Karl May - Lav krvne osvete.pdf
April 28, 2018 | Author: weserzeit | Category: N/A
Short Description
Download Karl May - Lav krvne osvete.pdf...
Description
Lav krvne osvete
Oba Snafla Većina mojih ĉitalaca pozna Vinetua, poglavicu Apaĉa, najplemenitijeg Indijanca, najboljeg i najvjernijeg prijatelja kojega sam imao. Oni vjerojatno znadu i kako je umro. U dubokom krateru planine Hancock pogodilo ga je u borbi protiv Siouksa-Ogel-lalaha tane u prsa te je ubrzo zatim izdahnuo na mojim rukama. Njegovo smo tijelo prenijeli u planine Gros-Ventre, zakopavši ga ondje u dolini rijeke Metsur. Meni je preostala žalosna dužnost da odjašim na jug i da javim Apaĉdma da njihov vrhovni i najglasovitiji poglavica nije više na životu.
1
Bio je to put kojega se ni danas ne bih volio sjećati. Winnnetouova smrt me se tako duboko kosnula da sam postao posve drugi ĉovjek. Dok sam inaĉe bio uvijek vedar i pun samopouzdanja, sad se nisam uspijevao ni najmanje nasmiješiti, a sva životna radost kao da me je napustila. Želio sam biti sam pa sam izbjegavao ljude. Kad bih se na svom osamljenom i dugom putu morao svratiti u kakvu tvrdavicu ili kakvo naselje, zadržavao bih se ondje što kraće te odjahao dalje ĉim mi je to bilo moguće. Uostalom, ni ljudi s kojima sam se sastajao nisu se prema meni držali tako da bih poželio dulje ostati kod njih. Ne, oni su se, naprotiv, tako malo obazirali na mene kao da za njih uopće ne postojim, a kad bih pojahao dalje, jedva bi me i pozdravili. Razlog takva držanja ležao je u mojoj vanjštini.Ja sam naime s Vinetuom odjahao do planine Hancock da neke naseljenike koje smo poznavali oslobodimo iz suzanjstva plemena SiouksOgellalah. To nam je uspjelo, ali uz cijenu Vinetuovog života. Kad smo pokopali Vinetua odluĉio je dio oslobodenih bijelaca da ostane u dolini rijeke Metsur i da ondje osnuje naseobinu. Ja sam im pri tome pomogao pa se tako desilo da sam tek kasnije po jahao k Apaĉimai. Za to se vrijeme moje lovaĉko odijelo tako pode-ralo da sam ga morao zamijeniti drugim. Budući da na Divljem Zapadu nije bilo trgovine odijela, bio sam sretan kad mi je neki naseljenik ponudio odijelo što ga je sam izradio, onakvo odijelo kakvo se nosd duboko u šumama, od modroga lanenog platna, izradeno od lana što ga je naseljenik sam uzgojio, sam preo i tkao, a 2
zatim ga sam skrojio i sašio. Razumljivo je • da takvo odijelo nimalo ne pristaje: hlaĉe su sliĉne dvjema cijevima sašivenim zajedno, prsluk je vreća bez rukava, a kaput dugaĉka vreća s rukavima. Kako je moje odijelo zapravo bilo sašiveno za posve drugoga ĉovjeka, lako se dade zamisliti da tako ukrašen nisam baš mogao biti predmet niĉijeg divljenja. Bio sam sliĉan svaĉemu samo ne Zapadnjaku, a budući da sam povrh toga bio šutljiv i klonio se ljudi, nisam nigdje nailazio na onu pažnju koju je Old Šeterhend inaĉe izazivao. Tako sam u toku dva tjedna stigao u blizinu North Forka of Canadian River. Jahao sam po prostranoj ravnoj preriji na kojoj su poput otoka stajale skupine drveća i grmlja. To me je opominjalo na oprez, jer mi je drveće i grmlje prijeĉilo slobodan vidik, pa sam neprekidno morao biti spreman na kakav iznenadni susret, pa i na susret s neprij'ateljima. Kolale su naime glasine da su medu Komanĉima ĉije se podruĉje pružalo sve dovde, izbili ozbiljni nemiri. Oko podne stigao sam do nekog potoka ĉija me je svježa i bistra voda zamamila da se uza nj odmorim. Odabrao sam mjesto s kojega mi se pružao pogled nadaleko, tako da sam mogao ugledati svakoga tko bi mi se približio. Ondje sam sjašio, pustio konja da slobodno pase, napio se vode i legao u sjenu nekog dirveta. Možda sam tako ležao ĉetvrt sata kad opazih dva jahaĉa. Ĉinilo se da jašu upravo k mjestu gdje sam se i ja nalazio. Bili su bijelci, pa sam dakle ostao mirno ležati. Približavali su mi se 3
iz smjera odakle sam i ja došao. Pratili su naime moj trag pa sam opazio da ga veoma pomno promatraju. Sigurno su se namjerili na moj trag pa su sad jahali po njemu da vide tko se to nalazi ispred njih. Jahali su na mazgama i bili posve jednako odjeveni. Kad su mi se - približili, opazih da se ta sliĉnost ne odnosi samo na odjeću već i na njihove likove i na crte njihovih lica. Tko god bi ih ugledao, morao- bf ih odmah smatrati braćom, pa ĉak i blizancima. Bili su visoki, usko gradeni l tako mršavi da bi ĉovjek mogao doći u iskušenje i pomisliti kako već više tjedana gladuju. Zdrava boja njihove puti i ĉvrsto držanje u sedlu pokazivali su uostalom da to nije tako. Toliko su bili sliĉni, pogotovu jer su bili i jednako naoružani, da se jedan od drugoga mogao razlikovati gotovo jedino po brazgotini koja je jednom od njih prelazila preko lijevoga obraza. ,
'Ne bih baš mogao reći
da su bili odviše lijepi muškarci, jer je nažalost najistaknutiji dio njihovih lica bio veoma neobiĉno graden. Imali su nosove, ali kakve nosove! Ĉovjek bi mogao potpuno sigurno dobiti svaku okladu kad bi ustvrdio da se takvi nosovi ne mogu više naći u cijelim Sjedinjenim Državama. Da bi ĉovjek sebi mogao predoĉiti takve nosove prema njihovoj veliĉini, obliku i boji, trebalo bi da ih vidi. Opisati ih se ne može. Unatoĉ tim nosovima ta dva ĉovjeka nisu bila ružna. Naprotiv, na njihovim izrazitim crtama lica, na obrazima koji su po ameriĉkom obiĉaju bili glatko obrijani, razabirao se izraz dobrodušnosti koji ih je ĉinio 4
simpatiĉnima. U kutovima njihovih usana ugnijezdio se vedar bezbrižni smiješak, a njihove svijetle oštre oĉi tako su prijazno gledale u svijet da ni mrzovoljan ĉovjek ne bi našao razloga da bude prema njima nepovjerljiv. Njihova se odjeća sastojala od udobnih tamno-sivih vunenih košulja d isto takvih hlaĉa. Na nogamasu nosili ĉvrste cipele na vezivanje, na glavi šešire od dabrovine širokih oboda, a s ramena su im visjela široka šatorska krila kao kišni ogrtaĉi. U kožnatim pojasima bili su im zataknuti noževi, s pojasa su im visjeli revolveri, a osim toga bili su naoružani dugaĉkim dalekometnim puškama. Zaista bi ih svatko mogao zamijeniti. Kad bi ta dva ĉovjeka zajedno ušla u grmlje, pa bi samo jedan izašao iz njega, nitko ne bi mogao reći koji je izašao ako ne bi opazio već spomenutu brazgotinu. Da bi sliĉnost bila još savršenija, jahali su na mazgama koje su takoder bile Jedna drugoj savršeno sliĉne što se tiĉe njihove boje, veliĉine, grade i naĉina hoda. Ta dva ĉovjeka nisam još dosad nikada vidio, ali sam ĉuo za njih, pa sam dakle znao tko se sad nalazi preda mnom, jer zabuna nije bila moguća. Oni su bili nerazdvojna. Nikad nije nitko vidio jednoga od njih samoga. Nitko nije znao kako se zapravo zovu, ali su ih zbog njihovih nosova zvali samo „Oba Snuf-flea". Jim Snafl je bio onaj s brazgotinom, dok se drugi zvao Tim Snafl. Vidi se dakle da su im i imena bila sliĉna. Ni to nije bilo dovoljno, već su i imena njihovih mazgi posve sliĉno zvuĉala: Jim je svoju. nazvao Polly, a Tim svoju Molly.
5
Iako u posljednje vrijeme nisam bio raspoložen da poželim neko društvo, sad već nisam imao ništa oro-tiv toga da se sastanem s tim ljudima. Bili su veoma ĉestiti, a uz to toliko simpatiĉni ljudi da se isplatilo komadić puta pojahati s njima, ako su krenuli istim putem kao i ja. Nisu opazili ni moga konja, jer se taj nalazio za grmljem, a ni mene, jer je trava u kojoj sam ležao ovdje uz potok bila tako visoka da me je skrivala. Držeći oĉi neprekidno uperene u moj trag, sve su mi se više približavali, dok mi se nisu primakli na udaljenost od jedva dvadesetak koraka. Ovdje su ipak morali opaziti da se trag koji su pratili odjednom završava. Zaĉudeno zaustaviše mazge, a Jim zapanjeno viknu: - Zounds! Trag prestaje! Vidiš li f ti to, stari Time? — Yes — kinine Tim. — Ali gdje je taj momak? — Išĉezao je kao da je otpuhnut. — Onda bi ovdje morao biti netko tko ga je otpuhnuo, stari Jirne,- no mi ne vidimo nikoga. To mi se još nikada nije dogodilo. — Ni meni. Ali gledaj, ondje tragovi vode za grmlje. Mora da se taj ĉovjek sakrio u nj. — Nije. Upravi svoje blagoslovljene oĉi ovamo dolje! Ovdje je sjahao i pošao do vode, gdje... Tu se prekide, pa pogledom poĉe pratiti otiske mojih stopa sve dok mu se nije zaustavio na mjestu na kojem sam ležao, a zatim nastavi: — The devil! Eno ga gdje leži u travi i ne miĉ« se. Misli li možda da ovdje na Divljem Zapadu nema baruta i noževa? 6
Lijepo se odmara u podne kao da leži kdd.kuće na divanu i da se ne nalazi s one strane Mississippija gdje se Komanĉi šuljaju poput vukova koji zavijaju za plijenom. Dodi, probudit ćemo ga! Upraviše svoje mazge prema meni. Gledao sam ih otvorenih oĉiju, po ĉemu su morali razabrati da' nisam spavao. Zato onaj s brazgotinom reĉe: — Good day, ĉovjeĉe! Vi ste zaista neoprezni. Ostavili ste trag koji se dade razabrati na tri milje daleko, a na kraju traga legli ste u travu tako da bi za svakoga crvenokošca bila prava djetinja igra da vas pronade i ubije. Ĉini mi se dakle da nipošto niste Zapadnjak! Jimov je glas zbog njegovoga neobiĉno golemog nosa imao onaj posebni zvuk kojim je pribavio nadimak Snafl. Odmjerio me je ispitljivim, ali dobrodušnim pogledom koji sam mirno primio, a zatim nastavi: — No, zar mi ne želite odgovoriti? — Zašto ne bih? Samo vam nisam htio protusloviti — odgovorih. — Protusloviti? Želio bih znati odakle biste smogli hrabrosti za to? - Iz vaših rijeĉi, ser! — Ah! Zaista? Kako to? — Nazvali ste me neopreznim a da za to niste imali ni najmanjega povoda. Ako itko zaslužuje prigovor, onda ste to vi.
7
— Mi? Zounds/ Zaista bih htio znati kako to možete dokazati!— Zar zaista mislite da bi me crvenokožac koji bi došao mojim tragom tako lako mogao ubiti? — "Posve sigurno! — Oho! Vidio bih ga gdje dolazi pa bi dobio moje tane prije nego što bi uopće znao gdje ležim. — Zar to zaista mislite? — Dakako. I vi ste sami bili svega nekoliko koraka daleko od mene kad ste me najzad ugledali. Mogao bih vas dakle deset puta otpuhnuti kao što ste mislili da je mene nešto otpuhnulo. Sad Jim zaĉudeno pogleda svoga brata i reĉe zamišljeno kimajući glavom: — Taj ĉovjek ima pravo. Ne misliš li i ti tako, stari Time? Govori kao knjiga, premda ne izgleda tako pametan. Zaista bi nas mogao posve lako ustrijeliti kad bi nam bio neprijatelj i kad bi — doda on posebno to naglasivši — kad bi bio Zapadnjak. — Yes. Ali Zapadnjak nije — veoma odluĉno odgovori Tim, promatrajući me dobrodušnim i sažalnim pogledom. — Mora da je kakav zalutali naseljenik. — Tako je, to se vidi na prvi pogled. Zauzet ćemo se za njega i odvesti ga na pravi put. Nije baš najveći užitak kad ĉovjek zaluta na dalekom' Zapadu i kad ga uhvate Komanĉi. Uostalom i mi bismo se ovdje mogli malo odmoriti. Mjesto je zaista prikladno za to. Jim sjaše i sjede k meni a za njim se povede i njegov brat. Zatim me upita onim samosvjesnim, no istodobno i prijaznim 8
tonom kojim ljudi višega staleža razgovaraju s nižima od sebe ako ovi trebaju pomoć: — Vjerojatno nemate ništa protiv toga da vam malo pravimo društvo, he? — Prerija je slobodna za svakoga, ser. — Oho! To zvuĉi upravo kao da vam je posve svejedno što vam mi želimo savjetovati i pomoći. — To je vrlo ljubazno od vas, ali ja ne trebam ni savjeta ni pomoći. — Ne? — upita Jim, uzdigavši obrve i sumnjiĉavo me promatrajući. — Vi dakle niste zalutali? — Nisam. — Dakle poznate ovaj kraj? — Poznam. 10 — Hm.. Ĉudno. Kladim se za svoju mazgu protiv mlade koze da niste Zapadnjak. Možemo li doznati što radite ovdje i kako se zovete? — Zašto ne? Ali ja sam prvi bio ovdje pa dakle imam pravo da to pitanje najprije upravim vama. — Bless me, pazi kako taj ĉovjek poštuje dobre obiĉaje! No kako smo zaista kasnije došli ovamo, bit ćemo dobrodušni i reći ćemo vam da smo Zapadnjaci, pravi pravcati Zapadnjaci i to da nismo nikakvi le-šdnari kakvih sad na stotine ĉine staru preriju nesigurnom. A kako se zovemo? Naše pravo ime vas vjerojatno uopće neće zanimati, jer nas cio svijet naziva samo „Oba Snafla", zbog naših nosova, znate. To baš nije posve 9
ugodno, ali mi smo se već toliko priu-ĉili na to da nas to više ne smeta. Sad znate što smo mi i kako se zovemo, pa držim da ćete i vi sad odgovoriti na moje pitanje. — Vrlo rado — odgovorih služeći se gotovo doslovno njegovim vlastitim rijeĉima: — I ja ću biti dobrodušan pa ću varft reći da sam Zapadnjak, pravi pravcati Zapadnjak, te da nisam nikakav lešinar kakvi sad na stotine ĉine staru preriju nesigurnom. A kako se zovem? Moje pravo ime vas neće zanimati, jer me cio svet naziva samo Old Šeterhend. Ĉuvši to, Jim Snafl skoĉi na noge i vikne: — Old Šeterhend? Heigh-day! Onda imamo veliku ĉast da najglasovitijega... Nije mogao dalje govoriti, jer ga je njegov brat Tim prekinuo. — Glupost! Nemoj dopustiti da te nasamari, stari Jime! Pogledaj malo bolje toga ĉovjeka! Zar da je to Old Šeterhend! Taĉno znam da imaš oĉi u glavi! Jim posluša bratov poziv pa me odmjeri od glave do pete a onda razoĉarano prizna: — Well, imaš pravo, stari Time, taj ĉovjek nije Old Šeterhend. Kako sam to mogao i pomisliti! Kad bi on bio Old Šeterhend, onda bi i rakuna mogli smatrati grizzlijem! Rekavši to on opet sjede, a ja mu dobacih: — Ja govorim istinu, vjerovali vi meni ili ne. — Pshaw! — nasmije se Jim. — Vi se ne zovete Old Šeterhend. Ja bolje znam tko ste vi i što ste. 11
\— No, tko sara? 10
. — Vi ste joker, šaljivĉina koji nas želi povući za naše dugaĉke nosove, ali to vam neće uspjeti. Maloćas sam od samoga iznenadenja što sam neoĉekivano ĉuo ime Old Šeterhend zaboravio da ja toga glasovitog lovca poznam. — Ah, vi ga poznate, mister Snafl? t— Poznam. — Možda ga ĉak dobro poznate. — Ne baš posve dobro. Jednom smo ga vidjeli u Fort Clarku na rijeci Missouri. — U Fort Clarku? Zar je on zaista bio u Sjevernoj Dakoti? O tome ne znam ništa. — To vam rado vjerujem, jer sam uvjeren da o Old Šeterhendu uopće ne znate ništa osim imena. Kažem vam da je taj lovac veoma visok i silno plećat ĉovjek s bradom crnom poput ugljena koja mu pada na prsa. Prije nego što se sprijateljio 's Vinetuom ovaj ga je tomahavkom 'udario po ĉelu pa se trag toga udarca i danas vidi. — Brazgotina od udarca tomahavkom na ĉelu? Vrlo visok i dvostruko širok ĉovjek crne brade? Hm! Onda ste zaista dopustili da vas netko povuĉe za vaš dugaĉki nos, mister Snafl. Old Šeterhend nije nikad bio u Fort Clarku. Ĉovjek kojega ste upravo opisali je traper Stoke iz Jowe koji je zaista nekoliko puta ustvrdio da je on Old Šeterhend, sve dok tome nije netko stao na put. - A tko? - Pravi Old Šeterhend. - Ah! Dakle vi? — Jeste, ja... 11
— A kako se to zbilo, ser? Zaista sam veoma radoznao i htio bih da to ĉujem. — Sve se odvilo veoma kratko i jasno. Bilo je to takoder u jednom fortu, ali ne u Fort Clarku već u Fort Randalu, takoder na rijeci Missouri. Došao sam onamo da popunim svoju zalihu municije pa sam u dućanu našao društvo ljudi koji su sjedili oko njega i požudno slušali njegove laži. Upitao sam ga je li on zaista Old Šeterhend, a kad mi je to potvrdio izjavio sam da sam ja jedini ĉovjek koji ima pravo na 12 to ime. Kako me je on zatim nazvao lašcem, pružio sam dokaz da govorim istinu. — Dokaz? A kakav? — Udario sam ga šakom po glavi da je smjesta tresnuo na zemlju. — Well! Hoćete li biti tako dobri da mi pokažete tu šaku? — Evo je. Pružio sam mu ruku, a on je uze u svoju pa je stane ogledavati i opipavati, a onda izjavi smijući se: — Vi ste zaista vanredni šaljivac. Ta to je ženska ruka. Tako meke prste imala je naša pokojna tetka. To taĉno znam, jer sam od nje dobio mnogo ĉestitih zau-šnica, ali me ni jedna nije oborila a pogotovu nisam od nje pao u nesvijest. I s tim prstima vi obarate ĉovjeka na zemlju? — Tako je. — Da izgubi svijest?
12
— Obaram ga ĉak tako da se nikad više ne probudi, ako to želim. — Well! Budite sad tako prijazni pa i mene tako udarite. Lijepo vas molim, uĉinite to! Htio bih znati kako je kad je ĉovjek u nesvijesti, To mora da je najuzvišenije od svih ĉuvstava. Jim se nasmije i pruži glavu prema meni, ali mu odgovorih: — To ne smijete od mene tražiti, mister Snutfle, jer kod vas bi sigurno bila potrebna dva udarca. - Kako to? — Jedan za glavu, a jedan za nos. — Ah, tako. Dobro ste se izmotali, ali mi sad znamo kako stoji stvar s vama. Da ste vi zaista Old Šeterhend, vi biste me sad udarili, jer taj ĉovjek sigurno ne dopušta da ga nekažnjeno nazivaju šaljivcem. — Pogotovu što ta rijeĉ ovdje znaĉi lažac — mirno dodah. — Bili ste tako ljubazni da se poslužite izrazom koji će me manje ozlovoljiti, pa mi upravo ta vaša prijaznost zabranjuje da vam ispunim želju. — I opet dobar izgovor! Znate li možda kakve puške ima Old Šeterhend? —.Dakako da znam. - No? 13— Ima tešku pušku za medvjede i Henryjevu opetušu. Moram primijetiti da sam zbog kiše koja je padala prošle noći spremio opetušu u njezinu prevlaku. Jim Snafl pokaže na pušku koja je ležala kraj mene i upita: 13
— Želite li možda ustvrditi da je taj stari nesretni top Old Šeterhendova medv jedar ka? — Dakako. — Onda bismo top iz Washingtonovih vremena mogli nazvati salonskim revolverom! A ova pušĉica za nedjeljne lovce koju ste tako nježno ovili, to je vjerojatno henrijevka? — Jeste. — Onda mi je pokažite! Volio bih je pogledati. — Zar vam je i onaj drugi Old Šeterhend u P'ort Clarku pokazao svoje puške? — Nije. — A zašto nije? "
>
— Tko bi se usudio dosadivati takvom ĉovjeku? — A meni posve hladnokrvno dosadujete! Je li on imao uza se pušku za medvjede i opetušu? — Ne znam. Uostalom, nije ni potrebno da to znam. Kažem vam da je to bio pravi Old Šeterhend: šešir širokog oboda, lovaĉki kaput od losove kože, lovaĉka košulja od jelenske kože, hlaĉe od jelenske kože i dugaĉke ĉizme. Old Šeterhend hoda tako odjeven. Drugaĉije ga nitko ne smije i ne može predoĉiti. A sad pogledajte samo sebe! Na vama jedino šešir ima "/eze s rijeĉi „lovac" ili „Zapadnjak". Sve ostalo spada za plug ili u kunićnjak. A što je glavno: Old Šeterhend uopće nije u ovom kraju već prijeko u planinama Gros-Ventre. — I vi to možete tako ĉvrsto ustvrditi?
14
— Mogu. Vi i ne znate što se tamo prijeko dogodilo. Jeste li već ĉuli za Vinetua? — Za poglavicu Apaĉa? Sto znate o njemu? — Da je mrtav. Da, zamislite, taj divni ĉovjek mrtav! Siouksi-Ogellahi su ga ustrijelili na planini Hancock a Old Šeterhend je dakako pošao u potjeru za njima da osveti smrt svoga glasovitog prijatelja. Kažem vam da ni jedan od njih neće spasiti 14 živu glavu! Old Šeterhend nikad uzalud ne prolijeva krv, ali u ovom sluĉaju neće mirovati prije nego što te crvenokošce ne potamani do posljednjeg ĉovjeka. Želite li još uvijek tvrditi da ste Old Šeterhend? - Želim. — Onda nam dspripovjedite što se dogodilo gore na planini Hancock! — Dosta mi je što sam to doživio pa ne želim o tome još i pripovijedati. — Well! Uvijek imate izgovor koji i ne zvuĉi loše. Ĉovjeĉe, vi mi se zaista svidate. Ili ste ludi pa smatrate da ste netko .koji uopće niste. U tom se sluĉaju moramo zauzeti za vas da se ne biste najzad smatrali turskim sultanom ili kineskim carem. Ili se pa samo šalite, a onda ste drug koji vrlo dobro pristaje uz nas budući da smo i mi ljudi koji se volimo našaliti. Ako putujete istim putem kao i mi, povest ćemo vas sa sobom. Odakle dolazite? — S planina Gros-Ventre. — Well! Dobar odgovor. A kamo ste pošli? 15
— Apaĉima. — The deuce! Sto želite od njih? — Želim im javiti Vinetuovu smrt. — Ĉovjeĉe, vi zaista ne zaboravljate ulogu! Uostalom, kad biste to doista i namjeravali, uzalud biste pošli na taj opasni put, jer Apaĉi svakako već znaju da je Vinetu mrtav. — Posve taĉno! Nisam mogao odmah otići, jer su me neke okolnosti zadržale, pa su me glasine daleko pretekle. Poznato je kako se vijesti ovdje na Zapadu brzo šire. Ipak moram onamo. Apaĉi moraju ĉuti što im pripovijeda oĉevidac. — Oĉevidac! Vi ste zaista divni. Bit će nam najveći užitak ako ostanete uz nas. Mi smo naime htjeli preći preko Canadiana, a onda otići gore u Santa Fe. To je bar neko vrijeme i vaš smjer puta. Hoćete li nam se pridružiti? — Hoću, jer se i vi meni svidate. — Well, dakle smo se dogovorili. Jahat ćete s nama. Znate li vi što to ima da znaĉi? — Nešto osobito sigurno ne. 15— Oho! Moramo proći podruĉje Romanca koji se opet skupljaju protiv bijelaca. Tvrde naime da su ih bijelci prevarili za neku robu što su je imali primiti. Možda imaju i pravo. Ako nas uhvate, izgubljeni smo, — To je istina, ali ste se krivo izrazili. — Onda se vi izrazite pravilnije. — Ako nas uhvate, onda smo glupi. — Well, nije loše reĉeno. Nadam se da ste zaista tako pametni kako mudro zvuĉe vaše rijeĉi, pa da nećete dopustiti da vas 16
uhvate. Sad smo se odmorili pa ćemo krenuti dalje. Podite po svoga konja, ser! — Nije potrebno. On će doći sam. Zazviždao sam, a konj dokaše oko grmlja. Kad su oba Snafla ugledali divnoga bijelca s crnim šarama najprije se neko vrijeme nijemo zagledaše u njega, a zatim Jim viknu: - Lack-a-day, to je konj! Kako ste došli do njega? — Poklonio mi ga je Vinetu. — Ah, dajte zavežite! Zar će vam Vinetu pokloniti takva konja? Toliko ne smijete pretjeravat! u svojoj ulozi! Otvoreno ću vam reći da mi se sad ĉinite sumnjivi. Ĉovjek kao što ste vi i taj dragocjeni konj! Nadam se da nas neće sresti nitko kome pripada taj konj i koji bi onda brzo skupio porotu da nas dade objesiti. To baš ne bi bio najveći užitak. - Nemajte brige, mister Snafl! Ja nisam ko-njokradica. Već i po tome što me konj tako. rado sluša, možete razabrati da sam mu ja vlasnik. Nekada je pripadao jednom poglavici Siouksa, kojemu ga je Vinetu zaplijenio. — Ako je tome tako, onda zaista ne znam što da mislim. Tko jaši na takvom konju ne može biti jednostavno skitnica, ali pravi Zapadnjak neće na sebe navući takve platnene vreće kakve, vise s vaših ruku i nogu! Vi ste za mene zagonetka. — Možda, ali nemojte sebi time razbijati glavu. Rješenje će doći samo po sebi. — Ali što prije, ako smijem zamoliti. Smatrao sam vas šaljivcem, ali me je ovaj konj potakao da se zamislim. Na sreću
17
imate otvoreno, pošteno lice pa ćemo pokušati s vama. Uzjašite dakle da možemo dalje! 16 Kako sam već rekao, taj mi susret nije u prvi ĉas bio nepoželjan, a sad me je poĉeo zabavljati. Da, upravo sam se radovao što sam sreo te ljude. Oba ĉestita Snafla nisu nikako htjela povjerovati da sam ja Old Šeterhend. Njih je onaj Stoke zaveo u bludnju, a moje odijelo pridonijelo je da se njihova sumnja još pojaĉa. Oĉito su me smatrali šaljivcem ili pak ĉovjekom u ĉijoj glavi nešto nije u redu, a sad su dapaĉe pomalo sumnjali da sam konjokradica! To me je zabavljalo, pa kad sam sad uzjahao i kad smo krenuli, smjestio sam se na sedlu tako kao što to ĉini ĉovjek koji rijetko jaše. To ih je još više potkrijepilo u uvjerenju da sam neka sumnjiva liĉnost. Ĉešće su potajice nešto razgovarali o meni, pa sam opazio da me oštro promatraju. Bilo bi dovoljno da sam im pokazao samo Henry-jevu opetušu pa da ih uvjerim o protivnom, ah ja sam uživao u tome da ih ostavim neka sebi taru glavu 0 meni. Tako je najzad došlo do toga da su oni poĉeli žaliti što su me poveli sa sobom. Predveĉer se ulogorismo na rubu neke šume. Bilo je razumljivo da smo radi Komanĉa morali ĉuvati stražu, pa sam pozvao braću da utvrdimo red stra-žarenja. Izjaviše mi da mogu cijelu noć spavati, jer da će oni naizmjence bdjeti. Nepovjerenje im je dakle poraslo. Da ih previše ne zamorim, ja bih im u drugim prilikama dokazao da sam zaista ĉovjek koji sam tvrdio da 18
jesam, ali sam u toku posljednjih noći veoma slabo spavao, jer sam bio sam, pa se ni s kime nisam mogao zamjenjivati na straži, tako da mi je bilo milo da se danas odmorim. Legao sam dakle i ĉvrsto zaspao sve dok me pred jutro nisu probudili. Opetušu sam za vrijeme spavanja držao u rukama da je Snuf-flei ne bi mogli ogledati. Krenuli smo vrlo rano. Imali smo otprilike još ĉetiri sata jahanja dok ne stignemo do Beaver-Creeka. Za vrijeme toga jahanja bio sam isto tako šutljiv 1 zamišljen kao i juĉer. Ni moji suputnici se nisu trudili da povedu razgovor. Najmilije bi im bilo da me se riješe. Mora da je prošla polovina spomenutog vremena i mi smo se upravo nalazili na maloj otvorenoj savani a Lav krvne osvet* 17kad se pred nama pojavi neki osamljeni jahaĉ. Kretao se smjerom koji ga je morao dovesti ravno do nas. Kad nas je opazio, potjera svoga konja nadesno da bi se podalje razmimoišao s nama. To je bilo sumnjivo. I braća Snafl su to opazila pa Jim reĉe: — Taj ĉovjek ne želi da nas sretne. Bijelac je. Mi to vidimo, pa mora dakle i on razabrati da nema pred sobom crvenokošce. Zašto ne želi da zna za nas, stra-ri Time? — Vjerojatno jer u tom podruĉju ne smiješ vjerovati nikome, pa ni onda ako je bijelac — odvrati Tim. — Mi ćemo,mu ipak dokazati da nama smije vjerovati. Možda će i za nas biti dobro da doznamo odakle dolazi i je li naišao na tragove Komanĉa. Skrenimo dakle k njemu! 19
Da to nisu uĉinili, ja bih ih pozvao da uĉine, no ovako sam šutke pojahao za njima, rte rekavši ništa. Jahaĉ je opazio da želimo k njemu. Da nam je sada još više izmaknuo, bilo bi to još sumnjivije. Budući da smo bili trojica, lako bismo ga uhvatili medu se. Zato je bio toliko pametan da prihvati ono ĉemu nije mogao izbjeći, pa pojase prema nama. (Kad nam se približio, vidjeh da jaše vrlo dobroga konja, a na svoje ĉudenje opazih da je konj osedlan i zauzdan na naĉin u Americi posve neuobiĉajen. Sedlo i remenje bili su naime izradeni gotovo taĉno prema skupocjenoj konjskoj opremi koju u Perziji nazivaju rešma, Ta je imitacija bila izradena jeftino, a izradile su je ruke koje nisu poznavale pravu rešmu, no zato ipak nije balo ništa manje upadljivo što sam ovdje na ameriĉkom Zapadu ugledao perzijsku rešmu. Zaista nisam znao kako da to rastumaĉim i što da mislim o tome. Doživio sam već mnogo neobiĉnih stvari, ali na takvu neobiĉnost sam rijetko naišao. Jahaĉ je bio Amerikanac. Sigurno je da tu opremu nije mogao dati izraditi kod sedlara. B'io je odjeven poput Zapadnjaka, na ledima je nosio pušku, a o pojas imao je obješen revolver, bowie nož i. .. jedva sam povjerovao svojim oĉima ugledavši dugaĉki perzijski handžar ĉiji je držak bio veoma umjetniĉki ukrašen srebrom. Kako je taj Zapadnjak došao 18
20
do toga istoĉnjaĉkog oružja? To nikako nije mogla .biti ĉista stvar! On mrzovoljno pozdravi i silom prilika zaustavi konja kad smo mu uzvratili pozdrav. Jim Snafl ga upita: — Hoćete li nam zamjeriti, ser, ako vas naĉas zadržimo? Komanĉi su se izvukli iz svojih rupa, a u takvim je prilikama uvijek dobro znati je li podruĉje koje leži pred tobom sigurno ili nije. Dolazite li možda s Beaver Creeka? — Dolazim — odgovori upitani, uspravivši svoj visoki lik i nestrpljivo pomaknuvši širokim ramenima. — Ako želite nešto doznati, budite kratki: žuri mi se. — Neću ništa nepotrebno reći. Kojim ste putem došli s one strane Creeka? — S Antelope Hillsa uz Canadian. — Sami? - Yes. — Onda ste zaista smion ĉovjek. Jeste li naišli na tragove Komanĉa? — Nisam. — Ali prijeko je navodno već došlo do sukoba. — O tome nisam ništa ĉuo. Jeste li sad svršili? Moram dalje! — Da, odgovor je jasan i ja sam svršio. Lijepa vam hvala, ser, pa vam i dalje želim sretan put! — Hvala. Ostajte mf zdravi! Snaflovi su bili zadovoljni, ali ja nisam. Ako su mi se neobiĉna konjska oprema i handžar u prvi ĉas uĉinili ĉudnim, sad mi je to više udarila u oĉi prevelika stranĉeva žurba. Uĉinilo mi se da se neĉega plaši. Nije bilo vjerojatno da se posve sam spustio s 21
Ante-lope-Hillsa. Zato sam, kad je htio da potjera konja, pritjerao svoga bijelca tik do njegovoga konja i rekao: — Još samo ĉas, ser! Kakva je to neobiĉna oprema kojom ste tako lijepo ukrasili svoga konja? Još nikad nisam vidio nešto takvo. — To vas se ništa ne tiĉe! — grubo odvrati on i nestrpljivo pokuša proći kraj mene. Ja sam mu medutim zakrĉio put i nastavio: — Taĉno. To me se ništa ne tiĉe, ali ja sam radoznao ĉovjek i htto bih da znam. 2
*
19— Maknite mi se
s puta! — dreknu on na mene. — To je meksiĉka oprema. Sad znate, pa se s tom. svojom radoznalošću nosite do davola! Podbode konja da se propeo da bi u luku objahao oko mene, ali ja podbodoh svojega, na još veći skok, pa ostadoh uz njega i odgovoriti mu: — Varate se, ser. To nije meksiĉka oprema već perzijska. Smijem li upitati odakle vam taj neobiĉni strani bodež za vašim pojasom? — Ne, to ne smijete pitati. Kojim pravom ... Uto ga prekinu Jim dobacivši mi prekorno: — Što vam pada na pamet! Ostavite toga džentlmena na miru! Neću dopustiti da se ovdje bez ikakva povoda upuštate u tuĉnjavu! Ja se uopće i nisam obazreo na~ njega već rekoh strancu:
22
— Taj je bodež perzijski handžar pa zahtijevam da izjavite kako ste došli do njega. Konj na kojem jašite nije vaše vlasništvo! — I vi se usudujete to ustvrditi? — prodere se on na mene. — Hoćete li da vam tanetom prosviram glavu? Snaflova upadica podigla mu je hrabrost. On se maši revolvera. — To nećete uĉiniti — mirno odgovorih. — Pogledajte svoje ĉizme i svoje ostruge! Pristaju li one u te istoĉnjaĉke stremenove? Koni nije vaš. Kome ste ga ukrali? — To ću ti odmah reći tanetom, ti radoznali nitkove! On potegnu revolver iz tobolca da ga uperi u mene, ali ja brzo zamahnuh rukom i udarih ga šakom po sljepoĉici da je ispustio uzde i pao s druge strane konja, pa ostao ležati na tlu. Sjahao sam da odmah pretražim njegove džepove. Uto i Jim Snafl skoĉi sa sedla, pritrĉi bliže, zgrabi me za ruku i poviĉe: — The deuce, ĉovjeĉe, ĉini se da smo u društvu razbojnika! Ako odmah ne ostavite toga ĉovjeka na miru, udarit ću vas kundakom po glavi! Jim je pokušao da me silo'm podigne na noge, ali mu to nije uspjelo, premda je napeo svu snagu. Otresao sam ga se, uspravio se i mirno, ali vrlo odluĉno odgovorio: 20 — Moja je šaka brža od vašeg kundaka, gospodine Snafl. Old Šeterhend nije razbojnik, ali nije ni tako lakovjeran kao vi. Postite me da radim što hoću, inaĉe će vas moja šaka pogoditi isto tako kao što je ovoga lažljivca srušila s konja! 23
— Ali — ali — zaplašeno zamuca Jim — ta on vam mje uĉinio ništa nažao! — Meni nije, ali drugima jeste. To ću vam odmah dokazati. Sagnuo sam se i ispraznio džepove on^sviještenoga ĉovjeka a da mi pri tom nije nitko smetao. Našao sam samo stvarĉice što ih sa sobom nosi svaki Zapadnjak, ali nisam našao ništa što bi potvrdilo moju sumnju. To je navelo ĉestitog Jima da mi predbaci: . — Eto, vidite da ste se zabunili. Niste našli ništa. Ne napada se ĉovjeka kao divlja zvijer, samo da.... — Molim, nemojte se žestiti — upadoh mu u rijeĉ. — Sadržaj njegovih džepova dokazuje samo da je Zapadnjak, ali ne dokazuje da je vlasnik toga konja. Sad ćemo pogledati što se nalazi u bisagama. Otvorio sam jednu, posegnuo u nju i izvukao nešto što Zapadnjaci ne obiĉavaju nositi sa sobom, naime malu knjigu uvezanu u kožu. Otvorivši je, ugledao sam perzijska slova ali ne tiskana, već ispisana rukom. Na stranici koju sam nasumce otvorio proĉitah: ,,Du yar zirak u az bada ih kuhun du mani, Faragat-i va kitab-i va guša i caman-i! Man in huzur bi dunya va achirat na diham: Agarci dar pay-am uftand chalki, anjuman-i". Bila je to „Gazela" spjevana u mutaskom ritmu iz „Divana" pjesnika Hafisa, jednog od najvećih liriĉara koji su se ikada rodili u Perziji! Kako bi takva knjiga mogla biti vlasništvo jednostavnog neobrazovanog Zapadnjaka? Nikako! Takvi
24
ljudi ne uĉe perzijski jezik i sigurno se za vrijeme jahanja kroz podruĉja neprijateljskih Komanĉa ne bave Hafisom. Tražio sam dalje i našao osim jedne „huke", perzijske vodene lule, razliĉite druge predmete po kojima Se sigurno dalo zakljuĉiti da je zakoniti vlasnik konja bio ili Istoĉnjak ili je bar imao istoĉnjaĉke obiĉaje. Sve 21to daleko na ameriĉkom Zapadu! To mi je zaista davalo povoda da se zaĉudim. Zar je vlasnik tih predmeta bio kakav bogati Amerikanac koji je sad jahao kroz preriju a prije toga je boravio u Perziji ili uopće na Istoku? Orobili su ga a možda i ubili. To smo svakako morali istražiti! Oba Snafla stajala su kraj mene, jer je Tim takoder sjahao — pa su napeto oĉekujući i svakako s veoma neodredenim osjećajima gledali što radim. Kad sam izvukao huku, Jim radoznalo upita: — Što je to? Cijev s glavom i staklenom bocom! Da nije kakav ljekarniĉki aparat ili da ne služi za destilaciju likera? — Nipošto. To je perzijska lula. Kod nje dim prolazi kroz vodu. — Dim prolazi kroz vodu! To mora da je najveći užitak! Dakle taj ĉovjek koji leži ovdje na tlu puši kroz tu bocu s vodom? — Ovaj nipošto 'ne puši. Puši netko drugi kojega svakako moramo još pronaći. — A kakva je to knjiga? — To je perzijska knjiga. Uopće svi su ti predmeti perzijski. — Kako možete znati da je to perzijska knjiga? — Jer je ĉitam. 25
— Vi... dakle razumijete... perzijski? — promuca on. — Razumijem. — Zar možda ta Perzija leži u velikoj pustinji Sa-hari gdje ljudi sjede na devama? — Ne leži u njoj, ali nije ni predaleko odande. — Zounds! Jesi li ti to ĉuo, stari Time? — Yes — odvrati njegov šutljivi brat. — Pogledaj me malo! - Yes/ Pogledali su jedan drugoga pa ne mogu ustvrditi da su njihova lica pri tome odavala izraz pretjerane mudrosti. — Tim, jesi li ĉuo što su u Jefferson Citvju pripovijedali o Old Šeterhendu? — Morao sam ĉuti. Bio sam prisutan, a imam l zdrave uši. 22 . — Sto su rekli koliko je puta bio u Sjedinjenim Državama? — Govorili su da je dosad bio ĉetrnaest puta ovdje. — A u meduvremenu? — U meduvremenu je navodno krstario kod Turaka, Kineza i Crnaca, a i ondje gdje se jaše na devama •i gdje se zbog silne vrućine s ĉovjeka Ijušti koža i krzno. — Well. Sad zamisli da je taj naš pratilac ovoga stranca udarcem šake oborio s konja tako da je izgubio svijest! - fes!
— Govori se da Old Šeterhend razumije jezike svih tamošnjih Kineza i drugih muslimana?
26
_ Da, tako se govori. Veli se da s muslimanima govori svim indijanskim narjeĉjima. — Well. Sada dopustite da vas upitamo jeste li bili u tim zemljama i jeste li s tamošnjim džentlmenima govorili njihovim jezikom? r- Istina je da sam tamo bio i da sam tako govorio — odgovorili, jer se s tim posljednjim rijeĉima obratio meni. — Onda smo nas. dva Snafla vjerojatno bili veliki magarci. Recite, je li istina ono što ste nam juĉer ispripovjedili o traperu Stokeu iz Fort Randala? • — Od rijeĉi do rijeĉi. — Onda je ovaj vaš stari top možda prava med-vjedarka. Kad biste sad bili još tako Ijubezni da nam pokažete i drugu pušku! — Onu koju ste juĉer nazvali pušĉicom za nedjeljne lovce? A znate li kako izgleda Henryjeva opetuša? — Yes. Dao sam da mi je taĉno opišu. Odmah bih znao što je na stvari. — Onda je pogledajte, nemam ništa protiv toga. Izvadio sam pušku iz prevlake i pružio im je. Promotriše je a njihova smetena lica bila su upravo divna. Razabrali su kako su pogriješili pa se nisu usudivali da me pogledaju. — Hej, što kažeš, stari Time, o toj pušci? — promrmlja Jim. — To je Henryjeva opetuša! 23— Nema sumnje. A tu je i umetnuta srebrna ploĉica s imenom. Možeš li ga proĉitati? — Yes. Old — Shat — ter — hand — proĉita Tim sriĉući slogove. 27
— Taĉno! A mi to nismo vjerovali! Mi smo toga glasovitog džentlmena ĉak smatrali... hm, smatrali smo ga konjokradicom! Jesi li već kada poĉinio takvu glupost? - No. — Ni ja nisam. To moramo ispraviti, moramo ispraviti! Ali... hm ... hm! Jimu je bilo vanredno teško da prizna svoju pogrešku. Još je neko vrijeme stajao okrenut od mene, a onda se naglo trgnu, pride k meni i reĉe: — Ser, mi smo bili najveće budale koje uopće mogu postojati u toj staroj preriji, naime ja i moj brat Tim. Medutim, prema svemu onome što sam o vama ĉuo nadam se da nam to nećete predugo zamjeriti. Smijte nam se koliko god hoćete, a kad se dovoljno nasmijete, nemojte više na to misliti! — Dakle sada vjerujete da sam Old Šeterhend? — Yes — kimne Tim, a njegov brat izjavi malo razgovorljivije: — Dakako da vjerujemo. Mi se dapaĉe zaklinjemo kad bi sad netko došao koji bi htio posumnjati u to, dobio bi od nas dvojice toliko tanadi u tijelo da bi postao proziran kao sito. Je li vam i dalje pravo da ostanemo u društvu? — Jeste, dokle god nas vodi isti put. A sad se vratimo tome strancu. Vidim da se opet miĉe. Najprije se moramo pobrinuti da nam ne .umakne. Imali smo sa sobom remenje pa smo toga ĉovjeka svezali tako da se nije mogao ni maknuti. Koliko su mi se Snafli prije usprotivili toliko su sad pokazivali veću želju da mi pomognu.
28
Sputani se ĉovjek ubrzo osvijestio. Pokušao je ustati i osjetio da ne može. To ga je potpuno dovelo k svijesti. Ugledao nas je gdje stojimo pred njim, zagledao se nekoliko trenutaka u nas, a kad je postao svjestan onoga što se dogodilo, žestoko se napne da prekine remenje. To mu nije uspjelo, pa vikne na m«ne:
- Sto vam pada na um? Najprije ste me udarili po glavi, a sad mi vežete ruke i noge! Što sam vam uĉinio? Ja moram dalje, moram brzo dalje i zahiije-vam da me odmah odvežete! ' — Rado vam vjerujem da želite što brže odavde — odgovorih mu. — Možemo oĉekivati da će vaši progonitelji ubrzo biti ovdje. — Dobro da to znate — odvrati protivno mojem oĉekivanju. — Zato me brzo oslobodite, a onda pobjegnite zajedno sa mnom! — Ne znam kakav bismo povod imali za to. — Najveći koji uopće može postojati! - A koji? — Komanĉi! — Kanite li nas nasamariti da oni^ dolaze? — Ne kanim vas nasamariti, to je istina! — Pshaw! Sad ste zapjevali posve drugu pjesmu. Još maloĉas ste ustvrdili da ih niste vidjeli i da niste ni ĉuli za njih. — Jer se nisam trebao obazirati na vas. Sad je druga stvar! Ako me odmah ne pustite, bit ćete izgubljeni zajedno sa mnom. Oni dolaze, a ima ih više od šezdeset ratnika!
29
— Lijepo! Onda ćemo ih upoznati, a, i oni će upoznati nas. Ali bih prije htio od vas koješta doznati. — Odvežite me! Prije vam neću ništa odgovoriti. — Obratno! Nećemo vas prije odvezati dok ne doznam ono što želim znati. — Tako samo gubite vrijeme, pa i mene i sebe tjerate u sigurnu smrt! — Ja ne mislim tako pa vam savjetujem da mi na pitanja odgovorite ĉistu istinu! Poĉeo me je grditi i obasipati svim mogućim uvredama, ali kad je uvidio da se to mene nimalo ne doima, obrati se Jimu i Timu. Kad ni to nije pomoglo, ljutite siknu na mene: — Recite što želite znati, ali ja vas uvjeravam da ćete požaliti i teško okajati svoje nasilje! — Kome pripada taj konj? — Glupa li pitanja! Dakako meni! - Taj bodež? — Takoder meni! ...
;
23— A stvari što sam ih Izvadio iz bisaga?
Vidit« ih, ovdje su! — Meni, meni i samo meni! — A ta knjiga? — Isto tako. — Kakva je to knjiga? — To su bilješke koje sam ja zapisao. — Pa to nije engleski! — Nije, to je stenograf i ja.
30
— Nemojte se truditi da mi lažete! To je perzijsko pismo i perzijski jezik. Vi ste ukrali toga konja. Odluĉite li se da budete prema meni iskreni, bit ću obziran prema vama, ali ustrajete li u svojim lažima, dopustit ću da vas vlasnik konja kazni po zakonima savane. Vi znate da se krada konja kažnjava smrću? — Smiješno! Pa ja nikako ne mogu biti kradljivac svoga vlastitog konja! Nemojte pokušavati da sa mnom zbijate šalu! Ja vidim što je na stvari. Vi ste sami kradljivci pa mi želite oduzeti konja pod izlikom da sam ga ukrao. Ta me drskost nije dirnula, ali se ĉestiti Jim Snuf-fle toliko uzbudio da je stisnutih šaka prišao k njemu i zaprijetio mu: — Nitkove! Zar smo mi kradljivci! Reci to još jednom pa ću ti navoštiti kožu da će poletjeti s tebe! Mi i kradljivci! Znaš li tko smo mi? — Bili vi tko. mu drago, pošteni ljudi niste, jer biste me inaĉe odmah pustili na slobodu! — Upravo zato što snio pošteni nećemo te oslo-boditi. Znaj da nas nazivaju „oba Snafla". —Ah, to ste vi? Onda se treba to više ĉuditi da sa mnom tako postupate. Vi me optužujete a da uopće i ne znate tko sam ja, i da nemate baš nikakvog dokaza protiv mene. Niste me ni upitali kako se zovem! — Nismo te upitali zato što bi nam i onako rekao ' lažno ime. — To mi ni ne pada na um. Za to nemam nikakva razloga. Ja sam ĉestit ĉovjek koji smije otvoreno reći svoje ime. Potpuno sam nedužan. Odvežite me na ću vam baš tim stenografskim 31
bilješkama u bilježnici dokazati da sam ja pravi vlasnik konja i svih tih stvari! 26 L — Da, da imaš, posla samo s nama, to bi ti možda i uspjelo. Pokušavaš knjigu s perzijskim pjesmama prikazati kao stenografiju? Pa to je najveći užitak! Srećom je ovdje ovaj džentlmen koji razumije perzijski i umije ĉitati knjigu. — Same laži! Zar da taj ĉovjek u plavoj krpi umije ĉitati perzijski! Lopovština!
