Kamata i Kamatna Stopa

.

SADRŽAJ:

UVOD .... ...................................................................................................................................................................................... TEORIJSKE OSNOVE KAMATNE STOPE ................................ INFLACIJA I KAMATNA STOPA ............................................... STRUKTURA KAMATNIH STOPA ............................................ POLITIKA KAMATNE STOPE .................................................... ZAKLJUČAK .................................................................................

1

UVOD Kamata predstavlja cenu korišćenja kreditnih i novčanih resursa na finansijskom tržištu. Kamata je trošak pozajmljivanja novca i kompenzacija poverioca za odricanje od sopstvene potrošnje i rizike koje preuzima kada poverava svoj novac drugima. Stopa korisnosti novčanih resursa je po pravilu uvek veća u sadašnjem vremenskom periodu u odnosu na budući vremenski period, usled čega treba platiti odgovarajuću tržišnu cenu njihovog korišćenja u odgovarajućem periodu. Suficitari prodaju ili ustupaju svoja finansijska sredstva deficitarima uz ugovaranje odgovarajuće naknade, odnosno cene (kamate) i perioda korišćenja sredstava. Nivo kamatne stope treba da bude dovoljan za obezbeđivanje prioriteta buduće u odnosu na sadašnju potrošnju vlasnika sredstava. Kamata je poznata od najstarijih civilizacija, kao što je sumerska. Bila je zabranjena   propisima mnogih religija, uključujući hrišćansku, a i danas kamatu odbacuje islam. Razlog je uvek isti: navodno zelenaštvo. Ove zabrane se oduvek zaobilaze domišljatim rešenjima, kao što je učešće zajmodavca u zajedničkom poslu sa zajmoprimcem. Kamatna stopa vrši nekoliko važnih uloga u ekonomiji: pomaže garantujući da će tekuća štednja teći prema investicijama u cilju promovisanja ekonomskog rasta; racionališe raspoloživu ponudu kredita; dovodi u ravnotežu ponudu novca sa tražnjom novca od strane javnosti; važno je oruđe vladine politike preko kojeg se utiče na obim štednje i investicija. Stopa prinosa realnih investicija određuje obim tražnje i nivo kamatne stope kapitala na finansijskom tržištu. Ponuda i tražnja novca/kapitala i odnosi između stopa vremenske preferencije novca/kapitala i stopa neto prinosa realnih investicija odrediće nivo kamatne stope. Ravnotežna ili prirodna kamatna stopa formira se na nivou ravnoteže između obima ponude novca/kapitala i tražnje novca/kapitala. Prema klasičnoj ekonomskoj teoriji prirodna kamatna stopa jeste stopa prinosa realnog kapitala. Pre više od sto godina Viksel je definisao prirodnu kamatnu stopu na ovaj način: „Postoji izvesna kamatna stopa na zajmove koja je neutralna u odnosu na cene roba, i nenastoji niti da ih  povećava, niti da ih smanjuje“. Postoji jedna fundamentalna kamatna stopa poznata kao čista ili kamatna stopa  bez rizika (risk free interest rate), koja je komponenta svih kamatnih stopa – desetine

drugih kamatnih stopa koje se pojavljuju na finansijskom tržištu vezane za segmente tržišta, odnosno finansijske instrumente. To je stopa prinosa koja predstavlja malo ili tako reći ni malo rizika naplate svog potraživanja za svakog investitora i predstavlja oportunitetni trošak držanja neupošljenog novca. Jednom kada se odredi nerizična kamatna stopa (prinos), sve druge kamatne stope se lako određuju na osnovu nje.

TEORIJSKE OSNOVE KAMATNE STOPE Kada je reč o kamatnoj stopi i njenom ponašanju ekonomska teorija je podeljena –  na osnovama Kejsonovog prepoznavanja motiva držanja imovine u jednom od oblika finansijske aktive – transakcioni novac, opreznosni novac (obveznice), špekulativni novac (akcije). Svremena svetska literatura ističe četiri objašnjenja formiranja tržišnih kamatnih stopa: 1. klasična teorija kamatnih stopa; 2. teorija preferencija likvidnosti; 3. teorija kreditnih fondova (teorija pozajmljenih fondova); 4. teorija racionalnih očekivanja.

