Kathleen McGowan -Princ Pesnika

Ketlin Mekgovan Princ pesnik Treća knjiga Magdaleninog serijala Za Lorenca, da ispuni obećanje pre pet stotina godina dato. Za sve vas koji se obećanja svojih držite i posvećeni ste rađanju zlatnog doba nove renesanse. Vreme se vraća Slavimo Boga moleći se za čas kada će svi ljudi sveta dočekati u miru učenja ova i kad mučenika više neće biti. Molitva Reda Svetog groba Prolog Rim, 161. godina nove ere Rimski imperator Antonin Pije nije bio krvolok. Bio je učenjak i filozof i nije želeo da ga istorija pamti kao jednog od okrutnih i netrpeljivih tirana Rima. Ipak, doslovno je do članaka stajao u krvi hrišćana. Za života, četiri brata bila su izuzetno lepi dečaci. Nakon užasne smrti mučenjem i premlaćivanjem, pretvorili su se u bezobličnu masu krvi i mesa. Prizor ga je terao na povraćanje, ali nije smeo da pokaže slabost pred građanima. Uglavnom je bio popustljiv prema dosadnoj manjini koja se nazivala hrišćanima. Štaviše, uživao je u debatama sa obrazovanim i razumnim ljudima. Iako je smatrao da je njihovo verovanje u mesiju koji je ustao iz mrtvih i koji će ponovo doći, prosto čudno i ništa više, njihove ideje su se zaista zabrinjavajuće brzo širile carstvom. Izvestan broj rimskih plemića otvoreno je prešao u hrišćanstvo, ali njegova vlada je dopuštala njihovo učešće u hrišćanskim ritualima. Ova sekta je bila posebno omiljena među visokorodnim ženama. Naime, u hrišćanskim obredima i ceremonijama žene su prihvatane kao jednake. U čudnom novom svetu hrišćanskih misli i običaja, mogle su postati čak i sveštenice. Rimski sveštenici iz Jupiterovih i Saturnovih hramova dizali su veliku larmu zbog toga što je hrišćanima dozvoljeno da vređaju bogove svojim smešnim konceptom o jednom bogu. Imperator Pije je obično zanemarivao cviljenje sveštenika tako da je život u Rimu proticao u relativnom miru tokom većeg dela njegove vladavine. Tek kada bi se desilo nešto što ugrožava živote Rimljana, neka tragedija ili prirodna katastrofa, hrišćani bi se

našli u opasnosti. Rimski sveštenici i njihove pristalice brzo bi ih okrivili za sve nesreće koje su se zbile. Mora biti da je njihova jednobožačka uvreda istinskim bogovima Republike izazvala božansku osvetu nad nevinim i pokornim građanima? Tokom debata je otkrio da postoje dve vrste hrišćana: fanatici ludačkog pogleda, koji su spremi na poginu kako bi dokazali koliko su pobožni, i zaista razumni i saosećajni sledbenici, posvećeni brizi o siromašnima i lečenju bolesnih više nego popovanju i preobraćivanju. Ovi drugi su mu se veoma dopadali. Doprinosili su zajednici i bili su korisni građani. Ti hrišćani, koje je nazivao milosrdnima, voleli su da pripovedaju o svom mesiji i njegovoj legendarnoj sposobnosti lečenja. Često su citirali njegove mudre izjave o neophodnosti dobročinstva. Najčešće su strastveno govorili o moći koju ljubav nosi sa sobom i o mnogim njenim oblicima. Neki hrišćani u Rimu su čak tvrdili da vode poreklo od mesije lično, od njegove dece koja su se nastanila u Evropi. Bili su to baš oni milosrdni koji su neumorno pomagali nesrećne i siromašne. Njihov neosporni vođa bila je opčinjavajuća i zapanjujuća plemkinja, gospa Petronela. Stanovnici Rima obožavali su plamenokosu Petronelu uprkos tome što se otvoreno pridržavala hrišćanskih običaja, jer bila je ćerka i naslednica jedne od najstarijih rimskih porodica. Svoje bogatstvo je darežljivo koristila za najviše dobro Republike i propovedala isključivo o ljubavi i praštanju. Da su Petronela i milosrdni bili jedina vrsta hrišćana u Rimu, verovatno da se ovo užasno krvoproliće nikad ne bi dogodilo. Međutim, grupa hrišćana koju je Pije nazivao fanaticima bili su potpuno drugačiji. Nasuprot milosrdnima, koji su o mesiji govorili toplim, posvećenim tonom kao o velikom duhovnom učitelju Puta ljubavi, fanatici su vrištali isključivo o jednom jedinom pravom bogu koji će uništiti sva ostala božanstva i sudnjeg dana zavesti strahovladu za nevernike. Rimljani su bili duboko uvređeni ovakvom vizijom, a fanatici su produbljivali uvredu uporno tvrdeći da ovaj život nije bitan, da je važan samo život posle smrti. Takva filozofija, takvo zastrašujuće nepoštovanje dara života koji su bogovi dodelili smrtnicima, za rimske sveštenike i njihove sledbenike predstavljalo je apsolutno svetogrđe. Kulturi koja slavi telesna čulna iskustva u nebrojenim duhovnim i građanskim svečanostima ovo je bilo potpuno neshvatljivo. Fanatici su za većinu Rimljana bili enigma rođena iz ludosti, grupa ljudi koju treba izbegavati i koje se treba plašiti. Zbog toga su oni izazivali gnev Rimljana čak i kada nije bilo prirodnih nepogoda. Međutim, kada je u rimskim predgrađima izbila epidemija smrtonosnog gripa, Saturnovi sveštenici su istrajavali u tome da će njihovog boga umilostiviti samo krv hrišćana. U središtu ove drame našla se bogata rimska udova, gospa Felicita. Ophrvana tugom, ona je nakon iznenadne smrti svog voljenog muža prešla u hrišćanstvo i okrenula leđa rimskim bogovima. Priča se da je zbog gubitka poludela od bola shvativši da će morati sama da podiže sedam sinova. Felicitu su tokom žalosti posetili i tešli hrišćani. U ekstremnim shvatanjima fanatika, pronašla je snagu i utehu u tome da je bitan samo život nakon smrti. Utešila ju je ideja da se njen muž nalazi na boljem mestu, da će mu se jednog dana pridružiti i da će zajedno sa decom svi ponovo biti porodica na nebu. Mada se u njoj razbuktala strast novog obraćenika, plemići iz njene okoline se nisu preterano uznemirili. Svakog dana je provodila sate na kolenima u molitvi, ali većina je smatrala da ih se to ne tiče. Osim toga, darežljivo je poklonila deo muževljevog bogatstva za izgradnju bolnice i nagovorila starije sinove da radom pomažu nemoćnima. Zbog toga su Felicitina snažna i prelepa deca bila veoma popularna u rimskim predgrađima gde su

obitavala. Najmlađi, zlatokosi Marcijal, imao je sedam godina, a najstariji, visoki Januarije, dvadeset. Felicita i njeni sinovi živeli su u relativnom miru sve dok grip nije prokrstario gradom. Javljao se na mahove i nasumice, a oni koje bi pogodio retko bi preživeli visoku temperaturu praćenu povraćanjem i grčevima. Kada je prvorođeni sin Saturnovog sveštenika podlegao bolesti, izbezumljeni čovek je okupio stanovništvo i pozvao ih da optuže Felicitu i njene sinove zbog toga što su izazvali gnev bogova. Nije bilo sumnje, Saturn je kaznio svog sveštenika kako bi svima stavio do znanja da Rimljani moraju oštro da se suprotstave hrišćanima koji istinske bogove smatraju zastarelim. Bogovi to neće više trpeti, a pogotovo ne Saturn – nadmeni i nemilosrdni patrijarh rimskog panteona. Pa zar nije on sam i sopstvenog sina proždrao zbog neposlušnosti?! Zato su Felicita i sva njena deca dovedeni pred magistrata Publija. Zbog plemenitog porekla, nisu okovani lancima niti zavezani, već im je dozvoljeno da dobrovoljno uđu u sud. Felicita je bila zgodna žena, visoka i lepo građena. Imala je gustu tamnu kosu i držanje kraljice. Pred sudom je stajala ponosno i uspravno, nepokolebana i bez trunke straha. Postupak je počeo mirno i u savršenom redu. Iako je magistrat Publije umeo da bude veoma strog kada ga neko izazove, nije bio čudovišan poput nekih lokalnih delilaca pravde. Pročitao je optužbu protiv Felicite i njenih sinova odmerenim tonom. „Gospo Felicita, danas ste dovedeni sa svojom decom pred ovaj sud pod određenom optužbom. Građani Rima su zabrinuti da ste razgnevili naše bogove i da ste uvredili Saturna, velikog boga oca. Saturn se osvetio vašim sugrađanima, uzimajući živote vaših suseda, uključujući i živote nevine dece. Zakoni naše države kažu: Neprihvatanje bogova ljuti bogove i remeti ravnotežu univerzuma. Kada se bogovi naljute, krivci koji su izazvali taj gnev moraju moliti za oproštaj i ponuditi im žrtve. Zbog toga zapovedam vama i vašoj deci da se osam dana molite u Saturnovom hramu i prinosite žrtve koje sveštenici zahtevaju kako bi se bog umirio. Prihvatate li ovu pravednu i poštenu presudu?“ Felicita je bez reči stajala pred sudom. Njena deca su stajala u redu iza nje, podjednako tiha. Ponovio je pitanje, dodavši: „Shvatate li da je alternativa smrt? Odbijanje da se umire bogovi dovodi čitavu državu u opasnost. Prema tome, prinećete žrtve ili ćete umreti! Izbor je vaš!“ Publije je postajao sve razdražljiviji dok ga je Felicita primoravala da čeka, činilo mu se, beskonačno dugo. Kada je postalo jasno da neće progovoriti, magistrat je prasnuo. „Vređate autoritet ovog suda i naroda Rima svojim ćutanjem! Zahtevam odgovor ili ćemo ga batinama izvući iz vas!“ Felicita je podigla glavu i pogledala Publija u oči. Kada je konačno odgovorila, iz njenih očiju i glasa izbijalo je vаtreno ubeđenje. „Ne preti mi, paganine! Duh Jedinog Boga je sa mnom i nadvladaće nad bilo kakvim napadom na mene i moju porodicu, jer On nas može odvesti na mesto do kojeg ti nikada nećeš stići. Neću ući u paganski hram, niti ću prinositi žrtve tvojim nemoćnim bogovima! A ni moja deca! Nikada! Zato ne troši reči na zahteve! Ako ćeš nas kazniti, učini to i završi s tim! Ne plašim te se! Moji te se sinovi ne plaše! Njihova vera je snažna poput moje i tako će i ostati!“ „Ženo, zar se usuđuješ da dovedeš živote svoje dece u opasnost zbog zabludelih ideala?“

Njen odgovor je zapanjio Publija. Presuda koju je izrekao ovoj hrišćanskoj porodici bila je neočekivano blaga po svim rimskim merilima. Bio je siguran da će odahnuti sa olakšanjem i tiho povesti svoju decu u hram na zajedničku pokoru. Da li je moguće da će Felicita radije rizikovati život čitave svoje porodice nego da provede osam dana u hramu? Nastavio je manje odmerenim tonom. Glas mu je podrhtavao od šoka i gneva. „Pre nego što ponovo progovoriš, budi svesna da ovaj sud ima moć da te najstrašnije kazni zbog počinjenih zločina.“ Felicita mu je dobacila odgovor svadljivim tonom. „Rekla sam ti da mi ne pretiš, prljavi paganine! Prazne su ti reči! Ne postoji kazna koja može promeniti moje mišljenje, pa prištedi dah! Ako ovo znači da moraš da me ubiješ, učini to brzo kako bih stigla do Boga i ponovo se sastala sa svojim mužem! Ako moja deca moraju da umru sa mnom, učiniće to rado, jer znaju da je ono što ih čeka posle smrti lepše od bilo čega što se može zamisliti na ovoj užasnoj zemlji!“ Publije se silno uvredio. Neprirodno je i čudovišno da majka nudi svoju decu na žrtvu. Kakvog to nastranog boga hrišćani obožavaju, kakav to bog zahteva da sedmoro dece umre kako bi zadovoljio svoju krvožednost? Glas magistrata odzvanjao je sudom. „Nesrećna ženo, ako želiš da umreš, onda umri, ali ne povlači svoju decu sa sobom! Pošalji ih u hram da bi mogla da žive!“ Felicitin vrisak je potresao kamene zidove sudnice. „Moja deca će živeti zauvek, šta god da im učinite! Nemate nikakvu moć nad njima, niti nada mnom!“ Izgovorivši nešto nepovezano o njenoj bezočnosti, Publije je naredio da se Felicita okuje lancima i pošalje u tamnicu. Dok su je izvlačili iz sudnice, doviknula je sinovima: „Deco moja, okrenite se nebu gde vas čeka Isus Hrist sa jedinim istinskim Bogom. Budite verni i hrabri kako bismo svi ponovo bili zajedno na nebu! Ako makar jedan od vas poklekne, sve je izgubljeno! Nemojte me izneveriti!“ Kada je majka uklonjena, magistrat se obratio deci. Dvoje najmlađih su plakali, ali su pokušavali da se obuzdaju zakopavši brade u grudi. Njihova mala tela su podrhtavala od jecaja. I Publije je imao sinove i smilovao se na mališane, nevine žrtve majčinog ludila. Obratio se Felicitinoj deci kao grupi. „Vaša majka je zabludela žena koja svojim uvredama ugrožava živote i bezbednost građana Rima. Ne morate da pratite njen primer. Ovaj sud priznaje svakog od vas pojedinačno i obećava blagost i oproštaj. Dovoljno je da se odreknete rečiju svoje majke i pristanete da krenete sa sveštenicima u Saturnov hram kako biste se iskupili pred bogom zbog uvrede koju ste mu naneli. Tada će u državi ponovo zavladati mir i biće zaustavljena bolest koja ubija vaše nedužne susede.“ Posmatrao je tihu sedmorku. Najmlađi su spustili pogled. Poslednje pitanje je uputio četvorici najstarijih. „Zar ne želite da patnja vaših sugrađana prestane? Imate moć da to sprečite. Vaši postupci su doveli do bolesti i smrti vaših suseda. Imate priliku da to ispravite.“ Najstariji sin Januarije odgovorio je za sve njih. Bio je slika i prilika svoje majke, i fizički i duhovno. Govorio je podjednako vatreno. Staloženim i snažnim glasom, izjavio je da bi radije umro nego zakoračio nogom u paganski hram, i da bi radije poveo svoju braću sa sobom na nebo nego što bi dopustio da ih pagani iskvare. Zatim je odbranio čast svoje pobožne majke naglasivši poslednju rečenicu time što je pljunuo na obuću magistrata Publija.

Ovaj poslednji čin nepoštovanja pretvorio je Publijevo srce u kamen. Istog trenutka je doneo krvničku odluku. Ako je Januarije odlučio da umre za svoju majku i njenog čudovišnog boga, onda će mu za to biti data i prilika. Dok bude posmatrala jezivu smrt svog prvorođenog sina, Felicita će možda povući svoje reči i spasiti ostale. Ne može se dopustiti da ovakva bezočna neposlušnost prema Republici i njenim bogovima prođe nekažnjeno, naročito ne zbog svedoka na javnom forumu. Krvavi prizor, koji će druge hrišćane upozoriti da se čuvaju takvih prestupa, nesumnjivo je opravdan i biće sproveden zarad mira i blagostanja Rima. Januarija su odvukli na javni forum i okovali na direk za bičevanje. Njegova majka i tri brata dovedeni su dovoljno blizu da ih poprska krv svaki put kada udarac pocepa meso. Najmlađa deca, koju su Publije i ostali magistrati smatrali žrtvama, držana su u zatvoru, podalje od pogubljenja. Prvi krvnik je bio krupan čovek. Mišići njegovih ruku napinjali su se dok je svom snagom spuštao korbač na zatvorenikova leđa. Tokom bičevanja Januarija, magistrati bi s vremena na vreme naredili krvniku da stane. Najpre bi pitali optuženog da li želi da opovrgne iskaz, prihvati kaznu i preživi. Prva tri puta ih je pljunuo. Četvrtog je bio na pragu smrti i nije mogao da odgovori. Zbog toga su se obratili majci. „Ženo, ovo je tvoje najstarije dete, krv nastala iz sjedinjenja sa tvojim suprugom. Kako možeš da gledaš njegovu muku i da ne povučeš reč? Ako prihvatiš svoju kaznu, on će možda preživeti, a ostalu decu ćeš sigurno spasiti.“ Felicita nije obraćala pažnju na magistrate. Obraćala se isključivo Januariju, glasnim i staloženim glasom. „Sine moj, zagrli oca od mene, od svih nas dok nas čeka na nebeskoj kapiji! Ne razmišljaj više o ništavnom ovozemaljskom životu! Idi tamo gde te Bog čeka, dete moje!“ Nije bilo potrebno još mnogo udaraca da se okonča Januarijev život. Krv mu se cedila u skorele barice dok je bič cepao ono što je ostalo od njegovog tela. Kada je proglašen mrtvim, krvnik je skinuo okove sa leša i odvukao ga malo dalje, ali dovoljno blizu da ga Felicita i preostala tri sina vide. Ovaj stravičan prizor ponovio se još tri puta, pošto su Felicitina starija deca odbila da prihvate presudu suda. Dovedeni su novi krvnici jer je napor potreban da se mladić prebije na smrt bio prevelik za jednog čoveka, bez obzira na to koliko je krupan i snažan. Do sutona, Felicita je posmatrala kako četiri njena sina bičuju do smrti. Zapravo, ohrabrivala ih je da umru mučeničkom smrću. Nije bilo ni govora o tome da će se predomisliti, ma koliko da je bio jeziv način kojim su ubijaju njenu decu. Kao da je sa smrću svakog deteta njena uvrnuta verzija vere dobijala na snazi. Magistrat Publije se našao pred užasnim izborom. Nije želeo da pogubi mlađe dečake, nevine žrtve majčinog ludila. Ali Felicita kao da je pobeđivala u ovoj bici. Nije se slomila tokom pogubljenja dece, nijednom. Nije bilo suza niti jednog trzaja. Njen prezir prema sudu i paganskim sveštenicima postajao je sve snažniji sa svakom egzekucijom. Nesumnjivo je luda. Nijedna duševno zdrava majka ne bi podnela ono što se danas ovde dogodilo. Čak su i krvnici bili užasnuti koliko i iscrpljeni zbog onoga što su učinili u ime boga oca, Saturna i bezbednosti Rima. Međutim, ako dozvoli preostalim mališanima da prežive, time će pokazati slabost. Dokazaće da su njena volja i vera snažnije od Rima i rimskih bogova.

Tako je došlo do toga da sam imperator Antonin Pije bude pozvan radi konsultacije u ovo imućno predgrađe i da stoji do članaka u krvi i parčadima Felicitinih sinova. Sve ovo je moglo da se preraste u nerede i magistrat Publije nije želeo krv nevine dece na svojim rukama ako to nije po volji imperatora. Antonin Pije ni sam nije znao kakvu presudu da donese u ovom groznom slučaju. Prisetio se neslavnog trenutka od pre nekoliko pokolenja, kada je rimski prefekt Pontije Pilat naredio da se pogubi Isus Nazarećanin, stvorivši tako mučenika oko kojeg je izgrađen ovaj nastrani kult. Pije nije želeo da uzdigne nove mučenike koji će oslabiti moć Rima. Takođe, nije želeo ni krv male dece na svojim rukama. Međutim, nije znao ni kako da to izbegne. Sve je već otišlo predaleko. Nije bilo sumnje da mu se te večeri nasmešila dobroćudna boginja lepote i harmonije, Venera lično, i podarila mu rešenje. Kada je neodoljiva i ljupka gospa Petronela zatražila prijem kod njega, Pije je prvi put tog dana odahnuo sa olakšanjem. Gospa Petronela nije morala da preklinje imperatora, mada je bila spremna i na to. Zapanjila se što je izgledalo kao da mu je laknulo da je vidi i što je odmah pristao na njen plan. Petronela je bila veoma omiljena žena među senatorima, ali njen status nepomirljive, iako blage hrišćanke, mogao je znatno da oteža poduhvat. Svojom lepotom i elegancijom pridobila je mnoge rimske plemiće čelične volje, uključujući i samog imperatora koji je gajio veliku naklonost prema privlačnim ženama. Došla je obučena u jednostavnu haljinu, sašivenu od najfinije orijentalne svile. Kosa boje uglačanog bakra bila je znalački upletena i protkana vezicama bisera. Oko dugog, nežnog vrata nosila je predivan privezak sa velikim crvenim draguljem u sredini, sa kojeg su visile tri biserne suze. Mali broš u obliku petla, sa očima od rubina, krasio je na jednom ramen njenu odoru. Za neupućene, Petronelin nakit je predstavljao obične trice jedne bogatašice. Ali oni koji su joj bili bliski znali su da je drago kamenje simbol njene cenjene porodice. Ovi rubini i biseri ukazivali su na poreklo od, kako su je nazivali, Kraljice Milosrđa – Marije Magdalene. Petao je predstavljao simbol druge linije njene loze, njenog prosvetljenog čukunčukundede, ni manje ni više nego Svetog Petra, prvog apostola Rima. Dobila je ime po njegovom jedinom detetu, po kćeri kojoj je data ženska verzija imena Petar. Prema legendi svete porodice, jedina ćerka Svetog Petra, svetica Petronela iz prvog veka, udala se za najmlađeg sina svete porodice Ješua-David. Marija Magdalena je u vreme raspeća bila u poodmakloj trudnoći i odmah potom je hrabro prebegla u sigurnost Aleksandrije. U Egiptu je rodila Isusovog sina, Ješuu-Davida, čiji život beše silan i čudesan. Priča se da su se Ješua-David i prva Petronela sreli kao deca i odmah postali nerazdvojni. Venčali su se i začeli nasleđe čiste hrišćanske snage izrodivši mnogo dece, koja su potom propovedala Put ljubavi širom Evrope. Žene te krvi udavale su se za moćne Rimljane kako bi zaštitile lozu. Imale su samo jedan zadatak – da ostanu u životu i sačuvaju Put ljubavi. Bilo je to njihovo porodično zaveštanje, onakvo kakvo je njihov predak dobio od samog Isusa Hrista. Sam Isus je Petru dao ime Petrus, što znači kamen, zato što je verovao da je njegov prijatelj ribar čvrst i nepokolebljiv u svojoj posvećenosti. On je bio kamen na kojem će Isus izgraditi snažne temelje, jedan od odabranih naslednika koji će se brinuti da učenje o Putu ne zgasne. Isus je zapovedio Petru da ga se odrekne kako bi izbegao progon i nastavio da propoveda. Nažalost, Petrovo trostruko odricanje Isusa sada je neslavno i često se koristi kako dokaz njegovog slabog karaktera. To je samo jedna od mnogih nepravdi koje su spisatelji izmislili kako bi prilagodili hrišćansku istoriju svojim potrebama. Ali Petrovi potomci znaju istinu, sećaju se tih događaja sa ponosom i gordo

prihvataju petla kao porodičan simbol. To što se Petar tri puta odrekao Isusa pre nego što je petao zakukurikao bio je zahtev njihovog Gospoda. Nasuprot uvredljivoj legendi, Petar je pokazao snagu izvršavajući sveto Isusovo naređenje. Tačne reči koje je Isus uputio Petru te blagoslovene noći u Getsimanskom vrtu, prenosili su sa kolena na koleno svi Petrovi potomci: Živi i nastavi da propovedaš. Moraš istrajati. Samo na taj način će Put ljubavi preživeti. One su potom sažete u sveti porodični moto. Ja istrajavam. Gospa Petronela je bila preostali kamičak hrišćana i morala je da se suoči sa neprilikama koje mogu ugroziti Put ljubavi. Nadala se da će osvetlati obraz svojih najpostojanijih i najmilostivijih predaka pokušajem da spasi Felicitu i njenu preostalu decu. Međutim, zabrinjavalo je što Pije ima toliko poverenja u njenu sposobnost da dopre do Felicite i preokrene ovu nezgodu u korist Rima. Mada je bila odlučna da pokuša, Petronela je sumnjala u povoljan ishod. I pre nezamislivog čina nuđenja sopstvene dece na žrtvu, Felicitin fanatizam bio je legendaran među milosrdnim hrišćanima. Da li će je poslušati? Teško je reći. Petronelin rodoslov među hrišćanima bio je toliko prastar da su je mnogi maltene obožavali. Osim toga, u njenom posedu se nalazila i Libro Rosso, obredna knjiga istinskih učenja i proročanstva svete porodice. Njen autoritet ne bi osporio nijedan razuman hrišćanin. Međutim, žena koja veselo dočeka neizrecivo brutalna ubistva svoje dece kao čin vere, nije razuman hrišćanin. Pre nego što je zatražila prijem kod imperatora, Petronela se dugo i usrdno molila za pomoć. Molila je Gospoda za snagu i sposobnost da shvati Njegovu volju kroz učenje o ljubavi. Prizivala je Kraljicu Milosrđa i zatražila je da je vodi svojom beskrajnom milošću. Protrljala je rubin na privesku i izgovorila poslednju reč molitve. „Ja istrajavam“, prošaputala je naglas, a zatim se pripremila za neizbežno suočavanje. „Dobro veče, sestro.“ Po zahtevu imperatora, Petroneli je dozvoljeno da se sastane sa Felicitom u prostorijama jednog od magistrata. Za gospu njenog statusa bilo je neprikladno da siđe u memljivu, smrdljivu tamnicu u kojoj je Felicita obitavala. Mada je zatvorenici data čista haljina koju će nositi tokom posete, ona sama je bila prljava, a koža zamrljana skorelom krvlju sopstvene dece. Petronela se trgla, moleći se da joj se užas ne primeti na licu. Dve žene su se pozdravile na hrišćanski način: kao sestre po duhu. Nakon tih formalnosti, Felicita je sumnjičavo pitala: „Zašto si došla?“ Petronelin pogled je bio postojan, a glas melodičan i blag. „Došla sam da ti izjavim saučešće zbog gubitka i da čujem postoji li ikakva uteha koju tvoja zajednica može da pruži u trenutku ove velike žalosti.“ U početku je delovalo kao da je Felicita ne čuje. Zatim je iznenađeno pogledala elegantnu ženu. „Žalosti? Kakve žalosti?“ Petronela se zapanjila. Žena je sigurno izgubila poslednje ostatke razuma nakon onoga čemu je prisustvovala. „Gospo Felicita, svima nam se srce slama zbog smrti vaših divnih dečaka.“

Felicita je gledala kroz Petronelu, kao da ona uopšte nije u prostoriji, ili kao da njeno prisustvo nije bitno. Polako je odmahnula glavom i odgovorila kao u transu. „Slama vam se srce? Zašto sestro? Ja sam danas radosna zato što se moja hrabra deca nisu odrekla svog Gospoda. Naš Gospod Isus Hrist će ih sa dobrodošlicom dočekati na nebu i slaviti njihovu snagu i veru. Zar ne shvataš? Vreme je za radovanje! Mogu samo da se nadam da će magistrati sutra narediti da i mi ostali budemo pogubljeni kako bismo svi bili zajedno na nebu pre nego što sunce zađe.“ Petronela je pročistila grlo kako bi imala vremena da razmisli. Gore je nego što je očekivala. „Sestro, mada razumem tvoju veru u moć života nakon smrti, podsetila bih te da nas je Isus podučavao da slavimo radost života na zemlji. Ovaj život je dar od Boga. Tvoja tri najmlađa sina treba da budu pošteđena kako bi rasli i živeli na svetu koji je Bog stvorio za njih.“ „Beži od mene, Satano!“, vrisnula je Felicita glasom tako otrovnim da je Petronelina glava poletela unazad kao da je primila šamar. „Ti...“, zasipala je pljuvačkom smirenu ženu pred sobom dok je besnela: „ti stojiš preda mnom ukrašena rimskim nakitom, udata za poganog paganina i usuđuješ se da me osuđuješ? Neću izdati svog Gospoda ni zbog čega, kao ni moja deca! Mi smo pravedni i Bog će nas nagraditi zbog hrabrosti! Nagradiće nas zajedničkim životom na nebu pred licem Gospoda!“ Petronela se u sebi pomolila da joj blažena Magdalena da strpljenja i samilosti i pokušala drugačije. „Felicita, tvoja smrt i smrt tvoje dece ukloniće moćne glasove sa zemlje, glasove koji mogu da šire naša učenja i obrazuju druge. Zar misliš da Bog to želi? Ovi dečaci će odrasti sa saznanjem da su njihova braća umrla zbog svoje vere i zbog toga će biti snažniji i odlučniji da nastave sa propovedanjem naših učenja. Oni moraju istrajati! Biće heroji Puta! To je ono što Bog želi od njih i od tebe.“ „Kako se usuđuješ da mi govoriš šta Bog želi od mene? Ja ga jasno čujem i On mi govori da želi da moja deca postanu mučenici, a ne heroji. Bog želi da oni budu žrtvovani u Njegovu slavu. Kao što je rekao Avramu da žrtvuje Isaka.“ Petronela je duboko udahnula i strpljivo objasnila. „Da, ali Avram je zaustavljen pre nego što je ubio svog sina. Gospod ga je stavio na probu kako bi utvrdio njegovu poslušnost. Kada se u nju uverio, poslao je anđela milosrđa Zadakijela da zaustavi ruku kojom je Avram držao žrtveni nož. Bog ne želi da njegova deca pate. Felicita, Bog te preklinje da budeš milosrdni anđeo koji će zaustaviti ruku krvnika! Molim te, nemoj pobiti preostalu decu! Ako to učiniš, ne biraš Put ljubavi! Da je Isus danas ovde sa nama, ne bi ti dozvolio da budeš krvnik sopstvenoj deci! U to sam sigurna više nego u bilo šta na svetu!“ Felicita je osmotrila Petronelu plamenim očima. „Isus me čeka na rajskoj kapiji, čeka da me zagrli i nagradi zbog hrabrosti. Tebe će odbaciti! Tebe koja si se udala za paganina! Tebe koja ustupaš pred svojim neznabožačkim susedima!“ „Volim i poštujem svoje susede kao što nas On uči. To nije ustupanje, Felicita. To je Put ljubavi. To je poštovanje bližnjeg svog.“ „To je slabost!“ „Ako ne prihvatimo svoje bližnje, na zemlji neće preostati nijedan hrišćanin. Naš Put neće preživeti ako ne naučimo kako da živimo u miru sa drugima. Put nas uči da budemo strpljivi sa onima koji još nisu ugledali svetlo. Isus nas uči da moramo opraštati onima koji ga ne vide.“

„Onda ću se moliti da ti On oprosti, sestro!“ Felicita je prošištala poslednju reč i time jasno stavila Petroneli do znanja da više ne veruje da su sestre. „Moliću se da ti Bog oprosti zbog tvoje slabosti i zle namere sa kojom si me večeras posetila! Samo bi đavo pokušao da me spreči da podnesem ovu žrtvu u slavu našeg Gospoda!“ Petroneli je ponestalo strpljenja, međutim, više nije bilo potrebe za tim. Bilo je jasno da je Felicita preduboko zabrazdila u žrtvenu fantaziju da bi bila u stanju da razumno razmišlja. Kako bi mogla da bude bilo šta drugo osim potpuno predana, nakon što je danas žrtvovala četiri deteta za tu ideju? Petronela se okrenula da pođe i tiho izgovorila dok je koračala ka vratima: „Ja ću se pomoliti za sve nas, Felicita. Za sve one koji se usuđuju da veruju u Put ljubavi.“ Svanulo je turobno jutro, sumaglica je skrivala sunce. Saturnovi sveštenici objavili su da je to loše znamenje i pre nego što je stigla vest da grip i dalje hara i da je tokom noći umrlo još petoro ljudi. Među njima je bilo i dvoje dece sveštenika. Imperatoru Antoninu Piju su pre doručka prišle vođe razgnevljenih svetih ljudi. Bili su sigurni da je Felicita izazvala ovu nesreću odbijanjem da prizna istinske bogove. Moraju je naterati da promeni mišljenje. Zahtevali su da se njena preostala deca dovedu pred sud i da joj se zapreti da će jedan po jedan dečak biti pogubljen. Pritisak na imperatora rastao je iz sata u sat, pristižući iz svih oblasti države kako se širila legenda o Feliciti i užasu koji je zbog nje zavladao. Najzad je popustio i ponovo sazvao sud za pogubljenje. Felicita i njena tri preostala sina našli su se pred magistratom. Izgledala je poput divlje Medeje, potpuno obuzeta grozničavom fantazijom, pothranjenom krvlju njenih starijih sinova. Mališani su bili užasnuti. Najmlađi je otvoreno plakao dok su mu se plave lokne lepile za mokre obraze. Pije je pozvao Publija kod sebe i rekao mu da ova deca ne smeju patiti u smrti. Ako moraju da umru, neka bude. Umreće. Ali mučenje male dece neće biti njegova baština. Jedno po jedno, deca su pozivana pred magistrata. Publije ih je nagovarao svojim najnežnijim glasom da okrenu leđa majci i da odu sa sveštenicima u hram. Felicita je pevušila tužbalicu sablasnim piskavim glasom, iznova i iznova isti stih. „Ne plašite se, deco! Na nebu vas otac i braća čekaju!“ Jedno po jedno dete je odmahnulo glavom pred magistratom, kao da ih je majka hipnotisala nekim činima. Dok je svako od njih odvođeno ka panju za odsecanje glave, Feliciti je postavljano pitanje da li želi da se pokaje i spasi decu. Svaki put je odgovarala sablasnim smehom, jezivom parodijom radosnog klicanja. Za sat vremena, troje predivne dece, uključujući jedno tek nešto starije od bebe, izgubilo je glave pod sečivom najoštrijeg krvnikovog mača. Obavio je to vešto i brzo, pobrinuvši se da dečaci ne osete bol. Međutim, kada je njihova majka došla na red, nije bio tako blag. Uzeo je sekiru i bila su mu potrebna tri udarca da gospi odseče glavu. Iste noći, imperator Antonin Pije je pobegao iz tog odvratnog predgrađa koje su i sami bogovi napustili, da nikada više tamo ne kroči. Užas koji je zbog Felicite zavladao bio je okončan. Međutim, ostao je ubeđen da će ga zauvek progoniti zvuk njenog ludačkog smeha i scena koja ga je pratila dok je poslednje, majušno, zlatokoso dete izdisalo na panju po njegovom naređenju. Iscrpljena gospa Petronela sazvala je te večeri sastanak najbliže braće, jezgra milosrdnih, da im prepriča stravične događaje koji su se tog dana zbili. Bio joj je potreban bar jedan

dobrovoljac koji će preneti poruku do Kalabrije, majstoru/starešini Reda Svetog Groba. Bio im je potreban njegov mudar savet kako bi preživeli oluju koja se spremala da zahvati hrišćane u Rimu. Objasnila je okupljenima svoj strah da užas koji je pokrenula Felicita tek počinje, da nagoveštava opasnost za hrišćane širom carstva i da će grozni progoni, koje je iskusila prethodna generacija, početi iznova. Sav napredak koji je njena porodica postigla tokom proteklih stotinu godina – da budu prihvaćeni kao cenjeni rimski građani i da tako budu u mogućnosti da se brinu o bezbednosti hrišćana, krv Felicitine dece može sprati u trenutku. Fanatici će se hraniti ovim događajem i postati glasniji, a Rimljani će satrti njihov uspon divljaštvom rođenim iz straha. Jasnovido je nazirala da su ovi događaji pokrenuli nešto, neko užasno izvrtanje učenja njihovog Gospoda, koje će vremenom ojačati i rasti. Ta užasna vizija je plašila Petronelu snagom svoje tame. Svoju zabrinutost je prenela drugim pripadnicima milosrdnih i svi su zadrhtali od prizvuka istine koje njeno proročastvo nosi. „Plašim se da će ona koju smo nazivali sestrom postati naš najveći protivnik. Oslobodila je nezaustavljivu silu zla svojim delima. Krv njene dece biće upotrebljena da se promene istinska učenja našeg Gospoda. A reči ispisane krvlju mogu poticati samo iz tame. Učenja Puta ljubavi udaviće se u krvi nevinih.“ Petronela je zadrhtala kada je izgovorila reči koje su nepozvane navirale sa nekog nepoznatog mesta gde se čuva istina o budućnosti. Tokom užasnih noći poput ove, proročka baština ženskih članova njene porodice nije bila dobrodošao dar. Prvo poglavlje Vreme se vraća Postoje oblici sjedinjenja Viši od drugih, Snažniji od najsilnijih sila, I imaju moć koja im je sudbina. Oni koji tako žive više nisu razdovojeni. Postaju jedno, tela ih ne ograničavaju. Oni koji prepoznaju jedni druge Spoznaju neizrecivu radost što je donosi život u toj punoći. Iz Knjige ljubavi, onako kako je sačuvano u Libro Rosso Nisam pesnik. Ipak, blagosloven sam time da živim među najboljima od njih. Među najvećim pesnicima, najdarovitijim slikarima, najlepšim ženama... i najveličanstvenijim od svih ljudi. Svi su me nadahnuli i deo njihove duše i suštine obitava u svakom liku koji naslikam. Mogu samo da se nadam da će moja umetnost biti zapamćena kao vid poezije, jer pokušao sam da je učinim lirikskom, punu skrivenih slojeva i značenja. Dugo sam se

borio sa mišlju da je možda u suprotnosti sa zakonom umetnika otkrivanje nadahnuća, simbola i slojeva dela koja stvaramo. No, učitelj Fičino je pronašao dokaze koji sežu do drevnog Egipta da su umetnici o tome pisali u svojim tajnim dnevnicima. Zato ću i ja nastaviti ovu bezvremenu tradiciju. Pošto sam ponizan član Reda Svetog Groba, sve što slikam, slikam u slavu tih božanskih učenja. Ona su srž svake figure koju naslikam; ona ulivaju boju, teksturu i oblik mojim delima. Svako moje umetničko ostvarenje, bez obzira na to ko mu je pokrovitelj i kakva mu je ovozemaljska svrha, služi učenju Puta ljubavi. Svaki lik je stvoren da prenese istinu. Na stranicama koje slede, otkriću tajne svog rada da bi se jednog dana koristile kao alatka za podučavanje onih koji imaju oči da vide. Iako nisam pesnik, ovo je ono što jesam. Slikar. Hodočasnik. Pisac. Pre svega, sluga sam Gospoda i Gospe i njihovog Puta Ljubavi. Naš Učitelj rado ponavlja reči prvog velikog Hrišćanskog umetnika, blagoslovenog Nikodima, koji je rekao da će umetnost spasiti svet. Molim se da bude tako i trudiću se da odigram svoju ulogu, ma kako malu, u tom dostojnom poduhvatu. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi Iz Tajnih memoara Sandra Botičelija Njujork, današnjica Morin Paskal je pažljivo isplanirala svoj boravak u Njujorku. Pošto je neuomorno radila na pripremama za izlazak svoje nove knjige, nadala se da će moći da se počasti sa par sati blaženog odmora u muzeju Metropoliten. Umetnost je bila njena druga strast, a nadilazi je samo istorija, zbog čega su njene knjige bogato prožete obema. Par sati u jednom od najčuvenijih svetskih muzeja biće melem za njenu dušu. Proleće je blistalo u svoj svojoj slavi tog ranog martovskog jutra, nagradivši odluku da do muzeja dođe dugom šetnjom kroz Central park. Morin je obožavala Njujork. Odlučila je da danas u potpunosti uživa u njemu uprkos pretrpanom rasporedu. Koračajući niz Petu aveniju, skrenula je u Central park. Kraj severne obale jezera nalazila se ogromna bronzana skulptura iz Alise u zemlji čuda, remek-dela Luisa Kerola. Ćudljiva čarolija i lepota ovog umetničkog dela dotakla je dete u njoj. Predstavljala je Alisu na nerođendanskoj zabavi, okruženu prijateljima iz Zemlje čuda. Citati iz ove klasične knjige za decu, najomiljenijeg Morininog dela iz detinjstva, ispisani su ukrug u podnožju skulpture. Koračajući oko Alisine zabave, pročitala je citate iz knjige i pesmu Blablarija. Nije pronašla i svoj omiljeni citat koji je kod kuće držala zakačen iznad kompjutera. Alisa se nasmejala. „Nema potrebe ni pokušavati“, rekla je; „u nemoguće stvari ne može se verovati.“ „Koliko mogu da primetim, ti nemaš dovoljno iskustva“, kazala je Kraljica. „Kad sam ja bila u tvojim godinama, vežbala sam pola sata dnevno. Da znaš da sam ponekad svakog jutra, još pre doručka znala da poverujem u šest nemogućih stvari.“1 1

Prevod Ivane Milankov. Luis Kerol, Alisa u svetu s one strane ogledala, Prosveta i BIGZ, Beograd 1979.

Poput Bele Kraljice, Morin je naučila da poveruje u šest nemogućih stvari pre doručka. Otkako se Destino pojavio u njenom životu, broj se znatno povećao. Morin je razmišljala o tome, nasmešivši se blago dok se divila skulpturi. Njen život je parirao Alisinim fantastičnim avanturama. Ona je razumna i obrazovana žena dvadeset prvog veka, ali upravo je krenula na put u Italiju – kako bi je podučavao čovek po imenu Destino, koji tvrdi da je besmrtan. Ipak, kao i Alisa pre nje, prihvatila je ovu neobičnu osobu kao prirodan deo čudnog krajolika koji u poslednje vreme naziva svojim životom. Morin je provela još nekoliko dragocenih minuta kraj skulpture pre nego što je krenula nazad ka Petoj aveniji i ulazu u Metropoliten. Nije mogla dugo da ostane pošto je morala da se pripremi za sve događaje koji prate izdavanje knjige. Zato će morati da se usredsredi na jednu oblast muzeja kojoj će posvetiti punu pažnju, a ne da pokušava da vidi što više. Nakon što je kupila kartu, odlučila je da ode do srednjovekovne galerije. Istraživanje o grofici Matildi Toskanskoj je kod Morin podstaklo očaranost srednjim vekom. Štaviše, produžen boravak u Francuskoj probudio je kod nje naklonost ka gotskoj umetnosti i arhitekturi. Bio je to uzvišen izbor. Ne žureći, pažljivo je proučavala svako umetničko delo. Posebno su je oduševile neobične drvene skulpture iz Nemačke, svojom neuporedivom umetničkom izradom i finoćom. Neka od ovih blaga su je podsetila na iskustvo iz Francuske koje joj je promenilo život i oblikovalo sudbinu. Morin je zadovoljno uzdahnula, upijajući lepotu, uživajući u kratkom predahu koji joj je umetnost pružila. Dok je ulazila u drugu po veličini galeriju, kojom dominira gotski lektorijum, nešto joj je privuklo pažnju na suprotnoj strani prostorije. Mada su se u ovoj galeriji nalazile uglavnom skulpture, na suprotnom kraju od ulaza bila je izložena i jedna slika. Prišavši da bolje pogleda, Morin je ostala bez daha kada je shvatila da paralizovano stoji pred najlepšim portretom Marije Magdalene u prirodnoj veličini koji je ikada videla. Notre Dame. Naša Gospa. Moja Gospa. Za Morin nije bilo povratka. Ni sada, niti ikada. Oči su joj se napunile suzama, kao što se obično dešavalo kada se nađe pred divnim likom ove izuzetne žene što je postala njena muza i gospodar. Dok je stajala pred njom, brzo je shvatila da to nije obična religiozna ikona. Ova Magdalena je sedela na tronu, veličanstveno lepa u tamnocrvenom ogrtaču, sa raspuštenom zlatnocrvenom kosom. U jednoj ruci je držala ćup od alabastera sa kojim je miropomazala Isusa; drugom je nežno obuhvatila raspeće u krilu. Okruživali su je anđeli koji su trubama oglašavali njenu slavu. Morin je prišla bliže i savila kolena kako bi bolje osmotrila donji deo slike. Pred Magdaleninim stopalima klečala su četiri čoveka u blistavo belim ogrtačima. Kapuljače su im u potpunosti prekrivale lica, imale su tek uzan prorez ispred očiju. Delovali su pomalo bizarno i poput članova nekog kulta. Klečeće figure su u najboljem slučaju bile čudne, u najgorem zlokobne. Srce je počelo divlje da joj tuče i imala je čudan osećaj vreline oko slepoočnica. Morin se to dešavalo kada shvati da je nešto podsvesno brine, nešto što ne sme i ne može da zanemari. Ova slika je bitna. Užasno bitna. Prebirala je po sećanju u potrazi za pomenom ovog dela u njenim istraživanjima, ali ničeg se nije setila. Dok je pisala knjigu, upoznala se sa desetinama slika Marije Magdalene u najvećim svetskim muzejima. Zapanjila ju je činjenica što se jedno bitno delo nalazilo u Metropolitenu, a da ona za to nije znala.

Morin se sagla da pročita natpis. Pisalo je Spinelo di Luka Spineli – Barjak Bratstva Svete Marije Magdalene. U zvaničnom opisu muzeja pokraj slike, pisalo je: Tokom srednjeg veka, laici su često pristupali religioznim bratstvima i sastajali se radi molitve i obavljanja milosrdnih dela. Kukuljice su ih činile anonimnim, u skladu sa Hristovim uputstvom da dobra dela ne treba činiti da bi se za njih primila pohvala. Ovo izuzetno retko delo naručilo je 1395. godine Bratstvo Svete Marije Magdalene iz mesta Borgo San Sepolkro i bilo je namenjeno nošenju tokom procesije. Predstavljeni su članovi bratstva koji kleče pred svojom sveticom zaštitnicom, o čijoj slavi peva hor anđela. Rukave njihovih ogrtača ukrašava šara u obliku Marijine posude za ulje. Blago iznurene crte Hristovog lica su moderne. Original se nalazi u Vatikanu. Barjak je neverovatno dobro očuvan. Nešto nije u redu sa ovim opisom. Morin je to instinktivno osećala. Bio je suviše čist, suviše podesan za tako tajanstvenu sliku. Muškarci sa kukuljicama oko stopala svoje svetice nisu bili tek anonimni, delovali su uznemirujuće. Kukuljice su bile poput predstave straha, kao da je skrivanje njihovog identiteta pitanje života i smrti. Kad je pogledala malo bolje, videla je da neki muškarci imaju otvor na zadnjem delu ogrtača. Pokajnici. Otvori postoje kako bi mogli da se bičuju, da okaju grehe čineći pokoru. Morin je oduvek smatrala da su pokajnički običaji srednjeg veka pomalo uznemirujući. Bila je relativno sigurna u to da Bog ne želi da se bičujemo u njegovu, ili njenu slavu. S obzirom na to da je obavila obimno istraživanje o Mariji Magdaleni, Kraljici Milosrđa i velikoj učiteljici ljubavi i opraštanja, bila je sigurna da ona nikada ne bi odobrila takvu praksu. Kompozicija slike je čitavu stvar činila još provokativnijom. Činilo se da imitira neke od poznatijih slika Svetog Trojstva iz rane renesanse. Te slike prikazuju Boga oca na prestolu, koji u rukama na krilu drži raspeće koje predstavlja njegovog sina. Sveti Duh se obično predstavlja kao golubica i nalazi se iznad svega ostalog. Ova ikona Marije naslikana je na identičan način, samo što je u ovom slučaju ona na prestolu i drži Isusa, što je oznaka izuzetnog autoriteta. Znači da figure u kukuljicama obožavaju Mariju Magdalenu na tronu kao Kraljicu Neba, što je čak i danas jeretički koncept. U srednjem veku je takva vrsta obožavanja bila kažnjavana smrću. Tu je zatim i čudna fraza u okviru opisa: Blago iznurene crte Hristovog lica su moderne. Original se nalazi u Vatikanu. Vidljiva su i oštećenja na barjaku: zakrpa prekriva isečak tamo gde se nalazilo lice Isusa na raspeću. Navodno, original je uklonjen i odnet u Rim. Ali zašto? Zašto bi neko nagrdio retku i izuzetno lepu sliku italijanskog majstora? Ako je Morin išta naučila tokom svoje potrage za istinom o tajnim aspektima hrišćanske istorije, naučila je da ništa ne uzima zdravo za gotovo – da nikada ne veruje prvom i najočiglednijem objašnjenju, posebno kada je u pitanju simboličan svet istorije umetnosti. Izvadila je mobilni telefon iz tašne i fotografisala sliku u delovima, da je kasnije prouči. Sat na telefonu je surovom neumitnošću podsetio da je vreme da izađe iz muzeja. Morin je vratila telefon u tašnu, stojeći još neko vreme pred slikom, diveći joj se u tišini. Pitanja koja su joj već bezbroj puta prolazila kroz um dok je pratila tragove ostavljene unutar umetničkih dela, ponavljala su se sve snažnije.

Kakve priče možeš da mi ispričaš, Gospo? Ko te ovako naslikao i zašto? Šta si zaista značila onima koji su nosili barjak? I najzad, pitanje koje je progonilo Morin svakog božjeg dana: Šta sad želiš od mene? Međutim, danas je Marija Magdalena ćutala, posmatrajući je sa tihim autoritetom u očima i zagonetnim izrazom zbog kojeg bi Leonardo da Vinči zaplakao od zavisti. Mona Liza je ništa u poređenju sa ovom Magdalenom. Morin je ponovo pročitala zvanični opis i uzdahnula od zaprepašćenja. Za oko joj je zapalo upućivanje na poreklo barjaka: naručilo... Bratstvo Svete Marije Magdalene iz mesta Borgo San Sepolkro. Borgo San Sepolkro. To je lako prevesti sa italijanskog. Mesto Svetog Groba. Morin je bacila pogled na drevni prsten na svom prstu, na prsten iz Jerusalima sa pečatom Marije Magdalene. Simbol Reda Svetog Groba – Reda koji je svetu podario Matildu, Reda koji je sačuvao najčistija Isusova učenja i Knjigu ljubavi, Reda koji je vodio majstor Destino – Reda u koji će ona ubrzo biti indoktrinisana. Da li je moguće da u Italiji postoji čitav grad posvećen Redu Svetog Groba, sa Marijom Magdalenom u središtu? Morin je često opisivala svoja istraživanja i pisanja kao proces stvaranja kolaža. Postoji mnogo delića dokaza koji, svaki za sebe, ne znače ništa naročito. Ali dok ih slažete po određenom redosledu, počinjete da stvarate nešto divno i celovito. Morin se izgleda našla pred središnjim komadom zapanjujućeg mozaika koji sklapa. Osmotrila je posetioce koji se šetkaju kroz galeriju. Samo par ljudi je bacilo površan pogled na barjak pre nego što bi nastavili dalje. Poželela je da vrisne: Zar ste slepi? Zar ne znate da ova slika možda nosi u sebi ključ za razumevanje istorije, a vi ste samo prošli kraj nje? Ipak, ni ona sama još nije bila sigurna. Gde se nalazi Borgo San Sepolkro? Da li umetnika Spinela i njegovo remek-delo još nešto vezuje za jeretičku kulturu srednjovekovne Italije? Nakon što sama obavi istraživanje, pozvaće stručnjake u Francuskoj i Italiji kako bi saznala šta misle o tome. Prvo će, naravno, pozvati Beranžea. Nakon toliko nedelja razdvojenosti, telo joj je oblila toplina pri pomisli na Beranža Sinklera. Toliko joj je nedostajao. Zatvorila je oči prepuštajući se slatkim sećanjima na njihov poslednji susret. Zatim je duboko udahnula i stresla se. Na pragu je novih otkrića, biće tako slatko podeliti ih sa Beranžeom. Oprostila se sa umetničkom sjajem srednjovekovne galerije i krenula ka izlazu iz muzeja, nakratko se zaustavivši u prodavnici da kupi razglednicu sa slikom Magdaleninog barjaka. Ovo delo se nije čak ni pominjalo u vodiču kroz Metropoliten. Pretražujući širok izbor knjiga, pronašla je samo jednu u kojoj se kratko pominje Spinelo Aretino, umetnik koji je naslikao barjak. U pasusu se objašnjava da je Aretino rođen u Arecu. U Toskani. Toskana. Ako postoj mesto na zemlji koje vrvi od jeretičkih tajni iz ranog Srednjeg veka, to je Toskana. Nasmešila se, sigurna da nije slučajnost to što poseduje kartu za Firencu i što će sledeće nedelje biti na putu ka srcu jeresi. Ništa. Na internetu nije pronašla ništa o divnom barjaku Marije Magdalene koji se nalazi u Metropoliten muzeju. Morala je dobro da se pomuči da otkrije neku informaciju na vebsajtu muzeja, ali pronašla je samo opis koji je već pročitala.

Dva sata pretraživanja po umetničkim stranama u veze sa Magdalenom nije urodilo plodom. Ukucala je podatke u gugl, ali nije saznala ništa novo, tako da je Morin odlučila da pristupi problemu iz drugog ugla. Pozabavila se detaljima iz opisa: umetnikom i gradom. Pronašla je neke opšte informacije o umetniku i Borgo San Sepolkru, koje kasnije mogu biti od koristi. Nešto je i zapisala: SPINELO ARETINO – lično ime Luka, po ocu, takođe slikaru, koji je dobio ime po svecu čije ime nosi slikarski esnaf. Ime Aretino znači „iz Areca“. To je provincija u Toskani. Slikao je uglavnom freske i radio u Firenci u Crkvi Santa Trinita. Morin je zastala. Spinelo je oslikao Crkvu Santa Trinita, svetu lokaciju Reda Svetog Groba i jedno od Matildinih uporišta. To je znak da je na pravom putu. Mozaik je počeo da se slaže. Nastavila je da čita. BORGO SAN SEPOLKRO – sada se zove Sansepolkro. Osnovali su ga 1000. godine hodočasnici koji su se vratili iz Svete Zemlje sa neprocenjivim relikvijama i puni poštovanja prema Svetom Grobu. Jedan od tih hodočasnika poznat je pod imenom Sveti Arkano. U provinciji Areco rođen je i majstor freskoslikarstva Pjero dela Frančeska. Morin se promeškoljila od zadovoljstva zbog ovog otkrića. Bila je u pravu! Postoji čitav grad u Toskani posvećen Svetom Grobu. Međutim, jedna rečenica je posebno uzbudila: Jedan od tih hodočasnika poznat je kao Sveti Arkano. Santo Arcano. Morin se naglas nasmejala. Izgleda da crkva priznaje da je postojao svetac po imenu Arkano. Nije odlično poznavala latinski, ali znala je dovoljno. Koristila je to znanje da čita između redova tokom svojih istraživanja. Santo Arcano ne ukazuje na nepoznatog toskanskog sveca. To znači sveta tajna. Ako sve to prevede na engleski i razmisli, u ovom opisu zapravo piše, Ovaj grad, nazvan po Svetom Grobu, osnovan je na temelju Svete Tajne! Konačno joj je krenulo. Razmišljala je par trenutaka o ovom otkriću, a zatim sačinila beleške. Morin je bila upoznata sa radom Pjera dela Frančeske. Najviše je volela njegovu ikonu Magdalene. Za katedralu u Arecu je naslikao njen snažan i veličanstven lik iz kojeg zrače moć i liderstvo. U ovoj predstavi Magdalene nema ničeg pokajničkog. Nije je naslikao čovek koji veruje u propagandne priče iz šestog veka, prema kojima je Magdalena bila grešnica koja se pokajala. Ta freska je stvorena da naglasi liderstvo. Morin je imala uramljenu kopiju u kancelariji. Proučavala je Pjera dela Frančeska tokom istraživanja i uvek ga je smatrala zanimljivim. Njegove freske iz Areca su pune života i pripovedaju jednostavnim ljudskim jezikom. Kada bi posmatrala njegovu umetnost, osećala bi srodnost sa njim; Pjero je pripovedač. Naslikao je Legendu o pravom krstu, sa neverovatnim brojem detalja. Prožeo je Dolazak kraljice od Sabe u posetu kralju Solomonu dubokom svetošću. Sva njegova umetnička dela predstavljaju najsvetija učenja Reda Svetog Groba. Čitajući o Redu, Morin se setila da mora da organizuje povratak u Evropu. Imala je zakazane sastanke sa francuskim izdavačem u Parizu kako bi se pripremila za izlazak svoje knjige u Francuskoj. Odlazak u Pariz nikada joj nije teško padao. Obožavala je taj

grad. Osim toga, njena najbolja prijateljica Tamara Vizdom nagovarala ju je da dođe u posetu. Piter Hili, Morinin rođak i duhovni savetnik, trenutno takođe živi u Parizu. Nekada je bio otac Piter Hili, ali je prognan iz Vatikana, možda i zauvek. Zbog toga više ne nosi svešteničku odoru, niti se predstavlja kao sveštenik. Morin je veoma želela da ga vidi. Odlučila je da odleti u Pariz i obavi šta ima, a da se zatim odveze sa Tami do Beranžeovog zamka Des Pommes Bleues na jugozapadu Francuske, gde ih čekaju njihovi voljeni. Tami je bila blaženo zaljubljena i verena za nežnog orijaša iz Langdoka, Rolana Gelisa, Beranžeovog prijatelja iz detinjstva. Svi su živeli zajedno u divnoj dolini reke Od, čarobnom delu Langdoka gde se nalazio zamak, nedaleko od Arka. Beranže, bogati Škotlanđanin, nasledio je zamak od dede. Izgrađen je da bude raskošan štab tajnog društva koje štiti opasne jeretičke tajne. Beranže je zajedno sa zamkom nasledio i njegove tajne. Prekasno je da ga nazove večeras, ali čim ustane –kod njega će biti podne, pitaće ga da li želi sa njom od Arka do Firence. Destino joj je poslao pismo kojim je obaveštava da je napustio Šartr i vratio se u Firencu, naglašavajući to rečju zauvek. Pismo je imalo prizvuk konačnosti, kao da ga u Italiji čeka smrt. Morin se veoma uznemirila. Destino je bukvalno bio drevan i njegova smrt je bila neizbežna. Međutim, biće teško podneti gubitak takvog blaga, sada kada je razumela i prihvatila ono što on jeste i neverovatnu mudrost koju može da ponudi svetu. Destino je u pismu napisao da mora da poduči Morin mnogo čemu tokom ograničenog vremena i da zbog toga mora odlično poznavati Libro Rosso pre dolaska. Nije imao vremena da je podučava osnovnim principima reda. Na umu je imao veoma određene lekcije i zadatke koji moraju biti izvršeni tokom priprema za njihovu zajedničku misiju. Bio je nedvosmislen u tome da je reč o misiji. Pripremajući se za put u Firencu, Morin je ponovo potvrdila svoju rešenost da prostudira učenja iz Libro Rosso, koja se trenutno nalazila u njenim rukama, pošto je Destino svima obezbedio prevod na dar. Morin, Beranže, Tami, Rolan i Piter dobili su engleski prevod svete crvene knjige koja sadrži najveće tajne hrišćanstva. Koristila je te svete stranice da napiše knjigu Vreme se vraća: legenda o Knjizi ljubavi. Ali došlo je vreme da ih još bolje prouči i zapamti izvesne delove. Morin se zarekla da će početi otpočetka i preći čitavu knjigu, proučavajući po nekoliko delova tokom svake noći. To nije bio posao. Od prvog trenutka kada je saznala za učenja iz Libro Rosso, Morin je mislila da su to najlepše reči koje je u životu pročitala. Smatrala je da su apsolutno istinite i uživala u pisanju knjige o hrabrim dušama koje su rizikovale sve kako bi ta učenja sačuvale tokom dve hiljade godina. Morin se udobno smestila na krevet sa knjigom u krilu. Učenja su se uvek vraćala razumevanju ljubavi kao velikog dara koji smo dobili od Boga. Koliko god da je ta ideja jednostavna, sa njom je započinjala kontroverza. U Knjizi ljubavi, Bog se nikada ne posmatra kao vladar; on je prosto Naš Otac. Bog je Naš Otac koji je u savršenom sjedinjenju sa Našom Majkom. Na prvim stranama nalaze se Morinini omiljeni pasusi: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Međutim, Bog nije bio sam, nije vladao univerzumom sam. vladao je sa družbenicom, sa svojom voljenom. U Prvoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Postanje, Bog reče: „Da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi“, obraćajući se svojoj drugoj polovini, svojoj supruzi.

Stvaranje je čudo koje su u svom najsavršenijem obliku javlja prilikom spajanja muškog i ženskog principa. Zatim Bog reče: „Eto, čovek posta kao jedan od Nas.“ U knjizi Mojsijevoj piše: „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, muško i žensko stvori ih.“ Kako bi Bog stvorio ženu po svom obliku, ako nije imao ženski oblik? Ipak, to je učinio. Ona se najpre zvala Atiret, što znači Ona Koja Hoda Po Moru. Kasnije je Atiret među Jevrejima postala poznata kao Ašerat, naša božanska majka, a Bog je postao poznat kao El, naš nebeski otac. El i Ašerat su poželeli da iskuse svoju veliku i svetu ljubav u fizičkoj formi i da podele to blaženstvo sa decom koju će stvoriti. Svaka stvorena duša je deo para, dat joj je blizanac stvoren od iste suštine. U knjizi Postanja ovo je objašnjeno u alegorijskoj priči o tome kako je Adamova družbenica načinjena od njegovog rebra, odnosno od njegove suštine. Ona je deo njegovog mesa, njegove kosti i duh njegovog duha. Tada je Bog rekao: „Oni će postati kao jedno telo.“ Tako je stvoren hijeros gamos, sveti brak poverenja i svesti koji ujedinjuje dvoje voljenih u Jedno. To je najsvetiji dar koji smo dobili od oca i majke sa nebesa. Jer, kada se nađemo u bračnoj odaji, otkrivamo božansko sjedinjenje za koje su El i Ašerat poželeli da sva njihova zemaljska deca iskuse u svetlosti čiste radosti i suštini prave ljubavi. Oni koji imaju uši neka čuju. El i Ašerat, i sveto poreklo hijeros gamosa iz Knjige ljubavi onako kako je sačuvano u Libro Rosso. Otkada je upoznala Beranžea, Morin se posvetila razumevanju i iskušavanju hijeros gamosa u svim njegovim oblicima. Upoznala je ljubav koju je smatrala mogućom samo u bajkama i legendama. Međutim, ova vrsta epskog sjedinjenja, ova sveobuhvatna ljubav koja hrani, bila je moguća. Ako Morin može da je iskusi i bude promenjena njome, sigurno to mogu i svi ostali ljudi. Beranže i ona su shvatili da je to deo njihove sudbine: da pomažu drugima da otkriju ljubav kojom su njih dvoje blagosloveni. Morin je zatvorila knjigu, spremna da zaspi uz viziju Ela i Ašerat koji plešu u njenim snovima. Međutim, snovi se nisu povinovali njenim željama. San je bio izuzetno lucidan i jasan; kompletne sekvence i jasni slike nezvane su je pohodile u svetu snova. Takvi snovi su inače uvek sadržavali bitne poruke za nju ili tragove koje treba pratiti. Sve do večeras. Ovaj san je bio haotičan, pomaman, na trenutak bi bljesnule slike, zvukovi i emocije i premeštali se kroz vreme i prostor. Neke od slika su delovale povezane sa drugima; druge ne. Međutim, kroz čitav san se protezao jedan konstantan faktor. Bez obzira na sliku i njen okvir, svaka vizija je sadržala jedan element koji ih sve ujedinjuje. Vatru. Vatra gori na gradskom trgu. Smola posuta po drvetu kako bi se brže zapalilo i bolje gorelo bila je veoma delotvorna. Stotine ljudi je stajalo oko stuba i žrtve vezane za njega.

Ili žrtava? Znoj se slivao niz lica posmatrača dok je pakao besneo pred njima. U jednom trenutku gomila bi plakala, u drugom klicala. Dve različite vatre. Dva različita grada. Jedan, pa drugi, pa ponovo prvi. U prvom gradu je ugledala lica u gomili. Ljudi su bili šokirani, užasnuti, žalosni. Nije videla žrtvu, samo plamen koji je skakao visoko u središtu trga, obuhvatajući užasnim zagrljajem ono što je nekada bilo ljudsko biće. Morin je ugledala lica rasplakanih muškaraca i žena u gomili. Posebno jednog čoveka. Bio je obučen u jednostavnu odeću, možda poput trgovca, ali u držanjem se izdvajao od ostalih. Stajao je uspravno i uprkos očiglednoj uznemirenosti delovao poput kralja. Dok je posmatrala kako mu se suza kotrlja niz obraz, osetila je njegovu beskrajnu tugu – i krivicu – zbog tragedije koja se dešava. U sledećem trenutku se njena pažnja usredsredila na prostor gde se nalazio stub. Međutim, sada nije bilo plamena; ugledala je zaslepljujuće belo svetlo koje je suknulo put neba. Nebo je svuda oko njih bilo tamno, maltene crno. Belo svetlo je na trenutak dobilo određenu formu pre nego što je izbledelo. Morin je potom ugledala drugu vatru u drugom gradu i drugu žrtvu. Lica ljudi u gomili bila su ljutita, za razliku od prethodne vizije. Pripadala su muškarcima, ili su bar samo muškarci stajali neposredno pored gubilišta. Ti muškarci su bili izvor klicanja koje je čula na početku sna. Ljutita gomila je bacala stvari u vatru, objekte koje Morin nije prepoznala i besno dovikivali dok su to činili. Skandirali su i čudnu reč koju nije razumela. Na trenutak je pomislila da govore ’nos svinje’, ali to joj je delovalo apsurdno čak i u snu. Ni sada nije videla žrtvu dok se plamen uzdizao još više nego u prethodnoj viziji. Međutim, atmosfera je u ovom gradu bila primetno drugačija. Građani su prezirali žrtvu i oni koji su došli da posmatraju pogubljenje želeli su da vide predmet svoje mržnje kako umire na užasan način. Haotična situacija je bila na pragu da se otme kontroli dok se plamen razbuktavao. Kada je Morin osetila da san počinje da bledi i osetila da je svest budi iz sna, imala je još jednu viziju užasnog pogubljenja. Na obodu trga, dovoljno daleko da bude bezbedna, ali dovoljno blizu da je ono čemu prisustvuje zauvek rani, stajala je devojčica. Neverovatno krupnim tamnim očima posmatrala je vatru i besnu gomilu koja je okružuje. Bila je krhko stvorenje, poput majušne ptice. Imala je svega pet ili šest godina i bila užasno neuhranjena. Uprkos krhkom izgledu, dete nije delovalo slabašno niti uplašeno. Dugo nakon što se probudila Morin je pamtila njen pogled u kojem nije bilo straha. U očima joj se ogledao plamen i Morin je ugledala nešto što nije mogla da razabere, ali je znala da joj se ne dopada. U detetovim očima se naziralo nešto užasno, nešto veoma slično ludilu. Bratstvo svetih prikaza Vatikan, današnjica „Vi ste dozvolili da se ovo desi!“ Vrištala je Feliciti de Paci na svog deda ujaka dok je bacala knjigu preko stola ka njemu. Njene guste crne obrve uokvirivale su krupne crne oči koje su blještale od gneva na uskom licu. Nije marila što je star, bolestan i slab. Trebao je da se bori. Ali, izneverio ih je, bedno ih je izneverio kada im je bio najpotrebniji. „Smiri se, draga moja.“ Otac Đirolamo de Paci je podigao jednu drhtavu ruku u pokušaju da dopre do svoje gnevne nećake. Voleo je kao ćerku i igrao veliku ulogu u njenom odgajanju da postane sive eminencija bratstva sada kada on više nije fizički sposoban da se nosi sa svakodnevnim operacijama. Razuzdana strast koju je gajila prema njihovoj

stvari činila je nezaustavljivom i beskrajno svetom silom. Takođe joj je obezbeđivala preku narav. Dobila je prigodno ime, bila je to božanska inspiracija. Njena majka je sanjala san o velikoj svetici Feliciti dok je u utrobi nosila svoju jedinu ćerku. Tokom trudnoće su nastavile da joj se javljaju vizije blagoslovene svetice dovoljno hrabre da žrtvuje svih svojih sedam sinova kako bi dokazala nepokolebljivost svoje vere. Kada se ovo dete rodilo desetog juna, svima u porodici De Paci bilo je jasno da je na svet sa sobom donela sopstveno ime i identitet. Deseti jun je dan svetice Felicite. U internatu u Velikoj Britaniji usvojila je englesku verziju svog imena, Feliciti. Zadržala ga je čak i nakon što je izbačena iz nekoliko britanskih ustanova zbog ’nenormalnog ponašanja.’ U ranim tinejdžerskim godinama počela je da dobija vizije koje su je apsolutno obuzimale. To se pokazalo veoma problematičnim za britanske škole. Vratili su je u Rim i upisali u manastirsku školu gde su ljudi bliski njenoj porodici i veri mogli da prate njen napredak. Kada je utvrđeno da zaista vidi autentične prikaze, bratstvo je prihvatilo kao živu sveticu zaštitnicu. Feliciti je postala prava proročica, vizionarka koja pada na zemlju u ekstazi i grči se dok prima vizije Isusa Hrista i njegove svete Device Majke. Fanatizam koji okružuje Feliciti i njene vizije rastao je pod budnim okom ukltrakonzervativnog pokreta tokom prethodne dve godine. Počela je da dobija stigme tokom trajanja vizija. Rezultat toga je bila izuzetna posećenost sastanaka bratstva kojima prisustvuje Feliciti. Posmatrati je dok je vizija obuzima bilo je jezivo, ali i moćno iskustvo. U dvorani za sastanke bratstva večeras će se održati sastanak i Feliciti je imala nameru da svoje prisustvo učini vrednim pažnje. Otac Đirolamo de Paci je devojci poklonio ukrasnu ploču kada se vratila u Italiju, nešto što će je obodriti i ublažiti njen prelazak u surovo okruženje manastira koje će se na kraju pokazati blagotvornim. Ploča je bila napravljena od drveta sa ugraviranim citatom blaženog svetog Avgustina o delima svete Felicite. Taj citat je moderna Feliciti ne samo zapamtila već primila k srcu kao model sopstvene vere. Iskoristiće ga večeras tokom sastanka. Divan je prizor pred očima naše vere, majka koja za svoju decu bira preranu smrt, nasuprot svim našim ljudskim instinktima. Nije sakrila svoje sinove, poslala ih je Bogu. Znala je da neće umreti, već započeti novi život. Nije joj bilo dovoljno da samo gleda, ona ih je ohrabrivala. Donela je više plodova svojom hrabrošću nego svojom matericom. Videvši koliko su snažni i ona je bila snažna: u pobedi svakog od svojih sinova, ona je bila pobedonosna. Za porodicu De Paci, sveta Felicita je predstavljala ženu izuzetno posvećenu veri, verovatno najveću od hrišćanskih mučenica kada se čitava njena žrtva uzme u obzir. Tu veru i sveticinu pravdoljubivost, uz neuporedivu strast delila je i mlada Feliciti. Tokom svojih osamdeset i nešto godina života posvećenog Crkvi, Đirolamo de Paci nikada nije upoznao tako vatreno religioznu osobu kao što je mlada žena koja stoji pred njim. Drhtala je, nesposobna da kontroliše pravedan gnev zbog uvredljive knjige koja je dovela do ove svađe. Molio je za razumevanje. „Šta sam mogao da učinim da to sprečim? Čitava stvar je bila... van moje kontrole, Feliciti.“ Knjiga je ležala između njih na stolu. Tihi neprijatelj. Morin Paskal, Vreme se vraća. Legenda o Knjizi ljubavi.

„Mogli ste da je zaustavite dok je bila u vašim rukama.“ Đirolamo de Paci je odmahnuo glavom. Kada je rekla, ’Mogli ste da je zaustavite’, znao je da je mislila na ubistvo. U prošlosti je bio spreman da izda takvo naređenje. Ali, otkrio je da ne može nekome da otme život u prisustvu Knjige ljubavi. Sigurno ne taj život. Ne nakon što je video otvorenu knjigu i bez sumnje shvatio šta je u pitanju. Šta je ona. Ono čemu je prisustvovao te večeri u kripti katedrale Šartr nije mogao da opiše svojoj nećaki, niti bilo kome drugom. Namamio je Morin Paskal u kriptu, obećanjem da će se naći u prisustvu Knjigu ljubavi, najvećeg blaga za bilo koga ko poštuje ime Isusa Hrista. To jevanđelje je napisano njegovom rukom, ali učenjaci i teolozi ga ne mogu jednostavno pročitati. Mnogi su pokušavali tokom skoro pet stotina godina koliko se knjiga tajno nalazila unutar vatikanskih zidina. Napisana je poliglotskim jezicima i ima mnogo slojeva, šifrovanih učenja kojima su prosečni ljudi i tradicionalni hrišćani zaboravili kako da pristupe. Knjiga je ’zaključana’, i kao takva predstavlja jedinstveno blago za koje je neophodan jedinstven ključ kako bi se otkrila učenja koja u sebi sadrži. Taj ključ je Morin Paskal. Svima u Bratstvu svetih prikaza savršeno je jasno da je Morin Paskal proročica neverovatne sposobnosti i jasnoće vizija. Svi su dobro znali da je pronašla jevanđelje Marije Magdalene iz Arka uz pomoć vizija. Bio je to podvig koji niko drugi nije uspeo da izvede. Čak i u okviru bratstva, gde su odnegovani najveći proroci svih vremena tokom proteklih osam vekova, niko nije bio ustanju da uđe u trag tom blagu. Čim je došla do tog otkrića u Francuskoj, postalo je kristalno jasno da Morin Paskal čeka posebna sudbina. Tada su shvatili da je ona ’Iščekivana’ koja takođe ima moć da otključa tajne Knjige ljubavi. Ta činjenica je razgnevila Feliciti de Paci. Feliciti je nekoliko puta dovedena u prisustvo Knjige ljubavi. Članovi bratstva bi se svaki put usrdno molili da ona bude u stanju da otključa knjigu i otkrije im njen sadržaj. Međutim, knjiga je ćutala, uprkos Felicitinim sigmama koje su tako snažno krvarile u prisustvu knjige da su morali da je odvedu u bolnicu. Feliciti de Paci je patila i krvarila tokom svih svojih vizija. Tako je znala da su autentične. Bog zahteva bol od svojih svetaca kako bi proverio njihovu volju. Svako ko tvrdi da ima vizije ali ne pati zbog njih, lažan je prorok koji nije testiran. Feliciti je živela za to da podeli ovo razumevanje sa drugima. Njena misija jeste da govori istinu o svojim užasnim vizijama Sudnjeg dana i grešnicima koji će se kuvati u sopstvenoj krvi ako se ne pokaju. Sveta Majka je bila veoma određena kada je u pitanju priroda smrti koja će snaći nevernike i one koji nisu voljni da prinesu najveće žrtve kako bi pokazali svoju ljubav prema Bogu. Feliciti se zaista žrtvovala. Nosila je cilicium, srednjovekovnu košulju koja grebe i dere kožu, ispod svoje široke odeće. Bila je neverovatno mršava i krhka. Vezivala je spravu za mučenje tesno uz kožu tako da se nije videla kroz bluzu. Feliciti je uvrek nosila dugačke rukave kako se ne bi videli ožiljci od posekotina. Nije sečivom doticala svoju kožu od ranih tinejdžerskih godina, kada je urezivala slike krstova, trnova i eksera u ruke i noge dok ne prokrvare i dok se ne naprave kraste. Feliciti je znala da su taj taj bol, patnja i mučeništvo najveći dar od Boga i zbog toga nije mogla da istrpi saznanje o milosrdnom vizionarstvu Morin Paskal. Ta žena je grozota, jeretik i svetogrdnica koja ne zaslužuje dar kojim je Gospod obdario. Koristila ga je za postizanje lične koristi, iskorišćavala je veru za zgrtanje novca. Gora je od vavilonske Kurve, zlobnija od Džezabel; ona je zmija Lilit koja će uništiti Raj.

Morin Paskal mora biti zaustavljena. Ako je to moguće izvesti – ako je nedostojan život te demonke moguće uspešno ugasiti – možda će tada Feliciti moći da ispuni sopstvenu sudbinu. Ako Bog dozvoljava samo jednoj proročici da otključa tajne Knjige Ljubavi, eliminacija nedostojne je neophodna. Dok god je Morin Paskal živa, ta uloga je zauzeta. Ali, ako ona umre, Feliciti će moći da preuzme mesto koje joj po pravu pripada. Nastavila je da besni. „Samo je ona u stanju da otključa Knjigu ljubavi i ti si je doveo tamo da to učini. Da bi jednom za svagda dokazao da ta knjiga nije ono što jeretici tvrde da jeste. I da bi potom... zauvek završio sa njom.“ Starac je pronašao nešto snage u istini dok se ispravljao u stolici. „Ali, knjiga jeste ono što jeretici tvrde da jeste, moja draga. Sve ono što smo se plašili da može biti, i mnogo više od toga. Nažalost, u tome je naša nevolja.“ „To je dodatan razlog da je se otarasimo.“ „Feliciti, Bog je odabrao nju. Bez obzira na to da li nam se to dopada ili ne, bez ozbira na to da li razumemo razloge. Nije bitno. Ako je Bog odabrao nju, mi moramo to da prihvatimo.“ „Izgubio si razum zajedno sa verom, Ujače!“ Izgledalo je kao da će ga Feliciti udariti i starac se povukao kada se nagnula preko stola. „Zar ne shvataš? To je test za mene. Bog čeka da pokažem koliko sam dostojna tog mesta tako što ću eliminisati varalicu, uzurpatorku. Veliko je blago biti njegova proročica, govoriti istinu koju mi prenosi Sveta Devica. Takva istina ne može poteći iz iskvarenih kanala jedne bludnice. Istina će biti otkrivena preko moje čednosti i patnje i mi ćemo spasiti grešnike koji se pokaju. Oni koji se ne pokaju umreće i biti prognani u pakao, kao što mora biti.“ Otac Đirolamo je bespomoćno posmatrao svoju nećaku. Pokušao je da joj objasni ono što se desilo u Šartru, ali nije želela da ga sluša. Vođe bratstva sada znaju da Morin nikada neće sarađivati sa radikalno ekstremnim krilom crkve – tačnije, sa krilom koje operiše izvan crkve. Zbog toga je namamljena u kriptu katedrale Šartr pod lažnim izgovorom. Planirali su da se nagode sa njom, da joj ponude finansijska i druga sredstva kao bi prešla da radi za bratstvo. Želeli su da Morin porekne svoju priču, da okrene leđa svojim istraživanjima i porekne otkriće o bitnosti Marije Magdalene. Morin je objavila svoja otkrića pred zadivljenom milionskom publikom, tvrdeći da je Magdalena bila, ne samo Isusova supruga, već i odabrani naslednik i osnivač hrišćanstva nakon raspeća. Istina, Marija Magdalena je bila apostol nad apostolima, ali ako joj prepuste toliku moć – uz dokaze koje podržavaju tu tvrdnju – time će uništiti autoritet crkve. Akcije koje Morin preduzima uzdrmale su duge i duboko ukorenjene tradicije katolicizma, uključujući odbijanje da se ženama dopusti da budu sveštenice. Možda je najkontroverznija njena tvrdnja da su svetu seksualnost upražnjavali ne samo Isus i njegova supruga pred zakonom, već da je ova tradicija poznata pod imenom hijeros gamos, kamen temeljac ranog hrišćanstva. Za instituciju koja hiljadama godina zahteva zavetovanje na celibat od svojih sveštenika, ideja o svetom seksu krajnje je uvredljiva, čak i bogohulna. Bratstvo neće bez borbe dozvoliti razbuktavanje američkog ustanka – i to ženskog – koji izaziva njihove tradicije. Odlučivši da je najdelotvorniji način naterati Morin da sama porekne svoju priču, pokrenuli su plan da je ucene kako bi promenila priču. Znali su da su šanse za uspeh male i bili su spremni da je eliminišu ako ne prihvati njihove uslove. Ali, to je bilo pre nego što je Morin Paskal dovedena u prisustvo Knjige ljubavi, na svetom tlu kripte u Šartru, na dan letnje dugodnevice. Pre nego što se knjiga otvorila i otkrila svoj sadržaj, okruživši oca Đirolama i ostale neverovatnom plavom svetlošću,

darujući mu savršen osećaj ljubavi, fizičko iskustvo toga kako se Bog osećao na zemlji. Pre nego što je Đirolamo de Paci shvatio da je Knjiga ljubavi istinska poruka Gospoda i da je uništenje jedine žene koja shvata šta je ta knjiga i o čemu govori prevelik greh da bi bio u stanju da ga počini. „Zašto si joj dozvolio da ode i ispriča ovu priču?“ Sa prezirom je pokazala ka knjizi između njih. „To nije bio deo plana, ujače. U poslednjih pet stotina godina nije se rodio čovek – niti žena – među našim ljudima, toliko slab kao ti u tom trenutku. Nakon toliko godina... ahhh!“ Ispustila je razočaran vrisak, nesposobna da pretoči svoj bes u reči. „To je nazamislivo! Vidi šta je uradila! Njeno bogohuljenje je zarazilo svet i tebe zajedno sa njim.“ Okrutna izjava. Oca Đirolama de Pacija su morali da iznesu iz kripte na nosilima nakon susreta Morin Paskal sa Knjigom ljubavi. Te iste noći doživeo je kap od koje se oporavlja već dve godine. Moć govora joj se vratila, ali bio je slab i delimično paralizovan. Nije sumnjao u to da je moždani udar kazna od Boga, upozorenje Đirolamu da ne sme ugrožavati život Morin Paskal. Pokušao je to da objasni Feliciti i drugim fanatičnim članovima bratstva, ali njegovo rasuđivanje nija prihvaćeno i fanatizam je postao još izraženiji. Te noći su sa njim u kripti bila još dva člana bratstva, krvnici najtamnijeg reda, odabrani zbog svog ekstremizma. Obojica su bili predani fanatici, poput Feliciti, i spremni da eliminišu Morin, ako to bude neophodno radi očuvanja crkvenih tajni – kada saznaju koje su to tajne. Međutim, i njih su izmenili događaji koji su se te večeri odvili. Okrutniji od dvojice je preminuo u snu, nedelju dana kasnije. Srce je prosto prestalo da mu kuca, uprkos mladosti i fizičkom zdravlju. Drugi je i dalje živ, ali jednostavno je prestao da funkcioniše i nije progovorio ni reč za dve godine. Trenutno se nalazi u instituciji za mentalno obolele u Švajcarskoj. Ne, oni koji nisu bili prisutni ne mogu da shvate šta se desilo te večeri. „Ne shvataš, Feliciti. Molim te da se maneš ove stvari. U pitanju je nešto veće... nego što možeš da zamisliš. Plašim se za tebe, plašim se da ćeš ti nastradati ako pokušaš da naudiš Paskalovoj na bilo koji način. Bog ne želi da ona bude povređena.“ Feliciti je pljunula ka svom ujaku, staklastog pogleda tamnih očiju dok je kanalisala gnev svete Felicite. U nekim momentima svetica je preuzimala svoju imenjakinju i govorila kroz nju sa nezemaljskom žestinom, kao i sada. „Kako se usuđuješ da mi govoriš šta Bog želi?“ režala je drevna Felicita kroz telo devojke na starca pred sobom. „Ja ga jasno čujem. Molim ga za oproštaj zbog tvoje slabosi i zle namere. Samo đavo bi pokušao da me zaustavi pred podnošenjem žrtve u silnu slavu našeg Gospoda!“ Otac Đirolamo de Paci se zavalio na naslon stolice, iscrpljen ovim susretom. Izgledalo je kao da je njegova nećaka ponovo uspostavila kontrolu nad svojim telom, mada su joj oči i dalje gorele. Feliciti je zgrabila uvredljivu knjigu sa stola i izjurila napolje dok je ujak slabašnim glasom dovikivao za njom. „Šta ćeš učiniti, Feliciti?“ Okrenula se ga da još jednom pogleda sa malim, zadovoljnim osmehom na usnama. „Večeras dolazim na sastanak, ujače. Nemoj mi reći da si zaboravio. Ne sumnjam da će Naša Gospa imati šta da kaže o bludnici koja je hulila u ime njenog čednog i svetog sina.“ Felicita je pljunula knjigu koju je držala u ruci. „Pobrinuću se da bratstvo vrlo dobro zna ko je neprijatelj.“

Tužno je klimnuo, znajući da ne može ništa da učini kako bi zaustavio buduće događaje. „A zatim? Gde ćeš otići?“ „U Firencu.“ „Zašto u Firencu?“ „Zbog Savonarole“, rekla je najpre, sigurna da će je ujak razumeti. Najzad, dobio je ime po tom njihovom zloglasnom pretku. Njegovo puno je Đirolamo Savonarola de Paci. Ime kojem je nakon poraza od pre dve godine u potpunosti dorastao. „I zbog toga što je Destino tamo.“ Zašištala je sa otrovom koji je obično čuvala za svoju crvenokosu, američku protivnicu. Destino je neprijatelj bratstva već vekovima i Feliciti je već dugo imala posebnu želju da ga zaustavi. Međutim, ako uništi onu kreaturu od Paksalove, to će biti užasan udarac za Destina, tako da se pre svega usredsredila na to. Eliminišući Morin, uništiće sve što se Destino nadao da izgradi. Kada se Feliciti okrenula i odjurila ne gledajući za sobom, otac Đirolamo je pogledao za njom uz strah koji nikada ranije nije osetio u svom dugom životu prepunom briga. Neko će uskoro umreti. Uopšte nije sumnjao u to. Nije bio siguran ko je u pitanju – niti je u ovom trenutku znao koga bi odabrao da je to u njegovoj moći. Vila Kaređi, predgrađe Firence, 4. jul 1442. godine Kozimo de Mediči je nestrpljivo koračao tamo-vamo čekajući svog uvaženog gosta. Dolazak Renea Anžujskog u Firencu odvijalo se na nivou državne posete i članovi Senjorije, veća republike, pripremali su se mesecima. Političke pripreme su bile neophodne: Rene je bio neverovatno popularan u Francuskoj, držao je nekoliko visokih titula koje svedoče o neverovatnoj moći kojom raspolaže kada je to neophodno. Bio je vojvoda od Provanse i titularni kralj Napulja i Jerusalima – teritorija koje bi bilo korisno imati za saveznike, ako Firentinskoj republici zatreba strana pomoć u vreme krize. Kada su italijanski savezi u pitanju, posebno je bitna vojna moć Napulja. Mada je imao reputaciju dobroćudnog čoveka i bio poznat kao „Rene Dobri“, tu počast su mu dodelili sunarodnici Francuzi. Firentinci su po prirodi nepoverljivi prema došljacima, ali posebno su oprezni kada su u pitanju gramzive ruke francuskog plemstva. Činjenica da se Napulj nalazi u francuskim rukama mučila je mnoge Italijane. Ipak, Firentinci su znali da je moglo biti gore. Politički je agresivnija i duhovno restriktivnija porodica Aragon iz Španije koja pokušava da preotme kontrolu nad Napuljem. Kralj Rene je bar obrazovan i šarmantan mladić od ukusa i naprednih humanističkih ideja, što su osobine koje kulturni Firentinci visoko cene. Ipak, postupanje sa plemićem od mnogobrojnih titula zahtevaće vrhunsku diplomatiju i pregovaračke tehnike. O dobrim i lošim stranama političkog saveza sa Reneom Dobrim raspravljalo se u Senjoriji, mada je u isto vreme riznica otvorena kako bi se napravio doček dostojan Firentinske republike. Kozimo de Mediči je posmatrao sve to, ali nije učestvovao u javnim i političkim mahinacijama. Bio je najmoćniji i najuticajniji čovek u Republici, ali njegovo interesovanje za Renea Anžujskog bilo je lične prirode – i veoma tajno. Bez obzira na ishod grandioznih političkih mahinacija koje će se odvijati tokom narednih nedelja, Kozimo je znao da ga Rene neće izneveriti kada mu bude zaista potreban. Pobrinuće se za to na njihovom današnjem sastanku u privatnosti vile Kaređi, daleko od radoznalih očiju koje vrebaju unutar gradskih zidina. Mada će se zvaničan ulazak i prijem u Firencu odviti tek za desetak dana, kralj Rene je danas ušao u oblast pod firentinskom

upravom po tajnoj misiji i dobro prerušen. Za tu posetu nisu znali stanovnici Firence, niti su znali za sastanak kojem će prisustvovati samo nekoliko odabranih ljudi unutar drevnih zidova Kozimovog elegantnog utočišta. „Rođače! Silno me raduje susret sa tobom.“ Francuski plemić visokog ranga, poznat po dobrodušnosti, srdačno je zagrlio Kozima kada su se vrata zatvorila za njim. Kozimo se široko nasmešio kada je čuo Reneov poznati pozdrav i odmah mu uzvratio. „Moja radost je neuporediva, rođače. Hvala ti što si došao.“ Da je neki Firentinac posmatrao susret bio pi potpuno pometen. Rene Anžujski imao je najviši kraljevski pedigre; bio je potomak dve najčistije kraljevske loze u Evropi, francuske Anžujske dinastije i španske Argonske i nosilac je više naslednih titula. Nasuprot njemu, Kozimo de Mediči nije bio plemenitog porekla. Doduše bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijh pripadnika trećeg staleća u čitavoj Evropi, ali pripadao je trgovačkoj klasi. To što je princ iz uzvišene i elitne dinastije nazivao italijanskog bankara bratom, bila je tajna vrednija od zlata, tajna koja je sve prisutne mogla koštati života. Rene se prisećao nedavnog putovanja dok ga je Kozimo uvodio u elegantni studiolo. Vrata njegove privatne biblioteke bila su otvorena samo za najbliže prijatelje i članove porodice. Po tradiciji mnogih bogatih firentinskih porodica, čak ni suprugama nije bilo dozvoljeno da uđu u muževljevu ličnu biblioteku. Kozimo se držao te tradicije, mada je već dugo u braku sa ženom koju voli i njegove tajne su bile dobro skrivene među tim zidovima. „Upravo dolazim iz Sansepolkra. Rečeno mi je da si učvrstio svoju vlast nad tom teritorijom?“ Kozimo je klimnuo. Kupio je Borgo Sansepolkro i priključio ga firentinskim teritorijama u Toskani, ali učinio je to novcem svoje porodice. To nije bila strateška politička kupovina za Firencu, već lična. Srednjovekovni utvrđeni grad, osnovan u desetom veku, predstavljao je sveto mesto za porodicu Mediči. Mudraci su tu obitavali već pet stotina godina. „Kako je naš voljeni Učitelj? Da li je krenuo?“ pitao je Kozimo. „Fra Frančesko je dobro i uskoro će stići. Zapanjujuće je koliko se malo promenio od mog detinjstva.“ Kozimo se nasmešio pre nego što je odgovorio; osmeh je njegovo često ozbiljno i sardonično licu pretvorio u krajolik mudrosti i razumevanja. Uvek bi se nasmešio pri pomisli na Učitelja i vreme koje su zajedno proveli. Starac poznat pod imenom Fra Frančesko podučavao je obojicu muškaraca i utisnuo u njih ideju da su rođaci veoma drevne loze i duha. Fra Frančesko je bio jedinstven. Blag, ali zastrašujuć Učitelj drevnog društva kojem su se muškarci i žene zavetovali do smrti, učitelj Reda Svetog Groba. Red i njegova učenja bili su udobno smešteni na samo dan jahanja od Firence unutar zidina grada sa kojim dele ime i koji se sada nalazi u posedu Medičijevih: Sansepolkro. „Kao što dobro znaš, on se nikada ne menja“, odvratio je Kozimo. „Zahvalan sam ti što si pristao da dođeš na ovaj sastanak. Ima mnogo stvari o kojima bi valjalo da porazgovaramo, moramo da osmislimo mnoge planove.“ „Kako da odbijem? Ovaj sastanak je zapisan u zvezdama, moramo mu odati dužno poštovanje. U pitanju je stvar od velike važnosti za čitav Red. Obaviću svoju dužnost, kao što je odlučeno. Kada će se dete roditi?“

„Prikupili smo predskazanja od Mudraca, kao i savet Fra Frančeska. Složili su se da zvezde jasno ukazuju na 1449. godinu zbog pozicije Marsa u ribama, što će se te godine desiti. Ako sve bude na odgovarajući način uređeno, rodiće se prvog januara, tako da može biti kršten pet dana kasnije na Bogojavljenje. Moraćemo sve dobro da isplaniramo, ali kao što znaš, nešto slično je rađeno i ranije. Ovog puta... moramo biti apsolutno tačni. Takvo rođenje će mu obezbediti uticaj zvezda koji zadovoljava proročanstvo u potpunosti. Zbog toga moramo odmah započeti sa pripremama, dosta vremena unapred, kako uspeh ne bi izostao. Možda će nam biti potrebno nekoliko godina da pronađemo savršenu majku za to dete.“ Niko nije bolje poznavao moć drevnog proročanstva intimnije od Renea Anžujskog. On je okrunjeni Princ Pesnik, zlatno dete koje je Red poznao po božanskom rođenju i sudbini. Njegov put je određen unapred pripadnošću određenoj lozi i po datumu rođenja i on je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da ispuni sopstvenu sudbinu. Kada je Kozimo pomenuo da ’ovoga puta moraju biti apsolutno tačni’ Rene se blago trgao. To je primedba koja se tiče njegovog rođenja. Rodio se dve nedelje prekasno. Mada je pozicija zvezda u trenutku Reneovog rođenja i dalje bila u skladu sa proročanstvom, od najranijih dana je znao da će biti predmet razočarenja. Da, on jeste jedan od Prinčeva Pesnika. Ali, nije dotični Princ Pesnik. Ovaj nesrećan aspekt rođenja progonio ga je svaki put kada bi načinio neku grešku ili kada ne bi savršeno obavio svoje dužnosti prema Redu i njegovoj božaskoj misiji. Rene je zatvorio oči i u sebi recitovao proročanstvo o Princu Pesniku koje je obojilo njegov život blistavim svetlom i dubokim mrakom od kako su Mudraci predvideli njegovo rođenje: Sin Čoveka će odabrati Kada se vreme vraća za Princa Pesnika. On koji je duša zemlje i vode Rođen u složenom carstvu morskog jarca I blagoslovene loze. On koji će potopiti uticaj Marsa I uzdignuti uticaj Venere Kako bi otelovio pobedu blagosti nad agresijom. On će nadahnuti srca i umove ljudi Kako bi osvetlio stazu službe I pokazao im Put. To je njegovo zaveštanje, To i da spozna veliku ljubav. Rene Dobri je pogledao svog starog prijatelja očima punim suza. „Kao što znaš, nisam bio savršen princ. Zaista sam blagosloven velikom ljubavlju, otac sam devojčice rođene na ravnodnevicu koja ispunjava sopstveno proročanstvo. Trudio sam se da izvršim zadatke koje je Red stavio pred mene kako bih sačuvao naša učenja. Ali, moram priznati da me prepuštanje titule ne rastužuje. Spavaću mnogo bolje kada se dečak rodi u apsolutno savršeno vreme kako bi se božiji plan pokrenuo u skladu sa zvezdama. Možda ću tada zaspati zauvek.“

„Ne govori tako, Rene“, grdio ga je stariji Kozimo. „Ti si mlad čovek. U ovom životu tebe tek čeka slava.“ Kralj Rene Anžujski je došao u Firencu na zahtev Fra Frančeska, poznatog po uzvišenoj tituli Učitelja Reda Svetog Groba, kako bi predao titulu vladajućeg Princa Pesnika u sklopu priprema za dolazak bebe čije je rođenje predskazan. Datum sastanka pažljivo su proračunali astrolozi reda poznati kao Mudraci. Nose to ime u čast tri kralja sveštenika koji su predvideli rođenje Isusa. Zaveštanje Mudraca seže hiljadu i petstotina godina u prošlost, do pojavljivanja Betlemske zvezde. Ovi moderni Mudraci su obučeni u drevnim običajima, upućeni u učenja Zoroastera i Kabale i stručnjaci za proučavanje Sibilskih proročanstava. Majstori su egipatskog misticizma, haldejske numerologije, i povrh svega, poznaju način na koji planete deluju na sudbinu čovečanstva. Mudraci znaju da je astrologija dar od Boga, koji služi kao skiptar moći a pojačava ga intelekt, duh i slobodna volja onih koji su dovoljno prosvećeni da je pravilno koriste. To je najbolja alatka za izvršenje Božije volje. Mudraci su neprestano pazili na pojavljivanje posebne dece za koju je predviđeno da će se pojaviti u ovoj generaciji. U okviru Reda, živelo se po drevnom motu ’Vreme se vraća.’ Zvezde su ukazivale na to da će tokom narednih decenija doći do spoja veoma nadarenog i blagoslovenog muškarca i žene. Postoje određeni ciklusi veličine u istoriji, predodređeni od strane Boga i preko zvezda, kako bi se anđeoske i razvijene duše spojile i popravile stanje u kojem se čovečanstvo nalazi. Mudraci, zajedno sa starešinama Reda, ne žele to da prepuste sudbini – niti su to ikada činili. Uz pomoć astrologije, mogli su da se pobrinu da određena deca budu začeta u odgovarajuće vreme i na bezgrešan način, što će im doneti božanski blagoslov na rođenju i tokom čitavog života. Uz pažljivo i mudro vođstvo, ova nova generacija će izgraditi zlatno doba, dovesti do preporoda čovečanstva kombinacijom drevne mudrosti i progresivne misli, kako bi se ljudski rod uveo u blistav period mira i napretka. To je božanska vizija jedinstva, vreme kada će svi muškarci i žene shvatiti šta znači biti anthropos – potpuno ostvareni i ispunjeni ljudi – kao što je napisano u Libro Rosso, najsvetijem tekstu Reda. Libro Rosso, velika crvena knjiga, zaštićen je tekst koji se u okviru Reda prenosi sa generacije na generaciju. U sebi sadrži savršenu kopiju zapanjujućeg jevanđelja napisanog Isusovom rukom, poznatog pod imenom Knjiga ljubavi. Prema legendi Reda, Isus je ovaj neprocenjiv dokument ostavio Mariji Magdaleni kako bi mogla druge da podučava kada njega više ne bude. Mada je originalno jevanđelje, napisano rukom Gospoda lično, izgubljeno tokom istorije, apostol Filip je sačinio savršenu kopiju prepisujući iz prve knjige. Ta kopija se sada nalazi unutar pozlaćenih kožnih korica Libro Rosso. U svetoj crvenoj knjizi takođe se nalazi istorija Reda, uključujući živote svetaca. Mnoge od njih priznaje i tradicionalna crkva, ali tu su i drugi koji pričaju priče različite od onih prihvaćenih u Rimu. Najzad, u knjizi se nalazi i serija proročanstava, uključujući proročanstvo o Princu Pesniku. Libro Rosso se nalazi u posedu francuskog dvora već vekovima. Trenutno ga čuva Rene Dobri kao vladajući princ iz proročanstva. Rene je prošao prstima kroz kosu dok se smeštao na jednu od Kozimovih somotom presvučenih stolica. Duboko je uzdahnuo pre nego što je nastavio. „Ah, ovo dete, ovo dete... to je prokletstvo koliko i blagoslov. Siguran sam da to znaš, Kozimo. Nije lako... živeti po proročanstvu. Mi koji to činimo, moramo uvek imati na umu da nas je odabrao Bog. To je odgovornost koju nikada ne smemo zanemariti.“

Znamenja su ukazivala na to da će sledeće dete koje će ispuniti proročanstvo, da će sledeći Princ Pesnik koji će uvesti ljude u novu eru prosvetljenja, biti dete Kozimovog najstarijeg sina Pjera. Sada moraju da odaberu savršenu ’Mariju’ koja će se za njega udati, doneti dete na svet i odgajiti ga na odgovarajući način kako bi ga pripremila za sudbinu koja ga čeka. „Tvoje unuče mora biti pažljivo podučavano. To će činiti Učitelj, kao što je i nas podučavao, ali sa većom pažnjom. Moramo učiti na svojim greškama.“ Kozimo je klimnuo. „Veoma ćemo ceniti bilo kakav savet koji možeš da nam ponudiš u vezi sa odgajanjem ovog deteta kako bi ispunilo svoju sudbinu.“ Rene je razmišljao o tome dok je prethodnog dana putovao na sever iz Sansepolkra. Kada mu je Učitelj saopštio da se očekuje da novi Princ Pesnik bude rođen u porodici Mediči, znao je da je vreme da preda mantiju koju je nosio toliko godina. Iskreno, laknulo mu je. Još je bio mlad čovek, ali ponekad bi se osetio prastaro i iscrpljeno kada bi ga pritisla odgovornost koju to nasleđe nosi. Teret je postao suviše težak i Rene će se rado povući. Mada je blagosloven bogatstvom koje pripada privilegovanima, Rene Anžujski je u životu doživeo mnoge tragedije. Jedna ga je mučila više od svih ostalih i progoniće ga do poslednjeg daha, sve dok je na nebu ne zamoli za oproštaj. Jovanka. Dok se legenda o njoj širi, od užasnog pogubljenja pre jedanaest godina, postala je poznata pod mnogim imenima. Ona je Devica iz Orleana, ona je Jovanka Orleanka; čak se i Englezi krste kada govore o njoj, nazivajući je Džoan od Arka i Ćerka Boga, dok šapuću u crkvama o užasnoj grešći koju su počinili kada su je pogubili zbog jeresi. Ali, za kralja Renea Jovanka je bila mnogo više od toga: bila je njegova sestra u duhu, štićenica njegove porodice, Iščekivana, nada čitave Francuske... i njegov najveći poraz u životu. To što na kraju nije mogao da je zaštiti nije se moglo predvideti; to što nije imao hrabrosti da to učini bilo je neoprostivo. To je izvor samoprezira koji ga je mučio svake noći od tog užasnog dana u maju 1431. godine kada je Jovanka živa spaljena zbog toga što čuje suviše jasno čuje glasove svetaca i anđela. Ako bi Rene bio zaista iskren prema sebi, prema braći iz Reda i Bogu, shvatio bi da ga je na kraju izdala hrabrost – čemu je veoma doprineo njegov ego i ljubav prema ovozemaljskim udobnostima. Krivio je svoju mladost zbog ovog poraza; imao je samo dvadeset dve godine u to vreme, bio je samo tri godine stariji od Jovanke. Dovoljno mlad da poklekne pod tako teškim teretom. Nije bio spreman da rizikuje sve što ima, sve što jeste kako bi pokušao da spasi devojku koju je voleo više od sestre, anđeosko biće u telu gospe. Znao je da je začeta i odgajna da bude Ćerka Boga, a ipak je dozvolio da umre ne učinivši ništa kada joj je pomoć bila neophodna. Rene Dobri je sada svakodnevno živeo u paklu koji je sam sebi nametnuo. Ne bi to nikada poželeo nevinom detetu koje će se roditi kao nosilac ovog užasnog proročanstva. Pročistio je grlo. „Reci svom budućem unučetu... da mora imati hrabrost deset hiljada lavova i da se ne sme plašiti Rima i njegovih pretnji. Anđeli i nevini koji žive među nama moraju biti zaštićeni po svaku cenu.“ Rene je na trenutak zaćutao prisećajući se. „Kao što znaš, Mudraci kažu da će dok se vreme vraća sve više anđeoskih i posebnih bića doći na svet. Moramo se pobrinuti za njihovu bezbednost. Tvoj mladi princ će biti rođen kako bi ih vodio. Nikada se ne sme pokolebati, ako zna koja je ispravna odluka. Samo jedan pogrešan korak može dovesti do propasti najvećih Božijih planova. Ja sam to doživeo.

