Karadjordje-i-Cincari.doc

др Марко Атлагић • УДК 94

Филозофски факултет (497.11=599)

•

Косовска Митровица "1804/1813"

КАРАЂОРЂЕ И ЦИНЦАРИ Апстракт: Цинцари су у XIX веку представљали формиран слој друштва у Србији, Војводини и Грчкој. Први српски устанак није био могућ без њих, јер су представљали писменији део житеља Београдског пашалука. Кључне речи: Цинцари, Карађорђе, друштво, устанак, племићи, писменост.

Цинцари су врло рано ступили у прве друштвене редове, не само у Војводини и Славонији, него и у Румунији и Грчкој. [1] Што се тиче племства код Цинцара, оно је ступило на позорницу већ пре Велике сеобе Срба. Тада су Цинцари постајали племићи. Послије Карловачког мира 1699. године, аустријски двор је од освојене земље дио поклонио људима који су стекли одређене заслуге у ратовима[2], али велики дио земље је продао члановима високог аустријског, односно њемачког племства. То је било тзв. страно племство. Поред њих и Срби су почели да добијају титуле нижег племства (војничког), које је од аустријског владара добијало по неколико десетина јутара земље, углавном као неку врсту отпремнине.[3] Велики број тих племића настао је од официра по развојачењу поморишко-потиске границе (крајине) 1751-1752. године. Племство овакве врсте брзо је постало сиромашно и врло рано се посељачило. [4] Племића Срба било је врло мало. У Војводини, међу српским племићким породицама истицали су се посебно Стратимировићи и Чарнојевићи.[5] Када су у питању Цинцари, онда је сасвим другачија ствар. Цинцари су примили аустријско племство, а били су углавном трговци или извозници. Посебно су извозили стоку, рогату марву и свиње. Рогате стоке је било много, а за овакву врсту привредне активности нарочито је био погодан Банат. Монопол над овом врстом трговине имали су Цинцари, међутим, они се убрзо појављују као арендатори и касери на племићким имањима, па затим и као власници, односно племићи.[6] Цинцари су већ половином XVIII вијека постајали племићи. Већ 1762. године, међу члановима Токајске трговачке компаније имамо неколико племића (Димбо, Карацшон, Поповицс, Пустаи…). У другој половини XVIII вијека Цинцари су постајали племићи у знатно већој мјери. Ево имена неких од њих: Андрејевић (1763) [7], иначе поштари у Сремским Карловцима; Антоновићи (1751); Зако од Бајше (1751); Ђуричко од Модоше (1783); Дадањи од Ђулавеса (1782); Којић од Фридхаза (1782); Нако од Семилклуса (1782); Николић од Рудме (1783), који су 1866. године добили аустријско племство. Тако се још спомињу и Сервицки од Турске Кањиже. У то вријеме

није било лако постати племић, поготово православном становништву, док је католичко становништво лако добијало племство. Пошто су се Цинцари већ раније обогатили, на црквено-народном сабору у Темишвару 1790. године, њихов први захтјев двору био је да и православци могу куповати племићка имања. Том приликом наведена је као пример породица Михаиловић, која је добила племство тек када је прешла на католицизам. [8] Цинцари су у том захтјеву на сабору у Темишвару успјели јер су многе цинцарске породице послије одржавања тог сабора добиле племство, као пр. Авакумовић (1792); Алексијевић (1791); Дамаскеин од Немета (1799); Демелић од Пањове (1796); Димиа Пападема (1792); Дука од Кадар (1792); Костић (1791); Јанковић-Мировник; Емануел Јанковић (1791); Марковић (1794); Михајловић (1792); браћа Михајловић (1792); Поповић Дионисије (1791); Поповић Рабудицки (1792); Николић Манојло (1791); Николић од Кекеша (1797); Хаџи-Михали од Турског Бечеја (1798).[9] У вријеме Првог српског устанка Цинцари су у Србији били најписменији слој становништва, заједно са Грцима. Како је у Србији тада владала велика неписменост, Цинцари су били као поручени за тај посао. Цинцари су Романи по језику, Грци по писмености и култури, са зарадом у Србији. Цинцари су одлично владали језицима православних хришћана на Балкану, а добро су познавали и турски језик. Пошто су били разасути по средњој Европи, били су веома добро обавештени о дипломатској ситуацији на Балкану и у средњој Европи. За дипломатске послове су били изванредно способни. Пошто су Цинцари били добри писари, Карађорђе и други виђенији прваци Првог српског устанка нису могли без њих. Тако је Миленко Стојковић 1808. године имао тумача Цинцара, а хајдук Вељков писар, Риста Димитријевић, био је погранични Цинцар. Тај Риста је носио надимак «Лешко». Поријеклом је био из Маловишта. Он је 1853. године дошао у Гроцку, а одатле се 1893. године преселио у Смедерево. Бавио се најпре пекарством, затим дуванством, касапинством и трговином. У Смедереву је имао кафану по имену «Македонија». Иза себе је оставио два сина Ламбру и Димитрија. Риста је служио коњицу под кнезом Михаилом, а 1880. године био је и члан општинског суда. Погинуо је 1916. године. И Вујица[10] Вуличевић је био писар. Знао је турски и грчки језик. Претпоставља се да је био Цинцар. Послове Совјета су водила два Цинцара (Грка) 1808. године. Обојица су били писари. Један од њих је добро познавао и руски језик. Петар Ичко[11], Цинцар, водио је преговоре с Турцима. Поријеклом је из Егејске Македоније. Ичко је био трговац (извозник) у Београду 80-их година XVIII вијека. Године 1792-1796. обављао је дужност београдског базарђаноше (трговачког конзула), а 1797-1799. године био је у дипломатској служби при драгоману у турском посланству у Берлину. Најважнији резултат његовог рада у Првом српском устанку свакако је дипломатска мисија у Цариграду 1806-1807. године, која се завршила склапањем познатог Ичковог мира. Био је и предсједник београдског магистрата. Наум Крнар[12] био је такође Цинцар. Био је родом из Москопоља. Познавао је више језика и бавио се трговином. Трговао је храном и кожом. Женио се два пута, први пут Маријом са којом је имао два сина. Наумова кућа се налазила на Дорћолу у Београду. Његова друга жена звала се Марица и била је «потурчена хришћанка».

Послије слома Првог српског устанка Крнар прелази у Земун, а одатле у Нови Сад, да би коначно завршио у Хотниу у Русији, гдје је живео са Карађорђем до 1917. године. Претпоставља се да је Крнар припадао Хетерији и да га је она послала код Карађорђа, јер је био веза између Карађорђа и Хетерије. У зору 13. јула убијен је у Радовањском лугу заједно са Карађорђем. Нажалост, Карађорђе сјекиром, Крнар пушком. Главе су им одсјечене, а потом послане у Цариград. Тијела су им сахрањена у Радовању, а лобање закопане уз зид на улазу у Саборну цркву у Београду. И руска мисија, која је послана за Први српски устанак, била је састављена од Цинцара. Међутим, и народ и војводе су захтјевали праве Русе, а не оне које представљају Цинцари. Када је Карађорђе сазнао да у руској мисији има Цинцара на челу са Родофиникином,[13] био је веома разочаран. Зато је послао поруку Русима да не шаљу Цинцаре, већ да шаљу праве Русе. Сам Родофиникин Константин Константинович,[14] био је веома углађен човјек, углађен, љубазан и предусретљив. Описивали су га, не као човјека, него као «анђела». Срби су га примили као «руског ђенерала». И Родофиникинов замјеник, Недоба Теодор, највјероватније је био Цинцар. Шеф «руске војске», пуковник Бала Палев (Атанасије), поријеклом је из Москопоља, а иначе је био становник Новог Сада. Жикић Велчо из Маврова [15] је са сељацима из околине Делиграда почео први 1806. године копати ровове и овеће шанчеве. Читав простор око Делиграда Жикић је утврдио тако да га Турци нису могли заузети све до 6. октобра 1813. године.[16] Тко је Велчо (Вук) Жикић и одакле је родом? О њему имамо веома мало историјских извора. Ево шта кажу домаћи историјски извори. Вук Стефановић Караџић каже да је «капетан Џигић био родом из Рекалије од Скопља»[17] и да је погинуо 1806. године. Прота Матија Ненадовић га спомиње у својим «Мемоарима», када говори о аустријским намјерама из 1787. године, да заузму Београд: »у исто време били су спремили Њемци две пуне лађе војника да ударе на доњи град и да уђу у Сукапију. Пре тога уговори с њима Јован Чардаклија, Ђикић и Влајко Београдци да им капије отворе.» [18] Петар Јокић каже: »Дође нам Жика из Македоније, доведе неколико бећара, начини шанац који је прозвао Делиград. Он покупи још бећара и одреди им старјешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким, Џиду над лесковачким а Перчу над осталима. Овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки и погибе за веру српску. Бог да га прости.[19] Лазар Арсенијевић Баталака у књизи «Историја српског устанка», књ. I, причајући о особама које су биле уз аустријску војску из Београда против Турске, наводи овако: «Из самог, пак, Београда, Петар и Јован Новаковић браћа Чардаклије, Велчо и Кузман Жикићи, Дели Ђурђе Чиплак, Милош Брка, Тримиша Трипковић, Деспот Чукула и Ђера Новаковић. Надаље наводи да су Велча и Кузма Жикићи произведени у Београду за капетане. Баталака каже да су браћа Жикићи, Велчо и Кузман родом из села Мраова. Први је са Петром Добрњцем, основатељ Делиграда, где је и погинуо, па после смрти његове брат му Кузман мијесто заступао.» [20] Међутим, Баталака није у праву јер Кузман није био брат Вуча, него је Кузман био његов братанац, син Анков. Исидор Стојановић каже да је капетан Жикић родом Рекалија и да је после нишавског боја поставио основ Делиграда. О томе како је Жикић погинуо Стојановић каже: «Први пут дођу Турци на Велики Петак, онда је ту био поглавар Жикић са шездесет момака. Отишли шпијуни и казали Турцима: Хајдете, сад је време јер сви

желе бити код куће за Васкрс. Турци дођоше и навалише на велику капију, но паши се одужише, убише турског барјактара и буљубашу. Турци уђоше унутра. Сада Жикић изађе на бедеме и стаде слободити војску: Не бојте се утекоше Турци. Један га Турчин угледа и погоди га у прса и умре на Васкрс».[21] Анта Протић у својој «Повесници» каже да је после нишавског боја нагрнула силна војска од 6.000 људи, под Ибрахим пашом, на Делиград и опсјела га, а он је тек тог лета био подигнут од капетана Џикавца, који је и погинуо у Делиграду.[22] Доситеј Обрадовић спомиње Жикића у надгробној бесједи Петру Чардаклији 1808. године.[23] У својој «Песмарици», штампаној у Пешти на грчком језику 1807. године, Триандафил Дука помиње Жикића капетана «да је био поштован, на гласу, да је био тактичан и истрајан капетан».[24] М.Ђ. Милићевић у «Кнежевини Србији», у «Споменику» и у «Насељу» [25] спомиње и описује живот капетана Жикића. Он између осталог наводи да су неки сматрали да је Жикић из Далмације (Влах). Међутим, Далмација заиста није била његово родно место. Једино је Пандиловић сакупио скоро све податке о Жикићу, изучавајући његове сроднике и потомке, и непобитно утврдио да му је родно место Маврово. Тако Пандиловић наводи да се Жигић женио два пута у селу. Од прве жене имао је три сина: Илију, Анка и Милоша, а од друге Влча и Дамијана. Цинцар Јанко родом је из Охрида. Родио се 1797. године. Истакао се у устанку својим јунаштвом па га је Карађорђе поставио за бимбашу [26] над неколико стотина бећара.[27] Цинцар Марко Костић је рођен у Белици око 1770. године. Дошао је у Србију око 1800. године. Када је букнуо Први српски устанак пришао је устаницима. Стално се налазио уз Карађорђа. Између осталог, за Цинцара Марка је написано да је био «најбољи јунак». Поред њих, значајан допринос устанку дали су и Јоргач, те његови другови Загла и Фармаклија. Ђорђе Загла родио се у Блацу. Дошао је у Србију са своја три брата: Димитријем, Павлом и Теодором. Настанио се у Смедереву, а посебно се одликовао у Првом српском устанку. Поред њих, спомиње се и Петар Фоца, «скипетар» бећарских старешина, али и јунак увијек и на сваком мјесту. Ипак, упамћен је и један Цинцар који је био и издајник, а то је био Настас Армаш. Поред наведених, у Првом српском устанку су се још одликовали и: Конде Бимбаша из Полимља, приликом заузимања Београда 1807. године; Јанко Поповић из Охрида, Чолак Анто из Призрена, Вуле Глигоријевић, Коста Бег, Димитрије Кујунџић, Ђелеш Ђорђе, Томо Костић, Самуило Јаковљевић и многи други. На крају можемо слободно да закључимо да су Цинцари: 1.

Чинили дио племићког сталежа код Срба;

2.

Били изванредни трговци и занатлије, као и вјешти писари;

3.

Били изванредни јунаци у време Првог српског устанка, и да су дали немјерљив допринос ослобођењу од Турака.

Они са поносом могу данас истицати да су заузимали и заузимају часно мјесто у историји Срба.

dr Marko Atlagić

•

Faculty of Filosophy

•

Kosovska Mitrovica

Summary Karadjordje and the Tzintzars

The Tzintzars became part of society in Vojvodina, Serbia, Slavonia and Greece rather early. There were also aristocrats among them, mostly belonging to the Austrian aristocracy. The most outstanding aristocrats were: Dimbo, Karačon, Popović, Andrejević, Antonović, Zako, Đuričko, Kojić, Nikolić, Kostić, etc. The Tzintzars were also a part of the Serbian aristocracy before the Uprising. They were excellent merchants and craftsmen. They were also heroes in the First Serbian Uprising and made an important contribution there.

[1]

Д.Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1998, 264.

[2]

E. Laszowski, Matice plemstvo županije Požeške, Srijemske i Virovitičke 1745-1902, Zagreb 1903, 3-4.

[3]

A.V. Duišin, Zbornik plemstva, Zagreb 1938, 11-40.

[4]

J. Bojničić - Kninski, Series nobilium Croatiae, Slavoniae et Dalmatiae, Zagreb 1896, 3-4.

[5]

A.V. Duišin–D.V. Popović, Plemićke porodice I, Vojvodina II, Novi Sad 1949, 153.

[6]

О племићким титулама види: A.V. Duišin, Zbornik plemstva, 19-20.

[7]

Illessy I. Pettkov, Akiralayz Konyvek, Budapest 1895.

[8]

М. Атлагић, Грбови племства у Славонији и Војводини у новом веку с посебним освртом на грбове српског племства, Приштина 1997, 72.

[9]

Д.Ј. Поповић, О Цинцарима, 267.

Л. Павловић, Барутарница Вујице Вуличевића, Весник Војног музеја, бр. 5, 1958, 283291; С. Живадиновић, Вујица Вуличевић, Београд 1933, 323.

[10]

[11]

Д.Ј. Поповић, О цинцарима, 257.

[12]

Исто, 256.

[13]

С. Новаковић, Из српске историје, Нови Сад-Београд 1972, 292-317.

[14]

А. Ивић, Бегство Константина Родофиникина из Србије, Београд 1938, 3.

С. Пандиловић, Велчо Жикић, Братство, XX и XIII, Београд 1908, 439-464; Његово име у историјским изворима биљежи се различито. Тако га Вук Стефановић Караџић биљежи само као Џигић, Јокић пише само Жика, Јанићије Ђурић биљежи Џика, Исидор Стојановић пише Жикић, Прота Матија Ненадовић биљежи Ђикић, Сима Милутиновић пише Жикић, Лазар Арсенијевић Баталака назива га једном Велчо, а други пут Влчо Џикић, Анта Протић назива га Џиковац, Д. Обрадовић спомиње га као Жигића, Милићевић га биљежи као Жика, а Јован Мишковић пише капетан Жикић, док га Стојан Новаковић наводи као капетан Вуче Жикић. Јован Мишковић у својој приступној академској бесједи ,Српска војска и војевање за време устанка од 18041815, Глас СКА, XLVII, 1908. године каже: «Капетан Жикић, са својим братанцем Кузманом и својим слугом Ђорђем Симићем из Сремчице пре-шао је у Земун 1787. године и тамо се уписао у добровољце, фрајкуре. Војевао је под пуковником Михаљевићем, па се одликовао у борбама против Отоманске Империје. Жикић је умро 14. априла 1807, на Ускрс, и сахрањен је у манастиру Светог Романа.».

[15]

[16]

М.Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 803.

[17]

В.С. Караџић, Историјски и етнографски списи, књ. 1, Београд 1898, 116.

[18]

П.М. Ненадовић, Мемоари, Београд 1893, 8.

[19]

Споменик СКА, XIV, Београд 1891, 53.

[20]

С. Пандиловић, Велчо Жикић, 439.

[21]

Гласник Друштва Српске Словесности, IV, 1852, 154.

[22]

Споменик СКА, XIX, 1892, 10.

[23]

Летопис матице српске, 1891, књ. 25, 84.

[24]

Годишњица Николе Чупића, 1883, књ. 5, 309.

М.Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1879, 791-794; Споменик СКА, XIX, 1892, 168; Насеље, Београд 1895, 48.

[25]

[26]

Бимбаше су биле војне и политичке старешине у доба Карађорђевог устанка.

[27]

Бећари су ратници, односно добровољци или војници најамници.

Dvije tajne o Kralju Petru vezane za Nevesinjsku pušku Opšte je poznato da je Kralj Petar I Karađorđević učestvovao u Nevesinjskoj pušci 1875. godine pod pseudonimom Petar Mrkonjić. Međutim, šira javnost malo je upoznata kako je princ uzeo taj pseudonim, a još manje zna da je Kralj Petar ranjen u Nevesinju tokom bune protiv Turaka. Predratna Politika ekskluzivno je svojim čitaocima otkrila ove dugo čuvane tajne. Za vrijeme četovanja po Kordunu osamdesetih godina 19.vijeka godine Kralj Petar imao je mnogo neprilika od strane austrijskih vlasti koje su ga proganjale. Jednom prilikom sastao se u Glini sa ustanicima u kući Đura Urice bivšeg austrijskog oficira. Poslije sastanka kada su se ustanici razišli, princ je još neko vrijeme ostao u razgovoru sa ukućanima. Tu se nalazila i jedna domaćinova rođaka koja je uzgred rekla da gost neobično mnogo liči na njihovog sugrađanina gostioničara Petra Mrkonjića. Kada su se i ostali prisutni složili s tim, princ Petar ih je zamolio da ga ubuduće nazivaju Petar Mrkonjić. Glinski gostioničar nije imao ništa protiv, čak je princu dao i svoje isprave da mu se nađu pri ruci. Politika u broju od 18.5.1935. otkriva i dugo čuvanu tajnu o ranjavanju Kralja Petra u Nevesinjskoj pušci. Sagovornik beogradskog lista dr Nikola Krstić, osnivač rentgenološke dijagnostike u Beogradu, potvrdio je da je među prvim snimcima koje je obavio 1907.godine bio pregled desne ruke Kralja Petra. Snimak je pokazao ostatak kuršuma u njegovoj ruci. Kralj je prije toga pomoć potražio u Francuskoj kod čuvenog doktora Nelatona, ali mu on nije dao pravu dijagnozu. Doktor Krstić je tajnu o ranjavanju Kralja Petra objavio 28 godina nakon rentgenskog pregleda i 13 poslije kraljeve smrti.

Михајло Идворски Пупин Михајло Идворски Пупин (4. октобар 1854 — 12. март 1935) био је научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српске народне одбране у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor). Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Биографија Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, од 1867. Аустроугарска). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара. Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања. Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда. Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку. У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку. На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове. Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Велику Британију (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике. Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије[5], на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији". Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа. Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

"Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе." Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (Woodlawn) у Бронксу.

Задужбине Михајла Пупина Пупин је 1914. оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности још 1930-их година једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин. Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини. Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору. Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара. У Америци је 1909. основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез заједничких Срба - Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник (1909—1926). Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (Serbian National Defense) коју је предводиои коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком[16]. Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата. Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.

Јован Дучић Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата.

Биографија О години рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М.Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15.јун или 15.јул. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године ,власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учтељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу. Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, зајено са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофскосоциолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду. Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију Српска народна одбрана у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем

ситуације у Југолсавији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада. Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Први светски рат: Оснивање Српске народне одбране у Америци 1914. године После победоносно завршених Балканских ратова, српска емиграција у Америци добија нови потстрек за организовање и окупљање. Победа мале Србије и Црне Горе извојевана над Турском империјом није остала незапажена у хришћанској Америци. Дотада, име Србиново познато само америчким интелектуалцима постаје сада предмет разговора и неподељених симпатија свих америчких друштвених слојева. А мала Србија и ЦрнаГора – симболи борбе за слободу. Ускоро затим долази до Првог светског рата у коме опет Србија и Црна Гора, овог пута удружене против Аустроугарске и Немачке, воде тешке борбе на домаћим огњиштима. И као што су Балкански ратови усталасали редове америчких Срба, тако је и Светски рат подигао нове таласе одушевљења и силно подгрејао наде да ће донети ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну јединствену Српску Државу. Нико тада међу Србима у Америци није ни сањао о неком уједињењу са Хрватима из простог разлога што су Хрвати били на страни Централних сила. Просечна старост нашег емигранта у предвечерје Првог светског рата била је од 25 до 30 година. Дакле, то је била једна млада и снажна емиграција, пуна воље и полета. Међу тадашњим Србима био је леп број познатих српских интелектуалаца, међу којима се нарочито истицао својом научном репутацијом и родољубивим радом професор Михаило Пупин. У јулу 1914 године оснива се Српска народна одбрана у Америци са седиштем у Њујорку. За претседника С.Н.Одбране био је изабран Михаило Пупин. Ускоро после свог конституисања, Српска народна одбрана образовала је Месне одборе по свим главним местима Америке. Њих 83 на броју. Поред ових локалних огранака Српске народне одбране, било је око 180 других патриотских друштава, која су помагала рад Централног одбора у Њујорку. Значи, да је читаво америчко родољубиво Српство давало своју пуну подршку Српској народној одбрани и њеном пожртвованом раду на прикупљању материјалних средстава за српске рањенике и сирочад. Од почетка рата па до септембра 1917 године, Српска народна одбрана сакупила је $554,445.02 долара, суму, која је у оно време значила врло много. Сем тога, Српска народна одбрана успела је да сакупи више стотина сандука нове и половне робе, која је одаслата браћи у отаџбину. Али, Српска народна одбрана није се зауставила само на овоме. Поред хуманог рада она је истодобно радила и на организовању добровољачких одреда за Солунски фронт. На овоме послу она је урадила врло много. У прво време, пре него што ће Америка ући у рат, Српска народна одбрана је слала добровољце преко Канаде, која се, као део Британског царства, већ налазила у рату. Иако је овај посао био илегалан, јер се званично Америка још није налазила у рату, она је то гледала кроз прсте и

благонаклоно, обзиром да су симпатије Америке од првог часа биле на страни сила Антанте. На овај илегалан начин (преко Детроита и Канаде) отишло је на фронт више стотина српских добровољаца. Уласком Америке у рат услови за прикупљање и одашиљање добровољацамного су се изменили и знатно поправили. Више се није морало радити кришом, јер је сада и званична Америка ишла на руку мисионарима Српске народне одбране, који су обилазили сва српска насеља по Америци и организовали добровољачки покрет. И српске гусле су одиграле не малу улогу у овом послу. Народни гуслар Петар Перуновић, неуморно је обилазио насеља и борбеном песмом инспирисао младе Србе да крећу у добровољце. Било је појединаца који тек беху приспели из Балканских ратова да опет крену у нови рат. Колики су били напори и успех Српске народне одбране на овоме послу најбоље ће показати бројке. Од почетка Првог светског рата па до његовог завршетка, отишло је што илегално што легално преко 17.000 српских добровољаца на Солунски фронт. Овде се мора нарочито истаћи једна чињеница, а то је да је и овај добровољачки покрет као и онај за Балканских ратова, био искључиво српског обележја. О некој Југославији или Југословенству као идеји водиљи није било ни речи. Кад је у јануару 1917 године Српска мисија стигла у Америку на челу са др. Миленком Веснићем и генералом Рашићем, њу су углавном свуда дочекивали Срби са тек понеким Хрватом-Далматинцем. И као што су се држали по страни у добровољачкој кампањи за Солунски фронт, остајући лојални према Аустроугарској монархији, тако су остали удаљени и од нове југословенске линије коју су Срби стварали. Иако је у Југословенском одбору у Лондону седело неколико Хрвата, иако су претставници тога Одбора били за југословенску линију, они су наилазили на одзив само међу Србима, док су амерички Хрвати остали изван те акције. Међутим, кад су после завршеног рата Нинковић и други почели са хрватском републиканском тезом, они су добили своје следбенике међу америчким Хрватима. Овај прелаз са српске на југословенску линију, којом се све више кретала званична политика српске владе, није могао остати без утицаја на став Српске народне одбране у Америци. Следствено томе, Срби на челу са СНО и других амерички српских организација, а с њима и већина америчких Срба, прихватили су идеју братства са Хрватима. Тако и цео национално-политички живот Срба у Америци скреће у југословенском правцу.

Други светски рат: Поновно оснивање Српске народне одбране у Америци Капитулацијом Југославије месеца априла 1941 године, амерички Срби су предузели хитну акцију да оснују један “релиф” комитет за помоћ народу у Југославији. Они су ово учинили у заједници са америчким Хрватима и Словенцима. Иницијатива за ово потекла је од стране Српског народног савеза. Тада се веровало да ће Срби, Хрвати и Словенци заједничким наступом, кроз уједињену хуману акцију, допринети много више окупираној земљи него што би то био случај у појединачним подухватима. У ову сврху управа Српског народног савеза добила је дозволу од Стејт Департмана у Вашингтону да може да сакупља новац и одмах отпочела са великом кампањом широм Америке. Прилоге је убирала под именом “Америчко-Српског Централног Одбора”. Амерички Хрвати и амерички Словенци такође су предузели нешто у истом смислу. После шест месеци рада, састали су се претставници поменутих организација у Питсбургу где је констатовано да су Срби сабрали 53,000 долара, амерички Хрвати, иако бројно три пута

већи, свега 600 долара, а Словенци око 1,000 долара. То су били 6-месечног рада у овој заједничкој акцији. Колико су унели искрености и љубави у овај посао Срби, Хрвати и Словенци најбоље доказује величина сакупљених прилога. После овога, дошавши до уверења да је сваки даљи заједнички рад са Хрватима бесмислица, управа С.Н. Савеза наставила је са радом самостално обавестивши чланство по насељима чињеницама. Прикупљену своту од 53,000 долара Српски народни савез је утрошио у одашиљању пакета српским заробљеницима у Немачкој преко Америчког Црвеног Крста и касније преко Српске народне одбране. Нападом Немачке на Совјетски Савез, 22 јуна 1941, став према Совјетима, како званичне Америке тако и америчке јавности, претрпео је велике промене. Од нападача и Хитлеровог колаборатера Совјетски Савез преконоћ постаје бранилац слободе и демократије пред Хитлеровом најездом. Већ после неколико недеља од почетка непријатељстава на Источном фронту, широм Америке почиње кампања за помоћ Совјетском Савезу. Овом општем таласу помагања нападнутог Совјетског Савеза, придружили су се и амерички Срби. Око 12,000 долара сакупљено је тада за велику “мајку” Русију и предато Совјетском релифу у Америци. Међутим, све руске организације у Америци као и појединци нису дали ниједног цента за помоћ Србима у окупираној Југославији. Покрет отпора српскога народа под Михаиловићем одјекнуо је изванредно међу америчким Србима. После депресије која је била обихватила америчко Српство након капитулације Југославије, покрет отпора у Старом Крају испунио је срца свих овдашњих Срба поносом и новом вером. У почетку су чак и амерички комунисти поздравили појаву Михаиловића и били врло активни у пропаганди за њега. На Светосавском конгресу у Детроиту, например, могла се видети над бином огромна слика Михаиловића са многобројним паролама унаоколо. Испод слике, са бине, комунистички и прокомунистички говорници величали су Михаиловића и његову борбу, да га ти исти људи, касније, бесомучно нападну кроз штампу и на зборовима. У данима Михаиловићевог успона, амерички комунисти су били направили значке са ликовима Михаиловића, Тимошенка и Мак Артура, као херојима борбе против тираније, да ускоро ти исти људи отпочну са кампањом против Михаиловића. Родољубиво америчко Српство, међутим, остало је до краја доследно у својој привржености и симпатији према Михаиловићу. За родољубиво америчко Српство Михаиловић је био и остао симбол борбе српскога народа за слободу. Па ипак, иако је све више постајало јасно да су у покрету отпора ангажовани само Срби, америчко Српство још увек је било на југословенској линији. То ће трајати све до првих вести из отаџбине које говоре о незапамћеним усташким зверствима.

Долазак Јована Дучића У лето године 1941 стигао је из Мадрида у Америку познати српски песник и дипломата Јован Дучић. Убрзо по његовом доласку отпочињу припреме за независну српску борбу. Око Јована Дучића почели су да се прикупљају људи од способности, ауторитета и родољуби из Чикага и околине. Присуство Дучићево одмах се осетило. Борба Срба са једне и хрватско издајство и покољи са друге стране, припремили су једно ново расположење код америчког Српства. Вести језиве, скоро невероватне, сустизале су се, а са њима у грудима америчких Срба расли гнев, бол и огорчење. Акција Јована Дучића, који је визионарски наслућивао шта ће се догодити у раскомаданој земљи, постајала је све популарнија и ближа америчком Српству. Ужасни

догађаји у отаџбини давали су јој све силнијег маха, а Јовану Дучићусве више права у ономе што је проповедао и говорио. Дучићева идеја била је да се по угледу на предратни Српски културни клуб у Београду, оснују по Америци слични српски клубови који би целокупан политички и национални живот америчких Срба упутили у правцу борбе коју је српски народ водио у земљи против немачког окупатора и хрватских усташа. Међутим, пријатељи и сарадници Дучићеви сугерисали су му да се уместо клубова оснује Српска народна одбрана, као организација која је у Првом светском рату учинила велике услуге српској борби и била популарна широм америчког Српства, и која би и у овом новом раздобљу српске борб, без сумње, обухватила свеколико америчко родољубиво Српство и постала лучоноша у најтежим данима српске историје. Идеју Српске народне одбране Дучић одмах прихвата и почиње ватрено да је проповеда. У то време вести о масакрирању Срба у “независној” Хрватској постају све одређеније и све ужасније. Четвртог новембра 1941 године “Американски Србобран” излази у црном оквиру за запањујућим документима о хрватским злочинима. Под великим насловом преко целе стране “Американски Србобран” доноси изјаву ерхиепископа од Кантеберија, поглавара Англиканске цркве у Енглеској, који тврди, према извештајима Српске православне цркве, да јеу “независној” Хрватској само до почетка августа 1941године масакрирано преко 180.000 Срба. Поразне вести из отаџбине, које су наши лондонски кругови прикривали. Изазвале су, као што смо видели, разумљиво огорчење и револт америчког Српства. Више није било сумње у њихову истинитост, ни у то да је “братство” са Хрватима и заједничка велика држава била једна страшна српска гробница. Родољубиво аеричко Српство које је до тих дана веровало у братство хрватске небраће, остало је запрепашћено пред ужасном стварношћу која му је пукла пред очима.

Оснивање Српске народне одбране 1941. г У таквој атмосфери, долази до конституисања Српске народне одбране у Америци. То је било 13 новембра 1941 у црквеном дому на 1905 Вест Шилер Стрит у Чикагу. Тога дана америчко Српство рекло је своју мушку и српску реч, када је у атмосфери пуној свечаности и узбуђења, основана СНО у Америци и обележено једно ново раздобље борбе коју је америчко Српство водило у току два светска рата. На оснивачкој скупштини изабрана је привремена управа са Михаилом Дучићем на челу. После конституисања Српска народна одбрана је изашла са својим прогласом и програмом који доносимо у целости: “Цело просвећено човечанство, изложено је данас највећем и најстрашнијем искушењу, у једној страховитој борби, у којој сви народи којима су име и понос одувек били највећа светиња, стоје пред потпуним уништењем од стране грубих диктатора који су ставили насиље изнад права, и тиранију изнад демократије. Никада у историји човечанства није било таквих страховитих покоља невиних и незаштићених народа, какве данас спроводе ови насилници и њихови најамници. Никада пре нису начела слободе свих народа, самоопредељење и самосталност, била у толикој мери угрожена као што су данас. Милиони слободних народа подвргнути су ропским и најнечовечнијим патњама. Међу овим народима налази се и наш српски народ.

Демонски планови Хитлера и Мусолинија и њихових најамника, угрозили су опстанак демократских народа у тој мери, да је данас више него икад потребан један заједнички, добро смишљен и израђен план за њихов отпор. Ми Срби овде рођени, грађани или неграђани ове земље, позвани смо, подједнако са осталим демократским народним групама, да учествујемо у борби за опстанак демократских принципа Америке и права свих осталих угрожених народа у свету. И ми Срби који смо у Америци, дужни смо да достојно допринесемо свој удео у будућој заједничкој победи. Најскорији и најпоузданији извештаји о страховитим покољима у земљи наших отаца захтевају од сваког америчког Србина у чијим жилама тече иста српска крв, да се одазове овоме прогласу и позиву Срба на окуп. Јер не смемо и не можемо нипошто прећи преко најкрволочнијих и најнечовечнијих покоља у историји света, који су извршени и врше се бездушно, над стотинама хиљада невиних српских жртава од стране окупаторских сила и домаћих хрватских изрода и издајника. Њихов тако систематски спремљен план за потпуно уништење Српства и православља, а нарочито у такозваној независној Хрватској, налаже сваком истинском Србину да учествује у заједничкој акцији на остварењу једне врло потребне и јаке српске организације у Америци. Кроз ову организацију, ми, као слободни амерички грађани морамо уложити све што можемо и што имамо, па чак и своје животе, а поготово морамо показати своју пуну лојалност овој земљи и осталим савезницима у борби за потпуно уништење хитлеризма, нацизма, фашизма и усташтва. Обзиром на ово судбоносно доба и на неизмерне жртве милиона народа: Велике Британије, словенске Русије, Срба, Пољака, Чеха, Грка и осталих савезника, као и обзиром на нашу лојалност према демократским принципима Америке и према њеном великом вођи, претседнику Рузвелту, ми Срби у Америци обавезно се удружујемо у организацију, која једино може да успешно допринесе део сарадње Српства као целине за општу ствар и за општи демократски идеал…”

Начела 1) Српска народна одбрана у Америци стоји лојално уз Сједињене Државе Америке, америчку конституцију и председника Рузвелта и помагаће безусловно сваку његову акцију за одбрану Америке и за пораз диктаторских сила. 2) Српска народна одбрана у Америци помагаће морално и материјално српски народ у Отаџбини. 3) Српска народна одбрана у Америци прикупљаће новчану и другу помоћ за витешку српску војску и славне српске четнике, који данас са надчовечанским напорима дају најдостојнији пример, како се ваља борити за свој народ, своју државу и свога краља. 4) Српска народна одбрана у Америци радиће на учвршћивању и одржавању пријатеских веза између америчке демократије и наше поробљене и у крви огрезле отаџбине и сарађивати са америчким и савезничким организацијама и установама, које раде за исту сврху и у истом правцу. 5) Српска народна одбрана у Америци даваће свету нужна и објективна обавештења о херојској борби српског народа за очување своје слободе и својих земаља и бранити неоспорна етничка и историјска права Срба на Балкану. Такође, она ће настојати да упозна српски народ са демократским начелима и великом културном и економском

снагом Сједињених Америчких Држава, као и са великом љубављу овога народа за успехе српског оружја у заједничкој борби. 6) Српска народна одбрана утицаће кроз своје Месне одборе: да се Срби у Америци, у својим мођеусобним односима, држе начела узајамне трпељивости, узајамне помирљивости и узајамног братског помагања, као што је то увек бивало у критичним данима, а такође, настојање да пружи братску сарадњу свим постојећим српским верско-националним и културно-просветним организацијама и установама у Америци, које већ годинама раде за општу српску ствар. Срби и Српкиње, Света је дужност сваког Србина који ступи у Српску народну одбрану, да уложи и жртвује себе без и најмањег оклевања у борби за свеопшти идеал слободе и људских права целог човечанства, и да кроз Српску народну одбрану, уједињени као српски народ, посведочимо своју славну историску прошлост, увек везани за највиша начела хришћанства и цивилизације. За Великог Председника Рузвелта и нашу нову домовину Америку, за Краља Петрa Другог и стару Отаџбину!”

Одјек оснивања Српске народне одбране у Америци Оснивање Српске народне одбране у Америци изазвало је двојаку реакцију. На једној страни амерички родољуби прихватили су СНО са одушевљењем и неподељеним симпатијама. Оснивање СНО дошло је као олакшање иза година лутања и неодлучности, као решење после једне очајне недоумице, као први одлучан корак на опробаном српском путу. Оснивање Српске народне одбране у Америци значило је потврду родољубима да ће борба коју су повели српски четници у Отаџбини бити помогнута свим расположивим средствима. И ово је оснивање СНО поздрављено кроз српску штампу у Америци низом чланака, дотле је на другој страни изазвало жестоку реакцију свих непријатеља Српства. Комунисти, Хрвати, тзв. Југословени и најзад филокомунисти из тадашњег Стејт Департмана, нашли су се удружени у борби против Српске народне одбране и дејствовали сваки на свом пољу, као по договору. Комунисти окупљени око “Слободне Речи” претстављали су највећег отвореног непријатеља СНО. Преко свог листа и својих повереника у народу, водили су једну добро смишљену кампању, називајући СНО велико-српском и фашистичком организацијом, која штети општем ратном напору Америке. У то време амерички Стејт Департман био је инфилтриран комунистима и про-комунистима. Претседник Рузвелт био је велики поборник пријатељства са Совјетским Савезом. Он је веровао да ће својим демократским и благонаклоним наступима према совјетским властодршцима утицати на њихову добру вољу и омогућити стварање једног пријатељског и срдачног односа, што се, као што је и целом свету познато, Америци грдно осветило на крају Другог светског рата и та заблуда јој се још увек и све више свети. Комунисти око “Слободне Речи”, под таквим околностима, имали су све услове да се добро пласирају код многих тадашњих државних функционера и да на њих утичу у много којечему. Филокомунисти Стејт Департмана више су веровали комунистичким агентима него националном свету око Српске народне одбране. Колико се у овоме ишло далеко најбоље илуструје факат кад је Хенри Валес, потпретседник Сједињених Држава, после једног великог америчког збора у Питсбургу, дошао у везу са “прогресистима” око

“Слободне Речи” и том приликом изјавио да се радује што се налази у кругу поборника “прогресивне” демократије! Комунистичка кампања против СНО постала је нарочито бесомучна после вести о сукобима на терену између Михаиловића и Тита. Као заштитиница ђенерала Михаиловића и српских четника, Српска народна одбрана је морала да издржи борбу не само противу релативно мале групе комуниста око “Слободне Речи”, него исто тако и противу свих америчких комуниста са којима су ови први били удружени истоветношћу гледишта и идеја. Тако, например, комунистички “Дели Воркер” обарао се врло често на ђенерала Михаиловића и Српску народну одбрану као његову заштитницу пред америчком јавношћу. Стожер свих филокомуниста словенског порекла у Америци био је Луј Адамић, познати новинар и публициста. Адамић је, као новинар и публициста, имао приличан број пријатеља и једномишљеника у тадашњем Стејт Департману, код којих је, исако сасвим површан у познавању европских проблема, важио као експерт за тај сектор америчке спољне политике, специјално према Југославији. Захваљујући овим везама са америчким филокомунистима, утицај Адамића на спољну политику Америке био је несумњив. У својим многобројним чланцима Адамић је од самог почетка пледирао на Тита, истичући у свакој прилици његов “прогресивизам”, који је много импоновао америчким филокомунистима и “прогресивистима” из Стејт Департмана. Луј Адамић, као стари србофоб, био је уједно и први амерички новианр који се оборио на Михаиловића. Пишући најпре са омлаоважавањем о ђенералу Михаиловићу у намери да га депласира код амричке читалачке публике, Адамић је тврдио да Дражину војску није никада видео ни један страни дописник и да је она само обичан мит. У америчком часопису “Сатурдеј Евенинг Посту” од 19 децембра 1942 године, Адамић је назвао ђенерала Михаиловића издајником и колаборатером. Од тога датума отприлике почиње отворена кампања у филокомунистичким делу америчке штампе против ђенерала Михаиловића. Као србофоб по убеђењу, Адамић је морао да дође у сукоб и са Српском народном одбраном, која је у свакој прилици неоступно бранила ствар српских четника и српску борбу у земљи. Али Адамић се није ограничио само на бору против ђенерала Михаиловића и СНО. Он је директно настојао да преко својих једномишљеника у Стејт Департману спречи даље излажење “Американског Србобрана” да би онемогућио даљу акцију Српске народне одбране преко савезног органа. У току своје кампање Адамић је у очима многих угледних Американаца постао један од главних комунистичких вођа у Америци. Конгресман Сједињених Држава Фред Ч. Базби, например, рекао је за Адамића на једном великом патриотском збору америчких ветерана у Гери, Индиана, 2 априла 1944: “Ја понављам и овде, госпође и господо, оно што сам рекао у Конгресу, да је Луј Адамић много опаснији за нашу конституцију него Ерл Браудер (шеф комунистичке партије у Америци)”. А тај исти Адамић био је врло чест гост Беле Куће у Вашингтону, где су га сматрали стручњаком за југословенска питања и за Балкан уопште! Отуда је дошао први политички ударац ђенералу Михаиловићу и његовом покрету, премда је истина да је Винстон Черчил био тај који је на лицу места извео срамну издају и ликвидацију Дражиног покрета. Али комунисти и филокомунисти нису били једини непријатељи Српске народне одбране. Амерички Хрвати, окупљени око својих листова и својих католичких попова, придружили су се овим нападима. Кад је требало ударити на Србе они нису бирали средства. Исконска мржња према Србима везивала је подједнако и мачековце, и франковце, и усташе, па су сви они према Србима свуда иступали солидарно.

Писање хрватских листова против Српске народне одбране и “Американског Србобрана” и логична реакција Срба на хрватску кампању, нису остали незапажени у змаеричким званичним круговима. Америка је била у рату. Њено вођство је настојало да све супротности, које су постојале између појединих народносних група, изравна и изглади да би Америка, јединствена и без икаквог унутрашњег врења, далал максимум доприноса у ратном напору слободних народа. Тако се догодило да је елмер Денис, директор канцеларије за ратне информације Стејт Департмана, позвао писмом од 26 августа 1942 извесне америчке Србе, Хрвате и Словенце да дођу у Вашингтон 18 септембра 1942, на конференцију ради договора “како да се створи хармонија између српске, хрватске и словеначке групе за што тешњу сарадњу у циљу коначне победе Америке”. На тој конференцији, после подуже дискусије, поставило се питање лојалности Америци. Хрватски и словеначки претставници пристали су одмах да потпишу резолуцију, док су српски претставници одбили да то учине са мотивацијом да Срби никада и ни у једној ситуацији нису били нелојални према Америци, па би потписивање једне овакве изјаве могло бити схваћено да је српска лојалност доведена у сумњу, а тиме српски понос погођен. Ово је био само један детаљ из низа многих других који илуструје тешкоће на које је наилазила Српска народна одбрана и друге српске организације у својој борби за Српство… Југословенска влада у Лондону, од првог дана свога бекства из земље трудила се да прикаже иностранству неку тобожњу истоветност судбине која је задесила Југословене: Србе, Хрвате и Словенце, после Хитлеровог упада у Југославију. Сви Владини напори и кораци били су усмерени у томе знаку. Иако су чланови Владе знали право стање у отаџбини, иако су били добро обавештени о усташким зверствима на једној и о борби српског живља под Михаиловићем на другој страни, они су затварали очи пред тим фактима и иностранству пружали бајке о борби “југословенског” народа. Српске тековине и српску борбу разводњавали су југословенством, да би пред иностранством ту борбу претставили као ратни напор Југославије, солидарне против немачког нападача у свим својим деловима, у Србији као и у Хрватској. Са друге стране говорило се о Србима да је савезничка неотступна жеља да се иступа југословенски. На тај начин, обмањујући савезнике да је српска борба у исто време и хрватска, дакле југословенска, а српске борце да се таква политика мора водити, јер је желе савезници Југословенска влада је дошла у оштар сукоб са америчким Србима, који су кроз Српску народну одбрану и преко “Американског Србобрана” популарисали борбу ђенерала Михаиловића као српску, а не југословенску. Да би идеју југословенства ободрили међу америчким Србима, Хрватима и Словенцима и отклонили утицаје које је вршила СНО на српске масе у Америци и на америчко јавно мњење, Југословенска влада је била одлучила да у Њујорку формира једно пропагандно тело, које ће идеју југословенства омилити америчким “Југословенима”. У ту сврху Влада је формирала по злупознати “Југоцентар” у Њујорку и на њега потрошила огромну суму новца.

“Југоцентар” у Њујорку У апартманима фамозне куће Франа Петриновића, на 812 Фифт Авнењу у Њујорку, формирао се противсрпски “Југоцентар”. Његове компоненте биле су двојица-тројица случајних министра без портфеља и неколико новинара компилатора чија је

оригиналност лежала једино у томе што су срспску борбу “кориговали” у југословенску, а српске четнике у “југословенске” или “наше”. Мисија “Југоцентра”, са Богољубом Јефтићем и Богданом Радицом као уредником “Билтена”, сводила се, дакле, само на приписивање југословенског карактера српским борцима. Задатак “Југоцентра” био је углавном да утиче код разних новинарских агенција, радио коментатора, уредника дневних листова и угледних јавних радника, да се извештаји о борби српских четника прекрсте у борбу југословенских четника и свуда где би били споменути Срби да уз њу буду споменута и друга дваогранка “троименог ” народа. Да би показао неко тобожње јединство “југословенског” фронта против окупатора “Југоцентар” је упоређивао Дражу са Мачеком и истицао велике Мачекове заслуге, у намери да код необавештеног света створи утисак о истоветности судбине српског и хрватског народа. На своју антисрпску пропаганду “Југоцентар” је потрошио, према најскромнијем прорачуну, око 500,000 долара државног новца у току свог једногодишњег рада. И док су српски борци у отаџбини гладни и жедни, рђаво одевени и слабо наоружани, водили борбу против немачког завојевача и својим жртвама стварали онај напредни престиж који су разни мисионари, југоцентраши и политичари у Лондону уживали пред иностранством, доотле су ови други дискредитовали српску борбу, изврћући њен смисао нетачностима о југословенском отпору. Када су нестале паре, угасила се свећа “Југоцентра”. И као једини резултат многих потрошених пара и гомиле просутих неистина, остала је код америчких Срба само јена рђава успомена на југоцентраше и неке мисионаре, који се попут Боже Марковића, некадашњег министра Југославије, нису стидели да кажу: “нека Хрвати покољу још 360.000 Срба само нека победи идеја Владе”. (“Американски Србобран”, од 13 августа 1942).