Klasična teorija kamatne stope je jedna od najstarijih teorija koja razmatra determinante kamatne stope. Razvijena je tokom 18. i 19. veka od strane britanskih ekonomista i elaborirana od strane I. Fišera. Klasična teorija zastupa tezu da se kamatna stopa formira pod uticajem dva faktora:  

 ponuda štednje, koja uglavnom potiče od građana i tražnja za investicionim kapitalom, koja uglavnom dolazi od korporacija –   poslovnog sektora.

Reč je o pojednostavljenom modelu, koji zapostavlja kako štednju sektora korporacije i vlade, tako i tražnju novca od strane sektora domaćinstava (građana). Ova teorija veruje da se kamatne stope na finansijskom tržištu formiraju na relaciji između ponude sredstava štednje i tražnje za neophodne investicije, ravnotežna kamatna stopa se formira u tački gde se ponuda štednje susreće sa tražnjom sredstava neophodnih za investiranje. Klasična teorija kamatne stope pomaže nam da razumemo prirodu, odnosno faktore koji utiču na

formiranje kamatne stope na dugi rok. Teorija uzima u obzir samo štednju i investicije pri svojim objašnjenjima kretanja, dok druge faktore zanemaruje.

Teorija preferencija likvidnosti ističe determinisanost kamatne stope odnosima između tražnje i ponude novčanih resursa, za razliku od teorije pozajmljivih fondova koja određuje ravnotežnu kamatnu stopu na osnovu ponude i tražnje obveznica. Teorija  preferencije likvidnosti je zasnovana na Kejsonovoj teorijskoj konstrukciji transakcionih, opreznosnih i šprkulativnih motiva držanja novca. Osnova Kejsonove analize je njegova   pretpostavka da postoje dve osnovne kategorije imovine koje ljudi koriste u funkciji sredstava za čuvanje svoje imovine: novac i obveznice. Osnovno teorijsko objašnjenje formiranja nivoa kamatne stope povezano je sa kretanjima obima transakcionog novca, odnosno tražnjom transakcionog novca, koji je funkcija obima dohodka i tekućih kamatnih stopa. Kada raste dohodak povećava se kamatna stopa, racionalizuje se obim držanja transakcionog novca i dolazi do pada koeficijenta likvidnog novca prema obimu dohodka. Teorija preferencije likvidnosti obezbeđuje koristan upliv u ponašanje investitora i uticaj vladine politike na ekonomiju i ekonomski sistem. Ova teorija ilustruje kako banke mogu uticati na kamatne stope na finansijskom tržištu, barem na kratak rok.

Teorija kreditnih (pozajmljenih) fondova se zasniva na analizi ponude i tražnje na tržištu obveznica i tržištu novca. Tvorac teorija kreditnih fondova je švedski ekonomista Knut Viksel. Ova teorija sugeriše da na dugi rok kamatnu stopu na dugi rok  određuju investicije i štednja, a na kratki rok određuju uslovi na finansijskom tržištu i monetarnoj sferi. Analizu određivanja kamatne stope započinjemo posmatranjem ponude i tražnje na tržištu obveznica. Najpre se izvodi kriva tražnje, koja ukazuje na povezanost između između veličine tražnje i cene, ako su sve ostale ekonomske varijable konstantne. Cene obveznica i kamatnih stopa su uvek u negativnoj korelaciji: kako raste cena obveznice, tako njena kamatna stopa opada. Pri izvođenju krive ponude, kojom se   prikazuje odnos između količine ponude i cene ukoliko su sve ostale varijable konstanstne. Teorija pozajmljenih fondova zauzima stav da se nerizična kamatna stopa određuje na bazi odnosa između ponude i tražnje uzajmljenih finansijskih resursa. Ova teorija zauzima stav da se nerizična kamatna stopa određuje na bazi odnosa između  ponude i tražnje uzajmljivih finansijskih resursa.

