Kazuo Ishiguro - Ostaci Dana
October 29, 2017 | Author: Asmir Tasco Glibanovic | Category: N/A
Short Description
Kazuo Ishiguro - Ostaci Dana...
Description
Knjigoteka
1
Knjigoteka
Kazuo Išiguro
OSTACI DANA
Prevela s engleskog Gordana Velmar-Janković
2
Knjigoteka
U spomen gospođe Lenore Maršal
3
Knjigoteka
PROLOG: JUL 1956
Darlington bol
4
Knjigoteka Sve je verovatnije da ću se stvarno upustiti u putešestvije koje mi već nekoliko dana zaokuplja i misli i maštu. U putešestvije na koje ću krenuti sam, u udobnom „fordu“ gospodina Faradeja; u putešestvije na kome ću, kako predviđam, proći kroz najlepše predele Engleske sve do zapadne pokrajine, i zbog kojeg ću iz Darlington hola odsustvovati najviše pet ili šest dana. Ideju o takvom putovanju podstakao je, moram da naglasim, lično gospodin Faradej svojim izvanredno ljubaznim predlogom jednog poslepodneva pre skoro četrnaest dana, baš u trenutku kad sam u biblioteci čistio prašinu s portreta. Dobro se sećam, stajao sam na merdevinama i čistio prašinu s portreta vikonta Vederbija kad je moj poslodavac ušao u sobu noseći u rukama nekoliko knjiga koje je, pretpostavljam, hteo da vrati na police. Ugledavši me, iskoristio je priliku da me obavesti da je upravo odlučio da ode u Sjedinjene Države i da se tamo između avgusta i septembra zadrži pet nedelja. Pošto mi je to saopštio, moj poslodavac spusti knjige na sto, smesti se u chaise-longue, ispruži noge i, piljeći naviše u mene, reče: – Valjda vam je jasno, Stivense, da ne očekujem od vas da u mom odsustvu sve vreme čamite zatvoreni u ovoj kući. Zašto ne uzmete kola i ne odvezete se nekud na nekoliko dana? Izgledate kao da bi vam kratak odmor dobro došao. Budući da je predlog došao kao grom iz vedra neba, nisam znao kako da odgovorim. Pamtim da sam mu se zahvalio na brizi, ali verovatno ništa određeno ne rekoh, te moj poslodavac nastavi: – Ozbiljno, Stivense. Stvarno mislim da vam je odmor preko potreban. Gorivo ide na moj račun. Kako vi, vi momci koji živite zatvoreni u ovim velikim kućama i večito služite, uopšte uspevate da vidite i obiđete svoju lepu zemlju? Ovo nije bio prvi put da mi novi poslodavac postavlja ovakvo pitanje; to je nešto što ga, čini mi se, baš muči. A meni se, dok sam stajao tamo gore na merdevinama, ukazao samo jedan odgovor: da smo mi koji se bavimo ovim pozivom, i pored toga što svoju zemlju nismo videli putujući po njoj i obilazeći živopisna mesta, od Engleske uistinu „videli“ više od mnogih drugih baš zbog toga što smo živeli i služili u kućama gde su se okupljala najuglednija gospoda i najotmenije dame ove zemlje. Ovakvo gledište, naravno, ne bih uspeo da obrazložim gospodinu Faradeju a da ne pribegnem govoranciji koja bi mogla da bude shvaćena kao prepotentnost. Zadovoljio sam se jednostavnim odgovorom: – Imao sam čast, gospodine, da ono najlepše i najbolje od Engleske vidim baš unutar ovih zidova. Izgleda da me gospodin Faradej nije razumeo, jer je odmah nastavio: – Ozbiljno vam kažem, Stivense. Nije pravo da čovek ni jedan jedini put ne obiđe sopstvenu zemlju. Poslušajte moj savet, izvucite se iz kuće na nekoliko dana. Kao što možda i pretpostavljate, tog poslepodneva nisam ozbiljno shvatio predlog gospodina Faradeja, uveren da je posredi još jedan dokaz neobaveštenosti imućnog Amerikanca o onome šta se u Engleskoj obično radi, a šta ne radi. Činjenica da se moj stav prema tom istom predlogu sledećih dana promenio – da me je pomisao na putovanje u zapadnu Englesku uistinu sve više zaokupljala – može se bez sumnje – zašto bih to krio? – pripisati pismu gospođice Kenton, prvom pismu koje sam primio od nje posle gotovo sedam godina, ako ne računamo božićne čestitke. Ali, da vam odmah objasnim šta time hoću da kažem: hoću da kažem da je pismo gospođice Kenton pokrenulo niz ideja u vezi sa čisto profesionalnim stvarima u Darlington holu, i naglasim da me je upravo zaokupljenost 5
Knjigoteka tim čisto profesionalnim stvarima i navela na to da ponovo razmotrim velikodušnu ponudu mog poslodavca. Ovo, međutim, zahteva opširnije objašnjenje. Činjenica je da sam tokom poslednjih meseci bio odgovoran za niz sitnih grešaka u obavljanju svojih dužnosti. Valja reći da su te greške, sve bez izuzetka, bile same po sebi krajnje beznačajne. Pa ipak, razumećete da je čoveka nenaviklog da pravi greške jedan ovakav obrt poprilično zabrinuo, pa sam počeo da razlažem svakojake zloslutne teorije o uzrocima tih propusta. Zbog toga sam, kako to u sličnim situacijama obično i biva, naprosto obnevideo, to jest propuštao da vidim ono što je upadalo u oči – sve dok mi pomno razmišljanje o svemu što je nagoveštavalo pismo gospođice Kenton nije konačno otvorilo oči i otkrilo prostu istinu: da su te sitne greške što su se potkradale poslednjih meseci bile posledica nesavršenog plana rasporeda i rada posluge, a ne neke zle kobi. Samo se po sebi razume da je dužnost uzornog batlera da najveću pažnju posveti sastavljanju plana rada sveg osoblja koje nadzire. Ko zna koliko se zađevica, neosnovanih optužbi, nepotrebnih otkaza, koliko se propalih karijera koje su mnogo obećavale može pripisati aljkavosti s kojom je neki batler sačinio plan rasporeda i rada posluge. I zbilja, slažem se s onima koji tvrde da je veština u sastavljanju dobrog plana kamen temeljac umešnosti svakog uzornog batlera. Godinama sam i sam smišljao i sastavljao mnoge planove rasporeda i rada osoblja i ne verujem da se preterano razmećem kad kažem da je bilo malo onih koje je trebalo menjati ili ispravljati. Pa ako je u ovom poslednjem slučaju taj plan rada posluge pogrešno napravljen, onda se krivica za to može pripisati samo meni, mada istini za volju treba istaći da je u tom trenutku moj zadatak bio neuobičajeno težak. Dogodilo se sledeće. Čim su poslovi oko prodaje i kupovine kuće okončani, to jest čim je ova kuća posle čitava dva veka prešla iz ruku porodice Darlington u tuđe ruke – gospodin Faradej me je izvestio da neće odmah preći ovamo i da će, zbog svojih poslova, ostati u Americi još četiri meseca. Ali, naglasio je, veoma mu je stalo da se u međuvremenu posluga njegovog prethodnika – posluga koja, kako je čuo, zaslužuje najviše pohvale – zadrži u Darlington holu. Ta „posluga“ na koju se pozivao bio je, dabome, samo neophodni šestočlani tim koji je rodbina lorda Darlingtona zadržala zato da održava kuću do konačne pogodbe s novim vlasnikom. A kad je napokon obavljeno i to, ja, na svoje žaljenje, nisam mogao mnogo da uradim za gospodina Faradeja, jer nikoga sem gospođe Klements nisam uspeo da ubedim da ostane u službi. Napisao sam pismo novom poslodavcu, izražavajući žaljenje zbog nastale situacije, i u odgovoru iz Amerike dobio uputstva da prikupim novu poslugu „dostojnu jedne ugledne stare engleske vlastelinske kuće“. Smesta sam se latio posla u nastojanju da ispunim želje gospodina Faradeja ali, kao što znate i sami, danas pronaći poslugu koja zadovoljava visoka merila nije nimalo lak zadatak. Sa zadovoljstvom sam, na preporuku gospođe Klements, primio u službu Rozmeri i Agnesu, ali više od toga nisam uspeo da uradim do prvog poslovnog sastanka s gospodinom Faradejem, koji je usledio za vreme njegove kratke preliminarne posete Engleskoj u proleće prošle godine. Tom prilikom se – u čudno ogoleloj radnoj sobi Darlington hola – gospodin Faradej prvi put sa mnom rukovao, ali tada već više nismo bili stranci jedan za drugoga; moj novi poslodavac je u nekoliko slučajeva, nezavisno od problema posluge, imao prilike da proveri svojstva koja, zahvaljujući svojoj srećnoj zvezdi, posedujem, i uveri se, usuđujem se da kažem, da se u njih može pouzdati. Zbog toga je, pretpostavljam, već u prvom susretu razgovarao sa mnom poslovno, otvoreno i s punim poverenjem, i na kraju mi stavio na raspolaganje pozamašnu svotu kojom je trebalo pokriti troškove priprema za njegovo 6
Knjigoteka predstojeće preseljenje u Darlington hol. Ali ono što želim da kažem jeste da sam mu u tom razgovoru predočio koliko je u današnje vreme teško naći odgovarajuću poslugu i da je onda gospodin Faradej, posle kraćeg razmišljanja, zatražio od mene sledeće: da dam sve od sebe i napravim takav plan rasporeda i rada posluge – „neku vrstu spiska služinčadi koja na smenu obavlja sve poslove“, kako se izrazio – kojim ću omogućiti da kuću vodi i opslužuje postojeće osoblje od četiri člana – a to znači gospođa Klements, dve devojke i ja. On shvata, reče, da bi se u tom slučaju neki delovi kuće „prosto naprosto prikrili“, odnosno da se više ne bi koristili, ali da li bih ja uložio sve svoje iskustvo i svu svoju stručnost i tu štetu sveo na najmanju moguću meru? Kako sam pamtio vremena kad sam pod svojim nadzorom imao poslugu od sedamnaest članova i kako sam znao da je još nedavno ovde u Darlington holu bilo uposleno osoblje od dvadeset osam osoba, ideja o tome da treba napraviti plan po kome će tu istu kuću voditi posluga od četiri člana izgledala mi je u najmanju ruku obeshrabrujuća. Iako sam se svojski trudio da svoj skepticizam ne ispoljim ni na koji način, to mi očigledno nije pošlo za rukom, jer je gospodin Faradej, pokušavajući da me ohrabri, odmah dodao da se, ukoliko baš bude nužno, može primiti još neko. Bio bi mi međutim, ponovio je, vrlo zahvalan kad bih se „izvadio iz sosa s postojećom četvorkom“. Ni ja, kao ni mnogi od nas, nisam, prirodno, voljan da isuviše menjam stare običaje, ali smatram da ni privrženost tradiciji samo tradicije radi nije od koristi. Danas, u doba elektrike i modernih sistema grejanja, ne ukazuje se doista potreba za onolikim brojem posluge koliki je bio nužan prethodnoj generaciji. I zbilja, u poslednje vreme pomišljam da držanje nepotrebnog broja posluge samo tradicije radi – s posledicom da ta posluga ima nezdravu količinu slobodnog vremena – u znatnoj meri utiče na naglo opadanje merila u našoj profesiji. Osim toga, gospodin Faradej mi je jasno stavio do znanja da će retko priređivati onako velike prijeme kakvi su u Darlington holu nekad bili česta pojava. Latio sam se, dakle, zadatka koji mi je postavio gospodin Faradej i zdušno mu se posvetio; proveo sam sate i sate radeći na planu rasporeda posluge i njenih dužnosti, satima i satima razmišljao o njemu obavljajući druge poslove ili ležeći budan u svojoj sobi. Kad god bi mi se učinilo da sam smislio neko povoljno rešenje, proveravao bih ga sa svih strana i iz svih uglova, tražeći propuste. Napokon sam sačinio plan koji možda nije u potpunosti odgovarao zahtevima gospodina Faradeja, ali koji je po mom uverenju bio jedini ostvariv u granicama ljudskih moći. Gotovo svi dopadljivi delovi kuće održavali bi se i dalje kako dolikuje; veći deo prostorija za poslugu – uključujući sporedni hodnik, dve ostave i staru vešernicu – i gostinski hodnik na drugom spratu više se ne bi koristili, odnosno bili bi „prikriveni“, kako to kaže gospodin Faradej, ali bi se zato sve sobe u prizemlju i veći broj gostinskih odaja održavali kao i do tada. A kako je naš postojeći četvoročlani tim ovaj program mogao da sprovede jedino uz pomoć nekolicine bedinera, planom sam predvideo usluge jednog baštovana koji bi dolazio jedanput nedeljno preko zime i dvaput nedeljno preko leta, i dveju čistačica, od kojih bi svaka dolazila dvaput nedeljno. Takav plan je, osim toga, podrazumevao i radikalne promene u dužnostima svakog od četiri stalna nameštenika. Predviđao sam da te promene neće tako teško pasti dvema devojkama, ali da ih gospođa Klements, koja je davala žestok otpor i najmanjem prilagođavanju, nikako ne bi podnela. Zbog toga sam, dakle, preuzeo na sebe čitav niz dužnosti, iako je možda, po vašem mišljenju, to bilo suviše širokogrudo od jednog batlera. Ja čak ni danas ne kažem da je taj plan rasporeda rđav; on, naposletku, omogućava da četvoročlana posluga obavi gotovo neshvatljivu količinu poslova. Ali, složićete se bez 7
Knjigoteka sumnje sa mnom da su najbolji planovi o radu posluge oni koji ostavljaju dovoljno slobodnog prostora za greške preko kojih može da se pređe u slučaju da se neko od osoblja razboli ili iz ovog ili onog razloga premori. Iako sam se u ovoj izuzetnoj prilici našao pred neobično složenim zadatkom, nisam uprkos tome propustio da te „slobodne prostore“ ostavim gde god je to bilo moguće. Bio sam savršeno svestan toga da bi svaki eventualni otpor gospođe Klements – ili devojaka – prema preuzimanju obaveza koje prevazilaze njihovo shvatanje dužnosti poticao iz uverenja da su im redovni poslovi povećani preko svake mere. Zbog toga mi je tih dana, dok sam se nosio s ovim složenim planom rada, mnogo vremena oduzelo razmišljanje o tome kako da gospođu Klements i devojke, kad savladaju svoju averziju i prihvate nove, „eklektičnije“ uloge, nateram da moju podelu rada i dužnosti shvate kao podsticajnu i neopterećujuću. Ali, bojim se da u toj svojoj zebnji i iščekivanju podrške gospođe Klements i dveju devojaka nisam dovoljno strogo procenio sopstvena ograničenja i da sam, premda mi iskustvo i poslovična opreznost u tim stvarima nisu dozvolili da sebi pridodam više od onoga što bih stvarno bio u stanju da obavim, ipak propustio da i sebi ostavim malo slobodnog prostora. Nije, dakle, nikakvo čudo što se posle nekoliko meseci taj previd sad otkriva u naoko trivijalnim ali upečatljivim sitnicama. Sve u svemu, mislim da problem nije baš toliko složen i da se može svesti na sledeće: zadao sam sebi suviše posla. Može da vas začudi to što ni dalje nisam primećivao jedan tako očigledan propust u planu rada osoblja, ali ćete se sigurno složiti sa mnom da čoveku često izmiču baš one stvari kojima je duže vreme neprekidno zaokupljen, pa mu se istina ukaže tek kad ga neki spoljni događaj slučajno navede da je opazi. Isto se desilo i meni: pismo gospođice Kenton u kome je kroz gusto zbijene, suzdržane redove provejavala nostalgija za Darlington holom, a i – u ovo sam potpuno siguran – jasni nagoveštaji želje da se vrati ovamo, nagnalo me je da svoj plan rasporeda i rada posluge sagledam na drugi način. Tek onda mi je sinulo da u njemu stvarno postoji jedna ključna uloga koju bi mogao da odigra novi, peti član posluge; i da je, u stvari, manjak osoblja suštinski uzrok nevolja koje su me zadesile u poslednje vreme. Što sam više razmišljao o tome, to mi je bivalo sve jasnije da je gospođica Kenton, sa svojom velikom ljubavlju prema ovoj kući, sa svojim visokim, uzornim profesionalizmom – profesionalizmom od one retke vrste koju je danas gotovo nemoguće naći – baš onaj činilac koji će mi pružiti mogućnost da zaokružim plan rada posluge za Darlington hol i dopunim ga na jedan uistinu zadovoljavajući način. Čim sam završio s pravom analizom situacije, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o ljubaznom predlogu gospodina Faradeja od pre nekoliko dana. Palo mi je, naime, na pamet da bih predloženo putovanje automobilom mogao da iskoristim u čisto profesionalne svrhe; a to znači da bih mogao da se odvezem u zapadnu Englesku, usput posetim gospođicu Kenton, i u neposrednom kontaktu ustanovim da li ona zaista želi da se vrati ovamo u Darlington hol. Trebalo bi da kažem i to da sam pismo gospođice Kenton pročitao nekoliko puta, te da samim tim ne postoji mogućnost da mi se nagoveštaji u njemu samo pričinjavaju. Ali zbog svega toga danima nisam mogao da se rešim i pitanje putovanja ponovo pokrenem pred gospodinom Faradejem. Budući da su postojali nekoliki njegovi vidovi, trebalo je, po mom osećanju, da ih prvo razjasnim sebi, pa tek onda objasnim svom poslodavcu. Postavljalo se, na primer, pitanje troškova. Kad bih čak i uzeo u obzir 8
Knjigoteka velikodušnu ponudu gospodina Faradeja po kojoj bi „gorivo išlo na njegov račun“, troškovi jednog takvog putovanja mogli bi i pored toga lako da dosegnu neočekivano zamašnu sumu novca ako čovek ima u vidu stavke kao što su prenoćište, redovni obroci i zalogaji s nogu, koji su po svoj prilici na putu neminovni. Postavljalo se i pitanje koja bi vrsta odeće bila najprikladnija za putovanje kolima i da li je vredno vremena i truda uložiti novac u novi putnički komplet. U posedu sam većeg broja divnih odela, koja su mi tokom godina poklanjali kako sam lord Darlington tako i razni gosti koji su boravili u ovoj kući i imali razloga da budu zadovoljni kvalitetom usluge. Neka od tih odela su možda suviše svečana za predloženo putovanje, a neka opet suviše staromodna za današnje vreme. Imam, međutim, jedno odelo za plandovanje koje mi je 1931. ili 1932. godine poklonio ser Edvard Bler, novo novcijato odelo, koje mi je tada stajalo kao saliveno; ono bi, zbilja, moglo da bude sasvim prikladno za večeri u nekom restoranu ili trpezariji neke gostionice u kojoj bih prenoćio. Ono što mi nedostaje je podesna odeća za put – odeća u kojoj bih se, dok vozim kola, bez zazora mogao izložiti pogledima – ukoliko kao takvu ne prihvatim odelo koje mi je za vreme rata poklonio mladi lord Čarlmers; ono bi se, mada mi je sad već prilično tesno, moglo smatrati idealnim po skladu boja i tonova. Na kraju sam izračunao da bi moja ušteđevina mogla da pokrije ne samo sve eventualne troškove na putu nego i kupovinu novog odela. Nadam se da ne mislite da sam preterano tašt kad je reč o odevanju; lupam glavu oko toga zato što čovek zbilja ne zna kada će i zašto biti primoran da se predstavi kao ličnost iz Darlington hola, pa je veoma važno da u takvoj prilici bude odeven onako kako njegovom položaju i dolikuje. Ovih dana sam dosta vremena provodio u proučavanju mapa drumova i puteva i brižljivo iščitavao odgovarajuće tomove knjige gospođe Džejn Simons Čudesna Engleska. Ukoliko niste čuli za knjigu gospođe Simons – objavljenu u sedam tomova, od kojih svaki obrađuje jednu oblast Britanskih ostrva – preporučujem vam je od sveg srca. Iako pisani tridesetih godina, ti tomovi sigurno nisu zastareli ni danas, jer zaista ne mogu da zamislim da su nemačke bombe u toj meri izmenile engleske predele. Gospođa Simons je pre rata bila česta gošća u ovoj kući, jedna od najomiljenijih gošći bar kad je reč o posluzi, jer je toj posluzi uvek i bez ustezanja izražavala svoju zahvalnost i pred svima je hvalila. U to vreme sam, dakle, podstaknut istinskim divljenjem prema dotičnoj dami, počeo da prelistavam njene knjige u biblioteci kad god bih ugrabio koji slobodan trenutak. Opominjem se da sam neposredno po odlasku gospođice Kenton u Kornvol 1936. godine – a ja u tom kraju nikad nisam bio – često listao Treći tom gospođe Simons, knjigu u kojoj se čitaocu opisuju lepote Devona i Kornvola, ilustrovanu fotografijama i – što mi je još življe ostalo u pamćenju – raznovrsnim crtežima umetnika iz te pokrajine. Na taj način sam, eto, stekao izvestan utisak i predstavu o kraju u koji je gospođica Kenton otišla da živi svoj bračni život. Ali to beše, kažem, davnih tridesetih godina, kada su, koliko je meni poznato, knjige gospođe Simons izazivale divljenje u domovima širom Engleske. Te tomove nisam ponovo uzeo u ruke sve dok me nedavni razvoj situacije nije podstakao da s police opet skinem knjigu posvećenu Devonu i Kornvolu. Proučio sam još jedared sve čudesne opise i ilustracije, pa ćete razumeti zašto me je sve više uzbuđivala pomisao da ću možda uistinu krenuti na put automobilom i tom prilikom obići i taj deo Engleske. Na kraju sam zaključio da mi ne preostaje ništa drugo nego da ponovo pokrenem to pitanje pred gospodinom Faradejem. Nisam, naravno, gubio iz vida mogućnost da je njegov predlog od pre četrnaest dana 9
Knjigoteka bio samo plod trenutnog raspoloženja i da on tu ideju sada više neće podržati. Ali, koliko su mi kazivala moja zapažanja o njemu tokom ovih meseci, gospodin Faradej nije od gospode sklone onoj osobenosti koja vam kod poslodavca najviše smeta – nedoslednosti. Nije, dakle, bilo razloga za pretpostavku da je njegovo oduševljenje prema predloženom putovanju automobilom splasnulo i da će sada odustati od one toliko nesebično ljubazne ponude da „gorivo ide na njegov račun“. Uprkos tome, pomno sam se pitao koja bi najpovoljnija prilika bila za pokretanje ove teme; naime, iako ni za trenutak, kažem, ne bih gospodina Faradeja mogao osumnjičiti za nedoslednost, izgledalo mi je razumno da jedan takav razgovor ipak ne pokrećem kada je moj poslodavac zamišljen ili rasejan. Bez obzira na to što u takvim okolnostima odbijanje mog poslodavca ne bi verovatno odražavalo njegova prava osećanja prema toj stvari, ja bih se teško rešio da taj pokušaj ponovim. Beše mi, dakle, jasno da ću u izboru pogodnog trenutka morati da budem veoma mudar. Zaključih, na kraju, da se najpovoljnija prilika ukazuje u vreme kada u salonu služim popodnevni čaj. Tada se gospodin Faradej obično vraća iz kratke šetnje po dunama i retko se kad posvećuje čitanju ili pisanju kao u večernjim satima. U stvari, kada unosim popodnevni čaj, gospodin Faradej ima običaj da sklopi knjigu ili časopis koje čita, ustane iz fotelje i protegne se ispred prozora, kao da priželjkuje razgovor sa mnom. Sudeći po onom što se dalje događalo, moja procena najpogodnijeg trenutka pokazala se kao dobra i tačna; činjenicu da su se stvari odvijale kako su se odvijale treba u celosti pripisati pogrešnoj proceni u drugom smislu. A to znači da sam jednostavno bio smetnuo s uma činjenicu da u to doba dana gospodin Faradej uživa u nekoj čudnoj vrsti bezbrižnog, šaljivog razgovora. Kako sam znao da će po svoj prilici baš tako biti raspoložen i juče posle podne kad sam uneo čaj, i kako sam bio svestan njegove sklonosti da u tim trenucima sa mnom razgovara kroz šegu i zadirkivanje, trebalo je da budem mudar i da gospođicu Kenton uopšte ne pominjem. Ali, razumećete, verujem, da sam, onako spreman da zatražim nešto što je naposletku bio velikodušan poklon mog poslodavca, sasvim prirodno težio tome da u svom zahtevu nagovestim i postojanje jedne čisto profesionalne pobude. I tako se dogodilo da sam navodeći razloge zbog kojih bih najviše voleo da otputujem u zapadnu Englesku, umesto da se zadržim na nekolikim primamljivim pojedinostima što ih u svojoj knjizi opisuje gospođa Simons, napravio grešku i izjavio da u toj pokrajini živi nekadašnja domaćica Darlington hola. Hteo sam, pretpostavljam, da gospodinu Faradeju objasnim kako će mi putovanje u taj kraj pružiti priliku da ispitam mogućnost koja bi se mogla pokazati kao idealno rešenje naših trenutnih sitnih problema u kući. Tek kad sam pomenuo gospođicu Kenton, shvatio sam u kojoj će meri za mene biti nepovoljno ako nastavim sa izlaganjem. Jer, ne samo što nisam bio siguran da gospođica Kenton želi da se vrati na svoje staro mesto i pridruži se sadašnjoj posluzi nego nisam, naravno, gospodinu Faradeju posle onoga prvog preliminarnog razgovora koji smo vodili pre više od godinu dana, čak ni pomenuo mogućnost da u njegovu službu stupi još jedan član posluge. Te da sam nastavio s glasnim izražavanjem misli o budućnosti Darlington hola, bila bi to s moje strane čista drskost. Zbog toga sam verovatno ućutao, prilično zbunjen. U svakom slučaju, gospodin Faradej je tu priliku iskoristio da se široko iskezi na mene i kaže s predumišljajem: – Gle, gle, Stivense. Prijateljica. I to u vašim godinama. Krajnje neprijatna situacija, u koju lord Darlington nikada ne bi doveo nijednog svog 10
Knjigoteka nameštenika. Ne mislim time da kažem ništa ružno o gospodinu Faradeju; on je ipak Amerikanac i njegov način ophođenja je često potpuno drugačiji. On sasvim sigurno nije želeo da me povredi, ali je meni u toj situaciji bilo bezmerno neprijatno. – Ni slutio nisam da ste takav ženskaroš, Stivense – nastavi on. – Zato ste, znači, tako mladi duhom. Ali ja se sada pitam, imam li prava da vam pomažem u tajnim ljubavnim sastancima. Bejah, prirodno, u iskušenju da odmah i nedvosmisleno poreknem pobude koje mi je pripisivao moj poslodavac, ali na vreme shvatih da bih time samo zagrizao mamac koji mi baca gospodin Faradej i da bih sebe doveo u još neprijatniju situaciju. Nastavih, dakle, da stojim na istom mestu sav smeten, očekujući odobrenje za putovanje automobilom. Mada su mi ti trenuci bili veoma mučni, ne bih želeo da pomislite da zbog toga na bilo koji način zameram gospodinu Faradeju, koji ni u jednom pogledu nije bezobziran čovek; on je samo, ubeđen sam, uživao u onoj vrsti zadirkivanja koja je u Sjedinjenim Državama bez sumnje znak srdačnih prijateljskih odnosa poslodavca i sluge, i to shvatao kao blagonaklonu šaljivu igru. Treba zbilja da naglasim i to da su baš ta zadirkivanja moga novog poslodavca obeležila naš odnos u toku ovih meseci – premda sam, moram da priznam, i dalje u nedoumici kako da odgovorim na njegove šale. U stvari, u prvim danima službovanja kod gospodina Faradeja, bejah dva ili tri puta istinski zaprepašćen onim što je umeo da mi kaže. Kad sam ga, na primer, jednom prilikom upitao da li će izvesni gospodin, čiji se dolazak očekivao, doći sam ili u pratnji svoje supruge, odgovorio mi je: – Neka nam Bog bude u pomoći ako dođe i ona. Ali, možda biste nas vi mogli spasti od nje, Stivense. Možda biste vi mogli da je namamite u jednu od štala oko farme gospodina Morgana i tamo je u senu dugo zabavljate. Ona bi baš mogla da bude vaš tip. U prvom trenutku nisam imao blagog pojma o čemu govori moj poslodavac. A onda sam shvatio da se na neki svoj način šali i uspeo da se prigodno nasmešim, iako su mi, pretpostavljam, na licu ostali tragovi zbunjenosti, da ne kažem šoka. S vremenom sam, međutim, naučio štošta, pa se i navikao na takve primedbe mog poslodavca; kad god bih u njegovom glasu otkrio prizvuk zadirkivanja, ja bih se smeškao na način koji mi se činio najprigodniji. Ali, nikako nisam uspevao da dokučim šta se, u stvari, u tim prilikama očekuje od mene. Možda se očekivalo da se nasmejem od srca; ili, pak, da uzvratim nekom svojom dosetkom. Ova druga mogućnost zadavala mi je dosta briga svih ovih meseci, a i danas sam još u priličnoj nedoumici. Vidite, sasvim je moguće da se u Americi pod dobrom profesionalnom uslugom podrazumeva i to da sluga sudeluje u zabavnom zadirkivanju. Sećam se kako je gospodin Simpson, gazda obližnje krčme, jednom prilikom rekao da nikada, kad bi nekim slučajem u Americi služio za šankom, ne bi s nama brbljao na taj svoj drugarski ali svagda uljudan način, nego bi na nas neotesano navaljivao psovkama, nabrajao naše poroke i mane, nazivao nas pijandurama i sličnim izrazima, a sve to u pokušaju da se predstavi u ulozi koju njegove mušterije od njega i očekuju. Sećam se da nam je pre nekoliko godina i gospodin Rejn, koji je u svojstvu ličnog sobara ser Redžinalda Movisa otputovao u Ameriku, po povratku ispričao da se vozač taksija u Njujorku svojim mušterijama redovno obraća na način koji bi se u Londonu obavezno završio žučnom svađom, a možda čak i sprovođenjem dotičnog vozača u najbližu policijsku stanicu. 11
Knjigoteka Sasvim je moguće, dakle, da moj poslodavac s pravom očekuje od mene da na njegove šale uzvratim istom merom i da moje neuspešne pokušaje da to i postignem smatra znakom omalovažavanja. Zbog toga me, kao što rekoh, cela ta stvar ozbiljno zabrinjava, mada zadirkivanje i zbijanje šala nije dužnost koju bih ikada obavljao s oduševljenjem. Sasvim je u redu da se u ovo doba promena prilagođavate i preuzimate dužnosti koje po tradiciji ne spadaju u vašu oblast, ali zadirkivanje je ipak nešto drugo. Prvo, kako ćete pouzdano znati da je u datom trenutku odgovor kojim uzvraćate šalu baš ono što se od vas i očekuje? A drugo, mučna je i sama pomisao na katastrofičnu mogućnost da izustite neku šaljivu primedbu i istog časa shvatite do koje je mere ta vaša dosetka neumesna. Uprkos tome, nedavno sam smogao hrabrosti i pokušao da doskočicom pružim odgovor koji se verovatno od mene traži. Služio sam gospodina Faradeja jutarnjom kafom u sobi za doručak kad mi on reče: – Niste valjda vi, Stivense, ono jutros graktali kao što grakću vrane? Shvatio sam da moj poslodavac misli na jutrošnju graju Cigana koji sakupljaju staro gvožđe i koji su u rano jutro prošli pored kuće uz uobičajene povike. Slučajno sam baš tog istog jutra postavljao sebi pitanje da li se od mene očekuje ili ne očekuje da na šale mog poslodavca uzvratim šalom, i kako bi on shvatio još jedan moj neuspešan pokušaj. Čuvši ovo pitanje, pokušah da smislim neki duhoviti odgovor, neku dosetku koja bi bila bezazlena čak i u slučaju da sam situaciju pogrešno procenio, te posle nekoliko trenutaka rekoh: – Više kao laste nego kao vrane, rekao bih, gospodine. Gledano iz ugla skitnica selica. – I te reči propratih čednim osmehom, kako bih nagovestio da je posredi dosetka, jer nisam želeo da gospodina Faradeja sputavam u spontanoj razdraganosti. Ali gospodin Faradej samo diže pogled ka meni i reče: – Molim, Stivense? Tek tada mi sinu da moju dosetku nikako neće razumeti neko ko ne zna da su graju digli Cigani u prolazu. Pa kako mi nije pošlo za rukom da smislim nastavak u šaljivom tonu, odlučih da tu stvar prekinem; prisetih se tobože nekog važnog posla, izvinih se i napustih svog prilično ošamućenog poslodavca. Beše to, dakle, krajnje obeshrabrujući početak onoga što će jednoga dana biti možda moja nova dužnost, toliko obeshrabrujući da se, moram priznati, više nisam ni upuštao u slične pokušaje. Ali, sve mi se čini da gospodin Faradej nije zadovoljan mojom reakcijom na njegove raznovrsne šale. Možda me zato sve upornije zadirkuje i na taj način pokušava da od mene izmami odgovor u istom duhu. Kako bilo da bilo, posle te prve doskočice u vezi sa Ciganima, nisam više bio u stanju da dovoljno hitro smislim bilo kakvu duhovitost. S ovim i sličnim teškoćama danas se sve više suočavate i zato što nemate mogućnosti da svoja shvatanja potkrepite i o njima raspravljate s ljudima iz iste struke, onako kako ste to nekad činili. Još nedavno vas je, kad god biste se našli pred nekim nejasnim problemom vezanim za vaše dužnosti, tešilo saznanje da će neki vaš kolega profesionalac, čije mišljenje uvažavate, uskoro doći u pratnji svog poslodavca i da ćete imati prilike da s njim natenane raspravite i taj problem. U zlatno doba lorda Darlingtona, kada su dame i gospoda često dolazili u posetu ovoj kući i u njoj boravili po nekoliko dana, nije bilo nimalo teško razvijati i negovati prijateljske odnose s kolegama gostima. I zaista, u tim danima velikog posla, u našoj zbornici za poslugu često su se okupljali najbolji predstavnici naše struke u celoj Engleskoj i uz vatru razgovarali do u sitne noćne sate. I da ste nekim slučajem mogli da uđete u našu zbornicu za poslugu bilo koje od tih večeri, ne biste slušali 12
Knjigoteka samo ogovaranja nego biste prisustvovali i uzbudljivim debatama o velikim i važnim poslovima kojima se bave naši poslodavci ili o stvarima od značaja objavljenim u novinama. I mi smo, razume se, kao što to rade i drugi profesionalci svih životnih opredeljenja i svih struka kad se nađu na okupu, raspravljali o svakom pojedinom vidu našeg poziva. Ponekad je tu jamačno dolazilo i do oštrih neslaganja, ali je najčešće atmosfera odisala uzajamnim uvažavanjem. Možda ću vam predstavu o tonu razgovora koji su se vodili tih večeri bolje predočiti ako kažem da su među redovne posetioce spadale i ličnosti kao što su gospodin Hari Grejem, batler i lični sobar ser Džejmsa Čembersa, i gospodin Džon Donalds, prvi sobar gospodina Sidnija Dikensona. Bile su tu možda i neke manje uvažene osobe, ali je njihovo živo prisustvo svaku posetu urezivalo u pamćenje; na primer, gospodin Vilkinson, sobar-batler gospodina Džona Kembela, sa svojim nadaleko čuvenim repertoarom podražavanja slavne gospode; pa gospodin Devidson iz Istočnog zamka, koji nas je uzbuđivao žestinom u raspravama i plenio jednostavnom ljubaznošću u svim drugim prilikama; gospodin Herman, sobar gospodina Džona Henrija Pitersa, čija ekstremna shvatanja niko od nas nije mogao da sluša pasivno i ravnodušno, ali čiji su osoben, gromoglasan smeh i jorkširski šarm bili naprosto neodoljivi. Mogao bih da ređam tako u nedogled. U to doba je postojalo istinsko drugarstvo u našem pozivu, bez obzira na izvesne razlike u pristupu stvarima. Bili smo, u suštini, isklesani od istog kamena, da se tako izrazim. Danas toga više nema: ako u retkoj prilici sluga i prati gosta koji dolazi u ovu kuću, onda je taj sluga po pravilu neki novajlija koji ne ume da razgovara ni o čemu drugom do o fudbalskom savezu i koji svoje veče neće provesti u zbornici za poslugu uz vatru nego, mnogo radije, uz piće na susednoj farmi ili, što je danas sve češća pojava, u gostionici „Zvezda“. Pomenuh maločas gospodina Grejema, batlera i ličnog sobara ser Džejmsa Čembersa. Pre dva meseca me je silno obradovala vest da će ser Džejms posetiti Darlington hol. Tu posetu sam željno iščekivao ne samo zbog toga što su nekadašnji gosti lorda Darlingtona danas veoma retki posetioci ove kuće – budući da je krug prijatelja gospodina Faradeja, prirodno, potpuno drugačiji od društva njegovog gospodstva – nego i zato što sam pretpostavljao da će kao u dobra stara vremena ser Džejmsa pratiti gospodin Grejem, te da ću tako imati prilike da čujem njegovo mišljenje o zadirkivanju i šalama koje razmenjuju poslodavac i sluga. Bejah, dakle, u isti mah iznenađen i razočaran vešću da ser Džejms dolazi sam. Pored toga, u toku ser Džejmsovog gostovanja razabrao sam da gospodin Grejem više nije u njegovoj službi, da, u stvari, ser Džejms više i nema stalnu poslugu. Baš bih voleo da saznam šta se zbilo s gospodinom Grejemom, jer smo se nas dvojica lepo slagali iako se nismo dobro poznavali. Nažalost, nije mi se ukazala zgodna prilika da o njemu dobijem bilo kakvu informaciju. Bejah, kažem, duboko razočaran, jer sam baš žudeo za tim da s njim raspravim pitanje zadirkivanja i šala. Ali, da se vratim na osnovnu nit pripovedanja. Rekoh da sam juče posle podne bio primoran da stojeći u salonu provedem nekoliko vrlo neprijatnih trenutaka dok se gospodin Faradej uporno šalio sa mnom. Uzvraćao sam mu, kao i obično, blagim smeškom – blagim ali dovoljno primetnim da nagovesti kako na neki način i ja sudelujem u tom dobrom raspoloženju koje ga nije napuštalo, i čekao da vidim da li će mi odobriti put. Kao što sam i predviđao, ljubazno je i bez ustezanja potvrdio svoju saglasnost i sam se setio da ponovi velikodušnu ponudu po kojoj „gorivo ide na njegov račun“. Sada je, čini se, već izvesno da ću se upustiti u putovanje kolima u zapadnu Englesku. 13
Knjigoteka Moraću, naravno, da pišem gospođici Kenton i obavestim je da ću možda proći kroz njenu varoš; moraću, isto tako, i da se pozabavim pitanjem odeće. Treba da rešim i razna druga pitanja u vezi sa sređivanjem kuće u mom odsustvu, ali, sve u svemu, ne vidim nijedan pravi razlog koji bi me sprečio da krenem na ovo putovanje.
14
Knjigoteka
PRVI DAN – VEČE
Solzberi
15
Knjigoteka Veče je, a ja se nalazim u jednoj gostionici u gradu Solzberiju. I sad kad se prvi dan mog putovanja primakao kraju, moram da priznam da sam, sve u svemu, sasvim zadovoljan. Na put sam krenuo jutros, skoro sat kasnije nego što sam planirao, iako sam još pre osam spakovao putne torbe i „ford“ natovario svim potrebnim stvarima. Kako su, međutim, gospođa Klements i devojke takođe otišle na nedelju dana, bio sam, pretpostavljam, uznemiren činjenicom da će, kad otputujem i ja, Darlington hol stajati prazan i pust verovatno prvi put u ovom veku – a možda i prvi put otkako je sagrađen. Beše to čudno osećanje, pa sam po svoj prilici zato toliko odugovlačio s polaskom i neumorno tumarao po kući, proveravajući po ko zna koji put da li je u njoj sve u redu. Teško mi je da opišem šta sam osećao od onog časa kada sam konačno krenuo. Ne bih mogao da kažem da me je u prvih dvadesetak minuta vožnje obuzimalo uzbuđenje ili iščekivanje. To se bez sumnje može pripisati činjenici da sam se, iako sam sve više odmicao od kuće, i dalje nalazio u sredini koja mi je bar donekle bila poznata. Oduvek sam, doduše, smatrao da sam, sprečen dužnostima i obavezama u kući, malo putovao, ali čovek s vremena na vreme, iz ovog ili onog profesionalnog razloga, ipak ode na poneki izlet, pa se i meni, eto, činilo da taj kraj poznajem bolje nego što sam mislio. Zato sam, kažem, vozeći po suncu ka granici grofovije Berkšir, neprekidno bio iznenađen utiskom da su mi predeli kroz koje prolazim dobro poznati. Da sam prešao preko granice shvatio sam tek kad je okolina počela da postaje sve neprepoznatljivija. Slušao sam ljude kako opisuju trenutak u kome lađa isplovljava iz luke, a putnik gubi kopno iz vida. Zamišljam da je to često opisivano osećanje nelagodnosti prožeto velikom radošću veoma slično onom što sam ja osećao u „fordu“ dok je sve oko mene postajalo sve čudnije i čudnije. To se događalo baš kad sam zašao iza jedne okuke i obreo se na putu koji je vijugao uz samu ivicu brda. Kad sam osetio kako me i pored drveća i gustog lišća što se zbijalo uz ivicu puta vuče nadole strmina s leve strane, shvatih da sam Darlington hol uistinu ostavio iza sebe i tad me, moram priznati, obuze neki nemir – nemir pojačan strahom da možda i nisam na dobrom putu, da u potpuno pogrešnom pravcu odmičem nekud u divljinu. Beše to samo trenutno osećanje, ali me ipak natera da usporim. A kad sam se uverio da sam na pravom putu, osetih potrebu da stanem i proverim kako stoje stvari s benzinom. Odlučih da izađem iz automobila i malo protegnem noge. Izašao sam i istog trenutka stekao neverovatan utisak da sam naprosto nasađen na vrh padine. Na jednoj strani puta rasli su gusti grmovi i nisko drveće, a na drugoj se kroz lišće nazirao u daljini idiličan seoski pejzaž. Malo sam prošetao putem, zvireći kroz lišće u nadi da će mi se ukazati bolji vidik, kad iza leđa začuh neki glas. Sve do tada sam, dabome, bio ubeđen da sam potpuno sam, i zato se okretoh, silno iznenađen. Malo dalje, iznad puta a na suprotnoj strani, ugledah početak staze koja se strmo penjala uz padinu i gubila u šipragu: tu je, na jednom velikom kamenu, sedeo suvonjav čovek sede kose, s platnenom kapom na glavi, i pušio lulu. On viknu još jedanput, ali ja nisam uspeo da razaberem šta; lepo sam, međutim, video kako me pokretom ruke poziva sebi. U prvom trenutku mi se učini neka skitnica, ali već u sledećem shvatih da to meštanin uživa u svežem vazduhu i u letnjem suncu. – Baš se, eto, pitam, gospodine – reče mi dok sam mu prilazio – koliko vas služe te vaše noge. 16
Knjigoteka – Molim? Čovek uperi prst u stazu koja se penjala uz padinu. – Do gore se možete uspeti samo ako imate i dobre noge i dobra pluća. Ja, eto, nemam ni jedno ni drugo, pa zato sedim ovde. Da sam kojom srećom u boljoj formi, sedeo bih tamo gore. Mnogo lepo mestašce, klupa i sve ostalo. Lepši vidik nećete naći u celoj celcijatoj Engleskoj. – Možda je tačno to što kažete – rekoh – ali bih ja radije ostao ovde. Slučajno sam na put krenuo automobilom, pa očekujem da vidim mnoge veličanstvene vidike. Prenaglio bih, dakle, kad bih onaj najlepši video već na samom početku. Čovek me izgleda nije razumeo, jer je odmah ponovio: – Lepši vidik nećete naći u celoj celcijatoj Engleskoj. Ali, opet vam kažem da su za to potrebne i dobre noge i dobra pluća. – Pa dodade: – Koliko vidim, vi ste za svoje godine u dobroj formi, gospodine. Rekao bih da ćete se bez po muke uspeti do gore. To čak i meni polazi za rukom kad je dan povoljan, samo da znate. Pogledah nagore u stazu koja je izgledala prilično strma i prilično džombasta. – Kažem vam, gospodine, gorko ćete zažaliti ako se ne odšetate do gore. Nikad se ne zna, kroz godinu-dve može da bude i prekasno. – Pa se nasmeja, rekao bih, dosta nepristojno. – Bolje se vi popnite dok još možete. Sad mi se čini da je čovek hteo da se našali, odnosno da me je prosto zadirkivao. Ali jutros su me, moram da kažem, te njegove reči baš naljutile, i verovatno sam se iz jake potrebe da pokažem koliko je njegova insinuacija besmislena, odmah uputio puteljkom nagore. U svakom slučaju, vrlo mi je drago što sam to uradio. Šetnja je neosporno bila naporna – iako mirno mogu da kažem da mi nije pričinila ozbiljne teškoće – budući da se staza čitavih stotinak jardi penjala u cikcak uz samu padinu brda. Na kraju sam dospeo do malog proplanka, baš na ono mesto na koje mi je čovek i ukazao. Tu me je sačekala klupa i uistinu najčarobniji vidik. Preda mnom su se u daljini valjala i talasala nepregledna polja. Zemlja se valovito spuštala i dizala, meko i blago, a livade bile oivičene živicama i drvećem. Na nekim od tih dalekih polja nazirale su se tačke koje su, pretpostavljam, bile ovce. Na desnoj strani, gotovo na horizontu, pomaljao se, kako mi se činilo, četvorougaoni toranj neke crkve. U meni je naviralo divno, nepoznato osećanje dok sam tako stajao na tom vrhu, okružen zvucima leta, i dok mi je u lice pirkao hladan povetarac. I mislim da sam upravo tada, pred tim čudesnim vidikom, prvi put bio u raspoloženju kakvo odgovara jednom ovakvom putovanju. Tada sam, naime, osetio prvo pravo radosno uzbuđenje i prvi zanos iščekivanja mnogih interesantnih doživljaja koje mi ovi dani obećavaju. Tada se javila u meni još čvršća rešenost da savladam strah u vezi s profesionalnim zadatkom koji je trebalo da izvršim – zadatkom koji se odnosio na gospođicu Kenton i na naše trenutne probleme u kući. Ali, to je bilo jutros. Večeras se nalazim u ovoj udobnoj gostionici, nedaleko od 17
Knjigoteka centra Solzberija. Domaćinstvo je, čini se, prilično skromno, ali je sve vrlo čisto i savršeno odgovara mojim potrebama. Gazdarica, žena od nekih četrdesetak godina, vidi u meni veoma uglednog gosta zahvaljujući „fordu“ gospodina Faradeja i izvanrednom kvalitetu moje odeće. Kad sam se danas posle podne – stigao sam u Solzberi oko pola četiri – upisao u njenu knjigu gostiju kao „stanovnik Darlington hola“, zapazio sam da me gleda sa izvesnom strepnjom, uverena da je jedan takav gospodin navikao na hotele kakvi su „Ric“ ili „Dorčester“ i da ću iz njene gostionice izleteti onog časa kada mi bude pokazala sobu. Odmah mi je saopštila da će mi u dvokrevetnoj sobi koja gleda na ulicu naplatiti samo jedan krevet. Potom me je dovela u ovu sobu, u kojoj je u to doba dana sunce prijatno osvetljavalo cvetne šare na zidnim tapetama. U njoj se nalaze bračni krevet i dva prozora odgovarajućih dimenzija, koja gledaju na ulicu. Pošto sam upitao gde je kupatilo, žena mi stidljivo odgovori da su vrata kupatila tačno preko puta mojih, ali da će tople vode biti tek posle večere. Zamolio sam je da mi čaj donese u čajniku i, čim je otišla, počeo da istražujem sobu. Krevet je bio savršeno čist i valjano namešten, a lavor u uglu besprekoran. Kad sam pogledao kroz prozor, ugledao sam na drugoj strani ulice pekaru sa raznovrsnim pecivom, apoteku i berbernicu. Osvežio sam lice i ruke hladnom vodom nad lavorom i onda seo kraj prozora u stolicu s tvrdim naslonom, da u njoj sačekam popodnevni čaj. Čini mi se da sam iz gostionice izašao odmah posle četiri i krenuo u razgledanje grada. Zahvaljujući širokim ulicama i vetriću koji ne prestaje da pirka, čovek se u Solzberiju lako kreće, pa sam i ja bez ikakvog napora proveo nekoliko sati hodajući po blago toplom suncu i otkrivajući čari ovoga grada; prolazio sam pored nizova bajnih kuća s drvenim kapijama, a onda prelazio preko nekog od mnogobrojnih kamenih pešačkih mostova koji premošćuju bezbroj rečica što teku kroz varoš. I nisam, naravno, propustio priliku da obiđem katedralu koju je gospođa Simons toliko veličala u svojoj knjizi. Tu veličanstvenu građevinu sam lako pronašao, jer se njen toranj vidi sa svakog mesta na kome se zateknete. Osvrtao sam se vraćajući se večeras u gostionicu nekoliko puta i svaki put video isti zanosan zalazak sunca iza visokog tornja. Sada, međutim, u tišini ove sobe, ipak mislim da ću prvi dan ovog putovanja zapamtiti ne po katedrali i ne po drugim čarobnim prizorima što ih nudi Solzberi nego pre svega po prelepom, nezaboravnom engleskom predelu koji mi se jutros ukazao s vidikovca. Uopšte ne sumnjam da se u nekim drugim zemljama mogu videti mnogo spektakularniji prizori. Imao sam prilike da u enciklopedijama i u časopisu Nacionalna geografija vidim fotografije pejzaža iz raznih krajeva sveta, od kojih vam staje dah: veličanstveni kanjoni, raskošni vodopadi, planine netaknute lepote. Nikad, naravno, nisam imao čast da te divote vidim svojim očima, ali se ipak usuđujem da sa izvesnim samopouzdanjem kažem: engleski predeo u punom sjaju – kakav je bio onaj koji sam jutros video – ima jedno svojstvo koje nedostaje predelima drugih zemalja, i pored toga što su ovi na prvi pogled daleko uzbudljiviji. I zahvaljujući tom svojstvu, engleski predeo će, uveren sam, ostati zauvek duboko urezan u sećanje svakog objektivnog posmatrača kao predeo koji mu je pružio najdublje zadovoljstvo. Svojstvo o kome govorim verovatno najtačnije sažima izraz „veličina“. Sušta je istina da sam jutros, stojeći tamo na onom visokom grebenu, netremice zagledan u zemlju koja se pružala preda mnom, jasno prepoznao ono retko a ipak tako nepogrešivo osećanje – osećanje da se nalazim u prisustvu veličine. Mi ovu našu zemlju zovemo Velika Britanija. Iako zbog toga mnogi smatraju da nam skromnost nije jača strana, 18
Knjigoteka usuđujem se da kažem da engleski predeo već sam po sebi opravdava upotrebu ovog uzvišenog prideva. Ali, šta je tačno ta „veličina“? Gde se ona nalazi i u čemu se sastoji? Svestan sam toga da bi i mnogo mudrijoj glavi nego što je moja trebalo vremena da odgovori na ovo pitanje, ali bih ja ipak rekao da lepotu Engleske izdvaja to što nema upadljivo uzbudljive prizore. Ono što je važno jeste blagost te lepote, njena odmerenost. Zemlja je, čini se, svesna sopstvene lepote, sopstvene veličine, pa zato i ne oseća potrebu da klikće. Predeli koji se mogu videti u nekim delovima sveta kao što su Afrika ili Amerika neće, siguran sam, bez obzira na svu uzbudljivu privlačnost, ostaviti na objektivnog posmatrača tako upečatljiv utisak kao ovi engleski baš zbog toga što su u svojoj netajnovitoj upadljivosti toliko neodmereni. Ovo pitanje je vrlo slično pitanju koje je u našoj struci godinama bilo povod žučnih rasprava: šta je „veliki“ batler? Pamtim višečasovne prijatne diskusije koje smo o toj temi vodili uz vatru u zbornici za poslugu. Zapazićete da kažem „šta“ je, a ne „ko“ je veliki batler; ali, do tih žučnih rasprava nije ni dolazilo zbog identiteta onih koji su u našoj generaciji postavljali najviša merila profesije, kao, na primer, gospodin Maršal iz dvorca Čarlvil ili gospodin Lejn iz Brajdvuda. Da ste ikada imali čast da upoznate te ljude, znali biste bez sumnje na koje određeno svojstvo ciljam. Ali, shvatićete jamačno šta mislim kada kažem da to svojstvo nije nimalo lako definisati. Uzgred budi rečeno, moje tvrđenje da se prepirke nisu vodile oko toga ko je veliki batler i nije baš sasvim tačno. Trebalo je, u stvari, da kažem da se to pitanje nije ozbiljnije postavljalo među vrsnim profesionalcima kojima je suština stvari bila savršeno jasna. Međutim, u zbornici za poslugu Darlington hola okupljali su se i gosti različitih intelektualnih sposobnosti i nejednake moći zapažanja; sećam se kako sam bezbroj puta grickao usne od ljutine zbog toga što neki gost – a katkada, žalim što to moram da kažem, i poneki član mog osoblja – sa zanosom veliča ljude poput, recimo, gospodina Džeka Nejbersa. Nemam ništa protiv gospodina Džeka Nejbersa, koji je nažalost, kako sam čuo, poginuo u ratu. Pominjem ga prosto, kao tipičan slučaj. U toku dve ili tri godine sredinom tridesetih, slava gospodina Nejbersa je, činilo se, bila glavna tema svih razgovora u svim zbornicama za poslugu u Engleskoj. Tako su i u Darlington holu, rekoh, pojedini gosti, sluge naših poslodavaca, raspredali prave bajke o podvizima gospodina Nejbersa, pa smo ja i ljudi slični gospodinu Grejemu bili prinuđeni da slušamo jalovo prepričavanje čitavog niza anegdota o njemu. A najjalovije provedeno vreme bilo je ono kad bi, posle svake anegdote, inače pristojne sluge odmahivale glavom u čudu i zadivljeno izgovarale rečenice poput ove: „Taj gospodin Nejbers je zbilja najbolji.“ Uopšte ne sumnjam da je gospodin Nejbers posedovao dobre organizacione sposobnosti, jer je, koliko je meni poznato, nekoliko velikih prijema priredio u visokom stilu. Ali on ni u jednoj jedinoj fazi nije dosegao status velikog batlera. To sam znao i onda kad je bio na vrhuncu slave i kad sam ja predvideo njegovu propast, koja je usledila posle dve-tri kratke godine moći, jer neumereno uzdizanje neminovno priziva i naglo rušenje. Koliko ste puta imali prilike da čujete kako u jednom trenutku vaši sabesednici u zvezde kuju nekog batlera kao najvećeg u celoj generaciji, da bi već posle godinu ili dve bez oklevanja dokazivali da on to nikada nije bio? I umesto da umuknu i malo dublje razmisle o 19
