Kanon Leke Dukadjina

КАНОН ЛЕКЕ ДУКАЂИНА

Канон Леке Дукађина

Издавач Школа гусала Сандић www.skolagusalasandic.rs За издавача Вукојица Сандић

Дистрибуција тел. 069/120-5285 063/732-7738

КАНОН ЛЕКЕ ДУКАЂИНА

Београд, 2014

САДРЖАЈ

1. ПОРОДИЦА .......................... 15 - Мајка-жена .............................. 43 - Синови ..................................... 44 - Породица схваћена сама по себи ........................................ 15 - Диоба ...................................... 45 - Породица у селу и барјаку .... 20 - Насљедство ........................... 50 2. БРАК ...................................... 22 - Дужност рођака и право - Одређивање и врста брака ... 22 кћери ....................................... 51 - Право момка и дјевојке ......... 22 - Брат по мајци ......................... 52 - Дужности мужа и жене ........... 23 ОСТАВШТИНА (ТЕСТАМЕНТ).52 - Право удовца и удовице ....... 24 - Одређивање тестамента ....... 52 - Просидба ................................ 24 - Врсте оставштине .................. 52 - Вјеридба ................................. 25 - Право искорјењеног ............... 53 - Вјеренички прстен .................. 27 - Право рођака .......................... 53 - Слуга ....................................... 54 - Одређивање вјеридбе Назначени дан ...................... 29 3. КУЋА, СТОКА И ИМОВИНА .57 - Чобанин ................................... 58 - Цијена која се давала и даје за жене ................................... 30 - Јарац или ован предводник .. 59 - Насљедство жене .................. 30 - Стока напола .......................... 60 СВАДБА ..................................... 30 - Главница ................................. 61 - Припрема свадбе по канону .. 30 - Стока с јамством .................... 61 - Предвођење сватова ............. 32 - Крмача напола ....................... 61 - Штенара .................................. 62 - “Сват мјештанин треба да уступи пут свату госту” ..... 34 - Вол у најам .............................. 63 - “Сват - сват, гост - гост” ......... 35 - Пчела ....................................... 64 - Смрт невјесте ......................... 38 ИМОВИНА ................................. 66 - “Жена не пада у крвну освету.” - Одређивање имовине ............ 66 - Примити некога за брата у “Жена задужује родитеља крвљу.” .................................... 38 селу ........................................ 67 - “Жена је мијех за ношење” .... 39 - Комуница ................................. 68 - Удовица ................................... 39 МЕЂА ........................................ 69 - Сјечена реса (отјерати жену)..40 - “Међе земље се не - Невјенчана жена .................... 41 помјерају” ............................... 69 РОДИТЕЉИ (ОТАЦ - МАЈКА - - “Међа иде право” .................... 71 СИНОВИ) ................................. 42 - Међа добивена крвљу ........... 71 - Отац-муж ................................. 42 4

- Порицање ............................. 108 - Међа добивена “бацањем - Заклетва ............................... 108 камена” или натовареном каменом плочом .................... 73 - Заклетва на “камену” и - Међа одређена “сјекиром” .... 74 заклетва на крсту и на - Сеоски пут ............................... 74 Светом писму ....................... 109 - Велики пут ............................... 76 - Ко даје заклетву ................... 110 - Ћорсокак ................................. 76 - “Заклетва узима своју - Сеоски пашњак ....................... 77 ствар” .................................... 111 - Заклетва за кућу ................... 112 4. РАД - “Рад премјешта пролаз” ........ 79 - Заклетва у главу синова ...... 113 - Тежак ...................................... 79 - Заклетва “не знам” ............... 113 - Ковач ....................................... 81 - Глоба за лажну заклетву ..... 116 - Млин ........................................ 83 7. ЧАСТ .................................... 117 - Млински јаз ......................... 84 - Лична част ............................. 117 - Наводњавање ........................ 85 - Гост ........................................ 119 - Ујам .......................................... 89 - Убиство госта ........................ 122 - ЛОВ .......................................... 90 - Понашање домаћина према - Одређивање лова .................. 90 гостима у кући ..................... 124 - Посредништво ...................... 125 - Гоњена дивљач по траговима ............................... 92 - Јамство ................................. 127 - Риболов ................................... 94 КРВНО СРОДСТВО И РОД, БРАТРГОВИНА ................................ 97 ТИМЉЕЊЕ И КУМСТВО ПО КА- Одређивање трговине ........... 97 НОНУ БРЂАНА ...................... 129 - Продаја земље ....................... 98 - Крвно сродство, род и - Продаја оружја и коња ........ 100 кољена ................................. 129 - Цијене по канону ................. 100 - Стабло по крвном сродству, - Плажени путник ................... 102 стабло по млијеку, унук по стаблу и унук од кћери ....... 129 - "Ствар за сваку другу ствар" ................................... 103 - Братимљење ....................... 130 - Кумство ................................ 130 5. ДАВАЊА - Зајам .................................... 104 Кумство при крштењу .......... 130 - Рок ........................................ 105 - Кумство при вјенчању .......... 131 - Обећање ............................... 105 - Кумство при подрезивању - Поклон ................................... 106 косе ...................................... 131 6. ИЗГОВОРЕНА РИЈЕЧ ........ 107 - Канонска понашања при по - Ријеч ...................................... 107 дрезивању косе .................... 132

5

8. ШТЕТЕ ................................. 135 - Посредништво у крвној - Свиња у штети ...................... 136 освети .................................. 164 - Постављена замка или клопка - Умир крви .............................. 164 у башти ................................ 137 - Јамци крвне освете ............. 165 9. КАНОН ПРОТИВ ПАКОСТИ - Јамци новца за крвну - Саучесништво ..................... 139 освету .................................. 165 КРАЂА ................................... 139 - Хлеб крвне освете ............... 166 - Одређивање крађе .............. 139 - Крст на вратима ................... 166 - Грабеж .................................. 141 - Братимљење ........................ 166 - Отимање ............................... 142 10. КАНОН ПРЕСУЂИВАЊА - Кобна кривица ...................... 144 - Право и обавеза стараца .... 168 - Двије за једну ....................... 144 - Залог ...................................... 171 - Повећање броја стараца .... 173 - Право власника украдене стоке ..................................... 145 - Порота .................................. 174 УБИСТВО ................................ 146 - Сок ........................................ 178 - Засједа .................................. 146 - Соџбина ................................ 180 - Убица ..................................... 149 - Трагачи сока ......................... 180 - Саучесник ............................. 149 - Скупштина Брђана .............. 182 - Посредник ............................. 149 - Мјеста одржавања - Задата ријеч ......................... 150 скупштина ............................ 183 - Кућа војводе ......................... 184 - Задата ријеч стоке и чобана ................................... 152 - Главари племена ................. 185 - Крв ......................................... 155 - Старци села .......................... 187 - “Убиство остаје убици” ......... 156 - Надстарци ............................ 188 - “Убиство остаје за убиство” ..157 - Глобари ................................ 188 - Глас народа на судовима ... 188 - “Убиство није исто што и кривица” ................................ 158 - Изопштење (личење) ........... 189 - Спаљивање, разарање и - “Крв се не замјењује глобом” ................................ 159 стријељање ........................ 191 - Убиство због обљубе ........... 159 - Гласник ................................ 193 - Убиство из нехата ................ 161 - Вјесник ................................. 194 - Убиство под јамством .......... 161 10. ОСЛОБАЂАЊА И - Пушка гони убицу ................. 162 ИЗУЗИМАЊА ...................... 195 - Ко убија себе, остаје - Припадници изузимања ..... 195 неосвећен ............................ 163 - Смрт ..................................... 197 6

ПРЕДГОВОР Лека Дукађин је био велики српски јунак и војвода, који је живео крајем 14. века и јуначки погинуо у бици на Косову. Према неким историчарима Лека Дукађин је био савременик Скендербега и живео је у периоду од 1410-1481. Лека Дукађин је остао је забележен као велики војсковођа, али и велики законодавац, који је својим законом управљао великим бројем српских племена на територији данашње Албаније и северне Црне Горе, и учинио да Срби кроз векове постану највећи симбол отпора турским и другим агресорима. Сматра се да је Лека Дукађин био под великим утицајем Душановог законика, када је писао свој Канон, због велике сличности са истим. Лека Дукађин је био син Дуке, по коме је добио презиме, и имао је два сина - Николу и Бјелог Павла, од којих је настало неколико племена. Најпознатије међу њима су Бјелопавлићи. Нека од племена насталих од Лекиних синова су временом прешли у ислам и католицизам, али су сви задржали своје крсне славе, чиме потврђују своје српско порекла, на које су многи до скоро били веома поносни. 7

Уз име Леке Дукађина везано је име још једног великог српског јунака - Скендербега. Ђурађ Кастриот Скендербег је рођен 1403. године и био је син српског главара Ивана и мајке Војисаве, ћерке српског господара из Полага. Деда му је се звао Константин, и био је српски племић који је господарио у Серињи. Прадеда Скендербегов је био Бранило Кастриотић који је био управник Канине и који је погинуо у Јањини 1379. где је вршио дужност намесника као племић цара Душана. Скендербегов отац Иван је са својом женом Војисавом имао пет кћери и четири сина. Најстарија Марија је била удата за господара Црне Горе Стевана Црнојевића, Влајка за Стевана Балшића, Ангелина за Владана Комненовића, Јела за главара чије име није познато, а Мамица за Мојсила Дибранца. Од синова, најстарији Репош је умро као православни калуђер на Хиландару, где му се и данас налази гроб, где је сахрањен и његов отац Иван. Остала тројица браће су се звали Станиша, Константин и Ђурађ. Међу Албанцима (њихово право име је Арбанаси) нема оваквих имена, нити многосложних имена, већ су обично једносложна као Пренк, Ђон, Биб, Гиљ, Дод, Том, Марк и др. Године 1413. јаничари су отели малог Ђурађа Кастриота и дали му име Скендербег или Искандер, што значи "господар Александар" по Александру 8

Великом. Када је порастао и ојачао, Скендербег је побегао из турског логора и повео Србе у борбу против Турака. Умро је 1468. у Љешу где је и сахрањен у православној цркви Св. Николе. Фалсификовање историје. Фалсификатори историје Албанаца покушавају да протуре тезу да су Лека Дукађин и Ђурађ Кастриот Скендербег били Албанци, а не Срби. На сличан начин се фалсификује порекло Албанаца да су они наводно Илири, чиме сматрају да имају право да својатају оне области на којима су Илири живели. Они су, наводно, староседеоци Балкана, који су у миру живели на својој земљи. А онда су из неких туђих простора дошли насилници и отели им земљу. Пошто сила не може постати право, они траже да им се њихова земља врати и да им се призна сувереност на оном делу који су већ успели да "поврате". Тезу о илирском пореклу Албанаца први је поставио немачки историчар Тунман 1774. године. Она је затим обновљена у Бечу у другој половини 19. века. Међутим, не постоје никакви докази да између Албанаца и Илира постоји било каква генетска веза. Нема никаквих историјских записа о боравку Албанаца на Балкану све до 11. века. Нема археолошких индиција о њиховом присуству. По својим структуралним одликама, албански језик нема готово ничег заједничког са илирским. 9

Са друге стране, Срби су током своје историје називани Илирима, а српска држава цара Душана називана је од стране народа са Запада Magnum Illyricum или Велика Илирија. Истраживања руских историчара Артамонова, Плетњеве и других, као и бројне старе мапе показују да су нека албанска племена између 8. и 9. века, била потиснута са своје првобитне територије на обали Каспијског мора (у данашњем Азербејџану и Дагестану) од стране Арапа и доспели су у Јужну Италију. Тамо су се водиле огорчене борбе између Нормана, Византинаца и Арапа. Албанци су доведени као помоћна војска једног од арапских калифата. Део тих Албанаца је 1043. године доспео у наше крајеве на јадранској обали из јужне Италије, као војска побуњеног византијског команданта Георгиоса Манијакоса. Против тадашње владарке Византије, зарице Зое, борили су се заједно Грци, Срби и Албанци. После пораза и погибије Манијакоса, Албанци су остали, у планинама Епира у договору са Србима. Они су се бавили сточарством, док су Срби у низинама живели од земљорадње. Чињеница је да су Албанци после доласка на Балкан још у 13. веку живели концентрисани око Драча и Кроје, на територији која је била називана Арбанон, и да су се одатле најпре спустили у равнице око Скадра, а затим у току 13. и 14. века прод-

10

рли са својим катунима у стару Зету и широм Проклетија. У том надирању, они су се сударили са Србима. Осим сукобљавања са српским племенима, долазило је и до одређених облика сарадње. Скендербег, односно Ђурађ Кастриот је био и српски јунак којег су за вођу прихватала и албанска племена. Под вођством Скендербега, заједно са Србима, Албанци су се успешно бранили од Турака и у више махова побеђивали. Након смрти Скендербега 1468. године тај отпор је престао и Албанци су масовно прихватили ислам. Исламизација је била одлучујући моменат за развој односа Албанаца и Срба. Коректни односи су били могући док су били равноправни. Сад су Албанци постали привилеговани муслимани, а Срби су остали “раја”, према којој је свако насиље било дозвољено. И не само то. У Турској царевини сваки човек се могао слободно називати и Грком и Бугарином и Аранасом и сваком другом народношћу, само не именом Србина, које је код Турака било омрзнуто и представљало народ и појединце који за част, слободу и веру радо умиру и живе само за оно што човека чини човеком. Турци су знали да то име представља отпор сваком насиљу, не обазирући се на кобне последице, и у свом наступању на Балкан 11

наишли су на прави и силан отпор тек онда када су се први пут сукобили са Србима на Марици. Албанци су у почетку турске владавине, после Косовске битке, постепено продирали ка Брдима, Ђаковичкој Малесији и Призренској котлини. Према турским дефтерима, у току целог 16. и 17. века на Косову и Метохији није било више од једног процента Албанаца. После три аустријско-турска рата, у којима су Срби учествовали на аустријској страни, надајући се да ће успети да искористе ту прилику за национално ослобођење. После повлачења аустријске војске, Турци, огорчени због “издаје” раје, припремили су казнену експедицију. Бојећи се сурове освете и понижавања, Срби су масовно у два маха (1690. и 1737. године) напустили своје домове и имања и кренули у неизвесну будућност у оквиру аустријске државе. Те две Велике сеобе под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Шакабентом, испразниле су Косово и Метохију. Тек тада су Албанци у великом броју, врло организовано и систематично почели да се насељавају на Косову и Метохији. Истовремено, многи преостали Срби из страха и очајања прелазе у ислам. Сем тога, највећи део војске, који је гушио српске устанке, тада и касније, састојао се од Албанаца. Зато је Турска толерисала масовно досељавање Албанаца и исламизацију Ср12

ба. Организовано насиље над Србима, пљачка и отимачина земље, која су тада по први пут била интензивна, нису престајала до данашњег дана. Са друге стране, Канон Леке Дукађина је пример отимања, али историјског и културног наслеђа. Године 1933. албански католички свештеник Штјефен Дечови објавио је Канон Леке Дукађина и приказао Леку Дукађина као католика, а на почетак Канона убацио целу једну књигу о наводним законима о беспоговорној послушности Римо-католичкој цркви. Овакав образац фалсификовања је на делу и данас, и неће нас изненадити ако се ускоро појави издање Горског Вијенца "црногорског католика" Петра Петровића Његоша, које ће имати своје измене и додатке, чиме би се оправдало не-српско и не-православно порекло Његоша. Ово издање Канона Леке Дукађина има за циљ да обасја славну историју српског народа и да скрене пажњу на неке од његових највећих синова.

Петар Калезић директни потомак Леке Дукађина

13

14

1. књига

ПОРОДИЦА ПОРОДИЦА СХВАЋЕНА САМА ПО СЕБИ 1. Одређивање породице Породица је скуп чланова који живе под једним кровом, чији је циљ размножавање чељади преко брака, њихово подизање у погледу тјелесног, умног и чулног развоја. 2. Чланови породице Породицу сачињавају кућна чељад; кад се ови размноже, дијеле се на братства, братства на родове, родови на племена, племена на барјак, а сви заједно сакупљају се у ширу породицу, која се зове народ; они имају исту домовину, исту крв, исти језик и обичаје. 3. Право, дужност и обавеза домаћина По канону, управљање кућом припада најстаријем под кровом куће или најстаријем брату; ако немају особине потребне за обављање тог посла онако како захтијева дужност, онда се на скупу укућана бира онај ко је паметнији, мудрији и брижљивији. 15

Домаћин може постати и неожењен човјек. Домаћин има право: 1) Сједити на челном мјесту у својој кући, иако има старијих од њега у кући; 2) На своја оружја, макар коштала стотину ћеса (ћеса, кеса, стари новац од око 500 гроша), на оседланог коња; на своју постељину и покривач; на прибор за каву; те ствари ни канон на диоби не обухваћа; 3) На добит кућне чељади, најамнине или поклоне; 4) Куповати, продавати и замјењивати земљу, као њиве, ливаде, пашњаке (шуме с пашњаком), шумарке, ред за наводњавање, стоку и бакраче; 5) Давати и узимати у зајам и бити јамац; 6) Поправљати куће, колибе, штале, итд.; 7) Укућане слати на посао, или на ждријело; 8) Укућане слати као раднике у зајам, а и бесплатно; 9) На вино и ракију, куповати је или продавати, или је дати у зајам; 10) Кажњавати укућане кад не иду како захтијева напредак куће. Казне су ове: а) да им не да јести; б) да им отпаше оружје с рамена или појаса за једну или две седмице; в) да их веже или затвори у кући; 16

г) непослушног да одијели од куће, дајући му дио који му припада да би уклонио опасност и срамоту.

11) Ако неко од укућана уђе као јамац више него што му оружје вриједи; ако нешто продаје, купује или замијени без дозволе домаћина, домаћин има право да не одговара, јер канон не сматра законитом ни продају, ни куповину, ни замјену, ни такво јамство, те се све укида, јер је учињено без одобрења домаћина. 4. Дужност и обавеза домаћина 1) Да се стара за добробит укућана; 2) Да држи под надзором укућане да не направе неку штету или да не разарају; 3) Да први предводи на посао који му припада; 4) Да пази на земљу да не остане пуста; на крдо стоке да се не уназади њен напредак; 5) Да ради паметно и мудро унутар и изван куће и да не води разарању и осиромашењу куће; 6) Да се стара о одјећи и обући укућана од кућних добитака; 7) Да буде праведан у кући и да некоме не држи страну више него другоме; 8) Да купује оружје момцима кад види да су за то дорасли. 5. Право домаћице Домаћица има право: 1) Над свим стварима које се држе у кући; 17

2) Давати и тражити у зајам брашна, хлеба, соли, сира или масла; 3) Наређивати женама куће да носе воду, да иду по дрва, да однесу радницима храну, да залијевају, да носе отпатке, да жању или окопавају или да плијеве. 6. Дужност домаћице Домаћица треба: 1) Да спрема ручак и вечеру, да кува, да поставља стол и да дијели јела; 2) Да брине о млијечним производима да не пропадну; 3) Да не продаје, нити купује или мијења нешто без одобрења домаћина. Домаћица не мијеси, не иде по воду, не носи дрва, не носи отпатке, не залијева, не жање, не плијеви, нити носи храну радницима; 4) Да буде праведна приликом мирења укућана и дјеце; да неком не држи страну више него другом; 5) Домаћица ће се старати о дјеци док жене буду на послу. 7. Право укућана (одраслих мушкараца) Кућна чељад има право: 1) Смијенити домаћина ако увиде да не ради за добробит куће или ако их води к осиромашењу; 2) Смијенити домаћицу ако увиде да поткрада, или да нешто кришом одраслих мушкараца продаје - па макар то било и једно јаје - или ако више држи страну својој деци него другој; 18

3) Свако на своја оружја; могу их продавати, мијењати, или заложити, али немају право да од куће затраже друго оружје; 4) На волове има право тежак који их тјера; да некоме помогне, да их даје бесплатно, или у зајам без дозволе домаћина; 5) На стадо оваца има право пастир који га чува; домаћин нема право да му се мијеша у тај посао; прије него што ће нешто продати или заклати неку овцу, казаће пастиру, а он зна која је овца или крава за клање. 8. Дужност укућана (мушкараца) је: 1) Да не уђу као јамци без одобрења домаћина куће; 2) Могу ући као јамци и не питати домаћина куће, али за толико колико им вриједи оружје, јер је то њихово; 3) Не могу ићи некоме као радници без дозволе домаћина куће; 4) Не могу да продају, да купују, нити да што мијењају; 5) Укућани не могу вријеђати домаћина при кућним и физичким пословима; 6) Да слушају и да иду гдје год нареди домаћин; 7) На кога домаћин упре прстом да иде у војску, тај треба да иде; 19

8) Женске су дужне радити за кућу: ако им преостане времена кад се ослободе кућних послова, могу радити своје ручне радове.

ПОРОДИЦА У СЕЛУ И БАРЈАКУ 9. Право породице 1) Има право гласа на скупштини села; 2) Има право на дио сеоске глобе; 3) Има право на сеоску комуницу; 4) Има право узети у заштиту било кога; 5) Има право предводити лучем и сјекиром приликом спаљивања куће у свом племену; 6) Има право предводити глобаре* у тор свог племена; (* глобар - онај који наплаћује казну, глобу, види параграфе 1152-1156) 7) Ако кућа падне у неку тешку кривицу, за коју јој слиједи казна ватреног угарка и сјекире, ни село ни барјак не могу је разорити док их не предводи сам кривац. 10. Обавеза породице а) у селу: 1) Домаћин одговара за сваку штету коју некоме учине укућани; 2) Одлазит ће на скупштину кад год се скупља село; 3) Послат ће радника на рад који село обавља заједнички;

20

б) у барјаку: 1) Одлазит ће на скупштину барјака кад буде позван “од сваке куће по један мушкарац”; 2) Одазват ће се заједно са селом барјаку за “два оброка хране” момцима барјака; 3) Платит ће 400 гроша глобе кући војводе за свако убиство; 4) Полазит ће у војску барјака.

21

2. књига

БРАК ОДРЕЂИВАЊЕ И ВРСТЕ БРАКА 11. Одређивање брака по канону Ступити у брак, по канону, значи окућити се, повећати домаћинство за једно чељаде више за рад, за прираст дјеце. 12. Врсте брака а) Ступање у брак вјенчањем - одобрено од вјере и Лекиног Канона; б) Жена која се држи мимо вјенчања - противно вјери и Лекином Канону; в) Отета жена и дјевојка - незаконита по вјери и Канону; г) Женидба на пробу - противно вјери и Канону.

ПРАВО МОМКА И ДЈЕВОЈКЕ 13. Право момка Момак има право да мисли на своју женидбу ако нема родитеље. Док има родитеље момак нема право: а) мислити на своју женидбу; б) одредити просца; в) мијешати се у своју вјеридбу;

22

г) ни на вјеренички прстен, ни на рубље, ни на обућу (надокнада која се давала посреднику, просцу, проводаџији као награда за обављени посао), а ни на одређивање рока вјеридбе. 14. Право дјевојке Дјевојка, иако нема родитеље, нема право мислити на своју удају; право је у рукама браће или рођака. Дјевојка нема право: а) бирати свог мужа; отићи ће за онога за кога је буду вјерили; б) мијешати се у просидбу ни у вјеридбу; в) ни на обућу, ни на рубље.

ДУЖНОСТИ МУЖА И ЖЕНЕ 15. Дужности мужа према жени Муж је дужан: а) старати се о одјећи и обући и о свему што је потребно за живот; б) чувати женину част и не оставити је да се жали ни за коју потребу. 16. Дужности жене према мужу Жена је дужна: а) чувати част мужу; б) служити му искрено; в) бити му потчињена; г) извршавати брачне обавезе; д) часно одгајати и подизати дјецу; ђ) пазити му на одјећу и обућу (у погледу шивања); 23

е) не мијешати му се у вјеридбу синова и кћери. 17. Право жене Жена има право да од мужа тражи издржавање, одјећу и обућу.

ПРАВО УДОВЦА И УДОВИЦЕ 18. Право удовца Удовац, ако нема родитеље, има право сам говорити око своје женидбе. (Међутим, Брђанин неће то урадити па макар знао да ће остати неожењен; обичај је да се пошаље неко други ко ће говорити умјесто њега око женидбе.) 19. Право удовице Удовица има право: а) сама говорити око удаје; б) изабрати за мужа онога ко јој се допадне на око; в) прстом одредити просца који ће јој донијети вјеренички прстен.

ПРОСИДБА 20. Одређивање просца Просац је онај ко настоји похвалити дотичну особу код момкових или код дјевојчиних родитеља како би узели или дали дјевојку за тог момка. 21. Право и обавеза просца

24

1. Просац је посредник код младожење и код младе (код момка и дјевојке), како не би ни једна ни друга страна прекршила ријеч. 2. Просац има право на више од 50 гроша за просидбу, за обућу која је одређена каноном. 3. Обућа просца даје се на дан удаје невјесте. 4. Просца налази или кућа дјевојке или кућа момка. 5. Обућу за просидбу увијек даје кућа младожење, чак ако и просца одреди невјестина кућа. 6. Просац има право говорити колико за родитеље дјевојке, толико и за родитеље момка. 7. Просац је обавезан радити на споразумијевању, родитељима дјевојке носити новац с оцем или братом младожење. 8. Просац има право да се мијеша у сваку ствар између родитеља момка и родитеља дјевојке до дана ступања у брак.

ВЈЕРИДБА 22. Забрањивање брака по канону Приликом вјеридбе дјевојке пазит ће се: а) да није исте крви и рода; б) да није из истог племена; в) да није унука племена момка који хоће да је вјери; г) да није разведена жена; 25

д) да није у кумству: 1) приликом крштења у цркви; 2) при вјенчању; 3) при резању косе; 4) да се није побратимила. Канон не подноси вјеридбу и женидбу када се испријече горе споменуте забране, чак ако су и у четиристотом кољену (ако неко погријеши против тих забрана, његово племе ће га глобити, а догађа се да му и кућу запале). У дозвољеној вјеридби по канону је да просац и отац - или брат - момка одређене ноћи оду код родитеља дјевојке однијети вјеренички прстен. Чим уђу у гостињску собу, просац ће чепркати ватру прије него што ће запросити дјевојку; чим прожари ватру, говори. Послије вечере, отац младожење дат ће просцу новац и вјеренички прстен у руке. Чим просац преброји новац на лопару устат ће на ноге и дат ће у руке новац и вјеренички прстен оцу дјевојке. 23. Нема невјесте без просидбе. Отета или одбјегла девојка, ако нађе мужа, не може се накитити као невјеста; удат ће се дјевојачки - у дјевојачком руху - зато што се удала и отишла мимо канона без просца.

26

ВЈЕРЕНИЧКИ ПРСТЕН “Вјеренички прстен, докле год не одустанеш, човјека чини твојим.” 24. Одређивање вјереничког прстена Вјеренички прстен састоји се од бакреног или сребрног (у задње вријеме) прстена, јер се у нашим крајевима није знало за злато. Вјеренички прстен нити се мијења, нити се враћа за живота онога ко је вјерио дјевојку. Вјереничким прстеном дјевојка се везује, те ако прекрше ријеч, родитељи дјевојке младожењиној кући дугују крв. 25. Право момка да остави вјерену дјевојку Ако се момку прохтије, слободан је оставити вјерену дјевојку, али вјеренички прстен и новац који је за дјевојку дао, пропадају; разлог је: “Ко остави вјерену дјевојку, канон га кажњава и вјереничким прстеном и новцем који је за њу дао.” Прије него што момак остави дјевојку, упознат ће просца, а овај ће са двојицом пријатеља из момкова села отићи код родитеља дјевојке и двојици пријатеља из села девојке у очи рећи да се момак, који је био вјерио њихову кћер, ње одриче, те су слободни да је другдје удају. 27

26. Вјерена дјевојка нема право да остави момка Вјерена дјевојка не може оставити момка ако јој се не допадне. Ако дјевојка не послуша да оде мужу који ју је вјерио, а и родитељи подржавају кћер, она се више за живота младожење не може удати за другога. Родитељи дјевојке дужни су кући младожење вратити све, до посљедње паре, коју су добили за дјевојку. Вјеренички прстен и десет гроша од канона, који су послани девојци приликом вјеридбе, остат ће у њеној шкрињи до дана смрти младожење; да знају и дјевојка, и момак, и родитељи да им тај вјеренички прстен не да да погазе ријеч. Према канону, дјевојка остаје везана; може се удати само уз допуштење младожење коју ју је вјерио и ако се он ње одрекне, а није по канону да је неко други оде запросити ако зна да је спријечена. И ако младожења буде узео другу жену, дјевојка коју је вјерио остаје везана. Смрћу младожење, канон ослобађа дјевојку и она, ако жели, може се удати, из разлога што се “смрћу младожење вјеренички прстен рачуна изгубљеним”. Ако дјевојка не послуша да се уда за оног ко ју је вјерио, силом ће је удати за оног ко ју је везао “метком у оквиру”, те ако му дјевојка, бјежећи, 28

падне ока, овај је убија метком њених родитеља, а крв дјевојке остаје неосвећена, јер ју је убио њиховим метком.