— Ĉovjek u- plavoj krpi? Ĉovjeĉe, govori uljudnije o njemu. Kad ti kažem tko je to, zadrhtat ćeš od straha! — No, sad bih zaista volio znati tko je! Vjerojatno nema dovoljno hrabrosti da mi rekne svoje ime. — Sto? Zar će se Old Šeterhend bojati da rekne svoje ime! - Taj bijedni lik da je Old Šeterhend? Ha, ha, ha! Prasnuo je u glasan smijeh. Jim se zbog toga razljutio da je podigao nogu da ga njome udari, ali ga ja gurnuh natrag i rekoh: — Nemojte se uzbudivati zbog takvoga ĉovjeka, mister Snafl. Ubrzo će on vidjeti tko sam ja. Na njega nećemo više potratiti ni rijeĉ. Da je otvoreno priznao, možda bismo bili obzirni prema njemu. Ovako ćemo mu pokazati da ne trebamo njegovoga priznanja. — Pravo je tako, ser! Ne Vjeruje da ste Old Šeterhend! Vi ste ga udarcem šake srušili s konju pa je već i samo to dokaz. 32
Ovdje leže medvjedanka i henrijevka. Tko sad još uvijek sumnja, taj je lud, potpuno lud! Sto predlažete da sada uĉinimo? Uhvaćenikove oĉi potražiše obje puške i upraviše se onda u mene. Problijedio je, silno problijedio. Poĉeo je uvidati da uzalud poriĉe. Priĉinjao sam se da ništa ne zapažam i odgovorili Snulfleu: — Zavezat ćemo ga na konja i odjahat ćemo a njime po njegovom tragu natrag. Ubrzo će se pokazati kako je došao do svoga plijena, a isto će tako brzo moći uživati da me sluša kako s vlasnikom konja govorim perzijski. Nisam to rekao zato da bih se pohvalio, već da promotrim, kako će moje rijeĉi. djelovati na njega. 27Dakle, bilo je taĉno ono o pravom Perzijancu Ili bar ĉovjeku koji je razumio perzijski. Odmah izvedosmo ono što sam rekao. Sve smo stvari ugurali natrag u bisage na sedlu, uhvaćenika podigli natrag u sedlo pa ga ondje ĉvrsto svezali. Snuf-fleovi su uzeli njegovo oružje osim handžara koji sam ja zadjeo sebi za pojas. Zatim se vinusmo na konje i pojahasmo dalje prema Beawer Creeku, ja naprijed, a Jim i Tim iza mene, držeći stranca u sredini. Nije ni pisnuo, a budući da nisam smatrao vrijednim da se osvrćem na njega, nisam mogao opaziti da li mu se na licu ocrtavaju ma kakve misli. Naš pothvat nije bio neopasan. Kad je taj ĉovjek maloĉas govorio o Komanĉima, nije zvuĉalo tako da je sve izmislio. Mogla je zaista posrijedi biti istina, pa smo sada morali biti 33
vanredno oprezni. Na otvorenoj savani već smo izdaleka mogli ugledati svakoga tko bi nam dolazio u susret, ali kad smo kasnije zašli u šikaru i šumu, pojahao sam radi veće sigurnosti dobar komad puta naprijed da bih mogao svoje pratioce u sluĉaju opasnosti opomenuti. Sad je trebalo udvostruĉiti pažnju. Morao sam paziti na trag koji nismo smjeli izgubiti, a istodobno i oĉi i uši uperiti oštro naprijed da nas neprijatelj možda ne iznenadi. To je da- " kako smanjivalo našu brzinu, a ipak smo se morali žuriti, jer ako se ĉovjek, kojemu je bio ukraden konj, nalazio u opasnosti, onda bi svako oklijevanje moglo biti kobno. Na sreću nije se dogodila nikakva- upadica pa stigosmo do Beaver Creeka prije nego što su prošla spomenuta dva sata. Voda u rijeci bila je plitka. Trag je na našoj obali vodio iz vode, ali prijeko nije ulazio u nju. — To je zlo. Što ćemo sad? — upita Jim. — Taj nam klipan mora reći kako je jahao. Prisilit ćemo ga da nam to kaže! Brzo sam i potajice pogledao lice našeg zarobljenika i opazio da su mu oĉi zadovoljno bljesnule. Mislio je da smo izgubili njegov trag, pa se zbog toga ponadao. Prevario se, jer je vrlo lako bilo nanovo pronaći trag. Bilo je sigurno da je on s druge obale .ušao u rijeku, pa se sad samo pitalo je li ušao uzvodno ili
22 nizvodno od mjesta na kojem smo mi stajali. Svakako je prešao vodu ukoso, a možda je, štoviše, i neko vrijeme jahao po vodi prije nego što je izašao na obalu. Da to ustanovim, morao sam se samo vratiti na ono mjesto na kojem je izišao na našu obalu. 34
Sjahao sam s konja i zašao polako u vodu da je ne zamutim. Bila je bistra i jedva tri stope duboka, tako da sam mogao razabrati dno. Uz vodu se nije ništa dalo vidjeti, ali kad se okrenuh nizvodno, ugledah dovoljno jasno tragove konjskih kopita. Bjegunac je dakle došao odozdo pa je, da zamete svoj trag, dobar dio puta projašio po koritu rijeke. Mjesto na kojem je zašao u rijeku ležalo je otprilike dvije stotine koraka daleko od mjesta na kojem je izašao iz nje. Oba Snafla su me promatrala pa ini domahnuh da pridu bliže i da dovedu moga konja. Kad su stigli do mene i kad sam im pokazao trag, Jim reĉe: — Da, to je Old Šeterhend! Mi ga vjerojatno ne bismo pronašli. Ne misliš li i ti tako, stari Time? — Yes — kimne njegov brat dok sam ja opet uz-jahao da nastavim pretragu na drugoj, desnoj strani rijeke. Lice našega zarobljenika se opet smraĉilo. Ona je kratkotrajna nada ugasla. Gledao je preda se veoma ozbiljno i zamišljeno. Opazio sam da razmišlja. . Nisam nikako mogao znati što razmišlja, ali sam bio uvjeren da ćemo to ubrzo doznati. Trag je najprije vodio duž rijeke, a zatim se u gotovo pravom kutu udaljio od nje, prolazeći priliĉno gustu šikaru i šumu. Zatim je zakrenuo nalijevo, gdje smo došli do nekog potoka, pa na obali toga potoka prestajao. S druge strane potoka ležala je ĉistina, a trava je na njoj bila zgažena. Sjahao sam i pregledao dno vode. Razabirali su se otisci konjskih dopita.
35
— Ĉini se da su tamo prijeko logorovali konjanici, Ne misliš li i ti tako, stari Time? — upita Jim Snafl svoga brata. — Yes — potvrdi ovaj. — Tko je to mogao biti? Mislite li da ćemo to doznati, mister Šeterhend? — Nadam se. Za nas je vrlo važno da doznamo tko se prije dva sata nalazio ovdje — rekoh. 29— Prije dva sata? Nemojte mi zamjeriti ako mislim da je tome i više! Sigurno ste opazili kako je trava ĉvrsto ugažena. Vjerujem da su ljudi ovdje lo-gorovali cijelu noć. — To i ja mislim. — Lijepo.. U takvim prilikama trava se ne uspravlja tako brzo kao što se uspravlja ako je samo kratko vrijeme bila zgažena. Zato mislim da su ljudi odavde otišli već prije od dva sata. — Posve taĉno, ali ĉini se da niste sve vidjeli. — Sto nismo vidjeli? — Kad su ti ljudi koji su sinoć ovdje logorovali, otišli odavde, došli su drugi ljudi, a ti su otišli tek prije dva sata. — Drugi ljudi? Vi dakle mislite da imate posla s dvije razliĉite ĉetice? — Dakako. — Onda su vaše oĉi oštrije od mojih, ĉemu se baš i ne moram ĉuditi kad se sjetim da ste vi Old Šeterhend. Hoćete li biti tako dobri da malo pomognete tom mom slabijem vidnom alatu? — Rado, ali prije toga ću prijeći preko vode. Vi zasad ostanite ovdje da mi ne pokvarite tragove što ih želim proĉitati.
36
Preskoĉili vodu koja nije bila preširoka i pretra-žih napušteni logor što sam taĉnije mogao. Kad je to bilo obavljeno, pozvan svoga konja, a za njime dodoše i ona tri jahaĉa. — Smijem li i ja sa svojim starim Timom pretražiti ovo mjesto? — upita Jim. — Htio bih znati hoćemo li uspjeti da ustanovimo isto što i vi. To bi za nas bio najveći užitak, — Nemam ništa protiv toga — rekoh. — Ljudi kao što su Jim i Tim Snafl neće se vjerojatno morati odviše namuĉiti da doznaju što je na stvari. Obojica sjašu i stanu pretraživati tragove. Pri tome su tiho jedan drugome govorili što opažaju i misle, pa se ĉinilo da se slažu. Zatim Jim rekne: — Ovdje postoji zagonetka koju nismo uspjeli riješiti. Ako Old Šeterhend veli da imamo posla s dvije razliĉite ĉetice, onda to mora da je istina. Mi 30 smo medutim mogli ustanoviti samo jednu Selicu. Gdje je druga? — Iza prve. — Ali njezin trag, ser, njezin trag! Mi ga ne vidimo. — Zar zaista? Pa ipak, taj trag leži posve jasno pred vama. Odakle su došli ljudi koji su ovdje logorovali? — Došli su taĉno s juga. Trag je dovoljno jasan, a drugoga traga nema. — To je zabluda, tolika zabluda, da zapravo ne bih mogao povjerovati da bi je mogla poĉiniti oba Snafla. — Kako zabluda? 37
— S dva razliĉita razloga. — Koji je prvi razlog? — Trag dolazi ravno s juga. Kamo vodi odavde? , . — Prema zapadu. — Trag ĉini dakle veliki kut. Kad bi vaše mišljenje bilo taĉno, onda bi ti ljudi krenuli veoma zaobilaznim putom. Tko želi poći na zapad, ne jaše ravno prema sjeveru. Prema tome ti bi ljudi morali biti ili veoma neiskusni ili ste vi u zabludi. — To će sigurno biti ono prvo: to su neiskusni ljudi. — Neće biti tako, jer protiv toga govori drugi razlog. Dajte posve taĉno pogledajte te tragove, mister Snafl! Kako je star trag koji dolazi s juga? — Toliko koliko ste i vi rekli: otprilike dva sata. — A trag koji odavde vodi prema zapadu? — Takoder dva sata. — Lijepo! Kad bi tome bilo tako — a zaista i jeste tako — onda su se ti ljudi mogli ovdje zadržavati najviše nekoliko minuta. Mora dakle da su odavde odjahali ubrzo pošto su ovamo stigli. Medutim tragovi ovdje na ovom mjestu su toliko stari da nam govore kako su nastali još juĉer. Recite mi kako se to slaže? Na Jimovom se licu odrazi zapanjenost. On smeteno pogleda brata i upita ga: — No, što misliš kako se to slaže, stari Time? Možeš li to protumaĉiti? - Not
38
'
31t- Ni ja. Tragovi koji dolaze
ovamo i vode opet odavde, stari su dva sata, ali su ipak ljudi ovdje lo-gorovali već sinoć. To je tako isprepletena stvar da se . vjerojatno uopće ne može razmrsiti. — Može, može — rekoh ja.
r- Mislite li da će vam to uspjeti? - Hoće! — Onda, molim, pokušajte! Najveći bi mi užitak bio da se ta stvar objasni. _ Razmislite malo! Sjetite se upadljivoga kuta što ga saĉinjavaju oba ta traga. Veoma je nevjerojatno da Zapadnjaci kreću takvim obilaznim putovima. Oni su odavde odjahali prema zapadu, pa bismo trebali pret-postaviti da su došli s istoka. - — Well. Ali vi ipak svojim oštrim oĉima vidite da su stigli s juga! — To uopće nije njihov trag! — Ah, dakle neki drugi trag! — Da. Pogledajte ' prema istoku. Ne zapažate li ništa? Jim me posluša pa zatrese glavom, ali odmah zatim reĉe: — Stoj, možda ga sad imam! Ĉini se da se u travi razabire neka pruga. Istina, jedva se zapaža, no ipak se može razabrati. — Tako je! Ja sam odmah opazio tu prugu. To je juĉerašnji trag ljudi koji su ovdje prenoćili. Priznajete li da se trava nakon tolikoga vremena mora opet uspraviti? — 'Tako je, imate, pravo, ser. — Trava koja je sinoć ugažena već se uspravila, pa je od okolišnje trave možemo razaznati samo po maloj razlici u boji. 39
Prema tome, ljudi o kojima se ovdje radi, stigli su s istoka, pa su danas odjahali dalje prema zapadu. To smo ustanovili. — A južni trag? — Potjeĉe od brojne ĉete konjanika koji su stigli s juga pa su svakako htjeli nastaviti prema sjeveru. Kad su medutim otkrili ovo logorište ovdje, skrenuli su nalijevo da pojasu za prvom skupinom. — Da, tako je, ser, upravo tako. Ne misliš li i ti tako, stari Time? 32 — Yes, tako je. _ Ali tko je saĉinjavao prvu ĉetu, a tko drugu? - pokušavao sam iskušati njegovu oštroumnost. — To mi nije jasno. x _ Prva se- ĉeta sastojala od bijelaca, a druga od Indijanaca. — Kako to možete s takvom sigurnošću tvrditi. Koji vas razlozi navode na .takvo mišljenje? — Dva razloga. Najprije se druga ĉeta sastojala od najmanje šezdeset konjanika, a budući da je posve nevjerojatno da bi u tom kraju bilo na okupu toliko bijelaca, možemo samo naslutiti da su to bili crveno-košci. Drugo, ti konjanici nisu bili potkovani, a na tako velikom broju nepotkovanih konja mogu jahati samo Indijanci. — Tu imate pravo, ali s kojeg se razloga prva skupina morala sastojati od bijelaca? — Jer se na tragovima njihovih konja razabiru potkove i jer je ovaj naš zarobljenik koji je bijelac, pripadao toj skupini. 40
— To je taĉno, gospodine, ali on će to poricati. — Bude li poricao, mo*-at ćemo pretpostaviti da je pripadao crvenima koji su u neprijateljskoj namjeri pošli za tim bijelcima. — Imate li razloga da to pretpostavite? — Dakako da imam. Ti su Indijanci svakako Kor manĉi, dakle ratnici koji su se pobunili, a okolnost da su zbog blijedokožaca koji su ovdje logorovali toliko skrenuli sa svoga prvotnog pravca dovoljan je dokaz da nešto smjeraju protiv njih. On je tvrdio da crvenokošce nije vidio ni ĉuo za njih, ali se njegov trag ovdje sastaje s njihovim. On nam je dakle lagao, pa me obuzima želja da napreĉac svršim s njime. Prema takvom ĉovjeku ne poznam milosti. On je dakako ĉuo sve što sam rekaq, pa se preplašio. Svoju prijetnju nisam izrekao ozbiljno, no ona Oe ipak poluĉila svrhu, jer je naš zarobljenik prekinuo svoju dotadanju šutnju, rekavši: — Ja ne pripadam njima, ser; mogu se zakleti na to. — Pshaw! Ovakvim lupežima kao što ste vi ne smije ĉovjek povjerovati ni da se najsveĉanije za3
Lav krvne osvete
33 kunu. Lagali ste nam. To je dovoljno. Budući da su crvenokose! iskopali ratnu sjekiru, moramo biti na oprezu. Vi
41
ste poricali da ste uopće vidjeli Indijance, a ipak ste bili ovdje kod njih. Zatim ste pojahali prema sjeveru, dakle onamo kamo su prvobitno nakanili Indijanci. To ste vjerojatno uĉinili po njihovom nalogu, kao njihov savjetnik, njihova uhoda. Kažem vam da će vam moje tane ili moj nož ubrzo probiti srce! Bio sam uvjeren da je on pripadao bijelcima da se od njih odvojio iz bilo kojeg razloga, možda zbog kakve podle namjere, ali sam ga, da bih pojaĉao njegov strah, doveo u vezu s Indijancima. Posljedica se odmah pokazala, jer me stao brzo uvjeravati: i— Vi se zaista varate, ser. Upravo sam tim crve-nokošcima htio pobjeći. — Neka vam to vjeruje tko god hoće, ali ja neću. — Možete mi povjerovati. Govorim vam samo ĉistu istinu. — Ne trudite se! Mi ćemo dakako poći za Indijancima, pa će se pokazati što ćemo uĉiniti s vama, hoćemo li vas izruĉiti Indijancima ili ćemo vas, još Icraće, jednostavno ustrijeliti. Na lažljivce i na kradljivce ja ne tratim vrijeme. — Ta ĉujte me! Dopustite mi da govorim, mister Šeterhend! — Ne želim ništa ĉuti. Ono što hoću doznati doznat ću sam, pa ne želim dopustiti da me vi pokušate nasamariti. — Ja vas ne pokušavam nasamariti. Promislio sam o cijeloj stvari i došao do uvjerenja da je za mene bolje da vam kažem istinu. — To bi bilo pametno od vas — odvratih mu — jer ja nisam ĉovjek kojega biste mogli baš lako zavaravati. Ubrzo ćemo stići 42
crvenokošce, a zatim ćemo se porazgovoriti s bijelcima, a medu njih spada i ĉovjek kojega ste okrali. Suoĉit ćemo vas s njime. — To možete. Ja ga nisam htio okrasti. — Oho! Onda taj konj sa svim stvarima nije njegovo vlasništvo? — Da, sve to pripada njemu. - I bodež - Jest, i on. — A stvari u bisagama? — Takoder. — Želite li možda ustvrditi da vam je on sve to poklonio? — Ne, to mi ni ne pada na um. — Onda nam samo preostaje da povjerujemo kako site mu vi to ukrali. — Nisam; postoje i druge mogućnosti. — Htio bih da znam kakve? Zar vam je možda' pozajmio konja? — Da, upravo to. On mi ga je pozajmio. — To je samo izgovor! — To nije izgovor, već istina. Sad ću biti iskren prema vama
"pa ako me budete saslušali, ne samo što ćete meni već i sebi samima uĉiniti uslugu, jer želite pojahati za crvenokošcima. — Dobro, nemojte više trabunjati! Kako se zovete? — Zovem se Perkins. — Možda sada! — Ne, uvijek. Moje je ime Perkins. NeM je bijelac unajmio mene i još dva Zapadnjaka da ga otpratimo preko planina. To je njegov konj. 43
- Tko je on i što je? — To ne znamo taĉno. On ne govori mnogo. Moramo ga zvati mister Džafar. — Džafar! Ah! Govori li engleski? — Ponešto, tako da ga možemo razumjeti. — Nalazi li se još netko s njime? — Ima dva engleska sluge koji su s njime došli iz Londona. — Zar ne znate odakle potjeĉe? — Ne znam. Kako sam rekao, gospodin Džafar je šutljiv a drži se tako da ga nismo mogli upitati ništa o njegovu privatnom životu. — Sigurno je imućan? — Da, mora da jeste. Ima dva tovama konja i dobro nas plaća. — Kako je odjeven? — Jednako kao i mi, samo što na glavi nosi šu-baru od janjećeg krzna. Kosa mu je crna, a osim 34 85toga ima veoma guste brkove koji mu vise niz usnice. Takve brkove još nisam vidio. — Koliko mu je otprilike godina? — Možda trideset. — On je Istoĉnjak, vrlo vjerojatno Perzijanac, ali ne mogu sam sebi objasniti kako Perzijanac dolazi u Ameriku, a pogotovu na Divlji Zapad. Kamo je pošao? — U San Francisko. Mi smo ga trebali odvesti u Santa Fe, gdje želi uzeti druge vodiĉe. Vjerujete li mi sad, mister Šeterhend? 44
— Ĉini se da su ti vaši podaci taĉni, a sad mi isto tako iskreno recite, zašto ste pobjegli od njega. — Vi dakle mislite da sam pobjegao? Ipak je moguće da me je on sam poslao.
, — Ĉujte, nemojte opet poĉinjati da se izmotavate! Vi ste nam dali povoda za najveće nepovjerenje, ponijeli ste se grubo i opirali ste se, tako da se sad zaista morate svojski potruditi da bismo mi o vama stekli drugo mišljenje. Reknete li još ma i jednu jedinu neistinu, mi ćemo jednostavno postupiti po zakonima prerije i ustrijeliti vas. Krada konja kažnjava se smrću, a mi nemamo ni vremena ni volje da vas još dugo vuĉemo sa sobom. — Ta ja uopće nisam ukrao toga konja! _ Pshaw! Uhvatili smo vas na konju koji vam ne pripada i s drugim predmetima koji takoder nisu vaše vlasništvo. Lagali ste nam, pokušali ste da nas zavarate u pogledu Indijanaca i u pogledu svoje osobe, što bi za nas moglo u današnjim prilikama biti kobno. To je i više nego dovoljno da s vama ukratko obraĉunamo. Ako to nismo uĉinili, te ako treba da smo prema vama obzirni, onda i vi morate biti iskreni i otvoreni. Priznajete li da ste pobjegli od toga stranca bez njegova dopuštenja? Perkinsu je oĉito bilo teško da-prizna istinu, lio uvidio je da poricanjem ne može ništa postići, pa zato odgovori: — Nisam to namjerno uĉinio, možete mi to vjerovati. Krivo je samo to što su se tako iznenada pojavili crvenokose!. Bili su mi tako blizu da sam izgubio glavu i samo još mislio kako da im umaknem. 36
' 45
- A gdje ste ih ugledali? Ovdje? — Da, ovdje. — Ali vi ste bili već otišli odavde! — Jesam, no morao sam se vratiti. Vi ste maloĉas posve taĉno pogodili da smo juĉer stigli ovamo s istoka. Vašem pogledu nije izbjegao trag, premdn se trava opet uzdigla. Logorovali smo ovdje i jutros po-jahali dalje. Otprilike nakon jednog sata jahanja gospodin Džafar je opazio da nema bodeža koji vi zovete handžarom i koji ste mi oduzeli. Mora da ga je ostavio ovdje. Htio se sam vratiti da ga potraži, ali budući da je bio stranac na Zapadu pa bi lako mogao zalu-tati, predložili smo mu da se jedan od nas vrati po oružje. Pristao je i poslao mene. — Ali na svom konju! — Da, jer je to bio najbolji i najbrži konj. On mi ga je posudio da ne mora na mene dugo ĉekati. — Ipak bi morao vjeĉno ĉekati na vas da vas mi sluĉajno nismo sreli. Pa ipak, sve da i pretpostavimo da vam je zaista posudio konja, ipak je ĉudno da je svoje stvari ostavio u bisagama. — Imao je povjerenja u mene, a osim toga cijela se ta stvar tako brzo odigrala da uopće nije ni pomislio na te predmete. — Hm! Takav bi stranac zaista mogao biti tako neoprezan. Dalje! Vratili ste se ovamo i našli ste bodež? — Jesam. Ležao je ovdje pod ovim niskim grm-Ijem i tako pokriven granĉicama da ga na odlasku nismo zamijetili. Sjahao sam i sagnuo se da ga podignem. Kad sarn se opet uspravio, pao mi je pogled izmedu grmlja prema jugu. Zaprepastio sam
46
se opazivši da mi se približuje ĉeta od preko šezdeset Indijanaca. — Komanĉa? — Da. Bili su obojeni ratnim bojama pa me je dakle ĉekala smrt ako me opaze. Grmlje me je skrivalo pred njima. Nisam smio izaći iz njega pa sam odmah svoga konja poveo preko potoka u ĉijem koritu se nisu tako lako dali zapaziti tragovi. — Zatim ste pobjegli prema sjeveru umjesto da pojašete za svojim drugovima na zapad i da ih opo-menete! 37— Da, zaista sam poĉinio pogrešku, ali sam se toliko prestrašio crvenokožaca da me taj strah' može ispriĉati. — Ne mislim da M vam to moglo poslužit^ kao isprika. Zapadnjak koji se tako prestraši kad ugleda nekoliko Indijanaca nije uopće Zapadnjak. — Nekoliko Indijanaca? Ta rekao sam vam da ih je bilo šezdeset do sedamdeset! — To je nekoliko. Mene je iznenadilo već i više stotina Indijanaca, ali se nisam prestrašio i pobjegao. Taj je stranac vama kao vodiĉu povjerio svoj život, pa ste morali pohrliti k njemu i opomenuti ga. — To nije bilo moguće. Komanĉi bi me opazili. — Besmislica! Za prvo vrijeme imali ste dosta dobar zaklon ovdje u šumi, pa biste se tek kasnije trebali vratiti na svoj trag. — Ali bilo je vjerojatno da će oni poći tim tragom! — Šta onda? Morali su se ovdje zaustaviti da taĉno pretraže logorište. Time biste vi dobili toliku prednost da bi Indijancima
47
bilo veoma teško, pa ĉak i nemoguće da vas stignu. Mora da vas je zahvatila panika koju ja nikako ne mogu razumjeti. — Ipak se to .lako dade shvatiti ako vam kažem da su Indijanci, kad sam ih ugledao, bili najviše dvije stotine koraka daleko od mene. Još samo jednu jedinu minutu i ja bih izgubio glavu. — I to je besmislica. Trebali ste samo preskoĉiti preko potoka i sakriti se. Vi ste se medutim toliko prepali da ste izgubili svaku sposobnost rasudivanja, pa ste, spašavajući svoju dragocjenu osobu, doveli u najveću opasnost živote onih ljudi koji su vam bili /
povjereni, a možda ste skrivili i njihovu smrt.
— Da, tako je_— odobri Jim Snafl. — Možda su ti siromasi u meduvremenu već napadnuti i poubijani. Ne misliS li i ti tako, stari Time? — fes — kimne njegov brat. Perkins je smeteno gledao preda se. Uvidio je da imamo pravo, pa se još jednom pokušao ispriĉati. — Sigurno nije tako zlo, jer mislim da su moji drugovi pravodobno opazili crvenokošce te se sakrili pred njima. !l — Ta pretpostavka nije ni najmanje opravdana - odgovorih. Sve kad bi i bilo tako kako vi velite, Komanĉi nišu slijepi. Imali bi pred sobom trag pa bi brzo i lako otkrili njihovo skrovište. Pa sad je bijeli dan. Vi ste postupali tako bezglavo, lakomisleno i neodgovorno da za vas uopće nema isprike. Teško ĉovjeku koji se povjerava takvom vodiĉu kao što ste vi! Zar ne znate da scout mora bez oklijevanja staviti svoj život na 48
kocku ako se radi o sigurnosti onoga koji se stavio pod njegovu zaštitu? Pokušali ste se opravdati, ali ste postigli upravo protivno. Konjokradica je lopov, ali ga ipak moramo bar donekle poštovati zbog njegove smionosti. Ali scouta, vodiĉa, koji tako kukavno postupa kao vi, moramo prezirati. Pokušat ćemo možemo li ih još spasiti, pa ćemo brzo poći za crvenokošcima. Hoćete li i vi sa mnom, Jim Snafl? — Kako možete pitati! Oba su Snafla uvijek spremni da pomognu ljudima koji se nalaze u nevolji. Ne misliš li i ti tako, stari Time? — fes — odvrati ovaj. — Moramo se požuriti. — Tako je! Petorica bijelaca, od kojih trojica uopće nisu Zapadnjaci, protiv sedamdeset crvenih koji se nalaze na ratnoj stazi, to nipošto nije najveći užitak. Recite mi mister Šeterhend, smatrate li da je istina ono što nam je sad rekao Perkins, taj takozvani scout? — Mislim da. mu možemo povjerovati, jer da nam je opet lagao, izgubio bi glavu. Prema njegovim podacima radi se o jednom strancu, njegova dva sluge te o dva Zapadnjaka. Kad bismo bar znali kakvi su ljudi ta dvojica? — To su valjani ljudi, ser, veoma valjani ljudi —. uvjeravao me je Perkins. — Ako su isto tako valjani kao i vi, onda teško njima i onoj trojici stranaca! Dakle naprijed! I onako smo ovdje izgubili odviše vremena. ]Qzjahali smo i krenuli prema zapadu, prateći trag koji je vodio uz rijeku. Kaže se da u svakoj nesreći ima sreće, pa smo tu 49
poslovicu mogli i ovdje primijeniti. Okolnost da su toga stranca, kako sam bio uvjeren, stigli crvenokošci i napali ga, bila je za nj n»-sreća. Naprotiv, sreća je bila da Indijanci nisu ugle38 39dali kukavnog scouta, te da su smatrali da je iza njih sve sigurno i nisu slutili da ih prate ljudi koji će se zauzeti za ugrožene bijelce. Vjerovao sam da je Perkins sad na kraju rekao istinu. Nisam doduše imao dokaza za to, jer su Indijanci tako izgazili tragove bijelaca na logorištu da se oni više nisu dali razabrati, ali sam se nadao da ću putem naići na jasnije znakove. To se moje oĉekivanje ispunilo nakon nekog vremena kad smo stigli do mjesta na kojemu su se crvenokose! zaustavili. Obuzdali smo konje, a Jim Snafl reĉe: — Ovdje mora da su se neĉemu dosjetili, jer su vijećali. Kad bismo samo znali o ĉemu! — Ja znam — rekoh. — Vijećali su o broju bijelaca koje su progonili. - Mislite li? A zašto? — Dosad su jahali po tragu bijelaca, ali ovdje su skrenuli s traga pa su dvojica od njih sjahala da pretraže trag. Ĉini se da se putem nisu u tome mogli složiti pa su htjeli vidjeti tko ima pravo. Budući da su upravo na ovom mjestu pazili da ne pokvare trag blijedokožaca, to ga i mi možemo još jasno razabrati, pa ću sad pogledati koliko možemo povjerovati Perkinsovim izjavama. 50
— Da, pogledajte, ser! — pozove me vezani scout. — Vidjet ćete da je sve taĉno onako kako sam rekao. Sjahao sam -i vrlo pomno pregledao otiske u tlu. Teško je bilo ustanoviti nešto odredeno, jer mjesto na kojemu su crvenokošci poštedjeli trag nije bilo dugaĉko, a ja sam želio pronaći okrenuti otisak konjskoga kopita. Nakon duljega mjerenja i usporedivanja ipak sam otkrio ono što sam tražio. Da budem još sigurniji, prišao sam konju na kojemu je jahao
scout i pretražio njegova kopita. Jim Snafl zaĉudeno zakima glavom i upita me: — Zašto to radite, ser? Ta mi nemamo nikakva posla s tim konjem. — Naprotiv, imamo — odgovorih. — Želim znati, je li Perkins rekao istinu. — Možete li to proĉitati na kopitima toga konjaf — Mogu! 40 — Zounds! To sin moga oca ne bi mogao uĉiniti. Kako to radite? — Vrlo jednostavno. Ovuda su zaista projahala šestorica bijelaca, a jedan se od njih vratio. _
-
— Kazuje vam li to trag? — Kazuje. — To je opasno, ser! - A zašto? — Jer su i Indijanci ovdje pretražili tragove, pa bi i oni, jednako kao i vi, morali opaziti da se jedan vratio. Oni dakle
51
znadu da se taj ĉovjek nalazi iza njih, pa će mu postaviti stupicu u koju bismo lako mogli uletjeti. — Ne brinite! Oni nisu ništa opazili. Ovdje je otisak samo jednog jedinog kopita, ali i taj je tako lagan i nejasan da sam ga mogao otkriti samo ja, jer sam znao da Perkins tvrdi kako se vratio. Rekao je istinu. Pronašao sam obrnut otisak kopita koji potjeĉe od lijeve stražnje noge njegovog konja. — Well! A što onda ako su i Indijanci takoder opazili taj otisak? — Onda bi nedaleko odavde postavili stupicu koju bih ja sigurno otkrio. Zato ću pomno pripaziti. Po-jašimo dalje! 2. Perzijski Mirza Nastavili smo prekinuti put, a kad nakon pola sata nisam otkrio traga nikakvoj zasjedi, bila su braća Snafl uvjereni da imam pravo. Nakon nekog vremena stigosmo na ono mjesto s kojega se Perkins vratio natrag. Njegovi drugovi nisu htjeli poĉekati na njega, već su kanili polagano po-jahati dalje. Do odluke nije dakle došlo ovdje, već dalje naprijed. Malo kasnije opazismo da su dva Tndi-janca napustila trag, jedan na desnoj, a drugi na levoj njegovoj strani. - Jesu li oni možda odjahali kao uhode naprijed? — upita Jim Snafl. — Svakako. Voda je po tragu razabrao da se približio bijelcima pa je izaslao te izvidaĉe da provjeri 41položaj. Ubrzo će s« pokazati gdje su se opet pridružili ĉeti. 52
Otprilike ĉetvrt sata kasnije vratio se najprije trag jednog izvidaĉa, a zatim trag drugoga do glavnoga traga, pa smo sada mogli oĉekivati da ćemo ubrzo naići na mjesto na kojemu je izvršen napadaj. Budući da su se crvenokošci još mogli nalaziti ondje, bio je potreban najveći oprez, ako se nismo željeli neoĉekivano namjeriti na njih. Zato sam pojahao komad puta naprijed svakoga ĉasa spreman da me oni opaze pa ĉak i napadnu. Na sreću se ta moja bojazan nije ispunila premda je okolina bila za mene opasna. Posvuda je ležalo razasuto grmlje, pa sam iza svakoga grma mogao oĉekivati neprijatelje. Onda odjednom grmlja nestade i ja ugledah na ravnici pred sobom, najviše pet stotina koraka daleko, Indijance gdje poĉivaju. Da je moj konj koraknuo svega.još ĉetiri ili pet koraka naprijed, oni bi me vrlo vjerojatno opazili. Njihovi su konji tumarali naokolo. Izmedu njih sam opazio više od desetak tovarnih konja odredenih da prenose zalihe. Budući da su se crvenokošci nalazili na ratnoj stazi, nisu imali vremena da polaze u lov, a osim toga nisu svoje potajne namjere smjeli odavati pucnjavom. Crvenokošci su saĉinjavali krug, a usred toga kruga mora da su vodeni neki važni pregovori. Krug je medutim bio tako gust da moj pogled nije mogao prodrijeti izmedu pojedinih ratnika. Od-jahao sam malo natrag, s jahao, privezao konja i pozvao oba Snafla koji su sad takoder stigli da-i oni to uĉine. — Da sjašemo? — upita Jim. — Zašto? Zar ne smijemo dalje? — Ne smijemo. Tamo vani su se zaustavili Indijanci. 53
— Napokon smo ih stigli. Jesu M uhvatili bijelce? — Jesu. — Ali valjda ih nisu poubijali? — Nadam se da nisu. — Dobro, dajte da ih pogledamo! Skinuli smo nevjernog vodiĉa s konja, svezali ga uz neki grm, a zatim pošli naprijed koliko god nam je to bilo moguće a da nas ne opaze. 42 - Uistinu, to su Komanĉi — reĉe Jim. - Ne misliš li i ti tako, stari Time? _ -yes — odvrati ovaj. — Nagurali su se na hrpu. Bijelce ne vidim. Kako možete znati da se nalaze ovdje, mister Šeterhend? — Naslućujem to! - Naslućujete? Onda to nije sigurno! — Ovdje je gotovo sigurno. Vidite li ondje desno dva tovarna konja? — Vidim ih. Zounds! To su konji onoga stranca. Indijanci su ga dakle uhvatili! — Dakako! Kakva bi razloga imali Indijanci da se ovdje zaustave i da prekinu progon da bi još o neĉemu vijećali? Sigurno je da su uhvatili bijelce. — Sto će s njima uĉiniti? — To ćemo ubrzo doznati. Sada je važno to je li prigodom napadaja potekla krv. Ako je koji crveno-kožac ranjen, a pogotovu ubijen, bijelci neće dugo ostati na životu. — Odmah će ih ovdje poklati. Da, i ja mislim tako. 54
— Ja pak ne mislim. — Mislite li da će ih crvenokošci odvući dalje? — Hoće, ali neće predaleko. Indijanci svoje zarobljenike osuduju i ubijaju uz odredene sveĉanosti, a u tu je svrhu potrebno prikladno logorište. Mjesto na kojemu se sada nalaze nije za to podesno. Tu nema vode za dulji boravak, a osim toga nije ni dovoljno sigurno. Odviše je otvoreno. Lako se dade opaziti svatko tko se ondje nalazi. Zato mislim da će Komanĉi ubrzo krenuti dalje da potraže, bolje mjesto. — Kad bismo znali gdje se to mjesto nalazi, mogli bismo prije njih otići onamo da im se prišuljamo. — Sigurno će krenuti prema rijeci, ali ne smijemo projahati ispred njih, jer bi to bio veoma opasan pothvat. — A zašto? — Mi bismo, da'budemo sigurni, morali ne samo poznavati cio taj kraj već baš ono mjesto na kojem će se Indijanci ulogoriti. Ne poznamo li ga, izvrgli bismo se opasnosti da nas otkriju. Nikako ne bismo mogli izbjeći tome da ostavimo tragove koje bi Indijanci danju morali opaziti. Ako ih pak sluĉajno poĉekamo upravo na onom mjestu ha kojem se oni žele ulogoriti, onda bismo se svakako odali. — Well, onda nećemo ići ispred njih, već za njima. Glavno je pitanje hoće li nam uspjeti da oslobodimo zarobljenike. Mi smo samo trojica protiv sedamdeset crvenih, a to je vrlo važno. — U takvim prilikama ne smijemo raĉunati s brojkama. To bi bilo potrebno samo onda kad bismo namjeravali izvesti
55
otvoreni napadaj. Budući da možemo svoj cilj postići samo luka vitinom, moramo raĉunati samo sa snagom svojega uma. — Snagom uma, vrlo dobro, zaista vrlo dobro, ser. Mislite li da i Jim Snafl i Tim Snafl raspolažu takvom snagom? — Nadam se da raspolažu, jer će nam samo u tom sluĉaju uspjeti da nadmudrimo crvenokošce. — Nadmudrimo? No, što se toga tiĉe, mislim da nećemo baš odviše .glupo postupiti. Ne misliš i ti tako, stari Time? - Yes. — Gospodo, smijem li vas nešto zamoliti? — javi se naš uhvaćenik. — A šta? — upitah. r- Ja sam sukrivac da su moji drugovi zapali u tako težak položaj, pa je dakle moja dužnost da sudjelujem u oslobadanju. Odvežite me te ćete vidjeti da ću uĉiniti sve što tražite od mene! — Da, kad bismo mogli imati povjerenje u vas — odgovori Jim. — Možete, uvjeravam vas ... — Šutite! — upadoh mu u rijeĉ. — Ĉovjeku koji tako kukavno i nevjerno napusti svoje drugove u opasnosti ne može se nikad vjerovati. — To je bilo samo zbog prepasti, ser! — Sve kad bismo vam to i priznali, ipak moramo oĉekivati da ćete se op~et prestrašiti. — Nikako! Sad znam tko je pred nama, pa me ništa više ne može iznenaditi.
56
— A vaša kukavština? Mi kanimo staviti svoj život na kocku, a vi niste prikladan ĉovjek za takav pothvat. •
•
•
•
44 — I ja ću ga staviti na kocku! — To vam ni ne pada na um! Gdje vam je zatim lukavstvo, gdje vam je "prisutnost duha koja je ovdje najvažnija! Dokazali ste da u vama nema ni traga tim svojstvima. Perkins je htio da nastavi moliti i uvjeravati, ali mu zabranih da govori, pa se opet okrenuh prema Indijancima koji su završili vijećanje. Stali su se pomicati te se krug rastvori i mi ugledasmo da usred kruga leži više ljudi koji nisu mogli ustati. Bili su dakle vjerojatno svezani a možda i mrtvi. Indijanci ih podigoše na konje i privezaše ih na njih, a zatim se svrstaše u povorku koja je krenula prema sjeveru kako sam i naslućivao, jer se ondje nalazila rijeka. Na ĉelu povorke jahao je neki stari poglavica. Bio je predaleko od nas a da bih mu mogao prepoznati lice, no bio je poglavica, jer je nosio perje na glavi, a morao je biti star, budući da mu je kosa bila posve sijeda. U smjeru kojim su pošli bilo je opet šume pa su išĉezli pod drvećem. Radi opreza poĉekali smo još neko vrijeme a zatim podosmo • onamo gdje je održano vijećanje. Tu nije moglo biti ni govora o ĉitanju tragova, jer je tlo bilo toliko izgaženo i smrvljeno da se pojedinosti nisu dale razlikovati. Mora da su bijelci ovdje bili napadnuti. Branili su se, jer smo otkrili tragove krvi. Bilo je to zlo za njih, a ni nama nije bilo nimalo milo, jer nas je prisiljavalo da se brzo latimo 57
posla, tako da nismo mogli ĉekati da nam se pruži najpovoljnija prilika. Sad se radilo o tome da podemo za Indijancima. To smo i uĉinili, ali nismo pošli ravno, već smo do šume krenuli u luku i tek kad smo zašli u nju, potražili smo mjesto na kojem su i crvenokošci ušli u šumu, Ovdje smo se bez prevelike opasnosti mogli držati njihovoga traga. Ipak sam ja zbog sigurnosti sjahao i pošao dalje pješice po dobro utabanom tragu, otprilike pedeset koraka ispred ostalih. Moji koraci nisu izazivali nikakav šum, dok mojim oĉima i ušima nije rnpglo izbjeći ništa što bi se zbilo u podruĉju sigurnosti oko mene. Razumljivo je da smo napredovali polagano, ali se to nije dalb izmijeniti. Možda smo tim 45oklijevanjem izlagali bijelce velikoj opasnosti, ali ih nismo mogli spasiti ako upropastimo sami sebe. Prolazio je tako sat za satom. Došlo je i popodne, pa ako sam se prije veoma bojao za zarobljenike, sad sam opet poĉeo gajiti nadu. Ako Indijanci stignu tako kasno do svoga logorišta, neće danas više imati vremena da smaknu blijedokošce, pridržavajući se svojih starih obiĉaja. To su dakle morali odgoditi do Jutra, a mi smo uveĉer i u toku noći morali iskoristiti priliku da sprijeĉimo umorstvo. Najveću sam nadu polagao u okolnost da Komanĉi nisu*imali ni pojma o našoj prisutnosti. Nalazili su se na svom podruĉju i znali su da sad to podruĉje izbjegavaju svi koji nisu ĉlanovi njihovoga plemena, pa smo mogli oĉekivati da će stroge mjere opreza smatrati suvišnim. 58
Već smo davno morali stići do rijeke, ali je ona upravo ovdje stvorila veliki luk. Nalazili smo se s unutarnje strane toga luka, pa su se tek predveĉer umnožili znakovi da se približujemo vodi. Sad smo kretali naprijed još polaganije nego dosada, a to je bilo dobro, jer sam uskoro ĉuo kako neki glas doziva, a drugi mu odgovara. Stigli smo u blizinu Komanĉa te se odšuljah natrag k svojini drugovima da ih zaustavim i da potražim za nas skrovište. Ubrzo smo našli prikladno mjesto na kojemu smo zavezali konje, a i Perkinsa. Taj nas je ĉovjek veoma smetao i otežavao nam sve što smo radili. Kako da ga se riješimo a da ne budemo krući nego što je to bilo prijeko potrebno ili pak da dopustimo da nas on dovede u opasnost? On nam je doduše ponudio svoju pomoć, pa je to možda i iskreno mislio, no ipak mu ndsmo mogli pokloniti svoje povjerenje. Kad smo njega i konje dobro smjestili, Jim Snafl upita: — Sto ćemo sada, ser? Tu ispod drveća imamo još dovoljno svjetla da bismo mogli poći u izvidanje a da nas nitko ne uzmogne izdaleka opaziti. Jeste li sigurni da se crvenokose! nalaze u blizini? — Jesam. Ĉuo sam dvojicu kako jedan drugome nešto dovikuju. — Tome bih se veoma zaĉudio. Niste li možda krivo ĉuli? — Nisam. Bili su to ljudski glasovi. 46 — Vjerojatno da su glasovi kakvih bijelaca. — Nisu. Kad bi ovdje bilo bijelaca, oni bi se u danim prilikama pomno ĉuvali da ne budu tako glasni. 59
— No Indijanci ne urlaju tako da ih možeš daleko ĉuti! — Ovdje nema ni govora o urlanju ni o miljama. Ako su ona dvojica Indijanaca nešto i doviknuli jedan drugome, onda je to za mene dobro došao znak za to da se oni osjećaju sigurni i da ne slute da im se još netko nalazi u blizini. Time je naša zadaća znatno olakšana. — Well, latimo se dakle te zadaće. Hoćemo li se prišuljatd Komanĉima? — Mi? Mislite li sebe? — Vas i sebe. Moj stari Tim mora ostati ovdje kod zarobljenika. — Hm! Volio bih da podem sam. — Sami? A ne sa mnom? Zar možda nemate povjerenja u mene? — Ni govora o tome, ali s onim što sam mogu uĉiniti ne želim opterećivati druge. — Opterećivati! Kakve li rijeĉi! Siguran sam da se umijem vješto šuljati! Za mene je najveći užitak kad se onako s leda približim crvenokošcu, a da taj ništa ne sluti. Silno bi me povrijedilo da me odbijete. Ja ću poći s vama, a moj će brat ostati ovdje. — No — javi se Tim, što Jim nipošto nije oĉekivao. — Nećeš? Što ti pada na pamet! Netko mora ostati ovdje na straži. - Yes. To si ti! - No. — A tko onda? 60
- Ti. — Ja? Jesi li lud? Zar da Jim Snafl ostane sjediti kad se radi o tome da se nasamare ti crveni lopovi! — Tim Snafl takoder neće ostati sjediti. — Moraš! Ja imam prednost, jer sam stariji. — Samo si za pet minuta stariji od mene, a tako malo vremena ne znaĉi ništa. Dvojci su uvijek jednako stari. Ne dopuštam da mi gospodariš, pa ću se zajedno s tobom izvana prišuljati k Indijancima. I ja želim jednom biti stariji. 47Jim je kratko vrijeme šutio. Toliko se iznenadio neoĉekivanom otporu svoga brata da mu ie zapela rijeĉ u grlu. Onda se zato još odluĉnije javi: — Upravo mi se ĉini da se želiš pobuniti protiv mene, jer sam se ja zaista prvi rodio! Samo to bi mi još trebalo! Takav mali poletarac želi meni zapovijedati! Ja idem, a ti ćeš ostati! - No. — Yes, velim ja. Tvoj no uopće ne važi! Ti neobiĉni blizanci poĉeli su onako uzbudeni postajati sve glasniji. Upozorio sam ih na to i predložio im da me puste neka podem sam, time će biti prekinuta prepirka, a da ni jedan ni drugi ne podlegnu. Jim nije medutim pristao na to. Znao sam da mi želi pokazati koliko je spretan. To mi doduše nije bilo nipošto drago, ali ga nisam smio uvrijediti pa sam se naposljetku složio. Tim nije više ništa govorio, ali mi se upravo ia tišina ĉinila sumnjivom. Zato ga upitah: — Valjda nemate nikakvih potajnih namjera, mi-ster Šnuffle? "
— No — mrzovoljno odvrati. 61
— Jeste li sporazumni da vaš brat pode sa mnom? — Yes. — Onda sam miran. Bilo'bi veoma opasno kad bi netko poduzeo nešto o ĉemu oni ostali ne smiju ništa znati. Ne samo da bi to moglo sve pokvariti već bi nas, štoviše, moglo stajati slobode i života. — Nemojte se brinuti zbog toga! — stade me uvjeravati Jim. — Za to nema nikakva razloga. Tim se ništa rie usuduje izvesti bez mene, a osim toga je za to i premlad. Punih je pet minuta mladi, zamislite! On će rado ostati da mirno sjedi ovdje dok se vratimo. Sad pak nećemo dulje ĉekati, jer će inaĉe postati odviše tamno. — Dobro! Dakle, gospodine Time, ĉuvajte stražu i nemojte otići odavde prije nego što se mi vratimo. Predajem vam obje svoje puške, jer bi me one smetale. Ne rekavši ni rijeĉi, Tim primi moju medvjedarku i opetušu, a ja otidoh s Jimom. Za vrijeme te prepirke toliko se smraĉilo da više nismo jasno mogli razabirati okolinu. Šuljali srno se 48 od stabla do stabla onamo odakle sam ĉuoi glasove. Mnogo, mnogo bi mi milije bilo da sam bio sam! Ĉuo sam da su oba Snafla dosta dobri Zapadnjaci, ali izmedu Zapadnjaka i Zapadnjaka velika je razlika. Možda su oni u obiĉnim, a što se mene tiĉe kadšto i u neobiĉnim prilikama pokazali da su ljudi na mjestu, Sli ovdje je trebalo izvršiti nešto što je bilo i mnogo više nego neobiĉno. Svaki trenutak, pa i 62
najsitnija neopreznost mogla je odluĉiti o životu zarobljenih bijelaca, a i o našem životu. Zato sam ponovo opomenuo i Jima da bude vanredno oprezan. — Ne bojte se za mene — odgovori mi on šapćući. — Izveo sam ja već i drugaĉijih stvari nego što je ova današnja sitnica. To me je imalo umiriti, ali upravo zato što ie naš pothvat oznaĉio kao sitnicu, poluĉio je protivno, pa sam preduzeo sebi da mu nipošto neću dopustiti da izvede nešto što vjerojatno prelazi njegovu snagu. U prvi se ĉas ĉinilo da je njegovo uvjerenje kako je naš pothvat lagan, zaista taĉno. Prodirali smo sve dalje i dalje a da nas pri tome nikakva opasnost nije zaustavila. Stigli smo ĉak do visoke obale rijeke a da nismo ušli u trag crvenokošcima. Namjerno sam rekao „visoke obale", jer ono što nismo dosad vidjeli otkrismo ubrzo zatim, naime da je gotovo isušeno korito rijeke ležalo duboko ispod nas. U meduvremenu se gotovo posve smraĉilo. Ipak sam razabrao da se obala ovdje gdje smo mi stajali spuštala u strmoj i goloj padini, i da po njoj nismo smjeli dalje, jer bi nam se inaĉe pod nogama mogla odroniti zemlja i povući nas sa sobom. Zato smo hodali po rubu sve dotle dok tlo nije postalo sigurnije pa je na njemu ĉak raslo i drveće. Obalna strmen ispod nas bila je obrasla grmljem. — Mora da ste se prevarili, ser — šapnu Jim. — Crvenokožaca nema ovdje. — Ima ih, ima, jasno sam ĉuo njihove glasove. — Onda su bili ovdje pa su otišli. 63
— Ne, još uvijek su ovdje. To taĉno znam. — Ta mi ih ni ne ĉujemo. - To je istina, ali ja ih njušim. * Lav krvne osveta 40— Njušite ih? The deuce! "Kakav neobiĉni nos morate imati; takav fini organ njuha mora biti najveći užitak. — Oh, ja imam posve obiĉan nos, ali on je vetima osjetljiv za zadah konja. Njušim konje Komanĉa. - Gdje? — Oni pasu duboko dolje ispod nas na rubu vode. — I vaš nos dopire sve donde? — Pshaiv! Vi vjerojatno ne znate, kakva svojstva ima konjski vonj... stoj, vidite li da imam pravo? Pogledajte dolje! Dolje uz rijeku opazio sam malu iskru koja se brzo povećala. Kako se spustila tama, crvenokos« su palili vatre. Lako se dade shvatiti zašto nisu ostali ovdje na visokoj obali. Dolje je bilo vode za njih i za njihove konje. Od jedne vatre nastalo ih je pet. — To je dobro — reĉe Jim Snafl. — Kad im se prišuljamo moći ćemo sve vidjeti. — Ali i oni mogu vidjeti nas ako ne budemo veoma oprezni. Samo zbog toga su mi mile te vatre, jer nam govore da se Komanĉi osjećaju sigurni te da su uvjereni da ih nitko ne promatra. — Spustit ćemo se, zar ne, mister Šeterhende? — Hoćemo!
