Karl Jung-Covjek i Njegovi Simboli

Karl Jung Karl Jung ČOVEK I NJEGOVI SIMBOLI Priredio Karl Jung

ČOVEK I NJEGOVI SIMBOLI Priredio Karl Jung

Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijović

NARODNA KNJIGA ALFA 1996.

Naslov originala

Prevela s engleskog Elizabet Vasiljević

I

UVOD Džon Frimen (John Freeman) Poreklo ove knjige dovoljno je neobično da izazove interesovanje, a neposredno je povezano sa njenim sadržajem i svrhom. Zato mi dopustite da ispričam kako je nastala. Jednog proletnjeg dana 1959. godine British Broadcasting Corporation zamolila me je da za britansku televiziju napravim intervju sa doktorom Karlom Gustavom Jungom (Carl Gustav Jung). Trebalo je da intervju bude „temeljan". U to vreme sam malo toga znao o Jungu i njegovom delu, te sam odmah požurio da ga posetim u njegovoj predivnoj kući na obali jezera u Cirihu. Bio je to početak jednog prijateljstva koje je meni izuzetno mnogo značilo, a nadam se da je i Jungu donelo neku radost u poslednjim godinama njegovog života. U ovoj pripovesti ne želim ništa više da kažem o tom televizijskom intervjuu osim da je bio ocenjen kao veoma uspešan, kao i da je ova knjiga, blagodareći neobičnoj podudarnosti događaja, rezultat tog uspeha. Jedan od ljudi koji su gledali Junga na ekranu bio je i Volfgang Foges (Wolfgang Foges), direktor izdavačke kuće ,Aldus Books". Fogesa je još od detinjstva, kada je živeo u neposrednoj blizini porodice Frojd (Freud) u Beču, veoma zanimao razvoj moderne psihologije. I slušajući pažljivo ono što Jung priča o svom životu, radu i misli, Foges najednom pomisli kako je šteta što Jung nikada nije uspeo da se probije do šire čitalačke publike, budući da su ga uvek smatrali suviše teškim za popularno štivo, dok su opšte crte Frojdovog dela dobro poznate svim obrazovanim čitaocima širom Zapada. 5

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Foges je, u stvari, tvorac knjige Čovek i njegovi simboli. Slušajući naš razgovor na televiziji on je osetio da između Junga i mene postoji veoma topao i srdačan odnos, te mi se obratio s pitanjem da li bih mu pomogao da nagovori Junga da neke od svojih osnovnih i važnijih misli iznese jezikom i koliko toliko razumljivim i zanimljivim za nestručnog odraslog čitaoca. Veoma sam rado prihvatio ovu zamisao i ponovo se uputio u Cirih, siguran da ću uspeti da uverim Junga u vrednost i važnost takvog jednog poduhvata. Jung me je slušao u svom vrtu gotovo dva sata bez prekida - a onda odgovorio negativno. Rekao je to na najljubazniji mogući način, ali veoma odlučno; kazao je da nikada nije ni pokušao da prilagodi svoj rad širokoj čitalačkoj publici, i da nije uveren da bi to sada mogao uspešno da obavi; da je on, uostalom, star i veoma umoran i da nije voljan da preuzme tako dugotrajnu obavezu za koju su, pak, vezane tolike njegove sumnje. Svi Jungovi prijatelji složiće se sa mnom da je on u svojoj odlučnosti bio bezmalo nepopustljiv. Svaki problem bi vagao brižljivo i bez žurbe; a kada bi dao odgovor, to je obično bila njegova poslednja reč. Vratio sam se u London veoma razočaran, ali uveren da je Jungov negativan odgovor stavio tačku na svaki dalji pokušaj da se ova zamisao ostvari. Tako bi i bilo da se nisu uplela dva nepredviđena faktora. Jedan od njih bila je Fogesova upornost kojom se tvrdoglavo zalagao da s Jungom treba još jednom razgovarati pre no što konačno prihvatimo poraz. Drugi je bio dogaćaj koji me, kad pomislim na njega, i dan-danas zbunjuje. Televizijska emisija bila je, kao što sam već rekao, ocenjena kao veoma uspešna. Zatrpala je Junga mnoštvom pisama od različitih ljudi, među kojima je bio i veliki broj onih bez medicinskog ili psihološkog obrazovanja, koje je opčinila upečatljiva pojava, duhovitost i skromnost ovog velikana, i koji su u njegovom viđenju života i ljudske ličnosti zapazili nešto što im može pomoći. I Jung je bio veoma zadovoljan, ali ne zbog toga što dobija mnogobrojna pisma (on je na to već bio navikao) već zato što su ih pisali ljudi sa kojima obično nije imao nikakvog kontakta.

6

Upravo u to vreme sanjao je jedan san koji je bio veoma važan za njega. (A čitajući ovu knjigu shvatićete koliko to može biti važno.) Sanjao je kako, umesto da sedi u svom kabinetu i razgovara sa istaknutim lekarima i psihijatrima koji su dolazili kod njega iz čitavog sveta, stoji na nekom javnom mestu i obraća se mnoštvu ljudi koji su ga s velikom pažnjom slušali i razumeli ono što im Govori... Kada je Foges, nakon dve-tri nedelje, ponovo zamolio Junga da prihvati rad na novoj knjizi, koja ne bi bila namenjena kliničkom radu ili filosofskim proučavanjima nego ljudima s trgova i ulica, Jung nam je dopustio da ga uverimo u neo-phodnost ovog projekta. Postavio je dva uslova. Prvi, da knjiga ne bude samo njegovo delo, već plod zajedničkog truda - njegovog i grupe njegovih najbližih sledbenika, preko kojih je nastojao da ovekoveči svoje metode i učenje. Drugi, da meni bude poveren rad na ujednačavanju dela, kao i rešavanje svih problema do kojih bi moglo da dođe između autora i izdavača. Zbog bojazni da će izgledati da ovaj uvod prekoračuje sve granice razumne skromnosti, dopustite mi odmah da kažem da me je veoma obradovao ovaj drugi uslov - ali ne previše. Jer, ubrzo sam saznao da me je Jung izabrao prvenstveno zato što je smatrao da sam čovek prikladne, ali ne posebne inte-ligencije, i da ne posedujem nikakvo ozbiljnije znanje o psi-hologiji. Prema tome, ja sam za Junga bio „prosečan čitalac" ove knjige; ono što ja mogu da razumem, shvatiće svi oni koje to bude zanimalo; a ono pred čim ja ustuknem, moglo bi za nekoga biti suviše teško ili nejasno. Premda mi takva procena moje uloge nije odveć prijala, ipak sam nadasve savesno (katkad, bojim se, i na opštu ogorčenost autora) nastojao da se svaki odlomak dotera i, ukoliko je bilo iotrebno, prepravi sve dok ne postane toliko jasan i neposredan da ja mogu sa sigurnošću reći da je ova knjiga u potpunosti prila-gođena prosečnom čitaocu i njemu namenjena, te da su složeni problemi kojima se ona bavi izneti s retkom i ohrabrujućom jednostavnošću. Nakon dugotrajnih rasprava složili smo se da glavni predmst ove knjige bude čovek i njegovi simboli, a Jung je sam odabrao saradnike: doktorku Mari-Luiz fon Franc (Marie-Luise von Franz) iz Ciriha, svoju možda najodaniju 7

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung stručnu poverenicu i prijateljicu; doktora Džozefa L. Hendersona (Jozeph L. Henderson) iz San Franciska, jednog od najuglednijih i najpouzdanijih američkih jungovaca; gospoću Anijelu Jafe (Aniela Jaffe) iz Ciriha, veoma iskusnu analitičarku, koja je pritom bila i Jungova poverljiva sekretarica i tvorac njegove biografije; i doktorku Jolandu Jakobi (Jo1ande Jacobi) posle Junga najiskusniju autorku u okviru njegovog ciriškog kruga. On je odabrao ovo četvoro ljudi delimično zbog njihovih sposobnosti i iskustava vezanih za posebne oblasti koje su im dodeljene, a delimično i zato što je u sve njih imao potpuno poverenje da će raditi nesebično, prema njegovim uputstvima, kao članovi jedne grupe. Jung je imao zadatak da planira strukturu knjige, da nadzire i usmerava rad svojih saradnika i da napiše glavno poglavlje „Pristup nesvesnom". Jung je bezmalo čitavu poslednju godinu života posvetio ovoj knjizi i kada je juna 1961. umro, njegov deo knjige već je bio završen (odnosno, završio ga je samo desetak dana pre no što se razboleo), dok su poglavlja njegovih kolega bila u potpunosti odobrena u nacrtu. Nakon njegove smrti, doktorka Fon Franc preuzela je svu odgovornost za dovršavanje knjige u skladu sa Jungovim izričitim uputstvima. Prema tome, temu knjige Čovek i njegovi simboli i njen profil detaljno je odredio sam Jung. Poglavlje potpisano njegovim imenom (izuzimajući neznatne uredničke intervencije kojima se pribeglo u nameri da se poboljša razumljivosti za proseč-nog čitaoca) isključivo je njegovo. Ono je, slučajno, napisano na engleskom jeziku. Preostala poglavlja napisali su različiti autori prema Jungovim uputstvima i pod njegovim nadzorom. Nakon Jungove smrti, poslednju fazu srećivanja kom-pletne knjige obavila je doktorka Fon Franc s velikim strpljenjem, razumevanjem i zadovoljstvom, čime je u velikoj meri zadužila izdavače i mene. Najzad nešto i o sadržaju knjige. Jungova misao prožima modernu psihologiju daleko više no što može pojmiti većina onih koji poseduju tek površno znanje. Odomaćeni izrazi, kao na primer, „ekstravert", „introvert" i „arhetip", Jungovi su pojmovi koje su drugi preuze8

li, a katkad i zloupotrebili. Ipak, njegov najznačajniji prilog psihološkom razumevanju jeste pojam nesvesnog, što nije (poput Frojdovog „podsvesnog") tek kakva starinarnica za potisnute želje, već svet koji je isto toliko bitan i stvaran deo života jednog pojedinca koliko i onaj svesni, „misleći" svet ega, i još bezmerno širi i bogatiji. Jezik i „stanovnici" nesvesnog su simboli, a sredstvo komunikacije snovi. Stoga je istraživanje čoveka i njegovih simbola, u stvari, istraživanje čovekovog odnosa prema vlastitom nesvesnom. A budući da je nesvesno, po Jungovom mišljenju, veliki vođa, prijatelj i savetnik svesnog, ova knjiga je na najneposredniji način povezana sa proučavanjem ljudskih bića i njihovih duhovnih problema. Mi poznajemo nesvesno i sa njim komuniciramo pretežno putem snova (uzajamno opsluživanje); i primetićete da je u čitavoj knjizi (a pre svega u Jungovom poglavlju) stavljen poseban akcenat na važnost snova u životu čoveka. Bilo bi neprilično s moje strane da se upustim u tumačenje Jungovog dela čitaocima od kojih će ga mnogi nesumnjivo bolje razumeti nego ja. Moja uloga je, setite se, bila da poslužim kao svojevrsni „filter razumljivosti" a nikako kao tumač. Ipak, usućujem se da skrenem pažnju na dve opšte tačke koje meni kao laiku izgledaju važne i koje bi mogle biti od pomoći i drugim amaterima. Prva se odnosi na snove. Za jungovce san nije nekakav uobičajeni kriptogram koji može da se odgonetne uz pomoć rečnika simbola. To je celovito, značajno i nadasve lično izražavanje pojedinačnog nesvesnog. San je u istoj meri „stvaran" koliko i svaka druga pojava koja se pripisuje pojedincu. Individualno nesvesno onoga ko sanja komunicira samo s njim i za tu svrhu bira simbole koji nešto znače samo onome ko sanja i nikome drugom. Stoga je za jednog psihologa-jungovca tumačenje snova, bilo da ih tumači analitičar ili sam snivač, u potpunosti ličan i individualan posao (a ponekad i eksperimentalan, pa i dugotrajan) koji se ni u kom slučaju ne može obaviti olako i bez muke. S druge strane stoji da su poruke nesvesnog izuzetno važne za onoga ko sanja - što je sasvim razumljivo, budući da nesvesno čini barem jednu polovinu čitavog njegovog bića - i one mu često nude savet ili smernice koje ne bi mogao da 9

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

dobije ni na jednom drugom mestu. Prema tome, kada sam opisao Jungov san u koje.m se on obraća mnoštvu ljudi, ja nisam pokušao da prikažem nikakvu magiju niti da nagovestim da se Jung bavio gatanjem. Ja sam običnim rečima svakodnevnog života ispričao kako je Junga njegovo nesvesno „posavetovalo" da još jednom razmotri svoj neadekvatan stav koji je izgradio onaj svesni deo njegovog uma. Iz ovoga, opet, proizlazi da sanjanje snova nije nešto što bi vešt jungovac mogao smatrati pukim slučajem. Naprotiv, sposobnost da se uspostavi veza sa nesvesnim deo je čitavog čoveka i jungovci „uče" (ne mogu smisliti bolju reč) da razumevaju snove. Prema tome, kada se i sam Jung suočio sa kritičnom odlukom da li da napiše ovu knjigu ili ne, u tom odlučivanju mogao je da se osloni i na svoje svesno i na svoje nesvesno. Osim toga, primetićete da se od početka do kraja ove knjige san predstavlja kao neposredna, lična i značenjima bremenita poruka za onoga ko sanja - poruka koja koristi simbole zajedničke celokupnom čovečanstvu, ali ih u svakoj prilici koristi na sasvim poseban način koji može da se protumači jedino uz pomoć sasvim individualnog „ključa". Druga tačka koju želim da istaknem odnosi se na karak-terističnost dokaznog metoda koji je zajednički svim autorima ove knjige - a možda i svim jungovcima. Oni koji su se ograničili da žive isključivo u svetu svesnog i koji odbijaju komunikaciju sa nssvesnim, sputavaju sebe zakonima svesnog, spoljašnjeg života. S nepogrešivom (ali često besmislenom) logikom algebarske jednačine, oni na osnovu pretpostavljenih premisa neosporno dokazuju izvedene zaključke. Meni se čini da Jung i njegove kolege (bilo da znaju to ili ne) odbacuju ograničenja ovog metoda dokazivanja. Oni ne odbijaju logiku, ali izgleda kao da se sve vreme obraćaju i nesvesnom i svesnom. Njihov dijalektički metod je sam po sebi simbolički, a često i zaobilazan. Oni nas ne uveravaju pomoću usko fokusirane dokazne moći silogizma. već zaobilazno, ponavljanjem stalnim predočavanjem slike o jednoj istoj stvari. vićenoj svaki nut iz drugačijeg ugla - sve dok čitalac koji nikada nije svsstan onog konačnog trsnutka dokazivanja, ne otkriva da je, ne znajući ništa, dokučio i prihvatio 10

nekakvu širu istinu. Jungovi dokazi (kao i dokazi njegovih kolega) spiralno se uzdižu nad svojim predmetom poput ptice što kružno obleće oko drveta. Isprva, dok je blizu zemlje, ona vidi samo gustiš od lišća i grana. Kružeći postepeno naviše, pojedinačni aspekti tog drveta oblikuju celinu i povezuju se sa svojom okolinom. Možda će nekim čitaocima ovaj „spiralni" metod dokazivanja biti nejasan ili će ih čak zbunjivati u prvom trenutku - ali mislim da to neće trajati dugo. To je karakteristično za Jungov metod, i čitalac će veoma brzo shvatiti da ga on vodi na jedno nadasve uverljivo putovanje, koje će ga duboko zaokupiti. Svaki deo ove knjige govori za sebe i nije potrebno da ih ja sve posebno predstavljam. Poglavlje nastalo iz Jungovog pera upoznaje čitaoca sa nesvesnim, sa arhetipovima i simbolima koji čine njegov jezik, i sa snovima pomoću kojih ono komunicira. U narednom poglavlju, dr Henderson ilustruje pojavu nekoliko arhetipskih obrazaca u drevnoj mitologiji, narodnim predanjima i primitivnim obredima. Dr fon Franc, u poglavlju pod naslovom „Proces individuacije", opisuje pro-ces kojim svesno i nesvesno u pojedincu uče da spoznaju jedno drugo, da se poštuju i uzajamno prilagođavaju. U izvesnom smislu ovo poglavlje nosi u sebi ne samo bit čitave knjige već i suštinu Jungove životne filosofije: čovek postaje celovit, potpun, smiren, plodan i srećan onoga trenutka (i samo tada) kada se ttroces individuacije privede kraju, kada su svesno i nesvesno naučili da žive u miru i da se međusobno dopunjuju. Gospođa Jafe. kao i dr Henderson. pokušava da pokaže, u poznatoj tkaonici svesnog, čovekovu povremenu zaokupljenost - gotovo opsednutost simbolima nesvesnog. Oni za dr Hendersona imaju suštinski važnu, gotovo hranljivu i nepresušnu unutrašnju privlačnost - bilo da se sreću u mitovima i bajkama koje dr Henderson analizira, bilo u likovnim umetnostima koje nam, kao što pokazuje goepođa Jafe, pružaju zadovoljstvo i uživanje stalnim pozivanjem na nesvesno. Na kraju moram da kažem i nekoliko reči o poglavlju doktorke Jakobi koje se donekle razlikuje od ostalog dela knjige. To je zapravo skraćeni pregled jedne zanimljive i 11

uspešne analize. Značaj njenog poglavlja u jednoj ovakvoj knjizi sasvim je očigledna; ali, uprkos tome, potrebno je reći nekoliko reči upozorenja. Prvo, kao što ističe dr Franc, ne postoji tipična jungovska analiza. Ne može nikako da postoji, jer je svaki san lična i individualna poruka, i ne postoje dva sna koja koriste simbole nesvesnog na isti način. Prema tome, svaka jungovska analiza je jedinstvena - i pogrešno bi bilo smatrati da je ova, preuzeta iz kliničkih dosijea dr Jakobi (ili bilo koja druga), „reprezentativna" ili „tipična". Jedino što se može reći o Henrijevom slučaju i njegovim pokatkad jezivim snovima jeste da su oni pravi primer kako jungovski metod može da se primeni na pojedine slučajeve. Drugo, za kompletnu istoriju, makar i relativno jednostavnog slučaja, bila bi potrebna čitava knjiga. Neizbežno je da zbog sažimanja prikaz Henrijeve analize izgubi na kvalitetu. Pozivanja, na primer, na Ji Đing donekle su nejasna i ostavljaju neprirodan (i za mene nezadovoljavajući) ukus okultnog budući da su izvučena izvan svog smisaonog konteksta. Pa ipak, zaključili smo - a siguran sam da će se i čitalac saglasiti - da, uz pravovremeno data upozorenja, jasnoća Henrijeve analize, a da ne pominjemo njen značaj za čoveka, znatno obogaćuje ovu knjigu. Počeo sam sa oiisom kako je Jung pristao da napiše knjigu Čovek i njegovi simboli. Završavam tako što ću podsetiti čitaoca koliko je ova knjiga izuzetna, možda jedinstvena. Karl Gustav Jung bio je jedan od najvećih lekara svih vremena i jedan od najvećih mislilaca ovoga veka. Njegov cilj je uvek bio da pomogne muškarcima i ženama da upoznaju sebe kako bi pomoću te samospoznaje i pažljivog korišćenja samih sebe mogli da žive jedan isnunjen, bogat i srećan život. Na samom kraju svog života, koji je bio ispunjen, bogat i srećan kao nijedan koji sam dotad upoznao, on je odlučio da iskoristi preostalu snagu i da iošalje svoju ioruku najvećem od svih skupova kojima se ikada obraćao. Istog meseca završio je i svoj zadatak i svoj život. Ova knjiga je njegova ostavština širokoj čitalačkoj publici.

12

Karl Jung

ČOVEK I NJEGOVI SIMBOLI

1. PRISTUP NESVESNOM Karl Gustav Jung

Važnost snova

Trojica od četvorice jevanđelista (reljef na katedrali u Šartru) prikazani su kao životinje: lav je Marko, vo je Luka, orao je Jovan.

14

Čovek upotrebljava govornu ili pisanu reč kako bi izrazio smisao onoga što želi da saopšti. Njegov jezik je pun simbola, ali se on često služi i znacima ili slikama koji nisu strogo opisni. Neki od njih su samo skraćenice ili niz početnih slova, kao na primer UN, UNICEF ili UNESKO; drugi su poznati zaštitni znaci, nazivi opštepoznatih lekova, značke ili grbovi. I mada besmisleni sami po sebi, svakodnevnom upotrebom ili smišljenom namenom stekli su priznati smisao. Takve stvari nisu simboli. To su znaci i oni samo označavaju predmete s kojima su povezani. Ono što mi zovemo simbolom jeste naziv, ime, ili čak i slika koja može biti dobro poznata u svakodnevnom životu, ali koja pored svog uobičajenog i očiglednog značenja ipak ima i specifična obeležja. Sadrži nešto neodrećeno, nepoznato ili skriveno od nas. Na mnogim kritskim spomenicima, na primer, nalazi se crtež dvostruke bradve. Taj predmet nam je poznat, ali nam nisu poznata njegova simbolička značenja. Evo još jednog primera, uzmite slučaj onog Indijanca koji je, nakon povratka iz Engleske, ispričao svom prijatelju da Englezi gaje kult životinja, jer je na starim crkvama video orlove, lavove i volove. On nije znao (kao ni mnogi hrišćani) da su ove životinje simboli jevanćelista i da potiču iz priviđenja proroka Jezekilja, koje pak podseća na egipatskog boga sunca Horusa i njegova četiri sina. Osim toga, postoje neki predmeti, kao što su točak i krst, koji su poznati širom sveta, a koji u određenim uslovima imaju simboličko značenje. Tačnije rečeno, ono što oni simbolizuju i dan-danas je predmet protivrečnih razmišljanja. 15

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung Prema tome, reč ili slika su simbolične kada sadrže nešto više od očiglednog i neposrednog značenja. One imaju jedan širi „nesvesni" aspskt koji nije nikada tačno određen niti sasvim razjašnjen. I niko se ne može nadati da će ga odrediti ili razjasniti. Dok istražuje simbol. um je usmeren prema idejama koje lsže izvan domašaja razuma. Točak može povesti naše misli prema pojmu „božanskog" sunca, ali tada razum mora priznati svoju nemoć; čovek nije u stanju da definiše „božansko" biće. Kada mi, imajući u vidu sva naša intelektualna ograničenja, nazovemo nešto „božanskim", samo mu dajemo ime koje može biti zasnovano na verovanju, ali nikada na činjeničnom dokazu. Budući da postoji bezbroj stvari izvan dometa ljudskog razumevanja, mi stalno upotrsbljavamo simboličke nazive kako bismo predočili pojmove koje ne možemo definisati niti u potpunosti shvatiti. To je jedan od razloga zašto sve religije upotrebljavaju simbolički jezik ili slike. Ali ova svesna upotreba simbola samo je jedan od vidova veoma značajne psihološke činjenice: čovek takođe stvara simbole, nesvesno i spontano, u obliku snova. To nije lako razumeti. Ali moramo se potruditi ukoliko želimo da znamo nešto više o tome kako dela ljudski um. Kao što možemo da se uverimo, ako razmislimo na trenutak, čovek nikada ništa ne primećuje do kraja niti išta razume u potpunosti. On vidi, čuje, dodiruje i kuša; ali koliko daleko on vidi, kako dobro čuje, šta mu govori njegov dodir. a šta njegov ukus, zavisi od broja i kvaliteta njegovih čula. Oni ograničavaju njegovo opažanje sveta koji ga okružuje. Upotrebom naučnih sprava čovek može delimično nadoknaditi nedostatke svojih čula. Na primer, može povećati svoje vidno polje pomoću dvogleda ili poboljšati svoj sluh pomoću električnog pojačala. Ali i najsavršenija sprava može samo da približi njegovom oku one udaljene ili sićušne predmete, odnosno da pojača u njegovom uvu one slabašne, jedva čujne zvuke. Bez obzira kakve sprave upotrebljava, čovek u jednom trenutku dolazi do praga izvesnosti preko kojeg svesno znanje ne može da zakorači.

16

Osim toga, postoje i nesvesni vidovi našeg opažanja stvarnosti. Prvi je činjenica da se naša čula. čak i onda kada odgovaraju na stvarne pojave, prizore i zvuke, na neki način prenose iz područja stvarnosti u carstvo uma. U njemu postaju psihički događaji čija izvorna priroda ostaje nesaznatljiva (jer psiha ne može da spozna vlastitu psihičku supstancu). Prema tome, svako iskustvo sadrži neodređeni broj nepoznatih činilaca, a da ne govorimo o tome kako je svaki konkretni predmet u izvesnom pogledu uvek nepoznat, jer ne možemo saznati prvobitnu irirodu same materije. Zatim postoje izvesni događaji koje nismo svesno zabeležili; oni ostaju, da tako kažemo, ispod praga svesti. Dogodili su se, ali su apsorbovani potpražno, bez našeg svesnog znanja. Mi možemo postati svesni takvih događaja samo intuicijom ili pomoću procesa dubokog razmišljanja koje vodi do naknadnog saznanja da su se isti morali dogoditi; i premda smo isprva zanemarivali njihovu emotivnu i životnu važnost, ona kasnije izvire iz nesvesnog kao svojevrsna naknadna misao. Može se javiti, na primer, u obliku sna. Opšte pravilo je da nam se nesvesni vid svakog događaja otkriva u snovima, gde se ne javlja kao razumska misao već kao simbolička slika. Posmatrajući istorijski, upravo je proučavanje snova prvo omogućilo psiholozima da istražuju nesvesni vid svesnih psihičkih događaja. Tri sina egipatskog boga Horusa su životinje (oko 1250. p.n.e.). Životinje, i grupe koje broje četiri člana, predstavljaju sveopšte religijske simbole.

17

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Na osnovu takve očiglednosti psiholozi pretpostavljaju da postoji nesvesna psiha, mada mnogi naučnici i filosofi poriču njeno postojanje. Oni naivno tvrde da takva pretpostavka nameće postojanje dva „subjekta", ili (da pojednostavimo) dve ličnosti u istom pojedincu. A to je upravo ono što ona nameće - sasvim je tačno. I jedno od prokletstava savremenog čoveka jeste što mnogi pate od te podeljene ličnosti. To nikako nije patološko obeležje; to je normalna činjenica koja se može zapaziti u svako doba i svugde. Ne dešava se samo neurotiku da njegova desna ruka ne zna šta mu radi leva. Ovakvo stanje je znak opšte nesvesnosti, što je nepobitno zajedničko nasleđe svekolikog čovečanstva. Čovek je razvijao svest sporo i tegobno, i trebalo mu je nezamislivo mnogo vremena da dospe u civilizovano stanje (koje se proizvoljno računa od izuma pisma oko 4000. p.n.e.). A ovaj razvoj ni u kom slučaju nije završen, jer su velika područja ljudskog uma još uvek zaogrnuta mrakom. Ono što mi zovemo „psihom" nikako nije isto što i naša svest i njen sadržaj. Ko god poriče postojanje nesvesnog taj, u stvari, pretpostavlja da je naše sadašnje znanje o psihičkom životu potpuno. A ovo verovanje očigledno je jednako pogrešno kao i tvrdnja da znamo sve ono što treba da se zna o svetu prirode. Naša psiha je deo prirode i njena zagonetka je podjednako bezgranična. Prema tome, mi ne možemo definisati ni psihu ni prirodu. Možemo jedino da kažemo da verujemo da postoje i da opišemo, najbolje što možemo, njihovo delovanje. Dakle, sasvim nezavisno od dokaza do kojih su došla medicinska istraživanja, postoje jaki logički razlozi da se odbace tvrdnje kao što je: „Ne postoji nesvesno." Oni što govore tako iskazuju samo starački „mizonizam" - strah od novog i nepoznatog. Postoje istorijski razlozi za opiranje ideji o nepoznatom delu ljudske psihe. Svest je sasvim nova tekovina prirode i ona je još uvek u „eksperimentalnom" stanju. Krhka je, ugrožena posebnim opasnostima i lako ranjiva. Kao što su antropolozi primetili, jedan od najčešćih duševnih poremećaja kod primitivnih naroda jeste ono što oni nazivaju „gubitkom

18

duše" - a što znači, kako sam naziv govori, primetno razaranje (ili-, stručnije, disocijaciju) svesti. Takvi ljudi, čija je svest na drugačijem nivou razvoja od naše, ne osećaju „dušu" (ili psihu) kao jedinstvo. Mnogi primitivni narodi smatraju da čovek, pored svoje, ima i „divlju dušu", i da je te divlja duša otelovljena u divljoj životinji ili drvetu, sa kojima se data ljudska jedinka psihički donekle poistovećuje. Istaknuti francuski etnolog Lisjen LeviBril (Lucien Levy-Bruhl) nazvao je to „mističnom participacijom". On je kasnije povukao taj termin pod pritiskom nepovoljnih kritika, ali ja verujem da ti kritičari nisu bili u pravu. Dobro je poznata psihološka činjenica da pojedinac može nesvesno da se poistoveti sa nekom drugom osobom ili predmetom.