Teorija racionalnih očekivanja za osnovu ima efikasnost finansijskog tržišta. Tržište je efikasno ukoliko su u kretanja kamatnih stopa i cena finansijskih instrumenata uključene sve relevantne informacije sa kojima učesnici na tržištu raspolažu. Sa tog stanovišta kamatna stopa će uvek biti u ravnoteži. Svako odstupanje od ravnoteže kamatne stope biće automatski korigovano dejstvom tražnje i ponude novca. Pretpostavke na koje se oslanja ova teorija su istovremeno njena objašnjenja. Ona važi samo za  perfektno tržište. Glavne pretpostavke i zaključci teorije racionalnih očekivanja su da: cene hartija od vrednosti i kamatne stope treba da odražavaju sve raspoložive informacije i tržište koristi svaku od ovih informacija pri uspostavljanju distribucije verovatnoće očekivanih budućih cena i kamatnih stopa; promene u cenama hartija od vrednosti i kamatnim stopama su u korelaciji samo u slučaju neanticipiranih informacija. Korelacija između stopa prinosa u sukcesivnim vremenskim periodima je nula; nema neiskorišćenih  prilika za realizovanje profita na tržištu hartija od vrednosti; transakcioni troškovi sticanja i upravljanja hartijama od vrednosti su zanemarljivi i informacioni troškovi koji su mali u odnosu na vrednost trgovanih hartija od vrednosti; očekivanja u pogledu budućih cena hartija od vrednosti i kamatnih stopa se formiraju racionalno i efikasno. Pristup racionalnih očekivanja zastupa tezu da predviđanje kamatnih stopa zahteva poznavanje tekućeg seta očekivanja koja se tiču javnosti.

INFLACIJA I KAMATNA STOPA Jedan od najozbiljnijih problema ekonomije je inflacija. Inflacija se definiše kao rast prosečnog nivoa cena za sve robe i usluge. Neke cene pojedinih roba i usluga stalno rastu, dok druge padaju. Kamatna stopa predstavlja cenu kredita, što znači da inflacija utiče i na nju. Očekivane promene cena predstavljaju posebno teorijsko objašnjenje  promena kamatne stope u zavisnosti od inflacionih i deflacionih tendencija u privredi. Bazična postavka jeste uticaj promena cena na nivo realnog prinosa kreditora I nivo otplatnih obaveza debitora. Da bismo istraživali vezu između inflacije i kamatnih stopa moramo najpre  pojasniti nekoliko ključnih termina. 

Nominalna kamatna stopa je objavljena ili kotirana kamatna stopa na kredite i hartije od vrednosti.



Realna kamatna stopa predstavlja prinos za pozajmljivača ili investitora meren u odnosu na njenu stvarnu kupovnu moć.



Inflacioni premijum odražava očekivanu stopu inflacije od strane investitora na tržištu za vreme trajanja određenog finansijskog instrumenta. Irving Fišer zastupao je tezu da je nominalna kamatna stopa u vezi sa realnom

kamatnom stopom preko sledeće jednačine:  Nks = (orks + ip) + (orsk · ip)  Nks – nominalna kamatna stopa Orks – očekivana realna stopa Ip – inflacioni premijum Ako očekujemo da realna kamatna stopa ostane fiksna, promena u nominalnoj kamatnoj stopi će odraziti kretanje inflacionog premijuma. Drugi deo jednačine se često eliminiše jer je on stvarno potpuno mali osim u ekonomijama koje imaju veoma veliku inflaciju. Postoji nekoliko različitih pogleda po pitanju da li ova jednačina sugeriše da  povećanje očekivane inflacije automatski povećava nominalnu kamatnu stopu. Fišer je zastupao stav da očekivana realna stopa prinosa teži da bude relativno stabilna tokom vremena, jer zavisi od takvih dugoročnih faktora kao što su produktivnost kapitala i obim štednje u ekonomiji. Zbog toga promena u inflacionom premijumu utiče samo na nominalnu kamatnu stopu, i to barem na kratki rok. Nominalna kamatna stopa će rasti za ukupan iznos rasta očekivane inflacije. Fišerov efekat je u direktnom konfliktu sa još jednim stavom u pogledu uticaja inflacije na kamatne stope. Taj stav je razvijen od strane britanskog ekonomiste Roj Haroda i bazira se na Kejsonovoj teoriji preferencije likvidnosti. Harod zastupa stav da realne kamatne stope bivaju pogođene inflacijom, a da nominalne kamatne stope ne moraju biti. Sledeći teoriju preferencije likvidnosti, nominalne kamatne stope su određene odnosom ponude i tražnje za novcem. Osim što inflacija može da utiče ili na ponudu ili na tražnju novca, nominalne kamatne stope moraju ostati nepromenjene bez obzira šta se dešava sa inflacionim očekivanjima. Rast inflacionih očekivanja će sniziti realnu kamatnu stopu. U teoriji preferencije likvidnosti, realna kamatna stopa meri za inflaciju prilagođen  prinos na obveznice. Konvencionalne obveznice nisu zaštićene od inflacije, jer je njihova stopa prinosa fiksirana u ugovoru. Zbog toga rast očekivane stope inflacije snižava