„Mada nam Bog daruje obrise sudbine...“ Rene je započeo rečenicu, a Kozimo je do kraja izgovorio jedno od načela učenja Reda, „... takođe nam daje slobodnu volju da ispunimo – ili ne ispunimo tu sudbinu.“ Kada je njegov stari prijatelj nastavio, Kozimo je pažljivo slušao i pamtio. Video je duboke bore na Reneovom licu gde su nekada vladali isključivo osmeh i umnost. Ali, nakon jedanaest godina kajanja ostario je brutalno i pre vremena. „Kozimo, poklekao sam pod pritiskom šakala iz Rima i njihovih sveštenika u Parizu. Prezirao sam njihovu pokvarenost, prepoznavao je kao ono što jeste i što je oduvek bila, ali na kraju sam se uplašio njihove moći.“ Glas mu je pucao dok je govorio, bezbedan u prisustvu najstarijeg prijatelja i čoveka sa kojim su sve podeljene tajne bile svete. „Mogao sam... mogao sam da je spasim. Ja...“ Nije bio u stanju da nastavi. Godine krivice i agonije nagrnule su kao poplava. Kralj Napulja i Jerusalima zario je ruke u šake i otvoreno počeo da jeca. Kozimo je ćutao i sa poštovanjem čekao da njegov prijatelj, brat u krvi i duhu, prevaziđe bol i nastavi. Rene je nakon par minuta podigao glavu, obrizao oči i progovorio. „Izneverio sam je, izneverio sam Red i izneverio sam Boga. Fra Frančesko kaže da mi je već oprošteno. Ali, ja to ne prihvatam jer tek treba da oprostim sam sebi. Možeš mi pomoći da se iskupim za svoje promašaje, stari prijatelju, tako što ćeš odgajiti ovo dete da bude istinski Princ Pesnik iz proročanstva. Neka uči na mojim greškama i neka se zavetuje da ih neće ponoviti. Moj dar svemu što on može postati biće silno bogatstvo koje mu ostavljam u nasleđe, kao i naša sveta knjiga Libro Rosso, jer ona treba da se nalazi u dostojnim rukama. Želim da je on dobije.“ Rene je posegnuo ka svom vratu i otvorio kopču dugačkog srebrnog lanca koji mu je visio pod odećom. Dok je skidao ogrlicu, Kozimo je video da je u pitanju privezak, mali relikvijar iskovan od srebra. Rene je ustao sa stolice i spustio ga Kozimu u ruku, a zatim počeo da korača tamo-vamo po prostoriji dok je objašnjavao. „Pripadao je Jovanki“, jednostavno je rekao, sačekavši da se te reči slegnu pre nego što je nastavio. „Bila je to njena zaštitna amajlija koja je prenošena sa kolena na koleno u okviru Reda i koju je dobila na dan rođenja kada je utvrđeno da je... ko je i šta je. Od kako je porasla dovoljno da shvati njegovu svrhu, Jovanka ga je uvek nosila. Pao joj je sa vrata onog dana kada je zarobljena. Kasnije su ga pronašli na podu prostorije u kojoj se oblačila. Lanac je bio pokidan. Sigurno nije znala da se to desilo, pošto ne bi krenula bez njega. Da je nosila relikvijar tvrdim da je ne bi zarobili; bila bi danas ovde sa nama. Priča se da ima neograničenu zaštitnu moć. Bog zna da ga je nosila tokom bitaka koje nije trebala da preživi, ali ipak je iz njih izlazila kao pobednik i bez ogrebotine.“ Rene je prišao i spustio svoju šaku preko Kozimove. „Ovaj privezak ima veliku moć, Kozimo. Pobrini se da dete to shvati i da ga uvek nosi. Štitiće ga bolje od oklopa. Možda će mu jednog dana spasiti život, kao što je trebao da spasi život Device iz Orleana.“ Kozimo je krenuo ka lampi da osmotri privezak malo bolje. Bio je ovalan poput medaljona, ali sa poklopcem koji klizi preko vrha, kao kod majušne kutije. Preko poklopca se nalazio voštani pečat koji štiti i potvrđuje autentičnost religioznog predmeta. U ovom slučaju, pečat je bio tako drevan i propao da je bilo nemoguće utvrditi kako je originalna slika izgledala. Međutim, još su se videle majušne zvezde raspoređene u krug i utisnute u vosak. Mada je bila manja od Kozimovog nokta na palcu, kutija je bila bogato i detaljno izrezbarena i dobro očuvana. Na srebrnom poklopcu nalazila se ispupčena šara

minijaturnog raspeća. U podnožju krsta, klečala je Marija Magdalena, raspuštene duge kose i grlila stopala svog voljenog. Čudno, osim toga na rezbariji je postojao još samo jedan – pažljivo izrađen – element, hram na brdu iza raspeća. Stilom je podsećao na grčke hramove, na Akropolj u Atini, hram izgrađen u slavu ženske mudrosti i snage. Kozimo je okrenuo kutiju da pogleda relikviju. Bila je tako majušna da se jedva videla, ali bila je tu. Kap smole je držala komadić drveta prilepljenim za centar zlatnog cveta. Ispod relikvije se nalazio minijaturni komadić papira na kojem je rukom sitnim slovima ispisano: V. CROISE Bila je to skraćenica koju je učeni Kozimo poznavao, mada je bila ispisana na drevnom jeziku francuskih trubadura. Vraie Croise. Pogledao je svog prijatelja. „Ovo je komadić Pravog Krsta. Najsvetija relikvija Reda.“ „Tako je. Zaštitiće tvog unuka u svetu koji je najčešće neprijateljski raspoložen prema onima koji pokušavaju da ga promene.“ Kozimo je zahvalno prihvatio amajliju, svestan toga da Reneove poslednje reči zvuče pomalo poput proročanstva. „Spasiće mu život, bez obzira na to koliko su odlučni oni koji žele da ga ubiju.“ Proći će par sati pre nego što ostali stignu na zvaničan sastanak Reda. Pretpostavljajući da će Rene biti melanholičan tokom dana, Kozimo je za svog prijatelja isplanirao razonodu u kojoj će sigurno uživati. Poveo je Renea u obilazak okoline vile Kaređi, tokom zlatnog toskanskog popodneva, u pravcu podruma sa jabukama ispod konjušnice. Rene je bio zbunjen ovom destinacijom, ali ga je ipak pratio. Nema sumnje da Kozimo de Mediči čuva nešto izuzetno u tom podrumu. Rene je bio relativno siguran da nisu jabuke u pitanju. „Umetnost će spasiti svet“, rekao je Kozimo uz smešak i Rene je uzvratio pozdrav. U okviru Reda se prenosila ta rečenica. Veruje se da je izgovorio sveti Nikodim, čovek koji je stvorio prvo delo hrišćanske umetnosti. Njegova veličanstvena i prelepa skulptura raspetog Hrista bila je legendarna u čitavoj Toskani i bila je trajno izložena u drevnom gradu Luki. I Nikodim i njegov patron, Džozef iz Aramateje, bili su prisutni tokom raspeća i pomogli su u skidanju Isusovog tela sa krsta. Nakon što je prisustvovao Velikom Petku, Nikodim je izrezbario prvo raspeće u prirodnoj veličini, sliku koja mu nije izbijala iz uma. Lice Isusa kojeg je izrezbario smatra se tako svetim da se ovo delo naziva Volto Santo, Sveto Lice. Na dan prvog Uskrsa, Džozef iz Aramateje, Nikodim i uvaženi umetnik koji će u istoriji biti poznat pod imenom Sveti Luka, osnovali su Red Svetog Groba. Zavetovali su se da će sačuvati učenja o Putu koja je Isus zapisao sopstvenom rukom u Knjizi ljubavi. Kada je Isus objavio Mariji Magdaleni svoje uskrsnuće te svete nedelje, tri čoveka su znala, van svake sumnje, da je ona odabrani naslednik mesije. Učenja iz Knjige će opstati pod njenim budnim okom i novoosnovani Red se zavetovao da će štitit ovu ženu, njenu decu i njene potomke tokom vremena koje dolazi. Pre svega, zavetovali su se da će štititi istinska učenja o Putu ljubavi, što je poseban zadatak koji je Isus zadao svojim sledbenicima. Red je ta učenja često čuvao uz pomoć tajnih simbola i šifrovanih poruka u umetničkim delima i literaturi.

Kao rezultat toga, poput Kozima i svih plemića iz Reda, Rene je bio oduševljen patron umetnosti. Radovao se trenutku kada će više vremena moći da posveti umetnosti, muzici i arhitekturi, a manje politici. Jer, članovi Reda su koristili jezik umetnosti za prenošenje istine, te su Kozimo i Rene neprestano tražili nove načine da izraze lepotu tajnih učenja kroz umetnost. Dok su dva čoveka prilazila podrumu, Rene je zastao da oslušne duboko melodičan zvuk koji se čuo iza vrata. Zbunjeno je pogledao Kozima. „Zvuk pevanja? Gajiš li ti to čarobne jabuke koje imaju pevačku moć, ovde u divljištima Toskane, Kozimo?“ Kozimo se nasmejao. „Ne, gajim svojevoljne umetnike koji zaostaju sa izradom porudžbine, a imaju slikarsku moć.“ Rene se zapanjio. Kozimo je bio čuven kao dobroćudan patron, koji darežljivo plaća umetnike. Ponekad bi izdržavao čitavu porodicu nekog umetnika i držao pridike drugim patronima o velikodušnosti. „Zar ti, od svih patrona? Zaključao si umetnika u podrum?“ „Pa, inače to ne radim. Ali, Lipi je izuzetak od pravila.“ Rene je ostao bez daha. „Lipi? Zaključao si Fra Filipa Lipija?“ Kozimo je samo nonšarlantno klimnuo. „Tako je. Ne deluje naročito uznemireno zbog toga, zar ne?“ Rene je zapanjeno odmahnuo glavom. Bučan glas iz podruma delovao je pozitivno i uzavrelo – što je bilo potpuno neobjašnjivo. Potpuno je zapanjujuća činjenica da taj glas pripada Filipu Lipiju, najupečatljivijem umetniku Firence. Smatra se da su Lipijeve freske nadahnute božanskim, te je čak i francuski kralj razmišljao da pošalje po njega. Međutim, Lipi ni za šta na svetu ne bi napustio Firencu i Kozima de Medičija. Ni zbog kralja Francuske, ni zbog kralja sveta, ni zbog kraljevskog otkupa. Uprkos ekscentričnosti, Fra Filipo Lipi je nepokolebljivo odan patronu koji ga štiti od svih opasnosti ovog sveta. Ono što Lipijevu umetnost čini nenadmašnom u mnogome zavisi od sposobnosti da prikaže božansku iskru komunicirajući direktno sa njom. Bio je član onoga što je Kozimo nazivao ’armijom anđela’, elitnom grupom izuzetno nadarenih umetnika koji imaju talenat da prenesu božansku insiraciju i učenje na platno i mermer. U okviru Reda, zvali su ih ’angelicima.’ Mudraci su predvideli njihov dolazak tokom ove nove ere. Pronalazak i negovanje ovih umetnika bila je Kozimova strast. Otkriće Lipija smatra se neverovatnim uspehom, kao i otkriće skulptora poznatog u Firenci po imenu Donatelo. Obojica su geniji obdareni božanskom inspiracijom zbog čega je obojicu bilo teško zadiviti bilo kakvom vrstom zemaljskog autoriteta. Anđeoski kvaliteti koje su otelovljavali nisu uvek podrazumevali harmoničan život na zemlji. Lipi i Donatelo su bili poznati po teškom temperamentu. Nijedan patron, osim Kozima, nije uspeo uspešno da sarađuje sa njima. Doduše, nijedan patron osim Kozima nije razumeo šta i ko su oni. Kao član Reda Svetog Groba, Rene Anžujski je to razumeo i bio potpuno očaran. Nije imao čast da odgaji takav talenat i radi sa umetnicima slične prirode. Želeo je da sazna više. „Lipi je jedan od predskazanih angelika?“ Kozimo je klimnuo. „Naravno. Nadam se da ću ga podučiti kakvoj takvoj disciplini kako bi jednog dana mogao da podučava mlađe umetnike koji obećavaju – a da pritom ne prenese na njih svoje loše navike.“ Kozimo je izvadio ključ od čvrste gvozdene brave iz džepa. „U zatočeništvu je radi sopstvenog dobra i on to zna. Lipija čovek mora štititi od njega samog.“

Rene je odmah video da podrum za jabuke nije nikakva memljiva tamnica. Svetlost je dopirala sa svih strana kroz dobro postavljene svetlarnike, a Lipi je radosno slikao, okružen svime što bi mogao da poželi dok obavlja dnevne poslove. Umetnik se iskezio dvojici muškaraca kada su ušli i obratio se svom patronu. „Ah, stižeš u savršeno vreme, Kozimo. Vidi šta sam uradio. Dodao sam neke detalje anđelima i veoma pažljivo smestio knjigu. Niko neće primetiti.“ Kozimo je predstavio Renea Lipiju, ali umetnik je bio suviše usredsređen, potpuno zadubljen u remek-delo na kojem je radio, da bi pokazao koliko ga dotiče činjenica što se kralj Jerusalima i Napulja nalazi pred njim. Nastavio je da ispituje Kozima. „Šta misliš? Da li da se usudim da obojim korice u crveno? Da to bude prava Libro Rosso?“ „U ovom trenutku mi uopšte nije bitno da li ćeš je obojiti u ljubičasto sa ružičastim prugama, Lipi. Bitno je samo da je brzo završiš. Nadbiskup traži tvoju glavu na panju. Neću još dugo moći da te štitim od njegovog gneva.“ Kozimo se okrenuo ka Reneu i objasnio. „Lipi je poznat po tome što kasni sa izradom naručenih dela. Pažnju mu odvlače vino i žene.“ „Ah ne, ne!“ podigao je Lipi ruku. „Jedna žena, Kozimo. Ne žene. Žena, u jednini. Postoji samo jedna savršena žena za mene. Stvorio je Bog u osvit vremena od dela mog bića. Ona je moja srodna duša i da, odvlači mi pažnju u potpunosti...“ Kozimo je nastavio da razgovara sa Reneom dok je Lipi padao sve dublje u ekstazu zbog svoje jedine prave ljubavi. „U međuvremenu, Lipi kasni sa izradom oltarskog kipa za Santa Anuncijatu. I to za sveštenika koji je već kivan na njega zbog razuzdanosti. Ako ga ne isporuči na vreme, nadbiskup će povući porudžbinu i strpati ga u pravu ćeliju. Kao što vidiš, ja postupam veoma humano.“ Lipi je slegao ramenima i klimnuo, uz naknadnu misao. „Jeste. Mada bi mogao da budeš malo darežljiviji sa vinom.“ „Dosta je bilo.“ Kozimovo lice je oblio topao osmeh, mada su mu reči bile grube. „Dobijaćeš samo hleb i vodu u mračnoj tamnici, ako ne završiš porudžbinu, zato prestani da se žališ.“ Dok se okretao da izađe, Kozimo je doviknuo preko ramena, „Naravno da knjiga treba da bude crvena. U tome je svrha, zar ne?“ Lipi mu je namignuo i vratio se poslu, zapevavši skarednu pesmicu o vođenju ljubavi na obalama reka Arno u proleće, dok je mešao žutomrki pigment kako bi napravio savršenu, jeretičku crvenu boju za korice knjige i nadbiskupa koji ništa ne sumnja. Firenca, 1448. godine Od mnogih stvari koje će Lukrecija Tornabuoni de Mediči postići sa apsolutnim savršenstvom, prva je ostajanje u drugom stanju tokom svete ceremonije Bezgrešnog Začeća sa svojim suprugom Pjerom, u proleće 1448. godine. Izazov sa kojim se suočavao Kozimo de Mediči, zajedno sa ženskom hijerarhijom unutar Reda, bio je pronalazak savršene žene iz firentinske porodice koja će u svojoj utrobi nositi dete proročanstva. To nije prosto bilo pitanje pripadnosti odgovarajućoj lozi, već pitanje temperamenta i duhovnog potencijala. Mlada žena koja bude odabrana za majku ovog posebnog deteta moraće da prođe rigoroznu obuku iz običaja Reda. Od kritične je

važnosti da ne pruža otpor ponekad ekstremnoj jeresi koju predstavljaju učenja koja se nalaze u Libro Rosso. Odgovarajuća devojka iz prihvatljive porodice prepoznaće lepotu i istinu u učenjima Reda i svoju ulogu nove Marije u osvit novog zlatnog doba. Kao što će se zlatno dete roditi kao što je predviđeno, tako će se i ’Marija’ koja će ga roditi pojaviti kada dođe vreme za to. Lukrecija Tornabuoni je bila očigledan izbor za ulazak u dinastiju Mediči kao majka Princa Pesnika. Obožavana i visoko obrazovana ćerka iz uzvišene firentinske porodice, Lukrecija je bila čuvena po svom brilijantnom intelektu i izuzetnom razumu. Takođe je bila priznata u literarnim krugovima Firence kao nadaren pesnik, što je bitna karakterna osobina za majku budućeg princa. Najbitnija blagodat ovog ugovorenog braka jeste to što su Pjero i Lukrecija uspeli ludo da se zaljube jedno u drugo dok pripreme za brak bile u toku. Pjero i Lukrecija de Mediči su bili skoro pet godina u braku kada je obavljen ritual začinjanja Princa Pesnika. Venčali su se početkom 1444. godine. Datum venčanja su odabrali Mudraci kako bi brak bio zaključen pod srećnom zvezdom. Godina se smatrala posebnim blagoslovom pošto u sebi sadrži broj 444, poznatog u drevnoj numerologiji kao ’manifestacija anđela.’ Ovaj spoj je zaista doneo anđeoski blagoslov sve brojnijoj porodici Mediči. Tokom mirnog i srećnog braka, Pjero i Lukrecija su do sada blagosloveni sa tri prelepe i zdrave devojčice. Lukrecija i Pjero de Mediči su do tančina ispratili običaj Bezgrešnog Začeća, tačno onako kako ih je podučavala Učiteljica hijeros gamosa. Ovaj pristup spoja u bračnoj odaji bio je najbitnija sveta tajna u okviru Reda i oboje su prošli intenzivnu obuku kada je sveto sjedinjenje u pitanju. Shvatali su da je Bezgrešno Začeće svesno začinjanje željenog deteta. Par voljenih ulazi u bračnu odaju u atmosferi apsolutne ljubavi i poverenja jedno prema drugom, sa svešću o tome da će obaviti sveti čin, čiji će rezultat biti dete, ako to bude volja Božija. Tokom čina spajanja, oboje treba da se pomole za ulazak deteta u telo žene. Ceremonija je divna. Sva čula su probuđena radi stvaranja nebeskog okruženja na zemlji u kojem se bračna odaja preobražava u sveti prostor. Bele sveće bacaju nežne senke po zidovima, a krevet je prekriven najmekšim i najfinijim belim platnom i svilom. Soba je ispunjena vazama punim velikih, belih ljiljana, pošto se veruje da njihov miris stimuliše čula. Vekovima su ljiljani bili simbol Bezgrešnog začeća i često se mogu videti na slikama blaženog trenutka Marijinog začeća, ali niko van Reda ne zna da su oni simbol hijeros gamosa, rituala svetog sjedinjenja. Miris ljiljana je nebeski miris. Lukrecija Tornabuoni je te noći došla svom suprugu obučena u svilenu belu haljinu, porubljenu zlatnim nitima. Zajedno su izgovorili molitvu prizivanja anđela kako bi bezbedno sproveli dušu deteta u Lukrecijino telo. Prizivanjem se traži posebno okupljanje anđeoskih bića koja će bdeti nad malom dušom, voditi je i štititi kako bi izvršila volju Božiju tokom vremena koje će provesti na zemlji. Ispred odaje, muzičar je svirao na liri i pevao tihe pesme koje je par ipak mogao da čuje tokom spoja. Te pesme prizivaju anđeosko prisustvo putem zvuka, podstičući druga čula na božanski način. Oltar je podignut u uglu prostorije i na njega položena knjiga sa istinskim učenjima, Libro Rosso. To je najveći dar Renea Anžujskog porodici Mediči, dok očekuju predviđeni dolazak princa koji će uvesti svet u eru istine i prosvetljenja. Povratak Libro Rosso u Toskanu značilo je da francuska kraljevska porodica, uključujući Renea rođaka kralja Luja XI, prihvata porodicu Mediči za naslednike evropske moći. Luj

XI je Pjeru i njegovim potomcima dodelio večno pravo korišćenja francuskog kraljevskog simbola ljiljana u okviru grba Medičijevih kao deo ovog dara unutar duhovne porodice Reda. Tako je uz divan zvuk anđeoske muzike, okružena blaženim mirisom ljiljana u prisustvu najsvetije knjige, Lukrecija Mediči začela sina u tačnom trenutku koje su zvezde odredile i Mudraci protumačili. U skladu da Lukrecijinom reputacijom besprekornog izvršavanja svakog zadatka koji joj je poveren, rodila je malog princa zdravog i glasnog, fino oblikovane glave prekrivene svetlucavom crnom kosom, tačno prvog januara 1449. godine. Roditelji su mu nadenuli ime u čast sveca koji je nadahnuo izgradnju porodične bazilike i bio jedna od najinspirativnijih ličnosti u istoriji Reda – sveti Lorens. U arhivu Reda se mogu pronaći podaci po kojima je sveti Lorens začet bezgrešno i da je jedan od prvih ljudi koji su nosili titulu Princa Pesnika. Njegovo ime je bitan nagoveštaj njegovog zaveštanja: Lorens potiče od latinskog Laurentius, po biljci lovor. Od drevnih vremena u Grčkoj i kasnije u Rimu, lišće lovora se koristilo za pravljenje krune u čast velikih pesnika. Tako je nastao termin pesnik laureat. Veliki pesnici su krunisani lovorovim lišćem. Na taj način su proglašavani pesnicima prinčevima. Zbog toga je ime ovog sveca bilo jedini pravi izbor za ovo blaženo dete. Nosiće ime koje priziva poeziju i moć, hrabrost uprkos izgledima, nezaustavljivu odlučnost da čini najviše dobro po volji Boga. Dobio je ime Lorenco. Ovo blaženo dete Pjera i Lukrecije Mediči poneće to ime sa sobom u budućnost na način koji nisu mogli ni da zamisle onog slavnog dana kada je prvi put udahnuo. Lorenco de Mediči, veliki Princ Pesnik, stigao je kako je Bog odredio i najavio dolazak zlatnog doba. Zamak Des Pommes Bleues Ark, Francuska, današnjica Tamara Vizdom se nalazila u kreativnoj pomami. Dobila je inspiraciju za toliko različitih filmskih projekata da nije znala odakle da počne. Već mesecima je radila na skici dokumentarca o Morininom radu. Međutim, bilo je toliko pravaca u kojima je želela da povede priču da nije mogla da se odluči za jedan. Pokušavala je da pronađe najbolji način da predstavi tu priču ciničnom svetu u kojem žive kako bi drugi razumeli njenu lepotu i čaroliju. Biće to pravi izazov. Dok je proučavala Libro Rosso tokom proteklih nedelja, Tami je dobila novu ideju. Destino. On će sigurno biti najneverovatnija tema za dokumentarac u istoriji snimanja dokumentaraca. Ali, da li će joj dopustiti da ispriča njegovu priču? O čemu se zapravo radi u toj priči? Da li je moguće da je taj mudar i nežan čovek užasno unakaženog lica zaista ono što tvrdi da jeste? Ili je samo ludi stari Italijan sa odličnim osećajem za dramu i dobrim poznavanjem istorije? Zbog toga će Tamin film biti fantastičan, ako uspe da ga navede da pristane na snimanje. Pustiće ga da ispriča priču i prepustiti gledaocima da odluče koliko je Destino iskren – ili lud. Tami je podigla kopiju prevoda Libro Rosso i pročitala legendu još jednom, praveći usput beleške.

Najtamnijeg dana žrtve našeg Gospoda na krstu, i poslednjeg sata mučio ga je rimski centurion koji se zvao Gaj Longin. Taj čovek je služio Pontija Pilata u kažnjavanju našeg Gospoda Isusa Hrista i uživao u nanošenju bola Božijem sinu. Kao da taj zločin nije dovoljan za jednog čoveka, centurion je probio rebra našeg Gospoda smrtonosnim kopljem do smrti. Nebo je potamnelo u trenutku Njegovog odlaska s ovog sveta u sledeći. Kažu da se u tom trenutku Otac sa Nebesa obratio ovom centurionu: „Gaju Longine, svojim današnjim delima veoma si uvredio mene i sve ljude dobrog srca. Kazna će ti biti večno prokletstvo, ali zemaljsko. Lutaćeš zemljom bez utehe u smrti, i svake večeri kada kreneš na počinak mučiće te snovi o tvojim gresima i bolu koji si naneo. Znaj da ćeš se mučiti do kraja vremena, ili dok se ne pokaješ na odgovarajući način kako bi iskupio svoju mračnu dušu u ime mog sina Isusa Hrista.“ Longin je za života bio slep za istinu, činilo se da je u pitanju čovek toliko sadistički okrutan da je izvan moći iskupljenja. Međutim, desilo se da je poludeo prilikom izricanja osude da večno luta zemaljskim paklom. Zato je potražio našu gospu Magdalenu u Galiji i preklinjao je za oproštaj zbog svojih nedela. U svojoj neograničenoj dobroti i samilosti ona mu je oprostila i upoznala ga sa učenjima o Putu, kao bilo kojeg novog sledbenika, bez osude. Ne zna se šta je bilo sa Gajem Longinom. Nestao je iz rimskih zapisa i zapisa prvih sledbenika. Ne zna se da li se ikada zaista pokajao i dobio razrešenje od presude našeg Gospoda, ili još luta zemljom izgubljen i proklet. Oni koji imaju uši neka čuju. Legenda o centurionu Longinu Onako kako je sačuvana u Libro Rosso Bila je to stravična legenda, zapanjujuća zbog činjenice da starac po imenu Destino tvrdi da je on Longin, svedok odvijanja istorije sveta poslednjih dve hiljade godina. Mada tvrdi da mu je Marija Magdalena oprostila, samo Božiji oproštaj će ga osloboditi ove užasne kletve. Postao je Učitelj Reda Svetog Groba onog dana kada se zavetovao Mariji Magdaleni da će svoj večan život posvetiti podučavanju Puta ljubavi. Na taj način će okajati grehe i čini to već dve hiljade godina. Destino govorio o obučavanju Matilde od Kanose, koja je živela pre hiljadu godina, kao da je tek prošle godine bio njen učitelj. O blaženoj Magdaleni često priča glasom punim tihog poštovanja. Tami je sebi neprestano postavljala jedno pitanje: Da li je Destino, kao što tvrdi, besmrtna duša čoveka koji je ubio kopljem Hrista na krstu i kojeg je Bog zbog toga osudio da zauvek luta zemljom? Ili je ludak sa neverovatnim talentom za propovedanje? Divota je u tome što je savršeno rastrgnuta između te dve krajnosti. Ponekad je bila apsolutno uverena da je jedno, ali zatim bi uradio ili rekao nešto što bi je povuklo u drugom pravcu. Poput rimskog centuriona koji je bičevao Isusa, Destino ima grozan, cik-cak ožiljak preko lica. Tokom istraživanja Tami je kroz istoriju pratila priču o čoveku sa ožiljkom. Pronalazila je podatke o njemu u umetnosti i literaturi tokom mnogih stoleća, podatke koji su u najmanju ruku interesantni, čak iako nisu uverljivi. Naravno, postoje znatno verovatnija objašnjenja od besmrtnosti: ožiljci na licima ljudi koji se pominju u istorijskim dokumentima mogu biti puka slučajnost, ili je u pitanju neka vrsta kulta.

Možda postoji neki ritualan razlog zbog kojeg ljudi koji sebe nazivaju Učiteljima Reda nanose sami sebi taj ožiljak. Tami je smatrala da, kao filmski stvaraoc, treba da zauzme neutralnu poziciju, da prosto predstavi gledaocima Destinovu tvrdnju i dopusti im da sami odluče. Što je više razmišljala o mogućnostima, sve se više uzbuđivala. A sada ih je Destino pozvao u Firencu. Obećao je da će ih upoznati sa najvećim tajnama renesanse i pričama koje se kriju iza stvaranja najvećih umetničkih dela ljudske istorije, dokazujući jednom za svagda sve što tvrdi. Spustila je Libro Rosso i podigla opskurnu knjižicu o Botičeliju koju je u devetnaestom veku izdala Britanska akademija. Pronašla je u velikoj biblioteci zamka, spakovanu u kutiju. Nijedan umetnik nije budio tako snažne emocije u njoj kao što je to činio Sandro Botičeli. Orijaška kopija njegovog remek-dela Proleće bila je okačena na ulazu u Beranžeov zamak. Ova Alegorija proleća, sa predivnim duhom ponovnog rođenja i proslavljanjem života, uvek bi je inspirisala. Velika boginja ljubavi Venera, obučena u crvenu odoru blagosilja svet i stoji u centru raskošnog vrta gde tri Gracije plešu pored figure Merkura. Flora, boginja proleća, posula je cveće svuda oko sebe, dok nimfu Hloridu juri vetar Zefir. Kupidon leprša u vrhu slike, pripremajući se da strelom pogodi jednu od gracija. Počela je da čita: Istoričari umetnosti vode žučne rasprave o značenju Botičelijevog remek-dela, koje se tokom renesanse nije zvalo Proleće. Slici je ovo ime najverovatnije dodeljeno tokom osamnaestog veka kada je dokumentovana pod tim nazivom, mada nije sigurno kada je prvi put upotrebljen. Postoji više teorija o poreklu i nameni ovog dela, nego bilo kojeg drugog umetničkog dela stvorenog tokom renesanse. Proleće je enigma koja svakog posmatrača poziva da o njegovom značenju donese ličan zaključak. Zbog toga što nam Botičeli nije ostavio beleške o tome šta ga je inspirisalo, Proleće će ostati jedna od najvećih nerešenih misterija sveta umetnosti svih vremena. Tami je odlučila da ostatak poglavlja samo letimično pogleda, ali pažnju joj je privukla jedna rečenica. Čuveni renesansni humanista Đovani Piko dela Mirandola je rekao, „Onaj ko poseduje duboko i intelektualno razumevanje razloga za odvajanje Venere od tri Gracije kada posmatra Botičelijev rad, pronaći će pravi način da unapredi svoje razumevanje ove neuporedive slike, poznate nam pod imenom Le Temps Revient.“ Le Temps Revient. Tami je poskočila od uzbuđenja i potrčala kroz zamak u potrazi za Rolanom i Beranžeom. To što je Botičeli, prema savremenicima, nazvao svoje remekdelo imenom Vreme se vraća, predstavlja možda najvažniji – i najpreviđeniji detalj u istoriji renesansne umetnosti. Beranže Sinkler je držao majušni relikvijar u ruci, prelazeći prstima preko lanca. Opčinjavao ga je od trenutka kada ga je dobio na poklon od Destina. U početku je bio skeptičan, znajući da postoji mnogo tobožnjih relikvija Pravog Krsta. Sa medaljonom je dobio i papir na kojem je Destino napisao:

Ovo je nekada pripadalo najvećem Princu Pesniku koji je ikada živeo. Zadužen si da naslediš njegovo mesto. Budi prijazan i milosrdan i Bog će te nagraditi kao što proročanstvo obećava. Beranže je bio relativno siguran da je Lorenco de Mediči najveći Princ Pesnik o kojem Destino govori, takozvani otac renesanse. Beranže se stideo činjenice da ne poznaje istoriju Lorencovog života tako dobro kao što bi valjalo, mada je bio spreman da uči ako mu Destino to naloži. On je zapravo proučavao život čoveka kojeg su francuski jeretici smatrali velikim Princom Pesnikom, Renea Dobrog, naslednika dinastije Anžu. Beranže se rodio na Bogojavljanje zbog čega je porodica od njega očekivala da nasledi titulu o kojoj govori drevno proročanstvo. Njegov brat, Aleksandar Sinkler, ostao je u Škotskoj kako bi naučio sve što može o naftnim poslovima porodice, a Beranže je poslat u Francusku da živi sa dedom i pripremi se za potpuno drugačiju sudbinu. U vreme kada je kupio zamak, njegov deda je osnovao Društvo Plave jabuke u Langdoku. Imanje i društvo posvećeni su proučavanju jeretičkih učenja i legendi koje opstaju u ovom delu Francuske. Posebno shvatanju da je Marija Magdalena nakon raspeća ovde donela istinska učenja Isusa Hrista. Beranže je odlično poznavao francusku jeretičku tradiciju, ali bio je početnik kada je u pitanju italijanska istorija. Mada je bio svestan toga da je u Italiji bilo katara, tek kada je Morin otkrila Matildu Toskansku, shvatio je u kolikoj meri tajna učenja potiču iz te oblasti i opstaju u njoj. Sada Destino insistira da svi dođu u Firencu, pošto želi da ih podučava istoriji Reda koja se tiče tog mesta i Lorencovog perioda. Upororavao ih je da je hitnost od najveće važnosti. Beranže je podigao medaljon do usana i poljubio ga, pomolivši se bogu da čuva Morin u njegovom odsustvu. Firenca, proleće 1458. godine Donatelo se ponovo našao u nevolji. Brilijantan i plodan firentinski vajar, rođen kao Donato di Nokolo di Beto Bardi ali poznat pod imenom Donatelo, za života je postigao neverovatnu slavu. U Firenci, pa i čitavoj Italiji nije bilo umetnika koji mu je ravan po umešnosti i dostignućima. Dobijao je brojne porudžbine i to je bio znak priznanja njegovoj genijalnosti. Međutim, bez obzira na nadzemaljski talenat, Donatela je bio glas da je temperamentan i da je sa njim nemoguće sarađivati. Kozimo de Mediči je voleo i štitio Donatela. Čak je, u interesu mira unutar Firentinske republike, upozoravao potencijalne patrone da umetnik ima nemoguć temperament. Mediči je često morao da posreduje između vajara i njegovog trenutnog patrona kojeg su uvredili Donatelovi ispadi. Ili zbog nečeg još goreg. Kozimo je prepričavao Donatelovu najskoriju ludoriju mladom Lorencu, koji ga je slušao širom otvorenih očiju. Legende o ovom umetniku su ga zadivljivale od kako pamti. Lorenco je najvažnije lekcije o vladanju naučio u trenucima poput ovih, upijajući mudrost svog dede. „Lorenco, što je umetnik nadareniji i bliži Bogu, teže mu je da funkcioniše u ovozemaljskom okruženju. Zbog toga moraš štititi umetnike od filistinaca koji žele da ih

iskoriste. Bogati Firentinci žele Donatelove skulpture u svojim palatama zbog toga što im njegova originalna dela obezbeđuju prestiž. Ispod časti mu je da prihvata porudžbine kojima se zadovoljava nečija taština, ali to je neophodno da ne bi uvredio pakosne članove uticajnih porodica. Ti ljudi ne razumeju ko su zapravo ovi umetnici, niti zbog čega su takvi. Ti i ja to shvatamo. Ovi umetnici su naša posebna armija, naši anđeli koji preko svojih dela prenose najčistija učenja Boga. Oni su sveštenici i pisari našeg Reda, obezbeđuju nam najnovije prevode najstarijeg i najvažnijeg jevanđelja. Našeg jevanđelja. Kada ih napadnu oni koji nemaju uši da čuju i oči da vide, naša je dužnost da ih zaštitimo.“ „Da li je istina da je Donatelo bacio jednu od svojih skulptura sa balkona Sinjorije?“ Kozimo se nasmejao. „Da, istina je. Učinio je to prošle nedelje i zbog toga je sada u nevolji. Na smrt je uplašio ljude koji su se u tom trenutku nalazili na trgu kada se skupltura raspala na hiljadu komadića. Voleo bih da sam to video!“ Lorenco se nasmejao, ali njegov devetogodišnji um je bio beskrajno ljubopitljiv. Nije mu bilo dovoljno što je znao da je Donatelo sposoban za takve ludorije, želeo je da razume šta ga podstiče na takva dela. Od najranijih dana Lorenca je fasciniralo ponašanje ljudi i uvek se trudio ga razume. Proučavanje karaktera čoveka poput Donatela, sigurno je odličan način da nešto nauči. „Zašto je to uradio, deda“ „Patron je hvalisava budala i tvrdica“, objašnjavao je Kozimo. „Najpre je insistirao da Donatelo donese bistu u Sinjoriju i popne je uz stepenice. Nakon uspešnog otkrivanja, kada su se svi složili da je u pitanju još jedno remek-delo, taj idiot poveo Donija u stranu i objasnio mu da delo ima mane! Nije ih bilo i svi su to znali. Idiot je pomislio da će uveriti Donatela da mu rad nije savršen i da će na taj način izbeći plaćanje ostatka provizije. Ukratko, želeo je umetniku da uskrati zasluženo zarađen novac.“ „To je užasno!“ Zgrozio se Lorenco. „Ne samo što je užasno, već je u pitanju krađa. Uopšte se ne razlikuje od drumskog razbojništva, kada neko silom ukrade stvar koja pripada drugom čoveku. Umetnike oduvek iskorišćavaju ljudi koji ne razumeju koliko srca i duše umetnici ugrađuju u svoja dela. Umetnost je neprocenjiva, Lorenco, unižujemo je svaki puta kada joj prikačimo monetarnu vrednost. Ali, takav je svet u kojem živimo i zato moramo predstavljati primer za druge patrone. Da je Dante danas sa nama, verujem da bi stvorio poseban krug Pakla za ljude koji varaju umetnike.“ Kozimo je video da Lorenco upija sve što mu je upravo rekao. Detetu ništa nije promicalo. „Zato se Donatelo pretvarao da želi da vidi kako skulptura izgleda na suncu, kako bi proučio mane koje je patron otkrio.“ Kozimo je zastao na trenutak kako bi se nasmejao zbog onoga što sledi. „Bista je odneta na balkon i Donatelo je pomerio ka ivici, tvrdeći da je tu osvetljenje najbolje... zatim je bacio preko ivice i posmatrao kako se lomi! Tada se okrenuo prema tom bedniku i rekao, ’Radije ću uništiti svoj rad nego ga ostaviti u rukama nedostojnog čoveka poput tebe.’“ Lorenco se zajedno sa Kozimom nasmejao uvredi koju je Donatelo uputio tom groznom čoveku koji je pokušao da ga prevari. „Naravno, čovek je zahtevao da mu se vrati novac koji ću mu isplatiti kako bih zaštitio Donatela i sačuvao ga od tamnice u Bargelu. Međutim, suviše brzo stvara neprijatelje.

Nakon što ga danas odbranimo pred većem, posetićemo ga i zamoliti da se neko vreme lepo ponaša – pre nego što uništi banku Mediči isplaćivanjem silnih odšteta.“ Lorenco je krenuo sa dedom u šetnju ka palati Vekio i Kozimo je nastavio da mu priča o Donatelovim avanturama i razlozima zbog kojih je njihov današnji zadatak od velike važnosti. Naime, udružilo se nekoliko besnih Donatelovih patrona i podneli su zajedničku žalbu protiv njega, što zahteva diplomatsku intervenciju. „Ne razumem za šta ga optužuju, deda.“ Kozimo je pažljivo razmišljao o objašnjenju. Mada je Lorenco veoma mlad, Kozimo ga je danas poveo sa sobom kako bi dečko uvideo koliko je važno boriti se za istinu, čak i kada istina nije naročito prihvatljiva. Možda je najbitnije da se za istinu borimo u tim trenucima. Ovaj slučaj je suviše delikatan za mladu osobu, ali Lorenco je ipak, kao uvek, Lorenco je shvatao stvari mnogo bolje od prosečnog deteta. „Kao što si možda primetio, Donaleo veoma ceni lepe mladiće. Inspirišu ga. Tako je stvorio našeg veličanstvenog Davida.“ Lorenco je klimnuo. Donatelova bronzana skulptura Davida nalazi se u dvorištu kuće Medičijevih na via Larga. Svi se slažu da je u pitanju remek-delo izuzetne lepote i smelosti, prva potpuno naga skulptura čitavog tela izvajana još od antike. „U Sinjoriji ima ljudi, uskogrudih i pakosnih ljudi, koji ne cene našeg Davida, niti činjenicu da Donatelova inspiracija potiče od drugog muškarca. Dečko moj, zapamti da smo odabrali Davida za temu zbog toga što je on plemenit pastir koji pobeđuje iskvarene i moćne uprkos lošim izgledima. To je ono što danas moramo da učinimo. Da odbranimo plemenitog od onih koji će iskoristiti svoju moć da bi ga uništili.“ Poznatog širom Firence po blagoj naravi, Kozima su voleli i obični ljudi i plemići. Većina članova Sinjorije osećala je strahopoštovanje prema njegovoj moći i oštroumnosti. Mada je morao da bude strpljiv kada je u pitanju dnevni red u odajama veća, brzo je preuzeo kontrolu nad prostorijom i podstakao ih da produže ka pitanju koje ga interesuje. Lorenco je sa strahopoštovanjem posmatrao svaki potez svog dede i dobro zapamtio taj dan. Svaki od ljudi koji su podneli žalbu protiv Donatela rekao je šta je imao. Donatelo se nije pojavio pred većem. Za taj genijalan potez bio je zaslužan Kozimo. Znao je da će njegovo prisustvo pred većem imati katastrofalne posledice. Ljutito je ćutao dok je slušao tužioce. Svaki od njih je navodio da Donatelova ’nemoralnost’ loše utiče na Republiku Firencu i da se razmeće svojom homoseksualnošću na način koji podstiče sodomiju. Znali su da će optužba za nemoralnost verovatno povući za sobom najstrožiju kaznu. Tada je ustao Kozimo i obratio se Sinjoriji. Očekivali su odmeren i inteligentan govor. Međutim, Kozimo de Mediči je tog dana zapanjio članove veća. Morao je nešto da im stavi do znanja – zbog Firence i svog unuka koji će jednog dana vladati umesto Kozima – zbog toga njegova odbrana Donaltela nije smela da bude odmerena. „Kako se usuđujete!“ zatutnjio je Mediči, dok je udarao teškom šakom po stolu pred sobom. „Kako se usuđujete da zauzmete poziciju stručnjaka po pitanju koga čovek sme, a koga ne sme da voli! Kako se usuđujte da budete tako arogantni da kažete šta sme, a šta ne sme da inspiriše čoveka da stvara umetnost!“ U prostoriji je nastala mrtva tišina, a Kozimo je počeo da upire prstom ka pojedinim ljudima u odaji. „Pođo. Frančesko. Obojica ste večerali u mom domu i divili se skulpturi Davida koja krasi centar lođe. Recite mi, kako ste odreagovali na to umetničko delo?“

Prvi čovek, Pođo Braćolini, bio je saveznik kojeg je Kozimo tog dana podmetnuo u veće. Posvećeni humanista i pokrovitelj umetnika, Pođo nije slučajno bio visoko rangiran član Reda. Odgovorio je upravo onako kako se od njega očekivalo. Kasnije će Kozimo objasniti Lorencu svoju strategiju: postavi pitanje u javnosti samo onda kada si siguran da ćeš na njega dobiti povoljan odgovor. „U pitanju je remek-delo. Nikada nisam video ništa savršenije od Davida koji se nalazi u tvojoj palati“, odvratio je Braćolini. Drugi čovek je odgovorio slično, dok je nekoliko članova veća klimalo glavama. Uprkos svojim manama, Firentinci su bili vatreni obožavaoci umetnosti. Kozimo je spremno dočekao taj trenutak i nastavio. „Da, Donatelov David je možda premijerno umetničko delo našeg vremena. Od Praksitela nije viđena tako božanska skulptura. Zato vas pitam, ko ste vi, ko sam ja, ko je bilo ko od nas da dovodi u pitanje inspiraciju ovog umetnika? Ako je Donatelo u stanju da stvori najuzvišenije umetničko delo zato što ga inspiriše ljubav, onda je to dar od Boga koji niko od nas nema pravo da dovede u pitanje. Koga će odabrati za muzu, to nije moja stvar, niti vaša. Nije na nama da razmišljamo, niti da sudimo o tome kako je odabrao da voli svoju muzu. Ljubav je ljubav, potiče od Boga i sveta je. Nijedan čovek ne može da sudi o njoj. Stojim iza te izjave i stojim iza činjenice da svakog dana zahvaljujem Bogu za čoveka čija je ljubav tako duboka da stvara umetnost koja je očigledno božanska!“ Kozimo je završio govor u apsolutnoj tišini. Zar postoji čovek koji bi se raspravljao sa rečitošću koja je upravo prizvana u ovoj odaji? Donatelo je oslobođen optužbe, a Lorenco je dobio jednu od najsnažnijih lekcija u životu, zajedno sa mudrom izjavom koja će mu odzvanjati u ušima do kraja života. Ljubav je ljubav. Potiče od Boga i sveta je. Nijedan čovek ne može da sudi o njoj. Lorenco i Kozimo su krenuli ka Donatelovom studiju da obaveste umetnika o pozitivnom ishodu rasprave. Vrata im nije otvorio temperamentni umetnik, već smireno i prijateljsko lice sa kojim se Lorenco već nekoliko puta susreo i koje mu se veoma dopadalo. Bio je to Andrea del Verokijo, majstor vajar i učitelj umetnosti i što je mnogo bitnije, ključan član Reda i jedan od umetnika kojima je Kozimo najviše verovao. Verokijo je nekada bio Donatelov šegrt i jedan od retkih koji je doživeo da postane majstor. „Andrea, kakvo divno iznenađenje!“ Kozimo je zagrlio visokog čoveka blagog držanja. „Šta te navelo da se vratiš tamo gde će te bivši učitelj ponovo mučiti?“ „Čuo sam to!“ odzvanjao je Donatelov glas iz susedne prostorije. „To mi je i bila namera“, odvratio je Kozimo. „Obavesti nas kada poželiš da nas počastvuješ svojim prisustvom. Imam porudžbinu za tebe, ali mogu da zaposlim Andreu ako je tebi svejedno.“ Čuli su gunđanje i šuškanje u susednoj prostoriji. Bez obzira na užasan temperament, Donatelo je obožavao Kozima i nikada ga ne bi pustio da dugo čeka. Verokijo se okrenuo ka mladiću koji je mrvio pigmente na drugoj strani prostorije. Bio je prelep. Zlatno lokne padale su mu preko očiju boje ćilibara. Delovao je poput mladog lava. Ustao je i obešenjački se nasmešio pridošlicama. Prišao je, naklonio se shvativši da je u društvu visoko poštovanih ljudi, a zatim pogledao svoje ruke. „Cinober. Prljav sam, ne usuđujem se da dotaknem bilo šta, ili bilo koga.“

Verokijo ga je predstavio. „Kozimo i Lorenco Mediči, ovo je Alesandro di Marijano Filipepi. Zovemo ga Sandro. Uskoro ćete slušati o njemu, pošto sa apsolutnom sigurnošću tvrdim da nikada u životu nisam video takav prirodan telenat kod šegrta.“ Svestan svog talenta, ali odlučan da deluje skromno Sandro je napravio grimasu ka Lorencu i slegao ramenima. Uzdržan, ali neverovatno samouveren gest za jednog mladića. Lorenco se nasmejao i Sandro mu se odmah veoma dopao, tako da ga je zamolio da mu pokaže pigment koji je upravo napravio od cinobera. Lorenco je odrastao okružen slikarskim bojama, posmatrajući umetnike koji su bili sastavni deo domaćinstva Medičijevih i koje su štitili i Kozimo i Pjero. Oduvek je bio opčinjen mrvljenjem minerala i složenim procesom mešanja koji dovodi do stvaranje boje. Upravo je sa uzbuđenjem očekivao da malo zaprlja ruke. Kozimo je upitno podigao obrve u pravcu Sandra dok su se dečaci udaljavali. Verokijo je tihim glasom objasnio. „Izuzetan je. Nikada nisam video ništa slično. Ne mislim samo na njegov talenat, već i na razumevanje. Prirodno je nadaren.“ „Da li je jedan od angelika?“ Verokijo je klimnuo. „Mogao bi da bude angelik kojeg čekamo. Njegove sposobnosti su natprirodne. Nadnaravne. U početku ću ja raditi sa njim, ali ako sve prođe kao što očekujem, biće mu potrebna bolja poduka. Čini mi se da je dostojan Učiteljeve pažnje.“ Kozimo je posmatrao dva dečaka zabavljena pravljenjem pigmenta. Lorenco je zadovoljno mrvio tučkom minerale u avanu, dok mu je Sandro objašnjavao tehniku. Oko njih se nazirala aura, poput sudbinske povezanosti koja nije promakla ni Kozimu ni Verokiju. Dečacima je suđeno da budu prijatelji. Izgledalo je kao da su se već sprijateljili. „Ako je ono što ti tvrdiš da jeste, preseliću ga u palatu i odgajiti kao člana svoje porodice.“ Razgovor je prekinuo Donatelov bučan i dramatičan ulazak. „Ah, patronu moj i spasitelji. Reci mi da svom siromašnom, poniznom umetniku donosiš vest o oslobođenju od firentinskih filistinaca.“ „Niti si siromašan, zahvaljujući meni, niti si ponizan, zahvaljujući svom talentu.“ Odvratio je Kozimo. „Ali, jesi slobodan. Da, oslobođen si optužbe i možeš nastaviti da vajaš.“ Donatelo ga je zagrlio. „Hvala ti, hvala ti! Nikada nije postojao bolji, niti voljeniji patron od Medičija veličanstvenog.“ „Nema na čemu, Doni. Ali, mislim da ćemo se složiti da primanje porudžbina koje služe nečijoj taštini nisu ni u čijem interesu. Osim toga, odlučio sam da potpuno zaokupim tvoje vreme sopstvenom porudžbinom. Želim da napraviš skulpturu Naše Gospe, Kraljice Milosrđa.“ „Želiš skulpturu Marije Magdalene?“ „Da. U prirodnoj veličini. Biće to dar za Učitelja od svih nas.“ Donatelo je klimnuo. „Kakva su mi uputstva?“ „Nemam nikakva dodatna uputstva, osim da vajaš iz srca i uneseš svoju ljubav prema Našoj Gospi u skulpturu. Ne tiče me se koja ćeš sredstva koristiti i sve umetničke odluke prepuštam tebi. Samo se pobrini da bude veličanstvena i znamenita, pravi simbol Reda i svega za šta se zalažemo. Naravno, platiću ti unapred kako ne bi bio u iskušenju da prihvatiš druge porudžbine, koje će ti samo odvlačiti pažnju i dovesti do sigurne katastrofe. Da li smo se dogovorili, Doni?“

„Umetnik je ponovo zagrlio Kozima. „Da, slatki moj pokrovitelju! Izvajaću Našu Gospu kako nikada nije bila izvajana. Prepusti sve meni!“ Donatelo je proveo dobar deo godine radeći na skulpturi Marije Magdalene. Odlučio je da je napravi od drveta, što je neverovatan poduhvat kada je u pitanju kip u prirodnoj veličini. Odabrao je belu topolu zbog savitljivosti, ali je pronalazak dovoljno velikog komada za ispunjenje njegove vizije bio težak zadatak i potrajao je nekoliko meseci. Radio je u apsolunoj samoći i tajnosti. Niko, čak ni najverniji pomoćnik, nije smeo da uđe u prostoriju gde je pažljivo rezbario figuru svoje Marije Magdalene. Kada bi ga Kozimo pitao kako napreduje, Donatelo bi se samo nasmešio sa sjajem u oku. „Videćeš“, jednostavno bi rekao. Konačno je došao dan za otkrivanje i Kozimo je pod Donatelovim nadzorom premestio skulpturu u vilu Kaređi gde se održavao sastanak reda. Večeras će stići Učitelj i kip će biti otkriven pred svima. Donatelo je bio razdragan od uzbuđenja, ali i pomalo uplašen. Mada je bio čuven po veri u sopstveni talenat, što je bilo više nego opravdano, ovo je ipak bila najzahtevnija porudžbina koju je u životu dobio. Ulio je srce i dušu u ovaj komad i poput svih umetnika Reda, koristio je tehniku po imenu ’ulivanje’ kako bi preneo svoje namere direktno na materijal. Ako se ulivanje obavi kako valja, efekat nije samo vizuelan, umetnost prenosti umetnikovu emotivnu i duhovnu nameru posmatraču. To je nešto poput umetničke alhemije i mogu ga postići samo majstori poput Donatela, koji je usavršio ovaj proces. U svoju skulpturu Marije Magdalene ulio je svu posvećenost i ljubav koju prema njoj gaji. Znao je da će, ako joj se pruži prilika, skulptura preneti suštinu svog bića onima koji je posmatraju. Ali, prvo će morati da prevaziđu ono što vide očima, zato što je ova Magdalena drugačija od bilo čega što je u životu stvorio. Nije započeo rad sa željom da je predstavi na taj način. Ali, ona je insistirala. Osećao je to svaki put kada bi šakama posegnuo ka drvetu; maltene je vrištalo na njega šta želi i kako želi da izgleda. Donatelo se zavetovao, kao i svaki umetnik Reda pre njega, još od Nikodimovog vremena, da će štititi zaveštanje Madone Magdalene po svaku cenu. Upravo to je učinio, stvarajući čisto izražajno umetničko delo, slušajući ono što je Madona zahtevala od njega dok je vajao. Skup je uz blagoslov otvorio Učitelj Fra Frančesko, a zatim izgovorio molitvu Reda Svetog Groba: Slavimo Boga i molimo se za dolazak vremena kada će svi ljudi sveta u miru dobrodošlicom dočekati naše učenje i kada više neće biti mučenika. Nakon molitve, Kozimo je održao kratak govor, posvetivši novo umetničko delo Fra Frančesku, hvaleći Donatela zbog požrtvovanosti i genijalnosti. Međutim, kao što se Donatelo plašio, u velikoj trpezariji vile Kaređi nastupila je apsolutna tišina kada je skulptura otkrivena. Ako su članovi Reda očekivali da vide blistavo lepu Kraljicu Milosrđa, bili su silno razočarani i prilično šokirani. Marija Magdalena koju je Donatelo izrezbario izgledala je krajnje bedno. Bila je mršava i naga ispod dugačke kose koja je maltene potpuno prekrivala i dopirala joj sve do stopala. Potpuno neverovatno, ali umetnik je prostim, nobojenim drvetom

uspeo savršeno da prenese utisak da je Magdalena neoprana, kose slepljene uz glavu. U očima je imala prazan pogled i bila maltene bez zuba. „Izgleda poput prosjakinje!“ Prošaputao je ženski glas. „Kakvo bogohulno ponašanje prema Redu!“ Začuo se nešto glasniji muški šapat. Učitelj Reda Svetog Groba je ustao sa stolice i prišao skulpturi. Blago je prešao prstima preko pažljivo izrezbarene kose ove užasne, tragične skulpture. Nakon par dugih trenutaka okrenuo se ka Donatelu. „Savršena je. Ovo je prava umetnost. Hvala ti, sine moj za ovaj neuporediv blagoslov koji si nam podario.“ Donatelo je počeo otvoreno da plače pred Učiteljem. Pritisak koji je osećao čitave godine i potreba da napravi savršen kip teško su mu opteretili dušu. Znao je da postoji velika mogućnost da ne bude shvaćen. Nakon prvih prošaputanih komentara, uplašio se da se upravo to i desilo. Spasilo ga je dete među posmatračima. Uz pomoć izuzetne inteligencije i osetljivosti duha, devetogodišnji Lorenco de Mediči je interpretirao umetnost za one koji nisu imali oči da vide. Krenuo je ka skulpturi i opčinjeno stajao pred njom, nagnuvši malo glavu u stranu dok je posmatrao Mariju Magdalenu prema kojoj je gajio duboko poštovanje. Članovi reda su posmatrali Lorenca u apsolutnoj tišini. On je njihov Princ Pesnik i njegovo tumačenje je od presudne važnosti. Donatelo je stajao najbliže skulpturi. Obratio se Lorencu šapatom. „Čuješ je, zar ne?“ Lorenco je klimnuo, ne skidajući pogled sa skulpture. Obišao je i pažljivo osmotrio sa svake strane, slušajući fantomski glas koji niko drugi u prostoriji nije čuo. Najzad je stao i okrenuo se ka skupu. Niz obraz mu je klizila suza. „Ispričaj nam šta vidiš i čuješ, Lorenco.“ Izgovorio je Učitelj toplim, ohrabrujućim glasom. Lorenco je pročistio grlo, ne želeći da plače pred okupljenim članovima reda. Najpre je zastajkivao, ali ubrzo je pronašao ritam. „Ona je... predstavljena kao što je tražila da bude predstavljena. Ovakva je zaista. Ne za mene ili za vas. Za većinu nas ona je najlepša žena koja je ikada živela; ona je naša kraljica. Ali, svet je ne vidi na taj način. Crkva ne želi da je ljudi tako shvate. Nazivaju je užasnim imenima, pričaju laži o onome šta je bila. Oduzeli su joj život, ljubav, decu. Pretvorili je u grešnicu. Ženu koja bi nas sve spasila svojom hrabrošću, mudrošću i ljubavlju pretvorili su u prosjakinju. „Magdalena koju je Donatelo izvajao stoji bedna pred vama zato što su to od nje napravili oni koji nemaju oči da vide i uši da čuju. Na nama je da to promenimo, da je vratimo na presto Kraljice Neba. Da bismo to uradili, moramo zapamtiti kako je drugi vide, a ne kako je mi vidimo.“ Lorenco je gušio jecaje dok ga je pobožnost obzimala. Sve oči su i dalje bile uperene ka njemu dok je izgovarao poslednje reči, utvrđujući ono što su mnogi od prisutnih već znali: Lorenco de Mediči se razvija u neverovatnijeg princa nego što je bilo ko od njih mogao da zamisli. „Mislim...“ Lorenco je potiskivao suze i pogledao Donatela. „Mislim da je ovo najlepše umetničko delo koje sam ikada video.“ Kako bi potkrepio tu izjavu, Donatelo je pao na kolena i zajecao od olakšanja. Ulivanje je uspelo. Njegova umetnost je shvaćena. Što je najbitnije, njena poruka je preneta.

Štab Bratstva Mudraca, Firenca, 6. januar 1459. godine „Majko, kako izgledam?“ Boreći se da ne zaplače Lukrecija de Mediči je pogledala svog sina, koji je upravo proslavljao deseti rođendan. Međutim, bile su to suze radosnice. Ponosno je ispravila jaknu svog dečaka izvezenu zlatnim koncem koja se savršeno uklapala sa pantalonama. Uvek će smatrati da je njen najstariji sin apsolutno savršen, mada je nasledio istaknut nos porodice Tornabuoni i čuvenu isturenu donju vilicu Medičijevih. Mada Lorenco nije bio lepo dete u tradicionalnom smislu te reči, zračio je svetlošću koja se nije mogla osporiti. Štaviše, bio je uvek ljubazan i maltene nepojmljivo odgovoran za dete svojih godina. Trenutno ga je morio taj osećaj odgovornosti dok se vrpoljio u raskošnom kostimu od svile i damaska, koji će nositi na današnjoj paradi. Slavilo se Bogojavljanje, dan kada su tri kralja došla da poklone Isusu u jaslama. U Firenci je Bratstvo Mudraca svake godine organizovalo odigravanje ovog događaja. Veličanstvena procesija se kretala ulicama grada, a zatim bi usledila proslava. Ove godine će biti zaista veličanstvena, raskošna i izdašna: Kozimo je zahtevao da se obrati pažnja na detalje. Zbog toga što su Medičijevi osnivači i vođe bratstva, a Lorenco će igrati ulogu mladog kralja po imenu Gaspar. Ozbiljno je shvatio svoj zadatak, svestan toga da velika odgovornost leži na njegovim mršavim plećima. Znao je da je u pitanju više od obične uloge u paradi. To su znali i stanovnici Firence. Ne, ovime Medičijevi objavljuju svetu da se Lorenco priprema da preuzme uzvišeno zvanje Princa Pesnika. Kruna koju danas nosi, veoma je teška. Nema sumnje da će danima nositi tragove na koži. U Toskani, bratstva su postala integralni deo društva, duhovni centar gradova. U nekim gradovima – pre svega u Firenci – bratstva su postala izražene sile političke moći i društvenog blagostanja. Po tipu bratstva kojem čovek pripada moglo se zaključiti mnogo šta o njegovoj porodici, njihovim interesima i kome su odani. Prvo bratstvo osnovano u Firenci bilo je posvećeno arhanđelu Rafailu i njegovi članovi su vršili milosrdna dela koja se tiču lečenja bolesnih. Kasnije su osnovana druga bratstva u čast određenih svetaca. Neka od ekstremnijih se temelje na pokajanju i od članova se zahteva mučenje sopstvenog tela. Mediči su postali saosnivači Bratstva Mudraca kako bi sebi obezbedili način da otvoreno i javno izražavaju verovanje u ezoterično, a da pritom ne uvrede katoličku populaciju. Zbog tajne jeresi, svaki vođa porodice Mediči još od Karla Velikog bio je stručnjak za održavanje određene slike u javnosti. Kozimo je bio član bar deset bratstava i nedavno je sebi obezbedio ćeliju u dominikanskom manastiru San Marko. Povremeno bi odlazio tamo kako bi meditirao i molio se zajedno sa ostalom braćom. Potrošio je čitavo bogatstvo podižući nove zgrade oko manstira, a unajmio je i tihog ali brilijantnog Fra Anđelika da oslika čitavo zdanje do savršenstva. Katoličko stanovništvo Firence mu je bilo veoma zahvalno. Što se javnosti tiče, Kozimo de Mediči je bio predan katolik i spremno je dokazivao svoju predanost izuzetnom darežljivošću. Međutim, Bogojavljanje nije dan za ozbiljnost i pokajanje. To je dan kada se slavi dolazak Princa. Kozimo je bogato obdario esnafe i odbore širom grada u čast ovog događaja – i to u ime svog unuka. Desetogodišnji Lorenco je postao jedan od najdarežljivijih donatora u Firenci. To nije promaklo običnim ljudima kojima je brzo prirastao za srce.

Lukrecija de Mediči je još jednom namestila Lorencovu draguljima ukrašenu krunu i poljubila ga u čelo, pre nego što se okrenula ka njegovom ocu, koji će ga otpratiti do bogato opremljenog belog ždrepca dovedenog da nosi kralja Gaspara. Uzdahnula je dok ga je posmatrala kako odlazi, dok se njegovo ne razvijeno telo povijalo pod težinom svile. Mada je dete iz božanskog proročanstva, ipak je i dalje njen mali dečak. „Lorenco, sine moj“, doviknula je za njim. „Pokušaj da se zabaviš!“ U Firenci, gradu poznatom po raskošnim, maltene dekadentnim festivalima, nikada nije priređeno ništa slično proslavi Bogojavljanja 1459. godine. Parada Bratstva Mudraca bila je veličanstvena. Kozimo je predvodio na blistavo beloj mazgi kao stari kralj Melhior. Pratila su ga kola natovarena svilom i kovčezima ukrašenim draguljima, kao i kamila dopremljena iz Konstantinopolja na tovarnom brodu. Za njim je išla pratnja sačinjena od pristalica porodice Mediči. Svi su bili tajni članovi Reda. Kozimov najverniji prijatelj, čuveni pisac i humanista Pođo Braćolini, nalazio se na čelu pratnje. Njegov sin Jakopo Braćolini, bio je Lorencovog godišta i zbog toga je odabran da u paradi korača pored princa. Dečaci su bili prijatelji, podučavali su ih isti čuveni firentinski učitelji. Jakopo je bio lepo, zlatokoso dete, tako finih crta lica da su delovale pomalo ženstveno. Bio je gipkog i okretnog tela i delovao kao potpuna suprotnost crnomanjastom, temeljnom Lorencu. Jakopo je bio mrzovoljan što učestvuje u paradi kao Lorencov sluga. Da bi ga odobrovoljili, dali su mu ulogu Čuvara Mačaka i dozvolili mu da šeta egzotičnog afričkog servala, zloćudnu divlju mačku koja izgleda poput malog leoparda. „Hej Lorenco, pogledaj šta može moja mačka!“ doviknuo je Jakopo ka Lorencu posednutom na velikog, belog ždrepca. Naglo je povukao somotski povodac velike mačke, prikačen za dragim kamenjen ukrašenu ogrlicu. Mačka je zarežala ali se podigla na dve zadnje noge. Napravila je par koraka unapred. Jakopo je prsnuo u smeh. Lorenco se nasmejao kako bi ugodio prijatelju, ali u sebi se zabrinuo zbog toga što mačka trpi fizičku neugodnost kao i uvredu. Pokušao je Jakopu da odvrati pažnju pokazujući mu neke životinje u paradi, ali bilo je uzalud. Jakopo je pronašao publiku za svoje ludorije sa servalom i očigledno je uživao u tome. Počeo je da viče, „Gledajte! Ja sam Gospodar Mačaka!“ svaki put kada bi povukao povodac sirote životinje. Lorenco je nastavio u pravcu kojim se parada kreće, jašući uspravno i ponosno kao mladi kralj, i ostavio Jakopa za sobom da izigrava dvorsku budalu. Bio je neosporna zvezda parade, figura koja je privlačila klicanje Firentinaca. Dok je prolazio, na belom konju obučen u ukrasno, zlatno odelo mladog kralja, gomile ljudi su prosto eruptirale od laskanja. Lorenca je ponelo uzbuđenje i svečanost trenutka u ovoj prvoj ozbiljnoj ulozi koju je igrao. Smešio se narodu, svom narodu, zaraznim osmehom po kojem će jednog dana biti poznat. Mahao je Firentincima i oni su mu mahali zauzvrat, blagosiljali ga i zasipali ružama. „Veličanstven je!“ vrisnula je žena iz gomile i ostali su počeli da skandiraju: „Magnifico! Magnifico!“ Dok je parada stigla do svoje destinacije, manastira San Marko, gde će se odviti scena rođenja Hristovog, Lorenco je već imao obezbeđeno mesto u srcima Firentinaca. Zauvek će biti poznat pod nadimkom koji predstavlja proročanstvo koliko i hvalu, jer bilo mu je suđeno da ga spektakularno zasluži: Lorenzo il Magnifico. Lorenco Veličanstveni.

Njujork, današnjica Dvadeset drugog marta, Morin Paskal se probudila uz zvuk pištanja mobilnog telefona. Upravo je dobila poruku. Slepo je posegnula ka noćnom stočiću na kojem je ostavila izvor te užasne buke. Nije bila zaista ljuta, bez obzira na nedostatak sna. Nema sumnje da joj poruku šalje neko od dragih prijatelja iz Evrope, neko ko želi prvi da je kontaktira ovog posebnog dana, ali se malko preračunao kada je vremenska razlika u pitanju. Uzela je telefon i pročitala poruku: SREĆAN ROĐENDAN. IMAM POKLON ZA TEBE. Morin se uspravila u krevetu. Protrljala je oči i upitala se ko je poslao poruku; nije prepoznala broj. Poruka je zaista stigla iz Evrope; broj je bio italijanski. Morin se oteturala do male kuhinje da napravi kafu. Prvo kafein; stvari se moraju raditi po utvrđenom redu. Sanjivo je pretraživala kuhinjske elemente. Za početak su joj potrebna tamna, pržena zrna, mlin i francuska presa. Bila je sigurna da će sve te stvari pronaći ovde. Morin se nasmešila dok je razmišljala o tome. Mogla je da se kladi u život da će Beranže uvek imati pri ruci dve stvari: odličnu kafu i još bolje vino. Bila je u pravu. Prethodne večeri je bacila pogled na mali, ali izvrstan odabir vina u ugrađenom hladnjaku pored trpezarije. Nije se iznenadila kada je ugledala boce iz nekoliko privatnih vinarija u Langdoku. Otmene i ograničene berbe koje se pod normalnim okolnostima uopšte ne izvoze. Međutim, vlasnik ove kolekcije nije prosečna mušterija. Beranže je kupio ovaj stan na Petoj aveniji pre više godina i to zbog izuzetne lokacije: ulaz zgrade gleda na ulaz u Metropoliten muzej. Pošto je posvećen poznavalac umetnosti, voli da kupuje nekretnine koje se nalaze u blizini veličanstvenih muzeja širom sveta. Poseduje stanove na rue de Rivoli, preko puta Luvra i u Madridu, iza ćoška od Pradoa. Međutim, Beraže je gajio posebnu strast prema Metropolitenu. Retko je stizao da ode do Njujorka, tako da je oduševljeno predao ključeve svojoj voljenoj Morin – koja ih je podjednako rado prihvatila. Njena karijera autora podrazumevala je redovne dolaske u Njujork i ovaj stan je predstavljao savršeno mestašće koje može da nazove domom. Morin je otvorila vrećicu uvozne italijanske kafe koju je pronašla u ormanu i udahnula bogat miris. Samo je miris kafe bio dovoljan da joj probudi čula i da počne da razmišlja malo jasnije. Da li je poruku poslao njen duhovni mentor, zagonetni učitelj Destino? Od kako se vratio u Firencu, naginjao je misterioznim porukama i tajanstvenom ponašanju. Stavila je vodu da provri i zgrabila mobilni telefon. Pritisnula je dugme za odgovor i poslala poruku. HVALA. KO JE TO? Zatim je uzela daljinski upravljač i uključila jutarnji program nacionalne televizije. U toku je bila uobičajena ponuda pop kulture i dnevnih novosti. Slušala je dok je pravila kafu. Na trenutak joj je pažnju odvukao trač oko kojeg su se uzbudile sve žene u studiju. Supermodel i članica visokog društva, Vitorija Buondelmonti danas će objaviti vest zbog koje bale svi tabloidi. Italijanska kraljica modne piste majka je dvogodišnjeg dečaka, kojeg je do sada skrivala od novinara. Ime oca je predmet spekulacija od najranijih dana

njene trudnoće. Vitorija je nepopustljivo odbijala da otkrije ko je u pitanju. Imala je čitav niz veza pre rođenja sina i žuta štampa je do u nedogled prežvakavala pitanje očinstva, objavljujući Vitorijine fotografije sa muškarcima sa kojima je izlazila: poznati fudbaler, rokenrol ikona, vozač relija, grčki milioner, naftni tajkun i izvesni Firentinac, njena simpatija iz detinjstva. Vitorija Buondelmonti će pripadnicima štampe sutra otkriti identitet detetovog oca. Ne zna se zašto se odlučila na taj korak. Morin je prebacivala kanale da vidi da li se događa nešto interesantnije ili bitnije na svetu. Međutim, otkrila je da su Vitorija i njeno dete glavna tema svih jutarnjih programa. Isključila je televizor uz negodovanje. Zaboravila je na Vitorijinu dramu sa očinstvom kada je mobilni telefon zazvonio obavestivši Morin da je dobila odgovor. PRIJATELJ SAM DESTINA I BERANŽEA. VIDEĆEMO SE VEČERAS. „Sve čudnovatije i čudnovatije“, izgovorila je naglas. Morin je ovih dana često citirala Luisa Kerola, zato što se osećala kao da je pala kroz zečiju rupu i da se možda nikada neće vratiti u realnost. Činilo se da realnost pripada prošlosti. Nije bila sigurna da će se ikada navići na nadrealne staze kojima se njen život uputio. Putovanje je započelo pre par godina kada je Morin upoznala Beranžea Sinklera. Predstavio joj je čudesan svet jeretika i toka istorije kojim je upravljao iz svog predačkog doma na jugozapadu Francuske. Život joj se okrenuo naglavce kada je otkrila drevni rukopis u francuskom selu Ark, legendarno jevanđelje napisano rukom Marije Magdalene. Mada su drugi tražili ovaj rukopis skoro dve hiljade godina, mnogi veruju da je njena sudbina bila da ga pronađe. Unutar sveta tajne hrišćanske istorije koji se otvarao pred Morin dok je zaranjala sve dublje u tkanja evropskih tajnih društava, nalazi se serija proročanstva koja su generacijama prenošena sa kolena na koleno. Proročanstvo o Iščekivanoj govori o ženi koja će ponovo otkriti istinita, neizmenjena učenja Isusa i njegovih potomaka i podeliti to saznanje sa svetom kada bude vreme za to. Morin je Iščekivana. Vrtoglavo, snažno i često opasno iskustvo. Otkrića jevanđelja iz Arka navelo je Morin da napiše međunarodni bestseler o zaveštanju Marije Magdalene. Ovaj zapanjujuć rukopis navodi da je Magdalena zapravo bila udata za Isusa i da je rodila njegovu decu. Međutim, najvažnije otkriće u tekstu ne govori o krvnom, već o duhovnom zaveštanju. Jevanđelje iz Arka, jevanđelje Marije Magdalene tvrdi da je ona izabrani naslednik Isusa, apostol kojem je poverio svoja sveta učenja. Pre smrti na krstu, Isus je Mariji Magdaleni dao rukopis koji je nazvao Knjiga ljubavi. Podatak da je Isus sopstvenom rukom napisao jevanđelje bilo je najkontroverznije otkriće na koje je Morin ikada naišla. Kako je moguće da je Isus napisao knjigu u kojoj su njegova učenja zapisana njegovom rukom, a da niko nikada ne sazna za to? Dok je istraživala ovo pitanje, Morin je otkrila da je Knjiga ljubavi toliko kontroverzna, toliko zapanjujuća da su istinu o njoj čuvali u tajnosti oni koji su je poštovali, kao i oni koji su je prezirali. U potrazi za knjigom zaronila je u zapise inkvizicije i duboko u istoriju Francuske i Italije. Morin je otkrila da tajno društvo po imenu Red Svetog Groba štiti Knjigu ljubavi i one koji su se zakleli da će čuvati izgubljeno jevanđelje Isusa Hrista i podučavati po njemu. Otkriće ovog senovitog Reda – koji postoji i danas – odvelo je do otkrića Matilde od Kanose, toskanske grofice koja je živela u jedanaestom veku.

Matilda je bila dete ovog tajnog zaveštanja. Rođena na prolećnu ravnodnevicu, kao Iščekivana iz proročanstva, posedovala je iste proročke moći i vizije koje progone Morin od detinjstva. Matilda je odgajana u skladu sa jeretičkim učenjima Knjige ljubavi. Bila je posvećeni čuvar kopije ovog jevanđelja koju je u prvom veku sačinio apostol Filip i doneo ga u Italiju. Matildi i potonjim generacijama italijanskih jeretika, jevanđelje je poznato pod imenom Libro Rosso – Crvena knjiga. Libro Rosso takođe sadrži seriju proročanstava koja su izrekle žene iz ove loze, kao i priče o njihovim životima i dokumente kojima se potvrđuje pripadnost lozi. Libro Rosso, sa duhovnim učenjima o ljubavi i proročanstvima koja se tiču istorije čovečanstva, sa sačuvanim dinastičkim podacima o lozi potomaka Isusa Hrisa, bez sumnje je najvrednija knjiga u ljudskoj istoriji. Matilda je imala u svom posedu i koristila je da promeni svet. Dok je Morin istraživala život Matilde iz Toskane, više puta joj se učinilo da su se stopile u jednu osobu. Osećala je Matildin bol i radost i posmatrala njen život sa živopisnim detaljima dok je pisala. Činilo joj se da piše sopstvene memoare, prisećajući se intimnih trenutaka svoje najdublje ljubavi i najbližih prijateljstava, razumevajući Matildine najprivatnije težnje i strahove. Njihova svest i sećanja nekako su se stopila i postala jedno dok je Morin pisala. Nije joj bio prvi put da iskusi takav osećaj. Morin je imala isto stimulativno, ali uznemirujuće osećanje dok je pisala o Mariji Magdaleni u svojoj prvoj knjizi. Dok je posmatrala prvi vek kroz Magdalenine oči, maltene je poludela. Nije se bavila grandioznom tvrdnjom da je bila Marija Magdalena u prethodnom životu. Ne, iskusila je nešto znatno dugačije, neki čudan ali u isto vreme čudesan dar pripovedanja koji se već hiljadama godina prenosi sa kolena na koleno među ženama njene porodice. Smatrala je da je u pitanju neka vrsta kolektivne svesti, genetskog pamćenja zapisanog unutar DNK žena sa kojima je imala čast da bude u srodstvu. Bila su to sećanja koja ona može da dosegne. Kao takva, predstavljala su nešto uzvišeno na jedninstven način. Činila su prolazak vremena nebitnim, kao da se svim razdobljima može pristupiti u isto vreme, kao da se sva dešavaju odjednom. Bilo je to pravo čudo. Međutim, bilo je u njemu neke užasne lepote i zastrašujuće odgovornosti. Nije mogla da proklinje to iskustvo, pošto je bilo dato od Boga, ali je provela protekle četiri godine pokušavajući da ga razume. Morin se ustručavala da razgovara o tome sa bilo kim osim sa Beranžeom, pošto je samo on to savršeno razumeo – kao i sve ostalo što ima bilo kakve veze sa Morin. Na taj način je otkrila da je on njena srodna duša, druga polovina njenog srca i duše, da komuniciraju sa lakoćom kojoj se neprestano čudila i koju je veoma cenila. Beranže je postao njeno utočište u svetu koji nije razumeo njen dar i zbog toga želeo da ga uništi. Matilda od Kanose je opsedala Morin tokom protekle dve godine, najpre dok je Morin čitala autobiografiju kontroverzne grofice, a potom dok je pisala svoju najnoviju knjigu u čast ove izuzetne žene. Vreme se vraća: zaveštanje Knjige ljubavi u kojoj opisuje njene avanture i dostignuća. Danas, na dan njenog rođendana, organizovano je zvanično puštanje u prodaju izdanja za Severnu Ameriku, što je dovelo Morin u Njujork. Večeras će se održati zabava u čast Matilde i Morin u Klaustaru, srednjovekovnom odeljenju Metropoliten muzeja. Severnim delom Menhetna, sa veličanstvenim pogledom na reku Hadson, gospodario je prizor Klaustra, elegantne sestre Metropoliten muzeja umetnosti. Zapanjujuća postavka

umetnosti i arhitekture iz srednjovekovne Evrope, izložena je u veličanstvenoj i jedinstvenoj zgradi, izgrađenoj od autentičnih arhitektonskih elemenata uvezenih ih srednjovekovnih Francuskih manastira. Mada su mnoga blaga izložena među skoro pet hiljada predmeta u Klaustaru, nenadmašnu atrakciju predstavljaju tapiserije sa jednorozima. Sedam veličanstvenih primeraka, stvorenih u Flandriji tokom perioda renesanse, oslikavaju detalje priče o odlučnom lovu – i brutalnom ubistvu divnog jednoroga. Morin je videla replike ovih tapiserija u Francuskoj, kada se prvi put susrela sa zagonetnim duhovnim učiteljem Destinom u štabu Reda Svetog Groba. Za Red, jednorog je simbol čistih učenja Isusa Hrista koja su njegovi potomci prenosili sa kolena na koleno preko Knjige ljubavi. Serija tapiserija Ubistvo jednoroga predstavlja neku vrstu udžbenika za Red, posebno lepo učenje ručno istkano vunenim nitima kako bi ilustrovalo užasnu tragediju koja se dešava kada se čista lepota uništi, a istina izgubi. U vreme kada je pisanje istine prostim jezikom predstavljalo jeres i vodilo u sigurnu smrt, Red je pronašao druge načine komunikacije preko simbola i tajni – za one koji imaju oči da vide i uši da čuju. Ubistvo jednoroga predstavlja uništenje autentičnih učenja o Isus i Putu ljubavi, ispričano uz pomoć simbola. Morin je neko vreme razgledala neverovatne tapiserije pre nego što je preuzela svoju zvaničnu dužnost počasnog gosta na zabavi. Kada je izdavač došao po nju i vratio je u stvarnost podsetivši je na dužnost koju večeras mora da obavi, razmišljala je o tome koliko je serija neprocenjiva. Prelepe tapiserije su tragičan podsetnik da živimo u stvarnosti gde se ljubav ne poštuje koliko bi trebalo i gde ljudi ubijaju jednoroge. Morin je osetila pred sobom, pre nego što je ugledala. Ta čudna intuicija je postala deo njenog života i mnogo puta je spasila iz opasnih situracija. Zadrhtala je dok je potpisivala knjigu strasnom čitaocu i odmah znala da će se ubrzo desiti nešto značajno. Red ljudi koji su čekali da im Morin potpiše knjige vijugao je kroz Klaustar i prelepe vrtove pune biljnog i životinjskog sveta poput onog predstavljenog na tapiserijama. Iza reda je ugledala ženu koja se razlikovala od svih ostalih. Visoka preko sto osamdeset santimetara i to bez tanušnih štikli od deset santimetara, žena je izgledala fantatično, kao reinkarnacija boginje. Koračala je uz gracioznost i autoritet osobe koja zna da će čitav svet zastati i zuriti u nju dok se približava. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti. Blistava crna kosa padala joj je do struka i savršeno uokvirivala lice. Mačije oči boje ćilibara zurile su u Morin bez treptanja dok se približavala preko prostorije. Morin je ostala bez daha kada je prepoznala trenutnu miljenicu medija. Vitorija Buondelmonti je kraljevskim korakom klizila pored običnih ljudi iskolačenih očiju, koji su u redu čekali Morinin potpis. Svi su je prepoznali i nekoliko ljudi se usudilo da je fotografiše. Vitorija ih je ignorisala i kitnjastim pokretom predala Morin veliku žutu kovertu. Italijanski akcenat je curio kao med sa njenih usta. „Srećan rođendan. Morin. Evo poklona koji sam ti obećala. Ali, preporučujem ti da ga otvoriš kasnije kada ostaneš sama.“ Morin je videla da je koverta zatvorena čvrstom trakom. Nije mogla da je otvori bez noža ili makaza, mada je bila silno radoznala. Postavila je pitanje nadahnuto porukom: „Znači ti si prijateljica Destina i Beranžea?“

„Naravno. Poznajem ih veoma dobro. Ovaj dar će im biti interesantan koliko i tebi.“ Mahnula je svojom dugom, elegantnom rukom ka redu. „Čestitam ti na uspehu. Beranže mi je rekao da si ti... prava.“ Frknula je na tu reč, kao da je skeptična, pre nego što se okrenula da izađe. „Buona sera i buon compleanno“, dobacila je preko ramena dok je koračala ka vratima bez okretanja. Koverta je dva mučna sata prosto vrištala na Morin da je otvori, ali morala je da ostane tu gde je i da razgovara sa čitaocima. Nije bilo moguće ne biti rastrojen zbog onoga što se u njoj nalazi. Vitorija nije bila srdačna niti iskrena u svojim rođendanskim željama. Ipak, tvrdila je da joj je Beranže, najveća ljubav Morininog života, prijatelj. Kao i Destino, njen poverljivi učitelj. Kada je potpisala poslednju knjigu, Morin je jurnula ka taksiju koji će je vratiti u stan na Petoj aveniji. Otvorila je kovertu makazama za nokte koje je pronašla u tašni. Pažljivo je izvadila nešto što je delovalo poput preklopljenog časopisa. Otvorila ih je i otkrila da je u pitanju sutrašnje izdanje britanskog tabloida, sudeći po datumu. Naslov je bio ispisan ogromnim slovima: Vitorija objavljuje: otac mog deteta je Sinkler, naslednik naftnog carstva! Ostatak korice prekrivala je fotografija Vitorije u naručju Beranžea Sinklera. „To je laž, Morin.“ „Morin se trudila da ne zaplače preko transatlatske veze dok je Beranžeu objašnjavala duboko potresne događaje sa svog rođendana. Sve je porekao. „Poznajem Vitoriju, ali nisam spavao sa njom. Možda nećeš poverovati, ali nemam nikakvu želju da to učinim. Volim tebe. Želim da budem sa tobom.“ Morin je uzdahnula, potiskujući suze. „Sada je tako. Ali, dugo smo bili razdvojeni...“ „Bili smo razdvojeni zbog toga što si ti to tražila. Dao sam ti prostora – i čekao te.“ Morin to nije mogla da porekne. Ona je bila tvrdoglava i držala Beranžea na odstojanju u ranim danima njihove veze. U to vreme se plašila snažne spone koja se među njima stvara. Bili su razdvojeni skoro godinu dana. „Vreme se savršeno uklapa kada je godište deteta u pitanju“, nastavila je. „Dečak je začet u vreme kada smo bili razdvojeni.“ Beranže se brecnuo snažnije nego što je poželeo. Zaslepeo ga je stres nakon Vitorijinog otkrića i još se oporavljao. „Spremna si da me osudiš zbog ovoga, mada ti nedvosmisleno govorim da mi Vitorija ništa ne znači i da mi nikada neće značiti. Za mene, ti si jedina žena na svetu. Ti si ljubav mog života. Moje srce i duša.“ „A fotografije na naslovnoj strani Novosti iz sveta? I Dejli mejla?“ Beranže je odvratio uz naglašeno strpljenje. „Prvo, to je ista fotografija, drugo, grlim je. Ne vodim ljubav sa njom. Fotografisani smo u Kanu pred pet stotina ljudi. Bio sam tamo sa bratom. Producirali smo nezavistan film o škotskom mističnom nasleđu. Vitorija je takođe bila tamo; naše porodice se dobro poznaju. Ona je iz loze.“ “Šta je ona?“ „Zar nisi znala? Vitorija je princeza loze. Njena majka je austrijska baronesa iz dinastije Habzburg. Baronesa mi je obezbedila ulaz u austrijski državni muzej kada sam istraživao

Koplje sudbine. Njen otac je iz drevne i veoma bogate porodice Buondelmonti, poreklom iz Toskane. Vitorija i ja se krećemo istim ezoteričnim i drušvenim krugovima Evrope.“ Objašnjenje je samo pogoršalo stvari. Veoma ih je pogoršalo. Ne samo što je Vitorija jedna od najlepših žena na svetu, već je ima zapanjujuće i plemenito nasleđe. Obe strane njene porodice pripadaju lozi koja vodi poreklo od sjedinjenja Isusa i Marije Magdalene. Nimalo slučajno, ove porodice – uključujući Sinklerove – pripadaju grupi najbogatijih i najuticajnijh porodica na svetu. Beranže i Vitorija imaju mnogo dodirnih tačaka. Zbog toga se Morin osetila kao običan autsajder. „Vitorija tvrdi da poznaje Destina.“ Stomak joj se stegao pri pomisli da ova žena prisvaja i Morininog voljenog učitalja. „Moguće. Nisam znao za Destina kada sam je poslednji put video, tako da ne mogu da tvrdim. Morin, slušaj me. Nisam imao nikakav kontakt sa Vitorijom od kako smo fotografisani, što pred nas stavlja par bitnih pitanja.“ „Na primer?“ „Zašto laže? Zašto se toliko potrudila da ti se lično obrati?“ Beranže je zastao na trenutak i Morin je čula njegovo teško disanje dok je razmišljao. Zatim je nastavio. „Ne znam odgovor, ali kunem se, otkriću ga što pre. Žao mi je što si uvučena u ovo. Potrebno mi je da mi veruješ. Volim te. Neću dozvoliti da se bilo šta ispreči između nas i molim se da ni ti to ne dozvoliš.“ „Okej.“ Prošaputala je Morin. Bila je iscrpljena i povređena zbog nedavnih događaja i morala je da razmisli. Narednog popodneva u avionu, mučiće sebe tokom čitavog leta preko Atlantika različitim scenarijima u kojima ljubav njenog života prepliće svoje noge sa nemoguće dugačkčim nogama najseksipilnije svetske manekenke. Štab Bratstva Svetih Prikaza Vatikan, današnjica Feliciti de Paci je škrgutala zubima dok je zarivala naoštren ekser u dlan. Sada je već obilno krvario, zbog čega će imati suvu krastu koja će joj večeras biti potrebna. Kada su stigme u pitanju, tajming je najbitniji. Potrebno je nekoliko sati da se napravi krasta, tako da rana može ponovo da prokrvari kada strgne krastu tokom javnog nastupa. Za sat vremena će moći da zavije levu ruku i započne proces probijanja desne ruke. Feliciti je prve tragove stigme ugledala u školi u Engleskoj. Dobijala je vizije sve redovnije i padala na zemju u ekstazi kada bi Sveti Duh preuzeo njeno telo. Međutim, upravnica nije bila niti uverena, niti zabavljena Felistitinim histeričnim napadima, kako je to nazivala. Tek kada su je poslali kod psihologa i zapretili joj da će biti izbačena iz škole, pojavile su se stigme. Onog dana kada je krv počela da joj se pojavljuje na dlanovima, Feliciti je zaplakala od radosti. Najzad ima opipljiv dokaz da je rođena da bude instrument Boga. Sada će svi morati da joj poveruju; kako bi mogli da poreknu? Stigme su vidljive. Ipak, kada ih je Feliciti pokazala svojim drugovima iz razreda, upravnici i psihologu, svi su je posmatrali sa mešavinom sažaljenja i užasa. Niko nije bio u stanju da vidi njene stigme. Feliciti je najpre bila potpuno skrhana, plakala je dok nije počela da se guši od siline besa i razočarenja. Kako je Bog mogao da je izda? Kako je moguće da tako jasno vidi Hristove rane na svojim rukama, a da ih drugi ne vide?

U najmračnijem trenutku najgore noći svog života, Feliciti je shvatila. Oko nje se uglavnom nalaze bezbožni ljudi; svakako nisu nadareni svetim vidom kao ona. Naravno da ne vide viziju nečeg svetog što je Gospod Isus Hrist podario njoj lično. To je njen dar, nešto što deli samo sa svojim spasiocem. Ali, moraće nekako da dosegne ove obične ljude ako želi da zauzme mesto Gospodovog posebnog deteta. Tada je shvatila šta mora da učini. Mora da pomogne neukim masama da vide krvave rane koje oštri, gvozdeni ekseri nanose, kako više ne bi sumnjali. Počela je to da radi iste noći u kupatilu svoje spavaonice. Nije imala ekser, tako da je ukrala sečivo iz žileta jedne od svojih cimerki. Žilet nije bio dobar izbor, pošto je bio neophodan pravi umetnički rad kako bi se stvorila rupa koja izgledao kao rupa od eksera, ali uspela je to pristojno da obavi. Na žalost, onesvestila se pri prvom pokušaju. To je dovelo do izbacivanja iz škole i brzog povratka porodici u Italiju. Sada je usavršila tehniku. Nakon deset godina prakse, usavršila je apsolutno. Kada bi se pojavila pred gomilom koja dolazi da je vidi, strast bi se izlivala iz nje i privlačila pažnju svih prisutnih bez izuzetka. Kada bi progovorila svojim glasom, bila je harizmatična i uverljiva. Fanatična, da, ali bilo je teško skrenuti pogled sa nje ako verujete da se Boga treba plašiti i da imate ograničeno vreme da obezbedite spasenje. Ali, kada bi bila u kontaktu direktno sa Svetim Duhom, tek tada bi započela prava drama. Drama po kojoj je postala poznata širom Rima i zbog koje su se pred vratima bratstva stvarali redovi, satima pre početka sastanka. Kada bi došla u kontakt sa Svetim Duhom Feliciti bi pala na zemlju strahovito se grčeći, tada bi se stigme otvorile na njenim dlanovima i počele da krvare. Nekada bi kroz nju govorio glas svete Felicite, izlivajući se u nekoj vrsti ekstatične obuzetosti. Neki članovi bratstva su o njoj govorili kao o svetici Feliciti, uvereni da je ova mala proročica istinski glasonoša Boga. Feliciti je postala stručnjak za sve ono što prvlači pažnju ljudi posmatrača i mogla je da ovlada gomilom za svega par minuta. Tačno je znala kako da napravi iskrzane rupe u mesu kako bi bezbožni najzad razumeli koliko ona pati kada dobija vizije. Za Feliciti je ova patnja bila najbitnija. Biti božija proročica znači biti mučenica, biti u stanju stalne agonije i pokajanja. Samo putem mučenja tela, apsolutne čednosti i apsolutne posvećenosti fizičkom iskustvu patnje, osoba može biti sigurna da su njene vizije istinske. Ljudi moraju da shvate koliko je bol neophodan da bi se jasno čuo glas Boga. Pariz, današnjica Morin se sastala sa Tami u svom hotelu u Parizu, u majušnoj gostionici koja je bila njen dom u francuskoj prestonici. Volela je ovaj hotel, smešten u jednu od zgrada na istočnom obodu dvorskog kompleksa Luvra. Izgleda čarobno, nema turista i nalazi se na nekoliko minuta šetnje od maltene svega do čega joj je stalo. Pošto je prozor bio otvoren, delovalo je kao da će gargojli sa obližnje crkve svakog trenutka uskočiti u sobu. Svaki je imao jedinstvenu ličnost, neki su bili svirepi, neki komični. Svi su joj bili prijatelji. Osećala se zaštićeno dok spava pod njihovim budnim okom. Uličica koja odvaja dve zgrade, tako je uska da je skoro mogla da posegne rukom i dotakne svoje gotske čuvare. To je najviše volela kod soba na ovoj strani hotela.

Sela je na krevet kada je tog popodneva stigla i kroz prozor posmatrala proljećni pljusak u Parizu. Čekala je Tami koja se u susednoj sobi oblačila. Kada bi padala kiša, gargojli bi bljuvali vodu. Morin se divila genijalnosti srednjovekovnog arhitekte koji je stvorio gargojle, ne da bi bili dekoracija, već deo odvodnog sistema. Cevi su se spuštale sa krova, prolazile kroz tela gargojla i završavale se u njihovim ustima. Saznala je da francuska reč gargojl ima isti koren kao gargouille, što znači guša. Prepala se kada je začula kucanje i ustala da pusti Tami u sobu. Tami je stezala fasciklu u ruci kada je graciozno zakoračila kroz vrata. Njena duga, crna kosa bila je vezana u rep. Danas je bila obučena neformalno, u farmerke i belu majicu na kojoj je crnim slovima pisalo Jeres započinje sa NJOM. Dve žene su bile potpuno različite: Tamara Vizdom, veličanstvena lepotica maslinaste kože, drska, otvorena i čila; Morin, svetloputa i crvenokosa, naprasita na svoj irski način, ali rezervisana u izražavanju. Međutim, bile su sestre najvišeg reda u duhu i spajala ih je velika ljubav prema radu i jedne prema drugoj. „Želiš li da prvo popričamo o Beranžeu?“ Tami nije bila od onih koji se prenemažu i izbegavaju sukob. „Imam svoje mišljenje o tome.“ „Sigurna sam da je tako, i pretpostavljam da je u skladu sa njegovim mišljenjem.“ Tami i Rolan su živeli u zamku sa Beranžeom i doživljavali jedni druge kao članove porodice. Ona se zaštitnički odnosila prema Beranžeu, a on je bio izuzetno darežljiv prema njoj, finansijski i duhovno. Retko se dešavalo da ga ne brani i Morin to sada nije ni očekivala od nje. „Prekini. On te voli. Samo tebe. Potpuno, večni i apsolutno. Znaš to. Bog vas je stvorio jedno za drugo. Znaš i to. Pa šta ako je spavao sa Vitorijom dok ste bili razdvojeni? On je zdrav, odrastao muškarac. Dešava se.“ Morin je na trenutak razmišljala o tome. „Da, ali... u to vreme je već bio zaljubljen u mene. Da se to desilo pre nego što smo se upoznali, lako bih to prihvatila. Ali, već je bio siguran da smo srodne duše i više puta mi rekao da sam jedina žena koju će ikada poželeti. Izgleda da je zaboravio da pomene izuzetak koji se odnosi na italijanske supermodele.“ “Povredila si ga Morin, sećaš li se? Insistirala si da se razdvojite. Bio je slomljen nakon toga.“ „Aha. Toliko slomljen da je napravio dete Vitoriji tokom tih par meseci kako bi se utešio. Sigurno je u pitanju neki evropski običaj koji mi nije poznat.“ Tami je delovala iznervirano. „Pogrešio je. Posledica te greške je dete, ali ono nije krivo zbog toga.“ Morin je odmahnula glavom, „Naravno da nije. Ako je beba Beranžeova, mora da preuzme odgovornost i da mu bude otac.“ „Šta ćeš ti uraditi?“ Morin je ponovo odmahnula glavom. „To zavisi od toga šta će Beranže uraditi. On poriče da je spavao sa Vitorijom, ali ja mu ne verujem. Dobro ga poznajem i znam kada me laže. Više bih volela da bude iskren i prizna grešku. Kad smo već kod toga, zašto bi Vitorija lagala?“ „Šališ se? Mogla bih da nabrojim milion razloga zbog kojih bi lagala.“ Morin je odmahnula glavom. „Ona je naslednica sa obe strane i ima uspešnu i odlično plaćenu karijeru. Nju ne motiviše novac. Da si je samo videla... Ne mogu to da objasnim

Tami, ali veoma čudno me pogledala kada mi je predala kovertu. Ne baš pakosno, ali bio je to pogled žene odlučne da obavi svoju misiju. U tom trenutku, njen jedini cilj je bio da me povredi. Zašto bi inače odabrala moj rođendan i veoma javno mesto?“ „Kučka“, brecnula se Tami. „Žao mi je što si morala to da istrpiš. Ali, u pravu si. Sve je pažljivo isplanirala. Meni se čini da je ljubomora u pitanju. Mnoge pripadnice visokog društva te preziru zbog toga što si im preotela Beranžea ispred nosa. Nemoj to da shvataš lično.“ „Trudim se...“ Morin je zastala usred rečenice zato što je primetila čudan izraz Taminog lica. Bez reči, Tami je prošla pored Morin i ušla u kupatilo, zatvorivši vrata za sobom. Čula je kako Tami povraća, iznenada i veoma silovito. Nakon par trenutaka, Morin je zabrinuto pokucala. „Jesi li dobro?“ Čula je vodu iz česme, a zatim je Tami izašla, mokrog lica. „Šta ono kažu babske priče? Što ti je više muka, veća je verovatnoća da će biti dečak? Ili Devojčica? Ne mogu da se setim.“ Morin je vrisnula i zagrlila prijateljicu. „Zašto mi nisi rekla!“ „Učinilo mi se da nije baš najbolje vreme za to. Pomislila sam da ne želiš da čuješ reč beba u ovom trenutku. Ali... evo ipak ti govorim.“ Dve žene su se ponovo našle u toplom zagrljaju. Morin je zasipala Tami pitanjima, na koje je ona strpljivo odgovarala. Da, Rolan i ona su presrećni mada je trudnoća neplanirana i neočekivana. Da, Beranže zna i rekli su mu da joj ne kaže, što ga je mučilo, ali Tami je želela lično da joj saopšti. Da, Tami maltene sve vreme oseća mučninu i nada se da će se osećati bolje kada uđe u drugo tromesečje. Da, planiraju da se venčaju tokom ranog leta, pre nego što Tamin stomak suviše poraste da bi mogla da obuče odgovarajuću haljinu. Morin je ostavila Tami u hotelu da malo odspava i krenula u štenju po kiši uz ulicu Rivoli. Prošla je pored Luvra i radnje sa suvenirima na putu ka svetim, knjigama ispunjenim hodnicima knjižare Galinjani. Galinjani je 1801. godine osnovao prvu knjižaru na Kontinentu koja prodaje knjige na engleskom. Morin je apsolutno obožavala od svoje prve posete Parizu dok je još bila tinejdžerka. Ovde je često pronalazila pravo blago na stranicama posvećenim čuvenim evropljanima, nailazeći na retke dragulje koji se nisu mogli pronaći u američkim knjižarama. Dok je prilazila knjižari, Morin je zastala ispustivši nehotičan vrisak. U izlogu najelegantnije knjižare u kontinentalnoj Evropi nalazilo se britansko izdanje njene poslednje knjige, Vreme se vraća. Njen roman se nalazio na polici pored Sabranih dela Aleksandra Dime sa komentarima. Ispod je bilo položeno remek-delo romantične književnosti, Orkanski visovi, od Emili Bronte. Nadajući se da će kiša sakriti neočekivane suze, stajala je pred izlogom još par trenutaka kako bi upila čitavu sliku. Na istoj polici sa Dimom i Bronte, u ovoj knjižari... pa, više od toga nije mogla da traži. Sanjala je da postane pisac od kako je prvi put učestvovala na takmičenju kao dete. Ovo je savršeno ostvarenje tog sna. Dima je jedan od njenih književnih heroja; Morin je oštrila svoje pero čitajući o avanturama D’Artanjana i musketara i sudbinama Grofa od Monte Krista i nesrećnog Čoveka sa gvozdenom maskom. Emili Bronte bi joj s vremena na vreme naterala suze na oči, kao i mnogim mladim ženama od kako je njen klasičan roman prvi

put objavljen. Morin je čak zapamtila određene delove srceparajuće priče o Hitklifu i Keti, pitajući se da li takva besmrtna, epska strast može postojati u modernom svetu u kojem živimo. Nikada neće saznati koliko ga volim... zato što je on ja, više nego ja sama. Od čega god su naše duše sačinjene, njegova i moja su iste... On je uvek, uvek u mojim mislima – ne kao izvor zadovoljstva... već kao deo mog bića... Progoni me, muči me do ludila... samo me nemoj ostaviti u ovom ponoru gde te ne mogu naći!... Ne mogu živeti bez svog života! Ne mogu živeti bez svoje duše! Tako lepo, a tako srceparajuće. Zašto ljubav uvek ide ruku pod ruku sa bolom? Zašto tragične ljubavi pamtimo i čuvamo u sebi više od ostalih? Sudbina ukletih ljubavnika odzvanja u najdubljim delovima našeg duha. Morin je na trenutak ugledala viziju aristokratskog lica Beranžea Sinklera, praćenu nestalnim saznanjem nečeg iz prošlosti i obećanjem nečeg svetog i večnog. Od čega god su naše duše sačinjene, njegova i moja su iste. „Da, iste su“, prošaputala je samoj sebi. U ovom trenutku, samo je u to bila sigurna. Bez obzira na to šta je Beranže možda učinio u prošlosti, osećala je čitavim srcem i dušom da je voli i da ona voli njega. Ovo će za nju biti teško iskušenje, znala je to: da li joj je ljubav bitnija od onoga sa čime će se suočiti pod blještavim sjajem ovog novog skandala? Zatvorila je kišobran i okrenula lice ka nebu, dopustivši kiši da je oblije.. Ponekad u životu nastupi trenutak kada moraš da se prepustiš moći nečeg što je veće od naše ograničene čovečnosti. Bog ima plan. U svojoj ljubavi i milosti, davao je Morin znake da se nalazi na pravom putu. Danas je jedan od tih dana i ovo je jedan od tih trenutaka kada je održava samo vera u stvari koje su još nepoznate i nije ih moguće saznati. „Hvala ti“, prošaputala je ka nebu, dok se sunčev zrak probijao kroz oblake. Možda je u pitanju samo igranje svetlosti, ali učinilo joj se da je zrak osvetilo njenu koricu njene knjige o ljubavi, u izlogu knjižare na pariskoj ulici. Zamak Des Pommes Bleues, Ark, Francuska, današnjica Koplje sudbine. Legendarno oružje centuriona Longina, kojim je probio rebra raspetog Hrista. Beranže Sinkler je posvetio deo svoje biblioteke ovom predmetu, pošto je bio opsednut njime od tinejdžerskih godina. Posedovao je svaku knjigu na tu temu, na brojnim jezicima. Bio je učesnik istraživačkih timova koji utvrđuju autentičnost predmeta za koje se tvrdi da su deo koplja. Napravio je i izložio brojne replike. Bila je to jedna od najčuvenijih legendi hrišćanske istorije i sada je imao priliku da sazna istinu direktno sa izvora. Destino je mogao da mu ispriča šta se desilo sa Kopljem sudbine. Ali, da li će odati tu tajnu nakon toliko vremena? Koplje je tokom istorije postalo predmet brojnih potraga, poput potrage za Svetim gralom i Zavetnim kovčegom. Međutim, veruje se da koplje ima veliku moć negativnog uticaja. Neki čak pričaju da ga je zaposeo zli demon. Bez obzira da li je tako ili ne, vođe

militantnih pokreta širom sveta žude za njim verujući da će im vlasništvo nad ovim oružjem doneti pobedu u bitkama. Po legendi, Karlo Veliki je nosio koplje kao talisman u više od četrdeset bitaka, sve dok ga najveći od svih evropskih careva nije ispustio na bojnom polju tokom četrdest osme čarke. Nestalo mu je pod nogama tokom borbe prsa u prsa. Poraz je bio katastrofalan. Karlo Veliki je poginuo u toj bici. Njegova sudbina je doprinela legendarnom statusu ovog predmeta. Sada se smatra da posedovanje Koplja sudbine obezbeđuje neograničene broj pobeda, pa čak i osvajanje sveta. Ali, njegov gubitak je fatalan po sudbinu čoveka kojem je iskliznuo iz ruku. Adolf Hitler je silno želeo koplje i predano pokušavao da ga nabavi za naciste. Čuvena je priča o tome kako ga je prvi put ugledao kada je posetio carsku palatu Hofburg u Austriji. Hitler je bio bukvalno opčinjen, osetivši da gubi svest dok je moć koplja posezala ka njemu. Priča se da je tada rekao, „Imao sam osećaj da sam ga držao pred sobom u nekim prohujalim vekovima. Da je bio moj talisman moći i da sam držao sudbinu sveta u svojim rukama.“ Nakon tog iskustva, Adolf Hitler je postao opsednut Kopljem sudbine. Bio je uveren da mu je koplje neophodno kako bi uspeo u svom cilju da osvoji svet. Neki pričaju da mu je nabavljanje koplja bila najveća lična fiksacija. Čim se Austrija našla pod nacističkom kontrolom, 1938. godine, Hitler je zahtevao da se koplje donese u Nirmberg. Dok su saveznici napredovali kroz Evropu, premesio je koplje u podzemni bunker posebno izgrađen da ga zaštiti kao i ostatak kolekcije. Amerikanci su 1945. godine preuzeli kontrolu nad bunkerom i konfiskovali Koplje sudbine. Za dva sata, Hitler je bio mrtav. Američki komandant, general Džordž Paton postao je uveren da je moć koplja stvarna. Proučavao ga je, pratio njegovu sudbinu kroz istoriju i pripovedao priče o njemu. Štaviše, pisao je poeziju na tu temu. Međutim, Koplje sudbine je, zajedno sa ostatkom Hofburg kolekcije kasnije vraćeno u austrijski muzej, gde je i ostalo. Pre desetak godina, Beranže Sinkler je bio deo tima koji je u Beču pricenjivao starost i autentičnost Koplja sudbine iz Hofburg kolekcije. Istraživanje je finansirala majka Vitorije Buondelmonti, baronesa Fon Habzburg. Takođe je obezbedila Beranžeu i svojoj ćerci ulazak u tim. Tada su se upoznali; zapravo Beranže i Vitorija su postali prilično bliski tokom tog leta u Austriji. Uprkos razlici od dvadeset godina između mlade lepotice i škotskog milionera, Vitorijina porodica je bila više nego voljna da ugovori venčanje. Za tajno društvo, bili su par iz snova, spoj najbogatijih i najčistijih loza, spoj koji će sprečiti širenje najbolje čuvanih tajni Evrope. Osim toga, postojala je stvarna kompatibilnost između Beranžea i Vitorije, bar naizgled. Ona je bila zadubljena u istraživanje, delili su strast prema religioznim artefaktima i njihovoj potencijalnoj primeni na istoriju pojedinih porodica. Nastala je prava drama oko rezultata naučnih testova, pošto je utvrđeno da je Hofburg koplje nije dovoljno staro da bude autentično oružje centuriona Longina. Metal nije mogao biti iskovan pre sedmog veka. Baronesa je bila razočarana više od svih. To što su Habsburzi posedovali koplje stotinama godina smatrala je pitanjem časti. Beranže se sećao da je i Vitorija prilično emotivno primila vest o rezultatu istraživanja; plakala je kada je utvrđeno da je Hofburško koplje u najgorem slučaju lažno, a u najboljem replika. Kada je projekat završen, Beranže se vratio u Francusku, a Vitorija u Italiju. Nije želeo da nastavi vezu sa devojkom, pošto je u to vreme bila duplo mlađa od njega. Sa interesovanjem je posmatrao kako je karijera u modnoj industriji katapultira na naslovne

strane časopisa širom sveta, ali nije je ponovo video sve do susreta u Kanu pre skoro tri godine. Razmišljao je o tom susretu kada je zazvonio telefon. „Kakvu to igru dođavola igraš, Vitorija?“ brecnuo se kada je prepoznao broj telefona. Pokušavao je da je dobije satima nakon užasnog telefonskog razgovora sa Morin, i zatrpavao je porukama. „Ne igram nikakvu igru. Istina je. Dante je tvoj sin.“ „Nisam idiot. Datum se ne poklapa. Rođen je prvog januara, pre dve godine. Mi smo poslednji put bili zajedno u maju prethodne godine. U Kanu. Dobar pokušaj, ali ne uklapa se. To znači da si već bila trudna kada si me zavela. Apsolutno ne uznemirena, Vitorija se zakikotala. „Zavela? Ma hajde, Beranže. Zvučiš kao da je u pitanju bila strategija, kao da sam morala da se pomučim. Kao da je bilo teško. Među nama oduvek postoji hemija. Ne pretvaraj se da nije tako.“ „Prestani da izbegavaš pitanje. Dante je rođen prerano da bi bio moj sin.“ „U pravu si što se tiče jednog. Dante je rođen prerano. Porođaj je bio prevremen. Imam potvrdu iz bolnice na kojoj piše da je imao samo dva kilograma. Ali, pravi dokaz ćeš dobiti kada ga budeš video, Beranže. Svaka osoba sa zdravim očima odmah će videti da krv Sinklerovih teče venama ovog deteta. Štitila sam te od istine dok god sam mogla. Ali, on raste i počinje da postavlja pitanja o svom ocu. Vreme je da saznaš. Vreme je da on sazna.“ „Zašto mi onda nisi to saopštila na civilizovan način? Zašto si uvukla Morin u čitavu priču? Imaš li ikakvu ideju o tome šta si joj uradila?“ Vitorija je frknula. „Ona je razlog zbog kojeg sam to uradila na ovaj način. Učinila sam ti uslugu. Ona nije prava žena za tebe, Beranže. Ona nije poput nas. Nije rođena za život i svet koji mi delimo. Mi smo isti. Pripadamo jedno drugom.“ Zatim je dodala maznim glasom. „Sigurna sam da se sećaš kako smo se dobro provodili. Moja porodica te obožava i uvek su se nadali da ćemo se venčati. Nema razloga da ne pokušamo da odgajimo Dantea zajedno.“ „Postoji veoma dobar razlog. Ja sam zaljubljen u nekog drugog. Bez obzira na to šta ti misliš o njoj, nikada je se neću odreći. Vitorija, ako je Dante moj sin, prihvatiću odgovornost za njega. Ali, moraćeš to da dokažeš. Želim DNK test i želim da se obavi van Italije.“ „Zašto?“ „Iz istog razloga zbog kojeg ti želiš da ga obaviš u Italiji. Rezultati testova se mogu kupiti. U Italiji, tvoja porodica može da kupi bilo šta.“ „Ne moram da kupujem rezultate. Znam da je Dante tvoj sin i dokazaću to. Kada to učinim, Beranže, šta onda? Da li ti je palo napamet da naše dete spaja sve tri svete loze usebi? Habsburg, Buondelmonti, Sinkler. U ovom trenutku, naš sin ima najplavlju krv u Evropi. Beranže je na trenutak ostao bez reči zbog potencijalnih implikacija. Sledeće pitanje je postavio veoma pažljivo. „O čemu to govoriš? Da li si ovo uradila namerno? Da li si želela da stvoriš dete koje u sebi nosi kombinaciju krvi sve tri loze?“ „Prestani da se pretvaraš da nisi uživao u tome. Nisi se žalio tokom začeća. Razmisli, Beranže, razmisli. Dante je veoma posebno dete. Prelep je i brilijantan. On je princ.“ Sačekala je par trenutaka pre nego što mu je saopštila finalnu vest. „Zapravo, on je Princ Pesnik. Zato sam mu dala ime Dante, po našem velikom toskanskom pesniku. Proveri

poštu, Beranže. Poslala sam ti nešto fedeksom iz Njujorka. Nazovi me kada to pogledaš.“ Beranže je retko ostajao bez teksta, ali Vitorija ga je zapanjila ovom vešću. Progovorila je medenim glasom koji su italijanski mediji obožavali. „Znaš šta to znači, zar ne dragi? Princ Pesnik koji je sin Princa Pesnika?“ Nije sačekala da odgovori. „Sada izvini, moram da nahranim našeg sina. Možda ga čuješ kako pišti u pozadini. Možda izgleda kao Sinkler, ali kada je temperament u pitanju, to je nasledio od Buondelmontijevih. Pravi je princ od glave do pete.“ Beranže je sedeo u radnoj sobi sa svojim najbližim prijateljem Rolanom Gelisom. Rolan je voleo Beranžea kao brata, ali bio je očigledno ljut na njega dok je rukom ogorčeno trljao čelo. „Znači, povrh svega što se dešava, slagao si Morin.“ Beranže je slabašno klimnuo glavom. Bože, ovo mu baš nije trebalo. „Zašto?“ „Zašto? Zato što je volim izvan moći rasuđivanja i užasavam se mogućnosti da je izgubim. Znao sam da se datumi ne poklapaju i da je dete rođeno prerano da bi bilo moje. Pošto sam bio siguran da će me DNK test to dokazati, odlučio sam da je najbolja strategija da joj kažem da nikada nisam spavao sa Vitorijom. Morin to ne mora da zna, ako se ne može dokazati. Samo bi nepotrebno patila. Osim toga, sada je naša veza na čvrstim nogama i više je nikada neću prevatiri. Nikada.“ „Ali, ti jesi spavao sa Vitorijom.“ „Jesam. Ako... ako govori istinu o tome da se Dante prevremeno rodio, mogao bi da bude moj. Kaže da liči na mene, ali još nisam video fotografije. Nema sumnje da ih Vitorija čuva kako bi ih iskoristila da manipuliše štampu. Samo Bog zna kada će se i gde pojaviti.“ Rolan je prodorno pogledao prijatelja dok je pokazivao ka stolu. „A sada... moramo da se pozabavimo ovim.“ Pred njima je bio izložen sadržaj Vitorijine fedeks pošiljke. Sadržao je izvod iz matične knjige rođenih sa upisanom težinom deteta, tobože zbog prevremenog rođenja i astrološku kartu bebe sa analizom. Beranže se zgrčio kada je ugledao naslov: „Podaci o rođenju deteta po imenu Dante Buondelmonti Sinkler.“ Dva muškarca su ponovo pročitala sadržaj. Po drevnom proročanstvu Reda, astrološke kvalifikacije Princa Pesnika glase: On koji je duša zemlje i vode Rođen u složenom carstvu morskog jarca I blagoslovene loze. On koji će potopiti uticaj Marsa I uzdignuti uticaj Venere Kako bi otelovio pobedu blagosti nad agresijom. Prema ovom dokumentu, ako se može verovati Vitoriji, Dante ispunjava sve što piše u proročanstvu, baš kao i Beranže. Rođen je u znaku Jarca, morskog jarca, i njegova astrološka karta predstavlja mešavinu zemljanih i vodenih elemenata. Planeta Mars je „potopljena“ u vodeni znak Riba, a Venera je bila u „uzdignutoj“ poziciji u vreme Danteovog rođenja. Rođen je prvog januara, kao najveći od svih prinčeva pesnika – Lorenco Mediči.