„Disocijacija" znači cepanje u psihi, koje izaziva neurozu. Poznati književni primer ovakvog stanja jeste roman škotskog pisca R.L. Stivensona (R..L. Stivenson) Doktor Džekil i Mister Hajd (1886). U toj priči Džekilovo ,cepanje" pre poprima oblik fizičke promene nego (kao što zaista biva) unutrašnjeg, psihičkog stanja. Gore, Mister Hajd (scena iz filma snimljenog 1932.) - Džekilova „druga polovina“. 19

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Kod primitivnih naroda to poistovećivanje poprima mnoštvo različitih oblika. Ako je divlja duša životinjska, onda tu životinju smatraju nekom vrstom čovekovog brata. Na primer, veruju da čovek čiji je brat krokodil može nesmetano da pliva u reci nrepunoj krokodila. Ako je divlja duša drvo, onda smatraju da to drvo utiče na dotičnog pojedinca poput roditelja. U oba slučaja, povreda divlje duše tumači se kao povreda čoveka. U nekim plemenima postoji verovanje da čovek ima mnogo duša; to verovanje izražava osećanje nekih primitivnih naroda da se svaki pojedinac sastoji od nekoliko povezanih ali odvojenih jedinica. To znači da je psiha pojedinca daleko od toga da bude pouzdano sintetična; naprotiv, preti da se veoma lako odroni pod nasrtajem neobuzdanih osećanja. Iako nam je ova situacija poznata iz antropoloških studija, ona ipak nije tako neprimenljiva na našu razvijenu civilizaciju kao što može da nam se učini. Jer, i mi možemo da postanemo razdvojeni i da izgubimo svoj identitet. Mogu nas zaokupiti ili promeniti različita raspoloženja, ili možemo postati nerazumni i nesposobni da se setimo važnih činjenica o sebi ili drugima, tako da ljudi pitaju: „Koji je đavo ušao u tebe?" Govorimo da smo u stanju da „kontrolišemo sebe", ali je samokontrola veoma retka i neobična vrlina. Mi možemo da mislimo da sebe držimo pod kontrolom; a ipak se događa da neki prijatelj lako može da nam kaže neke stvari o nama, koje nam nisu bile poznate. Nema sumnje da čak ni na nivou koji nazivamo visokim stepenom civilizacije ljudska svest nije dostigla razumni stepen postojanosti. Još uvek je ranjiva i podložna odronjavanju. I zato je ova sposobnost da se izdvoji deo uma nadasve dragocena osobina. Ona nam omogućava da se na svaku stvar uvek usredsredimo ponaosob, zanemarujući pri tom sve drugo što bi moglo da nam zaokupi pažnju. Međutim, postoji ogrom-na razlika između svesne odluke o razdvajanju i privremenom potiskivanju jednog dela nečije psihe i onoga stanja u kojem se to događa spontano, nezavisno od znanja ili nristanka. pa čak i nasuprot nameri. Prvo je dostignuće civilizacije, a potonje primitivan „gubitak duše", ili čak patološki uzrok 20

neuroze. Dakle, čak i u naše vreme jedinstvo svesti još uvek predstavlja nesigurnu stvar; suviše lako ono može biti narušeno. Sposobnost kontrole vlastitih osećanja, koja s jedne tačke gledišta može biti veoma poželjna, s druge bi imala spornu vrednost budući da bi međusobne odnose lišila razno-likosti, boje i topline. Upravo zbog takve pozadine, dužni smo da razmatramo važnost snova - tih nepovezanih, teško uhvatljivih, nepouzdanih i neodređenih maštanja. Da bih objasnio svoju tačku gledišta, želeo bih da opišem kako sam tokom godina došao do zaključka da su snovi najčešći i opšte pristupačan izvor za istraživanje čovekove sposobnosti simbolizovanja. Sigmund Frojd je prvi pokušao da istražuje empirijski) nesvesnu pozadinu svesti. On je pošao od jedne opšte pret postavke da snovi nisu nikakva slučajnost, već da su povezani sa svesnim mislima i problemima. Ova pretpostavka nije ni u kom slučaju bila proizvoljna. Ona se zasnivala na zaključku uglednih neurologa (na primer, Pjera Žanea /Pierre Janett) da su neurotični simptomi povezani sa nekim svesnim iskustvom. Oni se čak pojavljuju kao odvojeni delovi svesnog uma, koji, u neko drugo vreme i pod drugačijim uslovima, mogu biti svesni. Pre početka ovog veka, Frojd i Jozef Brojer (Josef Breuer) shvatili su da neurotični simptomi - histerija. neke vrste bola i nenormalno ponašanje - u stvari imaju simboličko značenje. Oni su jedan od načina na koji nesvesni um izražava samog sebe, kao što to čini i u snovima; i podjednako su simbolični. Na primer, pacijent suočen sa nepodnošljivom situacijom u stanju je da razvije grč pri svakom pokušaju gutanja: on „to ne može da proguta". Pod sličnim uslovima psihološkog stresa, drugi pacijent doživljava napad astme: on „se guši u atmosferi koja vlada u njegovoj kući". Treći pati od neobične oduzetosti nogu: on ne može da hoda, tj. „ne može više da ide dalje". Četvrti, koji povraća kad jede, „ne može da svari" neku neprijatnu činjenicu. Mogao bih da navedem bezbroj ovakvih primera, ali takve fizičke reakcije

21

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung

Test sa mrljom od mastila koji je otkrio švajcarski psihijatar Herman Roršah (Hermman Rorschach) Oblik mrlje može da posluži kao podsticaj za slobodnu asocijaciju: u stvari, bezmalo svaki nepravilan slobodan oblik može da pokrene asocijativni proces. Leonardo da Vinči (Leonardo da Vinci) napisao je u svojim Beleškama: ,,Ne bi smelo da ti bude teško da se katkad zaustaviš i zagledaš u mrlje na zidovima, ili u pepeo na ognjištu, ili u oblake, blato, i slična mesta na kojima ... možeš da otkriješ zaista čudesne ideje. " 22

predstavljaju samo jedan oblik mogućeg ispoljavanja onih problema koji nas nesvesno muče. Oni se češće ispoljavaju u našim snovima. Svaki psiholog koji je slušao veliki broj ljudi kako opisuju svoje snove zna da su simboli iz snova znatno raznovrsniji od fizičkih simptoma neuroze. Oni se često sastoje od razrađenih i slikovitih maštanja. Međutim, ukoliko analitičar, suočen sa takvim materijalom iz snova, koristi Frojdovu izvornu tehniku „slobodne asocijacije", uočiće da se snovi, na kraju, mogu svesti na nekoliko osnovnih obrazaca. Ova tehnika je odigrala važnu ulogu u razvoju psihoanalize, jer je omogućila Frojdu da upotrebi snove kao polaznu tačku za moguće istraživanje nesvesnog problema pacijenta. Frojd je izveo jednostavan, ali nadasve pronicljiv zaključak da će se onaj ko sanja, ako bude podstaknut da priča o slikama iz svog sna i mislima koje one pokreću u njegovom umu, odati i otkriti nesvesnu pozadinu svojih neprijatnosti* i onim što govori i onim što namerno prećutkuje. Moglo bi izgledati da su njegove ideje nerazumne i beznačajne, ali nakon izvesnog vremena lako se uočava šta on to pokušava da izbegne, koju neprijatnu misao ili iskustvo potiskuje. Ma kako to pokušavao da prikrije, sve što izgovori ukazuje na srž njegovog problema. Lekar vidi toliko mnogo stvari iz tog naličja života da retko kad greši ako nagoveštaje svog pacijenta tumači kao znake nemirne savesti. Ono što na kraju otkrije, na žalost, potvrćuje njegova očekivanja. Zbog toga niko ne može ništa da kaže protiv Frojdove teorije o potiskivanju i ispunjenju želja kao očiglednim uzrocima simbolizma snova. Frojd je pridavao posebnu važnost snovima kao polaznoj tački u procesu „slobodne asocijacije". Ali, nakon izvesnog vremena počeo sam da osećam da je to varljiva i neprimerena upotreba bogatih fantazija koje nesvesno stvara u snu. U stvari, počeo sam da sumnjam kada mi je jedan kolega ispričao svoj doživljaj za vreme dugog putovanja vozom kroz Rusiju. Mada nije poznavao jezik, te nije mogao ni odgonetnuti ćirilično pismo, uhvatio je sebe kako mozga nad tim čudnim slovima kojima su bila ispisana upozorenja za putnike, i

23

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung prepustio se sanjarenju u kojem je zamišljao njihova najrazličitija značenja. Misli su se nadovezivale jedna na drugu i on je u svojoj opuštenosti otkrio da su te „slobodne asocijacije" uzburkale mnoge davne uspomene. Među njima je prilično nerado prepoznao i neke davno zakopane neprijatnosti - stvari koje je želeo da zaboravi i svesno ih je zaboravio. On je, u stvari, stigao do onoga što bi psiholozi nazvali njegovim „kompleksima" - odnosno, do potisnutih emocionalnih tema koje mogu da prouzrokuju stalne psihološke poremećaje ili čak, u mnogim slučajevima, simptome neuroze. Ovaj dogaćaj mi je ukazao na činjenicu da, ukoliko želimo da otkrijemo komplekse nekog pacijenta, nije nužno da koristimo san kao polaznu tačku u procesu „slobodnih asocijacija". On mi je pokazao na koji način se iz bilo koje tačke kruga može neposredno stići do središta. Možemo početi od ćiriličnih slova, od premišljanja nad kristalnom kuglom, molitvenog točka ili moderne slike, pa čak i od slučajnog razgovora o nekom sasvim beznačajnom događaju. U tom pogledu san nije koristan ni više ni manje od bilo koje druge iolazne tačke. I pored toga, snovi imaju poseban značaj, mada često nastaju iz emocionalnih zbrka u kojima učestvuju i običajni kompleksi. (Običajni kompleksi su osetljivi delići psihe, koji najbrže reaguju na spoljni nadražaj ili poremećaj.) Upravo zato slobodne asocijacije mogu da nas od bilo kog sna odvedu sve do kritičnih skrivenih misli. Ipak, tada mi je palo na pamet da bi (ako sam dotle bio u pravu) iz toga razumno moglo da sledi da snovi imaju vlastitu, daleko izuzetniju i značajniju ulogu. Oni često imaju određenu, svrsishodnu strukturu, i ukazuju na prikrivenu misao ili nameru - mada se ova potonja. po pravilu, ne može odmah razotkriti i shvatiti. Stoga počinjem da se pitam da li možda treba da obratimo više iažnje stvarnom obliku i sadržaju sna, umesto što dopuštamo „slobodnim" asocijacijama da nas vode kroz čitav lanac ideja do kompleksa do kojih lako možemo doći i drugim sredstvima. Ova nova misao bila je prekretnica u razvoju moje psihologije. To js značilo da sam ja postepeno prestao da sledim asocijacije koje su me 24

odvlačile daleko od sadržaja sna. Odlučio sam da se namesto toga usredsredim na asocijacije na sam san, verujući da one izražavaju nešto specifično što nesvesno pokušava da saopšti. Promena u mom odnosu prema snovima uključivala je i promenu metoda; nova tehnika mogla je da uzme u obzir sve različite šire vidove jednog sna. Priča koju kazuje svestan um ima početak, razvojni tok i kraj, dok za sam san to ne važi. Njegove dimenzije u vremenu i prostoru sasvim su drugačije; da biste ih razumeli morate da ih istražite sa svih strana - baš kao kada uzmete u ruke neki nepoznati predmet i ne prestajete da ga prevrćete i okrećete sve dok ne upoznate svaku i najmanju pojedinost njegovog obličja. Iz ovoga što sam dosad rekao mislim da se može videti zašto se sve više i više nisam slagao sa „slobodnim" asocijacijama onako kako ih je Frojd prvi put upotrebio: ja sam želeo da budem što bliži samom snu i da isključim sve nebitne misli i asocijacije koje bi on mogao izazvati. Istini za volju, one bi mogle da nas odvedu do pacijentovih kompleksa, ali ja sam na pameti imao mnogo dalekosežniji cilj nego što je otkrivanje kompleksa koji uzrokuju neurotične poremećaje. Postoji mnogo drugih sredstava pomoću kojih oni mogu da se identifikuju: psiholog, na primer, može dobiti sve potrebne nagoveštaje primenom testova sa asocijativnim rečima (pitajući pacijenta na šta ga asociraju reči iz date grupe, i proučavajući njegove odgovore). Međutim, da bismo upoznali i razumeli psihički proces življenja celovite ličnosti jednog pojedinca, važno je da shvatimo da njegovi snovi i njihove simboličke slike imaju mnogo važniju ulogu. Bezmalo svako zna da, na primer. postoji mnoštvo različitih slika kojima može da se simbolizuje (ili, recimo, predstavi u obliku alegorije) seksualni čin. Procesom asocijacija svaka od tih slika može da dovede do ideje o seksualnom odnosu i do specifičnih kompleksa koje svaki pojedinac može da ima u vezi sa svojim seksualnim sklonostima. Ali mi smo u stanju da takve komplekse razotkrijemo i sanjarenjem nad nizom nerazumljivih ruskih slova. To me je navelo na pretpostavku da san može da sadrži, pored seksualne alegorije, i neke druge poruke i da za to postoje određeni razlozi. Evo i objašnjenja:

25

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Lov na jelene je jedna od bezbrojnih simboličkih ili alegorijskih slika seksualnog čina: Gore je detalj sa slike nemačkog umetnika iz XVI veka, Kranaka (Cranach). Seksualni sadržaj lova na jelene istaknut je u jednoj engleskoj srednjovekovnoj narodnoj pesmi koja se zove „Čuvar": Prvu je košutu gađao i promašio, Drugu je košutu iskitio i poljubio, A treća mu je u srce ušla, Ona je u lišiću zemlje zelene. 26

Čovek može da sanja kako stavlja ključ u bravu, kako upotrebljava težak štap, ili razvaljuje vrata brvnom. Svaki od ovih snova može da se posmatra kao seksualna alegorija. Ipak, činjenica da je njegovo nesvesno izabralo za svoje svrhe jednu od ovih specifičnih slika - to može biti ključ, štap ili brvno - takođe je od velikog značaja. Pravi zadatak je da shvatimo zašto je prednost data ključu, a ne štapu, ili štapu, a ne brvnu. A to katkad može da nas dovede do otkrića da san uopšte ne predstavlja seksualni čin, već da ima neki sasvim drugačiji psihološki smisao. Sledeći ovakva razmišljanja, zaključio sam da prilikom tumačenja sna treba koristiti samo onaj materijal koji je jasno i vidljivo njegov deo. San ima svoja ograničenja. Njegova specifična forma govori nam šta mu pripada, a šta nas udaljava od njega. Dok nas „slobodne" asocijacije odvlače od tog materijala vodeći nas nekom vrstom cik-cak linije, metod koji sam ja razvio više liči na svojevrsno zaobilazno kruženje u čijem se središtu nalazi slika sna. Ja kružim oko slike sna i oglušujem se o svaki pokušaj onoga ko sanja da se od toga otrgne. U mom stručnom radu bezbroj puta morao sam da ponavljam reči: „Da se vratimo na Vaš san. Šta san kaže?" Na primer, jedan od mojih pacijenata sanjao je neku pijanu i zapuštenu raskalašnu žsnu. U snu je izgledalo da je ta žena njegova supruga, mada je u stvarnom životu njegova supruga bila sasvim drugačija. San je, dakle, na prvi pogled, bio zaprepašćujuće neistinit i pacijent ga je odmah odbacio kao besmislicu. Da sam ga ja, kao njegov lekar, pustio da zakorači u proces asocijacije, on bi neizbežno pokušao da pobegne što je dalje moguće od neprijatne sugestije svoga sna. U tom slučaju, on bi se zaustavio na jednom od svojih glavnih kompleksa možda na kompleksu koji nema nikakve veze sa njegovom suprugom - i mi ne bismo saznali ništa o specifičnom smislu ovog posebnog sna. Šta je, dakle, njegovo nesvesno pokušavalo da saopšti takvom očigledno neistinitom tvrdnjom? Na neki način ono je jasno izražavalo ideju o jednoj pokvarenoj ženi koja js tesno povezana sa životom onoga ko sanja; ali budući da je 27

Karl Gustav Jung prenošenje ove slike na njegovu ženu bilo neopravdano i zaista neistinito, morao sam da tragam na drugim mestima pre nego što sam otkrio šta znači ta odbojna slika. U srednjem veku, mnogo pre no što su fiziolozi dokazali da zbog naše žlezdane strukture svi mi u sebi nosimo i muške i ženske elements, govorilo se da „svaki čovek nosi ženu u sebi". Tom ženskom elementu u svakom muškarcu ja sam dao ime „anima". Ovaj „ženski" aspekt predstavl,a u osnovi iz-vesno inferiorno odnošenje prema okruženju, a posebno pre-ma ženi, i ono se brižljivo skriva od drugih, kao i od sebe. Drugim rečima, iako ličnost nekog pojedinca može spolja da izgleda sasvim normalna, često se događa da on veoma vešto skriva od drugih - ili čak i od samog sebe - žalosno stanje „žene u sebi". Ovo je bio slučaj i sa dotičnim pacijentom: njegova ženska strana nije bila dobra. Njegov san mu je zapravo govorio: „Ti se donekle ponašaš kao neka pokvarena žena" i tako mu zadao odgovarajući udarac. (Ovakav primer, naravno, ne sme da se uzme kao dokaz da se nesvesno bavi „moralnim" poukama. San nije poručivao pacijentu da se „ponaša bolje", već je jednostavno pokušao da uravnoteži onu jednostranu prirodu njegovog svesnog uma, koja je podržavala uobrazilju da je on savršeni gospodin.) Nije teško razumeti zašto oni koji sanjaju teže da zanemare, pa čak i da poreknu poruku svojih snova. Svest se naravno odupire svemu što je nesvesno i nepoznato. Već sam ranije istakao da među primitivnim narodima postoji nešto što antropolozi zovu „mizonizam". dubok i praznoveran strah od novog. Primitivni ljudi reaguju na neprijatne događaje poput divljih životinja. Međutim, i „civilizovani" čovek na bezmalo isti način reaguje na nove ideje, uzdižući isihološke irepreke kako bi sebe zaštitio od potresnog suočavanja sa nsčim novim. Ovo se lako može primetiti u reakciji bilo kojeg pojedinca na vlastite snove u trenutku kada je primoran da prizna neku neočekivanu misao. Mnogi pioniri na polju filosofije, nauke, pa čak i književnosti. bili su žrtve urođenog konzervativizma svojih savremenika. Psihologija je jedna od najmlađih nauka; i upravo zato što pokušava da se bavi delovanjem nesvesnog, ona se neizbežno susrela s krajnjim oblikom mizonizma.

Ključ u bravi može biti seksualni simbol - ali ne uvek. Gore je detalj oltarske ikone iz XV veka, rad flamanskog umetnika Kampinai (Campin). Vrata treba da simbolišu nadu, brava milosrđe, a ključ žudnju za BOGOM.

28 29

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung

Prošlost i budućnost u nesvesnom Do sada sam u kratkim crtama prikazao neka načela od kojih sam polazio u svom pristupu problemu snova, jer kada želimo da istražujemo čovekovu sposobnost stvaranja simbola, pokazuje se da su snovi najosnovniji i najpristupačniji materijal za tako nešto. Postoje dve glavne tačke u bavljenju snovima: prvo, san treba da se obrađuje kao činjenica, o kojoj ne sme da se postavlja nikakva prethodna tvrdnja osim da ima nekog smisla; drugo, san je specifičan izraz nesvesnog. Teško da bi ova načela mogla da se izraze na skromniji način. Bez obzira na to koliko je nečije mišljenje o nesvesnom nepovoljno, taj ipak mora priznati da je vredno istraživanja; nesvesno je u najmanju ruku na nivou vaške, koja, na kraju krajeva, uživa pošteno zanimanje entomologa. Ako neko s veoma malo iskustva i znanja o snovima misli da su oni samo haotične slučajnosti bez ikakvog smisla, on je slobodan da tako misli. Ali, ako neko pretpostavlja da su oni normalni događaji (što zapravo i jesu), dužan je da smatra da su oni ili uzročni - tj. da postoji racionalni uzrok za njihovo postojanje - ili, na neki način, hotimični, ili oboje. Da sada pogledamo sasvim izbliza na koje su sve načine povezani svesni i nesvesni sadržaji uma. Uzmite primer koji je svima dobro poznat. Odjednom uhvatite sebe da ne možete da se setite onoga što ste upravo hteli da kažete, mada vam je samo trenutak ranije ta misao bila savršeno jasna. Ili ste nameravali da nekome predstavite nekog svog prijatelja, ali vam ss događa da zaboravljate njegovo ime baš u trenutku kada ste hteli da ga izgovorite. Tada kažete da ne možete da se setite; mada je vaša misao, u stvari, postala nesvesna, ili se barem na trenutak odvojila od svesti. Istu pojavu srećemo i kod naših čula. Ukoliko slušamo neki jedva čujan neprekidni zvuk, izgleda nam kao da on u pravilnim razmacima zamire, a onda se ponovo javlja. Ovakve oscilacije događaju se zbog periodičnog smanjivanja i povećavanja naše pažnje, a ne zbog neke promene u samom zvuku. Međutim, kada nešto pobegne iz naše svssti, ono ne prestaje da postoji, kao što se ni automobil koji nestane iza „Anima" je ženski element u muškom nesvesnom. (O njemu i o „animusu" u ženskom nesvesnom govori se u III poglavlju.) Ovo unutrašnje dvojstvo često je simbolizovano hermafroditskom figurom. kao što je, na primer krunisani hermafrodit, gore, iz jednog alhemijskog rukopisa iz XVII veka. 30

31

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

ugla ne raspline u nevidljivu materiju. On je jednostavno izvan našeg vidnog polja. I kao što automobil možemo kasnije ponovo da ugledamo, tako možemo i da naiđemo na misli koje smo privremeno zagubili. Dakle, deo nesvesnog sastoji se od mnoštva privremeno skrivenih misli, utisaka i slika koji i dalje, mada su zagubljeni, utiču na naše svesne misli. Čovek koji je rastresen, ili „odsutan duhom", kreće na drugi kraj sobe da uzme nešto. Zatim se zaustavlja, naizgled zbunjen; zaboravio je šta je hteo. Opipava predmete na svom stolu kao da je mesečar; on je očigledno zaboravio svoj prvobitni cilj, ali ga on ipak nesvesno vodi. Onda najednom shvata šta hoće. Njegovo nesvesno ga je podstaklo na to. Ako posmatrate ponašanje neurotične osobe možete primetiti da mnoge stvari radi naizgled svesno i sa svrhom. Ali, ako je pitate nešto o njima, otkrićete da ih ona nije svesna ili da ima nešto sasvim drugo na pameti. Takva osoba čuje i ne čuje; ona vidi, a ipak je slepa; ona zna, a ne zna. Ovakvi primeri su tako česti da specijalista ubrzo shvata da se nesvesni sadržaj uma ponaša kao da je svestan i da u takvim slučajevima nikada ne možete biti sigurni da li su misao, govor ili radnja svesni ili ne. Upravo ovakvo ponašanje navodi mnoge lekare da sve izjave histeričnih pacijenata odbace kao krajnje laži. Nesumnjivo je da te osobe smisle više neistina nego što većina ljudi može da smisli, ali teško da bi „laž" bila prava reč za to. U stvari, njihovo duševno stanje izaziva nesigurnost u ponašanju zato što je njihova svest podložna nepredvidljivom pomračenju upravo zbog uplitanja nesvesnog. Čak i osetljivost njihove kože u stanju je da otkrije slična kolebanja svesnosti. Histerična osoba u jednom trenutku može da oseti ubod igle u ruku, a već u sledećem to može da prođe neopaženo. Ako se njena pažnja usredsredi na neku određenu tačku, njeno čitavo telo može da postane neosetljivo sve dok ne popusti napetost koja uzrokuje to pomračenje. Tada joj se čulno opažanja odmah vraća. Međutim, takva osoba je sve vreme nesvesno svesna onoga što se događa.

39

Lekar je u stanju da veoma jasno vidi ovaj proces prilikom hipnoze takvih pacijenata. Nije teško pokazati da je pacijent svestan svih pojedinosti. On s takvom preciznošću može da se seti uboda u ruku ili rečenice izgovorene za vreme pomračenja svesti kao da nije ni bilo perioda neosetljivosti ili „zaborava". Sećam se jedne žene koja je bila primljena na kliniku u stanju potpunog stupora. Kada se sledećeg dana osvestila, znala je ko je, ali nije znala gde se nalazi, kako je dospela tamo i zašto, čak ni datum. Ipak, nakon što sam je hipnotizovao, rekla mi je zašto se razbolela, kako je stigna na kliniku, i ko ju je primio. Sve ove pojedinosti mogle su da se provere. Bila je čak u stanju da kaže u koliko časova je primljena, zato što je videla časovnik u predvorju klinike. Njeno sećanje je pod hipnozom bilo tako kristalno jasno kao da je sve vreme bila potpuno svesna. Kada govorimo o takvim stvarima, obično moramo da se oslanjamo na činjenice koje dobijamo kliničkim posmatranjem. Zbog toga mnogi kritičari pretpostavljaju da nesvesno i sva njegova tanana ispoljavanja pripadaju samo i isključivo području psihopatologije. Oni svako izražavanje nesvesnog smatraju kao nešto neurotično ili psihotično, nešto što nema nikakvog dodira sa normalnim duševnim stanjem. Međutim, neurotične pojave ni u kom slučaju nisu isključivo posledice bolesti. One, u stvari, nisu ništa drugo do patološka preuveličavanja normalnih događaja; i samo zato što su preuveličavanja, ona postaju upadljivija od svojih normalnih parova. Histerične simptome možemo sresti kod svih normalnih osoba, ali oni su do te mere blagi da obično prolaze nezapaženo. Zaboravljanje je, na primer, sasvim ubičajen proces u kome određene svesne misli gube svoju izuzetnu energiju zato što je u nekom trenutku pažnja popustila. Kada se zanimanje usmeri na nešto drugo, ono ostavlja u senci stvari kojima je čovek prethodno bio zaokupljen, isto kao kada reflektor baca svetlost na novo polje, ostavljajući ono prethodno u mraku. To je neizbežno, jer svest istovremeno može da zadrži samo nekoliko potpuno jasnih slika, a čak se i njihova jasnoća menja. 33

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung Međutim, zaboravljene misli nisu prestale da postoje. I mada ne mogu da ožive po želji, one su prisutne u potpražnom stanju - odmah ispod praga sećanja - odakle se mogu izdići spontano, u svako doba, često i nakon mnogo godina prividno potpunog zaborava. Ja ovde govorim o stvarima koje smo svesno videli ili čuli, a potom zaboravili. Ali svi mi vidimo, čujemo, mirišemo i kušamo mnoge stvari a da ih u tom trenutku ne primećujemo, bilo zato što nam je pažnja odlutala, ili zato što je čulni nadražaj suviše slab da bi ostavio svesni utisak. Međutim, nesvesno ih je zabeležilo, i takvo podpražno čulo opažanja igra značajnu ulogu u našem svakodnevnom životu. Iako mi to ne shvatamo, one utiču na naša reagovanja na događaje i na ljude. Primer za to, koji ja smatram posebno rečitim, dao nam je profesor koji je u prirodi šetao s jednim od svojih učenika, zaokupljen ozbiljnim razgovorom. Najednom je primetio da njegove misli prekida navala sećanja iz najranijeg detinjstva. Nije umeo da objasni otkud takvo skretanje. Ništa od onoga što je rekao naizgled nije imalo nikakve veze sa tim uspomenama. Osvrnuvši se, primetio je da mu se prva od tih uspomena iz detinjstva javila kada je prolazio pored jednog seoskog imanja. Predložio je svom učeniku da se vrate do mesta gde je sećanje izronilo. Kada su stigli, osetio je miris gusaka i namah shvatio da je taj miris pokrenuo bujicu uspomena. On je u svojoj mladosti živeo na seoskom imanju gde su bile uzgajane guske i njihov karakterističan miris ostavio je trajan, mada zaboravljeni utisak. Dok je šetajući prolazio pored imanja, on je potpražno osetio taj miris i to nesvesno opažanje prizvalo je davno zaboravljena iskustva iz njegovog detinjstva. Opažanje je bilo potpražno jer je pažnja bila zaokupljena nečim drugim, a nadražaj nije bio dovoljno jak da je skrene i da stigne neposredno do svesti. Pa ipak, izvukao je na površinu „zaboravljene" uspomene.

