Katarina II Velika

1

Katarina II Velika Linkovi • •

BBC History Wikipedia

Pojmovi Abdikacija (lat.) Odricvanje, odreka, odreknuće, odstup, ostavka. Ađutant (lat. adjuvare - pomoći) Časnik službeno dodijeljen kao pomoćnik zapovjedniku ili stožeru. Cenzus (lat. census) Popis, procjena imenovine građana radi uvršavanja u porezne razrede. Hermitage Jedna od najvećih i najvažnijih kulturnopovijesnih i umjetničkih ustanova na svijetu. Husar (mađ. husz - dvadeset) Vojnik lake konjice. Luteran Protestant Luterova pravca. Policentričan Raščlanjen na više središta. Senat (lat. senatus od senex - starac) U ovom slučaju najviši zakonodavni organ države. Sinod Crkveni sabor. U pravoslavnim crkvama vijeće koje upravlja autokefalnom crkvom.

Citati • •

Volim glasno hvaliti i nagrađivati, a kuditi tiho. Moć bez povjerenja naroda ne predstavlja ništa.

2

Knjige • • • •

V. Cronin: Catherine, Empress of All the Russias E. Herman: Sex With the Queen S. Dixon: Catherine the Great (Profiles in Power) J. T. Alexander: Catherine the Great: Life and Legend

Ruska carica Katarina II Velika rođena je 2. svibnja 1729. kao njemačka kneginja Sofija Fredericka u mjestu Ščečin (današnja Poljska). Otac buduće carice bio je visoko rangirani časnik pruske vojske i princ od Anhal-Zerbsta Christian August. Majka Johanna Holstein-Gottorp potjecala je iz ugledne njemačke plemićke obitelji. Put preobrazbe Sofije Fredericke u Katarinu započeo je kada je ruska carica Jelisaveta proglasila svog nećaka Petra Ulricha od Holstein-Gottropa (kojem će promijeniti ime u Petar Fedorovič) svojim nasljednikom i odlučila mu pronaći suprugu. Izbor je pao na Sofiju Fredericku koja se neobično svidjela ruskoj carici. Brak je uglavljen i 1744. mlada kraljevna s majkom putuje u Rusiju. Budući car bio je psihički i emotivno nezrela osoba. Odratao je bez majke, a njegov otac nije previše mario za sina. Petrovu su pozornost zaokupljale djetinjaste igrice, a zemlju kojom je trebao vladati mrzio je. Bio je uvjereni luteran i volio je sve što je prusko. Pruski kralj Fridrik II bio je njegov junak. U okviru priprema za brak Sofija Fredericka počela je učiti ruski jezik i proučavati pravoslavlje na koje je morala preći kako bi postala supruga ruskog cara. Tom činu promjene vjere njezin se otac duboko protivio. Buduća carica na pravoslavlje je prešla 28. lipnja 1744. i tim je činom postala velika vojvotkinja Katarina Aleksejevna. Godinu dana kasnije vjenčali su se Katarina i Petar. Kako je brak odmicao Katarina se osjećala sve usamljenijom u braku. Veliko je zadovoljstvo nalazila u čitanju djela Platona i Voltairea. U trenucima kada su bili zajedno budući car veliko je zadovoljstvo nalazio u tome da Katarini priča kako se i koliko divi drugim ženama. Nesređeni brak u kojem, uza sve, još nije bilo djece zabrinjavao je caricu Jelisavetu. Stoga je zapovijedila da se Petar podvrgne liječničkim pregledima. Otkriveno je da bi mala kirurška intervencija omogućila Petru da ima normalne seksualne odnose. Operacija je obavljena i 20. rujna 1754. rođen je sin kojem je carica Jelisaveta dala ime Pavle. Carica je dala premjestiti malog Pavla u svoje odaje gdje će boraviti sve do njezine smrti. Nakon rođenja sina, kojeg joj nije bilo dopušteno vidjeti šest mjeseci, Katarina je postala krajnje sumnjičava i oprezna. Povukla se u sebe i nije se odveć družila s ljudima. Tako je bilo sve dok ruska vojska u bici s Prusima kod Zorndorfa nije zarobila ađutanta pruskog kralja grofa Schwerina. Zarobljenik je dopraćen u Rusiju i smješten u kuću nedaleko Carske palače. Kao pratnja sa zarobljenim grofom u St. Peterburg je došao i mladi ruski časnik poručnik Gregorij Orlov junak u bici kod Zorndorfa. Susret Katarine i Orlova bio je posve slučajan. Ona se upravo žestoko posvađala sa suprugom i sva u suzama istrčala iz carskih odaja susrevši Orlova koji je čekao na primanje kod cara. Iako potresena svađom opazila je mladog zgodnog časnika i prva iskra buduće ljubavi je zapaljena. Ljubavna veza s Orlovim trajati će 13 godina, a iz te veze roditi će se drugi

3 Katarinin sin Aleksej. Veza će okončati 1762. kada se Katarina odbije udati za Orlova. No, prije toga Orlov će pomoći Katarini uspeti se na ruski tron. Na Božić 1761. umire carica Jelisaveta i započinje vladavina cara Petra III. Jedan od njegovih prvih poteza bilo je prekidanje ratnih sukoba između Rusije i Prusije. Mladi car potpisuje mirovni sporazum prema kojem će sve okupirane teritorije Rusija vratiti Prusiji. Istovremeno šalje pismo pruskom kralju u kojem ga uvjerava u svoje prijateljstvo. Fasciniran Prusijom pokušao je u rusku vojsku uvesti stegu nalik onoj u pruskoj vojsci pa čak dao izraditi i odore za ruske vojnike nalik pruskima. To je izazivalo nezadovoljstvo u vojsci. Obznanivši akt kojim izjednačuje pravoslavlje i protestantizam zamjerio se i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Počele su se širiti i glasine da se Petar, sada kada više nema carice Jelisavete, namjerava riješiti Katarine i učiniti svoju ljubavnicu životnom družicom. Katarina je čula ove glasine i uz pomoć braće Orlov i njihovih prijatelja te princeze Daškove (sestre careve ljubavnice) skovala zavjeru i nakanila preuzeti vlast. Kapetan Pasek, jedan od zavjernika, uhvićen je 27. lipnja 1762. jer je u pijanom stanju rekao nekoliko uvredljivih opaski na račun cara. Ostali zavjerenici uplašili su se da će Pasek sve priznati ako bude mučen i odlučili su brzo stupiti u akciju. Nedugo potom u ranu zoru, brat Grigorija Orlova, Aleksej pomogao je Katarini išuljati se iz carskog ljetnikovca. Oko osam sati ujutro stigli su u stožer Ismailovske regimente. Katarina je izašla iz kočije, stupila pred vojnike i obratila im se: "Došla sam tražiti vašu zaštitu. Car je naredio da me uhite. Bojim se da me želi ubiti. Vojnici su krenuli ljubiti Katarininu ruku nazivajući je svojom spasiteljicom i netom poslije položili su joj prisegu vjernosti." Potom su se svi uputili ka vojarni u Semenovsku gdje su vojnici s veseljem dočekali Katarinu i počeli je slijediti. Povorka se uputila ka kazanskoj katedrali gdje su već čekali crkveni velikodostojnici. Katarina je pristupila crkvenom oltaru i dala prisegu kao nova carica Rusije. Kada su zvona zazvonila narod je burno pozdravio novog državnog poglavara. Katarina se potom uputila u Zimsku palaču gdje su članovi Senata i Sinoda čekali da joj prisegnu na odanost. Tijekom noći tiskan je proglas koji je podijeljen ljudima i u kojem, sada Katarina II, objašnjava razloge za preuzimanje vlasti. U proglasu je Katarina optužila svog supruga za nepravedan mir s pruskim kraljem, ponižavanje ruske vojske te pokušaj zatiranja pravoslavne vjere u Rusiji. Čuvši da se Katarina proglasila caricom Petar III se, s manjim djelom vojske koja mu je ostala vjerna, povukao na utvrđeni otok Kronstadt. Katarina se potom s vojskom uputila ka Kronstadtu. Kada se njezina vojska približila Konstadtu Petar III potpisao je abdikaciju. Po caričinom naređenju bivši je car odveden na obližnje imanje u selu Ropša gdje će boraviti pod nadzorom. Nekoliko dana poslije Katarina je trijumfalno umarširala u St. Peterburg popraćena zvonjavom zvona s gradskih crkvi, topovskim salvama i klicanjem naroda. Ubrzo je primila vijest da je Petar ubijen, navodno se posvađao sa stražarima. Borba za vlast je okončana i bilo je vrijeme da se Katarina posveti problemima koju su duboko izjedali rusko carstvo. Na prvom zasjedanju Senata na kojem je nazočila bila je nemalo iznenađena zatečenim. Veći dio vojske bio je daleko od svojih domova i vojska nije primila plaću osam mjeseci. Tim povodom zapisala je: "Flota je bila u rasulu, vojska u neredu, utvrde su se urušavale... Državni proračun imao je deficit od 17 milijuna

4 rubalja. Istovremeno nitko nije točno znao koliki su državni prihodi. Ljudi su se žalili na korupciju i nepravdu." Od nekud se moralo početi, Katarina je postavila pitanje: "Koliko gradova ima Rusija?". Nitko u Senatu nije znao odgovor. Predložila je da pogledaju zemljovid Rusije, ali nije bilo zemljovida. Potom je Katarina izvadila pet rubalja iz svoje torbice i poslala činovnika kupiti zemljovid Rusije. Činovnik se vratio i pobrojani su gradovi. Prionula je na posao i radila od ranog jutra do kasne večeri. Kako je Rusija bila primarno poljoprivredna zemlja odlučila je prvo unaprijediti tehnike poljoprivrednog uzgoja. Poslala je stručnjake da prouče tlo i predlože odgovarajuće usjeve za sjetvu na određenim poljoprivredno obradivim površinama. Zemljoposjednicima je omogućila da nauče moderne poljoprivredne tehnike i kupe potrebne strojeve koji su se već koristili u Engleskoj. Ohrabrivala je uvođenje novih proizvodih metoda uzgoja ovaca i goveda te se zalagala za veći uzgoj konja. Uskoro je uočila kako je broj postojećih radnika premalen te je u stranim novinama, prvenstveno Njemačkim, dala tiskati oglase kojima se pozivaju naseljenici u Rusiji. Odaziv je bio odličan, tisuće Nijemaca krenulo je put Rusije. Poslije poljoprivrede okrenula se rudarstvu i poslala geologe da obave geološka isptivanja. U tu svrhu utemeljila je i prvu rudarsku školu u Rusiji. Početkom 1762. donijela je odluku prema kojoj je svatko mogao osnovati tvornicu bilo gdje u Rusiji. Nije prošlo dugo i Rusija je razvila široku paletu industrije. Vodila je računa o policentričnom razvoju zemlje pa je tako utemeljila tvornice tekstila u okolici Moskve, tvornice lana smjestila je u području Jaroslova, a tvornice kože i svijeća u predjelu središnje Volge. Ukupan broj tvornica za njezine vladavine povećao se sa 984 na 3161. Nije se zaustavila na tome, ponovno je pozvala strane stručnjake, uglavnom iz Engleske. Dovela je admirala Knowlesa da gradi brodogradiliša i ratne brodove. Radnike iz čeličane u Tuli poslala je u Englesku da proučavaju izradu barometara, termometara i matematičkih instrumenata kako bi stečeno znanje kasnije primijenili u Rusiji. Dovela je obrtnike iz Njemačke, Austrije i Francuske da unaprijede carsku proizvodnju porculana. Ukinula je izvozne carine te povećla izvoz drveta, konoplje, lana, sirove kože, krzna i željeza. Nakon potpisivanja sporazuma iz Kyakhte 1768. trgovački karavani putovali su kroz Rusiju u pravcu i iz pravca Mandžurije. Rusija je izvozila krzno, kožu i lan u Kinu, a uvozila vunu, svilu, duha, srebro i čaj. Početkom 1765. tri 3/4 državnog duga je podmireno, a deficit državnog proračuna prešao je u suficit. Prema dekretu iz 1764. zapovijedila je svim guvernerima da odrede točan cenzus, svoje provincije ucrtaju u mape i izvijeste o razvoju poljoprivrede i trgovine. Naređeno im je da grade i popravljaju ceste i mostove, nadziru požare i osiguraju da sirotišta i zatvoru budu odgovarajuće upravljani. Kada je središte grada Tvera izgorjelo ustanovila je posebno povjerenstvo za ponovnu izgradnju spaljenog gradskog središta. Plan koji je tada donešen služio je kao model za izgradnju svih budućih ruskih gradova. Model je glasio: glavna ulica podijeljenja je u dva velika četverokuta. U jednom su četverokutu smještene administravine zgrade, a drugi je namijenjen za trgovine. Kako bi se smanjio rizik od vatre, sve sporedne ulice morale su biti dugačke 75 stopa, a grad je sam po sebi imao promjer od 2.6 milje. Na red je došlo i obrazovanje te je 1786. objavila Školski statut prema kojem je svaki grad koji je bio provincijsko središte morao imati veću školu sa 6 učitelja, a svi manji gradovi morali su imati manju školu s 2 učitelja. Kako bi povećala broj visokoboraznovanih kadrova odobrila je veći broj studija u inozemstvu. Nije zapostavila ni zdravstvo koje je također

5 bilo u lošem stanju. Dala je utemeljiti i medicinsku školu u kojoj su se obučavali liječncii, kirurzi i apotekari koji su poslije radili u ruskim provincijama. Kada je 1775. napravila reorganizaciju provincija zapovijedila je da svaki glavni grad provincije mora imati bolnicu, a da svaki okrug koji broji između 20.000 i 30.000 stanovnika morao je imati liječnika, kirurga, pomoćnik kirurga i pomoćnog liječnika. U Rusiju je dovela i škotskog liječnika Thomasa Dimsdalea koji je objavio rad na temu cijepljenja protiv malih boginja. Kako bi postakla i druge da se cijepe sama se dobrovljno dala cijepiti tako da su njezin primjer slijedili i drugi. Kupila je kuće u Moskvi i St. Peterburgu koje su služile kao bolnice u kojima je Dimsdale cijepio stanovništvo. U rujnu 1773. Katarina je prekinula ljubavnu vezu s Orlovim i poslala ga na pregovore s Osmanlijama te započela vezu s mladim 28-godišnjim časnikom Aleksandrom Vasilčikovim. Ova je veza trajala oko godinu dana da bi se Katarina potom bacila u zagrljaj novom ljubavniku, također časniku ruske vojske Gregoriju Potemkinu. Veza je pukla jer je Potemkin Katarini sve češće nametao svoj politički svjetonazor, a carica nije dopuštala da njezin ljubavni život utječe na vladanje zemljom. Stoga je poslala Potemkina na ratište u Poljsku, a potom na crnomorske obale. Potemkin je ubrzo shvatio da je izgubio caričinu naklonost, ali je odlučio da od sada on Katarini 'namješta' ljubavnike. Prvi u nizu tih ljubavnika bio je Petar Zavadovski, ali ta je romansa trajala tek nekoliko mjeseci. Poslije njega slijedio je Simon Zorić, časnik u husarskim postrojbama, ali ni ta veza nije bila duga vijeka, svega 11 mjeseci. Okončana je kada je izazvao na dvoboj Potemkina i bio ranjen te je time izgubio caričinu naklonost. Nakon njega slijedio je Ivan Rimski-Korsakov kojeg je carica zatekla u strasnom zagrljaju s jedne grofice što je označilo kraj i ove veze. Naredni ljubavnik Aleksandar Lanskoj bio je najmlađi Katarinin ljubavnik i za njega je Katarina gajila gotovo pa majčinske osjećaje, što je i otvoreno pokazivala u svojim pismima barunu von Grimmu. Veza je trajala oko pet godina i prekinuta je 1784. kada je Lanskoj pao s konja i od posljedica toga pada nešto kasnije preminuo. Na njegovu je grobu dala sagraditi crkvu. Tek osam mjeseci nakon njegove smrti Potemkin je smio Katarini predložiti novog ljubavnika Aleksandra Ermolova. Poslije Ermolova novi ljubavnik bio je Aleksandar Dimitrijev-Mamanov koji je nakon četiri godine veze s Katarinom zatražio od nje da se oženi Darijom Šerbatovom. Carica je to odobrila i darovala bračnom paru posjed. Posljednji Katarinin ljubavnik bio je Plato Zubov koji je s njom ostao sve do njezine smrti. Pratio ju je glas žene koja je često mijenjala muškarce, ali samo su dva muškarca imala ključan značaj u njezinu životu - Gregorij Orlov koji joj je pomagao doći na vlast i Gregorij Potemkin koji joj je osigurao značajne vojne pobjede i nove ljubavnike. Zahvaljujući Potemkinu Rusija je Osmanlijama preotela Ukrajinu i Krim te se time Katarinino carstvo protezalo od Baltičkog do Crnog mora. Nešto kasnije slabljenje Osmanlijskog carstva omogućiti će joj da Rusiji priključi i Gruziju. Na drugoj strani s Austrijom i Prusijom razdijelila je Poljsku. Prije konačne podijele Poljske na poljsko prijestolje dovela je svog bivšeg ljubavnika Stanisława Poniatowskog s kojim je imala petogodišnju ljubavnu vezu i rodila drugo dijete, kćerku Anu. Osim ljubavnih veza s muškarcima je održavala i živu korespodenciju, naročito s pruskim vladarom Fridrikom II, te Voltaireom, Diderotom, d'Alembertom i barunom von Grimmom. Gajila je i veliko divljeno prema Petru Velikom te je angažirala francuskog umjetnika Etiennea Falconeta

6 da njegov kip. Taj kip se i danas može vidjeti u St. Peterburgu. Voljela je svoje ime povezivati s njegovim rečenicom: Petro Primo - Catherina Secunda. Katarina nije bila samo strastvena u ljubavi već je bila i strastvena kolekcionarka umjetnina. Povećala je Carsku umjetničku kolekciju s nekoliko desetaka radova na zbirku od 3926 predmeta, a osnovala je u St. Peterburgu čuveni muzej Hermitage (1765.). Nakon smrti Voltairea i Diderota otkupiti će njihove knjige te će tako (uz ostale knjige) broj knjiga u Carskoj knjižnici u končanici povećati s nekoliko stotina na 38 tisuća. I sama je bila umjetnička duša pa je napisala i nekoliko opera, a pod stare dane pisala je priče za unučad. Preminula je 17. studenog 1796. u mjestu Carskoje selo nakon 34 godine provedene na ruskom prijestolju. Sahranjena je u katedrali sv. Petra i Pavla u St. Petersburgu. Povijest ju je zapamtila kao Katarinu Veliku, titula koja joj je nuđena za života, ali ju je ona odbila riječima: "Ostavljam naraštajima koji dolaze da nepristrano sude o onome što sam učinila."

Catherine II of Russia From Wikipedia, the free encyclopedia Jump to: navigation, search "Catherine the Great" redirects here. For other uses, see Catherine the Great (disambiguation). This article needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding reliable references (ideally, using inline citations). Unsourced material may be challenged and removed. (December 2007) This article's introduction section may not adequately summarize its contents. To comply with Wikipedia's lead section guidelines, please consider expanding the lead to provide an accessible overview of the article's key points. (March 2009) Catherine II the Great Empress and Autocrat of All the Russias

7

Reign

June 28, 1762 – November 17, 1796 (regnant) 25 December 1761 – 28 June 1762 (consort) Coronation September 12, 1762 Predecessor Peter III Successor Paul Consort to Peter III Issue Paul Aleksey Bobrinsky Father Christian Augustus, Prince of Anhalt-Zerbst Mother Johanna Elisabeth of Holstein-Gottorp Born May 2, 1729 Stettin, Kingdom of Prussia, HRE Died 6 November 1796 (aged 67) Saint Petersburg, Russia Burial Peter and Paul Cathedral in Saint Petersburg

Catherine II, called Catherine the Great (Russian: Екатерина II Великая, Yekaterina II Velikaya; 2 May [O.S. 21 April] 1729 – reigned as Empress of Russia from 9 July [O.S. 28 June] 1762 until 17 November [O.S. 6 November] 1796). The Russian empress Catherine II, known as Catherine the Great, reigned from 1762 to 1796. Under her direct auspices the Russian Empire expanded, improved in its administration, and underwent a further policy of Westernization. Catherine's rule revitalised Russia which grew even stronger and was one of the great powers of Europe. Her astonishing abilities within the realms of complex foreign policy and sometimes brutal reprisals in the light of rebellion, most notably Pugachev's Rebellion, complemented her hectic private life. She frequently leaned towards scandal given her propensity for relationships which often resulted in gossip flourishing within more than one European court. She took power after a conspiracy deposed her husband, Peter III (1728–1762), and her reign saw the high point of the Russian nobility. Peter III, under pressure from the

8 nobility, had already augmented the authority of the great landed proprietors over their muzhiks and serfs. In spite of the duties imposed on the nobles by the first "modernizer" of Russia, Tsar Peter I (1672–1725), and despite Catherine's friendships with the western European thinkers of the Enlightenment, in particular Denis Diderot, Voltaire and Montesquieu; Catherine found it impractical to improve the lot of her poorest subjects, who continued to suffer (for example) military conscription. The distinctions between peasant rights on votchina and pomestie estates virtually disappeared in law as well as in practice during her reign. In 1785 Catherine conferred on the nobility the Charter to the Nobility, increasing further the power of the landed oligarchs. Nobles in each district elected a Marshal of the Nobility who spoke on their behalf to the monarch on issues of concern to them — mainly economic ones.

Contents [hide]

• • • • • • • • • •

1 Early life 2 The reign of Peter III and the coup d'état of July 1762 3 Foreign affairs o 3.1 Russo-Turkish Wars o 3.2 Relations with Western Europe o 3.3 The partitions of Poland o 3.4 Relations with Japan 4 Arts and culture 5 Religious affairs 6 Personal life o 6.1 Poniatowski o 6.2 Orlov o 6.3 Potemkin 7 Death 8 Ancestors 9 Criticisms 10 Cultural references 11 Gallery 12 See also 13 List of prominent Catherinians 14 References 15 External links 16 Further reading

•

17 Annotated bibliography

• • •

• • •

[edit] Early life

9 Catherine's father Christian August, Prince of Anhalt-Zerbst belonged to the ruling family of Anhalt,but was in the service of Prussia and held the rank of a Prussian general in his capacity as Governor of the city of Stettin (now Szczecin, Poland) in the name of the king of Prussia. Born as Sophia Augusta Frederica (German: Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst-Dornburg, nicknamed "Figchen") in Stettin, Catherine did have some (very remote) Russian ancestry, and two of her first cousins became Kings of Sweden: Gustav III and Charles XIII. In accordance with the custom then prevailing amongst the ruling dynasties of Germany,she received her education chiefly from a French governess and from tutors. The choice of Sophia as wife of the prospective tsar – Peter of Holstein-Gottorp – resulted from some amount of diplomatic management in which Count Lestocq, Peter´s aunt (the ruling Russian Empress Elizabeth) and Frederick II of Prussia took part. Lestocq and Frederick wanted to strengthen the friendship between Prussia and Russia in order to weaken the influence of Austria and to ruin the Russian chancellor Bestuzhev, on whom Tsarina Elizabeth relied, and who acted as a known partisan of Russo-Austrian cooperation. The diplomatic intrigue failed, largely due to the intervention of Sophie's mother, Johanna Elisabeth of Holstein-Gottorp, a clever and ambitious woman. Historical accounts portray Catherine's mother as emotionally cold and physically abusive who loved gossip and court intrigues. Johanna's hunger for fame centered on her daughter's prospects of becoming empress of Russia, but she infuriated Empress Elizabeth, who eventually banned her from the country for spying for King Frederick of Prussia (reigned 1740–1786). The empress knew the family well: she herself had intended to marry Princess Johanna's brother Charles Augustus (Karl August von Holstein), who had died of smallpox in 1727 before the wedding could take place. Nonetheless, Elizabeth took a strong liking to the daughter, who on arrival in Russia spared no effort to ingratiate herself not only with the Empress Elizabeth, but with her husband and with the Russian people. She applied herself to learning the Russian language with such zeal that she rose at night and walked about her bedroom barefoot repeating her lessons (though she mastered the language, she retained an accent). This resulted in a severe attack of pneumonia in March 1744. When she wrote her memoirs she represented herself as having made up her mind when she came to Russia to do whatever seemed necessary, and to profess to believe whatever required of her, in order to become qualified to wear the crown. The consistency of her character throughout life makes it highly probable that even at the age of fifteen she possessed sufficient maturity to adopt this worldly-wise line of conduct. Princess Sophia's father, a very devout Lutheran, strongly opposed his daughter's conversion to Eastern Orthodoxy. Despite his instructions, on June 28, 1744 the Russian Orthodox Church received Princess Sophia as a member with the "new" name Catherine (Yekaterina or Ekaterina) and the (artificial) patronymic Алексеевна (Alekseyevna, daughter of Aleksey). On the following day the formal betrothal took place. The longplanned dynastic marriage finally occurred on August 21, 1745 at Saint Petersburg. Sophia had reached the age of 16; her father did not travel to Russia for her wedding. The

10 bridegroom, known then as Peter von Holstein-Gottorp, had become Duke of HolsteinGottorp (located in the north-west of present-day Germany near the border with Denmark) in 1739. The newlyweds settled in the palace of Oranienbaum, which would remain the residence of the "young court" for many years to come.

Grand Duke Peter with Catherine, around the time of their wedding in 1745

Tsar Peter III reigned only 6 months; he died on 17 July 1762 Count Andrei Shuvalov, chamberlain to Catherine, was well acquainted with the diarist James Boswell and is reported by the latter to have shared private information regarding the monarch's intimate affairs. Some of these rumours included that Peter took a mistress (Elizabeth Vorontsova), while Catherine carried on liaisons with Sergei Saltykov, Grigory Grigoryevich Orlov, (1734-1783), Stanisław August Poniatowski, Alexander Vassilchikov, and others. She became friends with Princess Ekaterina VorontsovaDashkova, the sister of her husband's mistress, who introduced her to several powerful political groups that opposed her husband.

11 Catherine read extensively and kept up-to-date on current events in Russia and in the rest of Europe. She corresponded with many of the prominent minds of her era, including Voltaire, (21 November 1694 – 30 May 1778), and Denis Diderot, (October 5, 1713 – July 31, 1784).

[edit] The reign of Peter III and the coup d'état of July 1762 After the death of the Empress Elizabeth on 5 January 1762 [O.S. 25 December 1761], Peter, Duke of Holstein-Gottorp, succeeded to the throne as Peter III of Russia. Catherine thus became Empress Consort of Russia. The imperial couple moved into the new Winter Palace in Saint Petersburg. However, the new tsar's eccentricities and policies, including a great admiration for the Prussian king, Frederick II, (reigned 1740 - 1783) alienated the same groups that Catherine had cultivated. Besides, Peter intervened in a dispute between his Duchy of Holstein and Denmark over the province of Schleswig (see Count Johann Hartwig Ernst von Bernstorff). Peter's insistence on supporting Frederick II of Prussia, who had seen Berlin occupied by Russian troops in 1760 but now suggested partitioning the Polish territories with Russia, eroded much of his support among the nobility. (Russia and Prussia fought each other during the Seven Years War (1754-1763) until Peter's accession.)

Equestrian portrait of the Grand Duchess Ekaterina Alekseyevna. In July 1762, barely six months after becoming the Tsar, Peter committed the political error of retiring with his Holstein-born courtiers and relatives to Oranienbaum, leaving his wife in Saint Petersburg. On July 13 and July 14 the Leib Guard revolted, deposed Peter, and proclaimed Catherine the ruler of Russia. The bloodless coup succeeded; Ekaterina Dashkova, a confidante of Catherine who became President of the Russian Academy of Sciences in 1783, the year of its foundation, seems[original research?] to have

12 stated[citation needed] that Peter seemed rather glad to have rid himself of the throne, and requested only a quiet estate and his mistress. But six months after his accession to the throne and three days after the coup, on July 17, 1762, Peter III died at Ropsha at the hands of Alexei Orlov (younger brother to Gregory Orlov, then a court favorite and a participant in the coup). Some historians[who?] have assumed that Catherine ordered the murder, but she apparently had no need for doing so. Other historians find no evidence for Catherine's complicity in the supposed assassination.[1] (Note that at that time other potential rival claimants to the throne existed: Ivan VI (1740-1764), in closed confinement at Schlüsselburg, in Lake Ladoga, from the age of 6 months; and Princess Tarakanova (1753-1775).) Catherine, although not descended from any previous Russian emperor, succeeded her husband as Empress Regnant. She followed the precedent established when Catherine I (born in the lower classes in the Swedish East Baltic territories) succeeded her husband Peter I in 1725. The Spanish Ambassador in Russia from 1759 to 1763, Pedro Francisco Jiménez de Góngora y Luján, (1727 - 1794), sent a description listing many names of Russian dignitaries present at her magnificent crowning in Moscow, to Madrid. Legitimists debate Catherine's technical status: seeing her as a Regent or as a usurper, tolerable only during the minority of her son, Grand Duke Paul. In the 1770s a group of nobles connected with Paul (Nikita Panin and others) contemplated the possibility[2] of a new coup to depose Catherine and transfer the crown to Paul, whose power they envisaged restricting in a kind of constitutional monarchy. However, nothing came of this, and Catherine reigned until her death.

[edit] Foreign affairs Main article: Russian history, 1682–1796 During her reign Catherine extended the borders of the Russian Empire southward and westward to absorb New Russia, Crimea, Right-Bank Ukraine, Belarus, Lithuania, and Courland at the expense, mainly, of two powers – the Ottoman Empire and the Polish– Lithuanian Commonwealth. All told, she added some 200,000 miles² (518,000 km²) to Russian territory. Catherine's foreign minister, Nikita Panin (in office 1763-1781), exercised considerable influence from the beginning of her reign. A shrewd statesman, Panin dedicated much effort and millions of rubles to setting up a "Northern Accord" between Russia, Prussia, Poland, and Sweden, to counter the power of the Bourbon–Habsburg League. When it became apparent that his plan could not succeed, Panin fell out of favor and Catherine had him replaced with Ivan Osterman (in office 1783-1797: fired by Catherine's nephew, Paul ).

13

[edit] Russo-Turkish Wars While Peter the Great had succeeded only in gaining a toehold in the south on the edge of the Black Sea in the Azov campaigns, Catherine completed the conquest of the south that Peter had begun. Catherine made Russia the dominant power in south-eastern Europe after her first Russo-Turkish War against the Ottoman Empire (1768–1774), which saw some of the heaviest defeats in Turkish history, including the Battle of Chesma (5 July – 7 July 1770) and the Battle of Kagul (21 July 1770). The Russian victories allowed Catherine's government to obtain access to the Black Sea and to incorporate the vast steppes of present-day southern Ukraine, where the Russians founded the new cities of Odessa, Nikolayev, Yekaterinoslav (literally: "the Glory of Catherine"; the future Dnepropetrovsk), and Kherson.

A 1791 British caricature of an attempted mediation between Catherine (on the right, supported by Austria and France) and Turkey. Catherine annexed the Crimea as late as 1783, a mere nine years after the Crimean Khanate had gained independence, guaranteed by Russia, from the Ottoman Empire as a result of her first war against the Turks. The palace of the Crimean khans passed into the hands of the Russians. The Treaty of Kutschuk Kainardzhi, signed 10 July 1774, gave to the Russians the "new" territories at Azov, Kerch, Yenikale, Kinburn and the small strip of Black Sea coast between the rivers Dnieper and Bug. The Ottomans re-started hostilities in the second Russo-Turkish War (1787–1792). This war proved catastrophic for the Ottomans and ended with the Treaty of Jassy (1792), which legitimized the Russian claim to the Crimea.

[edit] Relations with Western Europe Ever conscious of her legacy, Catherine longed for recognition as an enlightened sovereign. She pioneered for Russia the role that Britain would later play throughout most of the nineteenth and early twentieth century – that of international mediator in disputes that could, or did, lead to war. Accordingly, she acted as mediator in the War of the Bavarian Succession (1778–1779) between Prussia and Austria. In 1780 she set up a League of Armed Neutrality designed to defend neutral shipping from the British Royal Navy during the American Revolution. From 1788 to 1790, Russia fought in the Russo-Swedish War against Sweden, instigated by Catherine's cousin, King Gustav III of Sweden. Expecting to simply overtake the

14 Russian armies still engaged in war against the Ottoman Turks and hoping to strike Saint Petersburg directly, the Swedes ultimately faced mounting human and territorial losses when opposed by Russia's Baltic Fleet. After Denmark declared war on Sweden in 1788 (the Theater War), things looked bleak for the Swedes. After the Battle of Svensksund in 1790, the parties signed the Treaty of Värälä (August 14, 1790) returning all conquered territories to their respective owners, and peace ensued for 20 years, aided by the assassination of Gustav III in 1792.

[edit] The partitions of Poland

Catherine II of Russia In 1764 Catherine placed Stanisław Poniatowski, her former lover, on the Polish throne. Although the idea of partitioning Poland came from the Prussian king Frederick the Great, Catherine took a leading role in carrying this out in the 1790s. In 1768 she became formally protectress of the Polish–Lithuanian Commonwealth, an event which provoked an anti-Russian uprising in Poland, the Confederation of Bar (1768-1772). After smashing the uprising she established in the Rzeczpospolita a system of government fully controlled by the Russian Empire through a Permanent Council under the supervision of her ambassadors and envoys. After the French Revolution of 1789, Catherine rejected many of the principles of the Enlightenment which she had once viewed favorably. Afraid that the May Constitution of Poland (1791) might lead to a resurgence in the power of the Polish–Lithuanian Commonwealth and that the growing democratic movements inside the Commonwealth might become a threat to the European monarchies, Catherine decided to intervene in Poland. She provided support to a Polish anti-reform group known as the Targowica Confederation. After defeating Polish loyalist forces in the Polish War in Defense of the Constitution (1792) and in the Kościuszko Uprising (1794), Russia completed the partitioning of Poland, dividing all of the remaining Commonwealth territory with Prussia and Austria (1795).

15

[edit] Relations with Japan In the Far East, Russians became active in fur-trapping in Kamchatka and in the Kuril Islands. This spurred Russian interest in opening trade with Japan to the south for supplies and food. In 1783 storms drove a Japanese sea-captain, Daikokuya Kōdayū, ashore in the Aleutian Islands, at that time Russian territory. Russian local authorities helped his party, and the Russian government decided to use him as a trade envoy. On June 28, 1791, Catherine granted Kōdayū an audience at Tsarskoye Selo. Subsequently, in 1792, the Russian government dispatched a trade-mission led by Adam Laxman to Japan. The Tokugawa government received the mission, but negotiations failed.

[edit] Arts and culture Main article: Russian Enlightenment

Marble statue of Catherine II in the guise of Minerva (1789–1790), by Fedot Shubin. Catherine's patronage furthered the evolution of the arts in Russia more than that of any Russian sovereign before or after her. Catherine had a reputation as a patron of the arts, literature and education. The Hermitage Museum, which now occupies the whole of the Winter Palace, began as Catherine's personal collection. At the instigation of her factotum, Ivan Betskoi, she wrote a manual for the education of young children, drawing from the ideas of John Locke, and founded (1764) the famous Smolny Institute, admitting young girls of the nobility. She wrote comedies, fiction and memoirs, while cultivating Voltaire, Diderot and d'Alembert – all French encyclopedists who later cemented her reputation in their writings. The leading economists of her day, such as Arthur Young and Jacques Necker, became foreign members of the Free Economic Society, established on her suggestion in Saint Petersburg in 1765. She lured the scientists Leonhard Euler and Peter Simon Pallas from Berlin to the Russian capital.

16 Catherine enlisted Voltaire (1694-1778) to her cause, and corresponded with him for 15 years, from her accession to his death in 1778. He lauded her with epithets, calling her "The Star of the North" and the "Semiramis of Russia" (in reference to the legendary Queen of Babylon, a subject on which he published a tragedy in 1768). Though she never met him face-to-face, she mourned him bitterly when he died, acquired his collection of books from his heirs, and placed them in the National Library of Russia.

Portrait of Catherine in an advanced age, with the Chesme Columnin the background. Within a few months of her accession in 1762, having heard that the French government threatened to stop the publication of the famous French Encyclopédie on account of its irreligious spirit, Catherine proposed to Diderot that he should complete his great work in Russia under her protection. Four years later, 1766, she endeavoured to embody in a legislative form the principles of Enlightenment which she had imbibed from the study of the French philosophers. She called together at Moscow a Grand Commission – almost a consultative parliament – composed of 652 members of all classes (officials, nobles, burghers and peasants) and of various nationalities. The Commission had to consider the needs of the Russian Empire and the means of satisfying them. The Empress herself prepared the "Instructions for the Guidance of the Assembly", pillaging (as she frankly admitted) the philosophers of Western Europe, especially Montesquieu and Cesare Beccaria. As many of the democratic principles frightened her more moderate and experienced advisers, she refrained from immediately putting them into execution. After holding more than 200 sittings the so-called Commission dissolved without getting beyond the realm of theory. In spite of this, some later codes (such as the Statute of Local Administration 1775, the Code of Commercial Navigation and the Salt Trade Code of 1781, the Police Ordnance of 1782, the Charter to the Nobility and the Charter of the Towns of 1785, the Statute of

17 National education of 1786) addressed some of the modernization trends implicit in Catherine's initial 1766 Nakaz. In 1777 the Empress described to Voltaire her legal innovations within an apathetic Russia as progressing "little by little". During Catherine's reign, Russians imported and studied the classical and European influences which inspired the Russian Enlightenment. Gavrila Derzhavin, Denis Fonvizin and Ippolit Bogdanovich laid the groundwork for the great writers of the nineteenth century, especially for Alexander Pushkin. Catherine became a great patron of Russian opera (see Catherine II and opera for details). When Alexander Radishchev published his Journey from Saint Petersburg to Moscow in 1790 (one year after the start of the French Revolution) and warned of uprisings because of the deplorable social conditions of the peasants held as serfs, Catherine exiled him to Siberia. (The same sort of censorship also happened at that time in many other European countries as a reaction to the civil violence in France.[citation needed])

[edit] Religious affairs Catherine's apparent whole-hearted adoption of things Russian (including Orthodoxy) may have prompted her personal indifference to religion.[3] She did not allow dissenters to build chapels, and she suppressed religious dissent after the onset of the French Revolution.[3] Politically, she exploited Christianity in her anti-Ottoman policy, promoting the protection and fostering of Christians under Turkish rule.[3] She placed strictures on Roman Catholics (ukaz of February 23, 1769), mainly Polish, and attempted to assert and extend state control over them in the wake of the partitions of Poland.[4] Nevertheless, Catherine's Russia provided an asylum and a basis for re-grouping to the Society of Jesus following the suppression of the Jesuits in most of Europe in 1773.[4]

[edit] Personal life

Mikhail Mikeshin's monument to Catherine in Saint Petersburg.

18

Tsar Paul I , (October 1754 - Tsar 1796 - assassinated 24 March 1801), the son of Tsar Peter III, assassinated July 1762, and Dowager Russian Empress Catherine II

A coin minted in Catherine's era

A portrait of the imperial couple in the first year of their marriage Catherine, throughout her long reign, took many lovers, often elevating them to high positions for as long as they held her interest, and then pensioning them off with large estates and gifts of serfs. After her affair with her lover and capable adviser Grigori

19 Alexandrovich Potemkin ended in 1776, he would allegedly select a candidate-lover for her who had both the physical beauty as well as the mental faculties to hold Catherine's interest (such as Alexander Dmitriev-Mamonov). Some of these men loved her in return, and she always showed generosity towards her lovers, even after the end of an affair. One of her lovers, Zavadovsky, received 50,000 rubles, a pension of 5,000, and 4,000 peasants in the Ukraine after she dismissed him.[5] The last of her lovers, Prince Zubov, 40 years her junior, proved the most capricious and extravagant of them all. In her memoirs, Catherine indicated that her first lover, Sergei Saltykov, had fathered Paul, but Paul physically resembled her husband, Peter[6]. Catherine kept near Tula, away from her court, her illegitimate son by Grigori Orlov, Alexis Bobrinskoy (later created Count Bobrinskoy by Paul).[7] It seems highly probable[original research?] that Catherine intended to exclude Paul from the succession, and to leave the crown[citation needed] to her eldest grandson Alexander (whom she greatly favored, and who became the emperor Alexander I in 1801). Her harshness to Paul stemmed probably as much from political distrust as from what she saw of his character. Whatever Catherine's other activities, she emphatically functioned as a sovereign and as a politician, guided in the last resort by reasons of state. Keeping Paul in a state of semi-captivity in Gatchina and Pavlovsk, she resolved not to allow her son to dispute or to share in her authority. The love of Peter III for the external paraphernalia of Prussian military discipline led him to leave the Seven Years War in April 1762. This love-affair with Prussian formalisms probably[original research?] became a factor in his assassination by a political faction some three months later (17 July 1762).

Tsar Nicholas I, grandson of Catherine II , born 6 July 1796. Nicholas succeeded his brother Alexander I on December 3, 1825, also a son of Tsar Paul I and Princess Charlotte of Prussia. He died on 2 March 1855.

20

[edit] Poniatowski Sir Charles Hanbury Williams, the English ambassador to Russia, offered Stanislaus Poniatowski a place in the embassy in return for gaining Catherine as an ally. Poniatowski, through his mother's side, came from the Czartoryski family, the proRussian faction in Poland. Catherine, 26 years old and already married to the then Grand Duke Peter for some 10 years, met the dashing 22-year-old Poniatowski in 1755, therefore well before encountering the Orlov brothers. Two years later, in 1757, Poniatowski served in the English forces during the Seven Years’ War, thus severing close relationships with Catherine. She bore his child, Anna Petrovna, born in December 1757 (not to be confounded with Peter I's second-marriage daughter). King Augustus III of Poland died in 1763, and therefore Poland needed to elect a new ruler. Catherine supported Poniatowski as a candidate to become the next king. Some people[who?] venture that Catherine told her ambassador to Poland, Count Kayserling, that she wanted Poniatowski to rule, but she would settle for Adam Czartoryski, Poniatowski's uncle[citation needed]. Catherine sent the Russian army into Poland to avoid possible disputes right away. Russia invaded Poland on August 26, 1764, threatening to fight and forcing Poniatowski to become king. Poniatowski accepted the throne, and thereby put himself under Catherine's control. News of Catherine's plan spread and Frederick II (others say the Ottoman sultan) warned her that if she tried to conquer Poland by marrying Poniatowski, all of Europe would oppose her strongly. She had no intention of marrying him, having already given birth to Orlov´s child and to the Grand Duke Paul by then; and she told Poniatowski[citation needed] to marry someone else, in order to remove all suspicion. Poniatowski refused: he never married. Prussia (through the agency of Prince Henry), Russia (under Catherine), and Austria (under Maria Theresa) began preparing the ground for the Partitions of Poland. In the first partition, 1772, the three powers split 20,000 square miles (52,000 km2) between them. Russia got territories east of the line connecting, more or less, Riga - Polotsk Mogilev. In the second partition, 1793, Russia received the most land, from west of Minsk almost to Kiev and down the river Dnieper leaving some spaces of steppe down south in front of Ochakov, on the Black Sea. After this, uprisings in Poland led to the third partition, 1795, one year before the death of Catherine.

[edit] Orlov Grigory Orlov, the grandson of a rebel in the Streltsy Uprising (1698) against Peter the Great, distinguished himself in the Battle of Zorndorf (25 August 1758), receiving three

21 wounds. He represented an opposite to Peter's pro-Prussian sentiment, with which Catherine disagreed. By 1759, he and Catherine had become lovers although no one in the know told Catherine's husband, the Grand Duke Peter. Catherine saw Orlov as very useful, and he became instrumental in the July 1761 coup d’état against her husband, but preferred always to remain the Dowager Empress of Russia, rather than marrying anyone.

Catherine the Great's natural son by Count Grigory Orlov -Aleksey Grigorievich Bobrinsky, (April 11, 1762 - June 20, 1813 in his estate of Bogoroditsk, near Tula). Born just 3 months before the deposition and assassination by the Orlov brothers of her husband Peter III Grigory Orlov and his other three brothers found themselves rewarded with titles as Counts, money, swords and other gifts. But Catherine did not marry Grigory, who proved inept at politics and useless when asked for advice. He received a palace in St. Petersburg when Catherine became Empress. Orlov died in 1783. His and Catherine's son, Aleksey Grygoriovich Bobrinsky, (1762 1813) had one daughter, Maria Alexeeva Bobrinsky (Bobrinskaya), (1798 - 1835) who married aged 21 in 1819 the 34-year-old Prince Nikolai Sergeevich Gagarin (London, England, July 12, 1784 - July 25, 1842, assassinated by a furious servant he employed) who took part in the Battle of Borodino (September 7, 1812) against the Napoleonic forces, and later served as Ambassador in Turin, the capital of the Duchy of Savoy.

[edit] Potemkin Grigory Potemkin had had involvement in Catherine's coup d'état. In 1772, Catherine's close friends informed her of Orlov's affairs with other women, and she dismissed him. By the winter of 1773 the Pugachev revolt had started to grow threatening. Catherine's son Paul had also started gaining support; both of these trends threatened her power. She called Potemkin for help – mostly military – and he became devoted to her. In 1772, Catherine wrote to Potemkin. Days earlier, she had found out about an uprising in the Volga region. She appointed General Aleksandr Bibikov to put down the uprising, but she needed Potemkin's advice on military strategy.

22 Potemkin quickly gained positions and awards. Russian poets wrote about his virtues, the court praised him, foreign ambassadors fought for his favor, and his family moved into the palace. He later became governor of New Russia. In 1780 the son of Empress Maria Theresa of Austria, Emperor Joseph II of Austria, toyed with the idea of determining whether or not to enter an alliance with Russia, and asked to meet Catherine. Potemkin had the task of briefing him and traveling with him to Saint Petersburg. Potemkin also convinced Catherine to expand the universities in Russia to increase the number of scientists. Potemkin fell very ill in August 1783. Catherine worried that he would not finish his work developing the south as he had planned. Potemkin died at the age of fifty-two in 1791.

[edit] Death Catherine suffered a stroke on 16 November [O.S. 5 November] 1796 and died in her bed at 9:20 the following evening without having regained consciousness,. (She did not, as the oft-repeated myth claims, die as a result of a failed attempt at having sex with a horse.[8].) She lies buried at the Peter and Paul Cathedral in Saint Petersburg.

[edit] Ancestors

Катарина Велика Из Википедије, слободне енциклопедије Скочи на: навигација, претрага За остале употребе, погледајте Екатарина Велика (вишезначна одредница).

Катарина Велика

23

Катарина Велика, царица Русије

рођена:

21. април 1729. Штетин, Пруска (данас Шћећин у Пољској) преминула: 6. новембар 1796. Санкт Петербург, Русија Јекатерина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна Вели́кая, нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst, 21. април, 1729. - 6. новембар, 1796), рођена као Софија Аугуста Фредерика, позната као Катарина Велика, владала је као царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Садржај [сакриј] • • • • •

1 Живот пре доласка на власт 2 Лични живот 3 Уметност и култура 4 Спољна политика 5 Унутрашња политика

•

6 Синоними

Живот пре доласка на власт [уреди] Софија Аугуста Фредерика од Анхалт-Зербста, по надимку „Смоквица“ (Fighen), рођена је у Штетину у Пруској (Stettin, данас Шћећин Szczecin у Пољској), од оца

24 Кристијана Аугуста и мајке Јохане Елизабете од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа (Елизабете од Холштајна). Рођена је као немачка кнегиња, у сродству са будућим краљевима Густавом III од Шведске и Карлом XIII од Шведске. Године 1744, царица Елизабета од Русије одабрала је Софију за жену свом нећаку Петру III од Русије, свом изабраном наследнику. Софија је променила име у Катарина када је преобраћена у руску православну веру. Брак је окарактерисан као промашај услед њених неверстава. Брзо је постала популарна код неколико политичких група које су биле против њеног супруга. Врло образована, Катарина је била укорак са новостима из Русије и остатка Европе. Дописивала се са много великих умова свог времена, укључујући Волтера и Дидроа. 1762, након пресељења у нови Зимски Дворац у Санкт Петербургу, Петар је дошао на трон као Петар III од Русије, али његова ексцентрична политика је отуђила групе које је Катарина придобила. Григориј Орлов, Катаринин тадашњи љубавник, био је вођа завереника који су прокламовали Катарину као владара, а Петар је убијен мање од шест месеци по доласку на трон, 17. јула 1762. Постојала је сумња да је Катарина умешана у Петрово убиство али никада није доказана.

Лични живот [уреди] Прво дете јој је био син, Павле Петрович (1754), кога није много волела. Могуће је да му је отац био Петар, али и неки од Катарининих љубавника, вероватно Сергеј Салтиков. Други син јој је био Алексеј Бобрински (1762), чији је отац био Григориј Орлов. Имала је и две кћери; велику књегињу Ану Петровну (1757—1759) и Јелисавету Тјомкину (1775). Сматра се да је Анин отац Станислав Поњатовски, а Јелисаветин Григориј Потемкин. Павле ју је наследио на трону као Павле I од Русије. Сахрањена је поред Петра III у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу.

Уметност и култура [уреди] Катарина је припадала ери просветитељства и сматрала је себе „филозофом на трону“. Постала је позната као заштитник уметности, књижевности и образовања. Писала је комедије, фантастику и мемоаре, и проучавала Волтера, Дидроа и д'Алембера који су касније потврдили њену репутацију у својим радовима. Била је у стању да доведе математичара Леонарда Ојлера из Берлина чак до Санкт Петербурга. Када је Александар Николајевич Радишчев објавио своје „Путовање од Санкт Петербурга до Москве“ 1790, и упозорења на устанак због неподношљивих социјалних услова међу сељацима који су држани као робље, Катарина га је протерала у Сибир. Од француског архитекте Валена де ла Мота тражи ново крило Зимског дворца названог Ермитаж. То је дело савршених пропорција у коме је она до краја жиовота радо проводила своје слободно време са пријатељима. Такође је иѕградиола статуу Петра Великог у Петрограду на којој стоји посвета „Петру Великом, Катарина II“.

25

Спољна политика [уреди] Катаринин министар спољних послова, Никита Иванович Панин, имао је значајан утицај од почетка њене владавине. Иако бистар државник, Панин је посветио много пажње и милионе рубаља креирању Северног Савеза између Русије, Пруске, Пољске, Шведске и могуће, Велике Британије, да се супротстави моћи Хабзбуршке лиге. Када је постало јасно да овај план није успео, Панин је изгубио поверење и 1781. разрешен је дужности. 1764. Катарина је поставила Станислава II од Пољске, бившег љубавника, на пољски престо. Русија је добила највећи део Пољске кроз деобу између Русије, Аустрије и Пруске (1772, 1793. и 1795). Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768. 1774.). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Други руско-турски рат (1787. - 1792.) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија (Румунија), који је легитимисао руско право на Крим. На европској политичкој сцени Катарина је играла значајну улогу, као посредник у Рату за баварску сукцесију (1778. - 1779.) између Пруске и Аустрије. 1780. поставила је групу предвиђену да брани неутралне доставе против Велике Британије током Америчке револуције. Од 1788. до 1790. Русија је била у рату са Шведском, који је водио Катаринин рођак, шведски краљ. Густав III је започео рат да би преузео балтичке територије које је изгубио од Русије 1720. Очекујући да лако савладају Русе, Швеђани су се суочили са великим људским и територијалним губицима. Пошто је Данска објавила рат 1789, ствари на Шведској страни су изгледале лоше. Ипак, 1790. Швеђани су организовали контраофанзиву. Ово је кулминирало Битком код Свенсксуда (данашњи Руотсинсалми у Финској), 9. и 10. јула 1790. Руска морнарица предвођена кнезом Насаом, имала је 32 већа и 200 мањих борбених бродова, 1200 топова и 14.000 људи. Швеђани, којима су комадовали Густав и пуковник Карл Олаф Кронстед, су имали 200 мањих и већих бродова, 1000 топова и 12.500 људи. Руски бродови су имали проблем са навођењем топова у тешким водама, који укотвљени Швеђани нису имали. На крају битке, Русија је изгубила 50 до 60 бродова и 9.500 људи. Швеђани су изгубили 6 бродова и између 6 и 7 хиљада људи. Мир је потписан 14. августа, враћајући све освојене територије одговарајућим нацијама, и трајао је 20 година. Катарина је преузела водећу улогу у деоби Пољске, користећи чињеницу да је земља била вођена децентрализованом и немоћном владом, да је подели између Пруске и Аустрије. Ова деоба Пољске помогла је да се одржи равнотежа моћи у Источној Европи XVIII века. На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.

26

Унутрашња политика [уреди] На почетку своје владавине Катарина је кренула у провођење опште политичке реформе, руководећи се идејама Просветитељсва. Спроведене су реформе Сената (1763.), секуларизација црквених добара (1764.) и припремљена је промена закона. Оформљен је сазив законодавне комисије у којој су били заступљени сви слојеви друштва, осим зависног сељаштва, али је комисија распуштена пре него што је почела да ради, на шта је вероватно имао утицај устанак под вођством Јемељана Ивановича Пугачева (1773. - 1774.). Катарина је реорганизовала руску провинцијалну администрацију, дајући влади већу контролу над сеоским подручјима услед сеоских буна. Овај процес је завршен 1775. Реформа је оформила провинције и дистрикте који су били лакши за управљање од стране владе. 1785. Катарина је издала проглас којим је дозвољено народу да користи престо као законско тело, ослобађа господство од државне службе и пореза, господске титуле чини наследним, и даје господству пуну контролу над њиховим кметовима и земљом. Додатно, Катарина је дала земљу у Украјини омиљеној господи и доделила им кметове. Охрабривала је колонијализацију Аљаске и других покорених територија. Катарина је наставила да спроводи утицај запада на Русију. Ипак, за ралику од Петра Великог, обуздала је силу и усредсредила се на провођење индивидуалних акција. Њене реформе су стигле и даље након што је неуспешни устанак Јемељана Пугачева потресао Источну Русију. Као резултат, Катарина је остварила неколико драстичних реформи унутар руског друштва. Прво, успоставила је Слободно економско друштво, 1765, да би охрабрила модернизацију пољопривреде и индустрије. Друго, охрабривала је стране инвестиције намењене неразвијеним подручјима. Треће, ослабила је цензорски закон и подржала образовање господства и средње класе.

Викимедија остава има још сродних мултимедијалних датотека: Катарина II

Синоними [уреди]

27

Петар III Романов Из Википедије, слободне енциклопедије (Преусмерено са Петар III Фјодорович) Скочи на: навигација, претрага

Петар III Петар III Фјодорович, (21. фебруар 1721 - 17. јул 1762.) руски цар, владао је само 186 дана 1762, након чега је убијен у завери. Син Ане, кћерке Петра Великога и Карла Фридрика, војводе од Холстеин-Готорпа. Одгојен као Немац, живи у Немачкој преузевши војводску титулу након смрти свога оца. Жена му је године 1745. постала војвоткиња Софија Аугуста од Анхалт-Зербста, која након удаје за њега прелази на православље и узима име Катарина. Одлучна и интелигентна, учествовала је у политичким и дипломатским играма много активније од свог супруга. Године 1742. проглашен наследником царице Елизабете. Након њене смрти, децембра 1761, постаје цар. У то доба је вођен седмогодишњи рат (1756-1763), у ком Русија ратује против Пруске. Петар, који се диви пруском владару Фридрику II, прекида рат и маја 1762. у Петрограду потписује мир, којим Русија враћа Пруској раније освојене територије. Планира у савезништву са Пруском кренути у рат против досадашњих савезника Аустрије и Француске. У унутрашњој политици, даје повластице племству и потискује (ионако слаб) утицај цркве. Дао је право земљопоседницима да кметове по својој вољи пресељавају са једног имања на друго. Положај кметова тиме се значајно погоршава и постаје близак положају робова. Ослободио је племиће обавезе да служе држави у администрацији или војсци (коју је наметно његов деда Петар I Велики, осим у време рата. Започиње секуларизацију црквених имања, коју ће Катарина II наставити.

28 Заокрет у спољној политици доводи до побуне војних заповедника, којој на чело стаје Катарина. У дворском удару свргнут је с власти, затворен и ускоро убијен. Катарина је завладала као царица Катарина II. Неколико година након његове смрти, у Црној Гори је Шћепан Мали прогласио себе царом Петром III, који је успео побећи из тамнице. Једнако је поступио и вођа козачког устанка 1773-1775 Ј. И. Пугачов.

Павле I Романов Из Википедије, слободне енциклопедије (Преусмерено са Павле I, цар Русије) Скочи на: навигација, претрага

Потрет, рад Владимира Боровицкога, око 1774. Павле I, цар Русије или Павле I Романов (рус. Павел I Петрович, 1. октобар 1754. — 23. март 1801) био је руски цар од 1796. до 1801. Прожет идејама витештва, бранио је Малту и од Наполеона и од Велике Британије и пружио је заштиту малтешким витезовима. Постао је и велики мајстор малтешких витезова.