Knjigoteka sopstvenom smislu za procenjivanje, ti isti ljudi će pohvalama obasuti neku novu ličnost. Predmet ovakvih razgovora u zbornici za poslugu uvek je i bez izuzetka bio batler koji se naglo proslavio zato što je stupio u službu neke čuvene kuće i u njoj sa izvesnim uspehom možda organizovao dva ili tri veća prijema. Tada bi se u zbornicama za poslugu širom Engleske raspredale raznorazne priče i širile glasine o tome kako se baš njemu obratila ova ili ona čuvena ličnost ili kako se najuglednije kuće otimaju o njegove usluge i međusobno se takmiče nudeći mu nepojamno visoku platu. A šta se događa već posle godinu-dve? Tu istu nedostižnu osobu proglašavaju krivom zbog neke greške ili pak ona iz drugih razloga gubi naklonost svog poslodavca, napušta kuću u kojoj se proslavila i odmah potom nestaje bez traga i glasa. U međuvremenu, isti ogovarači pronalaze novu žrtvu i počinju da se njome ushićuju. Proučavajući godinama ovu pojavu, ustanovio sam da su najbezobzirniji napadači sobari, zato što po pravilu žude za tim da što pre zauzmu položaj batlera. Oni su, dakle, ti koji uporno tvrde da se s ovom ili onom osobom vredi nadmetati, ti koji neumorno ponavljaju ono što je njihov trenutni idol navodno izjavio o ovoj ili onoj čisto profesionalnoj stvari. Postoje, dabome, žurim da dodam, i sobari kojima takve ludosti ni na pamet ne padaju i koji su uistinu krajnje razboriti profesionalci. Pa kada bi se u našoj zbornici za poslugu našle dve-tri takve osobe – osobe kalibra, recimo, gospodina Grejema, s kojim sam nažalost izgubio svaku vezu – onda bismo vodili najpodsticajnije i najvisprenije rasprave o svim vidovima našeg poziva. Te večeri i dan-danas ubrajam u najdraže uspomene iz toga doba. Ali, da se vratim na pitanje od bitnog značaja, na pitanje koje smo s velikim uživanjem pretresali u onim prilikama kad nam raspoloženje nije kvarilo blebetanje napasnika kojima je nedostajalo osnovno razumevanje profesije, a to znači na pitanje „šta je veliki batler“. Koliko je meni poznato, a to su potvrdili i svi razgovori posvećeni ovom pitanju tokom svih ovih godina, u okvirima našeg poziva bilo je vrlo malo pokušaja da se oblikuje zvaničan odgovor. Jedini slučaj koji pamtim je pokušaj Udruženja Hejz da smisli merilo za svoje članove. Vi možda nikad niste ni čuli za Udruženje Hejz, jer se ono danas retko pominje. Ali tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina, Udruženje Hejz je imalo dosta veliki uticaj u većem delu Londona i na području svih šest grofovija najbližih Londonu. Mnogima se čak činilo da je njihova moć suviše velika, pa zato nisu ni shvatili kao nepovoljno to što je Udruženje prinudno prestalo s radom negde 1932. ili 1933. godine. Udruženje Hejz je u svoje članstvo primalo samo „prvoklasne“ batlere. A moć i ugled tog udruženja poticali su iz činjenice da je, za razliku od drugih sličnih organizacija koje su se pojavljivale i nestajale, uspevalo da se zadrži na izuzetno malom broju članova i da samim tim svaki zahtev koji bi postavilo učini verodostojnim. Govorilo se da broj članova ni u jednom trenutku nije bio veći od trideset, a da se najčešće kretao negde između devet i deset. Zahvaljujući tome, a i činjenici da je težilo tajanstvenosti i jedno vreme stoga bilo obavijeno velom tajnovitosti, saopštenja vezana za struku koja je povremeno objavljivalo prihvatana su u javnosti kao bespogovorna. Međutim, Udruženje Hejz je uporno izbegavalo da javno saopšti svoje kriterijume za 20
Knjigoteka učlanjenje. Pritisak da se objave i oni postajao je sve veći, pa je u odgovoru na gomilu pisama koja su pristizala u redakciju Tromesečnog časopisa za gospodu gospode Udruženje na kraju priznalo da je jedan od uslova za učlanjenje i taj da je „podnosilac molbe u službi nekog uglednog domaćinstva, iako to samo po sebi ne može, razume se, da zadovolji sve zahteve“. Uprava Udruženja je, dalje, jasno stavljala na znanje da kuće poslovnih ljudi i „skorojevića“ ne smatra „uglednim“, i moje je mišljenje da je ovim zastarelim shvatanjem podrivalo uticaj koji je moglo da ima na utvrđivanje kriterijuma u našoj struci. U odgovoru na pisma čitalaca koja su i dalje stizala u redakciju Tromesečnog časopisa, uprava Udruženja je ovakav svoj stav pravdala izjavom da, iako usvaja mišljenje nekih čitalaca prema kome se prvoklasni batleri mogu naći i u kućama poslovnih ljudi, „mora imati u vidu pretpostavku da će njihove usluge ubrzo zatražiti i kuće pravih dama i prave gospode“. „Mi se, dakle, moramo upravljati prema zahtevima pravih dama i prave gospode“ – tvrdila je uprava Udruženja – „jer ćemo u suprotnom na kraju pristati i na kriterijume boljševičke Rusije.“ Ova izjava je podigla veliku prašinu, a sve jači pritisak u pismima čitalaca primorao je napokon upravu Udruženja da se malo podrobnije izjasni u pogledu svojih kriterijuma. Na kraju je, u jednom kratkom pismu upućenom Tromesečnom časopisu obelodanjeno da je prema mišljenju Udruženja – a ja ću pokušati da ga po sećanju citiram što tačnije – „odlučujuće merilo to da podnosilac molbe svoje dužnosti obavlja s dostojanstvom; i zato podnosilac molbe neće ispuniti uslove za prijem, bez obzira na stepen ostalih znanja i umeća, ako se ustanovi da ne zadovoljava u ovom pogledu“. Nikada nisam bio oduševljen Udruženjem Hejz, ali sam ubeđen da je ovo njihovo neobično saopštenje bilo zasnovano na jednoj velikoj istini. Ako već govorimo o osobama koje su, svi se slažemo, „veliki“ batleri, ako govorimo, recimo, o gospodinu Maršalu ili o gospodinu Lejnu, onda se meni čini da se svojstvo koje ih izdvaja od „samo izvanredno stručnih“ batlera najpribližnije može označiti baš rečju „dostojanstvo“. Ovo pitanje povlači i sledeće: u čemu se sastoji „dostojanstvo“? I mi smo, a pod tim „mi“ podrazumevam ljude slične gospodinu Grejemu i meni, upravo o tome vodili veoma interesantne rasprave. Gospodin Grejem bi uvek zastupao gledište da je to „dostojanstvo“ nešto slično ženskoj lepoti i da je samim tim potpuno besmislen svaki pokušaj da se analizuje. Ja sam mu se, opet, suprotstavljao mišljenjem da takvim poređenjem unižava „dostojanstvo“ ljudi kao što je gospodin Maršal. I analogiju gospodina Grejema pobijao još žustrije zbog podrazumevanja da je to „dostojanstvo“ nešto što čovek ili ima ili nema, zavisno od toga pod kakvom je zvezdom rođen; i da će, ako to svojstvo nema, sva njegova borba da ga stekne biti isto toliko uzaludna koliko i nastojanje ružne žene da postane lepa. Mogao bih se složiti s tim da većina batlera kasno otkriva nedostatak ovog svojstva, ali sam duboko uveren da je to „dostojanstvo“ nešto čemu čovek može da stremi od prvog do poslednjeg dana svoje karijere. „Veliki“ batleri poput gospodina Maršala su to svojstvo stekli, siguran sam, dugogodišnjim samovaspitanjem i brižljivim upijanjem iskustva. Sa stanovišta profesije, stav koji je zauzimao gospodin Grejem bio je, dakle, po mom mišljenju, krajnje defetistički. U svakom slučaju, i uprkos svem skepticizmu gospodina Grejema, nas dvojica smo mnoge večeri proveli pokušavajući da odredimo sklop i prirodu tog „dostojanstva“. Do sporazuma nikad nismo došli, ali mogu da kažem da sam u toku tih rasprava učvrstio svoje mišljenje i da moj stav prema tom pitanju i danas potiče iz najdubljeg ubeđenja. Zato bih, ako mi dozvolite, pokušao da vam ovde izložim svoje mišljenje o tome šta je to 21
Knjigoteka „dostojanstvo“. Nećete, pretpostavljam, sporiti da su gospodin Maršal iz dvorca Čarlvil i gospodin Lejn iz Brajdvuda bili veliki batleri našeg doba, ali možda smatrate da u tu retku kategoriju spada i gospodin Henderson iz zamka Brenberi. Možda ćete čak pomisliti da sam pristrasan ako kažem da bi se i moj otac iz više razloga mogao svrstati u tu grupu i da sam, proučavajući njegovu karijeru, pokušavao da dođem do definicije „dostojanstva“. Ubeđen sam, uostalom, da je moj otac na vrhuncu svoje karijere u dvorcu Lafboro bio uistinu oličenje „dostojanstva“. Svestan sam toga da se objektivnosti radi mora priznati da su mome ocu nedostajala izvesna svojstva koja bi veliki batler trebalo da ima. Uveravam vas, međutim, da svojstva koja su njemu nedostajala spadaju u red onih površinskih, ukrasnih osobina, koje su primamljive onoliko koliko je primamljiva i glazura na kolaču, i da nisu od suštinskog značaja. U njih ubrajam pravilan naglasak, rafinovan način izražavanja, opšta znanja u širokoj lepezi tema kao što su sokolarstvo ili parenje daždevnjaka – ona, dakle, svojstva kojima se otac zaista nije mogao pohvaliti. Ali, ne zaboravimo da je moj otac bio batler jedne ranije generacije i da je svoju karijeru započeo u vreme kad se ta svojstva nisu smatrala podesnim. Zaokupljenost elokvencijom i širim obrazovanjem pojavila se s našom generacijom, koja je, čini se, išla tragom gospodina Maršala, dakle u vreme kad su oni manje sposobni u pokušaju da dosegnu njegovu veličinu pobrkali pojmove i suštinu zamenili formom. Naša generacija je, po mom mišljenju, bila opsednuta „suvišnim ukrasima“; ko zna koliko je vremena i koliko energije utrošeno na to da se uvežba naglasak i usavrši način izražavanja, koliko je sati straćeno na to da se prouče enciklopedije i knjige poput one čiji naslov glasi „Proverite svoje znanje“, umesto da se napor ulagao u to da se ovlada bitnim principima i suštinski važnim stvarima. Iako brižljivo treba izbegavati svaki pokušaj poricanja sopstvene odgovornosti, valja reći da su pojedini poslodavci svojski podsticali ovakva usmerenja. Žao mi je što to kažem, ali po svemu se čini da su se mnoge porodice, pa i one najplemenitijeg roda, spremno upuštale u međusobno takmičenje i da su, šepureći se, uživale u tome da svojim gostima „prikazuju“ s kakvim majstorstvom njihov batler barata tim trivijalnim veštinama. Čuo sam za razne slučajeve u kojima je batler na kućnom prijemu bio primoran da izigrava neku vrstu majmuna zabavljača. U jednom slučaju koji je zbilja za žaljenje, a kome sam i lično prisustvovao, u kući se bio ustalio običaj da gosti zvonom dozovu batlera i da mu onda nasumce postavljaju pitanja kao što su, recimo – koji je konj te i te godine pobedio na derbiju i tome slično. Moj otac je, rekoh, potekao iz generacije koja je na sreću bila pošteđena takvih zbrka u poimanju stručnih vrednosti. I ja s punom odgovornošću tvrdim da je on, uprkos ograničenom vladanju engleskim jezikom i ograničenom opštem znanju, ne samo znao sve što treba znati o tome kako se vodi veliko domaćinstvo nego je već u svojim najboljim godinama stekao svojstvo da „svoje dužnosti obavlja s dostojanstvom“, kako je to formulisalo Udruženje Hejz. Pa ako vam opišem ono što je, verujem, moga oca i proslavilo, možda ću nekako uspeti da vam prenesem svoju predstavu o tome šta je „dostojanstvo“. Moj otac je godinama uživao u tome da prepričava jednu priču koju sam u detinjstvu čuo bezbroj puta. Slušao sam je i kasnije, kad sam pod njegovim nadzorom počeo da služim 22
Knjigoteka kao lakej. Tu je priču, pamtim, pričao i onda kad sam, pošto sam konačno dobio mesto batlera, prvi put došao da ga obiđem u relativno skromnoj kući gospodina i gospođe Megeridž, u Olšotu, Oksfordšir. Ta priča mu je, očigledno, mnogo značila. Generacija moga oca nije imala običaj da analizuje stvari i da o njima raspravlja onako kako to radi ova naša, pa verujem da je on kroz neprekidno prepričavanje jedne iste priče u stvari kritički razmišljao o pozivu kojim se bavio, i zato je ona dragocen ključ za odgonetanje njegovog načina razmišljanja. Junak te očevidno istinite priče bio je neki batler koji je sa svojim poslodavcem otputovao u Indiju, tamo služio čitav niz godina i za to vreme uspeo da čak i domorodačkoj posluzi nametne ista visoka merila koja je nametao i onoj u Engleskoj. I tako je jednog popodneva dotični batler, ušavši u trpezariju da proveri je li sve spremno za večeru, ispod dugačkog trpezarijskog stola ugledao tigra. Batler je nečujno izašao iz sobe, pažljivo zatvorio vrata za sobom i mirno ušao u salon gde je njegov poslodavac pio čaj s brojnim gostima. Tu je batler tihim kašljucanjem privukao pažnju gospodara i onda mu šapnuo na uvo: „Izvinite, gospodine, ali po svemu izgleda da se u trpezariji nalazi neki tigar. Da li smem da se poslužim puškom za lov na tigrove?“ Legenda kaže da su domaćin i njegovi gosti, već posle nekoliko minuta čuli tri puščana hica. A kad se batler posle izvesnog vremena ponovo pojavio u salonu da bi napunio čajnike, gospodar ga upita da li je sve u redu. – U savršenom redu, hvala, gospodine – glasio je odgovor. – Večera će biti poslužena u uobičajeno vreme i veoma me raduje što mogu da kažem da tada neće biti nikakvih vidljivih tragova tek minulog događaja. Tu poslednju rečenicu „da tada neće biti nikakvih vidljivih tragova tek minulog događaja“ moj otac bi ponavljao kroz smeh i zadivljeno mahao glavom. Nikada nije tvrdio da zna kako se batler zove, niti je navodio osobe koje su ga poznavale, ali je uporno isticao da se događaj zbio tačno onako kako ga i opisuje. Uostalom, nije ni važno da li je priča istinita ili izmišljena, važno je da ona otkriva uzore moga oca. I sad kad, vraćajući se u prošlost, pokušavam da sagledam njegovu karijeru, uviđam, prekasno, da je celoga života stremio tome da postane onaj batler iz priče. I mislim da je na vrhuncu karijere tu svoju ambiciju i ostvario. Mada nesumnjivo nikada nije imao priliku da se sukobi s tigrom ispod trpezarijskog stola, prisećam se – kad bolje razmislim o svemu što znam o njemu i o onom što sam u vezi s njim čuo – nekolikih slučajeva u kojima je u izobilju ispoljio svojstvo kome se toliko divio kod batlera iz priče. Jedan slučaj ispričao mi je gospodin Dejvid Čarls iz kompanije Čarls i Reding, koji je za života njegovog gospodstva s vremena na vreme dolazio u posetu Darlington holu. I dok sam mu jedne večeri sasvim slučajno pomagao pri oblačenju, reče mi gospodin Čarls da je moga oca upoznao pre više godina, još onda kad je kao gost boravio u dvorcu Lafboro, u domu gospodina Džona Silversa, industrijalca, koga je moj otac, tada na vrhuncu karijere, služio punih petnaest godina. – Vašeg oca nikad nisam mogao da zaboravim – reče mi gospodin Čarls – zbog događaja koji se zbio u toku moje posete. Jednog poslepodneva je gospodin Čarls, na svoju sramotu i duboko žaljenje, dozvolio sebi da se opija u društvu dva mlađa gosta – u društvu gospode koju ću nazivati gospodin Smit i gospodin Džons, jer se oni pravim imenom pominju i dan-danas u izvesnim krugovima. Elem, posle jednočasovnog opijanja, dva dotična gospodina izraziše želju da 23
Knjigoteka kolima obiđu susedna sela, budući da je automobil u to vreme još bio zanimljiva novina. Kad su i gospodina Čarlsa privoleli da pođe s njima, zatražiše da ih vozi moj otac pošto je šofer imao slobodne popodnevne sate. Čim su krenuli, gospodin Smit i gospodin Džons, iako već uveliko sredovečni, počeše da se ponašaju kao razuzdani đaci, da pevaju nepristojne pesme i stavljaju još nepristojnije primedbe na sve što se kroz prozore moglo videti. Gospoda su, osim toga, na lokalnoj mapi uočila tri obližnja sela, koja su se zvala Morfi, Salteš i Brigun. Ja lično nisam siguran da su se zvala baš tako, ali njihovi su nazivi podsetili gospodina Smita i gospodina Džonsa na jednu predstavu mjuzikhola – „Marfi, Saltmen i mačka Brigid“, za koju ste verovatno i vi čuli. Očarani ovom koincidencijom, gospoda poželeše da obiđu baš ta tri sela. Po pričanju gospodina Čarlsa, moj otac ih je provozao kroz prvo selo i taman ulazio u drugo kad gospodin Smit ili gospodin Džons uoči da je to selo Brigun, to jest treće, a ne drugo po redu. Oni, dakle, besno narediše mome ocu da smesta okrene kola i sela obiđe po „označenim redosledu“. Iako je to značilo da će dobar deo puta morati da pređe dvaput, moj otac je, uveravao me je gospodin Čarls, naređenje primio kao najnormalniju stvar na svetu, te se i dalje ponašao besprekorno uglađeno. Ali, gospodin Smit i gospodin Džons prebaciše tad svu svoju pažnju na moga oca i, zasićeni onim što im je pružao pogled kroz prozore automobila, počeše da se šegače na račun moga oca i „strašne greške“ koju je napravio. Gospodin Čarls se dobro sećao koliko se čudio mome ocu što ne pokazuje ni najmanji nagoveštaj nelagodnosti ili gneva i što nastavlja da vozi s nepomućenim mirom i licem koje je odražavalo savršenu ravnotežu između ličnog dostojanstva i spremnosti da bude na usluzi. Toj njegovoj mirnoći nije, međutim, bilo suđeno da potraje. Dva dotična gospodina, već zamorena dobacivanjem uvreda svom vozaču, počeše da pričaju o svom domaćinu, to jest o očevom poslodavcu, gospodinu Džonu Silversu. Kako su njihove primedbe postajale sve poganije i sve podlije, umešao se gospodin Čarls – kako mi je bar tvrdio – i izjavio da takav razgovor gospodi ne priliči. Njegovo mišljenje bejaše osporeno s takvom žestinom da se gospodin Čarls, uznemiren pomišlju da će kao sledeća žrtva i sam doći u žižu interesovanja dotične gospode, uplašio i od fizičkog obračuna. I tada, neočekivano, posle jedne gnusne insinuacije na račun njegovog poslodavca, moj otac naglo zaustavi automobil. Ono što se potom dogodilo ostavilo je na gospodina Čarlsa neizbrisiv utisak. Zadnja vrata na kolima se naglo otvoriše i gospoda ugledaše moga oca: stajao je, nagnut, i netremice gledao u putnike. A oni su, sva trojica, sudeći po priči gospodina Čarlsa, ustukli pred pojavom koja je ulivala strahopoštovanje. I zbilja, taj čovek visok preko dva metra, umeo je svojim izrazom lica da umiri onog kome je želeo da ugodi, ali i da u nekoj drugoj prilici deluje veoma preteće, mada gospodin Čarls tvrdi da na njegovom licu nije primetio ni trag srdžbe. Moj otac je prosto, bez reči, otvorio vrata na automobilu, ali je ta nema prilika koja se nadnosila nad njima emanirala tako žestok i u isto vreme tako nepobitan prekor da su se dva pijana saputnika gospodina Čarlsa šćućurila od straha kao dečačići koje je seljak ulovio u krađi jabuka. Moj otac je stajao tako nagnut i bez reči još nekoliko časaka pored širom otvorenih vrata. Na kraju je gospodin Smit ili gospodin Džons tiho i skrušeno upitao: – Zar nećemo da nastavimo put? Moj otac je i dalje ćutao, i dalje stajao, nepomičan. Nije zatražio da izađu iz kola, ali 24
Knjigoteka ničim nije ni nagovestio šta očekuje niti šta namerava. Mogu sasvim lepo da zamislim kako je, uokviren vratima vozila, izgledao toga dana u tom času, kako je njegova visoka, crna, stroga prilika zaklanjala pitomi hertfordširski pejzaž. Ti trenuci su, seća se gospodin Čarls, bili toliko obeshrabrujući da se i on, mada nije sudelovao u prethodnom razmetanju, osećao do guše krivim. Muk je, činilo se, trajao beskonačno, a onda se gospodin Smit ili gospodin Džons usudio da promuca: – Izgleda da smo malo prekardašili s nesmotrenim brbljanjem. To se više neće dogoditi. Moj otac je ćutao još nekoliko minuta, kao da razmišlja o onome što je čuo; zatim je blago zatvorio vrata, seo za volan i nastavio s obilaskom sela. Na tom delu puta, vožnja se, uveravao me je gospodin Čarls, odvijala u potpunoj tišini. Prisećam se, evo, još jednog događaja iz karijere moga oca, događaja koji možda još upečatljivije ističe ono posebno svojstvo koje je uspeo da stekne. Trebalo bi pre svega da objasnim da je moj otac imao dva sina: moj stariji brat Linard poginuo je u Burskom ratu u Južnoj Africi kad sam ja još bio dečak. Mom ocu je, prirodno, taj gubitak zadao neopisiv bol, ali mu je uobičajena uteha kojoj svaki otac u takvim situacijama pribegava – to jest saznanje da mu je sin slavno položio život za kralja i otadžbinu – bila uskraćena činjenicom da je Linard stradao u jednom bezmerno sramnom manevru. Jer, ne samo što je kasnije dokazano da je manevar bio jedan krajnje nebritanski napad na civilna burska naselja nego je iz bezbrojnih svedočenja izašlo na videlo da je ta vojna akcija vođena potpuno neodgovorno, uz prezrivo oglušenje o elementarne mere predostrožnosti, tako da su silni nesrećnici a među njima i moj brat – izginuli uzaludno bez ikakve potrebe. Elem, u vezi s onim što želim da ispričam, ne priliči mi da tačnije označim o kojem je manevru reč, mada ćete to i sami pogoditi ako kažem da se u svoje vreme zbog njega digla velika prašina i da su se vatrene prepirke koje je taj sukob i inače izazvao još više rasplamsale. Podneti su ozbiljni zahtevi da se dotični general smeni, pa čak i da se izvede pred preki sud, ali ga je vojska odbranila u toj meri da mu je odobreno da svoj pohod sprovede do kraja. Manje je poznat podatak da se pred sam kraj rata u Južnoj Africi taj isti general smotreno povukao u penziju, a zatim se posvetio trgovini, to jest dopremanju robe iz Južne Afrike. Sve ovo pričam zato što je svega desetak dana posle sukoba, a to znači u vreme kada mu rane zbog teškog gubitka još nisu bile ni zalečene, moj otac pozvan u radnu sobu gospodina Džona Silversa, gde mu je saopšteno da će baš ta dotična ličnost – a ja ću je prosto nazivati „Generalom“ – doći u višednevnu posetu i prisustvovati prijemu na kome će poslodavac moga oca, kako se bar nada, postaviti temelje jedne lukrativne poslovne transakcije. Međutim, gospodin Silvers nije gubio iz vida činjenicu da će ova poseta porazno delovati na moga oca, pa mu je savetovao da uzme nekoliko dana odmora, onoliko dana koliko dotični General bude boravio u kući. Ono što je otac osećao prema Generalu bilo je, naravno, najdublje gnušanje; uprkos tome, shvatio je da trenutne poslovne težnje njegovog poslodavca umnogome zavise od predstojećeg događaja i da veliki prijem, koji je trebalo da okupi osamnaest zvanica, ni u kom slučaju nije za potcenjivanje. Zbog toga je moj otac odgovorio da gospodin Silvers, kome beskrajno zahvaljuje na tome što vodi računa o osećanjima svog batlera, može biti potpuno siguran da će sve usluge biti pružene po uobičajenim, najvišim merilima. Ispostavilo se da je teško iskušenje kroz koje je moj otac morao da prođe bilo gore nego što je predviđao. Pre svega, očekivanja moga oca da će General možda pobuditi 25
Knjigoteka osećanje poštovanja ili saosećanja i tako ublažiti gnušanje koje nosi u sebi bila su, pokazalo se, neosnovana. General je bio gojazan, ružan čovek, neotesan u ophođenju i sklon tome da vojničke metafore primenjuje na čitav niz drugih stvari. Najgore od svega bila je vest da je dotični gospodin stigao bez ličnog sobara, jer se ovaj navodno razboleo. Iskrsao je, dakle, veoma delikatan problem, a budući da je još jedan gost došao bez ličnog sobara, postavilo se i neizbežno pitanje – kome će kao lični sobar biti pridodat batler, a kome lakej. Kako je u potpunosti shvatio položaj gospodina Silversa, moj otac se odmah dobrovoljno prijavio da služi Generala i bio, samim tim, primoran da četiri dana bude u neposrednoj blizini čoveka koga je mrzeo iz dubine duše. Kako, naravno, nije ni slutio šta oseća moj otac, General je koristio svaku priliku da mu priča anegdote o svojim vojničkim podvizima, kao što rade i druga gospoda kad u privatnosti svojih odaja ostaju nasamo s ličnim sobarima. A moj otac je svoja osećanja krio tako vešto i tako je uzorno obavljao svoje dužnosti da je General na odlasku od sveg srca čestitao gospodinu Džonu Silversu na izuzetnim sposobnostima njegovog batlera i mome ocu ostavio neuobičajeno veliku napojnicu, koju je on odmah dao u dobrotvorne svrhe. Nadam se da ćete se i vi složiti s mišljenjem da je moj otac u oba navedena slučaja koja su se zbila u toku njegove karijere – a i jedan i drugi su, dokazano je, verno preneti – gotovo oličenje onog što je Udruženje Hejz podrazumevalo pod „dostojanstvom u obavljanju svojih dužnosti“. Pa, ako uočimo razliku između moga oca u takvim momentima i čoveka kao što je gospodin Džek Nejbers u danima najviših tehničkih dostignuća, počećemo, verujem, da uočavamo i ono što „velikog“ batlera deli od „sposobnog“ batlera. A možda ćemo bolje razumeti i to zbog čega je moj otac toliko voleo priču o batleru koga nije uhvatila panika kad je ispod dugačkog trpezarijskog stola otkrio tigra: zbog toga što je instinktivno osećao da se negde u toj priči krije suština pravog „dostojanstva“. I zato smelo tvrdim: „dostojanstvo“ batlera je neraskidivo povezano s njegovom sposobnošću da ne izneveri profesionalno biće u kojem obitava. „Mali“ batleri će svoje profesionalno biće i pri najmanjem povodu napustiti zarad onog privatnog. Za takve osobe – biti batler znači igrati neku pantomimsku ulogu; pri najmanjem potresu, fasada popušta i ispod njenog površinskog sloja ukazuje se glumac. Veliki batleri su veliki zahvaljujući sposobnosti da se do krajnjih granica svojih moći nastane u svojoj profesionalnoj ulozi; njih neće poljuljati spoljni događaji, ma koliko bili neočekivani, bolni ili poražavajući. Oni nose svoj profesionalizam onako kako otmen gospodin nosi svoje odelo: on neće dozvoliti ni razbojnicima, ni okolnostima da mu to odelo strgnu s tela pred očima sveta; on će ga zbaciti onda, i jedino onda, kad to bude hteo, uvek i neizbežno kada je sasvim sam. To je, kažem, pitanje „dostojanstva“. Kažu da batleri istinski postoje samo u Engleskoj. Ostale zemlje, bez obzira na naziv koji se u njima upotrebljava, imaju samo sluge. Verujem da je to tačno. Kontinentalci nisu kadri da budu batleri zato što su kao soj nesposobni za emocionalnu uzdržanost koja je svojstvena samo Englezima. Kontinentalci su – kao, uostalom, i Kelti, sa čime se bez sumnje i vi slažete – po pravilu nesposobni da vladaju sobom u trenucima jakih uzbuđenja. Oni su – ako mi dozvolite da se vratim svojoj ranije iznetoj metafori i ako mi oprostite što se izražavam tako grubo – slični čoveku koji će na najmanji povod strgnuti sa sebe odelo i košulju i trčati tamo-amo vrišteći iz sveg glasa. Jednom rečju, „dostojanstvo“ je nešto što ih prevazilazi. Mi Englezi smo u tom pogledu u velikoj prednosti nad strancima, pa će se upravo zbog toga, čim pomislite na nekog velikog batlera, neminovno pokazati da je on – 26
Knjigoteka Englez. Vi mi, razume se, možete odgovoriti, kao što mi je odgovarao i gospodin Grejem kad bih ovo svoje mišljenje izlagao u onim prijatnim razgovorima uz vatru, da, ukoliko sam ja u pravu, to onda znači da ćemo jednog batlera kao velikog moći da prihvatimo tek pošto smo se svojim očima uverili da se dokazao u strogoj proveri. Činjenica je, međutim, da ličnosti kakve su gospodin Maršal ili gospodin Legin prihvatamo kao velike i pored toga što ih nikada niko od nas nije proveravao na taj način. Mada priznajem da je gospodin Grejem donekle u pravu, i dalje mislim da sam posle tolikih godina provedenih u struci ipak u stanju da nečiji profesionalizam tačno ocenim i pored toga što nisam svojim očima video dokaze pri strogoj proveri. I zaista, ako vas zadesi sreća da upoznate uistinu velikog batlera, nećete, uveren sam, osetiti sumnjičavu potrebu za „proverom“ i vrlo ćete teško zamisliti situaciju u kojoj bi mogao da bude poljuljan profesionalizam koji se nosi s takvim autoritetom. Uveren sam, štaviše, da je upravo ta vrsta spoznaje prodrla kroz tešku omamljenost prouzrokovanu alkoholom i ućutkala postiđene putnike u automobilu koji je jedne nedelje pre mnogo, mnogo godina vozio moj otac. Pred takvim ljudima osećate ono isto što osećate i pred engleskim predelom u punom sjaju kakav sam jutros ja video; kada se nađete pred njima, onda jednostavno znate da ste se našli pred veličinom. Svestan sam toga da će uvek biti i onih koji će tvrditi da je svaki pokušaj da se veličina analizuje ovako kako to ja radim potpuno uzaludan. „Ti naprosto znaš kad je neko ima i znaš kad je neko nema“ – glasio je uvek argument gospodina Grejema, a završavao se zaključkom: „I to je sve što može da se kaže.“ A ja mislim da je naša dužnost da u tom pogledu ne budemo toliki defetisti. Zacelo je i naša profesionalna obaveza da duboko razmislimo o svemu tome kako bi svako od nas postigao što veći uspeh u stremljenju ka dosezanju „dostojanstva“.
27
Knjigoteka
DRUGI DAN – JUTRO
Solzberi
28
Knjigoteka U tuđim posteljama sam retko dobro spavao, pa sam i ovu noć proveo u nemirnom, kratkotrajnom dremežu. Kad sam se pre otprilike jedan sat probudio, soba je još bila u mraku, te sam, znajući da me čeka celodnevna vožnja, pokušao da se vratim u san. Pošto mi to nije pošlo za rukom, odlučih na kraju da ustanem i upalim lampu kako bih se obrijao nad umivaonikom. Tek kad sam završio s brijanjem i ugasio svetlost, ugledao sam na rubovima zavesa iskre prve zore. Kad sam ih maločas razgrnuo, dnevna svetlost bila je još sasvim bleda, a nešto poput magle mutilo je pogled na pekaru i apoteku na drugoj strani ulice. Napolju nije bilo žive duše, a ni sada se još, osim buke koja podseća na udarce čekićem i koja dopire negde izdaleka, i povremenog kašlja iz sobe u zadnjem delu kuće, ne čuje nikakav zvuk. Gazdarica očigledno još nije ustala, što znači da se doručak neće služiti pre propisanog vremena, to jest pre pola osam. I dok u ovim trenucima spokojstva čekam da se svet oko mene probudi, ponovo razmišljam o pojedinim delovima pisma gospođice Kenton. Uzgred budi rečeno, trebalo je odavno da objasnim zašto je pominjem kao „gospođicu Kenton“ kad je „gospođica Kenton“ već punih dvadeset godina u stvari „gospođa Ben“. Ali, kako sam je ja poznavao kao devojku i kako je nisam video otkako je otišla u zapadnu Englesku da bi postala gospođa Ben, oprostićete mi što se izražavam neprilično i što je i dalje nazivam onako kako sam je svih ovih godina nazivao u sebi. Ona mi je, uostalom, u svom pismu dala povoda da o njoj i dalje mislim kao o „gospođici Kenton“, jer se nažalost čini da se njen brak neće održati. Iako u pismu s tim u vezi ne navodi pojedinosti – to se, uostalom, ne bi moglo ni očekivati – gospođica Kenton nedvosmisleno kaže da preduzima korake za odlazak iz kuće gospodina Bena u Helstonu i da trenutno s jednom poznanicom stanuje u obližnjem selu, koje se zove Mali Kompton. Naravno, tragično je što se njen brak završio porazom. Ona bez sumnje baš u ovom času sa žaljenjem razmišlja o odlukama koje je donela davnih dana i zbog kojih danas, kao sredovečna žena, ostaje sama i ojađena. Lako je, dakle, pretpostaviti da je u takvom duševnom stanju pomisao na povratak u Darlington hol vrlo utešna za nju. Iako, moram priznati, nigde u pismu izričito ne izražava želju za povratkom, poruka koja se nazire iz redova prožetih dubokom nostalgijom za vremenima provedenim u Darlington holu ne izaziva nedoumicu. Ali, gospođica Kenton ne sme da gaji nadu da će, ako se sad vrati, povratiti i te izgubljene godine i zato će moj prvi zadatak kad se budemo sreli biti da joj to jasno predočim. Moraću odmah da joj kažem da se danas sve promenilo i da se dani kada nam je brojna posluga u svakom času stajala na raspolaganju po svoj prilici nikada više neće vratiti, bar ne u toku našeg života. Ali, gospođica Kenton je inteligentna žena i verovatno je sve to već i sama uvidela. U svakom slučaju, verujem da su joj sloboda izbora i odluka da se vrati u Darlington hol – s obzirom na radne godine koje je provela u ovom domu – bile istinska uteha u životu u kome sad, eto, preovlađuje osećanje poraza i promašenosti. Nema, naravno, nikakve sumnje, a to tvrdim s profesionalnog stanovišta, da će gospođica Kenton i posle dugogodišnjeg odsustvovanja biti idealno rešenje problema koji nas trenutno muči u Darlington holu. A možda ja ovom pitanju pridajem suviše veliki značaj kad ga nazivam „problemom“. Reč je, naposletku, samo o nizu mojih krajnje beznačajnih grešaka, pa je putovanje kojeg sam se poduhvatio samo sredstvo da se „problemi“ 29
Knjigoteka preduprede pre nego što iskrsnu. Istina, ma kako bile trivijalne, te greške su me u početku poprilično zabrinjavale; čim sam, međutim, postavio tačnu dijagnozu prema kojoj su simptomi bili samo posledica nedovoljnog broja članova posluge, odustao sam od daljeg mozganja. Povratkom gospođice Kenton će, kažem, dakle, ti problemi biti trajno rešeni. Ali, da se vratim na njeno pismo. Ona u njemu, tu i tamo, ipak otkriva da očajava zbog situacije u kojoj se nalazi – i ta me činjenica dosta zabrinjava. U jednoj od rečenica kaže: „Iako pojma nemam kako da korisno ispunim ostatak svog života...“, a na drugom mestu opet: „Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina.“ Sve u svemu, pismo je, kao što rekoh, uglavnom prožeto nostalgijom. Tako, na primer, piše i ovo: „Ovaj slučaj me je podsetio na Elis Vajt. Da li se sećate Elis Vajt? Znam, u stvari, da nju niste mogli da zaboravite. A meni, vidite, ne izlaze iz glave zvuci njenih samoglasnika i nepojamne rečenice lišene svih gramatičkih pravila, koje je samo ona mogla da smisli! Znate li možda šta je s njom?“ Nisam znao šta je sa Elis Vajt, ali me je zabavilo podsećanje na tu nepojamnu služavku – koja se na kraju pokazala kao jedna od najodanijih. Na drugom mestu, gospođica Kenton piše: „Koliko sam samo volela onaj pogled s prozora spavaćih soba na drugom spratu, pogled na proplanak i dune u daljini. Da li je isti i danas? U letnjim večerima je bio čaroban i sad mogu da vam priznam da sam mnoge dragocene trenutke protraćila stojeći kao začarana na nekom od tih prozora.“ I dalje kaže: „Ako su vam te uspomene bolne, oprostite mi. Ali ja nikada neću zaboraviti one trenutke kad smo nas dvoje gledali kroz prozor kako vaš otac ide tamo-amo ispred baštenske kuće, istražujući tle pogledom kao da pomno pokušava da pronađe skupoceni dragi kamen koji mu je baš tu ispao iz ruke.“ Za mene je pravo otkrovenje saznanje da i gospođica Kenton, kao ja, tako živo pamti nešto što se dogodilo pre više od trideset godina. A dogodilo se svakako neke od onih letnjih večeri koje pominje; stajao sam, sećam se, na odmorištu stepenika koji vode na drugi sprat i gledao narandžaste snopove u kojima se sunce na smiraju probijalo kroz tamu hodnika gde su vrata na svim spavaćim sobama bila širom otvorena. Prošao sam pored tih soba i na jednom od prozora ugledao siluetu gospođice Kenton. Ona se okrenula i rekla tiho: – Gospodine Stivense, dođite za trenutak ovamo, molim vas. – Kad sam ušao u sobu, gospođica Kenton je već bila opet okrenuta prozoru. A dole ispod nas su, preko proplanka, padale senke topola. Na desnoj strani, proplanak je imao blagi uspon ka baštenskoj kući i baš na tom mestu videla se visoka prilika moga oca, koji je, zabrinuta lica, polako išao tamo-amo – kao da uistinu, kako to tačno opisuje gospođica Kenton, „pomno pokušava da pronađe skupoceni dragi kamen koji mu je baš tu ispao iz ruke“. A sad bih želeo da iznesem razloge zbog kojih taj prizor pamtim i dan-danas. Možda, uostalom, i nije čudno što je ostavio tako dubok utisak i na gospođicu Kenton, s obzirom na neke vidove njenog odnosa prema mome ocu u prvim danima službovanja u Darlington holu.
30
Knjigoteka Gospođica Kenton i moj otac su došli u kuću gotovo istovremeno, to jest u proleće 1922. godine – jer sam u isti mah izgubio i dotadašnju domaćicu kuće i dotadašnjeg pomoćnika batlera. I to zato što su te dve osobe naprasno odlučile da se venčaju i napuste službu. Oduvek sam smatrao da takve ljubavne veze ozbiljno ugrožavaju valjano vođenje svake kuće, ali sam od tada mnoge podređene izgubio iz istih razloga. Čovek, naravno, mora da bude spreman i na takve stvari u odnosima sobarica i lakeja, pa bi zato dobar batler to uvek morao da ima u vidu prilikom planiranja rasporeda i rada posluge. Ako je, međutim, reč o članovima posluge višeg ranga, onda njihova odluka da zasnuju brak može da ima izuzetno razorno dejstvo na domaćinstvo. Naravno, ako se dvoje iz osoblja zavole i odluče na brak, krajnje je neumesno osuđivati ih zbog toga; ali, mene najviše ljute osobe – a domaćice kuće snose u ovom slučaju najveću krivicu – koje ne osećaju stvarnu obavezu i pravu privrženost prema svom pozivu i koje u potrazi za ljubavnom vezom menjaju službu kao žena rukavice. Osobe takvog soja zadaju smrtni udarac istinskom profesionalizmu. Kad ovo kažem, nemam, da odmah napomenem, na umu gospođicu Kenton. Iako nas je i ona na kraju napustila zato da bi se udala, jemčim da je u vreme kada je u svojstvu domaćice radila pod mojim rukovodstvom bila privržena poslu i odana kući i da nikad nije dozvolila da je bilo šta odvrati od profesionalnih obaveza. Opet sam se udaljio od glavne teme. Rekoh, dakle, da nam se istovremeno ukazala hitna potreba i za domaćicom i za pomoćnikom batlera, pa je tako gospođica Kenton – sa izuzetno dobrim preporukama, sećam se – došla kod nas i preuzela posao domaćice kuće. Desilo se da je u to vreme i moj otac, posle smrti svog poslodavca, gospodina Džona Silversa, morao da napusti svoju čuvenu službu u dvorcu Lafboro i tako se našao i bez posla i bez smeštaja. Mada je i tada uživao ugled vrhunskog profesionalca, bio je već zašao u sedamdesete godine i imao narušeno zdravlje usled hroničnog artritisa i drugih oboljenja. Budući da nije bilo izvesno kako će se izboriti u konkurenciji s mlađim i visokostručnim batlerima koji su se otimali o posao, učinilo mi se razumnim da se obratim ocu i zamolim ga da svoje ogromno iskustvo i veliki ugled prenese u Darlington hol. Događaj o kome želim da vam pričam zbio se, koliko se sećam, jednog jutra, u vreme kad su moj otac i gospođica Kenton već bili članovi naše posluge: nalazio sam se u svojoj odaji, 1 sedeći za stolom i proučavajući neke hartije, kad začuh kucanje na vratima. Bejah, pamtim, prilično zgranut time što se vrata odmah otvoriše i što gospođica Kenton uđe u sobu pre no što sam joj dozvolio da to učini. Uđe, dakle, s velikom vazom punom cveća i reče uz osmeh: – Gospodine Stivense, sinulo mi je, eto, da će vam ovo bar malčice osvežiti i rasvetliti sobu. – Molim, gospođice Kenton? – Kakva šteta što vam je soba tako mračna i hladna, gospodine Stivense, a napolju sija divno i sjajno sunce. Zato sam htela da je ovim bar malo oživim. – Ljubazno od vas, gospođice Kenton. – Prava je grehota što ovamo ne ulazi više sunca. Čak su i zidovi malo vlažni, zar ne, gospodine Stivense? Bulter’s pantry – prostorija između kuhinje i trpezarije u kojoj se drži sve posuđe za trpezarijski sto i u kojoj batler obavlja poslove knjigovodstva. – Prim. prev.
1
31
Knjigoteka Na to se ja vratih svojim računima i rekoh, kratko: – Mislim da je u pitanju samo kondenzacija, gospođice Kenton. Ona stavi svoju vazu na sto ispred mene, pređe pogledom po odaji i reče: – Ako želite, gospodine Stivense, mogla bih da unesem još neko cveće. – Zahvaljujem vam na ljubaznosti, gospođice Kenton. Ali, ovo nije soba za uživanje. I srećan sam što mi u njoj ništa ne odvraća pažnju. – Ali, gospodine Stivense, vaša soba nikako ne bi smela da bude ovako hladna, bezbojna i beživotna. – Meni je ona, takva kakva je, savršeno odgovarala sve do sada, gospođice Kenton, mada, svakako, cenim vašu pažnju. E, pa kad ste već ovde, voleo bih da porazgovaramo o nekim stvarima. – Oh, stvarno, gospodine Stivense. – Stvarno, gospođice Kenton. U pitanju je jedna sitnica. Prolazio sam juče pored kuhinje i slučajno čuo kako nekog oslovljavate sa ‘Vilijeme’. – Zbilja, gospodine Stivense? – Zbilja, gospođice Kenton. Čuo sam kako nekoliko puta kažete ‘Vilijeme’. Smem li da upitam kome se obraćate na taj način? – Pa, gospodine Stivense, sve mi se čini da sam se obraćala vašem ocu. U ovoj kući nema drugih Vilijema, koliko je bar meni poznato. – Svakome se može desiti da pogreši – rekoh na to s blagonaklonim osmehom. – E, pa, ja bih vas molio, gospođice Kenton, da se ubuduće mome ocu obraćate ‘gospodine Stivense’. Ukoliko, pak, o njemu govorite nekoj trećoj osobi, možete reći ‘gospodin Stivens stariji’, kako bi se znalo da mislite na njega, a ne na mene. Toplo vam zahvaljujem, gospođice Kenton. Rekao sam to i ponovo se uneo u izveštaje i obračune. Ali, na moje ogromno iznenađenje, gospođica Kenton nije izašla iz sobe, nego je već u sledećem trenutku rekla: – Izvinite, gospodine Stivense. – Molim, gospođice Kenton? – Nije mi, bojim se, baš sasvim jasno to što ste rekli. Dosad sam niže članove posluge uvek oslovljavala po imenu i ne vidim zašto bih u ovoj kući drugačije postupala. – Vaša greška je savršeno razumljiva, gospođice Kenton. Međutim, ako samo malo bolje razmislite o celoj stvari, shvatićete i sami koliko je nepodesno da se neko poput vas obraća s nipodaštavanjem nekome kao što je moj otac. – Meni i dalje nije jasno na šta ciljate, gospodine Stivense. Vi kažete ‘neko poput mene’, a ja sam, koliko znam, domaćica ove kuće, dok je vaš otac samo pomoćnik batlera. – On po nazivu jeste pomoćnik batlera, kao što kažete. Ali me zbilja iznenađuje to što vam moć zapažanja nije pomogla da shvatite da je moj otac mnogo više od toga. Mnogo, mnogo više od toga. – To samo znači da me je moja moć zapažanja naprosto izdala, gospodine Stivense. Jedino što sam zapazila jeste da je vaš otac sposoban pomoćnik batlera, pa sam ga tako i oslovljavala. Mora da ga je strašno jedilo to što mu se na takav način obraća neko poput mene. 32
Knjigoteka – Gospođice Kenton, već se po vašem tonu može zaključiti da niste obraćali pažnju na moga oca, jer da jeste, bilo bi vam jasno koliko je neumesno da mu se neko ko ima vaše godine i vaš rang obraća sa ‘Vilijeme.’ – Gospodine Stivense, iako nisam dugo bila domaćica kuće pre nego što sam došla ovamo, mogu mirno da kažem da su za to kratko vreme moje sposobnosti izmamile vrlo velikodušne pohvale. – Ja u vaše sposobnosti uopšte ne sumnjam, gospođice Kenton. Ali je bar stotinak stvari trebalo da vam ukaže na to da je moj otac čovek izuzetnih odlika i čovek od koga ste mogli da naučite sijaset stvari samo da ste iole bili skloni zapažanju. – Beskrajno sam vam zahvalna na savetu, gospodine Stivense. A sad mi još samo recite kakve sam ja to čudesne stvari mogla da naučim da sam obraćala veću pažnju na vašega oca? – Mislim da je to očigledno svakome ko ume da gleda, gospođice Kenton. – Već smo ustanovili da mi je to glavni nedostatak, zar ne? – Gospođice Kenton, ako ste stekli utisak da ste već danas, u ovim godinama, postigli savršenstvo, onda nikada nećete dosegnuti do visina do kojih ste bez sumnje kadri da dosegnete. Mogao bih, na primer, da vam ukažem na to da još ni danas ne znate tačno šta je koja stvar i gde šta stoji. To je, izgleda, unekoliko ublažilo ratobornost gospođice Kenton. Za trenutak kao da je bila malo potištena, a onda je rekla: – Nailazila sam na male teškoće u samom početku, ali mislim da je to sasvim prirodno u svakoj novoj službi. – Eto vidite, gospođice Kenton. A da ste pažljivije posmatrali moga oca koji je u ovu kuću došao nedelju dana posle vas, zapazili biste da je njegovo poznavanje kuće savršeno i da je takvo bilo i onog časa kad je stupio nogom u Darlington hol. Gospođica Kenton se malo zamisli, pa reče prilično zlovoljno: – Uverena sam da je gospodin Stivens stariji vrlo dobar u svom poslu, ali verujte, gospodine Stivense, da sam i ja vrlo dobra u svom. I neću zaboraviti da ubuduće vašeg oca oslovljavam onako kako i dolikuje. Sad moram da idem, izvinite me, molim vas. Posle ovog razgovora, gospođica Kenton više nije pokušavala da unosi cveće u moju odaju, a ja sam, opet, sa zadovoljstvom gledao kako u svom poslu napreduje sve više i sve upečatljivije. Ona je, očigledno, bila devojka koja posao domaćice kuće shvata krajnje odgovorno i koja, uprkos mladosti, s lakoćom zadobija poštovanje svog osoblja. Primetio sam i to da je od tada moga oca oslovljavala „gospodine Stivense“. Međutim, jednog poslepodneva, možda samo dve nedelje posle našeg razgovora u mojoj odaji, radio sam nešto u biblioteci kad gospođica Kenton uđe i reče: – Izvinite, gospodine Stivense, ali ako tražite đubrovnik – on se nalazi u holu. – Molim, gospođice Kenton? – Đubrovnik, gospodine Stivense. Ostavili ste ga u holu. Da vam ga donesem? – Ja se, gospođice Kenton, nisam služio đubrovnikom. – E, pa onda se izvinjavam, gospodine Stivense. Pretpostavljala sam da ste se vi 33
Knjigoteka služili đubrovnikom i da ste ga vi ostavili u holu. Izvinite što sam vas uznemirila. Pođe prema vratima, ali se na dovratku okrete i reče: – Ja bih ga vratila na mesto, gospodine Stivense, ali moram odmah da se popnem gore na sprat. Nećete zaboraviti da ga ponesete? – Razume se da neću, gospođice Kenton. Hvala na upozorenju. – Nema na čemu, gospodine Stivense. Osluškivao sam bat njenih koraka kroz hola potom i uz velike stepenice, a onda sam krenuo ka izlazu. S praga biblioteke imali ste potpuni pregled hola sve do ulaznih vrata. A u tom holu je, štrčeći na sredini nezastrtog i blistavo izglancanog patosa, ležao đubrovnik koji je pomenula gospođica Kenton. Greška je bila trivijalna, ali me je naljutila; đubrovnik ste mogli da ugledate ne samo s praga petoro vrata što vode u hol nego i sa stepeništa i balkona na prvom spratu. A kad sam ušao u hol i podigao taj uvredljiv predmet, shvatio sam šta on nagoveštava: hol je pre pola sata čistio moj otac! U prvom trenutku, nisam bio u stanju da jednu takvu grešku povežem s mojim ocem. Onda sam rekao sebi da se trivijalni propusti dešavaju svakome živom i pri tom svu svoju srdžbu preneo na gospođicu Kenton zbog toga što diže bezrazložnu halabuku oko jednog potpuno beznačajnog događaja. Samo nedelju dana kasnije, išao sam sporednim hodnikom iz kuhinje kad gospođica Kenton izađe iz svoje odaje 2 i izusti ono što je očevidno dugo ponavljala u sebi: njoj je zbilja vrlo neprijatno što mora da mi skrene pažnju na greške mog osoblja, ali kako ona i ja treba da dejstvujemo kao uigran tim, iskreno se nada da se ni ja neću ustručavati i da ću postupiti na isti način ukoliko uočim neku grešku ženskog dela posluge. U nastavku je ukazala na to da je više komada srebrnog posuđa i pribora za jelo pripremljeno za trpezarijski sto, iako su na njima vidljivi tragovi sredstva za čišćenje i glancanje srebra, a uz to je, primetila je, i donji deo jedne srebrne viljuške potpuno crn. Ja sam joj se zahvalio, a ona se povukla u svoju odaju. Nije, naravno, ni trebalo da pomene da je staranje o srebru bila jedna od glavnih dužnosti moga oca, i da je na tu dužnost bio silno ponosan. Sasvim je moguće da su se događale i druge slične stvari, kojih se ja više ne sećam. U svakom slučaju, sećam se onih koje su u neku ruku dostigle vrhunac jednog tmurnog, kišovitog popodneva kad sam u sali za bilijar sređivao sportske i lovačke trofeje lorda Darlingtona. U salu je ušla gospođica Kenton i još s vrata rekla: – Gospodine Stivense, maločas sam primetila nešto što me zbunjuje. – Šta to, gospođice Kenton? – Da li je po želji njegovog gospodstva Kinez koji stoji na gornjem odmorištu zamenjen onim koji stoji iza ovih vrata? – Kinez, gospođice Kenton? – Da, gospodine Stivense. Kip Kineza koji obično stoji na odmorištu nalazi se sada iza ovih vrata. – Vi ste, bojim se, nešto pobrkali, gospođice Kenton. – Ne verujem da sam bilo šta pobrkala, gospodine Stivense. U moj posao spada i to 2
Prostorija domaćice kuće, u kojoj se drži posteljina. – Prim. prev.