„Beranže, ne moram da ti govorim koliko je situacija ozbiljna. Ti si sluga Grala. Ne možeš ovo da zanemariš, ma koliko te to koštalo.“ Beranže Sinkler je snuždeno klimnuo glavom. Ni u kom slučaju nije smeo da zanemari dete svoje krvi. Ali, ako se ispostavi da je Dante njegov sin i da astrološka karta tačno odražava poziciju planeta u trenutku njegovog rođenja, stvari će se iskomplikovati na neočekivan način. Beranže Sinkler nije samo naslednik velike naftne kompanije; on je naslednik moćne duhovne tradicije koja potiče od Isusa i Marije Magdalene i grana se u nekoliko čuvenih prodica iz evropske istorije. Beranže je apsolutno posvećen učenjima loze i zavetovao se da će životom štititi i braniti te tradicije kada je položio zakletvu viteza Grala pod vođstvom svog dede. Zakletvu je položio u ovom zamku dok je klečao pokraj Rolana kada su obojica bili tek tinejdžeri. Ako je Dante dete proročanstva, Beranže mora aktivno da učestvuje u podizanju dečaka kako bi ispuni zavet. Njegovo učešće je moralan i duhovni imperativ. Da li je moguće da se od njega traži da žrtvuje sopstvenu sreću kako bi postupio ispravno? U ovom trenutku nije siguran šta je ispravno. Međutim, grčenje stomaka mu je ukazalo na užasnu mogućnost: vrlo je moguće da je njegova dužnost da se oženi Vitorijom i odgaji Dantea, kako bi dete ispunilo svoju dužnost kao Princ Pesnik. U igri je bilo još nešto o čemu još nisu razgovarali – element kojeg je Vitorija očigledno bila svesna i kojeg se Beranže plašio više od svega ostalog. Proročanstvo o Princu Pesniku ima još jedan deo, dodatno predviđanje o tome kako sudbina sveta leži na ramenima ovog dečaka – i Beranžea Sinklera. Beranže nije imao vremena da razmišlja o toj užasnoj mogućnosti, pošto mu je zazvonio telefon. Odmah je prepoznao broj svog porodičnog sedišta u Škotskoj i podigao slušalicu. Distrikt Mare Pariz, današnjica Bio je to papir koji je Destino najviše voleo da koristi, sa ispupčenim šarama u obliku slova A&E u čast Ašerat i Ela. Na njemu se nalazila čudna poruka, nešto poput zagonetke. Učitelj je na naškrabao pitanje Da li si mudar kao Solomon? Ako jesi, čeka te Zlatno doba. Dođite svi u Firencu, kada je proleće u jeku. Dođite svi, napisao je. Piter nije sumnjao da će se njegova rođaka Morin i svi njeni prijatelji iz velike avanture u koju se njihov život pretvorio, odazvati Destinovom pozivu. Morin je imala jasnu i centralnu ulogu, kao i Beranže. Imali su mnogo toga da istraže, zajedno i odvojeno, kada su njihove sudbine u pitanju. Oboje su deca proročanstva u modernom svetu; svako od njih ima silnu želju da otkrije istinu i poboljšta stanje u kojem se čovečanstvo nalazi. Tami i Rolan dele tu strast i njih četvoro su postali dinamična sila koja zajedno istražuje. Međutim, Piter i dalje nije bio siguran gde je njegovo mesto u ovoj avanturi. Destino se, na svoj duboko intuitivan način, sledećom rečenicom obratio Piteru lično. Znajući da će mu biti potrebno dodatno ohrabrenje da se priključi okupljanju.

Pitere, dođi, koračaj stopama Lorenca Veličanstvenog i vidi kuda će te ta staza odvesti. Zaista, kuda će ga ta staza odvesti? Život mu se drastično promenio tokom protekle dve godine i još se nalazio u stanju neizvesnosti. Nakon čitavog života posvećenog radu u crkvi i učenjima jezuita, Piter je sada izbeglica iz Vatikana. Dve godine ranije, on i mali tim italijanskih kardinala ukrali su jevanđelje Marije Magdalene iz Arka i to iz trezora sopstvene crkve. Plašili su se da će silnici iz Rima pokušati da diskredituju ovo jevanđelje ili, što je još gore, da ga unište. Piter je bio prisutan kada je otkriveno i prvi ga je preveo. Znao je da je autentično i znao je šta u njemu piše. Štaviše, znao je šta je Morin morala da istrpi kako bi otkrila jevanđelje i prenela čitavom svetu poruku ljubavi i oproštaja. Sve dok je u fizički u stanju da to spreči, nije mogao da stoji po strani i dopusti da se stvar zataška. Zbog toga se zakleo da će štititi istinu po svaku cenu, kao i svi koji su mu se pridružili. Koštalo ga je. Piter je zbog krađe proveo osamnaest meseci u francuskom zatvoru. Njegovi saučesnici u zločinu, znatno stariji ljudi koje je Piter veoma poštovao, osuđeni su na šest meseci zatvora; Piter je pristao da bude glavni optuženi kako bi spasio ostale. Kazna je najpre bila znatno strožija. Međutim, nastupili su pregovori, možda čak i blaga ucena, kako bi se kazna smanjila. Piter je znao mnoge tajne Vatikana. Mada je crkva bila odlučna u tome da ga natera da plati za svoj zločin, nije se usuđivala da ga gurne preko ivice. Što je najvažnije od svega, jevanđelje Marije Magdalene nalazi se na sigurnom, pod zaštitom belgijske porodice povezane sa Redom već hiljadu godina. Od kako je izašao iz zatvora, Piter je proveo šest meseci pomažući Morin i Beranžeu sa istraživanjem. I dalje su bili u potrazi za istinom o izgubljenim učenjima Isusa Hrista. Bacio se na zadatak, izigravajući psa-čuvara dok se Morin pripremala za izdavanje svoje nove kontroverzne knjige. Nasmešio se kada se setio svoje rođake, koja mu je bila poput sestre. Ponekad je tako naivna. Da li je stvarno verovala da će izdati knjigu u kojoj za koju tvrdi da sadrži tajna Isusova učenja i da neće osetiti posledice? Voleo je tu njenu osobinu: toliko je posvećena govorenju istine da joj druga opcija nikada ne pada napamet. Morin nije u stanju da shvati zašto neko ta učenja smatra opasnim ili uvredljivim. To su prelepe lekcije o ljubavi, veri i zajednici. Zašto bi neko te ideje smatrao škodljivim? Zaista, zašto? Ali, Piter je veći deo života proveo kao sveštenik i duboko u sebi je osećao odgovor na način koji Morin nije u stanju da shvati: zato što te ideje dovode u pitanje uspostavljene vrednosti. One mogu biti zemljotres koji će raskomadati carstvo staro dve hiljade godina, zasnovano na novcu, moći, politici, sujeverju i egocentrizmu. Morinin rad ugrožava sve koji su deo takvih insitucija – institucija poput Vatikana. Morin je zbog toga bila u opasnosti mnogo više nego što je bila svesna. Piter je otkrio devetnaest pretnji smrću u proteklih šest meseci. Za većinu se ispostavilo da su lažne, ali bilo je par onih koje su zavređivale dalju istragu. Laknulo mu je kada je saznao da se vraća i bio je srećan što će verovatno ići zajedno u Firencu. Ako Beranže i Piter budu sve vreme sa njom, lakše će je čuvati. Mada u ovom trenutku najveća opasnost potiče iz Sjedinjenih Država, Morin nikada neće biti bezbedna u Italiji i to su svi znali. Pitar je pustio vesti CNN-a na engleskom. Nije obraćao mnogo pažnje na vesti dok nije čuo kako komentator izgovara ime „Sinkler.“ Podigao je pogled i ugledao kako čoveka sa lisicama na rukama izvode iz otmene poslovne zgrade.

„Teška nedelja za porodicu Sinkler iz Škotske“, objavio je spiker. „Aleksandar Sinkler, predsednik Naftne kompanije Sinkler, uhapšen je danas u Velikoj Britaniji pod optužbom za korupciju. Ovu vest smo upravo saznali i trenutno nemamo mnogo podataka o njegovoj navodnoj kriminalnoj aktivnosti. Nastavićemo da vas obaveštavamo. Stariji brat, Beranže Sinkler, juče se našao u neobranom grožđu kada je italijanski supermodel, Vitorija Buondelmonti objavila da je on otac njenog deteta.“ Piter na trenutak nije bio u stanju da se pokrene; bio je potpuno ošamućen. Beranže je obožavao Morin, dao bi svoj život za nju. Ili se bar Piteru tako činilo. Posvetio je život celibatu i nije uvek razumeo muškarce kada su slične stvari u pitanju. Za par trenutaka već je držao mobilni telefon u rukama, ali nije uspeo da dobije Morin. Pokušao je da nazove Beranžea, ali dobio je glasovnu poštu. Ponovo je podigao Destinovu pozivnicu, razmišljajući o pitanju, „Da li si mudar kao Solomon?“ Istog trenutka je pomislio NE. U ovakvim trenucima nije znao šta da učini i kako da pomogne ljudima koje voli. Sveštenstvo ga nije pripremilo za bavljenje mnogim komplikovanim problemima, uključujući veze i seksualnost. Međutim, Piter je takođe znao je svako Destinovo pitanje, zapravo trik pitanje. Bratstvo Svetih Prikaza Vatikan, današnjica „Sveta Devica Majkla je dozvolila svom jedinom detetu da umre u stravičnim mukama! Uradila je to zbog svih vas!“ Vrištala je Feliciti ka gomili okupljenoj u sali za sastanke Bratstva. Večeras je bilo više ljudi nego ikada ranije. Bilo je toliko zainteresovanih da je Bratstvo moralo neke ljude da odbije iz straha da će doći vatrogasci i zabraniti sastanak. Ispružila je ruku i pokazala ka skupu. „Ko bi od vas učinio to isto? Ko bi patio u ime Boga?“ Nije bilo vremena za odgovor. Dok je Feliciti vrištala poslednje pitanje, oči su počele da joj se izvrću. Svi su ćutali i čekali da vide šta će se desiti. To su došli da vide – dramu tokom koje njeno telo posedaju sveci i Sveti Duh. Feliciti je počela da mrmlja čudne reči, neku vrstu grubih besmislica. „Priča na jezicima!“ doviknuo je neko iz gomile, ali ostali su ga odmah ućutkali, čekajući razvoj događaja. U silnom iščekivanju spektakla, niko nije primetio da je to izgovorila sestra Ursula, stara monahinja odgovorna za obnovu Bratstva Svetih Prikaza. Uz Feliciti, ona je uskrsla organizaciju nakon što se pokazalo da je Đirolamo de Paci nesposoban za to zbog bolesti. Sestra Ursula se brinula o Feliciti od kako se devojka vratila u Italiju. Štitila je i pažljivo pratila njene vizije već deset godina. Igrala je ključnu ulogu tokom javnih nastupa. Usmeravala je gomilu u odgovarajućem emotivnom pravcu. I drugi članovi bratstva bili su strateški raspoređeni po prostoriji zbog istog cilja. Feliciti je zarežala iz dubine grla, a zatim vrisnula tako srceparajućim glasom prepunim agonije, da su prozori zazvečali. „Moja deca!“ ponovo je zacvilela. Uzbuđenje je naglo počelo da raste u dvorani. Evo razloga njihovog dolaska. Sveta Felicita govori kroz telo koje je odabrala za prenos svoje poruke. „Moja deca nisu umrla uzalud! Darovala sam decu Bogu kao žrtvu u njegovo sveto ime. Svi su patili i krvarili kako bi bili dostojni časti da postanu mučenici u ime Isusa Hrista!“ Pala je na kolena, cvileći i čupajući kosu sa glave dok je nastavljala sa tiradom.

„Ima li ovde majki? Plačete li zbog mene?“ Začuo se žamor i povici iz gomile „Da! Naravno!“ i „Bog te blagoslovio!“ „Ne činite to!“ zaurlala je ka njima. „Bila sam radosna onog dana kada su moja hrabra deca radije patila nego se odrekla Boga. Poput Device Majke pre mene, bila sam ushićena zbog smrti svojih sinova. Moja deca će živeti zauvek!“ Ponovo je zakolutala očima i pala na zemlju. Leđa su joj se izvila, a rukama je počela snažno da udara betonski pod. Stigme su se otvorile. Ljudi zadahtali kada su kapljice krvi poprskale one koji stoje najbliže. Kada su udarici uminuli, kroz nju je govorio drugi glas. „Svi morate započeti sa pripremama. Ne razmišljajte više o ovozemaljskom životu koji nije od značaja! Zagrobni život je veličanstveniji od bilo čega što možete da zamislite na ovoj užasnoj zemlji.“ „Ovo je glas Svetog Duha“, doviknula je sestra Ursula. „Hvalite Boga zbog ovog blagoslova. Zahvalite Bogu na ovoj svetici koja pati zbog nas!“ Masa joj se priključila, ponesena pomamnom atmosferom koja prati svetu Felicitu. Počeli su da uzvikuju, „Hvala Bogu! Hvala njegovim svecima!“ Feliciti se prevrnula na bok, iscrpljena i krvava, ali je i dalje propovedala čudnim režećim glasom. „Možete sebi obezbediti mesto na nebu, ali morate pokazati Gospodu da ste dostojni. Morate braniti njena i njegovu svetu istinu. Primiće nagradu svi koji se budu borili da poraze zlo i unište bogohulnike. Postoji veliko zlo koje preti da uništi naše svete običaje, jeres koja mora biti zaustavljena...“ Crpela je poslednje atome snage pre nego što se onesvesti i potone u tamu. Pre nego što joj je glava klonula, uspela je da prošapuće, „Zaustavite bogohulnika. Zaustavite bludnike koji šire laži o čednosti našeg Gospoda. Morate... zaustaviti...“ Feliciti se onesvestila pre nego što je uspela da završi rečenicu. Dobro uvežbani članovi bratstva, doneli su nosila i izneli je kroz pomamu i uzbuđenje koje je strujalo prostorijom. Sestra Ursula je ugrabila trenutak i dočepala se mikrofona na podijumu. „Moja braćo i sestre, nemojte otići a da ne razumete upozorenje koje nam je uputio Sveti Duh! Veliko svetogrđe nam preti, zlo, demon laži i prevare koji mora biti uništen.“ Na to je grupa dobrovoljaca iz bratstva počela da deli letke svim prisutnim ljudima, dok je sestra Ursula nastavila da urla u mikrofon povrh graje. „Molim vas da pročitate ove informacije i da ne sedite skrštenih ruku! Vaše mesto u Raju zavisi od toga. Sprečite Satanu da širi laži! Pomozite nam da skršimo đavola! Sastajaćemo se ovde svake večeri tokom čitave nedelje i razgovarati o planu akcije.“ Prisutni članovi su pohlepno razgrabili letke, motivisani da pronađu put do Raja. Na listićima je krupnim slovima pisala zapovest „Zaustavite svetogrđe!“ Ispod se nalazila fotografija nove knjige Morin Paskal, Vreme se vraća, kao i fotografija same bludnice. Kaređi, proleće 1463. godine Sunce je grejalo kamenje vile Kaređi bojom zlata dok je Lukrecija Tornabuoni de Mediči posmatrala svog starijeg sina kako odlazi na konju. Stajala je kraj prozora dok nije odjahao van vidokruga. Blistava crna kosa vijorila je za njim. Kao da oseća majčin pogled, Lorenco se okrenuo u sedlu, mahnuo ka kući i osmehnuo se, pre nego što je laganim kasom ušao u šumu. U četrnaestoj godini, Lorenco je izrastao u lepog mladića.

Bio je visok, atletski građen i neverovatno šarmantan. U sebi je spajao retku kombinaciju brilijantnog uma i dobrog srca. Lukrecija je strogo vodila računa o njegovom obrazovanju kako bi te osobine bile zaštićene i kako bi se dalje razvijale. Postala je duboko pobožna žena. Mada, po sopstvenim rečima, „Nije bila dosadna.“ Pisala je molitvenu poeziju koja izvire iz srca i duše, jer bila je duboko zahvalna Gospodu zbog darova kojima je blagoslovio njenu porodicu. Svojom otmenom rukom je izvezla citat iz 127 Psalma, koji krasi spavaću sobu koju Lukrecija sada deli sa svojim suprugom Pjerom. Evo nasledstva od Gospodina: deca, porod je dar od njega. Zaista je tako, i nju je Bog obilno nagradio. Imala je petoro napredne dece: tri ćerke, Mariju, Bjanku i Naninu. Svaka sve lepša i pametnija od sledeće. I dva izvanredna dečaka. Lorenco je bio stariji i više je ličio na nju po pitanju izgleda i intelekta. Lukrecija Tornabuoni nije bila lepa žena, međutim, krasila je otmenost i prisustvo duha koje nadilazi plitke ideale o fizičkom savršenstvu. Na žalost, Lorencu je prenela najnepovoljniju porodičnu crtu: lopatast nos sa spljoštenim grebenom, što ih je lišilo čula mirisa i nade da će ikada lepo pevati. Ali, takođe je nasledio neke od njenih najboljih karakteristika, uključujući visinu, kraljevsko držanje i izvanredno oštar um zbog čega je bila jedan od najveštijih matrijarha u Firenci. Intelekturalno, Lorencu nije bilo premca među ostalom decom. Njegova ljubav prema učenju bila je nepravaziđena, lingvističke sposobnosti maltene natprirodne, sposobnost pamćenja i shvatanja najsloženijih lekcija zapanjujuće. Njegov prvi učitelj, čuveni intelektualac Đentile Beci, jednom prilikom je izjavio „ne postoji dovoljno superlativa kojima se Lorenco može opisati kao učenjak.“ Poput svoje majke, Lorenco je posedovao neverovatnu harizmu koja je nadvladavala njegove fizičke nedostatke. Lice mu je oblivala apsolutno očaravajuća živahnost rođena iz čiste strasti prema životu. Bio je neizmerno omiljen među inače veoma ciničnim građanima Firence. Sa ljubavlju su ga nazivali „naš princ.“ Čak i u ovako mladom dobu, Lorenco je već obavio više važnih diplomatskih misija za porodicu i firentinsku državu. „Mama, gde ide Lorenco?“ Začuo se glas sa dovratka. Lukrecija se okrenula i nasmešila. Njen sin Đulijano, četiri godine mlađi od Lorenca, bio je veoma mrzovoljan. Suze su mu navirale iz krupnih smeđih očiju. „Kraljevski konjušar je došao u kuću da saopšti Lorencu kako je njegov razmažen konj nemiran i da neće da jede ni iz čije ruke, osim ruke svog gospodara. Lorenco je otišao da nahrani životinju i da je malo provežba.“ „Rekao je da će me danas voditi na jahanje.“ Durio se Đulijano. „Obećao je! Zašto me nije poveo?“ „Sigurna sam da će se vratiti po tebe, ako je obećao. Lorenco nikada ne krši svoja obećanja.“ Govorila je istinu. Na Lorenca se čovek mogao u potpunosti osloniti i nikada ne bi prekršio obećanje, pogotovo obećanje dato mlađem bratu kojeg je bezuslovno obožavao. Lukrecija je sa ljubavlju razbarušila tamne lokne mlađeg dečaka. Đulijano je nasledio fizičke blagoslove kojih je Lorenco bio lišen. Bio je prelepo dete, obdareno ljupkom, mada osetljivom prirodom. Ipak, u privatnosti njihovih odaja Pjero je često govorio, „Bog je znao šta radi kada nam je podario Lorenca za princa. Lorenco je stvoren za tu svrhu. Đulijano jednostavno ne nosi u sebi sposobnost liderstva. Suviše je meka srca.“

Pažljivo će posmatrati Đulijana kako bi otkrili da li je naklonjen crkvi. To bi Medičijevima savršeno odgovaralo na više nivoa. Mada je Lukrecija bila ključni donosilac odluka u najmoćnijoj porodici Firence, ona je takođe bila posvećena majka koja želi da njena deca pronađu sreću u svetu koji je najčešće veoma surov. Neće naterati Đulijana da pristupi crkvi. Pustiće ga da sam donese tu odluku, ako ga taj poziv zanima. To je privilegija drugorođenog sina, neopterećenog velikim proročanstvom koje bi mu visilo nad glavom. Đulijano će imati znatno veću kontrolu nad svojom sudbinom, nego njegov stariji brat. Lukrecija je videla Lorenca jasnije nego što je to njegov otac bio u stanju i to je ponekad plašilo. Nazirala je nežno srce ispod osećaja odgovornosti; shvatala je da se ispod moćnog princa nalazi istinski osetljiv pesnik. Bog ima plan za Lorenca, ali Lukrecija se plašila za njegovu sreću. Da li će biti u stanju da odigra ulogu glave porodice Mediči, bankara, političara i državnika – a da u isto vreme pronađe mir i lično zadovoljstvo? Povrh svega toga čekala ga je druga odgovornost. Odgovornost o kojoj su govorili samo najpoverljiviji članovi unutrašnjeg kruga: Bog je odabrao Lorenca da ispuni zastrašujuće sveto proročanstvo. To da je on Princ Pesnik nije se dovodilo u sumnju od dana njegovog savršenog začeća i rođenja u januaru pod znakom jarca, sa Marsom potopljenim u Ribama, kao što su Mudraci naglasili. Lorenco se nalazio u procesu potpune indoktrinacije. Kozimo de Mediči, legendarna glava porodice i Lorencov deda, odmah je pokrenuo sprovođenje plana. Čak i u tako mladom dobu, težina sudbinske predodređenosti počela je da opterećuje Lorencova ramena. Kozimo je umirao, a njegov naslednik Pjero takođe nije bio najboljeg zdravlja. Zaista, nikada nije bio posebno dobrog zdravlja, zbog čega je dobio nadimak Gihtični Pjero. Lukrecija je uzdahnula dok je izvodila Đulijana iz prostorije. Đulijano nikada neće znati koliko je srećan što je rođen uz sve privilegije, a tako malo odgovornosti. Ali, to se ne može reći za Lorenca. Siroti moj princ. Pogledala je kroz prozor ka mestu na kojem ga je poslednji put videla. Uživaj u slobodi, sine moj. Pre nego što te stvarnost o tome ko si i svemu što moraš da postigneš u potpunosti ne proguta. Okrenula se ka Đulijanu i uzela ga za ruku. „Hajde, maleni. Vreme je da poziramo Sandru kako bi završio svoju divnu liku. Bez vrpoljenja, ovaj put!“ Lorenco de Mediči je blago pritisnuo petama svog konja Morela i naterao ga u lagan galop. Nikada nije šutirao niti bičevao konje. Duboko ih je poštovao, a priča se da je imao sposobnost da komunicira sa njima. Kozimov lekar i astrolog, Marsilio Fičino, pripisivao je taj talenat Lorencovoj astrološkoj karti. Rođen je pod zemljanim znakom Jarca. Fičino je rekao da taj znak u kombinaciji sa ostalim povoljnim okolnostima astrološke karte obezbeđuje Lorencu neverovatnu blagonaklonost prema životinjama, i dodao da će se životinje na neverovatne načine uklopiti u njegovu sudbinu. Lorenco je bio posebno naklonjen konjima, a oni su mu uzvraćali ljubav. Konji Medičijevih su njištali i rzali kada bi osetili da se Lorenco priblišava štali. Njegov omiljeni jahaći konj Morelo, odbijao je da jede ovas iz bilo čije ruke osim Lorencove ako oseti prisustvo mladog gospodara u porodičnom seoskom imanju ovde u vili Kaređi. Ujahavši na Morelovim leđima u šumu, Lorenco je krenuo stazom koju je dobro poznavao. Obećao je mlađem bratu da će ga ovog popodneva povesti na jahanje, tako da ne sme dugo da se zadrži. Znao je da će slomiti srce svom bratu ako ne održi obećanje, a

to ne bi mogao da podnese. Đulijano ga je obožavao i Lorenco mu neće dati razlog da promeni mišljenje. Međutim, bilo mu je potrebno da neko vreme bude sam, da jaše na suncu i oseti njegove tople zrake u kosi. Da osluškuje zvuke proleća koje se budi u šumi. U tajnosti je komponovao sonet tom godišnjem dobu i želeo je da uživa u njemu pre nego što ga završi. Proleće, doba novih početaka, vreme obećanja. Firentinci sa dolaskom proleća slave početak nove godine. Njihov kalendar počinje dvadeset petog marta, na Blagovesti. Proslava tog praznika je za tri dana i Lorenco će do tada završiti sonet. Kakav je to zvuk? Nežno je povukao uzde kako bi zaustavio Morela i oslušnuo. Evo ga ponovo. Vetar je doneo zvuk koji nikada nije čuo na ovom mestu. Lorenco se ukočio na sedlu, potpuno pripravan. Ovo nije zemlja Medičijevih. Mada se ovde najčešće osećao bezbedno, njegova moćna i bogata porodica ima mnoge neprijatelje. Mora je da bude pažljiv. Ponovo je čuo zvuk – definitnivno je čovek u pitanju – međutim, opustio se dok je slušao. Zvuk je tih i tužan, a ne preteći. Polako je pokrenuo Morela ka buci i zastao kada je čuo oštar udah. Najlepše stvorenje koje je ikada video sedelo je na lišću i posmatralo ga. Njegovog godišta, možda malo mlađa, devojka je izgledala poput nimfi koje mu je Sandro nacrtao kada su pričali o grčkim legendama koje obojica veoma vole. Prefinjeno srcoliko lice, nežnih crta i savršenih usana u obliku Kupidonovog luka, uokvireno je oblakom uvojaka kestenjaste boje sa ponekim pramenom bakarne boje. Bilo je lišća u toj kosi i odeća joj je bila razbarušena, ali bilo je očigledno da je nova i skupa, uprkos trenutnom stanju. Devojčicine oči bile su prepune suza što je naglašavalo njihovu smeđu boju. Lorenco će kasnije otkriti da im se boja menja u odnosu na njeno raspoloženje. Ponekad su boje ćilibara, a ponekad svetlo zelene poput žarlfije. U tom trenutku, predstavljala je izvanrednu tajnu. „Zašto plačete?“ Pomerila je ruke kako bi mu pokazala da nešto drži, nešto što je lepršalo i gugutalo, razbacujući belo perje unaokolo. „Golub? Uhvatili ste goluba?“ “Nisam ga uhvatila“, brecnula se, iznenadivši ga brzim prelazom sa tuge na gnev. „Spasila sam ga. Upao je u zamku, gore na drvetu. Ali, povređen je. Čini mi se da mu je krilo slomljeno.“ Lorenco je odmeravao ovu vatrenu šumsku nimfu dok je ustajala, privijajući goluba uz krhko telo i prinosila mu ga da bolje pogleda. Kasnije će saopštiti ocu informaciju o tome da se ptica upetljala u zamku lovokradice. U ovom trenutku je imao hitniji problem. Graciozno je sjahao, spustio ruku na pticu koja se koprcala i nežno je pomazio po vratu. „Ššš, majušni stvore. U redu je.“ Na devojčicino iznenađenje, ptica se smirila i dopustila Lorencu da je pomazi. „Lorenco de Mediči“, izgovorila je nimfa sa blagom strahopoštovanjem u svom lirskom glasu. Čuo je svoje ime na njenim usnama i to je bio najlepši zvuk koji je u životu spoznao. „Da“, odvratio je nekarakteristično stidljivim glasom. „Imate prednost, vi znate ko sam ja, ali ja vas ne poznajem.“ „Svi u Firenci znaju ko ste vi. Videla sam vas tokom parade Mudraca, jahali ste ovog istog konja.“ Zastala je na trenutak pre nego što je postavila pitanje, „Hoćete li me uhapsiti zato što sam bez dozvole ušla na vaše imanje?“ Delovala je iskreno.

Lorenco je sprečio glasan smeh i ozbiljnim glasom rekao, „Zar svi u Firenci misle da sam tiranin?“ „O, ne! Nisam tako mislila. Samo sam... oh, izvinte Lorenco. Svi u Firenci misle da ste... veličanstveni. Samo, otac mi uvek govori da ostanem na našem imanju, ali šuma je mnogo interesantnija. Ponekad dođem ovamo kada niko ne gleda i...“ Prekinuo je njen pokušaj da ublaži svoju očiglednu nelagodnost. „Da li biste me prosvetili po pitanju imena svog oca?“ „Zovem se Donati. Lukrecija Donati.“ Blago se naklonila, žonglirajući sa golubicom u rukama. Bilo je savršeno jasno da je u pitanju devojka izvanrednog odgoja. „Ah. Donati.“ Mogao je to da pretpostavi po kvalitetu njene odeće. Imanje Donatijevih podjednako je imanju Medičijevih, čak ga nadilazi po količini korisnih jutara. Donatijevi su nešto najbliže kraljevskoj porodici u Toskani. Njihovo slavno nasleđe može se pratiti sve do drevnog Rima. Čuveni toskanski pesnik Dante oženio se devojkom iz porodice Donati, dodajući još jedan ukras tom već uzvišenom porodičnom imenu. „Vaše veličanstvo.“ Lorenco se duboko naklonio i nasmešio. „Pošto pripadate najčuvenijoj aristokratskoj porodici u ovom delu Italije, čini se da bi običan Mediči doživeo neuspeh u pokušaju da vas uhapsi. Koliko god da to želi. Umesto toga, vaša kazna će biti da mi predate goluba.“ „Ali... šta ćete uraditi sa njim? Nećete ga valjda pojesti?“ „Naravno da ga neću pojesti! Gospode, zar imate tako loše mišljenje o meni? Odneću ga Fičinu. To je jedan od mojih učitelja, ali on je i doktor. Majstor mnogih veština. Ako iko može da izleči slomljeno krilo, to je Fičino. Živi odmah iza grebena u Montevekiju, iza naše kuće.“ Lukrecija ga je neko vreme pažljivo posmatrala pre nego što je izgovorila bespogovornim tonom, „Idem sa vama. Najzad, ja sam se pomučila i pala sa drveta kako bih ga spasila. Zaslužujem da pođem. Osim toga, danas mi je rođendan i bilo bi strašno okrutno od vas da mi to uskratite.“ Lorenco se ponovo nasmejao ovom vatrenom, čarobnom biću. „Gospodarice Lukrecija Donati, sumnjam da ću ikada imati snage da vam uskratim bilo šta. Niste se valjda povredili kada ste pali sa drveta?“ „Nisam se povredila ni približno tome koliko će me majka povrediti kada vidi šta sam uradila sa novom haljinom.“ Otresla je prljavštinu i lišće i ispravila se. Lorenco je krenuo u inspekciju, iskoristivši ovaj izgovor da je obiđe i dobro osmotri svaki santimetar njene lepote. „Mislim da ste ovog puta imali sreće“, primetio je glumeći krajnju ozbiljnost. „Ništa se nije pocepalo, a prljavština može da se očisti.“ Zatim je dodao vedrijim tonom, „Ako Mona Donati pita, recite joj da je vaš nespretni sused Lorenco de Mediči pao sa konja i da ste mu priskočili upomoć. Ja ću svom ocu reći to isto i svi će vas zasuti poklonima za rođendan!“ Sada je došao red na Lukreciju da se nasmeje. Ukazale su se fine jamice. „Odličan plan Lorenco, ali zaboravili ste na jednu stvar. Vaše jahačke sposobnosti su legendarne. Niko vam neće poverovati da ste pali sa konja – posebno da ste pali sa tog konja. Ne, moram prihvatiti odgovornost za ono što sam uradila. Osim toga, ne umem da lažem. Iskrenost mi bolje pristaje.“ „Znači da ste plemenita žena u svakom smislu te reči. Umete li da jašete?“

Zabacila je kestenjastu kosu i podigla bradu. „Naravno da umem da jašem. Zar mislite da u čitavoj Firenci samo vaša porodica odgaja obrazovane ćerke?“ Međutim, golub je ponovo zalepršao u njenim rukama, tako da je uzdahnula. „Možda će to ipak ići nešto teže dok držim našeg malog prijatelja u rukama.“ Lorenco je brzo smislio rešenje. Pomogao je Lukreciji da se popne na Morela, koji je odlučio da sarađuje. Zatim je uzjahao iza nje, držeći je za ramena kako bi je umirio dok je stezala goluba uz grudi. Zajedno su polako jahali na prolećnom suncu, delujući upravo onako kako od osvita civilizacije deluju tinejdžeri uhvaćeni u stisak prve ljubavi. Marsilio Fičino je potajno pažljivo posmatrao Lorenca dok je pregledao pticu. Bio je zadužen za dečakov intelektualan i filozofski razvoj od ranog detinjstva. Poznavao je i voleo ovog dečaka kao sopstvenog sina. Nikada ga nije video toliko razdraganog i samosvesnog, kao u prisustvu naslednice Donatijevih. Bar je u pitanju devojka vredna njega, a ne neka seljančica iz Pistoje. Sa druge strane, ovaj spoj povlači za sobom određene komplikacije. Kao će Donati reagovati kada čuje da se njegova miljenica zabavlja u šumi sa naslednikom Medičijevih? Mada je Lorencova porodica jedna od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Firenci, oni nemaju plemićke krvi. Za italijansku elitu, Medičijevi su obični trgovci koji su se obogatili, dok Donatijevi pripadaju drevnoj lozi o kojoj se ispredaju priče. Trgovačka klasa nasuprot aristokratije: teško je zamisliti da će Donati odobriti bilo šta osim prijateljstva. Možda čak ni to. „Krilo je slomljeno, ali viđao sam i gore stvari“, objavio je Fičino nežnim glasom. Lukreciji se lice razvedrilo nakon ove objave. „Možete li ga spasiti? Možete li ga izlečiti?“ Nada koja je zračila sa njenog lica bila je zarazna. Fičina je smekšala njena toplota. Nasmešio se uprkos sebi. „Samo Bog može da odluči da li će stvorenje biti spašeno, draga moja. Ali, učinićemo sve što nam ljudska veština dozvoljava i sačekati da vidimo šta će se potom desiti. Lorenco, pridrži ga na trenutak dok odem po pribor.“ Fičino je predao goluba mladiću, koji ga je pažljivo prihvatio, nežno mu gugutajući. Pogidao je glavu i sreo Lukrecijin pogled. Oči su joj ponovo bile pune suza. Odmah je počeo da je uverava. „Biće sve u redu sa njim, znam da hoće. Učitelj će mu pomoći, a vi i ja... mi ćemo se zajedno moliti za njegovo ozdravljenje. Fičino se vratio sa dva mala štapa i pamučnim trakama i privezao ptici krilo za telo. Lorenco je držao goluba dok je učitelj radio, a Lukrecija je obojicu zadivljeno posmatrala. „Zadržaću ga kod sebe, ali neko će morati da ga hrani“, objašnjavao je Fičino glumeći iznerviranost. „Nemam vremena da glumim negovateljicu ovoj ptici, tako da ćete vas dvoje morati da se pobrinete za to.“ Lorenco je pogledao Lukreciju koja je svečano klimnula. „Dolaziću svakog dana, ako budem mogla.“ Njen otac je dane provodio u Firenci, a majka je bila veoma popustljiva prema svojoj smeloj ćerci kada su na seoskom imanju. Lukrecija je skoro svakog dana mogla da dođe, dok god ne ostane suviše dugo zbog čega bi se njena porodica zabrinula. „I ja ću dolaziti“, obećao je Lorenco. „Čekaću Lukreciju na granici njenog imanja i dovoditi je na Morelu.“

Fičino je klimnuo i progunđao. „Dobro. A sada idite, ovaj starac ima puno posla. Prevodim nešto veoma važno za tvog dedu, a njegova bolest nije umanjila njegovu legendarnu nestrpljivost. Nemojte više upadati u nevolje, bar do sutra.“ Lorenco je uzeo Lukreciju za ruku i otpratio je do vrata. „Ovuda“, prošaputao je. „Gde idemo?“ “Šššš. Videćeš.“ Poveo je niz vijugavu, zaraslu stazu, odgurujući u stranu niske grane koje su se pružale kako bi zaklonile pogled. Međutim, Lorenco je mogao ovaj put da pređe zatvorenih očiju. To mu je bilo najomiljenije mesto na svetu i tako će ostati do kraja njegovog života. Skrenuli su za poslednju okuku i pred njima se našao otvor u zidu. „Kakvo je ovo mesto?“ Našli su se na obodu velikog, zatvorenog, kružnog vrta. U središtu prepletenog cveća nalazio se hram izgrađen u grčkom stilu: kupola koju drže stubovi. U centru se nalazio kip Kupidona na stubu. Na stubu je bio urezan moto Amor vincit omnia. „Ljubav sve pobeđuje“, preveo je Lorenco. „Vergilije. Mislim, on je to rekao. I... još nešto. Ali, hram je izgradio veliki Alberti.“ „To je paganski hram!“ uzviknula je Lukrecija šokirano. „Da li je zaista tako?“ nasmejao se Lorenco. „Dođi ovamo.“ Poveo je poveo u stranu ka kamenom oltaru. Na njemu se nalazilo zapanjujuće raspeće od mermera. „Napravio ga je majstor Verokijo. Hrišćansko je, zar ne.“ „Neverovatno je“, izgovorila je Lukrecija sa strahopoštovanjem. „Ali... ne razumem ga.“ Lorenco se nasmešio. Bilo je apsolutno zabranjeno dovesti ovamo nekoga ko nije upoznat sa učenjima Reda, ali želeo je da podeli ovo čarobno mesto sa njom. Instinktivno je znao da će ga Lukrecija zavoleti, kao i on – i da ona na neki način pripada ovde. Ona je deo ovog mesta, kao i on. Znao je to od prvog trenutka kada je ugledao. Pripadala je svakom mestu koje on voli, Lukrecijino mesto je kraj njega. „Fičino me naučio da mudrost antike i učenja našeg Gospoda mogu i treba da postoje zajedno u harmoniji. Da sva božanska znanja potiču iz istog izvora i da ih treba zajedno slaviti kako bismo postali bolji ljudi. Antropos. To je grčka reč. Znači postati najbolje moguće ljudsko biće. Nešto slično znači reč humanitas na latinskom. Moj deda je posvetio čitav život ovom verovanju i ja se nadam da ću učiniti to isto.“ Lukrecija se zakikotala. „Moj deda kaže da je to jeres.“ „Moj deda bi mu odvratio da je to harmonija. Dolazim ovde da se molim, tako da je u pitanju veoma sveto mesto. Zato sam te doveo ovamo. Da se pomolimo za goluba. Pomislio sam da je to... primereno.“ Lukrecija se divila lepoj skulptukri pred sobom. Prešla je rukom po hladnom mermernom podnožju krsta i u visinu dokle god je mogla da dosegne, a zatim je vratila unazad. Počela je da govori, ali iznenada je obuzela stidljivost. Lorenco, koji će do kraja života biti u stanju da prati njena raspoloženja, odmah je primetio da nešto nije u redu. „Šta ti je?“ Pogledala je bolno lepo lice Našeg Gospoda koje je majstor izvajao i zatim prošaputala, „Sanjala sam ovo.“ „Šta si sanjala?“ „Ovo raspeće. Jasno se sećam. Kiša pada i ja sve posmatram kroz kišu. Sanjala sam taj san tri puta, koliko se sećam.“

Lorenco je na trenutak čudno posmatrao i nije odmah odgovorio. „Pođi sa mnom“ najzad jerekao. Poveo je kroz žbunje preplavljeno mirisom belih ruža do drugom oltara na koji je postavljen mermerni kip žene. Na njenoj ispruženoj stajao je golub. „Prelepa je“, izustila je Lukrecija. „Ko je to?“ “Marija Magdalena. Naša Gospa, Kraljica Milosrđa.“ Lukrecija je duboko udahnula. „I nju sam sanjala!“ „Sanjala si našu Gospu Magdalenu?“ došao je red na Lorenca da se začudi. Svečano je klimnula glavom i upitala, „Da li je to loše?“ „Ne“, nasmejao se Lorenco. „Mislim da je to veoma, veoma dobro!“ Lorenco je ponovo uzeo za ruku i klekao pred kip, pokazujući joj da uradi to isto. Lukrecija je poslušala, ne puštajući njegovu ruku. Nije razumela ovu čudnu mešavinu paganskih i hrišćanskih simbola, ali je ipak bila očarana ovim mestom. Osećala je čaroliju, harmoniju o kojoj je Lorenco govorio. Ako on dolazi tu da se moli, to sigurno nije loše mesto. „Lorenco, hoćeš li me naučiti šta sve ovo znači?“ Nasmešio se i klimnuo. „Izgovori molitvu sa mnom. Najpre ćemo zahvaliti Gospodu što je poštedeo našeg goluba do sada. Zatim...“ Zastao je na trenutak, pošto ga je stid nadvladao. Kada je nastavio, reči su mu nagrnule pre nego što je uspeo da ih zaustavi. „Zatim ćemo zahvaliti Bogu što nas je spojio.“ „Rado ću se zahvaliti zbog obe stvari. Posebno ću zahvaliti Bogu zbog toga što me toliko voli da nas je spojio za moj rođendan.“ Lukrecija Donati je predivno pocrvenela i stegla mu ruku, a zatim spustila pogled u molitvi. Lorenco je učinio to isto. U tom trenutku sunce je obasjalo mermer, osvetljujući kip pred njima. U daljini, oboje su čuli gugutanje goluba. Lukrecija Donati je održala reč. Skoro svakog dana je pronalazila način da se sastane sa Lorencom na obodu porodičnog imanja i jaše sa njim na Morelu do Fičinove kuće. Pažljivo su hranili goluba rukom. Delovao je kao da se fino oporavlja pod njihovom brižljivom negom. Svakog dana bi odlazili u tajni vrt koji su Medičijevi zvali Hram ljubavi. Svakog dana, Lorenco bi sa njom podelio neku od lekcija svog klasičnog obrazovanja. Lukrecija je bila sposoban i željan učenik. Pamtila je sve što bi joj Lorenco govorio i postavljala mnoga pitanja. Jednog dana ga je iznenadila čudnim zahtevom. „Lorenco, želim da me podučavaš grčkom jeziku.“ “Želiš da naučiš grčki? Stvarno? Zašto?“ „Da, stvarno. Stekla sam dobro obrazovanje za jednu devojčicu i videćeš da sam marljiv učenik“, izgovorila je nagnuvši nadmeno glavu. Lorenco je pomislio da je to najlepši pokret koji je u životu video. Nastavila je, „Želim da ga naučim zato što mi se dopada i zato što želim da znam sve što ti voliš. Želim da ih iskusim i podelim sa tobom. Hoćeš li me naučiti grčki, Lorenco?“ „Naučiću te šta god ti srce poželi. Počećemo sutra nakon posete našem pernatom prijatelju.“ Lorenco je sutradan spremio poklon. Umotao je grčki bukvar crvenom trakom od svile. Nagrađen je Lukrecijinim blistavim osmehom sa jamicama i njenim zaraznim uzbuđenjem. Lekcije su započele i Lorenco je otkrio da je ona zaista neverovatan učenik.

Krajem četvrte nedelje, Lorenco je Lukreciji predao pismo ispisano na pergamentu grčkim slovima. „Šta je ovo?“ „Današnja lekcija. Želim da prevedeš ovo pitanje i da odgovoriš na njega. Na grčkom, naravno.“ Lukrecija je nabrala čelo i usredsredila se. Marljivo je učila, ali prošlo je tek nekoliko nedelja. Pogrešila je kod nekih slova, ali Lorenco je nežno ispravio. Najzad je shvatila šta na pergamentu piše i ciknula od ushićenja. Pisalo je „Mogu li da te poljubim?“ Odgovorila je na grčkom, jednom rečju koju je dobro poznavala, „Nai.“ Da. Krajem treće nedelje, Fičino ih je obavestio da je golub ozdravio i da mogu da ga puste u divljinu. Lorenco i Lukrecija su bili apsolutno razdragani od uzbuđenja zbog ovog uspeha. Imitirali su svoj prvi susret. Lukrecija je jahaha ispred Lorenca, privijajući goluba uz grudi, a Lorenco je držao u naručju. Morelo ih je odveo do oboda šume. Sjahali su. Lorenco je nežno odvezao platnene trake sa ptice dok ga je Lukrecija držala. Štapići su otpali, a golub je zalepršao krilom, obraćajući im se gugutanjem. „Zahvaljuje nam se“, primetio je Lorenco sa čudom. Lukrecija je pomazila pticu po vratu, sa suzama u očima. „Zbogom, mali moj prijatelju. Nedostajaćeš mi.“ Suze su kapnule na izlečeno krilo. Kada je podigla pogled, videla je da su Lorencove oči takođe pune suza. „Jesi li spremna?“ prošaputao je. Lukrecija je klimnula i zajedno su podigli goluba u vazduh. Zalepršao je par puta, protegao krilo, ponovo zagugutao i odleteo u oblaku belog perja. Posmatrali su kako leti, pomalo nesigurno u početku, ali zatim sve snažnije i pravilnije. Najzad je sleteo na granu i ponovo zagugutao. „Lorenco, pogledaj! Sleteo je na drvo lovora!“ Lorenco je zapanjeno odmahnuo glavom, zbog golubovog izbora grane i zbog Lukrecijinog oštroumnog opažanja simbolizma. Drvo lovora je njegov lični amblem, pošto reč laurel2 i latinska verzija njegovog imena Laurentius, imaju isti koren. „Odaje ti počast zato što si mu spasio život.“ Lorenco se okrenuo ka prelepoj devojci koja stoji pred njim. „Ti si ga spasila. U tom golubu ima mnogo tvog duha.“ Obuhvatio je njenu bradu rukom i nežno je poljubio. Zatim je zastao i ispravio se. „Upravo sam nešto smislio.“ „Šta?“ pitala je. Ostala je bez daha kao i svaki put kada bi je poljubio. „Razmišljao sam o tome kako da te zovem. Moja majka se zove Lukrecija i ne dopada mi se da te zovem tako. Ali, golub je rešio stvar. Zvaću te Kolumbina. Moja golubice.“ „To je najlepše ime koje sam ikad čula“, prošaputala je. Ovog puta, ona je poljubila njega, podigavši se na prste ka njegovim usnama. U tom trenutku u šumi, dok je proleće pupilo i život se rađao svuda oko njih, prvi put su jedno drugom govorili o ljubavi. Ta ljubav će opstati tokom njihovih burnih života i često veoma teških prepreka koje im je Bog postavljao na put. Bila je to ljubav koja postoji večno. Od osvita vremena do kraja sveta. 2

Laurel – lovor.

O slici Skromna Bogorodica, koja se takođe zove i Veličanstvena Bogorodica. Madona Lukrecija je od mene naručila portret svoje porodice, kao dar u čast dvadesetogodišnjice braka sa Pjerom. Naslikao sam je kao Bogorodicu. Koju Bogorodicu? Da li je bitno? Zar nisu sve one jedna osoba? Večna majka, naša gospa od milosrđa i skromnosti. Ipak, ovo je proslava materinstva na način koji devica ne može postići. Zbog toga je ova Bogorodica zapravo naša gospa Lukrecija predstavljena kao Magdalena. Ona piše Magnifikat, himnu Bogu, zato što je Lukrecija velika pesnikinja, a legende se ispredaju o Magdaleninom pisanju. Obojio sam Bogorodicinu kosu u zlatnu boju, kako bi svet saznao za brilijantnost žene koja je inspirisala ovo delo. Dobro je imati Medičijeve za patrone! Naslikao sam Lorenca kao jednog od anđela koji okružuju Našu Gospu. Drži mastionicu u ruci. Naslikao sam ga zato što je Princ Pesnik i od njega će krenuti nova inspiracija. Napravio sam skicu Lorencovog profila tokom jedne od lekcija kada nije znao da ga posmatram. Posmatrao je Učitelja dok nam je pričao legendu o centurionu Longinu. Želeo sam da uhvatim Lorencom izraz u trenutku predanosti, kako bi energija tog trenutka bila ulivena u delo. Osim toga, najlepše izgleda iz profila. Anđeo sa likom Đulijana pomaže u držanju knjige i upire pogled u brata u potrazi za vođstvom. To će uvek biti Đulijanova uloga: uvek će pomagati Lorencu i uvek će se ugledati na njega. Ako bude mudar, učiće na njegovom primeru. Đulijano ima lice anđela i zbog toga sam ga predstavio u punom portretu. Nije bio lak zadatak umiriti ga dovoljno dugo da uhvatim njegov izraz iz tog ugla. Uspeo sam uz pomoć podmićivanja i madone Lukrecije. On je u dobu kada je za dečake veoma neprirodno da budu mirni. Marija, najstarija sestra Mediči, položila je ruke na svoju voljenu braću kao da ih štiti. Takva je njena divna priroda. Dva anđela koji drže krunu iznad Bogorodicine glave, to su druge dve ćerke, Nanina i Bjanka. Prvo unuče Pjera i Lukrecije predstavlja svu zlatnu decu napredne Mediči loze. Ruka deteta je položena na reč „Skromnost.“ Prema Libro Rosso, to je velika vrlina, suprotna gordosti i oholosti. Madona Lukrecija je smatrala da je to najbitnija poruka za njenu decu u ovom trenutku. Biti zaista veličanstven vođa znači poznavati skromnost. Dete drži nar. Kao što nas je učitelj podučavao, a Fičino potvrdio proučavajući shvatanja starih Grka, nar je simbol neraskidive bračne veze. Simbol je braka koji se ne može uništiti. Jer, one koje je Bog spojio, neka nijedan čovek ne rastavi. Brak Pjera i Lukrecije jeste najčvršći brak koji sam ikada imao prilike da posmatram. Oni zaista koračaju stopama našeg Gospoda i Gospe. Bilo mi je istinsko zadovoljstvo da naslikam madonu Lukreciju kao našu voljenu Magdalenu. Dopustio sam sebi slobodu sa bojama kako bih ublažio njen izgled i predstavio Lukreciju de Mediči onako kako deluje onima koji je duboko poštuju: ona blista, ona je zlatna, ona je „savršena.“ U pozadini sam naslikao podzemni potok koji teče direktno u vilu Kaređi, u taj dom najvećih učenja i utočište za one koji žele da otvore oči i uši ka velikim istinama. Potok izvire iz žene od loze kao arterija života i lepote za sve koji imaju oči da vide i uši da čuju. Ja istrajavam,

Alesandro di Filipepi, poznat kao „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Montevekijo, 1463. godine Tokom boravka u vili Kaređi, Lorenco je vodio Lukreciju sa sobom do Fičinovog obližnjeg utočišta u Montevekiju. Kozimo je izgradio tu malu vilu, kako bi poslužila Fičinu za središte Platonske Akademije. Akademija je napredovala pod Fičinovom upravom i postala solidna obrazovna ustanova za njihove firentinske kolege koje žele da proučavaju klasiku u opuštenim okolnostima gde se odvija pravi dijalog. Pesnici, filozofi, arhitekte, umetnici i učenjaci okupljali su se u Fičinovom utočištu svaki put kada bi najavio održavanje sastanka u akademiji. Između sastanaka, Fičino je koristio Montevekijo kao školu za Lorenca, a ponekad i Sandra, kada nije šegrtovao u Firenci kod Verokija. Na Kozimovo insistiranje, Sandro je provodio sve više vremena u vili Kaređi, pošto je stari Mediči želeo da Sandro nauči Fra Filipovu tehniku umetničkog ulivanja. Mada je Sandro napredovao ka novim nivoima umetničkog dostignuća, Kozimo je smatrao da je došlo pravo vreme da se umetnik pozabavi klasičnim obrazovanjem. Lukrecija Donati, koju su sada svi zvali Kolumbina, uverila je svoje roditelje da ćesto odlazi u Kaređi kako bi učila vez od madone Lukrecije, zajedno sa njenim ćerkama. Mona Lukrecija je bila čuvena po svojoj veštini i nasledica Donatijevih je mogla da se ponosi tako slavnom učiteljicom. Njeni roditelji su bili suviše zaokupljeni svojim društvenim statusom u gradu da bi previše brinuli o tome gde im se ćerka nalazi. Dok god su uvereni da provodi vreme u primerenim ženskim aktivnostima sa drugim uticajnim i uvaženim damama, ostaviće je na miru. Lorenco, Sandro i Kolumbina su postali pravo trojstvo. Često su zajedno provodili vreme pre i posle lekcija. Sandro je obožavao Kolumbinu – kao i svi, činilo se – i neprestano skicirao njeno lice kako bi te skice koristio za različite madone na kojima je radio u studiju. Fičinov otpor prema Kolumbini se odavno istopio pod zracima njene brilijantnosti i zainteresovanosti na časovima. Bila je pre svega talentovana za učenje jezika. Budila je ono najbolje u Lorencu, koji je učio sa neverovatnim žarom kako bi je zadivio. Na čast mu služi to što je uvek ohrabrivao devojku i ponosio se njenim uspesima, kojih je bilo sve više. Fičino je rado govorio Kolumbini da bi vladala svetom da je rođena kao muškarac tako britkog uma i smelog duha. Ipak, kao jedan od Lorencovih nezvaničnih čuvara, pažljivo je vodio računa o tome da ne ohrabri prerastanje njihovog odnosa u više od platonske veze. Nazivao ih je Apolom i Artemidom, stavljajući time naglasak na vezu brata i sestre, para koji simbolično donosi svetlost Firenci preko muškog sunca i ženskog meseca. Nadao se da će im to neprestano naglašavanje pomoći u budućnosti, kada budu morali da se suoče sa surovom realnošću ugovorenih brakova i političkih saveza koji čekaju decu iz imućnih firentinskih porodica. Ako pronađu radost u ulozi brata i sestre u duhu, možda ta energija može da se kanališe u njihov zajednički rad na ostvarivanju ciljeva Reda. Nije ni najmanje sumnjao da će Kolumbina privatiti te ciljeve sa izuzetnom revnošću, kada sa njima bude upoznata. Jakopo Braćolini bi ponekad prisustvovao predavanjima. Lorenco je poznavao Jakopa od ranog detinjstva. Takmičili su se u viteškim borbama na ponijima, rvali u blatu

pretvarajući se da su vitezovi koji se bore u Krstaškom ratu i pri tom koristili metle umesto koplja. Marširali su zajedno u paradama. Jakopo je bio Gospodar Mačaka u povorci Mudraca kada su oba dečaka imala po deset godina. Nastavio je da razvija zloban smisao za humor i neutaživu potrebu za pažnjom i u tinejdžerskim godinama. Ponekad bi rekao nešto zaista smešno, ali ponekad je bio prosto dosadan. Sandro je jedva bio u stanju da ga toleriše, ali Lorenco ga je cenio kao brata u duhu i branio ga od Sandrovih žaoka. Ne samo što je Jakopo bio jedan od njegovih najstarijih prijatelja, već je dečakov otac, Pođo, bio najviši član Reda, nakon Kozima. Ova činjenica činila ga je članom porodice, a Lorenco je bio silno zaštitnički nastrojen prema svim aspektima porodice. Kolumbina je bila ljubazna prema svima. Uprkos tome što se Jakopo neprestano šegačio i uvek imao spremnu šalu ili nestašluk na tuđ račun, bila je slaba prema njemu. Žudeo je za pažnjom, ali posedovao je brilijantan um i bio sposoban za pronicljiv razgovor. Jednom je ubacio malu žabu u mastionicu i prasnuo u smeh kada se siroto stvorenje najzad oslobodilo, ostavljajući za sobom mrlje u obliku žabe preko veoma važnog prevoda učitelja Fičina. Ali, Jakopo je bio savršeno ozbiljan kada bi raspravljali o slavi Firence i evropskoj istoriji. Braćolinijevi su bili stara i plemenita firencinska porodica i Jakopo je bio ponosan na svoje nasleđe. Međutim, njegovo prisustvo je menjalo odnos snaga u trojstvu, zbog čega se Sandro silno nervirao. To se posebno ispoljilo kada je Fičino držao predavanje o Vergilijevim Ekologama. „Ljubav sve pobeđuje; predajmo se ljubavi.“ Citirao je Fičino najčuveniji Vergilijev stih i zamolio učenike da ga protumače. Kolumbina je objasnila da je ljubav najveći izvor moći u univerzumu. Lorenco se, naravno, složio sa njom i razmotrio kontrast između osvajanja i predaje. Međutim, Jakopu se to nije dopalo i počeo je da izvrće reči. „Ljubav pobeđuje sve budale; ne predajmo se ničemu“, našalio se. Činilo se da je mladi Braćolini danas posebno raspoložen da remeti nastavu, kao da su mu lekcije o ljubavi trn u oku. Fičino se neko vreme rvao sa njim, ali onda je odlučio da nema živaca za dečakove budalaštine. Čekala ga je gomila prevoda za Kozima. Zbog toga je prekinuo čas ranije i počeo da piše kada je Jakopo izjurio napolje ne osvrćući se i bez pozrava. Međutim, Lorenca se nije mogao tako lako rešiti. Proganjao je Fičina da povede Kolumbinu na upoznavanje sa Učiteljem Reda Svetog Groba kako bi dobila odobrenje. Fičino je znao da je to neizbežno, ali pošto je Kozimo svakog dana postajao sve slabiji, nije imao vremena za bilo šta drugo osim završavanja prevoda drevnih rukopisa za svog patrona i podučavanje Lorenca. Kozimo je otvorio biblioteku Medičijevih učenjacima Firence. Prvi put je neka privatna biblioteka otvorena za javnost. Želeo je da je obogati novim rukopisima, prevodima retkih grčkih dokumenata otkrivenih tokom mnogih misija koje su Medičijevi preduzimali na Bliskom istoku. Fičino je morao da završi te prevode za Kozima. Podrazumevalo se da Kozimo želi da ih vidi i pročita, pre nego što napusti ovaj svet. Lorenco je imao čas astrologije pre katastrovalne lekcije o Vergiliju i to ga je navelo da zamoli Fičina da prouči aspekte svoje Lorencove astrološke karte u kombinaciji sa Kolumbininom. Fičino je dobrodušno gunđao, ali dok je to činio, ipak je uzeo sa police dragocenu efemeridu, dar od Kozima. Listao je ogromnu enciklopediju u kojoj se nalazi

detaljan razmeštaj planeta, beležio gde su se nebeska tela nalzila u trenutku rođenja oba deteta. Škrabajući i analizirajući brojeve neko vreme, najzad je bio spreman za izjavu. Fičino je pročistio grlo i uozbiljio se. Astrologija je bila njegova strast i njegova urođena žestina se pojačavala kada bi o njoj govorio. Kao čovek od integriteta, znao je da mora govoriti istinu o svojim zaključcima, bez obzira na lično ustručavanje da to učini. „Ovde vidim nešto... jedinstveno. Vaša ljubav će se vremenom pojačavati i trajati... večno. To je božanska ljubav. Dar od Boga. Bog vas je stvorio jedno za drugo. Nijedan čovek – niti žena – neće to moći da vam oduzme.“ Lorenco je impulsivno posegnuo za Kolumbininom rukom i poljubio njene divne, dugačke prste. „To sam mogao i sam da ti kažem, bez pomoći zvezda.“ Kolumbina se nasmešila, a zatim uozbiljila i okrenula ka Fičinu. „Saopštili ste nam divne vesti. Izgovorili ste reči o Bogu, o božanskoj ljubavi koja traje zauvek. Ali, učinili ste to tužnim glasom. Zbog čega, učitelju?“ Fičino je posegao rukom i dotakao je prstom po bradi, podigavši joj glavu kao vajar koji se sprema za rad, pre nego što je kolebljivo nastavio. „Zbog toga, drago dete, što vašu ljubav ne podržavaju okolnosti u kojima ste oboje rođeni. Suočićete se sa mnogim izazovima tokom života. Lorencova sudbina...“ zastao je i pogledao jednu od svojih škrabotina na papiru, a zatim vrhom prsta razmazao mastilo po papiru. „Drugi će donositi odluke umesto tebe.“ Lorencova razdraganost je nestala dok je sa novom tugom posmatrao svoju ljubav. „Moj otac“, izgovorila je Kolumbina jednostavno. „Tako je. Ipak... molim vas da zapamtite jedno: one koje je Bog spojio... nijedan čovek ne može da rastavi.“ Teška srca, Marsilio Fičino je posmatrao svoje voljene učenike kako odlaze. Znao je mnogo više nego što je upravo preneo mladim ljubavnicima. Ali, bio je mudar čovek i znao je da se dešava nešto krupnije od njegovog obrazovanja i iskustva. Postoji samo jedan čovek koji sada može da im pomogne, jedini čovek koji zaista zaslužuje naslov Učitelja. Ficino je uzeo svoj lagani ogrtač i krenuo u potragu za Fra Frančeskom. Marsilio Fičino nije morao dugo da traži Učitelja, pošto je Fra Frančesko imao svoje krilo u Montevekiju i retko je izlazio izvan vrtova, gde je napravio elegantan lavirint od kamenja za popločavanje. Fra Frančesko je koristio lavirint kao alatku za molivu i često je držao predavanja u njemu. Međutim, danas je bio u svojoj radnoj sobi, kao da je predosetio Fičinov dolazak. „Kako je moguće da nismo znali za malu Donatijevu?“ Fra Frančesko nije postavio ovo pitanje prekornim glasom, to nije bilo u njegovoj prirodi. Bilo je to iskreno, radoznalo pitanje. Ipak, Fičino se sekirao zbog toga. Zašto mu ranije nije palo napamet da pogleda astrološke karte? Zvezde su bile veoma jasne. „Donatijevi su tradicionalisti“, odvratio je. „Ne dele naša verovanja i neće sa dobrodošlicom dočekati naše učenje. Čvrsto se drže katolicizma i smatraće da je ono što mi radimo ozbiljno odstupanje od vere.“ „Šteta, sa obzirom na to da je njihova ćerka verovatno Iščekivana. Da li smo sigurni da se na njih ne može uticati da promene mišljenje?“

Fičino se ispravio, iznenađen činjenicom da Fra Frančesko postavlja to pitanje, a da nije čak ni upoznao devojku. Učitelj je to primetio i nastavio. „To mi se čini očiglednim, sa obzirom na Lorencovu opsesiju njom. Devojka je rodom iz plemenite toskanske porodice, stare porodice, porodice sa kojom se Dante orodio. Sve stare toskanske porodice pripadaju lozi Marsilio, ne zaboravi to. Sve tri velike, svete dinastije naselile su se u Toskani i Umbriji. To je jedino mesto u Evropi gde se to ikad desilo. Zato su ove oblasti uzvišenije od ostalih.“ „To su takođe oblasti gde vladaju smrtna neprijateljstva i porodičan rivalitet“, primetio je Fičino. „Da, da, nažalost to je istina. Ali, mi pokušavamo to da ispravimo udešavanjem brakova među članovima tih porodica. Ko bi pomislio da će se Albici i Mediči ikada ujediniti u istu porodicu putem braka? A tek Paci? Ali, to se dešava. Možda možemo da uverimo Donatijeve da dopuste svojoj ćerci da se uda za Lorenca.“ Fičino je tužno odmahnuo glavom. „Možemo da pokušamo, ali ne verujem u uspeh. Ne zbog smrtnog neprijateljstva. Donatijevi i Mediči su mirni susedi, mada lično smatram da se Donatijevima ne može verovati. Problem je u njihovom statusu. Ne samo što su katolici, oni su i elitisti. To je teška kombinacija. Mada su Mediči jedna od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Evropi - “ „I istinska kraljevska porodica ove zemlje“, podsetio ga je Fra Frančestko na drevnu lozu porodice, i uzvišene okolnosti Lorencovog rođenja. „Da, ali aristokrate poput Donatijevih se neće složiti sa tobom. Sa njihove tačke gledišta, Medičijevi su trgovci i postoji mnogo slojeva između njih i Donatijevih u hijerarhiji čovečanstva.“ “Ta devojka. Kažeš da je takođe inteligentna?“ Fičino je klimnuo. „Potpuno je ravna Lorencu u svemu, Učitelju. Nikome to neću priznati osim vama, ali istina je. Nezavisno od njenog horoskopa, vidim da su im duše bliznakinje prema načinu na koji uči i predmetima u kojima se ističe. Toliko su slični da me to ponekad uznemirava. Postoji simetrija, savršenstvo u njihovoj združenosti. Ipak... vidim da im nije suđeno da budu zajedno. Takav splet okolnosti me navodi da postavljam pitanja o Bogu i veri.“ Fra Frančesko je klimnuo. „Pošteno, dečko moj, pošteno. I ja sam, u svom dugom životu, video mnoge stvari koje su me navele da preispitujem volju Boga. Većina se odnosi na tok ljubavi. Zašto su dve duše stvorene jedna za drugu, a potom odvojene? U pitanju je ljubavni razdor, Marsilio. Ljubavni razdor u snu koji nazivamo životom. Ali, to ima svoju svrhu. Svrha je u potrazi za sjedinjenjem. Gospod nas testira da vidi imamo li hrabrosti da se borimo protiv iluzije i da pronađemo ljubav na kraju sna. Ako to uspemo, san postaje realnost. Ništa nije lepše od toga.“ Fičino je klimnuo bez reči. Nikada u životu nije bio zaljubljen. Bio je jedinstvena duša, najsrećniji kada je zadubljen u proučavanje i knjige. Nije bio čovek kojem će pažnju odvraćati ljubavna čežnja. On jednostavno nije imao potrebu za tim. „Zemaljska ljubav nije za svakog, naravno“, nastavio je Fra Frančesko. „Postoji izvestan broj angelika, poput tebe, koji na zemlju dolaze sa jedinstvenim ciljem. Ne teže ljubavi zato što nisu otelovljeni u paru. Ne tražiš nikoga, zbog toga što ovde nema nikoga za tebe.“ „Ja sam srećan ovakav kakav sam, Učitelju.“

„Naravno da si srećan! Naši nebeski roditelji ne prave greške i nikada nisu okrutni. Ne bi te poslali ovde gde nemaš parnjaka i u isto vreme ti dali užasnu težnju da ga pronađeš. Poslali su te samog kako bi se usredsredio na svoj posao, koji je tvoja jedina prava ljubav i čini te srećnim, kao što je i bila namera.“ Učitelj se nasmejao dok mu je ožiljak ispod brade poskakivao. „Zbog toga je tvoja misija da podučavaš klasiku i lingvistiku, dok je moj posao da podučavam ljude o ljubavi. Što nas vraća na temu sa kojom smo započeli razgovor. Šta da radimo po pitanju divne nove Iščekivane u koju je Lorenco zaljubljen? Da li si razgovarao sa Kozimom?“ Fičino je odmahnuo glavom. „Kozimo je veoma lošeg zdravlja i ne želim da ga opterećujem dok ne budemo sigurni da je devojka ono što mislimo da jeste.“ „U tom slučaju nam je preostalo samo jedno. Dovedi je kod mene što pre kako bismo jednom za svagda doneli odluku.“ Kolumbina se sutradan pridružila Lorencu u Montevekiju i bila prvi put izvedena pred Učitelja. Čula je mnoge priče o njemu, naravno. Lorenco ga je apsolutno obožavao kao najmudrijeg i najboljeg čoveka koji je ikada živeo. Upozorio je Kolumbinu na njegovu drevnu i smežuranu pojavu, ali nju takve stvari nisu doticale. Bila je čista duša i njen pogled je prodirao do suštine ljudi, zanemarujući njihov spoljni izgled. Svi četvoro su proveli četiri sata u sobi za primanje Ficinove kuće. Učitelj je posmatrao kako se Kolumbina ponaša u društvu Lorenca i Fičina, zainteresovan da vidi da li se ponaša prirodno. Dok je gledao shvatio je da ne postoji drugi način da je vidi: lukavstvo joj je bilo potpuno strano. Učitelj se nasmešio malom skupu i objavio da je došlo vreme da porazgovara sa Kolumbinom nasamo. Fičino se pozdravio i odvukao Lorenca sa sobom. Morali su da obave mnoge pripreme pre sastanka Platonske Akademije sledeće nedelje.. Kada su Fičino i Lorenco otišli, Fra Frančesko je pitao, „Draga moja, Lorenco mi reče da si sanjala raspeće i Našu Gospu Magdalenu. Kada je to počelo?“ Kolumbina je poslušno klimnuo i ispričala mu. „To se prvi put desilo prošle godine, tokom noći pre nego što sam upoznala Lorenca. Bila je to noć pre mog rođendana. Probudila sam se u suzama i majka se naljutila. „Zašto plačeš kad ti je rođendan i početak proleća?“ pitala me. Rekla sam joj da sam imala noćnu moru, ali nisam joj ispričala šta sam sanjala. Moja majka je veoma religiozna, poslala bi me u manastir!“ „Hoćeš li meni ispričati san?“ „Naravno. Ne mislim da ćete me vi poslati u manastir!“ Nasmejala se. Fra Frančesko se smejao sa njom. „Uveravam te da se to nikada neće desiti.“ „U tom slučaju, videla sam Našeg Gospoda na krstu. Kiša je pljuštala. Videla sam Mariju Magdalenu kod podnožja krsta. Plakala je i ja sam počela da plačem sa njom. Videla sam i druge šene: Svetu Majku i ostale Marije. Sve su plakale, ali ni sa jednom nisam saosećala kao sa Magdalenom. Ja...“ Zastala je na trenutak i pogledala svoje ruke u krilu oklevajući da razgovara o delu sna zbog kojeg bi mogla zauvek da završi u manastiru. „Nastavi, draga. Od mene se ne moraš plašiti.“ Nasmešila mu se blistavim osmehom koji je opčinjavao svakog kome bi bio upućen. „Znam to, Učitelju. Znala sam to od trenutka kada sam prešla vaš prag. Ali, naredni deo sna nije lako objasniti. Osećala sam... u snu sam osećala šta Magdalena oseća, kao da sam ja ona, ali sam u isto vreme znala da nisam ona. Kao da je želela da znam o čemu ona

razmišlja i šta nosi u srcu, kao da je to na neki način podelila sa mnom. San je dovoljno čudan sam po sebi, ali ja sam ga sanjala tri puta.“ Fra Frančesko je klimnuo. „To je izuzetan san, mala golubice. Blažen san. Da li si u snu videla neke rimske vojnike? Njihova lica?“ Odmahnula je glavom. „Nisam ih videla jasno. Bila sam svesna njih, ali ih nisam videla. Bila sam uglavnom usredsređena na Magdalenu.“ Učitelj je zadovoljno klimnuo. Kolumbina je zaista sanjala isti san o raspeću koji su sanjale sve Iščekivane pre nje. Ako nije videla lice centuriona, još bolje: neće morati da joj objašnjava zašto je lice Gaja Longina mlađa verzija njegovog lica sa užasnim ožiljkom preko levog obraza. Nije bilo sumnje da je Kolumbina ćerka svetog proročanstva. Poput svih proročica iz loze, nije prosto videla Magdalenu, već je osećala. Kako da je odvoje od roditelja i obezbede joj odgovarajuću obuku unutar Reda? Kakvu ulogu bi ova devojka mogla da igra ako ne bude mogla da se uda za Lorenca, što je vrlo verovatno? Fra Frančesko je zagrlio devojku i potom je pustio da provede ostatak popodneva sa svojim voljenim Lorencom. Smešio se dok su odlazili u vrt, držeći se za ruke. Bio je pravi blagoslov posmatrati ih zajedno. Taj prizor mu je davao nadu i ispunjavao njegovo drevno srce ljubavlju, uprkos kobnim Marsiliovim predviđanjima. „Ljubav sve pobeđuje, deco moja“, prošaputao je za njima. „Ljubav sve pobeđuje.“ DRUGI DEO Čudo Jednog Iskreno, bez Obmane, sigurno i apsolutno... Ono što je dole odgovara onome što je gore, Ono što je gore odgovara onome što je dole, U postizanju čuda Jednog... Otac mu je Sunce. Majka mu je Mesec. Vetar ga je nosio u stomaku. Zemlja ga je hranila. Podiže se sa Zemlje na Nebo, A zatim ponovo spušta na Zemlju, I prima Moć odozgo i odozdo. Prema tome, imaćeš Slavu čitavog Sveta I sve što je nejasno postaće ti jasno. To je snažna Moć svih Moći Na taj način je stvoren svet. Iz toga će proisteći zapanjujuće primene, Jer ovo je Obrazac. Stoga se zovem Triput Veliki Hermes, Jer posedujem tri dela mudrosti čitavog Sveta.

SMARAGDNA PLOČA HERMESA TRISMEGISTOSA Hotel Antika Tora, okrug Santa Trinita Firenca, današnjica Na obali reke Arno leži okrug Santa Trinita, nazvan po Svetom Trojstvu. Tajanstvena i misteriozna zajednica monaha povezanih sa Redom, izgradila je ovde manastir u desetom veku, pod patronatom Zigfrida od Luke, legendarnog čukundede Matilde od Kanose. Monasi ne samo što su podržavali Red, već su neki od njih bili potomci najmoćnijih porodica iz loze i bili zakleti članovi. Ovde su čuvana učenja iz Libro Rosso, a svetost sjedinjenja i istine o Trojstvu smatrala se kamenom temeljcem pravih učenja. Antičke kule prodice Đanfiljaca već skoro osam stotina godina čuvaju stražu na obodu susedstva po imenu Santa Trinita. Obe kule su restaurirane i uzdižu se sa obe strane pazarske ulice koja je dobila ime po prezimenu porodice majke Lorenca Medičija, via Tornabuoni. Jedna kula je pretvorena u muzej mode i glavnu prodavnicu italijanskog ultrašik dizajnera Salvatorea Feragama. U drugoj kuli se nalazi hotel i izvestan broj privatnih stanova. Na jednom od spratova južne kule nalazi se stan Petre Đanfiljace; stan koji trenutno služi kao štab Reda Svetog Groba. Zapanjujuće lepa i pomodna plavuša Petra, kupila je stan u kuli pokušavajući da se domogne predačkog imanja svoje porodice u Firenci. Upotrebila je novac koji je zaradila baveći se manekenstvom u Milanu. Sada je imala suviše godina da bi mogla da nastavi karijeru modela, mada je i dalje bila lepša od većine upola mlađih devojaka koje trenutno hodaju po pistama. Svet visoke mode se tokom proteklih godina suviše promenio za njen ukus. Nije razumela nezdrav pritisak na devojke da se izgladnjuju i koriste veštačke stimulanse za ubijanje apetita. Radila je dok god je bila u stanju to da podnosi. Silno se obradovala kada je Destino telefonirao i rekao joj da želi da se vrati iz Francuske u Firencu. Nije ga videla par godina, mada su bili u kontaktu pošto je bila njegov odani učenik. Njena porodica je i dalje posedovala nešto zemlje nedaleko od Montevekija. Destino je tamo stanovao i ostavio neke predmete Reda kada je prošli put bio u Firenci. Od kako se vratio u Italiju, najčešće je odsedao u Montevekiju. Petri se nije dopadalo što boravi sam u toj staroj kući. Neverovatno je ostario od kako ga je poslednji put videla i delovao je veoma krhko. Laknulo joj je kada je odlučio da odsedne u gradu nakon što stignu Morin i njeni prijatelji. Treba da im pokaže mnoge znamenitosti Reda u Firenci i biće znatno lakše ako svi budu na istom mestu. Petri je bilo drago što će u isto vreme moći da drži Destina na oku. Nakon nedavne budalaštine koju je izvela Vitorija Buondelmonti, Petra je više nego ikad bila zaštitinički nastrojena prema starcu. Pokušala je da stupi u kontakt sa Vitorijom nakon njenog sramnog ponašanja u Njujorku i melodramatične javne tvrdnje da je Beranže Sinkler otac njenog deteta. Vitorija još nije uzvratila poziv. Ali, jednom će morati to da učini. Petra je bila njen mentor na modnoj pisti i u okviru Reda, pošto obe potiču iz drevnih toskanskih porodica sa zajedničkim nasleđem. Zbog toga su je Vitorijini čudni postupci tokom prethodne nedelje posebno uznemirili. U međuvremenu, Petra je zaštitila Destina od novosti. Njen voljeni učitelj bio je krhkiji nego ikad. Nije želela da ga nedavni događaji šokiraju. Destino je sve svoje učenike voleo kao da su mu deca. Kada bi neko od njih skrenulo sa pravog puta, popout Vitorije, veoma bi se uznemirio. Petra se plašila da će Vitorijin očigledan pokušaj da uništi

Beranžeovu vezu sa Morin, ostaviti duboke posledice. Znala je da ne može još dugo da ga štiti, pošto će Morin sigurno tražiti njegov savet, čak iako Beranže to ne učini. Petra će morati da ga upozori pre nego što se to dogodi, ali želela je najpre da se obračuna sa Vitorijom. Destino je stanovao sa Petrom u njenom prostranom stanu, dok su Morin i njeni prijatelji bili u obližnjem hotelu. Mogli su da održavaju sastanke ili u Petrinoj dnevnoj sobi, ili na terasi krova kule, sa divnim pogledom na firentinsku katedralu sa jedne i most Vekio sa druge strane. Tu na krovu, Destino i Petra, moderne vođe Reda Svetog Groba, prvi put su se sastali sa Morin, Tami, Rolanom i Piterom. Beranže je bio upadljivo odsutan. Morao je da odleti u Škotsku i pozabavi se optužbama protiv svog brata. Niko se nije čuo sa njim već dvadeset četiri sata i svi su željno čekali vesti sa imanja Sinklerovih. Trenutno je čitava grupa bila okupljena na firentinskom suncu. Crkva Svetog Trojstva u kojoj je isti čovek koji sada sedi pred njima obučavao groficu Matilda pre hiljadu godina – ako je verovati pričama – prostirala se pod njima. Kao besprekorna domaćica, Petra je svojim gostima obezbedila izbor lokalnog vina i sira. Skromno se predstavila kao Destinova sekretarica i delovalo je kao da je sasvim zadovoljna time da ostane u senci. Uprkos tome, njeno prisustvo je bilo moćno i svi prisutni su bili svesni toga. Destino je otvorio sastanak na isti način kako je to radio već dve hiljade godina – uz molitvu Reda: Slavimo Boga i molimo se za dolazak vremena kada će svi ljudi sveta u miru dobrodošlicom dočekati naše učenje i kada više neće biti mučenika. Zatim je započeo predavanje. „Deco moja, potpuno ostvaren muškarac ili žena, antropos, zna šta je njegovo ili njeno obećanje i uvek svesno radi na njegovom ispunjenju. Manje prosvetljena bića koračaju zemljom u duhovnom bescilju. Ne shvataju šta je obećanje i zbog toga nisu u stanju da ga održe. Međutim, svesno ili ne, vi to shvatate i zbog toga ste ovde. „Naša misija jeste da održimo obećanje, obećanje da ćemo ponovo uspostaviti zlatno doba tako što ćemo svetu vratiti istinska učenja. Put su za nas pripremili Lorenco i njegova ’duhovna porodica.’ Uprkos veličini i lepoti kojom su njihovi životi blistali, nisu uspeli da ispune misiju u potpunosti. Proučićemo Lorencov život i učiti iz njegovog iskustva. Shvatićemo šta je uspelo, a šta nije uspelo i nastaviti rad na ponovnom uspostavljanju lepote na svetu. „Svi ste došli. To je našim nebeskim roditeljima znak da su njihova deca zahvalna, poslušna i spremna da izvrše svoju misiju na zemlji. Siguran sam da se nebesa danas raduju. Vreme se vraća.“ „Vreme se vraća“, odvratili su svi uglas. Kada je Piter Hili podigao čašu kako bi učestvovao u zdravici, shvatio je da ga smeđe oči Petre Đanfiljace veoma pažljivo posmatraju. Piter je otvorio svoj primerak prevoda knjige Libro Rosso i listao je dok nije pronašao pasus koji mu je Petra rekla da pročita. Razmišljao je o njoj na trenutak, o svemu što se desilo proteklih par dana. Petra Đanfiljaca je zapanjujuća žena. Divno je posmatrati njenu

predanost Destinu. Pošto je većinu života proveo kao sveštenik, nikada nije imao ženskog učitelja. Petra Đanfiljaca je bez ikakve sumnje bila učitelj. Možda se predstavila kao Destinova sekretarica, ali svima je odmah bilo jasno da je ona sila koja stoji iza Reda u novom milenijumu. Otvorio je pasus o Solomonu i kraljici od Sabe i počeo da čita Tako se desilo da je kraljica juga postala poznata pod imenom Kraljica od Sabe, odnosno, Mudra kraljica Sabanaca. Kršteno ime joj je bilo Makeda, što na njenom jeziku znači lepotica. Bila je kraljica i sveštenica, posvećena boginji sunca koja je lepotom i obiljem obasjavala srećne Sabance. Sabanci su bili mudriji od svih drugih naroda na svetu. Shvatali su uticaj zvezda i svetost brojeva koji potiču od njihovih nebeskih božanstava. Kraljica je osnivala velike škole u kojima se učila umetnost i arhitektura. Skulptori koji su joj služili pravili su od kamena kipove bogova i ljudi izuzetne lepote. Njen narod je bio pismen i posvećen pisanoj reči i užitku pisanja. U njenom saosećajnom kraljevstvu cvetalo je pisanje poezije i pesama. Desilo se da je kralj Solomon saznao za postojanje ove neverovatne kraljice, preko reči proroka koji ga je savetovao „Žena koja ti je ravna i koja ti u potpunosti odgovara vlada dalekom južnom zemljom. Od nje ćeš mnogo toga naučiti, kao i ona od tebe. Suđeno je da se upoznate.“ Najpre nije verovao da takva žena postoji, međutim radoznalost ga je navela da joj pošalje poziv u posetu njegovom kraljevstvu na svetoj Sionskoj gori. Glasnici koji su stigli u Sabu da obaveste vatrenu kraljicu Makedu o Solomonovom pozivu, otkrili su da je u njenoj zemlji mudrost kralja odavno postala legendarna, kao i sjaj njegovog dvora. Bila je svesna da on postoji. Proročice su predvidele da će jednog dana otputovati daleko da pronađe kralja sa kojim će obaviti hieros gamos, sveti brak koji spaja telo sa umom i duhom u činu božanskog sjedinjenja. Rekle su joj da će on biti blizanac njene duše, i da će ona postati njegova sestra-nevesta, dve polovine jedne celine, potpune samo kada se spoje. Kraljicu od Sabe, međutim, nije bilo lako osvojiti. Želela je da stupi u sveto sjedinjenje samo sa čovekom kojeg prepozna kao deo svoje duše. Dok je njen karavan kamila prevaljivao dugačak put ka Sionskoj gori, Makada je osmislila niz testova i pitanja koje će postaviti kralju. Odgovori će joj pomoći da utvrdi da li joj je ravan, da li je blizanac njene duše, da li su stvoreni kao jedno u osvit večnosti. Oni koji imaju uši neka čuju.. LEGENDA O SOLOMONU I KRALJICI OD SABE, PRVI DEO ONAKO KAKO JE SAČUVANO U LIBRO ROSSO Piter je zastao pre nego što je prešao na sledeći pasus. Poslednja fraza ovog pasusa ’da li je blizanac njene duše, da li su stvoreni kao jedno u osvit večnosti’ dotakla je neku tačku duboko u njemu. Nikada sebi nije dozvolio da razmišlja o konceptu srodne duše i predodređene ljubavi. Pošto je bio sveštenik, njegova ljubav je pripadala Bogu, Božijem sinu i njegovoj svetoj majci. Kao veoma mlad zavetovao se na celibat i uvek je poštovao tu zakletvu. Tokom većine života, Piter se osećao kao jedan od jedinstvenih ljudi, bez druge polovine, ljudi koje je Bog stvorio sa određenom svrhom, kako bi obavili određen

zadatak. Veoma retko se osećao drugačije. Međutim, u najdubljim ponorima duše, kada bi bio potpuno iskren prema sebi, događalo se da na trenutak posumnja. Ti trenuci su bili kratki, ali ipak su se dešavali. Prikrali bi mu se kada bi ugledao srećan par kako šeta ruku pod ruku preko Novog mosta u Parizu, ili porodicu kako se igra u parku. U tim trenucima bi se zapitao da li nešto propušta, neki aspekt života koji Bog želi da Piter iskusi. Ali, Bog ne može želeti i jedno i drugo, zar ne? Ako želi da Piter bude sveštenik, znači da njegova sudbina nije da se zaljubi i osnuje porodicu. Veći deo života je verovao u to. Tokom osamnaest meseci koje je proveo u francuskom zatvoru, otac Piter Hili je imao dosta vremena za razmišljanje. Jevanđelje iz Arka, dokument zbog kojeg je rizikovao život i slobodu, dokazuje da je Isus poznavao ljudsku ljubav i uživao u njoj. Piter je apsolutno verovao u to čak i dok je bio potpuno predan svom pozivu i katolicizmu. Naravno, da se mučio sa tim konceptom, ali otkrio je način da živi sa tom idejom i da ne pogazi zakletvu. Međutim, učenja iz Libro Rosso, uključujući jevanđelje koje je napisao Isus lično, naglašavaju da je glavni razlog ljudskog otelovljenja iskušavanje ljubavi u svim oblicima, ljudske i božanske, platonske i erotične. Što ih je više čitao, ta učenja su sve jače odjekivala u njegovoj duši. Tokom protekle četiri godine raspalo se sve što je Piter smatrao istinitim. Da li je on još uvek sveštenik? Vatikan mu nije oduzeo zvanje, ali nije nosio sveštenički okovratnik od kako je izašao iz zatvora. Nije imao želju da to čini. U ovom trenutku nije zainteresovan za propovedanje, posebno u katoličnom okruženju. Piter Hili je trenutno čovek bez životnog poziva. Pratio je Morin i ostale ne samo zbog toga što su oni njegova porodica u krvi i duhu, već stoga što su njegove kolege u velikom poduhvatu. Piter je i dalje pokušavao da utvrdi koja je njegova uloga u velikoj misiji o kojoj je Destino govorio ranije u toku dana. U misiji koju je Petra očigledno prigrlia sa ljubavlju i žestinom. Znao je da je dao obećanje i da je ovde kako bi ga održao – ali u čemu se to obećanje tačno sastoji? Nastaviće da proučava ono što mu je zadala, zaintrigiran trenutkom u koji ga ova priča odvodi, sada na prekretnici njegovog uzburkanog života. Makeda, kraljica od Sabe, stigla je na Sionsku goru sa darovima za velikog kralja Solomona. Došla je bez skrivenih namera, jer bila je žena velike čistote i iskrenosti, nesposobna za pretvaranje i obmanu. Zato je Makeda rekla Solomonu sve što joj je bilo u srcu i na pameti. Čim se našla u njegovom prisustvu i pogledala ga u oči, znala je da je on deo nje, od nastanka vremena do kraja večnosti. Solomona su potpuno osvojile Makedina lepota i pojava, a njena iskrenost ga je razoružala. Mudrost koju je video u njenim očima, bila je odraz njegove sopstvene. Istog trenutka je shvatio da su proroci bili u pravu. Evo žene koja mu je jednaka. Zar bi ona mogla biti drugo, kada je druga polovina njegove duše? Tada su se kraljica od Sabe i kralj Solomon sjedinili u hieros-gamosu, spoju koji ujedinjuje mladu i mladoženju u duhovnom braku po božanskom zakonu. Boginja Makede se stopila sa Bogom Solomona u najsvetijem savezu, stopivši muški i ženski princip u jedno potpuno biće. Tim činom sjedinjenja Solomona i kraljice od Sabe, El i Ašerat su se još jednom spojili u fizičkoj formi. U bračnoj odaji ostali su čitav mesec, na mestu poverenja i svesti, ne dopustivši ničemu da naruši njihov savez. Kažu da su im tada otkrivene tajne univerzuma. Zajedno su ustanovili tajne koje će Bog podeliti sa svetom, za one koji imaju uši da čuju.

Solomon je inspirisan Makedom, napisao više od hiljadu pesama, ali nijedna nije tako veličanstvena kao Pesma nad Pesmama, koja u sebi nosi tajnu hieros gamosa i pronalaska Boga u tom jedinstvu. Mada Makeda nikada nije bila njegova supruga po zakonu ljudi, bila je njegova jedina supruga po zakonu Boga i prirode, odnosno po zakonu Ljubavi. Kada je Makeda krenula sa svete gore Sionske, teška srca je ostavila svog voljenog. Takva je sudbina mnogih duša bliznakinja u istoriji – da se spoje i otkriju najdublje tajne ljubavi, ali da ih na kraju odvoje njihove sudbine. Možda je najveće iskušenje i tajna ljubavi u spoznaji da dvoje voljenih ne mogu biti rastavljeni, bez obzira na fizičke okolnosti, vreme ili udaljenost, život ili smrt. Kada se predodređene duše ujedine u hieros gamosu, ljubavnici su zauvek duhovno povezani. Oni koji imaju uči neka čuju. LEGENDA O SOLOMONU I KRALJICI OD SABE, DRUGI DEO ONAKO KAKO JE SAČUVANO U LIBRO ROSSO Piter je zatvorio knjigu i ustao. Morao je da razmisli, morao je da prošeta. Bilo je mnogo slojeva unutra priče o Solomonu i kraljici od Sabe – dubokih i za njega pomalo uznemirujućih. Ponukali su ga da dovede u pitanje mišljenje o sebi. Setio se Petrinog usredsređenog pogleda u trenutku kada mu je davala ovaj zadatak. Znala je da mu ovim stranicama upućuje izazov, znala je da će nakon čitanja razmišljati o stvarima na koje se nikada ranije nije usredsredio. Nema sumnje da je Destino dobro informisao o svim osobama koje dolaze u Firencu, ali u njegovom slučaju, ipak je u pitanju intuitivan izbor teksta. Piter je obuo cipele i odlučio da prošeta uz obalu reke Arno. Firenca noću izgleda zaista zapanjujuće. Možda će mu to pomoći da se prilagodi. Piter je gurnuo velika drvena sigurnosna vrata koja odvajaju spoljni svet od privatnih stanova u Antika Tore. Kada ih je otvorio ugledao je devojku kako trči preko ulice ka njemu i maše rukama. „Molim vas, pridržite mi vrata!“ Ostala je bez daha, ali je uspela da mu se nasmeši dok je pridržavala vrata da se ne zatvore. „Zaboravila sam ključeve“, objasnila je, pokazujući ka magnetnoj bravi na ulazu. „Magneti. Razmagnetišu mi kreditne kartice pa ne mogu da nosim ključ u tašni. Moram da ih držim odvojeno. Veoma nezgodno!“ Piter je klimnuo, zaokupljen mislima. „Laku noć“, rekao je ljubazno. Mlada dama je mahnula, ušla u zgradu i krenula ka liftu. Da nije bio toliko rastrojen, Piter bi primetio da je na vratima, tamo gde ih je devojka dotakla, ostala krvava mrlja. Čudesna noć u Firenci. Vazduh je bio prepun mirisa kasnog proleća, sa reke je duvao blag vetar. Tamara i Rolan su sedeli na krovnoj terasi Antika Tore i upijali atmosferu dok su krovovi Firence oživljavali pod svetlom punog meseca. Ova terasa je bila kao stvorena za dvoje zaljubljenih koji žele zajedno da provedu tiho veče.

