, u Avganistanu... Već tri godine američka propagandna mašina tvrdi kako su avganistanski banditi borci za slobodu koji se poput Davida herojski bore protiv sovjetskog Golijata. Sada konačno imamo dokaz da je tačno ono što smo mi govorili sve vreme – da su Masud i ostali obične sluge američkog imperijalizma. Možemo Elisa izvesti pred sud... – Ali zapadne novine će sve to opovrgnuti – rekao je Žan-Pjer. – Kapitalistička štampa... – Šta nas briga za Zapad? Nama su važne nesvrstane zemlje, kolebljivci Trećeg sveta, a posebno muslimanske nacije. Moguće je, shvati Žan-Pjer, još uvek je moguće da se ovo preokrene u pobedu, a na kraju će to ipak biti njegov lični uspeh, jer je upravo on upozorio Ruse na prisustvo agenta CIA-e u Dolini pet lavova. – Dobro – nastavio je Anatolij – gde će Elis biti noćas? – On je stalno pored Masuda – odvrati Žan-Pjer. Neće biti tako lako uhvatiti Elisa; njemu je bila potrebna čitava godina dana da dođe do sigurnih informacija o kretanju Masuda. – Ne vidim zašto bi i dalje bio s Masudom – rekao je Anatolij. – Da li je Elis imao neku bazu? – Može se reći da jeste. Stanovao je kod jedne porodice u Bandi, mada je retko kada bio tamo. – Svejedno, to je mesto od kojeg očigledno treba početi. Pa da, naravno, pomisli Žan-Pjer. Ako Elis nije tamo, neko u selu bi mogao znati kuda je otišao... Na primer, Džejn. Ako Anatolij ode u Bandu da potraži Elisa, mogao bi istovremeno da pokuša da nađe i Džejn. Žan-Pjer živnu i zaboravi na bolove kada je shvatio da još uvek može da ostvari svoju osvetu kapitalističkom društvu, da uhvati Elisa i, pored toga, vrati Džejn i Šantal. – Hoćeš li i mene povesti sa sobom u Bandu? – upita. Anatolij razmisli. – Mislim da bi bilo dobro da budeš s nama. Ti poznaješ selo i ljude... mogao bi nam biti od koristi. Žan-Pjer se s naporom uspravi na noge, stiskajući zube da ne jaukne od bolova. – Kada krećemo?

247

– Odmah – odgovori Anatolij.

248

14. Elis je žurio da stigne na voz i hvatala ga je panika, iako je znao da sanja. Prvo nije mogao nigde da parkira automobil, vozio je Džilinu hondu, a onda nikako nije mogao da nađe šalter za prodaju karata. Odlučivši da uđe u voz bez karte, počeo je da se gura kroz gusto zbijenu gomilu ljudi u ogromnom središnjem holu stanice Grend sentral. U tom trenutku setio se da je taj isti san sanjao već nekoliko puta, i to nedavno, i nijednom nije uspeo da uhvati voz. Posle tih snova uvek se budio s nepodnošljivim osećanjem da ga je sreća zauvek mimoišla i uhvatio ga je veliki strah da će mu se to ponovo dogoditi. Gurao se kroz gomilu sve snažnije i bezobzirnije, pa je najzad stigao do ulaza na peron. Svaki put do sada, kada bi stigao do tog mesta, ugledao bi voz kako nestaje u daljini. Ovog puta voz je još bio u stanici. On potrča niz peron i uskoči u voz koji je upravo krenuo. Toliko je bio srećan što je uspeo da uskoči u poslednjem trenutku da mu se u glavi vrtelo kao da je nešto popio. Seo je i uopšte mu se nije činilo čudno što je u vreći za spavanje i što je kraj njega Džejn. Pogledao je kroz prozor vagona i video kako zora sviće iznad Doline pet lavova. Nije bilo oštre granice između sna i jave. Voz se polako gubio i ostala je samo vreća za spavanje, Dolina, Džejn i osećaj sreće. U jednom trenutku tokom kratke noći zatvorili su patent-zatvarač na vreći za spavanje i sada su ležali tesno priljubljeni jedno uz drugo, jedva su mogli da se pomere. Elis je osećao njen topli dah na svom vratu i njene nabrekle dojke pritisnute o njegova rebra. Njene kosti su ga pritiskale, kuk, koleno, lakat, noga, ali mu je to prijalo. Uvek su spavali stisnuti jedno uz drugo, priseti se Elis. Starinski krevet u njenom stanu u Parizu bio je toliko uzan da nije ni dopuštao neki drugi položaj. Krevet u njegovom stanu bio je širi, ali su oni i u njemu bili jedno uz drugo. Džejn je uvek tvrdila da ju je on napastvovao tokom noći, ali on ujutru nikad nije mogao toga da se 249

seti. Prošlo je dosta vremena otkako je celu noć spavao s nekom ženom. Pokušao je da se seti koja je bila poslednja s kojom je tako spavao i shvatio da je to bila Džejn: devojke koje je dovodio u svoj stan u Vašingtonu nikada nisu ostajale na doručku. Džejn je bila poslednja i jedina s kojom je u seksu mogao biti tako nesputan. Preleteo je u mislima sve što su noćas radili i osetio kako ga je to ponovo uzbudilo. S njom kao da nije bilo granica njegovim seksualnim mogućnostima. U Parizu su ponekad ostajali u krevetu po ceo dan, ustajali bi samo da isprazne frižider i otvore novu bocu vina, i on bi svršio po pet ili šest puta, dok bi ona naposletku prestala da broji svoje orgazme. On inače o sebi nikad nije mislio kao o nekom seksualnom supermenu, što su kasnija iskustva s drugim ženama dokazala da i nije, osim sa Džejn. Ona je oslobađala nešto što je s drugim ženama ostajalo zaključano u njemu, zbog osećanja krivice ili nečega već. Nijedna druga žena nije uspevala da probije te brane, iako je jedna bila blizu, jedna Vijetnamka, s kojom je doživeo kratku, nesrećnu ljubavnu priču 1970. godine. Sada je bilo očigledno da on zapravo nikad nije prestao da voli Džejn. Za proteklih godinu dana obavljao je svoj posao, udvarao se ženama, posećivao Petal i odlazio u kupovinu poput glumca koji igra svoju ulogu, pretvarajući se da živi stvaran život, ali je u dnu duše znao da to nije istina. Da nije došao u Avganistan, tugovao bi za njom do kraja života. Činilo mu se da često nije uočavao zaista važne činjenice o sebi samom. Tako 1968. godine nije shvatio kako želi da se bori za svoju zemlju; nije shvatio da zapravo ne želi da se oženi Džil; u Vijetnamu nije odmah shvatio da je protiv rata. Svaka od tih činjenica došla je kao otkriće i svako takvo otkriće ga je zaprepastilo i potpuno mu preokrenulo život. Međutim, smatrao je da samozavaravanje ne mora uvek da bude nešto negativno, jer kako bi bez njega preživeo rat, a da nije došao u Avganistan, šta bi mu drugo preostalo nego da sebe uverava kako ne želi Džejn? Da li je ona sada opet moja? Pitao se. Ona mu ništa nije rekla u

250

tom smislu, osim: Volim te, dragi, lepo spavaj, baš kada je tonuo u san. Pomislio je kako je to najlepše što je ikad u životu čuo. – Zašto se smeškaš? Otvorio je oči i pogledao je. – Mislio sam da spavaš – odgovorio je. – Posmatrala sam te. lzgledao si tako srećan. – I jesam. – Duboko je udahnuo hladan jutarnji vazduh i pridigao se na laktove da pogleda u Dolinu. U svetlu zore, njive su bile gotovo sasvim bez boje, a nebo bisernosivo. U trenutku kada je nameravao da joj kaže zbog čega je tako srećan, čuo je nekakvo čudno zujanje. On nakrivi glavu i oslušnu. – Šta je? – upita Džejn. Spustio je prst na njena usta. Trenutak kasnije, ona je takođe čula taj čudan zvuk. Buka se postupno pojačavala i ubrzo je postalo jasno da je to zvuk helikoptera. Elis je predosetio opasnost. – Uh sranje – uzbuđeno je promrmljao. Letelice se pojaviše iznad njihovih glava, prelećući preko planinskog masiva: Tri grbava helikoptera hindu, načičkana oružjem i jedan hip s vojnicima. – Uvuci glavu u vreću – oštro je zapovedio Elis. Vreća za spavanje bila je smeđa i prašnjava kao i zemlja oko nje; ako se uvuku unutra, možda neće moći da ih primete iz vazduha. Gerilci su se služili istom taktikom, pokrivali su se smeđim pokrivačima patu koje su svi uvek nosili sa sobom. Džejn uvuče glavu u vreću. Vreća je na otvorenom kraju imala dodatak predviđen za jastuk, iako trenutno u njemu nije bilo jastuka. Ako time pokriju glave, biće potpuno skriveni od pogleda. Elis je čvrsto privio Džejn uza se i okrenuo se zajedno s vrećom, tako da im je „jastučnica“ pala preko glave. Sada su praktično bili nevidljivi. Ležali su na stomacima, on napola preko nje, i gledali dole u selo. Izgledalo je da se helikopteri spuštaju. – Neće se valjda ovde spustiti? – upita Džejn. Elis je polako odgovorio: – Mislim da hoće...

251

Džejn se poče izvlačiti iz vreće, govoreći: – Moram otići dole... – Ne! – Elis je zgrabi za ramena, koristeći težinu svog tela da je zadrži. – Čekaj... pričekaj nekoliko sekundi da vidim šta nameravaju... – Ali, Šantal... – Pričekaj! Ona prestade da se bori, ali ju je on i dalje čvrsto držao. Po krovovima kuća, ljudi su se pospano uspravljali, trljajući oči i zbunjeno zureći u ogromne letelice koje su poput džinovskih ptica klepetale iznad njihovih glava. Elis je pogledom pronašao bivšu prodavnicu. Video je Faru kako ustaje i kako se omotava čaršavom. Na krovu kraj nje bio je mali dušek na kojem je ležala Šantal, skrivena ispod pokrivača. Helikopteri su oprezno kružili. Nameravaju da se spuste, pomislio je Elis, ali su oprezni zbog zasede kod Darga. Među meštanima je zavladala panika. Jedni su bežali iz kuća, drugi su trčali u kuće. Okupljali su decu i stoku i uvodili ih u kuće. Nekoliko ljudi je pokušalo da pobegne, ali se jedan hind spustio nisko nad stazu koja je vodila iz sela i primorao ih da se vrate nazad. Panika u selu uverila je ruskog zapovednika da ih ovde ne očekuje zaseda. Hip s vojnicima i jedan od tri hinda odjednom su sleteli na jednu njivu. Trenutak kasnije, pojaviše se vojnici, iskačući iz ogromnog stomaka helikoptera poput insekata. – Ovo ne sluti na dobro – povika Džejn. – Moram odmah dole. – Slušaj me! – rekao je Elis. – Njoj ne preti nikakva opasnost. Bez obzira šta Rusi traže, deca ih sigurno ne zanimaju. Međutim, možda traže tebe. – Moram biti s njom... – Prestani da paničiš – povikao je. – Ako ti budeš kraj nje, tek onda će za nju postati opasno. Ako ostaneš ovde, ništa joj se neće dogoditi. Zar ne razumeš? Najgore što možeš da uradiš je da sada otrčiš do nje. – Elise, ne mogu... – Moraš!

252

– O bože! – Ona zatvori oči. – Zagrli me čvrsto. On je zgrabi za ramena i čvrsto je stegnu. Vojnici su opkolili seoce. Samo je jedna kuća ostala izvan njihovog prstena, mulina kuća, koja se nalazila pored staze prema planini, na oko četiri-pet stotina metara od sela. Upravo kada je Elis to primetio, iz kuće istrča jedan muškarac. Bio je dovoljno blizu da Elis zapazi bradu obojenu kanom: to je bio Abdulah. Troje dece, jedno drugom do ušiju i žena s bebom u naručju izleteli su za njim iz kuće i potrčali uz stazu prema planini. Rusi su ih odmah uočili. Elis i Džejn navukoše vreću za spavanje još više na glave kada je jedan od dva helikoptera koji su ostali u vazduhu poleteo od sela prema planinskoj stazi. Zapraštao je mitraljez, koji se nalazio u prednjem delu helikoptera, i oko Abdulahovih nogu se podigoše oblačići prašine. Mula se naglo zaustavi, delujući gotovo komično jer je zamalo pao, zatim se okrenuo i potrčao nazad, mašući rukama i vičuči ženi i deci da se vrate u kuću. Kada su se približili kući, još jedan opominjući rafal spreči ih da uđu unutra i posle nekoliko trenutaka zbunjenosti, cela porodica potrča nizbrdo prema selu. Kroz buku elisa helikoptera čuli su se pojedinačni pucnji, ali činilo se da vojnici pucaju u vazduh, kako bi naterali meštane na poslušnost. Ulazili su u kuće i terali ukućane da izađu. Hind koji je poterao u selo mulu i njegovu porodicu, sada je počeo veoma nisko da kruži, kao da traži ima li još nekoga izvan opkoljenog područja. – Šta nameravaju da urade? – upita Džejn drhtavim glasom. – Nisam siguran. – Je li to... odmazda? – Bože sačuvaj. – Pa šta je onda? – bila je uporna Džejn. Elis je hteo da joj odgovori: Pa jebote, otkud bih ja to mogao da znam? Međutim, predomislio se na vreme i reče: – Možda je to ponovni pokušaj hvatanja Masuda. – On se nikad ne zadržava u blizini poprišta prethodne bitke. – Možda se nadaju da je postao neoprezan, ili da se ulenjio, ili

253

misle da je možda ranjen... – Zapravo, Elis nije imao pojma šta Rusi nameravaju, ali se plašio masakra kao u selu Mi Laj u Vijetnamu. Meštani su sada ušli u dvorište džamije i premda su vojnici s njima grubo postupali, Elis nije mogao da primeti da su svirepi. Džejn odjednom kriknu: – Fara! – Šta je? – Šta ona to radi? Elis pogleda na krov Džejnine kuće. Fara je klečala kraj Šantalinog dušeka i Elis je prepoznao ružičastu malu glavu kako viri ispod pokrivača. Izgleda da je dete još uvek spavalo. Fara joj je verovatno negde oko ponoći dala flašicu s mlekom i devojčica još nije bila gladna, ali čudno da je nije probudila buka helikoptera. Elis se nadao da će Šantal nastaviti da spava. Video je kako Fara namešta jastuk kraj devojčicine glave i zatim navlači čaršav preko njenog lica. – Ona je sakriva – reče Džejn. – Jastuk pridržava pokrivače, tako da unutra ima vazduha. – Pametna devojka. – Volela bih da sam tamo. Fara je zgužvala deo čaršava, zatim nemarno prebacila još jedan preko Šantal. Na trenutak je zastala i pogledala šta je uradila. Iz daljine je izgledalo kao da je na krovu samo gomila na brzinu bačene posteljine. Fara je, izgleda, bila zadovoljna utiskom pa je otišla do ivice krova i spustila se merdevinama u dvorište. – Ostavlja je – rekla je Džejn. – U ovim okolnostima, Šantal je tu najsigurnija... – Znam, znam! Faru su ugurali u dvorište džamije s ostalim meštanima. Ona je poslednja ušla. – Sve bebe su s majkama – kazala je Džejn. – Mislim da je Fara trebalo da uzme Šantal sa sobom... – Ne – odvrati Elis. – Čekaj. Videćeš. – On još uvek nije mogao da nasluti šta će se dogoditi, ali ako dođe do masakra, Šantal je bila najsigurnija tamo gde ju je Fara ostavila. Kada se činilo da su svi meštani unutar zidova džamije, vojnici

254

su počeli ponovo da pretražuju selo, utrčavajući i istrčavajući iz kuća, pucajući povremeno u vazduh. Ovi očigledno imaju previše municije, pomisli Elis. Helikopter koji je ostao u vazduhu nisko je kružio nad selom, kao da traga za nečim. Jedan vojnik je ušao u dvorište Džejnine kuće. Elis oseti kako se Džejn ukočila. – Sve će biti u redu – tiho joj je rekao na uvo. Vojnik je ušao u kuću. Elis i Džejn su netremice zurili u vrata. Nekoliko sekundi kasnije, vojnik je izašao i brzo se popeo uz merdevine. – Bože, čuvaj je – prošaputa Džejn. Vojnik se popeo na krov, pogledao na zgužvane pokrivače, pogledao po okolnim krovovima i zatim opet počeo da posmatra krov na kojem je stajao. Farin dušek mu je bio najbliži, a Šantal je bila odmah pored. Gurnuo je vrhom čizme Farin dušek. Odjednom se okrenuo i sišao niz merdevine. Elis je ponovo počeo da diše, pa je pogledao Džejn. Ona je bila bleda poput duha. – Rekao sam ti da će sve biti u redu – reče on. Počela je da se trese. Elis je usredsredio pažnju prema džamiji. Mogao je da vidi samo deo dvorišta iza ograde. Meštani su, po svemu sudeći, sedeli na zemlji u redovima, ali primećivalo se neko komešanje. Elis je pokušavao da pogodi šta se tamo događa. Da li ih ispituju o Masudu i o tome gde se on sada nalazi? Među meštanima su bila samo trojica koji su mogli nešto da znaju o tome, tri gerilca koji su bili iz Bande i koji juče nisu otišli u brda s Masudom: Šahazaj Gul, onaj čovek s ožiljkom; Ališan Karim, Abdulahov brat i Šer Kador, seoski pastir. Šahazaj i Ališan su prešli četrdesetu i lako su mogli izigravati uplašene starce. Šer Kador je imao samo četrnaest godina. Prema tome, sva trojica su mogli da tvrde kako ništa ne znaju o Masudu i to je moglo izgledati sasvim verovatno. Sreća što Muhamed nije bio u selu: Rusi ne bi tako lako poverovali da on ništa ne zna. Oružje gerilaca bilo je vešto sakriveno na mestima gde Rusi sigurno neće tražiti – na krovu klozeta, u krošnji duda i duboko u jednoj rupi na

255

obali reke. – Au, pogledaj! – iznenađeno reče Džejn. – Onaj čovek ispred džamije! Elis pogleda. – Misliš onaj ruski oficir sa šiljatom kapom? – Da. Znam ko je to... videla sam ga jednom ranije. To je čovek s kojim sam zatekla Žan-Pjera u onoj kamenoj kolibi. To je Anatolij. – Njegova veza – prošaputao je Elis. Oštro se zagledao u Rusa, pokušavajući da razazna crte njegovog lica: ovako iz daljine, činilo mu se da je to istočnjačko lice. Kakav je to čovek? Usudio se da uđe sâm na pobunjeničku teritoriju kako bi se sastao sa Žan-Pjerom, prema tome mora da je hrabar. Danas je sigurno besan, jer je on svoje sunarodnike poveo u zasedu kod Darga. Sigurno želi da brzo uzvrati udarac, kako bi ponovo preuzeo vođstvo... Elisovo razmišljanje iznenada je prekinula pojava jednog drugog čoveka koji je izašao iz džamije. Bio je to bradati muškarac u raskopčanoj beloj košulji i tamnim pantalonama zapadnjačkog kroja. – O bože! – reče Elis. – To je Žan-Pjer. – Ah! – uzviknu Džejn. – Kog li đavola sada smeraju? – mrmljao je Elis. – Mislila sam da ga nikad više neću videti – odvrati Džejn. Elis je pogleda. Njeno lice je poprimilo čudan izraz. Trenutak kasnije, Elis shvati da je to izraz kajanja. On ponovo skrenu pogled prema prizoru u selu. Žan--Pjer je nešto govorio ruskom oficiru, mašući rukama i pokazujući prema planini. – Nekako čudno stoji – primetila je Džejn. – Čini mi se da je povređen. – Da li on to pokazuje prema nama? – upita Elis. – On ne zna za ovo mesto... niko ne zna. Misliš da nas može videti? – Ne. – Mi njega vidimo – reče Džejn sumnjičavo. – Ali on stoji uspravno, a iza njega je ravnica. Mi ležimo na

256

zemlji, a iza nas je planinska padina. Nikako ne može da nas vidi, osim ako bi tačno znao gde treba da gleda. – Onda sigurno pokazuje na pećine. – Da. – Sigurno im govori da idu tamo da pogledaju. – Da. – Ali to je strašno. Kako može... – Ona zastade i posle kratke pauze, dodade: – Pa naravno, on je to radio sve vreme, otkako smo došli ovamo – izdavao ove ljude Rusima. Elis primeti kako Anatolij govori nešto u voki-toki. Trenutak kasnije, jedan od dva hindu helikoptera, koji su kružili iznad sela, preleteše preko Elisove i Džejnine glave i, kako je zaključio po zvuku, jer ga više nije mogao videti, sleteli su navrh brda ispred pećina. Žan-Pjer i Anatolij su se udaljili od džamije. Žan-Pjer je šepao. – Izgleda da je stvarno povređen – kazao je Elis. – Ko zna šta se dogodilo. Elisu je izgledalo da je Žan-Pjer pretučen, ali joj to nije rekao. Pitao se o čemu sada Džejn razmišlja. Tamo dole je njen muž, s jednim oficirom KGB-a, pukovnikom, sudeći po uniformi. A ovde je ona, u priručnom krevetu s drugim muškarcem. Da li se možda oseća krivom? lli se stidi? Da li misli da ga je izneverila? Ili se ne kaje zbog onoga što je učinila? Da li mrzi svog muža ili se samo razočarala u njega? Ona je zaista volela Žan-Pjera; da li ga još uvek voli? – Šta sada osećaš prema njemu? – upita on. Uputila mu je dug prodoran pogled i on na trenutak pomisli da se naljutila, ali onda je shvatio da ona samo ozbiljno razmišlja o njegovom pitanju. Na kraju je odgovorila: – Tugu. – Zatim je okrenula glavu i ponovo se zagledala u selo. Žan-Pjer i Anatolij su krenuli prema Džejninoj kući, gde je na krovu spavala sakrivena Šantal. Džejn reče: – Mislim da mene traže. Ukočeno je posmatrala onu dvojicu dole u selu, a lice joj je bilo bledo i uplašeno. Elis je sumnjao da su Rusi samo zbog Džejn prevalili toliki put i dovukli ovamo toliko ljudi i mašina, ali ništa nije

257

rekao. Žan-Pjer i Anatolij su prošli kroz dvorište Džejnine kuće i ušli unutra. – Nemoj sada zaplakati, devojčice – prošaputala je Džejn. Pravo je čudo da dete još uvek spava, pomislio je Elis. Možda i ne spava, možda se probudila i plače, ali je niko ne čuje zbog buke helikoptera. Možda je onaj vojnik nije čuo zato što je upravo u tom trenutku jedan helikopter leteo baš iznad njegove glave. Možda će osetljivije uši njenog oca čuti zvukove koji su izmakli pažnji nezainteresovanog neznanca. Možda... Dvojica muškaraca su izašla iz kuće. Stajali su trenutak u dvorištu, udubljeni u razgovor. Žan-Pjer je zatim odšepao preko dvorišta do drvenih merdevina koje su vodile na krov. Popeo se na prvu prečku, s očiglednim naporom, a zatim sišao. Posle kraće razmene reči, Rus poče da se penje merdevinama. Elis zaustavi dah. Anatolij je došao do vrha merdevina i zakoračio na krov. Kao i onaj vojnik pre njega, bacio je pogled na zgužvane pokrivače, pogledao unaokolo po drugim krovovima i ponovo se zagledao u gomilu posteljine pred sobom. I on je nogom gurnuo Farin dušek. Zatim je kleknuo. Polako, nežnim pokretom, povukao je čaršav. Džejn kriknu kada se ispod čaršava pojavilo Šantalino ružičasto lice. Ako stvarno traže Džejn, pomislio je Elis, uzeće Šantal, jer znaju da će se ona odmah predati kako bi bila sa svojim detetom. Anatolij je nekoliko sekundi zurio u sićušni zavežljaj ispred sebe. – O bože, ja ovo ne mogu podneti, ne mogu – zajauka Džejn. Elis je još čvršće steže i reče: – Čekaj, čekaj, da vidimo šta će biti. Napinjao se da razazna izraz na detetovom licu, ali udaljenost je bila prevelika. Izgledalo je kao da Rus nešto razmišlja. A onda, kao da je najednom doneo odluku. Vratio je čaršav na mesto, zašuškao ga oko deteta, ustao i krenuo

258

prema ivici krova. Džejn briznu u plač. Odozgo, s krova, Anatolij je doviknuo nešto Žan-Pjeru, odmahujući glavom. Zatim se spustio merdevinama u dvorište. – Pitam se zašto je to učinio? – razmišljao je Elis naglas. Odmahivanje glavom jasno je pokazivalo da je Rus slagao Žan-Pjera, rekavši mu: Na krovu nema nikoga. To je jedino moglo da znači da je Žan-Pjer hteo da uzme dete, a Anatolij to nije želeo. To opet znači da Žan-Pjer želi da nađe Džejn, ali da Rusa ona ne zanima. A šta ga onda zanima? Jasno je. On traži Elisa. – Verujem da sam možda zajebao stvar – odvrati Elis, govoreći sam sebi. Žan-Pjer je želeo da nađe Džejn i Šantal, ali Anatolij je tražio njega. Anatolij je želeo da se osveti za jučerašnje poniženje, želeo je da spreči Elisa da se vrati na Zapad s ugovorom koji su potpisali pobunjenički zapovednici i želeo je da izvede Elisa pred sud kako bi celom svetu dokazao da se iza avganistanske pobune krije CIA. To je trebalo još juče da mi padne na pamet, pomisli gorko Elis, ali ja sam se prepustio zadovoljstvu zbog uspešno obavljenog posla i mislio sam samo na Džejn. Osim toga, Anatolij nije mogao znati da sam ja ovde, mogao sam biti u Dargu, ili Astani, ili u brdima s Masudom. Prema tome, on je samo mogao da nagađa da sam u Bandi. Malo je falilo da me uhvati. On očigledno ima dobar njuh. Anatolij je opasan protivnik – bitka još nije završena. Džejn je plakala. Elis ju je gladio po kosi i umirivao je, posmatrajući Žan-Pjera i Anatolija kako se vraćaju do helikoptera koji su još uvek stajali na njivama s upaljenim motorima. Hind koji se spustio ispred pećina ponovo je uzleteo i pojavio se iznad njihovih glava. Elis se pitao šta se dogodilo sa sedmoricom ranjenih gerilaca: jesu li ih ispitivali ili poveli sa sobom kao zarobljenike, ili i jedno i drugo. Sve se veoma brzo završilo. Vojnici su izašli iz džamije i ukrcali se u hip isto onako brzo kao što su iz njega izašli kada su stigli. ŽanPjer i Anatolij ušli su u jedan od hindova. Ružne letelice uzleteše

259

jedna za drugom, njišući se dok se nisu popele više od planinskog lanca, a zatim su povećale brzinu i leteći u liniji, odletele prema jugu. Znajući šta Džejn ima na umu, Elis je rekao: – Pričekaj još samo malo, dok svi helikopteri ne odu... nemoj sada sve da pokvariš. Uplakana, Džejn ćutke klimnu glavom. Meštani su polako počeli da izlaze iz džamije, još uvek preplašeni. Poslednji helikopter uzleteo je i poleteo je za ostalima prema jugu. Džejn se iskobeljala iz vreće za spavanje, navukla pantalone, prebacila košulju preko glave i poletela nizbrdo, klizajući se, posrćući i zakopčavajući košulju u hodu. Elis ju je posmatrao, osećajući da ga je ona nekako odgurnula od sebe, svestan da nerazumno razmišlja, ali svejedno nije mogao da se oslobodi te misli. Odlučio je da ne krene odmah za njom. Bolje je da bude sama u trenutku kada dođe do Šantal. Nije je više video kada je zašla za mulinu kuću. On pogleda dole u selo. Ulice i dvorišta su oživeli. Čuo je uzbuđene povike ljudi. Deca su trčala unaokolo, oponašajući helikoptere, pucajući iz zamišljenih pušaka i terajući kokoške u dvorišta da ih podvrgnu ispitivanju. Većina odraslih se pokunjeno vraćala svojim kućama. Elis se seti sedmorice ranjenih gerilaca i jednorukog dečaka u pećini. Odlučio je da ode gore da vidi šta je s njima. Brzo se obukao, složio vreću za spavanje i uputio se stazom prema pećinama. Setio se Alena Vindermana, u sivom odelu i prugastoj kravati, kako ga je, nabadajući salatu u jednom restoranu u Vašingtonu, upitao: – Kakvih izgleda imaju Rusi da uhvate našeg čoveka? – Vrlo malih, odgovorio je Elis. Ako nisu u stanju da uhvate Masuda, zašto bi im pošlo za rukom da uhvate jednog tajnog agenta koji je tamo došao da se sastane s Masudom? Sada je znao odgovor na to pitanje. Zato što imaju Žan-Pjera. – Proklet bio Žan-Pjer – izgovori Elis glasno. Stigao je do čistine ispred pećine. U njoj se nalazila ambulanta, ali se nije čuo nikakav zvuk. Nadao se da Rusi nisu poveli dečaka Musu, ako su odveli gerilce, jer bi to Muhameda teško pogodilo.

260

Ušao je u pećinu. Sunce je sada već bilo visoko i jasno ih je mogao videti. Svi su još uvek bili tu, ležali su tiho i nepomično. – Je li sve u redu? – upita Elis na jeziku dari. Nije bilo odgovora. Niko se nije pomerio. – O bože! – prošaputa Elis. Kleknuo je kraj najbližeg gerilca i dodirnuo bradato lice. Čovek je ležao u lokvi krvi. Metak koji je dobio u glavu bio je ispaljen iz najveće blizine. Krećući se hitro, Elis proveri svakog od njih. Svi do jednoga su bili mrtvi. I dečak, takođe.

261

15. Džejn je trčala kroz selo zaslepljena panikom, gurajući ljude u stranu, nalećući na zidove, saplićući se, padajući, ponovo se dižući, jecajuci, dašćući i jaučući, sve u isti mah. „Sigurno je živa i zdrava“, govorila je u sebi, ponavljajući to kao litaniju, ali su joj istovremeno u glavi odjekivala pitanja: Zašto se Šantal nije probudila? Šta joj je Anatolij učinio? Da li je povređena? Posrćući, uletela je u dvorište stare prodavnice i, preskačući po dve prečke odjednom, popela se na krov. Pala je na kolena i svukla čaršav s malog dušeka. Devojčica je ležala zatvorenih očiju. Džejn pomisli: Da li diše? Da li diše? A onda se detetove oči otvoriše, ona pogleda majku i nasmeši se prvi put u svom životu. Džejn zgrabi dete i svom snagom je stisnu uza se, osećajući kao da će joj srce prepući od radosti. Šantal zaplaka zbog njenog snažnog stiska i Džejn takođe briznu u plač, preplavljena osećanjima sreće i olakšanja što je njena devojčica živa, topla, što plače i što joj se po prvi put nasmešila. Posle nekog vremena, Džejn se smirila, a Šantal, osetivši promenu, prestade da plače. Džejn ju je nežno ljuljuškala u naručju, tapšući je po leđima i ljubeći meko, još uvek ćelavo teme. Kada se najzad pribrala, prisetila se da na svetu postoje i drugi ljudi i poče se pitati šta se događalo u džamiji i da li su svi meštani živi i zdravi. S devojčicom na rukama, sišla je u dvorište i ugledala Faru. Džejn ju je na trenutak ćutke gledala: ta tiha, zabrinuta devojka, tako stidljiva i naivna... gde je samo našla toliko hrabrosti i prisustvo duha, odakle joj toliko smelosti da sakrije Šantal ispod zgužvanih čaršafa, dok su samo nekoliko metara dalje sletali ruski helikopteri i pucale puške i mitraljezi? – Ti si je spasla – reče Džejn. Fara je pogledala uplašeno kao da ju je Džejn zbog nečega optuživala. Džejn prebaci Šantal na levi bok i zagrli Faru desnom rukom, te 262

je privuče k sebi. – Ti si mi spasla dete! – uzviknu. – Hvala ti! Hvala ti! Fara na trenutak zasija od sreće, a onda briznu u plač. Džejn je smirivala devojku, tapšući je po leđima kao što je malopre tapšala Šantal. Čim se Fara malo umirila, Džejn je upita: – Šta sa dogodilo u džamiji? Šta su vam učinili? Da li je neko povređen? – Da – zbunjeno odgovori Fara. Džejn se nasmešila; zaboravila je da Fari ne sme odjednom da postavi više od jednog pitanja ako želi da dobije pametan odgovor. – Šta je bilo kada su vas oterali u džamiju? – Pitali su gde je Amerikanac? – Koga su pitali? – Svakoga. Niko nije znao. Doktor je mene pitao gde ste vi i dete, a ja sam rekla da ne znam. Onda su odabrali trojicu muškaraca – prvo mog ujaka Šahazaja, zatim mulu i na kraju mulinog brata, Ališana Karima. Onda su njih ponovo ispitivali, ali nisu ništa saznali, jer ovi nisu znali kuda je otišao Amerikanac. Tada su počeli da ih tuku. – Jesu li mnogo povređeni? – Samo pretučeni. – Pregledaću ih. – Ališan ima slabo srce, zabrinuto pomisli Džejn. – Gde su oni sada? – Još uvek u džamiji. – Pođi sa mnom. – Džejn ode u kuću i Fara pođe za njom. U prednjoj sobi Džejn je pronašla svoju torbu na staroj tezgi. Brzo je ubacila u torbu malo tableta nitroglicerina i izašla je iz kuće. Dok je išla prema džamiji i čvrsto držala Šantal, Džejn upita Faru: – Da li su i tebe tukli? – Ne. Doktor je izgledao mnogo ljut, ali me nisu tukli. Džejn se pitala nije li Žan-Pjer bio ljut zato što je slutio da je ona s Elisom. Palo joj je na pamet da verovatno celo selo zna da je ona provela noć s Amerikancem. Pitala se kako će meštani reagovati. To bi za njih mogao biti konačni dokaz da je ona vavilonska bludnica.