ОДРЕЂИВАЊЕ ВЈЕРИДБЕ - НАЗНАЧЕНИ ДАН 27. Одређивање вјеридбе “Одредити вјеридбу” значи одредити дан и назначени рок кад ће сватови отићи по младу. Чим се дјевојци “одреди вјеридба”, пошто је назначен дан, сватови ће безувјетно кренути тог дана и тај дан ни канон не одлаже, нити може да се помјери. Сватови ће тог дана отићи по младу, па макар знали да млада умире, вукући је, довест ће је у кућу младожење. Сватовима се не спречава пут, па макар имали мртваца у кући родитељи младожење или родитељи дјевојке. Мртвац у кући, сватови ће кренути; млада улази у кућу, мртваца изводе из куће. Тамо нек се нариче, овамо нек се пјева. (То се каже да се покаже да ни смрт тога дана не може зауставити сватове; иначе, да се пјева, не пјева се.)

29

ЦИЈЕНА КОЈА СЕ ДАВАЛА И ДАЈЕ ЗА ЖЕНЕ Цијена која се давала за дјевојке или жене, од прије педесет година и раније, износила је од 50, 100, 200 до 400 гроша. Цијена каснијег канона износи 1500 гроша, онолико колико стоји крв жене.

НАСЉЕДСТВО ЖЕНЕ Жена нема никаквог насљедства код родитеља, ни од имовине, ни од куће. Родитељ не мисли на опрему и ни на једну ствар своје кћери; бригу о томе водит ће онај ко је буде вјерио. Родитељ момка који је дјевојку вјерио мислит ће о свему што је потребно за њену удају. СВАДБА

ПРИПРЕМА СВАДБЕ ПО КАНОНУ 28. За свадбу ће се припремити: а) свадбени во, који ће дати 100 ока меса и лоја; б) товар кукурузног брашна; в) 4 бабуне жита - пшеничног брашна; (бабуне, мјера за жито, око 10 кг) г) 4 оке каве; д) 12 ока шећера;

30

ђ) 8 ока риже; е) 4 оке меда; ж) 10 ока сира: з) 2 оке масла; и) 3 оке јестивог уља; ј) 70 ока ракије. Напомена: Некада је умјесто ракије било вино. 29. Свадбу, по канону, чине: а) 12 сватова и 1 сватица; б) позивари; в) свадбени послужитељи; г) редуше; д) послужитељи; ђ) играчице; е) они који носе овнове на свадбу; ж) пјевачи пјесама за кола; з) младожења и невјеста; и) два свједока (вјенчани кумови); 30. Дужност домаћина свадбе Четири седмице прије свадбе младожењин отац или домаћин отићи ће лично да зове сватове. Најприје се зову сватови - пријатељи, затим сватови - другови. 31. “По канону је да се пријатељу иде на свадбу с овном.” Овнове ће однијети: а) унуци и праунуци, и у кољевци да су, мајка ће водити овна, а кољевку на леђима; 31

б) стриц младожење. 32. Ред када ће се отићи на свадбу: а) у четвртак иду кћери и унуци; б) у петак увечер иду позивари, свадбени послужитељи, редуше, водоноше, они који носе овнове на свадбу и сватови - пријатељи. Доносиоци овнова, чим стигну у двориште младожење, пуцат ће по једном из пушке за сваког по глави; ц) у суботу ујутро иду сватови - другови. У суботу, чим крену сватови, заклат ће се свадбени во.

ПРЕДВОЂЕЊЕ СВАТОВА 33. “Затражи и распитај се о предвођењу сватова, јер, осим ономе коме припада, нема човјека који може да предводи.” Предвођење сватова не помјера се нити се мијења. Ако се домаћин свадбе забуни и одреди за старог свата онога коме не припада предвођење сватова, осим што се глоби, старог свата, којег је он одредио, канон не признаје. Стари сват не може да буде: а) пријатељ, већ друг из младожењиног села; б) неће бити из братства или племена младожење, већ из другог племена. 32

Канон не занима изглед старог свата, већ коме припада водство, па чак ако је дијете и наказа за око, младожењиној кући ће се допасти. 34. Ред сватова на путу Ред сватова, кад крену по младу и кад се враћају с њом, по канону, је овај: 1. - стари сват, друг, предводи 2. - сват - пријатељ 3. - сват - друг 4. - сват - пријатељ 5. - сват - друг 6. - сват - пријатељ 7. - сват - друг 8. - сват - пријатељ 9. - сват - друг 10. - сват - пријатељ 11. - сват - пријатељ 12. - сват - друг с овном којег води 13. - сват - сватица која тјера овна. Посљедњи ће ићи младожењин отац или брат водећи коња. Сватови, кад крену по невјесту, пуцат ће свако по једанпут из пушке у дворишту младожење. “Сватови, са и без младе, и пратња с умрлим, не могу никоме проћи поред врата, осим ако је пролаз, сеоски пут или велики пут.” 33

35. Нема човјека који може некоме забранити сеоски или велики пут чак и ако му пролази поред кућних врата. Ту, гдје пролази човјек, пролази и стока, пролазе живи и пролази се са мртвацем. Ако настане запрека на великом путу, све горе и горе, туда ће пролазити намјерник и стока, невјеста са сватовима и пратња са мртвацем. Од власника је обавезно затражити дозволу да му се прође поред куће, а овај може да ослободи пролаз, али уз договор да му ту не остане пут и да му се част не злоупотријеби. Ако се неко јуначи - или сватови или пратња са мртвацем - да му прође поред куће, канон му даје за право да их врати назад, из разлога што кућни пролаз и пролаз за његове посједе су за њега, а не за велики пут. Ако се догоди да се силом тјерају, дешавало се да су постали браћа мртвацу, а невјести је стављен црни руб на главу.

“СВАТ МЈЕШТАНИН ТРЕБА ДА УСТУПИ ПУТ СВАТУ ГОСТУ” Сватови, идући по младу, путем не смију пуцати из пушке, а канон забрањује да их неко дира. Намјерници, каквог год положаја и угледа били, ако се сретну са сватовима, склониће се с пута док не прођу сватови.

34

Сват мјештанин уступит ће пут свату госту; то је канон дужности и човјештва које су наша брда имала од памтивијека. Ако се сусретнем са сватовима гостима у мом селу или мом барјаку, канон ме обавезује да се склоним с мојим сватовима док не прођу сватови гости. Ако се два пара сватова сусретну у туђем селу или туђем барјаку, канонска обавеза је да се склони и један и други пар и да се растану часно и без ријечи.

“СВАТ - СВАТ, ГОСТ - ГОСТ” 36. Канон нам забрањује да дирамо госта у нашој кући, али не и свата. “Сват је сват” и канон нам оставља слободан пролаз да га дирамо, ако се недолично понаша. Да дира недоличног свата никоме се не узима за срамоту. Ево разлога: Сватови долазе и доносе са собом месо, мезе, ракије (вина), новац за преноћиште и друго; према канону, сватови једу свој хлеб у мојој кући. 37. Сватови ће донијети са собом: 1. - Овна од тачно 12 ока; ако дође мање, младин отац има право притиснути старог свата да купи другог овна како канон тражи; 2. - На дан поста донијет ће 8 ока суве рибе; 3. - 2 оке сира; 4. - 8 ока вина; 5. - 2 оке ракије; 35

6. - 12 гроша новца за преноћиште; тај новац је за храну, коју сватовима даје младина кућа за оку и грош; 7. - 5 гроша момку који дочекује сватове; 8. - 5 гроша жени која облачи невјесту; 9. - 10 гроша невјестином стрицу - мајчином брату. 38. Свадба у невјестиној кући У кући, из које излази невјеста, није по канону да се пјева, нити да се пуца из пушке. Сватови, иако стигну рано у село невјесте, није по канону да крену кући прије заласка сунца и прије сумрака. Један од другова из невјестиног села, који није ни у крви ни у племену с невјестом, изаћи ће да дочека сватове даље од младине куће за једно уже којим се во веже. Улазећи у невјестино двориште, сватови ће пуцати из пушака свако по једанпут, као и када буду излазили и кренули с невјестом. Само стари сват говори; није по канону да други сватови говоре, изузев ако неко буде прозван или упитан по имену. Сватови и сватица обједоват ће заједно за истим столом; није по канону да се дијеле на два мјеста. Чим се објед заврши, сватови ће ставити дарове за невјесту на неизломљен хлеб на столу. Дар се састоји од једног гроша по особи; није по канону дати ни више ни мање.

36

39. Право младожењине куће и обавеза пријатеља Ако младожења умре прије него што узме невјесту, пријатељу остаје прстен и десет гроша од канона, а остали новац вратит ће до задње паре младожењиним родитељима. Ако се младожења ожени и само једну ноћ проведе с невјестом и умре, пријатељ ће младожењиним родитељима вратити пола цијене. Ако младожења умре исте године кад се оженио, пријатељ враћа опет пола цијене младожењиним родитељима. Ако младожења умре двије године послије женидбе, пријатељ за себе задржава два дијела цијене, трећи дио враћа младожењиним родитељима. Ако младожења умре у другој години, али остављајући дијете на прекладу огњишта, пријатељ нема никакве обавезе према младожењи - ни родитељима, из разлога што му је кћер оставила мијешану кућу и цијену му је платила с дјететом које им је оставила на огњишту. Ако младожења умре послије треће године, његовим родитељима не остаје ништа да узму од пријатеља, из разлога што му је његова кћер служила у кући. 37

СМРТ НЕВЈЕСТЕ 40. Право невјестиних родитеља Ако невјеста умре послије три године по удаји, а не остави дијете на мужевљевом огњишту, њени родитељи имају право узети рубље и накит од сребра, али шкриња с локотом и пар рубља остају код мужевљевих родитеља. Ако жена умре, остављајући сина или кћер код мужа, њени родитељи имају право на накит од сребра, а друге ствари остају у мужевљевој кући.

“ЖЕНА НЕ ПАДА У КРВНУ ОСВЕТУ” “ЖЕНА ЗАДУЖУЈЕ РОДИТЕЉА КРВЉУ” Заиста, према нашем канону, “Крв остаје убици”, али овај канон не обухваћа жену, зато што “Жена не пада у крвну освету” и да се деси да убије некога. Ако жена убије свог мужа или било кога, њени родитељи дат ће оправдање за ту крв. Муж купује женин труд и живљење, али не њен живот. Ако нешто снађе жену мужевљевом кривицом, њени родитељи траже оправдање од њега по канону. Ако муж истуче жену, по канону није крив, а ни њени родитељи не могу да траже тучу зета. Ако муж облије крвљу жену и ако се она жали родитељима, муж ће им дати оправдање. 38

Ако жена убије мужа и устане дјевер и убије снаху што му је убила брата, по канону то није оправдано. Женина крв није равна мужевљевој крви; дакле, вишак мужевљеве крви надокнадит ће женини родитељи. Као што су родитељи дужни дати оправдање за сваку лошу ствар коју њихова кћер уради у мужевљевој кући или било коме, тако цијену њене крви носе родитељи, а не муж или њен син.

“ЖЕНА ЈЕ МИЈЕХ ЗА НОШЕЊЕ” Жена се рачуна као мијех за ношење докле год буде у мужевљевој кући, јер се родитељи ње не одричу; задржавају за себе и на себи одговорност за њу, али и захтијевају оправдање ако је нешто снађе.

УДОВИЦА Жена која остане удовица и без дјеце, кад се дијели с мужевљевом кућом, рубље које је донијела као невјеста и шкрињу с локотом узима са собом. Млада жена која остане удовица, али с дјецом, ако жели остати с дјецом на мужевљевом огњишту, јамчит ће са два пара јамаца: два јамца бит ће из села гдје је остала удовица, да нико неће имати посла с њом и да неће срамотити име родитеља ни мртвог мужа; два друга јамца дат ће њени родитељи или рођаци, да је неће растати од дјеце, изузев ако сама затражи да се растане и уда. 39

Жену која остане без мужа и без дјеце и, ако је зашла у године, моли родитеље да је оставе на мужевљевом огњишту, не смије узнемиравати нико од братства или мужевљевог племена. Удовица без синова, ако има удате кћери, има прво остати и живјети на мужевљевом огњишту. Може отићи да живи и код родитеља или код неке од удатих кћери, а мужевљева земља дат ће јој насушни хлеб - три товара жита сваке године до смрти. Ако се удовица уда, тада свој живот налази код другог мужа, јер земља првог мужа више не клија за њу.

СЈЕЋЕНА РЕСА (ОТЈЕРАТИ ЖЕНУ) Ако жена не буде доведена код мужа како треба, канон му даје за право да јој сијече ресу или косу и да је отјера. Брак остаје, те ни муж ни жена не могу склопити нови брак за свога живота. Ако се жена поправи, послије молбе пријатеља, догађа се да је муж поновно узме. Због двије ствари жена добија метак у леђа, а због једне ствари сијече јој се реса и отјера се: а) због преваре; б) због убиства госта. Због та два невјерства муж убија жену, сједи без заштите, без задате ријечи,* а неће бити гоњен за 40

крв, јер родитељи убијене жене узимају цијену крви, а њему дају метак и одређују му јамце. Због крађе или разбојништва муж ће отјерати жену, али нема право да жени учини друго зло. Жена која се отјера, кад излази из мужевљеве куће, нема право понијети са собом ни једну ствар, изузев рубља које има на себи. Отјерана жена губи рубље, јер цијена коју је муж дао за њу остаје код родитеља. Ако отјерана жена има сина који сиса, муж, иако је одваја од малог, дужан јој је одредити неко мјесто око своје куће да јој да сина и да је издржава одјећом, обућом и храном.

* Задата ријеч, обећање, гаранција; у обичајном праву задата ријеч је значила јамство (гаранцију) да за одређено вријеме оштећена страна неће вршити освету над крвником; крвник (убица) под задатом ријечи, као и чланови његове породице, могу се слободно кретати за сво вријеме трајања задате ријечи.

НЕВЈЕНЧАНА ЖЕНА Онај ко ожени невјенчану жену, остаје везан према вјери и према канону. Невјенчана жена нема никакво право у мужевљевој кући. Мужа, који се ожени невјенчаном женом, канон кажњава овим казнама: а) спаљује му се кућа и земља му остаје пуста; б) протјерује се из мјеста и не може газити своју земљу док не удаљи невјенчану жену;

41

в) ако буде имао дјеце с невјенчаном женом, рачунају се незаконита и зато никад не могу постати насљедници.

РОДИТЕЉИ (ОТАЦ - МАЈКА - СИНОВИ) ОТАЦ - МУЖ 41. Право мужа над женом Муж има право: а) да жену савјетује и укори; б) да своју жену туче и веже када му не извршава наређење. 42. Право оца над синовима Отац има право: а) на живот и на живљење синова; б) да туче, веже, затвори или убије сина и кћер, канон му не тражи оправдање и рачуна му да је себе убио: “Ко себе убија, не освећује се”; в) да пошаље сина на посао кад год жели, јер “Док је отац жив, син се рачуна тежаком”; г) на добит сина, од рада или ма каква била; д) да продаје или купује, даје и узима; ђ) да сина отјера из куће без дијела, кад му се не повинује и кад није послушан; али чим отац умре, син се враћа на очево насљедство. 42

43. Очева дужност а) Отац је дужан да се брине за добро синова како око части, тако и око имовине; б) да синовима купи оружје, чим за њега дорасту; в) да не оставља тестамент, ако има синове; г) да синовима остави једнако насљедство.

МАЈКА - ЖЕНА 44. Женине привилегије а) Муж нема право над животом жене; б) жена нема никакво право ни на синове, ни у кући; в) ако син убије мајку, закрвит ће се с мајчиним родитељима; г) ако туђа рука истуче, окрвави или убије мужевљеву жену, част ће јој потражити муж, рану и крв родитељи; д) ако дјевери истуку мужевљеву жену, родитељи жене тражит ће за њу част, ако се муж не заузме за то; ђ) ако је мајка подстрекач (која завада кућу), син ће отјерати мајку из куће без дијела и без ичега, само ће јој прве године дати насушни хлеб (три товара жита) и друго јој не дугује.

43

СИНОВИ 45. Дужност и обавеза синова а) Синови дугују родитељу покорност и послушност; б) остају под очевом влашћу док он не умре; г) не могу дигнути руку на њих, нити им одговарати; д) за сваку ствар договорит ће се с оцем; ђ) без очевог одобрења не могу нигдје ићи; е) без очеве дозволе не могу ништа купити нити продати, а и никакве односе не могу имати ни са ким; ж) не могу бити јамци, осим за толико колико им кошта оружје за пасом; з) не могу оца избацити на улицу иако је изнемогао старац; и) ако син опљачка, окраде или убије некога, отац ће одговарати, јер се “Добитак и несрећа синова дијели оцу и браћи”; ј) ако син убије оца, племе или убије убицу или га заувијек отјера из мјеста; к) ако се неко од синова одлучио одвојити од оца, одлази без дијела и без ичега. 46. Право првог (најстаријег) сина а) Најстаријем сину припада господарење кућом послије очеве смрти; 44

б) најстарији брат питат ће се за све унутар и изван куће; в) ако је из куће барјактара, најстаријем сину најстаријег брата припада барјак; г) ако је из куће војводе, најстаријем сину најстаријег брата припада водство; д) ако је сеоски кмет, сину најстаријег брата припада надстарство;

Напомена: Док се кућа не одијели, стриц синова најстаријег брата излази за потребе села и барјака; чим се одијеле, немају се право мијешати у горе наведене потребе ни стриц ни његови синови, зато што су од синова најстаријег брата.

ДИОБА 47. По канону диоба обухваћа: 1. куће, окућнице и штале; 2. земљу: а) њиве, б) винограде; в) ливаде; г) пашњаке; д) шумарке гајеве; 3. наводњавање (ред на воду); 4. воденицу; 5. добитак и трошкове; 6. оружја; 7. бакраче, жељезнарију, воловски алат; 8. покућство - постељину; 9. стоку: краве, волове, коње, овце и козе; 10. жито и сваки род њиве; 11. пчеле; 12. сир и масло; 13. вино и ракију; 14. старце који врше диобу. 48. Кућа, окућница и штале 1. Кућа и земља око ње припадају најмлађем брату. 45

2. Потоци и штале дијеле се по браћи - онолико дијелова на колико се породица дијеле браћа. 49. Земља 1. Земља предака дијелит ће се конопцем - по брату. 2. Купљена земља од синова - послије смрти родитеља - дијелит ће се по пушци (тј. за сваког сина који је дорастао да носи пушку (оружје)). 3. Средњи брат има право бирати земљу гдје год жели. 4. Њива, виноград, ливада, пашњак, шумарци и гајеви дијелит ће се конопцем - по брату, колико један, толико други. 5. Комуница, шума и планина не дијеле се; бит ће заједничка, како за дрва, тако и за пашу. 50. Наводњавање Ред на воду дијелит ће се керчиком (врста мјере за дужину) према земљи. 51. Млин Млин, као и земља, дијелит ће се по брату. 52. Добици и трошкови 1. Добици и трошкови припадају огњишту: кућа их користи и, прије него што се кућа подијели, исплатит ће се. 2. Посебне добитке канон не издваја: “Што затекну дјелитељи у кући, остаје унутра”. 3. Опрема жене не улази у расправу око диобе.

46

4. Дарове који се невјести скупљају на дан удаје, како код родитеља, тако и код мужа, канон диобе не обухвата; припадају жени. 53. Оружја Оружја ће се дати најстаријем брату. 54. Бакрачи, жељезнарија, воловски алат Бакрачи ће се дијелити по брату, као и жељезнарија: сјекире, мотике, косе, косири, косијере, тестере, тесарска теслица, дијетло, итд.; тако и воловски алат. 55. Покућство а) Постељина ће се дијелити по брату; б) бачва, дрвено корито, буре, шиник (мјера за жито од 45 или 100 ока), по брату; в) кашике, лопари, ведра за мужу, ступе, гомиле дрва, ћупови, земљани лонци, земљане шерпе и што год буде било дрвеног и земљаног посуђа, дијели домаћица по савјету стараца, а тако и перад. 56. Стока “Овнови се дијеле по пушци”. На диобу овнова, крава, волова и коња имају право само они који су способни носити оружје. 57. Жито 1. “Жито се дијели према устима” (у ствари, по члановима домаћинства). Мушкарцима, женама и дјеци дат ће се насушни хлеб (ради се о животним намирницама) на дан диобе. 47

2. Дјеца - мушка или женска - док не наврше годину, немају право на насушни хлеб. Чим наврше годину дана, дијелит ће им се дио насушног хлеба као и другима. 3. Не само жито, већ и сваки други род њива или башти, дијелит ће се према устима. 58. Пчеле 1. Кошнице пчела дијелит ће се по брату. 2. Мед се дијели према устима. 59. Сир и масло Смок (све што се производи од млијека) и свака друга мрс дијелит ће се према устима. 60. Вино и ракија Вино и ракија, једном ријечју све што се једе и пије, дијелит ће се према устима. 61. Старци који врше диобу 1. Бит ће два или четири старца која врше диобу или како захтијева потреба куће која се дијели. 2. Старци који врше диобу имају право узети по једног овна за себе. 3. Обућу старцима који врше диобу дат ће заједно браћа која се дијеле. 62. а) Сиротом старцу дават ће се трошкови ручкова прије диобе куће; б) неожењеном брату дат ће се трошкови женидбе прије диобе куће. в) жене не улазе у дио диобе, осим за насушни хлеб - на све ствари које се једу и пију; 48

г) јасле, сијено и слама, дијеле се према стоци. 63. Ако браћа одлуче да се подијеле за очевог живота, они се немају право мијешати ни у земљу, ни у имовину, и свако ће отићи на онај дио који им отац буде одредио. 64. Послије очеве смрти, канон диобе не дијели браћу, већ колико има браће на толико дијелова подијелит ће очеву имовину, како покретну, тако и непокретну. 65. Ако су четири брата и ако одреде старце да се подијеле, земљу предака подијелит ће конопцем по брату. 66. Ако се два брата подијеле на једну, а два друга на другу страну, земљу предака дијеле по пола, купљену земљу по пушци. (Види: 49,2) 67. Ако умре један брат од двојице подијељених, а не остави сина на огњишту, земља која му је била припала у дио, подијелит ће се на три дијела, осим касније купљене земље и осим стоке обновљене након што су се подијелили. 68. Параграфи 66. и 67. обухватају и браћу од двије мајке. 69. Ако се браћа, једном подијељена међом и каменом, поново помијешају, а послије извјесног времена одлуче да се опет подијеле, земљу дијеле према међи прве диобе. Ако су купили нове земље и обновили стоку након што су се помијешали, примјенит ће 66. 49

70. Ако су два или више браће, а један умре остављајући сина иза себе, када се буду подијелили, убоги син дијели се са стрицем као брат, узима дио свог оца.

НАСЉЕДСТВО 71. За насљедника канон признаје сина, а не кћер. 72. Сина из невјенчаног брака канон не признаје за насљедника. 73. Насљедство припада унуку кољена или крви, а не унуку по млијеку или унуку кћери. 74. Жена нема право на дио насљедства, ни код родитеља, ни код мужа: а) да се унучад не населе на огњиште искорјењеног ујака; б) да се женини родитељи не населе на огњиште искорјењеног зета; в) да се племена једног барјака не мијешају са племенима другог. 75. Ако се искорјене сви мушкарци једне куће и да су стотину кћери изишле из те куће, ни оне немају право да се мијешају у насљедство родитеља, ни њихови синови, ни њихове кћери. “Унук од кћери не може се мјерити с унуком стричева.” 76. Ако неки син остане дојенче у кољевци, без оца и мајке, без брата и сестре, ближи рођаци дужни су да га подигну, стоку и земљу да му чувају, а немају право ништа да продају нити да мијењају. 50

77. Рођаци, иако су дужни одгојити и подићи убогог сина, чувати му стоку и земљу, имају право узети труд зноја свог: “Радник хоће своју плату.” Род користе, а множење стоке дијели се по канону, чим син постане себи господар. 78. Чим син напуни 15 година, канон га признаје за одраслог мушкарца и за господара самога себе, и тада ће му се предати посједи и имовина и господарење својом кућом. 79. Ако су рођачке куће, које једнако имају, угашено огњиште подијелит ће заједнички. 80. Ако угашено огњиште нема ближих рођака, братство или племе, макар били у стотом кољену, има право над стоком, посједима и имовином тог огњишта. 81. Ако огњиште остане на кћерима, најближи рођак или ће отићи код њих или ће их узети у своју кућу; ту и тада преузима господарење над стоком, над посједима и над имовином.

ДУЖНОСТ РОЂАКА И ПРАВО КЋЕРИ 82. Да у кући држе кћери угашеног огњишта, да брину о одјећи и обући. 83. Да удају сироте дјевојке. 84. Да их дочекују и да их испрате по канону. 85. Да спреме ручкове кћерима за покој душе, ако умру у својој кући прије или послије удаје. 51

БРАТ ПО МАЈЦИ 86. Брат по мајци, по канону, зове се онај кога мајка роди са другим мужем. 87. Брат по мајци нема право насљедства ни припадања на огњишту првог мајчиног мужа.

ОСТАВШТИНА (ТЕСТАМЕНТ) ОДРЕЂИВАЊЕ ТЕСТАМЕНТА Напомена: Лекин Канон не признаје тестамент; а, ако неко жели завјештати нешто од своје имовине за душу, безусловно је потребна сугласност рођака. 87. Утврђивање оставштине (тестамента) Оставштина их поклони или, како предаја нашег народа каже “оставити нешто за душу”, подразумијева даривање нечег цркви, као њиву или ливаду, башту или виноград, шумарак или гај, ред за воду, а и све дивље и питомо; дародавалац треба да има: а) здраву памет у глави; б) да је слободан око завјештања; в) да није уплашен нечијом пријетњом; г) да има право завјештања. ВРСТЕ ОСТАВШТИНЕ 88. Постоје двије врсте оставштине: с обавезом и без обавезе. 52

а) Оставштине с обавезом су оне када завјешталац одреди цркви неку обавезу, рецимо, служити једну или двије службе у години за његову душу или за душу предака, за ту имовину коју завјешта; б) оставштине без обавезе су оне када завјешталац поклања нешто цркви без одређивања икакве обавезе, и рачуна се као поклон; г) завјешталац је дужан скупити своје рођаке и старце племена са свједоцима, те ће, како дародавалац, тако и они, ставити прст на папир, како то канон захтијева.

ПРАВО ИСКОРЈЕЊЕНОГ 90. Свако је господар своје имовине и онај ко жели свој иметак завјештати цркви, слободан је и нико га не може спријечити. 91. Отац, иако нема синове, не може кћерима оставити ни земљу, ни имовину, ни кућу. 92. Отац, за свог живота, има право кћерима поклањати новац, покућство, пртљаг; послије очеве смрти кћер нема право тражити очеве поклоне и обећања.

