Karma

ARMIN RISI KARMA: DUALITET UZROKA I DEJSTVA

Objavljeno na: http://izagranice.blogspot.com/2010/01/armin-risi-karma-i-deodualitet-uzroka.html

IZVODI IZ KNJIGE „SVETLOST NE BACA SENKU“ Zabluda monizma: Izjednačenje predestinacije i karme U ateističkom deizmu i monizmu se kaže: „Ništa nije slučajno. Sve je unapred odreñeno.“ To je poluistina, a mišljenje da je ta polovina istine sve, predstavlja veliku zabludu. Čovek, naime, misli da istina „ništa se ne dogaña bez uzroka“ znači da je sve unapred odreñeno karmom; ako neko dospe u rat ili pretrpi nepravdu – bilo da je to pojedinac ili narod – tada to odgovara njegovoj karmi, a kada čovek kao „prosvetljeni“ izvrši neka dela, koja stoje „sa one strane dobra i zla“, tada je to neophodno u skladu sa svetskom karmom, da bi čovečanstvo kao celina dostiglo viši stupanj razvoja. Zbog toga neki uticajni ljudi i „prosvetljeni“ misle da je njihova politička, vojna i finansijska moć data od Boga i da je sve što čine, odreñeno od strane Boga ili sudbine. Bukvalno, karma znači jednostavno „aktivnost“ (izvedeno od kri – na sanskritu „činiti“, „prouzrokovati neko dejstvo“) i ukazuje na činjenicu, da svako delo u materijalnom svetu u skladu sa zakonom polarnosti (akcija i reakcija) povlači neko dejstvo za sobom. Dela, koja su izvršena bez svesti o svom duhovnom identitetu, izazivaju odgovarajuća dobra i loša dejstva, a ono delovanje, koje je izvršeno u duhovnoj svesti, ima duhovne posledice (prevazilaženje dualnih obrazaca mišljenja, spoznaja sopstvene individualnosti itd.). Takvo spiritualno delovanje se na sanskritu naziva akarma, „ne-karma“. Jednostrana interpetacija karme kaže da je sve, što doživimo, samo i jedino reakcija na neku akciju, koju smo sami izveli. „Što god da te pogodi, to je tvoja karma. Ako neko baci atomsku bombu na tebe, to je onda tvoja karma. Da to nije bila tvoja karma, ne bi se dogodilo ili ti ne bi bio tu.“ – Da li je to istina? To je poluistina. Ova interpretacija može zvučati ezoterijski i logično, ali u stvarnosti je apsurdna. Kad bi to bila istina, to bi onda značilo da su ljudi u Hirošimi i Nagasakiju – da ostanemo kod gornjeg primera – imali „karmu“ da poginu u jednom nuklearnom napadu. Da nisu Amerikanci bacili bombu, to bi učinio neko drugi, pošto je „karma“ tih 300.000 ljudi bila da svi odjednom umru. A to bi značilo da je Amerika odn. oni, koji su izvršili to masovno ubistvo, bili samo izvršitelji karme (upravo u to veruju „prosvećeni“.). Greška deista i monista se sastoji u tome da izjednačavaju karmu i „predestinaciju“. Samo na osnovu jedne takve pogrešne premise se može verovati da je sve, što se dogodilo, moralo da se dogodi, jer je to zahtevala „karma“. Veruje se da ne postoji ništa osim materije i energije – što dalje znači da ne postoji duhovni identitet, pa tako ni istinska slobodna volja. Sve što se u životu dogaña, je samo sled predestiniranih lančanih reakcija u skladu sa mehaničkim („neutralnim“) zakonima kreacije.

2

Karma = predestinacija + slobodna volja Karma nije isto što i predestinacija. Karma je sinteza predestinacije i slobodne volje. Zakon karme odgovara principu kauzalnosti akcije i reakcije i pokazuje kako predestinacija i slobodna volja deluju istovremeno i kako se meñusobno dopunjuju. Na nivou reakcije reč je o predestinaciji. Na nivou akcije istovremeno deluje slobodna volja. Čak i kada je kod nekog delovanja sopstvena volja na osnovu materijalnih obrazaca veoma ograničena, ipak su obrasci, kojima čovek podleže, sa svoje strane reakcija na ranija delovanja odn. odluke, koje su donete slobodnom voljom i na sopstvenu odgovornost. Šta god da se dogodi predstavlja reakciju, koja je „predestinirana“ odreñenim uzrocima. Na primer, roñeni smo kao muškarac ili žena u odreñeno vreme, u jednoj odreñenoj zemlji i odreñenoj porodici. To su unapred odreñeni faktori (odreñeni od nas samih direktno ili indirektno) i mi ih u ovom životu ne možemo promeniti. Mi samo možemo – do jednog izvesnog stepena – da biramo šta želimo da činimo unutar datih okolnosti. Putem predestinacije bivamo stalno konfrontirani sa situacijama, koje predstavljaju reakciju na ranije akcije, tj. dejstvo odreñenih uzroka. Odlučujuće je pitanje: Šta ćemo učiniti u tim datim („predestiniranim“) okolnostima? Da li smo zadovoljni? Da li ćemo optužiti Boga ili svet? Želimo li da iskoristimo situaciju za neku egoističnu prednost? Ili ćemo iza nje prepoznati skriveni božanski smisao? Situacije (reakcije) su unapred odreñene. Naša delovanja (akcije) unutar tih situacija su funkcija slobodne volje i povezane su sa sopstvenom odgovornošću. Samo zbog toga te akcije mogu za odreñene osobe da sa sobom povuku nove reakcije. Kada čovek ne bi imao slobodnu volju, ne bi bio odgovoran za svoje delovanje i ne bi morao da snosi reakcije. Nešto prouzrokovati znači da čovek slobodnom voljom (= sopstvena odgovornost) vrši neko delo. Bez slobodne volje (akcija) nema predestinacije (reakcija). Dakle, nije sve predestinirano. Isto kao i „sve je relativno“ tako je i tvrdnja „sve je predestinirano“ jedna jednostrana poluistina sa velikom dozom neistine. Naše odluke, kako god izgledale, predstavljalu izraz naše volje, zbog čega smo odgovorni za sve što radimo. Svakim delovanjem utičemo na kurs svog života. Ako želimo, možemo uvek pokrenuti nove lančane karmičke reakcije ili možemo početi da se oslobañamo dualnosti akcije/ reakcije. Unutar datih okolnosti, dakle, imamo uvek slobodu da izaberemo, da li svojim delovanjem želimo da prouzrokujemo

3

materijalne reakcije, koje će nas vezati za dualnost, ili duhovne reakcije, koje nas oslobañaju dualnosti. Drastičan primer za izbor odreñene akcije unutar predestinirane situacije je već spomenut: bacanje dve atomske bombe. Da li je bilo predestinirano da toliko mnogo ljudi umre? Ne. To je bila odluka onih, koji su tu akciju izveli. Tom akcijom su i počinioci i žrtve povezani u jedan novi lanac akcije i reakcije – i tako će ostati dok se sve ne okaje i ne oprosti. Karma, dakle, nije samo predestinacija. Karma je princip kauzalnosti, zakon uzroka (akcija) i dejstva (reakcija), pri čemu čovek mora da bude svestan, da je najvažniji uzrok konačno slobodna volja. Kad karma ne bi bila ništa drugo do princip predestinacije i konačno materijalnog kauzaliteta – kako je to prema pogledima na svet materijalističkog i ezoterijskog monizma – tada bismo bili samo bio-roboti bez individualnosti, pre svega bez slobodne volje. Meñutim, karma je sinteza materijalnog kauzaliteta (predestinacija) i slobodne volje. Svet dualnosti se na sanskritu naziva i karma-loka, „Mesto karme“. Ko god odluči da doñe u ovaj svet, izjašnjava se saglasnim da živi u jednom svetu, gde se susreće sa bićima, koja sa jedne strane imaju slobodnu volju, sa druge stoje pod uticajem ega. I svi imaju slobodu da druge svojim akcijama uvuku u dobre i loše lančane veze – pod uslovom da se drugi daju uplesti.

Da li postoje nedužne žrtve? U ezoterijskim krugovima i visokim stepenima loža se često zastupa mišljenje da je sve, što se dogodi, prouzrokovano „karmom“. Jednostavno formulisano: svako je sam kriv. Žrtve rata u Iraku, u Vijetnamu i u oba svetska rata, Jevreji u koncentracionim logorima, porobljeni Afrikanci, pobijena indijanska plemena – svi oni su sami požnjeli prouzrokovane reakcije. Da li je to tačno? Da li su ljudi, koji su umrli u koncentracionim logorima, u prethodnom životu sami mučili i ubijali ljude u koncentracionim logorima? Da li su pobijeni narodi ranije sami počinili masovna ubistva? Da li su ti ljudi bili sami krivi za svoju sudbinu? Ne. Ne predestinirana sudbina žrtve, već svesno delo počinioca je bilo uzrok za te dogañaje. Zbog toga su počinioci pojedinačno kao i kolektivno odgovorni za svoja dela.

4

Akciju, koja prouzrokuje odgovarajuću reakciju, možemo pokrenuti sami ili je može pokrenuti neko drugi. Mi živimo u zoni slobodne volje i većina delovanja se odvija usled impulsa ega. Zbog toga je u svakom trenutku moguće da neko svojom slobodnom voljom započne napade na druge ljude. To je bio rizik, koji smo prihvatili, kada smo odlučili da doñemo u svet dualnosti. Taj rizik je „osnovna karma“ svakoga, ko živi u svetu dualnosti, uporediva sa zlokobnim „prvim grehom“. Kada horizont čoveka ne prelazi granice materije, tada mu se ljudska egzistencija mora činiti neutešna, besmislena i frustrirajuća. Čovek će stalno živeti u strahu, tražiti sigurnost i projektovati krivicu na druge, pošto se uvek oseća kao nedužna žrtva ili meta. Iz perspektive dualnosti to čak može biti tačno – jer postoje „nedužne“ žrtve – ipak, ako ostanemo kod tog stanovišta, promašićemo suštinu situacije i izabrati način ponašanja koji nikome ne koristi: u čemu je korist biti nedužan i utopiti se u osećaju samosažaljenja i želje za osvetom. U čemu je korist biti kriv i prebacivati sebi ili potiskivati problem, jer želimo da delo, koje izaziva osećaj krivice, prikrijemo od sebe i drugih? Žrtve i počinioci stoje pred izazovom da se probude u višoj svesti, koja će omogućiti sasvim novo poimanje karmičke situacije. U vezi sa atmoskom bombom i svim drugim mračnim poglavljima ljudske istorije se mora jasno utvrditi, da ti udarci sudbine nisu bili predestinirani dogañaj. Da to kažemo jednom rečenicom: to nije bila predestinacija žrtava – to je bila njihova karma. A to je ogromna razlika. Ipak, pojam karme mora biti u potpunosti i tačno shvaćen. Kada izvesni ljudi tvrde da su neki dogañaji jednostavno bili „karma“ Japanaca (ili Nemaca, Jevreja, Indijanaca, robova itd.), tada oni misle da je to bila predestinacija tih ljudi. A to je poluistina, koja je na jedan sudbonosan način pogrešna, da ne govorimo o tome da je cinična i zaslepljena.

Princip rezonance i slobodne volje Čim čovek živi u svetu dualnosti, izložen je riziku da bude napadnut od strane drugih bića, koja zloupotrebljavaju svoju slobodnu volju. Jer u svetu dobrog i lošeg očigledno ne postoje samo dobre, već i zle sile i svako, ko se uputi ovamo, će sresti i jedne i druge. Kako čovek reaguje na te zle sile, je pitanje njegove slobodne volje i rezonance – pri čemu rezonanca nije predestinirana, već (indirektno) samostalno izabrana. Vrsta rezonance je rezultat usmerenja sopstvene volje i svesti – zbog čega princip rezonance ni u kom slučaju ne umanjuje sopstvenu odgovornost. Susret sa dobrim i lošim silama se ne može izbeći. Izbeći ih ne bi ni bio smisao života u karmičkom svetu. Ni Isus nije mogao da izbegne napad od strane naizgled moćnijih. Na osnovu lažnih optužbi on je uhapšen, mučen i ubijen. Da li je imao „lošu karmu“? Da li je samo požnjeo reakciju za neko loše delo, koje je sam izveo? Da li je on u ranijim životima mučio i razapinjao ljude? Naravno da ne. Ali se (dobrovoljno) zaputio u svet dualnosti i time izazvao zle sile. U jednom višem smislu

5

to jeste bila Isusova karma: jedna situacija, koju je prouzrokovao svojom odlukom. Čim je došao u ovaj svet, bilo je predestinirano da će biti napadnut, ali na osnovu svoje slobodne volje i svoje božanske ljubavi nije dozvolio da bude uvučen u dualnost (što bi bio slučaj, da je reagovao strahom, mržnjom ili rezignacijom). Mnogo pre, on je manifestovao trijumf ljubavi nad „satanskim silama“, čak i trijumf nad fizičkom smrću. Drugim rečima, Isus je sebi postavio ispit karme i položio ga na sjajan, savršen način. Ukratko se može reći: karma je princip kauzalnosti i opisuje uzajamno dejstvo predestinacije i slobodne volje. Kada se jedan faktor izoluje i ili mu se da preterana važnost, to vodi u jednostranost i do poluistina, povezanih sa opisanim zabludama. Usled duhovne individualnosti lanac uzroka i dejstva nikada nije isključivo materijalan i „mehanički“. U svakom trenutku je moguće slobodnom voljom (a ne na osnovu predestinacije) započeti lanac karmičkih reakcija – i sile mraka to čine stalno, pri čemu u svojoj egoističnoj zaslepljenosti misle da su ta dela predestinirana „karmom“ (vidi deizam) ili „neophodnošću“ (vidi monizam).

IZVODI IZ KNJIGE „BOG I BOGOVI“ I TOM „MULTIDIMENZIONALNOG KOSMOSA“ I DEO KARMA: DUALITET UZROKA I DEJSTVA Ništa nije slučajno Zakon dualnosti pokazuje da ništa na ovom svetu ne postoji bez svoje suprotnosti i da se zakonitosti dopunjuju. Materijalno je u svojim zakonitostima povezano. Dualnost je glavna odlika relativnog, a osnovna dualnost je veza izmeñu uzroka i posledice. Ne postoji dejstvo bez uzroka i nema uzroka bez dejstva. To ima dva značenja: 1. upletenost u karmu važi samo u oblasti relativnog. 2. Dok god se čovek nalazi u oblasti relativnog, on je neizbežno pod uticajem karme. Kada čovek transcenduje oblast relativnog, on prevazilazi i upletenost u karmu. Meñutim, dok god se čovek, okrenut od apsoluta, kreće u oblasti relativnog, on se nalazi u krugu akcije i reakcije. Jer u oblasti relativnog bez izuzetka važi zakon karme. Sve što se dogaña – srećno i nesrećno – ima uzrok i sa svoje strane postaje uzrok za nove reakcije. Ništa se ne dogaña bez razloga. Ništa nije slučajno. Ali to je samo jedna strana istine, poluistina. Kada bi vladao samo zakon karme, moglo bi da se kaže: „Sve što drugima učinim, oni su i zaslužili. Njihova je karma da

6

budu potčinjeni, a moja je karma da budem moćan. Da to nije njihova karma, ne bi mi uspelo da ih učinim podanicima. Ali činjenica, da mi je to uspelo, pokazuje da je to njihova karma. Ništa nije slučajno.“ U Univerzumu ima više bića, koja tako razmišljaju, nego što ljudi slute. To je životna maksima onih, koji veruju da je najviša realnost jedan bezlični princip: Brahma, kosmička energija, univerzalni zakoni. Zakon karme doduše ima univerzalno važenje, ali nije najviši ili apsolutni zakon. Nije čovek taj koji odreñuje, šta je karmička reakcija drugih bića. Živa bića doduše imaju slobodnu volju, ipak, ta slobodna volja nije apsolutna – iako mnogi u to rado veruju i to propovedaju. Nije relativno mera svih stvari, već apsolutno.