Rolan je proveo proteklih par dana pomažući Tamari sa istraživanjem svih vidova legende o Longinu. Još nisu bili sigurni da li da pitaju Destina o tome, ili da sačekaju da sam pokrene temu. „Kakva je etikecija za ponašanje prema čoveku koji tvrdi da je star dve hiljade godina?“ pitala je Tami. Rolan se nasmejao. Kao poznavalac tajnog nasleđa, znao je ponešto o dekorumu. „Sačekaćemo i videti kuda će nas to odvesti. Više će nam verovati ako ga ne pritiskamo. Neće valjati ako pomisli da pokušavamo da iscedimo informacije od njega. Pozvao nas je ovamo sa razlogom. Ne smeta mi da čekam dok se taj razlog ne otkrije.“ „Misliš li da će ga Beranže pitati za koplje?“ Rolan je razmislio pre nego što je klimnuo. „Nadam se da hoće. Znam da oseća potrebu da to učini. Teško će odoleti, ne samo zbog sticanja ezoteričnog saznanja.“ „Već zbog toga što se trenutno suočava sa sopstvenom sudbinom“, završila je Tami Rolanovu misao, što se često dešavalo. Rolan je klimnuo. „Tako je. Uvek sam verovao da je Koplje Sudbine simbol borbe koju čovek vodi sam sa sobom. Da ono u sebi nosi neku vrstu energije ili vibracije koja pojačava ono što u srcu oseća čovek koji ga poseduje. Dobri ljudi postaju velikani, poput Karla Velikog. Zli ljudi postaju čudovišta, poput Hitlera.“ „Beranže je dobar čovek. Mogao bi da postane velikan.“ Rolan je klimnuo, ali čelo mu se nabralo od teških misli. „Kakav je njegov put do veličine, Tamara? Šta mora da učini? Da li na prvo mesto da postavi svoju i Morininu sreću? Ili da preuzme odgovornost za malog dečaka koji je naizgled rođen pod veoma posebnom zvezdom?“ Vilica joj se obesila. Tami je volela Rolana i mada ga je poznavala i razumela, ipak je uspevao da je šokira. Odgajan je u čudnom i složenom svetu evropskih tajnih društava. Otac mu je bio vođa društva Plave Jabuke i njegovo brutalno ubistvo je posledica intrige. Svet u kojem Rolan živi jeste svet u kojem intrige ne predstavljaju igru, niti prazne rituale: te tajne predstavljaju pitanje života ili smrti i utiču na istoriju i čovečanstvo. Kao urbanoj Amerikanki, ponekad joj je bilo teško da shvati dubinu – i opasnosti – ovog sveta. Tokom proteklih godina bila je svedok mnogo čega dok je Morin bila u potrazi za neprocenjivim izgubljenim jevanđeljima. Ipak, svaki novi dan kao da je donosio novu misteriju. Ponekad je na to gledala kao na uzbudljive trenutke svog novog života sa Rolanom; ponekad bi se osećala osujećeno i uplašeno. Zamucala je pre nego što je uspela da izgovori pitanje. „Nije... nije moguće da smatraš da Beranže treba da se oženi Vitorijom?“ Rolan je pogledao svojim nežnim očima. U njima je bilo bola, ali i razumevanja prema drevnoj istini koju ona još nije u potpunosti shvalata. „Tamara, volim te. Beranže voli Morin na isti način, tako da mi se srce cepa dok ovo govorim. Ali... nisi odgajana u skladu sa drevnim običajima našeg naroda. Znam da ih razumeš i da si naučila da ih voliš i prihvataš kao svoje. Ali nisi odrasla slušajući legende o masakriranim rođacima, mučenicima koji su ubijeni zbog svojih verovanja. U Langdoku, deci slušaju te priče pred spavanje. Odrasli smo uz legende o Katarskim vođama koji su bili dovoljno hrabri da zakorače u plamen, da pate i umru zbog verovanja u ljubav Isusa i Marije Magdalene, da rizikuju sve kako bi sačuvali učenja o Putu ljubavi.“ „Znam sve to.“ Pobunila se Tami. „Ali, ne shvatam kakve veze ima sa ovim slučajem.“

Rolan je strpljivo nastavio. „Beranže je odgajan u Langdoku, kao naslednik ovog zaveštanja. Šta se nalazi u centru naših tradicija? Kako su se Beranže i Morin upoznali? Šta im je zajedničko?“ Tami je počela da shvata. „Proročanstva.“ Odgovorila je. „Da, proročanstva. Proročanstva o Iščekivanoj i o Princu Pesniku vodila su naše ljude dve hiljade godina. Uvek smo živeli u skladu sa njima i odabirali vođe na osnovu njih. Nikada nas nisu izneverila. Tokom detinjstva, Beranžea je deda svakog dana podsećao da je on zlatni princ ovog proročanstva. Proročanstvo mu ne izbija iz glave. Živi u strahu da neće ispuniti svoju sudbinu, da će izneveriti svoj narod. Dodaj tome odgovornost prema detetu koje je rođeno po istom proročanstvu. Postoji još nešto što ne znaš...“ Tami je slušala, ali pisak mobilnog telefona joj je odvukao pažnju na trenutak. Progledala je poruku i pročitala je Rolanu. „Destino nam šalje poruku preko Pitera. Sastanak je sutra u devet sati ujutru u galeriji Ufici. Destino će nam pričati o Botičeliju. Šta si ono hteo da kažeš?“ Tami i Rolan su bili toliko zadubljeni u razgovor da nisu primetili mladu ženu koja je sedela nedaleko od njih držeću u rukama nešto poput dnevnika putovanja. Nisu videli da zapisuje svaku njihovu reč, niti su primetili da joj sa dlana desne ruke kaplje krv na papir. „Učitelju, da li ste dobro?“ Pitala je Petra tiho kada je ušla u Destinovu sobu. Sedeo je na krevetu zatvorenih očiju, zadubljen u misli. Nije koristio električno svetlo, voleo je sveće i uljane lampe. Insistirao je na tome da živi jednostavno, uprkos bogatim sledbenicima koji bi ga rado snabdeli svime što mu je potrebno. Međutim, malo toga mu je bilo potrebno. Deo pokore koju je sam sebi nametnuo pre toliko godina, bio je asketski život. Uvek se pridržavao tog zaveta. Zbog toga što bi Destino ponekad zaspao nakon molitve, Petra je svako veče proveravala da li su sveće i lampe ugašene. „Uđi, draga moja. Nemoj više brinuti zbog mene. Znam šta dolazi i drago mi je zbog toga.“ Petra se nasmešila u polumraku. Naravno da zna. „Zbog čega vam je drago, Učitelju? Zbog samog deteta? Zbog Drugog Princa?“ Destino je polako otvorio oči. „Drago mi je zbog ove prilike. Drago mi je zbog testa. Drago mi je zbog pouke koja može i mora proisteći iz toga.“ „Ali, Vitorija - “ „Vitorija igra svoju ulogu, ulogu protivnika, ulogu izazivača.“ Petra je shvatila i odvratila bezosećajnim glasom, „Beži od mene, Sotono.“ Destino je klimnuo. „Sotona, kao što dobro znaš, bukvalno znači protivnik. U ovom slučaju ona je Beranžeov lični Sotona. Ali, nemoj misliti da je Vitorija rđava. Ona je skrenula sa pravog puta i njene namere su zle, ali ono što radi je od značaja za naše ljude. Nijedan heroj nije dobio lovorov venac ako se nije suočio sa snažnim i opasnim protivnikom. Ako Beranže iz ove situacije izađe uz razumevanje prave lekcije, biće dostojan tog venca. Zaslužiće da postane Lorencov duhovni naslednik.“ „Ako se to ne desi?“ Destinove od starosti bezbojne i sluzave oči, zamagliše se dok je ispuštao dubog, isprekidan uzdah. „Ako se to ne desi, moraću da poživim još onoliko generacija koliko bude potrebno da se rodi princ dostojan tog proročanstva.“

Beranže je nazvao Morin sa aerodroma u Edinburgu da bi je obavestio da kreće ka Firenci privatnim mlaznjakom Sinklerovih. Njegov brat se nakon hapšenja našao u nekoj vrsti zakonske izlovanosti. Pošto ga čeka suđenje po optužbi za zaveru, i sa obzirom na to da je u čitavu stvar umešana vlada, zadržali su ga u pritvoru na osnovu posebnih okolnosti i bez kaucije. Beranžeu i dalje nije bilo jasno za šta ga tačno optužuju, ali rečenu mu je da neće moći da vidi brata još tri dana. Nije bilo svrhe da sedi u Škotskoj i nervira se. Pogotovo dok je njegov odnos sa Morin u opasnosti. Sada je sedeo na njenoj maloj terasi u Antika Tore. Dok je izgovarao priznanje, katedrala se presijavala iza njega. „Slagao sam te.“ „Znam.“ Beranže je klimnuo i pogledao je duboko u oči. Znao je da neće moći da je laže kada se nađe lice u lice sa njom. To prosto nije bilo moguće. Suviše su bliski, suviše povezani. Ona će svojim prodornim zelenim očima uvek biti u stanju da zaviri u njegovu dušu i drago mu je zbog toga. Shvatio je to dok je bio u Škotskoj; ne želi više nikada u životu da krije nešto od nje. Želi da postanu sjedinjen par, da između njih ne može ništa da se ispreči. Beranže je pojurio u Firencu da bude sa njom, da joj objasni, da je preklinje za oproštaj. Ali, nije mu dopustila da preklinje. Tokom proteklih dana, Morin je takođe nešto shvatila. Dok je danas sedela sa Destinom na terasi, očajnički joj je nedostajao Beranže. Bio je sastavni deo ovog divljeg, nepredvidivog, blagoslovenog putovanja na koje su se zajedno otisnuli. Bez njega se osećala kao da joj nedostaje jedan ud. Iznova je čitala odeljak iz Libro Rosso u kojem se detaljno opisuje odnos dve duše bliznakinje, bića stvorenih od iste suštine, stvorenih jedno za drugo. Bilo je to najlepše učenje Reda, i ona je shvatila koliko je to učenje istinito zbog načina na koji je Beranže voleo. Nije prosto verovala u to, znala je da to istina: Beranže je njena duša bliznakinja, znala je da su im sudbine prepletene poput umova i duša. Ako to zna, kako da odbaci taj odnos? Nije bila u stanju to da učini. Bila bi to uvreda daru ljubavi koji su oboje dobili od Boga. „Morin, naučila si me šta znači voleti. Promenila si me, preobrazila od osobe koja samo postoji u osobu koja je zaista živa. Žao mi je zbog onog što se desilo sa Vitorijom, više nego što mogu da objasnim rečima. Moram da ti kažem... postoji mogućnost da je dete moje. „Znam i to“, rekla je Morin. Ušla je u sobu sa terase i uzela kovertu sa toaletnog stočića. „Danas mi je Vitorija poslala ovo.“ Beranže je otvorio kovertu i pogledao tri fotografije divnog dečaka, starog tek nešto više od dve godine. Beranže nije disao dok je pregledao fotografije, jednu po jednu. Sa tamnom, dugom kosom i plavo-zelenim očima, dete je delovalo kao majušna verzija Beranžea Sinklera. „Nikad ga nisi video“, shvatila je Morin dok je posmatrala njegovu neočekivanu i veoma emotivnu reakciju. „Ne.“ Reč mu je zastala u grlu dok je prvi put posmatrao fotografije svog sina. „Šta ćeš uraditi?“ Beranže je neko vreme ćutao. Danteove fotografije su u trenutku raznele njegovu odlučnost. Ništa nije moglo da ga pripremi za udarac koji je doživeo posmatrajući savršenu, majušni verziju sebe. Dok je gledao dete na fotografiji u njemu se probudilo

nešto slično tuzi. U tom trenutku je shvatio da mu se život neizbrisivo promenio. Izgubio je kontrolu nad njim. Dante mu je sin i neće ga se odreći. Najzad je progovorio promuklim glasom, „On je moj sin Morin – pogledaj ga samo. Ne treba mi DNK test. Imam oči. Osim toga...“ „Osim toga, šta?“ „On je dete proročanstva. Ne moram da ti objašnjavam šta to znači, ne mogu to da zanemarim. Postoji još nešto što ne znaš.“ Morin je pokušala staloženo da dočeka objašnjenje, međutim, čitavo telo joj se treslo. Svet se rušio oko nje. Bila je sigurna da će vest koju će upravo čuti zadati konačan udarac onome što je preostalo do njenih kula u oblacima. „Proročanstvo. Morin, proročanstvo ima i drugi deo. Retko se citira zato što je u pitanju događaj koji se nikada ranije nije desio. Zove se Drugi Princ. Zastao je na trenutak pre nego što je počeo da recituje. Sin čoveka će se vratiti Kao Drugi Princ. Kada dođe vreme i kada se zvezde poravnaju, Princ Pesnik će biti otac Princa Pesnika Koji će postati Kralj Kraljeva. Morin se prestravila. Dobro je poznavala moć proročanstva, pošto se u svom životu suočila sa tim. Nije želela da rizikuje i pogrešno protumači ono što je upravo čula. Nakon užasne tišine koja je nastupila među njima, uspela je da prošapuće, „Šta to tačno znači, Beranže?“ Dok su mu se oči ispunjavale suzama, uzeo je njene ruke u svoje i stegao ih tako čvrsto da se trgla. „Nijedan Princ Pesnik nikada nije dobio sina Princa Pesnika. U istoriji našeg naroda, nikada se nije desilo da otac i sin dele sve karakteristike proročanstva. Zbog toga Drugi Princ...“ „Predstavlja Drugi Dolazak.“ Završila je Morin rečenicu tupim glasom koji nije prepoznala kao svoj. „Morin, znam da zvuči ludo, ali razmisli o tome šta smo svi zajedno proživeli. Bili smo svedoci toliko nemogućih događaja. Proročanstva nas nikada nisu izneverila. Ako postoji najmanja mogućnost da je Dante...“ Beranže je zastao. Još nije bio u stanju to naglas da izgovori, taj koncept ga je veoma uznemiravao. Zatim je nastavio, „Ako je Dante zaista poseban, biću mu potreban. Ne samo da ga povremeno posećujem ili da mu šaljem novac, već da mu budem pravi otac. Biće mu neprestano potreban neko ko će ga voditi i kontrolisati ambicije njegove majke.“ Morin je osetila goruću knedlu u grlu dok je ponavljala pitanje na koje nije želela da čuje odgovor. „Šta ćeš uraditi?“ „Ispravnu stvar. Žao mi je Morin. Tako mi je ćao. Ali, moram da budem dostojan pozicije koju držim. Moram da prođem ovaj test.“ Pustio je suze koje je do tog trenutka zadržavao i glasom koji kao da potiče sa nekog drugog mesta izgovorio sledeće reči, „Možda naša obaveza da budem plemeniti ima prvenstvo prema obavezi da budemo srećni.“

Morin je ustajala polako, trudeći se da shvati kako se blažen trenutak pretvorio u noćnu moru za nekoliko sekundi. Jednog trenutka su potvrdili neumiruću i večnu prirodu svoje ljubavi, sledećeg trenutka Beranže je ostavljao kako bi proveo život sa Vitorijom i njihovim detetom. Ugušila je jecaj i okrenula mu leđa i istrčala na terasu. Areco, Toskana 21. jul, 1463. Alesandro di Filipepi je bio veoma zahvalan zbog svog života. U osamnaestoj godini je bio šegrt kod najvećeg umetnika u Italiji i dokazao da je ravan najvećim slikarima u Firenci. Što je još važnije, porodica Mediči ga je praktično usvojila. Dali su mu mnogo više od svog imena. Živeo je i radio pod krovom Pjera i Lukrecije de Mediči i bio stariji brat Princu Pesniku i mlađem Đulijanu. Lorenco i Sandro su postali nerazdvojni. Bili su neizmerno uzbuđeni što idu sa Kozimom na hodočašće u Sansepolkro, duhovni dom Reda Svetog Groba. Kozimo je bio veoma slab, ali radovao se zbog svoje ideje da povede dečake. Ovo je verovatno njegov poslednji izlet, pošto zbog kostobolje više nije mogao da uzjaše konja. Jahao je nežnu belu mazgu sporog koraka, pored jednako usporenog Fra Frančeska. Tokom ovog putovanja, bili su savršeno društvo jedan drugom. Mada su dečaci žudeli za tim da se kreću brže, suviše su poštovali Kozima i Učitelja da bi ih požurivali. Naravno, datum nije odabran nasumice. Takav je običaj Reda i onih koji njime upravljaju. Sutrašnji dan, dvadeset drugi jul, bio je dan Marije Magdalene. Zvanično bratstvo koje nosi njeno ime organizovaće proslavu. Lorenco i Sandro će učestvovati u procesiji u čast žene koju obojica duboko poštuju kao jednog od svojih duhovnih vođa. Nakon proslave Učitelj će ih nedelju dana intenzivno podučavati u prisustvu velikih relikvija Reda na kojima je Sansepolkro osnovan. Ali, to je budućnost. Danas su momci sa Kozimom i Fra Frančeskom krenuli da se sretnu sa zvaničnim umetnikom rezidencije Reda: sa velikim Pjerom dela Frančeskom. Zbog toga je Sandro osećao zahvalnost i strahopoštovanje. Pjero dala Frančeska je bio najveći živi „angelik.“ Dok je još bio dečak, otkrio ga je lično Fra Frančesko. Mudraci su proedvideli njegovo rođenje u čudnom i svetom gradiću Sansepolkro. Pjerovoj veštini fresko-slikarstva nije bilo premca. Upravo je završavao ciklus fresaka u drevnoj crkvi San Frančesko, domu Reda u Arecu. Složene slike su od poda do tavanice prekrivale ogromnu kapelu iza oltara. Oslikao je legendu u Pravom krstu i susretu kralja Solomona i kraljice od Sabe. Za članove Reda, ta legenda predstavlja najsvetiju priču od svih priča. Od sjedinjenja Solomona i kraljice od Sabe najveća učenja u ljudskoj istoriji prenose se sa kolena na koleno, učenja o ljubavi i mudrosti koja iz korena menjaju shvatanje o životu i svetu. Red propoveda da su mnoga od tajnih učenja koja je Isus podelio sa svojim sledbenicima, preneta do njega preko Davidove loze čiji je izdanak. Sveti običaj hijeros gamosa, shvatanje da se Bog nalazi u bračnoj odaji kada su muškarac i žena sjedinjeni na mestu ljubavi i razumevanja, može se pratiti sve do vremena Solomona i kraljice od Sabe. U Starom zavetu se Pesma nad pesmama, pesma o svetom sjedinjenju i strasti koja stvara život, pripisuje Solomonu. Učitelj je pričao dečacima dok su ulazili u crkvu izgrađenu u romanskom stilu u čast svetog Franje Asiškog u trinaestom veku.

„Mada proročanstvo o Princu Pesniku danas posmatramo kao hrišćanski koncept, kao dolazak čoveka koji će vaspostaviti i štititi prava Hristova učenja, to nije uvek bilo tako. Proročanstva su drevna, bezvremena. Potiču od Boga i odnose se na muškarce i žene širom vremena i prostora koji će doći da obave Božiji posao – bez obzira da li su u pitanju Jevreji, hrišćani, Muslimani, Hindusi ili pagani. To nije bitno. Solomon i David su bili Prinčevi Pesnici. Razmislite o ovome: David je napisao Psalme, njegov sin Solomon je napisao hiljade pesama, uključujući uzvišenu Pesmu nad pesmama i obojica su na neki način promenili svet. Isus je bio Princ Pesnik, ali ni u kom slučaju nije bio prvi. Bio je samo jedan u dugom nizu pesnika i, bez sumnje, najizuzetniji među njima. Međutim, nije bio prvi, niti je poslednji.“ Nasmešio se Lorencu. Zaustavio je dečake, pošto su se našli u centru broda. „Pogledajte ka oltaru. Zastanite da pogledate veoma bitnu Pjerovu kreaciju. Pre nego što osmotrite veličanstvenost freske, bacite pogled levo i desno od oltara.“ Sa obe strane prostranog oltarskog prostora nalazili su se uski stubovi. Naslikani na identičan način, kao savršeni parnjaci, džinovski portreti Isusa i Marije Magdalene nalazili su se, prvi sa leve, a drugi sa desne strane. Naslikani su kao ravni jedno drugom, ali i kao par. „Ovo su portreti dvoje voljenih. Jednakih pod Bogom“, začuo se nežan muški glas iza njih. Pjero dela Frančeska, sa četkicom u ruci i umrljan pigmentom, nasmešio se prijazno dečacima dok je objašnjavao svoj rad. „Nisam ja naslikao originalne portrete Našeg Gospoda i Naše Gospe. Njih je stvorio drugi stanovnik Areca, veliki slikar koji je bio moj prethodnik. Zvao se Luka Spinelo. Nažalost, njegove freske su propale, ali ja sam ih restaurirao. Mogu samo da se nadam da se nisam ogrešio o njegov rad. Bio je pravi genije. Učio je od Đota.“ Pjero je klimnuo ka Fra Frančesku i nastavio. „Možda bi valjalo da kažem da ga je Đoto naučio da slika. Sve ostalo je naučio od Učitelja.“ Pjero je zastao kako bi pozdravio Kozima sa velikim poštovanjem koji dostojnim glave porodice Mediči. Mada je bio stanovnik jugoistočne oblasti Toskane, Pjero dela Frančeska je dugo obučavan u Firenci pod Kozimovim patronatom. Mada su Medičijevi želeli da zadrže Pjera u Firenci, znali su da je Učitelju potreban u Arecu i Sansepolkru. Kao zvanični pisar Reda, treba da ostavi trajna umetnička dela ove svete regije, preko kojih će učenja biti sačuvana. Tokom naredne nedelje, to će biti deo obuke koju će Sandro i Lorenco primiti. Steći će bolje razmevanje svega što je Pjero postigao neuporedivom tehnikom pripovedanja preko fresaka. Areco je probni teren za skrivanje učenja Reda „na otvorenom.“ Firentinci treba da prošire ovaj pristup, da ovaj tip moćnih, simboličnih remek-dela približe većoj i zahtevnijoj publici. Red je preduzimao smele korake kako bi osvojio Firencu uz pomoć Medičijevih i njihove armije umetnika. Ako uspeju da postignu ciljeve u Firenci, proširiće se Italijom – i na kraju krenuti ka Rimu. Sa moćnim udruživanjem Lorenca i Sandra započeće revolucija ka zlatnom dobu umetnosti i obrazovanja. Misija se sastoji u ponovnom uspostavljanju pravih učenja ranog hrišćanstva uz pomoć epskih umetničkih dela. Kada postanu suviše umišljeni zbog važnosti ove misije, Fičino je rado podsećao svoje učenike da je nisu oni započeli. Oni su blaženi naslednici velikog bogatstva izgrađenog na krvi i žrtvama zapanjujućih žena i muškaraca koji su živeli pre njih. Citirao je velikog učenjaka i vođu reda iz dvanaestog veka, Bernarda iz Šartra:

„Zapamtite, mi smo patuljci koji stoje na plećima divova.“ Firenca, današnjica „Zapamtite, mi smo patuljci koji stoje na plećima divova.“ Piter Hili je često citirao Bernarda iz Šartra, rado se sećajući velikana koji su živeli pre nas i dali sve od sebe da mi ne bismo živeli u tami. Ali, citat mu je delovao posebno primereno dok je stajao pred kipom Kozima Oca Nacije i Lorenca Veličanstvenog pored galerije Ufici. Piter i Morin su koračali pokraj reke pre nego što su skrenuli ka Uficiju, jednom od najveličanstvenijih muzeja na svetu. Na prilazu ovom renesansnom blagu postavljeni su kipovi umetnika koji su oblikovali sudbinu Firence: slikara, pisaca, arhitekata. Prošli su pored Donatela i Leonarda. Na drugom kraju ulaza, pored trga nalazio se kip Kozima. Delovao je mudro i iznenađujuće srdačno dok stoji pored svog unuka. Kip Lorenca je bio podjednako dobro izvajan. Predstavljen je sa rukom položenom na bistu Minerve, boginje mudrosti. Morin je stajala pred kamenim likom Lorenca na pijedestalu i posmatrala ga u tišini. Pošli su joj trnci niz kičmu kada je ugledala njegovo lice izvajano sa čudnom crtom po kojoj je bio poznat, sa pljosnatim grebenom nosa. Uprkos tome što se o njemu često govorilo kao o ružnom, Morin se zapanjila zbog njegove lepote. Zračio je neverovatnom plemenitošću, opipljivom čak i u kamenu izvajanom stotinama godina nakon njegove smrti. Bez sumnje, bio je veličanstven. Zadrhtala je, mada je sunce bilo na dobrom putu da obezbedi vreli majski dan u Toskani. Piter je primetio. „Šta se desilo?“ Morin je progutala knedlu, osetivši kako joj ponestaje daha. „Izgleda... izgledao kao on. Mislim, videla sam njegove portrete i nisam imala neku naročitu reakciju. Samo sam pomislila da čudno izgleda. Ali, ovo... ovo je Lorenco. Kao da je zarobljen u kamenu. Njegova slika i prilika. Savršeno.“ Morin je bila potpuno opčinjena Lorencom i trudila se da uspostavi vlast nad svojim osećanjima. „Ne mogu to da objasnim, ali kada posmatram ovog čoveka, osećam da sam mu apsolutno predana. Krenula bih za njim u bitku protiv đavola, ako treba. Ne postoji ništa što ne bih uradila za njega. Ali, to nije jedina vrsta predanosti koju osećam. I on je predan. Predan svojoj misiji, naravno. Zbog toga su mu mnogi bili odani. Lorenco nikada od drugih nije tražio ono što sam nije spreman da učini. Gledam kip i apsolutno sam sigurna u to.“ „On je jedan od divova na čijim ramenima stojimo“, dodala je Morin, razmišljajući u tom trenutku o značenju osećanja predanosti i dužnosti koju osećaju Prinčevi Pesnici. Morin i Piter su ušli u Ufici i zakoračili na masivne stepenice koje predstavljaju izazov čak i za fizički najspremnije turiste. Svi ostanu bez daha kada stignu do vrha i osoblja koje pregleda karte. Morin je primetila još jednu bistu Lorenca de Medičija sa desne strane, kod ulaza u galeriju slika. I ova skulptura je predstavljala moćan portret velikog čoveka. Dok je stajala pred kipovima Lorenca, imala je čudan osećaj kao da posmatra nekog koga je dobro poznavala. Mada je i ranije dolazila u kontakt sa osobama o kojima je pisala, to se

obično dešavalo u snu ili dok je zadubljena u pisanje. Nikada se nije desilo na toliko visceralan, potpuno svestan način. Gledajući lik Lorenca de Medičija, Morin se osećala kao da oplakuje svoju izgubljenu ljubav. Primetila je Destina, koji ih je čekao sa Tami i Rolanom. Pažljivo je posmatrao. Dao joj je znak da stane kraj njega i podario joj poluosmeh. „Kada uđeš unutra, razumećeš mnogo više nego ranije. Ovo je muzej umetnosti, ali takođe i biblioteka u kojoj se nalaze najbitniji tomovi. Zidovi Uficija čuvaju neke od najvećih tajni ljudske istorije.“ Borgo Sansepolkro, Toskana 22. jul, 1463. Zvanična legenda o osnivanju Sansepolkra pripoveda da su grad osnovala dva sveca. Santo Egidio je na ovo mesto došao sa Santo Arkanom, koji se 934. godine vratio u Toskanu iz Svete zemlje. Sa sobom su doneli neprocenjive relikvije iz Svetog Groba i izgradili prvo molitvište koje će te relikvije štititi. Čudno i zabačeno mesto za smeštanje važnih relikvija koje svi verni hrišćani širom Italije treba da poštuju. Da li je zaista tako? Tajna legenda o Sansepolkru ispreda sasvim drugačiju priču – da je ovaj majušni grad smešten na najjužnijim brdašcima Toskane odabran upravo zbog toga što je zabačen i što ga je teško pronaći. Zbog toga ga je bilo lako štititi i odbraniti. Samo oni koji znaju za njegovo postojanje i šta se tamo nalazi, znali su kako do njega da dođu. Priroda svetih relikvija donetih iz Jerusalima, nikada nije otkrivena u javnosti. Ovo je zaista odgovarajuće mesto da se saznaju tajne. Lorenco i Sandro su prosto treperili od energije zbog onoga što ih čeka. Nalazili su se u domu Pjera dela Frančeska, koji je upravo pregledao barjak koji će se večeras nositi na čelu procesije. „Zar nije veličanstvena?“ Pjero je odmahnuo glavom dok je stajao pred likom Marije Magdalene u prirodnoj veličini. Veličanstvena, lepa i ustoličena. U krilu sa ljubavlju drži raspeće, ali to ni u kom slučaju nije žižna tačka barjaka. „Mislim da je ovo jedno od najbitnijih umetničkih dela ikad stvorenih. Našu Gospu niko nije uspeo da prikaže tako savršeno. Naslikao je veliki Luka Spinelo Aretino za Bratstvo Marije Magdalene, javno lice Reda ovde u Toskani. Često sedim ispred nje da bih dobio nadahnuće. Pogledajte njeno lice, tako je spokojna – a moćna. Ova Magdalena nije ponizna! Ne, ovo je portret kraljice. Naše kraljice.“ „Da li svi u vašem bratstvu nose ovakve kapuljače?“ Radoznalo je pitao Lorenco, posmatrajući muškarce kraj stopala Marije Magdalene. Delovali su poput pokajnika. Red je veoma jasno nalagao da Magdalena ne treba da se posmatra na taj način. To je izmišljotina katoličke crkve i tako se umanjuje njen pravi status. „U pitanju je alegorija, braćo moja. Važno je da o tome vodiš računa dok slikaš, Sandro“, objašnjavao je Pjero strpljivo. Smireno i odmereno ponašanje činilo je od njega rođenog učitelja. „Spinelo, kao svi veliki umetnici, koristi mnoge slojeve simbolizma kako bi naša poruka bila jasna. Vidite li posude na njihovim rukavima? Podsećaju nas na to ko je zapravo Magdalena. Ona je žena koja je miropomazala Isusa, zato što mu daruje kraljevstvo i zato što mu je supruga. Ona je uzvišena. Ali, muškarci su u kapuljačama zbog toga što je istina o njoj još skrivena i njeni sledbenici bi počinili jeres ako bi javno propovedali svoja učenja.

„Vidite kako su im ogrtači na leđima otvoreni, kao da će se bičevati u činu samosakaćenja? To se odnosti na ono što je Spinelo naslikao sa zadnje strane barjaka.“ Poveo je dečake okolo da vide suprotnu stranu. Tu se nalazila slika bičevanja Hrista zavezanog za stub. Tukla su ga dva rimska vojnika. „Bičevanje je takođe alegorija. Spinelo je veoma delotvorno koristio, a ja se nadam da ću moći da nastavim njegov rad. Stvorio je poruku dok je radio sa Učiteljem. Odlučili su da je bičevanje odgovarajuć simbol za predstavljanje onoga što se Isusu dešava svaki put kada poreknemo istinu o njegovom životu i učenjima. To uvek iznova dovodi do njegovog mučenja. Pravo bičevanje Hrista jeste oduzimanje nasleđa njegovoj porodici, kao i svega što mogu da poklone svetu. „To se oslikava i na prednjoj strani barjaka u vidu ogrtača ’pokajnika.’ Otvor na leđima obezbeđuje prostor za bič i samosakaćenje. Znači, povređujemo sebe time što ne odajemo priznanje ovoj prelepoj kraljici zbog svega što je došla da nas nauči. Divna je, zar ne?“ Sandro Botičeli je sa strahopoštovanjem stajao pred Magdalenom u crvenom ogrtaču, obuzet njenom lepotom i bogatim slojevima simbolizma koje su umetnici pažljivo integrisali u svoj rad. Međutim, Pjero još nije završio. „Sandro, vidim da si zadivljen sa tačke gledišta slikara. Zuriš u nju sa strahopoštovanjem i pitaš se zašto u tebi pobuđuje toliko emocija, nezavisno od njene očigledne lepote. Znaš li zašto?“ Fra Filipo Lipi i Andrea Verokijo nisu za badava podučavali Sandra. Klimnuo je sa osmehom i dao ispravan odgovor. „Zato što je stvorena uz pomoć procesa ulivanja.“ „Odlično, brate. Zaista je tako. Spinelov pristup ulivanju bio je sasvim poseban. Ako želite da vaše madone i boginje iskaču iz dela i pričaju priče kao što to ova čini, morate da naučite tu tehniku. Verovatno nisi zainteresovan da danas čuješ prvu lekciju?“ Svi su se nasmejali, pošto su dobro znali odgovor. Lorenco je odlučio da krene kako bi dva umetnika mogla da se prepuste specifičnoj prirodi lekcije. On će se sastati sa dedom i Učiteljem da bi se pripremili za večerašnju proslavu. Tiho pevušenje kovitlalo se kroz tamu dok je svečana procesija zavijala uskim, kaldrmisanim ulicama Borga Sansepolkra. Muškarci koji su marširali u procesiji nosili su baklje. Bili su pokriveni ogrtačima od glave do pete, sa odvojenim kapuljačama koje su im u potpunosti prekrivale glave. Ogrtači su bili od blistavo belog materijala. Na rukavima su crvenim koncem imali izvezen amblem – ćup od alabastera koji simboliše njihovu posvećenost Mariji Magdaleni i Redu. Procesija je zavijala gradskim ulicama. U centru parade, dve osobe su nosile veličanstven Spinelov barjak, sa ustoličenom Marijom Magdalenom u prirodnoj veličini. Zaista je bila predstavljena uz svu grandioznost ženskog aspekta Boga i kao takvoj su joj klicali dok je prolazila ulicama. „Madona Magdalena! Madona Magdalena!“ Lorenco je posmatrao porocesiju sa dedom. Uprkos mladalačkom uzbuđenju, ovo je za njega ipak bila svečana prilika. Kozimo je umirao i Lorenco je znao da je ovo poslednji značajan događaj kojem će imati priliku da prisustvuje zajedno sa starcem. Zbog toga je odabrao da ne maršira u procesiji sa Sandrom. Nije želeo da ostavi Kozima. Želeo je da podeli ovaj događaj sa svojim voljenim dedom i da ga zauvek sačuva u sećanju. Lorenca su duboko ganule emocije koje su kolale kroz njega: tuga zbog gubitka koji ga čeka i koji će razbiti njegov svet u milion komadića; i duboka religiozna predanost prema

ženi koju nazivaju svojom kraljicom. Te dve stvari su se pretočile u zakletvu koju je Lorenco te večeri izgovorio pred Kozimom. Suze su mu klizile niz lice dok je posmatrao približavanje procesije. Oči su mu svetlucale dok je naglas izgovarao svoje obećanje. „Neću te izneveriti, deta. Ništa me neće zaustaviti. Neću izneveriti našeg Gospoda i našu Gospu. Neću izneveriti zaveštanje Medičijevih.“ Kozimo ga je zagrlio i na trenutak privukao bliže sebi, shvativši da je ovaj momenat veoma bitan za obojicu. „Znam to, Lorenco. Siguran sam u to više nego u bilo šta u životu. Nećeš izneveriti zato što je tvoja sudbina da uspeš. Bićeš spasitelj svih nas. Bićeš najveći Princ Pesnik koji je ikada živeo. Već to jesi.“ Barjak se pojavio pred njima i Lorenco je video da Sandro maršira direktno iza. Pogledi su im sreli i Sandro je počeo divlje da gestikulira pokazujući Lorencu da mu se pridruži tokom ostatka procesije. Lorenco je pogledao dedu i Kozimo se nasmešio. „Idi!“ Razigrano je gurnuo Lorenca ka Sandru. „Idi i pokaži predanost prema našoj Kraljici Milosrđa time što ćeš marširati u njenoj paradi!“ Lorenco mu je uzvratio osmeh i krenuo kroz gomilu ka Sandru kako bi marširao kraj njega. Kada su krenuli, jedan od nosilaca baklji se približio i osvetlio drugu stranu barjaka. Pogledavi ka Spinelovom remek-delu bičevanja Hrista, Lorenco je primetio nešto što ranije nije video. Svetlo je obasjalo lice jednog od rimskih centuriona. Luka Spinelo je naslikao reckav ožiljak preko leve strane čovekovog lica. Kolumbina. Bila je moja prva muza. Prva žena koja me nadahnula da je slikam iznova i iznova. Ona je lepota u svom aktivnom principu – sila sa kojom čovek mora da se nosi i koju nikad ne sme da potceni. Od kako je napunila šesnaest godina pa do danas, nikada nisam upoznao tako snažnu ženu. ipak... ona je Lepota koliko i Hrabrost. To je snaga koja nije agresivna, već potiče iz njene dobrote. Kada istorija ovih zlatnih dana bude napisana, plašim se da Kolumbinino ime neće ući u anale. Poput mnogih žena koje su živele pre nje, biće izgubljena u istorijskom ciklusu u kojem žene bivaju nekako napuštene. Na taj način i na mnoge druge načine, ona nosi uzvišene sandale svete neveste, naše Gospe Magdalene. Polovinu naše duhovne prirode i zaveštanja kao ljudskih bića brišu propusti istorije. Ali, ja neću dopustiti da Kolumbina bude napuštena. Naslikao sam je, koristeći tehniku ulivanja, kako bih sačuvao njenu jedinstvenu snagu i posvećenost našem cilju – i našem princu – da bi je svet jednog dana upoznao. Prema tome, osvanuo je veliki dan ispunjen izvrsnim osećanjem sinhroniciteta kada sam odabran da naslikam personifikaciju Hrabrosti. Sudije koje čine veliki Trgovački Tribunal naručile su slike sedam vrlina kojima će ukrasiti zidove svoje sudnice. Nadaju se da će ih umetnost inspirisati da mudro sude u malim i velikim sporovima pripadnika svog zanata. Najpre su svih sedam slika poručili od Pjera del Polajuola. Mada je sposoban slikar, njegovo ime nagoveštava da je potomak odgajivača pilića. Ima trenutaka kada posmatram neko njegovo delo i pomislim da bi nam bilo mnogo bolje da imamo više piletine na stolu, nego Polajolovih slika. Neki mogu reći da sam surov. Ipak, sudbina je htela da Pjero od Živine ne bude u stanju da isporuči svih sedam radova. Pozvali su mene – po milosti Boga i prodice Mediči – da naslikam sedmu vrlinu, onu za koju Pjero nije dobio inspiraciju: Hrabrost

Tako mi je Kolumbina pozirala zvanično i formalno, sedeći u pozi koja me nadahnjuje, sa glavom nagnutom u stranu na dugačkom vratu i divnog lica, mudrog izvan svojih godina, dok razmišlja o velikim zadacima koji je čekaju. Kada se našla preda mnom, shvatio sam da je od najveće važnosti da tačno prenesem izuzetnu boju njenih očiju i bio odlučan da u tome uspem. Tog dana, svetlo se odbijalo od njenu haljinu od zlatnog somota. Oči su joj imale boju ćilibara obasjanog suncem. Ipak, kao što se obično dešava, smejali smo se tako često i tako snažno da nisam uvek bio u stanju da držim četkicu dovoljno staloženo kako bih je slikao. U čast našeg Reda i velikog Pjera dela Frančeska, nabore njene crvene haljine nasliko sam na sličan način kao što je on učinio na slici Magdalene iz Areca. Izveo sam to suptilno, tako da su samo oni koji imaju oči da vide razumeli mig, ali mene je to veoma zabavilo – kao i Lorenca. Lorenco se toliko oduševio slikom Kolumbine da je pretio da će stalno kršiti zakone trgovine kako bi morao da izađe pred tribunal i vidi sliku! Rekao sam mu da će biti jednostavnije da naruči od mene delo još veće lepote. Ono što je započelo kao šala između mene i mog brata u duhu, pretvorilo se u ozbiljnu diskusiju o tome šta je zapravo idealna slika – savršena harmonija između umetnosti i mudrosti, lepote i energije. Potom smo razmišljali o mogućnostima, uzbuđeni idejama koje su se razvijale među nama. Ta diskusija je dovela do najbolje slike koju sam ikada dotakao četkicom i srcem, do savršene predstave le temps revient... Ali, to je druga priča, za drugi dan. Priča koja zaslužuje da bude ispričana zasebno. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi, poznat kao ’Botičeli’ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Galerija Ufici, Firenca, današnjica Svi su zajedno prolazili hodnicima Uficija. Destino ih je predvodio svojim čudnim, drevnim korakom, Morin je išla kraj njega, pažljivo slušajući. Piter, Tami i Rolan su ih u stopu pratili. Muzej je bio neverovatan u smislu količine izuzetnih italijanskih umetničkih dela sakupljenih na jednom mestu. Radovi su bili izloženi prema epohama, počevši sa srednjovekovnom galerijom. Na tom mestu posetioce je dočekivala ogromna Bogorodica koju je naslikao Čimabue. Odatle je lavirint odaja i hodnika vodio do drugih perioda u umetnosti. „Žao mi je što vas požurujem, pošto svaki komad u ovom muzeju zaslužuje pažljivo razmatranje“, rekao je Destino. „Međutim, krenuli smo na veoma određenu destinaciju da vidimo veoma posebne slike.“ Sproveo ih je kroz poslednju prostoriju koja se odnosi na Srednji vek i najzad su stigli do odaje kojom dominira sedam sličnih slika. Svaka predstavlja džinovski portret ustoličene, veličanstveno lepe žene. „Vrline.“ Morin ih je odmah prepoznala po ikonografiji. Pravda je nosila mač, Vera je držala putir. Međutim, bilo je očigledno da su šest slika izrađene u identičnom stilu. Sedma vrlina je odudarala, potpuno različita u suštini od svojih sestara.

Tami je zviždala dok je razgledala portrete, a potom zapevala pesmicu iz detinjstva. „Uh, ’Jedna od ovih stvari nije poput ostalih.’“ Šest slika je naslikao isti umetnik. Mada su lepe na svoj način, sedma ih je potpuno zasenjivala. Slika Hrabrosti je sijala poput dijamanta Houp postavljenog među neobrađene ahate. Ovaj umetnik je koristio žive boje i mnogo detalja. U njegovom radu bilo je čari koja je apstolutno oduzimala dah. Međutim, ono što je zapravo uzdizalo ovu sliku od ostalih, bio je model. Mlada žena je posedovala neverovatnu kombinaciju nebeske lepote i čelične snage. Izgledala je zapanjujuće. „Botičelijeva prva narudžbina“, objasnio je Destino, pokazujući ka slici Hrabrosti. „Bio je odlučan da dokaže da je njegov rad beskrajno kvalitetniji od rada umetnika koji su dobijali narudžbine širom Firence. Bacio se na posao. Siroti Polajolo. Kada je video koliko Kolumbina naslikana kao Hrabrost zasenjuje svih šest njegovih slika, pao je u duboku depresiju i nije slikao mesecima.“ „To je Kolumbina?“ Morin je bez daha stajala pred njenim likom. Destino je pripremio pričama iz detinjstva Kolumbine i Lorenca. Počeo je sinoć i pripovedao sve do ranih jutarnjih sati. Te priče su očarale Morin, kao i činjenica da im je Sandro bio poput brata. Renesansa je oživljavala na potpuno drugačiji način nego što je zamišljala – tako ljudski, tako stvarno. O zapanjujućim istorijskim likovima lako je razmišljati kao o ikonama, zaboravljajući pritom da su bili ljudi od krvi i mesa koji su se smejali, voleli i patili. Destino je na divan i neočekivan način menjao njen pogled na istoriju. „To je zaista Kolumbina“, rekao je Destino. Dok je posmatrao sliku, oči su mu se napunile suzama. „Sandro je uspeo u svom naumu. Uhvatio je njenu suštinu. Mada je slikao mnogo puta – najčuvenija verzija vas čeka u sledećem salonu – najviše mi nedostaje kada gledam taj portret.“ Morin je opčinjeno stajala pred Kolumbinom. Žena joj se već „obraćala.“ Osećala je kako klizi sve dublje u stanje tokom kojeg se spaja sa svojim likovima. Počela je da oseća ono što je Kolumbina osećala u vreme kada je Sandro naslikao. Bilo je to divno i bolno vreme. Osećala je ljubav, ali i snažnu glavobolju. Bol koji je Morin nedavno iskusila, stopio se sa Kolumbininim naporom koji se protezao preko vremena i prostora, kroz čaroliju Botičelijeve umetnosti. Morin je znala da je tek počela da nazire složenost ove „male golubice“, neopevane muze najčuvenijih muškaraca iz doba renesanse. Takođe je shvatila da je njena sopstvena sudbina na neki način prepletena sa lepom i zagonetnom ženom koja je doziva sa platna. Kaređi Leto 1464. godine „Vreme se vraća.“ Fra Frančesto je tom izjavom započeo današnje predavanje Lorencu, Sandru i Kolumbini. Bio je posebno srećan kada predaje svima zajedno. Osećala se harmonija, duh porodice i zajednice kada bi se ova tri duha okupila na istom mestu. Bilo je divno gledati ljubav koju osećaju jedno prema drugima. Takođe su izazivali jedno drugo kako to mogu samo ljudi koji osećaju potpuno međusobno poverenje. Fičino je bio njihov glavni učitelj. Podučavao ih je grčkoj gramatici i nemilosrdno ispitivao na temu alegorija i Platona. Međutim, svi bi procvetali kada bi Učitelj Reda

Svetog Groba došao da održi predavanje. Tokom tih dana Kolumbina bi obavezno pronašla način da izađe iz kuće i nađe se sa Lorencom kako bi prisustvovala predavanjima. Kao njihov učitelj, Fra Frančesko je morao da bude posebno kreativan i smeo kada su na času prisutni svo troje. Bio je za njega bio najveći i najradosniji izazov. Zbog toga je za današnju lekciju izabrao sržnu filozofiju Reda. „Deco, sada ćemo početi. Recite mi kako glasi fraza, ’vreme se vraća’ na jeziku trubadura.“ „Le temps revient“, ponovio je Lorenco na francuskom. Mada ga nije tečno govorio, naučio ga je prilično dobro čitajući trubadursku poeziju i proučavajući ideale dvorske ljubavi. Učitelj je klimnuo i proširio temu. „Vreme se vraća jeste naše najdragocenije učenje zato što ima mnogo slojeva. Svaki od tih slojeva primenjuje se na drugačiju vrstu ljubavni. Za sve nas, to je shvatanje da se zemaljska ljubav na kraju vraća božanskoj ljubavi, a božanska ljubav se ponovo vraća kako bi nam obezbedila dar zemaljskog života. To je ciklus kroz koji duša prolazi.“ Kolumbina i Lorenco su hvatali beleške, ali Sandro je tokom čitave lekcije crtao skice. Tako je učio i pamtio, i na taj način je izražavao učenja preko slika. Dok je Učitelj govorio, Sandro je crtao krajolik sa likovima koji se kreću kružno od neba ka zemlji i nazad. „Želite li da vam sada pričam o nečemu sasvim novom? Fraza ’Vreme se vraća’ odnosi se na seriju inkarnacija, od osvita do kraja vremena, tokom kojih se duše inkarniraju u potrazi za svojom ’duhovnom porodicom’ i svojim parom, koji je, kao što piše u Knjizi ljubavi, ’blizanac njihove duše.’“ „Učitelju, da li smo mi duhovna porodica?“ pitala je Kolumbina. „Veruješ li ti u to, draga moja?“ Klimnula je. „Volim svoju porodicu za koju me vezuje krv, ali na drugačiji način. Kada sam sa Lorencom, Sandrom, učiteljem Fičinom i vama, osećam nešto veoma duboko i lepo. Toliko vas volim, da u srcu znam da smo porodica.“ „’Jedino što je slaže od sjedinjenja, jeste ponovno sjedinjenje’“, citirao je Lorenco rečenicu iz Knjige ljubavi. „Tako je, sine moj. Svakome ko ima srce, jasno je da je to istina kada ste vas dvoje u pitanju. Jedan od velikih pesnika trubadura napisao je da je ljubav stvorena „Dès le début du temps, jusqu’à la fin du temps.’ Izgovorite to zajedno sa mnom.“ Ponovio je rečenicu na francuskom i zatim su je ponavljali dok nisu obladali izgovorom. Od tog dana, reči nepoznatog trubadura koji je nekada davno pevao o savršenoj ljubavi prema svojoj gospi, predstavljale su istinu o Lorencovoj i Kolumbininoj vezi: Od početka do kraja vremena. Sandro je kasnije pokazao Kolumbini i Lorencu skice koje je nacrtao tokom predavanja. Najpre skicu Kolumbinu: blago nagnute glave na divnom, dugom vratu dok razmišlja o lekciji. Pažljivo je skicirao njene duge prste obmotane oko pera. „Već sam te video u toj pozi i pokušao da je nacrtam iz sećanja“, rekao je Sandro. Kao umetnik sa okom za lepotu, obožavao je Kolumbinu kao muzu. Zaista, ona im je svima bila muza; svakog je nadahnjivala drugačijim vidom ljubavi o kojima se podučava u

okviru Reda. Za Lorenca, ona je i eros i agape, nadahnjuje ljubav srca, duše i tela. Za Sandra, ona je muza lepote u svom aktivnom principu, sila koja poput Venere preobražava sve oko sebe. Ali, ona je takođe njegova sestra u duhu, suština ljubavi poznate pod imenom philia. Za Učitelja Reda Svetog Groba, ona je postala posebna muza po modelu žena iz loze koje su živele pre nje – proročica i spisateljica koje ne samo što su sačuvale prava učenja, već su im doprinele u novom svetu. Ona je takođe njegova ćerka, koja prema tome inspiriše ljubav poznatu kao storge. Učitelj i učenici zajedno dele ljubav koja preobražava svet preko delanja i milosrđa, poznatu pod imenom eunoia. „Ti si izvorna muza, Kolumbina. Ti si svima nama sve. Ti si naša Magdalena.“ Sandro je poljubio u obraz. Retko je bilo kome otkrivao svoju nežnu stranu, ali njegovu umetničku dušu je ganulo današnje predavanje. Lorenco je maltene zaplakao posmatrajući ih. Uzeo je crtež, diveći se. „Mogu li da ga zadržim? Prelep je.“ „Plašim se da ne možeš, brate.“ Sandro mu je oteo crtež iz ruke. „Biće mi nadahnuće za lica budućih bogorodica i boginja hrabrosti. Ali, uveravam te, naslikaću našu Kolumbinu mnogo puta – u ovoj i u drugim pozama.“ Kaređi, 1464. godine „Lorenco, imamo neprijatelja.“ Kolumbina je sačekala Lorenca tamo gde su se obično nalazili da bi zajedno išli do Fičinove vile na predavanja. Međutim, čim je dojahao na Morelu, odmah je primetio da je ona van sebe. Lorenco je sjahao i zagrlio je. Zarila je glavu u njegovo rame i počela da plače. „Ljubavi, šta je bilo? Šta se dogodilo?“ Počela je da štuca između jecaja. U drugim okolnostima Lorencu bi to bilo veoma slatko, ali u ovom trenutku je bio potpuno zaokupljen otkrivanjem i eliminisanjem neprijatelja. „Neko je ispričao mom ocu za nas, ne mogu ni da pretpostavim ko.“ „Šta mu je ispričao?“ Štucanje se nastavilo još snažnije nego ranije. „Oh, Lorenco bilo je užasno. Otac me danas pitao da li sam ti se podala u potpunosti. Možeš li da zamisliš kako mi je bilo kada sam čula to pitanje od sopstvenog oca? Rečeno mu je da ćeš od mene napraviti kurvu samo da bi dokazao kolika je moć Medičijevih, samo da bi dokazao da možeš imati sve što poželiš.“ „Šta si mu odgovorila?“ „Rekla sam mu istinu – ne! Rekla sam da ti se nisam podala, mada to želim najviše na svetu. Ali Lorenco, zabranio mi je da se viđam sa tobom. Poslaće me da živim u gradu kako me više ne bi iskušavao boravak u šumi sa tobom. Šta da radimo? Ne mogu da podnesem da budem bez tebe, Sandra i Učitelja...“ Zagrlio je i pustio da se isplače, mazeći je po kosi kako bi je umirio. „U redu je Kolumbina. Nikada nećeš ostati bez mene. smisliću nešto.“ U tom trenutku nije znao šta će tačno uraditi. Ali, nije on uzalud Mediči.

„Lorenco, to ne dolazi u obzir.“ Pjero de Mediči je bio nepokolebljiv. Madona Lukrecija je posmatrala produžetak sukoba. „Ne možemo dozvoliti da nam Donatijevi postanu neprijatelji. Moćni su i poštovani, ne samo u Firenci već širom Italije.“ „Onda mi doputi da se oženim sa njom.“ „To je nemoguće, sine moj.“ Pjero je bio ogorčen. Bio je Mediči i kao takav nije voleo da gubi, ali ovo je poduhvat u kojem je poraz neizbežan. „Donatijevi na to nikada neće pristati. Zar misliš da nisam postavio to pitanje? Maltene me pljunuo. Za njih, mi smo obični trgovci i to ćemo uvek biti. Neće dozvoliti ćerci da se uda za čoveka koji ne nosi plemenito ime. Uskogrudi su i tradicionalni.“ „Ona je Iščekivana.“ Navaljivao je Lorenco. „Znaš šta piše u Libro Rosso. ’Kada se Iščekivana i Princ Pesnik spoje, promeniće svet. Kao Solomon i kraljica od Sabe, otkriće tajne Boga i čoveka. Neumorno će raditi na tome da približe nebo i zemlju.’“ „Njena porodica ne veruje u to. Ne razumeju šta je u pitanju. Ako bismo pokušali da im objasnimo, našli bi se na vratima vile Kaređi sa bakljama zahtevajući naše glave na panju zbog jeresi. Razmisli, Lorenco, razmisli. Možemo suviše toga da izgubimo, ne samo za sebe lično. Moramo da zaštitimo Red i misiju, pa makar žrtvovali svoju sreću.“ „U tom slučaju od kakve su koristi učenja Reda?“ „Lorenco!“ Madona Lukrecija je bila šokirana. Nikada u životu nije ispoljio nepoštovanje prema njihovim duhovnim tradicijama. „Želim odgovor, majko. Ako nas Knjiga ljubavi uči da je Bog stvorio Kolumbinu i mene jedno za drugo u osvit vremena, i da one koje Bog spoji nijedan čovek ne može da rastavi, zašto se to ipak dešava? Zašto smo rastavljeni?“ Pjero je pokušao da odgovori. „Učenja Našeg Gospoda nam takođe nalažu da volimo svoje susede, a Donatijevi su naši susedi. Zapretili su nam ratom ako ne ispoštujemo njihovu volju i ne držimo te podalje od njihovog deteta. Moramo tako da postupimo.“ Lukrecija je pokušala sa blažom taktikom. „Lorenco, znam da veruješ da je devojka bliznakinja tvoje duše. Mladalačka ljubav može delovati veoma snažno. Ali - “ „Ne verujem, već znam da je ona bliznakinja moje duše, majko. I ona to zna. I Fra Frančesko to zna. Zbog toga neko mora da mi objasni zašto je tokom vremena toliko pravih ljubavi rastavljeno. Zašto sve velike ljubavne priče govore o bolu i rastavljenosti? Ne želim da moja priča bude takva. Želim da ih izmenim. Želim da promenim model univerzuma. Zar nije to ono što treba da uradim? Zar se nisam zbog toga rodio u zlatnom kavezu proročanstva koje me drži zatvorenim čitavog života?“ „Oh, Lorenco! Kako možeš to da kažeš?“ „Mogu, zato što je to istina, majko.“ „Sine, ponekad je naša obaveza da budemo plemeniti pre nego da budemo srećni.“ Odvratio je Pjero. „Održanje mira sa Donatijevima utiče na sve porodice u Firenci. Proveli smo godine pokušavajući da se rešimo krvavih sukoba i krvne osvete. Ne možemo se sada vratiti na taj stupanj. Ako zaratimo, grad će se podeliti i među Firentincima će generacijama vladati nesloga i krvoproliće. Obojica znamo da ne smemo to da dozvolimo.“ Ućutali su kada su ugledali Kozima na dovratku. Bio je bled kao smrt. Mada ga je od smrti delilo samo nekoliko dana, kretao se bez pomoći i glas mu je bio snažan. Otpustio je Pjera i Lukreciju, ljubaznim ali čvrstim glasom, navodeći da želi nasamo da razgovara sa unukom. Pokazao je Lorencu da sedne na divan i smestio se kraj njega. Kosti su mu

zakrckale kada je to učinio, ali on to nije primetio. Kao i uvek, Kozimo je bio potpuno usredsređen na zadatak. „Lorenco, želim da se prisetiš nekih vođa našeg Reda kroz istoriju. Velika Matilda je tajno bila venčana sa papom! Tokom svojih života prepunih događaja, nikada nisu smeli javno da budu zajedno. Ali, pronašli su način da neguju svoju ljubav daleko od očiju sveta.“ „Šta pokušavaš da kažeš, deda? Da Kolumbina treba da mi bude ljubavnica, baš kao što se njen otac plaši da će biti?“ „Govorim ti da će prava ljubav pronaći način, Lorenco. Srce me boli zbog tebe, dečko. Srce mi se slama zbog toga što možda nikada nećeš doživeti istinsku sreću i zadovoljstvo jer ne možeš da budeš sa ženom za koju veruješ da je Bog stvorio za tebe. Govorim ti da moraš pronaći način da budeš sa njom. I ona sa tobom. Moraš pronaći način van pravila koje društvo stvara. Ta pravila nije stvorio Bog, već čovek. Crkva. Čija ćeš pravila prihvatiti? Božija ili čovečija? Kažeš da želiš da slomiš zastarela pravila i stvoriš nov model? Učini to. To je deo tvoje sudbine, dečko.“ Kozimo je zastao na trenutak kako bi došao do daha i razmislio. „Danas sam shvatio da ti nikada nisam ispričao priču o svojoj Magdaleni, prelepoj ženi koja je Karlova majka.“ Karlo je Kozimov vanbračni sin, rođen iz skandalozne veze sa robinjom iz Čerkezije. Kozimova supruga, Kontesina, primila je dečaka u svoje domaćinstvo i ponašala se veoma blagonaklono prema njemu. Odgojen je kao Mediči i nosi porodično ime. Nikada se nije požalila na njega, niti je ikada loše postupala prema njemu. Međutim, u porodici je vladalo nepisano pravilo da se o njegovom poreklu ne razgovara. Činjenica da je tamnije kože i očiju od ostalih dečaka, služila je kao stalan podsetnik da nisu istog porekla. „Ne govorim o tome unutar porodice, pošto to uznemirava tvoju baku. Ali, vreme je da saznaš istinu, dečko moj. Karlova majka je bila moja najveća radost i moj najveći bol. Ona je ljubav mog života i moj savršen par. Ali, ona je robinja iz strane zemlje koju nikada ne bih mogao da priznam. Reci mi Lorenco, o čemu je Bog razmišljao? Zašto je Bog stvorio nekog tako savršenog za mene, a onda nas sprečio da budemo zajedno?“ Lorenco je bio zapanjen. Mislio je da razume Kozima bolje od svih drugih, a sada je otkrio da u njegovom životu i karakteru postoji mnogo toga o čemu ništa ne zna. „Upoznao sam je pre mnogo godina dok sam boravio u Luki zbog nekih pregovora. Bila je robinja u kući bračnog para iz plemićke porodice. Mada je bila najlepše stvorenje koje sam ikada ugledao, laknulo mi je kada sam shvatio da je gospodar ne primećuje. Danas mi se čini da je više voleo muškarce nego žene. Zbog toga se desilo da je muškarac nikad nije zlostavljao, bar od kako je prodata ovoj porodici. Prema njoj su se lepo i dobronamerno ponašali. Pošto je već nekoliko godina živela u Toskani, prilično dobro je ovladala jezikom. Brzo sam shvatio da nije obična neuka robinja. Nikad ranije se nisam susreo sa ženom koja ima toliku sposobnost uma i duha za učenje. U očima joj se ogledala radost i mudrost izvan njenih godina i porekla. „Ostao sam u toj kući nedelju dana, ali sam neprestano pronalazio izgovore da se vratim. Nakon par meseci sam shvatio da sam beznadežno i potpuno zaljubljen. Što je još gore, shvatio sam da je ova žena bliznakinja moje duše, kao što Red propoveda i kao što je zapisano u Knjizi Ljubavi. Ali kako? Zašto? Najzad sam shvatio da ta pitanja nisu bitna. Bog je doveo ovde i ja sam je pronašao. Na meni je da utvrdim da li mogu ili ne mogu da budem sa njom. Pravila – plemićka, politička i sva druga – govorila su mi da ne mogu. Bio sam oženjen Kontesinom. Imao sam decu. Ja sam Kozimo de Mediči.“

Zastao je kako bi Lorenco shvatio veličinu ovih otkrića, pre nego što je nastavio. „Ali, one koje Bog sastavi, neka nijedan čovek ne rastavi. Zbog toga sam kupio ovu devojku od porodice iz Luke za tri puta više novca nego što bih je platio na otvorenom tržištu. Kupio sam joj kuću u Fijasoleu i postala mi je ljubavnica. Tamo se nalazi i dan danas. Odbio sam da je zovem po robovskom imenu i počeo da joj se obraćam imenom Marija Magdalena, pošto je ona moja kraljica Milosrđa. Kada bi me užasi firentinske politike pritiskli, pobegao bih svojoj Magdaleni i pronašao utehu. „Ubilo me što sam bebu Karla odveo od nje. Zar ne misliš da je želela da podiže svog sina? Ali, takođe je želela ono što je za njega najbolje. Znala je da mu ne može darovati veći poklon od toga da ga prepusti našoj porodici. Tako smo moja Magdalena i ja spoznali veliku bol i patnju, a ipak... Ne bih se ni za šta na svetu odrekao trenutaka koje sam proveo sa njom. Ona je moja muza i moja najveća ljubav. Jednog dana, kada se vreme vrati, bićemo zajedno na drugačiji način, ako je to Božija volja i ako će poslužiti našoj misiji.“ Lorenco je na trenutak otao bez reči. Grizao je usnu dok je razmišljao o svemu što mu je Kozimo upravo ispričao, a zatim je pitao, „Šta bi ti učinio da si na mom mestu, deda?“ Kozimo je odgovorio istog trenutka, bez oklevanja. „Pronašao bih joj muža.“ „Šta?“ Lorenco je praktično vrisnuo. Kozimo je delovao iznervirano. „Prekini da razmišljaš kao dečak slomljenog srca i počni da razmišljaš kao princ. Kao Mediči princ. Moraš nadmudriti svog neprijatelja. Moraš osmisliti strategiju za godinu dana unapred – dve godine, pet godina. Donatijevi ti neće dozvoliti da viđaš njihovu ćerku. Dok god je pod kontrolom oca, on će diktirati svaki njen korak. To je činjenica. Kako da promeniš tu činjenicu? Tako što ćeš promeniti okolnosti. Kada se uda, roditeljska kontrola više neće postojati. Firentinska matrona, posebno matrona sa društvenim statusom kakav imaju Donatijevi, može da bira kako će provoditi svoje slobodno vreme. Mada više neće moći da se zabavlja sa tobom u Kaređiju, nema razloga da se ne druži sa plemenitom porodicom Đanfljaca. Lepa Đinevra stalno organizuje neke dobrotvorne događaje, što je veoma prihvatljiva razonoda za mlade, udate žene poput Lukrecije Donati. Zbog toga bi provodila dosta vremena u Antika Tore u Santa Triniti. Slušaš li me, dečko?“ Lorenco je klimnuo. Nije mu se dopalo, ali počelo je da mu se urezuje u pamćenje. Svakog dana je učio kako da razmišlja i ponaša se kao Mediči. Te noći, Lorenco je otišao kući, uposlio pero i pretočio svoju tugu u umetnost. Njegova umetnost bila je poezija. Napisao je prvu skicu pesme koja će postati njegovo najčuvenije delo, „Trijumf.“ Kako je slatka mladost Ali brzo prolazi! Neka se veseli onaj ko je srećan Zato što je sutrašnjica neizvesna. Sutrašnjica je neizvesna. Kozimo je već dugo bio bolestan. Kostobolja, veliko prokletstvo koje progoni muškarace iz porodice Mediči već mnogo generacija, uzimala je danak. Osvojila je njegovo telo tokom protekle godine, zbog čega se kretao izuzetno teško. Bio je veoma razdražljiv zbog

neugodnosti, ali više zbog toga što mora još mnogo stvari da obavi, a ima tako malo vremena. Kada je Kozimo shvatio da mu je kraj veoma blizu, okupio je porodicu u vili Kaređi i pozdravljao se sa svakim članom pojedinačno – izdavajući uputstva. Pođo Braćolini, Kozimov najdraži i najverniji prijatelj bio je ključni član Reda i zajedno sa Kozimom je osnovao Platonsku zajednicu u Firenci. Zajedno su proveli nebrojene sate tokom protekle dve dekade, utičući na firentinsko društvo da postane učenije, tolerantnije i blagonaklonije prema umetnicima i umetnosti. Bili su suštinski humanisti i nadahnuli su stvaranje novog sveta u Toskani. Pođo je došao da mu čita istoriju Firence koju je lično napisao na latinskom. „Pisao sam o tebi i tvom ocu“, rekao je Pođo. „Prvo izdanje ću posveti tebi, zato što predstavljaš živu istoriju Firence. Čast mi je i zadovoljstvo što mogu da te nazovem svojim prijateljem.“ Kozimo je spustio svoju šaku na Pođovu i odgovorio, „Zadovoljstvo je moje, zato što si mi bio odan prijatelj i brilijantan drug u humanizmu i jeresi. Moliću se da nastaviš da ohrabruješ prijateljstvo koje se razvija između Jakopa i mog Lorenca. Želim da Lorenco u svom životu upozna blagoslov i moć prijateljstva jednog Braćolinija.“ Pođo Braćolini je obećao da će paziti na dečake i ohrabrivati ih u zajedničkom obrazovanju, kako bi jednog dana predvodili Firencu po humanističkim principima kojima podučava Red, kao i neoplatonisti. Gubitak Kozima neće biti bolan samo za Braćolinijeve, već će teško pasti i svim ljudima u firentinskoj zajednici kojima je stalo do društvenog i umetničkog napretka. Lorenco će brzo morati da preuzme palicu porodice Mediči ako želi da sačuva zaveštanje svog dede. Pođo se nadao da će se njegov brilijantni sin Jakopo stajati pokraj Lorenca kada mladi Mediči preuzme vodeću ulogu u Firenci. Braćolini je klimnuo Marsiliju Fičinu koji je pokraj vrata čekao da se oprosti sa Kozimom i povukao se nakon što je poljubio svog umirućeg prijatelja u oba obraza, boreći se sa suzama. Fičino je svakog dana dolazio da čita Kozimu nedavno preveden Corpus Hermeticum, knjigu egipatske mudrosti koju je starac toliko voleo. Telo ga je izneverilo, ali um nikada; bio je britkog uma do poslednjeg daha. Nakon čitanja, razgovarali bi o Lorencovoj budućnosti i planovima za stapanje učenja drevnog sveta sa lekcijama Reda i njihovom prenošenju u novo zlatno doba. Tokom tih poslednjih dana, Kozimo je najviše vremena proveo sa Lorencom. Nekada bi mu držao ozbiljna predavanja o bankarstvu, politici i planovima Medičijevih za budućnost. Nekada bi Kozimo želeo da mu Lorenco čita svoje najnovije radove. Mada je bio veoma mlad, njegova poezija je bila lirska i suštastvena. Opravdavao je poetski aspekt svoje titule. Zaista je sin nadarene majke koja ne samo što mu je prenela talenat, već je znala kako da ga neguje kod svog deteta. „Nikad nijedan čovek nije bio ponosniji na svoje dete, nego što sam ja ponosan na tebe, moj Lorenco“, prošaputao je Kozimo poslednjeg dana svog života. „Već si mi doneo toliko radosti. Vidim tvoje obećanje. Ali, plašim se da ćeš morati brzo da odrasteš. Tvom ocu je neophodno da odmah u celosti postaneš Mediči. On će voditi bankarski deo posla, ali ti... ti moraš da se brineš o svemu ostalom, pošto on više neće imati vremena za to. Radi sa Verokijem, neka škola ostane otvorena, brini se o angelicima. Već imaš izvanrednu grupu. Umetnost će spasiti svet, dečko moj. Uz patronat Medičijevih.“

Verokijeva radionica trenutno je bila puna brilijantnih umetnika koji obećavaju. Kozimo i Pjero su ih otkrili i zaposlili. Sandro je, naravno, bio zvezda umetničkog spiska Medičijevih, ali bilo je pridošlica koje mnogo obećavaju. Mladi Domeniko Girlandajo je pokazivao veliku veštinu u freskoslikarstvu. Između njega i Sandra se razvio živahan rivalitet. Zajedno sa Lipijevim sinom Filipinom, činili su enfants terribles trojku umetničkog sveta. Pjetro Vanuči, kojeg zovu Peruđino po gradu rođenja, upravo je doveo nadarene nove umetnike iz Umbrije. U gradu Vinči, na jugoistoku, živeo je dečak koji privlači pažnju; zvao se Leonardo. Lorenco će imati puno posla. Uzeo je ruku svog dede i čvrsto je držeći zahvalio se na svemu što je dobio. Nasmešio se Kozimu tamnim očima punim suza. „Deda“, započeo je gušeći se od tuge koju je potiskivao danima. „Od svih darova koje sam od tebe dobio – imena, učenja, obrazovanja koje su mi pružili najbolji učitelji, od svega toga – znaš li šta najviše cenim? Vreme koje smo nas dvojica proveli zajedno. Naše šetnje okolinom vile Kaređi, naše razgovore o knjigama, naše čitanje poezije. Najviše na svetu volim to što si mi ti deda. To će mi najviše i nedostajati.“ Uz te reči Lorenco je počeo nekontrolisano da plače. Kozimo je privukao svog voljenog unuka bliže, mazeći ga po kosi i plačući zajedno sa njim sve dok nije izgubio svest i preminuo. Sahrana Kozima de Medičija odvila se na državnom nivou. Dostojanstvenici iz svih krajeva Evrope došli su da odaju poštu ovom velikom čoveku. Svi građani Firence su izašli na ulice tog dana i pratili pogrebnu kolonu koja je krenula od palate Mediči niz via Larga ka San Lorencu. Ljudi su uzvikivali „Palle, palle, palle“ misleći na krugove, ili lopte, koje krase grb Medičijevih. Sluge u livrejama sa istim grbom, najvile su dolazak Kozimovog kovčega, koji su na ramenima nosili Lorenco i njegov otac zajedno sa još nekoliko rođaka Medičijevih. Andrea Verokijo je pozvan da na brzinu osmisli pogrebni spomenik za Kozima de Medičija. Predstavio je crteže prelepog mozaika od mermera u zvaničnim bojama Reda, crvenoj, beloj i zelenoj na kojem je ispisan jednostavan, ali izuzetan epitaf: PATER PATRIAE. OTAC NACIJE. Prvi put od Cicerona, italijanski građanin je dobio zvanično pravo da koristi taj naslov. Verokijo će započeti izgradnju spomenika odmah nakon polaganja Kozima de Medičija ispod oltara u San Lorencu. Radiće sam, pošto je njegov stari prijatelj i veliki učitelj Donatelo, toliko uzrujan zbog gubitka patrona da se zakleo da više nikad neće raditi. „Želim da me sahranite kod Kozimovih stopala“, cvileo je čitavog dana, padajući na kolena. Jecao je u bazilici dok je kovčeg sa posmrtnim ostacima patrona prolazio pored njega na putu ka konačnom odmorištu. „Pronaći ću način da mu služim na nebu, da mu služim na veke vekova.“ Veran svojoj reči, Donatelo više nikada nije vajao i kao da je izgubio svako interesovanje prema životu. Toliko je bila duboka njegova predanost prema patronu i tuga zbog njegove smrti. U roku od dve godine nakon Kozimove smrti, prosto je svenuo. U skladu sa poslednjom željom, shranjen je pored svog patrona i prijatelja, velikog Kozima de Medičija, u bazilici San Lorenca.

Kaređi, 1464. godine Lorenco je prvi put video dečaka na putu od vile Medičijevih ka Fičinovom utočištu u Montevekiju, ali nije o njemu mnogo razmišljao dok mu je mahao u prolazu. Bio je ljubazan, naravno. Uvek je bio ljubazan sa slugama. Dečak je nesumnjivo sluga, pošto nijedan seljak ne bi bez dozvole ušao ovako duboko u privatno imanje Medičijevih. Primetio je, doduše, da ovaj dečak njegovog godišta, ili par godina mlađi ima lepo lice i stidljiv osmeh. Međutim, izgleda da ga porodica još nije zvanično zaposlila. Odeća mu je bila pohabana i očigledno nije dobio livreju koju nose ostale sluge u domaćinstvu Medičijevih. Ali, Lorenco danas nije imao vremena da razmišljao o novom konjušaru. Morao je sa Fičinom da razgovara o brojnim temama, pre svega o uzvišenoj poeziji nepoznatog toskanskog pesnika koju je upravo otkrio. U Firencu je prethodnog dana stigao glasnik sa rukopisom iz brdskog sela Montepolicijano. Pismo je napisao Anđelo Ambrođini hvaleći Lorenca i Medičijeve. Tvrdio je da je njegov otac preminuo u Kozimovoj službi pre više godina. Neverovatno elegantnim stilom pisanja, čovek je naglasio da želi da dođe u Firencu i služi porodici kao što je to činio njegov otac. Dok mada je Lorenco pročitao mnoge slične zahteve i izražavanja besmrtne odanosti prema Medičijevima, ovo pismo ga je zaintrigiralo poput nijednog drugog. U pismu se nalazila kolekcija pesama, neverovatnog kvaliteta. Čovek je imao odgovarajuće ime – Anđelo. Bilo je jasno da je u pitanju jedan od angelika, biće natprirodnog talenta u ljudskoj formi. Pisao je na latinskom i na toskanskom dijalektu, poput Dantea i Bokača – i Lorenca. Davao je učene i tečne primedbe na grčkom. Lingvističke i alegorijske, predstavljale su potpuno nov pristup. Lorenco nikada nije bio toliko uzbuđen zbog jednog pisma. Mada su Red i njegova porodica tražili angelike koji će sačuvati istinu i lepotu uz pomoć umetnosti, nikad se nisu susreli sa nečim zaista izuzetnim na polju literature. Na horizontu se nije nazirao novi Dante. Sve do sad. Lorencov današnji cilj jeste da otkrije ko je ovaj angelik iz Montepolicijana, gde je stekao obrazovanje i kako da dovede u svoju zajednicu. Dok je silazio sa konja i pažljivo vadio novi rukopis iz torbe, začuo je sarkastičan glas svog prijatelja iz detinjstva. „Jesi li učio?“ Jakopo Braćolini je dolazio na Fičinova predavanja kada god je mogao. Međutim, viđali su se znatno češće od kako je njegov otac Pođo obećao Kozimu na samrtničkoj postelji da će podstaći prijateljstvo između svog sina i Lorenca. Rivalstvo između dva dečaka se produbilo, pošto su obojica bili prirodno talentovani, takmičarskog duha i odgojeni u domaćinstvima muškaraca čuvenih po akademskoj genijalnosti. Lorenco se udario dlanom po čelu. Zaboravio je da Fičino danas očekuje da mu izrecituju tekst iz Smaragdne ploče Hermesa Trimegistosa. Mada je Lorenco voleo hermetičke studije, mrzeo je učenje napamet. Bio je toliko rastrojen elegantnom poezijom koja je sinoć stigla poštom, da je potpuno zaboravio da će iz učitelj danas ispititvati. Smaragdna ploča je legendarni tekst iz davnina. Veruje se da sadrži kodirane tajne univerzuma, urezane na veliki zeleni kamen rukom boga Hermesa lično. Prema drevnoj priči, velika piramida iz Gize je izgrađena kako bi se u njoj smestila učenja Hermesa. On je kod Egipćana poznat pod imenom Tot. Priča se da tekst ima neverovatnu moć pošto se čuvao u Kraljevoj odaji. Originalna ploča je davno izgubljena. Mada je Kozimo poslao

kurire širom sveta u pokušaju da sazna bilo šta, sve je bilo uzalud. Potrošio je silno bogatstvo u potrazi za izgubljenim blagom boga Hermesa. Pronašao je dokument iz desetog veka u blizini Konstantinopolja, prevod originalnog teksta na latinski. Jednu od velikih misterija istorije predstavlja pitanje koji je jezik koristio Hermes kada je urezao tekst na Smaragdnu ploču. Verovatno je u pitanju bio simboličan jezik, drevan i zauvek izgubljen za čovečanstvo. Ipak, deo teksta je vekovima usmeno prenenošen sa kolena na koleno. Dečaci su dobili zadatak da nauče latinski prevod usmene tradicije iz desetog veka. Bilo je divno popodne. Sunce je obasjavalo kaldrmu koja vodi do Fičinove kuće. Seli su na drvenu klupu ispod belih ruža koje okružuju narandže u saksijama, simbol Medičijevih. Ovog drveća je bilo svuda po imanju porodice. Danas su narandže bile u cvatu i sladak miris pupoljaka se širio vazduhom poput čarolije. Lorenco se nasmejao. „Uh. Nisam učio. Ali, mislim da dovoljno dobro poznajem tekst da se provučem, a da se Fičino ne mršti suviše. Ti?“ Jakopo je počeo da izgovara tekst kako bi video da li Lorenco zaista može da se nosi sa današnjom lekcijom. „’Tabula Smaragdina. Verum, sine mendacio, certum et verissimum...’“ Lorenco je brzo preveo. „’Smaragdna ploča. Iskreno, bez obmane, sigurno i apsolutno...’“ Dobacio je sledeći stih Jakopu. „Quod est inferius est sicut quod est superius, et quod est superius est sicut quod est inferius, ad perpetranda miracula rei unius.’“ Jakopo se samozadovoljno smešio dok je prevodio. „’Ono što je dole, odgovara onome što je gore, ono što je gore odgovara onome što je dole, u postizanju čuda Jednog.’“ Bez oklevanja je izgovorio sledeće stihove. „’Pater eius est Sol. Mater eius est Luna. Portavit illud Ventus in ventre suo.’“ „’Otac mu je Sunce. Majka mu je Mesec. Vetar ga je nosio u stomaku.’“ Lorenco je zastao, iznenada shvativši da ne može da se seti sledećeg stiha. Pretraživao je sećanje kako bi pobedio u igri. Zamišljeno je grizao usnu kada se treći glas uključio u igru. Nepoznat glas, glas mlađeg dečaka. Obojica su poskočili kada je progovorio iza njih. „’Nutrix eius Terra est. Zemlja ga je hranila.’“ Lorenco je naglo udahnuo kada je shvatio da glas – i besprekoran izgovor latinskog jezika – dopire sa usana prašnjavog konjušara pored kojeg je danas prošao na putu. Dečak je stidljivo spustio pogled, ali je uspeo da doda, „Volim taj stih. Tako je lep. Podseća nas da nas Zemlja hrani svojom lepotom.“ Lorenco je ispružio ruku i predstavio se. Dečak je prihvatio ruku i blago je stegao. Njegove krupne, svetle oči koje su videle više zla nego što tako mlada osoba treba da vidi, ispuniše se suzama, „Znam ko si ti.“ Lorenco nije pustio dečakovu ruku. Umesto toga je spustio drugu šaku na njegovo rame i dodao, „Onda sam u nepovoljnom položaju, pošto ja ne poznajem brata koji stoji preda mnom i poseduje neverovatan dar poznavanja poezije za tako mladu osobu.“ Dečak je počeo da jeca i pao na kolena pred Lorenca. „Došao sam da ti služim, Lorenco. I da učim kod učitelja Fičina, ako me bude primio.“ Jakopo Braćolini je prevrnuo očima razdražen zbog tolikog ulagivanja. „Ustani dečko. On nije ni kralj ni papa, već samo običan Mediči.“ Uhvatio ga je pod jednu, a Lorenco pod drugu ruku. Zajedno su nežno podigli dečaka na noge. „Kako se zoveš, brate? Odakle dolaziš?“ pitao je Lorenco.

Mladi stranac je sklonio kosu sa lica i obrisao oči, a zatim tiho odvratio. „Anđelo. Zovem se Anđelo Ambrođini i dolazim iz Montepolicijana.“ „Ah. Vidim da ste se upoznali. Divno. Znači možemo odmah da počnemo. Odlično, pošto veliki Hermes nije voleo da čeka.“ Marsilio Fičino je u tajnosti posmatrao razgovor pridošlice Anđela Ambrođinija i starijih učenika. Bio je zadovoljan time što je Lorenco odmah prihvatio dečaka i nadao se da će i Jakopo to učiniti, pošto je Anđelu bio potreban podstrek podjednako brilijantnih umova. Bilo je malo onih koji su mogli da se mere sa ovim mladićem. Fičino je već godinama posmatrao Anđela na Kozimov nagovor. Otac mu je nastradao u krvnoj osveti. Brutalno je ubijen pred Anđelom dok je dečak bio vrlo mlad. Ambrođinijevi su već generacijama odane sluge Medičijevih. Kada je Kozimo bio u progonstvu, a krvavi sukobi besneli u Firenci, glava porodice Mediči je odseo kod Ambrođinijevih u Montepolicijanu. Dok je boravio tamo, posmatrao je stidljivog, ali očigledno talentovanog dečaka koji je već demonstrirao gorostastan intelekt. Kozimo je sa dečakovim ocem razgovarao o Anđelovim sposobnostima i zapanjio se kada je saznao da dete tečno govori latinski i grčki. Kao da je Lorencom brat blizanac, rođen par godina kasnije u Toskani. Nakon brutalnog ubistva oca, Anđelo je stekao obrazovanje koje mu je Kozimo obezbedio u tajnosti – a Fičino nadgledao. Pre nego što se razboleo, Kozimo je nameravao da dovede Anđela u Firencu, u domaćinstvo Medičijevih. Okolnosti su se umešale i brilijantan mladi um je počeo da vene u divljinama Toskane. Kada je Anđelo u očajanju napisao pismo Fičinu, tutor ga je prosledio Lorencu. Fičino nije ništa govorio unapred. Želeo je da vidi da li će Lorenco krenuti Kozimovim stopama, kao patron umetnosti. Da li će od početka prepoznati talenat angelika? Da li je zaista ravan – ako ne i bolji – od svog dede, kada je u pitanju otkrivanje i negovanje talenta? Fičino je bio oduševljen time što je Lorenco već u petnaestoj godini sposoban da ispuni jedinstvenu ulogu kojoj teži. Zaista je polako postajao Princ Pesnik u svakom smislu koji ta titula podrazumeva. Lorenco i Jakopo su treptali i zurili u Fičina, shvativši da je sve vreme očekivao Anđelov dolazak. Fičino se nasmešio u uveo ih unutra. Sandro Botičeli im se pridružio na predavanju, klimnuvši glavom Jakopu dok je ulazio i predstavljao se Anđelu. Sandro je znao da će ga svaki trenutak koji provede sa Fičinom učiniti boljim slikarem, pošto je na taj način sticao pripovedačke elemente koje će utkati u svoj rad. Dolazio je na njegova predavanja kada god je to bilo moguće. Mada Sandro nije bio preterano sklon arogantnom nasledniku Braćolinijevih, zbog elektriciteta koji ispunjava prostoriju osećao je da današnju lekciju ne sme da propusti. „Hajdemo dečaci. Smaragdna ploča nas čeka.“ Fičino ih je uveo u veliko predsoblje koje je koristio za predavanja. Ponovio je test pamćenja koji su Jakopo i Lorenco već obavili u vrtu. Mada su oba dečaka prošla test, nijedan nije odgovarao tečno i brzo kao Anđelo Ambrođini. Ni kada je u pitanju pamćenje, ni kada je u pitanju razumevanje konteksta. „’Ono što je gore takođe je dole’,“ rekao je Fičino. „Kako te reči često izgovaramo na drugačiji način?“ Lorenco je odmah odgovorio. „Na zemlji kao što je i na nebu.“ „Tačno tako“, odvratio je Fičino. „Šta nam to govori o vezi između učenja našeg Gospoda Isusa Hrista i učenja drevnih naroda?“

„Da su u uzajamnom odnosu i da nisu odvojena“, odvratio je Jakopo. To je bila Fičinova omiljena teorija i svi učenici su je dobro znali. „I?“ Fičino je pogledao Anđela. Radoznalo je očekivao da vidi da li će se dečak upustiti u raspravu sa ostalima. Mada su Lorenco i Jakopo bili brilijantni, razvili su obrazac interakcije koji se često odnosio više na njihovo međusobno takmičenje, nego na lekciju. Sandro je bio tih učenik i retko je progovarao. Novi intelekt u grupi jeste upravo ono što je Lorencu potrebno kako bi prešao na sledeći nivo učenja. Anđelo je gledao ostale i oklevao. Bio je pridošlica i najmlađi učenik. Takođe je podređen u društvenom smislu i nesiguran u svoju poziciju. Lorenco je to osetio i ohrabio ga. „Slobodno nam reci šta misliš, Anđelo.“ „Mislim da nije bitno.“ Progovorio je tihim, ali čvrstim glasom. Ostali učenici i učitelj šokirano su ćutali, zapanjeni njegovom rečitošću dok je govorio. „Sva mudrost potiče od Boga i jeste istinita. Nije bitno da li potiče od Hermesa ili Isusa, niti ko je prvi izgovorio i na kom jeziku. Zbog toga Smaradgna ploča započinje rečima ’Iskreno, bez Obmane, sigurno i apsolutno.’ To je priroda svih božanskih zakona.“ „Da li to znači da je Isus proučavao Smaragdnu ploču?“ ispitivao ga je Fičino. „Da je bio svestan grčkih učenja? Da li je to jeres?“ „Nisam sveštenik i ne mogu reći šta je jeres“, odgovorio je Anđelo. „Ali, mogu reći da nije bitno sa kog izvora potiče Isusova mudrost. Nije bitno da li je stekao od heleniskih filozofa ili od Boga. Čista i savršena životna istina glasi da smo ovde da stvorimo raj na zemlji, da savršenstvo neba donesemo na zemlju i da se u tom procesu kao ljudska bića preobrazimo u nešto veliko i prelepo.“ Lorenco je nagnuo ka Anđelu shvatajući o čemu dečak govori. Ubacio se. „Da postanemo anhropos.“ Zatim je objasnio Anđelu taj pojam. „Potpuni ljudi, što je naše najsavršenije stanje. Potpuno ostvareni ljudi znaju ko su i šta im je misija na zemlji. Svesno i aktivno ispunjavaju obećanje Bogu i sebi, i pronalaze druge članove svoje duhovne porodice i pomažu im da učine to isto.“ „Antropos je grčka reč. Znam je“, odvratio je Anđelo. „Ali, ne poznajem kontekst kojem je koristite.“ „U tom slučaju, moraćemo da te naučimo“, rekao je Lorenco. „Kao što se čini da ti moraš podučiti nas.“ Sandro je ćutao tokom čitavog predavanja. Doduše, Lorenco ga je poznavao bolje od svih i bilo mu je jasno da umetnik sve vreme skicira. Sandro je okrenuo list kako bi pokazao crtež Anđelu. Nacrtao je dečaka kao Hermesa koji upire pogled ka nebu. U jednoj ruci drži palicu kojom vuče oblake. Anđelo je pocrveneo zbog lepote crteža. „Činiš mi čast poredeći me sa Hermesom.“ „Crtam ono što vidim, brate. Vidim tvoju brilijantnost. Prosvetljuješ nas koji smo dole istinom koja je gore. Takođe vidim kako stvaraš gungulu u uspavanoj Firenci! Što je, uzgred, predivan element.“ Jakopo braćolini je delovao iznervirano zbog svog ovog ulagivanja pridošlici, ali je ipak ćutao. Mediči su poznati po tome što usvajaju zalutale pesnike i filozofe, poput kućnih ljubimaca. „Dobrodošao u našu duhovnu porodicu, brate“, rekao je Lorenco, uzevši Lorenca za ruku. Mlađi dečak je bio rešen da ne zaplače. Međutim, prvi put od očeve smrti, Anđelo Ambrođini je osetio nešto nalik radosti.

Tokom časa, Marsilio Fičino je osetio sve snažnije uzbuđenje. Nije prorok, ali imao je dovoljno iskustva da zna da se u prisustvu ove tri blistave zvezde – princa, slikara i pesnika – zaista nalazi na pragu nove ere. Firenca će doživeti preporod, a za njom i čitava Italija, a možda i ostatak sveta. Fičinu nije promaklo da Jakopo Braćolini, mada brilijantan, po sopstvenom izboru stoji izdvojeno od ove neverovatne trojke. Jakopo, bez obzira na to što je sin izuzetnog oca, ne deli osećaj porodice koji se ovde razvija. Bio je veoma darovit mladić, ali Fičino ga je godinama pažljivo posmatrao. Primetio je da Jakopov okretni um nije u potpunosti povezan sa njegovim srcem. Firenca 1467. godine Kolumbina je uletela u hodnik sa knedlom u grlu. Njena sestra Konstanca je bez daha najavila da je tajanstveni Fra Frančesto stigao u posetu Donatijevima. Šta radi ovde u kući njenih roditelja? Sigurno nije došao nekim zvaničnim poslom Reda? Da se nije nešto dogodilo Lorencu? „Učitelju! Činite nam veliku čast. Šta vas dovodi u posetu?“ „Bio sam u komšiluku.“ Odahnula je kada je shvatila da je starac opušten i toplo mu se nasmešila. „Velikan poput vas ne može biti dobar lažov.“ Uzvratio je osmeh i slegao ramenima. „A ti si suviše mlada da bi bila tako mudra. Ali, pošto jesi, reći ću ti istinu. Da li si znala da kada stojiš na mostu Santa Trinita tačno u podne, sunce obasjava centar mosta Vekio? Kakva slučajnost; skoro je podne.“ Kolumbina mu je namignula. „Dobra Firentinka mora znati takve detalje. Uzeću ogrtač, pa možete da mi pokažete.“ Kolumbina i Fra Frančesto su šetali pokraj reke Arno kroz okrug Lungarni ka mostu Santa Trinita. Santa Trinita je postala šifra za Red, i odnosi se na najranije dane Reda u Firenci: tu članovi odlaze na tajne službe kojima se slave njihova dragocena učenja. Kada se pomene Santa Trinita, znači da nešto valja držati u tajnosti. Učitelj je nežno pristupio osetljivoj temi. „Čuo sam da otac želi da te uda. Što pre.“ Kolumbina je samo klimnula. „Da, ali nikako za Lorenca.“ „To si očekivala.“ „Da, Učitelju. Uvek sam znala da mi neće biti dozvoljeno da se udam za Lorenca. Da to nije... naša sudbina.“ „Mmm. Šta smo te učili o sudbini, dete?“ „Učili ste me da nas zvezde vode, ali da nas ne prisiljavaju da ih pratimo. Naša slobodna volja određuje ishode svih stvari. Bog nam ne nameće svoju volju, već je obznanjuje i dozvoljava nam da sami odaberemo da li ćemo je pratiti.“ „Koja latinska fraza opisuje tu ideju?“ “Elige magistrum. Odaberi svog gospodara.“ „Tačno i lepo izgovoreno. Ko je tvoj gospodar? Tvoje srce? Lorencova sudbina? Božija volja? Budućnost Firence? Gde je tvoja pozicija u ovoj situaciji?“

Kolumbina je posmatrala reku. Podnevno sunce se zaista odbijalo od površinu vode i sijalo ka dostojanstvenom mostu Vekio, baš kao što je Fra Frančesko rekao. Nikad nije grešio kad su takvi detalji u pitanju. „Bog je za Lorenca odredio sudbinu koja nam je poznata od trenutka njegovog rođenja. Moji roditelji su uvek bili iskreni u svom stavu prema mojoj budućnosti. Smatraju da mogu da se udam samo za pripadnika aristokratske porodice i da Mediči moraju da se drže po strani. Slobodna volja nam služi da odlučimo da li možemo da živimo sa tom odlukom ili ne. Moramo da odaberemo.“ Fra Frančesko je odsečno klimnuo. „Ipak, Lorenco mi – prilično ozbiljno – priča o tome da će pobeći sa tobom kako bi mogli da se venčate. Odabraće ljubav i napustiti svoju sudbinu. Odbaciće sve što ima da bi bio sa tobom.“ „Ne, neće. Kada bi to ozbiljno mislio, a ne misli ozbiljno, ja mu to ionako ne bih dozvolila.“ Niz lice su joj krenule suze, vrele i nepozvane. Privukla je ogrtač preko lica i neko vreme jecala. „Oh, Učitelju, tako je teško. Želim da budem jaka zbog Lorenca, ali kad pomislim na to da će se oženiti drugom ženom, poželim da skočim sa ovog mosta. Sanjamo o tome da budemo zajedno, da pobegnemo od odgovornosti koje sa sobom nosi naša sudbina, ali oboje znamo da to nikad ne bismo uradili. On će krenuti stopama Oca nacije, jer on je Kozimov unuk i princ rođen u januaru.“ „Bog je stvorio obe okolnosti o kojima govoriš, i one su stoga deo božije volje i Lorencove sudbine. Čime to rezultira kada je njegova priroda u pitanju?“ Lukrecija je obrisala lice i sabrala se, uvek spremna da ugodi Učitelju. „Njime upravlja Saturn, planete pokoravanja i žrtve, planeta očeva i očinstva. Njegov prioritet će uvek biti porodica i obaveze koje se odnose na porodicu. Kao Kozimov naslednik, on mora... da ih izvrši, i povrh svega, mora da vlada Firencom. Lorenco će uvek žrtvovati svoju ličnu sreću kako bi ispunio obaveze. Semper. Uvek.“ „Tako je, dete moje. Uvek će to činiti. Bog je znao šta radi kada je odredio da se Lorenco rodi tog datuma u to vreme. Dao je Firenci princa koji neće izneveriti svoju sudbinu. Ali, vidim da nam te takođe podario princezu koja je podjednako hrabra u ispunjenju svopstvene sudbine. „Nadam se da shvataš, u pitanju je tvoja koliko i Lorencova sudbina. Rođena si na ravnodnevicu, kada su Ribe i Ovan na vrhuncu. To je alfa-omega tačka zodijaka, početak i kraj. Ribe ti daju snažnu podsvesnu sposobnost da jasno čuješ i imaš neobično duboka osećanja. Ovan ti daje snagu, odlučnost i neustrašivost kako bi obavila svoju misiju, čak i kada je zadatak neobično težak.“ Kolumbina je klimula prihvatajući svoju ulogu u velikoj drami koju piše Bog. „Neću ga izneveriti. Neću izneveriti Firencu i neću izneveriti... naša verovanja.“ Ponovo je pogledala u pravcu mosta Santa Trinita i kamene kule porodice Đanfljaca koje se uzdižu pokraj manastira i prelepe crkve. Potom je završila misao. „Sada mi rad u okviru Reda znači više od bilo čega drugog. To mi mora biti na prvom mestu. Ali, Učitelju, ima dana kada me sve ovo veoma mnogo boli.“ „Znam, draga moja. Znam. Došao sam da ti saopštim poslednje reči koje mi je Kozimo uputio u vezi sa tobom.“ „Kolumbina je ostala bez daha. „Otac nacije? Pomenuo je mene na samrti?“

„Tako je, draga moja. Rekao mi je da kažem tebi i Lorencu da nijedan čovek ne može da rastavi one koje je Bog sastavio. Mada ne možeš da se udaš za njega po zakonu ljudi, slobodna si da činiš šta god želiš u okviru božijih zakona.“ Kolumbina se zaprepastila. Sigurno joj ne predlaže da... Fra Frančestko je pogledao u pravcu mosta Santa Trinita. „Đinevra Đanfljaca ima ključ. Sutra uveče mogu da dovedem Lorenca tamo. Najzad, tajni brakovi predstavljaju neku vrstu tradicije unutar Reda.“ Naravno, govorio je o najpoznatijem tajnom braku, o braku Matilde Toskanske i pape Grgura VII. Ta legenda je bila dobro poznata u Toskani i jedna od najsvetijih priča Reda. Kolumbina nije znala šta da kaže. Bacila mu se u zagrljaj i počela da plače, obilno se zahvaljujući. „Nema na čemu, draga moja. Ubuduće, kada ti bude teško, uvek možeš meni da se obratiš. Oboje to možete. Semper. Zapamti: kada je noć najtamnija, zvezde se najjasnije vide.“ Santa Trinita Firenca, 1467. godine Crkvu koja služi kao tajni štab reda od vremena Matilde Toskanske obasjavala je bleda svetlost desetak upaljenih sveća. Odabrali su da obave ceremoniju tiho u jednoj od malih bočnih kapela sa veličanstvenom freskom Isusa koji kruniše svoju voljenu Mariju Magdalenu, kao svoju suprugu i kraljicu. Lorenco i Kolumbina su stajali na sredini, okrenuti jedno prema drugom, držeći se za ruke. Ispred njih je stajao Učitelj i pred sobom držao otvorenu Libro Rosso, na strani sa prepisom iz Knjige ljubavi. Delovalo je kao da čita, mada nije morao, pošto je duže nego što pamti čitav tekst znao napamet. Pošto ga je Učitelj na brzinu poučio ceremoniji na putu od Kaređija ka Firenci, Lorenco je recitovao Maksiminusovu pesmu Kolumbini, uz svu svoju ljubav. Nekad sam te voleo I danas te volim Kao što ću te ponovo voleti Vreme se vraća. Suze su klizile niz Kolumbinino porcelansko lice dok je šapatom ponavljala iste reči Lorencu. Šta god se desi kasnije, Bog ih je danas sjedinio. Kada su zakletve izrečene, Đinevra Đanfljaca, cenjena učiteljica Reda, poznata kao Učiteljica hijeros gamosa, počela je da peva francusku trubadursku pesmu o ljubavi koju je legendarna Matilda uključila u ceremoniju svog tajnog venčanja sa papom Grgurom VII. Đinevrin glas je jasno odzvanjao dok je pevala: Dugo sam te volela Nikada te neću zaboraviti... Bog nas je stvorio jedno za drugo. Kada je Đinevra otpevala pesmu, Učitelj je pozvao par da razmeni tradicionalne svadbene poklone: mala, pozlaćena ogledala. Đinevra je uspela da ih obezbedi na vreme

za početak ceremonije. Fra Frančesko je recitovao jedno od učenja o sjedinjenju dok su to činili. „U svom odrazu ćeš pronaći ono što tražiš. Kada dvoje postanu Jedno, pronaćićeš Božiji odraz u očima svog voljenog i tvpj voljeni će se ogledati u tvojim očima.“ Učitelj je zaključio ceremoniju divnim rečima iz Knjige ljubavi, koje se takođe nalaze i u jevanđelju po Mateju: „Više niste dvoje, već jedna duša i jedno telo. Nijedan čovek ne rastavi one koje je Bog sastavio.“ Okrenuo se ka Lorencu. „Mladoženja može sada darovati mladu naskahom, svetim poljupcem koji spaja duše.“ Lorenco je jecao dok je grlio Kolumbinu i privlačio je sebi. Trenutak koji je trebao da bude najradosniji u njihovom životu, zapravo je bio ispunjen dubokom tugom. Mada je znao da će Kolumbina uvek biti nevesta njegovog srca, takođe je znao da će zora doći prerano i da će ih tada rastaviti surova realnost sudbine za koju su rođeni. Njihov brak će biti punovažan samo u njihovim srcima. Van ove prostorije, neće biti od značaja. To je njihova mala, tajna pobuna unutar koje mogu da se drže svoje ljubavi: bez obzira na to šta im sudbina servira, znaće da su tajno sjedinjeni u duhovnu bračnu zajednicu koju samo Bog može da poništi. Međutim, mladi par je ipak čekalo nešto blaženstva. Provešće noć u Antici Tore, domu porodice Đanfljaca, gde će ih Učiteljica hijeros gamosa oboje podučiti, pre nego što zatvori vrata za sobom kako bi im obezbedila malo privatnosti. Đanfljace su veoma bogata i ugledna toskanska porodica, zbog čega Kolumbinini roditelji nisu oklevali da je puste kada ih je Đinevra zamolila da Lukrecija prenoći kod nje u legendarnom porodičnom domu. Bila je to pozivnica za kakvom su žudeli svi ugledni članovi društva i koju Donatijevi nikada ne bi odbili. Lorenco i Kolumbina su se spojili te noći, venčani u očima Boga i očima jedno drugog, spajajući svoje duše preko tela. Oboje su plakali zbog radosti i ekstaze svoje ljubavi i kroz suze se zaklinjali da ih nikada ništa neće rastaviti. Libro Rosso jasno govori o učenjima Solomona i kraljice od Sabe: „Kada dve predodređene duše konzumiraju hijeros gamos, ljubavnici su zauvek spojeni u duhu.“ Galerija Ufici, Firenca, današnjica Morin je duboko udahnula kada je ušla u veliki salon po imenu Botičelijeva soba, najbitniji deo Ufici kolekcije. Oduzimala je dah, ispunjena najlepšim i najčuvenijim slikama renesanse. U sredini prostorije se nalazio kružni otoman na koji su ljudi mogli da sednu i kontempliraju sa strahopoštovanjem. „Zapamtite, danas nismo turisti. Nećemo pokušavati da upijemo i shvatimo svaku sliku u prostoriji. To je uzaludan posao. Svaka pojedina slika zaslušuje da se posmatra mnogo dana, jer ispunjene su znanjem, namerom i emocijama. Mada ćete biti u iskušenju da obiđete prostoriju i sve to upijete, molim vas da to ne činite. Obećavam da ćemo se vraćati i svakog dana nastavljati lekciju sa novom slikom. Takav pristup je bolji. Verujte mi.“ Tami je progutala i ćušnula Morin. Biti u ovoj prostoriji i ne videti sva umetnička dela koja se unutra nalaze, makar perifernim vidom, biće neka vrsta mučenja za sve njih.

„U ovoj prostoriji se stiče utisak o tome koliko je umetnik bio vešt, koliko je bio posvećen.“ Rekla je Morin. „Zapanjujuće je koliko je umetničkih dela stvorio tokom života. Deluje nemoguće.“ „To je samo deo onoga što je Sandro stvorio“, odvratio je Destino. „Bio je plodniji od većine umetnika koje poznajem. Istinski anđeosko biće u telu čoveka. Tokom života je naslikao skoro dve stotine slika. Leonardo da Vinči je završio možda petnaestak. Ali, prosečna osoba smatra da je Loenardo najveći umetnik renesanse! Kriminalno.“ Destino je retko iznosio nedvosmilene tvrdnje, tako da su se svi zapanjili kada je na taj način omalovažio Leonarda. „Naša je dužnost da ispravljamo greške istorije. Nedovoljno shvatanje Botičelijeve genijalnosti jeste jedna od njih“, rekao je drevni čovek kada je video da ga gledaju s nevericom. „Reći ću vam – i pokazati – još ponešto o tome. Pođite ovamo.“ Poveo je grupu pred Botičelijevu sliku Blagovesti. U srednjovekovnoj i renesansnoj Italiji Blagovesti su bile veoma popularna tema za slikanje. Svi su želeli da predstave trenutak iz jevanđelja po Luci kada se anđeo Gavrilo pojavljuje pred Devicom Marijom i obaveštava je da će roditi Božijeg Sina. Na Botičelijevom remek-delu Bogorodica je graciozna van moći poimanja – elegantna i snažna, ali u isto vreme ispunjena skromnošću u trenutku ove božanske objave. Arhanđel Gavrilo, koliko god da je uzvišen na nebu, stoji na kolenima pred Marijom ukazujući počast njenoj lepoti i položaju. „Stanite ispred slike, evo ovde.“ Destino ih je odveo do najboljeg mesta na kojem mogu da osete suštinu slike. „Dopustite sebi da osetite moć ovog trenutka. Ne divite se ovom delu samo očima. Divite mu se svojim srcem i duhom. Neka šapuće vašoj duši. Slika je stvorena kako bi sve to činila, za one koji imaju uši da čuju.“ Svi su stajali pred Blagovestima, doživljavajući delo na novi način. Destino ih je pažljivo posmatrao, primetivši da su Rolan i Morin istog trenutka doživeli krajnju povezanost. Krenule su im suze na oči kada je veličanstvenosti trenutka koji je Botičeli tako savršeno uhvatio počela da ih prožima. Tami i Piter nisu mnogo zaostajali. Za dva minuta, svi su bili u različitim fazama plakanja. „Umetnost je iskustvo. Kada je stvara anđeoska sila, ona prevazilazi vizuelno i čovek počinje da je oseća u utrobi. Zar ne?“ „Da“, prošaputala je Morin, još obuzeta trenutkom predstavljenim na slici pred njom, trenutkom u kojem žena prihvata neverovatne razmere svog obećanja da donese na svet spasitelja i onoga što će to značiti za nju i za čovečanstvo. „Dok ste u ovom blaženom stanju, pođite pažljivo za mnom u sledeću prostoriju. Izvršićemo upoređenje.“ Krenuli su kroz Botičelijev salon u obližnju Sobu 15. Na suprotnom zidu nalazila se još jedna slika koja predstavlja blagovesti. Nesumnjivo lepa, ali veoma drugačije prirode od Botičelijeve. „Sada stanite pred ovu sliku i recite mi šta osećate.“ Svi su se divili divnom delu ali nisu bili u stanju da povrate osećaj blaženstva i povezanosti koji su osećali prema Botičelijevoj umetnosti. „Ništa ne osećam“, rekao je Piter. „Intelektualno, vidim da je slika lepa i divim joj se kao neverovatnom dostignuću, ali ne budi nikakva osećanja u meni.“

Ostali su klimnuli. Morin je dodala, „Nedostaju joj emocije. Bogorodica je prelepa, ali deluje kao da je napravljena od mermera. Hladna je i daleka. Ne osećam ništa dok je posmatram.“ U ovoj verziji blagovesti, Marija pred sobom na stalku drži knjigu. Položila je ruku na nju kao da obeležava dokle je stigla sa čitanjem. „Deluje kao da je zabrinuta zbog toga što će zaboraviti gde je stala, kao da je anđeo prekinuo i ona sad čeka da ode kako bi nastavila sa čitanjem!“ primetila je Tami. „Takođe nedostaje poštovanje prema Našoj Gospi“, komentarisao je Roland. „Čini se da je Gavrilo znatno snažniji lik od nje, ili kao da su u najmanju ruku jednaki. Ovde Marija nije centar milosrđa.“ Destino je klimnuo. „Osoba ne može da prenese ono što nikada nije osetila. Umetnik ne poštuje žene i nema emotivan doživljaj prema blagovestima. Mada je naslikana savršeno u tehničkom smislu, ništa nas ne uči, ne dotiče nas emotivno ni duhovno, niti je u stanju da nas gane.“ „Kod Botičelija se oseća ljubav prema temi i ženi na slici“, ubacila se Morin. „Sandro je voleo i poštovao žene. Bio je strasno posvećen proslavi božanskog u žensvenosti. To se oseća u njegovom radu, i zbog toga vas drugi umetnik ostavlja hladnim.“ „Ko je drugi umetnik?“ pitale su Tami i Morin uglas. Destino je završio ono što je započeo u prostoriji sa Botičelijevim radovima. „Pokazao sam vam umetnost Sandra Botičelija i Leonarda da Vinčija. Jedan je bio tehnički genije, drugi majstor angelik. Sada znate u čemu je razlika.“ Destino ih je vratio nazad u sobu sa Botičelijevim radovima i poveo u obilazak, pokazujući seriju Bogorodica. Sve su naginjale glavu na sličan način, imale porcelansku kožu i oči boje lešnika. U staklenoj kutiji u centru prostorije nalazile su se dve male slike iz života starozavetne heroine Džudit. U pitanju je trenutak nakon što je ubila diva Holoferna koji je terorisao ljude i odsekla mu glavu. Ista prelepa devojka koje je poslužila kao inspiracija za Bogorodicu, bila je model i za neustrašivu Džudit. „To je sve Kolumbina?“ pitala je Morin. Kada je Destino klimnuo, Morin je pitala, „Zašto nikad nismo čuli za nju? Nadahnula je silna Boitčelijeva dela. Ako se pažljivo pogleda, očigledno je bila model za sve ove slike.“ „Iz dva razloga“ odvratio je Destino. „Prvo, sve u vezi sa našom Kolumbinom bilo je suviše kontroverzno da bi istorija to zabeležila. I drugo, Botičeli je kasnije pronašao novu, znatno poznatiju muzu koja će zaseniti sve ostale.“ Poveo ih je ka verovatno najčuvenijoj slici u istoriji umetnosti. Naga boginja lepote stiže na zemlju stojeći na školjci dok joj zlatna kosa pluta preko tela. Rođenje Venere. „Moji prijatelji, dopustite mi da vam predstavim sestru našu sestru iz prošlosti, Simonetu di Kataneo Vespuči. Možete je zvati Bela, kao što smo tada svi činili.“ Đenova 1468. godine U porodici čuvenoj po lepoti ženskih članova, mlada Simoneta Kataneo bila je dragulj u kruni. Nikada ranije nije rođena devojka tako ljupka, tako lepih crta lica i tena. Njenu kosu su svi komentarisali. U desetoj godini padala joj je do struka u talasima boje kajsije, gusta i zapanjujuće zlataste boje. Nije bila crvena, ali ni plava u tradicionalnom smislu.