ПРАВО РОЂАКА 93. Рођаци искорјењеног имају право откупити земљу и иметак искорјењеног; међутим, продајну вредност те имовине предат ће цркви према опоруци искорјењеног. 53

94. Ако је искорјењени оставио зајам и дуг крви, исплатит ће се од имовине откупљене од рођака, а вишак ће се предати цркви за душу искорјењеног. 95. Ако искорјењени изненада умре, рођаци имају право на његову стоку и имовину. 96. Иако искорјењени не остави ништа написмено, рођаци су дужни да мисле на његову душу; ако рођаци не буду бринули о тој ствари, племе и старци села, када буду дијелили његову имовину, одредит ће им што ће оставити за цркву. 97. Ако искорјењени има удате кћери, и ако његову имовину откупе рођаци, дужни су да их дочекају и испрате по канону. 98. Ако има синове, отац не може правити тестамент. 99. Ако отац изненада умре, те остави сина дојенче у кољевци, рођаци ће преузети бригу над имовином и сином, док не наврши 15 година.

СЛУГА 100. Господар наређује, слуга слуша. 101. Најамнина се плаћа према договору који се постиже између газде и слуге. 102. Због неке кривице коју слуга скриви, господар га не може казнити најамнином. 103. Ако слуга украде или убије некога на хлебу и на газдине ријечи, слуга је крив и закрви се, али штета је газдина и овај ће слугу извући из невоље.

54

104. Ако се догоди разбојништво или убиство у газдином селу, отпустит ће слугу, али испратит ће га годишњом најамнином зато што је кривица била газдина, а не слугина. 105. Ако слуга учини неко зло или у газдином селу или изван њега, али на своју руку и без газдиног знања, штету и глобу платит ће слуга, а ако газда жели да га испрати, исплатит ће му најамнину до тога дана. 106. Ако слуга убије некога на своју руку, крв ће однијети у своју кућу. 107. Ако неко убије слугу, закрвит ће се с његовом кућом, али газди се убија гост. 108. Ако газда одлучи отјерати слугу само зато што му се не допада и не налазећи га у кривици, исплатит ће му годишњу најамнину. 109. Ако се газда исели с домаћинством из једног краја у други, ако слугу не поведе са собом, дугује му годишњу најамнину; ако се слуга не одазове да иде за њим, дугује му најамнину до тога дана. 110. Ако слуга одлучи прекинути с најамнином прије рока, само због сјете, газда ће му дати најамнину до тога дана. 111. Ако слуга не иде газди по вољи, може га отјерати, али га не може оговарати или дигнути руку на њега. 55

112. Ако газда опсује или истуче слугу, и ако овај буде отјеран прије рока, за тучу и псовке правдат ће му се. 113. Газдину вику и укоре слуга ће отрпјети. 114. Ако слугу истуче туђа рука, овај ће тражити оправдање, а газда обесчашћени хлеб.

56

3. књига

КУЋА, СТОКА И ИМОВИНА “За обијену кућу плаћа се 500 гроша глобе и власнику се дају двије ствари за једну.” (Обијеном се кућа сматра када неки човјек штеточина, кријући се и неопажено, иде и отвара врата туђе куће с лошом намјером, или прави неку рупу на зиду да би могао ући унутра да опљачка или украде нешто.) 115. У основи, кућом се рачуна било кула, приземна кућа или колиба, довољно је да има огњиште и да дими. 116. Свака зграда која се налази у дворишту, саставни је дио куће, јер се налази у њеном кругу; ако се обије, плаћа се глоба и двије ствари за једну. 117. Не улази се никоме у кућу без дозива у дворишту. 118. Позови, а ако ти нико не одговори, или сачекај, или иди својим послом. 119. Ако гурнеш и отвориш врата, кућа се рачуна обијеном и опљачканом, за што се плаћа 500 гроша глобе, а изгубљено покућство два за један. 57

120. Канон каже: ко некоме обије кућу, за одузету част барјаку дугује 500 гроша, а за украдене ствари власнику двије за једну. 121. Плаћа за обијени тор за стоку износи 500 гроша глобе и власнику се дају двије за једну. 122. За обијене кошнице за пчеле плаћа се 500 гроша глобе и власнику се дају двије за једну. 123. За обијену бачију за млијеко плаћа се 500 гроша глобе и власнику се дају двије за једну. 124. За обијени хамбар за жито плаћа се 500 гроша глобе и власнику се даје два за један. 125. Ако се некоме обије пролаз дворишта, њиве, ливаде или баште, које има пред кућом, плаћа се 500 гроша глобе, а домаћину урађен посао. ЧОБАНИН 126. Чобанином се зове онај ко води крдо стоке на испашу. 127. Чобанин-слуга је дужан пазити крдо да се не оштети, нити да другоме прави штету. 128. Ако чобанин са стоком учини некоме штету, власник је исплаћује, а не чобанин. 129. Ако се чобанину изгуби неки ован, упознат ће власника крда, те како власник тако и чобанин, настојат ће да му уђу у траг. 130. Ако се чобанину изгуби неки ован без трага, власник крда има право чобанина тјерати до зак-

58

летве; ако му се искупи заклетвом, друге обавезе нема. 131. Ако неки ован поломи врат или га нека звијер поједе, чобанин је дужан власнику однијети траг; друге обавезе нема. 132. Ако чобанину неко украде неког овна, његова је обавеза да упозна власника крда, показујући му мјесто и вријеме гдје и када је украден; друге обавезе нема. 133. Ако се испостави да је чобанин сам пљачкаш, украдену стоку вратит ће власнику по канону и бит ће отпуштен. Ако није навршио годину дат ће му се најамнина до дана кад се затекао у кривици. 134. Ако чобанин убије пљачкаша при крађи или при пљачки крда, крв ће однијети својој кући, а за опљачканог овна или крдо власник ће се сам побринути. 135. Чобанин је дужан стоку чувати и неће се ослонити на то је ли ограђено или није, зато што “стока тражи чувара, јер се креће, а земља не мрда”.

ЈАРАЦ ИЛИ ОВАН ПРЕДВОДНИК 136. “Част тора је у клепетуши.” 137. Ако се јарац или ован предводник отме због насиља или због неког ината и пред очима чобанина, и ако се не убију у тај мах, отмичар плаћа 500 гроша глобе, а стоку двије за једну. 59

СТОКА НАПОЛА

(Ријеч је о наполици, привременом имовинском односу у којем принос попола дијеле власник и обрадивач, односно одгајивач.)

138. Главница стоке припада власнику; ако угине неки ован, штета је домаћинова. Као доказ власнику се носи обиљежје од онога што је узео напола. 139. Ако се дају напола козе или овце, младунчад коза и вуна дијеле се попола између власника и чобанина. 140. Власник није дужан мислити ни за сол, ни за колибу, већ чобанин који их узима напола. 141. Ако се да женско теле и порасте у кући чобана, чим се отели прво младунче је чобаниново, који га је подигао, а мрс се дијели напола. 142. Ако чобанин поквари мрс од стоке коју је узео напола, власнику дугује или дио мрса или младунчад. 143. Стока напола увијек се даје и узима на јесен. 144. Крава напола власнику доноси четири оке сира и двије оке масла. 145. На 10 грла коза, власник добија 5 ока масла пола оке по грлу. 146. На десет грла оваца власник добија 5 ока масла - пола оке по грлу. 147. Власник нема право на сир ни од коза, ни од оваца.

60

ГЛАВНИЦА

(Овдје је ријеч о најму, уговору о давању стоке на исхрану и кориштење, с тим да закупац треба да плати власнику извјесну количину мљечних производа према договору.)

148. Главница припада власнику и она се никада нити множи, нити смањује. 149. Главница никад не угиба. 150. Вуна и козина главница припадају власнику. 151. Сва младунчад припадају чобанину, све док му је у кући главница. 152. Мрс се дијели како се они договоре. Ту и тамо мрс се не даје нимало. 153. Ако се неки ован оштети, штета је чобанинова и обновит ће је да би попунио број.

СТОКА С ЈАМСТВОМ 154. “Стока се не узима с јамством.” 155. Ако си стоку узео напола, јамство те не обавезује; штета припада власнику. 156. Ако штета настане непажњом чобанина, његова је штета и надокнадит ће оштећену стоку.

КРМАЧА НАПОЛА 157. Ако се прасица узме напола чим је одбије крмача, и одгаји је онај ко ју је узео, њену младунчад подијелит ће напола са власником. 61

158. Крмача остаје чобанину који ју је одгајио, за коју ће власнику дати једно прасе више. 159. Ако се крмача не оплоди те године, чобанин је не може продати нити заклати, већ ће је оставити да се једном опраси. 160. Ако се крмача оплоди и опраси, а прасад јој пропадне прије него што их мајка одбије, чобанин ће је чувати док се не оплоди и по други пут опраси, а прасад се дијели као у 157. 161. Прасад се дијели кад их крмача одбије, а не раније. 162. Ако се гајена крмача да напола, младунчад се дијеле напола, а крмача се враћа власнику, умјесто које ће се чобанину дати једно прасе више.

ШТЕНАРА 163. Свезани пас има своју штенару. 164. Штенара је кућица чувара куће и тора. 165. Ако неко убије пса у штенари, дужан је 500 гроша власнику пса. 166. Свезани пас пушта се послије вечере и остаје одвезан до сванућа. 167. Чим гране сунце, свезани пас бит ће у штенари с ланцем око врата. 168. Ако пас насрне на те на великом путу, послије сванућа, и ниси се могао спасити а да га не убијеш, и убијеш га, власник пса не може захтијевати залог и старца, јер “Велики пут не плаћа ништа”. 62

169. Ако пас насрне на те у било које доба дана, упериш пушку у њега и убијеш га, тукући га у чело или у прса, пас иде неосвећен. 170. Пас се у штети убија, али само онда кад се затекне “с месом у устима”, рецимо једући неког овна у стаду. 171. Псу у планини, који прати своје стадо, не пресуђује се; ако га убијеш, плаћаш пса. 172. Свештеник не може држати свезаног пса у свештениковом конаку (цркве) зато што је свештеник увијек спреман, даноноћно, на свакојаку потребу народа. 173. Ако свештеник жели држати свезаног пса, ни дању ни ноћу не смије га ослободити ланца.

ВО У НАЈАМ 174. Ако во у најам презими код тежака, дат ће товар жита (товар - мјера за тежину од око 100 ока жита, колико носи један коњ); ако презими код власника, дат ће товар и пол. 175. Ако се украде во у најам, тежак и власник вола покушат ће га пронаћи. 176. Стоку ће платити заједно, колико један, толико други (види члан 128). 177. Ако власник посумња да му је тежак оштетио вола, овај ће му се искупити заклетвом. 63

178. Ако вола поједе звијер или га змија уједе у шуми и тежак га пронађе угинулог, однијет ће власнику кожу или неко друго обиљежје. 179. Ако се во изгуби без трага и гласа, оправдат ће се тежак власнику заклетвом да нема удјела у томе. 180. Ако тежак не тјера вола, он се дебља и храни, међутим, власнику дугује товар. 181. Жито ће власнику тежак однијети кући.

ПЧЕЛА 182. “За обијену кошницу пчела плаћа се 500 гроша глобе и двије за једну власнику.” 183. Кошница пчела, по канону, изједначава се с обијеном кућом, тором за стоку, хамбаром за жито и бачијом за млијеко. 184. Ко украде кошницу пчела, кошница се рачуна обијеном, дакле, плаћа се 500 гроша глобе, а власнику двије кошнице за једну. 185. Ако пориче, заклет ће се са 12 поротника, 6 набројаних и 6 ненабројаних. 186. Кошница са пчелама унутра, према процјени канона, кошта 50 гроша. 187. Ока меда кошта 5 гроша, ока воска 5 гроша. 188. Пчела бјегуница, која се смјести на туђу воћку или плот, оног је власника који је слиједи, и власник воћке или плота не може га спријечити.

64

189. Ако се пчела бјегуница из своје кошнице смјести на туђу воћку или плот, а да је нико не слиједи, власник воћке и плота има право да је не да никоме и да је задржи за себе. 190. Пчела која се роји пратит ће се у стопу и слиједит ће се све док се негдје не сретне и било гдје да стане, власник је скупља. 191. Ако се пчела роји и полети да негдје стане, а да је нико не слиједи, онај ко је први нађе скупља је за себе. 192. Ако неко касније устане и каже да је његова пчела бјегуница, а да је није слиједио, канон му се неће одазвати на жалбу, а заклетва за пчеле ником се не даје, зато што нико не може рећи ово је моја пчела ако је није слиједио у стопу када му је побјегла, јер “Пчела је ова, пчела је она”. 193. Нађену пчелу по туђим баштама или у околини туђе куће не може нико скупити; онога је у чијој је башти или околини нађена. 194. Пчела нађена у шуми или по туђим шумарцима, ако је далеко од куће, онога је ко ју је нашао. 195. Пчела нађена по пећинама кршева туђег мјеста, ако је далеко од кућа, онога је ко ју је нашао; у противном, онога је у чијој је околини нађена.

65

ИМОВИНА

ОДРЕЂИВАЊЕ ИМОВИНЕ 196. Свака кућа која дими има своју имовину. 197. Кућно огњиште има двориште и башту, има виноград и њиву, има ливаду и забране, има пут и пролаз, има међе како у шуми и равници, тако у пољу. 198. Сва домаћинства имају удјела у комуници. 199. Њива, виноград, башта и ливада, забран, шумарци и гајеви, подијељени су међама. 200. Комуница, шума и планина су заједничке како за подизање бачија (катуна), за грађу и пољопривредне алатке, тако и за дрва. 201. Куће мјештана могу да имају више за један прут од имовине која им је остала у насљедство од искорјењених. 202. Онај ко иде на планину да се настани, да постави тор или бачију, башту или неки комад земље, ако жели да их крчи, крчи их и остају његове и нико га не може нити спријечити нити отјерати с тог мјеста. 203. Пландишта или храстове, које неко оставља да би његова стока пландовала, не може му нико посјећи, јер припадају ономе ко се први настанио на то мјесто. 66

204. Ако се нека кућа сели и потпуно се исели из свог села, ако не прода земљу и кућу, тако ће остати и нико нема право да се на њима настани. 205. Ако прода сву земљу, мјесто бачије је његово и све док буде истрајала његова кућа, нико му га не може одузети. 206. Свака сеоска кућа у барјаку има право искрчити онолико земље у комуници колико простора захвати наоколо лијевом руком бачен камен. 207. Ту, гдје почне копати, сјест ће прекрштених ногу, узет ће у лијеву руку каменчић и бацит ће га на четири стране у крст и око себе: то мјесто је његово. Раније је био обичај да се баца сјекирица (сјекира). 208. Једном крчену земљу или за башту, или за њиву, или за бачију, и ако је власник остави запуштену стотинама година, нико други из села или из барјака не може ући да је обрађује. Сину од сина остаје ономе ко ју је први крчио. 209. Онај ко се не брине за своју бачију за 10 година, послије 10 година губи је и остаје ономе ко је први заузме.

ПРИМИТИ НЕКОГА ЗА БРАТА У СЕЛУ 210. Примити некога за брата у селу, значи пристати да нека кућа из туђег барјака дође и настани се у селу другог барјака. 67

211. Чим је село примило неког за брата, сваки сељанин може му продати земљу, али између четири међе. 212. На планини и у селини и у комуници, како села тако и барјака, ништа му се не продаје и дио посједа не може никада имати; што се тиче испаше, дрва и пољопривредног алата даје му се дозвола за употребу из поштовања. 213. Одазват ће се на заједничке сеоске обавезе. 214. Смрт и свадбу, залог, глобу и зајам брашна има узајамно са селом. Дат ће глобу; такође има право и на дио глобе.

КОМУНИЦА “Комуница припада свим домаћинствима” 215. Комуница је мјесто које село или барјак заједнички има за испашу, за грађу, за дрва, за лов и за друге потребе. 216. Комуница се не дијели; али колико год кућа или домаћинстава има у селу имају право на сеоску комуницу, а колико домаћинстава има у барјаку имају право на комуницу барјака. 217. Благо комунице не може продати један без осталих; штета и добит је свих сеоских домаћинстава или барјака. 218. Ни њиву, ни виноград, ни башту нико не може крчити у комуници а да читаво село или барјак не одмјери ствари.

68

219. Ко засади неку воћку на комуници има право на њену грађу и може је посјећи кад год хоће; међутим, нико други не може је посјећи. 220. Засађена воћка или дрво на комуници припада ономе ко ју је засадио; међутим, плодове једе ко год може; а онај ко ју је засадио не може то забранити. МЕЂА

“МЕЂЕ ЗЕМЉЕ СЕ НЕ ПОМЕРАЈУ.” 221. Међа се састоји од великог и дугуљастог камења које се забија колико испод толико изнад земље. За међу може послужити и нека стара грађа. “Камен међаш има иза себе свједоке.” 222. Камен међаш има около свједоке. То су шест или дванаест каменчића који се закопају под земљом око камена међаша. 223. Приликом постављања међа, осим кућа о којима је ријеч, треба да присуствују и старци села, старци барјака и што више младих и дјеце, чак и из околних села, како би се међа памтила. 224. Свака земља, била њива или ливада, башта или виноград, шумарак или гај, забран или пашњак, или окућница, село са селом, барјак са барјаком и кућа са кућом, дијеле се међама. 225. “Једном постављена међа више се не помјера.” 69

226. Кости гроба и камен међаш су наспрам канона једнаки. Помјерати међу једнако је као помјерати кости мртваца. 227. Онај ко улази одредити међе, или исправити неку заборављену међу, примит ће то на душу, ставит ће на раме камен и једну груду земље и предводит ће двјема кућама или двама селима, или двама барјацима постављајући нову међу и показујући ознаке старих међа. 228. С каменом и земљом на рамену, старац који предводи у одређивању старих међа, заклет ће се прије него што крене. 229. Начини заклетве су, по канону, сљедећи: 1) “Тако ми овог камена и бусена (или тако ми овог терета), којима сам себе натоварио, оно што сам слушао од старих, ознаке међа биле су као што ћу вам сад показати, и колико ме памет служи и душа, неће бити на терет ни једној страни.” 2) “Тако ми овог терета, ту и ту су биле старе међе и ту их и ја постављам. Носио их на оном свијету, ако вас лажем.” 3) “Тако ми овог терета, оптеретио ме на оном свијету, овдје су биле ознаке старих међа, како ми је дјед говорио кад сам био дјечак и с њим чувао козлиће. Он је понио на онај свијет да су међе ту и ту и, према његовом казивању, и ја то узимам на душу.” 70

4) “Оптеретио ме на овом и оном свијету овај терет, ако не будем ишао по старим међама.” 230. Чим ставиш терет (чим ставиш медни камен на раме), нема човјека који може да ти га помјери. 231. Ако се старцу да камен и груда, ако их стави на раме и крене показати међе, не може га нико спријечити, већ му се каже: Води, дакле, а ако не радиш паведно, овај ти се терет на оном свијету натоварио! 232. Чим старац постави међу, држат ће руку на њој и говорит ће: “Онај ко помјери овај камен, носио га на оном свијету!” 233. Ко помјери међу с циљем да завади или кућу с кућом, или село са селом, или барјак с барјаком, потакнут обећањима или поклонима, ако се открије, осим глобе и црног образа, на њега падају и штете које настају од те свађе. 234. Ако се догоди неко убиство послије свађе због помјеране међе, сплеткар ће платити глобу 100 овнова и једног вола, и јавно се стријељати.

“МЕЂА ИДЕ ПРАВО” 235. Да би се уклонио сваки неспоразум, међа не скреће и не иде кривудаво, већ иде право. МЕЂА ДОБИВЕНА КРВЉУ 236. Ако се неко помјери према туђој међи не знајући да је туђа земља, а нико му не иде на врата нити 71

га позове да му каже како је прешао на туђе, иако је учинио неку штету у материјалу или што друго, на дан залога не плаћа ништа за учињене штете, само напушта мјесто, будући да се испоставило да је туђе. 237. Ако се због међе заваде браћа, или рођаци, или, племе са племеном, или село са селом, стотину да погине, само се искорјењују, али међе се не помјерају. Залоге и старци ће их развадити. 238. Ако се догоди убиство баш у вријеме одређивања међа, или ако се догоди убиство међу чобанима у планини, завадивши се између себе око међа, пашњака, у шуми или у планини, престаје свако вијећање око мјеста међе. “Он ми је тражио пашњак, ја сам му узвратио жељезом и орозом.” Ту гдје им се поставе биљези, остаје мјесто међе. 239. Камење биљега заувијек остају међе. 240. Ако се догоди да двојица погину у узајамној пуцњави, и то прилично далеко један од другог, међа једне стране остаје код биљега једнога, а друге код биљега другога. 241. Мјесто између два биљега припада објема странама. 242. Ако се догоди да убијени не падне од пушке, охрабрује се и помјера се, час устајући, час падајући, гмижући к туђој међи, ма колико дубоко зашао, ту гдје падне и, исцрпљен од ране умре, поставља 72

му се биљег; тај биљег остаје међа, иако је на туђој земљи. 243. Мјесто остаје оном селу и барјаку којима је убијени припадао - који се помицао - и нема тог човјека који смије помакнути биљег, који је остао као међа, јер је добивена крвљу и изгубљеном главом. 244. То право важи само кад се убијају ради међе, а не за свако убиство.

МЕЂА ДОБИВЕНА “БАЦАЊЕМ КАМЕНА” ИЛИ НАТОВАРЕНОМ КАМЕНОМ ПЛОЧОМ (Некад, када можда није постојала пушка, у одређивању међа употребљавало се бацање камена за ближе међе, а за удаљене припремала се камена плоча или дивовски камен и једно “ко може!”, тј. да се с њим натовари.) 245. Два завађена барјака нашла би по једног снажног човјека и њима би се препустило одређивање меда. 246. Бацањем камена: Онај ко је успијевао даље бацити камен према туђој земљи, та је земља остајала његовом барјаку. Још јасније: Ако бих ја даље бацио камен, узимао сам ти ту земљу; ако би га ти даље бацио, узимао си ми земљу. 247. Каменом плочом или великим каменом на леђима: товарећи на себе камену плочу или камен, 73

надметали су се све док нису остали испод ње. Онај ко је даље ишао, међа његовог барјака ту би остала.

МЕЂА ОДРЕЂЕНА “СЈЕКИРОМ” 248. Ако ме нужда нагони да извучем неку греду, или зато што немам шуме, или не могу наћи греду каква је потребна, дохватим сјекиру и улазим у туђу шуму. Након одјека сјекире, долазе шумски чувари и нађу ме како поткресујем оборено стабло ораха. 249. Ако штеточини брзо проради снага плећа, те замахне сјекиром и забије је до ушице у труп ораха, и ако је не могу извући шумски чувари, међа барјака оног ко је забио сјекиру, остала би ту. Напомена: Међе добивене крвљу, бацањем камена и забијањем сјекире, убрајају се у каноне дивова, зато што је на њихову побједу дјеловала снага, како би се уклониле брука и срамота. То ће бити јасније кад будемо објашњавали обичаје наших Брђана.

СЕОСКИ ПУТ “Путеви су жиле земље” 250. “Пут и стаза између двије међе захтијевају свој хват.” а) Пут сеоских махала бит ће широк осам педаља; четири педља једна, четири педља друга; б) за постављање плота између двије оранице, оставит ће се осам педаља: колико једна, толико друга;

74

в) ако није сеоски пут, већ пут двојице међаша, ови, ако оставе између пут, оставит ће свако по педаљ, тако да међа остане у средини; ако не оставе пут, плот ће саградити заједно; г) ако се мјесто ограђује зидом, градња ће почети толико далеко од туђе међе колика је дебљина зида; д) ако се гради кућа, изградит ће се даље од туђе међе колико мјеста заузима стреха; ђ) ако се копа бунар, копат ће се толико далеко да не повуче воду бунара међаша или колико је широк обруч. “Вода је крв земље”; е) ако се посади маслина или смоква или неко друго корисно стабло, посадит ће се пет стопа даље од туђе међе; ако се не пресади, посадит ће се десет стопа далеко од међе; ж) ако стабло никне унутар међе, али сувише близу међе другог, ако га власник не макне, међаш га има право макнути и отклонити штету: “Макни туђу жеравицу докле досеже косир”; (Косир канона не може имати дршку дужу од три и по педља.) з) ако неко жели посадити било које стабло, удаљит ће га десет стопа од туђе међе; и) дрво или воћка која туђу њиву оштећује сјенком, или ће је власник ишчупати, или ће платити годишњу штету власнику њиве; ј) ако неко некоме посјече или стабло или воћку око куће само из мржње, платит ће 500 гроша власнику посјеченог стабла или воћке. 75

ВЕЛИКИ ПУТ 251. Велики пут бит ће толико широк да може проћи коњ с теретом и волови с јармом. 252. Пут слиједи жилу и не забрањује се нити се може припријечити. 253. Заједничко добро је прече од посебне штете. 254. “Рад премјешта велики пут, али га не може бацити у воду, гдје се стока дави, ни на крш, гдје стока ломи врат.” 255. Ако сеоски пут удаљиш из своје земље, нећеш га много попријечити и труд исправке сносит ћеш сам. 256. Ако га лоше исправиш, и ако се оштетиш, нека ти буде; ако оштетиш другога, на тебе се сваљује и дат ћеш оправдање према штети. 257. “Пут барјака бит ће широк толико колико је дугачка мотка заставе барјака”.

ЋОРСОКАК 258. Ако је пријелаз или прескакале, или, по канону, ћорсокак, на четири твоје међе, затвори га и обрађуј земљу. 259. Ако је пријелаз увијек био тамо камо су пролазили пјешаци (другови села), али правећи ти штету на ораници, башти, у винограду и у воћњаку, ако га затвориш, отворит ћеш други, али не сувише близу ограде.

76

260. Ако је пролаз дозвољен из поштовања и на ријеч, а дође до злоупотребе, имаш га право затворити и огласити селу да више туда не прође. 261. Ако је пролаз од давнина куда су пролазили другови, сватови с невјестом и пратња са мртвацем, или према цркви или према гробљу, не можеш га затворити. 262. За помјерање сваког пролаза потребна је, обавезно, сугласност села.

СЕОСКИ ПАШЊАК 263. “Таксу за испашу дај сам, у противном узет ће ти је силом”. 264. Сеоски пашњак зове се мјесто испаше унутар границе једног барјака у које не може ући да пасе крдо другог барјака. 265. Ако се туђе крдо ухвати у шуми или зимском пашњаку другог барјака, власник крда платит ће таксу за испашу. 266. Штета сеоског пашњака платит ће се по грлу овна. 267. “Клепетуша овна предводника не може се узети за таксу испаше; она је част крда”. 268. Власник шуме нема право додирнути крдо нити својом руком узети овна, рука власника крда дат ће му овна због штете. 77

269. Власник шуме нема право бирати овна, већ треба да узме оног овна којег му буде дала пастирова рука. 270. Колико пута на дан уђе туђе крдо у туђу шуму, толико овнова платит ће власник крда. 271. Ако се пастир не одазове да плати таксу за испашу, и власник шуме с неколико другова устане и опљачка крдо у својој шуми, тада ће и село и барјак подржати пљачкаша и тражит ће оправдање од власника крда. Пастирово село и барјак или ће га натерати да плати таксу за испашу, или ће га се одрећи.

78

4. књига

РАД “РАД ПРЕМЈЕШТА ПРОЛАЗ” 272. “Рад уклања велики пут, али га не може бацити у воду, гдје се стока дави, на крш, гдје стока ломи врат”. (Види: члан 254, “Велики пут”) 273. Ако велики пут пролази управо по твом земљишту и одлучиш прокрчити то мјесто, можеш уклонити пут; али не можеш га премјестити по потоцима и стрминама или ивицама вода, нити га успети по литицама и кршевима. 274. “Рад премјешта пролаз”. Ако одлучиш обрадити земљу кроз коју пролази сеоски пролаз, обради је, али ћеш пролазу наћи мјесто. 275. Канон не допушта да се некоме оштети земља, и зато каже да “Мотика премјешта пут”, али пут и пролаз премјестит ће се на друго мјесто.