Predestinacija i slobodna volja O zakonu karme kruže brojne zablude: Karma je nemilosrdni zakon, koji isključuje i milost Boga i slobodnu volju čoveka. Karma je verovanje, koje kaže da se čovek sam može osloboditi, sam putem svojih dela. Ili: Koncept karme kaže da sve podleže jednoj neizbežnoj predestinaciji i slobodna volja čoveka je samo jedna iluzija. Sve što se dogaña je jedna unapred odreñena reakcija, koju niko ne može izbeći, niti „žrtve“ niti „počinioci“. Kreacija je Bog; nema „Boga“ u religioznom smislu. To su moguće i takoñe široko rasprostranjene zablude, koje počivaju na neznanju, pogrešnom razumevanju i iskrivljavanju istine. U principu te zablude vode do naredne četiri posledice: • •

•

•

Fatalizam (pasivno prepuštanje sudbini): čovek se više ne trudi i ne brani se, već prihvata svaku patnju i svaku represaliju kao neizbežnu sudbinu. Apatija (ravnodušna bezdušnost): čovek otupljuje prema patnji koju vidi u svetu i misli da se tu ionako ništa ne može učiniti. Sve što se drugima dogaña je njihova sudbina ili karma. Demonija (bezbožna težnja ka moći): gore navedeni pasivni oblik apatije postoji i u aktivnom obliku. Demonska bića smatraju da je sve što se drugima dogodi tj. sve što drugima učine, njihova sudbina. Oni zakone materije (kao npr. akcija = reakcija) drže za najvišu realnost i uvereni su da svako verovanje (npr. u Boga i u nematerijalne dimenzije) predstavlja praznoverje, koje je konačni razlog svih ratova i sve bede, zbog čega se to verovanje mora pobediti. Oni smatraju opravdanim, da bezobzirno uklone svako „praznoverje“, jer se time odstranjuje veliko zlo od ljudi. Njihov cilj opravdava sredstvo. Apsolutizam (monopol nad nekom institucijom): Pošto je sve predodreñeno od strane Boga, spasenje može da ponudi samo neka od „Boga“ izabrana

7

instanca sa funkcijom pružanja milosti, datom od Boga. Izvan dosega njene milosti svi ljudi su zauvek prokleti. Sve te zablude vode do onesposobljavanja i zagljupljivanja ljudi, što se ispoljava u fanatizmu sa jedne strane i ravnodušnosti sa druge – dve najveće pretnje današnjem čovečanstvu. Zbog toga je tema narednog poglavlja od najveće važnosti i hitnosti, jer vedsko objašnjenje može bez zapadanja u protivrečnost da razjasni te univerzalne zakone i da otkloni poluistine koje vode u zabludu. Pomenuti pogledi na svet su pogrešni zaključci, jer počivaju na materijalističkim i bezličnim tj. nepotpunim filozofijama. One polaze od jedne jednostrane jednačine: karma = predestinacija ili karma = slobodna volja. Oba stanovišta su pogrešna! Karma nije isto što i predestinacija i karma nije isto što i slobodna volja. Zakon karme je sinteza predestinacije i slobodne volje. Karma = predestinacija + slobodna volja Čim se „karma“ izjednači sa jednim ili drugim, nastaju nesporazumi i zablude (kritičari koncepta karme i reinkarnacije veoma često prave ovu grešku). Šta je tačno predestinirano? „Prakrti, materijalna energija, je uzrok svih dejstava i uzroka u Kreaciji, dok je živo biće uzrok različitih patnji i radosti, koje doživljava u toj Kreaciji.“ (Bhagavad-gita 13.21). Materija (Prakrti) stvara u skladu sa božanskim voñstvom materijalne okolnosti. „Prakrti, koja je jedna od Mojih energija, deluje pod Mojim voñstvom. Kosmička manifestacija i svi u njoj sadržani oblici stvaraju se i razgrañuju uvek iznova prema tom zakonu.“ (Bhagavad-gita, 9.10). Različite fizičke i psihičke okolnosti, u koje dospevamo, su unapred odreñene reakcije na već izvedene akcije. Šta god da nastupi, bilo je predestinirano (putem sopstvene prošlosti), ali ono što još nije nastupilo može se do izvesnog stepena promeniti ličnom slobodnom voljom: pogoršati, ublažiti, odložiti ili čak otkloniti. Očigledan primer je naše telo. Karmana daiva-netrena: „Na osnovu karmičkih reakcija duša pod nadzorom Boga dobija telo.“ (Srimad-Bhagavatam, 3.31.1). Telo i sa njime povezan pol, roditeljska kuća, nacionalnost, sopstvene jake strane i slabosti itd. su spoljni faktori, koje svaki čovek dobija roñenjem. Te okolnosti se ne mogu izmeniti, nezavisno od toga da li čovek veruje u karmu ili ne. U njima čovek može spoznati predodreñenost i smislenost ili za njih optuživati puki slučaj. To ništa ne menja u tome, da ćemo se naći u unapred odreñenoj situaciji, koja je inscenirana od strane

8

materijalne energije. To je prva polovina Krsninog iskaza: „Prakrti je uzrok svih dejstava i uzroka u Kreaciji.“ Večna materija ima potencijal, da konstantno stvara neograničeno mnogo situacija i pusti da iz njih izniknu nove situacije. Ali u koje od nebrojeno mnogih mogućnosti ćemo dospeti, to zavisi od nas. Svojom slobodnom voljom mi odreñujemo, šta ćemo učiniti od unapred odreñenih situacija, a to ponovo odreñuje, u kakve ćemo situacije ući u budućnosti. „...živo biće je (svojim odlukama i delima) uzrok patnje i radosti, koje doživljava u Kreaciji.“ Jedan primer: kada je čovek star i slab, on to stanje ne može da opozove. Ali šta će učiniti u tim okolnostima, to zavisi od njega. Stoji mu nebrojeno mnogo mogućnosti na raspolaganju, koje će opet izazvati različite reakcije. Čovek se može svañati sa Bogom i svetom, može pasti u rezignaciju ili ignorisati starost, može započeti borbu protiv starosti i bolesti uz pomoć lekara i lekova, ili može prihvatiti znakove vremena i iskoristiti preostale dane da se pripremi za smrt i sledeći život.

Različiti stupnjevi razvoja karme Naravno, odluke, koje donesemo u nekoj odreñenoj situaciji, nisu potpuno slobodne. Na nas utiču naš pogled na svet, naša iskustva i naše želje. Svi ti faktori odreñuju našu svest, a naša svest odreñuje naše odluke i delovanje. Delovanje i njime prouzrokovane karmičke reakcije se razvijaju postepeno. Još pre nego što je neko delo uopšte izvršeno, ono postoji kao seme u vidu želje. Ako želja dovede do delovanja, seme je posejano, a „kako seješ, tako ćeš i požnjeti.“ Posle izvršenja akcije, reakcija je unapred odreñena, pri čemu se mora napraviti razlika izmeñu reakcija, koje su nastupile i onih koje predstoje. Vedski spisi analiziraju te karmičke lančane reakcije kao što sledi: 1. Karma – Bija („Seme karme“): želja, koja će voditi do dela. 2. Kuta-stha („utvrñivanje“): sejanje semena tj. izvršenje dela, čime se pokreće sada utvrñena lančana reakcija. 3. Phalomukha („plodovi koji sazrevaju“): reakcije, koje su predodreñene, ali još nisu nastupile. 4. Prarabdha („požnjeveni plodovi“): reakcije, koje su nastupile tj. dobijanje odreñenog tela (roñenjem), sveukupnost dogañaja i rezultata koji će nastupiti. Delovanje, koje prouzrokuje karmu, počinje već na stupnju semena (bija), tj. u sopstvenoj svesti, jer semenu slične misli su te, koje čoveka navode da izvrši neka dela. Svest odreñuje delovanje, a i reakcije, koje nastupe, prikazuju rezultat neutralne

9

procene u skladu sa karmičkim zakonima: koliko su korisna, blagoslovena ili štetna bila naša dela? Po plodovima možemo da prepoznamo, kakav je bio kvalitet semena, koje smo posejali. Ova analiza takoñe odaje, da karma nije najviša instanca, već jedan žiri, koji nam pred oči iznosi kvalitet naših dela i time sopstvenog stupnja svesti. Čovek svojim željama i delovanjem odreñuje karmičke reakcije, koje će požnjeti. Presudna za sudbinu su, dakle, tri faktora: sopstvena svest (želje), sopstveni stil života (delovanje) i u vezi sa time, predestinirane karmičke reakcije. (*I okolnosti narednog života, u kome će se čovek roditi, su odreñene tim trima faktorima. U okviru unapred odreñenih karmičkih reakcija čovek doživljava situacije u skladu sa svojim dominantnim željama i lekcijama (situacijama za učenje, ispitima), koje su na redu. Na osnovu ta tri faktora Paramatma odreñuje sledeće roñenje svakog pojedinca). Drugim rečima: ako čovek promeni svest i svoj stil života, menjanju se i karmičke reakcije. Ukoliko čovek odluči da spiritualizuje svoju svest i stil života, on deluje bez karme i već u materijalnom svetu više ne potpada pod zakon karme, jer je naučio njenu lekciju: „Ko se u posvećenoj službi bavi Višnuom (visnu-bhakti), prevazilazi sve oblike karmičkih reakcija: pohranjene, posejane, zrijuće i sazrele.“ (Padma Purana). To će biti bliže objašnjeno u narednom poglavlju. Sopstvena svest, dakle, ima ključnu funkciju. Ona će nas ili zatvoriti još dublje u materijalnu dualnost, ili će nam otvoriti vrata ka osloboñenju od karme. Naš filter svesti odreñuje, kako doživljavamo svet - u skladu sa zakonom rezonance.

Zakon rezonance: Kako sami utičemo na svoj život Jedan materijalista svuda vidi materiju, hedonista svuda vidi predmete zadovoljstva, a čovek svestan Boga u svemu vidi delovanje Boga. Različiti ljudi opažaju različite oblasti stvarnosti i to u skladu sa rezonancom (prijemčivošću) svoje svesti. Svest svakog živog bića ima odreñenu talasnu dužinu; ona se usklañuje sa odreñenim „vibracijama“ i privlači odreñene vibracije, dok druge vibracije čak i ne opaža (slično kao što radio aparat reaguje samo na radio talase, a televizor na televizijske talase, pri čemu čovek sam bira program). Čovek se sam reflektuje u svetu, jer vidi samo ono što njegova svest propušta kroz filtere. Mi primamo ono, što odašiljemo. Davanje i primanje je još jedna nerazdvojiva dualnost. „Slično privlači slično“ ili „ko traži, naći će“ – važne rečenice, koje su u božanskim oblastima podjednako tačne, kao i u oblastima mraka. Ko traga za božanskom spoznajom, naći će je, a ko traga za zemaljskom i vanzemaljskom moći, naći će nju.

10

Neke ljude privlači božansko, a neke demonsko, već u skladu sa rezonancom, koju su izgradili. Način delovanja zakona rezonance se danas sa upozoravajućom jasnoćom pokazuje na primeru destruktivnosti, koja se širi čitavim svetom. Upadljivo mnogo ljudi su zainteresovani za negativno. Što se više ljudi interesuju za negativno, to više prostora za napad imaju te negativne snage i upravo iz tog razloga negativno danas sve više dobija na uticaju, iako zvanični izvori uz milozvučne reči objašnjavaju, kako njihova informativna politika služi da upozori i predupredi. Kao i sve na svetu, ni to nije slučajno. Širenje negativnih uticaja proizilazi iz propagande sa programskim ciljevima. Novine, časopisi i televizija šire „informacije“ i slike, koje ljudi, koji ništa ne slute, primaju i one kao utisci ulaze u njihovu svest. Najveći deo dnevnih informacija je bezvredan/ suvišan do negativan/ preteran (afere, sport, zabava sve do bujice negativnih vesti o ratovima, napadima, kriminalu itd.). Informacija „čini“ čoveka: što više negativnih utisaka neki čovek primi u sebe, u toliko većoj meri se oblikuje jedno negativno programirano biće, jer čovek – sve više opterećen, ravnodušan i otupeo - više ne može da preradi stalnu bujicu informacija. Opisi činova nasilja, slike žrtava rata i atentata itd. sadrže kompresovane negativne vibracije i preko medija se te negativne vibracije kopiraju u svest ljudi i tako umnožavaju. Da li čovek te utiske smatra dobrim ili lošim, uopšte nije važno, važno je da čovek putem prijema tih vibracija postaje njihov nosilac – bilo uz odobravanje ili odbijanje, u svrhu obrazovanja ili istraživanja ili jednostavno zbog radoznalosti i želje za svakodnevnim konzumiranjem informacija. Ko je svestan zakona rezonance, izričito upozorava ljude na bavljenje tim negativnim stvarima i ja (autor) se svesno pridržavam te mudrosti. Izbegavam da suviše uñem u detalje negativnog, jer bih se inače kretao u elementu negativnog i bio odgovoran za to da i čitaoca povučem u taj otrovni okean. Negativno programirani će to spiritualno rasuñivanje i isključivanje veoma kritikovati („nenaučno“, „pristrasno“, „jednostrano“, „loše proučeno“). Ali u čemu je korist od uranjanja u svetsku i tajnu politiku, u insceniranje ratova, ubistva, crnu magiju, tajne afere, skandale moćnika itd? Oni, koji se upuste u tu nesagledivu zbrku detalja, otvaraju se prema odgovarajućim uticajima i postaju podložni tim uticajima, jer su – naivno, radoznalo ili svesno – signalizirali odreñeno interesovanje. To je prepoznao i poznati nemački pesnik Johann Wolfgang von Geothe: „Duhova, koje sam prizivao, sada se ne mogu osloboditi.“ Drugim rečima, neophodno je biti svestan postojanja negativnog, ali je opasno i nepotrebno ući suviše u detalje, koji se u-tiskuju, koliko god da se oni čine privlačnim i „interesantnim“.

11

U skladu sa rezonancom naše svesti oslovljavamo izvesne stvari, a neke druge ne (ključna reč gunas). Ponašamo se na odgovarajući način, govorimo na odreñeni način, mislimo na odreñeni način, jedemo na odreñeni način itd. Naše ponašanje reflektuje našu svest i utiče na našu svest. Kada proširimo rezonancu svoje svesti, proširuje se i pogled na svet. Stvari, koje smo ranije nesvesno puštali da proñu kraj nas, počinjemo odjednom da opažamo – jer smo razvili odreñenu rezonancu. Odjednom otkrivamo svoj spiritualni identitet, spoznajemo više povezanosti i osećamo bezizglednost materijalizma. Nailazimo na riznice znanja, srećemo ljude, koji nam pomažu na daljem putu i mi učimo – dobrovoljno, jer to želimo. Ako učimo dobrovoljno, stvari se dogañaju, jer smo mi zreli za njih. Ako ne želimo da učimo, stvari se dogañaju, jer su plodovi karme zreli. Tada se dogaña upravo ono, što ne želimo, čak i ako svim silama pokušavamo da upravo to sprečimo. Ko uči dobrovoljno, ne plaši se ničega, jer on ili ona iza svega, što se dogaña, prepoznaje višu pouku. I ta pouka uopšte nije tako komplikovana i tajna – pod pretpostavkom da čovek ima odgovarajuću rezonancu. Inače čovek po stotinu puta udara u ista vrata i ne primećuje da samo treba da ih otvori.

Rezonanca u reinkarnaciji „Živo biće u materijalnom svetu nosi svoje razumevanje života od jednog tela do drugog. Kao što vazduh sa sobom nosi mirise, tako i živo biće uzima jednu vrstu tela i ponovo ga napušta, da bi uzelo drugo.“ Bhagavat-gita 15.9 Život se ne može razumeti bez smrti. Umiranje je druga strana rañanja, isto kao što je rañanje druga strana umiranja. U skladu sa principom dualnosti to je logičan uvid. „Za onoga, ko je roñen, smrt je sigurna, a za onoga, ko je umro, sigurno je roñenje.“ (Bhagavat-gita). Linija vidljivog života ima dva pola: roñenje i smrt. Roñenje je novi početak, ali ne početak od nule. Inače bi bilo potpuno nepravedno da različiti ljudi dobiju različite startne pozicije. Ipak, oni ih dobijaju i zakon rezonance objašnjava zašto. Okruženje našeg roñenja odgovara „frekvenciji“ našeg života u prethodnoj egzistenciji. „Šta god da je stanje bitka, koga se čovek seća, kada napusti telo, to stanje će čovek bez sumnje dostići.“ (Bhagavat-gita). Akcije izazivaju reakcije na više nego jednom nivou. One imaju direktne i indirektne, trenutne i dugoročne reakcije. Čovek možda ne primećuje da svaka akcija ima i indirektne, dugoročne reakcije – ali te reakcije će ipak nastupiti, sa jedinom razlikom

12

u tome što je čovek nespreman i misli da je to slučajnost ili peh ili da je neko drugi kriv za to. Jedan faktor, koji se često previña ili potcenjuje, je uticaj svakog dela na sopstvenu svest. U pamćenju ili u podsvesti u skladu sa našom svešću se sakupljaju u-tisci i stvaraju rezonancu: na neke stvari čovek postaje prijemčiv, na druge ne. Neke stvari se čine neizbežnim, neke beznačajnim. Ta procena se razlikuje u skladu sa razvojnim stepenom svesti. „Ono što je noć za sva bića, je vreme budnosti za one koji vladaju sobom, a vreme budnosti za sva bića je noć za bića okrenuta ka unutra.“ (Bhagavat-gita). Zakon akcije i reakcije pokazuje da karmička lančana reakcija ne počinje roñenjem, već da ljudi u novi život već donose zrelu karmu – „sudbinu“. Često je rečeno, da čovek u smrt ne može ništa poneti. To je tačno uz jedan izuzetak: karmičkih reakcija. One čoveka neizbežno prate i tako čovek doživljava dobro i loše u ciklusu različitih života. Jednačina karma = predestinacija je, dakle, pogrešna. Vedska slika sveta nedvojbeno naglašava, da je karma božanski zakon, koji predstavlja sintezu predestinacije i slobodne volje. Naša ranija dela su za nas stvorila unapred odreñene situacije; mi smo sami uzrok za to što dospevamo u „odreñene“, čak unapred odreñene situacije; mi sami smo odgovorni. I mi sami smo takoñe odgovorni za sve što u toj datoj situaciji učinimo. Ovo jasno definisanje sopstvene odgovornosti bi moglo biti razlog, zašto izvesni ljudi radije biraju da ne veruju u zakone karme i reinkarnacije. Materijalizam i moderni sistemi verovanja su ljude učinili neodgovornim. Materijalisti poriču ili ignorišu postojanje Boga i veruju radije u slučajno, slepo delovanje „kosmičkih“ zakona. Nasuprot tome, mnogi moderni sistemi verovanja visoko uzdižu pseudo-religiozne dogme, čime daju prednost kratkovidom stavu na sličan način kao i materijalizam. Dok učenje o karmi kaže da su sve nastupile reakcije predestinirane, prema tim dogmama odjednom stoji da je iskupljenje predestinirano. Čovek samo mora da „veruje“ da pripada izabranima i spasenima; tada je čoveku garantovano mesto pored prozora u božanskom carstvu (na Zemlji), čak i ako je meso slabo, a i duh. „Verovanje“ ili tačnije, pripadnost veri čini čoveka duhovnim. („Gospode, ne gledaj na naše grehe, već na verovanje tvoje crkve.“, stoji do dana današnjeg u rimokatoličkoj konfesiji.). „Karma i reinkarnacija su učenje Satane. Svi mi živimo jedan jedini put i mi smo jedini spaseni.“, kažu Jehovini svedoci. Na ovaj način ljudi delegiraju odgovornost na Boga, na mesije, na slučaj – ili na ñavola. Nikakvo čudo da je u ime nauke, realizma i tako često u ime „religije“ suzbijana (i suzbija se) vedska istina o karmi i reinkarnaciji.