29

Садржај [сакриј] • • • • • • •

1 Детињство 2 Рани живот 3 Цар 4 Ратови 5 Атентат 6 Деца 7 Литература

•

8 Спољашње везе

Детињство [уреди] Син је Петра III и Катарине Велике. Након што је убила свога супруга Катарина Велика је говорила да његов отац није Петар III , него њен љубавник Сергеј Салтиков. Међутим дечак је био сличан Петру III. Павле је првих седам година живота провео под контролом старе царице Елизабете.

Павел Петрович као дете (1761), рад Федора Рокотова

Рани живот [уреди] По свој прилици његови односи са мајком нису били најбољи, о чему је сведочио британски амбасадор. Прва супруга му је умрла при породу. По други пут се оженио 1776. са Софијом Доротејом од Виртемберга, која је добила руско име Марија Фјодоровна. У то време је веровао да га је мајка намеравала убити као што је убила његова оца. Катарина Велика га је на то удаљила из дворског савета и држала га на одстојању. Са новом супругом је током живота имао десеторо деце. Када се 1777. родио будући цар Александар I Романов царица им је поклонила

30 велики посед Павловск. Павле и његова супруга су много путовали по Европи од 1781. до 1782. Царица им је 1783. дала велико имање Гачина са пуком војника, које је Павле могао да тренира по пруском моделу.

Цар [уреди] Павле је постао цар након што је умрла Катарина Велика 5. новембра 1796. Тада се говорило да је царица Катарина оставила тестамент по коме је Павла искључила из линије наслеђивања и да је одредила да цар буде његов син, тј њен унук Александар I Романов. Чим је царица умрла Павле је кренуо у потрагу да нађе и уништи тестамент. Царица је доста дуго држала Павла у страху да он неће бити наследник. Због претрпљеног страха, једна од првих мера новог цара је било доношење закона о наслеђивљу династије Романов.

статуа цара Павла испред Павловске палате За време прве године власти поништио је многе законе своје мајке. Дозволио је најпознатијем критичару Катарине Велике Александру Николајевичу Радишчеву да се врати из прогонства у Сибиру. С друге стране оптуживао је људе да су јакобинци и протеривао би их и због ношења француске одеће или читања француских књига. Свога оца Петра III сахранио је са великим почастима. Катарина Велика је пред своју смрт спремал војску за напад на персију. Павле је опозвао и ту одлуку своје мајке. Осим Радишчева ослободио је Новикова и Тадеуша Кошћушка, али ову двојицу је држао у кућном притвору. Руско племство је сматрао декадентним и корумпираним. Имао је намеру да ствари витешке идеале и да очисти руски двор и племство од неморала из доба владавине његове мајке. Богато је наградио оне који су подржали његова залагања за успоставу витешких идеала у русдком друштву. Казнио је оне, који нису делили његов витешки поглед на свет. Сменио је 7 фелдмаршала и 333 генерала.

31 Изабран је за Великог мајстора малтешких витезова. Наполеон је заузео Малту, па су малтешки витезови нашли уточиште у Русији. Успоставио је руску традицију малтешких витезова унутар царских редова у Русији. Саградио је три скупа замка око Москве. Са Аном Лопукином је по свој прилици исто имао однос близак платонском односу у његовом идеалу витешког понашања.

Ратови [уреди] Након Наполеонова освајања Малте 1798. Павле је био разљућен и одлучио је да освети протеривање малтешких витезова. Суделовао је у рату друге коалиције против Наполеона. Русија је 1798. објавила рат Француској. Послао је Суворова да се бори против Наполеона. Суворов је 1799. ослободио северну Италију, а касније крећу на Шајцарску, где је Суворов погинуо. Адмирал Ушаков и руска флота су изводили операције у Средоземљу. Малту је од Наполеона преотела Велика Британија. Павле је захтевао да се Малти врати независност. Пошто је то Британија одбила Русија је склопила мир са Наполеоном. Тада је разматрао планове да освоји Британску Индију, било са Французима било сам.

Атентат [уреди]

Палата светог Михајла, где је убијен цар Павле Павле је стекао много непријатеља. Његови покушаји наметања витешког понашања одбијали су и многе његове саветнике. Осим тога открио је да је царски трезор био покрадан. Његова политика је многим племићима представљала сметњу. Заверу против њега су организовали Петар Алексјевич Пален, Никита Петрович Панин и адмирал Рибас. који је умро пре извршења плана. Завереници су 11. марта 1801. убили цара Павла. Један скуп отпуштених официра предводио је генерал Бенигсен. Покушали су да натерају цара да потпише абдикацију. Цар је пружио отпор, па су га убили. Наследио га је син Александар I Романов, који је био упознат

32 да постоји завера. Завереници су били повезани са Великом Британијом, која је очекивала да ће јој Русија објавити рат због Малте.

Деца [уреди] • • • • • • • • • •

Александар I Романов (1777—1825), наследио је Павла као цар Русије Константин Павлович (1779—1831) одреакао се наслеђивања 1822 Александра Павловна (1783—1801) удала се за надвојводу Јозефа Антона од Аустрије, сина Леополда II Елена Павловна (1784—1803) Марија Павловна (1786—1859) удала се за Карла фридриха, великог војводу од Захсена-Вајмара-Ајзенаха Екатерина Павловна (1788—1819) удала се за војводу Петра од Олденбурга и за другог краља Вилхелма I од Виртемберга Олга Павловна (1792—1795) Ана Павловна (1795—1865) удала се за краља Вилијама II од Холандије Николај I Романов(1796—1855) био је цар Русије од 1825. до 1855. Велики војвода Михајл Павлович од Русије (1798—1849)

Elizabeta Petrovna Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na: navigacija, pretraga

Elizabeta Carica i autokrat cijele Rusije

33

Vladavina Prethodnik Nasljednik Krunidba Supružnik Dinastija Otac Majka Rođenje Smrt

6. decembar 1741 - 5. januar 1762 Ivan VI Petar III 6. mart 1742 Aleksej Razumovski Romanov Petar I Katarina I 29. decembar 1709 Moskva 5. januar 1762 Petrograd

Elizabeta Petrovna (29. decembar 1709 - 5. januar 1762; julijanski: 18. decembar 1709 25. decembar 1762) je bila vladajuća carica Rusije koja je Rusiju uplela u Rat za austrijsko naslijeđe i Sedmogodišnji rat. Upamćena je kao jedna od najpopularnijih ruskih monarha; za vrijeme njene vladavine nije pogubljena nijedna osoba, niti je dozvolila Nijemcima da se upliću u vladu. Bila je posljednji član dinastije Romanov iz muške linije.

Sadržaj [sakrij] • • • •

1 Djetinjstvo 2 Brak 3 Osvajanje trona 4 Vladavina

34

•

5 Smrt

Djetinjstvo [uredi] Elizabeta je rođena kao druga najstarija kćerka Petra I i Katarine I. Njeni roditelji tada još uvijek nisu bili vjenčani, pa će njena upitna zakonitost biti argument onima koji su osporavli njeno pravo na tron. Još kao dijete pokazivala je visok nivo inteligencije, ali njeno formalno obrazovanje bilo je nesavršeno i zapostavljeno. Otac je bio jak vezan za nju, ali nije imao vremena posvetiti se njenom školavanju. Njena majka se nije ni mogla zanimati za kćerino obrazovanje, budući da je i sama, iako ruska carica, bila nepismena estonska seljanka. Njena dadilja je bila Francuskinja, pa je tako uspijela naučiti francuski jezik, a kasnije je upoznala osnove italijanskog, njemačkog i švedskog.

Brak [uredi] Petar je namjeravo Elizabetu udati za francuskog kralja, Luja XV, ali Francuzi su bili preponosni za kraljicu prihvatiti kćerku estonske seljanke. Sama Elizabeta je odbila nekoliko ostalih prosaca, pa se nakon očeve, majčine i sestrine smrti carevna našla sama. Za vrijeme života njenog polubrata, Petra II, Elizabeta je tretirana sa poštovanjem. Međutim, stupanjem njene rodice Ane na prijestolje dešava se veliki obrat u ponašanju prema Elizabeti. Ana je mrzila Elizabetinog oca, kao i svu njegovu djecu, ali sa Elizabetom nije nikada imala direktne obračune. Umjesto toga, carica je na zubu držala sve osobe bliske carevni. Tako je nastradao Elizabetin ljubavnik; jezik mu je odsječen, a on je prognan u sibirske ledene pustinje. Smatra se da se Elizabeta na kraju tajno udala za svog ljubavnika, Alekseja Razumovskog, ruskog plemića, i da je par sklopio morganatski brak. Aleksej je nadživio Elizabetu i umro za vrijeme vladavine Katarine II.

Osvajanje trona [uredi] Smrću carice Ane na tron dolazi Ivan VI, sa majkom Anom kao regentom. Ana je za vrijeme svoga regenstva uvela visoke poreze, ali i prouzročila razne ekonomske probleme. Elizabeta, jedino preživjelo dijete omiljenog cara, Petra I Velikog, uživala je veliku podršku ruskog naroda. Ideju da se Elizabeta postavi za vladaricu Rusije prvi je iznio francuski ambasador, želeći preko nje, oduvijek anti-njemački nastrojene, smanjiti austrijski uticaj na ruski dvor. On, ipak, osim što joj je posudio 2,000 dukata umjesto traženih 15,000, nije pomogao Elizabeti da osvoji tron. Sve zasluge pripadale su samo njoj.

35 U noći 6. decembra 1741. godine, Elizabeta odlazi sa svojim budućim mužem, Aleksejem Razumovskim, i još četiri dvorjana u Moskovsku vojnu kasarnu. Darujući prisutnim vojnicima poklone i naravno alkohol, Elizabeta ih uspijeva nagovoriti da maloljetnog cara, sina njemačkog princa, zbace sa prijestolja. U neočekivanom noćnom napadu pobunjenici su zarobili Ivana VI, Anu i ostalu njenu djecu.

Vladavina [uredi]

Elizabeta u Carskom selu, slikano 1905. godine Tako se bezbrižna tridesettrogodišnja žena, sa malo znanja o politici i još manje iskustva, našla na čelu ogromnog carstva, i to u najtežem periodu njegovog postojanja. Srećom po nju i Rusiju, Elizabeta je od oca naslijedila osjećaj za pravdu i vođstvo; uvijek je stavljala svoje dužnosti suverena ispred potreba žene. Bila je veoma religiozna, ali i ekstravagantna po pitanju uređenja dvora i svog oblačenja. Kako sama nije imala djece, Elizabeta je, bližeći se kraju svoga života, bila u žurbi pronaći sebi nasljednika koji bi nastavio lozu Romanovih. Izabrala je Petra od HolsteinGottorpa, kojeg je oženila princezom Sofijom od Anhalt-Zerbsta. Zaručnicu svoga sestrića, po njenom prelasku na pravoslavlje, prekrstila je u Katarinu, u znak sjećanja na svoju majku. Potrudila se pronaći dobre učitelje za Petra, a dijete koje je Katarina rodila uzela je pod svoju ličnu skrb i odgajala ga kao budućeg cara. Evropske vladarice njenog vremena obično se nisu uplitale u velike ratove, ali Elizabeta je bila izuzetak. Posljednji rat koji je vodila bio je Sedmogodišnji rat protiv Fridrika Velikog. Sam Fridrik je u svojim pismima govorio kako se boji vojske ruske carice, spominjući pritom strah da bi Elizabeta mogla u potpunosti osvojiti Prusiju.

Smrt [uredi] Fridrikovi su strahovi nestali 5. januara 1762. godine, kada pedestogodišnja carica umire ostavljajući moćno carstvo svom izabranom nasljedniku, Petru III. Njena smrt prozvana je Čudom dinastije Bradenburg, jer je gledana kao spas za Prusiju.

36

Elizabeth of Russia From Wikipedia, the free encyclopedia Jump to: navigation, search For women with similar names, see Empress Elisabeth (disambiguation). Elizabeth Empress and Autocrat of All the Russias

Portrait painted by Charles van Loo Reign December 6, 1741–January 5, 1762 Coronation March 6, 1742 Predecessor Ivan VI Successor Peter III Spouse Alexey Razumovsky Father Peter I Mother Catherine I Born December 29, 1709 Kolomenskoye Died January 5, 1762 (aged 52)

Elizaveta Petrovna (Russian: Елизаве́та (Елисаве́т) Петро́вна) (December 29, 1709 – January 5, 1762 (New Style); December 18, 1709 – December 25, 1761 (Old Style)), also known as Yelisavet and Elizabeth, was an Empress of Russia (1741–1762) who took the country into the War of Austrian Succession (1740–1748) and the Seven Years' War (1756 – 1763). On the eve of her death in 1762, the Russian empire spanned almost 4 billion acres[citation needed] (more than 16 million squared kilometres).

37 Her domestic policies allowed the nobles to gain dominance in local government while shortening their terms of service to the state. She encouraged Lomonosov's establishment of the University of Moscow and Shuvalov's foundation of the Academy of Fine Arts in Saint Petersburg. She also spent exorbitant sums of money on the grandiose baroque projects of her favourite architect, Bartolomeo Rastrelli, particularly in Peterhof and Tsarskoye Selo. The Winter Palace and the Smolny Cathedral remain the chief monuments of her reign in Saint Petersburg. Generally, she was one of the best loved Russian monarchs, because she did not allow Germans in the government and not one person was executed during her reign.[1]

Contents [hide] • • • • • • • • • •

1 Life before becoming Empress 2 Palace Revolution of 1741 3 Bestuzhev's policies 4 Finding an heir 5 Seven Years' War 6 The Court of the Empress 7 Death of an Empress 8 Elizabeth in popular culture 9 See also 10 References

•

11 Books and articles

[edit] Life before becoming Empress Elizabeth, the second-oldest daughter of Peter the Great and Catherine I of Russia, was born at Kolomenskoye, near Moscow, on December 18, 1709 (O.S.).[2] Her parents were secretly married in the Cathedral of the Holy Trinity in St.Petersburg in November 1707. [3] The marriage was made public in February 1712.[4] As her parents were not publicly acknowledged as being married at the time of her birth, Elizabeth's 'illegitimacy' would be used by political opponents to challenge her right to the throne. On March 6, 1711, she was proclaimed a Tsarevna and on December 23, 1721 a Tsesarevna.[5] Out of the twelve children of Peter and Catherine (four sons and eight daughters), only two daughters, Anna and Elizabeth survived.[6] Anna was betrothed to the Duke of Holstein-Gottorp, nephew of the late King Charles XII of Sweden, Peter's old adversary. [7] Her father had tried to also find a brilliant match for Elizabeth with the French Royal court when he paid a visit there.[8] It was Peter's intention to marry his second daughter to the young French King Louis XV, but the Bourbons declined the offer.[9] Elizabeth had been betrothed to Prince Karl Augustus of Holstein-Gottorp.[10] Politically it was a useful

38 and respectable alliance.[11] A few days after the betrothal, Karl Augustus died.[12] At the time of Peter's death, no marriage plan had succeeded.[13] As a child, Elizabeth was bright, if not brilliant, but her formal education was both imperfect and desultory. Her father adored her. Elizabeth was his daughter and in many ways resembled him as a feminine replica, both physically and temperamentally.[14] Peter had no leisure to devote to her training, and her mother was too down-to-earth and illiterate to superintend her formal studies. She had a French governess, and was fluent in Italian, German and French[15]. She was also an excellent dancer and rider.[16] From her earliest years she delighted everyone with her extraordinary beauty and vivacity. She was commonly known as the leading beauty of the Russian Empire.[17] So long as Aleksandr Danilovich Menshikov remained in power, Elizabeth was treated with liberality and distinction by the government of her adolescent half-nephew Peter II. The Dolgorukovs, an ancient boyar family, deeply resented Menshikov.[18] With Peter II's attachment to Prince Ivan Dolgorukov, and with two of their family members on the Supreme State Council, they had the leverage for a successful coup. Menshikov was arrested, stripped of all his honours and properties and exiled to northern Siberia, where he later died in November 1729.[19] The Dolgorukovs hated the memory of Peter the Great, and practically banished Peter's daughter from Court. With the death of her father and the later accession of the Empress Anna, no royal court or noble house in Europe could allow a son to pay court to Elizabeth, as it would be seen as a unfriendly act to the Empress.[20] Marriage to a commoner was not possible as it would cost Elizabeth not only her title, but also her property rights and her claim to the throne.[21] Elizabeth's response was to make a lover of Alexis Shubin, a handsome sergeant in the Semyonovsky Guards regiment,[22]. After his banishment to Siberia (having previously been relieved of his tongue) by order of the Empress Anna, she turned to a coachman and even a waiter.[23] Eventually she consoled herself with a young Ukranian peasant with a good bass voice who had been brought to Saint Petersburg by a nobleman for a church choir. Elizabeth acquired him for her own choir. His name was Alexis Razumovsky.[24] Razumovsky was a good and simple-minded man, untroubled by personal ambition.[25] Elizabeth was devoted to him and there is reason to believe that she could have married him in a secret ceremony.[26] Later Razumovsky would become known as "the Emperor of the Night"[27] and Elizabeth would make him a Prince and Field Marshal on becoming Empress. The Emperor of Austria would also make Razumovsky a Count of the Holy Roman Empire.[28]

[edit] Palace Revolution of 1741 During the reign of her cousin Anna (1730 – 1740), Elizabeth was gathering support in the background; but after the death of Empress Anna, the regency of Anna Leopoldovna with infant Ivan VI was marked by high taxes and economic problems. Such a course of events compelled the indolent, but by no means incapable, beauty to overthrow the weak and corrupt government. Elizabeth, being the daughter of Peter the Great, enjoyed much support from the Russian guards regiments.[29] Elizabeth often visited the regiments,

39 marking special events with the officers and acting as godmother to their children.[30] The guards repaid her kindness when on the night of November 25, 1741, Elizabeth seized power with the help of the Preobrazhensky Regiment. Arriving at the regimental headquarters dressed in a metal breastplate over her dress and grasping a silver cross she stated, "Who do you want to serve? Me, the natural sovereign, or those who have stolen my inheritance?"[31] After winning the regiment over, the troops marched to the Winter Palace where they arrested the infant Emperor, his parents and their own lieutenantcolonel, Count von Munnich. It was a daring coup and passed without bloodshed.[32] Elizabeth had vowed that if she became Empress that she would not sign a single death sentence. [33]

The portrait of Elizabeth as Venus, painted in the 1710s for the Grand Peterhof Palace. At the age of thirty-three, this naturally indolent and self-indulgent woman, with little knowledge and no experience of affairs, found herself at the head of a great empire at one of the most critical periods of its existence. Her proclamation as Empress Elizabeth I explained that the preceding reigns had led Russia to ruin: "The Russian people have been groaning under the enemies of the Christian faith, but she has delivered them from the degrading foreign oppression." [34] Russia had been under the domination of German advisers and Elizabeth exiled the most unpopular of them including Heinrich Ostermann, Burkhard von Munnich and Carl Gustav Lowenwolde.[35] Elizabeth crowned herself Empress in the Dormition Cathedral on April 25, 1742. Fortunately for herself and for Russia, Elizabeth Petrovna, with all her shortcomings (documents often waited months for her signature)[36], had inherited some of her father's genius for government. Her usually keen judgment and her diplomatic tact again and again recalled Peter the Great. What in her sometimes seemed irresolution and procrastination, was, most often, a wise suspension of judgment under exceptionally difficult circumstances. The substantial changes made by Elizabeth's father, Peter the Great, had not exercised a really formative influence on the intellectual attitudes of the ruling classes as a whole.[37] Elizabeth made considerable impact and laid the groundwork for its completion by her eventual successor, Catherine II.[38]

[edit] Bestuzhev's policies After abolishing the cabinet council system that was in favor during the rule of the two Annas, and reconstituting the senate as it had been under Peter the Great, with the chiefs of the departments of state (none of them Germans as was the case previously), the first task undertaken by the new empress was to address her quarrel with Sweden. On the

40 January 23, 1743, direct negotiations between the two powers were opened at Åbo (Turku). On the August 7, 1743 (the Treaty of Åbo), Sweden ceded to Russia all the southern part of Finland east of the river Kymmene, which subsequently became the boundary between the two states. Provisions of the treaty included the fortresses of Villmanstrand and Fredricshamn. This triumphant issue can be credited to the diplomatic ability of the new vice chancellor, Aleksey Petrovich Bestuzhev-Ryumin. His policies would have been impossible without her support.[39] Elizabeth had wisely placed Bestuzhev at the head of foreign affairs immediately after her accession. He represented the anti-Franco-Prussian portion of her council, and his object was to bring about an Anglo-Austro-Russian alliance which, at that time, was undoubtedly Russia's proper system. Hence the bogus Lopukhina Conspiracy and other attempts of Frederick the Great and Louis XV to get rid of Bestuzhev (making the Russian court the centre of a tangle of intrigue during the earlier years of Elizabeth's reign.)

Promenade of Elizaveta Petrovna through the streets of Saint Petersburg (1903), watercolour by Alexandre Benois. Ultimately, however, the minister, strong in the support of Elizabeth,[40] prevailed, and his faultless diplomacy, backed by the dispatch of an auxiliary Russian corps of 30,000 men to the Rhine, greatly accelerated the peace negotiations, ultimately leading to the treaty of Aix-la-Chapelle (October 18, 1748). By sheer tenacity of purpose, Bestuzhev had extricated his country from the Swedish imbroglio; reconciled his imperial mistress with the courts of Vienna and London, her natural allies; enabled Russia to assert herself effectually in Poland, Turkey and Sweden, and isolated the King of Prussia by forcing him into hostile alliances. All this would have been impossible if not for the steady support of Elizabeth, who trusted him implicitly, despite the insinuations of the Chancellor's innumerable enemies, most of whom were her personal friends. On February 14, 1758, Chancellor Bestzuhev was removed from office. The future Catherine II recorded, "He was relieved of all his decorations and rank, without a soul being able to reveal for what crimes or transgressions the first gentleman of the Empire was so despoiled, and sent back to his house as a prisoner."[41] No specific crime was ever pinned on Bestzuhev. Instead it was inferred that he had attempted to sow discord between the Empress and her heir and his consort.[42] Those intent on bringing about

41 Bestzuhev's ruin were his rivals the Shuvalovs, Vice-Chancellor Mikhail Voronstov and the Austrian and French ambassadors.[43]

[edit] Finding an heir As an unmarried and childless Empress, it was imperative for Elizabeth to find a legitimate heir to secure the Romanov dynasty. She chose her nephew, Peter of HolsteinGottorp. Elizabeth was only too aware that the deposed Ivan VI, who she had imprisoned in the Schlusselburg Fortress and placed in solitary confinement, was a threat to her throne. Elizabeth feared a coup in his favour and set about destroying all papers, coins or anything else depicting or mentioning Ivan.[44] Elizabeth had issued an order should any attempt be made for him to escape, he was to be eliminated. Catherine II upheld the order and when an attempt was made he was killed and secretly buried within the fortress.[45] The young Peter had lost his mother, Elizabeth's sister Anna, at three months old and his father at the age of eleven. Elizabeth invited her young nephew to Saint Petersburg where he was received into the Orthodox Church and proclaimed heir on November 7, 1742.[46] Elizabeth gave him at once Russian tutors. Keen to see the dynasty secured, Elizabeth settled on Princess Sophie of Anhalt-Zerbst as a bride for her nephew. On her conversion to the Russian Orthodox Church, Sophie was given the name of Catherine in memory of Elizabeth's mother. The marriage took place on August 21, 1745 with a son, the future Paul I, finally born on September 20, 1754.[47] There is considerable speculation as to the actual paternity of Paul I. It is suggested that he was not Peter's son at all, but that his mother had engaged in an affair—to which Elizabeth had consented—with a young officer named Serge Saltykov, and that he was Paul's real father.[48] In any case, Peter never gave any indication that he believed Paul to have been fathered by anyone but himself. He also did not take any interest in parenthood.[49] Elizabeth though most certainly took an active interest. She removed the young Paul and acted as if she were his mother and not Catherine.[50] The Empress had ordered the midwife to take the baby and to follow her. Catherine was not to see her child for another month and then on the second time briefly for the churching ceremony.[51] Six months later Elizabeth let Catherine see the child again. The child had in effect become a ward of the state and in a larger sense, the property of the state.[52] In her infinite capacity for self-deception, Elzabeth had made the decision to bring up the baby as she believed he should be—as a true heir and great-grandson of her father, Peter the Great.[53]

[edit] Seven Years' War

42

Elizabeth on Horseback, Attended by a Page. The great event of Elizabeth's later years was the Seven Years' War. Elizabeth regarded the treaty of Westminster (January 16, 1756, whereby Great Britain and Prussia agreed to unite their forces to oppose the entry into, or the passage through, Germany of the troops of every foreign power) as utterly subversive of the previous conventions between Great Britain and Russia. Elizabeth sided against Prussia over a personal dislike of Frederick the Great.[54] She wanted him reduced within proper limits, so that he might be no longer a danger to the empire. Elizabeth acceded to the treaty of Versailles thus entering into an alliance with France and Austria against Prussia. On May 17, 1757 the Russian army, 85,000 strong, advanced against Königsberg.[55] Neither the serious illness of the Empress, which began with a fainting-fit at Tsarskoe Selo (September 19, 1757), nor the fall of Bestuzhev (February 21, 1758), nor the cables and intrigues of the various foreign powers at Saint Petersburg, interfered with the progress of the war, and the crushing defeat of Kunersdorf (August 12, 1759)[56] at last brought Frederick to the verge of ruin. From that day forth he despaired of success, though he was saved for the moment by the jealousies of the Russian and Austrian commanders, which ruined the military plans of the allies. On the other hand, it is not too much to say that, from the end of 1759 to the end of 1761, the unshakable firmness of the Russian Empress was the one constraining political force which held together the heterogeneous, incessantly jarring elements of the anti-Prussian combination. From the Russian point of view, Elizabeth's greatness as a stateswoman consists in her steady appreciation of Russian interests, and her determination to promote them at all hazards. She insisted throughout that the King of Prussia must be rendered harmless to his neighbors for the future, and that the only way to bring this about was to reduce him to the rank of a Prince-Elector. Frederick himself was quite alive to his danger. "I'm at the end of my resources", he wrote at the beginning of 1760, "the continuance of this war means for me utter ruin. Things may drag on perhaps till July, but then a catastrophe must come." On May 21, 1760 a fresh convention was signed between Russia and Austria, a secret clause of which, never communicated to the court of Versailles, guaranteed East Prussia to Russia, as an indemnity for war expenses. The failure of the campaign of 1760, wielded by the inept

43 Count Buturlin, induced the court of Versailles, on the evening of January 22, 1761, to present to the court of Saint Petersburg a dispatch to the effect that the king of France by reason of the condition of his dominions absolutely desired peace. The Russian empress's reply was delivered to the two ambassadors on February 12. It was inspired by the most uncompromising hostility towards the king of Prussia. Elizabeth would not consent to any pacific overtures until the original object of the league had been accomplished.

Elizaveta Petrovna in Tsarskoe Selo (1905), painting by Eugene Lanceray, now in the Tretyakov Gallery. Simultaneously, Elizabeth caused to be conveyed to Louis XV a confidential letter in which she proposed the signature of a new treaty of alliance of a more comprehensive and explicit nature than the preceding treaties between the two powers, without the knowledge of Austria. Elizabeth's object in this mysterious negotiation seems to have been to reconcile France and Great Britain, in return for which signal service France was to throw all her forces into the German war. This project, which lacked neither ability nor audacity, foundered upon Louis XV's invincible jealousy of the growth of Russian influence in eastern Europe and his fear of offending the Porte. It was finally arranged by the allies that their envoys at Paris should fix the date for the assembling of a peace congress, and that, in the meantime, the war against Prussia should be vigorously prosecuted. In 1760, Russian troops occupied Berlin.[57] Russian victories placed Prussia in serious danger.[58] The campaign of 1761 was almost as abortive as the campaign of 1760. Frederick acted on the defensive with consummate skill, and the capture of the Prussian fortress of Kolberg on Christmas day 1761, by Rumyantsev, was the sole Russian success. Frederick, however, was now at the last gasp. On January 6, 1762, he wrote to Count Karl-Wilhelm Finck von Finckenstein, "We ought now to think of preserving for my nephew, by way of negotiation, whatever fragments of my territory we can save from the avidity of my enemies", which means, if words mean anything, that he was resolved to seek a soldier's death on the first opportunity. A fortnight later he wrote to Prince Ferdinand of Brunswick, "The sky begins to clear. Courage, my dear fellow. I have received the news of a great event." The great event which snatched him from destruction was the death of the Russian empress (January 5, 1762 (N.S.)).[59]

44

[edit] The Court of the Empress Under the reign of Elizabeth, the francophile Russian court was one of the most splendid in all Europe.[60] Foreigners were amazed at the sheer luxury of the sumptuous balls and masquerades. The Empress prided herself on her skills as a dancer and wore the most exquisite dresses. She issued decrees governing the styles of dresses and decorations worn by courtiers.[61] Nobody was allowed to have the same hairstyle as the Empress and Elizabeth owned fifteen thousand ball gowns, several thousand pairs of shoes as well as an unlimited number of silk stockings.[62] In spite of her love of court, Elizabeth was deeply religious. She visited convents and churches and spent long hours in church. When requested to sign a law secularising church lands she said, "Do what you like after my death, I will not sign it."[63] All foreign books had to be approved by the church censor. Klyuchevsky called her a "kind and clever, but disorderly Russian woman" who combined "new European trends with "devout national traditions."[64]

[edit] Death of an Empress In the late 1750s, Elizabeth's health started to decline. She began to suffer a series of dizzy spells and refused to take the prescribed medicines. She forbade the word "death" in her presence.[65] Knowing she was dying, Elizabeth used her last remaining strength to make her confession, to recite with her confessor the prayer for the dying and to say good-bye to those few people who wished to be with her including Peter and Catherine and Counts Alexey and Kirill Razumovsky. Finally on December 25, 1761, the Empress died.[66] She was buried in the Peter and Paul Cathedral in Saint Petersburg on February 3, 1762, after six weeks lying in state.[67]

[edit] Elizabeth in popular culture •

Empress Elizabeth has appeared numerous times in dramatizations of Catherine II's life. The 1934 film Catherine the Great (based on the play The Czarina by Lajos Biró and Melchior Lengyel) stars Flora Robson as Elizabeth, and the 1991 TV miniseries Young Catherine features Vanessa Redgrave in the role. Jeanne Moreau portrayed Elizabeth in the 1995 television movie Catherine the Great. She is also a major character in several episodes of the Japanese animated series, Le Chevalier D'Eon.

GLAVA IX

Od Katarine I do Katarine II

45 Nova uloga plemstva. — Sa drugom četvrti XVIII veka otvara se nov period socijalne istorije Rusije. Dovršavajući preobražaj nekadašnje patrijarhalne monarhije Rjurika u administrativnu monarhiju- reforma Petra Velikog imala je odjeka na socijalnu organizaciju. Iako su izvesni položaji u državnoj upravi razdeljeni među socijalne grupe na jedan nov način, i same osnove sastava tih grupa bile izmenjene, osnovno načelo podele na staleže, koje teži da potčini državi socijalne grupe namećući im javne službe i novčane obaveze prema državi, ostalo je netaknuto i postalo je čak neumitnije nego ikad. Ali, po smrti Petra Velikog, plemstvo počinje da se oslobađa postepeno obavezne vojne službe koja mu je nametnuta; imajući povlastice, zemlje i robove, ono igra glavnu ulogu u mesnoj upravi, kontrolišući čitav narodni rad. Porobljavanje seljaka od strane zemljoposednika pojačava se sve više, jer ukoliko plemići stiču sve nove i nove povlastice, utoliko jaram ropstva postaje teži. U političkom pogledu Rusija je i dalje apsolutistička monarhija, no ona se, u socijalnom pogledu, oslanja sve više na povlašćeno plemstvo. Prvi znaci ove evolucije, koja će se završiti i dobiti zakonsku potvrdu za vladavine Katarine II, javljaju se odmah po smrti Petra Velikog. Ti znaci ispoljavaju se u obliku borbe između suparničkih grupa u samom plemstvu, koje teži da se približi prestolu i da vrši jači uticaj na vladu. Ove plemićske grupe se veoma razlikuju međusobno po svome poreklu, po načinu života, po glavnim svojim interesima i težnjama. Tu je pre svega staro plemstvo sastavljeno od potomaka starih plemićskih porodica, sa titulama ili bez njih, čiji su pretstavnici kneževi Dolgoruki i Golicin. Porodične tradicije nagone ih da sebe smatraju za prirodne saradnike careve, koji treba da učestvuju u visokoj upravi države. Tu je zatim plemstvo sa „dodeljenom titulom”, sastavljeno iz najrazličitijih društvenih slojeva i čiji je izvestan broj pretstavnika proizišao iz najnižih društvenih redova da bi se popeo do vrha društvenih lestvica, zahvaljujući njihovim ličnim vezama sa vladarima; takvi su saradnici Petra Velikog, ljudi bez imena i imanja, koje je on uzdigao na stepen velike vlastele, da bi nagradio njihovu darovitost i njihove sposobnosti. Tu je najzad „službeno” plemstvo, čije plemićske titule zavise, od vremena Petra Velikog od položaja u državnoj upravi ili čina u vojsci, od oficirske diplome ili zvanja osme klase u Tabeli rangova. Ako je ova treća grupa i ostala privremeno u zasenku, one prve dve stupile su u međusobnu borbu odmah po smrti Petra Velikog.

Sadržaj [sakrij] • • •

1 I. — Katarina I (1725—1727) i Petar II (1727—1730) 2 II. — Ana Ivanovna (1730—1740) 3 III. — Ivan VI (1740—1741)

•

4 IV. — Jelisaveta Petrovna (1741—1762)

46

[uredi] I. — Katarina I (1725—1727) i Petar II (1727 —1730) Stupanje na presto Katarine I. — Petar Veliki, koji je sebi pripisao pravo da po svojoj volji odredi sebi naslednika, no koji nije imao vremena da ga izabere, ostavio je sudbinu prestola nerešenu. Dve kandidature su postavljene: prvu, kandidaturu carevog unuka, mladoga Petra Aleksejeviča, sina carevića Alekseja, postavila je aristokratska partija davnašnjega porekla; drugu, kandidaturu Katarine, druge žene Petra Velikog, postavili su Menjšikov i najbliži saradnici cara-reformatora. Ove dve kandidature maskiraju suparništvo ovih dveju plemićskih grupa koje, pozadi svakoga kandidata, teže da se dočepaju vlasti. Ko je nadležan da izabere jednoga od ova dva kandidata? Petar nije označio svog naslednika, a nijedan organ nije zakonski vlastan da bira novog vladara. Čim je stanje cara na samrti postalo beznadežno, velika vlastela, ne obazirući se na zakonske podrobnosti, okuplja se u dvoru, u noći između 27 i 28 februara/10 i 11 marta 1725 godine da bira novog cara. Kada su pretstavnici stare aristokratije predložili mladog Petra Aleksejeviča, Tolstoj je uzeo reč. Ako on tada, iako član jedne veoma stare porodice, radi sporazumno sa najbližim saradnicima Petra Velikog, on to čini stoga što se lično boji da mladi Petar bude izabran, pošto je on bio glavni izvršilac volje Petra Velikog prilikom osuđivanja carevića Alekseja na smrt. On otpočinje pohvalu Katarine, druge supruge Reformatorove, i upinje se da dokaže da njoj, vernoj životnoj drugarici Petrovoj, pripada sasvim opravdano nasleđe prestola. Ipak, nisu njegova rasmatranja izazvala donošenje odluke. Dok je on držao svoj govor, gardiski pukovi pod oružjem opkoljavaju dvor. Garda, koja je bila obasuta novcem, po naredbi Menjšikova stiže svečano da podupre Katarininu kandidaturu. Gardiski oficiri ispunjavaju dvoranu gde se držala skupština i propraćuju Tolstojev govor tako ratobornim uzvicima i gestovima, da pristalice Petra Aleksejeviča ocenjuju da je pametnije ćutati. I tako je Katarina proglašena za caricu Rusije uz dobovanje doboša garde, koja se tada prviput umešala u politiku. Menjšikovljeva diktatura. — Svakome je jasno da je Katarina nesposobna da drži državnu krmu. Ona je bila i ostala prosta livonska seljanka, obdarena prirodno živim duhom i pouzdanim taktom, ali je bila savršena neznalica u državnim poslovima. Nju je Petar uzeo najpre za svoju draganu iz Menjšikovljevog saraja, i ona je postala za cara veoma pogodna supruga za vreme njegovih ratnih pohoda, zahvaljujući svojoj skromnoj naravi, svojoj izdržljivosti i veselosti; ona se bila zadovoljila mestom koje joj je bilo dodeljeno i podnosila je bez roptanja nezgodne ćudi svoga supruga. Petar je bio iskreno privržen toj ženi, čiji su poljupci jedino mogli da utišaju njegove užasne nastupe ludačkoga besa i njegove histerične trzaje. Ali, ma da je bila savršena drugarica Petrova, Katarina je bila nesposobna da bude njegov poslednik. Kao samodržna carica, ona je neminovno morala da postane slepo oruđe u tuđim rukama. U početku, njena vladavina je ustvari diktatura Menjšikova. Ovaj daroviti skorojević bio je poslušan pomagač u rukama jednoga gospodara kakav je bio Petar Veliki. Postavši stvarni vladar, on pušta na volju najgorim sklonostima svoje prirode. Beskrajno gramziv,

47 on se bezobzirno obogaćuje na štetu državne blagajne. Pun oholosti i nadmenosti, on otuđuje od sebe simpatije svoje okoline. Uskoro stanje postaje sasvim zategnuto. Stara aristokratija nije se pomirila sa svojim porezom. U domovima Golicina i Dolgorukova, kao i na tajnim skupovima, pretresaju se planovi o državnom udaru, i izgleda da se govori o ograničavanju samodržne vlasti u korist visokoga plemstva. S druge strane, Menšikovljeva diktatura je nepodnošljiva za vojvodu od Holštajna, koji se u Petrogradu oženio ćerkom Petra Velikog, Anom Petrovnom, i koji sanja o tome da stavi sebi na glavu carsku krunu. Da bi otklonio tu blisku krizu, Tolstoj, taj vešti dvoranin, prima na sebe da stvori jedan kompromis. On udešava čitav niz sastanaka između Menjšikova, članova stare aristokratije i vojvode od Holštajna, koji se završavaju stvaranjem jedne nove državne ustanove. Stvaranje Vrhovnog Tajnog Saveta. — Na dan 8/19 februara 1726 godine ustanovljen je Vrhovni Tajni Savet, koji je bio neka vrsta veća sastavljenog od šefova najvažnijih grana državne uprave i za kojim se odavno osećala potreba. Nekadašnji povremeni skupovi velike vlastele, za vladavine Petra Velikog, bili su preteča i kao neka zamena ove ustanove. Stvaranje ovoga saveta, pored toga što je zadovoljavalo jednu potrebu, imalo je za cilj takođe da oslabi ličnu diktaturu Menjšikova. To veće bilo je sastavljeno isprva od šest članova: Menjšikova, Tolstoja, Golovina, Apraksina, kneza Dmitrija Golicina i Ostermana. Ono je za sebe zadržalo pravo da raspravlja o glavnim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike. Ono potiskuje u drugi red Senat, koji od „Upravnog” postaje „Visoki” Senat, čija je dužnost da rukovodi glavnim tekućim poslovima. Iako to veće ne ograničava caričinu samodržnu vlast, ono ipak ima znatna prava: sve poslove, izuzev tajnih, mora ono da ispita pre nego što se podnesu carici; njegovi ukazi imaju istu važnost kao i caričini. Zbliženje između Menjšikova i stare aristokratije. — Stvaranje Vrhovnog Saveta ne prekida borbu partija, za koju je Tolstoj mislio da ju je utišao, već joj samo daje nov pravac. Devet dana posle njegovog ustanovljavanja, vojvoda od Holštajna naimenovan je za člana toga Saveta. On odmah pokušava da u njemu igra prvu ulogu i da potisne Menjšikova u pozadinu. Dok je ovaj bio u Kurlandiji, vojvoda znatno pojačava svoj uticaj i uspeva da dobije komandu garde. Menjšikov smatra za potrebno da obezbedi sebi saveznike. U isto vreme Austrija, koja tek što je bila zaključila ugovor o savezu sa Rusijom i koja se pribojava da bi savezništvo između Holštajnskog vojvodstva i Rusije moglo da odvuče ovu u međunarodne kombinacije štetne po austriske interese, trudila se da onemogući vojvodin uticaj. Da bi ovoga usamio, carski ambasador Rabutin preduzima da zbliži Menjšikova sa starom aristrokratijom, i uspeva u tome. Ugovoreno je da Menjšikov privoli Katarinu da prizna za naslednika prestola kandidata ove grupe, Petra Aleksejeviča; da ovaj bude verenik Menšikovljeve kćeri, i da će do njegovoga punoletstva namesničku vlast vršiti Vrhovni Tajni Savet. Vojvoda i Tolstoj, koji se pribojava Petrovog dolaska na presto, veoma su uzrujani zbog ovih planova. Sa Devijerom, Buturlinom, Nariškinom i drugima, oni snuju zaveru da onemoguće te planove. Ali Menjšikov otkriva na vreme njihovu zaveru i preduzima potrebne mere. 6/17 maja 1727 godine Katarina umire, a sutradan je njen testament, koji sadrži odluke koje je Menjšikov utvrdio zajedno sa starom aristokratijom, pročitan svečano. Petar II proglašen je za cara.

48 Stupanje na presto Petra II i diktatura Dolgorukih. — Menjšikov, kao budući tast novoga cara, zadržao je prvo mesto kraj carskog prestola. On želi da ostane diktator i računa da potčini sebi Vrhovni Tajni Savet. Pre svega, on se oslobađa za verenika: Tolstoj je prognan i zatvoren u kazamatima manastira na ostrvima Solovki, u Belom Moru, gde će i završiti svoj burni život, a vojvoda od Holštajna mora da se povuče u svoje vojvodstvo. Uveren u čvrstinu svoga položaja, Menjšikov se prema svima ponaša nadmeno despotski kao kakav zamenik cara. Taj „veoma oholi Golijat”, kako ga nazivaju njegovi neprijatelji, ne obazire se na to što na prestolu sedi kandidat stare aristokratije, koja ga mrzi. Kneževi Dolgoruki pripremaju njegov pad. Sin Alekseja Grigorjevića Dolgorukog, Ivan, postavši blizak prijatelj mladoga cara, uspeva lako da potstakne njegovo samoljublje protivu Menjšikova. A ovaj, ne uviđajući opasnost, i dalje se ponaša prema caru kao prema nerazumnom detetu i opovrgava njegova naređenja. Posle jedne žestoke prepirke, Petar II oduzima mu odjednom sve titule i sva zvanja, i šalje ga u progonstvo, najpre na njegovo imanje na kraju Rusije, a potom u Sibir, u Berezov, gde će i umreti. Njegova kći, careva verenica prema kojoj car ne gaji nikakve osećaje, pada takođe u nemilost. To je triumf za Dolgoruke. Aleksej Grigorjevič raspolaže carem kao kakvim porodičnim dobrom. Ne samo da mu on nameće svoga sina Ivana za ljubimca, prijatelja i druga u uživanjima i razvratu, već mu daje za verenicu umesto kneginjice Menjšikov, svoju kćer Katarinu. Vasilij Lukič Dolgoruki i on postaju članovi Vrhovnog Tajnog Saveta. Smatrajući već da je presto njihova nasledna baština, kneževi Dolgoruki idu za primerom Menjšikova i ponavljaju njegove pogreške: oni zloupotrebljavaju prema drugima svoju moć, vređaju ceo svet svojom nabusitošću i bezočno pljačkaju državnu blagajnu. Međutim njihov položaj za koji imaju da zahvale samo njihovim ličnim vezama sa mladim carem, veoma je nepouzdan. U noći između 18 i 19/29 i 30 januara 1730 godine Petar II umire od boginja. Namah se veličina Dolgorukih ruši poput kuće od karata. U svojoj pometenosti oni vrše jedan očajnički pokušaj: sastavljaju lažan testament kojim Petar II proglašuje za caricu svoju verenicu, Katarinu Dolgoruku. Tada stupa na pozornicu starešina druge jedne aristokratske porodice, knez Dmitrij Mihilovič Golicin. Ovaj starac je neobičan tip aristokrate, jer njegova vernost starim običajima i ruskim shvatanjima spojena je sa njegovim najživljim interesovanjem za zapadnjačke političke ideje. Doklegod su Dolgoruki uživali vladarevu naklonost, on je ostao po strani; usamljen u svome kabinetu za rad, uz pripomoć Nemca Fika, on se zadubio u proučavanje političkog ustrojstva Švedske, Poljske i drugih evropskih država. On sanja o tome da visokome plemstvu dadne prevagu u rukovođenju državnim poslovima, ali jednu prevagu za koju ono neće imati da zahvaljuje samo svojim ličnim vezama sa carem, i koja će biti zajemčena jednim aristokratskim Ustavom, koji će ograničiti apsolutnu carevu moć. Kada je trebalo naći zamenika Petru II, on je iskoristio tu priliku da objavi svoje političke planove. Reforme Vrhovnog Tajnog Saveta za vlade Katarše I i Petra II. — Rad Saveta, koji nije bio prekidan raznim događajima političke borbe, bio je upravljen naročito na dve tačke: s jedne strane na smanjivanje državnih izdataka i rasterećenje poreskih obveznika seljaka, a sa druge strane na iznalaženje mogućnosti da se olakša uprava nad imanjima onim plemićima koji su usled obavezne vojne službe morali da žive daleko od njih.

49 U oblasti centralne državne uprave, Savet je smanjio broj i osoblje državnih kolegijuma, a njihovim činovnicima odobrio, putem naizmeničnog smenjivanja na dužnosti, otsustvo od godinu dana da otidu na svoja imanja i srede svoje lične poslove. U isto vreme, mesne administracije dobile su u širokim razmerama jedno pravo koje je dotada pripadalo isključivo kolegijumu za plemićska dobra, na veliki uštrb zemljoposednika, a to je pravo da potvrđuju beležnička akta koja se odnose na ustupanje zemljišnih poseda. U oblasnoj administraciji ukinut je sistem mnogostrukih ustanova što ga je zaveo Petar Veliki, a administrativna organizacija uprošćena što je moguće više usredsređivanjem upravne i sudske vlasti u ruke jednog istog činovnika, gubernatora u gubernijama, vojvode u oblastima i okruzima. U oblasti finansija, smanjivanje seljačkog poreza — što je interesovalo takođe i plemstvo, jer ukoliko seljak bude manje plaćao državi, utoliko će više moći da daje svome gospodaru, plemiću zemljoposedniku — proučava se temeljno; ali, pred krajnjom složenošću toga problema nije odlučena nikakva reforma. Ipak, Savet je odobrio između ostalog jednu stvarnu olakšicu zemljoposednicima i seljacima, jer je smestio u varoške kasarne pukove koje je Petar Veliki bio razmestio po gubernijama i nametnuo njihovo izdržavanje stanovnicima okruga. Na direktnu korist seoskoga plemstva, Savet ukida zakon Petra Velikog kojim se oslobađaju ropstva seljaci i sluge vezane za zemlju koji dobrovoljno stupe u vojsku. Čitav niz odluka ima za cilj da poveća slobodu trgovine i industrije: trgovina solju i duvanom, koja je dotada bila monopol države, oglašuje se za slobodnu; monopol izvoza, što ga je Petar Veliki dodelio Petrogradskoj luci, ukinut je, ali su izvozne carine tamo niže nego u pristaništu Arhangelska; regulisan je i menični sistem. Ove reforme interesuju isto toliko plemiće koliko i trgovce; uistini, od sedam članova Specijalne trgovačke komisije ustanovljene u to doba, jedan jedini je trgovac, dok su ostali plemići, i ta komisija daje pravo ovim plemićima da trguju poljoprivrednim proizvodima kako u unutrašnjosti zemlje tako i u pogledu izvoza. Nasuprot tome, trgovci gube svaku autonomiju; izabrani opštinski magistrati potčinjeni su vojvodama, a „glavni” magistrat je ukinut; izvesne službe koje su u vezi sa prikupljanjem poreza, koje je Petar I dodelio umirovljenim vojnicima, ponovo su nametnute varoškim trgovcima i zanatlijama.

[uredi] II. — Ana Ivanovna (1730—1740) Anino stupanje na presto i Članovi iz 1730 godine. — Čim je Petar II umro, Vrhovni Tajni Savet okupio se u dvoru na noćnu sednicu da raspravlja o nasleđu prestola. Njega tada sačinjavaju samo pet članova: Golovin, Osterman, Aleksej Grigorjevič, Vasilij Lukič Dolgoruki i Dmitrij Golicin, pored kojih su pozvani još i maršal Vasilij Vladimirovič Dolgoruki, Mihail Vladimirovič Dolgoruki i maršal Mihail Golicin. Aleksej Dolgoruki okolišno ukazuje na testament Petra II, koji je tobože zaveštao presto svojoj verenici. Ali Dmitrij Golicin, pošto je otvoreno izjavio da je taj dokument lažan i odbio mogućnu kandidaciju dveju kćeri Petra I, Ane i Jelisavete, zato što su one rođene pre venčanja Katarine sa carem, predlaže za vladarku Anu Ivanovnu, kćer cara Ivana V i nećakinju Petra I, koja, kao udova vojvode od Kurlandije, stanuje u Mitavi. On u isti mah izjavljuje da njoj treba postaviti tačno određene uslove,, kako bi se ograničila njena vlast u korist Vrhovnog Tajnog Saveta. Posle kratkog ustezanja Savet prihvata ovaj predlog, i još na toj istoj sednici utvrđuje uslove ili „članove” koje će Ana morati da potpiše. U njima se

50 zahteva da se Ana, pod pretnjom da bude svrgnuta s prestola, neće ponovo udati i neće naimenovati svoga naslednika — što znači da monarhija postaje izborna; da će uvek zadržati kraj sebe jedan Vrhovni Savet od osam članova, bez čijeg pristanka ona neće moći da objavi rat, ni da zaključi mir, da zavodi nove poreze, da dodeljuje činove iznad pukovničkog, da lišava plemiće života, imanja i časti bez prethodnog suđenja, da razdeljuje državnu zemlju i da naređuje isplate iz državne blagajne; tome Savetu prepustiće ona upravu nad vojnim snagama. Što su ovi „članovi” bili brzo sastavljeni ima se zahvaliti proučavanju ustava stranih država koje je vršio Golicin. I zaista, ovi „članovi” stvoreni su direktno po ugledu na švedske „Akte”, a to će reći na ustrojstvo državne uprave kakvo je uvedeno u Švedskoj 1719 i 1720 godine i na kraljevsku zakletvu Fridriha I. Uistini, vladareva vlast biće jasno ograničena u korist Saveta osam članova, organa aristokratske oligarhije. Članovi Saveta odlučuju da se ova reforma izvede u šta većoj tajnosti, poput kakve dvorske spletke snovane u prisenku. Ujutru 19/30 januara oni stavljaju do znanja skupštini sastavljenoj od višeg sveštenstva i visokih državnih činovnika izbor Ane Ivanovne, ne spominjući ni jednom rečuju one čuvene „članove”, a za to vreme jedno izaslanstvo, koje predvodi Vasilij Dolgoruki, odlazi potajno u Mitavu da ponudi krunu Ani i da joj predloži uslove. Razume se, ma da je Moskva opkoljena gardom i ma da nikome nije dopušteno da u nju uđe ili iz nje iziđe, tajna je ipak nekako otkrivena. Istoga dana, i pored garde koja čuva stražu na izlazima iz varoši, vođa sveštenstva arhiepiskop Teofan i državni tužilac Jagužinski šalju izaslanike da obaveste Anu Ivanovnu da su „članovi” potekli od članova Saveta,, a da narod u tome nema nikakvoga udela. Moskva je u tome trenutku prepuna plemića iz unutrašnjosti. Oni su bili pošli da prisustvuju venčanju Petra II, ali su stigli na njegov pogreb. Objavljivanje planova Saveta ih je najzad strahovito uzrujalo. Sa njima stupa na pozornicu treći element plemstva, službeno plemstvo, čiji su mnogi prestavnici sasvim skromnoga porekla. Ovi plemići, koje nazivaju poljskim nazivom šljahta, uzrujavaju se, komešaju, počinju da se savetuju o situaciji. Po čitavoj varoši obrazuju se skupovi na kojima se živo raspravlja. Niko nije zadovoljan planovima Saveta; ali se nezadovoljnici cepaju u dve stranke: jedni su za održavanje autokratskog režima, a drugi za ograničavanje apsolutne vlasti, ali u korist celokupnoga plemstva, a ne samo u korist stare aristokratije. Uzalud članovi Saveta pokušavaju da prekinu to okupljanje plemića; uzrujanost se sve više širi. Kada je stigao odgovor od Ane, koja prima krunu i potpisuje „članove” — iako je unapred rešena da ih se otarasi čim bude mogla, — sastaje se zajednička skupština Saveta, Sinoda, Senata i građanskih i vojnih velikodostojnika 2/13 februara. Golicin je tu pročitao Anin pristanak i „članove” koje je ona potpisala. Ledena tišina zavladala je prilikom toga čitanja. Zatim jedan od prisutnih izražava želju da se načela toga novoga režima podvrgnu opštoj diskusiji. Golicin, osećajući neprijateljsko raspoloženje skupštine, smatra za korisno da načini jedan ustupak: svaki će moći slobodno da sastavi svoje predloge i da ih podnese Vrhovnom Tajnom Savetu. Od tog trenutka kriza ulazi u svoju odlučnu fazu; to pitanje izlazi iz uskoga kruga Saveta osmorice, da bude podvrgnuto javnom ispitivanju čitavoga plemstva okupljenog u Moskvi.

51 Plemići odmah počinju da sastavljaju predloge za reformu. Ovi predlozi, od kojih nam je ostalo sačuvano dvanaest — mogućno je da ih je bilo i više, — pokazuju razna politička shvatanja tadanjega plemstva. Predlog visokih činovnika koji ne pripadaju staroj aristokratiji predlaže da se ukine Vrhovni Tajni Savet, pa da se na čelo državne uprave stavi Senat, da se broj senatora povisi na dvadeset i jedan, da se uporedo poveri i vladaocu i Senatu vrhovna vlast donošenja zakona, i najzad, da se radi upravljanja tekućim poslovima ustanovi jedna skupština od sto članova, od kojih bi naizmenično zasedavala jedna trećina i koji, kao i senatori, ne bi bili birani, već određivani po slobodnom nahođenju, tako se ovde jasno ispoljava želja da oligarhiju stare aristokratije zameni samovlada viših činovnika. Ostale predlozi izjašnjavaju se, naprotiv, za jedan više reprezentativan sistem. Jedan jedini predlog traži ukidanje Vrhovnog Tajnog Saveta, koji bi se zamenio Senatom od trideset članova koje bi birala opšta skupština plemstva. Drugi propovedaju, sa neznatnim razlikama, jedan zajednički sistem: iako predlažu da se zadrže i dalje Senat i Vrhovni Tajni Savet povećavajući broj njihovih članova, oni to čine pod uslovom da senatore i savetnike takođe bira skupština sastavljena od prestavnika celokupnoga plemstva, i da ta skupština ima pored ostalog i pravo da pretresa projekte zakona i najvažnija državna pitanja. Golicin istina pokušava da vodi računa o težnjama plemstva i da poveća broj članova Saveta predviđen prvobitnim „članovima”. Ali ovi pokušaji za izmirenjem ne mogu da imaju uspeha, jer on neće da popusti u glavnom pitanju koje ozlovoljava novo plemstvo; iako pristaje da poveća broj članova Saveta, on nema nameru da se odrekne sistema naimenovanja članova po slobodnom nahođenju koji upravo i daje njegovom predlogu oligarhijsko obeležje. Uostalom, njegovi ustupci su odveć zakasnili; autokratska partija ga pretiče jednom pomamnom propagandom. Na dan 10/21 februara Ana stiže u Moskvu. Odmah pristalice apsolutne vladarske vlasti udružuju sve svoje napore da bi — iskorišćavajući raspre između raznih plemićskih grupa — postigli poništenje „članova”. Osterman, taj vešti dvoranin koji ume odlično da vodi dvorske spletke, prima na sebe da radi na uspostavljanju autokratije. Njegovi mnogobrojni agenti uvlače se u skupove plemstva i trude se da ubede plemiće da treba da traže od carice da poništi uslove koje je potpisala. Ma da na Anu budno motre članovi Saveta, on ipak pronalazi način da joj saopšti poslednje vesti: ujutru, kada joj se donese novorođenče njenoga ljubimca Birona, ona nađe jedno pisamce u detinjim pelenama. Ostermanova propaganda iskorišćuje pre svega činjenicu da su se mnogi plemići pokazali još u početku tih događaja ubeđene pristalice apsolutne vlasti. Ta propaganda tvrdi takođe da u većini predloga što su ih izradili plemići nije jasno i određeno iznesena ustavna teorija izražena u „članovima” i, ma da ti predlozi pretpostavljaju stvaranje pretstavničkih saveta koje bira plemstvo da „pomažu” carici, ipak ta nejasna formula ne može značiti ograničavanje apsolutne vlasti. Najzad i naročito, Osterman dobro zna da se svi predlozi, ma kakvo bilo njihovo shvatanje države, slažu u težnjama plemstva, da svi zahtevaju da se utvrdi trajanje obavezne službe, da se ukine ukaz Petra I koji propisuje da sva zemlja jedne porodice prelazi na jednog jedinog naslednika, zatim stvaranje jedne škole namenjene plemićima, pravo da oni ne služe u vojsci kao prosti vojnici i odobrenje da u nju stupaju neposredno kao oficiri. On otuda opravdano izvlači zaključak da bi se velika većina plemića rado odrekla ograničenja apsolutne vlasti, ako ta vlast obeća da će svojevoljno dati te povlastice. Zato je ta propaganda postigla sjajan uspeh.