U slučajevima ekstremne masovne histerije (koja se u prošlosti zvala „opsednutost"), izgleda kao da svesni um i obično čulo opažanja nestaju. Dole: mahnitost plesa s mačem na Baliju izaziva kod plesača padanje u trans, a dešava se da svoje oružje ponekad dignu i na sebe. Takav „nalagački" ili „pokretački" efekat može da objasni i napad neurotičnih simptoma kao i dobroćudnije uspomene kada neki prizor, miris ili zvuk prizove u sećanje određenu okolnost iz prošlosti. Na primer, neka devojka može da ima mnogo posla u svojoj kancelariji, i da naizgled bude dobrog zdravlja i raspoloženja. Samo trenutak kasnije ona oseća snažnu glavobolju i pokazuje druge znake neraspoloženja. Ona je čula, a da toga uopšte nije bila svesna, sirenu

34

35

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung nekog broda u daljini i to je nesvesno podsetilo na njen tužni rastanak sa mladićem koga je svim silama pokušavala da zaboravi. Pored uobičajenog zaboravljanja, Frojd je opisao nekoliko slučajeva u kojima se javlja „zaboravljanje" neprijatnih uspomena - onih koje svi mi želimo što pre da zaboravimo. Kao što je Niče (Nietzsche) primetio, tamo gde je ponos dovoljno uporan, pamćenje radije popušta. I tako među izgubljenim uspomenama srećemo ne tako mali broj onih koje svoj potpražni položaj (i svoju nesposobnost da se s namerom ožive) duguju svojoj neprijatnoj i nepomirljnvoj prirodi. Psiholog ih naziva potisnutim sadržajima. Primer za to mogao bi da bude slučaj sekretarice koja je ljubomorna na jednu od saradnica svog poslodavca. Ona redovno zaboravlja da pozove tu osobu na sastanke, mada je njeno ime jasno naznačeno na spisku koji koristi. Međutim, ako joj se na to skrene pažnja, ona jednostavno odgovara da je „zaboravila" ili da ju je nešto drugo „omelo". Ona nikada ne priznaje - čak ni samoj sebi - pravi razlog svog propusta. Mnogi ljudi sasvim pogrešno precenjuju ulogu voljne moći i misle da njihovim umovima ne može da se dogodi ništa što oni sami prethodno ne odluče i što nije njihova namera. Ipak, moramo naučiti da pažljivo pravimo razliku između namernih i nenamernih sadržaja našeg uma. Prvi potiču iz ego-ličnosti; potonji, međutim, izviru iz vrela koje nikako nije istovetno sa egom, već je njegova „druga strana". I upravo će ta „druga strana" navesti sekretaricu da zaboravi da pošalje poziv. Postoji mnogo razloga zbog kojih zaboravljamo stvari koje smo primetili ili iskusili; i bezmalo isto toliko načina na koje ih možemo dozvati u sećanje. Veoma zanimljiv primer za to je kriptomnezija ili „skriveno sećanje". Neki pisac može uporno da piše u skladu sa prethodno napravljenim planom, obrađujući nsku tvrdnju ili razvijajući stožer svoje priče, a da potom iznenada potpuno skrene sa svoje putanje. Možda mu je na pamet pala neka nova ideja, ili neka drugačija slika, ili neki sasvim novi zaplet. Ako ga pitate šta je uzrok tog skretanja, neće znati da vam odgovori. On možda

nije ni primetio tu promenu, mada je sada napravio sasvim novi sadržaj koju mu je, na prvi pogled, do tada bio nepoznat. Ipak, ponekad može veoma uverljivo da se dokaže da ono što je on napisao upadljivo liči na delo nekog drugog pisaca -delo za koje on veruje da ga nikada nije video.

36

37

Automobilčići igračke složeni na ovoj reklami u Folksvagenov zaštitni znak mogu da imaju „pokretački" efekat na čitaočev um, pokrećući nesvesne uspomene iz detinjstva. Ako su te uspomene prijatne, zadovoljstvo može biti (nesvesno) povezano sa ovim proizvodom i njegovom markom. Za ovo sam i sam našao zapanjujući primer u Ničeovoj knjizi Tako je govorio Zaratustra, gde pisac bezmalo doslovno govori o izvesnom događaju zabeleženom u jednom brodskom dnevniku iz 1686. Ja sam sasvim slučajno čitao izveštaj tog pomorca u knjizi objavljenoj oko 1835. (pola veka pre nego što je Niče pisao); i kada sam naišao na sličan odlomak u knjizi Tako je Govorio Zaratustra bio sam zapanjen njegovim posebnim stilom, koji ss razlikovao od Ničeovog uobi-

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung čajenog jezika. Bio sam uveren da je i Niče sigurno video onu staru knjigu, mada ni u jednom trenutku to nije spomenuo. Napisao sam pismo njegovoj sestri, koja je tada bila živa, i ona mi je potvrdila da su ona i njen brat zaista čitali tu knjigu zajedno kada je njemu bilo 11 godina. Imajući na umu kontekst, mislim da Niče, dok je pisao svoju knjigu, sigurno nije znao da je ukrao staru priču. Verujem da je ona, nakon pedeset godina, neočekivano izronila i našla se u središtu njegovog svesnog uma. U ovoj vrsti slučaja imamo istinsko, mada neostvareno, sećanje. Nešto slično može da se dogodi i muzičaru koji je u detinjstvu čuo neku narodnu melodiju ili neku pesmu, a onda otkriva da se ona provlači kao tema simfonijskog stava koji on komponuje kao odrastao čovek. Ideja ili slika premestila se iz nesvesnog u svestan um. Ono što sam do sada rekao o nesvesnom samo je letimična skica prirode i delovanja tog složenog dela ljudske psihe. Međutim, to bi trebalo da ukaže na vrstu potpražnog sadržaja iz kojeg mogu spontano da nastanu simboli naših snova. Ovaj potpražni sadržaj može da sadrži sve potrebe, nagone i namere; sva opažanja i intuicije; sve racionalne ili iracionalne misli, zaključke, indukcije i dedukcije, i premise; i sve vrste osećanja. Svaki deo, ili čak čitav sadržaj, može da poprimi oblik delimične, privremene ili stalne nesvesnosti. Takav sadržaj postaje nesvesno uglavnom zato što za njega - da tako kažemo - nema mesta u svesnom umu. Jedan deo naših misli gubi svoju emocionalnu energiju i postaje potpražan (odnosno, te misli više ne zaokupljuju našu svesnu nažnju) zato što u nekom trenutku postaju nezanimljive ili beznačajne, ili zato što postoji neki razlog zašto želimo da ih uklonimo iz vidokruga. U stvari, za nas je sasvim normalno i iotrebno da na taj način „zaboravljamo", kako bismo u našem svesnom umu napravili mesta za nove utiske i ideje. Da se ovo ne događa, sva naša iskustva zadržala bi se iznad praga svesti i naš um bi postao nepodnošljivo zbrkan. Ova pojava je danas opšte

38

priznata, tako da je većina onih koji znaju nešto o psihologiji uzima kao dokazanu istinu. Međutim, kao što svesni sadržaji mogu da nestanu u nesvesnom, tako iz nesvesnog mogu da izrone novi sadržaji, koji nikada nisu bili svesni. Neko, na primer, može da oseti nagoveštaj da se nešto upravo sprema da prodre u njegovu svest - da je „nešto u vazduhu", ili da je „nešto nanjušio". Otkriće da nesvesno nije samo obična ostava za stvari iz prošlosti, već da je prepuno klica budućih psihičkih stanja i ideja, podstaklo me je na vlastiti novi pristup psihologiji. To je izazvalo mnoge kontroverzne polemike. Međutim, činjenica je da pored sećanja iz davne svesne prošlosti, iz nesvesnog mogu da iskrsnu i sasvim nove misli i stvaralačke ideje - one koje nikada pre toga nisu bile svesne. One se poput lotosa uzdižu iz mračnih dubina uma i čine najvažniji deo potpražne psihe. To srećemo u svakodnevnom životu, gde se nedoumice katkad rešavaju sasvim neočekivanim novim predlozima; mnogi umetnici, filosofi, pa čak i naučnici, duguju neke od svojih najboljih ideja nadahnuću koje se iznenada javilo iz nesvesnog. Sposobnost da se dopre do bogate žice tog materijala i da se potom sve to uspešno pretoči u filosofiju, književnost, muziku, ili naučno otkriće, jedno je od obeležja onoga što svi nazivamo genijalnošću. Nadasve jasan dokaz za ovo možemo naći u samoj istoriji nauke. Na primer, francuski matematičar Poenkare (Poincare) i hemičar Kekule (Keku1e) dugovali su važna naučna otkrića (kao što sami priznaju) iznenadnim slikovitim „otkrivenjima" iz nesvesnog. Takozvano „mistično" iskustvo francuskog filosofa Dekarta (Descartes) sastojalo se od sličnog iznenadnog otkrivenja u kojem je on u jednom trenutku video „poredak svih nauka". Britanski pisac Robert Luis Stivenson godinama je tražio priču koja bi se uklopila u njegov „snažni osećaj čovekovog dvostrukog bića", kada mu se zaplet romana Doktor Džekil i Mister Hajd iznenada otkrio u snu. Kasnije ću podrobnije opisati kako takav materijal stiže iz nesvesnog, a onda ću ispitati oblik kojim se izražava. Za sada želim samo da istaknem da je sposobnost ljudske 39

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung psihe da stvara takav novi materijal posebno značajna za onoga ko se bavi simbolizmom snova, budući da sam u svom profesionalnom radu stalno iznova nailazio na potvrdu da se slike i ideje koje se nalaze u snovima nikako ne mogu objasniti samo pomoću uspomena. One izražavaju nove misli koje još nikada nisu doprle do praga svesti.

40

Uloga snova Izneo sam neke pojedinosti o poreklu našeg života u snu, zato što je to zemljište iz koga samoniklo raste najveći broj simbola. Nažalost, snove je teško razumeti. Kao što sam već istakao, san je sasvim drugačiji od priče koju priča svesni um. U svakodnevnom životu čovek smisli ono što želi da kaže, izabere najupečatljiviji način da to saopšti, i trudi se da mu zapažanja budu logički povezana. Na primer, obrazovana osoba trudi se da izbegava nejasne metafore jer one mogu ostaviti nejasan utisak o njegovom stanovištu. Međutim, snovi su drugačijeg sastava. U onome ko sanja množe se naizgled protivrečne i smešne slike, gubi se svakidašnji osećaj za vreme, a obične stvari mogu da postanu zapanjujuće ili zastrašujuće. Može da izgleda nadasve čudno što nesvesni um srećuje svoj materijal sasvim drugačije od naizgled ukroćenog modela koji možemo da nametnemo svojim mislima u budnom stanju. Ipak, ko god pokuša da se na trenutak priseti nekog sna, postaje svestan ove suprotnosti, što je zapravo jedan od glavnih razloga zašto običan čovek smatra da je snove veoma teško razumeti. Sa stanovišta njegovog normalnog budnog iskustva oni nemaju smisla, te je stoga sklon da ih zanemaruje ili da prizna kako ga zbunjuju. Možda ćemo ovo lakše razumeti ako prethodno shvatimo činjenicu da ideje kojima se mi bavimo u našem naizgled disciplinovanom budnom stanju ni u kom slučaju nisu onako određene kao što smo skloni da verujemo. Naprotiv, što ih iz veće blizine ispitujemo, to njihov smisao (i njihov emocionalni značaj za nas) postaje sve neodređeniji. I to zato što sve ono što smo čuli ili iskusili može da postane potpražno - odnosno, može da pređe u nesvesno. Pa čak i ono što zadržavamo u našem svesnom umu i što možemo da oživimo po volji, poprima prigušeni nesvesni ton koji će obojiti ideju pri svakom njenom oživljavanju. Naši svesni utisci, u stvari, brzo poprime element nesvesnog značenja, koje je za nas fizički veoma bitno, iako ns posedujemo svesno

41

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

saznanje o postojanju tog potpražnog značenja ili o načinu na koji ono proširuje i pomućuje konvencionalni smisao. Takvi psihički prigušeni tonovi razlikuju se, naravno, od osobe do osobe. Svako od nas prima sve apstraktne ili opšte pojmove u kontekstu svog individualnog uma, te ih mi stoga razumemo i primenjujemo na naše individualne načine. Kada ja u razgovoru uiotrebim pojmove kao što su „država", „novac", „zdravlje" ili „društvo", ja pretpostavljam da moji slušaoci razumeju manje-više ono što i ja. Ali upravo to „manje-više" objašnjava ono što hoću da kažem. Svaka reč ima za svaku osobu nešto drugačije značenje, čak i među onima koji dele istovetnu kulturnu pozadinu. Do takve varijacije dolazi zato što se opšti pojam prima u jednom individualnom kontekstu, te se stoga shvata i primenjuje na pomalo individualan način. Razlika u značenju je, naravno, najveća među ljudima koji se sasvim razlikuju po svojim društvenim, političkim, verskim ili psihološkim iskustvima. Sve dok su pojmovi istovetni s jednostavnim rečima, varijacija je bezmalo neprimetna i ne igra nikakvu praktičnu ulogu. Ali kada je potrebna tačna definicija ili pažljivo objašnjenje, možemo povremeno da otkrijemo neverovatne varijacije, ne samo u čisto intelektualnom razumevanju pojma, već posebno u njegovom emocionalnom tonu i njegovoj primeni. Ove varijacije su obično potpražne, te se stoga nikada ne primećuju. Neko može da bude sklon odbacivanju takvih razlika kao suvišnih i zanemarljivih nijansi značenja, koje nisu mnogo važne za svakodnevne potrebe. Ali činjenica da one postoje pokazuje da su čak i najbanalniji sadržaji svesti prekriveni velovima neizvesnosti. Čak i najpažljivije definisan filosofski ili matematički pojam, za koji smo sigurni da ne sadrži ništa više od onoga što smo mu mi podarili, ipak je mnogo više nego što mi pretiostavljamo. To je fizički dogaćaj i kao takav je delimično nespoznatljiv. I same brojke koje koristite za računanje mnogo su više nego što vi mislite. One su u isto vrems i mitološki elemsnti (za pitagorejce su čak bile božanske); ali kada ih upotrebljavate u praktične svrhe vi toga sigurno niste svesni.

42

Jedan običan evropski auto-put sa poznatim znakom koji znači „pazi na životinje koje prelaze put". Ali motoristi (njihove senke vide se u prednjem planu) vide slona, nosoroga, čak i dinosaurusa. Ova slika sna (rad modernog švajcarskog slikara Erharda Jakobija /Erchard Jacoby/) tačno prikazuje naizgled nelogičnu, nepovezanu prirodu slikovitog izražavanja snova. Ukratko, svaki pojam u našem svesnom umu ima vlastite psihičke asocijacije. Budući da takve asocijacije mogu biti različite jačine (u zavisnosti od srazmerne važnosti datog pojma za našu čitavu ličnost, ili od drugih ideja, pa čak i kompleksa, s kojima je povezan u našem nesvesnom), one mogu da menjaju „normalno" značenje tog pojma. On čak može da postane nešto sasvim drugo kada se podvuče ispod nivoa svesti. Može izgledati da ti potpražni vidovi svega što nam se događa igraju veoma malu ulogu u našem svakodnevnom životu. Ali prilikom analize snova, kada se psiholog bavi izrazima nesvesnog, oni su veoma važni. zato što predstavljaju bszmalo nevidljive korene naših svesnih misli. Upravo zbog toga sasvim obični predmeti ili ideje mogu dobiti tako veliko psihičko značenje u snu da se možemo probuditi veoma 43

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung uznemireni, iako smo sanjali samo zaključanu sobu ili voz na koji smo zakasnili. Slike koje nastaju u snovima mnogo su živopisnije i snažnije od pojmova i iskustava koji im odgovaraju u budnom stanju. Jedan od razloga za to jeste što takvi pojmovi u snu mogu da izraze svoj nesvesni smisao. U našim svesnim mislima, mi se zadržavamo u granicama racionalnih iskaza -onih koji nisu toliko slikoviti jer smo ih lišili većine njihovih psihičkih asocijacija. Sećam se jednog svog sna koji sam veoma teško protumačio. U tom snu neki čovek je pokušavao da stane iza mene i da mi skoči na leđa. Nisam znao ništa o tom čoveku osim što mi je bilo poznato da je on nekako saznao za jednu moju primedbu i preokrenuo njen smisao u groteskno podrugivanje. Ali ja nisam mogao da otkrijem vezu između te činjenice i njegovih pokušaja u snu da mi skoči na leđa. Međutim, u toku mog stručnog rada često se događalo da neko izvrne moje reči - tako često da sam se retko trudio da razmišljam o tome da li me to izvrtanje ljuti. Naravno, održavanje svesne kontrole nad vlastitim emocionalnim reakcijama ima izvesnu vrednost; i to je, kao što sam ubrzo shvatio, bio smisao mog sna. On je uzeo jednu izreku iz kolokvijalnog jezika kojim se govori u Austriji i preveo je u živopisnu sliku. Ta izreka, dovoljno česta u običnom govoru, glasi: Du kanst mir auf den Bruckel steigen (Možeš da mi se popneš na leđa). što znači: „Baš me briga šta pričaš o meni." Američki ekvivalent, koji bi se lako mogao pojaviti u nekom sličnom snu. glasio bi: „Skoči u jezero."* Neko bi mogao reći da je ta slika iz sna simbolična, budući da datu situaciju nije izrazila neposredno, već je njen smisao izrazila posredno uz pomoć metafore koju ja u prvi mah nisam razumeo. Kada se to dogodi (kao što se često događa), nije reč o tome da san namerno nešto „krije"; to samo odražava nedostatke našeg razumevanja emotivno nabijenog živopisnog jezika. Jer u našem svakodnevnom životu moramo da se izražavamo što je moguće preciznije, te smo ,:;

Ekvivalent u srpskom jeziku glasio bi: „Možeš da mi pljuješ pod prozor" (prim.prev.)

44

naučili da odstranjujemo primese fantazije, kako iz našeg jezika, tako i iz naših misli - izgubivši tako onu osobinu koja je još uvek svojstvena primitivnom umu. Sve fantastične psihičke asocijacije koje ima svaki predmet ili ideja većina od nas pripisuje nesvesnom. Primitivan čovek je, naprotiv, još uvek svestan tih psihičkih svojstava; on obdaruje životinje, biljke ili kamenje moćima koje su nama strane i neprihvatljive. Stanovnik afričke džungle, na primer, vidi danju nsko noćno stvorenje i zna da je to vrač koji je privremeno uzeo njegov oblik. Ili će ga možda smatrati divljom dušom ili drevnim duhom nekog od svojih saplemenika. Drvo može da igra bitnu ulogu u životu primitivnog čoveka, budući da ono za njega očigledno ima svoju dušu i glas, i taj čovek će osećati kao da deli njegovu sudbinu. U Južnoj Americi postoje Indijanci koji će vas uveravati da su oni papagaji zvani crvene arare, iako su potpuno svesni da oni nemaju ni perje, ni krila, ni kljunove. Jer u svetu primitivnog čoveka stvari nemaju onako oštre granice kao u našim „racionalnim" društvima. Ono što psiholozi nazivaju psihičkim identitetom, ili „mističnom participacijom", istrgnuto je iz našeg sveta stvari. Međutim, upravo taj blistavi venac nesvesnih asocijacija daje slikoviti i maštoviti aspekt svetu primitivnog čoveka. Mi smo ga u tolikoj meri izgubili da ga više i ne prepoznajemo kada se ponovo sretnemo s njim. Mi takve stvari zadržavamo ispod praga svesti; a kada se one povremeno pojave, čak uporno tvrdimo da nešto nije u redu. Više nego jedanput obraćali su mi se veoma obrazovani i inteligentni ljudi zbog svojih neobičnih snova, fantazija, ili čak priviđenja. koja su ih duboko potresla. Oni su pretpostavljali da nijedna osoba zdravog duha ne bi mogla da pati od takvih stvari, i da je svako ko zaista ima priviđenja nesumnjivo patološki poremećen. Jedan teolog mi je rekao jednom prilikom da Jezekiljeva priviđenja nisu bila ništa drugo do bolesni simptomi, i da su Mojsije i drugi proroci, kad su slušali „glasove" kako im se obraćaju. u stvari patili od halucinacija. Možete da zamislite paniku koja ga je obuze45

Čovek i njegovi simboli

Karl Ghsšav Jung la kada se nešto slično „spontano" dogodilo i njemu samom. Mi smo toliko navikli na prividno racionalnu prirodu svog sveta, da jedva možemo i da zamislimo bilo kakav događaj koji ne može da se objasni zdravim razumom. Primitivan čovek suočen sa šokom takve vrste ne bi posumnjao u svoje zdravlje; on bi pomislio na fetiše, duhove ili bogove. No, ipak, osećanja koja utiču na nas potpuno su ista. U stvari, užasi koji kuljaju iz naše razvijene civilizacije mogu da budu mnogo zloslutniji od onih koje primitivni ljudi pripisuju demonima. Stav savremenog civilizovanog čoveka ponekad me podseća na jednog psihotičnog pacijenta s moje klinike, koji je i sam bio lekar. Jednog jutra upitao sam ga kako je. Odgovorio mi je da se te noći izvanredno proveo dezinfikujući nebesa živinim hloridom, ali da u toku svog temeljnog sanitarnog čišćenja nije naišao ni na jedan jedini trag Boga. Ovde vidimo neurozu ili nešto gore. Umesto Boga, ili „straha od Boga", postoji anksiozna neuroza ili neka vrsta fobije. Osećanje je ostalo isto, ali njegov predmet je promenio svoje ime i prirodu nagore. Sećam se profesora filosofije koji mi se jednom obratio zbog svoje fobije od raka. Patio je od prisilnog uverenja da ima maligni tumor, mada ništa slično nikada nije pronađeno u desetinama rendgenskih snimaka. „Oh, znam ja da nema ničega," govorio bi, „ali bi moglo biti." Šta je stvorilo ovu ideju? Očigledno da je potekla od straha koji nije izazvan svesnom namerom. Ova bolesna misao spopala ga je iznenada i bila je tako snažna da on jednostavno nije mogao da je obuzda. Tom obrazovanom čoveku bilo je mnogo teže da prizna ovako nešto nego što bi bilo jednom primitivnom čoveku da kaže kako ga je spopao neki duh. Zloćudni uticaj zlih duhova je u krajnju ruku prihvatljiva pretpostavka u primitivnoj kulturi, dok je za civilizovanu osobu potresno iskustvo ako prizna da njens nevolje nisu ništa drugo do neslana šala uobrazilje. Primitivna pojava opsednutost nije iščezla; ona je uvek ista. Jedino što se tumači na drugačiji i sablažnjiviji način.

Napravio sam nekoliko ovakvih poređenja između savremenog i primitivnog čoveka. I kao što ću kasnije pokazati, ta poređenja su osnova za razumevanje čovekovih sklonosti ka stvaranju simbola i uloge koju imaju snovi u izražavanju tih sklonosti. Jer mnogi snovi predstavljaju slike i asocijacije koje su slične primitivnim idejama, mitovima i obredima. Frojd je te slike iz snova nazivao „arhaičnim ostacima"; ovaj izraz nameće da su to, u stvari, psihički elementi koji od davnina žive u ljudskom umu. Ovo gledište tipično je za one koji smatraju da je nesvesno tek puki dodatak svesti (ili, slikovitije rečeno, kanta za otpatke koja sakuplja sav otpad iz svesnog uma). Dalje istraživanje navelo me je na razmišljanje da je taj stav neodrživ i da ga treba odbaciti. Otkrio sam da su takve asocijacije i slike sastavni deo nesvesnog i da se mogu uočiti svugde - bez obzira da li je onaj ko sanja obrazovan ili nepismen, pametan ili glup. To ni u kom smislu nisu beživotni i besmisleni „ostaci". One i dalje deluju i naročito su dragocene (kao što pokazuje dr Henderson u jednom kasnijem poglavlju ove knjige) upravo zbog svoje „istorijske" prirode. One prave most između načina na koji svesno izražavamo svoje misli i onog primitivnijeg, življeg i živopisnijeg oblika izražavanja. Taj oblik takođe deluje neposredno na osećanja i emocije. Te „istorijske" asocijacije predstavljaju vezu između racionalnog sveta svesti i sveta nagona. Već sam govorio o zanimljivoj suprotnosti između „kontrolisanih" misli u budnom stanju i bogatstva slika stvorenih u snovima. Sada možete uočiti još jedan razlog zbog koga se razlikuju: budući da smo u svom civilizovanom životu toliko mnogo ideja lišili njihove emotivne energije, mi na njih, u stvari, više ne reagujemo. Takve ideje koristimo u govoru i ponašamo se uobičajeno kada ih neko drugi upotrebi, ali one uopšte ne ostavljaju snažan utisak na nas. Potrebno je nešto više od toga da nas neke stvari pogode dovoljno snažno da nas navedu da promenimo svoj stav i ponašanje. To je ono što radi „jezik snova"; njegov simbolizam ima toliko psi-hičks snsrgije da nas primorava da obratimo pažnju na njega.