263

Ipak, znala je da se još neće okrenuti protiv nje, barem dok su tu ranjeni ljudi koje treba negovati. Stigla je do džamije i ušla u dvorište. Abdulahova žena ju je prva ugledala i požurila do nje i odvela je do svog muža koji je ležao na zemlji. Na prvi pogled, on nije bio u tako lošem stanju, a pošto je Džejn bila zabrinuta zbog Ališanovog bolesnog srca, ona ostavi mulu, ne obazirući se na ogorčene proteste njegove žene, i ode do Ališana koji je ležao nešto dalje. Ališan je bio siv u licu, teško je disao i jednom rukom se držao za grudi. Toga se i plašila – batine koje je dobio, izazvale su napad angine. Ona mu pruži tabletu i reče: – Pregrizi je, nemoj je progutati. Zatim je Džejn predala Šantal Fari i brzo pregledala Ališana. Bio je pun modrica, ali nijedna kost mu nije bila slomljena. – Čime su te tukli? – upitala ga je. – Kundacima – odgovorio je promuklo. Džejn klimnu glavom. Imao je sreće. Jedino čime su mu stvarno naškodili bio je stres, zbog njegovog srca, ali već se polako oporavljao. Namazala mu je jodom posekotine i naredila mu da se ne pomera i ostane tu da leži još sat vremena. Zatim se vrati do Abdulaha. Međutim, kada ju je mula ugledao, srdito je povikao i mahnuo rukom da mu ne prilazi. Džejn je znala da je besan na nju zato što je prvo otišla kod Ališana jer je smatrao da on, kao mula, treba da ima prednost. Džejn nije nameravala da mu se izvini. Ona mu je već ranije jednom objasnila kako se ona u lečenju ravna prema hitnosti, a ne prema nečijem položaju i ugledu. Zato se sada bez reči okrenula. Nije imalo nikakvog smisla uporno zahtevati da joj matora budala dopusti da ga pregleda. Ako ima snage da viče na nju, onda će preživeti. Ona je otišla do Šahazaja, starog borca koji je bio pun ožiljaka. Njega je već pregledala njegova sestra Rabija, seoska babica, koja mu je sada prala posekotine. Rabijini lekovi od trava nisu bili baš sasvim antiseptički, ali su verovatno više koristili nego štetili, pomislila je Džejn i zadovoljila se time što je od starca zatražila da

264

pokuša da pomera prste na rukama i nogama. Sve je bilo u redu. Imali smo sreće, pomisli Džejn. Samo su tri čoveka pretrpela manje povrede. Hvala bogu. Možda se sada možemo nadati da će nas Rusi neko vreme ostaviti na miru, možda sve dok prelaz preko Kajbera ne postane opet prohodan... – Je li doktor Rus? – iznenada je zapitala Rabija. – Nije. – Prvi put Džejn se upita šta je zapravo Žan-Pjer imao na umu. Da me je našao, pomisli, šta bi mi rekao? – Ne, Rabija, on nije Rus, ali je izgleda prešao na njihovu stranu. – Znači da je izdajica. – Da, pretpostavljam da jeste. – Sad se pitala šta se to starici vrzma po glavi. – Može li se hrišćanka razvesti od muža zbog toga što je izdajica? U Evropi se može razvesti i za mnogo manje od toga, pomisli Džejn i odgovori: – Da. – Da li si se zato sada udala za Amerikanca? Džejn shvati Rabijin način razmišljanja. Noć provedena s Elisom zaista je potvrdila Abdulahovu optužbu da je ona zapadnjačka kurva. Stara Rabija, koja je uvek bila na njenoj strani, očigledno namerava da pobije tu optužbu tvrdnjom da se Džejn naprasno razvela od izdajice – u skladu sa čudnim hrišćanskim zakonima o kojima pravovernici ništa ne znaju – te da je sada udata za Elisa. Neka bude tako, pomisli Džejn. – Da – odgovorila je – zato sam se udala za Amerikanca. Rabija je zadovoljno klimnula glavom. Zapravo, Džejn je osećala da mulina optužba ipak nije sasvim neopravdana. Ona je zaista nepristojno brzo prešla iz kreveta jednog muškarca kod drugoga. Postidela se, ali se brzo prenula; nikad do sada nije dopuštala da joj ponašanje određuju očekivanja drugih ljudi. Neka misle šta god hoće, rekla je samoj sebi. Što se nje lično tiče, nije se smatrala udatom za Elisa. A da li se osećam razvedenom od Žan-Pjera? upitala se. Odgovor na to pitanje glasio je: ne. Ipak, osećala je da prema njemu nema više nikakvih obaveza. Posle svega, pomislila je, zaista mu više ništa ne dugujem.

265

Činilo joj se da bi zbog toga trebalo da oseti olakšanje, međutim, osećala je samo tugu. Džejn se trgla iz razmišljanja. Kod ulaza u džamiju došlo je do nekog komešanja i ona se okrenu da vidi šta se događa. Ugledala je Elisa kako ulazi, noseći nešto na rukama. Kada je prišao bliže, videla je da mu je lice skamenjeno od srdžbe i seti se kako je jednom ranije videla Elisa u takvom stanju, kada je neki bezobzirni taksista naglo skrenuo i srušio jednog mladića na motoru. Mladić je zadobio teške telesne povrede. Elis i Džejn su bili svedoci nesreće i pozvali su Hitnu pomoć; tada ona još ništa nije znala o medicini, a Elis je sve vreme ljutito ponavljao: – Potpuno nepotrebno, tako besmisleno. Džejn je razaznala oblik onoga što je Elis nosio u naručju. Bilo je to neko dete, a po njegovom izrazu, bilo joj je jasno da je dete mrtvo. Prva pomisao, koje se kasnije stidela, bila je: Hvala bogu, nije moje dete, a zatim, kada je bolje pogledala, videla je da je to upravo ono dete za koje joj se ponekad činilo kao da je njeno – Musa, jednoruki dečak kome je spasla život. Obuzeo ju je strašan osećaj razočaranja i gubitka, osećaj kakav bi joj se javio kada bi neki pacijent umro, pošto bi se Žan-Pjer i ona dugo borili za njegov život. Samo što je ovaj gubitak bio neverovatno bolan, jer je Musa tako hrabro podnosio gubitak ruke, a njegov otac je bio toliko ponosan na njega. Zašto baš on? Pomislila je sa suzama u očima. Zašto baš on? Meštani su se okupili oko Elisa, ali on je gledao u nju. – Svi su mrtvi – reče Elis na lokalnom jeziku kako bi ga svi razumeli. Nekoliko žena poče glasno da plače. – Kako? – upita Džejn. – Rusi su ih poubijali, sve do jednog. – O bože. – Još pre nekoliko sati, protekle večeri, rekla je: Nijedan od njih neće umreti, misleći, naravno, na njihove rane, predviđajući da će se svi oporaviti, neko brže, neko sporije, te da će se uz njenu negu svima vratiti snaga i zdravlje. A sada su svi mrtvi. – Ali zašto su ubili dečaka? – uzviknu. – Mislim da ih je razljutio. Džejn se zbunjeno namršti.

266

Elis malo pomeri mrtvog dečaka, tako da se videla Musina ruka. Mali prsti su čvrsto stezali dršku noža koji mu je poklonio otac. Na oštrici je bilo krvi. Odjednom se začuo strašan vrisak i Halima se progura kroz okupljenu gomilu. Uzela je telo svoga sina iz Elisovog naručja i srušila se na zemlju s mrtvim detetom na rukama, dozivajući ga. Žene se skupiše oko nje. Džejn je okrenula glavu. Pokazavši glavom Fari da je prati, Džejn je izašla iz džamije i polako krenula prema svojoj kući. Još pre nekoliko minuta mislila je kako se sve srećno završilo. A sada su sedmorica odraslih muškaraca i dečak bili mrtvi. Nije više imala suza, previše je danas plakala, samo je osećala kako je hvata slabost od tuge i bola. Ušla je u kuću i sela da nahrani Šantal. – Kako si ti strpljiva, mala moja – rekla joj je, dok ju je nameštala na grudima. Posle nekoliko minuta ušao je Elis. Nagnuo se nad nju i poljubio je. Posmatrao ju je za trenutak, a onda rekao: – Ti kao da si ljuta na mene. Džejn je shvatila da se zaista ljuti. – Muškarci su stvarno prokleti – odvratila je ogorčeno. – Taj dečak je očigledno pokušao da nožem napadne naoružane ruske vojnike. Ko ga je naučio da bude tako nerazuman? Ko mu je ulio u glavu da mu je glavna uloga u životu da ubija Ruse? Kada se bacio na vojnika s kalašnjikovom, ko mu je u tome bio uzor? Sigurno ne njegova majka. Oponašao je oca. Muhamed je kriv za njegovu smrt, Muhamed i ti. Elis ju je zapanjeno pogledao. – Zašto ja? Džejn je znala da je prestroga prema njemu, ali se nije mogla zaustaviti. – Rusi su pretukli Abdulaha, Ališana i Šahazaja kako bi ih naterali da im kažu gde si ti – rekla je. – Oni su tražili tebe. Zbog tebe su došli ovamo. – Znam. Zar je u tome moja krivica što su ubili dečaka? – Do svega toga je došlo zato što si ovde, tu gde ne pripadaš. – Možda. Uostalom, imam ja rešenje za taj problem. Moje prisustvo izaziva nasilje i krvoproliće, kao što si mi ti to upravo

267

objasnila. Ako ostanem ovde, neću se samo izložiti opasnosti da me uhvate, jer jutros sam jednostavno imao sreće, nego će se ujedno raspasti i ceo moj mali plan o ujedinjenju ovih plemena u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Naravno, u pitanju je još nešto gore od toga. Rusi bi me izveli pred sud i tom suđenju bi dali najveći mogući publicitet: „Gledajte kako CIA pokušava da iskoristi unutrašnje probleme jedne nerazvijene zemlje.“ Ili nešto slično. – Ko bi rekao da si ti tako važna ličnost. – Čudno je pomisliti kako ovo što se dogodilo ovde u Dolini pet lavova, u okviru ove male grupe ljudi, može imati tako značajne posledice svetskih razmera. – Međutim, ne možeš otići. Put preko prevoja Kajber je zatvoren. – Postoji još jedan put, Staza putera. – Uh, Elise... to je strašno težak pravac... i opasan. – Zamislila ga je kako se penje tim strmim stazama, boreći se s ledenim vetrovima. Mogao bi se izgubiti i smrznuti u snegu ili postati žrtva razbojnika. – Molim te, nemoj ići tim putem. – Ako ne budem imao drugog izbora, moraću. Znači opet će ga izgubiti, opet će ostati sama. Ta pomisao ju je duboko rastužila. Iznenadila se. Konačno, provela je s njim samo jednu noć. Šta je očekivala? Nije bila sasvim sigurna. U svakom slučaju, nešto više od ovako iznenadnog rastanka. – Nisam mislila da ću te tako brzo ponovo izgubiti – rekla je. Zatim je premestila Šantal na drugu dojku. Elis kleknu kraj nje i uhvati je za ruku. – Ti nisi još o svemu dobro razmislila – odvrati on. – Misli na Žan-Pjera. Zar ne znaš da on želi da mu se vratiš? Džejn je razmišljala o tome. Elis je u pravu, zaključila je. Žan-Pjer se sigurno oseća poniženim i na neki način uškopljenim. Jedino što bi mu sada moglo zalečiti rane bio bi njen povratak, saznanje da je ponovo ima u svom krevetu i u svojoj vlasti. – A šta bi on sa mnom? – upita. – Verovatno će hteti da ti i Šantal odete da živite u nekom rudarskom gradu u Sibiru, a on će i dalje špijunirati po Evropi i

268

dolaziti svake dve-tri godine da s vama provede odmor između dva zadatka. – Šta mi može ako ja to odbijem? – Može da te prisili. Ili ubije. Džejn se prisetila kako ju je Žan-Pjer udario i oseti mučninu. – Misliš da će mu Rusi pomoći da me nađe? – upitala je. – Hoće. – Ali zašto? Šta njih briga za mene? – Pre svega, oni mu to duguju. Drugo, smatraju da će uz tebe biti srećan i zadovoljan. I treće, ti previše toga znaš. Odlično poznaješ Žan-Pjera i videla si Anatolija, prema tome, ako te puste da se vratiš u Evropu, mogla bi dati dobar opis njih obojice za kompjutersku arhivu CIA-e. Znači, nasilje će se nastaviti, pomisli Džejn; Rusi će nastaviti s racijama po selima, ispitivaće, tući će i mučiće ljude kako bi saznali gde se ona krije. – Ruski oficir... Anatolij se zove. On je video Šantal. – Setivši se onih nekoliko strašnih trenutaka, Džejn čvršće privi dete uza se. – Mislila sam da će je uzeti. Zar nije shvatio da bih se ja odmah predala, čim bih saznala da je dete kod njih? Elis klimnu glavom. – I mene je to začudilo u prvom trenutku. Međutim, ja sam im sada važniji od tebe i zato mislim da je zaključio kako tebe može uhvatiti kasnije, a u međuvremenu mu možeš biti od koristi. – Koristi? Kakve koristi može on imati od mene? – Možeš da me usporiš. – Tako što ću te primorati da ostaneš ovde? – Ne, tako što ćeš poći sa mnom. Čim je Elis to izgovorio, Džejn shvati da je u pravu, i težak, sudbinski predosećaj spusti se na nju poput pokrova. Moraće da pođe s njim, s detetom; to je jedino rešenje. Pa ako nam je suđeno da umremo, umrećemo, došla je do tog sudbinskog zaključka. Neka bude šta bude. – Pretpostavljam da imam više šansi da pobegnem s tobom odavde, nego što bih imala bežeći sama iz Sibira – odvrati. Elis klimnu glavom. – Otprilike, tako nekako.

269

– Odmah ću početi da se pakujem – kazala je Džejn. Nije bilo vremena za gubljenje. – Najbolje će biti da krenemo sutra u zoru. Elis odmahnu glavom. – Hoću da krenemo za sat vremena. Džejn je uhvatila panika. Bila je spremna da ode odavde, naravno, ali ne ovako iznenada i sada joj se činilo da jednostavno nema vremena za razmišljanje. Počela je da juri po kući, bacajući u torbe bez reda odeću, hranu i lekove, plašeći se da će zaboraviti nešto bitno, ali previše obuzeta panikom da bi zastala i razmišljala. Elis je shvatio šta se s njom događa i zaustavio ju je. Uhvatio je za ramena, poljubio u čelo i smirenim glasom upitao: – Reci mi nešto. Da li možda znaš koja je najviša planina u Velikoj Britaniji? Džejn ga pogleda kao da je poludeo. – Ben Nejvis – odgovori. – U Škotskoj. – Koliko je visoka? – Preko hiljadu dvesta metara. – Neki od prevoja preko kojih ćemo morati da pređemo visoki su oko pet hiljada metara, znači četiri puta viši od najviše planine u Velikoj Britaniji. Iako treba preći samo dvesta četrdeset kilometara, nećemo taj put moći da prevalimo za manje od dve nedelje. Prema tome stani, razmisli, isplaniraj šta treba da poneseš. Ako ne uspeš da se spakuješ za sat vremena, šta možemo... bolje da kasnimo, nego da odemo bez antibiotika. Džejn klimnu glavom, duboko uzdahnu i poče iz početka. Imala je dve torbe koje su zapravo bile bisage, ali su se mogle nositi i kao ranac. U jednu je stavila odeću: pelene za Šantal, rezervno donje rublje za sve njih, Elisovu njujoršku jaknu punjenu perjem i kabanicu s kapuljačom, postavljenu krznom, koju je donela iz Pariza. Drugu torbu je upotrebila za lekove i hranu, namirnice za slučaj nužde. Naravno, nije više imala kendal mint kejk, ali je uspela da pronađe odgovarajuću zamenu, kolač od sušenih dudinja i oraha, gotovo nesvarljiv, ali visoke energetske vrednosti. Imali su takođe dovoljno pirinča i veliki komad tvrdog sira. Jedina uspomena koju je odavde ponela bile su fotografije stanovnika. Poneli su takođe vreće

270

za spavanje, jedan tiganj i Elisovu vojničku torbu, u kojoj je bilo malo eksploziva i oprema za miniranje, što im je bilo jedino oružje. Elis je ceo prtljag privezao na Megi, njihovu staru, tvrdoglavu kobilu. Njihovo užurbano pozdravljanje s meštanima nije prošlo bez suza. Zahara, stara Rabija pa čak i Muhamedova žena, Halima, grlile su Džejn, plačući. Jedino je Abdulah, prošavši pored njih neposredno pre odlaska, pljunuo na zemlju i oterao svoju porodicu kući, ali je njegova žena nekoliko sekundi kasnije dotrčala nazad, uplašena ali odlučna, i pružila Džejn poklon za Šantal – jednostavnu krpenu lutku s minijaturnim šalom i velom. Džejn ju je zagrlila i poljubila Faru koja je neutešno plakala. Devojčica je napunila trinaest godina i uskoro će joj naći muža kojeg će verovatno obožavati. Za godinu dana, najviše dve, udaće se i preseliće se u kuću muževljevih roditelja. Rodiće osmoro ili desetoro dece, od kojih će najverovatnije polovina umreti pre nego što napune pet godina. Njene ćerke će se poudavati i otići od kuće. Neki od njenih sinova će poginuti u borbama pre nego što porastu za ženidbu, a oni koji prežive, oženiće se i dovešće žene u kuću. S vremenom, kada se porodična zajednica poveća i postane prevelika, neki sinovi i unuci će otići i zasnovati sopstvene porodične zajednice. A kada ostari, Fara će postati seoska babica poput svoje bake, stare Rabije. Nadam se da će zapamtiti nešto od onoga što sam je ja naučila, pomislila je Džejn. Ališan i Šahazaj su zagrlili Elisa i zatim su krenuli, praćeni povicima „Bog neka vas prati!“ Deca su ih ispratila do rečne okuke. Džejn je tu zastala na trenutak i pogledala još jednom malu grupu kuća boje zemlje koja je godinu dana bila njen dom. Znala je da se nikad više neće vratiti ovamo, ali ako preživi, sigurno će svojim unucima pripovedati priče o selu Banda. Krenuli su žustrim korakom uz reku. Džejn je sebe uhvatila kako osluškuje pokušavajući da razazna čuje li se odnekud zvuk helikoptera. Koliko će vremena biti potrebno Rusima da započnu hajku? Hoće li poslati samo nekoliko helikoptera koji će manje-više

271

nasumice tragati za njima ili će žrtvovati nešto vremena da organizuju ozbiljnu potragu? Džejn nije znala čemu da se nada. Bilo im je potrebno manje od sat vremena da stignu do Dašt-iRevata, „Polja s tvrđavom“, ljupkog sela uz severnu obalu reke. Ovde je kolski put – krivudava, izlokana staza, koju čas vidiš, čas ne vidiš, koja se u Dolini pet lavova računala kao put – prestajao. Sva zaprežna kola, koja su bila dovoljno čvrsta da izdrže rupe, morala su se ovde zaustaviti tako da je u selu bila razvijena trgovina konjima. Tvrđava, koja se spominje u nazivu sela, nalazila se u obližnjoj dolini i sada je služila gerilcima kao zatvor za zarobljene vladine vojnike, ponekog Rusa i, povremeno, za ponekog lopova. Džejn je jednom bila u toj tvrđavi da odnese lekove za nekog jadnog nomada iz zapadne pustinje kojeg su silom regrutovali u vladinu vojsku i koji je, obolevši u hladnom Kabulu od upale pluća, dezertirao. On je u tvrđavi prolazio period „obuke“ pre nego što mu bude dopušteno da se priključi gerilcima. Bilo je podne, ali nisu hteli da se zaustavljaju zbog ručka. Hteli su pre mraka da stignu do Saniza, mesta na kraju Doline, udaljenog petnaestak kilometara odatle, na kraju Doline, i premda to ne bi bila velika razdaljina na ravnom terenu, u ovim uslovima to bi moglo potrajati satima. Poslednji deo puta je krivudao među seoskim kućama na severnoj obali. Južna obala bila je strma stena, visoka oko šezdeset metara. Elis je vodio kobilu, a Džejn je nosila Šantal u povezu koji je smislila kako bi je mogla dojiti i dok hoda. Selo se završavalo kod vodenice blizu ulaza u prostranu dolinu Rivat, u kojoj se nalazio zatvor. Kada su prošli vodenicu, nisu više mogli brzo da hodaju. Staza se uzdizala, prvo postupno, a zatim sve više i više. Polako su se penjali pod vrelim podnevnim suncem. Džejn je pokrila glavu smeđim pokrivačem patu, obaveznim delom opreme svih putnika. Šantal je bila zaštićena od sunca komadom tkanine. Elis je na glavi imao čitrali koji mu je poklonio Muhamed. Kada su stigli navrh prevoja, Džejn je sa zadovoljstvom ustanovila da se uopšte nije zadihala. Još nikad u životu nije bila u

272

ovako sjajnoj kondiciji, a verovatno to više nikad neće ni biti. Elis je, za razliku od nje, dahtao i znojio se. On je takođe bio fizički spreman, ali nije navikao na dugotrajno pešačenje kao ona. Činjenica da je izdržljivija od njega, ispunila je Džejn osećanjem samozadovoljstva, sve dok se nije setila da je on pre samo devet dana ležao nepokretan zbog dve rane od metaka. S druge strane prevoja, staza je vodila preko planinske kose, visoko iznad Doline pet lavova. Bilo je čudno što je ovde reka tekla veoma sporo. Na mestima gde je bila duboka i mirna, imala je blistavu zelenu boju, poput smaragda koje su meštani nalazili svuda oko Dašt-i-Rivata i nosili ih u Pakistan na prodaju. Džejn se uplašila kada su njene preosetljive uši čule zvuk neke daleke letelice, jer na ovom delu staze nije bilo nikakvog zaklona i u napadu panike, ona je osetila neodoljivu želju da se baci sa stene u reku, s visine od preko trideset metara. Međutim, to su bili samo mlaznjaci, a oni su leteli previše visoko da bi mogli da ih primete. Ipak, ona je od tada stalno pogledom pretraživala teren, tražeći stabla, grmlje ili udubljenja u zemlji gde bi mogli da se sakriju. Glas nečastivog u njoj šaputao joj je: Ne moraš da nastaviš put, možeš da se vratiš, predaš se Rusima i budeš sa svojim mužem, ali to je nekako izgledalo kao puko akademsko pitanje, čista teorija. Staza je još uvek bila strma, ali nešto blaže, tako da su mogli prilično brzo da napreduju. Na kilometar i po ili dva zadržao bi ih prelaz preko neke od pritoka velike reke koje su tekle kroz prostrane doline. Staza bi se spuštala do mosta od balvana ili gaza i Elis bi morao da uvuče ćudljivu Megi u vodu, dok ju je Džejn podsticala vikom i bacanjem kamenja. Celom dužinom jednog planinskog klanca, visoko iznad reke, tekao je kanal za navodnjavanje. Očigledno se koristio za proširenje obradivih površina, a Džejn se pitala koliko je vremena prošlo od kada je Dolina imala dovoljno vremena, ljudi i mira da se posveti jednom tako velikom građevinskom poduhvatu. Možda i više od sto godina. Klanac se sužavao, a reka ispod njih bila je puna velikog

273

granitnog kamenja. U okolnim krečnjačkim stenama, bilo je mnogo većih i manjih pećina; Džejn ih je primetila kao moguća skrovišta. Predeo je postao surov i sumoran, a niz Dolinu je počeo da duva hladan vetar, pod čijim je naletima Džejn zadrhtala od zime, uprkos jakom suncu. Kamenjar i strme stene predstavljali su idealan teren za ptice i svuda oko njih letela su jata azijskih svraka. Najzad su iz klanca ponovo izbili u ravnicu. Daleko prema istoku, Džejn je prepoznala lanac visokih brda, a iznad njih snežne planine Nuristana. O bože, tamo smo se uputili, pomislila je i obuzeo ju je strah. Usred ravnice stajala je mala grupa ubogih kuća. – Pretpostavljam da smo stigli – reče Elis. – Dobro došla u Saniz. Krenuli su kroz polje, tražeći pogledom džamiju ili jednu od onih kamenh koliba za putnike. Kada su došli do prve kuće, neko se pojavi i Džejn prepozna lepo Muhamedovo lice. Bio je isto tako iznenađen kao i ona. Međutim, kod nje je osećaj užasa brzo zamenio iznenađenje, jer je shvatila da će morati da mu saopšti da mu je sin ubijen. Elis joj je dao vremena da se pribere, obrativši se Muhamedu na jeziku dari: – Otkud ti ovde? – Masud je ovde – odgovori Muhamed. Džejn je shvatila da je to jedno od pobunjeničkih skrovišta. Muhamed se nadoveza: – A odakle vi ovde? – Idemo u Pakistan. – Ovim putem? – Muhamed se odmah uozbiljio. – Šta se dogodilo? Džejn je znala da ona mora da mu kaže, jer ga poznaje duže od Elisa. – Donosimo loše vesti, prijatelju moj. Rusi su došli u Bandu. Ubili su sedmoricu muškaraca... i jedno dete... – Odmah je naslutio šta ona pokušava da mu kaže i izraz bola na njegovom licu bio je takav da se Džejn gotovo rasplakala. – To dete... to je bio Musa – završi. Snagom volje, Muhamed je uspeo da se savlada. – Kako je umro moj sin?

274

– Elis ga je našao – odgovori Džejn. S mukom tražeći reči na dariju, Elis progovori: – Umro je... s nožem u ruci... krv na nožu. Muhamedove oči se raširiše. – Sve mi kaži. Pošto je bolje govorila jezik od Elisa, Džejn je ponovo preuzela reč. – Rusi su došli u zoru – započe. – Tražili su Elisa i mene. Mi smo bili u planini, tako da nisu uspeli da nas nađu. Pretukli su Ališana, Šahazaja i Abdulaha, ali ih nisu ubili. Onda su našli pećine. Sedmorica ranjenih mudžahedina ležali su gore u ambulanti, a Musa je ostao s njima kako bi mogao da dotrči u selo po mene, ukoliko im bude loše u toku noći. Kada su Rusi otišli, Elis je obišao pećine. Svi su bili mrtvi, i ranjenici i Musa... – Kako? – prekinu je Muhamed. – Kako su ga ubili? Ona pogleda Elisa. Elis odgovori: – Kalašnjikov – upotrebivši reč koju nije trebalo prevoditi. Pri tom je rukom pokazao na srce, da pokaže gde je dečaka pogodio metak. Džejn je dodala: – On je izgleda pokušao da brani ranjenike jer je bilo krvi na oštrici njegovog noža. Muhamed se ponosno isprsi, iako su mu oči bile pune suza. – Napao ih je, odrasle muškarce naoružane puškama, napao ih je svojim nožem! Nožem koji mu je dao njegov otac! Jednoruki dečak je sada sigurno u raju s ratnicima. Umreti u svetom ratu najveća je moguća čast za jednog muslimana, prisetila se Džejn. Mali Musa će za ove ljude verovatno postati nešto poput mladog sveca. Bilo joj je drago što je Muhamed barem imao tu utehu, ali nije se mogla uzdržati da zlobno ne pomisli: Tako ratoborni muškarci smiruju savest pričama o slavi. Elis ozbiljno, bez reči zagrli Muhameda. Džejn se odjednom seti svojih fotografija. Imala je nekoliko Musinih slika. Avganistanci obožavaju fotografije i Muhamed će biti srećan da ima sliku svog sina. Otvorila je jednu od torbi na Meginim leđima i kopajući među lekovima, pronašla kartonsku kutiju s fotografijama. Našla je Musinu sliku, izvadila je i ponovo zatvorila torbu. Zatim je pružila fotografiju Muhamedu.

275

Još nikad nije videla nekog Avganistanca tako duboko dirnutog. Ostao je bez reči. Na trenutak je izgledalo kao da će briznuti u plač. Okrenuo se, pokušavajući da se savlada. Kada se ponovo okrenuo prema njima, lice mu je bilo pribrano, mada mokro od suza. – Pođite za mnom – pozvao ih je. Odveo ih je kroz malo selo do obale reke, gde je grupa od dvadesetak gerilskih boraca čučala oko vatre. Muhamed je otišao do njih i bez ikakvog uvoda počeo da im priča o Musinoj smrti, plačući i živo mašući rukama. Džejn se okrenula u stranu. Videla je već previše tuge. Zabrinuto se osvrtala. Gde će se sakriti ako Rusi dođu? upitala se. Unaokolo nije bilo ničega, samo polja, reka i nekoliko koliba. Ali, Masud je izgleda smatrao da je ovde siguran. Možda je selo bilo veoma malo da bi privuklo pažnju vojske. Nije više imala snage da se dalje brine. Sela je na zemlju i oslonila se leđima o stablo, srećna što može malo da odmori noge, i počela da hrani Šantal. Elis je privezao Megi i skinuo joj torbe s leđa, pa je kobila počela da pase bujnu zelenu travu kraj reke. Kakav dug dan, pomisli Džejn, i kakav strašan dan. A noćas sam tako malo spavala. Nasmešila se kad se setila prethodne noći. Elis je izvukao Žan-Pjerove geografske karte i seo pored Džejn da ih prouči na sve slabijem svetlu sumraka. Džejn pogleda preko njegovog ramena. Pravac koji su zacrtali nastavljao se uz Dolinu do sela Komara, gde će skrenuti prema jugoistoku, u jednu od poprečnih dolina koje vode do Nuristana. Ta dolina se takođe nazivala Komar, kao i prvi visoki prevoj s kojim će se susresti. – Četiri hiljade petsto šezdeset metara – reče Elis, pokazujući na prevoj. – Tu će biti hladno. Džejn zadrhta. Kada se Šantal zasitila, Džejn joj je stavila čistu pelenu i oprala u reci onu koju joj je skinula. Kada se vratila, našla je Elisa udubljenog u razgovor s Masudom. Ona čučnu pored njih. – Ispravno ste odlučili – govorio je Masud. – Morate što pre otići iz Avganistana, s našim ugovorom u džepu. Ako vas Rusi uhvate,

276

sve je izgubljeno. Elis klimnu glavom u znak slaganja. Džejn je pomislila: Još nikad nisam videla Elisa ovakvog – on se prema Masudu odnosi s iskrenim poštovanjem. Masud je nastavio: – Međutim, ovo je izuzetno teško putovanje. Veliki deo puta nalazi se iznad granice lednika. Na nekim mestima, stazu je teško razaznati ispod snega, a ako se tamo izgubite, umrećete. Džejn se pitala kuda sve to vodi. Činilo joj se da je loš znak što se Masud obraća isključivo Elisu, a ne njoj. – Ja vam mogu pomoći – nastavi Masud – ali slično kao i vi, i ja tražim neku vrstu pogodbe. – Nastavi – reče Elis. – Daću vam Muhameda za vodiča, da vas provede kroz Nuristan do Pakistana. Kada je Džejn to čula, srce joj zaigra u grudima od radosti. Muhamed kao vodič! To bi bila velika pomoć na putovanju. – A šta bi trebalo da bude moj deo pogodbe? – upita Elis. – Da pođeš sam. Doktorova žena i dete ostaju ovde. Džejn se srce stezalo od tuge, ali joj je bilo potpuno jasno da će morati na to da pristane. Bila bi prava ludost da pokušaju da se probijaju bez vodiča i verovatno bi oboje stradali. Ovako barem Elisu može spasiti život. – Moraš da pristaneš na to – rekla mu je. Elis joj se nasmeši i pogleda Masuda. – To ne dolazi u obzir – odvrati. Masud ustade, vidljivo uvređen i ode do gerilaca oko vatre. – Elise, je li to bilo pametno? – upita Džejn. – Nije – odgovorio je. Zatim ju je uhvatio za ruku. – Ali ne nameravam ponovo da te izgubim tako lako. Ona mu stisnu ruku. – Ja... nisam ti ništa obećala. – Znam – odgovori on. – Kada se vratimo u civilizaciju, imaćeš potpunu slobodu da postupiš kako god želiš. Možeš da nastaviš da živiš sa Žan-Pjerom, ako to želiš i ako uspeš da ga pronađeš. Ja ću se zadovoljiti sa sledeće dve nedelje, ako je to sve što mogu da

277

dobijem. Uostalom, možda nećemo ni poživeti tako dugo. Tačno. Zašto se sada mučiti mislima o budućnosti, kada je verovatno nećemo doživeti? Masud im ponovo priđe, smeškajući se. – Ja nisam baš neki pregovarač – reče. – Ipak ćete dobiti Muhameda.