64
— Onda predlažem da se razidemo. Vi sidite ovdje lijevo, a ja ću tamo desno, ili obratno. Tako ćemo im se prišuljati s dvije strane, pa nam ništa neće izbjeći. Dolje ćemo se opet sastati. Kako nisam imao povjerenja da je dovoljno spretan i oprezan, odgovorih mu: — Bolje je da ostanemo zajedno. Spustit ćemo se ovdje slijeva, pa ćemo se dolje odšuljati oko logora i uspeti se gore tamo na desnoj strani. Tako ćemo vidjeti sve, pa ćemo moći jedan drugome brzo priskoĉiti u pomoć, ako tko zapadne u kakvu nepriliku. — DoBro, ser. Spustimo se dakle! Silazak nije nipošto bio lagan. Nismo poznavali taj kraj, a obala se vrlo strmo spuštala. Nismo se smjeli pridržavati o grmlje, jer bi to izazvalo šum. Mogao nas je odati svaki kamen koji smo pri spuštanju pomakli s njegova mjesta, pa se otkotrljao dolje. Zbog toga smo morali veoma paziti i mogli smo se tek vrlo 50 polagano spuštati. Prošlo je više od pola sata prije nego što stigosmo dolje. Radovalo me je što je Jim Snafl dobro obavio svoju zadaću. Znao se neĉujno kretati. Ja sam se spuštao prvi a on se držao tik mene ili iznad mene. Usprkos tome morao sam oštro paziti ako sam htio da ĉujem onaj tihi šum što ga je on uzrokovao. Jim se veoma ponosio time i upitao me kad smo stigli u rijeĉnu dolinu. — No, kako sam obavio svoju zadaću, ser? — Zadovoljan sam — iz javih. 65
»— Mislite li dakle da se razumijem u prišuljavanje? — Sto se tiĉe prišuljavanja, to mi dosad niste još ništa pokazali. — Ništa? — upita otegnuto i zaĉudeno. — Niste. Prišuljavanjem ćemo tek sada poĉeti. — Tek sada? Kako onda nazivate ono što smo dosad radili? Zar to nije bilo šuljanje? — To je bilo penjanje, a možda i šuljanje, a nije bilo prišuljavanje. Tek sad ćemo se poĉeti prišuljavati, no ja se nadam da će vam to uspjeti tako kao što vam je uspjelo da se spustite. Ostajte neprekidno iza mene i nemojte se udaljivati od mene! — To zapravo nije potrebno, jer sam nauĉio da samostalno radim, pa se zaista razumijem u to. — Kad ste sami ili kad se uz vas nalazi samo vaš brat, onda to možete ĉiniti, ali sad sam ja ovdje, pa izriĉito želim da se ravnate prema meni. — Well! Neka bude. Kažem vam da je za mene najveći užitak da se ravnam prema Old Šeterhendu. To me njegovo uvjeravanje nije doduše posve umirilo, no ipak je malo smanjilo moju bojazan. Sad smo se nalazili iznad mjesta na kojem su logorovali Indijanci i morali smo poći niz rijeku. Rijeĉna dolina bila je udubljena, pa se dakle u sredini spuštala, a bila je samo do one visine obrasla grmljem dokle nije mogla doseći visoka voda. Budući da je u rijeci bilo sad malo vode, ostala je izmedu grmlja i vode otvorena pruga na koju nismo smjeli izaći. Nismo se 66
dakle mogli prišuljati crvenokošcima od vode, već tako da u luku obidemo logor i prikradamo se uz opasnu strminu obale. Bio je to vrlo te-, žak pothvat. L •iNajprije legosmo na zemlju i stadosmo puzati prema logoru izmedu grmlja. Sretno smo mu se približili toliko da smo ga mogli pregledati. Komanĉi su odabrali prikladno mjesto. Ležalo je naime nešto dublje od okoline pa je uslijed toga visoka voda ovdje dopirala do strme obale. Zato ovdje nije bilo grmlja, već samo" otvoreno mjesto na kojem bi se slobodno mogla kretati i veća ĉetai Za nas to nije bilo povoljno, jer nam je povećavalo poteškoće što smo "ih morali svladati. Indijanci su upravo jeli i pri tome su se tako mirno razgovarali, da su se morali osjećati posve sigurni. Smjestili su se u priliĉno podjednakim skupinama oko pet vatri, tako da smo ih lako mogli prebrojiti. Bilo ih je sedamdeset jedan. Medu njima se najviše isticao poglavica zbog svoje sijede kose. Sjedio je za drugom vatrom otprilike trideset koraka od nas, pa budući da nam je okrenuo lice, mogao sam ga jasno vidjeti. — Uf! — viknuh iznenadeno, ali dakako posve tiho. — Da padnemo ovome u šake bili bismo izgubljeni, pa i onda da se on ne nalazi na ratnoj stazi. — Poznajete li ga, ser? — upita Jim isto tako tiho. — I odviše dobro. To je To-kei-Ĉun, jedan od najzloglasnijih poglavica Komanĉa. — Je li vaš neprijatelj?
67
,— Jeste. Jednom sam zajedno sa Vinetuom i nekolicinom drugih ljudi pao u njegovo sužanjstvo iz kojeg smo pobjegli samo zahvaljujući mojoj drskosti. Ugovorili smo da mi doduše smijemo odjahati, ali da će on za kratko vrijeme poći sa svojim ratnicima u potjeru za nama. Dakako da nismo dopustili da nas stigne. — To je veoma zanimljivo, ser, to mi morate is-pripovijediti! — Hoću, ali ne sada, mister Snafl. — To se razumije. Sad imamo drugoga posla a ne da brbljamo o pustolovinama. — Tako je. Lako bismo i sami mogli koju doživjeti. — Pa to i želim. Zar možda nije pustolovina, ako ĉovjek oslobada pet zarobljenika iz ruku sedamdes*52 torice Komanĉa? Vidite ih gdje leže, tamo uz vatru za kojom sjedi poglavica? Dakako da sam ih vidio. Ležali su jedan kraj drugoga uz vatru za kojom je sjedio poglavica i bili su tako sputani da se nisu mogli ni maknuti. Onaj koji nam je ležao najbliže imao je guste crne ovješene brkove, pa je to sigurno bio Džafar. Izmedu te vatre i nas raslo je još nekoliko grmova, pa mi se nije ĉinilo presmionim da se prišuljam bliže. Crvenokose! nisu postavili straže, a kako su mirno sjedili uz svoje vatre i nisu hodali amo tamo, nije bilo bojazni da bi nas mogli opaziti. Poglavica je razgovarao s onima koji su sjedili kraj njega, pa bih
68
volio ĉuti o ĉemu govori. Zato pozvah Jima da zasad ostane gdje je bio, pa oprezno otpuzah dalje. Tek što sam se smjestio iza posljednjeg grma kad iza sebe zaĉuh tihi šum, a kad sam se okrenuo opazih da je Snafl pošao za mnom. — Sto vam pada na pamet! — šapnuh mu zlovoljno. — Trebali ste ostati ondje! — I ja bih htio ĉuti o ĉemu govore. — Zar razumijete njihov jezik? — Ne razumijem mnogo, ali ipak nešto razumijem. — Ovaj grm ne pokriva dvije osobe tako dobro kao što pokriva jednu! • — Već ćemo se nekako snaći jedan kraj drugoga, ser. Rekli ste mi da moram ostati uz vas. i da se ne smijem od vas udaljiti. Kako vidite, to i ĉinim. Dopuzao je tik do mene, pa smo sad obojica ležala u sjeni grma, no bilo bi mi ipak draže da je ostao ondje gdje je bio. Time smo postigli svrhu koju sam želio poluĉiti: ĉuli smo što se govori. Predmet razgovora bio je bojni pohod na kojemu su se nalazili. Nakanili su napasti nekoliko naselja, pa su ih spomenuli imenom, te poubijati sve bijelce u njima. Prije toga htjeli su odjahati u Makik-Natun i ondje otplesati ratni ples da bi upitali „medicinu", hoće li napadaj uspjeti. Ta bi sveĉanost imala biti još uzvišena time što će onih pet blijedokožaca koji su im danas pali u ruke umrijeti na muĉeniĉkom stupu.
69
Sad sam znao što namjeravaju, pa sam mogao otidi sa svoje opasne osmatraĉnice. Ako nam danas ne uspije da oslobodimo zarobljenike moći .ćemo za Indijancima poći u Makik-Natun, pa ondje ili putem pronaći bolju priliku za to. Otpuzali smo dakle natrag, a kad smo stigli u svoje prijašnje skrovište, stane me Jim Snafl ispitivati: — Nešto sam razumio, ali nisam razumio sve. Kakva je to bila rijeĉ, Makik-Natun? — To je bila rijeĉ iz jezika Komanĉa, narjeĉja Tonkava, a znaĉi žuto brdo. — Žuto brdo? Zar ne, oni kane onamo? - Tako je. — I ondje žele poklati zarobljenike, ako sam ih pravo razumio? — Taĉno. — Gdje se može nalaziti to brdo? Kad bismo barem to znali! — Ja znam. Nekoliko sam puta bio ondje. — Zaista? To je dobro, vrlo dobro. Leži li daleko odavde? — Samo jedan dan jahanja. — Poznajete li odavde put do njega? — Dakako. Nisam doduše još odavde išao onamo, ali kakav bih ja bio Zapadnjak kad ne bih neko poznato mjesto mogao pronaći sa svih strana? Makik-Natun je zapravo više brežuljak nego brijeg, jer ovdje uopće nema pravih bregova. To je kratki i niski lanac uzvisina, pa je ime dobio po svjetloj boji tamošnjega tla. — Zašto crvenokose! odlaze onamo da ondje plešu svoj ĉarobnjaĉki ples?
70
— Jer je ondje zakopano nekoliko njihovih poglavica. Nemojmo sad više brbljati, mister Snuifle. Podimo dalje. Moramo doznati gdje su njihovi konji. Sad se ne radi samo- o tome da oslobodimo zarobljenike, već da za njih nabavimo i konje, jer bi nas inaĉe Komanĉi stigli. Puzali smo od grma do grma da se najprije do-mognemo strme obale. Upravo kad smo stigli onamo, uĉini mi se da postrance iznad nas ĉujem neki šum. — Mir! — šapnuh Jimu. — Zar niste ništa ĉuli? 54 _ Nisam - odgovori on. - Vi ste ĉuli? , — Jesam. - Gdje? — Tamo gore. Bilo je kao da tiho curi pijesak. Ta valjda nije... - Sto? — Vaš brat. To bi bila najveća glupost koju bi mogao uĉiniti! — Moj brat? A što bi s njim bilo? - Da želi izvršiti svoju namjeru i prišuljati se Indijancima! — Ne pada mu ni na um! Neka mi samo dode! Ja ću mu... Jim nije dovršio reĉenicu, već bi od prepasti skoĉio na noge da ga nisam ĉvrsto zgrabio i pridržao. „Neka mi samo dode" rekao je. Da, dolazio je, taj njegov brat Tim, ali kako! Najprije je zašumjela zemlja koja se skotrljala s visine i udarila u grmlje, zatim je iznad nas odjeknuo glasni poklik — The devil! — a onda nešto s visine jurnu usred Indijanaca, tako da su oni najprije skoĉili u stranu, a onda se glasno viĉući bacili na toga ĉovjeka. 71
Bio je to zaista Tim Snafl koji je ipak izveo svoju namjeru. Na nesreću je jednako kao i mi stigao do onoga mjesta što sam ga već spomenuo, na kojemu se nekad bila odskliznu-la zemlja, ali nije bio toliko oprezan kao mi. Usudio se poći previše naprijed, pa se labavi rub uzvisine pokrenuo pod njegovom težinom i Tim je poletio niz strminu kao na saonicama. Sad su ga crvenokose! napali. Ĉinilo se da taj neoĉekivani i nagli pad nije Timu ništa naškodio, jer je tako glasno vikao da mu je glas nadjaĉao i urlanje Indijanaca. Ni to nije bilo dovoljno, već je i njegov brat Jim takoder poĉeo vikati, premda bi baš on morao ostati nijem. — Moj brat, moj Tim, stari moj brat Tim! — derao se Jim, pokušavajući se svom snagom osloboditi od mene, — Hoćete li ušutjeti! — zapovjedih ljutite, ali prigušenim glasom. — Vi sebe i mene dovodite u... — Ubit će ga, ubit će ga! — prekinuo me on. Budući da sam ležao na tlu, a Jim se uspravio, nisam mogao upotrebiti svoju snagu, dok se njegova 55snaga zbog bojazni za „staroga Tima" udvostruĉila. Istrgao mi se i skoĉio usred ĉopora Indijanaca. Vidio sam kako je išĉezao medu njima. Oni su dakako odmah oborili i Jima kao i njegova brata. Šta da radim? Da i ja podem za njim? To mi nije padalo na um! Ostao sam ležati, premda se moglo oĉekivati da će Indijanci brzo pretražiti okolinu. Ti nesretni Snafli! Koliko su samo bili neoprezni, koliko ludi! I to da su Zapadnjaci? Umjesto da oslobodimo pet zarobljenika, sad se njihov broj- povećao za 72
dvojicu. Odmah su se pokazale i daljnje posljedice, jer je odjeknuo zapovjedni poglaviĉin glas: — Ugasite vatre, brzo! Možda ima u blizini i drugih blijedokožaca. Zapovijed je odmah izvršena. Pri tome je na kratko vrijeme nastalo silno komešanje koje me je navelo na odredenu pomisao, a ja sam je isto tako brzo izveo kao što se rodila. Plamen se ugasio, no kako sam ja ležao na zemlji, vidio sam, u žaru drveta koje je još tinjalo da su se crvenokošci uzrujano komešali i da su u tom trenutku mislili samo na oba Snafla a da svojim dotadanjim zarobljenicima nisu poklanjali nikakve pažnje. Skoĉio sam dakle na noge, i napol uspravljen potrĉao u logor, sretno stigao do svezanih zarobljenika, zgrabio jednoga od njih, onoga kojega sam smatrao Džafarom, za ogrlicu i odvukao ga onamo gdje sam maloĉas ležao. Indijanci su to mogli opaziti, pa ĉak i morali opaziti, ali onako uzbudeni nisu- to uopće zamijetili. Bilo je pravo ĉudo da mi je taj trik uspio! Sad se opet izmedu mene i njih nalazilo grmlje, pa sam se mogao uspraviti. Najprije dalje, samo dalje! Podigao sam toga ĉvrsto svezanoga ĉovjeka koji nije ni pisnuo, na rame, pa požurio dalje, dalje sve dok se nisam osjetio sigurnim. Onda ga položih na tlo, izvukoh nož, razrezah remenje kojim je bio svezan i rekoh mu: — Slobodni ste. Ustanite i pokušajte možete li hodati. — Slobodan? - odvrati on. Govorio je stranim naglaskom. — O Alahu! Zar vi niste Indijanac? 58 73
* — Ne. Ja sam bijelac. Došao sam da vas oslobodim, ali nisam ni slutio da će se to dogoditi tako kako mi je sad uspjelo. Tek sad se polako uspravi, uhvati me za obje ruke i reĉe: — Alah, Alah! Slobodan sam, osloboden, spašen od tih davola. Recite mi tko ste vi! Moram znati kome treba da se zahvalim. — O tome kasnije. Sad najprije moramo brzo dalje, još dalje! Ĉujete li kako crvenokošci urlaju? Opazili su da vas nema pa će poći u potragu za vama. Ne smijemo ĉasiti ni ĉaska. Pokušajte dakle možete li hodati. Prešao je nekoliko koraka, ali je zateturao i izjavio: — Ne ide, ser." Tako su me ĉvrsto sputali da sad ne osjećam noge. Pokušam li hodati past ću. — Poznajem to. Ĉovjeku je kao da uopće nema nogu, a tko nema nogu, taj ne može ni hodati. — Kako ću onda odavde? Zar da me opet uhvate? — Neće vas uhvatiti. Ja ću vas nositi. •— Nositi? Tako teškoga ĉovjeka kao što sam ja! — Pshaw, nije to ništa. Glavno je da imam slobodne ruke, jer se moram uspeti uz ovu strrrrnu. Uzet ću vas dakle na leda, a vi se pridržite tako da mi ovijete ruke oko vrata. Dodite! Razrezano remenje strpah u džep, jer ga Indijanci nisu smjeli naći. Unatoĉ opasnosti koju nam je donosilo svako oklijevanje, Džafar se od puke uljudnosti pokušao još opirati da ga nosim, 74
no ja ga odluĉno natovarih na leda, a onda se stadoh uspinjati uza strminu što sam brže mogao. Gore ga spustih, a on reĉe da bi sad možda mogao hodati, jer ponovo osjeća noge. Krvotok mu je dakle opet bio u redu. Najprije smo neko vrijeme nepomiĉno stajali i ja sam prisluškivao u dolinu. Dolje je vladala duboka tišina. Crvenokošci su morali raĉunati s time da u blizini ima još bijelaca. Mogli su dakle pretraživati okolinu samo u tami pa nisu mogli otkriti trag što sam ga ja ostavio. Sutra ujutro se taj trag više neće vidjeti, Pa je tako bijeg njihovoga zarobljenika morao za njih 57ostati tajna, • ako braća Snafl neoprezno ne odaju moju prisutnost. Samo se po sebi razumijevalo da ću se svim silama potruditi da spasim braću Snafl, a s njima i ostale bijelce. Već mi je sad bilo jasno kako to treba da pokušam. No danas nisam više mogao ništa poduzeti. Pokazalo se da stranac opet može hodati, iako polagano. • Mi se uostalom nismo trebali žuriti jer nas nije nitko progonio. Kad me je opet zamolio da mu reknem kako se zovem, odgovorio sam mu: — Ovdje.me na zapadu nazivaju Old Šeterhend, pa me i vi zovite tako, ser. Vi ste sigurno mister Džafar s Istoka? — Jesam — ali odakle poznajete moje ime? Kako je to? , — Rekao ml ga je vaš vodiĉ Perklns. - Kada? 75
— Danas. — Onda ste ga dakle danas vidjeli. Nije nastradao? Već sam mislio da je izgubljen. — Najprije mi recite što držite o njemu. Kakav je to ĉovjek? — Dosad nisam imao nikakva razloga da se potužim na njega. — Onda vjerojatno nije tako zao kako sam ta ja zamislio. Dodite, moramo dalje! Putem ću vam ispri-povjediti kako sam ga upoznao. Uzeo sam Džafara za ruku da ga povedem, jer smo morali proći kroz šumu. Dok smo oprezno hodali izmedu drveća, ja sam mu pripovijedao. Kad sam završio, on mi reĉe: — Perkins nije junak, to sam nekoliko puta primijetio. Strah i trepet natjerali su ga na ono što vi nazivate nevjernošću. Neka mu dosadanja kazna bude dovoljna. Kukavica je, ali nije opak. — Meni je pravo. Vi dakle mislite da ga mogu odvezati? - Možete. — I ne moram se bojati da će nam to naškoditi? — Možete imati povjerenja u njega. Razoĉarat ću. vas samo onda ako od njega oĉekujete junaĉka djela. »6 Ali, ser, toliko mi je žao mojih ostalih pratilaca! Oni su svakako izgubljeni! — Još nisu. Kasnije ćemo govoriti o njima. Sad ćemo uskoro stići do našeg skrovišta. — Do Perkinsa? - Da, — Kakve vi oĉi morate imati! Snalazite se noću po mraĉnoj šumi kao po bijelom danu! 76
— To je samo vježba i ništa više. Nismo imali razloga da govorimo tiho. pa nas ]e • zato Perkins ĉuo. Prepoznao nas je. po glasovima i doviknuo nam prije nego što smo stigli k njemu: — Jeste li to vi, mister Šeterhend? Hvala bogu da vam je uspjelo! Ĉuo sam vas gdje govorite s gospodinom Džafarom. Vi ste ga dakle oslobodili, pa se nadam da ćete i meni vratiti slobodu! — Vidjet ćemo — odgovorih pristupivši k njemu. — Najprije moram doznati nešto što je za mene vrlo važno. Dao sam misteru Snaflu svoje puške. Gdje su? — Eto ih kraj mene. Tu su i puške obojice Snafla. — Prema tome sam se uzalud brinuo. Otižavši odavde taj je ĉovjek danas poĉinio najveću glupost svoga života. — Nagovarao sam ga da ostane, ali ga nisam mogao zadržati. — Premda je morao ĉuvati zarobljenika! To je potpuno neoprostivo! Da je kod vas olabavio jedan jedini remen, mogli biste se osloboditi pa pobjeći s našim puškama i konjima. Uostalom, kazna ga je ubrzo stigla. — Kazna? Sto mu se dogodilo? — Zapao je u sužanjstvo, odnosno uletio je i pao ravno u njega. Ispripovijedao sam mu što se dogodilo pa dodao: — Sad vidite kakve su posljedice kad ĉovjek postupi tako besmisleno i nerazborito. To ste iskusili i sami na sebi. Sami ste krivi što sam morao tako strogo nastupiti prema vama.
77
— To i ja uvidam, ser, no sad ipak mislim da biste mogli ublažiti,, tu strogost. •9— Dobro! Gospodin Džafar je molio za vas pa ću vas osloboditi, ali se nadam da ćete ubuduće biti kako valja. — To i hoću, ser! Recite mi samo što da radim. Odvezao sam ga i vratio mu sve što sam mu uzeo iz džepova. Zatim ga opomenuh: — Nemojte nipošto misliti da vam odmah poklanjam svoje puno povjerenje! Ja ću veoma oštro paziti na vas pa ako ustreba prepustit ću Komanĉima neka vas oni nadziru. — Komanĉima? — Da me nadziru? — Kako to. mislite? — Vrlo jednostavno: izgubljeni ste ako me ne budete vjerno slušali te ako ne budete ĉinili ono što ja od vas tražim. Budete li ponovo postupili kukaviĉki ili nevjerno, past ćete u ruke Komanĉima. Ĉim svane dan oni će poći za nama u potragu, i samo ih ja mogu zavesti u bludnju. Vi ih ne možete prevariti. Oni bi vas stigli i uhvatili. Vaša sigurnost ovisi dakle o vašoj vjernosti prema nama, pa sam uvjeren da se zbog toga razloga mogu pouzdati u vas. — To zaista možete, mister Šeterhend! Kako je glupo bilo od Tima Snafla što vas takoder nije poslušao. Sad je i on zarobljen. Ne biste li možda mogli uĉiniti nešto za njega? — Nadam se da ću ih sve osloboditi. Vi mi možete pri tome pomoći. — Od srca rado! Ali — neće li to biti odviše opasno? — Za vas neće. Nemojte se toliko brinuti za svoju osobu i za svoj život! Treba da mi samo utoliko pomognete da me ne 78
smetate i da možda kadšto za mene izvedete nešto što je posve neopasno.
— Hoće li crvenokose! dugo ostati ovdje? — Neće. Uvjeren sam da će sutra odjahati dalje. — Hoćemo li možda pojahati za njima? — Nećemo, već ispred njih. — Onda vi dakle znate kamo kane? — Znam. — Dobro je da imamo mazge obaju Snafla. Moći ću dakle jahati, dok bih inaĉe morao pješaĉiU. — Mazge nećemo povesti sa sobom. — Nećemo? — A zašto nećemo? — Da zavaramo Indijance. Neka misle da su braća Snafl bila sama ovdje. — To nikako neće pomisliti! — Hoće! Braća Snafl znadu da su izgubljeni ako ih ja ne spasim. Neće im dakle pasti na um da odaju kako je još netko bio u njihovom društvu. Indijanci će dakako pretražiti okolinu, pa će pri tome naći mazge i puške braće Snafl. To će ih uvjeriti da su braća zaista bila sama, jer da je još netko bio s njima, sigurno bi odveo mazge i puške. — Ah, to je zaista lukavo! Indijanci će medutim opaziti naše tragove! — Neće, jer će tragovi do sutra ujutro postati nejasni. Sve kad bi se ti tragovi i donekle razabirali, ipak ih Indijanci neće dalje tražiti ĉim pronadu mazge. ,— Hoće li zaista doći ovamo i pronaći ih? 79
— Ovamo? Ne pada mi na um da ih domamim ovamo, jer bi tada svakako opazili da je tu bilo više ljudi a ne samo dvojica. Trava i mahovina su ovdje tako ĉvrsto ugažene da se do sutra ujutro nikako ne mogu uspraviti. Ne! Mi ćemo mazge odvesti odavde na neko mjesto gdje će ih Indijanci lako pronaći. Pri tome mi možete i vi pomoći ako hoćete. — Dakako da hoću. Koje će to mjesto biti? — Tim Snafl se odskliznuo sa strme obale. Indijanci će dakle najprije potražiti mazge tamo gore. Ondje ćemo ih i privezati. - Kada? - Sutra ujutro? — Ne. Nikako. Onda bi Indijanci opet vidjeli tragove koje ćemo pri tome ostaviti. — Onda ih moramo odmah odvesti onamo. Tako će se tragovi do jutra izgubiti. - Taĉno! To ćemo i uĉiniti. Vi ste medutim bili svezani. Hoće li vam hodanje zadavati boli? — Neće, jer me vi niste tako svezali kao što to obiĉavaju uĉiniti Indijanci. — Onda nećemo oklijevati, nego ćemo se odmah latiti posla. Mister Džafar nije navikao da noću hoda šumom. On će dakle ostati ovdje i poĉekati nas. Svakoj smo mazgi dakle privezali po jednu pušku o sedlo i poveli ih. Ja sam dakako išao naprijed a Per61kins za rimom. Kad smo stigli u blizinu mjesta, gdje se Tim skliznuo niza strminu, zavezali smo mazge i vratili se Džafaru koji se obradovao što opet ima svoga konja.
80
— Volio bih da je to moj konj — reĉe Perkins — jer sad moram pješice. — Umijete li dobro hodati? — upitao sam ga. — Nažalost ne umijem. — Onda ću vam dati svoga konja, a ja ću pješice. — Zar ćete to zaista uĉiniti? - Hoću. — Ja sam vam za to veoma zahvalan; ali nije Li to neoprezno, mister Šeterhend? — Zašto neoprezno? — Jer ste maloĉas rekli da mi ne možete odmah pokloniti svoje povjerenje. — Kakve to ima veze s neopreznošću? — Ta ja bih vam mogao vrlo lako pobjeći, jer ja-šem, dok vi hodate pješice! — Pshaw! Bilo bi dovoljno da zazviždim, pa bi vas moj konj donio natrag k meni, ma koliko se vi tome opirali. Njega su dresirali Indijanci. Sve kad mi ni to he bi uspjelo, moje bi vas tane smjesta skinulo s konja. Old Šeterhend uvijek zna što smije uĉiniti, a što ne smije. A sada krenimo! Izveli smo svoje konje iz šume u smjeru suprotnom od rijeke. Kad smo stigli na otvoreno, Džafar i Perkins uzjahaše, pa potjeraše konje za mnom. Ja sam hodao pred njima kao vodiĉ. Ovdje je bilo svjetlije nego u šumi. Zvijezde su sjale, pa za mene nije bilo sumnje kamo moram poći. Svatko od nas bio je dulje vremena zabavljen svojim mislima, a onda Perkins reĉe prekinuvši šutnju:
81
— Vi dakle taĉno znate, ser, kamo idemo? Smijemo li i mi to doznati? - — Smijete! Idemo do brda koje Komanĉi zovu Makik-Natun. Ondje Komanĉi žele na grobovima svojih poglavica poubijati zarobljenike. Danas ne možemo više ništa uĉiniti, ali se nadam da ću im sutra moći oteti zarobljenike. — Na koji naĉin? — To još ne znam. Morat ću poĉekati pravi ĉas. — Ali ako taj ĉas ne dode? — Onda ću ga sam izazvati. Mislim da ću imati dvije prilike pa jednu od njih moram iskoristiti. — Koje su to prilike? — Pola dana puta odavde pa do Makik-Natuna nalazi se suho korito, kroz koje u proleće protjeĉe mnogo vode, a u ostalo vrijeme ima samo toliko vlage da je ondje izrasla šuma. Siguran sam da će Indijanci otići onamo da odmore konje, da ih napoje i puste ih da pasu. Drugog takvog mjesta putem nema. Možda ćemo ondje naći prilike da oslobodimo zarobljenike. — A ako nam to ne uspije? — Onda nam neće preostati ništa drugo nego da za crvenokošcima podemo do Makik-Natuna, gdje moramo naći priliku, pa sve kad bih je i sam morao izmišljati. — Vi ste hrabar ĉovjek, mister Šeterhend. Samo se nemojte izvrgavati prevelikoj opasnosti. — Što ĉinim, ĉinim na svoju opasnost. Vaš život, neću pri tom staviti na kocku. 82
— Poznajete li vi to rijeĉno korito o kojem ste govorili? — Poznajem. Leži sjeverno od Beaver-Creeka, ali mi smo krenuli okolišnim putem prema zapadu pa ćemo dakle onamo sa zapada i stići. To je bilo potrebno zbog Komanĉa koji sigurno jašu u ravnom pra/cu, pa ne smiju naići na naš trag. — Ovim okolišnim putem mogli bismo lako l promašiti vaše rijeĉno korito. — To govorite vi, a želite biti izvidaĉ i voda? Old Šeterhend još nikada nije zalutao. On uvijek stiže onamo kamo želi stići. Ova ga je primjedba potakla da prekine razgovor. Zato mi je Džafar poĉeo pripovijedati kako su ga napali Indijanci. Branio se i svojom tanadi ranio dva Indijanca. Odatle je potjecala krv što smo je vidjeli. Zbog toga su njega mnogo ĉvršće vezali od ostalih i za njega odredili bolniju smrt. Nadovezao je opisujući nam postupak kojemu je bio podvrgnut. Govorio je engleski, ali tako pjesniĉki da bih ga odmah 62smatrao Istoĉnjakom da mi o njemu nitko ništa nije ni rekao. Dulje smo vremena razgovarali. Volio bih doznati nešto i o njemu samome, ali budući da on uopće nije ni spomenuo svoje prilike, nije mi se ĉinilo zgodnim da ga upitam za njih. Svakako bio je obrazovan ĉovjek i to ne samo po istoĉnjaĉkom, već i po evropskom mjerilu. Mora da je dulje vremena boravio na Zapadu. Moja dva pratioca jahala su kasnije usporedo, dok sam ja hodao pred 'njima. Ĉinilo se da razgovaraju o meni, jer su kadšto prigušivali glasove tako> da bi upravo šaptali, a i više 83
su zaostajali iza mene nego što bi to uĉinili da ja nisam bio predmet njihovog razgovora. Perkins mi je nekoliko puta ponudio moga konja, ali budući da nisam bio umoran, smio ga je zadržati. Tako je prošla noć i svanulo jutro. Kad se toliko razdanilo da smo mogli jedan drugoga ugledati, Perkins reĉe: — Sad će nas Komanĉi tražiti i pronaći mazge, ser. — Dakako. No kako je u šumi vlažno, naše se stope više ne zapažaju. Sto je trava ili mahovina vlažnija, to se brže uspravlja. Ako crvenokošci ne naidu na trag, pretpostavit će da Snafli nisu imali pratioce pa neće dalje istraživati. — Gospodina Džafara će ipak tražiti! — Ali ga neće tražiti predugo. Komanĉi bi ga mogli uhvatiti samo onda ako pronadu njegov trag. Budući da vjerujem da im to neće uspjeti, neće ni oni tražiti mnogo vremena i truda, jer sami moraju sebi reći da im je to uzalud. _ Htio bih primijetiti da Indijanci ne mogu shvatiti kako je qn umakao, te da će zato pokušavati da nadu kakvo objašnjenje. — U obiĉnim prilikama crvenokošci bi zaista cio onaj kraj pretražili u potrazi za njim, no mi znamo što namjeravaju i da se moraju požuriti. Ne smiju po-ĉekati da naseljenici koje žele napasti doĉuju za taj napadaj. Zato će Komanĉi radije pustiti da im umakne ĉovjek koji im je tako tajanstveno pobjegao, nego da se upuste u dugaĉku beskorisnu potragu za njim. Koliko ja poznajem Indijance i njihove obiĉaje, oni će 64
84
.utrošiti u to najviše prva dva sata u danu, a zatim će nastaviti put u Makik-Natun. — Kada će stići u šumu u isušenom rijeĉnom koritu? — Budući da Komanĉi danju jašu brže nego što smo mi dosad jahali noću, vjerojatno će stići u podne. - A mi? — Možda za jedan sat, ako me moje naslućivanje ne vara. — Morat ćemo ih dakle ĉekati ondje gotovo pet sati. Kad bismo bar našli kakvu divljaĉ! Nemamo što da jedemo. — Na žalost ne smijemo poći u lov, jer moramo paziti da oni ne pronadu nikakav trag naše prisutnosti. Ali... gledajte, eto, pomoć nam je na domaku! Tek što je Ferkins izrekao želju da uhvatimo kakvu divljaĉ, iskoĉiše ispred nas dva prerijska zeca. Brzo skdnuh henrijevku s leda i ustrijelili ih. — Alah! — viknu Džafar. — Kakav ste vi strijelac! Vidim da mi je Perkins maloĉas govorio istinu, pripovijedajući mi o Old Šeterhendu. •To mi je djetinje udivljenje izmamilo radostan smijeh. Podigao sam zeĉeve, objesio ih za pojas, a onda krenusmo dalje. Ĉinilo se da su ta dva hica privukla Džafarovu pažnju na moje dvije puške. Više ih je puta tako pomno pogledao da se iz toga dalo zakljuĉiti kako ga one neobiĉno zanimaju. Napokon nije mogao odoljeti, već me upita: — Ser, ima li ta teška puška posebno ime? — Ima. - Koje? 85
— Nazivaju je medvjedarkom. — Alah! To je ĉudno! To sam ime već ĉuo, ali na arapskom jeziku. Ima li više takvih pušaka? — Ima, iako nisu tako stare i tako teške kao up-• ravo ova. — Koliko puta možete pucati ovom manjom puškom? — Dvadeset pet puta. — Alah! I to se slaže. Kako se zove ta puška? — To je Henrvjeva opetuša. 5 Lav krvne osvete 65— I to sam ime ĉuo arapski. Nije li to neobiĉ sluĉaj da upravo vi imate dvije takve puške kao su bile one o kojima su mi pripovijedali? — A gdje ste to o njima ĉuli? r- Na Tigrisu. - Na Tigrisu? To je zaista ĉudno. — Poznajete li tu rijeku? — Poznajem. Svaki je dak poznaje iz predavanja-* geografije. Vi ste dakle bili ondje, mister Džafar? — Jesam. - Kada? — Prije dvije godine. Ja sam naime Perzijanac, pa me u mojoj domovini nazivaju mirza Džafar. Ne vjerujem da znate što to znaĉi. — Znam. Ako se rijeĉ mirza nalazi ispred imena, onda to znaĉi uĉenjak. Ako pak ta rijeĉ stoji iza imena, onda znaĉi princa kraljevske krvi. — Uistinu, vi znate! Zovu me dakle mirza Džafar, pa sam putovao preko Bagdada u Carigrad. Put me je vodio uz 86
obalu rijeke Tigris u Mosul te sam bio gost plemena Hadedin, kod kojega sam ĉuo govoriti o tim puškama. — Zar i ondje ima Henrvjevih opetuša i medvje-darki? — upitah napeto. — Nema ih. Te su puške bile vlasništvo nekog stranca. — Tko bi to mogao biti? — Zvao se Kara Ben Nemzi efendija. — To je arapsko ime pa taj ĉovjek onda vjerojatno nije bio stranac! — Bio je. Da razumijete arapski, znali biste da Nemzi znaĉi Nijemac. Seik Hadedina pripovijedao mi je o njemu i o njegovim puškama. — Kako se zvao taj šeik? — Bio je to ĉovjek niskoga stasa, ali hrabar i pametan. Zvao se Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara. — Kakva li imena! Gotovo je dulje od orijaške zmije — nasmiješili se. — Da, za vas to možda zvuĉi smiješno, ali na Istoku vlada obiĉaj' da se vlastitom imenu pridodaju fi« imena preda. Na taj naĉin taj ĉovjek iskazuje istodobno ĉast i sebi samome i svojim precima. Uostalom, Hadži Halef Omar je pogotovu imao pravo na tako dugaĉko ime, jer je bio glasovit ĉovjek koji je mogao pripovijedati o brojnim junaštvima. Polazio je u lov na lavove i leoparde, a borio se s brojnim neprijateljima koje je sve pobijedio. 87
Razumije se samo po sebi da sam se vanredno obradovao što ovdje ĉujem nešto o mom malom Hadži Halefu. Taj je mališan po svom obiĉaju na istoĉnjaĉki naĉin pretjeravao priĉajući svoje doživljaje pa je govorio da je on izveo ono što je zapravo išlo na moj raĉun. Uživao sam u tome da prešutim, da sam upravo ja bio onaj Kara Ben Nemzi efendija, pa sam upitao: — Je li i taj stranac bio prisutan kod tih djela? — Jeste. On je štoviše sudjelovao u njima i nikad nije ni jednom neprijatelju pokazao leda. Pleme Hadedin zahvaljuje upravo njemu da još danas postoji, jer ga je spasio od poraza ĉija bi posljedica bila propast plemena. I ja sam posebno upamtio toga ĉovjeka budući da mu dugujem veliku zahvalnost. To mi je bilo nešto novo. Bio sam posve siguran da toga Džafara nisam nikad sreo, nikad ga vidio i nikad ĉuo za njega, a sad da mi on duguje zahvalnost? Mora da sam ga upitno pogledao jer on nastavi: — On je naime jednog mog rodaka spasio od smrti, pomogavši mu u borbi. Zatim ga je otpratio u Bagdad i branio ga u brojnim opasnostima, ali to na žalost nije sprijeĉilo da je taj moj rodak ipak kasnije bio napadnut i ubijen. Kad ĉovjek na Divljem Zapadu oslobodi perzijskog mirzu iz indijanskog zarobljeništva, onda je to dogadaj što ga svakako možemo nazvati neobiĉnim, ali kad onda još ĉuješ da si nekada prijeko na Tigrisu nekog rodaka toga mirze spasio od smrti, onda je rijeĉ „neobiĉno" preslaba za taj pojam. Zato-mi od iznenadenja izmaknu pitanje, premda sam htio šutjeti: — Mislite li možda Hasana Ardšir-mirzu? 88
Sad je došao red na Džafara da se zaĉudi. On zaustavi konja tako da sam i ja stao, pa podignu ruke od zaĉudenja i viknu: • V
>
'
67— Hasan
Ardšlr-mirza, pobjegli princ! Vi poznajete to ime! Alah još i danas ĉini najveća ĉudesa! Gdje ste ĉuli za njega? — Ĉuo? Ja sam ga vidio! - Vidio? — Razgovarao sam s njime! — Razgovarao? — I kleĉao sam uz njegovu lešinu kad me je već kuga pograbila svojim jezovitim rukama! — Lešina... kuga...! — Kraj njega je ležala njegova žena Džana, njegov ponos, ubijena u isto vrijeme kad i on! Bio je to neobiĉan prizor. Stajali smo jedan pred drugim i dovikivali medusobno te rijeĉi pa bi Perkins mogao pomisliti da smo obojica poludjeli. Džafar je razrogaĉio oĉi netremice se zagledavši u mene. Usta su mu bila otvorena, ali nije uspio izustiti ni rijeĉi. Onda se s najvećim naporom svlada i upravo dreknu na mene: — Džana, njegova duša, njegov biser! Upravo sam po njoj i bio njegov rodak! Oh, misiter Šeterhend, -moram vas pitati da li sanjam ili me je uhvatila groznica. Vi ste dakle bili kod Hadedina? — Jesam. — Bili ste ondje kad Hadži Halef Omar još nije bio ĉlan njihova plemena? — Jesam. 89
— Bili ste prisutni kad je poginuo Muhamed Emin, njihov glasoviti šeik? — Ja sam ga sam pokopao, njega, koji mi je nekoć poklonio Rija, moga divnog vranca. Poginuo je kad smo Hasana Ardšir-mirzu pomagali u njegovoj borbi protiv Kurda. — To je taĉno, to je taĉno! Ali ste onda vi... Prihvatio se rukom za glavu i nastavio: — Onda vi morate biti onaj Kara Ben Nemzi efendija! — To sam ja. Moje krsno ime Karl pretvoreno je u Kara Ben Nemzi je oznaka za moju narodnost, a naslov efendija dali su mi bez ispitivanja i zasluga. Sad je slijedilo cijelo mnoštvo pitanja na koja sam morao odgovoriti, sve dok nisam njihov niz^ prekinuo primjedbom: 68 — To je sastanak kakav ĉovjek jedva može smatrati mogućim, ali mi ne smijemo dopustiti da nas naše zaĉudenje dulje zadržava ovdje. Radije se sjetimo dužnosti koja stoji pred nama, a tek onda kad je ispunimo mislimo na prošlost! Požurimo se da stignemo do rijeĉnoga korita. — Kakogod želite, ser, ali vjerujte mi da sam sav uzbuden. Old Šeterhend i Kara Ben Nemzi su jedna ista osoba! Toliko ćete mi toga moći pripovijedati! — I vi meni. Morate mi u tanĉine reći gdje ste i kako ste našli moga malog vjernog Hadži Halefa. A sad dalje! Dodite! Nastavili smo naš put što smo ga prekinuli s tako neobiĉnoga razloga. Bilo nam je obojici teško da šu-timo. ali bilo je bolje da sad svoje misli usmjerimo samo u sadašnjost i njezinu 90
zadaću. Sto se tiĉe Per-kinsa, ĉinilo se da je i njega zarazilo naše zaĉudenje, jer je udesio lice kao da je u njegovoj prisutnosti carigradski sultan posrnuo o kineskoga cara. Moje se predvidanje ispunilo: nisam promašio isušeno korito. Otprilike nakon jednoga sata ugledali smo na sjeveroistoku pred nama tamnu prugu koja nam je pokazivala da se ovdje nalazi šuma. Mi smo zakre-nuli prema zapadu, pa smo se sad sa zapada približili onamo. To smo uĉinili da Komanĉi ne naidu na naše tragove. Šuma uz rijeĉno korito ĉinila je podugaĉku ĉetvorinu koja nije pokrivala baš preveliku površinu. Sedamdeset Indijanaca moglo ju je za jedan sat tako pretražiti da su svakako morali pronaći ĉovjeka koji bi se sakrio ondje. K tome je pridolazila okolnost da nismo unaprijed mogli znati na kojem će mjestu logorovati Komanĉi. Ma koje mjesto mi odabrali za nas, morali smo biti spremni da će i oni upravo onamo doći. Sve kad i ne bi bilo tako, ipak su nas mogli pronaći bilo kakvim povodom, možda da nas oda njiska-nje Džafarova konja. Ta životinja nije još pripadala nijednom Zapadnjaku, a svaki nedresirani konj javlja se glasno ĉim dodu u njegovu blizinu drugi konji. Zato sam, kad me je Perkins upitao gdje ćemo se sakriti, odgovorio: 69»- Nećemo se sakriti već ćemo radije ostati na otvorenom, bar vas dvojica. — Onda će nas vidjeti! - — Neće. Taj je otvoreni položaj najbolje »krovište koje može postojati u današnjim prilikama. 91
Perkins, koji bi se najradije nekamo zavukao, . htio se usprotiviti, ali ga Džafar opomenu: . — Nemojte mu protusloviti! Otkako znam da je on Kara Ben Nemzi, uvjeren sam da uvijek ĉini ono što treba. — Ja to ne ĉinim baš uvijek, ali bar nastojim da uĉinim što ĉešće — ispravih njegovu pohvalu. — Zaustavit ćemo se odmah ovdje gdje se sada nalazimo. To je najprikladnije mjesto za nas. — Zašto najprikladnije? — upita Perkins. — I ja sam Zapadnjak, pa radim kao scout. Mislim da i ja imam tu rijeĉ. — Ako vam je ja dadem! Vi znate kako smo se mi upoznali, pavas molim da to ne zaboravite. No ipak ću vam reći svoje razloge. Sjahali smo i konjima sputali noge, a onda na-štavih: — Šuma je malena, a Komanĉi imaju sedamdeset ratnika. Ne trebaju se dakle odviše raspršiti da nas otkriju, pogotovu što mi ne znamo na kojem će se mjestu utaboriti. Naši konji ostavit će tragove koji se neće izgubiti dok dodu Indijanci, a povrh toga nas može stajati života ako konji samo jedanput njisnu ili zarzaju. — Da, to je taĉno — zaplašeno prizna Perkins. — Pogledajte naprotiv ovo mjesto! Komanĉi dolaze s juga u šumu i izaći će iz nje prema sjeveru. Mi se naprotiv nalazimo zapadno od nje. Oni dakle uopće neće doći ovamo, i ne mogu nas vidjeti. Sve kad bi se koji od njih i pojavio, možemo se brzo udaljiti prije nego što nas primijeti. Moramo dakako dobro pripaziti. Nije li dakle za nas bolje da se smjestimo ovdje 92
nego u šumi gdje nas gotovo sigurno moraju otkriti, a mi se ne možemo neopaženo udaljiti? — Jeste — prizna on — ali kako da oslobodimo zarobljenike ako ostanemo ovdje, dok se Indijanci zadržavaju u šurni. 70 — Ostavite tu brigu meni. Rekao sam vam da vas neću izvrći nikakvoj opasnosti a mister Džafar premalo poznaje Divlji Zapad i njegove stanovnike a da bi mi mogao pomoći. Ja ću sam otići u šumu, a vi ostanite ovdje dok se vratim. — Ako pak Indijanci za to vrijeme ipak dodu ovamo? — Onda ćete odjahati prema zapadu i vratiti se opet ovamo kad oni nestanu. Morate ih svakako ugledati prije nego što oni ugledaju vas. — Hoćete li povesti svoga konja? — Kakva li pitanja! Ta to bi bila silna pogreška. — Ako pak moramo pobjeći, i ne možemo se vratiti k vama? — Ne brinite se za mene! Ja ću svakako opet doći k vama i k svojem konju. Zasad ću ostati ovdje kod vas sve dok dode vrijeme da stignu Indijanci, a onda ću poći u šumu. Samo je po sebi razumljivo da ne mogu šest zarobljenika osloboditi ni otvorenom borbom ni sapom lukavštinom. Ne mogu sam pobiti sedamdeset Indijanaca ni sebe i zarobljenike uĉiniti nevidljivima pa pobjeći s njima. Ovdje se radi o smionom djelu za ĉije je izvodenje istodobno potrebna i sila i lukavština i koje mi je već nekoliko puta uspjelo. Uspjelo mi je dapaĉe već jednom i s tim Ta-kei-Ĉunom, pa ću ga danas opet pokušati. Ako mi naime
93
uspije da zarobim poglavicu, dobili smo igru. Vratit ću mu slobodu samo ako pusti zarobljenike. — To je smiono, vanredno smiono! — Nije toliko smiono kako se ĉini, bar ne za onoga koji u takvim pothvatima ima iskustva. Ono što je prividno teško ĉesto je zapravo mnogo lakše od onoga što se ĉini lakim, a i jeste lako. — Kako ćete postupiti da ga uhvatite? — To ću prepustiti prilikama, a ako mi sreća ne bude sklona, ja ću je prisiliti da mi posluži. U tom se sluĉaju neću žacati da skoĉim usred crvenokožaca, da starome stavim nož na vrat i da mu se zaprijetim da ću ga odmah probosti, ako itko podigne ruku na mene i ako on ne oslobodi blijedokošce. - Ser, to bi bilo ĉisto ludilo. 71— Pa ipak sam to već uĉinio. Strah je onda najbolji saveznik. Tko se medutim unaprijed boji, neka se kani takvih pokušaja. Sad ćemo zeĉevima zguliti kože. Drva za vatru ima dovoljno. 'Šuma je izaslala pojedine grmove u ravnicu kao predstraže. Stajala su sve do nas, a nekolicina ih se osušila zbog nedostatka vlage. Perkins je morao sabrati to gorivo i ubrzo je zaplamsala vatra na kojoj su se pekli zeĉevi. Za vrijeme toga bavljenja i za vrijeme jela morao sam odgovarati Džafaru na pitanja o prijašnjim dogadajima. O smionom pothvatu što sam ga danas htio izvesti nismo govorili sve dok nisam ustao, objesio na ram puške i krenuo da podem. Uto me Perkins upita: 94
— Kanite li sad otići u šumu, ser? — Kanim. — S puškama? One će vas smetati kad se budete morali prišuljati. Nećete li puške radije ostaviti ovdje? — Neću. Konja vam mogu povjeriti, ali ovo oružje ne mogu, jer kad bih izgubio konja mogao bih pomoću toga oružja nabaviti drugoga. — A ako bi vas uhvatili Indijanci, onda biste zauvijek izgubili to dragocjeno oružje. ' — Izgubio bih ga samo onda kad bih i sam bio izgubljen. — Ne, već biste ga izgubili i onda ako bi vam uspjelo da umaknete. Uhvate li vas Indijanci, oni će vam oduzeti sve što imate, pa sve da vam i uspije bijeg, nećete se više moći domoći svog oružja. — Varate se. Ja ne bih otišao bez svoga oružja. — Ali ako vam Indijanci oduzmu oružje, to biste im se pri pokušaju da vratite oružje morali opet pokazati. — Tako je. Uostalom, to ne bi bilo prvi puta da se nešto takvo desi. Ja sam već više puta bio zarobljen, pa su mi neprijatelji oduzeli oružje, i uvijek sam pobjegao ne ostavivši oružje u njihovim rukama. Nemojte se dakle brinuti za mene. Mi ćemo se sva-kaiko još vidjeti. Rekavši to, otišao sam. ' 72 3. Stari poglavica Najprije sam morao pripaziti da ne ostavim za sobom vidljive otiske nogu. Do šume se u tom pogledu nisam morao mnogo 95
truditi, jer sam odabirao gola mjesta bez trave. Sunce ih je ispržilo tako da su bila tvrda poput kamena i da nisu primala trag. Uostalom, mogli smo posve sigurno oĉekivati da Indijanci neće prijeći na ovu stranu. U šumi je to postalo teže. Tlo je bilo meko, a ja sam morao puzati na sve ĉetiri, to jest ne na dlanovima i koljenima, već na vrstima prstiju ruku i nogu. Što to znaĉi i kako je to vanredno naporno, to zna samo tko je to pokušao. Ne poznajem ni jedan tjelesni napor koji bi tražio toliko snage i uzdržljivosti kao upravo to puzanje na vršcima prstiju. Tome je pridolazilo što sam se tako morao kretati natraške, jer je bilo potrebno da odmah opet izbrišem otiske u tlu koje nisam mogao izbjeći. Kretao sam se dakle tako da sam najprije stavljao na zemlju vrške nožnih prstiju, a onda sam, idući natraške, taĉno na isto mjesto stavljao prste na rukama i nakon svakog koraka rukom izbrisao taj trag. Razumljivo je da sam se zbog toga kretao vrlo polagano. Bilo' mi je jasno kamo moram poći. Znao sam smjer iz kojega su dolazili Komanĉi, pa sam dakle znao i mjesto kod kojega su morali sići do šume. Odande će vjerojatno poći ravno prema rijeĉnom koritu po vodu. Ondje sam se morao sakriti. Do toga mjesta mogao bih stići najdulje za pet minuta da sam smio hodati na obiĉajan naĉin, ali ovako sam trebao više od jednog sata prije nego što sam stigao do vode. Ondje se ogledah. Morao sam se sakriti, ali kamo? Nisam morao dugo tražiti. Tu je ležalo oboreno stablo posve obraslo divljim bršljanom. Bršljan se širio i dalje, pa je svojim povijušama sa96
krio i susjedno grmlje, te je ono poĉelo umirati. Saĉinjavao je gusti zeleni pokrivaĉ ispod kojega sam se mogao dobro sakriti. Dalo se doduše pretpostaviti da ja neću biti prvo živo biće koje je ovdje potražilo utoĉište. Otpuzao sam onamo i stao svojom medvjedarkom ĉeprkati ispod 73bršljana. Zaista sam odande istjerao kojekakve životinje, pa ĉak i dvije zmije ĉegrtuše koje su odmah po-bjegle. To bi bilo neugodno društvo za mene, pa je bilo dobro da zmije nisu napale biće koje je smetalo njihov mir. Oĉito se nedavno nažderale, a kad su zmije site ne trebamo ih se toliko bojati kao kad su gladne. Zavukao sam se dakle pod bršljan što sam dublje mogao, ali sam pri tome veoma pomno pazio da ne prekinem ni jednu granĉicu što bi -me moglo odati Indijancima. Budući da se dalo predvidjeti da moj boravak na tom mjestu neće biti baš kratkotrajan, smjestio sam se što sam udobnije mogao i stao ĉekati daljnji razvoj stvari. Pobrinuo sam se i zato da uzmognem kroz bršljan sve vidjeti i promatrati. U takvim okolnostima vrijeme prolazi veoma polagano, a minute se rastežu u sate. Bilo je takoder moguće da Indijanci ne podu ravnim pravcem, te da udu u šumu na nekom drugom mjestu. Bude li se tako dogodilo, onda ću teško izvesti svoju namjeru. Zato sam se od srca razveselio kad sam najzad ĉuo šumove koji su mi se približavali. Dolazili su Ko-manĉi. Najprije sam ugledao dva crvenokošca koji su pojahali naprijed da potraže
97
prikladno logorište. Ogledavali su se, a onda jedan od njih reĉe: — Ovo je dobro mjesto. Moj brat može sjahati, a ja ću poći po ostale. Odjahao je natrag dok je njegov drug skoĉio s konja i poveo ga do vode da ga napoji. Za kratko vrijeme stigla je cijela ĉeta, ali bez poglavice. Ugledao sam dva Perzijanĉeva sluge i dva njegova vodiĉa koji su bili zavezani, a na svoju radost otkrio sam i oba Snafla. Nisu bili ozlijedeni, a jahali su na svojim mazgama. Moja je lukavština uspjela: Indijanci su pronašli mazge. Sad sam se samo pitao jesu li Snuf-flei bili dovoljno mudri da me ne odaju. Kad su se Indijanci zaustavili, podigoše zarobljenike sa sedla i položiše ih na zemlju. Indijanci lako-der posjedaše i pustiše konje da u grmlju potraže lišće i travu. Tek sad sam mogao biti siguran da moj trag neće nitko otkriti. 74 Moglo mi je biti samo drago što poglavica nije odmah došao s njima. To-kei-Ĉun je smatrao da mu njegovo dostojanstvo nalaže da ne jaši s obiĉnim ratnicima, već da zaostane komad puta. Bude li i kasnije tako postupio, mogao sam oĉekivati da neće krenuti zajedno sa svojim ljudima već da će poĉekati još nekoliko minuta. U tom sluĉaju pružit će mi se prilika da ga zarobim, ako to ne uspijem uĉiniti već i ranije. Naposljetku je stigao i To-kei-Ĉun, možda punih ĉetvrt sata nakon ostalih. Sjahao je i sjeo u blizini oborenog debla ispod ĉijeg pokrivaĉa od bršljana sam ležao. Napunio je lulu i stao 98
pušiti odbijajući dugaĉke . dimove. Nije rekao ni rijeĉi. Njegovi su ljudi bili isto tako šutljivi. Kad je povukao posljednji'dim, objesi ponovo lulu oko vrata i reĉe onoj dvojici ratnika koji su najprije stigli: — Neka moji mladi ratnici dovedu oba blijedoko- ' sca koji se nazivaju Snafl. Indijanci dovukoše Tima i Jima kao vreće i baciše ih pred Tokei-Ĉuna, On je najprije neko vrijeme oštro promatrao njihova lica, a onda reĉe: — Oba Snafla neka ĉuju što imam reći i neka mi najzad dadu iskren odgovor. Oni treba da u Ma-kik-Natunu umru 'smrću na muĉeniĉkom stupu, ali budu li iskreno govorili, pustit ćemo ih na slobodu. Jesu li oni poznavali bijelca koji je bio naš zarobljenik i koji je sinoć tako neshvatljivo nestao u tami? Jim mu odgovori: — To nas već treći puta pitaš, pa ti ja treći puta odgovaram isto: nismo ga poznavali. — Pa ipak znate kamo je nestao? — Ne znamo. — Bio je tako ĉvrsto svezan da se nije mogao sam osloboditi! — Sigurno se varaš. Mora da nije bio ĉvrsto vezan pa se sam oslobodio. — Ja sam malo prije pretražio njegove spone; bile su dobre. Mora da je ondje bio netko tko mu je prerezao remenje. — To je posve nemoguće! Ta on je ležao medu vama i vi ste ga svi ĉuvali.