Српска народна одбрана са српским народом кроз историју Крајем XIX и почетком XX века стање хришћана у Турској Царевини , а поготово Срба било је очајно. Хришћани нису имали слободе и права, која су имали њихови сународници у ослобођеним хришћанским Балканским земљама, па су природно тежили ослобођењу и уједињењу. Да би несрећа била већа, Хришћани су се међусобно крвно завадили и борили једни против других са оружјем у руци. Ову братоубилачку борбу започели су Бугари, против Срба и Грка у Маћедонији, да би словенско становништво Маћедоније присилили да се определи за Бугаре и да би сузбили грчки утицај. И сами тек ослобођени од Турака руском помоћу, Бугари су успешно лавирали између двеју ривалних сила Аустро-Угарске (са Немачком) и Русије, да би од двеју имали подршку у својој империјалистичкој политици према Србима и Грцима у Маћедонији и Тракији. Нарочито велику помоћ добили су Бугари стварањем тзв. Егзерхата тј. Врховне црквене власти над хришћанима у Турској. Егзерхат је уживао поверење код Турака, више него српска или грчка црква, а стварно је био експозитура великобугарске шовинистичке акције, основан руским настојањем, да би Руси такође могли умешати своје прсте у проблеме балканских хришћана, као повод за своју империјалистичку политичку акцију. Бугари су први отпочели своју комитску акцију у Турској. Пa када су прешли границе самоодбране свог живља, и отпочели побугаривање Срба и Грка, они су изазвали појаву четничке акције Срба и Грка. Потреба за четничком акцијом Срба била

је веома нужна јер је српски живаљ на класичном српском Југу био без заштите, а изложен терорисању од неспособних недемократских турских власти и од бугарских и арнаутских банди. Српска четничка акција иако мало касније почета, ипак је вођена са много елана, снаге и пожртвовања, тако да је стварала епска дела, славом овенчана. Из Србије, као и и из других српских земаља, ишли су млади људи у четнике “комите”. У почетку су чете водили тамошњи мештани, а касније су били слати и професионални војници – официри и подофицири, да би се борили против турске регуларне војске “аскера” и противу бугарских “комитаџија”. Акцијом око спремања, наоружавања и пребацивања четника и њихових четовођа (називаних војводама) руководила је специјална организација која се називала “Српском браћом”. На њеном челу били су лекар из Београда, др. Милорад Гођевац, Голуб Јанић (Србин из јужних крајева) и још неколико виђенијих људи из Србије. У историји четничке акције остаће златним словима записана имена четничких јунака – војвода: Глигора Соколовића, Јована Бабунског, Ђорђа Скопљанчета, војводе Мицка, Јована Довезеновског, војводу Вука (Војина Поповића) и многих других јунака, који су створили епове борбама на Челопеку, Четирцу, код Никољана, Велике Хоче, итд., као и стварали еп о Кујунџића мајци. Кад је основана Српска народна одбрана сви организатори и борци четничке акције ступили су у редове СНО где је било место свим честитим српским родољубима. С друге стране и СНО пружила је садејство и помоћ четничкој акцији, ради узајамног допуњавања. Претседник СНО ђенерал Божа Јанковић и секретар мајор Милан Васић нарочито су се истакли у помагању руковођења четничком акцијом, па ова постаје још активнија и припрема се за њену будућу улогу садејства оперативној војсци, на случај рата противу Турске, коју је улогу славно извршила српска четничка организација у ратовима 1912-13 године, као и касније 1914-18.

Рад Српске народне одбране на унутрашњем плану Вођи Српске народне одбране знали су врло добро, да је потребно због успеха споља, увек настојати да се окупе на заједничком послу и сарадњи бољи људи из свих политичких странака и покрета. Отуда се утицало да се унутрашње распре стишавају и да први људи што висе мисле о ослобођењу и уједињењу своје још поробљене браће. Напори на овом правцу дали су лепих резултата. У Народној одбрани налазили су се заједно и пословали заједно, људи из свих србијанских странака. Све српске владе, ма који били њихови претседници, пружали су помоћ Народној одбрани за њен рад. Оно мање важно помицано је у страну, да начини места далеко важнијем са српског националног гледишта. СНО је схваћена као важан инструмент српске политике и зато је подржавана од свих. Онда се, као никада раније, схватало да смо пред алтернативом да паднемо или да победимо. Нашем духу је одговарало више да се боримо, него да клонемо. Отуда је и ова велика српска организација чинила све да се победи, да се успе. И успело се…

Српске победе и српски успеси Према првобитној идеји оснивача СНО требало је да дође до сукоба са аустроугарском империјом. Међутим, стицајем прилика сукоб са Аустријом одложен је пресијом Европе на Србију да дадне изјаву да се одриче Босне и Херцеговине. Али, ако је сукоб одложен, он није онемогућен. Напротив: продужен је рад под претпоставком да је сукоб са северном монархијом неизбежан. Природно, спремало се на рад на дужој стази. За то време одговорни државници Србије тражили су начин како да се ојачају за борбу која

претстоји. Тако је постала идеја о савезу Балканских држава противу Турске. Пошло се етапно: да се победом над слабијим непријатељем ослободе браћа која свирепо пате у турском ропству, и после ојачани њима отпочну борбу с Аустријом. Балкански савез је, после преговора којима је кумовала царска Русија, најзад склопљен и 1912 године плануо је рат на Балкану. Победе и успеси српски задивили су ондашњи свет. Турска македонска армија тучена је Куманову и Битољу. Српски Југ је ослобођен вековних угњетача. Председник СНО до рата, ђенерал Божа Јанковић, командовао је трећом српском армијом. Ваљда по трагедији балканских народа, савезници до победе постали су непријатељи после победе. Бугарима је мало било да задрже оно нашта су по савезном уговору имали право. Тражили су више. На предложену арбитражу руског Цара нису пристали. Мучки, без објаве рата, напали су српску војску на Брегалници. Срби су дали отпор Бугарима и после крвавих борби најзад су их тукли. На тај начин, решено је двогубим ратом питање наше Јужне Србије. Успеси српске војске задивили су свет. Светска штампа и сви војни извештаји, говорили су о “непобедивим Србима”. Од свих су највише били изненађени Аустријанци. Они су у почетку рата с Турском предвиђали пораз малих савезника, у ком случају су мислили да брзом интервенцијом спасу свог повереника Фердинанда Кобурга. Затим, кад је победа припала Балканцима, тада су Фердинанда бугарског гурнули на Србију. Свакако јако с вером да ће Бугари тући Србе. И ту су се преварили. Тучени су Бугари. Зато је у Бечу пала одлука да се Србији не допусти да се консолидује, већ да се једним брзим војничким маршом из Босне и евентуално са севера, задави. Отуда је плануо Први светски рат. Сарајевски атентат је само изговор. Сад се већ зна да су Централне силе биле донеле одлуку да изазову рат пре него западне силе и Русија буду спремне за рат. Поготово је журила Аустро-Угарска, да због својих државнљана на југу монархије, згроми малог победничког суседа. Рат између Аустро-Угарске и Србије плануо је. Убрзо после аустријске објаве рата Србији избио је Европски рат. Срби су се храбро борили са надмоћним непријатељем. Челични дух и поуздање нису их остављали ни у најтежим часовима. Почевши од Престола па до последње колибе сељачке у Србији, пружао се отпор подједнако и борило се надчовечански. Сваки Србин оних дана знао је шта треба да ради и како да се бори. Народна одбрана, са другим патриотским организацијама, помогнута мудром политичко-просветном организацијом државном, били су изградили један сој српских људи, који су се умели борити, јер су знали зашто се боре, и који су умели подносити најтеже жртве.

Германска инвазија После два пораза аустроугарских армија у Србији, савезница Аустро-Угарске, Немачка, послала је своје трупе и свог великог генерала Макензена да покори Србију. Несразмерно надмоћној германско-аустријској сили, десеткована и заморена, српска војска није могла одолети. После страховитих борби и огромних губитака, Србија је покорена, а остаци српске војске повлачили се кроз Албанију ка Јонском мору и Крфу. На Крфу је остатак српске војске реорганизован, наоружан и одморен упућен на Солунски фронт. Тамо су српски војници још једном исписали сјајне странице борби и победа над непријатељима и примили на себе главни терет ослобођења земље и најзад уједињење свих Срба у једну држАву. Са овим херојима заједно су се борили и Срби

добровољци из Америке. Како је за све успехе и за сав велики рад око припреме и извођења ослободилачких ратова, везано име Српске народне одбране, то су окрутни завојевачи, кад су преплавили Србију, прво тражили, затварали, мучили и убијали чланове и вође СНО. Уопште, аустријски војници и чиновници, светили су се за поразе прегаженом непријатељу, а у првом реду члановима Народне одбране. У прегаженој земљи скоро ниједан истакнутији члан Одбора или Пододбора СНО није остао поштеђен. Сви који су пали у џелатове руке, побијени су. Српски народ и његова Народна одбрана, борили су се и падали, нису жалили ни труда ни својих живота, написали су чудесне странице српске историје и српских прегнућа, новим генарацијама оставили су пример како треба љубити свој род и за њега се борити. Падом Србије 1915 године, Српска народна одбрана васкрсла је у Сједињеним Државама Америке. Амерички Срби прихватили су палу заставу у Старом крају и верно је чували до поновног ускрса српске државе и српске слободе. Али, о том биће говора на другом месту.

СНО после ослобођења и уједињења у Југославији Oнда кад су германски завојевачи изгубили рат и када је створена нова држава Срба, Хрвата и Словенаца, наново је организована Народна одбрана. На њено чело стао је прослављени војвода Степа Степановић. Природно је да је рад Народне одбране у измењеним приликама морао бити друкчији. Ранија борба за народно ослобођење и уједињење завршена је. Сад је требало наћи нову идеју и нови пут. Он је нађен у културној акцији у маси и у раду за асимилацију разнородних елемената од којих је била састављена наша држава. У овом правцу учињено је отступање од назива организације. Пре се звала Српском народном одбраном, доцније Југословенском. У форми је ова промена била огромна. У самом раду није. Није утолико, уколико се тежило да се културно подигну и нивелишу Срби из свих српских земаља. Али су промене биле дубоке уколико се тежило да се око Народне одбране окупе патриотски и вредни радници хрватски и словеначки. Ови последњи поготову. Идеје како смо их изнели водиле су Народну одбрану некако до 6. јануара 1929, кад је проглашена диктатура у Југославији. Овај датум означава наново прелом у политици Народне одбране. Она почиње све више да добија наново политичку боју. У њене редове све више улазе опозиционари режима. Ови опозиционари углавном су били њени чланови и онда кад је она била најактивнија у прошлости. То су већином старији национални радници, који су се били повукли после уједињења. Природно је да су ови борбени људи дали Народној одбрани тон народне борбе за слободу. То се претставницима режима није допадало. Зато су почели све више да гледају на управу Народне одбране као на опасне политичке противнике. Прилазак опозиционара Народоној одбрани био је сасвим природан. У свести српској било је да су диктаторске владе, поред гажења слобода, још занемаривале српске интересе. Отуда је орган “Народна Одбрана” писао све оштрије и све јаче истицао своју линију одбране српских интереса. Темпо борбе пропагандом реченом и писаном, све је бивао јачи, уколико се ближио Други светски рат. Њен тадашњи претседник , четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, давао је тон овој опозиционој и поновној српској борби Народне одбране.

Хитлеров напад на Југославију прекратио је наш унутрашњи политички спор и отворио еру најкрвавијих и најфаталнијих борби које је водио српски народ откад постоји. Сам претседник Народне одбране, Илија Трифуновић, са свим Пододборима и првацима Народне одбране, ставили су се на чело отпора народног и његове заштите од крвавихнепријатеља. Чланови Народне одбране и у овом рату, као и у оном првом, својом крвљу су запечатили своју љубав и оданост српском народу. Колико се то сад зна, мало је истакнутих радника ове велике српске организације који нису животом платили љубав за свој род.

СНО и Покрет ђенерала Михаиловића Онда кад се скинула са очију измаглица неке претеране наде и задовољства после велике победе у прошлом рату, и кад су мучна стварност несигурности и брига почеле да обузимају духове, изабран је претседника Народне одбране честити борац и четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. Једна снажна самониклица, којој је Бог дао што не даје сваком, дао му је здраву српску памет, речитост која задивљава и писменост сликовиту и снажну као код највећих духом. Трифуновић је био као Богом предодређен да заузме важно место у једној од највећих и најозбиљнијих српских организација. Требало се трезнити од заноса, још једаред се спремати за борбе које су после неколико година и настале. Стари четнички и револуционарни борац, Трифуновић је одмах, чим је изабран за претседника, прионуо на посао око организације пододбора у змељи и овима дао инструкције да се спремају за догађаје. Он је као вешт војсковођа на време видео куда воде догађаји и одмах припремио борце. Тако су ницале борбене организације Народне одбране од Ђевђелије па до Триглава. Није било покрајине у земљи где није било пододбора Народне одбране. Ове од Трифуновића стваране организације, као год и оне које су од раније постојале, надахнуте су новим духом, духом борбе, отпора неваљалству, борбе за велике принципе слободе и демократије. Отуда Народна одбрана наново постаје опасност за непријатеље унутра и споља. Несрећни режими у Југославији, доцније, пре Другог светског рата, узели су на око Народну одбрану и њеног претседника. Она и његови чланови гледани су као противници и непријатељи. И били су непријатељи диктатура и влада државне слабости. Споља, опет, непријатељи, Немци и Италијани, сматрали су је, као и некада, заклетим непријатељем. Уколико је рад СНО био живљи, утолико је неприајтељство према њој бивало јаче и оштрије. Непосредно пред рат наговештавали су се дани некадашњих хајки на Народну одбрану. Сви непријатељи земље и споља и изнутра, сматрали су је непријатељем својим и држали је под оком. Догађаји су показали да је Српска народна одбрана била највећи бранилац части и интереса српског народа.

Капитулација југословенске војске и четничке борбе Трифуновићеве и СНО После Хитлеровог напада на Југославију (који је дошао после преврата од 27 марта 1941 године, у коме је учествовао и Илија Трифуновић) и краткотрајног рата, завојевачке хорде преплавиле су наше земље. Влада ђенерала Симовића наредила је да војска капитулира, затим избегла у иностранство. Настало је ужасно време, време истребљивања и уништења свега што су Срби ценили више од живота. Објављен је рат

не само држави и војсци, него и целом народу, људима, женама и дечици српској. Трифуновић је ових апокалиптичних дана нашао уточиште у Колашину, у Црној Гори. Одатле је одмах предузео иницијативу и рад на организацији отпора. Из Колашина војвода Трифуновић је примио и слао курире својим организацијама у Србији, Санџаку, Босни и Херцеговини, Црној Гори. Мада тешко болестан, повео је своју организацију и слао упутства својим људима. Онда кад су комунисти завладали овим крајем и заузели Колашин, Трифуновић није могао остати међу њима. Он би и поред свег уважавања према његовој личности од локалних људи, морао бити ликвидиран, да комунисте нису напали Италијани. Они су разбили црвене устанике и заробил војводу Трифуновића, и одвели га у Сплит. Као тешког срчаног болесника, поштедели су га од интернације. Оставили су га уСплиту. Одатле је Трифуновић наставио рад и слање курира и упутстава организацијама Народне одрбане. Интервенцијом проте Урукала, пароха у Сплиту, Трифуновић је у Сплиту био релативно безбедан и могао је продужити свој организациони рад. Свуда где су постојали одбори и пододбори Народне одрбане, на свом пространству покорене државе, утицајем свог великог претседника, ови су постали тачка отпора завојевачима и окорелим хрватским зликовцима. Народна одбрана је наново извршила своју историјску мисију. У Србији, Санџаку и Црној Гори, у Источној Босни, снаге српског отпора организовале су се око знаменитог вође, Драже Михаиловића. Али, снаге јужне Херцеговине, Западне Босне, Лике и оних крајева, и Далмације, остале су ван организационог круга ђенерала Драже. Трифуновић је схватио слабост овакве разбијености. Отуда је одмах настао да се обједине све снаге отпора и да их све укључи у организацију Драже Михаиловића. Он је већ био признати шеф свих снага отпора у западним деловима Југославије. Овима је, као њихов шеф, објаснио значај обједињења снага и јединства команде. Сви ови ваљани борци и национални радници, почевши са Ђујићем, Јевђевићем. Пајом Поповићем, Богуновићем и Новаковићем, одушевљено су прихватили војводин предлог. С њима су се сложили и вођи народни, који су већ раније били под вођством Бирчаниновим, Самарџић из Херцеговине, Урош Дреновић из Боснаске Крајине, поп Перишић из Гацка са другим вођама из ових области. Преко војводе Ђујића ухваћена је веза између Трифуновића и Драже. Утврђен је био дан њихова састанка. Нажалост, у то доба црвене банде московских слугу растављале су територије под Дражином Командом и Трифуновићевом. Тако до првог покушаног састанка није дошло. Али је одмах после тог покушаја Трифуновић успео да пошаље своје курире у Србију и да тако дође у додир с Дражом. Шеф српског отпора Дража Михаиловић био је одушевљен радом и организацијом претседника Народне одбране и четничког војводе Илије Трифуновића-Бирчанина. Он је потпуно примио и одобрио Бирчанинов рад и његову организацију. Тада је уговорено да се два шефа отпора састану негде лета 1942 године, и да се практично проведе обједињавање свих снага отпора. Бирчанин је преко својих пријатеља и чланова Народне Одбране организовао центре отпора у Словенији. Цела западна страна Југославије била је већ организована. Кад су од марта до маја 1942 године концентричним ударом босанско-херцеговачких и црногорских четничких снага очишћене Херцеговина и Црна Гора од комуниста заказан је састанак између Драже и Бирчанина на гатачком сектору, што је и извршено. Илија Бирчанин је изразио у име свих својих команданата и старешина и војске, пуну оданост Дражи као Врховном Команданту српских оружаних снага у отаџбини.

У Пустопољу су донети необично важни закључци за будућу акцију и одређена су права и дужности свих команданата. Том приликом наважнији предмет разговора је био план како да се четничке снаге дочепају јадранских обала и прилаза мору, да би се у даном часу створили мостобрани за искрцавање савезничких трупа. Извођење овог плана било је поверено Илији Трифуновићу. Дража је о том известио владу и савезнике, као и о функцији коју је поверио Трифуновићу. Стога је једна подморница на Корчули донела за Илију радиостаницу, технички материјал и новчана средства. Војвода Трифуновић је извођење ове мисије поверио војводи Момчилу Ђујићу. А да би овог оспособио за ову акцију, наредио је концентрацију босанских и херцеговачких снага из Западних крајева, са великим бројем официра из Србије. Док су тешке борбе биле у јеку Илија је све више слабио. Све до последњег дана није хтео да легне, све до последњег дана је примао извештаје и издавао наређења за акцију. Издахнуо је радећи и са једним извештајем у руци… Тако је завршио свој живот велики српски борац и последњи претседник Српске народне одбране у отаџбини, а са њим је, по злој судбини, завршила живот и СНО. И он и његова Народна одбрана извршили су часно свој дуг према народу и нек им је вечна слава и хвала! Угљеша Михајловић

Први и Други конгрес Српске народне одбране у Америци Први Конгрес СНО Први Конгрес СНО одржан је на земљишту манастира Св. Саве у Либертивилу, Ил. 28 јуна 1942. Вођство Одбране изабрало је манастир Св. Саве, да би својом првом великом манифестацијом показало америчком Српству да СНО иде и ради у потпуној сагласности са Српском православном Епархијом у Америци. Први Конгрес заиста је био манифестација снаге и одлучности Српске народне одбране да настави и започне борбу. На манастирском земљишту слегло се око 6,000 Срба из свих крајева Америке. Поред владике Дионисија, конзула Војислава Мирковића, Михаила Дучића, Јована Дучића, Амбасадора К. Фотића и других, главни говорник био је Блис Лејн, амерички амбасадор у Београду, који се баш тих дана вратио из Београда. Он је изнео многобројне појединсоти о догађајима у окупираној Југославији, осврћући се нарочито на хрватско издајство и покоље, и на утицај те издаје на брзу капитулацију земље. На зајендичком ручку у манастирском павиљону било је око 500 гостију. Уметнички део програма припремила је српска певачка омладина. Тај дан донео је СНО око 10,000 долара као помоћ за њену даљу борбу. Радни део Конгреса одржан је у српској црквеној дворани у Чикагу, уз учешће преко 120 делегата. Поднесени су разни извештаји о дотадањем раду организације и изабрана стална Управа: Претседник Михаило Дучић; потпретседници Бранко Пекић, Миле Радаковић, Петар Стипановић и \орђе Скокић; секретар Лука Пејовић; благајник Илија Тараило; чланови Прота Андра Поповић, Прота Петар О. Стијачић, Милан Радаковић, Станко Симић, Данило Ковачевић, Божо Милојевић и Душан Силашки. У Надзорни одбор ушли су: Андрија Медић, Павле Кобац и Матија Рокнић. Као знак јединства заједничке акције за почасне претседнике изабрани су Њ.П. Епископ Дионисије и претседник Српског народног савеза Симо Врлинић.

Већ на првом Конгресу СНО је имала 43 Месна одбора у разним српским насеобинама са 3,479 чланова. То је значило да је СНО већ на првом Конгресу имала дубоког корена у америчком Српству”. У “Србобрану” од 20 јула 1942 објављен је опширан меморандум са Првог Конгреса, који цитирамо у његовим најважнијим линијама: “… Циљ Српске народне одбране је узвишен, племенит и јасан. Српска народна одбрана треба да здружи и уједињене држи све аеричке Србе, да би се тај узвишени задатак могао успешно извршити. Међу најглавнијим активностима Српске народне одбране у Америци истичемо следеће: - да међу својим Србима у Америци шири и подржава осећај праве лојалности према Сједињеним Државама Америке и да свим својим силама помаже борбу Америке против сила Осовине и осовинских сателита, сарађујући у ту сврху са америчким организацијама које раде у истом правцу; - да сакупља добровољне прилоге међу Србима и њиховим пријатељима у Америци за помагање српских четника и српског народа у Отаџбини; - да пред америчком јавношћу ревностно и правилно заступа интересе и све оправдане захтеве српског народа у старој Отаџбини, и да буде веран тумач велике и значајне улоге коју српски четници и наш српски народ и у овом рату уз највеће жртве врши не само на очувању своје слободе, традиције и права на живот у својим сопственим земљама, већ и за општу победу Америке и њених савезника за спас светске демократије и човечанства. Према томе, Српска народна одбрана у Америци стоји на патриотском, националном, културном и хришћанско-хуманом терену, што је у складу са вековним традицијама о тежњама демократске америчке нације. Из тих разлога, и по принципу да сваки народ, као и сваки човек, има право на свој слободан живот и свој слободан развитак, ради чега се данас бори сав цивилизовани свет, Српска народна одбрана неће и нема потребе да у свом раду следи поједине политичаре или политичке струје, и у одлуци да буде достојна свог великог имена, Српска народна одбрана у Америци неће са овог пута скретати. Осим свог патриотско-културног карактера Српска народна одбрана настојаће, да свуда и на сваком месту истакне и свој хумани задатак. Целом свету је познато под каквим се тешкоћама данас бори српски народ под вођством српског хероја, армиског генерала Драже Михаиловића. Пред очима целог света нестаје са лица земље један стари хришћански народ. На очиглед целог света гине у борби за живот, страда и од глади умире неколико милиона српског народа по шумама и пећинама српским, чинећи својим великим жртвама неизмерну услугу својим великим и моћним савезницима. Зато ће Српска народна одбрана узети себи у нарочиту дужност да надлежним путевима тражи и ургира наше моћне савезнике Америку, Велику Британију и Русију да што пре и ефикасније помогну нашим четницима и пострадалом српском народуу поробљеној старој Отаџбини не само у раном материјалу и војним снагама, већ и у храни, одећи, обући, медицинама и другим нужним потребама. Ми сматрамо да Српска народна одбрана има права да тражи и ургира такву помоћ од савезничких сила за српски народ

и српске четнике, јер и по званичном признању осветничка и ослободилачка војска под командом генерала Михаиловића бори се под српским именом и под српском заставом. Српска народна одбрана у Америци и њено члансво једнодушног су уверења, да би отварање новог, другог фронта у крајевима где се боре српски четници било од велике и дефинитивне користи за успех и победу савезничког оружја”…

Други Видовдански Конгрес Од Првог конгреса СНО, јуна 1942, па до Другог конгреса јуна 1943, Српска народна одбрана је и даље јачала. Одмах после Првог конгреса непријатељска кампања узела је још већег маха. Наши врло агресивни троцкисти око “Сл. Речи” билтена “Југоцентар” из Њујорка, “Југословенски гласник” из Чикага (хрватски, “Хрватски Свијет” из Њујорка, “Сан Франциско Хералд” (хрватски), “Глас Канаде” (хрватски), “Заједничар” (хрватски) из Питсбурга, “Даница Хрватска” из Њујорка, “Народни Гласник” (хрватски) и уз њих амерички левичарски листови и часописи са свију страна, дигли су огромну повику како Срби руше ратни напор Америке и како потпомажу фашизам у Југославији, захтевајући да им се онемогући јавна акција. Међутим, Српска народна одбрана је напредовала и до Другог конгреса, имала 60 Месних одбора са 5,140 чланова и у каси више од 60,000 долара. Други Конгрес одржан је у “Ла Сел Хотелу” у Чикагу. Главни говорници били су Рут Мичел, сестра америчког генерала Мичела, Драгутин П. Савић, шеф наше војне мисије у Канади и Едвард Б. Хичкок у име Стејт Департмана. На Конгресима СНО, као и свуда пред јавношћу, претседник Српске народне одбране, Михаило Дучић давао је унапред припремљене говоре, који су обележавали тон, и указивали правац рада чланству СНО и били прави одраз осећања америчких Срба. Један такав говор одржан на Другом конгресу доносимо у целости да би се јасније сагледала ондашња ситуација под којом је радила и под којом се борила Српска народна одбрана и видео идеал који је она заступала.

Сведочанства српског генерала (1): Весници зла Генерал-мајор Милош Ђошан остао је међу последњим припадницима Војске Југославије који су покушавали, да на војнику једини познат начин, часном борбом спрече нестанак заједничке државе. Догађаје који су томе кумовали, а о којима је јавност до сада мало или нимало знала, преточио је у књигу „Од агресије до Трибунала„. У свима је био учесник и сведок. Казивање почиње од наглог и крвавог распада СФРЈ којем су претходили отцепљење Словеније, насилна сецесија Хрватске, неуставно осамостаљење Босне и Херцеговине, а наставља се побуном шиптарских терориста на Косову и Метохији и агресији НАТО на СРЈ. Књига је настала пошто је генерал Ђошан одлуком званичног Београда и Националног комитета за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом ослобођен обавезе чувања војне тајне. Задатак извршен - Команданте, овде се окупило много жена! Хоће да сруше капију! Како да поступим, говорио је дежурни официр у слушалицу телефона на капији аеродрома Батајница.

- Питај их шта хоће, па ми јави!- одговорих кратко и вратих се у јединицу, у којој је управо трајала мобилизација. Овако је почео један радни дан сада већ давне 1991. године потпуковника Милоша Ђошана, команданта Петог ракетног дивизиона Противваздушне одбране из састава 250 ракетне бригаде ПВО на аеродрому Батајница код Београда. Био је убеђен да ништа неће пореметити устаљени живот јединице ни у наредне две године, колико је требало да му траје дужност команданта. Догађаји су, међутим, кренули другим током. Превирања у земљи су расла изражена кроз упорност Словеније, потом и Хрватске, да се отцепе од СФР Југославије. „Не дамо да нас експлоатишу! Наш доходак се одлива преко Србије на Косово и Метохију. Еуропа здај!“- био је слоган који се стално вртео на ТВ Љубљана, док су се Јанез Јанша и лист „Младина“ вртоглаво пењали на лествици популарности. Припадник ТО Словеније поред уништеног тенка ЈНА Спортски мечеви постали су догађаји високог ризика. Све чешће се звиждало заједничкој химни „Хеј Словени“ док коначно државна застава на стадиону Максимир у Загребу 13. маја 1990. године није запаљена на јарболу, попут вештице на ломачи. „Ја сам свој задатак извршио! Југославије више нема!“ - рекао је Стипе Месић, последњи председник СФРЈ у Сабору Хрватске 5. децембра 1991.године - Бедак један! Кај се с тиме још хвали, враг га његов! – рече војник Зелић, родом из Загорја, коме ова изјава није била по вољи. Притисци свих врста на припаднике ЈНА и чланове њихових породица стално су појачавани. „Откини му главу ка пивцу!“, храбрила је руља Ивана Бегоњу, разјареног човека у плавом радничком комбинезону, док је завртао главу Светланчу Накову, војнику ЈНА испред Команде Војнопоморске области у Сплиту. Ту буку у тренутку је пресекао фијук метка, који је усмртио војника Сашу Гешовског у згради Команде. Ратна лука „Лора“, понос Југословенске ратне морнарице, убрзано је преуређивана у будући логор, за припаднике ЈНА и друге становнике српске националности. Далеко одатле, на копну, усташе су клале припаднике резервног састава ЈНА на Коранском мосту у Карловцу. Све видљивија подршка тек уједињене Немачке и сагласност Ватикана, неодољиво су подсећали на време из 1941. године. И у Србији се у народу осећала зебња. Мало ко није имао родбину у Хрватској и Словенији, или сина у ЈНА у тим републикама. Прве српске избеглице из Хрватске већ су долазиле у Србију. Део јединица, међу којима и моја, мобилисане су међу првим. Упоредо са бучним расправама у Републичкој скупштини, настајале су разне организације и покрети попут Бедема љубави и Мајке без граница. Неке парламентарне странке почеле су опструкцију мобилизације и формирање својих јединица. „Нећемо испод звезде у рат!“- говорили су они који су се чудили шта чека ЈНА. „Идемо терати Словенце до Беча! Не будимо кукавице! Шта раде ти генерали? Зашто не похапсе политичаре који се само врте у круг, а никако да се договоре? То мора да је некаква издаја!“- говорили су поједини мобилисани војници, па наставише певати: „На планини на Јелици, скупили се сви четници“... - Потпуковниче, зашто сте нас окупили, када ће командант ваздухопловства,

генерал-пуковник Антон Тус, прећи на страну Хрвата? Зашто нас држите овде, када ће нас издати неки генерали?- рече један од њих. - Престани да шириш дефетизам и рушиш морал јединице! - припретих му. Истог дана стиже Информација из команде бригаде да су све шпекулације о наводном преласку генерала Туса на страну Хрвата чиста пропаганда. Нису прошла ни два дана, а генерал Тус је прешао на страну Хрвата и постављен на место начелника Главног стожера ЗНГ и МУП-а, паравојних формација под командом ХДЗ-а. - Шта рекох ја вама, команданте? Ви војници сте потпуно необавештени. Само ви слушајте мене!- рече покровитељски, као да је он мени командант, а не ја њему. Био је по годинама нешто старији од мене, а изглед му је одавао човека забринутог за развој ситуације. Од тада сам га више ценио. Бедем љубави Кад сам на поновљени и још паничнији позив дежурног официра дошао на капију аеродрома Батајница, угледао сам велику групу жена из Бедема љубави. Док су војници покушавали сачувати ограду, из неколико стотина грла чула се вика. - Дајте да видимо тог команданта, који хоће да води у рат нашу децу! - захтевале су углас. Када сам им се представио, дочека ме у хору постављено питање: - Какво му је то презиме Ђошан? Тај није Србин! Не дам да ми дете води у рат неко ко није Србин! Доста су нас водили и са нама командовали други! - повика неко из групе. Оно Милош, притом су потпуно занемарили. – Доведите ми моје дете! Хоћу да га видим! – запомагала је старија жена, која се прогура из средине. „Доведите војника, нека га мајка види! – наредих дежурном официру. Очекивао сам да се појави млади војничић, који је једва задовољио критерије за пријем у војску. Убрзо се појави крупан човек, четрдесетих година, моја генерација, мобилисан пре два дана, пристојан и одговоран. Угледавши мајку, покуша је смирити, што му некако пође за руком након обећања, да ће се ускоро вратити кући. Осим кратког представљања, ништа им нисам успео рећи. А говорио сам. Гласно, али не дуго, видевши одмах на почетку да ме не слушају и да им није важно шта ћу рећи. Оне су полазећи на аеродром Батајница знале име и презиме команданта. Већ су имале своју причу, јер је тек понека од њих имала сина или мужа на аеродрому. Хашки сведок Рођен 1949. године у Бистрици, у Босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора за ракетне јединице ПВО у Генералштабу ВЈ, начелника комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада. Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом је сведочио о догађајима у Ђаковици и околини и злочинима шиптарских терориста и НАТО агресора на КиМ. Ван из Устава

Избачени из Устава Хрватске, припадници српског народа преко ноћи су избачени из живота својих пријатеља, другова, из постеља својих супружника и на крају својих породица Старија чељад, која их се по злу присећала, из једног давног, крвавог времена, забринуто су вртетела главама: „Ово неће изаћи на добро!“

Сведочанства српског генерала (2): Четник са плавим локнама У Словенији је већ било погинулих војника, а у Европи је активирана комисија која ће прогласити да „се СФРЈ распала и да је више нема“, присећа се генерал Милош Ђошан у књизи „Од агресије до Трибунала“.

НЕПОЖЕЉНИ У СОПСТЕВНОЈ ЗЕМЉИ: Војници ЈНА у Словенији

- За то време, ми смо скинули петокраку са капа, а обавезну реч „друже“ испред чина, заменили са „господине“… Одлучено је да се ЈНА, у којој је још, бар сваки четврти генерал био Словенац, привремено повуче из Словеније, уз „чврсте гаранције“ међународне заједнице. Добили смо задатак да помогнемо нашем 350. ракетном пуку ПВО да се извуче из Словеније, у којој убијају низашто криве младе војнике… Команданти, ненавикнути на такав развој догађаја, слепо верујући у братство и јединство, нашли су се у чуду шта их то снађе. Очајнички су очекивали помоћ, збијени у блокираним касарнама, које су постале први концентрациони логори, без воде, струје и здравствене заштите, трошећи последње залихе хране и изложени невиђеној пропаганди са свих страна. Настао је мук

Препрека за „окупаторе“ У Батајници се припремала операција извлачења те јединице. Прикупио се велики број старешина, војника и моторних возила. Пријавио сам се за команданта, што је претпостављена команда прихватила. Полазак се планирао за дан или два. Хтео сам заштитити младе војнике, па сам тражио добровољце, добре и искусне возаче, који ће издржати преко 500 километара дугу вожњу и моћи да се носе са тешким војним камионима. Међу мобилисаним људством било је преко педесет таксиста и исто толики број професионалних возача, па сам смишљао како одбити, а не увредити добровољце који се покажу као прекобројни. Када сам пред постројеном јединицом позвао добровољце, одједном наста мук. Они најгласнији, што су хтели да „Словенце терају до Беча,“ нагло се умирише и увукоше главе у рамена. Планину Јелицу и четнике више нису помињали. Након неколико минута мучне тишине, јавише се четворица возача и један апсолвент медицине, који је у јединици био распоређен на место лекара. Младић, са до рамена дугом косом, први је високо дигао руку и дао пример осталима. Међу добровољцима, био је и проседи војник, који ми је први наговестио издају генерала Туса. Рече да живи у Батајници и да таксира у Београду. Пореклом је из Херцеговине. Други је изјавио да има стрица у Љубљани, кога дуго није видео, па ће га у међувремену посетити, уколико буде имао прилике за то. „Команданте! Само да се не морам шишати, а на моју војничку и лекарску обавезу не треба ме подсећати!“рече млади студент медицине, кога су у јединици звали „доцо“. „Докторе, само пази да ти коса не вири испод капе!“ – рекох му у шали. Смислили смо да дугу, плаву косу веже у реп и вешто је сакрије испод војничке капе на којој више није била петокрака. Отпочеле су припреме за сутрашњи полазак. Био сам нервозан под теретом одговорности за колону дугу преко петнаест километара, са око две стотине возила и близу четири стотине људи. Пред зору ме пробуди куцање. На вратима канцеларије у којој сам био тек склопио очи, појавише се тројица возача који су се јуче пријавили као добровољци за пут. Један од њих ми рече да је добио високу температуру, а други да има проблем са стомаком. У рукама су имали уредне потврде од лекара да су „под поштедом“. Трећи војник, који није имао никакву потврду, дубоко узимајући ваздух, рече: „Команданте, ја нисам болестан, али моју породицу прати проклетство, да у њој гину мушкарци чим пређу тридесет година! А баш бих радо пошао са вама…“. У том

тренутку било ми је једино важно да нису одустали млади лекар који се први јавио и таксиста, који ми је наговестио издају генерала Туса„, сећа се Милан Ђошан.

Кравави поток У непрестаном опрезу од паравојних јединица и минираних путева, војна колона из Београда је, уз бројне друге препреке, прешла преко Хрватске. – На уласку у Словенију, код Мокрица, дочекала нас је словеначка „милица“ и ТВ екипа. Тим путем пролазио сам често из Карловца у Брежице, где сам службовао до почетка осамдесетих година. У Словенији припадници ЈНА никада нису били радо виђени. Међу словеначким младићима владало је дубоко распрострањено мишљење, да им проклети „јужњаци и војаки“ преотимају девојке. Али, њихове девојке су радо биле са војницима, а посебно официрима. Понекад би те везе биле крунисане браком. Деца из таквих „војашких бракова“ прва су крштавана, у католичкој цркви. Све то није била сметња добрим браковима, међусобном дружењу, ни професионалним обавезама. Тако је трајало док се није појавила злокобна реченица о „одливању словеначког дохотка, ван граница Словеније, преко Србије, на КиМ“. У међувремену смо, путем словеначких медија, од ЈНА преименовани у „окупаторску српскочетничку војску“. Аутопут Љубљана-Врхника био је запречен препрекама од железничких шина. Чекајући да огромна дизалица помери један такав „јеж“ са наплатне рампе код Врхнике, ТВ екипа, која нас је пратила са безбедног одстојања, мало нам се приближила. Младић, апсолвент медицине, возио се на зачељу колоне у санитетском возилу, па је због врућине скинуо капу са главе. Плаве локне, које је до тада вешто скривао испод капе, расуше му се по ознојеном челу. Дуга плава коса уоквирила му је голобрадасто лице. То није промакло будном оку ТВ сниматеља. Исте вечери, док смо гледали „ТВ спорочила РТВ Љубљана,“ прво се показа дуга коса студента медицине уз коментар: „Данас је у нашу дежелу прихајала србочетничка војска из Београда…“ Командант за пример

У Врхници, у команди ракетног пука ПВО, дочекао нас је командант пука, пуковник, касније генерал Божо Новак. Врло вешто је одвраћао највише руководство Словеније од покушаја да се на јуриш заузме неки од положаја потчињених јединица и одбијао њихове понуде, да јединицу преведе на страну Словеније. Опрезно је изашао из канцеларије да нас поздрави, указујући на опасност од снајпериста, који су дејствовали са малих узвишења око касарне. Иако су живели у скоро неподношљивим условима, већину професионалних припадника јединице наш долазак није обрадовао. Ниже јединице овог пука биле су распоређене у Постојини и Логатецу, где је однос становништва према припадницима ЈНА био другачији. Сви су одуговлачили са припремама за покрет, надајући се некој промени. Нису могли замислити да су они ти који повлаче први корак који ће легализовати разбијање државе. Очекивали су да ће наредба о повлачењу ЈНА бити опозвана и да се све враћа на старо… Одлазећу војну колону сви су пратили погледима. Понеку сузу нису могли сакрити ни они највештији, поготово старији људи. Понека рука дигла се у поздрав и махање. У мањим местима мештани су нудили војницима сокове, а старешинама и Лашко пиво. Брисани из списка Мањи број официра, који су ушли у „војашке бракове,“ чије супруге још нису биле отпуштене са посла а деца избачена из школе, остали су у Словенији, а неки су мимо своје воље морали да је напусте иако им је породица остајала. Наступале су мучне и тешке сцене. „Једно јутро на улазу у зграду, освануо је нови списак станара на коме мога имена није било. Поред звонца на интерфону улазних врата стајало је само НН. Ни чланови моје породице нису били уписани. Одједном сам се осетио као странац у рођеној земљи. Ћерка ми је рекла да је наставница у школи игнорише, а убрзо се и супруга вратила из канцеларије, плачући!“ - причао је Благоје. Убрзо је исту причу поновио Раденко, капетан, родом из Ниша, који је две године раније дошао на службу у Љубљану и довео и породицу. „Ти си Србин па су те избрисали са списка станара. Како је мени, Словенцу кога су због, супруге Македонке, избрисали са списка!“потврди причу Франц, старији водник, рођен код Птуја. Добар изговор Ма шта Словенци мислили о ЈНА, на војне вежбе увек су се сви одазивали. Док смо ми, официри, обучавали припаднике резервног састава Словеније, у Србији се певало „Радо иде Србин у војнике“, а на обуку се ретко јављало више од половине позваних. А и они који би се одазвали, нису се трудили да обнове знања стечена у војсци. То ће касније многим војницима и њиховим родитељима бити добар изговор и оправдање да се не одазивају на мобилизацију.

Сведочанства српског генерала (3): Техеран у Сарајеву Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника у касарни допирала је претња: „Око Сарајева су отпоћеле борбе против ЈНА и српскоћетнићких снага. Алаху екбер!„

БИЛО НЕКАД: Ваздухопловна база у Рајловцу школовала је све нације из СФРЈ

„Жртвоваћу мир, да бих створио самосталну и цјеловиту Босну“, говорио је Алија Изетбеговић 1991. године и одмах отпочео нападе на ЈНА, блокаде касарни и све што је било већ виђено у Словенији и Хрватској, обогаћено искуствима терористичког ратовања са Блиског истока, сећа се тих дана генерал Милош Ђошан. - Ни српски цивили нису поштеђени. Опет, под притиском међународне заједнице, по испробаном моделу, ЈНА се морала повући из БиХ… Требало је ићи по јединицу коју смо из Љубљане оставили у Мостару. Успомене из школе Реку Дрину прешли смо код Зворника… Оборене погледе жена и намргођених мушкараца око Зворника, сменили су одушевљени погледи српског народа на Деветаку и Романији. У ваздуху је мирисала надолазећа олуја, као у прегрејалом бистричком пољу у јулском поподневу из моје младости… Спуштајући се низ падине Јахорине стигли смо у Сарајево. На челу дугачке колоне војних возила прошао сам капију ваздухопловне базе Рајловац, први пут од 12. септембра 1970, када сам по завршетку Ваздухопловно-техничке војне академије, са првом звездицом на рамену плаве официрске блузе, као потпоручник и ваздухопловни војни електроинжењер напустио ову касарну. Метална капија сад ми се није чинила велика и страшна као 1967. године, када сам као питомац ступио у Ваздухопловно-техничку војну академију. Кроз главу ми пролетеше моји први питомачко-студентски дани. Сетио сам се свих другова и начелника класе. „Ја сам мајор Павасовић. Радмило, инжењер, начелник 18. Класе ВТВА, којој ви припадате!“ – рече испред постројене класе збуњених питомаца. Одавао је кршног Херцеговца, а акценат у говору потврди његове речи да је родом из околине Невесиња. „Ко? Ти мајор? Тако млад, па мајор! Свака ти част! Скидам ти капу!“- рече изненада питомац Милосав Ђоровић из Чукојевца код Краљева искочивши из војничког строја. На тај изненадни поступак питомца, мајор се само загонетно осмехну и настави да нам даје упутства о начину понашања у току школовања.

„Изнад мене је Начелник Ваздухопловно-техничке војне академије, пуковник Адолф Данчевић, дипломирани инжењер. Њега ћете видети приликом полагања свечане обавезе и на промоцији у чин потпоручника, ко до тога стигне!“- настављао је да говори начелник класе. Чувши оно Адолф, просто ми се следи крв. „Зар са Хитлером нису сви Адолфи изумрли? Ако ми отац чује за ово, исписаће ме из школе“ – помислих. Мајор Павас, како смо га звали, бдео је над нама. Првих дана по нашем доласку, веровали смо да не иде у свој стан на Ченгић Вили. Интересовао се ко је задужио опрему, кога жуљају војничке чизме од тврде говеђе коже, ко је из какве породице, ко се најтеже навикава на војнички живот. Приликом гађања у Кисељаку и Пазарићу, страховао је да не дође до неке несреће. Када су почели испити, салетао је професоре са машинског и електротехничког факултета Универзитета у Сарајеву да за нас, из гимназија општег смера, по потреби организује додатни испитни рок из математике и физике, како не би изгубили годину, а тиме и право на школовање. Обезбедио је учитеља плеса, да се не постидимо на игранкама у Дому ЈНА у Рајловцу, када нам у посету дође Средња медицинска школа са Бјелава и када у паузи најаве оно, за већину нас страшно „даме бирају.“ И све тако, док нисмо постали официри. А онда, једно јутро, уместо војничког строја, позвао нас да станемо око њега и значајно рече: „Сада смо колеге официри. Ви сте били последња класа коју сам извео до официрских звездица. Одлазите у јединице и настављате живот у другим околностима. Понашајте се према својим војницима, онако како сам се ја понашао према вама и нећете погрешити. Желим вам свима успех у војничкој каријери и да сви превазиђете мене у чину. Биће ми част да станем мирно пред својим бившим питомцима“. Као да је у том тренутку, само понеки мишић задрхтао на лицу мајора, за кога смо до тада мислили да нити када плаче нити се смеје. Ми, потпоручници, инжењери, отишли смо свако у своју јединицу, а наш начелник класе, који је те године постао потпуковник, остао је да ради у Управи Ваздухопловно-техничке војне академије. Дружио се са колегом, потпуковником Нином Вуксановићем и пуковником Бошком Милутиновићем, начелником Ваздухопловно-техничке подофицирске школе, који ће двадесетак година касније, као војни пензионер настрадати у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву. Преживео је напад и остао тешки инвалид од последица мине постављене од стране муслимана, која ће заједно са експлозијом на пијаци Маркале, бити измишљени повод за увођење економских санкција Југославији и бомбардовање припадника Војске Републике Српске.

Пуковник Бошко Милутиновић Ређање мисли и најлепших успомена прекинуо је сусрет са командантом Ваздухопловне базе Рајловац, једним из строја Павасових питомаца, пуковником Бошком Милутиновићем. Заједно смо завршили Академију у Рајловцу 1970. године и од тада се нисмо видели. Успомене из питомачких дана заменило је упознавање са ситуацијом у Сарајеву и стању на путу за Мостар. Убрзо се огласио спикер Радио Сарајева, на коме више није било српских новинара, а и језик је био у доброј мери измењен. Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника постављених у кругу касарне допирало је претеће упозорење: „Око Сарајева су отпоћеле борбе против ЈНА и српско-ћетнићких снага. Алаху екбер!“ Следила је нека музика, па сам имао осећај да сам у Техерану, а не у граду где сам добио своју прву официрску звездицу. Ту музику на тренутак прекиде нова вест, да се око Коњица и Јабланице воде борбе између припадника ЈНА, која се повлачи, и Хрватског вијећа обране… Прескупа љубав На путу до Мостара пратиле су нас увреде и мрзовољни погледи хрватског становништва. На саобраћајним знацима са стравичним порукама доминирала је „Србе на врбе“... Командант ваздухопловне базе у Мостару у то време био је пуковник Радомир Гордић. На аеродрому се осећала неорганизована ужурбаност. Све јединице и установе ЈНА, смештене на Ортијашу и Јесеницама, спремале су се за евакуацију. На зградама у Мостару су се вијориле шаховнице везане у чвор са зеленим барјацима, а испод њих, муслимани и Хрвати су се гледали испод ока. Као и у другим јединицама ЈНА у то време, долазило је до правих драма. На силу су кидана пријатељства и кумства. Једни су полазили са јединицама а други остајали.