34
Knjigoteka da tačno znam šta je koja stvar i gde šta stoji u ovoj kući. I zato pretpostavljam da je neko Kineza prvo izglancao, a onda ga vratio na pogrešno mesto. A ako vi, gospodine Stivense, sumnjate u ovo što vam ja kažem, onda vas molim da izađete i u to se uverite svojim očima. – Ja sam trenutno veoma zauzet, gospođice Kenton. – Zaboga, gospodine Stivense, vi očigledno ne verujete u ono što vam kažem. I zato vas molim da izađete na ova vrata i uverite se svojim očima. – Ja, gospođice Kenton, u ovom trenutku radim neke druge stvari. Ali čim završim ovaj posao, proveriću šta je posredi. Ne verujem da je to baš toliko hitno. – Vi se, dakle, gospodine Stivense, slažete da u ovom slučaju ne grešim ja. – Ni sa čim se, gospođice Kenton, ne mogu složiti sve dok mi se ne ukaže prilika da se tom stvari lično pozabavim. U ovom trenutku sam, međutim, zauzet drugim poslom. Vratih se svom poslu, ali gospođica Kenton ostade u dovratku posmatrajući me i, naposletku, reče: – Vidim da ćete posao brzo završiti, gospodine Stivense. I zato ću vas sačekati napolju kako bismo tu stvar razjasnili čim izađete iz sale. – A meni se čini, gospođice Kenton, da hitnom proglašavate stvar koja to zaista ne zaslužuje. Ali gospođica Kenton je već bila izašla, a ja nastavih da sređujem trofeje, mada su me povremeni koraci a i neki drugi zvuci opominjali da je ona još tamo, iza vrata. Odlučih, dakle, da se u sali za bilijar pozabavim još nekim poslovima, pretpostavljajući da će posle izvesnog vremena gospođica Kenton uvideti u kakav smešan položaj dovodi samu sebe i otići. Proteklo je, međutim, dosta vremena dok sam alatom koji mi se našao pri ruci obavio posao, a gospođica Kenton je, očigledno, i dalje bila s druge strane vrata. Rešen da ne traćim dragoceno vreme na tu nepojamnu detinjariju, počeh da razmišljam o izlasku iz sale kroz velika staklena vrata. Moj plan su osujetile vremenske prilike – to jest lokve i gomile blata – ali i činjenica da se moram vratiti u salu za bilijar da bih ta staklena vrata zabravio iznutra. Napokon sam zaključio da bi najbolje strateško rešenje bilo da naglo, krupnim i besnim korakom, izletim iz sale, s tim da se prethodno nečujno prikradem do mesta s kojeg ću tu nameru moći da ostvarim. I tako sam, držeći čvrsto u rukama svoje alatke, uspeo da proletim kroz vrata, pa i zamaknem niz hodnik pre nego što se zbunjena gospođica Kenton pribrala. A pribrala se, moram priznati, vrlo brzo: već u sledećem trenutku me je pretekla, stala ispred mene i zaprečila mi put. – Gospodine Stivense, slažete li se vi sa tim da je onaj tamo Kinez postavljen na pogrešno mesto? – Mene čeka posao, gospođice Kenton. I čudim se što se i vi ne bavite nečim prečim i pametnijim nego povazdan stojite tu po hodnicima. – Gospodine Stivense, da li je onaj Kinez tamo na svom mestu ili nije? – Gospođice Kenton, molio bih vas da govorite malo tiše. – A ja bih vas, gospodine Stivense, molila da se okrenete i pogledate onog Kineza. – Gospođice Kenton, tiše, molim vas. Šta će vaše osoblje dole pomisliti kad čuje kako vičemo iz sveg glasa, gložeći se oko toga šta jeste, a šta nije pravi Kinez? – Činjenica je, gospodine Stivense, da su svi Kinezi u ovoj kući prljavi već duže 35
Knjigoteka vreme! A sad su, povrh toga, i pogrešno postavljeni! – Mnogo ste smešni, gospođice Kenton. Budite tako ljubazni, pa mi sad dozvolite da prođem. – A vi, gospodine Stivense, budite tako ljubazni i pogledajte Kineza iza svojih leđa! – Ako je to za vas od tolike važnosti, gospođice Kenton, onda ću svakako dopustiti mogućnost da je Kinez iza mojih leđa postavljen na pogrešno mesto. Moram, međutim, da kažem da se ozbiljno pitam zbog čega vas toliko zabrinjavaju te trivijalne greške. – Te greške možda i jesu trivijalne same po sebi, gospodine Stivense, ali vi biste ipak morali da shvatite njihovo šire značenje. – Ja vas uopšte ne razumem, gospođice Kenton. Budite ljubazni i dozvolite mi da prođem. – Činjenica je, gospodine Stivense, da je vašem ocu povereno mnogo više od onoga što čovek njegovih godina može da postigne. – Vi, gospođice Kenton, očigledno ne znate šta govorite. – Gospodine Stivense, bez obzira na to šta je vaš otac bio nekad, njega danas izdaje snaga. I to se odražava u ‘trivijalnim greškama’, kako ih vi nazivate. Ali, ako ne povedete računa o njima, vaš otac će vrlo brzo napraviti neku vrlo krupnu grešku. – Gospođice Kenton, vi pravite budalu od sebe. – Žao mi je, gospodine Stivense, ali moram da nastavim. Smatram da bi vašeg oca trebalo osloboditi mnogih dužnosti. Kao prvo, od njega se više ne sme zahtevati da nosi teško natovarene poslužavnike. Način na koji mu se ruke tresu dok unosi večeru u trpezariju je zbilja strašan. Svakog časa mu poslužavnik može ispasti iz ruku i sručiti se pravo u krilo nekoj dami ili nekom gospodinu. Veoma žalim što to moram da kažem, gospodine Stivense, ali zapazila sam i nos vašeg oca. – Zaista, gospođice Kenton? – Zaista jesam, žao mi je, gospodine Stivense. Dok sam preksinoć gledala kako vaš otac vrlo polako ide ka trpezariji noseći u rukama poslužavnik, zapazila sam kako mu se iz nozdrve, nad činijom punom supe, njiše jedna velika, vrlo vidljiva kap. Ne verujem da takav stil posluživanja podstiče apetit gostiju. Kada, međutim, danas razmišljam o tome, nisam siguran da je gospođica Kenton bila tako smela baš tog dana. Nas dvoje smo godinama radili udruženim snagama i vrlo blisko sarađivali, pa smo s vremena na vreme vodili i vrlo otvorene razgovore, ali se ono o čemu sam sad govorio dešavalo u samom početku našeg poznanstva. Zato prosto ne mogu da verujem da bi se čak i gospođica Kenton usudila da bude toliko drska i kaže: „Te greške možda i jesu trivijalne same po sebi, ali vi biste ipak morali da shvatite njihovo šire značenje.“ U stvari, kad bolje razmislim, čini mi se da je tu čudnu primedbu natuknuo lord Darlington u svojoj radnoj sobi, otprilike dva meseca posle mog razgovora s gospođicom Kenton ispred sale za bilijar. A tada je već moj otac bio u gorem zdravstvenom stanju zbog posledica jednog vrlo nezgodnog pada. Vrata radne sobe okrenuta su prema velikim stepenicama. Danas se ispred radne sobe nalazi staklena vitrina u kojoj su izloženi razni ukrasi gospodina Faradeja, dok je u doba lorda Darlingtona na tom mestu stajala polica s enciklopedijama i kompletom 36
Knjigoteka Britanike. Igra u koju se upuštao lord Darlington sastojala se u tome da stane kraj te police i da tobože proučava naslove enciklopedija u trenutku kad bih ja silazio niz velike stepenice; onda bi, valjda u nameri da podvuče čistu slučajnost susreta, izvukao s police neku od knjiga i tobože se njome zaneo baš u trenutku kad bih se ja našao na poslednjem stepeniku. I tada bi rekao: – O, Stivense, a ja baš mislio da malo porazgovaramo. – Pa bi se lagano vratio u svoju radnu sobu i dalje, bajagi, udubljen u knjigu koju je, otvorenu, držao u ruci. Zbunjenost koja bi ga obuzimala zbog onog što je trebalo da mi saopšti uvek je, bez izuzetka, navodila lorda Darlingtona na jedan ovakav uvod; a kad bi se vrata radne sobe zatvorila za nama, stao bi pored prozora i s tog mesta započinjao svoju neobičnu predstavu; u toku razgovora, sve vreme bi gledao u enciklopediju. Ovo što sad uzgredno opisujem samo je jedan od bezbroj slučajeva o kojima bih voleo da vam pričam zato da bih što tačnije dočarao istinski stidljivu i neobično skromnu prirodu njegovog gospodstva. Mnogo je besmislica poslednjih godina izgovoreno i napisano o lordu Darlingtonu i o istaknutoj ulozi koju je odigrao u krupnim događajima; u pojedinim krajnje ignorantskim člancima tvrdilo se čak i da je bio motivisan samoživošću i urođenom arogancijom. A ja, vidite, tvrdim da je to sušta neistina. Bilo je sasvim suprotno prirodi lorda Darlingtona da javno zastupa gledišta kakva je odjednom počeo da zastupa i zato s dubokim uverenjem kažem da se njegovo gospodstvo naprezalo da prevaziđe sramežljivu stranu svoje prirode samo i jedino iz osećanja moralne dužnosti. Bez obzira na to šta se sve danas govori o njemu – a govore se, rekoh, uglavnom čiste besmislice – mogu mirno da izjavim da je lord Darlington u srcu bio istinski dobar čovek, pravi gospodin od glave do pete, i da sam ponosan zbog toga što sam ga služio i poklonio mu najbolje godine svog života. Elem, tog poslepodneva o kome sam počeo da pričam, lord Darlington je bio u pedesetim godinama, mada mu je, ako se dobro sećam, kosa bila već potpuno seda, a visoka, vitka prilika već obeležena znacima pogurenosti koja će biti toliko izražena u poslednjim godinama njegovog života. Ne dižući pogled sa svoje knjige, lord Darlington me upita: – Da li se vaš otac oseća bolje, Stivense? – Mogu sa zadovoljstvom da kažem da se potpuno oporavio, gospodine. – Baš se radujem što to čujem. Baš se radujem. – Hvala vam, gospodine. – Kažite, Stivense, ima li... hm... nekih nagoveštaja? Mislim, nagoveštaja koji bi nam kazivali da vaš otac želi da mu na neki način olakšamo teret koji nosi? Mislim... Nešto što nije u neposrednoj vezi s njegovim padom? – Kao što rekoh, gospodine, po svemu se čini da se moj otac potpuno oporavio. Uveren sam da se i dalje možemo pouzdati u njega. Istina, u poslednje vreme su mu se u obavljanju dužnosti potkrale dve-tri greške, ali su one sasvim trivijalne. – Ali niko od nas ne želi da se to ponovi, zar ne, Stivense? Mislim, da se vaš otac sruči, izgubi svest i tako dalje. – Ne, uistinu ne, gospodine. – Ali ako to može da se dogodi na travnatom proplanku, onda, razume se, može da se dogodi i na svakom drugom mestu – u svakom trenutku. 37
Knjigoteka – Može, gospodine. – Moglo je, recimo, da se desi i za vreme večere koju je služio. – Moglo je, gospodine. – Vi, Stivense, znate da će prvi delegati doći ovamo kroz deset dana. – Mi smo potpuno spremni, gospodine. – Ono što će se posle toga događati u ovoj kući moglo bi da ima veliki uticaj na čitav niz stvari. – Razumem, gospodine. – Mislim, veoma veliki uticaj na celokupni tok događanja u Evropi. A s obzirom na ličnosti koje će se ovde okupiti, mislim da ne preterujem. – Ne preterujete sigurno, gospodine. – Ne smemo se, znači, izlagati rizicima koji se mogu izbeći. – Ne smemo, zbilja, gospodine. – Slušajte, Stivense, nema ni govora o tome da nas vaš otac napusti. Jedino što vas molim jeste da još jednom razmotrite podelu dužnosti. – I mislim da je baš tada, gledajući netremice u knjigu i podvlačeći nespretno prstom redove uvoda, lord Darlington rekao: – Te greške možda i jesu trivijalne same po sebi, Stivense, ali biste vi ipak morali da shvatite njihovo šire značenje. Prošli su dani kad smo se mogli osloniti na vašeg oca. Ne smemo da zahtevamo od njega da obavlja i dužnosti u onoj oblasti u kojoj bi i najmanja greška mogla da ugrozi uspeh naše predstojeće konferencije. – Ne smemo, zbilja, gospodine. U potpunosti shvatam, gospodine. – Dobro. A sad ću vas prepustiti razmišljanju o tome, Stivense. Lord Darlington je, treba da kažem, lično prisustvovao padu moga oca, a to se desilo nekoliko dana pre ovog razgovora. Sedeo je s gostima, jednom mladom damom i jednim gospodinom, u baštenskoj kući, i gledao kako moj otac ide preko travnatog proplanka noseći poslužavnik natovaren jelom i pićem. Travnati proplanak je imao uspon od nekoliko jardi do baštenske kuće, a u tim danima su, kao i danas, četiri kamene ploče uglavljene u travu služile kao prilaz paviljonu. U neposrednoj blizini ovih stepenika, moj otac je pao kao pokošen i sve što se nalazilo na poslužavniku – čajnik, šolje, tanjirići, slani i slatki biskviti – rasulo se unaokolo po travnjaku na vrhu stepenika. Kad sam ja stigao na lice mesta, njegovo gospodstvo i gosti su ga već bili položili na bok, podmetnuli mu jastuče pod glavu i pokrili ćebetom iz baštenske kuće. Moj otac nije bio pri svesti, a lice mu je imalo čudno sivu boju. Odmah smo pozvali doktora Meredita, a njegovo gospodstvo je naložilo da se moj otac ukloni sa sunca; uz prilične teškoće, moga oca smo na nosilima preneli u kuću. A on se, kad je doktor Meredit stigao, već bio osvestio i osećao mnogo bolje. Lekar je, dakle, otišao ubrzo, uz neodređenu izjavu da se moj otac po svoj prilici „premorio“. Mom ocu je, naravno, bilo strahovito neprijatno zbog svega što mu se dogodilo; on se još pre razgovora u radnoj sobi lorda Darlingtona vratio na posao i radio više nego ikad. I baš zato mi pitanje na koji bih način zapodenuo razgovor o ograničavanju njegovih dužnosti nije bilo nimalo lako. Problem s kojim sam se suočio otežavala je i činjenica da smo poslednjih godina moj otac i ja, iz razloga koje nikad nisam uspeo da dokučim, razgovarali sve ređe i ređe, tako da se posle njegovog dolaska u Darlington hol i najkraća 38
Knjigoteka razmena informacija vezanih za posao odvijala u atmosferi obostrane nelagodnosti. Na kraju sam zaključio da će najbolje rešenje biti da s njim razgovaram u osami njegove sobe i tako mu pružim priliku da, čim ja iz nje izađem, novonastalu situaciju sagleda u svojoj privatnosti. Kako sam oca u sobi mogao da zateknem jedino u ranu zoru i u poznu noć, opredelio sam se za prvo, popeo se jedno rano jutro u potkrovlje, na samom vrhu krila za poslugu, i zakucao na vrata. Kako sam retko imao razloga da ulazim u sobu moga oca, bio sam iskreno zaprepašćen kad sam video koliko je mala, teskobna, hladna i gola. Imao sam, pamtim, utisak da sam zakoračio u zatvorsku ćeliju, mada su možda tom utisku doprinosili bleda svetlost zore, užasna teskoba i goli zidovi. Moj otac je već bio razmakao zavese i sedeo, sveže obrijan i u uniformi, na ivici kreveta, odakle je verovatno osmatrao nebo prošarano prvim znacima svitanja. Pretpostavljao sam bar da gleda u nebo, jer se ništa drugo kroz to prozorče nije ni moglo videti – ništa sem parčeta neba, krovnih crepova i oluka. Petrolejska lampa pored uzglavlja bila je ugašena, a kad je moj otac s negodovanjem pogledao u onu koju sam ja bio poneo da bih osvetlio put uz trošne stepenice, smanjih fitilj bez oklevanja. I tada mi se pod bledom svetlošću koja je jedva prodirala u bedni sobičak jasnije ukazaše oštre bore na koščatom licu moga oca, na licu koje je i dalje ulivalo strahopoštovanje. – Aha – nasmejah se, kratko – trebalo je i da pretpostavim da je otac već ustao, spreman za novi dan. – Ja sam ustao još pre tri sata – reče on, odmeravajući me hladno od glave do pete. – Nadam se da oca nisu probudili bolovi koje mu zadaje artritis. – Spavam onoliko koliko mi je potrebno. On se uhvati za jedinu stolicu u sobi, malu drvenu stolicu, i držeći se obema rukama za njen naslon, stade na noge s vidljivim naporom. A ja sam se za to vreme pitao da li je toliko pogrbljen zbog slabosti ili zbog potrebe da se prilagodi iskošenoj tavanici potkrovlja. – Došao sam da vam nešto saopštim, oče. – Onda mi to saopšti kratko i sažeto. Nemam vremena da celo jutro slušam tvoje brbljanje. – U redu, oče, odmah ću preći na stvar. – Pređi na stvar i završi što pre. Jednog od nas dvojice čeka i posao. – U redu. Pošto želite da budem kratak, potrudiću se da vam ispunim želju. Činjenica je da je otac u poslednje vreme sve nemoćniji i da zbog toga nije u stanju da obavlja sve dužnosti pomoćnika batlera. Njegovo gospodstvo je mišljenja, a to mišljenje delim i ja, da otac, kome se dopušta da i dalje neometano vodi ovo domaćinstvo, ipak ugrožava važan međunarodni sastanak koji treba da se održi iduće nedelje. U polusvetlosti, lice moga oca nije odražavalo nikakvu emociju. – Opšte je, dakle, mišljenje da otac više ne bi trebalo da služi za stolom, bez obzira na to da li gostiju ima ili nema. – Ja sam pedeset četiri godine svakog bogovetnog dana služio za stolom – reče moj otac savršeno mirnim glasom. – Pored toga, odlučeno je da otac više ne nosi pune poslužavnike ni na kratkim razdaljinama. Imajući na umu ova ograničenja i znajući koliko je ocu stalo do jezgrovitosti, 39
Knjigoteka sastavio sam novi spisak dužnosti koje će od sada, kako se očekuje, otac obavljati. Kako, u stvari, baš i nisam bio voljan da mu pružim parče hartije koje sam držao u ruci, moj otac baci pogled na tu cedulju, a onda pogleda u mene. Na licu mu se ni sad nije ukazao trag uzbuđenja, a ruke koje je držao na naslonu stolice delovale su savršeno opušteno. On jeste bio pogrbljen, ali je svoje fizičko prisustvo nametao i dalje na onaj isti način na koji ga je svojevremeno nametnuo i mrtvo pijanoj gospodi u automobilu. Moj otac reče napokon: – Pao sam samo zbog onih stepenika. Iskrivljeni su. Zato Simasu treba reći da ih popravi pre no što se još neko sruči preko njih. – Slažem se. Da li će otac proučiti ovu cedulju? – Simasu treba reći da te stepenike opravi pre no što gospoda iz Evrope počnu da pristižu ovamo. – Tako je. Pa, oče, svako dobro. Ono letnje veče koje u svom pismu pominje gospođica Kenton usledilo je ubrzo posle ovog razgovora – a možda je bilo i veče toga dana. Ne sećam se zbog čega sam se popeo na drugi sprat, na kome se s jedne i s druge strane dugačkog hodnika nailaze gostinske spavaće sobe. Ali, rekoh, živo pamtim da su kroz sva širom otvorena vrata ulazili poslednji tračci svetlosti i u narandžastim trakama padali preko hodnika. Tada me je, dok sam prolazio pored soba, pozvala gospođica Kenton, čija se silueta nazirala kraj jednog prozora. Kad se, dakle, prisetim s koliko je neshvatljive upornosti i na koje sve načine gospođica Kenton razgovarala sa mnom o mome ocu u početku službovanja u Darlington holu, onda mi i ne izgleda čudno što joj je to veče ostalo u sećanju svih ovih godina. Ona se bez sumnje borila u sebi sa izvesnim osećanjem krivice i griže savesti dok smo oboje s prozora posmatrali visoku priliku moga oca. Senke topola su blago i meko padale preko proplanka, a sunce je još obasjavalo daleki ugao pod kojim počinje uspon do baštenske kuće. Moj otac je stajao kod kamenih stepenika, duboko zamišljen. I dok mu je vetrić blago mrsio kosu, on je, pred našim očima, sasvim polako krenuo uz te stepenike. Kad je stigao na vrh, okrenuo se i, malo brže, sišao niz njih. Ponovo se okrenuo i ostao nepomičan nekoliko minuta, i dalje zagledan u stepenike. Zatim se popeo još jednom i ovoga puta nastavio da ide preko proplanka sve dok se nije približio baštenskoj kući; onda se okrenuo i laganim korakom vratio, s pogledom uprtim u tle. Ni ja, u stvari, ne bih njegovo ponašanje u tim trenucima opisao tako tačno i dobro kao što je to uradila gospođica Kenton u svom pismu: moj otac se uistinu ponašao kao čovek koji „pomno pokušava da pronađe skupoceni dragi kamen koji mu je baš tu ispao iz ruke“. Vidim da su me uspomene suviše zaokupile i to je s moje strane vrlo budalasto. Ovo putovanje mi pruža izuzetno retku priliku da baš uživam u lepotama engleskih predela i znam da ću jednog dana gorko zažaliti ako sad dozvolim sebi da se u toj meri i bezrazložno bavim prošlošću. Primećujem i da ovde nisam zabeležio niz stvari u vezi s putovanjem u ovaj grad i da sam se zadržao samo na kratkom opisu druma na kojem sam se obreo na samom početku. A to je uistinu veliki propust, jer sam silno uživao u jučerašnjoj vožnji. Put u Solzberi planirao sam vrlo brižljivo i odlučio da izbegavam glavne drumove; možda će se nekom učiniti da je takva odluka bila nepromišljena jer podrazumeva velika 40
Knjigoteka zaobilaženja, ali je meni omogućavala da vidim više od onih predela koje je gospođa Simons opisala u svojim sjajnim knjigama. I premda mi je zaobilazna vožnja oduzimala dosta vremena, bio sam ushićen što prolazim kroz oranice i livade, čiji me je opojni miris ošamućivao. S vremena na vreme sam vozio sporo da bih što potpunije uživao u nekoj rečici ili u nekoj dolini pored kojih me je vodio put, ali nisam, koliko se sećam, više izlazio iz „forda“ sve dok se nisam približio Solzberiju. Vozio sam dugačkim, ravnim drumom s čije su se obe strane prostirale nepregledne livade. Zemlja je bila ziratna i bez uzvišenja, tako da mi je pogled dopirao do velikih daljina u svim pravcima, pa je i toranj katedrale u Solzberiju bio vidljiv u liniji neba. Verovatno sam zbog prijatnog osećanja spokojstva vozio vrlo sporo, brzinom koja nije mogla biti veća od petnaest milja na sat. Na sreću, moram da kažem, jer sam blagovremeno ugledao kokošku koja je natenane prelazila preko druma. „Ford“ sam ukočio pred njom, a ona je naglo stala i ostala da stoji tako preda mnom. Kad se ni posle minut-dva nije pomerila, pritisnuo sam trubu iz sve snage, ali je moje trubljenje delovalo na nju samo utoliko što je počela da kljucka po tlu. Razjaren, otvorih vrata, izvukoh jednu nogu iz kola i utom začuh neki ženski glas: – O, molim vas izvinite, gospodine. Osvrnuh se i videh da je iz seoske kuće pored koje sam upravo prošao istrčala, upozorena automobilskom trubom, jedna mlada žena opasana keceljom. Ona zgrabi kokošku u naručje i poče da je ljuljuška, neprekidno se izvinjavajući. A kad je uverih da je sve u redu, reče: – Baš vam hvala što ste zakočili pa niste pregazili našu sirotu Neli. Dobra je ona devojčica, daruje nam najkrupnija jaja na svetu. Baš ljubazno od vas što ste stali, mada sigurno nekud žurite. – O, nikuda ja ne žurim – rekoh sa osmehom. – Prvi put posle mnogo godina imam, evo, vremena na pretek. A to je, moram priznati, vrlo prijatno osećanje. Ja, vidite, putujem ovim automobilom iz čistog zadovoljstva. – E, baš lepo, gospodine. Idete u Solzberi, pretpostavljam. – Tako je, idem u Solzberi. A ono što vidimo u daljini je čuvena katedrala, zar ne? Kažu da je veličanstvena. – Kako da ne, gospodine! Vrlo je lepa. Mada ja, da vam iskreno kažem, prosto ne stignem da odem u Solzberi, pa ne umem da vam kažem kako izgleda izbliza. Ali toranj vidimo i odavde, svaki dan. Samo nam se kad je gusta magla čini da je nestao zauvek. Ali kad je dan ovako lep, onda je i prizor stvarno divan, uverili ste se i sami. – Čaroban. – Tako sam vam zahvalna što niste pregazili našu Neli, gospodine. Pre tri godine je tako stradala naša kornjača, baš na ovom istom mestu. To nas je strašno potreslo, verujte. – Prava nesreća – rekoh snuždeno. – Nesreća, nego kako, gospodine. Kažu da smo mi seljaci navikli da nam životinje crkavaju, da ih i sami koljemo, ali nije tako, verujte. Moj sinčić je plakao danima! Baš ste ljubazni što ste zakočili i što niste zgazili našu Neli, gospodine. Hajte, svratite malo kod nas, na šolju čaja, pošto ste već izašli iz kola. Hajde, uđite, dobro ste nam došli! Da malo predahnete pre no što nastavite put. 41
Knjigoteka – Vrlo ljubazno od vas, ali moram odmah dalje. Želeo bih da stignem u Solzberi na vreme i vidim sve divote grada. – Ako je tako, gospodine, srećan vam put i još jednom hvala. Nastavio sam da vozim, održavajući iz nekog razloga – možda iz bojazni da mi preko druma ne pređe još neka domaća životinja – istu malu brzinu. Taj kratak susret me je, moram da priznam, baš oraspoložio; jednostavna, ljubazna prostodušnost kojom mi se mlada žena zahvaljivala i jednostavna, ljubazna dobrota koju mi je ponudila probudile su u meni radosno iščekivanje preostalih dana. U takvom sam raspoloženju, dakle, stigao ovamo, u Solzberi. Ali, osećam potrebu da se načas vratim na moga oca, jer ste iz moje dosadašnje priče možda stekli utisak da sam prema njemu bio grub baš u vreme kad je počela da ga izdaje snaga. Činjenica je, međutim, da nisam imao drugog izbora nego da tom pitanju priđem onako kako sam mu i prišao – a sa tim ćete se, verujem, složiti i vi kad vam budem izneo šta se sve tih dana dešavalo. Pred nama je bila neobično važna međunarodna konferencija i velike pripreme za nju nisu mi ostavljale prostora ni da budem popustljiv, ni da „obilazim kao mače oko vruće kaše“. Valja reći i to da je – iako će Darlington hol biti svedok mnogih velikih događaja u toku sledećih petnaestak godina – sastanak zakazan za mart 1923. godine bio prvi veliki događaj te vrste. A mi smo još tada, gledajući iz današnje perspektive, bili relativno neiskusni i nevoljni da bilo šta prepustimo slučaju. Ja se, u stvari, često u mislima vraćam na tu konferenciju i dolazim do zaključka da je ona iz više razloga označila prekretnicu u mom životu, jer se odigrala u času kad sam uistinu bio sazreo kao batler. To, razume se, ne znači da sam po sopstvenom shvatanju tada postao i „veliki“ batler, ali nije na meni da sudim o tome. Međutim, kad bi neko poželeo da utvrdi da li sam u toku svoje karijere ikada bar donekle uspeo da dosegnem do presudnog svojstva „dostojanstva“, onda bi svakako trebalo da se usmeri na konferenciju održanu marta 1923. godine kao na trenutak u kojem sam prvi put pokazao da sam možda stekao i to svojstvo. Bejaše to jedan od onih događaja koji u odsudnoj fazi razvoja jedne ličnosti postaju za nju izazov i podstrek da dospe do krajnjih granica svojih sposobnosti, da te granice čak i prekorači, a onda samom sebi postavi nova, još viša merila po kojima će ocenjivati posao kojim se bavi. Ta konferencija je, naravno, bila zapamćena i po mnogo čemu drugom, pa bih sad želeo da ispričam nešto i o tome. Konferencija održana 1923. godine bila je vrhunac zamisli na kojoj je lord Darlington neumorno radio više godina; i zaista, kad gledam unazad, shvatam da se ka tom cilju mukotrpno probijao skoro pune tri godine. U stvari, koliko mogu da se setim, lord Darlington i nije bio naročito zainteresovan za mirovni ugovor u vreme kada je on sačinjen i potpisan po završetku Velikog rata. Njegovo sve veće interesovanje je, bar ja tako mislim, manje podstakla sama analiza tog ugovora, a mnogo više prijateljstvo sa Herr Karl-Hajncom Bremanom. Herr Breman je prvi put došao u posetu Darlington holu neposredno posle rata, dakle dok je još nosio oficirsku uniformu, i svakom iole pažljivom posmatraču je moralo da bude jasno da su on i lord Darlington sklopili prisno prijateljstvo. Mene to nije iznenadilo, jer se već na prvi pogled moglo videti da je Herr Breman jedan izuzetno otmen gospodin. 42
Knjigoteka Od tada je, čim je napustio nemačku vojsku, redovno navraćao u toku sledeće dve godine i svako je sa zebnjom uočavao na njemu znake propadanja, koji su od posete do posete bivali sve upadljiviji. Odeća mu je postajala sve pohabanija, telo sve mršavije, a oči sve češće dobijale pogled divljači pred hajkom; prilikom poslednjih poseta, duge je časove provodio zureći u prazno, nesvestan čak i prisutnosti njegovog gospodstva. A kada bi me oslovio, sticao sam utisak da Herr Breman pati od neke teške bolesti i u to bivao sve sigurniji, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog nekih napomena kojima me je njegovo gospodstvo uveravalo u suprotno. Negde krajem 1920. godine, lord Darlington je, sam, otišao na prvo od mnogobrojnih putovanja u Berlin, a taj grad je, dobro se sećam, ostavio na njega snažan utisak. Danima mu se po povratku s puta na licu odražavala duboka zabrinutost i jednom je čak, u odgovoru na moje pitanje kako se proveo na putu, promrmljao: – Mučno, Stivense, strahovito mučno. Baš nam ne služi na čast što ovako postupamo s poraženim neprijateljem. Ova zemlja je raskinula sa svojim tradicijama! Još mi je nešto u vezi s tim ostalo u živom sećanju. Danas u nekadašnjoj dvorani za bankete nema više nijednog stola i ta ogromna prostorija s visokom, veličanstvenom tavanicom služi gospodinu Faradeju kao neka vrsta galerije. Ali u doba njegovog gospodstva, u toj dvorani je za dugačkim stolom redovno za večerom sedelo tridesetak i više gostiju; ona je, u stvari, bila toliko prostrana da smo, kad bi se za to ukazala potreba, dodavali i druge, manje stolove, tako da se u njoj moglo udobno smestiti i pedesetak zvanica. Običnim danom, kad njih nije bilo, lord Darlington je – a to danas radi i gospodin Faradej – obedovao u intimnoj atmosferi trpezarije, koja je idealna za posluženje dvanaestak gostiju. Ali te zimske noći o kojoj pišem, trpezarija je iz nekog razloga bila van upotrebe, a lord Darlington je večerao s jednim jedinim gostom – mislim da je to bio ser Ričard Fiks, kolega iz onih dana kada je njegovo gospodstvo radilo u Ministarstvu spoljnih poslova – u ogromnom prostoru dvorane za bankete. Složićete se bez sumnje da je najteže oko stola služiti dva čoveka. Uvek bih radije služio samo jednog, makar i tuđinca, jer kad su za večerom i ogromnim stolom samo dve osobe, od kojih je jedna vaš poslodavac, najteže vam polazi za rukom da postignete neophodnu ravnotežu između stalne prisutnosti koju nalaže potreba da budete prijatno i nenametljivo uslužni i dočaravanja iluzije odsutnosti, bez koje je uzorno služenje oko stola nemoguće, jer u takvim situacijama uvek imate osećanje da svojim prisustvom kočite razgovor onih koje služite. Te večeri je dvorana uglavnom bila u tami, a dva gospodina su u sredini stola sedela jedan do drugog – sto je bio suviše širok da bi se sedelo sučelice – u snopu svetlosti koju su bacali plamen sveća i vatra što je na suprotnoj strani pucketala u kaminu. Odlučio sam, dakle, da svoju prisutnost svedem na najmanju moguću meru tako što sam stajao u polutami, podalje od stola, dalje nego što sam obično stajao. Ova strategija je, međutim, imala i jednu veliku manu, jer je, kad god bih krenuo prema svetlosti da gospodu poslužim, jeka mojih koraka dugo odzvanjala pre nego što bih stigao do stola, i samim tim moje prisustvo oglašavala na najrazmetljiviji način; na drugoj strani, imala je i jedno veliko preimućstvo – to da sam, stojeći nepomičan u senci, bio samo delimično vidljiv. I dok sam stajao tako u senci, prilično udaljen od mesta na kojem su, u sredini redova praznih stolica, sedela dva gospodina, čuo sam kako lord Darlington govori o Herr Bremanu; glas mu je bio miran i blag kao i obično, ali je čudno odjekivao odbijajući se o ogromne, debele zidove. 43
Knjigoteka – On jeste bio moj neprijatelj, ali se uvek ponašao kao džentlmen. Ophodili smo se krajnje učtivo jedan prema drugom više od šest meseci a onda smo se, otvarajući se malo-pomalo, sprijateljili. On je svoj posao radio gospodski i ja sam to poštovao. Govorio sam mu: „Slušajte, mi smo danas neprijatelji i ja ću se i dalje svim sredstvima boriti protiv vas. Ali kad se ovaj prokleti rat završi, nećemo više biti neprijatelji, nego ćemo zajedno popiti neko dobro piće.“ A sad ovaj pogani mirovni ugovor pravi od mene lažova. Rekao sam mu da posle rata više nećemo biti neprijatelji, pa kako sad da mu pogledam u oči i priznam da nije ispalo tako. A malo kasnije je, odmahujući glavom, lord Darlington rekao vrlo ozbiljno: – U ovom ratu sam se borio zato da bi se sačuvala pravda u svetu. I nikad nisam učestvovao u vendeti protiv nemačke rase. Elem, kad danas slušam raznorazne priče o njegovom gospodstvu i idiotska nagađanja o motivima kojima se rukovodio – a slušam ih suviše često – s najvećim zadovoljstvom prizovem u sećanje trenutak kad je s punom iskrenošću izgovorio ove reči u takoreći pustoj dvorani za bankete. I, bez obzira na sve komplikacije koje su posle toga nastale u životu lorda Darlingtona, nikad neću posumnjati u to da je njegovo celokupno delovanje podsticala samo i jedino strasna želja da se sačuva pravda u svetu. Ubrzo posle ove večeri primili smo tužnu vest da se Herr Breman ubio u vozu negde na putu između Hamburga i Berlina. Lord Darlington je, razume se, bio duboko potresen ovom tragedijom i odmah pokušao da Frau Breman izrazi saučešće i ponudi joj novčanu pomoć. Ali, i pored višednevnih nastojanja – u kojima sam mu, koliko sam mogao, pomagao i ja – lordu Darlingtonu nije pošlo za rukom da otkrije boravište nekog od članova porodice Breman. Po svemu se činilo da je Herr Breman već duže vreme živeo kao beskućnik i da mu je porodica bila rasturena. Ubeđen sam da bi lord Darlington pošao putem kojim je pošao i da ga nije dotukla vest o tragičnoj smrti Herr Bremana. Želja da vidi kraj patnjama i nepravdi bila je suviše jaka da bi postupio na neki drugi način. I zato je posle smrti Herr Bremana sve više vremena posvećivao pitanju krize u Nemačkoj. Mnoge čuvene i uticajne ličnosti postale su redovni posetioci kuće, a među njima i ličnosti kao što su lord Denijels, gospodin Džon Mejnard Kinis, slavni pisac gospodin H. Dž. Vels i mnoge druge, koje, zbog toga što su dolazile u „nezvaničnom svojstvu“, neću ovde pominjati. Rečju, sve češće sam imao prilike da njegovo gospodstvo i uvažene goste zatičem u beskonačnim razgovorima. Posete pojedinih ličnosti bile su čak toliko „nezvanične“ da sam po nalogu morao da se pobrinem i za to da posluga ne sazna njihov identitet, a u izvesnim slučajevima i da ih ne vidi. Međutim, i to kažem s ponosom i sa zahvalnošću, lord Darlington nikad nije ni pokušao da bilo šta sakrije od mene, od mojih očiju i od mojih ušiju. Često se dešavalo da neki gost svoje izlaganje prekine usred rečenice i da me pogleda podozrivo, ali bi njegovo gospodstvo na to uvek rekao: – O, slobodno nastavite. Pred Stivensom možete da kažete apsolutno sve, verujte mi. Tako je, dakle, uporno radeći na tome pune dve godine posle smrti Herr Bremana, lord Darlington, zajedno sa ser Dejvidom Kardinalom, koji mu je u međuvremenu postao najbliži saveznik, uspeo da okupi i udruži širok krug ljudi koji su delili njegovo uverenje da teška situacija u Nemačkoj ne sme da potraje. U tom krugu nisu bili samo Britanci i Nemci nego i Belgijanci, Francuzi, Italijani, Švajcarci; diplomate i visoke političke ličnosti; ugledna 44
Knjigoteka sveštena lica; penzionisani oficiri; pisci i mislioci. Jedni su, kao i njegovo gospodstvo, bili istinski ubeđeni da se u Versaju prema Nemcima nije postupilo pošteno i da je krajnje nemoralno kažnjavati i dalje ceo jedan narod zbog rata koji je okončan i u kojem je on poražen, dok je druge, opet, manje zabrinjavala patnja Nemačke i njenog naroda, a mnogo više ekonomski haos koji je vladao u toj zemlji, jer je postojala opravdana bojazan da će se, ako ne bude zaustavljen, strašnom brzinom proširiti i na ostale delove sveta. Pred kraj 1922. godine, lord Darlington je delao imajući pred sobom savršeno jasan cilj: da pod krovom svoga doma, Darlington hola, okupi najuticajniju gospodu koja ga podržava u održavanju jedne „nezvanične međunarodne konferencije“ – konferencije na kojoj bi se razmatrale mogućnosti revidiranja okrutnih odredbi Versajskog ugovora. Da bi, dakle, bila proglašena kao uspešna, jedna takva konferencija je morala da ima dovoljnu težinu kako bi preko svojih zaključaka presudno uticala na odluke „zvanične međunarodne konferencije“ – pogotovu što su se sve dotadašnje posvećene Versajskom ugovoru – a bilo ih je nekoliko – završile poraznim ishodom koji je izazvao samo pometnju i još veće ogorčenje. Naš predsednik vlade u to vreme, gospodin Lojd Džordž, zakazao je 1922. godine još jednu veliku konferenciju u Italiji, pa je upravo zbog toga glavni cilj njegovog gospodstva i bio da savetovanje u Darlington holu organizuje pre toga i blagovremeno utiče na povoljan ishod zvaničnog sastanka. Ispostavilo se, nažalost, da je i pored neumornog truda lorda Darlingtona i ser Dejvida taj pokušaj bio uzaludan zbog kratkoće vremena između jednog i drugog skupa. Zato je njegovo gospodstvo sve napore uložilo u sledeću veliku konferenciju, koja je iduće, 1923. godine, trebalo da se održi u Švajcarskoj. Pamtim da je, kad bih unosio kafu za doručak, lord Darlington, sklapajući The Times, sa izvesnim gađenjem govorio: – Francuzi! O, ti Francuzi, moj Stivense! – Da, gospodine. – Već i pri samoj pomisli da svet u nama vidi njihove najprisnije saveznike i smatra da idemo ruku podruku, čovek oseća neodoljivu potrebu da se okupa od glave do pete i da sa sebe spere svu tu sramotu. – Da, gospodine. – Kada sam, Stivense, bio poslednji put u Berlinu, baron Overat, osvedočen prijatelj moga oca, došao je kod mene i rekao: ‘Zašto nam ovo radite? Zar ne vidite da se ovako više ne može?’ E, tada sam, Stivense, bio u gadnom iskušenju da mu kažem da sve to rade prokleti Francuzi. A da to, htedoh da mu kažem, Englezi ne rade. Ali, jedan Englez to ne može da uradi. On o svojim saveznicima ne sme da govori ružno. Činjenica da su Francuzi bili najnepomirljiviji protivnici predloga da se Nemačka oslobodi okrutnih odredbi Versajskog ugovora još je izrazitije nalagala potrebu da konferenciji u Darlington holu prisustvuje bar jedan Francuz od nesumnjivog uticaja na spoljnu politiku svoje zemlje. I zaista, čuo sam više puta kako lord Darlington kaže da bi se bez učešća jedne takve ličnosti svaka rasprava o Nemačkoj završila uobičajenim ustupcima. Zato su on i ser Dejvid prionuli na posao sa ciljem da obezbede i tu poslednju presudnu kariku u lancu svojih priprema. A nepokolebljiva odlučnost s kojom su u tom poslu istrajavali bila je, uz sve nepojamne prepreke, jedno krajnje ponižavajuće iskustvo. Otposlane su nebrojene gomile pisama i telegrama, a lord Darlington je u roku od dva 45
Knjigoteka meseca čak tri puta odlazio u Pariz. Pošto je napokon dobio podršku jednog izuzetno uticajnog Francuza – koga ću ja nazivati gospodinom Diponom – i izmamio njegovo obećanje da će velikom skupu u Darlington holu prisustvovati u strogo „nezvaničnom svojstvu“, utvrđen je i datum održavanja konferencije – nezaboravni mart 1923. godine. Ukoliko se taj datum više primicao, utoliko su i pritisci kojima sam bio izložen, mada beznačajni u poređenju s onima koji su vršeni na njegovo gospodstvo, povlačili za sobom i sve vidljivije posledice. Bio sam potpuno svestan da će, ako i jednom jedinom gostu boravak u Darlington holu ne bude u najmanju ruku prijatan i udoban, to prouzrokovati posledice nesagledivih razmera. Povrh toga, pripreme za veliki događaj postajale su sve složenije i stoga što ih je otežavala neizvesnost u pogledu tačnog broja gostiju. Kako se konferencija održavala na veoma visokom nivou, broj učesnika je sveden na osamnaest uglednih džentlmena i na dve dame – nemačku groficu i neopisivu gospođu Elinor Ostin, koja je u to vreme još živela u Nemačkoj. Bilo je, dakle, sasvim razumno pretpostaviti da će uglavnom svi gosti povesti sekretare, lične sobare i prevodioce, i da se samim tim neće moći unapred utvrditi tačan broj pratilaca. Povrh toga, ispostavilo se u poslednjem času da će neki učesnici prispeti i pre početka trodnevnog zasedanja, u nameri da ispitaju teren i nanjuše raspoloženje ostalih, s tim što je tačan datum njihovog dolaska bio krajnje neizvestan. Sve je to značilo da celokupna posluga, pored izuzetnih napora koji je očekuju, mora da bude veoma prilagodljiva. U stvari, jedno vreme mi se činilo da taj veliki poduhvat nećemo savladati kako valja ukoliko stalni tim ne pojačam osobljem sa strane. Međutim, ovo rešenje je, pored toga što je u njegovom gospodstvu budilo strah od širenja raznoraznih glasina, značilo i to da ću u danima kad bi i najmanja greška mogla skupo da nas košta morati da se oslonim na nepoznate ljude. Zbog toga sam se za nastupajuće događaje pripremao onako kako se, zamišljam, general priprema za odsudnu bitku: krajnje sam brižljivo razradio specijalan plan rasporeda i rada posluge i u njemu predvideo sve eventualnosti; pažljivo sam analizovao one najslabije tačke i sačinio uporedne planove kojima bi se moglo pribeći u slučaju da organizacija posla otkaže u nekoj od stavki osnovnog plana; u pravom vojničkom stilu održao sam posluzi „govor koji bodri“, uveravajući je da će se, bez obzira na rad do iznemoglosti, osećati silno ponosnom zbog toga što vršeći svoju dužnost doprinosi predstojećim velikim događajima. „Možda će se pod ovim krovom krojiti istorija“ – rekao sam im. I svi su, znajući da nisam nimalo sklon preuveličavanju, odmah shvatili da predstoji nešto uistinu izvanredno. Sada ćete i vi, verujem, moći bar donekle da zamislite atmosferu koja je vladala u Darlington holu u vreme kada je moj otac pao pred baštenskom kućom – što se dogodilo dve nedelje uoči dolaska prvih gostiju – i da razumete šta mislim kad kažem da nisam imao ni vremena a ni prostora da „obilazim kao mače oko vruće kaše“. Moj otac je, uostalom, brzo doskočio ograničenjima svojih dužnosti i zabrani da nosi pune poslužavnike. Prizor u kome onako visok i gord gura kolica na dva točka, natovarena, poput kolica uličnog torbara, sredstvima za čišćenje, metlicama, četkama, poređanim nepodesno ali uredno oko čajnika, šolja i tanjirića, postao je u kući sasvim uobičajen. On, očigledno, nije mogao da prežali gubitak dužnosti služenja oko stola u trpezariji, ali su mu kolica omogućavala da obavi zadivljujuću količinu drugih poslova. I što se veliki izazov više bližio, to je neverovatna promena na mom ocu bivala očitija. Činilo se da ga je zaposela neka natprirodna sila i 46
Knjigoteka smakla mu bar dvadesetak godina; s lica mu se gubio onaj starački, usukan izraz koji ga u poslednje vreme nije napuštao, a poslove je obavljao s takvim mladalačkim poletom da se činilo da ne jedna nego nekoliko visokih prilika guraju kolica po hodnicima Darlington hola. Što se tiče gospođice Kenton, sve veća napetost u kući je, pamtim, delovala i na nju. Sećam se da sam je jednog od tih dana slučajno sreo u sporednom hodniku za poslugu, koji je oduvek bio sumoran i koji je, zato što dnevna svetlost nije uspevala da prodre u svu njegovu dužinu, i u sunčane dane podsećao na tunel. I da u toj prilici gospođicu Kenton nisam prepoznao po koraku, morao bih da je identifikujem samo po obrisu. Zastadoh na jednom od retkih mesta na kojima je tračak svetlosti padao na daske i rekoh: – O, gospođice Kenton! – Molim, gospodine Stivense? – Ja bih vam, gospođice Kenton, skrenuo pažnju na to da posteljina za gornji sprat mora biti spremna do prekosutra. – Pobrinula sam se za to, gospodine Stivense. – E baš mi je drago što to čujem. Bio sam spreman da nastavim put, ali gospođica Kenton krete ka meni i ja pod svetlošću koja joj je obasjala lice videh na njemu ljutiti izraz. – Ja, nažalost, gospodine Stivense, zbog silnog posla nemam vremena za gubljenje. Da imam toliko slobodnog vremena koliko ga očigledno imate vi, i ja bih se sa zadovoljstvom šetkala po kući i vas podsećala na zadatke za koje ste se i sami pobrinuli. – De, de, gospođice Kenton, nije potrebno da se toliko žestite. Samo sam, eto, poželeo da proverim nešto što je lako moglo da izmakne vašoj pažnji... – Gospodine Stivense, ovo je već četvrti ili peti put kako u poslednja dva dana imate tu istu želju. Prosto je neverovatno da imate vremena na pretek i da tako švrljajući po kući ometate druge tim svojim nesuvislim primedbama. – Ukoliko vam se, gospođice Kenton, i za trenutak čini da imam vremena na pretek, onda je to još jedan dokaz vašeg velikog neiskustva. Siguran sam da ćete tokom godina steći jasniju sliku o tome šta se danas dešava u kući kao što je ova. – Vi stalno pominjete moje ‘veliko neiskustvo’, gospodine Stivense, premda očigledno niste u stanju da navedete neki nedostatak ili propust u mom radu. Jer da jeste, učinili biste to poodavno i natenane. A pošto mene čeka još gomila poslova, bila bih vam zahvalna da me više ne uhodite i ne ometate na ovaj način. Ukoliko, pak, imate i dalje vremena za traćenje, bilo bi mnogo korisnije da ga utrošite na svežem vazduhu. Projurila je pored mene niz hodnik, a ja sam, shvativši uzaludnost dalje rasprave, nastavio svojim putem. Bejah već takoreći kod kuhinjskih vrata, kad iza leđa začuh bat besnih koraka kako se vraćaju. – Molila bih vas, gospodine, Stivense, da mi se odsad ne obraćate više direktno. – Šta kažete, gospođice Kenton? – Ako treba da mi prenesete neku poruku, onda to, molim vas, učinite preko kurira. Ili, ako vam je to milije, napišite cedulju i pošaljite je po nekome. To bi, uverena sam, znatno olakšalo našu poslovnu saradnju. – Gospođice Kenton... 47
Knjigoteka – Ja imam strašno mnogo posla, gospodine Stivense. Napismeno, dakle, ako je poruka složena. U svim ostalim slučajevima, molim da se obratite Marti ili Doroti, pa i nekom članu vaše muške posluge u koga imate dovoljno poverenja. A sad moram da se vratim svome poslu i vas prepustim beskorisnom švrljanju. Iako me je ponašanje gospođice Kenton iznerviralo, nisam imao vremena da razmišljam o njemu, jer je stigao i naš prvi gost. Predstavnike iz inostranstva očekivali smo tek kroz dva-tri dana, ali su tri gospodina koja je njegovo gospodstvo nazivalo „domaćim timom“ – dva člana Ministarstva spoljnih poslova i ser Dejvid Kardinal – došla ranije, da bi što temeljnije pripremila teren. A kako se, po običaju, od mene ništa nije krilo, mogao sam i ne hoteći da steknem utisak o opštem raspoloženju koje je vladalo u toj fazi priprema kad god bih ušao u odaje u kojima su, zadubljena u razgovor, sedela dotična gospoda. Lord Darlington i njegove kolege su, naravno, nastojali da se međusobno što potpunije informišu o svakom učesniku konferencije, ali su na kraju svu pažnju usmerili na jednu osobu – na Francuza, gospodina Dipona, i na njegove moguće simpatije i antipatije. U jednom trenutku sam, čini mi se, ušao u salon za pušenje i čuo kako jedan gospodin kaže: – Sudbina Evrope bi, u stvari, mogla da zavisi od veštine s kojom ćemo Dipona pridobiti za našu stvar. Baš tih dana kada su se vodili ovi preliminarni razgovori, njegovo gospodstvo mi je poverilo jedan potpuno neuobičajen zadatak, koji pamtim i dan-danas, uz sve ostale, još nezaboravnije događaje što su se zbili u toku te izuzetne nedelje. Elem, lord Darlington me je pozvao u svoju radnu sobu, a ja sam odmah zapazio da je uzbuđen. Pošto je seo za svoj pisaći sto i po običaju pribegao knjizi – ovoga puta je knjiga bila Ko je ko – počeo da je prelistava i rekao: – O, Stivense! – jednim tobože nemarnim tonom, da bi se potom našao u nedoumici kako da nastavi. A ja sam stajao i čekao, spreman da ga, čim mi se ukaže prilika, oslobodim tog osećanja nelagodnosti. Njegovo gospodstvo upre prstom u neki red na stranici knjige, naže se da proveri neku od prijava za konferenciju, pa reče: – Ja, Stivense, znam da je sasvim neuobičajeno ovo što ću vas zamoliti da uradite. – Izvolite, gospodine? – Sve je to zbog toga što mi u ovom trenutku glava puca od problema. – Bio bih srećan kad bih mogao da pomognem, gospodine. – Stvarno mi je žao što vas i ovim zadužujem, Stivense, kad znam koliko posla imate i bez toga. Ali, tako mi boga, zbilja ne vidim kako bih se inače toga ratosiljao. Sačekao sam da se lord Darlington ponovo usredsredi na knjigu Ko je ko. A on, ne dižući pogled, reče: – Vi ste, pretpostavljam, upoznati s činjenicama koje život znače. – Molim, gospodine? – Sa činjenicama koje život znače, Stivense. Ptice, pčele i tako dalje. Znate šta hoću da kažem, zar ne, Stivense? – Bojim se da vas nisam razumeo, gospodine. – E, pa, onda ću da otvorim karte, Stivense. Ser Dejvid je moj stari, baš stari prijatelj. I sve ovo vreme bio mi je više nego dragocen u pripremama za predstojeću konferenciju. Bez njegove pomoći ne bismo, i to moram da podvučem, dobili saglasnost gospodina Dipona da učestvuje u njoj. 48
Knjigoteka – Razumem, gospodine. – Ali, ser Dejvid, Stivense... ima i onu svoju slabiju stranu, koju ste verovatno i vi zapazili. Poveo je svog sina, Redžinalda, u svojstvu sekretara. A problem je u tome što se on verio i što će se uskoro oženiti. Mislim, mladi Redžinald. – Razumem, gospodine. – Elem, ser Dejvid već pet godina pokušava da svome sinu objasni činjenice koje život znače. – Razumem, gospodine. – Prelazim na stvar, Stivense. Kako sam ja kum mladom Redžinaldu, ser Dejvid od mene očekuje da mu ja predočim činjenice koje život znače. Da ga ja uputim u... – Razumem, gospodine. – Ser Dejvid je, dakle, zaključio da taj obeshrabrujući zadatak neće uspeti da izvrši blagovremeno, to jest pre Redžinaldovog venčanja. – Razumem, gospodine. – A ja sam, kao što vam je poznato, Stivense, do guše u poslu. To bi trebalo da zna i ser Dejvid, ali on ipak ne odustaje od svog zahteva. – Njegovo gospodstvo ućuta i ponovo se unese u knjigu. – Da li sam vas dobro razumeo, gospodine? Vi biste želeli da to obaveštenje ja prenesem mladom gospodinu? – Ako nemate ništa protiv, Stivense. Time biste mi skinuli veliki teret i s duše i sa pleća. Ser Dejvid me svaki čas zapitkuje da li sam obavio svoju kumovsku dužnost. – Razumem, gospodine. To mora da je užasno zamorno s obzirom na pritiske kojima je njegovo gospodstvo trenutno izloženo. – Zamorno je i te kako, Stivense. Pa to zbilja prevazilazi moje osećanje dužnosti. – Potrudiću se da učinim sve što mogu, gospodine. Ali, teško je ugrabiti priliku u kojoj bi se jedna takva informacija najlakše prenela. – Biću vam duboko zahvalan ako bar pokušate, Stivense. Baš je ljubazno od vas što ste razumeli moj problem. Od toga, naravno, ne treba praviti cirkusijadu. Predočite mu jednostavno životne činjenice i tačka. Jednostavan pristup je uvek i najbolji pristup – to vam je moj savet, Stivense. – Razumem, gospodine. Učiniću sve što mogu. – Hvala vam, Stivense, baš vam hvala. Izvestite me o tome kako napredujete. Bejah uistinu iznenađen neočekivanim zahtevom njegovog gospodstva i sigurno bih, u svakoj drugoj situaciji, bolje razmislio o toj stvari. Ali kako mi je molba bila upućena u jednom izuzetno napornom periodu, nisam sebi mogao da dozvolim da me opterećuje, pa sam odlučio da taj problem rešim čim mi se ukaže prva prilika. Nije protekao ni sat otkako mi je bio poveren taj delikatan zadatak, a ja primetih, sećam se, da mladi gospodin Redžinald Kardinal sedi u biblioteci potpuno sam, za jednim od pisaćih stolova, zadubljen u neka dokumenta. Da ste imali prilike da mladog gospodina Kardinala duže posmatrate, razumeli biste zašto je njegovom gospodstvu – a i ser Dejvidu kao ocu – padalo tako teško da obavi tu stvar. Kumče mog poslodavca bio je učen, ozbiljan mlad čovek, čije je lice 49
Knjigoteka odražavalo mnoge lepe osobine; i s obzirom na temu koju je trebalo pokrenuti, svakome bi bilo milije da taj osetljiv razgovor zapodene s nekim bezobzirnijim, lakomislenijim mladim gospodinom. Kako sam, međutim, već bio odlučio da neprijatnu misiju okončam što pre, uđoh u biblioteku, stadoh ispred pisaćeg stola za kojim je sedeo gospodin Kardinal, nakašljah se i rekoh: – Izvinite, gospodine, ali imam jednu poruku za vas. – Poruku, kažete? – odvrati živo gospodin Kardinal, podižući pogled sa svojih hartija. – Od oca? – Da, gospodine. U stvari – da. – Sačekajte trenutak. Mladi gospodin zavuče ruku u kožnu tašnu za akta koja mu je stajala kraj nogu i iz nje izvuče notes i olovku. – Raspalite, Stivense. Ponovo se nakašljah kako bi mi glas zvučao što bezličnije. – Ser Dejvid vam poručuje, gospodine, da se dame i gospoda razlikuju po nekolikim osnovnim obeležjima. Mora biti da sam zbog oblikovanja sledeće rečenice načas zastao, jer gospodin Kardinal uzdahnu i reče: – Toga sam potpuno svestan, i suviše svestan, Stivense. Pređimo na stvar. – Svesni ste toga, gospodine? – Moj otac me večito potcenjuje. Mnogo sam čitao o toj oblasti i dugo je proučavao. – Zbilja, gospodine? – Poslednjih mesec dana nisam ni o čem drugom praktično ni razmišljao nego o tome. – U tom slučaju je moja poruka suvišna, gospodine. – Ubedite oca da sam stvarno vrlo dobro obavešten. Ova tašna za akta je puna puncata beležaka o svakom od mogućih vidova. – Zbilja, gospodine? – Ja zbilja mislim, Stivense, da sam temeljno proučio sve permutacije za koje je sposoban ljudski um. Voleo bih da oca uverite u to. – Hoću, gospodine. Gospodin Kardinal se malo opusti. Ćušnu nogom svoju tašnu za akta – koju sam za svaki slučaj izbegavao da pogledam – i reče: – Sigurno se pitate zašto se nikad ne odvajam od ove tašne. E, pa, sad znate zašto. Zamislite šta bi se desilo da je otvori pogrešna osoba u pogrešnom trenutku. – To bi bilo veoma nezgodno, gospodine. – Da nije otac otkrio neki novi element o kome bi trebalo da razmislim? – reče on, uspravljajući se u stolici. – Ne verujem da je nov, gospodine. – Nije? Ništa novo, dakle, u vezi sa tim čovom Diponom? – Baš ništa, gospodine. 50
Knjigoteka Trudio sam se da ne pokažem očajanje koje me je obuzelo kad sam shvatio da sam se prevario i da zadatak nisam izvršio. Taman sam se usredsredio na novi napor, kad mladi gospodin skoči i, prigrlivši tašnu, reče: – E, pa, odoh ja malo na svež vazduh. Hvala na pomoći, Stivense. Imao sam čvrstu nameru da razgovor s gospodinom Kardinalom obavim bez odlaganja, ali se ispostavilo da je to neizvodljivo, zato što je tog istog popodneva – dva dana ranije – stigao američki senator, gospodin Luis. Sedeo sam dole u svojoj odaji i proveravao spiskove namirnica kad spolja začuh zvuke automobilskog motora. Potrčah uza stepenice, i u sporednom hodniku, na onom istom mestu na kome se odvijala naša poslednja prepirka, sretoh gospođicu Kenton. Možda je ta nesrećna koincidencija bila razlog što je nastavila da se ponaša detinjasto; kad sam je upitao ko je došao, samo je prošla pored mene i kratko izjavila: – Ako je poruka hitna, pošaljite je kako smo se dogovorili, gospodine Stivense. Bilo mi je dozlaboga neprijatno, ali sam nastavio da trčim uza stepenice. Gospodin Luis mi je ostao u sećanju kao čovek zamašnih dimenzija, s dobroćudnim osmehom koji mu je retko silazio s usana. Svojim preranim dolaskom omeo je u poslu lorda Darlingtona i njegove saradnike, koji su računali da za pripreme imaju još dva slobodna dana. Međutim, prijatno, ležerno ophođenje gospodina Luisa i izjava koju je dao za vreme večere da će Sjedinjene Države „uvek biti na strani pravde i da će bez oklevanja priznati greške koje su napravljene u Versaju“ doprineli su tome da zadobije poverenje njegovog gospodstva i „domaćeg tima“; večera je odmicala, a razgovor prešao s tema kao što su pohvale Pensilvaniji, zavičaju gospodina Luisa, na temu vezanu za predstojeću konferenciju; a kad su gospoda pripalila cigare, razmena mišljenja bila je isto toliko poverljiva koliko i pre dolaska gospodina Luisa. U jednom trenutku, gospodin Luis reče: – Ja se, gospodo, potpuno slažem s vama da je naš gospodin Dipon nepredvidljiv. Ali ima nešto što je potpuno izvesno: Dipon mrzi Nemce! On ih je mrzeo pre rata, on ih mrzi i danas. Ta njegova mržnja je toliko jaka da vi to jednostavno ne možete da razumete. – Gospodin Luis se zavali u stolicu s dobroćudnim osmehom na usnama. – A sad vi meni kažite, gospodo, možemo li mi jednog Francuza osuđivati zbog toga što mrzi Nemce? Pa on ima sve razloge ovoga sveta da ih mrzi, zar nije tako? Zavlada nelagodna tišina, u kojoj je gospodin Luis mirno posmatrao prisutne uz onaj svoj osmeh, a onda reče lord Darlington: – Izvesno ogorčenje je, naravno, neminovno i razumljivo. Ali, ne zaboravite da smo se i mi Englezi borili protiv Nemaca, dugo i žestoko. – Razlika je izgleda u tome – nastavi gospodin Luis – što vi Englezi više ne mrzite Nemce. A Francuzi i dalje smatraju da su Nemci uništili evropsku civilizaciju i da zaslužuju najstrožu kaznu. Mi u Sjedinjenim Državama ne delimo, naravno, to isključivo mišljenje, ali mene ipak zbunjuje činjenica da se vi Englezi ne slažete s Francuzima. Na kraju krajeva, i Britanija je, kao što kažete, mnogo izgubila u ovom ratu. Zavlada drugi nelagodan tajac, a onda ser Dejvid reče neodlučno: – Način na koji smo tim stvarima pristupali mi Englezi često se razlikovao od načina na koji su im pristupali Francuzi, gospodine Luise. – Aha! Razlike u temperamentu, znači. – Gospodin Luis razvuče osmeh, klimnu glavom kao da mu je konačno mnogo štošta postalo jasno i povuče dim iz cigare. Sasvim je 51
Knjigoteka moguće da me pamćenje vara, ali mi se čini da sam baš u tom trenutku prvi put osetio izvesno licemerje kod tog naoko privlačnog Amerikanca. Lord Darlington očigledno nije osetio istu sumnju, jer je nelagodnu tišinu prekinuo ovim neočekivanim rečima: – Biću sasvim otvoren, gospodine Luise. Mi Englezi u većini smatramo da stav koji Francuzi danas zauzimaju zaslužuje prezir. Vi to možete nazivati razlikama u temperamentu, ali ja tvrdim da je reč o nečemu što je mnogo više od toga. Nedolično je ovako mrzeti neprijatelja sad kad se rat završio. Ako razapnete čoveka, onda je tu kraj – ne nastavljate mučenje ritajući ga nogama. U našim očima je ponašanje Francuza čisto varvarstvo. Ova izjava je, činilo se, unekoliko zadovoljila gospodina Luisa. Promrmljao je nešto s blagonaklonošću i nasmešio se svima kroz duvanski dim koji je u gustim oblacima lebdeo iznad stola. Sledećeg jutra stigle su, takođe prerano, i dve dame iz Nemačke; doputovale su zajedno, u pratnji čitave družine dvorkinja i sobara, s nepreglednom gomilom kofera. Potom je, istog popodneva, došao Italijan s ličnim sobarom, sekretarom, jednim „stručnjakom“ i dva telohranitelja. Ne mogu da zamislim kakvu je predstavu dotični gospodin imao o kući u koju dolazi kad je poveo i telohranitelje, ali moram da kažem da je uistinu bilo čudno videti u Darlington holu ta dva ogromna ćutljiva momka kako s podozrenjem zure u svim pravcima, stojeći svuda i na svakom mestu uz svog italijanskog gospodara. Uzgred budi rečeno, njihov posao se uglavnom sastojao u tome što bi jedan odlazio na spavanje u nevreme, to jest preko dana, onda dežurao celu bogovetnu noć i tako na smenu. Čim sam otkrio tu njihovu strategiju, pokušao sam da obavestim gospođicu Kenton, ali je ona ponovo odbila da razgovara sa mnom, te sam zbilja bio primoran da napišem cedulju i provučem je ispod njenih vrata. Sutradan je stigla nova grupa gostiju. Darlington hol se ispunio ljudima raznih nacionalnosti, koji su razgovarali po sobama ili stajali u holu, po hodnicima i na odmorištima stepenica, razgledajući slike i druge dragocenosti. Gosti su bili učtivi jedni prema drugima, ali je u toj fazi vladala napeta atmosfera, prožeta nepoverenjem. Nespokojstvo se prenosilo na sobare i lične sobare, pratioce prispele gospode; oni su se međusobno ophodili s neskrivenom hladnoćom, tako da je moja posluga bila presrećna što zbog prezaposlenosti ne mora mnogo vremena da provodi s njima. I baš u času kad sam pokušavao da udovoljim mnogim zahtevima gostiju, pogledah slučajno kroz prozor i ugledah mladog gospodina Kardinala kako šeta po travnjaku ispred kuće i punim plućima udiše svež vazduh. Pod pazuhom je, kao i obično, čvrsto držao svoju tašnu za akta i polako išao stazom, duboko zamišljen. Odmah sam se, dabome, setio neobavljenog zadatka i zaključio da se najpovoljnija prilika za prenošenje poruke koja mi je poverena ukazuje upravo izvan kuće, dakle u prirodi gde su vam i guske na domaku ruke. Osim toga, ocenio sam da će, ukoliko brzo izađem i sakrijem se iza širokog žbuna rododendrona uz samu stazu, gospodin Kardinal proći baš tim putem. Odluka da se pojavim upravo tada i bez okolišenja prenesem poruku nije, priznajem, bila neki naročito istančan strateški potez, ali razumećete da ovaj uistinu neobičan zadatak, iako bez sumnje važan na svoj način, nije u tom času spadao u red najvažnijih. Tle je bilo pokriveno tankim slojem inja i gomilom lišća, ali je dan za to doba godine bio veoma blag i prijatan. Brzo sam prešao preko travnjaka, sakrio se iza žbuna i uskoro 52