46

47

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Jedna gospođa, na primer, bila je poznata po svojim glupim predrasudama i svom tvrdoglavom opiranju svakom razložnom dokazivanju. Čovek je mogao da joj dokazuje nešto vascelu noć, ali bez ikakvog uspeha; ona se na to nije nimalo obazirala. Međutim, njeni snovi su izabrali sasvim drugačiji pristup. Jedne noći sanjala je da se nalazi na nekom važnom društvenom skupu. Domaćica ju je pozdravila rečima: „Divno je što ste mogli da dođete. Ovde su svi vaši prijatelji, čekaju na vas." Domaćica ju je tada povela do vrata i otvorila ih, i gospođa je ušla u štalu s kravama! Jezik ovog sna bio je dovoljno jednostavan da može i budala da ga razume. Ova žena u početku nije htela da prizna smisao sna koji je tako neposredno pogodio njen osećaj sopstvene važnosti; ali njegova poruka je ipak stigla na pravo mesto i nakon nekog vremena ona je morala da je prihvati jer nije mogla a da ne vidi da je to šala na njen račun. Ovakve poruke iz nesvesnog mnogo su značajnije nego što većina ljudi shvata. Mi smo u svom svesnom životu izloženi različitim uticajima. Drugi ljudi nas podstiču ili obeshrabruju, događaji na radnom mestu, ili iz našeg društvenog života, nas uznemiruju. Takve stvari nas zavode i mi sledimo puteve koji ne odgovaraju uvek našoj ličnosti. Bez obzira da li smo svesni njihovog delovanja na našu svest, one je uznemiravaju i ona im je izložena gotovo bez ikakve zaštite. Ovo se naročito događa osobama čiji ekstrovertni um pripisuje svu važnost spoljnim predmetima, ili onima koji gaje osećanje niže vrednosti i sumnje u pogledu svoje najskrivenije ličnosti. Što je veći uticaj predrasuda, grešaka, srantazija i detinjastih želja na svest, to se već postojeći jaz sve više pretva-ra u neurotičnu disocijaciju i vodi ka više ili manje veštačkom životu, veoma udaljenom od zdravih nagona, prirode i istine. Osnovna funkcija snova je da pokuša da povrati naš psihološki sklad, stvarajući materijal koji ponovo, na veoma istančan način, uspostavlja potpunu psihičku ravnotežu. Ja to nazivam komplementarnom (ili kompenzatornom) ulogom snova u našem psihičkom prelamanju. To objašnjava zašto 48

ljudi koji imaju nestvarne ideje, ili suviše visoko mišljenje o sebi, ili oni koji prave veličanstvene planove u potpunom neskladu sa svojim stvarnim mogućnostima, često sanjaju kako lete ili padaju. San nadomešćuje nedostatke njihove ličnosti, a u isto vreme ih upozorava na opasnosti puta kojim se trenutno kreću. Ako se upozorenja zanemare, njihovo mesto mogu da zauzmu stvarne nesreće. Žrtva može da padne niz stepenice ili da doživi automobilsku nesreću. Sećam se čoveka koji je bezizlazno bio umešan u brojne sumnjive poslove. Kao neku vrstu kompenzacije, razvio je gotovo bolesnu strast za opasnim planinarenjem. Pokušavao je „da se izdigne iznad sebe". Jedne noći, u snu je video sebe kako sa vrha neke visoke planine zakoračuje u prazan prostor. Kada mi je ispričao svoj san, odmah sam shvatio da je u opasnosti te sam pokušao da istaknem to upozorenje i da ga ubedim da se obuzda. Čak sam mu rekao da taj san nagoveštava njegovu smrt u planinarskoj nesreći. Bilo je uzaludno. Šest meseci nakon toga, on je „zakoračio u prazninu". Planinarski vodič posmatrao je njega i njegovog prijatelja kako se uz pomoć konopca spuštaju na veoma teškom i opasnom mestu. Prijatelj je pronašao privremeni oslonac za nogu na jednoj izbočini, a čovek čiji sam san ispričao išao je za njim. Onda je iznenada ispustio konopac, po rečima vodiča, „kao da je skočio u prazno". Pao je na svog prijatelja i obojica su odleteli u ambis i poginuli. Drugi tipičan primer jeste slučaj jedne veoma uobražene žene. Ona se danju držala veoma gordo i naduveno, ali je sanjala užasne snove koji su je podsećali na sve moguće nedolične stvari. Kada sam ih otkrio, ona je s gađenjem odbila da ih prizna. Snovi su tada postali preteći i često su se odnosili na njene uobičajene samotne šetnje šumom, na kojima se prepuštala toplim i osećajnim maštarijama. Video sam u kakvoj je opasnosti, ali ona nije htela da sluša moja brojna upozorenja. Ubrzo nakon toga, nju je u šumi divljački napao seksualno nastran čovek; i verovatno bi je ubio da se nisu pojavili neki ljudi koji su čuli njeno zapomaganje. U tome nije bilo nikakve čarolije. Njen san mi je rekao da ta žena potajno žudi za takvom avanturom - isto kao što 49

Čovek i njegovi simboli

Karl Gusišv Jung je i planinar nesvesno tražio zadovoljstvo u pronalasku konačnog izlaza iz svojih neprilika. Nijedno od njih očigledno nije očekivalo tako visoku cenu: ona je završila s nekoliko polomljenih kostiju, a on je platio životom.

Svest pojedinca podložna je različitim uticajima. Jedan od njih je i politička propaganda (francuski plakat za referendum 1962, koji poziva da se glasa „za", a izlepljen je opozicionim „ne"). Ovaj i drugi uticaji mogu da nas zavedu da živimo na način koji ne odgovara našoj individualnoj prirodi; pri čemu nesvesno mora da nadoknadi psihičku neuravnoteženost koja iz toga proizlazi. Eto kako snovi ponekad mogu da najave neke događaje mnogo pre nego što se oni dogods. To nije nužno neko čudo, ili neki vid predviđanja. Mnoge krize u našem životu imaju dugu nesvesnu istoriju. Idemo im u susret korak po korak, nesvesni opasnosti koje se gomilaju. Međutim, ono što svesno ne uspe50

vamo da vidimo, često nasluti naše nesvesno, koje o tome može da nas obavesti putem snova. Na taj način snovi često mogu da nas upozore; ali izgleda da isto tako često oni to i ne čine. Stoga su sumnjive sve pretpostavke o blagonaklonoj ruci koja nas na vreme zadržava. Ili, da budemo određeniji, čini se da blagonaklono posredovanje ponekad pomaže, a ponekad ne. Tajanstvena ruka može čak da usmeri na put u propast; katkad se pokaže da su snovi zamke, ili da izgledaju kao zamke. Oni se ponekad ponašaju poput delfijskog proročišta koje je kralju Krezu reklo da će, ako pređe reku Halis, uništiti veliko kraljevstvo. Tek kada je, nakon prelaska reke, bio potučen do nogu, shvatio je da je proročište govorilo o njegovom kraljevstvu. Ako se bavi snovima, čovek ne može da dopusti sebi da bude bezazlen. Oni se začinju u duhu koji nije sasvim ljudski, koji je pre dah prirode - duh lepe i darežljive, ali i okrutne boginje. Ako hoćemo da okarakterišemo taj duh, sigurno ćemo mu se više približiti u području drevnih mitologija, ili u basnama o praiskonskoj šumi, nego u svesti savremenog čoveka. Ja ne poričem da je razvoj civilizovanog društva doneo velike koristi. Ali ta je korist ostvarena po cenu velikih gubitaka, čije posledice jedva da počinjemo da procenjujemo. Moja poređenja između primitivnih i civilizovanih stanja čoveka delimično imaju za cilj i da odvagnu koliko smo izgubili, a koliko dobili. Primitivan čovek se mnogo više upravljao prema svojim nagonima nego njegovi „racionalni" savremeni potomci, koji su naučili da se „kontrolišu". U tom procesu civilizovanja sve više smo razdvajali našu svest od onih dubljih nagonskih slojeva ljudske psihe, a na kraju čak i od telesne osnove psihičkih pojava. Na svu sreću, nismo izgubili te osnovne nagonske slojeve; oni su i dalje deo nesvesnog, iako mogu da se izraze samo u obliku slika iz snova. Te nagonske pojave - sticajem okolnosti ne možemo ih uvek prepoznati kao takve, jer su simboličkog karaktera igraju važnu ulogu u onome što sam ja nazvao kompenzatornom ulogom snova. Zbog mentalne stabilnosti, pa čak i fiziološkog zdravlja, nesvesno i svesno moraju da budu potpuno povezani i da 51

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung se kreću paralelnim šinama. Ako se odvoje ili „disociraju", nastupa psihološki poremećaj. U tom pogledu, snovi su glavni prenosioci poruka od nagonskih do racionalnih delova ljudskog uma i njihovo tumačenje obogaćuje siromaštvo svesti tako da ona ponovo uči da razume zaboravljeni jezik nagona. Ljudi, naravno, moraju da sumnjaju u tu ulogu, budući da njeni simboli često prolaze neopaženo pa, i neshvaćeno. Razumevanje snova često se u normalnom životu smatra nepotreb-nim. To mogu da potvrdim svojim iskustvom koje sam imao sa jednim primitivnim plemenom u istočnoj Africi. Na moje čućenje, pripadnici tog plemena su tvrdili da nikada ne sanjaju. Međutim, kroz strpljiv, neposredan razgovor sa njima ubrzo sam otkrio da oni sanjaju kao i svi drugi ljudi, ali da su uvereni kako njihovi snovi nemaju nikakvo značenje. „Snovi običnog čoveka ne znače ništa," rekli su mi. Oni su mislili da su važni samo snovi koje sanjaju poglavice i vračevi; takve snove, koji se odnose na blagostanje plemena, veoma su cenili. Jedini problem bio je u tome što su po-glavica i vrač tvrdili da više ne sanjaju smislene snove. Prema njihovim tvrdnjama to traje od kada su Britanci došli u njihovu zemlju. Oblasni namesnik - britanski službenik koji je bio zadužen za njih - preuzeo je ulogu „velikih snova" koji su do tada upravljali ponašanjem plemena. Kada su pripadnici plemena priznali da ipak sanjaju, samo što misle da su ti snovi besmisleni, ličili su na savremenog čoveka koji misli da za njega san nema nikakvo značenje samo zato što ga ne razume. Mećutim, dešava se da čak i civilizovan čovek povremeno primeti kako san koga se možda i ne seća) može da poboljša ili pogorša njegovo raspoloženje. San je „shvaćen", ali samo na potpražni način. A to se obično i dogaća. Samo u retkim prilikama, kada je san posebno upečatljiv, ili se ponavlja u redovnim razmacima, većina ljudi smatra da je san potrebno protumačiti. Dužan sam da ovde upozorim i na neinteligentnu ili nestručnu analizu snova. Ima ljudi čije je duševno stanje toliko neuravnoteženo da tumačenje njihovih snova može biti krajnje opasno; u takvom slučaju nadasve jednostrana svest odsečena je od odgovarajućeg iracionalnog ili „ludog" nes52

vesnog, i te dve strane se ne smeju spajati, a da se prethodno ne preduzmu posebne mere opreza. A uopšteno govoreći, prava je budalaština verovati u gotove priručnike za tumačenje snova, kao da neko može jednostavno kuniti sanovnik i potražiti odrećeni simbol. Nijedan simbol iz snova ne može da se odvoji od pojedinca koji ga sanja, i ne postoji definitivno ili jednostavno tumačenje bilo kog sna. Svaki pojedinac je toliko drugačiji po načinu na koji njegovo nesvesno upotpunjuje ili nadomešćuje njegov svestan um da čovek praktično ne može da bude siguran do koje mere snovi i njihovi simboli uopšte mogu da se klasifikuju. Tačno je da postoje snovi i pojedinačni simboli (ja ih radije nazivam „motivima") koji su tipični i često se pojavljuju. Među takvim motivima su padanje, letenje, proganjanje od strane opasnih životinja ili neprijateljski raspoloženih ljudi, nedovoljna ili besmislena odeća na javnom mestu, žurba ili izgubljenost u masi koja se se valja, borba beskorisnim oružjem ili potpuna bespomoćnost, teško i zamorno trčanje koje ne odvodi nikuda. Tipičan detinjast motiv jeste san u kome postajemo beskrajno majušni ili beskrajno veliki - kao što, na primer, srećemo u knjizi Luisa Kerola (Lewis Caroll) Alisa u zemlji čuda. Ali moram ponovo da napomenem da ove motive treba posmatrati u kontekstu samog sna, nikako kao kodove koji sami sebe objašnjavaju. San koji se redovno ponavlja je pojava vredna pažnje. Ima slučajeva da su ljudi sanjali jedan isti san od detinjstva sve do poznih godina života. Ovakav san je obično pokušaj da se nadomesti neki poseban nedostatak u snivačevom stavu prema životu; ili možda vodi poreklo iz nekog traumatičnog trenutka koji je za sobom ostavio neku specifičnu predrasudu. Ponekad takođe može da predvidi kakav važan događaj u budućnosti. Ja sam godinama sanjao jedan motiv, u kome bih „otkrio" deo moje kuće za koji nisam znao da postoji. Ponekad su to bile odaje u kojima su živeli moji davno počivši roditelji, gde je moj otac, na moje iznenađenje, imao laboratoriju u kojoj je proučavao uporednu anatomiju riba, a moja majka vodila 53

Karl Gustav Jung hotel za sablasne goste. To nepoznato gostinjsko krilo obično je bilo jedna drevna istorijska građevina, davno zaboravljena, ali ipak deo moje nasleđene imovine. U njoj je bio zanimljiv stari nameštaj, a pri kraju tog niza snova otkrio sam i jednu staru biblioteku s meni potpuno nepoznatim knjigama. U poslednjem snu sam konačno otvorio jednu od knjiga i u njoj našao izbor najlepših simboličnih slika. Kada sam se probudio srce mi je lupalo od uzbuđenja. Neko vreme pre no što sam usnio taj poslednji san, bio sam naručio od izvesnog trgovca starim knjigama jednu od klasičnih kompilacija srednjovekovnih alhemičara. U književnosti sam, u stvari, bio naišao na jedan citat za koji sam pomislio da bi možda mogao da bude na neki način povezan sa ranom vizantijskom alhemijom, te sam želeo da to proverim. Nekoliko nedelja pošto što sam usnio san o nepoznatoj knjizi, stigao mi je i paket od knjižara. U njemu se nalazio pergamentni rukopis iz XVI veka. Bio je oslikan zadivljujućim simboličnim slikama koje su me namah podsetile na one iz mog sna. Budući da je ponovno otkriće alhe-mijskih načela postalo važan deo mog pionirskog rada u oblasti psihologije, veoma lako se može razumeti motiv mog sna koji se ponavljao. Kuća je, naravno, bila simbol moje ličnosti i njenog svesnog polja zanimanja; a nepoznati deo je predstavljao najavu novog pol^a zanimanja i istraživanja, o čemu u to vreme moj svesni um nije znao ništa. Od tog trenutka, pre trideset godina, nikada više nisam sanjao taj san.

Na vrhu, dobro poznat primer sna u kome se raste: crtež iz Alise u zemlji čuda (1877) pokazuje kako Alisa raste sve dok sasvim ne ispuni kuću. Ispod, četo tako čest san u kome se leti, na crtežu koji nosi naslov: „Ah, sanjao sam stvari nemoguće" (delo britanskog umetnika iz XIX veka, Vilijama Blejka /William Blake/. 54

Karl Gusišv Jung

Čovek i njegovi simboli Analiza snova

Otpočeo sam ovu raspravu spominjući razliku između znaka i simbola. Znak je uvek manji od pojma koji predstavlja, dok simbol uvek znači nešto više od svog očiglednog i trenutnog smisla. Štaviše, simboli su prirodni i spontani proizvodi. Nikada nijedan genije nije seo s olovkom ili četkicom u ruci i rekao: „E sad ću da izmislim simbol." Niko ne može da uzme neku više ili manje racionalnu misao, do koje je stigao logičkim zaključivanjem ili svesnom namerom, a onda da joj da „simbolički" oblik. Bez obzira na to kakvim maštovitim i raskošnim plaštom čovek može da zaogrne jednu takvu ideju, ona će ipak ostati znak, budući da je vezana za svesnu misao koja stoji iza njega, i neće biti simbol koji nagoveštava nešto još uvek nepoznato. Simboli se u snovima javljaju spontano, jer se snovi dogaćaju i nisu smišljeni; oni su, dakle, glavni izvor čitavog našeg znanja o simbolizmu. Ipak, moram da istaknem da se simboli ne javljaju samo u snovima. Oni se pojavljuju u svim vrstama psihičkih izražavanja. Postoje simboličke misli i osećanja, simbolički postupci i situacije. Često izgleda da čak i neživi predmeti sarađuju sa nesvesnim u stvaranju simboličkih primera. Postoje brojne dokazane priče o časovnicima koji su stali u trenutku smrti njihovog vlasnika; jedna od njih je i priča o časovniku s klatnom u palati Fridriha Velikog u San Susiju. koji je stao kada je car umro. Drugi uobičajeni primeri su ogledala koja se razbijaju, ili slike koje padaju, kada neko umre; ili manja, ali neobjašnjiva, šteta u kući kada neko prolazi kroz emotivnu krizu. Čak i ako skeptici odbijaju da poveruju u ovakve priče, one su uvek prisutne i ponavljaju se, te bi to samo po ssbi trebalo da posluži kao dovoljan dokaz njihove psihološke važnosti. Međutim, ima mnogo simbola (među njima i oni najvažniji) koji po svojoj prirodi i svom poreklu nisu individualni već kolektivni. To su pretežno verske slike, Vernik pretpostavlja da su one božanskog porekla - da su one čoveku otkrivene. Skeptik odlučno tvrdi da su one smišljene. Obojica greše. Tačno je, kao što primećuje skeptik. da su verski simboli 56

i pojmovi vekovima bili predmet pažljive i potpuno svesne obrade. Isto tako je tačno, kao što misli vernik, da je njihovo poreklo obavijeno gustim velovima tajanstvene i daleke prošlosti, tako da izgleda da oni ne potiču od ljudi. No oni su, u stvari, „kolektivne predstave" koje potiču od praiskonskih snova i stvaralačkih fantazija. Kao takve, te slike su nehotična spontana izražavanja, a nikako namerni izumi. Ta činjenica, kao što ću kasnije objasniti, ima neposredan i znatan uticaj na tumačenje snova. Hoću da kažem, ako pretpostavljate da je san simboličan, očigledno je da ćete ga tumačiti drugačije od osobe koja veruje da je glavna pokretačka misao ili emocija već poznata i da je samo „prerušena" u snu. U ovom drugom slučaju, tumačenje snova nema mnogo smisla, jer nalazite samo ono što već znate. Zbog toga sam uvek govorio mojim učenicima: „Naučite što više možete o simbolizmu; a onda sve to zaboravite kada analizirate neki san." Ovaj savet je toliko važan za praktičan rad da sam ga pretvorio u pravilo koje me stalno podseća da nikada ne mogu razumeti nečiji san dovoljno dobro da bih ga ispravno protumačio. Učinio sam to kako bih kontrolisao vlastite asocijacije i reakcije, koje bi u suprotnom mogle da nadjačaju nesigurnosti i kolebanja mog pacijenta. Budući da je za svakog analitičara najvažnije da u toku lečenja što preciznije uhvati pravu poruku sna (tj. onaj doprinos koji nesvesno daje svesnom umu), nadasve je bitno da veoma temeljno istraži sadržaj sna. Dok sam radio sa Frojdom, usnio sam jedan san koji prikazuje ovo stanovište. Sanjao sam da se nalazim kod „svoje kuće", po svoj prilici na prvom spratu, u udobnoj, prijatnoj dnevnoj sobi nameštenoj u stilu XVIII veka. Bio sam začuđen jer nikada ranije nisam video tu sobu, te sam počeo da se pitam kako izgleda prizemlje. Sišao sam niz stepenice i otkrio da je mesto prilično mračno, zidovi su bili obloženi drvetom, a nameštaj masivan, iz XVI veka, čak i stariji. Moje iznenađenje i radoznalost su rasli. Poželeo sam da vidim i druge prostorije u kući. Tako sam sišao u podrum, gde sam naišao na vrata što su se otvarala prema kamenim stepenicama koje su vodile u prostranu nadsvođenu odaju. Pod je bio 57

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung načinjen od velikih kamenih ploča, a zidovi su izgledali veoma stari. Zagledao sam malter i otkrio da je pomešan sa krhotinama cigle. Zidovi su očigledno bili iz rimskog doba. Bio sam sve uzbuđeniji. U jednom uglu spazio sam gvozdeni prsten na kamenoj ploči. Podigao sam ploču i ugledao još jedne uske stepenice koje su vodile u nekakvu pećinu. Pećina je izgledala poput praistorijske grobnice, u njoj su bile dve lobanje, nešto kostiju i razbijeni komadići grnčarije. Tada sam se probudio. Da je Frojd, kada je analizirao ovaj san, pratio moj metod istraživanja njegovih siecifičnih asocijacija i njegovog konteksta, bio bi čuo jednu dalekosežniju priču. Ali bojim se da bi je on odbacio kao puki pokušaj bežanja od problema koji je zapravo bio njegov vlastiti. San je, u stvari, kratki pregled mog života, odnosno razvoja mog uma. Odrastao sam u kući staroj 200 godina, naš nameštaj sastojao se uglavnom od komada starih oko 300 godina, a što se tiče uma, moj najveći duhovni doživljaj bilo je proučavanje Kantove (Kant) i Šopenhaurove (Shopenhauer) filosofije. Velika novost toga doba bilo je delo Čarlsa Darvina (Charles Darwin). Nešto malo pre toga, ja sam živeo sa srednjovekovnim načelima mojih roditelja koji su smatrali da svetom i čovekom još uvek vladaju božanska svemoć i proviđenje. Taj svet je postao staromodan i zastareo. Moja hrišćanska vera postala je relativna zbog susreta sa istočnim religijama i grčkom filosofijom. Zbog toga je prizmelje bilo tako mrtvo, mračno i očigledno nenastanjeno. Moje tadašnje zanimanje za istoriju razvilo se iz prvobitne zaokupljenosti uporednom anatomijom i paleontologijom dok sam radio kao asistent na Institutu za Anatomiju. Privlačile su ms kosti ljudskih fosila, posebno neandertalca, o kome se mnogo raspravljalo, kao i još spornija lobanja Diboaovog (Dubois) pitekantropusa. U stvari, to su bile prave asocijacije vezane za moj san, ali nisam se usudio da Frojdu spomenem nikakve lobanje, kosture ili leševe. jer sam znao da nije baš previše naklonjen toj temi. On je gajio čudnu ideju da sam mu ja predvidso ranu smrt. To je zaključio na osnovu činjenice što sam pokazao veliko zani-

manje za balsamovana tela u takozvanom Blajkeleru (Bleikeller) u Bremenu, koji smo zajedno posetili 1909. na putovanju do luke iz koje smo kretali za Ameriku. Zbog toga sam se snebivao da iznesem svoje misli, jer sam preko jednog nedavnog iskustva bio duboko pogođen gotovo nepremostivim jazom između Frojdovog i mog duhovnog stanovišta i porekla. Plašio sam se da ću izgubiti njegovo prijateljstvo ako mu otvorim vrata svog unutrašnjeg sveta jer bi on njemu, slutio sam, izgledao veoma čudno. Osećajući veliku nesigurnost u pogledu moje vlastite psihologije, ja sam mu bezmalo automatski izrekao laž o mojim „slobodnim asocijacijama“ kako ne bih morao da ga upoznajem sa svojom sasvim ličnom i potpuno različitom konstitucijom, što bi, priznajem, bio nemoguć zadatak. Moram da se izvinim zbog ove poduže priče o neprilici u koju sam dospeo ispričavši Frojdu svoj san. No, to je odličan primer za one poteškoće sa kojima možemo da se sretnemo u toku prave analize snova. Veoma mnogo stvari zavisi od ličnih razlika između analitičara i pacijenta. Ubrzo sam shvatio da Frojd traga za nekom mojom nedoličnom željom. Zato sam pokušao da mu nagovestim da se lobanje koje sam sanjao možda odnose na neke članove moje porodice, čiju bih smrt, iz određenog razloga, mogao da želim. On se s tim složio, ali ja nisam bio zadovoljan takvim „lažnim" rešenjem. Dok sam pokušavao da pronađem prikladan odgovor na Frojdova pitanja, iznenada me je zbunila intuitivna spoznaja o ulozi koju subjektivni faktor igra u psihološkom razumevanju. Ona je bila toliko snažna da sam neprestano razmišljao kako da se izvučem iz tog zapetljanog klubeta, i izabrao sam onaj lakši put govoreći neistinu. To nije bilo ni lspo ni moralno priheatljivo, ali bih se u suprotnom neizbežno sukobio sa Frojdom - a to nisam želeo iz mnogo razloga. Ja sam, u stvari, iznenada i nadasve neočekivano uvideo da je moj san označavao mene, moj život i moj svet, čitavu moju stvarnost nasuprot teoretskoj strukturi koju je podigao drugi, tuđi um zbog svojih ličnih razloga i ciljeva. To nije bio Frojdov san, već moj: i iznenada mi je sinulo šta moj san znači. 59

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung Ovaj sukob prikazuje veoma važnu stvar kod analizs snova. Ne radi se toliko o tehnici koju možemo naučiti i primeniti u skladu sa pravilima, koliko o dijalektičkom razgovoru između dve ličnosti. Ako se shvata samo kao mehanička tehnika, onda se gubi individualna psihička ličnost onoga ko sanja, a terapeutski problem se svodi na jednostavno pitanje: koja će od dve osobe - analitičar ili onaj ko sanja - nadvaladati onu drugu? Upravo zato sam i napustio terapiju hipnozom, jer nisam želeo da svoju volju namećem drugima. Želeo sam da procesi lečenja izrastaju iz pacijentove vlastite ličnosti, a ne iz mojih sugestija koje bi imale samo prolazni učinak. Bio mi je cilj da zaštitim i očuvam dostojanstvo i slobodu svog pacijenta, kako bi on živeo svoj život u skladu sa vlastitim željama. U tom razgovoru sa Frojdom prvi put sam shvatio da pre no što stvorimo opšte teorije o čoveku i njegovoj psihi, treba prvo da naučimo mnogo više o stvarnom ljudskom biću kojim se moramo baviti. Pojedinac je jedina stvarnost. Što se više udaljavamo od pojedinca prema apstraktnim idejama o homo sapiensu, mnogo je verovatnije da ćemo pogrešiti. U ovom dobu društvenih preokreta i brzih iromena, poželjno je daleko veće znanje o individualnom ljudskom biću nego što ga mi, u stvari, imamo, jer toliko toga zavisi od njegovih ličnih mentalnih i moralnih kvaliteta. Ako hoćemo da sagledamo stvari u njihovoj pravoj perspektivi, potrebno je da razumemo čovekovu prošlost isto onoliko koliko i njegovu sadašnjost. Zbog toga je razumevanje mitova i simbola izuzetno važno. Problem tipova U svim drugim granama nauke dozvoljena je primena hipoteze na bezlični subjekat. Psihologija vas, međutim, nezaobilazno suočava sa živim odnosima između dva pojedinca, od kojih nijednog ne možete lišiti njegove subjektivne ličnosti niti ga zaista depersonalizovati na bilo koji drugi način. Analitičar i njegov pacijent započinju razgovor tako što se najpre slože da će odabrani problem razmatrati na bezličan i objektivan način; ali čim se u to upuste, njihove ličnosti se u celosti uključuju u razgovor koji vode. U tom trenutku, dalji napredak je moguć samo ako im pođe za rukom da postignu uzajamni sporazum. 60

Da li možemo doći do bilo kakve objektivne procene konačnog rezultata? Naravno, ali samo ako uporedimo naše zaključke i standarde koji uopšteno važe u društvenoj sredini kojoj ti pojedinci pripadaju. Čak i tada moramo uzeti u obzir duševnu ravnotežu (ili „zdravlje") datog pojedinca. Jer rezultat ne može da bude potpuno kolektivno izjednačavanje pojedinca kako bismo ga prilagodili „normama" njegovog društva. To bi dovelo do najneprirodnijeg stanja. Zdravo i normalno društvo je ono u kome se ljudi obično ne slažu, jer je opšte slaganje relativno retko izvan područja nagonskih ljudskih osobina. Neslaganje deluje kao sredstvo mentalnog života u društvu, ali ono nije cilj; slaganje je jednako važno. Pošto psihologija u osnovi zavisi od uravnoteženih suprotnosti, nijedan sud kod koga nije razmatrana njegova suprotnost ne može da se smatra konačnim. Razlog za ovako nešto leži u tome da ne postoji stanovište iznad ili izvan psihologije koje bi nam omogućilo da stvorimo konačan sud o tome šta je psiha. Uprkos činjenici da snovi zahtevaju pojedinačno razmatranje, potrebna su neka uopštavanja kako bi se klasifikovala i razjasnila građa koju psiholog sakuplja proučavajući više pojedinaca. Bilo bi očigledno nemoguće da formulišemo bilo koju psihološku teoriju, ili da je predajemo, opisujući veliki broj zasebnih slučajeva, a da se pri tom ne potrudimo da vidimo šta im je zajedničko i u čemu se razlikuju. Svako opšte obeležje može da se upotrebi kao osnova. Na primer, moguće je napraviti relativno jednostavnu razliku između pojedinaca koji su „ekstravertni" tipovi ličnosti i onih koji su „introvertni". Ovo je samo jedno od mnogih mogućih uopštavanja, ali ono omogućava da odmah uočimo poteškoće koje mogu nastati ukoliko bi analitičar slučajno pripadao jednom tipu a pacijent drugom. Budući da svaka dublja analiza snova vodi ka suprotstavljanju dva pojedinca, očigledno je da će mnogo zavisiti od toga da li su tipovi njihovih stavova jednaki nuli nisu. Ukoliko obojica pripadaju istom tipu, oni mogu veoma dugo i lepo da sarađuju. Međutim, ako je jedan ekstravertan a drugi introvertan, njihovi različiti i suprotni stavovi mogu odmah da se sukobe, naročito kada nisu svssni vlastitog psihološkog tipa. ili kada su uvereni da je njihov tip jedini pravi tip. 61

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung Ekstravertni će, na primer, izabrati gledište većine; introvertni će ga odbaciti jednostavno zato što je u modi. Do ovakvog nesporazuma dolazi se veoma lako, jer ono što je vredno za jednog nije i za onog drugog. Frojd je, na primer, tumačio introvertni tip kao čoveka bolesno zaokupljenog samim sobom. Međutim, samoispitivanje i poznavanje sebe mogu isto tako biti veoma korisni i važni. ■ Mozak" mu brzo radi ■ Svoj slučaj obrazlaže bez greške.