278

16. Uzleteli su pola sata pre zore. Jedan po jedan, helikopteri su se dizali s betonske piste i nestajali u noći, iza granice dometa aerodromskih reflektora. Hind, u kojem su bili Žan-Pjer i Anatolij, s mukom se odvojio od zemlje poput neke nezgrapne ptičurine i pridružio se konvoju. Ubrzo su svetla vazdušne baze nestala s vidika, a Žan-Pjer i Anatolij su ponovo leteli preko planinskih vrhova prema Dolini pet lavova. Anatolij je napravio pravo čudo. Za manje od dvadeset četiri sata pokrenuo je verovatno najveću operaciju u istoriji avganistanskog rata i to pod njegovim zapovedništvom. Veći deo prethodnog dana proveo je u telefonskim razgovorima s Moskvom. Morao je da pokrene tromu birokratiju sovjetske armije, objašnjavajući prvo svojim pretpostavljenima u KGB-u, a potom i gomili vojnih glavešina, koliko je važno da uhvate Elisa Talera. ŽanPjer ga je slušao i mada nije razumeo ni reči, divio se savršenoj mešavini autoriteta, smirenosti i upornosti u tonu Anatolijevog glasa. Službeno odobrenje dobijeno je kasno posle podne i Anatolij se tada našao pred zadatkom da ga sprovede u praksu. U pokušaju da dobije potreban broj helikoptera, Anatolij je preklinjao, pozivao se na stare dugove i razbacivao se obećanjima i pretnjama od Džalalabada do Moskve. Kada je jedan general u Kabulu odbio da dâ svoje letelice bez pismene naredbe, Anatolij je pozvao KGB u Moskvu i nagovorio jednog svog starog prijatelja da zaviri u generalov lični dosije, a zatim je pozvao generala i zapretio mu da će preseći vezu preko koje iz Nemačke nabavlja dečju pornografiju. Sovjeti su imali ukupno šest stotina helikoptera u Avganistanu; do tri sata ujutru, pet stotina letelica bilo je na pisti u Bagramu, pod Anatolijevom komandom. Poslednji sat pre poletanja, Žan-Pjer i Anatolij proveli su nagnuti nad karte, odlučujući kuda tačno svaki helikopter treba da leti i 279

izdajući odgovarajuće naredbe oficirima. Sve naredbe su bile veoma precizne, zahvaljujući Anatolijevoj opsesivnoj brizi za detalje i ŽanPjerovom odličnom poznavanju terena. Iako Elis i Džejn prethodnog dana nisu bili u selu, kada su ŽanPjer i Anatolij došli da ih traže, ipak je bilo gotovo sigurno da su čuli za raciju i da se sada kriju. Sigurno više nisu u Bandi. Možda žive u džamiji u nekom drugom selu, putnici u prolazu obično bi prespavali u džamiji, ili su zaključili da sela nisu sigurna, pa su se uselili u jednu od kamenih koliba, namenjenih za sklonište putnicima, kojih je bilo svuda. Mogli su se nalaziti bilo gde u Dolini pet lavova ili čak u nekoj od brojnih malih prostranih dolina. Anatolij je uzeo u obzir sve mogućnosti. Helikopteri će sleteti u svako selo u Dolini i uz svako seoce u poprečnim dolinama. Piloti će nadletati sve puteve i staze. Vojnici, kojih je bilo više od hiljadu, dobili su naredbe da pretraže svaku zgradu i da zavire ispod većih stabala i u svaku pećinu. Anatolij je bio odlučan da ovoga puta uspe. Danas će pronaći Elisa. I Džejn. Unutrašnjost hinda bila je neudobna i bez suvišnih stvari. U putničkoj kabini nije bilo ničega osim jedne klupe, pričvršćene za trup helikoptera preko puta vrata. Na njoj su sedeli Žan-Pjer i Anatolij. Sa svojih mesta su mogli da vide pilotsku kabinu. Sedište pilota bilo je uzvišeno na oko metar od poda i s leve strane je imalo jednu stepenicu zbog lakšeg pristupa. Na ovim letelicama je sav novac bio utrošen na poboljšanje naoružanja, brzine i manevarskih sposobnosti. Novac nije traćen na udobnost. Dok su leteli prema severu, Žan-Pjer je namršteno sedeo, sav utonuo u misli. Elis se pretvarao da je njegov prijatelj, a zapravo je sve vreme radio za Amerikance. Iskoristio je Žan-Pjerovo prijateljstvo da uništi njegov plan za hvatanje Masuda i tako mu upropastio godinu dana strpljivog rada. I na kraju je, pomisli ŽanPjer, zaveo moju ženu. Misli su mu se stalno vrtele ukrug, neprestano se vraćao na to zavođenje. Zurio je napolje, u tamu, prateći svetla drugih

280

helikoptera i zamišljao njih dvoje kako leže negde u polju na prostrtim pokrivačima, kako su verovatno proveli proteklu noć u ljubavnoj igri, šapućući jedno drugom nežne reči. Pitao se kakav je Elis u krevetu. Jednom prilikom pitao je Džejn koji je od njih dvojice bolji ljubavnik, ali mu je ona odgovorila kako nijedan od njih nije bolji, nego su jednostavno drugačiji. Da li je isto rekla i Elisu? Ili mu je šaputala: Ti si najbolji, ljubavi, najbolji na svetu? Žan-Pjer oseti kako i nju počinje da mrzi. Kako se samo mogla vratiti muškarcu koji je devet godina stariji od nje i pored toga je neotesani Amerikanac i špijun CIA-e. Žan-Pjer pogleda Anatolija. Rus je sedeo nepomično, bezizražajnog lica, poput kamene statue kineskog mandarina. Iako gotovo uopšte nije spavao tokom proteklih četrdeset osam sati, na njemu se nikako nije video umor, samo tvrdoglava odlučnost. ŽanPjer se sada susreo s jednom, njemu sasvim nepoznatom stranom Anatolijeve ličnosti. Za ovu godinu dana otkako je radio za njega, Anatolij je uvek bio srdačan i opušten, a sada je bio napet, bezosećajan i neumoran, nemilosrdno goneći i sebe i sve oko sebe do krajnjih granica izdržljivosti. Bio je miran u toj svojoj opsednutosti. Kada se razdanilo, videli su i ostale helikoptere. Bio je to zastrašujući prizor, izgledali su poput ogromnog jata džinovskih pčela iznad planinskih vrhova. Buka njihovih elisa morala je biti zaglušujuća dole na zemlji. Pošto su se približili Dolini, helikopteri su počeli da se razdvajaju u manje grupe. Žan-Pjer i Anatolij bili su u grupi koja je letela u Komar, selo na severnom kraju Doline. Poslednji deo puta helikopteri su sledili reku. Na jarkom jutarnjem suncu videle su se uredno poređane bale slame na poljima žita, jer ovde, u gornjem delu Doline, bombardovanja ipak nisu potpuno uništila poljoprivredu. Kada su počeli da se spuštaju prema Komaru, sunce im je jako bilo u oči. Selo se sastojalo od grupe kuća prilepljenih uz zidove planinske kose. Pogled na ovo selo podsetio je Žan-Pjera na

281

planinska sela na jugu Francuske. Obuzela ga je čežnja za zavičajem. Kako bi bilo lepo otići kući i opet čuti pravilan francuski, jesti svež hleb i ukusnu hranu, ili sesti u taksi i otići u bioskop! Promeškoljio se na tvrdom sedištu. Bolje bi se osećao samo da izađe iz helikoptera. Stalno su ga mučili bolovi otkako su ga pretukli. Ali gore od bolova bilo je sećanje na poniženje koje pretrpeo, na to kako je vikao i plakao, kako je molio za milost, svaki put kada bi se toga setio, zgrčio bi se od stida i poželeo da se negde sakrije. Čeznuo je za osvetom. Osećao je da neće moći mirno da spava sve dok ne namiri račune. A samo ga je jedno moglo zadovoljiti. Hteo je da vidi kako tuku Elisa, kako ga tuku ona ista dva brutalna vojnika, na isti način kao što su njega tukli – sve dok ne zaplače, ne krikne, ne počne da moli za milost. Samo što će u Elisovom slučaju postojati još jedna dodatna okolnost – sve će se to odigravati pred Džejninim očima. Negde oko sredine popodneva ponovo su se suočili s neuspehom. Pretražili su selo Komar, sva sela oko njega, sve poprečne doline na tom području i svaku kuću koja je stajala zasebno u škrtim poljima otetim od kamenjara, severno od sela. Anatolij je preko radija stalno bio u vezi sa zapovednicima drugih odreda. Svi su oni isto tako detaljno pretražili deo po deo Doline. Našli su malo skriveno oružje u nekoliko pećina i po kućama; došlo je do nekoliko okršaja, verovatno s gerilskim grupama, naročito u brdima oko Saniza, ali su ti okršaji bili značajni jedino po tome što su Rusi izgubili više ljudi nego obično zbog novostečene veštine gerilaca u baratanju s eksplozivom. Vojnici su svim ženama skidali feredže da bi im videli lica i proverili su boju kože svakog malog deteta, ali uprkos svim naporima, nisu našli ni traga od Elisa, Džejn i Šantal. Žan-Pjer i Anatolij su se na kraju potrage sastali kod svratišta za zamenu konja u brdima iznad Komara. Mesto nije imalo ime, tu je bilo samo nekoliko kamenih koliba i jedna prašnjava livada, na kojoj su mršave rage pasle retku travu. Jedini muški stanovnik, jedan bosonogi starac u dugačkoj košulji s velikom kapuljačom koja ga je

282

štitila od muva, bio je, izgleda, trgovac konjima. Osim njega, našli su još nekoliko mladih žena i gomilu uplašene dece. Muževi su očigledno bili gerilci i sada su bili negde u brdima s Masudom. Nije im bilo potrebno mnogo vremena da pretraže ovo malo selo. Kada su završili, Anatolij je seo na zemlju uz jedan kameni zid i zamišljeno se oslonio na njega. Žan-Pjer je seo do njega. U daljini, preko brda, video se snežni vrh Mesmer, visok gotovo šest hiljada metara, koji je nekada privlačio alpiniste iz Evrope. – Vidi da li možemo dobiti malo čaja – reče Anatolij. Žan-Pjer se osvrnu oko sebe i ugleda starca s kapuljačom kako čuči malo dalje od njih. – Skuvaj čaj – doviknu mu na lokalnom jeziku. Starac se užurbao. Trenutak kasnije, Žan-Pjer začu starca kako viče na žene. – Čaj stiže – obrati se Anatoliju na francuskom. Ljudi iz njihovog odreda, videviši da će se ovde zadržati neko vreme, ugasiše motore helikoptera i posedaše unaokolo u prašinu, strpljivo čekajući. Anatolij je zurio negde u daljinu. Na njegovom širokom, istočnjačkom licu jasno se očitavao umor. – Loše nam se piše – kazao je. Žan-Pjeru se nije dopalo što on govori u prvom licu množine – nam. Anatolij je nastavio: – U našem poslu je uvek preporučljivo umanjivati značenje nekog zadatka, sve dok čovek nije potpuno siguran u uspeh. To je trenutak kada treba početi s preterivanjem. Da bih dobio pet stotina helikoptera i hiljadu vojnika, morao sam svoje pretpostavljene uveriti kako je hvatanje Elisa Talera zadatak od izuzetne važnosti. Morao sam im jasno predočiti kakvoj se opasnosti izlažemo, ako dopustimo da nam pobegne. Uspeo sam da ih uverim. Stoga, njihov bes će sada biti još veći pošto ga nisam uhvatio. Naravno, tvoja budućnost je vezana za moju. Žan-Pjer do sada nije o tome mislio na taj način. – Šta će učiniti? – Moja karijera će jednostavno biti prekinuta. Plata će mi ostati ista, ali ću izgubiti sve privilegije. Neće više biti viskija za mene, ni francuskih parfema za moju ženu, gotovo je s letovanjima na Crnom

283

moru, gotovo je s farmerkama i pločama Roling stounsa za moju decu... ali što se mene tiče, ja mogu bez svega toga. Ono čega se užasavam, to je beskrajna dosada koja me čeka na poslu koji se obično daje neuspelim agentima. Poslaće me u neki mali grad na Dalekom istoku, gde služba bezbednosti zapravo nema šta da radi. Dobro znam kako naši ljudi provode vreme na takvim mestima i čime opravdavaju svoje položaje. Jedino što ti preostaje, to je da se sprijateljiš s ljudima koji su nezadovoljni, da ih navedeš da steknu u tebe poverenje, a zatim ih podstičeš da kritički govore o vladi i partiji, kako bi ih mogao uhapsiti zbog subverzivnog delovanja. Čisto gubljenje vremena... – Anatolij je shvatio da se raspričao i ućuta. – A ja? – upita Žan-Pjer. – Šta će biti sa mnom? – Ti ćeš postati niko i ništa – odgovori Anatolij. – Nećeš više raditi za nas. Možda će ti dopustiti da ostaneš u Moskvi, ali najverovatnije će te poslati nazad kući. – Ako Elis uspe da pobegne, ja više ne mogu da se vratim u Francusku... oni će me sigurno ubiti. – Ti nisi počinio nikakav zločin u Francuskoj. – Nije ga počinio ni moj otac, a ipak su ga ubili. – Možda bi mogao otići u neku neutralnu zemlju, recimo, Nikaragvu ili Egipat. – Sranje. – Ipak, ne smemo klonuti duhom – nastavio je Anatolij nešto živahnije. – Ljudi, jednostavno ne mogu ispariti. Naši begunci moraju negde biti. – Ako nismo uspeli da ih nađemo s hiljadu ljudi, sumnjam da ćemo ih naći s deset hiljada – sumorno dobaci Žan-Pjer. – Nećemo imati ni hiljadu, a kamoli deset hiljada – odvrati Anatolij. – Od sada pa nadalje, moramo se osloniti na same sebe i svoju pamet. Potrošili smo sav kredit koji smo imali. Pokušajmo s drugačijim pristupom. Razmisli, neko im je morao pomoći da se sakriju. To znači da neko zna gde se nalaze. Žan-Pjer je razmišljao. – Ako im je neko pomogao, onda su to

284

najverovatnije bili gerilci, a od njih ništa nećemo saznati. – Možda neko drugi zna za to. – Možda, ali da li će taj neko nama reći to što zna? – Naši begunci moraju imati bar jednog neprijatelja – bio je uporan Anatolij. Žan-Pjer odmahnu glavom. – Elis nije ovde bio dovoljno dugo da stvori sebi neprijatelja, a Džejn je za njih junakinja, oni se prema njoj odnose kao da je Jovanka Orleanka. Svi je vole... aha! – Upravo kada je to izgovorio, Žan-Pjer shvati da to ipak nije istina. – Dakle? – Mula. – Eto. – Njemu se Džejn, zbog nečega, mnogo zamerila. Jedan od razloga mogao bi biti u tome što je njeno lečenje bilo delotvornije od njegovog, ali to nikako nije sve, jer i ja sam lečio uspešnije od njega, a prema meni nikad nije pokazivao neku naročitu odbojnost. – Verovatno ju je proglasio zapadnjačkom kurvom. – Kako si pogodio? – Oni to kažu za svaku ženu sa Zapada. Gde taj mula živi? – Abdulah živi u Bandi, njegova kuća je na oko pola kilometra izvan sela. – Hoće li biti spreman da govori? – Mislim da je njegova mržnja prema Džejn dovoljno jaka da ga navede na izdaju – zamišljeno je odgovorio Žan-Pjer. – Ali to niko ne sme da zna. Ne možemo jednostavno sleteti u selo i pokupiti ga; svi bi znali šta se događa i on se sigurno ne bi usudio išta da kaže. Ja bih morao da se s njim tajno sastanem... – Žan-Pjer se pitao u kakvu bi opasnost mogao sebe dovesti ako nastavi da razvija misao u tom pravcu. A onda se setio poniženja koje je doživeo; vredelo je izložiti se opasnosti, ako mu to omogući osvetu. – Ako me izbaciš negde blizu sela, mogao bih peške da dođem do njegove kuće i tamo se sakrijem dok on ne naiđe. – A šta ako on ne „naiđe“ ceo dan? – Hm, da...

285

– Ništa, moraćemo da se pobrinemo da sigurno naiđe – reče Anatolij i namršti se. – Ponovo ćemo sprovesti raciju i uterati sve stanovnike u džamiju, a zatim ćemo ih jednostavno pustiti. Abdulah će gotovo sigurno krenuti odmah prema kući. – Ali da li će biti sâm? – Hmm. Recimo da prvo pustimo žene i naredimo im da se vrate kućama. Zatim, kada pustimo muškarce, oni će sigurno požuriti da vide šta im je sa ženama. Da li Abdulah ima susede u blizini? – Ne. – Onda bi morao da bude sâm i da hita kući. Ti ćeš onda iskočiti iz nekog žbuna... – I on će mi prerezati grlo od uva do uva. – Šta, nosi nož? – A zar si ikad upoznao nekog Avganistanca koji ne nosi? Anatolij slegnu ramenima. – Možeš uzeti moj revolver. Žan-Pjer je bio polaskan i pomalo iznenađen što Anatolij ima toliko poverenja u njega, iako nije znao kako se rukuje pištoljem. – Pretpostavljam da bi bilo dobro da mu njime zapretim – reče nervozno. – Morao bih da se preobučem u njihovu odeću, za slučaj da me vidi još neko osim Abdulaha. Šta će biti ako se sretnem s nekim ko me poznaje. Moram nekako da sakrijem lice. – To je lako – rekao je Anatolij. Zatim je viknuo nešto na ruskom i tri vojnika skočiše na noge. Ušli su u jednu kuću i nekoliko sekundi kasnije vratili se sa starim trgovcem konjima. – Možeš uzeti njegovu odeću – kazao je Anatolij. – Odlično – odgovori Žan-Pjer. – Moći ću da sakrijem lice kapuljačom. – Zatim doviknu starcu na jeziku dari: – Skidaj se. Čovek se pobuni. Za Avganistance je golotinja užasna sramota. Anatolij je izdao oštru naredbu na ruskom i vojnici srušiše čoveka na zemlju i svukoše mu dugačku košulju. Svi su počeli grohotom da se smeju kada su mu ugledali tanke noge kako poput dva štapa vire iz pocepanih gaća. Vojnici ga pustiše i on otrča, pokrivajući rukama genitalije, što je kod vojnika izazvalo još veći smeh. Žan-Pjer je bio previše nervozan da bi mu to bilo smešno. Brzo je

286

svukao svoju evropsku odeću i navukao dugačku košulju s kapuljačom. – Smrdiš na konjsku mokraću – reče mu Anatolij. – Iznutra još gore smrdi – odgovori Žan-Pjer. Popeli su se u helikopter. Anatolij je od pilota uzeo slušalice i zatim počeo nešto naširoko da priča na ruskom u mikrofon radioprijemnika. Žan-Pjer se sa strepnjom pitao u šta se to upustio. Šta ako se odnekud s planine iznenada pojave tri gerilca i uhvate ga kako drži uperen pištolj u Abdulaha? Svi su u Dolini znali ko je on. Vest da je doktor došao u Bandu s Rusima sigurno se brzo proširila među stanovnicima Doline. Sada su, bez sumnje, već gotovo svi znali da je špijun. Verovatno u njemu vide svog krvnog neprijatelja. Rastrgnuće ga živog, ako ga uhvate. Možda pokušavamo da budemo previše lukavi, pomisli. Možda bi jednostavno trebalo da sletimo, uhvatimo Abdulaha i tučemo ga dok ne kaže sve što zna. Ne, juče smo to pokušali i ništa nismo postigli. Ovo je jedini način. Anatolij je vratio slušalice pilotu, a ovaj je seo u sedište i počeo da zagrejava motore. Dok su čekali, Anatolij izvuče svoj revolver i pokaza ga Žan-Pjeru. – To je devetmilimetarski makarov – viknu, nadglasavajući buku rotora. Zatim otpusti oroz u dnu drške i izvuče magacin. Unutra je bilo devet metaka. On gurnu magacin nazad u pištolj i pokaza jedan drugi oroz na levoj strani pištolja. – Ovo je osigurač. Kada je ova crvena tačka pokrivena, okidač je zakočen. – Dok je držao pištolj u levoj ruci, desnom je povukao jedan klizač iznad drške. – Ovako je na gotovs. – On pusti oroz i on se vrati nazad. – Kada ispališ metak, moraš dobro povući okidač da ponovo napneš pištolj. – Anatolij pruži oružje Žan-Pjeru. On zaista ima poverenja u mene, pomisli Žan-Pjer i topao osećaj zadovoljstva potisne na trenutak ledeni grč straha. Helikopteri poleteše. Krenuli su niz Dolinu prema jugozapadu, prateći tok reke. Žan-Pjer pomisli kako su on i Anatolij dobar tim. Anatolij ga je podsećao na oca koji je isto tako bio pametan, odlučan

287

i hrabar čovek, nepokolebljivo odan ciljevima komunizma. Ako uspešno obavimo ovaj zadatak, pomisli Žan-Pjer, verovatno ćemo moći da nastavimo da radimo zajedno, na nekom drugom bojištu. Misleći na to, bio je neobično srećan. Kod Dašt-i-Rivata, posle kojeg je počinjao ravniji deo Doline, helikopter je skrenuo prema jugoistoku, sledeći pritoku Rivat uzvodno prema brdima, kako bi u Bandu došao iz pravca planine. Anatolij se ponovo poslužio pilotovim slušalicama, a zatim se okrenuo Žan-Pjeru i povikao mu na uvo: – Već su svi u džamiji. Koliko je vremena potrebno mulinoj ženi da dođe do svoje kuće? – Pet, možda deset minuta – odgovori Žan-Pjer, vičući. – Gde hoćeš da te ostavimo? Žan-Pjer razmisli. – Kažeš da su svi stanovnici u džamiji? – Da. – Jesu li proverili pećine. Anatolij ode do pilota i raspita se preko radija. – Proverili su. – U redu. Ostavite me tamo. – Koliko ti je vremena potrebno od pećina do mesta na kojem misliš da se sakriješ? – Dajte mi deset minuta, a onda pustite ženu i decu, pa pričekajte još deset minuta i onda pustite muškarce. – U redu. Helikopter se spustio niže i zašao u senku planine. Bilo je već kasno poslepodne, ali je još uvek ostalo otprilike sat vremena do sumraka. Sleteli su iza jednog grebena, nekoliko metara daleko od pećina. Anatolij uhvati Žan-Pjera za ruku: – Nemoj još da izlaziš. Čekaj, da još jednom proverimo pećine. Kroz otvorena vrata, Žan-Pjer je ugledao kako drugi hind sleće. Šestorica vojnika su iskočila iz helikoptera i otrčala prema pećinama. – Kako ću ti dati znak da dođete po mene – upitao je Žan-Pjer. – Čekaćemo te ovde. – A šta ako neko od meštana dođe ovamo pre nego što se ja vratim? – Ubićemo ga.

288

To je bila još jedna Anatolijeva osobina koja je Žan-Pjera podsećala na njegovog oca – nemilosrdnost. Izvidnica se vratila preko grebena i jedan od vojnika pokaza rukom da je sve u redu. – Kreći – reče Anatolij. Žan-Pjer je otvorio vrata i iskočio iz helikoptera, još uvek držeći u ruci Anatolijev pištolj. Protrčao je ispod rotirajućih elisa pognute glave. Kada je došao do grebena, okrenuo se. Obe letelice su još uvek bile tu. Prešao je preko dobro poznate čistine ispred njegove nekadašnje ambulante i pogledao dole u selo. Video je dvorište džamije, ali nije mogao da prepozna nijednog čoveka u njemu. Ipak, postojala je mogućnost da neko od njih pogleda ovamo i ugleda ga, njihov vid je verovatno bio oštriji od njegovog, pa je Žan-Pjer brzo navukao kapuljaču još više preko čela da sakrije lice. Srce mu je sve jače lupalo što se više udaljavao od ruskih helikoptera. Požurio je nizbrdo i prošao mulinu kuću. Dolina je bila nekako čudno tiha, iako se uvek čuo huk reke i udaljen zvuk helikoptera. Žan-Pjer odjednom shvati u čemu je stvar – nisu se čuli dečji glasovi. Skrenuo je iza krivine i ustanovio da ga više ne mogu videti iz muline kuće. Pored puta je rastao veliki busen kamilje trave i grmlje kleke. Otišao je iza žbunja i čučnuo. Bilo je to dobro mesto. Zelenilo ga je sakrivalo od pogleda prolaznika, a on je imao pregled nad celim ovim delom staze. Žan-Pjer se pripremio da čeka. Razmišljao je šta će reći Abdulahu. Mula je do krajnosti mrzeo žene; možda bi bilo najbolje zaigrati na tu kartu. Iznenadna galama piskavih glasova odozdo, iz sela, upozorila ga je da je Anatolij naredio da iz džamije puste žene i decu. Meštani će se verovatno čuditi zbog čega je sve to bilo potrebno, ali će na kraju to pripisati opštepoznatoj gluposti svake vojske na svetu. Nekoliko minuta kasnije, na puteljku se pojavila mulina žena noseći bebu, a za njom je išlo još troje starije dece. Žan-Pjer se zgrči, razmišljajući da li je zaista dobro sakriven? Možda će deca početi da trče unaokolo i nabasati na njega u skrovištu? Kakvo bi tek to bilo

289

poniženje – da sve propadne zbog dece. Prisetio se da u ruci drži pištolj. Da li bih mogao da pucam u decu? upitao se. Prošli su kraj njega i nestali iza krivine u pravcu kuće. Ubrzo zatim ruski helikopteri počeše da se dižu u vazduh, što je značilo da su pustili i muškarce. Tačno kako su Anatolij i Žan-Pjer predvideli, Abdulah se pojavi, zadihan od brzog hoda uzbrdo; debeljuškasta spodoba s turbanom, u engleskom sakou s tankim prugama. Žan-Pjer je odavno zaključio da između Evrope i Istoka mora postojati dobro uhodana trgovina polovne garderobe jer su ovde mnogi ljudi nosili odeću koja je nesumnjivo bila sašivena u Parizu ili Londonu i zatim bačena, možda zato što je izašla iz mode, davno pre nego što je postala iznošena. Sada ili nikad, pomisli ŽanPjer kada se komična spodoba starog mule približila njegovom skrovištu. Ovaj klovn u sakou berzanskog stručnjaka možda drži u ruci ključ moje budućnosti. On se uspravi i izađe iz žbunja. Mula se trže i uplašeno uzviknu. Zatim je bolje pogledao ŽanPjera i prepoznao ga. – Ti! – reče. Ruka mu je pošla prema pojasu. Žan-Pjer mu pokaza pištolj. Abdulah je delovao uplašeno. – Ne boj se! – odvrati mu Žan-Pjer na dariju. U glasu mu se jasno osećala nervoza. On se napregnu i pokuša smireno da govori. – Niko ne zna da sam ovde. Tvoja žena i deca su prošli kraj mene, ali me nisu videli. Ne brini se za njih, živi su i zdravi. Abdulah ga je sumnjičavo posmatrao. – Šta hoćeš? – Moja žena je preljubnica – kazao je Žan-Pjer i premda je svesno išao na to da iskoristi muline predrasude, njegov bes nije bila čista gluma. – Uzela mi je dete i ostavila me. Otišla je da se kurva s Amerikancem. – Znam – odgovori Abdulah i Žan-Pjer uoči kako mula počinje da se nadima od gneva. – Tragam za njom, kako bih je vratio i kaznio. Abdulah klimnu glavom s odobravanjem, a u očima mu zasija zloba. Sviđala mu se ideja o kažnjavanju preljubnica. – Ali to dvoje bludnika se negde kriju. – Žan-Pjer je govorio polako, brižljivo birajući reči, jer je u ovom trenutku svaka nijansa

290

bila važna. – Ti si božji čovek. Reci mi gde su oni. Niko nikad neće znati kako sam saznao za njihovo skrovište, niko osim tebe, mene i Boga. – Otišli su – srdito prasnu Abdulah, a kapljice pljuvačke mu poprskaše crvenkastu bradu obojenu kanom. – Kuda? – upita Žan-Pjer, uzdržavajući dah. – Otišli su iz Doline. – Ali kuda su otišli? – U Pakistan. U Pakistan! Kakve to gluposti priča ova matora budala? – Svi putevi za Pakistan su zatvoreni! – iznervirano viknu Žan-Pjer. – Ali ne i Staza putera. – Bože – prošaputa Žan-Pjer. – Staza putera. – Divio se njihovoj hrabrosti, ali je u istom trenutku bio gorko razočaran jer je to značilo kako sada više neće moći da ih nađe. – Jesu li uzeli dete sa sobom? – Jesu. – Onda nikad više neću videti svoju ćerku. – Sve troje će umreti u Nuristanu – izjavi Abdulah s očiglednim zadovoljstvom. – Žena sa Zapada i dete neće izdržati napor i hladnoću, a Amerikanac će umreti zato što će se truditi da ih spase. Tako bog kažnjava one koji izbegnu ljudskoj pravdi. Žan-Pjer je shvatio da bi trebalo da se vrati do helikoptera. – Idi sada kući – naredi Abdulahu. – Ugovor će umreti zajedno s njima jer Elis ima papir s potpisima – nastavljao je Abdulah. – Tako je najbolje. Koliko god nam je potrebno američko oružje, uvek je opasno sklapati savez s nevernicima. – Idi! – ponovi Žan-Pjer. – Ako ne želiš da me tvoja porodica vidi, naredi im da ne izlaze iz kuće nekoliko minuta. Abdulah je na trenulak bio uvređen što mu Žan-Pjer izdaje naređenja, ali je, izgleda, odmah shvatio da se nalazi na pogrešnom kraju pištolja, te da mu je bolje da se ne buni, pa se žurno udaljio. Žan-Pjer se pitao hoće li oni zaista svi pomreti u Nuristanu, kako im je to Abdulah zadovoljno prorekao. To nije želeo. On je želeo

291

osvetu i zadovoljstvo. Želeo je da mu se vrati kćerka. Želeo je da Džejn bude živa i u njegovoj vlasti. Želeo je da Elis pretrpi bol i poniženje. Dao je Abdulahu vremena da uđe u kuću, a zatim je navukao kapuljaču na lice i s gorkim osećanjem poraza počeo da se penje prema pećinama. Dok je prolazio kraj muline kuće, okrenuo je lice u stranu, za slučaj da neko dete viri iza vrata. Anatolij ga je čekao na čistini ispred pećina. Pružio je ruku, tražeći nazad svoj pištolj i rekao: – Dakle? Žan-Pjer mu je vratio pištolj. – Pobegli su nam – odgovori. – Otišli su iz Doline. – Nisu nam mogli pobeći – srdito reče Anatolij. – Kuda su otišli? – U Nuristan. – Žan-Pjer pokaza rukom prema helikopterima. – Zar ne bi bilo bolje da krenemo? – U helikopteru ne možemo da razgovaramo. – Ali ako naiđu seljani... – Do đavola! Prestani da se ponašaš kao da je sve izgubljeno! Šta rade u Nuristanu? – Nameravaju da se probiju do Pakistana putem koji ovde zovu Staza putera. – Ako znamo kojim pravcem se kreću, možemo ih naći. – Ne verujem. To nije čvrsto određen pravac, postoji više mogućnosti. – Sve ih možemo nadleteti. – Nemoguće je te staze slediti iz vazduha. Zapravo, teško ih možeš naći i sa zemlje, ukoliko nemaš lokalnog vodiča. – Možemo se služiti mapama... – Kakvim mapama? – odvrati Žan-Pjer. – Video sam tvoje karte koje nisu ništa bolje od mojih američkih, a te su najbolje koje postoje. Ni na jednim ni na drugim nema tih puteva i prevoja. Zar ti ne znaš da na zemlji još uvek postoje oblasti za koje ne postoje pouzdane geografske karte? Ako to nisi znao, sada se nalaziš na jednoj takvoj oblasti! – Znam to. Ja radim u obaveštajnoj službi, ako se ne sećaš. –

292

Anatolij snizi glas. – Ti se previše lako predaješ, prijatelju. Misli malo. Ako Elis može naći lokalnog vodiča da mu pokaže put, onda mogu i ja. Da li je to zaista moguće? upitao se Žan-Pjer. – Ali rekao sam ti da zapravo postoji više puteva. – Recimo da postoji deset mogućnosti. To znači da nam treba deset vodiča koji će voditi deset naših grupa. Žan-Pjer se odjednom oduševio kada je shvatio da još uvek postoji nada da dođe do Džejn i Šantal i da Rusi uhvate Elisa. – To možda nije tako loša ideja – uzbuđeno je rekao. – Usput se možemo raspitivati. Kada jednom izađemo iz ove proklete Doline, ljudi će možda biti govorljiviji. Nuristanci nisu toliko umešani u rat kao ovi ljudi ovde. – Vrlo dobro – odsečno zaključi Anatolij. – Spušta se mrak. Noćas još imamo mnogo posla. Krenućemo sutra u zoru. Idemo sada!