investitorov očekivani realni prinos iz posedovanja obvezninca. Ako nominalna stopa  prinosa na obveznice ostaje nepromenjena, očekivani realni prinos mora biti obeležen očekivanjima u pogledu rasta cena. Jednostavna veza između očekivane stope inflacije i nominalne kamatne stope,  postavljena od strane Fišera, bila je glavni stav dekadama, dok istraživači nisu počeli da  pronalaze probleme u vezi sa ovim stavom. Jedan od problema sa Fišerovim efektom odnosi se na pretpostavku da će ljudi pozajmljivati isti iznos sredstava po bilo kojoj očekivanoj kamatnoj stopi, bez obzira na stopu očekivane inflacije. Efekat imovine pri  promeni inflacije može biti pridružen još jednom efektu, a to je inflacijom uzrokovan efekat dohodka. Rast očekivane inflacije može voditi porastu realnog dohodka. Ovo se može desiti jer opadajuće realne kamatne stope povezane sa smanjenom vrednošću imovine mogu dovesti do toga da potrošač smanjuje svoju ponudu štednje prema finansijskim tržištima i da pristupe trošenju svog tekućeg dohodka na robe i usluge. Inflacija podiže troškove novih kapitalnih dobara (mašina i zgrada) koje treba gubiti da bi se zamenila stara koja su dotrajala. Stari fiksni kapital mora biti depresiran u formulama koje određuju zakoni. U periodu rapidne inflacije pravi trošak korišćenja postojećeg kapitala je podcenjen, tako da se povećava oporezivi poslovni dobitak. Efekti depresijacija dovode poreze u vidno polje. Poslednje istraživanja sugerišu da poreski udar  može biti izveden u oba pravca. Dok efekti depresijacije nastoje da ukoče promene u nominalnim kamatnim stopama, dotle inflacijom uzrokovan efekat poreza na dobit može  proširiti kretanja nominalne kamatne stope, tako da dolazi do promene više nego što se data inflacija menja. Na pianje šta se stvarno dešava sa nominalnim kamatnim stopama kada dolazi do pomeranja stope očekivane inflacije odgovor je da nominalne kamatne stope rastu procentualno manje nego što raste očekivana inflacija i da padaju manje nego što pada očekivana stopa inflacije. U suštini inflacijom uzrokovani efekti dohodka, imovine i depresijacije, se pojavljuju da prevagnu uticaje koji stoje na drugoj strani, kao što su porez na dohodak građana. Procene variraju, ali generalno sugerišu da je nominalna  promena kamatnih stopa 60 – 90% od kalkulisane promene očekivane stope inflacije. Inflaciona očekivanja povećavaju nominalnu a smanjuju realnu kamatnu stopu u uslovima  produžene nestabilnosti cena. Nema direktnih, široko rasprostranjenih mera dva ključna aktera u ovoj problematici – očekivane realne kamatne stope i očekivane stope inflacije. Zato što predmetne teorije govore o očekivanoj inflaciji i očekivanoj realnoj kamatnoj

stopi, postoji problem merenja i očekivanja javnosti. Ne možemo intervjuisati sve investitore u pogledu njihovog mišljenja o očekivanjima koja se tiču buduće inflacije. Ne možemo ni automatski izvesti očekivanu stopu realne kamatne stope tako što ćemo oduzeti tekuću stopu inflacije od tekuće nominalne kamatne stope; ovo nam daje samo meru aktuelne realne kamatne stope u datoj tački vremena, a ništa bitno o očekivanoj realnoj stopi. Ni jedan od ovih pristupa ne uzima u obzir vremenski zastoj u kojem kamatne stope, boreći se sa brojnim faktorima, nastoje da dostignu dugoročni ekvilibrijum.