ТЕЖАК 276. Тежак је онај ко иде обрађивати земљу неког газде. 277. Газда ће се побринути да изгради колибу, приземну кућу или кулу за тежака и његове укућане. 278. За волове, како се с газдом договори. 79

279. Ако тежак има своје волове, обрађује земљу, а што се тиче награде у житу, како се договори са власником земље. 280. Ако тежак нема своје волове, не може их узети на другом мјесту, већ код власника земље. 281. На терет тежака иду пољопривредни алат, жељезнарија и њихово оштрење. 282. Задатак тежака је да дијели и огради воду јаза и да води рачуна о подјели. 283. Ако тежак на своју руку пусти воду јаза када је туђи ред, штету плаћа тежак. 284. Задатак је газде а не тежака да отвара јарке око земљишта. 285. Тежаку припада ограђивање земљишта, а не власнику. 286. Тежаку а не власнику припада орање њива, сјетва, копање, наводњавање, жетва, комушање. 287. Све што тежак засије на газдиној земљи (сваку биљку), подијелит ће с газдом према постигнутом договору. 288. Воће (смокве, орахе, нарове, јабуке, крушке и друго) тежак тресе, покупи и напола дијели с газдом. 289. Тежак има право да за себе искрчи дио баште на газдиној земљи колико треба за купус, црвени и бијели лук и друго поврће. 290. Ако и дуван посади у тој башти, то је за њега. 80

291. Ако тежак посади дуван или кромпир изван одређене баште, подијелит ће их напола с газдом. 292. Ако тежак има напола газдину стоку, слама остаје тежаку, а гнојивом ће се гнојити земља. Труд радника надокнађује тежак. 293. Ако има ливада спојених са њивама, тежак их коси, а сијено дијели напола с газдом, али ограђивање и наводњавање припадају тежаку. 294. Испашу ливада задржава тежак који их је чувао, оградио, наводњавао и косио, и газда их не може дати другоме, али ће и газдина стока пасти на њима. 295. Сијено ливада тежак ставља у пласт, али преношење припада власнику. 296. Жетва, круњење и брање кукуруза припада тежаку, осим ако их газда скупи у кошеве у клиповима или у класју и гомила у свом дворишту; онда му тежак преноси, а о круњењу мисли газда. 297. За наводњавање поврћа из баште тежак узима воду по реду газдиних њива.

КОВАЧ 298. “Ковачници (као ни цркви, млину и преноћишту) нико се не рачуна гостом”. 299. “Ковачница ради по реду, као и млин”. 300. Ковач ће ковати по оном реду како ко донесе жељезнарију. 81

301. Ковач неће гледати на пријатељство, нити ће издвајати богаташа од сиромаха, даљег од ближег. Његов је задатак да води рачуна о реду. 302. Ковачев труд плаћа се кошић жита (мјера за тежину од 32 кг) за пар волова. 303. Ковач је дужан да кује, али жељезо ће му донијети свако за себе. 304. Ковачеви су мијех, дуваљка, наковањ и други алат. Труд ће му донијети власници жељезнарије. 305. Задатак је ковача да поткује и оштри жељезнарију током године. 306. Власници жељезнарије једном годишње имају свој одређени дан; тога дана ковања дугују ковачу дневну исхрану и радника. Током године то му не дугују. 307. Ковач је дужан да кује за једну годину и не може никога одбити. 308. Ако ковач дода нешто од свог жељеза, власници жељезнарије платит ће му у новцу за жељезо које је за њих потрошио. 309. За ковање верига, замки, ланаца за псе и друге жељезнарије која не улази у ратарство, ако неко жели да их кује, ковачев труд платит ће посебно. 310. Плату за ковање нико није дужан ковачу однијети кући; отићи ће сам да је скупи. 311. Ковача и његове укућане не обухвата војна обавеза. 82

312. Ковач је дужан да кује по једну сабљу на сваких десет људи који одлазе у војску из села гдје он ради. 313. Ковач, са свим својим укућанима, није ослобођен ни једне сеоске обавезе.

МЛИН 314. “Млинар и конакџија спават ће на једном лакту.” 315. Млинар ће пазити дању и ноћу, и товаре и мељење, и да се товарџијама нешто не изгуби. 316. Све што товарџије предају млинарима, узет ће на одговорност. 317. Ако се нешто изгуби, штета је млинарова, а не товарџијина; онолико колико им млинар буде изгубио, платит ће им. 318. “Млин и ковачница раде по реду”. 319. Оним редом којим товарџије долазе, млинар је дужан да им меље товаре, без обзира на пријатеље и љубимце. 320. Млин пуштен од села има одређене дане мељења по реду. 321. Ако млин има власника, меље се онако како товари долазе, исто као у ковачници, на извору и на сплаву. Сви они поштују ред доласка. 322. Ако имаш одређени дан за мељење, један дан или пола дана, ако одеш да мељеш и нађеш заузето, 83

имаш право зауставити камен и прекинути му мељење, скинути му брашно и жито и сам мљети. 323. Ако није твој ред за мељење а одеш у млин и нађеш стотину товарџија, сачекат ћеш или ићи у други млин.

МЛИНСКИ ЈАЗ 324. Млински јаз ако је купљен с кућом, нико не може да ти га снизи, помјери и пресуши. 325. Овај јаз ако је купљен заједно с коритом и кућом, зове се кућни јаз; дакле, и ако њива пресуши, камење не може нико да ти пресуши. 326. Ако је један јаз како за млин, тако за оранице, водом тог јаза наводњавају се њиве и мељу млинови; млинско камење остат ће суво, а биљке ће се наводњавати, јер “Ако немаш што да жањеш, немаш ни што да мељеш”. 327. Што се тиче тужбе млинара што им се суши млинско камење које они имају посебно, канон им не признаје жалбу и каже им да се “за трговину и млин не глобе другови”. 328. “Млински јаз тражи свој пут”. 329. Пут ће бити широк осам стопа, толико да може проћи коњ с товаром. 330. Тај пут је потребан, јер ће млинар пролазити да јаз прочисти и воду прегради. 331. Колико год је млинара, изаћи ће заједно на јаз ради преграде воде; онај ко буде одсутан без дозволе 84

другова (млинара), платит ће глобу како одреде млинари. У тој глоби не судјелује нико други изузев млинара. 332. Ако некоме од млинара умре неко у кући, канон га ослобађа осам дана од сваког посла који село буде имало заједнички и не може му нико отићи кући да потражи радника ни за село ни за млин. 333. Након осам дана, послат ће радника па био и из куће војводе.

НАВОДЊАВАЊЕ 334. “Јаз ораница не помјера се, нити се зауставља”. 335. Јаз је постављен одавно неком трговином и споразумом између људи; ту трговину не може сада нико помјерити. 336. Мјеста кроз која пролазе јазеви одредили су старци и људи: то одређивање назива се диоба и пресјечено је и пресуђено. 337. Ново пресуђивање не може погазити старо, јер “Старца над старцем канон не трпи”. 338. Што су преци сматрали за право, не могу потомци рушити. 339. Ако се неко жали због јаза, жалба му не важи, јер је јаз пролазио кроз то мјесто прије него што је покренута жалба: дакле, и ако се истопи залогом, нема суда који може зауставити јаз. 85

340. Јаз има свој ток и ствара матицу; матица претвара мјесто у огњиште; дакле, ту ће остати, тећи и радити. 341. Са свог огњишта нико никога не може помјерити; нико никоме не може спријечити посао, јер је то његов темељ: “темељ се не чупа”, стоји у канону. 342. Јаз је, као ораница и млин, друштвено добро; обавезно ће пролазити кроз неко мјесто. Коме падне жријеб, канон му налаже да поднесе и лак и тежак жријеб. 343. “Због једне куће не оставља се без воде једно село.” “Заједничко добро је изнад појединачне штете.” 344. “Сеоски јаз пролази ти поред огњишта.” 345. Будући да се ради о заједничком добру, коме падне жријеб јаза, туда ће пролазити, иако немаш право на воду јаза. 346. Вода не зна кривудати навише и наниже: ако пролази кроз твоју земљу, не можеш је задржати. 347. Након што се баци жријеб за пролаз јаза, и одлучиш градити кућу међу обиљежјима јаза, не можеш их помјерити, чак и огњиште да ти ту падне; поред њега пролазит ће јаз. 348. Ако јаз пролази кроз твој посјед, ти га не можеш зауставити већ ће ти друштво надокнадити штету коју будеш имао, правећи те дионичарем воде јаза или награђујући те или дајући ти неко друго мјесто. 86

349. Ако ти памет оклијева у тврдоглавости, јаз се не зауставља; добро заједнице захтијева: ако се не нагодиш са друговима, суд ти узима земљу, а може и да те глоби. 350. “Рад подиже јаз воде, али га не може снизити.” 351. Канон не дозвољава снижавање јаза за наводњавање, јер би био нижи него што му је била мјера, те би туђе њиве остале без воде. 352. Онај ко буде радио око матице или земљишта јаза, или ће га порушити или снизити или ће га подићи. 353. Рушење и снижавање јаза, канон не дозвољава; дакле, подићи ће се. 354. Канон не спречава онога ко дирне земљиште јаза за добро своје куће, али ће пазити да некога не оштети, да му вода не пресуши или да не закасни долазак воде због кривина. 355. Ако неко помјера корито јаза, због своје користи, дужан је радити сам и вратити га на мјесто, и нико му неће пружити помоћ и подршку с радницима. 356. Штета и добит припадају његовој кући. 357. Ако неко одлучи повисити водени јаз, али на свом посједу, да би градио млин или ваљаоницу, нову матицу јаза подићи ће сам, али вода ће тећи по старом јазу. 87

358. Ако неко намјерно поруши некоме јаз, осим што ће га поправити, платит ће штету онима који су на реду и глобит ће се према тежини кривице. 359. “Нови јаз не може да пресуши стари јаз”. 360. Стари јаз заузео је свој посјед; дакле, нови јаз не може га пресушити. 361. Канон је забранио да се множе јазеви, јер не би се изишло на крај тужбама и залозима. 362. Јаз је заузео посјед ко зна прије колико људских покољења; дакле, нема ни старца ни канона који га може пресушити новим јазом. 363. “Сеоски јаз има своје дијелове за наводњавање.” 364. Онај на кога је ред за воду и која му је потребна за наводњавање њиве, ливаде или баште, итд., дужан је да сам изађе и заузме дио за наводњавање. 365. Дијелови јаза заузимају се и ослобађају изласком и заласком сунца, или како који има воду: сву или половину јаза их један крчик (лисњача, лисна кост - врста мјере за дужину). 366. Ако јаз пресуши још у матици, или због кише или зато што се сам провалио, сви дионичари јаза изаћи ће да га поправе и преграде воду. 367. Ако вода провали на земљишту некога ко има крчик на јазу, поправит ће га сам. 368. Ако вода провали на земљишту некога ко нема дио јаза, ономе на кога је ред за воду ваља изаћи да га прегради. 88

369. Ако воду јаза провали стока, њихов власник платит ће штету оштећеном.

УЈАМ (накнада у брашну за мељење у млину) 370. Ујам за мељење, који узима млинар за свако бреме, састоји се од једне бабуне. 371. Млинар има право на ујам, као сваки радник на плату за труд. Радник хоће своју плату, тако и млинар хоће свој ујам. 372. Власник жита за мељење је дужан плаћати ујам како одређује канон. 373. “Цркви, млину, ковачници и преноћишту нико се не рачуна гостом.” 374. У млину се мељу разноврсна зрна и свраћа свакојаки човјек, свако својим послом и својом потребом. 375. Свако узима са собом торбу са храном кад иде у млин и, колико буде био у млину, једе свој хлеб. 376. Млинар не меље због части, већ да узме ујам за своју добит. 377. Млинар одговара за товарџије и за бремена све док не натовари мљевено бреме и каже им: “Сретан пут!” 378. Кад оде товарџија и тек што се удаљи од подручја млина, ако му неко изађе испред или га убије или му узме коња са бременом, млинару нити се 89

убија гост, нити му се замјера, осим ако му се власник бремена предаје под заштиту.

ЛОВ ОДРЕЂИВАЊЕ ЛОВА 379. Канон није одредио неко вријеме за забрану лова; на нашим планинама лов је слободан у свако годишње доба. 380. Ако неко дође ловити хртовима или ловачким псима око туђих кућа, власник мјеста има право да му забрани и да му не дозволи лов. 381. Унутар туђе међе нико не може ући да лови; ако се неко на то усуди, задржава му се улов и враћа се кући без ичега. 382. Ако село скупа изађе у лов, све што улове, подијелит ће заједно. 383. Ако их је педесеторица у лову и не улове друго него само једног зеца, подијелит ће га на толико дијелова. 384. Ако 50 људи иде у лов и ако је половина под оружјем, а половина без оружја, узимају једнаки дио улова, зато што су с истим циљем изишли у шуму. Ненаоружани помажу наоружанима каткад виком, каткад стражом, а каткад опкољавањем мјеста. 385. Ако ловачки пас гони неку дивљач и она крене прећи велики пут, а путник који се ту нашао, окрене пушку и убије је, не може је узети. 90

386. Убијена дивљач припада власнику ловачког пса, а путнику који је убије надокнађује се штета у метку метком. 387. Онај ко рани или убије дивљач, узима јој “шенђету” (дио који припада ономе ко убије дивљач у лову). 388. Шенђета се састоји од јетре и главе за дивљач која се носе. 389. Шенђета за свињу (дивљу свињу) састоји се од главе, јетре и једног дијела коже који ће стријелац добити посебно. 390. Онај ко узима шенђету, узет ће и свињску и јеленску плећку и, према канону, однијет ће их свештенику. 391. Стријелац, осим шенђете, има дио у месу и кожи сваке убијене дивљачи, као сви други ловци. 392. Ако изађу у лов шест ловаца и убију вепра, шенђету узима стријелац, а месо и кожу дијеле заједно. 393. Ако их је више од шест, стријелац узима шенђету, а сву кожу и месо дијеле ловци по глави. 394. Ако се не открије стријелац, шенђету узимају све пушке које су опалиле, месо и кожа дијеле се по глави ловца. 395. Ако свињска кожа не даје онолико пари опанака колико је ловаца, исјећи ће је и подијелит ће је у комаде. 91

396. Онај ко рани дивљач, слободан ју је касније узети у сваком селу или барјаку. 397. Ако рањену дивљач убију други ловци, шенђету узима онај ко ју је ранио, месо и кожу дијеле обје групе ловаца. 398. Ако рањену дивљач не гони онај ко ју је ранио, припада ономе ко је убије. 399. Није по канону мјерити на кантар месо дивљачи, већ чим је раскомадају у онолико дијелова колико је ловаца, бацају жријеб и како коме падне; или оставе некоме од њих и тај дијели како му полази за руком. 400. Ако се ловци нађу у лову у шуми и, чим опале из пушака, неко у шуми викне: “Јесте ли га убили, о људи?” - и појуре и дођу налазећи устријељену дивљач од пушке која се није помјерила с мјеста, они постају дионичари улова, као и сви други. 401. Ако ловци пожуре и премјесте дивљач с тог мјеста на друго, немају право на тај улов. 402. Ако одеш у лов и придружи ти се неко с пушком или без пушке, ако нешто уловиш, дат ћеш му дио.

ГОЊЕНА ДИВЉАЧ ПО ТРАГОВИМА 403. Звијер гоњена по траговима, ако се нађе на улазу или у шупљини храста или у јазбини, онај ко ју је гонио и пронашао, окружит ће трагом три пут

92

храст или ће направити три реда трагова испред јазбине. 404. Ту, гдје се виде трагови, нико се не може приближити за тај пут. 405. Стотину лисица, куна или јазаваца, гоњени од неког другог, чим уђу унутар трагова, нико нема право да се приближи; то је право првих трагова. 406. Уђем ли у траг некој звијери, изађе неко други и препријечи ми пут не знајући да има некога позади, затвори је у јазбину или у шупљину храста, окружујући је три пут трагом, а након неког времена банем ја, који сам је гонио, немам право на ту звијер; припада ономе ко ју је затворио. 407. Ако уђем у траг некој звијери и затворим је или у јазбину или у шупљину храста и почнем сјећи храст, или кренем према јазбини да је извучем, а она изађе и побјегне ми, па кренем за њом и гоним је све док не уђе у јазбину или у шупљину храста, а гоњена је по канону, не могу прећи трагове; сјест ћу ту и сачекат ћу док дође власник трагова. 408. Чим дође власник трагова, труд сјечења храста заједно ће сносити, а подијелит ће извучене звијери. 409. Ако се власник првих трагова наљути и не дозволи другом да узме своју звијер која му је побјегла и ту се затворила, канон даје право да узме одбјеглу звијер из свога тора у туђем тору. 93

410. Звијер коју неко гони, бјежи и улази у јазбину или у шупљину храста туђе шуме или забрана, а овај не може ући унутар шуме или забрана без дозволе власника. Ако жели извући звијер, подијелит ће је напола са власником шуме или забрана. 411. Ако неко иде у лов и крене за њим туђи ловачки пас, све што улови, власник ловачког пса нема дијела. Ако га оптужи, власнику ловачког пса, платит ће надницу за једног радника: 5 гроша.

РИБОЛОВ 412. Риболов, као и лов, нема одређене забране од канона. У свако годишње доба риболов је слободан.

1. ЛОВ ПО РИЈЕКАМА И ПОТОЦИМА 413. Дуж тока сваке ријеке, унутар границе свога села, свако из села може ловили рибу и нико му не може забранити. 414. Унутар границе једног села не може доћи и ловити неко из туђег села. 415. По потоцима који су у једној махали села нико не може ловили рибу одвојено, већ ће изаћи заједно. 416. Колико се рибе улови, дијелит ће се према броју кућа те махале. 417. Ако 5-6 људи из једне куће оде у лов, а из друге само један једини, уловљену рибу подијелит ће по кући, а не по глави.

94

418. На потоку, који протјече поред нечије куће, не може нико ту ићи и ловити рибу без дозволе власника; већ ће обавијестити власника, а овај ће или отићи сам или послати свог замјеника или ће дозволити ономе ко је примјетио рибу да слободно лови. 419. Ако неко бане - или пријатељ или било ко из села - управо у вријеме риболова, дат ће му се дио улова. По канону је да се ни пријатељ ни друг не отпрати без ичега. 420. Риба која се лови рибарским мрежама, власницима тих прибора припадају два дијела уловљене рибе. 421. Уловљена риба дијелит ће се у комаду и у толико дијелова или гомила колико је риболоваца, а затим се дијели жријебом, па како коме падне.

2. ЛОВЉЕЊЕ РИБЕ КОШЕМ 422. Кош се не може поставити према туђим њивама испод којих тече ријека. 423. Ако неко науми поставити кош према туђем земљишту, споразумјет ће се са власником земљишта и, ако му овај дозволи да постави кош, ловит ће заједно, или час један, час други. 424. Чим неко постави кош, неко други не може га поставити изнад њега, иако је на његовој земљи. 425. Ако се неко осмјели и постави кош изнад другог само из ината, село има право објема странама склонити кошеве и забранити им лов. 95

426. Ако неко треба да спушта неку греду ријеком и обавијести власнике кошева да их склоне док не прођу греде, ако их не склоне и греде их униште, штета припада власницима кошева; власник греда не дугује им ништа. 3. ЛОВЉЕЊЕ РИБЕ ОТРОВНОМ ТРАВОМ 427. По барама или мочварама, које се налазе унутар туђе међе, нико не може пуштати отровне траве да би убио рибе. 428. Ако му власник баре дозволи, улов дијеле напола. 429. У лову рибе с отровном травом судјелује само онај ко донесе замотуљак отровне траве.

4. ЛОВЉЕЊЕ РИБЕ ОТРОВОМ 430. Ако се баци отров по барама, дуж ријеке или по потоцима, убијена риба припада онима коју су бацили отров. 431. За двадесет и четири сата нико не може прићи да лови по тим мјестима. 432. Убијену рибу отровом могу касније узети власници отрова дуж ријеке и нико их не може спријечити, иако прелазе дуж села туђег барјака. 433. Након 24 (двадесет и четири) сата престаје право оних који су бацили отров. 96

434. Чим је једна страна бацила отров, друга страна не може бацити други отров ни изнад ни испод оних који су га раније бацили. ТРГОВИНА

ОДРЕЂИВАЊЕ ТРГОВИНЕ 435. По канону трговине купује се и продаје или безусловно, то јест одсјечно, или условно, пред свједоцима, или уз капару. 436. Капара је дио новца који се даје прије него што се узме у руке ствар која се купује. 437. “Капара чини ствар твојом, али ћеш платити оно што преостане.” 438. Ако дајеш један или сто гроша капаре власник си капариране ствари. 439. “Једном узета капара не враћа се више.” 440. Чим се да капара, стотину купаца да се појави, продавач више не може узмаћи. 441. Ако се купац покаје, ако је и сто гроша дао за капару, губи их. 442. Ако се продавач превари и прода другоме капарирану ствар, јер му је онај други дао више, трговина је незаконита. 443. Ако ствар дође пред старце и залоге, канон налаже продавачу да поново купи ствар и да дâ ономе ко ју је био капарисао. 97

444. Ако продавач пориче да је узео капару, а давалац нема свједоке, канон га тјера на заклетву: ако да заклетву, капара се губи. 445. Условно купљена ствар, ако испадне мањкава, враћа се власнику. 446. Ствар која се купује са страхом да није украдена, ако се власник појави након што је купљена, купац је носи ономе ко му је продао, а новац који је дао за ту ствар вратит ће му продавач украдене ствари. Начело канона гласи: “Било гдје да власник пронађе своју ствар, узима је.”

ПРОДАЈА ЗЕМЉЕ 447. Прије него што се прода нека земља, или ред за наводњавање, или млин, понудит ће се рођацима, братству и племену. 448. “Међаш купује земљу међаша, ако је не купе рођаци, братство и племе.” 449. Ако је не купе споменути, а ни међаш, власник је слободан да је прода било коме у селу. 450. Ако је ни село не купи, онда си слободан да је продаш сваком купцу. Напомена: У нашим крајевима скоро се никад није догодило да се продала нека земља или млин или ред за наводњавање изван села. Ако се не понуде рођаци, племе и међаш да купе ту земљу, млин или ред за воду, село ће продавати и распродавати тако да не купи туђин и уђе им под нос.

98

451. Ако неко прода земљу, млин или ред за воду без најаве рођацима, братству, племену или међашу, продаја је, по канону, незаконита. 452. Споменути имају право поништити ту продају. 453. Купац се не може противити, знајући да је купио мимо реда, али ће добити свој новац. 454. Ако купац каже да му није на то скренуо пажњу прије него што је купио земљу и то потврди заклетвом, продавач ће се глобити према тежини кривице, али продаја земље остаје незаконита и поништит ће се. 455. Одвојен брат или блиски рођаци купују земљу за 100 гроша јефтиније него даље братство и племе. 456. Условно продана земља: Ја ти данас продајем ову земљу, али сутра, ако је наумиш препродати, не можеш је дати другоме док ми је поново не понудиш. 457. Овај услов везује купца да је не може продати другоме док је не понуди првом продавачу. 458. Ако се земља прода без споменутих услова, купац је слободан да је прода кад год хоће. 459. За продану земљу, млин и ред за воду канон предвиђа да се испије ракија. 460. Ракију износи купац.

99

ПРОДАЈА ОРУЖЈА И КОЊА 461. “Пушка и коњ вежу се за клин.” 462. Ако купиш оружје и продавач ти каже: “Часно га носио!” и својом га руком окачиш на куку, остаје ти у руци и ако му касније нађеш неки недостатак. 463. Оружје се увијек купује напуњено. 464. Ако купиш коња, својом руком га свежеш за клин, окренеш леђа и нађеш га угинулог, штета је твоја, власнику ће се дати новац. 465. Коњ се увијек купује с уздом. 466. Ако купиш вола или краву и друго условно: ако стока изађе метиљава до Ђурђевдана, власник ће је узети, а купцу ће вратити новац до задње паре коју је за ту стоку дао.

ЦИЈЕНЕ ПО КАНОНУ 467. По канону: 1. Кућа или окућница стоји 500 гроша 2. Комад земље који даје сто гроша добитка стоји 500 гроша. “Сто гроша добити петсто гроша земље” 3. Њива која се може орати за један дан с паром волова: према земљи; за нужду рачуна се у тешке 4. Дио гаја, млина и ред воде: какво је мјесто 5. Добра маслина стоји 100 гроша 6. Храст за грађу или за греду стоји до 23 гроша 7. Товар жита “грош и ока” стоји 100 гроша 100

8. Бакрачи се рачунају у тешке: казан стоји 500 гроша 9. Котао од 15 ока стоји 100 гроша 10. Добра тепсија стоји 50 гроша 11. Ока неопране вуне стоји 5 гроша 12. Ока козине стоји 3 гроша 13. Хват ваљаног сукна стоји 20 гроша 14. Кошница пчела са пчелама стоји 50 гроша 15. Ока меда стоји 5 гроша 16. Ока воска стоји 5 гроша 17. Ока вина стоји 1 грош 18. Ока лозоваче стоји 5 гроша 19. Ока сира стоји 5 гроша 20. Ока нетопљеног масла стоји 10 гроша 21. Ока топљеног масла стоји 15 гроша 22. Ока меса стоји 3 гроша 23. Ока сухог свињског меса стоји 10 гроша 24. Ока каве стоји 9 гроша 25. Ока сијена стоји 10 пара 26. Пар опанака стоји 5 гроша 27. Овца или коза стоји 50 гроша 28. Јање или јаре стоји 20 гроша 29. Ован или јарац предводник са клепетушом стоји 100 гроша 30. Теле чим се роди стоји 50 гроша 31. Бик стоји 200 гроша 32. Вол за бразду стоји 400 гроша 33. Стелна крава стоји 300 гроша 101

34. Теглећи коњ стоји 590 гроша 35. Мазга стоји 1000 до 1500 гроша 36. Магарац стоји 300 гроша 37. Свиња стоји 50 до 100 гроша 38. Товљена свиња стоји 500 гроша 39. Хута (мартина) (врста старе пушке с једним метком - једнометка стоји 500 гроша) 40. Пиштољи (украшени сребром) стоје 1000 гроша

ПЛАЋЕНИ ПУТНИК 468. “Путуј, узми плату.” “Коњу под закуп виси кожа на греди”. 469. Путник је онај ко путује за плату ради туђег посла. 470. Путник не путује под заштитом пошиљаоца, сам је себи заштита. 471. Ако путника снађе нешто на путу, не убија се гост пошиљаоцу. 472. Путник, као и просац, путују за обућу и о својој храни, према томе, нису ни под чијом заштитом. 473. Ако путник изађе право из своје куће и неко га убије, гост се не убија ни кући која га је упутила ради посла, а ни кући којој се упућује. 474. Ако путник изађе из куће која га упућује, или из куће којој је био упућен, и ако га нешто снађе на њиховом хлебу, по канону, убија им се гост. 102

“СТВАР ЗА СВАКУ ДРУГУ СТВАР” 475. Ранији канон - као и у више случајева у посљедње вријеме - није познавао плаћање у новцу, већ су се обавезе плаћале са “ствар за сваку другу ствар”. 476. Канон не признаје ако се неко принуди да подмири новцем: а) штете, б) глобу, в) крв. 477. Ако неко стоком прузрочи штету на њиви, у башти, у винограду или на ливади, власник стоке измирит ће оштећеног биљкама за оштећене биљке. 478. Ако се неко глоби од села или барјака, глоба се плаћа стоком: кравама, воловима и овновима, а не у новцу (Канон Леке Дукађина показује да је стока била монета наших прадједова). 479. Ако неко убије некога, убиство се исплаћује са “ствар за сваку другу ствар”: стоком, земљом и оружјем. Иако у посљедње вријеме убица за убиство плаћа у новцу, а и у оружју. 480. Глоба због убиства исплаћује се са “ствар за сваку другу ствар”, као и глоба због тешких кривица према селу и барјаку, као за издају, за убијеног госта и друге. 481. Најмања глоба досеже до једног овна, а највећа не може прећи стотину овнова.