Poznaje sve činjenice.\ S lakoćom obara svako _' . moje stanovište.

,' Ah! Završio je i sada čeka da mu \ ' promucam neki jadan \ protivargument. ,'

TI, ODVRATNI

smrdljivi PRLJAVI PACOVE!

Prilikom tumačenja snova neophodno je da se takve psihološke razlike uzmu u obzir. Ne sme se pretpostavljati da je analitičar natčovek, samo zato što je lekar koji je savladao psihološku teoriju i odgovarajuću tehniku. On jedino može da zamišlja da je nadmoćan utoliko što pretpostavlja da su njegova teorija i tehnika apsolutne istine koje mogu da obuhvate celovitu ljudsku psihu. Budući da je ovakva pretpostavka više nego sumnjiva, on ne može biti zaista siguran u nju. Zbog toga će ga obuzeti potajne sumnje ako ljudskoj celovitosti svog pacijenta suirotstavi teoriju ili tehniku (što je samo hipoteza ili pokušaj) umesto vlastitu živu celovitost. Celovita analitičareva ličnost jedini je prikladan ekvivalent ličnosti njegovog pacijenta. Psihološko iskustvo i znanje nisu ništa drugo do neznatna prednost za analitičara. Oni mu ne pomažu da ostane po strani u toj borbi, u toku koje dolazi u situaciju da mora da bude testiran isto koliko i njegov pacijent. Zbog toga je veoma važno znati da li su njihove ličnosti harmonične, u sukobu ili se dopunjuju. Eketraverzija i introverzija samo su dve od mnogobrojnih osobenosti ljudskog ponašanja. Međutim, one su često prilično očigledne i lako prepoznatljive. Ako proučavamo ekstravertne pojedince, na primer, ubrzo ćemo otkriti da se oni međusobno razlikuju u mnogim stvarima i da je, stoga, ekstravertnost površan i suviše uopšten kriterijum da bi mogao da bude zaista karakterističan. Zbog toga sam pre mnogo godina pokušao da pronađem još neke osnovns osobenosti - one koje mogu da pomognu da se nairavi nekakav red u naizgled bszbrojnim varijantama ljudske individualnosti. Uvek sam bio zadivljen činjenicom da postoji iznenađujući broj ljudi koji nikada ne koriste svoj um, ako to mogu da izbegnu, i isto toliki broj onih koji koriste svoj um, ali na neverovatno glupav način. Takođe sam bio iznenađen kada sam otkrio da mnogi inteligentni i veoma prisebni ljudi žive (koliko je moglo da se zaključi) kao da nikada nisu naučili da koriste svoje čulne organe: nisu videli stvari koje im stoje pred očima, nisu čuli reči koje im odzvanjaju u ušima, niti su primećivali bilo šta od onoga što su

Siguran ekstrovertni tip nadvladavai povučenog introvertnog tipa na karikaturi Žila Fajfera (Jules Feiffer). Ovi jungovski termini za ljudske „tipove" nisu dogmatski. 62

63

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung dodirivali ili kušali. Neki su živeli nesvesni stanja svog vlastitog tela. Ima i onih koji su izgledali kao da žive u nadasve čudnom stanju svesti, kao da je stanje u koje su došli konačno, bez mogućnosti promene, ili kao da su svet i psiha statični i kao da će zauvek ostati takvi. Izgledali su lišeni svake imaginacije, a zavisili su u potpunosti i isključivo od svojih čulnih opažanja. U njihovom svetu nije bilo dobrih prilika i mogućnosti, a u njihovom „danas" nije postojalo stvarno „sutra". Budućnost je bila samo ponavljanje prošlosti. Ovde pokušavam da čitaocu ukratko predstavim svoje prve utiske kada sam počeo da posmatram ljude koje sam sretao. Međutim. ubrzo mi je postalo jasno da su ljudi koji su koristili svoj um. oni koji su mislili - tj. koji su primenjivali svoju intelektualnu sposobnost dok su pokušavali da ss prilagode ljudima i okolnostima. A jednako inteligentni ljudi koji nisu mislili bili su oni koji su svoj put tražili i nalazili pomoću osećanja. „Osećanje" je reč koja zahteva izvesno objašnjenje. Na primer, govorimo o „osećanju" kada je u pitanju „sentiment" (što odgovara francuskoj reči sentiment). Ali istu reč koristimo i za izražavanje mišljenja; na primer, saopštenje iz Bele kuće može da počne rečima: „Predsednik oseća..." Osim toga, ovu reč možemo upotrebiti za izražavanje intuicije: „Imao sam osećanje kao da..." Kada ja koristim reč „osećanje" nasuprot reči „mišljenje", mislim na sud o vrednosti - na primer, prihvatljiv ili neprihvatljiv, dobar ili loš, i td. Prema ovoj desriniciji ossćanje nije emocija (koja je, kao što reč kaže, nenamerna). Po mom shvatanju, osećanje je (poput mišljenja) racionalna (tj. naredbena) funkcija. dok je intuicija iracionalna (tj. opažajna) funkcija. Utoliko što je intuicija „slutnja", ona nije posledica namernog čina već je pre nenamerni događaj koji zavisi od različitih spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti, a ne od čina rasuđivanja. Intuicija je više nalik čulnom opažanju, koje je takođe iracionalan događaj utoliko što uglavnom zavisi od objektivnih nadražaja, koji svoje postojanje duguju fizičkim a ne duševnim uzrocima.

Ova četiri funkcionalna tipa odgovaraju očiglednim sredstvima pomoću kojih se svest orijentiše prema iskustvu. Oset (tj. čulno opažanje, senzitivitet) govori vam da nešto postoji; mišljenje vam govori šta je to; osećanje vam govori da li je to prihvaljivo ili ne; a intuicija vam govori odakle to dolazi i kuda ide. Čitalac treba da shvati da su ova četiri kriterijuma za tipove ljudskog ponašanja samo četiri među mnogim drugim stanovištima, kao što su moć volje, temperament, imaginacija, pamćenje, itd. U njima ne postoji ništa dogmatično, ali ih njihova osnovna priroda preporučuje kao odgovarajuće kriterijume za klasifikaciju. Ja smatram da su od velike pomoći posebno kada treba da objasnim roditelje deci i muževe ženama, i obratno. Takođe su korisni za razumevanje vlastitih predrasuda. Prema tome, ako hoćete da razumete nečiji san, morate da žrtvujete svoje sklonosti i da potisnete vlastite predrasude. To nije ni lako ni prijatno, jer zahteva moralni napor koji nije po svačijem ukusu. Međutim, ako se analitičar ne potrudi da kritikuje vlastito stanovište i da prizna njegovu relativnost, on neće dobiti prava obaveštenja o svom pacijentu, niti će dovoljno upoznati njegov um. Analitičar očekuje od svog pacijenta barem da sasluša njegovo mišljenje i da ga shvati ozbiljno, te pacijentu treba priznati to isto pravo. Iako je takav odnos neophodan za razumevanje uopšte, te je stoga očigledno nužan, moramo neprestano da se podseća-mo da je u terapiji mnogo važnije da pacijent razume nego da se zadovolje teorijska očekivanja analitičara. Pacijentov otpor prema analitičarevom tumačenju nije uvek pogrešan; to je pre siguran znak da nešto ne „štima". Ili nacijent još nije stigao do tačke da razume, ili tumačenje ne odgovara. Kada se trudimo da protumačimo simbole nečijeg sna. gotovo nas uvek poremeti naša sklonost da neizbežne rupe u našem razumevanju popunjavamo projekcijom - tj. pretpostavkom da je ono što analitičar opaža i misli isto što opaža i misli snivač. Da bih prevazišao ovaj izvor greške, ja sam uvek naglašavao da je veoma važno držati se konteksta odrs-

64

65

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung đenog sna i isključiti sve teorijske pretpostavke o snovima uopšte - osim hipoteze da snovi na neki način imaju smisla. Iz svega što sam rekao do sada, sasvim se jasno vidi da nismo u mogućnosti da postavimo nikakva opšta pravila za tumačenje snova. Kada sam ranije rekao da izgleda da je sveobuhvatna funkcija snova nadoknađivanje (kompenzacija) nedostataka ili poremećaja svesnog uma, hteo sam reći da je ova tvrdnja otvorila vrata nadasve obećavajućem pristupu prirodi određenih snova. U nekoliko slučajeva možete videti kako se ta funkcija jasno ispoljava. Jedan od mojih pacijenata imao je veoma visoko mišljenje o sebi i nije bio svestan da gotovo sve svoje poznanike razdražuje svojom umišljenom superiornošću. Obratio mi se zbog sna u kojem je video pijanu skitnicu kako se valja u jarku - znak koji ga je samo podstaknuo da kaže: „Strašno je kako nisko čovek može da padne." Bilo je očigledno da je neprijatna priroda sna u najmanju ruku pokušaj da se priguši njegovo naduvano mišljenje o vlastitoj vrednosti. Međutim, bilo je u njemu i nešto više od toga. Ispostavilo se da je njegov brat poremećeni alkoholičar. San je osim toga otkrio da je njegovo superiorno ponašanje nadoknađivalo brata, u oba smisla, i kao spoljni i kao unutrašnji lik. Sećam se još jednog slučaja. Neka žena, veoma ponosna na svoje inteligentno razumevanje psihologije, stalno je sanjala snove o jednoj drugoj ženi. Kada je na javi upoznala tu ženu, nije joj se dopala i smatrala ju je ispraznom i nepoštenom intrigantkinjom. Ali u njenim snovima ta žena se pojavljivala gotovo kao sestra, bila je srdačna i mila. Moja pacijentkinja nije mogla da shvati zašto sanja tako lepo o osobi koju ne voli. Ali ti snovi su pokušavali da joj prenesu ideju da je ona sama „zasenjena" nesvesnim likom koji liči na onu drugu ženu. Za moju pacijentkinju, koja ima veoma jasne predstave o vlastitoj ličnosti, bilo je teško da shvati da joj je san govorio o njenom vlastitom kompleksu moći i njenim skrivenim motivacijama - o nesvesnim uticajima koji su više nego jedanput doveli do neprijatnih svađa sa prijateljicama. Pri čemu je ona za te svađe uvek krivila druge, a nikada sebe. 66

Ipak, nije pravilo da mi previđamo, zanemarujemo i potiskujemo samo onu „mračnu" stranu naše ličnosti. Isto to možemo učiniti i sa našim pozitivnim kvalitetima. Pada mi na pamet primer jednog naizgled skromnog i povučenog mladića, veoma uljudnog ponašanja. Uvek je izgledao zadovoljan mestom u pozadini, ali je diskretno uvek nastojao da bude prisutan. Kada bi ga zamolili da govori, izložio bi svoje mišljenje, koje je svedočilo o dobroj upućenosti, ali ga nikada nije nametao. Međutim, katkad bi pomenuo da bi data stvar mogla da bude obrađena mnogo bolje, na višem nivou (mada nikada nije objasnio kako). Međutim, on je u svojim snovima neprestano sretao velike istorijske ličnosti kao što su Napoleon i Aleksandar Veliki. Ti snovi su jasno nadoknađivali kompleks niže vrednosti. Ali oni su imali i drugi smisao. Kakav li sam ja to čovek, pitao je san, da me posećuju takvi velikani? U tom pogledu, snovi su ukazivali na potajnu megalomaniju, koja je ublažavala mladićevo osećanje niže vrednosti. Ova nesvesna misao o veličini odvajala ga je od stvarnosti njegovog okruženja i omogućavala mu da ne učestvuje u obavezama koje bi za druge bile zapovest. On nije imao potrebu da dokaže - ni sebi ni drugima - da je njegova nadmoćna ocena zasnovana na nadmoćnoj vrednosti. U stvari, on je nesvesno igrao nezdravu igru, a snovi su pokušavali da je iznesu na nivo svesti na jedan čudno dvosmislen način. Drugovanje sa Napoleonom i prisni razgovori sa Aleksandrom Velikim svojevrsne su fantazije koje stvara kompleks niže vrednosti. Ali zašto san, pitamo se, nije mogao da bude otvoren i direktan u tom pogledu i da kaže šta je imao da kaže, bez dvosmislenosti? Mnogo puta su mi postavljali to pitanje, a i sam sam ga postavljao. Često me iznenađuje mučan način na koji snovi kao da nastoje da izbegnu neko određeno obaveštenje, odnosno da preskoče neki odlučujući momenat. Frojd je tvrdio da postoji posebna funkcija psihe, koju je on nazivao „cenzorom". Prema njegovom mišljenju, ona izokreće slike sna i čini ih neprepoznatljivim i varljivim kako bi usnulu svest obmanula u pogledu stvarnog sadržaja sna. Skrivajući kritičnu misao 67

Čovek i njegovi simboli

Karl Gusišv Jung od onoga ko sanja, „cenzor" štiti njegov san od šoka neprijatnih sećanja. Ja sam, ipak, veoma sumnjičav po pitanju teorije da je san čuvar spavanja; dešava se da snovi isto tako često remete spavanje. Pre se može reći da približavanje svesti „briše" potpražni sadržaj psihe. Potpražno stanje zadržava ideje i slike na mnogo nižem nivou napona nego u svesti. U potpražnom stanju one gube jasnoću definicije; odnosi među njima nisu toliko dosledni već liče na veoma neodređen način, manje su racionalni, a samim tim i „nerazumljiviji". Ovo se može primetiti kod svih stanja sličnih snu, bilo da su izazvana umorom, groznicom ili trovanjem. Međutim, ako neki događaj podari jednoj od tih slika veći napon, ona postaje manje potpražna i, kako se približava pragu svesti, sve oštrije definisana. Na osnovu ove činjenice možemo razumeti zašto se snovi često izražavaju u obliku analogija, zašto slika iz jednog sna sklizne u drugi i zašto izgleda da za njih ne važe ni logika ni vremenska skala našeg budnog života. Oblik koji poprimaju snovi prirodan je za nesvesno zato što se materijal iz kojeg nastaju zadržava u potpražnom stanju upravo na taj način. Snovi ne čuvaju spavanje od onoga što je Frojd nazvao „neusklađenom željom". Ono što on naziva „prikrivanjem" zapravo je oblik koji svi nagoni prirodno poprimaju u nesvesnom. Prema tome, san ne može da stvori jasnu misao. A ako iočinje da je stvara, prestaje da bude san jer prelazi prag svesti. Zbog toga izgleda da snovi preskaču one glavne momente koji su najvažniji za svestan um i da radije izražavaju „ivicu svesti", poput bledunjavog sjaja zvezda za vreme potiunog pomračenja sunca. Trebalo bi da shvatimo da su simboli snova u najvećem delu izrazi psihe koja se nalazi izvan kontrole svesnog uma. Smisao i svrsishodnost nisu privilegije uma; one delaju u čitavoj živoj prirodi. U principu nema nikakve razlike između organskog i psihičkog razvoja. Kao što biljka stvara svoj cvet, tako i psiha stvara svoje simbole. Svaki san je dokaz tog procesa. 68

I tako, putem snova (uz pomoć svih vrsta intuicija, nadra-žaja i drugih spontanih događaja) nagonske snage utiču na aktivnost svesti. Da li je taj uticaj dobar ili loš zavisi od stvarnog sadržaja nesvesnog. Ako sadrži previše stvari koje bi normalno morale da budu svesne, tada njegovo delovanje postaje izopačeno i pristrasno; pojavljuju se motivi koji se ne zasnivaju na istinskim nagonima, već duguju svoje postojanje i psihičku važnost činjenici da su dospeli u nssvesno zbog potiskivanja ili zanemarivanja. Oni prekrivaju normalnu nesvesnu psihu i izobličuju njenu prirodnu težnju da izrazi osnovne simbole i motive. Zato je veoma razumno da psihoanalitičar koji pred sobom ima slučaj duševnog poremećaja, odmah na početku izvuče iz svog pacijenta više ili manje dobrovoljnu ispovest i saznanje o svemu onome što je pacijentu neprijatno ili čega se boji. To liči na znatno starije crkveno ispovedanje, koje je na mnogo načina prethodilo savremenim psihološkim tehnikama. To je barem opšte pravilo. U praksi, međutim, može da se dogodi i obrnuto; prejaka osećanja niže vrednosti ili ozbiljne slabosti mogu pacijentu veoma da otežaju, čak onemoguće, suočavanje sa novim dokazom svog nedostatka. Tako da sam često smatrao da je mudro da otpočnem terapiju iznoseći pacijentu pozitivne stavove; to stvara veoma koristan osećaj sigurnosti u trenutku kada se suočava sa mnogo bolnijim spoznajama. Uzmite kao primer san o „ličnom uznošenju" u kome neko, na primer, pije čaj sa engleskom kraljicom, ili prisno razgovara sa papom. Ako onaj ko sanja nije šizofrenik, praktično tumačenje tog simbola veoma mnogo zavisi od njegovog trenutnog stanja uma - tj. od stanja njegovog ega. Ako onaj ko sanja precenjuje svoju vrednost, lako će se pokazati (pomoću materijala stvorenog na osnovu asocijacija ideja) kako su njegove namere neprilične i detinjaste i u kojoj meri one potiču od infantilne želje da bude jednak svojim roditeljima ili čak nadmoćniji od njih. Ali ako je u pitanju slučaj inferiornosti, gde je sveprožimajuće osećanje bezvrednosti već nadvladalo sve pozitivne vidove pacijentove ličnosti, onda bi bilo sasvim pogrešno da ga još više utučemo poka69

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung zujući mu kako je detinjast, smešan ili čak nastran. To bi okrutno povećalo njegovu inferiornost. i izazvalo bi nepoželjan i sasvim nspotreban otpor prema lečenju. Ne postoji terapeutska tehnika ili doktrina koja se može uopšteno primenjivati, budući da je u svakom konkretnom slučaju, koji lekar prihvati da leči, u pitanju pojedinac u specifičnom stanju. Sećam se pacijenta koga sam morao da lsčim čitavih devet godina. Viđao sam ga samo nekoliko nedelja godišnje, budući da je živeo u inostranstvu. Od samog iočetka znao sam u čemu je njegov pravi problem, ali sam takođe shvatio da je on svaki i najmanji pokušaj približavanja istini dočekivao žestokom odbrambenom reakcijom koja je pretila potiunim raskidom između nas. Svidelo se to meni ili ne, morao sam da dam sve od sebe da sačuvam naš odnos i da pratim njegovo skretanje, koje je njegov san podržavao i koje je naš razgovor odvelo daleko od korena njegove neuroze. Toliko smo se udaljili da sam često sebe prekorevao zato što odvodim pacijenta s pravog puta. Jedino što me je sprečilo da mu grubo saopštim istinu, bila je činjenica da se njegovo stanje polako ali očigledno popravljalo. Međutim, kada smo zakoračili u desetu godinu, pacijent je izjavio da je izlečen i da se oslobodio svih svojih simptoma. Bio sam iznenađen, zato što je teoretski njegovo stanje neizlečivo. Primetivši moje čuđenje, on se nasmejao i rekao (ukratko): „A pre svega želim da Vam zahvalim na vašoj neiscrpnoj taktičnosti i strpljenju koji su mi pomogli da prevaziđem bolni uzrok svoje neuroze. Sada sam spreman da vam kažem sve o tome. Da sam bio u stanju da Vam otvoreno o tome govorim. ja bih Vam to rekao još pri našem prvom susretu. Ali to bi ugrozilo naš odnos. I gde bih onda ja bio? Moralno bih bio propao. Tokom deset godina naučio sam da Vam verujem; a kako je moje poverenje raslo, tako se i moje stanje poiravljalo. I to zato što sam za vreme tog sporog procesa povratio vsru u sebe. Sada sam dovol,no snažan da razgovaram o problemu koji me je uništavao." Zatim je s razarajućom iskrenošću izneo svoj problem, koji mi je pokazao zašto je terapija morala da ide tim posebnim putem. Prvobitni šok bio je toliki da on sam nije 70

bio u stanju da se suoči sa njim. Bila mu je potrebna tuđa pomoć, i zadatak terapije bio je da polako uspostavi poverenje, a ne da dokazuje neke kliničke teorije. Na ovakvim slučajevima naučio sam da svoj metod prilagođavam potrebama pojedinačnih pacijenata, a nikako da se prepuštam opštim teorijskim stavovima koji ne bi mogli da se primene u posebnim slučajevima. Znanje o ljudskoj prirodi koje sam stekao u toku 60 godina praktičnog iskustva naučilo me je da svaki slučaj smatram potpuno novim i da za njega, pre svega, moram da pronađem individualni pristup. Katkada nisam oklevao ni da se prepustim lažljivom proučavanju događaja i fantazija iz detinjstva; nekada sam, pak, počinjao s vrha, mada je to značilo da se vinem pravo u najmaglovitije metafizičke spekulacije. Treba samo da se nauči jezik pojedinačnog pacijenta i da se prati tapkanje njegovog nesvesnog prema svetlu. Neki slučajevi zahtevaju prvi metod, a neki, opet, ovaj drugi. Ovo je pogotovo tačno kada pokušavamo da protumačimo simbole. Dva različita čoveka mogu da sanjaju bezmalo potpuno isti san. (Ovo je, što se brzo otkrije u kliničkom iskustvu, češće nego što laik može da misli.) Ali, ako je, na primer, jedan pacijent mlad a drugi star, problem koji ih uznemirava je, u zavisnosti od toga, različit i očigledno je da bi bilo besmisleno da oba sna tumačimo na isti način. Primer koji mi pada na pamet je san o grupi mladića koji jašu preko širokog polja. Osoba koja sanja nalazi se na čelu grupe i preskače jarak pun vode, ne obazirući se na opasnost. Ostali završavaju u jarku. Mladić koji mi je prvi ispričao ovaj san bio je oprezan, introvertan tip. Ali isti takav san ispričao mi je i jedan starac odvažnog karaktera, koji je živeo aktivnim i preduzetnim životom. U vreme kada je sanjao ovaj san. on je bio nepokretan i zadavao je velike muke svom doktoru i svojoj bolničarki; time što se nije pridržavao lskarskih saveta, samo je, u stvari, sebe ugrožavao. Bilo mi je jasno da je ovaj san mlađem čoveku govorio šta šreba da radi. Ali je starijem govorio o onome šta još uvek radi. I dok je ovaj san ohrabrivao mladog, neodlučnog 71

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

čoveka, starijem takvo ohrabrenje nije bilo potrebno; preduzetni duh koji je još uvek lepršao u njemu bio je, u stvari, njegov najveći problem. Ovo pokazuje kako tumačenje snova i simbola u velikoj meri zavisi od individualnih prilika onoga ko sanja i od stanja njegovog duha. Arhetip u simbolizmu snova Već sam napomenuo da snovi služe svrsi kompenzacije. Ova pretpostavka znači da je san normalna psihička pojava koja u svest prenosi nesvesne reakcije ili spontane nagone. Mnogi snovi mogu da se protumače uz pomoć onoga ko sanja, jer on pruža i asocijacije i kontekst slika iz sna pomoću kojih možemo sagledati sve njegove aspekte. Ovaj metod je prikladan za sve obične slučajeve, kao što su oni kad vam rođak, prijatelj ili pacijent ispriča san više ili manje u toku razgovora. Ali kada su u pitanju opsesivno sanjanje ili izuzetno emotivni snovi, lične asocijacije koje stvara onaj ko sanja obično nisu dovoljne za uspešno tumačenje. U takvim slučajevima moramo da uzmemo u obzir činjenicu (koju je Frojd prvi zapazio i objašnjavao) da se u snu često javljaju elementi koji nisu individualni i koji ne mogu da potiču iz pacijentovog ličnog iskustva. Frojd je te elemente, kao što sam ranije pomenuo, nazvao „arhaičnim ostacima" - to su duševni oblici čije se prisustvo ne može objasniti ničim u životu pojedinca i koji su izgleda iskonska, urođena i nasleđena obličja ljudskog uma. Baš kao što ljudsko telo predstavlja čitav muzej organa, od kojih svaki ima dugu razvojnu istoriju, možemo očekivati da je i um organizovan na sličan način. On ne može da bude bez istorije u većoj meri nego što je to telo u kome postoji. Pri čemu pod „istorijom" ne smatram činjenicu da se um sam izgrađuje svesnim obraćanjem prošlosti preko jezika i drugih kulturnih tradicija. Mislim na biološki, praistorijski i nesvestan razvoj uma kod arhaičnog čovek, čija je psiha još uvek bliska životinjskoj. Ta bezmerno stara psiha obrazuje osnovu našeg uma, baš kao što se struktura našeg tela zasniva na opštem anatomskom uzorku sisara. Iskusno oko anatoma ili biologa nailazi 72

u našem telu na mnogo tragova tog izvornog uzorka. Iskusni istraživač uma može na isti način da uoči sličnosti između slika iz sna savremenog čoveka i proizvoda primitivnog uma, njegovih „kolektivnih slika" i njegovih mitoloških motiva. Baš kao što je biologu potrebna nauka o uporednoj anatomiji, tako i psiholog ne može da radi bez „uporedne anatomije psihe". Psihologu, da se drugačije izrazim, praktično nije dovoljno samo iskustvo o snovima i drugim proizvodima nesvesne aktivnosti, već i o mitologiji u njenom najširem smislu. Bez toga niko ne može da uoči važne sličnosti; ne može, na primer, da vidi sličnost između slučaja prinuđene neuroze i klasične demonske opsednutosti, ako nema iskustveno znanje i o jednoj i o drugoj. Moje stavove o „arhaičnim ostacima", koje ja nazivam „arhetipovima" ili „primalnim slikama", neprestano kritikuju ljudi koji nemaju dovoljno znanja o psihologiji snova i o mitologiji. Pojam „arhetip" često se pogrešno shvata kao znak za neke određene mitološke slike ili motive. Ali te slike i motivi nisu ništa drugo do svesne predstave; bilo bi besmisleno pretpostavljati da se takve promenljive predstave mogu naslediti. Arhetip je težnja da se stvore takve predstave motiva - predstave koje se u velikoj meri mogu razlikovati u detaljima, a da pri tome ne izgube svoj osnovni oblik. Postoji, na primer, mnogo predstava motiva o nesložnoj braći, ali sam motiv ostaje isti. Moji kritičari su pogrešno tvrdili da se ja bavim „nasleđenim predstavama", i na osnovu toga su odbacili ideju arhetipa kao puko praznoverje. Ipak im je promakla činjenica da bismo arhetipove, da su oni predstave koje proizlaze iz naše svesti (ili ih ona stiče), sigurno razumeli. i ne bismo se zbunjivali niti čudili svaki put kada se pojave u našoj svesti. Oni su, zapravo, nagonski trend koji je označen isto kao nagon kod ptica da grade gnezda, ili kod mrava da stvaraju organizovane kolonije. Ovde moram da razjasnim odnos između nagona i arhetipova: ono što mi pravilno nazivamo nagonima, to su psihološki porivi i njih opažaju čula. Ali u isto vreme, oni se pojavljuju i u fantazijama i često otkrivaju svoje prisustvo samo preko 73