99
75-— Kad smo uhvatili tebe i tvoga brata, nismo pazili na njega. U tom trenutku, je pobjegao. — Premda su mu ruke i noge bile vezane? — Jeste. Mora da je u blizini bio neki blijedoko-žac koji je iskoristio taj ĉas i oslobodio ga. — Da jednog zarobljenika izbavi izmedu sedamdeset Indijanaca? To bi morao biti silno smion ĉovjek. Ne postoji nijedan razborit ĉovjek koji bi se to usudio izvesti. — Postoji jedan, ali samo jedan jedini. - Tko bi to bio? — Old Šeterhend. Ja poznajem toga bijelog šu-gavog psa pa znam sve što je uĉinio i na što se odvažio. Nekoć je bio moj zarobljenik, ali nas je prisilio da ga pustimo na slobodu. Ono što se sinoć zbilo upravo je tako kao da je to on uĉinio. Kad ne bih znao '' da se nalazi daleko odavde na sjeveru, da osveti smrt VVinnetoua, svoga jednako šugavpg brata, pomislio bih da je ovdje. Ti si se -sa svojini bratom šuljao oko našeg logora kad je išĉezao zarobljenik, pa vi morate znati tko ga je oslobodio. — Mi ne znamo upravo ništa. — To je laž koja će vas stajati života. Da nam kažete istinu, poklonili bismo vam slobodu. — I to je laž. Znam da nas ti s tim obećanjem želiš samo navesti da govorimo. — Ono što To-kei-Ĉun obeća, to on i drži! — Pshaw! Ako na to s nama ispušiš kalumet, mi ćemo ti povjerovati. — To-kei-Ĉun ne puši ni s jednim zarobljenikom lulu mira. 100
— Eto vidiš: htio bi nas zavarati. Vi ste iskopali ratnu sjekiru, pa je prema tome izgubljen svaki bijelac koji vam padne u ruke. Sve kad bi bilo istina ono što ti misliš, i kad bismo ti to priznali, ti ne bi održao rijeĉ, već bi nas dao smaknuti. — Dakle nećete govoriti? — Nećemo. Poglavica je dosad govorio mirno. Bio je uvjeren da će navesti Jima da progovori. Videći da se razoĉarao, on plane: 76 — Sto veli na to ovaj drugi Snafl? Zar ni on ne želi priznati?
— No — odgovori Tim na svoj šutljivi naĉin. — Onda ću vam reći da ste zaista pravo zakljuĉili: ja vas ne bih pustio na slobodu. Morali biste umrijeti, ali mi bismo vas ustrijelili tako da biste umrli bržom smrću. Medutim, budući da su vaše gubice zaboravile na slast govora, mi ćemo ih otvoriti da bi zavijale i stenjale. Podvrći ćemo vas svim mukama što ih možemo izmisliti. — Pshaw! To nećete uĉiniti! — Uĉinit ćemo! To vam ja kažem, a u takvim stvarima držim rijeĉ. — Držiš ako možeš, ali ovaj put ne možeš! — Tko će me sprijeĉiti da radim što hoću? Jim mu lukavim i ispitljivim pogledom pogleda u lice pa odgovori: — Zar ne, to bi volio saznati? Vjerujem ti! Za tebe bi bio najveći užitak da oba Snafla oguliš na muĉeniĉkom stupu, ali vam to neće uspjeti. Budite sigurni da neće! 101
— To ti govoriš samo od straha pred nama! — Zar se ja bojim? Da se Jim Snafl plaši! Ha-haha! Kažem ti da ste svi vi izgubljeni ako mi taknes samo vlas s glave! — Uf, uf! Kako nam se može prijetiti takav smrdljivi pas kao što si ti? — Mogu vam se prijetiti premda nisam pas. Iza nas se nalazi netko tko bi krvavo osvetio našu smrt. - A tko to? — Onaj kojeg si maloĉas spomenuo . — Koga to misliš? Koga sam spomenuo? — Spomenuo si njegovo ime i rekao da je jedino on sposoban da oslobodi išĉezloga zarobljenika. - Misliš li možda Old Šeterhenda? — Da, njega. — I on bi trebao biti ovdje? — Posve u blizini! — Uf! Uf! Zar zaista misliš da me možeš prevariti? — Ne želim te zavarati, već je to što ti kažem ĉis'a istina. 77— To-kei-Ĉun gleda u tvoje srce i pogada tvoje misli. To što si mi rekao to si upravo sada izmislio. Ja sam maloĉas spomenuo Old Šeterhenda, pa si ti samo tako došao na pomisao da kažeš kako se on nalazi u blizini. — Ne, on je zaista ovdje! — Tko ti je to rekao? — Nitko mi nije trebao reći. Sam sam ga vidio. — Pshaw! — prezirno odgovori poglavica. 102
— I razgovarao sam s njime. — Pshaw!
— Zar to nije istina, stari Time? — Yes! — kinine ovaj. — Obojica lažete! — Ne lažemo! — ustrajao je Jim u svojoj izjavi. — Ne samo da smo ga vidjeli i razgovarali s njime, već smo štoviše s njime i jahali. ,— Prije, ali ne.sada! — Sada! On je i sinoć bio kod nas, pa se zajedno s nama spustio do rijeke da prisluškuje što govorite. Nato je moj brat pao sa strme obale, a ja sam skoĉio da ga oslobodim. To je bilo od mene vrlo glupo. Old Šeterhend je bio pametniji. Ostao je u tami. Zatim je opazio koliko ste se smeli i bio je toliko smion da vašu smetenost iskoristi kako bi oslobodio zarobljenika. To je bila istina, a i zvuĉilo je tako istinito da se poglavica ipak lecnuo. A ja ne samo što sam se lecnuo već uopće nisam znao što da pomislim o tome Jimu Snaflu. Mogao je pokvariti sve, upravo sve. Ako mu poglavica povjeruje i odmah poduzme sve potrebne mjere, onda ne samo što neću moći izvesti svoju zamisao već bih mogao i ja zaglaviti. Za Jima je mogao postojati samo jedan razlog da oda moju prisutnost, naime da crvenokošcima ulije straha ~ preda mnom i da ih time sprijeĉi da poubijaju zarobljenike. To-kei-Ĉun ga je neko vri jeme" tiho i ispitljivo gledao u lice, a zatim odmahnu rukom i upita: 103
— Old Šeterhend je dakle zaista bio kod vas? — Jeste. — I on se s visoke obale spustio k nama? — Jeste. 78
— Smrdljiva žabo! Zar zaista misliš da možeš prevariti najstarijega i najiskusnijega poglavicu Koman-ĉa? Da je zaista istina što si rekao, onda Old Šeterhend ne bi oslobodio toga ĉovjeka koji je za njega potpuni stranac, već bi oslobodio tebe ili tvoga brata ili vas obojicu! — To nije bilo moguće! — Ni ono drugo nije bilo moguće! Ne znaš li da je dvadeset mojih ratnika tražilo tragove ĉim je svanuo dan? — Bili su slijepi! — Vidjeli su oni vrlo dobro, jer su pronašli vaše mazge, ali ni traga Old Šeterhendu i zarobljeniku. — Upravo to bi moglo dokazati da je ovdje bio Šeterhend. Vi biste mogli otkriti trag svakoga drugog ĉovjeka, ali on umije svoj trag izbrisati kao nitko drugi. — Noću? Zar da ti se nasmijem? Tko briše svoj trag, mora ga i vidjeti. Ĉak'ni taj bijeli pas ne može po mraku razabrati svoj trag. Iz tebe govori strah pred muĉeniĉkom smrti. Želiš nas zastrašiti da bi se spasio! Old Šeterhend je daleko, veoma daleko odavde. Da, ja bih se silno veselio da je istina ono što 104
si ti izmislio. Uhvatio bih toga smrdljivog tvora i zgulio mu kožu sa živog tijela. Na žalost je sve to tvoja laž i izmišljotina'' pomoću koje se želiš spasiti. — To je istina, mogu se zakleti. — Šuti, kukavice! S vama sam gotov. Zarobljenik je pobjegao i mi ne možemo sebi protumaĉiti njegov nestanak. Neka bude! Umjesto njega uhvatili smo vas dvojicu, pa prema tome nismo izgubili ništa. Veĉeras ćemo stići u Makik-Natun, a sutra u zoru svezat ćemo vas na muĉeniĉki stup. — Kad bi se to zaista dogodilo, svi biste platili životom. — Pshaw! Ta je prijetnja'samo krik zaprepaštene ptice koja se nalazi u orlovim pandžama. Ja se tome smijem i neću to više da ĉujem. On ustane da bi se ponosno udaljio, no prije nego što je otišao, glasno zapovjedi: — Neka moja braća krenu, jer su im se konji na-Pojili. Ja ću ubrzo za njima. 70Kod tih poglaviĉinih rijeĉi morao sam se obuzdati da se od radosti ne bih odao kakvom neopreznom kretnjom. Rekao je da će kasnije doći za njima; ostat će dakle ovdje pa sam se mogao nadati da će se moja pustolovina dobro svršiti. Indijanci su zatim privezali zarobljenike opet na konje, zajahali i krenuli dalje. Poglavicu .nisam vidio. No njegov je konj stajao iza mog skrovišta i grizao lišće s granĉica. Ako se vrati iz onog smjera u kojem je otišao, te ako pride konju, morao je proći kraj mene. Napeto sam ĉekao pet minuta, deset minuta, gotovo ĉetvrt sata. U to se To-kei-Ĉun vrati upravo kao što sam želio, s 105
one strane na koju se bio udaljio. U desnici je držao pušku, a lijevom je rukom na prsima pridržavao pokrivaĉ koji je ogrnuo oko ramena. Pustio sam ga da prode. Rukom je posegnuo prema svom konju. Ovome je prijalo soĉno lišće pa ga nije poslušao. Topot kopita o tlo zagušio je šumove koji su nastali dok sam se izvlaĉio ispod bršljana. Nekoliko koraka dovelo me je iza crvenokošca. On je trgnuo konja za uzde k sebi, i podigao nogu da uzjaše, kad sam mu ja lijevom rukom dotaknuo rame i rekao, uperivši desnicom revolver u njega: ,— Neka To-kei-Ĉun još malo poĉeka. Htio bih razgovarati s njime. . On se trgnuo. Zbog mojeg neobiĉnog odijela nije me u prvi ĉas prepoznao, ali onda mu se na licu ukaže prepast i on vikne: — Old Šeterhend!... Old ... — Da, to je Old Šeterhend — kimnuh glavom — šugavi pas, za kojeg si vjerovao da je negdje daleko na sjeveru. Nemoj se ni maknuti, inaĉe pucam! On nije bio ĉovjek koji bi se dulje vremena prepustio prepasti. Lice mu ubrzo poprimi ravnodušan izraz; pa mi posve mirno reĉe: — Uf! To si zaista ti! Ĉujem da si nas prisluškivao. O ĉemu želiš govoriti sa mnom? Nije se usudivao upustiti u borbu sa mnom, jer sam mu ja na tom podruĉju bio znatno premoćan, a osim toga vidio je usta revolverske cijevi i moraoi pretpostaviti da ću i kod najneznatnijega pokreta pucati. Gledao sam mu ĉvrsto u lice jer su mi njegove oĉi 106
80 morale odati što misli. Njegov pogled kliznu s mojega. Malo je okrenuo glavu i pogledao natrag. Ah, htio mi je pobjeći brzim skokom u grmlje! Treba li da se našalim pa da ga pustim da pobjegne? Da! Bio sam posve siguran da mi ne može umaći. Zato nisam posegnuo da ga zadržim, već sam mu odgovorio: — Htio bih s tobom govoriti o tvojim zarobljenicima. Moraš ih pustiti na slobodu. — Da ih pustim na slobodu? Kakva li zahtjeva! Sto se oni tebe tiĉu? — To su moji prijatelji. — Ali moji neprijatelji! Mi smo iskopali ratnu sjekiru protiv blijedokožaca, pa ćemo svakoga bijelca koji nam padne u ruke svezati na... To-kei-Ĉun se prekinu. Kod posljednje rijeĉi strelovito se okrenu i skoĉi u grmlje. Pošao sam za njim, ali ne brzo već polako i pri tom rukama lupao po granju da bih podigao buku kao da se silno žurim. Zatim viknuh: — Stoj,.stoj! Stani ili ću te ustrijeliti! Tim udarcima o granje želio sam u njemu pobuditi uvjerenje da trĉim za njim. Zatim sam se vratio njegovom konju i izvukao iz džepa jedan od onih re-menova koje sam onamo stavio sinoć kad sam oslobodio Džafdra. Remenom sam stražnju nogu ko'nja svezao o najbliži korijen, a zatim sam se brzo povukao natrag u svoje skrovište. Konj je mirno stajao i dalje griskao lišće.
107
Lako sam mogao poglavicu sprijeĉiti da pobjegne, ali bilo mi je milo da ga ponovo nadmudrim. Pretpostavljao sam da će poglavica pobjeći komad puta, a onda da će se oprezno vratiti po svoga konja, jer mu je konj bio prijeko potreban, a osim toga nosio je i poglaviĉinu amajliju za koju će Indijanac stotinu puta staviti na kocku svoj život. Sve da je ta pretpostavka bila i pogrešna, pa se odrekao konja, morao je pješice Poći za svojim ljudima, a ja sam na njegovom konju mogao po jahati za njim i stići ga. Ležao sam dakle opet pod bršljanom. U lišću se nalazio otvor koji mi je dopuštao da gledam na sve strane. Sigurno se neće vratiti iz smjera u kojem je 6
Lav krvne osvete
81pobjegao, jer je morao vjerovati da se ondje nalazim iza njega. Na tu stranu se dakle nisam obazirao, već sam svu svoju pažnju usmjerio u ostale tri strane. Onda, otprilike nakon pet minuta opazih kako se upravo ispred mene vrlo lako pomiĉe neki grm. Granĉice se razmaknuše, a To-kei-Ĉunovo se lice pokaza medu njima. Pogledao je prema konju, a mene nije opazio nigdje u blizini, pa je dakle pomislio da ga još tražim i žurno je priskoĉio konju da zajedno s njime umakne. Nije primijetio remen, već zajaše konja i potjera ga. Konj ga nije mogao poslušati. Poglavica pogleda koji je tome razlog i opazi da je konju svezana noga, pa odmah sjaha da bi taĉnije promotrio tu zapreku. Kad se pri tome sagnuo, ja sam već stajao iza njega i rekao:
108
— Znao sam ja da To-kei-Ĉun želi samo poći na šetnju. Zato sam ga pustio da ode i poĉekao dok se vrati. Sad se još jaĉe prestrašio nego prvi put. Trgnuo se i zapanjeno se zapiljio u mene. Nasmiješio sam se, gledajući ravno u njegovo iscereno lice, pa nastavio: — Da ne bi opet pošao na šetnju, pokazat ću mu da se nalazi kod Old Šeterhenda. To-kei-Ĉun je ispustio pušku iz ruke, ali sad posegne za pojas da izvuĉe nož. Uto ga moja šaka pogladi po glavi i on pade. Udario sam ga još jednom i to mu je posve oduzelo svijest. Sad sam najprije odvezao njegovoga konja i uzja-hao da vidim hoće li me slušati. S tri puške i s Indijancem u naruĉju nisam se mogao upuštati ni u kakve jahaĉke vratolomije. Konj mi se samo kratko vrijeme opirao, a onda je uvidio da mu je svaki otpor uzaludan. Opet sam sjahao, prebacio sve tri puške preko leda, digao poglavicu i položio ga, uzjahavši, poprijeko preda me na konja, da bih se tako vratio Džafaru i Perkinsu. Prvi dio puta kroz grmlje bio je težak, a kad sam izašao iz šume, potjerah konja trkom. Obojica su me ugledala gdje dolazim. Sjedili su na zemlji, ali skoĉiše na noge i pohrliše mi u susret. 82 - .Eto vas na. sreću opet! - doviknu mi Perkins već izdaleka. Ah, donijeli ste nam nekog Indijanca! Zarobljenika? Tko je to? _ Pogledajte ga — odgovonh stigavši do n]in. - Alah, Alah! - vikne Džafar. - To je poglavica sijede kose koji'nas je htio umoriti! 109
— Dakako da je on! Po njega sam i pošao. Netko drugi nam ne bi bio od koristi. Skinite ga s konja da uzmognem sjahati. Moramo ga svezati. Oni ga skinuše s konja i položiše na zemlju. Pri tom Perkins reĉe: — Zaista, uhvatio ga je! Doveo je ĉak i njegovoga konja! To je djelo koje nitko ne može ponoviti, mi-ster Šeterhend! Kako ste to izveli? — Posve jednostavno. Bilo je lako. — Jednostavno! Lako! Sedamdeset Indijanaca! A on je iz njihove sredine ugrabio njihovoga poglavicu! Tko to nije vidio, ne može povjerovati! Dok smo vezali Komanĉa ispripovijedio sam im kako mi je uspjelo da ga zarobim. Moji su pratioci to moje priĉanje popratili svim mogućim poklicima zaĉudenja, pa sam ih morao prekinuti, jer je To-kei-Ĉun dolazio k svijesti. Otvorio je oĉi, pogledao nas jednog za drugim, i opet sklopio oĉi. Morao je razmK sijati. Onda opet naglo podigne oĉne kapke te ma probode pogledom upravo neutažive mržnje, a zatim siknu kroza zube: — Pas me je zgrabio, ali moji će me ratnici osloboditi kad se vrate, a njega će zatući toljagama! Na tu uvredu odgovor ih mirno: — Stari poglavica Komanĉa uĉinio bi veoma mudro da govori uljudnije. Njegov se život nalazi u mojim rukama. — Ti mi nećeš oduzeti život, jer će doći moji ljudi i prisiliti te da me pustiš na slobodu! 110
— Tih tvojih nekoliko Komanĉa? Pshaw! — Ima ih deset puta sedam! — bijesno zagrmi na mene. — To znam. — Oni će vas zdrobiti! - Pshaw! Sto je sedamdeset Romanca protiv Old Šeterhenda! — odvratili posluživši M onim samo-svjesnim naĉinom govora kojim se treba služiti prema takvim ljudima. — Sedamdeset snažnih bivola protiv jednog bolesnog psa! — nastavi. — Treba li da ti se nasmijem, tebi koji na glavi nosiš snijeg starosti? Iz tebe govori nemoćni bijes. Ležao sam usred tvojih sedamdeset Komanĉa, samo tri koraka iza tebe, a da mi srce nijednom nije brže zakucalo: bolesni pas izmedu sedamdeset bivola! Oni mu uopće nisu uspjeli nauditi, a on je u svojim zubima odndo najjaĉega bivola. Kako to mora izgledati ispod tvoje sijede kose? Tu bi trebao stanovati razbor zrelih godina, ali nema niĉega osim djeĉaĉke nerazboritosti. Zašto nisi povjerovao onome što ti je rekao Jim Snafl? To je istina! — Nisam vjerovao da si ovdje — siknu on na mene. — A ipak si maloĉas rekao da je samo Old Šeterhend mogao osloboditi nesialoga zarobljenika! Ti dakle sam sebi protusloviš. Poželio si da se moja prisutnost ostvari. U tom bi sluĉaju uhvatio smrdljivog tvora, naime mene, pa mu sa živa tijela zgulio kožu. Oguli je sada, eto, imaš me. To-kei-Ĉun nije odgovorio. Stidio se i mrko gledao preda se. Iskoristio sam tu priliku da pregledam bisage koje su vidjele s 111
obje strane njegovoga konja. U jednoj od njih nalazilo se suho meso i druga zaliha hrane, pa municija i razliĉiti predmeti prijeko potrebni Indijancu na bojnim pohodima. U drugoj bisa-gi nalazile su se posve drukĉije stvari: najprije sam iz nje izvadio lisnicu. — To je moja lisnica — vikne Džafar. — Indijanci su mi ispraznili sve džepove. U njoj su važne bilješke, papirnati novac i doznake. — Onda pogledajte je li još sve ovdje! Predao sam lisnicu Perzijancu. On pretraži njezin sadržaj i radosno ustanovi da ništa ne nedostaje. Nakon toga izvukoh njegov novĉanik i njegov sat. Slijedile su razliĉite stvari što su ih Indijanci oduzeli njegovim slugama, vodiĉima, a na kraju i obojici Snafla. Poglavica je za sebe zadržao cio taj plijen. Pogledi, kojima nas je pratio, odavali su srdžbu koja je kuhala 84 u njemu. Naposljetku se nije više mogao obuzdavati, već mi dovikne: — Samo uzmite! Ĉim stignu moji ratnici, vi ćete mi to sve morati vratiti! — Tvoji ratnici neće doći ovamo — odgovorih. — Doći će. Kad vide da ne dolazim za njima, vratit će se! — Pshaw! Neće doći, nego ću ja odjahati k njima. — Samo od jaši, a oni će te rastrgati kao što budni psi rastrgaju kojota!
112
, — Oni mi neće ništa nauditi kao što mi nisu naudili ni kad sam bio tvoj zarobljenik, a vi se niste usudili da mi naudite, premda vas je bilo mnogo stotina ratnika. — Ti si tom prilikom poklonio život mojemu sinu, pa me je on molio za tebe. Time si spasio i svoj život. — To nije istina. Da, tvoj sin mi je bio zahvalan, ali život sam spasio sebi i svima nama samo time što sam tebe zarobio. Da nas niste pustili na slobodu, ja bih te ubio, i brojni tvoji ratnici izgubili bi život. I danas je sliĉno kao i onda. Ti si moj zarobljenik, pa ću ti reći što imaš uĉiniti. — Ja sam To-kei-Ĉun, poglavica Komanĉa, pa ne slušam nijednog blijedolikog! — Onda si izgubljen! — Pshaw! Ti se nećeš usuditi da mi oduzmeš život. — A zašto se ne bih usudio! Tko me hoće i može sprijeĉiti u tome? — Ti sam. - Zar ja? — Da, ti — kimne on nacerivši mi se podrugljivo. — Kako vidim, ti ne želiš u to povjerovati. — Ja to odista ne vjerujem. — Onda je Old Šeterhend koji vjeruje da je beskrajno glasovit zapravo kratkovidan, a možda i slijep kad se radi o njemu samome. Zar se ti ne ponosiš slavom, da nikad bez potrebe ne ubijaš ljude? — Time se doduše ne ponosim, ali ipak se radujem da se tako o meni govori.
113
— Ja sam dakle siguran pred tobom, jer se nećeš opteretiti time da si umorio To-kei-Ĉuna, poglavicu Komanĉa. 85— Ti se varaš. Ovdje se ne može govoriti o umorstvu, već samo o kažnjavanju. — O kažnjavanju? A zbog ĉega? - Što hvataš blijedokošce i želiš ih ubiti. — To nije istina! — Zar to kaniš poreći? — Svakako! — Onda se tome smijem. — Ne možeš se ti smijati, već ja. Ti me prema zakonima prerije možeš samo onda ubiti ako sam prolio krv. Jesam li to uĉinio? — Ti to kaniš uĉiniti. — Ja to kanim uĉiniti, hahahaha! — Tako se glasno i podrugljivo nasmijao da se po njegovom smijehu dalo razabrati kako je potpuno siguran da se kod mene ne nalazi u smrtnoj opasnosti. Zatim nastavi: — Sto ja kanim, to ovdje ne važi. Dokaži mi da sam to ja uĉinio! — Ti si se zarobljenicima zaprijetio da će umrijeti na muĉeniĉkom stupu. Sam sam to ĉuo. — To je bila samo prazna prijetnja, a ti poĉekaj dok je izvršim. — No, dobro, ako zarobljenike ne želiš ubiti, onda ih oslobodi. — To neću uĉiniti. Oni ostaju moji zarobljenici. — Onda nećeš ni ti dobiti slobodu! — Zar sam te možda zamolio da mi pokloniš slobodu? Samo ti mene lijepo zadrži. 114
Na licu mu se opet pokaza isto podrugljivo cerenje. Odgovorio sam mu posve mirno, premda je on vjerovao da me je razljutio: — Ti svakako smatraš sebe vanredno lukavim ĉovjekom i misliš da si me nadmudrio. Vi ćete zadržati svoje bijele zarobljenike koji za vas ne predstavljaju nikakav teret, a ja neka zadržim tebe, što nikako ne mogu, jer te ne mogu vući sa sobom. .Ta ću te dakle ili morati osloboditi ili će tvoji ljudi ubrzo naći prilike da te spasu. To su.tvoje misli, to je tvoj raĉun ... Htio sam nastaviti, ali je on bio toliko drzak pa me prekine s priznanjem koje je bilo više nego otvoreno: 86 — Da, baš tako mislim i tome se nadam! Old Šeterhend nije ubojica. Ĉak kad želi i kazniti, on to ĉini samo ako ima potpuni dokaz. Ovdje pak nemaš dokaza! Poglavica je govorio vanredno nadmoćnim tonom. Pozivao se na moj dobar glas, jer je bio uvjeren da neću uĉiniti ništa što bi bilo prikladno da mu naškodi. Dobacio mi je pobjedonosni pogled, kakav igraĉ šaha dobacuje svom protivniku koga je pobijedio u veoma teškoj borbi. Ostao sam ipak nepokolebljivo miran i odgovorio: — Ti se doduše ne varaš, ali se ipak varaš. Ne varaš se naime u meni, ali se varaš u pogledu položaja u kojemu se nalaziš. Ja
115
doduše ne mogu ustvrditi da si ubio kojeg bijelca, ali si ih nekoliko zarobio. — To se ne kažnjava smrću. — Ipak se kažnjava, iako ne izravno. Kako se kažnjava krada ili otimaĉina konja? — Smrću. , — A otimaĉina ĉovjeka? Zar da ona bude blaže kažnjena? — To-kei-chu'n je zarobio blijedokošce, ali ih nije oteo! — Pshaw! Ne kanim s tobom cjepidlaĉariti o znaĉenju pojedine rijeĉi! Uhvatim li konja koji mi ne pripada i odvedem ga, onda je to otimaĉina konja. Ti si uhvatio blijedokošce i odveo ih sa sobom, pa je to otimaĉina ljudi. Štoviše, ti si im ispraznio džepove i time dokazao da njih i njihove stvari smatraš svojom imovinom. Kod mene se otimaĉina kažnjava smrću. Ako te zato kaznim tanetom, nitko mi ne može baš ništa predbaciti. Krivo si dakle raĉunao pozivajući se na moju pravednost. Zaslužio si smrt. — Pa ipak me nećeš ubiti! — uporno je tvrdio Poglavica. — Nemoj se više zavaravati! Mojemu je strpljenju kraj. Moje će te tane pogoditi ako ne pristaneš na prijedlog koji ću ti sad dati. — Ja ga poznajem. Ne trebaš ga ni reći. Ti želiš da ti vratim zarobljene blijedokošce, pa ćeš za uzvrat pustiti mene na slobodu. — To je taĉno. Što kažeš na to? 87
116
— Sto sam već rekao: ti ćeš zadržati mene, a mi Ćemo zadržati njih. — Je li to tvoja posljednja rijeĉ! — Jeste. — Onda si izgubljen. — Nisam! — Pshaw! Ti krivo raĉunaš. Otmica ljudi kažnjava se smrću. Naprotiv: vama ti ljudi nisu uĉinili ništa što bi vas ovlaštavalo da im oduzmete život. Ne budem li te pomilovao, ubit ću te. Nemoj raĉuifati s time da ću te vući naokolo! S druge strane, Koman-ĉi ne smiju dirnuti u živote blijedokožaca. — Oni će to ipak uĉiniti, jer bi morali osvetiti moju smrt. — To bi bio zloĉin, jer si ti zaslužio smrt. Još nešto: Zar ti zaista misliš da ću blijedokošce ostaviti u rukama tvojih ratnika? Naprotiv, najpreĉa bi mi zadaća bila da ih oslobodim. — Pshaw! — odvrati on prezirnim tonom. — Pshaiv? Nemoj se pretvarati. Mene nećeš prevariti. Ti si u sebi uvjeren da će mi uspjeti da ih oslobodim. Zapravo nisam trebao toliko razgovarati s tobom, ali ja sam ... t— Ti si Old Šeterhend — prekinu me on — koji neće prolijevati krv. Upravo te tvoje brojne rijeĉi dokazuju u kakvoj si neprilici. Ti ne želiš 'da mi odu-zmeš život, pa to i nećeš uĉiniti, no istodobno ne znaš kako bi zapoĉeo da nam zarobljenike izmamiš iz ruku. Oni će ostati u našoj vlasti. To-kei-Ĉun je mislio da je nadmoćan, ali ja sam bio odviše siguran u svoju stvar. Perkins se medutim uzbudio zbog tolike drske upornosti i nije više mogao šutjeti. Ljutito reĉe: 117
— To je taĉno, ser. Zbog tolikih rijeĉi što ih govorite tom crvenokošcu, on postaje samo još tvrdi u sw>-joj besramnosti. Budite kraći! Dobit će tane koje je zaslužio, a zatim ćemo požuriti za njegovim ljudima da oslobodimo bijelce. Ako ste njega mogli uhvatiti, neće vam biti mnogo teže da i njih oslobodite. Njima se neće desiti ništa. Životi su im posve sigurni. Treba samo da Komanĉe obavijestimo da smo uhvatili njihovoga poglavicu, pa ćemo ih time prisiliti da zbog 88 njega poštede zarobljenike. Oni ne moraju znati da smo mu mi u meduvremenu protjerali tane kroz tvrdu glavu. Dakle molim, svršite brzo s njime! Kimnuo sam glavom i okrenuo se poglavici: — Ĉuo si što je rekao taj bijelac. On ima posve pravo pa ću uĉiniti ono što on traži. Pitam te dakle posljednji put: pristaješ li da nam izruĉiš zarobljenike? i— Ne pristajem — podrugljivo će on. — Samo me ustrijelite! — To ćemo i uĉiniti, premda ti ne vjeruješ. To ćemo izvesti tako da ćeš biti još mnogo mrtviji nego što misliš. — Samo uĉinite! Pucaj, i ne govori! Old Šeterhend je postao stara brbljava baba! — Poĉekaj sa svojim sudom još trenutak. Znam što misliš. Ti vjeruješ da ću ti se doduše zaprijetiti, da ću u tebe uperiti oružje, ali da ipak neću pucati, no ja... — Da, da — on mi pobjedonosno upade u rijeĉ — tako će i biti, taĉno tako kako si rekao.
118
— To sam i mislio! Ti taĉno poznaješ Old Šeterhenda, ali ga ipak ne poznaješ potpuno. Vjeruješ da te neću ustrijeliti, pa u tom pogledu imaš pravo, no to još nije dovoljan razlog da me tako podrugljivo gledaš kao što to sada ĉiniš. Rekao sam da ću te uĉiniti mnogo mrtvijim nego što ti misliš. Ti poznaješ moje ĉovjekoljublje, ali ĉini se da još ne poznaješ Old Šeterhendovu lukavost. Vjeruješ da si me sad pobijedio, ali si sam pobijeden. Ja ću te ubiti, no neću ubiti tvoje tijelo, već tvoju dušu. — Moju dušu? — zaĉudeno upita on. — Kako možeš tanetom pogoditi ĉovjeĉju dušu? — Zar ne znaš? IPokazat ću ti to. Dušu crvenog ratnika možeš tako raznijeti i uništiti tanetom, da bude posve mrtva i izgubljena za vjeĉna lovišta. Gospodine Perkinsu, htio bih se malo zabaviti pucajući iz revolvera. Hoćete li biti tako dobri da pridržite onu stvar u koju ću pucati? — Well — odgovori ovaj. — Ako hoćete, ja ću to uĉiniti, ser. Htio bih vas medutim upitati, imamo li sad vremena za takve igrarije?— Odmah ćete vidjeti, je li to igrarija ili nije. Stanite ovamo i pružite lijepo ruku da vas ne pogodim u trbuh. — Pshaw! Ne moram se bojati da će Old Shatter--hand promašiti — reĉe. Postavio sam ga tridesetak koraka od poglavice i podigao mu ruku tako da je stajala vodoravno. Zatim sam prišao poglaviĉinom konju, izvadio vrećicu s amajlijama i odnio je Perkinsu, stavio mu je u ruku i rekao:
119
— Tako, mister Perkins. U toj medicinskoj vrećici nalazi se duša To-kei-Ĉuna, poglavice Komanĉa, Najprije ću je probušiti mojom tanadi, a zatim ću vrećicu baciti u vatru kako bih bio posve siguran da poglavica nikad neće ući u vjeĉne lovne poljane. Zatim ćemo ga pustiti na slobodu. Njegovom se tijelu nije dakle dogodilo ništa pa ne može reći da ga je Old Šeterhend ubio, ali se on ne smije vratiti svojima jer je njegovo ime ugaslo u valovima sramote, a ne može ga ni ponovo zadobiti tako da nabavi novu medicinu. Staru medicinu nije naime izgubio u borbi, već mu je ona oduzeta lukavštinom, i toliko je povrijedena da se ĉast njezinoga vlasnika nikada više ne može uspostaviti. Govoreći to, gradio sam se da uopće ne gledam poglavicu, sli sam ga potajice pogledao i sa zadovoljstvom opazio da je moj raĉun bio posve taĉan. To-kei-Ĉunove oĉi razrogaĉiše se od užasa. Bile su posve ukoĉene i staklaste. Htio je da progovori, ali nije uspio izustiti ni rijeĉi. Onda mu iz usta izbi promukli klokotavi krik. Pokušao se ispraviti u sponama, pa je najzad, kad sam podigao revolver i nanišanio na vrećicu s amajlijama, oštro viknuo: — Stoj! Dolje s oružjem! Ne pucaj, ne pucaj! Nisam spustio ruku, već sam revolver i dalje držao uperen, ali sam lice okrenuo prema poglavici i upitao ga: — Priznaješ dakle da bi tvoja ĉast i tvoja duša bile zauvijek izgubljene kad bih sad pucao?
— Ipak se ĉini da nijedan od vas nije uhvatio onoga drugoga! — Well, tako je! Ipak je bolje da ja nemam njega nego da on ima mene. Taj je klipan bio gladak poput slanine i neprekidno mi je izmicao iz ruke. On je imao nož, a ja nisam imao vremena da povuĉem svoju oštricu. Morao sam dakle dobro pripaziti da me ne ubode. — Pa ipak krvarite! — To nije ništa opasno. Htio sam mu istrgnuti nož i pri tom sam zahvatio oštricu umjesto drška. To je samo mala zarezotina koja će ubrzo zacijeliti. - Kako ste se onda razišli? — Uzajamnim pristankom. Crvenokožac je uvidio da mi ne može ništa nauditi, a i ja sam isto tako uvidio da je bolje da ga pustim da pobjegne. Tako smo se otrgli jedan od drugoga. 194
On je skoĉio nadesno u grmlje, a ja sam skoĉio nalijevo u grmlje i tako smo se riješili jedan drugoga, ne rekavši ni do videnja. Kako rekoh, da ste vi bili prisutni, vjerojatno Dismo ga uhvatili. Šteta, zaista šteta da nije bilo tako! - Vjerojatno bi bilo tako da vi niste postupili Po svojoj glavi! — Morao sam postupiti po njoj, kad nemam druge glave. Ne misliš li i ti tako, stari Time? •— No! — odgovori ovaj što Jim nikako nije oĉe-kavao. 143— Ne? Kako to? — upita Jim. — Naša je glava mister Šeterhend. Morao si ostati ovdje! — Ah! Zar se i ti hoćeš pobuniti protiv mene? r- fes! — Radije šuti i gledaj kako krvarim! Uzmi plat no iz bisaga i povezi mi tu ogrebotinu! Ono što st dogodilo ne da se više izbrisati, pa zašto da sad jadi-kujemo. Što mislite vi, mister Šeterhend? Hoće li Indijanci ostati kod svoje namjere da nas napadnu? — Ne vjerujem. — Onda okrenimo ražanj, pa napadnimo mi njih! — Nas nekolicina? Njih ima vjerojatno sedamdeset! — Što to smeta? Dokazano je da nas se oni boje. — O tome se uopće ne radi. — A o ĉemu se onda radi? — O tome da ja ne bih htio prolijevati krv. — Ipak ne možemo dopustiti da Džafar ostane u njihovoj vlasti! — To je jasno, ali to nipošto ne traži da se upustimo u borbu. Ne sumnjam-u to da bismo pobijedili, ali pri tome ne samo da 195
bi poginulo mnogo crveno-kožaca već bi vjerojatno poginuli i neki od nas ili bi bar bili ranjeni. Osim toga je najvažnije da bi ta borba upravo za ĉovjeka kojega želimo osloboditi mogla postati kobna. - Kako to? — Jer postoji opasnost da bi ga crvenokošci jednostavno proboli, ĉim. bi izgubili nekoliko ljudi. — Dakle radije opet lukavština? Vaš najmiliji naĉin! — To još nije sigurno. Bojim se da lukavština ne bi djelovala, jer sam se odviše ĉesto morao poslužiti njome. Tek što si jednog oslobodio a već je drugi tako glup da im uleti u ruku. Nastavite vi tako, onda ni dovijeka neće prestati oslobodivanje zarobljenika! — Well! Što se mene tiĉe, vi više nikada nećete doći u priliku da me oslobodite. Mene sigurno neće uhvatiti. — Pshaw! Ta maloĉas nije mnogo nedostajalo da vas_zarobi poglavica. 144
- Ne govorite tako! U takvom rvanju, ĉovjek protiv ĉovjeka, ja znam što mogu. On nije ni snažniji ni spretniji od mene.
196
- Pa "ipak, da nije bio sam, već da je uza se imao još samo jednog jedinog crvenokošca, vi biste bili izgubljeni* Ovako je stvar dobro protekla, a meni ste zadali samo nove brige i novi posao. — Vama? — Da, meni. Nove brige, jer ja bih poglavicu uhvatio ovdje i zamijenio ga za Džafara, a ovako razbijam sebi glavu kako da Džafara oslobodim. Siguran sam da vam ne moram tumaĉiti, kako je to i novi posao za mene. Opet se moram došuljati do skrovišta crveno-kožaca da vidim kako tamo stoji stvar. Sad ću dakle opet poći onamo, ali vam dajem rijeĉ da ću, ako se vratim i ustanovim da opet nekoga nema, pojahati svojim putem i ostaviti vas da radite što hoćete. Ravnajte se po tome! Morao sam dakle opet potražiti skrovište Komanĉa, ali to nisam smio uĉiniti istim putem kao maloĉas, jer bi To-kei-Ĉun mogao doći na misao da mi'zakrĉi taj put. Znao sam gdje se nalaze Indijanci pa sam im se mogao prišuljati iz bilo kojega smjera. Najmilije mi je bilo da im pridem upravo sa suprotne strane. Bio je to zaobilazni put koji me je doduše stajao mnogo vremena, ali mi je pružio veću sigurnost. Prošlo je gotovo pola sata, prije nego što sam se toliko približio tome mjestu da bih morao ĉuti Indijance ako su razgovarali. Svuda naokolo vladala je nijema tišina. Zbog toga sam udvostruĉio oprez. FCre- . tao sam se centimetar po centimetar, sve dok nisam pred sobom ugledao logorište. Bilo je — prazno.
197
Zar je to možda kakva lukavština? U krugu sam obišao mjesto i opazio da su Komanĉ? odjahali. Morao sam poći za njima bar toliko dok se uvjerim da su zaista napustili Hazelstraits. Mogla je to biti ratna lukavština. Ipak sam smatrao sigurnim da su odmah Krenuli natrag u Makik-Natun. Medutim svakako je oolje bilo da steknem potpunu sigurnost. Upravo sam, prateći novi trag, stigao do vode, Kad zaĉuh kako me Jim dva puta zove. - Mister Shat-cerhand! Mister Šeterhend! - Budući da je tako gla10
Lav krvna ».vete
145sno
vikao, morao je biti siguran da ga neće ĉuti Indijanci. Zato mu odgovorih isto tako glasno. — Sto je? Zašto me zovete? — Uzalud tražile. Dodite brzo ovamo, ako hoćete nešto vidjeti! Poslušao sam poziv i potrĉao dolje-do Vode. Kad me je Jim ugledao gdje dolazim, pokaza na otvorenu preriju i reĉe: — Ser, Indijanci jure tamo vani. Pobjegli su. Nije li to upravo bijedno i kukavno? Da, jahali su vani koliko su ih god mogli nositi konji, i to prema sjeveru. Prebrojio sam jahaĉe: zajedno sa zarobljenikom bilo dh je sedamdeset i tri. To-kei-Ĉun je dakle sve svoje ratnike poveo u Hazel-straits, a da bi to mogao uĉiniti, posadio je one ratnike kojima sam ustrijelio konje na tovarne konje. Prema tome se sad u Makik-Natunu, gdje im je bila prtljaga, nije nalazio ni jedan jedini Komanĉ. Te su mi misli sinule.u glavi dok
198
sam gledao Indijance kako jašu. _ v- To je zaista kukavno — odgovorih — ali oni se boje jedino moje opetuše. Da nemam te puške, sigurno bi nas napali. — Pshaw! Ne boje se oni samo vaše puške, već se uopće boje svih nas. S oba Snafla se ni jedan Indijanac ne voli upuštati u borbu ako ne mora. Jesu li poveli sa sobom Džafara? — Sigurno! — To nije baš tako sigurno kao što se ĉini da vi mislite. Oni su ga mogli i ubiti da ga ne moraju vući sa sobom. — Ipak su ga povela sa sobom, ja to znam. — Well! Ako vi to tvrdite, onda je valjda tako. A što ćemo mi? Ta moramo ga spasiti! — Tako je. -- Hoćemo li za njima? — Hoćemo. - Kada? Odmah? — Odmah ĉim napojimo konje. Vjerojatno do sutra uveĉer više neće dobiti vode. — To ne vjerujem. Crvenokošci jašu prema sjeveru, pa ako se ne varam naići će ondje na rijeku 146 Cimaron a i mi ćemo doći onamo budemo li pošli za njima. Ondje ima vode. - Kako vi to znate? - nasmijesih se. — Zato nije potrebna velika mudrost, ser. Mudrost ćemo trebati tek sutra ujutro. 199
- A zašto? — Jer su crvenokošci izraĉunali da mi sutra više nećemo pronaći njihove tragove. Oni će postupiti upravo onako kao što smo mi juĉer postupili: jahat će cijelu noć dok se mi moramo u sumrak zaustaviti. Tako će dobiti prednost, pa kad se sutra razdani, njihov je trag za nas išĉezao. Ja se bojim za Džafara. — Ja se ne bojim. — Tako? A kako ga možemo osloboditi, ako ne znamo kamo su ga odveli? — Ja znam kamo kane. — Ah, zaista? A kamo? — Natrag u Makik-Natun. — To nije moguće. — Zašto nije moguće? — Jer oni jašu prema sjeveru, dok se Žuto brdo nalazi-taĉno na istoku odavde, — Pa upravo je to razlog da uvidite kako imam pravo. - Tako? Objasnite mi to, mister Šeterhend! Tko želi desno ne može mu pasti na um da krene lijevo. — U odredenim prilikama može. Ne držite li da bi Romanci mogli pomisliti da ćemo mi poći za njima? — Sigurno će to pomisliti.. — Hoće li oni biti tako glupi da pokažu kamo kane poći? — Ah, to je taĉno. Oni nas namjeravaju zavesti u bludnju.