STRUKTURA KAMATNIH STOPA Dublje objašnjenje determinanti kamatne stope nalaže istraživanje strukture formiranja ovog značajnog finansijskog i ekonomskog parametra. Dok opšti pristupi ukazuju na teorijsko uopštavanje osnovnih profila kamate, dotle analiza strukturnih aspekata treba da oslika globalnu konfiguraciju kamatnih stopa na finansijskom tržištu. Bitna su četiri osnovna strukturna aspekta kamate: ročni, rizični, inflacioni i regulativni.

Ročna struktura kamate : u teoriji i politici ističe se podela na kratkoročne i dugoročne kamatne stope na bazi različitog stepena izvesnosti prinosa aktiva ili plasmana na kratke i duge rokove. Usled toga, na primer, obveznice sa istim nivoima solventnog rizika imati različite stope prinosa u skladu sa disperzijom njihove strukture dospevanja. Kratkoročna kamatna stopa se formira na novčanom tržištu na bazi odnosa između tražnje i ponude kratkoročnih finansijskih fondova. Promene obima tražnje mogu nastati usled promene obrazca ukupne privredne aktivnosti, stope inflacije, opštih  performansi privređivanja i delovanja sezonskih i cikličnih momenata. Promene obima  ponude novčanih resursa nastaju usled zaokreta u monetarnoj politici zemlje, struktunih  promena u međunarodnim ekonomskim odnosima, promene stope štednje i inovacija u tehnologiji platnog prometa. Nivo kratkoročne kamatne stope određen je mešavinom faktora u oblasti tražnje i ponude novčanih resursa, formiranja poslovnih performansi  privrede i stabilnosti cena. Kratkoročna kamatna stopa se vezuje za kratkoročne kredite, državne hartije od vrednosti, blagajničke zapise, bankarske certifikate, komercijalne   papire preduzeća i sl. Iskustva tržišnih ekonomija pokazuju da najveći ponder u formiranju tendencija promena kamatnih stopa pripada promenama tražnje sektora

 privrede za kreditnim fondovima. Novije teorije ističu funkcionalnu povezanost kamatnih stopa i dospelosti finansijskih instrumenata preko specijalne krive prinosa. Polazi se od konstantnih parametara rizika, stope inflacije i ostalih uslova, da bi se utvrdila povezanost između rokova dospevanja i nivoa i nivoa kamatnih stopa. Dugoročne kamatne stope su tesno povezane sa kratkoročnim, pošto tržišni subjekti, kreditori i debitori formiraju njihov nivo na bazi prosečnih tekućih i očekivanih kratkoročnih stopa. Otuda su dugoročne kamatne stope u matematičkom smislu geometrijski pondesirani prosek tekućih i očekivanih kratkoročnih kamatnih stopa. Kada se takvom sintetizovanom proseku doda određena premijska marža dobiće se prosečne dugoročne kamatne stope. Prema teoriji nepristrasnih očekivanja ročna struktura kamatnih stopa određena je predviđanjima kretanja kamatnih stopa u budućem periodu. Prema komplementarnoj teoriji likvidne premije dugoročne kamatne stope sadrže  pozitivnu maržu u odnosu na kratkoročne zbog kompenzacije za žrtvovanje likvidnih sredstava. Teorija segmentacije tržišta ukazuje na strukturu kamatnih stopa determinisanu odnosima ponude i potražnje finansijskih instrumenata na alternativnim ročnim tržištima. Teorija preferentnih segmenata ili složena teorija kombinuje obeležja svih predhodno  pomenutih teorija. Investitori se opredeljuju za segment ročnosti koji najviše odgovara njihovim sklonostima ka riziku, odnosno ka očekivanom prihodu.