52 Na dan 25 februara/8 marta plemići u gomili dolaze u Vrhovni Tajni Savet i zahtevaju da njegovi članovi pođu sa njima u dvor, gde je sve unapred pripremljeno i gde su na sve strane postavljeni vojnici iz garde. Izaslanici plemića traže isprva da se sazove pretstavnička skupština plemstva, da ona odluči o političkom režimu; ali, kada su gardiski oficiri zazveckali sabljama i zahtevali da se odmah uspostavi apsolutna vlast, oni im se pridružuju, i Ana, cepajući pred celom skupštinom „članove” koji su ograničavali njenu moć izjavljuje da će vladati kao autokrata, po svojoj volji i svom nahođenju. Uveče je Moskva svečano osvetljena. U jednom krugu prijatelja knez Dmitrij Golicin ovako izlaže ukratko događaje: „Gozba je bila spremljena, ali se zvanice nisu pokazale dostojne nje. Ja znam da ću biti žrtva toga. Neka bude volja Božja. Patiću za svoju otadžbinu. Ja sam već pri kraju života, ali oni zbog kojih ja moram da plačem, plakaće jače nego ja”. Bile su to proročke reči, jer ono što je očekivalo Rusiju, bilo je „doba Birona”, Bironovščina. Carica i ljubimac. — Ani je bilo trideset i sedam godina kada je stupila na presto. Visoka, krupna, teška, ona pada u oči muškim crtama svoga lica. Ona je obdarena duhom koji je od prirode brz i dovitljiv, i njen stric, Petar Veliki, cenio je njenu inteligenciju. Ali ona iskorišćuje svoje sposobnosti, koje nimalo nisu usavršavane, samo za to da se ruga i da vređa neprestano one koji joj se približe. Ona je srca kamenoga, nesposobna za kakvo plemenito i samoniklo osećanje. Mladost joj je bila nesrećna; odrasla je kao napušteno dete, jer ju njena majka nije volela. U sedamnaestoj godini udali su je, iz političkih razloga, za Fridriha Viljema, vojvodu od Kurlandije; ali postavši ubrzo udovica, ostala je skoro devetnaest godina da čami u Mitavi, usamljena i napuštena, među tuđincima. Njen tužni i mučni život bio je ispunjen gorčinom. Iz Petrograda nisu joj ništa slali, i ograničavali su se samo na to da zahtevaju, no bez uspeha, da joj skupština Kurlandije dodeli udovički deo zemalja iz vojvodine zaostavštine. Po smrti Petra Velikog doživela je ona i ponižavanja; bila je primorana da moli za pomoć velikaše, o čemu svedoče smerne molbe za materijalnu pomoć koje je upućivala Katarina I svojoj rođaki Jelisaveti, Menjšikovu, Ostermanu. Dok se u Petrogradu vodila borba ambicija, dok su se stvarale i rušile karijere, ona je i dalje životarila u dnu Kurlandije kao siromašna rođaka koju izdržavaju iz milosti, a zakićena, kao radi potsmeha, titulom vojvotkinje. U tome sumornom i tužnom životu, koji je kao poručen da ogrubi srce i dušu, ona je imala jednu utehu, svoju vezu sa Bironom. Kada se iznenadno, u trideset sedmoj godini, ova vojvotkinja bez vojvodine obrela kao carica svih Rusa, ona je već moralno skrenula s pravoga puta, sposobna samo za ironiju i nepoverenje, ponekad sklona osveti i svireposti. Može joj se dogoditi da ponekad ispolji i kakvo lepo osećanje: tako je, na primer, bila veoma dobra prema ćerki Menjšikova, njenoga najgoreg neprijatelja. Ali nije bez razloga dvorska budala na dvoru njene majke obično vikao kada se ona približavala: „Din, dong, dong! Evo ide car Ivan Grozni!” Ako je ona još u svome detinjstvu pustila na volju svojim ćudima i svirepim prohtevima, sada kad je izišla iz svih svojih iskušenja i pošto je stavila na glavu carsku krunu, ona će dati maha svojim sklonostima. Bilo bi nepravedno pripisivati Bironu sve svireposti te vladavine. Zar je nije jedino posredovanje njenoga ljubimca zadržalo da ne kazni bičevanjem kneza Kurakina, čija je krivica bila jedino u tome što je obrisao maramicom ivicu svoga pehara koji je ona prinela svojim ustima?

53 Zar je onda čudo što su knuta i vešala igrali tako veliku ulogu za vreme njene vladavine? Prema tvrđenju stranih diplomata na njenome dvoru hiljade ljudi osuđeno je na smrt, a desetine hiljada prognano u Sibir. Možda su ove cifre i preterane, ali je van svake sumnje da je vladavina Anina bila pravi teror. Ono što nju najbolje karakteriše jeste činjenica da ona zadaje patnje drugima ne samo iz srdžbe ili straha, već i iz potrebe da se razonodi. Praznina njene duše tišti je, i ona pokušava da je ispuni zabavama koje nemaju u sebi ničega ženskog. Ona je vazda strasno voljela da gađa iz puške. Po svim odajama dvora ima napunjenih pušaka, da bi ona mogla u svakom trenutku da puca na ptice u vrtu. Njeni dvorovi pretvoreni su u prave menažerije. Iz svih krajeva Rusije dovode se medvedi, vuci, divlji veprovi i jeleni u njene poljske letnjikovce radi lovačkih zabava. Iz Londona, Pariza i drugih gradova, ruski diplomatski pretstavnici šalju hrtove i lovačke pse na stotine; godine 1740 otposlano je iz Moskve u njen dvor u Petrogradu šest stotina živih zečeva. Dok na jednoj strani uživa da ubija životinje, ona ne ume da se šali a da ne vređa ili ponižava ljude svojom zajedljivom ironijom. Kepeci i dvorske budale oba pola i svakojaki bogalji susreću se u dvoru na svakom koraku, i ona je srećna samo kad ti ludaci i nakaze zapodenu međusobno krvavu bitku, dok dve dvorske budale kneževskoga porekla kakoću kao kokoške, čučeći na korpi sa jajima. Ovo ismevanje čovečanstva dovodi ona do vrhunca prilikom one čuvene svadbe dvorskih budala koja je svetkovana u jednoj kući načinjenoj od leda na Nevi: ogromne sume novca utrošene su za podizanje čudnih građevina i za organizovanje povorki poludivljih plemena sa neplodnih ravnica severne Rusije i Sibira. Posle ovih zabavnih prizora, dva bedna kepeca, momak i devojka, moraju da zabavljaju caricu i njene dvorane izigravajući mladence i provodeći noć na postelji od leda. Raskoš dvorskih zabava je nečuven. De Lirija, španski ambasador, piše: „Ja sam video mnoge dvorove, ali tvrdim da ruski dvor, svojim luksuzom i sjajem prevazilazi i najblistavije strane dvorove.” Sve strane diplomate žale se zbog ogromnih izdataka koje moraju da čine da bi se saobrazili dvorskom načinu života. „Nigde” — kaže Rondo — „nisam video toliko zlata i srebra posutog po odelu, toliko zlatotkane i srebrotkane svile, toliko dijamanata.” Ova raskoš ne pada teško samo stranim diplomatama, već primorava i ruske plemiće da troše u vreme tih zabava veliki svojih prihoda na haljine i odela za večernje zabave. Ove obavezne zabave, naglo uobičajene na obalama Neve, izazivaju negodovanje javnosti, a caricu ne zabavljaju potpuno. Usred najblistavijih svečanosti ona se nikad ne oseća zadovoljna i njoj je dosadno ako pored nje nema nikoga ko bi joj pričao razne doživljaje i priče. Radi nje se šalju izaslanici po celoj zemlji da traže žene koje „umeju da govore mnogo”. U jednom pismu glavnom upravniku Moskve, Saltikovu, ona naređuje da joj se pošlje jedan čvorak „koji, kako pričaju, govori mnogo.” Svejedno je koga ona sluša, čoveka ili životinju, glavno je da nečiji glas bruji blizu njinih ušiju, da bi odagnao tišinu od koje se njena duša ledi i koja je ispunjava užasom i očajanjem. Njenog ljubimca Birona, koga ona obožava, opisuju često čas kao jednog užanosnog i mračnog zločinca iz melodrame, a čas kao divljeg i grubog neznalicu. Uistini, to je bio ljubimac čovek, pristupačan u ophođenju i učio je neko vreme na univerzitetu u Kenigzbergu. Istina da je kao student bio dvaput osuđivan zbog krađe i da je učtiv i

54 prijatan samo dok se ne dirne u njegove lične interese ili u njegovu ugodnost. Tako je jednoga dana stigao u Senat naljućen, jer su ga kola mnogo istruckala dok su prelazila jedan most na Nevi, i taj lepo vaspitani čovek zapretio je senatorima: ako taj most ne bude opravljen u određenom roku, on će točkovima svojih kočija preći preko njihovih telesa. Teško onome ko se usudi da se pokaže kao njegov politički protivnik! On se ne usteže da pošalje svoje suparnike na vešala, što dokazuje primer Volinskoga. Nema ničega melodramatičnog u njegovoj ličnosti. To je naprosto jedan Nemac lepa stasa i malo obdaren. Naviknut da ljude smatra samo kao oruđa koja će mu poslužiti da izgradi svoje blagostanje, on im se osmehuje ljubazno dok su mu oni potrebni, a otarasiće ih se čim počnu da mu smetaju. On je čak sposoban i za nežna osećanja, istina ne prema ljudima, već prema konjima. Jedan njegov savremenik kaže o njemu: „On govori o konjima kao da su ljudi, a o ljudima kao da su konji.” Bironovština. — Predanje je nazvalo Aninu vladavinu „bironovštinom” (Bironovo doba). I zaista, Biron je stvarni poglavar države i on daje pravac caričinoj politici. Ova politika ide za dvema težnjama, koje obe potiču iz straha da se ne ozlovolji plemstvo. Ta politika služi se policiskim teretom i čini plemićima izvesne ustupke koje su oni zahtevali još pre Aninog stupanja na presto, no to se čini uvek u cilju da se spreči stvaranje zavera. Ali, dok se obilno služi policiskim pritiskom, ona sve više krnji date povlastice. Zato, dok teror zastrašuje ostale društvene redove i dovodi ih do očajanja, dotle zakonske mere u korist plemstva izazivaju samo prolazno zadovoljstvo i ostavljaju izvesno osećanje razočarenja. U samom početku su pobednici iz 1730 godine toliko malo pouzdani u svoj uspeh, da se ne usuđuju kažnjavati vođe aristokratskog pokreta. Prema jednom nedavno pronađenom dokumentu, oni su odmah posle Aninog stupanja na presto počeli proučavati plan da sazovu jednu veliku skupštinu sastavljenu od pretstavnika sveštenstva, senatora i plemstva da ona raspravlja s jedne strane o krivičnoj odgovornosti članova Vrhovnoga Tajnog Saveta, a s druge strane o reformi državne uprave. Ali ovaj plan, u kome se vidi težnja da se najpre ukroti buntovna aristrokratija, a zatim da se ispune obećanja data nižem plemstvu, naposletku pada u zaborav, a namera da se sazovu pretstavnici plemstva i da se odmah kazne Golicin i Dolgoruki napuštena je. Tek početkom aprila 1730 godine zadat je prvi udarac: Aleksej Dolgoruki, njegov sin Ivan i njegov brat Sergej prognani su vrlo daleko, u njihova sela, a Vasilij Dolgoruki svrgnut sa svih svojih zvanja i podvrgnut veoma strogom nadzoru. Golicine još nisu počeli da uznemiravaju. Garda, koja je uzela učešća 1730 godine u borbi za apsolutnu monarhiju, pojačana je sa dva puka, Ismajilovskim i Viteške garde. U martu 1731 godine ponovo je uspostavljena, pod nazivom Kancelarija za tajna istraživanja, nekadašnja glavna uprava političke policije, Preobraženski prikaz Petra I, koji je ukinut za vladavine Petra II, i koji se sada ponovo baca na posao sa pomanom revnošću. Politička špijunaža pruža svuda svoje ogranke. Ljudi uhapšeni gde bilo, na osnovu neproverenih dostava, iščezavaju kao da ih je zemlja progutala i ne ostavljajući traga; ali se zna šta znače ova iščezavanja. Policiski teror caruje. Malo po malo gnev javnosti pretvara se u mržnju na strance koji imaju vlast u rukama. I zaista, Nemci su na svima istaknutim položajima: caričin ljubimac Biron vlada zemljom; Osterman upravlja spoljnom politikom, a Minih vojnim poslovima; razni

55 Levenvoldi. Korfi i mnogi drugi pretstavnici čisto nemačkih porodica, koji su sa Anom došli iz Kurlandije na obale Neve, drže najviše položaje na dvoru i u državnoj upravi, i ponašaju se prema Rusima nadmeno i grubo. Jedno prezrivo „vi, Rusi” bio je omiljen izraz Bironov, i čitava nemačka klika, koja puzi pred njim, podržava svoga gospodara. Ovakvo držanje, koje vređa nacionalno osećanje, pridružuje se drugim razlozima nezadovoljstva socijalnog karaktera. Prvi koraci ka nezavisnosti plemstva. — Niže plemstvo, koje je branilo apsolutnu monarhiju, ima prava da očekuje ispunjavanje carskih obećanja i dodeljivanje povlastica koje je ono tražilo svojim predlozima iz 1730 godine. Pošto je, kao što smo videli, napuštena namera da se sazove skupština pretstavnika plemstva, plemići su prinuđeni da se zadovolje onim što se Anini ministri smiluju da im dodele. Na nedelju dana posle vaspostavljanja autokratije ukinut je Vrhovni Tajni Savet; Senat ponovo uzima svoj naziv „upravni”, a broj njegovih članova utvrđen je na dvadeset i jedan. Ali uskoro potom, 18/29 oktobra 1731 godine, stvoren je drugi jedan organ, Kabinet ministara, koji je viši od Senata. U početku njegova uloga izgleda veoma ograničena; to je neka vrsta caričine lične kancelarije; sačinjavaju ga samo tri ličnosti: Golovskin, čovek mlak i bezbojan, knez Čerkaski, koji nikad ne otvara usta, i baron Osterman, koji postaje njegova duša. Postepeno Kabinet usredsređuje u svoje ruke sve važnije državne poslove, te Senat ponovo spada na onu beznačajnu ulogu koju je imao u vreme Vrhovnog Tajnog Saveta. Kasnije će se jednim zakonom potvrditi ovo stanje i od Kabineta ministara pretvoriti u organ vrhovne državne uprave, a 9/20 juna 1735 godine, jednim Aninim ukazom dodeljuje se ministarskim ukazima ista zakonska snaga koju imaju i caričini ukazi. I tako, nasuprot zahtevima plemstva, ne samo da Senat nije postao izborno telo, već je još stavljen ispod jedne nove ustanove koja mu snižava ugled. Kabinet ministara nije, kao što je to bio Vrhovni Tajni Savet, organ aristokratske oligarhije, nego organ visoke birokratije, čiji je najtipičniji pretstanik Osterman. Na socijalnom području, naprotiv, plemići dobivaju delimično zadovoljenje. Pošto im doživotna služba u vojsci ili državnoj administraciji nije dopuštala da se bave svojim posedima i seljacima, oni žarko žele da se ta služba ukine ili bar ograniči. Godine 1731 stvorena je jedna naročita komisija, pod pretsedništvom Miniha, koja je imala da prouči pitanje ograničavanja roka službe, i njen rad završio se carskim proglasom 1736 godine: po zakonu, koji će se primenjivati tek po završetku rata sa Turskom, u svakoj porodici će jedan od sinova — koga otac izabere, ili, ako je otac umro, dogovorom između braće — biti sasvim oslobođen službe, da bi se mogao starati o svome imanju, a da će ostali obavezno stupati u državnu službu kad navrše dvadesetu godinu i služiće za vreme od dvadeset i pet godina, a posle toga roka imaće pravo da podnesu ostavku, čak i ako su još sposobni za službu. Objavljivanje ovoga proglasa izazvalo je snažan utisak, jer je značilo prvi korak ka nezavisnosti plemstva. Ali posle tri godine, po završetku rata sa Turskom, broj plemića koji su otslužili dvadeset i pet godina i koji traže da se povuku iz službe toliko je veliki, da vlada smatra za potrebno da čitavim nizom propisa znatno ograniči te ustupke: povlačenje iz službe nije nikakvo pravo, i ono će odobravati tek uz saglasnost, i to za svaki pojedini slučaj, državnog pravozastupnika u Senatu, a ovaj će davati svoju saglasnost samo za one plemiće koji su savesno ispunili svoju dužnost i kojima stvarno bude potrebno da stanuju na svome imanju radi poboljšanja njegovog iskorišćavanja;

56 osim toga, nijednome građanskom službeniku neće se moći dopustiti povlačenje iz službe pre navršene pedeset pete godine — čime se menja proglas iz 1736 godine, jer se trajanje obaveznog služenja povišava na trideset i pet godina. Ukaz iz 1714 godine o nedeljivosti nasleđa nepokretnih dobara jako je sputavao testamentarnu slobodu zemljoposednika, jer su bili prinuđeni da zaveštaju celokupno svoje nepokretno imanje jednom jedinom nasledniku, a naročito je bio nezgodan za one male posednike koji nisu imali nikakvih drugih sredstava kojima bi obeštetili ostale članove svoje porodice. Ukidanje toga ukaza, traženo u predlozima iz 1730 godine, izvršeno je već krajem te godine. Drugi ukazi povećavali su vlast spahije u njegovom selu, a nasuprot tome ograničavali pravo seljaka vezanih za zemlju. Da bi se sprečilo bekstvo seljaka, usled čega je trpela čitava poljoprivredna ekonomija plemstva, jednim ukazom iz 1736 godine dato je spahijama pravo da oni sami određuju kazne seljacima beguncima. U toku te iste godine zabranjeno je seljacima da idu na radove izvan svoga sela bez dopuštenja njihovoga gospodara. Godine 1731, prikupljanje ličnog poreza (glavarine) koje su dotada vršili vojni odredi ili vojvode, povereno je spahijama, a oružana snaga odašiljana je u sela samo u slučaju neplaćanja, da prikupi neplaćene sume iz ranijih godina. Uporedo sa proširavanjem prava plemića-spahija vrši se sužavanje prava seljaka vezanih za zemlju (mužika): godine 1737 njima je zabranjeno da kupuju tkačnice; godine 1737, da učestvuju u javnim nadmetanjima (licitacijama) i da izdaju menice. Najzad, da bi se odgovorilo želji plemića, koji su 1730 godine tražili posebne škole za svoju decu, ustanovljen je u Petrogradu 1731 godine plemićski pešadiski kadetski korpus. U njih se primaju samo deca plemića, a vreme koje u njemu provedu računa im se kao vojna služba u trupi; po završetku učenja stupaju oni u vojsku kao oficiri, ili u administrativnu službu sa odgovarajućim položajem. Ove mere, koje znače početak jedne nove vladine socijalne politike, označavaju i početak preobražaja plemstva u jednu povlašćenu kastu sopstvenika poljskih dobara i mužika. Iako one ostvaruju predloge plemstva iz 1730 godine, one ipak vladavinu Aninu ne čine popularnom među plemstvom. Carica i njeni ministri i dalje zaziru od pobune plemića, a ovi sve više mrze „bironovštinu”. To dolazi otuda što plemstvo smatra svoje zahteve iz 1730 godine samo kao prvi korak ka svome potpunom oslobođenju od obavezne službe, dok ih vlada smatra kao maksimum ustupaka, koji ne namerava da prekorači, već pre teži da ga smanji. Plemići, kao što smo videli, brzo su izgubili jedan deo koristi od zakona iz 1736 godine o trajanju obaveznog službovanja. Ceo njihov život, još od kolevke, ostaje i dalje regulisan samo u cilju toga službovanja, kao što podrobno određuje ukaz iz 1737 godine. U sedmoj godini života, svi plemićski sinovi moraju se javiti jednoj regrutnoj komisiji, koja ih upisuje u posebne spiskove, posle čega su roditelji obavezni da im stvore mogućnost da nauče čitati i pisati. U dvanaestoj godini ponovo izlaze pred drugu jednu regrutnu komisiju, pred kojom polažu ispit. Potom se puštaju kućama samo oni čiji roditelji imaju najmanje 100 mužika i koji se moraju obavezati da će njihova deca izučiti veronauku,

57 aritmetiku i geometriju; ostali se upisuju u državne škole. Posle četiri godine, a to će reći kad navrše šesnaest godina, svi se pozivaju u Petrograd ili Moskvu pred jednu treću komisiju i polažu ponovo ispit. Oni koji ne polože taj ispit šalju se u mornaricu kao prosti mornari i gube pravo na unapređivanje. Posle novog roka od četiri godine, mladi plemići, kojima je tada dvadeset godina, poslednji put polažu ispit iz geografije, istorije i fortifikacije i stupaju u državnu službu, gde moraju ostati najmanje dvadeset i pet do trideset i pet godina, a to će reći do četrdeset i pet ili pedeset i pet godina života pre nego što se mogu koristiti svojim pravom na penziju. Pod ovakvim uslovima, razume se da plemić sebe smatra za roba i žudi da živi srećnim i nezavisnim životom feudalnoga gospodara na svojoj zemlji. Ovoj obavezi da služi državu, čime se ograničava njegova nezavisnost, pridružuju se i druge, koje su protivteža povlasticama koje je on dobio na štetu mužika. Dajući mu, u izvesnoj meri, slobodu da raspolaže svojim imanjem i svojim mužicima, vlada mu nameće odgovornost za ekonomski napredak njegovoga poseda i za redovno plaćanje poreza koju duguju njegovi seljaci. Jedan ukaz iz 1734 godine primorava ga, pod pretnjom kazne, da hrani svoje mužike, napoličare i sluge za vreme neplodnih godina i da im daje seme za setvu. Godine 1733 plemiću je zabranjeno da premešta mužike sa jednog imanja na drugo bez naročitog odobrenja vlade, da ne bi ovo premeštanje ometalo kontrolu nad urednim prikupljanjem poreza. On je istina ovlašćen da prikuplja lični porez, ali je u naknadu za to odgovoran za manjak toga poreza. Vojni odredi šalju se u sela koja nisu ispunila svoju poresku dužnost, da primoraju seljake i spahije da plate zaostalu porezu, koju vlada počinje da traži veoma strogo. Ovi odredi, koji preplavljuju spahiluke, doprinose, zajedno sa policiskim terorom Tajne kancelarije, da „bironovština” izgleda plemićima kao nepodnošljiva tiranija. Što država traži tako strogo od seljaka lični porez i zaostale sume toga poreza, to je stoga što je taj porez glavni izvor državnih prihoda. Sa svoje strane spahije teže da zadrže za sebe najveći deo mužikovih prihoda, umesto da ih ustupe državi. Zbog toga ogromni izdaci carskoga dvora i rashošan život stranaca koji iskorišćuju svoje prijateljstvo sa caričinim ljubimcem vređaju sve društvene slojeve i izazivaju žagor gnušanja. Godine 1738, nastavljajući svoju poresku politiku, vlada odlučuje da ukine pravo pečenja rakije, do koga je mnogo stalo plemićimaspahijama; u nekojim oblastima gde je obavezno davati — akonto poreza — namirnice za vojsku, vlada zabranjuje da se žitarice upotrebljavaju za pravljenje alkohola. U to vreme, u vladinim krugovima, već se pomišlja na takvo ograničavanje spahiskih prava, da nijedna vlada nije smela da pristupi tome pre ukidanja ropstva 1861 godine. Tako je državni pravozastupnik u senatu, Moskov, predložio da se zakonskim putem regulišu materijalne obaveze seljaka prema spahijama, sa očiglednom namerom da sledstveno tome povisi njihov porez u korist države. Pojava ove ideje lepo karakteriše raspoloženje koje vlada u tadanjim vladinim krugovima. Teror. — Ana i Biron uviđaju da su nepopularni. Da bi sprečili pobunu nezadovoljnih plemića, oni pribegavaju teroru. Pre svega, oni se svete nad kneževima Dolgorukim i nad Golicinom, koji su zbog uloge što su je igrali u 1730 godini bili prvi na redu da postanu žrtve. Oko sredine 1730 godine, oni pooštravaju mere preduzete protivu Dolgorukih: Aleksej je prognan u Berezov, gde je ranije živeo u progonstvu Menjšikov; Ivan Grigorijevič u Pustozersk, a Vasilij Lukič na ostrva Solovki. Godine 1731, maršal Vasilij

58 Vladimirovič Dolgoruki, koji je vazda bio visoko cenjen zbog svojih vojničkih vrlina i svog plemenitog karaktera, zatočen je u tvrđavi Šliselburgu, pod nejasnom optužbom uvrede veličanstva. Godine 1736, Ana se oslobađa Dmitrija Golicina. Pošto nije smela priznati da joj je samo stalo do osvete, ona ga optužuje da izbegava službu pod izgovorom da je bolestan, da je izjavljivao kako je gotov da pita za savet i samoga đavola, i ova fantastična optužba dovoljna je da bude osuđen na smrt. No iako mu je smrtna kazna zamenjena zatočenjem u tvrđavi Šliselburgu, ipak mu je celokupno imanje konfiskovano. Anina osveta proširuje se čak i na potomke kolovođa onoga pokreta iz 1730 godine: knez Jusupov, koji je u međuvremenu umro, bio se složio sa Golicinovim planovima; njegova kći, optužena da se bavi vradžbinama i da obasipa pogrdama Birona, osuđena je na šibanje knutom i prognana u Sibir. Fik, zato što je pomagao Golicinu pri proučavanju tuđinskih zakonodavstava, takođe je prognan u Sibir. Godine 1739 Ana je odlučila da raskrsti sa Dolgorukima. Uvažavajući izvesne dostave sibirskih službenika koji su javljali da izgnanici kritikuju vladu, ona podmeće Dolgorukima, Golicinima i Gagarinima da su umešani u jednu izmišljenu zaveru i optužuje ih da hoće da ubiju Birona i da uzdignu na presto Jelisavetu, kćer Petra Velikog. Ivan Aleksejevič Dolgoruki, nekadašnji Ljubimac Petra II, vrgnut je na točak i pogubljen u Novgorodu; Vasilij Lukič, Ivan i Sergej Grigorjevič pogubljeni su takođe. Za vreme od devet godina, niže plemstvo bilo je neprijateljski raspoloženo prema pretstavnicima visoke aristokratije, ali opšte gnušanje koje je izazvao „Bironov teror”, zatim padanja u nemilost i smrtne kazne počele su pretvarati sužnje i pogubljene u mučenike za dobro ruskog naroda. Ono što je u početku bilo samo kažnjavanje glavnih protivnika iz godine 1730, postalo je uskoro jedan politički sistem koji je zagrozio celoj zemlji. Preko 20.000 lica prognano je za vreme Anine vladavine. Izriču se kazne na najsvirepija mučenja i na smrt, a ne vodi se računa ni o polu, ni o društvenom položaju optuženoga; spominje se slučaj jednog sveštenika koji je bio nabijen na kolac. Teror postaje još teži posle izvesnih zavera, ali su ove zavere posledica opšteg očajanja koje on pothranjuje i o kome dokumenti Tajne kancelarije pružaju uzbudljivu sliku. Plemići, sveštenici, trgovci i seljaci podvrgnuti su nasilnom ispitivanju i mučenju zato što su držali buntovne govore protivu preterano visokih poreza, protivu ogromnih izdataka koje za sobom povlači nečuvena raskošnost dvorskih svečanosti, kao i protivu mešanja stranaca u državne poslove. Već vekovima se u Rusiji narodno nezadovoljstvo ispoljava pojavom lažnih pretendenata na presto. Tako se i godine 1738 pojavljuje u okolini Kijeva nekakav čovek koji se izdaje za carevića Alekseja Petrovića. Njega odmah priznaju i sveštenstvo i stanovnici gradova, i čitaju se molitve po crkvama za njegovo zdravlje. Ali se taj događaj završava žalosno: učesnici su raščerečeni i živi nabijeni na kolac. Dok se u narodnim masama komešaju lažni pretendenti, dotle u visokom društvu Artemij Volinski razmišlja o mogućnostima jednog državnog udara i o promeni režima. Slika koju je o njemu ostavio pisac Lažečnjikov opisujući ga u svome istoriskom romanu Kuća od leda kao borca za narodnu ideju, samo je pesničko ulepšavanje. Uistini, bezgranična ambicija Volinskoga nema u sebi ničega herojskog; to je jedan strastven čovek, ali njegov karakter nije besprekoran: kao darovit i veoma preduzimljiv čovek, on ima sve mane svoje sredine i svoga stoleća. Kao gubernator Astrahanja i Kazanja, on se pročuo svojim

59 iznuđivanjima i nasiljima, o kojima je dopro glas čak do prestonice. Pošto mu je pretila stroga kazna, on se opravdava uz pripomoć Birona, koji smera da od njega načini svoje slepo oruđe. Biron upravo i traži nekog čoveka koji bi mu omogućio da spreči Ostermana da diriguje, kao što je želeo, Kabinetom ministara. Daleko od toga da se — kao što bi se moglo pomisliti — ruski i nemački velikodostojnici grupišu u to doba u dva protivnička i neprijateljska tabora, Biron, Osterman i Minih, ta tri Nemca koji daju pravac Aninoj vladi, nikada se ne slažu međusobno. U početku njene vladavine Minih uzalud pokušava da ometa Ostermanovu spoljnu politiku; dok je ovaj nepokolebljiv pristalica tesnog prijateljstva sa Austrijom, Minih započinje pregovore sa francuskim poslanikom Manjanom sa ciljem da se sklopi francusko ruski savez. Posle rata sa Turskom, u kome je Rusija, saobrazno Ostermanovom programu, bila saveznica Austrije, i pri čemu je i on lično zadobio izvesnih uspeha, on ponovo spletkari protivu Birona. Dok on pokušava da zameni čas Ostermana, čas Birona, i oni su isto tako spremni da obore jedan drugoga. Ali, dok Bironova snaga leži u strasnoj ljubavi koju Ana oseća prema njemu, dotle Ostermanova snaga proističe iz njegovog savršenog poznavanja državnih poslova, iz njegovog administrativnog iskustva i njegovog diplomatskog dara. Nemogućno je oboriti ga pre nego što mu se nađe zamenik dostojan njega. Zato Biron, posle smrti starog Jagužinskog sa kojim je verovao da će se moći složiti uvodi Volinskog u Kabinet ministara. Ali, umesto saveznika, on je sebi stvorio suparnika. Volinski, puštajući na volju svojoj ambiciji, namerava da obori najpre Ostermana, a zatim i Birona, pa da postane šef vlade i jedini caričin saveznik. On ide svome cilju bez opreznosti. U jednom izveštaju koji podnosi carici on ocrnjuje sve velikodostojnike i navodi protivu njih najteže optužbe. Na jednoj sednici Kabineta on pušta jednu otrovnu strelu i protivu samog Birona, napominjući da se on, kao vojvoda Kurlandije, brine više — prilikom rešavanja pitanja odnosa sa Poljskom — o svojim ličnim interesima nego o interesima Rusije. Od tog trenutka on je izgubljen, jer Biron nema nameru da ustupi svoje mesto. Protivu njega se podiže optužba i izvodi se pred sud i on i njegovih pet poverenika, no samo forme radi, jer je on već unapred osuđen; 27 juna/8 jula 1740 godine on je pogubljen, pošto mu je najpre otsečena jedna ruka. Volinski je bio stvorio čitav jedan krug pristalica, kojima je čitao svoju raspravu Opšta rasmatranja o vođenju unutrašnjih poslova. Ovu raspravu, posvećenu političkim ustanovama, položaju društvenih staleža i ekonomskom stanju Rusije, smatrali su njegovi obožavaoci za „bolju od Telemaka”. Nažalost, ona nije sačuvana; u sudskim aktima nalaze se samo njeni delovi. Da li je tačno, kao što piše ambasador Francuske Lašetardi, na osnovu obaveštenja koja mu je dao jedan činovnik Volinskoga, da je ovaj uzimao u obzir potpuno preuređenje države? Mi o tome ništa ne znamo, ali nekoliko rečenica koje je Velinski, vrgnut na muke, priznao da je izgovorio, bacaju malo svetlosti na njegove ideje. Izgleda da je on kazao, na primer: Poljskim senatorima je dobro, oni se ništa ne brinu; kralj ne može ništa da učini; jedan poljski plemić, nije to kao kod nas, koji se plašimo svega i svačega, može biti da je težio da vaskrsne plemićske zahteve iz 1730 godine. Plemstvo se tada bilo odreklo da traži politička prava, jer se nadalo da će mu autokratija dati socijalne povlastice. Pošto nije dobilo od Anine vladavine sve što je očekivalo, ono je ponovo počelo da misli, pri kraju vladavine, o političkim pravima kakva su uživali švedski i poljski plemići.

60

[uredi] III. — Ivan VI (1740—1741) Bironovo namesništvo. — Kada se Ana teško razbolela 1740 godine, opšta mržnja na Birona dostigla je vrhunac, te se zabrinuti Nemci, koji žive od režima, zbijaju sve više oko caričinog ljubimca. Osećajući da su joj dani izbrojani, Ana određuje za naslednika prestola Ivana Antonoviča, novorođenog sina svoje nećakinje Ane Leopoldovne, žene Antona-Ulriha od Brunsvika. Pošto je budući car još u kolevci, treba predvideti namesništvo, i izgleda prirodno da se ono poveri carevim roditeljima, Ani Leopoldovnoj i Antonu-Ulrihu. Ali je svakome jasno da Biron priželjkuje taj položaj i da očekuje da se predloži njegova kandidacija. Osterman, po svome običaju, ćuti i ne pušta da se nasluti njegova misao. Međutim, vreme ne čeka, jer je caričin kraj sasvim blizu, te Bironovi prijatelji sa strepnjom govore među sobom: „Ako Biron ne bude naimenovan za namesnika, mi Nemci smo propali.” Najzad, Minih ima hrabrosti da kaže carici da treba naimenovati Birona za namesnika. Posle izvesnog oklevanja, Ana, bojeći se možda za sudbinu svoga ljubavnika, naposletku potpisuje rešenje koje se traži od nje, pa pošto je kazala Bironu: „Ne boj se”, izdahnula je. Postavši namesnik, Biron ide za Menjšikovljevim primerom. On ne čini ništa da umanji mržnju koju svet oseća prema njemu i neće da deli ni sa kim dobiti od svoga uspeha. Zaslepljen svojom srećom, on izgleda kao da prkosi sudbini. Iako smanjuje za 17 kopejaka lični porez, on s druge strane smišlja plan da povredi statut garde otvarajući pristup u ovu trupu i ljudima prostoga porekla kao i plemićima, a takav plan mogao je da upropasti i čoveka manje omrznutog nego on, a već i sama pomisao na tako štogod izazivala je gnušanje kod plemića koji služe u gardi. Sa neverovatnom bezbrižnošću dovodio je on u očajanje ceo svet. Ne samo da se nije trudio da se izmiri sa roditeljima mladoga cara, koji mu ne mogu da oproste što im je ugrabio namesništvo, već sa knezom Antonom postupa kao sa detetom i upućuje mu prekore usred Senata. Minihu, koga muči ambicija i kome on ima da zahvali za svoj položaj, ne daje nikakvo unapređenje. Zato se i ne treba čuditi što njegovo namesništvo traje samo tri nedelje. 8/19 novembra 1740 godine, Minih dobiva saglasnost Ane Leopoldovne da ga svrgne sa vlasti. On provodi celo veče u Bironovom domu, čak i večera s njim, razgovara s njim kao da se ništa ne priprema, iako je već sve gotovo za državni udar. On ga napušta u 11 sati noću, a u 2 sata ujutru Ana Leopoldovna drži govor vojnicima garde, koje je pozvala da im izloži svoje optužbe protivu Birona. Oni svi izjavljuju da su spremni da se osvete mrskome namesniku. Sa 80 njih Minih dolazi iznenada u Bironov dvorac, i stražari u dvorcu odmah pristupaju njihovoj trupi. Njegov ađutant Manstejn upada odmah u spavaću sobu namesnikovu. Biron pokušava da se odupre vojnicima, no oni ga bacaju na zemlju, premlaćuju ga, vezuju ga jednim oficirskim opasačem i odvode u dvor u Minihovim kolima. Njegova žena hoće da pođe s njim i istrčava u košulji za spavanje; jedan vojnik je ščepa i gurne na gomilu snega, gde ona ostaje onesvešćena neko vreme. Pošto su je podigli i obukli, odveli su i nju u dvor. Ana Leopoldovna proglašena je za namesnika, a Minih za prvog ministra. Biron je prognan u sibirsku selendru Pelim. Namesništvo Ane Leopoldovne. — Pobedilac Birona, Minih, otpočinje da čini iste greške koje je činio i Biron. Samo u jednom pravcu vodi on drukčiju politiku. Dok je Biron, prkoseći plemstvu, hteo da demokratizuje gardu, Minih se trudi da ugodi

61 plemićima, ukidajući sva ograničenja nametnuta njihovom. pravu da se povuku iz državne službe posle dvadeset i pet godina. On uostalom i ne može da ih zadovolji, jer oni teže da dobiju i druge povlastice i neće više da se zadovolje prostim uspostavljanjem zakonskih mera iz prvih godina vladavine Ane Ivanovne. Anton-Ulrih naimenovan je za vrhovnog zapovednika vojske, ali u svima važnim pitanjima Minih odlučuje kao apsolutni gospodar, ne osvrćući se na njega. Ograničena i troma duha, knez se ne bi mogao braniti, da mu sam Minih nije dao jednog moćnog saveznika, Ostermana, kome on neoprezno oduzima položaj potkancelara, da bi ga naimenovao za velikog admirala. Osterman vešto prikriva svoju mržnju, ali on koga su noge bile izdale te je dotada vrlo retko izlazio iz svoje kuće, sada naređuje da ga skoro svakodnevno nose u nosiljci u dvor, kuda ga prizivaju Ana i njen suprug. Tu on govori mnogo, i njegov jezik oštar je isto koliko i Minihov mač. Krajem januara 1741 godine, on izvršuje svoju osvetu. Jednim namesničkim ukazom podeljen je Kabinet ministara na otseke; Ostermanu je povereno vođenje spoljne politike i on je zadržao i komandu mornarice; unutrašnji poslovi povereni su knezu Čerkaskom i Golovkinu; Minih je zadržao samo upravu nad suvozemnom vojskom, sa obavezom da podnosi izveštaje o svakom svom postupku knezu Antonu. On je pao u potpunu nemilost: od pretsednika vlade postao je običan ministar. Njegovi izveštaji ne primaju se više povoljno i namesnica često puta odbija da ga primi, pod izgovorom da nema vremena. On ne može da se pomiri sa ovakvim stanjem, te 3/14 marta 1741 godine daje ostavku, sa nadom da ga neće pustiti da ode i da će moći da se cenka. Ali je njegova ostavka uvažena odmah, i to je značilo kraj njegove karijere. Od toga trenutka, po rečima Lašetardija, Osterman je „car svih Rusija”. Spoljna politika i revolucija 1741 godine. — Ostermanov triumf je kratkoga veka. Posle devet meseca jedna nova dvorska revolucija okončava taj triumf i zamenjuje Ivana VI Jelisavetom, kćerju Petra Velikog. Još prilikom smrti Petra II, jedan Jelisavetin prijatelj, francuski lekar Lestok, odlučno joj je savetovao da se stavi na čelo garde i da se dočepa državne vlasti pomoću državnog udara. Ali je godine 1730 toj mladoj knjeginjici malo stalo do politike. Ona je baš tada izgubila svog verenika, evangeličkog kneza-biskupa grada Libeka, i traži zaborava svome bolu u raznim razonodama, u lovu, u mladalačkim zanosima i u ljubavi. Kasnije, iako se ona drži po strani od svakog političkog spletkarenja, ona stalno ima osećanje da nju smatraju za podozrivu. Iako se ona odrekla svojih prava na carsku krunu, njena ličnost smeta onima čija karijera zavisi od učvršćivanja vlasti Ane Ivanovne. Ova atmosfera nepoverenja mogla ju je prirodno navesti da se zapita da li ne bi bilo bolje za nju da okuša sreću. Ipak, tek pri kraju vladavine Ane Ivanovne izgleda da joj je životno iskustvo nametnulo ovakvo pitanje. Upravo u to vreme počinju da joj ukazuju više poverenja; engleski ambasador Finč lepo izražava mišljenje koje vlada na dvoru, kada posle smrti Ane Ivanovne, ponavljajući reči koje je Cezar izgovorio o Brutu, piše da se Jelisaveta suviše ugojila da bi mogla sklapati zavere. Porodica Brunsvik „da bi je se otarasila”, ipak pokušava svim silama da je privoli na brak sa bratom kneza Antona-Ulriha, koga bi htela da načini vojvodom od Kurlandije na

62 mesto Birona. Jelisaveta, osećajući da okolnosti postaju za nju sve povoljnije, ne podaje se tome uticaju. Ana Leopoldovna, usled svoga vaspitanja i okoline u kojoj živi, ostaje tuđinka u Rusiji. Povrh toga, ona ima čudnu narav: provodi po čitav dan neobučena, sedeći na svome krevetu u društvu svoje ljubimice Julije Mengden, i beži što igda može, kao divljak, kad opazi neko strano lice. Zna se da ona ima živu želju da postane carica, umesto da ostane namesnica, ali se zna i to da ona ima jednog ljubimca, grofa Linara, čiji poljupci prekidaju beskrajno ćućorenje sa Julijom Mengden, te se javlja bojazan da posle „bironovštine” ne nastupi „linarovština”. Za Ruse, Jelisavetino ime postaje simbol narodnoga otpora nemačkome mešanju u državne poslove. Ono se sa nadom izgovara sve češće u svim društvima, a naročito u kasarnama garde, gde se ćerka Petra Velikog pojavljuje veoma često. Ona rado krštava decu vojnika i prima u svoj dom roditelje svojih kumčića. Vojska je uz nju. Ali se ona koleba, razmišlja i pušta da vreme protiče. Da bi se potstakla na delovanje biće potrebna intervencija stranih diplomata. Po smrti Petra Velikog, Osterman stalno zasniva svoju spoljnu politiku na uskom austrisko-ruskom zbliženju. U dva maha pokušava Francuska uzalud da zavadi Rusiju sa Austrijom. Prviput pokušava ona to posle stupanja na presto Katarine I. Rusiji, koja je tada bila u ratu sa Persijom, potrebna je austriska pomoć, jer postoji mogućnost da navuče na sebe rat sa Turskom. Zato ni navaljivanje francuskog ambasadora Kampredona, ni pojava engleske flote u Baltičkom Moru ne mogu sprečiti Ostermana da zaključi ugovor o savezu sa Austrijom 1726 godine. Posle stupanja na presto Ane Ivanovne, i pošto je Rusija sklopila mir sa Persijom vraćajući joj kaspiske oblasti koje je osvojio Petar Veliki, Francuska ponovo pokušava da raskine austro-ruski savez. Godine 1731 i 1732, uz pripomoć Miniha i uprkos Ostermanovog protivljenja, Kampredonov poslednik Manjan radi na sklapanju francusko-ruskog saveza. Ali svi njegovi napori lome se na pitanju nasleđa poljskog prestola. Francuska predlaže kandidaciju Stanislava Leščinskog na presto Poljske, dok Rusija i Austrija sporazumno podržavaju kandidaciju saksonskoga izbornoga kneza. Ruska vojska upada u Poljsku i Minih opseda Gdansko, gde se zatvorio Stanislav Leščinski. Leščinskov pokušaj je propao. Pošto je Francuska objavila rat Austriji, Rusija šalje protivu nje, na Rajnu, jedan korpus od 20.000 ljudi, koje početak pregovora o miru sprečava da se bore. Francuska podbada Turke protivu Austrije i Rusije, i tada otpočinje nov rat sa Turskom 1735 godine. Rusija stupa u njega zajedno sa Austrijom. No i pored čitavog niza uspeha koje je postigao Minih, ovaj rat je dug i zahteva velike žrtve. Austrija, kojoj je Turska nanela teške gubitke, ne može više da izdrži i traži posredovanje Francuske. Uskoro potom i Rusija je primorana da zaključi mir. Prema Beogradskom ugovoru, godine 1739, ona dobiva Azov, ali se obavezuje da poruši sva utvrđenja i odriče se prava da na Crnom Moru drži ne samo ratne, nego i trgovačke brodove. Tada se u Petrogradu pojavljuje ponovo jedan francuski ambasador. To je markiz Lašetardi. Njemu je stavljeno u dužnost da vidi na licu mesta da li se u Rusiji ne priprema kakav pokret koji bi se mogao iskoristiti da se obori austrofilski režim Ane Ivanovne. Posle caričine smrti, dolazak na vlast porodice Brunsvih i triumf Ostermana — toga

63 ubeđenog austrofila — nad Bironom i Minihom izgleda da oduzimaju Francuskoj svaku nadu da će izmeniti rusku politiku. Tada iznenadno upada u austriski deo Šleske novi pruski kralj Fridrih II, godine 1741. Taj događaj ustalasao je celu Evropu. Svaki oseća da će uskoro nastupiti važne promene u međunarodnoj situaciji. Za Francusku je sada važnije nego ikad da odvrati Rusiju od Austrije. Naklonost koju garda gaji prema Jelisaveti veoma je povoljna okolnost koju treba iskoristiti; zato se Francuska i njena saveznica Švedska pridružuju naporima koje čini garda da privoli Jelisavetu da se izvrši državni udar. Međutim, iako garda nju obožava, iako su poslanici Francuske i Švedske spremni da joj pomognu, iako su se oko nje već odavno okupili njeni odani prijatelji, Razumovski, Šuvalovi, Voroncovi, iako je Minih dokazao da je jedan noćni napad garde na dvor dovoljan pa da uspe državni udar, Jelisaveta se još usteže, jer ona nikad i nije žudela za krunom. Lestok, koji prima novčanu pomoć od Francuske i pruža potporu francuskom i švedskom ambasadoru, čini sve što može da je privoli na akciju. Kako je bio darovit crtač, pokazuje joj on dva crteža, od kojih jedan prestavlja nju kako se penje na presto uz poklike okupljenog naroda, a drugi kako prima kaluđerički veo u jednom manastiru, pa joj kaže: „Birajte”. Ovaj dokaz je imao uspeha, jer se kneginjica najviše plaši manastira, pošto — po rečima jednog diplomate — nema u sebi ni kapi kaluđerske krvi. Ona pristaje dakle da Švedska, sporazumno sa Francuskom, objavi rat Rusiji. Švedska, koja jednim proglasom obznanjuje da taj rat ima za cilj jedino da oslobodi ruski narod nemačkoga jarma i da uzdigne Jelisavetu na presto Rusije, računala je da će joj kneginja, kada postane carica, ustupiti izvesne ruske pokrajine. Međutim, ona odbija svako ustupanje teritorije, ali se obavezuje da naknadi Švedskoj ratne troškove plaćajući joj novčanu potporu za vreme čitave svoje vladavine; da odobri Šveđanima trgovačke povlastice u Rusiji; da raskine ranije ugovore sa Austrijom i Engleskom, i da ubuduće zaključuje savez samo sa Švedskom i Francuskom. Razume se, ona nema nameru da održi ova obećanja, kojih su je, uostalom, pozniji događaji oslobodili i u pravnom i u moralnom pogledu. Pri svem tom, ona se još nije bila odlučila da učini odlučni korak, kada rovarenja Lestoka, Lašetardija i švedskog ambasadora Nolkena privukoše pažnju namesnice. Sa svojom uobičajenom prostodušnošću, Ana Leopoldovna izlaže otvoreno sve svoje sumnje Jelisaveti, koja se čini iznenađena, gnuša se i zaklinje da je savršeno nevina. Dve suparnice grle se uz nekoliko suza, ali posle ovoga razgovora Jelisaveti je jasno da više ne može da okleva. Kako je sutradan, 24 novembra/5 decembra 1741 godine izdato naređenje gardi da pođe u rat protivu Švedske, ona je primorana da otpočne svoju akciju pre odlaska pukova, ako ne želi da ostane ostavljena samoj sebi. Tada, ne gubeći vreme, i pošto se pred jednom ikonom zaklela da — ako državni udar uspe — neće nikoga kazniti smrću u noći između 24 i 25 novembra/5 i 6 decembra, u pratnji Lestoka i Švarca, svoga starog nastavnika muzike, ona odlazi saonicama u kasarnu gardiske čete Preobraženskog puka, gde su je očekivali. Grenadiri je dočekuju oduševljeno i svi se zaklinju da će dati život za kćer Petra Velikog. Ona odvodi četu pravo u dvor, a za to vreme naročiti odredi pohapsili su u njihovim domovima Miniha, Mengdena i Ostermana. Na kraju Nevskog Prospekta Jelisaveta izlazi iz saonica i polazi pešice. Grenadiri je mole da pohita, pa je naposletku uzimaju na ruke i nose. Ostalo je izvedeno sasvim prosto. Praćena

64 grenadirima, ona ulazi u sobu Ane Leopoldovne i kaže joj glasno: „Sestrice, vreme je da ustanete”. Trgnuta naglo iza sna, Ana shvata šta se događa i moli za milost. Odvoze je saonicima zajedno sa carem Ivanom VI u Jelisavetin dvorac, gde su dovedeni i Minih i Osterman, i gde je te noći napisan proglas kojim se obznanjuje stupanje na presto nove carice. Taj proglas objavljen je 25 novembra/6 decembra u 8 časova ujutru, a u 3 časa po podne, usred opšteg veselja, Jelisaveta ulazi u Zimski Dvorac.