293

17. Džejn se probudila sva uplašena. Nije znala gde je, ni s kim je, ni jesu li je Rusi uhvatili. Na trenutak je zurila u neomalterisanu tavanicu od pruća i trske, razmišljajući: Je li ovo zatvor? A onda se naglo uspravi u sedeći položaj, ugleda Elisa kako otvorenih usta spava u svojoj vreći za spavanje i seti se: Izašli smo iz Doline. Pobegli smo. Rusi ne znaju gde smo i ne mogu nas naći. Zatim se ponovo ispružila i sačekala da srce počne opet normalno da joj kuca. Nisu išli putem koji je Elis u početku odabrao. Umesto da iz Komara krenu ka severu, a zatim skrenu na istok uz dolinu Komar, pa u Nuristan, vratili su se iz Saniza nazad deo puta i krenuli prema istoku kroz dolinu Arju. Muhamed je predložio da pođu tim putem jer će tako mnogo brže izaći iz Doline pet lavova i Elis se saglasio. Nastavili su putovanje pre zore i ceo dan hodali uzbrdo. Elis i Džejn su naizmenično nosili Šantal, a Muhamed je vodio Megi. U podne su se zaustavili u selu Arju, u kojem su sve kuće bile od blata i gde su kupili hleba od jednog sumnjičavog starca sa psom koji je stalno režao. Selo Ajru je bilo na samoj granici civilizacije; posle toga, kilometrima i kilometrima nije bilo ničega osim reke posute kamenim gromadama i visokih, golih planina boje slonovače, sve dok neposredno pre sumraka nisu stigli do ovog mesta. Džejn je ponovo sela. Šantal je ležala kraj nje, dišući ujednačeno i šireći oko sebe toplotu poput malog termofora. Elis je ležao u svojoj vreći za spavanje. Mogli su spojiti obe vreće u jednu, ali se Džejn bojala da bi Elis noću mogao da se prevrne na Šantal pa su tako spavali odvojeno i zadovoljili se time što su blizu i što svakog trena mogu pružiti ruku i dodirnuti jedno drugo. Muhamed je spavao u susednoj sobi. Džejn je polako ustala, trudeći se da ne probudi Šantal. Dok je navlačila košulju i pantalone, osetila je bol u leđima i nogama. Iako je proteklih godinu dana često i mnogo pešačila, nikad se nije 294

penjala uz planinu čitav dan, bez odmora, i to po ovako iscrpljujućem terenu. Obula je čizme, ne vezujući pertle i izašla pred kuću. Žmirkala je na jakom i hladnom planinskom svetlu. Stajala je na jednoj planinskoj livadi, širokom zelenom polju kroz koje je tekla brza reka. Na jednoj strani livade planina se strmo dizala uvis, pružajući zaklon šačici kamenih kuća i torova ovde, u podnožju stene. Kuće su bile prazne i u štalama nije bilo stoke pošto je ovo bila letnja ispaša i stoka je otišla u zimovnik. U Dolini pet lavova još uvek je trajalo leto, ali na ovim visinama jesen počinje već u septembru. Džejn ode do reke. Kuće su bile dovoljno daleko, pa je mogla da se svuče i okupa, bez straha da će uvrediti Muhameda. Utrčala je u reku i brzo uronila celim telom. Voda je bila jezivo hladna. Odmah je izašla, cvokoćući od zime. – Do đavola i kupanje – glasno je kazala. Zaboraviće na čistoću dok se ne vrati u civilizaciju, odlučila je. Ponovo je navukla odeću; imali su, doduše jedan peškir, ali je on bio rezervisan za Šantal, i potrčala prema kući, skupljajući usput granje. Stavila je grančice preko zašatrene vatre koja je skoro dogorela, duvajući u žar, sve dok vatra nije uhvatila. Držala je smrznute ruke iznad vatre, čekajući da se povrate od hladnoće. Zatim je stavila lonac vode da se ugreje, kako bi mogla da okupa Šantal. Dok je čekala, ostali su počeli da se bude, jedan po jedan; prvo je Muhamed izašao da se okupa, zatim Elis, koji se požalio kako ga celo telo boli, a na kraju Šantal, koja je odmah zatražila da jede, pa je Džejn udovoljila njenom zahtevu. Zapravo, Džejn je bila neobično omamljena. Morala bih da umirem od brige, pomisli, što sam se uputila u ovu neviđenu divljinu s bebom koja ima samo dva meseca. Međutim, osećaj sreće nadjačao je brigu i strah. Zbog čega sam tako srećna?, pitala se i istog trena iz podsvesti stiže odgovor: Zato što sam s Elisom. Šantal je takođe delovala srećno i zadovoljno, kao da ju je majka srećom zadojila. Sinoć nisu mogli nabaviti hranu jer su pastiri već bili otišli, a ovde nije bilo nikog drugog od koga bi nešto mogli da

295

kupe. Međutim, pošto su imali malo pirinča i soli, skuvali su ga za večeru, što nije lako na ovim visinama jer treba čekati beskrajno dugo da voda provri. Sada su za doručak imali hladan pirinač od sinoć. Zbog toga je malo klonula duhom. Pojela je svoj deo pirinča dok je dojila Šantal, a zatim ju je oprala i presvukla. Rezervna pelena, koju je juče oprala u reci, osušila se kraj vatre preko noći i Džejn je sada omota oko Šantal, a prljavu pelenu odnese do reke da opere. Raširiće je preko prtljaga pa će se do večeras osušiti na vetru. Šta bi njena majka rekla da zna kako joj unuka ceo dan provodi u jednoj peleni? Užasnula bi se. Nije važno... Elis i Muhamed su natovarili kobilu i okrenuli je u pravcu kretanja. Biće to još teži dan od prethodnog. Čeka ih prelaz preko planinskog masiva koji već vekovima, poput zida, odvaja Nuristan od ostalog sveta. Preći će ga preko prevoja Arju, na visini od četiri hiljade dvesta metara. Veći deo puta moraće da se probijaju kroz sneg i led. Nadali su se da će do mraka stići u selo Linar u Nuristanu. Do njega je vazdušnim putem bilo samo šesnaest kilometara, ali biće dobro ako tamo stignu do kasnog popodneva. Bilo je vedro i sunčano kada su krenuli, mada je vazduh ipak bio hladan. Džejn je navukla debele čarape i rukavice, a ispod krznom postavljenog kaputa imala je džemper. Nosila je Šantal u povezu, između džempera i kaputa. Gornja dva dugmeta na kaputu ostavila je otkopčana, kako bi dete imalo vazduha. Pošli su uzvodno uz reku Arju i čim su ostavili livadu za sobom, teren je ponovo postao neravan i naporan za hodanje. Na hladnim stenama oko njih nije bilo nikakvog zelenila. Jednom je Džejn u daljini zapazila nekoliko nomadskih šatora; nije znala da li da se raduje zbog prisustva drugih ljudi u ovoj pustoši ili da ih se boji. Jedini drugi živi stvor kojeg je videla bio je jedan orao bradan koji je raširenih krila dopuštao da ga nosi ledeni vetar. Na kamenitom, neravnom tlu, uopšte se nije moglo raspoznati gde je zapravo put. Džejn je u sebi zahvaljivala bogu što je tu Muhamed. On je isprva sledio reku, ali kada se ona posle nekog vremena suzila i nestala, on je nastavio dalje s velikom sigurnošću.

296

Džejn ga je pitala kako raspoznaje put, a on joj je odgovorio da je staza označena gomilom kamenja, postavljenim u razmacima. Džejn te znake uopšte nije primetila, dok je on nije na njih upozorio. Uskoro su zašli na teren pokriven tankim slojem snega i uprkos debelim čarapama i čvrstim cipelama, Džejn je osećala kako joj mrznu noge. Šantal je, zapravo, najveći deo vremena spavala. Svaka dva sata su se zaustavljali da se odmore nekoliko minuta i Džejn je koristila tu priliku da je nahrani. Bolno bi se trgla svaki put kada bi osetljivu dojku izložila ledenom vazduhu. Rekla je Elisu kako misli da je Šantal neobično dobra, a on odvrati: – Neverovatno. Neverovatno. U podne su se zaustavili nadomak prevoja Arju i odlučili da se ovde odmore pola sata. Džejn je već bila umorna i bolela su je leđa. Osim toga, bila je užasno gladna. Halapljivo je gutala komad kolača od dudinja i oraha, što je bilo jedino što su tog dana imali za ručak. Prilaz prevoju izgledao je zaista zastrašujuće. Gledajući strmi uspon, Džejn se obeshrabrila. Mislim da ću još malo da posedim ovde, pomisli, ali bilo je toliko hladno da je počela da drhti. Elis je to primetio i ustao. – Idemo, pre nego što se smrznemo – našalio se, a Džejn pomisli: Više bih volela da nisi tako prokleto veseo. Snagom volje prisilila je samu sebe da se pokrene. – Daj da ja malo nosim Šantal – reče joj Elis. Džejn mu je zahvalno predala dete. Muhamed je krenuo prvi, vodeći Megi za uzde. Džejn je umorno krenula za njim. Elis je išao poslednji. Uspon je bio strm a tlo klizavo zbog snega. Već posle nekoliko minuta, Džejn je bila umornija nego što je to bila pre odmaranja. Dok je posrtala za Muhamedom, dašćući i osećajući kako je boli svaki mišić, setila se kako je rekla Elisu: Pretpostavljam da s tobom imam više šanse da pobegnem odavde nego kada bih sama bežala iz Sibira. Možda ni za jedno ni za drugo nemam dovoljno snage, pomislila je sada. Nisam znala da će biti ovako teško. A onda samu sebe ispravi. Naravno da si znala, prekori se u mislima, a znaš da će biti još teže. Hajde, trgni se malo, ženo božja. U tom trenutku, noga joj se

297

okliznu na zaleđenoj steni i ona poče da pada na bok. Elis je hodao odmah iza nje i brzo je uhvati za ruku pa je zadrža na nogama. Džejn je shvatila da on sve vreme pazi na nju i preplavi je toplo osećanje ljubavi prema njemu. Elis se u svemu toliko razlikovao od Žan-Pjera. Žan-Pjer bi išao ispred nje, smatrajući da će ona zatražiti pomoć ako joj bude potrebna, a ukoliko bi se ona požalila zbog toga, pitao bi je da li želi da je on smatra ravnopravnom ili ne. Već su bili blizu vrha. Džejn se nagnula napred, kako bi lakše savladala uspon i počela da ponavlja u sebi: Još malo, još samo malo. Osećala je kako joj se vrti u glavi. Ispred nje, Megi se okliznu na kamenju i zatim pređe u trku poslednjih nekoliko metara, primoravajući Muhameda da trči kraj nje. Džejn se umorno vukla, brojeći korake. Najzad se dočepala ravnog tla. Stala je. Vrtelo joj se u glavi. Elis je zagrli. Ona sklopi oči i nasloni se na njega. – Od sada ćemo ceo dan ići samo nizbrdo – obavestio ju je. Džejn otvori oči. Nikad ne bi mogla ni zamisli ovako surov predeo; svuda unaokolo bio je samo sneg, vetar, planine i pustoš. – Kakvo pusto mesto – reče ona. Neko vreme su posmatrali predeo, a onda je Elis objavio: – Moramo dalje. Nastavili su da hodaju. Put kojim su se spuštali bio je još strmiji od onog kojim su se penjali. Muhamed je celim putem do vrha vukao Megi za uzde, a sada joj se morao obesiti o njih, pokušavajući na taj način da je zaustavi, odnosno spreči da se kobila oklizne i skotrlja niz padinu. Gomile kamenja koje su služile kao oznake puta bile su zatrpane nanosima snega i gotovo ih je bilo nemoguće uočiti. Međutim, Muhamed se nimalo nije kolebao kuda treba ići. Džejn pomisli kako bi trebalo da se ponudi da sada ona nosi Šantal i pusti Elisa da se malo odmori, ali znala je da ne bi mogla nositi dete niz ovu padinu. Što su se više spuštali, snega je bilo sve manje i konačno je sasvim nestao, a put je ponovo postao vidljiv. Stalno se čuo neki čudan, zviždukavi zvuk i Džejn je konačno smogla snage da pita Muhameda šta je to. On izgovori reč na svom jeziku koju ona

298

nikada nije čula. Muhamed nije znao kako se to kaže na francuskom. Malo kasnije, on je pozva i pokaza joj nešto rukom. Džejn je ugledala malu životinju, koja je podsećala na vevericu, kako brzo pretrčava preko snega i nestaje među kamenjem – mrmot. Kasnije ih je videla još nekoliko i pitala se gde oni ovde nalaze hranu. Ubrzo su počeli da slede jedan potok koji je tekao nizbrdo i beskrajne sivobele stene najzad je smenila niska, oštra trava i poneki mali grm uz obalu, ali je vetar još uvek oštro zviždao niz klanac i probijao im kroz odeću poput sitnih iglica leda. Baš kao što je uspon stalno postajao sve teži, tako je silazak postajao sve lakši: put više nije bio pun kamenja, vazduh je bio topliji, a predeo pitomiji. Džejn je još uvek bila iscrpljena, ali više ne i potištena. Posle nekoliko kilometara, stigli su do prvog sela u Nuristanu. Muškarci su nosili debele vunene prsluke s upadljivom crno-belom šarom i govorili naglaskom koji je Muhamed jedva razumeo. Ipak, uspeo je da kupi hleb za Elisov avganistanski novac. Džejn je htela da zamoli Elisa da ostanu ovde preko noći jer je bila neopisivo umorna, ali još je ostalo nekoliko sati do večeri, a dogovorili su se da će pokušati danas da stignu do Linara. Tako je na kraju stisla zube i primorala svoje bolne noge da nastave da hodaju. Na sreću, preostalih sedam ili osam kilometara puta bili su manje naporni, tako da su u Linar stigli sat vremena pre mraka. Džejn se skljokala na zemlju ispod jednog duda i neko vreme je samo tako sedela. Muhamed je zapalio vatru i počeo da priprema čaj. On je nekako uspeo da razglasi da je Džejn bolničarka sa Zapada i kasnije, dok je ona hranila i presvlačila Šantal, okupila se mala grupa pacijenata koji su strpljivo čekali. Džejn je skupila snage da ih pregleda. Radilo se o uobičajenim teškoćama – inficiranim ranama, crevnim parazitima i bronhijalnim upalama, ali je Džejn primetila da ovde ima manje neuhranjene dece nego u Dolini pet lavova, verovatno zato što rat nije mnogo uticao na život u ovom zabitom kraju.

299

Za ove njene usluge u improvizovanoj ambulanti, Muhamed je u selu dobio kokošku, koju je skuvao u loncu. Džejn bi najradije odmah zaspala, ali se prisilila da sačeka dok hrana bude gotova i navalila je na meso kada ga je Muhamed podelio. Meso je bilo žilavo i bezukusno, ali je ona bila užasno gladna. Elis i Džejn su dobili sobu u jednoj seoskoj kući. Unutra je bio jedan dušek za njih dvoje i grubo izdeljana kolevka za Šantal. Spojili su vreće za spavanje i, mada umorni, vodili su ljubav polako i nežno. Džejn je gotovo isto toliko uživala u tome što leži i što joj je toplo, koliko i u seksu. Elis je posle toga odmah zaspao. Džejn je još nekoliko minuta ležala budna. Činilo joj se da je mišići još više bole sada kada se opustila. Sanjarila je o pravom krevetu u normalnoj spavaćoj sobi, o uličnom osvetljenju koje prodire kroz zavese, o zvuku vrata na kolima koja je neko napolju zalupio, o kupatilu i toaletu u kojem se može pustiti voda, o slavini s toplom vodom i o prodavnici na uglu, u kojoj se može kupiti vata, pampers pelene i dečji šampon džonson. Pobegli smo od Rusa, pomislila je dok je polako tonula u san, možda ćemo stvarno uspeti da se vratimo kući. Možda ćemo stvarno uspeti. Džejn se probudila čim se Elis probudio, osetivši kako je on najednom postao napet. Ležao je na trenutak ukočeno, ne dišući, osluškujući lavež dva psa. Zatim je brzo ustao s ležaja. U sobi je bio mrkli mrak. Džejn je čula zvuk paljenja šibice, a zatim je sveća zatreperila u uglu. Ona pogleda Šantal. Devojčica je mirno spavala. – Šta se događa? – upitala je Elisa. – Ne znam – prošaputa on. Elis je obukao pantalone, navukao čizme, ogrnuo kaput i izašao. I Džejn se brzo obukla i pošla za njim. U susednoj sobi je mesečina, koja je ulazila kroz otvorena vrata, osvetljavala krevet sa četiri dečje glavice koje su široko otvorenih očiju virile preko ivice zajedničkog pokrivača. Njihovi roditelji su spavali u drugoj sobi. Elis je stajao kod otvorenih vrata i gledao selo obasjano mesečinom. Džejn je stala pored njega. U svetlu mesečine jasno je na

300

uzvišenju iznad sela videla izduženi obris nekog čoveka koji trči prema njima. – Psi su ga čuli – prošaputa Elis. – Ko je to? – upita Džejn. Odjednom je osetila da još neko stoji pored njih. Trgnula se, a zatim prepoznala Muhameda. U njegovoj ruci blesnu oštrica noža. Onaj čovek je sada bio bliže. Nešto u načinu na koji je trčao učini joj se poznatim. Iznenada, Muhamed nešto progunđa i spusti nož. – Ali Ganim – rekao je. Džejn je sada prepoznala njegov način trčanja. Ali je tako trčao zbog toga što mu je kičma bila blago iskrivljena. – Ali zašto? – prošaputala je. Muhamed je izašao pred kuću i mahnuo rukom. Ali ga je ugledao, mahnuo i on njemu i potrčao prema kući ispred koje su njih troje stajali. Muhamed i on se zagrliše. Džejn je nestrpljivo čekala da Ali povrati dah. Konačno je on zadihano progovorio: – Rusi su vam za petama. Džejn je klonula. Već je mislila da su im izmakli. Šta se dogodilo? Ali je još nekoliko trenutaka hvatao dah, a onda je nastavio: – Masud me je poslao da vas upozorim. Istog dana kada ste otišli, oni su pretražili celu Dolinu pet lavova, došli su sa stotinu helikoptera i hiljadu vojnika. Pošto nisu uspeli da vas nađu, danas su poslali poteru u sve doline koje vode prema Nuristanu. – Šta kaže? – prekinuo ga je Elis. Džejn je podigla ruku i pokazala Aliju da sačeka, a zatim je prevela Elisu ono što je Ali rekao. – Kako oni znaju da smo mi otišli u Nuristan? – upita Elis. – Mogli smo se negde sakriti. Džejn prevede pitanje Aliju. On odgovori da ne zna. – Da li je potera stigla u ovu dolinu? – upita Džejn Alija. – Da. Pretekao sam ih malo pre prevoja Arju. Do noći su verovatno stigli do prvog sela. – O ne – jedva progovori Džejn, obuzeta očajanjem. Zatim je prevela Elisu. – Kako mogu biti toliko brži od nas? – upitala ga je.

301

Elis slegnu ramenima, a ona sama odgovori na svoje pitanje: – Zato što nemaju sa sobom ženu s malim detetom. Au, sranje. – Ako krenu u zoru, sutra će nas stići – napomenu Elis. – Šta ćemo da radimo? – Moramo odmah da krenemo. Džejn je pri samoj pomisli na to obuzeo smrtni umor i potpuno nerazuman bes na Elisa. – Zar ne možemo negde da se sakrijemo? – uznemireno je upitala. – Gde? – odgovorio je Elis. – Ovuda prolazi samo jedan put. Rusi imaju sa sobom dovoljno ljudi da pretresu sve kuće, ionako ih nema mnogo. Osim toga, ne možemo biti sigurni da su ovi ljudi ovde na našoj strani. Mogli bi lako odati Rusima gde se krijemo. Ne, jedina nada nam je da pokušamo da zadržimo razmak s njima. Džejn je bacila pogled na sat. Dva sata ujutru. Pomislila je kako bi bilo najbolje odustati od svega. – Ja ću natovariti kobilu – kazao je Elis. – Ti nahrani Šantal. – Zatim pređe na dari i dobaci Muhamedu: – Hoćeš li skuvati čaj? I daj Aliju nešto da pojede. Džejn se vratila u kuću, da bi se obukla i nahranila Šantal. Dok je dojila dete, Elis joj je doneo činijicu slatkog zelenog čaja. Zahvalno je popila okrepljujući napitak. Dok je Šantal sisala, Džejn je razmišljala koliko Žan--Pjer ima veze s ovom nemilosrdnom poterom za njom i Elisom. Znala je da je on Rusima pomagao u raciji u Bandi, jer ga je videla sopstvenim očima. Sigurno im je njegovo poznavanje terena pomoglo i tokom potrage u drugim delovima Doline pet lavova. On mora da zna da Rusi jure za njegovom ženom i detetom kao psi za mačkom. Kako onda može da im pomaže? Zbog ogorčenja i ljubomore, njegova ljubav se u međuvremenu pretvorila u mržnju. Šantal je bila sita. Kako to mora da je prijatno, pomisli Džejn, kada ne znaš ništa o strastima, ljubomori i izdaji, kada ne osećaš ništa osim toplote ili hladnoće, sitosti ili gladi. – Uživaj dok možeš, mala moja devojčice – nežno reče Džejn usnulom detetu.

302

Zatim je brzo zakopčala košulju i navukla debeli džemper preko glave. Potom je prebacila povez oko vrata, smestila Šantal, obukla kaput i izašla. Elis i Muhamed su uz svetlo fenjera proučavali geografske karte. Elis joj pokaza put kojim će ići. – Ići ćemo niz Linar do mesta na kojem se uliva u reku Nuristan, zatim ćemo opet skrenuti u brda, prateći reku Nuristan prema severu. Onda ćemo se jednom od ovih poprečnih dolina – Muhamed će znati kojom tek kada stignemo do nje – zaputiti ka prevoju Kantivar. Ja bih hteo da još danas izađemo iz Nuristana, tako da Rusi ne mogu tako lako da nas prate, jer neće znati u koju smo dolinu ušli. – Koliko je to daleko? – upita Džejn. – Samo dvadeset četiri kilometra, ali zavisi od terena hoće li biti lako ili teško. Džejn klimnu glavom. – Idemo – reče. Bila je ponosna na sebe što je uspela da joj glas zvuči vedro, iako se nije tako osećala. Krenuli su u noć obasjanu mesečinom. Muhamed im je nametnuo brz korak i nemilosrdno je šibao kobilu kada bi počela da zastaje. Džejn je osećala blagu glavobolju i mučninu. Međutim, nije bila pospana, samo napeta i beskrajno umorna. Staza joj je noću izgledala zastrašujuće. Ponekad su hodali po retkoj travi uz reku i to je bilo u redu, ali bi onda počele serpentine uz planinu i put bi krivudao po ivici stene iznad provalije duboke i do stotinu metara, a na toj visini je bilo snega i Džejn je stalno bila u strahu da se ne oklizne i ne padne u dubinu zajedno s detetom. Ponekad su imali izbora jer se staza račvala u dva putića, od kojih je jedan vodio uzbrdo a drugi nizbrdo. Kako niko od njih nije znao kojim putem treba poći, prepuštali su Muhamedu da nagađa. On se prvi put odlučio za donju stazu i pogodio je; ta staza ih je dovela do jedne male plaže, gde su morali da gaze kroz trideset centimetara duboku vodu, ali im je uštedela mnogo vremena. Međutim, kada je drugi put trebalo da se odluče, pošli su uz obalu reke i zažalili; posle otprilike kilometra i po, našli su se pred strmom

303

stenom koju bi mogli zaobići jedino ako plivaju. Umorno su se vratili do mesta na kojem se put račvao i krenuli drugim krakom koji je vodio u planinu. Kod sledećeg račvanja opet su se spustili na obalu reke. Ovog puta ih je staza dovela na usku izbočinu uz strmu stenu, otprilike trideset metara iznad reke. Kobila je postala nervozna, verovatno zato što je staza bila preuska. Džejn se takođe uplašila. Svetlost zvezda nije bila dovoljna da osvetli reku ispod njih, tako da je kanjon reke izgledao kao crni bezdan kraj nje. Megi je svaki čas zastajkivala pa je Muhamed morao da je vuče za uzde kako bi je pokrenuo. Na mestu gde je staza oštro skretala kod jednog prolaza kroz stenu, Megi je odbila da uđe u krivinu i počela da se rita. Džejn ustuknu nekoliko koraka, plašeći se da je kobila ne udari zadnjim nogama. Šantal je počela da plače, verovatno zato što je osetila njihovu napetost ili zato što posle dojenja u dva sata ujutru više nije zaspala. Elis je predao Šantal majci i pošao napred da pomogne Muhamedu da smiri kobilu. Ponudio se da on uhvati uzde, ali ga je Muhamed naprasito odbio; napetost je i na njega počela da deluje. Elis je odlučio da gura kobilu otpozadi, uzvikujući: điha i ajd. Džejn je upravo pomislila kako je sve to skoro komično kada se Megi propela i krenula natraške, Muhamed je ispustio uzde i posrnuo, a kobila je natraške udarila u Elisa i oborila ga s nogu, nastavljajući da se povlači. Na sreću, Elis je pao ulevo, prema steni. Međutim, kada je kobila gurnula Džejn, ona se nalazila na pogrešnoj strani, s nogama na ivici provalije. Džejn se uhvatila za torbu privezanu za amove, držeći se grčevito za slučaj da je kobila odgurne preko ivice staze. – Glupa životinjo! – vrisnula je. Šantal, zgnječena između Džejn i kobile, takođe je počela da vrišti. Džejn je pustila da je kobila nosi metar i po ili dva, plašeći se da pusti torbu. Zatim je, rizikujući život, pustila torbu, ispružila desnu ruku i dohvatila ular. Napipala je nogama čvrsto tlo i progurala se uz konjske slabine do Megine glave. Zatim je jako povukla za ular i glasno viknula: – Stani!

304

Iznenadila se kada je Megi zaista stala. Džejn se okrenu. Elis i Muhamed su se upravo podizali na noge. – Jeste li čitavi? – zapitala je na francuskom. – Manje-više – odgovori Elis. – Ja sam izgubio fenjer – izjavio je Muhamed. – Nadam se da jebeni Rusi imaju iste probleme – kazao je Elis na engleskom. Džejn je shvatila da njih dvojica uopšte nisu videli kako je nju kobila zamalo gurnula niz liticu. Odlučila je da im ništa ne kaže. Pronašla je uzde i predala ih Elisu. – Hajdemo dalje – kazala je. – Možemo i kasnije da kukamo. – Zatim prođe pored Elisa i reče Muhamedu: – Vodi nas. Muhamed se oraspoložio već posle nekoliko minuta hoda bez Megi. Džejn se pitala da li im je zapravo potreban konj i zaključila da ipak jeste budući da su imali previše prtljaga da bi ga sami nosili, a sve im je bilo nužno. Zapravo, bilo bi dobro da su poneli više hrane. Brzo su prošli kroz jedno tiho, uspavano selo, tek nekoliko kućica uz vodopad. Iz jedne kolibe, neki pas je počeo ludački da laje, sve dok ga neko nije utišao psovkom. Zatim su se ponovo našli sami u divljini. Nebo je počelo polako da bledi i više nije bilo zvezda. Svanjivalo je. Džejn se pitala šta sada rade Rusi. Možda upravo u ovom trenutku oficiri bude vojnike, vičući i udarajući nogom one koji su još spavali. Kuvar verovatno kuva kafu, dok zapovednik proučava karte. A možda su već ustali, još pre sat vremena, još dok je bio mrak i posle nekoliko minuta krenuli u koloni po jedan duž reke Linar; možda su već prošli kroz selo Linar; možda su kod svakog račvanja pošli pravim putem i već im se približili na samo kilometardva. Džejn je ubrzala korak. Uska staza krivudala je uz liticu i zatim se spuštala do obale reke. Nigde nije bilo obrađene zemlje, ali su planinske padine s obe strane bile gusto obrasle šumom i kada se još razdanilo, Džejn je primetila

305

da su to hrastove šume. Ona pokaza šume Elisu i upita: – Zašto ne bismo mogli da se sakrijemo u ovim šumama? – U krajnjem slučaju mogli bismo to da uradimo – odgovori Elis. – Ali Rusi bi brzo shvatili da smo se zaustavili jer bi ispitivali meštane i čuli od njih da nismo prošli pa bi se okrenuli i započeli detaljniju potragu. Džejn je razočarano klimnula glavom. Samo je tražila neki izgovor da malo predahnu. Pre izlaska sunca, našli su se na jednoj krivini i stali kao ukopani – odron je ispunio klanac zemljom i kamenjem i potpuno ga zaprečio. Džejn bi najradije sela na zemlju i zaplakala. Prešli su gotovo pet kilometara uz obalu po onoj uskoj stazi, a vraćati se značilo je dodatnih devet ili deset kilometara uzalud pređenih, uključujući i onaj deo koji je toliko uplašio Megi. Sve troje su nekoliko trenutaka ćutke stajali i zurili u odron. – Možda bismo mogli da se popnemo preko toga? – reče Džejn. – Kobila ne bi mogla – uzvratio je Elis. Džejn se nije dopalo što joj ukazuje na očiglednu činjenicu. – Jedno od nas bi se moglo vratiti nazad s kobilom – nestrpljivo je objašnjavala. – Drugo dvoje bi se moglo odmoriti dok čekaju da ih onaj s kobilom stigne. – Mislim da ne bi bilo pametno da se razdvajamo. Džejn se nije svideo njegov ton koji kao da je govorio „ovde je moja poslednja“. – Misliš li da ćemo svi uvek raditi ono što ti misliš da je pametno? Elis je bio zatečen. – U redu. Međutim, ja mislim da bi se to brdo zemlje i kamenja moglo pomeriti ako bi neko pokušao da se popne na njega. Zapravo, mogu ti reći da ja i ne nameravam da se penjem, bez obzira šta ćete vas dvoje odlučiti. – Znači nećeš čak ni da razgovaramo o tome. Shvatam. – Džejn se besno okrenu i poče da se vraća, ne čekajući da vidi da li njih dvojica idu za njom. Šta je to, pitala se, šta sve muškarce navede da počnu da se ponašaju zapovednički i sveznalački čim se pojavi neki

306

fizički ili mehanički problem? Ni Elis nije bez mana, razmišljala je. On takođe ume da brka pojmove – toliko priča o tome kako je stručnjak za borbu protiv terorizma, a zapravo radi za Ciju, verovatno najveću terorističku grupaciju na svetu. Jedan deo njegove ličnosti nesumnjivo voli opasnost, nasilje i prevaru. Ako želiš muškarca koji će te poštovati, pomisli Džejn, nemoj odabrati nekog naduvanog romantičara. Ima nešto za šta se mora odati priznanje Žan-Pjeru – on se nikad nije zaštitnički odnosio prema ženama. On te može zanemariti, prevariti ili ne obraćati pažnju na tebe, ali nikad neće biti popustljiv prema tebi. Možda zato što je mlađi od Elisa. Prošla je mesto na kojem je Megi krenula unatraške. Nije čekala muškarce, neka se ovog puta sami natežu s tom glupom kobilom. Šantal je bila gladna, ali Džejn je odlučila da još malo sačeka. Nastavila je da hoda, sve dok nije stigla do jedne tačke, gde joj se učinilo da jedna staza vodi uzbrdo. Tu je sela na zemlju i jednostrano proglasila odmor. Elis i Muhamed stigoše posle nekoliko minuta. Muhamed je izvadio iz torbe komad kolača od dudinja i oraha i podelio im. Elis nije razgovarao sa Džejn. Posle odmora, krenuli su uzbrdo. Kada su stigli blizu vrha, pojavilo se sunce i Džejn oseti kako joj bes popušta. Nakon nekog vremena, Elis je zagrli i reče: – Izvinjavam se što sam preuzeo komandu. – Hvala – ukočeno odvrati Džejn. – Zar ne misliš da si možda malo preterala? – Verovatno jesam. Izvini. – Stvarno jesi. Daj sada meni Šantal. Džejn mu je predala dete. Kada je nestalo težine koja joj je visila oko vrata, shvatila je da je bole leđa od nošenja devojčice. Šantal joj se nikad nije činila teškom, ali sada, kada je morala tako dugo da je nosi, shvatila je da je to ipak priličan teret. Nešto slično kao kada bi torbu s pijace nosila petnaest kilometara. Kako se sunce dizalo na jutarnjem nebu, tako je vazduh postajao topliji. Ona je raskopčala kaput a Elis je svoj skinuo. Jedino je

307

Muhamed zadržao na sebi ruski vojnički šinjel s tipičnom ravnodušnošću Avganistanca prema svakoj, osim onoj najoštrijoj promeni vremena. Oko podneva, izašli su iz uskog kanjona reke Linar i ušli u prostranu Dolinu Nuristan. Ovde je put opet bio prilično jasno označen i gotovo isto tako dobar kao kolski put u Dolini pet lavova. Pošli su prema severu, krećući se uzvodno i uzbrdo. Džejn je bila užasno umorna i obeshrabrena. Ustala je u dva ujutru i hodala punih deset sati, a prešli su samo sedam-osam kilometara. Elis je hteo da danas prepešače još šesnaest kilometara. Za Džejn je to bio treći uzastupni dan napornog hodanja i ona je znala da neće moći da nastavi da hoda do mraka. Čak je i Elis izgledao neraspoloženo, a ona je znala da je to kod njega znak umora. Samo je Muhamed, čini se, bio neumoran. U Dolini Linar nisu videli nikoga izvan naselja, ali su ovde već sreli nekoliko putnika, uglavnom u belim odorama i s belim turbanima. Nuristanci su radoznalo zurili u dvoje bledih, ispijenih zapadnjaka, ali su pažljivo i s poštovanjem pozdravljali Muhameda, bez sumnje zbog kalašnjikova o njegovom ramenu. Dok su grabili uz reku Nuristan, prestigao ih je jedan mladić crne brade i sjajnih očiju, koji je preko ramena nosio štap na kojem je bilo nabodeno deset svežih riba. On se obratio Muhamedu na mešavini raznih jezika – Džejn je prepoznala malo darija i poneku reč na jeziku paštu – ali njih dvojica su uspeli dovoljno dobro da se sporazumeju da Muhamed od njega kupi tri ribe. Elis izbroja novac i obrati se Džejn: – Pet stotina avgana po ribi... koliko je to? – Pet stotina avgana je pedeset francuskih franaka ili pet funti. – Deset dolara – odvrati Elis. – Skupa riba. Džejn bi volela da Elis već jednom prestane da brblja; ona je jedva imala snage da korača a on govori o ceni ribe. Mladić, koji se zvao Halam, rekao da je ribu uhvatio u jezeru Mundol, u donjem delu doline, iako ju je verovatno kupio, jer nije ličio na ribara. Halam je usporio korak i priključio im se, neprekidno

308

brbljajući bez obzira da li ga oni razumeju ili ne. Poput Doline pet lavova, Nuristan je zapravo bio stenoviti kanjon koji se svakih nekoliko kilometara širio u male, obradive ravnice s terasastim njivama. Najuočljivija razlika bila je hrastova šuma koja je gusto pokrivala planine poput ovčjeg runa i koju je Džejn zamišljala kao moguće skrovište ukoliko sve ostalo propadne. Sada su brže napredovali. Više nije bilo iscrpljujućih zaobilaznica preko planine, na čemu je Džejn bila duboko zahvalna. Na jednom mestu put je bio zatrpan odronom, ali su sada Elis i Džejn mogli preći preko odronjene zemlje, a Muhamed je s kobilom pregazio reku i ponovo im se priključio nekoliko metara dalje uzvodno. Nešto kasnije, jedna izbočena stena je sekla put i zadirala u reku, a oko stene je vodio klimavi drveni mostić i kojem kobila nije htela ni da priđe. Muhamed je ponovo rešio problem tako što je sišao s kobilom do reke i zaobišao stenu kroz vodu. Džejn je sada već bila toliko iscrpljena da joj se činilo da će se svakog trenutka srušiti. Kada im se Muhamed ponovo priključio, rekla je: – Ja moram malo da se odmorim. – Još malo pa ćemo stići u Gadval – odvrati Muhamed. – Koliko još ima do tamo? Muhamed se posavetovao s Halamom na dariju i na francuskom, a onda joj je odgovorio: – Još pola sata. Džejn se to činilo kao čitava večnost. Naravno da mogu hodati još pola sata, rekla je u sebi i pokušala da misli na nešto drugo, a ne na bol u leđima i neodoljivu želju da legne. Međutim, iza sledeće krivine, ugledali su selo. Bio je to ugodan i iznenađujući prizor; drvene kućice nalazile su se jedna iznad druge na planinskoj padini poput dece koja se penju jedno drugom na ramena, tako da se sticao utisak kako bi bilo dovoljno da popusti samo jedna kuća u donjem nizu pa da se celo selo skotrlja nizbrdo u reku. Čim su došli do prve kuće, Džejn je jednostavno stala i sela na obalu reke. Telo ju je bolelo i jedva je imala snage da preuzme Šantal od Elisa koji je spremno seo pored nje, po čemu se moglo

309

zaključiti da je i on iscrpljen. Iz kuće je radoznalo provirila jedna žena i Halam je odmah počeo da razgovara s njom, pričajući joj verovatno sve što je znao o Džejn i Elisu. Muhamed je pripeo Megi, ostavljajući je na mestu gde je bilo nešto oštre trave, i čučnuo kraj Elisa. – Moramo da kupimo hleba i čaja – reče Muhamed. Džejn je pomislila kako bi im svima sada bilo potrebno nešto hranljivije od toga. – A riba? – upita. – Predugo bi trajalo da sada idemo da čistimo i kuvamo ribe – odvrati Elis. – Ostavićemo ih za večeru. Ne bih želeo da ovde ostanemo duže od pola sata. – U redu – odgovori Džejn, iako nije bila sigurna hoće li biti u stanju da nastavi put posle samo pola sata odmora. Zaključila je da će se možda bolje osećati kada nešto pojede. Halam ih je pozvao. Džejn je podigla glavu i videla kako ih mahanjem ruku poziva da dođu. I ona žena je mahala, pozivala ih je da uđu u kuću. Elis i Muhamed ustadoše. Džejn je spustila Šantal na zemlju, ustala, a zatim se sagla da podigne devojčicu. Odjednom joj se zamuti pred očima i učini joj se da gubi ravnotežu. Trenutak se borila da ne padne, zureći kao kroz maglu u Šantalino sićušno lice, a onda joj kolena popustiše, ona se sruši na zemlju i sve oko nje utonu u mrak. Kada je otvorila oči, videla je iznad sebe krug zabrinutih lica: Elisovo, Muhamedovo, Halamovo i lice one žene. Elis je upita: – Kako se osećaš? – Glupo – odgovori ona. – Šta se dogodilo? – Onesvestila si se. Ona se uspravi u sedeći položaj. – Biće mi dobro. – Neće – odgovori Elis. – Ti danas više ne možeš dalje. Džejn se polako bistrilo u glavi. Bilo joj je jasno da je Elis u pravu. Njeno telo jednostavno nije više bilo spremno da sarađuje, bez obzira na snagu volje. Počela je da govori francuski, kako bi i Muhamed mogao razumeti šta priča. – Ali Rusi će sigurno danas stići do ovog sela.