Knjigoteka začuo korake gospodina Kardinala. Na nesreću, pogrešno sam procenio trenutak svog pojavljivanja. Namera mi je bila da iskrsnem dok je gospodin Kardinal još na razumnoj razdaljini, kako bi on pomislio da sam krenuo ka baštenskoj kući. Dogodilo se, međutim, da sam se pojavio s malim zakašnjenjem i bogami žestoko prestravio mladog gospodina, koji je istog časa još čvršće prigrlio svoju tašnu i sad je grčevito držao na grudima obema rukama. – Izvinite, molim vas, gospodine. – Za ime božje, Stivense, grozno ste me prepali! A ja pomislio – zakuvali, pa sad još i tašne hoće da se dočepaju. – Zaista mi je žao, gospodine, ali treba da vam prenesem poruku. – Za ime sveta! Premro sam od straha! – Dozvolite da odmah pređem na stvar, gospodine. Vi ste svakako primetili one tamo guske. – Guske? – On zgranuto pogleda unaokolo i reče: – A, da. Da, to jesu guske. – Tu je, pored gusaka, cveće i žbunje. Doduše, u ovo doba godine se sve to još ne ukazuje u svoj svojoj divoti, ali ste i sami svesni toga, gospodine, da ćemo na proleće uočiti jednu veliku i bitnu promenu. – Aha, znam da zemljište još nije ono pravo. Ali ja, pravo da vam kažem, Stivense, baš i ne obraćam pažnju na čuda prirode. Prilično sam zabrinut, znate. Zabrinjava me što je gospodin Dipon došao u najgorem mogućem raspoloženju. To nam baš nije trebalo. – Zar je gospodin Dipon stigao, gospodine? – Pre otprilike pola sata. U najgorem mogućem raspoloženju. – Izvinite me, gospodine. Moram smesta da mu se stavim na raspolaganje. – Razumem, Stivense. Pa, baš ljubazno od vas što ste izašli iz kuće da biste razgovarali sa mnom. – Oprostite, gospodine, ali imao bih da vam kažem još neku reč u vezi sa – kako ono rekoste – čudima prirode. I bio bih vam beskrajno zahvalan ako biste me saslušali. Samo, za to ćemo, bojim se, morati da sačekamo neku drugu priliku. – E, pa, željno ću čekati taj naš razgovor, Stivense. Iako sam vam ja, znate, više za ribe nego za guske. O ribama, svežoj vodi i soli znam ama baš sve. – Naš sledeći razgovor će se odnositi na sva živa bića, gospodine. Sada vas ljubazno molim da me izvinite. Nisam imao pojma da je gospodin Dipon već stigao. Odjurio sam u kuću, gde me je već na pragu sačekao prvi lakej: – Svuda smo vas tražili, gospodine. Stigao je gospodin Francuz. Gospodin Dipon je bio visok, elegantan gospodin sa sedom bradom i monoklom. Stigao je u onoj vrsti odeće koju gospoda s Kontinenta nose na letovanju ili zimovanju, i u toku celog boravka se brižljivo starao da sačuva izgled čoveka koji je u Darlington hol došao isključivo radi druženja i uživanja. Kao što je mladi gospodin Kardinal i nagovestio, gospodin Dipon nije došao u dobrom raspoloženju. Ne mogu više da se setim šta ga je sve oneraspoložilo otkako je dva-tri dana ranije stigao u Englesku, ali pamtim da su ga u toku razgledanja Londona gadno zabolele noge i da se plašio sepse. Odmah sam njegovog sobara uputio gospođici Kenton, ali se gospodin Dipon i pored toga svaka dva-tri sata obraćao meni i, pucketajući prstima, govorio: – Batlere! Potrebni su mi novi zavoji! 53
Knjigoteka Raspoloženje mu se naglo popravilo kad je ugledao gospodina Luisa. On i američki senator su se pozdravili kao stari poznanici i od tada smo ih u ostatku dana mogli videti kako stalno razgovaraju i kako se kikoću nad zajedničkim uspomenama. Mogli smo, u stvari, videti i to da je neprekidno druženje gospodina Luisa s gospodinom Diponom bilo krajnje neprijatno lordu Darlingtonu, koji je, prirodno, sa čuvenim Francuzom želeo da uspostavi prisniji lični kontakt pre nego što počnu razgovori za konferencijskim stolom. Prisustvovao sam u više prilika pokušajima njegovog gospodstva da pažnju gospodina Dipona odvrati s privatnih razgovora, ali ga je gospodin Luis, s večitim osmehom, ometao primedbama kao što su: „Izvinite što vas prekidam, gospodo, ali nešto me zbunjuje u velikoj meri...“, te je domaćin morao da ućuti i sasluša još neku od njegovih veselih anegdota. Osim gospodina Luisa, svi ostali gosti su se, možda iz strahopoštovanja, a možda i iz antagonizma, oprezno držali na odstojanju od gospodina Dipona i ta činjenica je samo jačala uverenje da je gospodin Dipon taj koji u rukama drži ključ ishoda i uspeha predstojećeg sastanka. Konferencija je počela jednog kišnog jutra u poslednjoj nedelji marta 1923. godine u čudno izmenjenom ambijentu salona pretvorenog u sastajalište i prilagođenog „nezvaničnom svojstvu“ pojedinih učesnika. Meni se čak činilo i smešnim što se toliko insistira na nezvaničnom i neformalnom vidu. Bejaše uistinu neobično gledati kako se ta odaja s mnogo ženskih obeležja puni tako brojnom, ozbiljnom i uštogljenom gospodom u tamnim žaketima. Ali, izvesne osobe su izgleda bile čvrsto odlučile da taj „nezvanični“ privid održe po svaku cenu, ne bi li se stekao utisak da je ceo taj skup najobičniji društveni događaj, u kome one učestvuju tako što sede držeći novine i časopise otvorene na kolenima. Toga prvog poslepodneva sam neprekidno morao da ulazim u salon i izlazim iz njega, pa nisam imao mogućnosti da pratim tok sastanka. Sećam se da je konferenciju otvorio lord Darlington: poželeo je svojim gostima dobrodošlicu i odmah prešao na obrazlaganje jakih moralnih razloga koji nalažu revidiranje nekih odredbi Versajskog ugovora, naglasivši da se i lično uverio u nepravedne patnje kojima je izložen narod u Nemačkoj. Imao sam, razume se, i pre toga bezbroj prilika da čujem kako njegovo gospodstvo izražava ta ista osećanja, ali je na tom veličanstvenom skupu govorio s tako nepokolebljivim uverenjem da sam bio duboko potresen. Posle njega, reč je uzeo ser Dejvid Kardinal. Mada sam propustio veliki deo njegovog izlaganja, ono mi se učinilo nekako suviše suvoparno i, da budem potpuno iskren, prilično nezanimljivo. U suštini je izgleda ipak bilo srodno izlaganju njegovog gospodstva, jer je ser Dejvid govor završio apelom da se nemačke isplate reparacija zamrznu i da se francuske trupe povuku iz Rurske oblasti. Tada se za reč javila nemačka grofica, ali sam ja baš u tom trenutku izašao iz salona na duže vreme. Kad sam se vratio, gosti su već vodili živu raspravu o trgovini, kamatama i dažbinama. Gospodin Dipon nije učestvovao u diskusiji, a kako je opet bio zlovoljan, bilo je teško zaključiti da li prati ono što se govori ili nekud bludi zaokupljen drugim mislima. U trenutku kad sam usred izlaganja jednog gosta iz Nemačke izlazio iz sobe, gospodin Dipon se iznenada diže od stola i krete za mnom. – Batlere – reče mi čim se nađosmo u holu – neko treba da mi previje noge. Toliko 54
Knjigoteka me bole da jedva čujem onu gospodu u salonu. Koliko se sećam, za pomoć sam se obratio gospođici Kenton – preko kurira, naravno – a gospodina Dipona smestio u salu za bilijar da u njoj sačeka negovateljicu. U tom se, sav unezveren, stuštio niz stepenice glavni lakej i saopštio mi da je mom ocu iznenada pozlilo. Ustrčao sam na sprat i na zaokretu kod odmorišta ugledao neobičan prizor. U dnu hodnika, ispred velikog prozora kroz koji se jedva probijala sumorna svetlost i niz koji se slivala kiša, ocrtavala se nepomična prilika mog oca u položaju nekog ko sudeluje u čudnom svečanom obredu: on je klečao na jednom kolenu i pognutom glavom pokušavao da gurne kolica na točkovima, koja se nisu pomerala s mesta. Na pristojnom odstojanju stajale su dve sobarice i sa strahopoštovanjem pratile njegove uzaludne napore. Prišao sam ocu, polako mu povukao ruke s ivica kolica za koje se grčevito držao i položio ga na tepih. Oči su mu bile zatvorene, lice mrtvački bledo, a po čelu su izbijale graške znoja. Onda smo ga na nosilima preneli gore u njegovu sobu. Čim smo oca položili u krevet, upitao sam se kako da postupim: nije bilo poželjno da ga ostavim u tom teškom stanju, a nisam imao vremena za gubljenje. I dok sam tako u nedoumici stajao na pragu, pojavi se gospođica Kenton i reče: – Gospodine Stivense, u ovom trenutku sam malo slobodnija od vas. Ako želite, ja ću se pobrinuti za vašeg oca. Sprovešću doktora Meredita i vas izvestiti o svemu. – Hvala vam, gospođice Kenton – rekoh i izađoh iz očeve sobe. U salon sam se vratio kada je jedan sveštenik govorio o strahovitoj bedi u kojoj žive deca u Berlinu. Posla je bilo preko glave, trebalo je služiti kafu i čaj, a već su se bogami pila i žestoka pića. Sećam se da sam upravo izlazio iz salona s praznim čajnikom u ruci kad me je zaustavila gospođica Kenton i rekla: – Gospodine Stivense, doktor Meredit odlazi. Videh kako doktor oblači kišni mantil i uzima šešir, pa se s čajnikom u ruci uputih ka njemu. Doktor Meredit me pogleda s nezadovoljnim izrazom lica i reče: – Vašem ocu nije dobro, smesta me pozovite ako se stanje pogorša. – Hoću, gospodine. Hvala vam, gospodine. – Koliko godina ima vaš otac, Stivense? – Sedamdeset dve, gospodine. Doktor Meredit se malo zamisli, pa ponovi: – Smesta me pozovite ako se stanje pogorša. Zahvalih mu još jednom i ispratih ga do izlaza. Tog istog dana, pred večeru, načuo sam razgovor između gospodina Luisa i gospodina Dipona. Popeo sam se zbog nečega do sobe gospodina Dipona i tu, po svom starom običaju, zastao pred vratima i oslušnuo pre nego što sam zakucao. Vi možda nemate naviku da preduzimate male mere predostrožnosti, pa vam se zato i dešava da na vrata zakucate u nekom vrlo nezgodnom trenutku. A ja tu naviku imam odvajkada i tvrdim da je imaju svi pravi profesionalci. Ne pokušavam, dakle, da pronađem izgovor za taj svoj postupak, jer mi nije bilo ni na kraj pameti da prisluškujem tuđe razgovore. Ali valjda je sudbina htela da te večeri, baš kad sam prislonio uvo na vrata, začujem glas gospodina Luisa. Iako se ne sećam tačno njegovih prvih reči, moje podozrenje pobudio je ton kojim ih je izgovorio. Čuo sam onaj isti dobroćudni, usporeni glas kojim je Amerikanac osvojio mnoge otkako je došao u kuću, ali se sad u tom glasu mogao nazreti i neki novi, pritajeni 55
Knjigoteka prizvuk. Utisak koji sam stekao i činjenica da se gospodin Luis nalazi u sobi gospodina Dipona i potajno razgovara s ličnošću koja je od presudnog značaja za uspeh konferencije zadržali su mi ruku, sprečili je da zakuca i naveli me da slušam i dalje. Kako su vrata od spavaćih soba u Darlington holu prilično debela, nisam mogao da čujem ceo dijalog; zato se ni danas ne sećam tačno šta sam sve čuo, kao što se nisam sećao ni one iste večeri kad sam o tome podnosio izveštaj njegovom gospodstvu. To, međutim, niukoliko ne znači da nisam stekao jasan utisak o tome šta se u toj sobi dešava. Amerikanac je, u stvari, tvrdio da njegovo gospodstvo i ostali učesnici konferencije manipulišu gospodinom Diponom; da su gospodina Dipona namerno pozvali tek na otvaranje zato da bi se o svemu dogovorili pre njegovog dolaska; da lord Darlington i sada vodi privatne razgovore s većinom važnih delegata, ne obazirući se na gospodina Dipona. Zatim je gospodin Luis naveo primedbe koje je čuo prve večeri po dolasku. – Da budem potpuno iskren, gospodine – čuh kako kaže gospodin Luis – bio sam zaprepašćen njihovim mišljenjem o vašim sunarodnicima. Oni su upotrebljavali i tako neshvatljive reči kao što su ‘varvarski’ i ‘zaslužuju svaki prezir’, koje sam kasnije zapisao u svoj dnevnik. Gospodin Dipon je odgovorio nešto kratko što nisam uspeo da razumem, a onda je gospodin Luis nastavio: – Ja sam stvarno bio zaprepašćen, verujte, gospodine. Zar se takvim rečima govori o savezniku s kojim ste se još nedavno borili rame uz rame? Danas više ne znam da li sam uopšte i zakucao na vrata; sasvim je moguće da nisam i da mi se, s obzirom na zabrinjavajući kontekst svega što sam čuo, kao najmudrije rešenje ukazalo da se povučem. U svakom slučaju, nisam uspeo da čujem odgovor gospodina Dipona i po njemu zaključim kako reaguje na izjave gospodina Luisa. Sutradan su rasprave u salonu po mom osećanju dostigle viši stepen žestine, a pred ručak dospele gotovo do usijanja. Imao sam utisak da se sve smeliji prekori upućuju ka naslonjači u kojoj je, ćuteći i provlačeći prste kroz bradu, sedeo gospodin Dipon. A u kraćim prekidima sednice, mogao sam da zapazim, kao što je sa sve većim nespokojstvom bez sumnje zapažao i lord Darlington, kako gospodin Luis spretno odvlači gospodina Dipona u neki ugao i s njim se došaptava. Opominjem se da sam odmah posle ručka ta dva gospodina zatekao u poverljivom razgovoru na vratima biblioteke i da su – stekao sam nepogrešiv utisak – razgovor prekinuli čim sam se ja pojavio. U međuvremenu se stanje moga oca nije ni poboljšavalo ni pogoršavalo. Čuo sam da je uglavnom sve vreme spavao, a i ja sam ga zaticao u snu u one dve-tri retke prilike koje sam uspeo da ugrabim da bih se popeo do sobe u potkrovlju. Nisam, dakle, s njim razgovarao sve do sledeće večeri. Moj otac je i tada spavao. Ali sobarica, koju je gospođica Kenton ostavila da bdi nad njim, odmah ustade i poče da ga drmusa. – Šta radiš to, šašavice?! – viknuh ja. – Gospodin Stivens je rekao da ga probudim čim dođete, gospodine. – Pusti ga da spava. Razboleo se od iscrpljenosti. – Rekao je da moram da ga probudim, gospodine – reče devojka i ponovo ga prodrmusa. Moj otac otvori oči, malo pomeri glavu na jastuku i pogleda me. 56
Knjigoteka – Nadam se da je ocu bolje – rekoh. On nastavi da zuri u mene, pa upita: – Da li se dole sve odvija kako valja? – Situacija se menja iz časa u čas. Prošlo je šest, pa otac može lepo da zamisli kakav je urnebes u kuhinji. Na očevom licu pojavi se izraz nestrpljenja. – Ali, da li se sve odvija kako valja? – upita po drugi put. – Da. Možete biti mirni u tom pogledu. Veoma se radujem što se otac oseća bolje. On dosta oprezno izvuče ruke ispod pokrivača i umorno se zagleda u nadlanice. – Veoma se radujem što se otac oseća bolje – ponovih sad ja. – Moram da idem. Kao što rekoh, situacija se menja iz časa u čas. A on, zureći i dalje u svoje ruke, reče: – Nadam se da sam ti bio dobar otac. Nasmejah se: – Mnogo se radujem što se osećate bolje. – Ponosim se tobom. Ti si dobar sin. Nadam se da sam i ja tebi bio dobar otac. A mislim da nisam. – Sad, nažalost, moram da idem jer smo do guše u poslu, ali razgovaraćemo sutra ujutro. Moj otac je i dalje zurio u svoje ruke kao da su na neki način one krive za sve. – Mnogo se radujem što se osećate bolje – ponovih i po treći put i izađoh iz sobe. U kuhinji sam zatekao pravi pandemonijum, a među poslugom je na svim nivoima vladala krajnje zategnuta atmosfera. Međutim, samo sat kasnije, kad smo počeli da služimo večeru, ceo moj tim – i toga se uvek sećam s velikim zadovoljstvom – dejstvovao je besprekorno i staloženo, sa savršenim profesionalnim samopouzdanjem. Kad se koristi u punom kapacitetu, naša velelepna dvorana za bankete pruža nezaboravan prizor, pa ni to veče nije bilo izuzetak. Prvi utisak koji su ostavljali dugi redovi gospode u večernjim odelima, tako brojne u odnosu na predstavnice lepšeg pola, bio je, razume se, utisak strogosti; na sreću, u to vreme su dva ogromna kandelabra iznad stola još radila na gas, pa je veličanstvenu odaju osvetljavala meka, blaga svetlost koja miluje, a ne ošamućujući blesak današnjih električnih svetiljki. U toku te druge, poslednje večere – većina gostiju je bila najavila svoj odlazak za sutradan posle ručka – okupljeno društvo je postepeno gubilo uzdržanost koju je ispoljavalo celog prethodnog dana. Ne samo da je razgovor tekao sve slobodnije i sve glasnije, nego se i vino služilo u sve većim količinama. Pri kraju večere, koja se s našeg čisto profesionalnog stanovišta odvijala glatko i bez neprilika, ustade lord Darlington i obrati se gostima. Izrazio je duboku zahvalnost svima zbog toga što su dvodnevne diskusije, iako povremeno žustre i nepoštedno otvorene, vođene u duhu prijateljstva i u iskrenoj želji da dobro nadvlada zlo. Jedinstvo izraženo u toku ta dva dana bilo je veće nego što se nadao, a mnogo očekuje i od sutrašnje prepodnevne sednice, na kojoj bi trebalo „zaokružiti i formulisati zaključke“; ona će, uveren je, biti još plodonosnija, jer će svi učesnici preuzeti na sebe obavezu za dalje akcije kako bi se obezbedio blagovremeni uticaj na međunarodnu konferenciju u Švajcarskoj. Onda je odjednom i nažalost, lord Darlington počeo da govori o svom pokojnom prijatelju, Herr Karl-Hajncu Bremanu. Kažem nažalost zato što mu je ta tema ležala na srcu i što je samim tim bio sklon da je uz mnoge digresije nepotrebno 57
Knjigoteka razvuče. Možda bi trebalo reći i to da lord Darlington nikada nije bio dobar i vešt govornik, pa su se u dvorani ubrzo sve češće čuli oni mali šumovi nestrpljenja koji označavaju naglo popuštanje pažnje publike. I zaista, u času kad je lord Darlington konačno zamolio svoje goste da ustanu i ispiju čašu „za mir i pravdu u Evropi“, graja se – možda i zbog neverovatnih količina ispijenog vina – već graničila, bar po mom mišljenju, s neučtivošću. A kad je društvo ponovo posedalo i razgovor ponovo živnuo, začulo se zapovedničko lupkanje o sto i digao se gospodin Dipon. U dvorani je zavladao muk. Ugledni gospodin je gotovo strogim pogledom prešao preko zvanica za stolom i rekao: – Nadam se da ne zadirem u oblast za koju je nadležan neko drugi, ali još nisam čuo predlog za zdravicu zahvalnosti našem domaćinu, časnom i ljubaznom lordu Darlingtonu. – Začu se žamor odobravanja, a gospodin Dipon nastavi: – Mnogo je interesantnih stvari izrečeno poslednjih dana u ovoj kući. Interesantnih i važnih. – Pa ponovo zastade u mrtvoj tišini. – I u mnogim izjavama se prećutno ili izričito kritikovala – ako to nije suviše teška reč – kritikovala, dakle, spoljna politika moje zemlje. – Još jednom ućuta, ovoga puta sa strogim izrazom lica, tako da se moglo pomisliti da je veoma ljut. – U ova dva dana slušali smo opširne i visprene analize današnje veoma složene situacije u Evropi. Ali ni u jednoj od tih analiza, dozvolite mi da kažem, nisu bili izneti i razlozi zbog kojih je Francuska zauzela takav stav prema svom susedu. Međutim – i on tu podiže prst – ovo nije trenutak da se pokreće ta vrsta rasprave. Sve vreme sam se namerno uzdržavao od učešća u diskusiji, jer sam ovamo prevashodno došao zato da bih čuo druge. I sad mogu da kažem da sam zbilja impresioniran pojedinim argumentima koji su ovde izneti. Impresioniran, ali kako, pitate se možda. – Gospodin Dipon ućuta i polako, gotovo lenjim pogledom pređe preko lica okrenutih ka njemu. – Gospodo – oprostite mi, moje dame – mnogo sam razmišljao o svemu tome i sad ovde želim da vam kažem u poverenju da sam, iako između mene i mnogih prisutnih učesnika i dalje postoje razlike u tumačenju onoga što se u ovom času stvarno dešava u Evropi, da sam, dakle, i uprkos tome, u odnosu na glavna pitanja pokrenuta u ovoj kući, ubeđen, gospodo, ubeđen i u njihovu pravičnost i u njihovu praktičnu vrednost. – Za stolom se začu žamor koji je, činilo se, bio žamor olakšanja i trijumfa, a gospodin Dipon malo podiže glas i nastavi: – Raduje me što svima vama ovde mogu da obećam da ću upotrebiti sav svoj skroman uticaj da u politici Francuske dođe do promena koje bi bile u skladu s većim delom onoga što je ovde rečeno. I da ću svim silama nastojati da to postignem blagovremeno, pre konferencije u Švajcarskoj. Odjeknu buran aplauz i ja primetih kako se njegovo gospodstvo i ser Dejvid značajno zgledaju. Gospodin Dipon podiže ruku, ali nikome nije bilo jasno da li tim pokretom zahvaljuje na aplauzu ili pak daje na znanje da njegova beseda nije završena. – Ali pre nego što zahvalim našem domaćinu, lordu Darlingtonu, želeo bih da jedan mali teret skinem s duše, mada neko može reći da baš i nije učtivo skidati terete s duše za vreme večere. – Ove reči proprati oduševljen smeh. – Ja se, međutim, opredeljujem za iskrenost. I koliko je neophodno da se, javno i zvanično, izrazi zahvalnost lordu Darlingtonu, koji nas je okupio ovde i omogućio da se ispolji duh jedinstva i dobre volje, toliko je neophodno, verujem, i da se otvoreno osudi svako ko je ovamo došao zato da zloupotrebi gostoprimstvo domaćina i da svoju energiju utroši na pokušaje da poseje sumnju i nezadovoljstvo. Takve osobe su ne samo ogavne kao društvene jedinke nego su u ovim vremenima i izuzetno opasne. – Gospodin Dipon opet ućuta, a u dvorani opet zavlada 58
Knjigoteka muk. Govornik nastavi mirnim, odmerenim glasom: – Ja bih gospodinu Luisu postavio samo jedno pitanje: u kojoj meri on tim svojim gnusnim ponašanjem potvrđuje stav sadašnje američke vlade? Dame i gospodo, usudiću se da sam pogodim odgovor, jer se od gospodina koji je spreman na takve obmane zbilja ne može očekivati istinit odgovor. Zato ću se, eto, usuditi da pogađam. Ameriku neosporno brine pitanje naših dugova prema njoj u slučaju da se nemačke reparacije zamrznu. Ali, imao sam prilike da tokom poslednjih šest meseci baš o tom problemu razgovaram s mnogim Amerikancima na visokom položaju i na osnovu onog što sam čuo čini mi se da je u toj zemlji način razmišljanja mnogo dalekovidiji od onog koji ovde zastupa njihov sunarodnik. Sve one među nama kojima je stalo do budućeg blagostanja u Evropi utešiće saznanje da danas gospodin Luis ni izdaleka nije onako uticajan kako je nekada bio. Možda mislite da sam nepravedno surov zato što sve ovo iznosim ovako otvoreno. A nije tako, dame i gospodo – ja sam, u stvari, veoma milostiv, jer se, kao što vidite, uzdržavam od toga da iznesem i ono što mi je ovaj gospodin govorio o svima vama. Na nepojamno nevešt, neotesan i bezočan način. Ali, dosta s osudama! Kucnuo je čas da se zahvalimo. Pridružite mi se, molim vas, dame i gospodo, podignimo čaše u znak zahvalnosti lordu Darlingtonu. U toku svog govora, gospodin Dipon ni jedan jedini put nije bacio pogled na gospodina Luisa, a i svi ostali su, pošto su nazdravili njegovom gospodstvu i ponovo posedali, brižljivo izbegavali da pogledaju u Amerikanca. Posle kraće, neprijatne tišine, ustade napokon gospodin Luis, smešeći se kao i obično vrlo dobroćudno. – E, pa, kad svi drže govore, onda ću reč uzeti i ja – podsmehnu se glasom koji je odavao da je popio podosta vina. – Na besmislice koje je izgovorio naš prijatelj Francuz nemam šta da kažem. Odbijam, jednostavno, takav način razgovora. Bilo je i ranije onih koji su mnogo puta pokušavali da mi podmetnu raznorazne ujdurme, ali vam ja, gospodo, kažem da je malo onih kojima je to pošlo za rukom. Vrlo malo. – Gospodin Luis zastade, kao da ne zna kako da nastavi. Pa se osmehnu i reče: – Neću, dakle, traćiti vreme na našeg francuskog prijatelja. Ali, hoću i ja nešto da kažem. A kako smo svi bili neverovatno iskreni, biću iskren i ja. Svi ste vi, gospodo moja, izvinite na izrazu, bedna gomila naivnih sanjara. I da se niste tako uporno pačali u ozbiljne stvari koje potresaju ovu kuglu zemaljsku, bili biste uistinu bajni. Uzmimo, na primer, našeg dobrog domaćina. Šta je on? On je pravi gospodin. To niko ovde, uveren sam, neće poricati. Klasičan engleski pravi gospodin. Decentan, otmen, častan, dobronameran. Ali, njegovo gospodstvo je puki amater. – Gospodin Luis ućuta, pa pogleda i nalevo i nadesno. – Lord Darlington je amater, a ozbiljni međunarodni poslovi danas više nisu za gospodu amatere. I ukoliko vi ovde u Evropi to što pre shvatite, utoliko bolje. Obraćam se svima vama, otmenoj, plemenitoj, dobronamernoj gospodi, i pitam vas – imate li uopšte predstavu o tome šta je postao svet oko vas? Prošli su dani kad ste mogli da delate iz plemenitih pobuda. Ali, vi ovde u Evropi to, naravno, još niste shvatili. Ljudi poput našeg dobrog domaćina i dalje veruju da im je sveti zadatak da se pačaju u stvari koje ne razumeju. Koliko se samo ovde nagvaždalo u toku protekla dva dana! Dobronamerno, naivno nagvaždalo. Vama su ovde u Evropi potrebni profesionalci, oni treba da vam vode poslove. I ako to ne shvatite dovoljno brzo, otići ćete pravo u propast. Da nazdravimo, gospodo. Evo moje zdravice – živeo profesionalizam! U dvorani je vladao muk zaprepašćenja. Gospodin Luis sleže ramenima, podiže čašu nazdravljajući skupu, ispi je i sede. Istog časa ustade lord Darlington: 59
Knjigoteka – Nikako ne bih želeo da podstaknem prepirku ove naše poslednje zajedničke večeri, jer svi smo zaslužili da u njoj uživamo kao u jednom srećnom i pobedonosnom događaju. Ali budući da poštujem vaše mišljenje, gospodine Luise, smatram da ga ne možemo jednostavno odbaciti kao da ga je izneo neki ekscentrični govornik u Hajd parku. I zato kažem: ono što vi, gospodine, nazivate ‘amaterizmom’, većina ovde prisutnih bi, siguran sam, nazvala ‘čašću’. Začu se jak žamor odobravanja, praćen aplauzom i uzvicima „čujmo, čujmo“. – Pored toga, gospodine – nastavi njegovo gospodstvo – mislim da imam jasnu predstavu o tome šta podrazumevate pod ‘profesionalizmom’. To, po svemu sudeći, znači krčiti sebi put prevarama i manipulacijama. To znači opredeljivati se iz pohlepe i trenutne koristi, a ne iz želje da u svetu pretegnu dobrota i pravda. Ako je to taj ‘profesionalizam’ na koji se vi pozivate, gospodine, onda meni do njega nije stalo i nemam nikakvu želju da ga steknem. Ove reči behu dočekane s najburnijim odobravanjem, uz topao, suzdržan pljesak. Videh kako se gospodin Luis smeška svojoj čaši i kako umorno odmahuje glavom. I tada shvatih da pored mene stoji glavni lakej, koji mi prišapnu: – Gospođica Kenton želi da razgovara s vama, gospodine. Tu je, iza vrata. Izašao sam nečujno baš u trenutku kada je njegovo gospodstvo predlagalo da se pređe na sledeću tačku dnevnog reda. Gospođica Kenton je bila prilično uznemirena. – Vašem ocu je veoma zlo, gospodine Stivense. Pozvala sam doktora Meredita, ali on, kako izgleda, neće moći da dođe baš odmah. Malo sam se zbunio i to se, mora biti, videlo, jer gospođica Kenton dodade: – Gospodine Stivense, stanje vašeg oca je kritično. Idite odmah kod njega. – Mogu samo na trenutak. Gospoda se upravo povlače u sobu za pušenje. – Naravno. Hajdemo, gospodine Stivense, jer se kasnije možete gorko kajati. Gospođica Kenton krete prva i mi požurismo uz stepenice do sobice u potkrovlju u kojoj je ležao moj otac. Iznad kreveta je stajala gospođa Mortimer, naša kuvarica, opasana keceljom. – Oh, gospodine Stivense – reče ona kad nas dvoje uđosmo u sobu – njemu je jako zlo. I zaista, lice moga oca imalo je neku neodređenu crvenikastu boju, koju nikada nisam video na živom biću. Začuh iza leđa kako gospođica Kenton tiho kaže: – Puls mu je vrlo slab. – Zagledah se u oca, nežno mu dotakoh čelo, pa povukoh ruku. – Ja mislim da je njega strefio šlog – reče gospođa Mortimer. – Videla sam za svog života dva ovakva slučaja i mislim da ga je strefio šlog. – Tako reče i zaplaka. Osetih da jako miriše na mast i pečenje, pa se okretoh i rekoh gospođici Kenton: – Strašno je i bolno, ali ja moram da siđem u salon. – Naravno, gospodine Stivense. Javiću vam kad dođe doktor. Ili ako nastupi neka promena. – Hvala vam, gospođice Kenton. Stuštih se niz stepenice baš kada su gospoda kretala u salon za pušenje. Lakeji odahnuše, a ja im dadoh znak da se vrate na svoja mesta. 60
Knjigoteka Ne znam šta se u dvorani za bankete događalo posle mog odlaska, ali sada je među gostima vladala atmosfera pravog slavlja. U salonu za pušenje, gospoda su stajala u grupama smejući se i tapšući jedan drugog po ramenu, i jedino se, koliko sam mogao da primetim, gospodin Luis bio povukao u svoju sobu. Probijao sam se kroz gužvu noseći na poslužavniku posebno za tu priliku ukrašenu bocu portoa i upravo služio jednog gospodina, kad neki glas reče iza mene: – E, Stivense! I vas interesuju ribe, zar ne? Okretoh se i videh ozareno lice mladog gospodina Kardinala. Nasmeših se i rekoh: – Ribe, gospodine? – Kao dečak sam držao sve vrste tropskih riba u rezervoaru za vodu. To je bio pravi mali akvarijum. Da li je vama dobro, Stivense? Opet se nasmeših. – Sasvim mi je dobro, hvala, gospodine. – Lepo ste vi meni rekli, ovamo treba doći u proleće. Mora da je Darlington hol čaroban u to doba godine. Ja sam i prošli put, čini mi se, bio ovde u zimu. Slušajte, Stivense, da li je vama stvarno dobro? – Stvarno mi je dobro, hvala vam, gospodine. – Da vama ipak nije zlo? – Ne, nije mi zlo. Izvinite me, molim vas. Nastavih da služim goste portoom. Iza mojih leđa se razlegao gromoglasan smeh belgijskog sveštenika, koji je stalno uzvikivao: – Jeretička misao, jeretička! – Utom me neko blago uhvati za lakat. Okretoh se i videh lorda Darlingtona. – Da li je vama dobro, Stivense? – Da, gospodine. Savršeno dobro. – Meni se učinilo da plačete. Nasmejah se, izvukoh maramicu i brzo obrisah njome lice. – Oprostite, gospodine. Posledice napornog dana. – Da, posao je zbilja bio težak. Uto se neko obrati njegovom gospodstvu, a ja nastavih da služim goste, kad ugledah gospođicu Kenton kako mi kroz otvorena vrata daje neke znake. Smesta kretoh ka vratima, ali me presrete gospodin Dipon. – Batlere – reče – možete li da mi nabavite nove zavoje? Noge me opet nesnosno bole. – Da, gospodine. Na putu ka vratima shvatih da je gospodin Dipon pošao za mnom. Okretoh se i rekoh: – Čim pronađem sve što vam je potrebno, gospodine, doći ću kod vas, gospodine. – Požurite, batlere, molim vas. Užasno me bole. – Da, gospodine. Veoma žalim, gospodine. Gospođica Kenton je stajala u holu. Čim sam se pojavio, ona se bez reči uputi ka stepenicama, sasvim polako. Onda se okrete i reče: – Strašno mi je žao, gospodine Stivense. Vaš otac je preminuo pre četiri minuta. – Razumem. Ona se zagleda u svoje ruke, pa podiže pogled ka mom licu. – Gospodine Stivense, 61
Knjigoteka veoma mi je žao. Volela bih da mogu još nešto da kažem... – Nema potrebe, gospođice Kenton. – Doktor Meredit još nije stigao. – Onda pognu glavu i tiho zajeca, ali se odmah sabra i upita mirnim glasom: – Hoćete li da se popnete i da ga vidite? – Sad imam mnogo posla, gospođice Kenton. Možda ću malo kasnije. – Da li mi onda dozvoljavate da mu ja sklopim oči, gospodine Stivense? – Bio bih vam bezmerno zahvalan, gospođice Kenton. Ona krete uz stepenice, ali je ja zaustavih rekavši: – Gospođice Kenton, ja vas molim da ne mislite da se u ovom teškom času ponašam nedolično i da odbijam da svog oca vidim na odru. Vidite, ja znam da bi moj otac voleo da baš u ovom času ne ostavljam svoj posao. – Naravno, gospodine Stivense. – Duboko bih ga razočarao kad bih postupio suprotno. – Naravno, gospodine Stivense. Okretoh se i s bocom portoa na poslužavniku vratih se u salon za pušenje. Ta relativno mala odaja podsećala je na šumu crnih večernjih odela, sede kose i dima od cigara. Probijao sam se kroz grupe zvanica puneći čaše kad me po ramenu potapša gospodin Dipon. – Batlere, jeste li se pobrinuli za moje zavoje? – Veoma žalim, gospodine, ali u ovom trenutku mi oni još nisu na raspolaganju. – Šta to treba da znači, batlere? Da ste ostali bez osnovnih medicinskih zaliha? – Doktor je već na putu, gospodine. – A, vrlo dobro! Pozvali ste, znači, lekara. – Da, gospodine. – Dobro, vrlo dobro. Gospodin Dipon nastavi razgovor, a ja nastavih put kroz sobu. Iznenada, iz gomile gospode iskrsnu nemačka grofica i hitro se sama posluži portoom sa mog poslužavnika. – Čestitajte kuvarici u moje ime, Stivense – reče. – Hoću, gospođo. Hvala vam, gospođo. – Bili ste sjajni, vi i ceo vaš tim. – Mnogo vam hvala, gospođo. – Znate, Stivense, u jednom trenutku za vreme večere, mogla sam se zakleti da ne postoji jedan Stivens nego najmanje tri Stivensa – reče i nasmeja se. Nasmejah se, kratko, i ja, pa rekoh: – Očaran sam što mogu da budem na usluzi. U taj čas ugledah mladog gospodina Kardinala kako stoji sam i izdvojen u jednom uglu, pa pomislih da se taj mladi gospodin oseća i pomalo uplašen u tom bučnom društvu. U svakom slučaju, čaša mu je bila prazna, te pođoh ka njemu s portoom na poslužavniku. On se sav ozari i pruži mi čašu. – Baš nešto razmišljam, Stivense, koliko je divno to što ste tako veliki ljubitelj prirode – reče dok sam ga služio. – Blago lordu Darlingtonu što ima vas da mu stručno nadzirete baštovana. 62
Knjigoteka – Molim, gospodine? – Govorim o prirodi, Stivense. Pre neki dan smo pričali o čudima prirode. I ja se slažem s vama – svi smo isuviše obuzeti sobom, pa zato i ne uživamo u velikim čudima koja nas okružuju. – Da, gospodine. – Kad se samo setim šta se sve ovde govorilo! Sporazumi, ugovori, granice, pa reparacija, pa okupacija. A Majka Priroda tera svoje i stvara čuda i čudesa. Baš je neobično razmišljati na ovaj način, zar ne? – Jeste, kako da nije, gospodine. – Počinjem da se pitam ne bi li bilo bolje da nas je Svemogući stvorio kao... pa... kao neku vrstu biljaka. Da smo čvrsto ukorenjeni u zemlju, shvatate? Onda svakako ne bismo trućali o ratovima i granicama. Mladom gospodinu se ta misao nesumnjivo dopala, jer se slatko nasmejao, a potom još slađe, valjda na misao što se nadovezala na onu prvu, i ja mu se pridružih u tom smehu. Gurnu me potom laktom i reče: – Možete li vi to da zamislite, Stivense? – pa se i po treći put slatko nasmeja. – Mogu, gospodine – odvratih, smejući se. – To je zbilja neobična alternativa. – Ali i u tom slučaju bismo mi morali da imamo momke kao što ste vi – da nam prenose poruke, da nas služe čajem i tako dalje. Jer kako bismo bez toga mogli da obavimo bilo kakav posao? Možete li vi to da zamislite, Stivense? Svi mi, duboko ukorenjeni u zemlju? Zamislite, Stivense! U tom se pojavi lakej i saopšti mi: – Gospođica Kenton želi da razgovara s vama, gospodine. Izvinih se gospodinu Kardinalu i pođoh ka vratima. Na njima je stajao gospodin Dipon, koji me odmah upita: – Da li je stigao doktor, batlere? – Upravo sam pošao da vidim, gospodine. Odmah se vraćam. – Užasno me boli. – Vrlo mi je žao, gospodine. Doktor samo što nije stigao. Ali gospodin Dipon i ovom prilikom krete za mnom. Gospođica Kenton je opet stajala u holu. – Gospodine Stivense, došao je doktor Meredit. Gore je. Rekla je to sasvim tiho, ali je gospodim Dipon odmah uzviknuo: – A, vrlo dobro! Okretoh se i rekoh: – Molim vas da pođete sa mnom, gospodine. Uvedoh ga u salu za bilijar, prodžarah vatru, a on se spusti u kožnu fotelju i poče da izuva cipele. – Žalim što je ovde hladno, gospodine. Doktor će odmah doći. – Hvala, batlere. Valjano ste obavili svoj zadatak. Gospođica Kenton i ja kretosmo ćuteći uz stepenice. Gore, u sobi moga oca, doktor Meredit je nešto beležio, a gospođa Mortimer gorko plakala. Još je bila opasana keceljom i očigledno njome brisala suze, jer joj je lice bilo 63
Knjigoteka premazano mašću, tako da je ličila na učesnicu u predstavi uličnih svirača namazanih lica. Mislio sam da će soba mirisati na smrt, ali je u njoj, zahvaljujući gospođi Mortimer ili njenoj kecelji, preovladavao miris pečenja. Doktor Meredit ustade i reče: – Primite moje saučešće, Stivense. Vaš otac je imao težak moždani udar. I mislim da nije osećao velike bolove, ako to može da vam bude bilo kakva uteha. Ništa nije moglo da ga spase. – Hvala vam, gospodine. – Moram da krenem. Vi ćete se pobrinuti za sve? – Hoću, gospodine. Ali dole je jedan vrlo ugledan gost kome je potrebna vaša pomoć. – Hitan slučaj? – Neodložan, gospodine. Poveo sam doktora Meredita niz stepenice, uveo ga u salu za bilijar, a potom se brzo vratio u salon za pušenje, gde je raspoloženje postajalo sve veselije. Nije moje, naravno, da procenjujem da li zaslužujem da budem svrstan u „velike“ batlere naše generacije, u batlere kao što su gospodin Maršal ili gospodin Lejn – premda, treba reći, postoje i oni koji su, zavedeni možda velikodušnošću prema sebi, spremni da se i toga poduhvate. Ali, da budem sasvim jasan: kad kažem da su konferencija iz 1923. godine i noć koja je označila njen završetak predstavljale prekretnicu u mom profesionalnom životu i u mom razvoju, govorim uglavnom sa stanovišta sopstvenih skromnih merila. I ako uzmete u obzir kakvim sam sve pritiscima bio izložen te noći, nećete, verujem, pomisliti da se neosnovano zavaravam kad idem tako daleko i kažem da sam možda, ipak, na onom najskromnijem nivou, ispoljio „dostojanstvo“ koje su dosegli oni poput gospodina Maršala ili, recimo, moga oca. Zašto bih, uostalom, to poricao? Ja se i danas te večeri, i pored bolnih asocijacija koje budi u meni, sećam s dubokim osećanjem trijumfa.
64
Knjigoteka
DRUGI DAN – POSLEPODNE
Mortimerovo jezerce, Dorset
65
Knjigoteka Reklo bi se da pitanje „šta je ‘veliki’ batler?“ ima i jednu dimenziju o kojoj do sada nisam razmišljao na pravi način. Ovo saznanje me je, moram da kažem, prilično uznemirilo, jer je reč o nečemu što mi je priraslo za srce i o čemu sam godinama pomno razmišljao. Čini mi se čak da sam unekoliko nepromišljeno odbacivao neke vidove merila koje je Udruženje Hejz postavljalo kao uslov za učlanjenje. To, međutim, ne znači da se odričem bilo koje svoje ideje o „dostojanstvu“ i „veličini“, dakle o svojstvima koja su tako presudno povezana. Ali, dosta sam razmišljao i o drugim saopštenjima Udruženja Hejz, kao što je, na primer, ono da je jedan od uslova za učlanjenje dokaz da se „podnosilac molbe nalazi u službi nekog uglednog domaćinstva“. Iako i dalje mislim da je ovim pomenuto udruženje izražavalo svoju besprimernu nadmenost, sad mi se čini da se moja osnovna zamerka više odnosila na prevaziđeno shvatanje šta je „ugledno domaćinstvo“ nego na tako formulisano opšte načelo. I zaista, bila bi stvarno sasvim prihvatljiva pretpostavka da jedan od preduslova za veličinu jeste „služba u nekom uglednom domaćinstvu“ – pod uslovom da se „ugledno“ podrazumeva u dubljem značenju, a ne u onom u kojem je podrazumevalo Udruženje Hejz. U stvari, poređenjem mog tumačenja „uglednog domaćinstva“ s onim što je pod ovim izrazom podrazumevalo Udruženje Hejz, ukazuje se jasnije osnovna razlika između vrednosti naše generacije batlera i vrednosti one prethodne. Kad ovo kažem, ne skrećem pažnju samo na činjenicu da je u stavu naše generacije prema tome koji su poslodavci vlastela i gospodskog roda, a koji, opet, samo „poslovni ljudi“ bilo manje snobizma. Pokušavam da kažem i to da je naša generacija imala mnogo više ideala. Dok su se naši roditelji bavili pitanjima da li poslodavac ima ili nema titulu i da li potiče ili ne potiče iz „stare“ porodice, mi smo se bavili pitanjima njegovog moralnog statusa. Ovo, naravno, niukoliko ne znači da su nas interesovali postupci i ponašanje poslodavaca u privatnom životu nego da smo naprosto žudeli za tim da, na način koji nije bio svojstven prethodnoj generaciji, služimo gospodi koja, da tako kažem, doprinose napretku čovečanstva. Mi smo, na primer, smatrali da je daleko časnije služiti gospodina koji, iako skromnog porekla poput gospodina Džordža Keteridža, daje neporeciv doprinos budućem blagostanju Imperije, nego gospodina koji, iako plemićkog porekla, sve svoje vreme provodi u klubovima i na igralištima za golf. Kako su se u praksi mnogi članovi najuglednijih porodica posvećivali ublažavanju velikih problema toga doba, može se na prvi pogled učiniti da se ambicije naše generacije i nisu tako mnogo razlikovale od ambicija one prethodne. A ja, vidite, tvrdim da je između jedne i druge postojala bitna razlika u stavu, i da se ona odražavala ne samo u onome što su kolege iz iste struke govorile jedne drugima nego i u uzroku zbog kojeg su najsposobnije ličnosti naše generacije odlučivale da iz jedne službe pređu u drugu. Razlozi za takvu odluku nisu više bili samo zarada, visina plate i brojnost posluge koja im stoji na raspolaganju, pa, na kraju, čak ni sjaj porodičnog imena poslodavca; za našu generaciju je, mora se reći, profesionalni prestiž najviše zavisio od moralnih vrednosti poslodavca. Mislim da ću razliku između generacija najtačnije uspeti da objasnim ako se izrazim figurativno. Batleri iz generacije moga oca bili su, rekao bih, skloni tome da svet vide u obliku lestvica: kuće članova kraljevske porodice, vojvoda i lordova iz najstarijih porodica nalazile su se na vrhu, kuće „novog plemstva“ nešto niže i tako redom sve do one tačke ispod koje je hijerarhiju označavalo samo bogatstvo ili – nedostatak bogatstva. Svaki ambiciozni batler se iz petnih žila naprezao da se uz te lestvice uspne što više; što se više penjao, to se i njegov ugled uvećavao. Ove su vrednosti, naravno, bile oličene u ideji koju je 66
Knjigoteka o „uglednom domaćinstvu“ imalo Udruženje Hejz; činjenica da je takva saopštenja samouvereno izdavalo 1929. godine jasno pokazuje zašto je njegova propast bila neminovna, da ne kažem i zakasnela. I u to vreme se takav način razmišljanja već uveliko kosio sa shvatanjima najboljih ljudi koji su izbijali na čelo naše profesije. Naša generacija, i mislim da je tačno ovo što kažem, nije svet sagledavala kao lestvice nego pre kao točak. Pokušaću malo podrobnije da to objasnim. Čini mi se da je naša generacija prva uočila nešto što one ranije nisu zapažale: a to je da se važne svetske odluke ne donose ni u državnim kabinetima, ni na višednevnim međunarodnim konferencijama, pod budnim okom javnosti i štampe. Ne, rasprave se vode i presudne odluke donose u tišini i privatnosti uglednih kuća Engleske. A pod budnim okom javnosti, uz pompu i slavlje, najčešće se zaključuje ili samo potvrđuje ono što se nedeljama i mesecima dešavalo unutar tih zidova. Za nas je, dakle, svet bio točak koji se s tim uglednim kućama okreće oko središta iz kojeg se njihove velike i važne odluke prenose ostalima, svima onima, bogatima i siromašnima, koji su se okretali oko njih. I svako od nas je, prema svojim sposobnostima i profesionalnim ambicijama, stremio ka tome da prokrči sebi put do tog središta. Mi smo, rekoh, bili generacija koja nije postavljala samo jednostavno pitanje s kakvim uspehom koristite svoje sposobnosti nego i s kojim ciljem to činite; svako od nas je žudeo za tim da svoj skromni doprinos uloži u stvaranje jednog boljeg sveta i verovao da ćemo kao uzorni profesionalci taj cilj najsigurnije postići ako služimo velikoj gospodi našeg doba, gospodi koja su se borila za spas civilizacije. Sada sam, u okrilju ovih opštih zaključaka, spreman da priznam da je i u našoj generaciji bilo mnogo onih koji nisu imali strpljenja za ta tanana razmišljanja. I obratno, siguran sam da su mnogi pravi profesionalci iz generacije moga oca instinktivno prepoznavali „moralnu“ dimenziju posla kojim su se bavili. Verujem, dakle, da su ovi moji opšti zaključci uglavnom tačni, jer su „idealističke“ pobude koje sam opisao uistinu odigrale značajnu ulogu u mojoj karijeri. I ja sam se, u početku, često selio od poslodavca do poslodavca – svestan toga da služba kod njih ne može da mi donese trajno zadovoljstvo, sve dok mi se napokon nije ukazala prilika – koja je bila i prava nagrada – da služim lorda Darlingtona. Zbilja je čudno što sve do danas nisam o tome razmišljao na ovaj način, što ni u onim satima koje smo gospodin Grejem i ja provodili uz vatru u zbornici za poslugu, raspravljajući o svojstvu „veličine“, nikada ovo pitanje nismo razmatrali u svim njegovim dimenzijama. I dok u pogledu svojstva „dostojanstva“ ne bih povukao ni reč iz svojih ranijih tvrdnji, mogao bih da se složim da je sledeći argument u izvesnoj meri tačan: nijedan batler, bez obzira na stepen „veličine“, ne može očekivati da ga kolege prihvate kao „velikog“ ako nije uspeo da za svoja znanja i umeća nađe odgovarajuću odušku. Svakako je značajno to što su cenjeni batleri poput gospodina Maršala i gospodina Lejna služili samo gospodu neospornih moralnih vrednosti – lorda Vejklinga, lorda Kemberlija, ser Linarda Greja – pa se naprosto ne možete oteti utisku da oni svoje talente ne bi ni ponudili gospodi manjeg kalibra. I što više razmišljam o tome, sve sam sigurniji: vezivanje za istinski ugledno domaćinstvo jeste preduslov za „veličinu“. „Veliki“ batler može, jamačno, da bude samo onaj koji je kadar da, govoreći o godinama i godinama svog službovanja, kaže da je sav svoj talenat uložio u služenje velikom gospodinu i preko njega – u služenje čovečanstvu. Nisam, rekoh, tokom ovih godina razmišljao o tome na ovaj način; a možda mi baš 67
Knjigoteka ovo putovanje otvara nove, neočekivane perspektive u pogledu tema koje su, kako sam očigledno pogrešno verovao, već odavno iscrpljene. Na to da razmišljam na ovakav način podstakao me je bez sumnje mali događaj koji se zbio pre otprilike jedan sat i koji me je, moram priznati, dosta uznemirio. Pošto sam se nauživao u sjajnoj jutarnjoj vožnji po čarobnom danu i odlično ručao u jednoj seoskoj krčmi, prešao sam granicu i upravo ulazio u Dorset kad sam osetio gadan smrad koji se širio iz motora. Već sama pomisao da sam izazvao neki kvar u „fordu“ mog poslodavca bila je, dabome, dovoljno zabrinjavajuća, pa sam odmah stao. Stajao sam na uskom putu, obrubljenom i s jedne i s druge strane lisnatim granama, tako da pod milim bogom ništa nisam video. Jedino što sam shvatio bilo je da se ne smem zadržati na tom mestu, jer je pretila opasnost da iza okuke izleti drugo vozilo i zarije se u „ford“ gospodina Faradeja. Upalio sam, dakle, kola, i malo se utešio činjenicom da smrad više nije toliko jak. Koliko sam mogao da vidim, jedino rešenje bilo je da potražim neku garažu ili neku veću gospodsku kuću u kojoj bih uz malo sreće zatekao šofera i uz njegovu pomoć ustanovio u čemu je stvar. Ali, put je krivudao i dalje, visoke živice nizale se i dalje, a ja nikako nisam uspevao da iza kapija pored kojih sam prolazio uočim neku pogodnu kuću. Posle pola milje, zabrinjavajući smrad se pojačao, a ja sam konačno izbio na otvoren drum. Uto se na levoj strani pomoli visoka viktorijanska kuća s baštom i putem kojim su nekad išle kočije. Približih se i silno se obradovah ugledavši kroz otvorena vrata na garaži jedan „bentli“. Uterah „ford“ kroz širom otvorenu kapiju, stadoh, izađoh iz kola i uputih se ka sporednom ulazu. Vrata mi otvori čovek u košulji s kratkim rukavima, bez kravate; a kad ga upitah gde bih mogao da nađem šofera, veselo mi odgovori da sam „potrefio iz pika“, raspita se koja me muka muči, bez oklevanja ode do „forda“, podiže haubu i već posle nekoliko sekundi reče: – Vode, gazda. Valja sipnuti malko vode u ovaj vaš hladnjak. – Bio je vrlo uslužan i dobro se, činilo se, zabavljao. Ušao je u kuću i iz nje izašao s krčagom vode i levkom. Dok je punio hladnjak, pognut nad motorom, ćaskao je prijateljski i, čuvši da kolima obilazim pokrajinu, toplo mi preporučio da obiđem jednu znamenitu prirodnu lepotu, izvesno jezerce udaljeno samo pola milje. Ja sam u međuvremenu osmatrao kuću; išla je u visinu a ne u širinu, imala četiri sprata i bila obrasla bršljanom sve do zabata. Po prozorima sam zaključio da se dobra polovina uopšte ne koristi. Pomenuo sam to čoveku čim je završio posao i spustio haubu. – Vala, prava šteta – reče on. – Tako divna stara kuća. Istina, pukovnik pokušava da je proda. Nema vam on više potrebe za ovako veeelikom kućom. Nisam mogao da se uzdržim i da ga ne upitam koliko je članova posluge u njoj uposleno i nije me iznenadio odgovor da tu rade samo on i kuvarica, koja dolazi tek uveče. Čovek je, dakle, bio i batler i sobar i šofer i čistač. U ratu je, kako mi je objasnio, bio pukovnikov posilni; zajedno su bili u Belgiji kad su je okupirali Nemci i ponovo zajedno kad su se iskrcali saveznici. Onda me pažljivo osmotri i reče: – Sad sam ukapirao! Nisam vas pročitao isprve, ali sad sam ukapirao. Vi ste jedan od onih prokleto moćnih batlera. Iz jedne od onih prokleto moćnih kuća. Rekoh mu da je „potrefio iz pika“, a on nastavi: 68
Knjigoteka – Ukapirao sam. A nisam vas pročitao isprve zato što pričate kao gospodin. Još kad sam video da se vozikate u jednoj ovakvoj lepotici – pa prstom pokaza na „ford“ – pomislih – evo ti jednog baš moćnog čikice. Vi to i jeste vala, gazda. Baš ste moćni. I da znate, takvog još nisam upoznao. Ja, obični stari posilni u civilu. Onda me upita gde radim, a kad mu rekoh, iskrivi glavu i pogleda me podsmešljivo. – Darlington hol – promrmlja sebi u bradu. – Darlington hol. Mora da je to neko mnogo moćno mesto, zvoni poznato čak i jednom idiotu kakav je vaš odani ovde, s poštovanjem. Darlington hol. Ček’, ček’, ne mislite valjda Darlington bol, dvorac lorda Darlingtona. – Bio je kuća lorda Darlingtona do njegove smrti, dakle do pre tri godine. Sada je to kuća gospodina Džona Faradeja, Amerikanca. – Bogamu, vi mora da ste baš prva klasa kad radite u takoj kući. Nije ostalo još mnogo takih kao vi, a? – Glas mu se izmeni kad upita: – Vi ste, dakle, nekada radili kod tog lorda Darlingtona? Ponovo me pažljivo osmotri, a ja rekoh: – A, ne. Ja radim kod gospodina Džona Faradeja, Amerikanca, koji je kuću kupio od porodice Darlington. – Aha! Vi, daklem, niste poznavali tog lorda Darlingtona. A ja se baš pit’o kakav je bio. Rekoh čoveku da smesta moram da krenem i zahvalih mu na pomoći. On je, sve u svemu, bio ljubazan, dobroćudan druškan; potrudio se da me izvede unatraške kroz kapiju, nagao se i još jednom mi kroz prozor preporučio da obiđem jezerce, pa me i detaljno uputio kako da do njega dođem. – Mnogo lepo mestašce. Poješćete se ko mesec ako ga ne vidite. Tamo je i pukovnik, e, taj vam voli da peca! „Ford“ je, činilo se, opet radio kao sat, a kako pomenuto jezerce nije bilo daleko od puta kojim je trebalo da nastavim vožnju, odlučih da prihvatim savet ljubaznog posilnog. Ali čim sam, po njegovom uputstvu, skrenuo s glavnog puta, izgubio sam se u spletu uskih, granama zagrađenih puteljaka. S vremena na vreme su te bogate lisnate grane na jednoj i drugoj strani postajale tako guste da sunce uopšte nije moglo da prodre i da se probije kroz njih, a ja sam jedva gledao na oči, pokušavajući s naporom da se priviknem čas na blistavo sunce, a čas na mračan hlad. Na kraju sam ipak pronašao znak za „Mortimerovo jezerce“ i tako, eto, stigao ovamo pre otprilike pola sata. U ovom trenutku sam beskrajno zahvalan posilnom, jer mi je, pored ukazane pomoći oko „forda“, omogućio da otkrijem jedno izuzetno ljupko mesto, koje najverovatnije nikada ne bih sam pronašao. Jezero nije veliko – u opsegu nema više od četvrt milje – i zato ga, čim izađete iz predgorja kojim je okruženo, vidite u celosti. Ovo je mesto velikog spokojstva i savršene tišine. Drveće je posađeno uz samu vodu i dovoljno je blizu da baca prijatne senke na obale, a mirnu površinu jezera na kojoj se ogleda sunce razbijaju tu i tamo visoka trska i ševari. Moja obuća mi ne dopušta da bezbedno prošetam oko jezera – čak i s ovog mesta na kome sedim vidim kako pešačka staza iščezava u dubokom blatu. Moram, međutim, da priznam da je mesto toliko čarobno da sam u prvom trenutku bio u velikom iskušenju da se u šetnju upustim po svaku cenu. I samo sam se zbog katastrofa koje su uvek moguće u 69
Knjigoteka jednom takvom poduhvatu i želje da ne upropastim putničko odelo zadovoljio sedenjem na ovoj klupi. Sedim, dakle, na njoj već dobrih pola sata i posmatram kako se na različitim tačkama oko vode pomiču figure s udicama. U ovom času vidim bar dvanaestak takvih figura, ali mi igra svetlosti i senki što ih bacaju niske grane ne dopušta da ih jasnije razaznam, pa zato moram da odustanem od pogađanja ko je od tih pecaroša pukovnik u čijoj mi je kući maločas ukazana dragocena pomoć. Nema sumnje da su mi baš ova tišina i ovo spokojstvo omogućili da se posvetim mislima koje mi se neprekidno nameću. I zaista, da nije ovog beskrajnog mira, ne bih verovatno više ni razmišljao o tome kako sam se ponašao u susretu s posilnim. Hoću da kažem da ne bih više razmišljao o tome zašto sam mu jasno i nedvosmisleno stavio na znanje da nikada nisam služio lorda Darlingtona, jer sam, neosporno, uradio upravo to. On me je pitao: „Vi ste, daklem, nekada radili kod tog lorda Darlingtona?“ – a moj odgovor je mogao da znači samo jedno – da nisam. Možda je u pitanju bio neki moj trenutni, neshvatljiv hir – ali to svakako nije neko ubedljivo opravdanje za jedno tako očigledno čudno ponašanje. Kako bilo da bilo, ovog trenutka sam shvatio da događaj s posilnim nije bio prvi te vrste i da je, bez sumnje, i te kako na neki način – mada mi njegova priroda ni sad još nije jasna – povezan s onim koji se zbio pre dva-tri meseca, u toku posete Vejkfildovih. Gospodin i gospođa Vejkfild su bračni par, oboje Amerikanci, koji žive u Engleskoj – negde u Kentu, koliko sam razumeo – već punih dvadeset godina. Budući da oni i gospodin Faradej imaju mnogo zajedničkih poznanika iz bostonskog društva, došli su jednog dana u kraću posetu Darlington holu – ostali na ručku i otišli pre poslepodnevnog čaja. A to se zbilo samo dve ili tri nedelje pošto je i sam gospodin Faradej stigao u kuću, dakle još u vreme kad je njegovo oduševljenje zbog kupovine Darlington hola bilo na vrhuncu; i zato su Vejkfildovi najviše vremena proveli u obilasku kuće, predvođeni mojim poslodavcem, koji im je, meni se činilo, nepotrebno dugo i suviše detaljno pokazivao svoj posed, uključujući i one prostorije koje se više nisu koristile i u kojima je nameštaj bio prekriven čaršavima. Ali, izgleda da su gospodin i gospođa Vejkfild žudeli isto toliko za razgledanjem koliko i gospodin Faradej, jer sam, baveći se svojim poslom, mogao da čujem raznorazne američke usklike ushićenja koji su dopirali iz svih delova kuće. Gospodin Faradej je obilazak započeo od vrha, i kada je s gostima stigao do prizemlja, poveo ih je da se dive veličanstvenosti donjih odaja; skretao im je pažnju na detalje gipsanih radova i prozorskih ramova i suviše kitnjasto opisivao „šta su engleski lordovi radili nekada“ u svakoj bogovetnoj sobi. Iako mi, naravno, ni na pamet nije padalo da prisluškujem razgovor, shvatio sam njegovu suštinu i bio veoma iznenađen temeljnim znanjem mog poslodavca, koji je, i pored nekih povremeno nepodesnih izraza, iskazivao iskrenu ushićenost engleskim običajima. Lako sam zaključio i to da su Vejkfildovi – a naročito gospođa Vejkfild – dobro potkovani u odnosu na engleske tradicije i iz nekolikih napomena shvatio da i oni poseduju velelepnu staru englesku kuću. Desilo se da sam u jednoj fazi njihovog obilaska Darlington hola – a prolazio sam kroz hol uveren da je društvo otišlo da razgleda imanje – ugledao gospođu Vejkfild kako s napregnutom pažnjom zagleda kameni luk iznad trpezarijskih vrata. Prošao sam, promrmljavši jedno tiho „Izvinite, gospođo“, ali se ona okrete i reče: – A, Stivense, možda ćete vi znati da mi kažete. Ovaj ovde luk izgleda kao da potiče iz sedamnaestog veka, ali se meni čini da je izgrađen tek nedavno. Možda za života lorda 70
Knjigoteka Darlingtona? – Moguće je, gospođo. – Veoma je lep. Ali je po svoj prilici imitacija onog nekadašnjeg, imitacija izgrađena tek pre nekoliko godina. Jesam li u pravu? – Nisam siguran, gospođo, ali sasvim je moguće. Onda gospođa Vejkfild reče, sasvim tiho: – Kažite mi, Stivense, kakav je čovek bio taj lord Darlington? Radili ste kod njega, zar ne? – Nisam, gospođo. – Oh, a ja sam mislila da jeste. Zašto li sam to mislila? Gospođa Vejkfild se okrete i stavi ruku na luk, rekavši: – Mi, znači, više ne možemo da budemo sigurni ni u šta. Ali bez obzira na to, meni izgleda kao imitacija. Veoma vešta, ali imitacija. Sasvim je moguće da sam ovaj dijalog odmah zaboravio; ali kad sam, posle odlaska Vejkfildovih, uneo gospodinu Faradeju poslepodnevni čaj u salon, primetio sam da je zamišljen i vrlo neraspoložen. Posle uvodne tišine, on reče: – Znate šta, Stivense – gospođu Vejkfild ova kuća nije oduševila onoliko koliko sam ja očekivao. – Mislite, gospodine? – Ona, u stvari, smatra da sam preterivao kad sam isticao pedigre ove kuće. Da sam prosto izmišljao njene odlike od pre sijaset vekova. – Zbilja, gospodine? – Stalno je tvrdila da je ovde sve sama ‘imitacija’. Prema njenom mišljenju ste čak i vi, Stivense, puka ‘imitacija’. – Zbilja, gospodine? – Zbilja, Stivense. A ja sam joj rekao da ste vi pravi. Da ste pravi stari engleski batler. Da ste u ovoj kući proveli preko trideset godina, služeći pravog engleskog lorda. Gospođa Vejkfild je, međutim, tvrdila suprotno. I po tom pitanju mi protivrečila s velikim samopouzdanjem. – Mislite, gospodine? – Slušajte, Stivense, gospođa Vejkfild je ubeđena u to da vi u ovoj kući niste radili sve dok vas ja nisam zaposlio. A po svemu se čini da je takav utisak stekla zato što je taj podatak čula iz vaših usta. – To je stvarno za žaljenje, gospodine. – Ali, Stivense, ovo jeste istinski veličanstvena stara engleska kuća. Za to sam dao pare. A vi ste istinski staromodni engleski batler, a ne neki kelner koji ga samo imitira. Vi ste onaj pravi, zar ne? To sam hteo, pa valjda sam to i dobio. – Usuđujem se da kažem da jeste, gospodine. – E, pa onda mi objasnite o čemu to priča gospođa Vejkfild? Za mene je to prava misterija. 71
Knjigoteka – Možda sam gospođi ja predočio neznatno obmanjujuću sliku o mojoj karijeri, gospodine. Duboko se izvinjavam ako je to prouzrokovalo izvesne neprijatnosti. – Prouzrokovalo je velike neprijatnosti, Stivense. Ti ljudi vide sad u meni razmetljivca i lažova. I šta u stvari znači to da ste joj možda vi predočili ‘neznatno obmanjujuću sliku’? – Veoma mi je žao, gospodine. Nisam ni slutio da ću vam prouzrokovati takve neprijatnosti. – Do đavola, Stivense, zašto ste joj rekli jednu takvu neistinu? Malo sam razmislio, pa rekao: – Veoma mi je žao, gospodine. Ali, reč je o običajima ove zemlje. – Šta pričate to, čoveče? – Hoću da kažem, gospodine, da u Engleskoj nije uobičajeno to da nameštenik govori o svojim nekadašnjim poslodavcima. – Okej, Stivense. Vi znači ne želite da izdate poverenje koje vam je nekada ukazivano. Ali, zar je moguće da u tome idete tako daleko da sad naprosto poričete da ste ikada radili za bilo koga drugog osim za mene? – Kad to tako formulišete, gospodine, može da izgleda kao krajnost. Ali ovde se, u Engleskoj, uglavnom smatra poželjnim da nameštenik stvori baš takav utisak. Ja bih to, ako mi dozvolite, gospodine, izložio ovako: običaj o kome govorimo dosta je sličan običaju vezanom za brak. Kad je u pitanju razvedena dama koja dolazi u pratnji svoga drugog muža, ovde kod nas se najčešće smatra poželjnim da se prethodni brak ne pomene ni jednom jedinom rečju. Sličan običaj vlada i u našoj profesiji, gospodine. – Kamo lepe sreće da sam za taj vaš običaj saznao na vreme, Stivense – reče moj poslodavac, zavaljujući se u stolicu. – Ovako sam ispao prava pravcata budala. Mislim da sam još tada shvatio da je objašnjenje koje sam dao gospodinu Faradeju bilo bedno i nedovoljno iako je, naravno, sadržavalo zrno istine. Ali kad je čovek primoran da misli na bezbroj drugih stvari, on onda začas smetne s uma ovakva pitanja, pa sam tako, eto, i ja ceo taj događaj neko vreme prosto smetnuo s uma. Ali kad se sad, međutim, opominjem toga ovde u tišini i spokojstvu što okružuju ovo jezerce, nimalo ne sumnjam da je ono što sam rekao gospođi Vejkfild usko povezano s događajem koji se zbio ovog poslepodneva. Kako se danas, naravno, ispredaju svakojake besmislice o lordu Darlingtonu, mogli ste i vi steći utisak da se osećam nelagodno i da se na neki način stidim svoje povezanosti s njegovim gospodstvom; da me je, dakle, upravo to navelo da postupim onako kako sam postupio. I zato odmah moram da kažem da je vaš utisak potpuno pogrešan. Sve što se danas priča o njegovom gospodstvu je uglavnom čista besmislica, zasnovana na takoreći totalnom nepoznavanju činjenica. Meni se uistinu čini da bi se moje čudno ponašanje moglo sasvim prihvatljivo objasniti željom da otklonim svaku mogućnost da o njegovom gospodstvu čujem još neku koještariju; a to znači da sam se i u jednom i u drugom slučaju opredelio za bezazlenu laž kako bih na najprostiji način izbegao neminovnu neprijatnost. I što više razmišljam o tome, to mi se ovo objašnjenje čini sve prihvatljivijim, jer sušta je istina da me danas ništa ne vređa toliko koliko činjenica da ljudi te besmislice ponavljaju u svakoj mogućoj prilici. Tvrdim da je lord Darlington bio pravi gospodin visokog moralnog 72
Knjigoteka rasta – u poređenju s kojim sve te osobe koje šire besmislice o njemu postaju još patuljastije – i spreman sam da se zakunem da je takav ostao do svoga poslednjeg časa. Ništa, dakle, ne bi bilo netačnije od nagoveštaja da se kajem zbog toga što sam bio prisno povezan s jednim takvim gospodinom. I vi ćete, verujem, razumeti da je služiti njegovo gospodstvo u Darlington holu svih ovih godina značilo dosegnuti do samog središta točka ovoga sveta, o čemu je neko poput mene mogao samo da sanja. Ja sam lorda Darlingtona služio trideset pet godina; i niko mi, uveren sam, neće nepravedno osporiti da sam svih tih godina uistinu bio „u službi uglednog domaćinstva“. I kad se danas osvrnem u pokušaju da sagledam svoju karijeru, jedino pravo zadovoljstvo crpim iz onoga što sam postigao u toku tih godina i zato sam danas ponosan i zahvalan na časti koja mi je ukazana.