[uredi] IV. — Jelisaveta Petrovna (1741—1762) Vladavina Jelisavetina ubrzava stvaranje nezavisnosti plemićskog staleža. Plemstvo oseća da je njegov čas došao i ono zbog toga oseća samo još veću naklonost prema Jelisaveti, čija se popularnost objašnjava i izvesnim njenim ličnim osobinama. Carica Jelisaveta. — Jelisaveta ima izvesne spoljne crte svoga oca, iako nema njegovu pravu prirodu. Snažna, blistave lepote, ona potseća na Petra pre svega svojom žustrom fizičkom snagom. Loviti sa konjima i psima, pri čemu se izlaže opasnosti da pogine, igrati u zanosu po čitave časove, sve dok ne klone, uživati nezasitno u ljubavi, eto u kakvim se vidovima ispoljava snaga u njenoj mladosti. Sa godinama, njena vatrenost dobiva druge oblike: strasti kod nje ostaju i dalje iste žestine, ali posle četrdesete godine ona se odaje uživanju u jelu i produžuje svoje gozbe po čitave noći. Ona potseća na svoga oca svojom izuzetnom pokretljivošću. Živi neprekidno lutaličkim životom, i svuda boravi samo privremeno. Ne oseća nimalo potrebu da stvori svoj dom i da ga ugodno namesti. Ona voli logorski život. Kad putuje iz jednog dvorca u drugi, čak i iz jedne varoši u drugu, nosi sa sobom nameštaj, posteljne stvari, ogledala, i to sve raspoređuje se žurno po sobama; nije onda ništa čudno što je njoj potrebno najmanje 20.000 konja za put od Petrograda do Moskve. A što se tiče udobnosti stana, ona na to i ne misli. Katarina II pokazuje živopisno u svojim Uspomenama koliko se Jelisaveta malo brine o unutrašnjem uređenju svojih dvorova. Pored raskošnih salona za primanje, ima u njenom dvoru odaja u kojima se stanuje za koje bi se reklo da ih je neko maločas opustošio: vrata se ne zatvaraju, niz vlažne zidove sliva se voda, na kaminima zjape velike pukotine, svuda promaja, sedamnaestoro slugu u jednoj sobi. Tako Katarina opisuje jedan Jelisavetin dvorac u Moskvi. Ovom nehajanju za ugodnost pridružuje se kod nje i nekakva želja da živi životom prostoga naroda. Pri organizovanju svoga dvora ona revnosno kopira Versalj, ona primorava dvorane da podražavaju francuske markizice i markize; ona i sama igra menuet tako savršeno, da bi i na samome dvoru Luja XV blistala. Ali ta velelepnost, te dvorske ceremonije, balovi i primanja na francuski način, sve to za nju je samo dužnost; ona se povinuje zahtevima svoga stoleća, da ne bi zaostala iza „prosvećene Evrope”. Njena duša otvara se istinski i njena narodska, seljačka priroda — zar nije ona ćerka jedne livonske seljanke? — oseća se ugodno samo u nekom selu blizu Moskve ili u njenom letnjikovcu na morskoj obali blizu Petrograda, kada, pošto je saslušala reda radi jedan hor talijanskih pevača, ona okuplja na jednoj livadi dvorske sobarice i mlade

65 seljanke, časti ih lešnicima i igra kolo sa njima pevajući narodne popevke. Isto tako, kad priredi kakvu svečanu gozbu, iako je njen sto postavljen po svim pravilima francuske etikecije, ona ipak naređuje da se pred nju iznose — na veliko čuđenje stranih diplomata, najprostija seljačka jela i pušta na volju svome apetitu. Nije to slučajno da je ova carica, pošto je bila verenica svakojakih kneževa, naposletku poklonila svoje srce jednom pevaču, prostom maloruskom kozaku (Racumovskom). Od svoga oca nasledila je ona, najzad, razdražljivu ćud i plahovitost. Poput njega i ona udara snažno; ona obasipa teškim šamarima ne samo svoje služavke, već i dvorske dame: kada se lepa gospođa Lopuhin usudila da se na jednom dvorskom balu pojavi sa istom frizurom kao ona i sa istom ružom u kosi kao ona, naredila je drskoj lepotici da klekne pred njom na kolena usred bala, otsekla makazama ružu zajedno sa pramenom kose i prilepila joj dva zvonka šamara. Ali pod ovom spoljnom sličnošću između ćerke i oca kriju se duboke razlike. Neprekidna Petrova pokretljivost samo je odraz njegovog uzavrelog duha. Jelisavetin duh je, naprotiv, trom: u najkritičnijim trenucima međunarodnih zapleta, ona ostavlja — i to samo zbog svoje odvratnosti prema pisanju, da se diplomatska akta vuku nedeljama po njenom pisaćem stolu pre nego što ih potpiše. Strani diplomati se zamaraju tražeći pogodan trenutak za ozbiljan razgovor s njom, jer ona nikada nema vremena, ona se Uvek žuri na neki bal ili u lov. Ona je lišena svake duhovne radoznalosti; njena prirodna inteligencija nije bila obrazovana; ona je velika neznalica. Veoma pobožna, ona je nesposobna da se uzdigne iznad najnaivnijeg praznoverja. Njen način shvatanja hrišćanstva je potpuno isti kao i u seljanaka sa kojima ona igra kolo. Ako se Petar malo brinuo za svoju ličnu ugodnost, to je stoga što je državni interes privlačio svu njegovu pažnju. A ako Jelisaveta vodi logorski život, to je jedino iz nemarnosti i nedostatka vaspitanja, jer ona u isto vreme strasno voli raskoš; posle svoje smrti ostaviće ona preko 15.000 haljina i dva kovčega puna svilenih čarapa. Ako je Petar ponekad svirep i plahovit, to je stoga što on smatra da je grubost potrebna za dobro države. Nasuprot tome, Jelisaveta, koja ima trenutaka prirodne dobrote, koja se zaklela i održala zakletvu da neće nikoga kazniti smrću posle svoga državnog udara, koja odbija da potvrdi jedan projekt kaznenog zakona zato što je odveć izdašan u svirepim kaznama, koja je toliko puta samo lako kažnjavala političke zločine, pokazuje se nemilosrdna samo kada je njena sopstvena ličnost u pitanju, a naročito kada se dirne u njenu slavu lepe žene. Kad sazna da se Bota, austriski ambasador, usudio da govori s nepoštovanjem o njoj u raznim kućama koje je posećivao, između ostalih u domu gospođe Lopuhin — koja ima tu nesreću da u lepoti ne ustupa carici — i kod gospođe Bestužev, ona naređuje da se uhapse i stave na muke ove dve žene, na koje se primenjuje dvostruka kazna: šibanje knutom i stavljanje na žar. Nekoliko drugih lica upleteno je u tu aferu, i pokušava se na sve načine da ona priznaju kako su spremala zaveru u korist Ivana VI. Svi okrivljeni osuđeni su na kaznu bičevanja i progonstvo na robiju, ali je gospođa Lopuhin podvrgnuta najsvirepijem mučenju: kada je dovedena na mučilište, obnažena je do pojasa pred okupljenom svetinom; dželat joj je išarao telo udarcima knute, a zatim joj

66 iščupao jezik i pokazao ga narodu. Za drugu jednu ženu, koja je bila okrivljena u toj aferi, pošto je bila bremenita, sudije su predložile da se istraga odloži posle porođaja; ali je nežna Jelisaveta odgovorila: „Ne treba imati sažaljenja prema onima koji nasrću na caričin život, a još manje se treba brinuti o njihovom potomstvu”. Ona ulaže svu svoju moć za odbranu svojih ženskih interesa: pošto joj jedna modiskinja, gospođa Tardije, nije pokazala novosti namenjene drugim ženama, naredila je da se ona baci u tamnicu. Nepopustljiva je u svemu što može da ugrozi njenome zdravlju. Godine 1758, za vreme rata, Moskva je bila prepuna ranjenika i bolesnika, a imala je samo jednu bolnicu koja je morala da odbija bolesnika. Knez Šahovski, koji je bio određen da vrši smeštanje ranjenika, naredio je da se bolnička perionica premesti u napuštenu pivaru u Kremlju, te da se na taj način dobije mesta za bolesnike koji se vuku po ulicama. Kada je Jelisaveta to saznala, toliko se razgnevila, da je naredila da se perionica premesti iz Kremlja u kuću Šahovskoga i da se smesti po svim sobama, pa čak i u njegovoj sobi za spavanje. No i pored svega ovoga, savremenici smatraju njenu vladavinu kao prijatno zatišje posle tmurnih godina koje su joj prethodile. Svirepa osveta izvršena nad gospođom Lopuhin pada u prvo vreme njene vladavine i može se smatrati kao ostatak običaja koji su vladali u vreme Ane Ivanovne. Istina, mogu se videti nekoliko slučajeva naginjanja ka despotizmu, ali sistematski teror policije prestaje. Upravljanje državom vrši se sa više blagosti, i javnost može slobodno da diše. U plemićskim redovima Jelisavetina popularnost raste sve više ukoliko, pod njenim okriljem, evoluiše socijalno zakonodavstvo. Njezina vlada, ne dajući svečane i teoriske izjave, objavljuje čitav niz ukaza koji doprinose da se u isti mah kod plemića ojača shvatanje o tome da je ono zaseban stalež i ubeđenje da vlast razume i služi interesima zemljoposedničkog plemstva. U svemu ovome nema Jelisavetine zasluge, jer ona nema običaj da se iscrpljuje proučavajući državne probleme; ali ona ne sprečava socijalnu evoluciju povoljnu po interese plemstva, a to je dovoljno da pretstavnici plemića — spahija, direktni potomci tvoraca predloga iz 1730 godine, slave i veličaju dobru i veselu caricu koja im je donela smirenje. Zavere i spoljna politika. — Usled toga što za Jelisavetine vladavine socijalna evolucija ide svojim prirodnim tokom, političke zavere prestaju da budu važna činjenica u državnom životu, a protivničke stranke sukobljavaju se mnogo više na pitanjima spoljne politike nego unutrašnje. Ima istina nekoliko pokušaja zavere, ali su oni malobrojni, a događaju se bilo u početku njene vladavine, i oni su samo odjeci ranijih događaja, ili pak pri kraju, za vreme sedmogodišnjeg rata, i njih potajno priprema Pruska. Osam meseci posle Jelisavetinog stupanja na presto otkrivena je jedna mala grupa oficira, koju predvodi Turčaninov, njen lični sobar. Ta grupa imala je nameru da je ubije i da povrati presto Ivanu VI koji čami u tamnici. Istraga po ovome traje pola godine. Zaverenici, koji se ne oslanjaju ni na koju uticajnu grupu, prognani su svi u Sibir. Godine 1743 otpočinje jedno važnije suđenje. Gospođa Lopuhin, zatim žena kancelara Bestuževa, nekoliko vojnih lica i — što daje ovoj aferi jedno izuzetno obeležje —

67 austriski ambasador Bota, optuženi su da pripremaju vraćanje na presto Ivana VI. Ali dokumenta istrage koja su sačuvana dokazuju da je ta optužba bila bez osnova. Uistini, bilo je to samo razgovaranje i spletkarenje. Ta zavera izmišljena je nevešto samo zato da se obori kancelar Bestužev, da se kompromituje Bota i da se Rusija navede da raskine sa Austrijom. Tek posle deset godina, 1756 godine, poručnik Baturin uhapšen je što je nepromišljeno izjavio da hoće da zbaci Jelisavetu i da umesto nje dovede njenog nećaka Petra Fjodoroviča, naslednika prestola. Nema u ovoj aferi ničega političkog: to je jedan rasipnik i kockar prosto naprosto hteo da zavuče ruku u kesu velikoga kneza, ali se prevario u računu. Zatvoren je u tvrđavu Šliselberg. Kasnije zavere, otkrivene u početku Sedmogodišnjeg rata, direktno su posledica pruskoga rovarenja. Tako po ličnom naređenju Fridriha II, jedan ruski trgovac, koji zbog svojih poslova mora s vremena na vreme da odlazi u Prusku, dobiva nalog da organizuje zaveru među starovercima ,sa ciljem da se oslobodi Ivan VI, koji je tada tamnovao u Holmogori. Staroverci odbijaju da se mešaju u tako opasnu pustolovinu, te je taj pokušaj propao. Kaogod ni u ovim zaverama, tako isto ne treba videti neku ozbiljnu opoziciju Jelisaveti u suparništvima dvorskih stranaka. Ona proističu samo iz različitih shvatanja spoljne politike. Francusko švedska stranka nadala se da će se odmah po Jelisavetinom stupanju na presto, Rusija odreći Ostermanove spoljne politike i da će raskinuti s Austrijom. Ali ju je ta nada ubrzo izneverila. Švedska, koja je započela rat protivu Rusije pod izgovorom da brani Jelisavetina prava na presto, nastavlja taj rat i pošto je Jelisaveta stekla krunu svojim sopstvenim sredstvima. Švedska traži teritorijalne ustupke za svoje usluge, dok Jelisaveta smatra da je najbolji način za Šveđane da joj dokažu svoje dobre namere prosto u tome da ne ratuju više protivu nje. Pošto Francuska podržava Švedsku, Lašetardi je primoran da napusti Rusiju. Rat se nastavlja do 1743 godine i završava se pobedom Rusije. Ugovorom u Abou Švedska ustupa Rusiji jedan deo Finske: Frederiksham, Vilmanstrand, Nislot i pokrajinu Kimenegard, Otsada Bestužev upravlja spoljnom politikom Rusije. Ovaj nekadašnji štićenik Birona, koji ga je suprotstavio Ostermanu pošto je uzalud pokušavao da u tu svrhu upotrebi Volinskog, bio je prognan na robiju posle pada svoga zaštitnika. Jelisaveta ga vraća iz progonstva i postavlja ga za svog kancelara. To je težak udar za Francusku, jer ovaj Ostermanov neprijatelj ostaje isto tako austrofil kao i on. Njegovi protivnici pokušavaju da mu nahude progoneći gospođu Lopuhin i kompromitujući ambasadora Botu; ali se on održava na položaju nasuprot njima i ne udaljuje se od političke linije koju je unapred povukao. U maju 1746 on obnavlja ugovor o savezu iz 1726 godine sa Austrijom, a narednog meseca potpisuje jedan sporazum sa Engleskom. Da bi ispunila obaveze prema svojim saveznicima, Rusija godine 1748 šalje na Rajnu, preko Moravske i Češke, jedan korpus od 30.000 vojnika; ali Ahenski mir okončava rat za nasleđe Austrije pre nego što je ovaj korpus stupio u borbu sa Francuzima. Između 1750 i 1760 godine, evropska diplomatska igra menja se iz osnova. Francuska i Austrija — što je ranije izgledalo neverovatno — udružuju se protivu Engleske i Pruske.

68 Rusija, ostajući verna Austriji, postaje samim tim saveznica Francuske, a neprijatelj Pruske i Engleske. Ova promena ima odjeka na stranke u Petrogradu. Kancelar Bestužev, koji je odavno plaćenik Engleske, ne može više da služi — kao što je to dotada lako činio — i Englesku i Austriju. Sad mora do bira. On se odlučuje za Englesku; i dok Jelisaveta leži teško bolesna, on pokušava da se približi svojoj neprijateljici, prestonoslednikovici Sofiji Anhalt, koja je kasnije postala velika kneginja Katarina, a koja prima novčanu potporu od Engleske i podržava Prusku i Englesku. Britanski ambasador Viljams sarađuje na zbliženju izmeću Bestuževa i Katarine. Ali, protivno svakom očekivanju, Jelisaveta je ozdravila. Tada Šuvalovi, koji su — za vreme bolesti carice kojoj su kako oni tvrde odani, — takođe pokušali da se približe Katarini, počinju da potkopavaju ugled Bestuževa. Sedmogodišnji rat tek je otpočeo. Godine 1757 ruska vojska, pod komandom Apraksina, razbija Pruse, ali umesto da iskoristi svoju pobedu, Apraksin odjednom počinje da otstupa. Saznaje se da se on dopisuje sa Bestuževom i Katarinom. Optužuju ga glasno da je izdajnik. Bestužev, pošto je ugrabio vreme da uništi sve hartije koje bi ga mogle kompromitovati, uhapšen je i prognan na svoje imanje. Katarina, osumnjičena da je sa njim i Apraksinom učestvovala u kažnjivim radnjama, uspeva prilikom svojih razgovora sa Jelisavetom — iskorišćujući sve svoje glumačke sposobnosti — da utiša caričinu sumnju. Ali njeni neprijatelji, Šuvalovi, ostaju gospodari situacije do kraja Jelisavetine vladavine. Vidimo dakle da se na Jelisavetinom dvoru grupisavanja i pregrupisavanja stranaka vrše prvenstveno s obzirom na spoljnu politiku. To je stoga što u socijalnom pogledu nema više ničega što bi moglo davati pravac njihovom opredeljivanju. Službovanje plemića i uređenje zemljoposedničkih odnosa. — U trenutku preuzimanja vlasti Jelisaveta je izjavila da će se i dalje držati načela Petra Velikog. Uistini, njen upravni rad često puta je u suprotnosti sa ovim načelima. Kaogod što je Ana Ivanovna otpočela svoj rad time što je ukinula Vrhovni Tajni Savet i povratila Senatu prava koja mu je dao Petar I, isto tako je i Jelisaveta započela svoju vladavinu ukidanjem kabineta ministara, tu Aninu tvorevinu, pod izgovorom da je to drugo izdanje Vrhovnog Tajnog Saveta, samo pod drugim nazivom. Ona vraća Senatu njegovu nekadašnju nadležnost i propisuje mu da bdije nad tačnim izvršivanjem statuta i pravilnika Petra Velikog i da se na njih oslanja u svim svojim postupcima. Kasnije, 14/25 marta 1756 godine, stvorena je jedna nova ustanova pod imenom Konferencija, i ona je stavljena iznad Senata. Namenjena u početku da okuplja na savetovanje više činovnike kojima je povereno vođenje diplomatskih i vojnih poslova u Sedmogodišnjem ratu koji je tek otpočeo, Konferencija proširuje brzo, poput Kabineta ministara, krug svoje delatnosti. Vojna pitanja su u tesnoj vezi sa finansiskim pitanjima, a ova su nerazdvojna od narodne ekonomije i opšte državne uprave. Zato je neizbežno da se nadležnost Konferencije proširi postepeno na sva ova područja. Ovo sve veće proširivanje njenih nadležnosti, koje bi od nje jamačno načinilo drugi Kabinet ministara, zaustavilo se tek stupanjem na presto Petra III.

69 U oblasti socijalnog zakonodavstva, vlada se samo izdaleka pridržava načela Petra Velikog. Uistini, ona preduzima mere da upotpuni oslobođenje plemstva od obaveza prema državi, što je započeto posle Petrove smrti. Ona sve više olakšava obaveze službovanja plemića, a isto vreme proširuje njihove socijalne i ekonomske povlastice. Zakonska snaga data je već starom običaju da se plemićska deca, još od detinjstva, upisuju u spiskove pojedinih pukova. Njihove godine službe i pravo na unapređivanje počinju da teku od dana toga upisa; na taj način jedan plemić kome je tek dvadeset ili trideset godina dobiva oficirski čin ne izlazeći iz kruga svoje porodice. Isto tako je za Jelisavetine vladavine pravo posedovanja naseljenih zemljišta postalo isključiva povlastica naslednoga plemstva. Godine 1754 konfiskovana su sva zemljišta koja su pripadala licima iz drugih staleža, i tim licima je zabranjeno da ih ubuduće kupuju. S druge strane, tri niza upravnih mera teže da učine što povoljnijim uslove pod kojima plemstvo vrši svoj zemljoposednički monopol. Prvi niz ovih mera ima za cilj da održi, pa čak i da pojača, pravo svojine plemića nad njihovim seljacima. Vrhovni Tajni Savet bio je stavio van snage ukaz Petra Velikog kojim se dopuštalo mužicima da stupaju u vojsku, pa da se prema tome i oslobode ropstva. Odmah po Jelisavetinom stupanju na presto proneo se glas da će taj ukaz biti vraćen na snagu. Mužici su dočekali taj glas oduševljeno; oni u masama beže od svojih gospodara i traže da stupe u vojsku. Iako je Jelisavetina vlada izjavila da će se u svemu pridržavati Reformatorovih načela ona je pohitala da ne samo potvrdi ukidanje Petrovog ustava, već i da strogo kazni seljake koji su podneli molbe za stupanje u vojsku. Osim toga, vlada primećuje da je proteklo dvadeset godina otkako je Petar Veliki naredio da se izvrši prva „revizija” ili popis stanovništva radi ustanovljavanja ličnog poreza. Iako je veliki broj popisanih seljaka umro, a drugi odbegli od svojih gospodara i iščezli, ipak zemljoposednici i dalje plaćaju za njih porez finansiskim vlastima. Da bi „učinila po volji plemstvu”, kako je kazano u njenom ukazu, vlada naređuje da se izvrši novo popisivanje stanovništva. Ovo omogućuje posedniku zemlje, prvo, da ne plaća više za iščezle „duše”, a drugo, da lako prisvoji seljake koji mu ne pripadaju. Jer „Popisne liste”, koje na svakom imanju popunjava sam sopstvenik, nisu samo jedan statistički podatak, već su takođe jedan zakonski akt: činjenica da je seljak zapisan u spisak nekog imanja vezuje ga za gospodara toga imanja. Dovoljno je dakle da gospodar unese nekog seljaka u spisak koji on sam popunjava, pa da taj seljak izgubi svoju slobodu i postane njegov mužik. Razume se, ovaj može da traži sudskim putem da mu se vrati sloboda, ali je taj postupak toliko složen, a sudije, koji su i sami plemići, toliko su skloni shvatanju da već sama činjenica što je neko zapisan u spisak mužika pretstavlja osnov podozrenja da su upisana lica na to pristala, da mu je skoro nemogućno postići ispravku. Zbog toga je ovaj novi popis zaista „po volji” plemstvu.

70 Drugi niz mera povećava moć spahija nad njihovim mužicima. Ukazom od 1760 godine spahije su dobile pravo da pošalju u progonstvo u Sibir svoje mužike uhvaćene na delu prestupa, i takvi osuđenici oduzimaju se od broja regruta koje on mora da daje državi. Ipak, on može da pošalje u progonstvo samo mužike ispod četrdeset i pet godina i sposobne za rad, jer to proganjanje služi da se nasele obradive a nenastanjene prostorije u Sibiru. Znači da je ovo pravo slanja u progonstvo dato spahijama u cilju naseljavanja. Kako ovo pravo, tako i dužnost da paze na ponašanje svojih mužika, koja je nametnuta spahijama od 1758 godine, ističe socijalno i političko obeležje seljačkog ropstva. Ukoliko se proširuju njegova prava nad stanovništvom vezanim za njegovu zemlju, spahija postaje u neku ruku pretstavnik državne vlasti. On prikuplja lični porez u ime poreskih vlasti, on bdije nad moralom seljaka i kažnjava ih u slučaju bekstva; on isto tako mora da ih hrani i da im daje seme za vreme neplodnih godina. Mužik se manje smatra kao privatna svojina, a više kao član jednog organizovanog društva, koji mora da sluša svoga gospodara jedino stoga što je ovome državna vlast stavila u dužnost da vrši izvesne administrativne poslove. Prema tome, pošto je seljačko ropstvo jedna ustanova javnoga prava, to svaki mužik koji iz bilo koga razloga nema više gospodara, mora u izvesnom određenom roku da izabere sebi gospodara, inače mu državna vlast može po službenoj dužnosti nametnuti novoga gospodara. Šta više, uporedo sa drugom „revizijom”, nekoliko Jelisavetinih ukaza primoravaju seljake podložne oporezivanju, a koji nisu nigde upisani, da nađu sebi gospodara u određenom roku, ako neće da ih vlasti razdele spahijama. Stvarno, sve ove mere, koje bi bile nemogućne da je seljačko ropstvo smatrano kao ustanova privatnoga prava, potčinjavaju sve više život seljaka samovolji njegovoga gospodara, te položaj mužika postaje sve teži. Naposletku, treći niz mera teži da zaštiti ekonomske interese plemića-spahija. Finansiski interesi države su u suprotnosti, kao što smo videli, sa ličnim interesima spahija; jer, mada država povećava lični porez mužika, ona ne dopušta spahiji da povećava materijalne obaveze koje mužici imaju prema njemu. U ovom pitanju Jelisavetina vlada postupa suprotno Aninoj vladi. I ne pomišljajući da ograničava materijalne obaveze mužika prema spahiji, ona se trudi da smanji iznos ličnog poreza. U 1743 i 1744 godini ona ga smanjuje za 10 kopejaka od glave, što daje ukupnu olakšicu u iznosu od preko jednog miliona rubalja. Da bi se pokrili troškovi rata sa Švedskom, umesto da poveća lični porez, ona zadržava jedan deo plate sveštenstva, vojnih lica i činovnika, smanjuje kredite namenjene zvaničnim svečanostima, a da bi ograničila štetan luksuz na koji je Ana bila primorala dvor i plemiće, zabranjuje da se nosi zlatan i srebrn nakit i čipke šire od tri prsta. Godine 1752 vlada snižava — i to konačno a ne više privremeno — lični porez sa 3¼ kopejke od glave, a u isti mah briše znatne sume neplaćene poreze iz budžetskih godina 1724—1747. Što može da izvrši ova smanjenja, ima da se zahvali viškovima prihoda što ih daje monopol na so, koji je Petar Šuvalov, direktor Jelisavetine ekonomske i finansiske politike, vaspostavio godine 1751, i monopol na rakiju, koji nikada nije ukidan otkako su

71 ga ustanovili moskovski veliki kneževi. Da bi povećao državne prihode, Šuvalov je više voleo da poveća prodajnu cenu soli i rakije nego ličnu porezu. Cena rakije povišena je za 50 kopejaka od vedra; cena soli, koja se u ranije vreme menjala prema mestu, ujednačena je svuda na 30 kopejki za jedan pud. A prema Šuvalovljevoj proceni, da bi se iz lične poreze izvuklo povećanje prihoda koje se dobilo ovom operacijom, bilo bi potrebno podići iznos lične poreze za 13½ kopejki od glave, što bi bio veliki teret za poreske obveznike. Neumoran pregalac — jer je po rečima jednoga njegovog savremenika njegov dom bio pun pisara koji su neprestano prepisivali njegove zakonske projekte, — Petar Šuvalov poduhvatio se da reši jedno pitanje koje je mnogo interesovalo vlasnike zemljišta. Granice pojedinih imanja bile su tako nedovoljno određene, imanja toliko nezgodno uvučena jedno u drugo, zakonske odredbe o zemljišnim sporovima toliko nejasne, da je seoski život usled toga veoma nespokojan i rastrojen. Često puta odigravaju se prave borbe na međama pojedinih imanja ili na spornom zemljištu. Šuvalov predlaže da se izvrši opšte omeđivanje seoskih imanja. On sastavlja i uspeva da se usvoji jedno dugačko uputstvo za taj posao. On je otpočet u Moskovskoj guberniji i proširen na neke okruge u Novgorodskoj guberniji, ali su teškoće oko njegovoga izvođenja toliko velike, da se na tome i ostalo. Nasuprot tome, učinjen je odlučan korak ka rešenju drugog jednog problema do koga je spahijama mnogo stalo. Zastarele odredbe Zakonika iz 1649 godine, koji je još bio u važnosti, o traženju i vraćanju odbeglih mužika, zamenjene su, godine 1754, jednom odredbom koja se mogla mnogo lakše primeniti: rešeno je da za polaganje prava vlasništva nad pronađenim mužikom, spahije mogu da se pozivaju samo na akta o prvom popisu, onom iz 1719 godine. Godine 1754 takođe, pomoću kapitala dobivenih od monopola soli stvorena je jedna kreditna ustanova koja je imala da olakša plemićima iskorišćavanje njihovih poseda. Ona im je odobravala zajmove na podlozi njihovih naseljenih zemljišta. Najzad te iste godine data im je druga jedna povlastica, veoma znatna, a to je isključivo pravo da oni isporučuju rakiju državi, koja ima monopol na nju; trgovci će moći da je isporučuju još samo neko vreme, „dok spahije ne budu dovoljno uvećale broj svojih pecara.” Ukoliko se skraćuje rok njihovog obaveznog službovanja, utoliko se plemići radije nastanjuju na svojim imanjima i posvećuju više, uz podršku vlade, poljoprivrednim i mesnim problemima. Zato oni postepeno prestaju da žude za učestvovanjem u centralnoj upravi, a pokazuju jaku želju da se dokopaju mesne vlasti. Srednje plemstvo pomišlja mnogo manje da „obori aristokratiju”, a više da stavi nekoga iz svoje sredine na čelo okruga, da bi sebi obezbedilo prevagu u poslovima koji neposredno zadiru u njegove ekonomske interese. I ovde Jelisavetina vlada izlazi u susret plemstvu: zakon od 1761 godine određuje da se u svakom okrugu načelnik ili vojvoda ima birati među spahijama čiji se posedi nalaze u blizini glavnoga grada i da će ta birati svi plemići — spahije iz dotičnog okruga.

72 Da bi se došlo do potpunog oslobođenja plemstva, potrebna je još samo jedna mera: potpuno ukidanje obaveznog službovanja plemstva. Jelisaveta ostavlja tu brigu svome posledniku. Ali je ona učinila ono što je glavno da bi obezbedila plemstvu, čim bude konačno ukinuto obavezno službovanje, život koji će mu pružiti materijalnu nezavisnost i blagostanje, koji će ga načiniti gospodarem podjarmljenog narodnog rada i koji će dati zadovoljenje njegovom staleškom duhu. Pri kraju njene vladavine, stvaranje monarhije oslonjene na plemićski stalež već je gotova činjenica. Ostaje još samo da se pronađe tačna pravna formula koja bi potvrdila tu činjenicu, i da se tome prilagode razni mehanizmi političkog organizma. Trgovinska i industriska politika. — Pažnja koju Jelisavetina vlada poklanja interesima plemstva ne sprečava je da teži razvijanju trgovine i industrije. Plemići spahije, kaogod i njihovi seljaci, uzimaju uostalom i sami aktivno učešće u trgovačkim poslovima i industriskim preduzećima. Od godine 1726, plemići spahije imaju pravo da trguju poljoprivrednim proizvodima; što se tiče sitnog seljačkog trgovanja, ono se toliko raširilo, da je postalo za trgovački esnaf uzrok veoma ozbiljne zabrinutosti. Plemići počinju tako isto da se interesuju za razne grane industrije. U tom pogledu je delatnost Petra Šuvalova veoma značajna. Dva brata Šuvalovi, Aleksandar i Petar, pripadaju jednoj porodici siromašnijeg plemstva. Kao plemići-komornici na dvoru velike kneginje Jelisavete, oni pomažu svim svojim silama državni udar koji ju je popeo na presto, te su tako odjednom bili istureni u prvi red. A kada je, pored toga, Aleksandar osvojio i Jelisavetino srce, Petar je umeo vrlo dobro da iskoristi naklonost koju uživa njegov brat. On ume isto tako — priklanjajući se vešto pred Razumovskim, koji je postao svemoćan ljubimac, — da baca prašinu u oči pomoću bezbrojnih zakonskih projekata koji mu se neprestano vrzmaju po pameti. Ubrzo postaje on najveći autoritet u Senatu, gde se niko ne usuđuje da mu protivreči i gde on svaki čas donosi složene i smele planove za administrativnu reformu. No u isti mah brine se on i o svojim ličnim interesima. On iskorišćuje obilno svoj zvanični položaj da dobije za sebe monopole, koji mu donose ogromne prihode: monopol trgovine mašću u Arhangelsku i na poluostrvu Koli, lova na tulanje i ribolova u Belom Moru, lova na tulanje u Kaspiskom Moru; uzimanje u zakup metalurgiskih fabrika u Goroblagodatskoj na Uralu, i široko učešće u eksploataciji monopola na rakiju. Iako je njegova trgovačka i industriska delatnost veoma velika, on je ipak daleko od toga da bude izuzetak među tadašnjim titularnim plemstvom, a i srednje plemstvo počinje takođe da se interesuje sve više za industriju. Od vremena Petra Velikog, plemić teži da zameni trgovca u industriskim preduzećima. Nije bez razloga što će u trenutku sazivanja skupštinskog odbora za vlade Katarine II trgovački esnaf uložiti odlučne proteste protivu preplavljivanja trgovine i industrije od strane plemića. Petar Šuvalov je tvorac mera preduzetih za Jelisavetine vladavine da bi se oživela trgovina i industrija. Glavna od tih mera je ukidanje unutrašnjih carinarnica, naređena ukazom 1753 godine, što je državnoj blagajni naknađeno odgovarajućim povećavanjem carina na artikle spoljne trgovine. Potom dolaze: stvaranje, godine 1758, „Bankarskih filijala za meničnu trgovinu”; uspostavljanje trgovinske Komisije za izradu trgovačkih propisa; osnivanje, godine 1754, jedne Trgovačke banke za izvoznike koji rade u petrogradskom pristaništu; vaspostavljanje glavnoga magistrata i magistrata po gradovima u unutrašnjosti u obliku koji im je dao Petar Veliki.

73 Pripremanje novog Zakonika. — Pokušaji činjeni za vlade Petra Velikog, Katarine I, Petra II i Ane, da se zameni zastareli Zakonik iz 1649 godine ostali su neplodni. Godine 1757, na zauzimanje Petra Šuvalova, jedna nova komisija dala se na posao. Početkom 1755 godine, već su gotova dva odeljka novog Zakonika, odeljak koji se tiče sudskog postupka i krivica iz javnog prava, ali Jelisaveta odbija da ih potvrdi zbog njihovih odveć svirepih odredaba. Posle toga delatnost Komisije se usporava, sve do dana kada, u septembru 1760 godine, ulazi u nju Roman Voroncov, slobodni zidar, čovek sa velikim obrazovanjem i velikim: vezama, koji gaji u sebi političke ambicije. Na njegovu inicijativu, Komisija izlaže Senatu da je potrebno pridodati joj izabrane prestavnike plemstva i trgovačkog esnafa. Ukaz iz septembra 1761 godine propisuje tada da se izabere po jedan plemić i; jedan trgovac na svaku pokrajinu. Biranje se izvodi strogo, i izabrani poslanici počinju tek da pristižu, kad Jelisaveta umire. Godine 1763 njih će raspustiti Katarina II, koja je već smislila projekt za jedno šire izborno telo. Nagoveštaj vladavine Katarine II. — Ako se izbliza prouči delo što ga je ostvarila Jelisavetina vlada, vidi se da je za vreme od dvadeset godina, bez ikakvih potresa i sudara, bez hvalisanja i svečanih izjava, izvršen jedan veliki rad, koji je pripremio vladavinu Katarine II. Skoro sve najznačajnije zakonske mere te velike carice već su ocrtane za Jelisavetine vladavine. Proširivanje socijalnih i ekonomskih povlastica plemstva, upravna decentralizacija okruga u korist mesnoga plemstva; razgraničavanje imanja, i naposletku sam pokušaj sa narodnim pretstavništvom izabranim za izradu novog Zakonika, sve je to započeto za Jelisavetine vladavine; Katarina II samo će razviti do kraja ove mere, samo proširiti njihovu primenu, samo im dati više bleska, zahvaljujući usavršenim ustanovama koje su bolje prilagođene svome cilju. U duhovnoj oblasti takođe, Jelisavetina vladavina nagoveštava vladavinu Katarine II. Uticaj francuske filosofije, književnosti, mode i običaja, koji će biti tako veliki, počinje upravo da se oseća za vreme Jelisavete. Ako se taj uticaj ispoljava više u načinu života nego u idejama, delo jednog Lomonosova dovoljno je međutim da pokaže kakav srećan upliv ona već vrši na rusku misao.

GLAVA X

Od Katarine I do Katarine II (nastavak)

[uredi] I. — Petar III (1762) Detinjasti car. — Petar III, sin Ane Petrovne i vojvode od Holštajna, nekadašnjeg Menšikovljevog protivnika za vlade Katarine I, sestrić je Jelisavete, koja ga je, posle svog

74 stupanja na presto, pozvala iz Holštajna, proglasila ga za naslednika prestola i oženila Sofijom od Anhalt-Cerbsta, budućom Katarinom II. Kada je Jelisaveta uzvikivala sa strepnjom: „Moj sestrić je jedno čudovište, strašilo ..., ja ne znam šta s njim da činim”, ona je govorila suštu istinu. I zaista, uz Petrovu odvratnu spoljašnost išlo je uporedo i potpuno siromaštvo duha i izvesna sklonost za detinjarije i budalaštine. Čak i posle svoga venčanja sa Katarinom, čija je inteligencija tako živa, on ne može da zaspi pre nego što se poigra lutkama u svojoj postelji, a kada se probudi, igra se olovnim vojnicima. Kada je postao car, uzdigao je detinjaste zabave na stepen državnih poslova i iskorišćavao svoju autokratsku moć da natera sede državne velikodostojnike da učestvuju u njegovim detinjastim igrama. Jednoga dana zatekao je jednog pacova kako glođe na njegovom pisaćem stolu jednu tvrđavu od kartona; on naređuje da se pacov uhvati, pa ga zatim predaje jednom vojnom sudu i naređuje da mu po svim propisima sude velikodostojnici koje on imenuje u tom cilju i koji moraju ozbiljno da se podvrgnu toj glupoj lakrdiji. On pravi detinjaste i neumesne gestove u najozbiljnijim prilikama. Na Jelisavetinom pogrebu, on nekoliko puta namerno zaostane iza pogrebnih kola, da bi ih posle toga sustigao u trku i da bi video kako za njim lete skutovi njegovog crnog ogrtača. Na svečanim prijemima u dvoru on zasmejava prisutne podražavajući duboko klanjanje dvorskih dama. „On nije nimalo ličio na cara”, reći će kasnije jedna stara dvorska dama. Između Katarine, veoma inteligentne i veoma obdarene, i takvoga muža, nesloga je neizbežna. Zato i prestaju ubrzo svi odnosi između supružnika. Petar uzima ljubaznicu, Jelisavetu Voroncov, ženu ograničenu, ćudljivu i pijanicu. I on se odaje piću; za vreme intimnih gozbi koje on priređuje u jednoj odaji zagađenoj duvanskim dimom, on trabunja i blebeće svojim piskavim glasom, a ponekad otkriva i važne državne tajne. Razume se da on nema nikakav politički program. On ima samo jednu ličnu misao, čvrsto ukotvljenu u njegovom slabačkom mozgu: to je divljenje prema pruskom kralju Fridrihu II, kome se divi kao kakvom božanstvu. Postavši car, odriče se odmah svih teritorija koje je Jelisaveta osvojila u Pruskoj i zaključuje mir sa Fridrihom II. To je jedina njegova lična inicijativa. Pokretači unutrašnje politike. — Pa ipak, za njegove tako kratkotrajne vladavine donesene su u unutrašnjoj politici važne odluke, u kojima, razume se, nema on nikakvoga udela. One su delo onih koji zauzimaju prvo mesto pored carskoga prestola, a to će reći političara iz pređašnje vladavine, Voroncova, Šuvalova i nekojih ličnosti koje su se, kao Volkov i Gljebov, progurali iz drugog reda u prvi. Iako su svi Jelisavetini visoki činovnici bili složni u tome da treba proširiti plemićske povlastice, oni nisu svi bili voljni da idu daleko tim putem. Šuvalovi su, kao što dokazuje projekt o „osnovnim zakonima” šta ga je Jelisaveti predao Ivan Šuvalov, tražili da plemići ne budu izloženi konfiskovanju njihovih naslednih dobara i da budu izuzeti od izvesnih ponižavajućih kazni; ali, bojeći se da ne naškode interesima države, oni su pristali samo da ograniče, a ne da sasvim ukinu svoj rok obaveznog službovanja. Voroncov se, naprotiv, odlučno izjašnjava za potpuno ukidanje; on je hteo da plemić, postavši u punoj meri povlašćen zemljoposednik, može da ima mužike i zemlju a da u kaknadu za to nema nikakvih obaveza prema državi. Pošto je

75 bio manje moćan nego Šuvalov, nije mogao da nametne svoje ideje; ali, računajući na budućnost, trudio se da ih ulije nasledniku prestola. Stupanje na presto Petra III dalo je prevagu triumviratu Voroncov, Volkov i Gljebov, koji se odmah daju na posao da ostvare svoj program oslobođenja plemića od obaveznog službovanja. Oslobođenje plemstva obavezne službe. — Na nekoliko dana posle svog stupanja na presto, 17/28 januara 1762 godine, Petar III odlazi u Senat da potpiše ukaze kojima se vraćaju iz Sibira Minih, Mendeni i gospođa Lopuhin, koje je prognala Jelisaveta; potom naređuje da se ispita zakonski projekt o ukidanju monopola soli, da se prouče izmene koje treba uneti u statut manastirskih mužika, i izražava želju da se ukine obavezna služba plemstva. Posle mesec dana, 18 februara/1 marta, pojavljuje se „Proglas o povlasticama plemstva”, koji je ostao značajan događaj u istoriji ruskog plemstva. Ovaj proglas što su ga sastavili Volkov i Gljebov daje plemićima pravo da se sasvim uzdrže od službovanja državi ili da napuste službu po svojoj volji, u kome bilo trenutku, izuzev u vreme rata ili na tri meseca pre početka neprijateljstava. On im između ostalog odobrava da slobodno odlaze u inostranstvo, pa čak i da stupaju u službu stranih vladara, no ipak pod uslovom da se vrate u Rusiju na prvi poziv vlade, pod pretnjom da izgube svoja imanja. Iako su oslobođeni obavezne službe, oni ipak moraju da se staraju o obrazovanju i školovanju svoje dece. U jednom dodatku, proglas izražava nadu da plemići, brinući se o opštim interesima, neće pohitati da se odmah koriste pravom koje im se daje i da neće izbegavati službu; ide se čak dotle da se zabranjuje onima koji bi se uzdržavali od služenja da se pojavljuju na dvoru i takvi se izvrgavaju javnom preziru. Ako ova nova povlastica uništava, onda zašto su je odobrili? Kako vlada može da izlaže javnom preziru one koji budu primili tu povlasticu, kada ju je ona i ustanovila? Pisac proglasa nije zapazio tu protivrečnost. U svakom slučaju, plemići se čine kao da su zaboravili opomenu iz toga dodatka, a zapamtili samo to da su oslobođeni obaveza. Po tvrđenju savremenika, oni su se pokazali veoma zahvalni. U mnogim predlozima govori se kako bi Petru III trebalo podići zlatan kip o trošku plemstva. Pesnici opevaju cara u ushićenim slavopojkama, pa se čak i u privatnim pismima nalaze odjeci te radosti. Mužici dočekuju manifest sasvim drukčije, i baš ta jaka suprotnost između radosti plemića i gneva seljaka ističe veoma jasno socijalni značaj te reforme od trenutka kada plemić, oslobođen obaveznog služenja u vojsci ili državnoj administraciji, prestaje da bude državni službenik da bi postao povlašćeni vlasnik zemlje i seljaka, potčinjavanje seljaka spahiji prestaje da bude ustanova iz državnoga prava. Zato seljačke mase čvrsto veruju da ukidanje njihove podjarmljenosti treba da sleduje ukidanju obaveznog službovanja plemića, koje je bilo razlog i opravdanje te podjarmljenosti, te očekuju proglas koji bi obznanio ukidanje ropstva. A kako se takav proglas ne pojavljuje, među njima se širi glas da on postoji, ali ga plemići podlo kriju od naroda. Tada ogromni ustanci počinju da se dižu u Rusiji. Potrebno je poslužiti se vojskom da bi se oni ugušili. Ali u dnu duše seljaci i dalje tumače događaje na svoj način, i posledice toga videće se deset godina kasnije, za vladavine Katarine II.

76 Proglas od 18 februara/1 marta 1762 godine nije samo oslobodio plemstvo obavezne službe; ostavljajući mu prava koje je ono iz te obaveze izvlačilo, on menja takođe iz osnova ulogu plemstva u političkom organizmu Rusije; on istim udarcem obnavlja i same osnove državnog uređenja i ozakonjuje preobražaj administrativne monarhije zasnovane na seljačkom ropstvu u monarhiju koja se oslanja na plemstvo. Čitavo socijalno i političko zakonodavstvo Katarine II proizilazi iz toga proglasa, kao što stablo proizilazi iz zrna. Reforme u korist plemića i staroveraca. — Pošto su plemići oslobođeni obaveza prema državi, počela su da im se dodeljuju i izvesna lična obezbeđenja, koja im se nisu mogla dati dok su oni bili samo državni službenici. 21 februara/4 marta 1762 godine, jedan proglas što ga je sastavio Volkov, pošto je ocrtao jednu mračnu sliku špijunskih zločina i terora koje je vršila Tajna kancelarija, objavljuje svečano da je taj sistem političke špijunaže i inkvizitorske procedure ukinut „za svagda” i da se sada zamenjuje novim propisima: otsada će političke dostave ići običnim zakonskim putem, a neće više biti upućivane naročitim ustanovama. Isto tako i prema starovercima zauzima vlada širokogrudije držanje. Ukaz od 29 januara/9 februara 1762 godine, u kome se vidi kako se sasvim bojažljivo pojavljuje ideja o verskoj trpeljivosti, odobrava onima koji su se sklonili u Poljsku i druge zemlje da se vrate u Rusiju i obećava da će im se dati zemlja u Sibiru i u drugim pokrajinama prikladno izabranim. Dopušta im se da ispovedaju svoju veru i da vrše svoje obrede bez ikakvih smetnji, „jer treba odvratiti ljude od praznoverja, ne primoravanjem i nasiljem, već ubeđivanjem.” Posle nekoliko dana, niži oficiri određeni su naročito da štite staroverce od gonjenja mesnih crkvenih vlasti. Pošto vlada pretpostavlja da, ako — staroverci sve češće sami sebi zadaju smrt penjući se dragovoljno na lomaču, oni to čine zbog kinjenja kojima su izloženi, ona naređuje da se ponište istrage započete protivu njih i da se oslobode oni koji su uhapšeni. Vlada povećava vlast — već i inače tako veliku od doba Jelisavetine vladavine — spahija nad njihovim mužicima. Ona naročito potseća da se oni ne mogu upisivati u trgovački esnaf bez odobrenja svojih gospodara, bez otpusnica ili potvrda o oslobođenju sa potpisom njihovoga gospodara. Ona između ostalog stavlja van snage ranije zakone o premeštanju mužika, a ovlašćuje spahije da premeštaju svoje mužike iz jednog okruga, u drugi ne tražeći odobrenje od centralne državne uprave. Najzad, jednim naročitim ukazom, vlada zabranjuje mesnim vlastima svako mešanje u prikupljanje ličnog poreza seljaka, a naročito svako odašiljanje oficira ili drugih državnih službenika na privatna imanja; ona ostavlja spahijama punu vlast da prikupljaju porez od svojih mužika i da predaju primljene sume mesnoj državnoj blagajni. Sve ove mere odnose se na sitnija pitanja; ipak, one su značajne po tome što pokazuju o čemu su se brinuli tadašnji upravljači države, koji su mislili samo na interese plemstva. Zbog toga se oduzimanje crkvenih dobara ne bi moglo — kao što čine nekoji pisci — tumačiti kao jedna liberalna mera u korist seljaka.

77 Oduzimanje crkvenih dobara. — U godini 1762 pitanje podržavljenja (oduzimanja) crkvenih dobara nije novo, ali otkako je ono postavljeno, a to će reći od postanka Moskovske države, svetovna vlast je težila da prisvoji prostrana crkvena imanja da bi uvećala državne prihode i proširila površinu državnog zemljišnog poseda. Za vlade cara Alekseja Mihailoviča pokušavalo se da se uprava nad crkvenim imanjima poveri jednom državnom nadleštvu, svetovnom, prikazu manastira, ali se ubrzo odustalo od toga usled odlučnih protesta patrijarha i crkvenih vlasti. Petar Veliki ponovo je uspostavio prikaz manastira, a zatim, kada je Sinod zamenio patrijašiju, odmah je poverio upravu nad crkvenim imanjima jednoj novoj ustanovi, kolegijumu ekonomije, koji je bio sastavljen od svetovnih činovnika. Otada nastaju između svetovnih i crkvenih vlasti beskrajne prepirke da bi se utvrdilo da li kolegijum ekonomije treba da bude potčinjen Sinodu, i ako treba onda u kojoj meri. Od svih crkvenih ustanova, manastiri imaju najveći deo naseljenih zemljišta; površina njihovih imanja je ogromna. Godine 1724 Petar Veliki naređuje da većina manastira utvrdi brojno stanje svoga osoblja, određuje im maksimum prihoda i naređuje da viškove imaju predavati državnoj blagajni. Posle njegove smrti, kolegijum ekonomije pada pod zavisnost Sinoda. Ali se sve to menja stupanjem na presto Ane, čija se vlada, kao što smo videli, zalaže tako revnosno da prisili poreske obveznike na plaćanje poreze i da traži plaćanje zaostale poreze. A upravo manastirska imanja duguju veoma velike sume zaostale državne poreze. Iz ovog razloga, a ne da bi se oslobodili manastirski seljaci, preduzima državna vlast godine 1738 dve važne mere: kolegijum ekonomije potpuno je odvojen od Sinoda i potčinjen Senatu, a osim toga stavljeno mu je u dužnost da u isti mah prikuplja državne poreze što ih duguju manastirska imanja, i da upravlja tim imanjima, sa isključenjem crkvenih vlasti. Pobožna Jelisaveta stavlja van snage najpre sve ove mere; ona ukida kolegijum ekonomije i vraća potpuno upravu nad crkvenim imanjima Sinodu. Ali je značajno da su je posle trinaest godina državni razlozi primorali da se vrati na onaj put što su ga obeležili Petar I i Ana. Često se tvrdi kako je ovo vraćanje na ideju o podržavljenju crkvenih dobara bilo izazvano nezadovoljstvom i pobunama manastirskih seljaka, dovedenih do očajanja usled zloupotreba crkvenih vlasti. Tačno je da su ove pobune za vreme Jelisavetine vladavine uzele velikoga maha i verovatno je da su one uticale na sudbinu manastirskih imanja. Ali se, s druge strane, promena u Jelisavetinom držanju u ovom pitanju događa pri kraju njene vladavine, u početku Sedmogodišnjeg rata, kada je bilo potrebno da se bez odlaganja povećaju državni prihodi. Pred tom potrebom ona je popustila i pored sve manje želje da ugodi sveštenstvu, kada je godine 1757 naredila da se uprava nad crkvenim i manastirskim imanjima preda penzionisanim oficirima, da se manastirima dodeli izvestan određeni deo prihoda sa tih imanja a da se višak prihoda upotrebljava prema posebnim caričinim ukazima. Tako se ona jednim mahom vraća na praksu iz 1738 godine. Razume se da visoko sveštenstvo upotrebljava, i to ne bez uspeha, sav svoj uticaj da spreči ili odloži primenu tih mera. Posle stupanja na presto Petra III prestaje svako okolišenje u rešavanjima ovog pitanja. Odluke iz 1757 godine odlučno su potvrđene; zatim se jednim dopunskim proglasom od 21 marta/1 aprila 1762 godine ponovo uspostavlja kolegijum ekonomije i poverava mu se uprava — preko penzionisanih oficira — nad crkvenim i manastirskim imanjima;

78 dodeljuje seljacima, koji žive na tim imanjima, zemlju koju su ranije uživali; propisuje da se naplaćuje, umesto nekadašnjih mnogostrukih nameta, samo po jedna rublja od seljaka, pored lične poreze, i da se te sume predaju direktno koležu ekonomije, da se izdaju u zakup svakom ponuđaču zemlje i zgrade manastirskih imanja koje već nisu dodeljene seljacima, i da se prihod od tih zakupa šalje kolegijumu ekonomije. Od ovih prihoda kolegijum će davati manastirima i arhiepiskopijama sume predviđene za njihovo izdržavanje spiskovima iz 1724 godine; preostatak će pripasti državi. Odmah su postavljeni i stupili na dužnost oficiri koji će upravljati crkvenim i manastirskim imanjima. Razgnevljeno sveštenstvo počelo je da optužuje vladu da je ona neprijateljski raspoložena prema pravoslavnoj crkvi. Ova optužba je bez osnova, jer odluke Petra III samo pojačavaju i proširuju mere koje ni sama Jelisaveta, koja je toliko bila odana Crkvi, nije mogla da izbegne.

[uredi] II. — Unutrašnje stanje u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka Videli smo kako se, u razdoblju od 1725 do 1762 godine obrazuje nova ruska monarhija, koja se oslanja na plemstvo. Kakvo je unutrašnje stanje u Rusiji između ova dva datuma? Plemići-spahije i mužici. — Prema podacima kojima raspolažemo, a čija je vrednost sasvim relativna, stanovništvo Rusije u prvoj polovini XVIII veka ima skoro 90 od sto seljaka, a s druge strane 7 od sto plemića i 3 od sto gradskog stanovništva. Cela zemlja je, prema tome, bitno zemljoradnička i poljoprivredna. Skoro čitavo stanovništvo nalazi se na selu, gde plemići spahije pretstavljaju neznatnu manjinu u odnosu na seljačko stanovništvo. Ali baš ta manjina gospodari, i ona sem toga vlada nad mužicima. Mužici sačinjavaju pravi temelj socijalne zgrade u Rusiji. Godine 1730, od 5,067.054 seljaka svih kategorija, 3,073.583 pripadaju plemićima, 796,364 crkvama i manastirima, 34.249 fabrikama, 494.235 su u službi carskih dvoraca i admiraliteta, 668.623 su slobodni seljaci, takozvani državni seljaci i seljaci koji plaćaju samo porez zvani jasak (koji sibirski domoroci plaćaju u krznima). Mužici dakle čine u to doba dve trećine seljačkog stanovništva. Ali je njihova raspodela na oblasti veoma nejednaka: njihova gustina, veoma velika u središnom delu Evropske Rusije, koji odgovara nekadašnjem središtu Moskovske države smanjuje se postepeno što se ide više ka severu, istoku i jugu, ali ostaje veoma visoka na zapadu, nekadašnjem delu poljsko-litvanske države, čija je organizacija tu ostavila svoje tragove; na krajnjem severu i jugu i na donjoj Volgi, ona pada sasvim nisko. U Sibiru se i ne zna za seljačko ropstvo. Krajem XVII veka, nekadašnji veliki kneževski i vlastelinski zemljišni posedi ne postoje više. Ekonomske krize u XVI veku, konfiskacije zemljišta što ih je vršio Ivan IV i socijalni metež u Doba Nemira ostavili su od njih samo nekoliko preostalih delova. Pored ovih ostataka javljaju se, istina, u drugoj polovini XVII veka nekoliko prostranih zemljišnih poseda, koji su postali od poklona u zemlji i u mužicima što su ih carevi darovali svojim vernim službenicima. Iako se 1640 godine moglo nabrojati samo 12

79 imanja svako sa više od 1000 „ognjišta”, pola veka kasnije njih je već pet puta više. Ali imanja od 100 do 500 „ognjišta” ostaju još uvek najrasprostranjeniji tip poljskog imanja. Tek u XVIII veku ponovo se stvara jedna brojna klasa velikih posednika u pogledu zemlje i mužika. To su najčešće pridošlice u redovima visokog zemljoposedničkog plemstva. Većina velikih imanja iz doba pre Petra Velikog bila su raskomadana i rasparčana, delom zbog odeljivanja porodica, a delom zbog parcelisanja što su ih vršili osiromašeli sopstvenici. Na osnovu čitavog niza zabeležaka iz toga vremena, može se tvrditi da je u prvoj polovini XVIII stoleća trebalo imati više od 1.000 mužika pa da neko bude smatran za veoma bogatog, od 500 do 1000, pa da bude uvršćen među velike posednike, od 100 do 500 pa da se smatra osrednje imućan, a 25 do 100 pa da pripada sitnom plemstvu; ispod 25, to je siromašan plemić. Kakva suprotnost između ovih skromnih cifara i onih koje dostižu ogromni zemljišni posedi što se tek stvaraju! Dok običan plemić smatra sebe za bogata ako ima hiljadu mužika, velikodostojnici počinju da nagomilavaju imanja koja se cene na više desetina hiljada „duša”. Većina ovih bogatstava imaju da zahvale za svoj postanak dareživosti vladara, koji za vreme celoga XVIII veka ne prestaje da poklanja naseljena zemljišta. Od Petra Velikog potiče bogatstvo maršala Borisa Šeremetjeva koji je, pored velikih nasleđenih imanja primao od cara takve poklone — već sama pobeda kod Poltave donela mu je odjednom ceo Juhotski okrug — da je on ostavio 60.000 mužika svome sinu Petru, kome je njegova supruga, po rođenju kneginja Čerkaskaja, donela u miraz između ostalog još 80.000 mužika. Glavni državni tužilac Jagužinski, čiji je otac bio siromašan orguljaš u jednoj luteranskoj crkvi, postao je za vreme Reformatora jedan od najbogatijih zemljoposednika. Jedan siromašan plemić iz Kostrome, Rumjancev, obasut je imanjima zato što je otkrio mesto gde se krio carević Aleksej posle svoga bekstva iz Rusije. Potkancelar Šafirov dobio je 15.000 „duša” i veoma bogata imanja u Maloj Rusiji; ali, pošto je uspeo da pomoću industriskih špekulacija i primanja mita uveća znatno svoje bogatstvo, njegova imanja konfiskovana su 1723 godine zbog pronevera. Menjšikov je imao, u trenutku svoga pada za vreme Katarine I, preko 100.000 mužika, kao i nekoliko varoši, Koporje, Jamburg, Ranenburg, Počep, Baturin. Ako su bogatstva Jagužinskog, Šafirova, Menjšikova, bila isto toliko kratkotrajna koliko i velika, druga, kao na primer Šeremetjeva, ili pak Rumjanceva, čijeg će sina, čuvenog maršala, Katarina II obasipati poklonima, samo će još više porasti. Posle Petra Velikog, ovo naglo stvaranje ogromnih bogatstava postaće još češće. Petar II dodeljuje jednim mahom 44.000 mužika ocu svoje verenice, knezu Alekseju Dolgorukom, čija će imanja kofiskovati Ana Ivanovna, da bi ih razdala drugima. Za Anine vladavine, knez Čerkaski ima 70.000 mužika, a Minih i Biron dobivaju ogromne posede za vreme Jelisavete, Aleksej Razumovski, caričin ljubimac, uspeva da postane gospodar 50.000 mužika; njegov brat Kiril ima ih oko 120.000. Bogatstvo Šuvalovih i Voroncovih približuje se bogatstvu Razumovskog, čiji se svi rođaci, Malorusi skromnoga stanja, uzdižu takođe, zahvaljujući obilnim poklonima, u red velikih zemljoposednika. Stupanjem na presto Petra III otpočinje niz novih poklona, kojima se koriste ljubimci novoga cara. Neverovatna bogatstva stvaraju se tako odjednom, kao udarom čarobne palice; no isto tako odjednom druga se ruše, lome u hiljadu komada; sve zavisi od ćudi

80 sudbine. Ali nekoja od njih izlaze netaknuta iz političkih kriza i održaće se u drugoj polovini XVIII veka i u XIX veku. Ovaj razvoj zemljišnih poseda državnih velikodostojnika, koji će dobiti još veći zamah za vladavine Katarine II, liči na nekakvu političku lutriju, čijim izvlačenjem upravljaju vile. Srednje i sitno plemstvo, razume se, ne učestvuju u tome, sem ako kakav slučaj ne približi nekog od njihovih pretstavnika nekom dvorskom ljubimcu. Ako i ove vrste plemstva uvećavaju sve više broj svojih mužika, ona to čine sasvim drukčijim načinima. Najrasprostranjeniji način za spahiju je da prijavi nove mužike, na svoje ime, koristeći se zakonom koji propisuje da izvesne kategorije ličnosti moraju obavezno postati mužici, a to su: niži crkveni službenici, stavljeni na raspoloženje posle obnarodovanja spiskova crkvenog osoblja iz 1724 godine, zatim deca sveštenika i crkvenih službenika koja su rođena pre rukopoloženja njihovih oceva ili ako ne postanu sveštenici, mužici koje su njihovi gospodari oslobodili, deca trgovaca, zanatlija i vojnika neupisanih u spiskove lične poreze, i najzad slobodni ljudi nesposobni da dokažu svoje poreklo i koji nisu nigde upisani. Sva ova lica moraju sama da izaberu sebi gospodara, u određenom roku, inače ih vlada može dati kao mužike prvom spahiji koji hoće da ih primi. Počev od godine 1767, spahije iskorišćuju pored ostalog i pravo da traže natrag svoje nekadašnje mužike koji su, pošto su bili uzeti u vojsku, bili kasnije oslobođeni vojne službe. Oni se takođe koriste pravom da pri svakom novom zvaničnom popisu stanovništva sastavljaju spisak ili poreski registar svojih mužika. Kako je od 1747 godine, da bi ubrzala izradu tih spiskova, vlada priznala, i bez prethodnog proveravanja, zakonsku vrednost tim spiskovima, bilo je dovoljno, kao što smo videli, da jedan spahija upiše u njih ime nekog slobodnog čoveka, pa da od njega načini svog mužika. I drugi načini omogućavaju spahijama da zakonskim putem obezbede sebi vlasništvo nad izvesnim čovekom i bez njegovog pristanka. Plemić koji prihvata neko napušteno dete postaje njegov gospodar. Sopstvenik fabrike u koju je neki radnik svojevoljno stupio, može bez obzira na njegovu volju da ga u vojnoj službi zameni jednim od svojih mužika, pa da ga na taj način za uvek veže za fabriku. Od tri kategorije plemića spahija, prva sadrži samo nekolicinu vrlo velikih zemljoposednika koji imaju znatan deo mužičnog stanovništva; treća kategorija, u koju spadaju mali posednici sa manje od 100 mužika, relativno je malobrojna; najveći broj spahija spada u drugu kategoriju, u kojoj su srednji posednici sa 100 do 1000 mužika. Ove spahije, čija je vlast, kao što smo videli, nad mužicima sve više rasla, kada bi se posle izlaska iz državne službe nastanili na svome imanju, uzimali su stvarnijeg udela u upravljanju svojim imanjem. Ekonomski trebnik, u kome je jedan od njih, obrazovan čovek, istoričar i publicista Tatiščev, dao godine 1742 opis gazdovanja na njegovom imanju, omogućava nam da stvorimo tačnu pretstavu o tadašnjoj domaćoj ekonomiji. Svako imanje proizvodi samo ono što je potrebno gospodaru i njegovim seljacima, ne trudeći se da nadmaši tu potrošnju, i da redovno prodaje na tržištu svoje prirodne proizvode ili izrađevine. Tatiščev primenjuje na svome imanju sistem kuluka: jedan deo zemljišta obrađuju seljaci za račun gospodara, i radovi seljaka na gospodarevim njivama zovu se barščina (kuluk); drugi deo razdeljen je seljacima, koji ga iskorišćuju za svoj