13

Sloboda je osnova sopstvene odgovornosti. Samo ako učinim nešto slobodnom voljom, odgovoran sam za to. Da li bi ljudima zbog toga možda trebalo oduzeti svest o sopstvenoj odgovornosti da ne bi primetili da imaju slobodnu volju? Ako je tako, onda se mora priznati da su bezbožne snage već obavile znatan deo posla: koliko ljudi danas deluje bez slobodne volje i bez odgovornosti? A glavna odgovornost za to leži u materijalističkim religijama i nauci – i u rezonanci masa, koje tu neslobodu dobrovoljno gutaju. Vedska slika sveta kaže da su karma i reinkarnacija apsolutne istine u relativnom svetu, što znači da ti prirodni zakoni važe za sve, takoñe i za one, koji u to ne „veruju“. Karma i reinkarnacija su jedino logično i uverljivo objašnjenja za polarnost smrti i roñenja. Božije objašnjenje u Bhagavat-giti (15.10) glasi da samo „budalasti ljudi“ to ne mogu i neće da razumeju: „Budalasti ljudi ne mogu da razumeju, kako neko živo biće napušta svoje telo i ne mogu da razumeju kakvo će telo, u skladu sa uticajem guna, ono uzeti u sledećem životu. Ipak, onaj, čije su oči obučene znanjem, sve to može da vidi.“

Neophodna perspektiva reinkarnacije „Posvećenici, okrenuti samoostvarenju, sve to jasno mogu da spoznaju. Meñutim, oni, koji u svesnosti nisu napredovali i nisu postigli samoostvarenje, ne mogu da vide šta se dogaña, čak i ako to svim silama pokušavaju.“ (Bhagavat-gita, 15.11). Prvi i temeljan uvid svake vedske spoznaje je da su sva živa bića večna: večne duše, koje u materijalnoj kreaciji uzimaju prolazno telo i ponovo ga napuštaju. To nije dogmatska tvrdnja, već realnost, koja se može lično doživeti (i koju i ti, draga čitateljice, dragi čitaoče, možeš lično spoznati i verovatno si je davno i spoznala). Ipak, ateisti pod maskom nauke, monizma, dualizma ili pseudo-religije potkopavaju znanje o karmi i reinkarnaciji, jer iz sebičnih razloga žele da ograniče sopstvenu odgovornost i slobodnu volju ljudi. Oni daju prednost tome, da sami odrede šta je „dobro“ a šta „loše“. Uzimaju sebi to pravo, jer je sve relativno. Kada je horizont čoveka ograničen samo na jedan život, gubi se i uvid u božansku pravednost. Jer jedan život je jedan sasvim nepotpun isečak iz Knjige života. Izvučena iz konteksta, jedna strana knjige sadrži nepovezane iskaze i nedovršene dogañaje. Isto tako i dogañaji, izvučeni iz velikog konteksta uzroka i posledice, odjednom izgledaju neosnovani/ besmisleni/ nezasluženi a neka dela nepravedna/ nenagrañena/ nekažnjena. U jednom jedinom životu nikada nisu vidljivi svi karmički uzroci i karmička dejstva. Ako se isključi svetlo, koje osvetljava ranije i kasnije živote, ljudi vide samo jednu nepravednu, bez-božnu šahovsku partiju. Ali zar nije današnji

14

počinilac jučerašnja žrtva, koja traži osvetu, a današnja žrtva, koja traži osvetu, jučerašnji počinilac? Bez znanja o karmi i reinkarnaciji ljudi ne vide niti odgovornost žrtve, niti karmičku reakciju počinioca. „Zašto neki smeju da vladaju uz pomoć laži i prevare – a ostaju bogati i moćni do kraja života?“ Ili: „Zašto on sme da puši i pije, a ja, koji živim zdravo, sam stalno bolestan?“ Ili: „Zašto oni smeju da ubijaju i muče milione ljudi, a ipak i dalje žive u raskoši i u božijoj milosti?“ Ili: „Ja se molim Bogu za svakidašnji hleb i ne dobijam ga, a drugi, koji se ne mole, imaju i za bacanje.“ Ljudi, koji vide samo majušan isečak iz života i misle da je to jedini život, gube veru u Boga. Oni postaju rezignirani i prihvataju moć moćnih, koji kažu da ne postoji ni karma ni reinkarnacija. U svetlu vedske logike namera iza takve propagande odjednom postaje jasna: sa jedne strane treba da bude spasen šou samo-veličanja („Pogledajte šta mi radimo i nikakav Bog nas ne kažnjava – jer i nema Boga) i sa druge strane ljudi treba da izgube veru u Boga („Koliko nepravde … Nema Boga i nema pravde.“) ili da postanu fanatični: „Mi smo pravednici. Cilj opravdava sredstvo, jer naš Bog je jedini“. Čovek nije mera svih stvari – niti u rezignaciji niti u pobuni. Otvaranjem perspektive karme i reinkarnacije Krsna razrešava sve tobožnje protivrečnosti: „Živa bića su večne duše, Moji večni fragmentarni delovi. Na osnovu njihovog odreñenog života one se bore (život za životom) sa šest čula, u koje spada i duh (psiha)/ Živo biće u materijalnom svetu nosi svoja različita shvatanja života od jednog tela do drugog, kao što vazduh sa sobom nosi mirise. Tako ono uzima jednu vrstu tela i ponovo je ostavlja, da bi uzelo drugu./ I uživa u odreñenom izboru čulnih predmeta (i time prouzrokuje nove karmičke reakcije). (Bhagavat-gita 15.7-9). Na otvorenoj karmičkoj pozornici svaka sudbina se odjednom pojavljuje u pravom i pravednom svetlu. Odjednom postaje očigledno kako svaka akcija biva ujednačena nekom reakcijom – i to u skladu sa božanskim (apsolutnim) merilom. Dakle, itekako postoji merilo svih stvari, ali to nije čovek. Mnogo pre bi čovek dobro upotrebio svoju slobodnu volju, ako bi uzeo u obzir to merilo i razmislio, kakve konsekvence to merilo ima za njegov sopstveni život. Teme karme i reinkarnacije se dotiču svih oblasti ljudske egzistencije: prirodnih nauka, psihologije, teologije, istorije religija i filozofije. Ovde, na ovom mestu, možemo osvetliti samo one aspekte, koji su važni u kontekstu ovog poglavlja. Sistematsku i opširnu obradu ove teme sadrži knjiga Rolanda Cirera (Rolan Zuerrer), „Reinkarnacija – sveobuhvatna nauka o selidbi duša“ – iz koje potiče naredni citat:

15

„Smernice, navedene u Vedama, ni u kom slučaju ne ograničavaju našu individualnu slobodu, braneći nam da činimo „zlo“ ili nas prisiljavajući da činimo bilo šta protiv svoje volje. One nas informišu nalik kakvom dobronamernom prijatelju o tome šta je dobro a šta loše delovanje i šta će se dogoditi, ako se odlučimo za jedno ili za drugo; ali odluku prepuštaju nama. One nam samo skreću pažnju na to, da u slučaju povrede prirodnih zakona podležemo pravednoj kazni putem principa karme.“ (str. 41). Sledi i jedan citat engleskog orijentaliste i istraživača Indije, Sir Viliama Džonsa: „Ja doduše nisam Hindus, ali mi je učenje Hindusa o budućim postojanjima neuporedivo razumnije, pobožnije i podesnije da ljude oslobodi tereta, nego užasne teze, koje hrišćani zastupaju u vezi sa beskrajnom kaznom u paklu.“

Karma, Vikarma i Akarma – „dobro“ i „loše“ u vedskoj slici sveta „Složenost nekog dela je veoma teško razumeti. Zbog toga treba tačno znati šta je karma (usrdno, ’dobro’ delovanje), šta Vikarma (zabranjeno, ’loše’ delovanje), a šta je Akarma (delovanje sa one strane dobra i zla).“ Bhagavat-gita 4.17 U relativnom svetu čovek doživljava nagradu i kaznu i to toliko dugo, dok ne sagleda relativno i ne prevaziñe ga. Svaka individua sme na osnovu sopstvenih relativnih predstava da odluči šta smatra „dobrim“ a šta „lošim“ i da na osnovu toga pokuša da uživa u dobru i izbegne zlo. Ipak, neznanje o tome, šta je istinski, dakle, u apsolutnom pogledu, dobro i loše, dovodi dušu u telu uvek u situacije, koje ne odgovaraju njenim predstavama i planovima – dok ne počne da razumeva da je njeno merilo za „dobro“ i „loše“ uvek loše, jer ono uvek počiva na perspektivi sopstvenog ega. Postoji božansko (apsolutno) merilo, koje utvrñuje šta je u stvarnosti dobro a šta loše. Čovek slobodnom voljom može da izabere u kojoj kategoriji želi da se kreće. Na osnovu tog božanskog merila vedski spisi dele beskonačnu raznovrsnost mogućeg delovanja u tri kategorije: •

•

Karma: delovanje unutar dualnosti na dobroj strani, tj. delovanje u harmoniji sa božanskim zakonima Kreacije, što vodi do privremenog, relativnog zadovoljstva u okviru materijalne Kreacije. Vikarma: delovanje unutar dualnosti na lošoj, zloj strani tj. nadmeno delovanje protiv božanskih zakona Kreacije, što konačno vodi do patnje i uzvraćanja (=izjednačenje).

16

•

Akarma: delovanje sa one strane dualnosti dobra i zla, tj. spiritualno delovanje u harmoniji sa božanskim zakonima Kreacije i božanskom voljom, zbog čega takvo delovanje ne ubire ni „dobre“ ni „loše“ reakcije, već vodi do osloboñenja od sveta dualnosti.

Dejstvo karme izgleda kao nagrada, a dejstvo vikarme kao kazna. Meñutim, to ne znači da je Bog pristrasan. Bog ne nagrañuje „svoje“ nasuprot protivnicima, koje iz ljubomore i ljutnje proklinje, jer Bog stoji iznad dualnosti. Zakoni Kreacije su kao ograda na putu ka Bogu: ako odstupimo sa puta (=vikarma), nailazimo na prepreku ili čak doživljavamo direktnu nesreću, već prema stepenu odstupanja. Sa druge strane karmička nagrada treba da ohrabri napredovanje, nastavak stazom harmonije – a ne opuštanje i samozadovoljno uživanje u „zasluženoj“ nagradi, iako se to sme, ako to čovek želi. Vikarma izaziva ujednačenje narušene ravnoteže i služi kao smernica, da je bolje vratiti se na stazu harmonije; čovek ne može izbeći božanske zakone Kreacije, jer se povreda tih zakona uvek iznova koriguje. Zar nije onda bolje, dobrovoljno prihvatiti te zakone, nego biti na to prinuñen kaznom i uz škrgut zuba? Nagrada i kazna su u ciklusu reinkarnacije obe izraz božanskog večnog strpljenja i ljubavi. Bog ne mrzi „bezbožne“. Oblici relativne nagrade i kazne nisu ništa drugo do putokazi na putu, koji stoji sa one strane dobra i zla. Ljudi čine „dobro“, jer za to očekuju zadovoljstvo kao nagradu (na nebu i na Zemlji). Drugi ljudi čine „loše“, jer žele da iznude zadovoljstvo ili teže ka zadovoljstvu zabranjenih plodova. Ali i jedno i drugo su egoistični interesi i izraz su pogrešnog razumevanja slobode i nezavisnosti. Prava spoznaja vodi do oslobañanja od sitničarskih težnji da se uživa u dobroj i da se izbegne loša karma. Karma i vikarma odgovaraju materijalnoj dualnosti „dobrog“ i „lošeg“ i predstavljaju, dakle, polove istog kruga. U skladu sa time se javljaju prelazi: niko ne deluje samo dobro i niko ne deluje samo loše. Taj mešoviti odnos može biti mlak, ali i ekstreman. Na ovom mestu moramo upozoriti na jednu moguću zabludu: Kada se kaže da su „dobro“ i „loše“ samo polovi istog kruga, to ne znači da su oba podjednako vredna, iako taj zaključak izgleda veoma privlačno. „Sve je podjednako vredno i zbog toga je svejedno kako delujem. Dobro i loše su relativne vrednosti, koje zavise od perspektive čoveka. Zbog toga mi niko ne može propisati, šta je dobro a šta loše.“

17

Čovek ili prihvata božansku perspektivu kao smernicu ili neko relativno stanovište. Većina ljudi se dobrovoljno okreće od prve mogućnosti i bira drugu, bezbožnu varijantu. Na taj način ljudi odobravaju da vlada neko relativno stanovište. Problem nastaje samo onda kada sopstveno stanovište nije ono koje vlada. Ako su dobro i loše samo polovi istog kruga, moglo bi se reći da je konačno sve „dobro“. Koliko često se u monističko-ezoterisjkim krugovima čuju fraze kao što je: „Bog je sve i sve je Bog. Sve je dobro.“ Sve je dobro, pogotovo ono što ja radim … To je očigledna psihologija, koja stoji iza te filozofije. Jedna filozofija feudalnog samoveličanja, koja provocira potres zakona karme. Da li je sve dobro? To tvrdi samo onaj, ko ignoriše činjenice ratova, zločina, mučenja. – Kako u jednom svetu, koji je polaran, sve može da bude dobro? Napokon, to je svet, u kome Bog dopušta ne-dobro. I čovek mora da se odluči. U materijalnom svetu nije sve „dobro“: „Rezultat usrdnog delovanja je čist i to znači da se u pojavnom smislu ono javlja kao vrlina (Sattva-guna). Dela, koja se izvedu u strasti (rajo-guna) vode do patnje, a dela, koja se izvedu u tmini (tamo-guna) vode do ajnana (neznanje, otupelost, besmislenost).“ (Bhagavat-gita 14.16). „Rajo-guna je bolja nego Tamo-guna, ali Sattva-guna je najbolja, jer putem Sattve (vrlina, čistota) možemo razumeti apsolutnu istinu.“ (Srimad-Bhagavatam 1.2.24b). Nije sve, što se dogodi, dobro. Ali sve, što se dogodi, je pravedno (što ni na koji način ne opravdava nepravdu. Naprotiv: reakcija karme će biti pravedna.). To je suštinska razlika. Ono što se dogodilo ima smisao i zbog toga opravdanje. Sve, što se dogodi – jer se dogodilo – ima jedan viši smisao. Čak i to, što nije dobro, ima viši smisao, što opet ne opravdava niti počinioca niti loše delo. Ali dogañaj po sebi, takav, kakav se odigrao i ne može da se opozove, ima viši smisao – i njega treba spoznati. To je lakše reći no učiniti, na primer u slučaju ratova, zločina i mučenja; ali ako život treba da se nastavi, to je jedina ljudska mogućnost. Ili bi možda samoubistvo, alkohol, razdiruće samosažaljenje, doživotna mržnja ili želja za osvetom bili bolje rešenje? U svetu dualnosti svaka situacija se uvek mora sagledati sa dve strane: iz perspektive akcije i iz perspektive reakcije. Samo tako možemo tačno proceniti situacije. Perspektiva akcije sadrži slobodnu volju i sa njom povezanu odgovornost: kako ću reagovati u datoj situaciji? Kao što je već rečeno, postoji put karme, vikarme i akarme sa odgovarajućim reakcijama (posledicama). Izbor proizilazi iz naše slobodne volje na našu sopstvenu odgovornost.