— Tako je! Vi ste posve pravilno rekli da sutra K ,T?.nećemo više m
°ći da pronademo njihov trag.
200
bismo dopustili da nas zavaraju, pojahali bismo prema sjeveru, pa bi Džafar bio izgubljen, i oni ga na grobovima poglavica muĉili do smrti.' ~ Zar ga dakle još kane muĉiti? — Kane! ~~ Vi to naslućujete? 147— Ne, ja to znam. Kad ste izveli svoju vanredno mudru zamisao da podete u potragu za Indijancima, ležao sam u njihovoj blizini i prisluškivao. Poglavica je rekao da će, ako ne uspiju da nas uhvate, odvesti bar Džafara do 2utog brda i ondje ga udariti na muke. — Zounds! Onda moramo po mogv.inosti stići onamo prije njih. Ondje ćemo izbaviti Džafara. Bar što se tiĉe mene i moga brata, mi ćemo uĉiniti sve da oslobodimo zarobljenika. Ne misliš li i ti tako, start Time? — Yes.' — kimnu Tim. — Sto se tiĉe vas? — upitah. — Volio bih da se vas sve to više ništa ne tiĉe jer inaĉe mogu oĉekivati da ćete svi pasti u ruke Komanĉima umjesto da oslobodimo Džafara. — Nemojte stvar slikati crnjim bojama nego što jeste — odvrati Jim. — Na ovom svijetu se ne odvija uvijek sve posve-glatko. Ako jednom nekome nešto ne uspije kako treba, onda se neprekidno govori o tome, ali ono što je uspjelo, to nitko ne spominje. Sigurno i vama nije uvijek sve uspijevalo kako ste željeli. . Eto, takav je bio on! Uvidao je svoje pogreške, ali nije volio priznati da ih je poĉinio. Obilno smo napojili konje, a zatim krenuli natrag. Time smo izgubili mnogo vremena, zbog ĉega 201
sam se potajice ljutio. Da su se drugi ravnali prema meni, mi bismo već davno svršili s Komanĉima. Što nam je naknadno predbacivanje sad moglo pomoći? Odluĉih da ću na Žutom brdu poduzeti takve mjere da mi nitko više ne uzmogne pobrkati raĉune. Dakako da sam se pri tome morao odreći svake pomoći svojih drugova. Kad se smraĉilo, stigli smo opet do vode kraj koje smo sinoć noćili. Tu smo sjašili da nam se konji malo odmore. Zatim je cijele noći put nastavljen sve dok nije svanulo. Tada smo jedan sat otpoĉinuli. Ovaj put smo morali mnogo tražiti od naših konja. Ĉinilo se da se moj konj nije izmorio, ali svi su se ostali sve više zamarali i kad smo nakon zaista nasilnoga jahanja opet ugledali Makik-Natun, njihovoj je snazi bio kraj. 148 — Eto nas opet — uzdahnu Perkins, pokazujući na brijeg. — Umoran sam poput psa. Samo s tri kratka prekida dva smo dana i dvije noći bili u sedlu, a to je zaista mnogo i za Zapadnjaka. Hoćemo li odjahati ravno do grobova, ser? _ — Hoćemo — odgovorih. — To bi mogla biti pogreška! — Ne govorite o pogreškama, miister Perkins! Vidite tamo se na lijevo nalazi ono mjesto na kojem ste ĉekali s poglavicom. Pustili ste da vas nasamare. To je bila pogreška. Ako ja sad odmah odlazim do grobova, onda znam što radim. Naši konji moraju piti, a ondje je jedino mjesto na kojem ima vode. Moramo dakle svakako onamo. Možda mislite da bi se u Makik-Natunu moglo nalaziti nekoliko Romanca, ali tome 202
nije tako. Ja sam kod Hazelstraitsa prebrojio crvenokose«. Bili su u punom broju. 2uto brdo . je dakle slobodno, pa bismo ondje u najboljem sluĉaju mogli naći prtljagu što su je K«.manĉi ostavili za sobom. — Imate pravo, mister Šeterhend, no mi ćemo ondje ostaviti tragove, koje će crvenokose! opaziti onda kad dodu. — Onda? Sto razumijete pod tim onda? — Vrijeme njihova dolaska. - A kad će to biti? - Može biti svakog ĉasa. Isto tako kao što smo n« ovdje, mogu i Indijanci ubrzo stići. - Ne mogu! U prvom redu Komanĉi nemaju nikakva povoda da tako naprežu konje kao što smo to uĉinili mi. a osim toga
sigurno vjeruju da su nas zaveli u bludnju i da mi jašemo prema sjeveru. Na-aaije, morate uzeti u obzir da su oni, upravo zato da nas zavaraju, morali proći veoma zaobilazni put. Da ovdV U :iednako brzo kao mi
> J°š ne bi mo^ biti
- Vi dakle pretpostavljate da će stići tek sutra? nP™7- StiĆi Će noćas m tek sutra
- Budući da Indijanci stavft-V°d6 Za Sebe i svoje konje'
možemo pretpo-oniah K upravo želi odšuljati kad pomislim na to. - Odšuljati? To moram zbraniti, jer brat bez moz-ea za mene nipošto ne bi bio najveći užitak. Sam medutim
dio rt*
sjahao. Kad je To-kei-Ĉun vi-_ a* sam zaista
doveo njegova zarobljenika i jed-inar °?lanea> Javi se mrkim -
Uf! - ali ne reĉe tX\rL^ a' Moji su Drugovi željeli znati kako sam oslobode Džafara. Rekoh lm: na
g T° ćete doznati kad budemo imali više vreme-se u prvom
redu moram porazgovoriti s To-
248
181kei-Ĉunom. Moram se osigurati da ml ne bi opet prekršio rijeĉ. — Osigurati? — upita Perkins. — Da, to moramo uĉiniti. Baš to je najpotrebnije. Odmah ću dati svoj prijedlog. Kazao je to tako kao da sve ovisi o njegovom mišljenju i da se svi moramo ravnati prema njegovoj volji. Zato mu odmah rekoh: — Jesam li zatražio vaš prijedlog? - Zatražili? Niste. — Onda priĉekajte dok to uĉinim! — Ali, ser, razumije se samo po sebi da se moramo sporazumjeti kako da tog crvenog poglavicu najzad uĉinimo neškodljivim! — Sto mislite s rijeĉju „sporazumjeti"? Nikada nije trebalo nikakva sporazumijevanja, jer je To-kei-Ĉun samo uslijed vaših gluposti postao „škodljiv". Da ste od samoga poĉetka mudrije postupili, Komanĉi vam uopće ne bi mogli nauditi. — Hm! — zlovoljno promrmlja on. — Svatko poĉini po koju pogrešku. — To je moguće, ali je ovdje jedna pogreška slijedila za drugom. — Ako je to istina, onda bismo se od daljnjih pogrešaka mogli zaštititi tako da poglavicu jednostavno ustrijelimo. Ne uĉinimo li to, on će i opet poći u potjeru za nama. — To ste beskrajno mudro rekli, mister Perkins! Kazali ste da ne kanite više ĉiniti pogreške, a u istom dahu predlažete nešto što bi bila još veća pogreška od svega onoga što ste dosad poĉinili. Poglavica će ostati u životu! 249
— To je opet vaša humanost kojom vi i sami sebe i nas neprekidno... — Šutite! — prekinuh ga. — Ovdje uopće neće nitko pucati! Ja ću se već pobrinuti za to da se ovdjo ne desi nikakvo umorstvo, bar dok se ja nalazim kod vas. Nitko ne treba davati nikakve prijedloge, jer ću ja sad reći što se ima dogoditi i mi smo time gotovi. — Ali devils! Zar ovdje postoji možda kakav car ĉiji smo mi podanici? 182 _ Ne postoji, ali zato postoji Zapadnjak koji ne želi s vama još dugo mjeseca naokolo jahati da bi ĉas jednog ĉas drugoga izbavljao iz ruku Indijanaca To bih naime morao uĉiniti kad bih se trebao ravnati prema vama. _ Well! Nisam ja jedini ovdje mjerodavan. Ima ovdje i drugih ljudi koji treba da kažu što misle o tome hoćemo li mi postupiti prema zajedniĉkom dogovoru ili ćemo biti poslušni sluge pojedinca medu nama. — To mi je svejedno! Ali ja vam kažem da ću smjesta odjahati odavde, ako uĉinite bilo što drukĉije nego što ja namjeravam. — To od vas zaista zvuĉi vanredno zapovjedno. Htio bih da znam što će na to reći oba Snafla. Jim mu na to odgovori veoma razborito: — Sto ćemo mi na to reći? Oba Snafla zapravo nemaju s vama nikakva posla, i prema vama nemaju nikakvih obaveza. Mi smo vas sreli i pojahali smo s vama da vam pomognemo u vašem 250
sukobu s crvenokošcima. Istina je da smo tu i tamo uĉinili štošta što mister Šeterhend naziva glupostima. Ne mogu reći da u tom pogledu ima krivo. Zar da zaista neprekidno jašemo ovamo i onamo da bismo ĉas jednomu ĉas drugomu pomagali da se izvuĉe iz škripca u koji je sam uletio? Ne! Mister Šeterhend nam je već svima pomogao da se izvuĉemo, pa zato mislim da ima pravo zahtijevati da se sad ravnamo prema njemu. Sto misliš ti, stari Time, imam li pravo ili nemam? - Yes/ - Mi dakle stojimo uz mister Šeterhenda? - Yes.' - WelU Neka nam dakle on reĉe što se sad ima dogoditi. Budući da nitko više nije protuslovio, ja se sad obratih zarobljenom poglavici: - Neka me To-kei-Ĉun sasluša! On je prekršio svoju rijeĉ, pa bih ga zbog toga trebao ubiti. Njegov •e klvot u mojim rukama, ali ja ću mu ga pokloniti.
pak ga još sada ne mogu pustiti na slobodu, jer 01 °n ponovo pošao za nama. - Neću poći _ ubaci on. 183— Ti to kažeš, ali ja tebi ne vjerujem vise ni rijeĉi. Tko jednom laže Old Šeterhendu, tome Old Šeterhend više nikad ne poklanja povjerenje. Od-jahat ćeš s nama svezan na konju. Tvoji ratnici nas neće progoniti, već će ovdje poĉekati, dok se ne vratiš. Ĉim opazim da nas slijede, ustrijelit ćemo te. — Uf! Oni neće htjeti da ostanu! — Morat će ostati, jer ćeš im ti to zapovjediti. 251
— Oni me neće poslušati. — Zar To^kei-Ĉun, vrhovni poglavica Komanĉa, nema ugleda kod svoga naroda i nema vlasti nad svojim ratnicima? — Oni će se usprotiviti mojoj volji jer vjeruju da sam u opasnosti. — Ti i ja, nas obojica ćemo im poruĉiti da tome nije tako.. — A tko će im to reći? — Ovaj ratnik kojega sam doveo sa sobom. - Uf! Pustit ćeš ga na slobodu? — Hoću. Samo zbog toga sam ga i doveo. Mi ćemo odmah krenuti na put. Prije toga uzet~ću tvoju medicinu. Budem li s tobom zadovoljan, dobit ćeš je natrag i smiješ se vratiti svojima. Ne postupite li onako kako ja želim, uništit ću tvoju medicinu; spa-lit ću je. Šutio je. Zato ga upitah: — Jesi li ĉuo moje rijeĉi? — Jesam! — Što veliš na njih? — što ćeš uĉiniti, ako ne pristanem na ono što tražiš? — Ĉudna li pitanja! Zar je uopće moguće da ti na to ne pristaneš? Nisi li moj zarobljenik kojega mogu prisiliti? Old Šeterhend ti sad daje rijeĉ da ćeš se nakon tri dana smjeti sa svojom' medicinom vratiti ovamo. Vjeruješ li da ću ispuniti obećanje? — Vjerujem. Old Šeterhend ne laže. — Dobro! Zato ćeš ti zapovjediti svojim ratnicima putem ovoga glasnika da ne podu za nama, već da ostanu ovdje i da 252
poĉekaju n'a tebe. Pristaneš li na to, neće ti se desiti ništa. Odbiješ li pak da izdaš 134 t,i zaooviied, onda ja uopće neću poĉekati da ĉujem «tn moji drugovi žele uĉiniti s tobom, nego ću te sam svoiom puškom ustrijeliti. Nemam vremena da ĉekam. Oklijevao je. Prislonih mu cijev svoje opetuše na glavu i zapovjedih: — Odgovori, jer pucam! Neću ti to ponovo reci. Jedan . . . dva ... — Uf! Makni tu pušku! Ti ćeš zaista održati rijeĉ i dopustiti mi da se vratim sa svojom medicinom? - Hoću! - A što će uĉiniti drugi blijedokošci? Tebi vjerujem, no hoće li se oni ravnati po tvojoj želji? - Obeća jem ti, da ću onome tko uĉini nešto protivno od moga obećanja prosvirati kuglu kroz glavu. - Vjerujem ti! Daj da to potvrdimo lulom mira. — To zapravo nije potrebno, jer Old Šeterhend drži rijeĉ i bez kalumeta. Neka medutim bude na tvoje. Ispušit ćemo lulu mira, ali tvoju. Ti znaš zašto. Kad smo obavili taj sveĉani obred izdao je To-kei-Ĉun svom ratniku nalog što sam ga od njega zatražio. Odvezao sam toga ĉovjeka i on nestane u tami. S njim je pošao i onaj izvidnik što smo ga prije uhvatili. Zatim uzeh poglaviĉinu medicinu. Poglavicu svezasmo na konja. Jahali smo cijelu noć do prijepodneva sve dok se naši konji nisu toliko umorili da smo im morali dopustiti da se odmore. 253
Za vrijeme te stanke, predložio je Jim Snafl da se jedan od nas vrati i da istraži da li nas Komanĉi slijede. Ja to nisam smatrao potrebnim, jer sam bio potpuno uvjeren da će ovaj put poslušati zapovijed svoga poglavice. Nije se radilo samo o njegovom životu već, što je bilo mnogo važnije, i o njegovoj medicini. Tri dana kasnije stigli smo do granice Novog Meks
*ka, Pa Je za mene bilo već krajnje vrijeme da se
. Bijelim od te ĉetice i da nastavim svojim prvotnim smjerom. Odriješio sam To-kei-c)iunove spone, vratio mu njegovu medicinu i rekao mu da je slobodan, ali neka svoju slobodu ne iskoristi za to da izvede svoj prvotni plan i napadne naselja, jer ću ja naći naĉina sredstva da opomenem bijelce. Odjahao je bez rijeĉi. nekoliko sam mu puta poklonio život, ali sam bio uvje185ren da će sa mnom, ako se sluĉajno opet sretnemo, postupiti kao s neprijateljem. Oproštaj od Perkinsa i druge dvojice vodiĉa koji nisu bili ni od kakve koristi bio je kratak. Bilo bi šteta za svaku rijeĉ. Jim Snafl pruži mi obje ruke i reĉe: — Ser, mi smo putem kadšto bili razliĉita mišljenja, ali razborit ĉovjek mora imati razbora ako kao pametan ĉovjek želi biti pametan. Zato smo uvijek imali pravo. Hoćete li nam oprostiti? — Rado, dragi Jime. — Hvala vam. Sto ste to rekli? Dragi Jime? Zbog toga vam još jednom najljepša hvala, jer je zaista najveći užitak kad te
254
Old Šeterhend nazove „dragi Jim". Ne misliš li i ti tako, stari Time?
— Well! Tako se dakle rastajemo u prijateljstvu, a vrlo ćemo se radovati ako vas opet kadgod susretnemo. Odjahat ćemo još komad puta s mister Džafa-rom, možda do Santa Fća, gdje će naći dobre vodiĉe za San Francisco. Ostajte mi dakle zdravo, dragi mister Šeterhende i nemojte zaboraviti ni oba stara Snafla! Stisnuo sam mu ruku, a zatim se rukovao i s njegovim bratom, pa mu obećao: — Rado ću vas se sjećati, ili treba li da vas zaboravim, stari Time? — No! — odgovori on kratko ali tronuto, pa okrene konja i pojase za ostalima. Sad je kraj mene stajao još samo Džafar. — Ser — reĉe on — ne želim sad sve nabrajati što imam da vam zahvalim, ali, od srca želim da vani to jednom uzmognem uzvratiti. Da li bi to uopće bilo moguće? — Veli se da je sve moguće. — Hoćete li možda opet doći k Arapima plemena Samar? — Možda. — A možda i u Perziju? — TO nije nevjerojatno. — Možete 11 mi navesti vrijeme? — Ne mogu! Ja sam kao ptica bez gnijezda koja leti ĉas amo ĉas tamo. 186 255
_ Onda ne možemo odrediti gdje i kada ćemo se sresti Svejedno je što sam ja sada, a ne znam što ću onda biti. Ipak sam uvjeren da ćete ĉuti za mirzu Džafara, sina mirze Masuka. Upamtite to ime! A da biste kadšto pomislili na mene, dopustite mi da vam kao uspomenu ponudim ovo oružje. Ono je zapravo bilo povod da sam vas upoznao i da ste.me vi spasili.' Hoćete li mi iskazati ljubav da ga primite? Džafar mi pruži handžar koji sam mu dakako vratio kad je bio osloboden. — Zapravo bih morao odbiti taj bodež, jer je odviše dragocjen, ali ja ću ... — Odviše dragocjen za spasioca moga života! — upadne mi u rijeĉ. — Volio bih da vas još bogatije mogu obdariti. Uostalom, možda ću to moći kasnije uĉiniti. Za svaki sluĉaj ja vam obećajem: tko god mi pokaže taj handžar, bilo kad i bilo gdje, može raĉunati s time da ću uĉiniti sve što želi samo ako je to moguće. Ostajte mi zdravo, prijatelju! Ostali su već tako daleko da ih jedva još i vidim. — Ostajte zdravo! Hvala vam na bodežu, ali ne želim da mi on jednom posluži kao doznaka za vas. Pružismo jedan drugome ruku i odjahasmo u razliĉitim smjerovima, on prema zapadu, dok sam ja pošao prema jugu. Handžar sam zadjeo za pojas i ne sluteći koliku će važnost kasnije dobiti za mene. Posljednje Džafarove rijeĉi zvuĉile su malo samosvjesno, upravo tako kao da taĉno zna da će jednom biti moćan i utjecajan ĉovjek. Sto je bio sada? To nisam znao. Za mene je 256
bio zagonetka! Uopće nije govorio o sebi, o svojim prilikama i svojim zadaćama, a ja nisam bio tako nasilan da ga upitam. Zapravo je mogao biti malo otvoreniji prema meni, jer mi je zahvaljivao život. Uostalom, i tako je bilo dobro, jer... hoćemo li Se
ikad vidjeti? - Ma sa Alah jekun, va ma lam šaa Alah -ikun _ gt
a što ne želi, to se ne zbiva!... 187LAV KRVNE OSVETE
'
Sa svojim vjernim Hadži Halefom Omarom prošao sam već brojne istoĉnjaĉke zemlje, pa sam već odavna želio da svoja iskustva proširim duljim putovanjem kroz Perziju. Tako sam stigao do Hadedina po Hadžija. On je u meduvremenu postao šeik Hadedina pa je sa svojim ljudima logorovao na Džebel Kanukeu kod Tigrisa. Halef se odmah oduševio za to dugaĉko putovanje, ali smo prije toga morali posjetiti Džebel Samar i grad Hail da obnovimo stare prijateljske veze izmedu Hadedina i drugih plemena koja pripadaju narodu Šamara. Hadži ne samo što je bio hrabar ratnik već je sad postao i mudri diplomat, a njegova mu je Hana pri tome pomagala vrlo dobrim savjetima. Oboje je vjerovalo da bi obnavljanje te veze donijelo njiho-vim Hadedinima velike koristi i znatnu premoć nad okolišnim plemenima kojima se usprkos svim mirovnim ugovorima sklopljenim s njima nije moglo pravo vjerovati. Prema obiĉajima Beduina, a i iz drugih razloga, trebao je zapravo Halef poći na taj put praćen velikom i sjajnom ĉetom konjanika da bi na Džebel Samar izveo jak dojam. To bi medutim bilo neopasno putovanje prilikom kojega se ne bi dala steći nikakva 257
slava. Osim toga, mali je šeik želio doživjeti Pustolovine o kojima bi kasnije mogao pripovijedati auboko zahvaćajući u „lonac slavljenja", pa je tako Poĉeo ozbajno razmišljati ne bi li radije odjahao sam. to mu je Hana, kako mi je doslovno rekao, „bacila u uĉe njegovu smionost" pa je tonom „najstrože Iju-
189bavi i ijutitog podavanja" rekla da mu to neće dopustiti. Ka sreću sam upravo u to vrijeme došao u pc-hode, što je posve izmijenilo cijelu stvar. Kolikog li užitka odjahati s Kara Ben Nemzijem do D^ebel Samara pa se ondje pripadnicima plemena Samar pokazati kao „prijatelj i zaštitnik" toga „najvećeg junaka na svijetu"! Sad više nije uopće trebalo pratnje, sad su ga oĉekivali doživljaji „kojima će se zaĉuditi još i najkasnija pokoljenja". Istodobno se trebala ispuniti želja koju su već davno gajili ne samo smioni Hadži već i njegova oprezna Hana: možda će se tom prilikom Kari Ben Halefu pružiti prilika da pokaže Hadedinima kako je dostojan sin smionoga oca. To je bila jedna od najvećih želja njegovih roditelja. Halef je doduše bio uvjeren da ne može uopće biti boljeg zaštitnika njegova sina od njega samoga, ali Hana nije baš bila uvjerena u to. Svoga je sina mnogo radije povjeravala meni nego njemu samome, da se tako njih dvoje složilo da će nas Kara Ben Halef pratiti. Sto se tiĉe pratnje jedne ĉete ha-dedinskih ratnika, Halef me još jednom upita: — Dragi sidi, ti si uvijek bio uvjeren da brojna pratnja samo smeta. Misliš li još i danas tako? — Mislim. Zašto to pitaš? 258
— Jer sam najprije odluĉio da ću na to putovanje poći u pratnji od stotinjak ljudi, budući da to pobuduje bolji dojam nego kad putujem samo s nekolicinom. Medutim sada kad si ti stigao, ponosno se sjećam naših opasnih putovanja i djela koja smo izvršili bez strane pomoći. Upravo slavi koju smo pri tome stekli zahvaljujem što sam postao šeik Hade-dina. Na žalost sam u toku posljednjih godina malo mogao dodati toj slavi. Zar da moji udovi zardaju i da moja hrabrost bude sliĉna staroj oštrici maĉa koja se više ne može povući iz toka? Ti poznaš svoga vjernog Halefa i znaš da je meni opasnost jednako potrebna kao što je ribi potrebna voda. Moja se duša guši u tom neradu, a moj je duh sliĉan orlu kojega je Alah pretvorio u puža. Sto će pak biti od moga sina Kare ako ne bude imao prilike da se koristi svojom gipkošću i da dokaže svoju smionost? Od njega će postati beskoristan ĉovjek koji ne umije ništa osim da 190
i*,*™' i da jednom umre od rasa el burude5. Zar se . lagmi i da j_ea ^ ^ ^^ povedem pod zaštitom Ne može! Zato radosno pozdrav-tvoi ooma.-. Muĉi me ĉežnja da opet nešto do-živim što će biti zabilježeno u knjigama junaka, a Tmogu samo ako uĉinimo kao prije: ako pojašemo sami Sto kažeš na to? - Najprije upitaj što kažu ratnici koji su te trebali pratiti a sad moraju ostati kod kuće.
259
- Njih ne pitam. Ja sam šeik, a oni moraju slušati Kasnije ću im to nadoknaditi jednim" velikim lovom. Dakle, dragi sidi, da ĉujem tvoj savjet! - Ako se radi o meni, onda podimo sami To je bolje i s drugih razloga. — Kakve to razloge misliš? - Sjeti se najprije udaljenosti! Odavde do Dže-bel Samara je najmanje ĉetrnaest dana puta na brzim jahaćim devama, jer konje ne možemo povesti sa sobom budući da putem nema vode. Prema tome bi kod stotinu konjanika trebao i stotinu tovarnih deva da prenose mješine s vodom. Onamo bismo dakle stigli tek nakon ĉetiri ili pet tjedana. Odakle da uzmemo vode za. preostala tri tjedna? Sjeti se i neprijateljskih plemena ĉijim podruĉjem trebamo proći! Ona bi svakako otkrila ĉetu od stotinu konjanika, dok će tri osobe vjerojatno ostati nezamijećene. Budući da želiš steći slavu pitam te: koja je ĉast veća, ako stotinu muževa sretno svlada opasnosti kojima idemo u susret, ili kad to uĉine samo tri ĉovjeka? — Odjahat ćemo sami, sidi. Ja, ti i moj sin Kara, za kojega će biti najveća ĉast da u tom društvu smije Poći na put. Govorit ću sa svojom ženom Hanom. Ona će nam pripremiti najfinije brašno i mnogo najsoćni-jih datulja, tako da putem nećemo trpjeti oskudice. Zatim radosno pljesnu rukama i doda, dok mu je lice upravo sjalo od sreće:
260
— Hamdulilah, slava i hvala Alahu, jer će nas opet ovijati pustinjski zrak, a ja ću moći pokazati da u meni još živi stari junak i pobjednik kojega nitko ne ' sok od datulja 1 nunjavlca
191može svladati i koji je u svakoj nevolji i opasnosti bio tvoj vjeran prijatelj i hrabar zaštitnik. Šutke sam slušao njegova pretjerivanja. On je tako volio govoriti pa iako je pri tome zamjenjivao naše uloge, mene je to potajice samo radovalo. Ne moram reći da nas je Hana zbog sigurnosti svoga sina obasula cijelim mnoštvom uputa i savjeta koji su bili posve suvišni. Kara Ben Halef se neizmjerno ponosio time što ga vodimo sa sobom na lako dalek i nipošto neopasan put. Pošto smo se oprostili, pojahao je naprijed držeći se uspravno u sedlu, u pratnji nekolicine Hadedina koji su nosili kozje mješine. Iz njih se imao sagraditi kelek1 da nas preveze -preko
Eufrata. Prevezli su nas na desnu obalu te rijeke, a zatim se vratili, dok smo mi krenuli na jugozapad prema pustinji Nefud. Halef je za naše putovanje odabrao tri najbrže i najizdržljivije jahaće deve svoga plemena koje su po više dana mogle izdržati bez vode. Budući da te hedžan2 nismo smjeli previše
opteretiti, ponijeli smo sa sobom samo tri male mješine koje su šestoga dana bile već gotovo prazne pa smo morali uznastojati da ih opet napunimo. To nije bio" nimalo neopasan pot- t hvat, jer smo se nalazili u kraju u kojemu je ono nekoliko rijetkih bunara arapske pustinje ĉesto zaposjednuto. Sva plemena u tom kraju bila su manje ili više, neprijateljski raspoložena prema 261
Hadedinima. Najviše smo se trebali ĉuvati plemena Šerarat koje je živjelo u krvnoj osveti s Hadedinima i koje bi nam • oduzelo život da smo mu pali u ruke. Njihov šeik imao je nadimak Abu Dem, otac krvi, koja mu je oznaka dobro odgovarala, a u tom plemenu živio je osim toga još jedan ĉovjek kojega smo se morali više bojati od toga krvožednog šeika, naime Gabud es Sahar, ĉarobnjak i ĉudotvorni lijeĉnik plemena Šerarat. Toga su „ĉarobnjaka" prijatelji njegova plemena smatrali glasovitim, dok je kod protivnika uživao vrlo loš glas. Bilo je poznato da je pri svakom glasovanju o sudbini nekog zarobljenika zahtijevao njegovu smrt, a većinom je s takvim zahtjevom i prodro. Pogotovu 1
splav od napuhnutih mježina 1 brze trkaće deve
192 ako se radilo o ĉovjeku druge vjere, o šiitu Židovu m kršćaninu, nije moglo biti ni govora o poštedi. Ĉak sami Šerarati, koji su se divili njegovom umijeću boiali su ga se i ĉuvali su se pred njim kao pred ĉovjekom ĉija srdžba može biti opasna i po njegove najbliže rodake. Zapravo je u plemenu bio moćniji od samoga šeika pa se pripovijedalo da šeiku uopće ne bi bilo nemilo da njegova ĉarobnjaka zadesi kakva nezgoda.
.....
Od toga plemena prijetila nam je dakle najveća opasnost, pogotovu što nismo znali gdje bismo ga sad mogli naći. Nalazili smo se otprilike na istoj visini kao krajina El Džuf, dan i pol
puta istoĉno od nje. pa se pred nama nalazio mali Bir1 Nufa, 262
tako da smo do podne mogli stići onamo. Sad se radilo o tome da doznamo nalazi li se netko na tom bunaru ili ne nalazi. Htio sam odjahati dalje da to izvidim, ali Halef to nije dopustio. — Sidi, kaniš li me uvrijediti? — viknu on. — Ti si stranac a ja sam Ibn el Arab. Nije li dakle moja dužnost da istražim taj predio? Ili smatraš li možda da za to nisam dovoljno spretan? — Vjerujem da si spretan, ali ti znaš da sam upravo u pogledu te spretnosti bio tvoj uĉitelj. — Ja se ne ravnam po tome, jer uĉenik ne samo što može dostići uĉitelja, već ga, štoviše, može i premašiti. - Misliš li da je i kod tebe tako? — Ne mislim baš ništa, ali to će se pokazati, pa će moj sin Kara nauĉiti da se divi svome ocu. Zato Ja kao tvoj i njegov zaštitnik tražim od tebe da mi dopustiš da odjašem naprijed. Što da uĉinim? Mali Hadži bio je odviše smion a
da bi mogao biti pouzdan izvidnik. No jesam U ga
smio poniziti pred njegovim sinom? Nisam. Pustio sam hL*^16 da ide. Uskoro smo ga ugledali kako na svom nedžinu brzom poput vjetra išĉezava na obzorju a
j*11 smo nastavili dosadanjom brzinom. Imali smo još va sata do podneva, dakle još dva sata jahanja do .ara "Ji'sam položaj otprilike poznavao, ali mi je Jff^^kolina bila nepoznata. Brzinom kojom se 1
zdenac
11
Lav krvne
osvst*
263
199udaljio Halef je morao za nešto više od sata stići do bunara. Kad je prošao sat i pol, bio sam toliko oprezan da sam se zaustavio da poĉekam njegov povratak. Protekao je još sat a da se on nije vratio, i to me je zabrinulo. Kad je zatim protekao i daljnji sat, Kara me zabrinuto upita: — Sidi, zar se moj otac ne bi zapravo trebao već davno vratiti? — Sigurno je opazio ljude na bunaru pa je htio poĉekat! dok odu — pokušao sam umiriti zabrinutoga mladića. — To ne bi pametno uĉinio, jer bi se tada morao vratiti da nas opomene. — Ne brini se, već se pouzdaj u njega. Maloĉas si ĉuo od njega da je dobar izvddnik. Kara je šutio, ali kad opet prode pola sata, on mi prizna: — Sidi, poĉinje.m se brinuti. Neka Alah zaštiti mog oca! Požurimo mu u pomoć! — Ne smijemo požuriti već moramo oprezno jahati. Ti moraš jahati taĉno iza mene. — Zašto iza tebe? — Zbog opreza. Zrak na zdencu nije ĉist. Tamo ima ljudi. — Alah, Alah! Jesu li uhvatili mog oca? — To ne znam, ali naslućujem da je tako. To ti sad moram iskreno priznati. — Onda požurimo da mu pomognemo. — Naprotiv, moramo oklijevati. Ako je tvoj otac zaista pao u ruke tim ljudima, oni će pomno pro-matrati predio odakle je došao. Sigurno će misliti da u prostranoj pustinji nije bio sam. Budemo li brzo pojahali prema zdencu, oni će nas ugledati 264
prije nego mi njih, pa će se pripremiti. Oni su sjahali pa su stoga izdaleka maleni, dok smo mi na našim devama vidljivi već izdaleka. Ako se ti držiš iza mene, onda će se njima uĉiniti da dolazi samo jedan jahaĉ, a ako se ja poslužim svojim dogledom mogu se ponadali da ću ih ugledati prije nego što oni ugledaju nas. Tako svrstani jahali smo polako dalje. Kraj je dotad bio ravan, a tad mi se uĉini da se obzorje ispred nas uzdiže u nekoliko nepravilnih crta. Moj mi je da-191 lekozor pokazao da se ondje poprijeko na naš smjer uzdiže nekoliko golih kamenih rebara. Izmedu njih ili iza njih morao je ležati bunar. To me je dovelo do uvjerenja da je Halef zarobljen, jer bismo ga inaĉe sad morali ugledati. On je u svojoj pretjeranoj revnosti pojahao ravno prema stijenama gdje su ga opazili i napali iz zasjede. Moj dogled dopirao je -daleko. Pomno sam pretražio svaki obris stijena, ali uzalud. Da je na njima stajao ĉovjek, ja bih ga sigurno otkrio, ali ako je netko ležao iza njih, mogao je ostati sakriven preda mnom sve dok se ne bih našao kraj njega, a onda je bilo prekasno. Nisam se smio toliko približiti tim visovima da bi nas odande mogli opaziti prostim okom, pa sam dakle skrenuo ustranu istodobno potjeravši svoju devu u brži trk. — Mašalah — viknu Kara Ben Halef. — Zar kaniš obići bunar? Onda će moj otac ostati bez pomoći.
265
— Samo dodi i imaj povjerenja u mene — odvra-tih. — Ako je položaj na Bir Nufahu zaista takav kako ga ja zamišljam, onda ondje uhode paze samo na sjeveroistok, odakle nas oĉekuju. Pojahat ćemo u luku dok ne stignemo do istoĉne taĉke visova, a onda ćemo zaštićeni njima opet skrenuti prema bunaru. Nitko ne oĉekuje da ćemo doći odande, pa se nadam da ćemo se moći neopaženo prišuljati. Ipak ne mogu još reći što će se onda dogoditi. Za ĉetvrt sata stigli smo do prvoga lanca uzvisine. Iza njega pružao se usporedo drugi lanac, a iznadu njih je ležala dolina koja kao da se svijala u brojnim zavojima. Spustili smo se tom
dolinom upravit našim devama tako da nisu nogama udarale ni o kakav kamen. Postepeno su stijene postale više i bli-e se
pnmakle jedna drugoj. To mi je bilo drago, jer "me doduše smanjio naš vidokrug, ali se isto tako ,i vidokrug izvidnika koji su nas možda oĉe-Ispred svake krivine našeg vadija1 zaustavili sm iza nje ne bi li se dao otkriti kak
a ne ne
av ne
se ao
PriJatelj. Tako smo napredovali veoma po-
SUh
°
korito kroz k
°3e
za
vrijeme jakih kiša
195lako pa su prošla puna dva sata prije nego predosmo put koji bi ĉovjek mogao za jedan sat prevaliti pješice.
266
Najzad opazismo sigurne znakove da se nalazimo blizu bunara. Sa strane smo ugledali nekoliko suhih grmova, a na dnu vadija rasla je ĉak trava. Sad smo morali oprez udeseterostruĉiti. I opet smo stigli do nekog zavoja. Dok smo dotad na takvim mjestima ostajali sjediti na devama, ovaj puta sam zaustavio svoju i s jahao. Usko se prilju-bivši uz ugaonu stijenu i ispruživši samo polovinu lica, otkrio sam da se dolina znatno proširuje. Tu je
j logorovalo oko dvije stotine dobro
naoružanih jahaĉa
! na devama pa se nisam baš nimalo
obradovao pre-poznavši u njima Šerarate. Postrance od velike skupine sjedilo je nekoliko ljudi, vjerojatno zapovjednici. Izmedu njih nalazio se Hadži; bio je njihov žaro-
; bljenik.
j Upravo je ustao jedan od tih odvojenih ljudi, pogledao gore na rub pećinastog lanca, doviknuo neko ime i upitao: — Zar još ništa ne vidiš? I ja sam pogledao gore pa otkrio jednog Beduina koji je vrebao iza nekog velikog kamena. Ovaj odgovori: — Ne vidim nikoga. — Onda smo se prevarili, i zarobljenik je bio sam. Sidi, nemamo vremena da dulje ĉekamo. Moramo otići, jer inaĉe nećemo do veĉeri stići u Bir Nadaf. — Sto je? Sto vidiš, sidi? — tiho upita moj mladi pratilac. — Ĉuo sam da netko zove. — Sjaši i dopuzi do mene, pa ćeš vidjeti svoga oca — šapnuh mu.
267
Kara uĉini kako sam mu rekao. Kad je ugledao Halefa, zgrabih ga za ruku i šapnuh mu opominjući: — Mir! Nemoj se prenagliti! Sad ne možeš ništa uĉiniti. Moramo poĉekatd do noći.
,
— Neće li biti prekasno? — Neće. Silom se protiv tolikih ljudi ne može ništa postići. Samo lukavština nas može dovesti do cilja, a za nju je noć pravo vrijeme. — A što ako dotle ubiju moga oca? 196 To neće uĉiniti. O sudbini zarobljenika može odluTitt samo
džema1, a'starci, ĉlanovi džeme, .nisu ovdie Kako vidiš, ovo su sami mladi ratni«. - Sto smjeraju? To nije seoba, jer nemaju sa sobom žene, starce, djecu ni životinje. Da nije možda ratni pohod? — Nije. Tamo nalijevo vidiš deve s velikim teretom koji se sastoji od užadi i rogožina cd palminih vlakana. Ta užad i te rogožine treba da posluže da se odvedu ugrabljene životinje i da se umota ostali plijen. Radi se dakle o razbojniĉkom pohodu. - Protiv koga? — To ne znam, ali se nadam da ću veĉeras doznati. — Od koga? — Od samih Serarata. Prisluškivat ćemo što govore. — Sidi, ja vidim da je moj otac imao pravo kad je rekao da ĉovjek inaĉe ne doživljuje ništa, a ĉim pode s tobom, da odmah 268
može oĉekivati sve moguće pustolovine. Gledaj, moramo smjesta dalje' Oni upravo uzjahuju na svoje deve. Dodu li ovamo, otkrit će nas. — Neće doći ovamo, već će iz vadija izaći tamo lijevo, kroz onaj postrani izlaz, budući da kane u Bir Nadafu. — Odakle to znaš? — Maloĉas je to rekao njihov voda dozivajući uhodu. Taj zdenac leži južno odavde, a ovaj otvor rnedu stijenama pokazuje upravo u tom smjeru. — Jesi li već bio ondje? — Nisam, ali sam proĉitao potanki opis toga r.den-ca i njegove okoline. Stari arapski pisac Hamdani bio je ovdje pa je o tome pisao. Tomu je doduše već davno, ali u ovoj se zemlji ovakva mjesta i u toku stoljeća toliko malo mijenjaju da je njegov opis vjerojatno i danas taĉan. Vidiš da sam imao pravo! Oni odlaze onamo nalijevo! Tvoga oca svezali su na njegovu devu. On se ogledava nadajući se da se nalazimo ovdje i da promatramo Šerarate. Kad bih to mo-„
^ĉiniti bez
opasnosti, ja bih mu se pokazao da &a umirim. 1
vijeće najstarijih Ĉlanova plemena
197Beduini su izašli iz vadija takvim redom da su vode, s Halefom izmedu sebe, pošli kao posljednji. Tik prije nego što je išĉezao iza stijene, okrenu ponovo lice natrag. Vodeći da se njegovi pratioci ne obaziru na to, skoĉih tri koraka naprijed i podigoh ruke. Njegov me pogled pogodi i ja brzo uzmakoh. Hadži je sad znao da nam je poznat njegov položaj i da ću poduzete sve da ga oslobodim. 269
Nakon toga se uspeh uz južnu stranu doline da se uvjerim da su Serarati zaista otišli. Kad ili više nisam mogao vidjeti i ja se opet spustih. Naše smo deve odveli na bunar, ali na žalost su ga naši neprijatelji toliko ispraznili da smo morali poĉekati dva sata da se napijemo, da napunimo dvije mješine, a zatim da naše životinje napojimo barem za jedan dan. Zatim požurismo tragom Serarata. Rekao sam da sam želio prisluškivati što govore neprijatelji. Na ravnoj pješĉanoj pustinji bilo bi to veoma opasno, Na 'sreću bunari Badije' pa tako i zdenac Bir Nadafa leže u stjenovitim krajevima, a pogotovu je Bir Nadafa okružen
pravim varom2 koji nam je pružao izvrsno skrovište prikladno da se prikrademo neprijatelju. Zatim pustismo naše hadžane da pojure punom brzinom, sve dok nismo po tragu opazili da moramo usporiti trk ako se ne želimo odviše približiti Šera-raitima. Popodne je prošlo bez spomena vrijednih dogadaja, a kad je sunce utonuto u pješĉano more, moj mi je dalekozor pokazao na jugu, još priliĉno daleko, prostrani splet kamenih gromada usred kojih se nalazio zdenac. Šerarati su stigli onamo a mi smo se morali zaustaviti ondje gdje smo se nalazili. Tek kad se posve smraĉilo, odjahali smo još komadić puta dalje, sve dok se nismo otprilike na kilometar približili varu. Tada su naše deve morale kleknuti pa smo im tako svezali prednje noge da se nisu mogle udaljiti. Tad je došlo vrijeme da se prikrademo neprijateljima. Kara Ben Halef je žarko želio da i on sudjeluje u tome, ali je morao 270
ostati kraj deva. Predao sam jnu obje svoje puške koje bi me smetale, i Prl" 1 !
pustinje
splet hridina i odlomljena kamenja
198 hHžio se varu. Kad sam stigao onamo, ubrzo sam pri wietlu zvijezda pronašao mjesto gdje su se stijene toliko razmakle da se otvorio široki prilaz zdencu. Ovuda su prošli i Serarati. Tek što sam zašao onamo, za-ĉuh pred sobom neki zvonki glas, a što &am se dalje šuljao to sam jasnije razumijevao rijeĉi: „Alahu akbar! Ašhadu ana la ilaha U Alah, va Mohamedu rasul Alah. Hayya alas sala." Šerarati su molili asu, veĉernju molitvu, propisanu za vrijeme nakon zapada sunca, kad se spušta noć. Taj zbor glasova omogućio mi je da se prišuljam toliko blizu k njima 'da sam se svega nekoliko koraka daleko od njihovog logora mogao sakriti iza nekoga kamena, Zvijezde nisu baš odviše jasno sjale, no ipak sam mogao gotovo potpuno razabrati otvoreni prostor oko zdenca. Beduini su kleĉali na svojim molitvenim sagovima okrenuti licem prema Meki, pa su, izvodeći propisane pokrete, ponavljali rijeĉi onoga koji je prvi izgovarao molitvu. Taj se ĉovjek nalazio u mojoj blizini te sam u njemu prepoznao onog Serarija1 koji je na Bir Nufahii danas u podne dozvao
uhodu s vrha stijena, pa je vjerojatno bio voda te ĉete. To mi je baš dobro došlo! Bio je odjeven u haik jednako kao i ja, a imao je i inaĉe otprilike moj lik. Ona tri ili ĉetiri ĉovjeka koji su na bunaru Nufah sjedili kraj njega, sad su kleĉali, takoder 271
odvojeni od ostalih, ali ne iza njega, već ispred njega, kako sam to dobro opazio. Okrenuli su mu dakle leda. Iza njega ležao je na pijesku Halef svezanih ruku i nogu, svega tri metra daleko od mene. Mogao sam ga posve lako osloboditi. Pogotovu jer je legao tako da mi je okrenuo lice. Uĉinio je to sluteći da će mu iz toga smjera stići pomoć. Medutim, nije se radilo samo o tome da ga spasim, Već smo morali dobiti natrag i njegovu devu, a to se u aanim okolnostima dalo poluĉiti samo tako da izvrzamjenu. Predmet zamjene imao je biti - voda Svi su svu svoju pažnju posvetili molitvi, a pri tom nisu smjeli svratiti pogled s jugozapada. Ja sam se n£Jazio s njihove
sjeveroistoĉne strane. Izvukao sam nož i pomaknuo se prema Halefu. On me je v.g\e1
Jednina od Serarat
199dao gdje dolazim l pružio ml svoje^vezane ruke. Jedan potez noža, i bile su slobodne. Drugim brzim potezom prerezao sam mu spone na nogama. Zatim mu 3ap-nuh na uho: — Otpuži do puta, a onda brzo ravno, gdje ćeš naći Karu. Treba samo da ga zovneš. — A ti, sidi? — upita on zabrinuto. — Ja ću doći za tobom. Skinite devama spone s nogu! Brzo, brzo! Halef brzo otpuže, a ja ostadoh ležati na njegovom mjestu da bih svoju namjeru izvršio onog trenutka kad moji neprijatelji budu pobirali svoje molitvene ćilimove.
272
Sve je proteklo brže nego što to mogu pripovijedati. Baš sam opazio kako Halef nestaje na putu ,kad je završavala molitva: „Alah je veoma velik! Alah je veoma velik, i neka mu je slava!" Upravo kad je-ĉovjek koji je izgovarao molitvu izrekao rijeĉ „slava" a ostali poĉeli ponavljati tu reĉenicu, ja se uspravih iza vode, sagnuh se naprijed, ljevicom ga zgrabih za rame, trgnuh ga natrag i uda-rih ga desnicom po sljepoĉici da je pao. Zatim sko-ćih na noge, uzdigoh ga, prebacih ga na rame i patr-ĉah za Halefom. Za onih dvije stotine ljudi iza mene nisam u tom ĉasu nimalo mario. Imao sam njihovog vodu pa ih se prema tome nisam trebao, bojati. Dugaĉkim skokovima projurio sam kroz prolaz medu stijenama i pohitao dalje. Iza mene odjeknuše oštri glasovi a ispred sebe zaĉuh Halefa -i njegovog sina gdje me dozivaju. Požurio sam se, jer su progonitelji iza mene mogli trĉati brže od mene koji sam morao nositi teret. Uspjelo mi je da stignem do naših deva a da me nisu uhvatili. Deve su još ležale na zemlji spremne da svaki ĉas ustanu. — Brzo u sedlo, Halefe! — zapovjedili mu. — Uzmi i ovog zarobljenika! Požurite naprijed, ravno prema istoku i zaustavite se otprilike -nakon dvije tisuće koraka! — Zar ćeš ti ostati, sidi? — Moram uhvatiti još jednog Serarija kojeg ćemo onda kasnije upotrijebiti kao glasnika. Otac i sin me poslušaše, a ja se ispružih po pije-«tai da me progonitelji prerano ne opaze. Onda za-euh hitre korake te ugledah jednog Serarija samoga koii je daleko pretekao svoje 273
suplemenike. To mi je bilo veoma milo. Zastao je šest ili osam koraka preda mnom i osluhnuo. Kad nije ništa ĉuo, pode oklijeva-» jući dalje sve bliže k meni. Iza njega odjeknuše po-x klici a on se osvrnu i odgovori, okrenuvši mi leda. Skoĉio sam na noge, zgrabio ga za vrat i udario ga svojim lovaĉkim udarcem po glavi. On mi klonu u naruĉje hropćući. Podigao sam ga i ponio dalje, ne žu-reći se pri tom odviše, jer me ostali Serarati nisu opazili, a ja sam krenuo u smjeru u kojem me sigurno neće tražiti. Stigao sam Halefa i Karu upravo u ĉasu kad se moj drugi zarobljenik poĉeo buditi iz nesvijesti. Oni su sjahali, a prvi zarobljenik sjedio je izmedu njih svezanih ruku, dok su mu se oni prijetili golim noževima da ni ne pisne. — Evo ga, dolazi — reĉe mu Halef. — To je on za kojega sam ti rekao da je najsnažniji i nesavladivi efendija Kara Beh Nemzi. On je glasoviti vlasnik tih dviju pušaka od kojih jedna puca deset tisuća puta uzastopce, pa će te odmah poslati u pakao ako samo pisneš, ili se makneš. — To ću zaista uĉiniti — potvrdih ja Hadžijinu prijetnju. — Naprotiv, Seraratima se neće ništa zla dogoditi pa će se još ove noći snijeti vratiti svojima budu li sad šutjeli i poslušali nas. Ne uĉine li to, naši će noževi pronaći njihova srca. Sad ćemo se još malo udaljiti, a onda će Serarati ĉuti što tražimo od njih. Svezali smo ih jednog za drugoga, pa sam im naredio da hodaju preda mnom, dok su Halef i Kara jahali za nama. Ponovo sam promijenio smjer hoda da zavaram progonitelje. Oni su nas tražili sjeverno °d vara, a mi smo sad obišli var da bismo se zausta-^li njemu s juga. 274
Kad mi se uĉinilo da smo dovoljno odmakli, natjerasmo deve da kleknu a ja zapovjedih Seraratima a sjednu na pijesak. Zatim povedoh Halefa ustranu Sa
j pi1:am p - ri V? Se ĉinil0
ob'- -
tome mu nisam ništa predbacivao,
da mu je to olakšalo srce. On je u svom
Bajnom samopouzdanju bezbrižno ujahao u dolinu 200 201Bir Nufaha gdje su ga Serarati opkolili i razoružali. Vidjeli su ga gdje dolazi i sakrili se. Odviše ponosan a da zataji tko je, rekao im je svoje ime i time ih veoma obradovao. Šeik Hadedina, s kojima su bili u krvnoj osveti, predstavljao je za njih dragocjen plijen. Nisu spominjali cilj svojeg razbojniĉkog pohoda, ali Halef je bio dovoljno pametan da po nekim nepromišljenim izjavama pogodi da kane orobiti pleme La-safaSamara. Na njihovo je pitanje odgovorio da putuje sam bez pratnje, ali to mu nisu povjerovali. Kad je medutim prošlo nekoliko sati a nitko nije došao za njim, pretpostavili su da je rekao istin-i i odjahali s njime. Pošto mi je to ispripovjedio, nastavi: — A znaš li ti, sidi, tko je taj Serari? — Ne znam — odgovorih. — Onda ĉuj i ĉudi se! To je sin Gaduba es Sa-hara, starog ĉarobnjaka Šerarata, našeg najgoreg i najkrvožednijeg neprijatelja, Alah ga spalio! Krvna osveta me zapravo sili da ga bez milosti ustrijelim, pogotovu što nosi nadiniak Abu el Gadab1, ĉime želi izreći da ne kani poštedjeti ni "jednog neprijatelja. 275
— To me se ništa ne tiĉe. On nije tvoj zarobljenik već moj, a razbor mi ne dopušta da prolijevam njegovu krv. — Onda radi što hoćeš! Znam da ćeš uĉiniti kako treba, jer te poznam. Odvezao sam drugoga zarobljenika i pouĉio ga: — Ĉuj što ću ti sada reći. Ja sam Kara Ben Nranzi, prijatelj Hadedina. Svojom ĉarobnjaĉkom puškom mogu postrijeljati sve vaše ratnike prije nego što me dosegne ijedno vaše tane. Vi ste zarobili moga prijatelja-Hadži Halef a Omara da ga ubijete. Ja sam ga opet oslobodio, pa sam time dokazao da vas se ne bojim. Trebao bih vas poubijati, ali ću vas ipak pustiti na slobodu i to pod uvjetima što ćeš ih sada ĉuti. Zahtijevam da mi vratite devu moga prijatelja i sve stvari što ste mu ih oduzeli. Ti ćeš sad otići u vaš logor da dovedeš devu, oružje i ostale predmete. IZ" vedeš li to pošteno, oslobodit ćemo Abu el Gadaba i odjahati dalje. Pokušaš li pak izvesti kakvu podlost, mi ćemo ga ustrijeliti. Dajem td pola sata vremena 1
otac srdžbe
202 da se vratiš. Ne dodeš li u tom roku, on mora umrijeti. ' Htio je oklijevati, ali mu Abu el Gadab zapovjedi: — Požuri se i uĉini ono što ti je reĉeno. Moj je život važniji od jedne bijedne hadedinske deve. Ĉovjek ode. Da izbjegnemo stupicu, premjestio sam naš logor za dobar komad puta ustranu, a zatim sam se odšuljao s Halefom, koji je na neko vrijeme uzeo pušku svoga sina, prema 276
varu i to do mjesta kra.j kojega je morao proći glasnik. Kara Ben Halef dobio je zapovijed da oštro pazi na zarobljenika. Nije prošlo još ni pola sata kad zaĉusmo pred sobom korake. Otpuzali smo malo u stranu i ugledali glasnika gdje dolazi.