Poput svega ostalog kod devojke poznate pod nadimkom La Bella, „Lepotica“, njene oči su se povinovale Božijoj naredbi da Simoneta bude neuporedivo lepša od svih drugih žena na svetu. Bile su maltene providno plave, sa bakarnim pegama i svetlucale jasnim iskrama njene blagorodne prirode. Simonetina kaža je bila neobična za jednu Italijanku, bez obzira na to što potiče iz drevne loze. Bila je to boja gustog krema, istačkana majušnim pegama po strateškim tačkama lica i tela. Njena porodica je ove pege nazivala „poljupcima anđela“, jer delovali su poput ljupkih tačaka koje naglašavaju lepotu koju joj je Bog darovao. Bila je visoka čak i kao dete, vitka i gipkih udova. Kretala se uz gracioznost vrbe na prvom letnjem povetarcu. Uz fizičko savršenstvo, Simoneta je takođe bila besprekornog karaktera. Nežna i duboko osećajna devojka. Njena majka će dugo prepričavati priču o toma kako je jednog prolećnog popodneva čula svoju ćerku da plače. Očajnički je tražila dok su se Simonetini jecaji pojačavali. Najzad je pronašla kako nekontrolisano rida u ružičnjaku, sedeći među bezbroj pupoljaka. Ruže boje zalaska sunca, crvene i narandžaste, bile su u cvetu svuda oko nje, okružene morem sitnih belih cvetova. U vrtu je tog dana bilo leptirova velikih žutih krila sa crnom šarom. Leprišali su oko Simonetine glave. Scena je bila idilična i prelepa. Divna mlada žena svetlucave kose boje kajsije podigla je lice ka suncu. Nekontrolisano je jecala. „Šta nije u redu, dete moje?“ Madona Kataneo je potrčala ka svojoj ćerci, zagrlivši je dok se devojčino telo trzalo. Pokušavala je da progovori kroz suze. „Tako je... zar nije divno?“ Uzviknula je Simoneta, izvukavši se iz majčinog zagrljaja da pokaže unaokolo po vrtu. „Cveće, leptiri. Bog je sve to stvorio za nas. Da li je išta lepše? Sigurno smo veoma blagosloveni ako nas Bog toliko voli!“ Simoneta je jecala od radosti zbog Božije kreacije i lepote sveta. Do kraja života je osećala čistu zahvalnost prema dragocenoj prirodi života na zemlji. Ta lepota njenog unutrašnjeg bića sijala je poput svetionika koji će jednog dana dotaći svet, utičući na milione ljudi vekovima u budućnost. Međutim, tog dana u vrtu doneta je odluka koja će Simonetu učiniti budućom muzom i predstavnicom renesanse. Njeni roditelji su prethodne večeri odmeravali svoje opcije kada je u pitanju brak njihove ćerke. Ona je član porodice Kataneo, što je dovoljno da obezbedi dobar brak bilo gde u Italiji. Izuzetno je lepa što se veća blagodat od novca i dragulja. Lepota je bila neophodna za brak sa mladićem iz bitne firentnske porodice. Brak sa Firentincem nije bio nimalo lak zadatak za strankinju; to je bila kultura koja od svojih žena uz obilan miraz i porodične veze zahteva lepotu, inteligenciju i smisao za humor. Neuglednu devojku je bilo lako udati u Rimu ili spoljnim oblastima Lombardije ako ima dovoljno novca i dobre veze. Međutim, to sa Firentinom nije bio slučaj. Porodica Kataneo imala je kraljevski ugled u starom gradu Đenovi. Poticali su iz drevne romanske dinastije, u kojoj su žene igrale tajnu, ali moćnu ulogu. Bile su učiteljice i iscelivačice, proročice tajnog zaveštanja molitvi i tradicija iz najranijih dana hrišćanstva. Žene iz ove porodice nosile su simbol koji predstavlja ovo zaveštanje izvezen na odeći i ugraviran na nakitu. Bio je to krug zvezda oko sunca u sredini. Simbol Marije Magdalene. Zove se Magdalenin pečat i žene iz Reda Svetog Groba ga koriste već skoro hiljadu i pet stotina godina. Kataneovi su članovi Reda koji potiču od legendarnih rano hrišćanskih vođa, svetog Petra i njegovih brojnih unuka po imenu Petronela. Ovaj element porodične loze uticao je na

odluku Kataneovih. Simonetin suprug mora poticati iz Toskane, oblasti u kojoj je Red najsnažniji. Tačnije iz Firence. Naravno, posavetovali su se sa Učiteljem. Mada su svi razmotrili mogućnost da se Simoneta uda za jednog od sinova Mediči dinastija, Lorenco je bio na pragu veridbe, a za Đulijana se još čekalo da li će se odlučiti na karijeru u crkvi. Stoga je odlučeno da je za Simonetu najbolji izbor Marko Vespuči, naslednik bogate i plemenite toskanske porodice, blage naravi. Poput nje, bio je pitom i obrazovan. Bogatstvo i posedi njegove porodice omogućiće dobru brigu i zaštitu jedinstvenom blagu Kataneovih. Deca iz ovog braka predstavljaće najplemenitiju kombinaciju loza i verovatno bili lepa i inteligentna. Onog dana kada je Simontea Kataneo plakala zbog lepote Božije kreacije, njeni roditelji su odlučili da je pošalju u Firencu. Tamo će studirati u okrilju Reda i sa Učiteljicom hijeros gamosa, Đinevrom Đanfljacom, pripremajući se za brak sa Markom Vespučijem. Kataneovi su bili zadovoljni kada su otkrili da Simoneta neće biti potpuno sama tokom priprema. Ćerka Donatijevih, takođe čuvena po lepoti duha i tela, sačekaće Simonetu kao bi je pozdravila kao „sestru.“ Uz milost Majke i Oca sa nebesa, devojke će se sprijateljiti i plemenita ćerka Kataneovih neće biti usamljena daleko od cveća i leptira koje toliko voli. La bella Simoneta. Čak je i njeno ime umetnost, ime koje šapućem dok slikam svih ovih godina nakon što nas je napustila. Da li ću je ikada prikazati onako kako zaslužuje? Kao savršen i apsolutno čist, a ipak stvaran i živ primer lepote? Sećam se prvog puta kad sam je ugledao, u Antika Tore, tokom proslave koju je Red organizovao kako bi joj poželeo dobrodošlicu u Firencu. Nisam mogao da dišem, niti da govorim tokom prvih par sati koje sam proveo u njenom prisustvu. Takva nebeska čarolija sigurno nije satkana od krvi i mesa. Nije u pitanju bilo prosto fizičko savršenstvo, mada je bila savršena i mnogo više od toga. Ona je prosto sijala, zračila je božanskom ljupkošću. Znao sam da će me progoniti do kraja vremena, sve dok savršeno ne uhvatim njenu suštinu. Bilo je to traganje bez kraja i konca. Uhvatiti Simonetu postao je cilj koji ne mogu da postignem i kojem ne prestajem da težim. Te večeri u zamku porodice Đanfljaca, video sam je ne kao jedinstveno savršenstvo, već kao trojstvo božanske ženske suštine koje sam počeo da obožavam. Te čarobne večeri posmatrao sam Simonetu kako pleše sa Kolumbinom i Đinevrom. Skicirao sam ih dok su se zajedno kretale, zahvalniji nego ikad u životu što uz sebe imam alat za crtanje. Svaka od tri žene je predstavljala po jedan aspekt ženskog božanstva, tako sam ih i predstavio: Simoneta je čistota, Kolumbnina lepota, a Đinevra zadovoljstvo. Zajedno prestavljaju tri gracije, koje plešu ruku pod ruku poput sestara, predstavljajući ljubav u njenim zemaljskim oblicima. Tu noć neću zaboraviti dok god živim. Zavetovao sam se da ću ih naslikati zajedno i uhvatiti magiju kojom nas ove tri žene obasjavaju. Lorenco je bio prisutan, kao i Đulijano. I njih je podjednako opčinila lepota koja nas je okruživala. Bili smo duhovna porodica, zadubljeni u izvršenje zadatka kojem smo posvećeni i delirični od zahvalnosti zbog savršenstva sveta.

Koliko je ta lepota nestalna, koliko prolazna. To je samo još jedan razlog više da je volimo, da joj se divimo i da je slavimo na svaki mogući način dok je uz nas. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi, poznat pod imenom „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Galerija Ufici Firenca, današnjica „Danas nećemo gledati Primaveru.“ Izgovorio je Destino čvrstim tonom. „Drugi put.“ Morin, Piter, Tami i Rolan su se pobunili. Ovde su, u Botičelijevom salonu. Jednim zidom dominira ogromno Botičelijevo remek-delo slično muralu opšte pozato pod imenom Primavera, ili Alegorija Proleća. Svi su je toliko voleli da je Beranže u zamku držao repliku iste veličine. Bilo je maltene surovo, možda čak i budalasto, reći im da ne mogu da je pogledaju. Zar bi to moglo na bilo koji način da naškodi? „Morate imati duhovnu disciplinu, deco moja. To je najsuroviji zahtev koji ću postaviti pred vas. Treba da mi budete zahvalni.“ U Destinovom glasu se osećala blaga nota humora, ali uspeo je da izrazi misao. Ako je njihovo najveće duhovno iskušenje to što ne mogu izbliza da pogledaju sliku, zaista imaju zbog čega da budu zahvalni. „Još ne posedujete sve informacije koje su vam potrebne da cenite ono što Primavera predstavlja u celini. Uveravam vas da će vam više značiti i snažnije vas dotaći ako budete sačekali. Neke stvari vredi čekati. Ovo je jedna od njih. „Hajde da pogledamo Veličanstvenu Madonu, kako bismo ublažili udarac.“ Krenuli su za Destinom ka slici koju je Lukrecija Tornabuoni naručila za dvadesetogodišnjicu braka sa Pjerom de Medičijem. Destino im je objašnjavao koje je od njihove dece poziralo za kojeg anđela. Svi su pažljivo slušali. Sa Morinine leve strane, santimetar po santimetar, približavala se mlada žena, pokušavajući da oslušne komentare. Bila je veoma mlada i upadljiva, kratke tamne kose i krunih očiju kao kod košute. Bila je izrazito mršava, što je veoma moderno među mladim Italijanima. Nosila je farmerke i crnu majicu dugih rukava. Morin je takođe primetila da ženanosi crne kožne rukavice, beležnicu – ili blok za crtanje – i olovku. Sigurno studira slikarstvo, pomislila je Morin, ali više nije obraćala pažnju na nju pošto je slušala Destina. Destino je odgovarao na Rolanovo pitanje kada je devojka u rukavicama blago potapšala Morin po ramenu. Morin se veoma iznenadila kada je devojka progovorila na izvrsnom engleskom jeziku sa blagim britanskim akcentom. „Čula sam da neki ljudi smatraju da je ovo Marija Magdalena, a ne Devica Marija.“ Rekla je devojka. Morin se nasmešila i neodređeno slegla ramenima. „U svakom slučaju ovo je najlepša Bogorodica koju sam ikad videla, bez obzira na to koja je Marija u pitanju“, odvratila je. Uvek je pazila da se u javnosti ne upušta u kontroverzne razgovore sa strancima. Ova devojka je delovala bezopasno i verovatno je njena čitateljka. Naime, Morin je u prvoj knjizi koju je napisala na tu temu iznela teoriju da ova Bogorodica zapravo predstavlja Magdalenu.

„Najlepše Bogorodice koje sam ja videla naslikao je Pontormo. To su murali u crkvi svete Felicite. Da li ste ih ikada videli?“ brbljala je devojka. „Njegova Magdalena nosi ružičast veo, a ne crven. Zaista izgleda zapanjujuće. To je jedna od nekoliko slika na kojima se kod podnožja krsta nalazi sveta Veronika. Treba da ih pogledate, ako budete imali vremena. Crkva se nalazi na drugoj obali reke, preko mosta Vekio, nekih desetak minuta peške odavde.“ Morin se zahvalila devojci. Volela je da otkriva nova, lepa umetnička dela. Nema sumnje da će Destino znati ponešto o Pantormovoj slici. Međutim, posebno je zainteresovalo pominjanje Veronike. Ona igra veoma važnu ulogu u legendama Reda, a ljudi je ipak često previđaju. Devojka je iscepala stranu iz beležnice i zapisala na njoj adresu crkve svete Felicite. Pružila je papir ka Morin koja joj se zahvalila. „Nema na čemu, zadovoljstvo mi je. Uživajte u poseti Firenci.“ Izgovorila je ljubazno, mahnula rukom u rukavici i izašla iz prostorije ne pogledavši nijedno Botičelijevo delo. Feliciti su se tresle ruke u rukavicama dok je istrčavala iz Uficija. Uradila je to, ostvarila je kontakt sa zlom uzurpatorkom, sa svojom protivnicom. Čudan je osećaj naći se lice u lice sa ženom koju je smatrala vavilonskom kurvom, videti je kao osobu od krvi i mesa. Feliciti se razočarala. Šta je očekivala? Nešto... demonsko? Ne, Morin Paskal je obična, prosečna žena. Samo je boja kose odavala da je u pitanju pripadnica pokvarene loze. To je trik, zar ne? Satana je vešt. Ne bi smestio svoj izdanak u telo demona kojeg je lako prepoznati, već bi joj dao lik svakodnevne žene sa kojom bi ljudi mogli da se poistovete. Na taj način ona može da ih namami svojim lažima. Feliciti ne sme ni na trenutak podceniti zlo nerazdvojivo od kučke Morin Paskal. Ona je bogohulnica, Sotonina alatka. Feliciti je požurila niz stepenice, izašla na vrelo toskansko popodne i krenula ka mostu i Santa Triniti. Nije znala da li će Morin progutati mamac, ali se nadala da hoće. U međuvremenu, u rektoratu se ovog popodneva odvijao sastanak firentinskog odseka bratstva. Danas će se glasati po pitanju proglašenja Đirolama Savonarole za sveca. Što se nje tiče, on je najsvetiji monah renesanse i svih ostalih epoha. Feliciti je imala nameru da kontoliše glasanje. Kada je ona prisutna, svi glasaju po njenom primeru. Vreme je da iskupi sveto ime svog pretka, najvećeg reformatora koji je ikad živeo u Italiji. Feliciti je uzdahnula dok je ubrzavala korak, ispravivši samu sebe. Najvećeg reformatora koji je ikad živeo u Italiji – do sad. Okrug Ognisanti, Firenca, 1468. godine Božija ruka je često vodila poslove Lorenca de Medičija. Kada čovek živi u harmoniji sa obećanjem datim Bogu, Fra Frančesko je smatrao da se tada prilike javljaju i vrata bez napora otvaraju. Ova noć Lorencovog života neće biti izuzetak. U okrugu Ognisanti, nedaleko od studija Sandra Botičelija nalazila se taverna. To je bilo redovno sastajalište Sandra i Lorenca, utočište gde su dvojica velikih prijatelja mogla da se opuste i razgovaraju o životu i umetnosti u živoj mada ne naročito otmenoj atmosferi. Lorenco je više voleo ovaj restoran nego elegantnije firentinske ustanove u kojima je njegovo ponašanje neprestano bilo pod političkom i društvenom lupom. U Taverni nije bio prvi sin Firence, bio je samo jedan od patrona. Najčešće prefinjen, Lorenco je imao

grubu crtu usled koje je tajno bio sklon nepristojnom i skarednom. Tome se i prepuštao na mestima poput taverne. Danas je sa njim došao i Đulijano, mlađi brat kojem je sada bilo petnaest godina. Prvi put je bio na ovakvom mestu i nema sumnje da će Lukrecija de Mediči biti ljuta na Lorenca kada sazna gde je odveo njenog mezimca. Međutim, Lorenco je smatrao da je njegova dužnost da obezbedi Đulijanu sva moguća iskustva. Osim toga, bio je apsolutno bezbedan sa Lorencom i Sandrom. Bili su visoki, snažni u uvaženi. Zajedno su predstavljali impresivnu kombinaciju kojoj nijedan Firentinac koji ima soli u glavi ne bi stao na put. Neka gungula za barom privukla je pažnju sve trojice. Grupa prijatelja nazdravljala je tamnoputom, zgodnom čoveku, doteranom i razmetljivom usled brižljivo pomešanog koktela od alkohola koji je ulio u sebe. Kako je vreme prolazilo, kikot za barom je postajao sve glasniji, očigledno zbog preterane količine pića. Paun u središtu grupe upravo je pripovedao neku priču, uz široku gestikulaciju, naglašenu bacanjem novca po stolu. Na taj način se razmetao bogatstvom, naklonjenom sudbinom i nedostatkom ukusa. Lorenco ga je pažljivo posmatrao par minuta, prisluškujući buran razgovor dok je njegov brat slušao kako Sandro opisuje svoju najnoviju porudžbinu. „Veoma tipična Bogorodica i dete. Ništa posebno interesantno, ali veoma unosno. Dodaću poneki zabranjeni element tu i tamo, tek da malo začinim stvari. Na primer, crvenu knjigu.“ Zločesto se nasmešio i namignuo Đulijanu. „Dosadno pobožni katolici koji su je naručili neće ni primetiti razliku.“ „Nećeš se usuditi!“ Đulijano je posmatrao Sandra sa strahopoštvanjem i obožavao ga poput božanskog bića. Gutao je svaku njegovu reč, a Sandro je preuveličavao detalje svojih priča kako bi ugodio mladom slušaocu. „Naravno da ću se usuditi. Uvek to radim. Oni nemaju pojma, a ja se ludo zabavljam. Šta misliš zašto oblačim Bogorodice u crvenu odeću? Kada me rad zabavlja, slikam sa više strasti i istrajnosti, tako da je to na kraju mnogo bolje za klijenta. Svi dobijaju.“ Đulijano je ćušnuo Lorenca, koji nije obraćao pažnju na razgovor, a obično bi neizmerno uživao u konverzaciji o umetnosti i jeresi. Bila je to omiljena kombinacija za sve pripadnike domaćinstva Medičijevih. Lorenco ga je ućutkao i pitao Sandra. „Ko je razmetljivac za šankom?“ Sandro je izvio vrat da bolje pogleda, a zatim napravio grimasu i teatralno zadrhtao i progunđao nešto kada je prepoznao dotičnog. „Monumentalno dosadan Nikola Ardinđeli. Bio je nepodnošljiv pre nego što je otišao u trgovačku pustolovinu sa svojim ujakom, ali sada je potpuno nesnosan. Kako se ponaša, čovek bi pomislio da je jedan od Argonauta i da je pronašao Zlatno runo.“ „Hajde da pozovemo našeg pretencioznog Jasona da nam se pridruži.“ Sandro je navukao izmučen izraz. „Reci mi da se šališ, molim te.“ „Ne šalim se. Pozovi ga ovamo.“ Shvativši da je Lorenco ozbiljan, Sandro je popustio uz gunđanje. Mada su jedan prema drugom osećali bratsko prijateljstvo, Lorenco je bio njegov princ i patron. Mediči mu je izdao naređenje i on će ga izvršiti. Sandro se naklonio uz preterano mahanje rukom. „Kako god vi želite, Magnifiko. Ali, dugovaćete mi zbog ovoga.“ Sandro je prišao gomili. Neki su ga prepoznali i dočekali pozdravom, uključujući Ardinđelija koji je uzviknuo, „Vidi, vidi, pa to je Malo Bure lično!“ Sandro je progutao razdraženost, ali ga je brzo ispravio. „Mog brata zovu Malo Bure, a ne mene.“

Sandrov brat Antonio, nosio je ovaj nelaskavi nadimak zbog toga što je bio nizak i zdepast. Mlađi od braće Filipepi, Sandro, bio je znatno obdareniji kada je fizički izgled u pitanju – visok, dobro građen, prefinjenijih crta lica i lepše kose. Takođe je postao užasno tašt i netolerantan prema budalama. Silno se jedio zbog toga što se nadimak Malo Bure, odnosno Botičeli, lepilo i za njega. „Pa, kako si mi Burence?“ Nikola je suviše energično ispružio ruke kako bi pozdravio Sandra i ovaj se zgrčio. Jedan od Nikolinih pijanih prijatelja je uzviknuo, „Hej, pogledajte mu ruke! Te ruke slikaju najlepše nimfe! Voleo bih da sam slikar i da mogu da zovem gole žene da mi leže u studiju pod izgovorom da radim. Kakav divan život vodiš!“ „Nisi u stanju ni da zamisliš“, promrmljao je Sandro. Nikola Ardinđeli je bio svestan samo onoga što je njemu bitno. Poskočio je kada mu je sinula ideja. „Sandro, moraš naslikati moj nedavni susret sa gusarima sa Barbadosa! Biće to divna porudžbina!“ Drugi zemljak mu je uskočio u reč, udarivši Nikolu po leđima. „Da, platiće ti novcem koji je ukrao iz njihovog kovčega sa zlatom nakon što je ubio morsko čudovište, obljubio Afroditu i pobedio Posejdona u rvanju!“ Čovek je ponovo prsnuo u smeh, ali Nikolu je ovolika pažnja dodatno ohrabrila. „Još pića za sve! Donesite Burencetu veliko bure! Suviše je ozbiljan!“ Sandro se okrenuo ka braći Mediči koji su se silno zabavljali i kikotali njegovoj neprilici. Sevnuo je pogledom ka Lorencu i prevrnuo očima pre nego što se vratio svom zadatku. „Nikola, moj prijatelj želi da čuje sve o tvojim avanturama.“ „Pozovi ga ovamo, čoveče!“ „Više bi mu odgovaralo da mi odemo do njega.“ Dok se okretao da vidi sa kim Sandro sedi, Nikola je otvorio usta da se pobuni kočopereći grudi kao golub koji se preždrao tokom pijačnog dana. Kada je prepoznao Lorenca, opustio je perje, ali samo blago. „Ah, shvatam. Braća Mediči su suviše fina da se pridruže mojim prijateljima?“ Sandro se okrenuo da pođe ka svom stolu odvrativši mu tihim glasom. „Da. Zaista jesu.“ Nikola Ardinđeli je bio hvalisavac i razmetljivac, ali čak i naliven vinom, nije bio kompletna budala. Bio je Firentinac i znao je da prepozna uručen poziv. Pozdravio se sa prijateljima i prišao stolu za kojim su sedeli Medičijevi. Sandro ih je upoznao. Lorenco je prvi progovorio, poželevši Nikoli toplu dobrodošlicu. Spustio mu je levu ruku na rame, dok su se rukovali desnom. Gledao je Nikolu pravo u oči dok je govorio. Taj trik je naučio od Kozima. „Kada nekog upoznaješ dotakni ga sa obe ruke i uvek budi potpuno usredsređen na osobu sa kojom razgovaraš“, podučavao ga je deda. „Gledaj ga pravo u oči i stavi mu do znanja da slušaš svaku reč koju izgovara, kao da je najbitnija osoba u gradu u tom trenutku. Uvek ga zovi po imenu. U pitanju je sitnica, ali time ćeš osvojiti lojalnost čoveka za par sekundi.“ Lorenco je uvek postupao po ovom savetu. Kao humanista, uvek je postupao iskreno. Sa punom pažnjom je slušao građane sa kojima razgovara i tokom tih par minuta oni bi za njega zaista predstavljali najbitnije osobe u gradu. Otkrio je da kada tako postupa, stiče odanost ljudi, ali i stiče veliko znanje o ljudskoj prirodi. Poput kameleona na usijanom kamenju u brdima Toskane, mogao je da menja boju u zavisnosti od okoline. Kada je u

prefinjenom društvu učenjaka i pesnika, bio je učenjak i pesnik. U prisustvu ambasadora postajao je državnik, sa umetnicima je bio umetnik. Ako je potrebno, mogao je da nadmaši najgore nitkove ponašajući se u datom trenutku razvratno koliko i oni. Zbog toga su se muškarci iz svih društvenih slojeva Firence pored Lorenca osećali opušteno. Zbog toga je u tako mladom dobu već zaslužio nadimak „Veličanstveni.“ „Ardinđeli. Časno ime, prijatelju moj. Imaš praktično kraljevsko dostojanstvo.“ „Ime moje porodice jeste jedno od najstarijih i najčuvenijih u Toskani. Činite mi čast time što ga prepoznajete.“ „Čast je moja, Nikola. Reci mi nešto: planiraš li zauvek da vodiš život prepun avantura? To mi zvuči... izvanredno. Molim te, ispričaj nam neke od svojih doživljaja. Ne mogu da dočekam da čujem tvoje zapanjujuće priče.“ Sandro je šutnuo Lorenca ispod stola. Snažno. Đulijano je prigušio smeh tako što je otpio gutljaj pića. Nikola je uživao u tome što ima publiku pa nije ni primetio, a Lorenco je ostao usredsređen na svoj plen, dobrodušno se smešeći. „Nema boljeg života za pravog muškarca!“ Nikola je nastavio da raspreda priču dok ga Lorenco, koji je u potpunosti držao razgovor pod kontrolom, nije prekinuo novim pitanjem. „Prijatelju, pošto potičeš iz tako uzvišene loze, kako to da tvoj otac ne insistira da se oženiš kako bi nastavio porodično ime?“ „Ah, brak.“ Nikola je odmahnuo rukom sa omalovažavanjem, prateći taj pogled izrazom neodobravanja. „To me uopšte ne interesuje, mada si potpuno u pravu. To je naša plemenita obaveza. U nekom trenutku ću biti primoran na brak i to je to. Ali, vraćaću se u Firencu samo koliko da svojoj supruzi napravim sinove, a potom opet odlaziti na more!“ Lorenco je zamišljeno klimnuo. „Ali, Nikola, šta ako tvoja supruga bude šokantno lepa? Ako bi te boginja ljubavi savršenog tena čekala u krevetu, zar te to ne bi zadržalo u Firenci? Zar te to ne bi sprečilo da odlaziš na more?“ „Nikada! Suviše čitaš poeziju i suviše si mlad, Mediči. Moraš da zapamtiš jednu stvar: žene su sirene, namamljuju muškarce da prekinu svoje avanture. Firentinske žene su najgore od svih, pune ideja i neprestano toroču. Više mi odgovara brzo i furiozno valjanje sa robinjom iz Čerkezije. Jesi li ikada bio sa jednom od njih, Lorenco? Crna kosa i još crnje oči, a usne poput nara. Ukusne i divlje. Znaju svoje mesto i ne zamaraju me brbljanjem! Odvešću te u Pizu kada stigne sledeći brod sa tovarom robova i pronaćićemo jednu samo za tebe. Zahvaljivaćeš mi, obećavam ti.“ „Veoma ljubazno od tebe, Nikola.“ „Ljudima poput nas, Lorenco, neophodno je leganje u krevet sa lepim ženama. To je naše pravo. Ali, u pitanju je kratko zadovoljstvo i lako može biti nadomešteno. Sa druge strane, more je večno.“ Oči su mu zaiskrile kao da će se otisnuti u novu rapsodiju. „More predstavlja neuporedivu avanturu od koje me nijedna žena, pa čak ni Afrodita lično, ne može odvojiti.“ Lorenco mu se nasmešio sa iskrenim i žarkim izrazom na licu. „Savršeno“, rekao je, shvativši da nema opasnosti da će ga Nikola čuti, pošto se već upustio u opisivanje zalaska sunca na Jadranskom moru. Lorenco se okrenuo ka Đulijanu i Sandru. „Gospode, apsolutno je savršen.“ Za par nedelja su objavljene zaruke Lukrecije Donati i Nikole Ardinđelija. Donatijevi su bili veoma zadovoljni što su pronašli uzvišenog i plemenitog muža za svoju ćerku. Dobrodušni i darežljivi Lorenco de Mediči je svom novom prijatelju kao dar za veridbu

poverio veoma unosnu pomorsku misiju koja će Nikola odmah nakon venčanja odvesti van Firence na skoro godinu dana. Nikolo je održao reč. Nijedna žena – čak ni najpoželjnija žena u Firenci – nije ga sprečila da krene u avanturu. Lorenco je bio u pravu: apsolutno je savršen. „Nepodnošljiv je.“ „To je samo privremeno. I neophodno. Kolumbina, čim se venčate, gotovo je. On će otići na brod i ponovo ćeš biti slobodna.“ Lukrecija Donati se okrenula od njega kako bi pogledala kroz prozor njihove sobe u Antika Tore. Bila je besna na Lorenca zbog organizovanja ove veridbe. Mada su Medičijevi bili poznati po posredovanju prilikom sklapanja brakova širom Firence, nije očekivala da Lorenco bude toliko uključen u sklapanje njenog braka. Kako je bio u stanju to da učini? „Ali... kako si mogao?“ Lorenco joj se pridružio kraj prozora. Posmatrali su manastir Valambrosan i krst svetog Trojstva kako blista na suncu. Zagrlio je i strpljivo objasnio. „Kako da propustim priliku? Ako već moram da te delim, moja najveća želja je bila da pronađem najbolje okolnosti. Suprug koji je stalno odsutan predstavlja savršeno rešenje. Bogom dato rešenje. Veoma sam zahvalan zbog toga, Kolumbina.“ „Ali Lorenco, kako ću podneti tu noć?“ „Napićemo tvog supruga do iznemoglosti, što nam uopšte neće biti teško. Sve će se brzo završiti. Ako budemo posebno uspešni, možda se ništa neće ni dogoditi. Pokušao sam da pošaljem Nikolu na more i da vas venčam preko opunomoćenika, ali nije pristao. Nije potpuno slep. Učinio sam najbolje što sam mogao. Isploviće već sledećeg dana. Žao mi je, ljubavi ali to se nije moglo izbeći.“ „Onda je najbolje da napiješ i mene.“ Poljubio je u čelo. „Zar misliš da mene to ne ubija? Ugovorio sam brak žene koju volim, ali sa drugim muškarcem. Dođe mi da iščupam sebi zube. To je verovatno najgori zadatak koji sam ikad izvršio, ali morao sam to da uradim, zbog oboje. Treba da budemo zahvalni Bogu što nam je podario ovu mogućnost, što je na naš put poslao čoveka koji će zadovoljiti tvoju porodicu i koji nam neće stajati na putu. Osim toga, nije grbavac, niti zlikovac, samo hvalisavac. Čuo sam da ti neke žene zavide. Smatraju da je zgodan i smeo.“ „Firentinske žene mi sigurno ne zavide zbog Nikole Ardinđelija.“ Lukrecija je prošle prstom preko njegovog nosa, a zatim ga poljubila. „Zavide mi zbog tebe.“ „Besmislica. Nikad neću biti lepo poput Nikole, sa onim njegovim savršenim nosom.“ „Prestani. Nemoguće je da si ljubomoran na njega. Osim toga, ti si najlepši čovek na svetu.“ „Dok god ti to misliš, briga me za sve ostale.“ Lorenco je zastao na trenutak, pre nego što je postavio pitanje uz iskrenu radoznalost, „Da li iko zna? Za nas?“ Lukrecija ga je pogledala sa nevericom. „Molim te, Lorenco. Brilijantan si čovek, ali ponekad ti promiču najočiglednije stvari. Čitav grad zna za nas. Osim sirotog Nikole!“ Oboje su se nasmejali, ali Lorenco je već počeo da razmišlja o nečem drugom. „To bi moglo da bude dobro, Kolumbina.“

„Zašto?“ Sada je on zadirkivao nju. „Brilijantna si žena, ali ponekad ti promiču najočiglednije stvari!“ Uozbiljio se i na trenutak ponovo pogledao kroz prozor, ovog puta pravo ka Santa Triniti. „Ako ljudi misle da se tajno sastajemo zato što smo ljubavnici, promaći će im naši opasniji poduhvati.“ Antika Tore, Firenca, današnjica „Zašto ovo radiš?“ Petra Đanfljaca, čuvena po svom hladnom strpljenju, trudila se da ne izgubi kontrolu pred arogantnom lepoticom pred sobom. „Šta želiš, Vitorija?“ „Želim Beranžea“, odvratila je Vitorija. „Uvek sam ga želela. On je moja srodna duša i volim ga od detinjstva. Znaš to veoma dobro.“ „Ne, ne znam.“ Petra je odmahnula glavom. „Ne verujem u to. Znam te suviše dugo i suviše dobro. Nisi zaljubljena u njega. Zaljubljena si isključivo u svoju karijeru i moć. Zato je Destino prestao da te podučava.“ „Ja sam ukazala Destinu na Beranžea“, brecnula se Vitorija na nju. „Ja sam razlog što je otkrio svog dragocenog Princa Pesnika i onu crvenokosu prokletnicu. Kako mi je zahvalio za to?“ „Šta zapravo želiš, Vitorija? Uštedećeš i meni i sebi vreme i silan trud ako budeš iskrena.“ „Dante je Beranžeov sin i on je Princ Pesnik“, zašištala je. „Želim da moj sin legitimno nosi očevo ime. On je Drugi Princ, Petra. Drugi Princ. Shvataš li šta to znači? Za sve nas? Za svet?“ Petra je klimnula. „Želiš da se Beranže oženi tobom.“ „To je njegova dužnost kao Danteovog oca i lika iz proročanstva. Želim da Destino prizna mog sina za Drugog Princa.“ „Zašto ti je bitno da ga Destino prizna?“ „Zato što je Dante istinski naslednik moći unutar Reda. Predmeti trebaju da pripadnu njemu kada Destino umre.“ Predmeti. To je ono što Vitorija želi. Petra je sledeće pitanje postavila ne pokušavajući da sakrije nevericu u glasu. „Misliš da će Destino tebi dati Libro Rosso?“ „Ona pripada vladajućem Princu Pesniku“, odvratila je Vitorija. „Takav je zakon Reda.“ Petra je na trenutak razmišljala o tome. Vitorija je možda manična, ali nije glupa. „Po zakonu Reda, Destino stvara zakone Reda. Osim toga, Beranže je vladajući Princ Pesnik. Po toj logici, Libro Rosso pripada njemu.“ „Ali, Dante će biti njegov legitimni naslednik. Sve pripada Danteu, kao Beranžeovom sinu i prvom detetu u dve hiljade godina koje je u potpunosti i savršeno ispunilo proročanstvo.“ „Zašto? Zašto ti je ovo toliko bitno da ćeš rizikovati sve kako postigla taj cilj?“ „Zašto?“ Sada je Vitorija pogledala nju sa nevericom. „Jesi li poludela, Petra? Dante će biti princ najčistije krvi u Evropi.“ „Pa šta? Ovo je dvadeset prvi vek. U Evropi više nema monarhije.“

„Zbog toga što se do sada nije rodio niko dovoljno dostojan da je obnovi. Zar ne shvataš? Moj Dante će sve to promeniti. U njemu se spaja sva moć plemenitih loza: Habrzburg, Buondelmonti, Sinkler. Kada naše bogatstvo i moć budu ujedineni u ovom savršenom detetu, mom detetu, vladaćemo Evropom.“ Petra je bila zapanjena. Ovo nije očekivala. Stotinama godina tajna društva su bila plodno tlo neodorađenih zavera za obnavljanje monarhije u Evropi. Strategija je uvek podrazumevala dokazivanje da neki naslednik iz čuvene loza predstavlja „izgubljenog kralja“ koji će ujediniti Evropu kao supersilu. Ali, Vitorijin scenario, mada nategnut, donosi sa sobom neke jezive mogućnosti. Mada Dante verovatno nikad neće sedeti na opšteprihvaćenom tronu, mogao bi da ujedini milione dolara i veliku moć u jednom cilju, ali koji je to cilj? Ko će kontrolisati njegovo postizanje? Mada nije pomenula mesijanski aspekt velikog plana, njen govor je to nagoveštavao. Petra se naježila do kostiju kada je shvatila da Vitorija nije dovoljno pametna da osmisli ovaj plan sama. Dokle seže ova zavera? Koliko moći i bogatstva se nalazi iza ove užasne ideje? „Vitorija...“ isprobavajući novu taktiku, Petra je progovorila glasom mentora. „Pomozi mi da shvatima šta želiš da postigneš. Red nije politička organizacija, već duhovna. Naš cilj nije svetovna moć.“ Kad je Vitorija odgovorila oči su joj fanatično bljesnule. „Uništenje crkve jeste naš cilj. Ako se ujedinimo, možemo ga postići. Možemo vratiti učenja iz Libro Rosso na svetlost dana i pred lice Evrope, jednom za svagda. Možemo da porazimo laži koje već predugo vladaju Rimom. To je blagoslovena misija, sestro.“ Vitorija se namerno obratila Petri na taj način, koristeći sestrinsku definiciju Reda. „Zajedno možemo to da postignemo – ti i ja, Beranže i Destino, i Dante. Hajde da pokrenemo novu eru preporoda. Vreme se vraća. Hajde da završimo ono što je Lorenco započeo. To je naša misija.“ Petra je tužno odmahnula glavom. Kako je Vitorija toliko zastranila? „Uništenje crkve nikad nije bio naš cilj. Mi težimo tome da živimo u miru sa drugim sistemima verovanja, tome smo oduvek težili. To je Put ljubavi.“ Vitorija je zarežala od razočarenja. „Ti si Učiteljica hijeros gamosa, vođa umiruće tradicije, verovatno najmoćnije tradicije u ljudskoj istoriji. Zar ništa nećeš učiniti dok ta tradicija umire, Petra? Ja smatram da treba da se borimo za nju. Da obnovimo istinska učenja i podupremo ih svim bogatstvom i moći u Evropi. Beranže i ja ćemo vladati zajedno. Dante će biti naš naslednik. Zaštita Reda će biti naš prioritet. Ako Dante u svojim rukama bude imao Libro Rosso, kao i - “ Zastala je pre nego što je završila rečenicu, ali Petra je dobro poznavala i shvatila je šta je Vitorija htela da kaže. „Libro Rosso i šta još, Vitorija? Koplje sudbine?“ Vitorija se uvalila suviše duboko da bi mogla da porekne. Brecnula se. „Naravno. Koplje sudbine je najmonije oružje za sticanje moći na Zemlji. Onog ko nosi pravo koplje, niko ne može da pobedi. Moramo da obezbedimo pobedu. Dante mora da je obezbedi.“ Petra je duboko udahnula i pažljivo odgovorila. „Namena koplja nije da se koristi kao oružje u ratu ili da bi ikada ponovo nanelo bol. To bi bila užasna greška i dovelo bi do tragedije. Destino se nikad neće rastati od autentičnog koplja, ili bar dok ne odabere naslednika koji je dostojan njegove moći.“ Petrine reči nisu padale na plodno tlo. Vitorija se okrenula i razjareno izjurila iz stana. Zastala je na vratima kako bi izrekla glavnu misao. „Destinu je potreban Dante. Redu je potreban Dante. On je taj naslednik. Ne možete poreći njegovu astrološku kartu i ono što on jeste. Za sve će biti mnogo lakše, ako Destino i ti što pre to prihvatite.“

Uprkos milosti i diplomatskoj veštini, Petra nije postala vođa Reda zbog nedostatka kičme. Odgovorila joj je naglašavajući svaku reč jasno i sa punim autoritetom. „Seti ko sam ja, Vitorija. Sama si to malopre rekla. Ja sam Učiteljica hijeros gamosa. Moj je zadatak i moja sudbina da podučavam ljude o moći ljubavi i da prepoznajem duše bliznakinje. Beranže i Morin su blizanci. Pripadaju jedno drugom. One koje je Bog stvorio, neka nijedan čovek ne rastavi. To je zakon koji stoji iznad svih drugih.“ Vitorija je zalupila vrata. Petra je razmišljala o ovoj situaciji. Destino je prestao da podučava Vitoriju zato što je uvek bila usredsređena na moć, a nikad na ljubav. Ona je potomak porodice koja je na burnom putu istorije izgubila pravo značenje postojanja Reda. To je sasvim jasno u svetlu ove izopačene strategije koju je Vitorija upravo predstavila. Fanatizam je opasan na bilo kom nivou. Ali, pitanje deteta ostaje. Dante Buondelmonti Sinkler zaista je Princ Pesnik i zbog toga njegovo prisustvo i sudbinu nijedan član reda ne sme zanemariti. Međutim, da li je on zaista legendarni Drugi Princ, to tek treba da se utvrdi. Ako jeste, šta onda? Firenca, Proleće 1469. godine „Devojka iz porodice Orsini poseduje nešto najbliže kraljevskom dostojanstvu što imaju u Rimu. Iz te porodice je potekao čitav niz kardinala i nekoliko papa. Bogati su i uticajni. Doneće Medičijevima prestiž i uticaj kakav nikad ranije nisu imali.“ Lukrecija de Mediči je znala da se Lorencu ovaj razgovor neće dopasti. Ni njoj se nije dopadao, ali morali su da ga obave. Upravo se vratila iz Rima, gde je tražila odgovarajuću nevestu za Lorenca. To što su Medičijevi tražili nevestu van Firence bilo je kontroverzno, ali to što su je tražili u Rimu bilo je nečuveno. Lukrecija je u godinama nakon udaje istinski postala Mediči. Nastavila je sa govorom. „Nije lepa, ali nije ni ružna. Nije iz Firence, tako da nije kulturna niti veoma razdraganog držanja.“ „Imaš li još koju lošu vest, majko? Ako je tako, idem da se napijem sa Sandrom. Kada se dovoljno umrtvim, vratiću se da čujem ostatak.“ „Prekini. Razmišljaj o ovome kao o zadatku koji obavljaš za Red. To je običan posao, Lorenco. Nevesta iz plemenite porodice, bliske papstvu, predstavlja sledeći korak ka onome što pokušavamo da stvorimo. Za tebe i za sve nas. Devojka je priplodna kobila. Njena svrha je da ti podari decu rimske krvi koja će nam osigurati mesto u papskom krugu. Uz pomoć porodice Orsini, uvešćemo Đulijana u središte tog kruga i dobiti kardinala iz porodice Mediči. Ako Orsinijeva bude plodna, tvoji sinovi će krenuti stazom koju će Đulijano utabati do Rima. Uvek imaj na umu ishod, moj prinče.“ Lukrecija je zgrabila svog starijeg sina za ramena i zvučno ga poljubila u oba obraza. Nije ga pustila pre nego što je izgovorila glavnu misao. „Lorenco, shvati jedno. Naš cilj je papa iz porodice Mediči. Tvoj otac je suviše bolestan da te vodi i da ti objašnjava našu strategiju. Kao matrijarhu porodice Mediči, meni je palo u zadatak izvršenje velikog plana, sve dok ti ne zauzmeš mesto svog dede i ne zavladaš Firencom. „Papa iz porodice Mediči, Lorenco. Zamisli samo. Red će dobiti pristup svemu što se u tajnosti čuva u Rimu, svemu što je po pravu naše. Dobićemo moć da izmenimo katoličku crkvu. Ti ćeš biti čovek koji je to omogućio.“

Lorenco je počeo da sluša na drugačiji način. Ne može da izbegne ugovoren brak, tako da nije bitno sa kim će se oženiti. Biće mu gnusna svaka žena koja nije Kolumbina. U tom smislu, bolje da se oženi devojkom koja će pomoći ambicijama njegove porodice i Reda. Zbog toga je smireno odvratio. „Devojka koju ste otac i ti odabrali je sasvim u redu, majko. Učini sve što je potrebno kako bi se veza ozvaničila. Ali znaj jedno, neću učestvovati u zvaničnom udvaranju. Nikada neću stati pred Boga i proglasiti svoju odanost bilo kojoj ženi koja nije Kolumbina. Venčajte nas preko zastupnika. Priredite kakvu god zabavu smatrate da je potrebno kako bi se ugodilo ovoj rimskoj porodici i kako bi im se ukazala čast, ali ne terajte me da se zavetujem. Recite Orsinijevima da sam suviše zauzet državnim poslovima kako bih učestvovao u ceremoniji, posebno sada dok je otac teško bolestan. Siguran sam da će razumeti.“ Madona Lukrecija je znala da ne sme više da pritiska Lorenca. Prihvatio je nevestu koju je odabrala, a to je bio cilj ovog razgovora. Postigla je ono što je bilo neophodno kako bi se unapredila slava dinastije Mediči. „Naravno da će razumeti, sine moj. Odmah ću se pobrinuti za sve.“ Nakon duge i besane noći, Lorenco je narednog jutra krenuo u potragu za Anđelom. Sandro je ove nedelje bio kod Verokija, radili su na nekim važnim porudžbinama, tako da je Anđelo bio luka koja će morati da istrpi ovu oluju. Čim je upoznao malog pesnika iz Montepolicijana, odmah su postali nerazdvojni prijatelji. Anđelo je bio ljubak koliko i pametan, lojalan koliko i stidljiv. Bio je u potpunosti odan Lorencu. Zauzvrat, Anđelo je u Lorencu dobio mnogo više od poverljivog prijatelja; dobio je partnera u pisanju, pesnika čiji talenat i pronicljivost podižu Lorencova dela na viši nivo. To što nije imao vremena da se ozbiljno bavi pisanjem, predstavljalo je drugu veliku tugu Lorencovog života. Bio je neverovatno nadaren. Kada bi svoje pesme prijavio za neko od veoma konkurentnih firentinskih takmičenja, uvek bi osvajao neku nagradu. Lorenco bi se uvek prijavljivao pod lažnim imenom da ga organizatori ne bi nagrađivali samo zato što je pripadnik porodice Mediči. Želeo je da se o njegovim pesmama sudi prema njihovoj vrednosti. Rezultat bi uvek bio isti; bio je izuzetno darovit pesnik. Međutim od kako je Anđelo Ambrođini došao u Firencu, niko nije mogao da ga nadmaši u stvaranju savršene fraze i lirskog koriščenja jezika. Lorenco nije bio ljubomoran – upravo suprotno. Podržavao je i negovao sposobnost svog prijatelja. Anđelo je neverovatno brzo postao čuven po svom talentu i njegovo ime je bilo poznato širom Firence. Po tradiciji, najdarovitiji umetnici su dobijali profesionalna imena, koja se sastoje od ličnog imena i imena grada iz kojeg potiču. Tako je rođeno pesničko ime Anđelo Policijano, što znači „Anđelo iz Montepolicijana.“ Lorenco je pronašao Anđela u malom studiju koji mu je obezbedio u svojoj palati na via Largo. Radio je na prevodu grčkog teksta. „Anđelo, u agoniji sam. Moram da se venčam prostom devojkom iz Rima koja uopšte nije obrazovana. Šta da radim?“ Anđelo se nasmešio. „Iskoristi svoj jad za pisanje poezije, kao svi čuveni pisci iz prošlosti.“ „Pokušao sam. Čitave noći sam se trudio, ali ne mogu sam da prosudim da li je rad dobar ili sam sebi povlađujem.“ „U tome je lepota našeg dara, Lorenco, svrha naše umetnosti – da izrazimo emocije kroz poeziju. Čak iako tvoj rad nema neku naročitu vrednost, poslužio je svrsi time što ti je

pomogao da preguraš noć. Osim toga, bilo bi dosadno kad bi se poezija koristila samo za slavljenje proleća, pupoljaka i duga na nebu. Te stvari su lepe, ali ne predstavljaju umetnost ako nisu sa nečim u kontrastu. Neka ti nevesta iz Rima obezbedi kontrast. Kako se zove?“ Lorenco je razmišljao par trenutaka. Zatim je odmahnuo glavom, „Ne znam. Nisam pitao.“ Lorenco je naglas zastenjao. „Osim toga, baš me briga. Anđelo, ne mogu da pišem pesmu o ženi koja me ne inspiriše.“ Anđelo je bio brilijantan, ali bio je mlad i nikad nije bio zaljubljen. Očigledno. Lorenco je nastavio, „Mogu da pišem samo o nekome ko me nadahnjuje. Dok sam razmišljao o užasnoj patnji koja me spopala, iznenada sam shvatio da će saznanje o mom venčanju mnogo više povrediti Kolumbinu. Zbog toga sam odlučio da napišem pesmu o njoj da bi uvek znala koliko je volim bez obzira na to kakve nam okolnosti sudbina dodeljuje. Pročitaću joj pesmu u pokušaju da ublažim udarac koji će doživeti zbog ove užasne vesti. Molim te, pročitaj je i reci mi šta misliš.“ „Naravno“, klimnuo je Anđelo i potom pročitao Lorencovo najnovije dostignuće. Ćutao je neko vreme, zbog čega je Lorenco počeo da paniči od nesigurnosti. „Ne dopada ti se?“ „Ne, Lorenco. Mislim da je divna. Zapanjujuća. Ako ovako pišeš kada si nesrećan, Bog je očigledno znao šta radi kada ti je podario neugodnu suprugu!“ Lorencov barjak. Medičijevi su odlučili da prirede pravi spektakl u čast venčanja Lorenca i Klarise Orsini. Tako raskošan, tako znamenit da će Firentinci o njemu pričati sve do sledećeg veka. Naravno, Lorenco nije želeo da ima ikakve veze sa tim. Bio je strašno nesrećan zbog čitave ideje ugovorenog braka i moja bratska dužnost je bila da ga razveselim i sprečim da upadne u mračnu rupu očaja prema kojoj se kretao. Da bismo se zabavili, osmislili smo tajne načine da ugradimo jeres u turnir. Odigraće se viteško takmičenje i niz igara tokom kojih će mladi gradski plemići odmeriti svoje snage u borbi, kao u vreme vitezova. Svaki ratnik će nositi određenu boju i barjak, kao i naklonost jedne firentinske lepotice. Odlučeno je da će zvanična Kraljica Lepote sedeti na prestolu u raskošnoj haljini i predsedavati događajima poput boginje Venere lično. Naravno, kraljica će biti Kolumbina. Ko drugi? Niko u Firenci ne bi osporio njenu neuporedivu lepotu. Samo je Simoneta mogla da se meri sa njom, ali ona je još bila nova u gradu, a bila je i strankinja. I nije pripadala Lorencu. Meni je palo u zadatak da zajedno sa šegrtima iz Verokijevog studija napravim barjak koji će Lorenco nositi na turniru. Nacrtao sam skicu prema kojoj ćemo raditi. Kolumbina mi je poslužila kao model za Veneru, a stavio sam i golubicu na sliku zato što je mi tako zovemo. Lorenco i ja smo odlučili da iskoristimo moto Reda „Le temps revient“ na francuskom jeziku, kao čin krajnje jeresi. Tako će Kolumbina sedeti na prestolu, odakle će krunisati Lorenca ljubičicama koje su simbol njene porodice od drevnih vremena, zavezanih trakama u bojama koje je Lorenco odabrao za svoj oklop. Takmičiće se u viteškoj borbi ispod barjaka na kojem je naslikan njen lik i ispisan moto Reda, naglašavajući na taj način da one koje je Bog spojio, nijedan čovek ne može da rastavi. Veoma smela izjava sa obzrom na to da je Kolumbina sada udata za Nikolu Ardinđelija. Zato smo to učinili pod zaštitom trubadura, naglašavajući ideju dvorske ljubavi i ideal savršene lepote.

Na taj način će Lorenco de Mediči dočekati svoju nevestu iz Rima. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi, poznat pod imenom „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Firenca, Jun 1469. godine Klarisa Orsini se preko zastupnika udala za Lorenca de Medičija u Rimu. Zamenik je izgovorio zavet umesto Lorenca, noseći dokument ukrašen pečatom Medičijevih, koji mu to omogućava. Dokumente je potpisao i zaveo papin izaslanik lično i venčanje je proglašeno legalnim. Bila je to veoma čista poslovna transakcija. Klarisu je od Rima do Firence dopratila pratnja dostojna princeze. Đulijano de Mediči se nalazio među njima i silno se trudio da umiri nervoznu nevestu, upuštajući se u ljubazan razgovor sa njom tokom dugog puta na sever. To neće biti lak zadatak. Klarisa Orsini de Mediči, njegova nova sestra, nije naročito razgovorna ni u najopuštenijim okolnostima. U ovom trenutku je bila apsolutno prestrašena. Nije pomagalo to što su neki od Firentinaca u svadbenoj povorci na skaredan način hvalili Lorencovu legendarnu veštinu, navodeći sva zadovoljstva kojima nevesta može unapred da se raduje. Klarisa je bila van sebe od straha i stida. Odbila je da govori do kraja putovanja. Svadbeni prijem je održan u palati Medičijevih na via Larga. Nije se štedelo. Meso se peklo već danima. Bilo je orijentalnih slatkiša i bezbroj buradi vina. Drveće narandže, simbol porodice Mediči, posađeno je u saksije od terakote i razmešteno svuda po imanju. Nevesta je uvedena kroz glavni ulaz u raskošnoj haljini od čipke i damasta. Kretala se veoma polako trudeći se da održi na glavi tešku kapu sa draguljima koju su joj roditelji poklonili za ovu priliku. Klarisi je bila uskraćena tradicionalna ceremonija, ali Orsinijevi su odlučno zahtevali da se na prijemu pojavi u najboljem izdanju. Firentinci će morati da prihvate da im je devojka ravna i dostojna toga da bude nevesta jednog Medičija i prva dama Firence. Klarisa je bez daha zastala kada je ugledala kip koji dominira središnjim dvorištem. Donatelov David je stajao pored Donatelove Judite u svoj svojoj nagosti, dok je ona Holofernu odsecala glavu. Predstavljali su simbole muške i ženske moći u uzvišenoj formi. Sačinio ih je jedan od najvećih svetskih umetnika, a naručio najlegendarniji patron. Lukrecija de Mediči je pratila svoju novu snaju ka prijemu, ali sada je zastala zabrinuta da će se Rimljanka onesvestiti. „Šta nije u redu, Klarisa?“ Klarisa je užasnuto pokazala kipove. „Ovi... odvratni likovi! Zašto su postavljeni ovde na dan mog venčanja?“ „Uvek stoje ovde, Klarisa. To su velika umetnička dela, deo kolekcije Medičijevih.“ Klarisa je zadrhtala. Delovalo je kao da će zaplakati. „Vulgarni su!“

Lukrecija je prikupila strpljenje, uhvatila Klarisu čvršće pod ruku i povukla je ka prijemu. Možda će se pokazati da je integrisanje konzervativne Rimljanke u slavnu umetničku kulturu Firence malo teže neko što su svi pretpostavljali. Klarisu de Mediči su poseli među mlade, udate žene. Takav je bio firentinski običaj za neveste tokom svadbenog prijema. Muškarci i žene su sedeli odvojeno. Klarisa je bila veoma zahvalna što sedi pokraj ljupke plemkinje sa jamicama na obrazima. Predstavili su je kao Lukreciju Ardinđeli. Klarisa je morala da primeti da je žena veoma lepa i veoma ljubazna prema njoj. Dobro je poznavala Lorenca, pošto su prijatelji od detinjstva. Bilo bi dobro imati je za saveznicu, pomislila je Klarisa. Sirota Lukrecija Ardinđeli udata je za moreplovca koji često provodi mnogo meseci na putovanju. Možda će joj ona postati prva prava prijateljica u Firenci. Klarisa se usudila da bude optimistična zbog novog prijateljstva sve do trenutka kada je Lorenco prišao njihovom stolu i pozdravio sve žene koje su tu sedele. Mada je bio izuzetno ljubazan prema svim mladim matronama, sve vreme je gledao Lukreciju Ardinđeli i ona njega. Među njima je postojala maltene opipljiva veza. Klarisa Orsini de Mediči je možda bila mlada i neiskusna, ali nije bila slepa. Prepoznala je neprijatelja. Gošće sa prijema su pomagale Klarisi da obuče spavaćicu u svadbenoj odaji, kao što je običaj nalagao. Lukrecija Ardinđeli je bila primetno odsutna. Prisutne žene su je dobronamerno zadirkivale i ćeretale o Lorencovoj legendarnoj muškosti, ćuškajući Klarisu i podsećajući je da je najsrećnija žena u Italiji pošto se upravo nalazi na pragu neverovatnog iskustva. Mada bi se devojka rođena u Firenci uključila u ovu frivolnu zabavu, ovakvi razgovori su skandalizovali zaštićenu Orsini princezu. Žene su primetile da je nevesta pocrvenela do tačke onesvešćvanja, te su svele komentare na najmanju moguću meru. Brzo su završile i ostavile Rimljanku u sobu, odmahujući glavama dok su napuštale svadbenu odaju Medičijevih. „Kakvo traćenje veličanstvenog muškarca“, prošaputala je jedna od njih a ostale su prsnule u smeh. U godinama koje dolaze, kružiće brojne priče o frigidnoj rimskoj nevesti. To će mnoge Firentinke navesti da ponude Lorencu ono što su znale da sigurno ne dobija od supruge. Ostavile su Klarisu da sedi sama na ivici kreveta, kruta od užasa. Udata je za čoveka na kojem joj zavide sve plemkinje u Evropi, a želela je samo da pobegne, što brže može, nazad u sigurnost Rima. Mada potiče iz jedne od najplementijih i najčuvenijih porodica u Italiji, ipak je samo šesnaetogodišnja devojka koja se našla pod strahovitim pritiskom, okružena strancima i kulturom koju ne shvata. Firenca je za nju bila egzotična poput Afrike ili Dalekog istoka. Sada mora da se suoči sa užasavajućom fizičkom realnošću mladića o kojem se govori na mitski način. Kada se Lorenco pojavio u odaji, Klarisa je zbog njega jecala od straha. Prišao joj je, iskreno zabrinut. Večerašnji događaji bi porazno delovali na bilo koga. Veoma je saosećao sa njom zbog pažljivog ispitivanja kojem je bila izložena večeras u Firenci. Tako je mlada i uvek je bila zaštićena od svega. Biće joj potrebno neko vreme da se navikne. „Jesi li dobro Klarisa? Da li su te večerašnji događaji suviše uznemirili?“

Dok se čeličila za ono što dolazi, podigla je bradu uz delić netaknutog rimskog ponosa. „Ne. Ja sam Orsini. Ne plašim se tvojih Firentinaca. Obaviću svoju dužnost kao hrišćanska supruga, Lorenco. Pred Bogom sam se zaklela da ću ti se pokoravati. To ću i činiti.“ Prišao joj je polako i nežno, kao što bi prišao paunu u šumi. Dotakao je Klarisinu kosu i pokušao da skine šnale koje su je okrutno držale skupljenom. „Imaš divnu kosu, Klarisa. Želim da je vidim spuštenu.“ Njena ruka je poletela da ga spreči. „Nemoj!“ Zastao je, brzo povukavši ruku od nje. „Šta nije u redu?“ Srce joj je tuklo kao kod lisice koju su lovački psi okružili sa svih strana. Pokušavala je da odloži nesizbežno. „Puštena kosa je znak razvratnog ponašanja.“ „Klarisa, ja sam tvoj suprug. Možeš da mi pokažeš sebe bez straha.“ Povukla se kada je ponovo posegnuo rukom, kao da je udario. Lorenco je duboko udahnuo u potrazi za strpljenjem. Polako je objasnio. „Znaš, neke žene ovo smatraju pravim zadovoljstvom. Možda ćeš i ti vremenom. Tako treba da bude. Ako mi pružiš priliku da ti budem dobar suprug, to će znatno poboljšati godine koje ćemo zajedno provesti. Možda će čak biti i prijatne.“ Klarisa se ponovo uspravila, kičme čvrste poput čelika. „Moj ispovednik kaže da žena treba da pati, najpre u bračnom krevetu a zatim tokom porođaja. To je Evino prokletstvo.“ Lorenco je odlučio da njenog ispovednika ispraši nazad u Rim sa prvim zracima sunca. Na veoma brzom konju. „Ne mora da bude tako, Klarisa. Dopusti mi da ti pokažem.“ „Obavi svoju dužnost, mužu moj“, odvratila je nadmeno. „Ja ću obaviti svoju. Ali, ne očekuj da uživam u tome.“ Lorenco je zapanjio time što je brzo ustao, okrenuo se i pošao ka vratima. „Gde ideš?“ „Neću te uzeti protiv tvoje volje, Klarisa. Venčani ili ne, ja sam čovek pristojnog ponašanja. Ni u kom slučaju neću uzeti ženu na silu. Kada me sa dobrodošlicom dočekaš u bračnom krevetu, kao svog supruga, vratiću se i obaviti svoju dužnost, kao što si rekla. Uveravam te, za mene je ovo neprijatno koliko i za tebe. Neću dopustiti sopstvenoj supruzi da me pretvori u silovatelja. Ne nosim takve osobine u sebi.“ Klarisu je šokirao ovaj grub govor i uplašila se da je uradila nešto neoprostivo. „Ne možeš otići! Osramotićeš mene i moju porodicu.“ Sada je već vrištala. „Sutra će doći po čaršave i videće da na njima nema krvi. Tvoji će pomisliti da nisam obavila svoju dužnost. Ili... nešto još gore. Moraš ostati, a ja.... Ja moram ovo da uradim.“ Lorenco je sa čežnjom pogledao vrata, a zatim užasnutu devicu koja je drhtala na krevetu. Dopusto je sebi kratku pomisao o učenjima Reda. Knjiga ljubavi naglašava da začeće deteta bez poverenja i svesti u svadbenoj odaji može osuditi dete na težak život. Nije želeo svojoj deci da navuče tu kletvu na glavu. Mora nekako da dopre do ove žene koju su mu dodelile sudbina i nedokučiva božija volja. Duboko je udahnuo pre nego što se strpljivo okrenuo ka njoj. Klekao je pored kreveta i uzeo je za ruku. „Klarisa, moraš mi verovati kao muškarcu i kao svom suprugu. Nikada ti neću nauditi, zakleo sam se da te štitim i da ti obezbedim sve što ti je potrebno. Učiniću sve to i mnogo više. Ti si sada Mediči. Član si moje porodice. Svako dete koje začnemo voleću srcem i dušom. Ti ćeš činiti to isto, kao njihova majka. Kunem ti se.“

Njene smeđe oči bile su pune suza, ali bilo je i neke mekoće u njenom izrazu koja se malopre nije videla. „Pogledaj me Klarisa. Reci mi, ako ništa drugo, da ćeš naučiti da mi veruješ kao svom suprugu.“ Posegnuo je rukom ka njenom licu i nasmešio se, pomazivši je po obrazu. Obrisao je palcem suze. Pokušala je da se nasmeši. „Ja... verujem ti, mužu moj.“ Zatim je posegla ka njegovoj drugoj ruci i stegla je svom snagom, poželevši da strah napusti njeno telo. Prišao joj je sa nežnošću i beskrajnim strpljenjem, trudeći se da je ne povredi i ne uplaši, moleći se da se stvari u budućnosti poboljšaju, dok koračaju kroz život kao supružnici. Znao je da će je povrediti kada prodre u nju, što će dovesti do krvarenja. To je neophodno zbog jutarnjeg pregledanja čaršava. Bio je posebno nežan, ali nije bilo načina da je poštedi tog bola. Klarisa se trgla i okrenula glavu od njega, a zatim ležala veoma mirno, čvrsto zatvorenih očiju. Zbog sebe i zbog nje, Lorenco se brzo povukao. Bio je u njoj tek toliko da obaveza konzumiranja braka bude zadovoljena, pošto je bio užasnut ovom okolnostima koliko i njegova nevesta. Pre nego što je otišao, Lorenco je ljubazno pitao da li je sve u redu. Klimnula je bez reči, trudeći se da ne zaplače zbog nepristojnosti onoga što se upravo desilo. Nije mogla da zamisli kako bilo koja žena to može smatrati podnošljivim. Njen ispovednik je bio u pravu. Dužnost žene jeste da pati. Lorenco je duboko udahnuo, obukao pantalone i izašao iz bračne odaje ne uputivši joj više nijedan pogled, niti reč. Sama u bračnom krevetu, Klarisa Orsini de Mediči, supruga najveličanstvenijeg čoveka u Italiji, dopustila je sebi samo još jednu pomisao pre nego što je zaspala u suzama: njen suprug ni u jednom jedinom trenutku nije pokušao da je poljubi. Lorenco je insistirao da Kolumbina provede noć u palati Medičijevih, nakon svadbenog banketa. Ona je oklevala, ne želeći da bude u istoj zgradi u kojoj će on biti primoran da legne sa drugom ženom. Sa ženom koja je postala sve što je Kolumbina ikada želela da bude u životu. Međutim, preklinjao je i ona je popustila, kao što se uvek dešavalo kada bi Lorenco insistirao. Nakon noćne more sa Klarisom, krenuo je pravo u odaju u kojoj je Kolumbina bila smeštena. Sa žestokim očajem se bacio u naručje jedine žene koju će ikada voleti, okrepljen stašću koju je osetio u njoj. „Moja Kolumbina“, šaputao je dok je ljubio po vratu i zarivao glavu u njenu kosu. A potom je Lorenco počeo da recituje sveti tekst Pesme nad pesmama. Bila mu je neophodna uteha njihove tradicije, jedinog utočišta pred obavezama koje su ga pritiskale. Ljubio je duž kljčune kosti između stihova: „Lepa ti si, draga moja, lepa ti si! Oči su ti kao u golubice.“ Reči su mu zastale u grlo koliko je bio izgubljen ove užasne noći. Kolimbina je znala, kao i uvek, koliko odgovornost pritiska srce njenog pesnika. Znala je da je ono što se desilo u bračnoj odaji teže palo Lorencu nego Klarisi – mnogo teže. Njeno mesto će uvek biti kraj njenog voljenog, kako bi mu dopustila da izrazi svoja najdublja osećanja i kako bi imao gde da se skloni. Uživala je u toj ulozi. Odgovorila je na svetu pesmu, držeći Lorenca čvrsto uz sebe dok je senzualnim glasom pevala stih koji govori o proleću i obnavljanju života: Ustani dragi moj i hodi, Jer gle, zima prođe

Minuše daždi, otidoše. Cvijeće se vidi po zemlji Dođe vrijeme pjevanju I glas grličin čuje se U našoj zemlji. Mazila ga je po kosi dok je izgovarala poslednji stih kroz suze, „Moj je dragi moj i ja sam njegova.“ Lorenco je otvoreno jecao dok je milovao tokom jedinog utočišta poverenja i svesti koji će ikada upoznati. Ukradeni sati sa njom, uvek će u isto vreme biti gorki i slatki. Zašto je Bog stvorio savršenu osobu za njega, a nije im dopustio da budu zajedno? To pitanje je iskušavalo njegovu veru i mučilo ga svakog božijeg dana do kraja života. Obuhvatio je njeno lice rukama i gledao je u oči dok je ulazio u nju. „Kada sam sa tobom, proleće je“, prošaputao je dok su se kretali zajedno u savršenom ritmu ljubavnika koji su suđeni jedno drugom. „Ti si moja voljena, Kolumbina. Moja jedina supruga u očima Boga. Semper. Zauvek.“ Vreme za reči je prošlo dok su im se meke usne spajale deleći dah kao što su delili tela i duše, duše koje su spojene od osvita vremena. Roditeljima Simonete Kataneo zaista bi se dopali prijatelji koji su njihovu dragu ćerku dočekali u Firenci. Lukrecija Donati, koju oni koji je vole zovu Kolumbina, Mala Golubica, primila je lepu, stidljivu devojku pod svoje okrilje. Uvela je ljupku Simonetu u njihovu zajednicu i posmatrala sa osmehom kako muškarci iz Reda padaju pred njene noge u gomili, čim bi ušla u prostoriju. Kolumbina je delila sa Simonetom učenja Reda, onako kako ih je ona poznavala. Prelepa učenja o ljubavi i zajednici koja su joj ulepšala život van moći poimanja. Držala je svoju prijateljicu za ruku tokom svetih lekcija o sjedinjenju koje podučava Učiteljica hijeros gamosa, Đinevra Đanfljaca. Lekcije o dubljoj fizičkoj interakciji muškarca i žene, mogle su da zastraše, pa čak i preneraze delikatnu osobu poput Simonete Kataneo. Bila je romanično stvorenje, nežnog duha i podjednako nežnog tela. Jela je malo i retko, ponekad bi dobila napad kašlja, zbog čega bi morala da legne u krevet. Mada je konzumirala brak sa Markom Vespučijem, Kolumbina i Đinevra su znale da je samo jednom došlo do fizičkog sjedinjenja ovog para. Simoneta je bila suviše krhkog zdravlja da bi mogli da rizikuju njen ostanak u drugom stanju. Na svu sreću, njen suprug je bio nežan i strpljiv čovek, spreman da redom poziva sve doktore u Toskani u nadi da će izlečiti Simonetu. Pre svega je bio zabrinut za njeno zdravlje. Za ženu drugačijeg karaktera, prisustvo žene takvog fizičkog savršenstva kakva je bila Simoneta, bilo bi preteće ili u najmanju ruku iritirajuće. Međutim, Kolumbina nije poznavala niti osećala ljubomoru. Tokom svojih lekcija sa Učiteljem, dobro je naučila sedam uzora smrtonosnih misli. Zavist je bila najgora od svih. Zavist je uvreda prema Bogu. Osećati zavist znači verovati da nisi stvoren savršen, onako kako su majka i otac sa neba nameravali da te stvore. Osećati zavist znači optužiti Boga da za nekog drugog brine više nego za tebe. To nije u prirodi naših roditelja punih ljubavi. Roditelji treba jednako da vole svu svoju decu. Naši božanski otac i majka upravo to i čine. Ne, Kolumbina nije osećala ljubomoru prema Simonetinoj lepoti ili pažnji kojom je muškarci obasipaju. Dobro je znala šta znači biti objekat snažnog divljenja muškaraca.

To nije laka uloga. Lepe žene, bez obzira na svoje vrline, često su predmet ogovaranja. Kolumbina bi se brecnula na brojne firentinske matrone kada bi čula kako tračare o vrlinama njene prijateljice. Dvodilo je do besa to što uskogrude – i ljubomorne – Firentinke zaključuju da je Simoneta ljubavnica Đulijana de Medičija samo zbog toga što je odao počast njenoj lepoti tokom viteških igara. Muškarci iz porodice Mediči, kao i svi muškarci iz Reda, odaju počasti trubadurskim tradicijama koje slave lepotu. Tokom Đulijanove giostre, festivala viteških igara kojim su proslavili njegovo punoletstvo, Simoneta je odabrana da predstavlja Kraljicu Lepote, kao što je ranije Kolumbina izabrana za Lorenca. U pitanju je simbolizam. Na mitskom prestolu će se naći žena koju firentinski mladići odaberu zato što smatraju da najvernije otelovljuje Veneru. Od dana kada je Simoneta predstavljena Sandru Botičeliju, glasine su postale još zlobnije. Sandro je bio potpun opijen. U agoniji zbog njenog fizičkog savršenstva, prestao je da spava noču. Simoneta je postala njegova jedina muza, model za sve nimfe i boginje koje je slikao. Tokom čitave noći bi crtao njeno lice, trudeći se da uhvati konture i čaroban način na koji njene sjajne zlatne lokne plutaju oko njenog lica. Zamišljao je njeno telo ispod teških firentinskih haljina, uveren da je njegovo gipko savrešenstvo lepše od bilo čega što je ikad video. Nije želeo da podstakne skandal, međutim, širom Firence se šuškalo da Simoneta naga pozira Sandru. Neprijatelji Reda su dodatno otrovali glasine, kiteći ih kako bi stvorili legende o orgijama tokom kojih bi Simoneta podavala svoje telo najpre Sandru, a zatim braći Mediči. Kolumbina je bila zgrožena. Glasine su dovodile u iskušenje njenu veru da treba postupati isključivo iz ljubavi: teško je voleti one koji pljuju na tvoju porodicu. Članovi Reda su, van svake sumnje, bili članovi njene porodice. Sa njima je imala znatno bliži odnos nego sa krvnim srodinicima. Volela je Simonetu kao sestru i želela da je zaštiti od zajedljive prirode ljubomornih i netrpeljivih. Ipak, Kolumbina je naučila još jednu od mnogih lekcija koje će u životu naučiti, upravo od ove lepe devojke iz Đenove. Nakon što je na trgu čula posebno gnusnu glasinu o Simoneti, Kolumbina je javno izgrdila dve firentinske devojke koje su je pokrenule. Bila je besna zbog toga što je ljupka Simoneta stalna meta ogovaranja. Osim toga, Kolumbina je bila posebno osetljiva na slične neugodnosti, pošto je godinama bila žrtva onih koji su iza leđa šaputali o njoj, nazivajući je titulom koju je nosila iza zatvorenih vrata Firence, „Lorencova kurva.“ Simoneta je čula priču, koja se širom grada već pretvarala u legendu i došla da poseti svoju prijateljicu i zaštitnicu. „Priča se da mala golubica ima kandže“, nežno se šalila sa svojom prijateljicom. Kolumbina je zagrlila. „Nisam mogla da se obuzdam. Te devojke su otrovne od ljubomore, sa velikom mržnjom su izrekle neistinu o tebi. Nisam bila u stanju da dozvolim da to tek tako prođe.“ Simonetine oči su sijale, ali nije pustila suzu. „Mene to uznemirava znatno manje nego što misliš sestro, sigurno manje nego tebe. Znam šta te žene pričaju o meni – i o tebi. Ali, to nije bitno. Kao što je Učitelj rekao, svi elementi lepote se na ovom svetu bore da budu priznati i zaštićeni. Ne smemo dozvoliti da nas to povredi ili razbesni. Mnogi su nazivali našu blaženu Magdalenu kurvom, zar ne?“ „I dalje to čine“, odvratila je Kolumbina. Činjenica da Mariju Magdalenu, koju je obožavao apostol svih apostola Isus Hrist, smatraju grešnicom i prostitutkom, izjedala je Kolumbinu. Proučavajući život madone Magdalene, shvatila je užasnu borbu kroz koju

su učenja o Putu ljubavi prošla tokom stoleća. Marija Magdalena je postala opasna za novoustanovljenu crkvu u Rimu u ranim danima hrišćanstva. Predstavljala je senovitu stranu hiršćanstva, niz učenja koja politička strategija i ekonomski ciljevi rimske crkve nisu podržavala. Put ljubavi je čist, podučava se onako kako je zapisan u Knjizi ljubavi i njenom kasnijem prepisu Libro Rosso – i podučavaju ga uglavnom žene. Kolumbini je dodeljena posebna uloga u organizaciji Reda. Ona je bila novi pisar, zapisivala je stara proročanstva žena iz Magdalenine loze pod budnim okom Fra Frančeska. Njena odgovornost je bila da ne dopusti da usmena tradicija Reda nestane. Trenutno je zapisivala priču o francuskoj proročici Jovanki, koja je generaciju ranije spaljena na lomači zbog jeresi. Kolumbina je osećala posebnu povezanost sa sićušnom devicom iz Lorene koju je povremeno sanjala. Ponekad bi je Jovanka posetila u snovima i pričala joj o istini i hrabrosti, ali Kolumbina je o tome pričala samo sa Fra Frančeskom i sa Lorencom. Uz Đinevru, Kolumbina se razvila u moćnu i posvećenu silu koja se bori za apsolutnu jeres u Firenci. „Klarisa de Mediči je trudna – ponovo. Možeš li da poveruješ u to?“ Konstanca Donati, Kolumbinina mlađa sestra, nije mogla da dočeka da izgovori vest. Bila je lepa devojka, ali je volela da tračari. Zbog ljubomore prema neuporedivo lepšoj starijoj sestri bila je posebno pakosna. „Kako joj zavidim“, uzdahnula je Kolumbina. „Pitam se da li ona ceni svoju sreću? Nosi njegovo ime i budi se u njegovom naručju svaki dan, prirodno kao što sunce izlazi. Da li ceni... to što rađa njegovu decu.“ Ove poslednje reči su joj zapele u grlu, jer predstavljaju užasan i privatan bol o kojem nikome nije pričala, ponajmanje Lorencu. „Ne znaš da li se budi u njegovom naručju.“ Izgovorila je Konstanca zavereničkim tonom. „Znaš šta se priča, zar ne? Njen lični apotekar pravi mešavinu koja čini Lorenca potentnijim. Kada je primoran da spava sa svojom užasnom ženom, ona odmah ostane u drugom stanju. Nakon toga je deset meseci slobodan.“ „Zaludno ogovaranje, sestro. Lorenco je najplemenitiji muškarac kojeg sam ikad upoznala. Prema svojoj supruzi se ponaša kao prema kraljici. Ona je majka njegove dece i zbog toga je duboko poštuje.“ „Oh, naravno da madona Klarisa ima sve što poželi“, odvratila je Konstanca dramatično, a zatim dodala, „ali, hladnija je od mermerne ploče iz Karare i zanimljiva koliko i voda za pranje sudova. Potpuna je suprotnost tebi, a Lorenco se moli na tvom oltaru. Da tako kažem.“ Kolumbina je na trenutak dopustila sebi da se zakikoće, a zatim nastavila svoju prvobitnu misao. Konstanca teško da je savršena publika, ali bila je čvrsto i nepokolebljivo odana, uprkos sitničavoj prirodi. A Kolumbina je osećala potrebu da govori. „Znaš valjda o čemu govorim, Stanca? Klarisa živi u njegovoj kući, na njihovom bračnom krevetu se nalazi njegov grb. Šta bih dala da znam kakav je to osećaj.“ Konstanca je za divno čudo slušala. Njen komentar je bio prilično pronicljiv. „Znaš li šta je tragično? Sigurna sam da ona tebi zavidi još više. Možeš li da zamisliš kako je imati tako veličanstvenog čoveka za supruga i znati da nikad nećeš biti u stanju da ga zadovoljiš na bilo koji način? Da su mu oči zatvorene i da misli na neku drugu svaki put kada te dotakne? Kladim se da je nikad ne ljubi.“

Kolumbina je prebledela. Konstanca nikad neće razumeti koliko je u pravu, niti zašto. Po tradiciji hijeros gamosa, poljubac se smatra svetom tajnom, podelom svetog daha. To je čin koji spaja dva duha i meša njihovu životnu energiju. Poljubac se deli samo sa voljenim. „Sigurna sam da je ne ljubi.“ „To je pravo mučenje za svaku ženu udatu za čoveka poput Lorenca, pa čak i za tu bezdušnu rimsku Medeju.“ „Nije ona baš tako loša, znaš“, Lukrecija je osećala iskrenu simpatiju prema Klarisi. Najzad i ona je žrtva okolnosti, baš kao Lorenco i ona sama. „Klarisa je prilično nežna ispod te rimske hladnoće. Mislim da je briga šta Lorenco oseća i sa kim deli krevet, dok god je diskretan i brine se za svoju porodicu. Što se toga tiče, on je pravi stručnjak. Lorenco kaže da je Klarisa najsrećnija kada je on ostavi na miru. To i njemu u potpunosti odgovara.“ „Šta misliš o tome što je tako brzo ponovo ostala u drugom stanju? Moraš priznati, il Magnifico je šokantno plodan kada je njegova supruga u pitanju.“ Konstanca je značajno pogledala Kolumbinu, koja upadljivo nikad nije ostala u drugom stanju tokom svoje duge afere sa Lorencom. Konstanca nije znala da isti apotekar pravi podjednako snažan napitak za nju. Koristila ga je mnogo puta kako bi podstakla krvarenje. Koriste ga otmene kurtizane u Veneciji, jer ne mogu da dozvole da im trudnoća pokvari posao. Njihova klijentela, plemići visokog ranga i brojni kardinali, plaćaju silan novac da bi njihove dame ostale lepe i neudate. Kolumbina je pokušala da zanemari ovaj detalj, ideju da je mnogi posmatraju kao Lorencovu privatnu kurtizanu, bez obzira na to što je izvrsnog pedigrea. Niko se nije usuđivao da otvoreno govori o tome da ne bi izazvao gnev Lorenca Veličanstvenog, ali Kolumbina nije glupa. Znala je šta o njoj pričaju oni koji ne vole Medičijeve. Ipak, nije dozvoljavala da je to mnogo uznemirava. Zaklela se da će večno pripadati Lorencu i ništa joj nije bilo važnije od toga. Neka su prokleti svi ljubomorni i pakosni Firentinci. Međutim, tokom ranog jutra, kada bi magla prekrila Arno, a u Firenci vladala tišina pre užurbanosti koju donosi dan, šetala bi kraj reke i plakala zbog nepravednosti takvog ponašanja. Svaki put kada bi prokrvarila, Kolumbina se molila da joj Marija Magdalena oprosti što krši odredbe Reda i plakala zbog gubitka deteta, jer dala bi sve na svetu da može da ga rodi. Nikola se vratio kući sa svoje poslednje ekskurzije. To je uvek bio težak period za Kolumbinu. Dok je on na putu, ona je apsolutni gospodar svoje sudbine. Provodila bi najviše vremena sa Đinevrom i Simonetom, i sa Učiteljem ako je u gradu, brinući se o poslovima Reda. Najslađe trenutke je provodila sa Lorencom kada bi imao vremena da se sastane sa njom u Antika Tore. Tu su bili sami u svom svetu, zajedno kao najintimniji prijatelji i najvatreniji ljubavnici. Pravo blaženstvo. Ali, kada bi se Nikola vratio iz pomorskih avantura, od nje se očekivalo da bude sa njim kod kuće, kao pristojna supruga. Užasno. Ove noći, Kolumbina je pomislila da je dovoljno bezbedno da se sastane sa Lorencom, pošto je Nikola odlučio da ode u kafanu sa prijateljima kako bi ih uveseljavao svojim pričama o gusarima i izgubljenom blagu. Verovatno će se kroz priču provući poneki detalj o robinjama i bludnicama iz Konstantinopolja. Takvi detalji joj nisu smetali, niti su

je interesovali, ako to znači da Nikola ne zahteva njenu pažnju. Fizičku ili emotivnu. Kada bi odlučio da želi da iskoristi prednost svojih bračnih prava, bio je relativno brz, zbog čega je Kolumbina bila zahvalana. Doduše, žalila je sve svoje sestre na svetu koje nikad neće upoznati drugačiju vrstu supruga, koje nikad neće saznati šta znači kada te muškarac voli srcem i dušom isto koliko i telom, kao što Lorenco voli nju. Tako mnogo žena poznaje samo ugovorene brakove sa muškarcima poput Nikole, koji u krevetu slobodno mogu da imaju običnu rupu, umesto žene od krvi i mesa. Razmišljala je o tome dok se vraćala kući nakon suviše kratke večeri sa Lorencom, o tome koliko je blagoslovena što ga je pronašla i koliko joj je život postao bogatiji kroz učenja Reda. Silno je želela da može da podeli ova shvatanja o ljubavi i jednakosti sa ženama koje nikada neće doživeti ništa slično. Bio je to jedan od ciljeva Reda i Kolumbinin san – dolazak vremena kada će ugovoreni brakovi predstavljati zločin prema ženama i kada ženska deca više neće biti tretirana kao pioni u igri bogatstva i moći svojih roditelja. Kada je skrenula za ugao ka svojoj kući naglo je zastala. Gorelo je svetlo u Nikolinoj radnoj sobi. Zašto se vratio kući tako rano? Moraće brzo nešto da smisli kako bi mu objasnila svoje odsustvo tokom noći. Znala je da mnogo rizikuje time što se viđa sa Lorencom dok je Nikola u gradu, ali bilo je suviše bolno rastati se od voljenog na duže vreme. Uvek je bila spremna da rizikuje. Stisnula je zube i ušla u kuću, moleći se da je zaokupljen nekom novom kartom ili planom za putovanje. „Odakle dolaziš ovako kasno?“ Nikola je čekao. Bio je pijan. „Bila sam kod žena iz Đanfljaca porodice. Spremale smo se za karneval svetog Džona. Bilo je toliko posla da nisam primetila da je vreme proletelo. Žao mi je, Niko. Treba li ti nešto? Da ti donesem još vina? Hajde, doneću vino i onda mi ispričaj kako si proveo veče.“ „To je obično bilo dovoljno, ali ne večeras. Nešto – ili neko – je prilično uznemirio Nikolu Ardinđelija. „Ti... si... lažljivica!“ zaurlao je Nikola i ošamario je tako snažno da se Kolumbina spotakla dok je on nastavljao sa tiradom prateći je preko prostorije. „Zar misliš da ne znam gde si bila? Gde ideš kada nisam u Firenci? Zar misliš da ne znam da izigravaš Medičijevu kurvu kad god ugrabiš priliku? Da to činiš već godinama?“ Ponovo je ošamario. Pala je na zemlju od siline udarca. Kolumbina se osovila na noge sa izrazom ponosa i prezira. Pogledala je svog supuruga obrativši mu se sa tihom snagom u glasu, „Ne izigravam kurvu za Medičija. Voljno mu se podajem. Tako je uvek bilo i tako će uvek biti. Lorenco poseduje moje srce, zašto ne bi posedovao i moje telo?“ Suprug je posmatrao sa nevericom. Trepnuo je, pokušavajući da rasuđuje u pripitom stanju. „Zato... zato što si moja žena.“ „Upravo si rekao da sam kurva.“ „Ponašaš se kao kurva!“ Lukreciji je prvi put sa usana potekla gorčina koji je potiskivala godinama. „Možda si u pravu kada je jedna stvar u pitanju. Kurva spava sa muškarcima zato što mora to da čini zbog sopstvenog opstanka. To je čin prazne rutine koji obavlja žena koja nema izbora. Ako sam bilo čija kurva, onda sam tvoja.“

Nikola je na trenutak bio potpuno zapanjen prkosom sa kakvim se ranije nije sreo kod žene, a kamoli svoje supruge. Zaslepljen gnevom, zamahnuo je i udario je svom snagom pesnicom u lice. Užasnut zbog onoga što je učinio, istrčao je iz prostorije i zatvorio se u svoju radnu sobu. Kolumbina je ponovo ustala, oprezno dodirujući mesto gde je pesnica pogodila. Otišla je do ogledala u hodniku i pregledala lice. Nikolin udarac će napraviti tamnu modricu preko jagodične kosti. A sastanak Reda je za samo tri dana. Kolumbina je tri dana kasnije došla na sastanak Reda u Antika Tore. Od večeri kada je tukao Nikola je izbegavao, usled mešavine krivice, besa i poniženja. To je imalo svoju pozitivnu stranu, nije morala da traži njegovu dozvolu za odlazak na sastanak. Učinila je sve što je mogla kako bi prikrila tragove udarca. Trljala je lice ledom i uljem iz apoteke. Mada se masnica videla znatno manje nego ranije i dalje je preko lica imala purpurnu senku koju nije mogla da sakrije. Znala je da će Lorenco odmah primetiti i zahtevati objašnjenje. Pripremila je izgovor, ne da bi zaštitila Nikolu, već da bi zaštitila Lorenca. Imao je dovoljno briga i bez njenih muka. Osim toga, smatrala je da se njen suprug iskreno kaje. Mada je bio hvalisavac, Nikola nije bio zao i Kolumbina je verovala da je više nikad neće udariti. Oprostila mu je, pošto je to u skladu sa Putem ljubavi. Uostalom, ubrzo će ponovo otputovati. Biće strpljiva. Pobrinula se da uđe u Tore zajedno sa ostalima kako ne bi morala sa Lorencom privatno da razgovara. Međutim, Kolumbina je znala da ne može večno da ga izbegava. Kada je prišao da je pozdravi poljupcem, iznenada je zastao i nežno prešao kažiprstom preko njenog lica. Njegovo nežno pitanje bilo je varljivo nežno. „Šta se dogodilo, Kolumbina?“ Nije bila u stanju da ga gleda u oči i laže. Spustila je pogled, „Ništa. Neoprezna čistačica nije osušila pod nakon pranja. Okliznula sam se na mermer. Udarila sam licem o stepenice.“ Lorenco nije ništa rekao, samo je istim prstom nežno podigao njenu bradu i primorao je da ga pogleda. Posmatrali su se par trenutaka i Kolumbina je zadrhtala zbog onog što je videla u njegovim očim. Tokom godina koje su proveli zajedno, nikada se nisu posvađali. Njihova ljubav je bila tako snažna, tako nesebična, da među njima nije bilo laži i izdaje. Međutim, sada su Lorencove oči gorele poput užarenog uglja. Pustio je i otišao. Tokom ostatka večeri je sedeo na drugoj strani prostorije i odbijao da progovori sa njom. Bio je mrzovoljan i nije često doprinosio razgovoru. Kada bi govorio, činio je to odsečnim glasom i kratkim frazama. Svima je bilo jasno da je il Magnifico loše raspoložen. Sastanak je trajao kraće nego obično i jedva da je bilo uobičajenog druženja na kraju. Kada se društvo razišlo, Kolumbina je pogledala ka njemu očiju punih suza. Mrzela je što ga vidi takvog, a još više je mrzela činjenicu da je ona to izazvala. Videla je kako mu se grudi podižu i spuštaju u teškom uzdahu dok se kretao ka njoj. Povukao je u kut prostorije i najzad joj se obratio. Govorio je tiho, maltene šapatom što je bilo u potpunoj suprotnosti sa njegovim grubim rečima. „Lukrecija...“ Izgovorio je njeno kršteno ime i to je bio teži udarac od onog koji je nanela Nikolina ruka. Od onog dana u šumi dok su još bili deca, uvek joj se obraćao po imenu Kolumbina. Čak i u javnosti. Lice mu se izbrazdalo dok je govorio polako, naglašavajući reči. Nije koristio skraćene tonove koji su mu svojstveni.

„Mada razumem zašto si me slagala, moliću se da se to ne ponovi. Postoji samo par ljudi kojima u potpunosti verujem i mislim da ne bih podneo ako bi ti prestala da budeš jedna od njih.“ Posegnula je ka njemu sa instinktom ljubavnice. „Lorenco, molim te...“ Večeras neće primiti nežnost od Lorenca de Medičija dok se bori sa moćnim demonima koji stežu obruč oko njega. Podigao je ruku, nežno ali odlučno, kako bi je sprečio u pokušaju da priđe bliže. „Nisam završio. Imam poruku za tvog supruga. Nalažem ti da je preneseš od reči do reči. Reci Nikoli da si večeras bila sa mnom – jasno je da on već zna da smo i dalje zajedno – i reci mu da se ove noći Lorenco zakleo pred Bogom. Reci mu da sam se zakleo da ću ga ubiti golim rukama, ako te ikad ponovo udari.“ Antika Tore, Firenca, današnjica Morin je plakala dok je Destino pripovedao priču o Lorencu i Kolumbini i njihovoj stravično bolnoj razdovojenosti. Pozvao je u Petrin stan kako bi proveli neko vreme zajedno nakon što je video kako se duboko povezala sa Kolumbininim likom u galeriji Ufici. „Vreme se vraća?“ pitala ga je. „Kolumbina i Lorenco zbog okolnosti nisu mogli da budu zajedno na tradicionalan način. Sada se to dešava Beranžeu i meni. Ciklus se neprestano ponavlja. Isus i Magdalena, Matilda i Grgur, Lorenco i Kolumbina. Sada Beranže i ja nećemo moći da budemo zajedno kao što smo sanjali. Još jedan par ljudi razdvojenih okolnostima koje moraju da ispoštuju. Da li je ovo moj test?“ „Šta ti misliš u čemu se sastoji test?“ „Da li mogu da budem nesebična kao Kolumbina? Da li mogu da prihvatim da je Beranžeova sudbina da bude Princ Pesnik i da odgaji Drugog Princa. Da je to mnogo bitnije za čovečanstvo od naše lične sreće?“ Borila se sa suzama. „Ali, zašto? To je ono što želim da znam, Učitelju. Zašto?“ Destino je ovo pitanje čuo već mnogo puta tokom vekova, pitanje na koje nikad nije direktno odgovarao. Nije na njemu da učenicima pruža odgovore koji su im potrebni jer na taj način ništa neće naučiti i njihova duša neće doživeti trajnu promenu. Moraju sami da pronađu odgovore i naprave izbor. Iznova je trpeo bol posmatrajući kako oni koje voli ne donose pravu odluku i molio se da se to ne ponovi. „Draga moja, u tome je stvar. Vreme se vraća. Ali, ne mora da se vrati. Izbor postoji.“ Morin je zbunjeno odmahnula glavom. „Ne razumem.“ Destino je objašnjavao na svoj mudar način, trudeći se da prenese mudrost ali odlučan da ne daje gotove odgovore. „Ako bih morao da odaberem jedan faktor koji je najviše doprineo propasti našeg velikog plana za renesansu, odabrao bih nasilno odvajanje Lorenca i Kolumbine.“ Morin se šokirala. „Zaista? To je doprinelo više nego politika, moć i religija?“ „Da, zato što su te stvari izazvale njihovu razdvojenost. Da su se Medičijevi odlučnije borili da dopuste Lorencu da se venča iz ljubavi, a ne zbog moći i saveza, svet bi danas verovatno drugačije izgledao. Da, Donatijevi su se protivili, ali ja verujem da su mogli biti potkupljeni. Pjero je bio slab, a Kozimo bolestan. Zbog toga nismo insistirali na tom

braku onoliko snažno koliko smo mogli. Svi smo krivi za neuspeh. Nismo se založili za moć ljubavi.“ Morin je slušala, pokušavajući da razabere okolnosti, koncept i sopstvenu bol i frustraciju. „Šta mi zapravo govorite? Da se vreme vraća, ali da ne bi trebalo da se vraća? Da se vraća zbog toga što iznova činimo pogrešan izbor?“ „Govorim da one koje je Bog spojio, nijedan čovek ne treba da rastavi.“ Jutro je bilo vedro i lepo. Tami i Morin su skrenule levo kod mosta Santa Trinita kako bi šetale uz reku Arno. Preći će na drugu obalu preko mosta Vekio, živopisnog i čuvenog trgovačkog mosta i jednog od svima najdražih obeležja Firence. Žene su odlučile da prošetaju preko reke kako bi posetile crkvu Santa Felicita. Studentkinja istorije umetnosti je juče u Uficiju ispričala Morin za to zdanje. Morin je provela skoro čitavu noć sa Tami. Pričale su o njenom razgovoru sa Destinom, pokušavajući da shvate u čemu je poenta. Beranže je juče zvao pet puta, ali još nije razgovarala sa njim. Pre nego što to učini, Morin je morala tačno da zna kakav je plan akcije. Još nije bila sasvim sigurna. Šetnja kraj reke je delovala kao dobar način da započne dan i nastavi razgovor sa Tami. „Kolumbina se zadovoljila time da bude Lorencova ljubavnica, da bude sa njim na bilo koji način, bez obzira na sve. Ne znam da li posedujem istu količinu nesebičnosti.“ „Kolumbina nije morala da se nosi sa nepodnošljivom kučkom poput Vitorije.“ Odvratila je Tami. Morin je zastala i pogledala ka zracima sunca koji svetlucaju na vodi, posipajući zlatom odraz mosta Vekio na reci. „Kolumbina nije morala da se nosi sa Drugim Dolaskom.“ „Ne moraš ni ti.“ „Kako to misliš? Zar ne veruješ u proročanstvo?“ Tami je slegla ramenima. „Verujem u proročanstvo. Ne verujem Vitoriji. Nešto je trulo u državi Firentinskoj, ali ne mogu tačno da utvrdim šta. Prosto imam osećaj.“ Prekinule su razgovor dok su se približavale svom odredištu. Santa Felicita je druga crkva po starini u ovoj oblasti. Izgrađena je u četvrtom veku i posvećena svetici iz Rima koja je postala mučenica u drugom veku. Morin su odvek fascinirale priče o ženama tokom ranih dana postojanja crkve: ako se zagrebe dovoljno duboko ispod površine legendi, može se naučiti mnogo toga. Slučaj svetice Felicite delovao je posebno tragično: ova majka je izgubila svih sedam sinova u rimskim progonima, pre nego što je i sama bila pogubljena. Istražiće njen život detaljnije, ako je inspirište crkva koju će danas posetiti. Tokom renesanse, crkva Santa Felicita je bila ukrašena delima velikana kao što je Neri di Biči. Pontormovo Skidanje sa krsta, smatra se jednim od najznačajnijih dela ranog manirizma. Morin je bila zadivljena činjenicom da se toliko bitnih umetničkih dela u Italiji može videti u crkvama koje se nalaze širom grada, na svakih par stotina metara. Svaka crkva u koju bi ušla, nalikuje minijaturnom muzeju svetske klase. Santa Felicita nije bila izuzetak. Pontornova dela krase kapelu koju je projektovao Brineleski, genije koji je takođe dizajnirao veličanstvenu i neuporedivu Firentinsku katedralu. Prozor je okruživala Pontornova freska, popularna scena blagovesti sa prelepom Marijom koja sa dobrodošlicom prima radosne vesti od anđela Gavrila. Međutim, od svih ostalih se izdvajala freska koja se proteže preko čitavog zida,

sažimajući trenutak spuštanja Hristovog tela sa krsta. Pontormova verzija je zaista jedinstvena; boje su svetle i žive, žene nose tamnoplavu i ružičastu odeću. U stilu ranog manirizma, imaju dugačke i graciozne udove, a likovi se stapaju jedan sa drugim u čudesno liričnom plesu oplakivanja. Marija Magdalena, sa ružičastim velom, drži Isusa za glavu i ramena, dok joj pomažu likovi koje je znatno teže identifikovati. Hristova majka se onesvestila od tuge. Sveta Veronika je prisutna samo u pozadini, kao posmatrač. Čini se da poseže jednom rukom da blagoslovi majku, a drugom drži svoj legendarni veo. Prelepo i dostojno umetničko delo. Ali, nakon što su provele dan okružene Botičelijevim prisustvom, Morin i Tami nisu bile nadahnute koliko bi to bile u nekoj drugoj prilici. Neko vreme su istraživale crkvu hodajući duž broda i divile se ostalim umetničkim i arhitektonskim delima koja krase zdanje. Tami je koračala ispred Morin i zastala pred ogromnom slikom na zidu sa desne strane. Na licu joj se ocrtavao užas. „Šta se desilo?“ pitala je Morin dok je prilazila svojoj prijateljici i slici. „Morin, predstavljam ti svetu Felicitu:“ Slika je bila veličanstvena, tragična i užasavajuća. Feliciti se uzdizala poput feniksa iz glava svojih mrtvih sinova čiji su leševi bili razbacana unaokolo u različitim pozama. Bili su krvavi i iščašeni; nekima su bile odvojene glave od tela. Felicita je stajala usred svega toga pružajući ruke ka nebu. Njena poza je odavala prkos, a ne tugu. Preko kolena joj je ležalo telo najmlađeg sina, prelepog zlatokosog dečaka, opuštenog i beživotnog. Morin je osetila mučninu. Tami se užasnula. Međutim, ni jedna ni druga nije bila u stanju da skrene pogled. „Divna je, zar ne?“ Obe su poskočile kada su čule engleski akcenat iza sebe. Kada su se okrenule ugledale su studentkinju iz Uficija. Morin je primetila da i devojka i dalje nosi kožne rukavice, uprkos toplom vremenu. Devojka je samosvesno pogledala svoje šake i ponudila objašnjenje. „Ekcem.“ Zatim je nastavila da opravdava svoju pojavu. „Radim ovde kao dobrovoljac za Bratstvo Svetih Prikaza. Ovde se sastaju pripadnici firentinskog ogranka. Feliciti je jedna od naših patronesa. Mada nije bila proročica, čula je glas Boga toliko jasno da je žrtvovala svoju decu za njega. Znate li priču o njoj?“ „Ništa osim činjenice da je njenih sedam sinova ubijeno pre nje. Ne znam ostatak priče.“ Feliciti se upustila u pripovedanje priče o svetoj Feliciti, sa detaljnim opisom toga kako je svetica podsticala, pa čak i bodrila svoju decu da se žrtvuju. Zaključila je priču citatom svetog Avgustina: Divan je prizor pred očima naše vere, majka koja za svoju decu bira preranu smrt, nasuprot svim našim ljudskim instinktima. Tami to više nije mogla da podnese. Ni u najboljim vremenima nije posedovala veštinu držanja jezika za zubima, tako da se sada dok joj voljeno dete raste u materici, pobunila čitavim svojim duhom. Nesvesno je pokrila stomak rukom, kao da ga štiti od užasa Felicitine priče. „Izvini, ali to o čemu govoriš je na toliko načina pogrešno da prosto ne bih znala odakle da počnem. Nijedna duševno zdrava žena ne bi dopustila da njeno dete pati ili umre. Nijedna majka ne bi mirno gledala kako pred njom ubijaju sina, ako ima moć da to spreči. Ne verujem da Bog to od nas očekuje.“ Feliciti je suzila kapke kada je otrgla oči sa slike i pogledala Tami. „Veruješ da znaš šta Bog želi?“ pitala je tiho.

„Verujem da Bog ne želi da dopustimo da naša deca budu povređena ili ubijena. Verujem da nam je poverio zadatak da budemo majke i zaštitnice nevinih. Ne verujem da Bog želi krv nevinih žrtava. Nikad.“ Feliciti je odbila da pogleda Tami ili Morin i ponovo se usredsredila na užasan prizor Felicite obavijene leševima svoje dece. Kada je progovorila, oglasila se čudnim ritmom, mantrom naučenom napamet. Nije sakrila svoje sinove, poslala ih je Bogu. Znala je da neće umreti, već započeti novi život. Nije joj bilo dovoljno da samo gleda, ona ih je ohrabrivala. Donela je više plodova svojom hrabrošću nego svojom matericom. Videvši koliko su snažni i ona je bila snažna: u pobedi svakog od svojih sinova, ona je bila pobedonosna. Tami je delovala srdito, a Morin je ostala bez teksta. Da li ova mlada devojka iz dvadeset prvog veka smatra da je takvo ponašanje ne samo prihvatljivo, već i uzvišeno? Krajnje neskrupulozno. Pre nego što su uspele ponovo da progovore, Feliciti se već okrenula i pošla. Preko ramena je dobacila, „Kasnije u toku nedelje ovde će se održati događaj u čast jednog od najvećih firentinskih heroja. Dvadeset trećeg maja. To je godišnjica smrti brata Đirolama Savonarole. Biće prava fešta. Ako želite da saznate više o tome, ispred crkve možete uzeti flajere. Uživajte u obilasku.“ Tami se naslonila na jednu od klupa, držeći se obema rukama za stomak, dok je Feliciti zamicala ka zagrađenom delu crkve, koji nije otvoren za javnost. Duboko je izdahnula i rekla, „Čini mi se da ću povratiti.“ Morin je klimnula. Ovaj susret ih je veoma uznemiro. „Evo“ – pokazala je prema slici Felicite okružene masakriranim nevinim žrtvama – „šta nije u redu sa religioznim fanatizmom. Ovo je savršen primer toga kako su učenja o Putu ljubavi zloupotrebljena i iskrivljena. Prijateljice moja, ovo je naš neprijatelj.“ Krenule su ka izlazu iz crkve, željne da se što pre nađu pod blagotvornim zracima firentinskog sunca. Tami je zastala kraj malog stola pored fontane sa svetom vodom na kojem su stajali crkveni bilteni uz gomilu flajera koje je Feliciti pomenula. Tami je uzela jedan i naglo udahnula. „Ne, prijateljice moja“, obratila se Morin. „Čini mi se da je ovo bio neprijatelj.“ Tami je pokazala ka pravcu u kojem je Feliciti nestala, a zatim dodala flajer Morin. Ispod teksta sa podacima o komemoraciji u čast mučeništva svetog brata Savonarole, nalazila se fotografija poslenje knjige koju je Morn objavila, Vreme se vraća, ispod koje se nalazila bestidna komanda „Zaustavite bogohuljenje!“ Firenca, 1475.godine Te večeri je u Taverni bilo znatno tiše nego obično. Vreme je bilo divno, čuveno firentinsko povečerje kada vazduh miluje kožu poput svilenog pokrivača. Toskanci su boravak u zatvorenom tokom tako savršene noći smatrali kriminalom. Ipak, za Lorenca se razuzdano opuštanje sa Sandrom svodilo na veoma retke, ukradene trenutke. Sandro je bio dobro raspoložen nakon dana prepunog događaja koji je proveo u studiju sa Andreom del Verokijem i ostalim umetnicima.