81 račun. Gospodar se nimalo ne trudi da proširi svoj deo obradive zemlje, čije prostranstvo određuju isključivo potrebe spahijinog dvorca. Zbog toga je zakupnina koju seljaci plaćaju spahiji daleko od toga da bude onako velika kao što će biti u narednom razdoblju, kada će se vlastelinski posed pretvoriti postepeno u preduzeće koje radi za tržište. Ali nedovoljnost i primitivnost poljoprivredne tehnike primoravaju da se donekle poveća teret seljačkih obaveza prema gospodaru. Na većini imanja gde se primenjuje sistem kuluka, pravilo je da seljak radi tri dana u nedelji za račun spahije, a tri dana za sebe, jer je obradiva zemlja obično podeljena na ravne delove između spahije i njegovih seljaka. Međutim, već se javljaju jake povrede ovog pravila. Seljak Posoškov, koji piše početkom XVIII veka, priča kako izvesne spahije nameću kuluk svojim mužicima cele nedelje, a dopuštaju im da rade za sebe samo nedeljom. Kuluk se ponekad zamenjuje plaćanjem u naturi: umesto da obrađuju njive svoga gospodara, seljaci daju poljoprivredne proizvode i izrađevine za izdržavanje vlastelinskog dvorca. Ponegde je i ovo davanje u naturi zamenjeno plaćanjem u gotovom novcu, čiji je iznos najčešće 1 ili 2 rublje od mužika godišnje, ali može dostići i 5 rubalja; seljaci pribavljaju potrebni novac odlazeći da rade razne zanate izvan sela. Sistem plaćanja zakupa izgleda da se radije primenjuje nego sistem kuluka. Spahije su zadovoljne ako im seljački danak obezbedi sve što je potrebno za njihov život; oni još ne pomišljaju da pretvore svoja imanja u privredna preduzeća; osim toga, obavezno služenje u vojsci ili državnoj administraciji ne dopušta im da se lično staraju o svome imanju. Međutim, ne treba verovati da ova primitivna ekonomija obezbeđuje seljaku lak i patrijarhalan život. Iako seljačka podjarmljenost još nije onako tegobna kao što će biti kasnije, ipak spahijska vlast, koja dobiva sve više samopouzdanja, teško pritiskuje mužika. S druge strane, seljak nije siguran da će od svoga gospodara dobiti materijalnu potporu u neplodnim godinama; istina, zakon obavezuje spahiju da ga hrani u slučaju oskudice, ali se taj zakon ne poštuje dovoljno, te su na primer u godinama 1734, 1749 i 1750 mnogi seljaci, koje je njihov gospodar ostavio njihovoj sudbini, primorani da prosjače. Sve veći broj bežanja sa imanja i seljačkih pobuna pokazuje jasno da je položaj mužika veoma težak. I pored veoma strogih kazni predviđenih zakonom, mužici beže sa imanja u masama. Za vreme Ane i Jelisavete, mužici iz središne Rusije beže u masama ka Uralu, Sibiru, Kavkazu, baltičkim pokrajinama i Poljskoj. Najmanja vest, čak lišena svakog osnova, dovoljna je da proizvede u seljačkim masama komešanje i previranje duhova. Godine 1742 širi se lažna vest da je seljacima ponovo dopušteno da stupaju u vojsku i da se na taj način oslobode ropstva, kao u vreme Petra I; i odmah mužici počinju da pristižu u gomilama u regrutne kancelarije, gde ih čeka gorko razočarenje. Godine 1758 oni u gomilama napuštaju svoje gospodare i odlaze ka fabrikama svile na donjoj Volgi, gde se priča kako je njima odobreno da stupaju na rad. Osim ovih izuzetnih slučajeva, pojedinačna bekstva događaju se svakog dana. Opomene, pretnje, stroge kazne, sve to ništa ne pomaže. Može se oceniti veličina te neprijatne pojave i briga koje ona prouzrokuje spahijama i vladi po pažnji koju joj tadašnje zakonodavstvo ukazuje. Godine 1754 obnarodovan je čitav jedan zakonik kojim se podrobno reguliše pitanje traženja i vraćanja odbeglih mužika. Ma da mužici najčešće odgovaraju na tegobnost svoga položaja bežanjem, oni ponekad idu i do pobune. Za Jelisavetine vladavine ovi ustanci dobivaju već obeležje pravih bitaka između pobunjenih seljaka i trupa koje su poslane da ih savladaju. Tako su, na primer, godine 1752, u okrugu Kaluga, 3.000

82 Demidovljevih seljaka, naoružanih puškama i topovima, razbili i naterali u bekstvo čitav jedan puk dragona i zarobili njegovoga komandanta. Nemiri se zatim proširuju i na druge okruge, i da bi se oni ugušili, potrebno je poslati šest pukova sa artilerijom. Godine 1762, za vlade Petra III, obnarodovanje proglasa kojim se plemići oslobađaju obaveznog služenja u vojsci izazvalo je, kao što smo videli, nove pobune seljaka na mnogim spahijskim imanjima. Podjarmljenost seljaka je socijalna osnova aristokratske monarhije koja je u toku stvaranja. Plemstvo, koje se oslobađa obaveznog službovanja državi, vidi u njemu jemstvo čvrstog i stabilnog državnog poretka. Uistini, usled sve većeg nezadovoljstva podjarmljenih seljaka, država izgleda kao da leži na vulkanu; svakog trenutka duboki podzemni potresi ljuljaju njene temelje, koje povremeno ližu plamenovi građanskog rata. --------------------------Crkveni i manastirski, fabrički, dvorski krunski seljaci. — Seljaci potčinjeni raznim crkvenim i manastirskim ustanovama su, posle spahijskih seljaka, najveća mužička grupa. Broj manastirskih mužika je naročito veliki. Čuveni manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, ima oko 1740 godine 106.000 mužika na svojim imanjima, koja su rasturena u petnaest gubernija Velike Rusije. Manastir Aleksandra Nevskog u Petrogradu ima 25.000 mužika; zatim dolaze Uspenski manastir u oblasti Vjatke, sa oko 24.000, i manastir svetoga Kirila u Bjelozersku, na severu, sa 21.500 mužika. Razume se, svi manastiri nemaju prostrana imanja, ali nije redak slučaj videti ih kako nagomilavaju zemlje i mužike. Između crkveno-manastirskih i plemićskih seljaka jedina je razlika u tome, što oni prvi ne zavise od pojedinaca već od ustanova. Pokušaji podržavljenja crkvenih i manastirskih dobara koje su činile vlade u prvoj polovini XVIII veka imale su prvenstveno za cilj da se državi predaje najveći deo prihoda sa crkvenih imanja. Što se tiče prave uprave nad tim imanjima i njihovim seljacima, ona je oduzeta od crkvenih vlasti i predata svetovnim činovnicima Kolegijuma ekonomije samo za vreme od četiri godine, od 1740 do 1745 godine. Za sve ostalo vreme, od 1725 do proglasa Petra III, upravu nad mužicima imaju niži oficiri i upravnici manastira i crkava. Da li je život ovih mužika teži nego život mužika na spahijskim imanjima? Na ovo pitanje, koje se često postavlja, odgovori su različiti, prema tome da li ih daju svetovni ili crkveni istoričari; ali evo zaključaka koji se mogu nepristrasno iz njih izvući. Seljaci crkvenih ustanova imaju najčešće velike komade zemlje. Iako su njihove sporedne obaveze, kao na primer sečenje i prevoz drva, ribolov, rad u mlinovima i pecarama rakije, kuvanje piva i kvasa, napasanje stada, itd., mnogobrojnije, njihov kuluk je manje naporan nego kuluk spahijskih seljaka, jer imaju da obrađuju mnogo manje zemlje u korist svojih gospodara. I iznos njihove zakupnine je niži. Pa ipak je njihovo stanje veoma teško. Nije bez uzroka što izvesna opasna uzrujanost, koja se ispoljava u krvavim pobudama, muči manastirske seljake za vreme čitave Jelisavetine vladavine. Njihovo očajanje dolazi manje od težine obaveza, a više od zloupotreba upravnika, čije surovo postupanje ide čak do stavljanja na muke. Seljaci zvani „posedni”, potčinjeni fabrikama, ne pripadaju industrijalcu, nego samoj fabrici. Prema tome, njihov vlasnik nema prava da ih pojedinačno prodaje. Zakon određuje maksimum seljaka koje može da drži izvesna kategorija fabrika. On isto tako

83 određuje broj onih koje industrijalac mora da dodeli na rad u fabrici i koji se više ne mogu upotrebljavati za druge poslove. Ali,u stvarnosti, granice koje je zakon postavio samovolji vlasnika ne poštuju se, te fabrički seljaci imaju da podnose sav teret robovanja. Svi napori koje oni čine da bi odbranili svoja prava osuđeni su na neuspeh, i to ih često puta nagoni da pribegnu otvorenoj pobuni. Dvorski seljaci zavise od uprave carskih dvoraca, isto onako kao što spahijski seljaci zavise od svojih gospodara. Oni moraju da rade kulukom na državnim imanjima i da plaćaju zakupninu upravi carskih dvoraca, ali su i kuluk i zakupnina tu manje teške obaveze koje pritiskuju spahijske seljake. Najzad, krunski seljaci su oni srazmerno malobrojni seljaci koji pripadaju privatnim posedima članova carske porodice. Slobodni ili državni seljaci. — Pored seljaka vezanih za zemlju i gospodara, ima mnogo seljaka koji uživaju ličnu slobodu. To su pre svega potomci seljaka odavno nastanjenih na „crnim” zemljištima, a to će reći na zemljištima koja imaju obeležje državnih poseda: ovi seljaci, zvani černosošnjije (crnoplugci) potpadaju neposredno pod državu, nisu potčinjeni nikakvoj privatnoj vlasti i većinom su skoncentrisani na severu Evropske Rusije i u Sibiru; zatim, inorodni seljaci, Tatari, Baškiri, Čuvaši, Čeremisi itd., koji su nastanjeni na državnom zemljištu koje se nalazi većinom u slivu Volge i istočno od ove reke; naposletku, potomci nekadašnjih tobdžija, strelaca, dragona, konjanika itd., kojima je Moskovska država bila stavila u dužnost da brane južne granične oblasti i koje je državna blagajna, pod izvesnim uslovima, nagrađivala ustupanjem delova zemljišta. Od vremena kada je Petar I, godine 1724, ustanovio glavarinu (lični porez), svi su oni spadali u kategoriju „državnih” ili „državnoblagajničkih” seljaka. Ona sačinjava otprilike trećinu ruskog seljačkog stanovništva, dok su druge dve trećine mužici. „Černosošnji” seljaci sačinjavaju glavni deo ove kategorije. Oni su nastanjeni na imanjima čija je površina međusobno veoma nejednaka. Tim imanjima imaju oni pravo da slobodno raspolažu, da ih čak i otuđuju po svojoj volji, pod uslovom, koji je postavljen tek za Jelisavetine vladavine, da ih ne prodaju ličnostima oslobođenim lične poreze. „Državni seljaci”, osim ovog poreza, imaju prema državnoj blagajni razne obaveze, od kojih su nekoje veoma teške kao što je na primer održavanje puteva po gustim šumama i baruštinama u severnoj Rusiji, i obavezu — veoma tešku zbog ogromnih razdaljina između naseljenih mesta — da putnicima daju odmorne konje do najbliže stanice. Oni takođe moraju na smenu da vrše dužnosti procenjivača, prodavaca, blagajnika i čuvara u ustanovama gde država prodaje vino i so, kao i dužnosti nižih policiskih organa, glasnika, noćnih čuvara itd. Najzad, od godine 1723 oni su podvrgnuti jednoj novoj novčanoj obavezi koja će ubrzo — prema mišljenju same vlade, izraženom više puta u raznim ukazima — biti prispodobljena zakupnini koju plaćaju mužici spahijama i dvorski seljaci upravi carskih dvoraca. Kada je za vreme Jelisavete ta zakupnina povišena, tvrdilo se sa zvanične strane da je to učinjeno upravo stoga što su i spahije povisile nedavno zakupnine svojim mužicima. Država dakle uzima od slobodnih seljaka zakupninu kao sopstvenik zemlje na kojoj su oni nastanjeni. Ona time potvrđuje svoje nasledno pravo nad tom zemljom, čiji se uživaoci nalaze u tome pogledu, iako zadržavajući svoju ličnu

84 slobodu i pravo da otuđe svoj deo zemlje, u položaju koji je sličan položaju mužika. U Sibiru, umesto da plaćaju ovaj novi danak, „državni seljaci” plaćaju ono što se naziva „zemljišni desetak”, te ova obaveza potseća takođe na položaj mužika podvrgnutih kuluku. Lična sloboda državnih seljaka je uostalom veoma nepouzdana. Vlada sebi pripisuje potpuno pravo da ih svede na stepen mužika. Svaki poklon u zemlji i seljacima koje neki vladari daju svojim ljubimcima — a videli smo koliko ovi pokloni mogu da budu veliki — povlači automatski podjarmljivanje velikog broja slobodnih seljaka. „Državni seljak” ostaje dakle napragu ropstva. I tako, na kraju krajeva, svi su seljaci stvarno više ili manje robovi. Gradovi. — Gradsko stanovništvo, sastavljeno od trgovaca, industrijalaca, zanatlija i radnika, pretstavlja samo jedan beznačajan delić stanovništva podložnog poreskoj obavezi, 3 od sto. U jednoj zemlji gde preovlađuje sistem domaćeg gazdinstva, uslovi nisu povoljni za varoški život. Ima veoma malo varoši, a većina njih liče na velika sela. Godine 1721 Petar I podelio je stanovnike varoši na „neredovne” i „redovne” građane. Prvi, u koje spadaju plemići, sveštenici i stranci, ne učestvuju ni u plaćanju opštinskih poreza ni u mesnoj upravi; oni nisu članovi gradske zajednice. Drugi su podeljeni na dve — a ubrzo potom na tri — korporacije ili „gilde”: u jednoj se nalaze kapitalisti i najveći trgovci, umetnici, lekari i apotekari; u drugoj su mali trgovci i zanatlije; prost narod, a to će reći radnici, grupisan je zasebno. Ako se posmatra ne ova zakonska podela na klase, već sam socijalni i ekonomski sastav društva, onda je trgovački element najmalobrojniji — zanatlije, radnici i baštovani sačinjavaju 58 od sto gradskog stanovništva, — a sitna trgovina znatno preovlađuje. Veliki broj građana bavi se povrtarstvom, pa čak obrađuje i njive, te varoš zadržava veoma mnogo izgled sela. Trgovci, zanatlije i prost narod obrazuju jednu zajednicu čiji članovi, solidarno odgovorni, imaju prema državi mnoge i teške dužnosti. Oni su obavezni da naizmenično vrše dužnosti blagajnika, procenjivača, kontrolora robe i pomoćnika u državnim prodavnicama rakije, soli i drugih monopolskih artikala, kao i razne dužnosti u službi carina, putarina, mostarina i upravne policije. Ove službe zahtevaju toliko mnogo osoblja, da se u izvesnim varošima za njihovo vršenje mora da uposli 70 od sto, a ponekad čak i više, „redovnih” građana. Ako dodamo da se ove službe vrše često puta u mestima udaljenim od varoši, razumeće se koliko one staju građane, koji su stalno primorani da napuštaju svoje poslove. Povrh toga, mnoge od njih povlače i novčanu odgovornost onoga koji ih vrši. Varošani moraju da plaćaju osim toga lični porez, kao i mnoge takse, bilo redovne, bilo vanredne, koje padaju na opštinu. Većina ovih poreza su skupni porezi. Vlada unapred rasporedi taj porez, po svojoj volji, na razne poreske obveznike, ali ostaje solidarno odgovorna za njegovu isplatu. Imućniji stanovnici odgovaraju dakle za sirotnije ili oskudne stanovnike. Posledica toga je da je opštinsko uređenje gradova čisto oligarhijsko; jedna šaka bogataša drži sve ostale građane u potpunoj zavisnosti. Unutrašnji poslovi opštine rešavaju se na zboru svih građana. Zbor bira starostu opštine, zatim kmetove i odbornike (savetnike, „ratmane”), koji obrazuju opštinska veća ili magistrate, koje je ustanovio Petar I da

85 upravljaju „redovnim” građanima. Ustvari, otpravljanje poslova, i na zborovima kao i u magistratima, je isključivo u rukama nekolicine bogatih trgovaca, koji su novčano odgovorni državnoj blagajni za redovno plaćanje poreza. Ovi poslovi su uostalom veoma malobrojni, jer se zborovi i magistrati ograničavaju skoro isključivo na raspoređivanje službi, dužnosti i poreza koje gubernija traži od varoši. Pravilnik što ga je Petar I obnarodovao 1721 godine bio je ocrtao plan obimne reorganizacije gradova, i Reformator je računao da revnost opštinskih odbora izabranih da ostvare njegove namere; ali je sve bilo uzalud. Nemogućno je u to vreme da ruska varoš postane središte ekonomskog i duhovnog napretka, jer sistem domaće ekonomije, koji preovlađuje u celoj zemlji, osudio je varoš na životarenje, i još stoga što su građani obavezni da vrše mnoge javne službe, a to koči njihovu delatnost i nanosi velike štete njihovom materijalnom blagostanju. Trgovina. — Vrednost spoljne trgovine koju Rusija vodi samo sa Evropom povećava se od 1717 do 1760 godine za više od 13,000.000 rubalja. Za čitavo ovo razdoblje izvoz nadmašuje uvoz. Ovaj višak izvoza menja se zajedno sa izmenama carinskih tarifa. Godine 1724 Petar I obnaroduje prvu rusku tarifu, sa čisto zaštitnim obeležjem, što izaziva znatno povećanje izvoza u odnosu na uvoz. Godine 1731 jedna nova tarifa označava odlučan korak ka najstrožijoj zaštiti domaće radinosti, te se višak izvoza još povećava. Što trgovački bilans ostaje stalno povoljan za Rusiju, to nije stoga što ne postoje državni dugovi — Jelisaveta nije uspela da zaključi spoljne zajmove, koji će prviput biti zaključeni za vlade Katarine II, — već usled opšteg ekonomskog stanja zemlje, usled slabosti njene kupovne moći i skromnosti njenih potreba. Rusija jeste primorana da pribegne stranim fabričkim proizvodima, koji pretstavljaju glavninu njenog uvoza, ali inostrane fabrike imaju beskrajno veću potrebu za njenim sirovinama, koje pretstavljaju masu njenog izvoza. Glavni izvozni artikli su konoplja, lan, gvožđe i drvo. Ruske žitarice još nisu postale važna činjenica na evropskim tržištima; odveć je teško i odveć skupo prevoziti ih iz plodne oblasti na jugu Rusije, u ruska pristaništa koja su u to vreme bila na severu. Uvozni artikli su naročito razne čoje, svilene i pamučne tkanine, vunena roba i razni predmeti za svakidašnju upotrebu. Ruski trgovci trguju s Evropom samo posredstvom stranaca, naročito Engleza, u čije ruke prelazi skoro polovina prometa što ga vrši petrogradsko pristanište. Za vreme Ane, Rusija zaključuje trgovinski ugovor sa Engleskom i daje joj klauzulu najvećeg povlašćenja. Čak za vreme Sedmogodišnjeg rata, koji je svrstao Englesku među političke protivnike Rusije, engleska trgovina sačuvala je svoju prevagu. Spoljna trgovina Rusije sa Azijom pruža nam obratnu sliku. S jedne strane izvoz je manji od uvoza; s druge, Rusija izvozi uglavnom izrađevine, a uvozi naročito sirovine za svoje fabrike, i životne namirnice, voće, stoku i čaj. To je stoga što Rusija služi kao spona između Azije i zapadne Evrope, i što je rusko aziska trgovina u to vreme velikim delom tranzitna trgovina. U ovoj trgovini prvo mesto zauzima Kina, drugo Persija i Aziska Turska, a treće Centralna Azija. Trgovina sa Kinom je monopol državne blagajne. Saobrazno ugovoru iz 1727 godine, rusko-kineska trgovina sme da se vodi samo preko varoši Kjahte i Curuhajtu. Trgovanje se vrši pomoću karavana koje ruska država šalje u unutrašnjost Kine: od smrti Petra I pa do stupanja na presto Katarine II otišlo je pet takvih karavana, i to godine 1728, 1737, 1741, 1746 i 1755. Trgovinu sa Persijom drže u svojim rukama Englezi i Jermeni. Englesko-ruskim ugovorom iz 1754 godine vraćeno je

86 Engleskoj pravo, koje je ona izgubila krajem XVI veka, da slobodno provozi kroz Rusiju evropsku robu upućenu u Persiju, i persisku robu upućenu u Evropu. Oko 1755 godine obrazovano je jedno rusko trgovačko društvo za trgovanje sa Persijom; ali ono nije dugo trajalo i stopilo se postepeno sa jednim jermenskim društvom, kome je vlada dala velike povlastice. Unutrašnja trgovina, iako je njena vrednost skoro dvaput veća od vrednosti spoljne trgovine, nije živa. Odveć visoka interesna stopa dokazuje da su kapitali bili retki i da se imalo malo poverenja u trgovačka i industriska preduzeća. Trgovina se većinom obavlja na vašarima. U to vreme se brzo razvijaju vašari u Makarjevu, blizu Nižnjeg-Novgoroda, i vašar u Irbitu, i te dve varoši bile su centar ruske trgovine; čitava trgovina sa Sibirom obavlja se na vašarima. Ukrajina je puna mesnih vašara. Unutrašnje carinarnice, sve dok nisu bile ukinute za Jelisavetine vladavine, i mnogobrojni državni monopoli kočili su unutrašnju trgovinu. Pošto je između 1709 i 1714 godine bio dao državi monopol trgovanja izvesnim artiklima, Petar I se odjednom vratio slobodnoj trgovini. Ali, počev od godine 1730, pribegava se ponovo sistemu monopola, koji je došao do vrhunca svoga razvoja za Jelisavetine vladavine. Državna blagajna počinje da izdaje pod arendu privatnim društvima mnoge grane trgovine koje su dotada bile monopol države; neka od ovih društava imaju na čelu veoma visoke ličnosti, od kojih nekoje, kao na primer Petar Šuvalov, uspevaju da ostvare veoma velike dobiti. Tek posle 1762 godine, za vladavine Katarine II, biće nekadašnji monopoli postepeno ukinuti. Industrija. — Tek u XVIII veku stvorena je uistinu ruska industrija. Za vlade Petra I bilo je u Rusiji samo 98 fabrika; godine 1762 bilo ih je 984, a pred smrt Katarine II 3.161. Za vladavine poslednika Petra I, ne samo da su se dotadašnje industrije razvile, već su se pojavile i nove. Među onim prvim da navedemo fabrikaciju čoje, platna, svile, zatim metalurgiske fabrike, rafinerije, fabrike koža, duvana i stakla, koje su podignute ili su se znatno umnožile za vlade Petra Velikog. Ove druge jesu: industrija pamuka, kristala i porculana. Pre Petra I u Rusiji se prede i tka pamuk po kućama, ali tek u XVIII veku stvara se oko Moskve i Vladimira jedna prostrana tkačka oblast, gde seljaci tkaju kod svoje kuće i na ručnim razbojima konac uvezen iz inostranstva. Prvi pokušaji industriske izrade pamučnih tkanina datiraju tek od 1740 godine. U 1745 godini, prvu fabriku pamučnih tkanina osnovao je Ižinjski u Ivanovu, selu u Vladimirskoj guberniji, gde seljak Sokov, koji je naučio kod jednoga stranca u Šliselburgu tajnu sastavljanja boja i izrade cica, osnova zatim još jednu fabriku. Cicevi i vezoglave koje je izrađivao Sokov bile su na glasu u XVIII veku. Gračev i Garelini, čuveni industrijalci, išli su njegovim tragom. Prve fabrike stakla potiču iz XVIII veka; one su se znatno razvile već za vlade Petra I. Ali tek 1752 godine osniva Lomonosov jednu fabriku za izradu bojenog stakla koje je on izumeo, i tek 1757 Malcev, u svojoj fabrici u Vladimiru, počinje prviput izradu kristala, služeći se običnom masom od koje se pravi staklo. Oko 1750 godine podignuta je, na 85 vrsta od Moskve, prva fabrika porculana — ima ih u to vreme samo četiri u Evropi — godine 1758 ustanovljene su u Petrogradu carska fabrika porculana i fabrika trgovca Volkova.

87 Od 3.161 fabrike koje postoje pri kraju vladavine Katarine II, skoro sve su podignute posle vladavine Petra I; jer od 98 fabrika koje su radile za vreme Petra I, preostalo je jedva dvadesetak; ostale iščezavaju u toku prve polovine XVIII veka. To je stoga što za vreme Petra I industriska preduzeća, izuzev razume se državnih fabrika, pripadaju većinom trgovcima, a trgovac je primoran, za vladavine Petrovih poslednika, da u velikoj meri ustupa mesto plemiću. Nepostojanost industriskih preduzeća što su ih osnovali trgovci za vlade Petra I dolazi otuda, što se one nikad nisu oslanjale na velike privatne kapitale; one se održavaju zahvaljujući naročito svakovrsnim potporama koje im daje država. Ulozi ortaka su najčešće skromni, nedovoljni; zato svako smanjenje državne potpore povlači brzo slom preduzeća. Veliki industriski problem toga doba je pitanje radne snage. Jer, usled podjarmljenosti seljaka, veoma je teško naći slobodnu radnu snagu; s druge strane, iako industrijalac spada u klasu trgovaca, ipak mu nije lako da iskoristi mužike, jer zakonodavstvo i državna politika teže sve više da priznadu plemićima isključivo pravo — koje oni ogorčeno brane — na mužičku radnu snagu; i ovo, pored skučenosti tržišta za fabričke proizvode, doprinosi još više opadanju fabrika koje pripadaju trgovcima. Jedna anketa vršena za Anine vladavine oko 1730 godine otkriva da su mnoge fabrike, zvanično registrovane, stvarno zatvorene i postoje samo na hartiji, kako bi omogućile industrijalcima da sačuvaju izvesne povlastice. Godine 1744 jedan ukaz naređuje da se izbrišu iz spiska industrijalaca oni čije su fabrike u punom materijalnom rasulu; spisak isključenih, sa nekoliko retkih izuzetaka, sadrži samo imena trgovaca. U zvaničnom registru, objavljenom oko 1760 godine, uzalud bi se tražila imena nekolicine nekadašnjih velikih industrijalaca trgovačkog porekla, kao što su Mamesi, Zatrapezni, Ščegolini, Mikljajevi, itd. Nasuprot tome, oko 1750 godine, broj fabrika koje su osnovali plemići osetno raste. Vidi se čak kako se pojavljuju preduzeća koja su osnovali seljaci-kulučari koji zavise od bogatih spahija; takav je slučaj seljaka Sokova, jednoga od osnivača pamučne industrije u Vladimirskoj oblasti. Duhovni život pre Jelisavetine vladavine. — Zajedno sa primenjenom naukom koja je prvenstveno interesovala Petra Velikog, čista nauka prodrla je takođe u Rusiju. Od osnivanja Akademije nauka u Petrogradu godine 1725, ruska prestonica postaje kolonija zapadnjačke nauke; među članovima Akademije, gde je evropska nauka sjajno zastupljena, nalaze se naročito braća Bernuji. Iako u početku sastavljena isključivo od stranih naučnika, Akademija je ubrzo počela obilno da pomaže procvat ruske nauke. Ona priprema čitav niz naučnih izdanja, posvećenih proučavanju geografije i istorije Rusije, kao što su Publications géographiques mensuelles (1728), i Sammlung russischer Geschichte (od 1732), pod upravom akademika Milera. Između 1730 i 1740 ona organizuje dve ekspedicije na Kamčatku, uz saradnju Gmelina, Fišera i jednog ruskog naučnika, Krašeninnikova. U isto to vreme Miler posećuje mnoge varoši u Sibiru i prikuplja u mesnim arhivama ogromnu količinu istoriskih dokumenata. Akademija priprema isto tako prvi ruski naučni atlas, koji će biti izdat 1745 godine. U isti mah kada tako udara temelje naučnom proučavanju Rusije, njenog zemljišta i njene prošlosti, ona obrazuje ruske naučnike, koji će se ubrzo istaći svojim radovima; zato, kada je ona oko 1760 godine organizovala čitav niz naučnih ekspedicija u razne pokrajine Rusije, mogla je da u njih uvrsti, pored svojih članova stranog porekla, Polasa, Gildensteda, Falka i Georgija, i ruske naučnike, pored ostalih Lepehina, Krašeninnikova, Rumovskog.[1] Ali njen najveći naučni ponos je delo genijalnog naučnika Lomonosova.

88 Uskoro se duhovna delatnost ne ograničava samo na Akademiju. U raznim sredinama ruskog društva poznate su već glavne filosofske, političke, naučne ili estetičke ideje tadašnje evropske književnosti. U raspravi Osnovanost vladareve volje koju je napisao godine 1721, po naređenju Petra Velikog, Teofan Prokopovič priznaje da je porastao broj onih koji se više ne daju ubediti samo navodima iz Svetog Pisma, i da je sad potrebno, ako se želi da se oni ubede, da se dokazivanje osloni na zapadnjačku nauku. Uskoro posle smrti Petra Velikog, nekoliko pisaca ističu se u književnosti, koja je duboko prožeta evropskim duhom. Najglavniji od njih je isti ovaj Teofan Prokopovič, čija je plodna književna delatnost počela još za života Petra Velikog. Učenik Kijevske duhovne akademije i Jezuitskog kolegijuma u Rimu, čovek velike naučne spreme i veoma darovit, ovaj kaluđer bio je glavni Petrov saradnik u crkvenoj reformi i upotrebio je svoj književni dar da objasni, opravda i propoveda ostale careve reforme. On je napisao veliki broj teoloških dela — koja pokazuju težnju ka protestantizmu, dok njegov književni suparnik, Stevan Javorski, naginje ka katolicizmu, — stihova, školskih drama i političkih rasprava po naredbi Petra I, zatim čuveni zbornik kanonskih propisa Crkveni pravilnik, čiji reformatorski planovi ne zadiru samo u oblast crkve, već i u oblast opšte politike. Pa i same njegove propovedi, čija je teološka vrednost neosporna, pune su čisto političkih ideja i daju mnogo mesta veličanju i objašnjavanju Petrovih reformi. Posle careve smrti njegov gostoljubivi dom postao je zborište prestavnika zapadnjačke nauke i kulture. Strani akademici druže se tu sa ruskim piscima, među kojima su u prvom redu pesnik Kantemir i istoričar Vatiščev. Antioh Kantemir je sin jednog moldavskog gospodara, Demetriusa. Njemu je tek tri godine kada se njegov otac, čovek veoma obrazovan, iselio u Rusiju 1711 godine. Školovao se u Akademiji, gde su mu bili učitelji slavni Bernuji, Bajer i Gros. On stupa u vojsku u Preobraženski puk, i prilikom stupanja na presto carice Ane, on igra važnu ulogu kao odlučan pristalica autokratije i protivnik članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Godine 1732 on je naimenovan za ruskog diplomatskog prestavnika u Londonu, a od 1737 do 1744, kada je umro, vrši dužnost ruskog ambasadora u Parizu. Njegovo obrazovanje i visoke duhovne težnje otvorili su mu pristup u parisku naučnu i književnu elitu; sprijateljio se sa Monteskjeom, Mopertuejem i opatom Venutijem. On prevodi na ruski delo Razgovori o mnoštvu svetova od Fošnela, Persiska pisma od Monteskjea, Moral od Epikteta. On sastavlja ode, prevodi psalme, započinje jedan spev, Petridu, ali za svoju pravu književnu slavu ima da zahvali svojim Satirama. Prva od ovih satira, napisana 1730 godine, donela mu je oduševljenu pohvalu Teofana Prokopovčiča. Ohrabren uspehom, on piše još osam drugih satira. U izboru sadržine i njihove obrade on ide za primerom Horacija, Juvenala, Boaloa, Labrijera. U pogledu stihova, on ostaje veran slogovnim stihovima Simeona Polockog (XVII vek), i ne unosi nikakvu plodnu novinu. Njegove satire pokazuju veoma jasno uticaj zapadne kulture na obrazovanu elitu tadašnje Rusije. Tatiščev, rođen 1686 godine, pripada jednoj staroj bojarskoj porodici. On se školovao u Artilerisko-inžinjerskoj školi, koju je osnovao Petar Veliki i kojom je upravljao Brus. Godine 1704, kad mu je bilo osamnaest godina, stupa u vojsku i učestvuje u Severnom ratu, u bitkama kod Narve i Poltave, kao i u pohodu na Prut. U dva maha (1713—1714 i 1718 godine), on odlazi u Nemačku i trudi se da tamo usavrši svoje obrazovanje. Kasnije,

89 kada je postao pretsednik Kolegijuma za rude i fabrike, on stvara u svome domu veoma veliku biblioteku sa delima iz istorije, geografije i prirodnih nauka i odlučuje da upotrebi dokumente koje je prikupio te da napiše istoriju Rusije. Dugo godina je upravljao metalurgiskim fabrikama u Sibiru, bavio se administrativnim uređenjem na jugoistoku Rusije, u oblastima Orenburga i Astrahanja. Od 1724 do 1726 živi u Švedskoj, gde proučava kovanje novca i metalurgiju, i prikuplja švedske dokumente o istoriji Rusije. Događaji iz 1730 godine zatiču ga u Moskvi; on u njima uzima živog učešća, i u sporazumu sa visokim službenim plemstvom suzbija pokušaje članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Među političkim projektima, koje tada izrađuje plemstvo, jedan od najvažnijih potekao je iz njegovoga pera. Njegova glavna dela su: Istorija Rosijskaja (Istorija Rusije) u pet svezaka, i njegovi Razgovori o korisnosti nauka i škola. Njegov Testament, u kome on izlaže svoje ideje, svoja ubeđenja i načela svoga života, takođe je važan izvor za proučavanje njegove doktrine. I pored razlike u njihovoj književnoj delatnosti, Prokopovič, Kantemir i Tatiščev pretstavljaju jednu istu duhovnu struju. Prijateljstvo koje ih veže potiče vrlo verovatno iz zajednice njihovih opštiš pogleda, jer sva trojica su pod jakim uplivom zapadnjačkih ideja. U svojim političkim raspravama Prokopovič pozajmljuje dokaze od Lokea, Hobesa, Pufendorfa, Grociusa. Kantemirova poetika proističe iz poetike Boaloa, a njegova socijalna shvatanja od ideja Lokea i Monteskjea. Tatiščev proučava (Belov) Istoriski rečnik i Valhovu Filosofsku enciklopediju, i pridaje veliku važnost Dekartovim idejama; u oblasti politike naslanja se on na Kristijana Volfa, na Pufendorfa i Grociusa, i ma da se ne slaže sa Makijavelijem i Lokeom, on poznaje dobro njihova dela. Sva trojica su ratni drugovi koji brane ista načela. Oni oduševljeno tvrde da laičko obrazovanje i kultura nisu ništa manje vredni od tradicionalnog crkvenog pravoslavlja. Razume se da se oni svi ne upuštaju isto toliko energično u kritikovanje toga pravoslavlja. Najsmeliji je Tatiščev; Prokopovič, zbog svoga visokog položaja u crkvi, ističe najupornije podudarnost i slaganje načela prirodnoga zakona sa načelima božanskog zakona. Ali sva trojica brane snažno slobodu kritičkog proučavanja, vrednost laičke nauke i potrebu verske trpeljivosti. Sva trojica su pristalice doktrine o prirodnom pravu, i Tatiščev tvrdi da ovaj prirodni zakon može da se razlikuje od crkvenog zakona, pa da ipak ne bude protivan božanskom zakonu, jer se crkveni propisi, koje su sastavili ljudi slični onima koji stvaraju građanske zakone, ne mogu nikako identifikovati sa božanskim zakonom. Oni su prema tome slobodni da izrade jedan sistem, izvan prepreka zvanične crkve. Kantemir u svojim Satirama i Tatiščev u svojim Razgovorima o korisnosti nauka i škola zasnivaju svoje teorije na bitnim obeležjima čovekove prirode, razvijaju praktičnu filosofiju o „razumnoj sebičnosti” i ističu racionalističko tumačenje pojma o opštem interesu, koji mora da rukovodi normalnim funkcionisanjem socijalnog života. Sva trojica su isto tako odlučne pristalice održavanja autokratije u Rusiji. Oni smatraju da je neograničena vlast vladara veoma plodan činilac napretka, što dokazuje reformatorsko delo Petra Velikog. Ali u isti mah, poput njihovih zapadnjačkih učitelja, zasnivaju oni svoje političko shvatanje na teoriji društvenog ugovora, i smatraju da politička vlast treba da proističe iz opšteg pristanka. Oni propovedaju da će društveni ugovor i dalje sjedinjavati buduća pokolenja, doklegod bude postojala vlast koju je taj ugovor ustanovio, ali da će narod biti slobodan da iskazuje i nameće svoju volju, određujući ponovo način organizovanja vlasti kada ta vlast bude iščezla, na primer, kada se

90 vladajuća dinastija bude ugasila. Razume se, oni složno veruju da će tada sopstveni interesi nagnati ruski narod da se izjasni za apsolutnu monarhiju. No i pored svega ovoga, njihovo shvatanje, sasvim novo u Rusiji, o narodnoj volji kao izvoru svake vlasti, komplikuje tradicionalnu teoriju o božanskoj i patrijarhalnoj monarhiji. Složene i teške filosofske i političke probleme postavljaju dakle sebi ovi pisci, direktni sledbenici Reforme Petra Velikog, i oni su oko 1730 godine najsjajniji pretstavnici ruske duhovne elite. Posle 1730 godine, drugi jedan pisac, napuštajući filosofska, politička i socijalna pitanja, posvećuje se sasvim književnosti i lingvistici. To je Tredjakovski, rođen 1703 godine, sin jednog pravoslavnog sveštenika iz Astrahanja. On oseća još iz rane mladosti neodoljivu žudnju za naukom. Nezadovoljan nastavom katoličkih kaluđera u Astrahanju, odlazi u Moskvu. Posle dve godine učenja u Akademiji slaveno-grčko-latinskoj, on oseća jaku želju da dopuni svoje obrazovanje na Zapadu. Jednoga dana obreo se on, ko zna na koji način, u Holandiji, gde mu je grof Golovkin, ruski poslanik, dao utočište. On tu dopunjuje svoje znanje francuskog jezika, a zatim polazi u Pariz; pošto je bio bez ikakvih sredstava, prešao je taj put pešice. U Parizu nalazi nove zaštitnike u kneževima Kurakinima i strasno se predaje izučavanju matematike i filosofije. Godine 1730 vraća se u Rusiju; on tu ubrzo dobiva mesto prevodioca u Akademiji nauka, a 1745 godine naimenovan je za profesora latinskog i ruskog govorništva. Odaje se pesništvu i piše ode, tragedije i pesme. Njegovi savremenici videli su samo njegove nevešte stihove i ismevali ih. On međutim nije toliko lišen pesničkog rada kao što se tvrdilo, i u njegovom prevodu Telemaka ima lepih stihova. Ali je njegova velika zasluga što je bio teoretičar stihotvorstva; on je dokazao da je slogovno stihovanje protivno duhu ruskog jezika i pokazao je pesnicima pravi put, a to je narodni stih i njegov tonski ritam. Ova veoma važna književna reforma postala je kamen temeljac pravog ruskog stihovanja. Duhovni život za vreme Jelisavete. — Jelisavetina vladavina označava novo razdoblje u duhovnom razvitku. Od 1730 do 1740 godine, naučni i književni rad ostao je ograničen u uskom i potpuno zatvorenom krugu Akademije nauka i u grupici koju je oko Prokopoviča obrazovalo nekoliko književnika koji, nemajući publike ni čitalaca, tapkaju u mestu. Od 1740 do 1750, naprotiv, pojavljuju se uspešna sredstva za širenje književnosti i nauka: javna pozorišta, novinarstvo i prvi univerzitet. Posle prvih pokušaja priređivanja pozorišnih pretstava na dvoru cara Alekseja, i neuspelog pokušaja Petra I da stvori narodno pozorište, pozorišne pretstave bile su skoro sasvim prestale u Rusiji. One se ponovo javljaju u obliku pretstava na dvoru, koje su priređivali učenici kadetskog korpusa, igrajući komade Sumarokova, novog ruskog dramskog pisca. Jednoj od ovih pretstava prisustvuje i jedan mlad trgovac iz Jaroslavlja, Fjodor Volkov, koji je bio došao u Petrograd poslom. Očaran pozorištem, on odlučuje da mu se posveti. U svom rodnom gradu obrazuje on trupu od mladih ljudi, i odjeci uspeha Jaroslavskog pozorišta ubrzo dopiru do prestonice. Jelisaveta poziva tu trupu u Petrograd, gde ova priređuje sa uspehom dve pretstave na dvoru. Godine 1756, jednim ukazom stvara se u Petrogradu jedno stalno državno pozorište, u čijoj trupi Volkov i njegovi drugovi iz Jaroslavlja sačinjavaju jezgro. Sam Volkov postaje veliki tragičar. Ali prvo mesto pripada Dmitrevskom, onome sinu jednoga sveštenika iz Jaroslavlja koji će biti vođa ruskog pozorišta u drugoj polovini XVIII veka. Godine 1757 osnovano je u Moskvi jedno narodno pozorište pod upravom pisca Heraskova.

91 Između 1750 i 1760 godine pojavljuje se i nekoliko časopisa. Oni više nisu isključivo naučni, kao što su povremene publikacije Akademije nauka; u njima se štampaju prilozi opšte sadržine ili čisto književni. Prvi od ovih časopisa je opet akademskog porekla. Pod naslovom Ježemjesjačnija Sočinenjija (Mesečni Spisi) izlazi on od 1755 do 1764 pod uredništvom akademika Milera, koji u njega gomila naučne studije i građu o istoriji i geografiji Rusije, ali objavljuje i o pitašima morala mnoštvo članaka, bilo originalnih bilo najčešće prevedenih, čiji mladi pisci i prevodioci pripadaju kadetskom korpusu, tome duhovnom rasadniku koji je već stvorio rusko pozorište. Uskoro se pojavljuju u Moskvi i Petrogradu i drugi časopisi, koje osnivaju pisci proizišli iz ove sredine. Akademska erudicija je sasvim prognata iz njih; nju zamenjuju lirske pesme i članci o opštoj filosofiji ili moralu. Tu se razvijaju isti propisi morala zasnovanog na „razumnoj sebičnosti” i na načelima „prirodnoga prava”, koje su propovedali pisci iz 1730 godine. Ali, malo po malo, ovim apstraktnim moralnim rasmatranjima pridružuje se kritika izvesnih društvenih zala, kao što su obest ili neznalaštvo plemića, srebroljublje činovnika, glupo kicošenje mladih gizdavaca. To su veoma plašljivi počeci društvene satire koja će kasnije, za Katarine II, dobiti veći zamah. Osnivanje Moskovskog univerziteta godine 1755, za šta ima da se zahvali naporima grofa I. I. Šuvalova i aktivnoj saradnji Lomonosova, označava veliki korak na putu napretka. Razume se, ovaj univerzitet nije prekonoć postao prava viša škola u današnjem smislu te reči, ali će dvadesetak godina kasnije on mnogo doprineti širenju kulture i razvitku društvenog života očekujući da u toku XIX veka zauzme počasno mesto. Razume se da ne treba preuveličavati rezultate svih ovih pokušaja u oblasti pozorišne umetnosti, književnosti, novinarstva i nastave, čija je publika još veoma malobrojna. Ali je izvesno da su oni začeli jedan duhovni pokret koji se neće više zaustaviti i da su ga prisilili da iziđe iz kruga akademika ili Prokopovičeve književne grupe. Ma kako mali bio, ovaj duhovni pokret počeo je da zahvata ono što se već može nazvati „rusko društvo.” Glavno obeležje ovoga društva je njegova težnja da podražava francuskim uzorima. Od francuske ono pozajmljuje svoja shvatanja, svoje duhovne težnje, svoje estetske naklonosti i lepe manire. Carski dvor, koji brižljivo kopira dvor Luja XV, daje primer prestoničkom plemstvu. Želja za podražavanjem odvodi često u smešne krajnosti, i satirični članci po časopisima počinju da ismevaju mlade kicoše koji hoće da liče na francuske „gizdavce”. Ali ovo površno i besmisleno podražavanje, često puta preterano, koje brižljivo kopira kostime i manire, životni okvir i propise društvene pristojnosti, samo je prolazna strana jednog duhovnog uticaja mnogo dubljeg i ozbiljnijeg. Književnost i pozorište žive i hrane se uzorima francuskog klasicizma. Oduševljeno se prevode na ruski jezik dela Voltera, Rasina, Molijera. Tadanji najplodniji pisac, Sumarokov, trudi se da podražava prvoj dvojici u svojim tragedijama, Molijeru u svojim komedijama, a Lafontenu u svojim basnama. Iako on piše tragedije iz ruske istorije, kao Horev i Lažni Dmitrij, on u njih ne unosi nimalo nacionalnog obeležja. Njegov klasicizam je toliko revnostan, da se on gnuša kada „plačevna komedija” počinje da zadobiva naklonost francuske publike, i žali se na to Volteru. Dugo vremena je osporavan njegov pesnički dar, ali danas kritika teži da mu dodeli važno mesto u književnom razvoju. Režija

92 Dmitrevskoga je isto tako prožeta tradicijama klasične francuske režije. Dmitrevski odlazi u Pariz, upoznaje se tamo sa najboljim tadanjim glumcima i trudi se da se na licu mesta usavrši u veštini francuske scenske dikcije. On ima veliki lični dar; zato on nije hladan i površan podražavalac, već originalan prilagođivač. U trenutku kada počinje da se uči od Francuske, Rusija daje jednog genijalnog naučnika, Lomonosova, čija dela obogaćuju kulturu celoga sveta. Lomonosov je ponikao iz naroda. Rođen 1711 godine na obalama Severnog Ledenog Mora, u porodici jednoga ribara iz Arhangelska, njega je jedna urođena i žestoka žudnja za naukom nagnala da napusti svoje rodno mesto. Bez znanja svoga oca, on polazi 1730 godine ka dalekoj Moskvi. Čas pešice, čas sa karavanima koji idu u istom pravcu, on stiže do svetoga cilja svoga putovanja. Zahvaljujući svojoj gvozdenoj volji, on savlađuje sve prepreke, i pošto je učio u moskovskim školama, ulazi u Akademiju. On tu zapanjuje svoje nastavnike neobičnom snagom svoje inteligencije, i 1736 godine poslan je u Nemačku da tamo usavrši svoje školsko obrazovanje. Nastanjuje se u Marburgu, gde se predaje naučnim studijama pod rukovodstvom slavnoga Hansa Kristijana Volfa, koji mnogo ceni prirodne sposobnosti svoga učenika. On još proučava metalurgiju u Frajbergu, pa se 1741 godine vraća u Rusiju. Godine 1742 postaje član Akademije nauka, i otada njegov život teče u plodnom naučnom i književnom radu. On je pre svega veliki prirodnjak. Stručnjaci koji danas proučavaju njegove naučne radove pronalaze u njima duboke ideje koje su omogućavale da se predvidi čitav niz velikih otkrića u oblasti prirodnih nauka. Ali se on posvećuje takođe književnim radovima, koji su u to vreme bili obavezni za jednog naučnika, plaćenog državnog činovnika. On mora da sastavlja svečane ode prilikom raznih državnih ili dvorskih događaja. On nije rođeni pesnik, te se u njegovim odama oseća izvesna izveštačena i nadmena retorika. Ali on nije lišen stvarnog pesničkog osećanja, koje na mahove izbije u njegovim delima usred visokoparnih i hladnih tirada. On ume da nađe sretne obrte i upečatljive slike, naročito kad počne da slavi lepote severne prirode, drage njegovome srcu, ili kad dodiruje velike naučne probleme, koji izazivaju kod njega iskreno oduševljenje. Širina njegovog intelektualnog vidika, čistota i dubina njegove inteligencije ogledaju se i u njegovim raspravama o opštim problemima prirodnih nauka i u njegovim studijama o raznim političkim pitanjima. Njegova Rasprava o poreklu svetlosti i njegova Rasprava o korisnosti hemije, pored ostalih, jesu obrasci naučne sinteze, a u isto vreme i primeri građanske hrabrosti, jer one snažno brane slobodu naučnih istraživanja. Dugačka studija O uvećavanju i održavanju ruskog naroda koju je on predao 1761 godine grofu Šuvalovu, svome zaštitniku, širinom svojih pogleda, smelošću kojom pokreće mučna politička pitanja, dubokom analizom tih pitanja, svojim energičnim i izrazitim stilom, jeste jedno od najsnažnijih dela ruske književnosti XVIII stoleća. Lomonosov temeljno poznaje ruski jezik. Njegova gramatička istraživanja visoko cene stručnjaci. Njegovi planovi za gramatičku reformu su zaista značajni za svoje doba. U nekolikim svojim filološkim raspravama on je nazreo načela istorije jezika i uporedne filologije.

93 Pred neumornom i raznolikom delatnošću ovoga genijalnog čoveka, mogao je Puškin reći da je sam Lomonosov bio „prvi ruski univerzitet”. Ne bi se moglo bolje označiti važno mesto koje on zauzima u istoriji ruske kulture.

GLAVA XI

Katarina II (1762-1796)

Sadržaj [sakrij] • • •

1 I. Revolucija 1762 i početak vladavine 2 II. — Prve upravne mere (1862—1766) 3 III. — Komisija iz 1767 godine

•

4 Beleške

[uredi] I. Revolucija 1762 i početak vladavine Karakter Katarine II. — Katarina II imala je čudesnu sudbinu. Njoj je tek petnaest godina kada je iz jednog zabačenog kutka Pomorja prenose usred vilinskog carstva, na blistavi petrogradski dvor. Isprva je Jelisaveta gledala na nju sa nepoverenjem, a njen verenik Petar Fjodorovič izjavljuje joj grubo da ne oseća prema njoj nikakvu naklonost. Da bi nesreća bila potpuna, njena majka, koja ju je pratila na putu, zapodeva glupe spletke koje su mogle da za uvek upropaste sreću njene kćeri. Ali, iako je majka morala da se spakuje i vrati pokunjeno svome domu, njena kći ostaje u Rusiji. Ona ume da zadobije Jelisavetino poverenje, udaje se za prestolonaslednika, a kasnije, pošto se brzo otarasila svoga supruga, proglašena je za caricu. Ona vlada trideset i četiri godine Rusijom, a nije prestala sve do svoje smrti da nemilostivo kasapi ruski jezik svojim nemačkim naglaskom. Kako da se objasni ovaj neverovatni uspeh? Najglavniji razlog njenog uspeha je u savršenom prilagođavanju radnice postavljenom zadatku. Katarina je imala da učvrsti i ojača monarhiju oslonjenu na plemstvo, koje je tada bilo konačno formirano; drukčije rečeno, da požanje ono što su posejali njeni prethodnici. A upravo njena narav nije ni kao u sejača ni kao u orača već kao u žeteoca koji ume, razumnim iskorišćavanjem, da izvuče korist iz tuđega rada. Ona je nailazila na mnogobrojne prepreke, ali ih je savlađivala zahvaljujući svojoj sreći koja joj je skoro redovno pomagala; ona se uvek trudi da se prilagodi prilikama, ona na prepreke ne udara nikad direktno i više voli da vešto ukroti svoje neprijatelje nego da ih uništi. Njen karakter se odlikuje dvema crtama koje se retko kad nalaze kod jedne iste osobe, a to su strast i vladanje sobom. Ona ume jasnovidno da izabere sredstva i načine da ostvari svoje

94 strasne želje. Površan posmatrač mogao bi se prevariti i smatrati njenu neukrotivu energiju kao dokaz genijalnosti. Ustvari, njene strasti, i u ljubavi i u politici, ne prelaze granice kojima ne pristaju da se zadovolje težnje genijalnih priroda. U ljubavi, njena strast nije ni uzvišena ni plemenita. Od svoje mladosti pa do poslednjeg dana svoga dugog života ona daje dokaza o svome neverovatnom temperamentu. Prema sasvim tačnom proračunu njoj se pripisuje dvadeset i jedan ljubimac za četrdeset i četiri godine. Bilo joj je dvadeset i tri i dvadeset i sedam godina kada je izabrala svoje prve ljubavnike, Saltikova i Ponjatovskog, a bilo joj je preko šezdeset kada je izabrala poslednjeg, Platona Zubova. Zacelo bi bilo nepravično videti u njoj samo čulnost, jer se zna da je ponekad i osećajno mnogo patila. Pa ipak, jedino se krajnjom čulnošću može objasniti neverovatan broj njenih ljubavnika i bezobzirnost sa kojom ih je često puta birala. Ona zamenjuje nežnog i otmenog Ponjatovskog džinovskim i neobrazovanim Orlovom, a ružnog i inteligentnog Paćomkina lepim i glupim Zubovom, idolom njenih poslednjih godina. Od 1776 do 1789 godine, njeni ljubimci se smenjuju skoro iz godine u godinu, a potvrđuje ih u njihovoj ulozi, kao što bi se činilo sa zvaničnim pesnikom, sam Paćomkin, koji, pošto je izgubio caričino srce, ostaje punih trinaest godina kao neki upravitelj njenoga muškog harema. U politici, strasna ambicija Katarinina pribegava neslavnim sredstvima. Ona ne prkosi sudbini; kao glumica koja je vešta da postiže uspehe na životnoj pozornici, ona više voli da se prilagodi prilikama i da dođe do cilja okolišnim putem. Ona ne prestaje da daje publicitetu prvorednu ulogu u svome „vladarskom zanatu”. U tom pogledu ona je neuporedivo vešta. Iako se dokopala prestola uz pripomoć nekolicine zaverenika i zahvaljujući potpori garde, ona ipak stalno ponavlja da je krunu primila samo zato da bi odgovorila navaljivanju svojih podanika. Malo ona mari što je ovo tvrđenje suprotno stvarnosti. Ona zna da se publicitet ne obraća umnim ljudima, nego svetini opčinjenoj smelim i iznenadnim delima; ona zna takođe da se jedno često ponavljano mišljenje nameće, postaje poznato, i da se ništa ne ukorenjuje čvršće u mozak gomile nego jedna obična istina. Da bi pridobila javno mišljenje zapadne Evrope, kao i javno mišljenje svoga carstva, ona se ne usteže da iskoristi potkupljivo pero i najpodlija škrabala, dok na drugoj strani ume vešto da pridobije pohvale najvećih filozofa svoga doba, sa Volterom ia čelu, koji ne štede svoje slavopojke „Severnoj Semiramidi”, ruskoj „Minervi”. Istina, ne treba misliti da ona održava svoje književno koketiranje sa evropskim filosofima samo radi svoga hvalisanja; ona se iskreno divi Volterovom geniju i proučava predano dela Monteskjea i enciklopedista. Ali njeni odnosi sa njenim slavnim dopisnicima nisu bez izvesnog i političkog računa. Kada su oblaci zamračili sjaj njene vladavine, kada se trudila da prikrije svoje brige i svoje neuspehe, ona piše Volteru nekoliko redaka punih namerne veselosti, jer je na taj način sigurna da će sva književna Evropa znati da je ona vesela i zadovoljna te neće verovati da njoj uistini preti opasnost. Tako ona ismeva „markiza” Pugačeva i sultana istoga onog dana kada joj oni prouzrokuju najveću strepnju. Tako ona piše mirne opise blagostanja ruskih seljaka usred najveće gladi i neplodne godine. Ova težnja da prikrije rupe i pukotine u „svojoj kućici”, kako ona rado naziva u šali svoje carstvo, nerazdvojna je uostalom od njenoga ubeđenja da sve što ona čini može da bude samo savršeno, da oko nje može da bude samo blagostanje i napredak. Umesto da neumorno radi za opšte blagostanje, ona radije veruje da je ono već ostvareno

95 i da je svet kojim ona vlada najbolji od svih mogućih svetova. Ovaj sebični optimizam njoj je urođen i on sačinjava samu osnovu njene ličnosti. Sve što dolazi od nje izgleda joj lepo, jer ona to posmatra kroz svoje ružičaste naočare. Njoj su nepoznate one krize razočarenja od kojih često pate pravi stvaraoci. Nepokolebljivo uverenje da će u svemu imati uspeha nagoni je da se pača u najraznovrsnije poslove, i pored nedostatka istinskog poznavanja stvari. Njena zakonodavna slava nije joj dovoljna; ona hoće da se pokaže i kao plodan dramski pisac, i kao novinar, i kao komentator starih hronika, i kao pisac jednoga uporednog rečnika svih jezika, itd. Njena dela, u kojima se ponekad vidi neznanje — kao na primer u njenim filološkim studijama; ponekad sumnjiv ukus — kao u njenim imitacijama Šekspirovih istoriskih drama; a ponekad polet i duhovitost — kao i njenim komedijama iz ruskog života, i najzad njeni članci u časopisu Vsjakaja Vsjačina (Svaštarije), nisu bez izvesnog talenta. Ali se ona ne uzdiže iznad prosečnosti; ona je samo jedna imitacija, dovoljno vešto izvedena da ne bi pala ispod duhovnog nivoa obrazovanih ljudi toga doba. Taj sveopšti diletantizam je osobina jednog živog i radoznalog duha, koji ume veoma vešto da prima utiske, ali ne može da ih preobrazi, i koji nema nijedne sopstvene stvaralačke ideje koju bi suprotstavio stvarnosti. Revolucija 1762 godine. — Još pre Jelisavetine smrti Katarina je odvojila svoj život od života Petra III. Ona prepušta svoga muža Jelisaveti Voroncov, ženi isto toliko ružnoj koliko i ništavnoj, i povlači se za izvesno vreme u samoću, gde se predaje čitanju dela francuskih filosofa. Njena ljubavna veza sa Grigorijem Orlovom, sjajnim ađutantom Petra Šuvalova, donosi joj odmah potporu garde, gde su braća Orlovi veoma popularni. Kada je njen muž stupio na presto, njen položaj postaje neizdržljiv. Orlovi ne gube vreme, već dele novac i prikupljaju pristalice; oni pripremaju državni udar koji će Katarini doneti vlast. Sa svoje strane, Nikita Ivanovič Panin, domaći učitelj Katarininog sina Pavla, namerava da kruniše svog učenika, a da Katarini ostavi samo namesništvo. Taj oprezni i hladni račundžija pretvara se kao da ga se ništa ne tiče, dok njegova saveznica, kneginja Daškov, pokazuje grozničavu delatnost. On odlaže državni udar do dana kada će Petar doći u Moskvu pre nego što pođe vojsci, koja je uvek van Rusije i koju car, zabrinut zbog stanja svoga Holštajnskog vojvodstva, pomišlja da uputi na Dansku. I Orlovi odlažu ostvarenje svoga plana, zbog Katarinine bremenitosti. Oni moraju sačekati da ona bude sposobna da se stavi na čelo pokreta. Na dan 23 aprila/4 maja ona donosi na. svet jednog Orlovljevog sina, Bobrinskog, ali zaverenici još uvek oklevaju. Sam Petar ubrzava rasplet. Početkom juna, za vreme jedne svečane večere u dvoru, on prostački vređa Katarinu pred svim zvanicama i preti joj neoprezno da će je prognati u manastir. Tada se zaverenici odlučuju da se pripreme za rad. 27 juna/8 jula iznenadno hapšenje, jednoga od njih, Paseka, izaziva početak pokreta. 29 juna/10 jula Katarinu, koja se nalazila u Peterhofu, pozivaju braća Orlovi u Petrograd, gde joj garda,, koja čeka trenutak da stupi u dejstvo, polaže odmah zakletvu. Svečano blagodarenje otsluženo je u čuvenoj sabornoj crkvi Kazanjske Bogorodice, i Katarina potpisuje proglas narodu koji je na brzu ruku sastavio Petrov, a kojim se obznanjuje njeno stupanje na presto. Ostaje još samo da se ukloni Petar, koji se nalazi u Oranienbaumu i koji ima sredstva da se brani sa više ili manje uspeha: on raspolaže sa oko 1.500 holštajnskih vojnika, a pored njega je i Minih, koga je on vratio iz progonstva; on može da otide i

96 svojoj vojsci, koja se u ratnom stanju nalazi u Pomorju; ali on nema nimalo uviđavnosti, a Orlovi, koji su vešti, rade brzo i oštroumno. Oni šalju odmah admirala Talicina u Kronštat sa zadatkom da privoli posadu tvrđave da položi zakletvu vernosti novoj vladarki. Iste noći Katarina, obučena u muško odelo, polazi na konju, ispred garde, ka Petrovoj letnjoj rezidenciji. Kada je čuo vest o revoluciji, car je potpuno izgubio glavu. Umesto da se povuče odmah u Kronštat, kao što mu savetuje Minih, on okleva i gubi vreme. A kada se naposletku njegov brod približio Kronštatu, već je bilo dockan, jer je Talicin u njemu, i tvrđava preti da će pucati na brod ako se odmah ne udalji. Petar, potpuno obeshrabren, ne sluša Miniha koji navaljuje na njega da što pre ode na obalu Pomorja da se tamo pridruži svojoj vojsci. On se vraća u Oranienbaum u sumrak da tamo sazna kako je Katarina, na čelu garde, već izišla iz Petrograda. Ona ide napred kao pravi pobednik. Oko pet časova ujutru, Petar joj šalje jednu poruku u kojoj joj predlaže da podele vlast. Ona ne odgovara, već nastavlja svoj pohod. Tada Petar, ne opirući se dalje, potpisuje akt o abdikaciji. Njega su smestili u Ropšu, pod nadzorom Alekseja Orlova. Posle nedelju dana, za vreme jedne svađe, Orlov ga je zadavio. Jedan caričin proglas objavljuje da je on umro od krize hemoroida. Učvršćivanje vladavine. — Tako počinje Katarinina vladavina. U početku, i pored sjajnog uspeha državnog udara, politička atmosfera ostaje prilično mutna. Panin nije jedini koji želi da se Pavle proglasi za cara i da se ustanovi namesništvo do punoletstva mladoga cara. Plan o Katarininom venčanju sa Grigorijem Orlovom izaziva najoštrije nezadovoljstvo među visokim plemstvom, i Katarina je primorana da ga se odrekne. Uskoro počinju da se snuju zavere. U jesen 1762 godine, u Moskvi, uoči Katarininog krunisanja, otkriva se da nekoliko oficira, sa Gurjevom i Hruščovom na čelu, pripremaju prevrat u korist Ivana Antonoviča, zasužnjenog u tvrđavi Šliselberg, a godine 1763 da grupa okupljena oko Hitrova smišlja ubistvo Orlova. U junu iste godine jedan proglas preti da će biti kažnjeni oni koji ne budu prestali da iskazuju opasne misli i prevratničke kritike o politici. U julu 1764, jedan oficir, Mirovič, pokušava da sa oružjem u ruci izvede Ivana Antonoviča iz tvrđave, ali za vreme toga pokušaja čuvari, kao što im je bilo propisano jednim tajnim uputstvom, ubijaju svrgnutoga cara. Mirovič je pogubljen. S druge strane, Katarina je izložena preteranim zahtevima onih koji su radili za nju i koji traže nagrade, pa bile one zaslužene ili ne. Uvek na oprezi, ona je primorana da obazrivo postupa sa svakim, da se podjednako ophodi i sa Grigorijem Orlovom i sa Paninom koji se nikako ne slažu, i čija nesloga otežava već i: inače teško stanje. Prijatelji postaju isto toliko opasni kao i neprijatelji. Dok ovi smišljaju nove državne udare, oni prvi traže da im se plati za usluge koje su učinili, i priželjkuju razne povlastice. Izveštaji koje su strani poslanici slali iz Petrograda spominju često zabrinutost koja se ogleda na Katarininom licu: „Strah da ne izgubi ono što se usudila da uzme ispoljava se neprestano u caričinom držanju”, piše Bretej, francuski ambasador. Katarina se trudi da učvrsti svoju vlast. Pre svega, ona velikodušno razdeljuje povlastice i nagrade. Spiskovi daroprimaca, koji su sačuvani, pripremani su dugo i pažljivo. Mnogobrojni su oni koji primaju znatne poklone u novcu i prostranim posedima naseljenim seljacima. Jednim potezom pera carica pretvara mnoštvo slobodnih državnih seljaka u mužike velikodostojnika i vernih pristalica nove vlade, koje ona hoće da nagradi. Pa ipak, sva ova darežljivost nije dovoljna da joj pridobije dovoljno pristalica.