Vodio je devu i prošao kraj nas a da nas nije opazio1. Kraj njega nije išao ni jedan drugi Serari. Moja je prijetnja dakle .postigla namje-ravani dojam. Ustadosmo i stigosmo ga. — Tvoja sreća da si bio pošten! — rekoh mu. — Daj ovamo što imaš! Halef je primio natrag sve što su mu oduzeli. Onda otpusti Serarija uvjeravajući ga da će njihov voda za nekoliko minuta takoder biti slobodan. — A hoćeš li održati rijeĉ, efendijo? — upita ine. — Gledaj da se smjesta izgubiš! — dreknuh na njega. — Kara Ben Nemzi je uvijek održao rijeĉ. Treba li da ti malo zagrijem noge? On nestade. Kad smo stigli k svom zarobljeniku i njegovom mladom ĉuvaru, odvezao sam Abu el Ga-dabu ruke i rekao: — Dobili smo što sam tražio. Možeš ići. Abu el Gadab je ipak ostao stajati, odmjerio me odozgo do dolje i upitao: - Zar me zaista puštaš na slobodu? — Puštam. Budući da sam pošteno postupio pre-raa tebi, oĉekujem da ćete nas pustiti da u miru oaemo dalje. Poći ćemo u Bir el Halavijat,' pa ne že-"mo da podete za nama.
- Mi jašimo u Bir eš Sukr2 koji leži na istoku. Jer^ smo pošli u Akabet eš Sejtan. Ne trebaš se dakle 277
| zdenac slatkoće c zahvalnosti 203— Bojati? Nikada se nisam bojao. Na to Šerari odvrati podrugljivo se smijući: — Nikada se nisi bojao? Ja sam već mnogo ćuo o tebi, ali sve to što se o tebi pripovijeda je neistina. Sva tvoja hrabrost bila bi samo smrad prema hrabrosti Serarata. Danas si nam umakao, ali ne za uvijek. Poznaješ li zakon krvne osvete? On je kao lav koji ne ispušta iz pandži plijen što ga je jednom zgrabio. Od današnjeg dana potpadaš pod taj šeba et tar1! "Kunem se da će te on ubrzo progutati! Ti si daur... — Stoj! — Ijutito ga prekinu mali Halef. — Nemoj tu rijeĉ još jednom izreći, jer ja neću prema tebi biti tako strpljiv kao... — Ti? Ti patuljĉe! — prekinu ga Šerari smijući se. — Sad kad više nisam vezan, ja vam se smijem i ponavljam da će vas sve progutati šeba et tar! Krv i meso jednog daura... Abu el Gadab nije stigao dalje. Glasni oštri udarac prekinuo je njegov govor, jer ga je mali nagli Hadži svorrf snagom opleo biĉem za deve po licu, vik-nuvši pri tom: — Eto ti za daura, pasji sine! Hoćeš li to još jednom reći? Pogodeni ĉovjek glasno viknu od boli, prihvati se objema rukama za lice, pa je neko vrijeme ostao krut i nepomiĉan Onda skoĉi naprijed da zgrabi Ha-lefa. Uspio je koraknuti samo jednom, jer ga je drugi udarac maloga ratnika ponovo odbacio. Sad sam i ja priskoĉio, zgrabio ga za nadlaktice, stisnuo mu ruke uz tijelo i zaprijetio mu:
278
— Ni koraka dalje, jer ću ti inaĉe zdrobiti rebra, ti traljavĉe! Tvojega sebe et tar se ne bojimo. A sad gledaj da nestaneš, inaĉe ću te poškakljati nožem! Odgurnuo sam Abu el Gadaba da je pao na zemlju i otkotrljao se. Ustao je, ali se nije usudio da nas opet napadne, već nas je, dok smo uzjahivali deve. obasuo pravom poplavom grdnji, a kad s>mo pojahaT. dalje ĉuli smo ga kako viĉe za nama: — Šeba et tar će vas progutati — šeba — et — tar — šeba — et — tar... 1
lav krvne osvete
204 U varu su ĉuli njegovu kriku. Serarati su pomislili da se nalazi u opasnosti i požurili mu u pomoć. To su nam odali njihovi glasovi što smo ih ĉuli iza nas Nismo ih se morali bojati, no ipak smo podboli deve jer smo se sad morali požuriti. Pojahao sam naprijed, a njih dvojica za mnom. Nakon nekog vremena dovikne mi Halef: r- Ali sidi, ti si krenuo krivini putem! Ne smijemo tako daleko nadesno! — Moramo prijeko — odgovorih — jer ondje leži Eir el Halavijat. — Pa mi ne kanimo onamo. — Dakako da ne kanimo. Moramo k plemenu La-safa, da ih opomenemo pred Seraratima, ali ovi ne smiju to ni slutiti. Zato sam rekao ĉarobnjakovom sinu da želimo poći u Bir el
279
Halavijat. Da bismo Serarate zavarali, ja krećem onamo, jer će oni, ĉim svane, poći našim tragom. — Zar zaista kaniš onamo? To bi bio veoma zaobilazni put. — Poznaješ li taj put? — Poznajem! Taĉno. — Onda znaš da ćemo nakon pola dana jahanja doći na veliku i prostranu kamenu ravnicu, na kojoj deve ne ostavljaju tragove, tako da možemo »krenuti nalijevo, a da to Serarati ne opaze.
< — To je taĉno, sidi. Opet pokazuješ da si vjerojatno mudriji od mene. — Samo vjerojatno? — nasmijah se. — Ja vjerojatno ne bih bio tako mudar da naslijepo ujašem medu dvije stotine Serarata i da pustim da me uhvate, dragi Halef u! v
Bilo je to jedino predbacivanje što ga je Halef ĉuo zbog
svoje neopreznosti. Bio je toliko lukav da nije na to odgovorio. Ja bih ga oštrije pozvao na red da me od toga nije odvratio obzir prema prisutnosti njegovoga sina. Jahali smo cijele noći a zatim smo pustili da se naše hedžan jedan sat odmore. Zatim smo nastavili Put dok ne stigosmo do kamene ravnice. Ondje smo *nekom veoma tvrdom mjestu promijenili smjer P ta. Naše su deve zaista imale naporan dan, jer smo
»03jahali sve do kasne veĉeri, kad smo na Bir Bahridu1 naišli na jedan odio plemena Lasafa. Oni su nas kao Hadedine vrlo prijazno primili, a kad smo im rekli da ne dolazimo samo kao prijatelji već da ih istodobno i 280
opomenemo, te kad smo dm saopćili što je posrijedi, doĉek je štoviše postao buran. Odmah su izaslani glasnici svim. drugim skupinama da ih obavijeste i sazovu. U danim okolnostima Se-rarati su morali doći ovamo na Bir Bahrid, kamo su i prvotno namjeravali. ,Već rano ujutro izaslani su im u susret izvidnici, premda nisu mogli oĉekivati da će nam se već istoga dana približiti. Predveĉe, a i u toku noći, stigli su Lasafi sa svih strana, tako da se skupilo oko pet stotina ratnika. I nas su pozvali u ratno vijeće koje se sad sastalo. Kao uvijek u takvim prilikama, i ovdje sam pokušao da sprijeĉim svako veće prolijevanje krvi, ali sve što sam iznio bilo je uzalud. Ovdje smo imali posla s osvetoljubivim Beduinima koji su svaku poštedu smatrali slabošću. Ja sam za njih bio stranac, pa me nisu morali slušati iz zahvalnosti, kao što su slušali svoje rodake Hadedine. Ĉestiti Halef se doduše takoder od srca trudio da njihove namjere izmijeni u smislu mojih prijedloga, ali ni on nije imao uspjeha. Odluĉeno je da će Šerarate opkoliti i da će poubijati sve koji se ne predaju. Vijeće staraca imalo je zatim odluĉiti o sudbini zarobljenika. Kako će ispasti ta odluka, o torhe nije, s obzirom na neumoljivo držanje svih Lasafa, moglo biti nikakve sumnje. Kad je ratno vijeće završeno i kad sam se s Ha-lefom našao nasamu, on mi reĉe: — Sidi, ja znam da ti nipošto nisi sporazuman s time što su ti ratnici zakljuĉili, pa bih volio da si uspio sa svojim mišljenjem. Ipak mi sami nećemo sudjelovati u tom 281
krvoproliću, pa zbog toga predlažem da još danas krenemo dalje i da odjašimo do Džebel Samara. — To ne smijemo. — A zaštoi ne? — U prvom redu, jer smo kao gosti Lasafa obavezni da im pomognemo; drugo, jer nemamo dovoljno hladni zdenac 206 razloga da tako brzo odemo, a treće, jer bismo time izgubili poštovanje naših gostoprimaca koji bi nam morali predbaciti da se bojimo. Najzad, ĉetvrto, jer bi nam, ako ostanemo i sudjelujemo u borbi, ipak možda moglo uspjeti da ublažimo okrutnost i da r>a-kušamo djelovati u tom smjeru da se što manje neprijatelja poubija, a što više zarobi. — Imaš pravo, sidi. Ostat ćemo dakle i premda moje oĉinsko srce zapravo dršće pred time, ipak se radujem što ću svoga sina vidjeti u borbi. On sigurno neće nijednom neprijatelju okrenuti leda. — I ja sam uvjeren u to, ali Kara nema još doi-voljno iskustva, pa bi lako mogao dopustiti da ga zanese njegova hrabrost. Zato je tvoja i moja dužnost da pripazimo na njega da se ne bi nepotrebno izvrgnuo opasnosti. Prošao je i taj dan, a isto tako i naredna noć. Rano zorom vratilo se nekoliko izvidaĉa javljajući da se Serarati vjerojatno približuju, jer su se samo pet sati jahanja odavde utaborili usred pustinje da ondje provedu noć. Tri su izvidnika ostala da ih promatraju. Nakon nekog vremena stigla su i ta trojica 282
obavije-stivši nas da su neprijatelji krenuli iz logora i da su pred sobom izaslali uhode, te moramo oĉekivati da će se ovi ubrzo pojaviti. Smjesta stadosmo vijećati kako da doĉekamo Serarate. Zdenac se nalazio; u nekoj kotlini koja sa zapada i sjevera, odakle su dolazili neprijatelji, nije imala prirodne zaštite, ali su je s juga i istoka u polukrugu okruživale hridine. Iza toga zaklona sakrilo se mnogo Lasafa, a kraj zdenca ostalo je samo ĉetrdeset ljudi, »toka koja se nalazila ovdje rastjerana je po okolini, iako da je Bir Bahrid pružao mirnu sliku. Halef, Kara i ja nalazili smo se u zasjedi, jer bi naša prisutnost na zdencu lako mogla pobuditi sumnju. Oko podne ugledasmo dva jahaĉa na devama koji u se polako približavali zdencu. Oni doviknuše La^"ma koji su logorovali kraj zdenca, mogu li dobit) ti sf
-lm je d°Pušteno. Kako smo kasnije doznali,
u izvidnici rekli da pripadaju prijateljskom ple-dev* , eise' te da žele u Nefud. Napojili su svoje e
i krenuli dalje. Kad ih prostim okom više nismo
207mogli razabrati, zakrenuli su kako sam ja to vidio kroz dogled, u velikom luku prema zapadu i sjeveru kako bi obavijestili svoje suplemenike Serarate da imaju posla samo sa ĉetrdeset Lasafa, te da dakle mogu vrlo lako napljaĉkati više stotina konja i deva. Sat kasnije pojave se neprijatelji na sjeveroistoku zdenca. Da bi nas iznenada napali, jurili su što su ih njihove deve nosile. Na rubu kotline skoĉe s deva, stanu glasno klicati svojim 283
prodirnim ratnim poklicima, i nahrupe u kotlinu. Istodobno su medutim zdesna i slijeva izbili Lasafi iza hridina. Serarati se prestrašeno zaustave, a to je kratko oklijevanje bilo dovoljno da ih posve opkolimo. Kakve li vreve i kakva li urlanja! Noževi su bljeskali, koplja se lomila, a hici praskali. Kara Ben Halef Jurnuo je kliĉući usred gužve, a ja i njegov otac za njim da ga zaštitimo. To nam je dobro uspjelo, ali na žalost nismo mogli izvršiti nikakav utjecaj na završetak borbe. Krv je potocima tekla, a kad su Lasafi pobijedili, ležalo je na bojištu znatno više od stotinu mrtvih Serarata. Svi ranjenici bili su bez milosti probodeni i ustrijeljeni. Jedva dvadesetak Serarata pratila je sreća, pa su uspjeli prodrijeti do svojih deva i pobjeći. Ostali su bili zarobljeni. Medu zarobljenicima nalazio se i ĉarobnjakov sin Abu el Gadab. Umjesto da opljaĉkaju Lasafe, donijeli su im sami sebe i bogat plijen. Izmedu pobjednika i pobijedenih došlo je sad do prizora koje ne želim opisivati. Udaljio sam se s Ha-lefom i Karom da to ne vidim. Lasafi su medutim ubrzo došli po nas, jer su tu pobjedu zahvaljivali nama. Željeli su da nam iskažu dužnu zahvalnost i da za nas odaberu dio plijena, ali nismo ništa primali-Pri tome se
nije dalo izbjeći da nas zarobljenici ne opaze. Kad nas je Abu el Gadab ugledao, on se usprkos svoijim sponama napola uspravi, razrogaĉenim oĉima se zapilji u nas, i viknu, sav" dršćući od bijesa: — Kara Ben Nemzi, taj pas! Izdao nas je, pa će ga zato progutati šeba et tar, lav'krvne osvete! Neka Alah prokune njega i oba Hadedina koji su uz njega284
Njegovim licem protezale su se dvije široke modro podlivene masnice od udarca biĉem. Izgledao je strašno. Mirno sam saslušao njegove rijeĉi, ali moj 208 Halef nije mogao ostati miran. Stade pred ĉarobnja-kova sina i dreknu na njega: — Tvoj lav krvne osvete progutat će tebe! Mi mu se smijemo. Rekao si da te se moramo bojati. Ti više nisi ratnik, već si zauvijek žigosan J još stotinu godina povrh toga, jer tvoje lice nosi tragove moga biĉa kojim sam te opleo kao psa kojega više nikad neće dotaći ruka hrabroga ĉovjeka. Sramota na tebe, a poruga na tvoga šebu et tar kojemu će se smuĉiti prije nego što te proždere! Odvukao sam Ijutitog mališana odanle, jer bi inaĉe dao još više oduška svom bijesu. • Borba je bila svršena, pa smo mogli otići a da nam nitko ne predbaci da smo kukavice. Otišao sam rado. Nisam htio više ostati na mjestu gdje se tolika krv pušila do neba, dok nama ne bi bilo teško da neprijatelje zadobijemo u šake i bez takvoga klanja. Oprostili smo se dakle od Lasafa i odjahali dalje, pri ĉemu nas je dobar dio puta pratila poĉasna pratnja. Kad smo nakon šest dana sretno stigli do svog cilja, pred nama je već doletjela vijest o našem doživljaju pa smo prema tome primljeni s najvećim poĉastima. Ne namjeravam ovdje mnogo govoriti o Džebel Samaru. Tom krajinom vlada neki šeik koji dopušta da ga nazivaju i knezom. Glavno naselje Hail leži visoko na izdancima planine Džebel 285
Adža pa nam je Pun tjedan dana pružalo ugodan i gostoljubiv boravak. Seik je neposredno prije našeg dolaska otišao na
veliku hadžu1 u Meku. Zastupao ga je Hamed Ibn Telal, rodak bivšega glasovitog šeika Telala kome je taj kraj mnogo zahvaljivao. Halef je vijećao s tim ĉovjekom, pa mu je uspjelo da s njime sklopi savez KOJI je njegovim Hadedinima donio velike prednosti. ime što smo došli samo u troje, poluĉili smo mnogo eci dojam nego da je s nama dojahalo stotinu ratnika. a
sam za to vrijeme jahao ili pješaĉio tim krajem, po-a°'-raZgOVarao> * pri tom se izvT&rio zabavljao. ^ je bil° drago kad su Pregovori najzad zavr--
-
Smo se mogli vratiti kući
- Vjerojatno bismo u još neko
vrijeme, ali nismo htjeli doĉekati dolDak 1
hodočašća .v krvnelazak perzijske hodoĉasniĉke karavane koja
svake godine prolazi kroz Džebel Šamar, pa je ubrzo morala stići. Tu sam karavanu jednom prethodnom prilikom više nego dovoljno upoznao a da ne bih poželio da joj izbjegnem. Opraštajući se, Hamed Ibn Telal nas je prijateljski obdario i dao nam dvadeset konjanika koji su nas imali pratiti dva dana puta. Budući da smo se morali dobro ĉuvati da se opet ne susretnemo sa Seraratima, Hamed Ibn Telal nam je savjetovao da krenemo preko Bor Lvneha. Poslušali smo ga, ne sluteći da upravo time letimo lavu ravno u ralje. Nitko ne može izbjeći svojoj sudbini, vele muslimani, a naša sudbina je bila krvna osveta koju je Abu el Gadab usporedio s lavom. 286
Naše mješine za vodu već su se gotovo posve ispraznile, pa smo se radovali što ćemo ubrzo stići u Vadi Ahdar', jer je ondje bilo dovoljno vode u dva zdenca iza strmih, hridina koje saĉinjavaju visoke stijene doline, okrunjene u pozadini
ruševinama nesog prastarog kasra2. Takve ruševine koje većinom potjeĉu iz predislamskih vremena nisu u Arabija rijetke. Ne ĉudim se što je u Vadi Ahdaru nekoć stajala tvrdavica, jer poznajem bajku prema kojoj je ta dolina stajala u vezi s nekim zapadnim pritokom Eufrata. Znao sam takoder i to da je u kišno doba voda u dolini bila tako visoka da se u njoj moglo kupati, pa ĉak i plivati. Zato ta dva zdenca nikada ne presuše i zato ondje ĉak i u vruće godišnje doba ima dovoljno bilja da se održe životinje koje su inaĉe ovdje rijetke, ali na žalost i grabežljive zvijeri. Halef je ĉuo da su ondje primijećeni ĉak i lavovi. Jahali smo cijele noći, a i dio jutra. Nekoliko sati prije podneva ugledasmo pred sobom visove iza kojih leži dolina. Gdje u pustinji ima vode, može se raĉunati da uz nju ima i ljudi. Tih se ljudi obiĉno tre~ba ĉuvati. Morali smo dakle pretražiti okolinu zdenca, pa sam stoga ja pojahao naprijed. Stigao sam do prvog zdenca i ustanovio da kraj njega nema nikoga, a zatim sarn odjahao još dalje u vadi, ali nisam uspio 1 2
zelena dolina dvorao, tvrdavlo«
210 niedie otkriti ljudski trag. Zapravo me je to zaĉudilo, ali se ta osami jenost ipak dala rastumaĉiti na mnogo naĉina pa sam se 287
smirio i vratio po Halefa i Karu. Da sam pojahao još malo dalje, do drugoga izvora koid je doduše ležao dublje i upravo ispod ruševina, našao bih otiske šapa, a time i ozbiljan razlog zbog kojega sad nitko nije dolazio u vadi. Ulogorili smo se uz prvi bunar gdje je bilo grmlja, rasedlali deve, napili se, pa onda za deve nagra-bil'i toliko vode da su se mogle do grla napiti. Sad se pojavio umor. Odredio sam da uvijek smiju spavati samo dvojica, dok je treći morao bdjeti da ga nakon dva sata zamijeni jedan od spavaĉa. Prvu sam stražu preuzeo sam, druga je dopala Halefa, a treća Karu. , Moje vrijeme stražarenja proteklo je bez ikakvih smetnji. Kad je završilo legoh, pošto sam probudio Halefa. Bio sam veoma umoran, pa zaspah i stadoh sanjati. Arapski Morfej poslao mi je kojekakve glupe sne. Naposljetku sam sanjao da su me napali Beduini. Ĉuo sam tiho šuškanje odjeće, prigušene korake i glasove, a zatim hitac — je li to bio samo san? Skoĉih na noge, a u isti ĉas skoĉiše kraj mene i Halef i Kara. Hitac je bio stvarnost, i ja ugledah da nas je opkolilo preko stotinu Arapa, a u njima sam na svoju prepast prepoznao Serarate. Kara je za vrijeme svoje straže zaspao, pa je tako tim ljudima moglo uspjeti da nam se prišuljaju i da nas opkole. Svoje deve i^kbnje ostavili su tako daleko da ih mi nismo mogli ĉuti. U njihovim rukama opazio sam naše puške koje su nam neĉujno oduzeli. Oprijeti im se nismo mogli, a naš život nije vrijedio ni pola pišljive pare, jer smo s njima stajali u krvnoj osveti. Za nas je postojao samo jedan spas, naime da se
288
stavimo u himaiju, zaštitu kakvog uglednog ĉovjeka njihovog ple-
CimT° njsu nipošto bila neka dugaĉka razmišljanja. Sam otvorio o«, skoĉio na noge, ugledao neprisve t
s am
"
promislio o svemu tome, pa
po* ?° nije Potrajalo ni punu sekundu. Nismo smjeli Ijenici •
nam netko od njih rekne da smo zarob
~ gov .' ^ bi °nda bilo
prekasno. Morali smo prvi M. Dva koraka preda mnom stajao je neki stari
211Beduin dostojanstvenoga izgleda. Nije se ĉinilo da je obiĉan ratnik. Brzo gurnuh Halefa i Karu prema njemu, prihvatih ga za haik i viknuh: — Dakila, ja šeik! To znaĉi: Ja sam tvoj štićenik, gospodaru! Nijedan Arap koji imalo drži do sebe neće uskratiti svoju zaštitu neprijatelju koji mu dovikne te rijeĉi i pri tom .dodirne njegovu (odjeću. Ovo je posljednje glavna stvar. On će ga naprotiv braniti uz cijenu svoga života. Halef i njegov sin su kao i ja poznavali taj pustinjski zakon. Ma koliko se iznenadili, ipak su imali dovoljno prisutnosti duha da se povedu za mojim primjerom. Dva brza zahvata za njegovim haikom, a istodobno dva nagla poklika: Dakila, ja šeik! — pa su i oni stajali pod njegovom zaštitom. Posvuda naokolo odjeknuše glasni zlovoljni poklici što smo pretekli neprijatelje. Starac je htio nevoljko uzmaci, ali kad smo ga i dalje držali za bur-nus, reĉe: — Vaše gubice bile su brže od mojih usta, pa sam stoga prisiljen da vas uzmem u zaštitu. Ja sam Abu'Dem, šeik 289
Šerarata, i teško onome koji vama, mojim štićenicima, takne i vlas na glavi. Vratite im njihove puške! Sretne li okolnosti da je to bio šeik! Kad sam ponovo dobio obje svoje puške u ruke, uĉini mi se da ćemo se sigurno spasiti. Sad se radilo samo o tome da li se u toj ĉeti nalazi netko tko nas je poznavao. Upravo kad sam to sebi rekao, viknu netko, živo se probijajući kroz ostale: — Nemoj ih uzimati pod svoju zaštitu, šeiĉe! To su naši krvni neprijatelja! — Krvni neprijatelj? — upita starac. — Jeste. Ovaj ĉovjek s dvije puške je Kara Ben Nemzi. — Mašalah! — uzmaknu šeik pred nama. - Onaj mali je Hadži Halef Omar, šeik Hadedina. On je na Bir Nufahu bio naš zarobljenik, a oslobodio ga je Kara Ben Nemzi. Onaj treći ĉini se da je njegov sin. Sva su nas trojica izdala Lasafima, tako da su nas oni porazili na Bir Bahridu. Znaš koliko flas Je malo odanle umaklo. 212 Sad je došao odluĉni ĉas. _ Ja tar ja tar, ja tar - krvna osveta, krvna osveta, krvna osveta! - viknuše odasvud svi, a sve ruke posegnuše za oružjem. _ Ja himaji, ja himaji - zaštita, zaštita! - viknuh ja, a Halef i njegov sin mi se pridružiše. Šeik mahnu rukom te odmah nastade tišina. Zatim se okrenu k meni i reĉe: - Jesi li ti zaista efendija Kara Ben Nemzi? — Jesam. 290
- A ovo je Hadži Halef Omar, šeik Hadedina? — Jeste. — I taj treći je njegov sin? •~ Jeste! — I ti se usuduješ da mi to priznaš? — Ja nikad ne lažem. Bilo bi opasno da to po-reknem. - Zašto? — Zar ne znaš da štićenik gubi zaštitu ako laže svome zaštitniku? — To je istina. Ĉuo sam da si prijeko u DžezJreu i kod Kurda izveo brojna velika djela. Kako Alah može jednom dauru dati toliko snage, spretnosti i hrabrosti? — Alah je gospodar i otac svih ljudi, jednako vas kao i nas. Zašto me ti po mojoj vjeri razlikuješ od sebe? Danas vrijedi samo jedno: ti si zaštitnik, a mi smo zaštićenici. Ili zar se glasoviti šeik Šerarata toliko DOJI svojih podredenih da bi htio povući zaštitu koju nam je odobrio? • j
^e bilo srr>iono pitanje. On mrko skupi obrve i
odgovori: - A kad bih ja to uĉinio? ~ Onda bi tvoje ime bilo zauvijek osramoćeno. ~ Ali vi biste bili izgubljeni. - Ne! Nipošto! ~ Govoriš kao ludak!
ti Dri G°X°rim kao ĉovjek koji zna što hoće. Ako su moin IJ dalli
^
° meni, onda si vjerojatno ĉuo i za °]u carobnjaĉku pušku!
291
213— Ljudi govore da iz nje možeš neprekidno pucati bez nabijanja i da ni jedno od tvoje tanadi ne promašuje. To ja ne vjerujem. — Povjerovat ćeš. Odbrojte stotinu koraka, i zabodite ondje deset kopalja jednog kraj drugoga u zemlju. Ja ću pogoditi svih deset ne nabijajući pušku, a pogodit ću ih jednako daleko od šiljka. Te samosvjesne rijeĉi poprati opće mrmljanje. Se-ik se okrene' i stane se tiho dogovarati s najbližim ratnicima. Halef mi šapne: — Ako to ućine, onda smo pobijedili, sidi. Nakon kratkog vremena obrati se šeik opet meni i reĉe: — Neka bude po tvojem, ali uz jedan uvjet. — Reci mi ga! — Ako ih ne pogodiš tako kako si rekao, niste više pod mojom zaštitom. — Sporazuman.sam — odgovorih mirno, iako sam znao što time stavljam na kocku. {Promašim li ma samo jednim hicem, onda smo usred tolikih neprijatelja upućeni sami na se. No ja sam poznavao svoju pušku i nadao se da se mogu u nju pouzdati ako me šeik i ostavi na cjedilu. Naš položaj bio je maloĉas samo zbog toga tako loš što su nam oduzeli puške dok smo spavali. Serarati odbrojiše korake i zatakoše koplja u zemlju. Zatim se svi pogledi s mnogo oĉekivanja uperiše u mene. Ja prislonili
292
henrijevku na rame i brzo opalih svih deset hitaca jedan za drugim. Svi požuriše prema cilju. Uto Halef reĉe: — Sidi, svi trĉe onamo, a mi smo ostali sami. Sad bismo mogli pobjeći. — A svega za nekoliko ĉasaka oni bi pojurili za nama. Ne, ostat ćemo. Sjeti se samo koliko vremena trebamo da potjeramo deve da ustanu. — Imaš pravo, to nije moguće. Serarati izvukoše koplja iz zemlje. Prolazila su od ruke do ruke, i posvuda odjeknuše glasni poklici udiv-Ijenja. U
meduvremenu sam se okrenuo da neopazic6 zamijenim deset ispucanih naboja. Vidio sam da me Serarati promatraju doduše neprijateljski, ali s postova* njem. Šeik se vrati k meni, odmjeri me od glave do pete i reĉe:. 214 _ Tvoja ĉarobna puška nije laž. Svih deset metaka je taĉno pogodilo, jedan kao drugi. Koji džin1 je izradio tu pušku? - Bio je to džin iz Amerike, a zvao se Henry. — Onda mora da se u Americi nalaze moćniji dži-novi nego kod nas. Vi stojite pod mojom zaštitom i dokle se nalazite kod mene, neće vam se ništa dogoditi. Medutim, budući da izmedu nas i vas stoji krvna osveta, ima vijeće staraca odluĉiti što će se s vama dogoditi. — A što bi ono moglo odluĉiti? Ja mislim da smo kod tebe sigurni!
293
— Sigurno znaš da ta sigurnost obuhvaća najviše dva puta po sedam dana. Onda vas moram otpustiti. Bude li vijeće donijelo blagu odluku, oduzet će vam se oružje, dat ćemo vam prednost, i onda poći za vama u potjeru. Uhvatimo li vas, izgubit ćete život. Nemojte ni pomisliti na to da ćemo vam pokloniti život i umjesto njega primiti dijeh, krvarinu. Ja se zovem Abu'Dem, otac krvi, pa iako obiĉni ratnik može platiti prolivenu krv, takvi ljudi kao što ste vi moraju za nju platiti životom. — Kad se sastaje vijeće staraca? — Kad dode glavnina mojih ljudi. Mi ovdje saĉinjavamo samo prethodnicu. Moramo biti oprezni, kad ovdje napajamo naše životinje, jer ima... Abu'Dem se prekinu, odmjeri nas upitnim pogledom, i nastavi: — Kad smo došli ovamo vi ste spavali. Kako dugo ste htjeli ostati na tom izvoru? — Do sutra ujutro — odgovorih. - Alah akbar - bog je velik! Do sutra ujutro! Zar °e poznate opasnost u kojoj bi se ovdje nalazili? — Ne poznamo. — Alah kerim — bog je milosrdan. On vas je saĉuvao pred sigurnom smrću. Zar zaista ne znate da... Opet se prekinu kao da nam je htio nešto reći što w. radije prešutio. Uostalom, i onako ne bi mogao na-J-avm jer je sad s poĉetka doline odjeknuo gromki to-**« brojnih kopita, popraćen glasnim poklicima. Ugle-hrpu jahaĉa na konjima i devama. Na 294
215ĉelu je jahao neki starac odurne vanjštine. Haik mu je bio rastvoren pa smo mogli vidjeti da mu je ĉitavo tijelo pokriveno amajlijama. S vrata njegove deve i s njegova sedla visjele su kojekakve ispunjene životinje i razliĉiti predmeta neobiĉna izgleda. Sitne podmukle oĉi toga jahaĉa ležale su duboko u oĉnim šupljinama. Nos mu se ispupĉio poput jastrebova kljuna, dok su mu bezuba usta bila uvuĉena unatrag. Cio njegov lik, strašno dugaĉak i mršav, klimatao je na devi amo-tamo. Zelena boja njegova turbana pokazivala je da se ubraja medu prorokove potomke. Kad sam ga ugledao, pomislih da to mora biti ĉarobnjak Gabud es Sahar i nisam se prevario. Po tome kako su mu svi pohrlili u susret da mu saopće kako su dragocjen plijen uhvatili, mogao sam razabrati kolik je ugled uživao kod Serarata. Kad je to ĉuo, klikne od radosti, skoĉi s visoke deve a da je nije natjerao da klekne i dotrĉi k nama, pa nas stane odmjeravati dok su mu oĉi kolutale. Zatim drekne na mene: — Ti si dakle onaj prokleti pas kome zahvaljujem sužanjstvo i sigurnu smrt svojega sina? To ćeš okajati! Neka tvoja duša ostane u tebi kao užareni željezni klin, a tvoje tijelo neka gori poput vatre koja kruži oko sunca. Polako ćemo ti išĉupati crijeva, a... — šuti! — zagrmjeh na njega. — Ja sam štićenik. Kako me smiješ vrijedati? — Štićenik? — trgnu se on — a ĉiji? — Moj! — izjavi šeik.
295
— Kako? Kako? Tvoj? Kako se možeš usuditi da uzmeš pod svoju zaštitu naše smrtne neprijatelje? — Usuditi? — ponosno upita šeik. — A što treba da se usudi Abu'Dem, šeik Serarata? Zar mi možda ti smiješ zapovijedati što smijeni ĉiniti a što ne smijem? Ti ljudi uhvatili su moju odjeću i doviknuli mi pri tom „Dakila, ja šeik". Sad bih zato htio znati tko se to usuduje meni reći da dh ne smijem zaštititi! — Ja to kažem, ja! Htio bih da ĉujem tko se 'usuduje da mi protivurijeĉi? Poslat ću mu u tijelo sve opake duhove zemlje i pakla! Uto se šeik okrene svojim ljudima i^ viknu: — Ratnici Serarata, odluĉite tko ima pravo, on ili ja? Moram li zaštititi zarobljenike ili ne moram? 216 Abu'Dem nije dobio odgovora. Njegovi su mu nudi sigurno u sebi davali pravo, ali nitko se nije usudivao da se usprotivi ĉarobnjaku, jer su se bojali njegova umijeća. Ĉarobnjak se glasno i podrugljivo nasmije a zatim se zacereka šeiku u lice.
- Ĉuješ U štogod, o selce, hihihi! Ĉuješ li jednu jedinu rijeĉ? Ti pasji sinovi udarili su moga sina na Bir Nadafi biĉem po licu, a on im se zato zaprijetio šeba et tarom, lavom krvne osvete, lavom . . . Gabud es Sahar prekinu se usred rijeĉi, mahnuvši rukom, kao da je nadošao na osobito mudru zamisao, pa se osvrne na sve strane, pun otrovnog trijumfa, a zatim se prijazno obrati šeiku: -
296
— Pa ipak, možeš zadržati to pravo, o šeiĉe, naime, ako ti ga vijeće staraca odobri. Daj sazvati ihtjarije, starce, jer će se odmah održati vijećanje. Saslušat ćemo rijeĉi muževa koji će odluĉiti o sudbini tih pasjih sinova. Ne smijemo gubiti vreme, jer već sutra rano moramo krenuti na Lasafe da oslobodimo i osvetimo naše sinove i ratnike. Gabud odjuri da sam sazove starce. Šeik pride k nama i reĉe poluglasno: — Slutim što Sahar želi. Dao sam vam rijeĉ pa bih je htio> održati, ali protiv sebe et tara ne mogu ništa poduzeti. Ipak mislim da ste vi muževi koji se ne bojite. a vaše oružje je bolje od našega. Alah ĉini ono što hoće! Ĉinilo se da se naš položaj pogoršao otkako je stigao ĉarobnjak. Serarati su prema nama doduše i prije morali biti neprijateljski raspoloženi, ali viteško vladanje njihovoga šeika ipak ih se dojmilo. Sad ih je medutim DUO mnogo više, a stari Gabud es Sahar imao je na njih veći utjecaj od šeika. Sad smo razabrali da je u nas upereno više pogleda punih prijetnje nego prije, ah se još nismo trebali niĉega bojati, jer prije nego što azerna donese svoj sud, nitko nas nije smio napasti. Podal
Je od nas sjedoše dvanaest staraca da vije-obavljeno
dostojanstveno. Samo je nJin u svojoj uzbudenosti nastupio življe nego bll° uobieaJeno. To je bio ĉarobnjak koji je £.
jed an
297
jeda t
nagovara
ostale. Nas trojica sjedili smo ni ćuha vjetra, pa je samo ti-pucketanje plamena prekidalo tišinu. Prode sat, 13
Lav krvne
osvete 225pa još jedan. Kao iskusan lovac nisam se pouzdavao samo u oĉi i uši već možda još više u svoj nos kadli odjednom osjetih onaj oštri vazduh, znaĉajan za krupnije zvijeri. — Pripazite! Evo ga, njušim ga! — šapnuh im, podigavši medvjedarku na rame i oštro uprvši pogled u druga vrata. Iz njih je izašao neki lik, ili možda samo sjena, ostao punu minutu nepokretno stajati, ne pružajući nam nikakav cilj, a onda išĉezao prema zidu koji nam se nalazio suĉelice. Odmah zatim zaĉusmo gdje se kotrlja kamenje. — Sto je to bilo? - tiho upita Halef. — On ili ona, nisam mogao prepoznati — odgo-vorih. — Nismo imali sreće. Zvijer se preplašila vatre, pa je onda preskoĉila preko zida da ode na pojilo. Samo da nismo morali zapaliti tu glupu vatru! Da je bilo tamno, lav bi sad ležao mrtav s mojom kuglom u glavi. 309
— Vratit će se! — I Ja se nadam. Pripazimo dakle dobro da ga ne propustimo. Vrijeme je pretjecalo. Onda negdje s polovine visine hridina odjeknu onaj otegnuti urlik koji Arapi nazivaju .rra'd, grmljavina. Ĉinilo se da pod nama dr-šće tlo kao za potresa. — To nije ona, to je on — šapnuh. — Razabirem to po glasu. Silazi na pojilište. Ali ĉujte! Ĉuli smo krik, oštar krik pun bojazni koji je odjeknuo iz vadija, pa još jedan i još jedan. Glasilo je kao Abu el Gadab, Abu el Gadab! Zar sam se prevario? Tako se zvao ĉarobnjakov sin. Lav je još jednom zaurlao, pa i treći put. Onda sve utihnu, no samo dolje, jer smo ovdje gore kod nas ĉuli nekoga gdje glasno pita: — Mašalah! Kakva je to vatra? Tko ju je zapalio? Odgovorite, jer ja sam Abu el Gadab koji... Slijedio je strašan krik, stopivši se s isto tako groznim krikom dolje u vadiju. Zatim se zaĉu praskanje i pucketanje kostiju, te ona škripa i mljaskanje koje sam dobro poznavao. Tu je bila i lavica! Naišla je na plajen, pa su sad njegove kosti pucale izmedu njezinih zuba. Je li to bio ĉovjek? Zar možda ĉak Abu *1 Ga22fi . b? Pa on je bio zarobljenik Lasafa! Bilo kako bilo morao sam što prije doći do prilike da pucam! Praskanje kostiju dopirale je iz blizine vanjskih vrata. Nagnuo sam se ustranu i ugledao golemi lik zvijeri. Dva ili tri puta sam oštro kriknuo, a zatim podigao pušku. Moj glas potakao je lavicu da se okrene 310
prema nama. Oĉi joj se zažariše — moja puška prasnu — teški uzdah — kratko- stenjanje — hroptaj, a zatim tišina. — O, sidi, ti si je ubio! Mrtva je! — glasno viknu Halef. — Mir, mir, — opomenuh. — Lav će takoder odmah doći. Ĉini se da je i on dolje našao plijen. Jeste li ĉuli ono dozivanje, a zatim drugi krik? — Jesmo. — Mora da se dogodila dvostruka nesreća. Sad se pripremite na pucanje i da nitko više nije ni pisnuo! Ubrzo smo izvana pred vratima ĉuli neko navlaĉenje i grebanje teških šapa. — Pozor! — šapnuh. — Lav dolazi s plijenom u gubici. Da, ulazio je vukući neki težak predmet. Htio sam Kari priuštiti slavu da puca u lava pa sam mu dao ugovoreni znak. Lav je donosio plijen za svoje mlade. Uto ugleda lavicu uginulu, u krvi. Ispusti plijen, uzdigne glavu i zaurla tako da mi se uĉinilo da se udaljena hrpa ruševina trese. Zatim se širom razrogaĉe-nih oĉiju zagleda prijeko k vatri, tražeći uzroĉnika laviĉine smrti. — Sad, Kara, u oko, sad, sad! — opomenuh ga. Nisam to još bio ni izgovorio kad prasnu hitac. Slijedio je kratak urlik, a onda lav odskoĉi dugaĉkim skokom
prema vatri. Cijev moje medvjedarke pratila ga Je i m°J« ga tane pogodi u srce, tako da je nepo-^«K° ispred vatre Pa° na zemlju.
Samo jednom se još bacio s jedne strane na drugu. Tijelo mu zadršće, a onda otegne šape. Bio je mrtav. 311
Halef glasp" zaklikće od radosti premda uopće •f. Pucao, a Kara mu se pridruži. Poslušali su moj -
Pa Smo sašli s
ruševina
tek nakon oduljeg ĉe-8 t Predamo lešine zvijeri. Kara je pogodio U-
' te ^e zviier bila za*0 njegova, premda joj tane
kasnije probno srce. Kako su samo njih Je 13« 227dvojica klicala od radosti i kako je ponosno otac zagrlio sina! Lavica je takoder bila mrtva, i ona pogodena u oko.- Bila je moja. Zatim zubljama posvijetli-smo dalje. Kakva su to bila tijela što su ih oborila oba lava? Zgrozismo se razabravši da su to bili ljudi. Zamislite samo što srno osjećali kad smo pri pomnoj pre-tragi prepoznali ostatke ĉarobnjaka i njegova sina! Stajali smo ukoĉeni dok napokon Halef ne progovori drhtavim usnama: — O sidi, moje proroĉanstvo, moje proroĉanstvo! Seba et tar ih je požderao! Najradije bismo odmah sišli u vadi, ali smo morali doslovno ispuniti utanaĉen je i poĉekata do jutra. Prešutjet ću kako je prošla ta noć. Kad je svanuo dan, najprije smo potražili lavlji brlog. Našli smo jedno muško mladunĉe i ubili ga, jer su mu bila jedva dva Ijedna, pa ga dakle nismo mogli ponijeti sa sobom. Zatim svukosmo zvijerima krzno i sidosmo u dolinu. Serarati nisu 'od uzbudenja uopće spavali. Kako su se samo zaĉudili, neoĉekivano nas ugledavši gdje se vraćamo noseći lavlje kože. Napeto su se stali raspitivati za ĉarobnjaka _i njegovoga sina. Ispripovijedili smo im što se dogodilo, a oni 312
nam objasniše kako se odvila stvar. Abu el Gadab je još s ĉetiri druga Sera-rata uspio pobjeći iz zarobljeništva. Oni su sinoć stigli u vadi Ahdar, ali ne s ulaza, već s južne strane, pa nisu ni pomislili da bi sad ovdje moglo biti lavova. Gadab je htio prenoćiti u ruševinama, a ne uz izvor, jer bi se kraj njega mogli nalaziti neprijateljski Beduini. Ostala ĉetvorica bili su žedni, pa nisu htjeli ostati s njime. On se Ijutito odvojio od njih da se usp-ne u kasr, a oni krenuše do donjega izvora, gdje su naišli na svoje suplemenike. Ĉarobnjak se silno razveselio ĉuvši da je stigao njegov sin. Zatim doĉu da je Abu el Gadab otišao u ruševine. Toliko se prestrašio da je odmah potrĉao prema gornjem izvoru da svoga sina poklicima upozori na opasnost. Ondje ga je napao lav gotovo u istom trenutku u kojem je lavica razderala Gadaba. — Seba et tar! - viknu Halef, - Oni su izazivali sudbinu i zato su doĉekali baš onaj kraj koji sam i*0 228 ja prorokovao. Kao da je sama sudbina iz mene govorila! Ne mogu reći da su Serarati pokazali preveliku žalost zbog gubitka svojih dvaju suplemenika. Svakako je radost zbog toga- što su ubijeni lavovi koji su toliko štete nanosili njihovim stadima bila mnogo veća od žalosti za ĉarobnjakom i njegovim sinom. Nisu mogli shvatiti da smo mi znali o kakvoj se vrsti duhova radi, a ipak smo se tako mirno uspeli u ruševinu. Mi smo bili junaci dana, pa su s nama usprkos krvnom
313
neprijateljstvu , postupali kao s gostima, a kad smo uzjahali da krenemo, šeik se oprosti od nas rijeĉima: — Vi ste najhrabriji ratnici koje poznam, pa smo pošteno održali rijeĉ. Kod narednoga susreta bit ćemo medutim prisiljeni da u vama gledamo samo vode neprijateljskih Hadedina. Nemojte to zaboraviti! A tebi, Kara Ben Nemzi efendijo moram priznati da si promijenio moje mišljenje o Zapadnjacima. Vidim da su to hrabri, iskreni i pouzdani ljudi. Neka vas Alah prati i neka skrati vaš povratak kući! Kad smo stigli do Hadedina, ondje zavlada velika radost. Halef dojaše trkom do svoga šatora, pozove iz njega svoju Hanu, pokaže na lavlje krzno i na svoga sina, pa reĉe: — Hano, ženo moja, ti biseru medu ženama, pogledaj to krzno i toga mladoga ratnika kojega si mi na moju radost rodila! On je ustrijelio „gospodara grmljavine", ubio je kralja svih životinja. Zato njegu pozdravi prije mene! Pritisni ga na srce i blagoslovi ga, Jer će Kara Ben Halef jednom biti dostojan nasljednik svoga oca! Cijelo se pleme ponosilo time što ima ratnika koji je usprkos svojoj mladosti ubio lava jednim hicem. avicino krzno poklonio sam Hani. Kad bi ubuduće asav gost ĉestitao Halefu zbog tih trofeja, on bi samosvjesno odgovorio: t..
~~ U tim krznima nalazili su se nekoć najglasovi-s debelom
glavom" i najglasovitija ,,go-ca Sroma". Jer su ih nazvali ,,eš šeba et tar", u Krvn 314
e osvete i njegova žena. 229ZAGONETKA 1. Mast ljepote Bilo je to u Bagdadu, prije našeg putovanja „ u Perziju. Sjedio sam sa svojim malim hrabrim Hadži Halefom Omarom, šedkom Hadedina, u kavani. Ulicom su prolazili prodavaĉi i izvikivali svoju robu. Jedan ude u kavanu. Na prsima mu je visio sanduk pun malih glinenih posudica. Zastavši na vratima, podigne jednu od tih ilaba1 uvis i viknu:
— Ja letafet, ja džamal, ja abad es sad — o ljupkosti, o ljepoto, o beskrajna srećo! Mladost se vraća! Premazi ĉelo i obraze, pa će pobjeći svi nabori, sve mrlje i ništa neće od njih ostati! Svakako je prodavao nekakvo sredstvo za njegu ljepote. Budući da meni do takvih stvari nije ništa stalo, ne bih se na njega ni osvrnuo. Opazio sam medutim da ostali posjetioci kavane nisu bili tako ravnodušni. Mnogi od njih kupili su i spremili posudice da ih odnesu u svoj harem. Ĉinilo se da taj irgovac nije samo poznat već i poštovan ĉovjek. Halef mu je taKoder na moje zaĉudenje iskazao posve neobiĉnu pažnju koja mora da je imala odredeni razlog. Kad mu upita P°nud«> posudicu, Halef ga oĉito napeto
.. „ ~ Hoćeš li mi možda reći odakle dobivaš to sred-stvo za njegu ljepote? _ p~ -^ zašto da ti to ne kažem? — odgovori trgovac, onosim se time što sam jedini ĉovjek koji ga do1
množina od ilbe trgovac
posudica
315
231biva u prodaju od njegove glasovite proizvodaĉice. ja je smijem naime samo dva puta godišnje posjetiti Za to vrijeme već svi haremovi ĉekaju na mene, pa je zbog toga moja marhem ed džemal1 ubrzo rasprodana.