18

Vegetarijanstvo kao primer Jedan svakodnevni primer izbora izmeñu karme, vikarme i akarme je jelo. Putem predestinacije smo dobili ljudsko telo. Budući da je reč o materijalnom telu, njemu je potrebna hrana. Šta treba da jedemo? „Pa, to je svejedno!“ – kažu jedni. „jednostavno ono što je zdravo, na primer meso pilića iz domaćeg uzgoja.“, kažu drugi. „Nikakvo meso.“, kažu neki drugi. „Moja baka je jela meso i doživela devedesetu.“, „Čovek je svežder i može da jede sve što je jestivo.“, „Jednostavno sve sa merom. Nikakvi ekstremi! Ekstremno mnogo mesa nije dobro, ali ni bezmesna ishrana takoñe nije dobra.“ Špekulacije su bezbrojne, jer se uzimaju u obzir samo relativna, proizvoljna merila po volji ega. Šta kaže merilo karme, vikarme i akarme? Ne može se poreći da čovek može da jede meso. On je u stanju da ga proguta i svari. To je tipična situacija, u kojoj čovek uz pomoć sopstvenog znanja i prema sopstvenoj savesti mora da odluči šta da radi i koji aspekt karmičke reakcije će izabrati. Merilo Veda bi za mnoge ljude moglo da zvuči šokantno: jedenje mesa je vikarma – delatnost! Jedenje mesa znači nepotrebno nasilje nad životinjama i znak je oholosti čoveka. „Ako mogu da jedem životinje, zašto onda ne bi trebalo da ih jedem? Ko meni može da propiše, šta smem da jedem a šta ne?“ Vedski spisi izričito preporučuju ljudima da ne jedu nikakvo meso. Jer ubijanje životinja proizvodi na različitim nivoima reakcije vikarme, koje se danas potpuno potcenjuju, pogotovo kolektivne reakcije: „Dok god ima klanica biće i ratnih bojišta (Schlachthaus i Schlachtfeld). Zakon Kreacije, da čovek ne bi trebalo da jede meso, nije neka nepotrebna zloba nekog ljubomornog Boga, koji čoveku hoće da uskrati svako zadovoljstvo. Naprotiv: ovaj, kao i svi drugi zakoni Kreacije, pokazuju čoveku onaj put, koji omogućuje najzdraviji i najzadovoljniji život i istovremeno otvara vrata ka osloboñenju od karme. Čovek, naime, živi bolje i zdravije bez mesa. Meso ni u kom slučaju nije neophodno u ljudskoj ishrani. Izuzeci su geografski ekstremne oblasti, u kojima čovek mora da jede meso da bi preživeo. Ali kod tih naroda, kao npr. kod Kirgiza i Eskima, prosečna starost iznosi jedva četrdeset godina. Onaj ko ima odgovarajuću rezonancu, vidi svuda u prirodi jasne smernice, da meso prema zakonima Kreacije ne predstavlja ljudsku ishranu: sopstvena kočnica pred ubijanjem, gnušanje od leševa, neophodnost da se meso skuva da bi uopšte moglo da se stavi u usta; ljudsko telo (nedostatak kandži i oštrih zuba, slaba stomačna kiselina,

19

suviše dugo crevo) i ne na poslednjem mestu iskazi nebrojenih vegetarijanaca, svetaca i posvećenika. Božanska spoznaja se aktom jedenja mesa ozbiljno dovodi u pitanje, jer uzimanje u sebe mrtvog mesa snižava rezonancu žive svesti. Meñutim, tema „jesti ili ne jesti meso“ se i dalje nalazi u oblasti materijalne dualnosti izmeñu lošeg i dobrog (vikarma i karma). Vegetarijanska ishrana je „dobra“ jer mnogo manje opterećuje karmu nego ishrana mesom. U najboljem slučaju je karmički neutralna. Ali cilj ljudskog života bi trebalo da bude osloboñenje od karmičkih reakcija. Kako se to može učiniti, Krsna objašnjava u Bhagavat-giti: „Ko Mi služi sa ljubavlju i posvećenošću, neće biti vezan karmičkim reakcijama.“ Ovaj princip se može primeniti u svakoj oblasti života, takoñe i u vezi sa jelom. Odlučujuća je povezanost sa Bogom putem svesti i dela. Čovek bi trebalo da svoju egzistenciju, okrenutu od Boga, ponovo posveti Bogu, a u to spada i jelo, ona delatnost, koju čovek tako često i tako rado obavlja. Akarma ishrana se na sanskritu naziva Prasadam, što bukvalno znači „božanska milost“. Živeti od Prasadame je u materijalnom i spiritualnom pogledu najbolja vrsta ishrane, jer akarma – jela nisu samo zdrava i visoke energetske vrednosti, već deluju spiritualno pročišćujuće: „Posvećenici bivaju osloboñeni svake vrste greha, jer jedu hranu, koja je prvo posvećena Bogu. Drugi, koji pripremaju hranu samo za sopstveni užitak, jedu u stvari samo greh.“ (Bhagavat-gita, 3.13). Akarma delovanja su osloboñena reakcija karme i vikarme, koje su u uobičajenim slučajevima povezana sa svakim delovanjem u materijalnom svetu. Pored toga, akarma – delatnost oslobaña i od ranije prouzrokovanih reakcija, jednostavno zato što se čovek dobrovoljno, uz ljubav i posvećenost (bhakti), povezuje sa Bogom. Na taj način će za posvećene i naizgled svakodnevne situacije, kao što je kuvanje, jelo, muzika i rad postati meditacija. Meditacija o Bogu je „apsolutno“ praktična, jer putem nje sve relativno biva spiritualizovano.

Karma: sinteza predestinacije i slobodne volje (sažetak) Reč na sanskritu karma bukvalno znači „delovanje“ (akcija) i ukazuje na to da svako delovanje u materijalnom svetu prouzrokuje različite kratkoročne i dugoročne posledice (reakcije). Svaki čovek vrši „karmu“ (delovanje) i time podleže zakonu karme, zakonu akcije i reakcije, koji za svako (dobro i loše) delovanje utvrñuje odgovarajuće buduće (dobre i loše) konsekvence. Kada govorimo o karmi neke osobe, mislimo na unapred odreñene (predestinirane) reakcije na neko slobodnom voljom izvršeno delo.

20

Zakon karme nije samo neka indijska teorija, već prirodan zakon. Svaka akcija rezultira reakcijom. „Kako čovek seje, tako će požnjeti.“, jer u božanskoj Kreaciji vlada univerzalna pravednost. Niko ne može izmaći zakonu karme – osim onih koji su shvatili kako ona funkcioniše. Osnova za razumevanje zakona karme je spoznaja da su sva živa bića prožeta dušom, što znači da su ona sva večne duše, koje se kreću od jednog do drugog prolaznog tela. Bhagavat-gita objašnjava da je spiritualna duša izvor svesti, koja prožima naše telo i omogućava mu da uopšte živi. Kada duša napusti telo, preostaje telo bez duše i to se naziva „smrt“. Samo u ljudskoj životnoj formi (koja uzgred ne postoji samo na Zemlji) mi – mi, duše smeštene u telu – imamo slobodu svesnog odlučivanja. Uz tu slobodu snosimo i odgovornost za sve što učinimo. Zbog toga se od ljudi očekuje da razumeju više principe života, npr. zakone reinkarnacije i karme i da u skladu sa time deluju, jer „neznanje ne štiti od posledica.“ Zakon karme ne važi samo individualno, već i kolektivno, to znači, on važi za grupe ljudi, (porodice, nacije, stanovništvo nekog odreñenog kontinenta i naizgled slučajno obrazovane grupe putnika, prolaznika i onih koji su doživeli neku nesreću). Ta veza će biti objašnjena na kraju narednog poglavlja. Kada ljudi obezbede da se zakoni Kreacije poštuju, od toga profitira čitava zajednica. Ako ljudi vrše nepravedna, nasilna dela ili ih čak samo tolerišu, odgovarajuća kolektivna karma podnosi račun, što se ispoljava u vidu nesreća, ratova, prirodnih katastrofa i epidemija.

II DEO PREVAZILAŽENJE DUALNOSTI KARME Zakon karme deluje individualno i kolektivno. Ono što pojedinac čini ne utiče samo na njega, već na čitavo društvo. To se posebno odnosi na odgovorne u društvu, koji utiču na sudbinu velikog broja ljudi. Koliko je tragično, kada oni ne poznaju više prirodne zakone. Nasilje i užasna dela, koje ljudi pod voñstvom takvih „odgovornih“ vrše nad prirodom i životinjama, priziva mračne vizije budućnosti. Da ne govorimo o tome šta ljudi čine ljudima. „Slepi vode slepe“, kaže se u Srimad – Bhagavatam – citat na početku ove knjige. U pogledu kolektivne karme današnjeg zemaljskog stanovništva mora se isto tako jasno kao i kod individualne karme naglasiti, da karmička sudbina nije neopoziva. Jer ko to ne zna, a čuje o velikoj, razornoj kolektivnoj karmi, bi morao očajavati.

21

Karmička sudbina predstavlja trenutni zbir individualnih i kolektivnih dela. Predstojeća karmička sudbina u svakom datom trenutku ima odreñeni oblik, ali taj oblik je fluidan, jer svako delovanje prati nova reakcija. Karmička sudbina se može radikalno promeniti, odložiti ili čak otkloniti. To zavisi od odluke pojedinca i ta odluka opet utiče i na kolektivnu karmu – za dobro ili loše. Čovek, dakle, svakim svojim delom nije odgovoran samo za sebe, već i za ljude oko sebe i za svoju okolinu, jer deo i celina uvek obrazuju jedno nerazdvojno jedinstvo. Drugim rečima, za svoju sudbinu smo sami odgovorni! Postoji li nešto od čega se moderni ljudi više užasavaju nego od te istine? Od njih se suviše traži, jer vide samo maleni deo svakodnevnice a ne i pozadinu reinkarnacije: da li sam možda ja kriv za sve što mi se dogaña? Da li su žrtve same krive? Da li su počinioci nedužni? Pitanje krivice … (reč „schuld“ na nemačkom znači i „krivica“ i „dug“ prim.prev.). Krivica (dug) nije pitanje moralne procene u smislu greha i kazne u paklu. Vedsko objašnjenje ide mnogo dublje: Krivica (Dug) se odnosi ne na ono što smo učinili, već na ono što nismo učinili. Mi „dugujemo“ nešto: prevazilaženje sopstvenog lažnog ega. Dok god se držimo lažnog ega, ostaćemo u ovom svetu dualnosti i uvek iznova se sudarati sa drugim bićima, koja se takoñe drže svog lažnog ega. Razumevanje karme i akarme mora, dakle, da vodi dalje od nekog moralnog vrednosnog suda o „dobrom“ i „lošem“, ili „grešnog“ i „pobožnog“. Dok god se ne oslobodimo lažnog ega i ne prevaziñemo dualnost, sami smo „krivi“ što moramo da patimo od dualnosti „dobrog“ i „lošeg“ ili „milog“ i „zlog“. Da li je karmički zakon nemilosrdan? Ne, jer „milost će iskusiti svako ko za nju zamoli. Da bi za nju zamolio, čovek mora da prizna svoju „krivicu“ (dug). Karma je, dakle, zakon, koji se stara za to, da čovek u nekom trenutku stigne tako daleko da prepozna svoju grešku, svoju „krivicu“. Zbog toga samo putem karme milost može da postane delotvorna. Karma cilja na razumevanje čoveka, ako se ono podesi, on je onda zreo za milost. Rešenje materijalne upletenosti se ne sastoji u tome da jednostavno stanemo na stranu „dobra“. Čovek mora prevazići „dobro“, a pogotovo „zlo“ i postati istinski dobar – božanski.

Akarma – Bhakti joga: delovanje sa one strane dobra i zla „U materijalnom svetu su sve predstave o dobrom i lošem subjektivne. Suditi „ovo je dobro, a ovo je loše“ je zbog toga u oba slučaja pogrešno.“ Caitanya – caritamtra, Antya-lila 4.176.

22

Svakodnevno merilo o „dobrom“ i „lošem“ je uvek loše, jer ta procena počiva na perspektivi sopstvenog ega i nikada nije u skladu sa duhovnom realnošću. Dobra dela su bolja od loših, ali oba se nalaze unutar materijalne dualnosti. Sanskrit ih oba obuhvata rečju izgovorenom u jednom dahu papa-punya. Papa označava „grešno delovanje“, a punya „pobožno delovanje“. Punya i papa su povezani kao gornja i donja tačka jednog točka: „Putovanje života u kočiji tela se odvija na dva točka, čiji gornji deo predstavlja pobožnost, a donji grešnost.“ (Srimad-Bhagavatam 7.15.42a). I papa i punya vezuju onoga, koji deluje, uz materijalni svet. Čovek želi da uživa u onom prijatnom („dobro“) i da izbegne ono neprijatno („loše“). Dobra karma je dobrodošla, lošu bismo želeli da izbegnemo. Ipak, oba oblika karme se kao polarno jedinstvo ne mogu odvojiti. Zbog toga spiritualna logika glasi: Ukoliko želiš slobodu od loše karme, moraš se osloboditi i dobre. Dok god čovek vrši dela, koja spadaju u karmu i vikarmu, ostaje u relativnom svetu i podleže raznim iluzijama Maye, jer obe su materijalne delatnosti. Čak i kada se čovek trudi da uvek bude „dobar“ i vrši samo pobožna dela, on još uvek ostaje materijalista, jednostavno jedan „dobar“ materijalista. Sa karmom je uvek povezana i vikarma, osenčena na ovaj ili onaj način. Zbog toga u materijalnom životu nikada nije moguće stresti sa sebe svoju senku. I dobra dela uvek imaju poneki aspekt senke, makar nerešeni problem odvojenosti od Apsoluta. Iz tog prvobitnog problema razvija se jedan gusto upleteni koren srodnih problema i prožima sve slojeve egzistencije. Psihički, seksualni, emocionalni, psiho-somatski, patološki, socijalni i brojni drugi problemi su posledice. Pod „dobrim“ i „lošem“ se u relativnim definicijama podrazumeva sreća i patnja, prijatno i neprijatno, puno zadovoljstva i mukotrpno. To su polovi relativnosti i smenjuju se uvek iznova u krugu karme i vikarme. Čovek jedno ne može da ima bez drugog, iako čovečanstvo pokušava da jedno poveća, a drugo smanji. Pravi bogo-svestan život znači: oslobañanje od loše i od dobre karme. Ako se pogledaju moderne religije, pada u oči da je kod većine reč o tome, da se dobije dobra karma i da se oslobodimo od loše. Ko se još moli za to, da bude osloboñen i dobre karme? Moli se uglavnom za svakidašnji hleb, za zdravlje, za pobedu nad neprijateljima itd. Čovek želi da dospe u raj, a ne u pakao. Kod takvih religija i molitvi reč je uvek o sopstvenom egu. („Ja hoću“ Mi hoćemo! Pomozi nam! Daj nam! Saslušaj nas!“). Taj oblik pobožnosti je uvek materijalistički i egoističan. Takvi pobožni ljudi žele da u materijalnom svetu uživaju, a da ne pate. Oni idu na božiju službu, ali očekuju da

23

Bog njima služi. Oni se obraćaju Bogu – i to jeste važan korak – ali misle, da Bog nije ništa drugo do ispunitelj želja. Takva božija služba je olinjala pobožnost i čak licemerje. Čovek služi bez prave ljubavi, jednostavno zato što se nada ličnoj dobiti. Druga osoba uopšte nije važna. Kome je još stalo do Boga? Ko još razmišlja o tome da služi Boga? Ko razmatra šta bi Bog želeo? Jer još je daleko misao, odreći se i loše i dobre karme i prestati sa razmišljanjem samo o sopstvenoj materijalnoj dobrobiti. „Voli Gospoda, svog Boga, iz sveg srca, svom svojom voljom i čitavim svojim razumom! To je najveća i najvažnija zapovest!“ (Isus u Jevanñelju po Mateji, 22.3738). Ispitni temelj za pravu religio /jogu je sloboda od egoističnih želja; jer dok god čovek nešto čini, jer se nada nagradi, ne može biti govora o ljubavi. Prava religio znači čistu ljubav prema Bogu (=Bhakti). Posvećenici služe Bogu, ne zato što nešto očekuju, već zato što vole Boga i žele da ga obraduju. To je čista spiritualna želja, koja ne prouzrokuje karmu. Božija radost je njihova najviša radost, pored koje svaka radost materijalnog sveta bledi. „Najviša aktivnost za čitavo čovečanstvo je ona, preko koje čovek ostvaruje službu punu ljubavi i punu posvećenosti (bhakti-yoga). Takva posvećena služba mora da bude obavljana bez motiva i bez prekida, da bi se Sopstvo zaista zadovoljilo./ Posvećeno služeći Bogu, Sri-Krsni, čovek preko njegove milosti dobija znanje i osloboñenje od sveta.“ (Srimad-Bhagavatam, 1.2.6-7).