310

– Moraćemo da se sakrijemo – odgovori Elis. Muhamed tiho dobaci: – Pogledajte ove ljude. Mislite li da su oni sposobni da čuvaju tajnu? Džejn je pogledala Halama i ženu. Oni su ih posmatrali, pažljivo slušajući njihov razgovor, iako ništa nisu razumeli. Dolazak dvoje stranaca verovatno je za ovo selo bio najuzbudljiviji događaj za poslednju godinu dana. Za nekoliko minuta ovde će se okupiti celo selo. Džejn pogleda Halama. Reći ovom mladiću da ne priča o njima, bilo bi isto kao reći nekom psu da ne laje. Ako neko od ovih ljudi vidi gde su se sakrili, tačna pozicija njihovog skrovišta biće poznata svim stanovnicima Nuristana pre nego što padne mrak. Da li je uopšte moguće pobeći nekako od ovih ljudi i ušunjati se neprimetno u neku poprečnu dolinu? Možda. Ali ne mogu dugo izdržati bez pomoći lokalnog stanovništva jer će ostati bez hrane, a to bi se moglo dogoditi upravo u vreme kada Rusi shvate da su se oni zaustavili i kada počnu pretraživati šume i kanjone. Elis je bio u pravu kada je rekao kako je njihova jedina nada u tome da što više odmaknu od svojih progonitelja. Muhamed je duboko uvlačio dim cigarete i zamišljeno zurio ispred sebe. Zatim se obrati Elisu: – Ti i ja ćemo morati sami dalje, a Džejn ćemo ostaviti ovde. – Ne – odgovori Elis. – Taj list hartije koji ti imaš, na kojem su potpisi Masuda, Kamila i Azizija, važniji je od naših života – kazao je Muhamed. – On predstavlja budućnost Avganistana, slobodu za koju je umro moj sin. Elis će morati da nastavi bez nje, shvatila je Džejn. Tako će barem on da se spase. Bilo ju je stid što joj se srce steglo od očajanja pri pomisli da će ga izgubiti. Morala bi misliti o tome kako da mu pomogne, a ne kako da ga zadrži kraj sebe. Iznenada joj je pala na pamet dobra ideja. – Ja bih mogla odvratiti Ruse s vašeg traga – reče. – Mogla bih se predati i zatim, posle izvesnog nećkanja, dati Žan--Pjeru pogrešne informacije o tome kuda ste se uputili i kojim putem idete... Ako uspem da ih zavaram, to bi vam moglo dati

311

nekoliko dana prednosti... dovoljno da izađete iz zemlje! – Dok je govorila, počela je sve više da se oduševljava tom idejom, iako je u sebi stalno ponavljala: Ne ostavljaj me, molim te, ne ostavljaj me! Muhamed je pogledao Elisa. – To je jedini način, Elise – kazao je. – To odmah zaboravi – odvrati Elis. – Ništa od toga. – Ali, Elise... – Ništa od toga – ponovi Elis. – Zaboravi. Muhamed je ćutao. – Pa šta ćemo onda? – upita Džejn. – Rusi nas neće danas stići – odgovori Elis. – Mi smo još uvek u prednosti zato što smo krenuli još u toku noći. Ostaćemo ovde noćas i poći ćemo rano ujutro. Zapamtite, ništa nije gotovo dok ne bude gotovo. Svašta se može desiti. Neko u Moskvi odjednom može zaključiti da je Anatolij lud i narediti obustavu potrage. – Lupaš – odvrati Džejn na engleskom, ali joj je potajno bilo drago što je on odbio da nastavi put bez nje, iako je znala da je to nerazumno. – Ja imam jedan drugi predlog – reče Muhamed. – Ja ću se vratiti nazad i uputiti Ruse na pogrešan put. Džejnino srce zaigra. Može li on to izvesti? – Kako? – upita Elis. – Ponudiću im se kao vodič i tumač, a onda ću ih povesti na jug kroz dolinu Nuristan do jezera Mundol. Džejn se setila slabe tačke ovog predloga i obeshrabrila se. – Oni sigurno već imaju vodiča – rekla je. – Možda je to neki dobar čovek iz Doline pet lavova kojeg su oni prisilili da pođe s njima protiv njegove volje. U tom slučaju, porazgovaraću s njim i sve urediti. – A šta ako on ne bude hteo da sarađuje? Muhamed je razmišljao. – Onda nije dobar čovek koji im pod prisilom pomaže, nego izdajica koji dobrovoljno, iz koristoljublja sarađuje s neprijateljem. U tom slučaju ću ga ubiti. – Ne želim da zbog mene bilo koga ubiješ – usprotivi se Džejn. – To ne bi bilo zbog tebe – muklo dobaci Elis. – On bi ga ubio

312

zbog mene, ja sam insistirao da ostanemo zajedno. Džejn na to ništa nije rekla. Elis je razmišljao o praktičnim stvarima. – Ti nisi obučen kao Nuristanac. – Zameniću odeću s Halamom. – Ne govoriš dobro njihov jezik. – U Nuristanu se govori više jezika. Reći ću da dolazim iz oblasti u kojoj se govori drugačije. Rusi ionako ne znaju nijedan od tih jezika, prema tome ništa neće posumnjati. – Šta ćeš s puškom? Muhamed razmisli trenutak. – Hoćeš li mi dati svoju torbu? – Suviše je mala. – Moj kalašnjikov ima kundak koji se može sklopiti. – Pa naravno – odvrati Elis. – Možeš uzeti torbu. Džejn se upita neće li to izazvati sumnju kod Rusa, ali zaključi da neće. Avganistanci nose različite torbe, baš kao i odeću. Ipak, pre ili kasnije Muhamed će sigurno postati sumnjiv. – Šta će biti kada otkriju da su na pogrešnom putu? – Pre nego što to shvate, ja ću pobeći jedne noći, ostavljajući ih u nekom bespuću. – Sve je to strašno opasno – reče Džejn. Muhamed je pokušao da deluje ravnodušno. Poput većine gerilskih boraca, on je zaista bio hrabar, ali i beskrajno tašt. – Ako pogrešno proceniš trenutak za bekstvo – rekao je Elis – i ako oni posumnjaju u tebe dok još budeš s njima, sigurno će te mučiti kako bi im odao kojim smo putem otišli. – Nikad me neće uhvatiti živog – odgovorio je Muhamed. Džejn je znala da on neće dozvoliti da ga živog zarobe. – Ali onda mi više nećemo imati vodiča – primetio je Elis. – Naći ću vam drugog vodiča – kazao je Muhamed i okrenuo se prema Halamu i počeo da mu nešto žustro govori, služeći se s nekoliko različitih jezika. Džejn je shvatila da Muhamed predlaže da Halama unajme kao vodiča. Njoj mladić nije bio naročito simpatičan, bio je previše dobar trgovac da bi mu se moglo verovati, ali očigledno je dosta putovao ovim krajem i predstavljao je logičan

313

izbor. Većina ovdašnjih stanovnika verovatno nikad nije zakoračila preko granica njihove doline. – On kaže da zna put – reče Muhamed, govoreći opet francuski. Džejn se na trenutak uznemirila zbog tih reči On kaže. Muhamed je nastavio: – On će vas odvesti do Kantivara i tamo ćete naći drugog vodiča koji će vas odvesti do sledećeg prevoja. Na taj način ćete nastaviti sve do Pakistana. Njegova cena je pet hiljada avgana. – To ne zvuči previše, ali koliko ćemo vodiča na taj način morati da unajmimo dok ne stignemo u Čitral – pitao je Elis. – Pet, možda šest – odgovori Muhamed. Elis odmahnu glavom. – Nemamo trideset hiljada avgana. A još ćemo morati da kupujemo i hranu. – Džejn bi mogla da nabavlja hranu lečenjem – odvrati Muhamed. – A kada uđete u Pakistan, put je mnogo lakši. Možda vam pred kraj puta neće biti potreban vodič. Elis sumnjičavo klimnu glavom. – Šta ti misliš? – upitao je Džejn. – Još uvek postoji druga mogućnost – odgovorila je. – Vas dvojica možete nastaviti bez mene. – Ne – odgovori Elis. – To ne dolazi u obzir. Ti i ja ostajemo zajedno.

314

18. Čitav prvi dan potera nije naišla ni na kakav trag Elisa i Džejn. Žan-Pjer i Anatolij sedeli su na tvrdim drvenim stolicama u spartanski nameštenoj kancelariji bez prozora u vazdušnoj bazi u Bagramu, proučavajući izveštaje koji su stizali preko radija. Ljudi koji su učestvovali u poteri ponovo su krenuli pre zore. Poslali su za početak šest grupa: po jednu za svaku od pet glavnih i pobočnih dolina koje su se prostirale istočno od Doline pet lavova i jednu koja je sledila reku Pet lavova severno do izvora i dalje. U svakoj grupi bio je barem jedan oficir avganistanske vojske koji je govorio jezik dari. Helikopterima su se prebacili do šest različitih sela u Dolini i posle pola sata, svih šest grupa su javile da su pronašle vodiče. – To je brzo išlo – reče Žan-Pjer kada se javila šesta grupa. – Kako su samo uspeli? – Jednostavno – odgovori Anatolij. – Pitaju nekoga da li hoće da bude vodič. On kaže da neće. Oni ga ubiju i pitaju nekog drugog. Obično ne treba dugo čekati da se javi neki dobrovoljac. Jedna grupa pokušala je da prati svoju deonicu iz vazduha, ali taj eksperiment nije uspeo. Staze su bile teško raspoznatljive i sa zemlje, a iz vazduha je to bilo sasvim nemoguće. Osim toga, nijedan od vodiča nikad ranije nije leteo u helikopteru i kada bi se našli u vazduhu, potpuno bi izgubili osećaj za orijentaciju. Tako su sve grupe na kraju krenule peške, a neke su od meštana oduzele konje za nošenje prtljaga. Žan-Pjer nije očekivao više vesti tokom jutra, jer su begunci imali skoro dan prednosti. Međutim, vojnici će sigurno moći da se kreću brže od Džejn, budući da ona mora da nosi Šantal... Svaki put kada bi pomislio na Šantal, Žan-Pjer bi osetio grižu savesti. Bio je besan na svoju ženu zbog onoga što je učinila, ali to se nije odnosilo na dete, a ipak je ono trpelo, u to je bio siguran, budući da je zajedno s majkom bilo izloženo naporima hodanja bez odmora, hladnoći na visokim prevojima, ledenom vetru... 315

Ponovo je počeo da razmišlja, poslednjih nekoliko dana to mu se stalno vrtelo po glavi, šta će biti ako Džejn umre, a Šantal ostane živa. Zamišljao je kako Elisa hvataju samog, a Džejn nalaze mrtvu, s detetom u naručju, koje je nekim čudom još uvek živo. Vratio bih se u Pariz i svi bi u meni gledali tragičnog, romantičnog junaka, sanjario je Žan-Pjer, udovca sa ćerkom od nekoliko meseci, veterana iz Avganistana... Kako bi mi se divili! Ja bih sasvim sigurno mogao sâm da se brinem o detetu. Kakav bi to bio divan, prisan odnos između mene i nje kada bi malo porasla. Naravno, morao bih naći neku dadilju, ali bih se postarao da Šantal nikad u njoj ne počne da gleda majku. Ne, ja bih joj bio i otac i majka. Što je više mislio o tome, tim je veći bio njegov bes na Džejn što stavlja na kocku detetov život. Takvim svojim postupkom ona je neosporno izigrala sva svoja roditeljska prava na Šantal. Žan-Pjer je smatrao kako bi na osnovu toga verovatno mogao na sudu da dobije pravo starateljstva nad detetom... Kako su proticali sati, Anatolij je počeo da se dosađuje, a ŽanPjer je postao napet. Obojica su bili razdražljivi. Anatolij je vodio duge razgovore na ruskom s oficirima koji su dolazili da ih posete u njihovoj maloj kancelariji bez prozora. Njihovo beskonačno brbljanje išlo je Žan-Pjeru na živce. Isprva mu je Anatolij prevodio izveštaje koji su stizali preko radija, ali sada bi samo izgovorio: – Ništa. – ŽanPjer je ucrtavao u karte napredovanje potere, označavao pozicije pojedinih grupa, ali pred kraj popodneva oni su počeli da slede staze i presušena rečna korita kojih nije bilo na kartama, a ukoliko su u svojim izveštajima obaveštavali o tome gde se nalaze, Anatolij mu to nije prenosio. Do večeri, sve grupe su se ulogorile, ne dajući obaveštenje o bilo kakvom tragu. Sve grupe su imale uputstva da se raspituju o beguncima kod stanovnika sela kroz koja prolaze. Do sada su od meštana uvek dobijali odgovor da nisu videli nikakve strance. To nije bilo ništa čudno, jer se potera još uvek nalazila na području Doline pet lavova, s ove strane visokih prevoja koji su vodili u Nuristan. Ljudi koje su ispitivali bili su lojalni Masudu i za njih je

316

svaka saradnja s Rusima značila izdaju. Narednog dana, kada potera pređe u Nuristan, narod u selima biće spremniji za saradnju. Ipak, kada su te večeri napustili kancelariju i uputili se prema kantini, Žan-Pjer je bio potišten. Večerali su grozne kobasice iz konzerve i instant pire od krompira, a zatim je Anatolij otišao da pije votku s nekim oficirima, ostavivši Žan-Pjera s jednim narednikom koji je govorio samo ruski. Njih dvojica su odigrali jednu partiju šaha, ali narednik je bio daleko bolji šahista, što je ŽanPjera samo još više razdražilo. Otišao je u krevet i dugo se vrteo na tvrdom vojničkom dušeku, zamišljajući Džejn i Elisa kako vode ljubav. Kada ga je sledećeg jutra Anatolij probudio, njegovo istočnjačko lice sijalo je od radosti i nije više bilo ni traga od razdražljivosti. ŽanPjer se osećao kao dete kojem su oprostili, iako, barem koliko je njemu bilo poznato, ništa nije zgrešio. Zajedno su doručkovali u kantini. Anatolij je već razgovarao sa svih šest grupa tragača, koji su u zoru nastavili poteru. – Danas ćemo uloviti tvoju ženu, prijatelju – veselo je rekao, a Žan-Pjera te njegove reči ispuniše vedrim optimizmom. Čim su došli u kancelariju, Anatolij ponovo pozva preko radija svoje izviđače. Tražio je od njih da mu opišu sve što vide oko sebe, a Žan-Pjer je na osnovu njihovih opisa reka, jezera, uvala i ledničkih odrona pokušavao da odredi gde se oni nalaze. Ako se gledalo na broj pređenih kilometara u jednom satu, činilo se da strašno sporo napreduju, ali, naravno, oni su se kretali uzbrdo po veoma teškom terenu, a osim toga, isti faktori će usporiti Elisa i Džejn. Svaka grupa je imala po jednog vodiča, a kada bi došli do mesta gde se staza račva i oba puta vode u Nuristan, zavrbovali bi u najbližem selu još jednog vodiča i podelili se u dve grupe. Do podneva je Žan-Pjerova karta bila sva posuta crvenim tačkicama kao boginjama. Negde oko sredine popodneva, privremeno ih je omeo nepredviđeni događaj. Jedan general s naočarima, koji je putovao po Avganistanu sa ciljem da proceni situaciju, sleteo je u Bagram i

317

odlučio da proveri kako Anatolij troši sredstva koja su mu odobrena. Žan-Pjer je to saznao od Anatolija nekoliko sekundi pre nego što je general upao u njihovu malu kancelariju, praćen grupom uzbuđenih oficira nalik na pačiće koji trče za majkom. Žan-Pjer je bio zadivljen veštinom kojom je Anatolij zadržao kontrolu nad situacijom. Skočio je na noge, krećući se žustro, ali potpuno smireno, rukovao se s generalom i ponudio mu da sedne. Oštro je doviknuo kroz vrata nekoliko naredaba, brzo porazgovarao s generalom, oko minut, ali s mnogo poštovanja, a zatim se izvinio i počeo da razgovara preko radija s tragačima, prevodeći Žan-Pjeru odgovore koji su, praćeni šumovima, stizali iz Nuristana, a uzgred je generalu predstavio Žan-Pjera na francuskom. General je počeo da postavlja pitanja i Anatolij je odgovarao, pokazujući pri tom crvene špenadle na Žan-Pjerovoj karti. A onda, usred svega toga, jedna grupa se sama javila, čuo se jedan uzbuđeni glas koji je nešto brzo govorio na ruskom i Anatolij prekinu generala u pola rečenice. Žan-Pjer je nervozno sedeo na ivici stolice i nestrpljivo čekao prevod. Glas je ućutao. Anatolij je postavio jedno pitanje i dobio odgovor. – Šta su videli? – upita Žan-Pjer, goreći od nestrpljenja. Anatolij mu nije odmah odgovorio, nego se prvo obratio generalu. Konačno se okrenuo prema Žan-Pjeru. – Našli su dvoje Amerikanaca u selu Atati, u dolini Nuristan. – Divno! – uzviknu Žan-Pjer. – To su oni! – Pretpostavljam – odvrati Anatolij. Žan-Pjer nije shvatao zbog čega je on tako hladan. – Naravno da su to oni! Tvoji vojnici ne razlikuju Amerikance od Engleza. – Verovatno ne. Međutim, kažu da nema nikakvog deteta. – Nema deteta! – Žan-Pjer se namršti. Kako je to moguće? Zar je Džejn ostavila Šantal u Dolini pet lavova da je podižu Rabija, Zahara ili Fara? Nije u to mogao da poveruje. Možda je sakrila dete kod neke porodice u tom selu, Atati, pre nego što su je uhvatili? To mu

318

se takođe činilo neverovatnim. Džejn bi nagonski htela da zadrži dete kraj sebe u trenutku opasnosti. Da li je Šantal umrla? Ne, to je verovatno neka greška, zaključi, neko je nešto pogrešno preneo ili su smetnje prekrile taj deo izveštaja ili zapovednik grupe jednostavno nije primetio bebu. – Nećemo nagađati – reče Žan-Pjer Anatoliju. – Hajdemo sami da vidimo o čemu se radi. – Hoću da ti odeš tamo – kazao je Anatolij. – Pa naravno – odvrati Žan-Pjer, a onda mu se učini čudno kako je to Anatolij rekao. – Da li to znači da ti nećeš ići? – Tačno. – A zašto? – Zato što sam potreban ovde – odgovori Anatolij i pogleda generala. – U redu. – Očigledno, radilo se o nekim tajnim igrama oko vlasti unutar vojne birokratije. Anatolij ne želi da ode iz baze dok general njuška unaokolo, kako ne bi nekom suparniku pružio priliku da ga okleveta iza njegovih leđa. Anatolij je uzeo telefon i izdao niz naredaba na ruskom. Dok je on još uvek govorio preko telefona, u sobu je ušao jedan vojnik i pokazao glavom Žan-Pjeru da pođe s njim. Anatolij je pokrio dlanom mikrofon i rekao: – Dobićeš topao kaput jer je u Nuristanu već zima. Do skorog viđenja. I Žan-Pjer je izašao s vojnikom. Prešli su preko betonske piste. Dva helikoptera su čekala s upaljenim motorima: jedan hind s raketama ispod kratkih krila i jedan hip, nešto veći, s nizom prozorčića na trupu. Žan-Pjer se začudio zašto im je potreban hip, a onda se setio da će dovesti ljude iz patrole. Kada su došli do helikoptera, jedan vojnik je dotrčao sa šinjelom i predao ga ŽanPjeru. On ga prebaci preko ruke i pope se u hind. Odmah su uzleteli. Žan-Pjer je goreo od nestrpljenja. Sedeo je na klupi u putničkoj kabini, zajedno sa šest vojnika. Leteli su prema severoistoku.

319

Kada su odmakli od vazdušne baze, pilot pozva Žan--Pjera. ŽanPjer je prešao napred i stao na stepenik uz pilotsko sedište kako bi pilot mogao s njim da razgovara. – Ja ću biti vaš prevodilac – reče pilot na pomalo nesigurnom francuskom. – Hvala. Vi znate odredište? – Da, gospodine. Dobili smo koordinate i imamo radio-vezu sa svojim ljudima tamo. – Odlično – odvrati Žan-Pjer, donekle iznenađen što mu se pilot obraća kao pretpostavljenom. Izgleda da je kao saradnik pukovnika KGB-a stekao počasni čin. Vrativši se na svoje sedište na klupi, pitao se kako će Džejn reagovati kada ga ugleda. Hoće li ga dočekati s olakšanjem? Ili prkosno? Ili će jednostavno biti iscrpljena! Elis će, naravno, biti besan i osećaće se poniženim. „Kako bi ja trebalo da nastupim?“, Pitao se Žan-Pjer. „Hteo bih oboje da nateram da se preda mnom savijaju od straha, ali moram pri tom ostati dostojanstven. Šta da kažem?“ Pokušao je da zamisli taj prizor. Naći će ih verovatno u dvorištu neke džamije, ili kako sede na zemljanom podu neke kolibe, možda vezane i pod stražom vojnika s kalašnjikovima. Verovatno će biti promrzli, gladni i potišteni. Žan-Pjer će ući unutra, u ruskom šinjelu, samouveren i merodavan, u pratnji mlađih oficira. Prvo će se zagledati u njih dugim, prodornim pogledom, a onda će reći... Šta će reći? Opet smo se sreli, zvučalo je užasno melodramatično. Zar ste stvarno mislili da nam možete pobeći? Zvučalo je previše govornički. Morali ste znati da nemate nikakvih šansi, bilo je nešto bolje, ali je imalo prizvuk popustljivosti. Kada su zašli među planine, temperatura je naglo pala. Žan-Pjer obuče šinjel i stade kraj otvorenih vrata, gledajući dole. Leteli su iznad doline koja je donekle ličila na Dolinu pet lavova, budući da je i ovde sredinom doline tekla reka, a s obe strane su bile visoke planine. Po okolnim vrhuncima bilo je snega, ali ga u dolini još nije bilo.

320

Žan-Pjer ode napred do pilota i reče mu na uvo: – Gde smo sada? – Dolina Sakardara – odgovori pilot. – Dalje prema severu dolina menja ime i naziva se Dolina Nuristan. Selo Atati nalazi se na njenom severnom kraju. – Koliko nam je još potrebno do tamo? – Dvadeset minuta. Žan-Pjeru se to učini beskrajno dugo. Savladavajući nestrpljivost, vratio se do klupe i seo među vojnike. Oni su svi ćutke sedeli i gledali ga. Izgledalo je kao da ga se boje. Možda misle da pripada KGB-u. Šta je meni, pa ja zaista pripadam KGB-u, odjednom pomisli ŽanPjer. Pitao se o čemu vojnici razmišljaju. O devojkama i ženama koje su ostavili u domovini? Njihova domovina će od sada biti i njegova domovina. Živeće u Moskvi, imaće svoj stan. Pitao se da li je još uvek moguće da on i Džejn žive zajedno u srećnom braku. On bi želeo da ona i Šantal budu u tom stanu i da ga čekaju dok se on bori za pravednu stvar u drugim zemljama i poput ovih vojnika sanjari o tome kako će se vratiti kući na odmor, kako će opet spavati sa svojom ženom i videti koliko mu je kći porasla. Ja sam izneverio Džejn i ona je izneverila mene, razmišljao je, možda ćemo moći jedno drugome da oprostimo, makar zbog Šantal. Šta se dogodilo sa Šantal? Uskoro će to saznati. Helikopter je počeo da se spušta. Blizu su. Žan-Pjer ustade i opet pogleda kroz vrata. Spuštali su se prema jednoj livadi, na mestu gde se pritoka ulivala u glavnu reku. Kraj je slikovito izgledao, a selo se sastojalo od samo nekoliko kuća, načičkanih jedna iznad druge na padinama planine, što je bilo karakteristično za sela u Nuristanu. Žan-Pjer se setio da je video fotografije ovakvih sela u knjigama o Himalajima. Helikopter se spustio na zemlju. Žan-Pjer je iskočio. Na drugoj strani livade, iz najniže drvene kuće, izašla je grupa ruskih vojnika. Žan-Pjer je nestrpljivo čekao

321

pilota, svog tumača. Konačno je pilot sišao iz helikoptera. – Hajdemo! – reče Žan-Pjer i krenu preko livade. Jedva se uzdržavao da ne potrči. Elis i Džejn su verovatno u kući, iz koje su izašli vojnici, pomislio je i brzim koracima se uputio u tom pravcu. Počeo je da oseća srdžbu, sav je treperio od dugopotiskivanog besa. Do đavola i dostojanstvo, pomislio je, reći ću tim gadovima otvoreno šta mislim o njima. Kada je prišao grupi vojnika, oficir koji je stajao na čelu počeo je da govori. Ne osvrćući se na njega, Žan-Pjer je naredio pilotu: – Pitaj ga gde su oni. Pilot upita i oficir pokaza na kuću iz koje su izašli on i njegovi vojnici. Bez reči, Žan-Pjer je prošao pored vojnika i uputio se prema kući. Kada je upao u kuću, bes je u njemu već proključao. U jednom uglu stajalo je još nekoliko ruskih vojnika. Pogledali su u Žan-Pjera, a zatim se razmakli. U uglu je bila klupa, za koju je bilo vezano dvoje ljudi. Žan-Pjer je zapanjeno zurio u njih. Zinuo je od zaprepašćenja i prebledeo. Pred njim je bio mršavi dečak od osamnaest-devetnaest godina, anemičnog izgleda, dugačke, prljave kose i obešenih brkova i jedna prsata plavokosa devojka sa cvećem u kosi. Dečak pogleda ŽanPjera s izrazom dubokog olakšanja i reče na engleskom: – Hej, čoveče, hoćeš li nam pomoći? U gadnim smo govnima. Žan-Pjer je mislio da će eksplodirati. Ovo dvoje su obični hipici na putu za Katmandu, posebna vrsta turista koji nisu prestali da dolaze, uprkos ratu. Kakvo razočaranje! Zašto su se oni morali tu zateći upravo sada kada svi tragaju za odbeglim parom zapadnjaka? Nije mu padalo na pamet da pomogne tom paru drogiranih degenerika. Okrenu se na peti i izađe. Pilot je upravo bio na vratima. Kada je ugledao izraz na licu ŽanPjera, upita: – Nešto nije u redu? – Uhvatili su pogrešan par. Pođi sa mnom. Pilot je požurio za njim. – Pogrešan? Zar to nisu Amerikanci? – Jesu Amerikanci, ali nisu oni koje tražimo.

322

– Šta ćete sada učiniti? – Razgovaraću s Anatolijem i zato si mi potreban da ga pozoveš preko radija. Prešli su preko livade i popeli se u helikopter. Žan-Pjer je seo na mesto mitraljesca i stavio slušalice. Nestrpljivo je lupkao nogom po metalnom podu dok je pilot dugo s nekim pričao na ruskom. Najzad je čuo Anatolijev glas koji se slabo čuo jer je bio propraćen šumovima. – Žan-Pjer, prijatelju, ovde Anatolij. Gde si ti? – U Atatiju. Amerikanci koje su uhvatili nisu Elis i Džejn. Ponavljam, nisu Elis i Džejn. Samo dvoje glupe dece u potrazi za nirvanom. – Ništa me ne iznenađuje – odgovorio je Anatolij. – Šta? – prekinuo ga je Žan-Pjer, zaboravljajući da ga Anatolij ne može čuti dok govori. – ... dobili smo nekoliko izveštaja da su Elis i Džejn primećeni u dolini Linar. Nisu još uspeli doći u kontakt s njima, ali su im za petama. Kraj poruke. Žan-Pjerov bes zbog hipika odjednom nestade i on ponovo živnu. – Dolina Linar... gde je to? Kraj poruke. – Nije daleko od mesta na kojem se sada nalaziš. To je jedna od obližnjih dolina, oko dvadesetak kilometara južno od Atatija. Kraj poruke. Tako blizu! – Jesi li siguran? Kraj poruke. – Naši ljudi su dobili informacije o njima u nekoliko sela kroz koja su prošli. Opis se slaže. Osim toga, meštani su spominjali dete. Kraj poruke. Onda su to sigurno oni. – Možemo li proračunati gde su sada? Kraj poruke. – Još ne. Ja sada putujem tamo. Kada stignem, saznaću više detalja. Kraj poruke. – Znači, nisi u Bagramu? A šta je bilo s onim... posetiocem? Kraj poruke.

323

– Otišao je – odgovori Anatolij kratko. – Sada sam u helikopteru i za koji minut ću se sastati s patrolom u selu Mundol. To je u dolini Nuristan, nizvodno od mesta gde se Linar uliva u Nuristan, kraj jednog velikog jezera koje se takođe zove Mundol. Dođi i ti tamo. Prespavaćemo u selu i sutra ujutro nadgledaćemo potragu. Kraj poruke. – Dolazim! – poletno uzviknu Žan-Pjer. Odjednom se setio. – Šta ćemo s ovim hipicima? Kraj poruke. – Moraću da ih odvedem u Kabul radi ispitivanja. Mi imamo tamo ljude koji će ih podsetiti na stvarnost materijalnog sveta. Daj mi sada pilota. Kraj poruke. – Vidimo se u Mundolu. Kraj poruke. Anatolij poče da razgovara s pilotom na ruskom, a Žan-Pjer skinu slušalice. Čudilo ga je zašto Anatolij želi da traći vreme na dvoje bezopasnih hipika. To dvoje mladih očigledno nisu bili špijuni. Ipak, palo mu je na pamet kako je on, Žan-Pjer, zapravo jedina osoba koja zaista zna jesu li ovaj mladić i devojka Elis i Džejn ili nisu. Postojala je mogućnost, iako prilično neverovatna, da su Elis i Džejn nagovorili Žan-Pjera da ih pusti, a da Anatoliju kaže kako su vojnici uhvatili par običnih hipika. Taj Rus je sumnjičavi gad. Žan-Pjer je nestrpljivo čekao da Anatolij završi razgovor s pilotom. Izgleda da se ona grupa dole, u Mundolu, prilično približila beguncima. Elis i Džejn će možda već sutra biti u njihovim rukama. Njihov pokušaj bekstva nije od početka imao mnogo izgleda na uspeh, ali Žan-Pjer ipak nije mogao prestati da se brine i znao je da ta napetost u njemu neće popustiti sve dok ih ne vidi, vezanih ruku i nogu, u ćeliji ruskog zatvora. Pilot skinu slušalice i reče: – Odvešćemo vas u Mundol u ovom helikopteru. Hip se s ostalima vraća u bazu. – U redu. Nekoliko minuta kasnije već su bili u vazduhu. Ostalima koji su morali da se vrate u bazu nije se žurilo i oni su ostali u Atatiju. Već je gotovo sasvim pao mrak i Žan-Pjer se pitao hoće li uspeti da

324

pronađu selo Mundol. Noć se brzo spuštala dok su leteli nizvodno. Predeo ispod njih utonuo je u mrak. Pilot je stalno bio na radio-vezi i Žan-Pjer je zaključio da ga ljudi u Mundolu verovatno navode sa zemlje. Posle deset ili petnaest minuta, ispod njih su se upalila jaka svetla. Otprilike kilometar dalje, iza svetala, sijala je na mesečini površina velikog jezera. Helikopter je tada počeo da se spušta. Sleteo je blizu jednog drugog helikoptera. Jedan vojnik je dočekao Žan-Pjera i poveo ga preko trave do sela na bregu. U svetlu mesečine ocrtavali su se obrisi drvenih kuća. Vojnik je odveo ŽanPjera u jednu kuću. Tamo, u platnenoj stolici na sklapanje i ogrnut ogromnom bundom od vučjeg krzna, sedeo je Anatolij. Bio je sjajno raspoložen. – Žan-Pjer, moj francuski prijatelju, blizu smo uspeha – glasno ga je dočekao. Bilo je čudno videti tog uzdržanog istočnjaka tako srdačnog i bučnog. – Popij kafu... sipao sam u nju malo votke. Žan-Pjer je uzeo papirnatu čašu od neke Avganistanke koja je posluživala Anatolija. Zatim je seo na drugu stolicu, poput one na kojoj je sedeo Anatolij. Te stolice su očigledno bile iz vojnih skladišta. Ako su Rusi nosili sa sobom toliku opremu – stolice na rasklapanje, kafu, papirnate čaše i votku, možda se ipak nisu kretali brže od Elisa i Džejn. Anatolij mu je pročitao misli. – Priuštio sam sebi luksuz i doneo sa sobom u helikopteru nekoliko stvarčica – rekao je s osmehom. – Pa moram voditi računa o dostojanstvu KGB-a. Žan-Pjer nije znao kako da protumači njegov izraz lica i nije bio siguran da li se on šali ili ne. Zato je prešao na drugu temu. – Kakve su najnovije vesti? – Naši begunci su definitivno danas prošli kroz sela Bosajdur i Linar. A moji ljudi su danas po podne iznenada izgubili svog vodiča, jednostavno je nestao. Najverovatnije je otišao kući. – Anatolij se namrštio kao da ga pomalo muči taj nejasan detalj, a onda je dovršio priču. – Na sreću, vrlo brzo su našli novog vodiča.