Ратни плакат Хрватског Вијећа одбране у Мостару из 1991. године Једни на силу и невољно полазили, други на силу и невољно остајали. Срби који су се доласком у Мостар у њега заљубили, ту ће љубав касније платити животима. Многи су, одлазећи, најдраже ствари и успомене попут реликвија, остављали на чување пријатељима и комшијама, са дубоком надом да ће се по њих вратити. Ту на аеродрому, у више наврата, сретао сам генерала Момчила Перишића, који је командовао јединицама ЈНА у околини Мостара. Остављао је утисак команданта који ће обезбедити да се јединице ЈНА безбедно извуку из Херцеговине. „Алекса Шантић је био заљубљена будала као и сви песници! Он је муслиманима певао ‘Остајте овде’, а они нама уз псовку наређују марш одавде“ - рече гневно један старешина. Адолф није Хитлер Начелника Академије Адолфа Данчевића, дипломираног инжењера, видели смо приликом полагања свечане заклетве у чину пуковника и приликом промоције у чин потпоручника, као генерал-мајора. Био је нижи растом, увелико ћелав, са благо спуштеном доњом усном. Говорио је, са неком инжењерском прецизношћу, стручно смештеном у оно неколико реченица добродошлице по доласку у Академију, и исто тако кратким, прорачунатим реченицама, приликом честитања на звању инжењера и чину потпоручника. Исте године, испунивши оба законска услова, Указом маршала СФРЈ, Јосипа Броза Тита, отишао је у заслужену пензију. Ни дан пре, ни дан касније. Духовна утеха Док смо улазили у Мостар из правца Коњица, заустави нас свештеник испред старе и неугледне православне цркве, саграђене од камена. Био је ближе шездесете године живота. Као да се потпуно стопио са црквом у којој је недељом и за православне празнике вршио службу Божју. Венчања је било мало, а ни крштења нису била честа. Понудивши нас чашом „жилавке“ све време је плашљиво гледао преко наших рамена у околна брда. Започео је разговор из чијег је садржаја било тешко установити да ли од нас очекује речи утехе, или их он нама пружа.

Сведочанства српског генерала (4): Албанка звана Зорица Југословенска народна армија је, према одлуци руководства Македоније, да и они постану самостална и суверена држава, напустила ову бившу југословенску републику. Јединице ПВО са аеродрома Петровац у Скопљу, под будним оком посматрача ЕУ, домарширале су у Приштину, на аеродром Слатина. Крајем фебруара 1993. године, Милош Ђошан, некадашњи командант 5. ракетног дивизиона ПВО у Батајници и вођа колоне у Словенију и Мостар, постављен је на дужност команданта 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО у Приштини. О тим данима он је оставио упечатљива сећања у својој књизи „Од агресије до Трибунала“.

Знак жалости - Иди Милоше, на Косово и Метохију, али пази да не прођош као твој имењак Обилић! Неће ти бити лако, али на муци се познају јунаци! – рече ми командант Корпуса ПВО, генерал-мајор Радомир Секулић. У моју будућу јединицу јавио сам се 27. фебруара 1993. године, и одмах почео са пријемом дужности. За све време боравка у Приштини, нисам се могао отети утиску да Шиптари и поједини Срби, веома личе једни на друге, како по изгледу, тако и начину говора. У то сам се дефинитивно уверио на Сувом Брегу, брдашцу изнад Помазетина. На разговор са домаћином оближње шиптарске куће повео сам курира, војника Мојсића, Србина, родом из Ораховца, и потпуковника Ивана Грегуса. Домаћин је био старији човек од седамдесетак година, онизак, црномањаст, са индијански кукастим носом, белим кечетом на глави и обореним погледом. Дочекао нас је на капији и љубазно позвао да уђемо у двориште. Започели смо разговор на српском језику, а мој курир, војник Мојсић, преводио је на албански. Током разговора, војник Мојсић, који је био такође онизак и црномањаст, толико се уживео у разговор да сам у једном тренутку морао рећи: „Лакше мало, Мојсићу! Ти и овај чича, само да замените капе на глави, не бих знао који је од вас двојице мој курир, а ко домаћин ове куће. Што је још горе, ни укућани не би приметили!“, нашалих се са мојим куриром, који је био веома добар војник.

Његов комшија, мало млађи од њега, са истим, двоцифреним бројем деце, имао је кућу неколико метара ниже. Деца су махала нашим војницима у војним камионима, када би пролазили поред његове куће. Они мањи би испружили руку према камионима, тражећи паштету или еурокрем. Војници би некад дали, а некада само одмахнули руком, на шта су деца једнако реаговала. Нити су били превише срећни када добију, нити тужни када не добију ништа. Била је то чиста и неискварена дечја радозналост и потреба да контактирају са неким ван зида дворишта. Становали су у кући са ниским кровом који се наслањао на уски, прашњави пут према Сувом Брегу. Једног јутра пред његовом кућом осванула је дрвена столица ручне израде са наслоном, преко кога је био пребачен нов пешкир, а деце није било на путу. – То је знак да има смртни случај у породици и да су у жалости! – објасни нам Тољај Сабахата. Била је припадник наше јединице, рођена у околини Дечана. Вечито добро расположена, није ни слутила да ће исти такав пешкир, за само десет година, због ње, пребачен преко столице, осванути пред њеном кућом. Била је висока и витка, са таласастом смеђом косом и добронамерним, помало мушкобањастим лицем. Након завршене Школе за авиомеханичаре у Рајловцу, радила је на одржавању радара у нашој јединици. Била је наша веза са околним шиптарским становништвом, који су у то време, онако „угњетавани,“ држали сву трговину у граду и околини. Оно што нико од нас Срба у Приштини није могао наћи, она је успевала. Била је омиљена у јединици због свог понашања, које је било мешавина уздржане љубазности и нужне озбиљности. Добро је подносила зазируће погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара. Због те њене особине и симпатичног имена, у јединици, њене колеге и вршњаци звали су је Зорица. Ми смо поштовали бол домаћина, па смо пролазећи поред његове куће смањивали гас на возилу, а сваки гласан разговор прекидали. Он је високо ценио тај наш гест. Неколико месеци касније, пролазећи поред његове куће, откачило се наше возило, пробивши високи зид од ручно прављене, недовољно печене цигле и оштетило кућу. Домаћин није тражио никакву надокнаду, нити се коме жалио на овај догађај. „Богуми, ја на своје оћи видио да војник није крив. Како би он носио велики камион? Срећа, па у кући сви живи!“, говорио је сиромашни мештанин. На наше инсистирање прихватио је да му оправимо порушени зид.

„Све време нам се захваљивао за помоћ, молећи ме да не казнимо војника“, причао је водник Сафет Амчовић, родом из Тутина, старешина који је радио на оправци и санирању штете. Али, тада није било већих проблема, осим повременог каменовања возова на прузи Краљево – Косово Поље, између Звечана и Вучитрна. Проблеми су, те 1993. и 1994. године планирани и припремани у обавештајним службама Немачке, Велике Британије и Америке. Они ће на дати сигнал, отпочети баш у овом делу Косова и Метохије, отмицом радника српске националности запослених у Термоелектрани „Обилић“ са површинског копа Белаћевац. Деда Живојин Живић, из Скуланева код Липљана, имао је са Шиптарима лошије искуство. Упознао сам га за време дејства НАТО авијације по јединицама ВРС. Били смо на његовом имању у рејону Скуланево – Батусе – Суви Дол, очекујући напад на нас. Свакодневно нас је обилазио деда Живојин, вукући за собом својих 87 година и причао историју овога краја. Био је наш гост, али је и нас у госте радо примао. Српски корени Упамтио је како су Бугари и Шиптари у Другом светском рату убијали Србе на Косову и Метохији и протеривали их са родних огњишта. Противио се Закону о забрани повратка Србима на Косово и Метохију, након ослобођења од окупације.Ишао је због једне од многих неправди у Београд и три дана лежао пред вратима неког партијског функционера у Одељењу за Косово при ЦК КП Србије. - Ни за време последњих краљева, Србима на Косову и Метохији није било ништа боље. Због њихове слабости су настали проблеми са Шиптарима, којима се краја не види – говорио је деда Живојин тихо и опрезно, само људима од поверења, након повратка из ЦК КП Србије, необављена посла. Сукобљавао се због тога са сином, будућим судијом, као Аћим Катић са својим Вукашином (из романа Добрице Ћосића „Корени“, прим, прир). Био један од ретких Срба, који је смогао храбрости и ишао да сведочи када је несрећни Ђорђе Мартиновић настрадао од првих комшија, локалних Шиптара. „Разочарале су ме изјаве појединих војних лекара са ВМА, који су тврдили да се несрећни Ђорђе сам повредио. Од тада и пред официрима пазим шта ћу рећи“, шапатом је говорио деда Живојин. Планирање породице Знао је деда Живојин куда води нагло множење Шиптара и све распрострањенија теорија о „планирању породице“ која се после рата, на аналфабетским течајевима и курсевима објашњавала само српском народу. Шиптарске жене из верских разлога нису похађале те курсеве. Оне су остајале у кући и рађале децу. Српкиње су морале. И он је, слушајући жену, насео на ту причу, па имао само четири сина. Марви нема суда Најстарији син деда Живојинов завршио је Правни факултет и након одлуке шиптарских вођа да се Шиптари повуку из свих органа државног и јавног живота, постао судија у Приштини. Судио и кроз прсте гледао Шиптарима када су њихове

биволице сатирале летину српском сељаку и на тај начин га терале да потражи уточиште негде у Србији ван Косова и Метохије. „Марви нема суда“, говорио би, попут онога кадије, српски судија, само да смири узавреле страсти. Шиптари су судили по англосаксонском законодавству. Када им се са доласком Кфора на КиМ указала прилика, протерали су га са родног огњишта. Прошао је ипак боље од Срба из суседног му села Старо Грацко, код Липљана, где су у једном дану, пред очима припадника Кфора, Шиптари масакрирали 17 мештана српске националности.

Сведочанства српског генерала (5): Писмо водника Мандарића Напад авијације НАТО-а на Републику Српску Крајину и Републику Српску поклопио се са најжешћим дејствима муслимана из заштићених зона Бихаћа и Сребренице.

У том нападу потпуно је уништен аеродром Удбине, а страдало је цивилно становништво у близини погођене школе у Висући, сећа се Милош Ђошан, тада пуковник, када је тражио да га упуте у Републику Српску Крајину. - Пуковниче, поздравите Милана Мартића и дајте му овај поклон. Кажите да му шаље Васо из Косова Поља. И они имају Косово Поље, одмах поред Книна. Реците да смо уз њих свим срцем. Знамо ми како је живети међу непријатељски расположеним комшијама! - рече Васо Самарџић, власник кафане „600 година“ у Косову Пољу. Пријем код Мартића На пријем код председника Републике Српске Крајине Милана Мартића чекао сам неколико дана. Чувши да сам дошао на свој захтев би му драго, а очи, уморне од неспавања, мало живнуше. – То је лепо од вас. Много ће значити нашим борцима. Када се вратите на КиМ поздравите ми Васу Самарџића. Знамо се ми дуго. Ни Србима на КиМ није ништа лакше међу Шиптарима него нама међу Хрватима. Дај боже, да се све ово добро заврши! – рече преморено. Последњи пут сам га видео на Видовдан 1995. године, за време параде на Слуњу…

Далматинци на Кордуну Борбе су се водиле само на територији Републике Српске Крајине. У деловима са хрватским становништвом борби није ни било. Због тога су мировне снаге назване Унпрофор биле распоређене по систему „мрља од мастила“. – Ипак сам закаснио! – промрмљах, видевши остатке аеродрома Удбине и рушевине цивилних кућа у Висући, недалеко од Удбине. Нешто даље, видео се гроб девојчице која се у тренутку напада авијације играла поред школе.Спуштајући се низ Булину Страну у Книн, увече 5. јануара 1995, након 12-часовне вожње, угледао сам велики логор Унпрофора у Јужној касарни. „Како нас штите, могли су слободно уместо плаве заставе УН поставити шаховницу!“, рече један официр. У рубна подручја, која су била најчешћа мета паравојних снага Хрватске, где је заштита била најпотребнија, нису улазили… Команду бригаде и јединице смештене у Пађенима упознао сам првих дана и кренуо на север. Испред мале кафане у Радучићу група бораца сложно је певала: „Врати се, војводо, на Динару поново!“ - Здраво војско! Ово је пуковник Милош Ђошан, нови командант 44. ракетне бригаде ПВО. Сада ћемо оборити тај проклети хеликоптер, који вам је трн у оку! - учитиво рече пуковник Никола Дукић. - Бог ти помого! -одговорише углас борци не реметећи такт.Најгласнији међу њима издвоји се и рече: – Па шта ако је пуковник? Више зна српски десетар, него Титов генерал! А ни презиме му није баш српско. Ко зна кога су нама послали из Београда? И маните се онога „здраво“. Ми имамо свој поздрав… Када сам, попут Хајдук Вељка, изговорио реченицу у стилу „Живот дајем Крајину не дајем!“, нечији глас ме прекиде испод шатора. – Дошли сте да нам ово мало средстава и система ПВО, што је остало од НАТО авијације, растурите и уништите!- рече старији водник, ошишан до главе, са пркосом у гласу. Висок и витак, више је личио на кошаркаша. Рече да се презива Калапаћ, из Смоковића, а далматински нагласак у говору одударао је од снегом покривених брежуљака Кордуна. „Оскудан је у војничком понашању, али није лењ, поуздан је и храбар!“, помислих и наставих да обилазим друге делове бригаде. Како је време пролазило, све више сам се уверавао да се ради о добром старешини који поштује и цени своју јединицу. Убрзо и он мени признаде да верује да га ја нећу издати. Спремали смо се да поседнемо положај на Сносу, брду изнад Слуња. Био сам на челу колоне, у старој лименој кампањоли, а поред мене је био Калапаћ. Пре уласка у Слуњ, Калапаћ, који је био извидница, спусти се у корито реке Слуњчице. На моје питање шта то ради, зар хоће да се подавимо у леденој реци, он загонетно одговори:- Док сам ја пролазио овуда, ви сте пуковниче, били у Приштини. Горе је пољски батаљон Унпрофора. Вражји је то народ. Својевремено жешћи комунисти од Стаљина, затим већи католици од папе, сада су горе усташе од Туђмана и Месића заједно. Све покрете наших јединица јављају директно Њофри! -одговори Калапаћ.Наша јединица није била ангажована у борби против хрватских паравојних јединица или муслиманских бораца на земљи. Све њене активности биле су везане за извршење задатака у ПВО. Премештајући се једне ноћи, због квара остависмо лансер и десет војника са водником Мандарићем на старом

положају, довољно далеко од линије борбеног додира са јединицама Петог муслиманског корпуса. Још смо се смештали, кад нас позва водник и извести да су „муслимани пробили наше линије и да се јединице копнене војске масовно повлаче“. – Сачекај, долазимо одмах по вас! – тешио сам га. Наслеђена храброст Возач из састава позадинске базе, стар око 40 година, непрестано је причао о својој храбрости, наслеђене од предака који су „сви од реда били ускоци“. Када је пуковник Ђошан наредио полазак у спасавање својих војника, догодио се немио инцидент. - Ја нећу да возим! Мени се још живи! Имам ја кући децу! - рече возач и тутну ми кључеве од кампањоле у руку. Ово ми је било први пут да ми неко тако отворено одбије наређење. - Вежите га, па ујутру са њим на Динару. Ако се плаши возити према муслиманима, нека копа ровове према усташама! – наредих командиру батерије и седох за волан кампањоле. Када виде да је враг однео шалу, поче ме преклињати: - Не, пуковниче, ако бога знате! Имам жену и децу! Видим да сте одлучан и храбар командант. Ићи ћу са вама где год хоћете! - па сав срећан зграби из мојих руку кључеве од кампањоле. - Молим вас, поведите и Калапаћа! Сви се повлаче у нереду! - преклињао је водник Мандарић. Коначно кренусмо Калапаћ, ја и пуна кампањола бораца. Успут смо гледали артиљерију и пешадију који се повлаче. Убрзо сретох пуковника Ивковића, начелника штаба 21. корпуса СВК. И он се упутио у истом правцу да заустави јединице Кордунашког корпуса да не одступају. Била је већ прошла поноћ кад стигосмо. Мало крајишко село, у коме су били смештени, напуштено је још раније. И без муслимана и усташа, било је довољно разлога за страх. Полупани прозори и врата, изгорели кровови, усамљени димњаци и понеки преградни зид куће, стварали су утисак уклете вароши. Убрзо нам се указа упечатљив призор. Око неисправног лансера стајали су водник Мандарић и војници, окренути један другом леђима, а 11 пари крупних избечених очију пуних страха било је уперено негде у мрак. Када нас угледаше, водник ми скочи у наручје. Омален и ситан, није ми био тежак. – Никоме се у животу нисам обрадовао као вама и Калапаћу! Зар ја, који сам рођен у Шибенику, да погинем негде у неком забаченом селу на Кордуну? Оставио сам вам писмо за случај да не стигнете на време. Тамо је у оној порушеној дрвеној кући, само се плашим по њега сам отићи! – рече када мало дође к себи. – А, тако! Пуковнику пишеш, а мени, са ким си цео рат провео, ни слова. Знао сам да си плашљив као зец, али ово је ипак превише! – рече Калапаћ и узе водника Мандарића себи у наручје, као што тетке на смену једна од друге узимају сестрића када му дођу у посету. А писамце мало, на папирићу не већем од оног на коме конобар у кафани донесе рачун…

Ноћ, страх и паника

Нисам имао времена да га читам и стрпах га у џеп. Тек сутрадан, при светлости дана, прочитах: „Мандарић Тихомир, водник техничке службе, смер машински, специјалност мотори и моторна возила, ВЕС 22115. Тренутно на служби 9.215 Пађене као командир 3. одељења (командир РсТОН), а ако Бог, а и Ђошан дају, бит ћу у ЧОРТ-у. Нека ми је свети Тимотије на помоћи!“ Са друге стране писамцета био је направљен распоред страже око објекта у коме су били смештени. „Купите опрему и идемо! Ти и Калапаћ у кабину камиона, а војници на каросерију, па крећемо!“, наредих Мандарићу. „А лансер, шта ћемо са њим?“, упита Мандарић. „Ћути, будало! Немој да сада предложим команданту да ти њега ипак причуваш до ујутру, али овога пута сам!“, рече у шали старији водник Калапаћ. Да је јутро паметније од вечери, уверили смо се одмах по сванућу, обилазећи место са кога су ноћ пре тога бежали „храбри српски борци“. Ни говора није било о померању линије додира и напредовању муслимана у ноћи у којој су страх и паника одиграли највећу улогу.

Сведочанства српског генерала (6): Утеха за рањеника Жељка Приликом напада НАТО авијације на аеродром Удбина ракета ХАРМ је ранила Иванишевић Жељка, војника из наше бригаде. Био је родом из Дебелог Брда, села код Коренице, 25 километара удаљеног од Удбина. Погођен је у пределу кичме и остао непокретан.

НАТО НАПРАВИО МАСАКР: Напад на аеродром Удбине - Каква је то вика у ходнику? – упитах курира, војника Сурла Бранка. - Господине пуковниче, то је она жена из Коренице што стално долази – одговори војник Сурла. - Уведи је у канцеларију! – наредих куриру. Средовечна жена, у добу када син првенац стаса за војску, носила је црну личку мараму на глави. Имала је око 40 година, мада се, кроз дубоко урезане боре на лицу видело да су јој услови живота и патња додали коју годину више. Кад сам је замолио да седне и изнесе ми свој проблем, помало дрско одговори: - Кад сам могла два пута узалуд доћи из Коренице у Книн могу и сада! Чула сам да је дошао нови командант па хоћу да видим је ли бољи човек, или су сви официри исти! – рече и хтеде изаћи из канцеларије. Био је то говор очајне мајке која је свуда наилазила само на недоречене сумње и празна обећања. Била је убеђена да се може, али не жели помоћи њеном сину.

- Ако ми не изнесете проблем који имате, никада нећете сазнати какав сам ја човек! – одговорих полагано. Бол војникове мајке Ове моје речи као да на тренутак отупише оштрицу њене неверице. Оклевајући седе. Уз танку кафу почела је своју причу: - Када они врагови 1994. године, нападоше авионима аеродром Удбине, рањен је мој син Жељко. Погођен је у кичму и сада лежи непокретан. Од тада је прошло више од четири месеца а за њега нико не пита. Нису ваљда сви његови другови изгинули, као некада на Косову. Где год се обратим ништа не могу да решим. Сви траже некакве папире из Команде, а они их не дају. До сада сам два пута долазила и нису ми их дали. Дошла сам да још једном пробам, па ако их не добијем не знам куда ћу. Не могу Жељку на очи. Он не верује да у његовој команди нико не може да му обезбеди те проклете папире потребне да оствари оно мало цркавице, бар за цигаре. Од како је прикован за тај проклети кревет, пуши по три кутије дневно. Најтеже ми је гледати када нема цигарета. - Госпођо Иванишевић, молим вас, поздравите ми Жељка. Понесите му ове цигарете. За три дана видимо код вас, у вашем Дебелом Брду. Тада ћу вам донети оне документе које ја потписујем. Више вам не могу обећати. - Нисам ја никаква госпођа, него несрећна мајка! – рече са неверицом, а у руци је стискала она два бокса „мораве“. - Пуковниче! Други су и више од вас обећавали, само нису дали цигарете.Остало је било исто. Знам, биће и овај пут, а за цигарете вам хвала. Ко ће данас бити срећнији од мог несрећног Жељка? А вашу дјецу нека Бог сачува, да не прођу као мој Жељко! – рече мајка, па се војничким кораком упути према капији. Испратио сам је, стекавши утисак да ми није ништа веровала… У Републици Српској Крајини сам често имао проблема због цигарета. Као непушач, скоро никада се нисам сетио да при посети јединицама носим цигарете војницима. Долазећи у посету ракетној батерији капетана Ђорђа Стоисављевића, на ватреном положају негде око Мазина, након уобичајеног поздрава почео сам делити примедбе војницима да су се слабо утврдили. Војник Јован, који је до тада копао заклон за оруђе, најбољи у јединици, баци ашов, обриса зној са чела, испрси се и рече: - Пуковниче! Ви сте за мене већи непријатељ него и Хитлер и Мусолини и Туђман заједно. Никада нам нисте донели цигарете и питали имамо ли шта запалити. Само питате зашто се нисмо утврдили и зашто не носимо шлем на глави. Само то знате рећи. Други команданти не долазе без неколико боксова цигара. Шта ће мени плата коју донесе ваш возач када не могу да је смотам и запалим. А писмо, ако које стигне, ја га од нервозе и не прочитам до краја. Ето, зато ми не би било жао да погинете. Можда би за команданта дошао неки пушач, па би се од њега могли огребати за цигарету! Прави командант који се брине за своју војску од бриге пропуши у рату! – рече војник, па опет зграби ашов и настави копати, још жустрије, као да жели надокнадити оно што је пропустио говорећи. Изгледао је као да му је камен пао са срца. У батерији се чуо некакав жамор из кога сам закључио да се већина војника слаже са њим.

У РАТУ СУ МНОГИ ПРОПУШИЛИ: У Републици Српској Крајини цигарете су биле често вредније од новца - У праву си! Никад више нећу доћи празних руку. Ако ме убудуће видите без цигарета, знајте да их нисам заборавио понети, него их није било. Од сада ће увек ићи један од вас са мном пред војнике, па им ви објашњавајте шта ће да запале. Они су најмање криви што им је командант непушач. Сваки пут кад запалите цигарету по једну оставите за наше војнике. Иначе ћу донети одлуку да на смену будете са њима. Тада нећете моћи да их не понудите цигаретом! – рекох мом помоћнику за позадину, страственом пушачу, који је пропушио у рату и никада није био без цигарета. Поновни сусрет са мајком војника Иванишевић Жељка био је након три дана, у њиховој кући у Дебелом Брду. Са мном је био Жељков командир батерије, капетан Надлачки. Дочекала нас је у дворишту, затрпаном снегом… Једва смо померили полусрушену капију да уђемо у двориште. Једна шарка на дрвеној капији већ одавно је била изваљена, а друга се опасно искривила. - Муж ми је негде на линији, а мој Жељко, рана моја, не може! Ушли смо у сиротињску кућицу од две мале просторије. Жељко је лежао на леђима у кревету, сређеном и затегнутом попут кревета у болницама. Сићушан, скоро провидан, изгледао је замишљен и тужан. Било му је непријатно што не може да се дигне у седећи положај када сам му пружао руку. Гледао је у мене и дрхтавим рукама, тражећи одобрење, палио је цигарету. - Спасили сте ме! - рече пружајући према мени руку у којој препознах ону „Мораву“. - И раније је пушио, али како му се ово десило као да их једе! – рече мајка и крајичком црне личке мараме обриса сузу. Једина мана

Жељко и ја смо причали о свему. Највише се распитивао о друговима у батерији, као да се уместо њих стиди што га нико није посетио од рањавања. Препознавши мој прекоравајући поглед упућен његовом командиру батерије, поче да га правда: - Командир свакако има обавеза, али другари би могли бар понекад навратити. Знате, волео бих чути новости из батерије. Нисам га питао како се то догодило, иако сам пре тога све знао. Имао сам у рукама уверење о рањавању и налаз лекара из болнице у Книну где је збринут након удара авијације. Биле су ту и изјаве командира и очевидаца. - Ако буде желео, рећи ће сам – помислих и отпочех невезан разговор са његовом мајком. За то време он је разговарао са двојицом војника из батерије које смо повели у посету. Питао је о сваком појединачно. Обрадовао се када је сазнао да су сви живи и здрави. Како вам је са овим новим командантом? – питао је Жељко шапатом једнога од војника. - Незгодан! Увек незадовољан како смо се утврдили и маскирали. Можда је у праву. Тражи да носимо шлемове на глави, да ћутимо и не крећемо се по положају. Према старешинама је још строжи. Строг је према онима који самовољно напусте јединицу, али је праведан и једнак према свима. Неки од оних који су каснили са одсуства копају ровове на Динари према усташама – одговори му друг из батерије. - Највећа мана му је што је непушач – рече други војник. Мајстори војници Вас двојица бисте могли заменити Жељка, па очистити снег и поправити ону капију у дворишту, рекох возачу и куриру када су се поздравили и попричали са Жељком. Возач, озбиљан човек тридесетих година, из залеђа Прокљанског залива, као да се постиде што се сам тога није сетио, без речи напусти кућу. За њим се, попут мрака, извуче курир Сурла Бранко. У кратком времену мало сеоско двориште било је чисто од снега, а и капију су мало исправили. Деца хероји Узгред, имате ли ви дјеце? – рече мајка Жељка Иванишевића и зајеца. - Госпођо Иванишевић, учинити ћу све што је до мене да овако не буде. У року од три дана доћи ћемо, његов командир батерије и ја да га обиђемо. Тада ћемо донети уверење о рањавању, које вам је потребно. А што се тиче дјеце, имам два сина. Старији Никола био је војник у јеку најжешћих борби око Вуковара, а млађи Предраг је скоро одслужио војску у падобранској бригади – одговорих јој, покушавајући са њом да поделим њену муку. Ове моје речи мајка рањеног војника Иванишевића није ни чула.

Сведочанства српског генерала (7): Фантомски хеликоптер Када је НАТО авијација крајем јесени 1994. године уништила ПВО Српске војске Крајине, као дар са неба муслиманима, почео се појављивати фантомски хеликоптер. Полетао је са аеродрома Плесо код Загреба, а слетао на импровизовани аеродром Ћоралићи код Цазина. Бихаћ је већ био проглашен за заштићену зону.

НЕМОЋ ПРОТИВ „НЕВИДЉИВОГ“: Ракетни систем КУБ војске РСК Из њега су свакодневно предузимане борбене акције муслимана према српским селима, као што су оне у којима су муслимани из заштићене зоне Сребренице, клали Србе у Кравицама, Скеланима и Братунцу. И баш на Божић или око Божића. - Не лети ваљда Кикаш! Чак ни он није у могућности да довезе толико оружја колико има муслиманских бораца у заштићеној зони Бихаћа! Једино шта тај хеликоптер може превести су терористи, дрога или новац! - помислио сам читајући информацију о хеликоптеру. Шверц са муслиманима Често су у хеликоптеру били терористи и добровољци, Шиптари са Косова и Метохије и муџахедини из исламских земаља, који су преко хрватских лука долазили у Загреб, а одатле убацивани у подручје Бихаћа, па преко Сарајева и Тузле у Возућу и на Озрен Други су долазили легално, у униформи припадника УН из исламских земаља… Обилазећи са командантом 21. корпуса, пуковником Вељком Босанцем полигон Слуњ, угледах неколико мушкараца у војничкој униформи, без каиша у панталонама и пертли у чизмама, што је био знак да се налазе у притвору. - Шта су скривили ови војници када су овде уместо у јединици? – упитах пуковника. - Ухваћени су у шверцу са муслиманима. Најрадије бих да их стрељамо, али постоји наређење да се такви предају цивилним судовима. Сва тројица су по трећи пут ухваћени. Шта могу када их цивилни судови ослободе, или казне минималном новчаном казном. Можда и деле профит, али то не могу тврдити. Тога ме је највише страх. Да је Раштела једино место за шверц, лако би ми њега ставили под контролу. Таквих места има много. Неки дан ми доведоше бабу од седамдесет година. Носила је муслиманима јаја у корпи, а унук јој само неколико дана раније погинуо у нападу муџахедина на Рипач. Граница између нас и муслимана је попут сита, има хиљаду рупа. Узалуд поштени борци по целу ноћ чувају линије, када лопови за марке продају и рођеног ћаћу. Ништа боља ситуација није ни у Западној Славонији. Него, како год знаш, обарај онај проклети хеликоптер, он ће нам доћи главе! Када не буде немачких марака, неће бити ни

шверца - рече ми командант Кордунашког корпуса, пуковник Вељко Босанац, рођен у Западној Славонији. Голф сити Фантомски хеликоптер је најчешће преносио немачке марке у Бихаћ како би поједини, најгори Срби, продавали муслиманима све, од брашна до оружја. Цене су биле астрономске, а поједини Срби су се почели нагло богатити. Поједина рубна подручја на граници са територијом под контролом муслимана доживела су прави економски процват. Међу њима је предњачио Војнић, мали кордунашки градић, који је због тога прозван Голф сити јер су најлошија кола била „голф“. Сваке вечери, између 22.00 и 03.00 часа, хеликоптер је полетао са аеродрома Плесо, а затим разним правцима долетао до импровизованог аеродрома Ћоралићи у близини Цазина. Ту је терет на брзину истоварен, а он се враћао на аеродром Плесо. Једина важна информација била је положај средстава ПВО и потребе за одређеном врстом робе. Летео је по магли, киши, ведром или облачном времену. Простор је прелетао високо или веома ниско. Био је непредвидљив и неуништив. Због тога су му приписивали различите натприродне особине и представљао је праву ноћну мору за народ и борце Српске Војске Крајине.За обарање и уништење хеликоптера био је заинтересован и Главни штаб Војске Републике Српске… Постављане су многе заседе, али он је просто пркосио респективним снагама ПВО. Претпостављало се да посада хеликоптера има податке о положајима наших средстава ПВО, па је тако избегавала потеру. Када би се јединица појавила на одређеном простору, хеликоптер не би користио ту релацију, или би неко време обуставио летове. Након померања јединице на нови положај, он би се исту ноћ вратио на наведену маршруту. Када би неки осматрачки радар открио наведени хеликоптер, долазило би до прекида везе између радара и јединице ПВО која га може оборити. Најопасније оружје по хеликоптер биле су батерије КУБ, које су обарале мираже, харијере и Ф-16 у Републици Српској. Када би батерија остала без горива и неупотребљива, хеликоптер би летео право преко положаја те батерије. Тако се у народу створио утисак да је хеликоптер заиста фантомски, да је ПВО СВК потпуно неспособна или да постоји издаја.Недовољан број јединица ПВО и велика територија коју су покривале условио је њихово стално премештање, што није промакло припадницима Унпрофора. Компликована администрација укључивала је велики број особља у реализацију задатака. Недостатак заштићених веза и безбедносне културе погодовали су откривању намера јединица ПВО. Извршавани су задаци од највишег значаја, а широк круг људи је учествовао у њиховој реализацији. Била је то заседа за коју су многи знали. Из тих разлога и није успевала.По наведеном хеликоптеру често су дејствовале јединице ПВО мањег калибра и убојне моћи. Осим снопова искри које су се појављивале испод трупа хеликоптера, никакве друге штете на њему није било. Он би наставио лет, као да га се та дејства уопште и не тичу. То га је чинило још мистериознијим, а код бораца и народа појачавало осећај немоћи. Почели су га доживљавати као судбину или пророчанство, које ће доћи главе Републици Српској Крајини.Они реалнији, и ја међу њима, били смо убеђени да непријатељ на неки начин има податке о нашим снагама, могућностима, распореду и намерама. Сумњало се да неко, коме одговара да хеликоптер лети, доставља информације непријатељу, или му помаже да избегне нашу потеру. Ту су биле јединице НАТО које су осматрале ваздушни простор, а податке достављали муслиманима и Хрватима. У таквим околностима, остати неоткривен, представљало је прави подвиг. Питање части

Када се чинило да хеликоптеру заиста није могуће стати на крај, почела је долазити у питање наша част као искусних официра ПВО. - Зар ми, који смо својевремено на бојевим гађањима оваквим и сличним ракетним системима у астраханској пустињи бившег СССР-а, изазивали подозрење официра земаља чланица Варшавског уговора, да не можемо оборити један хеликоптер? Свака баба на Кордуну зна када ће наићи.Овако више не може. Или ћемо га оборити, или признати да му не можемо ништа. Бар ћемо уштедети гориво, које троше турбомлазни мотори наших средстава! - рече један од командира батерија.Након детаљног проучавања, закључили смо да га на досадашњи начин никада нећемо оборити. Главна сметња била је премала аутономија наших јединица и учешће великог броја људи у таквој операцији. Али постављени борбени задатак се морао извршити…Са падом Западне Славоније у пролеће 1995. године нагло је опао морал бораца и становништва, настављају се сећања генерал-мајора у пензији Милоша Ђошана. – Сви смо јавно, или у себи, потајно, кривили једни друге. Свима је неко трећи био крив. Страшљиве кокошке Подручје Кордуна и Баније било је најчешћи правац прелета хеликоптера јер је захтевало најкраће задржавање над територијом Републике Српске Крајине и Републике Српске. – Дијете моје! Није ми криво што та грдосија лети, ђаво да га носи. Смета ми што целу ноћ орца изнад моје куће, плаши ми краве и кокоши, па не могу до ујутру да их смирим! Кокоши слабије носе јаја, а краве дају мање варенике! – рече једна баба у селу Клокоч, на Кордуну. Дотадашњи командант Главног штаба, генерал-мајор Милан Челекетић поднео је оставку. Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер.

генерал-мајор Милан Челекетић

Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер. На место команданта Главног штаба Српске Војске Крајине постављен је генералпотпуковник Миле Мркшић, родом са Кордуна. Требало је да народу врати поверење, ојача и учврсти одбрану и пољуљани морал војске и српског народа у Републици Српској Крајини.

Сведочанства српског генерала ( 8 ): Долари падају са неба

Јединица је кренула у извршење задатка: снабдели смо се горивом, храном и стрпљењем, јели смо суву храну, пили изворску воду, кретали се пешице и у потпуној тишини.

ОБОРИЛИ ГА РУЧНО: Лаки преносни ракетни систем којим је погођен фантомски хеликоптер

Одмах по доласку, генерал Миле Мркшић позвао је све команданте корпуса, команданта 105. Ваздухопловне бригаде и мене у Книн. Реферисањем у Главном штабу СВК руководио је председник РСК Милан Мартић. Већина команданата корпуса, а посебно команданти Кордунашког, Личког и Банијског, поред осталих, стално су наглашавали проблеме шверца са муслиманима. Истицали су велика економска раслојавања међу борцима и пад морала војника и становништва у зони њихове одговорности. Као главни разлог, истицали су постојање и лет фамозног хеликоптера, који је превозио новац и терористе из исламских земаља, познате по крволочности. Наредба генерала Мркшића Злогласна 505. Бужимска бригада је баш због присуства муџахедина у свом саставу представљала страх и трепет и за Србе и за муслимане у том крају. Новцима који су стизали у огромним количинама куповали су све, од хране и горива до оружја и информација. Са правом се упирао прст на цивилне судове, који су били надлежни за суђења припадницима СВК, који су на шверц гледали сасвим другим очима и ослобађали борце ухваћене у шверцу. Чак и према повратницима су имали исти став. Када је дошао ред да ја реферишем, генерал Мркшић, након само неколико речи ме упита:

Генерал Миле Мркшић - Пуковниче, када планирате да оборите тај хеликоптер? Поучен олако датим обећањем генералу Челекетићу, сад сам био опрезнији. На мој неодређен одговор, уследио је конкретан и јасан задатак: - Обарајте га како знате. Уколико вам треба помоћ, обратите се командантима корпуса преко чије зоне лети. Имаћете предност у снабдевању горивом. Не јављајте ми се док га не оборите! Јединица је кренула у извршење наређеног задатка. Снабдели смо се залихама горива, хране и стрпљења. У акцију је укључен најмањи број људи. Јели смо суву храну, пили изворску воду кретали се пешице и ћутали. – Сада је све у божјим и нашим рукама. И успех и неуспех биће искључиво наши! - рекох командирима батерија. Након две-три вечери појавио се хеликоптер. Са положаја у рејону Слуња, осмотрен је радаром, на удаљености од 27 километара. Док је у одласку према Ћоралићима пролазио кроз нашу зону, на њега је лансирана ракета лаког преносног система С-2М. Ракета га је промашила, али, на своју несрећу, посада хеликоптера, убеђена да јој нико ништа не може, није уочила лансирање ракете, иначе се хеликоптер не би враћао истом маршрутом. Знали смо да ће се хеликоптер вратити те ноћи јер никада није освануо на хелиодрому. А борци и народ су на њега били кивни. Мрзели су га онако како становници личких села мрзе вука самотњака који им коље стоку, а стално измиче замкама и хајкама. При повратку хеликоптера са аеродрома Ћоралићи уочисмо га на екрану радара. Час би се појавио, час нестајао из радарског снопа. Требало му је само мало среће па да се и овај пут извуче. Захваљујући добром ракетном систему и оспособљеној посади, пратећи системи су захватили његов електронски одраз на екранима, чиме је он практично већ био уништен. Лансирање ракете сада се већ вршило аутоматски. Мало затим, на небу,

у ведрој мајској ноћи, уочи се велики блесак и хеликоптер нестаде са екрана радара. Пао је у селу Котур у близини Слуња. Свима је пала у очи велика количина немачких марака. Расуте по гранама дрвећа оближње шуме, као да су трасирале пут којим је хеликоптер долетео своје последње метре. Већи број новчаница био је поцепан и нагорео. Почеле су да пристижу разне стручне екипе са камерама и фотоапаратима. Међу њима била је и екипа са аеродрома Удбине, да прегледа каква је то летелица са којом се толико времена борила скоро целокупна ПВО СВК и ВРС. Хеликоптер је био оклопљен са доње стране композитним материјалом и некаквом лаганом, чврсто сатканом жицом. То је објашњавало зашто га оруђа ПВО мањега калибра нису могла оборити. У доњем, десном џепу пилотског комбинезона, капетана летелице, нађоше карту. Убрзо, онај потпуковник дође до мене: - Пуковниче! На овој карти још само недостаје ваш потпис, и мислили би да сте је ви лично цртали! Када сам мало боље погледао карту, уочио сам да су уцртани положаји свих наших јединица ПВО по данима. Недостајала су последња два дана. То је потврдило одавно наслућену претпоставку да су они заиста имали некога ко их је обавештавао о положају наших јединица. Све је указивало да су пилоти имали сателитске снимке положаја наших јединица. Вероватно су, поред српских непријатеља, постојали и Срби, којим је било у интересу да хеликоптер лети. Они су утицали на цивилне судове да ослобађају војнике и цивиле ухваћене у шверцу. Били су то они којима је „економска сарадња“ најважнија. Они су редовна појава у рату – попут хијена, са безбедног одстојања, прате борце и богате се на њиховим несрећама. Убрзо је стигла санитетска екипа из болнице „Свети Ђорђе“ из Војнића на челу са др Кресојевићем. Морао сам одати признање екипи која је крајње достојанствено прегледала сва мртва тела мушкараца, зракасто распоређених око хеликоптера и пренела их у болницу у Војнићу. Однос према мртвом непријатељу, увек говори о витештву и достојанству сваког борца. Оно о чему се све време шушкало, да хеликоптер носи новац, показало се тачно. На месту поготка хеликоптера, почеле су да се, ношене ветром, разлећу новчанице у различитим апоенима немачких марака. Пет дана, након тога, мештани су налазили новчанице по гранама дрвећа. Понека је доспела и на само место пада хеликоптера. Добар део је већ био нагорео и оштећен. Било је и исправних, које су се задржале у пробушеној азбестној врећи, везаној лисицама за чврсти носач у унутрашњости хеликоптера. Једно парче бојеве главе ракете КУБ-М, просекло је азбестну незапаљиву врећу, на којој је био катанац и омогућило да се марке равномерно распореде на већем простору. Вероватно је нека виша сила хтела да тај новац доспе у руке већег броја становника РСК и да се што равномерније распореди. - Пуковниче, ову врећу распорило је парче ракете, од учкура до грла бијела, као Милош Мурата на Косову! - са црним хумором рече један борац, тражећи у њој новчанице. Под утиском мртвих тела полуголих мушкараца око хеликоптера, није ми било до шале, па онако љут, скоро викнух на њега: „Да их ниси пипнуо! Или желиш да се придружиш оној шесторици што леже мртви око хеликоптера? Ко са мртвога скине сат, не мери на њему дуго време! Само гусари због плена обарају авионе или

потапају бродове. Овај хеликоптер је превозио терористе и пружао логистичку помоћ непријатељу. Није поштовао процедуру, а летео је изнад наше територије рекох. Грабеж око новца Чувши ове моје речи, више му није било до смеха. Када сам му наредио да врати неколико новчаница, нагло се уозбиљио, гледајући ме попреко са љутњом и мржњом. Нисам био међу својим народом, а осећао толико непријатељских погледа на себи. Није он био једини који се устремио… Нису им сметали погледи на мртве људе који су лежали око хеликоптера. Нисам узео ни једну новчаницу, нити дозволио својим потчињенима да то ураде, иако смо скоро газили по њима на месту пада хеликоптера. Када су почели да се окупљају мештани, више није било могуће бранити да купе новац. Имао сам некакав осећај да су сви боље од мене знали када и куда хеликоптер прелеће, и што је најважније, шта превози. Навођен са авакса Један од чланова екипе провуче руку у кабину обореног хеликоптера и извуче мали уређај. – Ево зашто га нисмо могли оборити и како је летео по најгушћој магли на малој висини. Ово је уређај за сателитско навођење. Све време док сте трагали за њим мени је то било на уму. Очито је имао солидну навигацијску помоћ са неког авакса! – рече потпуковник који је пронашао навигацијску опрему у кабини хеликоптера. Наивни као Срби Види се да хеликоптер није радио за усташе - приметио је један војник, кога је Милош Ђошан затекао на месту пада хеликоптера, и објаснио: – Они би на њега нацртали знак Црвеног крста, па у њему возили муницију. Знамо како су усташе из болнице у Вуковару пуцали на наше положаје. Докторица Весна Босанац се у томе увежбала да јој није било равне, стављајући гипс на здраве руке и ноге усташама које је сакривала у болници. Него муслимани, поштени и наивни као и ми Срби. Види се да воде порекло од нас!

Сведочанства српског генерала (9): Газде из Уједињених нација За представнике Сфора и најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан да се он одбије, а пошто су и време другачије рачунали него ми, догађали су се озбиљни инциденти.

СФОР МОЛИ ЗА ОЛУПИНЕ: одговор српског становништва пошто су јединице ПВО обориле борбени авион НАТО

Идући по ко зна који пут на Соколац, избивши на Хан Поглед, угледасмо неколико хеликоптера како у ниском лету стално круже изнад Деветака и Љеменске Планине. Стали смо испред сеоске трговине, а око нас се одмах, по обичају, окупише деца из оближње школе. - Како им се не заврти у глави, када се већ пети дан овако врте укруг? – рече један чича, који нам приђе заједно са оном децом, гледајући при томе у небо. – Вероватно траже Караџића или Младића – рече мој колега. На то се деца, која су се до тада безбрижно играла, одједном уозбиљише. Иако смо били у униформама ВРС, деца направише некакву дистанцу. Личили су на крдо газела, када нека од њих нањуши леопарда у близини. Једна девојчица је записивала број са регистарских таблица нашег возила. Из малих окица сада су избијали проницљиви погледи, ни слични оним безбрижним, малопређашњим. Тражили су у нама провокаторе. Ни чича није поступао другачије, само је он вештије провео своје „истраживање“. Јачање поверења - Одакле, војско, и којим добром сте се упутили овамо? Ви можда не знате да у овоме крају већ дуго нема ништа занимљиво. Велите да идете из Бањалуке. Имам ја тамо у војсци братића, презива се Војиновић. Мислим да је неки подофицир, знате га вероватно, онако сув и вижљаст. Одавде је из Равне Романије – говори чича, а све испод ока нас посматра. Тек када му рекосмо да његов братић, Војиновић, није подофицир већ мајор, да је пре округао него вижљаст и да је командант јединице у коју смо се упутили, чича се одједном открави. Као да смо му у том тренутку изговорили праву лозинку, тихо, заверенички рече: „Никада их неће ухватити, док је српског увета с ову страну Дрине. Да није било њих, ни нас сада не би било овде. Задесила би нас судбина Милића, Братунца, Кравица и Возуће. Тамо где он и наша војска нису стигли, тамо и нема Срба. Због тога их и траже. Онога ко их изда, стићи ће клетва попут Вука Бранковића. На срећу, ови крајеви такве издајнике не рађају. Није се без разлога онај лисац сакрио баш у Дрвар. Не би га они његови спасили да српски народ није и по цену живота одбио да га изда Шваби. Нису помогле ни претње ни рајхс-марке.

Само се плашим да не оду код браће у Србију. Тамо ће да прођу као Дража, далеко било. Тамо је сваки други Калабић. А Дража, да је био паметнији па остао на Романији, можда не би онако завршио…“ У Команди Противваздушне одбране Војске Републике Српске комуницирали смо са представницима СФОР-а. Плашећи се јединица ПВО-а, стално су долазили у инспекције, ради „јачања међусобног поверења“. Пребројавали су оруђа, контролисали у каквом су стању, где се чувају, како се на њима изводи обука, а све како не би угрозили међусобно поверење. Чинили су их официри из различитих земаља. Та сарадња састојала се у нашој обавези да благовремено, писаним путем, на енглеском језику, тражимо одобрење за укључење у рад наших ракетних система ПВО ради одржавања или обуке. За полетање било ког авиона или хеликоптера, чак и у зони аеродрома, морали смо тражити сагласност и одобрење. Више од петорице војника није могло заједно изаћи у град, а да о томе не буду обавештени представници Сфора. Због тога чуди како су судије у Хагу поверовале официру из моје бригаде Ник Перају, који је пред Трибуналом изјавио да је у марту 1999. у Ђаковицу дошла једна оклопна бригада из састава ВРС-а. Лагао је на исти начин као и Високи представник УН, лорд Ешдаун. Представници СФОР-а су се понашали онако како се свуда и увек понашају газде. Пре одобрења, уследило би стотине питања: „Како, зашто, где и зар баш сада?“ Најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан разлог да се он одбије. Чак су и време другачије рачунали него ми, што је у једном случају резултирало озбиљним инцидентом. Ако би одобрили нашу молбу, било је то увек у различито време, и уз њихово присуство. Видело се да зазиру од тих ракетних система ПВО-а и нису крили своју знатижељу. За време једне такве инспекције британски официр видео је у канцеларији команданта ракетне бригаде ПВО-а на аеродрому Залужани, потпуковника Рајка Илића, део обореног авиона Ф-16. Устежући се, коначно је скупио снаге и затражио од команданта бригаде, да му га уступи. – Као британски пилот летео сам 1981. на Торнаду изнад територије Ирака у Пустињској олуји! Тада ме је било мање страх него сада, када летим у хеликоптеру изнад територије ‘Republic of Serpska’. Знам какве су трауме и страхове имали пилоти који су обављали борбене летове изнад Босне – рече британски пуковник. - Нису они вршили борбене летове изнад Босне. Они су за рачун муслимана бомбардовали положаје наших бораца. Овај авион је тада оборен. Док год се држите свог мандата не треба да вас је страх кад летите изнад територије ‘Republic of Serpska’. А што се тиче Босне, она се упокојила онога тренутка када је Алија Изетбеговић одлучио да и она постане суверена. Колико је суверена, говори ваше присуство овде. Део авиона Ф-16 вам не дам. То је само један од ратних трофеја ове бригаде и припада јединици, а не мени. Као знак добре воље могу Вам рећи где има још таквих и сличних делова разбацаних по планинама РС и МХ Федерације. Тамо можете наћи доста делова миража, торнада и харијера, који су падали око Горажда које сте ви уступили муслиманима. Можда вам они, као ваши пријатељи и ратни савезници, у знак захвалности за подршку у рату, дају неки од делова оборених авиона. На притиске из

Београда, вратили смо вам пилоте, а ви сте то изневерили – одговори потпуковник Илић.