— Maloĉas si rekao da ništa ne ostaje, baš ništa! Što si time mislio? — Mislio sam nabore, smežuranu' kožu, te sve iz-nakaženosti i ružnoće lica. Kažem ti: kad bi posjetio pleme kojemu pripada žena koja izraduje tu mast, naišao bi samo na žene i djevojke na ĉijim obrazima stanuje planinski snijeg i ljupki sjaj zore. To ĉudesno sredstvo je tajna koju je ona putem svoje prabake naslijedila od njezine pra-pra-bake. Ova je opet imala prabaku, ĉija je pra-pra-baka, veoma pobožna žena, d»bila tu
mast od arkandela Džebraila2. On ju joj je donio kao nagradu za njezinu krepost neposredno iz sedmoga neba u raju, gdje se mast priprema da bi blaženi duhovi dobili vjeĉnu mladost. — No, reci mi, kako se zove ta žena?
— Njezino pravo ime ne znam, ali svi je zovu „Um ed Džamal"3. — Gdje stanuje? — Ĉas ovdje, ĉas ondje, jer postoje tisuće harema što ih moija posjećivati. Ona je Bahtijarka iz plemena Idis koje se većinom zadržava na sjeveru Kirmanšaha, ali ĉesto kreće i dalje. — Kad tražiš tu ženu, kako možeš doznati u kojem se kraju nalazi njezin tir4?
— Ja odlazim ataru8 mirzi Tarasu u Kirmanšahu koji takoder prodaje mast. On uvijek zna gdje se nalazi Um ed Džamal. Koliko posuda želiš, jednu, dvije ili tri? 316
— Koliko stoji jedna posuda? — Jedan rijal medžidi6.
— Onda neću kupiti nijednu — izjavi Halef. - A zašto? — Ti si mi preskup. mast ljepote Gabrijel mati ljepote odio plemena ljekarnik krupni srebrnjak u vrijednosti od oko 1.000 dinara 232 Trgovac uzmaknu nekoliko koraka i Ijutito se okomi na Halef a: _ Preskup? Kome ljepota njegova harema tako malo vrijedi, taj i sam ne vrijedi ništa. Najprije si me ispitivao sve i sva, a kad sam ti pripravno odgovorio, veliš da nećeš ništa kupiti, a moju dobrotu naplaćuješ pokušajem da sramotiš moju cijenu i da crvenilom stida pokriješ moje lice. Alah te upropastio! Neka ti brada više uopće ne raste i neka ti na glavu postavi franaĉki cilindar! Ova posljednja neobiĉna želja velika je uvreda za svakog muslimana. Halef je mirno primio tu uvredu što se nikako nije slagalo s njegovom obiĉajnom jarošću, pa mi reĉe kad se trgovac udaljio: — Kad bi ta mast ljepote .stajala samo jednu jedinu paru, meni ne bi palo na um da je kupim od njega. To mi je zabranila moja
317
žena Hana, najneusporedivi-ja ljepota medu svim ljupkostima svijeta. — Hana? — zaĉudeno upitah. — Kako je ona mogla znati da ćeš sresti toga trgovca? — To ona zaista nije znala, sidi. Ali — ali — hm — nećeš li možda krivo prosuditi stvar, ako ti reknem o ĉemu se zapravo radi?
*
— Neću! — Onda znaj. Ti nisi samo moj najbolji prijatelj nego i dobroĉinitelj našeg plemena. Ti ne sudiš po spo-Ijašnjosti, nego gledaš ĉovjeka u srce, kao i Alah. Sad mi iskreno reci: ima li stanovnica tvojeg ženskog šatora, žena tvoje duše, možda već nabore na licu? Znao sam što hoće. Žene s istoka brzo stare, pa je već i njegova Hana imala nabore. Zato mu odgo-vorih oprezno: — Emeh nema još nabora, jer je ona još mlada, ali ako me bude tako dugo usrećivala kao što Hana usrećuje tebe, onda će i ona imati nabore, a ja ću je zt>og nabora voljeti još više nego prije. On brzo upadne: "~ Sidi, ti si uistinu isto "tako dobar ĉovjek kao i «• I ja svoju Hanu, najljepšu ženu na svijetu, sad Dvostruko volim otkako su njezini glatki obrazi poĉeli s« malo po malo gužvaju. Ona je uĉinila sve, baš 233sve što je bilo moguće da ukloni te nabore, ali uzalud. Ti znaš da su nabori gamad ljepote. Ĉim žena ima samo jedan, on se u beskraj razmnoži. Zbog toga bi svaka žena morala biti 318
tako mudra da uopće ne dopusti da se na njezinom licu pojavi prva bora. Medutim, žene ne raspolažu opreznošću koja je istaknuto svojstvo nas muškaraca. Neka nam ga Alah saĉuva! Ti i ne znaš kako se nabori na ženskom licu duboko urezuju u ženino srce ako ini kakva mast ne donese spas. Hana, ta najdivnija ruža medu svim vrstama ruža, rekla mi je najzad da bi joj mogla pomoći samo glasovita Um ed Džamal. Ta Bahtijarka je zaista postala glasovita zbog svoje ĉudesne masti. Od nas je veoma daleko do s one strane perzijske granice, pa je zbog toga ljupka družica moga života bila oduševljena kad je ĉula da nas dvojica kanimo u Perziju. Vrlo mi je rado dopustila da te pratim, ali uz uvjet da joj sa sobom donesem toliko te prave masti za ljepotu koliko je potrebno da se ponovo izglade zlokobne bore na njezinom licu. Ja sam joj to vrlo rado obećao, jer, kako vidiš, i kod mene se unatoĉ mojoj opreznosti ipak već ugnijezdilo nekoliko bora iznad obrva koje bih htio otjerati. Radujem se stoga što sam maloĉas doznao od trgovca gdje mogu potražiti Um ed Džamal. Odmah ćemo odjahati gore u Kirmanšah. - Mi? Znaĉi li to ti i ja? — Dakako! Pa valjda me nećeš pustiti da odem sam i ĉekati dok se vratim? — Ne pada mi ni na um, Halefe! Naš nas put vodi u Siras, a ne u Kirmanšah, kamo ti uopće ne moraš odjahati, budući da mast možeš dobiti i ovdje. — Ovdje? Upravo mi je to zabranila Hana, ženski pojam moje sreće. Za tu mast ne bi ni jedna cijena bila previsoka, ali je trgovci krivotvore. Da bi zaradili što više novaca, oni iz jedne 319
posudice prave stotinu. Pravoj masti dodaju stvari koje ne samo da ništa ne koriste već su štoviše štetne po ljepotu, pa tako žena koja se njome premaze može doživjeti nesreću da od jedanaest bora na njezinom licu odmah nastane dvadeset pet. Ne! Hana želi samo pravu mast, iz ruke same Um ed Džamal, pa zato moramo gore u Kir" manšah! 234 _ Dragi Halefe - odgovorih da ga umirim - umalo što nisam tvoje rijeĉi smatrao samo šalom, ali sad ĉuiem da govoriš ozbiljno. Znaš li kako je daleko od Bagdada u Kirmanšah? Proći će tjedan dana prije nego što se vratimo. Zar da toliko vremena žrtvujemo zbog jedne masti koja po mom uvjerenju uopće ne može djelovati? — Sidi, ovdje se uopće ne radi o mašta, već o pomladivanju i poljepšavanju lica koje mi je najdraže na cijelom svijetu. Da ne može djelovati? Oh, sidi, vi ste stranci uvijek spremni da pomislite kako ste pozobali svu mudrost i svu pamet. Alah je medutim nama u svojoj dobroti dao darove kojima vi unatoĉ svojoj uĉenosti ne raspolažete. Ĉuo si da je arkandeo donio tu mast ljepote iz sedmoga neba, a budući da Franci nemaju sedmo nebo, ne mogu imati ni tu mast. Da mast zaista pomaže, da je njeno djelovanje zaista ĉudesno, možeš vidjeti po milijunima nabora koji su svi išĉezli upravo djelovanjem te masti. Ti znaš koliko ja vjerujem svakoj tvojoj rijeĉi, i koliko povjerenja imam u njih, ali tu mast poznam bolje od tebe. Ili zar si možda ti bio kod one pra-pra-bake od one pra-pra-bake koju je trgovac maloĉas spomenuo? 320
— Nisam! — No, eto! Raspitaj se u haremima Džezdtrea i cijelog graniĉnog podruĉja. Pitaj i u Teheranu, u Ispa-hanu, u Keringu i u Mahadanu! Doznai ćeš da od masti što je izraduje Um ed Džamal nestaje svaki nabor na licu. Ja sam to više od stotinu puta ĉuo, pa te ozbiljno molim da me ne ljutiš. Halef se sav zanio. Vidio sam da mu nikakav sav-jet neće koristiti pa sam pokušao da ga drukĉije odvratim od njegova nauma. . _~~ Vjerojatno ćemo kasnije kad se budemo vraćali iz Perzije, proći kroz Kirmanšah. Ne bi li onda bilo vrijeme da se raspitamo gdje se nalaze logori ple- Ne! Tako dugo nipošto ne mogu ĉekati. Ĉuo » oa su bore gamad ljepote. Zar da toj gamadi dadem "lana da se u meduvremenu raširi tako da onda kasnije ustrebamo dvostruko toliko masti koliko je sad 235potrebno? Želim da Hanu, užitak mojih oĉiju, ugledam nezgužvanu kad se vratim kući. Znto ću sad odjahati u Kirmanšah i poslati joj to sredstvo da ga može za moje odsutnosti upotrebljavati. Ako me nećeš pratiti, odjahat ću sam, ali bi to moju dušu veoma zaboljele. Halef se okrene i ušuti. O taj nesretni trgovac po-mada! Zašto je morao dioći baš u našu kavanu i podsjetiti Hadžija na „zgužvanost" njegovoga harema! Zaista je bilo besmisleno zbog nekog sredstva za njegu ljepote poći na tako dalek put. Istoĉnjak nema medutim pravog osjećaja za vrijednost vremena, a mali šeik nije imao nikakvog razumijevanja za traćenje vremena 321
što ga je tražio od mene. Uostalom, nismo baš mogli govoriti o traćenju vremena u strogom smislu te rijeĉi. Pošao sam na to putovanje da saberem dojmove i steknem iskustvo, pa sam zaista mogao i nekoliko dana skrenuti s puta. Uostalom, nipošto nije bilo nemoguće da baš na toj stranputici pronademo nešto zgodnije nego što bismo mogli naći na glavnoj cesti. Osim toga dosjetio sam se da više tirova Bahtijara pripada sekti Ali-Ilahi koju još nisam upoznao. Možda ću gore kod Kirmanšaha imati prilike da popunim tu prazninu u svom znanju. Bilo mi je doduše malo smiješno da podem na taj put koji će trajati tjedan dana pa i više, a možda neće biti ni neopasan, samo da bih od kakve stare perzijske babe kupio mast za njegu ljepote. Zbog toga sam dakle još jednom pokušao da Hadžija odvratim od njegove namjere. — Poznaš li ti onaj tir — zapitah opet — onu granu Bahtijara, u koju spada Um ed Džamal, Halefe? — Ne poznam — kratko odgovori on. — Ĉuo si kako je trgovac nazvao taj tir. On se zove Idis. Znaš li što to znaĉi? — Ne! Ne znam! — To je kurdska rijeĉ i znaĉi lukavac, ali d lopov. Kaniš li dakle posjetiti lopove? — A zašto ne bih? Želim poći onamo upravo zato jer su to lopovi ili jer se tako zovu. Možda ćemo nešto doživjeti. Radi toga i putujemo. Sad se dvostruko veselim tome putovanju. Ti ćeš kasnije teško požaliti što nisi pošao sa mnom! Poĉekaj me u Bagdadu! 322
236 _ To neću uĉiniti, jer ako ustraješ kod svoje odluke" neću te moći pustiti samoga. Sad se mališan brzo okrene k meni i reĉe mi, sav 56
_ Dakle ćeš i ti sa mnom, sidi? Hamdulilah! Pobijedio sam,
pobijedio sam Kara Ben Nemzi efendiju kojega još nitko nije svladao. Sidi, hvala ti! Nećemo donijeti samo mast ljepote, nego ćemo izvršiti i junaĉka djela koja ćemo onda ostaviti u nasljede svojoj djeci, unucima i praunucima! - Mast? ' — Šuti! Mislim dakako naša junaĉka djela. Dodi, podimo kući našem bembaši komu moramo reći da ćemo sutra ujutro odjahati u Kirmanšah. On će se unaprijed radovati junaštvima što ćemo ih izvesti, radovat će se smionim djelima i pobjedama o kojima će ĉuti cd nas kad se vratimo. Moj je mali Halef opet bio onakav kao i prije. Hvalisavost je bila dio njegovoga bića, ali mu je ĉovjek, uzimajući u obzir sva njegova ostala dobra svojstva, tu pogrešku lako opraštao. Bembaša je bio naš gostoprimac kod kojega smo stanovali. Platili smo dakle svoju kavu i otišli. Bembaša je znao da smo kanili poći uz rijeku, a kad je sad ĉuo da ćemo najprije odjahati u Kirman-žah, upitao nas je zašto. Halef mu je iskreno rekao razlog, a ja sam se zaĉudio vidjevši da mu bombaša odobrava. I on je poznavao glas što ga je uživala Um ed Džamal, pa me uvjeravao da je taj glas zaista opravdan. On je nebrojeno puta ĉuo da to sredstvo stvara prava ĉuda. Debeli Kepek doda, važno gestikuliraj ući teškim rukama: 323
— Da, Um ed Džamal nosi s punim pravom svoje "neNjezina mast poljepšava i najružnije biće, pa am u kavanama što ih posjećujem ĉesto ĉuo pripo-ijedati da su ĉak i muškarci okušali na sebi kako °ot>ro djeluje ta mast. Ja je nisam kupio. Nakon to
ga svjedoĉanstva nije mi više padalo na v met da i dalje
izražavam svoju sumnju.
sna ^' Za Kepeka Je mast zaista bila potpuno suvi-*• Jer mu je sklona sudbina tako obilno obložila 337kožu salom da je bilo potpuno nemoguće da se na toj oblini pojavi kakav nabor. Nekoliko dana kasnije nalazili smo se već daleko s one strane glasovitih vrata planine Zagros i to na nekadanjoj vojniĉkoj cesti kojom je godine 330 orije naše ere Aleksandar Veliki stigao u Ekbatanu progoneći Darija. Sada taj put nije više ni najmanje bio sliĉan onome što bismo mogli sebi predoĉiti kao vojniĉku cestu.
'
Obojica smo jahali izvrsne konje. Ni sam šah osobno ne bi ih se trebao zastidjeti. Ja sam jahao na svom Asil1 Ben Riju, a
Halef je sjedio ha izvrsnom crnom nedži-pastuhu koji se zvao
Bark2. Oba su konja, po vrijednosti upravo neocjenjiva, imala najfiniju arapsku dresuru a takoder i svoju tajnu bez koje ni najplemenitija životinja nema za Beduine plemena Dže-zire punu vrijednost. Posljednju noć proveli smo u malom seocu Mijani Taku, i ranoga jutra projahali uskim klancem koji je vodio u priliĉno široku planinsku dolinu što se protezala gotovo do Kerinda. 324
Bio sam veoma radoznao da vidim to mjesto, jer su mi rekli da je ono glavno sjedište Ali-Ilahija koje bih pleme volio upoznati. Rekli su mi da Ali-Ilahi ne samo što '-.?.lifu Aliju iskazuju božanske poĉasti i obožavaju davla, već štoviše smatraju davla tvorcem svijeta. Oni većinom pripadaju plemenima Luri i Bahtijari; te su navodno grabežljivi i siloviti ljudi. U toku posljednjih dana su nas svuda gdje bismo se svratili opominjali da ih se ĉuvamo. Svi su nam govorili da j« veoma smiono da sama dva ĉovjeka jašu preko planine u ĉijim klancima se zdesna i slijeva skriva kojekakva klatež, iskorišćujući svaku priliku za razbojniĉke napadaje. Spomenuli su nam i imena više osoba koje su navodno u posljednje vrijeme napadnute i ubijene. Mi smo medutim prošli već posve drukĉija podruĉja a da se nismo bojali, pa smo dakle uljudno otklonili pratnje koja nam je u razliĉitim mjestima bila ponudena. Iz iskustva smo znali da ti unajmljeni zaštitnici smatraju svojom jedinom zadaćom da isko1
plemeniti 1 munji
238 riste svoje štićenike, te da smjesta pobjegnu ĉim se SriMižTprava opasnost. Stigli smo u blizinu Keringa a A* T nas T nitko nije smetao, pa smo se sad nadali da s istom srećom stići u Kirmanšah, svoj naf
Već su nam doduše u Kanikinu, a zatim i u Sar-i-Pulu
pripovijedali da je dalje u unutrašnjosti zemlje nedavno došlo do nekoliko pobuna babija, ali nismo mogli o tome doznati ništa taĉnije, pa smo i te opomene smatrali samo pokušajem da nas nagovore da povedemo sa sobom pratnju. Kakva posla 325
možemo mi kao stranci imati s perzijskom sektom babija ĉiji pripadnici nisu imali ni najmanjega razloga da nas smatraju neprijateljima? Osnivaĉ te sekte bio je Hadži Ali Muhamed iz Sirasa. Objavio je da njegova nauka predstavlja ulaz u pravu sreću.
Stoga je nazvan Bab1, a njegovi sljedbenici babi. Budući da je njegov novi nauk bio smatran usavršenjem kurana, a novi je uĉitelj tvrdio da stoji iznad Muhameda, to je perzijska vlada na poticaj muslimanskih svećenika nastupila protiv babija, pa nakon dugaĉkog otpora porazila njihovu glavnu silu i sve uhvaćene 'babije okrutno pogubila. Oni sljedbenici sekte koje taj udarac nije pogodio sabrali su nove pristaše i stali objavljivati osvetu. Pokušan je atentat na šaha Nasir-ed-dina, ali nije uspio. Krivci su kažnjeni neĉovjeĉnim kaznama, i svatko tko je Prihvatio babizam morao je ili pobjeći ili se sveĉano odreći svoje vjere. Vlada je smatrala da je time- zaaaia smrtni udarac toj sekti, ali je vatra potajice da-'Je tinjala. Bilo je poznato da se babizam skrovito sve više širi i da ĉas
ovdje, ĉas ondje vrcaju pojedine n- st Cyelom Perzijom proširilo se uvjerenje da šah nipošto neće umrijeti prirodnom smrću, već da će »*>guiuti od ruke kojeg babija. Neke od spomenutih Pul
M-
SU predmet
razgovora u Kanikinu i Sar-i-
mosi ;J?mo se na to osvrtali, jer osveta babija nije biti uperena
protiv nas, pa ih se isto tako ni-kao ni Bah«Jara ili Ali-Ilahija. Smo dakle
bezbrižno u hladno lipanjsko se što smo prešli već
spomenuti teško 1 vrata
326
2*9prohodni klanac. Lijevo od nas kao da su se visoke gole kamene stijene protezale duge sate daleko, dok se zdesna planina spuštala u blažim obroncima. Na žalost tu nije bilo šume, jer je Perzija uopće veoma siromašna šumama. Sunca nismo vidjeli, gusti oblaci pokrivali su nebo. Sipila je sitna kišica koja je postajala sve gušća i napokon poĉela tako živo padati da je Halef nehotice viknuo: — Sidi, voda mi je prodrla već do kože. Treba li da prodre još dublje? Tamo prijeko stoje neki stari* zidovi. Ne bismo li pokušali da ondje nademo sklonište, dok se ti prepuni perzijski oblaci ne isprazne? Ne ĉekajući moj odgovor, upravio je konja nalijevo gdje se nalazila ruševina neke zgrade iz prijašnjih stoljeća. Bila je okružena gustom šikarom sla-dića kroz koju je u unutrašnjost vodio ugaženi put. Po tome 'smo mogli naslutiti da su te stare ruševine već ĉesto poslužile kao utoĉište. Projahali smo šikarom i stigli u otvorenu ĉetvorinu zidova koja nije pružala zaklon pred kišom. Ravno nasuprot nama vodila je neka pukotina u zidu dalje, pa smo kroz nju stigli u neku drugu prostoriju ĉiji je strop bio još upola oĉuvan. Ovdje bismo mogli sjediti na suhome, ako — dobijemo dopuštenje za to. Tu su se naime već nalazile dvije osobe, jedan muškarac i jedan djeĉak koji su, sudeći po njihovoj bijednoj odjeći, bili prosjaci. Ĉinilo se da ih je taj zanat dobro prehranjivao, jer je muškarac bio pravi gorostas a njegovi snažni udovi nisu
327
nipošto kazivali da gladuje. Djeĉak je bio njegova smanjena slika i prilika, ali nipošto slaba slika. Ugledavši nas ni jedan ni drugi nisu pokazali" iznenadenje. Gorostas p lako ustane i .sagne glavu u znak pozdrava, ne rekavši ni rijeĉi. — Aselam aleikum! — pozdravih. — Va aleikum aselam! — odgovori on. — Jesi li ti vlasnik ovoga mjesta? — Nisam, ono pripada 'svakome —. odgovori gorostas. ,
- Dopuštaš li nam da se ovdje sklonimo pr«*1 kišom? — Ti si gospodar. Mi smo se odmorili, pa idemo 240 _ Ostanite, ima mjesta za sve nas! On se medutim nije dao zadržati, već ode. Djsĉak ustane pa pode za njim. Nisu uostalom otišli na onu stranu iz koje smo mi došli, već na protivnu, gdje se r>ola zida bilo srušilo pa se ondje nalazila pukotina koju su donekle pokrivali grmovi jorgovana. Vladanje toga stranca nije nipošto bilo sumnjivo. Onako siromašan kao što je bio, možda se žacao da boravi u društvu ljudi koji su se prema njegovom mišljenju visoko uzdizali iznad njega. Ipak sam brzo sja-hao da pogledam za njim. Prošli su
kraj nekog gu-štika od bidmuška1, a zatim skrenuli na naš put. I Halef je sjahao. Krov je davao dovoljno mjesta za nas i za naše konje. Smjestili smo se što smo udobnije mogli, legli jedan kraj drugoga i stali razgovarati. Puške su nam zbog kiše bile u prevlakama. Kiša je padala kao iz kabla. Toliko je šum 328
jela da ne bismo ĉuli da se približuje ĉovjek, pa ĉak ni jahaĉ. Rekao sam to da se ispriĉam, ali to je istodobno i optužba, jer ako se nismo mogli pouzdati u svoje uši, trebali smo zato bolje napeti oĉi. Ležao sam na desnom boku, a Halef na lijevom. Već spomenutim vrbama okrenuo sam leda, dok je Halef prema njima okrenuo lice. Usred razgovora opa-zih najednom kako su mu se crte lica ukoĉile. Bila je to upravo prepast. Okrenuo sam se u pravi ĉas da ugledam ĉetu ljudi divljega izgleda kako
prodiru vrbikom i jure na nas. Htio sam skoĉiti i objema ruka-ma zgrabiti revolvere što sam ih zbog kiše gurnuo duboko u pojas - ali bilo je prekasno. U narednom trenutku svi su ti teški ljudi ležali na nama. Pokušao sam da ih odbacim, da se uzdignem, ali uzalud. Una-c svojoj snazi nisam uspio osloboditi ni noge ni tom ,Nepri;iatelJa Je bilo odviše. Svezali su me uže-šao h hka :iednako kao
i Halefa koji se nije ni poku-orii" amti> Pa Je odmah
bio sputan. Oduzeli su nam uz
Je i ispraznili nam džepove.
sam Vy, U ^Udi bili su o^da snažni likovi. Nabrojio PerzT V1Še
°^ dvadeset i odmah razabrao da nisu PlemI91101' V^ero-iatno su
pripadali nekom nomadskom ___J^_Razljutio sam se opazivši da se medu njima 1
muškatna vrba
hrvne osvete 241nalazi
i onaj prosjak, a njegov sin je stajao na uglu urušenog
zida i smijao nam se pokazujući nam tato jasno kao da kazuje rijeĉima: „Gledajte, budale, koliko sam ja pametnija od vas!" 329
Uostalom, za vrijeme napadaja i našega uzaludnog otpora nisam rekao ni rijeĉi. I sada sam šutio. Naprotiv Halef koji nije nikako mogao svladati svoju jarost, psovao je poput vrapca, Time je izazvao sirdžbu njihovoga vode koji ga je nekoliko puta udario žestoko nogom i opomenuo: — Šuti, pasji sine! Nećemo vam oduzeti život, ali ako nas budeš vrijedao, ustrijelit ćemo vas, vi beskorisne gradske žabe! Mi hoćemo samo vaše konje, vaše oružje i: otkupninu ĉiju ćemo visinu još odrediti. Mi smo vas otkrili još u Khadž-i-Kari pa smo brzo poja-hali ispred vas da vas nedaleko odavde uhvatimo. Tu ste nam namjeru mnogo olakšali time što ste ušli u ove zidine. Ovaj ĉovjek i njegov djeĉak ĉekali su ovdje da paze kada ćete doći. Onda je pošao po nas. Sad ćemio odjahati. Stidite mudri i pomirite se sa su-žanjstvom! Samo s poniznošću možete spasiti život. Govorio je mješavinom arapskog, perzijskog i kurdskog jezika, pa je time potvrdio moje naslućiva-nje da sa svojini ljudima
pripada nekom ihlautu1 iz pograniĉnih planina. Smatrao nas je gradanima jer smo nosili crne perzijske šubare od janjećega krzna koje smo kupili u Bagdadu kako ne bi svatko odmah u nama prepoznao inozemce. Kiša j« najednom prestala kao da je kao saveznik razbojnika imala jedino tu zadaću da nas potjera u ruševine. Nedaleko su ĉekali konji naših novih ljubaznih znanaca. Odvedoše nas onamo. Voda uzjaha moga Asila Ben Rija, a neki se drugi razbojnik vine na Halefovog pastuha. To je toliko razljutilo moga malog Hadžija da se odmah poslužio „tajnom". Ta s« 330
sastojala u tame da je dva puta izrekao rijeĉ „liitat" i izmedu obiju rijeĉi zazviždao. Ĉim su naši vranci ĉuli taj znak, skoĉiše sa sve ĉetiri noge u zrak, a jahaĉi odletješe iz sedla. Pokušali su proklinjući da se ponovo uspnu, ali im to nije uspjelo. Nije im dakle preostalo ništa drugo nego da pastuhe prepuste nama 1
nomadsko pleme ! dolje!
242 iici
uzjahali snio na njih, a oni nas svezaše na C zatim krenusmo
dalje, pri ĉemu smo nas obo-rfobili PO dva stražara. Ja sam jahao na ĉelu po-ke a Halef na kraju. Nismo dakle mogli raz-
eOV<
Bio' sam uvjeren da sadanji posjednici naših osoba neće
ostati na utrtim putevima. I zaista su ubrzo skrenuli u neki uski postrani klanac koji je slijeva rascijepio visoku stijenu. Pošli smo onamo, pa sarn sam sebe poĉeo pitati hoćemo li ikada stići u Kirman-šah i pronaći Um ed Džamal. Nipošto nije ugodno biti zarobljenik poludivljih ihlauta, jer se nikad ne može unaprijed reći što ćeš na kraju doživjeti. Ipak bih morao lagati kad bih kazao da sam se pri tome bojao. Ta nije se radilo o našem životu, već o našem vlasništvu. Ĉinilo se da im je najviše do konja. Ti su konji izazvali pohlepu razbojnika, a budući da su vlasnici takvih dragocjenih životinja prema pojmu tih prirodnih ljudi morali biti silno bogati, nadali su se da će od nas iznuditi velik otkup. Nisu loše postupali s nama. Nastojali su da nam žto više olakšaju položaj, a kad smo kratko nakon podneva stigli u neko veliko selo pod šatorima, smjeli smo sjahati i udobno 331
sjesti jedan kraj drugoga. Dobili smo isto ono jelo što su ga ihlauti priredili sami za sebe. Logor je bio velik. Nabrojio sam najmanje stotinu crnih šatora. U njima je moglo stanovati viae od Pet stotina ljudi. U blizini pasli su konji, medu kojima •nije bilo ni jednog slabog, te brojna dobro hranjena ;?V^T'.ovce d koze Vid
-
io sam štoviše i guske gdje ju medu šatorima. Muškarci
su bili sami sna-i. Na njima se vidjelo djelovanje zdravog gor-M, a medu djevojkama i ženama koje su ho-koprena bilo je
razmjerno više ljepotica nego krauT"Je drugdJe- Budući da
žene Istoka obiĉno imaju nisam "radost> uĉinilo mi se upadljivom da nigdje nabora • nijednu staru ™*nu. Uopće nisam otkrio kinia "a_ .' Sve su ž6116 imale zdravu put goršta-tome tako nježnu i ĉistu da bi ĉovjek 'liti da kroz nju razabire kolanje krvi. sam morao pomisliti na sredstvo za njegu 16' ,
243ljepote Um ed Džamale, a kad
sam, pojaĉavši svoju pažnju, poĉeo tražiti oneĉišćenja na koži, nisam pronašao baš nijedno. Nijedna od tih djevojaka i žena nije imala jetrenastih pjega, gnojavica, bubuljica, pri-štića ni mrlja, ni bilo kakvih drugih oneĉišćenja kože koje inaĉe saĉinjavaju potajnu tugu mnogih žena Kad sam na to upozorio Halefa, on reĉe: — Sidi, i ja sam to odmah opazio. Ĉak ni kod mojih Hadedina koji se toliko ponose neusporedivošću svojih žena i kćeri, nema ni upola toliko ljepotica kao ovdje. Za svaku dud et džild1 koju pronadeš na licu jedne od tih žena možeš mi opaliti žestoku zaužnicu. Uvjeren sam da se sve te kćeri 332
ihlauta služe mašću ljepote koju tražim za svoju Hanu, najdivniju ružu u svim cvjetnim vrtovima. Da ih upitam? — Nizašto! Takvo bi pitanje oni odmah shvatili kao neoprostivu uvredu. — A kako ću inaĉe doznati na koji bih naĉin ljubljeni sadržaj svojega harema mogao uĉiniti isto tako lijepim kao što su lijepe te žene? — Poĉekaj samo! — opomenuh ga. — To će se važno pitanje vjerojatno samo po sebi objasniti.
— Ima li žena koja usrećuje tvoj život vrlo mnogo didans ed džilda? — Nema nijednu. — Da, onda je tebi vrlo lako da ostaneš tako ravnodušan, ali ja moram cijelo mnoštvo tih didan ed džilda istjerati iz njihovih prisvojenih nastambi, pa nikako ne mogu biti tako hladan kao ti. Ĉovjek, za kojega ženska ljepota nema vrijednosti, uopće ne zaslužuje ženu. Zapamti to, sidi. I to je bila zaušnica iako nije bila dana rukom. Seik nije u sebi bio zadovoljan time što u ..mojem haremu" nije bilo nijednog jedinog dud ed džilda, dok se u njegovom moglo naći vrlo mnogo. Nama uostalom nije bilo vrlo teško da izvršimo spomenuta promatranja, jer smo nas dvojica predstavljala predmet radoznalosti cijeloga logora a pogotovu nam je svoju
pažnju .poklanjao ženski dio stanovništva. To se "iJe nipošto odvijalo tako da bi nas vrijedalo, već posve 1
doslovno: „crv kože" = sujedica 1 množina od dud •= crvi
333
bezazleno i mimo kao da su svi ti ljudi navikli da nabadaju ili otimaju strane putnike i kao da je to za niih nešto što se razumije samo po sebi. Pri tome su žene stavljale poneke primjedbe a mi smo iz njih ra-zabrali da ti ihlauti u ĉije smo ruke pali, spadaju u rod Idisa. Kad je Halef to ĉuo, reĉe:
.
— Hamdulilah — hvala i slava Alahu zato što smo se tako sretno našli kod „lopova", u ĉije pleme spada Um ed Džamal! Sad se smijem ponadali da ću dobiti mast i da neću trebati odjahati u Kirmanšah. Moj hrabri mališan mislio je dakle samo na glasovitu mast, a ne na to da smo zarobljenici. Kad su se Idisi najeli i pustili konje da se jedan sat odmore, pojahasmo dalje. Put nas je vodio kroz razliĉite klance i doline, neprekidno uzbrdo. Predio kojim smo prolazili bio je obrastao šumom i pun potoka i izvora, što se na žalost ne može reći za ostale dijelove perzijskog carstva koje je nekada bilo veoma dobro navodnjeno. Zatim stigosmo na neku golu visoravan gdje je puhao hladan vjetar. Na istoku se uzdizao visoki Kuh-i Parau, a iza njega Elwend. Kuh-i Parau bio je djelomice, a Elwend posve pokriven snijegom. Većinom smo jahali trkom. Nakon jednog sata krajina se opet spustila. Kasom smo prošli kroz neku usku dolinu u kojoj je opet bilo vode i šume. Jo5 nikad nisam bio u tom kraju, ali sam držao da imam razloga zakljuĉiti da se nalazimo u blizini mjesta Gatara, u kojem su stanovali Ali-Ilahi. Vjerojatno se to mjesto nalazilo na sjeveru dok smo mi jahali prema istoku. Podveĉe predosmo udolinu obraslu travom i posvuda naokolo okruženu 334
planinama, a zatim neku ,umu ĉ'Ji se rub spuštao prema jugu i
najzad stvorio boku ud°lyiu obraslu travom, cilj našega jahanja. Ovdje je bilo toliko crnih nomadskih šatora da m nisam mogao
sagledati kraja, jer je već bilo tamno. v .ryećem su ležale kolibe od pruća pokrivene tra-zaštT Pan°m zaJedno s korijenjem koje su
bolje šato ^ava^ °** hladnoće, vjetra i nevremena nego tanki nje ° ^ ^at?rima i ispred njih gorjele su već veĉer-
s__atre> obasjavajući titravim svjetlom živo komeu logoru. Ĉinilo se da stanovnici toga logora 244 245imaju veoma mnogo stoke. Morali smo se provlaĉi izmedu nje prije nego što smo stigli u urd1.
Kad smo stigli, ljudi se radoznalo okupiše oko nas ali im naši pratioci nisu dali vremena da nas dugo promatraju. Projahali smo izmedu njih do jedne od spomenutih koliba u koju su nas smjestili. Morali smo sjesti na slamu, gdje su nas onda tako svezali da po njihovom Uvjerenju nismo mogli ni pomisliti da umak-nemo. Voda nas opomene da će svaki pokušaj bijega biti odmah kažnjen smrću. Što se tiĉe daljnjeg postupka s nama on će o tome upitati hodiju2. Rekavši to, ode, ali kraj nas ostane da nas ĉuva neki mlada dobro ' naoružani ratnik. Zapalio je vatru i sjeo kraj nje, a kad sam pokušao da povedem razgovor s njime, reĉe da ne smije s nama razgovarati. Nama da medutim nije zabranjeno da medusobno razgovaramo, samo se pri tome ne smijemo služiti jezikom koji on ne razumije. Tako smo" ležali više od jednog sata, oĉekujući što će doći. Ovdje je dakle postojala jedna hodija. Zar je žena vladala tim 335
plemenom? Ĉudno! Bili smo veoma radoznali da doznamo uz koje uvjete će nam vratiti slobodu. Za visinu otkupa nismo marili jer i onako nećemo platiti. Najveća poteškoća sastojala se u tome da se prije bijega, koji ćemo lako izvesti, domognemo svoga vlasništva. Uto se otvoriše vrata od ĉvrstoga pletera i u kolibu ude neka žena. Naš stražar smjesta ustane, nakloni joj se i izade iz kolibe. U tom poklonu, koji oĉito nije bio propisan već dobrovoljan, izražavalo se tako iskreno poštovanje da to nipošto nije mogla biti neka posve obiĉna žena. Kad je stražar izišao, ostala je stajati na vratima, promatrajući nas ispitljivim pogledom. Držanje joj je bilo ponosno i samosvjesno, no pri tome nije bilo uvredljivo. Glava joj je bila nepokrivena, ali dugaĉke i debele pletenice bijele kose poput snijega saĉinjavale su, svijene povrh glave, takvo P^ krivalo da bi joj
sigurno zavidjela mnoga Evropljan~ ka. Po boji te kose morala bi biti. stara, ali na njezinom punom, još lijepom licu nije se zapažala nijeona
a a u smionim crtama toga lica, iako su bile ubla-Liskošću ležala je takva odluĉnost kakvu ĉov-imTsamo u mladosti. Njezin visoki lik bio je od-ven u dugaĉku tamnomodru odjeću sliĉnu ogrtaĉu. n nioi je bila sakrivena jedna njezina ruka. Druga ruka koja je podržavala nabore haljine, bila je tako nuna i bijela da sam se tome zaĉudio. Tamne oĉi te starice imale su neobiĉni sjaj koji kao da je dolazio iz dubine, a glas joj je bio zvuĉni alt, kako smo ĉuli kad nas je sada oslovila:
336
— Alah vas je dao u moje ruke, pa sam došla da upitam tko ste vi. Moji su ratnici propustili da vas to upitaju, jer ja donosim odluke. - Onda si ti hodija? - upita Halef. — Jesam. — Kako se možete usuditi da nas napadnete i opljaĉkate? Što smo vam uĉinili? Zar ne znaš što ku-ran veli o tatovima, razbojnicima i ubojicama? Zahtijevamo da nas odmah pustite na slobodu! Žena prezirno odmahnu rukom i odgovori: — To možete zahvaliti svome šahu, svome Šahu i njegovim slugama koji su samo robovi. Oni su napali ratnike našega plemena. I moj sin Kelat i moj unuk Šerga odvedeni su u Kirmanšah da ondje ostanu Vojnici do kraja života. Nikad se ne smiju vratiti k meni, pa zbog toga vlada neprijateljstvo izmedu mene i njihovih muĉitelja, izmedu mene i vas. — Nas? Što se nas tiĉu vaše zadevice? — Ijutito će mali šeik. — Kakva posla imamo mi s tvojim sinom i tvojim unukom? Ustalom, kako ti uopće može?, imati unuka? Ti si još odviše mlada za to. — Godine moga života skrivene su pred tvojim oĉuna. Znaj dakle da moj unuk ima već sina, a on je dakle moj praunuk. - Mašalah! Ĉini se da si ti majka, baka, predak. . dadilja i
pratetka cijelog svog plemena. Odakle uzi-mas mladost koja stanuje na tvome licu? — Alah mi ju je dao i održao. Ali zašto govora? samo ti? Zašto tvoj drug -šuti? Jesi li ti otmjeniji 0(1 vas dvojice?
337
1
logor
* glavatica plemena :
Jtar
nas je jedan jednako otmjen kao i drugi, mi smo glasoviti ljudi. Ja sam šeik Hadedina od
246 247velikog plemena Samara, i zovem se Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara. — Onda ti nisi Adžemi,1 nisi šiit? — Nisam! — To pogoršava vaš položaj umjesto da ga poboljša. Ja još nikada nisam ĉula tvoje dugaĉko ime. ali Hadedini su neprijatelji nekoliko kurdskih plemena koje mi nazivamo svojim prijateljima. Ja ću dakle udvostruĉiti otkupninu što je morate platiti. — Iz tvojih usana upravo teĉe prijaznost i dobrota prema nama. Koliko tražite?
— Pet tisuća tumana2 za vas obojicu. — Samo? Nisam znao da smo tako malo vrijedni, — Dobro, onda platite deset tisuća. — I to je znatno premalo. Ona se Ijutito okomi na njega: — Kaniš li se šaliti na moj raĉun? Ĉuvaj sel Ja se trudim da svojim plemenom vladam pomoću ljubavi, te da i prema strancima blago postupim, ali mogu biti i veoma stroga. — Govorim ozbiljno, pa ću ti iskreno reći: nas smo dvojica tako mnogo vrijedni da to nitko živ ne može platiti, pa ni mi sami. Zato nećete dobiti baš ništa. 338
— Nećemo vas pustiti na slobodu prije dok ne platite ono što sam tražila. — Onda nas zadržite u ime Alaha! Nama se kod vas veoma svida. — Ako ne budete dobili ništa za jelo, već će vam se manje svidjeti. — Ne brini se ti za nas! Mi ćemo gladovati dok god hoćemo, ali ni ĉaska dulje. — Ĉini se da misliš na bijeg. Izbij to sebi iz glave! Tko se nalazi u našim rukama, taj može slobodu steći samo mojim dopuštenjem. Tko je tvoj drug? — To je efendija Kara Ben Nemzi, glasovit po cijelom svijetu. — Ni njegovo ime nisam još nikada ĉula, pa ?re" ma tome ne
može biti tako silno glasovit kako ti kažeš. Kojem on plemenu pripada? 1
Perzijanac
* perzijski zlatnik, vrijedan otprilike kao dukat 248 _ Već ti njegovo ime, Ben Nemzi, mora reći da se niegova domovina nalazi u dalekoj Almaniji. _ Onda on nije musliman, već kršćanin. _ Tako je.
.
v<
.
- To je još mnogo gore za vas. Uostalom, crni se da se on stidi, jer se ne usuduje sa mnom razgovarati. . Ovdje se medutim namjerila na krivoga ĉovjeka. Hadži nije nikada dopuštao da me netko vrijeda, pa joj sad Ijutito odvrati: 339
— Ĉuj, ženo, ovo je najgluplja tvrdnja koju sam ikada ĉuo u svorn životu. Taj efendija Kara Ben Nemzi je neusporedivi knez duha i tijela, i to ne samo u svojoj domovini, već na cijeloj zemlji. On pozna narode u svim krajevima svijeta i govori njihove jezike. On je ubio lava i uništio slona. Njegova šaka pobjedniĉki obara sve neprijatelje, a svi carevi, kraljevi i drugi vladaoci sretni su kad smiju govoriti s njime. A tko si td i što si ti? Žena, voda lopova, majka razbojniĉke bande, koja želi od nas iznuditi novac. Kad moj efendija ne razgovara s tobom, onda on to nipošto ne ĉini od straha, već zato što je odviše ponosan a da bi takvoj skitnici dopustio da ĉuje njegov glas koji je Alah blagoslovio. Hodija je kod uvrede ostala mirna, ali je odgovorila povišenim glasom: — Kao kaznu za te tvoje rijeĉi sad ćete nam morati platiti dvadeset tisuća tumana otkupnine. Ti nas nazivaš razbojnicima i lopovima, ali nema nedostoj-nijih razbojnika i lopova od Evropljana. Sad se uspravih, unatoĉ svojim sponama, u sjedeći stav te rekoh: — Sad si izrekla najveću laž svoga života. Dokaži mi da si govorila istinu! Ĉuvši moj oštri ton, ona uzmakne za korak, aii se osmijehne i primakne mi se za dva koraka: — Nisi dakle posve nijem? Ĉak si se udostojio i da mi odgovoriš. Veliš da sam lagala? Govorila sam istinu. Reci mi
340
jesu li Rusi, Englezi, Grci, Armenci 1 misionari koje nam šaljete Evropljani? — Jesu. 249— Onda si već sam priznao da je moja tvrdnja istinita. Tko vreba poput divlje zvijeri na granicama Perzije da je proguta? Englez, Rus! Komu nije nikada dosta svoje zemlje, već želi da sve više zemalja i naroda podloži svojoj vlasti? Evropljani. Tko je najlukaviji lupež, najbesramniji varalica ĉitavog Istoka? Grk i Armenac! Tko izašilje svoje takozvane „glasnike ljubavi" da bi onda za njima poslao maĉeve, topove, stotinu bolesti, lakomost, prijevaru, vjerolomstvo i otimaĉinu zemalja? Evropljani! Što su konzuli i poslanici koji treba da posvuda, pa i na našim vla-dalaĉkim dvorovima siju podlost, razdor i nepovjerenje da bi onda kasnije poželi plodove te podmuklosti? Sve su to Evropljani. Pogledaj samo vaše misionare! Ne poznam sve te razliĉite sekte kojima pripadaju. Ima ih toliko da ih ĉovjek uopće ne može upamtiti,. Svaki od njih tvrdi da propovijeda vjeru koja jedina donosi blaženstvo. Zbog toga jedni druge mrze i uzajamno se -progone. Jedni druge preziru, pa se javno i potajice medusobno bore, govore i pouĉavaju jedni protiv drugih, a ipak od nas traže vjeru i povjerenje. Od nas zahtijevaju poštovanje i stra-hopoĉitanje, a izgleda da ni ne slute da upravo oni sami ĉine sve što mogu da proigraju svoju ĉast i naše poštovanje. Svi oni nose na jeziku veliku rijeĉ ljubav, ali pri tome razdiru jedni druge, a i nas. Kraj nas kroz ovu zemlju putuju brojni evropski kršćani, jer ovuda prolazi glavni put iz Bagdada. Ja sam ih vidjela i govorila s njima, 341
ovdje i u gradovima, pa i u Te-heranu i u Ispahanu. Ipak nisam još upoznala ni jednog jedinog Evropljanina ĉija bi djela održala ono što nam je obećao propovjedajući svoju vjeru i svoju nauku. Što je ta vaša takozvana ljubav dosad donijela drugim narodima? Krv i uvijek samo krv! Kamo god vi stupite, nestaju narodi, jer vaše noge su noge propasti, a u vašim stopama šulja se za vama smrt. Maloĉas sam vam rekla da mrzim Evropljane, a ne samo što ih mrzim već ih i prezirem, jer ĉija se djela protive njegovim rijeĉima, taj drugo i ne zaslužuje, toga ĉovjek mora prezirati. Nemoj dakle misliti da ću vas poštedrjeti! Naprotiv, baš zato jer si Evropljanin, ja ću s vama postupiti vrlo, vrlo strogo! Što možeš uz250 vratiti na moje rijeĉi? Hoću da ĉujem odgovor! Govori! 2ena me pogleda u lice s napetim oĉekivanjem. Oĉi su joj bliještale. Odjednom je istresla na mene cio taj govor bez pravoga povoda. Mora da se sve to u njoj već dugo skupljalo. Što sam protiv toga mogao reći, što sam trebao reći? Koliko sam puta već ĉuo za , ta predbacivanja! Nikako nije bilo lako odgovoriti na takve optužbe, jer je u njima bilo mnogo istine. Ipak nisam izbjegao, već sam mirno odgovorio: — Ja ću ti na to reći samo dvije kratke rijeĉi. Prva je: ti si žena. Druga glasi: ti si nesretna. — Kako misliš? Ja te ne razumijem. — Onda me ĉuj. Mislila si da si me svojim rijeĉima tako oborila da ti uopće ništa ne mogu odgovoriti. Varaš se. Ti i ne slutiš 342
kako si mi dopustila da ti se duboko zagledam u dušu. Nalaziš se u velikoj zabludi koja se odnosi na život izvan tebe i na život u samoj tebi. Da najprije spomenem život izvan tebe: ti sve gledaš krivini oĉima, pa uslijed toga zamjenjuješ pojedince s narodom. Narodi nastaju, razvijaju se i nestaju, upravo onako kao što se rada ĉovjek, kako raste i opet umire. Sukobe li se dva naroda, od kojih je jedan mlad i snažan, a drugi star i slab, onda se stari narod mora povući pred mladima. Vaši istoĉnjaĉki Grci i Armenci pripadaju starim iživjelim narodima. Oni su i u moralnom pogledu pali, što takoder dokazuje da imam pravo i da će oni propasti, Alahova je volja da moraju umrijeti cijeli narodi kao što umiru i pojedini ljudi. Ako se ovaj kismet ostvaruje, onda je krivo zbog toga optuživati Evropljane, Pa smijem ponosno i otvoreno ustvrditi da u evropskim narodima živi snaga koja i druge narode može spasdti od propasti. Ti to nećeš priznati, ali ipak ćeš s vremenom morati i sama uvidjeti. — Šuti! — zapovjedno me prekinu žena, a zatim Pnde k vatri, sjede kraj nje i stavi u nju novo drvo. n tome gotovo nije skretala oĉi s mene kao da me Je htjela probušiti svojim pogledom. Šutio sam. Tek nakon dugog vremena rekne polagano kao da joj je teško govoriti: 251— Zašto si razgovarao sa mnom kao što se inaĉe govori samo s muškarcima, i to s uĉenim muškarcima? — Ti nisi obiĉna žena, ti si uĉena žena. Nemaš doduše uĉenu glavu, ali zato imaš uĉeno srce koje teži za višim dobrima od onih za kojima proraĉunati razbor pruža svoje hladne i mršave ruke. 343
— Efendijo — zar si ti možda ĉovjek kojega sam tako dugo tražila i dosad ga nisam našla? Možda mi ti možeš pokazati put u bolji, vredniji život? Gotovo bih to htjela povjerovati, ali ne mogu jer si Evropljanin. — Reci, smatraš li ti sve Istoĉnjake, Kurde, Per-zijance i Turke dobrim ljudima? — Ne, oni to na žalost nisu. — Je li tome kriva njihova narodnost? — Sigurno nije. — Zašto onda optužuješ moju narodnost? Zašto iz toga jer sam ja -Evropljanin izvlaĉiš zakljuĉak da nisam dobar ĉovjek? Medu Evropljanima ima isto toliko doj>rih i poštenih, iskrenih i požrtvovanih ljudi, kap i medu stanovnicima tvoje zemlje. — To je laž, laž i ništa nego laž! Sad sam te prozrela. Ti si pametan ĉovjek, pa si razabrao ĉežnju koja stanuje u mom srcu. Htio bi je iskoristiti za sobe, pa se trudiš da samoga sebe prikažeš kao posebno plemenitog i mudrog ĉovjeka. Mene nećeš prevariti! Upravo zato jer sebe pokušavaš prikazati dobrim i poštenim vidim da si zapravo egoist, proraĉunat i opak ĉovjek. Mislio si da će ti biti lako da me zavaraš, mene jednostavnu i neiskusnu nomadsku ženu, ali ja nisam ono za što me smatraš. Ja samo kratko vrijeme svake godine živim ovdje u divljim planinama, a inaĉe se gotovo neprekidno nalazim na putovanjima i u haremima velikana naše zemlje. Imam otvorene oĉi i otvorene uši, pa sabirem duševno blago koje mi nitko ne može zlatom naplatiti. Meni je bio 344
otvoren već harem Muhamed-šaha, oca našeg današnjeg vladara, a prije toga bila sam prijateljica svih žena Fet Ali šaha, najvećeg Kadžara.. — Sto — zaista? — zaĉudeno je prekinuh. — Pa to je više od jedne ljudske generacije? 252 Njezinim ponosnim i samosvjesnim licem preleti smiješak i ona odgovori: — Da, ovdje prestaje sva vaša franaĉka mudrost. Ovdje ne' možete ništa drugo već se samo ĉuditi. Znaj da sam ja prešla već šest desetljeća i da ću, kad jednom umrem, izgledati taĉno ovako mlada kao što izgledam danas. U mojim je rukama izvor mladosti, jer ja sam Um ed Džamal iz ĉijih ruku tisuće žena dobiva sjaj ljepote i... Uto je prekinu Halef. Uspravio se koliko god su 'mu to dopuštale spone, pa ushićeno viknu: — Ti si dakle Um ed Džamal! Slava i ĉast Alahu, i tisuću puta mu hvala što nam je dopustio da postanemo vaši zarobljenici! Koliko stoji jedna pos-jdica tvoje ĉudesne masti? Kupit ću odmah deset, dvadeset, možda i pedeset, ako nije odviše skupa! — Ti? — upita ona. — Ti nećeš dobiti ni jedne. — A zašto? — Jer su Hadedini neprijatelji naših prijatelja. Ne pada mi ni na pamet da izgladujem bore tvojega harema. Naprotiv, želim da bi postale duboke kao klanci i ponori naših planina. Koliko žena imaš? 345
— Jednu. — Kako se zove? — Hana. Ona je najljupkija i najljepša ruža medu svim mirisnim cvjetovima u carstvu cvijeća. — Najljupkija i najljepša? Pa ipak tražiš za nju moju mast? Sigurno je njeno lice sliĉno suhom iipko-vom plodu, a hod joj je kao u mladog devinog teleta. U hadedinskim haremima ne živi nijedna jedina lijepa žena. To je za moga malog naglog Hadžija bilo kao iskra u bure baruta. — Sto to ĉujem? — bijesno viknu. — Zar je moja Hana, biser i kruna svih žena, sliĉna suhom šipku i devinom teletu? Da nisam svezan i da nisi žena, naj-Prije bih pljunuo u tebe, a onda bih te udario i oborio na tlo da nikad vize ne ustaneš. A kako ti to izgledaš? Zar si ti možda lijepa? Nemoj samo ništa sebi
umišljati! Hadedini imaju najdivnije žene medu svim narobi1™ svijeta. Prema njima su vaše žene dugonoge ta-rantele usporedene sa zlaćanim leptirima. Mast Ije2!53pote je .za naše žene suvišna, pa je ja više uopće i ne želim. Ako je tvoja ljepota plod tvoje masti, onda je ja uopće ne želim, jer bi ona samo iznakazila i pokvarila ljupko lice miljenĉeta moje duše. Hodija nije na te uvrede rekla ni rijeĉi. Pogledala ga je samo dugim prezirnim pogledom, a zatim se okrenula i izašla. — Jesam li uĉinio pravo, sidi? — upita me Halef kad je izašla. — Nisi. Trebao si šutjeti.