325

– Svakako, zahvaljujući primeni tvoje veoma delotvorne metode – rekao Žan-Pjer. – U stvari, ne. Ovaj je bio pravi dobrovoljac, barem mi tako kažu. Tu je negde, u selu. – Normalno je da ovde, u Nuristanu, ima dobrovoljaca – kazao je Žan-Pjer. – Za ove ljude rat kao da i ne postoji, a osim toga, oni su na glasu kao ljudi bez ikakvih obzira. – Taj čovek tvrdi da je danas video begunce, pre nego što nam se priključio. Mimoišao se s njima blizu mesta gde se reka Linar uliva u Nuristan. Video je da su krenuli na jug, a to znači prema ovom selu. – Odlično! – Kada su naši ljudi stigli večeras ovamo, u Mundol, raspitali su se kod stanovnika i saznali da je dvoje stranaca s malim detetom prošlo kroz selo danas posle podne i da su nastavili prema jugu. – Onda više nema nikakve sumnje – zadovoljno je dodao ŽanPjer. – Izgleda da nema – saglasio se Anatolij. – Sutra će biti u našim rukama. Sasvim sigurno. Žan-Pjer se probudi na gumenom dušeku – to je bila još jedna od „stvarčica“ koje je Anatolij doneo sa sobom – na podu od nabijene zemlje. Vatra se tokom noći ugasila i bilo je hladno. Anatolijev krevet je na drugom kraju male sobe bio prazan. Žan-Pjer nije znao gde su vlasnici kućice proveli noć. Pošto su im pripremili večeru i poslužili ih, Anatolij im je naredio da odu iz kuće. On se u Avganistanu ponašao kao da je to njegovo kraljevstvo. Možda je imao pravo što se tako ponaša. Žan-Pjer je seo i protrljao oči, a onda ugledao Anatolija kako stoji kod vrata i zamišljeno ga posmatra. – Dobro jutro – pozdravi ga Žan-Pjer. – Jesi li ti ikad ranije bio ovde? – upita ga Anatolij iznenada. Žan-Pjer se još uvek nije bio do kraja razbudio. – Gde? – U Nuristanu – nestrpljivo odgovori Anatolij. – Nisam.

326

– Čudno. Žan-Pjer je postao nervozan zbog ovakvog zagonetnog razgovora rano ujutro. – Zašto? – uznemireno je upitao. – Zašto je to čudno? – Razgovarao sam pre nekoliko minuta s novim vodičem. – Kako mu je ime? – Muhamed, Mahomet, Muhmud, jedno od tih imena koja ovde daju svakom drugom detetu. – Na kojem jeziku si razgovarao s tim Nuristancem? – Na francuskom, ruskom, dariju i engleskom, uobičajenoj mešavini. Pitao me je ko je to stigao noćas s drugim helikopterom. Rekao sam: „Jedan Francuz koji može identifikovati begunce“, ili nešto slično, a on me na to upitao kako se ti zoveš i ja sam mu rekao. Hteo sam da nastavim razgovor dok ne ispipam zbog čega ga sve to zanima. Međutim, on me više ništa nije pitao. Reagovao je gotovo kao da te poznaje. – Nemoguće. – To sam i ja pomislio. – Zašto ga nisi pitao? – Prilično je neobično za Anatolija da se tako usteže, pomisli Žan-Pjer. – Nema nikakvog smisla postavljati nekome pitanja dok ne ustanoviš da li taj ima nekog razloga da te laže. – Rekavši to, Anatolij izađe. Žan-Pjer je ustao. Spavao je u košulji i donjem rublju. Sada navuče pantalone i čizme, prebaci šinjel preko ramena i pođe za Anatolijem. Pošto je izašao iz sobe, našao se na drvenoj verandi, s koje se pružao pogled na celu dolinu. Dole, ispod njega, reka je krivudala kroz polja, široka i spora. Nešto dalje prema jugu ulivala se u dugačko usko jezero, opkoljeno sa svih strana planinama. Sunce još nije bilo izašlo. Od magle iznad vode nije se video drugi kraj jezera. Bio je to lep i prijatan prizor. Žan-Pjer se seti da je ovo najplodniji i najgušće naseljen deo Nuristana. Ostali delovi su uglavnom divlji i slabo naseljeni.

327

Rusi su iskopali poljski klozet, primetio je Žan-Pjer s odobravanjem. Avganistanski običaj da u tu svrhu koriste reke iz kojih uzimaju vodu za piće bio je glavni uzrok njihovih problema sa crevnim parazitima. Rusi će uvesti red u ovoj zemlji kada jednom uspeju da se otarase pobunjenika, pomislio je Žan-Pjer. Sišao je do livade, otišao u poljski klozet, okupao se u reci i popio kafu s nekoliko vojnika koji su stajali oko vatre. Grupa je bila spremna za polazak. Anatolij je noćas odlučio da će njih dvojica upravljati potragom odavde, putem radija. Helikopteri će čekati spremni da njega i Žan-Pjera prebace do tragača čim im jave da su ugledali begunce. Dok je Žan-Pjer pio kafu, Anatolij dođe preko livade iz pravca sela. – Da li si video onog prokletog vodiča? – oštro je upitao. – Ne. – Izgleda da je nestao. Žan-Pjer podiže obrve. – Baš kao i onaj pre njega. – Kakvi su to ljudi? Moraću da ispitam seljane. Dođi, moraš da mi prevodiš. – Ja ne govorim njihov jezik. – Možda će razumeti dari. Žan-Pjer je krenuo s Anatolijem preko livade do sela. Dok su se išli putem između kuća, neko zovnu Anatolija na ruskom. Oni stadoše i okrenuše se. Deset-dvanaest ljudi, Nuristanaca u belim odorama i Rusa u uniformama, stajalo je okupljeno na jednoj verandi i gledalo u nešto na podu. Razmakli su se i propustili Anatolija i Žan-Pjera. Na podu je bio leš. Meštani su ljutito pričali, pokazujući na mrtvo telo. Čoveku je bilo prerezano grlo: rana je bila užasna, a glava je neprirodno ležala, gotovo odvojena od tela. Krv je bila sasušena... čovek je verovatno ubijen juče. – Je li to taj čovek, Muhamed, vodič? – upita Žan-Pjer. – Ne – odgovori Anatolij. Zatim je nešto upitao jednog vojnika i rekao: – Ovo je prethodni vodič, onaj koji je odjednom nestao. Žan-Pjer se obratio meštanima, govoreći polako na dariju: – Šta

328

je bilo? Posle kraće pauze, jedan naborani starac s povezom na desnom oku odgovori na dariju. – Ubijen je! – uzviknuo je optužujući. Žan-Pjer je počeo da ga ispituje i malo-pomalo izvuče iz njega celu priču. Ubijeni je bio jedan seljak iz doline Linar kojeg su Rusi regrutovali kao vodiča. Pas seoskog pastira otkrio je mrtvo telo sakriveno u grmlju. Porodica ubijenog zaključila je da su ga Rusi ubili i jutros su doneli ovamo njegovo mrtvo telo, zahtevajući da im se kaže zašto je ubijen. Žan-Pjer je objasnio Anatoliju: – Ljuti su i uvređeni jer misle da su ga ubili tvoji ljudi. – Ljuti? – rekao je Anatolij. – Zar oni ne znaju da je rat? Ljudi ginu svakog dana, to je u ratu normalna pojava. – Očigledno je da ovde nisu videli mnogo od rata. Jeste li ga vi ubili? – Proveriću. – Anatolij se obrati vojnicima. Nekoliko njih mu je istovremeno odgovaralo uzbuđenim tonom. – Mi ga nismo ubili – prevodio je Anatolij Žan-Pjeru. – Ko je to onda učinio, pitam se? Misliš li da možda ovdašnji stanovnici ubijaju naše vodiče zbog saradnje s neprijateljem? – Ne – odgovori Anatolij. – Kada bi toliko mrzeli saradnike neprijatelja, ne bi se toliko uzbuđivali što je ovaj ubijen. Reci im da mi to nismo učinili. Umiri ih. Žan-Pjer se obratio onom jednookom starcu. – Stranci nisu ubili ovog čoveka. Oni žele da saznaju ko je ubio njihovog vodiča. Starac to prevede ostalima i meštani se zaprepašćeno pogledaše. Anatolij zamišljeno reče: – Možda je Muhamed ubio ovog čoveka kako bi dobio posao vodiča. – Koliko plaćate vodiče? Mnogo? – upita Žan-Pjer. – Sumnjam. – Anatolij je upitao narednika i preveo odgovor. – Pet stotina avgana na dan. – To je dobra plata za jednog Avganistanca, ali ipak ne tolika da bi zbog nje vredelo nekoga ubiti, iako kažu da su Nuristanci u stanju da ubiju čoveka zbog sandala, ako su nove.

329

– Pitaj ih da li oni znaju gde je Muhamed. Žan-Pjer je pitao ljude. Nastala je rasprava među njima. Većina ih je odmahivala glavom, ali jedan čovek poče nešto da govori povišenim glasom i pri tom je uporno pokazivao prema severu. Jednooki starac reče Žan-Pjeru: – Jutros rano je otišao iz sela. Abdul ga je video kako odlazi prema severu. – Je li otišao pre ili pošto su doneli telo? – Pre. Žan-Pjer je preveo Anatoliju i dodao: – Pitam se, zbog čega je onda otišao? – U svakom slučaju, poneo se kao čovek koji se zbog nečega oseća krivim. – Izgleda da je otišao neposredno pošto si ti jutros s njim razgovarao. Gotovo bi se reklo da je otišao zato što sam ja ovde. Anatolij zamišljeno klimnu glavom. – Bez obzira zbog čega je otišao, čini mi se da on zna nešto što mi ne znamo. Najbolje će biti da krenemo za njim. Ako zbog toga izgubimo nešto vremena, nije važno, možemo to sebi da priuštimo. – Koliko je vremena prošlo otkako si s njim razgovarao? Anatolij pogleda na sat. – Malo više od sat vremena. – Onda nije mogao daleko da odmakne. – Tako je. – Anatolij se okrenuo i počeo žustro da izdaje naredbe. Vojnici su se hitro pokrenuli. Dvojica su uhvatili za ruke jednookog starca i odveli ga dalje na livadu. Drugi su potrčali prema helikopterima. Anatolij uhvati Žan-Pjera za mišicu i njih dvojica krenuše brzim koracima za vojnicima. – Povešćemo jednookog da nam posluži kao tumač, ukoliko to bude potrebno – reče Anatolij. Kada su njih dvojica došli na livadu, elise helikoptera već su se okretale. Anatolij i Žan-Pjer su ušli u jedan helikopter. Jednooki starac je već bio unutra, izgledajući u isti mah oduševljen i smrtno preplašen. On će o ovome pričati dok bude bio živ, pomislio je ŽanPjer. Nekoliko trenutaka kasnije, podigli su se u vazduh. Anatolij je sa Žan-Pjerom stajao blizu otvorenih vrata i gledao dole. Dobro

330

utabana staza, jasno vidljiva, vodila je iz sela do vrha brda, a zatim se gubila među drvećem. Anatolij je počeo da govori u pilotov radio, a zatim je objasnio Žan-Pjeru: – Poslao sam nekoliko vojnika da pretraže ovu šumu, za svaki slučaj. Možda je odlučio baš tu da se sakrije. Sigurno nije ostao tako blizu sela, pomislio je Žan-Pjer, ali Anatolij, kao i obično, ništa nije propuštao. Leteli su još otprilike dva kilometra paralelno s rekom, a onda su došli do ušća Linara. Da li je Muhamed nastavio prema gornjem kraju doline i hladnom središtu Nuristana ili je skrenuo na istok, u dolinu Linar koja bi ga dovela do Doline pet lavova? Žan-Pjer zapita jednookog starca: – Odakle je Muhamed? – Ne znam – odgovorio je starac. – Ali je svakako Tadžik. To je značilo da je verovatno iz doline Linar, a ne iz Nuristana. Žan-Pjer prenese to Anatoliju, a Anatolij uputi pilota da skrene levo i sledi Linar. Sada je jasno zašto se za Elisom i Džejn nije moglo tragati iz helikoptera, pomislio je Žan-Pjer. Muhamed je imao samo jedan sat prednosti, a možda su mu već izgubili trag. Kada neko ima čitav dan prednosti, kao što je to bio slučaj s Elisom i Džejn, potera je suočena s još mnogo više alternativnih ruta i mesta na kojima begunci mogu da se sakriju. Ako je postojao put kroz dolinu Linar, onda on nije bio vidljiv iz vazduha. Pilot je jednostavno pratio reku. Okolna brda bila su gola, bez vegetacije i još nisu bila pokrivena snegom, tako da begunac, ukoliko je bio dole, nije imao gde da se sakrije. Ugledali su ga nekoliko minuta kasnije. Njegova bela odeća i turban jasno su se isticali na sivosmeđem tlu. Hodao je ujednačenim korakom Avganistanaca, naviknutih na dugotrajna pešačenja, a preko ramena je imao prebačenu torbu. Kada je čuo buku helikoptera, stao je i pogledao uvis, a zatim nastavio da hoda. – Je li to on? – upita Žan-Pjer. – Mislim da jeste – odgovorio je Anatolij. – Ubrzo ćemo saznati. –

331

Uzeo je pilotove slušalice i porazgovarao s pilotom drugog helikoptera. Ovaj je išao napred i spustio se otprilike sto metara ispred pešaka. On je bezbrižno nastavio da hoda. – Zašto i mi nismo sleteli? – pitao je Žan-Pjer. – Uobičajena mera opreza. Vrata na helikopteru su se otvorila i šest vojnika iskočilo je na zemlju. Čovek u belom nastavio je da hoda prema njima, skidajući u hodu torbu s ramena. Bila je to dugačka torba, poput vojničke vreće i pogled na nju podsetio je Žan-Pjera na nešto, ali pre nego što se mogao setiti na šta ga podseća, Muhamed je podigao torbu i uperio ju je na vojnike. Žan-Pjer je shvatio šta on namerava i zaustio je da upozori vojnike. Bilo je to kao kada pokušavaš da vičeš u snu, ili pod vodom; sve se činilo nekako usporenim, a njegove reakcije bile su još sporije. Pre nego što je uspeo da vikne, ugledao je cev automata kako proviruje iz torbe. Buka helikoptera prigušila je zvuk pucnjeva, što je stvaralo čudan utisak da se sve odigrava u potpunoj tišini. Jedan od ruskih vojnika uhvati se za stomak i pade na lice; drugi podiže ruke u vazduh i pade na leđa, a lice trećeg eksplodiralo je u masi krvi i mesa. Ostala trojica uspela su da podignu oružje. Jedan od njih pao je mrtav pre nego što je uspeo da pritisne obarač, ali ona dvojica su pucali kao ludi i dok je Anatolij vikao u mikrofon: – Njet! Njet! Njet! Njet! – Muhamedovo telo je prvo poletelo u vazduh, a zatim odbačeno unazad, a onda je palo na hladnu zemlju, pretvoreno u krvavu, bezličnu masu. Anatolij je i dalje besomučno vikao u mikrofon. Njihov helikopter se brzo spuštao. Žan-Pjer je osetio kako sav drhti od uzbuđenja. Prizor koji se upravo odigrao pred njegovim očima opio ga je poput kokaina – osećao je neobuzdanu želju da se smeje, da jebe, da trči, da pleše. Na trenutak mu kroz glavu prolete misao: Ja sam nekada želeo da lečim ljude. Helikopter je dotakao zemlju. Anatolij je skinuo slušalice s glave, govoreći s gađenjem: – Sada nikad nećemo saznati zašto je zaklan

332

onaj čovek. – Zatim je iskočio iz helikoptera, Žan-Pjer za njim. Otišli su do mrtvog Avganistanca. Prednja strana tela i veći deo lica bili su pretvoreni u masu iskidanog mesa, a Anatolij reče: – To je on, siguran sam. Visina se slaže, boja kose se slaže i prepoznajem torbu. – Sagnuvši se, oprezno je podigao automat. – Ali zašto je ovo nosio sa sobom? Neki papir je ispao iz torbe i odleteo na zemlju. Žan-Pjer ga je podigao i pogledao. Bila je to fotografija Muse. – Gospode bože – reče. – Mislim da mi je sve jasno. – Šta je to? – upita Anatolij. – Šta ti je jasno? – Ovaj čovek je iz Doline pet lavova – reče Žan-Pjer. – Jedan od Masudovih najbližih saradnika. Ovo je fotografija njegovog sina Muse. Tu fotografiju je snimila Džejn. A sada prepoznajem i torbu. To je Elisova torba. – I šta? – nestrpljivo je zapitkivao Anatolij. – Šta iz toga zaključuješ? Žan-Pjerov mozak je ubrzano izvodio zaključke, brže nego što je on to mogao iskazati rečima. – Muhamed je ubio vašeg vodiča kako bi zauzeo njegovo mesto – započeo je. – Niko od vas nije mogao znati da se lažno predstavio. Nuristanci su znali da nije njihov, ali to nije ništa značilo jer: prvo, oni nisu znali da se on pretvara da je odavde i drugo, čak i da su znali, ne bi vam to mogli reći jer je on bio vaš tumač. Zapravo, postojao je samo jedan čovek koji bi ga možda mogao raskrinkati... – Ti – kazao je Anatolij. – Zato što si ga ti poznavao. – On je, naravno, bio svestan te opasnosti i motrio je da li ću se ja odnekud pojaviti. Zato te je jutrus pitao ko je to došao noću s drugim helikopterom. Ti si mu rekao moje ime. On je posle toga odmah otišao. – Žan-Pjer se namršti: nešto se ipak nije sasvim slagalo. – Ali zašto je ostao na otvorenom? Mogao se sakriti u neku pećinu, ili ostati u šumi; bilo bi nam potrebno mnogo više vremena da ga pronađemo. Ovako izgleda da nije očekivao da ćemo krenuti za njim. – A zašto bi očekivao? – upita Anatolij. – Kada je prvi vodič

333

nestao, nismo nikoga poslali u potragu za njim, jednostavno smo unajmili drugog vodiča. Nije bilo nikakve istrage, nikakve potere. Jedino što nas je ovog puta navelo da drugačije postupimo bio je zapravo puki slučaj; meštani su našli telo prethodnog vodiča i optužili nas da smo ga ubili. Štaviše, mi smo čak i tada pomišljali da zaboravimo Muhameda i jednostavno nastavimo sa svojom potragom. Ukratko, nije imao sreće. – Njegova nesreća je u tome što nije znao s koliko opreznim čovekom ima posla – reče Žan-Pjer. – Još jedno pitanje: Koji je bio njegov motiv? Zbog čega se toliko trudio da zameni prethodnog vodiča? – Verovatno zato da nas navede na pogrešan put, te je sve što nam je rekao obična laž. On nije video Elisa i Džejn juče na ulazu u dolinu Linar. Oni nisu krenuli južno u Nuristan. Stanovnici sela Mundol nisu rekli kako je dvoje stranaca s detetom prošlo juče kroz njihovo selo i nastavilo put prema jugu, Muhamed ih verovatno nije ni pitao za njih. On je znao gde se nalaze begunci... – I vodio nas je u suprotnom pravcu, naravno! – Žan--Pjer je ponovo bio pun poleta. – Prethodni vodič je nestao odmah pošto je potera napustila selo Linar, zar ne? – Tako je. Prema tome, možemo pretpostaviti da su do tog trenutka svi izveštaji tačni, što znači da su Elis i Džejn zaista prošli kroz to selo. Posle toga je došao Muhamed i počeo da nas vodi prema jugu... – Zato što su Elis i Džejn otišli prema severu! – pobedonosno je dovršio Žan-Pjer. Anatolij se namrštio i klimnuo glavom. – Dao im je jedan dan, to je sve – zamišljeno je kazao. – Za to je žrtvovao svoj život. Zar je vredelo za to dati život? Žan-Pjer ponovo pogleda Musinu fotografiju. Pod naletom hladnog vetra, fotografija zaleprša u njegovoj ruci. – Znaš – reče – ja mislim da bi ti Muhamed odgovorio: Da, vredelo je.

334

19. Otišli su iz Gadvala po mrklom mraku, pre zore, nadajući se da će Rusima na taj način ukrasti nekoliko sati prednosti. Elis je znao koliko je teško i najsposobnijem oficiru da pokrene vojnike pre zore; kuvar mora da pripremi doručak, intendant mora da spakuje šatore i opremu, telegrafista mora da se javi glavnom štabu i konačno svi moraju da jedu, a za sve to je potrebno vremena. Elis je imao tu prednost nad ruskim zapovednikom što je samo trebalo da natovari Megi i probudi Halama dok Džejn hrani Šantal. Pred njima je bio dug, naporan uspon – prvo petnaestak kilometara uz Nuristan, a zatim jednom poprečnom dolinom. Prvi deo puta, kroz dolinu Nuristan, ne bi trebalo da bude mnogo težak, iako će ga preći tokom mraka, razmišljao je Elis, jer tu još postoji kakav-takav put. Ako Džejn izdrži, trebalo bi da stignemo do ulaza u bočnu dolinu negde tokom poslepodneva i do mraka da pređemo još nekoliko kilometara. Kada jednom izađu iz doline Nuristan, Rusima će biti mnogo teže da im uđu u trag jer neće znati u koju su dolinu ušli. Halam je išao napred, odeven u Muhamedovu odeću, uključujući i čitrali kapu. Džejn je išla za njim, noseći Šantal, a Elis i Megi na začelju. Kobila je sada nosila jednu torbu manje jer je Muhamed uzeo vojničku vreću, a Elis nije uspeo da pronađe neku drugu vreću. Tako je bio primoran da ostavi u Gadvalu gotovo sav svoj pribor za miniranje i opremu. Poneo je ipak malo TNT-a, više metara primakorda, nekoliko kapisli i jedan detonator, što je sve rasporedio po velikim džepovima svoje perjane jakne. Džejn je bila dobro raspoložena i puna energije. Odmor joj je obnovio snagu. Elis je bio ponosan na nju jer je njena izdržljivost zaista bila zadivljujuća, iako kada je bolje razmislio, nije video otkud njemu pravo da bude ponosan na tu snagu. Halam je nosio fenjer, u kojem je bila upaljena sveća. Treptavo svetlo bacalo je groteskne senke po stenama oko njih. Mladić je 335

delovao neraspoloženo. Juče se stalno smeškao i činilo se da je zadovoljan što učestvuje u ovoj neobičnoj ekspediciji, ali je jutros bio ćutljiv i namršten. Elis je to pripisao ranom polasku. Staza je krivudala uz stenu, zaobilazila isturene gromade koje su štrčale nad rekom i ponekad se držala same obale, uzdižući se katkad do vrha stene. Posle manje od kilometar i po, došli su do mesta gde je staza jednostavno nestala; levo je bila stena a desno reka. Halam im je objasnio da su kiše uništile stazu i da će morati pričekati da se razdani kako bi pronašli zaobilazni put. Elis nije želeo da gubi vreme. Izuo je čizme i svukao pantalone i zagazio u ledenu vodu. Na najdubljem delu voda mu je dopirala samo do pojasa i bez problema je stigao na drugu obalu. Vratio se nazad i preveo Megi, a zatim se ponovo vratio po Džejn i Šantal. Halam je krenuo poslednji, a pošto ga je bilo sramota da se svuče, iako je bio mrak, morao je da nastavi put u mokrim pantalonama, što je još više pojačalo njegovu zlovolju. Prošli su po mraku kroz neko selo, praćeni nakratko nekolicinom mršavih pasa koji su lajali na njih sa sigurne udaljenosti. Ubrzo posle toga, zora je pukla nebom na istoku i Halam je ugasio sveću. Morali su još nekoliko puta da pregaze reku na mestima gde je put bio poplavljen ili zatrpan odronom. Halam je naposletku popustio i podigao pantalone iznad kolena. Prilikom jednog takvog prelaska preko reke susreli su se s jednim putnikom, koji je dolazio iz suprotnog pravca, nekim sitnim, mršavim čovekom. Čovek je vodio na uzici jednu debelu ovcu koju je na rukama preneo preko reke. Halam se s njim upustio u poduži razgovor na nekom od nuristanskih jezika i po njihovom mahanju rukama, Elis je zaključio da pričaju o putevima preko planine. Pošto su se oprostili od čoveka s ovcom, Elis reče Halamu na dariju: – Nemoj da govoriš ljudima kuda idemo. – Halam se pretvarao kao da ga ne razume. Džejn je ponovila ono što je Elis rekao. Ona je tečnije govorila dari i pri tom je gestikulirala i klimala glavom kao što su to Avganistanci radili.

336

– Rusi će ispitivati sve putnike – objasnila mu je. Učinilo im se da je Halam shvatio, ali je opet napravio istu stvar kod susreta sa sledećim putnikom, nekim mladićem opasnog izgleda, naoružanim starom li-enfild puškom. Iz njihovog razgovora Elis je prepoznao reč „Kantivar“, ime prevoja prema kojem su išli. Prvo ga je izgovorio Halam, a onda je, trenutak kasnije, mladić s puškom ponovio tu reč. Elis je bio besan; Halam se poigravao njihovim životima. Međutim, ništa se tu više nije moglo popraviti. Zato je potisnuo želju da se umeša i strpljivo pričekao dok nisu opet ostali sami. Čim se mladić s puškom udaljio, Elis je progovorio: – Rekao sam ti da ne pričaš ljudima kuda idemo. Ovoga puta, Halam se nije pretvarao da ne razume. – Nisam mu ništa rekao – uvređeno je odgovorio. – Jesi – prasnu Elis. – Od sada ne smeš više ni sa kim da razgovaraš, jesi li razumeo? Halam ništa nije odgovorio. Džejn ponovi: – Ne smeš ni sa kim da razgovaraš, razumeš? – Razumem – nevoljno procedi Halam kroz zube. Elis je smatrao da je važno da ga spreči da priča. Naslućivao je zašto Halam pokušava da razgovara s tim ljudima – od njih je mogao da sazna za eventualne odrone, lavine ili poplave na planinama, zbog kojih bi trebalo da odaberu neki drugi pravac. Halam izgleda nije shvatio da Elis i Džejn beže od Rusa. Činjenica da postoje druge mogućnosti bila je njihov največi adut jer su Rusi morali da proveravaju sve moguće puteve. Zato će se sigurno truditi da ispitivanjem ljudi, naročito putnika, odbace neke od tih putnih pravaca. Što manje informacija budu prikupili na taj način, to će potraga duže trajati i tim će biti veće šanse begunaca da im umaknu. Nešto kasnije, sreli su jednog mulu u beloj odori i crveno obojene brade. Na Elisovo zaprepašćenje, Halam je odmah zapodenuo razgovor na potpuno isti način kao što je to učinio s prethodnim putnicima. Elis nije dugo oklevao. Otišao je do Halama, bolno mu zavrnuo ruku iza leđa i naterao ga da krene dalje.

337

Halam se malo otimao, ali je brzo prestao jer ga je bolelo. Nešto je viknuo, a mula je samo stajao otvorenih usta, piljeći u njih. Elis je pogledao preko ramena i video kako je Džejn dohvatila uzde i, vodeći Megi, krenula za njima. Posle otprilike sto metara, Elis pusti Halama i reče: – Ako me Rusi nađu, ubiće me. Zato ne smeš ni sa kim da razgovaraš. Halam je uvređeno ćutao. Pošto su neko vreme hodali u tišini, Džejn je izjavila: – Bojim se da će nam se on osvetiti zbog ovoga. – Pretpostavljam da hoće – odvrati Elis – ali morao sam nekako da ga ućutkam. – Samo mislim da si to mogao izvesti na neki bolji način. Elis se razdraženo trgnuo, ali se ipak savladao. Hteo je da joj odgovori: A zašto onda ti nisi nešto preduzela kada si tako pametna? Ali sada nije bilo vremena za svađe. Halam je kraj sledećeg putnika prošao samo s uobičajenim uljudnim pozdravom i Elis je pomislio: Ako ništa drugo, moja metoda je urodila plodom. Isprva su napredovali sporije nego što je to Elis očekivao. Krivudanje staze, neravno tlo, strmi nagib puta i česta zaobilaženja, sve je to doprinelo da su sredinom prepodneva odmakli tek nekih osam kilometara vazdušne linije, koliko je Elis mogao da proceni. Međutim, posle toga put je postao nešto lakši. U tom delu vodio je kroz šumu, visoko iznad reke. Još uvek su posle svaka dva-tri kilometra nailazili na neko selo ili zaselak, ali sada to više nisu bile klimave drvene kućice, naslagane jedna iznad druge uz padinu brega, nalik na stolice na rasklapanje nabacane bez reda na gomili, nego čvrste kamene kuće četvrtastog oblika, sagrađene od istog kamena od kojeg su bile i stene s kojih su štrčale kao gnezda galebova. U podne su se zaustavili u jednom selu i Halam se postarao da ih pozovu u jednu kuću, gde su ih ponudili čajem. Kuća je bila na sprat, a prizemlje je služilo kao ostava, baš kao u srednjovekovnim kućama u Engleskoj, setio se Elis školskih lekcija iz istorije. Džejn je domaćici poklonila bočicu ružičastog sirupa protiv glista i za uzvrat

338

je od nje dobila hleb i neverovatno ukusan kozji sir. Sedeli su u krugu oko ognjišta, na podu od utabane zemlje prekrivenom ćilimima, ispod krova koji je bio od greda topole i vrbovog pruća. Kuće nisu imale dimnjake, nego se dim dizao pod grede i postupno izlazio kroz prepleteno prošće. Elis je pretpostavljao da verovatno zato ove kuće nemaju tavanice. On bi rado ostavio Džejn da se odmori posle jela, ali se nije usudio da rizikuje jer nije znao koliko su im Rusi blizu. Džejn je izgledala umorno, ali ne i iscrpljeno. Osim toga, ako odmah odu, Halam neće imati prilike da razgovara s meštanima. Pažljivo je motrio na Džejn kada su nastavili da se penju uz dolinu. Dao joj je da vodi Megi, a on je preuzeo Šantal, ocenjujući da je zamornije nositi dete. Svaki put kada bi došli do neke bočne doline koja se pružala prema istoku, Halam bi zastao i nekoliko minuta bi je pažljivo proučavao, zatim bi odmahnuo glavom i produžio. Očigledno nije bio siguran kojim bi putem trebalo da pođu, iako je to uvređeno porekao kada ga je Džejn otvoreno upitala. Elis se jedva uzdržavao da ne prasne, jer je s nestrpljenjem čekao da već jednom izađu iz doline Nuristana, ali se tešio time da će i Rusima biti isto tako teško da pogode kojim su putem otišli begunci. Već se počeo pitati da Halam možda nije promašio mesto na kojem je trebalo da skrenu kada, konačno, Halam stade kraj ušća jednog žuboravog potoka u reku Nuristan i objavi da ih put dalje vodi uz tu dolinu. Izgledalo je kao da je poželeo da zastane tu i odmori se, kao da mu se nije išlo s poznatog terena, ali je Elis požurivao da krenu dalje. Ubrzo su zašli u brezovu šumu i više nisu videli glavnu dolinu iza sebe. Ispred njih se uzdizao planinski masiv koji su morali preći. Snegom pokrivene planine stajale su pred njima poput džinovskog zida, skrivajući četvrtinu neba i Elis nije mogao da se oslobodi misli: čak ako nam i uspe da pobegnemo od Rusa, kako ćemo preći ove planine? Džejn se spotakla jednom ili dvaput i glasno opsovala, što je za Elisa bio znak da ona naglo gubi snagu, iako se nije žalila.