Војска Републике Српске непрестано на оку „међународне заједнице“

У ретким тренуцима након што би, по ко зна који пут, изнова утврдили да „поверење није пољуљано“ имали бисмо заједнички, протоколарни ручак. Након друге, а код Француза треће чаше, помало би почели да се „открављују“ говорећи како су они „само војници и знају ко не поштује договор, али се извештаји које они напишу редигују у Загребу“. То би трајало док су под дозом „искрености“. Након тога све би се враћало на старо.

Немачко искуство

За време једног таквог ручка, поред мене је седео немачки пуковник. У то време у ВРСу су управо текле реформе, о којима је говорио генерал-мајор Перо Чолић. Једна од кључних тачака те реформе, као и код нас, била је амнестија од одговорности, за оне који су избегли борбу за свој народ и мобилизацију у јединице Војске Републике Српске. - Пуковниче, код нас је пре три године ухапшен старац од 90 година који је 1944. избегао мобилизацију. Није се одазвао у састав Вермахта да брани Берлин. Војна комисија га је огласила способним за борбу, иако је имао само лево око, а на десној руци палац и кажипрст. Тек се несрећник био опоравио од рана задобијених 1941. године под Москвом. Два сина су му већ била погинула у рату. Мислио сам да се он држави већ одужио. Код нас злочин издаје земље никад не застарева. Дезертер је осуђен. Није до краја издржао казну, јер га је у томе претекла смрт у затворској ћелији. Али, код нас влада правна држава! – рече ми немачки пуковник, чим се уверио да солидно говорим немачки и да нам преводилац неће требати. Некакво руменило му је при томе ударило у лице, а иза наочара које је носио, зацаклише се изгубљене плаве очи. Личио ми је на СС

официра из домаћих ратних филмова, па се несвесно одмакох од њега. Верујем да би он лично задавио старца, који се није одазвао позиву на мобилизацију. У том тренутку сам му завидео на ставу немачког народа о одбрани земље више него на било ком успеху немачке индустрије. Америчка моћ Често је на челу тима Сфора био британски, француски или италијански пуковник, а као члан, амерички капетан или поручник. Ипак, стварни шеф тима био је амерички официр, без обзира на то који чин носио, што се видело током разговора, а то амерички официри нису ни крили.

Удавача за Билта

Како је време пролазило и ‘међусобно поверење расло’ са Сфором, тако су расла и ограничења која су наметана Војсци Републике Српске, а посебно јединицама ПВО-а. Сада су контролисали и ремонтне заводе, фабрике и радионице које на било који начин сарађују са војском. Сва та ограничења прихватана су као нешто што се подразумева од стране оних „бизнисмена“ којима су обећали Брчко и огромне донације. Док смо ми трагали за истином и доказима, муслимани су тражили и нашли удавачу за Карла Билта.

Сведочанства српског генерала (10): Стамен није послушао Како је време пролазило, наде у повратак војника којег су отели косовски терористи су биле све мање, а убрзо потом, отето је и неколико новинара.

ОДБРАНА ПРОФЕСИЈЕ: Масовни протест у Београду после отмице новинара Тањуга У исто време када сам примио дужност команданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО (на Косову и Метохији), дошло је до промене команданта 53. граничног батаљона, а који дан раније, замењен је командант другог батаљона 549. моторизоване бригаде,

стално стационираног у касарни „Девет Југовића“ у Ђаковици. Тако су у кратком временском периоду замењена сва три команданта у гарнизону, указујући да постоје команданти за мирнодопске и команданти за ратне дане. Дужност команданта 53. граничног батаљона примио је капетан I класе Душко Шљиванчанин. Висок, црн и крупан попут стене, деловао је стамено и поуздано. Али, иза те маркантне појаве назирала се осетљива, добронамерна душа, што се видело већ код првих губитака у јединици. Његова команда била је смештена у касарни „Девет Југовића“. Главнина батаљона налазила се на граници према Албанији, а само по питању реда и дисциплине у касарни био је потчињен мени.

Капетан Душко Шљиванчанин

Смрт из ведра неба За разлику од капетана Шљиванчанина, мајор Влатко Вуковић, командант 2. пешадијског батаљона из састава 549. моторизоване бригаде, био је онизак и витак. Наставничку катедру у Војној академији у Београду заменио је врлетима Проклетија у залеђини Ђаковице. Никада није повисио тон. Говорио би наизглед меланхолично и незаинтересовано, без ватрених речи, али свако његово наређење је безусловно извршено. Као и 53. гранични батаљон, и његова јединица била је смештена у касарни „Девет Југовића“. Био сам одговоран да им створим подношљиве услове за живот и да их браним од дејства авијације, а он је са својом јединицом био наша заштита од упада терориста. Нас тројица команданата припремали смо се за ваздушну агресију на нашу земљу. Могућност извођења копнене фазе агресије ниједног тренутка нисмо искључили, па смо у томе духу вршили припрему јединица и објеката.

НИСУ СЛУТИЛИ ШТА ИХ ЧЕКА: Млади регрути 1999. године у околини Ђаковице

Прве губитке јединица је претрпела пре мог доласка. Припремајући се за пријем дужности наишао сам на занимљив извештај. Био је детаљан и описивао околности под којима је погинуо наш војник Ратковић Владимир из Београда и отет водник Генов Стамен из Босилеграда. Поред званичног увиђаја са лица места, неко је, као за некакав дневник написао: „Освануо је леп и сунчан дан 8. јуна 1998. године. Небо над Метохијом се припремало да затрепери од надолазеће врућине. Сунце се још само мало огледало на снегом покривеним врховима Проклетија. Мала група возила кретала се путем Ђаковица-Поношевац, обезбеђујући колону за снабдевање јединица. Око 07,50 часова у рејону Смонице, терористи су ручним бацачем погодили „прагу“ којом је управљао војник Ратковић Владимир. На челу колоне, на седишту поред возача, како и доликује команданту, налазио се капетан прве класе Ненад Борисављевић, а на оруђу, још двојица војника, другови из исте спаваонице. Одједном се кроз небо проломио прасак и све је кренуло у суђеном правцу. За војника септембарске класе, Владимира Ратковића из Београда, нажалост више није било помоћи. Издахнуо је на крвавим рукама свога команданта и другова из малог борбеног састава. Широко отворене очи Владимирове, као да су се још увек чудиле шта га то снађе… А управо је хтео јавити кући да се не брину за њега, да је све у реду, да је на безбедном, кад ето, и њега изненадише, прекинуше га у мислима и некуд га носе, носе“. Двадесет дана након погибије војника Владимира Ратковића киднапован је подофицир из наше јединице. Млади, санитетски водник, Стамен Генов, на служби у гарнизонској амбуланти Ђаковица, кренуо је на одсуство. Због честих отмица војника и цивила неалбанске националности, на релацијама Ђаковица-Приштина преко Суве Реке, Игларева и Лапушника, припадницима Војске Југославије било је забрањено путовање наведеним правцима. Када је у Призрену аутобус Ђаковица-превоза окренуо према Сувој Реци и Дуљу, водник Генов је наставио пут. - Изађи, Стамене, опасно је! Терористи су свуда уз пут! Имају своје доушнике међу путницима и возачима аутобуса. Знаш да постоји наређење, по коме је војницима и старешинама забрањено да користе овај правац! – говорио му је његов друг, капетан I класе из командног дивизиона бригаде. Вероватно је љубав према породици била јача од опреза. У сваком случају, млади водник није стигао куда је

наумио. Када су у Штимљу терористи у црним униформама зауставили аутобус, млади водник се већ покајао што није послушао колегу, али је било касно… Ко зна да ли је и слутио шта га чека. Том приликом, отета су још три мушкарца. Међу њима били су отац и син, избеглице из Републике Српске Крајине, из колективног смештаја у избегличком насељу „Маја“ у Бистражину код Ђаковице. Чим се чуло за отмицу, предузели смо мере да ослободимо нашег водника. Нажалост, нисмо успели у томе. Отац и син, регистровани као избеглице из Крајине, преко УНХЦР-а су ослобођени након неколико дана. Мислило се да су Хрвати. Они су сведочили су да су водника Генова мучили Шиптари, који су били нарочито окрутни када су сазнали да су заробили подофицира. У току агресије, једна од мета авијације НАТО био је и избеглички камп Срба из Крајине у Бистражину. Требало је дотући неугодне сведоке шиптарско-терористичких злочина. Киднаповање водника Стамена Генова био је велики ударац јединици. Највећи губитак доживела је његова породица. Разговарали смо телефоном са његовим родитељима, узајамно се тешећи да је можда жив. Како је време пролазило, наде у његов проналазак су биле све мање. Убрзо потом, отета су двојица новинара Радио Приштине, а касније и новинари Тањуга. - Пуковниче, двојицу новинара траже сви! За њих интервенише и председник републике, а за мог сина и вашег старешину нико ни прстом не мрда. Надам се да то није зато што је мој син Бугарин, а нестали новинари Срби! - рече Тасе, отац водника Генов Стамена у тренутку очаја. – Потпуно сте у праву. Новинари су за себе изборили посебан третман. О смрти или нестанку новинара, било где у свету, пише се са истим значајем као о паду путничког авиона. Судар возова изазива мању пажњу од смрти новинара. Нажалост, нисмо у могућности предузети ништа више него што смо покушали. Учинили смо све што смо могли и знали, али га нажалост, нисмо пронашли. Надамо се да није доживео исту судбину као хиљаде киднапованих Срба. Знајте, нико неће бити срећнији од мене, да вам први јави радосну вест, уколико га нађемо! – неуспешно сам покушавао тешити несрећне родитеље. Војнички страх Након ова два догађаја, у јединици је све било другачије. Оно што се раније другима дешавало, и нама се десило. Припадници јединице су одједном схватили сву збиљу догађаја око себе. Уместо војничке трубе, сада су их будили рафали терориста и потмули звуци ручних бацача. Код једног броја војника појавио се страх.

Чудна граница Капетан Шљиванчанин је редовно обилазио граничаре на караулама. Његов заменик, мајор Димчевски, био је дуго у саставу батаљона и постао права легенда међу граничарима. Повремено сам са њима обилазио карауле. Одмах ми је пало у очи протезање граничне линије између СРЈ и Републике Албаније. Свако се морао озбиљно замислити и забринути начином на који је повучена. Уместо гребеном, гранична линија се пружа северном падином Проклетија, тако да територија

Републике Албаније надвисује нашу, а све албанске карауле биле су на већој надморској висини од наших. Албански граничари били су као на крову и могли камењем гађати наше војнике. Сви доминантни висови и коте остали су на албанској страни… Бег из војске Са једне стране војници око нас гину, а са друге, иду на одсуства, како би умирили јавност и родбину. Ко оде на одсуство, најчешће се не врати у јединицу. Обично, последњег дана одсуства родбина би јавила да је војник у тешком психичком стању, да је примљен на Војномедицинску академију у Београду или Војномедицински центар у Новом Саду, да има ноћне море… Неки родитељи су ми јасно рекли да своме сину не дају на Косово и Метохију. Указивали су како син овога или онога није ни дошао у војску, говорили ко се склонио у другу државу, а ко је започео студирање у иностранству. Војници су били растрзани између осећања да су преварени и издани од појединих својих другова, и потребе да их разумеју и опросте им. Надмоћ и сигурност коју су у почетку осећали, са сваким изостанком, помало се топила и прелазила на страну терориста.

Сведочанства српског генерала (11): Добровољац Деда На Косово и Метохију су од почетка напада НАТО на нашу земљу почели да пристижу и добровољци. Међу њима се нашао и Милутин Јелић из Панчева. Иако је имао већ 62 године, захтевао је да буде упућен на границу са Албанијом. Одмах је, са поносом, рекао да га зову Деда. Тај надимак је зарадио још 1991. као добровољац на ратиштима у Тењу, Неметину и Борову Селу. Ово су сећања Дединог команданта. - Деда је био фудбалер ветерана Динама из Панчева. Погледам у његову војничку књижицу и са ужасом закључих да је он само пет година млађи од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене, а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/VIII на надморској висини од 1.253 метра, стигли смо поподне. Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту. Војници којима је стварно могао бити деда, када су га видели, одмах се обрадоваше. Испред његове седме деценије живота корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца. Издао сам му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Куноре.

Бункер на Морини: Упориште југословенске војске на граници Косова и Албанија

Деду су поштовали сви. Поседовао је неку врсту харизме, па су га једнако ценили и они којима је он командовао, и они који су командовали њему. - Дижи се, војско! Идемо на копање. Ашовчиће у руке! Ко не пуца и не осматра, мора да копа. Ко не копа, нека бира, секиру или тестеру. Видите где вам је шума. Утврдићемо овај положај, као што су се наши славни преци 1914. утврдили на Мачковом камену. Јучерашњи дан смо изгубили у ходу. За мене се не брините. Ја могу боље копати од вас. Не секирајте се, ја сам навикао! – рече деда, па одмах поче копати у каменитом тлу. – Први заклон правим ја за себе. Гледајте и учите. А онда нека свако копа себи, коме је живот мио!

Удри по мени! Кад је Деда завршио свој ров, одведе војнике на сигурно, узе телефон, седе у управо завршени заклон, па назва командира минобацачког одељења. – Удри по мени! – рече му, и даде координате свог заклона. – Бог с тобом, Деда! У твојим годинама људи посениле, али да полуде, још нисам чуо! Ја треба да вас подржавам, а не да вас побијем! – одговори му командир минобацачког вода. – Само ти удри. Хоћу да видим како смо ископали ров и да ли смо се узалуд мучили. Ако не преживим, само ме затрпајте земљом, ставите крст и на њега шлем. Само пази да тебе не открије НАТО авијација. Зато прво погледај у небо, па онда опали! Кад је минобацачка мина пала на маскирани ров, и само мало растресла земљу на њему, а унутра сва опрема остала на свом месту, војници се са додатном енергијом прихватише копања. За сваког војника у смени обезбеђено је сигурно склониште. Деда је изградио и брвнару с оставом, право утврђење, оаза. Од команданта је Деда тражио да му се оставе војник добровољац Звонко Вулићевић из Крушевца, и пас Жућа, кога је Звонко био спасао из рушевина једне куће. Два дана након почетка операције Стрела, тек што је свануло, 27. маја, у близини карауле „Дејан Радановић“, по нашем положају почеше да експлодирају гранате великог калибра. Био је то знак да је отпочела артиљеријска припрема војске Албаније. Неколико минута након експлозије последње гранате угледасмо велики број терориста како се креће

према нашем положају за одбрану, наоружане минобацачима и противавионским митраљезом. Кретали су се усправно и самоуверено. Угледавши први пут толики број терориста, војници почеше да пуцају. Видевши да терористи нормално напредују, а тек понеки падне, Деда изиђе из свог заклона и крену од једног до другог војника, као на обуци гађања. - Погледај, овако! Полагано! Стани! Не троши узалуд муницију. Пусти нека приђу ближе. Упамти, ти си у заклону, а он није. То што видиш ти њега не значи да види и он тебе. Лакше ће те открити ако пушташ дуг рафал. Кад чују оволику пуцњаву, помислиће да их се плашимо. Него полагано. Један до два метка и један терориста мање. Свако се више плаши тишине него буке. А и авијација ће нас теже уочити и поклопити. Знаш да су они њихови савезници! - говорио је стрпљиво Деда. Дуже се задржавао код младих војника, а оне старије и искусније само би потапшао по леђима и наставио. Тако је прешао са краја на крај нашег положаја. Након тога, на опште чуђење, терористи су више падали, а са ватрене линије се чуло много мање пуцњаве. Убрзо затим и терористи се повукоше. - Видите, војско, шта значи добро утврђење и нишањење. Само губици могу одвратити терористе. Да се нисмо овако укопали, сада би они били овде и славили, нас половина би изгинула, а другу половину би као преплашене овце скупљали кроз ову шуму! – рече им Деда на крају првог таласа напада. Он није био сувише религиозан, али је увек, при сваком нападу, прекрстивши се говорио: - Боже, ако у овом нападу неко мора погинути, дај да то будем ја, а не ова деца. А ако ни то не буде довољно, нека буде по реду Божјем, и по годинама старости! Цигарета за страх Дошавши код једног младог војника, коме су се руке тресле, Деда га лагано ухвати за руку и рече: - То што су они кидисали није разлог да нас двојица не запалимо по једну. Нисмо се ми узалуд овако утврђивали. Онда ћемо наставити. Нека и они мало предахну од „силине“ твоје ватре!- рече му у шали.

По положају на ком је била распоређена Дедина јединица, свакодневно је дејствовала НАТО авијација. Некада само дању, некада само ноћу. По правилу, кад су терористи јаче нападали, и авијација је жешће тукла. Ипак, 9. мај 1999. године био је најгори. Почео је са две касетне бомбе већ у осам часова. Одмах у почетку, смрт и рањавање. Већ прва касетна бомба пала је директно на положај. У тренутку, у хиљаду комада разнесен је војник Бобан Миленковић из Сурдулице. Око њега су почели да јаучу војници из граничне чете, рањени у истом нападу. Деда је са својом групом био у резерви и у приправности. Његова смена је почињала тек за два сата. Одједном се с врха зачу: - Деда, побише нас! Помажи! Дедаааа!- глас је постајао све слабији, као на издисају. Смењивао се се експлозијама бомби и ломљењем дрвећа. Одједном се умири. Авијација је у таласима ударала све већом снагом. Чим би почели да указују помоћ рањеним војницима, авиони би почели поново да дејствују по њима, а шиптарски терористи јаче да дејствују митраљезом из Албаније. Напад за нападом. НАТО авиони поређали су се изнад њих, као чопор гладних звери. Први авион је усмртио Бобана Миленковића и ранио четворицу. Остали су кршили дрвеће и ровили земљу. Одламали су камен од стена, који се разлетао на све стране. Одасвуд се чула грмљавина и пуцање дебелих стабала. - Звонко, Жика и још двојица, за мном! – нареди Деда и потрча уз брдо са ког су долазили јауци. Не обазирући се на дејства авијације, извукли су сву четворицу

рањених војника из претходне смене. – Сада, када смо помогли живима, ви се вратите. Ја ћу скупити ово мало разбацаних делова војника Бобана! Тек када вас позовем, доведите наредну смену. Војницима не говорите шта сте видели овде – рече деда, прекрсти се и поче да скупља део по део тела. У једном тренутку, дебела грана дрвета, коју је као тестером пресекло парче бомбе, обори Деду. Већ сам помислио да смо и њега изгубили, када се Деда некако искобеља испод оне гране и настави да сакупља делове тела, пуштајући сузу из старачких очију. – Радио је то као да скупља најдрагоценије благо - причао је касније Звонко Вулићевић. Преварили врагове Нова смена војника прикрадала се нашем положају, као да је миниран. Са страхом су гледали у покошено дрвеће и затрпане ровове. Нису могли веровати да је неко преживео тај напад авијације. – Не дирајте ништа! Тако ће врагови закључити да овде више нема живих. Да нису били у заклону, нико не би преживео. Ако бисмо ми сада склонили ово дрвеће које нас је затрпало, они би то видели и дошли поново. Сада имамо још јачу заштиту! - рече им мудри Деда. У 11 часова завршио се и девети узастопни напад НАТО авијације. Убрзо је извршена смена послуге на положају. Остали су једино Деда, старији водник добровољац, Звонко Вулићевић и пас Жућа, који је већ други пут преживео овакав напад.

Сведочанства српског генерала (12): Право лице „Анђела“ Агресија НАТО на Југославију, названа „Милосрдни анђео“ изазвала је хуманитарну катастрофу и покренула велики број избеглица, сећа се генерал мајор у пензији Милош Ђошан у својој новој књизи „Од агресије до Трибунала“.

НАПАЛИ ОНЕ КОЈИ СУ СЕ „БРАНИЛИ“: Масакр који је у конвоју албанских избеглица направио пројектил НАТО код ђаковичког села Меја

- Те колоне, о којима се у свету много причало, а ми их и видели, битно су се разликовале од колона Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Ишло се пешице, са оним што је потребно за само неколико дана колико су очекивали да ће

провести у избеглиштву. Док су хрватски авиони бомбардовали колоне српских избеглица око Топуског, Босанског Петровца и у Двору на Уни, а муслимани код Жировца направили прави покољ над српским избеглицама, шиптарске избеглице са Косова и Метохије ишле су спокојно. Кретали су се у дугим колонама, углавном жене, деца и старци, поређани као за параду. Свако је имао своје место у колони попут вагона у композицији воза, који је било скоро немогуће зауставити. То је успело само НАТО авијацији, што су осетиле шиптарске избеглице у Меји, Ногавцу и Бистражину. Стравичан призор Пред Ђаковицом, у насељу Осек Хиља, сачекивали су једни друге, и онда опет, попут какве процесије, настављали пут. Обично би кретали према граничном прелазу Ћафа Морино, а касније и према Призрену и Врбници. Путовали су полагано, повремено се одмарајући поред пута и углавном по киши. У намери да обиђем јединицу на Швањском мосту, на пола пута између Ђаковице и Бистражина, претекли смо мању колону шиптарских избеглица, у којој су били искључиво жене и деца. Киша је немилосрдно падала, а колона се кретала полагано, као без циља. Ту тужну колону претекли смо у висини избегличког насеља Маја у Бистражину, који је НАТО авијација само који дан пре сравнила са земљом. Због рупе на путу, настале од бомбе, у коју се скупила вода, возило је пошприцало малу девојчицу. Није имала више од 5-6 година. При томе ниједан мишић на лицу, већ до коже мокре девојчице, није се померио. И даље је ишла, чврсто се држећи за димије старије жене. Мислећи да је возач намерно пошприцао девојчицу, жестоко сам га укорио. - Господине пуковниче, ја имам нешто мању ћерку од ње! Никада то не бих урадио. Стварно ми је жао. Само ми нешто у овом свему није јасно. Већ данима, како је почело бомбардовање, видим ове колоне. Све се крећу једнако, у реду, постројене. Мислим да онај ко бежи не брине се како ће колона изгледати, него ће да жури, да спаси своју главу и породицу! – рече ми возач. Било је темпирано да избеглице на прелаз преко границе стижу у таласима, када су сви „слободни и независни новинари“ спремни да истовремено са лица места пошаљу у свет те слике. Нигде није било одраслог, јаког и способног мушкарца да прати своју породицу. Или су били у шумама у борби, или су остали у кућама по градовима и ноћу дејствовали по нашим јединицама… Као и на српске, било је више напада НАТО авиона на колоне шиптарских избеглица. Сви су у једном били исти. Увек су гађали колоне које су се враћале и свуда је иза напада остајао прави пакао. Десили су се у Кориши, на путу Призрен – Ђаковица, Бистражину и насељу Меја. Често је иста колона избеглица гађана више пута. Један од тих напада заслужује посебну пажњу, а догодио се око 14 часова, 14. априла 1999. године у насељу Меја код Ђаковице. У прелепој зеленој долини омеђеној Чабратом и речицом Трава, представљао је прави покољ, помешан са згариштем њихових тела. Догодио се недалеко од нашег положаја у рејону Чабрата, па сам на несрећу, био очевидац страдања цивилног шиптарског становништва. Били су то једини лешеви припадника шиптарске националности које сам видео за све време боравка у Ђаковици. До тада сам увек гледао мртва тела мојих погинулих сабораца, војника и полицајаца, па сам мислио да су Шиптари бесмртни. - Провери о чему се ради! Упути екипу да укажу прву помоћ пострадалим, па ме детаљно извести! - нареди ми командант корпуса, генерал Владимир Лазаревић.

Призор је био стравичан. Још се увелико димило из запаљених нагорелих лешева и остатака њихових завежљаја. Тракторске приколице, са својим тужним теретом, биле су одбачене и до 50 метара од трактора који су их вукли. Задње ноге несрећне биволице висиле су између грана оближње тополе, као да су биле плен јагуара у савани. За њих је још био закачен предњи крај скромних дрвених кола. Људски лешеви и остаци животиња, заједно разбацани, налазили су се око два велика кратера, у које се још обрушавала тек растресена земља. Једини мртваци били су жене и деца. Скоро да није било преживелих. Није било ни јаука, нити дозивања у помоћ… На челу колоне избеглица налазио се старац. Имао је око 80 година. Висок и витак, свеже обријан, са уредно поткресаним седим брковима, потпуно прибран и одморан. Имао сам осећај да није био узбуђен, као да се ради о било којој колони, долазио ми је у сусрет. Вероватно му је његов положај на челу колоне спасио живот. Када ме угледа, застаде и поздрави се са мном. Рече да је видео два авиона и показао на правац њиховога долета, који се поклапао са правцем који су видели моји осматрачи ваздушног простора. Тиме је његова прича добијала на уверљивости. - Видео сам два авиона, а одмах затим, чуо сам два пута по две експлозије! – рече старац и руком показа правац у ком су се авиони удаљили. Говорио је течно српски, скоро без шиптарског акцента. На долазак новинара чекали смо скоро један час. Преживели, којих је било мало, већ су раније одвезени у градску болницу у Ђаковици, па их нисам ни затекао. Пре мене је на место несреће стигла екипа прве помоћи из Градске болнице и војне гарнизоне амбуланте. У међувремену је стигла група новинара. Још издалека, уперише камере у правцу тела која су се још димила. На њихова питања шта је било, старац, без имало стида и снебивања, рече: – Богу ми, ја на своје оћи, ништа нисам видео! Само сам ћуо, две или три експлозије и видео ова маља деца како мртва… Овај пут његов српски звучао је потпуно другачије. На инсистирање новинара да ли су били авиони, старац одговори да он није видео ништа, да су могли бити, али он их није видео, а и не зна чији су. Мало се погрбио одајући простог, необразованог и убогог старца. Све време до доласка новинара, ја сам био уз њега, па могу сасвим одговорно тврдити, да старцу нико није сугерисао да измени свој исказ и да прећути напад НАТО авијације. Смрт као поука У том тренутку сам завидео Шиптарима што су свој народ припремили како да се понашају. Они су у НАТО авионима видели своје пријатеље, а на пријатеље се не жали чак иако вам убијају најдраже. Шиптари су у тих неколико узастопних напада НАТО авијације претрпили веће губитке цивилног становништва, него за све време антитерористичких акција 1998. и 1999. године. Због тога су извукли одређене поуке. Колоне више нису биле згуснуте, а њихов број се битно смањио. Иако су дејства авијације постала несносна, аутобуси „Ђаковица-превоза“ саобраћали су у правцу Подгорице, Херцег Новог и осталих градова. Аутобус у правцу Црне Горе кренуо је из Ђаковице 3. маја 1999. возећи згуснуте путнике. На Савине воде, аутобус је избио око 12 часова. На превоју га је дочекала НАТО авијација и погодила. На лицу места су остала два запаљена аутобуса са разбацаним лешевима и много рањених. Наш добровољац Далибор Басара, на срећу, није се нашао међу двадесет погинулих путника. Рањен је у кичму, и заједно са још 43 рањеника смештен у болницу у Пећи. Опоравио се и напустио територију Косова и Метохије.

Милосрдне убице Ништа боље нису прошли несрећни шиптарски цивили у колонама код Бистражина, у рејону Терзинског моста и Кориши. Бежећи од „терора српских снага“ доживели су милосрдну смрт од својих спасилаца. „Милосрдни анђео“ овога пута им је заиста показао своје право лице. Пликови за медије Зашто су Шиптари ишли у избеглиштво углавном пешице? То је веома лако објаснити. Њима је речено да понесу само најнужније, како би испало да су се на брзину спремали. Био је то прљави медијски рат преко леђа изнемоглих жена и деце на чијим су малим ногицама попут гроздова били поређани пликови од пешачења… Пише: Радисав Ристић СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991.ГОДИНЕ Недавно, средином јуна ове године, Окружно јавно тужилаштво из Мурске Соботе, подигло је оптужнице за наводне ратне злочине против пензионисаних старешина ЈНА – генерала Владе Трифуновића и пуковника Берислава Попова. Подизањем оптужнице Словенија подгрева ружна сећања на сопствене злочине почињене над деветнаестогодишњим и двадесетогодишњим војницима бивше Југословенске народне армије. Данашње политичко руководство Словеније, односно Тужилаштво Мурске Соботе, поткрепљујући лажне изјаве које су у то време давали Милан Кучан, Јелко Кацин и други разбијачи СФРЈ, заборављају, изгледа, мучка убиства, масовна малтретирања и остале облике нељудског деловања према свему и сваком који је носио сивомаслинасто обележје ЈНА – у то време једине регуларне формације оружаних снага Југославије. Српска јавност је, нажалост, о тим злочинима само делимично обавештена, при чему су многа гнусна злодела до данашњих дана остала непозната не само српској, већ и целокупној европској и светској јавности. Многи од тих догађаја недвосмислено, кроз конкретне људе и примере, указују на словеначке бестијалности које, без обзира што су прекривене велом тајности, представљају непорецива сведочанства о невероватним злочинствима почињеним у последњој деценији двадесетог века. Веродостојна сведочанства су исказана кроз бројне извештаје војних обавештајних и медицинских органа и изјава очевидаца и учесника борбених дејстава вођених на тлу дежеле. Пре него пређемо на опис словеначких злочина, осврнимо се најпре на „злочине“ које су, према оптужници Окружног тужилаштва Мурске Соботе, починили над цивилним становништвом генерал Трифуновић и пуковник Попов. „Злочин“ о ком је реч, почињен је јер је генерал Трифуновић, командант корпуса у Вараждину, од Команде Загребачке војне области добио задатак да део јединице упути ради обезбеђења граничних прелаза на југословенско-аустријској граници. Била је то, у ствари одлука и наређење истовремено, добијено од Савезног извршног већа које је обавезивало ЈНА и МУП да непосредно обезбеде „Савезне прописе о прелажењу државне гранце на територији Републике Словење“. Одлука Савезног извршног веча је уследила као одговор на незаконите одлука које је једнострано донела Скупштина Словеније, а које су угрожавале „територијалну целокупност Југославије, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима“. Поступајући по наведеној одлуци, односно наређењу, генерал Трфуновић је издао задатак пуковнику Попову, команданту вараждинске касарне „Калнички партизани“, да са јединицом обезбеди граничне прелазе који изводе преко Орможа, Љутомера и Горње Радгоне.

На путу према граничним прелазима, јединицу из вараждинског гарнизона у заседи је сачекала територијална јединица Словеније која је мучки, без икаквог повода, ничим изазвана, отворила ватру на људе коју је предводио пуковник Берислав Попов. Епилог: убијено пет, рањено 17 и заробљено 30 војника, а уништено двадесетак неборбених и део борбених возила. За тај гнусни злочин над војницима, као и злочин на караули Холмец, о чему ће касније бити више речи, Хелсиншки одбор Словеније је покренуо питање одговорности починиоца и налогодаваца за почињени злочин, али руководство Словеније не само да није реаговало на то, већ је све предузело како почињени злочин не би допрео до јавности. Нажалост, ни медијима у Србији није пружена могућност да обелодане наведени злочин Словенаца, јер га је скривало и војно и државно руководство земље. Све податке, наведене у наставку овог прилога, забележио је, на основу бројних званичних извештаја, аутор ових редова – у то време начелник Службе за информисање о оружаним снагама. Поред тих података, опширније појединсти о тим дешавањима забележене су у још увек необјављеној књизи „Медијски порази ЈНА и истина о Кадијевићу“. Примери који следе односе се искључиво на збивања у Словенији, мада је много злочина над Србима почињено и током каснијих борбених дејстава на тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, који су такође детаљно образложени у наведеној књизи. Злочини словеначких паравојних формација, почињени мучким убиствима тек завојничених младића, били су врло добро познати људима у војном врху. Знало се за бројна хапшења старешина ЈНА и нечовечан однос према рањеницима, али се ништа, осим вербалних осуда, није предузимало да се такво стање спречи – ако никако друкчије онда легалном војном силом над нелегалним зочиначким војним саставима. Многи од тих монструозних примера нису, нажалост, нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, нису непознати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном сећању остају само породицама жртава тих злочина. Не заборављају их, наравно, и многи који и данас, као инвалиди са трајним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица. Словеначки злочини тим више добијају на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе од 25. јуна 1991.године. Савезно вече Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана јасно и недвосмислено наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекрајање земље и промену њених граница, супротстављајући се тиме једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније, од 8. маја исте године, о отцепљењу Словеније од СФРЈ. Наведена словеначка одлука, међутим, није имала снагу закона јер је, супротно федералном уставу и позитивним законским прописима, угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима. Поступајући у складу са одлукама наведених савезних органа, нешто мање од 2000 припадника ЈНА кренуло је два дана касније, 27. јуна значи, на извршење задатка који није подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се, практично, о мирнодопском задатку строго ограниченог карактера који је у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ којим се, поред осталог, прописује да оружане снаге штите независност, суверенитет, територијалну целовитост и уставни поредак земље. Пре поласка јединица ЈНА на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је обавештено руководство Словеније. Руководство Словеније је, међутим, као одговор организовало масовна запречавања комуникација на правцу

кретања јединица ЈНА и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране која је у конкретном случају представљала паравојну формацију. Та паравојска

ПВО словеначких територијалаца ће убрзо, супротно свим међународним законима, изводити терористичке акције у правом смислу те речи. А та такозвана републичка војска бројала је у том тренутку 35.000 људи који су кренули у хајку не само на војнике који су кренули на извршење мирнодопског задатка, већ и на атаковање породица старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица активних војних лица. Непосредно по пријему обавештења о задатку, словеначко је руководство, уместо да прихвати препоруке и одлуке највиших органа савезне државе, предузело 26. јуна мере које се, у најмању руку, могу незвати не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У току тог дана, наиме, на путу према југословенскоаустријској граници, присилно је заустављено више од сто теретних и путничких домаћих и страних возила. Њима су запречене комуникације којима је, сутрадан, требало да у маршевској колони прођу припадници ЈНА. Возачи су силом били принуђени да не напуштају возила која су служила као штит словеначкој паравојсци која се спремала да мучки отвори ватру по колони која није била спремна за ућешће у било каквим борбеним радњама. На тај су начин, како је касније утврђено од правних и војних експерата, грубо нарушена правила хуманитарног права, јер су заустављена возила постала легитиман циљ напада, с обзиром да су изгубила цивилно својство. На колону ЈНА, која се зауставила пред тим препрекама, брутално је отворена ватра из свих оруђа и оружја којима је располагала словеначка паравојска. Младићи у сивомаслинастим униформама били су принуђени да се бране од ничим изазваног напада. У размени ватре страдали су том приликом и неки возачи силом задржаних возила. Њихови животи падају на душу доносиоца и извршиоца злочиначке и сулуде одлуке да се возачи, као живи штит, задрже у својим возилима, иако је било очигледно да ће многи од њих постати невине жртве. Имена организатора и учесника ове нељудске акције, Словенци скривају до данашњих дана, мада су њихова имена врло

добро позната и домаћој и светској јавности. Постављање барикада на правцу кретања јединица ЈНА и убиства војника, био је само део пакленог плана словеначког руководства у сатанизовању федералне војске и физичкој ликвидацији њених припадника. На удару су били и чланови породица официра и подофицира, као и грађани Словеније који се нису слагали с таквом политиком свог републичког руководства. падало на памет да одговарају истом мером. Један у мноштву таквих примера је и случај у Рожној долини где је словеначка паравојска истурила испред себе недужне цивиле, углавном жене и децу и из таквог „борбеног поретка“ дејствовала ватром на маршевску колону која за то није давала било какав Но, кренимо редом. Паравојни састави Словеније, инструисани од републичких и локалних власти, знали су да ЈНА неће употребити оружје тамо где постоји и најмања могућност угрожавања цивилног становништва. Зато су испред својих нелегалних оружаних састава истурали жене и децу и под њиховом „заштитом“ отварали ватру на војнике и старешине којим није повод. Један од најмонструознијих злочина Словенаца над ненаоружаним војницима са карауле „Холмец“, забележила је 28. јуна, на Видовдан, камера аустријске телевизије ОРФ. Да тог дана, на том граничном прелазу, удаљеном десетак километара од Блајбурга, не беше ове ТВ екипе, готово ништа се не би знало о зверском и хладнокрвном стрељању тројице заробљених војника граничара који су одложили оружје у коме није било ниједног јединог метка. Тројица младих војника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветског чаршава. Све то, међутим, није било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона и рафалном паљбом усмрте тројицу деветнаестогодишњака. Мада је, истини за вољу, словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао тај догађај као „први документовани ратни злочин на простору бивше СФРЈ“, словеначке власт је ћутке прешла преко те бестијасности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили Словенци, очи је затворио и Хашки трибунал. Мада је званично руководство Словеније злочин на Холмецу оквалификовало као инцидент, а њихово републичко тужилаштво констатовало како „никакав злочин није почињен“, председница Хелсиншког одбора Словеније, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила се Тужилаштву у Хагу, са предлогом да се правди приведу починиоци и организатори гнусног зочна. У одговору, испод чијег текста стоји потпис Карле дел Понте, наведено је, поред осталог, да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организације“, али да је рат у Словенији „прекратко трајао да би се починили бројнији ратни очини“. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост, не засужје никакав коментар. Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни у односу на медицинско особље које им је притицало у помоћ. У маси тих примера које су регистровали оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА, наводимо само неколико. Др Вукица Булатовић је санитетским возилом, видно и прописно обележено црвеним крстом, покушала да дође и укаже помоћ рањеним војницима на граничном прелазу Шентиљ, који су мучки, без икаквог повода, напале групе бескруполозних острашћеника. И овог пута, наравно, уз благослов власти. Санитетска екипа са др Булатовић на челу, ухапшена је при покушају да пружи неопходну медицинску помоћ повређенима и одмах спроведена у затвор у Песници недалеко од Марибора. Саслушање је трајало више часова, а докторки Булатовић је понуђено да се придружи словеначкој територијалној одбрани, трансформисаној у то време у терористичку паравојну организацију. Пошто је одбила њихов предлог, „цивилизовани“ Словенци су

јој дали рок од 24 часа да напусти Словенију. Рањеним војницима на Шентиљу није пружена никаква медицинска помоћ. Сличну тортуру доживео је и доктор Сенад Дураковић у тренутку када је пружао пру помоћ повређеним припадницима ЈНА. Прекинут је у химаној мисији и ухашен. И њему, као и докторки Булатовић, понуђено је да се придружи словеначким територијалцма. Понос, достојанство и војничка обавеза, међутим, били су јачи од свих понуда и притисака. У знак протеста у затвору је штрајковао глађу. Доктор Горан Голубовић, који је такође пружао помоћ рањеним војницима и старешинама, превозио је санитетским возилом тешко рањеног поручника Дарка Булатовића. На путу према болници, мучки – из заседе, на санитетско возило, такође прописно обележено, испаљен је противоклопни пројектил. Тешко рањени поручник добио је још теже повреде, а рањени су возач и доктор Голубовић. Ником од повређених у возилу није пружена неопходна медицинска помоћ. Био је то још један од начина „витешког ратовања“ дежеле на путу до отцепљења од СФРЈ. Нема, нажалост, података о даљој судбини докторке Билатовић, доктора Голубовића и тешко рањеног поручника Дарка Булатовића. Требало би зауста много простора да се наведу сви примери бруталног поступања словеначких паравојних формација према војницима, старешинама и њиховим породицима, као и сопственим грађанима који нису подржавали начине и примену средстава путем којих су настојали да се отцепе од сопствене државе. Ипак, да би се стекла потпунија слика о о неким средњовековним методама које су примењивали, наводимо само неке примере који илуструју сву бруталност, нељудски однос и кршење свих конвенција Међународног ратног права. Неки од тих примера превазилазе чак и ужасе из фашистичких концентрационих логора у Другом светском рату.

Заробљени ЈНА војници Међу затвореницима у Казнено-поправном дому Доб при Мирни, како се наводи у војним изворима, налазило се више тешких болесника. Међу њима су били: капетан Сахудин Лалић са акутним погоршањем чира и тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно после извршене операцје – у време када је, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану; Драган Благојевић, са загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и такође високом температуром. Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су: пуковник Вучковић, капетан И класе Благоје Мировић, заставник И класе Петар Радан, потпуковник Милан Сарачевић, водник И класе Шаћир Бећири и мајор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим криминалцима и злочинцима, указује у таквим случајевима неопходна медицинска помоћ, али дежела је свесно кршила те хуманитарне међународне норме. Управник тог казамата као да је на специјализацији био код самог Менгелеа, хладнокрвно каже да му је познато

здравствено стање поменутих старешина, „али да је то затвор, а не болница“. Доктор Врбанић, који потврђује наведене речи овог Менгелеовог следбеника, каже да су „општи услови смештаја у овом затвору изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у затворским собама набијени као сардине“. Заставник Момир Стојановић и још неке старешине ЈНА ухапшени су у Домжалама. После дуготрајног испитивања, узимање отисака прстију и сликања, заставнику и осталим затвореницима су везане руке, затим укрцани у контејнер-фургон на моторном возилу и пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току превожења, због недостатка кисеоника и издувних гасова, многи су током пута дугог шездесетак километара, изгубили свест. Ни тада, иако су спроводници све то читаво време гледали, нису им одвезане руке. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у којој је већ било смештено више од сто ухапшених. На удару словеначких терористичких састава нашли су се, поред припадника ЈНА, цариници и људи из Министарства унутрашњих послова који, као и војници, нису давали никаквог повода за нападе од Словенаца. Чак су невиђеним тортурама били изложени и бројни грађани из других република који су се, непосредно по избијању напада на јединице ЈНА, налазили на пропутовању кроз Словенију. О томе такође постоје бројна сведочанства о којима су говорили многи људи који су били изложени разним облицима малтретирања у готово свим деловима Словеније. О тортурама којима су били изложени службеници Савезне управе царина, на пример, говорили су Чедомир Петровић, Никола Мирковић и Стеван Вучковић, који су ухапшени у хотелској соби од групе маскураних припадника паравојних формација. Уперивши у полуголе царинике аутоматске пушке, не дозволивши им да се обуку, ставили су им лисице на руке и спровели у затвор. Испитивање, током којег су им и даље биле лисице на рукама, обављено је у просторији пуној средстава за застрашивање. Било је ту, поред осталог, разних средстава за мучење, трака за дављење, пиштоља и других предмета познатих и коришћених у време инквизиције папе Григорија ИX. У оквиру вишечасовних претњи и застрашивања, Стевану Вучковићу је речено да ће бити стрељан наредног дана у јутарњим часовима. Помоћник директора Савезне управе царина Младен Качавенда ухапшен је, боље речено киднапован, из службеног аутомобила на улици у Љубљани. У просторијама, сличним катакомбама, провео је 36 сати под сталном психичком и физичком тортуром. Оптуживан је, и инсистирано да призна, како је у Словенију дошао да на силу преузме словеначке царине. Сећајући се тих дана и догађаја, Качевенда посебно подвлачи да су међу ухапшенима били и регрути који су пошли на одслужење војног рока у гарнизонима на територији Словеније. У неизбрисивом сећању остао му је један регрут из Нове Пазове који је у возу, непосредно пре уласка у Љубљану, ухапшен са пушкама упереним у чело. Извучен је из воза и одведен у Казнено-поправни дом у Добу при Мирни. Ухапшени младић је у затвору напунио осамнаести рођендан. Ништа боље, у неким случајевим и знатно лошије, нису пролазили и припадници унутрашњих послова који су из Савезног секретаријата за унутрашње послове службено упућени ради обављања одговарајућих дужности на граничним прелазима. Тортури Словенаца изложени су поред осталих припадници тог секретаријата Драгољуб Ковачевић, Мирко Јокић и Предраг Јанковић који су пуних тринаест дана провели у затворима Љубљане, логору Дол при Храстнику и Казнено-поправном дому Доб при Мирни. Средином јула, када су се вратили у Београд, јавно су изјавили да су били изложени тешкој психичкој тортури. У оквиру нечовечних поступака посебно истичу да им је саопштено место и време када ће бити стрељани. Запрећено им је да не помишљају на било какво бекство, а упозорени су и да је на свим вратима постављан

експлозив који ће, у случају дејства Ратног ваздухопловства оружаних снага, бити активиран а они убијени. Злочин ће се, у том случају, тврдили су, приписати ЈНА. За време боравка у логору у Добу при Мирни, затворенике су, према њиховом казивању, изводили на два сата по јаком сунцу, а затим их нагло уводили у хладна окна рудника где је у просторији од око осамдесет квадратних метара, без икаквих подметача спавало више од 150. људи.

Словеначке паравојне формације пуцају у војнике Сведочење цариника Микија Богдановића са граничног прелаза Рожна долина, недалеко од Нове Горице, такође указује на варварске поступке словеначких територијалаца. После хапшења успео је да побегне из затвора и у време прекида ватре склони у оближњу војну касарну. Када је у касарну стигао хлеб, тројица старешина и два војника дошли су до камиона да прихвате гајбе са хлебом. На њих су рафалну ватру, с леђа, отворили нељуди у униформи словеначке такозване територијалне војске. Низу нечовештва придружује се и пример Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је у њиховом приватном аутомобилу зауставила група словеначких припадника љубљанског МУП-а. Не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене, наређено им је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, онда изволте идите“, одговорио је један од полицајаца и упутио их у правцу на коме су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ. Поред тешких телесних повреда, Љубица Саша је остала без једне ноге. Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло се добро знају и наредбодавци и извршиоци наведених и великог броја ненаведених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Познато је и зашто. Није јасно, међутим, што им се у ћутању придружује и држава Србија, мада људи који стоје на њеном челу врло добро знају да ратни злочини не застаревају – као што не застаревају ране родитеља младих војника и старешина, погинулих од до лаката окрвављене злочиначке руке у некада третираној као најцивилизованијој републици бивше СФРЈ. Словенија, Хашки трибунал, Европска унија, Вашингтон, а придружује им се, нажалост, и Србија – и даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима који, подсетимо их још једном, као сви ратни злочини, никада не застаревају.

Теорије о пореклу Срба

Из Википедије, слободне енциклопедије Скочи на: навигација, претрага Део серија чланака о

Србима

Српска култура Књижевност · Музика Уметност · Кинематографија Кухиња · Племена Народна ношња По регијима или земљама (укључујући дијаспору) Србија (Војводина · Космет) БиХ (Српска · ФБиХ) · Црна Гора Хрватска (Далмација) · Македонија Мађарска · Румунија · Албанија Словенија · Грчка · Бугарска Немачка · Француска · Аустрија Швајцарска · Канада · САД Аустралија · Африка · Русија Енглеска · Шведска · Турска Словачка По градовима Беч · Будимпешта · Париз Ванкувер · Чикаго · Загреб Мостар · Сарајево · Темишвар · Трст Коморан Подгрупе и сродни народи Бокељи · Бошњаци · Буњевци Горанци · Јањевци · Крашовани Македонци ·Муслимани · Торлаци Хрвати · Црногорци · Шокци Југословени · Јужни Словени Српске земље Србија (Војводина · Космет) ЦГ · БиХ (РС · Брчко · ФБиХ) Српска православна црква Патријарси · Светитељи Устројство · Манастири Српски језици и наречја српски · српскохрватски ужички · ромско-српски старословенски · славеносрпски штокавски · торлачки · шатровачки Историја · Владари Порекло Срба Прогањање Срба Србофобија · Јасеновац Независна Држава Хрватска Крагујевачки октобар п•р•у

Срби су јужнословенски народ, који претежно живи у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској . Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци

словенских племена и балканских староседелаца Илира, Трачана, итд). Међутим, постоје теорије које тврде да име Срби можда има другачије корене. Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене од званичне историјске науке, јер не постоји довољно доказа који би их подржали.