Kako se odnositi prema polaritetima? „Yoga znači delovanje u staloženosti. O, Arjuna, udalji od sebe sva gnusna dela putem posvećene službe i u svojoj svesti se prepusti Bogu. Oni, koji žele sami da uživaju u plodovima svoga rada, su cicije.“ Bhagavat-gita, 2.48b-49 Pošto neprijatne karmičke reakcije mogu da nastupe u svako doba, materijalna sreća (dobra karma) je uvek zatamnjena i privremena: „Duhkalayam asasvatam …:“Materijalni svet je mesto patnje (duhkha) i sve u njemu je prolazno (asasvatam). … Sve planete u materijalnom svetu – od najviših do najnižih – su mesta patnje, na kojima se ponavljaju roñenje i smrt. Meñutim, onaj ko dostigne moje carstvo, nikada neće biti ponovo roñen.“ (Bhagavat-gita, 8.15-16). Materijalna sreća znači potiskivanje patnje. Materijalno zadovoljstvo je samo onda zadovoljstvo, kada čovek na trenutak zaboravi tamnu stranu (makar na trenutak). Čovek, koji je osuñen na smrt i dobije svoj poslednji obrok, može da uživa u tom

24

obroku, samo ako zaboravi da će odmah zatim umreti. Taj primer nije toliko dalek, jer mi smo svi osuñenici na smrt, samo ne znamo čas i dan svoje smrti. Koliko se odjednom nebitnim čine sve stvari na Zemlji, kada pratimo majku, prijatelja, ili neku voljenu osobu do groba. Naočigled smrti ono prolazno gubi svu draž i privlačnost. Tek kada potisne ili otrese te utiske, čovek se ponovo može posvetiti uobičajenoj svakodnevnici. To ne stoji u vezi sa često kritikovanim „istočnim pesimizmom“, već sa realizmom. Faktori starosti, bolesti i smrti – doživljeni na sopstvenom telu i kod osoba, koje su nam bliske i drage – uvek nas podsećaju na prolaznost materijalne egzistencije. Materijalni svet je prolazan i zbog toga pun patnje (duhkhalayam asasvatam), jer duša u telu pati u tim okolnostima, koje su za nju neprirodne. Duša je večna, ali zbog toga što se identifikovala sa materijalnim telom, više nije svesna svoje prave, večne prirode. Zbog toga je dualnost materijalnog sveta stalno podseća na to. Ko želi da uživa u prolaznim oblicima, mora da zaboravi, potisne ili strese (svakodnevnicom, radom, seksom, drogama, alkoholom, odvraćanjem pažnje, ateizmom, televizijom itd.) faktore prolaznosti (rastanak, bolest, smrt, roñenje). Materijalni polariteti se ne mogu razdvojiti. „Sreća“ se uvek mora videti u vezi sa „patnjom“ i ne sme se posmatrati kao pretpostavljena polovina. Ljudi moraju da nauče da se odnose prema polaritetima, ali ne u smislu, kako to mnogi ezoteričari i psiholozi kažu: „Polaritet se ne sme potiskivati, čovek mora da prihvati obe strane i da ih integriše, jer bi sreća bez patnje bila dosadna. Uz svako visoko stoji i nisko. Zbog toga: ako ste upravo dole, mislite pozitivno! Bez niskog nema visine! Čovek mora da nauči da integriše svetlost i senku.“ Ove moderne životne mudrosti predstavljaju najviši stepen potiskivanja, jer uzdižu patnju, samo da ne bi morale da sagledaju spiritualnu istinu. Učenje, kako da se odnosimo prema polaritetima, znači: prihvatiti patnju kao ono što jeste, naime, kao sećanje (er-innerung – sećanje; drugi deo složenice sugeriše okretanje ka unutra), da kao večna duša ne pripadam materijalnom svetu. Kao što ne čeznem za patnjom u materijalnom svetu, trebalo bi da prestanem da priželjkujem materijalnu sreću. Dualnosti ne treba integrisati, već transcendovati! „Stalno posvećena duša postiže nenarušen mir, kada rezultat svih delatnosti posvećuje Meni. Nasuprot tome, neko, ko nije povezan sa Božanskim i pohlepno teži za plodovima svoje delatnosti, (karma-phalam), upliće se u karmu.“

25

Ako se čovek oslobodi plodova karme i vikarme, patnja i sreća se oslobañaju svake grčevitosti, pretnje i slučajnosti. Čovek spoznaje, da je „slučaj“ ono, što čoveku dopada prema zasluzi. „Sudbina“ je poslata i mudar čovek pristaje na nju i uči, znajući da je učenje – a ne beskorisna borba – najbolji put da se materijalna sudbina konačno okrene. Sve, što se dogaña, je jedna prilika da se položi ispit. A najvažniji ispit, završni ispit, je smrt. Ali ko se još svesno priprema na smrt? Prava sloboda znači slobodu od reinkarnacije (osloboñenje iz ciklusa rañanja i smrti). Težnja ka toj slobodi donosi veliki ispit sa sobom, koji zahteva najviši oblik hrabrosti: smernost/ poniznost. Mi moramo da spoznamo i priznamo da nismo slobodni i da nam je potrebna pomoć. Mi ne znamo, šta je zaista dobro, a šta loše. Mi čak i ne znamo šta je dobra ili loše za nas. Zbog toga smo često sami svoj najveći neprijatelj. Pogledajmo samo sve naše brige i probleme: sami smo sebi „udrobili“ i sami to moramo da pojedemo – individualno i kolektivno. Izvorni tekstovi: „Čovek treba da razume da materijalna energija (prakrti) i živa bića nemaju početka. Ali od te večne materijalne energije se stvaraju (prolazni) oblici: preobražaji (vikarah) i pojavni oblici (gunah) materije.“ (Bhagavat-gita 13.20). „Tako živo biće u materijalnoj prirodi sledi puteve života i uživa u ta tri pojavna oblika. To treba povezati sa njegovom povezanošću sa Praktri. Tako se on sreće sa dobrim i lošim u različitim životnim oblicima. (Bhagavat-gita 13.22). „Ljudi, koji (merilom dualnosti) vide razlike, podvrgnuti su svojstvima materijalnog bitka – jadikovki, likovanju, strahu, zavisti, pohlepi, iluziji i ludosti. Na njih utiču neposredni uzroci, protiv kojih se grčevito bore, jer ne znaju ništa o najvišem uzroku, koji deluje u pozadini, o ličnosti Boga.“ (Srimad-Bhagavatam 10.4.27). „Inteligentan čovek ne crpi iz izvora patnje, koji nastaju iz dodira sa materijalnim čulima. O, sine Kuntis, takve radosti imaju svoj početak i kraj i zato im se mudri ne raduje.“ (Bhagavat-gita 5.22). „Neko, čija sreća leži u unutrašnjosti, koji unutra deluje i u unutrašnjosti nalazi radost i čiji cilj leži u unutrašnjosti, je zaista savršeni mistik (yogi). On je u najvišoj meri osloboñen i najzad doseže Najvišeg.“ (Bhagavat-gita 5.24). „Nestalna pojava sreće i patnje i njihov nestanak tokom vremena nalikuje dolasku i odlasku leta i zime. Tako nastaju čulna opažanja i čovek mora da nauči, da ih podnosi, a da ne dopusti da ga to ne pomete. /O, Arjuna, ko se ne da omesti srećom i patnjom, već u obema ostaje ujednačen, podesan je da zatraži osloboñenje.“ (Bhagavat-gita 2.14-15).

26

(Sveti dečak, princ Prahlada, je rekao): „Čak i obrazovani podležu pojmovima ’moje’ i ’tvoje’, ’ja’ i ’drugi’. Ali takvo shvatanje života imaju i psi i mačke i uprkos muka ne vide prolaznost svojih napora.“ (Srimad-Bhagavatam 7.6.16). „U materijalnom svetu čovek bi želeo da dostigne sreću i umanji patnju i deluje u skladu sa tim. U osnovi čovek je toliko dugo srećan, dok ne teži ka sreći; čim čovek počne da se trudi da postigne sreću, nastupa patnja. (Srimad-Bhagavatam 7.7.42).

Spiritualna sloboda „Ko deluje u posvećenoj službi (buddhi-yuktah: „ko je svoju svest povezao sa Bogom, najvišim Slobodnim, i deluje u skladu sa time), oslobaña se u sadašnjem životu od reakcija karme i vikarme. Zbog toga teži ka Yogi! Yoga je umetnost delovanja (yoga karmasu kausalam). Bhagavat-gita 2.50 Delovati spiritualno (sa one strane dobra i zla) znači, da se više ne slede sopstvene egoistične vrednosne predstave o „slobodi“ i „nezavisnosti“, već da čovek svoju volju dobrovoljno potčini volji Boga i služi Božijoj volji. To je kvintesenca Bhagavat-gite: „Misli uvek na Mene, budi Moj posvećenik, poštuj Me i prinesi mi svoje ponude. Na taj način ćeš sigurno doći do Mene. Obećavam ti to, jer ti si moj prisni prijatelj./Napusti sve oblike dharme (’religion’ u smislu ego-uslovljene pobožnosti) i predaj se jednostavno Meni. Ja ću te osloboditi svih grešnih reakcija (papa). Ne plaši se! (Bhagavat-gita 18.65 -66). Ljudi bez spiritualne rezonance ne mogu ništa da započnu sa tom apsolutnom frekvencijom. Oni doduše govore o slobodi i nezavisnosti, ali te pojmove povezuju sa egocentričnim predstavama, naime, da nikoga ne moraju da slušaju i da smeju da zloupotrebe svoju slobodnu volju. Sloboda i nezavisnost su omiljene reči, ali šta se pod time podrazumeva: sloboda i nezavisnost - od čega? U relativnom svetu, koji je svet dualnosti, sloboda od nečega uvek znači zavisnost od nečeg drugog (npr. od partije, partnera, slogana, neprijatelja, droge, odnosa moći itd.). Niko ne može da izbegne zavisnost, pa ni „slobodni“. Čovek je uvek zavisan. Jedina istinska sloboda se sastoji u tome, da izaberemo, od koga hoćemo da budemo zavisni. Savršenstvo relativnog se sastoji u tome, da se svesno povežemo sa Apsolutom (=religio/yoga). Nezavisnost, dakle, znači zavisnost od Nezavisnog! Najviša sloboda znači zavisnost od najviše Slobodnog (Bog)! To potvrñuju bezbrojni posvećenici iz svih vremena, zemalja i religija, a i sam Bog: „Ne postoji nijedna vrsta karme, koja me pritiska; i ja ne stremim ni za kakvim plodom karme. Ko zna tu istinu o meni, neće se uplesti u karmičke reakcije

27

delovanjem./ Sve osloboñene duše prošlih vremena deluju sa tim znanjem o mom transcendentnom biću. (Bhagavat-gita 4.14 – 15a). Bog obećava – i posvećenici potvrñuju – da je u potpunosti moguće, postići takvu savršenu slobodu. Kao primer služi svedočanstvo svetog dečaka, princa Prahlada: „Ja sam Tvoj sluga bez motiva, a Ti si moj večni majstor … Ako bi mi dopustio jedan želje vredan blagoslov, to je da se u mom srcu ne začnu materijalne želje./ O, moj Gospode, pošto već od roñenja imamo egoistične želje, razaraju se funkcije čula (indriyani), duha (manah), životne snage (prana), tela (atmah), religije (dharma), strpljenja (dhrti), inteligencije (matih), snage (tejah), sposobnosti sećanja (smrtih) i istine (satyam). Ali kada čovek može da napusti sve materijalne želje, on tim posvećenjem stiče podesnost, da učestvuje u Tvojoj savršenosti.“ (SrimadBhagavatam 7.10.6-9).

Nema ñavola – funkcija Maye Čini se da mnogi ljudi nisu spremni da prihvate od Boga datu slobodu i sa njome povezanu odgovornost. Iz tog odbijanja su nastale najrazličitije filozofije i sistemi verovanja, koji pogrešno prenose znanje o karmi, reinkarnaciji i slobodnoj volji, iskrivljuju slobodnu volju ili se čak bore protiv nje. Tako se na primer u mnogim sistemima verovanja dobra karma predstavlja kao Božija milost i u njoj se blaženo uživa, dok se odgovornost za lošu karmu projektuje na nekog „žrtvenog jarca“. „Čovek“ nikada sam nije kriv, jer se karma i reinkarnacija odbacuju a sa njima i bolna sopstvena odgovornost. Krivi nismo više „mi“, već neko „drugi“: drugi ljudi, neprijatelji, demoni, druge nacije, druge religije, ili čak dragi Bog ili njegov protivnik, ñavo. Ni na koga nije projektovano tako mnogo krivice kao na ñavola. Ljudi od njega besramno prave žrtvenog jarca za sva nedela, koja sami izvrše, a jadni ñavo ne može da se odbrani, jer ga i nema! Kao žrtveni jarac tako je i predstavljen: sa repom i jarećim kopitama. Kaže se da je ñavo Božiji protivnik. On je prouzrokovao sve zlo na svetu, jer Bog ne stvara ništa loše, a čovek živi samo jedanput i tako ne može biti odgovoran za sve zlo – za siromašno detinjstvo, za nepredviñenu, nezasluženu patnju, niti za slučajne udare sudbine, niti za katastrofe, ni za glad, ni za nepravdu. Sigurno je ñavo u sve to umešao prste (*fusnota: Prema vedskom objašnjenju mora se napraviti jasna razlika izmeñu „ñavola“ i „Satane/Lucifera“. Ne postoji direktan protivnik Boga (ñavo), ali unutar materijalne dualnosti itekako postoje mračne „ñavolske“ snage („Lucifer/ Satana). One deluju u Kali-Jugi i često stoje iza navedenih zala.). Postoji jedan opis ñavola, koji je u većoj meri filozofski i više odgovara realnosti. ðavolovo tipično oružje je iskušenje, koje on primenjuje uz beskrajnu raznolikost, da

28

bi odvratio ljude od Boga, najčešće putem naslade, moći, bogatstva, ega, pozicije, ponosa, perverzije, demonije, magije itd. „ðavo“, kako je opisan na toj filozofskoj poternici, odgovara bez pogreške ličnosti Maye. Maya je opisana i identifikovana u vedskim objavama: ona ipak nije ñavo, već posvećeno i bez ega služi božanskim zakonima. Daivi hy guna-mayi mama maya: „Iza materijalnog pojavnog sveta, koji se sastoji od guna, nalazi se Maya, Moja sila, koja stvara iluziju.“ (Bhagavat-gita). Maya je personifikacija materije i biva oploñena sveukupnošću duša. U toj funkciji ona je Durga, „Vladarka materijalnog zatvora“ i Maya, „stvoriteljica iluzije“. U bukvalnom prevodu, Maya znači „ono što nije“. Pod uticajem Maye duše smeštene u tela smatraju prolazni, relativni svet (Durgaina Kreacija) za jedinu realnost, što on nije. Uz Mayinu snagu (putem posredstva Višnua) Brahma stvara individualne materijalne planete i tela (relativne, prolazne tvorevine). Šiva i Durga predstavljaju prvobitni muški i ženski princip materijalne Kreacije. Duše u materijalnom svetu su odvojene od te apsolutne realnosti (jedinstvo uz beskonačnu raznolikost) – usled pogrešne upotrebe svoje slobodne volje. One žive u jednom iluzornom svetu i sve posmatraju onako kako same žele da vide. To je njihovo pravo, ali takoñe i njihov problem. Neki su to uvideli i ispravljaju to dobrovoljno. To su božanska bića, Devas (Polubogovi i posvećenici). Pored toga postoje bića, koja žele da reše problem sopstvenim snagama, tako što se bore sa materijalnim simptomima i nasilno manipulišu materijom. To su demonske snage (Asuras, ateisti, materijalisti). Dvau bhuta-sargau loke ’smin daiva asura eva ca: „U materijalom Univerzumu postoje dve vrste bića: Devas i Asuras.“ (Bhagavat-gita). Izmeñu ta dva fronta nalaze se zemaljska bića, na koje utiču obe strane. Istorisjki aspekti tog uticaja će biti bliže istraženi u II tomu. U ovom poglavlju će biti reči samo o psihološkim aspektima. Kako živa bića reaguju na prolaznu prirodu materijalnog sveta punu patnje? Prava reakcija je, kao što je izloženo, učiniti sebe zavisnim od najvišeg Nezavisnog. Bog govori, ja odgovaram. Kada je reč o Maji, ona vrši svoju funkciju samo unutar materijalnog sveta. Ona veoma dobro zna da su duše zaslepljene lažnim egom i da treba da se probude – i ona pomaže neupadljivo, nepogrešivo i neumoljivo, tako što na osnovu božanske punomoći pušta da do svakog pojedinačnog živog bića doñe pravedna reakcija karme i vikarme.