Sandro Botičeli je bio u kreativnom usponu: što je više slikao, to je više želeo da slika. Potpuno se posvetio svojoj umetničkoj misiji. Uprkos cinizmu, Sandro je bio čovek duboke i nepokolebljive vere. Svakog dana, nekada i više puta na dan, zahvaljivao se Bogu zbog toga što mu je podario talenat i način da ga iskoristi. Takođe se zahvaljivao Bogu zbog postojanja Lorenca i porodice Mediči i molio se za njihovu bezbednost kako bi se misija kombinovanja umetnosti i vere nastavila. Verokijev studio je bio škola za obuku angelika. Sandro je u njoj predstavljao oči i uši Medičijevih. Redovno je obaveštavao Lorenca o tome kako napreduju članovi. Neki od njih su već bili u službi Reda, narav ostalih je tek bila na probi. „Domeniko je očigledno najdarovitiji. Osim mene, naravno.“ Započeo je Sandro. Imao je mnoge pozitivne osobine; skromnost, međutim, nije bila jedna od njih. Ipak, nije preuveličavao svoj talenat. Po tehnici i učinku nije mu bilo ravnog u Firenci. To niko nije mogao da ospori. Zbog toga je Lorenco znao da može da veruje Sandru kada govori o drugim umetnicima koje su pripremali za ulazak u Red. Razgovarali su o radu Domenika Đirlandaja, tamnoputog, zgodnog i tihog porodičnog čoveka iz umešne firentinske umetničke dinastije. „Njegovoj veštini fresko slikarstva nema ravne. Freske koje slika za porodicu tvoje majke u Santa Marija Majore apsolutno su zadivljujuće. Moraš otići da ih vidiš u ranoj fazi. Veoma je inspirativno gledati ga kako radi. Ima lice i držanje anđela, što samo povećava zadovoljstvo koje čovek oseća dok ga posmatra kako stvara. Da nije i sam naklonjen slikarstvu, uzeo bih ga za modela. Ponaša se pomalo kao paun. Tihi paun, ali ipak se šepuri. Doduše, nije nepodnošljiv poput one čudne ptičice iz Vinčija.“ „Leonardo?“ Sandro je klimnuo i dao znak kelnerici da mu donese još piva. „Aha. Leonardo. Nešto nisam siguran kad je on u pitanju, Lorenco. Mada su mu skice neverovatne, a njegovu tehničku preciznost je divota gledati. Još ne znam kako bih ga opisao. On je... izdvojen. Nije jedan od nas.“ „Misliš da nema dar angelika?“ „Mislim da nema temperament angelika.“ „Vrlo često ga nemaš ni ti.“ „Ha, ha. Vrlo smešno. Dobro je što plaćaš pivo inače te ne bih trpeo. Leonardo je drugačiji od ostalih, bez sumnje je drugačiji od mene. On je usamljenik. To samo po sebi nije zločin. Donatelo je bio ludak i usamljenik, a ipak je bio angelik. Razlika postaje očigledna kada ih posmatraš kako stvaraju. Kada Donatelo stoji pred komadom drveta ili kamena, čovek prosto vidi kako božanstvo struji kroz njega dok ostvaruje početni kontakt sa izvorom svoje umetnosti. Sa Fra Lipijem se dešava nešto slično, kao što znaš. Bog deluje kroz njega dok slika, tako opipljivo da se skoro vidi kako mu izbija iz prstiju. Ali, pre svega, ja lično znam kakav je to osećaj. To je osećaj koji pokreće srce i dušu zajedno sa umom, pre nego što se ulije u ruke.“ „Leonard to ne radi?“ „On to ne može. Posmatrao sam ga. Radi samo od vrata nagore. Takođe ima veoma visoko mišljenje o sebi i ne sluša nikoga.“ Lorenco se zabrinuo da Sandro suviše lako odbacuje Leonardov talenat zbog sukoba ličnosti – ili ljubomore. Zbog toga je odvratio, „Andrea tvrdi da Leonardo crta tehnički najsavršenije skice koje je ikad video. Potreban nam je takav talenat, Sandro. Moramo sarađivati sa njim. Takav talenat je Učitelju neophodan za ono što stvaramo.“

„Ja mogu da stvorim sve što je Fra Frančesku potrebno“, brecnuo se Sandro na prijatelja. „Nije su mu potrebne usluge nekoga ko ne poštuje našeg Gospoda.“ „Šta to znači?“ „Rekao sam ti. Leonardo nije jedan od nas. Ne može da pokrene srce kada dobije zadatak koji se tiče našeg Gospoda i naše Gospe. On je iz baptističkog kraja, Lorenco. Ekstremno baptističkog. Veruje da je Jovan bio pravi mesija.“ „Nije to rekao tokom razgovora za posao u našem studiju.“ „Rekao sam da je čudan, nisam rekao da je budala. Zna da će ovde imati više mogućnosti nego bilo gde u Italiji. Takođe zna da ga nikad neće primiti u Esnaf svetog Luke, ako se tebi ne dopadne.“ Esnaf svetog Luke je umetnička enklava koja nadgleda sve velike slikarske porudžbine u Firenci. Ako umetnik želi da se proslavi i dobro živi baveći se umetnošću, mora biti član Esnafa. Pošto je esnaf povezan sa Redom i Medičijevima, radi članstva je neophodno biti u dobrim odnosima i sa jednima i sa drugima. „Ali neće doveka moći tako. Možda je brilijantan, ali nije u stanju brzo i vešto da završi rad ako mu se tema ne dopada. Radi već mesecima na skici za Poklonjenje Mudraca. Mada neprestano dodaje figure to ga nigde ne vodi. Kladim se u svaki florin koji posedujem da ta skica nikad neće biti obojena. Takav genije nam nije od koristi, Lorenco, ako ne može da posluži našoj svrsi. Za mesec dana mogu da naslikam deset puta više slika nego što on nacrta skica.“ Lorenco je klimnuo. Sandro je hvalio svoju sposobnost na sva usta, ali imao je pravo na to. Ne samo što je kreativan genije, već zaista razume učenja Reda i nema mu ravnog u produktivnosti. Plodniji je od svih umetnika koje je Lorenco u životu upoznao. Jedno od načela Reda jeste stvaranje u slavu Boga i unošenje što više strasti i odanosti u umetnost. „Leonardo nije proizvođač. Dok ostali prosto izlivaju freske i velike radove kao iz kabla, on za stolom za skiciranje crta bizarne mašine – orijaške alatke za iskopavanje zemlje, ili oružje koje može da raskomada čoveka. Možda su te stvari korisne, pa čak i interesantne, ali ne služe našoj svrsi. Štaviše, ne interesuju ga učenja Reda i ne sluša Andreu kada mu ovaj prenosi neke tajne.“ Sandro je time stekao punu Lorencovu pažnju, kao što je i pretpostavio. Izuzetno je važno to što Leonardo nije prihvatao učenja Reda, što je možda potpuno suprotnih shvatanja u odnosu na istinska učenja. Red nije odgajao ove umetnike samo zbog umetnosti; već da bi stvorili grupu božanski nadarenih pisara koji će prenositi sveta učenja na umetnička dela i tako ih sačuvati za budućnost. „Misliš li da je opasan. Ili da je špijun?“ Sandro je odmahnuo glavom. „Ne osećam nikakvo lukavstvo sa njegove strane. Ali, to ne znači da ga neće iskoristiti oni koji ga imaju na pretek. Jednostavno smatram da nema sposobnost da bude odan tebi ili Redu. Mi njemu nismo prioritet, niti ćemo to ikad biti.“ Lorenco je razmislio o tome i dodao, „Jakopo mi kaže da je Leonardo najveći umetnik svih vremena.“ „Braćolini je to rekao?“ Sandro nije ni pokušao da sakrije prezir. „To baš liči na njega. Njih dvojica su slični. Cerebralni tipovi. Mentalni geniji, potpuno odsečeni od svega što se nalazi izvan njihovih glava.“ „Znači misliš da ne treba da pomaknemo Leonarda na sledeći nivo, makar samo da bismo videli kako će to proći?“ Pitao je Lorenco. „Hteo sam da ga pošaljem na privatan sastanak sa Učiteljem, radi procene.“

Sandro je slegao ramenima. „Neće škoditi da čujemo šta Fra Francisko misli o njemu. Na čitavoj božijoj Zemlji niko bolje od njega ne procenjuje ljude. Ali, ne bih se suviše nadao kada je Leonardo u pitanju. Da li sam pomenuo da piše obrnuto? Kao odraz u ogledalu? Mada je u pitanju zanimljiv podvig, koja je svrha tog napora osim da zabavlja masu? Voleo bih da vidim šta bi se desilo kada bi taj svoj um zaposlio nečim drugačijim.“ Lorenco je klimnuo, upijajući sve što mu Sandro govori. Uznemirio ga je ovaj izveštaj. Leonardo da Vinči je bio talenat kakav se retko sreće, izuzetan genije. Lorenco se nadao da će ga uvesti u svoju zajednicu. Kad bi se sreli, Lorenco je uvek nalazio da je Leonardo elegantan, učtiv i blagorečiv mladić, neverovatne inteligencije i pronicljivosti. Mučilo ga je saznanje o ovim neočekivanim izazovima. Moraće o tome da porazgovara sa Andreom i Fra Frančeskom. „Ah, da. Postoji još nešto što ti nisam rekao. On mrzi žene.“ „Kako to misliš, mrzi žene?“ „Przire ženski rod. Ne podnosi ih. Rekao mi je da ih smatra varalicama i kurvama. Priča poput čoveka koji je bio napušten u kolevci, možda je i bilo tako. Nije upoznao majčinsku ljubav. To je savršeno jasno kada shvatiš da je nesposoban da nacrta Bogorodicu koja je na bilo koji način povezana sa svojim detetom. Uopšte ne razume vezu majke i deteta. Izlazi iz prostorije kada je žena model. Zbog toga smatram da neće biti presrećan kada shvati koliko su učenja Reda povezana sa predanošću našoj Gospi. Mada bi uspeo iz njega da iščupaš par pristojnih slika Jovana Krstitelja, mislim da on ne bi bio dobar izbor za slikanje portreta naših voljenih Gospi.“ Nešto se osećalo u držanju Leonarda da Vinčija, kontrolisana ali veoma opipljiva energija zračila je iz ovog mladića. Nakon što je proveo nekoliko sati sa njim u studiju, Lorenco je van svake sumnje znao da je Leonardo angelik. Posedovao je zastrašujuć talenat. Razgledajući njegove skice čovek bi bio zaprepašćen neverovatnom preciznošću sa kojom je radio. Poput ostalih angelika koje je otkrio Lorenco, ili Kozimo pre njega, Leonardo je posedovao harizmu koja se nalazi samo kod božanski nadarenih umetnika. Na prvi pogled, ovaj čovek je posedovao talenat koji obećava, zbog čega oni koji cene umetnost mogu da se uzbude. Bio je nepogrešivo učtiv prema Leonardu i Učitelju. Mada su se Sandro i ostali umetnici žalili na Leonardovu oholost, Lorenco ga nije tako doživeo. „Činite mi čast, Magnifico“, izgovorio je Leonardo toplim naglaskom južne Toskane. „Želim da stvaram na način koji će vam ugoditi.“ Lorenco se zahvali Leonardu dok su pregledali skice. Upravo su razgovarali o zloglasnom crtežu Poklonjenja Mudraca, zbog kojeg se Sandro žalio. Bio je zaista prepun detalja, ali veličanstven, fantastičnog obima i protkan složenom naracijom. Bio je divan i moćan, ali dok ga je Lorenco posmatrao, počeo je da shvata na šta Sandro misli kada kaže da rad nikad neće biti završen. „Ne dopada vam se, Magnifico?“ Leonardo da Vinči je bio iskreno zabrinut. Lorenco i dalje nije video ni tračak gordosti za koju ga ostali umetnici optužuju, niti mu je delovalo kao da se Leonardo pravi nevešt pred svojim patronom. Ipak, dešavalo se nešto što Lorenco nije osećao u prisustvu ostalih angelika. Sa ostalim angelicima, čak i veoma temperamentnim, lako je komunicirao. Sve se svodilo na čistu strast prema umetnosti i proces prenošenja božanskog u rad kojim su se svi bavili. Uprkos izuzetnom talentu, kod Leonarda ta strast nije postojala.

Lorenco je zurio u Poklonjenje Mudraca, trudeći se srcem i dušom da otkrije šta tačno nedostaje ovom crtežu. Kao što je Sandro istakao, ne postoji osećaj odnosa između Bogorodice i njenog deteta. Međutim, još nešto je bilo veoma uznemiravajući, ali Lorenco nije mogao da utvrdi šta. Leonardo je čekao odgovor. Okrutno je pustiti umetnika da misli da se njegov rad ne ceni. „Zapravo, Leonardo, veoma mi se dopada. Način na koji si stepenicama i konjima u pozadini stvorio perspektivu i rasporedio kraljeve u prvom planu sa obe strane – apsolutno zapanjujuće. Zaista veličanstveno. Samo...“ Lorenco je prelazio prstima po obodu papira dok je razmišljao, a zatim je poskočio kada se posekao na ivicu i pustio krv. Na trenutak je stavio prst u usta da zaustavi krvarenje i tada mu je sinulo. „Samo... svi ovi likovi su uplašeni. Ovo je jedan od najsvetijih događaja u ljudskoj istoriji. Rođenje našeg Gospoda, princa koji će nam pokazati božansku ljubav. Ali, svima koji su prisutni tom svetom događaju dao si izraz straha.“ Leonardo je dugo ćutao pre nego što je odgovorio. „Ja to ne smatram strahom, već strahopoštovanjem.“ Lorenco je razmislio pre nego što je odgovorio. „Strahopoštovanje? Zaista? Pogledaj figuru kralja Valtazara“, pokazao je Lorenco, nadahnut otkrićem i izazovom. „Šćućurio se pred malim Isusom. Jasno je u pitanju strah, a ne strahopoštovanje. A ovaj čovek iznad svetog deteta se povlači, kao da je užasnut. Žao mi je prijatelju, nemam osećaj da je u pitanju proslava rođenja našeg Gospoda.“ Leonardo je slegao ramenima dok su mu se usne pomalo trzale, kao da mu je pribranost prvi put popustila. Možda je Lorencova iskrena procena dovela do toga da se izleti. U svakom slučaju upravo to se dogodilo. Kada je odvratio glas mu je bio tih, ali čvrst. Doduše nije mogao da pogleda Lorenca u oči dok je govorio. „Možda ne veruju baš svi ljudi da je rođenje Isusa nešto što treba proslavljati. Možda neki smatraju da se tog događaja treba plašiti ili ga prezirati. Ako umetnost treba da bude istinita, tako ću je i predstavljati.“ Lorenca je iznenadila ova surovo jeretička izjava. Pogledao je Fra Franciska koji je ćuteći posmatrao ovu veliku dramu koja se tiho odvija pred njim u Verokijevom studiju. „Leonardo, ti ne veruješ da je rođenje Isusa događaj koji treba slaviti?“ Pitao je Lorenco mirnim i staloženim glasom. Želeo je iskren odgovor, a ne reakciju. „Nije bitno u šta ja verujem, Magnifico. Ti si moj patron. Ako želiš figure koje se smeše prilikom rođenja Isusa, moj je posao da ti ugodim. Kada prenesem ove likove na platno, uveravam te da ću prilagoditi njihove izraze onome što ti želiš.“ Bio je to pažljiv i brilijantan odgovor. Leonardo nije odgovorio u šta veruje ili ne veruje. Izbegao je pitanje u potpunosti i odvratio na način koji zadovoljava patrona. Lorenco se nasmešio i zahvalio mu, uveravajući Leonarda da je umetnik savršene veštine i da jedva čeka da vidi šta će stvoriti u budućnosti. Zatim je pozvao Andreu i Učitelja da večeras dođu u palatu na večeru kako bi raspravljali o ’Leonardovom problemu.’ Andrea del Verokijo je bio nepokolebljivo odan Medičijevima, ali nije imao nameru da bez borbe izgubi najboljeg crtača kojeg je ikad obučio. „Leonardo je veoma talentovan, Lorenco. Pravi je genije.“ „Svestan sam toga. Imam oči, Andrea. Takođe imam uši. Jesi li čuo šta je rekao o rođenju našeg Gospoda? Kaže da se tog događaja treba plašiti i prezirati ga. Možda je genije, ali na žalost nije naš genije.“

„Daj mi još malo vremena. Radićemo zajedno. Možda mogu da ga...“ „Ne možeš ga pretvoriti u nešto što nije.“ Lorenco se slabašno nasmešio čoveku kojeg voli i kojem u potpunosti veruje. „Čak ni ti prijatelju moj, mada si fantastičan učitelj, ne možeš preobraziti čoveka koji ne želi da bude preobražen. Nijedan čovek nije postao velikan koristeći samo svoj um. Neophodno je koristiti i srce. Leonardo to neće učiniti, zato što ne želi.“ Andrea je pogledao Fra Franciska koji je obojicu podučavao značenju ljubavi onako kako to prenose učenja Isusa Hrista. „Šta ti misliš Učitelju?“ Fra Frančesko je pažljivo odgovorio. „Šta ja mislim? Ili šta osećam? Na to se sve svodi, zar ne? Leonardo zna da razmišlja, ali ne zna kako da oseća. Odabrao je da ostane izolovan. Mislim da niko ne može da ga odvrati od tog izbora, pošto ga se čvrsto drži. U njegovom srcu se krije velika tama, tama koja potiče iz tuge. On nije stvorio, niti izazvao tu tamu, ali ona je ipak tu.“ „Mislite li da je on angelik?“ pitao je Lorenco. „Nesumnjivo“, odgovorio je Učitelj i zapanjio oba čoveka svojom sigurnošću. Nijedan umetnik, bez obzira na to koliko je težak čovek, nije odbačen ako je rođen sa darom angelika. Da li će ga Fra Frančesko zadržati? „Ali, mislim da su ovog anđela oštetila ljudska iskustva i smatram da se to desilo dok je bio sasvim mlad. Potrebna je velika ljubav da bi se otvorio i da bi se oslobodila božanstvenost zarobljena u njegovom duhu. Ne predviđam da će se to desiti. Međutim, najveće molitve nas uče da se oproštaj mora podariti svim ljudima. Zbog toga moramo dopusti Leonardu da provede još neko vreme pod Andreinim starateljstvom. Postupaćemo prema njemu sa ljubavlju i tolerancijom, kao što nas Gospod uči svojim zapovestima i videti da li će to izazvati promenu u njemu.“ „Ako se to ne dogodi?“ pitao je Lorenco. „Ako se to ne dogodi“, odvratio je Fra Frančesko uz osmeh, „pronaćićemo mu novog patrona negde u Italiji. Plemenitu porodicu čiju naklonost želiš i koja će poštovati Medičijve zbog toga što su im prepustili svog najtalentovanijeg mladog umetnika u ime odanog prijateljstva.“ Lorenco je podigao čašu ka drevnom čoveku sa ožiljkom na licu. To je pravi genije. Ispostavilo se da će 1475. godina, veoma bitna za Lorenca. Bog je blagoslovio Toskanu dolaskom nekoliko dece za koje se smatra da imaju dar angelika, na osnovu porekla i rasporeda zvezda u momentu njihovog rođenja. Astrološka i numerološka predviđanja Mudraca predskazuju da bi ovo mogla biti uzvišena godina. Klarisa je ponovo bila trudna i trebala je da se porodi u decembru. Mudraci su predviđali da je sudbina njenog sina da prenese misiju Reda u budućnost. Lorenco je polagao velike nade u dete koje očekuju, pošto stariji sin, mali Pjero, već pokazuje znake majčinog uticaja. Bio je mrzovoljan i razmažen, a Lorenco se neprestano svađao sa Klarisom oko njegovog obrazovanja. Bio je suviše mlad da bi te bitke bile suviše bitne, ali tokom narednih godina Lorenco će morati da bude čvrst kada je pravac Pjerovog obrazovanja u pitanju. Klarisa je želela da ga podučava iz psaltira, da uči da čita i piše na osnovu posvećenih učenja crkve. Lorenco je, naravno, želeo odmah da ga pošalje na predavanja. Lorencu su najveću roditeljsku radost donosile ćerke. Starija, nazvana Lukrecija po baki, bila je veoma ljupka devojčica i volela je da peva svom ocu. Međutim, njegovo srce, radost njegovog života, bila je mala Marija Madalena. Madi je bila zrela i nestašna,

motala je oca oko svog malog, debeljuškastog prsta. Kada bi se Lorenco vratio u palatu nakon napornog dana, najpre bi nju pokupio u naručje i bacao u vazduh dok ne počne da ciči od zadovoljstva. Madalena je bila posebna, ne samo zbog vesele naravi – rođena je u znaku Lava, dvadeset petog jula –već zbog toga što je izlečila Lorencovo srce koje se slomilo nakon gubitka blizanaca. Prethodne godine, Klarisa je rodila dva dečaka, ali bili su sićušni i slabi. Poživeli su samo nekoliko dana. Ovaj gubitak ga je skrhao, kao i Klarisu. Međutim, Madalenino rođenje ga je povratilo. Klarisa je imala potpuno suprotnu reakciju i bila je manje naklonjena Madaleni nego ostaloj deci. Zbog toga je Lorenco još više razmazio Madi. Ipak, Medičijevima su bili potrebni dečaci koji će nastaviti sa izvršenjem velikog plana. Posebno im je bio potreban jedan dečak koji će se posvetiti crkvi. Pjero se nije razvijao u osobu koja će imati ličnost, temperament i inteligenciju svog oca. Bio je dovoljno mlad da se promeni, ali je u tolikoj meri bio pod Klarisinim uticajem da je bilo malo verovatno da će se to desiti. Lorencu je bio potreban sin Madlenine inteligencije i temperamenta. Svakog dana se molio za bezbedan porođaj. Molio se i za drugu bebu. Kolumbina je takođe bila trudna. Više se nisu zamajavali sa šaradom kada je Nikola u pitanju. Ali, zbog detetovog imena i budućnosti, bilo je neophodno da Nikola Ardinđeli bude u Firenci dovoljno dugo da deluje kao da je oplodio svoju suprugu. Zatim ga je Lorenco ponovo poslao na put. Imao je dogovor sa Nikolom, veoma unosan dogovor za porodicu Ardinđeli. Zbog toga se Nikola u javnosti pretvarao da su Kolumbina i on muž i žena i činio sve ostalo što je Lorenco tražio. Pre svega, Lorenco je insistirao da Kolumbina ima apsolutnu slobodu da živi kako želi. Ipak, čitava Firenca je brujala o tome da je brak Ardinđelijevih obična varka. Pristalice Medičijevih su to poricale, ali drugi su tračarili, ističući razne dokaze prema kojima Lorenco i madona Ardinđeli već godinama čine preljubu. Sandro je zamalo završio u zatvoru zato što je razbio nos jednom čoveku u taverni u Ognisantiju, zbog toga što nije umeo da drži jezik za zubima. Bio je to Nikolin drugar u piću iz momačkih dana. Na vest da je Kolumbina trudna, klipan je uzviknuo, „Medičijevih jaja ima svuda po Firenci – ali posebno u Lukreciji Ardinđeli!“ Sandro je u svoju odbranu izjavio da je lajavac zaslušio batine. Osim toga, slikar je suviše rizikovao time što je tako snažno udario nekoga. Sandro je dovoljno propatio zbog ovog prekršaja. Sudija, inače pristalica Medičijevih, složio se da pusti Sandra bez kazne. Čak je izgrdio tužioca zbog pokušaja da ukalja dobro ime madone Ardinđeli. Zahvalni Sandro je kasnije za sudiju naslikao divan portret njegove supruge. Lorencova predanost Kolumbini nikad se nije pokolebala. Silno ga je mučilo to što ne može da bude sa njom dok očekuje bebu. U poodmakloj trudnoći, Kolumbina je bila nešto najlepše što je ikad video. Lorenco je poslao Sandra da je nacrta pošto je želeo da sačuva sliku te zrele lepote. Izgledala je poput ovaploćene Venere. Sandro se vratio za neverovatnim skicama. Lorenco i on su ih satima posmatrali, pokušavajući da odrede kako da ih uklope u sliku koja će krasiti Lorencovu radnu sobu. Međutim, rođenje brojne blagoslovene dece nije bilo ograničeno samo na Firencu. Mudraci su se radovali zbog predodređenog rođenja deteta u porodici Buonaroti u južnoj Toskani. Buonarotijevi su potomci velike Matilde Toskanske i Red je bdeo nad njima. Deca rođena u ovoj porodici često su bila na neki način nadarena. Jedan od Mudraca je bio Buonaroti. Upravo taj astrolog je izradio astrološku kartu dečaka koji je došao na svet

šestog marta 1475.godne u blizini Areca. Horoskop ovog deteta bio je tako uzvišen da su Mudraci preporučili da mu se da posebno ime koje će ga od trenutka rođenja odrediti kao angelika. Tako je dete dobilo neobično ime koje podseća na arhanđela Mihajla. Mikelanđelo. Biće interesantno držati dečaka na oku. Lorenco je bogato obdario Buonarotijeve kako bi se preselili u Firencu, gde će Red dečaku pružiti obrazovanje i posmatrati ga. Lorenco je bio veoma uzbuđen. Dečak koji je dobio ime po najvećem od svih arhanđela sigurno je od velike važnosti za budućnost Reda. Le temps revient. Lorenco i ja smo godinama pričali o mogućnosti stvaranja velikog remek-dela koje će u sebi sadržati nama draga učenja i nositi naziv Vreme se vraća. Moraće da bude dovoljno veliko da obuhvati koncept koji smo odredili. Zbog toga je najzad naručio mural koji će prekrivati veći deo zida njegove radne sobe. Kolumbinina trudnoća je nadahnula ovu sliku. Bila je neopisivo lepa u svojoj punoći, predstavljala je samu suštinu majke boginje u cvetu. Dok sam je skicirao, plakao sam zbog lepote, tako očigledne u stanju iščekivanja materinstva. Zbog toga sam Kolumbinu, kao ženski aspekt Božanstva, postavio u centar rada. Nazovite je kako god želite, nije bitno. Ona je Venera, ona je Ašerat, ona je naša majka koja nas vodi i neguje pod kojim god imenom. Ona je Božanska Lepotica. Obukao sam je u crvenu boju Naše Gospe Magdalene, izvezenu šarama u obliku dijamanta, što je simbol božanskog sjedinjenja. Na nogama nosi sandale opisane u Pesmi nad pesmama: „Kako su lepe noge tvoje u obući, kćeri kneževska“, tim rečima se obraća sveti mladoženja svojoj večnoj nevesti. Naša Gospa nadgleda ciklus tokom kojeg duše iskušavaju lepotu ljudske ljubavi pre nego što se uzdignu ka Božijoj ljubavi, a zatim vrate na zemlju kako bi započele ciklus ispočetka. Njen vrt je raskošan i čaroban, ispunjen simbolima porodice Mediči i cvećem i biljkama koje rastu u vrtu vile Kaređi, koji svi toliko volimo. Blagosilja nas desnom rukom i daje nam znak da obratimo pažnju na ples tri Gracije. To je ples života kojim se proslavlja zemaljska ljubav u tri oblika: čistota, lepota i zadovoljstvo. Čistota ili čednost, ne može opstati nakon što se pojavi prava ljubav. Zbog toga figura Kupidona lebdi iznad scene i upire strelu u Čednost koja će se uskoro pretvoriti u Lepotu i Zadovoljstvo dok se kreće kroz ciklus ljubavi. Naravno, koristio sam skice Đinevre, Simonete i Kolumbine koje sam načinio one večeri dok su zajedno plesale u Antika Tore. Za ovaj porodičan portret iskoristio sam skicu Anđela koju sam nacrtao kada je stigao u Kaređi, i na kojoj sam ga predstavio kao Hermesa koji izazvao pravo komešanje. Tu ideju sam iskombinovao sa licem i figurom Đulijana Medičija, pošto je on lepši model za boga. Na ovoj slici Merkur/Hermes jeste uzburkao vreme, ali predstavlja sponu između neba i zemlje. On je otelovljenje svojih učenja sa Smaragdne ploče: ono što je gore odgovara onome što je dole, kada se svi spojimo da postignemo čudo Jednog. Šta je to Jedno? To je stvaranje neba na zemlji preko apsolutnog razumevanja Lepote u svim njenim oblicima, kroz veo ljubavi. To je Put. Na desnoj strani slike, nastavio sam da odajem priznanje Hermesovoj Smaragdnoj ploči dodajući lik vetra, Zefira. „Vetar ga je nosio u stomaku“, ta alegorija predstavlja čudo života, vraćanje duše na zemlju. Ovde Zefir rađa Hloridu, svoju pravu ljubav. Prema grčkim učiteljima, Zefir i Hlorida su duše bliznakinje koje je Bog spojio kako bi zajedno

vladale klimom i zbog toga sam ih iskoristio da ilustrujem koncept jednog blizanca koji rađa drugog. Upravo se to u suštini dešava kada se dvoje voljenih stretnu. Oni se ponovo rađaju. Kao što Hlorida prelazi iz nebeskog carstva u zemaljsko. Inkarnira se kao Flora, prikazujući pun ciklus inkarnacije kada zakorači u svoju ulogu potpuno ostvarene ljudske žene. Flora je anthropos, ona je humanitas, ona je sve što je lepo kod ljudi od krvi i mesa. Cveće u kecelji drži iznad materice, čime se naglašava plodnost, jer je bujna od života. Baca cveće unaokolo, rasipajući na taj način radost, preko razumevanja i proslave lepote u svojoj najuzvišenijoj formi. Naravno, Simoneta mi je bila model za Floru, njena krhka lepota me nadahnula kao i uvek. Upotrebio sam umetničku slobodu kada je njena figura u pitanju. Predstavio sam je punijom i vibrantnijom nadajući se da će moja slika stvoriti alhemiju isceliteljske čarolije i podstaći našu Belu da zrači na sličan način. Ali, avaj, morala je da se vrati u krevet nakon par kratkih sati koje je prvela sa mnom. Snaga joj se još nije vratila, ali moja nada je večna poput proleća na slici. Tako sam završio remek-delo svog života, delo u koje sam ulio svoje srce i dušu; predstavio ljude koje volim i učenja koja poštujem. Lorenca nikad nisam video tako srećnog zbog nekog umetničkog dela. Odmah je postavio sliku u svoj studio i rekao mi da nu niko, pa čak ni Kolumbina, nije podario tako duboko razumevanje prirode Lepote. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi, poznat kao „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Firenca, današnjica „Šta je genijalnost?“ postavio je Učitelj pitanje dok su pili Kjanti na krovnoj terasi. „Da li je Leonardo genije samo zbog toga što je njegova tehika bolja od tehnike ostalih umetnika? Da li ga to čini genijalnim? Istina, on je posedovao mentalnu sposobnost koja se retko sreće među ljudima u bilo kojem trenutku istorije. Možda je to dovoljno da ga smatramo genijem?“ Pošto su početkom nedelje bili suočeni sa izazovom ’Botičeli protiv Leonarda’ u galeriji Ufici, niko iz društva neće progovoriti u zaštitu Leonardove genijalnosti. Petra je dodala, „Nijedan čovek nije postao velikan koristeći samo svoj um. Neophodno je koristiti i srce.“ „Istina. Leonardova dela su sporadična i nezavršena. Nije završio većinu radova koje je započeo, a niko ne govori o tom aspektu njegovog karaktera. Da li genije ili velikan napušta većinu svojih projekata pre nego što ih završi? Mislim da ne. Leonardo nije bio u stanju da proizvodi na nivou Đirlandaja i Botičelija. Čak ni delimično. Ipak, smatraju ga genijalnijim od obojice zajedno, smatraju ga najvećim umom renesanse. To je jedna od najznačajnijih nepravdi istorije.“ „Šta se desilo između Leonarda i Lorenca?“ pitala je Morin. Destino je nastavio priču. „Lorenco je održao svoje obećanje, kao što je uvek i činio. U ovom slučaju, održao je obećanje koje je dao meni i Leonardu. Dozvolio mu je da ostane u Firenci još nekoliko godina. Uprkos tome što nikada nije bio naročito produktivan i nije stvorio ništa što Red može da iskoristi. Na kraju se poneo krajnje nelojalno prema

Lorencu, mada Lorenco nikada nije bio nelojalan prema njemu. Zapravo, Leonardo je imao mnogo razloga da voli Medičijeve, mada nije imao srca za to. „Postalo je očigledno da Leonardo više nije dobroćudan. Čak i Andrea, koji ga je godinama branio više nije mogao da toleriše zajedljivost kojom je umetnik redovno zračio. Dugo je izdržao, ali je 1482. godine postalo očigledno da mora biti udaljen iz Firence jednom za svagda. Poslali smo ga u Milano, kao dar moćnoj porodici Sforca. Zbog toga što je darovao Milanu svog najtalentovanijeg umetnika, Sforce su do kraja Lorencovog života ostali naši saveznici!“ „Da li se priča tu završava?“ Destinov pogled se zamutio zbog sećanja koje ga veoma uznemirava. „Bojim se da nije tako. Godinama kasnije i apsolutno prekasno, otkrili smo da je Leonardo bio guja u našim nedrima. Bio je špijun Rima, odavao je Vatikanu tajne Reda. Nikada neću znati šta ga je motivisalo. Do dana današnjeg nisam saznao li je to učinio zbog novca, inata ili nekog uvrnutog religioznog uverenja u pokušaju da izazove slom Reda. Možda Leonardova genijalnost leži u tome da zauvek ostane velika zagonetka. „Leonardo da Vinči nam je svima poslužio kao velika lekcija. Ja sam insistirao da ga Lorenco zadrži. Da smo ga poslali u Milano čim smo otkrili da je opasan, možda se nikad ne bi desile užasne stvari koje su se ubrzo desile. Možda onaj nitkov Sikstus ne bi dobio oružje koje mu je bilo neophodno da napadne Medičijeve. Osetio sam da se opraštanje u ovom slučaju pretvorilo u pogrešnu procenu. To je lekcija, deco moja. Uvek morate opraštati i odnostiti se prema drugima sa ljubavlju. Ali, to ne znači da treba da držite vuka među jaganjcima. „Mada se ponašao izdajnički, Leonardo nije bio glavni izdajnik. Među nama se nalazio znatno opasniji verolomnik.“ Firenca Decembar 1475. godine Klarisa nije mogla da pronađe madona Lukreciju i već je hvatala panika. Porodila se dovoljno puta da zna da će ova beba uskoro krenuti i da će im biti potrebna babica. Bio je praznik i mnogi članovi posluge su dobili slobodnu nedelju, tako da je bilo znatno manje ljudi koji mogu da joj pomognu sa decom i oko održavanja domaćinstva. Lorenco je bio suviše širokogrud prema slugama, zbog čega je uvek ona obavljala više posla. Retko se žalila zbog toga, znajući da je sudbina supruge da pati, ali u devetom mesecu trudnoće Klarisa više nije imala strpljenja. Znala je da ne sme da uđe u Lorencovu radnu sobu. Po firentinskoj tradiciji, ženama nije bio dozvoljen pristup u privatne prostorije muža. Klarisa je ovo pravilo poštovala bez pitanja, sve do danas. Bila joj je potrebna pomoć u paničnom predporođajnom stanju i očajnički je želela da pronađe Lorenca. Potrčala je ka radnoj sobi i otvorila vrata bez pitanja. Ukopala se u mestu i prebledela zbog prizora pred sobom: ogromna slika trudne Lukrecije Donati dominirala je muralom tako ogavnog paganizma da je Klarisa bila uverena da će svi istog trenutka završiti u paklu zbog prisustva te grozote u kući. Lorenco je podigao pogled sa poslovnih knjiga banke Mediči iz Liona. Iznenadio se i zabrinuo kad je ugledao svoju suprugu. „Jesi li dobro, Klarisa? Počinje li porođaj?“

Klarisa je spustila ruke na svoj nabrekli stomak i klimnula, ali nije skidala pogled sa rada Sandra Botičelija koji je prekrivao zid. Kada je konačno progovorila, glas joj je drhtao. „Lorenco, ne želim to u svojoj kući.“ „Ovo je moja kuća, Klarisa.“ Lorenco se iznervirao, kao što mu se obično dešavalo sa njom, ali nije odreagovao onoliko surovo koliko je bio u stanju. „Ovo je moja privatna radna soba. Ja ću odrediti šta će unutra stajati ili neće stajati bez tuđe pomoći ili gledišta. Dopustio sam ti da uređuješ sve ostale delove kuće. Ovo je jedini prostor koji kontrolišem u potpunosti. Pusti me da to činim.“ „Nije pošteno, Lorenco!“ Vrištala je na njega, dok je njeno stanje pogoršavalo histeriju. „Tražiš od mene previše. Ne mogu to da podnesem. Okrutno je. Ponosiš se svojim osećajem za pravdu i humanost. Zašto te principe nikad ne primenjuješ kad sam ja u pitanju? Tvoja rođena supruga.“ Bilo je strasti u njenom izlivu besa, emocije koju Lorenco za sve ove godine nikad nije osetio u njenom ponašanju. „Ne prođe nijedan dan da ne osetim agoniju zbog toga što me ne voliš. U ovom braku ima troje ljudi. Od njih, ja sam najmanje važna. Znam to i živim sa tim. Trudim se da ne uvenem od stalne zime u kojoj obitavam zbog toga. Pronalazim sunce u svojoj deci. Našoj deci. Ne tražim mnogo, Lorenco. Ali, ako ne ukloniš taj užasan paganski komad nameštaja, vraćam se u Rim i vodim decu sa sobom. Uključujući i tvoju dragocenu Madalenu.“ Lorenca nisu plašile pretnje i prinude, ipak Klarisin govor o pravdi je pogodio metu. Tokom svih ovih godina, nikad nije razmišljao o njenom bolu. Bila je toliko ravnodušna u braku da nikad nije pomislio da joj je stalo. Trpela je njihove odnose radi produženja dinastije Mediči na isti način kao što je prilazila spremanju ručka ili namešanju jastuka: sve su to zadaci koje supruga treba da ispuni. Nakon ovog ispada je shvatio da je povređena i da je on povredio. Iskreno se kajao. „Žao mi je, Klarisa“, odvratio je tiho uz pomalo nežnosti. Suze su krenule nezvane dok je stajala pred svojim suprugom, želeći da joj priđe, da je zagrli, da joj pruži toplotu i utehu o kojima je sanjala kada je došla u Firencu kao preplašena strankinja da se uda za stranca. Međutim, između njih je zjapila duboka provalija; predugo su vodili tihi rat. Najviše što je Lorenco mogao da pruži svojoj trudnoj supruzi dok je stajala pred njim bio je ustupak. Odvratio je nežnim, mada ne i toplim glasom. „Ukloniću sliku ujutru. Laku noć, Klarisa.“ U najhrabrijem trenutku svog bračnog života, Klarisa je preduzela rizičan korak koji je skupo koštao. „Lorenco, za nećeš... zar mi ne možeš uputiti nijednu reč ljubavi?“ Lorenco je bio iskreno zbunjen. „Ljubav, Klarisa? Tokom našeg bračnog života nijednom te nisam čuo da koristiš tu reč. Dužnost, da. Ljubav... nikad. Oprosti mi ako ne poznajem kontekst tvog zahteva.“ „Lorenco, ti si moj suprug... i ja... ja te volim.“ Lorenco je uzdahnuo osetivši mešavinu sažaljenja i tuge zbog uloge koju je odigrao u nesrećnim okolnostima Klarisine sudbine. Uprkos svojim manama, nije bila odvratna žena. Bila je produkt svoje porodice i sudbine. Mada nije nameravao da bude okrutan, odgovorio je na jedini način koji su mu emocije dozvoljavale. „U tom slučaju mi je iskreno veoma žao.“

Istrčala je iz radne sobe plačući i vratila se nazad u glavni deo kuće. Tu je naletela na madonu Lukreciju koja je odvela u krevet da čeka babicu. Sledećeg dana, Lorenco je iz palate na via Larga uklonio Sandrovo remek-delo Vreme se vraća. Dao je da mu se stavi novi ram i pretvorio ga u naslon raskošnog komada nameštaja koji je odlučio da pokloni za venčanje svom rođaku Lorencu di Pjerfrančesku. Drugi Lorenco je voleo klasiku i sigurno će ceniti mitske elemente dela. Lorenco je zamolio Sandra da ga na neki način personalizuje, kao da je delo zaista napravio za Pjerfrančeskovu stranu porodice. Pošto je određena vrsta mača njihov porodični simbol, Sandro je prosto dodao opasač sa mačem oko Hermesovog struka. Lorenco di Pjerfrančestko je bio presrećan zbog ovog grandioznog poklona svog uvaženog rođaka. Lorenco de Mediči je, sa druge strane, bio skrhan zbog gubitka najvećeg umetničkog dela koje je Sandro Botičeli ikada stvorio. Tešilo ga je samo to što je Klarisa jedanaestog decembra rodila zdravog dečaka. Dali su mu ime Đovani. Kolumbina je rodila sina u društvu svoje sestre Konstance i Đinevre Đanfljace. Nikola je bio na putu. Detetov biološki otac nije mogao da dođe. Kolumbina je plakala zbog bolova tokom porođaja, ali je plakala još jače kasnije te noći dok je privijala dečaka uz sebe. Imao je savršen nos i fine crte. Izgledao je maltene kao muška verzija nje. Na sreću, dete nije rođeno sa izbačenom vilicom Medičijevih ili čuvenim nosem porodice Tornabuuoni. Neće biti obeležen kao kopile Lorencove kurve zbog zlosrećno nasleđenih crta lica. Kolumbina je bila zahvalna što je pošteđen toga. Ipak, dok ga je posmatrala, poželela je da na njemu prepozna bar neku Lorencovu crtu. Firenca, April 1476.godine Đinevra Đanfljaca je sedela kraj prozora i zurila negde u pravcu reke Arno. Dan je bio olujan, mračan i sumoran, osećala je vlagu u kostima. Nije ustala kada je Kolumbina ušla. Dve žene su bile suviše bliske za takve formalnosti i obe su razumele raspoloženje one druge kao što je čest slučaj kod žena koje dele mnoge tajne i podjednako su sposobne. Kolumina nije pozdravila svoju prijateljicu rečima, samo je poljubila u obraz i sela na sedište preko puta, sa istim pogledom na reku. Đinevra je konačno podigla pogled. Oči su joj bile crvene i nadute. Nije se iznenadila kada je shvatila da Kolumbina izgleda slično. „I ti to vidiš“, rekla je jednostavno. Kolumbina je klimnula i briznula u plač. Zarila je glavu u šake na trenutak, dok su joj snažne emocije potresale telo. Tek potom je pokušala da progovori. „Toliko je bolesna, Đinevra. Zna to, ali ne priča o tome. Zašto nikome nije rekla da umire? Zar ljudi to ne vide?“ Obe žene su odvojeno otišle u kuću Vespućijevih kako bi posetile Simonetu. Proteklih par dana bila je vezana za krevet. Kašljala je sve jači i iskašljavala krv. Međutim, činilo se kao da njena porodica ne primećuje da je Simoneta teško bolesna. Ponašali su se kao da je u pitanju obična prehlada, što se može očekivati pošto je žena slabe konstitucije.

„Dobro to krije. Simoneta je tako lepa da senke na licu čine njenu kožu providnom. Ne deluje kao da ima groznicu, već to ističe neverovatnu boju njenih očiju.“ Kolumbina je klimnula. „Ne znam šta da radim sa Sandrom. Kad smo već kod toga, ne znam šta da radim sa Lorencom i Đulijanom. Silno će se uzrujati, kao i svi mi. Ali, nas dve smo bar spremne na to. Već godinama posmatramo kako je smrt prati, kako se primiče sve bliže i bliže našoj ljupkoj devojci. Ali, muškarci su potpuno nespremni. Znaju da je krhka, ali mislim da još nisu prihvatili činjenicu da ćemo je izgubiti.“ „I to uskoro.“ Zadrhtala je Đinevra. „Kada, pitam se? Moram da je zagrlim još jednom. Moram da joj kažem koliko je volim i da ćemo zauvek biti sestre u duhu.“ „Predlažem da to odmah učiniš, Kolumbina. Videla sam je danas i mislim da joj nije ostalo mnogo vremena. Valjalo bi da pošalješ poruku Lorencu i Đulijanu. I oni će želeti da je vide.“ Kolumbina je prebledela. „Gospode, oni uopšte nisu ovde. Otputovali su poslom u Pizu. Obojica. Vratiće se za par dana. Poslaću kurira čim se vrate u Firencu. Misliš li... zar ćemo je tako brzo izgubiti? Oh, molim te, ne reci to.“ Đinevra je obično svima bila oslonac, ali sada je počela da jeca. Simoneta joj je bila poput mlađe sestre i silno je zavolela tokom godina. Snažno će ih uzdrmati njen gubitak, posumnjaće sve ono u šta veruju. Zašto im je Bog podario takvu lepotu, samo da bi je prerano uzeo? Kurir kojeg je Kolumbina htela da pošalje Lorencu i Đulijanu, najzad je odjahao sve do Pize sa porukom od koje je strahovala: Simoneta Kataneo de Vespući preminula je iznenada tog istog dana, 26. aprila 1476. godine. Niko nije imao priliku da se oprosti sa njom. Lorenco i Đulijano su te noći zajedno krenuli u dugu šetnju kako bi razgovarali o Simoneti i podelili tugu zbog mlade žene koja ih je dirnula svojom čistotom i ljupkošću. Svi su je silno voleli; postala je zvanična mlađa sestra čitavog Reda. „Dvadeset šesti april će zauvek ostati dan tuge na svetu, Đulijano. Moramo joj odavati poštu na taj dan.“ Đulijano je klimnuo i pokazao ka nebu. „Vidiš li onu zvezdu, svetliju od ostalih? Da li je to Venera?“ „Možda“, odvratio je Lorenco. „Možda je naša Simoneta sada sa Bogom i svetlo njene duše se spojilo sa tom zvezdom stvarajući nešto lepo i blistavo kakva je ona bila za života.“ „Nikad neću imati tvoj dar za poeziju, brate. Mogu samo da kažem da sam je voleo i da će mi nedostajati. Moliću se da bude okružena istom lepotom i milošću koju je donela nama.“ Lorenco se nasmešio svom mlađem bratu. „Ko kaže da nisi pesnik?“ Vrativši se u svoju sobu te noći, Lorenco je oplakivao gubitak njihove divne sestrice. Kao što ga je Anđelo uvek podsticao, iskoristio je bol kao nadahnuće za pesmu koja će postati omiljena pesma naroda Toskane, „O Chiara Stella“, O voljena zvezdo. Simoneta sada pripada nebu. Sahrana Simonete Kataneo de Vespuči, bio je raskošan i veoma tužan događaj. Od kuće do crkve u Ognisantiju njen kovčeg su nosili muškarci koji su je voleli, iz

porodicaVespuči i Mediči. Hiljade Firentinaca je izašlo na ulicu da je oplakuju. Možda je prisustvo velikog broja ljudi na sahrani pokazatelj toga da su na kraju njenog suviše kratkog života, stanovnici Firence ipak shvatili da su izgubili jedinstveno blago. Marko Vespuči je oplakivao, ali se brzo ponovo oženio. Njegova nova nevesta je bila ružnjikava, ali snažna žena sa kojom je mogao pohotno da se pari i ostavlja potomstvo. Dok je jedne večeri pio u taverni, čuli su ga kako govori, „Boginje treba obožavati, ali ih ne treba ženiti. Simoneta nije bila za mene. Pripadala je svetu. U krajnjem slučaju, pripadala je Bogu i on je pozvao da se vrati kući, pošto su bez nje nebesa nepotpuna.“ La Bela Simoneta. Bila je najdivnije stvorenje koje sam ikad video. Bila je muza trubadura – savršena, nedodirljiva, božanska. Ljudi pričaju da sam bio zaljubljen u nju. Naravno da sam bio zaljubljen u nju. Kao i svi ostali ljudi iz Reda. Simoneta je otelovljavala ljubav i svi koji su je poznavali osećali su tu ljubav. Međutim, u pitanju nije bilo nešto jednostavno poput Erosa. Nije to bila fizička potreba za posedovanjem nečeg tako izuzetno lepog. Simoneta nas je ganula dublje od toga. Uz nju smo shvatali prirodu ženskog aspekta Boga na zemlji. Srcem i dušom iskreno verujem da je Simoneta bila istinska inkarnacija Venere. Tako sam je i naslikao. U Lorencovom vrtu se nalazi kip iz drevnog Rima. Zove se Venera Mediči. Ovo nago savršenstvo desnom rukom delimično prekriva grudi, a levom najintimniji deo svoje ženstvenosti. Koristio sam taj kip kao model za Simonetino telo, ali ostalo je njeno: zlatna kosa, koža boje krema, oči sa pegama boje bakra. Uzdiže se iz mora u školjci. To su simboli Ašerat, naše majke na nebu koja je Lepota i koju Grci nazivaju Afroditom, a Rimljani Venerom. Sa leve strane, Zefir i Hlorida joj udahnjuju život, pomažući joj da se ovaploti dok se kreće sa neba ka zemlji. Okružena je pravim zlatom, što gledaoca podseća da Prava Lepota, koja je takođe i Ljubav, nema cenu. Sa desne strane joj prilazi žena obučena u crveni ogrtač posut cvećem. To je Kolumbina, koja predstavlja sestru koja će je štititi od surovosti ovog sveta. Mada Kolumbina zna da je prelepa u svojoj nagosti, ona takođe zna da svet to neće razumeti i da će je zlostavljati zbog toga. Zato želi da je zakloni od očiju sveta koji je ne zaslužuje. Ogrnuo sam Kolumbinu Lorencovim simbolom, lišćem lovora, a u rukama drži buket karanfila3. To cveće predstavlja igru reči, pošto u sebi sadrži koren reči inkarnacija. Delom Rođenje Venere ne odajem počast samo Simoneti, već i divnom sestrinstvu koje bitiše unutar Reda i predstavlja personifikaciju ljubavi. Tražio sam da budem sahranjen pokraj njenih nogu, kao što je Donatelo tražio da provede večnost uz Kozima. Podneću taj zahtev Marku Vespučiju u pismenoj formi kako bih dokazao da mislim ozbiljno. Ne smnjam da će čak i njene kosti biti lepe i da će me večno inspirisati. Zaista je bila, Nenadmašna. Ja istrajavam, Alesandro di Filipepi, poznat kao „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA 3

Carnation – kranfil.

Firenca, današnjica „Sve je sređeno, Beranže. Dođi sutra u dva sata po podne u palatu Vekijo“, obavestila ga je Viktorija preko mobilnog telefona. „Venčaćemo se u Sala Rossa. Crvenoj sobi. To je nekad bila spavaća soba Kozima de Medičija. Tu je začeo svoju decu. Baš primereno, zar ne?“ „Vitorija, zašto toliko žuriš? Zašto moramo to da obavimo sutra? Treba mi vremena. Zaboga, brat mi je u zatvoru, a čitava porodica u haosu.“ „Već sam ti rekla, Beranže. Ovo je venčanje u opštini. Samo ti i ja. Potreban mi je dokaz tvoje predanosti našem sinu i njegovoj sudbini. Niko drugi ne mora da zna. Još. Kasnije u toku godine čemo organizovati venčanje o kojem će čitav svet pričati. U Toskani je divno u oktobru.“ „Vitorija, molim te. Potrebno mi je - “ Nije ga slušala. „Neću ti dopustiti da me isplatiš – niti da pokušaš da mi uzmeš sina. Mi idemo u paketu, Beranže i dobićeš nas oboje. Treba da budeš zahvalan zbog toga. Znaš li koliko muškaraca bi ubilo da se oženi sa mnom?“ Pokušao je sa drugačijom taktikom. „Vitorija, želim da te vidim večeras pre venčanja. Voleo bih da porazgovaramo. Mogu li da dođem do tebe? Posle deset?“ Vitorija je bila oduševljena onim što podrazumeva noćni sastanak sa Beranžeom u njenom stanu. Najzad se predomislio, kao što je i pretpostavila. Muškarci se uvek predomisle. Uvek. Vreme se vraća. Omiljena fraza jeretika, zar ne? Njihov gnusni moto koji potiče iz vremena pre antihristovog izmetka Lorenca de Medičija i njegove preljubničke kurve. Njen ujak, otac Đirolamo, u prošlosti nije mogao da izgovori ime Mediči, a da mu reči ne zastanu u grlu. Toliko se gnušao onoga što je ta porodica ostavila u zaveštanje njemu i njegovim precima. Jedan od razloga zbog kojih je njegov imenjak Đirolamo Savonarola osnovao sveto bratstvo pre svih ovih godina u Firenci jeste borba protiv jeretičkog nasleđa. Sićušni dominikanski fratar došao je u Firencu 1490. godine, pomalo ironično, na poziv Lorenca de Medičija. U istoriji je nejasno zašto je Lorenco sa dobrodošlicom dočekao vatrenog propovednika, postavivši ga za upravnika manastira San Marko, utočišta voljenog Kozima de Medičija. Savonaroline propovedi protiv greha i frivolnosti šokirale su Firentince. Nisu navikli da neko priziva božiji gnev da se slije na njih, kao što je to Savonarola činio. Lorenco je zažalio zbog ove odluke čim je Savonarola proglasio Medičijeve tiranima i počeo da propoveda o svim rđavim stranama umetnosti. Bogorodica je naslikana kao skupa kurva, vrištao je, uzevši Botičelija na zub zbog raskošno lepe Bogorodice od Magnifikata. Pojačaće ovu kampanju čuvenom lomačom taštine, parodijom raskošnih festivala po kojima je Firenca bila poznata. U Savonarolinoj Firenci, „festival“ se sastojao od kucanja na vrata i zahtevanja da se predmeti koji podstiču taštinu – lukskuzna roba bilo koje vrste – doniraju za veliku vatru koja će biti zapaljena na trgu isped Sinjorije. Međutim, pravo blago za Savonaroline sledbenike, koje su građani prizvali Pjađoni – što znači „balavci“ – bila je umetnost i literatura. Najviše su voleli da podstaknu plamen Savonaroline vatre slikama i poezijom. Ovi instrumenti jeresi

morali su biti istrebljeni po svaku cenu. Đirolamo Savonarola je stručno uništio stotine umetničkih dela koja bi danas vredela bezbrojne milione. Dobro smo se otarasili tog smeća, pomislila je Feliciti. Kako stvari stoje, suviše toga je preživelo. Pošto je njen ujak izgubio veru, Feliciti je morala da povede sveti rat protiv svetogrđa koje je pre pet stotina godina započeo Mediči. Ona će nastaviti Savonarolin posao. Dolazi nova renesansa, to je sigurno. Ali, neće se ponovo roditi Lorencova jeres preko knjiga one bogohulne veštice Paskalove. Biće to uskrsnuće silnih Savonarolinih napora da očisti Firencu od grena. Ona će vaspostaviti lomače taštine, počevši od komemoracije koju bratstvo održava ove nedelje u čast godišnjice Savonaroline smrti. Pošto je dobila dozvolu da upali lomaču u dvorištu iza Santa Felicite, pozvala je članove bratstva da sakupe predmete koji služe taštini, posebno knjige koje se smatraju jeretičkim i bogohulnim i da ih bace u plamen. Ona će obezbediti primerke svih knjiga koje je Morin Paskal ikad izdala. Na engleskom i italijanskom jeziku. U međuvremenu, američka kampanja se odlično odvijala. Članovi bratstva iz Italije mobilisali su sestrinsku organizaciju u Sjedinjenim Državama kako bi napali Morin Paskal online na svakom mogućem forumu. Neki su bili plaćeni za to, a drugi su prosto bili verni sledbenici spremni da učine sve što mogu kako bi suzbili blasfemiju koju je stvorila. Brzo i delotvorno su proširili glasine protiv Morin stvorene u Rimu – glasine koje su nadahnule pretnje smrću. Te pretnje su bile šlag na torti, završni detalj. Kada su mediji objavili priču o tome, tim bratstva je preko interneta proneo glasinu da je sve to izmislio Morinin izdavač kako bi joj obezbedio publicitet i simpatije čitalaca. Predivno pakostan krug delotvorno je suzbijao reputaciju Paskalove. To je samo početak. Mnogo toga tek sledi. Nakon svog nedavnog susreta sa bogohulnicomi njenom pratnjom, Feliciti je bila odlučnija nego ikad da pojača kampanju protiv njihove bezbožnosti. Na žalost, Antika Tore u kojoj su stanovali, bila je maltene neprobojna. Još je bila u fazi formulisanja drugog dela plana, odnosno sredstava kojima će trajno eliminisati bogohuljenje – tako što će eliminisati bogohulnicu. Vreme se vraća? Pomislila je. Itekako se vraća. Bratstvo Svetih Prikaza Vatikan, današnjica Otac Đirolamo de Paci vršio je poslednje pripreme za odlazak u Firencu. Bio je umoran, tako umoran. Želeo je da ostane u svetom, sunčanom Rimu do kraja svojih dana. Međutim, morao je da se pozabavi hitnim pitanjem u Toskani. Znao je mnogo toga i više nije mogao besposleno da sedi. Moraće da se pobrine za Feliciti, ali to mu u ovom trenutku nije prioritet. Saznao je da će biti preduzeta određena akcija za eliminisanje problema Buondelmonti. Moraće da bude u Firenci kako bi se nosio sa posledicama. Bratstvo Svetih Prikaza postoji već skoro pet stotina godina. Mada mu je javna svrha proučavanje i veličanje vizija Svete Device Marije, zapravo ima dublju, tajnu svrhu. Bratstvo je postalo izdvojen element koji operiše unutar Vatikana, element koji sam određuje kako će zaštiti crkvu. Kada se opazi postojanje pretnje, ta pretnja se sistematski eliminiše.

Pre udara, Đirolamo de Paci je bio najdelotvorniji i najnemilosrdniji vođa bratstva u ovom veku. Nekada je bez napora potpisivao smrtne presude neprijateljima crkve. Zaštita vere predstavlja neophodnu, svetu misiju koje se neće odreći. Mada je i dalje strastno verovao u crkvu, promenili su ga događaji iz prethodne tri godine. Više nije mogao tako brzo i lako nekome da odzume život. Zbog toga je došlo do prekida dobrih odnosa između njega i Feliciti, odnosno između oca Đirolama i ostatka Bratstva. Kada je utvrđeno da je bio suviše mek prema Morin Paskal tokom debakla sa Knjigom ljubavi, manje više je penzionisan. I dalje je bio dostojanstven starac, dostojan poštovanja, ali više nije donosio operativne odluke u okviru Bratstva. Ipak, nove vođe Bratstva u Rimu obratile su mu se radi hitnih konsultacija po pitanju Vitorije Buondelmonti. Otac Đirolamo je bio stručnjak za loze Reda i njihove tajne. Da li veruje da je Vitorija Buondelmonti opasna po crkvu? Šta želi da postigne ovim javnim istupanjima o svom detetu? Zašto je očinstvo tako važno? Ilegalna obaveštajna služba je utvrdila da žena predstavlja pretnju, ali nisu shvatali nijanse njene zavere. Izveštaj Đirolama de Pacija izazvao je ogorčenje. Izgleda da je organizovana zavera na visokom nivou, u koju je umešano nekoliko plemenitih evropskih porodica. Ujedili su se iza ovog deteta za koje tvrde da prestavlja mesiju – možda čak i Drugi Dolazak Hrista – što predstavlja očiglednu pretnju za crkvu. Pretnja je znatna pošto te porodice imaju pristup mnogim tajanama koje se tiču porekla hrišćanstva. Takođe poseduju svete relikvije od neprocenjive vrednosti. Bratstvo već stotinama godina pokušava da se domogne Koplja sudbine i Libro Rosso. Žele da spreče dokazivanje njihove autentičnosti i širenje saznanja o njima van okvira tajnih društava. Libro Rosso je dokaz koji najviše može da ošteti autoritet crkve, dok Koplje sudbine u sebi sadrži moć pobede nad bilo kakvom opozicijom. Oba predmeta su neprocenjive vrednosti i za njih se vredi boriti, bez obzira na kolateralnu štetu. Boundelmonti pretnja je stvarna i zbog toga je neophodno da se Vitorija i njeno dete uklone sa šahovske table. Bratstvo prati i posmatra Vitoriju od kako je objavila ko je otac njenog sina. Kada je obaveštajna služba saznala da se Vitorija noćas sastaje sa Beranžeom Sinklerom, plan je pokrenut. Ubiće sve tri muve jednim udarcem. Đirolamo de Paci neće izdati naređenje da se ubiju Beranže, Vitorija i dete. Ti dani su za njega prošlost. Međutim, znao je da će među vođama Bratstva uvek postojati neko ko je spreman da učini sve što je potrebno kako bi se status quo održao, a pretnja eliminisala. Najzad, Bratstvo je privlačilo takve ljude: najfanatičnije, samozvane Hristove vojnike, koji će preduzeti svaku akciju koja po njihovom mišljenju štiti crkvu. Vitorija Buondelmonti je otišla predaleko. Zbog toga mora umreti, zajedno sa sinom i njegovim ocem. U to nije sumnjao, niti je to mogao da spreči. Smatrali su ih zlim trojstvom koje preti da ugrozi crkvu i zbog toga su morali biti uništeni. Firenca, 1477. godine Lorenco je teško uzdahnuo i otpio još jedan gutljaj jakog vina iz elegantnog pehara na stolu, pazeći da ne prospe tečnost po zvaničnim dokumentima koji su mu trenutno

obuzimali svu pažnju. Ovaj pergament je predstavljao najizazovniju diplomatsku zagonetku sa kojom se u životu suočio. Kao glava banke Mediči, najprofitabilnije i najmoćnije bankarske institucije na svetu, Lorenco je često dobijao rizične i neobične zahteve za zajam. Najčešće su poticali od moćnih ličnosti: kraljeva, kardinala ili uticajnih trgovaca koji znaju kako da rukuju vlašću koju drže u rukama. Posmatrajući svog dedu kako se veličanstveno nosi sa ovim problemima, Lorenco je dobro naučio lekciju. Takođe je dosta toga naučio posmatrajući svog oca kako kvari pregovore i stvara opasne neprijatelje rđavo postupajući prema takvim zahtevima. Lorenco je znao da je kod tih pregovora najbitnije održati ravnotežu. Zahtev Frančeska dela Rovere, bio je najteži zahtev koji je ikad razmatrao. Frančesko dela Rovera nije imao nijednu kraljevsku crtu. Bio je krupan čovek, prost, maltene bez zuba i gojazan poput ljudi koji sebi suviše udovoljavaju. Njegov govor se nije mogao nazvati elokventnim, uprkos činjenici da je stekao dobro obrazovanje. Poput svih Dela Roverovih bio je prepreden, manipulant, preterano ambiciozan i potpuno sebičan. Ove osobine su ih uzdigle iz siromašnog ribarskog sela iz kojeg potiču, do uzvišenog mesta koje trenutno zauzimaju u rimskom društvu. Niko iz klana Dela Roverovih nije se uzdigao tako visoko kao nabusit, neprijatan i krajnje narcistički raspoložen Frančesko. Zapravo, više nije nosio ime Frančesko dela Rovera. Od 1471. godine, bio je poznat kao papa Sikst IV. Tokom uspinjanja na presto svetog Petra, Sikst je podmićivao, trampio, varao i obećavao duž čitavog lavirinta rimske politike. Najveću korist je ostvarila njegova porodica, posebno rođaci njegove sestre, porodica Rijarijo. Tokom prvih par meseci nakon sticanja titule pape, Sikst IV je šestorici svojih nećaka dodelio tutulu kardinala. Tada je skovana fraza koja će se koristiti vekovima kasnije da opiše praksu nagrađivanja nedostojnih članova porodice položajima za koje su neki drugi ljudi znatno podesniji. Od italijanske reči za nećaka – nipote – razvila se reč nipotisimo. Nepotizam. Jedan od tih nećaka prouzrokovao je nepriliku u kojoj se Lorenco trenutno nalazi. Ime Đirolama Rijarija izazivalo je mnoge zlobne osmehe. Mada je bio priznat za člana brojnog legla Sikstovih nećaka, Đirolamo je zapravo bio vanbračan sin pape lično. Za razliku od ostalih Rijarija, koji su bili šarmantni i kulturni, mada prilično razmetljivi, Đirolamo je bio drzak i prost. Osim toga, bio je korpulentan poput svog „ujaka“ pape. U Rimu se često šuškalo o tome da su Đirolamov izgled i osobine dokaz da jabuka ne pada daleko od drveta. Između ostalog, zbog toga što je sačuvala skandaloznu tajnu i tvrdila da je Đirolamo njen sin, Sikst je mnogo dugovao svojoj sestri. Zato je nemilice činio usluge svojim nećacima. Sada je iskrivljena i često prljava porodična politika Dela Roverovih i porodice Rijarijo stigla do Lorencovog praga. Bili su mu odvratni ti ljudi i njihova korupcija, ali oni su sada bili najmoćnija porodica u Rimu. Lorenco je išao u Vatikan na ceremoniju postavljanja Seksta na presto, kako bi izrazio svoj poštovanje i utvrdio položaj Medičijevih kao glavnih bankara Kurije. Tako je bilo već tri generacije, od kako je njegov pradeda Đirolamo prvi put izvršio uticaj na papsku politiku odobrivši kredit crkvi. Papa Sikst je zagrlio Lorenca, poželeo mu dobrodošlicu i uverio ga da je položaj Medičijevih u Rimu snažan kao i uvek. Lorenco je želeo da tako i ostane. Poslovi sa crkvom činili su kamen temeljac profita Medičijevih. Takođe su ojačavali njihovu poziciju u drugim delovima Evrope.

Lorenco je razmišljao o svim tim faktorima gledajući zahtev pape koji je glasnik jutros doneo iz Rima. Papa Sikst IV je tražio zajam od četrdeset hiljada dukata – ogromna suma – u ime svog takozvanog nećaka Đirolama. Bila je to neka vrsta zajma za nekretnine. Naime, preduzimljivi Đirolamo je želeo da kupi grad Imolu i time poveća svoj posed. Novac nije predstavljao problem. Banka je lako mogla da isplati zajam čiju će otplatu garantovati papski autoritet. U tom smislu nije bilo rizika. Komplikaciju je predstavljala lokacija Imole i nestabilna, agresivna priroda samog Đirolama. Imola se nalazi na strateškoj poziciji, nedaleko od Bolonje, znači između Firence i bogate regije EmilijaRomanja. Savršena baza za proširenje teritorije, ako čovek želi da započne osvajanje. Iz onoga što je Lorenco znao o Đirolamu Rijariju, osvajanje je bilo upravo ono što on želi. Štaviše, najprometniji put koji povezuje Firencu sa severom Italije prolazi kroz Imolu i gospodar grada će ga u potpunosti kontrolisati. U suštini, ako Lorenco odobri zajam Đirolamu Rijariju, ugroziće okolinu Firence koja je pod njegovom zaštitom. Ugroziće svoju Firencu. To je nešto što nikad ne bi uradio, čak ni ako bi mu Kurija zapretila. Lorenco je odbio zajam. Poslao je glasnika u Rim sa pažljivo sastavljenim pismom u kojem navodi da je banka Mediči trenutno u procesu sprovođenja strukturalnih promena i da se zbog toga zajmovi na tako velike sume trenutno ne odobravaju. Odugovlačio je i svi su to znali – uključujući papu Siksta IV. Rim, 1477. godine „Kako se usuđuje taj trgovac, sin kostobolnog idiota i firentinske kurve!“ Urlao je Papa Sikst od besa kada je dobio odgovor. Oborio je činiju sa voćem pa su se grožđe i trešnje rasuli svuda po stolu dok je divljački mahao rukama. „Kako se usuđuje da me odbije!“ Đirolamo Rijarijo je bio mrzovoljan. Uzeo je jedan grozd i uvređeno ga bacio. „Želim Imolu. Potrebna mi je Imola!“ „Znam to, nezahvalniče“, brecnuo se papa. „Zar ne vidiš da radim na tome? Mediči nisu jedini bankari u Italiji. Pošalji poruku Pacijevima. Oni su uvek srećni kada mogu da pokupe Lorencove mrvice.“ Pacijevi, čije prezime na toskanskom dijalektu znači „ludaci“, bili su rivalska bankarska porodica iz Firence koja gaji duboku ljubomoru prema monopolu Medičijevih. Nema sumnje da će zgrabiti priliku da se uvuku u papski krug. Bila je to porodica nitkova, zavidnih i pohlepnih. Savršeno su odgovarali Sekstovim trenutnim potrebama. „Dobro, onda ću dovesti Pacijeve“, progunđao je Đirolamo piskavim glasom. „Ali, to nije dovoljno. Želim da Lorenco bude kažnjem zbog toga što me uvredio... hm, što te uvredio. Kako se taj Mediči usuđuje da postavi sebe iznad vaše Svetosti?“ „Zaista, kako se usuđuje“, obratio se Sikst sam sebi kada je Đirolamo izašao. Papa je pažljivo razmišljao o ovoj situaciji. Sve bi bilo jednostavnije da je Mediči prosto ustupio i odigrao igru po planu. Ali, ovakav razvoj događaja ima svoje prednosti. Lorenco je suviše moćan širom Evrope, uživa isto poštovanje i uvažavanje kao i njegov deda Kozimo. Otvaranje njihovih banaka u Ženevi, kao i pregovori za otvaranje u Londonu, dokazuju da njihovo bogatstvo postaje ozbiljno problematično. To nije najgore od svega. Tu je i velika tajna koja ih štiti širom kontinenta. Kraljevske veze koje se protežu od Pariza do Jerusalima i Konstantinopolja. Kralj Francuske smatra Lorenca „rođakom“, i

dozvolio je prokletom trgovcu iz Firence da koristi kraljevski ljiljan na porodičnom grbu. Na taj način je francuski kralj dokazao svoju večnu odanost Medičijevima. Ali zašto? Papa Sikst IV je znao zašto. Pobrinuo se da sazna zašto. Nijedan čovek se ne može popeti na najmoćniji presto na svetu, ako nije majstor za stvaranje obaveštajne mreže. Papa Sikst je imao špijune unutar Reda Svetog Groba. U velikoj močvari porodičnih zavada i ekstremne ljubomore koje pomračuju firentinsku istoriju, nije bilo ni teško ni skupo pronaći nekog ko će se okrenuti protiv Medičijevih. Sikst će saznanje o njihovoj jeresi iskoristiti kao krajnje oružje kada za to dođe vreme i kada mu to bude donelo najveću korist. Uništiće Lorenca i u isto vreme postići znatno bitniji cilj: baciće arogantnu, nezavisnu Republiku Firencu na kolena i priključiti je papskoj državi. To će biti najveće dostignuće u istoriji papstva. Firenca će predstavljati blistavi dragulj u papskoj tijari. Posedovaće je i Mediči neće moći da ga zaustavi. Tačno je znao odakle da počne. Udariće Lorenca tamo gde ga najviše boli, tek da mu privuče pažnju i da ga podseti u čijim rukama se nalazi prava moć u Italiji. Firenca, 1477.godine Anđelo Policijano je bio bez daha kada je uleteo kroz vrata radne sobe. „Lorenco. Glasnik. Sekst... pokušava da zauzme Sansepolkro.“ Lorenco je uveo prijatelja unutra, spustio mu ruku na rame i pokušao da ga odvede do stolice. „Sedi, Anđelo. Diši. A sada mi sve polako ispričaj.“ Anđelo je klimnuo. Glasnik je došao iz Sansepolkra. Papa je poslao vojsku na Cita di Kastelo. Ekskomunicirao je Nikolu Vitelija zbog jeresi i objavio svoju nameru da ga zameni svojim čovekom. Tvrdi da je to sada papska svojina.“ „Ne želi on Citu di Kastelo“, izgovorio je Lorenco ono što je očigledno. „Ne želi ni da se svađa sa Vitelijem. Sveti se meni i sveti se Firenci zbog mene.“ Grad Cita di Kastelo, mada strateški bitan, nalazi se na južnoj granici Toskane i bitan je Lorencu iz sasvim drugog razloga: on predstavlja najbližu predstražu Sansepolkru. Sikst je upozoravao Medičijeve i pretio Redu. Nije se usudio da napadne Sansepolkro direktno, jer se taj grad nalazi u posedu Firence. To bi bila objava rata. Ali, napad na najbližu predstražu i uvreda zapovednika te oblasti koji je saveznik Medičijevih, predstavljao je veoma proračunat napad. „Šta ćeš uraditi?“ Lorenco nije morao dugo da razmišlja o tome. Ako Sekst želi da objavi rat ovoj oblasti, neka tako i bude. Firenca neće dozvoliti nasilništvo na svojoj teritoriji, niti na teritoriji svojih saveznika. Uveriće veće da izglasa odbranu Vitelija i grada Cita di Kastelo. Za početak će pokrenuti vojsku od šest hiljada Firentinaca. Uprkos velikom naporu Lorenca i Firentine da odbrane Vitelija, grad Cita di Kastelo je ipak pao papi u ruke. Poraženi Nikola Viteli je dočekan u Firenci kao heroj, što je papstvo smatralo činom objave rata. Ali, to više nije bitno. Lorenco i Firentina nisu mogli više ništa da učine kako bi ublažili uzavrelu mržnju pape Siksta IV. Lorenco de Mediči mu je postao opsesija. Arogantni bankar iz Firence nastavio je da se razmeće svojim bogatstvom i moći na način koji je uverio Siksta da je u pitanju namerna i obnovljena uvreda protiv njegove svete osobe i ugledne porodice.

Zavada između Firence i Rima pretvorila se u nepremostiv ponor kada je jedan od papinih nećaka iznenada preminuo. Pjero Rijarijo, nadbiskup Firence, predstavljao je poslednje uporište Dela Roverovih u republici. Njegova smrt je bila šokantna i zadala je neočekivan udarac planovima pape Siksta IV. Pre nego što je Rim uspeo da se umeša u poslove Firence, Lorenco je zatražio da se za novog nadbiskupa postavi Klarisin brat, Rinaldo Orsini. Sve se odigralo tako brzo da se Orsini našao u posedu titule pre nego što je ova namera objavljena. Papa je bio smrtno uvređen zbog toga što nije konsultovan. U znak odmazde, postavio je svog čoveka, Frančeska Salvijatija, za nadbiskupa Pize. Međutim, unosni primorski grad Piza bio je Firentinsko uporište i prema zakonima republike papa nije mogao da utiče na njihove poslove bez saglasnosti Sinjorije. Veće je odbilo saglasnost, a papi je jasno stavljeno do znanja da Frančesko Salvijati neće u skorije vreme postati nadbiskup Pize. Štaviše, Sinjorija je donela dekret po kojem se papinom čoveku zabranjuje ulazak na Firentinsku teritoriju. Lorenco je time dobio još jednog veoma opasnog neprijatelja. Pošto mu je uskraćena pozicija nadbiskupa Pize i mogućnost da verno služi papi Sikstu, Frančesko Salvijati se krčkao u sopstvenom sosu u Rimu. Onaj skorojević Mediči je ovog puta zaista preterao. Sigurno može nešto da se učini kako bi bio kažnjen zbog ovog bezobrazluka. Međutim, Lorenco je smatrao da nije učinio dovoljno. Nakon papskog napada na njegov voljeni Sansepolkro, sinulo mu je da papa zna kako funkcioniše Red. Pronalazak izdajnika koji iz Firence šalje informacije u Rim, postala je jedna od mnogih stavki na Lorencovom dnevnom redu. Međutim, prvo i pre svega mora zaštititi svoju republiku i njenu demokratiju od novih papskih upada. Sazvao je sastanak vodećih ljudi iz Milana i Venecije i predložio im osnivanje dominantnog Severnog Saveza. Potpisan je ugovor i poruka je bila jasna: italijanske republike sa severa – Firenca, Milano i Venecija – zajedno će se braniti protiv papske tiranije. Ova poruka je imala podtekst koji nije izmakao papi Sikstu IV: Lorenco de Mediči je evropskim vladarima znatno bitniji od njega. Pacijevi su bili jedna od najstarijih porodica u Firenci i jedna od najbogatijih. Obogatili su se baveći se bankarenjem, kao i Mediči. Međutim, nisu imali uspeha u korišćenju tog bogatstva za stvaranje političke moći i društvenog uticaja. Bili su čuveni rasipnici. Trošili su neverovatne sume na izgradnju spomenika koji veličaju slavu njihove porodice. Predstavljali su pravi kontrast uspešnom modelu Medičijevih, koji su investirali u Firentinsku zajednicu na način koji nadahnjuje građanski ponos, podstiče ekonomiju i štiti umetnost. Glava porodice, Jakopo de Paci, nije voleo Medičijeve, mada je poznavao i Kozima i Pjera i nikad nije bio u zavadi sa njima. Nije bilo svrhe. Bolje je biti saveznik Medičijevih nego njihov neprijatelj. Jakopo nije bio preterano ambiciozan čovek; niti je želeo da povećava bogatstvo Pacijevih, dok god mu je ugodno. Bio je ozloglašen kockar i trošio je silnu energiju na taj hobi. Kada je u Firencu stigao njegov nećak Frančesko de Paci sa izveštajem iz rimske banke, stari Jakopo nije bio zainteresovan za njegovo bulažnjenje o zbacivanju Medičijevih. Smatrao je to besmislicom rođenom u Frančeskovom mladom i neiskusnom umu.

„Ujače, zar ne shvataš?“ Mlađi čovek se uzvrpoljio i neobuzdano koračao tamo-amo po prostoriji. „Možemo da svrgnemo Medičijeve jednom za svagda. Da oslobodimo Firencu od Lorenca Tiranina.“ Jakopo je slegao ramenima. „Lorenco nije tiranin i ti to dobro znaš. Građani Firence ga ne smatraju tiraninom. Uzaludno je baviti se time, Frančesko. I veoma opasno. Naša banka je preuzela Sikstove poslove, zadovoljan sam time.“ Kad je to čuo, Frančesko je prebledeo. „Ja sam preuzeo Sikstove poslove! Ja sam to učinio zato što ja boravim u Rimu i znam šta se tamo zbiva. Znam šta Sikst želi. Želi da okonča postojanje Medičijevih. Ovo je najbolja prilika koju ćemo ikad imati.“ „Prilika za šta?“ „Da ubijemo Lorenca.“ Jakopo je ispljunuo vino koje je upravo prineo usnama. „Želiš da ubiješ Lorenca de Medičija? To je ludilo. Čak i da nije, čak i kada bih makar na trenutak razmišljao o tome – što neću učiniti – on ima brata. Ako ubiješ Lorenca, Đulijano će ga naslediti, kao i naklonost građana Firence. Ljudi sigurno neće podržati tebe.“ „Ubićemo obojicu. Pobrinućemo se za pretnju koju predstavljaju Medičijevi.“ „Neću više da slušam o tome u svojoj kući. Vrati se u Rim, Frančesko. Takvim zaverama nije mesto u našoj republici.“ „Naša porodica neće posedovati moć u ovoj državi dok god njom vladaju Medičijevi. Katolici smo, naša je dužnost da branimo papu. Lorenco je uvredio Svetog Oca. On je jeretik koji vređa Kuriju na svakom koraku i sprečava zakonitog biskupa Pize da zauzme svoj položaj dušebrižnika u Toskani.“ Jakopo je ustao da isprati svog nećaka do vrata. Čuo je sve što je bio u stanju danas da čuje. Osim toga, čekala ga je partija u omiljenoj gostionici u Oltrarnu. „Sačuvaj te licemerne govore za nekoga ko te ne poznaje od rođenja, Frančesko. Neću podržati zaveru za ubistvo. Ne zbog toga što volim Medičijeve, već zbog toga što je takva zavera osuđena na propast. Ne govori mi više o tome, a ja ću se pretvarati da mi ništa nisi ni pomenuo.“ „Ali, ujače - “ „Odlazi!“ Jakopo je izgurao nećaka kroz vrata i zalupio ih. Nadao se da je to poslednji put da sluša o besmislenoj ideji udara protiv Medičijevih. Privatne odaje pape Siksta IV Rim, 1477. godine Đan Batisti da Monteseku je bilo neprijatno. Za početak, bio je krupan čovek a sedeo je na maloj stolici, zbog čega je bio primoran da svakih par minuta premešta svoje pozamašno telo, a da pritom ne padne sa sedišta. Monteseko je bio prekaljen ratnik, plaćenik koji poznaje samo bitke i krv. Veći deo života je proveo u službi Kuriji. Od kako se Sikst IV našao na tronu, nasledio je potrebe porodice Dela Rovere. Poslednjih par godina je proveo u službi balavog i zahtevnog papinog nećaka Đirolama. Trenutno je gospodar Imole i nikome ne dozvoljava da to na trenutak zaboravi. Taj „gospodar“ mu je trenutno probijao uši svojom kuknjavom. „Moja vladavina Imolom ne vredi ni pišljiva boba dok god je Lorenco živ! Protivi mi se na svakom koraku; zbog njega niko u Romanji ne želi da posluje sa mnom.“

Monteseki je ćutao. Kao kondotijere, vojni zapovednik, dobro je znao da je nabolja strategija odrediti poziciju svakog čoveka u prostoriji pre nego što progovoriš. Za šta je čovek spreman da umre? Za šta je spreman da ubije? Dok ne saznaš odgovore na ta pitanja, nije sigurno govoriti. Pogledao je preostalu dvojicu prisutnih u malom predstoblju ispred Sikstovog privatnog stana. Tu je bio, Frančesko Salvijati, odbačen nadbiskup Pize. Monteseki se nije iznenadio što je ovaj licemer u sebi ne nosi ni trunku svetosti. Salvijatijeve sitne oči, suviše blizu jedno drugog iznad kukastog nosa i istaknute vilice, činile su da izgleda poput glodara. Kada bi govorio, njegov izgled bi neprestano odvlačio pažnju. „Narod Firence će ustati protiv Mediči tirana ako ih mi povedemo! Oslobodićemo ih od Lorenca i njegovih hordi!“ Žestio se glodar. Monteseki je bio vojnik, ali nije bio neznalica. Znao je da ljudi vole Lorenca i da su mu još u detinjstvu dali nadimak Veličanstveni. Medičijevi su uvek znali kako da postupaju prema običnim ljudima i darežljivo su poklanjali novac u dobrotvorne svrhe. O kakvim hordama govori Salvijati? Hordama umetnika? Filozofa? Pesnika? Glodar je i dalje bulaznio. Iznerviravši se, Monteseko ga je najzad prekinuo. „Čuvajte se ratovanja protiv čitave Firence. To je... prostrana i nemirna oblast za neupućene. A niko nije upućeniji od Lorenca Medičija.“ Salvijati je zgađeno naborao nos, zbog čega je više nego ikada nalikovao glodaru. „Usuđuješ se da mi pridikuješ o stanju u Firenci? Ja sam nadbiskup Pize! Toskanac! Poznajem Firencu bolje nego što bilo koji čovek poznaje Rim i govorim u ime ljudi kada tvrdim da će nas prihvatiti kao oslobodioce ako uništimo Medičijeve.“ Monteseko je klimnuo, ali nije ništa rekao. Sačekaće da budu uvedeni u papine odaje na sastanak sa Sikstom. Na kraju krajeva, on je papin plaćenik i izvršiće volju Kurije. Ako mu Sikst naloži da ubije Lorenca, on će to i uraditi. Ali, sa obzirom na to kakav je karakter ljudi koji će steći moć ako Medičijevi budu uništeni... pa, neka je Bog u pomoći Firentincima. Tri čoveka su uvedena u papine odaje. Monteseko je bio veoma zadovoljan što može da protegne noge i sedne na udobniju i svakako širu tapaciranu klupu. Đirolamo Rijarijo je seo na stolicu najbližu svom ujaku sa uobičajenim mrzovoljnim stavom, dok je nadbiskup Salvijati seo preko puta Monteseka. Papa Sikst IV je sedeo za pozlaćenim stolom, otvarajući nar koji je jeo tokom čitavog razgovora, pljuckajući semenke u srebrnu činiju između rečenica. „Gospodo, hajde da se pozabavimo pitanjem Firence. Monteseko, veoma mi je stalo do toga da pronađemo način da... kako da kažem... neutrališemo užasnu pretnju koju opaki jeretik Lorenco de Mediči predstavlja za mene i svetu kancelariju.“ Dok mu je sok nara curio niz bradu, okrenuo se ka Salvijatiju. „Nadbiskupe, šta imate da kažete na tu temu?“ „Sveti Oče, postoji samo jedan način da se neutrališe porodica Mediči. Treba ubiti oba brata.“ Papa Sikst IV je ispustio nar i dramatično se udario po grudima otvorenom šakom. „Ne mogu da odobrin ubistvo, nadbiskupe. To ne dolikuje mojoj svetoj službi. Mada je Lorenco užasan zlikovac, a čitava porodica jeretička, ne mogu da zahtevam njihovu smrt. Tražim samo da dođe do promene u vlasti Firence.“ Uspravivši se u stolici, Đirolamo se ubacio svojim piskavim tonom. „Naravno, ujače. Shvatamo da nam ne govoriš da ubijemo Lorenca. Zar ne, gospodo?“ Sačekao je da svi

klimnu glavom pre nego što je nastavio. „Mi te samo pitamo – ako bi se nešto slično slučajno dogodilo tokom promene vlasti u Firenci – da li bi osobe koje su direktno umešane u smrt Medičijevih dobile tvoj oprost?“ Papa Sikst IV je pogledao mlađu verziju sebe sa izrazom apsolutnog gađenja, kao da želi da baci ostatak nara ka Đirolamu Rijariju. „Ti si budala. Insistiram da više ne progovoriš ni reč o tome u prisustvu moje svete osobe.“ Okrenuo se ka Saalvijatiju i Monteseku. „Gospodo, jasno ste me čuli. Kao naslednik prestola svetog Petra, ja ni u kom slučaju ne mogu da odobrim ubistvo. Rekao sam da samo da bi sveta majka crkva bila veoma zadovoljna ako bi porodica Mediči bila svrgnuta sa vlasti. Monteseko, imam apsolutnu veru u tvoje sposobnosti. Znam da ćeš obaviti ovaj zadatak i prepuštam ti odluku o načinu na koji ćeš to učiniti. Obezbediću ti trupe koje će ti možda biti neophodne za ovaj poduhvat. To je sve. Izađite napolje.“ Ošinuo je Đirolama pogledom. „Svi!“ Tri zaverenika su prešla u stan nadbiskupa Salvijatija kako bi započeli planiranje napada na Medičijeve. Najpre su se sva trojica složila da su u papinim odajama čula istu stvar: ubite Lorenca i sve druge članove porodice ako morate, ali ta krv ne sme da vodi do vrata Vatikana. Monteseko je krenuo u Romanju kako bi počeo da okuplja trupe za napad na Firencu u slučaju da Salvijati nije dobro procenio oduševljenu podršku građana republike prema hladnokrvnom ubistvu njihovog voljenog princa. U želji da proceni čoveka kojeg će ubiti, Monteseko će odneti Lorencu pismo od Đirolama Rijarija, kojim mu gospodar Imole pruža ruku prijateljstva i oproštaja. To će kondotijeriju obezbediti priliku da vidi Lorenca u njegovom domu, da proceni karakter svoje mete i izvidi potencijalne slabosti. Lorenco je sa članovima porodice Orsini prebivao u svojoj vili Kafađolo, pošto je jedan od Klarisine braće iznenada preminuo. Uprkos tmurnom rasporoženju u domaćinstvu, Lorenco je sa dobrodošlicom dočekao neočekivanog gosta i bio veoma ljubazan i gostoljubiv domaćin. Pozvao je Monteseka da im se pridruži za večerom. Upustili su se u dug i interesantan razgovor o vojnoj istoriji. Lorenco se ponašao veoma prirodno: njegovo interesovanje za ljudsku prirodu predstavljalo je jednu od najboljih osobina pesnika i princa. Čitavog života je verovao da mu svako ljudsko biće koje upozna pruža priliku da nauči nešto jedinstveno posmatrajući svet kroz tuđe oči. Poput svog dede, sakupljao je ljude i njihova iskustva. Monteseka je potpuno iznenadila neočekivana reakcija Lorenca de Medičija. Nije lako šarmirati prekaljene vojnike koji ubijaju za novac. Međutim, firentinski princ je bio drugačiji od svih ljudi sa kojima se ikad sreo. Niko od takozvanih svetih ljudi koji rade za Kuriju nije zračio takvom elegancijom, milošću i besprekornom gostoljubivošću. Tokom večeri koju je proveo u Kafađolu, Monteseko je posmatrao Lorenca kako se igra sa decom, ispoljava naklonost prema bratu i tretira majku sa istom ljubavlju i poštovanjem. Pri tom upavlja čitavim domaćinstvom sa brojnim gostima i slugama, naizgled bez napora. Tokom čitave večeri, kondotijere je morao sebe da podseća da mu je ovaj čovek neprijatelj. Njegova slabost je njegova porodica. U svom okruženju ne nosi oružje, opušten je i komotan. Jasno je da će njega i njegovog stidljivog, ljubaznog brata Đulijana najlakše ubiti unutar lažne bezbednosti njihovog doma. Večeras je shvatio da lako može da unese oružje u kuću.

Uprkos kovanju zavere, Monteseko nije mogao da potisne osećanje dubokog žaljenja što je odabran da ubije ovakvog čoveka. Lorenco je imao smisla za humor, bio je pristupačan i zanimljiv sagovornik. Kada je govorio o građanima Firence u njegovom glasu se nije osećao prekor već iskrena briga – pa čak i ljubav. Ukratko, bio je dostojan nadimka koji nosi. Lorenco je bio veličanstven. Monteseko je bio vojnik i plaćenik. Ta kombinacija pokornosti i materijalizma održala ga je tokom nekarakterističnog stanja žalosti zbog planiranog ubistva Lorenca. Morao je da nastavi i uradi ono što mu je papa naložio. Morao je da sruši firentinsku vladu. To se moglo postići samo eliminacijom Lorenca de Medičija i njegovog brata. U domaćinstvu Pacijevih održan je niz sastanaka kojima je prisustvovao stari patrijarh Jakopo. Nastavio je da se opire ideji ubistva zbog lične koristi za svoju porodicu, dok ga Montesko nije ubedio da je papa blagoslovio poduhvat. Tu činjenicu je podržavalo prisustvo trupa koje su se kretale ka Firenci kako bi ugušile nemire koji će sigurno izbiti u ranoj fazi haosa, nakon izvršenja udara na republiku. Jakopo de Paci je najzad popustio i priključio se zaverenicima. Mada nije bio oduševljen idejom ubistva, bio je dovoljno oportunistički nastrojen da podrži zaveru ako je papa odobrio. Smrt Lorenca i Đulijana omogućiće porodici Paci da preuzmu veći deo najbitnijih bankarskih poslova u Italiji. Na taj način će postati prva porodica Firence pod vidom „oslobodioca.“ Jakopo je čak dopustio svom nećaku Frančesku da ga uveri kako zaslužuju taj naziv. Kad narod Firence bude oslobođen, ljudi će shvatiti da su se do tada nalazili pod despotskom čizmom. Jakopo je predložio prvi od nekoliko propalih planova za ubistvo braće Mediči. Smatrao je da će se ubistvo u Rimu delotvornije sprovesti i da neće izazvati veliku pobunu na ulicama Firence. Takođe, ako se braća razdvoje i koriste dva tima ubica, manja je šansa da će im jedan od njih izmaći. Na žalost, Lorenco je odbijao sve pozive da dođe u Rim. Imao je suviše posla kod kuće da bi putovao na jug do mesta koje smatra krajnje dosadnim. Nakon propasti plana o zasebnim ubistvima, Monteseko je ostalima preneo svoje opažanje da su Medičijevi potpuno nezaštićeni na domaćoj teritoriji i preporučio da se oba brata ubiju istovremeno tokom neke od grandioznih proslava u jednoj od njihovih vila. Pošto je iz ličnog iskustva znao sve o Lorencovoj gostoljubivosti, preporučio je kovanje plana usled kojeg će Medičijevi morati da budu domaćini velikom broju ljudi. Plan je ponovo potekao od nekada nevoljnog Jakopa de Pacija. Predložio je da pozovu papinog najmlađeg nećaka, sedamnaestogodišnjeg Rafaela Rijarija u Firencu, kako bi proslavili njegovo postavljenje za kardinala. Bilo je besmisleno dodeliti titulu tako mladoj osobi, ali izgleda da je bilo nemoguće biti nećak Siksta IV a ne biti kardinal. Rafaelo je studirao u Pizi, tako da se već nalazio u Toskani. Takođe je bio suviše mlad i nevin da shvati da ga koriste kao mamac u smrtnosnoj zamci. Najmlađi Rijarije je drage volje došao u Firencu, ubuđen što se nalazi u centru pažnje. Kada se udobno smestio u domu Jakopa de Pacija, poslao je pismo Lorencu de Medičiju. Po svom običaju, Lorenco je odmah pozvao Rafaela u vilu u Fijesoleu, u kojoj je boravio sa Đulijanom. Zavera je došla na svoje mesto. Zaverenici su još samo morali da utvrde način ubistva: arsenik ili bodež u srce?

Fijesole, vila Medičijevih 1478. godine Lorenco je bio zabrinut zbog svog brata. Đulijano se čudno ponašao i prvi put u životu nije želeo da mu se poveri. Preklinjao je Lorenca da dođe u Fijesole, obećavajući da će mu sve objasniti kada se nađu u vili, daleko od tračeva Firence. Međutim, Đulijano mu za sada još ništa nije rekao. Štaviše, nestao je u zoru bez reči. Javio se samo konjušaru koji mu je pripremio konja. Lorenco će strpljivo sačekati dan, dva i uživati u miru – i neuporedivom pogledu na Firencu sa veličanstvenom katedralom u daljini. Kozimo je bio glavni finansijer tog arhitektonskog remek-dela kojem su se divili plemići iz čitave Evrope. Poput svih velikih umetnička dela koja se nalaze u centru grada i deo su Kozimove vizije, izgradnju masivnih bronzanih vrata krstionice, proširenje katedrale i izgradnju neprevaziđene kupola, jedne od najvećih i najviših kupola ikad izgrađenih, pokrenuo je i bar delimično finansirao novac Medičijevih. Lorenco je zadovoljno ostavio Klarisu i decu u gradu sa svojom majkom i poveo Anđela da mu pravi društvo. Možda će imati vremena da prorade njegove najnovije pesme. Lorencova poezija je dosta trpela u poslednje vreme zbog složene politike koju je bio primoran da vodi i žudeo je da se usredsredi na umetnost. Mada se nadao da će uspeti da dovede Kolumbinu u Fijesole, makar na jedan dan, nije uspeo u tome. Očajno mu je nedostajala, ali ovih dana je postalo maltene nemoguće odvući je iz Firence. Brinula se o sinu i predano radila sa Učiteljem, koji je sada živeo u centru grada, blizu nje. Osetio bi knedlu u grlu svaki put kada bi pomislio na tamnookog dečaka koji sada ima skoro tri godine i koji je prema svemu sudeći veoma inteligentan. Lorenco nikad nije imao vremena da razmišlja o velikoj tuzi koja ispunjava njegov lični život, ali ona je poput sumaglice prekrivala njegovo inače veoma privilegovano postojanje. Krenuo je u potragu za Anđelom kada je začuo neku gungulu u šali. Ljudi su vikali, a konji njištali. Lorenco je potrčao ka gužvi. Srce mu je zastalo kada je ugledao dva konjušara i nekog nepoznatog čoveka kako iznose apsolutno nepokretnog Đulijana na nosilima. „Šta se dogodilo?“ zaurlao je. „Pao je sa konja“, odvratio je neznanac koji se predstavio kao majordom susednog imanja. „Bio sam u obilasku kada sam ga pronašao. Diše, ništa nije slomljeno, ali izgleda da je vrlo snažno udario glavu, pošto je sve vreme u nesvesti. Pozvao sam seoskog doktora, mada sam pretpostavio da ćete pozvati svog lekara.“ Lorenco je počeo da izvikuje naređenja da se pošalje po najboljeg doktora u Firenci, da se pošalje poruka njegovoj majci i da se kuća pripremi kako bi Đulijanu bilo što udobnije. Lorenco je smestio brata u krevet, seo kraj njega, brisao mu glavu vlažnom krpom i nežno mu se obraćao. Đulijano je počeo da se meškolji, stenjući od bola dok mu se svest vraćala. „Đulijano, jesi li ovde?“ zadirkivao je Lorenco nežno svog brata, kada je video da mu se kapci pomeraju. Mada je imao dvadest pet godine, Đulijano će uvek biti njegov mali brat. „Hmm... pao sam. Jahao sam brzo... a nije još svanulo. Oh, kako me boli glava!“ Đulijano je pritisnuo glavu šakama i promeškoljio se u krevetu. „Šta te još boli?“

„Noga. Leva. Na nju sam pao.“ Sada već potpuno svestan, Đulijano je posegnuo rukom i opipao levu butinu sve do kolena. „Mogu da je savijem. Mislim da noga nije slomljena ali sam je gadno izvrnuo.“ „Znači da nećeš jahati bar nekoliko dana. Najbolje da se udobno smestiš. Pošto sada nemaš šta pametnije da radiš, možda ćeš mi ispričati zašto se ponašaš tako čudno.“ „Fjoreta“, odvratio je Đulijano jednostavno. Ah. Žena. Lorenco je već pomislio na to, ali morao je da se uveri. Mada su ga obožavale sve devojke u Firenci, Đulijano nije bio posebno zainteresovan ni za jednu od njih i opirao se pokušajima da ga ožene. Kao drugorođeni sin bio je blagosloven svim privilegijama i nijednom obavezom. Đulijano je mogao slobodno da se zabavlja, što je i činio. Vodio je bezbrižan životu u poređenju sa Lorencom. Ipak, nisu zavideli jedan drugom. Oba brata su živela životom za koji su stvorena i bili su zadovoljni. „Fjoreta Gorini. Živi gore na brdu. Ćerka je pastira, Lorenco. Siromašni su. Nije obrazovana. Nikad neću moći da budem sa njom. Ali, ljupka je van moći poimanja. Nevina, divna... poput anđela. Ima oči boje ćilibara...“ Na trenutak je odlutao, a Lorenco nije znao da li se to desilo zbog pada ili je Đulijano stvarno u kanđama prave ljubavi. „Najpre sam pomislio da je u pitanju nešto prolazno. Ali, nije. Kada nisam sa njom ne mogu da razmišljam ni o čemu drugom. Međutim, još mi je gore nakon što se vidim sa njom.“ Đulijano je pokušao da se uspravi dok je pričao o svojim osećanjima, ali snažne bratove ruke su ga vratile na krevet. „Oh, Lorenco nikad nisam u potpunosti razumeo tvoj odnos sa Kolumbinom, ali sada razumem. Žao mi je što ti nisu dozvolili da se oženiš sa njom, brate moj.“ Lorenco je klimnuo, iznenađen suzama koje su ga zapekle u očima dok mu je brat prvi put pričao o svojoj pravoj ljubavi. „Znaš li onaj osećaj, Lorenco, nakon što si bio sa ženom koju voliš? Još je osećaš na svom telu, prisutna je u svakoj pori. Osećaš njenu kožu na svojoj i njenu svilenkstu mekoću pod sobom...“ Zatvorio je oči na trenutak, izgubljen u čaroliji ljubavi. Zatim je nastavio. „To je Fjoreta. Došao sam ovde... doveo sam tebe ovamo... zato što je trudna. Dete je moje. Sinoć su počeli trudovi. Izjahao sam sa prvim svetlom da vidim da li se bezbedno porodila. Lorenco, odmah moraš poslati nekog do nje. Molim te. Moram da znam da li je sa njom sve u redu i da li mi se dete rodilo.“ Doktor je stigao u trenutku kada je Đulijano završavao svoju ispovest. Lorenco je uveo lekara i rekao bratu dok je izlazio, „Poslaću nekog po vesti koje te zanimaju, dragi brate. Pokušaj da odspavaš malo i nemoj mučiti doktora.“ Lorenco je tačno znao koga će poslati, ali prvo je morao nešto da obavi. Gorinijevi su živeli u malom i skromnom, ali divno i sa ljubavlju održavanom domu. Pažljivo posađeno porolećno cveće upijalo je poslednje zrake popodnevnog sunca. Lorencov posao je potrajao malo duže nego što je očekivao. Međutim, bio je zadovoljan zato što je uspeo da pronađe ono što je tražio. U vrtu se igrala desetogodišnja devojčica. Nasmešila se Lorencu kada je sjahao. „Da li je tvoj konj dobar?“ Bila je dovoljno smela da mu se obrati. „Posebno je dobar ako ga pomaziš po nosu.“ Lorenco se nasmešio devojčici. „Evo, uhvati uzde i pomazi ga nežno baš tu. Zove se Argo.“

Nežne i osetljive građe poput majušne ptice, crnokosa devojčica je pažljivo prišla Argu. Posegla je šakom ka svilenkastoj gubici ždrepca, dok ga je Lorenco smirivao. Nakon par trenutaka, skrenula je svoje tamne oči ka Lorencu. „Jesi li došao da vidiš bebu?“ Lorenco je klimnuo. „Da li se već rodila?“ Devojčica se nasmešila, uzbuđena što može sa nekim o tome da razgovara. „Rodio se jutros. Videla sam ga samo na trenutak. Bio je krvav i lepljiv, ali snažno je zaplakao i majka je rekla da je to dobro. Fjoreta sada spava, zato sam izašla napolje.“ Prepao ih je zvuk otvaranja vrata. Starija žena je dozivala devojčicu oštrim glasom, „Đema! Sa kim to razgovaraš...?“ Žena je utihnula kada je ugledala lice posetioca. Najčuveniji čovek u Firenci, stajao je u njenom vrtu. „Il Magnifiko...“ Obrisala je ruke o kecelju – prekivenu krvlju od porođaja – ali se nije pomakla od dovratka. Delovala je suviše zapanjeno. „Ja... oh! Da li ste došli da vidite bebu?“ Lorenco nije bio siguran na šta tačno misli. „Došao sam da vidim Fijoretu i da joj kažem da je moj brat voli. Izjahao je jutros da bi bio sa njom, ali je pao sa konja.“ Žena je podigla ruke ka licu i jedva prozborila, „Da li je - “ „Biće sve u redu sa njim, madona Gorini. Sav je u modricama i jako je udario glavu, ali izgleda da se lepo oporavlja. Ništa nije slomio. Ali, veoma je uznemiren jer ne zna kako su Fjoreta i dete.“ Žena je zaustila da progovori, ali odmah je briznula u plač. Dotrčala je do Lorenca koji je stajao kraj Arga. „Oh, Magnifiko, molim vas oprostite mi. Ja... ja sam rekla Fjoreti da vaš brat ne može da dođe. Da njemu sigurno nije stalo do sirote pastirice i njenog kopileta. Nisam želela da devojka očekuje da će Medičijeve biti briga za nekog poput nas...“ Lorenco je obmotao Argove uzde oko stuba ograde i spustio ruku na rame Fjoretine majke kako bi je umirio. „Naravno da mu je stalo. Kao i svima nama.“ Žena je počela još jače da plače. „Kada sam vas videla kako stojite tu, pomislila sam... Gospode, došao je da uzme bebu Fjoreti. Ti bi je ubilo. Porođaj je bio težak... Veoma je slaba.“ Lorenco se šokirao. Nije mu palo napamet da bi mogla da bude u opasnosti nakon porođaja. „Molim? Da li je sve u redu sa njom?“ „Izgubila je dosta krvi, beba je velika. Vi Medičijevi ste visoki, a moja Fjoreta je krhke građe...“ Lorenco se na trenutak prisetio vesti o Kolumbininom porođaju pre tri godine. I njena beba je bila suviše velika za majčin telesni sklop. Nedeljama je bio smrtno uplašen da se Kolumbina neće oporaviti. „Dva doktora se trenutno nalaze u našem domu u Fijesoleu. Odmah ću vam poslati obojicu. Da li mogu da razgovaram sa njom? Mogu li da vidim bebu?“ Madona Gorini je klimnula , nervozno obisala ruke o kecelju i uvela Lorenca Veličanstvenog u majušnu pastirsku kolibu u kojoj je živela sa svoje dve voljene ćerke. Lorenco je posegao ka sićušnom zmotuljku i glasno se nasmejao kada su mu smestili odojče na ruke. „Pljunuti Đulijano! Srećković. Dobio je najbolje što krv Medičijevih može da ponudi, a izbegao najgore.“ Lorenco je uvek o sebi govorio kao o ružnom Medičiju, a o Đulijanu kao o lepom. Beba je definitivno bila Mediči – snažne crte, dugačak nos, tamne prodorne oči, svetlucava tamna kosa. Prekinuo ga je slabašan glas iz susedne sobe.