97 Zato je njena glavna briga da narod zaboravi kako je ona došla na vlast, i da potvrdi svoj državni udar opštim narodnim priznanjem. Ona uviđa da toga radi treba da stvori i održava vezu između sebe i narodne mase. Njeni prvi pokušaji da se približi narodu i da osvoji njegovu naklonost jesu njena putovanja do najzabačenijih delova carstva: posle putovanja u Moskvu na krunisanje, ona Volgom odlazi u Kazanj i boravi dugo u Jaroslavlju; ona isto tako posećuje Rostov, prilikom izlaganja mošti nekadašnjeg arhiepiskopa toga grada, svetoga Dimitrija. Zatim, pošto je raspustila komisiju koju je Jelisaveta bila obrazovala za izradu novog Zakonika, ona se vraća na plan svoje prethodnice, proširujući ga i dajući mu više odjeka i sjaja. Ona još odmah odlučuje da okupi poslanike izabrane po svim oblastima i od svih društvenih slojeva, da oni izlažu i pretresaju potrebe, želje i težnje naroda. Narednih godina ona radi na sastavljanju jednog nakaza, a to će reći uputstva namenjenog toj skupštini, čije sednice otvara ona u Moskvi 1767 godine veoma svečano.

[uredi] II. — Prve upravne mere (1862—1766) Postoji veoma rasprostranjeno mišljenje kako je ova „Poslanička komisija” poremetila sve Katarinine ideje. Tvrdilo se da je ona stupila na presto sa namerom da u Rusiji poseje klicu političkih sloboda, da ukine seljačko ropstvo i da saobrazi zakone i običaje prosvećenim načelima koja je crpla iz dela enciklopedista. Ali su je, kažu, govori i izjave poslanika trgle iz njenih filozosofskih snova i pokazali joj da najvažnija društvena klasa, plemstvo, ne samo da nije usvajala njene ideje, već je naprotiv težila da sasvim porobi seljake i da prigrabi za sebe glavnu ulogu u mesnoj upravi. Tada je ona, da bi učvrstila svoju vlast, kapitulirala pred zahtevima plemstva, izmenila potpuno svoj politički program i preobrazila se, kažu, u „caricu plemića”. Da li je ovo zaista tačno? Da li je Katarina morala da menja sve svoje namere da bi ugodila plemstvu? Ne može se odgovoriti na ovo pitanje pre nego što se prouče zakonodavne mere koje je carica preduzela pre saziva Poslaničke komisije, i pre nego što se ispita sadržina njenog Nakaza. Paninovi projekti. — Već u prvim mesecima njene vladavine, jedan događaj nam otkriva, poput probnog kamena, pravu Katarininu političku misao. Nikita Panin, koji smišlja velike planove, iako je oprezan i malo sklon ličnoj akciji, otkriva nam svoju igru. U predgovoru svome projektu za jednu novu državnu ustanovu, on ocrtava mučnu sliku nesreća koje prete državi kad god se politička vlast usredsredi „jedino u vladarevoj ličnosti” i kada se on, umesto da se upravlja prema nekoj zakonskoj odredbi, samo povinuje samovolji neodgovornih ljubimaca. On izjavljuje da se ove nesreće ne mogu izbeći ako se „razumno vršenje zakonodavne vlasti ne poveri malom broju ličnosti izabranih u tu svrhu.” Sledstveno tome, on predlaže da se osnuje „jedna vrhovna zakonodavna ustanova”, koju on naziva „Carev Savet” i koji bi bio sastavljen od šest lica. Sve zakonodavne mere morale bi se podnositi na pregled ovome Savetu, a sva naređenja, sve proglase i druga akta vladarske vlasti da premapotpisuje jedan od državnih sekretara, koji su njegovi članovi. Panin pretpostavlja da na taj način državni poslovi ne bi zavisili od ćudi izvesnih ličnosti, već bi ih rešavale dobro organizovane ustanove. U isti mah on snažno ističe da ova projektovana reforma neće nimalo ograničiti samodržnu vlast vladara, pošto će konačne odluke po svim državnim poslovima donositi monarh. Njegov je predlog isprva prihvaćen. Katarina određuje buduće savetnike, a 28 decembra 1762/8

98 januara 1763 godine, ona potpisuje proglas kojim se ustanovljava Savet. Zatim odjednom poništava svoj potpis, i Paninovi predlozi su napušteni. Pojedinosti ovoga obrta ostale su nerazjašnjene. Zna se samo da su Paninovi projekti bili saopšteni nekolikim ličnostima, čiji su veoma interesantni zaključci sačuvani do danas. Jedna od tih ličnosti odobravala je Paninu, ma da je napomenula da je neophodno potrebno biti uvek oprezan, da se ne bi ispustile dizgine autokratske vlasti, i potsećala je na pokušaj učinjen u cilju da se ograniči autokratija pre stupanja na presto Ane Ivanovne. Druga ličnost, general Vilboa, iskazao je bez okolišenja svoje ubeđenje da pisac toga projekta, pod vidom učvršćivanja monarhije, teži da zavede aristokratsku vladu, koju bi članovi „Carevog Saveta”, stvorenog jednim državnim zakonom, mogli vremenom da uzdignu na stepen savladara, i da bi taj Savet, približujući suviše vladara njegovim podanicima, mogao u ovima da pobudi želju da dele vlast s njim. Mogućno je da je Panin, kao što potvrđuje Fonvizin, poznati dramski pisac koji je bio njegov lični sekretar, uistini težio da ograniči autokratiju u Rusiji. U svakom slučaju, nikakvi znaci takve namere ne pojavljuju se u njegovom projektu, koji Savetu dodeljuje strogo savetodavnu ulogu. Kako bi jedan skup od šest državnih sekretara, koje je naimenovao car, mogao da postane oruđe protivu vladara? Zaista, trebalo je da neko bude jako protivan svakom pokušaju ograničavanja carske ćudi, i jako nepoverljiv, pa da u Paninovom projektu otkrije zaveru protivu autokratije. Međutim, Katarina je gajila to nepoverenje zajedno sa drugima, što navodi na misao da su kritike koje su joj bile podnete proizvele na nju jak utisak. U jednom tajnom uputstvu ona pravi providne aluzije na Paninov projekt: ona govori o drskim ljudima koji sanjaju o tome da u Rusiju presade tuđinske običaje, koji se zanose slavoljubivim planovima i veruju da su postali majstori u politici jedino stoga što su živeli dugo u inostranstvu — to je slučaj sa Paninom, — i koji možda puštaju da ih zavedu „raniji primeri” — ovde se misli na pokušaj iz 1730 godine; — i ona dodaje: „Ali doklegod ja budem živa, rusko carstvo će postojati, kao što mi nalaže moja dužnost, jer je ono toliko prostrano, da bi za njega bio štetan svaki drugi režim osim autokratije”. Tako i sam obazrivi pokušaj Paninov da obezbedi poštovanje zakona prilikom rešavanja državnih poslova uliva naposletku strah Katarini, za čije će vladavine cvetati favoritizam, „ta samovolja izvesnih ličnosti” od koje je Panin upravo i želeo da zaštiti državu. Njeni politički pogledi, čak i pre sazivanja Poslaničke komisije iz 1767 godine, tako su jasno određeni, da je ona spremna da Paninov skromni predlog smatra kao nameran nasrtaj na njenu samodržnu vlast. Prve upravne reforme. — Iako odbija da izmeni političko uređenje carevine, Katarina ipak ostvaruje nekoliko čisto administrativnih reformi, koje su interesantne po tome što nagoveštavaju velike reforme iz 1775 godine. Proglas od 15/26 decembra 1763 godine podelio je — prema Paninovom predlogu — najvišu ustanovu carstva, Senat, na šest otseka, kojima su dodeljene razne kategorije državnih poslova; u svakom otseku odluke su konačne, ako su donesene jednoglasno; samo u slučaju neslaganja iznosi se predmet rešavanja pred opštu sednicu Senata. Ova reforma, čisto tehničke prirode, ima za cilj da ubrza rad birokratske mašine. U isto vreme znatno su uprošćene i centralne ustanove ukidanjem čitavog niza nadleštava za koje se utvrdilo da su suvišna.

99 Na dan 21 aprila/2 maja 1764 godine objavljeno je jedno „Naređenje gubernatorima”, u kome se nalaze ideje koje će jedanaest godina kasnije davati pravac opštoj reformi oblasne administracije. Potpuno prožeto načelom administrativne decentralizacije, ovo naređenje daje gubernatoru neograničenu vlast nad svim granama lokalnog života, podređuje mu mesne ustanove, proglašava ga za „gospodara i zaštitnika” svoje gubernije, a u isti mah ga čini potpuno nezavisnim od vladinih kolegijuma, da bi ga stavila pod direktnu vlast Senata i carice. Gubernator iz 1764 godine je — to se jasno vidi — skica budućeg „carskog pretstavnika” ili „general-gubernatora” koje će stvoriti zakon od 1775 godine. Usavršavajući administrativnu organizaciju, Katarina smatra za potrebno da poveća prinadležnosti činovnika, kako bi poboljšala njihov položaj i umanjila njihovu potkupljivost. Radi toga mora da poveća poreze. U početku svoje vladavine, 5/16 jula 1762 godine, u želji da uveća svoju popularnost, ona je smanjila za 10 kopejaka po pudu porez na so. Ali, počev od 1763 godine, mnogi dotadašnji porezi su povećani i mnogi novi ustanovljeni, a viškovi prihoda koji su otuda proistekli potpuno su upotrebljeni za povećanje prinadležnosti. Potpunost samodržne vlasti, uprošćavanje upravnog aparata, administrativna decentralizacija, to su ideje kojima su prožete mere što ih je Katarina preduzela još pre sazivanja Poslaničke komisije i kojima će ona ostati verna i pošto bude stupila u dodir sa njima. Između njenog programa i izjava poslanika po jednom istom pitanju neće biti, kao što ćemo videti, velike razlike. Socijalna pitanja. — Isto tako ne izgleda — ako se oslonimo na činjenično stanje — da je Katarina isprva imala socijalne ideje kojih će se kasnije morati odreći da ne bi izgubila naklonost plemstva. Početkom 1763 godine ona piše vrhovnom državnom tužiocu, knezu Vjazemskom: „Plemići su veoma nezadovoljni što ne vide da se potvrđuju njihove povlastice. Ne bi trebalo zanemariti da se uradi nešto u tome pravcu.” Sledstveno tome stvorena je 11/22 februara 1763 godine jedna komisija sa zadatkom da pregleda proglas Petra III o povlasticama plemstva i da pripremi njegovo proširivanje. Za mesec dana ona sastavlja jedan projekat zakona, koji se s pravom može smatrati kao prva skica „Povelje plemstva” koju je Katarina obnarodovala dvadeset i dve godine kasnije. Taj projekt predlaže da se pre svega potvrde sve povlastice dodeljene plemstvu proglasom Petra III; zatim, da se zakonskim putem prizna da plemić ne može biti kažnjen bez suđenja, da se na njega ne mogu primeniti telesne kazne, da u slučaju progonstva ili smrtne kazne njegovo imanje neće biti konfiskovano, nego će preći na njegove naslednike, da će moći potpuno slobodno da raspolaže svojim posedima, ukratko, sve one povlastice koje će kasnije biti obuhvaćene Poveljom plemstva iz 1785 godine; osim toga, da se plemićska titula neće više automatski dodeljivati državnim činovnicima kada budu unapređeni na izvesne položaje, i da će plemićima biti dopušteno da odlaze iz Rusije i da prelaze u strano podanstvo. Katarina je usvojila ovaj izveštaj i naredila da se prema njemu sastavi zakon. Što se ovo naređenje nije odmah ostvarilo, to je verovatno usled pretstojećeg sazivanja poslanika. Ipak, carica ne čeka ovaj saziv da bi znatno proširila plemićska prava, već

100 13/24 jula 1762 odlučuje da će oficirski čin biti dodeljen svim plemićima u trenutku penzionisanja, čak i ako vremenski nisu stekli pravo da ga dobiju. 9/20 avgusta 1765 godine ona dodeljuje monopol pečenja rakije plemićskom staležu. 17/28 januara 1765 godine daje ona plemićima pravo da samovlasno šalju svoje mužike na robiju; osim toga, 3/14 jula 1762 godine, prilikom nereda koji su nastali na mnogim plemićkim imanjima, ona jednim naročitim ukazom izražava svoju volju „da odlučno štiti plemiće-spahije u pogledu njegovih poseda i imovine”, a seljacima naređuje da se pokoravaju svojim gospodarima, kao što im i dužnost nalaže. Ova Katarinina izjava nije u saglasnosti sa namerom koja joj se pripisuje da želi osloboditi seljake. Zar ona dakle nije imala nikakvu nameru da posreduje u odnosima između mužika i vlastele? Zacelo da je imala, ali samo u izvesnim pitanjima i izvesnim granicama. Ona još nije bila stupila na presto, kada je na jednoj hartijici zapisala da, ako bi se davala sloboda mužicima svakog imanja koje prelazi u ruke novih vlasnika, svi bi seljaci bili oslobođeni posle sto godina, ali da bi neposredno ukidanje seljačkoga ropstva imalo za posledicu da plemstvo ohladni prema njoj. I tako, već od ovoga doba, ona uzima u obzir potrebu da računa na pomoć vlastele.-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------U početku svoje vladavine ona u dva maha postavlja pitanje mužika. Godine 1764 predlaže ona Dijeti livonskoga plemstva da ispita sledeća sredstva kojima bi se obuzdala „tiranska samovolja zemljoposednika”: odobrenje seljacima da mogu imati pokretna dobra; regulisanje zakonskim putem mužičkih dažbina; kontrola nad kaznama koje vlasnici izriču nad mužicima; zabrana rasturanja pojedinih porodica prilikom prodaje mužika. Ovi predlozi — koje se Livonska Dijeta, razume se, požurila da baci u arhivu — zacelo su veoma ozbiljni, ali su daleko od toga da se u njima može videti namera da se mužici oslobode. Godine 1765 jedno „Nezavisno društvo za ekonomska proučavanja” osniva se u Petrogradu sa ciljem da ispituje ekonomske probleme; veoma ugledni plemići, među kojima i braća Orlovi, njegovi su članovi. Katarina, ostajući anonimna, predlaže tome društvu da objavi konkurs sa nagradom za temu: „Da li je korisnije po društvo da mužik bude sopstvenik zemlje ili samo pokretnog imanja i dokle treba da se prostire njegovo pravo nad jednom ili drugom vrstom imovine?” Od 162 podnesena spisa samo je 15 primljeno za učestvovanje u konkursu, među kojima su 9 od nemačkih pisaca, 5 od francuskih, a samo jedan od ruskog pisca. Nagrada je dodeljena Beardeu-de-Labeu, doktoru prava iz Ahena. Onaj ruski pisac, mladi pravnik Poljenov, koji je studirao na univerzitetima u Strasburgu i Getingenu, slika veoma živim bojama duhovnu bedu seljaka koji su pod spahiskim jarmom, ali o ni ne spominje njihovo oslobođavanje. On se ograničava na to da predloži da im se na spahiskom imanju dodele parcele dovoljne za njihove lične potrebe i koje bi prelazile na njihove naslednike; da se ne prodaju bez zemlje cele seljačke porodice ili odvojeno članovi jedne iste porodice; da se seljacima

101 dodeli pravo svojine nad žitom i stokom, i da se tačno utvrdi veličina mužičkih dažbina. No pri svem tom, on ne odobrava da spahije budu primorane da ove reforme izvršuju protiv svoje volje; on smatra da vlada treba da ih na to privoli dajući primer u selima koja zavise od dvorske uprave. Ali kakvo je lično mišljenje one koja je postavila to pitanje Nezavisnom društvu za ekonomska proučavanja? Ona ga je iskazala u zabeleškama kojima je propratila prepisku između dva kneza Golicina povodom seljačkog problema, a koja joj je dostavljena baš u to vreme. Ona dočekuje sa ironijom i nepoverenjem predlog da se seljacima odobri pravo zemljovlasništva. Ona izgleda više raspoložena da reguliše mužičke dažbine. Ali ta ideja nije strana ni izvesnim pretstavnicima plemstva. Poljenov, kao što smo videli, istoga je mišljenja. Petar Panin ga prvi iznosi u zakonskom projektu koji podnosi carici 1763 godine i u kome predlaže da se gubernatorima da pravo da kontrolišu zloupotrebu spahijske vlasti, da se zabrani rasturanje porodica prilikom prodaje mužika, i da se utvrdi iznos dažbina na dve rublje od glave i kuluk od četiri dana nedeljno. Jelagin, čiji je zakonski predlog dostavljen carici 1766 godine, ponavlja tu ideju. Sve ove činjenice dokazuju da, iako je položaj mužika isprva zabrinjavao Katarinu, ona i ne pomišlja da ih oslobodi ropstva; da njeni projekti za poboljšanje njihovoga položaja iskazuju shvatanja ličnosti iz njene okoline koje poznaju to pitanje; najzad, da je ona šta više čvrsto rešena da ne preduzima ništa što bi u tom pogledu moglo da izazove nezadovoljstvo plemstva. Vladine odluke donesene na osnovu ovog socijalnog programa nemaju ničega originalnog; one samo — i važno je da se to istakne — ponavljaju u većem obimu pokušaje Jelisavetine vlade. Opšte razgraničenje zemljišnih poseda. — Za vreme Jelisavete, razgraničenje imanja koje je predlagao Petar Šuvalov bilo je započeto, ali se sa tim poslom odugovlačilo i od njega se naposletku odustalo. Katarina ga ponovo otpočinje u velikim razmerama. U maju 1765 godine ona ustanovljava pod pretsedništvom Nikite Panina jednu komisiju koja dovršava, u jesen iste godine, sastavljanje jednog podrobnog pravilnika za opšte razgraničenje zemljišnih poseda u celoj Rusiji. 19/30 septembra 1765 godine jedan proglas objavljuje taj džinovski posao koji zadire u tolike životne interese posednika. Za vreme Jelisavete razgraničenju je trebalo da prethodi proveravanje prava sopstvenosti svih zemljoposednika, a to je upravo i otežalo izvođenje toga posla. Ovoga puta, naprotiv, svako omeđivanje imanja izvršeno sporazumno među susedima biće priznato i potvrđeno bez ikakve kontrole; samo u slučaju osporavanja zvaničnim putem vlada će proveravati prava obeju parničnih strana, prema jednom postupku podrobno iznesenom u pravilniku. Ova odluka olakšava razgraničavanje. Pri kraju vladavine Katarine II taj posao je završen u osamnaest gubernija, a započet u šest drugih. Za vreme potonjih vladavina on će se postepeno vršiti u ostalim delovima Rusije, da se završi 1843 godine. Važnost ovoga posla za posednike je očevidna. Ona uklanja pometnju u odnosima između pojedinih imanja i uzroke stalnih svađa među susedima, koje su se često preobraćale u smrtnu mržnju. Razume se, omeđivanje imanja oduzimalo je nekim posednicima pravo uživanja parcela na koje oni nisu imali nikakvo pravo; nasuprot tome, ono je vraćalo drugima imanja koja su, u nedostatku tačnih međa, tuđa lica mogla da prisvoje. Veštinom i umešnošću uspevali su čak nekoji da povećaju svoja imanja na račun

102 suseda ili neobrađenog zemljišta koje je pripadalo državi, te su na kraju krajeva mnogi posednici mogli biti zadovoljni zbog znatnog povećanja njihovog imanja. Zbog svega ovog, razgraničavanje je izazvalo među mesnim plemstvom izvanrednu uzrujanost, o kojoj nam jedan posednik iz središne Rusije, Bolotov, daje živopisnu sliku u svojim Uspomenama. Uzbuđenje koje je obuzelo sve vlastelinčiće, diplomatska lukavstva, zamršeni marifetluci kojima se oni služe da bi prikrili bespravna prisvajanja pomoću kojih su uvećali svoja imanja i o kojima većina njih jedino misli, opisani su snažno u tome delu. Tuđinska naselja u Rusiji. — Jelisaveta je nameravala da naseli puste oblasti duž granica nastanjivanjem stranih naseljenika. Ona je bila osnovala na jugoistoku srpska naselja, „Novu Srbiju” i „Slaveno-Srbiju”. Pri kraju svoje vladavine ona je bila izradila jedan podroban plan po kome je trebalo pozvati izvestan broj Nemaca i naseliti ih na donjoj Volgi. Katarina se trudi da ostvari ovaj plan u velikim razmerama. Godine 1763 ona osniva „Kancelariju za pokroviteljstvo nad strancima” kojom upravlja Grigorije Orlov. Jedan svečan proglas poziva u Rusiju sve strance koji žele da osnuju naselja. On im obećava svakojake povlastice, potpore i novčanu pomoć, kao i parcele zemljišta snabdevene svim potrebnim poljoprivrednim alatom. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, pribegava se sistemu koncesija. Godine 1764—1765 zaključeni su ugovori sa tri koncesiona društva kojima su upravljali Prekur, Pite i Derua, i baron Kano de Boregar, svi Francuzi, sve ljudi sa sumnjivom prošlošću, pustolovi koji sa veoma malo savesnosti odgovaraju svojim obavezama. Ukupno, do godine 1768, 104 naselja sa 23.109 stanovnika oba pola organizovano je na donjoj Volgi, blizu Saratova i Caricina. Državna blagajna uvučena je u ogromne beskorisne troškove; naseljenici, pokupljeni iz raznih krajeva Nemačke, ne pokazuju se mnogo sposobni; oni su smešteni žurno, bez reda i sistema. Odnosi između njih i koncesionara kvare se još u početku; koncesionari se žale na svakovrsna kinjenja od strane naseljenika i tvrde da su oni uvučeni u klopku kada su navedeni da potpišu ugovore čiji domašaj oni nisu shvatili. Otuda proizilaze nemiri i neredi u naseljima, koji traju sve do onoga dana kada je godine 1779 vlada poništila ugovore zaključene između državne blagajne i koncesionara, otkupljujući po skup novac ta naselja i zavodeći nad njima državnu upravu. Zašto se na ovako mučan i skup način dovode tuđinci, kada ruski zemljoradnici, zgomilani na glinastoj i nedovoljno plodnoj zemlji u središnom delu evropske Rusije jedva čekaju da se bace na pusta zemljišta duž granica? To je stoga što su spahije zainteresovane u pitanju naseljenosti središne oblasti, gde su seljaci ropski vezani za zemlju, i zato što vlada brani interese zemljoposedničkog plemstva. Podržavljavanje crkvenih dobara. — Podržavljavanje crkvenih dobara, koje je za vlade Petra III postalo svršen čin, izazvalo je žestok gnev sveštenstva. Želeći da sebi obezbedi naklonost uticajnih društvenih redova, Katarina se požurila da zadobije naklonost sveštenstva opozivajući svečano ukaze Petra III kojima su se štetila zemljoposednička prava pravoslavne Crkve; njen ukaz od 12/23 avgusta 1762 godine završava se ovako: „Mi nemamo ni želju ni nameru da prisvojimo crkvena dobra, niti da se bogatimo na račun Gospodnjega dela.” Ali ona nije iskrena, i ovaj njen ukaz je samo jedan taktički potez da se ocrni što je moguće više vladavina Petra III i da pridobije sveštenstvo. Jer

103 istoga trenutka kada ona objavljuje ovaj ukaz, oduzimanje crkvenih imanja je već rešeno na najvišem mestu. Oko prestola su svetovni i crkveni velikodostojnici zapodeli žestoku borbu zbog ovog pitanja. Oni prvi su se izjasnili za oduzimanje crkvenih dobara, jer smatraju da je privatno zemljoposedništvo monopol plemstva. Sječenov, petrogradski mitropolit, vešt i okretan, predložio je jedno poravnanje: objaviti privremeno povraćaj crkvenih dobara sveštenstvu — što je i učinjeno ukazom od 12/23 avgusta, — zatim naimenovati jedan odbor za proučavanje toga problema, što je učinjeno tri meseca kasnije. Ovaj odbor za crkvena imanja, kome pretsedava knez Kurakin, sastavljen je od pet svetovnih članova i samo tri člana iz svešteničkih redova, među kojima je i Sječenov. Pravilnik o radu toga odbora, koji je napisao Teplov, rashladio je, kada je objavljen, oduševljenje koje je izazvao među sveštenstvom ukaz od 12/23 avgusta i bacio je u zaborav nekadašnje optužbe protivu Petra III. Bio je to akt stroge optužbe protivu sveštenstva koje upotrebljava prihode sa crkvenih dobara da bi zadovoljilo svetovne potrebe, a zanemaruje svoju dužnost prosvećivanja naroda i milosrđe; podržavljavanje crkvenih dobara je tu pretstavljeno kao blagotvorna mera da se uzdigne ugled same crkve. U istom trenutku izbijaju na crkvenim imanjima strahovite pobune seljaka, koji su se uzrujali usled opozivanja odluka Petra III o podržavljenju crkvenih dobara; 60.000 pobunjenika ustalo je protivu crkvene vlasti. U isto vreme bune se i seljaci vezani za fabrike, što povišava broj pobunjenika na 100.000. Ovaj ustanak, koji je neka vrsta glavne probe za blisku Pugačevljevu bunu, ne izaziva podržavljenje crkvenih dobara, koje je već odlučeno, već ga samo ubrzava. U maju 1763 godine, Kolegijum ekonomije ponovo je uspostavljen u ranijemm svom obliku, a to će reći kao organ svetovne državne vlasti. 26 februara/8 marta 1764 godine, jedan proglas objavljuje potpuno i konačno podržavljenje crkvenih dobara. Sva dobra i svi seljaci, bez izuzetka, koji pripadaju crkvama, manastirima i arhiepiskopijama potpadaju ubuduće pod nadležnost Kolegijuma ekonomije. Seljaci dobivaju naziv „seljaci ekonomije”; proglas procenjuje njihov broj na 910.666, a njih u stvari 991.761 muškaraca; 252 manastira zatvoreno je, a 161 sačuvano, pod uslovom da se izdržavaju milostinjom. Ostatak manastira i arhiepiskopija podeljen je na tri kategorije, i svakoj od njih dodeljuje državna blagajna godišnju pomoć u naknadu za izgubljena imanja. Seljaci potčinjeni Kolegijumu ekonomije zadržali su ziratnu zemlju i drugu imovinu koju su pridržavali na crkvenim imanjima. Oni moraju da plaćaju državnoj blagajni lični porez, a sem toga, da bi se zamenili mnogi kuluci i razne dažbine u naturi i u žitu koje su davali manastirima, imali su da plaćaju po rublju i po od glave. Izvesni pretstavnici plemstva predlažu da se plemićima izdadu u najam ili čak da im se prodadu imanja oduzeta od Crkve. Umesto da posluša ove zainteresovane savete, Katarina je sva ta imanja pridodala državnoj blagajni. Proglasom su dodeljeni prihodi sa tih imanja za narodno prosvećivanje i dobročinstva. U praksi, prihodi Kolegijuma ekonomije upotrebljavani su za razne svrhe, i ubrzo su oni počeli da se smatraju kao jedno sredstvo za prikrivanje budžetskih manjkova. Katarina se ponosi oduzimanjem crkvenih dobara. U svojoj prepisci sa filosofima i književnicima zapadne Evrope, ona ga pretstavlja kao početak ostvarivanja načela savremene filosofije. Ustvari, ona je samo dovršila delo Ane, Jelisavete i Petra III, koji nikad nisu tvrdili da su učenici Voltera i enciklopedista. S druge strane, njena reforma, kao i opšte razgraničenje imanja i stvaranje tuđinskih naselja, odgovaralo je u isti mah i potrebama države, i služilo je interesima plemića-spahija. Iako crkvena imanja nisu

104 ustupljena plemstvu, ipak njihovo prisajedinjenje državnom zemljišnom posedu omogućilo je vrhovnoj upravi da izdašnije razdeljuje druge svoje posede kao poklon za učinjene usluge, i Katarina će umeti da se koristi tim preimućstvom. Oduzimanje crkvenih dobara izaziva pored ostalog i jedan mučan događaj koji se ne slaže mnogo sa prosvećenim načelima filosofije. Jedan pretstavnik visokoga sveštenstva, rostovski episkop Arsenije Macejevič, ubeđeni pristalica crkvene autonomije, navukao je na sebe jednu nemilosrdnu kaznu zato što je žestoko protestovao protiv proglasa iz 1764 godine. Pošto je čameo četiri godine u jednom zabačenom manastiru na severu, raščinjen je, pa je u seljačkom odelu i pod imenom Andrej Vral[1] zasužnjen u jednom kazamatu revalske tvrđave. Godine 1772, on je zazidan jednim kamenim zidom u svojoj ćeliji, gde je propatio najstrašnije muke od gladi i hladnoće, i umro 1772 godine. Katarinine ideje na osnovu njenog „Uputstva”. — Prve Katarinine upravne mere samo proširuju i dovršavaju reforme koje su preduzeli njeni prethodnici. Prema tome, one nisu nimalo u suprotnosti sa tadašnjim političkim i socijalnim shvatanjima. Ostaje još da se vidi da li se tu Katarina nije iz bilo kog razloga udaljila od svojih shvatanja, svoje doktrine i svojih ličnih težnji. Jedan dokument nam pruža pouzdan odgovor na to pitanje, a to je Nakaz, Uputstvo namenjeno Komisiji poslanika — čije je sazivanje već rešeno — koje je ona napisala u vremenu od 1764 do 1766 godine. To nije program mera koje ona namerava da preduzme, već niz apstraktnih rasmatranja koja nam otkrivaju kakva su njena politička shvatanja. Ono što tu odmah pada u oči, to su navodi iz Duha Zakona. Iako se tu nalaze mnoge pozajmice iz dela italijanskog kriminaliste Bekarija i izvesnih nemačkih pravnika XVIII veka, na primer Bilfelda i drugih, ipak izvodi iz Monteskjea preovlađuju. Otuda potiče ono opšte uverenje da je Katarina u Uputstvu, kao što i sama priznaje u svojim šaljivim pismima, samo pokrala ideje iz Duha 3akona. Ako se izbliza ispita, ovo mišljenje je netačno. Iako se čini kao da slepo podražava svome uzoru, Katarina ustvari postupa suprotno. Sa očevidnim zadovoljstvom pozajmljuje ona od njega ideju o odnosu između oblika vladavine i vremenskih i mesnih uslova; i oslanjajući se na tu ideju, pokušava ona da dokaže kako u ogromnoj Rusiji jedini mogućan oblik vladavine jeste apsolutna monarhija. Ali, suprotno Monteskjeu, ona tvrdi u čitavoj svojoj raspravi kako apsolutna monarhija nije despotska vladavina. Dok Monteskje dopušta samo umerenu monarhiju, a za autokratiju kaže da je to despotska vladavina, Katarina se trudi da načini razliku između autokratije i despotizma. Ona hoće da dokaže kako autokratija, nasuprot despotizmu, može savršeno da se slaže sa načelima zakonitosti, a to će reći sa podelom vlasti (§ 149), sa poštovanjem zakona od strane svih građana bez izuzetka (§ 34), sa jednoobraznom primenom zakona (§ 101), sa zabranom da se samovoljno tumače zakoni (§ 151), sa tačnim određivanjem slučajeva kada je dopušteno uhapsiti jednoga građanina, sa kažnjavanjem dela a ne namere (§ 477), sa verskom trpeljivošću (§ 493), sa slobodom štampe pod izvesnim uslovima (§ 484). Svakako, ova načela mogu da budu ozbiljna kočnica apsolutističkoj samovolji, ali Katarina ne ukazuje kako bi autokratija mogla da zajemči poštovanje tih načela. Sem toga, pod podelom vlasti podrazumeva ona samo raspodelu nadležnosti između raznih ustanova. Ona dakle isključuje načelo nezavisnosti svake vlasti, što iz osnova menja smisao doktrine. Hoćete li drugi jedan primer načina kako ona preinačuje ono što je pozajmila od Monteskjea? U njenom § 512, prepisujući jedan odeljak glave XXV iz XII knjige Duha Zakona, umesto da ponovi ono

105 što Monteskje kaže, da vlast mora „da deluje pomoću svojih granica”, ona piše: „pomoću granica koje je ona sama sebi odredila”; tako ona, menjajući prosto dve ili tri reči u nekom izlaganju, menja potpuno njegov smisao. Da li ispravno sudstvo i dobro organizovana prosveta mogu u autokratskom režimu da zameni političke garantije koje ona odriče slobodi? Ona u to veruje. Zato ona posvećuje dugačke odeljke u Uputstvu pravosuđu i školi, izlažući tu izvesne humanitarne ideje savremenih filosofa. Što se tiče socijalnoga pitanja, Uputstvo ističe jasno potrebu socijalnih povlastica plemstva. Ono sadrži čitav niz maksima koje će kasnije ponoviti Povelja plemstva. I ovde Katarina ostavlja Monteskjea na pola puta. Monteskje je pristalica političkih povlastica plemstva u umerenoj monarhiji, jer on u njima vidi čvrstu zaštitu za mogućne samovolje vladara. Katarina uzima u obzir plemićske povlastice samo u autokratskom režimu; očevidno, ona smatra da su one u saglasnosti sa socijalnim uslovima koji su se učvrstili u Rusiji XVIII veka. Prema tome, one odgovaraju položaju plemstva, koje ima da se pokorava apsolutnom vladaru. Zna se da je Katarina pokazala koncept Uputstva nekolicini plemića, koji su se zbog toga jako uzrujali i zatražili izvesne izmene i izostavljanja. Otuda je ponikla legenda da su u tome konceptu izvesni članovi zakona proglašavali potrebu oslobođenja mužika, ali da ih je Katarina na zahtev plemića izbacila. No otkako su objavljeni odeljci koji su bili izostavljeni iz prvobitnoga teksta, ta legenda mora se konačno napustiti. Ne samo da u njima ne govori o ukidanju seljačkog ropstva, već Katarine tu tvrdi, naprotiv, da bi naglo i jednovremeno oslobođavanje velikoga broja ljudi bilo opasno. Ona tu izjavljuje samo da treba izbegavati ztoupotrebljavanje spahiske vlasti, da treba priznati mužicima pravo svojine nad pokretnom imovinom, ali ne i nad zemljom, i utvrditi maksimum seljačkih dažbina i kuluka. U ovim tačkama njeno mišljenje ne zadovoljava veliku vlastelu, i eto zašto ona u svome konačnom tekstu čini na to samo nekoliko neodređenih i neubedljivih aluzija. Želja za korenitim izmenama koju ona ispoljava pre saziva poslanika nije dakle tako velika kao što tvrdi legenda. Njeno Uputstvo nema u sebi ničega revolucionarnog. To je samo pokušaj da se ukrasi cvećem moderne ideologije jedan režim koji se oslanja na stvarne uslove ruskoga života.

[uredi] III. — Komisija iz 1767 godine Sazivanje komisije. — Na dan 14/25 decembra 1766 godine, jedan proglas objavio je saziv jedne komisije koja je imala da sastavi projekt novog Zakonika. Proglasu je bio dodat i pravilnik o sastavu te komisije i načinu biranja poslanika. Pozvani su u sastav te komisije: pretstavnici centralnih državnih ustanova, a to će reći Senata, Sinoda i kolegijuma; zatim izaslanici plemstva, građana, državnih seljaka, stalno nastanjenih inorodaca i kozačkih jedinica. Iz nje su isključeni mužici, seljaci ekonomije, krunski i fabrički seljaci, i sveštenstvo. Ali uskoro potom, jedan poseban ukaz daje pravo glasa seljacima ekonomije i fabričkim seljacima. Centralne ustanove imaju svaka samo po jednog pretstavnika. Plemstvo bira po jednog poslanika na svaki okrug, pri čemu svi plemićispahije iz toga okruga, ma koliki bio njihov posed, imaju pravo glasa. Svaka varoš

106 ima po jednog izabranog poslanika; svi stanovnici koji imaju zgradu, bez obzira na stalež, imaju biračko pravo; tada su prviput u istoriji svi građani obuhvaćeni u jednu jedinu zajednicu pred zakonom; dotada su samo trgovci i zanatlije bili članovi opštinske zajednice. Poslanici državnih seljaka birani su po jedan na svaku pokrajinu. Stalno nastanjeni inorodci biraju pojednog poslanika za svaku narodnost u svakoj pokrajini. Svaka kozačka jedinica bira onaj broj poslanika koji je propisan od njihove vrhovne komande. Dok se poslanici plemića i varošana biraju direktnim glasanjem, poslanici državnih seljaka biraju se u tri stepena. Za rukovođenje izborima, plemići svakog okruga najpre imenuju jednoga između sebe za „maršala plemstva”, a varošani jednog „starešinu” ili kmeta. Mesne vlasti ne mešaju se u izborne radnje plemstva i gradova, ali one imaju dužnost da paze na izborne radnje državnih seljaka i inorodaca. Kod kozaka se izbori vrše „prema starim običajima”. Da bi neko bio izabran za poslanika plemstva ili građana, mora imati najmanje dvadeset i pet godina, imati zemlju ili kuću, i biti besprekornog vladanja; a da bi neko bio izabran za seljačkog poslanika, mora imati najmanje trideset godina, biti oženjen i imati decu. Poslanici dobivaju plate od državne blagajne i doživotno su izuzeti od mogućnosti smrtne kazne, mučenja, telesnih kazni i konfiskacije njihovog imanja. Birači moraju predati svome poslaniku jednu svesku u kojoj će biti izložene njihove potrebe i njihove želje, a koju će sastaviti jedan: odbor od pet članova, koga imenuje svaka biračka skupština. Izbori i sveske. — Za vreme celoga proleća 1767 godine vršili su se izbori poslanika i sastavljanje svezaka. Bilo je mnogobrojnih uzdržavanja od glasanja među biračima svih staleža, ali mnogo više među plemićima i seljacima nego među građanima. Nekoliko izveštaja iz toga vremena pripisuju jedan deo tih uzdržavanja čas potpunoj ravnodušnosti birača, čas njihovom otvorenom neodobravanju vladine inicijative. U svojim Uspomenama, Bolotov, taj obrazovani spahija i pisac koji se interesuje za socijalna pitanja, objašnjava svoje uzdržavanje od glasanja svojim ubeđenjem da će rezultat tih izbora biti samo prazna larma i nekorisne spletke. Kako to da jedan Bolotov, koji je toliko spreman da odobri svaku inicijativu koja se odnosi na mesne interese, poljoprivredne i druge, ostaje ravnodušan prema sastavljanju novog Zakonika? To je otuda što se plemstvo, koje je pre trideset godina onako žarko želelo da uzme učešća u centralnoj zemaljskoj upravi da bi pokušalo da izvojuje za sebe socijalne povlastice, otkako su mu te povlastice date, odreklo svojih nekadašnjih političkih ambicija i interesuje se sada samo za mesni život. Plemići iz izvesnih okruga, koji u svojim sveskama izjavljuju da nemaju da izraze nikakvu ličnu želju, očevidno dele mišljenje Bolotova. Nekoji vide u pozivu za učestvovanje u izborima jednu novu obavezu, koju oni odbijaju da prime, pozivajući se na proglas Petra III koji ih je oslobodio obavezne službe. Na isto držanje nailazi se ponekad u varošima, među trgovcima, kojima se izbori ukazuju kao nova dužnost koje oni žele da se otarase. I drugi uzroci objašnjavaju uzdržavanje od glasanja. Izbori su bili zakazani u najnezgodnije doba godine, u proleće, kada se dešavaju poplave i kada su putevi neprohodni. Putovanje od vlastelinskog doma do glavnog okružnog mesta tada je veoma teško, a ponekad i nemogućno za mnoge spahije; za one koji stanuju u prestonici, a kojih ima priličan broj, još je teže, zbog ogromne razdaljine, da odu u svoj okrug, i zato

107 ima više uzdržavanja kod plemićskih birača nego kod varoških. No mnogi i od ovih poslednjih mogu uostalom takođe biti otsutni iz svoga mesta stanovanja, pošto su oni obavezni da vrše izvesne službe po udaljenim mestima. Nasuprot tome, mnogi drugi stanovnici interesuju se živo za izbore i pokazuju čvrstu želju da iskoriste svoje izborno pravo. Nekoliko velikih industriskih i trgovačkih palanki bore se uporno i ponekad uspevaju da dobiju povlasticu da budu uvršćene u spisak gradova, te da mogu odaslati svoga pretstavnika u Komisiju. Pojedinci kojima je iz bilo kog razloga osporeno pravo glasa traže ga revnosno. Neredi izbijaju među mužicima lišenim svoga prestavništva. Daleko od toga da se vrše usred uopšte ravnodušnosti, izbori izazivaju ovde onde prilično žive borbe oko suprotstavljenih kandidacija. Naposletku je poslano da zasedavaju u Komisiji 28 pretstavnika najglavnijih državnih ustanova i 536 poslanika izabranih od naroda, od kojih 161 od plemstva, 208 od gradova, 79 od slobodnih seljaka i 88 od kozaka i inorodaca. Ovi rezultati su, u velikoj meri, posledica izbornog sistema koji je propisala carica. Neizbežno je da seljački poslanici budu malobrojni, pošto se od njih bira samo po jedan na svaku pokrajinu, a to je izborna oblast prostranija od svih ostalih. Što su gradski poslanici brojniji od poslanika plemstva, to je stoga što u to vreme postoji više gradova nego okruga. Verovatno se pretpostavljalo da će mnogi gradovi izabrati za poslanike plemiće, te bi tako ovi imali većinu u Komisiji. Ali se tako štogod nije dogodilo: jedino je dvanaest gradova izabralo plemiće; svi ostali gradovi izabrali su skoro isključivo trgovce. Tako su poslanici iz trgovačkih redova zauzeli u Komisiji prvo mesto, a plemići tek drugo. Izabrani poslanici doneli su u Komisiju 1.441 svesku, od kojih su 10 sastavile centralne ustanove, 155 plemstvo, 210 građani i 1.066 seljaci. Skupa uzev, ove sveske imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer nam one otkrivaju stanje ruskoga života i socijalna stremljenja toga doba. U izvesnim tačkama one se slažu. Pre svega, one se interesuju za čisto praktična pitanja; za razliku od Katarininih Uputstava, one skoro ne sadrže apstraktna i teoriska rasmatranja; one posvećuju svu svoju pažnju stvarnim potrebama svakidašnjeg života. Na drugom mestu, u svim sveskama izbegava se da se kritikuju osnovice tadašnjega režima, koji one primaju kao neospornu činjenicu; samo u granicama koje im nameće taj režim traže one da se zadovolje njihove najpreče potrebe. Na trećem mestu, sve one traže uporno administrativnu decentralizaciju. One ubedljivo pokazuju da je unutrašnjost zemlje potpuno žrtvovana prestonici i da je lišena svih blagodeti kulture, da je bez škola, bez lekara, da njeni stanovnici ne mogu da svrše nikakav građanski posao a da ne idu u prestonicu ili u glavni grad pokrajine. One se ne bave političkom metafizikom kao Katarina, već traže da se vlast približi narodu i da se na licu mesta pobrine o bitnim potrebama zajednice decentrališući registrovanje svih civilnih radnji i poslova, školu, vršenje lekarske prakse, bankarski kredit, itd. Na četvrtom mestu, one konstatuju da, iako država daje malo stanovništvu, ona ga teško pritiskuje poreskim nametima. Sve bez izuzetka traže smanjivanje poreza i dažbina; seljaci i građani čine to, razume se, najupornije, ali i plemići, iako oslobođeni neposrednih poreza, traže takođe ukidanje ili smanjenje mnogih posrednih poreza i dažbina. Najzad, sve sveske se slažu u pitanju

108 opšteg uređenja države: one ostaju čvrsto pristalice jedne države zasnovane na tačnom određivanju prava i dužnosti svakog staleža. Ali, kad treba to izvesti, one se više ne slažu, jer su njihovi interesi ponekad potpuno suprotni. Plemići uporno traže proširenje svojih povlastica, da bi „plemićski red bio odvojen na osnovu svojih prava i povlastica od ostalih ljudi drugoga ranga i porekla”. Zato oni zahtevaju da iznos novčane kazne za uvredu nanesenu plemiću bude povećan, da plemići budu izuzeti od primenjivanja smrtne kazne, mučenja, telesnih kazni, konfiskacije imanja, pa čak prema pojedinim sveskama i hapšenja; da bude stvorena jedna nova škola za plemiće, gde se deca plemića ne bi mešala sa decom iz nižih staleža. Ali glavna povlastica, ona koja treba da stvara razliku između plemstva i drugih staleža, i koju sve sveske zahtevaju, to je isključivo pravo posedovanja zemlje i mužika. One traže pored ostalog i potpunu slobodu raspolaganja svim zgradama na njihovom posedu, kao i opozivanje zakona koji ograničavaju eksploataciju šuma, ribolova, mineralnih blaga, itd. Prema mužicima oni igraju dvostruku ulogu. S jedne strane, oni opisuju bedu seljaka u najživljim bojama i revnosno ih uzimaju u zaštitu od zahteva poreskih vlasti, što je uostalom u skladu sa njihovim interesima, pošto ukoliko seljak bude manje plaćao poreskim vlastima, utoliko će moći više da plaća spahiji. S druge strane, oni teže da pojačaju svoju vlast nad mužicima, nad kojima oni žele da budu jedini gospodari, i traže da nad njima mogu naročito da izriču svakojake kazne, podrazumevajući tu i robiju sa progonstvom. Oni takođe uporno traže da se mesna upravna vlast preda u ruke činovnicima koje bi biralo plemstvo. Najzad, u isti mah kada traže za sebe izvesne isključive povlastice, oni polažu pravo da uživaju i povlastice drugih staleža, naročito pravo da se bave trgovinom i da imaju fabrike i industriska preduzeća. S druge strane, trgovci traže pravo da mogu trgovati i imati fabrike i industriska preduzeća kao povlasticu njihovoga staleža. Ali, tražeći da se to pravo uskrati plemstvu, oni u isti mah žele da sa plemstvom dele pravo da imaju mužike. Državni seljaci suprotstavljaju se u isti mah i trgovcima i plemićima. S jedne strane, oni se izjašnjavaju protiv zahteva trgovaca koji traže monopol trgovine, jer i oni sami žele da se odadu trgovačkim poslovima. S druge strane, oni ustaju protiv nepopustljivosti plemića koji hoće da zadrže za sebe pravo da imaju mužike, jer i oni priželjkuju to pravo, za kojim u to vreme žude svi slobodni staleži. Ova razilaženja u gledištima, koja pokazuju da su, u trenutku kada treba da se sastane Komisija, socijalne pregrade spremne da popucaju, ispoljiće se jasno u toku poslaničkih diskusija. Početak rada Komisije. — Na dan 30 jula/10 avgusta 1767 godine, sednice Komisije svečano su otvorene u prisustvu carice. Potrebno je pre svega naimenovati jednog pretsednika ili „maršala”. Carica ima da ga izabere između tri kandidata, od kojih dvojicu predlaže Komisija, a jednog vrhovni državni pravobranilac. Ona je izabrala ovoga trećeg, a to je jedan spahija iz oblasti Kostrome, Bibikov, Pošto je on zauzeo svoje mesto, pročitano je caričino uputstvo. Posle toga dve sednice posvećene su traženju titule koju Komisija hoće da dodeli Katarini u znak zahvalnosti što je sazvala poslanike. Izabrana je

109 titula „Katarina Velika, Mudra, Mati Otadžbine”. Katarina se odriče onih dvaju prvih epiteta, ali pristaje da primi treći. U ovoj diskusiji uzeli su učešća samo poslanici plemići. Ali, čim se prešlo na ozbiljan rad, a to će reći na izbor jedne „nadzorne komisije”, koja je imala da nadgleda tok poslaničkog rada, plemstvo i trgovci počinju da se sudaraju. Kada se počelo sa određivanjem kandidata, od kojih carica treba da izabere petoricu, prva desetorica izabranih su petrogradski mitropolit, starešina glavnog magistrata i osam poslanika plemića. Trgovci poslanici su na taj način potisnuti u pozadinu. No oni ne smatraju da su pobeđeni i traže da se izaberu još pet kandidata. Njihov predlog stavljen je na glasanje i usvojen sa većinom od 26 glasova (225 protivu 199); prema tome izabrana su još pet kandidata, od kojih su četvorica trgovci. Iz ove pobede trgovci uostalom nisu izvukli nikakvu korist, jer ni jedan od njihovih kandidata ne nalazi se među onom petoricom komesara koje je naimenovala Katarina. Posle toga izabrano je nekoliko specijaliih komisija za redigovanje projekata raznih delova Zakonika. Očekujući da one budu u mogućnosti da podnesu svoje radove, opšta skupština pristupila je ispitivanju zakona koji su tada bili u važnosti i poslaničkih svezaka. Ispitivanje seljačkih svezaka. — Pretsednik, koji po svojoj volji određuje dnevni red, stavlja najpre na diskusiju nekoliko svezaka državnih seljaka iz severnih oblasti i sveske inorodaca sa Volge. Diskusija prati korak po korak te sveske koje su bile sastavljene bez sistematskog plana; zato poslanici moraju bez reda prelaziti s jednog pitanja na drugo. Od 20/31 avgusta do 11/22 septembra 1767 godine, dvanaest svezaka slobodnih seljaka pročitano je i pretreseno. U njima se traži uprošćenje sudskog postupka, smanjivanje nameta i poreza koji pritiskuju slobodne seljake, povećavanje njihovih zemljišnih parcela, dopuštenje da uzmu u zakup prazna zemljišta koja pripadaju državi i da smeju trgovati po vašarima i gradskim tržištima. U toku debate koju su pokrenuli ovi zahtevi, 69 govornika uzelo je reč. Jedino je priznata potreba da se uprosti sudski postupak. Svi ostali zahtevi izazvali su žive kritike. Plemići i trgovci složno su se izjasnili da su žalbe koje se odnose na namete i porez preterane; plemići se boje da će se smanjivanje poreza slobodnih seljaka moći izvesti samo ako se povećaju porezi njihovih mužika, a trgovci se plaše da će se olakšanje dažbina u naturi hteti izvesti na taj način, što bi se one delimično prenele na trgovce. Plemići i trgovci se slažu i u tome da treba odbaciti zahtev da se povećaju seljačke parcele, a nekoliko poslanika plemića izražavaju želju da se pusta državna zemljišta radije prodadu ili čak poklone plemstvu. Suprotno ovome, poslanici plemići, a naročito najrečitiji među njima, knez Ščerbatov, brane pravo seljaka da trguju poljoprivrednim proizvodima, dok se trgovci tome oštro protive. Usred najžešće diskusije, pretsednik, ko zna zbog čega, prekida odjednom ispitivanje seljačkih svezaka da bi prešao na ispitivanje zakonskog položaja plemića. Debata o službenom plemstvu. — Od 11/22 septembra do 2/13 oktobra, u toku jedanaest sednica, Komisija diskutuje o zakonima koji se tiču plemstva. To je velika govornička utakmica, u toku koje se vidi da su i sami plemići međusobno podeljeni. Staro plemstvo je vazda kritikovalo Tablicu rangova Petra Velikog koja, mešajući službu caru sa plemićskim položajem, stvara neprekidno nove plemiće. Staro i novo plemstvo dolaze u žestok sukob u toku debate.