Riziko struktura kamate : Struktura kamatne stope je determinisana i različitom strukturom tržišnih rizika, kada se ukazuje na razlike između kamatnih stopa na finansijske aktive ili instrumente istih rokova dospeća. Navode se tri tipa rizika: − − −

rizik neispunjavanja obaveza plaćanja; rizik nelikvidnosti; režim oporezivanja.

Obveznice sa većim rizikom izostanka obaveza plaćanja dugova imaju srazmerno veće kamatne stope prinosa u odnosu na alternativne obveznice, kao i hartije oslobođene od oporezivanja. S obzirom na prvi tip rizika čini se oštra razila između obveznica s nultim rizikom i onim sa odgovarajućim stepenom rizika, koje usled toga nose odgovarajuću kamatnu premiju. Na bazi odgovarajućih indikatora i kriterijuma preduzeća se svrstavaju u određene zone rizika, dok se njihove vrednosne hartije klasifikuju u devet kvalitetnih grupa. Da bi se obezbedila tražnja na tržištu hartija sa nižim performansama i povišenim

stepenom rizika, neophodno je da hartije od vrednosti nose odgovarajuću pozitivnu marginu. Kamatna struktura obveznica i drugih finansijskih aktiva može biti definisana i stepenom likvidnosti, odnosno tržišne konvertibilnosti. Kompleksnost kompozicije   bankarskih bilansa deluje, u uslovima formiranja povećanih margina nestabilnosti kamatnih stopa na tržištu, na srazmerno veću izloženost gubitcima poslovnog sistema  banaka nego ostalih poslovnih subjekata. Smisao utvrđivanja srazmera rizika u bankama  jeste adekvatno odmeravanje kamatne riziko premije, koja treba da pokriva potencijalne gubitke. U uslovima nestabilnih kamatnih stopa banke će nastojati da imaju relativno veći udeo pozicija sa promenjivim kamatama i kraćim rokovima dospevanja pozicija u  pogledu promena kamatnih stopa. Koeficijent rizika kamatne stope u bankama dobija iz odnosa prosečnog dospeća aktive i pasive prema odnosu obaveza I aktive banke, odnosno  prema odnosu obima kapitala prema aktivi banke.

POLITIKA KAMATNE STOPE Kao monetarne, kreditne, depozitne, i posredničke institucije banke su zainteresovane za objektivizirano formiranje kamatnih stopa. U najopštijem smislu kamata za banke predstavlja cenu korišćenja i plasiranja finansijskih resursa u datom vremenu. Kamata predstavlja istovremeno troškovnu i cenovnu komponentu bankarske i  poslovne politike. Osnovni principi banaka kod formulisanja kamatne politike treba da  budu: održavanje što stabilnije kamatne marže, odnosno kamatnog spreda; usklađivanje ročne, sektorske i valutne strukture bilansa; instaliranje pogodnih aranžmana i instrumenata ograničavanja, transfera i apsorbovanja kamatnih rizika. U realizovanju objektivne kamatne politike banke se služe sledećim metodama i pristupima: usklađivanje cenovnih i troškovnih komponenti; balansiranje obima aktive i pasive bilansa koji su osetljivi na pomeranja kamatnih stopa i aktiviranje odgovarajućih zaštitnih metoda. Bazični metod realizovanja kamatne politike jeste permanentno usklađivanje aktivnih i  pasivnih kamatnih stopa. Prirast kamatnih troškova dodajnih resursa treba da bude pokriven adekvatnim  povećanjem kamatnih prihoda od dodajnih plasmana banaka. Banke su spreme da plate  povećane kamatne troškove jedino u uslovima kada očekuju da dodajne plasmane mogu realizovati uz srazmerno povećane aktivne kamate. Metod vezivanja kamatnih stopa novih kreditnih i ostalih tržišnih plasmana za kamatne stope dodajnih izvora sredstava