„Đulijano?“ Glas je bio veoma slab i umoran. I pun nade. Lorenco je pogledao madonu Gorini. Uzela je bebu i pokazala mu da može da uđe u sobu kod Lorete. „Žao mi je što ću vas razočarati.“ Lorenco se nasmešio kad je ušao u prostoriju. Ovo je verovatno jedina žena u Firenci koja će se razočarati što je Lorenco de Mediči ušao u njenu spavaću sobu. „Oh!“ Fjoreta je pokušala da se pridigne. „Lorenco! Ja...“ Odustala je. Bila je suviše slaba. Lorenco je prišao ivici kreveta i klekao pored. „Odmaraj se, sestro.“ Nasmešio se, a ona ga je čudno pogledala. Mada je bila veoma bleda i slaba od porođaja, Lorenco je shvatio zašto je njegov brat toliko obuzet ovom devojkom. Bila je lepa na apsolutno čist način. Imala je kožu poput mleka, a njena kosa, sada vezana u rep, bila je veoma duga i sjajna. Međutim, oči su mu prikovale pažnju. Đulijano je bio u pravu, bile su boje ćilibara sa Baltičnog mora. Krupne i jasnog pogleda. A sada je zurila u njega tim očima. „Sestra...“, prošaputala je. „Volela bih to da budem.“ „Već to jesi“, odvratio je Lorenco, nežno, mazeći je po ruci. „Ti si majka Đulijanogov sina, Fjoreta. Znači da si član porodice. Osim toga, moj brat te voli.“ „Ali, nije došao.“ „Pošao je.“ Lorenco je ispričao šta se dogodilo jutros, uveravajući Fjoretu da će se Đulijano oporaviti. Veoma se zabrinula zbog njegove povrede. Kad je pogledala Lorenca, oči boje ambera bile su pune suza. „On je moj život. Moje srce, moja duša, sve što jesam. To je Đulijano. Toliko ga volim. Volela bih da nije Mediči. Ne mrzite me zbog toga, Magnifiko. Da je običan čovek, poput mene, mogli bi da budemo zajedno. Mogli bi da se venčamo i gajimo dete... možda i više dece.“ Zastala je pošto su je suze savladale. „Znam da to nije moguće.“ Lorenca su oči zapekle. Dobro je poznavao taj osećaj. Osećaj da je bolje umreti nego biti odvojen od jedine osobe koja je tvoje sunce, mesec i zvezde. Bez nje nema svetla. Nema života. „Fjoreta, Đulijano ti je poslao poklon. Izvoli.“ Lorenco je izvadio tešku, somotsku kesu iz džepa dubleta i predao je iscrpljenoj devojci. Pomogao joj je da se pridigne na jednu ruku kako bi odvezala učkur. Ćilibar se rasuo po vunenom pokrivaču. Fjoreta je bez daha podigla poklon rukom. Lančić je bio izrađen od ćilibrskih perlica i bisera besprekorne lepote. Ogrlica za kraljicu. Vredna čitavo bogatstvo. „Đulijano mi je rekao da imaš oči boje ćilibara i da biseri simbolišu tvoju večnu lepotu, poput lepote boginje Afrodite, i da je njegova ljubav prema tebi dublja od mora.“ Fjoreta je zaplakala kao da joj se srce slama i privila ogrlicu uz grudi. Lorenco je nastavio. „To je njegovo obećanje tebi, obećanje ljubavi, obećanje kojeg se neće odreći. I ja ću ti nešto obećati. Ti si moja sestra, tvoje dete volim kao sopstveno. Smiri se sestrice, ti ćeš zauvek biti deo porodice Mediči.“ Kao da naglašava Lorencovu zakletvu, beba kojoj će dati ime Đulio, zaplakala je za majkom, željna večere. Kad se vratio, Lorenco je shvatio da madona Lukrecija de Mediči u vili već čvrsto drži stvari u svojim rukama. Kvocala je oko Đulijana, svoje bebe. Međutim, Lorenco je

primetio premor na njenom licu. Uprkos svojoj snazi, bila je žena mekog srca kada je njena porodica u pitanju. Sada je više nego ikad brinula zbog svojih sinova. „Tvoja deca su još mala, Lorenco“, obratila se svom starijem sinu. „Poznaješ prirodan strah roditelja dok su deca nejaka. Ali, nemoj misliti da vremenom stvari postaju bolje, sine moj. Još je teže kada deca odrastu. Svet prema njima tada postaje još suroviji i roditelji se sve više plaše. Oduvek sam najviše želela da moja deca budu bezbedna i srećna. Ipak, čak i najposvećenijm roditeljima je teško da obezbede te dve stvari.“ Lorenco je bio zadovoljan zbog toga što njegova majka govori o zdravlju i dobrobiti dece. Baš o tome je želeo da porazgovara sa njom i ovaj uvod mu je dobro došao. „Majko, znam da si mi obezbedila sve što je bilo u tvojoj moći, i da mi nisi dala samo ono što nije bilo u tvojoj moći da daš...“ Nije morao da završi misao. Njegova majka je dobro znala u kakvoj agoniji Lorenco živi zbog toga što je odvojen od Kolumbine. Sve u svemu, razvio je kompatibilan odnos sa Klarisom. Ona je veoma sposobna supruga i dobra majka. Ali, Lukrecija de Mediči je znala da su ona i njen muž osudili svog starijeg sina na život bez ljubavi kada su mu ugovorili taj brak. „Pokušavam da ti kažem da imaš priliku da obezbediš tu sreću za Đulijana. Pusti ga da se oženi Fjoretom. Hajde da je primimo u porodicu i odgajimo malog Đulija kao Medičija. On to i jeste.“ Lukrecija se trgla. Kad su joj ispričali za pastiricu i novorođeno kopile, nije bila silno iznenađena. Muškarci iz dobrostojećih porodica često bi se povaljali u senu sa ponekom seljančicom. Zbog toga je provincija bila prepuna dece bez imena. Čak je i Kozimo dobio kopile sa robinjom. To dete je odgajano kao Mediči. Kozimova žena Kontesina ga je prihvatila, zbog čega je Lukrecija svoju svekrvu često zvala svetom Kontesinom. „Lorenco, drage volje ću odgajiti dete u našoj porodici. On je Đulijanove krvi. Ali, nema potrebe da se zbog toga oženi devojkom. Usvojićemo ga, obrazovati i pobrinuti se za sve njegove potrebe.“ „Ne razumeš, majko“, brecnuo se Lorenco, grublje nego što je nameravao. Duboko ukorenjen bes zbog sopstvene prošlosti, lagano se uvlačio u razgovor. „On je voli. To nije neka devojka sa kojom se jednog dana povaljao u polju dok je bio u lovu. Ona nije kurva. Vole se. Zar ne bi bilo divno da se bar jednom neko u ovoj porodici venča iz ljubavi? Da ispuni ideale i verovanja koja su nam toliko draga? „Učinio sam sve što ste želeli. Oženio sam se ženom koju ste za mene odabrali i obezbedio naslednike porodici i Redu. Đulijano ne mora to da radi.“ „On je određen za sveštenika, Lorenco!“ „Zaista? Majko, on ima dvadeset pet godina i još se nije zavetovao zato što ne želi. Osim toga, neće moći da dobije poziciju u okviru crkve, dok god se Sikst nalazi na prestolu svetog Petra. Možda je vreme da budemo realni. Pusti Đulijana da živi na način koji će ga usrećiti. Neka bar jednom od nas to ne bude uskraćeno.“ Madona Lukrecija je ostala bez teksta. Lorenco je retko podizao glas u prisustvu svoje majke koju je obožavao. Kada je to ipak činio, ostavljao je utisak. Nakon što je rekao šta je imao, morao je da pobegne dalje od okrutne atmosfere vile. Ostavio je majku da razmisli o onome štoje rekao i izašao da se prošeta pod zvezdama Fijesole. Dok je šetao, Lorenco se setio da je sutra domaćin večere u čast papinog nećaka i članova porodice Paci. Moraće da pošalje glasnika u Firencu i da je otkaže. Đulijano bar nekoliko dana neće biti u stanju da prima posetioce.

Đan Batista de Monteseko je imao glavobolju, bio utučen i veoma loše raspoložen. Proveo je čitavo prethodno veče opijajući se u taverni u okrugu Ognisanti. Nadao se da će na taj način utopiti oklevanje zbog onog što mora da uradi u Firenci. Na način svojstven vojnicima, bacio se na razonodu koja će mu odvratiti pažnju – na preterivanje u piću i uživanje u društvu lakih žena. Kao da mu se Bog smejao u lice. Činilo se da svi u taverni, od starca koji sedi u ćošku do drske devojke koja je za njega zadigla suknju na spratu, imaju poneku priču o Lorencu Medičiju. Svaka priča je govorila o veličanstvenoj velikodušnosti: Lorenco nikad nije tražio da mu moj otac vrati zajam, Lorenco je obnovio našu crkvu kada je krov propao, il Magnifiko je osnovao bratstva koja siromašnim dečacima iz našeg okruga obezbeđuju dobro školovanje, Medičijevi su zaslužni za to što je Firenca najlepši grad u Evropi. I tako satima. Muškarci su ga obožavali, a žene padale u nesvest kad ga vide. Sve to mu se gadilo. I bacalo ga u depresiju. Kakve je loše karte dobio, kakva užasna sudbina mu je dodeljena time što mora da ubije takvog čoveka! Zašto baš njegova ruka mora da zarije bodež u srce čoveka kojeg ljudi nazivaju svojim princem? Čoveka koji je po svemu sudeći – u to se Monteseko i lično uverio – zaista plemenit i darežljiv sluga naroda? Ko ga je odabrao? Ko želi da ubije ovog princa? Debeo, gadan i arogantan sin ribara koji se uz pomoć manipulacije dočepao prestola svetog Petra i njegove još deblji i gnusnije kopile. Ogorčen, besan glodar koji misli da ima titulu nadbiskupa i smatra da ga to čini imunim od zakona Boga i ljudi, nikogović od bankara koji ima više ambicije nego razuma. Te ličnosti svojim liderstvom treba da zastupaju nešto plemenito i sveto. Liderstvo je nešto što svaki vojnik traži – beskompromisne i neustrašive ljude koji imaju sposobnost da nadahnu druge. Lorenco de Mediči je posedovao sve te kvalitete. Ali, nisu ih imali ni papa Sikst IV, ni bilo ko iz njegove pratnje. Niko od njih nikada neće biti vođa koji nadahnjuje ljude. Sposobni su samo da manipulišu putem straha. Dok se noć vukla, a Monteseko tonuo sve dublje u čašu, započeo je razgovor kojeg se nije baš najbolje sećao sada na surovom dnevnom svetlu dok ga glava boli kao da ga je konji izudarao. Starac iz ćoška ga je pozvao da priđe. Čudan lik drevnog izgleda, sedeo je sam čitave noći kao da nešto čeka. Monteseko se doteturao do njegovog stola i seo upitavši ga, „Jesi li ti vojnik?“ Starac se nasmešio i klimnuo: leva strana lica mu se pri tom nabrala, imao je veliki ožiljak preko obraza. „To deluje kao ožiljak iz bitke, starče.“ „U pravu si, prijatelju. Vodio sam užasne bitke sa sobom i svojom savešću, baš kao i ti sada.“ Monteseko je bio pijan, ali je bio dovoljno svestan da se zaprepasti. „Kako znaš o čemu ja razmišljam, drevniče?“ „Zašto što sam drevan. Zato što znam kako izgleda vojnik kojeg nešto muči. Pitaš se da li si mudro odabrao, zar ne? Da li si na pravoj strani? Zapamti, ratniče, mada si vojnik i slušaš naređenja, Bog ti je podario um, srce i savest kako donostio odluke po pitanju života i smrti. Na kraju, jedina prava bitka se vodi između tebe i tvoje duše. Mudro biraj stranu, prijatelju. Mudro biraj.“ „Ja sam plaćenik. Za mene postoji samo jedna strana. To je strana na kojoj se nalazi novac.

„Zaista? Šta će ti doneti novac ako ga dobiješ, a pritom izgubiš dušu? Ili ako pogineš u pokušaju?“ „Rat je rizičan posao. Mogućnost pogibije neodvojiv je deo tog posla.“ „Da, ali ovog puta izgledi nisu na tvojoj strani, prijatelju. Ovu bitku ne možeš dobiti. Na pogrešnoj si strani. Tvoj suparnik je snažniji nego što možeš da pojmiš.“ Suviše pijan da bi bio diskretan, Monteseko se rvao sa svojim demonima. Udario je šakom o sto. „Moj poslodavac je papa lično! Borim se na strani crkve! Zar iko može biti snažniji?“ Starac je odmahnuo glavom ka vojniku kojeg razdire dilema i uzdahnuo. Iskrzan i drevan uzdah čoveka koji je suviše često posmatrao ovu bitku. „Suparnik ti je Bog. Ne možeš dobiti ovu bitku, vojniče, zato što ti je protivnik čovek koji je pod zaštitom Boga.“ Monteseko je čuo dovoljno. Promeškoljio se od uznemirenosti zbog onog što mu je starac rekao. Nasmejao mu se u lice dok je ustajao. „Bog? Pretpostavljam da ćeš mi sada reći da je Lorenco de Mediči jedan od arhanđela!“ Dok je kondotijere okretao leđa drevnom strancu sa ožiljkom na licu, učinilo mu se da čuje kako starac izgovara za njim, „Ne znaš koliko si u pravu.“ Narednog jutra u kući Monteseko je u društvu Jakopa de Pacija i njegovog dosadnog nećaka, posmatrao besno, pacoliko lice nadbiskupa Salvijatija. „Medičijevi su nam ponovo izmakli. Proklet da je Đulijano i njegova nesposobnost da jaše kao čovek! Želeo sam da obojica večeras budu mrtvi!“ Monteseko se setio starca iz taverne. Možda je Bog juče gurnuo Đulijana de Medičija sa konja kako bi izbegao ubistvo. Odmahnuo je glavom kako bi odagnao tu pomisao, ali je zastenjao od bola. „Treba nam novi plan“, oglasio se Frančesko de Paci. „I dalje mislim da Rafaelo Rijarijo treba da bude mamac. Lorenco je slab prema studentima – voli da im puni uši Platonovim glupostima – a ovaj je papin nećak. Poslaćemo Lorencu novo pismo od Rafaela, kojim ga obaveštava da želi da vidi umetničku kolekciju palate Mediči. Rafaelo treba da služi svoju prvu misu u nedelju, tako da možemo da predložimo banket u njegovu čast, što će se podudariti sa velikom misom sledeće nedelje.“ Monteseko je shvatio da želi da udari Frančeska de Pacija posred lica. Progovorio je što je smirenije mogao, „Sledeće nedelje je Uskrs. Zar ćeš ubiti braću Mediči na dan uskrsnuća Našeg Gospoda?“ Nadbiskup Salvijati se brecnuo, „Obavljam Božiji posao, oslobađamo Firencu od tirana i štitimo svetu crkvu. Odabiranje svetog dana za obavljanje tog zadatka doneće nam Božiju pomoć u ispunjenju naših ciljeva.“ Jakopo de Paci je pogledao Monteseka preko prostorije, čvrstim i hotimičnim pogledom. Dva čoveka su se dovoljno dugo gledala u oči da shvate da se ovaj plan ne dopada ni jednom ni drugom. Nisu se za to prijavili. Situacija je svakog dana postajala sve gora. Nedelju dana kasnije, zaverenicu su se ponovo našli u palati De Pacijevih i ponovo su bili ogorčeni. Frančesko de Paci je otišao u palatu Mediči na via Larga, da proveri kako stoje stvari sa banketom u čast mladog kardinala. Odlučili su se za otrov, i to za arsenik zato što najbrže deluje. Zbog toga je morao da porazgovara sa madonom Lukrecijom de Mediči o rasporedu za sedenje. Lorencovu suprugu Klarisu nisu konsultovali kada su

zabave u pitanju. Njeni rimski običaji nikada ne bi bili sa dobrodošlicom dočekani u Firenci. Ona je više volela da se bavi onim poslovima koji se odnose na njenu decu. Zbog toga je Lorencova sposobna i gostoljubiva majka organizovala zabave Medičijevih. Frančesko je dizao larmu oko protokola i rasporeda za sedenje. U razgovoru sa Lukrecijom insistirao je na tome da Monteseko sedi pokraj Lorenca, pošto je toliko oduševljen njim. A nadbiskup Salvijati je želeo sa Đulijanom da razgovara o crkvenim pitanjima jer je znao da je mladić veoma obavešten o tome. Naravno, majka porodice Mediči nije shvatala da Frančesko postavlja svoje ubice – obojica će nositi arsenik – pored njenih voljenih sinova i njihovih pehara sa vinom. Međutim, madona Lukrecija ga je zapanjila izjavom da Đulijano neće prisustvovati banketu naredne večeri. „Noga ga i dalje boli, a dobio je i upalu oka koja je izgleda zarazna, pošto je preneo malom Pjeru. Zato smatram da je najbolje da ostane u krevetu još jedan dan.“ Frančestko de Paci se potrudio da sakrije paniku. Zavera će uspeti samo ako oba Medičija budu ubijena iste noći. „Ali...“ zamucao je, pokušavajući na brzinu da razmisli, „mladi kardinal želi da ga upozna i razočaraće se ako ga ne vidi na banketu.“ Lukrecija de Mediči se nasmešila. Đulijano je tako simpatičan i šarmantan da je prirodno što će se mnogi razočarati ako ne bude prisutan. Ali, istini za volju, pomalo je sujetan i nikako nije želeo da se pojavi na banketu sa upaljenim okom. Nadala se da će udovoljiti Frančesku svojim odgovorom. „Kardinal će imati priliku da se vidi sa Đulijanom na Velikoj misi. Sigurno neće propustiti uskršnju službu, pošto ima zbog čega da bude zahvalan i iskreno želi da proslavi uskrsnuće Našeg Gospoda. Međutim, nema sumnje da će se odmah nakon toga vratiti u palatu, iscrpljen i bolan, pošto od nesreće nije izlazio iz kreveta.“ Frančesko de Paci je prestao da sluša. Sve se ponovo promenilo. Postoji smo jedna stvar koju mogu da učine; put je jasan. Moraće da ubiju braću Mediči narednog jutra u katedrali, tokom Uskršnje mise. „Ti si potpuno lud. Lud.“ Montesekovi povici su potresali palatu Paci. „Ne želim da imam išta sa tim. Otišli ste predaleko. Neću dodati svetogrđe svojim gresima. Neću ubiti čoveka – bilo kog čoveka – za vreme mise. U katedrali. Tokom Uskršnje nedelje. Čujete li vi sebe? Zar u vama nema više ni trunke pristojnosti?“ Salvijati je nabrao svoj glodarski nos. „Kako se usuđuješ da nam se obraćaš na taj način? Nemamo izbora. Čini se kao da nas Bog navodi. Moramo se pokoriti njegovoj volji.“ Jakopo de Paci je bio umoran. Suviše je star da se bavi sličnim poduhvatima i čitava stvar mu se više nije dopadala. „Monteseko je u pravu. Otišli ste predaleko.“ Frančesko de Paci je bio maltene histeričan. „Ne razumeš. Ovo nam je prilika! Monteseko, rekao si da su trupe iz Imole i okolnih oblasti Romanje krenule i da će biti pod zidovima Firence sutra u vreme kada se misa završava. Moramo tempirati čitavu stvar tako da vojska može odmah da nam priskoči u pomoć. Ti ćeš srediti Lorenca u bazilici, a ja ću se pobrinuti za Đulijana.“ Jakopo de Paci je trepnuo ka nećaku kao da ga vidi prvi put u životu. „Ti? Ti ćeš rukovati bodežom koji će prekratiti život Đulijanu de Medičiju?“ „Naravno.“ Odvratio je Frančesko kao da je to najprirodnija stvar na svetu. „Proglasiće

me za heroja, za jednog od hrabrih ljudi koji su se uhvatili u koštac sa Medičijevima i oslobodili Firencu tih tirana.“ Blagi Bože, pomislio je Jakopo i odmahnuo glavom. Frančesko je stvarno lud. U tom trenutku, svaki od četvorice ljudi umešanih u takozvanu Zaveru Paci, bio je primoran da donese odluku. Za Frančeska de Pacija i nadbiskupa Salvijatija, zaslepljenih pohlepom, zavišću i neobuzdanom ambicijom, postojao je samo jedan pravac akcije. Bili su odlučni da ubiju Medičijeve. Bili su čak uzbuđeni što će to učiniti na Uskrs. Mada Salvijati neće rukovati bodežom, imao je svoju ulogu. Kada bude dobio znak iz katedrale, umarširaće u Sinjoriju i preuzeti vladu. Pomoćiće mu jedan od zaverenika koji će dati znak da se trupe puste u grad i ući zajedno sa nadbiskupom da zahteva kontrolu nad Sinjorijom. Pratiće ih Montesekovi plaćenici, spremni da ubiju bilo kog člana veća koji pokuša da ih zaustavi. Ovo je revolucija. Ovo je rat. Ljudi će ginuti. Tako to ide. Ali, za Đan Batistu de Monteseka, zavera se nepovratno pretvorila u nešto svetogrdno i sumanuto. Tražio je način da se izvuče. Čak i pre susreta sa starcem u taverni, znao je da je na pogrešnoj strani. Nije želeo da ubije Lorenca Medičija. Njegova ruka neće prekratiti tako plemenit život. Zapravo, u tom trenutku je pomislio da bi valjalo da ubije Frančeska de Pacija i nadbiskupa Salvijatija i tako obezbedi sigurnost braće Mediči bar na neko vreme. Kasnije će imati mnogo razloga da žali zbog toga što to nije učinio. „Ja sam sa ovim završio.“ Monteseko je zgađeno pogledao ostalu trojicu. „Jakopo, čini mi se da je ovo i za tebe previše, ali ti si čovek i moraš doneti sopstvenu odluku. Što se vas dvojice tiče“ – pljunuo je na zemlju pripremajući se da krene – „bićete dobro društvo jedan drugom u paklu. Pozdravite mi Đavola i recite mu da stižem odmah za vama.“ Pre nego što je bilo ko uspeo da protestvuje, Monteseko je izašao iz kuće i otišao iz Firence. Nije se okrenuo nijednom dok je galopirao najvećom brzinom nazad u Romanju. Jakopo Braćolini je pao u nemilost. Nekada je bio partner Lorenca de Medičija u hermetizmu i jeresi, ali izrastaio je u zgodnog, samopovladivog i potpuno korumpiranog čoveka. Mučila ga je sopstvena nesigurnost i izjedala zavist zbog zlatnog i slavnog života Lorenca de Medičija, kao najpoštovanijeg i najvoljenijeg čoveka u Firenci. Mladi Braćolini je nasledio oštar razum um svog oca, ali ne i njegovu plemenitost. Bio je genije, ali genije najopasnije vrste – čovek potpuno odsečen od svog srca. Mada je bio sposoban za neverovatne intelektualne uzlete, nije imao želju da koristi svoj um za ono što mu nije zabavno. Krao je novac od oca kako bi isplatio kockarske dugove, prodavao je nakit svoje majke i krao miraz svojih sestara kako bi se ispetljao iz nevolja u kojim se konstantno nalazio. Sam je sebi nadenuo titulu Najvećeg hedoniste u Firenci i priređivao divlje orgije tokom kojih je zadovoljavao najmračnije gradske elemente neobuzdanim i često nezamislivim zadovoljstvima. Bio je spreman da pokuša sve, da preduzme svaki rizik i često je govorio da svakog dana počini svih sedam smrtnih grehova. Kada mu je Frančesko de Paci predložio da se priključi zbacivanju vlade u Firenci, obradovao se mogućnostima koje učešće u poduhvatu podrazumeva. „Kakvu ću korist imati od toga?“ Tako je glasilo njegovo prvo pitanje u bilo kojim okolnostima. Frančesko de Paci je Braćoliniju najpre ponudio besmislenu sumu novca kako bi mu privukao pažnju. Zatim je dodao par podsticaja za koje je znao da će zagolicati maštu mladog hedoniste: kuća na selu, robinje iz Čerkezije – device, naravno – i druga blaga koja će podići njegovoj taštini.

Međutim, Braćolini je bio neverovatan narcista i nije bio glup. Postavio je ključno pitanje. „Zašto ja? Nisam vešt ratnik niti političar. Ja sam učenjak po zanatu i hedonista po navikama. Mač sam držao samo jednom, na Lorencovom turniru i tad mi je služio za ukras. Zašto želite da vodim ovu pobunu sa vama?“ „Zbog Reda Svetog Groba“, izgovorio je Frančesko de Paci, gledajući svoj plen direktno u oči. Braćolini je prastao da se smeška. Bože, kako je mrzeo Red i sve koji imaju bilo kakve veze sa tim. Na samu pomen bi mu pripala muka. „Shvatam. Pošto je Lorenco Princ Pesnik, zlatan dečko licemernog Reda, znate da neću žaliti zbog njegove smrti“, pogodio je Braćolini. Nije pominjao ono što mu je u ovom trenutku bilo najbitnije: jedva je čekao da vidi kako se ona kučka koju zovu Kolumbina baca u Arno od tuge zbog Lorencovog ubistva. To je vredelo znatno više od novca koji su mu obećali. Frančesko je klimnuo. „Da, znam. Ali, postoje još neki razlozi. Osim toga, ako nam pomogneš u budućnosti te čeka veće bogatstvo nego što si sanjao. Papa je lično tražio tvoju pomoć.“ Ah, konačno smo stigli do suštine. Platni spisak pape trebao je da mu obezbedi budućnost popločanu zlatom. „Šta papa hoće od mene?“ „Obaveštenja. Želi da dođeš u Rim i ispričaš mu sve što znaš o Redu i Medičijevima kao njegovim vođama. Želi relikvije ili dokumenta koje tvoj otac čuva, a tiču se Reda i bilo kakvu knjigu ili papir koje je Kozimo dao tvom ocu.“ Braćolininijev otac Pođo je bio Kozimov najbliži prijatelj i saveznik. Bio je bitan član reda. Zapravo, porodica Braćolini je generacijama bila povezana sa Redom Svetog Groba. Jakopo je odgajan u skladu sa njihovim svetim tradicijama. Dok su bili deca, proveo je neko vreme sa Lorencom na časovima kod Učitelja. Međutim, uvek se razlikovao, nikada nije uspeo da se usredsredi tokom predavanja o ljubavi i zajedništvu, niti da ih shvati. Međutim, upravo ta tema predstavlja središnji deo sadržaja Libro Rosso. Nije pomagalo ni to što su ga konstantno upoređivali sa Lorencom i Sandrom, odličnim učenicima i posvećenim upućenicima. Braćolini je bio ljubomoran na Lorencovu poziciju i Sandrov talenat, pošto ni jedno ni drugo nije posediovao u podjednakoj meri. U prošlosti je želeo da bude slikar. Međutim, proveo je neko vreme u radionici i pokazalo se da mu ne ide gnječenje minerala i mešanje pigmenta. Kada se Lukrecija Donati – koju su svi iz Reda zvali Kolumbina – pojavila u zajednici i priključila Redu u šesnaestoj godini, nešto je krcnulo u Braćolinijevom uvrnutom umu. Bila je najlepše stvorenje koje je ikad ugledao. Kada bi posmatrao Kolumbinu, verovao bi u učenja Reda o božanstvenosti žena. Međutim, njegovo obožavanje je bilo kratkog veka. Shvatio je da ona pripada Lorencu. Bila je to samo još jedna privilegija koju Lorenco poseduje, a koja se nalazi van Braćolinijevog domašaja. Njegova zavist i mržnja su tinjale. Braćolini je otišao u kuću Donatijevih i obavestio Kolumbininog oca da će trgovac Mediči pretvoriti njegovu plemenitu ćerku u ljubavnicu, ako to već nije učinio. Zbog toga su Donatijevi zabranili Lorencu bilo kakav kontakt sa njihovom ćerkom. Kasnije će obavestiti Nikolu Ardinđelija o vezi Kolumbine i Lorenca Medičija. Isprovocirao ga je izmišljenim detaljima koji su besnog muža doveli do toga da prebije svoju suprugu.

Jedne noći, nakon što se dobro napio, čekao je Kolumbinu ispred Antika Tore. Ona je nova princeza Reda, njihova dragocena Iščekivana, Učiteljev zlatni đak. Ali, on je znao šta je ona zaista. Ona je Lorencova kurva. U to vreme, Lorenco je bio u diplomatskoj misiji u Milanu, pa se Braćoliniju učinilo logičnim da će Kolumbini biti potrebna zamena. Zgradio je kad je ušla u uličicu koja odvaja Antika Tore od Santa Trinita i stavio joj ruku na usta pre nego što je uspela da vrisne. Ugrizla ga je do krvi. I to nije bilo sve. Slatka, sićušna Kolumbina je bila pravi borac. Skinula je broš sa ogrtača i zarila mu iglu duboko u meso. Braćolini je vrisnuo tako snažno da su članovi porodice Đanfljaca izleteli iz kule i spasili Kolumbinu. Braćolini joj je pretio, ucenjivao je i isprobao svaku drugu poganu ideju koja mu je pala napamet, ne bi li je ućutkao. Uzalud. Kolumbina je, poput glasa istine, zahtevala da Jakopo plati za ovaj napad i odbila da mu dozvoli da prebaci krivicu na nju. Ona neće biti žrtva njegovih laži, niti će mu dozvoliti da to učini nekoj drugoj ženi. Ne samo da je okaljao dobro ime Braćolinijevih, već je prekršio svako moguće pravilo Reda. Za njegovog oca, to je predstavljalo najveći zločin. Jakopo je proteran iz porodice i lišen nasledstva. Svaki trenutak bola koji je Jakopo Braćolini u životu doživeo, potekao je od Lorenca de Medičija, njegove male kurve i njihovog dragocenog Reda. Na trenutak je razmišljao o sreći koja ga je snašla. Da li je moguće? Da li mu nude basnoslovnu sumu da uništi Lorenca i Red? „Kakve su papine namere?“ pitao je De Pacija. „Da li će ih proglasiti jereticima?“ To bi bilo divno. Možda će spaliti Lorenca na lomači kao onu ludu francusku kučku o kojoj uvek trućaju. Možda će spaliti i Lorencovu kurvu, a on će gledati. Predložiće to papi. Naglasiće Kolumbininu ulogu jeretika i brakolomnice kada bude informisao Njegovu Svetost o zločinima koje Red redovno čini protiv crkve. „Nije na meni da govorim o tome šta će Sveti Otac učiniti sa informacijama“, odvratio je De Paci. „Ali, pretpostavljam da je njegova najveća želja da uništi jeres u svim njenim oblicima.“ „Kao i moja, Frančesko. Smatraj me svojim partnerom i poruči papi da pripremi ugodan smeštaj, a ja ću mu obezbediti sve dokaze koje želi. Možda i više nego što je očekivao!“ Jakopo Braćolini se neočekivano pojavio u palati Mediči na via Larga, odmah nakon tajnog sastanka sa Frančeskom de Pacijem. Mada je Lorenco bio svestan Braćolinijeve neobuzdane reputacije i mada nikada neće zaboraviti šta je učinio Kolumbini, pristao je da vidi prijatelja iz detinjstva u svom studiju, radi starih porodičnih veza. Međutim, pitao se koliko dugo će razgovarati, pre nego što mu Braćolini zatraži novac. „Lorenco, stari prijatelju.“ Braćolini ga je zagrlio i poljubio u oba obraza pre nego što je nastavio. „Došao sam da se iskupim zbog svega što sam učinio u prošlosti. Prošlo je mnogo godina od kako sam se prema Kolumbini poneo na neoprostiv način. Lično bih je zamolio za oproštaj, pošto me ta noć progoni sve ove godine, ali znam da ne želi da me vidi. Nadao sam se da ćeš joj ti saopštiti koliko mi je žao. Uveravam te da sam se promenio.“ Lorenco je milostivo klimnuo. Izvinjenje je delovalo iskreno. Sačekaće da vidi kuda vodi ovaj razgovor i tek tada doneti sud. Ćutao je i pustio Braćolinija da govori.

„Znam da se pitaš zašto sam došao. Pretpostavljam da čekaš da zatražim zajam od tebe. Ako to misliš, nisi u pravu. Došao sam da zatražim tvoj oproštaj. I da ti dam poklon.“ Braćolini je iz tašne izvadio divno povezanu knjigu i svečano je predao Lorencu. „Istorija Firence. Napisao je moj otac, Pođo Braćolini. Kao što znaš, napisana je na latinskom. Međutim, nadahnut lepotom toskanskog jezika, preveo sam celu knjigu na naš dijalekat. Radio sam na tome godinama. Posvetio sam ovu toskansku verziju tebi, zbog toga što podstičeš upotrebu našeg jezika i zbog toga što si ti sada deo istorije Firence koliko i tvoj deda.“ Lorenco se zapanjio. Nije očekivao takav veličanstven dar od ozloglašenog pripadnika firentinskog plemstva. Lorenco je listao prelepu knjigu, remek-delo istorije i prevoda. Možda još postoji nada za Braćolinija. Uprkos rasipnom životu, još je sposoban za neverovatne akademske podvige. Dodao je tekstu nekoliko pasusa o Lorencovim postignućima. Lorenco mu se zahvalio i izneo nekoliko flaša svog najboljeg vina. Dva čoveka su pila čitave noći, prisećajući se kako su se dobro provodili u detinjstvu. Lorenco se opustio dok su razgovarali o Platonu i prvim Fičinovim predavanjima i smejali se svojim nestašlucima. Bio je do te mere uveren da Braćolini iskreno pokušava da se promeni, da je svog prijatelja iz detinjstva obavestio o planovima Reda za budućnost. Uprkos godinama koje je proveo baveći se firentinskom politikom, Lorenco je uvek bio spreman da vidi ono najbolje u ljudima. Nije bio skeptičan po prirodi. Verovao je da svaki čovek zaslužuje priliku da se iskupi za grehe iz prošlosti i ublaži svoje postupke u budućnosti. Tu osobinu je podsticalo njegovo duhovno obrazovanje, ali ona je oduvek bila deo njegove ličnosti. Takav je sačinjen. Činjenica da je plemenit i spreman da oprosti činila ga je velikim čovekom. Takođe ga je činila ranjivim. Jakopo Braćolini je održao reč koju je dao zaverenicima. Obezbedio je Sikstu IV više dokaza o jeresi Lorenca de Medičija, nego što je papa ikad sanjao. Savršeno je osmislio plan o poseti Lorencu. Odlično ga je poznavao i znao je da će ga oduševiti knjigom. Plan je upalio, kad se malo opustio Lorenco mu je otkrio raznorazne tajne. Sve što je Braćolini znao o Redu, potvrdio je tim razgovorom. Još je malo doterao izveštaj, kad ga je podnosio papi Sikstu, koliko da ga učini vrednijim. Zatim je zahtevao duplu sumu kao nagradu za savršen dokaz o jeresi protiv Medičija i njihovih pristalica. Kurija se našalila sa njim, isplativši mu novac u komadima srebra. Braćolini se čvrsto obavezao da će tokom atentata jurišati na Sinjoriju sa Salvijatijem, nadbiskupom Pize. Biće to dramatičan nastup i on će uživati u tome da igra jednu od glavnih uloga. Maltene se nadao da će biti otpora kako bi mogao da ubije nekog člana veća u okviru spektakla. Nikad nije zario mač u telo čoveka; biće to novo i uzbudljivo iskustvo i on mu se veoma se radovao. Nakon što se Braćolini obavezao da će pomoći, Frančesko de Paci je morao da pronađe još par atentatora. Gubitak Monteseka predstavljao je veliki udarac, ali ne i nepremostivu prepreku. Konsultovao je Salvijatija i nadbiskup je osmislio rešenje. Nije bilo savršeno, ali bolje išta nego ništa. Nadbiskup je pronašao dva sveštenika koji su voljni – maltene uzbuđeni – mogućnošću da ubiju Lorenca de Medičija. Prvi se zvao Antonio Mafei. Otracan čovečuljak je rođen u Volteri, delu Firentinske teritorije koja je prošla kroz građanski rat. Krvav ustanak je doveo do pokolja skoro polovine stanovništva. Mafei je izgubio majku i sestre kada su pljačkaši došli u grad. Pljačkaši su bili plaćenici porodice

Mediči i bili su unajmljeni da uguše ustanak pošto je firentinska vojska bila raspoređena na drugim delovima granice. Mada nije Lorencova krivica što se ispostavilo da su plaćenici obični razbojnici i kriminalci, njega su krivili zbog razaranja Voltere. Lorenco je nakon krvoprolića mnogo puta posetio Volteru, nudeći nadoknadu ljudima. Potrošio je ogromnu količinu ličnog bogatstva na obnovu grada i pomoć preostalim građanima. Krivica ga je teško pritiskala; Lorenco je često imao noćne more o Volteri. U čitavoj svojoj političkoj karijeri, najviše je žalio zbog te odluke. Međutim, za mladog sveštenika Antonija Mafeija, Lorenco de Mediči je predstavljao zlikovca najvišeg reda. Ako bi učestvovao u njegovom ubistvu, postao bi heroj Voltere. Složio se da upotrebi bodež, bez druge nadoknade osim papinog oprosta, nakon što delo bude obavljeno. Pridružiće mu se drugi sveštenik, čovek koji duguje veliku sumu novca porodičnoj banci Pacijevih i koji je tražio način da ga isplati. Stefano da Banjone se složio da pomogne Mafeiju u slučaju da za savlađivanje Lorenca bude potrebno više od jednog čoveka. Pošto je uskršnja misa veoma svečana prilika, očekivalo se da će Lorenco biti obučen u skladu sa tim. Svečana odeća je u Firenci podrazumevala i mač za pojasom. Lorenco je bio atleta i sportista i nije nosio mač za ukras. Znao je da ga koristi. Zbog toga je plan podrazumevao da ga dva sveštenika napadnu od pozadi, kako ne bi uspeo da izvuče oružje iz korica. Zajedno sa nadbiskupom, dva sveštenika su osmislila fantastičan plan koji će im obezbediti uspeh. Znak za napad na braću Mediči biće trenutak kada se hostija podigne na oltar tokom pripreme za pričešće. Ne samo što je to znak koji se ne može promašiti, pošto ga najavljuje zvonjava zvona, već će pobožni Firentinci u tom trenutku spustiti pogled u molitvi. Atentatori će imati priliku da napadnu pre nego što ih neko spazi. Dva bodeža zarivena u grlo Lorenca de Medičija, garantovaće uspeh poduhvata. To što dva sveštenika i nadbiskup u službi pape planiraju ubistvo dva brata tokom uskršnje nedelje – dok se sveta hostija podiže na oltar bazilike – nije bocnulo savest nijednog od zaverenika. Niti je bilo kome od umešanih delovalo ironično to što je profesionalni ubica jedini čovek koji je osudio zaveru kao potpuno dijaboličnu i odustao od nje kao smatrajući je apsolutnim zlom. Palata Mediči, Firenca 25. april, 1478. godine Lorenco se široko osmehnuo kada je Đulijano dohramao do njegove radne sobe. „On živi! On hoda!“ Lorenco je ustao i nagnuo se ka bratu, prihvativši ga u medveđi zagrljaj. „Kako se osećaš?“ „Znatno bolje. Bolno. Bilo mi je teško da siđem niz stepenice. Moraću još dosta da se lečim, pre nego što se u potpunosti oporavim, ali na dobrom sam putu.“ Đulijano je ućutao na trenutak i Lorenco je video da mu oči neprirodno sijaju, još crvene od upale. Veoma zabrinut, spustio je ruku na čelo svog brata. „Imaš li groznicu? Da li te oči bole od upale?“ Đulijano se nasmejao odgurnuvši bratovu ruku dok je sedao na tapaciran divan koji se nekada nalazio ispod Botičelijevog remek-dela, Vreme se vraća. „Ne, ne. Dobro sam. To sam došao da ti kažem brate. Upravo dolazim iz kapele gde sam tokom proteklog sata

molio pred Libro Rosso, kao što si me posavetovao da učinim. Osluškivao sam i anđeli su mi se obratili. Rekli su mi da se oženim Fjoretom, da odaberem svoju jedinu pravu ljubav. Da priznam svoje dete i da ga odgajim.“ Lorenco je osetio knedlu u grlu. Bilo mu je potrebno par trenutaka da progovori. „Srećan sam što to čujem. Verujem da si ispravno protumačio glas anđela. Šta bi drugo anđeli rekli, nego da ljubav sve pobeđuje?“ „Još nisi čuo ono najbolje! Nećeš verovati, desilo se pravo čudo. Majka... se ne protivi! Čekala me ispred kapele i rekla mi da je pretraživala svoje srce i da želi da budem srećan. Možeš li da poveruješ u to? Oženiću se Fjoretom!“ Lorenco je čvrsto zagrlio mlađeg brata. Na trenutak su ponovo postali deca. Nevini i srećni, igrali su uloge zaštitnički nastrojenog starijeg brata i ljupke, razmažene bebe. Kada se povukao od Đulijana, Lorencu su oči bile pune suza. „Srećan sam zbog vas dvoje. Mogu samo da zamislim kako će se Fjoreta osećati kada joj kažeš.“ „Odlučio sam da je zaprosim sutra, ako mi oči budu bolje. Biće to uskršnje iznenađenje. Odjahaću u Fijasole ujutru i iznenaditi nju i svog sina.“ „Ne ideš na misu sutra? Dolazi mladi kardinal, a on je papin nećak. Želeo je da te vidi, pošto nećeš prisustvovati banketu sutra uveče.“ Đulijano je razmišljao par trenutaka. „Možda ću ići na misu, pa nakon toga odjahati u Fijasole. Zavisi od toga kako se budem osećao. Nisam siguran kako će moja noga odreagovati na koračanje do katedrale i nazad; možda nakon toga neću moći da jašem. Idem da stavim obloge koje mi je doktor prepisao za oči, kako bih moga da proslavim najblaženiji Uskrs svog života!“ Firenca, Uskršnja nedelja, 1478. godine Katedrala je počela da se puni satima ranije, pošto su Firentinci zauzimali mesta za slušanje velike mise na uskršnju nedelju. Prvi redovi su bili rezervisani za vladajuću elitu kojoj su Medičijevi pripadali. Lorenco će sedeti u prvom redu, ispred oltara. Doći će sa nabližim prijateljima i bratom, a ne sa porodicom, pošto je misa u centru Firence državna svečanost. Njegova majka, supruga i deca prisustvovaće zasebnoj službi u bazilici San Lorenca. Frančesko de Paci je posmatrao Lorenca kako ulazi u katedralu sa Anđelom Policijanom. Potražio je pogledom Đulijana i već počeo da paniči pošto nije ugledao visoku priliku mlađeg brata Mediči. De Paci je prišao Lorencu koji ga je obavestio da Đulijana noga danas suviše boli tako da je odlučio da šetnja do katedrale nije dobra ideja. Frančesko de Paci je pretrčao nekoliko blokova od katedrale niz via Larga do palate Mediči, gde ga je primila madona Lukrecija koja se spremala da krene na lokalnu službu sa svojim unucima. Pomalo bez daha, De Paci je obavestio da je mladi kardinal Rijarije pitao za Đulijana i da još ima vremena da stigne na misu ako ne želi da uvredi papinu porodicu. Lukrecija mu je dozvolila da razgovara sa Đulijanom. Njen sin je odrastao čovek i savršeno je sposoban da donosi odluke. Frančesko de Paci je dobro poznavao karakter Đulijana de Medičija. Kao i svi u Firenci. Bio je poznat po ljupkoj prirodi i besprekornim manirima. De Paci je ciljao na tu osobinu, navaljujući na Đulijana.

„Kardinal je najmlađi od moćne braće. Siguran je da mu ti možeš dati neprocenjive savete o tome kako da ispuni očekivanja svoje uzvišene porodice. Ne sumnjam da će papa u budućnosti blagorodnije posmatrati Lorenca, ako njegovom omiljenom nećaku dopustiš ovu malu audijenciju. Samo par minuta nakon mise i za tren oka ćeš se naći nazad u krevetu.“ Đulijano je uzdahnuo. Noga mu je danas zaista bila u znatno boljem stanju i mogao je da prošeta do katedrale. Doduše hramajući. Ali, nadao se da će stići do Fijesolea rano, pošto je bio silno uzbuđen zbog Fjorete i deteta. Međutim, ako je ono što Frančesko tvrdi istina, ako papin nećak želi da razgovara sa njim, onda treba da ode na misu. Lorencu će biti od velike koristi ako stekne saveznika u papinoj porodici. Najzad, ima zbog čega da bude zahvalan. Sat vremena na kolenima u čast uskrsnuća Našeg Gospoda, bilo je najmanje što može da učini. Zapravo je osećao krivicu zbog propuštanja službe. Možda je Bog poslao Frančeska de Pacija da danas povede Đulijana u crkvu! Štaviše, dok se oblačio Đulijano se setio da je danas dvadeset šesti april. Njihova draga Simoneta je preminula pre tačno dve godine. Šta je ono Lorenco rekao? „Dvadeset šesti april će zauvek biti dan tuge na svetu za nas“? Otići će na misu da se pomoli za Simonetinu duši i za porodice Kataneo i Vespući, koje je i danas oplakuju. Brzo se obukao i malo se iznenadio što ga je Frančesko čvrsto zagrlio oko struka kad je izašao iz svojih odaja, uskliknuvši od radosti što se mlađi Mediči oseća dovoljno dobro da danas krene sa njim. Đulijano nije znao da Frančesko zapravo proverava da li je Mediči poneo oružje ili oklop. Međutim, pošto se tako brzo obukao i nije želeo nepotrebno da opterećuje bolno telo, Đulijano je odlučio da se uzdrži od svečane odeće i ostavi oružje kod kuće. Lorenco će ga nositi i predstavljati porodicu kao i uvek. Đulijano je odhramao niz via Larga ka veličanstvenoj bazilici, čija je fasada od ružičastog i zelenog mermera blistala na suncu. Veličanstvena kupola od crvene cigle predstavljala je privlačan prizor i dobrodošlicom je dočekivala sve Firentince koji su danas došli na bogosluženje. Ušli su u katedralu, ali bilo je kasno i prazna mesta oko Lorenca već su bila popunjena. Đulijano će morati da sedne na nešto dalje. Brat ga je ugledao i upitno podigao obrvu. Đulijano je samo slegao ramenima i pokazao ka De Paciju. Lorenco se nasmešio i mahnuo mu kao da govori „objasnićeš mi kasnije“ i okrenuo se da zauzme mesto. Namestio je mač i korice tako da mu stoje preko krila tokom mise i ne udaraju u klupe. Dok je to činio, Lorenco je primetio da iza njega sede dva sveštenika. Nije ih prepoznao, ali se ljubazno nasmešio i poželeo im srećan Uskrs pre nego što se okrenuo. Rekao je Anđelu da papin nećak, novi kardinal Rijarije, deluje veoma mlado i nervozno na svom mestu kraj oltara. Nema sumnje da nikada nije prisustvovao velikoj misi unutar tako prostranog mesta kao što je njihova Santa Marija del Fjori. Đulijano je krenuo za Frančeskom de Pacijem ka severnoj strani katedrale blizu hora i seo kraj njega. Trudio se da se usredsredi na službu, ali uglavnoj je razmišljao o Fjoreti. Kad se začulo zvono koje najavljuje iznošenje hostije, pobožno je spustio pogled, kao i većina članova kongregacije. Spremajući se da započne molitvu u čast Gospoda kojeg je toliko voleo, Đulijano de Mediči nije spazio bodež. Frančesko de Paci je zamahnuo vođen adrenalinom i zario prvi udrac u vrat mlađeg Medičija takvom snagom da mu je rasporio vrat.

Frančeska de Pacija je obuzela žeđ za krvlju. Nastavio je da zamahuje ka Đulijanu de Medičiju što jače može, stenjući od napora. U silnoj pomami je zasekao sopstvenu butinu misleći da je Đulijanova. U katedrali je nastupio pravi haos i vrištanje dok je krv zasipala kongregaciju na severnoj strani. Ljudi su počeli da beže. Dva sveštenika su u isto vreme napala Lorenca, ali Antonio Mafei je načinio taktičku grešku. Dok je izvlačio bodež iz rukava jednom rukom, uhvatio je Lorenca za rame drugom. Lorenco de Mediči je imao reflekse poput munje, za šta su zaslužne godine provedene u lovu i vežbi. Skočio je istog trenutka kada ga je ruka dotakla, zbog čega je udarac koji je zadao Mafei bio znatno slabiji. Mada je zasekao Lorenca po vratu, rana nije bila smrtonosna. Žrtva je imala vremena da izvuče mač i odbrani se, pre nego što je drugi napadač uspeo da zada udarac. Za Anđela Policijana je nastupio trenutak u kojem je jasno video sve što je ikada postigao i sve što je mogao da postigne. Njegov otac, najbitniji izvor ljubavi i mudrosti u njegovom životu, ubijen je pred njegovim očima dok je bio sasvim mali. Dvadeset godina kasnije, Lorencu de Medičiju, njegovom sadašnjem najvećem izvoru ljubavi i mudrosti, na sličan način je zapretio ubica sa nožem u rukama. Ovog puta, Anđelo će se umešati. Nije bio krupan čovek, niti je kao pesnik imao atletsku građu i fizičku snagu, ali Anđelo Policijano je imao nešto drugo – odlučnost. Udario je jednog od napadača desnom rukom, dovoljno snažno da ga obori, a zatim zgrabio Lorenca za ruku i povukao ga u bezbednost. Dva sveštenika, zbunjena i užasnuta zbog brze reakcije Lorenca i Anđela, okrenula su se i pobegla iz katedrale pre nego što je bilo ko uspeo da ih zaustavi. „Hajde!“ urlao je Anđelo kroz čitav taj haos na Lorenca, koji je sada već obilno krvario iz rane na vratu i nije bio u stanju da učini bilo šta drugo osim da se povinuje. Lorenca je pratnja brzo izvela kroz velika bronzana vrata sakristije, zalupivši ih za sobom kako bi sprečila eventualne napadače da ih prate. Lorenco je u prvom trenutku bio ošamućen, ali tada mu je užas stegao srce čeličnim stiskom i počeo je da vrišti dozivajući svog brata. „Da li si video Đulijana?“ pitao je Anđela očajnim glasom. Međutim, Lorencovi prijatelji nisu imali odgovor. Njegov mlađi brat je sedeo iza njih, sa leve strane, predaleko da bi videli šta se sa njim dešava u onom haosu dok je napad trajao i dok su pokušavali da zaštite il Magnifika. Do tog trenutka nikom nije palo na pamet da bi Đulijano mogao biti meta. Ko bi želeo da ubije apolitičnog, dobroćudnog Đulijana? To nema nikakvog smisla. Lorencova verna pratnja se usredsredila na svog vođu. Njegov mladi prijatelj Antonio Ridolfi isisao mu je ranu na vratu. Ako su napadači zaista umešni, vrh bodeža je bio otrovan. Ridolfi će rado popiti otrov ako to znači da će spasiti Veličanstvenog. Jednog dna, Firenca će mu biti zahvalna zbog žrtve. „Đulijano!“ Lorenco je bio slab od gubitka krvi i Anđelo je pokušavao da ga smiri obmotavajući mu vrat svojim ogrtačem. „Da li je bezbedan?“ Lorenco je bio izbezumljen i želeo je da zna šta je sa njegovim bratom. Jedan od dugododišnjih pristalica Medičijevih, Zigimondo Stufa popeo se uz merdevine ka mestu za hor kako bi bolje osmotrio haos koji je pretvorio uskršnju nedelju u krvoproliće. Neko je vrisnuo da se kupola ruši i ljudi su gazili jedni preko drugih kako bi izašli iz bazilike. Zigimondu je bio potreban čitav minut pretraživanja pre nego što je ugledao užasan prozor koji će ga progoniti u noćnim morama do kraja života. Đulijano de Mediči, maltene neprepoznatljiv u lokvi sopstvene krvi, ležao je beživotno u severnom hodniku. Bio je raskomadan, uboden devetnaest puta žestokim udarcima.

Nije bilo vremena za oplakivanje. Niko nije znao ko su napadači, niti koliko ih ima. Moraju da odvedu Lorenca na sigurno. Ako Lorenco sazna da Đulijano leži masakriran na podu katedrale, nikad ga neće odvući odatle. Zigimondo je rekao da ne vidi Đulijana i tako dao Leonardu lažnu nadu da mu je brat pobegao. Ova laž je slomila Zigimondovo srce, ali to je bio jedini način da navede Lorenca da napusti baziliku i vrati se u bezbednost palate Mediči što pre. Kasnije će Zigimondo tvrditi da nije lagao kada je rekao da ne vidi Đulijana u katedrali. U tom užasnom trenutku, nije bio u stanju da prepozna groznu masu krvi i mesa na podu kao svog najboljeg prijatelja iz detinjstva i partnera sa viteških takmičenja. Ta masa sigurno nije Đulijano de Mediči. To prosto nije moguće. Druga faza zavere Paci pokrenuta je kada su nadbiskup Salvijati i Braćolini krenuli ka Sinjoriji pripremajući se za državni udar. Priključio im se odred nemilosrdnih plaćenika iz Peruđe. Približavanje ove bande vojnika nakostrešilo je kosu na glavi članova veća, bez obzira na to što ih predvodi nadbiskup. Trenutni gonfaloniere, glavni zapovednik republike, bio je čvrst i neustrašiv čovek po imenu Ćezare Petrući. Petrući je ručao u trenutku kada su nadbiskup i njegova brigada stigli, zahtevajući audijenciju. Razumni Petrući im je dopustio da uđu, ali je odvojio nadbiskupa Salvijatija i Braćolinija od bande zlikovaca iz Peruđe, zahtevajući da ova „počasna straža“ sačeka u obližnjoj prostoriji. Nadbiskup nije znao da je soba u kojoj su plaćenici zamoljeni da sačekaju zapravo vešto prerušena tamnica. Nisu mogli da izađu iz nje, ako ih član Sinjorije ne pusti. Nadbiskup je obavestio Petrućija da ima poruku od pape. Izgovarao je neke besmislice o oslobađanju Firence, ali nervi su ga izdali i počeo je da zapliće jezikom. Petrućiju je bilo dosta svega. Reči poput „zbacivanja“ i „tirana“ bile su dovoljne da shvati kako se nešto kuva. Osim toga, na trgu je vladala pometnja i već su se čuli zvuci haosa na ulicama. Doviknuo je gardistima Sinjorije da uđu i dok je to činio, poludeli Braćolini ga je napao izvukavši mač suviše polako. Krupan čovek i umešan ratnik, Petrući se nije zamajavao sa oružjem. Zgrabio je Braćolinija za kosu i oborio ga na zemlju za par trenutaka. Gardisti su nagrnuli u sobu i preuzeli ga, usput dobro ošinuvi nadbiskupa Pize, koji je takođe uhapšen. „Neka zazvoni vacca!“ uzviknuo je Petrući. Vacca je bilo ogromno zvono u kuli Sinjorije. Dali su mu nadimak „krava“ zbog čudnog, dubokog mukanja koje se čulo dok zvono zvoni. Taj zvuk je bio veoma bitan za sve Firentince. Vacca je zvonila samo kada u gradu zavlada kriza. To je poziv na red, i dovodi sve građane republike pred Sinjoriju kako bi saznali šta se dešava. Dok je vacca zvonila, jahači u livrejama porodice Paci dojahali su na trg uzvikujući, „Sloboda! Smrt za tirane iz Mediči porodice! U ime naroda Firence! U ime naroda!“ Ako su se zaverenici nadali da će im građani Firence prići, silno su se – i opasno – razočarali. Vest da je Frančesko de Paci počinio brutalno ubistvo Đulijana de Pacija, širila se poput šumskog požara kroz grad. Dok su pomoćnici Pacijevih ujahivali na trg urlajući o slobodi, građani Firence su se slivali na trg, odgovarajući im povicima, „Palle! Palle! Palle! U ime ljubavi prema Medičijevima!“ Jahači su kamenovani dok je gomila postajala sve nemirnija. Širila se pričao Đulijanovom ubistvu, dok su detalji dobijali preteranu dimenziju. „Isečen je na stotinu komadića! Delovi njegovog tela razbacani su po oltaru! Onaj De Paci ološ mu je iskopao oči i isekao nos!“

Gnusno klanje voljenog Đulijana de Medičija danas neće proći nekažnjeno u Firenci. Gardisti iz veća već su pobili plaćenike iz Peruđe, odsekli im glave i nabili ih na kočeve u znak upozorenja onima koji požele da zaprete miru ove civilizovane republike. Prvi zvanični zavernik koji je nastradao bio je ošamućeni Braćolini. Nije očekivao da će se državni udar, kraj vladavine Medičijevih i Lorencovog života odvijati na ovaj način. Počeo je da brblja, obećavajući podatke o ostalim zaverenicima ako ga poštede. Petrući je slušao manje od minuta pre nego što su ga prekinuli vestima o ubistvu Đulijana de Medičija na oltaru za vreme velike mise. Pljunuo je Braćolinija i klimnuo gardistima. „Kaznite ga za primer drugima. Neka bude vredno spomena.“ U tren oka, gardisti su pronašli čvrst konopac i zavezali jedan kraj oko poprečne grede na prozoru. Drugi kraj se istog trenutka našao oko Braćolinijevog vrata. Izbacili su ga kroz prozor ne čekajući da vide kako mu telo udara u fasadu palate Vekio i lomi vrat i zube u jednom potezu. Ostavljen je da visi sa prozora za primer. Međutim, bio je tek prvi. Zatim su zgrabili nadbiskupa Pize. Vrištao je, otimao se i pozivao na zaštitu pape sve dok mu jedan od gardista nije slomio vilicu kako bi ga utišao. Zatim su ga na isti način poslali da se pridruži Braćoliniju. Međutim, nije preminuo brzo. Spore i mučne detalje njegove smrti kasnije će opistai Anđelo Policijano. Dok se nadbiskup divlje njihao na konopcu, udarajući u beživotno telo Jakopa Braćolinija, njegov poslenji čin za života bilo je zarivanje zuba u meso mrtvaca kraj sebe. Prava je misterija zašto je to učinio. O tom jezivom činu Firentinci su spekulisali godinama. Ljudi us uglavnom smatrali da je nadbiskup verovao da će se tim činom spasiti. Ako je to zaista bio njegov plan, propao je kao i svi ostali. Gomila je zahtevala krv De Pacijevih i talas ljudi je krenuo ka njihovoj palati. Tamo se krio Frančesko de Paci, ali ne naročito delotvorno. Obilno je krvario iz rane na butini. Lako su pratili krvav trag i pronašli ga kako se krije ispod kreveta. Gomila ga je skinula do kože i vukla ulicama, predavši ga Sinjoriji kako bi se pridružio svojim kolegama zaverenicima u pogubljenju po kratkom postupku. Poput onih koji su mu prethodili, Frančesko de Paci je ostavljen da visi sa prozora veća, na improvizovanoj ali delotvornoj omči. Dok je masa divljala i glasine se širile, građani Firence su zahtevali da znaju da li je njihov voljeni Lorenco Veličanstveni još živ. Stotine ljudi je marširalo ulicama ka palati Mediči uzvikujući „Magnifiko! Magnifiko!“ Gomila je navirala, zahtevajući dokaz da je Lorenco živ. Unutar doma Medičijevih, na brzinu je isplanirano da se Klarisa i deca što brže i tiše sklone iz Firence u jednu od vila. Lorenco nije želeo da njegova porodica bude u gradu tokom haosa koji će se nastaviti sve dok ne bude otkrivena istina o onome što se desilo ovog užansog dana. Molio se da njegova majka pristane da krene sa njima, ali je znao da ona to neće učiniti. Lukrecija je bila u šoku, nesposobna da progovori od trenutka kada je čula vest da je njen Đulijano brutalno ubijen. Nakon što je žurno sproveden kroz vrata palate, Lorencov lični lekar je pažljivo pregledao ranu na vratu. „Bog te zaista čuva, Lorenco“, rekao je doktor odmahujući glavom. „Nikako ne bi mogao da preživiš direktan udarac u vrat. Ali, pogledaj ovo.“ Doktor je podigao srebrni lančić koji je izvadio iz rane. I dalje zakačen za njega, mada potpuno prekriven krvlju, nalazio se relikvijar sa komadićem Istinskog krsta koji je Lorenco kao dete dobio na poklon. Počeo je da ga nosi kada je porastao dovoljno da ume

da ceni ovaj neprocenjiv dar kralja Renea Anžujskog, koji je nekada pripadao Jovanki Orleanki. „Nož je zasekao lančić, zbog čega je sečivo skrenulo i zaseklo vrat iznad arterije. Ovaj privezak ti je spasio život.“ Firenca je bila u haosu. Izbila je pobuna i metež dok su građani reagovali na protivrečne glasine koje su kolale naelektrisanim vazduhom Toskane. Stotine ljudi su okružile palatu na via Larga, zahtevajući da znaju da li je Lorenco živ ili mrtav. Anđelo je preuzeo ulogu veze između palate i ulice. Izvestio je građane Firence da se o Lorencu brine doktor i zamolio ih da se mole za njegov oporavak. Međutim, tokom popodneva gomila je narasla i više nije mogao da ih umiri. Želeli su vide Lorenca. Zahtevali su da vide Lorenca. Dok mu je doktor zavijao vrat, Kolumbina i Fra Frančesko su ušli u sobu. Kada ga je uledala, Kolumbina je pala na kolena pred Lorencom, uzela ga za ruku i počela da jeca. „Oh, Lorenco, hvala Bogu. Hvala Bogu što si živ.“ Mazio je po kosi i kroz suze upitao, „Znaš li za Đulijana?“ Klimnula je ali nije progovorila, skrhana tugom zbog Đulijanove smrti i olakšanjem zbog Lorencovog spasenja. Lorenco je sledeće pitanje uputio Učitelju. „Kako da sve ovo pomirim sa učenjima Reda? Gde je Bog bio danas kada je moj brat otišao na bogosluženje, da proslavi uskrnuće Isusa Hrista i da se zahvali na njegovom postojanju? Zašto mi je oduzet moj prelep i nevin brat?“ Fra Frančesko je video više tragedije i nasilja nego što jedna duša ikada treba da doživi. Nežno je spustio ruku na Lorencovo rame. „Sine moj, mogu ti reći samo jedno: lako je imati vere onog dana kada ti sve ide naruku. Teško je verovati onog dana kada si okružen tragedijom. Ne mogu ti reći zašto Gospod nije spasio Đulijana, ali jasno je da je božanska ruka spasila tebe. Umesto da proklinješ Boga zbog onoga što nije učinio, zahvali mu se zbog onog što jeste učinio. Ja sam zahvalan zbog toga što madona Lukrecija danas ne oplakuje oba sina. Kao i veći deo Firence, kako se čini.“ Lorenco je klimnuo, a zatim prošaputao, „Zahvalan sam zbog toga što sam preživeo, Učitelju. Ali... biće mi potrebno neko vreme da primenim učenja o ljubavi prema ljudima koji su mi ovo učinili.“ „Ali, to je upravo ono što moraš odmah učiniti, Lorenco. Ljudima je bilo potrebno hiljadu četristo godina da otkriju istinska učenja Isusa Hrista i da unište Put ljubavi. Nećeš uspeti to da popraviš za svog života. Međutim, možeš dati primer našim ljudima i odrediti kurs za budućnost tako što ćeš im predati poruku mira.“ Kolumbina ga je pogledala i stegla za ruku. „Građani se plaše da ti se nešto dogodilo i napolju trenutno vlada zakon rulje. Nevini Firentinci stradaju, možda će biti još krvoprolića. Ali, oni te vole Lorenco i uradiće ono što budeš tražio. Obrati im se i oni će te slušati. Lorenco je klimnuo. Neuspešno je pokušao da ustane. Vrtelo mu se u glavi zbog gubitka krvi i šoka. Kolumbina, Učitelj i doktor su mu pomogli da ponovo pokuša i pridržali ga dok nije uspostavio ravnotežu. Anđelo je uleteo u prostoriju bez daha, objavivši da je masa sve nemirnija i da se otima kontroli. Rekao im je da ide po Lorencovu izjavu i došao je da je sačini.

„Lično ću je izgovoriti, Anđelo. Ali, možda ćeš morati da ponavljaš moje reči ako se ne budem čuo od buke.“ „Pogledajte, Lorenco je živ!“ Masa ljudi pred palatom čekala je da Anđelo obezbedi nove informacije. Tada se otvorio prozor na drugom spratu, levo od glavnog ulaza, i na njemu se pojavio Lorenco. Vrat mu je bio dramatično previjen, a odeća natopljena krvlju; lice mu je bilo bledo od šoka. Iz daljine se videlo da je il Magnifiko teško povređen u napadu. Svi ljudi u masi naglo su uzdahnuli dok su posmatrali Lorenca kako se bori da ostane na nogama i progovori. Anđelo je stajao kraj njega. Međutim, ljudi nisu videli da ga Kolumbina i doktor podupiru od pozadi da ne bi pao. „Moja braćo i sestre građani.“ Lorenco je prikupio svu snagu kako bi se čuo, dok su Firentinci utišavali jedni druge, pokušavajući da ga čuju. „Danas je počinjen užasan zločin. Naneta je uvreda Bogu, ožiljak republici i zločin prema mojoj porodici. Kao što neki od vas znaju, moj brat Đulijano... je mrtav. On je... ubijen u katedrali tokom mise, na ovaj najsvetiji od svih dana.“ Gomila je eruptirala u izlivu besa nakon ove zvanične objave o ubistvu Đulijana de Medičija. Lorenca je snaga izdavala tako da je nastavio nakon veoma kratke pauze, primoravajući masu da se utiša i da ga sasluša. „Ali, mi smo civilizovani ljudi. Kao takvi, ne smemo povećati broj zločina koji su počinjeni na današnji dan. Nas, Republiku Firencu, građani širom Evrope posmatraju kao vođe progresivne i nezavisne države, poznate po svojoj kulturi, učenju i zakonima. Stoga moramo nastaviti da dajemo primer drugima, dopuštajući da pravosudni sistem deluje i dovede počinioce pred lice pravde.“ Na reč „pravda“ ponovo je nastupilo urlanje, a zatim je Lorenco nastavio. „Dopustite mi da nešto naglasim. Ne možemo pravdu tražiti na ulicama, bez obzira na to koliku potrebu osećamo da ispravimo nanete nepravde. To nije način na koji civilizovana republika funkcioniše. Naša sloboda potiče od naše predanosti pravde. Ostanimo slobodni tako što ćemo ostati pravedni. „Mada moja porodica ceni vaš izlivu ljubavi i odanosti više nego što reči mogu da izraze, preklinjemo vas da ne preduzimate odmazdu u pokušaju da dokažete tu odanost. Oni od vas koji su poznavali mog brata znaju da je bio ljubazan i blag čovek. Prezirao je nasilje i ne bi želeo da se u njegovo ime sprovodi krvoproliće. „Pre svega, molim vas da se tokom ovih teških iskušenja držite duha zajednice. Da brinete jedni o drugima. Da cenite svaki dragoceni trenutak koji provodite sa svojom porodicom...“ Lorenco se gušio u suzama. Surova realnost o gubitku brata sustigla ga je dok je govorio. Morao je da skrati govor. „Ovo je jedina bitna poruka koju u ovom trenutku mogu da vam prenesem. Volite jedni druge. Hvala vam. Hvala vam za vašu odanost i podršku.“ Masa je naglo udahnula kada je Lorenco pao na Anđela. Odneli su ga u krevet dok su građani Firence klicali, pevajući „Il Magnifico“ i „Palle, palle, palle“, po ulicama. Naklonost prema Lorencu i njegovoj porodici nikad nije bila veća. Papa Sikst, članovi njegove porodice i pristalice pokazali su se kao kriminalci. Građani Republike Firence stajaće iza bukvalno svake odluke koju Lorenco donese. Tradicionalna veća su ukinuta ili jednostavno postala zastarela nakon što je sazvano veće od deset pristalica Medičijevih kao vanredna mera tokom burnog perioda koji je usledio nakon masakra u katedrali.

Mada je to veće trebalo da predstavlja privremenu meru, postalo je vladajuća sila u gradu koja dobija mandat od Medičijevih. Narednih deset godina, Firenca je pripadala Lorencu. Postao je najmoćniji čovek u Evropi mada nikad nije imao zvaničnu titulu. U jednom od mnogih obrta sudbine koji su se dogodili tokom istorije porodice Mediči, Fjoreta Gorini je umrla usled groznice i gubitka krvi istog jutra kada je Đulijano ubijen u katedrali. Na sreću, nikad nije saznala za masakr. Poslednja poruka koju je dobila od Đulijana govorila je o ljubavi i nadi. Obavestio je da je njegova porodica pristala na brak. Zaspala je ubrzo nakon što je primila pismo, sanjajući o divnom životu koji će proživeti kao Đulijanova supruga i majka njegove dece. Nikad se nije probudila iz tog sna. Da je Đulijano tog jutra otišao u Fijesole, stigao bi na na vreme da uhvati svoju voljenu za ruku u trenutku dok se vraća Bogu. Sada su oboje na nebu, uzeti istog dana. Lorenco de Mediči je usvojio bebu Đulija, uz dozvolu i blagoslov Fjoretine porodice. Od tog dana, Gorinijevi su smatrani članovima porodice Mediči i nikada im ništa nije nedostajalo. Beba Đulijano je odgajan zajedno sa Lorencovim omiljenim sinom Đovanijem i dva dečaka su postala bliska poput blizanaca. Zajedno su se igrali, zajedno učili i podsticali jedan drugog. Završavali su rečenice jedan drugom i govorili sopstvenim jezikom. Poput mnogih pravih blizanaca, bili su potpuno suprotnih karaktera: Đovani je bio nasmejan i ljubak, a Đulio ozbiljan i mrzovoljan. Mada je Lorenco uvek tretirao Đulija sa istom ljubavlju koju je ukazivao sopstvenoj deci, dečak je gajio urođen prezir prema svetu koji ga je lišio bioloških roditelja. Polubrat, kojem je nadenuo nadimak Đio, često je imao zadatak da ga oraspoloži. Sudbine ova dva dečaka bile su prepletene kao da su delili istu matericu. Crkva je hibridno čudovište. Vekovima je tradicija u umetnosti zahtevala da se crkva predstavlja na takav način. Najčešće kao minotaur, stvorenje koje je živelo u centru lavirinta na Kritu i proždiralo nevine. Ta legenda opisuje crkvu, zar ne? Tajanstveni tip hibridnog čudovišta čija je jedna polovina užasna, a za drugu polovinu je moguće iskupljenje; jedna polovina je zasnovana na istini, a druga na lažima. Hibrid ljubavi i mržnje, dobrote i pohlepe. Ovo čudovište živi u središtu neprobojne tvrđave i hrani se krvlju nevinih. Svoje hibridno čudovište sam nacrtao kao kentaura. Bedan je i glup, pošto predstavlja Siksta i leglo užasnih stvorenja koja izvršavaju plan za klanje nevinih tokom Uskršnje nedelje. Beznadežno steže svoje oružje, mada već zna da ga je izneverilo. Uhvaćen je. Istina se saznala. Kentaura sa lakoćom kontroliše ruka velike Palade Atene, koja predstavlja boginju večne mudrosti. Na taj način potvrđujem da će ona pobediti, jer predstavlja istinu. Obukao sam je u haljinu koja je u potpunosti prekrivena simbolima porodice Mediči – Lorencovim spojenim venčanim prstenovima. Takođe sam je obavio lovorovim lišćem. Svima koji imaju oči da vide, jasno je da je mudra i moćna boginja naklonjena našem Lorencu. Neka uvek bude tako. Naslikao sam ovu sliku kao zaštitni talisman za njega i čitavu porodicu Mediči. Ja istrajavam,

Alesandro di Filipepi, poznat kao „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Firenca, današnjica „Papa Sikst IV je ekskomunicirao Lorenca ubrzo nakon ubistva Đulijana u katedrali.“ Destino je držao predavanje svima koji su se te večeri okupili u Petrinoj dnevnoj sobi. Tu su bili Morin i Piter, Rolan i Tami i Petra. „Koji je razlog ekskomunikacije?“ želeo je Piter da zna. „Preživljavanje. Smejte se, molim vas. Zaista je komično. Ali, istina je. Sikst se toliko razgnevio zbog toga što se Lorenco usudio da preživi atentat, da ga je ekskomunicirao zbog preživljavanja. Pošto građani Firence nisu priznali ovaj čin anatemisanja il Magnifika, Sikst je ekskomunicirao čitavu Republiku Firencu.“ „Molim?“ uzviknuli su svi u glas. Kao bivši sveštenik koji je radio unutar Vatikana, Piter je dodao, „Ne može se ekskomunicirati čitav grad! Pogotovo zbog jednog građanina!“ „Da, znam da je apsurdno, ali sve što je taj papa činio potpuno je neverovatno. Osim toga, uvek se izvlačio. Pošto je papin autoritet takav kakav jeste i pošto je papa nepogrešiv, mogao je da čini šta god želi. To je i radio. Zbog toga je Lorenco postao opsednut eliminacijom apsolutnog autoriteta pape i neprestano je tražio načine da destabilizuje strukturu katoličke crkve.“ „Šta se dogodilo?“ pitao je Rolan. „Da li su građani Firence prihvatili svoju ekskomunikaciju?“ „Naravno da nisu. Za Firentince, Sikst je bio kriminalac i prosečnom građaninu apsolutno nije bilo bitno ono što papa radi ili govori. Veće Sinjorije je poslalo papi pismo u kojem navodi da će radije slediti Lorenca nego njega. Kakva krajnja uvreda! Voleo bih da sam video Sikstovo lice kada je pročitao pismo.“ „Priča o Đulijanu i Fjoreti je tako tužna“, rekla je Tami. „Ipak, ima neke poetike u tome što su umrli istog dana.“ „Bili su duše bliznakinje, naravno“, odvratila je Petra. „Zajedno su napustili ovaj svet i uopšte ne sumnjam da su se odmah ponovo sastali na nebu i postali jedno.“ Piter je analizirao materijal iz Libro Rosso koji se odnosi na ideju da svaka duša ima svoju dušu bliznakinju. Tema ga je očaravala, zbunjivala i onespokojavala. „Znači, svi ljudi imaju srodne duše? Čitajući legendu o Solomonu i kraljici od Sabe u Libro Rosso, neprestano sam nailazio na izraz ’blizanac moje duše.’ Da li su sve duše bliznakinje?“ Petra ga je na trenutak pažljivo posmatrala sa blagim osmenom na usnama. Odgovorila je mekim glasom kakav još nisu čuli. „Da, Pitere. Sve duše su bliznakinje i imaju savšenog parnjaka. Sve. Međutim, ne inkarniramo se u svakom životu zajedno. To zavisi od naše misije. Sandro Botičeli je savršen primer. Sandro je jedinstvena duša. Nije došao na svet da bi pronašao svoju dušu bliznakinju, pošto je bio u potpunosti posvećen svojoj misiji. Sandrova prava ljubav i autentična strast bilo je stvaranje. Zbog toga je bio tako plodan umetnik. Tako stvari stoje sa mnogim velikim angelicima: Donatelom, Sandrom, Mikelanđelom.

„Predanost ljubavi prema drugoj osobi, veoma je specifičan zadatak. Za neke od nas, to jeste deo naše misije – ili čak sama misija. Za druge, to je nešto što im odvlači pažnju. Međutim, lepota je u tome što oni koji žele da pronađu svoju srodnu dušu, čine to zato što ona postoji. Oni koji to ne žele, ne čine to zato što to nije njihova misija. Destino će vam reći da je Sandro bio jedan od najzadovoljnijih ljudi koje je ikad upoznao, a bio je sam. To mu se dopadalo, zato što nije dopuštao da se bilo šta ispreči između njega i umetnosti.“ „Ne razumem u potpunosti. Sandro nije imao srodnu dušu? Mislio sam da svi imaju srodnu dušu.“ Piter je i dalje pokušavao da pronikne u ovaj koncept. „Angelike nije lako razumeti, zar ne?“ pitao je Destino. „Ipak, istina je. Svi imaju dušu bliznakinju, pa tako i Sandro. Međutim, ta osoba nije živela tokom renesanse, pošto je bilo neophodno da Sandro usmeri svu ljubav i strast prema umetnosti.“ „Ali, moraš razumeti nešto veoma bitno“, nastavila je Petra, „On jeste osećao strašnu žudnju koju oseća osoba koja nekog traži. Zbog toga što je njegova duša bliznakinja odabrala da ostane u kraljevstvu angelika i da mu pomaže odozgo. Svaki put kada bi radio crpeo bi energiju svoje druge polovine i njegova srodna duša bi u tom trenutku bila sa njim. Zbog toga je imao tako izuzetan učinak – radio je kao dvoje ljudi, jedna osoba dole i jedna gore, kako bi postigao čudo jednog! Zato je osećao ekstazu dok slika, što je opet dovodilo do neverovatnog učinka. Nije osećao žudnju niti usamljenost. Takav bol postoji samo kada se srodne duše inkarniraju u isto vreme, ali ne mogu da budu zajedno; tada postoji snažna želja da se pronađu.“ Piter je očarano posmatrao. Bila je divna: brilijantna, snažna, potpuno svesna sebe i svog okruženja. Dok je posmatrao pitao se, Da li je ona jedan od angelika? Da li je toliko posvećena svojoj misiji da se nikada neće dopustiti sebi da oseti ljudsku ljubav? Morin je bila veoma zainteresovana za ovu temu, razmišljajući o raznim prijateljima koji su i dalje sami i nesrećni. „Drugim rečima, osoba koja je usamljena zapravo oseća da na svetu postoji neko stvoren samo za nju?“ „Upravo tako. Bog je ljubav, Morin. Ne bi dopustio da se inkarniramo u bolu, da osećamo usamljenost i potrebu za partnerom kojeg nikad nećemo pronaći.“ Piter je pokazao ka Rolanu i Tami. „Verujem da su njih dvoje rođeni da budu zajedno. Ali, da li su prosto imali sreće? Da li su neki ljudi blagosloveniji od drugih? Da li svi imaju mogućnost da iskuse ovaj tip blaženstva?“ Petra je duboko udahnula i ispravila se, pripremajući se da odgovori. Bila je rođeni učitelj. Piter se dvadeset godina bavio podučavanjem i mogao je da prepozna taj dar kod drugih. „Svima je suđeno da pronađu srodnu dušu, kao što je svima suđeno da postignu svoju najvišu sudbinu. Ali, ne činimo to uvek. Ove dve stvari su povezane. Evo šta to znači. Beskorisno je poći u namernu potragu za srodnom dušom, zato što njega ili nju ne možemo pronaći na taj način. Postoji samo jedan način da se pronađe srodna duša – tako što ćemo najpre pronaći sebe.“ „Reći ću ti nešto o sebi.“ Nastavila je Petra lekciju. „U ovom životu još nisam iskusila blagoslov božanske ljubavi, ali verujem da me to čeka. Znam to preko podučavanja lekcija o hijeros gamosu. Čineći ih lako razumljivim za one koji su pronašli svoje voljene, i za one koji nisu, stvaram stazu koja će moju dušu bliznakinju dovesti na moja vrata. Da sam ostala u modnoj industriji, što nije bio moj pravi životni poziv, verovatno bih ostala sama ili završila sa nekim ko mi nije srodna duša.“

Piter je neko vreme razmišljao o tome. To su za njega bile potpuno nove ideje. Strane, ali uzbudljive. „Hoćeš li ga prepoznati čim ga ugledaš? Da li će to biti ljubav na prvi pogled?“ „Veo prekriva ta pitanja, Pitere“, odgovorio je Destino. „Često jedan partner mnogo ranije prepozna drugog.“ Dok su se spremali da krenu na spavanje, Petra je prišla Tami i pitala, „Mogu li da spustim ruke na tvoj stomak? Želim da pokušam da osetim bebu.“ „Naravno“, odvratila je Tami. „Ali, suviše je rano za to.“ „Nije rano za Petru“, rekao je Destino. Petra se nagla napred, nežno spustila ruke na Tamin stomak i zatvorila oči. Blago pomerajući dlanove, zastala bi i duboko udahnula, a zatim nastavila da ih pomera. Ponavljala je postupak par minuta pre nego što je otvorila oči. Blago je odmahnula glavom, kao da pokušava da razbistri misli i da se vrati u sadašnje vreme. Toplo se nasmešila Tami i jednostavno rekla, „Serafina.“ „Serafina?“ Petra je klimnula. „Devojčica je. Da li si znala?“ Tami je odmahnula glavom i uzbuđeno pogledala Rolana. „Rekao sam ti da je devojčica!“ uzviknuo je. „Tako je. Zlatna devojčica. Angelik. Ona je jedan od serafima, blistavih anđela koji okružuju presto naše majke i oca na nebu. Reč serafim znači ’vatren.“ Ako ste dobro proučili Libro Rosso, znaćete da je to pravo ime kraljice od Sabe. Makeda, vatrena. Jer ona je jedan od serafima koji su došli da žive na zemlji kako bi promenili svet zajedno sa svojom srodnom dušom. Kao što će ovo dete učiniti.“ „Da li mi ti to govoriš da je moja beba reinkarnacija kraljice od Sabe?“ Petra se nasmejala. „Tako nešto. U svakom slučaju, u pitanju je slična energija. Na italijanskom jeziku, ženski anđeo ovog reda zove se serafina i veoma je blaženo biće.“ „Serafina...“ Tami se nasmešila Petri dok je prislanjala ruke na stomak. A zatim su joj potekle suze radosnice. Dok je Petra ispraćala ostale, zaustavila je Pitera na vratima. „Za ostale je ovaj razgovor o srodnim dušama zabavan, ali ne i koristan. Već su pronašli jedni druge. Ali, čini mi se da je za tebe bio bitniji. Ako želiš da nastavimo, bolje da uzmemo flašu vina.“ Piter se nasmejao. „Kako da odbijem takvu ponudu?“ „Nadala sam se da nećeš moći“, odvratila je Petra. Morin je izašla na krovnu terasu i upijala panoramsku lepotu krovova Firence koji su je okruživali. Zastala je kad je ugledala figuru u uglu. Bio je okrenut leđima dok je posmatrao katedralu, ali nije morala da mu vidi lice kako bi znala ko je. Topli povetarac je mrsio njegove tamne lokne, a široka ramena ispod košulje spuštala su se u savršeno izvajana leđa i struk. „Zdravo.“ Samo joj je to palo na pamet kad mu je prišla od pozadi i prešla rukom preko njegovih leđa.

„Gospode Bože!“ uzviknuo je iznenađeno pošto nije čuo da prilazi. Morin je najpre bila zbunjena zbog toga što se oštro povukao od nje. Pogledala ga je i trepnula, odmahujući glavom. Čovek pred njom bio je maltene identična kopija Beranžea. Ali... „Ti nisi Beranže“, izgovorila je postiđeno. „Žao mi je...“ Čovek se nasmejao. „Neka ti ne bude žao. To mi se dešava čitavog života. Ja sam Aleksandar Sinkler, Beranžeov brat. Ti si sigurno Morin.“ Morin je još bila u šoku. „Kao da ste blizanci.“ „Beranže je stariji dve godine, ali ljudi su nas oduvek mešali. Kao deca smo često igrali tu igru, sve dok Beranže nije shvatio da uvek izvlači deblji kraj.“ „Zna li da si ovde?“ „Sad zna“, izgovorio je poznat glas, dok je Beranže izlazio na terasu. „Optužba je bila lažirana, potpuno izmišljena“, objašnjavao je Aleksandar svom bratu. Morin ih je ostavila da razgovaraju u privatnosti na terasi, nakon Aleksovog iznenadnog pojavljivanja. Beranže je silno želeo da razgovara sa njom, ali njegov brat se potpuno neočekivano pojavio. Iscrpljena, Morinje legla u krevet obećavajući da će ujutru doručkovati sa njim. Morala je da se naspava pre nego što donese bitnu odluku povodom svoje budućnosti. „Jasno je da se optužba neće održati. Zbog toga su me tako brzo i pustili. Na osnovu onoga što imaju nisam smeo da budem uhapšen i oni to dobro znaju. Sada samo moramo da utvrdimo ko je odgovoran za stvaranje tog haosa. Ko to ima moć da sredi moje hapšenje.“ „I zbog čega.“ Beranže je pažljivo slušao, pokušavajući da sklopi kockice. Aleksandar je predsednik Naftne kompanije Sinkler, ali nije ni iz daleka tako kontroverzna figura kao Beranže. Mada je uticajan u društvenim i industrijskim krugovima, nema običaj da stvara neprijatelje. Hapšenje jednog od vodećih britanskih biznismena nije nimalo lak zadatak; potrebni su čvrsti dokazi, kojih očigledno nema. „Imaš li iakakvu ideju šta je motiv, Aleks? Neko je želeo da te ukloni sa puta, makar i privremeno. Ko?“ Aleksandar je spustio pogled ka svojim cipelama na trenutak. Bilo je jasno da mu je neprijatno. „Mislim da znam u čemu je stvar, zato sam i došao ovamo. Ne samo da bih se video sa tobom, već i da bih raščistio stvari sa Vitorijom.“ „Sa Vitorijom? Ne razumem.“ Aleks se promeškoljio pre nego što mu je izletelo. „Vitorija i ja smo spavali zajedno pre tri godine. U martu, nakon zabave u Milanu. Tačno četrdeset nedelja pre nego što je Dante rođen. Dva meseca pre nego što je zavela tebe.“ „Šta to govoriš?“ „Govorim da je Dante zaista Sinkler, ali nije tvoj sin. On je moj sin. Vitorija je u Kanu već bila u drugom mesecu trudnoće. Mislim da te zavela zato što je htela da te natera da se oženiš njom i prihvatiš Dantea kao svog naslednika.“ „Ali, ti si takođe Sinkler.“ „Da, ali nisam Beranže Sinkler. Ti si glamurozan, tajanstven čovek, a ne ja. Ja sam dosadan biznismen. Uvek je bila zaluđena tobom. Znam da sam joj bio samo zamena za tebe. Naravno, ti si i ezoteričan naslednik, zar ne? Princ Pesnik.“

Beranže je seo dok ga je oblivala realnost onoga što je upravo čuo. Ako Dante nije njegov sin, to sve menja. Dete je Sinkler i Princ Pesnik, ali nije naslednik uznemirujućeg dela proročanstva. „Ali, beba je... rođena prerano. Mogao bi da bude moj.“ „Nije rođen prerano. Bio je mršav. Vitorija je model. Izgladnjivala se i pušila tokom trudnoće. Dante je bio sitan i bolestan kad se rodio, ali nije rođen prerano.“ „Kako znaš sve to?“ „Nisam idiot i umem da sabiram. Čim se Dante rodio znao sam da je moj, ali Vitorija mi nije uzvraćala pozive. Mislim da je ona sredila da me uhapse.“ „Ne razumem.“ Aleksandar je strpljivo objašnjavao. „Uhapšen sam onog dana kada je objavila da si ti Danteov otac. Vitorija je znala da ću te odmah nazvati i reći ti istinu, zato je osmislila plan kako da me brzo ukloni iz igre. Ne sumnjam da je njena porodica povukla sve moguće veze kako bi joj to omogućila. Savršeno su sposobni za to.“ Beranže je klimnuo. „Ali nisu pretpostavili da ćeš biti oslobođen tako brzo. Svakako ne pre sutra u dva sata po podne.“ Beranže je pomislio na sudbinu koja ga je čekala u Crvenoj sobi palate Sinjorije i zadrhtao. „Očigledno. Došao sam ovamo zato što sam znao da si ti tu i da Vitorija sigurno nije daleko. Jesi li se video sa njom?“ „Ne“, odvratio je Beranže. „Bombardovala me zahtevima za viđanje, ali uspeo sam to da odložim. Bilo mi je potrebno par dana da osmislilm strategiju. Ali, treba da se vidim sa njom večeras.“ „Gde?“ „Ima stan nešto niže, na via Tornabuoni.“ Aleksandar se zaverenički osmehnuo svom bratu. „Da li bi ti smetalo da ja odem umesto tebe?“ „Nimalo. Šta planiraš da učiniš?“ Aleksandar je oklevao na trenutak. „Znam da je ludo nakon svega što se desilo, ali pitaću je da se uda za mene.“ „Šta? Jesi li poludeo? Ta žena je otrovna. Smrtonosna.“ Aleksandar je odmahnuo glavom. „Ne, Beranže, ne verujem u to, čak i nakon svega što mi je učinila. Mislim da je izgubljena i mislim da su joj roditelji isprali mozak. Ona je na neki način žrtva ludila tajnog društva koje nam je dobro poznato.“ Aleksandar nije delio Beranžeovu strast niti posvećenost jeretičkom nasleđu njihove porodice. Tako je bilo oduvek. Aleks je posmatrao kako Beranžea svakog leta odvode u Francusku na ’obuku’ koju nije razumeno niti dobijao. Beranže je bio zlatno dete, Princ Pesnik. Aleks je bio običan dečak. Mada nikad nije krivio svog brata zbog toga što su se prema njemu odnosili sa manje pažnje, to je ipak ostavilo neizbrisiv utisak na Aleksa. „Vitorija je majka mog sina. Želim da budem deo njegovog života, najbolji način da to izvedem, da se pobrinem da dobije najbolje obrazovanje i vaspitanje, jeste da se oženim Vitorijom. Želim da ga zaštitim od ludila i obezbedim mu normalan život. Osim toga, mada će tebi to zvučati bolesno, ja sam potpuno zaluđen njom. Oduvek. Moglo bi da mi se desi nešto mnogo gore od ženidbe najlepšom ženom na svetu.“ Beranže je dobrih sat vremena pokušavao da odgovori svog brata od te ideje, ali uzalud. Uleteo je u Vitorijinu mrežu i nije mu bilo pomoći. Koliko puta je gledao kako inače brilijantni muškarci gube glavu zbog fizičke lepote neke žene? Razumeo je da su u igri i

neki drugi elementi. Možda Beranže nije nikad u potpunosti shvatao dubinu ljubomore svog brata. Možda je za Aleksa ovo način da se osveti porodici. Njegov sin je princ najplavlje krvi u Evropi. Možda je ženidba sa Vitorijom i vaspitavanje Dantea noćna mora za Beranžea, ali za Aleksa to predstavlja ostvaren san. Beranže je dao Aleksu adresu i vreme sastanka. Aleksandar će se umesto njega u jedanaest sati uveče pojaviti pred Vitorijom i iznenaditi je. Beranže Sinkler je zagrlio brata i poželeo mu sreću. Ali, dok je Aleksandar odlazio, nije mogao da se otme pomisli da je to veoma loša ideja. Morin je imala glavobolju i bila iscrpljena od višednevne nesanice i nemira. Bila je suviše nemirna da se istinski odmori. Spavala je u kratkim intervalima i često se budila. Oduvek je imala je veoma živopisne snove. Mnogi od njih su bili proročki i vodili ka zapanjujućim otkrićima u njenom životu. Na taj način je pronalazila blagoslov čak i u prokletstvu nemirnih snova. Činilo se da ni ovo veče neće biti izuzetak. „Oh!“ Morin je jeknula i sela na krevet. Prešla je prstima preko lica i pogledala na sat. Bilo je deset i pedeset minuta uveče. U krevetu je tek sat vremena. Mobilni telefon je bio na stočiću kraj nje. Zgrabila ga je i okrenula Beranžea. Javio se nakon prvog zvona, uzbuđen što ga je nazvala. Ali, nije bilo vremena za duge razgovore. „Noćna mora. Beranže, nešto nije u redu sa Vitorijom.“ „Zašto? Šta si videla?“ „Vatru. Nekakvu eksploziju. Najpre sam pomislila da si ti u pitanju. Videla sam ga sa leđa. Ali, kada se okrenuo shvatila sam da je Aleksandar sa njom.“ „Misliš da se dešava u ovom trenutku? Ovde? U Firenci?“ San je bio veoma intenzivan, nosio je u sebi neku hitnost kakvu Morin nikad ranije nije iskusila. „Da. Nazovi ih. Odmah. Moramo da ga upozorimo. I Vitoriju. Imaš li broj?“ Beranže je potvrdno odgovorio i odmah okrenuo Aleksa. Ponadao se kada je telefon zazvonio, ali dobio je govornu poštu. Poslao je Aleksu SMS, nadajući se da će se poruka brže probiti do njega. Često je teško dobiti vezu sa mobilnim telefonom iza debelih, kamenih zidova drevnih evropskih zgrada, kakva je palata Tornabuoni. Zatim je pokušao da dobije Vitoriju. Međutim, ona je bila ozloglašena po tome što podiže slušalicu samo kada želi nekog da nazove, ali nikad nije nije odgovarala na pozive. Okrenuo je njen broj, ali odmah je prebačen na govornu poštu. „Dante“, izgovorio je Beranže iznenada, shvativši da je i dečak u opasnosti. Nazvao je Morin. „Idem tamo. To je samo par blokova odavde. Moram da dođem do njih.“ Nikad nije sumnjao u njene vizije. Verovao je u njih prirodno kao što mu je prirodan instinkt nalagao da spasi brata i nećaka. Morin još nije znala za Aleksa i Vitoriju, što njen san čini jezivo preciznim. Bio je na vratima pre nego što je spustio slušalicu. Beranže Sinkler je prošao pored elegantnih radnji, prešao ulicu kod stare crkve sa ogromnim grbom Medičijevih i potrčao ka via Tornabuoni. Stara palata, koja je nekad bila dom majke Lorenca de Medičija, sada je bila u procesu pretvaranja u ekskluzivnu stambenu zgradu. Radovi su još bili u toku. Završena je samo šačica luksuznih stanova. Vitorija Buondelmonti je prva kupila kompleks, kao investiciju za budućnost. Retko je

odsedala u njemu zato što je buka usled radova bila stravična. Međutim, tu joj je ipak bilo zgodnije i imala je više privatnosti nego u hotelu. Vitorija je živela za pažnju paparaca, ali volela je da ih kontroliše. Bilo je trenutaka, posebno kada je sa Danteom, kada bi poželela da pobegne od slave i postanje nevidljiva. To je ispričala Beranžeu dok mu je opisivala zgradu i davala uputstva kako da pronađe ulaz koji se sa ulice nije video. Zbog toga je tačno znao gde da skrene kada je prošao kraj prvog niza skela. Nije uspeo da priđe bliže. Eksplozija se prolomila kroz noć i obasjala Firencu gasovitim žutim sjajem dok su krhotine padale po Beranžeu Sinkleru. Firenca, 1486. godine Lorenco je bio u biblioteci vile Kaređi. Radio je na prilično zakučastom sonetu kada je ušla Klarisa. Uzdahnuo je, nadajući se da to nije učionio suviše glasno i skinuo naočare. Čim je video izraz lica svoje supruge, shvatio je da ga čeka borba. Klarisa mu se obratila na svoj zvanični rimski način, od kojeg je retko odstupala, čak i nakon sedamnaest godina braka i sedmoro dece. „Lorenco, da li se slažeš da sam savestna žena i posvećena majka našoj deci?“ Znao je da je u pitanju zamka, tako da je odmah prešao na star. „Naravno, Klarisa. O čemu se radi?“ „Pusti me da završim, Lorenco. Nije u pitanju ono što misliš.“ Lorenco je zaćutao i pustio je da nastavi. „Ne, odavno sam naučila da živim sa Lukrecijinom aveti u spavaćoj sobi. To je rana koja nikad neće zaceliti, ali više ne krvari. Ne mogu čak ni da je mrzim. Ona te voli. Kao i sve ostale žene. Nisam došla da razgovaram o njoj...“ Klarisa je oklevala, zbog čega se Lorenco iznenada uznemirio. Šta je toliko opasno da se Klarisa usteže da načne temu? Pokušao je da bude strpljiv. „O čemu si došla da razgovaraš?“ Klarisa je oštro udahnula i najzad izustila, „O Anđelu.“ Lorenco je pomislio da nije dobro čuo. „O Anđelu? Mom Anđelu?“ Nevoljno je podstakao njenu rešenost. „Da, on jeste tvoj Anđelo i neka tako bude. Ne mogu ti određivati koga ćeš smatrati prijateljem. Ali, mogu da određujem ko će obrazovati moju decu i živeti u mom domu. Neću dozvoliti da taj čovek puni glave moje dece jeretičkim idejama. Danas me je naša mala Magdalena obavestila da je dobila ime po Isusovoj supruzi.“ Lorenco je slegao ramenima. „To je tačno.“ „Nije tačno. Dobila je ime po mojoj majci, pobožnoj i plemenitoj ženi, besprekorne riske krvi. Moja majka je dobila ime po svetici Mariji Magdaleni, grešnici koja se pokajala, kakvom je sveta crkva priznaje.“ „Zašto si pokrenula ovo pitanje Klarisa? Zašto si ga pokrenula sada?“ „Zato što ne želim da moja deca budu podučavana na taj način. Ako ti želiš da se igraš sa svojim tajnim misijama i jeresi Lorenco, ne mogu da te sprečim. Ali, neću dozvoliti da moja deca budu deo toga.“ Istopilo se ono što je preostalo od Lorencovog strpljenja. „To su i moja deca, osim ako nisi nešto sakrila od mene“, brecnuo se. „Lorenco! Kako se usuđuješ.“ Ova uvreda je zaprepastila. Lorenco je retko bio okrutan, ali ponekad je iskušavala njegovo strpljenje.