110 Knez Ščerbatov se ističe svojim vatrenim govorništvom, svojim oratorskim efektima. Sa mnogim drugim poslanicima, on traži opozivanje zakona Petra I. On propoveda da plemstvo treba da bude nasledna oligarhija, sastavljena od slavnih porodica, nedostupna ljudima niskoga porekla, osim onima koje bi car, posebnom i izuzetnom milošću, hteo da nagradi za njihove značajne usluge, i da se sticanje plemićske titule pomoću službovanja treba sasvim da ukine. Uprkos činjenicama, on pokušava da dokaže kako je Petar I smatrao Tablicu rangova samo kao jednu privremenu meru koju je rat izazvao. On veliča plemstvo kao jednu posebnu rasu, obdarenu moralnim vrlinama do kojih niži staleži ne mogu dospeti i koje, prenošene sa kolena na koleno i posisane zajedno sa majčinim mlekom, ne mogu se steći veštačkim putem izvan njega. I upravo zbog tih naslednih vrlina staro plemstvo može da traži posebne povlastice; njima ono ima da zahvali što je moglo podneti težak teret rata i braniti hrabro otadžbinu, što mu takođe daje pravo na posebne povlastice. Pretstavnici novih plemića odgovaraju žestoko Ščerbatovu. Njima nije teško da dokažu kako je Tablica rangova jedna konačna a ne privremena mera. Oni tvrde da su za odbranu otadžbine od neprijatelja, ljudi svih narodnih slojeva prolivali krv isto kao i plemići, da visoke moralne vrline nisu isključiva povlastica naslednoga plemstva, već da se one mogu naći u svim društvenim sredinama. Njih u ovom pogledu podržavaju i nekoji poslanici trgovci, koji se izražavaju za održavanje na snagu Tablice rangova i koji žestoko kritikuju aristokratska shvatanja kneza Ščerbatova. Debata o povlasticama trgovaca. — I ne završivši debatu o plemstvu, Komisija je preduzela da ispita zakonski položaj trgovaca. Ona je tome pitanju posvetila 46 sednica, do 7/18 decembra. Debata se vodi o zahtevima trgovaca da se njima ustupi monopol trgovine i industrije, kao i pravo da imaju mužike. U pitanju trgovine, trgovci imaju dva protivnika, plemstvo i seljake, kojima vrlo veliki broj trgovaca osporava pravo da se bave trgovinom. Protivu plemića oni okreću teorije Ščerbatova o visokim moralnim vrlinama i ratničkom heroizmu plemstva, da bi iz toga zaključili kako trgovina nije plemićsko zanimanje i da, ako se hoće da poštuje pravična raspodela prava i dužnosti među raznim staležima, onda plemići treba da ostave ovo nižeredno zanimanje trgovcima. Seljacima pak suprotstavljaju državne interese, tvrdeći kako trgovina odvraća seljake od poljskih radova, što smanjuje prinos poljoprivrede i prihode državne blagajne. Njihovi protivnici odgovaraju da je trgovačka delatnost plemića i seljaka stvarnost sa kojom treba računati, i da se ona ne bi mogla poništiti, pošto ona iznosi na tržište poljoprivredne proizvode, te je tesno vezana za poljoprivredu. Trgovci istina pokušavaju da stave trgovanje poljoprivrednim proizvodima pod kontrolu posrednika koji pripadaju njihovom staležu; ali bi takva kontrola bila odveć teška za seljake, ostala bi čisto veštačka i samo bi škodila celokupnoj narodnoj privredi. Neka se trgovci ograniče na spoljnu trgovinu, ne težeći da prigrabe kupovinu poljoprivrednih proizvoda od proizvođača. Trgovci na to odgovaraju da se plemići i seljaci ne zadovoljavaju samo tim da prodaju proizvode sa svojih imanja, već pokušavaju da zadru i u pravu trgovinu. Ova debata je veoma značajna, jer ona pokazuje koliko je tadašnja Rusija već daleko od domaće ekonomije koja je još bila njeno glavno obeležje u početku XVIII veka

111 Druga dva pitanja dovode u sukob trgovce i plemiće. Trgovci se gorko žale na industrisku konkurenciju plemića; ovi pak ukazuju na tesnu vezu koja spaja njihove fabrike i poljske radionice sa poljoprivrednom proizvodnjom. Tražeći za sebe monopol industrije, trgovci, usled toga što se bore sa nedostatkom slobodne radne snage, traže i pravo da imaju mužike, i to ne samo kao fabrične radnike, već i kao pomoćnike u njihovim trgovačkim preduzećima. Plemići opet, iako traže pravo da imaju fabrike, ipak ne pristaju da podele drugima pravo držanja mužika. Diskusija je tako žučna, da govornici pribegavaju svakojakim argumentima kojima hoće da pobiju mišljenje svoga protivnika, pa čak idu dotle da protivreče sami sebi; tako na primer knez Ščerbatov, koji je ubeđen pristalica seljačkoga ropstva, trudi se da umiri trgovce tvrdeći kako je rad sa slobodnom radnom snagom produktivniji nego rad sa mužicima, i zato plemići zadržavaju mužike samo za sebe. „Ali gde da nađemo slobodne radnike?” pitaju trgovci, i teško je odgovoriti na to pitanje. Debata o seljačkom ropstvu. — Sredinom decembra 1767 godine Komisija, koju je Katarina odlučila da premesti iz Moskve u Petrograd, prekinula je svoje zasedanje. Ona ponovo otpočinje rad u Petrogradu 18/29 februara 1768 godine, uzimajući u pretres sudsko zakonodavstvo. Ovaj pretres, koji traje sve do 7/18 jula i ispunjava 70 sednica, izaziva živu debatu onoga trenutka kada je dodirnuto najvažnije pitanje toga doba, pitanje mužika i obim vlasti njihovih gospodara. Kada se došlo do zakonskih odredaba o bekstvu mužika sa imanja, državni činovnik Suhoprudski, poslanik varoši Ugliča, pripisuje sve veći broj bežanja svireposti spahija i užasnih tereta koje oni nameću seljacima; zbog toga on traži da se postave granice vlasti spahije nad njegovim mužicima. Njega odmah potpomaže Kipenski, iz kazanjske oblasti, poslanik odnodvoreca (jednodomaca), malih zemljoposednika prispodobljenih državnim seljacima. I odmah se čitava skupština uzrujava. Glazov, poslanik plemstva, odgovara jednim grubim i uvredljivim govorom; on pripisuje bežanje sa imanja isključivo seljačkim porocima, pijanstvu, lenosti, želji za skitnjom, itd. On smatra da bi ma kakvo ograničenje spahijske vlasti bilo veoma opasno po celu državu i da bi neminovno dovelo do nereda i nemira. Debata postaje još žešća kada 5/16 maja Korobjin, poslanik plemstva iz Kozlovske oblasti, drži svoj govor — za koji izvesni pisci misle da je sastavljen po Katarininim uputstvima. Ocrtavajući potresnu sliku bede u kojoj se koprcaju seljaci, on iz toga zaključuje da se jedan mužik odlučuje na ovo poslednje sredstvo, bekstvo, tek kada mu život kod njegovoga gospodara postane potpuno neizdržljiv, te je dakle nesumnjivo da jedino zloupotrebljavanje spahijske vlasti izaziva bežanje seljaka. Pri opisivanju tih zloupotreba on se dugo zadržava na strahovitim nametima kojima spahije preopterećuju svoje mužike, i on naposletku predlaže da se jednim zakonom prizna mužiku komad zemlje kao potpuna sopstvenost i puna sloboda da njom raspolaže, i da se tačno odrede dažbine koje će spahija moći da zahteva od njega. Ipak, on ne pristaje da vlast spahije nad samom ličnošću mužika bude ograničena. Mnogi poslanici pobijali su njegova tvrđenja. Nekoliko govornika plemića prosto naprosto odriču da postoje zloupotrebe vlasti na koje je on ukazao, ali oni nisu mogli da ubede nikoga, jer su ove zloupotrebe bile poznate celom svetu. Drugi napominju da bi svako ograničenje spahijske vlasti bilo uvreda za plemiće i povreda prava koja su oni stekli svojim junačkim podvizima u službi otadžbine; da apsolutna vlast spahije nad njegovim mužicima odgovara apsolutnoj vlasti vladara nad njegovim podanicima, i da se ona ne bi mogla ograničiti a da se ne dođe u opasnost da se poljulja samo načelo autokratije. Oni

112 nagoveštavaju takođe da, u slučaju da se spahijska vlast oslabi, niko više ne bi mogao primorati seljake da uredno plaćaju svoje dažbine državi, kao da nisu baš spahijska globljenja sprečavala seljake da se oduže poreskim vlastima. Naposletku, oni se trude da dokažu da seljaci ne bi ništa dobili tačnim određivanjem njihovih odnosa naspram spahija, jer ovi, u postojećem patrijarhalnom poretku, bdiju nad njima sa očinskom pažnjom — kao da česte pobune seljaka nisu dokazivale baš suprotno, — a otsada neće za njih činiti ništa osim onoga na šta ih novi zakon bude primorao. Svi ovi argumenti lišeni su stvarne podloge. Ozbiljnija je ona napomena koja je upućena Korobjinu o teškoći, pa čak i nemogućnosti usled beskrajnih razlika u oblasnim ekonomskim uslovima, da se pronađe jednoobrazno merilo za određivanja seljačkih dažbina, a naročito je ozbiljna kritika njegovoga predloga da se od seljaka načini zemljoposednik, a da se on u isti mah ostavi u ličnoj zavisnosti od spahije. Upravljajući svoje kritike na tu slabu tačku njegove argumentacije, njegovim protivnicima nije teško da dokažu kako seljak ne može u isti mah biti i mužik i zemljovlasnik; tu se treba odlučiti, kažu oni, pa ili će on i dalje zavisiti od svoga gospodara, te će njegovo vlasničko pravo biti samo prividno, ili će pak, svestan svoga prava, prestati da se pokorava svome gospodaru, i njegova lična zavisnost biće skoro ništavna. Ali oni uskoro osećaju koliko je opasno takvo njihovo razlaganje, jer ako pravo vlasništva ne može da postoji uporedo sa zavisnošću, zar se onda neće moći da izvede zaključak da treba ukinuti seljačku podjarmljenost, a to će reći osloboditi seljake? U svom odgovoru Korobjinu, Ščerbatov, predviđajući mogućnost takvog zaključka, počinje da govori o opasnosti u koju bi ukidanje seljačke podjarmljenosti bacilo celu Rusiju. Ona se ponovo služi istim argumentima malo kasnije, kada se u diskusiji povodom zakonskog projekta o pravima i povlasticama plemićskog staleža došlo do člana kojim se plemić-uspahiji priznaje pravo da oslobodi jedno mužičko selo, ali mu se ne priznaje pravo da ponovo podjarmi selo koje je ranije oslobođeno. Iako nije nikako bilo u pitanju da se oslobađaju seljaci protivu spahijine volje, ipak Ščerbatov, kome se pridružilo nekoliko drugih plemića, tvrdi da je veoma opasno da se u jednom zakonu ma na koji način dodiruje pitanje oslobođenja mužika. On tvrdi da je seljačka potčinjenost osnov apsolutne monarhije, i da se ne sme, bez političke opasnosti, poljuljati taj osnov. On ponovo opisuje idiličnim rečima blagostanje seljaka pod vlašću njihovih gospodara; zatim, bez ikakvog prelaza, izjavljuje, ne zapažajući ili ne hajući za svoju protivurečnost, da bi i sama reč „sloboda” mogla u srcu svetine raspaliti ludu želju za oslobođenjem i potstaći ih na bunu. Korobjin i Tatiščev mu odgovaraju, nagoveštavajući da je član zakona o kome se diskutuje unesen u zakonski projekt po želji Katarine II, ali pretsednik odmah upada u reč i odlučno zabranjuje da se u debate meša caričino ime. Ova diskusija o seljačkom ropstvu je veoma poučna. Svi prisutni, podrazumevajući tu i Korobjina sa kojim se složio i seljak Čuprov, čvrsto se drže načela o seljačkom ropstvu. Ali, dok su Korobjin i njegove pristalice za bolje uređenje odnosa između spahije i njegovih mužika, dotle njihovi protivnici zastupaju gledište da se u pitanju seljačkog ropstva ne može vršiti nikakvo delimično poboljšanje, i da se u njemu ne bi moglo ništa da izmeni a da se ta ustanova uskoro ne uništi sasvim; oni ne uviđaju da na taj način prećutno osuđuju na propast ustanovu za koju misle da su oni njeni branioci. Jedan savremenik beleži u svojim Uspomenama da su najživlje pa čak i najburnije sednice Komisije bile one na kojima se diskutovalo o seljačkom ropstvu. Ništa prirodnije, jer ne samo da je to pitanje bilo složeno, već je ono zahtevalo i hitno rešenje. Život mužika, ma

113 šta da su o njemu rekli izvesni poslanici, nije imao u sebi ničega idiličnog; naprotiv, sve veća beda pritiskivala ga je. Rusija je bila na pragu Pugačevljevog ustanka. Debata o povlasticama plemstva. — Projekt zakona o pravima plemstva, koji je sastavila jedna naročita komisija, pretresan je na opštoj sednici, najpre od 17/28 jula do 21 avgusta/1 septembra, a zatim u drugoj polovini septembra. On se ograničava na to da razradi, dopunjujući ih i sređujući, ideje koje je izrazila Komisija iz 1763 godine. Kada se bude govorilo o Povelji plemstva, koju je Katarina obnarodovala 1785 godine i kojoj je taj projekt poslužio kao osnovica, biće zgodno da se navedu povlastice koje su date plemstvu. Za sada je dovoljno reći da su se za vreme diskusije svi trgovci pokazali jednodušni i odlučno protivni većini plemićskih povlastica. Oni nisu smatrali da plemstvo treba da bude oslobođeno obaveznog služenja u vojsci ili administraciji, niti da ono ima pravo da se iseli iz Rusije. Oni su smatrali neke povlastice koje je ono tražilo kao suvišne. Želeli su da prošire na sve slobodne staleže nekoje od njihovih povlastica: tako su oni, na primer, osporavali plemićima isključivo pravo da budu primani na dvoru i smatrali su da je vladar mogao da dodeli tu povlasticu kome on hoće; isto tako zahtevali su ukidanje telesnih kazni ne samo za plemiće, već za sve slobodne ljude, kao i da se u građanskim parnicama kazna zatvora zameni novčanim kaznama i kaucijama; protivili su se živo tome da plemićima sude njima ravna lica. Kada se u debati došlo na pitanje o pravu plemića da trguju i da imaju fabrike i industriska preduzeća, protivnici su se poslužili istim argumentima kao i prilikom njihove prve diskusije, sa istom upornošću i plahovitošću. Ove debate dokazuju da je učvršćivanje aristokratske monarhije izazvalo opšte nezadotoljstvo u svim društvenim redovima, izuzev plemstva. Posle pretresanja plemićskih povlastica, plemići iz baltičkih pokrajina zatražiše da se zadrže u važnosti običaji i posebne povlastice koje su te oblasti uživale pre prisajedinjenja Rusiji. Ali su ove zahteve jednodušno odbili svi ostali poslanici i izjasnili se odlučno protivu svake pokrajinske autonomije. Prekid rada Komisije. — Na dan 18/29 decembra 1768 godine objavljeno je da Komisija prekida rad, sa izgovorom da mnogi poslanici moraju da otputuju u svoje pukove i da učestvuju u ratu koji je baš tada objavljen Turskoj. Pojedini odbori zamoljeni su da nastave rad na sastavljanju raznih članova Zakonika; oni će zasedavati skoro do 1775 godine. Katarina je nagovestila da će opšte sednice moći nastaviti svoj rad kasnije. Komisija dakle nije formalno rasturena. Ali, u samoj stvari to je bio kraj narodnog pretstavništva čiji je rad započet onako svečano .Rat je samo izgovor da bi se raspustila Komisija; jer, kada se rat bude završio, Katarina će se ponovo posvetiti svome zakonodavnom radu, ali bez sazivanja poslanika. Nisu poznati tačni razlozi ove njene odluke. Može biti da se ona uznemirila zbog žestokih socijalnih protivnosti koje su se ispoljile u toku sednica i možda joj se učinilo zgodnije da kroji zakone u tišini svoga radnog kabineta, a ne da od zakonodavnih problema stvara uzroke socijalnih sukoba. Osim toga, njoj se čini da je neposredni politički cilj sazivanja poslanika dostignut. Ona je želela da svojoj vlasti da oreol narodne zahvalnosti i da učvrsti veze između narodnih masa i svoje uzvišene ličnosti. Ona je u tome i uspela, pošto ju je Komisija na svojoj opštoj sednici počastvovala titulom „Mati otadžbine”. Ostaje joj još samo da poveća svoju popularnost novim sredstvima, vojničkim pobedama i diplomatskim uspesima.

114 Kakvo mesto zauzima Komisija u istoriji Katarinine vladavine? Iako joj ne priznaju nikakvu praktičnu vrednost, mnogi pisci pripisuju joj znatnu političku važnost; jer, po njihovom mišljenju, ona je odvratila Katarinu od njezine naklonosti ka političkom radikalizmu, pokazujući joj stvarne težnje vladajuće klase. Ali smo videli da je Katarina, pre nego što je sazvala Komisiju, bila veoma daleko od političkog radikalizma. Ne samo da nije duboko izmenila njena bitna shvatanja, već ih je Komisija u njoj još učvrstila. Mogućno je da je otpor što su ga plemići poslanici pokazali prema svakoj povredi načela seljačkog ropstva navelo caricu da napusti neke od svojih projekata. Ali nije Komisija njoj dala ideju da potvrdi i učvrsti plemićske povlastice, jer je tu ideju imala ona i ranije, i nije nju Komisija navela da se odrekne ukidanja seljačkog ropstva, jer ona na to nije nikad ni pomišljala. Nasuprot tome, Komisija je dala praktične rezultate iz kojih će Katarina izvući koristi kada bude započela svoj zakonodavni rad. Mnogo se isticao nered u njenim debatama, i to je neosporno. Ali rad što su ga obavile njene posebne komisije ima ogroman domašaj, koji neće umaći Katarininom pogledu kada se bude upoznala sa najvažnijim zakonskim projektima.

GLAVA XII

Katarina II (1762-1796) (nastavak)

Sadržaj [sakrij] • • • •

1 I. — Spoljni rat i Pugačevljeva buna (1768—1774) 2 II. — Zakonski rad: administrativne, socijalne školske reforme (1774—1787) 3 III. — Spoljni rat: „Grčki plan” i podela Poljske (1787—1796) 4 IV. — Kraj vladavine (1790—1796)

•

5 Beleške

[uredi] I. — Spoljni rat i Pugačevljeva buna (1768— 1774) Savez sa Pruskom (1764). — Rat sa Turskom, koji je prekinuo rad Zakonodavne komisije, jeste neposredna posledica Katarinine spoljne politike u toku prvih šest godina njene vladavine. Pošto je u proglasu o svome stupanju na presto strogo osudila vladavinu Petra III, ona se zanosi nadom da sačuva neutralnost prema svim državama, pa da sa te visine upravlja sudbinom Evrope. Ona ima ambiciju da postane vrhovni sudija u smirivanju Evrope posle Sedmogodišnjeg rata. Ali ona čak nije ni pozvana da uzme učešća u kongresu, i mir u Hubertsburgu (1763) zaključen je bez nje.

115 U narednom razdoblju nju interesuju dva pitanja, Kurlandija i Poljska. U ovim dvema zemljama ona uspeva da postavi na presto svog kandidata, na štetu saksonskih pretendenata. U Kurlandiji, saksonski izborni knez primoran je da se odrekne vojvodskog prestola u korist Birona, koji je vraćen iz progonstva; u Poljskoj, posle smrti Avgusta III godine 1763, Rusija stavlja svoj veto dolasku na presto ma koga člana saksonske dinastije i uspeva da nametne izbor Stanislava Ponjatovskog, Katarininog štićenika. Katarina ima da zahvali za ovu svoju pobedu naročito ruskom oružju, jer uistini, Poljska i Kurlandija su postale pravi vazali Rusije; u Poljskoj, knez Rjepnjin, caričin ambasador, ponaša se kao gospodar, zahvaljujući mnogobrojnim ruskim pukovima koji ga tu podržavaju. Slučaj je hteo da Rusija tada postupi kao i Pruska, taj drevni neprijatelj Saksonske. Fridrih II pokušava na sve načine da iz toga izvuče jedan pravi savez. Dok se Nikita Panin, kome je Katarina poverila vođenje spoljne politike, zanosi čisto apstraktnom i varljivom zamisli o jednom severnom sistemu, a to će reći o savezu severnih država (Rusije, Engleske, Švedske, Pruske i Poljske) protivu južnih zemalja (Austrije, Francuske i Španije), pruski kralj uporno i dalje radi na svom projektu o rusko-pruskom savezu. Taj savez je i zaključen 31 marta/11 aprila 1764 godine Petrogradskim ugovorom. Saveznici se obavezuju: prvo, da intervenišu diplomatskim putem da se prekine rat, ako jedan od njih bude napadnut od neke treće sile, i, u slučaju da diplomatska sredstva ostanu bezuspešna, da se pomažu uzajamno i vojnički određenim kontingentom trupa; ipak, ako bi Rusija bila napadnuta od Turske ili Krima, ili ako Pruska bude napadnuta zapadno od Vezera, vojna pomoć moći će da se zameni finansiskom potporom; drugo, da vode zajedničku politiku u Švedskoj, da bi se tamo sačuvao postojeći režim, i u Poljskoj, da bi se sprečila, čak i oružjem, svaka izmena Ustava i svaki pokušaj promene, pa ma otkuda on dolazio; treće, težiti da se u Poljskoj vrate prava verskim otpadnicima, pravoslavnim i protestantima, i da se ovi štite od svakog progona. Savez je zaključen sa rokom trajanja od osam godina, i moći će da se obnovi pre isteka toga roka. Tako je prekinuta tradicija o sporazumu između Rusije i Austrije koja je poticala od Petra I, te se ruska politika okreće prema Pruskoj. Poljsko pitanje (1764—1768). — Uslovi ovoga ugovora dokazuju da je povod za ruskoprusko zbliženje bilo stanje u Poljskoj. Tu glavnu ulogu igraju dva pitanja: zaštita verskih otpadnika i održavanje postojećeg političkog režima u Poljskoj. Rusko i prusko gledište u ovim pitanjima se razlikuju. Ruska vlada pre svega bavi se pitanjem prava verskih otpadnika. Odbrana pravoslavnih čini joj se najpouzdanije sredstvo da dođe do svoga cilja, a to je da povrati ruske oblasti od Poljske. Nasuprot tome, nju manje zabrinjava mogućnost reformi koje bi mogle da učvrste ovu državu. Kada se Ponjatovski, po svome stupanju na presto, izjasnio za ukidanje liberum veto u poljskoj narodnoj skupštini (Dijeti), Nikita Panin je mišljenja da Rusija ne treba da se protivi državnom vaskrsu Poljske, koja može postati, umesto Austrije, njen saveznik protivu Turske. Fridrih II je suprotnog mišljenja, o čemu svedoče njegova uputstva data Benoau, njegovom ambasadoru u Varšavi. Za njega je glavno da spreči svaku političku reformu, da održi Poljsku u anarhiji, te da bi od nje mogao lakše, u pogodnom trenutku, da otrgne poljske oblasti koje razdvajaju Brandenburg od Poljske. Zato on energično protestuje protivu Paninovog shvatanja. Za to vreme knez Rjepnjin, ruski ambasador u Varšavi, radi svim silama da uspostavi jednakost u pravima između

116 otpadnika i katolika. Obilnom novčanom pomoći on potstiče stvaranje otpadničkih udruženja. Zahvaljujući ovim udruženjima i jednoj ruskoj vojsci od 30.000 ljudi, a isto tako i pretnjama i hapšenju najogorčenijih otpadničkih neprijatelja, kao Saltika, Zaluskog i Rževuskog, koje je preveo u Vilnu a zatim prognao u Kalugu u Rusiji, on primorava Dijetu iz 1767 godine da odobri plemićima otpadnicima da u političkim i verskim pravima budu jednaki sa katolicima. On zatim savetuje Paninu da bude umeren u pitanju liberum veto; он препоручује да се оно задржи само при решавању веома важних политичких питања и да се заведе надгласавање при свим економским дискусијама. Katarina prihvata ovaj kompromis; u isti mah ona unosi u rusko-poljski ugovor iz februara 1768 godine jednu klauzulu koja svečano i za uvek garantuje Poljskoj, u ime ruske carice, ustavni režim, „njegove zakone i njegovu slobodu”; to znači prećutno priznanje Rusiji da ima pravo da se meša u unutrašnje poslove Poljske i da spreči svaku promenu političkog režima u zemlji. U Petrogradu se već smatra da su pitanja Poljske srećno rešena. Ali uistini, opasnost tek nastaje. U februaru 1768 godine stvara se u Baru jedno udruženje za odbranu unutrašnje i spoljne nezavisnosti Poljske i za oduzimanje prava otpadnicima. Ruska vojska napada odrede toga udruženja: Apraskin zauzima na juriš Bar, a zatim i Krakovo. U isto vreme, u Ukrajini, protivno željama ruske vlade, pukovi hajdamaka[1], pod komandom Željeznjaka i Gonta, ustaju protivu Poljaka. Jedan odred hajdamaka zauzima selo Baltu, sasvim blizu turske granice. Međutim, Turska odavno čeka neki izgovor da objavi rat Rusiji. Austrija i Francuska potstiču je na to, ponavljajući joj kako će je Rusija napasti čim bude pokorila Poljsku, te da je potrebno, da bi se preduhitrio taj napad, da se zahteva da ruska vojska napusti Poljsku. Posle događaja kod Balte, sultan traži povlačenje ruskih trupa iz Poljske. Katarina to odbija. Sultan naređuje da se uhapsi ruski poslanik u Carigradu Obrjezkov da se zatvori u tvrđavu Sedam Kula, i rat je odlučen. Prvi rat sa Turskom (1768—1774). — Turska i poljski udruženici odmah stvaraju sporazum. Ugovoreno je da Turska mobiliše protivu Rusije 200.000 ljudi, a Poljska 100.000, i da će u slučaju uspeha Turska dobiti Kijevsku oblast sa svim otpadnicima, njihovim porodicama i njihovom imovinom, dok će Poljska uzeti Smolensk, Černjigov i Ilivoniju. Odmah posle objave rata, Katarina stvara jedan naročiti savet, koji potseća na Jelisavetinu „Konferenciju”; članovi ovog Saveta su Grigorij Orlov, oba Panina, Vjazemski, Černišev, Volkonski, oba Golicina i Razumovski. Ovaj savet dolazi do zaključka da je potrebna jedna brza i što je moguće energičnija ofanziva protivu Turske, da bi se sprečilo spajanje Turaka sa poljskim udruženicima. Jedan armiski korpus od 80.000 ljudi pod komandom A. Golicina, trebaće dakle da ide ka Dunavu, dok će drugi od 40.000, pod komandom Rumjanceva ostati u defanzivi prema Ukrajini. Osim toga Orlov predlaže da se pošalje jedna eskadra u Sredozemno More, da bi podigla na ustanak protivu Porte Grke, Crnogorce i njene ostale hrišćanske podanike. Rat počinje u januaru 1769 upadom u južnu Rusiju krimskoga hana, koji je na čelu 70.000 vojnika. Njegov plan je da sebi prokrči put do Poljske, ali pošto je naplatio ucenu od stanovništva, vratio se u Krim. U aprilu 1769 Golicin prelazi Dnjestar i upućuje se ka Hotinu. Za vreme celoga leta on ne pokazuje veliku aktivnost, ali u septembru poražava Turke na Dnjestru, i Rusi zauzimaju Hotin. Rumjancev koji ga zamenjuje razvija brzu

117 ofanzivu; krajem septembra on zauzima Jaš, zatim Bukurešt. 26. jula/6 avgusta 1769 jedna eskadra polazi iz Kronštata sa jednim: korpusom za iskrcavanje od 5500 ljudi, pod komandom Spiridova.. Rđavo stanje brodova jako otežava njihovo napredovanje, i eskadra stiže u Sredozemno More tek u decembru. Ove operacije iz 1769 godine na kopnu i moru samo su uvod u pravi rat, koji počinje 1770 godine. Na dan 7/18. jula Rumjancev odnosi nad jednom turskom vojskom od 80.000 ljudi sjajnu pobedu na ušću Large, pritoke Pruta. 21. jula/1. avgusta, na čelu 17.000 vojnika on pobeđuje 150.000 Turaka na reci Kagulu. Ove pobede ga čine gospodarem Ismaila, Akermana, Braile, i omogućuju mu da ponovo zauzme Bukurešt koji je on privremeno bio napustio. Oko sredine septembra, Petar Panin, na čelu druge ruske vojske zauzima Bender. Ali ruski generali ne mogu da iskoriste svoj uspeh; njima su potrebna pojačanja koja im se ne šalju, u Poljskoj neprijateljstva protivu udruženika odugovlače se i zadržavaju jedan veliki deo raspoloživih snaga; osim toga, strahuje se da se ostavi bez vojničke posade unutrašnjost Rusije, gde držanje mužika izaziva zabrinutost. S druge strane nada da će se Grci i Crnogorci moći da navedu na ustanak protivu Turaka izjalovila se. Ekspedicija koja je imala taj cilj bila je preduzeta olako, bez ozbiljnih priprema i bez prethodnog proučavanja mesnih prilika. U februaru Aleksej Orlov, koji se nalazi u Livornu, preuzima komandu nad eskadrom Spiridova i pokazuje se vrlo nezadovoljan zbog njenog rđavog stanja. Krajem februara on dolazi u Moreju i tu iskrcava trupe. Grci iznenađeni, ne pokazuju ni malo oduševljenja za pobunu. Uskoro, Orlov se odriče ovog uzaludnog pokušaja i poziva svoje trupe da se vrate na brodove. On odlučuje tada da napadne, sa eskadrom Spiridova i drugom eskadrom Elfinstona koje tek što behu prispele, tursku flotu i da je uništi. 24/25 juna 5/6, jula on im se pridružuje u Hioskom zalivu, blizu utvrđenja Česme. Pomorska borba traje četiri sata; naposletku, Rusi pale i bacaju u vazduh sve turske brodove. Ovaj triumf ruske mornarice izaziva veličanstven utisak. Ali pobeda kod Česme, kao i kod Kagula, ostaje besplodna, jer nije bilo rezervi da se nastavi borba, te se neprijateljstva na moru razvijaju sporo. Početkom 1771 godine rat izgleda da se bliži kraju. Na Dunavu cela godina protiče u beznačajnim čarkama. Rumjancev se neprestano žali na nedovoljnost trupa koje su mu stavljene na raspoloženje. Čitavo težište rata prenosi se na drugu vojsku, koja je u Krimu. Knez Dolgoruki, koji zamenjuje Petra Panina prodire do sredine poluostrva, zauzima Kafu, Kerč i Jenikale. Krimski han beži u Rumeliju, a Tatari, po naređenju Rusa biraju novoga hana koji izjavljuje pokornost. Na bojnim poljima vlada zatišje. Na suprot tome, diplomate se ponovo bacaju na posao. Prva podela Poljske (1772). — Još od početka rusko-turskog rata Fridrih II navaljuje da rusko-pruski ugovor bude produžen pre njegovog isteka i uspeva da se produži za osam godina. Kao što će on to kasnije objasniti otvoreno, u svojim političkim Uspomenama on teži da na taj način pre svega spreči zbliženje između Rusije i Austrije, koja je bila saveznica Rusa u svim prethodnim ratovima protivu Turske; zatim da spreči Rusiju da dobije važnost na Balkanskom Poluostrvu, jer mu je Sedmogodišnji rat pokazao koliko Pruska mora da se boji jedne jake Rusije; najzad i naročito, da ostvari jednu diplomatsku kombinaciju koja bi dopustila Pruskoj da bez borbe poveća svoju teritoriju na račun Poljske. On počinje oprezno, ali uporno da propoveda u Petrogradu ideju podele Poljske, koju je on već razvijao pred svojim ocem kada je još bio samo Prestolonaslednik. Početkom 1769 godine da bi izvršio pokušaj, on saopštava Nikiti Paninu izvesne svoje poglede na ovo pitanje, pripisujući ih nekakvom izmišljenom „grofu Linaru”. Odgovor

118 Paninov pokazuje da se u Petrogradu pomišlja pre svega da se naknadi šteta na račun Turske, a to je upravo ono što Fridrih namerava da izbegne. Po njegovoj zamisli, podela Poljske treba da odvrati Rusiju od namere da se proširi na Balkanskom Poluostrvu. Posle ruskih pobeda iz 1770 godine on snažno dejstvuje u Petrogradu i Beču. S jedne strane, on predočava Rusiji da se Austrija neće pomiriti s mišlju da je vidi kako se učvršćuje na Balkanu; s druge strane, pošto on zna da Beč, u isti mah namerava i da ponovo uzme Šleziju, i želi da se uveća na račun Turske, on izjavljuje Austriji da će je Rusija takođe poraziti ako ona pretenduje na jedan deo turske teritorije. Ova politika dvostrukog zastrašivanja ima za cilj da ubedi Rusiju i Austriju da najpouzdaniji način da se međunarodna zategnutost reši na najveće zadovoljstvo svih zainteresovanih jeste u tome da se one obe obeštete u Poljskoj, gde će Pruska moći takođe u znak nagrade za njene diplomatske usluge, dobiti svoj deo. 1/12 septembra, u sporazumu sa Bečom, on predlaže Rusiji da započne pregovore o miru sa Turskom posredstvom Pruske i Austrije. Ovo posredovanje je odbijeno, i Panin izjavljuje da on ne bi mogao pristati na aneksiju nekolikih poljskih pokrajina od strane Pruske i Austrije, a da ne dobije za Rusiju oblast Azova i Taganroga, zatim trajnu okupaciju Moldavije i Vlaške i jednog ostrva u Jegejskom moru, kao i nezavisnost Krima. Fridrih ostaje uporno pri svojoj zamisli. U oktobru 1770 godine, on šalje u Petrograd svog brata, princa Henriha da ubedi Katarinu, a posle prinčevog povratka, godine 1771, on šalje u Petrograd nekoliko puta uzastopce hitne poruke da preporuči svoj plan. Navaljivanje Fridrihovo, unutrašnje teškoće, kuga koja izbija u Moskvi, i pobuna koja iz toga proizilazi, najzad objavljivanje Austro-turskog sporazuma, izazvanog uslovima mira koje je postavio Panin, primoravaju Katarinu, krajem oktobra 1771 godine, da popusti. Ona se odriče okupacije Moldavije i Vlaške i pristaje na kompenzaciju na račun Poljske. 15/26 decembra 1771 godine, Turska traži sazivanje konferencije mira; ugovoreno je da će se ona održati jula 1772 godine u Fokšaniju. Fridrih. udvostruči napore da postigne podelu Poljske pre zaključenja ruskoturskog mira, i on brzo pregovara. Krajem februara 1772 godine, Rusija i Pruska se jednim ugovorom sporazumevaju o okupiranju Poljskih pokrajina. Pregovori se nastavljaju sve do jula, uz učešće, ovoga puta, Austrije. Tri sile dugo pregovaraju o veličini delova koji treba da im pripadnu. Početkom septembra, Suvorov nanosi udruženicima odlučan udar i konačno savlađuje pobunu Litvanije, koju predvodi Oginski. Posle toga akt o podeli dostavljen je poljskom kralju, i Dijeta ga ratifikuje. Rusija dobiva najveći deo poljske Livonije i Bele Rusije do Dvine i Dnjepra, a to će reći oblasti Polocka, Vitebska, Mstislavlja, nekadašnje ruske pokrajine naseljene pravoslavnim Rusima. Međutim, u Petrogradu, podela ni izbliza nije naišla na jednodušno odobravanje. Tu se sa gorčinom konstatuje da su ruske pobede imale za posledicu da obogate dve germanske države, koje to nisu zaslužile nikakvom žrtvom. Grigorij Orlov otvoreno negoduje protivu ove politike. Ali je zvezda ovoga ljubimca počela da bledi. Kučuk-Kajnardžiski rusko-turski mir (1774). — U julu i avgustu 1772 godine započeli su u Foksaniju, a zatim nastavljeni u Bukureštu, pregovori između Rusije i Turske. Iako je Rusija izgledala spremna da se odrekne okupacije Moldavije i Vlaške, ona je nasuprot tome želela da se prizna nezavisnost Krima, što Turska nije htela. Ovo pitanje Krima izaziva prekid pregovora i nastavljanje neprijateljstava. Suvorov je poslan

119 na Dunav, i za vreme leta 1773 godine borbe se vode na desnoj obali. Suvorov zauzima Turtukaj, a Vajsman razbija Turke pod Karašijem. U junu Rumjancev prelazi Dunav sa glavninom svojih snaga i otpočinje opsadu Silistrije; ali se ta tvrđava drži dobro, te je on primoran da ponovo pređe reku. Iz Petrograda, koji sve više želi mir, Rumjancev dobija naređenje da ugrabi prvu priliku da započne pregovore. U proleće 1774 godine, sam veliki vezir želi da ih započne. Tada se Rumjancev odlučuje da zada Turcima poslednji udar, koji bi omogućio Rusima da budu u boljem položaju prilikom pregovora. Početkom juna ruska vojska ponovo prelazi Dunav. Suvorov poražava Turke pod Kozludžom, a Rumjancev napreduje ka Šumli. Ovi događaji izazivaju željeni utisak, i 10/21 jula 1774 godine, u selu Kučuk-Kajnardži, Rumjancev i veliki vezir potpisuju mir. Krim je proglašen nezavisnim; Rusija dobija tvrđave na obali Azovskog Mora, Kabarde i stepu između Buga i Dnjepra. Ona dobija za svoje trgovačke brodove slobodu plovidbe po Crnom Moru, kao i pristup u Jegejsko More kroz Bosfor i Dardanele; ona prima ratnu otštetu od 4,500.000 rubalja; najzad, jednom klauzulom čije su posledice veoma važne, jer joj ona daje pravo da se meša u unutrašnju politiku Turske, Rusiji je priznata dužnost da brani versku slobodu sultanovih podanika hrišćanske vere i da ih štiti od iznuđavanja skupljača poreza. Iz ovlašćenja da njeni brodovi mogu slobodno prolaziti kroz turske moreuze i da može štiti hrišćane u Turskoj, Rusija može da izvuče znatno povećanje svoga uticaja na Levantu. U Petrogradu se već spremaju velelepni planovi koji bi izmenili čitavu rusku spoljnu politiku. Panin i njegov „severni sistem” potisnuti su u pozadinu, u koju je već pao i njegov protivnik, nekadašnji Katarinin ljubimac Orlov. Nova jedna zvezda ukazuje se na ruskom političkom horizontu, zvezda Potemkina, čije je ime vezano za plan o proterivanju Turaka iz Evrope. Ali, pre nego što bi se na to mislilo, potrebno je ukloniti jednu ozbiljnu unutrašnju opasnost, a to je pobuna seljaka i kozaka koja pustoši ogromnu Rusiju. Pugačevljeva buna (1773—1774). — U septembru 1773 godine, među kozacima na reci Jaiku — koja je kasnije nazvana Ural, — izbijaju pobune koje će kasnije dobiti razmere jednog golemog ustanka, kome će se pridružiti Baškiri i ruski mužici. Pobuna se širi u oblasti Orenburga, Baškirije na Ufi, u jugozapadnom Sibiru i u slivu Volge od Kazanja do Caricina. Ne samo ,da ona podriva temelje države, već ta pobuna preti neposredno Katarini, jer vođa pobune, kozak Pugačev, izdaje se za Petra III, koji je tobože čudom izbegao smrti, i mašta potlačenih i bednih masa preobražuje toga vladara koga je njegova žena svrgnula sa prestola u narodnog zaštitnika, u branioca njegove slobode i njegovoga blagostanja. Tome ustanku prethodila je jedna pobuna donskih kozaka. Već odavno kozaci mrze svoje starešine, koji iskorišćuju svoj povlašćeni položaj u vojsci da bi činili zloupotrebe i prisvojili zajedničke prihode. Kako je petrogradska vlada podržavala te starešine, pobuna prostih kozaka protivu njihovih oficira ubrzo se pretvorila u pobunu protivu centralne vlade. Doganjali su se krvavi sukobi. Godine 1772, vlada je bila ukinula autonomne kozačke ustanove; jedan pokušaj otpora bio je ugušen u krvi i završio se hapšenjima u masi. Na taj način se objašnjava brz uspeh Pugačeva, koji poziva kozake pod svoju zastavu obećavajući im da će im povratiti izgubljene povlastice čim bude ponovo osvojio presto. 17/28 septembra 1773 godine, praćen svojim još malobrojnim trupama, on uzalud pokušava da zauzme varošicu Jaik, a zatim ide uz reku Jaik i osvaja tvrđavice koje leže na njenoj obali, naređuje da se obese njihovi komandanti i širi vatrene proglase. Njegova vojska naglo raste, kozaci mu se pridružuju gomilama, a tako isto i

120 inorodci iz te oblasti, Kirgizi. 5/16 oktobra 1773 godine on je pod zidinama Orenburga, glavnoga grada Uralske oblasti. On otpočinje njegovu opsadu, koja se razvlači sve do kraja marta 1774 godine. U početku, većina pobunjenika su kozaci, ali novi elementi povećavaju njihove redove: s jedne strane to su fabrički mužici iz oblasti Oredburga, a za druge Baškiri, koji su za vreme Jelisavete već bili pokušali da stresu ruski jaram i koji su sada pobunili i obližnje krajeve. Ali Pugačev ima da zahvali za svoj uspeh naročito brojnoj slabosti vladinih trupa u toj oblasti i nedostatku plana u radu vlasti. I zaista, dugo vremena Petrograd ne uviđa opasnost od te pobune. 30 oktobra/10 novembra stiže u Kazanj radi ugušivanja pobune general Kar, koji raspolaže sa vrlo malo ljudi, a uveren je da je njegov zadatak lak. On se upućuje sa jednim odredom od 1.500 ljudi ka Orenburgu, ubeđen da će odneti brzu i potpunu pobedu. Ali on uskoro nailazi na mnoge grupe Pugačevljevih pristalica, koje počinju da ga opkoljavaju. Zastrašen, on otstupa, pa ne čekajući zapovesti vraća se ka Petrogradu. Ovaj neuspeh seje paniku među spahijama u oblasti Kazanja. Oni predosećaju da će se kozačka buna uskoro pretvoriti u pobunu mužika. Tek tada vlada uviđa ozbiljnost toga pokreta. Na mesto Kara, ona šalje Bibikova, pretsednika Zakonodavne komisije, koji nosi jedan carski raspis u kome Katarina umiruje plemstvo, obećava mu svoju pomoć protiv pobunjenika i za sebe kaže da je ona „spahija Kazanja”. Kazanjsko plemstvo se umiruje. U januaru 1774 godine stižu pukovi upućeni radi ugušivanja pobune. Bez žurbe i sistematski, Bibikov upravlja borbom protivu Pugačevljevih četa, i uskoro Knez Golicin poražava samoga vođu pobune blizu tvrđave Tatiščevskaja. 22 marta/2 aprila Pugačev diže opsadu sa Orenburga i beži u Baškiriju. On se tu pretstavlja u drugoj ulozi, jer se izdaje u svojim proglasima za vođu baškirskog naroda, ouećavajući domorodcima da će im vratiti sva njihova imanja i da će isterati iz Baškirije ostatak ruskog stanovništva. Do kraja juna on krstari tom oblašću s jednog kraja na drugi, gonjen od Mikelsona, koji ga progoni bez prestanka i izbacuje ga iz Baškirije. Po tom se okreće ka Volgi gde se ustanak Baškira i kozaka pretvara u pobunu mužika protivu plemića spahija. Priprema se jedna socijalna revolucija, koja obećava Pugačevu nove uspehe. Povrh svega Bibikov umire, a njegov poslednik Knez Ščeubatov je bez i malo energije. 12/23 jula Pugačev zauzima na juriš varoš Kazanj, a u Nižnjem Novgorodu mužici dižu bunu, pale spahijske dvorce i kolju spahije. Novi Pugačevljevi proglasi obećavaju seljacima zemlju i slobodu. Svi očekuju da će on ići pravo ka Moskvi i Petrogradu. U Moskvi se preduzimaju izvanredne odbranbene mere. Katarina je rešila da savlada pobunu po svaku cenu. U avgustu Petar Panin je naimenovan za vrhovnog zapovednika vojske sa najširim ovlašćenjima,, sa jednom vojskom koja mu je stavljena na raspoloženje, i doneta je udluka da se na Volgu pozove Suvorov lično. Međutim, Pugačev, suprot savetima svojih prijatelja i protivno očekivanju naroda koji veruje u njega, u mesto da ide na Moskvu upućuje se ka jugu, prema Donu. On izgleda uplašen zbog ogromnih razmera koje je uzela pobuna i trudi se da se vrati u svoju čisto kozačku sredinu. Ali kozaci ne potpomažu pobunu seljaka. Na Donu i Naiku njima počinje da biva dosadna ta borba koja se oteže u beskonačnost. Zanos što ga je izazvao Pugačev iščezava. Svi se uzbuđuju zbog posledica počinjenih dela. U takvim nepovoljnim okolnostima Pugačev se upućuje od Čeboksarija ka jugu i silazi brzo na Volgu, dok ga Mikelson goni u stopu. Penca, Saratov i Caricin otvaraju mu svoja vrata. Izgleda kao da je on na taj način osvojio oblast Volge, a u stvari on se povlači pod pritiskom Mikelsona, koji mu 24 avgusta/4 septembra, nedaleko od Sarepta, nanosi odlučan udar. On uspeva s mukom da pobegne na drugu obalu Volge, ali ga njegova okolina hvata, okiva i u Jaiku 14/25

121 septembra predaje kapetanu Mavrinu. Suvorov, koji stiže sutradan, ima još samo da pošalje Pugačeva u Simbirsk gde se nalazi Panin. Posle zarobljavanja vođe, ustanak se brzo smiruje. 10/21 januara 1775 godine, Pugačev je pogubljen u Moskvi; veliki broj plemića prisustvuje sa radošću njegovom pogubljenju, dok narod gunđa. Iz ove pobune, koja joj je u njoj izazvala strah, Katarina izvlači zaključak da je neophodno potrebno pristupiti odmah unutrašnjim reformama, što je omogućeno uspostavljanjem mira.

[uredi] II. — Zakonski rad: administrativne, socijalne školske reforme (1774—1787) Stupanje na vlast Potemkina. — Grigorij Orlov pada u nemilost godine 1772, kada je Katarina saznala za njegovu vezu sa kneginjom Golicin. Knez Vasilčikov zauzima njegovo mesto kao caričin ljubimac. Neki pisci pridaju ovom Katarininom izboru politički značaj, jer je Vasilčikov pripadnik stranke Nikite Panina. U svakom slučaju, Vasilčikov je bio suviše beznačajan i dosadan da bi mogao dugo vladati caričinim srcem. Godine 1774 njega je istisnuo jedan čovek čija ličnost, darovitost i nastranost toliko su doprineli da se uzdigne slava Katarinine vladavine. Potemkin, siromašan plemić, uzeo je skromno učešće u revoluciji iz 1762 godine, radio je u Komisiji iz 1767 godine i istakao se u Rumjancevljevoj vojsci za vreme rata sa Turcima. On osvaja Katarinu svojom oštrom i smelom inteligencijom i originalnošću svoga duha. Džinovska stasa, herkuleski razvijen on je ćorav, skoro ružan, ali sjaj njegovih izuzetnih sposobnosti čini da se zaboravi njegova fizička nezgrapnost. Njegov „roman” sa Katarinom ne traje ni dve godine, ali za vreme trinaest narednih godina on vrši znatan uticaj na državne poslove. Katarina veruje u njega, kao u svoj najpouzdaniji oslonac u svim teškoćama. Veoma neujednačene naravi on pada naglo, posle perioda bujne aktivnosti i neobuzdanih uživanja, u krize melanholije izazvane verovatno prezasićenošću, jer neka nečuvena sreća ide na ruku svemu čega se on lati. Pokušavalo se da se on prestavi čas kao šarlatan i obmanjivač, a čas kao genialan čovek. On nije ni jedno ni drugo. Njegova šarlatanska reputacija potiče naročito iz Helbigovih anegdota, koji ga optužuje da je sagradio lažna sela da bi očarao Katarinin pogled za vreme caričinog putovanja na Krim. Ali ovu toliko rasprostranjenu priču obesnažio je jedan nezainteresovan svedok, Knez od Linja. Bilo bi i suviše naivno od jednog umnog čoveka kao što je bio Potemkin da se nada da može obmanugi Katarinu pomoću jedne grube varke. Ustvari dekori o kojima je reč svode se očigledno na proste ukrase, slavoluke, itd. Iako se njegova vrednost ogleda u njegovim vojnim reformama koje su pametne i smišljene i koje imaju za cilj da zadovolje potrebe vojnika, kao i u njegovoj neumornoj revnosti da naseli i organizuje Južnu Rusiju, Novu Rusiju, ipak Potemkin nije nikakav izuzetni genije. On je prosto jedan državnik veoma obdaren i duha prijemčiva za sve ideje. Po nekad ova širina duha odvodi ga u diletantizam u toliko lakše, što on precenjuje svoju svemoć. On sve vidi u velikom, troši ogromne sume, ne brinući se o praktičnim pojedinostima; zato rasipa on često ni za šta državne prihode, i njegovi grandiozni planovi pretrpljuju dosta puta neuspeh. I pored svega toga, ne bi se mogla poricati moć njegove inteligencije, plemenitost njegovog srca, nezavisnost njegovog duha. On ima iste poroke koje i njegova tadašnja sredina, ali su

122 njegove sposobnosti i njegov talenat nešto lično. Kad on umire, Katarina uzdiše: „Na koga ću se sad osloniti?” Izvesno, ona je uvažavala njegove savete u svim pitanjima i u svim poslovima. Ali je ona sastavljala glavna zakonodavna akta, bez njegove saradnje. Ona je tu radila samo na osnovu građe i proučavanja onih kojima je ona bila stavila u dužnost da izvrše pripremne poslove. Administrativna reforma iz 1775. — Čim je ugušena Pugačevljeva buna, Katarina preduzima obimnu reformu pokrajinskog uređenja. Skorašnji događaji potvrdili su žalbe poslanika iz 1767 godine. U administrativnom pogledu, unutrašnjost je potpuno neuređena. Što se pobuna širila tako brzo, to je velikim delom bilo usled udaljenosti vlasti koje se nisu interesovale za stanovništvo, usled nedostatka mesnih upravnih organa, koji su svi grupisani u velikim varošima. Katarina smatra s pravom da je administrativna decentralizacija najhitnije potrebna. Ona više ne misli da saziva poslanike, ali će ona, u svome zakonodavnom radu, obilno iskoristiti podatke koje je prikupila komisija iz 1767 —1768 godine. Tako na primer, pri izradi zakona o pokrajinskoj upravi, pored toga što se služila proučavanjima vršenim u 1760 godini u cilju nove administrativne podele zasnovane na statističkim podacima, ona je isto tako uzela u obzir i sveske poslanika plemića iz 1767 godine, koji su hteli da stave na čelo okruga jednog izabranog pretstavnika mesnog plemstva, i zapisnike jedne naročite komisije iz 1767—1768 godine, koja je htela da sastavi mesne vlasti od krunskih činovnika i izabranih činovnika, predviđajući odvajanje sudstva od upravne vlasti i stvaranje izbornih staleških sudova. U prilog ovim načelima, ona crpe teoriske dokaze iz Blekstonove pravne rasprave objavljene u Oksfordu 1765—1768 godine, i prevedene na francuski 1774 godine. Ona je ushićena ustrojstvom engleske grofovije, koja počiva na širokoj autonomiji mesne uprave i na pretežnoj ulozi zemljoposedničkog plemstva u vršenju sudske i policiske vlasti. Ali ona nema nameru da presadi engleske ustanove na rusko tle; ona pozajmljuje od Blekstona samo ideje. Što se tiče stvarnih uzora ona ih nalazi u svojoj neposrednoj blizini, u ustanovama baltičkih pokrajina, koje su se, stvorene u vreme švedskog gospodarenja, sačuvale skoro neokrnjene i za vreme ruskog režima. Radovi Komisije iz godine 1767, Blekstonova rasprava i administrativna organizacija baltičkih pokrajina, Estonije i Livonije, to su izvori iz kojih je ona uzela, prilagođavajući ih ruskim prilikama, glavne elemente Uredbe o gubernijama, koja je objavljena u aprilu 1775 godine. Ova Uredba označava novu epohu u istoriji pokrajinske organizacije u Rusiji; ustanove koje je ona stvorila postojale su, bez bitnih izmena, sve do reformi iz godina 1860—1866. Jedna nova administrativna podela ograničava pre svega svaku guberniju na cifru od 300.000—400.000 stanovnika, a svaki okrug na 20.000—30.000 stanovnika. Ovo znatno povećavanje broja administrativnih oblasti smanjivanjem njihovih dimenzija približava vlast narodu. Zatim nove mesne ustanove obezbeđuju u isti mah administrativnu decentralizaciju i mogućnost da stanovništvo u sudstvu i mesnoj administraciji bude zastupljeno preko izabranih poslanika. Na vrhu administracije nalazi se generalgubernator ili carski namesnik, koji upravlja nad nekoliko gubernija sjedinjenih u jedno namesništvo. On je u svome delokrugu pretstavnik vladara i ima veoma veliku vlast u svim oblastima pokrajinskog života. Kao starešina svih pokrajinskih vlasti, on je potpuno nezavisan od centralnih vlasti, i potčinjen jedino Senatu. Pošto je i on sam član toga tela,

123 on ima prava da neposredno opšti sa vladaocem. U svom namesništvu, on je gospodar i vrhovni sudija u svim pokrajinskim pitanjima, ravan jednome antičkom satrapu. U svakoj guberniji ustanovljena su četiri kolegijuma, sastavljena od krunskih činovnika: „gubernijski savet” koji se brine o administraciji; ”finansijska komora” koja se brine o državnim imanjima i prikupljanju poreza; i dve sudske komore, „komora kriminalnih poslova” i „komora građanskih poslova”, koje pretstavljaju najvišu sudsku vlast. Sve ove oblasne komore zamenile su odgovarajuće centralne kolegijume, koji su sada postali nekorisni, i ceo sistem počiva na načelu odvajanja upravne vlasti od sudske vlasti. U svim gubernijama, sudskim komorama su potčinjeni staleški sudovi. „pokrajinski viši sud” za plemiće, „gubernijski magistrat” za gradske trgovce i zanatlije, i „viši pokrajinski sud” za slobodne seljake, čije pretsednike postavlja državna vlast, a članove bira zainteresovani stalež. Gubernije su podeljene na okruge. U okruzima sva zvanja su izborna. Finansije spadaju u nadležnost” okružne finansijske komore.” Što se tiče sudstva, staleški sudovi, koje bira svaki od triju staleža, odgovaraju sudovima koji postoje u gubernijama: „okružni sud”, za plemiće, „gradski magistrat” za gradske trgovce i zanatlije, i „niži oblasni sud” za slobodne seljake. Policija spada u nadležnost „nižeg oblasnog suda”, i njom upravlja jedan „policiski kapetan” koga plemići iz toga okruga biraju između sebe; na taj način je ostvarena želja plemstva koje je godine 1767 tražilo usredsređivanje oblasne vlasti u ruke jednog od njegovih pretstavnika. Pored običnih sudova, jedan „sud savesti” donosi u građanskim sporovima, na zahtev parničnih strana primiritelne odluke, bez obzira na slovo zakona, jer sudija odlučuje jedino po svome ličnom ubeđenju i presuđuje zločine maloletnika ili maloumnika, zločine koji imaju za uzrok praznoverje, kao i nevoljne zločine. Najzad, po prvi put, ruska administrativna organizacija je izvedena tako da služi ne samo vojnim i finansijskim potrebama države, već i životnim potrebama stanovništva: jer u svakoj guberniji stvoren je jedan „odbor za javnu pomoć”, kome pretsedava gubernator a čiji su članovi pretstavnici staleških sudova; ovaj odbor ima dužnost da se stara o prosveti, javnoj pomoći, higijeni, dobročinstvima itd. Rad svih ovih ustanova po gubernijama i okruzima vraća nešto života u unutrašnjosti zemlje. Plemstvo vidi da su njegove želje uslišene, i ono se sad nalazi na čelu pokrajinske uprave. Ali, ova reforma ima i velikih nezgoda. Mašinerija nove administracije je složena i skupo staje. Ona je od koristi samo slobodnim ljudima, a to će reći manjini stanovništva, dok milioni mužika i dalje zavise potpuno od svojih gospodara. Najzad, javne pretstavničke ustanove koje se tek ocrtavaju, ostaju pod kontrolom državnih činovnika, a naročito pod kontrolom pokrajinskog satrapa, carskog namesnika. Udarajući temelje jednom monarhističkom uređenju oslonjenom na plemstvo, Katarina se pobrinula da ga potčini apsolutnoj vlasti posredstvom birokratije. Povelja plemstva (1785). — Pošto je obezbedila učešće raznih staleža u mesnoj administraciji, carica prelazi na unutrašnju organizaciju samih ovih staleža. Godine 1785 ona objavljuje Povelju plemstva, kojom se ozakonjuju sve povlastice što ih je plemstvo steklo. Da bi je sastavila, ona iskorišćuje skoro u potpunosti projekat o kome se