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

simboličnih slika. Ta pojavljivanja ja nazivam „arhetipovima". Njihovo poreklo je nepoznato i oni se reprodukuju u svim vremenima i na svim meridijanima - čak i tamo gde treba isključiti prenošenje putem direktnog potomstva ili „unakrsno oplođavanje". Sećam se mnogih ljudi koji su mi se obraćali jer su ih zbunjivali vlastiti snovi ili snovi njihove dece. Nikako nisu mogli da razumeju jezik snova. Razlog je bio taj što su snovi sadržavali slike koje oni nisu mogli da povežu ni sa čim čega su se mogli setiti ili što su mogli da prenesu svojoj deci. Ipak, neki od tih pacijenata bili su veoma obrazovani: neki od njih su zapravo i sami bili psihijatri. Još mi je u živom sećanju slučaj jednog profesora koji je imao iznenadnu viziju i pomislio da je poludeo. Dogaao je kod mene u straganoj panici. Ja sam jednostavno uzeo sa police knjigu staru 400 godina i pokazao mu jedan stari drvorez koji je predstavljao upravo njegovu viziju. „Nema razloga da mislite da ste poludeli," rekao sam mu. „Vaša vizija je bila poznato još pre 400 godina." Nakon toga je seo kao izduvan balon, ali s olakšanjem. Veoma važan slučaj imao sam sa čovekom koji je i sam bio psihijatar. Jednoga dana doneo mi je rukom ispisanu knjižicu koju je za Božić dobio od svoje desetogodišnje ćerke. U njoj je bio zabeležen niz snova koje je sanjala kada je imala osam godina. Nikada ranije nisam video tako strašne snove i savršeno dobro sam razumeo zašto su njenom ocu bili više nego zagonetni. Iako detinji, bili su stravični i sadržavali su slike čije poreklo njen otac nije uopšte mogao da shvati. Ovde ću navesti bitne motive iz tih snova: 1. „Zla životinja", zmijoliko čudovište sa mnogo rogova. ubija i proždire sve druge životinje. Ali Bog dolazi iz četiri ugla, pošto su to zapravo četiri zasebna Boga, i oživljuje sve mrtve životinje. 2. Uznošenje u nebesa. gde se igraju paganski plesovi; i silazak u pakao, gde anđeli čine dobra dela. 74

3. Čopor malih životinja plaši devojčicu koja sanja. Životinje rastu do neslućenih razmera, i jedna od njih je proždire. 4. U malog miša uvlače se crvi, zmije, ribe i ljudska bića. Tako miš postaje ljudsko biće. Ovo prikazuje četiri faze čovekovog porekla. 5. Vidi se kapljica vode, kao što izgleda kada se posmatra pod mikroskopom. Devojčica vidi da je kapljica prepuna grana drveća. Ovo prikazuje postanak sveta. 6. Zao dečak drži grudvu zemlje u ruci i baca njene komadiće na svakoga ko prođe. Na taj način svi prolaznici postaju zli. 7. Pijana žena pada u vodu i odatle izlazi preporođena i trezna. 8. Prizor je iz Amerike: mnogo ljudi valja se po mravinjaku, jer su ih napali mravi. Devojčica, u panici, pada u reku. 9. Pustinja na Mesecu u koju devojčica tone tako duboko da stiže do pakla. 10. U ovom snu devojčici se priviđa svetleća lopta. Ona je dodiruje. Iz nje izlazi para. Dolazi čovek i ubija je. 11. Devojčica sanja da je strašno bolesna. Odjednom, iz njene kože izleću ptice i celu je pokrivaju. 12. Rojevi mušica pomračuju sunce, mesec i sve zvezde, osim jedne, Ta zvezda pada na devojčicu. U neskraćenom nemačkom izvorniku, svaki od ovih snova počinje sa rečima stare bajke: „Nekada davno ..." Ovim rečima devojčica je htela da kaže da oseća kako je svaki san bio svojevrsna bajka koju je ona želela da ispriča ocu kao poklon za Božić. Otac je pokušao da objasni snove u okviru njihovog konteksta. Ali, to mu nije pošlo za rukom, jer se činilo da za njih ne postoje lične asocijacije. Mogućnost da ti snovi budu svesno smišljeni može, naravno, da isključi samo onaj ko je poznavao dete dovoljno dobro da bude sasvim siguran da ona govori istinu. (Međutim, teško bi ih bilo razumeti čak i da su samo maštarije.) U ovom slučaju, otac je bio uveren da su snovi istiniti, i nema 75

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung razloga da ja u to sumnjam. I sam sam upoznao devojčicu, ali to je bilo pre nego što je ocu poklonila svoje snove, te nisam imao prilike da je o njima pitam bilo šta. Ona je živela u inostranstvu i umrla je od neke zarazne bolesti otprilike godinu dana nakon tog Božića. Nesumnjivo je da su njeni snovi čudni. Glavne misli koje se kroz njih provlače izrazito su filosofske. Prvi san, na primer, govori o zlom čudovištu koje ubija ostale životinje. ali Bog ih sve oživljava božanskom apokatastazom, ili konačnim vraćanjem u stanje dobrote i sreće. U zapadnom svetu ova ideja je poznata preko hrišćanske tradicije. Može se naći u Delima svetih apostola (3, 21) gde se govori o Isusu Hristu „kojega valja dakle nebo da primi do onoga vremena kad se sve popravi..."* Starogrčki crkveni oci (Origen, na primer) posebno su isticali ideju da će na kraju vremena Spasitelj vratiti sve u svoje prvobitno i savršeno stanje. Ali po sv. Mateju (17, 11), već je postojala stara jevrejska tradicija da će Ilija „doći najpre i urediti sve." I reči iz Prve poslanice Korinćanima (15, 22) nose u sebi istu misao: „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživljeti." Heroj-bog Raven (kod Haidu Indijanaca na američkoj tihookeanskoj obali) u utrobi kita odgovara motivu „čudovišta koje proždire" iz devojčicinog prvog sna. Mogli bismo da pomislimo da je dete naišlo na ovu misao u toku svog verskog obrazovanja. Ali nju su veoma malo učili o veri. Roditelji su joj bili protestanti samo po imenu, a Bibliju su poznavali samo iz priče. Posebno je neverovatno da su devojčici objašnjavali malo poznatu sliku apokatastaze. Njen otac sigurno nije nikada čuo za tu mitsku ideju. * Za sve citate iz Biblije u knjizi korišćen prevod Đure Daničića i Vuka Stef. Karadžića - prim.prev. 76

Od dvanaest snova devet je pod uticajem teme uništenja i obnavljanja. A nijedan od ovih snova ne pokazuje nikakve tragove naročitog hrišćanskog obrazovanja ili uticaja. Naprotiv, oni su mnogo bliži primitivnim mitovima. Ovu vezu potvrćuje drugi motiv - „kosmogonijski mit" (stvaranje sveta i čoveka) koji se pojavljuje u četvrtom i petom snu. Ista veza se nalazi u Prvoj poslanici Korinćanima (15, 22), koju sam upravo citirao. U ovom odlomku. Adam i Hrist (smrt i vaskrsnuće) takođe su povezani. Opšta ideja o Hristu Spasitelju pripada predhrišćanskoj temi, rasprostranjenoj širom sveta, o heroju i izbavitelju koji se, iako ga je proždralo čudovište, na čudesan način ponovo pojavljuje, savladavši čudovište koje ga je progutalo. Vreme i mesto nastanka ovog motiva nikome nisu poznati. Mi čak ne znamo ni na koji način da istražujemo ovaj problem. Jedino je sigurno da ga je svaka generacija izgleda poznavala kao tradiciju prenesenu iz nekog davnog vremena. Tako da možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je „nastao" u periodu kada čovek još uvek nije znao da ima mit o heroju; u vremenu kada, da tako kažemo, on još uvek nije svesno razmišljao o onome što govori. Lik heroja je arhetip koji postoji od pamtiveka. Dečije stvaranje arhetipa posebno je važno, zato što čovek može ponekad da bude sasvim siguran da dete nije bilo u direktnom dodiru sa dotičnom tradicijom. U ovom slučaju, devojčicina porodica tek je površno poznavala hrišćansku tradiciju. Hrišćanske teme mogu, naravno, da budu predstavljene idejama kao što su Bog, anđeli, nebesa, pakao i zlo. Međutim. način na koji im prilazi ovo dete ukazuje na potpuno nehrišćansko poreklo. Uzmimo, na primer. prvi san o Bogu koji se, u stvari. sastoji od četiri boga što izlaze iz „četiri ugla". Čemu priiadaju ti uglovi? U snu nije spomenuta nikakva odaja. A odaja se ne bi ni uklapala u sliku nečega što je očigledno kosmički događaj. u kojem učestvuje i samo Univerzalno Biće. Taj kvaternitet (ili element „četvorstva") sam po sebi je čudna ideja, ali igra veliku ulogu u mnogim religijama i filosofijama. U hrišćanskoj religiji ovu je ideju istisnulo 77

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung trojstvo, pojam za koji moramo pretpostaviti da je detetu bio poznat. Međutim, ko bi u današnjoj običnoj porodici iz srednje klase mogao da zna nešto o božanskom četvorstvu? Ova ideja je nekada bila poznata među onima koji su proučavali hermetičku filosofiju u srednjem veku, ali je presahnula početkom XVIII veka, i potpuno je izvan upotrebe najmanje 200 godina. Gde ju je, onda, devojčica pronašla? U Jezekiljevoj viziji? Međutim, ne postoji hrišćansko učenje koje poistovećuje anđela s Bogom. Isto pitanje može da se postavi i u vezi sa rogatom zmijom. Tačno je da u Bibliji postoji mnogo rogatih životinja, na primer, u Knjizi Otkrivenja. Ali izgleda da su sve one četvoronožne, iako je njihov gospodar zmaj (dragon), što na grčkom (otakop) znači i zmija. Rogata zmija pojavljuje se u XVI veku u latinskoj alhemiji kao quadricormutus serpenst (zmija s četiri roga), simbol Merkura i neprijatelj hrišćanskog trojstva. Međutim, ovo je nepoznat podatak. Koliko je meni noznato, pomenuo ga je samo jedan jedini autor, a devojčica nikako nije mogla da zna za njega. U drugom snu pojavljuje se motiv koji sasvim izvesno nije hrišćanski, u kojem dolazi do izvrtanja prihvaćenih vrednosti - na primer, ljudi igraju paganske plesove na nebesima, a anđeli čine dobra dela u paklu. Ovaj simbol nagoveštava relativnost ljudskih vrednosti. Gde je devojčica pronašla tako revolucionarnu misao, dostojnu Ničeovog genija? Ova pitanja dovela su nas do još jednog: šta je kompenzatorni smisao tih snova kojima je devojčica očigledno pripisivala tako veliku važnost da ih je poklonila ocu kao božićni poklon? Da je te snove sanjao neki primitivni vrač, mogli bismo s razlogom pretpostaviti da oni predstavljaju varijacije na filosofske teme o smrti, vaskrsnuću ili obnovi, o postanku sveta, o stvaranju čoveka, i o relativnosti vrednosti. Ali, ako bismo pokušali da tumačimo ovakve snovs na ličnom nivou. od njih bismo digli ruke smatrajući ih beznadežno teškim. Oni nesumnjivo sadrže „kolektivne slike" i donekle su slični onim načelima kojima podučavaju mladiće u primi-tivnim plemenima pre nego što ih posebnim ritualom pro-

glase zrelim muškarcima. Oni tada uče o tome šta su Bog. ili bogovi, ili životinje „začetnici" učinili, kako su stvoreni svet i čovek, kako će doći do kraja sveta i kakav je smisao smrti. Da li se u hrišćanskoj civilizaciji ikada prenose slična znanja? Da, u detinjstvu. Ali mnogi ljudi počnu ponovo da razmišljaju o takvim stvarima tek u poodmaklim godinama, kada se približava smrt. Dogodilo se da je devojčica bila u obe situacije. Približavala se pubertetu i, u isto vreme, kraju svog života. U simbolizmu njenih snova gotovo da ništa ne ukazuje na početak normalnog zrelog života, ali ima veoma mnogo aluzija na uništavanje i obnavljanje. Kada sam prvi put pročitao njene snove, imao sam neprijatno osećanjs da oni najavljuju blisku nesreću. Razlog za takvo osećanje nalazio se u nesvakidašnjoj prirodi kompenzacije koju sam ja izvukao iz simbolizma. To je bilo nešto sasvim suprotno od onoga što bismo očekivali da srstnemo u svesti devojčice tog uzrasta. Ti snovi otvaraju sasvim nov i prilično zastrašujući aspekt života i smrti. Očekivali bismo da sretnemo takve slike kod neke stare osobe koja se osvrće na život, a ne kod deteta koje bi normalno trebalo da gleda napred. Njihova atmosfera pre podseća na staru rimsku izreku: „Život je " kratak san", nego na radost i bujnost njegovog proleća. Jer život tog deteta bio je poput ver sacrum vovendum (zavet prolećnog žrtvovanja), kako je to rekao rimski pesnik. Iskustvo pokazuje da neznano približavanje smrti baca adumbratio (preranu senku) na život i snove žrtve. Čak i oltar u hrišćanskim crkvama predstavlja, s jedne strane, grob, a s druge, mesto vaskrsnuća - pretvaranje smrti u večni život. Snovi su predočili detetu upravo ovakve misli. One su bile priprema za smrt, izražena u kratkim pričama, poput kazivanja prilikom primitivnih inicijacija ili poput koana u zen-budizmu. Ova poruka pre liči na drevne primitivne misli nego na ortodoksno hrišćansko učenje. Čini se da je nastala izvan istorijske tradicije u davno zaboravljenim psihičkim izvorima koji su, još od praistorijskog doba, negovali filosofska i religiozna razmišljanja o životu i smrti.

78

74

Karl Gusišv Jung Kao da su budući događaji bacali svoju senku unazad, podstičući u detetu izvesne misaone forme koje, premda obično neaktivne, opisuju ili prate približavanje kobnog događaja. Premda je specifičan oblik njihovog izražavanja više ili manje ličan, osnovni model im je zajednički. Oni se mogu naći svugde i u svako doba, baš kao što se životinjski nagoni veoma razlikuju od vrste do vrste, ali ipak služe istim opštima svrhama. Ne tvrdimo da svaka novorođena životinja stvara vlastite nagone kao individualno sticanje, i ne smemo da pretpostavljamo da sa svakim novim rođenjem ljudske jedinke izmišljaju svoje posebne ljudske puteve. Kao i nagoni, kolektivni misaoni modeli ljudskog uma su urođeni i nasleđeni. Kad se za to stvori prilika, oni u svima nama deluju na manje ili više isti način. Emocionalna ispoljavanja, kojima takvi misaoni modeli pripadaju, prepoznatljivo su istovetna svuda na Zemlji. Možemo da ih prepoznamo čak i kod životinja, a životinje se u tom pogledu međusobno veoma dobro razumeju, pa makar pripadale i sasvim različitim vrstama. A šta je sa insektima i njihovim složenim simbioznim funkcijama? Većina njih čak i ne zna svoje roditelje, i nema nikoga da ih uči. Zašto bismo, dakle, tvrdili da je čovek jedino živo biće koje je lišeno posebnih nagona, ili da je njegova psiha oslobođena svih tragova svoje evolucije? Naravno, ako poistovetite psihu sa svešću, veoma lako možete da dođete do pogrešne ideje da čovek dolazi na svet s praznom psihom i da ona kasnije sadrži jedino ono što je stekla individualnim iskustvom. Ali psiha je nešto više od svesti. Životinje imaju malo svesti, ali mnogo pobuda i reakcija koje ukazuju na postojanju psihe; i primitivni ljudi rade mnoge radnje čiji im je smisao nepoznat. Uzalud ćete pitati mnoge civilizovane ljude koje je pravo značenje božićnog drveta ili uskršnjeg jajeta. Činjenica je da oni, u stvari, obavljaju određene radnje, ne znajući zašto. Sklon sam da verujem da su ljudi generalno najpre radili neke stvari, a da se tek mnogo vremena nakon toga neko zapitao zašto se one rade. Lekari psiholozi neprestano se sreću sa inače veoma inteligentnim pacijentima čije je pona80

Čovek i njegovi simboli šanje nesvakidašnje i nepredvidljivo i koji uopšte ne znaju šta govore ili rade. Njih iznenada obuzmu nerazumna raspoloženja koja ni oni sami ne umeju da objasne. Takve reakcije i pobude na prvi pogled izgledaju kao da su isključivo lične prirode, te ih odbacujemo kao idiosinkratično ponašanje. One se, u stvari, zasnivaju na prethodno stvorenom i uvek spremnom sistemu nagona, koji je svojstven čoveku. Misaone forme, univerzalno razumljivi pokreti, i mnogi stavovi prate model koji je bio ustanovljen davno pre nego što je čovek razvio refleksivnu svest. Možemo čak da zamislimo da su sami počeci čovekove sposobnosti razmišljanja bolne posledice žestokih emocionalnih sudara. Samo kao ilustraciju ovoga, uzmimo Bušmana koji u trenutku besa i razočarenja što nije uspeo da ulovi nijednu ribu, davi svog voljenog sina jedinca, a potom ga, dok u naručju drži beživotno telašce, obuzima beskrajno žalje-nje. Takav čovek može zauvek da upamti taj trenutak bola. Ne možemo znati da li je ova vrsta iskustva zaista bila početni uzrok razvoja ljudske svesti. Međutim, nema sumnje da je šok od sličnog emocionalnog iskustva često potreban kako bi se ljudi probudili i obratili pažnju na ono što rade. Čuven je onaj slučaj španskog hidalgosa iz XIII veka, Rajmona Lula (Raimon Lull), koji je napokon (posle dugog proganjanja) uspeo da se sastane sa damom koju je obožavao. Ona je bez reči otkopčala haljinu i pokazala mu svoje grudi, natrule od raka. Ovaj šok izmenio je Lulov život; na kraju je postao uvaženi teolog i jedan od najvećih misionara katoličke crkve. U slučaju ovako iznenadne promene, često mo-žemo dokazati da je određeni arhetip dugo vremena delovao u nesvesnom, vešto pripremajući okolnosti koje će dovesti do krize. Izgleda da takva iskustva pokazuju da arhetipske forme nisu samo statički modeli. Oni su dinamički činioci koji se ispoljavaju u pobudama, jednako spontano kao i nagoni. Određeni snovi, vizije, ili misli mogu da se pojave iznenada; i ma kako pažljivo ispitivali, ne možemo da otkrijemo šta ih izaziva. To ne znači da oni nemaju uzrok; sigurno ga imaju. On je, međutim, tako dalek i zamagljen da ga jednostavno ne 81

Čovek i njegovi simboli Karl Gusišv Jung možemo videti. U tom slučaju, moramo sačekati dok san i njegov smisao ne postanu dovoljno razumljivi, ili dok se ne desi neki spoljašnji dogaćaj koji će objasniti san. U trenutku sna, taj dogaćaj može još uvek da pripada budućnosti. Ali baš kao što su naše svesne misli često zaokupljene budućnošću i njenim mogućnostima, isto se zbiva i sa nesvesnim i njegovim snovima. Dugo su svi verovali da je glavna funkcija snova predskazivanje budućnosti. U antičkom dobu, pa čak sve do srednjeg veka, snovi su bili važan deo lekarskih prognoza. Ja mogu modernim snom da potvrdim element prognoze (ili predviđanja) koji se nalazi u jednom starom snu što ga navodi Artemidor iz Daldisa u drugom veku n.e.: čovek je sanjao kako vidi da mu otac umire u plamenu zapaljene kuće. Ubrzo nakon toga, on sam je umro u flegmoni (phlegmone - vatra, ili velika groznica) što je po mojoj pretpostavci bilo zapaljenje pluća. Tako se dogodilo da se moj kolega razboleo od smrtonosne gangrenozne groznice - zapravo, od flegmone. Njegov bivši pacijent, koji nije znao kakva je priroda lekareve bolesti, sanjao je da je taj lekar umro u velikoj vatri. U to vreme, lekar je upravo bio primljen u bolnicu i bolest je bila na samom početku. Pacijent nije znao ništa osim puke činjenice da je njegov lekar bolestan i da se nalazi u bolnici. Nakon tri nedelje lekar je umro. Kao što ovaj primer pokazuje, snovi mogu da imaju predviđajući ili predskazujući karakter, i svi oni koji pokušavaju da ih tumače moraju to da imaju u vidu, posebno kada očigledni smisao sna ne pruža kontekst koji je dovoljan da ga objasni. Takav san često dolazi „iz vedra neba", i čovek se pita šta je to moglo da ga izazove. Naravno, kad bismo znali njegovu skrivenu poruku. njegov uzrok bio bi sasvim jasan. Ler, samo naša svest još uvek ne zna ništa; izgleda da je nesvesno već obavešteno i da je donelo zaključak koji je izražen u snu. U stvari, nesvesno je, izgleda, u stanju da istražuje i izvlači zaključke iz činjenica. isto koliko i svest. Može čak da koristi određene činjenice i predviđa njihove moguće efekte. samo zato što ih mi nismo svesni.

U karikašuri Džejmsa Terbera (James Thurber), muž-papučić vidi svoj dom i svoju ženu kao jedno biće. Međutim, koliko se može razabrati iz snova, nesvesno svoje odluke donosi instinktivno. Ova razlika je važna. Logička analiza je povlastica svesti; mi biramo razumom i znanjem. Izgleda, međutim, da je nesvesno vođeno uglavnom nagonskim težnjama, koje su predstavljene odgovarajućim misaonim formama - odnosno, arhetipima. Lekar koga zamolimo da opiše tok neke bolesti upotrebiće veoma racionalne pojmove kao što su „infekcija" ili „groznica". San je poetičniji. On bolesno telo predstavlja kao čovekovu zemaljsku kuću, a groznicu kao vatru koja je uništava. Kao što navedeni san pokazuje, arhetipski um je u toj situaciji postupio na isti način kao i u Artemidorovo doba. Nesvesno je intuitivno uhvatilo nešto što je više ili manje nepoznate prirode, i podvrgnulo ga arhetipskoj obradi. Ovo 83

82

Karl Gusišv Jung

Čovek i njegovi simboli

govori da je arhetipski um, umesto procesa razmišljanja koji bi primenila svesna misao, preuzeo ulogu predskazivanja. Arhetipovi, dakle, imaju vlastitu inicijativu i vlastitu specifičnu energiju. Te moći im omogućavaju da daju smisleno tumačenje (u svom simboličkom stilu) i da se upliću u datu situaciju vlastitim pobudama i misaonim formacijama. U tom pogledu deluju kao kompleksi; oni nastaju i nestaju uglavnom po svojoj volji, a često na zbunjujući način koče ili menjaju naše svesne namere. Specifičnu energiju arhetipova možemo da opazimo kada iskusimo nesvakidašnju draž koja ih prati. Oni kao da imaju posebnu čar. Takva nesvakidašnja osobina takođe je svojstvena ličnim kompleksima; i baš kao što lični kompleksi imaju svoju individualnu istoriju, imaju je i društveni kompleksi arhetipskog karaktera. Međutim, dok lični kompleksi ne stvaraju ništa više do lične predrasude, arhetipovi stvaraju mitove, religije i filosofije koje utiču na čitave nacije i istorijske epohe, i daju im poseban pečat. Lične komplekse smatramo kompenzacijama za jednostrane ili pogrešne stavove svesti; na isti način mitovi religijske prirode mogu da se protumače kao svojevrsna duševna terapija za patnje i teskobe ljudskog roda uopšte - glad, rat, bolest, starost, smrt. Sveopšti mit o heroju, na primer, uvek se odnosi na snažnog čoveka, ili bogočoveka koji pobeđuje zlo u obliku zmajeva, zmija, čudovišta, demona, i slično, i oslobaća svoj narod od uništenja i smrti. Pripovedanje ili ritualno ponavljanje svetih tekstova i svečanih obreda, i obožavanje takvog lika uz plesove, muziku. himne, molitve i žrtvovanja. ispunjava prisutne pobožnim osećanjima (kao usled kakvih magijskih čini) i toliko uzdiže iojedinca da ovaj počinje da se poistovećuje sa herojem. Ako to stanje pokušamo da posmatramo očima vernika, možda ćemo shvatiti kako običan čovek može da se oslobodi svoje lične nemoći i bede. i da se obdari (barem privremeno) gotovo nadljudskim osobinama. Često ga takvo uverenje drži veoma dugo i daje određeni stil njegovom životu. Može čak da obeleži i čitavo društvo. Značajan primer ovoga možemo naći u eleuzinskim misterijama, koje su na kraju bile zabranje84

ne početkom sedmog veka hrišćanske ere. One su, zajsdno sa delfijskim proročištem, izražavale suštinu i duh drevne Grčke. I sama hrišćanska era u znatnoj meri duguje svoje ime i značenje staroj misteriji o bogočoveku, čiji koreni leže u staroegipatskom arhetipskom mitu o Ozirisu-Horusu. Uopšteno se prihvata pretpostavka da je u nekoj datoj prilici u praistoriji neki mudri stari filosof ili nrorok „izmislio" osnovne mitološke ideje, a da u njih od tada „veruje" lakoveran i nekritičan narod. Kaže se da priče, koje je pripovedalo sveštenstvo željno moći, nisu „istinite". već da su tek puko „priželjkivanje". Ali sama reč „izmisliti"* potiče od latinskog glagola invenire, što znači „pronaći", dakle, pronaći nešto „tragajući" za tim. U potonjem slučaju sama reč nagoveštava neko predznanje o onome što ćemo pronaći. Vratimo se čudnim idejama na koje smo naišli u snovima one devojčice. Izgleda sasvim neverovatno da ih je tražila, budući da je bila iznenađena kada ih je pronašla. Ona ih je, u stvari, doživela kao nesvakidašnje i neočekivane priče, koje su izgledale dovoljno vredne pažnje da ih pokloni svom ocu za Božić. Međutim, tim postupkom ona ih je uzdigla na nivo još uvek žive hrišćanske misterije rođenja našeg Gospoda, pomešane s tajnom zimzelenog drveta koje nosi novorođenu Svetlost. (Ovo se odnosi na peti san.) I mada postoji obilje istorijskih dokaza za simboličnu vezu između Hrista i simbola drveta, roditelji ove devojčice ostali bi veoma zbunjeni kad bismo ih zamolili da objasne šta za njih tačno znači to ukrašavanje drveta upaljenim svećama povodom Hristovog rođenja. „Ah, na to je samo božićni običaj" - rekli bi. Ozbiljan odgovor zahtevao bi dalekosežnu raspravu o drevnom simbolizmu Boga koji umire i njegovoj vezi sa kultom Velike Majke i njenim simbolom, drvetom - da spomenemo samo jedan vid ovog zamršenog i teškog problema. Što više zadiremo u poreklo neke „kolektivne slike" (ili, da se izrazimo crkvenim jezikom, dogme), sve više otkriNa engleskom „invent". prim.prev.