 banke, može biti primenjen u vidu troškova pribavljanja i svih izvora i ugrađivanje u cenu novih plasmana prosečne promene troškova margine. Prvi principo obezbeđuje veću egzaktnost kamatne strukture, a drugi veću relativnu stabilnost kamatnih stopa. Kad banke održavaju izbalansirani obim kamatno osetljive aktive i pasive u   bilansima, tada svako pomeranje kamatnih stopa na tržištu ima neutralne efekte na njihovu bilansnu i poslovnu performansu. Banke neće u ovim uslovima ostvariti niti dobit, niti gubitak i zadržaće neutralnu poziciju u odnosu na promene kamatnih stopa. Hedžing metodi kamatne politike odnose se na uspostavljanje odgovarajućih mehanizama utvrđivanja nivoa kamatnih stopa na bazi očekivanog kretanja kamata na tržištu i ugovaranja specijalnih finansijskih aranžmana u cilju maksimalnog neutralizovanja efekata neželjenih promena kamatne stope. U okviru tržišnih ekonomija kamate se formiraju na bazi fundamentalnih ekonomskih performansi sistema, bilansa između štednje i investicija i ponude i potraživanje na finansijskom tržištu. Centralna banka preko instrumenata monetarne politike treba da pospešuje procese formiranja ravnotežne kamate, u okviru čega ključno mesto pripada referentnoj kamatnoj stopi, kamatnoj stopi na međubankarskom tržištu novca i diskontnoj kamatnoj stopi. Povećanjem ili sniženjem nivoa referentne kamatne stoe izvršiće se odlučan uticaj na porast ili smanjenje tržišnih kamata. Ne kretanja kamatnih stopa centralne banke utiču jedino indirektno u sklopu ukupnog profila monetarne politike, ili preko delovanja na opšte performanse u privredi. Činjenica je da politika kamatne stope treba da se definiše u punoj konzistenciji sa okvirima monetarne i ekonomske politike. Kod toga se naglašava povezanost ciljnih targeta ekonomske politike i operativnih targeta monetarne politike. Odgovarajući potezi monetarne politike povlače se na bazi ocena stanja tekućeg privređivanja, performansi novčanog i kapitalnog tržišta, kao i ekonomskih odnosa zemlje sa inostranstvom. Poslovne banke u tržišnim sistemima utvrđuju kametne stope na bazi tendencija kretanja kamata na finansijskom tržištu, nivoa diskontne kamatne stope, nivoa obavezne rezerve, elemenata konkurentnosti, elemenata profitabilnosti, predviđanja inflacionih kretanja i respektovanja eventualnih administrativnih ograničenja. Očekivanja povećanja ili saminjivanja nivoa kamatnih stopa u narednom periodu povezana ne sano za porast ili smanjenje bankarskih troškova mobilizacije resursa, nego i za potrebe adekvatnog strukturisanja aktive i pasive bilansa. Banke treba da izgrade egzaktne metodološke obrazce predviđanja kretanja kamatnih stopa u narednom periodu.

ZAKLJUČAK: Kamata je samo jedan od oblika dobiti na finansijskim tržištima, odnosno na tržištu investicija. Bez kamata bi bilo vrlo malo kredita, pa bi stoga bi ekonomska aktivnost bila manja. Kamatna stopa stopa po kojoj se plaća cena za privremeno korišćenje određene količine novca. Visina kamatne stope prvenstveno zavisi od ponude i tražnje za kreditima

(novcem i kapitalom), ali i od zakonskih i drugih uslova (npr. klasifikacija kredita po odredbama centralne banke ). Kamatna stopa je cena korišćenja novčanih resursa, pošto njihova korisnost nije  jednaka u sadašnjem i u budućem periodu. Na nju utiču ponuda i tražnja novca i ona vrši neke od važnih uloga u ekonomiji. Treba pre svega praviti razliku između prirodne I novčane kamatne stope. Postoji veliki broj teorija koje se bave objašnjenjima kamatne stope. Kao I na sve cene inflacija utiče I na kamatnu stopu. Kamatna stopa je bitan element u vođenju monetarne politike, ali centralna banka ne može direktno uticati na visine kamatnih stopa.

Literatura: Prof. dr. Periša Ivanović „Teorija novca i bankarstvo“ http://sr.wikipedia.org