Садржај          

1 Српско-словенска теорија 2 Иранска теорија 3 Староседелачка теорија 4 Остале теорије 5 Антропологија 6 Генетика 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе

Српско-словенска теорија Према овој теорији, име Србин је старије од имена Словен[тражи се извор од 09. 2009.], односно да су Прото-Словени себе звали Србима, а да су данашњи Срби и Лужички Срби сачували то старо име, као некадашњу ознаку свих Словена.[тражи се извор од 09. 2009.] Ову теорију заступали су историчари, лингвисти и слависти: Константин Јиричек, Јозеф Домашевски и Павел Јозеф Шафарик.[тражи се извор од 09. 2009.]

Иранска теорија За више информација погледајте чланак Иранска теорија о пореклу Срба

Племе Serbi поред ушћа реке Волге, према грчким писаним изворима, на карти штампаној у Лондону око 1770. Ова теорија претпоставља да су народ Serboi били сарматско (иранско) племе које је живело у источној Европи (Sarmatia Asiatica), северно од Кавказа. Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику - Serbi. Ови "Serbi" су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су били сарматско (иранско) племе. После Плинија, народ "Serbi" помињу и Тацит, Птолемеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.

Веза између ових „Старих Срба“ (како некад називају народ Serbi) и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Serbi из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно са Аланима. Сматра се да су Serbi и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу [1]. Постоји претпоставка да су се Serbi на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Староседелачка теорија Ова теорија се не бави пореклом српског имена, већ пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и тако даље, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби у једном тренутку одлучили да освоје део света колонизацијом, напустили су Балкан и кренули у сеобу и освајања. Неки Срби су остали на Балкану, а неки су се на крају поново вратили на Балканске просторе.

Остале теорије Постоји пуно теорија које обједињују неке од наведених. Тако је Милојевић сматрао да су Срби пореклом из Индије и Ирана и староседеоци Балкана у исто време.

Антропологија Срби углавном припадају динарској раси, једном од варијетета беле расе.

Генетика Спроведено је истраживање на 681 мушкарцу (који међусобно нису ни у каквим родбинским везама) на 7 различитих локација, на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије (укључујући покрајину Косово и Метохију) и Македоније. [2]. Код представника Срба (узоркованих само у Београду) изражено је присуство генетских маркера уобичајених за словенско становништво — R1a и I1b* (xM26), као и мала учесталост хаплогрупе E3b1. Пет хаплогрупа (R1a, R1b, I1b* (xM26), E3b1, J2, ) доминирају у преко 70% становништва.

Види још  

Српска аутохтонистичка школа Иранска теорија о пореклу Срба

Референце 1.

^ Према једном другом тумачењу и сами Serbi су били део Алана

2.

^ High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations

, Приступљено 25. 4. 2013.

Литература              



Александар M. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994. Живко Д. Петковић, Прве појаве српског имена, Београд, 1996. Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4. Лазо М. Костић, О српском имену, Србиње - Нови Сад, 2000. Сава С. Вујић - Богдан M. Басарић, Северни Срби (не)заборављени народ, Београд, 1998. Никола Јеремић, Српска земља Бојка, Земун, 1993. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985. Реља Новаковић, Још o пореклу Срба, Београд, 1992. Реља Новаковић, Срби, Београд, 1993. Реља Новаковић, Срби и њихови прадавни сродници, Београд, 2000. Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад, 1998. Херодот, Историја Ђорђе Јанковић, Српске громиле , Београд, 1998. „High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations“

The Society for Nordish Physical Anthropology: „The Living Slavs“

Српска аутохтонистичка школа представља став групе српских истраживача који на различите начине показују да је на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, у периоду од најмање два и по миленијума непрестано присутан словенски расни и етнички елемент. Тај елемент, по аутохтонистичкој школи је имао разне различите облике: сарматски, вендски, српски, словенски, православно - словенски, католичко - словенски итд, али је увек у основи био словенски. Став званичне науке је да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

Садржај         

1 Настанак 2 Српскословенска теорија 3 Српска аутохтонистичка теорија 4 Раноиндијска цивилизација Сарасвати 5 Помињања имена 6 Сармати 7 Критике 8 Литература 9 Види још



10 Спољашње везе

Настанак Посебно значајан за стварање ове школе у српској историографији је словачки философ историје Павел Јозеф Шафарик и његов спис О пореклу Словена из 1828. године на немачком језику, који је настао као резултат жеље да представи истраживања историје пољског научника Лоренца Суровјецког. Као припадници српске школе означавају се: Павел Шафарик, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Олга Луковић-Пјановић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија и многи други. Страни аутори који подржавају ову школу су: Казимир Шулц, Адам Мицкијевић, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, ФрансисМарија Апендини и други.[тражи се извор од 01. 2013.]

Српскословенска теорија Српскословенска теорија стоји на становишту да су сви Словени у прошлости називали Срби, тј. да је некадашњи назив за све Словене био Срби чији су корени у Индији, а да су се током времена од тог великог народа издвојили постепено сви данашњи словенски и неки несловенски народи. По тој теорији, Срби су се населили на Балкан између 2000. и 1500. п. н. е.. Тиме српскословенска теорија стоји у тесној корелацији са другом алтернативном теоријом.

Српска аутохтонистичка теорија Српска аутохтонистичка теорија стоји на становишту да су Словени (односно Срби) насељавали Балканско полуострво још од неолита. Притом се нпр. позивају на налаз винчанског писма, културу Лепенског Вира, руске средњовековне изворе (Нестор Летописац и др.), и налазе помоћних историјских наука. По поменутој теорији, Срби су кроз историју били називани различитим именима везаним за географска подручја на којима су били насељени: Пелазги, Етрусци, Сардани, Илири, Трачани, Венети, Трибали и др). Ове две теорије се могу у доброј мери посматрати као једна целина. Српска алтернативна историографија покушава да докаже српско историјско право на спорне територије. Управо је крај 20. века са својим далекосежним последицама узроковао релативно нагло оживљавање алтернативних теорија. Присталице ових теорија у упорном тражењу нових доказа и сведочанстава, понекад губе смисао за реалност, тако да у великој мери и несвесно деградирају и оне њихове научне и позитивне карактеристике. Када је реч о изворима везаним за историју „властите“ нације, методи који се најчешће притом користе су истицање, позитивна мутација и нарочито прецењивање, док се у случају „непријатељске“ нације једноставно користи прећуткивање. Припадници ове школе се између осталог позивају и на филологију и етнологију. Историографија релевантним сматра пак само писане списе.

Раноиндијска цивилизација Сарасвати Цивилизација Сарасвати је најстарија индоевропска цивилизација. Светска историографија ово још није званично потврдила имајући у виду да је истраживање још у току. Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се притом позивајући на сличност гласова „Б“ и „В“ (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, писана на санскрту, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена „СРбинда“ (SRbinda) и „КусуРбинда“ (KusuRbinda), између других бројних особних имена. Санскртолози су овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив СРбинда представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба.

Помињања имена   



 







Страбон, грчки географ и историчар, око 20. године старе ере, спомиње језеро Сирбис у северном делу Месопотамије. Помпоније Мела, римски географ, око 40. године старе ере, набраја народе Закавказја. Између осталих помињу се Сери (лат. Serri) и Сераки (лат. Serachi). Плиније Старији, римски историчар, 79. године старе ере, спомиње народе римске провинције Паноније: Серете (лат. Serretes) и Серапиле (лат. Serapilos); међу народе Закавказја народ Серби (лат. Serbi); Клаудије Птолемеј, римски географ грчког порекла, око 175. године старе ере, помиње: Сербое (грч. Σέρβοι) на Кавказу на простору азијске Сарматије; реку Сарбакон у европској Сарматији те планину Суриба у Скитији. Набраја топониме северне Индије: насеља - Сарбана (грч. Σαρβανα), Сиврион (грч. Σιβριον); реке - Сорбанон (грч. Σορβανον), Сарабон (грч. Σαραβον), Сараби (грч. Σαραβι); области - Сорба (грч. Σωρβα), Сарбара (грч. Σαρβαρα). Ови топониме се спомињу и у Ригведи. Наводи и град Сербитион, на Сави у данашњој Босанској Крајини. Амијан Марцелин, римски историчар, 378, један део Карпата назива „Планине Серорум“ (лат. montes Serrorum). Стефан Византијски, источноримски граматичар, око 500, у делу „Етника“ (грч. Εθνικά) помиње народ Срба, који је живео на реци Еуфрат, на ади Сурбан (грч. Συρβανη). Прокопије из Цезареје, источноримски хроничар, око 550, у делу Готски рат (лат. De bello Gothico III) наводи да са друге стране реке Истар (Дунав) земља припада народу Спорои (грч. Σπόροι). Вибије Секвестер, галоримски хроничар, око 550, наводи место Керветис или Церветис; претпоставка је да се ради о данашњем месту Зербст у источној Немачкој. Јордан, источноримски хроничар, 552, помиње да су Готи на Балтику покорили племе Спалорум (лат. Spalorum).

Сармати За више информација погледајте чланак Сармати

Сармати су велика група народа која је некад насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

Сармати својеврстан прелаз између Иранаца и Словена. Српска алтернативна историографија сматра чињеницом да су Сармати заправо искварен облик имена Срби. Српска алтернативна историографија користи ове изворе као доказ о аутохтоности Срба на Балкану, углавном имајући у виду сличност имена народа и назива топонима са српским националним именом.

Критике За више информација погледајте чланак Срби пре Адама и после њега

Српска аутохтонистичка школа је одбачена од стране историчара као неосноване и псеудонаучне. Критикује се метод новоромантичара као што су произвољно тумачење топонима и назива народа, позивање на теорије завере и позивање на тајне доказе.

Литература                

Могући антички помени српског и хрватског националног имена, Игор Мојсиловић, Београд, 2001. Electronic journal of vedic studies, Michael Witzel, Enrica Garzilli, Makoto Fushimi, Ludovico Magnocavallo, Harvard University, University of Perugia 1999. Encyclopedia Iranica, Rudiger Schmitt, 1987. Opšta Enciklopedija Larousse, Beograd 1973. Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967. The Serbs, Tim Judah, Yale University, 2001. True origins of the peoples of the Eastern Europe, Сиднеј 2001. Војна енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975. Enciklopedija Italiana, Рим 1951. Одломци историје Срба, Милош Милојевић, Београд 1872 (репринт). Првих пет векова српске историје, Константин Николајевић, Београд 1999. Срби Плинија и Птолемеја, Нико Жупанић, Београд, 1924. Срби, име Срби кроз време и простор, Реља Новаковић, Београд 1993. Срби, Народ најстарији, Олга Луковић Пјановић, Београд 1990. Серби-народ и раса, нова вулгата, Јован И. Деретић, Бања Лука 1998. Летопис матице словенске, Љубљана 1869.

Иранска теорија о пореклу Срба је маргинална теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена, [1][2][3] а базирана је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа.[4][5] Према овој теорији, Срби су првобитно били једно од сарматских (аланских) племена, које је живело у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле се у време хунске најезде преселило у средњу Европу, где се временом стопило са Словенима, којима је дало своје име.[1] У делу модерне литературе, Срби који се спомињу на Кавказу означени су термином Стари Срби, [6] да би се направила разлика у односу на данашње Србе, али се код других аутора овај термин не користи.

Садржај   

1 Подаци старих аутора о Србима у Сарматији 2 Веза сарматских Срба са данашњим Србима 3 Веза сарматских Срба са другим иранским народима

   

4 Види још 5 Референце 6 Литература 7 Спољашње везе

Подаци старих аутора о Србима у Сарматији Срби се први пут помињу у првом веку после Христа (69-75. године) у књизи Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“ и то у латинизованом облику – Серби (Serbi). Плиније пише: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси“. [7] Срби су ту забележени као народ који живи на територији североисточне обале Црног мора, у Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога претпоставља да су Срби били сарматско (иранско) племе.[8] Спомен српског имена налазимо затим у делу „Географија“ египатског научника Клаудија Птолемеја (пре 175. године). Он племе Срба бележи тако да постоји на подручју Закавказја, пишући: „Између Кераунског горја и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби“.[9] Србе у Сарматији такође спомињу и Тацит, Прокопије, Јорданес, Вибијус и Ајнхард.[10]



Племе Sirbi поред ушћа реке Волге, на снимку Птолемејеве карте из 1552. године.



Племе Sirbi поред ушћа реке Волге, на снимку Птолемејеве карте из 1598. године.



Племе Серби поред ушћа реке Волге, према карти из књиге Јована Рајића, која је штампана у Бечу 1794.

Веза сарматских Срба са данашњим Србима

Сеобе Алана у 4-5. веку. Према иранској теорији о пореклу Срба, Срби су се као део Алана у 4. веку преселили из Сарматије у средњу Европу. Веза између сарматских Срба и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу, а противници иранске теорије порекла Срба тврде да је у питању само „случајна подударност са неким недефинисаним етником“.[9] Према тврдњама аутора који су присталице иранске теорије о пореклу Срба, претпоставка је да су се сарматски (алански) Срби, под притиском Хуна, из кавкаске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у четвртом веку.[11] Потомци Алана који су остали да живе на Кавказу су данашњи Осети. Према другом мишљењу, Срби нису били део Алана, већ сарматско племе сродно Аланима, а постоје тврдње да Хрвати и Чеси такође потичу од Сармата.[12] Према Тадеушу Сулимирском, Срби су, као део сарматских Алана, у хунској војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна. Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су власт над месним словенским становништвом у Полабљу, са којим су се временом стопили и дали му своје име.[1] На основу широко прихваћене реконструкције сеоба Словена и извора као што су Константин Порфирогенит и Ајнхард, који недвосмислено указују на западнословенско порекло балканских Срба, [13] сматра се да се део ових полабских Словена који је усвојио име Срби (могуће још под влашћу већ пословењених Срба-Алана [1]), доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби.

Веза сарматских Срба са другим иранским народима Сармати воде порекло од скитско-сарматских племена која су некада насељавала широко подручје источне Европе и средње Азије. Данашњи осетски језик на Кавказу, који је настао од некадашњег скитско-сарматског, спада у групу источноиранских језика, а остали језици из ове групе данас се говоре на подручју Таџикистана, Авганистана и Пакистана. Најсроднији осетском је језик народа Јагноби, а затим језик Пуштуна, као и језици Памирских народа. У прошлости је постојао дијалекатски континуум који је повезивао ова два данашња говорна подручја, али је он прекинут ширењем говорника турских језика.

Међу Пуштунима у Авганистану и Пакистану постоји племенска група са именом Сарбани, [14] а према паштунској легенди, ова племенска група потиче од претка који се звао Сарбан, а који је био син Каис Абдур Рашида, легендарног претка паштунског народа. Легенда каже да је Каис Абдур Рашид имао три сина, Сарбана, Батана и Гургушта, од којих потиче већина данашњих паштунских племена.[15] Византијски цар, Константин VII Порфирогенит у својој књизи "Book Of Ceremonies" помиње на Кавказу (у 10. веку) племена "Krevatades" ("Krevatas") и "Sarban" ("Sarbani"), која неки истраживачи идентификују са Хрватима и Србима.[16] Ово представља интересантну сличност са именом паштунске племенске групе. За Паштуне се сматра да су делом скитског порекла, а сарматски језик се такође класификује у скитску групу. Сербинум (познат и као Сербинијум и Сервитијум) је био антички римски град у провинцији Панонији. Налазио се на подручју данашње Градишке у Републици Српској. Град је био раскрсница два магистрална римска пута и средиште савске римске флоте.

Садржај      

1 Историјски извори 2 Теорије о пореклу имена 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе

Историјски извори Насеље Сербинум помиње се у историјским изворима од 2. до 7. века нове ере, и то овим редоследом: [1] 

   

У Птолемејевој географији из 2. века, помиње се и на карти је убележено место Serbinon или Serbinum, које се налазило испод планина Biblia ore (или Biblini montes или Beby m.), које су, према тумачењу мађарских научника, Козара и Грмеч. У делу Itinerarium Antonini из 2-3. века, забележен је назив Servitium. На карти званој Tabula Peutingeriana из 4. века, уписан је назив Seruitio. У делу Notitia dignitatum из око 400. године уписан је назив Servitii. У делу Anonymi Ravennatis Cosmographia из 7-8. века уписан је назив Serbitium.

Сви наведени облици (Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium), односе се на једно место, а то је по научницима данашња Градишка.[1]

Теорије о пореклу имена Према једној теорији, град Сербинум је могао добити име по Србима, односно претпоставља се да су у њему у 2. веку нове ере живели Срби.[2] Пошто присуство Словена на Балкану у 2. веку нове ере није историјски потврђено, евентуално присуство Срба на подручју Сербинума могло би се повезати са Сарматима, који су тада насељавали делове Панонске низије, а чији су део, према иранској теорији о пореклу Срба, били и Срби (Видети: Иранска теорија о пореклу Срба).

Венетска теорија је аутохтонистичка теорија о пореклу Словенаца која пориче словенско насељавање источних Алпа у 6. веку и тврди да су Прото-Словенци (такође познати као (Сло)Венети) насељавали ово подручје од давнина. Иако је одбачена од научника[1][2][3], ова теорија је постала утицајно алтернативно објашњење етногенезе Словенаца. Током 1980-их и 1990-их теорија је привука велику пажњу у Словенији и бившој Југославији.

Историјат Теорија су средином 1980-тих развила група словеначких аутора, пре свега Јожко Шавли, Матеј Бор и Иван Томажич. У књизи објављеној 1984, ова тројица аутора су предложила алтернативни поглед на етногенезу Словенаца: они су одбацили идеју да су Словенци потомци Словена који су населили област у 6. веку, тврдећи да су преци савремених Словенаца били су у ствари пред-римски народ по имену Венети (што би обухватало Јадранске Венете, Балтичке Венете, Панонце, Норичане и неке друге народе које је традиционална историографија идентификовала као Келте и Илире). Према Венетској теорији, антички Венети су говорили прото-словеначки језик из ког су настали модерни словеначки и западнословенски језици. Теорија се заснива на неколико различитих аргумената. Један од њих су традиционални немачки називи неколико словенских народа Вендима (протогермански *Wénethōz -> немачки: Wenden, Winden), ова традиција је опстала у архаичном немачком називу за Лужичке Србе (Wenden) и Словенце (Windischen или Winden). Неки средњовековни хроничари су такође поистовећивали антички Венете са Словенима. Други аргумент на коме се заснива теорија би требало да су словенски (прото-словеначки) топоними пронађених у целој централној Европи и северној Италији - овим топонимима се бавио Шавли, али су његови закључци одбачени подједнако и од стране лингвиста и историчара. Трећи аргумент је заснован на древним венетским натписима пронађени у североисточној Италији и у словеначком приморју, које Бор тумачи као словенске. И Борови закључци су подједнако одбачени од научника. Теорија је изазвала велику контроверзу у словеначкој и југословенске јавности у касних 1980-их. Неколико најзначајнијих словеначких историчара, као што Бого Графенауер и Петер Штих, ушла у отворене полемике са ауторима теорије. С друге стране, многе истакнуте јавне личности су јавно подржали тврдње које наводи Венетска теорија, међу којима су дизајнер Оскар Когој, писци Зорко Симчич и Луцијан Вуга и политичар Змаго Јелинчич Племенити. Током 1990-их, теорија добила институционалну подршку Светског словеначког конгреса, који је објављивао много литературе које подржавају ову теорију и организовањем међународних симпозијума. Теорија је такође добио значајну подршку у неким националистичким круговима.

Intervju sa Stevanom Tomovićem, autorom knjige „Jevrejsko poreklo Srba“ Knjiga „Jevrejsko poreklo Srba“ objavljena je u Srbiji i inostranstvu, a bavi se jevrejskim korenima srpskog naroda, i svakako će izazvati kontroverze. Povodom objavljivanja ove knjige ne engleskom jeziku pozvali smo autora kako bismo uradili intervju za naš sajt.

1. Kao mlad autor i doktor nauka, primećeni ste nakon objave Vaše prve knjige „Jevrejsko poreklo Srba.“ Da li nam možete objasniti koja je svrha ove knjige? - U ovoj knjizi je pokušano da se u jednom novom svetlu prikaže poreklo srpskog naroda, kao i njihova veza sa poreklom nama bratskog naroda, Jevreja. Poreklo Srba, po priznanju svih velikih imena istorijske nauke, do danas je ostalo skoro potpuno nerazjašnjeno – isto kao i u slučaju porekla bilo kog drugog naroda na svetu. Oni retki proučavaoci porekla i rane istorije Slovena – strani slavisti i pojedini domaći savremeni istoričari – smatram da su ostali nedoreceni u svojim tumačenjima, jer su prihvatali naučni koncept koji onemogućava otkrivanje pravog porekla naroda, onaj koncept koji prihvataju i predstavnici, nazovimo je, zvanične istorije. Poreklo srpskog naroda i imena `Srbi` opisano u ovoj knjizi verujem da je retko kome poznato. U njoj je pokušano da se na jednom mestu sakupe neka od već postojećih tumačenja domaćih i stranih istoričara o poreklu Srba, s tim da je kao temelj i glavni izvor iskorišćeno Sveto Pismo (Biblija), jer je to jedini drevni istorijski dokument u kojem je prikazana na jednom mestu celokupna istorija čovečanstva. Upravo je to jedna od svrha ove knjige, da dodatno pokaže da je Sveto Pismo najpouzdaniji istorijski izvor, bez kojeg proučavanje istorije, uključujući i istoriju Srba, jednostavno nije moguće, sviđalo se to nekome ili ne. Druga svrha ove knjige jeste da pokaže koliko su poreklo i rana istorija Srba neistraženi, i koliko su poreklo i istorija naroda uopšte, koju prikazuje zvanična istorijska nauka, falsifikovani i zasnovani na nepravilnom tumačenju istorijskih izvora. Treće i poslednje, ova knjiga daje moguć odgovor na pitanje lokacije prognanih izraelskih plemena, kojima se gubi trag nakon Asirskog ropstva, pružajući argumente da su ona oko 7. veka p.n.e. naselila područja na kojima su živeli upravo Srbi. 2. Da li su tvrdnje iz naslova dokazane i kako ih dokazujete? - Pre bih upotrebio termin ‘ukazivati’. Najmanje pet nerešenih enigmi savremene istorije ukazuju na mogućnost genetskih veza Srba sa Jevrejima, tačnije, sa delom jevrejskih plemena: Prvo je poreklo čuvenih `Trojanaca`, misterioznog naroda opisanog u svetski slavnom grčkom epu `Ilijada`, koji zapravo predstavljaju deo jevrejskih plemena koji se doselio u Malu Aziju i na Balkan, gde su živeli preci Srba; drugo je poreklo `Ilira` i njihovog imena, kako su Srbi nazivani sve do 19. veka, dok je u početku tim imenom nazivan deo Jevreja; treće je poreklo i identitet naroda zvanog `Skiti`, koji su takođe bili deo prognanih izraelskih plemena koji je naselio današnju Ukrajinu (mada se pod `Skitima` podrazumevao veći broj naroda različitog porekla), odakle potiče veći deo slovenskih naroda; četvrto, poreklo samog imena `Srbi` isto ukazuje na, takoreći, jevrejsko poreklo Srba; i peto, tzv. Vinčanska civilizacija govori u prilog vezi između predaka Srba i Jevreja. Postoji još nekoliko argumenata spomenutih u knjizi, kao što je srodnost srpskog i hebrejskog jezika, o kojoj je pisao dr Željko Stanojević – jedan od boljih poznavaoca hebrejskog jezika i kulture na Balkanu, i autora knjige `Kumranski spisi` – kao i neki argumenti koji nisu uneti u knjigu (jer sam do njih došao nakon izdavanja knjige). 3. Odakle ovakvo interesovanje za etnologiju i genetiku, ako mogu tako da se izrazim? - Poreklo naroda je jedno od osnovnih pitanja istorije kao nauke (mada genetsko poreklo naroda samo po sebi nije od najvećeg značaja), ali ono ne samo da je zapostavljeno, već savremena istorijska nauka nema nikakav jasan odgovor na poreklo bilo kog naroda na svetu, a kamoli Srba, iz razloga što se u krugovima takvih naučnika još uvek nije rešilo ni pitanje porekla ljudi uopšte. Takođe, ona nikada nije dala konkretne odgovore na pitanja porekla imena naroda, tj. kako i zašto su narodi dobili određena imena, što me je nagnalo da se

zanimam za tu tematiku. Izučavanjem pravog porekla naroda i njihovih imena, slično izučavanju porekla sopstvene porodice i prezimena, dolazi se do veoma zanimljivih i fascinantnih otkrića, što verujem da važi i za poreklo Srba koje je prikazano u knjizi. 4. Da li ste vi Jevrejin, a ako niste odakle Vam motivacija za ovakvo istraživanje? - Ja sam Srbin, ali kao sto je pokazano u knjizi, ime `Srbin` sinonimno je sa imenom `Semit`, a kao sto znamo, najpoznatiji, mada ne jedini, predstavnici semitskih naroda jesu Jevreji (otkud potiče i izraz `antisemitizam` odnoseći se isključivo na Jevreje, a ne sve Semite). Ko zna, možda većina nas i potiče od mešavine Srba i Jevreja (i drugih naroda, naravno) koji su se doselili u srpske zemlje još u davnim vremenima. Motivacija nije potekla od neke lične veze sa jevrejskim narodom, vec se pojavila iz dva smera: prvi se ticao moje davnašnje i dugotrajne želje da istražim nerazjašnjeno poreklo Srba (i drugih naroda), i da dođem do konkretnih otkrića od kojih može postojati neka korist; a drugo, od prijatelja sam čuo za tu još jednu nerazrešenu istorijsku zagonetku, koja je glasila: Da li prognana izraelska plemena imaju veze sa Slovenima?, odnosno, gde su nestala `izgubljena izraelska plemena`? Pošto sam voleo da rešavam takva nerazjašnjena pitanja iz istorije, počeo sam da se zanimam istovremeno i za poreklo Jevreja, noseći sve vreme u sebi nekakav predosećaj da i oni imaju veze sa isto tako nerazjašnjenim poreklom Srba. 5. Podržavate li dispenzacionalizam (teoriju o biblijskom obraćenju Jevreja u eshatološkoj teoriji)? - Smatram da Biblija nedvosmisleno potvrđuje da Jevreji jesu izabran Božji narod, kako se nazivaju, i da će Tvorac na kraju istorije, tj. u veoma bliskoj budućnosti, učiniti velike stvari za čovečanstvo preko jevrejskog naroda u Izraelu. 6. Kakva je Vaša saradnja sa jevrejskim organizacijama u Srbiji, Crnoj Gori i regionu i da li imate kontakte sa predstavnicima države Izrael? - Nemam zvaničnih kontakta sa predstavnicima jevrejskih organizacija i države Izrael. 7. Knjiga je prevedena i objavljena i na engleskom jeziku, da li postoji interesovanje za nju i u međunarodnim krugovima? - Knjiga je relativno skoro prevedena na engleski jezik, tako da verujem da je prošlo malo vremena da bi moglo da pobudi interesovanje bilo izraelskih ili nekih drugih stranih naučnika. Knjigu su inače preveli filolog Jelena Ružić i teolog Nikola Jelačić. 8. Možemo li očekivati da ćete biti autor još knjiga sa sličnom tematikom? - Ne mogu ništa sa sigurnošću tvrditi, ali nedavno sam naišao na nova otkrića i jedan bitan izvor iz starogrčkog predanja koji govori o lokacijama i kretanju prognanih izraelskih plemena na području Balkana, tj. srpskih zemalja. Proučavam i najpoznatije grčke epove – svima znanu`Ilijadu` i `Odiseju`, za koje ću dokazati da predstavljaju samo na starogrčki način prepričanu Bibliju, tj. svi događaji i ličnosti opisani u Svetom Pismu opisao je i Homer u svojim delima, koja dakle nisu slučajno nazvana `grčka Biblija`. Radi se o zaista neverovatnim otkrićima.

9. Hvala vam na razgovoru. Recite nam za kraj kakvi su Vaši planovi za karijeru u budućnosti? - Gledano na duže staze, imam zelju da posetim Izrael i naucim jezik naših predaka. Rekao bih da se još uvek nalazim na nekoj vrsti raskrsnice, pošto mi istorijske nauke nisu jedino područje zanimanja, ali videćemo šta će biti. Hvala vama.

Ustaše prete Jevrejima: „Previše je izdajnika, a premalo užadi!“ Ustaški mediji koje kontroliše isti centar moći koji kontroliše i organizaciju „U ime obitelji“ koja je juče trijumfovala na referendumu o braku u Hrvatskoj, više se ne zadovoljavaju objavljivanjem tekstova u kojima pozivaju na uništavanje srpskog naroda, već počinju otvoreno da prete Jevrejima započinjući klasičnu fašističku propagandu iz perioda Drugog svetskog rata. Israel News prenosi u celosti tekst objavljen na portalu fašizma dnevno.hr, bez komentara, a našim čitaocima prepuštamo da sami prepoznaju rečnik Hitlerovog ministra propagande Jozefa Gebelsa, čiju ideologiju u potpunosti usvajaju klerikalni centri moći u Hrvatskoj:

Matoš „Židove obilježava masonstvo, plemenska ekskluzivnost, materijalizam, lihvarstvo i svodništvo“ Istaknuti hrvatski pjesnik, esejist, novinar, pisac i putnik Antun Gustav Matoš bez dlake na jeziku govorio je o ponašanjima utjecajnih Židova iz njegova vremena, pogotovo početkom dvadesetog stoljeća. Istaknuti hrvatski pjesnik, esejist, novinar, pisac i boem Antun Gustav Matoš (13. lipanj 1873. – 17. ožujka 1914.) otvorio je hrvatsku književnost modernističkog literaturi i danas je jednim od najznačajnijih hrvatskih umjetnika. Međutim, zanimljivi su njegovi komentari i zapisi o ponašanjima utjecajnih Židova iz njegova vremena, pogotovo početkom dvadesetog stoljeća. -Genijalni Grci i junački Rimljani prestadoše bitisati kao narodi, dok su Hebrejci još uvijek narod izgubivši sve ono što narod inače čini jezik i domovinu. Ostade im tek vjera: vjera u boga svoje rase, pa su oni najrječitiji dokaz da narodnost nije zemlja, da čak nije ni jezik toliko koliko zajedništvo krvi i historijske tradicije.- zapisao je Matoš u Posljednjim šetnjama, 1913. Židovi – instument odnarodnjivanja Matoš je bio zabrinut utjecajem bogatih klasa Židova koje je smatrao instrumenti mađarizacije ali i germanizacije te općenacionalnog odnarodnjivanja. Matoš je zastupao stajalište da svi hrvatski posjedi i poslovi moraju biti u domaćim rukama, a pogotovo su ga brinuli Židovi kao etnička skupina koja se 2000 godine odupirala kulturnoj asimilaciji.

-Sva trgovina je u rukama cincarskih martoloza što šire istočnjačku, i u rukama Hebrejaca što šire lihvarsku, vandalsku i mongolsku kulturu.- zapisao je Matoš u knjizi Silom budala iz 1909.

Ostaci ostataka „nama ostavlja kraški kamen za glodanje“ -I dok ti duši besjedi duša hrvatske zemlje, kroz osiromašenu ravnicu juri lokomotiva tuđinskog haračlije, i na prsa ti legne kao ogromna željezna karika, kao neizmjeran gvozdeni udav sistem željeznih drumova naših novih satrapa. Vremena se izmijeniše, ali hrvatsko ropstvo ostade isto.- zapisao je u Đuro Stjepan Deželić iz 1908. godine. Već ranije pisao je odnosu Židova i Mađara kovavši riječ judeomađar. Naime, držao je ne samo da su Židovi preuzeli kontrolu nad autonomnog mađarskom vladom Austro-Ugarske, već i da su sami Mađari pokršteni židovski barbari. Tako je zapisao u putopisu Od Pariza do Beograda (1904) čiji se izvorna izdanja i kasniji reprinti uklonjeni iz Bečke knjižnice (jer je Beč još nazvao selom prema usporedbi s Parizom). -Pešta je karikatura od velegrada. U toj zemlji nema ništa što me ne vrijeđa. Podvala „švindl“ je tu državni sistem. Srbija izvozi svinje, Ugarska izvozi Mađarice. Sifilis je dakle vrlo važan artikl ugarske izvozne trgovine. A kakva okolina, pejzaž, sveti Bože! Marva i kukuruz, kukuruz i marva, Mađari i stoka, stoka i Mađari!-Da poludiš od zijevanja! I taj zar eskamotirani narod da davi, demorališe i do krvi isisava moju otadžbinu! Zar zbog tih pokrštenih Židova i aristokratskih kočijaša, tih zemljaka u prekooceanskim zemljama, jer ne mogu više disati u zemlji koju prodaju za Judin groš stvorovi kao Stjepan Kovačević, Đurđević i Tomašić?-

Sve za novce „Židov je demokrat,liberal, ali dat će i Jehovu, dat će i cekine za aristokratski naslov. Unatoč tome Matoš se nije smatrao antisemitom jer je zapisao da govori samo o ekscesima pojedinih i najgorih primjeraka Židova, dok su dobar dio njih dobri ljudi koji se trebaju kristijanizirati i asimilirati u zemlje kojima prebivaju. Važno je napomenuti da je Matoš bio Boem koji je puno vremena proputovao, doslovce od Pariza do Beograda. -U Zagrebu već na kolodvoru prestaje Hrvatska. Konobari, činovništvo, duh mjesta – čista tuđina. Pa da je taj tuđinac neka sila u Evropi, da je barem Francuz, Englez, pa ako hoćeš i Švaba! Ali Mađar!-Mađar sa judaiziranim glavnim gradom, sa korupcijama najgore oligarhijske politike, sa jezikom bez više kulture i evropske rodbine, sa bahatošću ordinarnog hohštaplera i neolizanog polubarbara, uvukavši se furtimaške u zemlju na koju je već 1526. sva eventualna prava zajednice izgubio, i pretvarajući konstitucionalnu našu kraljevinu u afrikansku koloniju, ne: u jednu veliku robiju!-

-I sve to iza aneksije hrvatske Bosne i na zemljištu koje omogućuje monarhiji prijelaz na Balkan i velevlasni položaj.- zapisao je u svojem djelu Oko Rijeke iz 1909. (Rijeka je tada bila pod izravno mađarskom upravom).

Hrvatska patnja „Vremena se izmijeniše, ali hrvatsko ropstvo ostade isto.“ -Mjesto Mletaka Talijan i Nijemac, mjesto Turčina Judeomađar. Naša je djedovina raščetverena, kao uvijek, i sada vrvi tuđinskim slugama. Plemstvo nekad glavni branilac naših prava, ili propada ili služi tiraninu.Brojni zapisi u knjizi Oko Križevca Međutim, najkompletniji portret svoga pogleda na Židove Matoš je dao u knjizi Oko Križevca objavljenoj 1910. U njemu se osvrnuo na opisivanje svih loših utjecaja moćnih Židova na društvo usredotočujući se na njihov elitizam, te modernu liberalnu opsesiju trgovinom i guranjem liberalnih reformi.

Masonska sloga „Židovi se drže na površini jedino ma kako stečenim novcem i framasunskomgotovo slogom.“ -Izgubivši jedinstvo teritorijsko i političko, Židovi se drže na površini jedino ma kako stečenim novcem i framasunskom gotovo slogom. Njihova su dakle glavna obilježja plemenska ekskluzivnost i materijalizam koji se ne ustručava pred lihvarstvom i svodništvom.

Liberalizam „Zato je Hebrejac liberal, jer pod liberalnim vladama najlakše lovi u mutnome.“ -Značajno je da su sva bludništva kod nas u njihovim rukama. Jehova pretvorio se u žuti cekin i u mjenicu koju ti duguje pošteni „goj“ naivni Arijac. Zato je Hebrejac liberal, jer pod liberalnim vladama najlakše lovi u mutnome.-Kako mu je po Talmudu sve dopušteno proti inovjercu, proti Arijcu, najčestitiji Židov će kumovati svakoj našoj nesreći. Činjenica je da su Židovi oci ili kumovi svim velikim modernim evropskim korupcijama. Sjetimo se samo panamske, Hertz- i Dreyfus- afere.-

Odgovorni za korupciju „Činjenica je da su Židovi oci ili kumovi svim velikim modernim evropskim korupcijama.“ -Bakunjin je bio revolucionar i internacionalac, ali je instinktivno prezirao Židove. Richard Wagner ih je učinio odgovornima za padanje visoke muzike, za kšeftiranje s umjetnošću. Mayerhofer i Offenbach, Heine ne može dobiti spomenika u Njemačkoj jer je primao novac iz tajnih francuskih fondova kojima se nagrađuju uhode i žbirovi. Lassalle je paklovao sa Bismarckom.-

- Židov je demokrat, liberal, ali dat će i Jehovu, dat će i cekine za aristokratski naslov. Crkao je za pravim aristokracijama kao pravi skorojević i neoprani parvenu. Na muziku i literaturu bacio se tek onda kada je „nosila“. U novije vrijeme „nosi“ i slikarstvo, a Židov je postao i slikar. U glazbi je većinom virtuoz, a u književnosti novinar.

Novinarstvo „Za novinara je stvoren jer novinarstvo je trgovina ideja. [..] taj mrzilac mrzi [novinarski] genij.“ -Za novinara je stvoren jer novinarstvo je trgovina ideja. Dakako, novinar prvog reda je vrlo rijetko, jer tu treba genija, a Židov je obično tek talenat. Zato taj mrzilac mrzi genij, kako to dokazuju židovski „naučnici“ Lombroso i Nordau.“ „Zavirite u knjigu članova Matičinih ili Društva hrvatskih književnika, zavirite među abonente hrvatskih novina, pitajte naše narodne dobrotvore i učitelje: ni traga Židovu, koji je došao u tu novu Poljsku gladan preko Drave kao pokućurac i sinja kukavica, da svrši kao bankar i spahija, ne naučivši ni jezika žrtve koju je kao Abraham ovna ogulio.

Kulturna degeneracija „umjesto bolnica i knjižnica osniva kod nas bordele i lihvarnice“ -Umjesto hrvatskog štiva širi Židov „Extrablatte“ i razne „Caviare“, umjesto bolnica i knjižnica osniva kod nas bordele i lihvarnice. Praveći se sinom velikih kultura, taj nedoučeni commis širi među nama, neobrezanim filišćanima, mađarski i švapski judaizovani žargon.-Kao nekakav aristokrat odvaja se taj čovjek, nekad gotov na sve za novac, od našeg preziranog građanstva, otevši nam već gradove kao Osijek i hrvatske sfere i osvojivši već tržišta u Zagrebu, Bjelovaru, Varaždinu, Križevcu… U Liku i kršno Primorje se ne ide tome historijskom paćeniku, pa nama ostavlja kraški kamen za glodanje, pritisnuvši bogato Savodravlje kao misirski skakavac i egipatski bijesni faraun. Za kraj, podsjetimo se vječitih Matoševih riječi „Previše je izdajnika, a premalo užadi.“ (dnevno/Israel News)

Drugi svetski rat i jevrejsko-srpski odnosi U sećanje na pogrom Jevreja, SPKD Prosvjeta Austrija je 23. novembra u galeriji „Hajnrih“ u Beču, organizovala promociju knjige „Put u večnost – 70 godina Kladovskog transporta“ dr Željka Dragića. Rođen u Nemačkoj, srpskih i jevrejskih korena, Željko Dragić se školovao kako u Jugoslaviji, tako i u Nemačkoj i Austriji. Ovakvo iskustvo omogućilo mu je da u svom radu obuhvati više identiteta i tema, te je tako u svojoj doktorskoj disertaciji, koju je odbranio na Bečkom univerzitetu, istraživao odnos srpske pravoslavne crkve prema Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.

U svojoj knjizi „70 godina Kladovskog transporta – putovanje u večnost“, dr Dragić je objedinio srpsku i jevrejsku istoriju, istražujući sudbinu gotovo dve hiljade srednjoevropskih Jevreja koji su se u zimu 1939. uputili Dunavom ka Palestini. Takozvani Kladovski transport sačinjavala su tri broda, od kojih je jedan bio poklon kralja Aleksandra Karađorđevića jevrejskoj zajednici. Između 1939. i 1941. više od 55.000 Jevreja izbeglo je iz Austrije, Nemačke i drugih evropskih zemalja preko kraljevine Jugoslavije i Crnog mora u Palestinu. Međutim, tri broda Kladovskog transporta prvo su zaustavili zima i led na Dunavu, a kasnije politika Velike Britanije protiv naseljavanja Palestine, tako da brodovi nisu napustili Srbiju, gde su ih 1941. sustigle nemačke naoružane snage. Samo nekolicina je uspela da izbegne tragičnu sudbinu. Ova knjiga nije samo istraživanje političkih okvira istorijskih događaja, već je i dokument sa slikama i pismima izbeglica, koja su stigla, kako iz Beča, tako i iz Kladova i Smedereva, do rođaka u današnjem Izraelu. Dokumenti i saznanja govore da su odnosi jevrejskih izbeglica i srpskog stanovništva bili dobri i srdačni sve do tragičnog završetka poduhvata. Potomci preživelih okupljaju se u Kladovu svake godine i obeležavaju pogibiju svojih rođaka, pri čemu neretko pevaju srpske pesme, objasnio je dr Dragić. U istraživanju i analizi jevrejsko-srpskih odnosa kroz istoriju može se potvrditi da se Jevreji u većinski srpskom okruženju nisu osećali ugroženim, zbog čega su bili spremni na asimilaciju, što nije bio slučaj u Austro-Ugarskoj. Još pre Prvog svetskog rata, većina Jevreja smatrala je sebe Srbima Mojsijevog zakona, a Srbiju svojom domovinom. O tome svedoči natpis na spomeniku palim borcima iz Prvog svetskog rata na Jevrejskom groblju u Beogradu, koji je glasio „Pali za kralja i otadžbinu“ (1945. izbrisan je deo natpisa, tako da danas glasi „Pali za otadžbinu“). Pored toga, dobre jevrejsko-srpske odnose potvrđuje i veliki broj jevrejske dece koja je u godini rođenja prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića dobila ime Aleksandar. U SPKD Prosvjeta kažu da je Dragić prezentacijom svog rada i saznanja pokazao da su tolerancija i obostrano poštovanje mogući u najtežim okolnostima.

Kako je povik ‘Za dom spremni’ doveo do nestanka Židova Nakon što je Joe Šimunić zajedno s tridesetak tisuća navijača na Dinamovom stadionu uzvikivao ‘za dom spremni’, uzvik koji je bio jedna od glavnih parola zločinačkog režima Nezavisne države hrvatske, u javnosti se pokušava provesti brzinski povijesni revizionizam tog izraza. Baš kao što je nedvojbeno da je svastika bila simbol dobrote u Budizmu prije nego su ju Nacisti pretvorili u simbol mržnje, tako je nedvojbeno da je izraz ‘za dom spremni’ korišten u Hrvatskoj i prije nego su ga Ustaše pretvorile u parolu zla pod kojom su počinili neke od najvećih i najgnusnijim zločina u povijesti. U ovom tekstu Miljenko Jergović otkriva kako je povik ‘za dom spremni’ doveo do nestanka Židova iz telefonskih imenika u Hrvatskoj. Židovskom sudbinom u Drugome svjetskom ratu hrvatska se kultura bavila sporadično i rubno. Ako bi se o tome i govorilo, činilo se to uvijek unutar širega, europskog, konteksta, dok se od lokalnoga, našeg, holokausta, u pravilu bježalo kao od vlastite nečiste savjesti.