339

U sumrak su izašli iz šume i našli se na golom, sumornom, nenastanjenom predelu. Elis je zaključio da tu neće moći da nađu nikakav zaklon pa je predložio da prenoće u jednoj napuštenoj kamenoj kolibi, kraj koje su prošli pre otprilike pola sata. Džejn i Halam su se odmah saglasili. Elis je zatražio od Halama da zapali vatru u kolibi a ne napolju, jer bi se plamen i dim lako primetili iz vazduha. Nešto kasnije, njegov oprez se pokazao opravdanim. Odjednom su čuli buku helikoptera negde iznad svojih glava. To je značilo da Rusi nisu daleko, pomislio je Elis, ali u ovoj zemlji udaljenosti su relativne; put koji se začas može preći helikopterom, može potrajati satima i danima, ako se ide pešice. Rusi su možda s druge strane neke neprohodne planine, ili pak samo kilometar-dva iza njih. Na sreću staza se nije mogla raspoznati iz vazduha i nigde nije bilo pogodnog mesta za sletanje pa bi tragači morali ići za njima pešice. Elis dade kobili malo zobi. Džejn je nahranila i presvukla Šantal i odmah potom zaspala. Elis ju je probudio i naterao da uđe u vreću za spavanje, zatim je uzeo prljavu pelenu, sišao do reke, oprao je i raširio kraj vatre da se osuši. Ležao je neko vreme budan kraj Džejn, posmatrajući je u treperavom odsjaju vatre, dok je Halam hrkao na drugom kraju kolibe. Izgledala je totalno iscrpljena, lice joj je bilo mršavo i napeto, kosa prljava, obrazi umrljani blatom. Nemirno je spavala, trzajući se, grčeći lice i pomerajući usne, ne govoreći ništa. Pitao se koliko će ona još moći da izdrži. Ubijala ju je brzina kretanja. Kada bi mogli da malo uspore, sigurno bi izdržala. Kada bi bar Rusi odustali od potere, ili kada bi ih opozvali zbog neke velike bitke u nekom drugom delu ove namučene zemlje... Razmišljao je o helikopteru koji je preleteo iznad njih. Možda je bio na nekom zadatku koji nema veze s njima. To je, nažalost, bilo malo verovatno. Ako je pak pripadao poteri, onda Muhamed nije mnogo postigao svojim pokušajem da ih odvrati s njihovog traga. Dopustio je sebi da počne da misli o tome šta će biti ako ih uhvate. Njega će izvesti pred sud i od tog suđenja će napraviti veliku predstavu, kako bi sumnjičave nesvrstane zemlje uverili da su

340

avganistanski pobunjenici plaćenici CIA-e. Sporazum između Masuda, Kamila i Azizija će propasti. Pobunjenici neće dobiti američko oružje. Otpor obeshrabrenih pobunjenika će oslabiti i možda sasvim prestati do sledećeg leta. Posle javnog suđenja, Elisa će predati KGB-u. U početku će se pretvarati da uprkos mučenju ništa neće reći, a onda će se slomiti i sve će im ispričati, samo što će sve to biti laž. Naravno, oni s tim unapred računaju i mučenje će se nastaviti, a onda će on pokušati uverljivije da odigra slom i ispričaće im mešavinu istine i laži koju će oni teško moći da provere. Nadao se da će na taj način uspeti da preživi. Ako ostane živ, poslaće ga u Sibir. Posle nekoliko godina, moći će da se nada razmeni za nekog sovjetskog agenta uhvaćenog u Sjedinjenim Državama. Ako ga ne izvuku na taj način, umreće u nekom sibirskom logoru. Najbolnije od svega biće rastanak s Džejn. Našao ju je, izgubio i ponovo našao; još uvek nije mogao da veruje sopstvenoj sreći. Ako bi i drugi put morao da je izgubi, to bi bilo nepodnošljivo. Dugo je ležao pored nje i posmatrao je, trudeći se da ne zaspi, jer se bojao da ona možda neće biti tu kada se probudi. Džejn je sanjala da je u hotelu Žorž V, u Pešavaru, u Pakistanu. Žorž V je u Parizu, naravno, ali njoj se to u snu nije činilo nimalo čudno. Pozvala je restoran i naručila da joj u sobu donesu biftek, srednje pečen, s pire-krompirom i uz to bocu francuskog vina šato ozon iz 1971. Bila je užasno gladna i nikako nije mogla da se seti zašto je tako dugo čekala i nije već odavno naručila večeru. Odlučila je da se u međuvremenu okupa. Kupatilo je bilo toplo i pod je bio zastrt tepihom. Otvorila je slavine i prosula u kadu so za kupanje, uživajući u mirisnoj pari. Nije mogla shvatiti kako je dopustila da bude tako prljava – pravo je čudo što su je uopšte pustili u hotel! Upravo se spremala da uđe u kadu kada je čula kako je neko doziva po imenu. Verovatno konobar, pomislila je, baš nezgodno, moraće da jede prljava ili da pusti da joj se večera ohladi. Odlučila je da će jednostavno ući u kadu i praviti se da nije čula. Uostalom, nije

341

pristojno da je zovu „Džejn“, trebalo bi da je zovu „madam“, ali glas je bio uporan i nekako poznat. Zapravo, to nije bio konobar, nego Elis koji ju je drmao za ramena, i s dubokim osećanjem razočaranja ona shvati da je hotel bio san i da se zapravo nalazi u hladnoj kamenoj kolibi u Nuristanu, milion kilometara daleko od tople kupke. Ona otvori oči i ugleda Elisovo lice. – Moraš da se probudiš – govorio joj je. Džejn je bila toliko umorna i pospana da je osećala kao da je paralizovana. – Zar je već jutro? – Ne, još je noć. – Koliko je sati? – Pola dva. – Jebiga. – Ljutila se što ju je probudio. – Zašto si me probudio? – razdraženo je upitala. – Halam je otišao. – Otišao? – zbunjeno je ponovila, još uvek napola spavajući. – Kuda? Zašto? Hoće li se vratiti? – Nije mi ništa rekao. Probudio sam se i video da ga nema. – Misliš da nas je ostavio. – Da. – Pobogu. Kako ćemo pronaći put bez vodiča? – Džejn se užasno bojala da se ne izgubi negde u snegu, sa Šantal na rukama. – Bojim se da bi moglo biti još gore od toga – odvrati Elis. – Kako to misliš? – Rekla si da će nam se osvetiti zbog toga što smo ga ponizili pred onim mulom. Možda će misliti da se dovoljno osvetio time što nas je napustio. Nadam se da je tako. Pretpostavljam da je otišao nazad, istim putem kojim smo došli. Možda će nabasati na Ruse. Ne verujem da će morati mnogo da se trude da iz njega izvuku tačan podatak gde nas je ostavio. – Ovo je i suviše... – reče Džejn, pošto je osetila kako je hvata tuga. Kao da se nekakva zla kob okomila na njih. – Previše sam umorna – kazala je. – Ostaću ovde da ležim i spavam dok ne dođu

342

Rusi i zarobe me. Šantal se tiho meškoljila, vrteći glavicom i mljackajući ustima, a onda je zaplakala. Džejn se uspravila u sedeći položaj i uzela je u ruke. – Ako odmah krenemo, mogli bismo još uvek da pobegemo – reče Elis. – Ja ću natovariti Megi dok ti nahraniš Šantal. – U redu – odgovori Džejn. Zatim raskopča košulju i pruži detetu dojku. Elis ih je neko vreme posmatrao, smeškajući se, a zatim izašao. Džejn je pomislila kako bi im bilo lakše da nema Šantal. Pitala se da li i Elis ponekad to pomisli. Zapravo, ona nije bila njegovo dete. Međutim, činilo se da njemu to ne smeta. Za njega je Šantal jednostavno bila isto što i Džejn. Ili je možda krio šta stvarno oseća? Da li bi njemu bilo drago da detetu zameni oca? pitala se. Pogledala je malo lice i krupne plave oči koje su je pažljivo posmatrale. Ko bi mogao odoleti ovoj bespomoćnoj devojčici? Odjednom je osetila kako više ni u šta nije sigurna. Nije više bila sigurna da li zaista voli Elisa, nije znala šta zapravo oseća prema Žan-Pjeru, ocu njenog deteta, koji je progoni, nije više tačno znala šta je njena dužnost prema detetu. Plašila se snega, planina, Rusa i predugo je osećala samo umor, napetost i hladnoću. Mehaničkim pokretima promenila je detetu pelenu, uzimajući čistu s kamena kraj vatre. Nije mogla da se seti da li ju je sinoć presvukla. Činilo joj se da je zaspala odmah pošto ju je nahranila. Mrštila se, pokušavajući da vrati slike prethodne večeri, a onda se setila da ju je Elis probudio i pomogao joj da uđe u vreću za spavanje. Znači, on je sišao do reke, oprao prljavu pelenu i stavio je da se suši pored vatre. Džejn se tada rasplakala. Osećala se prilično glupo, ali nije mogla da se zaustavi i nastavila je da oblači dete dok su joj se niz lice slivale suze. Elis uđe u kolibu upravo kada je ona nameštala dete u povez u kojem ju je nosila. – Prokleta kobila, ni ona nije htela da se probudi – reče i onda ugleda njeno lice. – Šta ti je? – Ne znam zašto sam te bila ostavila – kazala je Džejn. – Ti si

343

najbolji čovek kojeg sam ikad upoznala i nikad nisam prestala da te volim. Molim te, oprosti mi. On zagrli i nju i Šantal. – Samo nemoj ponovo da me ostaviš, to je sve – odvrati. Neko vreme su stajali tako zagrljeni. Onda Džejn reče: – Ja sam spremna. – Odlično. Idemo. Izašli su iz kolibe i uputili se uzbrdo kroz sve ređu šumu. Halam je odneo sa sobom fenjer, ali je mesečina bila dovoljno jaka da mogu jasno razaznati stazu. Vazduh je bio tako hladan da ih je bolelo u grudima pri disanju. Džejn se zabrinula za Šantal. Dete je, doduše, bilo ispod njenog krznom postavljenog kaputa i Džejn se nadala da se vazduh koji Šantal udiše dovoljno zagreje od toplote njenog tela. Može li tako malom detetu naškoditi ako udiše hladan vazduh? Džejn nije imala pojma. Pred njima se dizao prevoj Kantivar, koji je sa četiri i po hiljade metara bio znatno viši od prethodnog prevoja koji su prešli, Arjua. Džejn je znala da je čeka zamor i hladnoća kakve još nije doživela. Plašila se, ali nije klonula duhom. Osećala je da je negde duboko u sebi donela konačnu odluku. Ako preživim, pomislila je, želim da živim s Elisom. Jednoga dana ću mu reći da sam to odlučila zato što je oprao prljavu pelenu. Uskoro su izašli iz šume i krenuli preko visoravni koja je ličila na predeo na mesecu, posuta gromadama kamenja, izbušena kraterima i mestimično pokrivena snegom. Sledili su niz ogromnih kamenih ploča, nalik na tragove stopala nekog džina. Još uvek su se penjali, iako trenutno nagib nije bio naročito strm, a temperatura je stalno padala i nanosi snega su bili sve češći, sve dok tlo nije počelo da podseća na neku šašavu šahovsku tablu. Neka napetost davala je Džejn snage tokom prvog sata hoda, ali ju je onda ponovo obuzeo umor. Stalno je morala da se uzdržava da ne zapitkuje Elisa: Koliko još moramo da hodamo? Jesmo li blizu? Kao što je to nekada kao dete činila kada bi joj dosadila vožnja u očevom automobilu na dugim putovanjima kroz rodezijsku nedođiju.

344

U jednom trenutku prešli su granicu večnog leda. Džejn postade svesna nove opasnosti kada se kobila okliznula, preplašeno zanjištala, gotovo se srušila i s mukom ponovo povratila ravnotežu. Tada je primetila da se kamenje svetluca na mesečini kao da je od stakla; stene su blistale kao da su načičkane dijamantima, hladne i stamene. Njene čizme su bolje prianjale za tlo od Meginih kopita, ali se malo kasnije ipak okliznula i umalo pala. Od tog trenutka nije mogla da se oslobodi straha da će pasti i prignječiti Šantal pa je zato hodala veoma oprezno, a živci su joj bili toliko napeti da joj se činilo da će pući. Posle nešto manje od dva sata hoda, stigli su do kraja visoravni i našli se pred strmom stazom koja je vodila uz planinu prekrivenu snegom. Elis pođe prvi, vukući Megi za sobom. Džejn je išla za njima na sigurnom odstojanju, za slučaj da se kobila oklizne. Kretali su se cikcak uz planinu. Put nije bio jasno označen. Oni su pretpostavljali da je staza tamo gde je tlo niže od okolnog područja. Džejn je čeznula da vidi neki sigurniji znak – ostatke vatre, kokošje kosti, ili samo odbačenu kutiju šibica, bilo šta po čemu bi videli da je ovuda prošlo neko drugo ljudsko biće pre njih. Proganjala ju je misao da su se izgubili, odlutali od puta i da će danima besciljno lutati kroz sneg i led, sve dok im ne ponestane hrane, energije i volje i sve troje ne legnu u sneg da zajedno dočekaju ledenu smrt. Leđa su je nepodnošljivo bolela. Iako nerado, predala je Šantal Elisu i dohvatila uzde, da malo prebaci napor na druge mišiće. Jadna kobila sada je stalno posrtala. U jednom trenutku, okliznula se na jedan kamen i pala. Džejn je morala nemilosrdno da vuče uzde kako bi je naterala da stane na noge. Kada je konačno ustala, Džejn primeti na snegu tamnu mrlju od krvi. Pogledala je bolje i videla posekotinu na Meginoj levoj nozi. Rana nije bila ozbiljna i ona je naterala Megi da pođe dalje. Sada kada se ona nalazila na čelu, morala je sama odlučivati gde je staza i njen strah da će se izgubiti postao je još veći. Ponekad se činilo da se put račva i onda bi morala da pogađa da li da krene levo

345

ili desno? Često bi tlo oko nje izgledalo svuda jednako ravno i tada bi jednostavno išla napred, sve dok se opet ne bi pojavilo nešto nalik na stazu. Jednom je zapala u duboki nanos snega pa su Elis i kobila morali da je otuda izvlače. Konačno ju je staza dovela na usku terasastu izbočinu koja je zavijala oko planine. Već su se bili visoko popeli, a kada je pogledala dole, visoravan je bila tako duboko ispod njih da joj se zavrtelo u glavi. Valjda prevoj nije daleko? Staza je sada bila strma, zaleđena i jedva metar široka, a preko ivice izbočine bila je duboka provalija. Džejn je oprezno koračala, ali je ipak nekoliko puta posrnula, a jednom je čak pala i nabila kolena. Međutim, čitavo telo ju je toliko bolelo da gotovo uopšte nije osećala taj novi bol. Megi se stalno klizala, tako da se Džejn više nije ni okretala kada bi čula zvuk klizanja kopita, nego bi je samo jače povukla za uzde. Pomišljala je na to da prebaci torbe na leđima kobile više napred, što bi životinji pomoglo da bude stabilnija na usponu, ali na uskoj stazi nije bilo dovoljno prostora za to, a osim toga, bojala se da neće više imati snage da nastavi da hoda, ako jednom stane. Izbočina se još više suzila na mestu gde je zaobilazila jedan odron s litice. Džejn je oprezno koračala nogu pred nogu, ali uprkos oprezu, ili zato što je bila previše napeta, noga joj se okliznu. Za trenutak je bila gotovo sigurna da će pasti preko ivice u provaliju, ali je pala na kolena i zadržala se rukama. Krajičkom oka videla je snežne padine nekoliko stotina metara ispod sebe. Počela je da se trese i jedva se savladala. Polako je ustala i okrenula se. Pri padu je ispustila uzde i one su sada visile iznad provalije. Megi je stajala i gledala, ukočena, drhteći, očigledno smrtno uplašena. Kada je Džejn posegnula za uzdama, kobila panično krenu unazad. – Stoj! – viknu Džejn, zatim spusti glas i obrati joj se tiše: – Nemoj tako. Dođi kod mene. Sve će biti u redu. Elis povika iza odrona: – Šta je bilo? – Ššš! – upozori ga Džejn. – Megi se uplašila. Ostani tu. –

346

Uplašena, bila je svesna da Elis nosi Šantal. Nastavila je da tiho govori kobili i pri tom joj je polako prilazila. Megi je zurila u nju, razrogačenih očiju i raširenih nozdrva iz kojih su se dizali oblačići pare. Kada joj je dovoljno prišla, Džejn posegnu za ularom. Kobila je naglo trgla glavom, krenula unazad, okliznula se i izgubila ravnotežu. Kada je kobila podigla glavu, Džejn je uhvatila uzde, ali u tom trenutku kobila se okliznula i pala udesno, uzde joj ispadoše iz ruku i ona, skamenjena od užasa, ugleda kako kobila klizi prema ivici staze i strahovito njišteći, pada preko nje. Elis se pojavi. – Prestani! – povika on i Džejn shvati da vrišti. Naglo je zatvorila usta. Elis je kleknuo i provirio preko ivice, čvrsto stežući Šantal uza se. Džejn je prošao napad histerije i kleknula je pored njega. Očekivala je da će videti telo kobile duboko dole u snegu, ali je Megi ležala na boku, s nogama u vazduhu, samo metar-dva ispod ivice staze, na jednoj steni. – Živa je! – kriknu Džejn. – Hvala bogu! – I naš prtljag je neoštećen – dodao je Elis bez mnogo osećanja. – Ali kako ćemo je vratiti gore na stazu? Elis je samo pogleda i ništa ne reče. Džejn je shvatila da njih dvoje nikako neće moći da izvuku kobilu. – Ali ne možemo je tek tako ostaviti da se smrzne! – rekla je. – Žao mi je – reče Elis. – O bože, ja to neću moći da podnesem. Elis je raskopčao svoju jaknu i skinuo povez sa Šantal, zatim je predao dete Džejn, a ona ga je odmah stavila pod svoj kaput. – Idem prvo po torbu s hranom – reče Elis. Legao je potrbuške uz ivicu izbočine i zatim polako prebacio noge. Sneg koji je gurnuo nogama zalepršao je preko životinje koja je ležala. Elis se polako spuštao, tražeći oslonac stopalima. Kada je proverio čvrstinu uporišta, odmakao je laktove s ivice i oprezno se okrenuo. Džejn ga je posmatrala, ukočena od straha. Između konjskih slabina i stene nije bilo dovoljno mesta za Elisove noge da ih stavi

347

jednu pored druge, nego je morao da stoji s jednom nogom iza druge, kao likovi na staroegipatskim freskama. Polako je savio kolena i spustio se u čučanj, a zatim posegnuo za kožnim remenima koji su pridržavali torbu s hranom. U tom trenutku kobila je odlučila da ustane. Savila je prednje noge i nekako uspela da ih ispravi. Zatim je napravila pokret kojim je podigla prednji deo tela i pokušala da stane na izbočinu. Skoro je uspela. A onda se zadnje noge okliznuše, kobila izgubi ravnotežu i pade zadnjim delom u stranu. Elis zgrabi torbu s hranom. Centimetar po centimetar, kobila je klizila s izbočine, boreći se i udarajući kopitima. Džejn se bojala da će udariti Elisa. Polako, ali neizbežno, klizanje se nastavilo. Elis je vukao torbu i više nije pokušavao da spase kobilu, ali još uvek u nadi da će remenje popucati i da će uspeti da sačuva torbu. Toliko je u tome bio uporan da se Džejn bojala da će zajedno s kobilom pasti u provaliju. Megi je počela sve više da klizi i povukla je Elisa do same ivice. U poslednjem trenutku, s uzvikom razočaranja, Elis je pustio torbu, a kobila ispusti nešto poput krika i skliznu preko ivice, prevrćući se u vazduhu dok je padala u ponor, odnoseći sa sobom svu njihovu hranu, lekove, vreću za spavanje i Šantalinu rezervnu pelenu. Džejn briznu u plač. Nekoliko minuta kasnije, Elis se popeo na ivicu staze i kleknuo je pored nje. Privukao ju je u naručje i klečao tako uz nju neko vreme, dok je ona plakala zbog Megi, zbog izgubljenih stvari, zbog svojih bolnih leđa i smrznutih nogu. Zatim je Elis ustao i nežno je podigao na noge. – Ne smemo se zadržavati – reče. – Ali kako ćemo sada dalje? – plakala je Džejn. – Nemamo više šta da jedemo, ne možemo da ugrejemo vodu, nemamo vreću za spavanje, nemamo lekova... – Imamo jedno drugo – prekinuo ju je Elis. Ona ga čvrsto zagrli i s užasom se seti kako je bio blizu ivice. Ako ovo preživimo, pomislila je, ako umaknemo Rusima i vratimo

348

se zajedno u Evropu, stalno će biti pored mene, kunem se! – Ti idi prva – kazao je on, izvlačeći se iz njenog zagrljaja. – Hoću da te stalno imam pred očima. – Nežno je pogura i ona mehanički krenu. Ubrzo je osetila kako ponovo počinje da je hvata očajanje. Shvatila je da se mora usredsrediti jedino na hodanje, sve dok ne padne mrtva. Malo kasnije, Šantal je zaplakala. Džejn je pustila da plače i posle nekog vremena, dete se smirilo. Kasnije – Džejn više nije mogla da odredi da li je prošlo nekoliko minuta ili nekoliko sati i upravo kada je ulazila u jednu krivinu, Elis ju je sustigao i uhvatio za ruku. – Pogledaj – reče, pokazujući rukom ispred njih. Staza se spuštala u široku kotlinu, okruženu visokim, snežnim planinama. Isprva Džejn nije razumela šta joj Elis pokazuje, šta da pogleda, a onda je odjednom shvatila da se staza spušta. – Je li ovo vrh? – tupo upita. – Da, jeste – odgovori on. – Ovo je prevoj Kantivar. Prešli smo najgori deo puta. Sledećih nekoliko dana stalno ćemo se spuštati nizbrdo i biće sve toplije. Džejn je sela na veliki zaleđeni kamen. Uspela sam, mislila je, uspela sam. Dok su njih dvoje gledali planine, nebo iznad planinskih vrhova počelo je da menja boju – bisernosiva boja polako je prelazila u sivoružičastu. Svitalo je. Zajedno sa svitanjem, Džejn je opet mogla da se nečemu nada. Nizbrdo, pomislila je, i toplije. Možda ćemo im ipak umaći. Šantal je ponovo zaplakala. Srećom, njena zaliha hrane nije otišla u nepovrat s Megi. Sedeći na zaleđenom kamenu na krovu sveta, Džejn je hranila dete, a Elis otopi u rukama sneg i pruži Džejn da se napije vode. Staza koja je vodila naniže, u dolinu Kantivar, spuštala se pod relativno blagim nagibom, ali je u početku bila prekrivena ledom. Uprkos svemu, bilo je pravo olakšanje što ne moraju da brinu o kobili. Elis je nosio Šantal i nijednom se nije okliznuo. Nebo ispred njih postalo je crveno kao žar, tako da se činilo da je

349

tamo iza planina ceo svet u plamenu. Džejn još uvek nije osećala noge, ali joj se nos odmrznuo. Odjednom je postala svesna da je užasno gladna. Međutim, moraće jednostavno da nastavi da hoda dok ne naiđu na neke ljude. Jedino čime su sada mogli da trguju bio je TNT u Elisovim džepovima. Kada to potroše, moraće da se pouzdaju u tradicionalnu avganistansku gostoljubivost. Nisu više imali ni vreću za spavanje. Moraće da spavaju u kaputima, sa čizmama na nogama. Ipak, Džejn je nekako osećala da će uspeti da reše sve poteškoće. Sada je čak postalo lako pronaći stazu, jer su visoke stene, koje su s obe strane zatvarale dolinu, služile kao putokaz i ograničavale prostor na koji su mogli odlutati sa staze. Uskoro je kraj njih opet zažuborio potočić – sišli su ispod granice večnog leda. Tlo je bilo mnogo ravnije i da su još uvek imali kobilu, sada bi je mogli jahati. Posle dva sata hoda, zastali su da se odmore na ulazu u jedan klanac i Džejn je tu preuzela Šantal od Elisa. Staza ispred njih opet je postala neravna i strmo se spuštala, ali kako više nije bilo leda, kamenje nije bilo klizavo. Klanac je bio prilično uzan i neka prepreka bi ga lako mogla blokirati. – Nadam se da nećemo naići na neki odron – rekla je Džejn. Elis je gledao u drugom pravcu, iza njih. lznenada se trgnuo i prošaputao: – Isuse. – Šta je, pobogu? – Džejn se okrenu i pogleda u tom pravcu. Srce joj je sišlo u pete. Iza njih, otprilike na kilometar i po udaljenosti, stajala je grupa od šest ljudi u uniformama i jedan konj – ruska patrola. Posle svega, pomisli Džejn, posle svega što smo prošli, ipak su nas uhvatili. Bila je previše očajna da bi zaplakala. Elis je uhvati za ruku. – Brzo, idemo – doviknu joj. Zatim je požurio dole, u klanac, vukući je za sobom. – Kakvog to ima smisla? – umorno upita Džejn. – Sigurno će nas uhvatiti. – Imamo još jednu šansu. – Žureći niz stazu, Elis je pažljivo

350

posmatrao strme, stenovite zidove klanca. – Koju? – Odron kamenja. – Oni će već naći načina kako da pređu preko odrona ili da ga zaobiđu. – Neće, ako budu ispod njega. On se zaustavio na mestu gde dno kanjona nije bilo šire od jednog metra, a jedna strana se dizala visoko. – Ovo je idealno – rekao je. Zatim iz džepova izvadi paket TNT-a, kalem kabla za detoniranje, na kojem je pisalo primakord, jednu malu metalnu kapicu nalik na kapicu nalivpera i nešto što je ličilo na metalni špric injekcije, samo što je na kraju bio prsten koji se povlačio, a ne uobičajeni čep koji se potiskuje. Sve je to poslagao ispred sebe na zemlju. Džejn je posmatrala kao opčinjena. Nije se usuđivala bilo čemu da se nada. Elis je pričvrstio metalnu kapicu na jedan kraj primakorda, pritežući je zubima, a zatim uz kapicu pričvrsti oštri kraj onog šprica. Potom je sve to predao Džejn. – Evo šta treba da uradiš – objasnio je. – Kreni dalje niz klanac i usput otpuštaj kabl. Pokušaj da ga sakriješ. Možeš ga slobodno spustiti u vodu, on gori i ispod vode. Kada odmotaš celu dužinu kabla, izvuci ove osigurače. – On joj pokaza dva osigurača na debelom delu šprica. Izvukao ih je i ponovo uvukao. – Zatim gledaj mene. Kada me vidiš da ovako mašem rukama iznad glave... – on joj pokaza kako – povuci ovaj prsten. Ako dobro proračunamo trenutak eksplozije, možemo ih sve pobiti. Kreni! Džejn je sledila njegova uputstva bez razmišljanja, poput robota. Pošla je niz kanjon, otpuštajući kabl. Prvo ga je sakrivala iza niskog grmlja, a zatim ga je spustila u reku. Šantal joj je spavala na grudima, njišući se blago u svom povezu u ritmu majčinog kretanja, tako da je Džejn imala obe ruke slobodne. U jednom trenutku, Džejn je pogledala pozadi. Elis je gurao TNT u jednu pukotinu u steni. Džejn je uvek mislila da svaki eksploziv

351

eksplodira sam od sebe ako se s njim grubo rukuje; očigledno je pogrešno mislila. Nastavila je da korača sve dok joj kabl nije zapeo u ruci, a onda se ponovo okrenula. Elis se penjao uz stenu, verovatno tražeći najbolji položaj s kojeg će moći da posmatra Ruse kako ulaze u zamku. Džejn je sela kraj reke. Šantal joj je ležala u krilu. Povez se olabavio i nije joj više pritiskao leđne mišiće. Njoj su stalno u glavi zvonile Elisove reči: Ako dobro proračunamo trenutak eksplozije, možemo ih sve pobiti. Hoće li uspeti? Pitala se hoće li zaista svi poginuti. A šta će onda učiniti ostali Rusi? Glava joj se malo razbistrila i ona je počela da zamišlja mogući redosled događaja. Kroz otprilike sat vremena, možda dva, neko će primetiti da se ova patrola ne javlja i pokušaće da ih dozove putem radija. Kada taj pokušaj ne uspe, misliće da je patrola u nekom dubokom klancu ili da im se pokvario radio. Kada ni u narednih nekoliko sati ne uspeju da uhvate vezu s patrolom, poslaće helikopter da ih traži, pretpostavljajući da će zapovednik patrole biti toliko priseban da zapali vatru ili na neki drugi način označi njihov položaj tako da bude uočljiv iz vazduha. Kada i taj pokušaj propadne, ljudi u glavnom štabu će se zabrinuti. Pre ili kasnije, odlučiće da pošalju ljude u potragu. Nova patrola će morati da ide istim putem kao i prethodna. Danas sigurno neće stići da prevale ceo put, a noću neće moći da nastave potragu. Prema tome, kada nađu mrtva tela, Elis i Džejn će imati najmanje dan i po prednosti, verovatno čak i više. To bi nam moglo biti dovoljno, pomisli Džejn. Za to vreme Elis i ona će proći već toliko raskrsnica puteva i pobočnih dolina i mogućih pravaca da će Rusima postati gotovo nemoguće da im uđu u trag. Pitam se, umorno je razmišljala, pitam se da li bi ovo zaista mogao biti kraj. Kada bi bar vojnici požurili. Ne mogu da podnesem ovo čekanje. Tako me je strah. Jasno je videla Elisa kako na rukama i kolenima puzi po vrhu stene. Videla je i patrolu kako silazi u dolinu. Čak i ovako iz daljine,

352

izgledali su prljavi, a način na koji su hodali i njihova opuštena ramena jasno su pokazivali da su umorni i bezvoljni. Još je nisu primetili – njen prljavi kaput bio je iste boje kao okolno kamenje. Elis je čučnuo iza jedne stene i, oprezno vireći, pratio napredovanje patrole. Stena ga je sakrivala od Rusa, ali ga je Džejn mogla videti, a pored toga jasno je videla mesto na kojem je postavio eksploziv. Vojnici su stigli do ulaza u klanac i počeli da se spuštaju. Jedan od njih jahao je na konju i imao je brkove, verovatno zapovednik. Jedan drugi je na glavi imao čitrali kapu. To je Halam, pomislila je Džejn, izdajica. Za nju je izdaja predstavljala neopisivi zločin posle onoga što je Žan-Pjer učinio. Osim ove dvojice, u patroli je bilo još pet vojnika. Svi su imali kratku kosu, vojničke kape i mlada, glatko izbrijana lica. Dva muškarca i petorica dečaka, pomisli Džejn. Ona pogleda Elisa. Sada će joj svakog trenutka dati signal. Vrat ju je zaboleo od gledanja uvis, prema njemu. Vojnici je još uvek nisu primetili: svi su gledali ispred sebe, u kamenitu stazu, pazeći da se ne sapletu. Konačno se Elis okrenu prema njoj i polako, ne žureći se, mahnu joj obema rukama iznad glave. Džejn je ponovo pogledala vojnike. Jedan od njih je ispružio ruku i dohvatio uzde konja da mu pomogne da siđe niz neravnu stazu. Džejn je držala detonator u levoj ruci, a kažiprst desne ruke već je savila oko prstena. Jedan trzaj bi upalio fitilj. TNT bi eksplodirao i stena bi se srušila na njene progonioce. Pet dečaka, mislila je. Otišli su u vojsku zato što su bili siromašni ili naivni, ili i jedno i drugo, ili zato što su ih regrutovali. Doveli su ih ovamo, u ovu hladnu, neprijateljsku zemlju, gde su ih svi mrzeli. Naterali su ih da danima pešače kroz ove planine, kroz sneg i led. I najzad, završiće pod odronom kamenja, razmrskanih glava i pluća punih zemlje, slomljene kičme i zgnječenih rebara, vrišteći i gušeći se, iskrvariće pod kamenjem u bolovima i užasu. Pet pisama će stići ponosnim očevima i zabrinutim majkama – sa žaljenjem vas obaveštavamo, poginuo na zadatku, istorijska borba protiv snaga reakcije, herojska smrt, posmrtna medalja, duboko saučešće. Šta će

353

majci značiti te reči dok se bude prisećala koliko je bolova i straha pretrpela dok ga je rađala, s koliko ga je muke othranila, kako ga je učila da se uspravi i da pere ruke i da ume da izgovori svoje ime, kako ga je slala u školu i gledala ga kako raste, sve dok je nije prerastao, sve dok nije postao čovek, sposoban da sam zarađuje za život i dovoljno zreo da se oženi i zasnuje sopstvenu porodicu. Ko može izraziti tugu majke kada shvati da je sav trud i muka i sva njena briga, da je sve to bilo uzalud, jer su njenog sina, to čudo prirode, ubili bezobzirni ljudi u jednom glupom i nepotrebnom ratu. Ko može razumeti taj neopisiv osećaj gubitka. Osećaj gubitka. Džejn začu Elisa kako viče; pogledala je gore. On je stajao uspravno, nije više čučao iza stene i ne mareći više hoće li ga Rusi videti, mahao je rukama i vikao: – Sada! Sada! Ona je oprezno spustila detonator na zemlju kraj brze planinske reke. Vojnici su ih sada oboje ugledali. Dva vojnika se počeše penjati prema Elisu. Ostali opkoliše Džejn, nišaneći puškama na nju i dete, izgledajući pri tom zbunjeno i postiđeno. Ona se nije osvrtala na njih, posmatrala je Elisa. On je silazio u klanac. Vojnici koji su krenuli prema njemu, stali su i čekali da vide šta će uraditi. Elis je sišao do dna kanjona i polako prišao Džejn. Stao je ispred nje i upitao: – Zašto? Zašto to nisi učinila? Zato što su tako mladi, pomislila je, zato što su tako mladi i bezazleni i zato što oni ne žele da me ubiju. I zato što bi to bilo ubistvo. A najviše od svega... – Zato što i oni imaju majke – rekla je. Žan-Pjer je otvorio oči. Anatolij je čučao kraj poljskog kreveta. Iza Anatolijeve glave, sunce je ulazilo u bleštavom mlazu kroz rastvorena krila šatora. Žan-Pjer je na trenutak osetio paniku jer mu nije bilo jasno zašto je tako kasno još u krevetu i šta je propustio. A onda se prisetio događaja protekle noći. Ulogorili su se blizu prevoja Kantivar. Probudili su ih oko pola tri ujutru, kapetan patrole i vojnik koji je bio na straži. Neki mladi

354

Avganistanac po imenu Halam nabasao je na njihov logor, rekao im je kapetan. Govoreći mešavinom engleskog, ruskog i paštu jezika, Halam im je kazao da je bio vodič odbeglim Amerikancima, ali da su ga oni uvredili i da ih je zato napustio. Kada su ga upitali gde su ti „Amerikanci“ sada, ponudio se da će ih odvesti do kamene kolibe, u kojoj oni, ne sluteći ništa, još uvek mirno spavaju. Žan-Pjer je odmah hteo da uskoči u helikopter i krene. Anatolij je, kao i uvek, bio oprezniji. – Mi u Mongoliji imamo jednu poslovicu koja kaže: Ne diži ga dok kurva ne raširi noge – upozorio je Žan-Pjera. – Halam možda laže. Čak i ako ne laže, možda više neće moći da nađe tu kolibu, pogotovo neće moći da je nađe noću i još iz helikoptera. A čak i ako je nađe, možda oni nisu više tamo. – Dobro. Šta onda predlažeš? – Poslaćemo izvidnicu, jednog kapetana, pet vojnika i jednog konja. Halam će poći s njima, naravno. Mogu odmah krenuti. Mi se možemo ovde odmarati dok oni ne otkriju begunce. Njegov oprez se pokazao opravdanim. Izvidnica se javila preko radija oko pola četiri ujutru i izvestila ih da je kolibu zatekla praznu. Međutim, napomenuli su, u kolibi je još uvek gorela vatra, po čemu se može zaključiti da je Halam verovatno govorio istinu. Anatolij i Žan-Pjer su pretpostavljali da su se Elis i Džejn tokom noći probudili, videli da ih je vodič napustio i odmah odlučili da pobegnu. Anatolij je naredio izvidnici da krene za njima, oslanjajući se na Halama da im pokaže najverovatniji pravac njihovog kretanja. Kada se Žan-Pjer posle toga vratio u krevet, zaspao je dubokim snom, pa se zato nije probudio u zoru. Sada je pogledao Anatolija krmeljivim očima i upitao: – Koliko je sati? – Osam. I uhvatili smo ih. Žan-Pjeru zaigra srce u grudima, a onda se seti da se već jednom uzalud radovao. – Sigurno? – upita. – Možemo otići i proveriti, čim ti obučeš pantalone. Ipak nisu tako brzo krenuli. Helikopter-cisterna došao je upravo kada su se spremali da se ukrcaju i Anatolij je procenio da je pametnije pričekati nekoliko minuta i napuniti rezervoare gorivom,