85

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung vamo naizgled beskrajnu mrežu arhetipskih uzoraka koji, pre modernih vremena, nikada nisu bili predmet svesnog razmišljanja. Zbog toga, što je nadasve paradoksalno, mi više znamo o mitološkom simbolizmu nego što je znala ijedna generacija pre nas. Činjenica je da ljudi u prećašnjim vremenima nisu razmišljali o svojim simbolima; oni su ih živeli i bili su nesvesno podsticani njihovim značenjem. Ovo ću da ilustrujem jednim iskustvom koje sam doživeo dok sam boravio kod Elgonija, primitivnog plemena u istočnoj Africi. Svakog jutra u praskozorje, oni izlaze iz svojih koliba i duvaju ili pljuju u dlanove koje zatim pružaju prema prvim zracima sunca, kao da nude svoj dah ili svoju pljuvačku izlazećem bogu - mungu. (Ova reč iz svahili jezika, koju su koristili da objasne ritualni čin, izvedena je iz polinezij-skog korena istog značenja - mana ili mulungu. Ovi i slični pojmovi označavaju neobično delotvornu i prodornu „moć", koju bismo mi nazvali božanskom. Reč mungu je, stoga, njihov ekvivalent za Alaha ili Boga.) Kada sam ih upitao šta im znači taj čin, ili zašto ga obavljaju, bili su potpuno zbunjeni. Jedino što su mogli da mi kažu je: „Oduvek to radimo. To se oduvek radi kada sunce izlazi." Smejali su se očiglednom zaključku da je sunce mungu. Sunce zaista nije mungu kada je iznad obzorja; mungu je samo onaj trenutak izlaska sunca. Meni je bilo jasno šta su radili, ali njima nije; oni su to radili, ne razmišljajući nikada o tome. Zbog toga nisu ni mogli da mi objasne. Ja sam zaključio da oni mungu nude svoje duše, jer dah (života) i pljuvačka znače „supstanciju duše". Dahtanjem ili pljuvanjem na nešto prenosi se „magični" učinak, kao, na primer, kada je Hrist upotrebio pljuvačku da izleči sleica, ili kada sin udiše ioslednji dah svog oca na samrti, kako bi preuzeo očevu dušu. Sasvim je neverovatno da su ti Afrikanci ikada, čak i u dalekoj prošlosti, znali nešto o smislu njihovog obreda. U stvari, njihovi preci su verovatno znali još manje, zato što su bili dublje nesvesni svojih motiva i zato što su manje razmišljali o svojim postupcima. Geteov Faust lepo kaže; „Im Anfang war die Tat" (Na početku beše delo). „Dela" se nikada nisu izmišljala, ona su se 86

činila; misli su, s druge strane, relativno kasno čovekovo otkriće. Njega su najpre nesvesni faktori podsticali na dela; on je tek mnogo kasnije počeo da razmišlja o uzrocima koji ga podstiču; i trebalo mu je zaista mnogo vremena da stigne do obrnute ideje da mora da je sam sebe podsticao - s obzirom da njegov um nije u stanju da prepozna nijednu drugu podsticajnu silu osim vlastite. Mi bismo se nasmejali na ideju o biljci ili životinji koja izmišlja samu sebe, ipak mnogi ljudi veruju da je psiha (odnosno um) izmislila sebe, te da je stoga bila tvorac vlastitog postojanja. U stvari, um se razvio do svog sadašnjeg stanja svesti kao što se žir razvija u hrast, ili kao što su se gmizavci razvili u sisare. Kako je već odavno počeo da se razvija, tako se još i danas razvija, i zbog toga nas pokreću i unutrašnje sile kao i spoljašnji podsticaji. Ti unutrašnji motivi potiču iz dubokog izvora koji nije stvorila svest i koji nije pod njenom kontrolom. U mitologiji starog doba, ove sile su se zvale mana, ili duhovi, demoni i bogovi. Oni deluju danas kao što su uvek delovali. Ukoliko se poklapaju sa našim željama, mi ih zovemo srećnim slutnjama ili pobudama i sami sebe tapšemo po ramenu zato što smo tako pametni. Ako su suprotni našim željama, onda kažemo da je to samo loša sreća, ili da su neki ljudi protiv nas, ili da je uzrok naše nevolje sigurno patološke prirode. Jedino što odbijamo da priznamo jeste činjenica da zavisimo od „sila" koje su izvan naše kontrole. Tačno je, međutim, da je civilizovan čovek od nedavno stekao izvesnu količinu snage volje. koju može da primeni kad god poželi. On je naučio da uspešno obavlja svoj posao, a da prethdno ne mora da pribegava pesmama i bubnjevima kako bi ga oni doveli u stanje da radi. Čak se oslobodio i svakodnevne molitve za Božiju pomoć. Može da sprovede ono što naumi, i svoje ideje bez sumnje može glatko da pretvori u delo, dok primitivnom čoveku na svakom koraku smetaju strahovi, praznoverje i druge nevidljive prepreke delovanju. Moto: „Ono što hoćeš to i možeš" - praznoverje je modernog čoveka. No ipak. održanje svoje vere savremeni čovek plaća priličnim nedostatkom samoposmatranja. On je slep za činjenicu 87

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung da i pored sve njegove razumnosti i dslotvornosti njime vladaju „sile" koje su izvan njegove kontrole. Njegovi bogovi i demoni nisu niiošto nestali; samo su dobili nova imena. Oni ga održavaju u pokretu bez odmora, s nejasnim strepnjama, psihološkim komplikacijama, nezasitom potrebom za pilulama, alkoholom, duvanom, hranom - i, pre svega, velikim brojem neuroza. Čovekova duša Ono što mi zovemo civilizovanom svešću postepeno se odvajalo od osnovnih nagona. Ali ti nagoni nisu iščezli. Samo su izgubili dodir sa našom svešću, te su stoga primorani da se izražavaju na posredan način. To može biti pomoću fizičkih simptoma, u slučaju neuroze, ili pomoću različitih sporednih događaja, kao što su neobjašnjiva raspoloženja, neočekivana zaboravnost, ili greške u govoru. Čovek voli da veruje kako je gospodar svoje duše. Međutim, dokle god nije u stanju da kontroliše svoja raspoloženja i emocije, ili da postane svestan bezbrojnih tajnih puteva pomoću kojih se nesvesni faktori uvlačs u njegove planove i odluke, on svakako nije svoj gospodar. Ti nesvesni faktori duguju svoje postojanje samostalnosti arhetipova. Da ne bi video vlastito stanje rascepljenosti, moderan čovek se štiti sistemom pregrada. Određena područja spoljašnjeg života i svog ponašanja čovek drži, da tako kažem, u odvojenim fiokama i nikada ih ne suočava jedne s drugima. Kao primer za tu takozvanu psihologiju iregrada, sećam se slučaja jednog alkoholičara koji je potpao pod blagotvoran uticaj nekog verskog pokreta i, očaran njihovim entuzijazmom. potpuno zaboravio na svoju potrebu da pije. Njega je očigledno i čudotvorno izlečio Isus, pa su ga zbog toga isticali kao svedoka Božije milosti ili delotvornosti dotične verske organizacije. Međutim, nakon nekoliko nedelja javnih ispovesti, ta novina počela je da bledi i izgleda da mu je bilo potrebno malo alkoholnog okrepljenja, i tako je ponovo počeo da pije. Ovoga puta. međutim, dobrotvorna organizacija je došla do zaključka da je to „patološki" slučaj koji očigledno nije prikladan za Isusovo posredovanje, pa su ga smestili na 88

kliniku kako bi doktori obavili ono što nije božanski Iscelitelj. Ovo je jedan od vidova modernog „kulturnog" uma u koji svakako vredi zaviriti. On pokazuje zastrašujući stepen disocijacije i psihološke zbrke. Ako na trenutak posmatramo čovečanstvo kao pojedinca. videćemo da je ljudski rod poput osobe koju nose nesvesne moći; ljudski rod takođe voli da zadržava određene probleme u odvojenim fiokama. Međutim, upravo zato trebalo bi da u velikoj meri obratimo pažnju na ono što radimo, jer čovečanstvu danas prete smrtne opasnosti koje je samo stvorilo i koje prevazilaze njegovu kontrolu. Naš svet je, da tako kažem, rascepljen poput nekog neurotika, sa Gvozdenom Zavesom koja označava simboličnu liniju podele. Zapadni čovek, postajući svestan agresivne volje za moć koju ispoljava Istok, uviđa da je primoran da preduzme vanredne mere zaštite, u isto vreme dok se ponosi svojim vrlinama i dobrim namerama. Međutim, on ne vidi da to što mu komunistički svet baca natrag u lice, bez ikakvog srama i veoma promišljeno, jesu zapravo njegovi vlastiti poroci koje je on zavio u uglađene međunarodne manire. Ono što je Zapad dopuštao, ali tajno i s blagim osećajem stida (diplomatska laž, sistematsko obmanjivanje, prikrivene pretnje), s Istoka se vraća otvoreno i u punoj meri, vezujući nas u neurotične čvorove. Zapadnom čoveku se iza Gvozdene Zavese kezi lice njegove vlastite zle senke. Ovakvo stanje stvari objašnjava nesvakidašnje osećanje bespomoćnosti mnogih ljudi u zapadnim društvima. Počeli su da shvataju da su teškoće sa kojima se suočavamo moralni problemi, i da pokušaji da se na njih odgovori politikom nagomilavanja nuklearnog oružja ili ekonomskim „nadmetanjem" ne vode ničemu i imaju veoma malo uspsha. jer su to mačevi s dve oštrice. Mnogi od nas sada shvataju da bi moralna i duhovna sredstva bila mnogo delotvornija. Budući da bi nam pružila psihički imunitet na sve veću zarazu. Međutim, nokazalo se da su svi takvi pokušaji posebno nedelotvorni, a ostaće takvi sve dok budemo nastojali da ubedimo sebe i svet da greše samo oni (tj. naši protivnici). Bilo bi mnogo bolje za nas ako bismo ozbiljno pokušali da 89

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav J\ng uvidimo vlastitu senku i njena bezočna dela. Kada bismo uspeli da prepoznamo vlastitu senku (mračnu stranu naše prirode), postali bismo otporni na sve moralne i duhovne zaraze i podmetanja. Kako stvari sada stoje, mi smo otvoreni za sve zaraze, jer zapravo činimo isto što i oni. Jedino što se nalazimo u nešto nepovoljnijem položaju, jer niti vidimo niti želimo da shvatimo šta mi sami činimo pod maskom lepog ponašanja. Ne zaboravite da i komunistički svet ima jedan veliki mit (koji mi nazivamo iluzijom, u pustoj nadi da će ona zbog našeg nadmoćnog rasuđivanja nestati). To je odavno posvećen arhetipski san o Zlatnom dobu (ili Raju), gde svako živi u blagostanju, a veliki, pravedni i mudri voća vlada tim ljudskim zabavištem. Ovaj snažni arhetip ščepao je ljude u svom infantilnom obliku, ali nikada neće nestati iz ovog sveta samo zbog pojave naših superiornih gledišta. Mi ih čak podržavamo svojom infantilnošću, zato što je naša zapadna civilizacija i sama u čeljusti iste mitologije. Mi nesvesno gajimo iste predrasude, nade i očekivanja. Mi takoće verujemo u državu punu blagostanja, u sveopšti mir, u jednakost ljudi, u njihova večna ljudska nrava, u pravdu, istinu i (nemojte reći preglasno) u Carstvo Božije na Zemlji. Tužna je istina da se čovekov stvarni život sastoji od sklopa nepomirljivih suprotnosti - dana i noći, rođenja i smrti, sreće i bede, dobra i zla. Čak nismo ni sigurni da će jedno od njih nadvladati ono drugo, da će dobro pobediti zlo, a radost pobiti patnju. Život je bojno polje. To je uvek bio i uvek će biti; a da nije tako, ne bismo više postojali. Upravo je taj sukob u čoveku naveo prve hrišćane da očekuju i da se nadaju brzom kraju ovoga sveta, ili budiste da odbace sve zemaljske želje i težnje. Ti osnovni odgovori sigurno bi bili pogubni da nisu povezani s posebnim duhovnim i moralnim idejama i postupcima koji čine osnovni sadržaj obe religije i koji u izvesnoj meri ublažuju njihovo radikalno poricanje sveta.

„Naš sveš je rascepljen poput nekog neurotika. Berlinski zid.

Naglašavam to zato što danas postoje milioni ljudi koji su izgubili veru u bilo koju vrstu religije. Takvi ljudi više ne razumeju svoju religiju. Dok život glatko protiče bez vere, gubitak se ne primećuje. Ali kad dođe patnja, onda je to druga stvar. To je trenutak kada ljudi počnu da traže neki izlaz i razmnšljaju o smislu života po svim njegovim čudesnim i bolnim iskustvima. 91

90

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung Značajno je da se lekaru psihologu (koliko ja znam) češće obraćaju Jevreji i protestanti nego katolici. To je očekivano zato što se katolička crkva i dalje oseća odgovornom za curam animarum (tj. za brigu za dobrobit duše). Ali, u ovom dobu nauke psihijatar je pogodan za postavljanje pitanja koja su nekada pripadala domenu teologa. Ljudi osećaju da postoji, ili bi postojala, velika razlika u tome da li oni zaista veruju u smisleni način života ili u Boga i besmrtnost. Avet bliske smrti često snažno podstiče takve misli. Ljudi su od davnina razmišljali o nekom Vrhovnom Biću (jednom ili više njih) i o zemlji budućnosti. Jedino danas misle da im takve ideje nisu potrebne i da mogu bez njih. Zbog toga što ne možemo da otkrijemo Božiji presto na nebu pomoću radio-teleskopa ili da utvrdimo (zasigurno) da su voljeni otac ili majka još uvek negde oko nas u više ili manje telesnom obliku, ljudi pretpostavljaju da takve ideje „nisu istinite". Ja bih radije rekao da nisu dovoljno „istinite", jer to je ona vrsta predstava koje prate ljudski život od nraistorijskog doba, i koje još uvek prodiru u svest na bilo koji izazov. Moderan čovek može da tvrdi kako mu one nisu potrebne i u stanju je da potkrepljuje svoje mišljenje upornim naglašavanjem da ne postoji naučni dokaz za njihovu istinitost. Ili čak može da žali za gubitkom svojih uverenja. Ali, budući da imamo posla sa nevidljivim i nespoznatljivim stvarima (jer Bog je izvan ljudskog razumevanja i ne postoji način da se dokaže besmrtnost), zašto da se mučimo oko dokaza? Čak i kad ne bismo razumski znali da nam je potrebna so u hrani, mi bismo i pored toga imali koristi od njene upotrebe. Mogli bismo da tvrdimo da je korišćenje soli čista iluzija čula ukusa ili praznoverje; ali ona bi i dalje doprinosila našoj dobrobiti. Zašto bismo se, onda, lišili onih stavova koji bi bili korisni u krizama i koji bi dali smisao našem bivstvovanju? I kako znamo da takve ideje nisu istinite? Mnogi ljudi bi se složili sa mnom kad bih otvoreno rekao da su takve ideje verovatno iluzije. Oni međutim ne shvataju da je poricanje isto tako nemoguće „dokazati" kao i tvrdnju u prilog 92

religioznom verovanju. Mi smo potpuno slobodni u izboru svog stanovišta; ono će u svakom slučaju biti proizvoljna odluka. Međutim, postoji jedan čvrst empirijski razlog zašto bi trebalo da negujemo misli koje nikada ne mogu da budu dokazane. Za njih se zna da su korisne. Čoveku su svakako potrebne opšte ideje i uverenja koja će dati smisao njegovom životu i omogućiti mu da pronađe svoje mesto u vaseljeni. On js u stanju da podnese i najneverovatnije teškoće kada je uveren da imaju smisla; uništen je kada mora da prizna, novrh svih svojih nevolja, da učestvuje u „besmislenoj priči nekog idiota". Uloga religijskih simbola jeste da daju smisao čovekovom životu. Pueblo Indijanci veruju da su oni sinovi Oca Sunca i to verovanje im daruje perspektivu (i cilj) koja daleko prevazilazi njihovo ograničeno postojanje. Pruža im obilje prostora za razvijanje ličnosti i omogućava im ispunjen život kompletnih ličnosti. Njihov položaj je mnogo bolji od položaja čoveka u našoj civilizaciji, koji zna da je (i da će ostati) samo običan gubitnik bez ikakvog unutrašnjeg smisla u svom životu. Osećaj dubljeg smisla postojanja uzdiže čoveka iznad pukog zarađivanja i trošenja. Ako tog smisla nema, on je izgubljen i jadan. Da je sv. Pavle bio uveren da je on samo običan lutajući tkalac ćilimova, on zasigurno ne bi bio čovek kakav je bio. Njegov stvarni i smislsni život bio je u unutrašnjem uverenju da je on Božiji glasnik. Neko bi mogao reći da je patio od megalomanije. ali to mišljenje bledi pred svedočenjem istorije i sudom kasnijih generacija. Mit koji ga je obuzeo učinio je od njega nešto više od običnog zanatlije. Međutim, takav mit se sastoji od simbola koji nisu svesno smišljeni. Oni su se dogodili. Nije čovek Isus stvorio mit o bogočoveku. On je iostojao mnogo vekova pre njegovog rođenja. On js i sam bio ponesen tom simboličnom idejom koja ga je. kako nam govori sv. Marko, uzdigla iz skučenog života drvodelje iz Nazareta.

93

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung

Rajski vrt, naslikan kao vrt okružen zidinama (a po obliku sličan materici), na platnu francuskog slikara iz XV veka, prikazuje isterivanje Adama i Eve.

Svako društvo ima svoju ideju o arhetipskom raju ili zlatnom dobu koje je, po verovanju, nekada postojalo i postojaće ponovo. Američko platno iz XIX veka prikazuje ideju o prošloj utopiji: sporazum Vilijama Pena (Willam Penn) sa Indijancima, godine 1682, koji se odvija u idealnim uslovima, gde je sve skladno i mirno.

Mitovi se vraćaju do primitivnih pripovedača i njihovih snova, do ljudi kojs pokreće komešanje njihovih fantazija. Ti ljudi nisu mnogo drugačiji od onih koje su kasnije generacije nazivali pesnicima ili filosofima. Primitivni pripovedači ne razmišljaju o poreklu svojih fantazija; tek mnogo kasnije ljudi su počeli da se pitaju o poreklu priče. Ipak, pre mnogo vekova, u dobu koje mi nazivamo „starom" Grčkom. ljudski umovi bili su dovoljno razvijeni da naslute da priče o bogovima nisu bile ništa drugo do drevna i preuveličana predanja o davno preminulim kraljevima i poglavicama. Ljudi su već tada prihvatili mišljenje da je mit suviše neverovatan da bi mogao da znači ono što govori. Oni su zato pokušali da ga svedu na opšte razumljiv oblik. 94

U novije vreme videli smo da se ista stvar dogodila sa simbolizmom snova. U godinama kada je psihologija bila u povoju, postali smo svesni značaja snova. Ali, baš kao što su Grci ubedili sebe da su njihovi mitovi samo obrada racionalne ili „normalne" istorije, tako su i neki pioniri psihologije došli do zaključka da snovi ne znače ono što na prvi pogled izgleda da znače. Slike ili simboli koje oni predstavljaju bili su odbačeni kao bizarni oblici u kojima se potisnuti sadržaji psihe pojavljuju u svesti. I tako je bilo prihvaćeno da san znači nešto drugo, a ne ono što očigledno govori. 95

Čovek i njegovi simboli

Obred sahranjivanja u čamcu kod jednog južnoameričkog plemena. Mrtvaca polažu u njegov kanu i daju mu hranu i odeću za putovanje.

96

Već sam govorio o svom neslaganju sa ovom idejom - neslaganju koje me je navelo da proučavam kako oblik, tako i sadržaj snova. Zašto bi oni značili nešto što je drugačije od njihovog sadržaja? Postoji li bilo šta u prirodi što je nešto drugo, a ne ono što jeste? San je normalna i prirodna pojava, i ne znači ono što nije. Talmud čak kaže: „San je svoje vlastito tumačenje." Do zbrke dolazi zbog toga što su sadržaji sna simbolični, pa stoga imaju više od jednog značenja. Simboli ukazuju na drugačije pravce od onih koje shvatamo svešću; prema tome, oni se odnose na nešto što je nesvesno ili što barem nije potpuno svesno. Naučnom umu smetaju pojave kao što su simboličke misli, zato što ne mogu da budu izražene na način koji bi zadovoljio intelekt i logiku. bne nikako nisu jedini takav slučaj u psihologiji. Nevolje počinju sa pojavom „afekta", ili emocije, koja izmiče svim pokušajima psihologa da je vežu konačnom definicijom. Uzrok svim poteškoćama isti je u oba slučaja uplitanje nesvesnog. Ja dovoljno znam o naučnoj tački gledišta da bih razumeo da je zaista veoma neprijatno kada radite s činjenicama koje ne mogu da se shvate u potpunosti ili na pravi način. Nevolja s tim pojavama je što se činjenice ne mogu poreći, a ipak se ne mogu izraziti intelektualnim pojmovima. Zato bi čovek morao da bude u stanju da razume sam život, jer upravo život stvara emocije i simboličke ideje. Psiholog teoretičar sasvim nesmetano može da odbaci fenomen emocije ili pojam nesvesnog (ili oba) iz svojih razmatranja. Ipak, oni će ostati činjenice na koje psiholog lekar mora da obrati pažnju; zato što su emotivni sukobi i uplitanje nesvesnog klasična obeležja njegove nauke. Ako se uopšte bavi svojim pacijentom, on nailazi na te iracionalnosti kao na čvrste, nepremostive činjenice, koje se ne obaziru na njegovu sposobnost da ih izrazi intelektualnim pojmovima. Zbog toga je sasvim prirodno što je ljudima koji nemaju iskustvo psihologa lekara teško da prate šta se događa kada psihologija prestane da bude mirno proučavanje naučnika u svojoj laboratoriji, već postane aktivni deo njegovog stvarnog života. Vežbe gađanja na strelištu daleko 97

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

su od bojnog polja; u pravom ratu lekar mora da se bavi smrtnim slučajevima. On mora da razmišlja o psihičkim činjenicama, iako ne može da ih izrazi putem naučnih definicija. Zbog toga psihologija ne može da se uči iz udžbenika, već samo direktnim iskustvom. U ovo se možemo jasno uveriti ako proučimo neke dobro poznate simbole. Krst u hrišćanstvu, na primer, predstavlja smisaoni simbol koji izražava mnoštvo aspekata, ideja i emocija; ali krst koji stoji iza nečijeg imena jednostavno govori da je ta osoba mrtva. Falus predstavlja sveobuhvatni simbol u hinduizmu, ali ako ga neki ulični mangup nacrta na zidu, to samo odražava njegovo zanimanje za svoj penis. Upravo zato što se infantilne i mladalačke fantazije često nastavljaju i u dubokoj zrelosti, postoji mnogo snova sa nesumnjivim seksualnim aluzijama. Bilo bi besmisleno ako bismo ih drugačije shvatili. Ali kada zidar govori o opekama koje ulaze jedna u drugu*, ili električar o muškim i ženskim prik-ljučcima, bilo bi smešno pretpostaviti da on zadovoljava svoje usijane mladalačke fantazije. On jednostavno koristi živopisne nazive za svoj radni pribor. Kada vam neki obrazovani Indijac govori o Lingamu (falusu koji u hinduističkoj mitologiji predstavlja boga Šivu), čućete stvari koje mi na zapadu nikada ne bismo doveli u vezu s penisom. Lingam svakako nije neka besramna aluzija; niti je krst samo znak smrti. Mnogo zavisi od zrelosti snivača koji stvara takve slike. Tumačenje snova i simbola zahteva inteligenciju. Ono ne može da se pretvori u mehanički sistem, a potom da se gura u nemaštovite mozgove. Takav posao zahteva i sve veće znanje o snivačevoj individualnosti kao i sve veću samosvesnost tumača. Nijedan iskusan radnik na tom polju neće poricati da postoje praktična pravila koja mogu da budu od pomoći, ali ona moraju da se primene smotreno i inteligentno. Neko može da se drži svih valjanih pravila, a da se na kraju ipak * Građevinski termin na engleskom „monks and nuns" (monasi i monahinje) označava vrstu opeka koje se na karakterističan način ređaju jedne preko drugih. Taj način postavljanja opeka koristi se naročito pri gradnji manastira, prim.prev.