Židovska tema, mimo pojedinačnih dokumentarnih svjedočenja i ispovijesti stradalnika, u hrvatskoj književnosti praktično niti ne postoji. Hrvatski pisci – oni koji u kulturnome smislu ili podrijetlom nisu Židovi – njome se uopće nisu bavili, za jedne je to bila tabu tema, za druge, možda, i nevažna tema, dok velikih proznih pisaca, dramatičara ili pjesnika židovskoga podrijetla u Hrvatskoj nakon 1945. nije ni bilo. Za razliku od srpske književnosti, u kojoj su se židovskom temom i holokaustom bavili veliki pisci – Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Đorđe Lebović, ali i Ivo Andrić u snažnoj i amblematskoj pripovijeci „Bife Titanik“, i bosanske književnosti, koja je osim Andrića imala i velikoga jevrejskog pripovjedača Isaka Samokovliju, u Hrvatskoj se o holokaustu, uglavnom, mučalo. A zašto se mučalo, pomalo ćemo shvatiti i nakon što izađu prva sintetička historiografska djela o sudbinama zagrebačkih Židova, knjige Ive Goldsteina „Holokaust u Zagrebu“i „Židovi u Zagrebu“, koja su od prevlađujućeg dijela javnosti, u desnim medijima, na Hrvatskoj televiziji, u akademskim i crkvenim krugovima, dočekane sa žestokom omrazom ili prezirnom šutnjom, dok se autor našao na, naravno neformalnim, ali trajnim, nacionalno konstitutivnim, crnim listama unutar društvenoga mainstreama. Ukratko, umjesto da te dvije knjige uvećaju Goldsteinov ugled, one su, na neki način, dovele do autorove intelektualne izolacije i stanovite nacionalne samolikvidacije. Od njihove objave, Ivo Goldstein više se ne percipira kao Hrvat u kulturnome i domovinskom, a možda i u nacionalnom smislu, niti kao hrvatski povjesničar. I to ne samo među otvorenim nacionalistima zidićevskog tipa, nego i kod većega dijela neosviještenoga zagrebačkog građanstva, koji na informacije ove vrste reagira instinktivno, kao pas na bačenu kost. Slučaj Ive Goldsteina, možda, i najbolje objašnjava sedam desetljeća hrvatske kulturne šutnje na židovsku temu. U nezrelim i neiživljenim društvima, u kulturama koje nisu osvijestile vlastitu prošlost i podrijetlo, u malim, provincijskim sredinama, o Židovima i o holokaustu najbolje je šutjeti. Ali i bez toga, bez velikih književnih dijela, bez povijesnih sinteza i filmova (osim „Devetog kruga“, filma koji je režirao slovenski redatelj France Štiglic, hrvatska kinematografija nema djela koje bi se, čak ni sasvim rubno, bavilo holokaustom, sve do „Lee i Darije“ Branka Ivande…), bez teoloških rasprava i bez crkvenog pokajanja, pa čak i bez televizijskih emisija i dokumentarnih filmova, može se, vrlo pouzdano, rekonstruirati sudbina hrvatskih Židova, skupa s političkim, kulturnim i građanskim prilikama u većinskom narodu. Mogu se naslutiti pojedinačne sudbine, skupa s imenima i prezimenima onih koji su samo asistirali njihovom stradanju. Dovoljno je, naprimjer, zaviriti u telefonske imenike… Telefonski imenik za 1941, u izdanju Ministarstva pošta, telegrafa i telefona Kraljevine Jugoslavije, koji obuhvaća područje Direkcije Zagreb, kupio sam u ljeto 2008, jedne nedjelje na sajmu antikviteta na Britancu, i platio ga šesto kuna. Šest mjeseci kasnije, između Božića i Nove godine, s velikim uzbuđenjem sam, u jednome danas ugašenom zagrebačkom antikvarijatu, uzeo u ruke Brzoglasni imenik za 1942, za teritorij Nezavisne Države Hrvatske, u izdanju Ministarstva prometa i javnih radova NDH, Odjela za poštu, brzojav i brzoglas. Knjiga je koštala 380 kuna, iako bih za nju dao i deseterostruko više, jer sam slutio, dok sam je na sve strane tražio, da ona, skupa s onom prethodnom, predstavlja zanimljivu, potresnu i jezovitu svjedodžbu i svjedočanstvo o

svakodnevici holokausta u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali i o društvenim i kulturnim promjenama koje su se dogodile u Zagrebu između kraja 1940, kada je dovršen i tiskan telefonski imenik za 1941, i 12. lipnja 1941, kada je, kako piše na stranici s kazalom, ažuriran imenik koji će važiti u sljedećoj, 1942. godini. Zanimljiv je već i sam dizajn ove dvije knjige. On sugerira da se u međuvremenu, za nekoga boljestojećeg Zagrepčanina, Hrvata i katolika – jer tada su, još uvijek, telefonirali samo boljestojeći građani – nije se promijenilo gotovo ništa. Imenici, naime, izgledaju gotovo isto: na finim, narančastim kartonskim koricama, na naslovnicama su iste reklame, za trgovinu muzikalija Schneider, u Nikolićevoj broj deset, koja je „najveća stručna tvrtka u državi“ – jednoj, ali i drugoj – i gdje se mogu kupiti „najsavršenije harmonike svijeta Hohner“, ali i sva druga glazbala i glazbeni pribor. Zavirimo li u imenike, vidjet ćemo da je vlasnik tvrtke Schneider Franjo, te da osim trgovine posjeduje radionicu za izradu glazba i skladište, a da osim službenoga telefona navedenog i na koricama imenima (broj 78-75) ima i privatni telefon (broj 25-720), na adresi stanovanja: Bukovačka cesta 107. Za razliku od nekih drugih Schneidera, shvatit ćemo i to, Schneider Franjo je katolik. Na stražnjoj strani korica kod oba imenika ponavlja se reklama za Siemensove telefonske aparate, uz slogan „Telefon – mnogostruki suradnik“, koji će, u skladu s jezičnim promjenama, biti prepravljen u „Brzoglas – mnogostruki suradnik“, a poduzeće „Jugoslavensko Siemens d.d.“ pretvoreno je u „Hrvatsko Siemens d.d.“. Drugih jezičnih intervencija nije bilo, pa je tako i preporuka za korištenje Siemensovih aparata ostala ista, osim što je telefon transformiran u brzoglas: „Siemens brzoglasne stanice su rezultat svrsishodnog istraživanja. One prenašaju potpunoma razumljivo govor i pod nepovoljnim uslovima.“ Čak ni riječ uslov, koju podcrtava najsuvremeniji hrvatski spelčeker, spelčekerima Odjela za poštu, brzojav i brzoglas nije predstavljao nikakvu smetnju. Prvo što se može uočiti komparativnim iščitavanjem dvaju imenika jest da su vlasti Nezavisne Države Hrvatske proces segregacije građana po rasnoj i nacionalnoj osnovi provele munjevito brzo i temeljito. Bilo im je dovoljno jedva dva mjeseca, koliko je prošlo od uspostave države do izradbe imenika, da telefonskim pretplatnicima židovskoga podrijetla oduzmu pravo na brzoglas i brzoglasnu liniju, te da njihove brojeve dodijele nekome drugom. Kako su telefonski imenici još u ono vrijeme načinjeni tako da savršeno posluže svakom korisniku, pa ih je moguće pretraživati i po imenu i po broju pretplatnika, lako otkrivamo i kome je dodijeljen koji broj. Otac Lee Deutsch, male glumice i čuda od djeteta, odvjetnik, doktor Stjepan Deutsch stanovao je u Gundulićevoj 29, broj telefona 45-01. Tako je u imeniku za 1941. U sljedećem tomu ove narančaste hrvatske knjige, broj brzoglasa 45-01 stajat će iza imena doktora Joze Poduje, kao njegov privatni broj, na adresi Jurjevska 2. Kao advokat, ni Jozo Poduje nije bio nepoznat među zagrebačkim građanstvom. Štoviše, bio je predsjednik Rotary cluba, njegovo ime ćemo i danas naći u pregledima uglednih zagrebačkih i hrvatskih rotarijanaca. Bilo bi nepristojno i pomisliti da je odvjetnik Poduje bio blizak ustašama, ni govora o tome, ali se vrijedi zapitati što je mislio, kako se

osjećao, što mu je bilo na duši, kada mu je dodijeljen broj koji je, u vrijeme dok su Židovi smjeli telefonirati, pripadao kolegi Stjepanu Deutsch? Veliki hrvatski arhitekt Rudolf Lubinski, projektant čudesno lijepe zgrade Narodne i sveučilišne knjižnice na Mažuranićevom trgu, u kojoj je danas smješten Hrvatski državni arhiv, ali i nove sefardske sinagoge u Sarajevu, Templa, koji će nakon Drugoga svjetskog rata postati jedna od najakustičnijih koncertnih dvorana u Jugoslaviji, umro je na vrijeme, u ožujku 1935. Ali u telefonskom imeniku za 1941. još uvijek je njegov telefonski broj, na adresi Plemićeva 2. Tu su, bit će, živjeli njegovi nasljednici. No, sljedeće godine broj brzoglasa 52-22, na koji se nekada javljao slavni arhitekt, pripast će zubaru Ribić Josipu, s Pejačevićevog trga 3. Tko zna je li se dentistu Ribiću dogodilo da mu pozvoni telefon i da se s druge strane javi glas iz Chicaga ili, recimo, Buenos Airesa, i upita za porodicu Lubinski? Što bi Josip Ribić odgovorio? Doktor Miroslav Šalom Freiberger bio je zagrebački rabin. Nije htio otići iz Zagreba dok je u njemu živih Židova, pa je 1943. poslan u Auschwitz i pogubljen. Stanovao je u Ambruševoj ulici, na broju 8. Ulica se i danas tako zove, čak je i kućni broj ostao isti. Rabinov telefonski broj bio je 44-18. U sljedećem telefonskom imeniku taj broj nalazimo među brojevima brzoglasa Hrvatskoga državnog sabora, u podrubrici „Narodni zastupnici“. Inače, Sabor je u NDH imao trinaest telefonskih linija, dvije pod „Novinarska soba“, koliko i za „Odborsku sobu“, a po jednu za predsjednika Sabora, bilježnike, saborsku kvesturu, predsoblje sabornice, pisarnu kvesture, knjižnicu, diplomatsku sobu, brzopisnu poslovnicu i spomenute narodne zastupnike. Tko zna, možda se dogodilo i to čudo da netko nazove i na brzoglas traži rabina Freibergera… Tvornica olovaka Zagreb je nastala na temeljima tvrtke „Penkala – Edmund Moster“, formiranoj 1906. na izumiteljskom geniju Slavoljuba Penkale i kapitalu Eduarda Mostera. Mosteri su bili ugledna i bogata zagrebačka židovska obitelj. U njihovom vlasništvu bila je i „Tvornica laka i boja d.d.“. Evo što je bilo s njima i njihovim telefonskim brojevima. Eduardov brat Mavro, koji je uložio svoj kapital u zajedničku tvornicu olovaka, stanovao je u Kukuljevićevoj broj 37, s telefonskim brojem 54-47. Sljedeće godine, njegovom se brzoglasnom linijom već služio liječnik, doktor Ivo Galić, iz Ulice Kralja Stjepana Tomaševića 25. Brat Bernard, vlasnik tvornice kemijskih proizvoda u Heinzlovoj ulici stanovao je u Mesničkoj, na broju 13, i tamo je imao telefon broj 56-81. Tko bi dogodine nazvao taj broj, time bi kontaktirao „Obći odsjek“ Ministarstva unutarnjih poslova, kojim je tada ministrovao doktor Andrija Artuković. Treći brat, Aleksander Moster, stanovao je u Šubićevoj 15, a do Hitlerovog dolaska na vlast upravljao je porodičnom tvrtkom u Berlinu, koja se također bavila proizvodnjom olovaka. Njegov telefonski broj: 23-916. Sljedeće godine, tko bi nazvao imao je čast porazgovoriti s Ankom plemenitom Grabarska Gvozdanović, iz Visoke ulice 8. Danas, na toj je adresi Palača Gvozdanović, jedna od rijetkih sačuvanih gornjogradskih zagrebačkih palača, u kojoj je sve kako je i bilo nekad. Posjetimo li tu turističku atrakciju – inače i vrlo ugodan prostor glazbenoga salona, u kojem su zadnjih godina, zahvaljujući ponajprije entuzijazmu Zlatka Madžara, koncertirali neki od

najboljih zagrebačkih, ali i inozemnih klasičnih glazbenika – vidjet ćemo kako se živjelo u starome, građanskom Zagrebu. Nećemo doznati kako se i s kim telefoniralo, niti što je odgovarala Anka pl. Grabarska Gvozdanović kad bi je netko nazvao i tražio da razgovara s gospodinom Mosterom, misleći, vjerojatno, pritom kako je plemenita gospođa ustvari njegova tajnica. U telefonskom imeniku za 1941. nema, začudo, imena najslavnijega brata, dvotrećinskog vlasnika slavne tvornice olovaka, Eduarda Mostera. Ili je bio diskretan, pa se krio iza tuđeg broja telefona, ili, naprosto, nije volio telefonirati, pa je imao samo službeni broj. U to vrijeme i takvih je ljudi još uvijek bilo. Ali zato znamo kako je skončao Eduard Moster, zagrebački industrijalac, dobrotvor, ali i sam izumitelj. Te 1942, dok se po Zagrebu uveliko telefoniralo s novouvedenih brzoglasnih linija, Moster je ubijen u Jasnovcu. Brat Bernard iste je godine ubijen u koncentracijskom logoru na Rabu. Stradali su i Aleksander i Mavro, ali je kemijska olovka, slavni Penkalin izum, do danas ostala zagrebačkim i hrvatskim nacionalnim ponosom i dokazom kako mi nismo nikakva austrougarska provincija, nikakav zatureni Balkan, nego su, eto, neki našijenci izumili i jednu tako jednostavnu stvar, koju koristi cjelokupno čovječanstvo – kemijsku olovku. Ne samo da su je izumili, nego su pokrenuli i njezinu industrijsku proizvodnju, što je, pak, potvrda kako je Zagreb početkom dvadesetog stoljeća bio malo, ali ipak dovoljno važno industrijsko, gospodarsko i kulturno središte da je u njemu mogla biti utemeljena proizvodnja jednoga tako važnog proizvoda kakva je kemijska olovka! Razlozi za ponos bi, zacijelo, i postojali, ali samo kada bi se priča ispričala do kraja, na način na koji je nehotice predočena u dva telefonska imenika. Jer priča o hrvatskoj kemijskoj olovci je, po logici dramaturškoj, povijesnoj ali i etičkoj, od jednog trenutka i priča o holokaustu na hrvatski način. Nije nam tema, ali potražimo inžinjera Slavoljuba Penkalu u našim imenicima. Da, umro je on davno prije rata, još 1922, ali njegova udovica, ipak, je tu. Uz ime Penkala Emilija stoji, da ne bi bilo nikakve greške, i „supruga inžinjera“. Krajem 1940. njezina adresa je Trg Kralja Petra (Jugoslavenska akademija). Upravo tako piše, što bi značilo da je gospođa Emilija stanovala u zgradi Akademije. Do sljedeće godine nešto se promijenilo. Telefonski broj 87-70 ostao je nedodijeljen, ili je njegov korisnik tajni, jer je uz njega, tamo gdje bi trebalo biti ime, prazno mjesto, bijeli papir, ali to ne znači da je Emilija Penkala ostala uskraćena za brzoglas. Ako smo u 1942, možemo je naći na prilično lijepoj adresi, u Brešćenskoga 7, ili razgovarati s njom na broj brzoglasa 25-764, Taj broj jedan je od nekoliko stotina novouvedenih brojeva, koji ranije nisu postojali. Broj telefonskih pretplatnika, čija su imena lako prepoznatljiva kao židovska, ili koje su ustaške vlasti vrlo ažurno identificirale kao Židove i oduzeli im pravo na brzoglas, u mjesecima pred rat uveliko je nadmašivao postotak ovoga svijeta u ukupnom stanovništvu Zagreba, ali i drugih hrvatskih krajeva do kojih je doprla blagodat telefonije. Barem je trostruko više židovskih telefonskih priključaka, nego što je, razmjerno, židovskoga svijeta u Zagrebu i u Hrvatskoj. Razlog tome nije, naravno, u protekciji, nego u obrazovnoj i profesionalnoj strukturi tih ljudi, ili u tome što nikome u Kraljevini Jugoslaviji, srećom, nije palo na um da određuje cenzus židovskih telefonskih priključaka, kao što je i u toj, prema Židovima reletivno snošljivoj državi, pred rat donošen cenzus broja židovskih studenata na pojedinim sveučilištima.

Golema većina zagrebačkih Židova su, tradicionalno, još od početka devetnaestog stoljeća, kada su se pojavili u građanskome životu, aškenaskog podrijetla, s prezimenima koja korijen imaju u njemačkome jeziku ili su slavenizirana, često i tako da Weiss postane Bijelić, a Leibowitz se prezove u Lebović. Sefardi su se u Zagreb, u pravilu, doseljavali iz Bosne i Hercegovine, u većem broju nakon uspostave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dolazili su, uglavnom, iz socijalnih razloga, jer je Zagreb bio bogatiji od Sarajeva ili Tuzle, ili bi dolazili na studije, pa se nisu vraćali u Bosnu. U telefonskom imeniku za 1941. pretplatnika sefardskih prezimena i nije tako malo, a zanimljivi su jer oni, u pravilu, nisu slavni i zaslužni Zagrepčani. Može se pretpostaviti da ne pripadaju ni agramerskim kulturnim i političkim elitama, nego su, još uvijek, samo dotepenci. Tako u imeniku nalazimo trojicu Albaharija. Izidor je stanovao u Klaoničkoj 7, telefonski broj 23-516. Sljedeće godine isti broj će pripasti Tvornici vagona strojeva i mostova, na adresi Gajeva 2. Albahari Mavro, uz čije ime stoji obrt „užarski proizvodi“, živio je u Martićevoj 15. Broj telefona na koji se javljao bio je 42-22 i dodijeljen je Nikolić Petru, iz Gajeve 20, „nakladniku i trgovcu slika“. Albahari Mocha bio je Izidorov susjed u Klaoničkoj. Stanovao je na broju 25, a telefon mu je bio 61-77. Taj broj pripao je 1941. Carmine Aoisu, novopostavljenom direktoru rekvirirane tvornice Chromos, koji se, pak, mimoišao za nekoliko godina s Miroslavom Krležom, jer je stanovao na Gvozdu 11. No, kad ga već spomenusmo, Krleža nije imao telefon na svoje ime, ali jest na Belino. Stanovali su, kako svjedoče i ove knjige, u Radišinoj 14. Broj im je bio 81-17, i nije im bila oduzeta telefonska linija. Nije ni bilo razloga, jer Krleža, ipak, nije bio Židov. Zanimljivo je, međutim, da se u imeniku za 1941. nalazi ime doktora Adžije Božidara, rasom Hrvata i katolika, novinara nastanjenog u Cvjetnom naselju II, na broju 3, kojega će, nekoliko mjeseci kasnije, malo po dolasku na vlast, ustaše pogubiti u Kerestincu. Njegov broj telefona 22-747 bit će, gle sad tog cinizma, dodijeljen „političkom i kulturnom društvu“ koje je nosilo naziv Casa d’Italia, a imali su prostorije u Bogovićevoj, na broju sedam. Do kraja 1941, na cijelom području NDH, nije više bilo telefonskih pretplatnika židovskoga podrijetla. Izuzetak su, u Zagrebu, bile dvije institucije. Židovska bogoštovna općina, koja je bila istjerana iz svojih prostorija u Palmotićevoj ulici 22, i smještena u jedan neugledni, klaustrofobični podrum na Trgu kralja Tomislava 4. Raspolagali su jednom brzoglasnom linijom, broj 23-841. Godinu dana ranije, krajem 1940, taj je broj pripadao Merkurovom sanatoriju (tojest, bolnici Merkur), u Zajčevoj 19. Drugi brzoglas kojim su se, možda, mogli koristiti oni Židovi koji još nisu dopali logora ili nisu bili pogubljeni glasio je na Židovski narodni fond, u Trenkovoj broj 9. Broj 22-364 godinu dana ranije glasio je na ordinaciju Podvinec dr. Srećka, „specijalista za bolesti uha, grla i nosa“ iz Gjorgjićeve 22. O doktoru Podvincu i njegovoj sudbini ne znamo ništa, osim da 1942. na njegovo ime više nije bilo registriranih priključaka, ni na Jabukovcu 23, gdje je ranije stanovao, ni u ordinaciji

koja više nije postojala. Njegov privatni broj 23-127 u 1942. nikome nije dodijeljen. Ako je suditi prema imeniku, ostao je slobodan. Mimo ova dva broja, u Zagrebu je te godine postojao još jedan židovski brzoglas. Ili je, možda, riječ o tiskarskoj greški ili uredničkom propustu, o kojem ćemo kasnije nešto reći. Uz broj 72-36 u imeniku za 1942. stoji „Attias braća, proizvodnja finih koža“, i adresa Radnička cesta 80. Attias je markantno sefardsko prezime, Attiasa nije bilo ni katolika, ni drugih vjerozakona, oni su samo Židovi, a godinu dana ranije, u imeniku za 1941, nalazimo u Zagrebu još jednog Attiasa, Salamona, „trgovca čarapa, rukavica i pletene robe“, iz Jurišićeve 6. Te godine obrt braće Attias, na istoj adresi, imao je telefonsku liniju broj 79-46. Kao predratni vlasnik tog obrta pojavljivao se jedan vrlo zanimljiv čovjek, rođeni Bišćanin Rafael, Rafo Attias, koji je, mimo upravljanja kožarijom, uspio da doktorira pravo u Beču. U Bihaću je, donedavno, bilo starijih ljudi koji su pamtili Rafinoga oca Jakoba, vlasnika najboljeg obućarskog dućana u gradu, s početka dvadesetog stoljeća… Nije nam dato da istražimo što je na kraju bilo s Rafom Attiasom. Nećemo pogledati u knjigu s imenima pomorenih jasenovačkih logoraša. Ako je u njoj, neka to ne saznamo. Nije vjerojatno, niti pronalazimo drugi takav slučaj, da je Ministarstvo prometa i javnih radova, Odjel za poštu, brzojav i brzoglas nekome Židovu oduzelo jedan, a dodijelilo drugi broj. Prije će biti da u zagrebačkom dijelu imenika za 1942. nije ažuriran podatak o „povjereništvu“ ili „povjereničtvu“ nad židovskim obrtom, kojim se, u ime nekoga arijevca, Hrvata katolika ili Nijemca, rekviriralo židovsko vlasništvo. U drugim slučajevima, i u drugim dijelovima imenika, čak i u dubokoj provinciji, na krajnjim rubovima i granicama NDH, takav je postupak do lipnja 1941. proveden, a u brzoglasnom imeniku promptno ažuriran. Ali teško bismo se suzdržali da ne provjerimo gdje je završio prijeratni telefonski broj braće Attias. Prema imeniku za 1942, iskazano je da je ostao nedodijeljen. Ali zašto je onda Attiasima dodijeljen novi broj, 72-36, i kome je on pripadao? Tu nalazimo jedno vrlo zanimljivo, za hrvatsku i židovsku povijest važno ime: Hinko Gottlieb. Broj je do dolaska ustaša glasio na njegovu odvjetničku pisarnicu, u Tomašićevoj 10. Gottlieb je bio poznati advokat, dobar pjesnik i pisac, jedan od pionira cionizma u Hrvatskoj, čovjek velike osobne hrabrosti i intelektualnog integriteta, koji je pred sudovima Kraljevine Jugoslavije redovito branio optužene u političkim procesima, naročito komuniste. Kontaktirao je, vrlo živo, i s Josipom Brozom Titom, pa mu se ime može naći u indeksima imena praktično svih relevantnih pregleda međuratne povijesti radničkoga pokreta u Jugoslaviji. Ali Hinko Gottlieb nije bio jugoslavenski ili hrvatski komunist, zalagao se za židovski odlazak u Palestinu, u Erec Izrael, i bio je ljevičar drukčije vrste, formatom i stavovima sasvim blizak onim europskim židovskim intelektualcima koji su sudjelovali u stvaranju države Izrael, ali i sustava ranih kibuca, narodnih zadruga koje su bile jedno od rijetkih humanih ostvarenja izvornoga komunističkoga sna. Uz svoj odvjetnički i politički angažman, Gottlieb je tridesetih bio i važan prevoditelj i sudionik u kulturnome životu Zagreba. Godine 1933. objavio je antologiju moderne hebrejske književnosti, a njegovi prijevodi Heinricha Heinea imaju i danas pjesničku vrijednost unutar hrvatskoga jezika. 1936. osnovao je židovski mjesečnik za kulturu Omanut, čiji je glavni

urednik bio sve do 1941. Na tradiciju Gottliebovog časopisa poziva se Novi Omanut, koji danas izlazi pod okriljem zagrebačke Židovske općine. Ratna priča Hinka Gottlieba nalik je nekome filmskom trileru na temu holokausta. Gestapo ga je 1941. uhitio i držao zatočenog u Beču, odakle je prebačen u Zagreb. I Nijemci i ustaše imali su ga o čemu ispitivati, još uvijek im je bio korisniji živ, nego mrtav, ali ga, ipak, nisu dovoljno pozorno čuvali, ili je Gottlieb na sve strane imao veze – kao i svaki dobar advokat u to vrijeme – te je, na spektakularan način, pobjegao iz ustaškog zatvora i priključio se partizanima. Preko Visa je 1944. stigao u Bari, gdje je organizirao veliku operaciju spašavanja tisuću petsto hrvatskih i bosanskih Židova. Čim je završio rat, Hinko Gottlieb iselio je u Erec Izrael. Pisao je priče na židovske i partizanske teme, ali je umro već 1948. Ime Hinka Gottlieba pamti se među zagrebačkim Židovima i židovskim iseljenicima s područja Jugoslavije, dok je u hrvatskoj kulturi nepravedno zaboravljen ili potisnut kao ime iz opsežnoga imenika njezine nečiste savjesti. A gdje je završio predratni telefonski broj sirotoga Salamona Attiasa, trgovca čarapa, rukavica i pletene robe iz Jurišićeve 6? On se javljao na 23-572, s kojega će se sljedeće godine brzoglasati gospođa Anđela Gentner, trgovkinja s iste adrese, iz Jurišićeve 6. Je li, možda, ona preuzela Attiasov dućan? Nije vjerojatno da je Židovu pružena ta sretna mogućnost da proda svoju nekretninu, jer je takvo što bilo nemoguće, i zabranjeno pod prijetnjom smrti, već u travnju 1941. Ako se uselila u Salamonov dućan, gospođa Anđela to je učinila s ustaškim blagoslovom. Ili, tačnije rečeno, preuzela je dućan kao svojevrsni oslobođeni teritorij, te je, naravno, preuzela i punu odgovornost za taj čin. Što je, pritom, mislila i na koji je način opravdavala iseljenje i progon Salamona Attiasa, trgovca čarapa, rukavica i pletene robe, kojega je u svakom slučaju morala poznavati, to nećemo doznati. Razlog tome je zagrebačka i hrvatska šutnja o onome što se između nas događalo 1941. godine, koja postaje olovno teška i optužujuća za svakoga tko bi nešto upitao, čim dođemo do teme holokausta. Ne znamo, međutim, niti to što se 1945. dogodilo s gospođom Anđelom Gentner. Ako se išta dogodilo. Nove vlasti su joj, vrlo vjerojatno, oduzele dućan i rekvirirale imovinu. Ako je preživjela, sljedećih četrdeset pet godina mogla je tiho njorgati, ogovarati i proklinjati komunističke i jugoslavenske vlasti, ili se sladiti propovijedima kakvoga borbenog i nostalgičnog svećenika, spremnoga da, barem u aluziji, progovori o stradanjima onih koji su 1945, u svome građanskom miru i bogobojaznoj kršćanskoj urednosti, dočekivali osloboditelje sa zvijezdama petokrakama. Nakon 1990. Anđela Gentner dobila je punu satisfakciju. Možda nije ona, možda nisu njezini nasljednici, ali jesu oni koji su, kao i ona, 1941. dobili brzoglasne brojeve svojih prognanih židovskih susjeda. A možda i njihove dućane. Ne samo da im je takvu satisfakciju pružila nova hrvatska vlast, uspostavljena s Božjom pomoći, krajem svibnja 1990, nego je tako usmjerena bila i prevladavajuća zagrebačka građanska norma. Drukčije nije moglo biti, jer ni prije, a ni poslije 1990. nije bilo hrvatskoga pisca koji bi imao tako bujnu fantaziju da se upita nešto toliko jednostavno i obično: što su osjećali svi ti mirni,

dobri i snošljivi ljudi kada bi zazvonio telefon, a glas s druge strane bi tražio da razgovara s nekim koga više nema. Osim što je to nezaobilazno etičko pitanje, kakvo ne može preskočiti nijedna društvena zajednica, niti će ga poništiti protok vremena, ova šutnja govori sve o jednoj provincijalnoj kulturi i književnosti, koja nije dorasla elementarnoj ljudskoj odgovornosti, temelju svake čovječnosti. (Jergović/Jutarnji)

Srpski ratnik heroj Izraela Široj javnosti malo je poznato da je Srbija prva država potpisnik Balfurove deklaracije, kojom je Jevrejima priznato pravo na nacionalnu nezavisnost na tlu Palestine, 30 godina pre nego što je država uopšte nastala. U tome je ulogu istorijske važnosti odigrao srpski Jevrejin David Albala, kome je prošle nedelje, povodom obeležavanja godišnjice donošenja Balfurove deklaracije, „Džeruzalem post“ posvetio pažnju u članku „Srpski ratnik, cionistički heroj“. - Albala je rođen 1886. godine u beogradskoj sefardskoj porodici. Otac mu je bio posvećeni Jevrejin. Međutim, ključna prekretnica u Albalinom životu je odlazak na studije medicine u Beč 1905, gde se upoznao sa idejama cionističkog pokreta – kaže Vojislava Radovanović, upravnica Jevrejskog istorijskog muzeja. - Dok je studirao u Beču, Albala se suočio sa izraženim antisemitizmom. U sudaru sa takvom atmosferom, jevrejski studenti okupljeni na studijama u Beču, a među njima i Albala, počeli su da se napajaju idejama Teodora Hercla, začetnika cionističke ideje i programa. Albala je postao borbeni jevrejski nacionalist. Međutim, u isto vreme ostao je veliki srpski rodoljub, noseći te dve emocije istovremeno u srcu – navodi Radovanović. Po završetku studija, Albala se vratio u domovinu. S početkom balkanskih ratova, pridružio se srpskoj vojsci i učestvovao i u Prvom svetskom ratu, a nakon vojničkog sloma Srbije 1915, sa saborcima je iscrpljen stigao na ostrvo Krf, koje je postalo sedište srpske vlade u izgnanstvu. Upravo tu se desio susret sa predsednikom vlade Nikolom Pašićem, koji je bio presudan za dalji tok događaja. - Upoznat sa radom velikih jevrejskih zajednica, Albala je osmislio plan kako da njihov ugled i uticaj upotrebi u korist svoje pregažene Srbije. Nagovorio je Pašića da ga pošalje u SAD kako bi agitovao za Srbiju i izdejstvovao pomoć. Pašić je uvideo da je reč o čoveku fantastične energije, koji je pritom obrazovan, rečit, sposoban da privuče pažnju i ubedi moćne ljude da pomognu maloj, bespomoćnoj Srbiji. Za nekoliko dana, Albala je otputovao u SAD kao član srpske vojne misije, sa zadatkom da dobije pomoć za okupiranu Srbiju – objašnjava upravnica muzeja. Britanski ministar inostranih poslova, lord Balfur, 2. novembra 1917. predložio je deklaraciju o pravima jevrejskog naroda na obnovu svoje domovine u Palestini. Pored ličnog ushićenja kao zakletog cioniste, Albala je taj događaj video kao priliku koju može da iskoristi i da pomogne svojoj voljenoj Srbiji.

- On je smislio prilično oštrouman plan. Sugerisao je da srpska vlada podrži Balfurovu deklaraciju, čime bi se zadobile simpatije velike zajednice američkih Jevreja za Srbiju. Uspeo je u obe svoje misije. Izdejstvovao je ratni zajam od milion dolara i, što je možda istorijski značajnije, uspeo je da dobije pismeno priznanje srpske vlade u kojem se izražava podrška vaskrsnuću jevrejske države – navodi Radovanović. Na taj način je 30 godina pre nego što je Izrael nastao (1948) Srbija priznala njegovo postojanje.

Princip postao Jevrejin Austrougarski propagandni rat protiv Srbije nastavili kasnije nacisti i sile koje su krajem prošlog veka razbile Jugoslaviju. Na osnovu austrougarskih pamfleta, nacistička štampa proglasila člana „Mlade Bosne“ masonom. Istoričarka Margaret Mekmilan je u Vašingtonu prošle nedelje Srbiju s početka 20. veka uporedila s Iranom „državom – sponzorom terorizma“, a Gavrila Principa s islamskim bombašem samoubicom. Njen nastup dobio je veliki publicitet, jer je reč o oceni oksfordskog profesora i člana Instituta za istorijsku pravdu i pomirenje sa sedištem u Hagu, čijim izvršnim odborom predsedava Ričard Goldston, bivši glavni tužilac Tribunala. Kvalifikacije su izrečene na promociji knjige „Sprečavanje novog velikog rata: lekcije iz 1914“, što asocira da „srpska opasnost“ po svetski mir još vreba. Sociolozi smatraju da je reč o zloupotrebi naučnog autoriteta radi revizije istorije. - Ovakva neukusna poređenja nisu ništa novo, pa i nacisti su Gavrila Principa proglasili Jevrejinom i masonom kad im je trebalo. Reč je o staroj habzburškoj matrici po kojoj su Srbi „orijentalni primitivci, zaverenici i kraljoubice“ koji se moraju pacifikovati silom jer su opasnost po mir. Formalni povod za ovakve istupe je stogodišnjica Sarajevskog atentata, a suština je da sile koje su zapalile Balkan devedesetih žele sada da operu ruke, kao Nemačka i njeni saveznici između dva rata – kaže sociolog dr Slobodan Vuković, dugogodišnji upravnik Centra za sociološka istraživanja. On ističe da je Srbija pogodna da se okrivi jer je mala i siromašna. S druge strane, ona čak i takva predstavlja simbol otpora imperijama. - Simbol ne može da se uništi vojnim i ekonomskim merama, pa se primenjuje revizija istorije. Još tokom Prvog svetskog rata Nemačka i Austrija stvorile su veliki tim naučnika sa zadatkom da odgovornost za rat svale na Srbiju, a njihove teze slušamo i danas. Ti „naučni autoriteti“ su utvrdili da za Sarajevski atentat odgovornost snose svi Srbi kao „zaverenički narod“, a nedavno i od Martija Ahtisarija slušamo da su „Srbi krivi kao narod“ – objašnjava dr Vuković.

Problem revizionista istorije su svedoci događaja čiji iskazi kvare unapred kreiranu sliku. Naročito ako je reč o važnim ličnostima kakav je bio Leo Pfefer, istražni sudija u Sarajevskom procesu. Revizionisti namerno zanemaruju njegovu knjigu „Istraga o Sarajevskom atentatu“ 1938. u kojoj je kao neposredni svedok razotkrio manipulacije austrougarskih vlasti s ciljem da se Srbija bez dokaza okrivi za rat. Pre svega on objašnjava da „mladobosanci“ nisu bili „velikosrbi“ već idealisti koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni ili Srbohrvati, inspirisani panslovenskim i levičarskim idejama. Ovo delo je utoliko vrednije jer ga je pisao austrougarski činovnik penzionisan 1919. upravo zbog učešća u Sarajevskom procesu, zbog čega je godinama pominjan u najcrnjem kontekstu. - Ova istraga mi je bila najteži i najnaporniji posao u životu. I ne samo to, već i najnezahvalniji posao koji je zapečatio sudbinu mog života. Ali šta sam ja prema milionima koji su u ratu stradali. Bio sam odmah svestan važnosti ove istrage kao i toga da će se o njoj kad-tad mnogo raspravljati, pogotovo kad sam saznao da se namerava da se istraga iskonstruiše da bi poslužila kao povod za rat protiv Srbije – posvedočio je Pfefer 1938. kad je Hitler odbacio Versajski ugovor, a bivše sile pobednice Antante se klanjale pred Trećim rajhom. U to vreme Vinston Čerčil je javno osuđivao postavljanje spomen-ploče „varvarinu“ Principu u Sarajevu, a Pfefer je za atentat optužio moćnike iz „ratne struje“ Austrougarske. - I u vreme istrage sam bio uveren, a i danas, da su određeni krugovi Austrougarske morali pogodovati tom atentatu, koji su onda iskoristili za rat protiv Srbije – tvrdio je Leo Pfefer. On je isticao čudnu ulogu maršala Poćoreka, koji je posle prvog atentata neobjašnjivo zaustavio Ferdinandovu kolonu i vratio je tačno ispred atentatora Principa. - Iako me je svetski rat zatekao pri vođenju istrage bio sam uveren i onda, kao i danas, da Sarajevski atentat nije izazvao rat već da je bio samo baklja koja je potpalila složenu lomaču ukrštenih interesa – pisao je Pfefer. On je otkrio i identitet jednog od najvećih manipulatora istorijom, tajanstvenog nemačkog profesora Farosa, čija je knjiga „zvaničnih stenograma“ sa Sarajevskog procesa 1917. dokazivala da su krivci za rat Srbija, Rusija i francuski masoni. U predgovoru knjige berlinski profesor Jozef Koler je lansirao tezu o kolektivnoj krivici Srba: „Sarajevski atentat nisu izvršili samo atentatori, postojala je cela zaverenička atmosfera jednog naroda u kojoj su oni živeli i disali.“ Kad su pronađeni i 1930. objavljeni pravi stenogrami sa suđenja videlo se da je tiražno delo „profesora Farosa“ falsifikat, a ispostavilo se i da niko ne poznaje misterioznog „naučnika“.

Pfefer otkriva da je reč o jezuiti pateru Antonu Puntigamu, koga je zapazio među malobrojnom publikom na Sarajevskom procesu zbog napadnih tvrdnji da su u atentat umešani masoni. - Isti pater Puntigam je izdao posle rata u Francuskoj obimnu knjigu o glavnoj raspravi o atentatu, u kojoj dokazuje umešanost slobodnih zidara – otkrio je Pfefer. – Tad je utvrđeno da je Puntigam dobio od zvaničnika dokumentaciju o atentatu, a po objavljivanju knjige pod pseudonimom Faros austrougarski car Karlo ga 1917. odlikuje Ordenom ratne krune. Ipak, šteta se nije mogla ispraviti jer su nacisti koristili Puntigamov falsifikat za dalje fabrikovanje optužbi. - Opšte je poznata stvar da je ubica nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge Jevrejin i mason tj. slobodni zidar Gabrijel Princip. On je sa svojim drugovima i saučesnicima pripadao zloglasnoj jugoistočnoj evropskoj organizaciji „Narodna odbrana (Crna ruka)“, tajnom beogradskom okruženju koje je kao i sva tajna udruženja balkanskih država bilo u najneposrednijoj vezi sa Rimom i Parizom. Do današnjeg dana sva ova udruženja nisu ništa drugo nego filijale lože Velikog Orijenta u Parizu – objavio je tiražni „Folkišer beobahter“, zvanični list Hitlerove stranke, 8. januara 1936. u tekstu „Slobodno zidarstvo u istoriji“. Ove besmislice dve godine kasnije ponavlja i nacistički list „Šturmer“ (jurišnik). - Pater Puntigam je hteo Sarajevski atentat da iskoristi i jednim udarcem kompromituje zvaničnu Srbiju i masone, ali Hitler ide još dalje pa tome pridružuje još i Jevreje, pa tako Gavrilo ispade ne samo mason već i Jevrejin! Nemačkoj više nije bila potrebna teza o odgovornosti Kraljevine Srbije za atentat i Prvi svetski rat, ali je tim više bila potrebna teza o krivici slobodnih zidara i Jevreja – zabeležio je Cvetko Popović, jedan od preživelih „mladobosanaca“ Pošto svako vreme ima svoju viziju đavola, Gavrilo Princip iz Obljaja kod Grahova je od nacističkog „Jevrejina Gabrijela“ postao „crni Arapin“ u našim danima. Da li je reč o pripremi baklje za neku novu lomaču ukrštenih interesa, kako bi to rekao Pfefer. Lažna srpska arhiva Prljava igra revizije činjenica o Velikom ratu počela je još tokom Sarajevskog procesa, na kome se formalno sudilo atentatorima i pomagačima, a presuđivalo Beogradu. Kao dokaz priložena je i gomila dokumentacije koju je navodno zaplenila austrougarska vojska u spaljenoj varošici Loznici. Rudolf Cistler, jedini advokat odbrane koji je časno obavljao svoj posao, oborio je verodostojnost kompromitujuće srpske arhive. - Kao najjači argument optužnice vadi se iz lozničkog spisa prepiska srpskog inspektora s komandantom Drinske divizije, u kojoj se kaže da se velikosrpska propaganda razvila u BiH i da se vrlo vešto maskira u različitim humanitarnim društvima u različitim institucijama. Nema pouzdanog dokaza da je ovaj dokument autentičan. Možda je, ad hok, prema potrebi, isfabrikovana u Loznici – posumnjao je Cistler, posle čega su mu i tužilac i sudija zapretili. Zbog raskrinkavanja prevare s hrpom prepiski koje je pisala ista ruka i tvrdnje da optuženi ne mogu da budu veleizdajnici jer je austrougarska okupacija BiH nelegalna i Cistler je osuđen na progonstvo. NIJE BIO NAJAMNIK

Za razliku od istoričarke Margaret Mekmilan, istražni sudija Leo Pfefer nije video Principa kao manijakalnog ubicu koga je Srbija poslala da ubije Franca Ferdinanda. – Saslušavajući Principa imao sam dosta prilike da upoznam u tančine njegov karakter. On je na prvi pogled izgledao skroman i povučen čovek, ali je bio ponosan i odlučan fanatik svog političkog uverenja i svojih političkih ideala. Takvog Principa niko ne bi mogao nagovoriti ili najmiti da izvede atentat – posvedočio je Pfefer.

Članovi Fonda za humanitarno pravo o odnosima Jevreja i Srba

Istina protiv lažne uzbune Dva naroda imaju mnogo sličnosti i mnogo poštovanja i saosećanja Ako antisemitizam podrazumeva negativan odnos prema nekom narodu, Srbi nikada nisu bili antisemiti. Od oko 110 miliona pripadnika semitskog naroda, Jevreji čine samo pet odsto Semita, a kao što se zna, Srbi nisu ni protiv arapskog naroda koji je semitskog porekla i koji čini većinu. Srbi, ni kao narod ni kao pojedinci, nikada nisu odlučivali o sudbini jevrejskog naroda. Međutim, da li se to može reći za: ...Džefrija Saksa, Vorena Zimermana, Đerda Šoroša, Džejmsa Bejkera, Lorensa Iglbergera, Robera Badentera, Roja Gatmana, Ričarda Goldstouna, Mortona Abramovica, Henrija Kisindžera, Zbignjeva Bžežinskog, Pitera Galbrajta, Žaka Klajna, Vorena Kristofera, Semjuela Bergera, Andreja Kozireva, Entonija Lejka, Vilijama Koena, Medlin Olbrajt, Džejmsa Rubina, Ričarda Holbruka, Kristofera Hila, Veslija Klarka, Bernara Kušnera, Dejvida Hantera, Karlu del Ponte....? Da li nabrojana i druga izostavljena lica imaju jevrejsko poreklo nije nam poznato, ali to nikako ne može biti razlog da se za naše satanizovanje optužuju Jevreji kao narod. Da bi se razjasnio odnos Srba i Jevreja, možda bi trebalo da se prisetimo izjava uticajnih predstavnika jevrejskog naroda: "Slušajte, to je činjenica da su Srbi i Srbija bili satanizovani, da su ih mediji na Zapadu prikazivali kao čudovišta. Međutim, ja mislim da nije tako, da lažu", kaže vrhovni rabin Jevrejske zajednice SRJ gospodin Cadik Danon (N. TELEGRAF, 7.5.1997). "Srbi su puno puta spasili Jevreje, Hrvati nisu, ja to znam. Mi smo uvek imali simpatije prema Srbima", kaze Eli Vizel (POLITIKA, 22. 5. 1997). U svetskom izveštaju o antisemitizmu za 1993. Institut za jevrejska pitanja u Londonu, navodi: "Uništenje srpskih Jevreja organizovali su i izvršili isključivo Nemci." Ovo ponavlja i predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije David Albahari: "Obavezni smo da izjavimo da svi raspoloživi istorijski dokumenti dokazuju da su stvarni organizatori svih mera protiv Jevreja u Srbiji bile nemačke okupacione vlasti." (NOVOSTI, 20.5.1994) Na području sadašnje Srbije živelo je 33.580 Jevreja, a završetak rata u Srbiji dočekalo ih oko 4.792. Govoreći o stradanju Jevreja, gospodin Aca Singer, predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, navodi da su stradali od "nemačkih nacista, uključujući Vermaht, zatim hrvatskih ustaša i mađarskih honveda i njilaša". Pomenimo samo da su, u vreme stradanja

Jevreja, stradali i Srbi. U to vreme Srbija je bila okupirana, a vlast u Zemunu, posebno na Starom sajmištu, gde su vršena streljanja, držala je od 10. aprila 1941. NDH Ante Pavelića. "U Izraelu postoji toplo i prijateljsko osećanje prema Srbima, koji su jedan od retkih evropskih naroda prema kojima se takva osećanja gaje u jevrejskoj državi", rekao je ambasador Izraela u SRJ David Sason (POLITIKA, 4.4.1997). Rabin Cadik Danon, koji je u Jugoslaviji nekoliko decenija službovao kao vrhovni rabin, tokom bombardovanja Srba, 3. aprila 1999. uputio je apel: "Apelujem na sve jevrejske organizacije i Jevreje širom sveta da svako, koliko je u njegovoj moći, doprinese da prestane teška grmljavina razornih NATO bombi i medijskih laži koja se obrušila na Srbe. Danas, kad se treći put u ovom veku Srbi nalaze na udaru svetskih moćnika, nemam pravo da ostanem nem pred nesrećom koja je zadesila nedužne Srbe i sve građane Jugoslavije samo zato što su nepokolebljivi u svom ubeđenju da niko nema pravo da gospodari onim što je njihovo, a pogotovo da im oduzme vekovnu svetinju - Kosovo, za koje sam više puta isticao da predstavlja njihov Jerusalim." (POLITIKA, NOVOSTI, POLITIKA EKSPRES 4. 4. 1999) Prilikom posete delegacije Svetskog jevrejskog kongresa Beogradu (3. 9. 1998) generalni sekretar dr Izrael Zinger istakao je da Jevreji na Srbe gledaju kao na najbližeg prijatelja. Predstavnici Svetskog jevrejskog kongresa došli su u Beograd, kako je to istakao Aris Livne "da odužimo izvestan dug prema srpskom narodu koji volimo i cenimo" (POLITIKA, 4. 9.1998). "Srbi su danas novi izgnani žrtveni Izrailj... Naša je sveta dužnost pred Bogom Svevišnjim i pred Srbima da budemo uz njih, da ne učestvujemo u pogromaškoj hajci, koja lažima neviđenog medijsko-informativnog zavođenja satanizuje ovaj najbratoljubiviji, najzagrljajniji narod kakav, nažalost, u zapadnom hrišćanstvu više ne postoji. Ustajući u lažnom svedočenju protiv Srba, i to predvodnički, zapadna jevrejska dijaspora skrnavi naše svete žrtve genocida kroz vekove. Zaustavite Jevreje zapadne dijaspore! Prekinite saučesništvo u pogromu protiv Srba, jer time učestvujete u pogromu protiv nas samih i pripremate nove pogrome protiv nas", navodi, u pismu francuskom rabinu dopisni član SANU, kompozitor Enriko Josif (ARGUMENT, 26. 4.1994). To je deo razloga zbog kojih smo ubeđeni da je srbomržnja i osuda pravoslavnih Srba za antisemitizam, posebno u proteklih deset godina, neosnovana i može imati štetne i pogubne posledice po viševekovne tolerantne odnose Srba i Jevreja u Srbiji. Ostajemo u iskrenom uverenju da će duh tolerancije i razumevanja nadvisiti planirane lažne uzbune. FOND ZA RAZVOJ DEMOKRATIJE, BEOGRAD

Руси обелодањују истину о пореклу Срба У сарадњи са нашом великом патриоткињом, Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујем овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова, који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града

Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у малој Азију, у данашњој Турској. Положај данашњег Ксантоса можете погледати на овој мапи». Е, сад, ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји”, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Локацију Карпата на мапи Европе можете погледати овде». Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Тај део можете скинути и прочитати, а можете га прочитати и са овог линка». Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче “историје”, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата”. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна. Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне “историје” и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тада, они по званичној “историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере. Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична “историја” дебело лаже, по њој “цап-царап”… и народ се преселио, масовно, као кад пређеш улицу, јер напросто не објашњава ништа више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће уопште теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII веку после нове ере, неке иоле напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио, јер у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења. Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста, додао сам видео

прилог где наш историчар и палеолингвиста Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица. Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево. В. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију. О српском камену из Сирбина са законима из VIII века „У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.

Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке (7) (http://dzonson.wordpress.com/) „Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.

Поглед на споменик са западне стране (северна је лево) (http://dzonson.wordpress.com/) „Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.

Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево) (http://dzonson.wordpress.com/) „Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

Слика 5. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна (http://dzonson.wordpress.com/) „Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“

Део натписа на обелиску из Сирбина (http://dzonson.wordpress.com/) Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста. Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом? Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“ Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу. Град који се сада зове Ксантос. Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте: 

уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,



високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.

Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из V века пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“. Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника.

Моје читање натписа на основици обелиска са југа (http://dzonson.wordpress.com/) Моје читање натписа. Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.

Моје читање натписа на основици обелиска са запада (http://dzonson.wordpress.com/) Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис – РОД. На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи. Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес. Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли

постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику. Закључак. Број светих каменова које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења. Литература ДЕР: Деретић Јован С. Србски Законик из VIII века п.н.е. 18. новембра 2010. године. Сајт http://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php 1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805. 2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805. 3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805. 4 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm 5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“, collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2 6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989. 7 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm 8 „CatenaMundi– Српска хроника на светским веригама (зборник)“, уредио Предраг Р. Драгић – Кијук, Том II, с. 901-911, Ибарске новости – Краљево и Матица Срба и исељеника Србије – Београд, 1992. 9 http://en.wikipedia.org/wiki/Lycia 10 http://www.flickr.com/photos/profilacktisch/1744875911/sizes/l/in/photostream/ 11 http://www.flickr.com/photos/sueandmartin/409040273/sizes/l/in/photostream/ 12 http://www.flickr.com/photos/andreamichael/812268434/sizes/l/in/photostream/ 13 „Обелиск из Ксантоса: Законик правних, обичајних и моралних начела Срба пре 2600 – 2800 година), Ликија (Мала Азија), превео Светислав С. Билбија“, приредио Радомир Д. Ђорђевић, Сербона, Ниш, 2003. 14 Тreuber O. Geschichte der Lykier, 1887 15 Houvink ter Cate Ph.H.J. Тhe Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.