355

pa je tako Žan-Pjer morao malo duže obuzdavati svoje nestrpljenje. Uzleteli su nekoliko minuta kasnije. Žan-Pjer je kroz otvorena vrata posmatrao predeo ispod njih. Kada su zašli među planine, on shvati da je to najsurovije područje koje je do sada video u Avganistanu. Zar je Džejn zaista prošla ovuda s detetom na rukama? Mora da me užasno mrzi, pomisli Žan-Pjer, kada je sve to pretrpela samo zato da pobegne od mene. Sada će shvatiti da je sve bilo uzalud. I da zauvek pripada meni. Da li su zaista nju uhvatili? Plašio se ponovnog razočaranja. Kada slete, hoće li otkriti da je izvidnica opet uhvatila neki par hipika, ili par fanatičnih alpinista, ili čak neki nomadski par koji je vojnicima ličio na prerušene Evropljane? Anatolij pokaza na prevoj Kantivar dok su leteli iznad njega. – Izgleda da su izgubili konja – viknu Žan-Pjeru na uvo, pokušavajući da nadglasa buku motora i vetar. I zaista, Žan-Pjer je ugledao obrise konjskog tela u snegu ispod prevoja. Pitao se da li je to Megi. Nadao se da je ta tvrdoglava životinja konačno slomila vrat. Leteli su nisko niz dolinu Kantivar, pretražujući tlo ispod sebe ne bi li ugledali izviđački odred. Nešto kasnije su primetili dim; neko je upalio vatru da im pukaže put. Spuštali su se prema delu ravnog zemljišta ispred ulaza u klanac. Žan-Pjer je napeto pretraživao pogledom područje oko signalne vatre: video je tri-četiri ruska vojnika, ali nigde nije video Džejn. Helikopter je tada sleteo. Žan-Pjer je bio nervozan. Iskočio je iz helikoptera, osećajući mučninu od napetosti. Anatolij iskoči za njim. Kapetan ih je poveo u klanac. I eno ih. Žan-Pjer se osećao kao neko koga su mučili, a sada ima mučitelja u svojoj vlasti. Džejn je sedela na zemlji, uz obalu reke, a Šantal joj je ležala u krilu. Elis je stajao iza nje. Oboje su izgledali iscrpljeni, poraženi i obeshrabreni. Žan-Pjer stade. – Dođi ovamo – obrati se Džejn. Džejn je ustala i pošla prema njemu. Žan-Pjer je primeti da nosi Šantal u nekoj vrsti poveza koji joj visi oko vrata i ostavlja joj obe

356

ruke slobodne. Elis krenu za njom. – Ne ti – reče Žan-Pjer. Elis se zaustavio. Džejn je stajala pred Žan-Pjerom i pogledala ga. On je zamahnuo desnom rukom i udario je svom snagom po licu. Nikad u životu nikoga nije udario s većim zadovoljstvom. Džejn se zaljuljala i pošla unazad, tako da je na trenutak pomislio da će pasti, ali je uspela da održi ravnotežu i ostala je prkosno da stoji, dok su joj se suze, izazvane bolom od udarca, polako slivale niz lice. Preko njenog ramena, Žan-Pjer je video kako je Elis zakoračio prema njima, a onda se uzdržao. Žan-Pjer je osetio blago razočaranje; da je Elis pokušao da ga napadne, vojnici bi skočili na njega i pretukli ga. Nije važno, Elisa ionako uskoro čekaju batine. Žan-Pjer je podigao ruku u nameri da ponovo udari Džejn. Ona se trgnu i zaštitnički pokri Šantal rukama. On se predomislio. – Biće za to dovoljno vremena i kasnije – reče, spuštajući ruku. – Više nego dovoljno. Žan-Pjer se okrenu i pođe nazad prema helikopteru. Džejn je pogledala Šantal. Devojčica ju je gledala, budna, ali nije bila gladna. Džejn ju je zagrlila, kao da Šantal treba tešiti. Na neki način, bilo joj je drago što ju je Žan-Pjer udario, iako joj je obraz još uvek goreo od bola i poniženja. Taj udarac bio je poput presude u brakorazvodnoj parnici; označio je konačni, službeni, neopozivi kraj njenog braka i ona više nije imala nikakvih obaveza. Da je Žan-Pjer plakao, ili tražio da mu oprosti, ili molio da ga ne mrzi zbog onoga što je uradio, ona bi se osećala sada krivom. Udarac je sve to razrešio. Više ništa nije osećala prema njemu: u njoj više nije ostalo nimalo ljubavi, ni poštovanja, ni saosećanja. Kakva ironija, pomislila je, osetila se potpuno slobodnom upravo u trenutku kada ju je on konačno uhvatio. Do tada, naredbe je izdavao kapetan, onaj na konju, ali sada je Anatolij preuzeo zapovedništvo. Dok je izdavao naredbe vojnicima, Džejn je shvatila da ga razume. Prošlo je više od godinu dana otkako nije čula ruski i premda joj je bilo potrebno nekoliko minuta

357

da se privikne, ubrzo je shvatila da razume svaku reč. U tom trenutku, Anatolij je naredio jednom vojniku da Elisu veže ruke. Vojnik je očigledno očekivao tako nešto jer je odmah izvukao par lisica. Elis je mirno pružio ruke i vojnik mu stavi lisice. Izgledao je klonulo i obeshrabreno. Gledajući ga tako vezanog, poraženog, Džejn je osetila kako joj se srce steže od sažaljenja i očajanja. Oči joj se ispuniše suzama. Vojnik je pitao da li i njoj da stavi lisice. – Nije potrebno – odgovori Anatolij. – Ona ima dete. Odveli su ih do helikoptera. – Izvini – reče joj Elis. – Ovo sa ŽanPjerom. Nisam mogao da ga sprečim... Ona je odmahnula glavom, pokazujući mu na taj način kako nema potrebe da se izvinjava, ali nije mogla da govori. Elisova totalna odanost izazvala je u njoj srdžbu, ne prema njemu, nego prema svima ostalima koji su ga takvim učinili; prema Žan-Pjeru i Anatoliju, prema Halamu i prema svim Rusima. Gotovo je zažalila što nije povukla detonator. Elis je uskočio u helikopter i zatim se sagnuo da njoj pomogne. Ona je pridržavala Šantal levom rukom, a njemu je pružila desnu. Tada je on povuče gore. U trenutku kada mu je bila sasvim blizu, Elis je tiho promrmljao: – Čim uzletimo, ošamari Žan-Pjera. Džejn je bila toliko zaprepašćena da uopšte nije mogla da odgovori, što je verovatno bila sreća. Izgleda da niko osim nje nije čuo Elisa, premda niko od njih nije dovoljno znao engleski da bi mogao da ga razume. Džejn se koncentrisala na to da pokuša da izgleda što normalnije. Putnička kabina bila je mala i niska, tako da su muškarci morali da saviju glave. U njoj nije bilo ničega osim jedne uske klupe za sedenje, pričvršćene za trup helikoptera preko puta vrata. Džejn je zahvalno sela. Sa svog mesta je mogla da vidi pilotsku kabinu. Pilotovo sedište bilo je uzdignuto gotovo metar od poda i imalo je sa strane jedan stepenik, zbog lakšeg pristupa. Posada nije izlazila, pilot je još uvek bio u svom sedištu, i elise su se još uvek okretale.

358

Buka je bila jedva podnošljiva. Elis je čučnuo uz Džejn, u prostoru između klupe i pilotskog sedišta. Anatolij se popeo u helikopter, zajedno s jednim vojnikom. Zatim je nešto rekao vojniku i pokazao na Elisa. Džejn nije čula šta je rekao, ali po vojnikovoj reakciji bilo je očigledno da je dobio naredbu da motri na Elisa, jer je skinuo pušku s ramena i držao je ležerno u rukama. Žan-Pjer je poslednji ušao. Dok je helikopter uzletao, on je stajao kraj otvorenih vrata i gledao napolje. Džejn je uhvatila panika. Lako je Elisu reći da udari Žan-Pjera prilikom uzletanja, ali kako da ona to sada da izvede? Žan-Pjer je okrenut leđima prema njoj i stoji kraj otvorenih vrata. Ako bi sada pokušala da ga udari, verovatno bi izgubila ravnotežu i ispala napolje. Ona pogleda Elisa, nadajući se da će joj on dati neki znak. Elisovo lice je bilo bledo i napeto, ali je nije gledao. Helikopter se podigao otprilike dva do tri metra, zatim se zadržao na trenutak na toj visini, a onda kao da je uzeo zalet i nastavio da se penje većom brzinom. Žan-Pjer se odmakao od vrata, zakoračio u kabinu i video da nema gde da sedne. Oklevao je. Džejn je znala da bi sada trebalo da ustane i udari ga, iako nije imala pojma zašto, ali je sedela kao zaleđena, ukočena od straha. A onda joj je Žan-Pjer palcem pokazao da ustane i ustupi mu svoje mesto. To ju je izbacilo iz koloseka. Bila je tako smrtno umorna i jadna i sve ju je bolelo, bila je gladna i nesrećna, a on je tražio od nje da ustane i da stoji s detetom u rukama, kako bi on mogao da sedne. Taj njegov prezirni pokret palcem kao da je u sebi sadržavao svu njegovu okrutnost, zlobu, lažljivost i izdaju. Džejn je pobesnela. Ustala je, puštajući Šantal da se slobodno ljulja u povezu, i unela mu se u lice, vrišteći: – Gade! Gade! – Njeni krici su se izgubili u buci motora, ali je izraz njenog lica očigledno prenerazio Žan-Pjera, jer je iznenađeno ustuknuo jedan korak. – Mrzim te! – vrisnula je Džejn, jurnula prema njemu s

359

ispruženim rukama i snažno ga gurnula kroz otvorena vrata. Rusi su napravili jednu grešku. Bila je to veoma mala greška, ali u tome je bila jedina Elisova šansa i on je nameravao da je što bolje iskoristi. Njihova greška je bila što su mu ruke vezali napred, a ne iza leđa. On se nadao da ga uopšte neće vezati, zbog toga se s nadljudskim naporom suzdržao da bilo šta učini kada je Žan-Pjer udario Džejn. Postojala je šansa da će ga ostaviti slobodnog, bez lisica, ali šta je mogao učiniti sâm protiv toliko njih i pri tom nenaoružan? Međutim, Anatolij je, izgleda, oprezan čovek. Srećom, nije mu Anatolij stavljao lisice, nego vojnik. Vojnici su znali da je jednostavnije sprovoditi zarobljenika ako su mu ruke vezane napred – manje je verovatno da će pasti i može se sam, bez ičije pomoći, popeti u kamion ili helikopter ili sići iz njega. Tako, kada je Elis pokorno ispružio ruke ispred sebe, vojnik mu je bez predomišljanja stavio lisice. Elis nikako nije mogao da sâm savlada trojicu ljudi, od kojih je najmanje jedan naoružan. Ako se upusti u otvorenu borbu, njegovi izgledi da uspe su ravni nuli. Jedina nada bila mu je da pokuša da sruši helikopter. U letelici su svi na trenutak ostali ukočeni dok je Džejn stajala kraj otvorenih vrata, s detetom koje joj se njihalo u povezu oko vrata i s užasnutim izrazom na licu posmatrala kako Žan-Pjer pada prema zemlji. Elis je pomislio: Uzleteli smo najviše četiri, četiri i po metra. Verovatno će ostati živ, kakva šteta. A onda Anatolij skoči, zgrabi Džejn za ruke i savi ih iza leđa. Sada su Anatolij i Džejn stajali između Elisa i onog vojnika s puškom na drugom kraju kabine. Elis se hitro okrenuo, skočio na stepenik kraj pilotovog sedišta, prebacio mu ruke s lisicama preko glave i stegnuo mu lanac između lisica oko vrata, i svom snagom nastavio da ga steže. Pilot se nije uspaničio. Zadržavši noge na papučicama i levu ruku na ručici upravljača, posegnuo je desnom rukom prema vratu i zgrabio Elisa za zglobove.

360

Elis se uplaši na trenutak. Ovo je bila poslednja prilika i potrajaće samo nekoliko sekundi. Vojnik će u prvom trenutku oklevati da upotrebi pušku iz straha da ne pogodi pilota, a isto će tako reagovati i Anatolij, ukoliko je naoružan. Međutim, obojica će vrlo brzo shvatiti da nemaju šta da izgube, jer ako ne pucaju u Elisa, helikopter će se ionako srušiti pa je prema tome bolje rizikovati da rane pilota. Elis je osetio kako ga neko otpozadi hvata za ramena. Bacivši kratak pogled preko ramenu, ugledao tamnosivi rukav i shvati da je to Anatolij. U tom trenutku, mitraljezac u prednjem delu helikoptera se okrenu, shvati šta se događa i poče da se izvlači iz svog sedišta. Elis je divljački trgnuo lanac. Pilot ipak nije izdržao, podigao je obe ruke u vazduh i ustao sa sedišta. Čim je helikopter ostao bez kontrole, počeo je da se ljulja i njiše na vetru. Elis je to očekivao i uspeo je da se zadrži, oslanjajući se na pilotsko sedište, ali je Anatolij izgubio ravnotežu i pustio ga. Elis je izvukao pilota iz sedišta i bacio ga na pod, zatim dohvatio ručicu upravljača i gurnuo je nadole. Helikopter je padao poput kamena. Elis se okrenuo i pripremio za udarac o zemlju. Pilot je ležao na podu kabine, pred njegovim nogama, držeći se za vrat. Anatolij je pao na leđa posred kabine. Džejn je čučala u uglu, štiteći Šantal rukama. Vojnik je takođe pao, ali je uspeo da povrati ravnotežu i sada je klečao na jednom kolenu i podizao cev svog kalašnjikova prema Elisu. Kada je povukao obarač, točkovi helikoptera su udarili o zemlju. Udarac je bacio Elisa na kolena, ali se on pripremio za to i nije izgubio ravnotežu. Vojnik se zaneo u stranu, meci su prošli kroz trup helikoptera, metar dalje od Elisove glave, a zatim se srušio napred, bacajući pušku, kako bi se rukama zadržao da ne udari glavom o pod. Elis se nagnuo napred, dohvatio kalašnjikov i uperio ga u njih, držeći ga nespretno u rukama koje su mu i dalje bile vezane lisicama.

361

Bio je to čisto uživanje za njega. Uzvratio je. Bežao je, bio uhvaćen i ponižen, pretrpeo je hladnoću, glad i strah, i bespomoćno je gledao kako Žan-Pjer tuče Džejn, ali sada je, najzad, imao priliku da se uspravi i bori. Uspeo je da pomeri prst do obarača. Lanac između lisica bio je previše kratak da bi mogao normalno da drži kalašnjikov, ali je podmetnuvši levu podlakticu pod magacin koji se nalazio odmah ispod obarača, uspevao da drži cev u vodoravnom položaju. Motor helikoptera je počeo da se puši i elise su se sve sporije okretale. Elis pogleda u pilotsku kabinu i ugleda mitraljesca kako iskače iz helikoptera kroz vrata za pilota. Morao je brzo da uspostavi kontrolu nad situacijom pre nego što se Rusi priberu. Pomerio se tako da je Anatolij, koji je još uvek ležao na podu putničke kabine, bio između njega i vrata, a onda je prislonio cev puške na Anatolijev obraz. Vojnik je uplašeno piljio u njega. – Izlazi – reče mu Elis i pokaza glavom prema vratima. Vojnik shvati i iskoči napolje. Pilot je još ležao i teško disao. Elis ga gurnu nogom, da privuče njegovu pažnju, a zatim i njemu pokaza glavom da izađe. Pilot je s mukom ustao i držeći se za vrata, iskočio iz helikoptera. Elis se obrati Džejn: – Reci ovom momku da izađe iz helikoptera, ali da bude što bliže, i to leđima okrenut prema meni. Brzo, brzo! Džejn vičući ispali rafal ruskih reči prema Anatoliju. Anatolij je ustao, bacio pogled pun mržnje na Elisa i polako sišao iz helikoptera. Elis mu je prislonio cev puške na potiljak i rekao: – Reci mu da ostalima naredi da se ne pomeraju. Džejn je prevela i Anatolij je izdao naredbu svojim ljudima. Elis je pogledao unaokolo. Pilot, mitraljezac i onaj vojnik, koji je bio u helikopteru, stajali su nedaleko od srušene letelice. Odmah iza njih bio je Žan-Pjer; sedeo je na zemlji i držao se rukom za nožni zglob. Izgleda da je spretno pao, pomisli Elis, ništa mu nije. Malo dalje stajali su još trojica vojnika, kapetan, konj i Halam. Elis dobaci Džejn: – Reci Anatoliju da otkopča kaput, polako

362

izvuče pištolj i preda ga tebi. Džejn je to prevela na ruski. Elis je još jače pritisnuo cev puške u Anatolijev potiljak i ovaj izvuče pištolj iz opasača i pruži ga iza sebe. Džejn je uzela pištolj iz njegove ruke. – Je li to makarov? – upitao je Elis. – Da. Videćeš na levoj strani osigurač. Pomeri ga tako da prekrije crvenu tačku. Kada hoćeš da pucaš, prvo povuci prema sebi deo iznad drške, koji se pomera, a zatim povuci obarač. Važi? – Važi – odgovori ona. Lice joj je bilo bledo i drhtala je, ali su joj usta bila odlučno stisnuta. Elis je nastavio: – Sada mu reci da naredi vojnicima da jedan po jedan donesu oružje ovamo i ubace ga u helikopter. Džejn je i to prevela i Anatolij je ponovo izdao naredbu. – Uperi taj pištolj u njih kada se približe – dodao je Elis. Jedan po jedan, vojnici su prilazili helikopteru i predavali oružje. – Petorica mladića – reče Džejn. – O čemu to govoriš? – Bili su kapetan, Halam i petorica mladića. Sada vidim samo četvoricu. – Onda reci Anatoliju da mora naći petog, ako mu je život mio. Džejn je počela da viče na Anatolija, Elisa je iznenadila žestina njenog glasa. Anatolijev glas je zvučao uplašeno dok je izdavao naredbu. Trenutak kasnije, peti vojnik se pojavio iza repa helikoptera i poslušno predao svoju pušku. – Bravo – pohvali je Elis. – On je mogao sve da pokvari. Sada ih nateraj da legnu na zemlju. Minut kasnije svi su ležali licem prema zemlji. – Moraćeš metkom da mi razvališ lisice – kazao joj je Elis. Spustio je pušku i pružio ruke prema vratima. Džejn je otkočila pištolj i prislonila cev uz lanac. Oboje su se postavili tako da metak izleti kroz otvorena vrata. – Nadam se da mi udarac neće slomiti prokleti zglob – reče Elis. Džejn je zažmurila i povukla obarač. Elis je zaurlao: – Jaaao, jebem ti! – Isprva je bol u zglobovima bio

363

jedva podnošljiv. Međutim, posle nekoliko minuta, Elis je uvideo da ništa nije slomljeno, samo lanac. Dohvatio je pušku. – Sada hoću da mi daju radio. Anatolij je naredio i kapetan je počeo da odvezuje remenje kojim je jedna velika kutija bila pričvršćena za konja. Elis se pitao da li bi ovaj helikopter mogao ponovo da uzleti. Stajni trap je sigurno smrskan i ko zna šta još, ali motori i svi glavni uređaji za upravljanje nalazili su se u gornjem delu trupa. Setio se kako je u bici kod Darga video jedan ovakav hind kako se srušio s visine od deset metara i zatim ponovo uzleteo. Ako je taj uspeo da uzleti, onda bi i ova skalamerija morala biti sposobno za let. A ako ne... Nije znao šta će preduzeti u suprotnom slučaju. Kapetan je doneo radio i stavio ga u helikopter, a zatim se vratio kod ostalih. Elis na trenutak odahnu. Sve dok je radio kod njega, Rusi ne mogu pozvati vazdušnu bazu. To znači da ne mogu pozvati pojačanje niti bilo koga obavestiti šta se dogodilo. Ako uspe da podigne helikopter, neće morati da se boje potere. – Drži taj pištolj uperen na Anatolija – upozori je Elis. – Ja idem da vidim da li ovo čudo može da poleti. Džejn se iznenadila koliko je pištolj težak. Ciljajući u Anatolija, neko vreme ga je držala u ispruženoj ruci, ali je ubrzo morala da spusti ruku, da je malo odmori. Levom rukom je tapšala Šantal po leđima. Šantal je u poslednjih nekoliko minuta počela da plače, ali je sada prestala. Motor helikoptera se pokrenuo, zabrujao i stao. Ah molim te, upali se!, molila je Džejn u sebi, molim te, pokreni se! Uz zaglušujuću buku, motor je proradio i elise su počele polako da se okreću. Žan-Pjer je podigao glavu. Da se nisi usudio, pomislila je Džejn. Ne miči se! Žan-Pjer je seo, pogledao u nju i s mukom ustao.

364

Džejn je uperila pištolj prema njemu. On je krenuo ka helikopteru. – Nemoj me primorati da pucam u tebe! – viknula je Džejn, ali se njen glas izgubio u buci motora. Anatolij je izgleda primetio Žan-Pjera jer se okrenuo na leđa i seo. Džejn brzo uperi pištolj u njega. On podiže ruke u pokretu predaje. Džejn je ponovo okrenula pištolj prema Žan-Pjeru. A on je uporno nastavljao da se približava. Džejn je osetila kako se helikopter zatresao, pokušavajući da se odvoji od zemlje. Žan-Pjer je sada već bio blizu. Ona mu je jasno videla lice. Ruke su mu bile raširene kao da ju je molio i oči su mu se ludački sijale. Poludeo je, pomisli Džejn. A možda je već odavno lud. – Učiniću to! – viknula je, iako je znala da je on ne može čuti. – Upucaću te! Helikopter se odvoji od zemlje. Žan-Pjer je potrčao. Dok se letelica polako podizala u vazduh, on je skočio i zaustavio se na platformi ispred vrata. Džejn se nadala da će ponovo pasti, ali je on uspeo da se održi. Pogledao ju je s mržnjom u očima i pripremio se za skok. Džejn je zažmurila i povukla obarač. Pištolj je grunuo i poskočio joj u ruci. Otvorila je oči. Žan-Pjer je i dalje stajao uspravno, a na licu mu se video izraz zaprepašćenja. Na grudima mu je kroz kaput probijala tamna mrlja koja se brzo širila. Obuzeta panikom, Džejn opet povuče obarač, i još jednom, pa i treći put. Prva dva metka su promašila, ali ga je treći pogodio u rame. Zaneo se, okrenuo i ispao kroz vrata. Nestao je. Ubila sam ga, pomisli Džejn. U prvom trenutku osetila je nekakav ludački zanos. On je pokušao da je uhvati i zarobi, hteo je da mu bude robinja. Progonio ju je kao divlju zver. Izdao ju je i tukao. Ubila ga je. Zatim je odjednom osetila žalost. Sela je na pod kabine i gorko

365

zaplakala. Šantal je takođe počela da plače i Džejn ju je nežno ljuljala na rukama. Neko vreme su tako obe plakale. Džejn nije znala koliko je dugo ostala tako, sedeći na podu i plačući. Konačno je prestala da plače, ustala i pošla napred, a onda stala uz pilotsko sedište. – Je li sve u redu? – povikao je Elis. Ona je klimnula glavom, pokušavajući da se nasmeši. Elis joj je uzvratio osmeh i pokazao na pokazivač goriva. Doviknuo je: – Gledaj! Puni rezervoari! Ona ga poljubi u obraz. Jednoga dana će mu reći da je ubila ŽanPjera, ali ne sada. – Koliko ima do granice? – pitala je. – Manje od sata leta. A ne mogu nikoga poslati za nama jer je njihov radio kod nas. Džejn je pogledala kroz prozor. Pravo ispred njih dizale su se snegom prekrivene planine uz koje bi inače morala da se popne. Ne znam da li bih to izdržala, pomislila je, mislim da bih pre ili kasnije jednostavno legla u sneg i umrla. Pogledala je Elisa i primetila čežnjiv izraz na njegovom licu. – O čemu razmišljaš? – upita ga. – Razmišljao sam kako bi mi sada prijao sendvič od rostbifa i ražanog hleba, s mnogo salate, paradajza i majoneza – odgovorio je, a Džejn se smešila. Šantal se ponovo promeškoljila i zaplakala. Elis je digao ruku s upravljača i pomazio je po rumenom obrazu. – Gladna je – reče. – Idem pozadi da je nahranim – kazala je ona. Zatim se vratila u putničku kabinu i sela na klupu. Polako je raskopčala kaput, zatim košulju i počela da doji svoje dete dok je helikopter leteo prema izlazećem suncu.

366

Treći deo 1983

367

20. Džejn se osećala zadovoljno dok je išla niz stazu od kuće u predgrađu i sedala na mesto suvozača u Elisovom automobilu. Bilo je to uspelo popodne. Pice su bile ukusne, a Petal je očigledno uživala u filmu Flešdens. Elis je s prilično nervoze upoznao svoju kćerku sa svojom devojkom. Međutim, mala Šantal odmah je osvojila Petal i posle je sve bilo lakše. Elis je zbog toga bio veoma srećan pa je predložio, kada su Petal dovezli kući, da Džejn uđe s njim u kuću i upozna se s Džil. Džil ih je ponudila da sednu i oduševila se Šantalom, pa je tako Džejn istog popodneva upoznala njegovu ćerku i njegovu bivšu ženu. Elis je (Džejn se nikako nije mogla navići da se on zapravo zove Džon i odlučila je da će ga i dalje zvati Elis) smestio Šantal na zadnje sedište i zatim seo na mesto vozača, pored Džejn. – Dakle, šta misliš? – upita je kada su krenuli. – Nisi mi rekao da je lepa – odgovori Džejn. – Misliš, Petal? – Mislim na Džil – nasmejala se Džejn. – Pa lepa je. – Obe su veoma drage i nisu zaslužile da imaju takvog tipa kao što si ti u svojoj porodici. Džejn se šalila, ali je Elis ozbiljno klimnuo glavom. Ona je ispružila ruku i pomazila ga po nozi. – Nisam ozbiljno mislila – rekla je. – Znam da nisi, ali je to ipak istina. Neko vreme vozili su se u tišini. Prošlo je tačno šest meseci otkako su pobegli iz Avganistana. Još uvek se povremeno događalo da Džejn iznenada brizne u plač, bez nekog određenog razloga, ali više je nisu mučile noćne more u kojima je ponovo pucala u ŽanPjera. Niko osim nje i Elisa nije znao šta se dogodilo. Elis je čak i u svom izveštaju lagao o tome kako je Žan-Pjer poginuo, a ona je odlučila da će Šantal reći kako je njen tata poginuo u 368

avganistanskom ratu. Samo to i ništa više. Umesto da vozi nazad prema gradu, Elis je skrenuo u sporedne uličice i zaustavio se ispred jednog praznog zemljišta s kojeg se pružao pogled na reku. – Šta ćemo ovde? Da se ljubimo u kolima kao tinejdžeri? – upita ona. – Možemo, ako hoćeš. Zapravo, želim s tobom da porazgovaram. – U redu. – Danas je bio ugodan dan. – Jeste. – Petal je danas bila nekako opuštenija sa mnom, više nego ikad do sada. – Pitam se zašto? – Ja mislim da znam zašto – odgovorio je Elis. – Zbog tebe i Šantal. Sada kada i ja imam porodicu, više ne predstavljam opasnost za njen dom i njenu stabilnost. Čini mi se da je to razlog. – Zvuči logično. Da li si o tome želeo da porazgovaramo? – Ne. – Oklevao je na trenutak, a onda reče: – Prestajem da radim za Agenciju. Džejn je klimnula glavom. – To mi je veoma drago – zadovoljno je dodala. Očekivala je tako nešto. Njegovo ponašanje kada su se vratili kući jasno je pokazivalo da je on odlučio da sredi svoj život. – Moj zadatak u Avganistanu je praktično završen – nastavio je Elis. – Masud je započeo sa svojim programom obučavanja i preuzeo je prvu pošiljku oružja. On je sada toliko jak da može da pregovara s Rusima i izbori se za primirje preko zime. – Odlično! – odvrati Džejn. – Ja sam za sve što vodi do prekida vatre. – Dok si ti bila u Londonu, bio sam u Vašingtonu i tamo su mi ponudili jedan novi posao. Nešto što mi se zaista dopada, a i dobro se plaća. – Kakav posao? – zainteresovano upita Džejn. – Da radim u vladinom i novom predsednikovom timu za borbu

369

protiv organizovanog kriminala. Džejn se prepala. – Je li to opasno? – Za mene neće biti. Ja sam previše star za rad na terenu. Ponudili su mi da rukovodim ljudima u civilu, koji rade na terenu. Osetila je da ne govori istinu. – Hoću istinu, lažljivče! – kazala mu je. – Pa posao je mnogo manje opasan od onoga koji sam do sada radio, ali sigurno se ne može uporediti s poslom vaspitača u dečjem vrtiću. Džejn se nasmešila. Znala je šta će se sada dogoditi i bila je srećna. – Osim toga – reče Elis – kancelarija će mi biti ovde, u Njujorku. To ju je iznenadilo. – Stvarno? – Zašto te je to tako zapanjilo? – Zato što sam ja predala molbu za posao u Ujedinjenim nacijama. Ovde, u Njujorku. – Nisi mi rekla da to nameravaš! – rekao je, a u glasu mu se osećalo da je povređen. – Ni ti meni nisi pričao o svojim planovima – odbrusila mu je. – Evo, sada ti govorim. – I ja tebi sada govorim. – Ali... zar si mislila da me ostaviš? – Zašto bismo morali da živimo u gradu u kojem ti radiš? Zašto ne bismo živeli tamo gde ja radim? – Za ovih mesec dana, koliko nismo bili zajedno, sasvim sam zaboravio koliko si prokleto osetljiva – odvrati on. – Tako je. Oboje su ućutali. Posle nekog vremena Elis reče: – Pa u svakom slučaju, sada kada ćemo oboje biti u Njujorku... – Mogli bismo da živimo zajedno i delimo troškove? – Da – odgovori on nesigurno. Džejn je odjednom zažalila što je tako žustro reagovala. Elis stvarno nije bio neobziran, on samo neke stvari jednostavno ne

370

razume. Zamalo ga nije izgubila, tamo u Avganistanu, i od tada nikad više nije mogla dugo da se ljuti na njega jer nikad neće zaboraviti kako se bojala da će ih razdvojiti i kako je posle bila neopisivo srećna što su ipak ostali zajedno i što su oboje ostali živi. – U redu – odgovorila je mekšim glasom. – Živećemo zajedno. – Zapravo... ja sam mislio da to ozvaničimo. Ako želiš. To je čekala. – Ozvaničimo? – ponovila je, kao da ne razume. – Pa da – rekao je on nespretno. – Mogli bismo da se venčamo. Ako hoćeš. Džejn se zadovoljno nasmejala. – Moraš to izvesti kako treba, Elise! – kazala je. – Zaprosi me! Uzeo ju je za ruku. – Džejn, draga, volim te. Hoćeš li se udati za mene? – Da! Da! – odgovorila je. – Što pre! Sutra! Danas! – Hvala ti – reče on. Ona se nagnu i poljubi ga. – I ja tebe volim. Sedeli su u tišini, držeći se za ruke i gledajući sunce kako zalazi. Čudno, pomisli Džejn, Avganistan mi se sada čini nekako nestvarnim, kao neki ružan san, san kojeg se dobro sećam, ali me više ne plaši. Zapravo, dobro se sećala ljudi – mule Abdulaha i babice Rabije, zgodnog Muhameda i senzualne Zahare i odane Fare, a bombe i helikopteri, strah i napori, sve je to polako bledelo iz njenog sećanja. Ovo je prava pustolovina, osećala je, udati se, gajiti Šantal i truditi se da svet u kojem će ona živeti bude bolji. – Idemo? – upita Elis. – Da. – Ona mu je još jednom stisnula ruku i tek onda je pustila. – Čeka nas još mnogo posla. Elis je upalio motor i odvezli su se nazad u grad.

371

Beleška o autoru Ken Folet je rođen u Kardifu i školovao se na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Radio je kao novinar za londonski Ivning njuz i bio je direktor izdavačke kuće pre nego što se u potpunosti posvetio pisanju 1977. godine. Oženjen je i ima dvoje dece. Živi u Sariju.

372

1

Fr.: Médi​cins po​ur la Li​berté. (Prim. prev.) 2 Vr​sta fran​cu​skog vi​na bo​žo​le. (Prim. prev.) 3 W. H. Auden (1907–1973), ame​rič​ki pe​snik. (Prim. prev.) 4 Engl.: pe​tal – la​ti​ca. (Prim. prev.) 5 Ti​pič​ne av​ga​ni​stan​ske mu​ške ka​pe od suk​na. (Prim. prev.) 6 Glji​vič​na in​fek​ci​ja ko​že. (Prim. prev.) 7 Aske​ta, mi​stik, ver​ski fa​na​tik u Av​ga​ni​sta​nu. (Prim. prev.)

373