103

5. књига

ДАВАЊА ЗАЈАМ 482. Канон наших Брда не познаје зајам уз добит (фајду). 483. Канон познаје прост зајам: колико ти дадох, толико ћеш ми вратити. 484. Да би обезбједио зајам и да се одстрани свака сумња изневјеравања због давања на зајам, може се узети залог. 485. Залог се састоји од неке ствари која вриједи као зајам или више. 486. Залог, који се узима за дати зајам, може се рачунати као “изгубљени залог”. 487. Изгубљени залог рачуна се онда када се онај што позајмљује обавеже да позајмљивачу донесе зајам одређеног дана или да остави залог, који се тиме губи. 488. Зајам враћен одређеног дана откупљује залог. 489. Ако се не врати зајам одређеног дана и не дође прималац да се види с позајмљивачем, овај има право продати залог и наплатити свој зајам. 104

490. Одређени дан траје до заласка сунца и позајмљивач ће чекати дужника до заласка сунца; ако не дође, залог му се продаје. 491. Што давалац зајма добије више од проданог залога, предат ће власнику залога. Напомена: Према споменутим начелима и по причању старих људи, древни људи наших Брда нису познавали ни давање ни узимање зајмова уз добит; овај лош и наопак обичај ушао је у употребу врло касно.

РОК 492. Рок за зајмове је одређено вријеме у којем ће дужник однијети власнику узети зајам. 493. Зајам се може дати на задату ријеч и на човјечност, јамством, а и само размјеном са залогом.

ОБЕЋАЊЕ “Обећање је на дну новчаника.” 494. Обећање се даје за неку ствар коју неко некоме даје за труд који ће учинити. 495. Обећање се даје: за просуђивање, за путовање или сеобу, за умир крви, за просидбу или за видара. 496. Обећање се састоји од награде која може досећи до 500 гроша. 105

497. Обећање се даје и без спомињања одређене цијене у новцу, нпр.: Добит ћеш пар танких опанака, ако ми урадиш овај или онај посао. - Танки опанци стоје 10, 20 до 25 гроша. - Дебели опанци стоје од 50, 100 до 500 гроша. - Ока каве стоји од 50 до 500 гроша. Ока каве у зрну одређена је 9 гроша. 498. Ако старац, путник, просац итд., не среде посао, не дају се обећања, а ни канон му не прихвата жалбу због неизвршеног посла. 499. Чим сврши посао, што је ко коме обећао, дат ће му, јер “Обећање је на дну новчаника”.

ПОКЛОН “Поклонио сам ти, нисам ти поклонио. Канон га не признаје.” 500. Ако некоме кажеш да ћеш му поклонити ову или ону ствар, а касније погазиш своју ријеч, с “поклонио сам ти, нисам ти поклонио”, канон те не тјера залогом и старцем. 501. Слободан си да чуваш своје човјештво; слободан си да се осрамотиш. 502. Канон каже: Ако хоћеш, опери оцрњен образ, ако хоћеш, још више га оцрни.

106

6. књига

ИЗГОВОРЕНА РИЈЕЧ РИЈЕЧ “Ријеч не доноси смрт.” “Вјештица не пада у крвну освету.” “Уста не бацају никога у крвну освету.” 503. Језик је од меса и свашта меље. 504. Моја изговорена ријеч улази у ухо другог, а трећи је употребљава за уништење некога, ја сједим и ругам се. 505. Ако моја ријеч изазове крваво убиство, ја сједим и церекам се, не може ме нико качити због ружних ствари које су изазвала моја уста. 506. Онај ко сије и проноси ружне ријечи и оговарања час о једном час о другом, језиком канона зове се “Лош надничар”. Нити га ко зове на посао, нити му ко даје плаћу. 507. Да ли сам говорио или нисам говорио, уста ништа не запечаћују. Ријечи лоших људи канон не узима у обзир. Напомена: Значење и снага изговорене ријечи у тренутку убиства и што значи “Ријеч дана у залог”, разрадит ће се правовремено. 107

ПОРИЦАЊЕ 508. Порицатељ се зове онај ко не признаје тужбу ни клевету било због неке штете, крађе или због неког убиства, итд. 509. Канон не допушта пријетње и застрашивања због претпоставке. Порицатељу се не може попети на врат да плати, имао или не, за сваку тужбу или клевету. 510. Порицатељ је крив само онда када неће да дође на правдање. 511. Тужилац и клеветник тјерају порицатеља на признање старцима и залогом.

ЗАКЛЕТВА “Преко заклетве не тјера се мржња.” “Заклетва, и даље нема.” “Заклетва подмирује крв.” “Изгубљену ствар и изгубљену крв рјешава заклетва.” “Или заклетву или ствар.” 512. Заклетва је вјерничко понашање помоћу које човјек, у жељи да се ослободи зла због присилне оптужбе, додирује руком неко свето обиљежје, спомињући име Бога у свједочењу истине. 513. Ову врсту заклетве прихваћа канон Брда како за ослобађање од оптужби, тако и за давање задате ријечи. 108

514. Усмено изговорену заклетву канон нити одобрава, нити је прихваћа; а да би се очистио од оптужби, неопходно је да се заклетва да над неким вјерским обиљежјем и да се додирне руком. 515. Заклетва Брђнина има у виду двије ствари: а) призива Бога у свједочењу истине; б) потчињава се терету вјечних казни и овоземаљској глоби по канону.

ЗАКЛЕТВА НА “КАМЕНУ”, И ЗАКЛЕТВА НА КРСТУ И НА СВЕТОМ ПИСМУ 516. Заклетва Брђана је двојака: а) заклетва на “камену”, по канону; (Заклетва на “камену” остала је од давнина. Под “каменом” се овдје схвата камен од три угла и три рупе који је имала вага, којим су мјерили восак за свијеће, што су намјеравали однијети код цркве.) б) заклетва на крсту или на Светом писму. 517. Заклетва на “камену” је, по канону, међу најтежим и најстравичнијим заклетвама које познају Брђани. 518. По канону, ако се жели очистити од оптужбе, порицатељ ће дати заклетву или на “камену”, или на крсту и на Светом писму. 519. Поротници дају неколико “врста заклетви”; неки ће додирнути Свето писмо, а други се остављају да слушају заклетве у цркви. 520. Заклетве на “камену” дају се: 109

а) због ослобађања од неке оптужбе; б) због давања ријечи против потказивања и издаје земље; в) због приправности ради супротстављања заједничким пријетњама и опасностима.

КО ДАЈЕ ЗАКЛЕТВУ 521. “Учини и губи, каже канон, а не учини и узми”. 522. Заклетву даје онај ко не признаје оптужбу. 523. “Порицање има заклетву.” “Порицатељу припада заклетва.” 524. Тужитељу се не дозвољава и не припада заклетва иако је можда својим очима видио злочинца или како краде или како убија. 525. Оправдање канона је да се не дозволи заклетва ономе ко се жали, јер кад му није тешко да оптужује, не би му било тешко ни да даје заклетву, само да би добио. 526. Првом се дозвољава да присуствује заклетви, а другом да даје заклетву. 527. Канон каже: “Заклетва не узима” и “Примаоцу не припада заклетва”. 528. Међутим, будући да по правилу канона: “Пљачкаш има заклетву на леђима” како да би се оправдао власнику изгубљене ствари тако и да би се запријетило оптуженом, канон предвиђа да му се дозволи заклетва са поротницима. 110

529. Не дозвољава се нити се признаје заклетва ономе ко жели оправдати себе без поротника, јер “Вук лиже своје месо, али туђе једе”. 530. Правило канона гласи: “Оправдај себе заклетвом и не одговараш никоме”.

“ЗАКЛЕТВА УЗИМА СВОЈУ СТВАР” 531. Мало је случајева међу којима је канон видио за сходно да дозволи да “заклетва узима”. 532. За одређену ствар, коју је изгубио онај у чијој је руци нађена, ако и други посвједоче, припада ономе ко је тражи. 533. И ако пориче онај коме је нађена у руци одређена ствар, канон му не уважава и заклетва му се не даје. 534. Ако се не одазове да дâ ствар власнику, власник ће дати заклетву да је ствар његова и ствар му се даје. 535. Ако се неко жали на неку обавезу или дуг умрлог за које родитељи умрлог не знају или желе да им се изгуби траг, поричући их, начело канона гласи: “Канон не уважава порицање за умрле”. 536. И у том случају “Заклетва узима”, то јест тужилац ће дати заклетву. 537. За сваку жалбу која се чини над умрлим, заклетва се даје над његовим гробом. 538. Одређеног дана како тужилац, тако и родитељи умрлог наћи ће се код гроба умрлог над којим се жали за зајам или обавезу. 111

539. Тужилац ће узети камења и земље са гроба умрлог, ставит ће их на раме и три пут ће се окретати око гроба умрлог, изговарајући ријечи које су одређене за те заклетве: “Ја... за толико и толико зајма или обавеза жалим се над овим умрлим и ако лажем, носио га на овом и она оном свијету с камењем и свуда куда је његова нога газила док је био жив”. 540. Чим тужилац да ту заклетву, зајам или обавезу коју оплакује над мртвим, платит ће његови родитељи.

ЗАКЛЕТВА ЗА КУЋУ 541. Канон је оставио отворен пут да се даје заклетва и за кућу. 542. Заклетву за кућу даје домаћин у своје име и у име укућана. 543. За заклетву за кућу власник изгубљене ствари нема право тјерати на заклетву и укућане, чим у њихово име домаћин даје заклетву. 544. Жене и дјеца су, по канону, искључени од сваке заклетве. 545. Онај ко даје заклетву за кућу има право ставити на заклетву с поротом ону кућу на коју највише сумња. 546. Ако власник изгубљене ствари издвоји неку кућу да му да заклетву с поротом, издвојит ће још неколико кућа у селу које ће му бити потребне за 112

поротнике, јер на двије заклетве не може никога да пошаље. 547. И у заклетви која се даје за кућу дат ће се заклетва за себе, за укућане и за “не знам”.

ЗАКЛЕТВА У ГЛАВУ СИНОВА 548. Заклетва која се даје у главу синова рачуна с међу тешке заклетве и законита је по канону. 549. Ако се од некога захтијева заклетва у главу синова, дат ће је и скинут ће сумњу тужиоцу. 550. Када одреде дан заклетве, тужитељ одлази код куће оптуженог, а овај колико год синова имао под кровом, скупит ће их, приближит ће им главе, ставит ће руку на њихове главе и дат ће заклетву: “Тако ми глава синова, нисам ти учинио ту злобу за коју си ми се попео на врат, и нити знам ко ти је то учинио!”. 551. Над том заклетвом тужитељ нема право оптуженог мучити другим заклетвама.

ЗАКЛЕТВА “НЕ ЗНАМ” 552. Врхунац заклетве је “не знам” (незнање). 553. “Заклетва ти признаје и незнање.” 554. “Заклетва нема краја, али се не праве изузеци.” 555. Незнање је средство које је канон ставио у правило да би селу стегао конце да неко не постане доушник друштвене или било чије имовине. 113

556. Незнање се тражи без разлике у свакој заклетви. 557. Иако није крао ни убио, онај ко даје заклетву можда је чуо или зна да је његов брат или рођак или неко други украо или убио. 558. Кад се заклетва даје, казат ће се: “Ни ја, ни ико из моје куће, и не знам ко те покрао или убио”. 559. Зато је канон ставио пороту да тиме што толико људи даје заклетву, један, други и трећи може да зна нешто више, слушањем или проматрањем некога трага, и да неће продати душу сперући неког човјека лажном заклетом. 560. Када се даје заклетва с “не знам”, нико више нема право да му се пење на врат за ту крађу или изгубљену крв, ни оптуженом ни пороти. Отићи ће другдје за изгубљену ствар или изгубљену крв. “Канон не допушта заклетву над заклетвом”. 561. Ако неко не може дати заклетву “не знам”, неће ићи на заклетву, мислећи да се налази на ваги пред Богом и да лажна заклетва, осим што има исповјест душе, она има казну и црн образ потом, ако се открије. 562. Разговарат ће с неким од стараца да задржи пороту да не иде на заклетву; показат ће им злочинца да би навео на прави пут власника ствари или изгубљене крви. 563. Власник ствари или крви, послије каснијих трагања, тражит ће им оправдање по канону.

114

564. Ако не пристане, власник ствари или крви треба да га натјера на заклетву, а ако му се појави сок,* одговорит ће обавези и соџбини. (Види члан 129.) (* Сок је онај ко показује нечију кривицу. Види члан 1060.) 565. Тражи се “или заклетву ‘не знам’, или ствар, или пљачкаша”. 566. Канон не допушта сумњу у заклетву; ако неко неће да дâ заклетву “не знам”, канон га сматра кривцем; дакле, или заклетву “не знам”, или да се плати ствар, или да се покаже злочинац, ако овај нема удјела у тој крађи или убиству. 567. Начело канона је постојано: “Врхунац заклетве је не знам”, а “Незнање извлачи ствар.” 568. “Што се узима заклетвом, остаје ономе ко је узео.” “Послије заклетве, ставит ћу клепетушу (браву), послије заклетве, тјерат ћу на њиву (вола)”. 569. То су ријечи канона, не зато што му одговарају, већ зато што нема гдје да га ухвати куком, јер се оправдао заклетвом. 570. У тим случајевима канон се крши и зато је остала изрека: “Не сусрео те Бог с оним ко даје лажну заклетву!”. 571. Да би избјегли сваку сумњу лажне заклетве, старци суда пазит ће бирајући поштене људе за признате поротнике, од којих зависи истинита заклетва. 115

ГЛОБА ЗА ЛАЖНУ ЗАКЛЕТВУ 572. Ако се нађе неки срдит човек, и на основу лажне заклетве води власника на своју ствар, он ће двоструко платити ствар и глобу за лажну заклетву, и над тим канон му ставља печат обесчашћења с кољена на кољено до седмог кољена. 573. Ако се сок појави послије заклетве, старци ће то добро размотрити и испитати без журбе. 574. Ако се сок покаже добар, праведан и са сигурним траговима, пљачкашу или крвнику насрнут ће на кућу старци, село, поротници и сок, и извршит ће наређења канона над оним ко је дао лажну заклетву. 575. Казне над кривоклетником су: а) власнику ствари платит ће се двије за једну; (За убиство не важи два за једно, већ цијена убиства по канону.) б) платит ће обућу соку; в) платит ће 100 овнова и једног вола, ако је заклетва дана са 24 поротника, и 500 гроша кући војводе. Ако је заклетва дана с мање од 24 поротника, глобу узима село; г) отићи ће у цркву да се разријеши лажне заклетве заједно с поротницима; ђ) платит ће по 500 гроша по глави поротника, јер их је навео на лажну заклетву, обесчашћујући цркву. Тај новац пљачкаш ће оставити на олтару за цркву. 116

7. део

ЧАСТ ЛИЧНА ЧАСТ 576. Канон Брђана не разликује човјека од човјека. “Душу за душу, јер изглед Бог даје”. 577. Добар и лош имају исту цијену; канон их сматра људима: “Од лошег излази добар и од доброг лош”. “На свом кантару свако тежи четири стотине дерхема”. (Стара турска мјера за тежину (3,207 грама). Једна ока има 400 дерхема.) 578. Ако неко дирне у нечију част, за одузету част нема залога и старца; канон каже: ако хоћеш, опрости; ако желиш, опери оцрњен образ. 579. Свако има част за себе и нико се не може никоме мијешати ни да га придобије залозима и старцима. Два прста части велики Бог нам је усред чела оставио. 580. “Одузета част нема глобе.” Одузета част никада се не прашта. 581. “Одузета част ничим се не обештећује, већ или пролијевањем крви или великодушним опраштањем (посредовањем добрих пријатеља).” 117

582. Осрамоћени има отворена врата око части: не поставља залог, старце не узима, суд не тражи; глобу не узима. Храбар човјек сам узима глобу. 583. Онај коме је одузета част, по канону, рачуна се мртвим. 584. Част се одузима човјеку: а) ако му неко каже да лаже пред људима окупљеним на скупштини; б) ако га неко пљуне, подигне руку да га удари, да га одгурне или удари; (Сада, у посљедње вријеме, у нас се плаћа шест ћеса туча и 500 гроша селу, а завађени дају јамце.) в) ако му прекрши посредништво или задату ријеч; г) ако му силује или отме жену; д) ако му осрамоти оружје на рамену или појасу; ђ) ако му обесчасти хлеб, задиркујући му госта или радника; е) ако му обије кућу, шталу, кош за кукуруз или бачију у дворишту; ж) ако му задржи зајам или обавезу; з) ако му помјери камену плочу од ћупа на огњишту; и) ако умочи залогај прије госта - част се одузима госту; ј) трпеза се срамоти у очима госта ако домаћин гребе тигањ или брише и лиже здјелу. 118

ГОСТ 585. “Кућа човека припада Богу и госту”. 586. Гост не може ући у кућу без јављања у дворишту. 587. Чим се гост јави, домаћин или неко из куће одговара му и излази пред њега. 588. Поздравља се с гостом, узима му оружје и води га у кућу. 589. Оружје му качи на куку и поставља га на челно мјесто код огњишта. 590. Прожари се ватра, потребна су и дрва. “Госту треба да је топло”. 591. “Госту се чини част: хлебом и сољу и срцем”. 592. Хлеба и соли и срца, ватре и дрва и мало папрати за постељу наћи ће се спремно за госта у свако доба ноћи и дана. 593. Уморни гост дочекује се с поштовањем. Госту се перу ноге. 594. Сваком госту даје се хлеб који сам једеш. 595. За доброг госта потребна је кава, ракија и постављени стол с нешто више хране. 596. За госта од срца потребан је духан, слатка кава, ракија, хлеб и месо. “Госту од срца уступа се кућа”. 597. “Улазећи у кућу, госту ћеш придржати оружје.” 598. Придржавање оружја је: 119

а) знак човјечности и части, и радовања што ти је гост дошао; б) знак чувања, јер говорећи му: “Добро дошао!”, он ће сједити без страха, јер си спреман да га браниш од сваке опасности; в) знак мудрости за себе, јер, чим му одузмеш оружје, иако гост има неку лошу намјеру, не може ти ништа кад га разоружаш. 599. “Госту се уступа челно мјесто”. 600. Госту се уступа челно мјесто, било у кући, било на скупштини људи, али на скупштини нема гласа. 601. Госту се уступа челно мјесто, како из поштовања, тако и да је видљивији и на оку, и да се не мијеша међу кућну чељад. 602. Чим ти гост уђе у кућу, одужио ти се. 603. Ако ти гост уђе у кућу, и ако ти крв дугује, рећи ћеш му: “Добро дошао!” 604. “Гост ће се испратити докле тражи да га испратиш”. 605. “Гост, и ако заузима челно мјесто у кући и свугдје, никада не предводи, већ ћеш му предводити.” 606. Гост се испраћује и с дјететом, било мушко или женско, исто као одрастао човјек или жена. 607. Чим госта испратиш докле је сам желио ићи окренуо си леђа да одеш својим послом; ако у том 120

тренутку народне пушка и убије га, не убија ти се гост. 608. За гостом изгубит ћеш раднике, дат ћеш свој хлеб да се не осрамотиш и упропастиш. 609. “Чим предводиш госта, свако насиље које он неком учини, тражит ће се од тебе.” 610. Немој предводити госта; али, чим га предводиш, пазит ћеш да неком не учини неко насиље или неприлику. 611. Канон налаже да се гост испрати, да га не снађе нека неприлика и да не учини неком неку штету на твом хлебу. 612. Ако гост на твом хлебу учини неку неприлику, оправдање се тражи од тебе. 613. Злостављени и оштећени није дужан гонити онога ко га је злостављао и оштетио, већ ће куцати на врата онога ко га је држао и хранио у кући. 614. “Хлеб плаћа штету”. 615. По канону је, дакле, да се гост предводи, јер се рачуна да не познаје пут и не зна да ли ће наићи на пријатеља или непријатеља. 616. Предводит ћеш га, јер си чувар госта, како зато да би му отклонио опасност, тако и зато да га зауставиш од лоше работе. 617. “Хлеб ти прибавља част, али ти доноси и бриге”. 121

618. Ако ти гост обесчасти хлеб, одговарат ћеш, по канону, за обијену кућу или шталу, за одузето крдо и друге пљачке. 619. Платит ћеш учињене штете свога госта или продајом свога крда, или вола за орање, или продајом реда за воду. 620. Част и обесчашћење подијелит ћеш с гостом, а оштећеног ћеш ти измирити. 621. Ти ћеш платити, а ако можеш нешто извући од госта, твоје је: у противном, постао ти близак: “Имао и давао” - каже канон. 622. Као што си дужан тражити убијеног госта, исто тако си обавезан да одговараш ако гост убије некога на твом хлебу.

УБИСТВО ГОСТА “Заштита се не отказује.” 623. “Гост је гост, друг је друг”. 624. “Ако ти неко код врата затражи само жар да припали чибук, и дајеш му, а неко га убије, убија ти се гост”. 625. Ако ти се неко предаје под заштиту, и то само споменувши ти име: “Ја сам гост тога и тога” и ако ти никада није био код куће, ако га неко убије, убија ти се гост у кући и образ ти је оцрњен. 626. Ако ти неко госта исмије или опсује, госту ћеш повратити част угрожавајући свој живот.

122

627. Ако некоме убију госта, канон му је оставио два пута: или да се искоријени, или да се осрамоти.

628. Ономе коме је убијен гост свака ствар се даје лијевом руком и то испод кољена све док не освети госта. 629. Лијева рука је, по канону, непоштена, она која узима, а не даје; са пријатељима се њоме не поздравља. Само невјерник с невјерником поздравља се њоме. 630. По древном канону, суд је колцем избацивао напоље невјерника и није га остављао на скупштини људи. 631. Невјерник, који сам убија некога или издаје некога на задату ријеч, стријеља се јавно и остаје неосвећен. 632. Ријечима канона: отац, брат и чак искоријењени рођаци могу се праштати, али убијени гост се не прашта (осим посредовањем присних пријатеља). 633. За убијеног госта ријетко се даје ријеч; посредништво се даје док узимају и дају ако посао крене на помирење. 634. Сељани један другоме убијају госта: а) када друг сврати код једног друга и излазећи из његове куће убије га или други друг или било ко; б) ако је друг или рођак с убијеним гостом, дужност је да се тражи друг - убијени гост; 123

в) ако не тражи убијеног госта и ако му је друг, нема зашто ићи на скупштину људи, јер остаје обрукан и осрамоћен заувијек. 635. Ако се на великом путу сретну два друга и, чим мало путују заједно, народне пушка и убије једног од њих, другом се не убија гост. Напомена: Збиља, не убија му се гост, али остаје осрамоћен ако не пуца на убицу. Брђанин, иако пада у крв без крви, светећи убиством убијеног госта, за то не мари; он ће се искоријенити са свим, али срамоту не трпи.

ПОНАШАЊЕ ДОМАЋИНА ПРЕМА ГОСТИМА У КУЋИ 636. Гост заузима челно мјесто за столом (софром), затим је под заштитом. 637. Барјактару госту припада овновска глава, а госту плећка. 638. Ако не буде барјактар, већ главар барјака, њему припада плећка, а госту овновска глава. 639. Гост ће склонити ракију и први ће ударити рукама о стол. 640. Ако се за столом нађе неко из куће војводе и неки даљи гост, барјактар дијели попола с војводом овновску главу, а плећка остаје госту. 641. Барјактар ће шаком поломити овновску главу, а госту ће, чим буде очистио плећку, поломити њен зглоб. 124

642. Ако дође као гост Охриђанин (Ткеланин) и ако се ту нађе неко из куће војводе, челно мјесто заузима Охриђанин, затим војвода. (То нико не чини из поштовања.) Напомена: Ова понашања изгледају као игра, али су изазвала крвава убиства баш за столом. 643. Каву узима гост, затим домаћин. 644. За столом руке пере домаћин, затим гост. 645. Чашу ракије испија домаћин, а другу гост. 646. Залогај умаче гост, затим домаћин. 647. Онај домаћин који је умочио залогај прије госта, плаћао је 500 гроша глобе. 648. Онај домаћин који је срамотио свој стол пред гостом, плаћао је 500 гроша глобе. 649. Пуцање из пушке због убијеног госта не глоби се.

ПОСРЕДНИШТВО 650. Посредник, као и гласник, не носи кривицу нити се рачуна кривцем. 651. Посредник је онај ко посредује завађенима, отклања кавгу од које може доћи до убиства или неког другог зла. 652. Посредник може бити мушкарац или жена, дјечак или дјевојка, а и свештеник. 653. Посредник може посредовати између двије куће, два села и два барјака. 125

654. Ако се некој засебној кући убије посредник, сама освећује госта. 655. Ако се неком селу убије посредништво, цијело село освећује госта. 656. Ако се неком барјаку убије посредништво, цијели барјак освећује госта. 657. Ако се свештенику убије посредништво, госта освећује парохија у којој се налази, или га освећује барјак, ако посредује у име барјака. 658. Свештеник, да би отклонио зло, посредује не у своје име, већ или у име парохије или у име барјака; али само онда кад му не буде помагала снага вјерске ријечи. 659. Ако се не буде узимала у обзир снага вјерске ријечи, онда свештеник посредује као и сваки грађанин, али пошто његов посао не посједује сабље и конопца, ако му се не уважи посредништво као сваком грађанину, село или барјак повратит ће његову част, освећујући убијеног госта. 660. Ако на једној страни има стотину убијених особа, а на другој ни једна, чим неко посредује, пушка ће престати, ватра ће се угасити. 661. Ако се одбаци посредникова ријеч, она страна која започне пуцњаву посреднику убија госта. (Ако послије посредништва не престане пушка и свађа, клупко мржње се замршује, пушке се укрштају и на лицу мјеста се убијају.) 126

662. Запажене ријечи посредништва су: “Оставите се свађе, о људи, ја сам посредник! Престаните с пуцњавом, људи, ја сам посредник све док се не споразумијете! Престаните с пуцњавом, јер село ..., барјак... посредује!” 663. Посредник објема странама узима залоге, одређујући им дан када и гдје ће се састати на разговор како би се споразумјели. 664. Ако их посредник не може помирити, залоге обију страна препушта у руке мудрим људима и он се тада ослобађа и излази из посредништва. 665. Посредништво увијек престаје или рађањем сунца или заласком сунца (изласком или заласком сунца).

ЈАМСТВО 666. Јамац је онај ко се некоме обавеже да ће извршити неку обавезу, за коју, ако дужник не плати у одређено вријеме, постаје давалац. 667. Зајмодавац, ако има јамца, нема потребе да иде дужнику код куће; јамац одговара за њега: “Јамац - платац,” каже канон. 668. И ако дужник умре, зајмодавац ништа не губи; обавезу коју је овај имао према њему, извршит ће јамац: “Ако умре дужник, живио јамац!” - каже канон. 127

669. Ако се јамац покаје и хоће да се одрекне јамства, канон му не дозвољава, јер: “Јамац не јамчи да памти, већ да плати”. 670. Јамац се постаје добровољно и стога нема право да тражи обућу ни од дужника ни од зајмодавца: “Нико не постаје јамац и посредник за новац”. 671. Кад дужник тражи некога за јамца и ако он пристане, пред људима му каже: “Бит ћу ти јамац, али пази, ако немаш намјеру да спремиш новац у одређеном року, кажи ми још сада да се припремим да платим за тебе. Знај, срамоту не трпим!” 672. Ако дужник не одговори јамцу и остави га у обавези да он плати његов дуг, јамац ће дати залог зајмодавцу. 673. Зајмодавац има право да дâ било коме тај залог да би наплатио свој дуг. 674. Јамац има право да се жали селу против лошег дужника, а село ће притиснути дужника да откупи залог јамцу и да га преда власнику. 675. Ако дужник не спреми новац само из насиља и нечовјештва, село га глоби према тежини учињене кривице због кршења ријечи. 676. Ако дужник спреми новац у одређеном року, с тим ће упознати јамца прије него што ће га предати власнику. 677. Ако дужник није могао спремити новац у одређеном року само због немаштине, јамац ће бити

128

спреман платити за њега, а њега чекати, јер “Празна рука нема благослова” и нема за што да се селу жали, јер му се жалба не узима у обзир: требало је да мисли прије него што му је постао јамац. КРВНО СРОДСТВО И РОД, БРАТИМЉЕЊЕ И КУМСТВО ПО КАНОНУ БРЂАНА

КРВНО СРОДСТВО, РОД И КОЉЕНА 678. Низ кољена крвног сродства и рода нема краја за Брдане. 679. Рођак је са свима онима од којих су се његови преци подијелили раније или касније. 680. У четири стотине огњишта да се Србин дијели, он нити узима нити даје, то јест не срођује се.