346
— Šutjeti? Šutjeti, kad netko kleveće Hanu, svjetlo mojih oĉiju i sunce moga života? Suhi šipak! Volio bih da toj
starici narastu brkovi dugaĉki kao oni perzijskoga sipesalara1! Neka samo zadrži svoju mast i neka njome maže svoje koze »i ovce! Halef je morao prekinuti taj izlijev svoga srca, jer se stražar vratio i rekao nam da je hodija zapovjedila da nam ne smije dati hranu, te da ne smijenio više razgovarati. Izreknemo li ma i jednu rijeĉ, on će nas odvojiti jednog od drugoga. To je bila posljedica Halef ove brbljavosti. Ja nisam imao ništa protiv šutnje, ali Halefu je ona bila" teža od posta. To je izrazivao doduše nije1 mim, ali veoma jasnim
pogledima što bi mi ih od vremena do vremena dobacio. U tom našem položaju bilo bi najbolje da pokušamo spavati. Medutim, prije nego što nam je to uspjelo, došla su umjesto našeg stražara druga dvojica koji su nas još jednom upozorili da ne smijemo govoriti. Noć je bila hladna. Vatra nije grijala a spone su nas spreĉavale u udobnom ležanju. Ipak sam priliĉno dobro spavao, pa su me samo nekoliko puta probudili stražari koji su došli u novu smjenu. Kad se razdanilo, podigla se vani silna buka. Zvu-ĉila je tako opasno kao da su neprijatelji napali logor. Ljudi su trĉali arnotamo. Ĉuli smo ljutite kletve. Konji su toptali kopitima i rzali. Zabrinuo sam se za naše konje. Jedan je stražar izašao da dozna uzrok tome uzbudenju, no mi nismo o tome ĉuli ništa, jer kad se stražar vratio, samo je nešto tiho šapnuo svome generala 347
254 drugu Ipak sam na obojici razabrao da je dogadaj bio jednako neugodan kao i važan. Ni sad nismo dobili ni jela' ni pića. Voljeli bismo popiti bar gutljaj vode, ali nam nije padalo na um da za nju zamolimo. Glad i žed nisu uostalom bile naj-neugodnije, već su to bile spone. One nas doduše nisu boljele jer nisu, kao na primjer kod Indijanaca, bile tako ĉvrsto stegnute da bi se zarežale u meso. Ipak su nas zamarale time što su nas silile da ležimo u neudobnom položaju. Uostalom, trebao sam samo poželjeti i odmah bih mogao osloboditi ruke, jer sam već juĉer razvukao uže koje ih je vezivalo tako da sam u svakom željenom ĉasu mogao iz njih izvući šake. Ipak ne bih time u prisutnosti stražara ništa postigao, jer su nam noge bile svezane. Morali smo dakle poĉekati dok nam kojom prilikom razvežu noge. To se desilo oko podne. U kolibu su ušla dva stanja ratnika. Jedan je bio voda one ĉetice koja nas je zarobila. On nam saopći: — Vi ste uvrijedili hodiju, pa vam zato uskraćuje ĉast da opet dode k vama, već ćemo vas mi odvesti k njoj da doznate što danas traži od vas. — Ta ona nam je već juĉer rekla svoj zahtjev! — odgovorili. — To se izmijenilo otkako su šahovi konjanici zaplijenili vaše konje. Time gubimo ono koliko su konji bili vrijedni, pa nam vi morate taj gubitak nadoknaditi novcem. — Što? — prestrašeno upitah. —Netko J6 zaplijenio naše konje? 348
— Jeste, a povrh toga još dvadeset naših konja! - Tko? ~ Danas je ovdje bila deste-i sevare1. Zapovjednik
Kirmanšaha treba konje za svoje ĉete, jer šah želi turskom
sultanu navijestiti rat. Vi ste ovdje stran-Ol» pa ne znate da mi
ihlauti moramo davati konje l s^nas.nitko ne pita hoćemo ili nećemo. Naib-i-eve-u k(>ji je vodio konjanike svidjeli su se vaši pastusi Pa ih je poveo sobom. 1
konjaniĉki vod nadporučnik
295— Zar mu niste rekli da ti konji uopće ne pripadaju vama? — Chuda na kunad — bože saĉuvaj! Nije nam ni palo na pamet da budemo'tako glupi. On bi sigurno htio govoriti s vama, pa bi strpao u svoj džep otkupninu koju nam morate platiti. — Kamo je otišao s našim konjima? — U Kirmanšah, ali ne samo s vašim, već i s našim. Davo ga blagoslovio! A sad dodite! Halef je bio gotovo ukoĉen od prepasti što su oteti njegov Bark i moj Ben Ri. Da me Kurdi ne razumiju, šapnuo sam mu zapadnim arapskim narjeĉjem: — Ne brini, mi ćemo ih već dobiti natrag. Poja-hat ćemo za njima. Pripazi samo! — Šutite! — zapovjediše nam. — Ne smijete razgovarati! Naprijed! Izveli su nas iz kolibe. Ĉvrsto sam odluĉio da se više ne vratim u nju. 2. Kod Bahtijara
349
Ako sam kazao: „Ĉvrsto sam odluĉio da se više ne vratim u nju", možda to zvuĉi preuzetno, pa ĉak i smiješno. Ja sam medutim poznavao i samoga sebe i svoga odluĉnog malog Halef a, a za iskusnoga Zapadnjaka bili su ti ihlauti ipak samo ratnici drugog reda. Da bismo mogli hodati, morali su nam odvezati noge. Bio sam dakle siguran da ću se moći poslužiti i njima i rukama kad god ushtjednem. Budući da je juĉer pri našem dolasku bilo već tamno, nisu nas Kurdi mogli posve taĉno vidjeti. Zato su se sada stanovnici logora okupili vani u gustim skupinama da nas promotre. I opet sam zapazio žene i djevojke koje su i ovdje sve bile bez koprene. Ĉudno je bilo da su ĉak i majke, pored kojih su stajali odrasli sinovi, izgledale tako mladenaĉke i svježe kao da uopće još nisu udate. Na svim tim ženskim licima nisam, dok su nas polako vodili kroz dvostruki red ljudi, opazio ni najsitniju grešku na koži, premda imam veoma oštre oĉi. Istina, svu svoju pažnju nisam mogao usredotoĉiti na tu 256 uoadljivu okolnost. Mnogo sam više morao Pripaziti na konje ihlauta, jer smo trebali dva konja da što b,..e Swgnemo u Kirmanšah. Poredaj u logoru ne bismo mogli boljim m zamisliti Kako sam već spomenuo, ĉistina u šumi bila je sliĉna zaljevu koji se sa sjevera proteže prema jugu. Mi smo juĉer stigli sa sjevera. Na tom kraju doline pasli su konji, doduše neosedlani a svi s ularima. U tom smjeru su nas i poveli, i to do neke kolibe koja je tako ležala na rubu šume da se njezin stražnji dio prislanjao 350
o dva stabla, otprilike ĉetiri metra udaljena jedno od drugoga. Oko kuće raslo je grmlje divlje bekovine okrunjeno bijelim cvijećem. Moram spomenuti da su nas svi promatrali samo radoznalo, i da se ni na jednom licu nije ocrtavala mržnja ili kakav sliĉni osjećaj. Za te ljude bili smo sredstvo da se dode do otkupnine i drugo ništa. Zaustavili smo se pred spomenutom kolibom. Naš je voda ušao prvi u nju sam, a nakon kratkog vremena domahne nam da dodemo za njim. Oĉekivao sam da će me dovesti pred vijeće istaknutih ratnika koji su donijeli odluku o našoj sudbini, pa sam dakle sebi naš bijeg predstavljao mnogo težim nego što mi se taj pothvat uĉinio sada kad sam vidio da hodija sjedi sama u svojoj kolibi. I ta je koliba bila od pruća i pokrivena busenima trave. Prozora nije imala. Svjetlo je u nju prodirale kroz brojne male otvore u stijenama i kroz veliki otvor u krovu, kroz koji je istodobno izlazio dim. U jednom stražnjem kutu nalazilo se ognjište, jednostavno sagradeno od kamenja, a u drugom kutu ugledao sam visoki ležaj od lišća, pokriven krznima koji je vlasnici Kolibe sada služio kao divan. Ona je sjedila na nje-nra. Nekoliko škrinja pokrivenih, pokrivaĉima saĉinjavale su cio uredaj kolibe. Oružja nije bilo, osim af^ga vk°Je Je ležalo na malom ćilimu
prostrtom is-!S aJa- NiJe tu bilo samo oružje, već i svi ostali
^dmfti koji su se nalazili u našim džepovima. Za *"ie je bio pravi užitak da sve to vidim tako lijepo hrpi.
351
u
kolibi smo se nalazili sami s tom ženom i s vo-On je stajao iza
nas, držeći ruku na nožu. HoL»v krvne «o,r«,*»
„__
•svet«dija dobaci kratki i neprijateljski pogled Halefu, a zatim se malo manje neprijateljski zagleda u mene i poĉne hladno razlagati: — Vjerojatno već znate što se dogodilo s vašim konjima. Ti su konji za nas izgubljeni, pa nam ih dakle morate nadoknaditi. Džema mojih ratnika donijela je zakljuĉak o svemu, a ja sam ga odobrila. Vaše oružje ne možemo koristiti, jer i sami imamo dovoljno oružja, a za vaše ne znamo kako se upotrebljava. Os tale stvari bismo doduše mogli zadržati, ali vjerujem da one imaju za vas veću vrijednost nego za nas, pa smo stoga rado spremni da vam ih prodamo. Ako od svega onoga što je bito vaše ne uzmanjka ništa, vi ćete radije i bolje platiti. Tako bar mislimo. — Mašalah! — viknu Hadži. — Zar mi da kupimo svoje stvari i da vam nadoknadimo vrijednost konja koji su nam ukradeni? Takva ludost... — Šuti! — prekinu ga hodija. — Ti ovdje nemaš rijeĉi. Ja ne govorim s tgbom, već samo s Kara Ben Nemzi efendijom. — Okrenuvši se opet k meni, ona nastavi: — Ja sam još jednom promislila o svemu o ĉemu smo sinoć govorili. Htjela bih te još mnogo pitati, a ti ćeš mi odgovoriti. Imamo dosta vremena za to jer će dugo potrajati dok se vrate glasnici koje ću poslati po vaš novac.
352
To je zvuĉilo tako iskreno, kao nešto što se razumije samo po sebi da sam se raspoložio i upitao je: — A odakle će donijeti novac? — Odakle ti hoćeš, jer samo ti možeš znati gdje ćeš ga dobiti. Da još imamo vaše konje, mi bismo manje tražili od vas. Povjerit ću ti medutim da je zapovjednik Kirmanšaha neprijatelj našeg plemena, jer me mrzi. Njegov me je harem jednom teško uvrijedio, pa zato više od mene ne dobiva „put k ljepoti .
Zapovjednik mi je zbog toga prisegao osvetu pa Je dao uhvatiti moga sina Kelata i moga unuka Sergu, te ih uvrstio medu vojnike. Obojica su slobodni in-lauti, pa su se oprli da vrše robovsku službu na koju su bili osudeni. Taj ga je otpor razljutio. On je P°" moću svjedoka koji se dadu potkupiti bakšišem doka" zao da su oni babi i da su ga pokušali ubiti. Otputo258 ie u Teheran da ondje sudjeluje u sveĉanosti Nau rusi a oni su poslani za njim, jer se ta sveĉanost treba uljepšati njihovim smaknućem. To mi je rekao zapovjednik ĉete koja je na njegov nalog došla danas k nama da nam otme najbolje konje. Moja su djeca izgubljena, i ja ih ne mogu spasiti. Njihova će smrt biti strašna, jer babi je ĉesto ubijaju tako da im u tijelu izrežu rupe i u njih zataknu zapaljene svijeće. Oh, efendijo, kad bi znao što majka osjeća pri tome! ' Zagnjurila' je lice u šake i stala glasno i gorko plakati. Onda najednom opet spusti ruke, dobaci mi kroza suze napola bezuman pogled i grubo me upita:
353
- Što kažeš na to? Kad bi postojao ikakav bog kako bi mogao dopustiti da moga sina i unuka nevine muĉe! Je li to pravednost? — Ti tražiš pravednost, a i sama si nepravedna prema drugim ljudima. — Nepravedna sam? Prema kome? Ništa o tome ne znam. — Zar zaista ne znaš? Nisi li prema nama nepravedna? Što smo ti uĉinili da nas ovdje držiš kao zarobljenike? Ĉime smo to zaslužili? Zar si ti možda pravedna prema nama? — Ja ne tražim vaš život i neću ga oduzeti na okrutan naĉin kao što će poginuti moj sin i moj unuk. Jedino što od vas tražim jest novac. — Od nas ga nikada nećeš dobiti. — Onda ćete ostati kod nas do kraja svojih dana, svezani i neslobodni. - Nemoj misliti da će ti to uspjeti. Kad god zaželim slobodu, ja ću umjeti da je sebi pribavim. — Zar ti to zaista misliš? Jesi li doista uvjeren ~ Da, potpuno sam uvjeren. - Onda mi to dokaži. Dokaži mi da ćete biti slobodni ĉim vam se to prohtije. Ako se može desiti tacudo
> onda se može dogoditi i drugo ĉudo da se ne-sretnim
sluĉajem spasu moji sinovi. - Dobro, neka ti bude. Ja ću ti odmah pokazati to ĉudo! 1
Perzijska Nova godina
17«
354
259Izvukao sam jednu ruku iz užeta, okrenuo se prema vodi ĉetiice koji je još stajao iza nas, i udario ga šakom po sljepoĉici da je pao na tlo i ostao- ondje onesviješten. U narednom trenutku pokrio sam joj dlanom usta tako da nije mogla vikati. Nisam trebao uĉiniti ništa drugo jer je ona sklopila oĉi i onesvijestila se. Prestrašila se toga moga neoĉekivanog ĉina. Bol i taj dogadaj premašili su njezinu snagu. Naglo sam posegnuo za nožem koji je ležao na ćilimu, pa njime prerezao Hadžijeve spone. Zatim smo najprije svezali vodu i stavili mu ĉep medu zube. Zapravo smo trebali svezati i hodiju, ali nešto se u meni protivilo da tako postupim s njom. Moći ćemo umaći i ako se ona uskoro probudi. Uzeli smo dakle brzo sve što je bilo naše, probili udarcima kundaka otvor u stražnjoj stijeni kolibe pa se oprezno izvukli da najprije pogledamo kako stoje stvari na toj strani. Ondje nije bilo više nikakvih gledalaca. U blizini je stajalo svega nekoliko ljudi, ali "nisu gledali prema nama. Spustili smo se dakle na zemlju i otpuzali izmedu grmlja be-kovine u šumu gdje nas od kolibe više nisu mogli ugledati. Nalazili smo se dakle zasad u sigurnosti, pa smo se mogli latiti posla da se domognemo konja. Požurili smo se natrag na rub šume, srećom ne sastavši nikoga, sve dok nismo stigli do sjevernoga kraja logora, i ondje naišli na konje. Budući da smo obojica bili dobri poznavaoci konja, vrlo brzo smo uspjeli odabfati oba najbolja. U blizini nije bilo nikoga. Zaista je bilo tako kao da nam je netko pripremio bijeg i da nam je pomno unaprijed odstranio svaku zapreku. Pohrlili smo onamo,
355
uzjahali i odjahali ne ogledavši se, najprije prema sjeveru da bi zavarali progonitelje, ako podu za nama. Nismo se još mnogo udaljili kad nam u susret dojaše neki mladi ihlaut. Zaustavio je konja i zaĉudeno se zagledao u nas. I ja sam zaustavio svoga pa mu naložio: — Kad sad ujašeš u logor, idi odmah do hodije, pa joj reci da je na odlasku još jednom pozdravljamo. Poruĉi joj to, a sad požuri! 260 Mladić je bio Uko zapanjen da nas je odmah poslušao ne rekavši ni rijeĉi. Dio puta prešli smo u galopu u istom smjeru, a kad smo stigli na tvrdo tlo, na kojem nije ostajao trag, skrenusmo nadesno gdje je obronak planine obrastao šumom vodio uvis. Kad smo stigli onamo, bili smo posve sigurni, jer nam je drveće pružalo željeni zaklon. Sve dotad nismo progovorili ni rijeĉi. Tek sada kad smo zbog uspona morali Dbuzdati konje u lagani hod, Halef se vedro nasmije — To je bio veseli -podvig, sidi. Slobodni smo i imamo sve svoje stvari. Tvoja šaka još umije govoriti jednakim snažnim jezikom kao i prije. Kako li će se samo zaĉuditi Um ed Džamal kad se probudi, a kako će se zaĉuditi ĉovjek kojeg si šakom obario; Kako će mu samo šumjeti u glavi! Gotovo bih se volio vratiti da mu reknem neka ga njegova hodija namaze svojom glasovitom „mašću ljepote". Kako ćemo sad do svojih konja? Kako ćemo stići u Klrmanšah? Još nikad nismo bili ovdje pa ne poznamo put onamo.
356
— Za to se ne moraš brinuti. Znaš da ja imam veoma dobro razvijen osjećaj za prostor koji me rijetko prevari, a ovdje na sreću nema prašuma u kojima ĉovjek izgubi smjer puta, jer se zbog neprodirnog lisnatog krova ne može vidjeti nebo. Ako me sve ne vara, mi ćemo ovdje doći na visoravan, a na njezinoj protivnoj strani spustit ćemo se do nekog pritoka rijeke KoraSu. Onda moramo prijeći lanac brežuljaka iza kojega ćemo se namjeriti na samu Kara-Su. Tada moramo samo pojahati niz rijeku, jer se Kirmanšah nalazi nedaleko od njezine obale. — Kada stižemo do grada? — Tek sutra ujutro. Moramo prenoćiti na otvorenom. . . ~" To mi je svejedno, samo ako nademo nešto za Jelo. Jako sam gladan, a i grlo mi je posve suho. Žed smo ubrzo ugasili, jer je posvuda bilo tekuvode, a kasnije nam je uspjelo da ustrijelimo div- ju kozu od ĉijega mesa bismo mogli preživjeti nckoKO dana. Osim toga se i moje predvidanje u pogledu
P«a kojim smo trebali krenuti pokazalo kao taĉno. "gli smo do rijeke Kara-Su. Kad se poĉelo mraĉiti, 261zaustavili smo se u blizini njezine obale i pripalili vatru pa na njoj ispekli najbolje komade koze. Najprije smo razgovarali samo o svojim konjima za koje se sad ni Halef više nije brinuo. Nato povede rijeĉ o mojem razgovoru s hodijom. — Sidi, ta je žena zaista nesretna — reĉe. — Volio bih kad bi se njezin sin i unuk isto tako spasili kao što smo se mi spasili.
357
— I ja bih to volio. Vjeruj da ću uĉiniti sve da ih spasim, samo ako mi se za to pruži prilika. — Ti • si Alahov ljubimac, pa će ti možda poslati dobrog
duha Džin el Himajet1 koji će ti reći što trebaš uĉiniti i koji će upravljati tvojim djelima. — Hoćemo li naizmjence bdjeti? — Nećemo. Mislim da to nije potrebno. Laku noć, dragi Halefe. — Laku noć, dragi sidi. Zaspali smo, pa smo unatoĉ hladnoj noći spavali ĉvrsto i nesmetano sve dok nas nije probudilo jutro. Tada opet pojedosmo malo mesa i odjahasmo niz rijeku u Kirmanšah koji smo ugledali već za manje od jednog sata gdje leži na svojim brežuljcima. Cio je grad pobudivao ratniĉki dojam ne samo iznutra već i ispred svojih zidova, jer je pred njima vježbala vojska. Ubrzo smo doznali i povod za to: šah je opet došao na misao da zatraži od sultana da mu vrati Bagdad, pa je taj bezizgledan zahtjev podupro vojnim pripremama koje soi uostalom imale i ostati samo pripreme. Raspitao sam se kod nekog vekalbašija2 tko je nasr-i-šer3. Rekao je da je to neki sertip4, visoki vojniĉki ĉin koji medutim nema neko zbiljsko
znaĉenje, pa mi se ponudio da me za bakšiš odvede onamo i prijavi. Tako sam odmah upoznao perzijske vojniĉke prilike. Nadam se da su sad bolje. Napojnicu sam platio unaprijed. Vekilbaši je krenuo prvi, a mi na konjima za njim. Halef je dobacio neku primjedbu o poteškoćama što ćemo ih morati svladati da dobijemo naše konje, ali sam ga umirio: 358
' duh spasitelj ' vodnik ' komandant grada ' pukovnik 262 _ Ne brini s«, Halefe. Imam u džepu ferman šah-in-šaha koji je zapeĉaćen u osobnoj vladarevoj prisutnosti. Njemu se ne može usprotiviti ni jedan sertip. _ Odakle ti taj ferman? Pozna li te šah? . _ Ne pozna. Ni ja njega ne poznam. U tom smo pogledu dakle jednaki. Ti si proĉitao moje turske papire. Bolji papiri nego što sam ih imao i nego što ih još imam uopće ne postoje, a ipak me sultan nije poznavao. Ja sam medutim imao u Stambulu nekog utjecajnog
prijatelja. To je bio pokojni Mustafa Muharem Aga, kapudži1 Visoke porte. On mi je nabavio papire, Ni jedan knez ne može dobiti bolje papire. Takve utjecajne osobe postoje i drugdje, samo treba poznavati pravi naĉin. Perzijski fermani mogu se dobiti i izvan Perzije.
Naš vodiĉ odveo nas je u središte grada, u Pah-i Taht2, što ga je sagradio Muhamed Ali mirza, pa snio u dvorištu Doĉekali vodnika koji nas je otišao prijaviti. Ubrzo se vratio i uveo nas u zgradu, pa nam ispred nekog zastora pokazao kretnjom ruke da udemo. Soba u koju smo ušli bila je nekoć dragocjeno uredena, ali sada zapuštena. Na divanu je sjedio neki viši oficir pušeći. Na njegovom licu uzalud sam tražio tragove umnoga rada. Vodnik mu je spomenuo naša imena. Najprije se oholo okosi na nas što ga nepozvani smetamo, a onda nas upita što zapravo hoćemo od njega. Ja izvukoh iz džepa svoj ferman i položih ga ispred njega na stol na kojem se 359
nalazio pribor za pisanje i papir. Oficir mrzovoljno posegnu za fermanom, otvori ga i — brzo skoĉi na noge. S mnogo poštovanja Položi tu ispravu na ĉelo i tri se puta pokloni gotovo co zemlje. — Neka Alah sa stotinu tisuća milosti blagoslovi najmoćnijeg vladara. Neka uništi sve njegove neprija-ije i neka uzvisi sve one koji stoje u njegovoj moćnoj zaštiti! Stojim vam na usluzi, prijatelji!
Eto, tako je djelovao peĉat kojega murdar3 smije pritasnuti samo u šahovoj prisutnosti. Ja samosvjesno odgovorih: 1
vratar ' rezidencija državni kancelar
263— Moram te zatražiti da ml ispuniš malu molbu Mi smo juĉer bili gosti plemena Idis od tira Bahtija-ra. Za vrijeme naše odsutnosti došla je odavde jedna desta-i sevare i oduzela Idisima dvadeset i dva konja, medu kojima su bili l naši konji. Bilo bi mi žao kad bih, kada dodem u visoki jedan penah1, morao reći da ih nisam odmah dobio natrag. To je bilo više nego smiono, to je bilo već drsko, no ipak sam smjesta postigao namjeravam dojam: sertip se opet duboko pokloni i reĉe da su konji, medu njima dva crna pastuha, odredeni za Hamadan i da su pred jedva ĉetvrt sata otpremljeni onamo zajedno s transportom koji prati zatvorenike. Medu njima nalaze se i dva Idisa, otac i sin, koji će u Teheranu biti smaknuti kao prokleti babi. Ako se požurim moći ću za jedan sat stići tu ĉetu i zatražiti da mi vrate konje. On će mi odmah za to ispostaviti nalog.
360
Pristao sam. Dok je oficir pisao, nadošao sam na misao, na tako neobiĉnu i zapravo ludu ideju da sam odluĉio da je izvedem upravo zato što je bila tako luda. Sertip nipošto nije bio lukav ĉovjek, a ja sam svojom grubošću već poluĉio dojam. To mi je dalo •nade da će mi pasti u stupicu. Nije bilo sumnje da su ona dva Idisa o kojima je govorio bili hodijini sin i unuk. Kad je napisao zapovijed i zapeĉatio je, ja je proĉitah. Bila je upravo takva kakvu sam želio, r.o ja sam ipak udesio nezadovoljno lice i rekao: — A Kelat i Šerga? Nadam se da ih neće uvrstiti medu vojnike, jer ja ih trebam.
— Kelat i gerga? — upita on. — Tko je to? Has-retin2 mi maloĉas nije spomenuo ta imena. — Nisam? Zar sam tako tiho govorio? To su oba moja sluge koji ĉuvaju konje. Tvoji su ih vojnici poveli sa sobom, ali ja se ne mogu odreći tih ljudi. - Keilih kub — vrlo dobro! Zar su i tu dvojicu poveli sa sobom? Ja se ne brinem za takve stvari već sam sve to prepustio svojim podredenima. Kako bismo i to mogli riješiti da budeš zadovoljan? 1
utoĉište svijeta 3 visost
264 _ pomoću nekoliko rijeĉi. Ovdje J« zapovijed da se izruĉe oba konja. Dovoljno je da na njoj dopi-iješ i oba Idisa, Kelata i Sergu". l Jem base - nemajte brige, to će se odmah do-
361
S
° Nije dopisao zatraženi redak, već je ispostavio novu
zapovijed što mi je bilo još draže, budući da bi onaj dodatak mogao pobuditi sumnju. Zatim je predao zapovijed, položio ferman ponovo na ĉelo, tri se puta poklonio, blagoslovio šaha, mene i Halefa, pružio mi ispravu i zamolio me da ga se u milosti sjetim kod kvible-i alema1, pa nas, neprekidno se klanjajući, otpratio do izlaza iz sobe. U dvorištu je još ĉekao vodnik. Radostan što sam tako lako izmakao iz lavlje spilje, dao sam mu još jednom napojnicu, a onda se požurismo da što prije izademo iz Kirmanšaha i njegovih zidina, sagradenih od opeke sušene na suncu. Kad smo prešli visoki most oploĉen kaldrmom, Ha-lef duboko uzdahnu i viknu: — Sidi, što si se to usudio? Ti znaš da se ja nikada -ne bojim, ali kad si zatražio oba Idisa, zazeblo me je kod srca. — Ni ja se nisam mnogo bolje osjećao od tebe. Medutim, šahin-šahov peĉat zaslijepio je sertipa. Ĉovjek ne bi mogao povjerovati da je moguća takva lakovjernost. Sad se moramo požuriti, Halefe, još nismo dobili 'igru. Sad se radi samo o tome kakav je ĉovjek onaj oficir koji zapovijeda pratnjom. — Nadam se da je i on veoma lakovjeran. Uostalom, sidi, ako bi se on opro tome da nam izruĉi konje ili Idise, mi ćemo se malo pomoći oružjem, zar ne? — Da. Što smo poĉeli to ćemo svakako provesti. Dodi. Pojurili smo prema Bisitunu po prostranoj ravnici ^na ĉijem se sjeverozapadnom kraju nalazi Kir-"jansah. Duboka prašina na putu dizala se iza nas u oblacima. Oko ceste s obje strane pružalo se grmlje. 362
eV 3e leŽ£da mševina
°
_ fc-i Bostan, a nadesno tri
v S6l kra
°
^ k°Jega smo projurili. Nakon otprilike d "^ti sata
ugledasmo niz konjanika, oko osam-eset konja bez jahaĉa i nekoliko svezanih pješaka. 1
središte svijeta «• šah
265Bila je to ĉeta koju smo htjeli stići. Dalo se pr«tpo staviti da se ovdje nalazi i onih dvadeset konja plemena Idis. Stigli smo ĉetu, projurili kraj nje i zastali usred puta.
Na ĉelu ĉete jahao je naib1, vrlo lijepo i ĉisto odjeven te naoružan svim mogućim oružjem. Bilo mu je najviše osamnaest godina. On je bio zapovjednik ĉete, sigurno zlatni sinĉić bogatoga oca. — Stoj) — viknuh kad je htio projahati kraj mene. Ĉinilo se da nas dvojica koji nipošto nismo tako lijepo izgledali kao on, pa nismo imali ni sedla, ne pobudujemo u njega nikakav dojam, jer je dreknuo na nas napola djetinjim glasom koji je poskakivao ĉas gore ĉas dolje:
— S puta! Ja sam oficir silulaha2 kojeg je postavio i prosvijetlio Ala"h! Izvukoh iz džepa ferman i otvorih ga pred sitnim nosićem toga divnoga junaka. Ĉim je ugledao,peĉat s dva već poznata potpisa, umalo što nije od strahopoštovanja i prepasti pao s konja. Ipak je taĉno znao što ima uĉiniti. Pritisnuo je ferman na ĉelo, tri se puta poklonio sve do glave svojega konja, a onda
me upita što zapovijedam, nazivajući me pri tom emir3 i hasret vala4. Uzeo sam od njega natrag ferman, stavio ga u džep i
363
pružio mu sertipove zapovijedi. Ne ĉekajući što će na to reći, okrenuo sam se prema ĉeti i glasno pitao tko su Kelat i Šerga, oba Idisa. Na moj poziv odgovoriše dva svezana pješaka. Odjahao sam onamo i oslobodio obojicu od željeznih motki za koje su im ruke bile vezane remenjem. U meduvremenu se Halef odmakao od mene. Već je sjedio na svom vrancu, a i ja se vlnuh na svojega. Oba su konja vojnici vodili za uzde jer nisu nikome dopustili da ih zajaše. Konji su njiskali i rzali od radosti što nas opet Vide. Obojici Idisa zapovjedili da uzjašu konje na kojima smo mi dosad jahali. Sve se to odigralo za nepune dvije minute. Sad mi je prišao poruĉnik i upitao me imam Ji još kakvih 1 8 1 1
poruĉnik
. .
'
sjena božja = šah knez kraljevsko visofianstvo
266 zapovijedi za njega. To me je podbolo. Poluĉili smo više nego što nam se još prije dva sata uopće ĉinilo mogućim, a sad me je oficir pitao da li još štogod želim. Upitao sam Kelata i Sergu, a oni mi rekoše da se zaplijenjeni konji Idisa nalaze ovdje. Lako smo ih mogli prepoznati po znaku plemena Idis, pa ih izvedosmo iz povorke i svezasmo po dva zajedno. Sad sam bio gotov s poruĉnikom. Onako s visoka pohvalih njegov mar u korist perzijske države, a zatim ga na prijateljski naĉin uvjerih da će sad za njega biti najbolje da nastavi put. Sabra dakle svoj vod, još nekoliko puta mi se duboko pokloni i mirno poj 364
aha u susret svom dalekom kismetu. Mi smo pak pomislili da imamo razloga da se više ne pojavimo u Kirman-šahu, pa smo prvom prilikom krenuli ustranu u planinu. Smatrao sam da ćemo u teško prohodnoj planini imati mnogo muka s tih, dvadeset konja, ali sam se ubrzo uvjerio da tome nije tako. Konji su bili dobro izvježbani, poslušni i navikli na takve puteve. Ipak nismo tako brzo napredovali kao što smo napredovali Halef i ja na našem putu u Kirmanšah. Kad se smraĉilo, preostala su nam do logora Idisa još tri sata. Morali smo dakle svoje iznenadenje odgoditi za sutradan ujutro. Kelat i Šerga su dakako doznali sve. Ja nisam trebao reći ni rijeĉi. Moj mal? razgovorljivi Halef pobrinuo se da pred njima ništa ne ostane skriveno. Kad su toga jutra krenuli s Kirmanšaha, bili su uvjereni da ih vode u sigurnu smrt. Iako po svojoj šutljivoj prirodi nisu mnogo govorili, ipak nam je svaki njihov Pogled pokazivao koliko je velika i iskrena njihova zahvalnost što su je za nas nosili u srcima. Mogli smo toti sigurni da će nam oni pribaviti prijateljstvo cijeloga plemena. Narednoga jutra padala je kiša. To mi je bilo Posve drago zbog naĉina na koji sam htio izvesti naš Povratak. Kiša je zadržala ihlaute u njihovim koli-
?ma i šatorima, pa nam je olakšavala da se neopa-
zice približimo logoru. Na rubu visoravni, ondje gdje »« spuštao obronak, morala su oba Idisa zastati sa lr
n konjima da sat kasnije podu za nama. Mi smo
267pješke sišli niz obronak, pa se požurili preko dolina u šumu, i pod zaštitom šume skrenuli prema jugu Halef se kao 365
dijete radovao iznenadenju. Dragi moj mališan nije se već odavno ljutio na hodiju. Stigavši do logora sa stražnje strane, odšuljali smo se do neke skupine drveća koja je stajala suĉelice kolibi Um ed Džamal. Rupa što smo je izbušili na stražnjoj stijeni kolibe bila je već zapušena. U logoru je bilo još donekle živo, ali ovdje gdje smo se nalazili nije bilo nikoga. Potrĉali smo ispod drveća i dotrĉali do vrata koja nisu bila ĉvrsto zatvorena. Vireći kroz pukotinu, mogli smo razabrati unutrašnjost kolibe. Hodija je bila sama. Otvorio sam vrata i ušao, a Hadži za mnom. Ona nas je ĉula, osvrnula se, ugledala nas, kriknula i skoĉila na noge. — Evo nas, vratili smo se, mada nas sigurno nisi oĉekivala. Otišli srno, ali ne da pobjegnemo, već zbog otkupnine koju si od nas zatražila. — Ja... Ja... Ja te ne shvaćam! — promuca ona, a zatim potrĉi kraj nas do vrata, izade iz kolibe i tako oštro kriknu da se uznemirio cio logor. Ihlauti dotrcaše amo. Skupili su se pred kolibom, stari i mladi, veliki i maleni. Zaĉudili su se, doĉuvši da smo se dobrovoljno vratili. Nekolicina je smjela ući u kolibu, a medu njima i onaj voda kojega sam oborio udarcem šaka. Tek što me je ugledao, skoĉi k meni da me zgrabi, ali ga ja ĉvrsto uhvatih za ruke i rekoh: — Ne trudi se! Mi ćemo dobrovoljno uĉiniti ono na što nas ti hoćeš prisiliti. Eto, opet ćemo svoje stvari položiti ondje odakle smo ih uzeli. Svežite nas, a mi ćemo opet biti vaši zarobljenici, dok ne stigne ot-kupina.
366
Rasprostro sam stari ćilim, pa položismo na njega svoje puške i sve ostale naše stvari. Zatim nas sve-zaše. To se odvilo tako kao da Idisi ne znaju jesu li budni ili sanjaju. Takvo nešto nisu još doživjeli. Ja sam potajice najviše uživao u licu svojega Halefa. On bi najradije prasnuo u glasan smijeh da se nije bojao kako će me time ozlovoljiti. Izgledalo je kao da će upravo puknuti. Hodija je sjela na svoj ležaj. Sjedila je ondje ispreplevši prste i promatrala što se to zbiva pred njenim oĉima, a što je zaista bilo gotovo nevje268 rojatno. Kad smo opet bili svezani upita me joravo ime, a sad odjednom dolazi k njima posve drukĉiji nego što su ga dosad vidjeli, dolazi pod krivim imenom! Što će pomisliti? Što će uĉiniti? Kurd mi odmah i veoma zabrinuto odgovori:
405
— Efendijo, te tvoje rijeĉi potvrduju moju bojazan koja me već nekoliko dana muĉi! Moram ti priznati da se on zaista drukĉije zove, i da je uzeo lažno ime. - A zašto to? — Da privuĉe na sebe manje pažnje. — Morao je naprotiv sam sebi reći da će time postići upravo protivno! — Vjerovao je da će se Davudije manje osvrtati na njega ako ga ne budu poznavali. — Ipak su ga morali prepoznati, ako je tako poznata liĉnost, a onda se drugo nije dalo ni zamisliti nego da će povjerovati da je on, zatajivši svoje pravo ime, došao s nekim opakim namjerama. Uvidaš li to? — Da, uvidam. Na žalost sam i sam tek naknadno nadošao na tu pomisao kad je Ševin već bio otputovao. Na sreću stvar ne stoji tako posve zlo kao što ti to misliš. Budući da on zaista nije pošao ni s kakvim opakim namjerama, Davudije. mogu doduše s njime postupati s nepovjerenjem, ali ne mogu postupati neprijateljski. — Posve je svejedno je li on zaista došao s kakvim opakim namjerama. Kod ljudi kakvi su Davudije, posve je dovoljno da se tako ĉinilo. Oni će s njime Postupati taĉno prema svojoj sumnji. — To zvuĉi gore nego što sam mislio, no ipak mi jedna pomisao olakšava brigu: ona starica ne živi neposredno kod Davudija, već su je oni preuzeli samo
406
a paze na nju. Nju su zarobili Turci pa se uz nju naiaz.i„ uvijek nekoliko Davudija da pripaze kako ne DI otišla s onoga mjesta na kojem se nalazi. Tko je D Posjetiti, ne mora uopće doći u sjedište plemena t
. 7.Ta me starica zaista vanredno zanima, ali ću » tek kasnije
zapitati za nju. Sad se najprije moram ^zabaviti protuslovljem koje otkrivam izmedu tvo-M» rijeci i tvojega vladanja. 293— Kako to protuslovlje misliš, efendijo? — Ti tražiš sve moguće razloge da se utješiš i smiriš, a ipak si mi već rekao da je Ševin pao u ruke Davudija i da ga oni ne žele pustiti. Da, ĉini se da si pošao da ga oslobodiš. Kako se sve to slaže? — Shvatit ćeš ako ti kažem da Davudije doduše zadržavaju Sevina, ali se ne usuduju da tnu išta uĉine na žao, jer mu ne mogu dokazati nikakvu zlu namjeru u koju sumnjaju. Kad bi medutim jedan jedini naš Hamavand išta naudio kojem Davudiji. što se može svakoga ĉasa desiti, Sevina bi odmah pogodila njihova osveta, pa me upravo to ispunjava najvećom brigom. Ne smijem ni pomisliti da bi se u tom sluĉaju i djeĉak našao u najvećoj opasnosti! I sada je ton njegovoga glasa bio veoma tužan što nikako nisam mogao oĉekivati od kurdskog strica. — Jesu li vaši izvidnici mogli govoriti sa Sevinom? — upitao sam. — Što to misliš? Pa to nije moguće! — Jesu M ga ti ljudi bar vidjeli? — Nisu. 407
— Jesu li doznali gdje su ga Davudije sakrili? — Nisu taĉno, jer što su mi o tome mogli reći zvuĉalo je ĉas ovako, ĉas onako. Potpuno je sigurno jedino to da ga ne žele više pustiti na slobodu, — Oni su ga dakle prepoznali? — Vjerojatno. Mi smo pošli sa ĉetom od tri stotine ratnika da ga oslobodimo. — Što kažeš? — upitah zaĉudeno. — Tri stotine ratnika? Pa to je prema prilikama u ovoj zemlji i u ovom kraju već cijela vojska! — Tako je! Radi se o tome da ga oslobodimo, pa za taj pothvat ne može ni jedan broj biti prevelik! Mi smo pojahali ispred naše vojske kao vodiĉi i „ljudi oštrih oĉiju" dok nas ostali slijede u sigurnoj udaljenosti. Nastupila je stanka za vrijeme koje sam šutio, jer sam o toj stvari morao temeljito promisliti. NaKon kratkog vremena upita Adsi: — Ti si zapadnjaĉki ratnik, pa o ovome Što se ovdje zbiva ne misliš onako kao što mi mislimo. Zar se ne slažeš s neĉim od onoga što sam rekao ili uĉinio, 294 _ Nisam sporazuman s tri stotine Hamavanda. Oprosti što ti to kažem! — S kojeg razloga nisi sporazuman? — Tek što ste smirili krvnu osvetu, vi polazile na bojni pohod koji bi mogao vrlo lako ponovo raspiriti mržnju u još jaĉe plamenove nego prije. Eto, to mi nije pravo. 408
- To još nije bojni pohod, ali bi mogao postati. Prihvate li Davudije naš zahtjev da nam izruĉe Sevina i njegove pratioce, mi ćemo mirno krenuti kući. — Znate li zašto su ga zadržali? Nije li možda nešto uĉinio ĉime im je dao povoda da se tako vladaju prema njemu? — To ćemo doznati. Mi smo spremni za mir, ali i za borbu. U oba sluĉaja smatrali bismo kao pomoć koju nam je poslao Alah budu li Kara Ben Nemzi i Hadži Halef Omar uz nas. — U oba sluĉaja? Kako to? — Položite li vi svoju rijeĉ na tezulju mira, ljudi će vas radije saslušati nego kad bismo svi mi govorili. Ako unatoĉ tome dode do borbe, onda bi tvoje ĉarobne puške, o kojima smo već toliko ĉuli, i samo bile dovoljne da nam pomognu do pobjede. Ja te dakle molim, efendijo, da sudjeluješ u našem pothvatu! Aha! Veoma mudro! Budući da mu nisam mogao posve izravno reći što mislim o tom djetinjastom zahtjevu, ja ga otklonih: — Uživali bismo da možemo ispuniti tvoju želju, ali na žalost nemamo vremena. — Nemate vremena.. .? — dobaci mi Adsi s najvećim zaĉudenjem, jer istoĉnjak ima uvijek vremena. On nema ni najmanjeg razumijevanja za vrijednost svakog pojedinog sata u ĉovjekovu životu. ~ Da, nemam vremena — ponovih. — Mi smo se već kod Bahtijara zadržali dulje nego što smo htjeli. ~ Sto ste uĉinili za njih, mogli biste uĉiniti i za nas - upadne on. 409
~ U Bagdadu nas ĉekaju naši prijatelji. - Neka ĉekaju! — Osim toga namjeravamo se iz Bagdada u Basru odvesti brodom., 295— Neka brod ĉeka! — Brod ne ĉeka, već kreće taĉno. — Onda se odvezi kasnije drugim brodom! Nijedan ĉovjek ne umire prije nego što to Alah odredi. Nećete ni ĉasak prije ili kasnije stići u Basru nego što je to zapisano u knjizi_života. — Ti ne misliš na to da ja nisam Kurd, već Zapadnjak. Ja dakle u pogledu kismeta imam drugo mišljenje od tebe. — Ja smatram našu vjeru boljom od tvoje, premda je ne poznam. Ipak ml se ĉini da ste vi mudri ljudi, pa bih više od svega na svijetu volio da nas pratite već i zato da pomognete djeĉaku ako mu ne pomogne ona starica koja je takoder mudra žena. — Je li ona iz ovoga kraja? — Ne znam, no ljudi govore da nije odavde. Kažu da je tako stara da se njezine godine uopće ne mogu prebrojati. Lice joj, je lice smrti, a pletenice njezine duge sijede kose kao da potjeĉu još iz vremena kad je Alahov prorok Muhamed hodao po svijetu. Tek što je Kurd izrekao te rijeĉi, kad Halef viknu: — Sidi, sidi, jesi li to ĉuo? Hamdulilah, opet ćemo je vidjeti, nju, za koju smo već odavno smatrali da je u zemlji mrtvih! Ta je stara žena...
410
— Šuti! — prekinuh ga prije nego što je uspio izreći to ime, jer mi se ĉinilo da je s obzirom na naš odnos prema Hamavandima bolje da ne spominjemo kako tu ženu poznajemo. Zato nastavih s ispitivanjem: — Kako se zove ta žena? — Ne znam njezino ime: još ga nikada nisam Ĉuo. Svi je nazivaju samo Sanira, ĉarobnica. Govore da izgleda poput lešine koja je ustala iz groba. Uostalom, možda je zaista već bila u grobu, pa je njezina duša za to vrijeme boravila kod duhova preminulih, a onda se opet vratila u tijelo. Ona umije naime govoriti o životu s druge strane groba kao da ga je upoznala, pa može mnogo toga vidjeti i ĉuti što je drugim smrtnicima potpuno nepoznato. — To zaista zvuĉi posve neobiĉno — ubacih, gradeći se da mu ne vjerujem kako bi time iz njega izmamio daljnja saopćenja. 206 _ Zaista je tako, efendijo — uvjeravao me on. -Ljudi govore, štoviše, da ona umije ĉiniti ĉudesa. — Zaista? _ Da, ja sam vidio neizljeĉive bolesnike koje je ona izlijeĉila polažući na njih ruke. _ Znaš li gdje joj je domovina? _ Ne znam, ali ljudi misle da mora potjecati iz predjela oko Hakijarija ili Revandoza, jer kadšto spominje imena mjesta koja tamo postoje. Nešto sigurno o tome može znati samo paša iz Sulejmanije.
411
— Zar on? I ti ga nazivaš pašom? Kad bi on to doznao, sigurno bi se veoma obradovao da je uzdignut na takvu ĉast. Zašto misliš da on pozna domovinu te žene? — Jer ju je on prisilio da živi u kuluku' koji ne smije napustiti. — Ne drži je kod sebe u Sulelmaniji? — Ne. On ne želi da mu je tako blizu, jer je se boji. Dao ju je odvesti u planine gdje visoko gore Ježe debeli zidovi kuluka koji ie davno, davno saffra-den da zaštićuie granicu. Ondie ona živi pod nadzorom Davudija koii moralu paziti na to da ne umakne. - Ona je dakle sužanj? — Jeste. — Svakako je neobiĉno da je ne ĉuvaju vojnici, već Davudije. — Ne znam koji je tome razlog. — Kako se već dugo nalazi u kuluku? — Ni to ne znam, ali je već veoma dugo otkako sam prvi puta guo ^ nju - Koje jezike govori? - Govori arapski, turski, kurdijski i perzijski. - Poznaš li ti taj predio u kojem se nalazi toranj? — Poznam. - Poznaš li ga tako taĉno da bi ml mogao poslužiti kao vodiĉ donde?
i . ~~.f°znam. Mi smo već nekoliko puta bili tamo H pnjf ka
View more...
Comments