73
Knjigoteka
TREĆI DAN – JUTRO
Tonton, Solzberi
74
Knjigoteka Noć sam proveo na konaku u gostionici „Konji i kočije“, koja se nalazi u predgrađu varoši Tonton u Somersetu. Seljačka kuća s trščanim krovom, posađena uz samu ivicu puta, izgledala mi je neopisivo privlačna iz „forda“ dok sam joj se približavao u suton. Gazda me je poveo uz drvene stepenice i uveo u malu, gotovo praznu, ali vrlo pristojnu sobu. Kad me je upitao da li sam večerao, zamolio sam ga da mi donese sendvič, što se, kad je reč o večeri, pokazalo kao zadovoljavajući izbor. Ali što je veče više odmicalo, to sam i ja u sobičku bivao sve nemirniji, pa na kraju odlučih da siđem dole u krčmu i isprobam domaću jabukovaču. Dole, oko šanka, stajala je grupa od pet-šest gostiju, od kojih su svi, što se moglo zaključiti po njihovom izgledu, bili zemljoradnici ove ili one vrste – a prostorija je zvrjala prazna. Pošto sam od gazde dobio krčag s jabukovačom, smestih se za jedan udaljen sto s namerom da se malo opustim i saberem misli o proteklom danu. Ubrzo mi je, međutim, postalo jasno da je moje prisustvo uzbudilo meštane i da oni po svaku cenu žele da iskažu svoje gostoprimstvo. Kad god bi razgovor utihnuo, neko od njih bi me krišom pogledao kao da razmišlja o tome na koji bi mi se način obratio. Napokon jedan meštanin podiže glas i reče mi: – Vi, bogme, rešiste izgleda da noć provedete ovde gore, gospodine. Kad sam to i potvrdio, čovek sumnjičavo zavrte glavom i dodade: – E, pa, nećete baš mnogo spavati, gospodine. Uživaćete u zvucima našeg starog dobrog Boba – i tu pokaza na gazdu – koji ovde dole lupa i treska do u sitne sate. A onda će vas, dragi gospodine, probuditi njegova gospa kad u cik zore grakne na svoga muža. Ovo je, uprkos gazdinom negodovanju, izazvalo opšti kikot. – Tako, znači – rekoh ja; i uto mi sinu ona ista misao koja mi je u poslednje vreme bila na umu u prisustvu gospodina Faradeja: da se od mene očekuje neki šaljiv odgovor, neka doskočica. I zaista, meštani su ćuteći veoma učtivo gledali u mene, očekujući produžetak rečenice. A ja prizvah maštu u pomoć i napokon izustih: – E, pa, to je, dakle, lokalna varijacija na temu prvog petlovog kukurika. Tajac je, međutim, trajao i dalje, kao da meštani očekuju nastavak. Ali kad videše moje razdragano lice, prsnuše u smeh, i pored toga što su delovali sasvim ošamućeno. Pošto su odmah nastavili prekinuti razgovor, nisam više ni reč progovorio sve dok, malo kasnije, nismo jedni drugima poželeli laku noć. Bio sam u prvom trenutku prilično zadovoljan svojom dosetkom i zato me je, moram priznati, razočaralo to što nije naišla na odjek kakav sam očekivao. Moje razočaranje bilo je još veće, pretpostavljam, zato što sam poslednjih meseci mnogo vremena posvećivao usavršavanju veština baš iz te oblasti. A to znači da sam profesionalni arsenal nastojao da obogatim i tim umećem kako bih sa samopouzdanjem ispunio očekivanja gospodina Faradeja u trenucima kada je bio sklon zadirkivanju. Tako sam, na primer, u poslednje vreme uobičajio da u svojoj sobi slušam radio u svakom slobodnom trenutku – a to je bilo uglavnom u onim večerima koje je gospodin Faradej provodio van kuće. Program koji slušam zove se Dvaput nedeljno, a i češće i emituje se, u stvari, triput nedeljno; u njemu učestvuju dve osobe koje kroz šalu razmatraju raznovrsne teme što ih pokreću slušaoci. Taj program pažljivo pratim zato što su dosetke u njemu uvek duhovite i odmerene i što, po mom osećanju, odgovaraju onoj vrsti zadirkivanja koju gospodin Faradej po svoj prilici i očekuje od mene. Upravljajući se, dakle, 75
Knjigoteka po tom programu, razradio sam jednu sasvim prostu vežbu i nastojao da je izvodim bar jedanput dnevno: kad god mi se ukaže prilika, pokušam da smislim i da formulišem tri dosetke u vezi s onim što me trenutno okružuje ili s onim što se događalo neposredno pre toga. I tako sam, razumećete, bio teško razočaran neuspehom sinoćne dosetke. U prvom trenutku sam pomislio da se nisam izrazio dovoljno jasno, ali kad sam se povukao u sobu i bolje razmislio, učinilo mi se da sam te ljude na neki način i uvredio ako su moju šalu shvatili kao nagoveštaj da gazdarica liči na petlića, iako, naravno, meni takvo poređenje nije ni na pamet palo. Ta misao me je mučila i kasnije, dok sam bezuspešno pokušavao da zaspim, pa sam gotovo bio spreman da se ujutru izvinim gazdi. Ali kako je on za doručkom bio vrlo dobro raspoložen i srdačan prema meni, odustao sam od ove namere. Sinoćnja epizoda je ipak dobra ilustracija rizika kome se izlažete praveći dosetke. S obzirom na samu prirodu dosetke, vi, pre nego što je izreknete, naprosto nemate vremena da predvidite njene raznolike posledice, pa se, ako još niste stekli dovoljnu umešnost i potrebno iskustvo, izlažete ozbiljnoj opasnosti da izgovorite nešto krajnje nepodesno. Pretpostavljam da bih i u toj oblasti vremenom i praksom postigao željenu spretnost, ali mislim da s obzirom na uočenu opasnost, tu dužnost, koju od mene traži gospodin Faradej, neću obavljati sve dok je ne uvežbam dovoljno dobro. U svakom slučaju, moram nažalost da kažem da se ono što su sinoć sami meštani ponudili kao neku vrstu dosetke – predviđanje da zbog galame odozdo neću provesti spokojnu noć – pokazalo kao tačno. Gazdarica se, doduše, nije drala na muža, ali je, dok je s njim čistila i raspremala, pričala bez prestanka do u sitne sate, a onda ponovo od rane zore. Spreman sam, međutim, da im to oprostim, jer su oboje vredni i neumorni radnici. Pa kako je tu bila i ona moja neuspela dosetka, nisam gazdi ničim nagovestio da sam proveo jednu nemirnu noć; zahvalio sam mu se na gostoprimstvu i krenuo da istražujem trgovačku varoš Tonton. Možda je trebalo da prenoćim ovde, u ovom kućanstvu u kojem upravo uživam u prijatnom prepodnevnom čaju, jer se na oglasnoj tabli ispred ulaza ne reklamiraju samo „čaj, zakuska, kolači“ nego i „čiste, vrlo udobne sobe“. Kuća se nalazi u glavnoj ulici Tontona, pored pijačnog trga; sama zgrada deluje dosta trošno, iako je sagrađena od jakih greda. U ovom času sedim u prostranoj sali u kojoj služe čaj, kafu i laka jela; zidovi su obloženi hrastovinom, a za stolovima se, rekao bih, može smestiti dvadesetak gostiju. Dve nasmejane devojke služe za pultom na kome je izložen bogat izbor kolača i peciva. Kako je, sve u svemu, ovo zbilja izvanredno mesto za uživanje u jutarnjem čaju, iznenađuje činjenica da se tom zadovoljstvu prepušta tako mali broj stanovnika Tontona. Tu su, osim mene, samo dve postarije dame i jedan čovek – možda zemljoradnik u penziji – pored velikog prozora. Ne vidim ga jasno, jer je pod jakim bleskom jutarnjeg sunca sveden na siluetu, ali ipak vidim da čita novine i da s vremena na vreme, u pravilnim razmacima, zagleda prolaznike. U početku sam pretpostavljao da čeka prijatelja, a sad mi se već čini da pogledom vreba poznanike sa željom da ih pozdravi. Smestio sam se uza sam zid, i s tog rastojanja razgovetno vidim suncem obasjanu ulicu, pa čak i, na pločniku preko puta, putokaznu tablu za razne pravce, od kojih jedan 76
Knjigoteka upućuje na selo Mersden. Možda će i vama „Mersden“ zazvučati poznato kao što je zazvučalo i meni kad sam to ime ugledao juče na auto-karti. Bio sam, priznajem, u iskušenju da skrenem s puta i obiđem selo. Naime, u Mersdenu, Somerset, nalazila se nekad firma Gifen i Komp., pa su se u Mersden slale porudžbine za Gifenove čuvene tamne sveće i zahtevi da te sveće budu „umešane u vosak i oblikovane rukom“. Firma Gifen je imala i neosporno najbolje sredstvo za čišćenje srebra u celoj Engleskoj, i tek se pred sam rat, kad su se na tržištu pojavile nove hemijske supstance, smanjila potražnja ovog sjajnog proizvoda. Koliko se sećam, firma Gifen se pročula početkom dvadesetih godina i ja sigurno nisam jedini koji njen uspeh povezuje s promenom nastalom u našoj profesiji – s onom promenom zbog koje je čišćenje i glancanje srebra postalo posao od prvorazrednog značaja i taj značaj zadržalo do dana današnjeg. Mislim da je i ta promena, kao mnoge druge bitne promene u tom periodu, bila zasluga generacije: tih godina je „stasala“ naša generacija batlera, i ljudi poput gospodina Maršala odigrali su ključnu ulogu u nastojanju da čišćenje srebra zauzme središno mesto u našem pozivu. To, naravno, ne znači da se čišćenje srebra – pogotovu srebrnog posuđa i drugih srebrnih predmeta koji se iznose na sto – nije oduvek smatralo važnom dužnošću. Nisam pristrasan, ali napominjem da mnogi batleri iz generacije moga oca nisu taj posao smatrali toliko važnim, što dokazuje i činjenica da je batler u to vreme retko lično nadzirao čišćenje i glancanje srebra, da je tu dužnost olako prepuštao svom pomoćniku i samo povremeno proveravao kako je zadatak obavljen. Opšte je prihvaćeno mišljenje da je gospodin Maršal prvi shvatio puni značaj srebra i njegovog sjaja – to jest shvatio da gosti za stolom od svih predmeta najpomnije zagledaju i pogledom ispituju srebrno posuđe i srebrni pribor za jelo, i da je samim tim srebro javni pokazatelj standarda kuće. Gospodin Maršal je prvi iznenadio dame i gospodu, goste dvorca Čarlvil, time što je čišćenje srebra uzdigao na najviši stepen. Ubrzo su, razume se, batleri širom Engleske, pod pritiskom svojih poslodavaca, svu pažnju usmerili na čišćenje srebra. Odmah su se, pamtim, pojavili raznorazni batleri koji su tvrdili da znaju kako se gospodin Maršal može prevazići, a svoje otkriće krili kao zmija noge, onako kako francuski šefovi kuhinje kriju svoje recepte. Uveren sam, međutim – a bio sam uveren i tada – da su složeni i tajanstveni procesi kojima su se bavili batleri poput gospodina Džeka Nejbersa vrlo malo, takoreći neznatno uticali na krajnji rezultat. Što se mene lično tiče, stvar je bila jednostavna: trebalo je upotrebljavati dobro sredstvo za čišćenje i ceo postupak budno nadzirati. Gifenovo sredstvo poručivali su svi cenjeni batleri toga doba, pa ako ste se tim proizvodom služili na pravi način, niste imali razloga za strahovanje da srebro u vašoj kući neće biti onoliko blistavo koliko i srebro u nekoj drugoj. S radošću se sećam mnogobrojnih prilika u kojima je srebro Darlington hola očaravalo goste. Pamtim, na primer, kako je ledi Astor, sa izvesnom gorčinom doduše, rekla da je naše srebro „uistinu bez premca“. Ili kako je dramski pisac gospodin Džordž Bernard Šo za vreme jedne večere pažljivo ispitivao, baš ispitivao, kašičicu za desert, primicao je svetlosti i njenu površinu upoređivao s površinom srebrne činije, potpuno nesvestan prisustva ostalih gostiju. Ali, s najvećim zadovoljstvom se sećam događaja koji se zbio jedne noći kad nam je u „nezvaničnu“ posetu došla izvesna ugledna ličnost – tada ministar u vladi, a kasnije i ministar spoljnih poslova. Uostalom, budući da su posledice tih poseta obelodanjene i potkrepljene pismenim dokazima, mogu mirno i da otkrijem ime dotične ličnosti i kažem da je reč o lordu Halifaksu. Kako se docnije ispostavilo, ta izuzetna poseta bila je prva u nizu „nezvaničnih“ 77
Knjigoteka sastanaka lorda Halifaksa i nemačkog ambasadora Herr Ribentropa. Elem, te noći je lord Halifaks došao rđavo raspoložen i veoma nespokojan; kad sam ga uveo u salon, rekao je doslovno ovo: – Pravo da vam kažem, Darlingtone, ne znam u šta me uvaljujete, ali znam da ću to gorko zažaliti. Kako je Herr Ribentrop trebalo da stigne tek kroz jedan sat, njegovo gospodstvo je predložilo uvaženom gostu da razgleda Darlington hol, jer je to malo lukavstvo često doprinosilo tome da se neki nervozan gost opusti. Dok sam poslovao po kući, uspevao sam da s vremena na vreme čujem kako lord Halifaks iz raznih delova Darlington hola i na razne načine izražava sumnju u uspeh predstojećeg sastanka i kako lord Darlington bezuspešno pokušava da ga razuveri i ohrabri. A onda sam u jednom času začuo uzvik lorda Halifaksa: – Bože blagi, Darlingtone, gledati srebro u ovoj kući je stvarno pravo uživanje! Bio sam, razume se, zadovoljan što to čujem, ali mi je istinsko zadovoljstvo pružilo ono što mi je lord Darlington rekao dva-tri dana kasnije: – Uzgred budi rečeno, Stivense, lord Halifaks se pre neko veče silno oduševio srebrom. Ono ga je odjednom oraspoložilo. To su, dobro se sećam, doslovno bile reči njegovog gospodstva te, znači, ništa ne izmišljam kad kažem da je sjaj srebra imao mali, ali važan doprinos u uspostavljanju opuštenog razgovora koji su te večeri vodili lord Halifaks i Herr Ribentrop. Ovde bi verovatno trebalo da dodam i nekoliko reči o Herr Ribentropu. Danas je, naravno, opšte mišljenje da je Herr Ribentrop bio varalica i da je, sprovodeći Hitlerov plan po kome je tokom tih godina Englesku trebalo obmanjivati što duže, te na taj način prikrivati od nje prave namere Nemačke, njegov jedini zadatak u našoj zemlji bio da tu obmanu što veštije podgreva. Druga mišljenja ne iznosim zato što je ovo, rekoh, opšte prihvaćeno. Ali, neopisivo je mučno slušati šta sve danas ljudi pričaju, kao da Herr Ribentrop nije obmanjivao i njih, kao da je jedino lord Darlington verovao u to da je Herr Ribentrop častan gospodin i kao da je jedino on sarađivao s njim. Sušta je istina da su tridesetih godina najuglednije kuće Engleske dočekivale Herr Ribentropa kao visoko cenjenog i rado viđenog gosta. Živo se sećam razgovora koji su se, naročito 1936. i 1937. godine, vodili u zbornici za poslugu u vezi s „nemačkim ambasadorom“, i iz kojih se nedvosmisleno moglo zaključiti da se najotmenije dame i najuglednija gospoda Engleske naprosto otimaju o njega. Zbilja je mučno slušati šta sve ti isti ljudi danas govore o ondašnjim vremenima, a pogotovu šta sve pričaju o njegovom gospodstvu. Strašna hipokrizija tog sveta bila bi i vama kristalno jasna da ste kojim slučajem videli neki od spiskova njihovih gostiju iz tih dana; jer da jeste, shvatili biste koliko je često Herr Ribentrop večeravao za njihovim stolom kao počasni gost. Kad ih, dakle, slušate danas, možete pomisliti da je lord Darlington postupao krajnje neuobičajeno kada je tih godina prihvatao gostoprimstvo nacista na nekolikim putovanjima po Nemačkoj. Ali ne verujem da bi sav taj svet govorio tako olako kad bi, recimo, The Times objavio samo jedan od spiskova gostiju na banketima što su ih Nemci priređivali za vreme velikog političkog zbora u Nirnbergu. Neosporna je činjenica da su najpriznatiji i najuvaženiji ljudi Engleske, i dame i gospoda, s najvećim zadovoljstvom prihvatali gostoprimstvo nemačkih vođa, pa iz prve ruke jemčim da su se takoreći svi vraćali s hvalospevima i dubokim divljenjem prema nemačkim domaćinima. I oni koji tvrde da je lord Darlington održavao tajne veze s neprijateljem samo žele da zauvek zaborave pravo podneblje toga vremena. Nepojamna besmislica je, valja reći, i tvrdnja da je lord Darlington bio antisemit i da 78
Knjigoteka je održavao prisne veze s organizacijama kakav je bio Britanski savez fašista. Takve glasine mogu da šire samo oni koji ne poznaju onu vrstu gospode kojoj je pripadao njegovo gospodstvo. Lord Darlington se gnušao antisemitizma i to svoje gnušanje otvoreno izražavao u bezbroj prilika. I zato je tvrđenje da je Jevrejima zabranjivao ulazak u kuću i bio protiv jevrejske posluge potpuno neosnovano – ako se izuzme jedna savršeno beznačajna epizoda, koja se zbila tridesetih godina i koju su naduvali do neviđenih razmera. Što se tiče Britanskog saveza fašista, mogu da kažem da su zaista smešne priče o povezanosti njegovog gospodstva s tim ljudima. Ser Osvald Mozli, gospodin koji je predvodio „crnokošuljaše“, posetio je Darlington hol najviše tri puta, i to neposredno po osnivanju organizacije, dakle pre nego što su njeni članovi pokazali svoje pravo lice. Čim je pokret „crnokošuljaša“ otkrio svoju rugobu – a njegovo gospodstvo je tu rugobu uočio pre mnogih drugih – lord Darlington je odmah prekinuo sve veze s njima. Uostalom, te organizacije su bile marginalne i ni u čemu nisu bitno uticale na politički život u Engleskoj. Lord Darlington je bio gospodin koji se bavio samo onim što se nalazi u samom središtu stvari, pa su i ljudi koje je uz veliki napor okupljao svih tih godina bili daleko izvan neprijatnih marginalnih grupa. Taj njegov krug sačinjavali su uvaženi i uticajni ljudi, političari, diplomate, vojna i sveštena lica. Među njima je, naravno, bilo i Jevreja, pa već sama ta činjenica pokazuje do koje su mere besmislene priče koje se predu oko njegovog gospodstva. Ponela me struja prošlosti. A govorio sam, u stvari, o srebru i o tome koliko je lord Halifaks tim srebrom bio ushićen one večeri kad je u Darlington holu trebalo da se susretne s Herr Ribentropom. Ali, da se razumemo – ja niukoliko nisam želeo time da nagovestim da se veče koje je pretilo razočaranjem pretvorilo na kraju u trijumf isključivo zahvaljujući srebru. Nagoveštaj da je te večeri srebro odigralo malu ulogu u promeni raspoloženja njegovog gosta izneo je sam lord Darlington, pa zato možda čovek i ima prava da o tim davnim događajima razmišlja sa izvesnim zadovoljstvom. Postoje u našem pozivu i oni koji kažu da naposletku i nije toliko važno koju vrstu poslodavca služite; koji smatraju da se idealizam naše generacije – to jest misao vodilja da mi batleri treba da služimo onoj velikoj gospodi koja unapređuju čovečanstvo – sastoji u visokoparnom blebetanju lišenom realne osnove. Lako je, naravno, uočiti da su ti skeptični pojedinci istovremeno i najprosečniji predstavnici naše profesije – dakle oni koji uviđaju da zbog nedovoljnih sposobnosti neće napredovati i zauzeti viši položaj, te zato nastoje da i ostale povuku nadole, na nivo koji jedino njima odgovara. Iako, dakle, ne dolazite u iskušenje da prihvatite jedno takvo mišljenje, ipak vam pričinjava veliko zadovoljstvo kad ste u stanju da se prisetite događaja iz sopstvene karijere koji nedvosmisleno pokazuju koliko ti pojedinci nisu u pravu. Čovek uvek teži tome da svom poslodavcu pruži uslugu koja je istovremeno i potpora i koja se, naravno, ne svodi samo na specifične slučajeve kakav je slučaj sa srebrom i lordom Halifaksom. Hoću da kažem da se takvi slučajevi s vremenom pretvaraju u simbole jedne neporecive istine – da ste doživeli veliku čast samim tim što ste se svojim poslom bavili u žiži krupnih događaja. Zato možda s pravom osećate zadovoljstvo koje oni što služe prosečne poslodavce nikada neće osetiti – zadovoljstvo zbog toga što opravdano možete da kažete da ste svojim naporima na neki način doprineli toku istorije. Možda sam ipak suviše zaokupljen prošlošću. Najzad, preda mnom je još čitav niz 79
Knjigoteka godina službovanja, od mene se očekuje još mnogo toga. Gospodin Faradej nije samo izvanredan poslodavac nego je i Amerikanac, kome svakako – a to spada u posebnu dužnost – treba pokazati sve što je najbolje u engleskoj usluzi. Bitno je, znači, svu pažnju usmeriti na sadašnjost, ne dozvoliti da se u dušu ušunja samozadovoljstvo zbog onog što se možda postiglo u prošlosti. Moram priznati da poslednjih meseci u Darlington holu nije sve teklo onako glatko kako bi trebalo. Potkrale su se nedavno i neke sitne greške, uključujući i slučaj sa srebrnom viljuškom u aprilu. Prava je sreća što gospodin Faradej tom prilikom nije imao goste, ali je meni to veoma teško palo. Dogodilo se jednoga jutra za vreme doručka, a da mi gospodin Faradej – iz puke ljubaznosti ili zato što kao Amerikanac nije pojmio ozbiljnost propusta – nije uputio ni jednu jedinu reč prekora. Samo je uzeo viljušku u ruku, pogledao je, prešao vrhovima prstiju po zupcima i odmah potom se zadubio u jutarnje novine. Sve to uradio je nekako rasejano, ali mojoj pažnji nije izmakla nijedna pojedinost; brzo sam prišao stolu i uklonio sablažnjiv predmet. I verovatno sam onako uzbuđen bio suviše brz u tom pokretu, jer se gospodin Faradej trgao i promrmljao: „Ehej, Stivense.“ Brzo sam izašao iz sobe i još se brže vratio sa čistom viljuškom. Kad sam prišao stolu – a tada je gospodin Faradej već uveliko čitao novine – pomislih da viljušku nečujno poturim na čaršav i ne uznemirim svog poslodavca. Nisam pri tom, razume se, zanemario ni mogućnost da se gospodin Faradej samo pravi ravnodušan kako bi ublažio moju nelagodnost i da bi u tom slučaju moj pokušaj poturanja viljuške mogao da protumači kao nedopustivu popustljivost prema sopstvenoj greški ili, još gore, kao pokušaj da tu grešku zabašurim. Zbog toga sam odlučio da viljušku naprosto tresnem na sto, na šta se gospodin Faradej ponovo trgao, digao pogled i ponovo promrmljao: „Ehej, Stivense.“ Ove i slične greške koje su se potkradale tokom poslednjih meseci povređivale su, sasvim prirodno, moje samopoštovanje, mada zbilja nisam imao razloga da u njima vidim znake nečeg zlokobnog nego samo posledicu nedovoljnog broja članova posluge. Taj manjak, doduše, nije nimalo nevažan sam po sebi, pa ako gospođica Kenton stvarno namerava da se vrati u Darlington hol, slične sitne greške se, ubeđen sam, više neće ponoviti. Treba, dabome, imati na umu da gospođica Kenton u svom pismu – koje sam, sasvim slučajno, ponovo pročitao sinoć pre nego što sam ugasio svetlost – nigde izričito ne izražava želju da se vrati na staro mesto. Moguće je, dakle, da sam od puste želje da se to ostvari i preterivao tvrdeći da postoje jasni nagoveštaji. I zato sam sinoć, priznajem, bio prilično iznenađen kad sam ustanovio da je u pismu odista teško pronaći rečenicu u kojoj se nedvosmisleno izražava želja za povratkom. Ali, stvarno nema smisla da toliko razmišljam o svemu tome kad znam da ću najverovatnije već kroz četrdeset osam sati s gospođicom Kentom razgovarati oči u oči. Ipak, moram da kažem da sam prošle noći dugo u mislima prelistavao njeno pismo dok sam ležao tamo u mraku i slušao buku koju su, raspremajući gostionicu, dizali gazda i njegova žena.
80
Knjigoteka
TREĆI DAN – VEČE
Moskam, u blizini Tevistoka, Devon
81
Knjigoteka Trebalo bi možda načas da se vratim na pitanje odnosa njegovog gospodstva prema Jevrejima, budući da je čitav taj problem antisemitizma danas toliko osetljiv. Da razjasnim, pre svega, stvar oko navodne odluke po kojoj je Jevrejima bilo zabranjeno da služe u Darlington holu. Kako ovo tvrđenje zadire neposredno u moju nadležnost, u stanju sam da ga pobijem s punom odgovornošću. Mnogo je Jevreja bilo u mom osoblju tokom godina provedenih s njegovim gospodstvom, i niko nikad s njima nije postupao drugačije nego s ostalima zbog toga što su bili jevrejske rase. Čovek stvarno ne može da pogodi na osnovu čega su izvedeni tako besmisleni zaključci – sem, što bi bilo smešno, na osnovu onih nekolikih kratkih, sasvim beznačajnih nedelja početkom tridesetih godina, u toku kojih je gospođa Kerolin Barnet imala zaista neobičan uticaj na njegovo gospodstvo. Gospođa Barnet, udovica gospodina Čarlsa Barneta, bila je veoma lepa, takoreći zanosna dama u četrdesetim godinama. Uživala je glas neverovatno visprene osobe, tako da su kružile priče kako je u vezi s nekim važnim savremenim pitanjem za vreme ove ili one večere ućutkala ovog ili onog učenog gospodina. Gospođa Barnet je dobar deo leta 1932. godine provela u Darlington holu, pretresajući satima i satima sa svojim domaćinom pitanja od društvenog i političkog značaja. I upravo je ona, dobro se sećam, povela njegovo gospodstvo u „usmerene obilaske“ najsiromašnijih četvrti istočnog dela Londona. A to znači da je po svoj prilici gospođa Barnet podstakla lorda Darlingtona na to da se sve više i više stara o engleskoj sirotinji, pa se stoga ne bi moglo reći da je njen uticaj u potpunosti bio negativan. Ona je, dabome, bila i član „crnokošuljaške“ organizacije ser Osvalda Mozlija, te je kratkotrajna, beznačajna veza njegovog gospodstva sa ser Osvaldom uspostavljena baš u one dve-tri letnje nedelje kad je u Darlington holu došlo do atipičnih incidenata, koji su, pretpostavljam, kasnije služili kao podloga za čitav niz apsurdnih tvrdnji. Ono što nazivam „incidentima“ bili su u stvari potpuno nevažni događaji. Sećam se da je, na primer, u toku jedne večere, pri pomenu nekog dnevnog lista njegovo gospodstvo usput primetio: „A, mislite na onaj jevrejski propagandni letak.“ U drugoj prilici, u to isto vreme, lord Darlington mi je naložio da više ne dajem novčane priloge jednom dobrotvornom društvu čiji su nam predstavnici redovno zvonili na vrata, uz obrazloženje da je njihova uprava „više-manje homogeno jevrejska“. Te sam primedbe zapamtio zato što su me zbilja iznenađivale, jer njegovo gospodstvo nikada do tada nije ispoljavao znake netrpeljivosti prema Jevrejima. Tu je, dabome, i ono poslepodne kada me je lord Darlington pozvao u svoju radnu sobu, poveo neki neodređeni razgovor raspitujući se da li je u kući sve u redu i na kraju rekao: – Pomno sam razmišljao, Stivense. Pomno razmišljao. I došao do konačnog zaključka. Mi ovde u Darlington holu ne možemo da imamo jevrejsku poslugu. – Molim? – Za dobro ove kuće, Stivense. U interesu gostiju koji odsedaju kod nas. Brižljivo sam to pitanje razmotrio, Stivense, i sad vam saopštavam do kog sam zaključka došao. – U redu, gospodine. – Mi trenutno imamo takve među poslugom, zar ne, Stivense? Mislim – Jevreje. – Dva člana posluge spadaju u tu kategoriju, gospodine. – Aha. – Njegovo gospodstvo ućuta i zagleda se kroz prozor. – Moraćete da ih 82
Knjigoteka otpustite, naravno. – Izvol’te, gospodine? – Za žaljenje je, Stivense, ali drugog izbora nemamo. U pitanju su bezbednost i dobrobit mojih gostiju. Ja vas, Stivense, uveravam da sam celu stvar razmotrio iz svih uglova, od početka do kraja. I doneo konačnu odluku – za dobro svih nas. Pomenuta dva člana posluge bile su u stvari dve služavke. Nisam, znači, mogao da preduzmem nikakve korake – jer bi to svakako bilo nedolično – a da prethodno o svemu ne izvestim gospođicu Kenton. Rešio sam, dakle, da to učinim još iste večeri kad se uz kakao nađemo u njenoj odaji. Možda bi ovde trebalo da kažem nekoliko reči o tim sastancima kod nje na kraju svakog dana. Odmah napominjem da smo u tim prilikama vodili čisto profesionalne razgovore, iako smo, što je i prirodno, umeli s vremena na vreme da raspravljamo i o nekim drugim temama. Povod za te sastanke bio je jednostavan: ustanovili smo da smo i ona i ja uglavnom toliko zauzeti poslom da nam danima ne polazi za rukom da razmenimo ni najosnovnije informacije. Oboje smo, dakle, morali da priznamo da jedna takva situacija ugrožava glatko vođenje domaćinstva, pa nam je mogućnost da zajedno provedemo petnaestak minuta na kraju dana u tihoj odaji gospođice Kenton izgledala kao najbolje rešenje. Samo, da ponovim: ti naši sastanci imali su prevashodno profesionalni karakter; pretresali smo, na primer, planove za predstojeći prijem ili razgovarali o tome kako se snalazi neki novi član posluge. Ali, da se vratim na osnovnu nit pripovedanja. Bio sam zabrinut, ali ne zbog toga što sam gospođicu Kenton morao da obavestim o otpuštanju njene dve služavke. Uzroci moje zabrinutosti bili su druge prirode. S jedne strane, obe devojke su svoj posao obavljale na savršeno zadovoljavajući način, a s druge – ovo naglašavam zato što je u poslednje vreme jevrejsko pitanje sve osetljivije – svi instinkti u meni opirali su se ovom otpuštanju. Međutim, zadatak koji mi je poveren bio je potpuno jasan i tu, koliko sam mogao da vidim, ništa, baš ništa ne bi pomoglo izražavanje ličnih sumnji. Zadatak je bio težak, ali se morao izvršiti s dostojanstvom. I zato sam te večeri, na kraju našeg razgovora, ovo osetljivo pitanje izložio sažeto i poslovno koliko god je to bilo moguće i izlaganje završio rečima: – S devojkama ću razgovarati u mojoj odaji, sutra u pola jedanaest. Molio bih vas, gospođice Kenton, da ih pošaljete tačno u to vreme. Odluku o tome da li ćete ih prethodno obavestiti o čemu je reč prepuštam vama. Kako je izgledalo da gospođica Kenton ne želi ništa da kaže, nastavih: – Pa, gospođice Kenton, hvala na kakau. Vreme je da idem na spavanje. Čeka nas još jedan naporan dan. I tad gospođica Kenton reče: – Gospodine Stivense, ja prosto ne verujem svojim ušima. Rut i Sara rade sa mnom već više od šest godina. Imam puno poverenje u njih, a i one u mene. Obe su izvanredno služile ovoj kući. – Siguran sam u to, gospođice Kenton. Ali ne smemo dozvoliti da nam osećanja pomute moć rasuđivanja. E, a sad stvarno moram da vam poželim laku noć... – Gospodine Stivense, užasnuta sam načinom na koji sedite ovde i mirno izgovarate ono što ste upravo izgovorili kao da govorite o nabavci namirnica. Prosto ne mogu da verujem! Vi kažete da se Rut i Sara moraju otpustiti samo zato što su Jevrejke?! – Ja sam vam, gospođice Kenton, objasnio celu situaciju. Tako je odlučio njegovo 83
Knjigoteka gospodstvo, vi i ja tu više nemamo šta da kažemo. – Zar vama, gospodine Stivense, ne pada na pamet da je otpuštanje Rut i Sare iz tih razloga – nepravedno? Ja tako nešto neću da podržim. I neću da radim u kući u kojoj se dešavaju ovakve stvari. – A ja vas, gospođice Kenton, molim da se ne uzbuđujete i da se ponašate onako kako vašem položaju i dolikuje. Odluka je sasvim ispravna. Ako njegovo gospodstvo želi raskid ugovora, onda mi tu zbilja nemamo više šta da kažemo. – Upozoravam vas, gospodine Stivense, da ja više neću da radim u jednoj takvoj kući. Ako otpustite moje devojke, otići ću i ja. – Gospođice Kenton, čudi me što ovako reagujete. Mislim da ne treba da vas podsećam da se u obavljanju profesionalnih dužnosti ne rukovodimo svojim slabostima i svojim osećanjima, nego željama našeg poslodavca. – A ja vam kažem, gospodine Stivense, da ćete, ako sutra otpustite moje dve devojke, strahovito pogrešiti, da ćete počiniti težak greh i da ja neću nastaviti da radim u jednoj takvoj kući. – Gospođice Kenton, položaj na kojem se nalazite ne dozvoljava da izričete tako uzvišene i teške presude. Činjenica je da je današnji svet veoma složen i varljiv. Postoje stvari koje vi i ja naprosto nismo u stanju da shvatimo, a jedna od njih je i pitanje jevrejstva. Njegovo gospodstvo je, dozvolićete, daleko nadležniji da procenjuje šta je najbolje. E, pa, gospođice Kenton, sad zbilja moram da se povučem. Još jednom vam zahvaljujem na kakau. Dakle, sutra u pola jedanaest. Pošaljite ih, molim vas. Čim su sutradan, u zakazani čas, devojke stupile u moju odaju, bilo mi je jasno da je gospođica Kenton već razgovarala s njima, jer su ušle jecajući. Objasnio sam im situaciju u najkraćim crtama i naglasio da smo svi bili veoma zadovoljni njihovom uslugom i da će shodno tome dobiti dobre preporuke. Koliko se sećam, nijedna nije rekla ništa značajno u toku tog razgovora, koji je sve u svemu trajao najviše tri ili četiri minuta. Otišle su kako su i došle – jecajući. Gospođica Kenton je posle odlaska devojaka bila neuobičajeno hladna, a povremeno i vrlo neučtiva prema meni, čak i u prisustvu osoblja. I dalje smo se uveče viđali uz kakao, ali su ti sastanci bili kratki i neprijateljski. A kako se ni posle dve nedelje nisu pojavili nagoveštaji popuštanja, počeo sam, prirodno, da gubim strpljenje. I zato joj u toku naših kakao-sedeljki rekoh u ironičnom tonu: – Gospođice Kenton, očekivao sam, da vam pravo kažem, vaš otkaz, ali uzalud. – Ove reči sam propratio kratkim smehom, nadajući se, verovatno, da ću je kroz šalu konačno odobrovoljiti, da će mi na ovaj ili onaj način odgovoriti pomirljivo i da ćemo oboje zauvek zaboraviti tu epizodu. Ali, gospođica Kenton me pogleda strogo i reče: – Ja i dalje ozbiljno nameravam da podnesem otkaz, gospodine Stivense. I to dosad nisam uradila samo zato što imam toliko posla. Ta njena izjava me je, moram priznati, neko vreme prilično zabrinjavala, jer je po svemu izgledalo da će ostvariti svoju pretnju. Ali kad je posle nekoliko nedelja postalo očigledno da o njenom odlasku iz Darlington hola nema ni govora i kad je zategnutost među nama počela postepeno da se kravi, zadirkivao bih je s vremena na vreme i podsećao na otkaz kojim je pretila. Kad bismo, na primer, razgovarali o nekom velikom prijemu koji nam 84
Knjigoteka je predstojao, rekao bih: – Pod uslovom, naravno, da u to vreme još budete s nama, gospođice Kenton. – A gospođica Kenton bi na to naglo ućutala, možda više zbog osećanja nelagodnosti nego zbog ljutitosti. Na kraju je, dabome, zaboravljen i taj događaj, mada je bio pomenut još jedanput i to godinu dana posle odlaska dveju sobarica. Razgovor je poveo lord Darlington jednog poslepodneva dok sam ga u salonu služio čajem. Tada su već odavno bili prohujali dani u kojima je gospođa Kerolin Barnet imala veliki uticaj na njegovo gospodstvo, i dotična dama više nije dolazila u Darlington hol. Treba pomenuti i to da je u međuvremenu njegovo gospodstvo prekinuo sve veze i sa „crnokošuljašima“, jer je otkrio pravo, ružno lice njihove organizacije. – A, Stivense – reče mi lord Darlington. – Baš sam nameravao da porazgovaram s vama. O onom što se dogodilo prošle godine. O onim dvema sobaricama Jevrejkama, sećate se? – Kako da se ne sećam, gospodine. – Bojim se da im je danas teško ući u trag, je l’ da? Ono što se dogodilo bilo je nepravedno, pa bih želeo da na neki način tu nepravdu ispravim. – Ispitaću, svakako, sve mogućnosti, gospodine. Ali čisto sumnjam da ćemo im posle toliko vremena ući u trag. – Učinite sve što možete. Ono što se dogodilo bilo je nepravedno. Pretpostavljao sam da će moj razgovor s njegovim gospodstvom nešto značiti gospođici Kenton, pa odlučih da joj ga prepričam i po cenu toga da je ponovo razljutim. Ispalo je da sam to uradio jednog maglovitog poslepodneva u baštenskoj kući, i da je ishod bio vrlo čudan. Magla je počela da se spušta u trenutku kad sam prelazio preko proplanka. Krenuo sam u baštensku kuću da bih raspremio sto za kojim sam pre toga služio čajem lorda Darlingtona i njegove goste. Sećam se da sam još iz daljine – i pre nego što sam stigao do stepenika kod kojih je moj otac pao jednom davno – uočio siluetu gospođice Kenton u baštenskoj kući. Kad sam ušao, sedela je na stolici od pletene trske i šila. Krpila je, u stvari, neko jastuče. Latio sam se posla i počeo da skupljam delove zemljanog posuđa koji su ležali između biljaka i nameštaja od pletene trske; i za to vreme smo nas dvoje, opominjem se, ćaskali o nekim čisto profesionalnim stvarima i usput se šalili. Moram da priznam da je zaista bilo pravo osveženje naći se napolju u baštenskoj kući, pa zato ni ona ni ja nismo baš mnogo žurili s poslom. Iako je vidik prekrivala sve gušća magla i svetlost dana naglo gasnula – što je gospođici Kenton zadavalo muke u krpljenju – oboje smo, pamtim, često prekidali posao i zurili u predeo koji nam se pružao pred očima. Ja sam gledao preko proplanka baš u onaj deo na kojem se magla zgušnjavala oko topola posađenih duž kolskog puta, kad sam poveo razgovor o prošlogodišnjem otpuštanju uz sledeći uvod: – Baš nešto razmišljam, gospođice Kenton... Ne znam zašto mi je to palo na pamet u ovom trenutku, ali znate li da ste prošle godine tačno u ovo vreme uporno tvrdili da ćete podneti otkaz. Zabavilo me je da mislim o tome. – Kratko sam se nasmejao, ali je gospođica Kenton, iza mojih leđa, ćutala. A kad sam se okrenuo i pogledao je, videh da zuri kroz staklo 85
Knjigoteka u guste slojeve magle. – Vi verovatno i ne slutite, gospodine Stivense – progovori najzad – koliko je ozbiljna bila moja namera da napustim ovu kuću. Strahovito me je pogodilo ono što se dogodilo. I da sam imala iole samopoštovanja, sigurno bih već odavno bila daleko od Darlington hola. – Ona zastade, a ja skretoh pogled na daleke topole. Ona nastavi čudno umornim glasom: – U pitanju je bio čist kukavičluk, gospodine Stivense. Čist kukavičluk. Kuda da idem? Od porodice nemam nikog, osim jedne tetke. Mnogo je volim, ali ne mogu s njom da provedem ni dan a da mi se ne učini da traćim svoj život. Naravno, uveravala sam sebe da ću lako naći drugu službu. Kad biste samo znali koliko sam bila uplašena, gospodine Stivense! Kad god bih pomislila na odlazak, zamislila bih sebe kako lutam i ne mogu da sretnem nikoga koga poznajem, nikoga kome je stalo do mene. Eto na šta se svode svi moji uzvišeni principi. Užasno me je sramota, ali prosto nisam mogla da odem, da nateram sebe da odem, gospodine Stivense. Gospođica Kenton ponovo ućuta i duboko se zamisli. A meni se učini pogodan trenutak da joj što je moguće tačnije prepričam razgovor s njegovim gospodstvom. Priču sam završio ovako: – Što je učinjeno, učinjeno je. Ipak, velika je uteha čuti kako njegovo gospodstvo nedvosmisleno izjavljuje da je posredi bio strašan nesporazum. Mislio sam da će i vama biti milo da to čujete, gospođice Kenton, jer se dobro sećam da vas je taj događaj ojadio isto toliko koliko i mene. – Izvinite, ali ja vas ne razumem, gospodine Stivense – reče iza mojih leđa gospođica Kenton nekim potpuno novim glasom, kao da se naglo prenula iza sna. – Koliko ja mogu da se setim, vi ste smatrali da je savršeno pravedno i ispravno da se Rut i Sara izbace iz kuće. Tome ste se čak i radovali. – To što kažete je, gospođice Kenton, netačno i nepravično. Čitava ta stvar me je duboko zabrinula i vrlo sam je teško, vrlo teško podneo. Ja svakako nisam želeo da se tako nešto dogodi u ovoj kući. – Pa zašto mi to onda niste rekli, gospodine Stivense? Nasmejao sam se, ali tog časa stvarno nisam znao šta da joj odgovorim. I dok sam pokušavao da smislim odgovor, gospođica Kenton spusti svoje šiće u krilo i reče: – Da li ste uopšte svesni, gospodine Stivense, koliko bi mi značilo da ste onda, pre godinu dana, svoja osećanja podelili sa mnom? Dobro ste znali da sam očajna što su moje devojke otpuštene. Da li ste uopšte u stanju da shvatite koliko je to onda moglo da mi pomogne? Zašto, gospodine Stivense, zašto, zašto, zašto večito morate da se pretvarate? Opet se nasmejah, kratko, zbunjen čudnim obrtom razgovora. – Zbilja ne znam šta time hoćete da kažete, gospođice Kenton. Da se pretvaram? Pa zašto bih zaboga... – Užasno sam patila zbog toga što su Rut i Sara morale da odu. I još užasnije što sam verovala da sam sama samcijata na ovome svetu. – Zaboga, gospođice Kenton... – Podigao sam poslužavnik na koji sam bio poslagao prljavo zemljano posuđe. – Ja se, prirodno, nisam mogao složiti s otpuštanjem devojaka. I mislio sam, prirodno, da se to i podrazumeva. Ona više nije izustila ni reč, a ja sam se na izlasku okrenuo i pogledao je. Opet je zurila kroz prozor negde u daljinu, ali kako je tada već u baštenskoj kući bilo sasvim mračno, mogao sam da vidim samo njen profil ocrtan naspram blede, prazne pozadine. 86
Knjigoteka Izvinio sam se i izašao. Pošto sam se već setio epizode u vezi s otpuštanjem naše dve Jevrejke, razmišljam i o nečemu što bi se, pretpostavljam, moglo nazvati neobičnim ishodom te afere: o dolasku služavke Lize, koja je zamenila jednu od otpuštenih sobarica. Ta mlada žena se prijavila na upražnjeno mesto s krajnje nepouzdanim preporukama, iz kojih je svaki iole iskusan batler lako mogao da zaključi da je prethodnu službu napustila pod sumnjom da je izvršila prestup. Povrh toga, u razgovoru koji smo s devojkom vodili ja i gospođica Kenton izašlo je na videlo i to da se ni na jednom mestu nije zadržala duže od nekoliko nedelja. Uostalom, i samo njeno držanje uverilo me je da nije osoba koju bi trebalo zaposliti u Darlington holu. Ali čim smo završili razgovor s devojkom, gospođica Kenton, na moje veliko iznenađenje, poče da navija da je primimo. – U ovoj devojci se kriju velike mogućnosti – ponavljala je na sve moje proteste. – Ja ću je lično strogo nadzirati, ja ću se postarati da se dokaže. Jedno vreme smo se žustro prepirali, to pamtim, ali se ja, najverovatnije zato što nisam zaboravio otpuštanje dveju Jevrejki, očigledno nisam dovoljno energično usprotivio gospođici Kenton. Kako bilo da bilo, na kraju sam popustio, ali sam i rekao: – Nadam se, gospođice Kenton, da preuzimate punu odgovornost za ovu devojku. Meni je, vidite, savršeno jasno da ona ne treba da bude član naše posluge. I pristaću da je primimo samo pod uslovom da vi lično nadzirete njen razvoj. – Ova devojka će se dokazati, videćete, gospodine Stivense! Na moje ogromno zaprepašćenje, devojka je u toku sledećih nedelja uistinu napredovala neverovatnom brzinom. Držanje joj se popravljalo iz dana u dan, pa se i način na koji je hodala i obavljala svoje dužnosti – a on je prvih dana bio toliko neodmeren da sam morao da okrećem glavu – naprosto uzbudljivo menjao nabolje. Proticale su nedelje, a devojka se na neki čudesan način preobražavala u korisnog i uzornog člana posluge Darlington hola. Gospođica Kenton nije krila svoj trijumf, a naročito je uživala u tome da Lizi zada neki izuzetan zadatak i da onda meni, ako bih se našao u blizini, uputi podrugljiv pogled. Tako je i razgovor koji smo te večeri vodili u odaji gospođice Kenton bio tipičan za onu vrstu rasprava koje smo zapodevali u vezi sa Lizom. – Vi ćete bez sumnje biti duboko razočarani, gospodine Stivense, kad čujete da Liza do sada nije napravila nijednu grešku vrednu pomena – reče mi gospođica Kenton. – Nisam uopšte razočaran, gospođice Kenton. Naprotiv, veoma mi je milo – i zbog vas i zbog svih nas. Vi ste, priznajem, postigli priličan uspeh s tom devojkom, bar zasad. – Priličan uspeh, kažete vi! Uz taj vaš osmeh, gospodine Stivense! Uz osmeh koji se pojavljuje kad god pomenem Lizu. Taj vaš osmeh priča jednu zanimljivu priču, gospodine Stivense. Vrlo, vrlo zanimljivu. – Ma šta kažete, gospođice Kenton. Smem li da upitam šta on to priča? – Vrlo je zanimljivo to što ste bili tako pesimistični u pogledu nje, gospodine Stivense. Liza je lepa, lepa neosporno. A ja sam primetila da pokazujete čudnu odbojnost kad u službu treba da primite lepu devojku. 87
Knjigoteka – I sami znate da govorite gluposti, gospođice Kenton. – A ne, primetila sam ja to, gospodine Stivense. Ne volite vi lepo čeljade u svojoj posluzi. Zar je moguće da se naš gospodin Stivens boji da mu lepotica ne odvrati pažnju i misli? Zar je moguće da je naš gospodin Stivens ipak čovek od krvi i mesa? Zar je moguće da se ne uzda u sebe do kraja? – Zaboga, gospođice Kenton! Da to što pričate ima bilo kakvog smisla, možda bih se i potrudio da prihvatim takvu diskusiju. Ali kako nema, čini mi se da ću misli usmeravati na nešto drugo sve dok ne izbrbljate ono što vam je na umu. – Oho, a zašto vam je onda taj grešan osmeh još na licu, gospodine Stivense? – Nije to nikakav grešan osmeh, gospođice Kenton. Sasmo, zabavlja me, eto, vaša neobična sposobnost da izmišljate gluposti, i to je sve. – Imate vi na usnama mali grešan osmeh, gospodine Stivense. A u Lizu ne smete ni da pogledate, to sam zapazila već odavno. Sve mi je jasnije zašto ste bili toliko protiv nje. – Moje zamerke su bile potpuno opravdane, gospođice Kenton, i vi dobro znate da sam u pravu. Devojka je bila krajnje nepodesna kad je došla ovamo. Ovakav razgovor nismo, razume se, nikad vodili u prilikama kada je mogao da nas čuje neko od osoblja i jedino smo u ponekoj od tih večeri uz kakao – iako su one uvek bile posvećene čisto profesionalnim pitanjima – dozvoljavali sebi i jedno ovakvo bezazleno ćeretanje, koje nam je, rekao bih, pomagalo da se oslobodimo napetosti napornog dana. Liza je bila s nama osam ili devet meseci, a onda je – baš kad sam već takoreći i zaboravio da postoji – nestala iz kuće zajedno s drugim lakejem. Takve pojave su, dabome, neminovan sastavni deo života svakog batlera u velikom domaćinstvu. One vas neosporno užasno nerviraju, ali ih s vremenom prihvatate kao neizbežne. I kad je već reč o „bekstvu pri mesečini“, ovo je, moram priznati, bilo jedno od civilizovanijih. Naš dotični par nije iz kuće odneo ništa drugo osim malo hrane, a oboje su ostavili pisma. Taj drugi lakej, čijeg se imena više ne sećam, ostavio je meni cedulju na kojoj je otprilike pisalo: „Molim, ne osuđujte nas suviše strogo. Mi se volimo i mi ćemo se venčati.“ Liza je napisala mnogo duže pismo „Domaćici“, i to mi je pismo gospođica Kenton donela u odaju sutradan po njihovom nestanku. Ono je, koliko pamtim, bilo puno pravopisnih grešaka i naopako sročenih rečenica o tome koliko se njih dvoje vole, koliko je taj drugi lakej neodoljiv i tako dalje, sa zaključkom da ih čeka bajna budućnost. U jednom delu pisalo je i nešto slično ovom: „Mi nemamo para ali koga briga imamo ljubav i ko traži nešto drugo kad ja imam njega a on mene a to je sve što se poželeti može ikad.“ Pismo je bilo na tri strane, ali devojka ni jednom jedinom rečju nije izražavala zahvalnost gospođici Kenton za ono što je ova učinila za nju, a ni žaljenje što nas, sve, ostavlja na cedilu. Gospođica Kenton je bila vidljivo potresena. I dok sam pogledom prelazio preko redova pisma te mlade žene, ona je sedela za stolom preko puta mene, i zurila u svoje ruke. Mislim da nikada nije bila toliko ojađena kao tog jutra i to me je prilično iznenadilo. Kad sam stavio pismo na sto, reče mi: – I tako, gospodine Stivense, izgleda da ste u pravu bili vi, a ne ja. – Ne bi trebalo da se toliko uzbuđujete zbog toga, gospođice Kenton. Takve se stvari dešavaju i niko od nas ne može da ih spreči. 88
Knjigoteka – Ja sam kriva, priznajem, gospodine Stivense. Vi ste, kao i uvek, bili u pravu, ja sam pogrešila. – Ne slažem se sa vama, gospođice Kenton. Vi ste s tom devojkom radili izvanredno. I to što ste s njom postizali prava čuda dokazalo je bezbroj puta da sam u stvari ja bio u zabludi. Zaboga, gospođice Kenton, ovo što se desilo s njima moglo je da se desi i s nekim drugim. Vi ste s Lizom napravili pravi podvig. Imate razloga da se osećate izdanom, ali nemate razloga da se osećate odgovornom. A gospođica Kenton, i dalje duboko potištena, reče mirno: – Vrlo je ljubazno od vas što to kažete, gospodine Stivense. Veoma sam vam zahvalna... – Umorno uzdahnu i dodade: – Kako je šašava! A mogla je sjajno da napreduje u ovoj službi jer je istinski sposobna. Mnoge mlade žene poput nje zbog ludosti propuste, eto tako, svoju životnu priliku, i to zbog čega? Oboje pogledasmo u cedulju koja je stajala pored pisma na stolu, a potom gospođica Kenton odvrati pogled s ojađenim izrazom lica. – Tačno – rekoh ja. – Pravo kažete, sve je protraćila uludo. – Kakva ludost! Teško će se razočarati. A da je istrajala, imala bi pred sobom lep život. Ja bih je za godinu-dve osposobila da preuzme dužnosti domaćice u nekoj manjoj kući. Vi, gospodine Stivense, možda mislite da preterujem, ali sami ste videli šta sam s njom sve postigla za samo nekoliko meseci. A ona je sad sve to straćila. Sve – nizašta. – Napravila je stvarno neopisivu glupost. Pokupih stranice pisma s namerom da ih odložim u svoju arhivu, a onda mi pade na um da bi gospođica Kenton verovatno želela da to pismo sačuva, pa vratih hartije na sto. Međutim, gospođica Kenton je u mislima bludela nekud daleko. – Teško će se razočarati – ponovi. – Kakva ludost! Ponele su me, vidim, stare uspomene. Iako nisam želeo da im se prepustim, to sve u svemu i nije ispalo tako rđavo, jer sam na taj način izbegao da mi misli isuviše zaokupe događaji koji su se zbili večeras i kojima je, iskreno se nadam, došao kraj, s obzirom na to da su ovi poslednji sati zbilja bili zamorni. Trenutno se nalazim u sobi na tavanu seoske kuće koja pripada gospodinu i gospođi Tejlor. Nisam, dakle, u gostionici, nego u privatnoj kući; a soba koju su mi Tejlorovi večeras tako velikodušno ustupili pripadala je ranije njihovom najstarijem sinu, koji, sad već kao odrastao čovek, živi u Ekseteru. Cela soba je u drvenim gredama, podne daske nisu zastrte ni tepisima a ni ćilimima, ali je atmosfera uprkos tome neobično prijatna. Pored toga što mi je namestila krevet, gospođa Tejlor je sobu raspremila i valjano počistila, jer ništa osim dve-tri paukove mreže na gredama ne odaje da se ona već godinama ne koristi. Što se gospodina i gospođe Tejlor tiče, oni su od dvadesetih godina, pa sve do pre tri godine, kad su otišli u penziju, vodili u selu svoju piljarnicu. To su dragi, ljubazni ljudi, koji za naknadu neće ni da čuju, iako sam im je ja večeras nudio više puta. Činjenicu da se nalazim ovde i da sam u svakom pogledu prepušten velikodušnosti gospodina i gospođe Tejlor treba pripisati jednom mom glupom, nepodnošljivo prostom propustu: dozvolio sam da „ford“ ostane bez benzina. Ako se tome doda i jučerašnja 89