Као што рекох у мом предговору, сада ћете погледати полусатну емисију о Етрурцима, о етрурском писму и Светиславу Билбији који је једини у свету дешифровао етрурско писмо, користећи србску ћирилицу… Српско-српски речник: Етрурци, етрурско писмо… Аутор ове емисије са телевизије “АРТ” о Српско-Српском речнику је историчар Радован Дамјановић, који преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Емисија је на Ју Тјубу већ постављана, али из 2 дела, ја сам те делове скинуо са овог Ју Тјуб профила: http://www.youtube.com/watch? feature=player_embedded&v=ZSqvFMunKS0 и спојио у један документарац, ради континуитета у праћењу. Емисија је приказана 2002. на ТВ “АРТ” и као што то обично бива, чим неко почне да чачка и истражује по дубљој србској историјској прошлости, наши добро “васпитани и издресирани ђаци” бечко-германске и ватиканске “историјске” школе, одмах то забране, тако да је емисија Радована Дамјановића укинута. Ево шта сам аутор каже о емисији… Радован Дамјановић, историчар и палеолингвист: “Ова епизода из серије Српско-Српски речник говори о Етрурцима и тајни њиховог језика и писма. Отац Војислав Билбија говори о свом стрицу Светиславу који је први прочитао и растумачио етрурске натписе и то преко српске ћирилице. После више од пола века његов рад још увек није коментарисан од такозване “стручне” јавности”. У једном моменту Радован Дамјановић упита протојереја Војислава: “А реците нам, како је гласило оно етрурско правило читања”? Војислав Билбија: “то је изгледало стрицу, то је врло згодно, ставио је, то је печат један који је преведен, не знам гдје је нађен, у сваком случају као баш права научна фантастика, ћирилице српске, јер, он је ставио на насловну страну књиге. То је округли печат, који кад се чита обрнуто, чита се з десна на лијево, пише јасно, чак и ми можемо то да, без ћирилице, значи пише на етрурском: Шти Шта Што Ште Јасно, овај.. читај како је написано. Значи Вук Караџић од пре господа Христа…”

На крају бих додао оно што је и сам историчар Дамјановић истако, сами Расењани су себе звали “Расени” , не “Етрурци”, и по логици стварти други народи их тако требају и називати званично, док су римљани расењане звали “Етрурци”, што је апсурд, а тако се расењани по тој латинској историјској школи и помињу у званичној “историји”, не како што они сами себе називају, Расени, већ како им други надену име, а ти исти историописци, себе нон-стоп у историјским списима зову исто, истим именима, само “римљани”, немају друга имена. Једноставно речено, тако је то када се жели замаскирати историја неком народу, да се не уђе у траг његовог порекла и постојања, називај их у списима стотином различитих имена и створићеш маглу, али донекле, јер језик и писмо не можеш никад одузети неком народу! ЈЕЗИК-БИЋЕ и његово писмо, сигуран је и истинити траг о његовом постојању, о постојању Срба! По мом мишљењу, ми Срби, Руси и сви остали слични народи, који цене само историјску истину, доказиву неприкосновену истину, требамо озваничити своју сопствену историјску школу базирану на свим могућим релевантним и веродостојним историјским документима, списима, подацима, археолошким налазима, а пре свега по пруочавању својих језика. Не треба се уопште обазирати на ту фабриковану “бечкогерманско-ватиканску “историјску” школу, али не треба ни бежати од научног полемисања и сучељавања са њом, ако они то желе. Напротив, то им треба и понудити: документовано, аргументовано, научно, методолошки исправно, будући да историске чињенице и подаци говоре сами за себе. Ако они то одбију, игноришући лако доказиве и видљиве историске доказе о нечему, о рецимо постојању Срба, Руса итд… тврдећи игнорантски да су они “неприкосновени тумачи историје”, не треба се заиста обазирати на то, држимо се ми историјски ДОКАЗИВИХ чињеница, на научном нивоу, и права историјска истина ће кад тад заузети примат на светској позорници народа. А до тада, битно је да је ми знамо, обзнањујемо и поштујемо, због нас самих, да не би примат у нашим умовима и психама заузела разарајуће погубна лаж..! Нашо сам још једну интересантну емисију где је гостовао историчар Радован Дамјановић, ради се о емисији Мирјане Бобић – Мојсиловић: “Погоди ко долази на вечеру – Радован Дамјановић“. da me neko ne shvati pogresno,Srbin sam,znam da je mnogo sta od napisanog tacno,ali..nazalost,Rusi su naziv dobili po nordijskim vladarima koji su ujedinili Rusiju..tako bar kazu oni i njihovi istoricari..pre toga su se zvali jednostavno sloveni,jer je bilo mnogo plemena..inace,po ruskoj istoriografiji,a ne verujem da oni ne vode racuna o svojoj kao mi o nasoj,hrvati su im mnogo blizi genetski,istorijski,kako god, nego mi..nazalost… Po antropološkoj analizi, imaš pravo. Naime, Y hromozom nalazimo samo kod muškaraca. Haplogrupa je određeni deo hromozoma koji se jako retko značajnije menja, tek nekih 8.00010.000 godina. Postoje i haplotipovi koji su stariji i od 40.000 godina. Prenose se sa oca na sina i stoga muškarci mogu (ako im je poznato koju haplogrupu poseduju) da zaključe kada i odakle je njihov pra-pra-pra… deda stigao u Evropu. Haplogrupe koriste genetičari kao mogućnost istraživanja i pojašnjavanja seoba naroda, kao i koliko i gde su se doseljenici

zadržavali u određenim područjima. Svako slovo označava drugo poreklo. Što znači da naprimer E3b ima drugačije poreklo (i s time drugo vremensko razdoblje dolaska u Evropu) od recimo I1b ili R1a. Ista slova imaju isto poreklo u genetičkom stablu. Dakle, u ovom slučaju, R1a i R1b su se odvojili od R1 (putem mutacije i genetičke izolacije). Isti slučaj je sa E3 haplotipovima (npr. E3b*, E3b1, E3b2 itd.). Ako pogledaš hapl-grupe balkanskih naroda, one su sledeće… J (J2e*, J2e1, J2*, J2f1) predstavlja anatolijsko poreklo koje je naverovatnije sa Osmanlijama došlo u Evropu. Ovi hapltipovi su prisutni kod Hrvata 1,9%, Bosanaca 0%, Hercegovaca 1,4%, Srba 8,0%, Šiptara 16,7%, Makedonaca 12,6%, Makedonskih Roma 1,8%. Pazi, sad kod E (E3b*, E3b1 +, E3b1-, E3b2+, E3b3+) nije sigurno/uvrđeno/kako god da li je rimskog, grčkog ili ilirskog porekla (obuhvata sredozemno područje uglavnom), prisutnost im je kod Hrvata 5,6%, Bosanaca 10,14%, Hercegovaca 8,9%, Srba 21,25%, Šiptara 47,4%, Makedonaca 24,06%, Makedonskih Roma 29,82 K haplogrupa je naprimer hunsko-turskog porekla, a korenom je iz Mongolije. K* grupa je pristuna Hrvata 0,9%, Bosanaca 0%, Hercegovaca 2,84%, Srba 7,08%, Šiptara 0%, Makedonaca 1,27%, Makedonskih Roma 0%. R i R1a predstavljaju slovensko poreklo. Srodno je konkretno baš sa Rusima, Ukrajincima i Balticima, a R1a je prisutna kod Hrvata 34,30%, Bosanaca 24,60%, Hercegovaca 12,06%, Srba 15,93%, Šiptara 4,4%, Makedonaca 15,19% i Makedonskih Roma 1,70%. Nosioci R1b haplotipa su većinom u zapadnoevropskom delu, sa velikom populacijom u špansko-francuskom području i sa najvećom stopom u Velikoj Britaniji i Irskoj, a prisutan je kod Hrvata 15,70%, Bosanaca 1,40%, Hercegovaca 3,55%, Srba 10,62%, Šiptara 21,10%, Makedonaca 5,06% i Makedonskih Roma 1,75%. „I“ haplotip se ponalazi generalno samo u Evropi, pa se stoga smatra da je ovde i nastao kod prvih Evropljana između dva ledena doba pre oko 20.000-25.000 godina. Ima nekoliko pod-tipova, a najaktviniji su I1a i I1b*. :) Maksimum je u Skandinaviji i Islandu. Ovaj tipus se naziva i „Wiking Marker“ (izuglaj). Maksimum I1b* je u Bosni i Hercegovini kao i u zemljama s kojima se graniči, pri čemu se sa udaljenošću od BiH procenat smanjuje (npr. u Hrvatskoj pri granici ka Sloveniji iznosi samo 2%). :) Nižu vrstu nalazimo i u Sardiniji. E sad, trenutno se ovo otkriće ne može pojasniti jer se do pre četiri godine smatralo da van područja Skandinavije (Vikinzi) nema potomaka praevropljana. Stoga je nemoguće kategorisati ih u grupu bilo kog istorijskog naroda. Paleonska-genetika će najverovatnije u budućnosti to malo bolje rasvetliti. Populacije I* + I1a + I1b* + I1c sadrže Hrvati 37,0%, Bosanci 53,65%, Hercegovci 70,91%, Srbi 36,28%, Kosovski Albanci 7,96%, Makedonci 34,17% i Makedonski Romi 5,26%. „H“ haplotip je nastao u Indiji i najverovatnije je sa Sintima i Romima stigao na Balkan, odnosno Evropu. H1 nije prisutan kod Hrvata (0%), ni kod Bosanaca, niti Hercegovaca, kod nas je prisutan 0,9%, kod Kosovskih Albanaca takođe nije nao ni kod Makedonaca. Kod Makedonskih Roma je vrlo prisutan i to čak 59,6% Da ne smaram dalje, genetički gledano, samo 34,3% Hrvata su slovenskog porekla (prateći haplotip R1a), samo 25% Bosanaca i 12% Hercegovaca su slovenskog porekla, a samo 15,93% Srba su slovenskog porekla. Anatolijsko poreklo ima 1,4% Hercegovaca, 1,9% Hrvata i 8,0% Srba Hunsko-tursko poreklo ima 7,08% Srba (prateći haplotip K), 2,84 Hercegovaca i 0,90% Hrvata. U BiH nalazimo još šest različitih haplotipova, u Hercegovini 11, u Hrvatskoj 12, a u Srbiji čak 13. U Hrvatskoj i u Srbiji ne dominira nijedan haplotip i stoga je makar s biološke strane pogrešno kada se pozivamo na „čistokrvno“ poreklo bilo kog balkanskog naroda. Samo Bosanci i Hercegovci imaju jedan dominirajući haplotip. Sad, to je malo čudno s obzirom da su se oni smatrali najviše „izmešanim“ s drugim narodima. Izuzetak su i Romi i Sinti. Međutim, oni su dosta „mladi“ kao Evropljani (tek nekih 800-1000 godina)… :) Људи, у случају календара српског, и тога да је сада 7000 и нека година није скроз тачно. До те цифре се дошло зато што су Грци преписивачи Библије из непознатих разлога додавали по 100 година на првих 15 патријараха од почетка света. И по томе

смо ми бројили године. Тако да је уместо око 6000 година од када је свет створен испало да је сада 7000 и нека. Не можемо ми да будемо старији народ од 4000 година а камоли да имамо календар стар 7000 , јер је потоп био пре око 4300 година, па ако узмемо потребан број година за формирање народа долазимо до негде највише 2000-2100 година пре нове ере. Могуће је ово и те како. Баш сам синоћ читао колико је невероватно урадити нешто попут сеобе. Др Зоран Виторовић: Када се о овој теми – порекла – поведе расправа увек се сетим само неколико чињеница: 1. Др Олга – Луковић Пјановић није случајно изабрана за једног од најеминентнијих стручњака у Француској. Разлог – докторска дисертација (Порекло Срба) …Докторску дисертацију нико од релевантних (признатих) стручњака из света није никада демонатовао или оспорио. Сваки даљи коментар је …сувишан! 2. О другим написима, и истраживањима : Довољно их има да се одређене тезе могу разумети и прихватити – као исправне не-тезе већ историјски доказиве чињенице! (Уосталом италијански, грчки и турски историчари потврђују да је и Александар Македонски користио списе и мапе старих српских војковођа који су давно пре њега у 3 наврата у освајачким походима стизали до Индије…). 3. Дефитнивно је потврђено постојање тзв „Бечко – Берлинске историјске школе“ …О томе говоре управо поборници/следбеници -историчари Немци и Аустријанци – ових школа. 4. Међутим – постоје и они други припадници тих истих Народа који још увек не одустају од историјских истина и чињеница. Тако је почетком 90 година двадесетог века у бечком дневнику „Стандард“ из пера читалаца објављен текст о пореклу назива Аустрија ( Österreich)- укратко термин потиче од речи ОШТАРВРХ..ОШТЕРИИХИ..а током година је у писаној форми намерно то све преметнуто да подсећа на „Reich“ или Царство…А како рекоше ови аустријски историчари „термин потиче од Словена и значи ‘високи, оштри врхови планина’“… У том смислу је и назив „Беч“ (од мађарског ) а немачком је WIEN … Сам термин ВИЕН је од речи ВИНО (WEIN)…Давно се тај град водио од именом ВИНОБОНА или регија вина ! Исто је и са старим термина храдова попут Берлина…Нирнберга…итд…Корен свих старих назива ових градова је РАШАНСКИ или како се то код Лужичких Срба тврди “ Рашани = Срби“ … 5.А о православном попу Арију који је христијанизовао „племена Алпских народа“ не треба превише трошити речи ни простор. Довољно је речи да од тог радикалног учења хришћанства и потиче термин АРИЈЕВЦИ ! 6. Миграције народа и пелемена – биле и биће их ! А данашњи Сораби или Рашани јесу се мешали (као и многи други народи) … али у основи су задржали своје доминанте особине. Да није тако НЕ БИ НИ БИЛО ПОДЕЛА КОЈЕ ТРАЈУ И ДАНАС… А где је томе крај ? Па, видећемо за 15 година… Када нам „Никну“ као нације „Шумадинци“, „Војвођани“, „Чарапани“, „Сорабски пингивини“..и сл. „локал патриотски орјентисани новцо-усисивачи неотпорни на алавост и бахатост“.. Историја јесте учитељица – ако има ко да је чује. Међутим, без сагледавања садашње реалне позиције и стања нације и друштва нема нам спаса! Ако смо свесни места и улоге коју можемо имати – бићемо ваљда способнији да се ‘боље позиционирамо’и спасемо још нерођене генерације подела и нестајања пре времена ! Ћирилица и језик Србски: Вук Караџић је упропастио српку ћирилицу, а развој српског језика усмерио у тотално кривоме смеру. Зашто ? Зато да би нас што успешније одбвојио од Русије. Његова реформа ћирилице (тачније сакаћење) је намерно урађена по налогу Беча. Најбољи пример једног од бесмисла вукове реформе јесте ћирилично слово „ј“..тачније слово које је узето из латинице. Зашто је узето ? То се и дан данас не зна йер нико ту тайну йош увек нийе успео да расветли(али можемо да претпоставимо зашто). Колики је бесмисао увођења тог латиничког графема у нашу ћирилицу, па

утолико већи када знамо да већ постоји ћирилично „ј“, а то је „й“ или „ї“. Друге вукове српске ћирилице још некако и могу да разумем (мада ми нису драге), али латинично слово „ј“ у ћирилици не могу да разумем никако. Не могу то здраворазумски да сватим, сем да су ту у игри била нечиста посла.а штоо се тиће српскога језика, баш у време Вука на добром путу да се развије био је Славеносрпски језик базиран на старом црквеном Српскословенском помешаним са народним језиком Срба и са руским примесама..тај језик је био подржаван и од СПЦ и од свих оновремених српских научника и лингвиста, такође је уживао и подршку Русије..не морам ни да помињем колико је Беч био против тог језика. Тај језик би био веома успешан да је успео..зато јер је то био језик који је подржала наша СПЦ у то време духовни и физички вођа српскога народа. Са Славеносрским језиком подржаним и ученим од стране СПЦ успели би да разделимо Србе православце чији би то постао језик од Хрвата (покатоличених Срба) и муслимана (потурица)…и тако би имали тачну физичку линију гграница нашега народа у западним областима, а покатоличавање и турчење би пуно теже могло да се врши…јер онда неби била препрека само конфесија или вера, већ и језик. А језик је најјаче оружје једнога народа. Овај садашњи српски језик колико је наше богатство толико је и проклетство јер га многи издајници српства и православља причају, а реално и као један језик базиран на говору сељака источне Херцеговине опет није довољно богат да би један просечни Србин данас разумео читајући бар 50 % текста старих српских средњевековник текстова „србуља“, чију је већину такође наш „пресветли“ хроми Вук продавао у бесцење бечкој библиотеции језуитима да би себи финансирао да се курва по бећким борделима. Vrlo interesantno. Skoro sam imao priliku da vidim kopiju naslovne strane „Srpskih Novina“ iz 1791.godine i iznenadio se da je sve napisano onim pismom koje mi danas zovemo Ruski jezik. Naslov je izrazito bio vidljiv sa obrnutim R i drugim karakteristicnim zancima. Ovde se ne radi o staroslovenskom (ovo je podvala da se Srbi guraju u nesto drugo kako ne bi bili Srbi, znaci Sloveni, Slaveni, Jugosloveni, Evropljani…) a u sustini radi se samo o SRBIMA i staroSRPSKOM jeziku koji je u stvari bio danasnji RUSKI sto ce reci da Rusi govore SRPSKI jezik a mi SRBI unapredjenu (da tako kazem) i reformisanu cirilicu koj ima jednu jedinu dobru stvar a to je da je postala najsavrsenije pismo na svetu (odlika inteligencije nacije) jer svaki zvuk u govoru ima samo jedan jedini znak. NIKO nema ovo – SRBI imaju najsavrsenije pismo sveta! ZAKON! Pa zasto bi Srbi onda uz sve karakteristike koje imaju kao narod bili na putu jedne istrosene i posrnule, moralno potpuno iskrivljene EVROPSKE UNIJE u kojoj je moralni zakon rastegljiv kao zvakaca guma? ZASTO bre SRBI sa konja na magarca. AVAJ procitaj narode Vladiku Nokolaja, procitaj narode AVU JUSTINA – nedaj svoje i ne uzimaj tudje – opoganices se. SRBIN – to je velicina sama za sebe – to je svetlost ne ugasiva u srcu okrecenog groblja zvanog EVROPSA UNIJA!

КАД СЕ ПЛЕМЕНА ПОМЕШАЈУ Просечан Србин је 30 одсто словенског порекла, 21 одсто илирског, 18 одсто тевтонског, 14 келтског, девет одсто феничанског, али и да шест одсто порекла вуче од хеленских народа. У Србе је уграђено и око два одсто викиншке крви Швајцарски институт за генетику Игенеа могао би задати приличан ударац свима онима који су се, колико до јуче, клели у чистоту нација којима припадају, или, пак, додатно распалити страсти у људи, који су, позивајући се на хиљаде година историје, прионули на грађевинске радове у жељи да генерацијама које долазе у аманет оставе здања која су

преци, заузети историјским превирањима, некако заборавили да изграде. Или су их можда и сазидали, па су их, у вековима који су протекли, порушили суседни народи, који се, такође, позивају на романсиране историје, а које тумаче једнако романтично, или пак у складу са тренутним политичким приликама, расположени историчари. Швајцарци, који су се у истраживању користили камионом стручне литературе и тестовима у чију се скоро стопроцентну сигурност куну, тврде да немају на најмању жељу да се, на било који начин, баве политиком, већ су, ето, покушали да порекло садашњих балканских, али и осталих европских народа подведу под научни контекст И, макар угрубо, одреде им порекло. Уз ограду да је генетски профил неких древних, староседелачких племена немогуће издвојити, иако је њихово постојање научно чврсто доказано. На Балкану истраживање порекла није се показало великим проблемом, те су швајцарски стручњаци, уз анализу материјала са терена и омањег камиона стручне литературе, дошли до закључка да је просечан Србин, рецимо, 30 одсто словенског порекла, 21 одсто илирског, 18 одсто тевтонског, 14 келтског, девет одсто феничанског, али и да шест одсто порекла вуче од хеленских народа. Узгред, у Србе је, пучки речено, уграђено и око два одсто викиншке крви. С обзиром на то да је истраживање почело у време док су Срби и Црногорци чинили заједничку државу, заједнички је испитивано и њихово порекло, а у генетски профил је укључено и становништво Косова. “На свакој особи, појединачно, лежи одлука жели ли да сазна више о својим прецима. Расне теорије националсоцијализма и прогон различитих група током историје претворили су порекло и наслеђе у тешка питања. Може се стећи утисак да оваква истраживања воде неминовно изолацији одређених група. Могуће је, пак, да ће резултат бити управо супротан”, рекла је за НИН извршна директорка Игенеа Имна Пазос. “Анализирали смо генетска племена, а не политичка или историјска племена, која се генетски могу разликовати. Изузетно је важно направити разлику између генетике, историје или антропологије. Све те научне гране могу имати узајамне користи, али се генетиком не могу потврдити све теорије. Бројке до којих смо дошли представљају просек свих студија упоређен за узорцима које смо прикупили”, објаснила је Имна Пазос. Према њеним речима, припадници исте хаплогрупе нипошто нису живели у потпуној изолацији, већ су се мешали са осталим групама и изродили бројне потомке. Управо због тога, не искључује се да особе исте крвне линије, генетски, припадају различитим хаплогрупама. Хаплогрупа, суштински, идентификује корене које вучемо из древних времена. Даљом анализом резултата швајцарских генетичара, тако, може се доћи до закључка да су Албанци, без Косова, чији се квазиисторичари деценијама расипају разноликим доказима чистоте свог илирског порекла, у једнакој мери Илири, колико су и становници Србије Словени. Осим трећине илирског, њихов профил носи петину словенског, 18 одсто трачанског, 15 феничанског, 14 одсто хеленског и, како се чини, незаобилазних два одсто викиншког порекла. Или, како би циници протумачили, расправа о древном праву на битисање могла би се водити не између Срба и Албанаца, него између њихових најбољих трећина. Или тек нешто мало мање од тога. Суштински, резултат истраживања Игенее не представља “генетски код” народа већ генетски профил, с тим да је за неке народе, попут Јевреја, рецимо, лакше доћи до резултата јер се истраживања обављају са материјалом добијеним од живих људи, за разлику од читаве масе древних племена, попут рецимо Илира, за које се анализирају археолошки налази, попут зуба или костију. Код келтских или германских племена, резултат је могуће добити комбинацијом обе методе, при чему је та два профила, из низа разлога, дуго било немогуће научно раздвојити, све док није начињен профил

Келта на основу материјала добијеног од људи галског порекла, па је, у каснијем развоју истраживања, сав преостали и унеколико различит материјал, једноставно постављен на полицу која припада Германима, односно Тевтонцима. Древне народе, према дефиницији коју је користила Игенеа, представља група дефинисана не само посебним језиком, културом и историјом, већ и ДНК профилом, попут Келта, Германа, Илира, Словена, Викинга, Арапа, Бербера, Персијанаца, Хуна, Вандала, угрофинских народа. Нешто северније од Срба и Албанаца, међу Словенцима, на које се, историјски, гледа као на словенски народ, “генетски профил” напросто је пун тевтонских трагова, чији су преци у садашњим држављанима Европске уније оставили око 35 одсто генетског материјала, односно петнаестак одсто више него Илири и Словени. Феничани су допринели са 17, а Јевреји и, на опште изненађење, Вандали са пет, односно три одсто материјала. Како је објаснила Ирна Пазос, ДНК генеалошки тестови показују хаплогрупу, односно древна премена којима су преци припадали и, суштински, регионе из којих су, пре четрдесетак или више, генерација дошли. Анализе за народе начињене су као предложак за комерцијални део читавог пројекта, који омогућава да се за пар стотина евра реконструише порекло са очеве и мајчине стране, све негде до 10. или 11. века. Довољно. Игенеа је, током истраживања, користила неких 400 научних радова, објављиваних у водећим светским специјализованим часописима, али су коначни резултати засновани углавном на налазима неких 250, јер је код преосталих узорак био превише мали да би се могао узети као релевантан, или су, пак, методи били упитне вредности. “Важно је да се разјасни да се овде не ради о генима, на пример словенском гену, већ о профилима. Постоје одређене вредности које су чешће код неких народа него код племена. Те разлике нам омогућавају да генетски разликујемо племена”, рекла је Пазосова. Стручњаци Игенее себе сматрају водећом европском компанијом на пољу ДНК генеалогије, при чему се срж истраживања ове компаније заснива на анализама порекла европских народа, уз поређење са историјским, антрополошким и археолошким изворима и најновијим сазнањима из генетике. Суштина истраживања је покушај да се дође до спознаје који су све древни народи оставили траг у Европи и чије корене данашњи Европљани носе. Резултатима операције „вађења корења“, како се чини, најзадовољнији могли би бити новопробуђени потомци Александра Македонског. Чију је машту, последњих месеци, распалила владајућа ВМРО-ДПНМЕ градњом читаве серије реплика античких грађевина, смишљених делимично да би се узрујали суседи Грци, али и разводнила пробугарашка реторика, која је, претходно, одликовала идентитет те странке. Дакле, двадесет и кусур метара високи Александар на опаком Букефалу се у центру Скопља не гради без благе везе, како су скептици спочитавали премијеру Николи Грујевском, већ из очигледних научних побуда, пошто венама становника те државе тече 30 одсто крви античких Македонаца, за којима следе Тевтонци са 20, Хелени и Словени са по 15, те Хуни и Феничани са по пет одсто доприноса. Осим древних Македонаца, остали неће добити споменике, пре свега, како се чини, јер би, зарад славе Тевтонаца, било претерано компликовано градити реплику чувеног замка Малборк или реконструкцију битке код Чудског језера, коју су Тевтонци ионако изгубили. А, узгред, није реч о славном реду јерусалимских витезова, него називу под који се подводе, генерално, сва германска племена. У слоган “Сви смо ми Александар Македонски”, додуше мање него њихови северни суседи, уклапају се и Грци, који пет одсто генетског профила дугују потомцима славног

освајача. У њима преовладава хеленско порекло, 35 одсто, феничански и словенски корени заступљени су са по 20 одсто, док су Тевтонци и Илири на равне части поделили преосталу петину утицаја. “Истовремено, хаплогрупе нам показују на који су начин одређене групе мигрирале по планети, а њима се може дефинисати и становништво одређених географских региона. Хаплогупе су, суштински, групе хаплотипова, који се идентификују специфичним позицијама хромозома. У генетици ипсилон хромозом се користи како би се истражиле хаплогрупе са очеве стране, и митокондријал ДНК како би се исто учинило и са мајчине страна”, објаснила је Имна Пазос. На основу тестова може се одредити да ли особа припада одређеној групи предака, или хаплогрупи. Да не буде забуне, хаплогупе не играју обавезно важну улогу са генеалошког становишта, али су потенцијално интересантне са антрополошког становишта. Оваквим анализама могу се пратити гранања хаплогрупа или подгрупа још од нашег афричког порекла и открити занимљиве ствари о миграцијама наших давних предака. Игенеа тврди да њихови, комбиновани, методи анализе дају резултате којима се може веровати у 99 одсто случајева. То нимало неће развеселити следбенике „повијесне збиљности“, каквом је, показујући ћуп на којем су исцртана шаховска поља, својевремено, махао покојни Фрањо Туђман доказујући како Хрвати, за разлику од до тада општеприхваћеног схватања нису дошли на Балкан из Панонске низије, већ директно из древног Ирана. Е, па како су утврдили стручњаци из Швајцарске, нису, јер чак 34 одсто генетског профила дугују Илирима, 20 Словенима, 18 Келтима, 12 Тевтонцима, те по осам Феничанима и Хеленима. Од Персијанаца, нажалост, ни трага ни гласа. Само ћуп. Једнако лоше прошла је и прича о Мујином млађем брату Кеопсу, који је, у нетом откривеној мистерији, грађевинске мајсторије савладао у околини Високог, па се, вазда немирног духа, преселио у Египат и саградио чувену пирамиду. Босанци, који за потребе истраживања нису били подељени на Бошњаке, Србе и Хрвате, већ су тестирани, народски речено, џумле, највећим делом, односно око 40 одсто потичу од Илира, 20 одсто њиховог профила носи тевтонске карактеристике, док су Келти и Словени заступљени једнако, са по 15 одсто генетског материјала. Ту су, наравно, и већ незаобилазни Трачани и Хуни са четири, односно шест одсто. Игенеа овакве налазе описује као мост између историјских истраживања и генетике и покушава да предности обе гране искористи на интердисциплинаран начин, како би се дошло до нових сазнања о пореклу. Суштински, комбинација две дисциплине омогућава да се теорије историчара провере генетским истраживањима. Истовремено, на овај начин могуће је средити хаплогрупе првих етничких група из древних времена, чак иако се термин етничке групе не односи на скуп културних достигнућа, идентитета, региона у коме живе, и историје. На тај начин, истраживањем се одређује пре сродност међу припадницима те групе него етничка припадност. Становници Бугарске, тако, чије се порекло уопштено тумачи као словенско, свега један одсто мање од половине генетског профила дугују Трачанима, по 15 одсто Словенима и Хеленима, античким Македонцима 11 и Феничанима осам одсто. Слично изненађење представљају и Мађари, који су током школовања генерација и генерација представљани као угрофински народ, у ствари генетски профил највећим делом дугују Словенима, па тек онда Тевтонцима, Јеврејима и Феничанима. Најшароликију мешавину народа, према истраживањима Игенее, представљају становници Турске чији генетски профил чини чак девет народа, односно Турци, Феничани, Бербери, Хелени, Тевтонци, Словени, Арапи, Илири Јевреји. Руси су најсловенскији народ, док становништво Немачке, због чије су чистоте падали милиони глава, највећим делом чине Келти, 45 одсто, Тевтонци 25, Словени 20 и Јевреји 10

одсто. „Наша усредсређеност на порекло европских народа је тим узбудљивија, јер Стари свет обилује историјским богатствима која премашују било који други део света, а технике којима располажемо откривају колико су међусобно повезани различити становници Европе... и у којој мери важећа правоверност о пореклу нација мора бити промењена”, закључила је директорка швајцарског института. Раде Мароевић NAJSTARIJI POMENI SRBA NA ANTIČKIM KARTAMA Malo koja tema iz istorijske nauke je tako drastično podelila naučne krugove kao što je to slučaj sa najstarijom istorijom Srba. Dok su jedni istrajavali u odbrani svojih zvanja braneći zvanični stav SANU da su Srbi ogranak ju�noslovenske skupine koja je u periodu između 6.- 7. stoleća došla na Balkan iz područja Kavkaza, drugi su iznosili nova saznanja uglavnom dokazujući da su Srbi mnogo stariji od navedenog perioda što je znalo da poprimi oblike parodije. Usled nedovoljne ili slabe argumentacije svojih stavova , pa i preslobodnih izjava , nastala je šala Amebe pa Srbi. Naravno, ni ova tvrdnja nije tačna; ona je najubojitije oru�je protivnika priče o najstarijoj istoriji Srba. Šta su činjenice, na kojima se bazira svako naučno istra�ivanje ? Činjenice, u vidu istorijskih izvora, potvrđuju da su Anti, Veneti, Sklavini, Tribali, Dalmati , Dačani, Skiti ...i mnogi drugi bili različiti nazivi za Srbe. Svim ovim imenima još vizantijski pisci nazivaju vladare iz doba dinastije Nemanjića pa tu nema nikakvih nejasnoća. Postavlja se opravdano pitanje – jesu li oni pogrešili ili su, na osnovu starijih dokumenata, ispravno činili nazivajući Srbe različitim imenima ?

KADA MAPE PROGOVORE Ukoliko uzmemo u obzir da su najprecizniji pokazatelji boravka nekog naroda na određenom prostoru toponimi karakteristični za jezik dotične jezičke grupacije, u tom smislu mape mo�emo shvatiti kao svojevrstan popis naroda u tada poznatom svetu. Mogućnost greške je , u ovim slučajevima, svedena na veoma mali procenat. Ista mapa nam mo�e potvrditi prisustvo Srba i potpuno odsustvo Albanaca ili Hrvata na određenom prostoru. Mape nam jednostavno pru�aju najbolji uvid u etnički sastav određenih područja i zbog toga im se i najviše veruje. Navešćemo samo neke od potnatijih kartografa iz perioda 1.- 4. vek koji su u svojim radovima ostavili podatke o rasprostiranju Srba širom tada poznatog naseljenog sveta.

KLAUDIJE PTOLOMEJ Aleksandrijski geograf Klaudije Ptolomej donosi prve kartografske prikaze srpskih

naseobina . Stvarajući svoju kartu sveta sredinom 2. stoleća posle Hrista, Ptolomej se u velikoj meri oslanjao na kartografske podatke Marina iz Tira (100. godine posle Hrista) . Ptolomej na svojoj mapi, na teritoriji Balkanskog poluostrva, navodi toponime nesumnjivo srpskog porekla. Tako se nedaleko od današnjeg Siska nalazi Serbinum , na kartama Rimskog carstva nazvan i Servitium. Na ovoj karti Srbi su zabele�eni kao Veneti. Tako se nedaleko od Kupe nalazi naselje Vendum a oko današnjeg Lipljana Vendenis . Šire gledano, Ptolomej imenom nalazi Srbe ( Serboi) u oblasti Kavkaza, a taj podatak potvrđuju i drugi kartografi pre njega (Pomponije Mela i Plinije Stariji ). Ju�no od prostora današnje Srbije i Balkanskog polutotoka , Ptolomej bele�i u Mauretaniji blizu maolazijskog grada Cezareje srpski grad Serbetos - Serbetis . O ovom mestu pisali su Miliš Milojević, Sima Lukin – Lazić i Olga Pjanović koji su došli do zaključka da su Srbi sa ovih prostora severne Afrike prešli na Ibersko, Apeninsko i Balkansko poluostrvo. Nedaleko od ovog grada nalazi se poznato Serbonijsko jezero o kome nam podatke ostavljaju Herodot i Diodor Sicilijski . Opisi ove dvojice pisaca su istovetni – jezero je duguljastog oblika s time što Diodor naglašava da je dubina jezera ''čudnovata''. O njemu Diodor još piše: '' Tako se površina jezera stapa u jedno s terenom koji ga okru�uje i kako više pogledom oka ne mo�e da se razlikuje, cele vojske, čije vodje ovo mesto nisu poznavale, nestale su udaljivši se sa pravog puta''. Za ovo jezero Ptolomej kao da nije znao. Ali , da se vratimo na prostore balkana. Ptolomej bele�i na svojoj karti na obalama jugoistočnog Crnog mora grad Srbicu ( Serrbanissa) s tim što je , u nemogućnosti da napiše glas – c , kojeg u grčkom nema, upotrebio kao ekvivalent dva – ss. Da ne postoji ni jedna druga sačuvana mapa osim Ptolomejeve opet bi se otvorila brojna pitanja u vezi sa navedenim toponimima. Jer topnimi koji upućuju na Vende nalaze se širom danas poznatog sveta i uvek su direktno povezani sa Srbima. Klaudije Ptolomej je pod Vendima podrazumevao Slovene koje bele�i uz zapadne obale Baltičkog mora dok je za Germane uobičajeno da Srbe nazivaju Vendima, Vindima baš kao što će Germani , samo za Srbe, postati Nemci – oni koje Srbi ne mogu razumeti. Te iste Vende Polibije smešta u prioblani pojas Jadranskog mora , zapisujući sledeće: '' Oblast uz Adriju naselilo je drugo, veoma staro pleme, zovu se Veneti i po običajima i odeći se malo razlikuju od Kelta ali govore , drugim jezikom.''

POMPONIJE MELA Čitavo stoleće pre Ptolomeja dragocene podatke o geografskom polo�aju Srba u prikavkaskom basenu ostavio je Pomponije Mela , rimski geograf, koji je 43. godine posle Hrista napisao delo u tri knjige pod nazivom Opis zemlje. Ovo delo nam donosi saznanja daleko starija od samog Mele i u njemu se, pored ostalog, na istočnom crnomorskom primorju navode , pored ostalih i plemena pleme Serri . Ovim imenom se na mnogo mesta označavaju upravo Srbi. Na ovom prostoru još je Herodot određenu planinu nazvao Monte Serrorum (ili, u slobodnom prevodu, Srpska planina) a ona bi se mogla locirati kao današnja planina Balkan. Nešto ju�nije Herodot navodi još jedan toponim (Tribalska ravnica ) koji upućuje na Srbe koji su dugo vremena u različitim izvorima nazivani Tribalima. Mnogi proučavaoci Herodotovog dela jednoglasni su u zaključku da pojam Tribalska ravnica podrazumeva Podunavlje i Srem . Zanimljivo je da pleme Serra, Serba mnogi istra�ivači smeštaju između severozapadnog Kavkaza i istočne obale Azovskog mora što u potpunosti odgovara Plinijevom geografskom

smeštanju Srba koje navodi kao Serbi, Serrei . Dakle, podaci koje su naveli Pomponije Mela u Opisu zemlje i Plinije Stariji u delu Istorja prirode , a oba autora su �ivela i stvarala u 1. stoleću posle Hrista, dovode nas do saznanja da su Srbi bili na prostorima Balkanskog poluostrva i šire još pre Hrista !

PLINIJE STARIJI

Plinije Stariji (1.stoleće posle Hrista ) sačuvao je mnoge toponime vezane za Srbe i njihova naselja. Tako on na Balkanskom poluostrvu pronalazi mesto Serbinum u Panoniji , Vendum na gornjoj Dravi kao i Serretes i Oserriates na Savi. Tomo Maretić povodom Plinijevih Veneta oko Visle ka�e da dda je '' sasvim sigurno da Plinijevi Venedi znače samo jedan ogranak slavenskog naroda'' . Pored lokalizacije Veneta oko Loare u Galiji, jasno je da o Venetima u Gornjem Jadranu – uključujući provinciju Venetia sa glavnim gradom Venecijom predstavlja srpsku naseobinu. Sa svoje strane, Tacit bele�i u delu '' Germanija'': '' Ne znam pouzdano da li da Peukine, Venede, i Fine ubrojim u Germane ili Sarmate '' Pa ipak, Plinije je , pored mesta Serbinos u Panoniji dokumentovao slične toponime u Zakavkazju (Servii) kao i Mesopotamiji. Plinije nam je ostavio i saznanje o postojanju srpskog grada na Krimu (Sarbacon) kao i o naselju Serberion – u koje se nalazilo na ušću Dona u Azovsko more. Saznanja Plinija i Ptolomeja korišćena su pri izradi Ortelijusove karte Panonije i Ilirika iz 1590. godine. POJTINGEROVA MAPA Ova mapa sveta je kopija jednog rimskog itinerara iz 3. veka posle Hrista. Nama je poznata preko kopije iz 13. veka, pronadjene u benediktanskom manastiru Tegernze u Bavarskoj a ime je dobila po nemačkom humanisti Konradu Pojtingeru koji se spremao da je objavi i prvi je izneo u naučnu javnost. Ova mapa je du�ine 7 metara i donosi nam podatak da se oko današnjeg Skadra (Albanija) nalazilo naselje Pons Servili . Dugo je pokušavano da se ovo ime objasni grubom etimologijom da je to bio put kojim je išlo roblje ( lat. Servus, i – rob) kao da drugim drumovima sveta nije vodjeno roblje pa ipak nisu dobili ovakav naziv. Na Pojtingerovoj mapi još je vidljivo naselje Vendenis na današnjem Kosovu i Metohiji koji , zajedno sa Pons Servili, danas svedoči o ranom postojanju Srba tamo gde ih danas ima sve manje. PROČIŠĆENjE Svakako da je svaki iole ozbiljniji istoričar bio upoznat sa ovim podacima jer za njih svako zna. Treba naglasiti da se , zapravo , ovde ne radi o nepoznavanju podataka koje smo izneli u vrlo oskudnom obimu, već o ignorantskom stavu pripadnika jedne istorijske škole koji su sva, pa i najviša zvanja – akademika, dobili na pretpostavci da je ju�na skupina Slovena naselila Balkan u 6. i 7. veku. Iako je novih dokaza o još starijoj istoriji Srba, svedoci smo, iz godine u godinu sve više, još uvek se u ud�benicima deca podučavaju netačnosti o seobi naroda. Istorijska nauka na svetskom nivou vapi za ponovnim iščitavanjem i tumačenjem istorijskih

izvora i u većini slučajeva to je problem koji se rešava u hodu. Naša nacionalna istorija ima potrebu za najhitnijim mogućim rezovima jer su Srbi, po ko zna koji put , u jednoj parodičnoj situaciji: dok se skoro svi narodi Evrope i sveta trude da na svaki način sebi obezbede što dublje istorijske korene pa makar ih i nemali, Srbi se, sa druge strane , odriču dobrih 1500 – 2000 godina sopstvene istorije.( Sa ovim podatkom se neće slo�iti mnogi, mišljenja da je srpska prošlost još dublja) Na taj način, srpski narod je sebi obezbedio ulogu mladog naroda koji kuca na vrata velikih naroda očekujući da bude , kao takav, od takvih, primljen u Evropsku zajednicu što je samo po sebi paradoks. Srpskoj istoriji i , posebno, srpskim istoričarima, predstoji jedno veliko pročišćenje kako bi napokon isplivala prava istorija Srba na videlo i bila stavljena pod okrilje institucija. Kao što smo u ovom radu videli, za tako nešto definitivno ima materijala i potrebe. PITAGORA I NjEGOVO BRATSTVO Poznati filosof i jedan od velikih posvećenika Slobodnog Zidarstva Pitagora, rodio se na ostrvu Samos najverovatnije 571-570.p.n.e. a umro oko 497. Samo rođenje Pitagore vezano je za čudo i proročanstvo. Delfijska proročica Pitonija rekla je Mnesarhu da je njegova �ena noseća i da će roditi sina koji je predodređen da podari ljudima lepotu i mudrost i koji će svojim �ivotom i učenjem doneti napredak čovečanstvu. Tako je Pitagora je dobio ime po sveštenici u Delfima (njegovo ime znači ''glasnogovornik Pitijinog'' proročišta u Delfima). Nakon Ferekida a pred kraj svoga �ivota Tales iz Mileta je bio poslednji učitelj Pitagore koji je tada imao između 18-20 godina; on je najverovatnije bio onaj autoritet koji je učenika uputio u egipatske misterije. Tales je bio začetnik ideje o besmrtnosti duše koju je kasnije razradio Pitagora i postavio kao jedan od osnovnih religiozno-filosofskih stavova pitagorejaca. Nimalo nije zanemarljiv profil Pitagorinih učitelja – Ferekid je bio mantičar i astronom, koji je znao tajne feničanske spise dok je Tales, pored astrologije i geometrije koju je naučio od Egipćana, ostao poznat po svome učenju o besmrtnosti duše. Pored svega, Talesu se pripisuje sentenca ''Spoznaj samoga sebe'' koja će kasnije postati jedno od osnovnih učenja Pitagore i Sokrata , velikih posvećenika misterija, i velika maksima Slobodnog Zidarstva. Pitagorin odlazak u Egipat oko 535 g.p.n.e. desio se voljom faraona Amazisa koji Pitagoru upućuje u Tebu gde ga sveštenstvo, iz straha od kralja, prihvata uz neuobičajeno stroga pravila. Tek kada su videli da Pitagora sve spremno prihvata, dopustili su mu da prinosi �rtve i inicirali ga u Izidine misterije. Potvrdu ovih podataka nalazimo kod Laertjea koji nas izveštava da je Pitagora, boraveći u Egiptu, ''naučio jezik Egipćana... ulazio i u egipatska svetilišta i tamo su mu ispričali sve bo�anske tajne '' Kada je kralj Persije Kambiz II napao Egipat i kada je otpor Egipćana slomljen u zarobljeništvo je odveden i Pitagora. Dok je bio u Vavilonu, Pitagora je sarađivao sa Magima i bio upućen u njihove svete obrede. Ovde se usavršio u aritmetici i muzici i ostalim matematičkim naukama koje je naučio od Vavilonjana. Pitagora je ostao u Vavilonu još dve godine da bi se 520. vratio na Samos koji je sada kontrolisao Darije a već 518. preselio u grad Kroton na jugu Apeninskog poluostrva, u koloniji Velika Grčka gde će stvoriti novo sedište helenske prosvete i moći. Ovde će biti osnovana jedna od prvih Zapadu poznatih masonskih radionica najpre pod vođstvom samog Pitagore a kasnije i njegovih učenika. Legenda ka�e da je Pitagoru na Krotonu prvi put slušalo preko šest stotina ljudi od kojih većina nisu bili filosofi već ljudi zadivljeni njegovom pojavom i načinom �ivota. U isto vreme Pitagora, kao predstavnik aristokratske političke misli, vrlo brzo je stekao i veliki broj političkih istomišljenika, s obzirom da je Velika Grčka bila aristokratska. Bratstvo koju

je na Krotonu osnovao Pitagora i njena organizcija predstavljale su novinu u dotadašnjem podučavanju ali i u etičko-filosofskom učenju. Poznato je da su učenici škole uveli zajednicu dobara – što će se kasnije sresti kod prvih hrišćana – koja nije trebalo da bude la�na figura jednakosti već uzajamno izjednačavanje, ispomoć među posvećenima i kao takva najistinskiji izraz duboke posvećenosti. Od samog osnivanja bratstva Pitagora je ustanovio pravila za sve članove koja je sam najdoslednije poštovao. Članovi su se obavezivali zakletvom na lojalnost prema samom učitelju kao i jedni prema drugima, morali su da čuvaju tajnu pred profanima , imali su tajne znakove raspoznavanja dok su Pitagorina predavanja slušali isključivo noću. Bezuslovno su se pridr�avali etičkih propisa i tek onda, ako su polo�ili ispit, smeli su lično da dođu pred učitelja i u njegov dom što su smatrali za svoju veliku sreću. U skladu sa filosofskim učenjem, učenici nisu smeli da jedu meso, jaja i pasulj.Vino nije bilo zabranjeno ali se preporučivala voda. Najstro�ije je bilo zabranjeno ubijanje �ivotinja koje čoveku ne nanose ozledu ili uništavanje uzgojenog drveta. Od njih se očekivalo da se oblače jednostavno a ponašaju skromno, da se '' nikada ne prepuštaju smehu, a ipak ne izgledaju strogo''. Nije trebalo da se zaklinju bogovima jer ''svaki čovek treba tako da �ivi da bude dostojan da mu se veruje bez zakletve''. Nisu smeli da prinose krvne �rtve, već da se klanjaju pred oltarima koji nisu ukaljani krvlju. Poštovanje zakona je bilo obaveza. Pri kraju dana trebalo je da sami sebe upitaju kakva su zla počinili, koje su du�nosti zanemarili, kakvo su dobro učinili. Uvođenje u pitagorejsko društvo podrazumevalo je, dakle, pored očišćenja tela kroz apstinenciju i samokontrolu, očišćenje uma naučnim studijama. Istovremeno, pripadnici bratstva delili su se prema stepenima kojima su pripadali. Istoričari slobodnog zidrstva navode podelu na učenika na četiri stepena učenja: prvi stepen su činili akuzmatičari (nazivani i egzotericima) koji nisu bili inicirani i mogli su samo da slušaju predavanja, drugi stepen je podrazumevao izučavanje osnovnih principa filosofije, teologije i drugih nauka dok je na trećem stepenu, nazvanom stepen savršenstva, započinjalo očišćenje. Četvrti stepen nazivan je pojavljivanje i tek oni koji su inicirani na ovaj stepen mogli su da postavljaju pitanja učitelju i da saznaju sve istine.U svakom slučaju, učenici nisu mogli da vide samog Pitagoru za vreme predavanja nisu mogli da vide jer su se predavanja odr�avala noću a bili su obavezani na ćutanje punih pet godina. Članovi višeg stepena uzdr�avali su se od jedenja mesa i boba, pridr�avali se dijetetičkih i higijenskih pravila, imali su sve zajedničko, pazili na bračnu čistotu, razvijali smisao za lepote i radosti porodičnog �ivota i negovanjem međusobne odanosti i vernosti prema članovima bratstva utvrđivali moralnu solidarnost. Da se ovde nije radilo o praznim rečima već o etičkom stavu sprovedenom u delo, govori primer Klinija iz Taranta koji je, pošto je čuo da je pitagorejac Proro u nekoj političkoj nevolji izgubi imanje, otputovao u Kirenu sa blagom da pomogne postradalog brata koga nikada pre toga nije video. Pored ovog, ostao je zabele�en kao idealan primer bratskog prijateljstva odnos dvojice pitagorejaca Damonija i Fintije, koje je kasnije nemački pesnik Šiler opevao u pesmi '' Jemstvo''. Za samog Pitagoru Laertje piše da je bio vrlo sposoban da stvara prijateljstva i kada bi saznao da ''neko zajedno s njim ima njegove simbole smesta bi sklopio sa dotičnim poznanstvo i učinio ga svojim prijateljem'' što mo�da i najbolje ilustruje duh poverenja koji je vladao među pitagorejcima. Pitagorejci su prvi u helenskom svetu priznali �enama ravnopravnost. Jamvlih u katalogu Pitagorejske škole nabraja niz imena članica koje su bile ili �ene ili ćerke ili sestre članovima bratstva. Među njima su se najviše isticale Timiha, Filtija a naročito Pitagorina učenica i �ena Teana i njene ćerke Mija i Dama koje su imale povlasticu da otvaraju religiozne litije �ena. Pitagora je Dami ostavio svoje spise sa napomenom da se ne saopštavaju nikome izvan porodice zbog čega ih je ova ostavila svojoj ćerki Bitali. Filosofija Pitagore donela je u antički svet dva potpuno originalna filosofska polazišta:

učenje o metempsihozi ili ponovnom rađanju duše i filosofiju broja kao osnove svega. Sve ostale ideje iz oblasti etike, društvenog uređenja, geometrije , muzike i astronomije koje je Pitagora sa bratstvom poučavao i proučavao a naročito religijske postavke nu�no su bile vezane za ova dva postulata. Sam Pitagora je pričao kako je ranije već bio na Zemlji kroz četiri ličnosti. Svega ovoga se sećao i mogao da priča o svom boravku u Hadu zahvaljujući tome što je od Hermesa izmolio sećanje na besmrtnost. Treba naglasiti da je Pitagorino učenje o ponovnom rađanju duše bilo revolucionarno i reformatorsko u sredini i vremenu u kojima je poniklo, onoliko koliko je nekoliko stoleća kasnije bilo Isusovo učenje. Sa osnovama učenja o ponovnom rađanju duše Pitagora se najverovatnije sreo za vreme svog ropstva u Vavilonu Pitagorina ideja o ponovnom rađanju duše bila je očigledna suprotnost sa dotadašnjim kultom mrtvih i s njim povezanim masovnim pojavama sujeverjaprizivanjem mrtvih i pričama o avetima. Učenje o ponovnom rođenju duše delovalo je pročistiteljski i o�ivelo staru ideju o moći duše i njenom postojanju i posle smrti što se oštro suprotstavilo homerskoj koncepciji o pričljivim senkama počivših. Pitagora je učio najpre da je duša besmrtna i da se preobra�ava u druge vrste �ivih bića; zatim da se sve što dolazi na svet ponovo rađa u određenom ciklusu i da ništa nije apsolutno novo; kao i da se prema svemu onom što u sebi nosi �ivot, mora odnositi kao prema onom što nam je srodno. U ovom učenju primetan je uticaj orfizma s tim što ga Pitagorino učenje dodatno oplemenjuje: dok orfizam uči da se duša mo�e sjediniti sa bo�anskim samo preko primernog �ivota, koji je uslovljen asketizmom, poštovanjem rituala i apstinencije kao i meditacije o onostranom svetu, pitagorejska askeza, kao već naređena, nije bila askeza za već nečistu savest nego askeza za one čiste sa jedinim zadatkom- da bi ostali čisti. Cilj pitagorejske askeze bio je odr�avanje čoveka u raspolo�enju koje ga čini dostojnim ljudskog postojanja. U direktnoj vezi sa učenjem o ponovnom rođenju duše na putu ka pročišćenju je i zabrana većine namirnica koje su se do tada koristile u svakodnevnoj upotrebi: zabranio je upotrebu mesa, nekih vrsta riba i boba i ostalih mahunarki. Zabrana korišćenja boba je onaj deo Pitagorinog učenja koji nam govori o velikoj vezi pitagorizma i pitagorejki sa poštovanjem �enskog, materinskog pricipa u misterijama. Maternitet se ogleda u svetoj prirodi jaja i mahuna tako da je jesti �ivotinje koje rađaju iz jajeta greh usled njihove veze sa materinstvom isto koliko i jesti mahune koje su nosioci �ivota. Usled toga Pitagora dopušta da se jedu petlovi (osim belih, koji su posvećeni Mesecu) ali zabranjuje da se jedu kokoši i tako dalje istom analogijom. Pitagorino učenje o broju je jedan od prvih pokušaja postavljanja pitanja o kvalitativnoj strani zakonitosti u prirodi. Dok je miletska filosofija prirode u osnovu svega što postoji stavljala materijalni prauzrok, nazivajući a čas ''vodom'', čas '' apejronom'', čas '' vazduhom'', dotle su pitagorejci polazili od broja kao suštine svega. Aristotel je zapisao da su se ''pitagorejci prvi posvetili matematici i unapredili je smatrajući da su matematička načela u osnovi svih bića, a kako su brojevi prvi među načelima... oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj. ''Sve se u prirodi meri, potčinjava broju, u broju je suština svih stvari tako da upoznati svet, njegovu zakonitost i strukturu znči upoznati brojeve koji njime upravljaju. ''Broj, to su sva nebesa '' predstavlja osnovno pitagorejsko metafizičko-matematičko načelo. Za pitagorejce sastojci broja su '' parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno a neparno ograničeno; jedno proizilazi iz obadva (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo, kao što je rečeno, jeste broj ''Na osnovu ovog Aristotelovog zapa�anja očigledno je da su pitagorejci broj shvatili prostorno – jedan je tačka, dva je linija, tri je površina, četiri je čvrsto telo. U prilog ove tvrdnje je i činjenica da su pitagorejci na taj način shvatali ''tetraktis'', figuru koju su oni smatrali za svetu.