СТАБЛО ПО КРВНОМ СРОДСТВУ, СТАБЛО ПО МЛИЈЕКУ, УНУК ПО СТАБЛУ И УНУК ОД КЋЕРИ 681. Потомства потјечу или од крвног сродства или од рода. 682. Потомци крвног сродства потјечу од стране оца; потомци рода потјечу од стране мајке. 683. Поријекло потомства од стране оца зове се “стабло крвног сродства”. 684. Поријекло потомства од стране мајке зове се “стабло по млијеку”. 129

685. “Унук по стаблу” или “унука по стаблу” зове се онај низ мушкараца или жена који потјечу из очевог огњишта. 686. Унук или унука од кћери зове се онај низ мушкараца или жена који потјечу од удатих кћери. БРАТИМЉЕЊЕ 687. Братимљење, које настаје физичким мешањем крви, заувијек забрањује срођавање између братимљених, његове куће и њиховог огњишта. КУМСТВО 688. Оно што је крвно сродство и род према срођавању, тако је и кумство. 689. Постоје три врсте кумства код Брђана: а) кумство при крштењу; б) кумство при вјенчању; ц) кумство при подрезивању косе.

КУМСТВО ПРИ КРШТЕЊУ 690. Кумство при крштењу забрањује срођавање с кољена на кољено не само између крштенога, родитеља крштенога и међу онима који га крсте на црквеним вратима, већ међу свом чељади куће једне и друге стране и читавог њиховог огњишта.

130

КУМСТВО ПРИ ВЈЕНЧАЊУ 691. Кумство при вјенчању забрањује срођавање између укућана кумова и зетова куће, а да би се одомаћило кумство при вјенчању између два братства и да обухвати и њихова огњишта, овај посао иде с кумством при крштењу.

КУМСТВО ПРИ ПОДРЕЗИВАЊУ КОСЕ 692. Кумство које настаје бријањем и подрезивањем косе улази у канонске односе да га ништа не помјера. 693. Кумство при подрезивању косе забрањује срођавања из кољена на кољено између куће, братства и огњишта кума и куме. 694. Кумство је као и невјестинство: као што невјеста иде својим родитељима у одређено вријеме по канону, тако иде и кума у одређено вријеме код кума. 695. Вријеме кумства, одређено каноном, је мјесец дана прије поклада. 696. Кумство се не може продужити више од пет дана: боравак куме код кума бит ће увијек непаран, а не паран, три или пет.

131

КАНОНСКА ПОНАШАЊА ПРИ ПОДРЕЗИВАЊУ КОСЕ 697. Кум је онај ко подрезује косу. 698. Кума је мајка дјечака или дјевојчице којима се подрезује коса. 699. Кумче или кумица је дјечак или дјевојчица којима се подрезује коса. 700. Кум и кума су као брат и сестра и не издвајају се од укућана. 701. Ако дјечак и дјевојчица напуне годину, не подрезује им се коса. 702. Ако дијете умре прије подрезивања косе, неће се сахранити; позват ће се одређени кум; ако је кум далеко, неко други ће му подрезати косу, који неће бити из братства и племена дјетета. 703. Дјечаку подрезује косу мушкарац, дјевојчици жена. 704. Родитељи дјечака или дјевојчице, којима се подрезује коса, припремит ће што год могу бољу храну да би поштовали кума. 705. Кум ће доћи с једним од својих пријатеља. 706. Позивају се три-четири друга да судјелују у весељу куће. 707. Чим се каве попију, сређује се мјесто гдје ће кум сјести и ту ће се налазити прибор за подрезивање косе. 132

708. Потребна је столица, гдје ће кум сјести; посуда с водом у коју ће кум спустити сребрну аспру (врста старог сребрног новца); пешкир, који ће се простријети ради подрезивања косе; маказе или бријаћа бритва за шишање или бријање кумчета или кумице. 709. Чим кум сједне на столицу, један дјечак из племена ставља куму у наручје кумче или кумицу. 710. Кум ће подрезати косу овим редом: а) један прамен на челу; б) на сљепоочицама по један прамен; в) иза главе један прамен. 711. Чим се подреже коса, кум три пута маказама додирује чело кумчета или кумице говорећи: “У здравље и за дуг живот!” Љуби кумче или кумицу и скида га с наручја и даје његовој мајци - куми, која узима и посуду са сребрном аспром. 712. Кум даје куми 50-150 гроша, а не више. 713. Праменове косе узима мајка и чува их у шкрињи. 714. Кума ће дати куму: ћурдију (кратки мушки капут од сукна, гуњ), гаће и џамадан (врста прслука), а укућанима кумове куће - колико год их је однијет ће некоме пешкир, некоме ствари или докољенице. 715. Прије него што се дјетету подреже коса, маказе му не додирују главу; ако му је много порасла коса, сажеци ће му се лучом од бора. 133

716. Чим се дјетету подреже коса, те ноћи кум спава у кући кумчета или кумице; сутрадан устаје и води са собом куму и кумче својој кући, гдје остају три или пет дана, по канону. 717. Ни смрт, ни свадба, а ни празници се не моле без кума и куме, без кумчета и кумице.

134

8. део

ШТЕТЕ ОДРЕЂИВАЊЕ ШТЕТА 718. “Штета има цијену, али не глобу”. 719. Штета се плаћа према процјени стараца или двојице другова. 720. Ако се жена нађе да краде дрва у туђој шуми, не дира се руком, али јој се одузима косир и уже; припремљена дрва остају. 721. Одузет косир и уже рачунају се као накнада за штету и друге обавезе нема. 722. “Штета има цијену, али не пушку”. 723. За сваку штету плаћа се одштета оштећеном, било за њиву и ливаду, башту или виноград. 724. Нико се не кажњава глобом због штете коју чини стока. 725. Ако се нађе у штети во или крава, коњ, мазга или магарац, овца или коза, не смије се убити, већ ће се процијенити штета коју су починили. 726. Ако неко убије вола, краву, коња, мазгу, магарца, козу и овцу које нађе у штети, плаћа стоку. 727. Стока која се нађе у штети или се хвата и води власнику код куће говорећи му да си је нашао у штети и да дође да је види, или је водиш својој кући и 135

затвориш је, и чим се штета процијени, враћаш му стоку. 728. “Једна коза пустоши зимски пашњак”. Коза је лоше грло; што год дохвати устима, пустоши. 729. Ако се коза нађе у винограду у штети, колико чокота је уништила, канон је одредио ове штете: а) чокот уништен од козе не рађа грожђа за три године; б) чокот даје грожђа за двије оке вина и оку ракије годишње; в) дакле, винова лоза уништена од козе износи шест ока вина и три оке ракије за штету. 730. Што се тиче штете на њиви, цијена канона је: “Стотину класја кукуруза: једна бабуна жита”. (Бабуна - мјера за жито, око 10 кг.) (За стотину оштећених класова или биљака, власник стоке плаћа једну бабуну жита.)

СВИЊА У ШТЕТИ 731. Свиња нађена у штети убија се. “Ако свињу нађеш у штети, убиј је”. 732. Ако се свиња нађе у штети без брњице, убија се. 733. Једним пуцњем или једним ударцем колико год се свиња убије, штета припада власнику свиње. 734. Други пуцањ, а и други ударац, плаћа свињу. 735. Чим неко убије свињу у штети, јавит ће власнику да је оде и узме, јер месо једе он.

136

736. Ако свињу убијеш у штети и не јавиш одмах власнику да је иде у узме и ту остане свиња док се почне кварити, свиња ће се платити. 737. Чим се свиња убије у штети, учињену штету плаћа главом и оштећени нема шта више тражити, јер му се, по канону, жалба не уважава. 738. Ако свиња са брњицом уђе у штету, плаћа се штета, а не убија се. Ако је убијеш, плаћаш свињу.

ПОСТАВЉЕНА ЗАМКА ИЛИ КЛОПКА У БАШТИ 739. “Нико ме не може спријечити да у својој башти поставим замку или клопку”. 740. Ако неко постави замку или клопку у добро ограђеној башти, није дужан платити штету. 741. Ако неко постави замку у разграђеној башти и падне у њу ован, плаћа овна. 742. Ако неко постави замку у селу и његовој околини - докле се држи стока на паши - и падне у њу неки ован, власник замке плаћа овна. 743. Замка се поставља (подиже) заласком сунца, а повлачи се или купи, или се добро покрива, рађањем сунца. 744. Издвојена стока која је остала ноћу у шуми, ако падне у замку, штета припада власнику стоке; власник замке не плаћа ништа. 137

745. Ако се замка оставља откривена дању, за сваку стоку, која у њу падне, власник замке платит ће штету. 746. Ако пас и мачка падну у замку ноћу, ништа се не плаћа, јер скитају по земљи. 747. Ако је постављена замка у шуми, али по стазама куда пролази стока, ако неки ован падне у њу, чобанин има право разбити замку и њен власник не може затражити од њега оправдање. 748. Ако неко постави замку у околини туђих кућа и падне у њу стока власника мјеста и остане или сломљене ноге или цркне у замци, власник замке платит ће двије за једну.

138

9. део

КАНОН ПРОТИВ ПАКОСТИ САУЧЕСНИШТВО 749. Саучесник се зове онај ко пакосним посредништвом испод жита помаже другом да учини неко разарање или неку другу несрећу у свом селу. 750. Саучесник другова: а) за отмицу жена пада у крв и 500 гроша глобе дат ће селу; б) за убиство пада у крв и 500 гроша глобе дат ће селу; в) за разбојништво и за сваку ствар која се буде украла у селу давањем хране, предвођењем и савјетом саучесника, чим се открије, платит ће ствар по канону. КРАЂА

ОДРЕЂИВАЊЕ КРАЂЕ 751. У крађу спадају: а) лопов је онај ко својом руком краде неку туђу ствар; б) помагачи су они који помажу и подржавају лопова у некој крађи и у сваком злу; на крају, ако се 139

крађа открије, платит ће туђу ствар по канону и према удјелу у којем су судјеловали; в) под храном се подразумијева мјесто гдје лопови с украденим стварима једу или узимају са собом храну и испраћују се с украденим стварима. “Лопов и онај ко му даје храну су исти”; г) јатак је онај ко скрива украдену ствар. “Лопов и јатак су исто”; д) иако јатак не судјелује у крађи, он постаје кривац исто као лопов, јер постаје скривач лопова и крађа; ђ) траг је отисак који оставља стока иза које иде власник украдене стоке, пратећи траг или унутар међе неког села или махале или унутар круга неке куће, дворишта или штале. “Откривањем трага, открива се стока”; е) дјеца, крадљивци и уличари; ж) отмичар је онај ко јавно и насилно узима некоме неку ствар због неког дуга. 752. Ако се власнику украдене стоке траг изгуби у шуми, не може оптужити ни блиско село, ни барјак; међутим, ако сумња у то село, може га натјерати да му се спере заклетвом. 753. Траг донесен у село, ако не може открити лопова, власник стоке тражит ће од села, а село ће му одговарати. 140

754. Траг донесен унутар махале једног села, ако се не открије лопов, махала ће платити стоку власнику. 755. Траг донесен унутар круга куће, дворишта или штале, кућа ће платити стоку власнику. 756. Сваку штету, крађу или лоповлук, учињене од дјеце, крадљиваца и уличара, ако се открију, платит ће кућа којој припадају. 757. Правило канона гласи: “Што год ураде дјеца, платит ће мушкарци куће”. 758. Дјеца, крадљивци и уличари, иако се нађу са крађом у руци, туђа рука не може их дирати (не може их тући), већ ће упознати родитеље и ови ће за њих одговарати.

ГРАБЕЖ 759. “Божји пут не плаћа ништа”. 760. Канон не дозвољава да се неко узнемири на свом пролазу. Велики пут никоме не дугује ништа. 761. Ако неко некоме дугује и не правда му се, посуђивач ће се жалити селу и оно ће опаметити дужника. 762. Ако неко опљачка на великом путу, задржавајући путнику коња, мазгу, магарца или неког овна - ако се не убију на лицу мјеста - отмичар пада у сеоску глобу према тежини кривице, а отету стоку вратит ће власнику. 141

763. Ако неко само из претпоставке отме некоме коња, мазгу или магарца, а на крају се испостави да му је отимани недужан, отмичар дугује глобу селу због пљачке великог пута, а власнику ће вратити стоку и цијену дангуба.

ОТИМАЊЕ 764. “Отимање се враћа отимањем”. 765. Отимати значи уграбити стадо стоке у шуми, зимском пашњаку или у штали. 766. Отимање у већини случајева настаје када се једна страна не оправдава другој страни. 767. Отимање се враћа или пљачком или пушком. 768. Отимање се дешава или између два села или између два барјака, а и између двије засебне куће. 769. Отимање настаје или због међа шуме или планине или због пашњака или због неког другог насиља, чиме се вријеђа неко село, барјак и засебна кућа. 770. Отимање које се врши у шуми обавезно враћа власнику стоку. 771. Отимање које се врши у штали враћа власнику стоку и 500 гроша глобе због части штале. 772. Отимање без разлога враћа власнику стоку и 500 гроша глобе. Посредовањем пријатеља и добрих људи, глоба се опрашта.

142

773. Ако се због међе отме туђе крдо на путу, у шуми или планини, тада и село и барјак штите пљачкаша. 774. Ако село и барјак штите отмицу без разлога, посредници им узимају залоге и одмјерит ће се од стране стараца по канону. 775. Према тежини кривице платит ће се глоба и стока власнику. 776. Ако отмичара штити село и барјак, отимани има право отимати од кога стигне из тог села или барјака, да би повратио своју част и наплатио своју штету. 777. Отимани не може отимати ни од села, ни од барјака, ако изопштава отмичара и ако га правда свака кућа. Канон каже: “Или стоку власнику, или слободан пут.” 778. За отету стоку у шуми и на планини не плаћа се двије за једну, већ се враћа стока власнику. 779. “Клепетуша крда не може се отети”. 780. Ако се отме клепетуша овна предводника у шуми или тору, она вриједи колико читаво стадо и тор; отимач ће платити 500 гроша глобе због части, иако није однио ни једно грло. 781. Ован предводник, јарац, ован и пас, везан ланцима, не могу се отети ни због дуга. 782. “Отимање се не врши због дуга”. Ако се то догоди, село и барјак изопшти отимача, ако се не одазове да врати стоку. 143

783. Ако отимач убије отету стоку, на дан плаћања вратит ће власнику свако грло бирајући из свог стада.

КОБНА КРИВИЦА 784. Ко краде кућу и торбу госта, канон му је одредио за глобу“црни образ” и одбачен је од стране скупштине и суда. 785. Ако покраде госта неке куће туђа рука - из друге куће - затражит ће се од ње вјероломство према госту и обијена кућа.

ДВИЈЕ ЗА ЈЕДНУ 786. У свим крајевима гдје се поштује канон свака украдена ствар враћа се: “Двије за једну, довољно да могу ићи на ногама.” 787. Двије за једну дат ће се не само за крупну стоку, већ и за ситну стоку и за украдену ствар. 788. Двије за једну надокнадит ће се и још једним присилним спаљивањем куће, колибе, бачије, пласта сијена или сламе, лисника и плота. 789. За покрадену башту, виноград и њиву плаћа се двије за једну. 790. Украден или убијен пијетао има одређену цијену: 500 гроша власнику јер: “Пијетао је сат сиромаха”. 144

791. Украдена или убијена товљена свиња (осим ако се ухвати у штети) плаћа се 500 гроша јер: “Товљена свиња је исхрана једне куће”. 792. За двије споменуте животиње не плаћа се двије за једну, ни пијетао за пијетла, ни свиња за свињу, већ 500 гроша у руке. 793. За пољопривредни алат, рецимо за украден или откривен раоник, лопов ће платити власнику толико радника колико је дана изгубио, а за раоник - раоник.

ПРАВО ВЛАСНИКА УКРАДЕНЕ СТОКЕ 794. “Гдје год власник нађе своју стоку, узима је”. 795. По овом правилу, власник украдене стоке не мора се узнемирити, јер, гдје год примијети и пронађе своју стоку, он је има право узети. 796. Ако се стока украде преко даваоца хлеба, платит ће давалац хлеба. 797. Ако се стока украде преко јатака, платит ће јатак. 798. Ако се тјера по трагу, ту гдје остане траг, власник стоке стат ће и дат ће му се одмах оправдање. 799. Ако неко купи неку украдену стоку, и ако не зна да је украдена, власник стоке има је право узети, а продавач (лопов) вратит ће купцу новац до задње паре продајне цијене, коју је узео за ту продану стоку, а власнику стоке двије за једну. 145

800. Осим за учињену крађу у цркви и свештеничком преноћишту, лопов се не глоби ни од стране села, ни од барјака. 801. Ако се стока краде у штали, лопов ће платити двије за једну и 500 гроша глобе за обијену шталу. 802. Ако се стока краде у шуми, лопов ће платити двије за једну. 803. Ако се стока краде у кући, лопов ће платити двије за једну и 500 гроша за обијену кућу. УБИСТВО

ЗАСЈЕДА 804. Засједа је начин на који Срби Брда и равница постављају засједе крвницима или било коме кога намјеравају убити. (Изаћи на засједу; стајати на засједи; поставити засједу; пасти у засједу.) 805. “За зло одговара онај ко предводи или стоји иза тога”. 806. Унутар свог барјака не може нико узети другове да некоме изађе на засједу; а ако неко изађе и убије некога из барјака, сви падају у крв. 807. Изван свог барјака, ако неко изађе у засједу да убије некога из туђег барјака, вођа пада у крв, а не саучесници. “Онај ко води, узима крв на себе”. 808. “Ко даје метак, узима крв на себе”. 809. Ако неко устане и скупи другове и пријатеље и изађе некоме у засједу, говорећи им: “Све пушке 146

које буду опалиле, моје су”, ако неко буде убијен, вођа узима крв на себе. 810. “Пушка доноси крв кући”. “Пушка те закрвљује.” 811. Ако неко позајми нечију пушку, те без знања власника пушке овај одлази у засједу некоме и убије човјека, убица пада у крвну освету, а не власник пушке. 812. Ако неко узме нечију пушку говорећи власнику да намерава изаћи у засједу да убије човјека и убије га, власник пушке пада у крвну освету, јер “Пушка доноси крв кући”. 813. “Саучесник без крви пада у крвну освету”. 814. Ако неко устане и скупи другове и пријатеље, те изађе у засједу некоме, а овај му не дугује ни крв ни рану и убије га, вођа и сви суучесници падају у крвну освету. 815. Ако неко изађе у засједу да убије свог крвника, с ма колико пријатеља био, узима своју крв и они не падају у крвну освету. 816. Ако група људи изађе у засједу, те народне пушка од стране оних у засједи, али не убије никога, и том приликом народне пушка и од стране оних који су наишли у засједу те у том метежу буде убијен неко од оних који су наишли у засједу, али није убијен од пушака оних из засједе, по канону, ови падају у крвну освету, јер су започели пуцњаву. 147

817. Из засједе се пуца у одрасле мушкарце, а не у жене, дјецу, кућу и стоку. 818. Ако се из засједе пуца у жене, дјецу, кућу или у стоку, против канона је и ако на то насиље не пази барјак оних из засједе, да их казни по канону; тада ће пуцати кућа у кућу, затим племе у племе, село у село и на крају барјак у барјак. 819. Онај ко одлучи изаћи у заседу, понијет ће са собом храну за себе и за саучеснике. 820. Ако уђу негдје прије него што заузму засједу и попију каву, ручају и узму са собом храну у некој туђој кући, те одлазе у засједу и убију човјека, кућа убијеног тражи крв од куће која им је дала хлеба. 821. “Ако се пушка и хлеб дају са знањем да ће се догодити убиство, крв остаје ономе ко их даје”. 822. Ако неко крене у засједу свом другу, а за саучеснике скупља друштво, ако убију некога, и вођа и другови падају у крв с том кућом, ако се открију. 823. Ако неко из устане поставити засједу некоме, а за саучеснике узме другове из другог барјака, онај ко им је био вођа пада у крвну освету. 824. Ако неко некоме каже да изађе у засједу другоме и да га убије, дајући му ријеч да ће на дан умира те крви платити цијену крви, а тај на основу дате ријечи одлази и убија управо онога за кога му је онај рекао, а на крају га оставља на цједилу и не да му новац, убици остаје крв, а ономе што га је 148

наговорио спалит ће се кућа за вјероломство које је учинио и платит ће 100 овнова и једног вола глобе.

УБИЦА 825. Убица је онај ко својом руком убије некога. 826. Убица, чим убије човјека, обавијестит ће да га је он убио да не би збунио родитеље убијеног. 827. Убица ће послати некога да тражи ријеч. 828. Убица, ако сам може исправити убијеног, добро; у противном, на кога год наиђе, казат ће му да га иде исправити, а оружје да му наслони код главе. 829. Убица не смије узети оружје убијеног; ако уради то зло, дугује двије крви. 830. Убицу родитеља убија племе или село јавно. 831. Убица се креће ноћу, а тамо гдје га зора затекне, скриват ће се.

САУЧЕСНИК 832. Саучесник је онај ко пружа руку убици, те му помаже у убиству, у крађи или у вршењу неког другог зла.

ПОСРЕДНИК 833. Посредници су они који иду код пријатеља и рођака убијеног да би добили ријеч за убицу и његове укућане; то су бранитељи убице и његових укућана да их ништа не снађе за вријеме задате ријечи. 834. “Јамац и посредник, нико не улази за новац”. 149

835. Будући да је то узајамна потреба, канон не дозвољава да узму обућу они који постају јамци, а ни они који добивају ријеч за некога.

ЗАДАТА РИЈЕЧ 836. Задата ријеч је рок слободе и сигурности који кућа убијеног даје убици и његовим укућанима да их привремено неће гонити за крв до одређеног времена. 837. Слати људе за давање ријечи је по канону; дати ријеч је дужност и човјечност. 838. Ако убици кућа убијеног да ријеч, он ће, иако га је убио, отићи на његову сахрану и на нарицање, да отпрати убијеног до сахране и остат ће на ручку. Ова ријеч траје 24 сата. 839. Ако крвник не оде на нарицање и на ручак послије дате ријечи, неће се замјерити кући убијеног иако му не да ријеч, јер му је убица повећао зло злим. 840. Након што сахране убијеног, село, по канону, има право да убици и његовим укућанима повуче задату ријеч. 841. Ријеч села траје тридесет дана. 842. Ако кућа убијеног оклијева и не одазове се да селу да ријеч, убица са свим укућанима и ближим рођацима остат ће затворени.

150

843. Нико други не може да затражи ријеч за убицу, и кућа убијеног не може да дâ ријеч никоме док прво не да ријеч свом селу. 844. Чим кућа убијеног да ријеч свом селу, тада се отвара пут и пријатељима и друговима да траже ријеч за убицу. 845. Ако кућа убијеног да ријеч племену, колико год племена било у њеном селу, дат ће им ријеч подједнако. 846. Ако неки пријатељ одлази кући убијеног да затражи ријеч, а она га отпрати са: “Немој ми више долазити” и не да му ријеч, нема више за шта да иде. 847. Ако неки други пријатељ одлази кући убијеног да затражи ријеч, а она га отпрати са: “Засад ти не дајем ријеч, јер не видим прилику”, прву ријеч коју одреди да дâ, дат ће њему, остављајући по страни другове и пријатеље од срца. 848. Ако кућа убице добије ријеч, треба да се понаша паметно и људски на свом послу, да се чувају и мушкарци и жене да не причине штете и нереде ако су близу куће убијеног и да се не понашају осорно. 849. Ако се кућа убице недолично понаша према кући убијеног, село ће је заједно с јамцима, опоменути и ако буде требало казнити глобом и прекинут ће јој се ријеч. 151

850. Канон човјештва, а и обавеза је, да се нико из куће убијеног не омаловажи, иако је ојађена и сломљена. 851. Да се неко не јуначи да води крвника и да се с њим врти по селу куће убијеног; канон каже: “Чувај крвника и немој га пратити на очиглед друга куће убијеног”. “Крвник се креће ноћу, а тамо гдје га зора затекне, скрива се”. “Чим човјек дугује крв, дужан је да бјежи и да се скрива”. 852. “Блиски рођак послије 24 сата више се не чува од крвника”. 853. Блиски рођаци крвника чуват ће 24 сата од убиства, јер, ако их убије кућа убијеног, узима своју крв. 854. Ако се спаси 24 сата од убиства, тражит ће јамство од куће убијеног и бит ће слободни на свом послу. 855. Ако кућа убијеног убије некога од подијељених рођака убице након што прођу 24 сата, она не узима крв, већ пада у крв.

ЗАДАТА РИЈЕЧ СТОКЕ И ЧОБАНА 856. Задата ријеч стоке и чобана је она коју два или више барјака дају један другоме уз обострану сагласност. 857. Дајући ту ријеч, барјактари са главарима и момцима одређују пут за путника, гласника и чобанина са стоком.

152

858. Путник и гласник неког барјака, који има посла у туђем барјаку, не може прећи одређене границе од стране два барјака који су дали ријеч стоке и чобана. 859. Путник и гласник, осим што не могу скренути с пута, не могу нити ући у другу кућу, чим коракну у туђи барјак, право ће отићи код куће мјесног барјактара. 860. Ако путник треба да сврши свој посао или гласник посао за барјак, они не могу сами изаћи по туђем барјаку, већ ће бити праћени или од мјесног барјактара или од неког човјека којег им буде додијелио лично барјактар. 861. И у одласку и у повратку путник и гласник путоват ће великим путем не прелазећи границе одређене од стране барјака задатом ријечи стоке и чобана. 862. Ако путника, гласника или чобанина снађе нешто прије изласка из туђег барјака или пасући стоку по одређеним дионицама, кривци су погазили задату ријеч стоке и чобана. 863. За гажење задате ријечи стоке и чобана слиједе ове казне и глобе: а) убица ће платити кући убијеног 22 ћесе (некада је то био одређен износ новца који је садржавао 500 гроша за крв); б) барјак убице спаљује три куле убици; ако убица нема три своје куле, спалит ће се: кула убице и двије 153

друге куле блиских рођака убице; ако нема блиске рођаке, ако су и на стотом кољену, спалит ће им се куле. 864. Барјак убице разара имовину убици с усјевима и земљом, стоком и свим што има. 865. Ако путник или гласник скрене с пута или чобанин са стоком пређе границе, ако их неко убије, не убијају се гости на задатој ријечи стоке и чобана, већ ономе из чије су куће изашли и убица с њиховом кућом, по канону, пада у крв. 866. Ако неко дирне крдо стоке на планини и унутар означених граница, разбојник се кажњава горе споменутим глобама за гажење задате ријечи стоке и чобана. 867. Јамци задате ријечи стоке и чобана су барјактари, главари и момци барјака који су склопили ову ријеч. Напомена: Према причама које се причају међу брђанима (о којима сада говоримо у изношењу разних прича), јасно је да је “задата ријеч стоке и чобана” врло древна и да се почела примјењивати прије него што је танкоцијевка (пушка) почела бљували пламен.