98

zaglibi u silnoj besmislici, jednostavno zato što je prevideo naizgled beznačajan detalj koji nekoj inteligentnijoj osobi ne bi promakao. Čak i čovek visoke inteligencije može dobro da skrene s puta u tumačenju zbog nedostatka intuicije ili osećaja. Kada pokušavamo da razumemo simbole, mi se ne suočavamo samo sa simbolom već se nalazimo nasuprot celokupnog bića tog pojedinca koji stvara simbole. To uključuje proučavanje njegovog kulturnog porekla, pri čemu se popunjavaju mnoge praznine i u vlastitom obrazovanju. Ja sam sebi postavio pravilo da svaki slučaj razmatram kao potpuno novi problem o čemu ne znam čak ni najosnovnije stvari. Rutinski odgovori mogu da budu praktični i korisni dok ne zadiremo dublje ispod površine, ali čim doćemo u dodir sa vitalnim problemima, sam život preuzima kormilo, a tada čak i najbriljantnije teorijske premise postaju jalove reči. Za naše razumevanje simbola veoma su bitne imaginacija i intuicija. I mada se uobičajeno smatra da su one najvažnije za pesnike i umetnike (da im u „osetljivim" stvarima ne treba mnogo verovati), one su, u stvari, jednako važne na svim višim nivoima nauke. Tu dobijaju sve važniju ulogu koja dopunjuje „racionalni" intelekt i njegovu primenu na određeni problem. Čak i fizika, najstroža od svih primenjenih nauka, u iznenaćujućoj meri zavisi od intuicije koja deluje putem nesvesnog (iako je naknadno moguće pokazati logičke postupke koji bi mogli da nas dovedu do istog rezultata kao i intuicija). Intuicija je bezmalo neophodna za tumačenje simbola, i često može da pomogne da ih snivač odmah shvati. Ali dok takva srećna slutnja može biti subjektivno uverljiva, ona takoće može biti i veoma opasna. U stanju je da veoma lako izazove lažno osećanje sigurnosti. Na primer, može da zavede i tumača i snivača da nastave jedan prijatan i relativno lak odnos, koji potom može da završi kao svojevrstan zajednički san. Sigurna osnova stvarnog intelektualnog znanja i moralnog razumevanja nestaje ukoliko je čoveku dovoljno tek maglovito zadovoljstvo zato što je uspeo da shvati nešto „slutnjom". Čovek može nešto da razjasni i zna samo u slučaju 99

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung ako je sveo intuiciju na tačno poznavanje činjenica i njihovih logičkih veza. Pošteni istraživač moraće da prizna da nije uvek u stanju da to učini, no bilo bi nepošteno kad to ne bi uvek imao na umu. I naučnik je ljudsko biće. Zato je prirodno da on, kao i drugi, mrzi stvari koje ne može da objasni. Obmanjujemo sebe ako verujemo da je ono što mi danas znamo najviše što čovek uopšte može da zna. Ništa nije ranjivije od naučne teorije, koja je samo prolazni pokušaj da objasnimo činjenice, a ne sama večna istina. Uloga simbola Kada se psiholog lekar zanima za simbole, on se pre svega bavi „prirodnim" simbolima, za razliku od „kulturnih" simbola. Prvi potiču od nesvesnih sadržaja psihe i stoga pred-stavljaju veliki broj varijacija osnovnih arhetipskih slika. U mnogim slučajevima, njihovim tragom može da se ide sve do njihovih drevnih korena - tj. do ideja i slika koje srećemo u najstarijim zapisima i u primitivnim društvima. S druge strane, kulturni simboli su oni koji se koriste za izražavanje „večnih istina" i koji se još uvek koriste u mnogim religijama. Prošli su kroz mnoge transformacije, pa čak i dugi proces više ili manje svesnog razvoja, te su tako postali kolektivne slike koje su prihvatila civilizovana društva. I pored toga, takvi kulturni simboli zadržavaju mnogo od svoje prvobitne numinoznosti* ili „čarolije". Svesni smo da oni mogu da izazovu duboke emotivne odjeke u nekom pojedincu, a usled tog psihičkog naboja dsluju gotovo istovetno kao predrasude. To su faktori s kojima psiholog mora da računa; glupo je odbaciti ih zato što nam se, u racionalnim okvirima, čine apsurdnim ili nevažnim. Oni su važni sastojci pašeg mentalnog oblikovanja i bitne snage u izgradnji ljudskog društva; i ne mogu da se iskorene bez ozbiljnih gubitaka. Tamo gde su potisnuti i zanemareni. njihova specifična energija iščezava u nesvesnom sa nesagledivim posledicama. Psi-

hička energija koja izgleda kao da je na taj način izgubljena, služi, u stvari, za oživljavanje i jačanje onoga što preovlađuje u nesvesnom možda onih sklonosti koje do tada nisu imale priliku da sa izraze, ili im barem nije bilo dopušteno da neometano postoje u našoj svesti. Takve sklonosti stvaraju za našu svest uvek prisutnu i potencijalno razornu „senku". Čak i one sklonosti koje bi u nekim uslovima mogle da imaju blagotvorni uticaj, pretvaraju se u demone kada se potiskuju. Zbog toga se mnogi dobronamerni ljudi razumljivo plaše nesvesnog, a time i psihologije. Naše doba je pokazalo šta znači kada se otvore kapije podzemlja. Zbili su se događaji koji su naglavačke preokrenuli naš svet i čije grozote niko nije mogao ni da zamisli u idiličnoj bezazlenosti prve dekade ovog veka. Od tada se svet nalazi u šizofrenom stanju. Ne samo da je civilizovana Nemačka pokazala svoj strašni primitivizam, nego je on prisutan i u Rusiji, a vatra je zapaljena i u Africi. Nije ni čudo što se svet na Zapadu oseća neprijatno. Savremeni čovek ne shvata do koje mere ga je njegov „racionalizam" (koji je uništio njegovu sposobnost da odgovara na numinozne simbole i ideje) preiustio milosti psihičkog „podzemlja". Oslobodio se „predrasuda" (ili barem tako misli), ali je u tom procesu izgubio svoje duhovne vrednosti u veoma opasnoj meri. Raspala se njegova moralna i duhovna tradicija, i on sada, zbog tog raskida, ispašta u zbunjenosti i rascepljenosti koje su rasprostranjene u čitavom svetu. Antropolozi su često opisivali šta se događa sa primitivnim društvom kada se njegove vrednosti izlože delovanju savremene civilizacije. Ti ljudi izgube smisao svog života, njihova društvena organizacija se raspada, a oni sami moralno propadaju. Mi smo danas u istom položaju. Međutim, mi nikada nismo zaista shvatili šta smo izgubili, jer je naše duhovne vođe, na nesreću, više zanimalo kako da zaštite svoje institucije nego da razumsju misteriju koju predstavljaju simboli. Po mom mišljenju. vera ne isključuje misao (koja je najjače čovekovo oružje), ali, na žalost. mnogi vernici se izgleda veoma plaše nauke (a time i psihologije), te zatvaraju oči pred numinoznim psihičkim moćima koje oduvek upravljaju

Numinozan (lat. numen) - božanstven, ispunjen osećanjem natprirodnog prisustva, duhovno uzvišen. prim.prev

100

101

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

čovekovom sudbinom. Mi smo svim stvarima oduzeli tajanstvenost i uzvišenost; više ništa nije sveto. Nekada davno, kada su iz čovekovog uma izvirali nagonski pojmovi, njegova svest je bez sumnje mogla da ih uklopi u suvisli psihički okvir. Ali, „civilizovan čovek" više nije u stanju da to učini. Njegova „razvijena" svest lišila je sebe onih sredstava kojima bi mogli da se asimiluju pomoćni doprinosi nagona i nesvesnog. Ti organi asimilacije i integracije bili su numinozni simboli koje su svi smatrali svetima. Danas, na primer, govorimo o „materiji". Opisujemo njena fizička svojstva. Vršimo laboratorijske eksperimente kako bismo dokazali neke od njenih aspekata. Ali reč „materija" ostaje suvoparan, bezosećajan i čisto intelektualni pojam, koji za nas nema nikakvog psihičkog značenja. Koliko je drugačija bila ranija predstava o materiji - Velikoj Majci - koja je mogla da obuhvati i izrazi dubok emotivni smisao Majke Zemlje. Ono što je bilo duh sada se na isti način poistovećuje sa intelektom i tako prestaje da bude Otac Svega. Prometnulo se u ograničena čovekova razmišljanja o egu; ogromna emotivna energija izražena u predstavi „našeg Oca" nestaje u pesku jedne intelektualne pustinje. Ova dva arhetipska načela leže u osnovi oprečnih sistema Istoka i Zapada. Mećutim, mase i njihove vođe ne shvataju da ne postoji suštinska razlika ako se svetski princip naziva muškim principom i ocem (duhom), kao što čini Zapad, ili ženskim principom i majkom (materijom), kao što čine komunisti. Mi, zapravo, jednako malo znamo i o jednom i o drugom. Nekada davno ti principi su bili obožavani u raznim obredima, što barem govori o psihičkom značenju koje su oni imali za čoveka. Sada su, međutim, postali samo apstraktni pojmovi. Kako je naučno razumevanje raslo, tako je naš svet postajao dehumanizovan. Čovek se oseća usamljenim u kosmosu zato što više nije povezan s prirodom i izgubio je svoju emotivnu „nesvesnu istovetnost" sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolička značenja. Grmljavina više nije glas razbesnelog Boga, niti je munja njegovo osvetničko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije čovekov životni 102

princip, nijedna zmija otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pećina dom velikog demona. Čoveku više ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i životinja, niti se on obraća njima, verujući da ga oni mogu čuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a s njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolička povezanost. Taj ogromni gubitak nadoknađuje se simbolima iz naših snova. Oni otkrivaju našu izvornu prirodu - njene nagone i nesvakidašnje mišljenje. Mećutim, oni, na žalost, izražavaju svoje sadržaje jezikom prirode, koji je nama tuđ i nerazumljiv. Zbog toga smo prinuđeni da ga prevodimo u racionalne reči i pojmove savremenog govora koji se oslobodio svojih primitivnih prepreka - posebno svoje mističke povezanosti sa stvarima koje opisuje. Kada danas govorimo o duhovima i drugim zatrašujućim utvarama, mi ih više ne prizivamo iz mračnih dubina. Te reči, nekada moćne, izgubile su i svoju snagu i svoju slavu. Prestali smo da verujemo u čarobne formule; ostalo je veoma malo tabua i sličnih ograničenja; i čini se da je naš svet očišćen od svih tih „praznovernih" svetinja kao što su „veštice, čarobnjaci i đavoli", a da ne pominjemo vukodlake, vampire, šumske duhove, i sva druga bizarna bića koja su nastanjivala prastare šume. Da budem još precizniji, izgleda da je površina našeg sveta očišćena od svih praznovernih i iracionalnih elemenata. Međutim, sasvim je druga stvar da li se stvarni unutrašnji svet (ne naša priželjkivana fikcija o njemu) zaista oslobodio primitivnosti. Zar nije broj 13 još uvek tabu za mnoge ljude? Zar ne postoji još uvek mnogo ljudi koji su opsednuti iracionalnim predrasudama, projekcijama i deti-njastim iluzijama? Realistična slika ljudskog uma otkriva mnogo takvih primitivnih crta i ostataka koji i dalje igraju svoju ulogu kao da se ništa nije dogodilo u poslednjih 500 godina. Važno je imati to na umu. Savremeni čovek je, u stvari, čudna mešavina osobina koje je stekao tokom svog dugogodišnjeg mentalnog razvoja. To smešano biće kojim treba da se pozabavimo jeste čovek sa svojim simbolima, te moramo zaista veoma pažljivo da ispitamo tvorevine njegovog uma. Skepti103

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung cizam i naučno uverenje postoje u njemu rame uz rame sa staromodnim predrasudama, zastarelim načinima mišljenja i osećanja, s tvrdoglavim zabludama i slepim neznanjem. Takva su savremena ljudska bića što stvaraju simbole koje mi psiholozi istražujemo. Da bismo objasnili te simbole i njihovo značenje, bitno je da utvrdimo da li se njihove predstave odnose samo na lično iskustvo, ili ih je san odabrao za svoju posebnu svrhu iz riznice opšteg svesnog znanja. Uzmite, na primer, san u kome se pojavljuje broj 13. Postavlja se pitanje da li onaj ko sanja veruje u nesrećno svojstvo ovog broja, ili san samo pravi aluziju na ljude koji su još uvek podložni takvom praznoverju. Od odgovora na ovo pitanje u mnogome zavisi i tumačenje. U prvom slučaju, morate da računate na činjenicu da je pojedinac još uvek žrtva „čarolije" nesrećnog broja 13, te će se stoga osećati veoma nepri-jatno u hotelskoj sobi broj 13 ili ako sedi za stolom sa 13 osoba. U potonjem, broj 13 možda neće značiti ništa više od nepristojne ili uvredljive primedbe. „Sujeverni" snivač još uvek oseća „čaroliju" broja 13; „racionalniji" snivač lišio je broj 13 njegovih prvobitnih emotivnih prizvuka. Ovaj primer oslikava način na koji se arhetipi javljaju u praktičnom iskustvu: oni su u isto vreme i slike i emocije. O arhetipu možemo da govorimo samo ako su ova dva aspekta istovremena. Ako postoji samo slika, onda je to jednostavno živopisan opis čije su posledice neznatne. Ali ako je nabijena emocijama, slika dobija numinoznost (ili psihičku energiju); postaje dinamična, te iz nje mora nešto proizaći. Svestan sam da je ovu koncepciju teško razumeti, zato što pokušavam da objasnim rečima nešto što se po svojoj prirodi ne može precizno definisati. Međutim, budući da su mnogi ljudi skloni mišljenju da su arhetipovi zapravo deo nekog mehaničkog sistema koji može da se nauči napamet, važno je podvući da oni nisu samo imena, pa čak ni filosof-ski pojmovi. Oni su sami po sebi delovi života - slike koje su emocijama neraskidivo povezane sa živim čovekom. Zbog toga je nemoguće proizvoljno (ili univerzalno) tumačiti bilo koji arhetip. Njega treba objasniti na način koji zahtevaju životne okolnosti pojedinca na koga se odnosi. 104

Prema tome, u slučaju predanog hrišćanina, simbol krsta može da se tumači samo u njegovom hrišćanskom kontekstu - osim ako san ne daje veoma jak razlog da se ode dalje od toga. Čak i tada morali bismo da imamo na umu njegovo specifično hrišćansko značenje. Međutim, ne možemo reći da simbol krsta uvek i u svim okolnostima ima isto značenje. Kad bi bilo tako, bio bi lišen svoje numinoznosti, izgubio bi svoju životnost i postao obična reč. Oni koji ne uviđaju poseban prizvuk osećanja koji sadrži arhetip, obično završavaju u zbrci mitoloških pojmova koji mogu da se povežu tako da se pokaže da sve može da znači bilo šta - ili ništa. Svi leševi na svetu su hemijski jednaki, ali se živi ljudi razlikuju. Arhetipovi oživljavaju samo onda kada strpljivo pokušavamo da otkrijemo zašto i na koji način oni nešto znače za živog čoveka. Sama upotreba reči uzaludna je kada se ne zna šta one znače. To naročito važi za psihologiju, gde govorimo o ar-hetipovima kao što su anima i animus, mudar čovek, velika majka, i tako dalje. Vi možete da znate sve o svecima, mudracima, prorocima i drugim pobožnim ljudima, o svim velikim majkama ovoga sveta. Međutim, ako su oni samo slike čiju numinoznost niste nikada iskusili, biće to kao da govorite u snu, jer nećete znati o čemu govorite. Puke reči koje koristite biće prazne i bezvredne. One oživljavaju i dobijaju smisao samo onda kada pokušate da uzmete u obzir njihovu numinoznost - tj. njihovu vezu sa živim čovekom. Tek tada zaista počinjete da shvatate da njihova imena znače veoma malo, dok je način na koji su one povezane s vama izuzetno važan. Stoga je stvaranje simbola zapravo funkcija naših snova koja predstavlja samo pokušaj da se čovekov prvobitni um dovede u „razvijenu" ili diferenciranu svest, gde nikada ranije nije bio i gde, prema tome, nikada nije bio izložen kritičkom samoposmatranju. Jer je u davnoj prošlosti taj prvobitni um činio celinu čovekove ličnosti. Kako je čovek razvijao svest, njegov svesni um izgubio je dodir sa jednim delom te primitivne psihičke energije. I svesni um nikada nije upoznao taj prvobitni um, s obzirom je ovaj bio odbačen

105

Čovek i njegovi simboli

Karl Gustav Jung u procesu razvoja upravo te diferencirane svesti koja je jedina mogla da ga bude svesna. Ipak, izgleda da je ono što mi nazivamo nesvesnim sačuvalo primitivna obeležja koja su činila jedan deo tog prvobitnog uma. Simboli snova stalno se odnose upravo na ta obeležja, kao da nesvesno pokušava da vrati sve one stare stvari kojih se um oslobodio u procesu razvoja iluzije, fantazije, arhaične misaone forme, osnovne nagone, i tako dalje. To objašnjava otpor, čak strah, koji ljudi obično osete kada se približe području nesvesnog. Ti reliktni sadržaji nisu samo neutralni ili ravnodušni. Naprotiv, oni su tako snažno nabijeni da su često i više nego neprijatni. Oni mogu da prouzrokuju pravi strah. Što ih više potiskujemo, to se oni sve više šire kroz čitavu ličnost u obliku neuroze. Upravo im ta psihička energija daje toliku životnu važnost. To je isto kao kada bi čovek koji je proživeo jedan period nesvesti iznenada shvatio da postoji praznina u njegovom sećanju - da su se izgleda zbili neki važni događaji kojih on ne može da se seti. Ukoliko pretpostavlja da je psiha isključivo lična stvar (a to se obično pretpostavlja), pokušaće da povrati naizgled izgubljene uspomene iz detinjstva. Međutim, praznine u sećanju na detinjstvo samo su simptomi daleko većeg gubitka - gubitka primitivne psihe. Kao što razvoj embriona ponavlja svoju praistoriju, tako se i um razvija kroz niz praistorijskih stadijuma. Glavni zadatak snova jeste da vrate svojevrsno „sećanje" na praistorijski, kao i na detinji svet, sve do nivoa najprimtivnijih nagona. Takva sećanja u izvesnim slučajevima mogu da imaju značajne rezultate pri lečenju, kao što je Frojd odavno primetio. Ovo zapažanje potvrđuje stanovište da praznina u sećanju na detinjstvo (takozvana amnezija) predstavlja nesumnjivi gubitak i da njegovo vraćanje može da donese veliki napredak u životu i dobrostanju. Budući da je dete fizički malo, a njegove svesne misli retke i jednostavne, mi ne shvatamo dalekosežne komplikacije detinjeg uma koje se zasnivaju na svojoj prvobitnoj istovet106

nosti sa praistorijskom psihom. Taj „prvobitni um" je u istoj meri prisutan i još uvek deluje u detetu, kao što su i razvojni stadijumi čoveka sadržani u njegovom embrionu. Ako se čitalac seti šta sam prethodno rekao o izuzetnim snovima onog deteta koje ih je poklonilo svome ocu, imaće pravu predstavu o tome šta mislim. U dečijoj amneziji nailazimo na čudne mitološke frag-mente koji se takođe često javljaju u kasnijim psihozama. Takve slike su izuzetno numinozne, te stoga i veoma važne. Ako se takva sećanja ponovo jave u zrelom dobu, u stanju su da u nekim slučajevima izazovu duboke psihološke poremećaje, dok u nekim drugim, pak, mogu da dovedu do čudotvornih izlečenja ili verskih preobraćenja. Ona često vraćaju nazad onaj deo života koji je dugo vremena nedostajao i koji daje smisao ljudskom životu i obogaćuje ga. Vraćanje uspomena iz detinjstva i obnavljanje arhetipskih načina psihičkog ponašanja može da stvori širi horizont i veći domet svesti - pod uslovom da nam uspe da u svesni um asimilujemo i integrišemo izgubljene i vraćene sadržaje. Pošto nisu neutralni, njihova asimilacija će izmeniti lič-nost, kao što će i oni sami morati da pretrpe izvesne promene. Upravo u tom delu onoga što nazivamo „proces individuacije" (koji dr M.L. fon Franc opisuje u jednom od delova ove knjige), tumačenje simbola ima veoma značajnu praktičnu ulogu. Jer, simboli su prirodni pokušaji da se pomire i ponovo sjedine suprotnosti unutar psihe. Naravno, puko posmatranje a potom odstranjivanje simbola ne bi imalo takav učinak i samo bi ponovo uspostavilo staro neurotično stanje i uništilo pokušaj sinteze. Nažalost, oni retki ljudi koji ne poriču postojanje arhetipova, gotovo bez razlike postupaju s njima kao da su samo reči i zaboravljaju njihovu živu stvarnost. Kada je, dakle, odbačena (pogrešno) njihova numinoznost, započeo je proces bezgraničnih zamenjivanja drugim rečima, lako se klizi od jednog do drugog arhetipa, pri čemu sve znači sve. Sasvim je tačno da su forme arhetipova u znatnoj meri promenljive. Ali njihova čudesna moć jeste i ostaje činjenica i predstavlja vrednost jednog arhetipskog događaja. 107

Karl Gustav Jung

Čovek i njegovi simboli

Tu emotivnu vrednost moramo imati na umu i ne smemo je ispuštati iz vida tokom čitavog intelektualnog procesa tumačenja snova. Ta vrednost se veoma lako gubi, zato što su mišljenje i osećanje tako dijametralno suprotni da mišljenje gotovo automatski odbacuje vrednosti osećanja i obrnuto. Psihologija je jedina nauka koja mora da uzima u obzir faktor vrednovanja (tj. osećanje), jer je to veza između fizičkih događaja i života. Zbog toga mnogi često zameraju psihologiji da nema naučni pristup, ali njeni kritičari ne shvataju kolika je naučna i praktična potreba da se osećanjima poklanja dužna pažnja. Lečenje rascepa Naš intelekt je stvorio novi svet koji vlada prirodom i nastanio ga čudovišnim mašinama. One su nesumnjivo toliko korisne da ne možemo ni da zamislimo da se njih, ili svoje zavisnosti od njih, oslobodimo. Čovek je primoran da sledi avanturističke podsticaje svog naučnog i inventivnog duha i da se divi sebi zbog svojih izvanrednih dostignuća. U isto vreme, njegov um pokazuje kobnu sklonost da izmišlja stvari koje postaju sve opasnije, jer predstavljaju sve savršenija sredstva za masovno samoubistvo. Imajući u vidu da stanovništvo našeg sveta raste ubrzano poput bujice, čovek već počinje da traži načine i sredstva kako da obuzda preteću poplavu. Međutim, priroda bi mogla da pretekne sve naše pokušaje tako što će okrenuti protiv čoveka njegov vlastiti stvaralački um. Na primer, hidrogenska bomba uspešno bi zaustavila rast stanovništva. Uprkos velikom ponosu na našu dominaciju nad prirodom, mi smo još uvek njene žrtve, jer nismo čak naučili ni da obuzdavamo vlastitu narav. Polako, ali, po svoj prilici neizbežno, izazivamo propast. Nema više bogova koje možemo da preklinjemo za pomoć. Velike religije ovoga sveta pate od sve veće anemije, jer su korisna božanstva odbegla iz šuma, reka, planina i životinja, a bogovi-ljudi nestali su duboko u podzemlju nesvesnog. Zavaravamo se kako tamo stidljivo žive među ostacima naše prošlosti. Našim sadašnjim životom vlada bog Razum, naša 108

najveća i najtragičnija iluzija. Uz pomoć razuma, uveravamo sami sebe, mi smo „osvojili prirodu". Ali to je samo obična parola, jer nas takozvano osvajanje prirode zapravo pobeđuje prirodnom činjenicom prenaseljenosti i pridružuje se našim nevoljama zbog naše psihološke nesposobnosti da napravimo neophodne političke dogovore. Za ljude je i dalje sasvim prirodno da se svađaju i bore za prevlast jedni nad drugima. Kako smo mi to onda „osvojili prirodu"? S obzirom da svaka promena mora negde da počne, u ovom slučaju upravo će je pojedinac iskusiti i sprovesti. Promena zaista mora da početi s pojedincem; to moži biti bilo ko od nas. Niko ne može sebi da priušti da se osvrće unaokolo i da čeka da neko drugi učini ono što je njemu samom mrsko. No, budući da izgleda kako niko ne zna šta treba da učini, možda bi bilo dobro da se svako od nas zapita da li, kojim slučajem, njegovo ili njeno nesvesno zna nešto što će nam pomoći. Po svemu sudeći, izgleda da svesni um nije sposoban da učini bilo šta korisno u tom pogledu. Savremeni čovek je bolno svestan činjenice da ni njegove velike religije niti razne filosofije izgleda ne mogu da ga opskrbe onim snažnim podsticajnim idejama iz kojih bi crpio neophodnu sigurnost pri suočavanju sa stanjem u kojem se danas nalazi svet. Znam šta bi budisti rekli: sve bi bilo dobro samo kad bi ljudi sledili „uzvišenu osmostruku stazu" dharme (učenja, zakona) i istinski spoznali Sebe. Hrišćanin nam kaže da bi naš svet bio bolji samo kad bi ljudi imali veru u Boga. Racionalista tvrdi da bi svi naši problemi bili rešeni kad bi ljudi bili pametni i razumni. Nevolja je što niko od njih ne uspeva sam da reši te probleme. Hrišćani često pitaju zašto im se Bog više ne obraća rečima, kao što se veruje da je nekada davno činio. Kad god čujem ovakvo pitanje, uvek se setim onog rabina koga su pitali kako to da se nekada davno Bog prikazivao ljudima dok ga u današnje doba niko nije video. Rabin je odgovorio: „Danas više nema nikoga ko bi se poklonio dovoljno duboko." Ovaj odgovor pogađa pravo u metu. Mi smo toliko obuzeti i zaokupljeni našom subjektivnom svešću da smo zaboravili 109

Čovek i njegovi simboli

Karl Gusilav Jung prastaru činjenicu da Bog govori uglavnom putem snova i vizija. Budista odbacuje svet nesvesnih fantazija kao beskorisnu iluziju; hrišćanin stavlja svoju crkvu i svoju Bibliju izmeću sebe i svog nesvesnog; a racionalni intelektualac još uvek ne zna da njegova svest nije čitava njegova psiha. Ovo neznanje uporno traje i dan danas uprkos činjenici da je nesvesno već više od 70 godina osnovni naučni pojam, neophodan za svako ozbiljno psihološko istraživanje. Ne možemo više sebi da dopustimo da budemo Svemoćni poput Boga i da sami sebe postavljamo za sudije koji će suditi o vrednostima i greškama prirodnih pojava. Mi ne zasnivamo našu botaniku na staromodnoj podeli na korisne i nekorisne biljke, ili našu zoologiju na naivnoj razlici izmeću bezopasnih i opasnih životinja. Ali zato još uvek samozadovoljno tvrdimo da je svest smislena, a nesvest besmislena. U nauci bi takva tvrdnja izazvala buru smeha. Da li su mikrobi, na primer, smisleni ili nisu? Bez obzira šta je nesvesno, ono je prirodna pojava i stvara simbole koji dokazuju da su smisleni. Ne možemo da očekujemo da neko ko nikada nije pogledao kroz mikroskop bude stručnjak za mikrobe; na isti način, neko ko nikada nije ozbiljno proučavao prirodne simbole ne može da bude kompetentan da sudi o njima. Međutim, opšte potcenjivanje ljudske duše tako je neizmerno da ni velike religije, ni brojne filosofije, ni naučni racionalizam nisu želeli da je na pravi način dobro osmotre. Uprkos činjenici da katolička crkva priznaje pojavljivanje somnia a Deo missa (snova koji dolaze od Boga), većina njenih mislilaca ne trudi se da ozbiljno shvati snove. Sumnjam da postoji neka protestantska rasprava ili doktrina koja bi se toliko pognula da prizna da postoji mogućnost da se vox Dei čuje kroz snove. Ali ako teolog zaista veruje u Boga, s kojim pravom tvrdi da Bog ne može da nam se obraća kroz snove? Ja sam proveo više od pola veka proučavajući prirodne simbole i došao sam do zaključka da snovi i njihovi simboli nisu glupi i besmisleni. Naprotiv, snovi pružaju veoma zanimljive informacije onima koji se trude da shvate njihove 110

simbole. Tačno je da rezultati nemaju nikave veze sa tako prizemnim stvarima kao što su kupovina i prodaja. Ali smisao života ne može se iscrpno objasniti nečijim poslovnim životom, niti se duboka čežnja ljudskog srca može zadovoljiti računom u banci. U razdoblju ljudske istorije kada se sva raspoloživa energija troši na istraživanje prirode, veoma se malo pažnje posvećuje čovekovoj suštini, odnosno psihi, mada se mnoga istraživanja bave njenim svesnim funkcijama. Ali, onaj zaista složeni i nepoznati deo uma, odakle potiču simboli, zapravo je još uvek neistražen. I premda nam taj deo svake noći šalje signale, izgleda gotovo neverovatno da je odgonetanje tih poruka po svoj prilici previše dosadno svima, ako se izuzme veoma mali broj ljudi, da bi se njima gnjavili. O čovekovom najmoćnijem oruću, njegovoj psihi, veoma se malo razmišlja, i često je otvoreno dovodimo u sumnju ili je preziremo. „To je samo psihološki" suviše često znači: to nije ništa. Odakle tačno potiče ova strašna predrasuda? Očigledno je da smo bili toliko prezauzeti pitanjem o onome što mi mislimo, da smo potpuno zaboravili da se upitamo šta nesvesna psiha misli o nama. Ideje Sigmunda Frojda potvrdile su kod mnogih ljudi postojeći prezir prema psihi. Pre njega, ljudi nisu obraćali pažnju na nju i zanemarivali su je; sada je postala deponija za moralni otpad. Ovo moderno stanovište nesumnjivo je jednostrano i nepravedno. Čak se ne slaže ni sa poznatim činjenicama. Naše trenutno znanje o nesvesnom pokazuje da je ono prirodna pojava i da je, poput same Prirode, u najmanju ruku neutralno. Sadrži sve vidove ljudske prirode svetle i mračne, lepe i ružne, dobre i zle, umne i luckaste. Proučavanje individualnog, kao i kolektivnog simbolizma predstavlja veliki zadatak koji još uvek nije savladan. Ali, napokon je počelo. Prvi rezultati su ohrabrujući i izgleda da nude odgovor na mnoga do sada neodgovorena pitanja koja postavlja današnje čovečanstvo.

111