29

Dok god pale duše zadrže svoj pobunjenički, ne-skromni stav, nisu u stanju da uče. One su suočene sa patnjom i udarcima, ali ne prepoznaju lekciju, već misle da su ti krahovi samo slučaj i peh („Pokušajmo ponovo, uz bolje planove i jača sredstva.“) ili ih svode na pogrešku drugih: „Oni tamo su krivi za to! Uklonimo ih i tada nam ništa neće stajati na putu.“. Dok god to žele, Maya im daje nove mogućnosti za zalet. Ponekad se čini da demonski planovi zaista napreduju, ali u konačnici oni uvek propadaju i pobunjeničke duše se ljute u svojoj frustraciji. Maya im u reflektovanom svetu uvek iznova drži nove vazdušne prikaze pred očima i one ulaze u fatamorganu i ne dobijaju ništa osim usta punih peska. Ali one ne uče i žele da prebace tu bruku od sebe na druge. Tako projektuju krivicu i stvaraju neprijateljske slike i žale se na Boga i svet – ili „gospodara sveta“. Ili kreiraju ateističke filozofije i pseudo-religije i šire strah od ñavola, koji je kriv za sve, jer je zaveo ljude. Tako buntovničke duše varaju same sebe. ðavolsko (dijabolično) je ono, što nas udaljava od toga, da se probudimo iz materijalne iluzije. Šta ili ko nas udaljava od toga? Niko drugi nego mi sami, kada se nepopravljivo čvrsto držimo svog ega. Vede ne podržavaju tu tezu sa žrtvenim jarcem ni na koji način. Naravno da Maya ima dijabolični uticaj – ali samo na ona bića koja to žele. A one, koji kažu da to više neće, Maya stavlja na probu, da li ponude iluzije zaista više ne žele. Maya samo reaguje, živo biće deluje. Uz pomoć dualnosti Maya dušama, koje žele da se sakriju od Boga u materijalnom svetu, ne da da nañu mir, koji bi ionako bio lažni mir. Uvek postoje faktori, koji obezbeñuju da čovek ne prestane da uči. Ta perspektiva pokazuje da čak ni demonsko i mračno ne postoji nezavisno od Božijeg plana, jer ono otelotvoruje destruktivni aspekt vikarme i predstavlja ujednačenje uz egoistično orijentisanu pobožnost. Prijatan, „harmoničan“ život unutar materijalnih dualnosti nije, dakle, cilj života. „Dobro“ nije dovoljno dobro. Pod konstantnom navalom materijalnih preokreta čovek bi najzad trebalo da doñe do te spoznaje. Ta spoznaja je danas za ljude naočigled predstojećih ispita u vidu moći gladnih snaga, prirodnih katastrofa i drugih potresa važnija nego ikada. Šiva nije Satana, Maya nije ñavo, već oni savršeno, svesno služe u božanskom planu Kreacije. Njihova iskušenja su samo toliko dugo iskušenja, dok iskušenici to sami žele. Oni – uprkos upozorenja – beže u fatamorganu i onda optužuju pustinju što tamo nalaze samo pesak. Tako ni krug reinkarnacije nije neka moralna kazna, već jasan zahtev svakome da izañe iz upletenosti u prolazno (reč „ent-wickeln“, ovde prevedena kao izaći, ima dva

30

značenja: razviti se i odviti se; igra reči: ver-wickeln i ent-wickeln; zaviti se i odviti se). Taj cilj će svaki iskreni čovek odmah spoznati, ako ne i ostvariti. Ipak, ako je cilj jednom prepoznat, i put je poznat. Taj put ima mnoge stepene, ipak, budući da je cilj apsolutan, ni put se ne razlikuje od cilja.

Ako je Bog dobar, zašto onda postoji zlo? „Zavarani od strane tri gune (vrlina, strast, neznanje) svet ne zna Mene, koji stojim sa one strane dualnosti i koji sam neiscrpan.“ Bhagavat-gita 7.13 Pitanje „Ako je Bog dobar, zašto postoji zlo?“ predstavlja jedan od glavnih problema teologije. To pitanje je u prethodnim poglavljima već osvetljeno sa raznih strana. Na ovom mestu se rečeno ipak može produbiti. Dualisti odgovaraju, da se to pitanje uopšte ne postavlja, jer loše ne potiče od Boga, već ga stvara božiji protivnik, ñavo. (Kada bi Bog imao protivnika, koji bi mogao da učini nešto što on neće, onda Bog ne bi bio Bog. Budući da je Bog apsolutan, objašnjenje dualizma ne može biti zadovoljavajuće.). Monisti odgovaraju da su koncepti dobrog i lošeg samo jedna iluzija, koja postoji samo u predstavi: u stvarnosti te razlike ne postoje, jer sve je jedno. (Ako je sve jedno, ko onda doživljava dualnost? I zašto dualnost uopšte postoji? Kada bi neizdiferencirano jedinstvo bilo sve, onda tek ne bi smela da postoji iluzija. Budući da ona postoji, što čak i monisti priznaju, ne može sve biti jedno. U jedinstvu postoji raznolikost.). Iznenañujući je odgovor Veda. „Ako je Bog dobar, zašto postoji zlo?“ Božiji jednostavan odgovor u Bhagavat-giti glasi: „Jer Bog nije dobar!“ Da li to možda znači da je Bog loš? Ne – jer Bog je sa one strane dobra i zla. U skladu sa slobodnom voljom svih bića Bog (Visnu) stvara materijalni svet. Svako biće ima slobodu da bira, da li želi da živi u materijalnom ili duhovnom svetu. Ta sloboda je osnova ljubavi Boga, jer prava ljubav je uvek dobrovoljna i osloboñena ega. Bog nikoga ne primorava da ga voli i zbog toga svakom biću omogućava slobodu izbora. Ko izabere duhovni svet, živi dobrovoljno u harmoniji sa Božijom voljom (=ljubav), a ko izabere materijalni svet, živi dobrovoljno pod diktatom predstava sopstvenog i tuñeg ega. U okviru te dualnosti živa bića čine dobro i loše i doživljavaju dobro i loše. Kao večne duše identifikuju se sa prolaznim telima i tako podležu iluziji (Maya). Pošto su duše sve prvobitno povezane sa Bogom i pošto u materijalnoj iluziji zaboravljaju tu povezanost, duše žive u jednoj iluzornoj odvojenosti i nikada nisu zadovoljne, jer se samo u povezanosti sa praizvorom može ispuniti potreba duša za večnom, neograničenom ljubavlju.

31

Istinsko zlo/loše/ñavolsko je, dakle, odvojenost od Boga. Unutar te odvojenosti (=materijalni život) bića doživljavaju radost i patnju i podvrgnuta su ciklusu rañanja i smrti i to toliko dugo, dok ne spoznaju šta je njihovo pravo biće. Ta materijalna egzistencija, koja je konačno uvek povezana sa patnjom, odgovara Božijim zakonima, ali ne i Božijoj volji. Bog želi da su sva živa bića srećna, a to je moguće samo onda kada ponovo postanu svesna svoje večne povezanosti sa Bogom (religio/yoga). Da bi podsetio živa bića na tu realnost, Bog se ponekad pojavljuje lično u materijalnom svetu i šalje svoje poslanike ka zaslepljenim bićima, koja se rañaju i umiru u materijalnom svetu. Zlo je, dakle, kao i dobro, dualnost materijalnog sveta, koji je Bog stvorio da bi odgovorio slobodnoj volji onih bića, koja su se okrenula od njega. Materijalna Kreacija je ipak samo jedan aspekt apsolutne Božije Ljubavi, koja je tako savršena, da svim bićima obezbeñuje neprikosnovenu slobodnu volju.

Suditi i razlikovati „Ne osuñujte druge, da vam ne bi sudili. Jer vaša osuda će pasti na vas i bićete mereni istim merilom, koji primenjujete na druge.“ Isus od Nazareta, citirano u Jevanñelju po Mateji, 7.1-2 Delovanje transcendentnog Boga čini svet transparentnim. Ko ima oči, taj vidi. Iza svakog dogañaja ne deluje samo karma, već i ruka Boga, koja one, koji žele da vide, poziva da napuste svet karme. Ko prihvati taj poziv, prelazi na stazu akarme i živi u ovom svetu, ali ne od ovog sveta. U materijalnom svetu, koji se uvek iznova menja, dualnosti se uvek iznova smenjuju. Ali ono što se uvek dogaña, dobija takoñe i izraz višeg smisla: „Ko u materijalnom svetu ničim, što mu se dogodi – bilo to dobro ili loše – ne bude pogoñen i niti hvali niti grdi, čvrsto je ukorenjen u svome biću.“ (Bhagavat-gita, 2.57). Čovek sa savršenim znanjem ne osuñuje prema savršenom znanju: „Ne osuñujte druge, da vam ne bi sudili.“ Šta to znači? Najlakše je reći šta to ne znači, naime, da je sve dozvoljeno i da nema božanskog merila. Upravo zbog toga što ima božanskog merila i božanske pravde, ne treba da osuñujemo druge (u smislu prezira i proklinjanja); jer mi ne možemo poznavati karmu drugih bića ni razumeti, zašto nešto mora da se dogaña upravo tako, kako se dogaña. Zašto neko postaje bogat? Zašto neko odjednom gubi svoj ugled? Zašto neko dospeva na stranputice? Kada čovek kod drugih ljudi vidi takve sudbine, može reagovati osudom, mržnjom, zluradošću ili zavišću, što nije samo moralni i ljudski propust, već i karmički, jer će takva negativna reakcija prouzrokovati negativnu reakciju. „Odbaci greh, a ne čoveka.“

32

Meñutim, savet „ne sudi“ ima i drugo, dublje značenje. Osuditi (nem: ur-teilen: glagol „teilen“ znači deliti, prefiks „ur“ nešto prvobitno) znači da čovek zauzima poziciju unutar dualnosti i time i sam ostaje u dualnosti. Dok god sudi merilom dualnosti, i čoveku se sudi istim merilom i svaka akcije proizvodi nove karmičke reakcije. Čovek zbog toga ne bi trebalo da sudi, već da se odluči (ent-scheiden: glagol „scheiden“: rastaviti, odvojiti; prefiks „ent“ od): povući osudu (prvobitnu podelu) i odlučiti se (izaći iz stanja odvojenosti), odnosno ukloniti odvojenost od jedinstva, tako što se prepozna i prizna Božija volja. Dok god čovek ne doñe do takve odluke, on živi u polaritetu. Ipak, i svetlo i senka ukazuju uvek na isto: sresti Boga znači odlučiti se (ukloniti odvojenost). „Loše“ karmičke reakcije imaju dve strane: za nerazborite one znače samo trpljenje ujednačenja („kazna“), za razborite konfrontaciju sa još jednom lekcijom, koju sa zahvalnošću prihvataju. Iz te perspektive čak i loše, pa i najgore dobija smisao. Sve nas podseća da je život jedan most; mi želimo da preñemo preko tog mosta, a ne da na njemu izgradimo kuću. Kao spiritualne duše mi ne pripadamo materijalnom, već duhovnom svetu. Ta životna perspektiva može da razjasni, zašto je nešto bilo, kako je bilo i zašto nešto jeste kako jeste. Na taj način je moguće oprostiti neprijateljima, jer čovek razumeva: šta god da su nam učinili u tome ima nečeg dobrog. Oni su poslati da nam ogade patnju. Jedan filozofski misaoni eksperiment može da pomogne da se te veze bolje razumeju. Zamislite situaciju, kada Vam je nešto zlo nanelo ekstremnu patnju i nepravdu. Na primer: Postavljeni ste na lomaču. Satanski časnici trijumfuju, pali se vatra, razularena gomila misli da se tu odvija nešto dobro. Možete proklinjati i odgovornim instancama poželeti sve najgore. Ili možete spoznati da je to jedna radikalna mogućnost, da se oslobodite vezanosti uz telo i da zajedno sa telom spalite mnogo karmičkog balasta. Drugi mogu da trijumfuju. Zašto ih proklinjati? „Neka bude volja Tvoja! A u sledećem životu ću toj Tvojoj volji moći da služim odlučnije.“ Ako čovek zadrži mržnju i negativna osećanja, još uvek nije prevazišao negativnu situaciju i upravo tim vibracijama će ponovo izazvati ili privući neku negativnu situaciju. („Odloži svoj mač; jer ko za mačem poseže, od mača i strada.“). Ko nasrće protiv otpora i uvek iznova izvraća udarac, oseća samo otpor i udarce i neminovno se okreće u krugu karme. Tada je čovek jednom ubijeni, a sledeći put ubica: kada A ubije B, tada ća B – prema zakonu karme – u sledećem životu dobiti priliku, da ubije ranijeg ubicu. Ta situacija odgovara predestiniranoj reakciji. „Oko za oko, zub za zub.“ Ali: B nije prinuñen da ubije A, jer pored predestinirane reakcije istovremeno postoji i slobodna akcija. Drugim rečima, B bi zbog incidenta u

33

prethodnom životu trebalo da ubije A, ali B ima i znanje da je ta aktivnost kriminalna. Okolnost, da A dospeva u situaciju, u kojoj je izručen B kao žrtva, proističe iz predestinacije. Ali odluka – „Da li ću udariti“ Da li ću povući oroz? Ili ne?“ - proizilazi iz slobodne volje i odgovornost ide stoprocentno na odgovornost počinioca. Situacija je predestinirana, ali ne i reakcija. Ukoliko se B odluči da otkupi svoje „karmičko pravo“ i ubije A, tada B nije nedužan, već podjednako kriv kao i A. I oboje ostaju u besmislenom karmičkom vrtlogu udaraca i protivudaraca. „Ako te neko udari, okreni mu i drugi obraz. Ako ti neko uzme kaput, daj mu košunju uz to.“ (Luka 6, 29). To nije nikakav kukavičluk , kako to misle strastveni, karakteri, skloni samoopravdanju i bez znanja. U svakom slučaju ovi iskazi imaju smisla samo iz perspektive reinkarnacije i karme. Jer koliko njih je poteglo mač, a da u ovom životu nije stradalo od mača? Koliko njih se već osvetilo neprijateljima i izašlo iz toga naizgled nekažnjeno? „Volite svoje neprijatelje i molite za one koji vas progone. Tako se pokazujete kao prava deca svog oca na nebu … Treba da budete savršeni, kao što je vaš otac na nebu savršen.“ (Mt. 5,44,48). „Oprosti svojim neprijateljima!“ „Ne osuñuj!“ „Budi isti prema prijateljima i neprijateljima!“ – kao na ovaj način uspe da transcenduje dualnost, jeste pravi heroj a ne onaj, ko uzvraća udarce i time sebe i druge uvlači još dublje u karmički krug. Završetak karmičkog kruga je jednostavan: potrebno je samo izaći – putem akarmasvesti i osloboñenosti od ega. Sve sudbine vode konačno do te jedne spoznaje. Ko može da dostigne taj stepen spoznaje, dostigao je pravu Božiju milost. Božija milost se ne sastoji u svakidašnjem hlebu, u dobrom zdravlju, u bila kakvoj materijalnoj nagradi ili u uklanjanju loše karme (da bi čovek nesmetano mogao da uživa u dobroj karmi.). „Činite dobro i zajmite, ne očekujući nešto za uzvrat! Tada ćete dobiti svoju bogatu nagradu: postaćete deca Najvišeg.“ (Luk, 6,35). Iz te perspektive naizgled besmisleno dobija najviši smisao. Ipak taj smisao čovek spoznaje tek onda, kada spozna i prizna sopstvenu odgovornost, a time i sopstvenu krivicu. Da li se zbog toga mnogi ljudi plaše da tragaju za smislom svoje besmislene egzistencije? Meñutim, tim ravnodušnim stavom oni izazivaju karmu: moraju oboleti ili doživeti nesreću, moraju umreti i ponovo se roditi, dok se ne zapitaju nad istinskim smislom. Zašto sam na ovom svetu? Šta moja sudbina želi da mi saopšti?