Knjigoteka nezgoda s nedostatkom vode u hladnjaku, svako će s pravom zaključiti da je dezorganizacija nešto svojstveno mojoj prirodi. Međutim, moram da naglasim da sam, kada je reč o dužoj vožnji, pravi početnik, i da se od početnika takvi nepodnošljivo prosti propusti mogu i očekivati. Uprkos tome, imam na umu da su dobra organizacija i predostrožnost bitne osobine u našem pozivu, pa nikako ne mogu da se oslobodim osećanja da sam na neki način sebe ponovo izneverio. Istina, vozio sam prilično rasejano pre nego što je ponestalo benzina. Planirao sam da ovu noć prespavam u Tevistoku, u koji sam stigao nešto pre osam. Onda su me u glavnoj gradskoj gostionici obavestili da su zbog održavanja poljoprivrednog sajma sve sobe zauzete. Preporučili su mi druge gostionice, ali me je u svakoj, a obišao sam sve, dočekivao isti odgovor, uz isto izvinjenje. Najzad mi je u krčmi na izlasku iz varoši gazdarica savetovala da se odvezem još nekoliko milja do drumske mehane koju vodi jedna njena rođaka; u njoj ću, uveravala me je, sigurno naći sobu, budući da je ta mehana izvan Tevistoka. Dala mi je podrobna uputstva kako da stignem do nje, i ona su mi u tom trenutku izgledala jasna. Zato sad ne mogu da kažem čija je krivica što mi ipak nije pošlo za rukom da pronađem tu drumsku mehanu. Posle petnaestak minuta vožnje obreo sam se na nekom dugačkom putu koji je krivudao kroz pusto, sumorno tresetište. I na jednoj i na drugoj strani pružale su se močvare, a magla se u kovitlacu spuštala na njih zaklanjajući vidik. S leve strane probijali su se poslednji odsjaji sunca na zalasku, a horizont tek ovde-onde razbijale senke ambara i seoskih kuća, koji su se nazirali negde daleko iza močvarnih polja. Odjednom mi se učinilo da sam ostavio za sobom sva obeležja ljudske zajednice. Okrenuo sam „ford“ i vratio se istim putem, pokušavajući da pronađem okuku pored koje sam prošao. Ali kad sam ušao u nju, ispostavilo se da je pustoš na tom drugom putu gora od one prve. Vozio sam jedno vreme kroz suton između visokih živica, a zatim izbio na put koji se penjao uz strmu padinu brda. Dotad sam, naravno, već bio izgubio svaku nadu da ću pronaći drumsku mehanu, te sam odlučio da vozim dalje, do sledećeg sela ili do sledeće varoši, gde bih potražio prenoćište. Odande ću, uveravao sam sebe, lako nastaviti put u zoru, onako kako sam i planirao. I baš u tom času je, na polovini uzbrdice, motor počeo da štuca, a ja ustanovio da sam ostao bez benzina. „Ford“ je stao već posle nekoliko jardi. Kad sam izašao da izvidim situaciju, shvatio sam da će ubrzo pasti mrak. Stajao sam na tom strmom putu odvičenom drvećem i vrzinom i odjednom, dalje prema vrhu brda, ugledao udubljenje u živoj ogradi i u njemu veliku kapiju s rešetkama. Kretoh ka njoj u nadi da će mi pogled s tog mesta pomoći da se orijentišem, a možda i u nadi da ću u blizini uočiti neku seljačku kućicu da u njoj potražim pomoć. Ono što sam napokon video s kapije prilično me je zbunilo. S druge strane brda spuštalo se jedno polje tako strmoglavo da je već posle dvadesetak jardi iščezavalo iz vidokruga. Negde u velikoj daljini – možda čitavu milju dalje u vazdušnoj liniji – naziralo se neko seoce. Opazio sam kroz izmaglicu crkveni toranj, oko njega grozdove krovova od tamnog crepa i beli dim koji je ovde-onde kuljao iz dimnjaka. Moram da priznam da me je u tom trenutku obuzelo osećanje silne obeshrabrenosti, da ne kažem očajanja, mada situacija nije bila baš toliko beznadežna: „ford“ nije bio oštećen, jedino mu je nedostajalo gorivo. Nizbrdicu do sela mogao sam da pređem za pola sata, a u selu se sigurno mogu naći i smeštaj i kantica benzina. Hrabrio sam sebe takvim razmišljanjem, ali se nisam nimalo 90
Knjigoteka prijatno osećao, dok sam stajao na vrhu tog pustog brda i kroz kapiju zurio u tačke svetlosti što se palila u nekom dalekom selu. Povrh svega, dan se gasio, a magla postajala sve gušća. Shvatio sam da od očajanja nema vajde i da je čista ludost gubiti i dalje dragocene minute dnevne svetlosti. Spustio sam se do „forda“, spakovao najpotrebnije stvari u kožnu torbu i s lampom od bicikla, koja je bacala neverovatno jak svetlosni snop, krenuo u traganje za stazom kojom bih se s druge strane brda spustio u selo. Ali, iako sam već uveliko bio prošao moju kapiju, takva mi se staza nije ukazala. A kad je put odjednom počeo da krivuda u suprotnom pravcu od sela čije sam svetiljke pratio kroz granje, ponovo sam klonuo duhom. Načas sam čak pomislio da bi najbolje bilo da se vratim u „ford“ i u njemu sačekam da se pojavi neko vozilo. Samo, moj pokušaj da u mraku nekoga zaustavim mogao bi da bude protumačen kao napad drumskog razbojnika a, osim toga, otkako sam izašao iz „forda“ ili, tačnije, otkako sam izašao iz Tevistoka, ni jedno jedino vozilo niti sam uočio, niti susreo. Odlučih na kraju da se vratim do kapije, da se otud spustim niz polje, a da put nastavim u pravcu seoskih svetiljki. Sam spust i nije bio toliko strm. Put naniže prema selu vodio je preko polja i pašnjaka koji su se nizali jedan za drugim, i bilo je dovoljno da se držim njihovih ivica pa da napredujem u dobrom smeru. Samo jedanput, već u neposrednoj blizini sela, nisam uspeo da pređem iz jednog polja u ono sledeće. Lampom sam osvetlio žbunje koje mi je prečilo put i najzad pronašao tesan otvor kroz koji sam se provukao na jedvite jade i pri tom, nažalost, pocepao naramenicu na sportskom žaketu i porub na nogavicama pantalona. Kako su, povrh toga, poslednja dva polja bila najblatnjavija, izbegavao sam da uperim lampu u cipele od silnog straha da će me ono što ću ugledati još više obeshrabriti. Malo-pomalo, i ja se neočekivano nađoh na popločanoj stazi koja se spuštala pravo u selo; i na toj stazi sretoh gospodina Tejlora, mog ljubaznog domaćina. Iskrsao je odnekud ispred mene, učtivo me sačekao, prstom dotakao kapu i upitao da li mi je potrebna pomoć. Objasnio sam mu ukratko kakva me je nevolja zadesila i dodao da bih mu bio beskrajno zahvalan kad bi me poveo do neke dobre gostionice. Na to gospodin Tejlor odmahnu glavom i reče: – Bojim se da u našem selu takve nema, gospodine. Putnike na konak obično prima Džon Hamfriz, ali on baš ovih dana opravlja krov. – I pre nego što sam uspeo da shvatim šta ovo obeshrabrujuće obaveštenje znači, gospodin Tejlor uskoči: – Ali ako ste spremni da se malo pomučite, mi ćemo vam rado ponuditi sobu i postelju za ovu noć, gospodine. Ništa osobito, ali žena će se postarati da sve bude čisto i koliko-toliko udobno. Čini mi se da sam promrmljao nekoliko možda suviše neodlučnih reči o tome kako ni po koju cenu ne bih želeo da ih uznemirim, na šta je gospodin Tejlor rekao: – Kažem vam, gospodine, nama će biti velika čast da budete naš gost. Ne dešava se baš tako često da gospodin kakav ste vi prođe kroz Moskam. A iskreno rečeno, gospodine, ne znam šta biste drugo i mogli da uradite u ovo doba. Žena mi nikad ne bi oprostila kad bih dozvolio da odete u noć. Morao sam, dakle, da prihvatim velikodušnu ponudu gospodina i gospođe Tejlor. Ali, kad sam napomenuo da su večerašnji događaji bili „zamorni“, nisam mislio samo na frustracije izazvane nestankom benzina i gadnim spustom u selo. Ono što se dogodilo posle – a što je počelo čim sam seo za večeru s gospodinom i gospođom Tejlor i njihovim susedima – daleko više je ugrozilo moju snalažljivost nego fizičke neprijatnosti s kojima 91
Knjigoteka sam se prethodno suočio. Osetio sam, verujte, ogromno olakšanje kad sam se napokon popeo u ovu sobu i u njoj neko vreme proveo u sećanjima na one davne godine u Darlington holu. Istina je da sam se u poslednje vreme sve češće prepuštao uspomenama. Otkako mi se pre nekoliko nedelja ukazala mogućnost da ponovo vidim gospođicu Kenton, sve sam više razmišljao o tome zbog čega je, u stvari, došlo do jedne tako krupne promene u našim odnosima. Jer naš odnos se, posle višegodišnjeg divnog uzajamnog razumevanja, neosporno promenio 1935. ili 1936. godine. Na kraju smo, nažalost, odustali čak i od običaja da se svake večeri sastajemo uz šolju kakaa. Nisam ni do danas uspeo da odgonetnem šta je bio stvarni povod tih promena i koji je lanac događaja odgovoran za njih. Pošto sam u poslednje vreme dosta razmišljao o tome, čini mi se da je prekretnica mogla da bude onaj čudnovat događaj kad je jedne večeri gospođica Kenton ušla, nepozvana, u moju odaju. A zbog čega je tako upala, danas više ne mogu da se setim. Lako je moguće da je ušla s vazom punom cveća „da bi sobu malo oživela“, mada to veče možda brkam s nekim od onih dana kada je pre mnogo godina, na samom početku našeg poznanstva, pokušavala da uradi to isto. Pouzdano znam da je tokom svih tih godina najmanje tri puta unosila cveće u moju odaju, ali se možda varam kad mislim da je zbog toga došla i one večeri o kojoj sad govorim. U svakom slučaju, moram da naglasim da nikada, bez obzira na dugogodišnju dobru poslovnu saradnju, nisam dozvoljavao da mi domaćica kuće ulazi u odaju i izlazi iz nje kad joj padne na pamet. Batlerova odaja je po mom uverenju prostorija od presudne važnosti, jezgro svih kućnih operacija, mesto slično glavnom štabu generala u toku bitke. I zato je preko potrebno da ona bude uređena i ostane uređena onako, tačno onako kako ja to želim. Nikad nisam spadao u batlere koji dozvoljavaju da im raznorazan svet uleće u odaju, postavlja svakojaka pitanja i čantra. Da bi operacije bile izvedene glatko i usaglašeno, batlerova odaja mora neizostavno da bude ono mesto u kući gde su privatnost i samoća strogo zajamčene. Tom prilikom se desilo da se, kad je te večeri gospođica Kenton ušla u moju odaju ja, u stvari, i nisam bavio poslovnim stvarima. Hoću da kažem da se dan već bližio kraju, da se i jedna neuobičajeno mirna sedmica bližila kraju, i da sam uživao u tome svom tako retkom slobodnom trenutku. Nisam, rekoh, siguran da li je gospođica Kenton ušla s vazom punom cveća, ali se zato dobro sećam da je rekla: – Gospodine Stivense, vaša soba izgleda uveče još neudobnije nego preko dana. Ta električna sijalica toliko škilji da se čudim kako čitate uz nju. – Hvala vam, gospođice Kenton, ali meni ona savršeno odgovara. – Zaboga, gospodine Stivense, ova soba liči na robijašku ćeliju. Fali joj samo uski ležaj u uglu, pa da odmah zamislimo kako osuđenici ovde tavore svoje poslednje dane. Ne znam da li sam nešto rekao, ali znam da nisam podigao pogled sa svog štiva; proteklo je nekoliko minuta, a ja sam i dalje čekao da se gospođa Kenton izvini i ode. A onda čuh kako kaže: – Pitam se šta to čitate, gospodine Stivense. – Jednu knjigu, gospođice Kenton. – Hvala, to vidim i sama, gospodine Stivense. Ali koju vrstu knjige – to me interesuje. Podigoh pogled i videh da je gospođica Kenton krenula prema meni. Sklopih knjigu, 92
Knjigoteka privih je na grudi, pa ustadoh. – Zaboga, gospođice Kenton, ja vas molim da poštujete moju privatnost. – Ama što se toliko stidite te knjige, gospodine Stivense? Da nije posredi nešto malčice golicavo? – Taman posla, gospođice Kenton! Na policama njegovog gospodstva se ne može naći ništa što bi bilo ‘malčice golicavo’, kako vi to kažete. – Čula sam da mnoge učene knjige sadrže i neke veoma golicave delove i nikad se nisam usudila da ih pogledam. Ajde, gospodine Stivense, dajte mi da vidim šta čitate, molim vas. – A ja vas, gospođice Kenton, molim da me ostavite na miru. Zaista je nepodnošljivo što me ovako uporno proganjate u retkim trenucima dokolice. Ali gospođica Kenton je i dalje išla prema meni, tako da ja naprosto nisam mogao da smislim svoj sledeći potez. Bio sam u iskušenju da knjigu ubacim u fioku pisaćeg stola i tu fioku zaključam, ali sam se predomislio jer mi je to izgledalo besmisleno dramatično. Ustuknuh, potom, nekoliko koraka, držeći knjigu priljubljenu uz grudi. – Čim mi pokažete knjigu koju držite tako grčevito – reče gospođica Kenton idući ka meni – prepustiću vas zadovoljstvima čitanja, gospodine Stivense. Šta li to, do vraga, tako besomučno pokušavate da sakrijete? – Gospođice Kenton, da li ćete vi otkriti naslov knjige koju čitam nema samo po sebi nikakvog značaja. U pitanju je princip, i zato protestujem što ovako upadate u moju sobu i ugrožavate moju privatnost. – Možda ta knjiga baš i nije sasvim pristojna, pa me vi, gospodine Stivense, štitite od njenih sablažnjivih uticaja? Kad se našla preda mnom, odjednom se u atmosferi zbila čudna promena – skoro kao da smo oboje bili prebačeni na neku sasvim drukčiju ravan bitisanja. Bojim se da ne umem jasno da opišem to što se događalo. Samo mogu da kažem da se oko nas odjednom sve umirilo; i da se i u gospođici Kenton zbila iznenadna promena; nekako se čudno uozbiljila i izgledala gotovo uplašena. – Molim vas, gospodine Stivense, dozvolite mi da vidim tu vašu knjigu. Ona pruži ruku i poče blago da izvlači knjigu iz mog grčevitog stiska. Ocenio sam da će najbolje biti da je ne gledam dok to radi, ali kako mi se bila sasvim primakla, nisam imao drugog izlaza nego da okrenem glavu i izvijem je pod prilično neprirodnim uglom. Gospođica Kenton mi je i dalje izvlačila knjigu, milimetar po milimetar. Taj proces je, činilo se, trajao veoma dugo – i ja sam za sve to vreme uspevao da se održim u istom položaju – a onda začuh kako kaže: – Milostivi bože, gospodine Stivense, pa ovo uopšte nije skaredno. Obična sentimentalna ljubavna priča. Mislim da sam tog časa odlučio da to više ne trpim. Ne pamtim tačno šta sam rekao, ali se sećam da sam gospođicu Kenton odlučno izveo iz svoje odaje i da se ovaj slučaj time završio. Možda bi ovde trebalo da dodam nekoliko reči u vezi s knjigom koja je bila povod ovog beznačajnog događaja. Knjiga se uistinu, kako je tačno rekla gospođica Kenton, mogla 93
Knjigoteka opisati kao „sentimentalna ljubavna priča“, a bila je jedna u nizu sličnih koje su stajale u biblioteci i u spavaćim sobama za gošće. Ta dela sam čitao iz vrlo prostog razloga: da bih na izuzetno efikasan način negovao svoj engleski jezik i usavršavao način izražavanja. Ne znam da li ćete se složiti sa mnom, ali moje je mišljenje da se, bar što se naše generacije tiče, suviše isticala potreba za pravilnim naglaskom i negovanim jezikom; a to znači da se ponekad veći značaj pridavao tim elementima nego nekim mnogo važnijim stručnim znanjima i umećima. Ali, kako su i po mom shvatanju pravilan naglasak, negovan jezik i lep način izražavanja bila privlačna svojstva, smatrao sam svojom dužnošću da ih usavršavam na najbolji mogući način. A najneposredniji način da to postignem bio je da u retkim slobodnim trenucima koje bih uspevao da ugrabim pročitam nekoliko stranica neke dobro napisane knjige. Tom lukavstvu pribegavao sam godinama i najčešće birao onu vrstu knjiga u koju je spadala i knjiga s kojom me je zatekla gospođica Kenton: takva dela pisana su na dobrom engleskom jeziku i njihovi elegantni dijalozi su za mene od velike praktične vrednosti. Neka teža knjiga – neka učena studija, na primer – proširila bi verovatno opšte vidike, ali bi izrazi i način izražavanja mogli mnogo ređe da se koriste i primene u svakodnevnom normalnom razgovoru s damama i gospodom. Retko sam imao vremena i želju da neku od tih ljubavnih priča pročitam od korica do korica, ali koliko sam mogao da zaključim, sve su one, bez izuzetka, imale besmislen – sentimentalan – zaplet, i zato ni časka ne bih gubio na njima da nije bilo tih već pomenutih koristi. Danas sam čak spreman da priznam – i ne vidim zašto bih se toga stideo – da su mi te priče pružale katkada i izvesno uživanje. To nekad sebi možda ne bih priznao, ali, kao što rekoh – šta je sramno u tome? Zašto čovek ne bi uživao u ljupkim pričama o damama i gospodi koji se zaljubljuju jedni u druge i koji ta svoja uzbudljiva osećanja izražavaju elegantnim rečenicama i neobičnim frazama? Kad ovo kažem, nikako ne mislim da je stav koji sam te večeri zauzeo u vezi s knjigom bio neopravdan. Morate razumeti da je u pitanju bio veoma važan princip. U trenutku kada je gospođica Kenton umarširala u moju odaju, ja „nisam bio na dužnosti“. A batler koji se ponosi svojim pozivom i koji stremi tome da „svoje dužnosti obavlja s dostojanstvom“, kako je to nekada formulisalo Udruženje Hejz, nikada ne sme da dozvoli da u prisustvu drugih „ne bude na dužnosti“. Uopšte nije bilo bitno da li je u tom trenutku ušla gospođica Kenton ili neki tuđinac. Uzoran batler mora uvek da bude viđen kao da, u potpunosti i do kraja, obitava u svojoj ulozi; on ne sme da bude viđen kako svoju ulogu svlači sa sebe u jednom trenutku da bi je već u sledećem ponovo navukao kao da je ona samo kostim pantomimičara. Batler koji drži do svog dostojanstva može samo u jednoj situaciji da se oseti toliko slobodnim da zbaci breme uloge koju nosi, a to je – kad je potpuno sam. Shvatićete, verujem, zašto se u slučaju upada gospođice Kenton u trenutku kad sam sasvim opravdano smatrao da sam u svojoj odaji potpuno sam, postavilo kao ključno pitanje principa, kao istinsko pitanje dostojanstva, da joj se ne prikažem nikako drugačije nego u svojoj punoj i pravoj ulozi. Nisam imao nameru da ovde analizujem razne vidove jednog nevažnog događaja iz davnih dana. Ono što je u celoj toj stvari bitno jeste činjenica da se od tada nešto promenilo između gospođice Kenton i mene i da su naši odnosi – posle bez sumnje višemesečnog postupnog procesa – izgubili svrsishodnost. Činjenica da je gospođica Kenton mogla da se ponaša onako kako se ponašala te večeri duboko me je uznemirila i zato sam, pošto sam je izveo iz odaje i malo se sabrao, odlučio da naš poslovni odnos postavim na prikladniju 94
Knjigoteka osnovu. Koliko je, međutim, taj događaj doprineo velikim promenama koje su u našim odnosima nastale posle toga teško je danas reći. Sasvim je moguće da su na ono što je usledilo uticali i neki drugi, daleko važniji razlozi. Kao što su, na primer, slobodni dani gospođice Kenton. Od onog časa kada je došla u Darlington hol pa sve do otprilike mesec dana pre događaja u mojoj odaji gospođica Kenton je svoje slobodne dane provodila po predvidljivom šablonu. Jednom u šest nedelja uzimala bi dva slobodna dana i odlazila da obiđe tetku u Sautemptonu; ugledajući se na mene, ostale slobodne dane nije ni koristila, sem u retkim prilikama kada bi u kući zavladalo vanredno zatišje; onda bi svoj dan provodila u šetnji po imanju ili u čitanju u svojoj odaji. Odjednom se taj šablon izmenio. Odjednom je počela da koristi puno slobodno vreme predviđeno ugovorom i redovno iz kuće nestajala već u rano jutro, ne ostavljajući nikakvu poruku osim obaveštenja o tome u koliko će se sati vratiti te noći. Nikada, naravno, ne bi prekoračila dozvoljeno vreme, pa mi je zato izgledalo neumesno da se raspitujem o tim njenim izlascima. Ipak, čini mi se da me je ta promena malo zabrinula, jer sam je pomenuo gospodinu Grejemu, batleru i ličnom sobaru ser Džejmsa Čembersa i mom dobrom kolegi, s kojim sam, slučaj je hteo, sad izgubio svaku vezu; pomenuo je, dakle, dok smo jedne noći sedeli i pričali uz vatru u Darlington holu. U stvari, sve što sam rekao bilo je da je domaćica kuće odskora „prilično ćudljiva i zlovoljna“. I iskreno sam se iznenadio kad je na to gospodin Grejem klimnuo glavom, nagnuo se ka meni i spremno odvratio: – Baš sam se pitao koliko će to još potrajati. Kad sam ga zapitao šta time hoće da kaže, gospodin Grejem je nastavio: – Vaša gospođica Kenton! Koliko joj je sad? Trideset tri? Trideset četiri? Najbolje godine da postane majka već je propustila, ali još nije prekasno. – Gospođica Kenton je pravi profesionalac i duboko je privržena svome poslu – uveravao sam ga. – Znam sasvim slučajno ali pouzdano da ne priželjkuje osnivanje porodice. Ali gospodin Grejem je i dalje uz osmeh odmahivao glavom i na kraju rekao: – Ne verujte domaćici kuće kada vam kaže da ne priželjkuje porodicu. Uveren sam, gospodine Stivense, da bismo nas dvojica dok sedimo ovde začas nabrojali bar dvanaest primera ljudi iz naše struke koji su tvrdili to isto, a potom se oženili ili udali i napustili profesiju. Pamtim da sam te večeri dosta samouvereno odbacio teoriju gospodina Grejema, ali da sam se kasnije, moram priznati, uporno vraćao na mogućnost da je razlog tajanstvenih izlazaka gospođice Kenton sastajanje s nekim udvaračem. Ta me je misao ozbiljno obespokojila, jer sam bio savršeno svestan da bi odlazak gospođice Kenton predstavljao neizmeran gubitak, gubitak od koga bi se Darlington hol teško oporavio. Osim toga, prepoznavao sam i neke druge male znake koji su išli u prilog teoriji gospodina Grejema. Na primer: kako su sakupljanje i raspodela pošte spadali u jednu od mojih dužnosti, morao sam da uočim da je gospođica Kenton počela da dobija pisma u ravnomernim razmacima – otprilike jedanput nedeljno – i to od istog pošiljaoca, sa žigom iste pošte. Podvlačim da je bilo gotovo nemoguće ne uočiti ovu pojavu, s obzirom na to da je gospođica Kenton do tada, dakle za sve vreme, ukupno primila samo nekoliko pisama. 95
Knjigoteka Uostalom, i neki drugi, manje upadljivi znaci potkrepljivali su stanovište gospodina Grejema. Gospođica Kenton je i dalje svoje dužnosti obavljala s uobičajenom revnošću, ali se njeno raspoloženje menjalo na način koji je meni bio potpuno nepoznat. Časovi u kojima bi pred kraj nedelje – i to bez vidljivog povoda – postajala neobično vesela remetili su moj mir isto toliko koliko i časovi u kojima bi postajala ćudljiva, zlovoljna ili snuždena. Mada je, kažem, sve vreme svoj posao obavljala krajnje revnosno, moja je dužnost bila da se o dobrobiti kuće staram na duži rok; pa ako su te pojave potvrđivale pretpostavku gospodina Grejema da gospođica Kenton razmišlja o odlasku iz Darlington hola iz sentimentalnih razloga, onda je neosporno bila i moja obaveza da celu stvar temeljno ispitam. I tako sam se jedne večeri u toku našeg sastanka uz kakao usudio da upitam: – Da li ćete opet izaći u četvrtak, gospođice Kenton? Mislim, da li ćete opet koristiti svoj slobodan dan? Očekivao sam, naravno, da će je ovo moje pitanje žestoko naljutiti, ali dogodilo se suprotno; ona mi odgovori sa izvesnim olakšanjem, kao da već odavno čeka priliku za jedan takav razgovor: – Oh, gospodine Stivense, u pitanju je neko koga sam upoznala dok sam radila u Grančester lodžu. U stvari, on je tada tamo bio batler. Sad je napustio to mesto i sličan posao našao ovde u blizini. I kada je, ko zna kako, saznao da sam ovde, počeo je da mi piše i predložio da obnovimo staro poznanstvo. Eto, gospodine Stivense, to vam je cela moja priča. – Razumem, gospođice Kenton. Veliko je osveženje izaći iz kuće s vremena na vreme. – I ja mislim, gospodine Stivense. Nastade kratak tajac, a onda gospođica Kenton nastavi kao da je u međuvremenu donela neku odluku. – Dok je kao batler radio u Grančester lodžu, taj moj poznanik je imao velike ambicije. Mislim da je u stvari njegov najveći san bio da postane batler u kući kao što je Darlington hol. O, bože, da znate samo kako mi danas neke njegove metode rada izgledaju smešne! Šta biste tek vi rekli i kakvo biste lice pravili da ste nekim slučajem mogli da ga vidite. Nije ni čudo što te svoje ambicije nije ostvario. Nasmejah se, kratko. – Znam iz iskustva da ima mnogo onih koji veruju da će zahvaljujući svojim sposobnostima dostići najviši nivo, a pri tom pojma nemaju koje sve zahteve treba da ispune. Naš posao ne pogoduje baš svakome. – Sasvim tačno. Šta li biste vi rekli da ste ga u to vreme imali na oku, gospodine Stivense? – Naš poziv nije za svakoga, gospođice Kenton, bar kad je reč o obavljanju posla na najvišem nivou. Lako je imati velike ambicije, ali batler koji ne poseduje neka sasvim određena svojstva može da napreduje samo do izvesne tačke. Gospođica Kenton se malo zamisli, pa reče: – Vi, gospodine Stivense, mora da ste vrlo zadovoljan čovek. Stigli ste na sam vrh svoje profesije, držite čvrsto u rukama sve konce i sve vidove svoga posla. Postoji li uopšte još nešto što biste mogli da poželite u životu? Nisam na ovo umeo da odgovorim dovoljno brzo. U pomalo nelagodnoj tišini koja je 96
Knjigoteka naglo zavladala, gospođica Kenton spusti pogled u dubinu svoje šolje s kakaom kao da ju je odjednom zanelo nešto što je uočila na tom dnu. A ja posle kraćeg razmišljanja rekoh napokon: – Kad je reč o meni, gospođice Kenton, ja ću svoju vokaciju ostvariti tek kad budem učinio sve što mogu da njegovom gospodstvu pomognem u krupnim zadacima koje je sebi postavio. Onoga dana kad lord Darlington završi svoj posao, onoga dana kad se on bude odmarao na lovorikama, zadovoljan saznanjem da je uradio sve što se razumno moglo tražiti od njega, tek toga dana ću i ja, gospođice Kenton, biti u stanju da sebe nazovem, kako vi to kažete, vrlo zadovoljnim čovekom. Možda su je moje reči zgranule; a možda su je iz nekog razloga i naljutile. Kako bilo da bilo, raspoloženje joj se u tom trenutku promenilo i naš razgovor je izgubio prisan ton koji je upravo počeo da dobija. Nekako ubrzo posle toga prekinuli smo i naše sastanke uz kakao u njenoj odaji. Vrlo se jasno sećam kad smo se poslednji put sastali na taj način. Želeo sam da s gospođicom Kenton porazgovaram o događaju koji nas je uskoro očekivao, o prijemu na kojem je krajem jedne od sledećih nedelja trebalo da se okupe mnoge ugledne ličnosti iz Škotske. Istina, od tog događaja delilo nas je više od mesec dana, ali je nama dvoma već bilo prešlo u naviku da krupne događaje pretresamo unapred, već od prvih priprema. I dok sam, te večeri, izlagao različite vidove prijema koji nas je očekivao, odjednom sam shvatio da gospođica Kenton ne učestvuje u razgovoru; i zaista, ubrzo je postalo očigledno da joj misli blude nekuda daleko. Dva-triput sam je upitao: – Jeste li vi ovde, sa mnom, gospođice Kenton? – naročito kad bi moje objašnjenje potrajalo malo duže; na to bi se ona svaki put prenula, a onda bi joj pažnja ponovo popustila. Minuti su prolazili, ja sam govorio, a ona u svemu sudelovala samo povremenim kratkim rečenicama kao što su „Razume se, gospodine Stivense“ ili „Potpuno se slažem s vama, gospodine Stivense“, tako da sam izgubio strpljenje i rekao: – Žao mi je, gospođice Kenton, ali nema nikakve svrhe da nastavimo ovaj razgovor. Vi izgleda ne shvatate njegov značaj. – Izvinite, gospodine Stivense – odgovori ona, uspravljajući se u stolici. – Sve je to zato što sam večeras prilično umorna. – Vi ste, gospođice Kenton, iz dana u dan sve umorniji. Nekada vam umor nije služio kao izgovor. Na moje iznenađenje, gospođica Kenton prasnu: – Gospodine Stivense, cela ova nedelja bila je veoma naporna. Strašno sam umorna. Već nekoliko sati žudim za krevetom. Umorna sam, veoma umorna, gospodine Stivense. Možete li vi to da shvatite? Nisam očekivao izvinjenje, ali me je, moram da kažem, njen odgovor izgovoren piskavim glasom zabezeknuo. Ipak, odlučio sam da se ne upuštam u nedoličnu prepirku, sačekao dva-tri minuta, a onda mirno rekao: – Ako vam to tako teško pada, onda zbilja nema potrebe da nastavimo s ovim večernjim sastancima, gospođice Kenton. Veoma mi je žao što ni slutio nisam da vas oni toliko opterećuju. – Gospodine Stivense, ja samo kažem da sam večeras veoma umorna... 97
Knjigoteka – Ne, ne, gospođice Kenton, sve je savršeno razumljivo. Mnogo ste zauzeti, imate naporan život, i ovi sastanci samo nepotrebno povećavaju teret koji nosite. Poslovna komunikacija može da se ostvari na bezbroj načina, za to zbilja nisu neophodni naši ovakvi sastanci. – Gospodine Stivense, čemu sve ovo? Rekla sam samo... – Ja to ozbiljno mislim, gospođice Kenton. Već neko vreme se u stvari pitam imaju li ovi sastanci svrhe kad samo produžavaju naše već ionako naporne dane. Činjenica da smo se ovde godinama sastajali ne znači da sad ne možemo da potražimo neko drugo, pogodnije rešenje. – Ali ja vas molim, gospodine Stivense... Ovi sastanci su veoma korisni... – Vama oni ne pogoduju, gospođice Kenton. Vas oni iscrpljuju. I zato predlažem da od sutra pređemo na drugi način prenošenja i razmene važnih informacija u toku radnog dana. I da, ako nismo u stanju da na vreme pronađemo jedno drugo, jedno drugom ostavljamo pismene poruke na vratima. To je, čini mi se, najbolje moguće rešenje. A sad vam se, gospođice Kenton, izvinjavam zbog toga što sam vas zadržao toliko dugo. Toplo vam zahvaljujem na kakau. Pitao sam se s vremena na vreme – i zašto to ne bih priznao – da li bi na kraju sve ispalo drukčije da nisam onako odlučno prekinuo naše večernje sastanke, odnosno da sam se bar u jednoj od mnogobrojnih prilika što su se ukazivale posle toga raskravio i prihvatio predlog gospođice Kenton da naša večernja viđenja ponovo uvedemo. Danas o tome razmišljam samo zato što mi se u svetlosti događaja koji su usledili može prebaciti da nisam ni bio svestan šta činim kad sam doneo odluku da zauvek prekinemo s našim večernjim sastancima. I zbilja, moglo bi se reći da je ta moja nevažna odluka bila na neki način sudbonosna prekretnica, da je baš ona uticala na to da stvari krenu onim tokom kojim su krenule i da se završe onako kako su se završile. Kad, gledajući prošlost pomoću današnjeg iskustva, počnemo da rijemo po njoj tražeći takve „prekretnice“, onda smo, valjda, skloniji da ih vidimo svuda i na svakom mestu. Pa ako smo već tome skloni, onda se u takve „prekretnice“ može ubrojiti ne samo moja odluka u vezi s našim večernjim sastancima nego i epizoda koja se zbila u mojoj odaji. Šta bi se desilo, pitam se, da sam drukčije reagovao one večeri kada je ona ušla sa svojom vaznom punom cveća? A možda bi se i moj susret s gospođicom Kenton u trpezariji onog popodneva kad je primila vest o smrti svoje tetke mogao svrstati u te „prekretnice“? Pismo je, u stvari, stiglo toga jutra i ja sam lično zakucao na vrata njene odaje da bih joj ga predao; a ušao sam unutra samo zato da bismo se dogovorili o nekoj čisto poslovnoj stvari. Sedeli smo, sećam se, za njenim stolom, i ona je, usred razgovora, otvorila pismo. Naglo je zanemela, ali je, svaka joj čast, ostala pribrana i bar dvaput ga pročitala od početka do kraja. Potom ga je pažljivo vratila u kovertu i pogledala me preko stola. – Piše mi gospođa Džonson, družbenica moje tetke. Kaže da je tetka umrla, prekjuče. Sahrana će se obaviti sutra. Da li ikako mogu da dobijem jedan slobodan dan? – Uveren sam da se to može srediti, gospođice Kenton. – Hvala vam, gospodine Stivense. Oprostite, ali sad bih želela da budem sama. 98
Knjigoteka – Naravno, gospođice Kenton. Izašao sam i tek onda shvatio da joj nisam izjavio saučešće. Slutio sam da ju je ta vest teško pogodila, jer joj je tetka u svakom pogledu zamenjivala majku; zastadoh u hodniku, pitajući se da li da se vratim, pokucam i ispravim grešku. Onda pomislih da ću, ako to uradim, narušiti privatnost koja joj omogućava da se prepusti svom bolu. Bilo je, zbilja, sasvim moguće da upravo u tom trenutku, udaljena samo nekoliko metara od mene, gospođica Kenton gorko plače. Ta pomisao izazvala je u meni neko čudno osećanje i zato sam, neodlučan, stajao u hodniku još nekoliko minuta. Na kraju sam ipak odlučio da sačekam pogodniju priliku za izjavu saučešća i krenuo dalje. Ispalo je, međutim, da sam je ponovo video tek tog poslepodneva, u trpezariji, rekoh, u koju je ušla da bi sredila kredenac s posuđem. Pre toga sam satima razmišljao o žalosti koja ju je zadesila, i naročito o tome šta bi trebalo da uradim ili kažem kako bih joj bar malo olakšao teret na duši. Pa kad sam čuo da ulazi u trpezariju – upravo sam tada nešto radio u holu – sačekao sam nekoliko minuta, ostavio posao i pošao za njom. – A, gospođice Kenton – rekoh. – Pa, kako ste danas poslepodne? – Dobro, hvala, gospodine Stivense. – Da li je sve u redu? – U najboljem redu, hvala. – Baš sam mislio da vas pitam – imate li problema sa novim članovima posluge? – Tu se nasmejah, kratko. – Začas iskrsnu teškoće kad u kuću dođe istovremeno veći broj pomoćnog osoblja. U tim prilikama, i najboljima dobro dođe neki usputni razgovor. – Hvala vam, gospodine Stivense, ali nove devojke mi ne stvaraju nikakve teškoće. – Ne mislite da su zbog njih potrebne izvesne promene u postojećem planu rasporeda i rada posluge? – Ne mislim da su potrebne, gospodine Stivense. Ukoliko promenim mišljenje, obavestiću vas o tome. Ona ponovo svu pažnju usredsredi na kredenac i ja načas pomislih da izađem iz trpezarije. Čini mi se da sam u stvari već bio i krenuo ka vratima, ali se tad okretoh i rekoh: – Vi dakle kažete, gospođice Kenton, da su se nove devojke dobro snašle. – Vrlo su se dobro snašle, uveravam vas. – E, pa, lepo je to čuti. – I opet se nasmejah, kratko. – Pitao sam se, eto, kako napreduju, s obzirom da nijedna do sada nije radila u ovako velikoj kući. – Tačno, gospodine Stivense. Gledao sam kako sređuje kredenac i čekao da vidim hoće li reći još nešto. A kad mi je posle nekoliko minuta postalo jasno da neće, rekoh: – Moram da vam kažem nešto, gospođice Kenton. Zapazio sam da se neke stvari u poslednje vreme obavljaju po nižim merilima. I mislim da ne bi trebalo da budete toliko popustljivi prema novim devojkama. – Šta hoćete time da kažete, gospodine Stivense? – Kad meni dođe novo osoblje, gospođice Kenton, ja udvostručujem nadzor i još pomnije proveravam da li je posao valjano obavljen. Budnim okom pratim rad novih članova posluge i način na koji se oni ophode prema ostalima. Važno je, znači, da i o ovim 99
Knjigoteka dvema devojkama steknemo celovit utisak, kako u pogledu stručnog obavljanja posla, tako i u pogledu njihovog uticaja na opšte raspoloženje. Žao mi je što to moram da kažem, gospođice Kenton, ali čini mi se da ste ipak bili malo nemarni. Gospođica Kenton se načas zbuni, a onda se okrete s napregnutim izrazom lica: – Kažite, gospodine Stivense. – Izneću samo jedan primer, gospođice Kenton: posuđe se i dalje pere prema najvišim merilima, ali se na kuhinjske police slaže na način koji na prvi pogled ne izgleda opasan, ali koji će s vremenom neminovno doprineti tome da broj polomljenih komada bude veći nego što je uobičajeno. – Mislite, gospodine Stivense? – Mislim, gospođice Kenton. Osim toga, prašina u malom alkovu pored sobe za doručak nije obrisana već nekoliko dana. Izvinite, ali naveo bih još dve-tri sitnice. – Nije potrebno da terate do kraja, gospodine Stivense. Proveriću, kao što predlažete, rad novih devojaka. – Ne liči na vas da previđate tako očigledne stvari, gospođice Kenton. Gospođica Kenton skrete pogled s mene, a preko lica joj opet pređe izraz kao da pokušava da odgonetne nešto što ju je veoma zbunilo. Nije izgledala toliko zabrinuta koliko beskrajno umorna. Onda je zatvorila kredenac i rekla: – Izvinite me, gospodine Stivense – i izašla iz trpezarije. Ali, kakvog smisla ima beskonačno razmišljanje o tome šta bi bilo da je bilo i šta bi se desilo da je ovo ili ono ispalo drugačije? To čoveka može lako da dovede do ludila. U svakom slučaju, uzaludno pominjete nekakve „prekretnice“ kad te trenutke možete da prepoznate jedino ako se vratite u prošlost. A kad se iz današnje perspektive vraćate u prošlost, može vam se učiniti da je zaista reč o sudbonosnim, dragocenim momentima u vašem životu, iako u svoje vreme niste, naravno, mislili baš tako. Tada vam se, naprotiv, činilo da pred sobom imate beskonačan broj dana, meseci i godina, dovoljno vremena da izgladite nesuglasice u odnosima s gospođicom Kenton i nepregledan broj prilika da ispravite greške proistekle iz ovog ili onog nesporazuma. U ono vreme sigurno ništa nije ukazivalo na to da će zbog tih nesumnjivo nevažnih incidenata neki snovi ostati zauvek neostvareni. Vidim da bezrazložno postajem sklon samoispitivanju i da sebe posmatram na jedan prilično sumoran način. Za to su, nema sumnje, krivi ovi pozni noćni sati i mučna zbivanja koja sam sinoć morao da istrpim. Moje trenutno raspoloženje povezano je svakako i s činjenicom da sutra u vreme ručka – pod uslovom da me u seoskoj garaži snabdu benzinom, a Tejlorovi me uveravaju da će tako i biti – treba da stignem u Mali Kompton i verovatno ponovo vidim gospođicu Kenton posle svih ovih godina. Nemam, razume se, nikakvih razloga da pretpostavim da naš susret neće biti srdačan. Očekujem, u stvari, da naš razgovor – pored onih neformalnih rečenica koje se razmenjuju u takvim prilikama – bude uglavnom strogo poslovan. Naime, dužan sam da utvrdim da li gospođica Kenton jeste ili nije zainteresovana da se danas, kada je izgleda njen brak, nažalost, pred raspadom, a ona ostala bez doma, vrati na svoje staro mesto u Darlington hol. Jer, budući da sam njeno pismo sinoć ponovo pročitao, moram ovde da kažem kako mi se ipak čini da sam iz pojedinih redova izvukao više nego što je možda bilo mudro. Ipak i dalje tvrdim da na 100
Knjigoteka nekim mestima ne provejava samo nostalgična čežnja nego i nešto drugo, naročito kada piše ovako: „Koliko sam samo volela onaj pogled s prozora spavaćih soba na drugom spratu, pogled na proplanak i na dune u daljini...“ I opet, kakvog smisla ima beskonačno razmišljanje o mogućim željama gospođice Kenton kada ću već koliko sutra sve moći da čujem iz njenih usta? A u svakom slučaju, daleko sam odlutao od izveštaja o sinoćnjim događajima. Dozvolite mi da ponovim, ovi poslednji sati bili su za mene prava mora. Mislio sam, vidite, da je to što sam bio primoran da ostavim „ford“ na nekom pustom brdu i da se po mraku sunovraćujem pogrešnim putem u nepoznato selo, sasvim dovoljna nevolja za jedno veče. Uveren sam, dabome, da me moji ljubazni domaćini, gospodin i gospođa Tejlor, nisu svesno izložili onome što sam poslednjih sati pretrpeo. Ali, činjenica je da je, čim sam seo za večeru i čim su u posetu došli njihovi susedi, oko mene počeo da se odvija niz veoma neprijatnih događaja. Po svemu se čini da donja prostorija u ovoj seljačkoj kući služi gospodinu i gospođi Tejlor i kao trpezarija i kao dnevna soba, da praktično žive u njoj. U toj povećoj, udobnoj prostoriji središnje mesto zauzima ogroman sto od grubo tesanog drveta kakav se obično viđa u seljačkim kuhinjama, sto na čijoj su neuglačanoj površini vidljivi brojni tragovi satara i kuhinjskih noževa, vidljivi čak i pri slabašnoj žućkastoj svetlosti koju s police u uglu baca petrolejska lampa. – Nije da mi ovde nemamo elektriku, gospodine – reče u jednom trenutku gospodin Tejlor pokazujući glavom svetiljku. – Ali, nešto se pokvarilo u strujnom kolu pa smo bez nje, eto, skoro već dva meseca. A da vam pravo kažem, baš nam i ne fali. Ima u selu nekoliko kuća koje elektriku nisu ni dobile. Gas daje topliju svetlost. Gospođa Tejlor nas je poslužila ukusnom čorbom koju smo pojeli u slast, uz duplu porciju hleba s hrskavom korom. U tom času ništa nije nagoveštavalo da će mi presesti prijatno ćaskanje i da će mi se poremetiti spokojan odlazak na spavanje. Ali, baš kad mi je posle završene večere gospodin Tejlor punio čašu lakim pivom koje je pripremao neki njegov komšija, začusmo korake po šljunku ispred kuće. U mojim ušima je nekako zloslutno odjeknuo bat tih koraka koji su se u mraku sve izvesnije približavali izolovanoj seljačkoj kući, ali moji domaćini nisu predosetili nikakvu opasnost, jer je gospodin Tejlor rekao glasom koji je odavao samo radoznalost i ništa više od toga: – E, ko li je to sad? Rekao je to sebi u bradu, a mi odmah, kao odjek, začusmo spolja drugi glas: – Uhu, evo Džordža Endrusa! Slučajno prošao, pa navratio! Već u sledećem trenutku gospođa Tejlor uvede u kuću čoveka širokih pleća, pedesetih godina, koji je, sudeći po odeći, ceo bogovetan dan radio na zemlji. On uđe bez ustručavanja, po čemu se moglo zaključiti da je u kući čest gost, sede na hoklicu kraj ulaza i s mukom poče da izuva svoje visoke gumene čizme, brbljajući usput s gospođom Tejlor. Potom priđe stolu i stade preda me u stavu mirno kao da nekom oficiru podnosi raport. – Zovem se Endrus, gospodine – reče – i želim vam prijatno veče. Baš mi je žao što ste imali nesrećan slučaj, ali se nadam da vas to nije izbacilo iz stroja i da ćete noć ipak provesti ovde u Moskamu. Pitao sam se, prilično zbunjen, kako je taj gospodin Endrus već uspeo da čuje za moj „nesrećan slučaj“. Odgovorih mu s osmehom da nisam „izbačen iz stroja“ i da sam beskrajno zahvalan na gostoprimstvu koje mi se ukazuje. Mislio sam, dabome, na ljubaznost 101
Knjigoteka gospodina i gospođe Tejlor, ali je gospodin Endrus izgleda i sebe uključio u one kojima sam izražavao zahvalnost, jer istog časa podiže svoje ogromne ruke i, kao da se brani, reče: – Ama, hajte, gospodine, dobro nam došli. Milo nam je, i te kako milo, što ste ovde među nama. Taki ko vi ne prolaze ovud baš mnogo često. Svi smo mi srećni što ste ovde. Po tome kako je to rekao učini mi se da celo selo zna za moj „nesrećan slučaj“ i dolazak u ovu seljačku kuću. Ubrzo se pokazalo da sam bio u pravu. Pretpostavljam da su za ono kratko vreme pošto su me uveli u spavaću sobu, gde sam oprao ruke i pokušao da koliko-toliko dovedem u red sportski žaket i nogavice na pantalonama, gospodin i gospođa Tejlor razglasili moj dolazak svim prolaznicima. Kako bilo da bilo, već posle dva-tri minuta pojavi se još jedan gost, koji je strahovito ličio na gospodina Endrusa: i on je imao široka pleća i ogromne ruke, i on je nosio visoke gumene čizme i izuvao ih gotovo na isti način na koji je to činio gospodin Endrus. Njihova sličnost bila je toliko upadljiva da sam bio ubeđen da su braća sve dok mi se pridošlica nije predstavio kao „Morgan, gospodine, Trevor Morgan, gospodine“. Gospodin Morgan je izrazio žaljenje zbog moje „nesreće“, uveravajući me da će već sutra ujutro sve biti u najboljem redu, i odmah naglasio da sam dobro došao u čitavom selu. Naravno, slične izjave sam već bio čuo, ali je gospodin Morgan to rekao ovako: – Velika je čast imati ovde u Moskamu jednog takog gospodina ko što ste vi, gospodine. Pre nego što sam stigao da smislim odgovor, začu se bat novih koraka na stazi što vodi do kuće i u sobu uđe sredovečan par, koji mi se predstavi kao gospodin Hari Smit i gospođa. Ovi ljudi nisu ličili na zemljoradnike; ona je bila krupna, zrela žena, koja me je podsetila na gospođu Mortimer, kuvaricu u Darlington holu tokom dvadesetih i tridesetih godina. Gospodin Hari Smit je, nasuprot ženi, bio onizak čovek sa zabrinutim izrazom lica, usled čega mu se boralo čelo. Čim su posedali za sto, on mi reče: – Da vaš auto nije može biti onaj muzejski „ford“ tamo gore na Bregu trnovitog grmlja, gospodine? – Jeste, ako je to put uz brdo koje se uzdiže iznad sela – odgovorih. – Ali, čudi me kako ste uspeli da ga ugledate. – Lično ja ga nisam video, gospodine. Ali maločas je pored njega prošao Dejv Tomton, koji se u traktoru vraćao kući. I toliko se zgranuo da je stao i izašo napolje. – Gospodin Hari Smit se okrete ostalima: – Čudo od lepote, kaže Dejv. Da tako nešto nikad nije video, kaže. Bogme, vaš auto baca u zasenak auto koji je nekad vozio gospodin Lindzi. Ovo izazva smeh za stolom, a gospodin Tejlor, koji je sedeo pored mene, objasni: – Taj vam je bio parajlija i živeo u velikoj kući blizu nas, gospodine. Ali zbog nekih stvari nije bio baš omiljen. Začu se žamor odobravanja. A onda neko reče: – U vaše zdravlje, gospodine – pa podiže krčag s pivom koje je gospođa Tejlor upravo podelila gostima; već u sledećem trenutku, nazdravljalo mi je celo društvo. Nasmeših se i rekoh: – Meni je čast što sam ovde s vama, verujte. – Vrlo ste ljubazni, gospodine – reče gospođa Smit. – Tako se ophodi pravi gospodin. Onaj gospodin Lindzi nije bio gospodin, bogami nije. Imao je, dakako, pune džepove para, ali gospodin nije bio. I ovo naiđe na odobravanje. Onda gospođa Tejlor šapnu nešto na uvo gospođi Smit, a ova odgovori: – Rekao je, potrudiće se da dođe što pre. 102
Knjigoteka Obe se okretoše meni, pa gospođa Smit reče: – Kazali smo doktoru Karlajlu da ste ovde, gospodine. Doktoru će biti veliko zadovoljstvo da se upozna s vama. – Sigurno obilazi pacijente – reče gospođa Tejlor kao da se izvinjava u njegovo ime. – Bojim se da vam ne možemo obećati da će stići pre nego što se vi povučete u sobu, gospodine. Uto se gospodin Hari Smit, čovečuljak naboranog čela, naže ka meni i reče: – Taj gospodin Lindzi je sve radio naopako, razumete? Naopako se i ponašao, jest bogami. Taj vam je mislio da je stoput bolji od nas i sve nas smatrao budalama. E, pa mogu da vam kažem, gospodine, brzo se uverio u suprotno. Ovde kod nas se mnogo razmišlja i mnogo priča. Kod nas vam ljudi imaju čvrsta uverenja i sijaset pametnih ideja i nimalo se ne stide da ih izraze. U to se vrlo brzo uverio i naš gospodin Lindzi. – Nije on bio nikakav gospodin – reče mirno gospodin Tejlor. – Nije bio nikakav gospodin, taj gospodin Lindzi. – Dobro on kaže, gospodine – reče gospodin Hari Smit. – Samo ga pogledate i odmah vidite da nije nikakav gospodin. Jeste da je imao lepu kuću i dobra odela, ali odmah ste nekako znali da nije gospodin. A to je vrlo brzo i dokazao. Ponovo se začu žamor odobravanja; onda zavlada kratak tajac, kao da društvo razmišlja da li bi bilo u redu da mi ispriča priču o toj očigledno znamenitoj ličnosti. Tišinu prekide gospodin Tejlor: – Sušta je istina to što kaže Hari. Možete vi pravog gospodina razlikovati od lažnog, ma kako ovaj bio gizdavo odeven. Da uzmemo za primer vas, gospodine. Ne radi se tu samo o kroju vaše odeće, pa ni o finom načinu govorenja. Ima tu još nešto što vas obeležava kao gospodina. Teško je baš tačno pogoditi šta, ali to je jasno svima kojima oči služe za gledanje. I još jednom opšte odobravanje. – Doktor Karlajl samo što nije stigao, gospodine – umeša se gospođa Tejlor. – Uživaćete u razgovoru s njim. I doktor Karlajl ima to nešto. Baš ima. Eto, on vam je pravi gospodin – reče gospođa Tejlor. Uto se gospodin Morgan, koji jedva da je reč progovorio otkako je došao, naže prema meni i reče mi: – Šta vi mislite, gospodine – šta bi to moglo da bude? Možda onaj koji to ima može bolje da objasni šta je to što ima. Evo, svi mi ovde pričamo – te ovaj ga ima, te onaj ga nema, a posle tih priča nismo ništa pametniji i ne znamo više nego što smo znali i pre. Možda biste vi mogli da nas malo podučite i da nam tu stvar razjasnite, gospodine. Za stolom zavlada muk i ja osetih kako se sva lica okreću prema meni. Nakašljah se, kratko, i rekoh: – Nije moje da se izjašnjavam o svojstvima koja možda posedujem, a možda i ne posedujem. Ali, kako je reč o jednom posebnom pitanju, pretpostavimo da se svojstvo koje ste pomenuli najpribližnije može označiti izrazom ‘dostojanstvo’. Nisam video svrhu da ovu izjavu šire obrazložim jer sam, u stvari, samo glasno izrazio misao koja mi se vrtela po glavi dok sam slušao razgovor za stolom. Uostalom, veliko je pitanje da li bih tako nešto uopšte i rekao da sasvim neočekivano nisam bio nateran na to. Ali, izgledalo je da je moj odgovor izazvao veliko zadovoljstvo prisutnih. 103
Knjigoteka – Ima, bogme, velike istine u tome što kažete, gospodine – reče gospodin Endrus klimajući glavom, a pridružiše mu se i drugi glasovi. Onaj gospodin Lindzi bi sigurno drukčije prošao da je imao malo više dostojanstva – reče gospođa Tejlor. – Nevolja je što ljudi od tog soja brkaju nadmenost i dostojanstvo. – Nemojte da se naljutite, gospodine – umeša se sad gospodin Hari Smit – ali uz sve poštovanje prema onome što vi kažete, dostojanstvo ipak nije nešto što imaju samo gospoda. Dostojanstvu može da stremi svaki čovek i svaka žena u ovoj zemlji, da stremi i da ga stekne. Izvin’te me, gospodine, ali mi vam ovde, kako već rekoh, ne pazimo na cifranje kad izražavamo svoje mišljenje. To vam je, dakle, moje mišljenje, koliko vredi da vredi. Dostojanstvo nije nešto samo za gospodu! Uočio sam, naravno, da se gospodin Hari Smit i ja razilazimo u shvatanjima, pa sam zaključio da bih sebi postavio suviše složen zadatak kad bih tim dobrim ljudima pokušao da objasnim svoja gledišta na neki njima razumljiviji način. Opredelio sam se za osmeh i uz osmeh rekao: – Vi ste, naravno, potpuno u pravu. Time sam, na sreću, razbio napetost koja je zavladala u toku izlaganja gospodina Smita. A i sam gospodin Smit se, izgledalo je, bio oslobodio nelagodnosti, jer je odmah nastavio: – Uostalom, zbog toga smo se i borili protiv Hitlera. Da smo Hitleru pustili na volju, danas bi svi mi bili bedno roblje. Ceo svet bi se sastojao od nekoliko gospodara i miliona i miliona robova. Nikog ovde ne treba da podsećam – kad si rob, ne možeš imati dostojanstvo. Za to smo se borili, pa smo to i stekli. Stekli pravo da budemo slobodni građani. Jedna od povlastica što si rođen kao Englez je da si doveka, bio bogat ili siromah, rođen slobodan, s pravom da slobodno izražavaš svoje mišljenje, s pravom da glasaš za to da tvoj poslanik uđe u parlament, ali i da izađe iz parlamenta. To je dostojanstvo, kažem ja, izvin’te, gospodine. – De, de, Hari – reče gospodin Tejlor. – Opet si se raspalio, pa držiš jedan od tvojih političkih govora, vidim ja. Ovo izazva opšti smeh. Gospodin Hari Smit se stidljivo nasmeši, ali nastavi: – Ne držim ja politički govor. Kažem šta mislim i kvit. Ne možeš ti imati dostojanstvo ako si rob. Ali svaki slobodan Englez može da zgrabi dostojanstvo ako mu je stalo do dostojanstva. Za to pravo smo se i borili. – Možda vama ovo naše selo izgleda kao zabit, gospodine – reče njegova žena. – Ali, u ratu smo odužili više nego što smo bili dužni. Daleko više nego što bi se očekivalo. Na ove njene reči zavlada svečana tišina, a onda mi gospodin Tejlor reče: – Ovaj naš Hari daje sve od sebe da naše meštane politički organizuje. Ako mu samo pružite priliku, on će vam odmah reći šta sve ne valja u našoj politici i kod onih koji upravljaju zemljom. – Eh, ovog puta rekoh šta u ovoj Engleskoj valja! – Jeste li se vi nekad bavili politikom, gospodine? – upita gospodin Endrus. – Nisam neposredno – odgovorih. – Možda nešto više pre rata, a danas nikako. – Pitam zato što je neki gospodin Stivens bio poslanik pre dve ili tri godine. Čuo sam ga nekoliko puta na radiju. Baš je razborito govorio o stambenim pitanjima. Da niste to bili vi, gospodine? 104