154

КРВ 868. По канону Брђана, колико год се мушкараца роди, сматрају се добрим и не разликују се један од другог. 869. Цијена човјековог живота је иста, како за доброг, тако и за лошег. 870. Свако се држи да је добар и за себе каже: “Ја сам човјек” и кажу му: “Како си, човјече!” 871. Када би било разликовања крви, канон не би знао пронаћи узроке у погледу пресуђивања и залога у одмјеравању доброг и лошег, будући да се свако држи да је тежак округло четристо дерхема у својој тежини. 872. Да је остала могућност разликовања крви лошег за изглед и племенитост - лопова би убили и без разлога; повећала би се убиства када не би неко устао да тражи разлоге за убиство лошег и лопова. 873. Зато “Лека је крви оставио једнаке: од лошег излази добар, а од доброг лош”. “Душа за душу, јер изглед даје Бог”. 874. Дакле, ко убије човјека, био одрастао мушкарац или жена, момак или дјевојка или дијете у кољевци, лијеп или наказа по изгледу, главар, старац или надстарац, богат или сиромах, племенит или лопов, казна је иста: за убиство мушкарца 6 ћеса, 100 овнова и пола вола глобе. 155

875. Ко рани човјека, споменута цијена у 874. преполовљује се како за мушкарца, тако и за жену. 876. “Рањавање се мјери према гољеници (врста мјере), или како видар одреди”. (Цијена лијечења је како одреди видар.) 877. Умир крви или ране, који се врши преко главара и момака, нема друго осим 6 ћеса за крв и 3 ћесе за рану. Умир крви или ране, који се врши посредством пријатеља, изнад 6 или 3 ћесе тражи и трошкове лијечења. 878. Они који падају у крв, ако се убиство догоди у селу, убица с мушкарцима куће и дјететом у колијевци ако је, иселит ће се из села и отићи ће код пријатељи, да би избјегао опасност од убиства. 879. Кућа убијеног нема посла са женама убице, јер “Жена и свештеник не падају у крв”.

“УБИСТВО ОСТАЈЕ УБИЦИ” 880. По старом канону Брђана, само је убици остајала крв или ономе ко је повукао, креснуо или пуцао, или из пушке или из било којег оружја на човјека. 881. Кућа убијеног није могла гонити, нити убити неког другог од браће, нећака или рођака убице, осим убице. 882. Касни канон обухвата мушкарце куће убице до дјетета у колијевци; рођаке и блиске нећаке, иако подијељене, али за 24 сата, у јеку крви; а послије 24 сата кућа убијеног дат ће им јамце.

156

“УБИСТВО ОСТАЈЕ ЗА УБИСТВО” 883. Кад двојица у препирци убију један другог, те обојица падну мртви, остаје глава за главу или убиство за убиство. 884. Куће убијених не могу се спорјечкати, нити могу тражити једна од друге обештећење. По канону ће се јамчити. 885. Ако један бива убијен, а други рањен, онда ће рањени повратити вишак цијене крви убијеном. 886. Ако неко убије мог брата и ја устанем и пуцам у некога од укућана убице и раним га једанпут и до двадесет пута; најзад уперим пушку и убијем његовог брата или баш убицу мога брата, све ране ће се пресудити и платити, а убијени остаје глава за главу за мог убијеног брата. 887. Ако убијем онога кога сам двадесет пута ранио, ране се губе, а остаје убиство за убиство с убијеним. 888. Ако у некога пуцам и само га огребем у главу, дугујем му 3 ћесе за рану. 889. Ако га раним у ногу, дугујем му 750 гроша. 890. Рањавање од струка навише стоји 3 ћесе, од струка наниже стоји 750 гроша.

157

“УБИСТВО НИЈЕ ИСТО ШТО И КРИВИЦА” 891. За сваку кривицу коју учини Брђанин Брђанину, оштећени има право да га мучи старцима и јамцима, али не може га убити, јер “Убиство није исто што и кривица”. 892. Ако ме неко опсује и ја га убијем, дугујем му крв. 893. Ако неко дође да подметне ватру мојој кући или колиби, или бачији, а ја га дочекам и убијем, дугујем му крв. 894. Ако неко дође да те поткраде и видиш га како ти проваљује врата, убијеш га, дугујеш му крв. 895. Долази неко да ти испразни шталу, видиш га како ти тјера крдо стоке испред себе, појуриш да ослободиш своју стоку, а он неће да ти их пусти, ако га убијеш, дугујеш крв. 896. Ако неко замахне руком или те удари, а ти га убијеш, дугујеш крв. 897. Ако ти се неко попне на врат, иако имаш право да се браниш,* ако га убијеш, дугујеш му крв. (* Та реченица је, у ствари, народна пословица “Двије руке за главу”, односно двије руке служе човјеку за очување главе - живота. Очигледно, право је човјека на самообрану.) Напомена: Чланови 896. и 897. одмјеравају се према тежини кривице. 158

“КРВ СЕ НЕ ЗАМЈЕЊУЈЕ ГЛОБОМ” 898. “Крв је крв, глоба је глоба” - каже канон. 899. Крв се никада не губи. 900. Ма како да је крива кућа убијеног према кући убице, судит ће се и пресудит ће се и залогама, ако је потребно; али кривица остаје кривица и кућа убијеног тражит ће објашњење од куће убице како старци буду видјели за сходно. 901. Ма како да се глоби кућа убијеног, платит ће глобу као глобу, али не могу јој крв изгубити и не могу јој крв платити глобом, ма колико кућа убијеног била нејака и сиромашна.

УБИСТВО ЗБОГ ОБЉУБЕ 902. Они који се обљубљују, ако буду убијени приликом обљубе, остају неосвећени. 903. Начело: “Крв није исто што и кривица” приликом силовања жена губи своју снагу. 904. “Убијени гост, силована жена и оскрнављена оружја су, по канону, неприкосновени.” 905. Осрамоћени и осрамоћена остају неосвећени само онда ако се убију приликом обљубе и под рђавим околностима, једним метком. 906. Родитељи за осрамоћене не могу тражити освету, већ ће убици дати испаљени метак и рећи: “Рука ти се позлатила!” 159

907. Одредит ће јамце да никада неће затражити освету за осрамоћене. 908. Ако родитељи убијених посумњају да их убица није убио приликом обљубе, суд му одређује заклетву по канону. 909. Ако га порота прогласи кривим, убица дугује двије крви и глоби се по канону. 910. Ако се једна страна спаси од убиства и побјегне, убица, који их је затекао у обљуби, не може га накнадно убити, јер пада у крв и убијеној страни платит ће крв. 911. Ако се жена или дјевојка осрамоте и избјегну да не буду убијене - побјегну у далек крај - њих барјак заувијек изопштава из заједнице. 912. Ако се примијети онај ко их је осрамотио те буде ухваћен и он и осрамоћена, племе, село и барјак убија обоје претварајући им крв у глобу. 913. Удовице и дјевојке које би се осрамотиле, живе су спаљиване на буњишту (сметлишту). Или су их стављали између двије запаљене гомиле дрвећа, те су их приморали да открију саучесника, или су их остављали да с ужасом изгоре између двије ватре. Ако би успијевали да јој извуку ријеч ко ју је осрамотио, онда би ухватили и саучесника и убијали би их заједно.

160

УБИСТВО ИЗ НЕХАТА 914. Убиство из нехата не гони се пушком. Убица плаћа крв и даје јамце. 915. У тој ситуацији убица ће се склонити и сакрити док се ствар добро не разбистри. 916. Посредују мудри људи и чим се утврди да је стварно убиство било из нехата, убица плаћа цијену крви и даје јамце. 917. Ако неко - и нехотице - убије трудну жену, осим 3 ћесе за женину крв, платит ће и 3 ћесе за трудноћу. 918. Ако се убица сувише трза због 3 ћесе за трудноћу, канон допушта да се убијена отвори да се види је ли имала мушко или женско дијете. 919. Ако буде имала мушко дијете, убица ће платити 3 ћесе за крв жене и 6 ћеса за крв дјечака; ако буде имала женско дијете, осим 3 ћесе за убијену жену, платит ће још 3 ћесе за дјевојчицу. 920. Убиство из нехата не глоби се.

УБИСТВО ПОД ЈАМСТВОМ 921. Ако се кућа убице завади с кућом убијеног послије умира крви, јамци морају ући у ватру и неће дозволити да им се оскрнави име и јамство. 922. Ако између њих народне пушка, јамци ће тражити убијеног госта од стране која је започела пуцњаву. 161

ПУШКА ГОНИ УБИЦУ 923. “Започета пушка се глоби.” “Прва пушка се глоби.” 924. “Шкљоцање се глоби.” 925. Ако се двојица посваде и један окрене пушку на другог и опали, ако шкљоцне, али се том приликом не убију, први који је опалио пушком пада под казну глобе. 926. Ако први опали пушком, и шкљоцне му, други уграби и убије га, овај пада у крв, али не под казну глобе, јер “Задња пушка није исто што и прва”. 927. Ако из нехата опали пушка, власник пушке пада у крв, ако убије или рани некога. 928. Ако неко уђе у нечију кућу и чим окачи пушку на куку, откине му се опасач, опали пушка и убије некога од укућана или кога другог, власник пушке дугује крв. 929. Ако гост остави напету пушку и опали и убије некога, власник пушке дугује крв. 930. Ако гост окачи пушку на куку и она се поломи, а пушка падне на земљу, опали и убије некога, власник куке дугује крв. 931. Клин и кука су постављени за окачивање пушака; према томе, власник куке или клина требао је да пази и да их не оставља да их нагризају црви. 162

932. Ако се на једној страни убије неко и падне мртав, а на другој се ране двојица, иду крв за крв; једно убиство - двије ране. 933. Испаљена пушка због убијеног госта баца те у крвну освету, али не у глобу. 934. Испаљена пушка због обешчашћене жене или дјевојке нема ни крвне освете ни глобе. 935. Испаљена пушка због одузетог оружја баца у крвну освету, али не у глобу. 936. Пушка која убије из нехата дугује крв за крв, али нема глобе ни гоњења. 937. Испаљена пушка на било кога глоби се. 938. За свако убиство плаћа се: 6 ћеса за крв, 100 овнова и во глобе барјаку и 500 гроша кући војводе.

КО УБИЈА СЕБЕ, ОСТАЈЕ НЕОСВЕЋЕН 939. Ако неко убије себе, крв му остаје неосвећена. 940. Кућа самоубице не глоби се, јер глоби себе губитком једног човјека и трошкова око ручкова. 941. Ако брат убије брата, остаје неосвећен, али платит ће по канону глобу барјаку. 942. Ако син убије оца, нико га не гони, али сина, убицу, убија или племе или село. 943. Ако син убије мајку, пада у крв с родитељима мајке. 944. Ако муж убије жену, пада у крв са жениним родитељима. 163

945. Ако жена убије мужа, њени родитељи падају у крв. (Дешавало се да је родитељ убио кћер која би починила ту грозну ствар.)

ПОСРЕДНИШТВО У КРВНОЈ ОСВЕТИ 946. Посредник у крвној освети је онај ко се код куће убијеног залаже да је помири са убицом. 947. Посредник у крвној освети, ако заврши посао, има право на обућу. 948. Обућа или опанци за посредника састоје се од 500 гроша. 949. Обућу за посредника у крвној освети плаћа кућа убице.

УМИР КРВИ 950. Умир крви врши се на два начина: а) посредовањем пријатеља куће убијеног и свештеника; б) посредовањем главара, војводске куће и момака барјака. У том случају, за свако убиство кућа војводе узимала је 500 гроша. 951. У оба случаја обавезни су јамци канона. 952. Власник крви, осим одређеног износа за крв, има право тражити једну пушку острагушу (мартинку) с било чијег рамена на коју баци око; а убица је дужан да му је донесе. 953. Прије умира крви, без обезбјеђења потребних јамаца, прије одређивања рокова плаћања новца за 164

крв, не постављају се столови за ручавање и не руча се.

ЈАМЦИ КРВНЕ ОСВЕТЕ “Јамац и посредник нико не постаје за новац.” 954. Јамце крвне освете бира кућа убице. 955. Јамци крвне освете су они који пристану да онемогуће свако понављање мржње и ватре која би могла букнути између куће убијеног и убице. 956. Јамци крвне освете, чим пристану једном да буду јамци, не могу се више ослободити јамства. 957. Јамци крвне освете имају право држати на узди оне за које јамче; а ако не буду помогли пријатељски савјети и опомене, имају их право притегнути и пријетњом ако измичу.

ЈАМЦИ НОВЦА ЗА КРВНУ ОСВЕТУ 958. Јамце новца за крвну освету бира кућа убијеног. 959. Рокове новца за крвну освету одређују старци и мудри људи који се ту нађу. 960. Одређени рок новца за крвну освету нити се одлаже, нити се помјера. 961. Ако убица полуди и почне се играти с јамцима новца за крвну освету и витлати их са данас-сутра, однијет ће власнику крвне освете новац у одређеном року, а дужника ће извести пред село које ће притис165

нути лошег платишу да изврши задатак, ако буде требало, могу га глобити. 962. Новац крвне освете дат ће кући убијеног јамци, а никада непосредно убица.

ХЛЕБ КРВНЕ ОСВЕТЕ 963. Хлеб крвне освете је онај када посредници умира крви с неким из рода, друговима и пријатељима власника крвне освете иду у кућу убице ради умира криви, да поједу хлеб умира крви.

КРСТ НА ВРАТИМА 964. По канону је, чим се постигне умир крви и чим се поједе хлеб, да се одреде јамци, како за крвну освету, тако и за новац, да се направи крст на вратима убице од стране власника крвне освете. 965. Крст на вратима је знак умира крви. 966. Крст се прави на камену горњег прага кућних врата или међу праговима вратних крила. 967. Крст на вратима направит ће рука власника крвне освете. 968. Жељезо - тесла - којим је направљен крст, по канону се баца на кров куће убице.

БРАТИМЉЕЊЕ 969. Чим се помире срца куће убице и куће убијеног, мешају крв.

166

970. Узимају двије мале чаше, напуне их напола водом или ракијом; неко од пријатеља устане и свеже им два мала прста, убоде их иглом пуштајући по кап крви посебно у обје чаше. 971. Након што помијешају крв, и након што је добро промућкају, размијене чаше, укрштених руку, дају један другоме чашу пијући. Уз хиљаду честитања, пуцају из пушака и постају као нова браћа од једне мајке и једног оца.

167

10. део

КАНОН ПРЕСУЂИВАЊА ПРАВО И ОБАВЕЗА СТАРАЦА 972. Старац залога не може затражити поклоне и плату по канону прије него што среди посао. 973. Старци су или главари братства или главари племена, а рад им се темељи на основама канонског права. 974. Без њих се не може донијети неки нови канон и ниједан суд или пресуђивање које би обухватало братство или племе, село и барјак. 975. За старце се позивају и људи познати по мудрости, који су стекли вјештину у споровима и пресуђивањима. 976. За посебне послове и за посебне размирице, они се могу узети и за старце залога, а њихове одлуке канон признаје довољно да по њему пресуђују. 977. Старци канона имају право отклонити сваку свађу и пријетњу штета и убистава, негдје мудрошћу, негдје силом у заједници са селом, а код веома тешких пријетњи, затражит ће помоћ главара и момака барјака, како би опаметили распамећеног. 168

978. Старци имају право да скупе село када неко неће да се повинује пресуди која је изречена по канону и непристрано. 979. За мала пресуђивања узет ће се старци из села према братству и племену. 980. Старци, који су одређени да пресуђују нешто, на одређеном мјесту и у одређеном тренутку да би обавијестили завађене, имају право пресудити и то спровести до краја. 981. То право имају не само старци или главари канона, већ и старци за посебна питања, ако их је неко изабрао за старце. 982. Чим се старцима да у руке залог за пристанак, и ако се завађени покају, не могу им поново узети залог, нити могу замијенити те старце. 983. Начело канона је: “Старца над старцем, суд над судом и заклетву над заклетвом канон не трпи”. 984. Тешка дјела, која каљају част села или барјака, одмјерит ће старци села и главари барјака. 985. Старци и главари барјака не могу пресудити ни једну ствар и не могу никога глобити у селу ако немају са собом старце и надстарце села у којем се налази кривац. 986. Ако се догоди да читаво село полуди са свим старцима и народом, тада устају главари барјака са старцима и надстарцима братства и племена и са читавим народом и опамећују непослушно село. 169

987. Ако неко село устане да поведе борбу против главара, стараца, надстараца и народа барјака под којим се налази, онда ће се о томе упознати кућа војводе на чији ће позив устати и други барјаци и под водством те куће напаст ће се непослушно село и опаметит ће га казнама, протјеривањем из мјеста, а и јавним стријељањима, ако је неко учинио неки пријеступ за стријељање. 988. Споменути поступци и казне примјењују се и према неком барјаку када је непослушан, с том разликом што се читав барјак не може протјерати из мјеста, али се изопштава од других барјака све док не буде дао залог. 989. Каноне које доноси неко село са старцима и народом за себе, на примјер о потказивању, издајству, убиству или пљачки, ни барјак, а ни кућа војводе не могу да их не признају, довољно да се не измишљају нове ствари, које су против древних одлука канона српских Брђана. 990. За суђења и пресуђивања која се тичу цијелог села или једног барјака, немају право позвати посебне старце. То ће се одмјеравати од стране стараца и главара канона села и барјака. 991. Ако скриви старац села, залог ће дати у руке народу. 992. Ако се не одазове да дâ залог, народ позива главара барјака и заједно ће га опаметити. 170

993. Ако скриви неко из куће војводе, пресудит ће му главари и народ свих барјака. 994. Ако скриви неко од барјактара, одмјерит ће му главари и народ; а прваку барјака који је скривио пресудит ће барјактар, други прваци барјака и народ. 995. Био старац или главар, или из куће војводе, дат ће залог у руке старцима и народу, ако се неко жали на њега. 996. Старци ће пресуђивати непристрано и бит ће неподмитљиви стварима испод руке или обећањима једног или другог. 997. Ако се открије да је неки старац пристрасно пресудио и против канона, само зато што је подмићен стварима испод руке противничке стране, осим црног образа, нико га више не узима за старца.

ЗАЛОГ 998. “Дати залог више се не враћа.” 999. Залог је неки предмет који се даје у руке старцима пресудитељима с правом да пресуде о жалбама двојице противника. 1000. Залог се зове: “Залог пристанка”, што значи да су, дајући залог у руке старцима пресудитељима, спремни да се повинују суду и пресуђивању. 1001. Пресуђивање и суђење, одржани без залога, по канону, нису ваљани. 171

1002. Прије него што почне суђење, залог треба да је у рукама стараца, а завађени у тужби, осим што се више не могу извлачити, обавезују се да плате опанке или пресуђивање изречено по канону. 1003. Као залог рачуна се оружје, метак, сат, а и кутија духана, све док се не донесе залог који одговара вриједности за коју су у завади. 1004. У пресудама жалби, оптужби или клевета, изговорена ријеч не прихваћа се као залог; потребан је доказ. 1005. “Ријеч као залог” прихвата се само онда када неко обећа некоме толико и толико, ако му среди неку ствар. 1006. Ако му среди ствар, дужан је дати обећано том човјеку. 1007. Ако старци залога запну сваки на свом мишљењу, обратит ће се другим старцима, али за издатке се не могу оптеретити завађени (власници залога). 1008. Опанке старцима платит ће власници залога подједнако. 1009. Опанци старцима плаћају се не по жељи стараца, него према важности прећуткивања: “Према залогу дају се опанци”. “Према вриједности предмета дају се опанци.” 1010. Једно пријеподневно пресудивање стајало је пет гроша. (Некад пресуђивања нису вођена послије подне.) 172

1011. За пресуђивања која су се одређивала “каменом”, завађени су плаћали по 10 гроша за пресуђивање. 1012. Прије него што започну суђење, старци ће дати ову заклетву: “Тако ми овог Божјег добра (над неким вјерским знамењем) и како будем радио, тако ми Бог помогао, суђење нећу водити лажно и пристрано и колико ми памет и душа буду дозволили, нећу скренути с канона и праведног суда!” 1013. Изван села нико нема право наћи старце. 1014. Ако неко изађе да тражи старце по барјаку под којим се налази, за старца ће узети неког од главара, а не од народа.

ПОВЕЋАЊЕ БРОЈА СТАРАЦА 1015. “Суд над судом и старца над старцем, канон не допушта.” 1016. “Ако си незадовољан суђењем, ту је Свето Писмо.” “Ако си незадовољан суђењем, ту је Орошка клисура”. “Кућа војводе је темељ канона.” 1017. Ако си старцу предао залог, а овај ти пресуди, немаш право тражити другог старца и суђење. 1018. Ако те није убиједило суђење стараца које си ти одабрао и прихватио, немаш право поново узети свој залог нити изабрати друге старце. 1019. Ако власници залога помисле да је суђење било неправилно и пристрано, имају право да не прихвате пресуђивање. 173

1020. Први старци не уступају залоге, али су дужни себе очистити уступајући своје залоге другим старцима које су они изабрали; након што им изложе донесено пресудивање, то ће се одмјерити од стране других стараца. 1021. Ако прогласе лошим пресуђивање првих стараца, други старци узимају залоге завађенима и, осим што остају без опанака, ови ће платити опанке за друге старце. 1022. Број стараца може се повећати до три пута: ако не пресуде, пресудит ће главари све до војводске куће, која је темељ канона. Преко те куће нема суда. 1023. Ако се пресуђивање првих стараца покаже добро, прве залоге платит ће двије врсте опанака: првим и другим старцима. 1024. Ако буду тешка суђења и пресуђивања, тумачења ће се тражити од војводске куће.

ПОРОТА 1025. Порота или поротници, ријечима канона, су они људи који се од стране суда одређују да заклетвом некога извуку из невоље. 1026. Поротници ће бити овакви: а) да нису нађени да се лажно заклињу; б) да не мрзе ни страну која даје заклетву, ни ону која проматра заклетву; в) да нису похлепни људи који продају душу за стомак хране;

174

г) да, бар претпоставком, могу знати неко дјело или га лакше могу открити. д) да нису жене, јер канон их не признаје; ђ) да нису под заклетвом и инаџије. 1027. Обично, заклетва се не даје без пороте. 1028. Начело канона је: “Заклетва има пороту, порота има труд при откривању и обавезу”. 1029. Свештеник се не тјера на заклетву; али, ако се догоди да се од њега тражи заклетва, да би себе опрао и због поротника, он се рачуна за 24 човјека. 1030. Ако се главар барјака позове на заклетву од 24 човјека, 12 му одређује суд, а за 12 небројених рачуна се он сам. 1031. Онај ко предводи поротнике на заклетву, не броји се за Поротника. Начело канона је: “Сто поротника, али домаћин се не броји”. 1032. “Порота не даје заклетву док се не обавеже власник заклетве”. 1033. Предводник бесе обавезат ће се пороти да ће ако изађе лажна заклетва, платити глобу цркви због скрнављења заклетве; глобу барјаку или селу, према броју поротника, и двије за једну власнику. 1034. Суд ће одредити за поротнике људе из братства и из села онога ко ће предводити заклетву. 1035. Власник заклетве отићи ће одређеним поротницима код куће како би их упознао да их је суд одредио за поротнике. 175

1036. Небројене поротнике, које налази сам власник заклетве, на суђењу и пред старцима представит ће по имену и презимену, онако како су му представљени одређени поротници. 1037. И небројеним поротницима власник заклетве отићи ће код куће како би им рекао да их је изабрао за поротнике. 1038. Половину поротника одређује суд, а другу половину налази власник заклетве. 1039. Старци, кад одреде пороту, казат ће власнику заклетве, ако сумња у некога од одређених поротника да ће га оставити на цједилу због неке зависти или мржње, нека ту каже. 1040. Чим власник заклетве буде изнио основане разлоге за једног или другог међу одређеним поротницима, старци суда дужни су их замијенити. 1041. До три поротника могу се замијенити, али не више. 1042. Пороти се одређује дан заклетве, а власник заклетве дужан ју је сазвати. 1043. Порота, прије него што да заклетву, покушат ће трагати гдје год може и власника заклетве испитати, да не иде на лажну заклетву. 1044. Порота има право сама трагати, а ако питање тужбе буде замршено, има право заклетву одложити до шест мјесеци, настављајући трагање. 1045. За веома тешке заваде, које иду у ширину, порота има право одлагати заклетву и годинама. 176

1046. Чим заврши своја трагања и чим створи мишљење, или да заклетвом ослободи окривљеног или да га остави на цједилу, порота нема разлога да се суздржава; било једно било друго саопштиће власнику заклетве. 1047. Ако само један од поротника не буде хтио дати заклетву, власник заклетве остаје на цједилу. 1048. По канону је да један поротник или више њих, који неће да дају заклетву, увјере власника заклетве, и заклетвом ако је затражи, да га не остављају на цједилу због неке мржње и ината, већ само из страха и сумње да не дају лажну заклетву. 1049. “Ако порота руча, заклетва је дана.” 1050. Ако се порота састане и поједе хлеб заклетве, власник заклетве је невин; пороти не остаје ништа друго него да дâ заклетву. 1051. Ако порота не поједе хлеб, власник заклетве је крив. 1052. Ако тужитељ одређеног дана не дође да гледа заклетву, оптужени може мирно да спава, јер чим му је хлеб појела порота, он је изашао невин. 1053. Порота ће казати тужитељу или да дође да гледа заклетву или да открије сока. 1054. Тужитељ, иако се буде много бринуо неколико дана, на крају ће или отићи да гледа заклетву или ће открити сока. 1055. Порота, ако се састане да дâ заклетву изван одређеног дана, нема другог ручка, већ даје заклетву и свако иде својим послом. 177

1056. На дан када ће се дати заклетва, присуствоват ће и старци донесеног пресуђивања. 1057. Заклетва ће се дати овим редом: а) власник предводи заклетву да би увјерио пороту; б) послије њега дат ће заклетву они који су му ближи по крви; в) потом заклетву дају поротници одређени од суда; г) на крају, небројени поротници. 1058. Ријечи заклетве изговорит ће се без измјене и онако како их је одредио и поредао суд стараца. 1059. Колико год поротника било, дат ће заклетву стављајући руку на вјерско обиљежје, осим ако сам власник ствари из поштовања опрости или ослободи некога.

СОК 1060. Сок* је онај ко показује нечију кривицу, као на примјер неку скривену крађу или неко изгубљено убиство, на основу потрага које врши. (* Сок је пријављивач, потказивач, денунцијант, човјек који открива.) 1061. Сок обично не излази отворено, али догађа се и да излази јавно. 1062. Сок ће добити своје ципеле према обећањима власника украдене ствари или изгубљеног убиства.

178

1063. Власник украдене ствари или изгубљеног убиства, прије него што соку обећа ципеле, отићи ће у село оптуженога, узет ће два његова друга и заједно са њима отићи његовој кући да од њега затраже оправдање. 1064. Ако се оптужени никако не убиједи, власник ствари казат ће му да ће му рећи сока који ће га теретити. 1065. Ако му оптужени каже да је сок слободан да говори колико хоће, па ако испадне крив, он ће соку платити обећану обућу. 1066. Ако неко соку обећа обућу, прије него што је с тим упознао оптуженог, и ако овај испадне крив, обећану обућу од власника ствари платит ће попола. 1067. Обућа се соку даје уз заклетву да се оптужени не оптерети претјераним обећањима и ако испадне крив. 1068. Општи је канон да обућа за сока не може пријећи цијену изгубљене ствари. 1069. Канон жену не признаје за сока. 1070. Некада се соџбина уз заклетву плаћала 50 до 500 гроша. 1071. Сок који би се ухватио у лажи плаћао би туђу ствар умјесто пљачкаша.