34

Svaki čovek u nekom životu mora da položi ispit patnje, usamljenosti i izolovanosti – kao prolaz ka višoj spoznaji. Loše u pravom smislu reči, dakle, nije „loše“ unutar dualnosti, već dualnost po sebi. Oba pola dualnosti, dobro/ prijatno kao i loše/ zlo, su deo iste odvojenosti od Boga, isto kao što je u blizini obale i na pučini more isto. Ko želi da doñe na obalu, mora da vesla u pravcu obale i najzad mora da izañe iz plitke vode. Zbog toga „dobro“ i „loše“ nisu isto, jer je pol dobrog bliži obali nego pol zlog, gde čovek tone sve dublje u vrtlog karme. Prava odluka (ent-scheiden) ne sudi (ur-teilen) izmeñu pola A i B dualnosti, već izmeñu dualnosti (odvojenosti od Boga) i ne-dualnosti (jedinstva sa Bogom). Odlučujuće (ent-scheidende) pitanje tako glasi: Da li učim ili ne učim? Da li je ono, što sada mislim da činim, jedan korak u pravcu osloboñenja od iluzije (maya) ili jedan korak dublje u iluziju? „Ko se isto odnosi prema prijateljima i neprijateljima, ko u časti i sramoti, po toploti i hladnoći, sreći i nesreći zadrži istu ravnodušnost – takav posvećenik mi je veoma drag.“ (Bhagavat-Gita, 12.18). Sve gore navedene misli su esencijalne, ako želimo da ispravno razumemo Krišninu poruku u Bhagavat-Giti. Bez tog predznanja Krišnine reči – da u sreći i nesreći treba ostati isti – zvuče samo kao neki psihološki saveti ili staroindijske životne mudrosti. Krišnini iskazi se, meñutim, odnose na potpuno drugačiju dimenziju. Krišna svim dušama, Svojim večnim delovima, kaže da nisu deo ovog sveta dualnosti. Materijalni svet je odvojen od duhovnog i putem dualnosti je sam po sebi osuñen u dualnosti. Mudar čovek ne bi trebalo da sudi izmeñu dualnosti (na osnovu sopstvenih i nametnutih ego-merila), već treba da odluči da se oslobodi dualnosti. To znači, da čovek prevaziñe kako relativno „loše“ tako i relativno „dobro“ i postane istinski dobar, naime, božanski. A kako je to konkretno moguće, Krišna objašnjava u Bhagavat-Giti. (Čovek se odlučuje da živi u jedinstvu sa voljom Boga, tj. da služi Bogu. Božija volja je uvek usmerena ka tome, da sva bića budu srećna, stičući duhovno znanje i dobrovoljno se odvajajući od ahankare i neznanja. Istinsko jedinstvo dakle znači, služiti toj želji, što je moguće samo onda, kada je čovek sam slobodan od ahankare i neznanja. To se ispoljava pored ostalog u tome, da čovek, osloboñen ega, služi svim onim osobama, koje žive u tom jedinstvu sa Bogom, služeči mu.).

Poluistine „U duboko neznanje padaju oni, koji poštuju neistine, ali još dublje padaju oni, koji podučavaju poluistine.“

35

-

Isa Upanisad 9

Ono što se u relativnom svetu označava kao dobro i loše, je relativno dobro i loše. Kada „dobro“ vodi samo do toga, da se čovek udobno smesti u materijalnom svetu i ne uči lekcije ovog sveta, tada je i „dobro“ loše. A kada „loše“ vodi do toga, da čovek prozre iluziju materijalnog, tada je i „loše“ dobro. Zbog toga se kaže, da čovek ne bi trebalo da presuñuje i sudi relativnim merilom „dobrog“ i „lošeg“. To ipak ne bi trebalo da znači da nema merila. Nije sve-jedno, da li je nešto dobro ili loše. Spoznaja, da ne treba da sudimo, ne znači, da ne treba da razlikujemo. Naprotiv, samo onaj ko ume da razlikuje, moći će ispravno da se odluči. Uvek iznova se čuje od ezoteričara, agnostika, ateista i monista popularna mudrost, da ne treba suditi „dobrim“ i „lošim“; meñutim, oni time misle da ne treba razlikovati i nazvati istinu istinom i neistinu neistinom – jer „sve je relativno“! Oni zabranjuju svaku vrstu poučavanja, jer je to „misionarenje“ i niko ne može da kaže drugima, šta je istinito a šta neistinito. Tako oni misionare zabranom misionarenja. Život je škola i uz tu školu idu lekcije. Učiteljice i učitelji ne misionare, već nude znanje. Pošto nemaju egoističnih motiva, nikoga ne primoravaju da to znanje prihvati. Krišna, kao savršeni učitelj, naglašava dva puta u Bhagavat-Giti, da „mudrac ne treba da remeti duh neznanja, koji želi da uživa u karmičkim plodovima svoga delovanja“ (3.26 i 29) i na kraju Bhagavat-Gite pokazuje Krisna, da On (Bog) i svi istinski Božiji zastupnici uvek poštuju slobodnu volju bića: „Ovim sam ti objavio znanje, koje je vrhunski poverljivo. Temeljno razmisli o tome i čini onako kako ti je volja.“ (18.63). Istovremeno Krišna ukazuje na to, da nije sve, što je čoveku po volji, podjednako dobro, već da čovek snosi odgovornost za svoje odluke i mora da razlikuje. Pošto ne želi da živa bića pati, on ih unapred informiše o posledicama njihovih odluka: „Kada usmeriš (mat-cittah) svoju svest na Mene, mojom milošću (mat-prasadat) ćeš prevazići sve prepreke uslovljenog života. Meñutim, kada deluješ ne u toj svesti, već iz lažnog ega (tam ahankarat) i ne slušaš me, bićeš izgubljen.“ (18.58). Perspektiva Veda poriče i transcendira sve relativne i polarne perspektive, pokazujući kako čovek istovremeno uvek može videti obe strane realnosti, sa jedne strane relativno materijalne dualnosti i sa druge strane duhovno apsolutno iza relativnog. Odvojene od te ukupnosti, sve relativne istine su samo polovične istine, a polovične istine vode do poluistina i lažnih zaključaka.

36

Kako to ukazuje citirani stih Isa Upanisad, poluistine su podmuklije nego neistine, jer im uprkos njihovoj prividnoj istinitosti uvek nešto nedostaje (naime, odlučujuća polovina istine.). Poluistina bi bila na primer reći, voda je tečna, ali ne mokra, ili vatra svetli, ali nije vruća. Ili: Bog je svemoćan. Ali ne i (sve)dobar; (sve)dobar, ali ne i svemoćan; energija, ali ne i osoba; osoba, ali ne i energija. Iako je jedna polovina istinita, one biva iskrivljena zbog nedostatka druge polovine. Jedna tipična poluistina je već spomenuta: lažni zaključak, koji uzima u obzir samo predestinaciju, ali ne i slobodnu volju čoveka. (sve što se dogaña je predestinirano, jer se inače ne bi moglo dogoditi; ono što nekoga zadesi, je njegova karma, isto tako i ono što učinimo drugima, jer bi oni to ionako dobili, bilo od nas, bilo od drugih.). •

•

•

•

•

•

Druge klasične poluistine su iskazi kao što su „Sve je Bog“ ili „Ništa nije Bog“, oba tipične filozofije, koje relativiraju apsolutni položaj Boga, da čovek ne bi morao da prihvati „ponižavajući“ zahtev, da se potčini, tj. da se svrsta (unterordnen i einordnen) u jedinstvo (celokupnost) Božijeg poretka. Ili se kaže: „Bog je sve“ i obrne se: „Sve je Bog!“ Dok je prva polovina tačna, druga je pogrešna, ali veoma popularna, jer ako je Bog sve, i ja sam Bog – i sve, što ja činim, je božansko! Ova poluistina izvrće apsolutno biće Boga: Bog je jedno sa svime i istovremeno različit od svega. Ili: cilj života je živeti u harmoniji sa prirodom. To je tačno, ali to čine i životinje i prirodni duhovi. Zadatak čoveka je da na osnovu harmonije sa prirodom živi u harmoniji sa Bogom i da se na taj način oslobodi vezanosti za materijalno. Ili: samoostvarenje znači, ostvariti sopstvenu volju. Ta polovina istine je tačna, ali prećutkuje drugu polovinu, naime, da i Bog ima svoju volju i da se savršenstvo slobodne volje sastoji u tome, da se prihvati Božija volja i prevaziñe lažno Ja. Ili: Osloboñenje je dobrovoljno; čovek ga postiže svojom sopstvenom slobodnom voljom. Ta poluistina previña da ograničena duša i njena volja nisu svemoćne. Ona mora i može zahtevati osloboñenje, ako želi osloboñenje, ali se osloboñenje dogaña milošću Boga, kojoj čovek jedino može da zahvali da dobija svu potrebnu pomoć za osloboñenje: potrebno znanje, potrebnu snagu i – najvažnije – voñstvo jednog istinskog posvećenika. Ili: jedino i samo Božija milost je uzrok olakšanja i spasenja. Jedan logički korak dalje, ta poluistina kaže da je Bog u p/dodeli svoje milosti veoma pristrasan, jer ima toliko mnogo ljudi, koji nisu niti prosvetljeni niti spaseni. Da li im je Bog bezrazložno uskratio svoju milost? To pokazuje apsurdnost te poluistine, koja e ipak rasprostranjena i često vodi do učenja o predestinaciji i apsolutističkim zahtevima. U stvarnosti je Božija milost dostupna svim bićima,

37

•

•

•

ali čovek mora da zna, u čemu se u stvari sastoji Božija milost i kako se ona dobija, naime, time, što se ona iskreno želi i u skladu sa tim deluje. Ili: sloboda znači osloboñenje od dualnosti. To je tačno, ali bez znanja o drugoj polovini istine (duhovna realnost) ta poluistina nema konsekvence. Naprotiv, neobavezujuće moderne reči kao što su „harmonija“, „ujedinjenje polova“ se ilustruju omiljenim primerom „jednosti“ tokom polnog akta. To je danas dovelo do jednog lukrativnog buma tantre i kamasutre. Ali taj oblik „ujedinjena polova“ ne ujedinjuje polove, već ih vezuje u čvor. Ili: „Ništa nije slučajno. Sve je unapred odreñeno.“ I zbog toga se pokušava, da se putem ezoterijskih sredstava, kao što su astrologija ili proricanje prevari sudbina i izbegnu problemi, umesto da sebi postavimo odgovarajuće lekcije. Ili: „Materija je zgusnuti duh.“ I čini se pokušaj, da se materijom manipuliše nadčulnim sredstvima radi sopstvenih interesa. Ali Bog se ne može dostići ezoterijskim i magijskim prečicama, već samo ostvarenjem osloboñenja od čulnog i nadčulnog.

U relativnom svetu poluistine su bezbrojne. Kao što navedeni aktuelni primeri pokazuju, poluistine vode u ekstremnim slučajevima do monizma i dualizma, do ateizma ili pseudoreligija, do ego-centrizma i ego-poricanja, do materijalizma i bega od sveta, do fatalizma ili fanatizma. Cilj je uvek Kraljevstvo Božije bez Boga – što ipak ništa ne menja u činjenici da jedan kralj još uvek postoji. Meñutim, ko će u bezbožnoj kraljevini postati kralj, odreñuje zakon karme: individualna karma kraljevskih kandidata i kolektivna (vi)karma grañana.

Kolektivna karma: ogledalo individualne svesti Višnu reče polubogovima, kada su se oni zabrinuli zbog stanja Zemlje: „Kada neko gaji zavist i deluje protiv polubogova (devas), protiv spisa objava (vedesu), protiv krava (gosu), protiv mudraca (vipresu), protiv posvećenika (sadhusu), protiv prave religije (dharma) i time konačno protiv mene, uskoro će propasti zajedno sa svojim narodom usled kvarenja, koje je sam prouzrokovao.“ Srimad-Bhagavatam, 7.4.27 Zakon karme je u najvišem smislu nenaučan. On nema nikakve veze sa naučnim „dokazima“, jer se oni uvek kreću samo u misaonoj šemi linearne kauzalnosti. Sa tim ograničenim razumevanjem uzroka i posledice čovek (1.) problematično delovanje nikada ne može delo-tvorno da ukloni, jer ne poznaje istinske uzroke i čovek (2.) nikada ne može da spozna prave posledice svog delovanja. (1.)

Nepoznavanje pravih uzroka: Baltičko more nije zagañeno samo zbog toga, što tako mnogo otrova utiče u njega. Otrov nije istinski uzrok zagañenja. Ćelije raka nisu uzrok raka, zbog čega rak nikada ne može biti izlečen napadom na ćelije raka. Berza nije uzrok smanjenja vrednosti

38

(2.)

novca. Veliki vodeni talas nije uzrok smrti utopljenika. Katastrofa nije uzrok katastrofalnih posledica. Pokretači rata nisu uzrok rata. Ti prividni uzroci nisu uzrok navedenih problema, već ujednačujući faktori prema višim uzrocima, koji zavise od karmičkog zakona. Oni su simptomi jednostranosti i ljudi bu učinili dobro, ako bi korigovali svoje jednostrano ponašanje, umesto da se besomučno bore protiv simptoma. Nepoznavanje pravog dejstva aktivnosti: ako se na primer ubije neka životinja, na osnovu linearne logike jedina se posledica sastoji u tome, da u štali ponovo ima mesta i da je čovek zaradio nešto novca. Sagorevanje folsilih pogonskih goriva, oslobañanje nuklearne energije, „korišćenje“ kišnih šuma, monokultura, vivisekcija itd. naizgled služe kratkoročnom rešenju problema, ali se zanemaruju dugoročne posledice. Te posledice se ne odnose samo na direktno prouzrokovano oštećenje okoline, već i indirektne karmičke lančane reakcije na drugim, paralelnim planovima.

I naizgled „dobre“ aktivnosti nisu direktan uzrok „dobrih“ reakcija. Ako čovek mnogo radi i obogati se, direktan uzrok njegovog bogatstva nije mnogo rada (jer ima mnogo ljudi, koji isto tako teško rade i ne postaju bogati). Ako se diplomate sretnu i odlože neki rat ili uništavanje okoline, ti pregovori nisu uzrok ove poštede (jer i u slučaju naizgled mnogo manje opasnih situacija su izbijali ratovi ili nastupale katastrofe). Svi ti primeri, koji polaze od viših karmičkih povezanosti, zvuče zastupnicima materijalističke slike o svetu apsurdno, isto tako apsurdno kao i izjave da spiritualne delatnosti (meditacija, molitva, posvećena služba, bhakti-yoga) imaju praktične koristi za svet. Možda se priznaje da te „vežbe“ mogu imati autosugestivno dejstvo, zbog čega je moguće da pojedinac, koji izvodi te vežbe, može doživeti neke umirujuća, balansirajuća dejstva, koja pojačavaju koncentraciju. Utoliko više zbunjujuće mora zvučati, da vedski spisi naglašavaju, da ta pozitivna dejstva uopšte nisu prava dejstva i da čak ne predstavljaju cilj tih „vežbi“! Bez poznavanja višeslojno umreženih uzročnih veza čovek uvek promašuje: pogrešno sagledava istinske uzroke problema, pogrešno sagledava posledice vikarma-delovanja, pogrešno sagledava istinska rešenja i pogrešno sagledava važnost spirituelnih delatnosti. „Bića sa asura-karakterom (bića negativne polarizacije prema Vedama) ne znaju, šta mora da se učini i šta ne sme da se učini … Budući da takve Asure (demoni) prihvataju jedan bezbožni pogled na svet, izručeni su samima sebi i ne poseduju pravu inteligenciju; zbog toga poduzimaju nezdrava, užasna dela, koja su predodreñena da unište svet.“ (Bhagavat-Gita, 16.7a, 9). Svaki čovek doživljava uticaj karmičkih reakcija, koje je sam prouzrokovao. Deo tih reakcija je da se čovek raña na odreñenom mestu, meñu odreñenim ljudima, u

39

odreñeno vreme i pod odreñenim uslovima. Da li će se čovek roditi u bogatoj ili siromašnoj zemlji, meñu kanibalima ili vegetarijancima, i vreme rata ili mira, u harmoničnim ili haotičnim okolnostima, nije slučaj već je dodeljeno i sudbina u već objašnjenom bukvalnom smislu (igra reči: Zufall: slučaj; Zu-Fall od glagola zufallen: i u značenju „nekome je nešto dopalo“; Schick-sal, od glagola „schicken“: poslati“.). Svaka situacija nudi odreñene mogućnosti za učenje i ispite. Neki siromašni invalid, izmučen ratom je u svom životu možda uvideo više nego neki bogati čovek, sklon samoveličanju. Oni ljudi, dakle, koji se nalaze zajedno na odreñenom mestu, u odreñeno vreme i pod odreñenim okolnostima (putem roñenja, voñstva, dogovora itd.), imaju u izvesnoj meri zajedničku karmu tj. u izvesnoj meri slične zadatke i ispite. Na taj način se uspostavlja direktna veza izmeñu pojedinačne karme i masovne karme (individualne i kolektivne karme): svako mesto, svako vreme, svaka epoha, svaka porodica i svaka osoba ima odreñenu frekvenciju i privlači pojedince slične rezonance. U skladu sa individualnom karmom, čovek se raña na nekom mestu, na kome vlada odreñena kolektivna karma, jer kolektivna karma je suma individualnih karmičkih odreñenja. Kolektivna karma (vreme, mesto, okolnosti) utiču, naravno, na pojedinca; ali da je pojedinac roñen upravo pod ovim ili onim uslovima, nije bez razloga. Iako spoljni uticaji igraju važnu ulogu, čovek ne može da pripiše krivicu spoljnim uticajima – jer nije slučajno, da čovek dospeva upravo u ove ili one spoljne okolnosti. Spoljna situacija je refleksija unutrašnje svesti. Masovna karma odslikava pojedinačnu karmu. Masa dobija ono što pojedinci zaslužuju. Tek kada se pojedinci promene, menja se i masa. Široko rasprostranjeni izgovor: „Šta jedan pojedinac može da promeni?“ zbog toga ne važi. Zakon karme ne ukazuje samo na preteće reakcije, već istovremeno i pokazuje – ukazivanjem na prave uzroke – prave puteve rešenja. Čak i ako individualna promena u smeru pozitivnog i spiritualnog načina života naizgled ne menja mnogo na svetskom nivou, ovaj korak ipak menja individualnu karmu tog čoveka – a kolektivna karma je suma karmi svih pojedinaca. Svaka pojedinačna, dodatna osoba, dakle, koja prestane da jede meso i počne da deluje na drugi način pozitivno i spiritualno (vrši tzv. akarma delatnosti), redukuje time kolektivne, destruktivne karmičke reakcije, koje lebde nad današnjim ljudima. Globalni problemi pokazuju da globalno vlada jedna pogrešna svest. Da li čovečanstvo najpre mora da dosegne krajnji ekstrem, pre nego što – kao celina – preduzme promenu? Promena na grčkom glasi kata-strophe (od glagola katastrephein, „preobratiti se“, „obratiti se“ i „okrenuti stranu“.). Katastrofa bi u tom

40

smislu bila poslednja strofa neke himne suverenosti, pre nego što započne nova pesma u novoj harmoniji. Drugim rečima: slobodna volja ljudi nije neograničena. Ljudi ne mogu nesmetano i konstantno da krše zakone stvaranja. „Slobodna volja“ ne znači nezavisnost ili slobodu od odgovornosti, već upravo suprotno: slobodu odlučivanja i sa njome povezanu odgovornost. Čovek ima slobodu da živi u skladu ili u suprotnosti sa Božijim zakonima. Oboje ima odgovarajuće konsekvence.