Knjigoteka – O, ne – rekoh smejući se. I još ni sad ne znam šta me je nagnalo da izgovorim ono što sam potom izgovorio; jedino što mogu da kažem jeste da mi se učinilo da takav odgovor iziskuju okolnosti u kojima sam se našao. Rekao sam, dakle: – U stvari, više sam se bavio međunarodnim, a manje unutrašnjim poslovima. Spoljnom politikom, znači. Bejah uistinu zaprepašćen utiskom koji sam ostavio na slušaoce – moji sabesednici su sad u mene gledali sa strahopoštovanjem. Zato brzo dodadoh: – Imajte na umu da nikad nisam zauzimao visok položaj. Pa ako sam i imao neki uticaj, onda je to bilo u strogo nezvaničnom svojstvu. – Muk je, međutim, potrajao još nekoliko sekundi. – Izvin’te što pitam, gospodine – reče naposletku gospođa Tejlor – da se niste možda susreli s gospodinom Čerčilom? – S gospodinom Čerčilom? Pa, on je u kuću dolazio u više prilika. Ali da vam kažem pravo, gospođo Tejlor, u vreme kad sam ja bio uključen u krupne poslove, gospodin Čerčil nije bio vodeća ličnost, a nije se ni očekivalo da to postane. Ličnosti poput gospodina Idna i lorda Halifaksa bile su u to doba mnogo češći posetioci. – Ali, ipak ste upoznali gospodina Čerčila, zar ne, gospodine? Kakva je to čast kad možete da kažete tako nešto! – Ja se ne slažem s mnogim stvarima o kojima govori gospodin Čerčil – reče gospodin Hari Smit – ali on je, nema tu zbora, veliki čovek. Uh, mora da čoveku pričinjava veliko uživanje kad o svemu može da raspravlja sa sebi ravnima! – Pa, da ponovim – rekoh. – Ja nisam imao mnogo posla s gospodinom Čerčilom. Ali, tačno ste kazali, bilo je zbilja prijatno razgovarati s njim. Mislim da sam sve u svemu imao mnogo sreće i voljan sam da to i priznam. Najzad, dobra sreća poslužila me je i u tome što se nisam družio samo s gospodinom Čerčilom nego i s mnogim drugim visokim ličnostima i uticajnim ljudima iz Evrope i Amerike. Pa kad pomislim da sam imao tu sreću da čujem njihovo mišljenje o mnogim sudbonosnim pitanjima koja su se postavljala u naše vreme – kad na to pomislim, osetim duboku zahvalnost. Velika je čast za čoveka kada mu se pruži prilika da odigra makar i najmanju ulogu na svetskoj pozornici. – Izvin’te što pitam, gospodine – reče gospodin Endrus – ali kakav je čovek gospodin Idn? Mislim, onako lično. Ja sam uvek imao utisak da je od onog izvrsnog soja. Od onih što umeju da pričaju sa svakim živim, bio taj gore ili dole, bogataš ili siromah. Jesam li u pravu, gospodine? – Rekao bih da ste uglavnom dali tačnu sliku o njemu. Ja, naravno, gospodina Idna nisam viđao poslednjih godina, pa je lako moguće da se pod velikim pritiscima unekoliko izmenio. I sam sam se uverio da život pod budnim okom javnosti menja ljude u toj meri da posle nekoliko kratkih godina postaju neprepoznatljivi. – Ne sumnjam vam ja u to, gospodine – reče gospodin Endrus. – Ni ja, a bogme ni naš Hari. Upleo vam se on pre nekoliko godina u politiku i otad, bogme, ni daj bože onaj isti čovek. Zaori se smeh, a gospodin Hari Smit sleže ramenima i s bledim osmehom reče: – Tačno, ja mnogo ulažem u političku borbu. Ali radim na lokalnom nivou i nikad ne srećem značajne ličnosti s kakvima se vi družite, gospodine. Ipak, verujem da i ja na svoj skroman način igram određenu ulogu. Ja Englesku vidim kao demokratsku zemlju, i svi mi ovde smo gadno propatili boreći se za to da takva i ostane. E pa, sad je došao red na nas da 105
Knjigoteka koristimo naša prava. Mnogi divni mladi momci iz ovog sela dali su svoje živote da bismo danas mi uživali tu povlasticu. I zato im svako od nas ovde, bar ja tako smatram, duguje ponešto – bar toliko da odigra svoju ulogu i utiče na razvoj događaja. Svi vam mi ovde imamo čvrsta uverenja, a i obavezu da naše mišljenje dopre i do drugih. Naše selo jeste malo i zabačeno; niko od nas se ne podmlađuje, selo se gasi. Ali mi to dugujemo momcima koje smo izgubili. Zato ja, moj gospodine, i trošim toliko vremena na to da i naši glasovi dopru do najviših mesta. I ne marim što ću se zbog toga izmeniti i leći u grob pre vremena. – Lepo sam vas upozorio, gospodine – reče smeškajući se gospodin Tejlor. – Ne bi Hari dozvolio da jedan tako uticajan gospodin ko što ste vi prođe kroz naše selo, a da mu on ne očita sve po redu. Opet se zaori smeh, a ja smesta odgovorih: – Mislim da razumem vaše stanovište, gospodine Smite. Razumem vašu želju da svet postane bolji i da se vama i vašim meštanima pruži prilika da učestvujete u stvaranju tog boljeg sveta. Takva osećanja su za svaku pohvalu. Možda sam se i ja iz sličnih pobuda upleo pre rata u krupne događaje. I tada je, kao danas, mir u svetu bio dalek, nedostižan cilj, pa sam po svoj prilici i ja želeo da odigram svoju ulogu u postizanju toga cilja. – Izvin’te me, gospodine – reče gospodin Hari Smit – ali moje polazište se razlikuje od vašeg. Vi i vama slični ste uvek vrlo lako vršili uticaj na druge. Među vašim prijateljima su i najmoćniji ljudi u Engleskoj. A mi i nama slični proživimo čitav vek a da nam oko nije ugledalo pravog gospodina. Možda je doktor Karlajl pravi gospodin, ali, iako je prvoklasan doktor, on, da izvinite, nema moćna poznanstva. Nama se ovde dešava da očas zaboravimo svoju građansku dužnost. Zato ja toliko i radim na tome da se ljudi prosvete. Nije važno da li se oni slažu ili ne slažu – znam da se u ovoj sobi niko neće složiti sa svim što ja kažem – važno je da ih nateram da misle. Ja ih, znate, podsećam na njihovu dužnost. Mi živimo u jednoj demokratskoj zemlji. Mi smo se borili za nju. I zato moramo da odigramo našu ulogu. – Što li se doktor Karlajl toliko zadržao – reče gospođa Smit. – Gospodinu bi sigurno godio učen razgovor. Prisutni se nasmejaše, a ja rekoh: – Iako mi je druženje sa svima vama pričinilo izuzetno zadovoljstvo, moram da priznam da sam prilično iscrpljen... – Kako da ne, mora da ste mrtvi umorni, gospodine – reče gospođa Tejlor. – Idem da vam odnesem još jedno ćebe. Noći su sve svežije. – Ne treba mi ćebe, gospođo Tejlor. Biće mi sasvim udobno i bez njega, verujte. Ali pre nego što sam ustao od stola, umeša se gospodin Morgan: – Znate, gospodine, ima na radiju neko koga volimo da slušamo, zove se Lesli Mendrejk. Da ne znate možda i njega? Odgovorih da ne poznajem dotičnog gospodina, ali me tada obasuše pitanjima o raznoraznim osobama. Sedeo sam kao na iglama, kad gospodin Smit reče: – Evo, dolazi neko. Nadam se da je doktor. – Ja zbilja moram da idem na spavanje – rekoh. – Potpuno sam iscrpljen. – Ali, ovo je sigurno doktor, gospodine – reče gospođa Smit. – Sačekajte još koji minut, molim vas. 106
Knjigoteka Tek što je to izgovorila, začu se kucanje i neki glas reče: – Ja sam, gospođo Tejlor. Gospodin kome je gospođa Tejlor otvorila vrata bio je još veoma mlad – mogao je imati četrdesetak godina – visok i vitak; toliko visok, u stvari, da je morao da se sagne kako bi prošao kroz vrata. Tek što nam je poželeo dobro veče, a gospođa Tejlor reče: – Ovo je naš gospodin, doktore. Auto mu se zaglavio tamo gore na Trnovitom grmlju i zato je morao da otrpi sve Harijeve govore. Doktor priđe stolu i pruži mi ruku. – Ričard Karlajl – reče s veselim osmehom dok sam ja ustao i rukovao se. – Niste imali sreće s kolima. Ali ovde vas sigurno dobro paze i maze. Isuviše, pretpostavljam. – Hvala vam. Svi su bezmerno ljubazni. – E, pa baš lepo što ste ovde s nama – reče gospodin Karlajl i sede za sto tačno preko puta mene. – Iz kog ste kraja? – Iz Oksfordšira – odgovorih, a nije mi bilo nimalo lako da ne dodam i ono „gospodine“. – Divan kraj. Moj stric živi nedaleko od Oksforda. Divan kraj. – Gospodin nam je baš pričao kako poznaje gospodina Čerčila – reče gospođa Smit. – Ma šta kažete! Ja sam poznavao njegovog sinovca, ali sam posle izgubio vezu s njim. Nisam, međutim, imao čast da upoznam tog velikana. – I ne samo gospodina Čerčila – nastavi gospođa Smit. – On poznaje i gospodina Idna. I lorda Halifaksa. – Zbilja? Osetih da me doktorove oči gledaju ispitivački. Smišljao sam najpogodniji odgovor kad gospodin Endrus reče doktoru: – Gospodin nam je pričao da se u svoje vreme vazdan bavio spoljnim poslovima. – Ma šta kažete! I opet mi se učini da me doktor Karlajl posmatra suviše dugo. Ali, on ponovo veselo upita: – Putujete po zemlji iz čistog zadovoljstva? – Poglavito – odgovorih i kratko se nasmejah. – Mnogo je lepih predela svuda unaokolo. Gospodine Endruse, oprostite što vam još nisam vratio testeru. – Nije hitno, doktore. Jedno kraće vreme nisam bio u žiži interesovanja i mogao sam da ćutim. A onda ugrabih prvi zgodan trenutak, naglo ustadoh i rekoh: – Izvinite, molim vas. Veče je bilo izvanredno prijatno, ali sad zbilja moram da se povučem. – Kakva šteta što se već povlačite, gospodine – reče gospođa Smit. – Pa doktor tek što je stigao. Gospodin Hari Smit se naže preko svoje žene i reče doktoru Karlajlu: – A ja jedva čekam da nam gospodin kaže šta misli o vašim idejama o Imperiji, doktore. – Pa se obrati meni i nastavi: – Ovaj naš doktor se zalaže za sve vrste malih nezavisnih država. Ne 107
Knjigoteka raspolažem dovoljnim znanjem da bih mu dokazao koliko greši, ali znam da greši. Zato bi me mnogo interesovalo da čujem šta ljudi slični vama imaju da kažu o toj temi, gospodine. Meni se ponovo učini da me doktor Karlajl ispituje pogledom, a on reče: – Šteta, zaista, ali gospodina treba pustiti da ode u krevet. Imao je baš naporan dan. – Jesam, stvarno – rekoh, nasmejah se kratko, pa kretoh da krčim sebi put oko stola. Na moje iznenađenje, svi ustadoše, uključujući i doktora Karlajla. – Hvala vam svima od srca – rekoh, smešeći se. – Gospođo Tejlor, uživao sam u vašoj divnoj večeri. Želim vam svima laku noć. Začu se u horu „Laka vam noć, gospodine“. Već sam takoreći izlazio iz sobe kad me na pragu zaustavi doktorov glas: – Čujte, stari moj – reče; ja se okretoh i videh da još nije seo. – Sutra ujutro moram da obiđem jednog bolesnika u Stenberiju. Sa zadovoljstvom ću vas povesti gore do vaših kola i tako vas poštedeti pešačenja. A usput ćemo uzeti kanticu benzina od Teda Hardejkra. – Veoma ljubazno od vas – rekoh. – Ali ne bih želeo da vam zadajem muke. – Nije to meni nikakva muka. U pola osam, važi? – Mnogo biste mi pomogli, zaista. – Onda u pola osam, dogovoreno. A vi se, gospođo Tejlor, postarajte da se vaš gost probudi i doručkuje do pola osam. – Pa se okrete meni i dodade: – Ipak ćemo, dakle, imati prilike za razgovor. Jedino što naš Hari neće imati to zadovoljstvo da prisustvuje mom porazu. Zaori se smeh i oni mi, tek kad smo i po drugi put razmenili želje za dobru noć, konačno dozvoliše da odem i popnem se u svetilište ove sobe. Verujem da nije potrebno da naglašavam koliko sam se nelagodno osećao zbog žalosnog nesporazuma u vezi s mojom ličnošću. Jedino što mogu da kažem jeste da zaista ne vidim na koji bih način sprečio da se stvari odvijaju kako su se odvijale, jer su one već bile otišle tako daleko da te ljude zbilja ne bih mogao da razuverim a da pri tom ne izazovem užasnu pometnju. Uostalom, iako je ceo slučaj za žaljenje, ne vidim da je učinjeno neko veliko zlo. Ja ću se, na kraju krajeva, već sutra ujutro oprostiti od tih ljudi i verovatno ih nikada više neću ni videti. Ne vredi, zaista, toliko lupati glavu zbog toga. No, bez obzira na nesrećan nesporazum, neki vidovi sinoćnjih događaja zaslužuju pažnju – ako ni zbog čega drugog, ono zato da me sledećih dana ne bi mučili od jutra do mraka. Tu je, na primer, mišljenje gospodina Harija Smita o prirodi „dostojanstva“. Svakako, njegova mišljenja uglavnom ne zaslužuju neku posebnu pažnju. Gospodin Hari Smit reč „dostojanstvo“ upotrebljava, naravno, u smislu koji se iz osnova razlikuje od smisla u kojem taj izraz upotrebljavam ja. Ali čak i da nije tako, čak i da prihvatimo značenje koje mu on daje, njegove tvrdnje su suviše idealističke i suviše teorijske da bi se mogle uvažiti. Ima, međutim, i neke istine u tome što on kaže. U zemlji kao što je Engleska, ljudima jeste dužnost da ozbiljno razmišljaju o krupnim događajima i stiču čvrsta uverenja. Ipak, s obzirom na to kakav je život, može li se od običnog čoveka očekivati da ima „čvrsta uverenja“ u odnosu na sve i svašta, kao što to zaneseno tvrdi gospodin Hari Smit kad govori o svojim meštanima? Takva očekivanja ne samo da nisu realistična nego su, meni se čini, čak i nepoželjna. Postoji, na kraju krajeva, realna granica do koje su obični ljudi kadri da uče i nauče, pa zahtevati da baš svako živi učestvuje sa svojim „čvrstim uverenjima“ u 108
Knjigoteka velikim raspravama o naciji ne može da bude mudro. U svakom slučaju, apsurdno je da se neko usuđuje da na taj način i u tom smislu definiše „dostojanstvo“ ličnosti. Pada mi na um jedan slučaj koji bi, verujem, mogao verno da ilustruje stvarne granice te neke istine koja se možda krije u shvatanjima gospodina Harija Smita. Taj slučaj mi je poznat iz sopstvenog iskustva, a zbio se pre rata, negde 1935. godine. Ako se dobro sećam, jedne noći u sitne sate – ponoć je već bila prošla – pozvali su me zvonom u salon, gde su posle večere još sedeli lord Darlington i njegova tri gosta. Te noći sam, razume se, bio pozivan u salon više puta da bih napunio čaše i tanjire i u svakoj od tih prilika sam gospodu zaticao zadubljenu u razgovor o teško rešivim pitanjima. Kad sam, međutim, poslednji put, dakle posle ponoći, ušao u salon, gosti naglo zaćutaše, pogledaše u mene, a njegovo gospodstvo reče: – Priđite, Stivense, molim vas. Gospodin Spenser bi želeo da malo popriča s vama. Dotični gospodin nastavi da pilji u mene ne menjajući mlitav položaj tela u udobnoj naslonjači, pa reče: – Dobri moj druškane, imam jedno pitanje za vas. Potrebna nam je vaša pomoć u vezi s jednom stvari oko koje se sporimo. Da li vi mislite da situacija u vezi s dugovanjem Americi bitno utiče na činjenicu da je trgovina pala na niske grane? Ili i vi pretpostavljate da se time samo odvraća pažnja sa suštine cele stvari, a to je odstupanje od uslova za očuvanje zlatnih rezervi? Pitanje me je, prirodno, malo iznenadilo, ali sam brzo shvatio šta je posredi: ono je i trebalo da me zbuni. U dva-tri minuta koliko mi je bilo potrebno da prozrem nameru i smislim prikladan odgovor, društvo je možda moglo da stekne utisak da se mučim s pitanjem, jer opazih da se gospoda u sobi razdragano smeškaju. – Veoma mi je žao, gospodine – rekoh – ali nisam u stanju da pomognem u toj stvari. Tada sam već vladao situacijom, ali su se gospoda i dalje potuljeno smejala. Onda gospodin Spenser reče: – Možda ćete moći da nam pomognete u drugoj stvari. Šta mislite, da li bi monetarni problem u Evropi bio veći ili manji kada bi Francuzi i boljševici postigli sporazum o naoružanju? – Veoma mi je žao, gospodine, ali nisam u stanju da pomognem u toj stvari. – O, bože! – uzdahnu gospodin Spenser. – Vi, znači, ne možete da nam pomognete ni u ovoj stvari. Začu se prigušen smeh, a onda progovori njegovo gospodstvo: – U redu, Stivense, to bi bilo sve. – Polako, Darlingtone, imam još jedno pitanje za našeg druškana – reče gospodin Spenser. – Izuzetno mi je stalo do njegove pomoći u vezi s pitanjem koje trenutno muči mnoge od nas i koje je po opštem mišljenju od bitne važnosti za način na koji bi trebalo da menjamo našu spoljnu politiku. Priteknite nam vi u pomoć, dobri moj druškane. Šta je gospodin Laval uistinu hteo da postigne onim svojim nedavnim govorom o situaciji u Severnoj Africi? Da li je i vaše mišljenje da je posredi samo vešt i lukav pokušaj da razbije nacionalističku frakciju u sopstvenoj partiji? – Veoma mi je žao, gospodine, ali nisam u stanju da pomognem u toj stvari. 109
Knjigoteka – Eto vidite, gospodo – reče gospodin Spenser, obraćajući se ostalima – naš dobri druškan nije u stanju da nam pomogne u tim stvarima. Ove reči izazvaše spontan i ne više prigušen smeh. – A mi se uprkos tome – nastavi gospodin Spenser – i dalje uporno nosimo mišlju da odluke ove nacije prepustimo ovom našem druškanu i milionima sličnih njemu. Zar je onda čudo što, sukobljeni s postojećim parlamentarnim sistemom, nismo kadri da pronađemo rešenje ni za jednu od bezbroj naših teškoća? E, pa, to tražiti od njih isto je što i tražiti od uprave materinskog udruženja da pripremi ratni pohod! Ovu njegovu primedbu proprati razdragan smeh, a njegovo gospodstvo promuca: – Hvala vam, Stivense – i tako mi omogući da se povučem. Situacija jeste bila dosta neprijatna, ali nije spadala u one najteže, pa čak ni u one posebno neuobičajene, s kojima se neizbežno suočavate u obavljanju svojih dužnosti. I sigurno ćete se složiti sa mnom da svaki pravi profesionalac mora da bude spreman da se u takvim i sličnim situacijama snalazi kao riba u vodi. Bejah, dakle, već gotovo i zaboravio tu epizodu kad sutradan ujutro lord Darlington uđe u salu za bilijar, u kojoj sam, stojeći na merdevinama, čistio prašinu s portreta. – Slušajte, Stivense, ono noćas je bilo grozno. Izložili smo vas pravom mučenju. Prekidoh načas posao i rekoh: – Niste, gospodine. Srećan sam kad mogu da budem na usluzi. – Bilo je grozno, Stivense. Suviše smo dobro večerali, u tome je stvar. Molim vas da primite moje izvinjenje. – Hvala, gospodine. Ali, uveravam vas da mi nije bilo preterano neugodno. Lord Darlington se nekako sporo i umorno uputi ka kožnoj fotelji, sede i uzdahnu. Iz nadmoćnog položaja s merdevina mogao sam da vidim u celosti njegovu izduženu figuru okupanu zimskim suncem koje je nadiralo kroz velika staklena vrata i osvetljavalo gotovo celu sobu. Beše to jedan od onih trenutaka koji su nemilosrdno otkrivali u kojoj je meri, za samo nekoliko godina, breme života ostavilo traga na njegovom gospodstvu. Lord Darlington je uvek bio vitak, ali je sad izgledao zabrinjavajuće mršav i nekako iskrivljen, s prerano osedelom kosom i prenapregnutim, unezverenim licem. Sedeo je tako neko vreme, zureći kroz velika staklena vrata u dune, a onda rekao: – Bilo je grozno, zbilja. Ali znate, Stivense, gospodin Spenser je hteo nešto da dokaže ser Linardu. A vi ste mu, ako vam je to neka uteha, pomogli u proveri jedne važne sporne tačke. Ser Linard je ispričao gomilu staromodnih budalaština o volji i pravima naroda, koji je najmudriji sudija i tako dalje. Zamislite, Stivense! – Da, gospodine. – U ovoj zemlji se tako užasno sporo dolazi do saznanja da su neke stvari zauvek prevaziđene. Druge velike nacije vrlo dobro znaju da prihvatanje izazova što ih donosi novo doba znači i odbacivanje starih, mnogo voljenih metoda. Ali ovde, u Britaniji, nije tako. Ovde se i dalje govori onako kako je noćas govorio ser Linard. I zato je gospodin Spenser osetio potrebu da uz vašu pomoć dokaže opravdanost svojih shvatanja. Pa ako se ljudi poput ser Linarda konačno probude i počnu da razmišljaju, onda, Stivense, vaše noćašnje mučenje nije bilo uzaludno, verujte. 110
Knjigoteka – Da, gospodine. Lord Darlington opet uzdahnu. – Mi smo, Stivense, večito poslednji. Poslednji se grčevito držimo prevaziđenih sistema. Ali, jednog lepog dana ćemo ipak morati da se suočimo s činjenicama. Demokratija je nešto što pripada prošlosti. Danas je svet isuviše složen da bi u njemu bilo mesta za opšte pravo glasa, za poslanike koji u parlamentu samo pričaju i tapkaju u mestu i za niz drugih sličnih stvari. Sve je to možda bilo lepo i krasno do pre neku godinu, ali danas, u ovom svetu? Šta reče ono noćas gospodin Spenser? Ne sećam se, ali znam da je bilo dobro. – Mislim da je gospodin Spenser sadašnji parlamentarni sistem uporedio s upravom materinskog udruženja koja pokušava da pripremi ratni pohod. – Tačno, Stivense. Ova zemlja zaostaje u svemu. I zato je nužno da ljudi koji misle na budućnost i koji imaju moderne ideje probude svest u onima drugim, sličnim ser Linardu. – Da, gospodine. – Tako vam je to, Stivense. Mi smo neprekidno u krizi. Uverio sam se u to svojim očima kad sam putovao na sever s gospodinom Vitekerom. Narod se muči, muče se svi obični, pristojni radni ljudi. Nemačka i Italija su sredile svoju kuću zato što su dejstvovale. To su na neki način uradili i mrski boljševici. Čak i predsednik Ruzvelt, Stivense, preduzima smele korake za dobro svog naroda. A pogledajte nas ovde, Stivense. Protiče godina za godinom a boljitka niotkuda. Jedino što radimo je – raspravljamo, svađamo se, odugovlačimo, odlažemo. Svaka valjana zamisao postaje bespredmetna i beskorisna zato što se o njoj beskonačno i sumanuto raspravlja po komisijama kroz koje mora da prođe. Ono malo sposobnih ljudi koji znaju šta je šta, ućutkuje gomila neznalica kojom su okruženi. Šta vi mislite o tame, Stivense? – Po svemu se čini da je nacija u jadnom stanju, gospodine. – I ja bih rekao. Pogledajte Nemačku i Italiju, Stivense. Vidite li vi šta sve mogu da postignu jake vođe kad im dozvolite da delaju. Nema kod njih ovih naših koještarija. Kad vam kuća gori, ne pozivate ukućane u salon i ne pretresate čitav sat sve mogućnosti za bekstvo iz nje, zar ne? Nekada je možda sve to i bilo na mestu, ali danas živimo u neobično komplikovanom svetu. Od običnog čoveka se ne može očekivati da se razume i u politiku, i u ekonomiju, i u međunarodnu trgovinu i u hiljadu drugih stvari. A i zašto bi se razumeo? Vi ste noćas dali, u stvari, pravi odgovor, Stivense. Kako ste ono rekli? Nešto iz čega se moglo razumeti da pitanje nije iz vaše oblasti. Pa, zašto bi i bilo? I sad, kad se prisećam ovih reči, pomišljam da bi danas mnoge ideje lorda Darlingitona izgledale čudne – pa i neprihvatljive. Međutim, ne može se poreći činjenica da, u onom što mi je toga jutra rekao u sali za bilijar, postoji i važan element istine. Potpuno je besmisleno, naravno, očekivati od jednog batlera da autoritativno odgovori na pitanja kakva je meni one noći postavljao gospodin Spenser, i zato je tvrđenje ljudi sličnih gospodinu Hariju Smitu, da je vaše „dostojanstvo“ uslovljeno sposobnošću da to uradite, obična glupost. Da postavimo stvari na pravo mesto: dužnost batlera je da pruža dobru uslugu, a ne da se pača u velike poslove nacije. Sušta je istina da će veliki poslovi uvek biti van poimanja ljudi kao što smo vi i ja, i zato oni koji žele da se istaknu u našem pozivu, moraju da shvate da najviše postižemo onda kad smo usredsređeni na stvari koje jesu u našoj oblasti; a to znači, kad svu pažnju posvetimo pružanju najbolje moguće usluge onoj 111
Knjigoteka velikoj gospodi u čijim rukama uistinu leži sudbina civilizacije. Ma koliko da ovo izgleda očevidno, odmah mi padaju na pamet batleri koji su, bar izvesno vreme, mislili sasvim drukčije. I zbilja, reči gospodina Harija Smita podsećaju me na onaj obmanjujući idealizam kojim su se mnogi pripadnici naše generacije zanosili dvadesetih i tridesetih godina. Govorim o izvesnom shvatanju koje se javilo u našoj profesiji da svaki batler sa ozbiljnim težnjama stavlja sebi u zadatak da neprekidno i pažljivo procenjuje svog poslodavca – istražujući njegove motive i analizujući sadržinu njegovih gledišta. Jer, samo će na taj način, glasio je argument, moći da bude siguran u to da se njegove sposobnosti koriste u cilju koji želi da postigne. Iako mogu da razumem idealizam koji podrazumeva jedan ovakav argument, nema nikakve sumnje da je i on, kao osećanja gospodina Smita, posledica obmanjujućeg razmišljanja. Dovoljno je da pogledate batlere koji su pokušali da ovakav pristup primene u praksi, pa da vidite da su njihove karijere – od kojih su neke mnogo obećavale – propale baš iz tog razloga. Lično sam poznavao dvojicu dosta sposobnih profesionalaca, koji su išli od poslodavca do poslodavca, večito nezadovoljni, nesposobni da se igde skrase, sve dok nisu nestali bez traga i glasa. A da je tako moralo da bude nije nimalo čudno, jer u praksi naprosto nije moguće zauzeti takav kritički stav prema poslodavcu i u isto vreme služiti ga kako valja. I to ne samo zato što, budući da vam pažnju odvraćaju takve stvari, niste kadri da odgovorite na mnoge zahteve koje postavlja usluga na višem nivou; ima tu nešto još mnogo važnije: batler koji večito pokušava da izrazi svoja „čvrsta uverenja“ u vezi s poslovima poslodavca, nema ono svojstvo koje svaki dobar profesionalac mora da ima – odanost. Ne bih želeo da me pogrešno razumete: ne mislim na onu nepromišljenu „odanost“ za kojom tuguju osrednji poslodavci kad ih napusti profesionalac velikog kalibra. Nikada, uistinu, ne bih bio za to da se odanost lakomisleno daruje nekoj dami ili nekom gospodinu samo zato što su oni trenutno vaši poslodavci. Ali, ako batler treba da bude od koristi nečemu ili nekome u životu, onda svakako mora da osvane dan kada on odustaje od daljeg traganja; dan kada sebi mora da kaže: „Ovaj poslodavac je oličenje svega onog što je po mom mišljenju uzvišeno, plemenito i dostojno divljenja. I od danas ću se posvetiti tome da mu služim.“ To je promišljeno darovana odanost. I šta je u tome „nedostojanstveno“? Čovek jednostavno prihvata neumitnu istinu: da ljudi kao što smo vi i ja nikada neće biti u stanju da pojme velike poslove današnjeg sveta i da će za nas uvek biti najbolje da svoje poverenje poklonimo poslodavcu koga smatramo mudrim i časnim, da svoje snage uložimo u zadatak da mu služimo kako najbolje znamo i umemo. Pogledajte ljude kao što su, na primer, gospodin Maršal ili gospodin Lejn – sigurno dve najveće figure u našem pozivu. Možemo li da zamislimo gospodina Maršala kako se s lordom Kemberlijem prepire oko zvaničnog izveštaja koji ovaj podnosi Ministarstvu spoljnih poslova? Da li se gospodinu Lejnu manje divimo zbog toga što nema običaj da se ser Linardu Greju suprotstavlja pred svaku njegovu besedu u Donjem domu? Ne, naravno. Šta je u jednom takvom stavu „nedostojanstveno“ i šta za osudu? Kako možete vi biti odgovorni za to što je vreme pokazalo da su nastojanja lorda Darlingtona bila pogrešna, pa i nepromišljena? Tokom svih ovih godina u kojima sam mu služio, on je, i jedino on, odmeravao dokaze i donosio odluke da postupa onako kako je postupao, dok sam se ja, kako i priliči, ograničavao na poslove iz svoje profesionalne oblasti. Što se mene tiče, ja sam svoje dužnosti obavljao kako sam najbolje znao i umeo, u stvari, sve do nivoa koji se uistinu može nazvati „prvorazrednim“. Nije, zbilja, moja krivica što su, kako se danas čini, život i delo njegovog gospodstva bili u najmanju ruku žalosno beskorisni – te bi bilo 112
Knjigoteka krajnje nelogično da zbog toga ja osećam grižu savesti ili stid.
113
Knjigoteka
ČETVRTI DAN – POSLEPODNE
Mali Kompton, Kornvol
114
Knjigoteka Najzad sam stigao u Mali Kompton i u ovom času sedim u trpezariji hotela „Ružičnjak“, gde sam upravo završio ručak. Napolju pljušti kiša. Iako bi se teško mogao nazvati luksuznim, hotel „Ružičnjak“ je veoma prijatan i udoban, pa vam i nije žao što smeštaj u njemu iziskuje dodatni trošak. Ova dražesna kuća obrasla bršljanom nalazi se na samom uglu seoskog trga, i u njoj, rekao bih, može da se smesti tridesetak gostiju. „Restoran“ u kome sedim dograđen je u novom krilu glavne zgrade; to je dugačka prostorija s niskom tavanicom i s ogromnim prozorima i na jednoj i na drugoj strani; kroz jedne se vidi seoski trg, a kroz druge unutrašnja bašta, po kojoj je ovo zdanje verovatno i dobilo ime. U bašti, dobro zaklonjenoj od vetra, ima mnogo stolova, pa pretpostavljam da je po lepom vremenu veoma prijatno sedeti u njoj uz neki lak zalogaj i dve-tri čašice. U stvari, još malopre su neki gosti pokušali da ručaju napolju, ali ih je omela neočekivana pojava teških olujnih oblaka. I kad sam ja, otprilike pre jedan sat, ušao u ovu trpezariju, osoblje je žurno raspremalo baštenske stolove, dok su gosti, uključujući i gospodina sa salvetom oko vrata, još stajali unaokolo, ne znajući šta da rade. Ubrzo se pljusak sručio takvom žestinom da su načas svi gosti prestali i da jedu i da piju i okrenuli se prozorima. Kako je moj sto smešten uz prozore što gledaju na seoski trg, poslednjih pola sata sam uglavnom proveo posmatrajući kako kiša lije po njemu, po „fordu“ i po još nekim kolima parkiranim ispred hotela. Sad se kiša već ustalila, ali je još dovoljno jaka da vas odvrati od namere da izađete i prošetate se po selu. Već mi je, naravno, padalo na pamet da krenem na sastanak s gospođicom Kenton, ali kako sam je u svom pismu obavestio da ću kod nje doći u tri sata, mislim da ne bi bilo mudro otići pre zakazanog vremena. Po svemu se čini, dakle, da ću, ako kiša uskoro ne prestane da pada, ostati ovde pijući čaj, sve dok ne kucne čas za pokret. Od mlade dame koja mi je donela ručak saznao sam da je adresa na kojoj gospođica Kenton trenutno stanuje udaljena od hotela petnaestak minuta hoda, što znači da mi preostaje još najmanje četrdeset minuta čekanja. Uzgred da napomenem, nisam toliko glup da bih bio nepripremljen na razočaranje. Savršeno sam svestan toga da od gospođice Kenton nisam primio nikakav odgovor koji bi mi potvrdio da se raduje našem susretu. Kako, međutim, gospođicu Kenton dobro poznajem, sklon sam da verujem da se njen postupak može shvatiti kao pristanak, jer da je naše viđenje nepodesno iz bilo kog razloga, ona bi mi to, siguran sam, javila bez odlaganja. Osim toga, u pismu sam naveo podatak da sam sobu rezervisao u ovom hotelu i da me tu može zateći svaka poruka, pa i ona poslata u poslednji čas; a kako me takva poruka nije sačekala, onda je to, verujem, dokaz da se sve odvija po planu. Ovaj pljusak me je baš iznenadio, jer je dan osvanuo s blistavim suncem, koje me je blagosiljalo svakog jutra otkako sam otišao iz Darlington hola. U stvari, početak dana bio je lep u svakom pogledu: prvo, doručak sa svežim domaćim jajima i tostom, kojima me je poslužila gospođa Tejlor, a potom doktor Karlajl, koji je, kako je i obećao, došao po mene tačno u pola osam. S Tejlorovima, koji do kraja nisu hteli ni da čuju ni za kakvu nadoknadu, oprostio sam se brzo, da se ne bi ukazala još neka prilika za neprijatan razgovor. – Našao sam vam kanticu benzina – reče doktor Karlajl, smeštajući me u svoj „rover“, na mesto pored vozača. Zahvalih mu na ljubaznosti i pažnji, ali kad ga upitah koliko mu dugujem, saznadoh da ni on za naknadu neće ni da čuje. – Koješta, stari moj. Ovo malo benzina pronašao sam u svojoj garaži. Biće vam taman 115
Knjigoteka dovoljno da stignete do Krozbi Gejta, a tamo ćete moći da napunite ceo rezervoar. U centru Moskama, obasjanom jutarnjim suncem, ređali su se dućančići oko crkve čiji sam toranj sinoć video s vrha brda. Nisam, međutim, imao vremena da selo podrobnije razgledam, jer je doktor Karlajl odmah skrenuo na meni nepoznat put. – Idemo ovom malom prečicom – reče, dok smo prolazili pored ambara i parkiranih vozila meštana. Nigde nije bilo žive duše, a pred jednom zatvorenom kapijom doktor reče: – Izvinite, stari moj, ali molio bih vas da otvorite ovu kapiju. Izađoh iz kola, odoh do kapije, a kad je otvorih, iz nekog obližnjeg ambara zaori se besan lavež, tako da sam sa izvesnim olakšanjem ponovo seo u „rover“ doktora Karlajla. Ćaskali smo i šalili se dok smo se penjali uskim putem između visokog drveća; on se raspitivao kako sam spavao kod Tejlorovih i tako dalje, a onda me iznebuha upita: – Pa, nadam se da neću biti suviše neučtiv ako vas pripitam – da niste vi možda sluga, a? Moram da priznam da sam na ove njegove reči osetio beskrajno olakšanje. – Naravno da jesam, gospodine. Ja sam, u stvari, batler Darlington hola, nedaleko od Oksforda. – Tako sam i mislio. Čim sam čuo da ste poznavali Vinstona Čerčila i ostale, rekoh u sebi – e, pa, ovaj druškan ili masno laže, ili... A onda mi pade na um da postoji i treće, krajnje jednostavno objašnjenje. Doktor Karlajl se, vozeći s naporom „rover“ uz strmi, zavojiti put, okrete k meni s osmehom, a ja rekoh: – Nisam imao nameru da bilo koga obmanjujem, gospodine. Ali... – Ama batalite, stari moj, ne treba da mi objašnjavate. Jasno mi je kako se dogodilo. Vi delujete upečatljivo, pa ljudi poput ovih naših odmah vide u vama bar lorda ili grofa. – Doktor se nasmeja od sveg srca. – Mora da čoveku prija kad ga s vremena na vreme pobrkaju s lordom. Vozili smo se izvesno vreme u tišini, a onda doktor Karlajl reče: – Pa, nadam se da vam je kratak boravak ovde s nama bio prijatan. – Veoma prijatan, hvala vam, gospodine. – Šta mislite o žiteljima Moskama? Nisu oni tako loša družina, zar ne? – Vrlo prijatni ljudi, gospodine. Gospodin i gospođa Tejlor bili su neobično ljubazni. – Voleo bih da mi se ne obraćate stalno s tim „gospodine“, gospodine Stivense. Ne, oni nikako nisu loša družina. I ja bih srećno živeo ovde s njima do kraja života. Meni se učini da sam začuo neki čudan prizvuk u načinu na koji je doktor Karlajl to rekao. A bilo je i neke neobične, hotimične oštrine u načinu na koji me je ponovo upitao: – Vi mislite da su oni jedna prijatna družina, a? – Mislim, uistinu, doktore. Izuzetno prijatni ljudi. – Pa šta su vam sinoć sve napričali? Nadam se da vas nisu do besvesti ugnjavili seoskim olajavanjem? – Ni govora, doktore. Razgovor se u stvari, vodio u ozbiljnom tonu, a izneta su i neka vrlo interesantna gledišta. 116
Knjigoteka – Oh, mislite na Harija Smita – reče doktor i nasmeja se. – Ne obraćajte pažnju na njega. Zabavno je slušati ga nakratko, ali u njegovoj glavi vlada grdna zbrka. Taman pomislite da je komunista, a on odjednom počne da se izjašnjava kao čistokrvni torijevac. Grdna zbrka vlada u toj glavi, kažem vam ja. – Aha, vrlo interesantno. – O čemu je vama sinoć držao predavanje? O Imperiji? O besplatnoj zdravstvenoj zaštiti? – Gospodin Smit se ograničio na opštije teme. – Ma, šta kažete? Kao na primer? Nakašljah se. – Gospodin Smit ima neke ideje o prirodi dostojanstva. – Gle, gle. Pa to zvuči prilično filozofski kad je Hari Smit u pitanju. Kako je, do đavola, došao na to? – Mislim da je gospodin Smit želeo da istakne značaj svog političkog delovanja u selu. – A, tako znači. – Dao mi je na znanje da žitelji Moskama imaju čvrsta uverenja u odnosu na sve vrste krupnih događaja. – Aha. Baš liči na Harija Smita. A sve je to, kao što i sami nagađate, čista besmislica. Hari se stalno muva unaokolo, pokušavajući da sve živo podstakne na akciju. Međutim, ljudi su srećniji kad ih ostave na miru. Opet zaćutasmo, a onda ja rekoh: – Izvinite što pitam, gospodine – znači li to da je gospodin Smit u selu neka vrsta komedijaša? – Hmm. E, to se već ne bi moglo reći. Ovde ljudi zbilja imaju izvesnu političku svest. Oni osećaju da bi trebalo da negoduju zbog ovog ili onog, baš kako ih Hari Smit i nagovara. Samo, oni se ne razlikuju od drugih ljudi na svetu. Oni žele miran život. Hari ima sijaset ideja o tome šta sve mora da se menja, a u selu niko, u stvari, ne želi promenu, ma kako korisna ona bila. Ljudi ovde žele da budu ostavljeni na miru i da svoj skučeni mali život vode – na miru. Oni neće da lupaju glavu zbog ovog ili onog spornog pitanja. Iznenadilo me je gađenje koje sam osetio u doktorovom glasu. On se, međutim, brzo trže, nasmeja se kratko i uzviknu: – Kako je s vaše strane divan pogled na selo! I zaista, selo je sad ležalo ispod nas. Jutarnje sunce davalo mu je, naravno, drugačiji vid, ali je po svemu ostalom izgledalo isto onako kao i kad sam ga prvi put ugledao u sumraku, pa sam na osnovu toga zaključio da smo se već primakli mestu na kome sam ostavio „ford“. – Gospodin Smit smatra, valjda – rekoh ja – da čovekovo dostojanstvo počiva na takvim stvarima kao što su ‘imati čvrsta uverenja’ i slično. – Ah, da, dostojanstvo. Zamalo da zaboravim. Oho, Hari se, znači, latio filozofskih definicija. Ko bi rekao! Budalaština je, dakle, bilo na pretek. – Njegovi zaključci nisu bili takvi da bi naišli na jednodušno odobravanje, gospodine. 117
Knjigoteka Doktor Karlajl klimnu glavom, mada se činilo da su ga odjednom skolile neke druge misli. – Znate, gospodine Stivense – reče napokon – kad sam došao ovamo, bio sam ubeđeni socijalista. Verovao sam u jednakost, u predan rad za dobrobit svih i u sve ostalo što ide uz to. A stigao sam ovamo četrdeset devete. Socijalizam će ljudima omogućiti da žive s dostojanstvom – u to sam verovao kad sam došao ovamo. Izvinite, molim vas, vi bar niste dužni da slušate ova moja nagvaždanja. – Pa se, sav veseo, okrete ka meni: – A vi, stari moj? – Molim, gospodine? – Šta vi mislite – šta je dostojanstvo? Neposrednost tog pitanja me je, priznajem, silno iznenadila. – To je teško objasniti u nekoliko reči, gospodine – rekoh. – Ipak, slutim da se svodi na to da se ne svlačite pred očima drugih. – Izvin’te, šta se svodi? – Dostojanstvo, gospodine. – A! – Doktor klimnu glavom, ali je izgledao prilično zbunjen. Onda reče: – E, pa, ovaj put vam je već poznat, iako verovatno izgleda drukčije na dnevnoj svetlosti. Opa, da nije ono gore? Bože blagi, kakav predivan automobil! Doktor Karlajl zaustavi „rover“ tačno ispred „forda“, izađe iz kola i ponovi: – Bože blagi, kakav predivan automobil! – Odmah je izvukao levak i kanticu benzina i ljubazno mi pomogao da sipam gorivo u „fordov“ rezervoar. Sva moja strahovanja da je „ford“ pretrpeo neki veći kvar nestala su čim sam ga upalio i čuo kako motor zdravo brekće. Zahvalih tada doktoru Karlajlu, i nas dvojica se oprostismo, mada sam morao da vozim za njegovim „roverom“ više od milje niz zavojiti brdski drum pre nego što su nam se putevi konačno razišli. Granicu Kornvola prešao sam negde oko devet sati. Oblaci su još bili blistavobelog sjaja, jer je kiša počela da pada tek mnogo kasnije. A predeli koji su me jutros dočekivali spadaju u one najčarobnije koje sam dosad imao prilike da vidim. Zato je zbilja veoma žalosno što im uglavnom nisam posvećivao onoliko pažnje koliko zaslužuju; bio sam, moram priznati, duboko zaokupljen mišlju da ću se – ukoliko ne iskrsnu nepredviđene komplikacije – ponovo sresti s gospođicom Kenton pre isteka dana. I tako sam, vozeći brzo i slobodno putem kroz otvorena polja – a da mi se nigde, miljama i miljama, nisu ukazali ni čovek ni vozilo – ili, pak, vozeći polako i pažljivo kroz bajna seoca, po ko zna koji put premetao u mislima uspomene iz prošlosti. Sad, dok sedim ovde u Malom Komptonu, u trpezariji prijatnog hotela, svestan toga da mi preostaje još malo vremena, nisam u stanju da obuzdam misli, pa one i dalje lutaju istim putanjama. Celog jutra zaokupljala me je jedna određena uspomena – ili, tačnije, jedan njen delić, trenutak koji je iz nekog razloga ostao da živi u meni sve ove godine. Pamtim kako, sam, stojim u sporednom hodniku ispred zatvorenih vrata odaje gospođice Kenton; nisam, u stvari, sučeljen s vratima, nego stojim njima poluokrenut, prikovan nedoumicom da li da na ta vrata zakucam ili ne, jer sam u tom trenutku, dobro se sećam, duboko uveren da iza tih vrata, samo nekoliko metara dalje, gospođica Kenton gorko plače. Taj trenutak mi je, kažem, zauvek ostao urezan u pamćenje, baš kao i čudno osećanje koje se budilo u meni dok sam stajao tako u tom hodniku. Sada, međutim, nisam više siguran koje su me okolnosti u stvari naterale da stojim tu u sporednom hodniku. Možda sam u nekoj drugoj 118
Knjigoteka prilici, u kojoj sam takođe pokušavao da prikupim uspomene, ubedio sebe da je ova uspomena vezana za trenutke koji su proticali neposredno pošto je gospođica Kenton primila vest o smrti svoje tetke; a to znači za onu priliku kad sam, pošto sam je ostavio samu s njenim bolom, tek napolju u hodniku shvatio da joj nisam izjavio saučešće. Sad mi se opet, posle dužeg razmišljanja, čini da sam i ja bio pomalo smušen zbog svega toga; da je, u stvari, ovaj delić uspomene vezan za događaje koji su se zbili jedne večeri, dva-tri meseca posle smrti tetke gospođice Kenton – one večeri, u stvari, kada se u Darlington holu potpuno neočekivano pojavio mladi gospodin Kardinal. Otac gospodina Kardinala bio je dugi niz godina najprisniji prijatelj i kolega njegovog gospodstva; život je izgubio na tragičan način, u saobraćajnoj nesreći, tri ili četiri godine pre događaja koje sad prizivam iz sećanja. U međuvremenu je mladi gospodin Kardinal stekao ugled kao novinar, pišući rubrike u kojima je na satiričan način komentarisao međunarodne događaje. Njegove rubrike se, razumljivo, nisu dopadale lordu Darlingtonu, jer je u mnogim prilikama, sećam se, dizao pogled s novina i govorio nešto poput: – Mladi Redži opet piše gluposti. Da ovo pročita, njegov otac bi se prevrnuo u grobu. – Uprkos tome, gospodin Kardinal je i dalje bio čest gost u našem domu; lord Darlington nije zaboravio da je kum tom mladom čoveku i uvek se prema njemu odnosio kao prema najbližem rođaku. Gospodin Kardinal nije imao običaj da dođe na večeru bez prethodne najave, i zato sam bio prilično iznenađen kad sam te večeri otvorio vrata i ugledao ga na pragu, s tašnom za akta koju je obema rukama čvrsto držao na grudima. – E, Stivense, kako ste? – reče. – Večeras sam u nekom škripcu, pa se pitam hoće li me lord Darlington primiti na jednu noć. – Lepo što vas opet vidimo, gospodine. Obavestiću njegovo gospodstvo da ste došli. – Nameravao sam da prespavam u stanu gospodina Rolendsa, ali došlo je izgleda do nekog nesporazuma, jer su oni nekuda izašli. Nadam se da nije nezgodno vreme za posete. Mislim, nemate ništa posebno večeras, zar ne? – Mislim, gospodine, da njegovo gospodstvo očekuje izvesnu gospodu posle večere. – Uf, baš nemam sreće. Izabrao sam, izgleda, baksuznu noć. Moraću da se pritajim kao miš. Ionako moram da napišem nekoliko članaka. – Gospodin Kardinal pokaza rukom na svoju tašnu za akta. – Obavestiću njegovo gospodstvo da ste došli, gospodine. U svakom slučaju, stigli ste na vreme da večerate s njim. – Baš dobro, tome sam se iskreno i nadao. Ne verujem da će mi se gospođa Mortimer mnogo obradovati. Ostavio sam gospodina Kardinala u salonu i krenuo u radnu sobu, gde je njegovo gospodstvo proučavao neke papire sa izrazom duboke usredsređenosti. Kad sam rekao da je došao gospodin Kardinal, na licu lorda Darlingtona pojavi se izraz iznenađenja i zlovolje. On se zavali u stolicu, kao da pokušava da pronađe izlaz iz neprijatne situacije. – Kažite gospodinu Kardinalu da ću brzo sići – reče napokon. – Neka se u međuvremenu sam zabavlja. Sišao sam i zatekao gospodina Kardinala kako nemirno šeta po salonu razgledajući 119
Knjigoteka predmete koji su mu već odavno bili dobro poznati. Pošto sam mu preneo poruku njegovog gospodstva, upitah ga čime bih mogao da ga poslužim. – O, samo čajem, zasad, Stivense. Koga to njegovo gospodstvo očekuje večeras? – Žao mi je, gospodine, ali nisam u stanju da vam pomognem u toj stvari. – Nemate ni najmanjeg pojma? – Žao mi je, gospodine. – Hmm, čudno. Ali šta se može, moraću da se pritajim kao miš. Posle toga sam, sećam se, sišao do gospođice Kenton. Ona je sedela za svojim stolom, iako se na tom stolu nije nalazilo apsolutno ništa; i ruke su joj bile prazne. Nešto me je u njenom držanju navelo na zaključak da u tom položaju sedi već vrlo dugo. – Došao je gospodin Kardinal, gospođice Kenton. Treba mu pripremiti sobu na koju je navikao. – U redu, gospodine Stivense. Pobrinuću se za to pre nego što odem. – A, izlazite večeras, gospođice Kenton? – Da, gospodine Stivense, izlazim. Izgledao sam verovatno pomalo iznenađen, jer ona nastavi: – Setićete se, gospodine Stivense, da smo o tome razgovarali još pre četrnaest dana. – Naravno, gospođice Kenton. Oprostite mi, molim vas, što sam to u ovom času izgubio iz vida. – Šta nije u redu, gospodine Stivense? – Sve je u najboljem redu, gospođice Kenton. Večeras se očekuju izvesni gosti, ali ta poseta ne iziskuje vaše prisustvo. – Mi smo se još pre četrnaest dana dogovorili da ovo bude moje slobodno veče, gospodine Stivense. – Naravno, gospođice Kenton. Ja vam se izvinjavam. Okretoh se da krenem, ali me zaustavi glas gospođice Kenton: – Gospodine Stivense, moram nešto da vam kažem. – Izvolite, gospođice Kenton. – Radi se o mom poznaniku. S kojim večeras imam sastanak. – Kažite, gospođice Kenton. – Zaprosio me je. Pa mislim da vi to treba da znate. – Zbilja, gospođice Kenton. Vrlo zanimljivo. – Ja o tome još razmišljam. – Zbilja? Ona spusti pogled na ruke, pa ponovo pogleda u mene: – Moj poznanik već idućeg meseca dobija posao u zapadnoj pokrajini. – Zbilja? – A ja, kao što rekoh, gospodine Stivense, još razmišljam. Ipak, smatram da o svemu treba da budete obavešteni. 120
Knjigoteka – Veoma sam vam zahvalan, gospođice Kenton. Želim vam prijatno veče. A sad me, molim vas, izvinite. Mislim da sam već posle otprilike dvadesetak minuta ponovo sreo gospođicu Kenton, a u to vreme sam se bavio pripremama za večeru. Bio sam, u stvari, na polovini sporednog stepeništa, s punim poslužavnikom u rukama, kad začuh besne korake od kojih je škriputao pod negde ispod mene. Okretoh se i ugledah gospođicu Kenton, koja je s podnožja stepenica gledala naviše u mene. – Gospodine Stivense, da li vi to želite da večeras ostanem na dužnosti? – Taman posla, gospođice Kenton. Kao što i sami rekoste, obavestili ste me još pre izvesnog vremena o tome da ćete danas uzeti slobodno veče. – Ja, međutim, vidim da vas je moj večerašnji izlazak teško ojadio. – Baš naprotiv, gospođice Kenton. – Zar zbilja mislite da ćete me tom halabukom koju pravite po kuhinji i tim topotom tamo-amo ispred moje odaje naterati da se predomislim? – Gospođice Kenton, neznatno uzbuđenje u kuhinji samo je posledica toga što je gospodin Kardinal stigao na večeru nepredviđeno i u poslednji čas. Ne postoji apsolutno ni jedan jedini razlog da vi večeras ne izađete iz kuće. – Ja nameravam da izađem s vašim blagoslovom, ali i bez njega, gospodine Stivense, neka vam to bude potpuno jasno. Ovaj sastanak sam zakazala još pre nekoliko nedelja. – Zbilja, gospođice Kenton? E, pa, da vam još jednom poželim prijatno veče. Za večerom je vladala neka čudna atmosfera. Gospoda su jela u tišini, a njegovo gospodstvo je izgledao sasvim odsutno. U jednom trenutku, gospodin Kardinal reče: – Večeras se događa nešto posebno, gospodine? – A? – Mislim, vaši večerašnji gosti. Nešto posebno? – To, bojim se, ne mogu da ti kažem, mali moj. Strogo poverljivo. – O, bože! To, dakle, znači da ja ne bih mogao da sudelujem. – Da sudeluješ u čemu, mali moj? – U tom nečem što će se noćas događati. – O, to tebe uopšte ne bi interesovalo. U svakom slučaju, razgovor je strogo poverljive prirode i ti ne možeš da budeš uključen. Ne, ne možeš, nikako. – O, bože! To je, znači, nešto sasvim posebno. Gospodin Kardinal je pomno posmatrao njegovo gospodstvo, ali se domaćin vratio hrani i ni reč više nije izustio. Gospoda su se povukla u salon za pušenje, na porto i cigare. Dok sam raspremao trpezariju i potom pripremao salon za dolazak novih gostiju, bio sam primoran da neprekidno prolazim pored vrata salona za pušenje. I zato sam, neizbežno, primetio da razgovor, koji se za večerom vodio u mirnom tonu, postaje sve žustriji. Četvrt sata kasnije, iz sobe su se začuli ljutiti glasovi. Ja, naravno, nisam zastao i nisam oslušnuo, premda sam neizbežno čuo kako njegovo gospodstvo viče: – To te se ne tiče, mali moj! To se tebe ama baš ništa ne tiče! 121