Tetraktis ili sveti broj predstavljao je zbir 1+2+3+4 daje 10. Pitagorejci su prema svom ranije iznetom stavu da je neparni broj , jer je ograničen pa samim tim određen i savršen, bolji nego parni koji je neodređen i nesavršen pa su prema tome sastavili tabelu od deset suprotstavljenih pojmova iz kojih se proizvodi sve ostalo To su: 1. ograničenoneograničeno, 2. parno- neparno, 3. jedno- mnogo, 4. desno- levo, 5. muško- �ensko, 6. mirno- pokretno, 7. ravno- savijeno, 8. svetlo-tamno, 9. dobro-zlo, 10. kvadratpravougaonik. Iz ovakvog učenja je proistekao pojam o harmoniji do kojeg je Pitagora došao proučavanjem veza između muzike i matematike. Otkriće harmonije kao ujedinjenja raznovrsnog, pomirenja kontrasta predstavljaju deo etičkog učenja Pitagore po kome će ostati poznat. Pitagorejci su vrline svodili na brojeve smatrajući da različite vrline predstavljaju harmonije suprotnosti, dok su za vrlinu smatrali da je harmonija. Oktava je najveća harmonija u skali a kako su ljubav i prijateljstvo harmonija to je ljubav = 8. Isto tako su pitagorejci smatrali da se pavednost sastoji jednakog pomno�enog jednakim, ili iz kvadrata ili iz kubnog broja, zato što ona vraća isto za isto. Tako je 10 zbir svetih brojeva (1+2+3+4) , svešteni broj. S obzirom da su se u Pitagorinoj školi proučavale aritmetika, geometrija,astronomija i muzika, sasvim je razumljivo da su pitagorejci najviše doprineli baš u ovim granama. Pored toga što su pitagorejci prvi koji su reč mathematike koristili sa značenjem matematika ( do njih se ona koristila za učenje bilo čega), dali su veliki doprinos u razvitku astronomske nauke. Sam Pitagora je otkrio mnogo teorema iako je ona po kojoj je najpoznatiji –tzv. Pitagorina teorema- doneta iz Vavilona. Pitagora je formulisao teoriju proporcije i kroz nju i ''primenu površina'' stvorio geometrijsku algebru. Pretpostavlja se da je upravo studija proporcija navela Pitagoru da muziku svede na broj. Pitagora je prva osoba koja je Zemlju nazvala okruglom i dala svetu ime kosmos. Po Pitagori, Zemlja je okrugla zato što je među čvrstim telima najlepša kugla (sfera) a među figurama-krug. Pošto sva tela koja se kreću po prostoru proizvode zvuk čija visina zavisi od veličine i brzine tela, znači da svaka planeta u svojoj orbiti, kako je tvrdio Pitagora, proizvodi zvuk u srazmeri sa svojom brzinom kretanja koj se sa svoje strane povećava sa njenom razdaljinom od Zemlje. Po učenju o harmoniji i ove različite note čine harmoniju ili '' muziku sfera '' koju nikada nećemo čuti upravo zato što je čujemo sve vreme. Vasionski sklad i ta harmonija sfera kao univerzalni sistem sajedinstva treba da se ostvare i u ljudskom društvu tako da Pitagora svojim učenjem vrši ''poporodičavanje i podruštvenjivanje vasione kao i povasionjivanje porodice i društva jer harmonija vasione silazi u domaćinstvo pojedine kuće i u domaćinstvo dr�ave.'' Iz pitagorejskog shvatanja vasione razvio se heliocentrični sistem u kome se ogleda i njihova socijalno-politička misao. U središtu vasione nalazi se vaseljensko ognjište (koje se još zove '' Divov dom'', ''�rtvenik'' ili '' veza i mera prirode'' ) oko koga, kao izvora stvaralaštva, vode kolo druga nebeska tela: nebo (sfera nekretnica), Saturn, Jupiter, Mars, Merkur, Afrodita, Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja. Postojanje Suprotne planete zamerio je pitagorejcima Aristotel pišući kako im je cela vasiona broj: devet je tela na nebu što se vide, a oni dodaju Suprotnu zemlju da ih bude deset. Međutim, početkom 21. stoleća identifikovana je upravo ova deseta planeta.U pitagorejskom heliocentrizmu vidi se mesto u kome se svi konci helenskog shvatanja sveta ovde sastaju: '' �iva radost što je izaziva postojanje, ljubavlju ispunjeno poštovanje svemira kojim upravljaju bo�anske sile, veliki smisao za lepotu, meru i sklad i veoma prisno osećana milina zbog spokojstva u dr�avi i porodici.'' Pitagorino učenje i organizacija bratstva karakteristična je i po tome što je u potpunosti izjednačila muškarca i �enu. Time je dokazano ne samo to da se ne radi o onome što je podrazumevala klasična filosofija već o nečem mnogo dubljem kao što je poštovanje

�enskog pricipu pri čemu je učenjem o seobi duše uspostavljena i jednakost polova u najdubljem smislu. Pitagora je vezan za �enski princip –delfijska proročica Pitonija proriče njegovo rođenje, od delfijske sveštenice Temistokleje – Aristokleje prima znanja, Demetra mu preko herakla daje lek, prema Hermipu njegov boravak u Hadu bele�i majka a on rukopise zaveštava svojoj supruzi Teano koja ih ostavlja svojoj ćerki Damo. �enski princip kao noseći, �ivotvorni princip je za pitagorejce svetinja i sa time u skladu treba razumeti savet koji Teano daje nekoj �eni da kada ide mu�u zajedno sa haljinom skine i stid a kad odlazi da ga ponovo obuče zajedno s haljinom. Upitana '' koji stid?'' ona je odvratila :'' Onaj zbog koga me zovu �enom .'' Dakle, ona koja zatrudni i rađa nosi u sebi svetu prirodu materinstva i onu koja utemeljuje �enski princip; poštovanje fizičkog materinstva kao svetinje uobličava i odnos pitagorejaca prema braku. Prema shvatanju pitagorejaca, rađanje dece je du�nost a sama obljuba se posebno naglašava. Iz Teaninog odgovora povodom jedne druge prilike, jasno je da supruzi ne treba očišćenje pre nego što uđe u Demetrin hram kao što je to zahtevano u egipatskim plemenima. Za neispunjenje du�nosti ispašta se u Demetrinom podzemnom dom jer je to ogrešenje o svetinju �ene. Sa druge strane, veliki značaj je imalo odbacivanje orijentalnih običaja kao što je polno opštenje sa majkom, sestrom ili ćerkom kao i svakog afroditskog heterizma koji Pitagoru suzbija ukazivanjem na njiljadugodišnji greh sramnog dela lokridskog Ajanta. Bahoven skreće pa�nju da se Pitagora najodlučnije suprotstavljao posledicama kulta Afrodite i izopčenjima kulta Dionisa pri čemu se, u toj antiafroditskoj usmerenosti, pitagorejci i epikurejci skoro prepliću. Povezivanje Pitagore za demetrijski princip produ�ava se i u drugim pojavama. Svoju pobo�nost je obavljao jedino na �rtveniku Apolona �ivotvornog na Delosu stavljajući samo pšenicu, ječam i �rtvene kolače dok je Demetri prineo zahvalnost za spoznaju teoreme u vidu bika načinjenog od pšeničnog brašna čime se jasno stavlja do znanja da je Demetra i izvor darova duha, kreativna snaga. U poštovanju zapovesti da se ne lomi hleb ( kao Demetrin plod) nalazi se još jednom princip poštovanja materniteta iz čega sledi da se narodi ujedinjuju oko neizlomljenog hleba. Koliko je poštovanje demetrijskog principa imalo prevagu nad ostalima, vidi se iz činjenice da je na Pitagorinom mestu podignut Demetrin hram. Pored navedenog, pitagorejski spisi nazvani Sveta reč koje je, po tradiciji, zapisala Pitagorina majka za vreme njegovog boravka u Hadu prikazani od strane pojedinih autora kao spisi o Demetrijinim misterijama dok je sam Pitagora doveden u vezu sa Eleusinskim misterijama povezanim sa kultom Demetre i gradom Flijem koji se odlikovao Demetrinim misterijama. �enski, stvaralački princip pronalazimo i u podatku da je Pitagora predavanja dr�ao isključivo noću koja je u orfizmu itekako poštovana kao pramajka svega jer hrani i odgaja mudrog Krona, starija je od svetlosti, pominje se pre dana kojim vlada. Otuda je kod pitagorejaca sveti karakter noćnih proročanstava ili proročanstava u snu kao i pojava da se ovakva proročanstva vezuju prvenstveno za �ene. Samim tim što je neraskidivo vezana za materinski pricip, noć je pravda; zbog toga se obavljanje sudske slu�be članova areopaga vrši noću, dok se stanovnice Atlantide odevaju u crno kao sudije u borbi na nemesijkim pogrebnim igrama, sedaju na zemlju i presuđuju noću. Osnov idealnog društva pitagorejaca očitava se u njihovoj etici koju nisu odvajali od politike. Pitagora je odbacivao i tiranidu i demokratiju smatrajući da oba oblika, s obzirom da se protive svođenju na matematičke formule, sadr�e u sebi nešto neharmonično i sklono samovolji i zato po njegovoj političkoj doktrini samo aristokratija uma i karaktera mo�e upravljati dr�avom. Pitagorina filosofija politike iznosi da nema većeg zla od anarhije kao i da, zbog toga, oni koji upravljaju treba da budu ne samo naučno tj. Stručno obrazovani već i da čoveku budu prijatelji, a oni kojima se upravlja treba da budu ne samo poslušni nego i odani onima koji upravljaju. Tek ovim i ovakvim konceptom postignuta je neophodna harmonija među suprotnostima.

Bratstvo je prikupljalo i vaspitavalo najbolje i najsposobnije snage iz mnogih drugih ju�noitalskih gradova a kako je glas njegovih pristalica često bio presudan, to je bratstvo vremenom postajalo dr�ava u dr�avi. Pitagorejci su uskoro bili među značajnijim, ako ne i prvim, ljudima u skoro svim gradovima Velike Grčke i Sicilije te je postepeno sva vlast u ju�noitalskim gradovima prešla u njihove ruke i trajala du�e od jednog stoleća. Sam Pitagora nije učestvovao u vlasti ni u jednom gradu ali je svakako njegova reč bila od presudnog značaja zbog čega ga Platon označava samo kao osnivača jednog naročitog načina privatnog �ivota, oštro ga razdvajajući od dr�avnika i zakonodavca. U sukobima pristalica demokratije i aristokratije pitagorejci, zagovornici aristokratske ideje vlasti, bili su pora�eni. Na Krotonu je na čelo nezadovoljnih građana stao najbogatiji Kilon koga je svojevremeno Pitagora isterao iz škole kao nedostojnog učenja a njemu je iz redova siromašnih pridru�en Ninon.. Već u prvom naletu 40 pitagorejaca koji su se tajno skupili u kući krotonskog građanina Milona bilo je opkoljeno i zajedno sa kućom spaljeno. Jamvlih piše da su samo dva pitagorejca- Lizis i Arhita- uspeli da se spasu. Sam Pitagora je prema istom izvoru uspeo da pobegne na Metapont gde se četrdeset dana uzdr�ava od jela i gladuje do smrti u hramu Muza koji je nakon njegove smrti, a u njegovu čast, bio posvećen Demetri. Pitagorejsko bratstvo je sa daleko smanjenim uticajem nastavilo da postoji u naredna tri stoleća u različitim grupama širom grčke, dajući naučnike kao što je bio Filolaj iz Tebe i dr�avnike poput Arhita koji je bio diktator Taras i Platonov prijatelj. U Arhitinoj ličnosti se ispoljila ona harmonija za kojom je te�io svaki pitagorejac: bio je filosof, naučnik (matematičar i fizičar), muzičar i sedam puta strateg koji nikada nije izgubio bitku. Svojim dr�avničkim radom on je od Taranta napravio središte helenske odbrambene borbe protiv varvarskih nasrtaja i u svojoj ličnosti ostvario ideal filosofa vladara. On kao da je svojom ličnošću i načinom �ivota, uporedo sa samim Pitagorom, nadahnuo Sokrata da jedno stoleće kasnije ka�e: ''Kraljevi i rukovodioci nisu oni koji �ezla dr�e, ni oni koji su izabrani od ma kojih, ni oni koji su dobili kockom, ni oni koji su nasiljem oteli, ni oni koji su prevarili, nego oni koji umeju da vladaju''. Реља Новаковић (1911—2003) је био српски историчар, директор (1970—1973) и научни саветник (1973—1979) Историјског института. Посебно је оставио трага у проучавању историје раног средњег века српских земаља, историјске географије, историје Косова и Метохије, као и на пољу методике наставе и уџбеника историје који су доживели десетак издања. Током 1990-их година и пред смрт, био је заступник аутохтонистичких теза о старијој српској историји, протоисторији и праисторији.

Садржај     

1 Биографија 2 Истраживања 3 Аутохтонистичка фаза 4 Литература 5 Спољашње везе

Биографија Рођен је у Обреновцу. Основну школу завршио је у Кули, а гимназију у Београду. Дипломирао је Општу и националну историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1935. Од 1938. до 1941. предавао је у прилепској гимназији. рата је провео у ратном заробљеништву у Немачкој. Након Ослобођења и повратка у Југославију 1945. био је директор гимназије у Петровцу на Млави и Краљеву. За начелника Комитета за научне установе, Универзитет и високе школе постављен је 1949. године, а октобра 1950. изабран је за предавача опште историје за студенте Филозофског факултета којима је историја била помоћна наука. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију под насловом Бранковићев летопис и његови извори 1955. Од 1956. до 1970. напредовао је од звања доцента до редовног професора. Наставу историјске географије преузео је 1958/59. Продужио је рад на попуњавању библиотеке и попису историјских атласа и карата јужнословенских и суседних земаља када је школске 1962/63. установљен Кабинет за историјску географију у оквиру Одељења историјских наука. Ту се нарочито осврнуо на богате збирке Ратног архива у Бечу где је дуго година радио, што је наставио и по доласку у Историјски институт. Личну колекцију копија старих карата поклонио је Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије. Од 1966. радио је као редовни професор Филозофског факултета за предмет историјске географије у Одбору за проучавање Метохије на Филозофском факултету у Београду.

Истраживања На основу података из српских средњовековних повеља Новаковић је вршио теренска истраживања. Трагао је за старим топонимима, остацима градова, црквишта и гробаља. По доласку у Историјски институт, продужио је теренски рад на Косову и Метохији до 1977, у оквиру пројекта Косово у раном средњем веку, који су заједнички организовали Музеј Косова у Приштини, Археолошки институт и Историјски институт. Као први задатак у раду био је попис званих места на Косову у катастарским уредима покрајине. У току три године (1975—1978) обрађен је готово сав катастарски материјал са ове покрајине. Новаковић је наставио с редовним обилажењем косовско-метохијских села и после гашења овог пројекта. Бележио је све што му се учинило да је остатак старих грађевина и градова. Марљиво је сакупљао и личним средствима откупљивао од локалног албанског становништва случајно пронађени археолошки и етнолошки материјал. На тај начин створена је драгоцена збирка са локалитета Чечан, која се данас налази у Народном музеју у Београду. Као један од чланова ауторског тима пројекта „Област Бранковића 1455“, образованог 1989. под руководством академика Милоша Мацуре, Новаковић се вратио теренским и студијским истраживањима старих насеља на Косову и Метохији. Резултати су објављени заједно са оним добијеним у претходним истраживањима косметске области у два значајна дела: у обимној студији о историјско-географским приликама на Космету средином 15. века — Насеља и становништво Области Брановића 1455. године, као и у карти Градине и средњовековне цркве, манастири и гробља на Косову и Метохији која је израђена на прегледној карти Геодетске управе покрајине у размери 1:200.000. Ова карта, која је доцније послужила као незаобилазна полазна основа за низ карата других

аутора о културним споменицима Косова и Метохије, објављена је у дневном листу „Политика“. Реља Новаковић је оцењен као плодан писац разуђених интересовања, иза којег је остало четрнаест књига, једно коауторско поглавље и стотину расправа, чланака и других прилога. Остао је запамћен по свом раду на историјској географији, старим картама, топономастици, проучавању изворне вредности историјских списа, на хронологији, на темама с тематиком Косова, али и порекла Срба. Успешно је решавао нека питања из историјске географије, граница и идентификације старих косметских насеља, али што се тиче проблема о пореклу Срба ту се, како наводи Гордана Томовић, „кретао неизвесним путевима, који су водили кроз секундарне изворе и друге области, које једном историчару по образовању нису биле блиске“, те је наилазио на критике и оспоравања. Насупрот томе, задужио је умногоме средњошколско образовање из области историје својим прилозима из методике настава. Његови уџбеници доживели су десетак и више издања.

Аутохтонистичка фаза Др Новаковић је свој завршни период живота провео као аутохтониста. Почело је објављивањем рада Још о пореклу Срба 1992. године, са поднасловом И сва србска идолу служаше Дагону. Радио је критику и написао предговор за Олгу ЛуковићПјановић и њено дело Срби...народ најстарији.

Видосава Вида Томић

ОСТАЛА МИ ЈЕ ЈЕДНА ТУГА Сећање на Рељу Новаковића и Олгу Луковић Пјановић Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу. Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога д се каже, али ми Вида не да.“ Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг. Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало одћутао, а онда се обратио камери и нама: - Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао

и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић – амерички Србобран (СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци). Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао. И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање. Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао. Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: „Молим вас закључајте врата, искључите телефон.“ Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се „ту мора да остане“. Кажем: „ Мића може да иде кући.“ „Не, сви останите ту.“ Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: „Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.“ Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: „ Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?“ Каже: „Њена писма.“ „Па што ми не кажете.“ Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. „Ево.“ Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд. Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда. На моју несрећу, та писама су остала ту... копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати. Ја одем после неколико месеци, па кажем: „ Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига.“ Ништа. Жао ми писама. Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: „Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.“ Кад смо се упознали онда смо ми то обновили. Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у Полицију и кажем: „Молим вас, оћете ли ми дати?“ Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. „Па, оћете ли ми дати?“ Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: „Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.“ Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам

прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Клико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла. Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматро далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. У пошаст српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван... може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамао људе који су написали грдне томове...и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали. Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда. Београд, 1. септембра 2009.

Пуковник М. Јовановић: КАКО ЈЕ МИНИСТАР ОДБРАНЕ ДРАГАН ШУТАНОВАЦ ПРОНЕВЕРИО 264 МИЛИОНА ДОЛАРА!? Веома методична анализа пуковника Јовановића, подупрта увидом у поверљиве документе, уз помоћ “инсајдера” из Министарства одбране и Владе Србије, овде нам на убедљив начин презентује многе финансијске малверзације министра Шутановца и његових блиских сарадника, од којих су неки са “дотичним” у крвном или “кумовском” сродству. Овај извештај документује појединачне криминалне трансакције министра Шутановца и других учесника “удруженог злочиначког подухвата” пљачке, већ претходнно опустошене и опљачкане, српске привреде и државних ресурса, и то у детаљима. Ниједна разумна особа не може да олако одбаци овакав обиман документ који обилује прецизним подацима, а да претходно не покуша да добије квалификоване одговоре на “инкриминирајућа” питања која се сама намећу у наставаку овог текста… (Српски Журнал)

Mnogo novca kod Šutanovca Olakim frljanjem stotinama miliona evra koje nesebično pripisuje u svoj saldo, a otpisom još vrednije štete koju prebacuje u troškove kriminalnog poslovanja, aktuelni ministar odbrane zalazi u laži koje će ga kad-tad dovesti na optuženičku klupu zbog pronevere preko 200 miliona evra. Makar i po komandnoj odgovornosti…

Pukovnik Milan Jovanović: U Narodnom pozorištu u Beogradu je 7. februara 2011. godine, u okviru tradicionalnog izbora “Privrednici i kompanije”, nekakav žiri nekakvog Kluba privrednih novinara dodelio ministru odbrane Draganu Šutanovcu “zlatnu plaketu” za razvoj odbrambene industrije. Kako i doliči, obrazloženje ja bilo kao bajka. Štaviše – kao basna. Kada se radi o Draganu Šutanovcu, ministru odbrane, bajkama, a pogotovo basnama, međutim, nikako ne treba verovati, kaže izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane. Razloga je mnogo. Prvo, prema izjavama samog ministra, datim novinskim izveštačima za vreme njegovog dosadašnjeg mandata ministra odbrane, realizovani su sledeći poslovi: - u 2007. godini izvezeno je naoružanja i vojne opreme (NVO) u vrednosti od 75 miliona dolara, - u 2008. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 183 miliona dolara, - u 2009. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 246 miliona dolara, - u 2010. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 247 miliona dolara, što ukupno iznosi 751 milion dolara. U ovoj, 2011. godini, u toku je realizacija izvoznih aranžmana u vrednosti od 50 miliona dolara, u toku su pregovori sa Kuvajtom u vezi sa remontom 149 tenkova M-84, a već ugovoreni izvoz premašuje 400 miliona dolara (reč je o izgradnji tri fabrike na severu Afrike). Drugo, prema objavljenim službenim podacima, za vreme mandata aktuelnog ministra odbrane izvršen je izvoz NVO u vrednosti od 487 miliona dolara, i to: - u Irak u vrednosti 300 miliona dolara, - u SAD u vrednosti od 85 miliona dolara, - u Avganistan u vrednosti od 29 miliona dolara,

- u Belgiju u vrednosti od 23 miliona dolara, - u Italiju u vrednosti od 16 miliona dolara, - u Bugarsku u vrednosti od 17 miliona dolara, - u Libiju u vrednosti od 17 miliona dolara. Ako se ima u vidu da je cela srpska privreda u haosu, da beleži gubitke, da se vrše masovna otpuštanja, u takvim uslovima nema šanse da iko napravi skokovit napredak, pa makar se radilo i o genijalnom Draganu Šutanovcu i srpskoj odbrambenoj industriji. U zemljama u kojima je odbrambena industrija okosnica privrede i razvoja, kao što su to, na primer, Izrael ili Francuska, ovakve vesti bile bi očekivane i normalne, ali Srbija, nažalost, nije ni Izrael ni Francuska. Ovakav “izuzetan porast izvoza” odbrambene industrije ne stoji ni u kakvoj korelaciji sa razvojem srpske privrede. Ljudima koji su dobri poznavaoci lika i dela Dragana Šutanovca nameće se sasvim drugačiji i nedvosmislen zaključak. Ovde se ne radi ni o kakvom doprinosu Dragana Šutanovca razvoju odbrambene industrije, nego o čistom kriminalu. Zato je dodeljivanje nekakve zlatne plakete “za doprinos odbrambenoj industriji” samo jedan od brojnih njegovih i marketinških trikova njegove bratije.

Šutanovac slučajni prolaznik Ako se uporede podaci o realizovanim poslovima koje je ministar odbrane dao novinskim izveštačima sa podacima o navodno stvarno izvršenom izvozu, lako je uočiti razliku od 264 miliona dolara Postavlja se pitanje: Gde je nestao taj novac? - Belgija, Italija i Bugarska su u ranijem periodu, zbog dobrog kvaliteta naših proizvoda, od naših fabrika (Sloboda Čačak, Krušik Valjevo) uvozili manje količine artiljerijske municije različitih kalibara, čija bi proizvodnja u njihovim fabrikama bila neisplativa. Ovo je, međutim, samo nastavak saradnje kojom pomenute zemlje obnavljaju svoje rezerve novom municijom. Tu nema nikakvog doprinosa gospodina Šutanovca, osim što je zarad ličnih interesa (odgovarajuće provizije koja prelazi u nekim slučajevima i 30 odsto) pomenute fabrike primorao da izvoz ide preko Jugoimporta SDPR. Najveća i uglavnom jedina uloga Šutanovca u operaciji koja bi izvoz u pomenute zemlje orijentisala isključivo preko trutova iz Jugoimporta SDPR, bila je postavljanje odgovarajuće rukovodne strukture (direktora, predsednika i članova upravnih odbora). - Proizvodi Prvog partizana iz Užica i Zastava oružja iz Kragujevca, bili su, zbog izuzetnog kvaliteta, poznati i veoma cenjeni u SAD i mnogo godina pre nego što je Šutanovac uopšte rođen. Njihov izvoz nikada nije ni prekidan. Odvijao se čak i za vreme sankcija. Prvi partizan je sačuvao tehnologiju i kadar, čak ga i podmladio, te održao kvalitet, nastavljajući izvoz u Ameriku sa trendom porasta svake godine. Za razliku od Užičana, fabrika Zastava oružje je zbog korumpiranosti čelnih ljudi fabrike i sindikata izgubila pozicije koje je imala u Americi (o propalim ugovorima sa KBI i Remingtonom,

kao i o ulozi gospode Crnogorac, gospodina Gromovića i drugih Tabloid je u prethodnom periodu detaljno pisao). Uvidom u izvoznu dokumentaciju koju je obezbedio Tabloidov insajder (dozvole, tovarni, transportni listove i dr.), jasno je da se u Ameriku, pored izvoza koji vrše Prvi partizan i Zastava oružje (mada se zbog pritisaka od strane Šutanovca i SDPR-a da izvoz ide preko njih, svaki izvoz sve više obija o glavu) najviše izvozi trofejno oružje suvišno Vojsci Srbije i to preko privilegovanih kompanija (CPR Impex, Bulet, Gim, Evaco i druge, uglavnom na veoma kriminalan način, o čemu je Tabloid u prethodnim brojevima takođe opširno pisao). - Izvoz u Libiju se ustvari odnosi (odnosio) na radove na remontu aviona i ugradnju ukradenih delova iz Remontnog zavoda Moma Stanojlović, a preko privatne kompanije gospodina Šutanovca (o isključivanju RZ Moma Stanojlović – Batajnica iz poslova u Libiji i ulozi gospodina Šutanovca u tome, Tabloid je takođe blagovremeno obavestio javnost i tužioce). Od ostalih planiranih poslova u Libiji (kao što je izgradnja vojnih bolničkih kompleksa po ugledu na našu VMA i dr.) zbog poznatih dešavanja na severu Afrike i u samoj Libiji, ali i zbog Šutanovčevog jednostranog prekida vojne saradnje sa Libijom, nema ništa i zadugo neće biti ništa. - Već navodno ugovoren posao u iznosu od 450 miliona dolara, navodna izgradnja tri vojne fabrike na severu Afrike, pre svega u Alžiru, takođe padaju u vodu. Zbog poznatih zbivanja na severu Afrike, ali i srpskog ponašanja (misli se na Šutanovčevo ponašanje u kontekstu sadašnje krize), pitanje je da li će do ovog posla više ikada doći. - Izjave najvišeg državnog i vojnog vrha Srbije o remontu tenkova M-84 u organizaciji naše države i njene odbrambene industrije, još su jedno u nizu poniženja naše zemlje i građana. Vest koju u svom stilu lansira Šutanovac, da će kompanije iz tri države – Srbije, Hrvatske i Slovenije – zajednički modernizovati tenk M84 u sklopu srpskog sporazuma o saradnji sa Kuvajtom o remontu i modernizaciji 149 kuvajtskih tenkova tog tipa, proizvedenih u bivšoj Jugoslaviji, i da će na ovom poslu, čija vrednost doseže i 400 miliona dolara, raditi srpske fabrike odbrambene industrije, ali i kompanije iz Hrvatske i Slovenije. Pri tome je, navodno, glavna uloga u modernizaciji tenka M84 predviđena za Tehničko-remontni zavod u Kragujevcu, ali i fabrike koje su radile na njegovoj izradi – Prvu petoletku iz Trstenika (hidraulika), rakovički 21. maj (kupola), 14. oktobar iz Kruševca, Zastavu iz Kragujevca (teški mitraljez)… S obzirom da je tenk kompletiran u fabrici Đuro Đaković u Slavonskom Brodu, u “projektu” je još jedno zamajavanje javnosti radi sticanja jeftinih političkih poena, tvrdi izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane.

Tenkovi samo u mislima Jedan primerak tenka M84, koji je u Remontnom zavodu Čačak (doduše, sada već propali, i koji je trenutno u funkciji običnog servisa švercera naoružanja CPR Impexa, Jugoimporta SDPR, Buleta i dr.) modernizovan na nivou M84 AB1, na jedvite jade uradili su naši stručnjaci, od kojih mnogi više nisu ni živi ili nisu radno aktivni. Ako se ima u vidu da je u proizvodnji sklopova, agregata i naoružanja za ovaj tenk direktno radilo 240 fabrika, a u njega su bili ugrađeni delovi koje je izrađivalo preko 1.000 preduzeća iz svih delova bivše Jugoslavije (mnoga od njih više i ne postoje, a na mnogima stoje katanci i lanci i zarasli su u korov), uvođenje u posao Slovenije, a

posebno Hrvatske, čija je modernizovana verzija M84 degman odavno propala (i od koje su oni sami odustali), zapravo je dokaz o neodgovornom, nemoralnom prilazu veoma sumnjivom poslu. Poznato je da se sa severnoafričkim zemljama (Egiptom, Tunisom, Alžirom, Libijom), te Kuvajtom i drugima, na poslovima prodaje naoružanja i vojne opreme, kao i na njihovom održavanju i remontu, najviše se angažovala beogradska kompanija Kofis, koja je na volšeban način došla do remontne dokumentacije ratnih brodova i dela remontne dokumentacije tenka M84, kao i drugih borbenih sredstava. Poznato je i kako je od strane Kofisa prošao remont brodova i raketne tehnike za Egipat i ko je sve na njemu radio od sadašnjih i bivših pripadnika Ministarstva odbrane. ako je tako, onda je jasno (kada nema kompletne proizvodne i remontne dokumentacije, kada nema dovoljno stručnjaka, kada svi alati nisu sačuvani, a za postojeće se ne zna gde se nalaze) kako će se “operacija Kuvajt” i remont tenkova M-84. - Od građana Srbije je sakrivano da je naš najviši vojni i politički vrh pristao da se prvo odrekne 3,5 milijarde dolara iračkog duga da bi kako-tako učestvovao u podeli kolača koji diktira Amerika pri novom opremanju Iraka. Pored odricanja od potrživanja tolikog duga, Srbija kao pravni naslednik SFRJ ima pravnu obavezu da obešteti preduzeća iz država nastalih od bivše zajedničke države (tako je, na primer, do sada na ime duga Iraka SFRJ, Pretisu iz BiH isplaćeno 50 miliona dolara na osnovu odluke sudskih organa Srbije). Ako se imaju u vidu afere koje su izbile tokom opremanja Iraka naoružanjem i vojnom opremom (učestvovale neke američke, albanske, crnogorske, srpske, hrvatske kompanije…) onda je jasno zašto je Jugoimport SDPR kao javno preduzeće formirao desetak kompanija u zemlji i inostranstvu u svom vlasništvu i što MO Srbije isključivo sarađuje sa privilegovanim kompanijama (poput CPR Impex, GIM, Evaco, Bulet, Kofis, Melvale i dr.). - Izvozni poslovi u vezi sa Avganistanom odnose se na opremanje međunarodnih snaga u sastavu NATO alijanse, koje su u svom naoružanju još zadržale naoružanje iz tzv. Istočnog bloka. Dakle, ni ovde nema nekakvog autorskog pečata niti presudnog uticaja Šutanovca u dobijanju posla, već se njegov uticaj svodi na (lično)interesno lobiranje da izvoz ide preko Jugoimporta SDPR. Iz svega pomenutog lako se može uočiti da ministar odbrane olako i zapravo prevarantski govori o “neverovatnim uspesima” vojne industrije pod njegovim visokim rukovođenjem, ni jednog momenta ne spominjući kako je uopšte moguće da ta industrija postiže “vrhunske rezultate” baš i samo za njegova mandata, i baš nakon što je, po njim, uvedena u tešku krizu, na sam prag totalnog gašenja.

Ima ko da proguta Danas, dakle, kada je srpska odbrambena industrija na pragu totalnog uništenja (od čega korist imaju samo Šutanovac i njegova bratija), kada je vojska uništena, a njeni ostaci pretvoreni u partijsku plaćeničku formaciju (od koje je jače i malo bolje organizovano lovačko društvo), kada Ministarstvom odbrane i onim što je ostalo od Vojske vlada mafija, a kriminal i korupcija cvetaju, ministar Šutanovac ne zaklapa usta ponavljajući kao papagaj kako je Srbija lider bezbednosti u regionu, kako je

“profesionalizovana” Vojska sada četiri puta jača nego pre; tvrdi da su poslednji ugovori za domaću odbrambenu industriju omogućili da ukupni prihod od prodaje naoružanja i vojne opreme pređe 1,2 milijarde dolara. Sve to nema nikakvog smisla i predstavlja pljuvanje građana Srbije u lice. Ipak, u jednoj nezaposlenoj, opljačkanoj, gladnoj, poniženoj, iznurenoj, izneverenoj Srbiji ovakve priče Šutanovca ima ko da proguta. Utoliko su simptomatičniji stavovi pojedinih američkih diplomata (sa kojima je autor ovih redova imao priliku da se susreće i druži) koji su za mandata aktuelnog ministra odbrane službovali u Američkoj ambasadi u Beogradu (gospoda Kapelo, Verker, Harker, Ruan, Tomas i dr.) – da od srpskih političara istovremeno najviše cene i najviše preziru upravo Dragana Šuntanovaca te da u skladu s tim upravo njega treba promovisati na značajne funkcije, jer se radi o beskrupuloznom čoveku spremnom na sve samo da on lično “bude neko”! Ako neko ima takav “ugled” onda je jasno i da je “dušu dao” da tu istu dušu proda đavolu. Mnogi detalji iz njegove biografije samo su šlag na njegovoj karijerističkoj torti. Kao, na primer, činjenica da je kao član SPS-a bio kafedžija u kafiću Demode, ili da je u noćnom klubu Nana radio kao čista izbacivač u vreme kada je ova “naučna ustanova” ugošćavala sve samu kriminalnu klijentalu. Da je nakon 11,5 godina studiranja postao stručnjak za hidroizolaciju; da je direktno iz diskoteke Trezor, gde je delio pozivnice gostima, došao na mesto pomoćnika saveznog ministra policije i predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije?! Neki će se prisetiti da je bio i Legijin drug i Šiptarov prijatelj. Sve do ubistva premijera Đinđića (!) kleo se u tu vezu. Energično je branio crvene beretke i zemunce od optužbi za ubistva na Ibarskoj magistrali i atentat Na Vuka Draškovića u Budvi, kao i za likvidacije Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Na Odboru za bezbednost podsmevao se poslanicima iz SPO-a, nije im davao reč kada su hteli da govore o tome, čime je direktno sprečavao svaki pokušaj istrage tih zločina… Da li je u svom ličnom ili u interesu svoje partije štitio kriminalce, jer bi tragovi koji vode do njih jednog dana doveli i do njega!? Legija i Šiptar su uz njegovu političku podršku i s njegovim znanjem i posle 5. oktobra ubijali po Beogradu, a neretko su saslušavali nevine ljude u zgradi policije u Ulici 29. novembra, kao što je to bio slučaj s Makinom grupom, koju su optužili za ubistvo generala Buhe, kako bi sa sebe skinuli sumnju. Kada su ubili Đinđića, prestali su da budu heroji, a Šutanovac je konačno dozvolio da postanu zločinci. Ipak, zapaženo je da o njima pojedinačno Šutanovac nikada nije izgovorio ni jednu ružnu reč. Ni američki bezbednosni izvori u Beogradu ne kriju da se radi o čoveku koji je na listi poverenika Vojne službe bezbednosti SAD. Zato je ono što nije uspelo NATO paktu, pošlo za rukom njegovim poverenicima u Srbiji. A to ima svoju cenu – i za Šutanovca i za Amerikance.

Isparavanje dokazano Gde je, dakle, nestalo 264 miliona dolara postaje jasnije ako se, pored iznetog, zna:

- da je Dragan Šutanovac sa bratom Stevana Nikčevića (direktora Jugoimporta SDPR) formirao zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja, što je diskretno obelodanjeno i nedavno na beogradskom sajmu vatrenog oružja! Nije, pri tome, problem njegov biznis kao takav, nego debeli, nemoralni i kriminalni sukob interesa. - da je jedan od vlasnika kiparske kompanije Caplock LTD Ilija Pilipović, inače kum Dragana Šutanovca i (njegov lični) pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse. - da je Šutanovac za veoma kratko vreme svog mandata, sa svojim pomoćnikom i kumom Ilijom Pilipovićem u potpunosti ostvario uticaj i kontrolu nad vojnobezbednosnim, materijalno-finansijskim i drugim inspekcijskim i vojnim organima. Veći deo Ministarstva odbrane, odbrambene industrije, tehničkih instituta, remontnih zavoda, materijalnih rezervi Vojske, Šutanovac i Pilipović su stavili u funkciju jedne jedine privilegovane firme – Jugoimporta SDPR. Veći deo Ministarstva odbrane (uključujući ministra odbrane i njegovog pomoćnika za materijalne resurse), postaje najveći promoter SDPR-a, a onda i, u toj oblasti, nosilac organizovanog kriminala u državi Srbiji. - da Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Nema sfere iz oblasti života i rada pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kojoj nema delovanja organizovanog kriminala, a da istovremeno organi gonjenja, tužilaštva i sudstva nisu preduzeli ama baš ništa. Sektor za materijalne resurse, Uprava za snabdevanje, postao je rasadnik korupcije i diletantizma u upravljanju ključnim državnim poslovima. - da je pomenuti Stevan Nikčević, direktor Javnog preduzeća Jugoimport SDPR, iako na to po pozitivnim zakonskim rešenjima nije imao pravo, u zemlji i inostranstvu formirao zavisna preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala, a samim tim i učešćem u upravljanju njima. Reč je o preduzećima za spoljnu i unutrašnju trgovinu na malo i veliko, proizvodnju i usluge Atera plus d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju i promet poljoprivrednih proizvoda Agro plus d.o.o. Bačka Palanka; preduzeće za upravljanje projektima i izvođenje građevinskih radova u zemlji i inostranstvu PMC inženjering d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju, preradu i trgovinu Jutra d.o.o. Beograd; preduzeće za proizvodnju i promet lovačke i sportske municije Belom d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju, promet i usluge Jugoimport mont d.o.o. Podgorica; AIR transport, Moskva, Rusija; Jantus, Hong Hong; Gold river, Natural Fruit Juices... Uz to, sve se “poklopilo” sa vremenom kad je ministar odbrane bio Boris Tadić, a Šutanovac savetnik generalnog direktora Jugoimporta SDPR i ministra odbrane; odnosno sa vremenom kad je direktor SDPR-a za američko i zapadnoevropsko tržište i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse bio Ilija Pilipović – kum ministra odbrane! - da je prema najavama koje su dolazile iz Ministarstva odbrane ulazak Srbije u Partnerstvo za mir trebalo da pokrene investicije za 200 odsto (nije precizirano koje vrste!). No, to su bile samo prazne reči. U to ime je Vojska Srbije pretvorena u antiterorističke jedinice, a sve ostalo je ili uništeno ili svedeno na minimum. Ako bi Srbija ušla u NATO, to bi državu trenutno koštalo oko četri milijarde dolara za uvoz zastarelog NATO oružja, uvođenje novih vojnih standarda i plaćanje NATO instruktora. Zamiranja vlastite proizvodnje i samostalnosti u raspolaganju određenim proizvodima domaće namenske industrije i naučnoistraživačkog rada u Vojsci – podrazumeva se. I tako dalje.

Sasvim je jasno koliki deo navedene propasti otpada na Dragana Šutanovca, koiji je sa kumom Ilijom Pilipovićem delegiran za pružanje usluga Zapadu i NATO savezu. Tu negde leži i odgovor gde je i kako isparilo 264 miliona dolara.

Kako bismo uopšte bili živi bez Šutanovca U obrazloženju nagrade Draganu Šutanovcu navedeno je da je “u vreme ekonomske krize uložio ogroman napor na konsolidovanju privrede Srbije. Jedan od glavnih prioriteta u njegovoj spoljnopolitičkoj aktivnosti bila je promocija potencijala srpske privrede u svetu i otvaranje novih tržišta, pre svega za odbrambenu industriju. Angažovao se da se obezbede svi uslovi za restrukturiranje i modernizaciju preduzeća te grane domaće privrede”. Uz to je, “na inicijativu ministra Šutanovca, obezbeđena finansijska podrška preduzećima odbrambene industrije Srbije, koja je omogućila njihovu poslovnu konsolidaciju, razvoj novih proizvoda i tehnološku osnovu. Ministar Šutanovac radio je i na promovisanju potencijala odbrambene industrije u inostranstvu, što je toj privrednoj grani obezbedilo kvalitetan nastup na novim tržištima, i to u Iraku, Egiptu, Americi, Libiji, Kipru, Kuvajtu. Novi ugovoreni poslovi omogućili su da domaća odbrambena industrija ponovo postane jedan od glavnih nosilaca razvoja privrede Srbije u celini. Ta efektivnost ministra Šutanovca bila je od presudnog značaja da preduzeća odbrambene industrije u periodu od 2007. godine, kada je preuzeo dužnost ministra odbrane, do danas na svetsko tržište izvezu robu u vrednosti od oko sedamsto pedeset miliona dolara, a da ukupna vrednost ugovorenih poslova iznosi milijardu i dve stotine miliona dolara!”.

Ne treba zaboraviti - da državi Srbiji zvanično spolja niko nije naredio da ukine obavezno služenje vojnog roka. Ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja bi bila kompatibilna sa imperijalnim ambicijama takozvanih velikih sila zapadne hemisfere. Uz to je sve što je Vlada Srbije sa Ministarstvom odbrane zamislila, u trenutku donošenja Odluke o prestanku obaveznog služenja vojnog roka automatski bilo suprotno važećem Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. - da ulazak u NATO pakt znači plaćanje skupe ulaznice. Mnogi drugi, znatno bogatiji, koji su je takođe platili, danas bi platili da izađu, ali je kasno jer su i suviše upleteni u vojno-tehničke obligacije sa SAD. - da u Ministarstvu odbrane vlada privatan, rasipnički odnos prema vojnoj imovini itd. (Извор: ТАБЛОИД, реф.http://www.magazintabloid.com/casopis/?id=06&br=232&cl=13)