Kosmička ravnoteža „Bog, najviša osoba, je kao vladar materijalnih i spiritualnih energija bez sumnje stvaralac čitavog svemira. On je stvorio faktor vremena, da bi materijalnoj energiji i živim bićima omogućio da deluju unutar granica vremena (to znači, On omogućava različitim bićima u različitim vremenima da budu privremeni vladari.) – SrimadBhagavatam. U materijalnom svetu svaki pojedinac ima pravo da bude demon (Asura). Svaki pojedinac ima pravo da deluje ateistički i destruktivno – ako to želi. I svaki pojedinac ima pravo da bude božansko biće, to znači da deluje harmonično i da svoj život posveti Bogu – ako to želi. U tome se sastoji sloboda – odgovornost svakog živog bića, pogotovo čoveka. Zakon karme brine za to, da u Univerzumu uvek postoji balans – slobodne mogućnosti izbora: Želim li svoj život da posvetim Bogu ili nekom drugom? Želim li da delujem u skladu sa Božijom voljom ili ne? Niko nije prinuñen da služi Bogu. Ali takoñe niko ne sme da bude prinuñen da ne služi Bogu i da ne zna za Boga. Kada je ta ravnoteža suviše narušena od strane demonskih snaga, tako da ljudi usled diktature, manipulacije i dekadencije više nemaju slobodu izbora, tada interveniše Bog: „Gde god i kada god da religiozni život propada i prevlada iskrivljena religioznost, u to vreme se pojavljujem Ja./ Da bih spasio Sadhus (ljude koji gaje strahopoštovanje prema Bogu i posvećeni su mu) i uništio bezbožne i da bih ponovo uveo principe dharme (prave svesti o Bogu) pojavljujem se iz veka u vek.“ (Bhagavat-Gita, 4.7-8). Bog (Kršna) ne mrzi bezbožne. On im dodeljuje zemlje, imperije i planete, gde mogu da žive u sopstvenom svetu iluzija. On im dopušta da postanu bogati i moćni i da privremeno ostvare svoje snove. Oni ponekad čak trijumfuju nad božanskim snagama i mogu pokušati da iskorene svaki oblik božanske svesti, da potčinjenima ne bi ostavili nikakav izbor (jer zabranjuju ili falsifikuju svako znanje o Bogu). U takvim ekstremnim situacijama pod Božanskim voñstvom se ponovo uspostavlja prirodna sloboda živih bića, tako što kolektivna karma bezbožnoj vlasti izmiče tlo pod nogama (neutralizovanjem tehnologije, finansijske snage, monopolske politike). Ukoliko

41

nastupi jedan takav oslobañajući razvitak, mora se jasno držati pred očima, da se on nije dogodio usled ljubomore ili osvetoljubivosti Boga, već na osnovu prirodnih reakcija, da bi se ponovo uspostavio prirodni poredak. Bezbožne snage nisu istrebljene, jer su one deo materijalne dualnosti: Božanska intervencija se dogaña samo onda, kada bezbožno osiono prevlada. Bezbožne snage bivaju gurnute u svoje ormane, da bi ljudi ponovo mogli da biraju: „Gospod, najviša Ličnost Boga, utiče svojom materijalnom energijom na kreaciju, održanje i uništenje kosmičkih manifestacija samo da bi svojim sausećanjem oslobodio živa bića i okončao njihovo roñenje, smrt i materijalnu egzistenciju. Na taj način on sva živa bića dovodi u položaj da se vrate Kući, Bogu. Kada Asure postanu kraljevi i preuzmu vlast nad Zemljom i okupe velike suprotstavljene snage, Bog ureñuje da se oni bore jedni protiv drugih, jer time se težak teret demona na Zemlji smanjuje (tako da ljudi ponovo imaju mogućnost da se odluče za spiritualnu stazu.). (Srimad-Bhagavatam, 9.24.58-59). U materijalnom svetu vlada ravnoteža izmeñu suprotnosti. Čovek se može odlučiti za jednu materijalnu stranu (na osnovu sopstvene egoistične volje) ili se može osloboditi tog polariteta i prikloniti se strani Boga (dobrovoljno u skladu sa Božijom voljom). Materijalni svet uvek i svuda nudi slobodu izbora. Unutar materijalne dualnosti možemo birati izmeñu polova, ili možemo odlučiti da se oslobodimo materijalne dualnosti. Prava sloboda je izbor izmeñu materijalnog i spiritualnog načina života. Kada neko božansko voñstvo umanji demonske elemente, oni nisu sasvim uništeni, već su samo redukovani do tačke ravnoteže, kako bi obe mogućnosti za izbor mogle da postoje jedna pored druge. Bog uvek čuva i održava tu božansku osnovnu strukturu materijalnog sveta. U današnje doba su tamne snage na Zemlji odnele prevlast. Ravnoteža je ekstremno narušena i predstoje ujednačavajuće reakcije. Ta činjenica je tokom poslednjih dekada postala tako očigledna, da više niko ne može da kaže da ništa nije znao. Problemi današnjice i nagomilani problemi bivaju očigledni. Najhitnije pitanje zbog toga glasi: „Kako reagujem u toj situaciji? Tražim li greške kod drugih? Činim li druge odgovornim? Da li postajem rezigniram naočigled prevlasti države i mase? Ili čitam znakove vremena i pokušavam da radim na sebi?“ Nagomilana današnjica je jedna faza, u kojoj nijedan čovek ne može da izbegne da se odluči. Ne odlučiti se je takoñe jedna odluka …

42

Majka Zemlja se već odlučila „Ništa nije grešnije od neistine. Iz tog razloga je majka Zemlja jednom rekla: ’Mogu da nosim sve teške stvari (brda, mora itd.), ali ne i čoveka koji laže.“ -Srimad-Bhagavatam Slobodna volja čoveka je ograničena. Slobodna volja ne znači pasoš za slobodan prolazak svuda, već slobodu, da se slede božanski zakoni ili ne. Kada čovečanstvo ili jedna nadmoćna većina odluči, da ignoriše Božije zakone, gomila se kolektivna karma. Tokom jednog vremena sve je naizgled dobro. Izgleda kao da ljudi mogu da čine i ne čine što im je volja. U jednom odreñenom trenutku prevladava karmičko dejstvo i slobodna volja ljudi, koja se izrodila u tvrdoglavu aroganciju i ignorantnost, se više ne broji. Prevladavaju destruktivne, zaslužene reakcije i odreñuju naredno poglavlje istorije. Ta tačka je dostignuta danas, pet hiljada godina od početka KaliYuge. Majka Zemlja više nije u stanju i ne može da preuzme odgovornost da podržava jedno bezbožno čovečanstvo u njegovom bezbožnom htenju. Majka Zemlja je takoñe osoba sa slobodnom voljom i njena volja je da bude u skladu sa Božijom voljom i podrži jednu bogosvesnu civilizaciju. Gornji citat iz SrimadBhagavatam je vrhunski aktuelan. Danas na Zemlji ne živi samo jedna osoba, koja laže, već je izgrañena čitava mreža političkih, pseudo-religioznih i privrednih religija, koje su zasnovane samo na lažima. Oni, koji neodgovorno zloupotrebljavaju svoju slobodnu volju, izručuju sami sebe svojoj zasluženoj sudbini. Pošto nisu svi ljudi saglasni sa jednim takvim destruktivnim kursom, višim voñstvom se uvek iznova uspostavlja pravedna ravnoteža, tako da sva bića mogu da dobiju mogućnost, da biraju: da li će delovati Bogu za ljubav ili protiv nje. Kada se propagira još samo ovo drugo, a prvo potiskuje demonskim sredstvima, intervenišu Bog i Bogovi – nevidljivi, ali neizbežni. U jednom odreñenom trenutku, kada ljudi prekorače konto slobodne volje, računa se još samo (kolektivna) karma. Putem slobodne volje ipak svaki pojedinac može da „izañe“ i da u sopstvenom životu preduzme jednu spiritualnu promenu kursa – što menja individualnu karmu i smanjuje kolektivnu katastrofu. U stvari već nekolicina ljudi, koji spiritualno deluju, mogu trajno da utiču na masovnu karmu. „Gde god i kada god se pojave Moji čisti posvećenici, ispunjeni mirom i izbalansirani, bez predubeñenja, velikodušni i ukrašeni svim lepim osobinama, ono pročišćavaju čitavo mesti i dinastije, koje tamo žive, čak i ako su one podlegle dekadenciji.“ (Srimad-Bhagavatam, 7.10.19). Mnogi ljudi misle da su sami u Kosmosu i da niko ne posmatra njihova dela. To je detinjasta iluzija. Postoje mnoge nefizička bića, koja ne vidimo, ali koja vide nas.

43

Neki se i obraćaju stanovnicima Zemlje i oni, koji su obdareni kao mediji, primaju te poruke. „Kao ljudi dobili ste jedinstvenu mogućnost da na stazi svog razvoja izaberete mnoštvo iskustava. Dobijate tu mogućnost ne samo u svoju sopstvenu korist, već i u korist energija, koje vam omogućavaju da živite: majka Zemlja, biljke i životinje, život mora, ptice i insekti, vile, gnomovi i sva druga nevidljiva/ mitska bića i u stvari čitava Kreacija u kojoj živite. Sada ste kao ljudi izabrali da izgubite perspektivu svog sopstvenog spiritualnog položaja. Težite ka iskustvu, da sami budete centar Univerzuma i zaboravljate da ste isto tako deo Kreacije kao i Univerzum. Hoćete da iskusite, kako je to kada se prema Zemlji ophodi na vrhunski neprirodan i štetan način. To je vaša slobodna odluka. Ne poznajete svoje pravo spiritualno Ja i zbog toga ne prepoznajete impulse u sebi, koji vas navode da živite u harmoniji sa Božijom Kreacijom. Kada izgubite iz vida svoju unutrašnju svest, gubite i vezu sa Bogom. Božija Ljubav je savršena i potpuna. Ali vi morate voleti svoje pravo Ja, da biste postali svesni Božije Ljubavi. Ukoliko se odlučite za to iskustvo, spoznajete da nije neophodno nanositi štetu planeti Zemlji na kojoj živite. Zemlja je živo biće, koje diše, baš kao i vi. Majka Zemlja reaguje na Ljubav i na suprotnost Ljubavi baš kao i vi. Zemlja, koju nazivate svojom domovinom, je veoma moćna i voli vas bezuslovno. Ali vaša sposobnost da nanesete štetu je ograničena. Ona služi u Ljubavi potrebama svih, ali mora da misli i na sopstvene potrebe, jer ona ima sposobnosti da se spiritualno razvije, kao i vi. Ali vi ljudi ste izabrali da to ne spoznate i mislite da je Zemlja i sav život na njoj odreñen da vama služi. Sva živa bića imaju slobodnu volju, ne samo vi, majka Zemlja takoñe. Ne zaboravite to i razumećete bolje mnogo toga, što se u budućnosti bude dogañalo. Majka Zemlja je zamolila da se uzdigne u jednu višu vibraciju svesti. To je njena slobodna volja i takoñe neophodnost balansa, jer majka Zemlja je dugo trpela slobodnu volju ljudi. Sada se računa slobodna volja Zemlje … Majka Zemlja svojom voljom odgovara samo najvišoj volji. Ali to podrazumeva da se ona oslobodi nepotrebnog tereta, koji odgovara nižim vibracijama. Zemlja je dobila dozvolu da se pripremi i da se pročisti. To znači velike promene i verovatne promene. Ono što Zemlja čini nije „loše“, već predstavlja osloboñenje, koje služi njoj i svim bićima, koja žive na njoj. To se može shvatiti kao smak sveta ili kao kazna, ali nije tako. Ko to misli, ne razume zakone Kosmosa i ne razume Ljubav Boga, najvišeg Tvorca, čija energija upravo omogućava Zemlji i čovečanstvu da doživi višu svest…“. Ko poznaje zakon karme, prepoznaje prave uzroke opasnosti, koje danas prete čovečanstvu, naime, bezbožno delovanje u neznanju pojedinih ljudi i neodgovornih moćnika. Niko ne sme da gaji nade, da će stalno rastući problemi moći da budu

44

rešeni, dok god ljudi individualno i kolektivno nisu spremni da promene stil života, da pročiste svoju svest i da se okrenu spiritualnim delatnostima, koje ne nose karmički teret (akarma). Majka Zemlja, koja pati, ne posrće pod teretom velikog broja ljudi, već pod velikom brojem ljudi, koji se loše ophode. Zdravlje, pravda i mir, da se i ne pominje spiritualna spoznaja, ostaće utopija, ako se ne preduzme nešto da se suzbiju dela, koja podstiču neznanje. Naučnici, političari i čak i današnje religije su očigledno zakazale, jer je njima po svemu sudeći znanje o Bogu i Bogovima i višim prirodnim zakonima potpuno nepoznato. Nasuprot tome, izvori, koji objavljuju to znanje – vedski spisi – ukazuju na konkretan put ka rešenju, informišući ljude, šta su božanski zakoni i kako ih čovek može slediti na odreñenom mestu, u odreñeno vreme i pod odreñenim okolnostima. Na taj način su stvorene pretpostavke, da se izañe iz materijalne dualnosti i da se dostigne istinski spiritualni život.

Zaključak Delovanje viših prirodnih zakona pokazuje da u Kosmosu ne vlada slučaj, već sveobuhvatan Red. Jedan Kosmos, koji je pun živih bića i podvrgava se Božijim zakonima, ne može biti proizvod materije i slučajne evolucije. Faktori života (slobodna volja, karma, dualitet, individualnost) izmiču svakom materijalističkom objašnjenju. Ipak, od davnih vremena (od početka Kali-Yuge) čovek iskrivljuje značenje ovih zakonitosti i sve više veruje materijalističkim religijama, filozofijama i nauci. Da su pogledi na svet, koji su nastali na njihovoj osnovi, pogrešni u veoma važnim oblastima, se danas može videti po njihovim plodovima. Šteta i patnja, koju prouzrokuju njihovi zastupnici, govore za sebe. Osnovna promena stava je postala neophodna, izazvana krizama i promenama, ali i putem najnovijih saznanja kao npr. ponovim otkrićem multidimenzionalnosti (preko holističke nauke, parapsihologije, istraživanja reinkarnacije, ufologiju i druge granične oblasti nauke), sve češćim kontaktom sa nefizičkim životnim oblicima i ne na poslednjem mestu preko izvora znanja starih kultura. Vedska slika sveta, koja je sažeto preneta u ovoj knjizi, bi mogla da uvede kopernikansku promenu u modernu nauku, ezoteriju i teologiju. U svakoj od tih delatnosti stoji prevazilaženje poluistina ili neistina, bilo da je reč o teoriji o evoluciji i veri u materijalni uzrok života, bilo da je reč o redukovanju spiritualnog na apstraktne, ezoterijske koncepte, bilo da je reč o podsticanju verovanja u dubiozne dogme i apsolutističke zahteve. Ljudi su dospeli u jednu fazu, gde spoznaju da

45

materijalno nije jedina realnost, da nisu sami u Univerzumu i da je prošlost bila sasvim drugačija, nego što to prenose školski udžbenici. Knjiga „Bog i Bogovi“ treba svim zainteresovanima da pruži mogućnost, da upoznaju vedsku sliku sveta iz prve ruke. Istovremeno to je i poziv svim otvorenim ljudima aktivnim u oblasti nauke, ezoterije i teologije, da ozbiljno shvate taj trag i da ga istraže u svojim stručnim oblastima. Uveren sam da nam još predstoje revolucionarna otkrića. Ona će nam omogućiti nove uvide u multidimenzionalni kosmos – i u vedsku sliku sveta.

46