124 raspravljalo u Komisiji iz 1767—1768 godine, unoseći u njega samo beznačajne izmene i proširujući odeljak posvećen korporativnoj organizaciji plemstva. Povelja nabraja najpre povlastice plemića: izuzimanje od obavezne službe, od poreze, od telesnih kazni, od obaveze da daju stan vojnicima; slobodno raspolaganje njihovim imanjima, podzemljem i svim zgradama na površini zemljišta; pravo da osnivaju po selima fabrike i industriska preduzeća, da trguju na veliko poljoprivrednim proizvodima sa svojih imanja, da izvoze u inostranstvo proizvode svojih njiva, livada, šuma, fabrika i industriskih preduzeća, da organizuju svojim imanjima vašare i tržišta, da imaju zgrade po varošima; zatim, nasleđivanje plemićske titule, koja se može izgubiti samo odlukom suda i za zločine koji donose povredu njihove časti; pravo plemića da mu sudi samo sud sastavljen od njemu ravnih, i da ne može biti povređen u njegovoj časti, životu ili imanju bez prethodnih suđenja. Zatim ona zavodi korporativnu organizaciju plemstva. U svakoj guberniji obrazovan je jedan „korpus” plemstva, čijim skupštinama mogu prisustvovati svi plemići; da bi se na njima moglo glasati, treba imati najmanje 25 godina, imati imanja i čin nižeg oficira stečen u službi države; plemići koji nisu odslužili svoj rok ne mogu se izabrati za javna zvanja. Na ovaj način, i pored izuzimanja od obaveznog službovanja, koje je tek proglašeno, učešće plemića u izborima i administraciji njihovog staleža ostaje i dalje potčinjeno njihovom uspehu u državnoj službi. Skupštine plemstva imaju dosta raznolike nadležnosti. One biraju maršala ili pretsednika plemstva, koga carski namesnik potvrđuje u njegovom zvanju, i sve činovnike koji prema Uredbi o gubernijama treba da se biraju među plemićima. One primaju na znanje predloge carskog namesnika i gubernatora i o njima raspravljaju. One imaju pravo da upute zahteve carskom namesniku, Senatu i samome vladaru. One ustanovljavaju u svakoj guberniji rodoslovnu knjigu plemstva i razdeljuju plemiće, prema poreklu njihovog plemstva, na šest kategorija. One stvaraj'u pomoću dobrovoljnih priloga jedan naročiti fond namenjen organizovanju milosrdnih društava, škola, i bolnica za plemiće. U početku, plemstvo se živo interesuje za administrativnu autonomiju koja mu je nedavno dodeljena. Ali njegovo oduševljenje slabi čim ono počne da oseća na sebi, pored vlasti carskog namesnika, još i težak teret birokratske kontrole. Ipak, srednje plemstvo izjavljuje da je zadovoljno stečenim pravima. Oslobođen tereta obaveznog službovanja i samovolje administrativnog sudstva, ovlašćen da raspolaže slobodno svojim imanjima i svojim mužicima, plemić se oseća gospodar na svome tlu. Rusija je ušla u aristokratski period svoje istorije. Povelja gradova (1785). — Na dan 22. aprila/3 maja 1785 godine, istoga dana kada i Povelja plemstva, pojavljuje se i Povelja gradova. Ovaj akt ustanovljava po prvi put jednu autonomnu korporaciju koja obuhvata sve varoške staleže. Dotada, izborne opštinske ustanove, magistrati, bile su jedino trgovačke i zanatlijske. Ubuduće, svi građani koji imaju u varoši kakvo nepokretno imanje ili kakvo trgovačko ili industrisko preduzeće članovi su „opštinskog korpusa”. Ovaj „korpus” sastavljen je od šest kategorija: trgovaca, podeljenih na tri klase ili gilde; zanatlija ,grupisanih prema esnafima; sitnih građana, i najzad plemića i drugih slobodnih lica koja imaju u varoši

125 kuću ili zemlju. Svaka od ovih kategorija bira svoje pretstavnike za „opštinsku dumu”, koji ima da se brine o opštinskim finansijama. Ova duma bira jednog pretsednika (golova) koji joj pretsedava. Tako se ocrtava za vlade Katarine II, opštinska autonomija zajednička svim društvenim staležima. Ali mnogi uzroci ometaju tada njeno normalno razvijanje. Stroga podela stanovništva na odvojene staleže sprečava ove da se udruže za vođenje opštinskih poslova, jer plemićima nije mnogo stalo da sede u dumi pored trgovaca, — uostalom, oni i ne stanuju u gradovima nego većinom na svojim imanjima. Strahovita prevaga mužičkog rada sprečava razvoj trgovine i industrije po gradovima, gde je materijalna kultura ostala primitivna. Povrh toga, opštinska autonomija je potpuno potčinjena državnim činovnicima; duma ima skoro jedinu dužnost da prikuplja svakovrsne poreze, ali nema prava da raspolaže po svojoj volji opštinskim prihodima. Katarina II i seljaci. — Povelja slobodnih seljaka koju je Katarina pripremila, ostala je samo kao projekt svakako s toga što, sastavljena po uzoru na Povelju gradova, nije bila u saglasnosti sa uslovima seoskog života. Što se tiče mužika, njihov položaj nije poboljšan. Pugačevljeva buna je međutim bila jasno postavila pitanje seljačkoga ropstva, ukazujući na opasnost koja je pretila državi od nezadovoljstva seljaka. Ali, iako je nekoliko glasova, kao na primer glas general-gubernatora Novgoroda, Siversa, savetovalo Katarini da ublaži seljačko ropstvo, kako bi se u buduće izbegla jedna socijalna revolucija, ipak najveći deo plemstva je drugoga mišljenja. Ovi plemići ističu potrebu da se još više zategnu opruge sistema seljačke podjarmljenosti i da se uveća vlast spahije nad njegovim seljacima. Ovo shvatanje izloženo je veoma jasno u jednom bezimenom spisu iz 1785 godine, u Rasmatranjima o šteti koju bi Rusiji nanelo oslobođenje mužika. Pisac ističe potrebu da se pojača seljačko ropstvo i pripisuje Pugačevljevu bunu predlozima da se ono ublaži, koje je sastavila Komisija iz 1767 godine. On naročito optužuje Korobjina da je svojim govorima pobudio u seljacima neostvarljive nade i da ih je potstakao na pobunu, kao da se neredi i pobune seljaka nisu događali i pre Komisije iz 1767 godine. Na koju stranu sama Katarina naginje? U toku cele svoje vladavine ona donosi samo četiri ili pet odluka, uostalom dosta beznačajnih, za ublaženje položaja mužika. Kada je godine 1766 zabranila da se seljaci prodaju u doba regrutovanja vojnika i za tri meseca koji im prethode, učinila je to naročito u interesu vojske. Zabrana iz 1771 godine da se otuđuju seljaci bez zemlje, kada je neko imanje prodato na licitaciji, mogla je imati veliku važnost, da nije ostala samo na hartiji usled toga što nije dobila stvarnu potvrdu, te za vreme Katarine trgovina ljudima uzima ogromne razmere. Zabranjeno je isto tako da se porobljavaju nađena deca, pitomci „materinstva” (Vospitatelnij Dom), oslobođeni seljaci, nezaposlena crkvena lica, ratni zarobljenici. Ali sve ove mere ne leče zlo. Na suprot tome, nekoliko drugih zakona jasno pojačavaju seljačko ropstvo. Godine 1767, mužici gube pravo da podnose tužbu protivu svojih gospodara; drukčije rečeno, vlada prestaje da se interesuje za njihovu sudbinu i ostavlja ih na milost spahijama, poništavajući na taj način zakon koji naređuje da se stave pod tutorstvo spahije, koji zloupotrebljavaju svoju vlast. Od vremena Jelisavete spahije su imale pravo da šalju svoje mužike u progonstvo u Sibir; to je bilo radi naseljavanja. Godine 1765, oni su dobili pravo da ih tamo šalju na robiju. U

126 isto vreme Katarina proširuje oblast seljačkog ropstva: godine 1765 na Ukrajinu zvanu Slobodskaja i godine 1783 na celu Malu Rusiju. Preobražaj centralne administracije. — Reforma pokrajinske uprave ostvarena 1775 godine, održavanje razlitičitih društvenih staleža i utvrđivanje zakonskog statuta tih staleža jesu temelji aristokratske monarhije koju je Katarina htela da ustanovi. Da bi je potpuno ostvarila, njoj bi ostalo da dodeli pretstavnicima plemstva nezavisnu ulogu u centralnoj upravi. Ali ona to ne čini. Do svoje smrti ona neprekidno misli na reformu Senata, povodom koje nekoliko puta menja ideje. Desnicki, Ščerbatov, Bezborotko i mnogi drugi izražavaju dosta rasprostranjenu želju kada podnose predloge po kojima bi ušli u Senat, tu vrhovnu državnu ustanovu gde su pretstavnici slobodnih staleža. Katarina je više raspoložena da zadrži pri Senatu, radi proučavanja zakonskih predloga, jednu Komisiju poslanika, onu istu koja je odložena u trenutku objave rata Turskoj, ali koja nije bila konačno raspuštena. I ako ona nema nameru da Je pretvori u zakonodavnu skupštinu, kao što joj savetuje njen gost Didro, kome ona napominje da je Rusiji potrebna apsolutna monarhija, ona ipak više puta pomišlja da od nje načini jednu stalnu savetodavnu ustanovu. Ali ona ne ostvaruje ovu zamisao, i poslanici nisu više nikad sazvani. Na suprot tome, godine 1768, ona osniva jedno novo telo, Carevinsko veće, sastavljeno od osam velikodostojnika koje ona imenuje. Isto kao i nedavno Jelisavetina „Konferencija”, tako je i ovo veće stvoreno da rukovodi ratnim poslovima: ali, kao i Konferencija, ono je uskoro bilo primorano, silom prilika, da proučava najrazličitija pitanja državnog života. Po završetku rata, Katarina ga i dalje zadržava. Ali za razliku od svih veća iz doba pre XVIII veka, ono nema određeno mesto u sistemu centralnih ustanova; ono nije u vezi ni sa Senatom, ni sa drugim upravnim vlastima; ono ne objavljuje ukaze. To je samo jedno veće sastavljeno od viših činovnika grupisanih oko vladarke. Jednom rečju, za vreme Katarine II Senat zadržava sve svoje nadležnosti. Na suprot tome, ostale centralne ustanove preobražuju se. Nova organizacija gubernija povukla je za sobom ukidanje mnogih centralnih kolegijuma koje je osnovao Petar I. Malo po malo oni kolegijumi čije nadležnosti nisu prešle na Senat, zamenjeni su administrativnim otsecima, od kojih svaki ima, kao i ministarstva, jednog jedinog starešinu, i potčinjena su vrhovnom državnom tužiocu. Ovaj je dotada bio član Senata, a sada počinje da se od njega odvaja kao ministar istovremeno finansija, pravde i unutrašnjih poslova. I ako reč ministarstvo još nije upotrebljena, sama stvar — ministarski sistem — već postoji. Na taj način, pokrajinska i centralna državna uprava počivaju konačno na suprotnim načelima. U unutrašnjosti se ocrttava, iako ostaje pod tutorstvom državnih činovnika, jedna pretstavnička i autonomna staleška uprava, dok se u centru postavljaju temelji jednog birokratskog ministarskog sistema. Ova suprotnost ograničava i menja samo načelo aristokratske monarhije, potčinjavajući ga načelu apsolutizma kome služi birokratija. Školske reforme. — Katarinino Uputstvo je tvrdilo da je dobra organizacija školske nastave jedno od obeležja po kojima se apsolutna monarhija razlikuje od despotizma. Školske reforme su vazda zauzimale jedno od najvažnijih mesta u caričinom programu,

127 ali tek od godine 1780 pokušava ona da stvori jedan nacionalni sistem narodnog prosvećivanja. Od 1762 do 1767 godine držala se ona u tom pogledu saveta koje joj je davao Becki. Obrazovan plemić, prožet pedagoškim teorijama Montenja, Lokea o Ž. Ž. Rusoa, Becki se zanosio nemogućnim snovima da stvori jednu „novu rasu ljudi” pomoću naročitog vaspitavanja koje bi se vršilo u internatima, gde bi pitomci, odvojeni od ostalog sveta, daleko od rđavih primera i ljudskih poroka, rasli u čarobnoj atmosferi čednih misli i osećanja. On je bio osnovao nekoliko internata, kao na primer Društvo za vaspitavanje mladih plemićkinja ili Institut Smolni godine 1764, Školu pri Akademiji umetnosti iste godine, Školu pri Akademiji nauka 1765 godine, Školu za građanske devojke i Preuređenu vojnu školu za plemiće godine 1766, i objavio 1767 godine Opšti plan Vaspitnog doma u Moskvi. Sve ove tvorevine bile su daleko od toga da budu originalne; pravilnik Društva za vaspitavanje mladih plemićkinja, na primer, kopirao je pravilnik SenSirskog instituta. Becki je sanjao da u ovim staklenim baštama, namenjenim da stvore „jednu novu rasu”, primeni pedagoške metode koje su propovedali filosofi, ali je ponekad on hrabro pretekao svoje tuđinske uzore, na primer, zahtevajući potpuno ukidanje telesnih kazni i propovedajući isti program nastave za dečake i devojčice. Svi ovi planovi puni mašte dali su veoma skromne rezultate, i ideje Beckoga ostvarile su se često samo u izopačenom obliku. Oko 1770 godine Katarina se udaljuje od Beckog, čija se shvatanja razlikuju od njenih. Njena je želja da stvori pravu narodnu prosvetu. Ona počinje da traži druge izvore inspiracije i druge uzore. Nekoliko savetnika, među prvima Didro, ukazuju joj na austriski školski sistem. Godine 1780, car Josif II, po njenoj, želji, šalje u Petrograd Srbina Jankovića iz Mirijeva, jednog od saradnika na školskoj reformi u Austriji. Godine 1782 osniva ona Komisiju za narodne škole, kojoj je bio zadatak da pripremi primenu u Rusiji austriskog sistema. Komisija usvaja jedan nacrt što ga je izradio Janković, koji će biti osnovica Statuta narodnih škola 1786 godine i koji kopira austriski pravilnik iz 1774, sa nekoliko značajnih izmena. Ideje Beckog da se učenik odvoji od ostalog sveta i da se više obrazuju plemenita osećanja nego duhovne sposobnosti napuštene su, te je moralno vaspitanje izjednačeno sa naučnim. Statut zavodi po gradovima „male škole” i „glavne škole” za decu svih društvenih staleža. „Glavne škole” osposobljavaju za stupanje u gimnazije (liceje), a zatim na univerzitet. On ostavlja po austriskom sistemu seoske i učiteljske škole, izuzev jedne jedine, koja će biti osnovana u Petrogradu. Od 1786 godine otvaraju se u raznim gubernijama „male škole” i „glavne škole”; posle Katarinine smrti ima ih 316. U isti mah zatvorene su sve privatne škole, jer vlada smatra ubuduće narodno prosvećivanje kao državnu dužnost, gde nevešto mešanje diletanata može da pričini samo zla. Ali stanovništvo ne odobrava monopolisanje nastave. Nastavnom programu koji je usvojen po predlogu Jankovića zamera se da je suviše apstraktan i suviše udaljen od potreba praktičnog života. Sem toga, plemići ne žele da vide kako se njihovi sinovi druže u narodnim školama sa decom drugih staleža ,i u tom pogledu plemići odnose još jednu pobedu; Komisija za škole primorana je da se odrekne stroge primene načela o jednom tipu škole; pored narodnih škola javljaju se i „pansioni za plemiće”, rezervisani jedino za decu plemića.

128

[uredi] III. — Spoljni rat: „Grčki plan” i podela Poljske (1787—1796) Austro ruski savez i aneksija Krima (1780—1783). — Onih trinaest godina za vreme kojih Katarina vrši svoj zakonodavni rad, pritiskuje pretnja jednog novog rusko-turskog rata. Kučuk-Kajnardžiski ugovor, za obe ugovorne strane, samo je jedno primirje. Pre svega i za jednu kao i za drugu stranu nezavisnost Krima može da bude samo privremena. Neminovno to poluostrvo najzad će biti prisajedinjeno Rusiji, ili će biti vraćeno Turskoj. Od 1774—1783 godine, ruska i turska partija na Krimu bore se o prevlast i njihovu borbu prate česte promene hanova, vojničke demonstracije, a ponekad i krvavi sukobi. Osim toga Rusija i Turska ne slažu se u tumačenju uredaba o zaštiti sultanovih hrišćanskih podanika i o slobodi plovidbe kroz turske moreuze; godine 1779 Turska je primorana da potpiše jednu „konvenciju o objašnjenjima” koja potvrđuje te odredbe. Ali zategnutost i dalje postoji između obeju zemalja. Rusija smišlja velike ofanzivne planove. Od 1780 godine širi se glas po inostranstvu da Katarina ima nameru da istera Turke iz Evrope, i da postavi na presto obnovljenog grčkog carstva svog unuka Konstantina Pavloviča. Bezborotko je zaista sastavio jedan „grčki plan”, i carica smatra da je evropska situacija povoljna za izvršenje njenih grandioznih planova na Istoku. Engleska je izišla oslabljena iz rata za nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država, a za to vreme Rusija je poštovala jednu „naoružanu neutralnost”, za koju je plan smislio Panin, i koja je prouzrokovala mnogo nezgoda Englezima. U isto to vreme, pitanje Bavarske dovelo je. u sukob Austriju i Prusku. Na Konferenciji u Tešinu, godine 1779, Rusija je igrala ulogu vrhovnog sudije i izjasnila se za Prusku. Ipak Austrija želi još više da joj se približi, da bi udaljila Prusku. Sa svoje strane, Fridrih II ulaže sve napore da učvrsti rusko-pruski savez; on smišlja čak jedan plan o tesnom savezu između Rusije, Pruske i Turske. Ali se Katarina već bila odlučila. Njoj je potrebna Austrija protivu Turske. Ona priželjkuje propast turskog carstva i obnavljanje grčkog carstva u korist jednog velikog kneza. Da bi ostvarila ovaj san, potrebno je da najpre prisajedini Krim. Godine 1780, Josif II dolazi u Petrograd i pregovara o zaključenju Austro-ruskog sporazuma. U novembru iste godine, posle smrti Marije-Terezije izmenom pisama između Katarine i njega, utvrđuju se njihove uzajamne obaveze protivu Turske. 28 jula / 8 avgusta 1783 godine, krimski han Šagin-Girej, plaćenik ruske vlade, pod pritiskom Turske i ne znajući koju politiku da. vodi, priznaje prisajedinjenje Krima Rusiji. Da bi sprečile nov rusko-turski rat i da bi onemogućile austro-ruski savez, Francuska i Pruska ubeđuju Tursku da treba da pristane na to prisajedinjenje. Turska to čini u januaru 1784 godine. Ipak, ostalo je i suviše mnogo uzroka za sukob između dveju zemalja da bi mir mogao dugo trajati. Kao nekada na Krimu oko prestola hanova, oni sad vode u Moldaviji i Vlaškoj ogorčenu borbu povodom nasleđa gospodarskog prestola. Na Kavkazu turske paše pripremaju pobunu brđana, kojom rukovodi Čečenac šah-Mamsul protivu ruske ekspanzije. Porta sa svoje strane, pripisuje ruskoj propagandi nemire u Egiptu. Svakovrsni trgovački sukobi suprotstavljaju Ruse Turcima. Situacija je već jako zategnuta, kad Turska saznaje da postoji Bezborotkov „grčki plan”. Godine 1786 sultan objavljuje proglas o skorom ratu sa neprijateljima islama. Kao da hoće da odgovori na to, Katarina preduzima otvoreno i

129 svečano, u proleće 1787 godine, putovanje na Krim u pratnji Josifa II. 1/12 avgusta 1787 godine, Turci predaju turskom ambasadoru u Carigradu, Bulgakovu, jednu notu u kojoj traže povraćaj Krima. Razume se, Bulgakov odbija taj zahtev, i njega zatvaraju u tvrđavu Sedam Kula, a to znači isto što i objava rata. Josif II izveštava odmah Katarinu da on smatra taj incident kao casus foederis. 21 avgusta/1 septembra Turci gađaju iz topova dva ruska ratna broda blizu Očakova. 7/18 septembra Katarina objavljuje rat Sultanu. Drugi rat sa Turskom (1787—1792). — Cilj ovoga rata je u saglasnosti sa „grčkim planom”. Ako se ne bude moglo uništiti tursko carstvo, zadovoljiće se ujedinjenjem Moldavije, Vlaške i Besarabije u jednu nezavisnu kneževinu pod nazivom Dakija, kojom će vladati Potemkin. Ako se, na protiv, budu mogli isterati Turci iz Evrope, obnoviće se na Balkanu nekadanje grčko carstvo za velikog kneza Konstantina Pavloviča; Rusija će uzeti Očakov, Krim, oblast između Buga i Dnjestra i dva ili tri ostrva u Jegejskom Moru. Austrija će dobiti Beograd sa jednim delom Srbije i Bosne — ali se Josif II nada da će u mnogom povećati svoj deo. Glavna uloga u novom ratu namenjena je Potemkinu, koji ne krije svoje mišljenje da ga je Rusija prerano započela, ne završivši potrebne pripreme. On je postavljen na čelo I armije; Rumjancevu je dodeljeno samo da čuva granicu prema Poljskoj i da obezbedi saobraćajne veze između Potemkina i austriske vojske. Vojne operacije počinju jednim pokušajem nasilnog iskrcavanja koje vrši turska flota na peščanim sprudovima kod Kinburna, a koje pobednički sprečava Suvorov. U isto vreme ruske trupe isteruju brđane šah — Mansura iz cele oblasti duž reke Kubanja i Labe sve do kavkaskih planina. To su bile sve operacije u 1787 godini. I pored ovih uspeha, Potemkin je potišten, jer je sevastopoljska flota, kada se uputila ka Varni, bila skoro potpuno uništena u buri koja je trajala pet dana. Katarina ima mnogo muke da povrati hrabrost svome ljubimcu. Krajem januara 1788 godine, Austrija sa svoje strane objavljuje rat Turskoj. Kao i Rusi, Austrijanci čine jednu krupnu pogrešku: oni prekomerno razvlače svoj front duž ogromne linije od Dnjestra do Jadranskog Mora, dok se Potemkin beskrajno dugo zadržava pri opsadi Očakova, umesto da se pridruži svojim saveznicima i da zajedno sa njima napadne Turke na Dunavu. Rat počinje opsadom Hotina, koji Austrijanci osvajaju tek u septembru i zauzimanjem Jaša koji je u avgustu osvojila jedna divizija Rumjancevljeve vojske. Na Dunavu Austrijaci su pretrpeli poraz. Turci su ih potukli dvaput, kod Vidina i kod Slatine. Za to vreme Potemkinova vojska ostaje nepomično pod Očakovom, gde provodi celo leto, celu jesen i jedan deo zime. Kada je NasauSigen uništio tursku flotu u junu, u dvema pomorskim bitkama, ruska eskadra mogla je da opsedne tvrđavu s mora, dok ju je Potemkin okružio mnogobrojnim baterijama. Ali, i ako je on mogao već odavno da zauzme tvrđavu na juriš, on još uvek odugovlači opsadu, na veliko gnušanje Suvorova. Tek 6/17 decembra,kada su opsađivačke vojske iscrpele sve svoje namirnice, odlučuje se on najzad da izda naredbu za juriš. Posle krvave borbe koja je trajala sat i četvrt, Očakov je zauzet i ogroman plen pao je u ruke Rusima. U jednom oduševljenom pismu Potemkinu, Katarina kaže: „Sada je mnogo lakše zaključiti mir.” Što carica već želi mir, to je s toga što je ona u teškom položaju; Rusija je napadnuta sa dve strane, jer te iste 1788 godine, švedski kralj Gustav III, potstaknut od Engleske,

130 objavio je rat Katarini. Švedsko mešanje u sukob zadržalo je na Severu eskadru admirala Grejga, koji se bio uputio iz Baltičkog mora ka Sredozemnom Moru, gde je trebalo da ona podigne hrišćane sa obala Jegejskog Mora na ustanak protivu Turske, saobrazno novim ruskim planovima, i koja je morala pred Petrogradom da odbije napad švedske flote. S druge strane, jedna švedska vojska od 36.000 ljudi zauzela je Finsku, a Katarina je mogla da suprotstavi tu samo 14.000 vojnika pokupljenih žurno od raznih jedinica. Srećom, u dvema pomorskim bitkama, 6/17 jula, blizu ostrva Gotlanda, i 5/16 oktobra blizu rta Hange, Grejg odnosi nad Šveđanima dve sjajne pobede. Njegova iznenadna smrt 15/26. oktobra prekida tok ofanzive na moru, ali su Šveđani morali žurno da. napuste Finsku posle jednog danskog napada na Švedsku. Rat iz godine 1789 počinje jednim napadom Turaka protivu Austrijanaca i protivu Rumjanceva u Moldaviji i u Vlaškoj. I sam Rumjancev prelazi u ofanzivu i pobeđuje Turke kod Galca; ali je odmah posle toga smenjen sa komandantskog položaja, jer se Potemkin boji da ga on ne baci u zasenak. Dok ljubimac ostaje neprestano udaljen od Dunava, toga glavnog vojišta i vodi lokalne operacije blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa princom od Koburga, austriskim glavnim zapovednikom. 21 jula/1 avgusta oni razbijaju kod Fokšanija jednu vojsku od 30.000 Turaka, a 11/22 septembra Suvorov dobiva čuvenu bitku kod Rimnika gde on sjajno pokazuje svoj vojnički genije. Za vreme najžešće bitke, on vrši neočekivane strategiske pokrete složene i oštroumne, tako da uništava pomoću jedne trupe od 7.000 ljudi jednu vojsku od 100.000 Turaka, kojom je komandovao veliki vezir; to je bilo pravo otkrovenje u vojnoj veštini. On traži oduševljeno da se izvrši odlučna ofanziva na Balkanskom Poluostrvu; ali Potemkin na to ne odgovara niti šalje tražena pojačanja, već usredsređuje svoju pažnju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puške. U međuvremenu, na zapadnom delu fronta Austrijaci su se najzad pokrenuli, zauzeli Beograd, Smederevo i Požarevac, a princ Koburg zauzima Bukurešt. Sa svoje strane, Šveđani pretrpljuju godine 1789, znatne poraze na suvu, u Finskoj, i na moru, gde ih je potukao Čičagov i NasauSigen. Rasplet izgleda blizak na jugu kao i na severu. Očekujući ga, Potemkin smešta za zimovanje svoj glavni štab u Jašu i zasenjuje Evropu svojom basnoslovnom raskoši. Ali je Austrija od sada primorana da dejstvuje na dva fronta: protivu Turske i protiv Belgije, koja se baš tada pobunila. Pruska je zaključila sa Engleskom, Holandskom, Turskom i Poljskom ugovore upravljene delom protiv Austrije a delom protiv Rusije. Pod ovakvim novim okolnostima otpočinje rat 1790 godine. Josif II umire u februaru. Sa velikom diplomatskom okretnošću, njegov brat Leopold, koji ga je nasledio, približuje se Engleskoj i umiruje Belgiju, uspostavljajući raniji poredak. Usled toga Pruska pošto je ostala usamljena mora da obuzda svoj polet. U julu 1790 godine, na Konferenciji u Rajhenbahu, ona priznaje uspostavljanje austriske vlasti u Belgiji, pošto je primila od Beča obećanje da će mir sa Portom biti uspostavljen, na osnovu status quo ante bellum. U avgustu Austrija vodi sa Turskom pregovore o posebnom miru. Rusija ostaje sama da se bori sa Turskom i Švedskom. Jasno je da se ona mora odreći obimnih namera iz „grčkog plana”. I ako u julu i avgustu Ušakov ianosi Turcima dva strahovita poraza na Crnom Moru, Potemkin na suvu ostaje neaktivan za vreme celoga leta. Katarina je srećnija u operacijama protivu Švedske. Posle mnogih poraza na kopnu i moru, Švedska priznaje svoj poraz i Gustav III, koji se kao i carica priprema da igra izvesnu ulogu u evropskoj

131 koaliciji koja se stvara protivu revolucionarne Francuske, žuri se da zaključi mir, koji je i potpisan 3/14 avgusta na osnovu status quo ante bellum. Krajnje je vreme da se jednom svrši sa Turskom. Da bi se ona primorala da stupi u pregovore, potrebno je zadati joj jedan strahovit udarac. Potemkin stavlja najzad svoje trupe u pokret i upućuje se iz Besarabije ka ušću Dunava, dok flotila admirala De Ribasa ulazi u Dunav. Posle zauzeća čitavog niza tvrđava na Dunavu, rešeno je da se zauzme Ismail, najveća turska tvrđava na ovoj reci, sjajno utvrđena i sa odbranbenom posadom elitnih trupa od 30.000 ljudi. Suvorov je zauzima, posle jednog krvavog juriša, 11/22 septembra. Tako se završava rat iz 1790 godine. Potemkin odlazi u Petrograd da suzbija uticaj Zubova, novog Katarininog ljubimca. U početku rata 1791 godine, njegov poslednik, Knez Rjepnjin, prelazi Dunav i odnosi nad Turcima odlučnu pobedu. 28 juna / 9 jula 1791 pred Mačinom. Tada Turci šalju pregovarače. 31 jula / 11 avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Potemkin dolazi žurno na Dunav ali stiže prekasno. Besan od gneva što je Rjenjvin završio rat bez njega, on cepa ugovor, i pregovori ponova počinju u Jašu. Međutim, Pruska i Engleska pokušavaju da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne Očakova. Pit igra dvostruku igru; i ako ustvari ne želi da raskine sa Rusijom — on ne gubi iz vida blisku koaliciju protivu Francuske, — on spominje mogućnost englesko-ruskog rata i traži od Parlamenta kredite da bi zastrašio Katarinu. Ali engleska javnost protestvuje žestoko protivu ovih demonstracija; ruski ambasador u Londonu Rostopčin, predmet je narodnih ovacija; Foksi Bjurke drže u Parlamentu žestoke govore protivu rata sa Rusijom, i Katarina stavlja njihova poprsja u muzeju Ermitaž, pored poprsja Demostenovog. U Jašu pregovori se odugovlače: Potemkin umire početkom oktobra ne videvši njihov kraj, i njih završava Bezborodko. Ugovor potpisan 29 decembra 1791/9 januara 1792 ostavlja Rusiji Krim i oblast između Buga i Dnjestra, a što se tiče ostalog, potvrđuje još jednom KučukKajnardžiski ugovor. Ovaj rezultat je daleko od toga da odgovara ciljevima „grčkog plana”. I ako se Rusija učvrstila na obalama Crnoga Mora, ovo more ostalo je za nju zatvoreno, jer nejasnost članova Kučuk-Kajnardžiskog ugovora koji govore o moreuzima dopušta mogućnost beskrajnih sporova. Za to se Katarina po drugi put sprema da potraži na drugoj strani neku kompenzaciju i nada se da će joj borba evropskih sila protivu revolucionarne Francuske omogućiti da to postigne na lakši način. Druga podela Poljske (1793). — Posle prve podele, Poljska živi u političkim trzavicama. Pritisak inostranstva oseća se u svim političkim poslovima; kralj i Dijeta zavise potpuno od ambasadora Rusije. Nezadovoljni ovim tutorstvom, najoduševljeniji poljski rodoljubi sanjaju da tome učine kraj, reformišući politički režim čiju je stabilnost Rusija zagarantovala. Pre svega, oni nameravaju da izbornu monarhiju zamene naslednom monarhijom i da ukinu liberum veto u Dijeti. Pruska izgleda da hoće aktivno da pomogne njihove namere: Pruski ambasador Lukezini hrabri ih i tvrdi im da će im njegov kralj rado pomoći da se oslobode ruske prevlasti i da će obezbediti slobodan razvitak njihovoj otadžbini. U martu 1790 godine, Pruska i Poljska sklapaju ugovor o odbranbenom savezu; one garantuju jedna drugoj teritorijalni integritet i obećavaju uzajamnu oružanu pomoć u slučaju napada: osim toga Pruska se obavezuje da će štititi Poljsku od svake sile koja bi nameravala da se meša u njene unutrašnje poslove pozivajući se toga radi na akta ili ugovore iz ranijih vremena. Ovaj ugovor cilja jasno na Rusiju.

132 Verujući u ova pruska obećanja, poljski rodoljubi odlučuju se da pokušaju neku vrstu državnog udara. 3 maja 1791 godine, oni se koriste tim što je najveći deo poslanika srednjega plemstva na otsustvu da navedu Dijetu da potvrdi jedan nov Ustav. Dijeta odlučuje da posle smrti Stanislava-Avgusta poljski presto postane nasledan u porodici saksonskog izbornog kneza, i da su liberum veto i udruženja ukinuti. Katarina se ne žuri da pokaže otpor. Ona čeka mirno svršetak rata sa Turskom. — Ali, — i ovo je bio neprijatan predznak za Poljsku, — saksonski izborni knez odbija poljsku krunu. S druge strane, Holc, naslednik Lukezinija u pruskoj ambasadi, ograničava se da izjavi dosta zagonetno da Pruska nije obavezna da se meša u unutrašnje poslove Poljske; međutim u istom trenutku Herceg, pruski ministar spoljnih poslova, piše mu: „Pruska će biti u bezbednosti samo ako u Poljskoj postoji izborni režim bez čvrstog ustava.” Međutim, tok revolucije u Francuskoj izgleda da stvara potrebu za intervenciju monarhističke Evrope. Katarina, o tome postoje odlučni dokazi, vidi u ovoj intervenciji naročito zgodan način da sa Istočne Evrope skrene pažnju sila, te da tamo ima odrešene ruke. Razume se da događaji u Francuskoj nisu prijatni jednoj autokratkinji kao što je ona, ali ona još ne veruje da su oni opasni; francuska revolucija izgleda joj jedna obična pobuna, koju bi 3.000 kozaka lako ugušili. Ali ova pobuna ide u prilog njenim ciljevima u Poljskoj. Zato ona uzima aktivnog učešća u stvaranju koalicije protivu Francuske i zadržava za sebe, u zajedničkom zadatku, posebnu ulogu. Ona izjavljuje da je poljski ustav od 3. maja takođe plod revolucionarnog duha i da, dok Pruska i Austrija budu uspostavljali raniji režim u Francuskoj, ona prima na sebe da to isto učini u Poljskoj. To znači igrati se rečima. Jer dok Francuska revolucija teži da umanji kraljevsku vlast, očekujući trenutak da je sasvim ukloni, poljski Ustav od 3. maja teži naprotiv da učvrsti kraljevsku vlast i da uspostavi jedan trajan politički režim. Ali monarhističke sile stare Evrope, iz ličnih i čisto praktičnih razloga pretvaraju se kao da mešaju stari režim „Poljske sa režimom Francuske.” Pošto su Pruska i Austrija takođe ispoljile nameru da se obeštete na račun Poljske za njihovo učestvovanje u koaliciji, pitanje podele Poljske našlo se tesno vezano za međunarodnu situaciju koju je stvorila Francuska revolucija. 26. aprila 1792 godine, Austrijanci upadaju u Belgiju i otpočinju prve ratne operacije protivu francuske vojske. 18/29 maja 64.000 ruskih vojnika pod zapovedništvom Kohovskog prodiru u Poljsku, a 32.000 drugih, pod komandom Krečetnjikova, ulaze u Litvaniju. Uspostaviti poljske slobode uništene ustavom od 3. maja, to je objavljeni cilj toga rata. Oni Poljaci koji su bili neprijateljski raspoloženi prema ovom Ustavu, uz pripomoć Rusije, obrazovali su jedno udruženje u Targovicu. Kada su se poljski rodoljubi obratili za pomoć Pruskoj ona im jasno stavlja do znanja da ona više neće da čuje o pruskopoljskom ugovoru iz 1790 godine, i da „pruski kralj nije obavezan da dâ jedan ustav koji su Poljaci napisali bez njegovog znanja.” Od 18/29 maja do 13/24 juna ruske armije operišu u Poljskoj i Litvaniji brzo i uspešno. Pruska takođe upućuje jednu vojsku ka Poljskoj granici, i kada je ruski uspeh postao izvestan, ona izjavljuje da će ona narediti svojim trupama da prodru na teritoriju kraljevine, ako ova ne sklopi mir sa Rusijom. Stanislav-Avgust primoran je da zaključi primirje sa Rusijom, i on pristaje da povuče Ustav od 3. maja i da pristupi udruženju u Targovicu. U međuvremenu Dimurije potukao

133 je Pruse kod Valmija i zauzeo celu Belgiju. Tada Pruska pod izgovorom da se borba sa Francuskom pokazala ozbiljnijom nego što se mislilo, iskazuje nameru da naplati svoje usluge neposrednom okupacijom poljskih pokrajina koje ona priželjkuje. S druge strane, osvajanjem Belgije koje je izvršio Dimurije, sprečava Austriju da ostvari svoj prvobitni plan ustupajući Belgiju u zamenu za Bavarsku, i sada ona takođe traži kompenzaciju na račun Poljske. Plan o drugoj podeli ocrtava se jasno. U januaru 1793 godine, potpisan je ugovor između Rusije i Pruske. Prusi zauzimaju Torunj, dok Rusi opkoljavaju Varšavu. Krajem marta Rusija i Pruska izjavljuju da su one usled širenja revolucionarnih ideja u Poljskoj odlučile da prisvoje izvesne poljske oblasti: Pruska prisajedinjuje Poznanj, Gnjezno, Kališ, Torunj i Dancig, ukupno 1.060 kv. klm. Rusija uzima oblasti Vilne, Minska, Kijeva, Volinije i Podolije ukupno 4.550 kvadratnih kilometara. Okupljena u Grodnu, Dijeta pod očevidnim pritiskom ruskog ambasadora Siversa, koji je naredio da se pohapse nepokorni poslanici, ratifikovala je ugovor o ustupanju svojih oblasti Rusiji, ali je odbila da prizna pruske aneksije i popustila je u tome pitanju tek krajem septembra posle jedne „neme” sednice. Druga podela Poljske je sada svršena stvar. U oktobru Rusija zaključuje sa Poljskom jedan ugovor koji ovoj ostavlja samo senku političke nezavisnosti; u stvari, rukovođenje njenim unutrašnjim i spoljnim poslovima prelazi potpuno u ruke Petrograda. Treća podela Poljske (1795). — Međutim broj tajnih organizacija koje rade na uspostavljanju Poljske u njenim starim granicama raste sve više. General Košćuško, koji se odlikovao svojim vojničkim talentom za vreme borbe protivu Rusa, u vezi je sa njima i one mu namenjuju vrhovno zapovedništvo u pretstojećoj borbi. Bojeći se da nedovoljna pripremljenost ne upropasti konačnu narodnu stvar, on se trudi da ubedi svoje drugove da ne izazivaju ustanak. Ali se njegov savet ne uvažava. U martu 1794 godine, posle mera koje je preduzela Rusija da smanji brojno stanje poljskih trupa događaju se čarke između ruskih i poljskih odreda. I sam Košćuško je primoran da u tome učestvuje. Posle njegovog prvog uspeha, jedna pobuna, koju je organizovao bogati obućarski trgovac Kilinski, izbija u Varšavi. Ruski garnizon, iznenađen, napušta varoš. U maju ruske i pruske vojske zadobijaju nekoliko pobeda nad Poljacima, naročito ispred Ščekopicija, nad samim Košćuškom koji naposletku vraća svoju vojsku u Varšavu. Odmah zatim Prusi opkoljavaju varoš. Da bi izigrala Prusku, čijih se pretenzija boji, Katarina smatra za potrebno da podržava Austriju koja uporno traži svoj deo Poljske, kao i Krakovo i Sandomjerž, koje su Prusi priželjkivali. Posle zamršenih pregovora, tri sile su se sporazumele u pogledu delova koje treba da dobiju. Tada Katarina šalje Suvorova na Varšavu. Krajem septembra jedan odred Fercenove vojske pobeđuje Košćuška kod Macjejovica i zarobljava ga 12/23 oktobra. Na dan 22. oktobra / 2. novembra, Suvorov zauzima na juriš predgrađe Pragu i Varšava se predaje. Otada, pošto ona namerava da što je moguće više potstiče Prusku i Austriju da energično nastave rat protivu Francuske, Katarina je spremna da im ustupi velike delove Poljske na ime kompenzacije. Ipak ona želi da ovi delovi budu jednaki, da ne bi poremetila ravnotežu između tih dveju sila. Posle veoma živih diskusija između Pruske i Austrije, čije suparništvo Katarina ima interesa da potstiče, tri sile potpisuju ugovor o podeli 13/24 oktobra 1795 godine. Rusija uzima Kurlandiju i ostatak Litvanije; Austrija Krakovo i Sandomjerž; Pruska, severozapadni deo Poljske sa Varšavom. Katarina zatim stupa u austro-engleski savez protivu Francuske. Ona glasno propoveda borbu protivu francuske revolucije, ali uvek

134 nalazi po neki dobar izgovor da ne pošalje ruske pukove na bojište. To je s toga što ona svoje armije namenjuje drugom jednom zadatku. Još jednom namerava ona da istera Turke iz Evrope. I ako Potemkin nije više tu, drugi su na caričinom dvoru prisvojili njegove ideje i preradili njegove planove po svom nahođenju.

[uredi] IV. — Kraj vladavine (1790—1796) Dolazak Zubova. — Posle raskida njegove veze sa Katarinom — izazvanog njegovim neverstvom, — Potemkin je bio sačuvao za vreme od trinaest godina izuzetan uticaj koliko na državne poslove toliko i na ljubavne poslove svoje vladarke. Od 1776—1789 godine, sa njegovim odobravanjem Katarina je birala onih dvanaest ljubimaca koji su se smenjivali kraj nje. Ali godine 1789, iznenada situacija se potpuno menja. Za vreme dok je Potemkin bio na turskom bojištu, njegovi neprijatelji iskoristili su njegovo otsustvo da bi potpomogli vezu carice sa konjičkim kapetanom Platonom Zubovom, mladićem vrlo lepim ali sasvim beznačajnim. Katarina, koja je već prešla šezdesetu godinu života zaljubljuje se ludo u toga lepotana. Potemkin napušta Dunav, dolazi žurno u Petrograd da ukloni Zubova, ali ne uspeva u tome. On umire uskoro posle toga. Za vreme šest poslednjih godina Katarinine vladavine, Zubov ostaje caričin idol, čije strasti starost nije utišala, i koja je izvesno luda za njim. Bila je to slabost jedne stare žene, jer se Zubov ističe samo svojom spoljašnošću: u moralnom i intelektualnom pogledu, on je jedna ništarija. U početku, Katarina je stavila u dužnost Bezborodku pametnom i iskusnom čoveku da mu diskretno služi kao vođa, ali ubrzo, zaslepljena svojom staračkom strašću, ona proglašava svog ljubimca za genija. I sam Zubov, sa uobraženošću jednog neobrazovanog i nadmenog glupaka, zamišlja da je on drugi Potemkin. Preterano nadmen i ohol, on sa najuglednijim velikodostojnicima postupa kao sa ološem. Bez sopstvenih misli, on prisvaja izvesne Potemkinove ideje, ali, preterujući u njima, on ih izopačuje tako da od njih ostaje samo karikatura. Poslednje godine Katarinine vladavine samo su mračan epilog jedne sjajne epohe. Katarina još uvek gaji namere koje su nastavak njenih nekadašnjih planova, ali joj nedostaje energija da ih razvije. Ona se i sama ponekad žali svojim prijateljima što joj njena usporena aktivnost pruža tako malo zadovoljstva. Svakoga jutra ona stavlja na hartiju planove za reformu Senata; ovi pokušaji joj oduzimaju mnogo vremena, ali se ne završavaju ničim određenim. Rukovođenje redovnim poslovima povereno je Zubovu, koji ih svršava kako tako, zahvaljujući pomoći koju mu pruža neki Morkov kome je Bezborodsko, ne želeći da sam izvlači kestenje iz vatre, ustupio mesto duhovnog vođe. Ali Morkov može da bude dovoljan samo za tekuće poslove. Zavoditi ruske ustanove u prisajedinjenim poljskim pokrajinama, organizovati Voznesensku guberniju na jugu Rusije, odlučiti građenje Odese, podići u Bahmutskom okrugu jednu fabriku za iskorišćavanje gvozdene i ugljene rude, spremati se za kovanje jednog novog bakarnog novca, sve to ne zahteva nikakav napor stvaralačkog duha. Unutrašnja reakcija. — Katarina je ranije bila dopustila javnom mišljenju da se ispoljava, i tražila je u njemu podršku. Kada je sazvala narodne poslanike, ona im je dala da raspravljaju politička pitanja. Malo kasnije ona je pribegla novinarskom peru i objavljivala članke — razume se bez potpisa — u časopisu Vsjakaja vsjačina

135 (Svaštarije), koji je uređivao njen sekretar Kozicki, ona se trudila da daje pravac javnom mišljenju koje se tada moglo izražavati kroz mnoge časopise. I ako joj se događalo da, pobijajući mišljenje Novikova, urednika satiričnih listova, negoduje protivu časopisa koji su suviše smelo ukazivali na greške u administraciji i suviše se otvoreno bavili socijalnim pitanjima, ona se ipak ograničila na ovu književnu polemiku. Počev od godine 1790, ona potpuno menja svoje držanje i, energično pomagana od Zubova, ona se grubo ponaša prema pretstavnicima nezavisnog javnog mišljenja a naročito protiv Novikova, starešine moskovske slobodne zidarske lože, organizatora velikih prosvetnih zavoda i dobrotvornih ustanova, kao i prema Radiščevu čije je Putešestvije iz Peterburga v Moskvu najživlja slika mučnog položaja mužika i zloupotreba što ih čine vlasti. Novikov je bačen u jednu tamnicu u tvrđavi Šliselburg, a Radiščev izgnan daleko u Sibir. Pokušalo se da se kažnjavanje Novikova i rasturanje slobodno zidarske lože objasni političkim spletkama slobodnih zidara, njihovim pokušajima da privuku u svoju sredinu prestolonaslednika Pavla Petroviča i da bi se stupilo u nepouzdane veze sa Pruskom. Ova objašnjenja ne mogu izdržati ozbiljnu kritiku. Verovatno je da se Katarina povinovala pre osećanju straha koji joj je ulivala svaka nezavisna javna inicijativa, kao naprimer objavljivanje knjiga ili pomoć seljacima za vreme gladnih godina. Ukazujući smelo u svojoj knjizi na zloupotrebe spahijske vlasti i ocrtavajući jedan plan o oslobođenju mužika, Radiščev ne samo da ne pomišlja da pobuni duhove protivu vlade, već iskreno veruje da će slobodoumna carica ceniti i odobriti njegove dobre namere. Zašto Katarina vidi u ovim otkrićima jednu ličnu uvredu i osvetu zbog neke lične pobude? Da li strah od Francuske Revolucije koji, kao što se često puta reklo, može da objasni ovo preterano nepoverenje? Tačno je da pošto je događaje u Francuskoj posmatrala sa nepoverenjem, Katarina se zbog njih uzrujavala sve više u koliko se oni razvijaju i plaši se neprestano sve više širenja „Francuske političke zaraze.” Posle pogubljenja Luja XVI, ona ostaje u postelji nekoliko dana; Francuzi koji žive u Rusiji primorani su da polože naročitu zakletvu i da se izjasne protivu Francuske Revolucije. Ali ovaj strah od revolucije nije dovoljno jak da može baciti u zaborav njene političke planove i nagnati je da pošlje ruske vojnike u pomoć savezničkim vojskama koje se bore protivu Francuske. Prema tome može se s pravom misliti da samo strah od revolucije ne bi bio dovoljan da je nagna na progonjenje slobodnog javnog mišljenja, da se tome nije pridružio i jedan psihološki uzrok, a to je nezadovoljstvo sa samom sobom, koje ona oseća tek pri kraju svoga života. Upoređujući svoje planove iz prošlosti i njihova ostvarenja, ona sa gorčinom konstatuje: „Sve sami počeci bez završetka.” Kad jedna ličnost, samouverena, puna samoljublja, počne po prvi put da sumnja u svoje sopstvene snage, kritika joj postaje veoma nepodnošljiva. S druge strane vladavina ljubimca Zubova, koja pada u isto vreme kada i raskid između Katarine i javnog mišljenja, doprinosi stvaranju provalije. Ako je Potemkin, brinući se o njenoj posmrtnoj slavi, ponekad i zadržao Katarinine osvetničke prohteve, glupi Zubov, naprotiv samo je potpirivao njeno nepoverenje i hrabrio je da preduzima mere isto toliko oštre koliko i beskorisne. Pohod na Persiju (1796). — Drugi turski rat bio je prekinut godine 1791 da bi se likvidiralo poljsko pitanje. Kada je to učinila, Katarina je želela da iskoristi trenutak kada je pažnja sila bila obraćena na borbu protivu revolucionarne Francuske, da bi se vratila svome planu o uništenju otomanskog carstva. Zubov i njegov brat Valerijan imaju nameru da pomrače slavu Potemkina. Ovaj je sanjao da razori Tursku dižući protiv nje

136 hrišćanske narode na Balkanskom Poluostrvu, i ta ideja nije bila nimalo nemogućna. Braća Zubovi naprotiv, skrojili su jedan fantastičan plan: oni su odlučili da Valerijan osvoji Persiju i stvori saobraćajne veze sa Indijom; zatim, pošto bude postavio ruske garnizone po svim osvojenim varošima, napadne turske posede u Maloj Aziji; da u isto vreme Suvorov pređe Balkan i približi se Carigradu, dok bi ruska flota ušla u Bosfor i opsela tursku prestonicu s mora. Oni su zamislili da ovu eskadru predvodi Katarina lično. Krajem februara 1796 godine, Valerijan Zubov napušta Petrograd obećavajući da će u septembru biti u Ispahanu. Jedna vojska od 10.000 ljudi, pod komandom generala Korsakova, treba da pređe Kavkaz i zauzme Tiflis. Zubov, sa 20.000 vojnika, ima nameru da ide obalom Kaspijskog Jezera, i pošto se bude pridružio Korsakovu napadne Ispahan. Derbent, i Baku ne daju mu nikakav otpor. Ali, septembar je došao, a Zubov je još uvek razdvojen od persiske granice jednom pustinjom od 600 vrsta, koju se ne odlučuje da pređe. Iz Petrograda šalju mu inžinjera Volana sa geografskim kartama i uputstvima, ali shvativši najzad da je njegov plan samo jedna utopija, on ostaje u Bakuu do Katarinine smrti. Novi car Pavle okončava odmah pohod u Persiju. Katarinina smrt. — Poslednje godine Katarininog života poremetilo je neslaganje sa njenim sinom Pavlom. Ovo neslaganje jasno se ocrtalo još u vreme Potemkina, ali se ono pogoršalo i postalo žešće krivicom braće Zubova. Ljubimac je pokazivao prema Pavlu drskost i prezir jednoga lakeja koji se dočepao vlasti. Pavle, koji više nije mladić, koji ima oženjene sinove, doživeo je da mu se zamera zbog njegovih troškova kao nekom deranu koji je pod tutorstvom, dok Zubovi bez ustručavanja raspolažu državnom blagajnom. Katarina je došla čak dotle da je stvorila plan da udalji svog sina od prestola i da za svog naslednika označi svog unuka Aleksandra. Ona saopštava ovaj plan samome Aleksandru, koji ga prima ćuteći, i od tog trenutka pokazuje sve veću odanost prema svome ocu. Čak se tvrdilo da je Katarina napisala testament u korist Aleksandra, da ga je sakrila u svom kabinetu za rad u jednom zapečaćenom omotu, ali da je odmah posle njene smrti Pavle, koga je obavestio Rostopčin, bacio taj omot u vatru. Nekakva zla kob izgleda da prati sve Katarinine poslednje poduhvate. Na kratko vreme pred smrt, njeno samoljublje pretrpelo je jedan strašan udar koji je izvesno ubrzao njen kraj. Početkom 1796 godine, po nagovoru Zubova, ona stvara plan da mladog švedskog kralja Gustava IV oženi svojom unukom Aleksandrom Pavlovnom, te da na taj način onemogući napore francuskog Direktorijuma koji pokušava da odvrati Švedsku od koalicije protivu Francuske. Izgleda da sve ide kako se samo poželeti može. Gustav, u pratnji svoga strica, namesnika, dolazi u Petrograd. Posle čitavog niza svečanosti proslaviće se veridba 11/22 septembra 1796 godine; Katarina, verenica i ceo dvor okupljeni su za tu svečanost; čega se samo još na verenika, kad odjednom stiže vest da se on neće pojaviti i da se veridba neće ostvariti. U bračnom ugovoru, koji mu je saopšten tek u poslednjem trenutku, kralj je pročitao da će njegova supruga ostati u pravoslavnoj veri: on je izjavio da ne može da primi tu klauzulu i da povlači svoju reč. Preneražena Katarina je imala lak srčani napad od koga se ona ne oporavlja. 5/16 novembra ujutru, u svome budoaru ona doživljuje drugi napad, i posle agonije koja je trajala 36 časova, izdahnula je uvečer 6/17 novembra 1796 godine.

137 Zaključak. — U toku svoje duge vladavine Katarina je konačno učvrstila socijalni i politički poredak koji su pripremili njeni prethodnici. Ona je povećala povlastice plemstva, zasnovane na porobljavanju seljaka. Ona je zavela korporativnu organizaciju društvenih staleža, dajući im pravo da slobodno rukovode poslovima svoga staleža i izvesno učešće u mesnoj upravi. Ona je od plemstva načinila najvažniji stalež isto toliko u ekonomskoj oblasti koliko i u javnom životu. Ipak, ona je organizovala pretstavnički i autonomni sistem staleža, tako da od njega načini pomoćni organ centralne vlasti i apsolutizma. Zbog toga je ona pažljivo izbegavala u svojim uredbama sve što bi moglo poslužiti kao polazna tačka za razvitak političkih prava tadašnjega društva. Ona je udružila socijalnu prevagu jedne povlašćene klase, plemstva, tih sopstvenika podjarmljenih seljaka, sa političkim apsolutizmom. I ako je njena vrlo aktivna spoljna politika znatno uvećala teritoriju carevine, njena unutrašnja politika je za jedan dug period vremena ukočila strukturu i izgled ruskog društva i ruske države.

Istorija Rusije knjiga 2-Pavle Mijukov Narodna knjiga

KRATKA ISTORIJA RUSIJE - Aleksej Jelačić Istorija Rusije Aleksej Jelačić Izdavač: Oblast: ISBN: Barkod: Godina:

Romanov-Banja Luka istorija 86-84753-22-1 9788684753221 2008 Istorija Rusije An Introduction To Russian History / edited by Robert Auty and Dimitri Obolensky Cena: 1404.00 din. Price: € 14.78 Ggeografske karte prevodilac grupa autora ; Mančić Vladimir; Pešić Ivana; priređivač Obolenski Dimitri; Oti Robert;

138

u prodaji, 521 strana, 21 cm, ćirilica Izdavač: Clio Beograd 2003. 1. izdanje

Imate ovu knjigu?

Pomoć

Želite korišćen primerak?

Pomoć