„Moja deca – naša deca – neće biti bogohulnici.“ „To nije bogohuljenje. Bogohuljenje je prizivanje Božijeg imena uzalud. Ovo je jeres. Ako ćeš me već optuživati, bar pogodi pravu optužbu.“ „Neću dozvoliti da taj čovek podučava dečake jeresi. Đovani je određen za crkvenu službu!“ „Tako je. Ali, da li je određen ta službu u tvojoj ili mojoj crkvi?“ „Ozbiljna sam. Želim da Anđelo ode iz naše kuće.“ „Preteruješ, draga moja.“ „Ni najmanje. Lorenco, zar misliš da se za tebe ne plašim? Zar ne znaš da se molim za tvoju besmrtnu dušu? Molim se da ne odeš u pakao.“ Lorenco je uzdahnuo, duboko i mučno. „Zakasnila si Klarisa. Ja sam već u paklu.“ Bitka između Klarise de Mediči i Anđela Policijana nastavila je da besni. Podsticao je Lorencov najstariji sin Pjero, koji nije naročito voleo svog učitelja. Anđelo nije imao strpljenja sa njim i primoravao ga je da uči. Pjeru je majka suviše ugađala i bio je lenj. Nije želeo da zapne i žalio se majci zbog pravih i izmišljenih uvreda kako bi se izvukao sa časova. Pošto mu je dosadilo Klarisino kvocanje, Lorenco je pronašao kompromis. Premestio je Anđela u vilu koju je Klarisa retko posećivala i dopustio da više ne podučava Pjera. Anđelu je laknulo, pošto je odgovornost za Pjerovo obrazovanje neugodan posao. Mada je Lorenco bio svestan nedostataka svog najstarijeg sina, Pjero je ipak bio naslednik Medičijevih. Anđelo je bio samo delimično iskren kada je u pitanju dečakova apsolutna beskorisnost. Međutim, Lorenco neće dugo morati da interveniše u ovoj svađi. Klarisa de Mediči se razbolela početkom naredne godine. Slabila je veoma brzo i najzad počela da iskašljava krv. Preminula je iznenada u trideset četvrtoj godini. Lorenco je bio na zapadnoj granici Toskane kada je preminula i ostao je tamo tokom njene sahrane. Ipak, uprkos tužnim godinama koje su zajedno proveli, u svom dnevniku je napisao da ga je njena smrt potresla. Uprkos tome što mu nije bila odgovarajuća supruga i družbenica, bila je posvećena majka njegove dece. Tugovao je zbog njene smrti, što je u velikoj meri bila posledica krivice zbog toga što joj nije pružio srećan život. Lorenco je potom vratio Anđela u Kaređi, kako bi se usredsredio na obrazovanje Đovanija i Đulija. Uz bukvalno najbolje učitelje na svetu – Anđela, Fičina i Učitelja – sticali su upravo onakvo obrazovanje kakvo je Lorenco želeo. „Blizanci“, kako ih je Lorenco nazivao, nisu bili jedini učenici. Usvojio je još jednog trinaestogodišnjeg dečaka, vrlo posebnog angelika kojeg su on i Red posmatrali od rođenja. Mikelanđelo Buonaroti je u tako ranom dobu izrastao u najneverovatniji talenat koji su ikada videli. Zbog toga je određeno da bude odgajan kao Mediči. Mikelanđelo se kolebljivo priključio Lorencovoj porodici. Bio je bolno stidljiv, ali bučni Mediči potomci su ga dočekali dobrodošlicom, tako da se brzo uklopio. Starije devojčice su ga obožavale i stalno su ga dvorile, a mlađe su mu dosađivale zahtevima da im crta konje i cveće. Kada bi seli da obeduju, Mikelanđelo je sedeo desno od Lorenca. Prema njemu su se od prvog trenutka ponašali kao prema sinu i bratu. „Izuzetan je učenik“, obavestio je Anđelo Lorenca. „U svim oblastima. Fičino ga podučava hebrejskom jeziku i Starom zavetu i dečko fantastično napreduje. Ima dar za

jezike i doslovno pamti skoro sve priče koje čuje. Učitelj je oduševljen Mikelanđelovim razumevanjem duhovnih pitanja. Kaže da je rođen sa urođenim znanjem o ovim učenjima. Znao ih je pre prvih predavanja. Kao da je zaista inkarnacija arhanđela Mihajla.“ „Možda i jeste“, odvratio je Lorenco. Nije se šalio. Lorenco je pronašao Mikelanđela kako crta u vrtu. Zastao je i na trenutak posmatrao kako dečak podiže mali kip. Delovao je poput tridesetak santimetara visokog i veoma starog kipa neke svetice. Podigao bi ga ka svetlu, okrenuo, spustio i zatim crtao. Ponovo bi ga podigao, pogledao mu lice izbliza i nastavio da crta. „Ko je tvoja muza, dečko?“ pitao je Lorenco i pokazao ka kipu. Mikelanđelo je bio iznenađen što ga vidi. „Dobro jutro, Magnifiko. Ovo je kip svete Modeste i predstavlja veliko blago moje porodice. Nekad je pripadao grofici Matildi Toskanskoj.“ Lorenco je bio zadivljen. „Mogu li da ga pogledam?“ „Naravno.“ Lorenco je podigao kip i osmotrio ga. Shvatio je zašto je Mikelanđelo bio usredsređen na njeno lice. Bilo je prelepo. Crte su bile tako nežne i ljupke; prenostile su mudrost i veliku tugu. „Šta crtaš?“ „Oplakivanje Hrista. Verokijo nam je zadao taj zadatak. Ja nisam želeo da nacrtam tradicionalno oplakivanje, već ono koje slavi Red. Pogledajte...“ Mikelanđelo je pokazao Lorencu crtež. Prelepa Devica Marija, koju je nacrtao prema liku Modeste, sedela je sa Isusom preko krila u klasičnom stilu Oplakivanja. Međutim, nešto je bilo drugačije. Delo je posedovalo eleganciju i tugu kakve Lorenco nikada nije video. „Divno je, sine moj. Njeno lice je savršeno. Ipak... suviše je mlada da bude Isusova majka, zar ne?“ „Tako je, Magnifiko. Ali, to je zbog toga što ovo nije majka Marija. Ovo je Marija Magdalena. Nacrtao sam Oplakivanje koje predstavlja tugu naše Kraljice Milosrđa za njenim izgubljenim voljenim. Njen bol je naš bol; bol ljubavi koja pati zbog razdvajanja, onako kako ga oseća većina ljudi na zemlji. Predstaviću taj osećaj preko novog načina tumačenja priče. Jednog dana bih voleo da je izvajam iz kamena i oživim.“ Oči su mu svetlucale dok je govorio. Takvo nadahnuće bi bilo neverovatno čak i za odraslog čoveka sa godinama iskustva i obrazovanja. Međutim, sa usana trinaestogodišnjeg dečaka bilo je potpuno neočekivano. I apsolutno božansko. „Hvala ti, Mikelanđelo. Hvala ti.“ Jednostavno je odgovorio Lorenco. Firenca, današnjica Noćni vazduh je bio svilenkast i mesečina se odbijala od crvene pločice kupole katedrale. Petra i Piter su pijuckali Brunelo, udubljeni u razgovor. „Jesi li i dalje sveštenik, Pitere?“ Iznenađen ovim direktnim pitanjem, Piter je oklevao, a zatim spustio čašu. „Hmm. Oklevam zbog toga što ovo još nisam izgovorio naglas, ni sebi, ni bilo kome. Nisam više sveštenik. Više ne verujem u ono zbog čega sam položio zavet. Mada sam posvećeniji

hrišćanin nego što sam ikad bio, više nisam katolik. U najmanju ruku više se ne pridržavam slepo katoličkih učenja. Želim da postavim mnoga pitanja svojoj crkvi.“ „Dok si bio sveštenik, da li si ikad dovodio u pitanje svoj poziv?“ „Misliš, da li sam bio usamljen? Kao da nešto propuštam zbog toga što nisam u vezi sa drugom osobom? Da budem iskren, da. Bio sam usamljen. Ali, odbijao sam da razmišljam o tome i pripisivao sam tu sumnju đavolu.“ „Da li si ikad bio u iskušenju?“ „Ne.“ Piter je odmahnuo glavom. Nije da mu se nisu pružale prilike. Imao ih je bezbroj. Piter je veoma zgodan čovek tamne kose i tamnoplavih očiju. Bio je sveštenik oko kojeg su se studentkinje uvek otimale. Ako već moraš da učiš grčki ili latinski, najbolje da ideš na predavanja koja drži otac Piter. „Nikad to nisam uzimao u obzir. Posedujem snažnu samodisciplinu i kada se nečemu posvetim, posvetim se do kraja.“ „Pohvalna i retka osobina“, rekla je Petra. „Ali, pošto više nisi sveštenik...“ „Da li sam u iskušenju?“ pitao je blago zajedljivo. Odgovorila je sličnim tonom. „Da.“ Klimnuo je, gledajući je preko čaše za vino. „Već znaš odgovor.“ Njene krupne smeđe oči iznenada su zasvetlucale. „Ja... znala sam pre nego što si došao i to se potvrdilo kada si prošao kroz vrata. Oboje smo učitelji koji su bili primorani da napuste svoja zanimanja i pronađu sebe uz pomoć Puta ljubavi. Bilo je i drugih znakova.“ Nasmejala se pomalo nervozno i uz čuđenje. „Bog ima smisla za humor i daje nam signale pošto zna da često spavamo. Ti si lingvista. Znaš da je ime Petra, ženska verzija imena Piter. Znači... da sam ja ženska verzija tebe.“ Nasmešio se. „Znam i to mi je već palo na pamet. Razmišljam o tome od kako sam stigao u Firencu. Da budem iskren, prilično me mučilo.“ Posegnula je i uzela ga za ruku. „Nema razloga za žurbu, Pitere. Za tebe je sve ovo prilično novo i očekujem da imaš raznorazne sumnje.“ „Ali, ja uopšte ne sumnjam.“ Zapanjio je kada je odgovorio sa apsolutnom sigurnošću. „Ni najmanje. Jevanđelje iz Arka i Knjiga ljubavi su me naveli da shvatim da postoji drugi način i znam da je to način koji je Isus podučavao. To je Put ljubavi. To je Božiji način, razlog zbog kojeg postojimo. Moram što bolje da ga razumem kako bih mogao da podučavam taj novi način u novom svetu.“ „Rado ću te podučavati, kako bismo mogli zajedno da učimo druge u budućem svetu.“ „Srećan sam što me podučavaš. Ali, moraćeš da budeš strpljiva sa mnom. Ne zbog toga što sam uzdržan, već zbog toga što sam neiskusan. Nemam lično iskustvo u odnosu sa ženom.“ „Znači da ću morati da ti obezbedim to iskustvo“, rekla je i primakla mu se. „Najzad, ja sam Učiteljica hijeros gamosa.“ Međutim, dok se primicala Piteru, krovnu terasu je osvetlila eksplozija u neposrednoj blizini. Eksplozija u palati Tornabuoni potresla je čitavu Firencu. Uzrok ovog tragičnog incidenta dugo će biti predmet istrage. Otkriveno je da je gasovod presečen prethodnog dana tokom građevinskih radova, što je dovelo do curenja gasa. Jedina sreća u ovoj užasnoj tragediti jeste to što je većina stanova bila prazna. Supermodel Vitorija Buondelmonti i njen prijatelj koji je došao u posetu, povređeni su u eksploziji. Najpre se mislilo da je u pitanju Beranže Sinkler, ali se ispostavilo da je to

zapravo bio Aleksandar Sinkler, predsednik Naftne kompanije Sinkler. Oboje se nalaze u bolnici i u kritičnom su stanju. Mada je Beranžea krš skoro potpuno zatrpao, uspeo je delimično da se skloni uskočivši u ulaz obližnje palate. Zadobio je lakše povrede i blagi potres mozga, ali brzo su ga pustili iz bolnice pravo u zagrljaj Morin Paskal. Čudnom igrom sudbine, bolnica u kojoj su završile sve žrtve eksplozije nalazila se u vili Kaređi, u kojoj su Kozimo i Lorenco proveli svoje živote. Sada je renovirana i u nju je smeštena ova ustanova. Dete, Dante Buondelmonti Sinkler, nije bilo u zgradi u vreme eksplozije. Bio je razdražljiv zbog buke od građevinskih radova i dadilja ga je par sati pre tragedije odvela u posetu baki i deki u njihovu vilu nedaleko od Fijesolea. Kaređi, April 1492. godine Sitan dominikanski fratar Đirolamo Savonarola postao je veoma problematičan. Otvoreno je proklinjao Lorenca sa propovedaonice, nazivajući ga tiraninom i predviđao da će se gnev Boga sručiti na njega. Savonarola je stigao dve godine ranije. Lorenco ga je pozvao u Firencu i udobno smestio u prelep manastir San Marko, obnovljen i ukrašen za života i pod budnim okom Kozima, Oca nacije. Kada je Lorenco doneo odluku da pozove Savonarolu, znao je da mnogo toga rizikuje. Monah je bio čuven po nasilnom stilu propovedanja dok besni protiv frivolnosti i korupcije. Bio je ružan poput trola, ali zračio je harizmom čim bi otvorio usta. Čak i oni koji su prezirali i njega i njegove poruke, često bi opčinjeno slušali Savonarolu dok govori i ne bi bili u stanju da odvrate pažnju. Lorenca su prijatelji humanisti uverili da Savonaroli treba dopustiti da dođe u Firencu iz dva razloga: prvo – zbog toga što je sićušni monah svoju najvatreniju grdnju čuvao za korumpirano papstvo; znači imali su zajedničkog neprijatelja. Mada im je sadašnji papa, koji je nasledio Siksta, bio saveznik, bilo je neophodno sprovesti mnoge reforme u Rimu. Ako budu u stanju da kontrolišu Savonarolu, ili bar da utiču na njega, postaće delotvorna alatka za sprovođenje tih reformi. Drugo – Lorenco nije tiranin. Ne želi da se van Firence priča da nije primio Savonarolu zbog toga što se plaši njegove poruke. Ako sa dobrodošlicom dočeka kontroverznog dominikanca, biće u stanju pažljivo da prati poruke kao i osobu koja ih izgovara. A možda će moći da kontroliše i jedno i drugo. Lorenco de Mediči bi verovatno uspešno rešio problem sa Savonarolom, da nije počeo naglo da slabi usled bolesti. Patio je od kostobolje koja je pogađala sve muške članove porodice Mediči i koja je ubila njegovog oca i dedu. Lorenco je imao samo četrdeset tri godine i nadao se će poživeti koliko i Kozimo, ako bude vodio o računa o tome šta jede i ako se bude lečio. Osim toga, nije se usuđivao da umre u ovom trenutku. Pjero je bio prevelika budala i nije bio u stanju da upravlja carstvom Medičijevih. Sa druge strane, Đovani – najmlađi kardinal u istoriji – imao je samo četrnaest godina i nije bio spreman da preuzme vođstvo. Ali, Lorenco nije imao dovoljno energije i duha da se nosi sa Savonarolom, zbog čega su se otrovne propovedi nastavile i eskalirale. Besan i uznemiren, Anđeo se vratio iz katedrale, gde je Savonarola tog jutra govorio pred masom. „Moramo ga zaustaviti, Lorenco. Sada izigrava proroka. Mada nas dvojica

znamo da izmišlja proročanstva za koja zna da može da ih ispuni, prosečni građani Firence to ne shvataju. Ako Savonarola kaže da će sutra osvanuti novi dan, njegovi idiotski sledbenici će ustati i klicanjem pozdraviti dolazak novog dana govoreći, „Fra Đirolamo je bio u pravu! Zaista je osvanuo novi dan!“ Lorenco je bio iscrpljen i ležao je u krevetu. Bio je u Montekatini termama, pošto mu je to pomagalo za kostobolju. Međutim, put kroz Toskanu je bio tako bolan da maltene nije vredelo truda. „Pusti ga da besni, Anđelo. Nije me briga.“ „Treba da se zabrineš. Predviđa tvoju smrt.“ „Zaista?“ „Da. Kaže da će se to desiti uskoro. Kaže da je Bog ljut na tebe, da će ti se stanje iznenada pogoršati i da ćeš umreti iznenada.“ „Nemam nameru da umrem, Anđelo. Dokazaćemo da je Savonarola lažov, jednom zauvek.“ „Nadam se, Magnifiko. Nadam se.“ Lorencu se stanje pogoršalo. Kao kod Kozima, bol bi postao tako snažan ako bi ustao, da je bio prikovan za krevet. Međutim, definitivno nije umirao. U to su bili sigurni svi lekari. Ipak, isprobali su sve moguće lekove za kostobolju, uključujući bizarnu mešavinu izmrvljenih bisera i svinjskog izmeta, prokuvanu u začinjenom vinu. Bila je tako odvratna da je Lorenco izjavio da će radije imati kostobolju. Tokom dana koje je provodio vezan za krevet u vili Kaređi, Lorencu su društvo pravili oni koje je najviše voleo. Anđelo i Fičino su mu čitali; Đovani i Đulio su zajedno vežbali grčki i latinski. Devojčice su ga zasipale ljubavlju. Mikelanđelo bi došao i samo sedeo, zadovoljan što se nalazi kraj čoveka kojeg voli kao oca. Ponekad bi crtao; ponekad bi postavljao pitanja o životu, umetnosti i Redu. Predstavljao je dobrodošlo društvo za Lorenca koji mu se obraćao sa ’sine moj.’ Kolumbina je dolazila što je češće mogla, posećujući Lorenca i Učitelja u isto vreme. Poljubila bi Lorenca u čelo i pevala mu, ili bi ga prosto držala za ruku dok spava. Sve vreme se usrdno molila Bogu da izleči njenog princa kako bi mogli da nastave svoju misiju zajedno i kako bi imala priliku da ga voli što duže. Sandro je dolazio sa novim skicama za sliku. Njegove posete bi najviše oraspoložile Lorenca. Sandro je lakše od bilo koga mogao da nasmeje svog prijatelja, maltene bez napora. Jedne večeri u aprilu, Sandro se vratio u Firencu sa Kolumbinom, ostavivši Lorenca sa porodicom i Anđelom. Do kraja života, Kolumbina će se pitati šta bi se desilo da je Sandro ostao. Znala je samo jedno: nijedno od njih dvoje nikad ne bi dopustilo Savonaroli da sam uđe u Lorencovu sobu. U Anđelovu odbranu treba reći da nije bio spreman za tu situaciju. Sitni fratar je došao potpuno nenajavljeno. Niko nije očekivao da otvori vrata vile Kaređi i ugleda Đirolama Savonarolu. Monah je doputovao sa tri druga monaha iz San Marka. Anđelo je poznavao jednog od njih. To je verovatno bio deo plana. Zato što je poznavao jednog od braće, brzo ih je uveo unutra i pristao na njihove zateve brže nego što bi valjalo. „Želim da vidim Lorenca“, izgovorio je Savonarola jednostavno svojim promuklim glasom. Daleko od drame propovedaonice, nije delovao tako zastrašujuće. Bio je nizak i

blago povijenih ramena. Anđelo je pomislio da bi se na ulici verovatno sažalio na njega i spustio mu nekoliko novčića u čašu. „Zašto?“ „Zato što sam čuo da umire.“ „Ne umire. Bolestan je, ali Kozimo je živeo mnogo godina u tom stanju. I Lorenco će živeti.“ „Usuđuješ se da kažeš da poznaješ volju Boga?“ „Ti se usuđuješ na to svake nedelje u katedrali.“ „Ja sam božija alatka. Na meni je da to činim, a ne na tebi, pesniče. Nisam došao kao tvoj ili Lorencov neprijatelj. Došao sam da pokažem svoju i Božiju blagost i da mu ponudim utehu u ovim mračnim vremenima.“ Anđelo je razmišljao o tome na trenutak, dok su fratri iz Savonaroline pratnje mrmljali u znak slaganja kako su došli da podare utehu i pruže ruku mira patrijarhu Medičijevih. „Verujem da će hteti da me vidi“, rekao je Saavonarola. „Pitaj ga i videćemo šta će reći.“ Anđelo je klimnuo. Ako je Lorenco budan, najbolje je da tako postupi. Um Veličanstvenog Lorenca je sasvim bistar, mada ga telo izdaje. Ako se oseća dovoljno snažno, možda će mu ovaj susret biti interesantan. Kada je ušao u sobu, Anđelo je pronašao Lorenca budnog i nemirnog. „Šta se dešava, Anđelo? Osećam neki nemir u kući.“ „Moglo bi tako da se kaže. Imaš posetioca. Neočekivanog posetioca. Đirolamo Savonarola.“ „Zaista?“ Lorenco je započeo bolan proces pridizanja u krevetu. „Uvedi ga onda. Silno želim da mu dokažem da ne umirem. Oh, Anđelo, donesi nam i malo vina, molim te. Moramo monahu ukazati gostoprimstvo.“ „Želim da se vidim sa njim nasamo.“ Insistirao je Savonarola. „Želim sa njim privatno da razgovaram o nečemu što se tiče njegove duše. Svedok će biti samo Bog.“ Anđelo je odveo monaha u Lorencovu sobu i zatvorio vrata za njim. Ako je Lorenco bio zabrinut zbog toga što će biti sam sa Savonarolom, nije to pokazao. Nema bilo svedoka koji mogu da ispričaju šta se te noći desilo u sobi, baš kao što je Savonarola i zahtevao. Bar niko nije bio svestan toga da svedoci postoje. Studenti istorije će raspravljati o tim događajima narednih pet stotina godina. Međutim, oni ne poseduju jednu vitalnu informaciju. Trinaestogodišnji Mikelanđelo, Lorencov anđeo, tiho je crtao u obližnjoj odaji, odvojenoj zavesom. Niko nije znao da je on tu. Ali, čuo je sve. Đirolamo Savonarola je izjurio iz vile Medičijevih u Kaređiju. Usput je dao znak braći da ga prate. Preko ramena se brecnuo na Anđela, „Bolje pozovi doktora. I sve ostale koji žele da se pozdrave. Rekao sam ti da umire. Budala si što mi nisi poverovao.“ Dok je žurno koračao ka konjima koji čekaju, niko nije primetio da nosi pehar za vino pod odećom, pehar sa Lorencovim simbolom u vidu tri prepletene burme. Lorenco je imao grčeve. Stenjao je od bola, nekontrolisano se tresao i nije bio u stanju da progovori.

Mikelanđelo je već krenuo po doktora koji je živeo u vili i bio smešten u odaju nešto dalje niz hodnik od Lorencove sobe. Dečak je drhteći sačekao da onaj užasni čovek izađe iz sobe, a zatim je potrčao koliko su ga noge nosile. Doktor je dao sedativ pacijentu kako bi zaustavio grčeve i Lorenco je zaspao. Disao je teško, ali ravnomerno. Ipak, prognoza je bila šokantna: Lorenco je zaista umirao. Anđelo je poslao glasnika po Kolumbinu i Sandra. U poruci je pisalo, „Ne čekajte do svitanja.“ Nisu želeli da počine istu grešku kao sa Simonetom, sa kojom niko nije uspeo da se oprosti. Na žalost, nije bilo dovoljno vremena da pozovu Učitelja. On više nikad neće videti Lorenca živog. Lorenco se probudio, slab i iscrpljen, nešto pre jutra. Pozvao je jedno po jedno dete, kako bi im preneo poruke za budućnost. Tako je postupio i prema Mikelanđelu, ponašajući se prema njemu kao prema svojoj krvi. Mikelanđelo nikad u javnosti neće govorili o tom danu, osim da izjavi sledeće: Lorenco de Mediči je pre svega bio moj otac i do smrti će me progoniti glas Đirolama Savonarole. „Blizancima“, Đovaniju i Đuliju, Lorenco se obratio zajedno. Njihove sudbine su prepletene i sasvim je primereno da zajedno čuju Lorencova uputstva. Zajedno, dečaci su se zakleli ocu – bez straha i štrecanja – da će ispuniti njegove želje u ime Reda. Nisu uzalud Mediči. Zakletve izrečene u toj spavaćoj sobi, jednog dana će promeniti istoriju čitavog zapadnog sveta. Kada se pozdravio sa dečacima koji su u suzama izašli iz sobe, u odaju su ušli Anđelo, Sandro i Kolumbina. „Vi ste jedini ljudi na svetu kojima verujem. Jedini ljudi koji znaju sve. Želim da mi se svi zakunete da ćete nastaviti sa našim radom. Ne znam da li me ludi fratar otrovao ili ne. Ne mogu to da dokažem. Ali, pili smo iz onih čaša tamo, tako da možemo...“ Lorenco je pokazao ka stolu, ali odmah je primetio da se na njemu nalazi samo jedan pehar i potonuo je nazad na krevet. Sandro je udario rukom o sto, a Anđelu je pripala muka. Zauvek će kriviti sebe što je dozvolio da se ovo desi. „Protiviću mu se do smrti, Lorenco“, režao je Sandro. Lorenco je klimnuo. „Budi mudar, brate moj.“ Nasmešio se slabašno. „Budi Mediči kakvim sam te stvorio.“ Kolumbina nije želela da razgovara o Savonaroli niti osveti. Bilo je jasno da Lorenco umire. Želela je samo da provede te poslednje minute sa njim u miru i da mu kaže koliko ga voli. Pre nego što su Sandro i Anđelo otišli, svi su se uhvatili za ruke i zajedno izgovorili molitvu Reda. Slavimo Boga i molimo se za dolazak vremena kada će svi ljudi sveta u miru dobrodošlicom dočekati naše učenje i kada više neće biti mučenika. „Obećajte mi, moji voljeni. Obećajte mi da ćemo svi ponovo biti zajedno, kada to Bog odluči i kada se vreme vrati. Sastanite se sa mnom ovde na ovoj prelepoj zemlji, kako bismo mogli da završimo ono što smo započeli. To je obećanje koje smo davno dali jedni

drugima na nebu, i to je obećanje koje moramo održati na zemlji u budućnosti. Na zemlji kao što je na nebu. Obećajte.“ „Obećavamo“, odgovorili su u glas. Sandro i Anđelo su poljubili Lorenca u oba obraza i krenuli dok su svoj trojici muškaraca tekle suze niz lice. „I dalje si najveličanstvenija žena koja je ikad živela, Kolumbina“, prošaputao je. „Voleo sam te od prvog dana kada sam ugledao tvoju lepotu. Sada dok umirem volim te više nego ikad i Bog mi je svedok da ću te voleti večno. Samo tebe. Dès le début du temps, jusqu’à la fin du temps.“ Uzela ga je za ruke. Nekad su bile snažne, a sada je u njima ostalo tako malo snage, tek toliko da ovlaš stisnu njene. Kolumbina je spustila glavu i njihove usne su se spojile deleći dah. Prošaputala je prevod, „Od osvita do kraja vremena.“ Podigla je njegovu ruku ka svojim usnama, poljubila njegove prste i počela da plače. „Oh, Lorenco, molim te ne ostavljaj me. Da li grešimo kada je Bog u pitanju? Kako to da je Bog ljubav, kada nas je razdvojio, a sada te odvodi u potpunosti?“ „Nije tako, moja Kolumbina.“ Iskoristio je svu preostalu snagu da je pomazi po kosi. „Nije vreme da gubiš veru. Vera je sve što imamo i moramo je se držati. Ne tvrdim da razumem staze kojima nas je Bog vodio, ali imam vere da postoji razlog za to. Možda je u pitanju test kojim proverava koliko je snažna naša ljubav u svim tim teškoćama. Da vidi da li naša ljubav poseduje izdržljivost našeg Gospoda i njegove voljene.“ Mazila je njegovo žućkasto lice i pustila suze da teku. „Verujem da sam položila njegov test, Lorenco.“ „Ovako je bolje, golubice moja.“ Kolumbina je bila iscrpljena i izmučena izvan moći poimanja. „Ne govori to Lorenco. Uvek ću gubitak tebe posmatrati ka mučenje za sve nas.“ „Ali, grešiš.“ Negde u sebi je pronašao snage za poslednje reči. „Tokom naših smrtnih života – iz nekog razloga – Bog nas je razdvojio. Međutim, kada odem sa ovog sveta, siguran sam da će mi Bog dopustiti da zauvek budem sa tobom. Shvataš li, Kolumbina? Više nikad nećem biti razdvojeni. Zar nije tako bolje?“ Nije bila u stanju da odgovori kroz suze, ali on je nastavio. „Od tebe ću tražiti najteže obećanje, Kolumbina. Obećaj mi da ćeš me pronaći kada se vreme vrati, bez obzira na to kada i kako i da nikad nećeš odustati od mene. Kao i ovog puta... nisi odustala, a ja sam ti pružio mnogo razloga da to učiniš.“ „Ne, slatki moj prinče. Ne postoji razlog da se odustane od ljubavi. Pogotovo od ovakve ljubavi kakvu mi delimo. Dublja je od svih izazova sa kojima ćemo se suočiti, u ovom ili bilo kojem drugom životu. Večna je, potiče od Boga.“ „Ti si moja duša. Moraš mi obećati, Kolumbina. Moram da znam da ću te jednog dana, negde ponovo grliti.“ „Moj voljeni Lorenco“, prošaputala je nežno i odlučno. „Voleću te ponovo.“ Njene suze su se spojile sa njegovim. Bio je suviše slab da odgovori, ali sve je videla u njegovim očima. Nežno ga je poljubila poslednji put. Njihove duše su se spojile preko zajedničkog daha, kako bi on poneo deo nje sa sobom, a ona zadržala deo njega. Na taj način će je držati u naručju dok ponovo ne budu zajedno u duhu ili telu, kako god Bog odluči.

Kolumbina je tiho izašla iz Lorencove sobe dok je zora svitala nad Firencom. Anđelo i Sandro su stajali pred vratima, delujući iznureno i zabrinuto. Otvorila je usta da progovori, ali jecaj je ugušio i istračala je iz kuće. Nije znala gde ide, samo je slepo bežala od mesta na kojem je Lorenco preminuo. Našla se na lođi pokušavajući da se smiri naslonjena na veliki kameni stub. Međutim, nije postojao dovoljno snažan kamen koji može da upije njenu tugu. Skliznula je na zemlju i dopustila agoniji da je obuzme dok se jecaj pretvarao u nezemaljski vrisak. Njeni krici su odzvanjali dolinom. Žalosni jecaji koji cepaju srci, ispunjeni dekadama bola i izgubljene ljubavi, odjekivali su šumom u kojoj su se ona i Lorenco prvi put sreli kao deca, pre toliko godina. Nakon što je pustio da neko vreme bude sama, Sandro je došao da je uteši. „Sandro, šta da radimo? Kako ćemo živeti bez njega? Kako će Firenca opstati?“ „Živećemo da ispunimo njegovu viziju, Kolumbina. Kao što smo obećali.“ „Ali, kako ćemo pronaći snagu? Bez našeg pastira mi smo izgubljene ovce.“ Sandro je pogledao sa sažaljenjem, ali njegov odgovor je bio energičan. Spustio se na kolena kako bi je uhvatio za oba ramena. „Slušaj me. Naslikao sam te mnogo puta, svaki put sa određenim razlogom. Kao Snagu, zbog toga što si snažnija od bilo koje druge žene koju sam ikad upoznao. Naslikao sam te kao Boginju ljubavi, ne zbog toga što je Lorenco to poželeo, već zbog toga što tvoja ljubav prema njemu otelovljuje sve što nam Venera znači. Naslikao sam te kao Juditu, zato što si neustrašiva i ne bežiš od zadatka koji ti je dodeljen u ime onoga u šta veruješ. Mnogo puta sam te naslikao kao Bogorodicu, slaveći tvoju milost. Bila si brilijantna muza, mala golubice, upravo zbog svih tih osobina. Sada ih moraš prizvati – svoju snagu, svoju ljubav, svoju veru i svoju neustrašivost. Moraš to učiniti zbog sebe, zbog Lorenca i zbog misije koju smo obećali da ćemo završiti.“ Kolumbina je posegla da skloni sveprisutan čuperak zlatne kose sa Sandrovih očiju. „Ti si najbolji brat kojeg bilo ko može da poželi, Alesandro.“ „Le temps revient, sestro. Hajde, Judita. Postoji jedan div kojem treba odrubiti glavu i ti si prava osoba za taj posao.“ U ranim časovima 9. Aprila 1492. godine, dok je Lorenco de Mediči na samrtničkoj postelji primao obećanja od svojih voljenih, u gradu Firenci se desila serija neobjašnjivih događaja. Naišla je snažna oluja i munja je pogodila Đotovu Kampanilu, zbog čega je gomila kamena i mermera poletela sa kule i sručila se u centar Firenca. U sred tog haosa, dva lava koji predstavljaju simbol Firence i koji već godinama mirno žive pored Pjace dela Sinjorija, počeli su da riču i koračaju tamo-vamo po kavezu. Napadali su jedan drugog i žestoko se borili. Ujutru su oba lava bila mrtva. Kao i Lorenco de Mediči. Građani Firence su ove događaje doživeli kao užasno preskazanje. Pristalice Medičijevih su se plašile najgoreg, sada kada je Lorenco poreminuo. Nisu imali vođu koji bi mogao da ga zameni, a nad gradom je lebdela sablast Savonaroline vladavine terora. Đirolamo Savonarola je majstorski manipulisao događajima od devetog aprila. „Bog je progovorio!“ urlao je sledeće nedelje. „Skrišio je Lorenca de Medičija, arhijeretika i užasnog tiranina. Pokazao nam je svoj gnev zbog oholosti i frivolnosti koje je Lorenco sebi dozvoljavao. Bog nam je ukazao na sva zla koja su nerazdvojiva od umetnosti, muzike i bilo koje knjige osim one koja sadrži njegovu svetu reč. Pokazao nam je uz pomoć munje da će uništiti čitavu Republiku Firencu kao što je ubio dva lava u ime prve žrtve. Želite li da budete njegova naredna žrtva?“

Sitni fratar je bljuvao vatru sa propovedaonice u prepunoj katedrali. Prisutni vernici, ispunjeni strahom, zaurlali su zauzvrat, „Ne!“ „Zar nisam prorekao da će Lorenco umreti pre novog godišnjeg doba? Zar vam nisam rekao da Bog neće dozvoliti da se nastavi tiranija i bogohuljenje Medičijevih?“ Međutim, Savonarola se nije zaustavio na priči o ispunjenju sopstvenog proročanstva. Majstorski je izmislio priču o svojim poslednjim minutima sa Lorencom. Pričao je kako je jeretik odbio da se pokaje u samrtnoj postelji, uprkos nesebičnom odlasku Fra Đirolama u Kaređi kako bi mu ponudio oprost grehova. Lorenco de Mediči je ostao jeretik do poslednjeg dana i preminuo je sa teškim gresima na duši. Monah nije imao izbora, morao je da odbije da ga pričesti, pošto se jeretik do kraja nije pokajao. Njegova poruka je bila jasna: jeres vodi u smrt. A Medičijevi su bili jeretici. Firenca, današnjica Sunce je zalazilo iznad reke Arno pretvarajući krovove Firence u blistavi mozaik boje terakote. Beranže i Morin su sedeli držeći se za ruke i uživali u pogledu i društvu jedno drugog. „Došao sam tog popodneva da ti kažem da se neću oženiti Vitorijom ni pod kojim uslovima“, objašnjavao je Beranže. „Čak i da je Dante bio moj sin, čak i da je bio Drugi Princ kao što proročanstvo predskazuje. Shvatio sam nešto – uz Destinovu pomoć. Najplemenitija stvar koju mogu da učinim jeste da poštujem ljubav. Najbolji primer koji mogu drugima da dam, jeste hrabrost da se borim za jedinu istinitu stvar u svom životu: za moju ljubav prema tebi.“ Morin se nagla da ga poljubi i rekla, „Vreme se vraća, ali ne mora da se vrati.“ „Upravo tako. Vreme je da se razbije krug Morin. To sam shvatio. Vreme je za novu renesansu, zlatno doba dvadeset prvog veka, preobražaj načina na koji razmišljamo, verujemo i reagujemo. Vreme je da se preobrazimo kroz ljubav i samo ljubav. Da sam se vezao za Vitoriju, nastavi obih ciklus gubitka i okrenuo leđa najlepšem daru koji bilo bilo ko od nas može da dobije. To bi samo povećalo patnju, a znamo da Bog to ne želi. To je vrsta mučeništva.“ Morin se zapanjila. Iznenada je shvatila, na sasvim nov način, ono što je Destino pokušavao da prenese svojim učenicima tokom dve hiljade godina. Izgovorili su molitvu Reda u glas: Slavimo Boga i molimo se za dolazak vremena kada će svi ljudi sveta u miru dobrodošlicom dočekati naše učenje i kada više neće biti mučenika. Feliciti de Paci je čvrsto umotala ruke. Komemoracija u čast mučenika Savonarole protekla je savršeno. Članovi bratstva su došli u većem broju nego što se obično dešava u Rimu. Stigme su krvarile savršeno i na vreme. Mada mala, vatra je bila savršeno dramatična tokom uništavanja knjiga koje su prikupili. Plamen je proždirao jeres i bogohuljenje, podstican benzinom koji je Feliciti prolila iz kanistera.

Sada je uzela canister i odnela ga u kola. Ruke su je bolele, ali bile su joj potrebne za ono što je isplanirala da uradi. Samo da prestanu da krvare i moći će da ih koristi. Ostalo je još par sati do potpunog mraka. Ima vremena. Mada ne naročito mnogo vremena. Firenca, 1497. godine “Ona je tvoja ćerka Đirolamo, bez obzira na to da li želiš da je priznaš ili ne.” Fra Đirolamo Savonarola nije bio u stanju da podnese malu bezobraznicu, niti njenu majku. Ova gnusna veštica koja sada stoji u njegovoj ćeliji u San Marku sa mršavom, neuhranjenom devojčicom, đavolov je sluga. Zavela ga je u trenutku slabosti, a ova mala prljavuša je rezultat te užasne greške. Sada to dete stoji između njega i njegove budućnosti kao vladara Firentinske asketske republike. Mora po svaku cenu da je sačuva u tajnosti. U ovom trenutku je mogao suviše toga da izgubi. Tokom pet godina nakon Lorencove smrti, Fra Đirolamo Savonarola je uspešno uništio Medičijeve. Pošto više nije bilo Lorenca, to nije bio naročito težak zadatak. Njegov najstariji sin, Pjero, bio je maltene idiot. Nespreman za preuzimanje carstva, sistematski ga je uništavao bez ikakve pomoći sa strane, oslabivši ono što je od porodice preostalo zbog čega je Savonaroli bilo lako da insistira na progonstvu. Čak mu je dopušteno da opljačka palatu Mediči na via Larga u potrazi za gorivom za svoje lomače. Pronašao ga je. Slike, rukopisi, svi aspekti jeresi i prljavog paganizma konfiskovani su iz palate I bačeni na lomaču koja je redovno gorela na Pjaca dela Sinjorija. Savonarola je postao čuven po tim lomačama, nazivajući iz lomačama taštine. Imao je hiljade sledbenika. Kada žele da budu fini, građani Firence su ih zvali Pjađoni, što znači ‘plačljivci’, a kada ne žele da budu fini, zvali su ih ‘balavci.’ Pjađoni su sakupljali predmete za lomače. Bilo šta što se odnosi na fizičku taštinu – parfeme, kreme, ukrasi sa odeću, nakitv – bilo je namenjeno za lomaču. Muzički instrumenti su takođe bili namenjeni vatri, pošto su se koristili samo za svetovne proslave i podsticali ples, praćen pohotom. Sve knjige osim Biblije ili dela crkvenih otaca završavale su na lomači, sa posebnim naglaskom na paganske klasike. Ali, Savonarola je čuvao posebno mesto u svom srcu za uništavanje umetnosti. Medičijevi su negovali umetnost, umetnost koja sadrži skrivene nagoveštaje njihove jeresi i Reda. Uništavanjem umetnosti, eliminisaće alatke bogohuljenja. Nakon tri godine od eliminacije Lorenca, Savonarola je izbacio Medičijeve iz Firence, mada su dvojica koju nije mogao da kontroliše, Đovani i Đulio, sada kardinali u Rimu. Trenutno se na papskom prestolu nalazio Bordžija, pristalica Medičijevih, što je bilo za očekivati. Sa Savonaroline tačke gledišta, to je jedina porodica u Italiji koja je korumpiranija od Medičijevih. Mada je besneo zbog toga što braća Mediči napreduju tokom vladavine pape Aleksandra VI, bar su daleko od Firence. Do 1495. godine, Savonarola je postao neosporan vladar Republike Firence. Sastavio je nov ustav I primenio nove zakone o moralnosti i uzdržanosti. Bilo je nezakonito hodati ulicom sa bilo kakvim ukrasom. Taština je zločin prema Bogu. Niko se nije usudio da mu se suprotstavi i njegova moć je rasla. Međutim, postojanje ovog deteta je problem sa kojim mora odmah da se pozabavi. “Sredio sam da… dete usvoji porodica Paci”, rekao je ne gledajući predugo u pravcu te kurve. Pripadala mu je muka od toga. De Pacijevi su mu pomogli da eliminište

Medičijeve i mogao je lako da ih kontroliše. Dugovali su mu mnoge usluge. Uverio ih je da usvoje devojčicu bez postavljanja pitanja. “Tebi ću dati sto florina da odeš odavde i nikom ne pričaš o ovome. Kada devojčica bude usvojena, više je nikad nećeš videti.” Žena je zaustila da se pobuni, ali Savonarola joj je pružio vrećicu punu zlatnih florin. “Da li smo se dogovorili, ženo?” Klimnula je bez reči i posegnula ka vrećici. Ispustio je na pod i nasmejao se kada su se novčići razleteli. Žena je morala da se spusti na sve četiri kako bi ih sakupila. “Ostavi dete u foajeu. Poslaću braću koja će je odvesti kod Pacijevih.” Izašao je iz prostorije ne pogledavši ni majku ni ćerku. Devojčica je zurila ispred sebe krupnim očima koje su videle suviše tragedije u životu. Da je Savonarola pogledao, možda bi primetio nešto uznemirujuće. U njenim očima se krio sjaj ludila. Kolumbina se znojila od napora, ali je nastavila da radi sa Pjađonijem kraj sebe. Tovarili su na kola predmete za lomače, sakupljene prethodnog dana. Pjađoni su pljačkali širom Toskane u potrazi za predmetima koji podstiču taštinu i koje će spaliti na Savonarolinim lomačama. Kolumbini se stomak grčio svaki put kad bi pripremila rukopis za lomaču. Svako umetničko delo koje natovarila na kola teralo joj je suze na oči. Međutim, nije smela da pokaže ni jednu drugu emociju osim radosti zbog toga što će ove uvrede za Boga završiti u plamenu. Kolumbini i Sandru je bilo potrebno skoro pet godina da postanu poverljivi Pjađoniji. Savonarola im najpre nije verovao, ali postali su najposvećeniji radnici među njegovim vernim sledbenicima i pošto su predano radili na nabavljanju goriva za lomače uverio se u njihovu odanost. Sandro Botičeli je čak predao nekoliko svojih slika na kojima je naslikao Bogorodicu kao kurvu, kako bi dokazao svoju predanost. Sada su Sandro i Kolumbina smatrani vođama Pjađonija. Kroz njihove ruke je prolazilo sve što će završiti na lomači. Danas su radili zajedno, pripremajući grandioznu lomaču u čast Velikog posta. Gomila je bila tako velika i impresivna da je Savonarola došao lično da je osmotri. “Ah, pogledajte samo! Silno ću se radovati kada sve ovo završi u plamenu. Podgnite to malo, da mogu da vidim.” Dva Pjađonija su podigla nešto što izgleda poput barjaka za procesiju. Na tronu je sedela svetica, a oko njenih nogu su stajali oni koji je obožavaju. Sandro je progutao pljuvačku kada je prepoznao remek-delo Spinela Aretina iz Sansepolkra. Lorenco i on su kao dečaci mrširali ispod tog barjaka u čast prelepe žene naslikane na njemu, u čast Kraljice Milosrđa, Marije Magdalene. “Najpre moram nešto da isečem”, objavio je Savonarola, posegavši u ogrtač da uzme mali bodež koji je koristio tokom obroka. Magdalena je držala raspeće. Savonarola je zario bodež u platno barjaka i smelim potezima isekao lice Isusa na krstu, spašavajući sliku Hrista. “Neću dopustiti da slika Našeg Gospoda izgori. Ostalo bacite u plamen!” Ostali Pjađoni su klicali dok je Savonarola izlazio iz dvorišta. Sandro je pogledao Kolumbinu i ljude oko njih. Bilo je troje kola, po dvoje ljudi je radilo kraj svakih. Sandro je jurnuo da prigrabi barjak za svoja kola i niko ga nije sprečio. Usavršili su process, ali barjak je bio velik i morali su da budu pažljivi. Sačekavši da ostali Pjađoni odu na pauzu

za ručak, Kolumbina i Sandro su krenuli u akciju. Skinuli su barjak sa vrha gomile i smestli ga ispod kola. U kola je bila ugrađena tajna pregrada u tu svrhu. Od početka sprovođenja politike lomača, Sandro i Kolumbina su, jedno po jedno, spasili najčuvenija dela umetnosti i literature renesanse. Kada se barjak našao na bezbednom, oboje su se malo opustili. Obavljaju strašan posao, ali vredi rizika. Kada uspeju da spase nešto od velike važnosti za Red, tim bolje. Kolumbina je pogledala ka nebu i nasmešila se Lorencu. Svakog dana joj je pomagao, na svakom koraku. Sandro i Kolumbina su se sastali te noći u Antika Tore kako bi završili pripremu dokumentacije. Spašavanje umetničkih dela nije bio njihov glavni cilj, mada je bilo važno. Već pet godina grade slučaj protiv Savonarole, dokumentujući sve što izgovara tokom svojih propovedi i privatnih poslova sa Pjađonima. Njegove izjave su postajale sve ekstremnije kako mu je moć rasla. Arogancija ga je učinila neopreznim. Papa je osudio Savonarolu i pretio da će ga ekskomunicirati. Jedini razlog zbog kojeg to još nije učinio jeste činjenica da nema čvrst slučaj protiv čoveka kojeg nazivaju imenom Ludi Monah. Savonarola je, uprkos tiranskom ludilu, još veoma moćan u Firenci. Kontroliše veći deo Toskane. Papa Aleksandar je bio svestan toga da su mu potrebni dokazi kako bi ekskomunikacija bila legalna. Kolumbina i Sandro su bili uvereni da je dokumentacija koju prikupljaju svih ovih godina ne samo dovoljna za anatemu, već dovoljna da Savonarola bude optužen za jeres. Njegovo pogubljenje i apsolutno ukidanje njegove strahovlade nad Firencom, bio je jedini prihvatljiv ishod nakon pet godina robovanja Pjađonima. Kolumbina je pozvala svog sina. Mada se zvao Nikola Ardinđeli, svima je bilo jasno da je Mediči. Crte lica su mu bile mekše, poput majčinih, ali imao je Lorencove oči i znatnu količinu Lorencovog duha. Nikola će odneti ovaj paket u Rim. Najpre će ga predati svojoj braći iz Reda, Đovaniju i Đuliju, a zatim će sva trojica odneti ove dokaze sakupljane pet godina, papi Aleksandru VI. Kolumbina ga je zagrlila i poželela mu srećan put, proverivši da li nosi amajliju koju mu je Lorenco ostavio – majušni medaljon sa cepkom Istinskog krsta. Dok ga nosi, biće bezbedan. Firenca, današnjica “Vreme se vraća, Feliciti.” Feliciti se sledila. Bila je u parohijskoj kući Santa Felicite i spremala se za polazak, kada se njen ujak pojavio na vratima. Ušao je sa štapom u rukama dok ga je mlađi sveštenik pridržavao. Bila je šokirana što ga vidi i iznervirana zbog trenutka u kojem se pojavio. Žurila je. “Šta radiš ovde? Kako se usuđuješ da mi citiraš njihovo svetogrđe!” “Nije to svetogrđe, dete moja. To je istina. Bez obzira na to da li ti veruješ u to, bez obzira na to da li bilo ko drugi veruje u to. Jednostavno je istina. To se dešava, Feliciti. Svuda oko nas. Vreme se vraća i odneće nas sa sobom ako ne naučimo ništa iz prošlosti.” Pljunula ga je, ali je uspeo da je zaustavi pre nego što je progovorila.

“Moraš me saslušati pre nego što bude kasno. Ovo je bitnije od tebe, dete moje. Jesi li me čula? Dete moje.” Feliciti je sela dok je obuzimao osećaj užasa. Znala je šta će reći pre nego što je to izgovorio. “Ja nisam tvoj ujak, Feliciti. Ja sam tvoj otac. Tvoja majka je… sestra Ursula.” Tada joj je sve postalo jasno – zašto je prognana u internat u drugoj zemlji. Da je ‘majka’ koja je nije želela zapravo njena tetka. Da je sestra Ursula, stroga ali saosećajna monahinja koja razume njene vizije i pomaže joj da ih gaji, zapravo njena biološka majka. Poput Savonarole, Đirolamo de Paci je počinio greh iz kojeg se rodila ćerka. Ona je izdanak tog greha. Gospode. Vreme se vraća. Zaista je istina. Feliciti de Paci je istrčala iz kuće u vrt. Pala je na kolena i počela da povraća dok joj se telo grčilo. Otac Đirolamo nije krenuo za njom. Bio je suviše umoran i maltene se onesvestio do bolesti i iscrpljenosti. Mogao je samo da se nada da će njegovo otkriće sprečiti ono što je Feliciti isplanirala. Međutim, kada je te noći zatvorio oči u pokušaju da odspava, u snovima je video samo vatru. Montevekijo, Današnjica Sedeli su u prijatnoj dnevnoj sobi Destinove brvnare u blizini Kaređa. Pozvao ih je tog popodneva nagovestivši da mora nešto važno da im pokaže. Nije to mogao da donese u Firencu, ali možda će im pomoći da se oporave nakon tragičnih događaja iz prethodog meseca. Prošlo je dve nedelje od kako je eksplozija uzdrmala Firencu i povredila Vitoriju i Aleksandra. Destino im je ispričao neverovatnu priču o Savonaroli, nadajući se da će ih zabaviti ovim tajnim detaljem istorije renesanse. Znao je da je rad najbolji lek za dušu. Zbog toga ih je naveo da razgovaraju o Savonaroli i opasnostima koje fanatizam donosi. Bila je to važna lekcija za budućnost. “U okviru katoličke crkve je postojao pokret za proglašenje Savonarole za sveca, negde oko 1999. godine”, rekao je Piter kad je Destino završio sa pričom. “Neko je želeo da proglasi Ludog Monaha za sveca?” pitala je Tami sa nevericom. Piter je klimnuo. “Sećam se toga jasno zato što se moj red, jezuitski red, tome vatreno protivio. Znali su ko je bio Savonarola. Istorija ga danas pamti kao velikog crkvenog refomatora, ali bio je veći tiranin od Medičija ili bilo kojeg vladara Firence.” “Bio je zlikovac, nikada nemojte posumnjati u to”, rekao je Destino. “I opasan ubica. Ne samo fanatik, već i narcista. Želeo je moć i ništa više. Ničeg se nije prezao kako bi se te moći dočepao.” “Nešto me je oduvek interesovalo, Destino”, rekao je Beranže. “Istorijske knjige pišu o tome da su Botičeli i Mikelanđelo postali Savonarolini sledbenici i da je Sandro spalio neke od svojih slika na lomačama. Teško mi je da poverujem u to nakom priče koju si nam ti ispričao o njihovom odnosu sa porodicom Mediči.”

“Istorija tvrdi da je Marija Magdalena bila prostitutka”, ubacila se Petra sa iskrivljenim osmehom na usnama. “Koliko je istorija danas precizna?” “Pročitao sam da je Mikelanđelo na samrti izjavio da i dalje čuje Savonarolin glas u ušima”, dodao je Beranže. “Sada to razumem na drugačiji način.” Destino je klimnuo. “Mikelanđelo je bio prisutan u toj odaji i čuo je užasne stvari koje je Savonarola rekao Lorencu. Pogrdna imena kojim ga je nazivao i kako se zakleo da će uništiti Lorencove potomke. Monah je bio veoma vešt, kao i uvek. Najpre je sipao vino i ponudio Lorencu čašu prijateljstva i pomirenja. Govorili su o onim stvarima koje se tiču Firence, do kojih je obojici stalo. Lorenco se opustio više nego što je trebao. Nakon što se Savonarola uverio da je Lorenco popio dovoljno vina – vina u koje je sipao otrov – otkrio je pravi razlog svog dolaska. Želeo je da muči Lorenca na samrti. Sadizam. Zlo. “Na to je mislio Mikelanđelo kad je u starosti izjavio da mu Savonarolin glas i dalje odzvanja u ušima nakon svih tih godina. Na žalost, istorija nas je izneverila. Taj komentar je protumačen kao da je bio veran pristalica Savonarole i da ga je njegovo pravdoljubivo propovedanje inspirisalo! Ništa nije dalje od istine.” “A Sandro?” pitala je Morin. “Ah, Sandro. Moram da vam ispričam još deo priče.” Pjaca dela Sinjorija, Firenca, 23. maj, 1498. godine “Pjađoni, Pjađoni!” urlala je gomila dok se plamen peo pod nebesa. Sandro Botičeli je stajao najbliže što se usuđivao. Bio je poznat simpatizer, tako da je najbolje da se drži podalje od gomile dok se pogubljenje ne završi. Kasnije će povratiti svoju reputaciju u Firenci. Ali, danas je želeo da uživa u uspehu nakon teške borbe koja je trajala pet godina i da posmatra plodove svog rada. Kolumbina nije bila sa njim, pošto ženama tokom pogubljenja nije dozvoljen pristup na trg, zbog njihove bezbednosti. Masa je bila nasilna i opasna, a vrebala je opasnost od pobune i krvoprolića. Đirolamo Savonarola je goreo u centru Firence. Umirao je na isti način i na istoj lokaciji gde je tokom proteklih pet godina uništavao umetnost, literaturu i kulturu. Bilo je neke izvrsne ironije u tome, pomislio je Sandro. Dvadeset treći maj. Zauvek će taj dan nazivati Danom Preporoda Umetnosti. Paket za papu Aleksandra, koji je Kolumbina brižno pripremala, dočekan je sa velikim zadovoljstvom. Sadržao je više nego dovoljno dokaza da se Savonarola optuži i osudi za jeres. Trenutak je bio savršen, pošto je grad Firenca počeo da eruptira od besa zbog ugnjetavanja. Godine strogosti su uzele svoj danak i spremala se pobuna protiv ludog monaha koji je nekad bio njihov spasitelj. Gomila je prevrtljiva. Čim je Savonarola uhapšen, podeljenim gradom je počeo da besni haos. Prema raspoloženju u gomili, delovalo je kao da svi podržavaju odluku pape o proglašenju Savonarole za jeretika. Mada su ljudi klicali ‘Pjađoni”, mogli su se čuti i povici ‘Firenca je slobodna.’ Kod Sandra, koji nije bio nasilan čovek, miris sprženog mesa izazivao je mučninu. Silno se mučio sa svojim duhom danas. Moraće da povrati svoju pobožnost sada kada je zadatak izvršen. Moraće da pronađe oproštaj i da nastavi sa svojim životom. Ali, ne danas. Učiniće to sutra.

Danas će slaviti u taverni u Ognisantiju. Otvorila se jutros, prvi put od kako je Savonarola nasilno zatvorio pre više godina. Danas će sedeti za stolom koji je toliko puta delio sa Lorencom i podići čašu u čast svog prijatelja i iskrenog brata, zbog svega što je dao njemu, Firenci i svetu. Danas će pisati umesto da crta. Pisaće o bratu koji ga je nadahnjivao i o umetnosti koju su zajedno stvarali. Zatim će možda ponovo biti u stanju da slika. Prošlo je dosta vremena, ali danas se preporodio. Kolumbina je putovala u Montevekijo skoro svake nedelje ujutru. Započela bi dan molitvom u tajnom vrtu vile Kaređi, svom duhovnom svetilištu od kako je Lorenco tamo prvi put odveo. Kip Marije Magdalene, Kraljice Milosrđa, blistao je pod patinom uprkos mnogim dekadama koje su prohujale, pošto ga je Kolumbina čistila tokom svake posete. Nakon toga bi se pridružila Fra Frančesku u njegovoj brvnari gde je obavljala svoju dužnost pisara Reda. Zapisivala je ono što bi joj Učitelj diktirao, pažljivo prenoseći njegove reči na papir. Stvarali su sveto, složeno i šifrovano remek-delo koje sadrži podatke o istoriji i učenjima Reda. Morala je dobro da se usredsredi pošto je Učitelj koristio čudnu mešavinu latinskih i italijanskih reči, povremeno skretajući ka grčkom jeziku. Osim zapisivanja alegorijskih priča koje je diktirao, Kolumbina je uposlila svoj fini um kako bi organizovala crteže i arhitektonske podatke koji će na kraju biti uneti u ovo, već veoma obimno delo. Fra Frančesko je objasnio, “Kad završimo, odnećemo ga u Veneciju, vođi Reda po imenu Aldus. On će ga odštampati. Prvi put u istoriji Reda imaćemo zapisana učenja koja možemo prikazati u javnosti. Crkva će pretpostaviti da je u pitanju jeres, ali tako su pažljivo šifrovana da to ne može biti dokazano.” Rad se na taj način nastavio sedam godina nakon Lorencove smrti: Kolumbina je pažljivo prepisivala tekst i unosila crteže i umetnička dela koja je Učitelj sakupio od najvećih umova renesanse. U ovu alegoriju bili su upretani mnogi detalji Lorencove i Kolumbinine priče: legenda o čovekovom putu ka otkriću kroz fantastične predele iz snova i pronalasku istine uz pomoć ljubavi koja nailazi na mnoge prepreke i sve ih prevazilazi. Kolumbina je ulila mnogo ljubavi i duha u ove zapise i često je osećala Lorencovo prisustvo u prostoriji dok je radila. Onog dana kada se približio kraj tog ogromnog posla, pitala je Učitelja, „Kako ćete nazvati ovo svoje remek-delo?“ Nasmešio se i reckavi ožiljak iznad brade je poskočio kada je odgovorio. „To nije moje remek-delo Kolumbina. Pripada svima nama, svim velikim umovima koji i životima koji su doprineli ovoj priči. Pripada svakom ljudskom biću koje ga prihvata, uči iz njega i postaje junak svog epa.“ Na trenutak je zastao i razmislio. „Mislim da zbog toga treba da mu damo univerzalan naslov koji opisuje putovanje čitavog čovečanstva i podseća nas na to šta je stvarno, a šta nije. Šta misliš o naslovu Borba ljubavi u snu.“ Kolumbina je proživela borbu za očuvanje prave ljubavi, tako da je klimnula. „Zbog toga što je ljubav jedina realnost, a sve ostalo je san?“ „Naravno.“ Klimnuo je Učitelj. „I zbog toga što ljubav sve pobeđuje.“ Princ pesnik. Bio je moj prijatelj, bio je moj brat. Naslikao sam proročanstvo, njegovo proročanstvo, kao alegoriju o Veneri i Marsu, koristeći za modele dvoje ljudi koje je Lorenco najviše voleo: Kolumbinu i Đulijana.

Sin Čoveka će odabrati Kada se vreme vraća za Princa Pesnika. On koji je duša zemlje i vode Rođen u složenom carstvu morskog jarca I blagoslovene loze. On koji će potopiti uticaj Marsa I uzdignuti uticaj Venere Kako bi otelovio pobedu blagosti nad agresijom. On će nadahnuti srca i umove ljudi Kako bi osvetlio stazu službe I pokazao im Put. To je njegovo zaveštanje, To i da spozna veliku ljubav. Kolumbina je Venera, naravno. Budna je i uzvišena u svojoj lepoti, kao što je navedeno u proročanstvu. Mars je prikazan kako spava i time je ukazano na to da je potopljen. Sićušna stvorenja nalik na Pana, simboli Jarca, duvaju u školjke aludirajući na dublje potapanje. Ljubav Venere i Marsa je epska i na slici je jasno prikazano da je milost prevagnula nad agresijom. Ona mu je pokazala Put, i to je zaista velika ljubav. Ja istrajavam, Alesandro Filipepi, poznat kao „Botičeli“ IZ TAJNIH MEMOARA SANDRA BOTIČELIJA Montevekijo, Današnjica Kao da su u muzeju – najčudesnijem, najizuzetnijem muzeju u kojem su ikad bili. Destino i Petra su bili apsolutno razdragani dok su zamotavali antički persijski tepih kako bi otkrili vrata na podu Destinove male kuće. Vodila su ka stepenicama, više nalik merdevinama, niz koje su se svi spustili. Kuća je nakada pripadala Medičijevima i bila izgrađena iznad podruma za jabuke u Montevekiju, veoma nalik onom podrumu u koji je Kozimo zaključavao Fra Filipa dok ne završi porudžbinu. Međutim, u ovom podrumu Destino je vekovima čuvao blago – Botičelijeve slike, Mikelanđelove crteže, neprocenjiv nakit i predmete. Bilo je tu i stotinu dokumenata. Bilo bi im potrebno više godna da pregledaju sve predmete, da ih analiziraju i katalogiziraju. „Gospode, Destino. Potreban ti je sigurnosni sistem. Ova kolekcija je od neprocenjive vrednosti.“ Destino se nasmejao. „Bog je moj sigurnosni sistem. Ovde me niko neće pokrasti. To se nije desilo pet stotina godina, pa se neće desiti ni danas. Dođite, imam dar za svakog od vas. Najpre Tami i Rolan.“

Poveo ih je ka uglu prostorije gde je na zemlju bio položen predmet prekriven ćebetom. Dao je znak Rolanu da mu pomogne i pažljivo su podigli prekrivač. Bila je to rukom izdeljana kolevka, izuzetne izrade. Imala je urezan Magdalenin pečat duž ivica. „Ovo je kolevka napravljena za Matildu od Kanose. Odgovaraće vašoj devojčici. Biće vatrena poput Matilde. Baš kao što je Petra rekla. Ova kolevka će joj doneti anđeoske snove dok bude prelazila u naš svet.“ Dok je klečala i gledala kolevku, Tami se rasplakala. „Nikad nisam videla nešto lepše.“ „Kako da vam zahvalimo?“ prošaputao je Rolan. „Odgajite ćerku sa ljubavlju kako bi ispunila svoju sudbinu i promenila svet na način koji smatra odgovarajućim u okviru svoje jedinstvene misije. To je sve što je bilo kome od nas potrebno.“ Pozvao je Petru i Pitera i predao im veliku kutiju, pokazujući im da treba zajedno da je otvore. Učinili su to i ugledali set antičkih ručnih ogledala. „Dok ponovo otkrivate svoju večnu ljubav, videćete istinu: da voljena osoba uvek predstavlja naš odraz. Ova ogledala su na svom venčanju koristili Kolumbina i Lorenco. Silno se radujem zbog toga što vaš brak ne mora da bude tajan.“ Sledeća kutija je bila namenjena Morin. Ona je već bila u suzama zbog čuda koja su se dešavala oko nje. Svaki predmet u prostoriji odisao je moćima istorije. Beranže je zadirkivao, „Možda je bolje da sedneš.“ Destino je klimnuo. „Da“, rekao je tiho. „Verujem da je bolje da sedneš.“ Pokazao je ka prelepo izrezbarenoj stolici sa jastučićima presvučenim somotom. Nema sumnje da je u pitanju komad nameštaja sa sopstvenom istorijom. Destino joj je položio drveni kovčežić u ruke i pokazao joj da ga otvori. Morin je pažljivo uklanjala sloj po sloj svilenkastog materijala koji je pokrivao predmet koji se unutra nalazi. Ostala je bez daha kada je konačno ugledala predmet. Bio je to ćup od alabastera. Pogledala je Destina očekujući objašnjenje, plašeći se da prihvati istinu o tome šta drži u rukama. „Znaš šta je to, draga moja“, rekao je nežno. Ostali su stajali mirno poput kipova i posmatrali bez reči. Morin je pažljivo podigla ćup iz kovčega. Alabaster je sijao iznutra zbog čega je ćup imao rozikast odsjaj. Otvorila je poklopac i mada je ćup bio prazan, mirisao je na nešto drevno i sveto. „To je ćup kojim je naša Kraljica Milosrđa miropomazala svog voljenog, najpre za venčanje, a potom za sahranu. Generacijama se nasleđivao po ženskoj liniji pre nego što se našao u Sansepolkru, sa ostalim relikvijama Reda. Sve je premešteno u Firencu tokom Lorencove vladavine, kada je postojala opasnost da će Sikst zauzeti Sansepolkro i sve konfiskovati. Sada pripada tebi. Siguran sam da bi ona to želela.“ Morin je tada konačno shvatila, kao i svi ostali u prostoriji. Destino je zaista ono što tvrdi da jeste: čovek kojeg muči agonija večnog života u svetu koji ga nikad neće shvatiti. Njegovo postojanje, njegov opstanak, najveće je od svih čuda i podsetnik da je sve moguće i da postoje slojevi stvarnosti koje često nismo u stanju da pojmimo. Morin je videla da se Destino veoma umorio, ali imao je još jedan poklon. Prišao je Beranžeu i spustio dlanove na njegovo lice. „Došlo je tvoje vreme, prinče moj. Vreme da postaneš ono što jesi, vreme da budeš ono za šta si rođen. Vreme je da postaneš vođa. Želim da uzmeš ono što ću ti dati kao simboličan skiptar. Postaćeš vođa novog doba, novog sveta ljubavi i prosvetljenja. Zapamti da ti je Bog podario najveći blagoslov i da

moraš posvetiti ostatak života misiji ponovnog uspostavljanja Puta ljubavi. Zaklinješ li se da ćeš to učiniti?“ „Zaklinjem se“, prošaputao je Beranže. „Poklanjam ti istinsko Koplje sudbine.“ Destino je uzeo masivan gvozdeni ključ sa kuke na zidu i otključao bravu na sanduku koji se pružao duž pola zida podruma. Pokazao je Beranžeu da ga otvori. Iznutra je izbijala plava svetlost. Najpre bleda, a zatim sve jača, dobila je nijansu indiga i uskovitlala se prostorijom pre nego što se vratila u sanduk. Il giavelotto di destino. Koplje sudbine. „Za razliku od lažnih kopija, oko kojih se ispredaju legende o zlim duhovima i smrti, koplje koje sam nosio kada sam počinio najveći zločin protiv čovečanstva, objekat je dobrote i pozitivne moći. To je objekat preobražaja. Približi se i pogledaj pažljivo. Slobodno, Beranže. Sada je tvoje.“ Beranže je podigao koplje sa poštovanjem dok je Destino pokazivao vrh. Bio je umrljan krvlju. „Njegova krv me preobrazila. Kao i njegova ljubav. Ovo koplje je simbol toga kako se neiskupiva duša može preobraziti uz pomoć ljubavi. To je najvrednija lekcija Puta, lekcija koju morate obećati da ćete pamtiti i preneti je svetu.“ Sada su svima tekle suze, suze radosti i strahopoštovanja zbog čuda koja se dešavaju u ovom neverovatnom podrumu. Tada je nastupio pakao. „Vatra!“ Rolan je prvi namirisao, ali kada je primetio i krenuo da upozori ostale, čuli su zvuk greda koje se krše. Mala kuća je bila drevna i napravljena od drveta. Brzo će izgoreti. Morali su da izađu iz podruma. Rolan se popeo prvi kako bi mogao da izvuče žene. Piter i Beranže su ih brzo gurali iz podruma. Morin je obmotala ćup od alabastera bluzom, a Petra je učinila to isto sa ogledalima. Tami je bacila pogled ka kolevci; nema vremena da je spasi. Kada su se žene našle na sigurnom, Beranže i Rolan su pokazali Destinu da je on sledeći. Odmahnuo je glavom. „Hajde!“ zaurlao je Beranže. „Nemamo mnogo vremena pre nego što se čitava kuća sruči na nas.“ Beranže je počeo da paniči. Čuo je kako sve krcka dok vatra besni kroz kuću. Dim je bio sve gušći. „Ne!“ doviknuo je Destino. „Ja idem poslednji. Moraš se pobrinuti za Morin i za koplje. Kreni. Odmah!“ Beranže je dodao koplje Rolanu i popeo se što je brže mogao. „Morin!“ uzviknuo je, ali nije ništa video. Kuća je bila puna dim i plamena. Zatim je u daljini čuo njen glas, „Ovde sam, napolju, prati moj glas.“ Beranže je pogledao ka Piteru koji je izlazio iz podruma i pružio mu ruku. Obojica su pogledala dole i posegnula ka Destinu, ali tavanica je popustila u tom trenutku. Odskočili su u stranu, ali vrata podruma su sada bila potpuno prekrivena plamenom i zapaljenim gredama. Neće uspeti da izvuku Destina i on je to znao. Beranže i Piter nisu ništa videli, ali potrčali su ka glasovima koji su ih dozivali kroz čitav taj haos. Beranže je držao koplje sudbine u rukama i osećao kao da ga nešto vuče napred. Pratio je instinkt, zgrabio Pitera drugom rukom i potrčao u pravcu u kojem ga je koplje vuklo. Za par sekundi su se našli napolju u toskanskoj noći i ponovo bili u stanju da dišu.

Ostali su ih čekali i uz suze straha i radosti brojali glave utvrdivši da su svi bezbedni. Osim Destina. „Gospode“, uzviknula je Morin. „Izgubili smo ga.“ Nije bilo vremena za oplakivanje. Začuo se vrisak agonije i svi su potrčali ka zadnjem delu kuće potpuno zahvaćenom besnim požarom. Mala grupa, oznojana i umrljana od čađi, užasnuto je zastala pred prizorom. Feliciti de Paci se nalazila u središtu plamena. Bila je na krovu i sipala benzin iz kanistra po krovu od šindre i slučajno posula malo po svojoj odeći i zavojima na rukama. Vatra se proširila veoma brzo i zahvatila njenu odeću. Pošto joj se vrtelo u glavi od gubitka krvi i iscrpljenosti, nije se kretala dovoljno brzo. Ali, ovo je bila njena prilika da ih eliminište sve zajedno – sve preostale članove Reda Svetog Groba. To je činila u slavu Boga, darujući mu najveći mogući dar. Neće ga sada izneveriti. Ne može ga izneveriti. Kada se krov urušio pre nego što je uspela da se skloni, već je bila okružena plamenom. Benzin na odeći se pobrinuo da smrt bude brza. Destino nije osećao bol, niti strah. Osećao je samo tugu zbog toga što ostavlja divne muškarce i žene koji su ga posetili pre kraja. Oplakivaće ga, mada on to ne želi. Spreman je. Život mu je bio neverovatniji nego što ljudi mogu da zamisle i shvate. Njegov posao je sada zavšen. Bio je siguran da će šestoro ljudi koje ostavlja za sobom ispuniti obećanja koja su dali Bogu, sebi, jedni drugima i njemu. Radiće na ponovnom uspostavljanju Puta ljubavi na svetu i zajedno će uspeti u tome. Vreme se vraća. Njegovo vreme se upravo vraća. Vratiće se svojoj majci i svom ocu na nebo. Ponovo ga je okružila plava svetlost i osećaj univerzalne ljubavi, dok je čovek poznat pod mnogim imenima – Longin, Fra Frančesko, Učitelj, Destino – zatvarao oči poslednji put tokom svog ovozemaljskog života. Firenca, današnjica Destino im je ostavio još jedan poklon. Libro Rosso, blagoslovena crvena knjiga u kojoj je zapisano sveto učenje Isusa Hrista i njegovih potomaka, preneta je u Petrin stan pre požara. Ispod korice su pronašli karticu adresiranu na Pitera. Pisalo je samo, Mudar si kao Solomon, jer odabrao si kraljicu od Sabe. Ponovo uspostavio ova učenja Moleći se da ih u miru i sa dobrodošlicom Dočekaju svi ljudi I da više ne bude mučenika. Beranže Sinkler se rukovao sa Pjerom Buondelmontijem, dok je Morin nežnim rečima tešila njegovu suprugu, baronestu fon Habzburg. Vitorija je i dalje bila u komi. Aleksandar i ona su pali sa terase njenog stana na drugom spratu tokom eksplozije. Aleksandar je bio u ekstenziji zbog višestrukih preloma i fraktura. Proći će meseci pre nego što bude mogao ponovo da hoda – možda i duže. Ali, Vitorijine povrede su

ozbiljnije. Njen oporavak je još bio neizvestan. Međutim, oboje su zbog pada bili pošteđeni požara i to je neka vrsta utehe. Bila je to teška odluka za baronesu i njenog supruga, ali najzad su pristali na Beranžeov predlog, jer su oboje znali da je tako najbolje za Dantea. Potpisali su dokumente u kancelariji advokata nakon što je ugovor sastavljen uz uvažavanje zahteva obe strane. Dantea Buondelmonti Sinklera će odgajati njegov stric, Beranže Sinkler u svom zamku u Francuskoj, sve dok mu se roditelji ne oporave i ne budu u stanju da se brinu o njemu. Leto će provoditi sa dekom i bakom u Austriji i Italiji, kako bi naučio jezik i upoznao se sa kulturom i nasleđem tri plemenite porodice od kojih vuče poreklo. Dante će postati poput starijeg brata Serafini Gelis, novorođenoj ćerci Tamare i Rolana Gelisa. Deca će zajedno učiti iz Libro Rosso i uroniti u svoje anđeoske sudbine. Zaveštanje Princa Pesnika će napredovati u budućnosti, uz ljubav kao jedinog učitelja. Rim, 1521. godine Papa Lav X je tiho sedeo u svojoj radnoj sobi, srećan što je sam nakon bezbronijh hitnih sastanaka i saveta tokom proteklih dana. Otpio je gutljaj gustog crnog vina iz pehara, ukrašenog prepletenim burmama. Bila je to njegova omiljena berba, iz Montepolicijana i naredio je da se donese iz njegove rodne Toskane u buretu. Papa nije mogao da podnese vodenjkave splačine koje su u Rimu nazivali vinom i odbijao je da se to služi u njegovoj blizini. Zašto piti vodu iz jarka, ako vam je dostupan nektar bogova? Nasmešio se i pomislio kako bi se njegov učitelj Anđelo Policijano nasmejao kada bi čuo ovo pagansko poređenje. Naravno, Anđelo bi prvi proslavio događaje iz proteklih godina i sigurno bi to učinio uz vino iz svog rodnog grada. Začulo se blago kucanje na vratima i Lav je teško uzdahnuo. Večeras nije bio željan društva, ali to ipak nije mogao da izbegne. Kostobolja ga je mučila i nije želeo da ustane, zbog toga je samo doviknuo „Uđi“ i ponadao se da je posetilac neko sa kim može da se nosi. Bog je zaista milostiv, pomislio je, kada je video da u prostoriju ulazi njegov rođak Đulio de Mediči. Đulio je jedina osoba koju je u ovom trenutku mogao da podnese. Jedina osoba sa kojom je mogao potpuno slobodno da podeli svoje misli i reči. „Uđi i popi piće sa mnom. Danas imamo zbog čega da slavimo.“ Đulio je klimnuo, sipajući vino u identičan pehar. Klimnjuo je ka portretu na zidu pre nego što je otpio. „Osetio sam ga danas, Đio.“ Đulio se papi uvek obraćao krštenim imenom. To je bila privilegija članova porodice. „Kao da je bio ovde, posmatrao nas i vodio naše postupke. Kao i uvek.“ Papa Lav X je pogledao portret svog oca i podigao čašu. „Za tebe, tata. Sve ovo činimo zbog tebe.“ Papa je imo tamne oči, skoro identičke očima čoveka sa portreta. Sada su se ispunile suzama zbog oca, koji mu je i dalje silno nedostajao. „Istorija me neće pamtiti u povoljnom svetlu zbog onoga što sam danas učinio. Zbog onoga što sam činio protekle tri godine.“ Đulio, uvek veoma ozbiljno dete, sada je učinio nešto neobično: nasmešio se. „Ali smo to ipak učinili, Đovani. Mi smo to učinili.“ „Započeli smo posao. Još ima mnogo toga što treba uraditi, ali zaista smo ispunili obećanje. Ako nas istorija opiše kao slabe, nesposobne i popustljive, onda neka tako

bude. Obećao sam da ću izvršiti ovo delo i učinio sam to. Znao sam koliko će me koštati, ali to je mala cena za pobedu.“ Obojica su otpili, razmišljajući o događajima iz prethodnih par nedelja. Pre četiri godine, buntovni ustanak sveštenika i profesora teologije u Nemačkoj, Martina Lutera, najavio je neku vrstu svetog rata protiv katoličke crkve. Uz genijalno nadahnuće, okupio je običan narod oko sebe time što je zakucao dokument za vrata katedrale u Vitembergu. Luterov dokument, nazvan Devedeset pet tačaka, osudio je crkvu zbog mnogih zločina. Neke od njih su aktivno podsticali papa Lav X i njegov rođak kardinal Đulio. Papa Lav X je istupio protiv Lutera zbog drskosti, ali učinio je to suviše kasno. Bilo mu je potrebno tri godine da istraži slučaj i najzad ekskomunicira jeretika, koji je jasno imao nameru da uništi katoličku crkvu. Pontif je žustro kritikovao mnoge kardinale i druge lidere crkve širom Evrope, koji su insistirali da budu preduzete strožije i brže mere protiv Lutera i njegovog sve šireg reformatorskog pokreta. Ali, papa Lav X je odlučno naglašavao da se o svemu mora pažljivo razmisliti i tek onda delati. Poslao je nekoliko izaslanika – prijatelja i pristalica Medičijevih – u Nemačku da sprovedu istragu protiv Lutera, ali to je samo podstaklo reforme i dovelo do toga da pokret stekne nove, fanatičnije članove. U trenutku kada je Luter ekskomuniciran, broj njegovih sledbenika je toliko narastao i toliko se osnažio u duhu, da su anatemu protiv Lutera smatrali svojim ordenom za hrabrost i slavili je tokom čitavog trajanja pokreta. Biti ekskomuniciran iz crkve koju prezireš, pravi je blagoslov. Danas, nakon serije žestokih debata, papa Lav X je doneo dekret da se protiv Martina Lutera više neće pokretati nikakve akcije. Proglasio je da je ekskomunikacija dovoljna; reformatori će se bez sumnje obeshrabriti nakon tog čina i njihova mala pobuna će zgasnuti. Bilo je drugih stvari sa kojima je Lav X želeo da se bavi – obnovom bazilike Svetog Petra, koju je prepustio Mikelanđelu i svom omiljenom angeliku Rafaelu. Osim toga, pojavio se nov, talentovan umetnik u Venecijanskoj školi čiji je talenat valjalo kultivisati. Zvao se Ticijan. Konzervativni kardinali su bili veoma gnevni. Da li je papa potpuno poludeo? Zar ne vidi da se katolička crkva suočava sa revolucijom kakva još nije viđena? Štaviše, već je proćerdao basnoslovno bogatstvo na umetnosti i arhitekturu, potvrđujući svoju reputaciju frivolnog ljubitelja umetnosti i dosipajući ulje na vatru koju su zapalili reformatori. Zar papa ne razume težinu situacije u kojoj se crkva nalazi? Zar ne shvata da ovi protestanti ugrožavaju budućnost katolicizma? Niko osim ljudi iz papinog najužeg kruga nije znao da Lav X vidi pretnju veoma jasno. Oni koji su gunđali zbog njegove nsposobnosti i psovali njegov nedostatak vođstva, nikad neće znati koliko je brilijantna, posvećen i svrsishodna svaka odluka koju je papa Lav X doneo. On je zapravo, izvršio pažljivo osmišljen plan koji je pokrenut onog trenutka kada u četnaestoj godini je proglašen za najmlađeg kardinala u istoriji. Njegov partner u ovoj zaveri bio je kardinal Đulio, mrzovoljno dete koje je čitavog života bilo kivno na crkvu zbog toga što je odobrila ubistvo njegovog oca tokom velike mise na Uskršnju nedelju. Međutim, oni nisu osmislili zaveru; oni su samo poslednji u čitavoj seriji operativaca. Pošalji našeg najpoverljivijeg glasnika u Vitemberg“, rekao je papa Đuliju, „Neka odnese Luteru poruku da je dobro obavio posao i da smo mu veoma zahvalni. Savršeno je izveo plan Reda.“

„Ali, prvo popi piće sa mnom – hajde da još jednom nazdravimo čoveku koji je sve ovo neustrašivo osmislio. Za Lorenca il Magnifika, divnog oca i najvećeg Princa Pesnika koji je ikad živeo. Održali smo obećanje koje smo ti dali!“ Podigao je pehar ka Đuliju, koji je uzvratio. „Za Lorenca“, a zatim dodao, „i u znak sećanja na mog oca Đulijana. Neka takav zločin više nikada ne bude počinjen u ime papskog autoriteta.“ Prvi papa iz porodice Mediči, Lav X, nazdravio je sa kardinalom Đuliom de Mediči. Korumpirana crkva je od njega načinila siroče, ali on će jednog dana naslediti svog rođaka na prestolu svetog Petra i postati papa Klement VII. Najzad, nisu obojica uzalud Mediči. Epilog Engleska, 1527. godine Ne tražim drugu. Ana je iznova pročitala pismo šaputajući reči naglas i uživala u svakoj strašću natopljenoj reči. Od danas, moje srce pripada samo tebi. Voleo bih da tebi pripada i moje telo. Bog to može omogućiti ako poželi – Svakog dana se molim da to učini, I nadam da će čuti moju molitvu. Želim da vreme brže prolazi, ali se plašim da će proći dosta vremena pre nego što se ponovo budemo sreli. Ispisano rukom sekretara čije srce, telo i volja Odano pripadaju tebi i koji je tvoj posvećeni sluga. Zaljubljeni udvarač koji je sebe nazivao odanim i posvećenim slugom potpisao je svoju izjavu izrazom na srednjovekovnom francuskom, pozajmljenom iz ljubavnih pesama trubadura: Aultre ne cherse. Ne tražim drugu. Uzdahnula je zbog lepote teksta i zbog bola. Strast je bila uzajamna, ali objekat njene žudnje nije joj bio dostupan po zakonu zemlje. Bio je oženjen čovek i otac i kao takav apsolutno van domašaja. Ipak, u njegovom pismu je pisalo „Bog to može omogućiti, ako poželi“, kao da je uverava da će Bog intervenisati i promeniti okolnosti, ako je njihova ljubav jaka i ako im je suđeno da budu zajedno. Na evropskim dvorovima na kojima je Ana provela detinjstvo, učili su je da ljubav sve pobeđuje. Držeći se tog verovanja, uzela je Knjigu o satima sa stočića kraj kreveta. Osmeh joj je preleteo preko usana dok je listala svoj omiljen molitvenik. To je bilo izuzetno remek-delo flamanske umetnosti, iluminisan privatan tom koji je dobila od svoje učiteljice, Margarete Austrijske. Međutim, nije se nasmejala ni zbog umešne izrade, ni zbog sentimentalne vrednosti knjige. Nasmejala se zbog rukom ispisanih beleški na margini. Ana i njen ljubavnik su osmislili vešt metod za doturanje tajnih poruka – preko molitvenika tokom crkvenih službi. Njegova poslednja poruka zapisana je na strani sa

slikom Isusa Hrista nakon bičevanja, krvavog i izmučenog. Poruka je ispisana na njenom omiljenom jeziku – francuskom. Ako se tokom molitve setiš moje ljubavi, onoliko snažno koliko ja tebe obožavam, nikad neću biti zaboravljen, jer zauvek sam tvoj. Njegova poruka je bila jasna: Patim od ljubavi prema tebi. En je pažljivo razmislila o odgovoru. Odabrala je da odgovori na prelepo ilustrovanoj strani Blagovesti, gde anđeo Gavrilo saopštava ljupkoj Bogorodici da će roditi sina. Osmislivši kuplet na engleskom, zapisala je: Otkićeš da sam svakog dana Puna ljubavi i tebi odana. Simbolizam je nepogrešiv; Ana je dobro odabrala. Odbiranjem Blagovesti naglasila je slavni trenutak kada Bog daruje sina blaženoj ženi. To je njeno obećanje svom voljenom: voleće ga, biće mu odana i podariće mu sina kojeg toliko želi. Mada je njen voljeni, oženjen čovek i otac, njegova supruga mu je podarila samo jedno živo dete, devojčicu. Kako bi naglasila svoje sveto obećanje, Ana je dodala potpis koji će on sigurno odmah prepoznati. Napisala je na francuskom, pozivajući se na trubadursku tradiciju i tajnu koju će samo on razumeti: Le temps viendra. Vreme će se vratiti. Završila je potpis majušnim crtežom astrolaba, simbola vremena i njegovih ciklusa, simbola vremena koje se vraća. A zatim je napisala svoje ime kitnjastim stilom: Ana Bolen Kasnije tog popodneva, dok je kraljev kapelan mumlao reči mise pred malom grupom okupljenom u kraljevskoj kapeli, Ana Bolen je tiho predala svoj molitvenik svom voljenom. Anin otac, ser Tomas Bolen, bio je kurir. Njegov položaj kraljevog poverenika, obezbeđivao mu je privilegiju sedenja pored suverena tokom mise. Bio je više nego voljan da ohrabri naklonost između svoje mlade ćerke i kralja. Henri VIII, kralj Engleske, primio je poruku i privio molitvenik uz grudi. Suze su mu krenule niz lice i zamaglile vid dok je posmatrao ženu koju voli i šaputao ka njoj, „Vreme će se vratiti, moja Ana. Pobrinućemo se za to.“ Kako je sve pošlo po zlu? Ana je imala dovoljno vremena da razmisli o svemu dok je sedela u ćeliji, čekajući smaknuće. Iz Kalea je stigao francuski mačevalac, spraman za grotesknu misiju. Jednim udarcem oštrog sečiva odvojiće njenu glavu od finog vrata. To je bio poslednji dar koji je Henri poklonio svojoj voljenoj. Dok je potpisivao smrtnu presudu, kralj je ublažio kaznu: Ana Bolen, kraljica Engleske, neće goreti na lomači kao što sleduje osuđenom jeretiku i izdajniku. U neočekivanom naletu milosrđa, Henri je poslao u Francusku po krvnika koji će je brzo, delotvorno i što bezbolnije rastaviti od života i prekratiti joj muke. Prošlo je devet godina od kako su se Ana i Henri zakleli jedno drugom da će se vreme vratiti. Ana je sada u rukama držala taj isti molitvenik i prelazila prstima preko izbledelog

mastila zlatnog obećanja za koje je nekad verovala – za koje su oboje verovali – da će promeniti svet. Henri je bio povećen misiji koliko i ona. Njihova ljubav je bila stvarna i predstavljala je nezaustavljivu silu i dobra i zla. Posmatrajući astrolab, Ana je razmišljala o protoku vremena. Njoj je preostalo još samo malo. Pre nego što napusti ovaj svet, mora da uradi još nešto, poslednji čin posvećenosti misiji. Mora da pronađe način da zaštiti svoju majušnu, divnu, crvenokosu ćerku. Podigavši pero, Ana je započela pismo na francuskom: Draga Margareta, Kada dobiješ ovo pismo već ćeš biti svesna toga da sam te spektakularno izneverila. Nemam dovoljno vremena da izrazim svoju tugu i žaljenje. Ipak, nije sve izgubljeno. Postigli smo mnogo toga što nas približava cilju. Ne smem dozvoliti da moja smrt pokrene plimu koja će prekriti ovu veličanstvenu zemlju. Pišem ti kako bih izrazila duboku naklonost i divljenje koje prema tebi osećam, i da te zamolim da pronađeš način da preneseš svoju viziju, našu viziju, mojoj ćerci. Uveravam te da je Elizabeta zlatno dete naših snova, začeta savšeno i bezgrešno na mestu poverenja i svesti u skladu sa pravilima Reda. Preklinjem te da je ne izneveriš. Čak i u ovako mladom dobu, ona ispoljava snagu i brilijantnost kakvim nema ravnih. Ako Elizabeta bude zaštićena, pobrinuće se da se Vreme vrati. Ana Ark, Francuska Današnjica Morin se probudila dok je zora svitala iznad brda oko Arka. Pažljivo se pridigla u krevetu da ne probudi Beranža koji je spavao pokraj nje, ali uzalud. Uvek je bio u stanju da oseti njeno raspoloženje i energiju. I ovog puta je otvorio oči, čim se promeškoljila? „Da li je sve u redu, ljubavi?“ Morin ga je pogledala i odmahnula glavom. Prešla je prstima preko svog grla i prošaputala, „Imam tanak vrat.“ „Šta?“ Beranže se zabrinuto uspravio u krevetu. „To je rekla dok je čekala pogubljenje. Brzo će umreti zato što ima tanak vrat.“ „Ko je to rekao? Kakvo pogubljenje?“ „Ana Bolen.“ „Ponovo si sanjala nešto.“ konačno mu je sinulo. Klimnula je. Ovo je bio najčudniji i najživopisniji san koji je Morin ikad iskusila. Nije prosto posmatrala Anu Bolen u Londonskom Taueru, bila je Ana Bolen. Iskusila je misli, osećanja i sećanja jedne od najozloglašenijih kraljica u istoriji, u trenutku dok se priprema za smrt. Morin nije stručnjak za istoriju Engleske, ali dugo je bila fascinirana pričom o Henriju VIII i njegovih šest žena. Ana je bila katalizator reformacije u Engleskoj, pošto se Henri usprotivio papi da bi bio sa njom. Istorija ne pamti Anu Bolen u pozitivnom svetlu. Često je predstavljaju kao preljubnicu bezgranične ambicije.

Međutim, Ana iz Morininog sna bila je znatno drugačija žena. Dok se prisećala snažnog bola i očaja koji je osećala ova tragična kraljica u kuli, Morin je osetila knedlu u grlu, a suze su je zapekle. Znala je da će uskoro otkriti novu verziju istorije koja je zakopana čeka ispod slojeva laži, starih pet stotina godina. Beleške autora Dok sam pisala ovu knjigu, često sam pomišljala na staru izreku o slikanju mosta Golden Gejt: to je zadatak bez kraja. Mogla bih da provedem ostatak života radeći na knjizi o rođenju renesanse i da je nikad ne završim. Postoji toliko likova, toliko priča i delića informacija koje su mogle – a možda su i trebale – da se nađu u knjizi. Ova široka lepeza umetnika i njihovih dela, humanista i patrona, istorije i anegdota koje ih okružuju obehrabruju u istoj meri koliko i nadahnjuju. Najbolji primer je obilan i preovlađujuć uticaj Danteovog rada (kao i rada Petrarke i Bokača) na starog Kozima de Medičija, a kasnije na Lorenca i njegov krug. Svi zaslužuju da im se oda počast, čak iako nema mesta za širu analizu. Međutim, morala sam da odbacim te elemente pošto bi me odveli suviše daleko od ionako komplikovane priče. Neoplatonizam i renesansa zaslužuju da se o njima ispišu čitavi tomovi. To se zaista i dogodilo. Ipak, morala sam Platona da ostavim u drugom planu kako bih istakla jeres. Mada verujem da nijedna inteligentna osoba neće poreći da je neoplatonistički pokret od najveće važnosti za razvoj renesansne umetnosi, stojim pri tvrdnji da je to samo jedan element od mnogih. Po meni, najbitniji od tih elemenata jeste jeres. Neoplatnizam je često bio samo fasada za jeretička učenja koja su sačuvana u tim veličanstvenim remekdelima. Gnostički koncept o dostizanju anthroposa – stanja potpuno ostvarenog i prosvećenog ljudskog bića – identičan je onome što danas smatramo humanizmom. Razlika je samo u tome što čovek, da bi dostigao anthropos, mora ostvariti ličnu vezu sa Bogom i postati ostvareno ljudsko biće preko te veze. Jeres! U ovoj knjizi je na početku postojao čitav podzaplet o zagonetnom delu iz petnaestog veka – Hypnerotomachia Poliphili i o tome koliko je uticalo na Lorenca. Na žalost, u pitanju je suviše komplikovana tema i morala sam da sačuvam te informacije za neko drugo vreme, za neku drugu knjigu! Oni koji su upoznati sa sadržinom tog dela, možda su shvatili o čemu se radi dok su čitali kako je Kolumbina provela ostatak života kao pisar Reda radeći sa Destinom. Bibliografija za knjige iz serijala o Magdaleni sastoji se od stotinu tomova (delimična lista je postavljena na mom vebsajtu, www.kethleenmcgowan.com). Međutim, dragulj u kruni moje biblioteke napisao je profesor Čarls Dempsi, Portret ljubavi: Botčelijevo Proleće i Humanistička kultura u vreme Lorenca Veličanstvenog (Prinston pres). Nakon više godina gacanja kroz komentare o Botičeliju, u kojima svako novo viđenje protivreči prethodnim sa zapanjujućom količinom zajedljivosti, otkriće Dempsijevog dela predstavljalo je veličanstvenu eureku u mojoj istraživačkoj karijeri. Dempsijeva knjiga je apsolutno brilijantna i zahvalna sam na prosvetljenju koje mi je obezbedila. Izvinjavam se profesoru Dempsiju zbog ekstremnih zaključaka koje sam izvela. Oni su lično moji. Mada Dempsi ne donosi definitivan zaključak da je Lukrecija Donati bila model za Proleće, kao personifikovana ikona ljubavi, on ipak navodi da je to

vrlo moguće. Dodala bih da sam nekoliko godina pre čitanja Dempsijeve knjige već bila uverena da Lukrecija ima istaknutu poziciju u Botičelijevim delima. Dempsi je takođe jedini istoričar umetnosti koji priznaje sličnost između žene koja predstavlja Hrabrost i žene u centru slike Proleće. To sam primetila u galeriji Ufici u proleće 2001.godine, dok sam išla iz sobe u kojoj se nalaze Botičelijeve dve male Judite i Hrabrost u glavnu prostoriju sa Botičelijevim delima. Mada su nedavno kolekcije u ovim prostorijama zamenjene i Judite prenete u glavni Botičelijev salon, u galeriji je ranije postojala čarobno mesto koje sam nazivala „mesto Lukrecije Donati.“ Kada biste stajali ispred staklene kutije u kojoj su izložene Judite, iza nje biste videli Hrabrost i centralnu figuru Proleća u istoj liniji pogleda. Dok sam to činila, sinulo mi je da je ista žena bila model za sve tri slike. Čak i glavu naginje na isti način. Lik sa slike Proleće predstalja odraz iz ogledala lika koji prestavlja Hrabrost. Zahvaljujući Botičelijevoj majstorski izvedenoj tehnici ulivanja, otkrila sam da osećam nešto kada je ova žena u pitanju, osećam neki element njenog karaktera dok stojim pred slikama. Počela sam da ih posmatram na drugačiji način i postala duboko uverena da se na sve tri slike nalazi Lukrecija Donati. Verujem da se Kolubinin šarmantan nagib glave može videti i kod Sandrovih prvih Bogorodica. Međutim, ja nisam istoričar umetnosti, mada sam revnostan i posvećen entuzijasta koji već dve dekade obilazi najveće svetske muzeje. Osim toga, imam oči. Ponekad je to dovoljno. Smatram da su dokazi na osnovu kojih istoričari umetnosti izvlače zaključke uglavnom posredni i njihove pretpostavke me često zapanjuju svojom jednostavnošću i – usudiću se da kažem – svojom neodgovornošću. Na primer, mnogi stručnjaci veruju da Proloće nije naručio Lorenco de Mediči, već njegov rođak Lorenco Pjerfrančesko de Mediči. Razlog je inventar sproveden nakon smrti Lorenca Veličanstvenog 1492. godine, a Proleće se u to vreme nalazilo u kući Pjerofrančeska. Postoji bezbroj razloga zbog kojih se slike koje je tokom života naručio Lorenco Veličanstveni ne bi nalazile u njegovoj kolekciji u trenutku njegove smrti. Tvrditi da on nije patron tako velikog, skupog i ličnog umetničkog dela – samo zbog toga što je 1492. bilo u posedu njegovog rođaka – po meni je veoma neodgovorno. Običaj mi je da sedim ispred najvećih umetničkih dela na svetu dok ga različiti vodiči, kritičari i stručnjaci komentarišu. Provela sam sate u Botičelijevom salonu, slušajući različita objašnjenja o Proleću. Svaki stručnjak daje definitivno objašnjenje o značenju slike i sva objašnjenja se razlikuju. Često veoma dramatično. Nekad se oduševljavam idejom da je umetnost tako ekspanzivna da nam omogućava maltene beskrajne mogućnosti interpretacije. Nekad očajavam zbog mogućnosti da nikada ne shvatimo pravu nameru umetnika. Kad sam otkrila koncept „ulivanja“ i naučila da osećam umetnost dok je gledam, moje uživanje u remek-delima umetnosti, povećalo se izvan svake mere. Ono što o Medičijevima čitate na engleskom uglavnom o njima govori u negativnom svetlu nazivajući ih tiranima, hedonistima i nekim još gorim treminima. To sam nedavno pomenula na jednom događaju i Italiji i moj komentar je dočekan uz poglede pune neverice. Lorenco de Mediči je otac renesanse, borac za italijanski jezik, čovek poznat po darežljivosti i prosvećenom životu. Većina Italijana sa kojima sam razgovarala smatra nepojmljivim da istorija posmatra Lorenca u nekom drugom svetlu. Nakon što sam otkrila Lorencovu veličinu, kao i Kozimovu pre njega, postala sam vatreni branitelj

Medičijevih. Verujem da je zbrka nastala zbog generacija Medičijevih koje su usledile nakon Lorenca i koje su zaista bile iskvarene. Mislim da bi il Magnifiko bio užasnut i razočaran kada bi saznao koliko su njegovi potomci zastranili i napustili principe ljubavi, lepote i anthroposa na čijem su očuvanju uporno radili Kozimo i Lorenco. Naišla sam na zapis o tome kako su Mediči „zaključavali umetnike u podrum i primoravali ih da slikaju“, ali potom sam otkrila fantastične priče o tome koliko su Donatelo i Lipi bili odani Kozimu. Koristim reč „odanost“ zbog toga što ona podrazumeva i ljubav: ovi umetnici u voleli svoje patrone, nisu im samo služili. Donatelo je zaista tražio da bude sahranjen kod Kozimovih stopala i zaista je sahranjen pored njega u San Lorencu. Tako se ne ponaša umetnik koji je bio zlostavljan. Razumem kako je često komičan odnos Fra Lipija i Kozima istorija mogla pogrešno da protumači i bila sam odlučna da pokažem lepotu tog odnosa. Bila sam zapanjena kada sam tokom istraživanja otkrila da su Botičeli i Mikelanđelo u mladosti živeli kao članovi porodice Mediči. Lorenco je usvojio Mikelanđela kada mu je bilo trinaest godina i dečak mu je bio apsolutno odan. Postoje podaci o tome da je Sandro Botičeli na sličan način bio usvojen od strane Lukrecije i Pjera i odgajan kao Lorencov brat, kao što sam opisala u knjizi. Sačuvano je malo podataka o Botičelijevom ličnom životu, ali istaknut britanski istoričaj Kristofer Hibert u svom delu Kuća Mediči, iznosi ovu tvrdnju i opisuje porudžbinu Madone od Magnifikata za Lukreciju Tornabuoni de Mediči. Saznanje o tome da su Mikelanđelo i Botičeli bili članovi „duhovne porodice“ Medičijevih, navela me da shvatim Savonarolin period. Umetnost i istorija tvrde sa su ova dva velika, jeretička umetnika postali Savonarolini sledbenici. Nikad neću čak ni na trenutak poverovati u to. Obojica su bila posvećena Medičijevima i njihovoj misiji i nikad ne bi prihvatili čoveka koji je uništio Lorenca. Verujem da je u ranim danima Savonarola sa dobrodošlicom dočekan u Firenci, kao osoba koja je u stanju da reformiše crkvu i iskoreni korupciju u Rimu nakon vladavine pape Siksta i haosa koji je stvorila porodica Rijario. Sve je krenulo naopako. Često se navodi ono što je Mikelanđelo rekao o Savonaroli, „Njegov glas će mi do smrti odzvanjati u glavi.“ Taj citat su istoričari umetnosti protumačili kao da je Mikelanđelo bio Savonarolin sledbenik. Ne slažem se. Smatram da je Mikelanđelo to rekao zato što je znao da je Savonarola uništio Lorenca i sve što su se nadali da će zajedno postići. Shvatam da je moja tvrdnja o tome da je Savonarola ubrzao Lorencovu smrt prilično kontroverzna, ali verujem da je to moguće. Čak iako nije fizički otrovao Lorenca, učinio je to duhovno. Mislim da je Savonarolin glas progonio Mikelanđela zbog toga što mu je fratar oduzeo oca i glavno nadahnuće. Uticaj Reda i Lorenca može se osetiti u Sikstinskoj kapeli, gde možemo videti obilje jeretičkih detalja. Ko je žena pokraj Isusa na slici Strašnog suda? Da li ona vama zaista liči na njegovu majku? Osim toga, Mikelanđelo je izvajao čuvenu Mariju Magdalenu kao firentinsku Pijetu, koju je stvorio za sopstvenu grobnicu što, čini mi se, govori mnogo toga o njegovim ubeđenjima. Sandro je bio još odaniji Lorencu, kao svom bratu i patronu. Zbog toga iskreno verujem da je vreme koje je proveo kao Pjađoni proveo radeći kao dupli agent, kao što sam i opisala. Njegova umetnost neprestano obrađuje tu temu. Priča o svetici Feliciti počela je da me progoni nakon nedavnog putovanja u Firencu. Stajala sam ispred slike svetice i njenih sedam mrtvih sinova i odreagovala kao Tami: smučilo mi se. Osećaj je pogoršala činjenica da najmlađa deca naslikana na majčinom

krilu veoma nalikuju mom najmlađem sinu. U tom trenutku nešto mi je postalo kristalno jasno. Shvatila sam kako je sve krenulo naopako, kao su učenja o ljubavi izgubljena u vatri fanatizma. Želela sam da vrisnem ka slici, Ovo je pogrešno! Bog to ne želi od nas! Napisala sam prolog kako bih ilustrovala fanatičnu verziju života ove svetice, a ne da bih je predstavila kao mučenicu. Dugo sam se mučila sa prologom. Priča je brutalna i razmišljala sam o tome da je ublažim – sve dok nisam na internetu istražila svetu Felicitu i otkrila kako je posmatraju sledbenici u dvadeset prvom veku. Zapanjila sam se i zgadila kada sam otkrila predlog koji je napisala neka majka u čast dana svete Felicite: predložila je da roditelji svojoj deci oduzmu sedam omiljenih igračaka i unište ih pred decom, naglašavajući ono što je Felicita istrpela i da su to žrtve koje Bog od nas zahteva. Dok ovo pišem, stomak mi se okreće. Ne mogu da verujem da bilo koja duševna žene misli da je to lekcija o ljubavi koju je Bog namenio našoj deci. Shvativši da ova vrsta fanatiznma utiče na decu u modernim vremenima produbila je moju odlučnost da ispričam Felicitinu priču sa svim užasnim detaljima. Želela sam da je prikažem onakvu kakva jeste, nadajući se da će ta priča naterati ljude na razmišljanje. Mene je svakako navela na razmišljanje i postala kritička tema ove knjige. Felicita i Savonarola ilustruju opasnost koju predstavljaju fanatizam i nedostatak tolerancije. Tokom istraživanja postala sam beznadežno odana Lorencu Veličanstvenom, do tačke koja se graniči sa vatrenom opsesijom. Znala sam da veći deo knjige moram napisati u Firenci zbog toga što sam morala da osetim Lorencovu energiju oko sebe. Nije prošao ni dan, tokom poslednje faze pisanja u Firenci, da nisam „posetila“ Lorenca na neki način. Ujutru bih prošetala kraj njegovog kipa ispred Uficija. Ponekad bih ušla u muzej da vidim njegov portret koji je naslikao Vasari (moju omiljenu predstavu Lorenca), mada je loše izložena i nalazi se iza stakla. Odsjaj je veoma frustrirajuć. Ipak, sviđa mi se to što je slika postavljena pored Kozimovog portreta. Najzad sam kupila kopiju Vasarijevog dela, uramila je i držala portret il Magnifika na stolu dok pišem (upravo ga posmatram). Tokom putovanja nosim sa sobom razglednicu sa istim portretom. Odlazila sam u palatu Mediči na via Larga (sada je to via Kavor) svakih par dana kako bih provodila vreme u poslednjem poznatom mestu boravka Libro Rosso, u divnoj kapeli Gocoli i Lorencovim odajama, koje sada prestavljaju multimedijalnu turističku atrakciju. Najpre mi je to smetalo, ali potom sam došla do zaključka da je dobro sve što istoriju čini interesantnom i interaktivnom i da bi Lorenco verovatno uživao u novotarijama da je danas sa nama. Najzad, on je bio pionir u umetnosti. Moje redovne posete galeriji Ufici delovale su poput posete prijateljima. Često bih počela sa mestom Lurecije Donati, zatim bih krenula ka glavnoj Botičeli prostoriji da ćaskam malo sa Sandrom. Zaista sam počela da verujem da me Lorenco i Kolumbina mole da ispričam njihovu priču na čovečan način, da ih predstavim okružene ljudima koji su ih najviše voleli. Ti ljudi su slučajno najveći umetnici i umovi renesanse. Naravno, u Firenci sam isključivo odsedala u Antika Tore Tornabuoni, kako bih koračala stopama voljenog para i Reda koji je nadahnjivao njihove živote. Kunem se da njihove združene duše lutaju krovnom terasom kule koja gleda na Santa Trinita i ima najlepši pogled koji sam ikad videla. Tamo se nikad ne naspavam, ali znam da ću uvek biti u dobrom društvu. O životu Lukrecije Donati se zna veoma malo. Životi žena tokom renesanse nisu dobro dokumentovani, osim kada su vladarke u pitanju. Osim toga, nju je Lorenco verovatno želeo da sačuva od očiju javnosti i eto vam namerne pomućenosti. Po istom principu se odvija aktivnost tajnog društva. Ne postoje dokazi o njima zato što ne treba da postoje!

Zato što su to tajna društva. Pronašla sam Kolumbinu u umetnosti i poeziji tog vremena i trudila se da je posmatram onako kako su je videli Sandro i Lorenco. Ali, kao u slučaju Marije Magdalene i Matilde, za mene je postala stvarna i živa i poželela sam da ispričam priču o njoj i vremenu u kojem je živela. Govorim o istoriji kao o mozaiku. Ovo je za mene bio prelep mozaik. Komadići su se uklapali i počeli da stvaraju sliku. Jedna rečenica na koju bih tokom istraživanja naletela u nekoj knjizi često bi izmenila moje shvatanje likova i njihovih života. Jedna knjiga o Lorencovoj umetničkoj kolekciji pominje sina Lukrecije Donati koji očajnički traži izgubljenu sliku svoje majke – koju je naručio Lorenco za svoju privatnu kolekciju. To me navelo da istražim njegove roditelje. Ne mogu da dokažem da je Lukrecija Donati imala sina sa Lorencom de Medičijem, ali verujem da je upravo tako bilo. Drugi dragocen detalj ovog mozaika potiče iz umetničkog časopisa u čijem članku piše da je originalan naziv Proleća „verovatno bio Le Temps Revient.“ Predivno! Legenda o Lorencovom barjaku i razlog zbog kojeg bi veliki branitelj i pobornik italijanskog jezika nosio tajanstveni moto na srednjovekovnom francuskom jeziku, muči istoričare već pet stotina godina. To je zbog toga što im nedostaje podatak o tajnom društvu, jeretičkom shvatanju Reda i veze Medičijevih sa jereticima. Barjak me doveo do otkrića veze između Kozima i Renea Anžujskog, kao i Pjerovog i Lorencovog bliskog odnosa sa francuskim kraljem Lujem XI koji se potpuno neobjašnjivo obojici Medičija u intimnoj korespodenciji obraća izrazom „rođače.“ Lorencov barjak me neočekivano odveo do Ane Bolen i Henrija VIII. Njihovu zapanjujuću i nepoznatu priču ću predstaviti u četvrtoj knjizi ove serije. Uživala sam povezujući ove elemente i posmatrajući ih zajedno. Ograničen prostor me naveo da izbacim delove Paci zavere. Nisam imala izbora, morala sam da izbacim neke aktere koji su učestvovali u ubistvu Đulinana i pokušaju ubistva Lorenca. Izvinjavam se ljubiteljima istorije koji su se zbog toga uznemirili. Odabrala sam da se usredsredim na likove koji su se nalazili u središtu zavere i čvrsto se držala ideje da preko njihovih akcija predstavim ovaj zločin i sav njegov užas. Činjenica da je taj gnusan i kukavički napad izveden tokom mise u katedrali, da ga je odobrio papa a isplanirao nadbiskup koristeći sveštenike kao ubice, prava je istorijska grozota. Ipak, o tome se retko govori i piše van biografija članova porodice Mediči. Pogodila me ironija toga da u ovoj situaciji profesionalni ubica predstavlja glas razuma, što saznajemo iz Montesekove ispovesti pre pogubljenja. Naravno, veoma me ganula priča o ranjenom Lorencu koji je smogao hrabrosti da se obrati masi i da ih pozove na red u časovima nakon ubistva njegovog voljenog brata. Istoričari i istoričari umetnosti koji se bave proučavanjem renesanse verovatno će me osudititi zbog kršenja raznih akademskih kodova, ali neka ih. Mogu slobodno da se pridruže naučnicima koji proučavaju Bibliju i mršte se na moju verziju događaja iz Novog Zaveta. Moja uloga jeste da osvetlim tajnu i ljudsku stranu istorije i to je najbolji životni poziv koji mogu da zamislim. Kao što je Destino rekao, nijedan čovek nije postigao veličinu koristeći samo svoj um. Mora da koristi i srce. Zbog toga sam se trudila da osvetlim srce renesanse, a pomalo i sopstveno. Naravno da sam koristila umetničku slobodu. Pomenula sam da je ovo književno delo, zar ne? Slavim Boga i molim se za dolazak vremena kada će svi ljudi sveta u miru dobrodošlicom dočekati ovo učenje i kada više neće biti mučenika.

Ketlin Mekgovan 22. novembar, 2009. Zahvalnice Mada sam tokom proteklih par godina na ovoj knjizi u više navrata radila po nekoliko nedelja u Firenci, završila sam je u čudnoj, maloj brvnari u planinama iznad Los Anđelesa. To je kuća koju je moj deda B.B. Rouds, izgradio za moju baku Etel Rouds, kao spomenik svoje ljubavi prema njoj. To je lepo i mirno mesto, ali energija porodične ljubavi je tako snažna unutar tih zidova da pisanje u tom okruženju predstavlja pravo uživanje. Ovom knjigom želim da odam počast njima, pošto su njihovi duhovi neodvojiv deo mog dela. Oni su srodne duše, kao i moji drugi baka i deka, Kejti Paskal i V. Džo Harki. Bog ih je stvorio jedno za drugo u osvit vremena. Blagoslovena sam njihovim prisustvom u svom životu. Ove divne duše bliznakinje stvorile su moje roditelje, Donu i Džoa Harkija, koji su mi pružili sve u životu kako bih napredovala, rasla, volela i iskusila život na svim nivoima. Pisanje ove knjige me navelo da razmislim o tome koliko su važni roditelji i bake i deke i o svemu što su ti divni ljudi meni pružili. Zbog toga im posvećujem ovo delo, uz ljubav i zahvalnost. Tokom istraživanja za knjigu, postala sam odan ljubitelj Kozima de Medičija, velikog patrona umetnosti i humaniste. Zaista mu nije bilo premca. Dok sam pisala o njemu, shvatila sam da crpim inspiraciju iz života: veći deo Kozimovog karaktera – njegova toplina, smisao za humor, njegova brilijantnost – osobine su mog agenta i prijatelja Larija Kiršbauma. Lari je Kozimo našeg vremena, pristalica i branitelj umetnosti i borac za nove glasove u književnosti. Poput Donatela i Lipija, apsolutno sam mu odana i večno zahvalna za njegovu ljubav i darežljivost. Moja urednica, Triš Tod, nastavlja sa mnom da deli strpljivost, uvide i talenat dok pišem knjige i moram joj se zahvaliti što me podsticala koliko god je to bilo potrebno kako bi ove priče bile ispričane na najbolji mogući način. Tokom čudesnog putovanja koje ova knjiga predstavlja, tamo gde se umetnost i život spajaju za mene, kao i za Morin, otkrila sam neverovatnu inspiraciju u belgijskom autoru i istraživaču po imenu Filip Kopens. Filip je neustrašiv, posvećen i nepogrešivo pouzdan, deli moju ljubav prema renesansi i moju strast prema misiji Reda. Oživeo je moje istraživanje i ovu knjigu na način koji bez njega ne bih bila u stanju da postignem. Ima moju ljubav i zahvalnost. Dès le début du temps, jusq’à la fin du temps. Moja duhovna porodice me, kao i uvek, u potpunosti podržavala. Svoju ljubav i zahvalnost dugujem – Stejsi, Donu, Meri i Patriciju. Zahvaljujem se i Lariju Vajnbergu, prijatelju i divnom pravniku, i Keli Kol na njenoj mudrosti i podršci. Sve što stvaram, stvaram za svoju decu kako bi dobili nadahnuće za sopstveno putovanje, dok me u isto vreme inspirišu na mom putu: zahvaljujem se Patriku, Konoru i Šejnu. Vi ste moje tri stalne muze koje inspirišu svaki moj postupak. Koristim Destinov proces ulivanja tokom pisanja ove serije knjiga. Mada se drugačije prenosi u štampi nego tokom slikanja, ipak funkcioniše. Dokaz su bezbrojna pisma koja sam primila od čitalaca širom sveta, kojima me obaveštavaju da su osetili nešto novo, uzbudljivo i lepo. Zbog toga želim da saopštim tim ljudima koliko me njihova pisma inspirišu, ona ispisana rukom, kao i ona koja dobijam preko interneta. Ne mogu na svako

da odgovorim, ali sve ih čitam i mnogo mi znače. Dragi moji čitaoci, od srca vam zahvaljujem. Znajte da i ja osećam nešto magično iz svake reči koju mi pošaljete. Vi ste moja kolektivna muza, koja me podstiče da nastavim sa radom. Zbog vas sam odlučila da proširim trilogiju u dužu seriju. Postoji toliko priča koje valja ispričati, toliko emocija koje valja podeliti. Hvala vam zbog toga što uporno nadahnjujete i podržavate moje putovanje. Demori! Ja istrajavam.