Knjigoteka Zatekao sam se u trpezariji kad su gospoda izašla iz salona za pušenje. Činilo se da se situacija smirila, a jedine reči u holu izgovorio je njegovo gospodstvo: – I ne zaboravi, mali moj – ja imam poverenja u tebe. – Na to je gospodin Kardinal promrmljao: – Da, da, dao sam vam svoju časnu reč. – Potom su se njihovi koraci razišli – njegovo gospodstvo je otišao u svoju radnu sobu, a gospodin Kardinal se zavukao u biblioteku. Tačno u pola devet začuo se zvuk automobila koji su ulazili u dvorište. Kad sam otvorio vrata jednom šoferu, video sam preko njegovog ramena kako se nekoliko policajaca razmešta po imanju. Već u sledećem trenutku uveo sam u kuću dva otmena gospodina, koja je njegovo gospodstvo dočekao u holu i hitro uveo u salon. Desetak minuta kasnije, začuo se zvuk još jednih kola i ja otvorih vrata Herr Ribentropu, nemačkom ambasadoru, na koga smo već bili navikli u Darlington holu. Lord Darlington se pojavi, pozdravi se s gostom i njih dvojica izmenjaše saučesničke poglede pre nego što nestadoše u salonu. A kad su posle nekoliko minuta zazvonili da bi ih poslužio, gospoda su već uveliko diskutovala o promenljivom kvalitetu raznih vrsta kobasica, i atmosfera je, bar naizgled, bila prijatna i vedra. Pošto sam posle toga zauzeo mesto napolju u holu – pored ulaznog luka na kojem sam uvek stajao za vreme važnih sastanaka – nisam imao potrebe da se odatle pomerim puna dva sata, a onda se začulo zvono na sporednom ulazu. Kad sam sišao, zatekao sam pred njim jednog policajca i gospođicu Kenton, te sam morao da potvrdim njen identitet. – Obavezne mere obezbeđenja, gospojice, nema ljutnje – promrmlja policajac i ponovo nestade u mrkloj noći. Dok sam zaključavao vrata, primetih da me gospođica Kenton čeka, pa rekoh: – Nadam se da ste prijatno proveli veče, gospođice Kenton. Ona ne odgovori, te ja ponovih rečenicu dok smo prolazili kroz ogromnu zamračenu kuhinju: – Nadam se da ste prijatno proveli veče, gospođice Kenton. – Jesam, hvala vam, gospodine Stivense. – Drago mi je što to čujem. Koraci iza mojih leđa naglo zastadoše i ja začuh kako gospođica Kenton kaže: – Zar vas baš nimalo ne interesuje šta se večeras odigralo između mog poznanika i mene, gospodine Stivense? – Ne bih želeo da budem neučtiv, gospođice Kenton, ali smesta moram da odem gore. U ovom času, u ovoj kući odvijaju se događaji od globalnog značaja. – A kada se ne odvijaju, gospodine Stivense? Pa dobro, ako baš toliko žurite, reći ću samo da sam prihvatila predlog mog poznanika. – Molim, gospođice Kenton? – Predlog da se udam za njega. – Ah, zbilja, gospođice Kenton? Pa, dozvolite mi onda da vam čestitam. – Hvala, gospodine Stivense. Ja ću, naravno, sa zadovoljstvom da odslužim otkazni rok. Ukoliko, pak, budete u mogućnosti da me ranije oslobodite dužnosti, mi ćemo vam biti veoma zahvalni. Moj poznanik stupa na novi posao u zapadnoj pokrajini kroz dve nedelje. – Učiniću sve što je u mojoj moći da vam pronađem zamenu u najkraćem mogućem roku, gospođice Kenton. A sad me, molim vas, izvinite, moram da odem gore. 122
Knjigoteka Ponovo kretoh, ali ne stigoh ni do vrata što vode u hodnik kad gospođica Kenton reče: – Gospodine Stivense! – Kako je još stajala na istom mestu, morala je, zbog mene, da malo podigne glas i taj njen glas je odjeknuo nekako čudno u šupljem prostoru mračne i prazne kuhinje. – Zar je moguće da posle tolikih godina moga rada u ovoj kući vi nemate ništa drugo da kažete na vest o mom eventualnom odlasku – sem onih reči koje ste upravo izgovorili? – Gospođice Kenton, ja vam upućujem najtoplije čestitke. Ponavljam, međutim, da se gore odigravaju stvari od globalnog značaja i da moram da se vratim na svoje mesto. – Znate li, gospodine Stivense, da ste za mog poznanika i za mene sve ovo vreme bili vrlo znamenita ličnost? – Stvarno, gospođice Kenton? – Stvarno, gospodine Stivense. Nas dvoje često provodimo vreme zabavljajući se pričama o vama. Na primer, moj poznanik me neprekidno tera da mu pokazujem kako stiskate nozdrve kad biberite hranu. I uvek se kida od smeha. – Jamačno. – On mnogo voli i vaše ‘govore’ kojima ‘bodrite’ osoblje. Moram da priznam da vas vrlo vešto podražavam. Dovoljno je da izgovorim nekoliko rečenica, pa da nas oboje zaboli stomak od smeha. – Jamačno, gospođice Kenton. A sad me, molim vas, izvinite. Popeh se u hol i zauzeh svoje mesto. Nije prošlo ni pet minuta, a na vratima biblioteke pojavi se gospodin Kardinal i mahnu mi. – Žao mi je što vas gnjavim, Stivense – reče mi kad mu priđoh. – Neće valjda biti strašna gnjavaža ako vas zamolim da mi donesete još malo rakije, a? Bocu koju ste mi doneli iskapio sam do dna, reklo bi se. – Sa zadovoljstvom ću vas poslužiti svim i svačim, gospodine. Ali ako večeras treba da napišete svoju rubriku, onda možda i nije najmudrije da nastavite s pićem. – Moja rubrika će biti sjajna, Stivense. Samo vi meni donesite još malo rakije, budite drug, Stivense. – Dobro, gospodine. Kad sam se posle minut-dva vratio u biblioteku, gospodin Kardinal je šetkao ispred polica i zagledao naslove knjiga. Na jednom od pisaćih stolova ležali su, u užasnom neredu, razbacani listovi hartije. Kad sam se pojavio, gospodin Kardinal uzdahnu s olakšanjem i sruči se u kožnu naslonjaču. Priđoh, sipnuh u čašu malo rakije i prinesoh mu čašu. – Nas dvojica smo davnašnji prijatelji, zar ne, Stivense? – Jesmo, gospodine. – I ja se, kad god dolazim ovamo, radujem ćaskanju s vama. – Da, gospodine. – Nećete da popijete jednu sa mnom? – Vrlo ljubazno od vas, gospodine, ali ne, neću, hvala. – Kažite, Stivense – da li je s vama sve u redu? – U savršenom redu, hvala vam, gospodine – odgovorih i nasmejah se, kratko. 123
Knjigoteka – Da vama nije zlo, a? – Malo sam umoran, možda, ali se osećam savršeno, hvala vam, gospodine. – E, pa onda bi trebalo da sednete. I gde ono stadoh – a da, nas dvojica smo prijatelji već duže vreme. I zato treba da budem iskren prema vama. Kao što ste sigurno i sami pogodili, nisam večeras navratio baš sasvim slučajno. Dobio sam mig. O ovom što se sada dešava – tamo preko, u salonu. – Da, gospodine. – Voleo bih da sednete, Stivense. Želim da razgovaramo kao prijatelji, a vi stojite tu ukipljeni, držite taj prokleti poslužavnik, spremni da otperjate već u sledećoj sekundi. – Žao mi je, gospodine. Spustih poslužavnik i sedoh – u doličnom položaju – u naslonjaču koju mi je ponudio gospodin Kardinal. – Tako je već bolje – reče gospodin Kardinal. – E, a sad, Stivense – pretpostavljam da predsednik vlade nije u salonu, a? – Predsednik vlade, gospodine? – U redu, ne morate mi reći. Shvatam da ste u teškom položaju. – Gospodin Kardinal uzdahnu, umorno pogleda u svoje hartije razbacane po stolu, pa reče: – Ne treba vama da kažem, Stivense, kakva su moja osećanja prema njegovom gospodstvu, zar ne? Mislim, on mi je oduvek bio kao drugi otac. To uopšte ne treba da vam kažem, zar ne, Stivense? – Ne treba, gospodine. – Ja lorda Darlingtona mnogo volim. – Da, gospodine. – Znam da ga i vi volite. Mnogo ga volite, zar ne, Stivense? – Da, gospodine. – Dobro. S tim smo, dakle, raščistili. A sad da se suočimo s činjenicama. Lord Darlington je duboko zaglibio. Gledam kako tone sve dublje i dublje i zbog toga sam, pravo da vam kažem, ozbiljno zabrinut. On je izgubio tlo pod nogama, Stivense. – Mislite, gospodine? – Stivense, znate li šta se dešava baš u ovom času dok mi ovde sedimo i pričamo? Šta se dešava na samo nekoliko metara od nas? Tamo preko, u onoj sobi – znam to i bez vaše potvrde – okupili su se u ovom času britanski predsednik vlade, ministar spoljnih poslova i nemački ambasador. Lord Darlingtan je poput čudotvorca ostvario ovaj sastanak, jer veruje – iskreno veruje – da je ono što radi i dobro i časno. Znate li zbog čega je njegovo gospodstvo skupio večeras tu gospodu? Znate li šta se ovde dešava, Stivense? – Bojim se da ne znam, gospodine. – Bojite se da ne znate. Zar vas se, Stivense, to uopšte ne tiče? Niste ni radoznali? Za ime boga, čoveče, u ovoj kući dešavaju se sudbonosne stvari! Zar niste nimalo radoznali? – Nije moje da budem radoznao kad je reč o takvim stvarima, gospodine. – Ali vi volite njegovo gospodstvo. Mnogo ga volite, maločas ste mi to rekli. Pa ako volite njegovo gospodstvo, zar vas ne interesuje šta se s njim i oko njega dešava? Niste 124
Knjigoteka zainteresovani? Ili bar malo radoznali? Britanski predsednik vlade i nemački ambasador sastaju se na poziv vašeg poslodavca i vode tajne razgovore, a vi niste čak ni radoznali! – Ne bih rekao da nisam radoznao, gospodine. Ali nije moje da ispoljavam radoznalost kad je reč o takvim stvarima. – Nije vaše? A, vi verovatno mislite da je to odanost, je li? Mislite da to znači biti odan? Njegovom gospodstvu? Ili, možda, Kruni? – Izvinite, gospodine, ali ne shvatam šta predlažete. Gospodin Kardinal ponovo uzdahnu i odmahnu glavom. – Ništa ne predlažem, Stivense. Iskreno govoreći, ni sam ne znam šta bi trebalo učiniti. Ali zato vi možete da budete bar radoznali. Ućuta i opet se upilji u tepih oko mojih nogu. – Baš nećete sa mnom da popijete čašicu, Stivense? – upita me napokon. – Neću, hvala vam, gospodine. – Da vam kažem nešto, Stivense. Oni prave budalu od njegovog gospodstva. Temeljno sam ispitao stvar i sada situaciju u Nemačkoj poznajem isto tako dobro kao i svi ostali u ovoj zemlji. I zato vam kažem, oni prave budalu od njegovog gospodstva. Nisam odgovorio, a gospodin Kardinal nastavi da pilji u pod. I tek posle izvesnog vremena reče: – Lord Darlington je drag, beskrajno drag čovek. Međutim, činjenica je da je izgubio tlo pod nogama. Njega drugi povlače. Povlače ga nacisti – kao piona. Jeste li to primetili, Stivense? Jeste li primetili da se već najmanje tri ili četiri godine dešava upravo to? – Žao mi je, gospodine, ali nisam primetio ništa slično. – Niste čak ni naslutili? Čak ni naslutili da Herr Hitler, preko našeg dragog prijatelja Herr Ribentropa, povlači njegovo gospodstvo kao piona, isto tako lako kao što povlači i sve ostale svoje pione tamo u Berlinu? – Žao mi je, gospodine, bojim se da nisam naslutio ništa slično. – Niste, Stivense, a niste ni mogli kad niste radoznali. Sve se ovo odigrava pred vašim očima, ali vi ne gledate, pa tako i ne vidite šta je posredi. Gospodin Kardinal se promeškolji, a potom uspravi u naslonjači; kao da pogleda u nezavršeni posao na pisaćem stolu, a onda reče: – Lord Darlington je džentlmen. U tome je stvar. On je džentlmen: ratovao je protiv Nemaca i nagonski nudi poraženom neprijatelju velikodušnost i prijateljstvo. U pitanju je njegov nagon. Zato što je džentlmen, stari engleski džentlmen. To mora da ste i vi videli, Stivense. Kako ne biste videli! Na koji su se oni način time služili, time manipulisali, na koji su način nešto fino i plemenito preobratili u nešto drugo – u nešto što će poslužiti njihovim gnusnim ciljevima. To mora da ste videli, Stivense. Gospodin Kardinal se ponovo upilji u pod, pa posle nekoliko minuta reče: – Sećam se da sam pre nekoliko godina došao ovamo, a ovde je bio i onaj Amerikanac. Održavala se velika konferencija, jedan od organizatora bio je i moj otac. I sećam se da je taj Amerikanac, pijaniji nego što sam ja sad, ustao na svečanoj večeri, pred 125
Knjigoteka celim društvom uperio prst u njegovo gospodstvo i nazvao ga amaterom. Nazvao ga amaterom, šeprtljom, i rekao da mu izmiče tlo pod nogama. Pa, moram da kažem, Stivense, taj Amerikanac je bio u pravu. To je činjenica koja život znači. Današnji svet je suviše gnusan za fine i plemenite nagone. I vi ste to videli, zar ne, Stivense? Na koji način su oni manipulisali nečim finim i plemenitim. I vi ste to videli, zar ne? – Žao mi je, gospodine, ali ne mogu da kažem da jesam. – Ne možete da kažete da jeste. E, pa, ne znam šta ćete vi, ali ja moram nešto da uradim. Da je otac živ, on bi sigurno nešto uradio i sve ovo presekao. Gospodin Kardinal ponovo ućuta, duboko melanholičan – možda zato što se setio svog pokojnog oca – pa posle izvesnog vremena reče: – Zar vi, Stivense, možete mirno da gledate kako njegovo gospodstvo ide ivicom ponora? – Žao mi je, gospodine, ne razumem kako to mislite. – Ne razumete, Stivense. E, pa, pošto smo prijatelji, reći ću vam sasvim otvoreno. Lord Darlington je već godinama po svoj prilici najkorisniji pion koga je Herr Hitler imao u ovoj zemlji i koga je uspešno koristio za svoje propagandne trikove. Utoliko lakše, što je lord Darlington iskren i častan čovek i što zbog toga nije u stanju da dokuči šta je u stvari ono što radi. U toku poslednje tri godine, njegovo gospodstvo je služilo kao oruđe za povezivanje Berlina sa preko šezdeset najuticajnijih građana ove zemlje. Za naciste je to bio sjajno obavljen posao, jer je Herr Ribentropu na taj način bilo omogućeno da mimoiđe naše celokupno ministarstvo spoljnih poslova. Međutim, njima kao da nisu bili dovoljni njihovi prokleti politički zborovi i njihove proklete olimpijske igre! Znate li šta njegovo gospodstvo sad radi za njih? Imate li pojma o čemu se sada razgovara? – Bojim se da nemam, gospodine. – Lord Darlington pokušava da ubedi predsednika vlade da prihvati poziv i ode u zvaničnu posetu kod Herr Hitlera. On stvarno veruje da je neki strašan nesporazum razlog što predsednik vlade nije naklonjen sadašnjem nemačkom režimu. – Ne vidim šta bi se tome moglo prigovoriti, gospodine. Njegovo gospodstvo se uvek borilo za bolje razumevanje među narodima. – I to nije sve, Stivense. Baš u ovom času, ako ne grešim iz osnova, baš u ovom času, njegovo gospodstvo izlaže zamisao da i Njegovo veličanstvo poseti Herr Hitlera. Nije nikakva tajna da je naš novi kralj oduševljen nacistima. Izgleda da mu je stalo da se odazove pozivu Herr Hitlera. Baš u ovom času, Stivense, lord Darlington daje sve od sebe da bi uklonio prepreke pomoću kojih se ministarstvo spoljnih poslova suprotstavlja ovoj primamljivoj ideji. – Izvinite, gospodine, ali ja stvarno ne vidim da lord Darlington radi bilo šta osim onog što je krajnje uzvišeno i plemenito. On daje sve od sebe da bi osigurao dugotrajan mir u Evropi. – Zar vi, Stivense, ne prihvatate ni najmanju mogućnost da sam ja u pravu? Zar niste radoznali čak ni u pogledu ovog što vam sad otkrivam? – Žao mi je, gospodine, ali moram da kažem da imam puno poverenje u sposobnost rasuđivanja njegovog gospodstva. – Čovek sposoban da rasuđuje ne veruje Herr Hitleru ni reč posle slučaja s Rajnskom 126
Knjigoteka oblašću, Stivense. Njegovom gospodstvu se izmaklo tlo pod nogama. O, bože, sad sam vas ozbiljno uvredio. – Niste me uopšte uvredili, gospodine – rekoh dižući se. – Samo, čuo sam zvono. Izgleda da sam potreban gospodi u salonu. Izvinite me, molim vas. Salon je bio obavijen duvanskim dimom. Gospoda nastaviše da puše svoje cigare bez reči, sa svečanim izrazom na licu, a njegovo gospodstvo mi naloži da donesem iz podruma bocu izuzetno retkog portoa. U tako pozno doba noći, koraci onog koji silazi niz sporedne stepenice mogu da se učine sumnjivim, pa su po svoj prilici uznemirili i gospođicu Kenton. Išao sam, dakle, niz mračan hodnik kad se vrata njene odaje otvoriše i ona se pojavi na pragu, obasjana svetlošću iznutra. – Čudi me da ste još ovde, gospođice Kenton – rekoh prilazeći joj. – Gospodine Stivense, ponela sam se veoma glupo. – Izvinite, gospođice Kenton, ali sad stvarno nemam vremena za razgovor. – Gospodine Stivense, nemojte primiti k srcu nijednu reč koju sam sinoć izgovorila. Ponela sam se veoma glupo. – Nisam primio k srcu ni jednu jedinu reč, gospođice Kenton. Ne mogu, u stvari, ni da se setim onoga što ste rekli. Gore se odvijaju događaji od velikog značaja i ja stvarno nemam vremena da se ovde zadevam s vama. Savetujem vam da se povučete na spavanje. Požurio sam dalje niz hodnik, a on je ponovo utonuo u mrak tek kad sam stigao do kuhinjskih vrata, pa sam po tome zaključio da je gospođica Kenton konačno zatvorila vrata svoje odaje. Nije mi trebalo mnogo vremena da pronađem u podrumu traženu bocu i obavim neophodne pripreme za serviranje tog retkog portoa. Proteklo je, dakle, samo nekoliko minuta, a ja sam opet išao kroz mračan hodnik, ali u suprotnom pravcu, ovoga puta s poslužavnikom u rukama. Kad sam se približio vratima gospođice Kenton, zaključio sam po svetlosti koja se rasipala po njihovim rubovima da je ona još u svojoj odaji. I baš taj trenutak mi je, u to sam sada sasvim siguran, ostao zauvek urezan u pamćenje – trenutak kad sam zastao u polumračnom hodniku, s poslužavnikom u rukama i s ubeđenjem koje je bivalo sve jače – da samo nekoliko metara dalje, s druge strane tih vrata, gospođica Kenton gorko plače. Koliko se sećam, nisam za to uverenje imao nikakav opipljiv dokaz – nisam čuo nijedan jecaj – a ipak sam pouzdano znao da bih je, da sam zakucao na njena vrata i ušao u njenu odaju, zatekao u suzama. Ne znam koliko sam dugo tako stajao; tada mi se činilo veoma dugo, ali pretpostavljam da je to moje stajanje potrajalo u stvari samo nekoliko sekundi. Morao sam, naravno, da požurim gore i uslužim najugledniju gospodu Engleske, te zato ne mogu ni da zamislim da sam u hodniku mogao da se zadržim duže od dve-tri sekunde. Kad sam se vratio u salon, primetio sam da su gospoda još uvek veoma ozbiljna. Nisam, međutim, imao prilike da steknem utisak o atmosferi koja je vladala u sobi, jer mi je, čim sam ušao, njegovo gospodstvo uzeo poslužavnik iz ruku i rekao: – Hvala, Stivense. To bi bilo sve. Ponovo sam prošao kroz hol i zauzeo uobičajeno mesto ispod luka. Protekao je čitav sat dok gospoda nisu otišla, a nije se dogodilo ništa što bi me pokrenulo s tog mesta. Uprkos 127
Knjigoteka tome, taj sat koji sam proveo stojeći ispod luka ostao mi je sve ove godine u živom sećanju. U početku sam bio, ne marim što priznajem, prilično utučen. A onda je, dok sam tako stajao, počelo da se dešava nešto čudno: u meni je naviralo snažno osećanje trijumfa. Ne pamtim u kojoj sam meri to osećanje analizovao onda, ali mi danas, kad gledam unatrag, nije teško da ga objasnim. Bejah prebrodio jedno izuzetno naporno veče u toku kojeg sam ipak uspevao da „svoje dužnosti obavljam s dostojanstvom“ i to na način kojim bi se ponosio čak i moj otac. A tamo, na drugoj strani hola, iza vrata u koja sam upirao pogled, baš u sobi gde sam maločas obavio još jednu dužnost, najmoćnija gospoda Evrope dogovarala su se o sudbini našeg kontinenta. U tom trenutku sam se uistinu bio približio velikom središtu stvari, približio onoliko koliko bi jedan batler ikada mogao da poželi. I dok sam stajao tako i razmišljao o događajima večeri – o onima već proteklim i o onima još u toku – učinilo mi se da su oni zbir svega što sam do tada postigao u životu. I mislim da se time može objasniti osećanje trijumfa koje me je te noći obodrilo i uznelo.
128
Knjigoteka
ŠESTI DAN – VEČE
Vejmut
129
Knjigoteka Ova varoš na morskoj obali je mesto u koje sam godinama želeo da dođem. Mnogi su mi rekli da su se ovde divno provodili, a i gospođa Simons u svojoj knjizi Čudesna Engleska kaže da je ovo „varoš u kojoj se posetilac ludo zabavlja od prvog do poslednjeg dana“. Ona, u stvari, poseban značaj pridaje ovom keju po kome se, evo, šetam već pola sata, i preporučuje čitaocu da na kej dođe uveče, kad ga osvetle raznobojne sijalice. Kako sam maločas čuo da će se svetiljke upaliti „ubrzo“, odlučio sam da sednem na klupu i tu sačekam taj događaj. Odavde imam savršen pogled na zalazak sunca u more; iako je svetlost dana još jaka – a dan je bio predivan – već vidim kako se ovde-onde pale svetiljke duž obale. Kej je prepun sveta; iza mene ne prestaje lupkanje nebrojenih koraka po daskama. U ovu varoš sam stigao juče posle podne i odlučio da ostanem još jednu noć kako bih čitav ovaj dan proveo na miru i u dokolici. Moram da priznam da je bilo pravo olakšanje ne voziti, jer ma koliko da vas vožnja zabavlja i uzbuđuje, posle izvesnog vremena se malo od nje i umorite. U svakom slučaju, imam dovoljno vremena da ostanem ovde do sutra. A ako sutra krenem u rano jutro, stići ću u Darlington hol posle podne, tačno na čaj. Protekla su već puna dva dana otkako sam se s gospođicom Kenton sreo u salonu za čaj hotela „Ružičnjak“, u Malom Komptonu. A našli smo se tamo zato što me je gospođica Kenton iznenadila došavši u hotel. Sedeo sam posle ručka, pokušavajući da prekratim vreme – prosto sam, čini mi se, zurio kroz prozor u kišu – kada mi je prišao član hotelskog osoblja i rekao mi da me na recepciji čeka jedna dama. Ustao sam i izašao u foaje, ali tu ne opazih nikog poznatog. Onda mi recepcioner reče: – Gospođa je u salonu za čaj, gospodine. Prošao sam kroz vrata koja mi je pokazao i ušao u prostoriju punu malih stolova i neodgovarajućih fotelja. U njoj nije bilo nikoga – osim gospođice Kenton, koja ustade, osmehnu se i pruži mi ruku. – O, gospodine Stivense! Tako mi je milo što vas vidim. – Divno je videti vas, gospođo Ben. Salon je bio gotovo mračan zbog kiše, pa nas dvoje primakosmo dve fotelje do velikog zastakljenog zida. I tako smo gospođica Kenton i ja sedeli i razgovarali dva puna sata, a možda i duže, dok je napolju uporno pljuštala kiša. Gospođica Kenton je, prirodno, malo ostarila, ali je, bar za moje oči, ostarila na jedan vrlo ljubak način. Ostala je vitka i uspravna, kakva je uvek i bila. Sačuvala je čak i onaj svoj pokret glavom kojim kao da je prkosila sagovorniku. Kako joj je, međutim, sumorna svetlost padala pravo na lice, nisam mogao a da ne primetim da su se na njemu, tu i tamo, pojavile sitne bore. Ipak, ta gospođica Kenton koja je sedela preko puta mene bila je neverovatno slična onoj koja mi je u toku svih ovih godina živela u sećanju. Hoću da kažem da je bilo ogromno zadovoljstvo videti je ponovo. U prvih dvadesetak minuta smo, rekao bih, razgovarali kao stranci: ona se učtivo raspitivala o mom putovanju – da li sam se lepo provodio, koje sam varoši i koje krajeve obišao i tako dalje. I tokom tog razgovora sam, moram da priznam, polako otkrivao i druge, tananije promene koje su godine istakle na njoj. Na primer – gospođica Kenton je sada na neki način bila sporija, tromija. Iako sam se svojski trudio da ovu promenu vidim kao odraz spokojstva koje dolazi s godinama, nisam uspeo da se otmem osećanju da je ono što stvarno vidim umor od života; iskra koja ju je nekad činila toliko živom, a s vremena na vreme i neobuzdanom, kao da se sad ugasila. Činilo mi se, u stvari, da u njenom izrazu, u 130
Knjigoteka trenucima kad nije govorila i kad joj je lice mirovalo, uočavam nešto nalik na tugu. Ko zna, možda se to meni samo pričinjavalo. Ubrzo su nestale napetost i nespretnost koje su obeležile prve trenutke našeg susreta, i naš razgovor je postao mnogo prisniji. Proveli smo neko vreme prisećajući se raznih ličnosti iz prošlosti i razmenjujući novosti koje smo ona ili ja imali o njima, i to je, moram priznati, bilo veoma zabavno. Ali ono što me je nepogrešivo podsetilo na duh i ritam naših nekadašnjih razgovora nije bio toliko sadržaj sadašnjeg razgovora koliko mali osmesi kojima bi propratila kraj neke rečenice, povremene ironične modulacije glasa, izvesni pokreti ramena i ruku. Usput sam uspeo da prikupim i podatke o njenoj trenutnoj situaciji. Saznao sam, na primer, da njen brak nije tako strašno ugrožen kako sam na osnovu njenog pisma pretpostavljao; da se, mada je stvarno bila napustila kuću, o čemu je i meni pisala, vratila gospodinu Benu, koji ju je dočekao s ushićenjem. – Sva je sreća što je jedno od nas dvoje uvek razumno u tim situacijama – reče mi s osmehom. Ne bi mi, naravno, palo ni na pamet da zabadam nos u privatan život gospođice Kenton da nisam, kao što ćete se setiti i sami, imao vrlo važne poslovne razloge za to; a to znači da me je prevashodno interesovao trenutni problem osoblja u Darlington holu. U svakom slučaju, gospođica Kenton mi je bez ustručavanja poverila sve te svoje intimne stvari, što sam shvatio kao dopadljivu potvrdu snage koju je imala naša nekadašnja prisna poslovna saradnja. Odmah posle toga, gospođica Kenton je, dobro se sećam, nastavila da priča o svom mužu, koji uskoro odlazi u penziju, prerano, doduše, ali zbog slabog zdravlja, i o svojoj ćerki, koja se udala i koja najesen očekuje dete. Gospođica Kenton mi je čak dala i ćerkinu adresu u Dorsetu, i moram da kažem da sam bio silno polaskan što je tako usrdno želela da je posetim. Iako sam joj objasnio da su mali izgledi da ću proći baš kroz taj deo Dorseta, gospođica Kenton je uporno ponavljala: – Ketrin zna sve o vama, gospodine Stivense. I biće ushićena da vas upozna. Ja sam, opet, pokušao da joj što tačnije opišem današnji Darlington hol i objasnim do koje je mere gospodin Faradej ljubazan poslodavac; opisao sam joj promene u samoj kući, preinačenja i delove koji su danas van upotrebe, kao i situaciju u vezi s osobljem. Učinilo mi se da je gospođica Kenton primetno živnula dok sam govorio o kući, pa smo ubrzo prešli na oživljavanje raznih starih uspomena i sve češće se smejali. Lorda Darlingtona pomenuli smo, čini mi se, samo jedanput. Uživali smo prisećajući se zgoda i nezgoda povezanih s mladim gospodinom Kardinalom, te sam bio prinuđen da gospođici Kenton kažem da je gospodin poginuo u Belgiji za vreme rata. A onda sam rekao: – Njegovo gospodstvo je, naravno, mnogo voleo gospodina Kardinala i vrlo je teško podneo taj gubitak. Nisam želeo da narušim prijatnu atmosferu pričom o nesrećama, pa sam istog časa pokušao da pređem na drugu temu. Ali gospođica Kenton je, kao što sam se i pribojavao, čitala o bezuspešnoj tužbi za klevetu i, neizbežno, iskoristila priliku da me malo ispita. Opirao sam se koliko sam mogao, a na kraju ipak rekao: – Činjenica je, gospođo Ben, da su se za vreme rata pričale i pisale istinski stravične stvari o njegovom gospodstvu – pogotovu u tim novinama i u tim rubrikama. Sve je to lord 131
Knjigoteka Darlington podnosio dok je zemlja bila u opasnosti, ali kad se rat završio, a optužbe nastavile da se gomilaju, e, pa, onda više nije video razloge da i dalje pati ćuteći. Podneo je tužbu za klevetu i izašao na sud. Danas je, možda, lako uočiti sve opasnosti izlaska na sud u tom trenutku, kad se zna kakve su onda bile okolnosti. Ali tako vam je to. Njegovo gospodstvo je iskreno verovao da će dobiti zadovoljenje. Umesto toga, te novine su, dabome, samo povećale tiraž. A ugled njegovog gospodstva bio je okaljan zauvek. Verujte, gospođo Ben, posle toga je lord Darlington postao invalid. I kuća je potpuno utihnula. Unosio bih mu čaj u salon a on, pa... prizor je bio tragičan. – Strašno mi je žao, gospodine Stivense. Nisam imala pojma da je sve to bilo toliko gadno. – E, ali jeste, gospođo Ben. No, da ne pričamo više o tome. Vi Darlington hol pamtite iz onih dana kad su se u njemu održavali veliki prijemi i skupovi, kada je bio pun uglednih posetilaca. I njegovo gospodstvo zaslužuje da ga pamtimo iz tih dana. Tada smo, kao što rekoh, prvi i poslednji put pomenuli lorda Darlingtona. Nas dvoje smo se uglavnom bavili lepim uspomenama i ta dva sata koja smo zajedno proveli u salonu za čaj bila su, rekao bih, izuzetno prijatna. Sećam se da su, dok smo sedeli i pričali, i drugi gosti ulazili, sedali za sto i izlazili, ali nama to uopšte nije smetalo. I zaista nisam mogao da verujem da su protekla već puna dva sata kad je gospođica Kenton pogledala u časovnik na kaminu i rekla da bi morala da ide kući. Čim sam shvatio da po kiši treba da hoda do autobuske stanice koja je izvan sela, nisam odustao od predloga da je donde odvezem „fordom“. I tako smo nas dvoje, pod kišobranom koji sam dobio od recepcionara, zajedno izašli iz hotela. Kako je mesto na kome sam ostavio „ford“ sad bilo pod vodom, morao sam gospođici Kenton malo da pomognem da dospe do prednjih vrata. Ubrzo smo se vozili glavnom seoskom ulicom; a onda su dućančići iščezli, a mi se obreli u poljima. Utom se gospođica Kenton, koja je sve vreme ćutala i gledala kroz prozor, okrete i reče: – Zbog čega se smešite tako sami za sebe, gospodine Stivense? – Oh... Izvinite, molim vas, gospođo Ben, ali prisetio sam se nekih stvari iz vašeg pisma. Zabrinule su me kad sam ih pročitao, mada sad vidim da nisam imao razloga za brigu. – O? Na koje to stvari posebno mislite, gospodine Stivense? – Ni na koje posebne, gospođo Ben. – E, pa, gospodine Stivense, to morate da mi kažete! – Pa, na primer, gospođo Ben – rekoh i kratko se nasmejah – vi na jednom mestu kažete – samo da se prisetim – ‘Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina...’ Ili nešto slično tome. – Nije valjda, gospodine Stivense – reče, pa se nasmeja i ona. – Ja tako nešto nisam mogla da napišem. – A ja vas uveravam da ste baš tako napisali, dobro se sećam. – O, bože! Pa, možda ima dana kad se tako osećam, ali oni brzo prođu. Uveravam vas, gospodine Stivense, da se moj život ne proteže preda mnom kao beskrajna praznina. Mi se, pre svega, silno radujemo unučetu. Prvom od nekoliko, nadam se. 132
Knjigoteka
holu?
– Kako da ne. To će za vas biti predivno. Jedno vreme vozili smo se ćuteći, a onda gospođica Kenton reče: – A šta je s vama, gospodine Stivense? Šta vas čeka u budućnosti tamo u Darlington
– Pa, što god da me čeka, znam da me ne čeka praznina. Da sam samo ja u pitanju, bilo bi lako. Ali, oh, nije tako. Treba raditi, raditi, večito raditi i sve više raditi. Oboje se nasmejasmo. Gospođica Kenton pokaza rukom pokrivenu autobusku stanicu na putu, a kad joj se približismo, reče: – Hoćete li da mi pravite društvo, gospodine Stivense? Autobus treba da stigne svakog časa. Kiša je uporno pljuštala kad smo izašli iz kola i potrčali u sklonište – u jednu građevinu od kamena pokrivenu crepom, koja je izgledala veoma postojano, što je i trebalo da bude, s obzirom da je stajala izložena i izdvojena naspram pustih polja. Unutra se boja ljuštila gotovo sa svih zidova, ali je inače sve bilo prilično čisto. Gospođica Kenton sede na slobodnu klupu, a ja ostadoh da stojim na mestu odakle se mogao videti dolazak autobusa. Na drugoj strani druma, prostirala su se sama polja. Pošto smo nekoliko minuta čekali ćuteći, usudih se najzad da kažem: – Izvinite, gospođo Ben, ali činjenica je da se možda dugo nećemo ponovo videti. Zato mi dozvolite da vas upitam nešto što je takoreći lične prirode. Nešto što me odavno muči. – Samo izvolite, gospodine Stivense. Ta mi smo stari prijatelji. – Jesmo, zaista. Stari prijatelji, kako kažete. Prosto sam želeo da vas upitam, gospođo Ben. I molim vas, nemojte mi odgovoriti ukoliko vam je to neprijatno. U pismima koja sam u toku svih ovih godina dobijao od vas, a naročito u poslednjem pismu, postojali su nagoveštaji da ste – kako bih se izrazio? – nesrećni. Pitao sam se, dakle, da vas na neki način ne zlostavljaju. Molim vas da mi oprostite, ali to me, kažem, već dugo zabrinjava. Osećao bih se glupo pri pomisli da sam prevalio ovoliki put, da sam vas video, a da vas to nisam pitao. – Gospodine Stivense, nema nikakve potrebe da se osećate toliko nelagodno. Mi smo ipak stari prijatelji, zar ne? Ja sam, u stvari, duboko dirnuta što se toliko brinete za mene. I mogu, što se toga tiče, da vas odmah umirim. Moj muž me ne zlostavlja ni na koji način. On nije nimalo surov, a nema ni rđavu narav. – Moram da priznam da ste mi skinuli veliki teret s duše, gospođo Ben. Proturih glavu na kišu da osmotrim ide li autobus. – Vidim da baš niste zadovoljni, gospodine Stivense – reče gospođica Kenton. – Zar mi ne verujete? – Oh, nije u tome stvar, gospođo Ben, uopšte nije u tome stvar. Samo, činjenica je da ipak niste bili srećni sve ove godine. Već samim tim – oprostite mi, molim vas – što ste svog muža napuštali nekoliko puta. A ako vas on ne zlostavlja, onda... Čovek se, eto, pita šta je uzrok vašeg nezadovoljstva. Ponovo proturih glavu na kišu. Iza leđa začuh glas gospođice Kenton: – Kako da vam objasnim, gospodine Stivense? Ni sama ne znam zašto to radim. Istina je, napuštala sam ga već tri puta. – Ona ućuta, a ja nastavih da zurim u polja s druge strane puta. Onda opet reče: 133
Knjigoteka – Pretpostavljam, gospodine Stivense, da me vi u stvari pitate da li volim svoga muža. – Zaboga, gospođo Ben, nikada se ne bih usudio... – Ja želim da vam odgovorim, gospodine Stivense. Nas dvoje se, kao što rekoste, možda dugo, dugo nećemo ponovo videti. Da, ja volim svoga muža. Nisam ga volela isprva, dugo nisam, u početku. Kad sam pre toliko godina otišla iz Darlington hola, nisam shvatala da odlazim odistinski. Mislim da je tada to za mene bio još jedan lukav pokušaj da vas naljutim, gospodine Stivense. Doživela sam pravi šok kad sam se obrela ovde kao udata žena. Dugo sam bila vrlo nesrećna, zbilja vrlo nesrećna. Ali, godine su proticale, došao je rat, Ketrin je odrasla, a ja sam jednog lepog dana shvatila da volim svoga muža. Kad s nekim provedete toliko vremena, onda se i priviknete na njega. Moj muž je drag i postojan čovek, i ja sam ga na kraju zavolela, gospodine Stivense. Gospođica Kenton ućuta načas, a onda nastavi: – To, naravno, ne znači da nema povremenih – neutešnih – trenutaka, kad sebi kažete: ‘Kakvu sam strašnu grešku napravila sa svojim životom.’ I onda dugo razmišljate o nekom drugom životu, o nekom boljem životu koji ste mogli da imate. Često, na primer, razmišljam o životu koji sam mogla da imam s vama, gospodine Stivense. I verovatno se tada razbesnim zbog neke tričarije i napustim kuću. I svaki put kad to uradim, vrlo brzo shvatim – da je moje mesto pored moga muža. Naposletku, sad se časovnik više ne može vratiti unazad. I ne može se večito premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima. I da za to bude zahvalan. Mislim da nisam odgovorio odmah, jer mi je trebalo malo vremena da svarim ove reči gospođice Kenton. Osim toga, kao što verovatno naslućujete, implikacije su bile takve da su u meni morale da izazovu tugu. U stvari, u tom trenutku sam – zašto to ne bih priznao? – hteo da svisnem od tuge. Brzo sam se, međutim, pribrao, okrenuo se i rekao joj sa osmehom: – Potpuno ste u pravu, gospođo Ben. Lepo kažete, suviše je kasno da se časovnik vrati unazad. Zaista ne bih imao ni časka mira kad bi takve misli bile uzrok nesreće za vas i za vašeg muža. I vi i ja, kao što kažete, treba da budemo zahvalni zbog onoga što imamo. Koliko sam mogao da shvatim, vi, gospođo Ben, imate razloga da budete zadovoljni. Usuđujem se čak da kažem: budući da će gospodin Ben biti u penziji i da će pristizati unučići, vas i gospodina Bena čekaju mnoge izuzetno srećne godine. Ne smete nikada više dozvoliti da se između vas i sreće koju zaslužujete ispreče lude zamisli. – U pravu ste, gospodine Stivense. Veoma ste ljubazni. – A, gospođo Ben, sve mi se čini da dolazi autobus. Izađoh i dadoh vozaču znak da stane, a gospođica Kenton ustade s klupe i dođe do praga. Tek kad je autobus stao, pogledah u gospođicu Kenton i videh da su joj oči pune suza. Osmehnuh se i rekoh: – Sada, gospođo Ben, morate dobro da pazite na sebe. Kažu da posle odlaska u penziju za bračni par nastaje najbolji deo života. Morate dati sve od sebe da te godine budu srećne godine, i za vas i za vašeg muža. Mi se možda više nikada nećemo videti, gospođo Ben, i zato vas molim da imate u vidu ovo što vam sada kažem. – Hoću, gospodine Stivense, hvala vam. I hvala na vožnji. Bili ste veoma, veoma ljubazni. Tako je lepo što sam vas ponovo videla. 134
Knjigoteka – Meni je bilo bezmerno zadovoljstvo što sam vas ponovo video, gospođo Ben. Svetiljke na keju su se upalile i gomila iza mene je taj događaj propratila glasnim klicanjem. Još je mnogo dnevne svetlosti – nebo iznad mora postaje ružičasto – ali se po svemu čini da svi ovi ljudi što su se okupili na keju u toku poslednjih pola sata jedva čekaju da padne noć. Da je to tačno, nedvosmisleno potvrđuje i kazivanje čoveka koji je do maločas sedeo pored mene na ovoj klupi i s kojim sam vodio neobičan razgovor. On je, naime, tvrdio da je veče najbolji deo dana i da ga većina ljudi željno očekuje. Izgleda, dakle, da ima izvesne istine u ovoj njegovoj tvrdnji, jer zašto bi inače svi ovi ljudi tako spontano klicali što su se na keju upalile svetlosti? Čovek se, naravno, izražavao figurativno, ali je zanimljivo da su se njegove reči odmah i doslovno potvrdile. Pretpostavljam da je taj čovek sedeo pored mene na klupi izvesno vreme, a da ga ja uopšte nisam primetio, potpuno zaokupljen razmišljanjem o prekjučerašnjem susretu s gospođicom Kenton. Mislim, u stvari, da njegovo prisustvo na klupi nisam primetio sve dok nije veoma glasno izjavio: – Morski vazduh prija svakom. Podigoh pogled i ugledah stamenog čoveka od oko sedamdeset godina, u prilično pohabanom sakou od tvida i u košulji raskopčanoj oko vrata. Zurio je negde preko vode, možda u galebove u velikoj daljini, tako da mi nije bilo jasno da li se obraća meni. Kako mu niko drugi nije odgovorio i kako pored nas nije bilo osoba koje bi to mogle da učine, rekoh na kraju: – Da, sigurno prija. – I doktor kaže da je blagotvoran. Zato, evo, dolazim ovamo kad god mi to vreme dozvoli. Čovek nastavi da mi priča o svojim raznim oboljenjima, odvraćajući vrlo retko pogled sa zalaska sunca da bi mi klimnuo glavom ili mi se iscerio. A ja sam obratio pažnju na njega tek kad je pomenuo da je sve do odlaska u penziju pre tri godine bio batler u jednoj kući nedaleko od keja. Na moje dalje raspitivanje, reče mi da je kuća vrlo mala i da je samo on bio stalno zaposlen u tom domaćinstvu. Kad ga upitah da li je ikad, pre rata možda, imao odgovarajući broj osoblja pod svojim rukovodstvom, on mi odgovori: – Eh, ja sam pre rata bio samo lakej. Nisam ja imao umeća za batlera u to vreme. Vi biste se zgranuli da čujete šta je značilo biti batler u velikim vlastelinskim kućama koje su tada postojale. Čuvši ovo, pomislih da bi bilo umesno da čoveku otkrijem svoj identitet. I mada nisam siguran da mu je Darlington hol nešto značio, moje reči su na njega ostavile snažan utisak. – A ja još pokušavam da vam sve potanko objasnim – reče on smejući se. – Baš ste laf što ste mi se odmah predstavili pre nego što sam ispao preispoljna budala. Dokaz više da nikad ne znate kome se obraćate kad zapodevate razgovor s nekim strancem. Vi ste, pretpostavljam, imali pod svojim nadzorom veliku poslugu. Mislim, pre rata. Kako je čovek bio srdačan i kako je, činilo se, bio iskreno zainteresovan, ja sam, priznajem, utrošio izvesno vreme pričajući mu o Darlington holu iz davnih vremena. 135
Knjigoteka Pokušao sam uglavnom da mu prenesem nešto od onog „umeća“, kako je to sam nazvao i da mu dočaram sliku velikih prijema koje smo nekad tako često priređivali. Sve mi se čini da sam mu, u stvari, otkrio čak i neke svoje profesionalne „tajne“, zahvaljujući kojima sam iz osoblja izvlačio ono nešto vanredno, kao i razne „majstorije“ ravne mađioničarskim trikovima – pomoću kojih batler može da učini da se nešto dogodi u pravi čas i na pravom mestu, a da pri tom gosti ni krajičkom oka ne primete često velike i složene manevre koji prate samu operaciju. Iako je, kažem, moj sabesednik bio iskreno zainteresovan, ipak sam posle izvesnog vremena zaključio da sam dovoljno stvari otkrio i izlaganje završio rečima: – Naravno, danas je, kod mog novog poslodavca, sve drugačije. On je, naime, Amerikanac. – Amerikanac, je li? Eh, danas tako nešto samo Amerikanci mogu sebi da priušte. Znači, vas je uzeo zajedno s kućom. U paketu. – Pogleda me i iskezi se. – Da – rekoh i nasmejah se, kratko. – Tačno tako – u paketu. Čovek se opet zagleda u more, duboko udahnu i zadovoljno izdahnu vazduh iz pluća. Sedeli smo ćuteći izvesno vreme, a ja onda rekoh: – Činjenica je da sam ono najbolje dao lordu Darlingtonu. Najbolje od svega što sam imao da dam, a sada – pa sada – mislim da više ništa i nemam da dam. Čovek ne odgovori, samo klimnu glavom, pa zato nastavih: – Otkako je došao moj novi poslodavac, gospodin Faradej, ja, evo, svim silama, uistinu svim silama, pokušavam da mu pružim onu vrstu usluge koju bih želeo da ima. Trudio sam se i trudio, ali sve što uradim daleko je od merila koja sam nekada sam sebi postavio. Sve češće grešim u svom radu. Te greške jesu trivijalne, bar su do sada bile, ali su i greške koje ranije nikad ne bih pravio, i ja znam šta one znače. Trudio sam se i trudio, ali uzalud. Dao sam sve što sam imao da dam. I to sve dao sam lordu Darlingtonu. – O, bože, druže moj. ‘Oćete maramicu? Mora da mi je tu negde. Evo nje. Potpuno je čista. Samo sam jednom jutros izduvao nos. Samo jednom. Evo, evo, druže moj. – O, bože, ne, hvala vam, sve je u redu. Izvinite, molim vas, ovo putovanje me je ipak, bojim se, malko zamorilo. Izvinite, molim vas. – Mora da ste bili mnogo odani tom lordu, kako se ono zvaše. A ima, kažete, već tri godine kako je umro? Vidim ja da ste mu bili mnogo odani, druže moj. – Lord Darlington nije bio rđav čovek. Nikako nije bio rđav čovek. I pred kraj života je bar mogao da kaže da je grešio. Lord Darlington je bio odvažan čovek. Odabrao je u životu jednu stazu i išao njome, a ona ga je, ispostavilo se, zavela na pogrešan put. Samo, vidite, tu stazu je on odabrao, bar to je mogao da kaže. A ja, ja ni to ne mogu da kažem. Ja sam, vidite, imao poverenja. Imao sam poverenja u mudrost njegovog gospodstva. Sve vreme dok sam mu služio verovao sam da činim nešto vredno. A ne mogu čak ni da kažem da sam grešio. I čovek, zbilja, mora da se upita: ima li u tome dostojanstva? – Znate, druže moj, nisam baš siguran da pratim ovo što pričate. Ali ako mene pitate, vaš stav je potpuno pogrešan, kapirate. Ako se neprekidno vraćate u prošlost, bićete neprekidno utučeni. U redu, posao ne radite više onako dobro kao što ste nekada radili, pa šta? Isto se dešava svima nama, razumete? Jednog lepog dana svi mi moramo da dignemo sve četiri uvis. Uzmimo mene. Srećan sam i bezbrižan kao ševa otkako sam otišao u penziju. U redu, ni vi ni ja nismo baš u cvetu mladosti, ali čovek mora da gleda napred. – I mislim da 136
Knjigoteka je baš u tom trenutku dodao: – Morate se zabavljati, čoveče. Veče je najbolji deo dana. Vi ste svoj dan odradili. I sad dignite sve četiri uvis i uživajte. Tako vam ja gledam na stvari. Priupitajte koga hoćete, svi će vam reći isto. Veče je najbolji deo dana. – Uveren sam da ste u pravu – rekoh ja. – Izvinite, molim vas, ovo je tako nedolično. Izgleda da sam se žestoko premorio. Mnogo sam putovao, znate. Čovek je otišao pre dvadesetak minuta, a ja sam ostao ovde na klupi da sačekam događaj koji se upravo zbio – to jest paljenje svetiljki na keju. I kao što rekoh, radost s kojom su zadovoljstva željni ljudi, okupljeni na ovom keju, dočekali taj mali događaj brzo je potvrdila tačnost onoga što je rekao moj sabesednik; veče je najprijatniji deo dana za tolike ljude. U tom slučaju možda je razuman i njegov savet da se ne vraćam neprekidno u prošlost, da zauzmem pozitivniji stav i pokušam što lepše da provedem trenutke koji su preostali od mog dana. Na kraju krajeva, šta dobijamo time što se večito vraćamo u prošlost i sebe krivimo zato što naši životi nisu ispali onakvi kakve smo želeli? Surova je istina da ljudi kao što smo vi i ja nemaju drugog izbora nego da svoju sudbinu prepuste onoj velikoj gospodi koja su u središtu ovoga sveta i koja se koriste našim uslugama. Zbog čega bi čovek toliko kinjio sebe razmišljanjem o onome što je mogao i što nije mogao da uradi i zašto je krenuo putem kojim je krenuo? Sasvim je dovoljno što se ljudi kao što smo vi i ja trude da daju svoj skromni doprinos nečemu što je vredno i časno. Pa ako je neko od nas spreman da mnogo žrtvuje u životu zato da bi istrajao u tim stremljenjima, onda je to, bez obzira na ishod, dovoljan razlog i za ponos i za zadovoljstvo. Pre nekoliko minuta sam se, baš kad su se svetiljke upalile, uzgred okrenuo da bih izbliza osmotrio svet koji se iza mene smeje i čavrlja. Po ovom keju hodaju ljudi svih uzrasta; porodice s decom, parovi, mlađi i stariji, ruku podruku. Grupa iza mojih leđa pobuđuje malo-pomalo moju radoznalost. U početku sam, prirodno, pretpostavljao da je reč o grupi prijatelja koji su zajedno izašli u večernji provod. Međutim, po razgovoru koji su vodili shvatio sam da se nisu ni poznavali sve dok se pukim slučajem nisu našli na okupu, ovde na keju, ovde iza mojih leđa. I onda, očigledno, načas zastali da vide kako se, jedna za drugom, pale raznobojne svetiljke, pa zapodenuli razgovor. Ja ih posmatram, a oni se, zajedno, radosno smeju. Pitam se, zbilja, kako ljudima polazi za rukom da toliko brzo uspostave tako prisan i topao međusobni odnos. Sasvim je moguće da je ove neobične osobe sjedinilo iščekivanje večeri koja dolazi, ali se meni ipak čini da je u pitanju smisao za šalu. I dok ih, evo, slušam, čujem kako razmenjuju šalu za šalom. Ljudi, izgleda, vole taj način ophođenja. Možda je, u stvari, i moj malopređašnji sabesednik s klupe očekivao od mene da se pošalim s njim, da ga malo zadirkujem – i u tom je slučaju, pretpostavljam, doživeo gorko razočaranje. Možda je stvarno kucnuo čas da se pitanjem zadirkivanja pozabavim sa više oduševljenja. Naposletku, kad bolje razmislim, ne bi ni bilo tako glupo posvetiti se tome – pogotovu ako u šali leži ključ za ljudsku toplinu. Pomišljam, osim toga, da šala i nije toliko nerazumna dužnost koju bi jedan poslodavac mogao da traži od jednog profesionalca. Ja sam, dabome, dosta vremena posvećivao veštinama zadirkivanja, mada je moguće da se prema tom zadatku nisam odnosio kao prema obavezi. I zato ću možda, čim se sutra vratim u Darlington hol – u kome se gospodin Faradej neće pojaviti još nedelju dana – početi da se pripremam s udvostručenim poletom. Nadam se, dakle, da ću, kad se moj poslodavac bude vratio, biti u stanju da ga prijatno iznenadim. 137
Knjigoteka
138
Knjigoteka
Potraga za izgubljenim vremenom Kazuo Išiguro je jedan od najpoznatijih britanskih pisaca današnjice. Rođen je u Japanu 1954. godine, a kada je imao pet godina njegova porodica se seli u Britaniju. Školovao se na Kenterberijskom univerzitetu. 1978. godine tri njegove priče su objavljene u časopisu koji predstavlja nove mlade autore. 1981. objavljen mu je prvi roman Nejasna slika bregova koji dobija nagradu Kraljevskog društva za književnost. Posle ovog romana već je postalo jasno da se stvorilo jedno veliko i uticajno ime u britanskoj književnosti. Već drugi roman Slikar prolaznog sveta nalazi se u najužem izboru za Bukerovu nagradu. Tako će biti sa celokupnim opusom ovog pisca. Ili će dobijati najznačajnije nagrade ili će se nalaziti u najužem izboru. Treći roman Ostaci dana osvaja Bukerovu nagradu 1986. godine. Posle toga slede romani Neutešan, Kada smo bili siročići i Nemoj me nikada pustiti. 2009. objavljuje zbirku priča Nokturna: pet priča o muzici i sutonu. Do pojave Salmana Ruždija, retki pisci koji nisu rođeni u Britaniji uspeli su da steknu veliku slavu i popularnost. Kazuo Išiguro, Salman Ruždi, kasnije Ben Okri i Arundati Roj uveli su drugačije teme i načine pripovedanja u savremenu englesku književnost. Što je doprinelo i vitalnosti i bogatstvu jezika. Roman Ostaci dana je sigurno najpoznatije delo Kazua Išigura. Ne samo da je dobilo najprestižniju nagradu, već je i filmska adaptacija postala nezaobilazan klasik filmske umetnosti. Postoji mnogo tema koje se prepliću u ovom izuzetnom romanu. Tragično neshvatanje tragike života, mentalitet tadašnjih Engleza, tradicija kao koren i temelj Britanske imperije, shvatanje i prihvatanje dužnosti, dostojanstvo, život pojedinca koji se nalazi u prelomnim istorijskim trenucima i na neki način učestvuje u pozorišnoj predstavi koju predstavlja sam njegov život. Mesto radnje gde se sve odigrava i gde se upoznajemo sa svim likovima je Darlington hol, zamak lorda Darlingtona koji posle njegove smrti kupuje bogati Amerikanac zajedno s glavnim batlerom, gospodinom Stivensom, pokušavajući da kupi i malo engleske otmenosti. Amerikanac uvodi nove običaje i manire ponašanja, što će ostarelog batlera podsetiti na dane najveće slave Darlington hola i života koji se nekada vodio Gospodin Stivens dobija začuđujuću ponudu od novog gospodara da luksuznim „fordom“ ode na kratak odmor i da upozna svoju lepu zemlju. Smatrajući da je ono najbolje od Engleske video u Darlington holu, nerado kreće na put, ali ne da bi upoznao zemlju već da bi posetio gospođicu Kenton, nekadašnju domaćicu zamka. 139
Knjigoteka I u tim ostacima dana ostareli sluga oživljava najbitnije događaje iz četrnaest hiljada dana koje je proveo u službi lorda Darlingtona, potčinjavajući i žrtvujući sve što mu je bilo bitno. Glavna ličnost ove knjige je gospodin Stivens. Nikada neće biti spomenuto njegovo ime. Kitnjastim, a istovremeno arhaično jednostavnim jezikom priča svoj život. Na početku dirljivo smešan prerasta u figuru koja ne prepoznaje tragiku sopstvenog života i promašenost koja ga je zauvek obeležila. Ono što je ovaj roman izdvojilo od mnogih drugih je stil i jezik kojim Išiguro vešto oslikava svoje junake. Naracija gospodina Stivensa postaje živopisnija u zavisnosti od značaja ličnosti i važnosti događaja o kojima govori. S finom ironijom i bez trunke sarkazma, Išiguro majstorski uspeva da dočara specifičnost engleskog humora, prezir prema američkim novotarijama ili razmišljanja o odanosti i vernosti. Neki od najlepših dijaloga s gospođicom Kenton obojeni su finim aluzijama, dirljivim podtekstom i nagoveštajem nečega što se nažalost nije ostvarilo. Zahvaljujući japanskom poreklu Išiguro je sa jasnije distance mogao da vidi i prepozna ono što je najkarakterističnije i najprepoznatljivije u njegovoj novoj domovini. Na samom kraju, kada se prepozna tragika njegovog života i kada su ostali samo ostaci dana, gospodin Stivens duboko u sebi prepoznaje samo blagu sumnju da je njegov život možda mogao da izgleda drugačije. Treba napomenuti da je film u Merčant – Ajvori produkciji bio nominovan za osam Oskara. Glavne uloge su maestralno odigrali Entoni Hopkins i Ema Tompson. To je jedan od retkih filmova koji je uspeo savršeno da dočara magiju pisane reči. Na kraju bih spomenuo izuzetan prevod Gordane Velmar-Janković, gde bogatstvo boja, nijansi, finesa i jezičke razigranosti omogućava savršeno uživanje u ovom romanu. Siniša Kolarić
140
View more...
Comments