179

СОЏБИНА 1072. Соку се даје обућа: За изгубљену крв ................................... 1500 гроша За обијену шталу, кућу и др. ................... 500 гроша За мазгу .................................................... 1000 гроша За коња ...................................................... 500 гроша За овна предводника ................................. 500 гроша За вола за бразду ....................................... 400 гроша За товљену свињу ..................................... 500 гроша За стелну краву .......................................... 150 гроша За магарца .................................................. 150 гроша За бика ........................................................ 100 гроша За овцу и козу .............................................. 25 гроша За теле .......................................................... 25 гроша За свињу ......................................................... 3 гроша За јаре и јање ............................................... 10 гроша 1073. “Сок ослобађа од заклетве”. Ако сок изађе поштен човјек, оптуженом се не дозвољава да дâ заклетву; дат ће оправдање. 1074. “Сок вади изгубљену ствар”. Чим се сок прихвати од трагача, оптужени остаје крив и вратит ће власнику ствар по канону.

ТРАГАЧИ СОКА 1075. Трагачи су они чији је задатак да воде одговарајуће потраге салећући сока честим питањима, пазећи да не мијења исказе и некога не оклевета.

180

1076. Трагачи ће бити честити, мудри и бистри људи, вјешти у испитивањима и потрагама. 1077. Трагачи се бирају међу онима које је суд одредио за поротнике. 1078. Као што није по канону да сок јавно излази, и сок има право да поименце тражи неке од поротника, којима више вјерује да га неће открити. 1079. Прије него што почну потрагу, трагачи ће затражити да сок да заклетву да ће говорити истинито, непристрано и без љутње. 1080. До три групе трагача могу испитивати сока. 1081. Трагачи, кад год буду разговарали са соком, разговарат ће тајно. 1082. Ако сок каже да је украдена ствар продана, трагачи ће послати људе на потрагу. 1083. Ако сок каже да је украдена ствар заклана, трагачи ће тражити неки траг од ње; на примјер, комадић коже, рогове или неки други дио. 1084. Чим се од трагача потврде казивања сока, порицања пљачкаша или убице, и ако су лажна, не може нико задржати до заклетве; међутим, порота има право задржати руку и не допустити му да дâ лажну заклетву. 1085. Ако пред трагачима сок испадне сумњив, а ако је у праву, те ако изађе и пљачкаша или убицу ухвати за руку, добија одређену обућу од 500 до 1500 гроша. 181

1086. Трагачи ће дати заклетву да док су живи неће открити сока, изузев ако се сам жели открити.

СКУПШТИНА БРЂАНА 1087. Скупштина је окупљање једног или више племена са главарима, старцима, надстарцима,* и народа или момака земље, који имају за циљ претресати неко питање или склопити неку ријеч. (* Надстарац - други члан савјета, односно помоћни пресудитељ по Канону Леке Дукађина.) 1088. Скупштине су дјеломичне или опште. 1089. Дјеломичне скупштине су сеоске, у којима судјелују старци, надстарци и народ једног села. 1090. Дјеломичне се називају и скупштине у којима судјелују и сви старци, надстарци и народ разних племена, који су под заповједи једног главара. 1091. Опште скупштине су оне на којима се састају старци, надстарци, народ са главарима и кућом војводе. 1092. На скупштинама, суђењима и одмјеравањима судјелују: а) кућа војводе; б) главари племена; в) старци племена и села; г) надстарци племена и села; д) момци и народ свих племена; ђ) гласници племена; е) глобари.

182

МЈЕСТА ОДРЖАВАЊА СКУПШТИНА 1093. Скупштине се одржавају или по двориштима цркава или по старим рушевинама светилишта или у центру мјеста. 1094. Окупљени људи на скупштини сједе у полукругу тако да могу видјети један другога и, ако се прозива неко, да га могу видјети главари и старци. 1095. Људи на скупштини сједе наоружани. 1096. Докле год буду људи сједили на скупштини, нико туђи нема се право мијешати међу њима. 1097. Приликом суђења и одмјеравања, главари и старци сједе одвојено, а народ одвојено. 1098. Главари и старци сједе на скупштини према првенству и праву. 1099. Док неко говори на скупштини, други ће слушати и ћутати. 1100. Ситна питања и задјевице, које има једно село са другим, старци села заједно с надстарцима и народом имају им право пресудити. 1101. Тешка питања, која припадају читавом племену, одмјерит ће се и пресуђиват ће се од стране главара племена заједно са старцима, надстарцима и народом. 1102. Питања која се односе на читаву једну област - или државу - одмјерит ће се на општим скупштинама: “од сваке куће по један мушкарац”. 1103. Тешка ријеч не трпи се на скупштини. 183

1104. Канон не трпи да се на скупштини неко опсује; ако неко то учини, глобит ће се до 5 овнова. 1105. Ако неко некоме на скупштини каже да лаже, казнит ће се до 500 гроша. 1106. Ако неко на некога опали оружјем на скупштини, спалит ће му се кућа, а онај ко је потегао оружје стријеља се јавно и остаје неосвећен.

КУЋА ВОЈВОДЕ 1107. Кућа војводе је темељ канона. 1108. Заузима челно мјесто на сваком мјесту и на скупштини. 1109. Не може се изопштити. 1110. Не може се разорити. 1111. Не може се прогонити из мјеста. 1112. Изван ове куће нема настављања питања. 1113. Има право скупљати главаре и народ у случају општих скупштина. 1114. Кад год затреба, има право слати гласнике да позива људе земље, “од сваке куће по један мушкарац”, и да их скупи на одређеном мјесту. 1115. У сваком суђењу или пресудивању има право одлучујуће ријечи. 1116. Има право разорити и прогонити из мјеста. 1117. Има право осудити на смрт: “руке и ноге* припадају племенима, глава припада војводи”. (* удови - руке и ноге одвојени од тијела)

184

1118. Има право одузети водство или главарство ономе ко се нађе у доушништву и издајству земље. Међутим, то се не може дати некоме изван братства, јер је то право мјесно и насљедно. 1119. Има право на дио сваке глобе. 1120. Има право на више од 500 гроша за свако убиство. 1121. Прије него што са главарима и народом племена крене на извршење канонских казни дат ће залог; и ако се нађе у кривици, одговарат ће по канону. 1122. Подлијеже глоби као и сваки поданик. 1123. Кад иде на помирење земље, има право на “разођ” (на два оброка). 1124. Ако се било ко из ове куће тражи за поротника, рачуна се за 12 небројених. 1125. Кад иде у војску, има право предвођења и заповиједања. 1126. За пријеступе, које су за угарак ватре, и ову Кућу захваћа турпија (толико да остави траг).

ГЛАВАРИ ПЛЕМЕНА 1127. Главари су вође племена. 1128. Главари имају имовину. 1129. Сваки главар има право над својим племеном: “Руке и ноге припадају племенима, а глава припада војводи”. 185

1130. Приликом суђења и пресуђивања, унутар подручја једног главара, не могу му се мијешати главари других племена. 1131. Главар племена, заједно са старцима и народом братства, има право одржавати скупштине, склапати бесу, пресуђивати, глобити и личити. 1132. Главар племена не може се оптужити код главара других племена и нико не може вршити притисак на њега за суђења и извршена пресуђивања. 1133. Главар племена не може донијети одлуке или пресуђивања мимо одлука канона. 1134. Ако се неко жали на главаре, одмјерит ће их старци и народ, а и кућа војводе. 1135. Главар једног племена нема право спаљивати, разарати, стријељати, прогонити из мјеста. За то је потребна кућа војводе с главарима и народом других племена. 1136. Да би се глобио и изопштио главар, довољни су старци, надстарци и народ племена. 1137. Ако неко из народа устане и убије некога од главара или од војводине куће, пада у крвну освету као и за убиство сваког човјека. 1138. Главар племена, као сваки човјек из народа, може се глобити, спалити, изопштити, разарати, стријељати и прогонити из мјеста. 1139. Када је ријеч о посједима и имовини, било у равници, планини или зимском пашњаку, гледат ће се имовинско право свакога. 186

1140. Ни кућа војводе, ни главари племена, а ни старци села не могу имати неко право над стоком и имовином других. 1141. народ племена није дужан ни главару, а ни кући војводе дати десетину и харач. Напомене: Неки главари (барјактари) имају право на један ред више за наводњавање од комунице, осим реда који имају као свака кућа.

СТАРЦИ СЕЛА 1142. Свако село има старце племена. 1143. Старци села имају право скупити село на скупштину. 1144. Старци села немају право нити глобити, нити изопштити некога без сагласности надстараца и народа. 1145. Старци села не изузимају се сеоских обавеза, ни од кулука и заједничких послова. 1146. Старци села не изузимају се служења војске. 1147. Ако старац села скриви, дат ће залог надстарцима и народу. 1148. Ако неко село са старцима терети неко племе, старац нападнутог има га право бранити и са главарима других племена.

187

НАДСТАРЦИ 1149. Надстарци држе страну народа. 1150. Надстарци имају право подигнути глас када виде да се народ терети суђењима и пресуђивањима супротно канону. 1151. Надстарци су, заједно с народом или с момцима племена, глобари.

ГЛОБАРИ 1152. Глобари су они који у име читаве скупштине иду у шталу за стоку глобљеног да узму толико грла овнова или волова према пресуди суда главара, стараца и народа. 1153. Власник штале не смије спријечити глобаре да му уђу у шталу. 1154. Ако то уради, дижу се сви људи скупштине и насрћу на кућу. 1155. Ако се власник стоке спорјечка, имају право да му повећају глобу. 1156. Глобари сами бирају овнове и волове за глобу и власник стоке не може их спријечити.

ГЛАС НАРОДА НА СУДОВИМА 1157. Ако се народ не слаже с пресудама главара и стараца, има право да им се не повинује. 1158. Главари и старци поново ће одмјерити послове.

188

1159. Ако народ одобрава пресуђивање главара и стараца, по канону је да сложно викну: “Туђа нога, главе наше!”

ИЗОПШТЕЊЕ (ЛИЧЕЊЕ) 1160. Изопштити, ријечима канона, значи: одијелити, запоставити и растурити једну кућу, одузимајући јој свако право, поштовање и част, како од села, тако и од барјака. 1161. Село има право изопштити, али не и прогонити из мјеста. 1162. Ни село без барјака, ни барјак без села, нема право да спаљује, разара и стријеља. 1163. Случајеви да се неко изопштава су: а) кад неко неће да склопи ријеч са селом или барјаком; б) кад неко прода своје село потказивањем и издајом; в) кад неко изиграва неку пресуду или одлуку изречену јавно од стране села или барјака; г) кад неко начини неки насилни преступ у селу, барјаку или изван њих и не покорава се суду; д) за насиље које је учињено изван села или барјака; ако се кривац не одазове да дâ залог свом селу и барјаку, они се одричу њега, дајући могућност свима онима који се на њега жале да с њим раде што хоће. 189

1164. Ако село запне и барјаку не дозволи да спали и разори неког безобразника који је оцрнио село или барјак неким грозним насиљем, барјак има право или да изопшти то село или да скупи друге барјаке да га опамете. 1165. Ако га само изопштењем казни, нити даје, нити узима с њим све док се не покори суду и глоби. 1166. Чим изиграно село да залог барјаку, барјак га кажњава према тежини кривице. 1167. Кућу кривца спаљују, разарају је с биљкама и земљом, а изазивача насилне кривице јавно стријељају и остаје неосвећен, а укућане му прогањају из мјеста. 1168. Ако се догоди сувише грозна и насилна пакост, осим спаљивања, разарања и прогањања из мјеста, барјак му руши и кућу. 1169. Рушење куће је када се вади камење из четири угла куће на дну темеља. То се ради након што се кућа спали. 1170. Рушење куће, по канону, означава да су укућани те куће са свиме и заувијек прогнани из мјеста и барјак их рачуна искорјењенима. 1171. Покретна имовина постаје им глоба, а непокретна остаје запуштена, за испашу барјаку. 1172. С изопштенима не може нико из села узимати и давати; а ако неко буде узимао и давао, и он остаје изопштен и подлијеже истим казнама као изопштени. 190

1173. Начин изопштења је овај: “Одијелити некога у смртном случају и од позивања на објед”. “Изопшти некога при смртном случају, на свадби и у посуђивању брашна.”

СПАЉИВАЊЕ, РАЗАРАЊЕ И СТРИЈЕЉАЊЕ 1174. Спаљује се, разара, јавно стријеља и прогања са свиме из мјеста: а) онај ко клевеће за тешко дјело или диже руку или убије свештеника; б) ко убије госта на задатој ријечи, стријеља се, глоби, спаљује и прогања из мјеста; в) ко убије у племену, спаљује се, глоби и прогања из мјеста; д) ко убије послије умира крви, спаљује се, глоби и прогања из мјеста; ђ) ко убије “убиј и губи се”, спаљује се, глоби и прогања из мјеста; е) ко убије крвника на својој задатој ријечи, стријеља се, спаљује, глоби и прогања из мјеста; ж) ко убије рођака да би постао власник његове имовине, стријеља се, спаљује, глоби и прогони из мјеста; з) ко прима у кућу кривце барјака, спаљује се, глоби и прогања: и) оно племе, које не предводи на кривце, глоби се и изопштава. 191

1175. Ако неко скриви неку од ових кривица, јавно се стријеља, глоби, спаљује, посјећи ће му се воће, разарају му се башта и виноград и са свиме прогања се из мјеста. 1176. За убијеног свештеник крвник се заувијек прогања из мјеста, а за друге кривице које смо споменули прогони се на 5 - 15 година. 1177. Угарак ватре и сјекиру нико не може употријебити (ни село, ни барјак, а ни кућа војводе), осим рука старјешине куће, која је скривила. 1178. Рука кривца дат ће знак за спаљивање и разарање, изговарајући гласно ријечи: “Узео ја недаће села и барјака!” 1179. Ако овај и нико други из куће кривца не одговори да ватром да знак, старац племена казат ће некоме ко је најближи кривцу и његов задатак је да узме угарак и сјекиру те да предводи село и барјак у рушење, послије кога ће читаво село и барјак судјеловати у том рушењу. Напомена: Спаљивања куће за свако убиство није било; то се касно почело радити. Турска власт је то радила, а нечовјештво неких јаких кућа једва је то дочекало. Тражења крвне освете од свих укућана убице није било; то потврђује и ријеч канона “Крв остаје убици”; међутим, да би се лакше вршила крвна освета, обухватили су све мушкарце куће и рођаке у прва 24 сата. Ту и тамо уведоше и “изопштење” крвне освете, обухваћајући читаво братство. 192

За свако убиство кућа убице плаћала би глобу, дала би хлеба момцима барјака, а у неким местима убица би плаћао 500 гроша кући војводе. Похлепа за новцем неких главара и момака барјака, у друштву са старцима, додала је и увеличала неке послове да би напунили новчаник и трбух.

ГЛАСНИК 1180. “Гласник не скривљује, не рачуна се.” 1181. Гласник се зове онај ко шаље на мјесто поруку пошиљаоца. 1182. Гласник се шаље: а) из једне куће у другу; б) из једног села у друго; в) из једног барјака у други. 1183. Гласник носи ријеч једне куће, једног села или једног барјака. 1184. Гласник не прима одговорност на себе, ни код стране која га шаље, ни код стране којој се шаље; он је преносилац поруке. 1185. Гласник ће бити слободан на свом путу. 1186. Гласнику се не рачуна у преступ изговорена ријеч, јер говори у име онога ко га шаље. 1187. Гласник је гост пошиљаоца и ако га нешто задеси док је на том послу, пошиљаоцу се убија гост. 1188. Ако се убије гласник некој кући, убица пада у крвну освету с кућом која га шаље. 193

1189. Ако се убије гласник неком селу, убица пада у крвну освету са селом. 1190. Ако се убије гласник неком барјаку, убица пада у крвну освету с барјаком који га шаље. 1191. Ако се гласник убије наговором неког другог барјака, у крвну освету пада барјак с барјаком. 1192. Ако гласника убије неко из његова села, убица се стријеља јавно.

ВЈЕСНИК 1193. Вјесник је онај ко проноси и објављује наређења главара племена или од куће до куће или са трга одређеног од стране главара, стараца и народа. 1194. Посао вјесника је мјесни и насљедан. 1195. Вјесник племена пустит ће глас позива цијелом племену с одређеног трга. 1196. Вјесници села ићи ће по кућама када се тражи “од сваке куће по један мушкарац”. 1197. У свакој опасности или пријетњи вјесник ће бити спреман да обавијести племе. 1198. Вјесник и његова кућа не иду у војску. 1199. Вјесник не може избјећи заједничке послове и обавезе свога села. 1200. И ако се вјесник нађе заузет задацима племена или села, његови укућани изаћи ће на сеоске послове.

194

11. део

ОСЛОБАЂАЊА И ИЗУЗИМАЊ А ПРИПАДНИЦИ ИЗУЗИМАЊА 1201. Канон Брђана ослобађа и изузима: Цркву: а) од сваког харача; б) од давања десетине од земље и стоке; в) од глобе и сваке казне; г) од сваког кулука према селу и барјаку; д) чини је дионичарем сваке глобе; ђ) чува јој заштиту и посредништво. 1202. Свештеника, који: а) ослобађа се војске; б) ако се тражи да дâ заклетву, он се рачуна за 24 поротника; в) ако некога убије, не подлијеже крвној освети; његови родитељи падају у крвну освету; г) не тјера никога за убиство родитеља. 1203. Главаре барјака: Ако се неко од великих стараца тражи за поротника, он се рачуна за 12 небројених поротника. 1204. Вјеснике: Ослобађају се војске. 195

1205. Коваче: Ослобађају се војске. 1206. Сиромаха - сина јединца, коме је остала на глави кућа и мајка - ослобађа се војске. 1207. Жену: Њу канон не признаје: а) за старца; б) за сока; ц) за поротника; ни заклетва јој се не признаје; д) нема гласа ни мјеста на скупштини; е) нема насљедства ни код родитеља ни код мужа; ф) не тјера се за крвну освету; г) посредништво јо ј се не оскрнављује. 1208. Виргине (Жене које се облаче као мушкарци): не разликују се од других жена, осим што су слободне да сједе међу мушкарцима, али без права гласа и говора. 1209. Смрт: Они који имају смртни случај у кући изузимају се од сваког посла, како у селу, тако и у барјаку, као и око пуштања воде за воденице. То право имају, по канону, седам дана редом. Чим прође седам дана, одговорит ће обавезама, како села, тако и барјака, био чак главар или кућа војводе.

196

СМРТ 1210. Канон не допушта да се неком учини узнемирење над узнемирењем. 1211. Кад некој кући умре неко у селу, за седам дана редом - послије смрти - не може је нико звати код врата ни за какав посао који јавно треба да учини мјесто. 1212. Изузимају се са свим људима куће од сваког кулука, како у селу тако и у барјаку, као и око јазева њива и воденице. 1213. Ако неко жели да дочекује за саучешће више од седам дана, нека дочекује; међутим, послије осам дана, канон хоће од њега радника, па био он и из куће војводе. 1214. Чим неко умре, послат ће се гласници да зову на смртни случај. 1215. Мушкарци наричу, гребу се и ударају по прсима. (Брђани кад хоће да освете убијеног госта или неко крваво убиство, не брију браду док се не освете или одуже госта. Тада обрију браду, праве гозбу и веселе се са пријатељима и друговима увијек као на свадби.) 1216. Жене туже, али се не гребу. 1217. Пријатељи, чим кроче у село умрлог, ставит ће на главе капуљаче од ћурдија. (Ћурдија, зобун кратак мушки капут од сукна.) 197

1218. По канону је да се нариче за умрлим три пута, понављајући ријеч “Леле мени!” девет пута. 1219. Мушкарци не кукају над женама; али кука син над мајком и брат над сестром. 1220. Кад неко крене на смртни случај, не каже: “Збогом!”, нити му ко каже: “Сретан пут!” 1221. Пролазећи близу гробља, радницима који отварају гроб не каже се: “Сретан рад!” 1222. Ако су пријатељи, изјављују им саучешће; ако су другови, кажу им: “Јесте ли се уморили?” 1223. И покојникови другови из села, и пријатељи, чим попију каву, шољицу стављају на земљу, говорећи: “Бог вам дао стрпљење!” “На здравље!” се не каже. 1224. Трећег дана послије смрти, свако ко буде долазио на саучешће, и послије каве и послије ручка каже: “Бог вам дао стрпљење! На здравље од данас!” Не каже се: “На здравље вам се поставила!” 1225. Нарикачи се поређају у полукруг, лицем окренути према покојнику. 1226. “Пратиоци са мртвацем не могу никоме проћи близу куће, осим ако је велики пут или сеоски пут.” 1227. Враћајући се са гробља, нико се неће задржати на путу, већ ће отићи право у кућу мртваца. 1228. Чим стигну у двориште, другови покојникове куће излазе пред њих, придржавају им оружја, точе 198

им да перу руке прије него што уђу у кућу и воде их код стола да ручају. 1229. Прије него што сви не заврше с јелом, нико неће устати с ручка. 1230. Чим устану с ручка, сви ће изаћи напоље и опрат ће руке испред кућних врата у чабру, који ће бити пун воде. 1231. Пријатељи који се огребу по лицу на смрти пријатеља неће опрати окрвављено лице ни у кући, ни у покојниковом селу, а ни путем, него након што стигну код својих кућа. 1232. Жалост за умрле укућане (за мушкарце, али не за жене) траје годину дана. 1233. За дјецу се не држи жалост. 1234. Жалост се скида или за неки благдан, када се моли са пријатељима, или за неки годишњи празник. 1235. За ручак хлеб мијеси удовица. 1236. Жена која има мужа не може мијесити за ручак, нити точити воду да перу руке, нити улијевати ракију, а нити дијелити хлеб. 1237. Ако жена која има живог мужа мора да мијеси хлеб за ручак, на свадби не може мијесити. 1238. Удовица не може мијесити на свадби, нити може точити воду да перу руке, ни ракију, ни хлеб дијелити, нити облачити и приближити се невјести. 1239. Ако удана кћер дође у госте родитељској кући и ако ту у то вријеме умре, ручкове ће сносити 199

родитељи. Трошкове ручкова сносит ће кућа родитеља, а не мужа. 1240. Ако им кућа пријатеља пружи неку помоћ, то се, по канону, рачуна чашћу, али не обавезом. 1241. Ако родитељ устане и мртво тијело своје кћери носи у мужевљев дом, село га глоби због тог нељудског понашања. 1242. Ако родитељ не буде имао чиме да сахрани своју кћер, братство и племе дат ће му зајам. 1243. Трошкови и дугови за ручкове платит ће се на крају мјесеца, након што се мртвац сахрани, и не могу се даље одложити.

200

Сродна литература Барјактаревић, др Мирко: Ругова, Насеља и порекло становништва, књ. 36, Београд, 1960. Барјактаревић, др Мирко: Прилог проучавању тобелија (заветованих девојака), Зборник Филозофског факултета, књ. I, Београд, 1948. Богишић, Валтазар: Богишићев архив XVI, 19 - Закон Леке Дукађина; (Богишићева Библиотека, Цавтат) Богишић, Валтазар: О значају правних обичаја, Правни чланци и расправе, књ. I, Београд, 1927. Богосављевић, Д. Алекса: О Арнаутима, Ниш, 1897. Гушић, Маријана: Правни положај остајнице - вирђинеше у сточарском друштву регије динарида, Одредбе позитивног законодавства и обичајног права о сезонским кретањима сточара у југоисточној Европи кроз векове, Београд, 1976. Дурђев, Бранислав: Из историје Црне Горе, брдских и малисорских племена, Радови Научног друштва НР БиХ, књ. II. Сарајево, 1954. Дуричић, Милутин: Залога у шиптарском обичајном праву, Зборник радова ВЕКШ у Пећи, књ. I, Пећ, 1964. Дуричић, Милутин: Чувари бесе, САНУ, Посебна издања, књ. DXX, Одељење друштвених наука, књ. 83, Београд, 1979. Закон Леке Дукађина, Анали Правног факултета у Београду, бр. 4, Београд, 1956. Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354, (издао и превео Никола Радојчић), САНУ, Београд, 1960. Јантолек, др Стеван: Право и обичај, Годишник на Правноекономскиот факултет во Скопје, Скопје, 1956. 201

Јастребов, Иван: Стара Сербија и Албанија, Споменик СКА, XLI, Београд, 1904. Јелић, Милосав: Албанија, Записи о људима и догађајима, Београд, 1933. Јиречек, Константин: Историја Срба, I, Београд, 1952. Јовићевић, Андрија: Малесија, Насеља и порекло становништва, књ. 15, Београд, 1923. Космајац, Рад.: Лека - канум, “Годишњица Николе Чупића”, књ. XXI, Београд, 1901. Младеновић, др Милош: Законик Леке Дукађина, Прилог постављању проблема упоредне историје балканских права, Београд, 1938. Недељковић, др Бранислав: Канун Леке Дукађина, Арбанашко обичајно право (Из рукописне заоставштине Валтазара Богишића), Анали Правног факултета у Београду, бр. 4, Београд, 1956. Новаковић, Стојан: Турско царство пред српски устанак, Београд, 1906. Новаковић, Стојан: Римско-византијско право и народни правни обичаји. Нушић, Бранислав: Косово. Опис земље и народа, И, Нови Сад, 1902. Ораовац, Томо П.: Арбанашко питање и српско право, Београд, 1913. Павићевић, Мићун М.: Црногорско правосуђе и правно схватање у анегдотама, Загреб, 1933. Петровић Радмила С.: “Васојевички закон од дванаест тачака”, Г. Илије Јелића, Београд, 1930. Поповић, Иван: Неки гентилни и њима сродни термини код Црногораца и Арбанаса, Радови Научног друштва НР БиХ, књ. ИИ, Сарајево, 1954. Пуповци, др. Сyрја: Грађанскоправни односи у законику Леке Дукађинија, Заједница научних установа Косова и Метохије, Студије, књ. 5, Приштина, 1968. 202

Реџепагић, др. Јашар: Развој пресвете и школства албанске народности на територији данашње Југославије до 1918. године, Заједница научних установа Косова и Метохије, Студије, књ. 7, Приштина, 1968. Томић, Н. Јован: О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд, 1913. Томовић, М. Вуле: Нешто из Васојевићког обичајног права, (из часописа “Живот и рад”), Београд, 1933. Трнавци, др Халит: Мотив о сестри и мртвом брату у усменој књижевности балканских народа, Заједница научних установа САП Косова, Студије, књ. 32, Приштина, 1975. Тројановић, др С. и Гајић, М.: Крв и умир код Срба и Арнаута, Београд, 1901. Туцовић, Димитрије: Србија и Арбанија - један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд, 1945. Чабеј, Екрем: Живот и обичаји Арбанаса, Породица и друштвени живот, Књига о Балкану, I, Београд, 1936. Чулиновић, др Фердо: Народно право, Зборник правних мисли из наших народних умотворина, Београд, 1938. Шкаљић, Абдулах: Турцизми у народном говору и народној књижевности Босне и Херцеговине, I и II, Допунска издања Института за проучавање фолклора у Сарајеву, Сарајево, 1957. Шкаљић, Абдулах: Турцизми у српскохрватском - хрватскосрпском језику, треће издање, “Свјетлост”, Сарајево, 1973.

203

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

По први пут на савременом српском језику књиге “Душанов законик” и “Примери чојства и јунаштва”. Текст књига је прилагођен савременом српском језију и праћен је коментарима и фуснотама које олакшавају читаоцу да разумеју термине који у оригиналном тексту нису разумљиви. Дистрибуција: 063/732-7738

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

Велика зидна карта српске тврђаве Медун у Кучима, Црна Гора. Тврђава Медун је у периоду од 172 године (1688-1860) била у српским рукама, у време када је цео Балкан био под Турцима. Карта пријазује доњу и горњу тврђаву, као и детаљан хронолошки опис свих битака за њену одбрану. Карта је у боји, димензије 80 х 65 цм. Дистрибуција: 063/732-7738

ШКОЛА ГУСАЛА САНДИЋ ВАС ПОЗИВА У ШКОЛУ ГУСАЛА Упис је отворен током целе године. Школа је прилагођена свим узрастима. Могућа настава у вашем граду. ДОЂИТЕ ДА НАСТАВИМО ТРАДИЦИЈУ НАШИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА Телефон за упис: 069/120-5285 www.skolagusalasandic.rs